Како до заштите идентитета Српског народа у Црној Гори Kako do zaštite identiteta Srpskog naroda u Crnoj Gori [PDF]

Zitiervorschau

Научни скуп / КАКО ДО ЗАШТИТЕ ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ

Књижевна задруга Српског народног вијећа

Библиотека ДОКУМЕНТИ КАКО ДО ЗАШТИТЕ ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ (Зборник радова са савјетовања у Подгорици, 7. и 8. маја 2008. године) Издавач: Књижевна задруга Српског народног вијећа За издавача: др Момчило Вуксановић Уредник: Рајо Војиновић Корице: Новица Ђурић Електронски прелом и дизајн: Борис Шундић Штампа: «Графокартон» Пријепоље Тираж: 500 примјерака E-mail: [email protected]

НАУЧНИ СКУП

КАКО ДО ЗАШТИТЕ ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ

ЗБОРНИК РАДОВА (ПОДГОРИЦА, 7. И 8. МАЈА 2008.)

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

У Подгорици је 7. и 8. маја 2008. године одржано савјетовање на тему «Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори». На овом скупу, који је организовало Српско народно вијеће Црне Горе, угледни српски интелектуалци, политички, културни и јавни дјелатници, изнијели су своје виђење незавидног положаја у којем се налази српски народ у постреферендумској Црној Гори, као и своје предлоге како да се тај положај промијени. Већина учесника подржала је иницијативу невладиних организација Српско народно вијеће, Академска алтернатива и Слободна мисао да српска национална заједница приступи процесу уставноправног позиционирања у складу с правима из члана 79. Устава Црне Горе, из поглавља «Заштита идентитета». Било је, такође, и опрезних мишљења у односу на ову иницијативу, али је основна порука скупа била у потпуној сагласности с њом. Пред читаоцем овога зборника налазе се излагања учесника овога скупа. Њихова саопштења овдје су сложена редоследом њихових наступа. На крају зборника налази се и Декларација Српске радикалне странке и Странке српских радикала о правима Срба у Црној Гори коју су ове политичке организације усвојиле убрзо након распада Државне заједнице Србија и Црна Гора и осамостаљења Црне Горе на референдуму од 21. маја 2006. На самом крају je и «Црногорско-србијански речник», рад познатог српског сатиричара Радивоја Бојичића као вид релаксације од сложености и озбиљности проблематике којом се скуп бавио.

5

УСТАВ ЦРНЕ ГОРЕ “ЗАШТИТА ИДЕНТИТЕТА”

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ЗАШТИТА ИДЕНТИТЕТА Члан 79 Припадницима мањинских народа и других мањинских националних заједница јемче се права и слободе која могу користити појединачно и у заједници са другима: 1) на изражавање, чување, развијање и јавно испољавање националне, етничке, културне и вјерске посебности; 2) на избор, употребу и јавно истицање националних симбола и обиљежавање националних празника; 3) на употребу свог језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби; 4) на школовање на свом језику и писму у државним установама и да наставни програми обухватају и историју и културу припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница; 5) да у срединама са значајним учешћем у становништву органи локалне самоуправе, државни и судски органи воде поступак и на језику мањинских народа и других мањинских националних заједница; 6) да оснивају просвјетна, културна и вјерска удружења уз материјалну помоћ државе; 7) да сопствено име и презиме уписују и користе на свом језику и писму у службеним исправама; 8) да у срединама са значајним учешћем у становништву традиционални локални називи, имена улица и насеља, као и топографске ознаке буду исписани и на језику мањинских народа и других мањинских националних заједница;

9

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

9) на аутентичну заступљеност у Скупштини Црне Горе и скупштинама јединица локалне самоуправе у којима чине значајан дио становништва, сходно принципу афирмативне акције; 10) на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе; 11) на информисање на свом језику; 12) да успостављају и одржавају контакте са грађанима и удружењима ван Црне Горе са којима имају заједничко национално и етничко поријекло, културно- историјско насљеђе, као и вјерска убјеђења; 13) на оснивање савјета за заштиту и унапређење посебних права. Забрана асимилације Члан 80 Забрањена је насилна асимилација припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница. Држава је дужна да заштити припаднике мањинских народа и других мањинских националних заједница од свих облика насилне асимилације.

10

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Др Момчило Вуксановић (предсједник УО СНВ ЦГ)

Српском народу вратити права одмах Доношењем новог устава у Црној Гори је отворен процес дискриминације и нестајања српског народа. Иако према последњем попису (2003. година) 32 одсто њеног становништва чине Срби, а укупно 64 одсто грађана Црне Горе говори српским језиком, владајући режим свом силином државне моћи кривотвори прошлост Црне Горе и затире постојаност српског народа у њој у намјери да промјеном идентитета народа спроведе асимилацију Срба у националне Црногорце. Сва колективна и појединачна права српског народа данас су погажена. Српски језик је у новом уставу замијењем тзв. црногорским језиком, који ће већ од следеће школске године бити заступљен у образовном систему Црне Горе. Култура српског народа односом државних органа потиснута је и занемарена, а српски културни посленици изопштени су из институција културе. Образовни систем функционише на антисрпским основама. Школски програми су прилагођени процесу асимилације, јер је из њих избачено све што је везано за српску прошлост Црне Горе. Не постоје медији у којима би српски народ могао да оствари своје потребе и афирмацију. Заступљеност Срба у државним институцијама је занемарљива и свако напредовање у било којој структури условљено је прихватањем свега онога што брише српску постојаност у Црној Гори. На удару државе данас се налази и канонска Српска Православна Црква, као стуб српског идентитета у Црној Гори. Досадашње форме насиља над њом сада прерастају у нападе на њену имовину, са циљем потпуног расрбљавања Црне Горе, уз афирмацију псеудорелигиозне организације коју је формирала овдашња идеолошко-партијска полиција. Црна Гора као држава у односу на српски народ функционише по принципу елиминације српског националног идентитета, без

11

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

икаквог изгледа да се такво стање у скорој будућности може промијенити. Демократска парламентарна борба у Црној Гори не постоји, па самим тим ни нада да се остваре права српског народа. У таквој позицији Срби ће ускоро бити принуђени да прихвате промјену свог идентитета или да напусте Црну Гору. Српско народно вијеће Црне Горе сматра да је последњи тренутак за заштиту идендитета српског народа у Црној Гори и да се Србима морају одмах и сада вратити сва права која су за себе освојиле друге националне заједнице. Да би се постигла најшира сагласност свих субјеката и појединаца заинтересованих за напредак и просперитет српског народа у Црној Гори, Српско народно вијеће Црне Горе организује савјетовање на тему «Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори». Иницијативу су подржале Странка Српских Радикала и НВО “Академска алтернатива” и “Слободна мисао”. Савјетовање је заказано како би се пронашло рјешење да се врате сва ускраћена права српском народу. Српско народно вијеће тражи да се сва одузета права врате одмах. Неприхватљиво је да повратак права буде везан са промјеном Устава Црне Горе и промјеном актуелне власти. Устав је донесен у Парламенту двотрећинском партијском већином и тешко је очекивати да би нека од парламентарних групација, које су гласале за Устав, у скором времену могла подржати његову промјену. Власт у Црној Гори наслоњена је на мањинске националне заједнице које, како се показује, и у корист своје штете подржавају власт. Стога није вјероватно да се у скоријем времену у Црној Гори формира такав демократски абмијент, који би пореметио насилничку и недемократску власт у Црној Гори. Ово нарочито, ако се зна да се власт у Црној Гори никада, за више од сто година, од доношења првог Устава, није промијенила демократским и мирним путем. Српски народ у Црној Гори нема времена за чекање. Свако чекање круни српску популацију и иде на руку асимилаторској стратегији дукљанско-црногорског режима. Наше организације предлажу да српски народ у Црној Гори користи права из поглавља Устава Црне Горе “Заштита идентитета”, која су намијењена за мањинске народе и друге мањинске националне заједнице. У Црној Гори нема већинског народа, па српски народ са своја 32% као и свака друга национална заједница, са својим процентом учешћа у националном опредјељењу, нажалост, представља

12

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

мањински народ. И још уз то, једино је у Црној Гори српски народ обесправљен. Одбацујемо све тврдње да се нашом иницијативом српски народ хоће представити као мањински народ у односу на било коју другу националну заједницу као некоректне и неутемељене, јер он то није и не може бити. Желимо да се српском народу у Црној Гори права врате сада и одмах, јер је свака терминолошка комбинаторика у односу на нашу потребу опстанка безначајна и ништавна. Ми не тражимо већа права од било које друге националне заједнице, али не пристајемо на дискриминацију и нестајање. Желимо повратак српског језика у школе, повратак српских професора и српских читанки, своје медије, центре културе, равноправну заступљеност у државним органима и институцијама и све оно што припада свима осталима. Ни мање ни више. Предлог који кандидујемо није императиван, јер савјетовање је организовано ради сагласности и проналажења најбољег рјешења. Уколико се на овом скупу појави боље решење од овог нашег предлога, са задовољством ћемо га прихватити само ако српском народу обезбјеђује опстанак, једнакост и слободу. Нећемо прихватити дескрипцију, обећања и неаргументована оспоравања наших потреба. Процес повратка ускраћених права српском народу у Црној Гори на основу реалних могућности је отворен и он се не може зауставити.

13

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Предраг Вукић

Српска национална заједница у уставно-правном поретку Црне Горе (1946 – 2007.) I Правни положај Срба у ранијем и садашњем уставно-правном систему Црне Горе тема је која је до сада остала необрађена и прећутана и поред своје актуелности. У том погледу једини је изузетак наш уважени колега историчар Александар Стаматовић, који је у исцрпној и докуметованој студији «Историјске основе националног идентитета Црногораца (1918 – 1953)», публикованој 2000 године у Београду, анализирао одредбе Устава НР Црне Горе из 1946. и сасвим основано указао да су овим уставом у формално-правном смислу постављени темељи асимилацији и постепеној елиминацији српске националне свијести у Црној Гори. Пажљивом анализом садржаја и одредби свих уставних аката који су у Црној Гори били на снази од свршетка социјалистичке револуције 1945. до ступања на снагу садашњег устава 2007. године стиче се на конкретним чињеницама заснован утисак да је цјелокупан уставно-правни поредак Црне Горе у минулом историјском периоду био у функцији брисања и коначног затирања српског националног осјећања на овим просторима. Разумије се, исти суд је неопходно доказати. Зато кренимо редом. На освиту 20. вијека Црна Гора је са Русијом и Турском била једина суверена држава без сопственог устава. Стога је на иницијативу књаза НиколеКњажевина Црна Гора добила свој устав свечано проглашен на Никољдан 6/19. децембра 1905. године. Највећи правни акт Књажевине бројао је укупно 222 члана. Првим чланом устава Црна Гора се дефинише као «насљедна уставна монархија са народнијем представништвом». Устав не дефинише име државотворног народа као ни назив службеног језика. Ипак, безбројно мноштво архивских и литерарних извора указује да је српска национална свијест била апсо-

14

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

лутно већинска народносна свијест у Црној Гори у доба књаза/краља Николе, као и да је српски језик био службени језик у Књажевини/Краљевини Црној Гори. Цитирање историјских извора који оснажавају већ речено одвело би нас у недоглед. Стога ћемо навести само пар њих, који су у историјској науци и публицистици врло добро познати. У предговору спјеву «Глас каменштака» написаном 9/22. маја 1833. на Цетињу, млади Његош је поред осталог записао: «Српска пјесма од српског пјесника који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа». Поводом проглашења Црне Горе за краљевину, краљ Никола је 15/28. августа 1910. народним посланицима у Скупштини на Цетињу одржао свечану бесједу, па је поред осталог рекао: «Ја примам краљевско достојанство које проширеној Црној Гори припада по историјском праву и по њеним сопственим заслугама, будући тврдо убијеђен да ће све велесиле са благовољењем поздравити поред једне краљевине у српском Подунављу ову другу у српском Поморју, као једну залогу више за културни напредак и мир на овој граници између Истока и Запада, а Словенство и сви Срби као једно још више јемство за опстанак и бољу будућност српскога племена». Било би одиста некоректно али и неморално форсирати становиште да краљ Никола није знао етнички и национални карактер сопственог народа, чији је суверен у непрекинутом историјском континуитету био укупно 58 година, од ступања на престо 1860. до детронизације крајем 1918. Устав из 1905. остао је на снази све до гашења државности Краљевине Црне Горе 1918. Будући да је југословенска монархија била уређена на основама државно-правног централизма, Црна Гора није имала статус аутономне области или федералне јединице, па самим тим није могла имати ни сопствени устав. Видовданским уставом од 28. јуна 1921. регулисано је правно-политичко устројство Краљевине СХС. У октобру 1929. новостворена држава је добила ново име, Краљевина Југославија. На иницијативу краља Александра усвојен је октроисани устав 3. септембра 1931. године, који је остао на снази све до априлског рата 1941. и распада Краљевине Југославије. Како смо већ истакли, уставно-правни систем био је јединствен за подручје цјелокупне Краљевине. Оснивањем Бановине Хрватске 23. августа 1939. постављени су правни основи за федерализацију југословенске

15

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

заједнице али усљед априлског рата и агресије сила Осовине овај процес није настављен и довршен на ненасилан регуларан начин. У међуратном периоду на подручју Црне Горе дјеловала је федералистичка странка («федералисти») као једна од грађанских странака. Њено политичко вођство се јавно залагало да Црна Гора добије статус федералне јединице у оквиру Краљевине Југославије али српско национално осјећање Црногораца није доводила у питање. Италијанска окупација 1941. године и грађански рат који је потом услиједио увели су Црну Гору и њен народ у сплет неслужених страдања и колективну националну трагедију. Исход рата и долазак комуниста на власт дефинитивно су усрушили патријахални систем друштвених и породичних вриједности по којима је Црна Гора у старијој прошлости била позната. Са разарањем патријахалне народне етике истовремено је разграђиван и изворни културни и национални идентитет. Федерализацијом југословенске заједнице комунисти су уствари спровели фрагментацију српског етничког, географског и националног простора у циљу трајног онемогућавања српске националне интеграције у будућности. Социјалистичка Југославија утемељена је 1945. као државни савез (федерација) шест федералних јединица, тзв. народних република. Једна од њих била је и НР Црна Гора која је територијално обухватала само 2,5 % административне површине ФНР Југославије. Одмах по преузимању власти комунисти су промовисали доктрину о црногорској нацији као службену доктрину револуције која се није смјела довести у питање. Оспоравање исте доктрине осуђивано је као атак на «тековине НОБ-а и социјалистичке револуције». Али и на нови уставно-правни поредак. Српска национална свијест у Црној Гори беспоговорно се имала замијенити новом, црногорском. Из имена Црне Горе као географског и државно-правног простора изведена је нова нација. Изворна национална свијест је брутално игнорисана и суштински стављена ван закона. Нови уставно-правни систем имао је послужити лакшој реализацији постављеног циља. Почетком 1946. усвојен је савезни устав. Уставотворна скупштина НР Црне Горе «као врховни претставник народног суверенитета и израз једнодушне воље црногорског народа» усвојила је и прогласила Устав НР Црне Горе 31. децембра 1946. на Цетињу. НР Црна Гора у члану 1. дефинисна је као «народна држава републиканског облика». У чл. 2. поред осталог се каже: «Остварујући у својој ослободилачкој борби и заједничкој борби свих народа Југославије своју народну државу, Народну Републику Црну Гору, и

16

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

изражавајући на основу права свакога народа на самоопредјељење, укључујући право на отцјепљење и уједињење са другим народима, своју слободну вољу, црногорски народ ујединио се на основу начела равноправности са осталим народима Југославије и њиховим народним републикама... у заједничку савезну државу – Федеративну Народну Републику Југославију». Овом уставном формулацијом НР Црна Гора се дефинише искључиво као национална држава црногорског народа. Остали народи који чине Црну Гору не помињу се. То није случајно. Уставотворци фактички желе укидање свих осталих националних идентитета сљедујући асимилаторско начело: једна држава – један народ. Недостаје још само усклик: један вођа! Не заборавимо да је управо Гебелс у национал-социјалистичкој Њемачкој промовисао начело: Ein volk, ein Reich, ein Fuhrer! (Један народ, једна држава, један вођа!) Исто начело суштински се спроводи у сувереној Црној Гори. Уставно-правни темељ таквој политичкој оријентацији постављен је још крајем 1946. усвајањем првог послијератног републичког устава. Да је управо тако показује и чл. 11. у коме се дословно каже: «Противан је Уставу Народне Републике Црне Горе сваки акт који је на њеној територији уперен против суверености, равноправности и националне слободе црногорског народа и Народне Републике Црне Горе, као и осталих народа Југославије и осталих народних република Федеративне Народне Републике Југославије.». Устав не прецизира какав би то био акт који би конкретно био уперен «против суверености, равноправности и националне слободе црногорског народа и Народне Републике Црне Горе». Уставна одредба остаје нејасна и недоречена. Вјероватно се између осталог мисли и на теоријско оспоравање доктрине о црногорској нацији која је проглашена врховном и неприкосновеном «светињом над светињама». Да би се дефинитивно угушило и елиминисало српско национално осјећање сваки облик оспоравања исте доктрине проглашава се антидржавним и противправним актом. Нова национална доктрина могла се наметнути само силом. Стога је политичко насиље легализовано овим и оваквим уставно-правним одредбама. Права националних мањина регулисана су у чл. 13. устава у коме се каже: «Националне мањине у Народној Републици Црној Гори уживају право и заштиту свог културног развитка и слободне употребе свог језика». Устав из 1946. не именује поименично националне мањине. Њиховим неименовањем као и уопштеним уставним формулацијама државна и партијска власт је манифестовала асимилаторске

17

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

намјере у циљу обликовања црногорске нације као једине националне заједнице у будућности на подручју Црне Горе. У том погледу, владајући политички центри моћи у Подгорици остали су посвећени реализацији истих тежњи све до наших дана. Према чл. 21. «сви грађани Народне Републике Црне Горе равноправни су и једнаки пред законом без обзира на народност, расу и вјероисповијест». Стварност је била другачија. У раздобљу од 1946 до унутарпартијског преврата у Демократској партији социјалиста 1997. године Србима у Црној Гори била су доступна радна мјеста у привреди и администрацији, али не и руководећа радна мјеста. Грађана српског националног осјећања на руководећим функцијама готово да није било. Било је занемарљивих изузетака. Примјера ради, еминентни историчар Ристо Драгићевић био је директор Државног музеја на Цетињу све до одласка у пензију 1965. Све до упокојења 1980. изјашњавао се као Србин из Црне Горе. Такви случајеви били су веома ријетки и, сликовито речено, могли су се пребројати на прсте. У истом се члану устава даље каже: «Противан је Уставу и кажњив сваки акт којим се грађанима дају привилегије или ограничавају права на основу разлике у народности, раси и вјероисповијести као и свако проповиједање националне, расне или вјерске мржње и раздора». И поред настојања да елиминишу српски националну свијест у Црној Гори, носиоци државне и партијске власти нијесу распиривали нити подстицали антисрпску хистерију у народу. Власт је тежила друштвеној стабилности и грађанском миру. Управо зато отворен и сиров шовинизам није испољаван. Потискивање српског националног осјећања одвијало се на срачунат, осмишљен и еволутиван начин, у етапама. Старе генерације утемељене у српству поступно су умирале по закону биолошке редукције. Стасавале су млађе генерације лишене узвишених националних и духовних идеала предака. Форсирање србофобије и нескривеног шовинизма под покровитељством државних власти отпочело је тек након преласка премијера Мила Ђукановића на позиције отвореног и стимулисаног антисрпства 1998. Према чл. 27. «грађанима се зајемчује слобода штампе, говора, удруживања, зборова, јавних скупова и манифестација». У реалном животу стање је било посве супротно. Социјализам је укинуо вишепартијски систем и тиме у старту ставио ван снаге све уставне слободе загарантоване у цитираном члану устава. Већ 1945. распуштена су и забрањена сва културно-просвјетна и вјерска удружења, као и друштвене организације са националним предзнаком.Све до увођења

18

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

вишепартијског система 1990. године није било могуће формирање друштвених организација на националној или конфесионалној основи. Самим тим, ни српска национална заједница у Црној Гори није могла формирати било какво национално удружење. Чак ни пјевачко друштво. Слобода удруживања без сагласности државних власти и органа јавне и државне безбједности суштински није била могућа. Уставне слободе и права гарантована савезним и републичким уставом из 1946. остала су мртво слово на папиру све до историјског и политичког слома социјалистичког друштвеног поретка. Гушењем сваког облика слободе удруживања на националном нивоу гушена је и елиминисана и српска национална свијест у Црној Гори. Статус вјерских заједница уопштено је регулисан у члану 25. устава. Вјерске организације не помињу се поименично већ само декларативно као «вјерске заједнице». Српска Православна Црква у Црној Гори са својим пуним и званичним називом не помиње се у овом уставу. Неће се помињати ни у наредним уставним актима у Црној Гори усвајаним и проглашаваним у раздобљу између 1946. и 2007. То није случајно. Државни и партијски центри моћи желе постепену елиминацију православне духовне свијести и српског националног осјећања у Црној Гори. Управо у томе је суштински смисао прећуткивања постојања СПЦ у овој републици. Свако зашто има своје зато. Па ипак, српско културно и духовно наслеђе на коме је почивала колективна народна свијест у патријархалној Црној Гори није могло бити посве игнорисано. У дубљим слојевима народних маса српство је још увијек било присутно. У чл. 113. Устава српски језик се дефинише као службени језик у НР Црној Гори на сљедећи начин: «Поступак пред судовима води се на српском језику. Грађани који не знају српски језик могу се служити својим језиком». Власт се није усуђивала да промовише пројекат тзв. црногорског језика. Исти предмет (lingua montenegrina) намјеравали су Италијани увести у основне и средње школе у окупираној Црној Гори 1941. Одустали су од исте намјере убрзо након 13-тојулског устанка. Пројекат је замрзнут и остављен да се реализује у неким будућим временима. Иначе, како у самосталној Црној Гори, тако и у раздобљу од 1945. до Новосадског књижевног договора 1954. службени језик у Црној Гори само и искључиво српским (без додатка: хрватски). Устав НР Црне Горе из 1946. броји 131 члан. Српска национална заједница у Црној Гори у њему се не помиње. Њен статус правно није регулисан. Срби немају статус конститутивног народа али ни ста-

19

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

тус националне мањине. У истом уставу се, како смо већ истакли, не помиње ни Српска Православна Црква. Какве су намјере уставотворце мотивисале да тако поступе више је него јасно. О њиховим политичким мотивима већ је било ријечи. У социјалистичкој Југославији уставни систем је често мијењан. Сваке наредне деценије усвајан је и проглашаван нови устав. У том погледу, југословенска федерација је била рекордер у савременом међународном праву и својеврстан феномен у међународној заједници. То није случајно. Са сваким новим уставом проширивана су овлашћења република, док су ингеренције савезне владе сужаване. На тај начин смишљено и плански је утиран пут ка неминовном распаду југословенске федерације до чега је на крају и дошло 1991. Након усвајања Уставног закона на савезном нивоу почетком 1953. године, Народна скупштина НР Црне Горе на сједници одржаној 4. фебруара исте године усвојила је нови уставни акт, Уставни закон о основама друштвеног и политичког уређења Народне Републике Црне Горе и републичким органима власти. У чл. 1. Уставног закона НР Црна Гора је дефинисана као «социјалистичка демократска држава радног народа Црне Горе добровољно уједињеног с радним народом осталих народних република у Федеративној Народној Републици Југославији као савезној држави суверених и равноправних народа». Према чл. 2. «сва власт у Народној Републици Црној Гори припада радном народу». Републички органи власти (чл. 9.) имају се поре осталог старати и «о остваривању и заштити слободе и демократских права грађана и њихове равноправности без обзира на народност, расу и вјероисповијест; штите права националних мањина у Републици и осигуравају њихово равноправно учешће у друштвеном животу». Републички Уставни закон броји 99 чланова. У њему се поименично не помиње ни једна национална заједница у Црној Гори. Не помиње се, што је на свој начин одиста индикативно, црногорски народ, али ни остали народи у Републици. Па ни Срби, разумије се. Уставни закон региструје категорију националних мањина али их поименично не именује. Будући да се у њему не помиње, статус српске националне заједнице у Црној Гори према Уставном закону није јасан. Српска заједница нема статус конститутивног народа али ни статус националне мањине. Ипак, са становишта правне дефиниције НР Црне Горе постоји битна разлика између првог послијератног устава и Уставног закона. Док устав из 1946. НР Црну Гору дефинише као националну државу црногорског народа, Уставни закон из 1953. одређује је као «социјали-

20

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

стичку демократску државу радног народа Црне Горе». Педесетих година идеја југословенског заједништва је у успону. Националистичке и сепаратистичке тежње појединих југословенских народа привремено су обуздане. Поједине кључне одредбе Уставног закона НР Црне Горе несумњиво одражавају дух времена у коме су настале. Успон идеје југословенства није дуго потрајао. Већ крајем 60-тих година отпочела је њена ерозија која се завршила финалним распадом СФРЈ. Седмог априла 1963. усвојен је нови савезни устав. ФНР Југославија добила је ново име: СФРЈ. Истовремено су тзв. народне републике преименоване у «социјалистичке републике». Тако је и НРЦрна Гора добила ново име: Социјалистичка Република Црна Гора. Већ 10. априла исте године Народна скупштина Црне Горе усвојила је нови републички устав. У преамбули устава се поред осталог каже да је «радни народ Црне Горе, са осталим народима Југославије, с Комунистичком партијом на челу, заједничком борбом у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији срушио стари класни поредак», те да ће потом «црногорски народ, заједно са свим народима Југославије наћи услове за слободан и свестран развитак у независној социјалистичкој и федеративној заједници». У уводном поглављу «Основна начела», у духу владајуће социјалистичке идеологије, поред осталог је уписано да је «народ Црне Горе, полазећи од права на самоопредјељење, укључујући и право на отцјепљење, на основу заједничке борбе са осталим народима Југославије и слободно изражене воље у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији, а у складу са својим историјским тежњама... ујединио се у савезну републику слободних и равноправних народа и народности и заједно са осталим народима Југославије створио социјалистичку федеративну заједницу радних људи». Исти устав идентитет Црногораца темељи на тековинама НОБ-а и социјалистичке револуције. Старија државотворна и историјска традиција Црне Горе уопште се не помиње. То није случајно. Српска национална свијест и светосавска духовна и културолошка традиција утемељила је патријархалну Црну Гору са светородном народном династијом ПетровићЊегош на челу. Православље и српство били су потпорни стубови традиционалне Црне Горе. Управо ове духовне вриједности народа порушила је социјалчистичка идеологија која је заступала сасвим другачије вредносне циљеве и геополитичке интересе. Зато су предреволуционарне историјске тековине црногорског друштва посве прећутане. Као да их није ни било.

21

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

У првом члану устава СР Црна Гора је дефинисана као «државна социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљању». По питању формално-правног одређења социјалистичке Црне Горе, Устав из 1963. у основи преузима дефиницију из првог члана Уставног закона из 1953. У декларативном смислу, СР Црна Гора није национална држава, већ државна заједница «радног народа». У реалном животу постојао је крупан раскорак између уставно-правних рјешења и стварног стања на терену. Устав СР Црне Горе из 1963. бројао је укупно 226 чланова. Осим црногорског народа, који се помиње у преамбули, Устав помиње само албанску националну мањину. Остале националне заједнице које чине Црну Гору уопште се не помињу. Не помињу се ни Срби у Црној Гори. Као и у минулим уставним актима, статус Срба остаје нејасан и правно недефинисан. Српска заједница фактички остаје изван уставно-правног поретка. Као и у минулом периоду, политички центри моћи у СР Црној Гори теже апсолутној асимилацији српске заједнице на овим просторима и коначном елиминисању сваког облика српске националне свијести. Само и једино зато српска заједница остаје изван уставно-правног система. У не тако далекој прошлости државотворни народ у Књажевини (Краљевини) Црној Гори, Срби у социјалистичкој Црној Гори немају ни статус националне мањине. Они су само безимени «радни људи». И ништа више. Исти устав албанској националној заједници гарантује одређени облик културно-просвјетне аутономије. Према чл. 64. «Шиптари», како их овај устав именује, «у свему су равноправни и имају иста права и дужности одређене уставом и законом, као и остали грађани Републике Црне Горе и уживају право слободне употребе свог језика, право изражавања и развијања своје културе и оснивања установа које обезбјеђују ова права». Албанцима се гарантује право на оснивање основних школа на албанском језику, као и школа и одјељења с двојезичном наставом. Према чл. 66. на подручју општине на коме чине већину, може се под условима регулисаним законом, завести у државним органима и установама које врше јавна овлашћења, вођење администрације и на албанском језику. Како смо већ истакли, у овом уставу Албанци се именују као «Шиптари». Међутим, Скупштина СР Црне Горе усвојила је 22. јануара 1969. више уставних амандмана; међу њима и 14. амандман којим се исти убудуће имају именовати као «припадници албанске народности».

22

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Питање службеног језика регулисано је чл. 217. у коме се поред осталог каже: «Државни органи и организације које врше послове од јавног интереса воде поступак на српско-хрватском језику». Истом уставном одредбом промовишу се рјешења установљена Новосадским књижевним договором из 1954. године којим је озваничена кованица «српско-хрватски језик». У ширим слојевима народа у Црној Гори иста кованица никад није суштински заживјела. У свакидашњем говору матерњи језик и даље се називао «српски». Након Брионског пленума и Ранковићеве смјене 1966. процес уставно-правне разградње југословенске федерације добио је на убрзању. Поступало се у складу са девизом коју је Владимир Бакарић формулисао 1967. године: «Федерација мора да федерира!. Уставним амандманима из 1967, 1968 и 1971. и посебно савезним уставом из 1974. отворен је пут распаду СФРЈ у блиској будућности. Одмах након доношења савезног устава, Скупштина СР Црне Горе усвојила је на сједници одржаној 25. фебруара 1974. нови републички устав. Према већ уходаном уставно-правном вокабулару, у уводном поглављу «Основна начела» поред осталог је уписано да је «црногорски народ, полазећи од свог права на самоопредјељење, укључујући и право на отцјепљење, заједно са припадницима других народа и народности у Црној Гори, створио Социјалистичку Републику Црну Гору као демократску државу црногорског народа и припадника других народа и народности Југославије који у њој живе» и «на основу слободно изражене воље, добровољно се ујединио у савезну републику слободних и равноправних народа и народности Југославије». Ипак, за разлику од минулих уставних аката, републички устав из 1974. доноси значајну новину. Наиме у раздобљу од републичког устава из 1946. до отцјепљења Црне Горе 2006. године, управо овај устав је једини уставни акт Црне Горе у коме се Срби изричито помињу. И то у првом члану устава, у коме се поред осталог каже: «Социјалистичка Република Црна Гора је држава заснована на суверености народа и на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи и грађана и равноправних народа и народности. Социјалистичка Република Црна Гора је држава црногорског народа и припадника других народа и народности Југославије који у њој живе. У Социјалистичкој Републици Црној Гори у свему су равноправни: Црногорци, Муслимани, Срби, Хрвати, Македонци, Словенци, Албанци и припадници других народности који у њој живе».

23

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Устав поименично именује све националне заједнице које су регистроване на попису становништва 1971. И то без обзира на њихову бројност и процентуалну заступљеност у укупној етничкој структури становништва Републике. Самим тим, уставотворци су невољно морали именовати и српску националну заједницу. Ипак, правни статус Срба у Црној Гори и у овом уставу остаје недефинисан. Остаје нејасно да ли су Срби у овој Републици конститутиван народ или мањински народ (народност). Исто питање остало је отворено будући да су се политички центри моћи у Црној Гори руководили асимилаторским намјерама, увјерени да ће српска национална свијест на овим просторима сасвим исчезнути. Десило се супротно. Према чл. 173. «зајемчује се свакој народно сти да, ради остваривања права на изражавање своје народно сти и културе, слободно употребљава свој језик и писмо, да развија своју културу и ради тога оснива организације и да ужива друга уставом утврђена права». А у чл. 197. поред осталог се каже: «Грађанину је зајемчена слобода изражавања припадно сти народу, одно сно народно сти, слобода изражавања националне културе и слобода употребе свог језика и писма». Стварност је била сасвим другачија. Све до увођења више страначког система 1990. године оснивање културно-просвјетних друштава и друштвених организација са српским националним предзнаком није било могуће. Сваки такав покушај био би онемогућен од стране државних и партијских органа власти и уз то квалификован као атак на државност Црне Горе, на тековине НОБ-а и револуције, као велико српски акт и сасвим извје сно као покушај «повампирења четништва». Чак није било могуће ни оснивање и рад пјевачких друштава са српским националним именом у свом званичном називу. Примјера ради, Српско пјевачко друштво «Јединство» формирано још 1839. у Котору дјеловало је у историјском континуитету све до 1945. када је пре стало са радом. Рад друштва је обновљен тек 1994. Српско пјевачко друштво «Братство» формирано карјем 19. вијека у Пљевљима пре стало је са радом 1941. Рад друштва је обновљен 1997. након 56 година од укидања истог!... Индикативно је да су Срби на сјеверу Црне Горе и у Боки Которској под аустро-угарском и турском влашћу могли оснивати своје школе и културно-про свјетна друштва. Уживали су одређен степен културно-про свјетне аутономије. У социјалистичкој Црној Гори коришћење истих права било је немогуће. У том погледу. Чињенице су неумољиве.

24

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Правни положај вјерских заједница регулисан је чл. 200. устава. Као и у уставу из 1946. ни у овом уставном акту вјерске организације не именују се појединачно већ се именују колективном одредницом «вјерске заједнице». Устав не помиње Српску Православну Цркву као једну од вјерских заједница у Црној Гори. То није случајно. Тежећи елиминацији српске националне свијести на овим просторима носиоци реалне политичке моћи истовремено су тежили и постепеној елиминацији СПЦ у Црној Гори форсирањем милитантне атеизације и систематским разарањем православне духовне етике у колективној свијести народа. Осим тога, СПЦ као поуздан темељ изворне народне културе била је и остала непремостива брана апсолутном укидању српске народносне свијести у Републици. Управо ови разлози мотивисали су уставотворце да СПЦ не уграде у садржај устава. Њено постепено урушавање и елиминисање са ових терена био је и остао један од виталних стратешких циљева црногорске социјалистичке државне власти. Назив службеног језика дефинисан је у члану 172. у коме се поред осталог каже: «У Социјалистичкој Републици Црној Гори у службеној употреби је српско-хрватски језик ијекавског изговора. Равноправна су оба писма – ћирилица и латиница». Устав из 1974. само слиједи рјешења озваничена Новосадским књижевним договором из 1954. Исто рјешење Хрвати су дефинитивно напустили, јер су у републичком уставу усвојеном те по много чему судбоносне 1974. године службени језик у СР Хрватској имновали као «хрватски књижевни језик». Тек након распада СФРЈ и усвајања новог републичког устава 1992. и у Црној Гори је одредница «српско-хрватски језик» коначно напуштена. Под декларативном девизом равноправности писама, у Црној Гори је већ крајем 60-тих година отпочео процес потискивања ћирилице у корист латинице. Овај смишљен и са државног и партијског врха диригован процес водио је тихој хрватизацији Црне Горе и темељној промјени њеног културног и духовног идентитета. Са потискивањем ћирилице срачунато је потискивана и српска национална свијест у Црној Гори. Посебно код млађих генерација. У чл. 197. поред осталог је уписано да је «противуставно и кажњиво свако пропагирање или спровођење националне неравноправности, као и свако распиривање националне, расне или вјерске мржње и нетрпељивости». Путем штампе, телевизије и издаваштва државни и партијски врх у Црној Гори одиста није подстицао антисрпску хистерију све до увођења вишестраначког система 1990. У систему основ-

25

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ног и средњег образовања темељито су изучавана књижевна остварења српских писаца и стваралаца: Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Шантића, Јакшића, Дучића, Ракића, Кочића, Милована Глишића, Војислава Илића, Милутина Бојића, Лазе Костића, Стевана Сремца, Сима Матавуља, Бранка Ћопића... Из личног искуства огу рећи да су се остварења српских писаца много више изучавала него остварења хрватских и словеначких стваралаца. Пјесме и дјела краља Николе у школском систему Црне Горе уопште се нијесу изучавала, док је личност и дјело краља-пјесника државна власт у социјалистичкој Црној Гори негативно вредновала. Вјероватно и зато, јер је господар Црне Горе у својим пјесничким и драмским остварењима јасно и недвосмислено исказивао и манифестовао српско национално осјећање и усмјерење. А српство краља Николе непомирљиво се сударало са владајућом и неприкосновеном државном доктрином о црногорској нацији. Радикална антисрпска осјећања нијесу подстицана али је државна и партијска власт систематском и осмишљеном идеологизацијом у народу постепено формирала осјећање српске националне посебности и тиме код многих грађана урушила свијест предака о припадању Црногораца широј српској националној цјелини. Уставно-правни систем у социјалистичкој Црној Гори положио је темељ инструментализованој ескалацији милитантне србофобије на овим просторима након 1990. године. Набујали шовинизми и међунационалне искључивости југословенских народа систематски подстицани од спољних центара моћи у Европској унији и САД коначно су условили распад СФРЈ у пламену братоубилачког рата 1991. Као узвратни одговор на империјалну политику западних сила, Србија и ЦРна Гора формирале су 27. априла 1992. двочлану југословенску федерацију, Савезну Републику Југославију. У складу са промијењеним политичким околностима, Скупштина Црне Горе на сједници одржаној 12. октобра 1992. усвојила је и прогласила нови Устав Републике Црне Горе. Нови устав бројао је 121 члан. У преамбули истог устава поред осталог је уписано да «на основу историјског права црногорског народа на сопствену државу стеченог у вјековним борбама за слободу» Скупштина Републике Црне Горе «усваја и проглашава Устав Републике Црне Горе». Одредница «историјско право црногорског народа» увелико асоцира на одредницу из сусједства која говори о «државном и повијесном праву хрватског народа»коју је иначе формулисао идејни творац хрватског великодржавног шовинизма Анте Старчевић. Каснији слијед догађаја

26

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

у Црној Гори и експлозија србофобије на овим просторима под покровитељством политичког врха у Подгорици указује да ова подударност цитираних одредница није случајна. У том погледу, државни врх Црне Горе у значајној мјери слиједи хрватски националистички модел. Чак и начин изражавања. Уз неке мале модификације, разумије се. Осим црногорског народа, устав из 1992. уопште не помиње остале националне заједнице које образују етничку структуру Црне Горе. Управо у томе је суштинска разлика између Устава СР Црне Горе из 1974. и устава из !992. Док се у републичком уставу из 1974. поименично именују све националне заједнице у СР Црној Гори, укључујући и српску, у уставу из 1992. не именује се ни једна од њих. Срби су, дакле, избрисани из устава. Али не само они. Уставотворци очито нијесу превише скривали своје асимилаторске намјере према осталим народима у Републици. Другачије једноставно није могуће објаснити овакав њихов поступак. Срби на овим просторима поново су се мимо своје воље нашли изван важећег уставно-правног поретка. Права мањинских националних заједница републички устав из 1992. регулисао је у поглављу «Посебна права припадника националних и етничких група». Према уставним одредбама у овом поглављу, националне и етничке групе поред осталог имају: - право на слободну употребу свог језика и писма, право на школовање и право на информисање на свом језику (чл. 68.); - право на употребу и истицање националних симбола (чл. 69.); - право оснивања просвјетних, културних и вјерских удружења, уз материјалну помоћ државе (чл. 70.); - право на употребу свог језика у поступку пред државним органима (чл. 72.); - право сразмјерне заступљености у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе (чл. 73.); - право на успостављање и одржавање несметаних контаката са својим сународницима изван Црне Горе са којима имају заједничко национално и етничко поријекло, културно и историјско наслеђе, као и вјерска убјеђења, без штете за Црну Гору (чл. 74.); - право учешћа у регионалним и међународним невладиним организацијама, као и право обраћања међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених уставом (чл. 74.).

27

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Према члану 67. припадницима националних и етничких група «јамчи се заштита националног, етничког, културног, језичког и вјерског идентитета». У циљу остваривања њихових права загарантованих овим уставом, члан 76. предвиђа образовање Републичког савјета за заштиту права припадника националних и етничких група. Овим савјетом руководи предсједник Републике. Исти савјет одиста је формиран али је до краја свог постојања остао декоративни орган, суштински бескористан за мањинске националне заједнице. Индикативно је да исти устав не именује поименично «националне и етничке групе» у Црној Гори већ о њима говори уопштено. Цитирана права гарантована овим уставом нашла су слабу примјену у свакидашњем животу. Државна власт је учинила све да њихову конкретну примјену сведе на минимум. Своје асимилаторске намјере, како смо већ истакли, политички центри моћи у Републици нијесу камуфлирали већ су их промовисали отворено и недвосмислено. Посебно наглашено према припадницима српске националне заједнице на овим просторима, а у мањој мјери и према другим националним заједницама. Право сразмјерне заступљености Срба и осталих националних заједница у јавним службама, органима државне управе и локалне самоуправе никада није примијењено. Исто уставно начело остало је само мртво слово на папиру. Иза непримијењене уставне демагогије скривао се сирови шовинизам државних власти, који је са протоком времена све више добијао на изражају. Правни положај вјерских заједница, или «вјероисповијести», како се у овом уставу називају, регулисан је у чл. 11. Док одредница «вјерска заједница» има одређено утемељење, одредница «вјероисповијест» одиста је одраз бесмисла. Под одредницом «вјероисповијест» подразумијева се одређена религија сама по себи (нпр. Православље, католицизам, ислам, јудаизам, будизам...), али не и вјерска организација која је уствари институционални и духовни носилац одређене религије или «вјероисповијести». Будући да су и овај као и остале минуле уставне акте из раздобља социјализма писали и обликовали атеисти, овакви терминолошки пропусти не зачуђују. У чл. 11. поименично се помињу већинске вјерске заједнице у Црној Гори, и то на овај начин: Православна Црква, Исламска вјерска заједнива и Римокатоличка црква. У вријеме усвајања и проглашења овог устава, али и данас, Српска Православна Црква једина је са становишта канонског права легална и легитимна православна вјерска заједница у Црној Гори. Са формално-правног становишта вјерска заједница са службеним нази-

28

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

вом п»Православна црква» никад није постојала у Црној Гори. Не постоји ни данас. Очито је да је добар дио државног и партијског врха у Подгорици још тада планирао укидање СПЦ на овим просторима и протјеривање православног клира из Црне Горе у циљу стварања тзв. Црногорске цркве која би након извјесног времена признала духовно покровитељство Ватикана. Даљи слијед догађаја показао је да је управо овај разлог мотивисао уставотворце да службени назив Православне Цркве у Црној Гори не уграде у текст устава. Занимљиво је да се Српска Православна Црква са својим званичним називом не помиње ни у једном уставном акту Црне Горе од 1946. до 2007. Увјерени смо, управо из поменутог разлога. Данас се у Црној Гори замјењују тезе. Државни врх оптужује СПЦ да наводно не признаје државу Црну Гору. То није тачно. Реално стање ствари је обрнуто. Српска Православна Црква и њене помјесне епархије признају државу Црну Гору, али државни центри моћи у Подгорици суштински никада нијесу хтјели признати Српску Православну Цркву под њеним званичним именом, тежећи њеном административном укидању на овим просторима и насилном присвајању њене имовине. Питање службеног језика дефинисано је у чл. 9. у коме се поред осталог каже: «У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора». Усљед распада југословенске федерације одредница «српско-хрватски језик» морала је бити напуштена. Овом уставном одредбом државна власт само је вратила у службену употребу изворно име матерњег језика у Црној Гори, на шта указује обиље архивских и литерарних извора. Дефинисање српског језика као службеног језика у Црној Гори једина је одредба устава из 1992. која је била повољна по српску националну заједницу на овим просторима и која је донесена у складу са културном и историјском традицијом државе Црне Горе. У чл. 9. још је уписано да «у општинама у којима већину или значајан дио становништва чине припадници националних и етничких група у службеној употреби су њихови језици и писма». Питање статуса ћириличног писма у социјалистичкој Црној Гори од 1945. до наших дана заслужује посебну студију. Према чл. 9. «равноправно је ћирилично и латинично писмо». Устав из 1992. само преузима превазиђено начело о равноправности писама из раздобља СФРЈ. Исто уставно начело послужило је као параван смишљеном и инсценираном процесу потискивања ћирилице у корист латинице. Овај процес у Црној Гори отпочео је већ крајем 60-тих година и одвијао се упоредо са постепеном уставном разградњом југословенске фе-

29

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

дерације. Накор унутарпартијског преврата 1989. нови државни и партијски врх потстакао је враћање ћириличног писма у службену и јавну употребу. На овом курсу није се истрајало ни пуну деценију. Након дефинитивног преласка ДПС на сепаратистичке позиције крајем 90тих година, ћирилица је поново протјерана из јавне употребе у корист латинице. Штампа и телевизија под контролом владајућих центара моћи у текућој комуникацији служе се искључиво латиницом. На дјелу је појекат суштинске хрватизације Црне Горе чија реализација поред осталог подразумијева дефинитивно и трајно елиминисање ћирилице из службене и јавне употребе у корист латинице. Са друге стране, пројектовано елиминисање српске националне свијести са ових простора није могуће без елиминисања ћириличног писма као једног од битних фактора српског националног и културног идентитета. За ширу и студиозну анализу посебно су индикативни чланови 42. и 43. устава из 1992. У чл. 42. поред осталог се каже да је «забрањено дјеловање политичких, синдикалних и других организација које је усмјерено на насилно рушење уставног поретка, нарушавање територијалне цјелокупности Црне Горе и СР Југославије, кршење зајемчених слобода и права човјека и грађанина или изазивање националне, расне, вјерске или друге мржње или нетрпељивости». Иста одредба је готово дословно преузета из чл. 42 Устава СРЈ од 27. априла 1992. А у чл. 43. републичког устава дословно је уписано: «Противуставно је и кажњиво свако изазивање и подстицање, националне расне, вјерске и друге неравноправности, као и изазивање и распиривање националне, расне, вјерске и друге мржње или нетрпељивости». Стање у реалном животу било је и остало посве другачије. До конкретне правне примјене истих уставних одредби у Црној Гори никад није дошло.Примјера ради, Либерални савез Црне Горе, десничарска политичка партија формирана 26. јануара 1990. године на Цетињу, од самог почетка дјеловања подстицала је и распиривала антисрпску хистерију, залагала се за укидање Српске Православне Цркве у Црној Гори и за протјеривање православног клира са ових простора. Отворено се залагала за рушење савезне државе и отцјепљење Републике Црне Горе из састава СРЈ. То су необориве чињенице Идеологија и рјечник либерала отворено су заудартали на дух неонацизма. Па ипак, Либерални савез никад се није нашао на удару цитираних одредби из републичког и савезног устава. И док се неискрено залагала за опстанак савезне државе, руководству ДПС-а је конвенирала антисрпска реторика вођства цетињских либерала. Уствари, командни врх ДПС-а

30

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

припремао се за прелазак на политички програм и реторику Либералног савеза, што је и услиједило крајем 90-тих година. Као непожељан свједок моралног и политичког конвертитства руководства владајуће партије, Либерални савез је уклоњен са јавне сцене унутарпартијским сукобима каналисаним од врха Државне безбједности и њених сарадника. Немоћно да заустави урушавање сопствене партије, вођство Либералног савеза формално је распустило своју политичку организацију 24. марта 2005. Владајућа Демократска партија социјалиста увијек се у јавности громогласно промовисала као наводно грађанска партија која је сигуран гарант и трајна залога мултиетничког друштва у Црној Гори. Сјетимо се само њихове девизе: «Са нама нема неизвјесности». Чињенице заправо говоре супротно. Док је у првој половини 90-тих година форсирала антихрватске и антимуслиманске страсти, од краја 90-тих па до данас упорно истрајава на антисрпској хистерији. ДПС дакле није фактор стабилности већ генератор глобалне дезинтеграције црногорског друштва. Захваљујући политичкој деструкцијин владајуће коалиције распала су се братства, растурила пријатељства, урушили међуљудски односи. Шовинизам владајућих партија угрожава опстанак српске националне заједнице у Црној Гори али и грађански мир на овим просторима. Уставне одребе о међунационалној и међувјерској толеранцији и равноправности остају само мртво слово на папиру. Политички и параполитички центри моћи на овим просторима немају ни воље ни слуха да уставно-правне норме које су сами прописали спроведу у свакидашњи живот. Црна Гора тако постаје класичан примјер друштва у коме царује општа несигурност, мржња, бесправље и безакоње. Подстицано и каналисано од империјалних центара моћи у САД и Европској унији руководство Демократске партије социјалиста у савезу са коалиционом Социјалдемократском партијом Црне Горе почев од 1997. приступило је процесу осмишљене и постепене разградње двочлане југословенске федерације. Формирана је посебна Управа царина. Почетком новембра 1999. Влада Црне Горе умјесто динара уводи њемачку марку као средство плаћања. Србију и Црну Горе више не везује ни монетарно ни царинско јединство. Београдским споразумом од 14. марта 2002. и формално је угашена Савезна Република Југославија. Формирана је Државна заједница Србија и Црна Гора, уствари конфедерација двије фактички самосталне републике са ограниченим роком трајања. Исходом референдума од 21. маја

31

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

2006. Република Црна Гора је и формално-правно стекла независност. Скупштина Црне Горе усвојила је на свечаној сједници одржаној 3. јуна 2006. Декларацију Независне Републике Црне Горе. У истој се декларацији поред осталог каже: «Република Црна Гора, независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом, наставиће да се изграђује као грађанска држава, мултинационално, мултиетничко и вишевјерско друштво, засновано на поштовању и заштити људских слобода и права, права мањина, принципима парламентарне демократије, владавине права и тржишне економије, што ће се унаприједити доношењем новог Устава Републике Црне Горе». Уљепшан и раскошан садржај Декларације који је напапиру тако много обећавао није могао прикрити туробну друштвену стварност Црне Горе. И након стицања независности Црна Гора је остала дубоко подијељено друштво. Исход пописа становништва извршеног у новембру 2003. године показао је да у Црној Гори нема већинског народа. Некада јединствен и недјељив државотворни народ распао се на двије одвојене и антагонизоване националне заједнице, српску и црногорску, од којих ниједна није чинила натполовичну већину. Са 23% Црногораца, 32% Срба и 25% осталих, Република Црна Гора добила је сложену структуру становништва која својим процентима злокобно подсјећа на етничку структуру Босне и Херцеговине из 1991. године са којом се иста република већ наредне 1992. нашла у вртлогу и братоубилачком понору грађанског рата. Независност није омогућила међунационално помирење. Напротив. Непомирљивост између Срба и националних Црногораца постала је све израженија, а међусобно неповјерење још веће. У темеље нове државе изграђиване шездесет минулих година на антисрпској патологији државна власт је својом неодговорном политиком распиривања србофобије положила сувише много деструкције и мржње, нетрпељивости и озлојеђености, шовинизма и раздора. Са таквим политичким курсом, увјерени смо, држава Црна Гора нема перспективу. Није искључено да се управо на овим просторима репризира босанско искуство. И поновиће се ако западни центри моћи буду тако хтјели. У складу са промијењеном политичком реалношћу отворен је процес доношења новог устава, који је потрајао неких годину дана. На јавној сцени појавила су се два нацрта будућег устава: нацрт владајуће коалиције и уставни нацрт Српске листе. Режимски нацрт устава обликовао је предсједник Савјета за уставна питања Мијат Шуковић.

32

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Занимљиво је напоменути да је Шуковић био члан комисије која је формулисала Устав СФРЈ из 1974. Опоненти режимског нацрта устава указивали су да би Шуковићев уставни пројект државу Црну Гору у хипотетичкој будућности могао увести у велике невоље као што је уосталом и савезни устав из 1974. био један од генератора распада СФРЈ и грађанског рата на ширим југословенским просторима. У режимском нацрту устава помињао се искључиво црногорски народ коме се фактички обезбјеђивао привилегован положај. Остали народи који чине државу Црну Гору нијесу се помињали. Па ни Срби, наравно. Српски језик изгубио је статус службеног језика. Тзв. црногорски језик, под овим именом непостојећи у правној и културној историји Црне Горе, добио је статус службеног језика. Статус српског језика правно није регулисан. Он се у Шуковићевој уставној пројекцији уопште не помиње. У истом нацрту вјерске заједнице се поименично именују. Међу њима и Српска Православна Црква. Али се у њиховом редосљеду на првом мјесту именује тзв црногорска православна црква, параполитичка секта формирана под покровитељством државне власти у циљу темељне промјене духовног и културног идентитета православног живља у Црној Гори и суштинског искорјењивања православља на овим просторима. Под декларативним начелом грађанске државе, режимски концепт устава реално је промовисао црногорску националну државу у којој би српска национална свијест била постепено елиминисана. Овај уставни концепт у ширем смислу тежио је асимилацији свих националних заједница у Црној Гори и њиховом колективном утапању у црногорски национални идентитет, који би у блиској или даљој перспективи према замисли уставотвораца могао бити једини национални идентитет на овим просторима. Фактички, режимски уставни пројект промовише начело: једна држава – један народ! Руководећи се исходом пописа становништва из 2003. године и конструктивном намјером да се нови уставно-правни систем обликује у интересу свих народа у Црној Гори, уставни концепт Српске листе предлагао је да се Црна Гора конституише као држава равноправних народа и грађана. У формално-правном погледу она би добила бинационални карактер. Црногорци и Срби би добили статус конститутивних народа, док би остали народи добили статус мањинских народа. Прије публиковања сопственог уставног концепта, политички прваци Српске листе нудили су Бошњацима и Албанцима у свом нацрту устава статус конститутивних народа али без успјеха. Руковођени анти-

33

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

српском психологијом, представници Албанаца и Бошњака одбили су понуду Српске листе оцјењујући да је статус мањинског народа за њих једино реалан и правно-политички остварљив. Свој национални интерес они су видјели у коалицији са владајућом већином, очекујући да ће им режимски концепт устава обезбиједити барем основна национална права. Испољавајући као и владајућа коалиција отворене асимилаторске намјере према српској националној заједници у Црној Гори, политички врх Социјалистичке народне партије и Покрета за промјене нацрт Српске листе оцијенио је неприхватљивим, јер он наводно дерогира модел грађанске државе. Негативан став режима био је природан и сасвим очекиван јер је исти нацрт био правна баријера њиховим асимилаторским намјерама према Србима у Црној Гори.Политички програм Српске листе као и уставни концепт са којим је Српска листа изашла у јавност била је несумњиво прва озбиљна уставноправна и политичка иницијатива у прилог рјешавању правног статуса српске националне заједнице у Црној Гори. Обнова српске националне свијести у Црној Гори на свенародној основи показала се из више разлога неизводљивом. Стога је неопходна правно-политичка потреба и витални интерес народа формално-правно регулисатистатус српске националне заједнице у Црној Гори.Уколико до тога не би дошло српској заједници неминовно пријети асимилација, исељавање и нестајање са ових простора. С обзиром на своју бројност, Срби у Црној Гори одиста заслужују статус конститутивног народа. У Црној Гори их има процентуално исто онолико колико је било Срба у БиХ 1991. А Срби у БиХ су још од свршетка социјалистичке револуције имали статус конститутивног народа. У Црној Гори, међутим, сила аргумената је немоћна пред аргументима силе. У суштинском смислу, Црна Гора реално нема одлике цивилизоване државе. И то просто зато јер се сви текући друштвени проблеми рјешавају превасходно правним и физичким насиљем и прегласавањем. Појмови као што су дијалог и компромис готово су непознате категорије на овим просторима. Уставни концепт Мијата Шуковића ипак није прошао верификацију Скупштине. Нови устав Црне Горе усвојен је на сједници Уставотворне скупштине од 19. октобра 2007. године као плод компромиса владајуће парламентарне већине и посланичког клуба Покрета за промјене. На инсистирање Покрета за промјене из коначног текста устава изостављене су, допуњене или дјелимично измијењене поједине одредбе из првобитног режимског нацрта устава које су биле суштински усмјерене против виталних интереса српске националне

34

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

заједнице на овим просторима али и других народа у Црној Гори. На иницијативу предсједника Покрета за промјене Небојше Медојевића, у преамбули устава поименично су именоване све националне заједнице које живе у Црној Гори. С тим у вези, у тексту преамбуле поред осталог се каже да «полазећи од... одлучности да смо као слободни и равноправни грађани, припадници народа и националних мањина који живе у Црној Гори: Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати и други, привржени демократској и грађанској Црној Гори» Уставотворна скупштина Црне Горе доноси Устав Црне Горе. У формално-правном смислу Срби у Црној Гори су експлицитно поменути у преамбули новог устава. Ипак, њихов правни статус није дефинисан као ни у минулим уставним актима уосталом. Политички центри моћи у Црној Гори очекују да ће српска национална заједница временом бити асимилована и претопљена у националне Црногорце, па управо зато правни положај Срба није хтјела прецизно и недвосмислено дефинисати. Будући да је владајућа коалиција одбила да озбиљно разматра уставни концепт Српске листе, који Србима у Црној Гори додјељује статус конститутивног народа, јасно је да најновији уставни акт српској националној заједници фактички додјељује статус националне мањине, односно мањинског народа. Другачије становиште једноставно није утемељено на релевантним чињеницама. Остављајући питање статуса српске националне заједнице правно недовршеним и отвореним, државна власт очекује да ће политички представници Срба у Црној Гори одбити и у формално-правном смислу статус мањинског народа, да ће Срби на овим просторима остати изван постојећег уставно-правног поретка и да ће тако бити лакше асимиловани. Када су у питању националне заједнице у Црној Гори, устав из 2007. године уводи двије категорије: «мањински народи» и «друге мањинске националне заједнице». Њихова колективна права дефинисана су у поглављу «Заштита идентитета», у чл. 79. у коме је уписано да им се «јемче права и слободе која могу користити појединачно и у заједници са другима». У формално-правном смислу припадник мањинског народа добија могућност да се и као појединац пред државним органима позове на примјену мањинских права гарантованих уставом из 2007.Колико је то одиста примјенљиво у свакидашњем животу, посебно је питање. Према чл. 79. мањинским народима и, како се у уставу именују, другим мањинским националним заједницама гарантује се право:

35

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

1) на изражавање, чување, развијање и јавно испољавање националне, етничке, културне и вјерске посебности; 2) на избор, употребу и јавно истицање националних симбола и обиљежавање националних празника; 3) на употребу свог језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби; 4) на школовање на свом језику и писму у државним установама и да наставни програми обухватају и историју и културу припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница; 5) да у срединама са значајним учешћем у становништву органи локалне самоуправе, државни и судски органи воде поступак и на језику мањинских народа и других мањинских националних заједница; 6) да оснивају просвјетна, културна и вјерска удружења уз материјалну помоћ државе; 7) да сопствено име и презиме уписују и користе на свом језику и писму у службеним исправама; 8) да у срединама са значајним учешћем у становништву традиционални локални називи, имена улица и насеља, као и топографске ознаке буду исписани и на језику мањинских народа и других мањинских националних заједница; 9) на аутентичну заступљеност у Скупштини Црне Горе и скупштинама јединица локалне самоуправе у којима чине значајан дио становништва, сходно принципу афирмативне акције; 10) на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе; 11) на информисање на свом језику; 12) да успостављају и одржавају контакте са грађанима и удружењима ван Црне Горе са којима имају заједничко национално и етничко поријекло, културно-историјско наслеђе, као и вјерска убјеђења; 13) на оснивање савјета за заштиту и унапређење посебних права. У односу на прописане уставне норме, стварност у Црној Гори је сасвим другачија. На овим просторима гарантоване уставне слободе готово никад нијесу кореспондирале са стварношћу. Државна власт у Подгорици отворено тежи асимилацији српске националне заједнице у Црној Гори, а у ширем смислу и других националних за-

36

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

једница. Стога ће владајућа већина реално учинити све да права из чл. 79. примјењује у што је могуће мањој мјери. Досадашња националистичка политика владајућих центара моћи даје нам право на такво становиште. Стога српска заједница на овим просторима одиста нема широк избор. Мора истрајати у борби за остварење колективних права гарантованих у чл. 79. У противном, асимилација Срба у Црној Гори постаје неминовност. Најновији устав уводи и поглавље «Забрана асимилације», у чл. 80. у коме се дословно каже: «Забрањена је насилна асимилација припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница. Држава је дужна да заштити припаднике мањинских народа и других мањинских националних заједница од свих облика насилне асимилације». Досадашње искуство са државном влашћу у Црној Гори евидентно указује да се ни у теоријском, а камо ли у практичном смислу, не може рачунати са досљедном примјеном цитиране уставне одредбе о забрани асимилације. Управо обрнуто, владајући центри моћи настојаће свим инструментаријумом државне власти који јо стоји на располагању да одлучно и без попуштања спроведе асимилацију српске националне заједнице на овим просторима. У сопственом антисрпству вођство владајућих политичких партија отишло је исувише далеко да би се од њих могао очекивати макар неки беневолентан однос према Србима. Укидање српске националне свијести у Црној Гори кључни је и стратешки циљ властодржаца. Очекивати да ће управо таква државна власт штитити Србе на овим просторима «од свих облика насилне асимилације» било би благо речено неозбиљно. Свако ко би прелистао провладину дневну и ревијалну штампу у Црној Гори у раздобљу од 1997. године па до наших дана брзо би се и лако увјерио да је управо државна власт била и остала носилац и пропагатор континуиране антисрпске хистерије која неувијено и отворено заудара на неонацизам. Стога уставна одредба у чл. 7. у коме се каже да је «забрањено изазивање или подстицање мржње или нетрпељивости по било ком основу» дјелује одиста гротескно и крајње надреално. На овим просторима државна власт одавно више није фактор стабилности и грађанског јединства, већ извор шовинизма, несигурности и колективне патологије. Како већ рекосмо, ко у то не вјерује нека само анализира провладину периодику. А кад је већ држава носилац и генератор мржње она сигурно неће кажњавати саму себе и сопствене

37

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

присталице, који само слијепо и беспоговорно слиједе њене идеолошке инструкције. С обзиром на богато минуло искуство које је и сувише негативно да би се у добре намјере политичког врха Црне Горе макар и декларативно могло вјеровати, посебно неувјерљиво дјелује уставна одредба у чл. 8. у коме се поред осталог каже: «Забрањена је свака непосредна или посредна дискриминација по било ком основу». Управо због свог националног осјећања знатан број Срба и Српкиња широм Црне Горе у минулом периоду остао је без запослења, или не може да добије службу у државним и јавним органима без обзира на стручне квалификације. Дискриминација према према Србима врши се и на научном и на културно-просвјетном плану. На државној телевизији као и на провладиним телевизијским емисионим каналима гостују само ствараоци утемељени на црногорском национализму и шовинизму, док за остале културне и научне ствараоце у државним и провладиним медијима једноставно нема мјеста. Њихова научна, културна и умјетничка остварења се прећуткују. Као да ти људи не постоје. Овакав дискриминаторан однос према Србима у Црној Гори није примјењивала ни брозовска социјалистичка државна и партијска власт. Примјери дискриминације према српској националној заједници сувише су бројни и евидентни да би се могли негирати. Тако бројне уставне одредбе, међу њима и чл. 8. устава и убудуће остају пука форма без конкретне примјене у свакидашњем животу. Ова и оваква државна гарнитура неће уопште примјењивати оне сегменте уставног права, који не конвенирају њеним недемократским и националистичким интересима и циљевима. Тако гесло које се често цитира – «владавина права» - на простору Црне Горе остаје само недосањан сан и нереалан циљ. У том погледу Црна Гора није изузетак. Још од античких времена па до савременог доба политичка деспотија никад није поштовала прописе које је сама наметала уколико би њихова досљедна примјена угрозила њене виталне интересе. А Црна Гора је друштво деспотије још од времена књаза Данила па до наших дана. Била је и остала друштво неслободе и бесправља без обзира на минуле промјене државног статуса, друштвеног уређења и облика владавине. Увјерен сам да се око тога барем нећемо спорити. Пројекат италијанских окупационих власти из 1941. о увођењу тзв. црногорског језика у систем основног и средњег образовања и државној администрацији, који је у минулом историјском периоду остао неостварен, коначно је правно озваничен у најновијем уставу Црне

38

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Горе. Наиме, према чл. 13. истог устава «службени језик у Црној Гори је црногорски језик». Служећи се правно-политичким насиљем и механизмом принуде и грубе манипулације, државна власт није уважила чињеницу да је на попису становништва извршеном 2003. године 63% становништва Црне Горе свој матерњи језик именовало српским именом. Српски језик је макар формално-правно ипак остао уставна категорија. У чл.13. уписано је да су «у службеној употреби и српски, босански, албански и хрватски језик». Тако је српски језик којим говори 63% становништва правно изједначен са хрватским језиком којим у Црној Гори говори само 1% грађана. У питању је, дакле, беспримјерно насиље над сопственим културно-историјским наслеђем. Према чл. 13. «ћирилично и латинично писмо су равноправни». Стварност је сасвим другачија. Спроводећи пројекат етапне хрватизације народа, државни центри моћи сасвим су протјерали ћирилично писмо из медија, државне и локалне администрације и јавне употребе уопште у коридт латиничног писма. Уставно начело о равноправности писама био је и остао тихи параван иза кога се спроводила бескрупулозна хрватизација ових простора. Правни положај вјерских заједница регулисан је у чл. 14. устава. Као и у минулим уставним актима из социјалистичког раздобља, вјерске организације се именују већ уходаном и неадекватном одредницом «вјерске заједнице». Шуковићев нацрт регулисања уставноправног положаја вјерских заједница није прихваћен. Стога се у чл. 14. ни једна вјерска заједн не именује појединачно. Не именује се ни тзв. црногорска црква као параполитичка секта формирана под покровитељством Државне безбједности. Присталице исте секте у државном врху оцијениле су да би у датом тренутку за њих било сувише ризично и незахвално инсистирати на њеном уставно-правном озваничењу. Да би се устав у Скупштини усвојио двотрећинском већином, владајућа већина је одустала од концепта поименичног именовања вјерских заједница. Управо зато је статус вјерских заједница дефинисан на компромисан и сувише уопштен начин. У том погледу, преузета су већ постојећа рјешења о вјерским заједницама из социјалистичке уставно-правне праксе. Као ни у минулим уставним актима, ни у овом уставу Српска Православна Црква у Црној Гори није уписана под својим службеним називом. И на овај начин државни центри моћи у Подгорици СПЦ јасно и недвосмислено стављају до знања да не признају њен историјски и канонски легитимитет и легалитет на овим просторима. Настојање државних власти да промијене духовни

39

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

и религиозни идентитет сопственог народа хипотетички може постати извор великих искушења, немира и сукоба у Црној Гори, који у перспективи озбиљно могу угрозити грађански мир и друштвену стабилност, па и сам опстанак Црне Горе као државе. Устав из 2007. декларативно признаје постојање српске националне заједнице у Црној Гори уводеће је у текст преамбуле, али не одређује њен правни статус. Сви минули уставни акти у Црној Гори, почев од устава из 1946. имали су поред осталог за циљ елиминацију српске националне свијести на овим просторима и обликовање нове нације са посве новим системом друштвених вриједности. Да би се пројектовани циљ реализовао било је неопходно урушити наслијеђену етику патријархалних времена утемељену на српском националном осјећању и православним духовним начелима. Сви минули постреволуционарни уставни акти само су послужили као формално-правно покриће у сврху остварења денационализације и дехристијанизације сопственог народа у интересу глобалних центара моћи. У том погледу, најновији устав Црне Горе у геостратешком и оперативном смислу само наставља континуитет минулог социјалистичког уставно-правног поретка. Он није изузетак већ само примјер који оснажава већ уходану идеологију владајуће политичке елите у технологији владања Црном Гором од 1945. па до наших дана. II Распадом Краљевине Југославије у априлском рату 1941. настављен је процес етничке дезинтеграције српског народа, који је започео још у раздобљу турске окупације и дјелимичне исламизације појединих области. Српски етнички простор раскомадан је на више окупационих зона савезничким уговорима између Сила Осовине и НДХ. Подијељен на два непомирљива и сукобљена војно-политичка блока (ројалисти и комунисти), српски народ повео је борбу за опстанак и национално ослобођење сврставајући се на страну антихитлеровске коалиције. Доласком комуниста на власт и рестаурацијом Југославије на социјалистичким основама 1945. године спроведена је федерализација њеног државно-правног простора на шест федералних јединица. Српски етнички простор издијељен је на пет тзв. народних република и двије аутономне области које су само формално остале у оквиру Србије. Положај Срба у југословенској федерацији био је изузетно неповољан. Срби су се појединачно и масовно исељавали из Хрватске БиХ, Космета, Рашке области, Црне Горе и Македоније у Србију или

40

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

у бројне западноевропске и прекоморске земље. Све је слутило новим сукобима и репризирању трагичних искустава из блиске историје. Само из БиХ иселило се у раздобљу између 1945. и 1990. око пола милиона Срба. Већином у Србију, а не мали број расуо се на широком простору од Словеније до Калифорније и Аустралије. Па ипак, и у тако сложеним међунационалним превирањима за сво вријеме постојања социјалистичке југословенске заједнице Срби у БиХ и Хрватској имали су федералним уставним правом загарантован статус конститутивног народа у овим републикама. Након доласка ХДЗ на власт у Хрватској и усвајањем новог хрватског устава 1990. Срби су преведени у статус мањинског народа. Ипак, и у сасвим измијењеној политичкој реалности која је 1991. довела до распада СФРЈ, бивши генерал ЈНА и предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман у више наврата понудио је српској заједници у Хрватској културну, вјерску и просвјетну аутономију. Да је управо тако, свједочи и професор Јован Рашковић, бивши политички првак Срба у Хрватској, у својим мемоарима «Луда земља». Вођ босанских муслимана Алија Изетбеговић Србима у БиХ никад није оспорио право на статус конститутивног народа и у сувереној и независној БиХ. Нема ни најмање сумње да су хрватски и муслимански шовинисти прижељкивали и припремали етапно протјеривање Срба западно од Дрине са њихових завичајних простора. У грађанском рату до кога је дошло почетком 90-тих година Хрвати су у том настојању углавном успјели, а босански муслимани само дјелимично. Остаје, међутим, неспорна чињеница да су хрватски и муслимански политички центри моћи макар декларативно увијек били спремни да српској националној заједници преко Дрине уставно-правно признају одређена колективна национална и грађанска права и да је барем формално учине легалним и легитимним фактором државно-правног пројекта. Ни хрватски ни муслимански комунисти, као ни Туђман и Изетбеговић и поред сопствене србофобије никад званично нијесу оспоравали Србима у Хрватској и БиХ право на сопствено национално име, па самим тим и право на властити национални идентитет. Управо то је оно што хрватске и муслиманске шовинисте разликује од њихових савезника и сарадника у Црној Гори. Апсолутна елиминација српске националне свијести у Црној Гори у сврху изградње ноове нације на социјалистичким основама, као и свестрано брисање колективне успомене народа на сопствену прошлост у интересу, наводно, «свијетле» и «перспективне» будућности, као презрење минулих историјских тековина у корист социјали-

41

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

стичких магловитих и неостварених идеала био је кључни стратешки циљ државног и партијског врха на овим просторима одмах након свршетка тзв. народне револуције 1945. Знатан број интелектуалаца српског националног усмјерења (свештеници, учитељи, чиновници, судије, официри) сурово је ликвидиран у таласима црвеног терора, како у току грађанског рата тако и у првим годинама послијератне диктатуре. Управо на тај начин положени су темељи несметаној изградњи црногорске револуционарне националистичке доктрине. Физичким уклањањем и изгоном грађанске интелигенције српски национални идентитет у Црној Гори није имао ко да брани. Доктрина о црногорској нацији изграђивана је на костима невиних. То је сушта истина о којој се данас углавном ћути. Да би конкретно доказали да у Црној Гори нема Срба, или да их у најбољем случају има у занемарљивом броју, органи државне власти су у више наврата организовали пописе становништва са унапријед пројектованим процентом Срба на овим просторима. А тај проценат је морао бити што мањи. Управо зато стојимо на становишту да су сви послијератни пописи становништва фалсификовани и да се њиховим званичним подацима не може вјеровати. С правом се поставља питање: како је могуће да на попису извршеном 1909. у Књажевини Црној Гори Срби чине 95% становништва, а на попису извршеном 1948. (само 39 година касније) само 1,78% популације у НР Црној Гори? Уствари, на попису из 1948. становници НР Црне Горе унапријед су пописиванн као национални Црногорци, док њихово реално национално осјећање није узимано у обзир већ је третирано као «реликт прошлости». Другачије није могуће објаснити ову аномалију. Неспорно је да је релативна већина грађана у Црној Гори у послијератном периоду постепено усвојила црногорско национално осјећање. С тим и више, јер је такв корак доносио привилегије и повољнији друштвени статус. Ипак, увјерени смо да је српска национална заједница у Црној Гори била бројнија у односу на званичне проценте минулих пописа. У коначној обради прикупљених података са терена број Срба је редовно умањиван. У атмосфери бескомпромисног једнопартизма није било контролних механизама чијом би се примјеном омогућила или барем редуцирала технологија кривотворења резултата пописа. Навешћемо један индикативан примјер. На попису становништва извршеном 1991. у етничкој структури Црне Горе званично учествују са 9,5% становништва. Непуне двије године касније 20. децембра 1992. у Републици Црној Гори спроведени су вишестраначки избори. Нов сазив Скупштине Црне Горе

42

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

бројао је укупно 85 посланика. Двије српске националне странке, Народна странка и Српска радикална странка, освојиле су заједно 22 посланичка мандата (народњаци 14 и радикали 8). Сви посланици ових двију парламентарних странака изјашњавали су се као национални Срби. Дакле, сваки четврти посланик у овом сазиву Скупштине Црне Горе био је национални Србин. Националних Срба било је несумњиво и у посланичком клубу Демократске партије социјалиста. С тим и више, јер се руководство ДПС-а у то вријемемакар декларативно залагало за опстанак савезне државе. У сваком слућају, у коначном сазиву Скупштине Црне Горе изабраном крајем 1992. године Срби су чинили близу 30% посланичког састава. Самиим тим, с правом се поставља питање: да ли је могуће да једна национална популација од само 9,5% припадника буде заступљена са близу 30% састава посланика у централном парламенту? Увјерени смо да то једноставно није могуће. Управо ова чињеница недвосмислено указује да су званични резултати пописа становништва из 1991. грубо кривотворени и да је противправном одлуком државног и партијског врха коначан број Срба у Црној Гори значајно редуциран. Сасвим је основано претпоставити да се реалан број Срба у Црној Гори на попису извршеном 1991. кретао између 20% и 30% евидентираног становништва. Попис становништва извршен у новембру 2003. године значајан је чин у савременој историји Срба у Црној Гори. На истом попису званично је установљено да српска национална заједница на овим просторима учествује са 32% становништва у укупној етничкој структури Републике Црне Горе. Са 7%, колико их је званично билона попису извршеном 1971. број Срба се тридесетак година касније увећао на 32% пописане популације. Како је то могуће? Увјерени смо да тако високог «увећања» броја Срба реално није ни било. На минулим пописима није било контролних механизама који би макар донекле гарантовали њихову регуларност и фактографску исправност. Зато је реалан број Срба несметано редуциран и «свођен» на пожељну мјеру државних власти. Учешћем опозиционих странака у механизму пописа из 2003. значајно је ограничило могућност кривотворења реалног стања на терену. У вријеме истог пописа опозиционе странке су вршиле локалну власт у 13 општинских центара у Црној Гори. Пописне комисије образоване су на општинском нивоу и биле су под контролом локалних органа управе. Управо зато је овај попис знатно регуларнији од свих минулих од 1948. па до наших дана. Али и он је имао својих недостатака. Градоначелник Подгорице Миомир Мугоша онемогућио

43

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

је кадровима опозиционих странака учешће у пописним комисијама на локалном нивоу. Стога у коначне резултате пописа на подручју општине Подгорица не можемо имати повјерења. Сасвим је могуће да су фризирани у складу са интересима владајућих центара моћи. А то би опет могло да значи да је реалан број Срба у Црној Гори још већи. Да није било присилног утјеривања црногорске националне доктрине, увјерени смо да би се још већи број грађана изјаснили као национални Срби. Страхујући за радно мјесто и перспективу породице не мали број пописаних лица није имао грађанске храбрости да јавно манифестује своје суштинско српско национално осјећање. Доктрина о црногорској нацији увијек се изграђивала и колективно утјеривала систематском државном принудом. Тако ће бити и у будућности. Или још прецизније, тако ће бити све док иста доктрина буде имала отворену или притајену протекцију државних власти на овим просторима. Управо присилно форсирање црногорске националне доктрине Црну Гору чини недемократском државом и друштвом неслободе. Гушење српске националне свијести увијек је наилазило на директну или отворену потпору империјалних центара моћи у ЕУ и САД. Сасвим разумљиво, јер је фрагментација српских етноисторијских простора био и остао један од виталних геополитичких циљева западне цивилизације.Влада Руске Федерације подржала је отцјепљење Црне Горе извршено средином 2006. Досадашње искуство показује да руска државна администрација није заинтересована да пружи конкретну политичку и материјану помоћ српској заједници у Црној Гори. Посебно је индикативан равнодушан став званичног Београда према Србима на овим просторима и њиховом статусу недостојном човјека. У раздобљу од унутарпартијског преврата у Црној Гори почетком 1989. па у несметаном континуитету до наших дана званична Србија никад није била вољна да српској заједници у сусједној републици обезбиједи редовно финансирање и одржавање макар неких институционалних органа српског културног и националног идентитета, као нпр. Дневног и ревијалног листа, телевизијске емисионе станице, издавачког завода и сл. О некој конкретнијој помоћи није могло бити говора. Примјера ради, отварање малих и средњих предузећа инвестицијама српског капитала барем у локалним друштвеним срединама у којима Срби чине већину или значајан дио становништва остаје у сфери утопије. Зашто, дакле, отворено не рећи истину која нам је свима евидентна, али се нико не усуђује да је јавно призна као чињенично стање? Свих минулих година српски национални фактор у Црној

44

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Гори смета свима: Западу, и Руској Федерацији, и Званичној Србији. Свима је «реметилачки фактор». Стиче се утисак, сасвим основан, да би сви спољни у унутрашњи политички фактори били много спокојнији да српска заједница у Црној Гори уопште не постоји. Поготово не у проценту из 2003. Сва искушења са којима се Срби на овим просторима суочавају у континуитету не происходе само из милитантне србофобије владајуће већине у Подгорици. Проблем је несумњиво много дубљи. И површна анализа минулих уставних аката Црне Горе, као и укупних збивања и превирања на овим просторима јасно указује да је асимилација српске националне заједнице и суштинско елиминисање српске народносне свијести кључни стратешки циљ државних и партијских власти у Црној Гори. За сваког добронамјерног исто становиште је апсолутно утемељено и на чињеницама засновано. Сувише је много показатеља који га оснажују. Да би пројектовани циљ реализовао са што више успјеха, државни врх Црне горе жели да српска национална заједница у Црној Гори остане изван уставно-правног система, да се у њему не позиционира на адекватан начин и да њен правни статус остане нерегулисан. И вријеме ће, сматрају са пуно основа они, учинити своје. Неки ће се Срби асимиловати, неки ће се иселити у Србију или друге европске и прекоморске земље, док ће остатак таворити све док их, сликовито речено, «Господ упокоји». Покушај Српске листе да након отцјепљења Црне Горе српској националној заједници обезбиједи статус конститутивног народа није наишао на разумијевање владајуће већине али ни на потпору осталих, наводно опозиционих странака. Таквим својим арогантним и непомирљивим ставом остале странке само су јавно промовисале своје асимилаторске намјере према Србима у Црној Гори. Досадашње искуство са вишестраначким изборима од 1990. па до данас евидентно указује да српско национално питање у Црној Гори не може бити ријешено механизмом промјене власти. Не барем у блиској будућности. Владајућа већина у Подгорици очито одговара свима: и Европској унији, и Руској Федерацији, и САД, док је званични Београд незаинтересован за збивања у Црној Гори и већ пуних 20 година нема дефинисану националну политику према овом простору и Србима који овдје живе. Државна власт у Подгорици образује се и одржава на принципу: сви против Срба. Све националне заједнице у Црној Гори у ствари се уједињују против српске заједнице на овом подручју и тако обликују натполовичну већину као правни основ за

45

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

формирање владе. И тако бива од избора до избора. Будући да чине барем званично трећину становништва у Црној Гори, Срби не могу освојити натполовичну већину у циљу формирања сопствене владе. Они тако остају изван друштвеног и политичког система. О њиховој судбини одлучују други народи, њима нимало наклоњени. Асимилација и исељавање Срба из Црне Горе стратешки је циљ свих осталих националних заједница на овом простору, као што је изгон Срба из БиХ подједнако стратешки циљ и хрватских и муслиманских националиста без обзира на сукобљеност њихових геополитичких интереса на подручју БиХ. У случају хипотетичке промјене државне власти у Црној Гори сасвим је извјесно да ће нову екипу инсталирати западни центри моћи. Нова државна поставка ће уз умјеренији рјечник и опрезнији и осмишљенији однос према Србима у суштини наставити форсирати црногорску националистичку доктрину уз неке мање корекције, ослањајући се углавном на исте кадрове у сфери културе, просвјете, науке и државне идеологије. Све су то чиниоци који се морају узети у обзир да би се на основу свестране анализе компетентно одлучивало о идејној и политичкој стратегији опстанка Срба у Црној Гори. Српска национална заједница у Црној Гори налази се пред судбоносним одлукама обликовања одбрамбене стратегије у циљу заштите од асимилаторске политике државних власти и њених административних механизама. Питање њене даље будућности на овим просторима сувише је сложен и одговоран изазов да би право монопола на кључна рјешења могло припадати само једном човјеку или једној политичкој партији. У том смислу можемо изложити само своје лично мишљење. С обзиром на неповољан однос снага у Црној Гори, али и на широј европској и међународној политичкој сцени када су витални интереси српског народа на Балкану па и на овим просторима у питању, увјерени смо да у циљу сопственог опстанка српска национална заједница борбу за свој идентитет мора прилагодити садашњем уставно-правном поретку. Будући да се статус конститутивног народа није могао обезбиједити, неопходно је пристати на статус мањинског народа и потом инсистирати на досљедној примјени појединачних и колективних националних и грађанских права утемељених у чл. 79. и чл. 80. Устава Црне Горе у сврху макар минималне правне заштите културног, духовног и националног идентитета Срба у Црној Гори. Не малом броју Срба није лако пристати на статус мањинског народа. Али они морају знати да статус Срба у Црној Гори правно није дефинисан још од 1945. и да у минулом периоду Срби на овом простору срачунато и

46

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

смишљено бивају искључени из уставно-правног поретка Црне Горе просто зато јер државна и партијска власт жели њихову колективну асимилацију. Без обзира на помен Срба у чл. 1. Устава СР Црне Горе из 1974. и преамбули садашњег Устава Црне Горе, у суштинскомправно-политичком смислу српска заједница у овој држави нема ни статус мањинског народа. У овом тренутку за владајућу већину Срби су само «анонимни грађани», «политички Срби» (Миодраг Вуковић) или, пак, «непријатељи државе» (Ранко Кривокапић). Владајући центри моћи се надају да ће их асимиловати и дјелимично приморати на исељење у иностранство. И да их на земљи предака више неће бити. Управо зато статус српске заједнице остаје недоречен и правно недефинисан. Највећа неповољност за Србе у Црној Гори није у томе да им статус мањинског народа званично буде признат, већ да сувише дуго остану изван уставно-правног поретка. Дакле, ни конститутивни народ ни мањински народ, већ само «обезглављена гомила» осуђена на нестајање. Уосталом, судећи према попису становништва из 2003. већинског народа у Црној Гори нема. Сви су мањински народи. Па и национални Црногорци. Свидјело им се то или не. У случају прецизног регулисања свог правног статуса српска национална заједница у Црној Гори добија реалну могућност да уз бројне изазове и искушења са којима ће се и у будућности неминовно суочавати, дочека нешто боља и повољнија времена. Уколико би и даље остала изван постојећег уставно-правног поретка, њена асимилација постаје релативно блиска неминовност. Неопходно је учинити све што је могуће да би се избјегао пројектовани исход нестајања, који су јој намијенили домаћи и инострани центри моћи. ЛИТЕРАТУРА Устав за Књажевину Црну Гору, Цетиње 1905. Црногорски устави 1905 – 2005, Подгорица 2005. Устав Народне Републике Црне Горе, Цетиње 1947. Устав Републике Црне Горе, Подгорица 1993. Устав Црне Горе, Подгорица 2007.

47

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Војин Грубач

Срби - између устава и норми владајућег кју-клукс-клана Да би се дефинисала уставна позиција српског народа у Црној Гори неопходно је погледати: ***Преамбулу Устава гдје се каже: - да смо као слободни и равноправни грађани, припадници народа и националних мањина који живе у Црној Гори: Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати и други, привржени демократској и грађанској Црној Гори. ***У дијелу члана 79. Устава пише: припадницима мањинских народа и других мањинских националних заједница јемче се права и слободе која могу користити појединачно и у заједници са другима: 1) на изражавање, чување, развијање и јавно испољавање националне, етничке, културне и вјерске посебности; 2) на избор, употребу и јавно истицање националних симбола и обиљежавање националних празника; 3) на употребу свог језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби; 4) на школовање на свом језику и писму у државним установама и да наставни програми обухватају и историју и културу припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница;... ***У члану 2. предлога Закона о мањинским правима и слободама (изведеног из чл. 79. Устава), стоји дефиниција мањинског народа: - Мањина, у смислу овог закона, је свака група држављана Републике, бројчано мања од осталог преовлађујућег становништва, која има заједничке етничке, вјерске или језичке карактеристике, различите од осталог становништва,...

48

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Гдје је Закон о правима и слободама преовлађујућих народа? Да резимирамо - у конфузном дискриминаторском Уставу Црне Горе стоји да у Црној Гори живе народи и националне мањине. Потом су побројани сви народи, при чему није децидно речено - ко су народи, а ко националне мањине? У Закону о мањинским правима и слободама - мањина је дефинисана као “група држављана која је бројчано мања од преовладјујућег становништва”. Логично се намеће следеће питање - на кога се конкретно односи Закон о ањинским правима и слободама, и шта се подразумијева под дефиницијом да је мањина свака група држављана Републике, бројчано мања од преовлађујућег становништва? Шта значи термин - преовлађујуће становништво? Да ли су то Црногорци и Срби? Ако су Срби и Црногорци преовлађујуће становништво - због чега није донесен Закон о правима и слободама преовлађујућег становништва? Питање постављам из једног разлога - чињеница је да се у Црној Гори крше основна национална права Срба, који су један од два контитутивна члана “преовлађујућег народа”. На другој страни, Закон о мањинама се доноси да би се оне заштитиле од преовлађујућих народа - Срба и Црногораца, који би логично, по аутоматизму, имали сва та права и још титулу - преовлађућег или конститутивног народа. Испада, да су Срби, као преовлађујући народ, избачени из система посебне националне заштите кроз Устав, јер је логично да имају сва национална права. Политичка реалност је показала да је главни противник за остварење националних права Срба други преовлађујуци народ, тј. његови екстремни представици у власти. Управо зато је и покренута ова прича о неопходности заштите Срба, и налажења механизама за остваривање српских националних права у пуном капацитету. Наш проблем није у мањинским народима, већ у државном систему којег су осмислили екстремни представници другог преовлађујућег народа, сматрајући себе неким надобудним аријевцима. Проблем је, дакле, у државном Кју-Клукс-Клану и његовим антидемократским пројекцијама..

49

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Кршење уставних права Срба Стављањем српског језика у члану 13. Устава на недостојно мјесто “осталих језика”, као и чланом 4. Устава, који се односи на државне симболе, грубо је нарушено право Срба, јер међу два “преовлађујућа народа” није постављен знак једнакости.. Ако су преовлађујући народи једнаки - тада рјешење језика и симбола мора бити општеприхваћено и створено консенсусом представника два преовлађујућа народа. Члановима 4., 13., 14., као и преамбулом Устава грубо су нарушена права Срба и зато ми тај устав називамо - дискриминаторским и поцијепаним. Међутим, у реалној пракси се десило да су чланови Устава који гарантују свим народима и грађанима пуну равноправност грубо и некажњено погажени од стране владајуће гарнитуре, наравно, опет, на штету Срба. Покушај укидања Одсјека за српски језик и књижевност такође је атак на идентитет Срба, а супротан је члановима Устава 79. и 80. који јемче право на идентитет и забрањују насилну асимилацију према сваком народу. Поступци Љубише Станковића, високог функционера СДП и ректора Универзитета Црне Горе, који је фактички укинуо аутономију ове високошколске институције, а која се јемчи 76.чланом Устава, био је припрема за напад на Одсјек за српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Никшићу. Напади на Митрополију црногорско приморску, чији су вјерници Срби и Црногорци који говоре српским језиком, у директној су супротности са члановима Устава 10, 14 и 24. Етничка чишћења Срба у државној администрацији Црне Горе, судству, тужиластву и полицији најгрубље, па чак и монструозно, нарушавају 6., 7. и 8. члан актуелног Устава, али и здрави смисао и природну логику, правећи од државних органа својеврсни шовинистички гето.. Из свега тога се може извести закључак да су преамбулом Устава, као и члановима 4, 13 и 14, грубо нарушена национална, језичка и вјерска права Срба, који се у Закону о мањинама индиректно третирају као један од “преовлађујућих народа”. На другој страни, владајућа државна структура је на штету Срба

50

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

грубо насрнула на чланове Устава: 6, 7, 8, 10, 14, 24, 76, 79 и 80, којег је сама донијела, и ушла у директни конфликт са са чланом 55. Устава којим је- забрањено дјеловање политичких организација чији је рад усмјерен на кршење зајемчених слобода и права или изазивање националне, расне, вјерске и друге мржње и нетрпељивости. Испада да би по Уставу требало забранити политички рад владајућој коалицији партија ДПССДП, јер су грубо нарушили Устав који су сами донијели?! И то је још један апсурд данашње политичке ситуације у Црној Гори.

Српски национални савјет као неопходност У заштити националних, вјерских, језичких, економских и осталих интереса српског народа као неопходност се намеће стварање Српског националног савјета, што је прописано чланом 79. Устава и што треба да буде спроведено у складу са Законом о мањинским правима и слободама. Зашто? Зато што не постоје други механизми, који би били утврђени конфузним Уставом и контраверзним Законом о мањинама. По оснивању Српског националног савјета треба да се отвори нова прича о правима народа у Црној Гори. Српски национални савјет треба властима да предочи пар нових момената. Прво, да се уласком Срба у Савјет за мањине потпуно руши државни концепт дискриминације српског народа, те да се морају испоштовати сви чланови Устава, а посебно 6, 7, 8, 10, 14, 24, 76, 79 и 80, као и позвати на одговорност сви који су те одредбе Устава кршили на штету Срба. Друго, да ће представници Срба у Савјету за мањине представљати више грађана Црне Горе него што их представљају сви остали чланови Савјета за мањине заједно. Треће, да ће Савјет за мањине са Србима представљати скоро 60 одсто грађана Црне Горе у пуном националном капацитету, а у језичком смислу чак 90 одсто грађана. Самим тим ће Савјет за мањине постати Савјет збирне већине народа и грађана Црне Горе.

Противљење српских партија новим концептима Морамо узети као политичку реалност чињеницу да у српским партијама у Црној Гори постоји велико противљење стварању Срп-

51

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ског националног савјета. Те партије сматрају да Срби нису и неће бити национална мањина, превиђајући да у Црној Гори нема већинског народа, већ само бројнији или мање бројни мањински народи. Моја позиција је да Срби требају да искористе све механизме да дођу до својих националних и грађанских права, не обрацајући пажњу на замршене терминолошке одреднице прошлих времена. Српске политичке партије немају политичке механизме да заштите српски народ од најезде шовиниста из власти, те самим тим оне морају признати да српски народ има право да се заштити другим, реалним механизмима. Ми, наравно, не тражимо од српских политичких партија и њихових лидера да мијењају мишљење. Нека они и даље тврде да су Срби један од два “преовлађујуца народа”, или историјски конститутивни народ - што је тачно, али тражимо да нам не вежу руке својим приступом негирања нашег права да идемо другим путем и развијамо нови концепт. У Савјет за мањине имају намјеру да уђу, са процентима у укупном становништву : Бошњаци - 9,41% , Муслимани - 4,27%, Албанци - 7,09% и Хрвати - 1,05% - који заједно представљају 21,82 одсто грађана Црне Горе. Српски национални савјет би представљао чак 32 одсто грађана српске националности који живе у Црној Гори. Самим тим је прича о терминолошком дефинисању Срба излишна, јер је моћ и снага српског народа у супротности са евентуалним политичким калкулацијама приземног карактера.

Позитивни ефекти стварања Српског националног савјета Као прво, дискриминаторске норме 4., 13., 14., поцијепаног Устава из 2007. године би биле у великој мјери елиминисане позитивним нормама 6., 7., 8., 10., 14., 24., 76., 79. и 80. члана Устава.. Најважнији реални ефект стварања Српског националног савјета би се рефлектовао покретањем питања дискриминације Срба у државним органима Црне Горе, судству, тужиластву, полицији и АНБ. Само тај моменат би драстично измијенио општу политичку и друштвену ситуацију у Црној Гори. Заштита српског језика, Одсјека са српски језик и књижевност, као и увођење српског језика у школе била би уставна обавеза власти потпомогнута нашим тврдим инсистирањем. Све улице, као и топоними, би аутоматски морале да се испишу на српском писму - ћирилици, јер су Срби значајна већина или

52

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

мањина у скоро свим градовима Црне Горе. Историјски фалсификати, који се провлаче у уџбеницима историје за школе, би били под ударом Српског националног савјета, и морали би бити промијењени. Власт би била обавезна да обезбиједи и преда буџетска средства за развој старих и формирање нових српских националних институција. Дакле, само са тим дијелом, нисам све набројао, измијенила би се општа политичка клима у Црној Гори, а они који су у међувремену противуставно кршили права Срба нашли би се под ударом судских органа, са могућношћу да све то оде пред Међународни суд правде у Стразбур. Не треба заборавити чињеницу - Српски национални савјет би био институција државног система, са задатком да читав државни систем који је труо и дискриминаторски натјера на радикалне измјене, и то најтврђим обликом инсистирања на постовању права Срба, по Уставу и свим међународним конвенцијама.

Српске политичке партије у измијењеним околностима Са стварањем Српског националног савјета и првим позитивним помацима везаним за статус и идентитетска права Срба српске партије у Црној Гори би имале могућност за широку лепезу политичког утицаја и дјеловања. Нема потреба наглашавати да би са испуњењем последњег позитивног члана Устава, који се односи на права народа и грађанина, српске партије добиле више могућности да изборе за Србе статус некаквих додатних права и слобода “преовлађујућег народа” - у складу са својим виђењем терминолошке одреднице коју заступају. Наш је слоган - права и слободе одмах, у пуном капацитету, а термин нека свако дефинише како хоће, учитавајући да огромну трећину становништва Црне Горе чине управо Срби. Ми кажемо - има нас много, и у том обиму морају бити испоштована сва наша права, укључујући буџетски новац и радна мјеста у свим органима државне управе. Позитивно титулисање оставимо српским политичарима. Евентуално негативно титулисање оставимо властима, да га траже у свом немуштом поцијепаном Уставу, локалним лудилима које испољавају и терминима које ни сами не могу протумачити. Српски национални савјет формирајмо одмах, и натјерајмо законским средствима да сви поштују права Срба.

53

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Владимир Божовић

Jедан народ – утопија једног народа Један од типичних начина потврђивања тезе да Црногорци и Срби чине један народ јесте указивање на бројне породице у Црној Гори које су национално, језички и вјерски подијељење. Међутим, то прије само илуструје природу и дубину једног процеса, него што може послужити тврдњи да се ништа не дешава, односно да се није десило. Не понирући у схоластичке дубине појма нације, јасно је да сем крвног сродства, националну заједницу прије свега описују заједничке духовне вриједности неспорног значаја. Однос према тим вриједностима чини културни модел, имајући одређен ниво национализма као свој неизбјежни израз. Било да национализам доживљавамо као одраз повишене националне температуре или као природан начин самоидентификације, неспорна је чињеница да његово постојање јесте одраз постојања нације. Иако логички постулати у Црној Гори имају незнатан учинак на њену стварност, морамо питати (не само на теоријској равни)– Да ли је могуће да један народ генерише два сучељавајућа национализма? Сваки покушај да се апстрактно доживи таква могућност је осуђен на лутање шумом контрадикције. Држећи се школске концепције да сваки национализам израста на тлу дефинисаног националног ентитета или пак прихватајући тезу Ернеста Гелнера да је национализам тај који ствара нације, а не обрнуто, тешко се може избјећи посљедица да Црногорци и Срби нису један народ. Радикална супростављеност српског и црногорског национализма готово да дотиче асимптоту апсолутног. Не постоји ниједан сегмент од значаја за друштвени живот у Црној Гори, а у ком није успостављен дубоко усјечен фронт у свијести Срба и Црногораца. Данас је буквално немогуће пронаћи тачку сусрета, заједничку вриједност од суштинске важности, појам према којем је очуван макар и сличан

54

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

однос од стране ова два ентитета. Да ли постоји иједан други основ сем историјске инерције да овај колективитет третирамо као једну нацију? Срби и Црногорци имају поптуно различит поглед на друштвену стварност РЦГ, њену историју и дијаметрално супротно виђење њене будућности. Те разлике почињу да добијају своју пуну дефиницију и снажно су присутне у појединачном искуству и свакодневном животу. У суровој и затупљујућој медијској кампањи промјене идентитета православног становништва РЦГ, принуђени смо да пратимо све органске и неорганске промјене у коацерватима званим „нова црногорска књижевност“, „нова црногорска музичка сцена“, „нова црногорска економска школа“ ... Најприје због недостатка талента за истраживањем предживотних и преддуховних стања, тешко је пронаћи спону са тим свијетом. Међутим, то су постала мјеста на којима се иницира један другачији културни модел, према којем Срби немају никакве наклоности. На крају, а по значају свакако на почетку, испостављају се непремостиве разлике у односу на припадност цркви и језику. У црногорском симулакруму гдје ниједној глупости није тијесно, дворски идеолози су се досјетили да питање назива језика и канонског устројства цркве рјешавају кроз призму људских права. Овај партијски институт, промовисан на неком главном одбору ДПС-а након 1997. године, поставио је врло високе зидове у црногорском друштву. Дио људи, индоктриниран једностраним и погубно тупим медијским садржајима, уз интерну партијску сугестију је лако, преко ноћи дефинисао ново име језику којим су говорили до тада, а слично и припадност цркви. Неочекивано или не, то је почело да живи у размјерама кад га више ни његови креатори нису у стању контролисати. Данас је то једнако дио друштвене збиље, колико и моја ријешеност да сачувам и његујем име језика у којем сам духовно и интелектуално растао, односно припадност канонској цркви у којој сам крштен. Избор Србин или Црногорац није више декларативно питање, нити је истицање историјских или неких других нијанси. То је избор другачијег духовног и културног модела међу којима нема много сличности. Што прије прихватимо кодове нове реалности, биће нам лакше пронаћи одговарајући комуникациони оквир. Популација подржавалаца двојног идентитета ће бити распета између снажних полова. Нестајаће као што су постепено нестајали Југословени на простору екс Југославије. У православном становни-

55

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

штву ће се јасно и трајно издвојити двије националне групе са посебном културом, религиозном припадношћу и језиком. У немоћи да се одупру доминацији српске културе, Црногорци ће тражити своје уточиште и заклон у хрватској култури. С обзиром на коријене процеса, на темпо и тенденције, сигуран сам да је потпуна диференцијација српског и црногорског ентитета иревирзибилан историјски процес. Ми смо вјероватно међу последњим генерацијама које под истим породичним кровом имају дјецу различите националне, вјерске и језичке припадности. То ће се неминовно и природно временом раздвојити. Једина и према новијим историјским искуствима, готово безвриједна спона ће бити заједничко поријекло. Таквих примјера имамо у изобиљу у Црној Гори, а и шире на Балкану.

Апартхејд Оно што се сада, у црногорској свакодневици назива државом је криминална, тајкунска мрежа која контролише униформисану силу, а простире свој утицај на 13812 квадратних километара. Стога, било какво подгријавање култа државности Црне Горе је бесплатна реклама и подршка очврслом апартхејду. Српски народ је под суровим притиском окупационе власти, која је свој кредо записала у акту, популарно названом Устав. У њему су уцртани механизми одржавања институционалне репресије над српским народом и његовом културом. Консензус владајуће црногорске коалиције почива на темељној, тек благо нијансираној мржњи према свим облицима српског националног идентитета и интересима српског народа у Црној Гори. Да је на сцени апартхејд по свим елементима, то је јасно и онима који имају проблема са чистим изговором те ријечи страног поријекла. Није само пуки куриозитет да су неки од њих управо творци тог концепта. Степен и облици дискриминације су удаљени од нацистичког историјског узора само за величину непостојања логора смрти. Сви остали карактеристични елементи су присутни кроз необориве и застрашујуће доказе одсуства Срба у државној структури, фалсификовању и затирању културних вриједности српског народа, употребе државног и парадржавног репресивног апарата, покушаја асимилације, пријетњи, убистава, монтираних судских процеса ... Первертирана и патологизирана политичка свијест је изједначила јачање државе са урушавањем српског идентитета Црне Горе.

56

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Око тих, „стратешких питања“, нема разлика у врху црногорског режима. Гдје су материјалне, моралне и временске границе одрживости ове квазиполитичке елите? Можда је сад прави тренутак постављања таквог питања, јер се одговорима треба припремити за процес и последице могуће скорог расплета. Црна Гора ни као заједница ни као држава нема будућност. Поготову не на темељима на којима је покушава поставити СДП-ДПС режим. Она је неповратно изгубила кредибилитет код значајне већине православног становништва, док га код националних мањина није никад ни имала, изузев у овом транзиционом периоду кад су се прикључили разнородној коалицији са антисрпством као заједничким именитељем. Наравно, владајућа коалиција на најбољим традицијама режима комунистичке Југославије, доиста суво и немелодично изриче мантру о међуетничком складу, односно митологизираном братству и јединству. Већ је истакнуто да застрашујући патриотски дефицит убрзава унутрашње раслојавање и дезинтеграционе процесе. Уочљиве разлике у акценту, обичајима, историји, култури па и доминантном политичком опредељењу међу регијама у Црној Гори су катализатор постојећих и будућих дивергенција. То ће добити јаснији израз истог трена кад замукне овај примитивни коалициони хук који прижељкује Србе на врбе и слично. Све више узраста свијест о погубном инсистирању на амбиваленцији од које има директну политичку и материјалну корист само оних неколико процената турбо Црногораца, који да иронија буде већа, уопште немају таквих идентитетских дилема. И нимало се не саосјећају са националним Србима који су притијешњени вишеслојним зидом санкција репресивне приватне силе која се воли назвати државом. За њих су факти тешке националне дискриминације, школски дефинисане као апартхејд, одлично скривени под том маском двојног идентитета. Дакле, нису статистички изразиви све док они, који су апсолутне жртве таквог односа, мазохистички инсистирају на јединственој националној суштини. У свијету у ком живимо, статистика у великој мјери диктира његов будући поредак. Зато је важно да наши пријатељи, поборници двојног идентитета, прецизно именују своје национално опредељење. То није могуће постићи кроз широку елаборацију свог односа према овом питању, јер таква рубрика не постоји ни на једном пописном листићу. Уколико они желе одабрати национално име којим се на асоцијативан начин одражава постојање и дубина те дилеме, то је потпуно легитимно и за Србе прихватљиво. На тај начин

57

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ће вјероватно помоћи себи, а и нама који смо то питање ријешили знатно раније.

Одговор У БЈРЦГ фактички, односно статистички не постоји већински народ. Успостављена је вишенационална политичка већина која је пронашла обједињујући мотив у успостављању апартхејда над српским народом. Стога, сваки одговор и комуникација српског народа са остатком заједнице у БЈРЦГ мора ићи кроз строго дефинисану стратегију опстанка и остварења националних интереса. Срби морају тражити дјелотворно рјешење изражено у сразмјери опасности за сопствени опстанак. Српски политичари у БЈРЦГ треба да покрену кампању за остварење права која су обезбјеђена мањинским народима, јер су у тим правима уткани механизми очувања биолошке и културне супстанце угроженог народа. Директно и неизоставно! Никог не интересују текстуално уобличене нацистичке фрустрације СДП-а у виду закона или такозваног устава, односно било каква позивања на исте. То су акти одмазде окупационих власти, на који српски народ мора одговорити борбом за остварење права која су обезбјеђена међународним конвенцијама. То је референтни правни систем ка коме треба усмјерити пажњу. Питати, расправљати, судити да ли српски народ треба да има формално мањински статус, шта год то значило, или не је забава за пензионисане националне стратеге. То је потпуно депласирано, а оно што је потребно је образовање и информисање на свом језику, сразмјерна заступљеност у приступу материјалним ресурсима, стварање културних и просвјетних институција ... То треба освојити свим дозвољеним средствима легитимне политичке борбе. Суштинска промјена статуса која се добија заснивањем тих права је циљ до којег се не долази стрпљивим обраћањем оним истим структурама које српски народ држе испод границе егзистенцијалног минимума. Она се осваја енергичношћу, упорношћу и високом свијешћу, односно снагом организованог отпора. Неопходно је тражити ослонац у снази система препознатих, универзалних људских права и што прије интернационализовати свој статус. Међутим, то је једино могуће уколико наше обраћање саговор-

58

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ницима учинимо прецизним и разумљивим. Немогуће је разумјети заједницу која тврди да је дио некаквог ‘’конститутивног’’, ‘’већинског’’ народа а при том тврди да су јој права угрожена од тог истог ‘’већинског’’, ‘’конститутивног’’ народа, односно једног његовог дијела. У разговору са међународним инстанцама треба бити потпуно прецизан. Срби траже права која су дата мањинским народима јер је то једини начин да опстану. Према међународним правним стандардима, Срби јесу мањински народ и ту је ствар чиста. На другој страни, режимска тумачења на тему мањинског и већинског народа нису релевантна. Нимало! Права нас свакако интересују, а како ће и да ли ће то режим кодификовати је небитно! Из угла српског народа, политичка и историјска грађа одлука које доноси ДПС-СДП је потпуно нелегитимна. Зато се треба у потпуности отрести емотивно запаљиве, а јалове дилеме о мањинском и већинском народу јер је то погонско гориво за бројне манипулаторе. Страх да поменути захтјеви могу имати неке дубље, односно далекосежне последице за историјски статус српског народа би имао смисла само у држави гдје постоји елементарно логична веза између правног система и друштвеног живота. Оно што сада називају државом је тајкунска, криминална мрежа и евентуалне бојазни за историјски положај српског народа само непотребно доприносе илузији о озбиљности БЈРЦГ. БЈРЦГ је суперсада творевина и тако се према њој треба односити.

59

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Академик др Зоран Лакић

Српско питање у Црној Гори - данас У једном давном документу, кога сви добро знају и још боље памте, у познатом Даниловом законику, пише у 92. члану - мисаоно јасно и правнички признато: “У Црној Гори живи српски народ православне вјере”. И тачка. Црна Гора од четири нахије уистину је била само српска и само православна. Подсјетимо се да је 1614. године (вријеме родоначелника династије Петровића, који су били њени господари пуних 220 година) Црна Гора имала само 90 села, 3.524 куће и једва 8.000 војника. У вријеме св. Петра Цетињског само 1.500 км2 и око 55.000 становниика. Тек 1830. године број становника ће нарасти на око 100.000. И данас би могли рећи да је Стара Црна Гора српска и православна. Али то не би била пуна истина. Ево зашто. У међувремену су се дешавале и десиле велике промјене. Пођимо од географије Црне Горе. Од имена Црне Горе. Од народа Црне Горе. Од вјере Црне Горе. Њеног језика. И много чега другог. Од Устава Црне Горе - од оног првог из 1905. године до овог посљедњег из 2007. године. Ослободилачком борбом Црна Гора је увећавала своју територију. На Берлинском конгресу 1878. године увећала је своју територију двоструко - па је износила око 8.000 км2. Добила је Подгорицу, Никшић, Колашин, Бар и Улцињ - данашњих пет општина или по броју једну четвртину. Послије Балканских ратова опет је удвостручила своју територију: у њен састав су ушли - Пљевља, Мојковац, Бијело Поље, Беране, Рожаје, Плав и Гусиње - дакле, шест данашњих њених општина од укупно 21, затим - Пећ, Исток, Дечани и Ђаковица који су данас административно везани за покрајину Косово и Метохију, односно Републику Србију. Рецимо, коначно, да је Бока Котоска - ушла у састав Југославије 1918. године а 1945. године у састав ондашње Народне Републике Црне Горе, као равноправне чланице југословенске федерације.

60

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Са повећаном територијом - повећао се и број становника. Предбалканска Црна Гора имала је 212. 000 становника. Са новим територијама увећао се и број становника за око 180.000. По попису из 1916. године Црна Гора је имала 344.000 становника. По попису из 1921. године било је 236.968: 75,7% - православних, 55.000 17,6% - муслимана, у коју категорију су уписани и Албанци, иако међу њима има православних и католика, и, најзад, 21.070 6,7 % - Римокатолика. Навешћемо, такође, да је тада Бока Которска имала 36.539 становника и то: 23.777 (65,1%) православних, 12.342 (33,8%) Римокатолика и 368 (1%) муслимана. На слиједећем попису из 1931. године, Црна Гора је имала само 16.000 становника више, него прије десет година. Одговором на постављено питање, логично се отвара и друго не мање важно и мање сложено. Његош на једном мјесту каже: “Не питајте ме - ко сам и шта сам, не цијепајте ми ово образа на крпе; јесам Радивоје - Раде Томов с Његуша и господар и нечесов пост несретњи, јесам Црногорац и Србин и Југословен и Славјанин (без зареза код овог набрајања - З.Л.), јесам и мрва земнога праха под овијем звијездама - и све то кад скупиш у једну шаку, ако узмогнеш - то сам ти ја” (стр. 20). Узгред запажамо да не помиње име Хрвата, па би за нас Црногорце данас право питање било: не да ли си Србин, већ - ко си. Ако ниси Србин - онда једино можеш бити Хрват. Трећих нема! У истом смислу се можемо запитати зашто. Његош не помиње “трансатланске интеграције” које се данас свакодневно помињу више пута. Зашто то не чине ни Његошеви сљедбеници: књаз Данило и краљ Никола. Зашто наши памтише и паметари не помињу и славе хрватске јунаке којих неспорно има кроз историју. Зашто их нема ни у нашим народним пјесмама - на далеко чувеним и свуда цијењеним. Суштина је у томе што је мисао о српству, уствари, мисао о нама и нашим прецима. Одавно се размишља и пише о односу Срба и Црногораца у Црној Гори. Сви династи Петровића су се врло прецизно и недвосмислено дефинисали шта је српство у Црној Гори и како су га поимали. То је веома познато. Пођимо зато даље. Један од водећих комуниста Црне Горе оставио је запис који се често цитира: Ко није добар Црногорац - не може бити ни добар Србин. Нешто слично и литерарно племенитије, каже и Милован Ђилас, кога многи и данас сматрају оцем националних Црногораца. Подсјетићу вас, међутим, на један стари запис који припада познатом књижевнику Јакову Игњатовићу. Написао га је и први пут објавио 1862. године. Цитираћу га или боље рећи - парафразирати према Записима (данашњим Историјским запи-

61

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

сима) из 1939. године, стр. 290-293. Насловљен је изворно - Слава Црногорства. Богови су створили Црну Гору и из ње управо на Олимп отишли… Зато и јесте Црна Гора другачија него друга ма која земља. Црногорци другачији него други људи… Висине што се до неба дижу, дубине што им дна не видиш… То ти је Црна Гора... За јунака створена, коју само слободан човек уживати може… Србину је допала част да буде у Црној Гори вечити узор слободе… Српско царство паде… само остаде Црна Гора, ова стена слободе… Кад су Турци Србину све отели… народ се освртао на Црну Гору и надао се… видевши да има Србина који оружјем… слободу брани… слободног Српства, дичнога Црногорства… Црногорски је мач српско поштење светио… Када је сатана по Српству мутио да му спомен прошлости збрише.. да му стару веру саломи, да му душу отрује, да му име убије - тада је Црна Гора била света икона пред којом се Српство часним именом крстило и тако је веру, са њоме душу и име спасило… Тако ојача дух Српства… (и сазнање) да слабији јачим одолети може… Ако је Српству за његова петстољетна страдања - туђинство крв замутило, срце ојадило, ум занело - Црногорац му крв чисти, срце поправља, ум бистри; јер је Црногорство чисто Српство, а Црногорац алем Српства… У Европи само је Црна Гора земља где барди, јуначки песници - певати могу о горским јунацима… Црногорац у највећој невољи од свога права не оступа… Који народ своје огњиште, тако као Црногорци чува - тај нек се пропасти не боји… И тако од малена народ постаје велики… Црна Гора је малена ал’ пуна снаге… Њено јунаштво и душмани поштују. Дика је бити Црногорац - а Црногорац је прави Србин… Страшни (су) бојеви Црне Горе - за Српство… Црногорско биће преливено (је) у Српство, као што је све двојако Српство - у Црногорство преливена било. Али кад се Црногорство у Српство прелије, зар ће нестати Црногорства? Неће. Црногорство не умире. Када се Српству права извојују, Црна Гора ће се у велико Српство преобразити, и што је Црногорац данас, то ће бити онда сваки Србин, а то је прави Србин. Из Црне Горе процветаће Српство, а Црна Гора остаће ипак семе Српства… Црна Гора ће опет остати оно што је до данас била - бранитељ права српског; а тог би права тек онда нестало, када би Црногораца нестало… Црна Горо… слава си српска свакојако”. За разлику од Српства, Хрватство је нешто сасвим друго, далеко од Црне Горе и њене традиције. Хрвати се призивају као неко ко нам је близак. Али се не својата. Нема га у народном памћењу. За нашу владајућу структуру данас - они су нам много ближи од Срба. Тако

62

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

је предсједник данашње Хрватске постао први почасни грађанин главног града Црне Горе, која је стара европска држава са дугом традицијом, док је Хрватска била само провинција неких других држава, које су биле у рату са Црном Гором. Што је још несхватљивије - са наших улица уклања се један Немања, коме је, управо Подгорица родни град - некада се звао Немањин град; засметао нам је и Карађорђе, иако је родом из Црне Горе итд. Да не набрајамо још. То је политика актуелне власти, која је, бар до сада, добила - све изборе. А глас вјекова упозорава да се не гријеши бар толико. Нови становници тако проширене Црне Горе били су и друге нације и друге вјере. Није, дакле, Црна Гора више била само српска и само православна. Њени нови држављани били су по вјери и мухамеданци и католици. Промијенила се и национална структура. Црна Гора је добила Албанце, Хрвате. Након ослобођења 1945. године Црна Гора је добила и националне Црногорце. Црна Гора је и вјерски обогаћена: поред православаца, заступљени су католици и муслимани. Уосталом по посљедњем попису становништва из 2003. године вјерска и национална структура изгледа овако: Црногораца - 267.669, Срба - 198, 414, Бошњака - 48.184, Албанаца - 31.163. Муслимана је било 24.625. Дакле, након ослобођења 1945. године, у новом Уставу Народне Републике Црне Горе уведена је категорија - национални Црногорац, а од 1961. односно 1971. године категорија - национални Муслиман. По посљедњем попису који је проведен у Црној Гори 2003. године, имамо и категорију национални Бошњак, коју није познавао ни тада важећи устав - као највиши правни акт једне земље, нити иједан релевантни нормативни акт. Те и такве административне промјене отежавале су приказ етноса у Црној Гори, нарочито на релацији Срби - Црногорци и Муслимани - Бошњаци. Црногорцима су номиновани сви Срби, који су се тако декларисали до 1945. године. Слични неспоразуми се данас јављају и код Муслимана. Они се 1948. године пописују као “неопредијељени Муслимани”, затим 1953. - као “Југословени - неопредијељени”, потом 1961. као “етнички - Муслимани”, а тек 1971. године као Муслимани у смислу народности. У 1981. години по први пут се пишу Муслимани са велико М. И како смо рекли - по попису 2003. године имамо и категорију Бошњака. Рећи ћу и ову занимљивост: у Сарајеву сматрају да сви Бошњаци - нису Муслимани и да сви Муслимани у Црној Гори - нису Бошњаци. По посљедњем попису 2003. године у Црној Гори има 24.625 Муслимана и 48.184 Бошњака или укупно - 92.809.

63

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Није тешко закључити да су оволике промјене ентитета у Црној Гори добрим дијелом и посљедица драстичне присиле и других манипулација. Тешко је повјеровати да се један народ добром вољом казивао са 100% да припада - прво једном, а потом другом ентитету у истом проценту, како се то дешавало са Црногорцима и Муслиманима у једној генерацији. Но оставимо сада и то по страни. С тим у вези, сада ћу отворити за расправу још једно питање: да ли се преименовање вјерског у национално, угрожава вјерски идентитет народа. Код неких народа са ових наших простора - вјерско има предност над националним. Зато су вјерски Муслимани тако често и лако мијењали своје национално име. И зато се код националних Срба у Црној Гори каже: Вјера нас је одржала / њојзи хвала! Да ли је промовисањем неканонске црногорске православне цркве угрожен традиционални вјерски идентитет тог истог народа у Црној Гори, који, можда, по вјерском основу припада Српској православној цркви а истовремено се декларише као национални Црногорац. Чињеница је да се Црна Гора таква каква је - уклапа у шири балкански амбијент, гдје нема државе у којој нема макар 20% укупног становништва, које припада националним мањинама. Наука је рекла своју ријеч о томе и чему то води. Па чак и како би се могло рјешавати. Могу ли се та искуства користити и на наше прилике и у наше вријеме. То је питање које чека одговор. Отвара се и питање да ли се оваквим присилним промјенама статуса једног народа - нешто мијења и у психи и карактеру његових јединки, обичних људи. Конституитивни статус је могао бити гарант да је то она права држава коју је он вјековима имао као своју и за чију се слободу, опет, вјековима борио. Да ли све то губи промовисањем у националну мањину. Националне мањине, макар, на Балкану су стицајем историјских околности - да кажем у туђини - ту гдје су мањина. По правилу имају своју државу у сусједству - рецимо Албанци - Албанију, Хрвати - Хрватску, Бошњаци - БиХ, Македонци - Македонију, Мађари - Мађарску, Румуни - Румунију итд. Да ли би то значило да је том српском народу - матица Србија? Свакако да није. Њихова матица је Црна Гора. Па како и због чега набеђивати их да су мањина, када то нису. Они су једнако конституитиван народ као и они који се казују Црногорцима. Идеологија и политика су их раздвојиле. Али не довијека. Свјесни су они својих генетских корјена, свога ДНК. Није неважно ни питање ако су Срби у Црној Гори мањински народ, који је то већински народ. И како се дошло до тога да је неко већински а

64

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

неко мањински народ. Односно како се то већински народ промовише у мањински народ. На основу којих показатеља. Дакле, умјесто да се образлаже мањина и мањински народ, прво да видимо ко је већински народ у Црној Гори. Националне мањине свакако нису оно што су биле прије сто и више година. И њихов друштвени, па и уставни третман се мијењао. Морамо се, дакле, прво појмовно разјаснити а онда и теоријски елаборати - новине до којих се дошло у одређивању већине и мањине. Кључно питање расправе је ипак слиједеће: шта би добио српски народ у Црној Гори - промјеном статуса. Уствари - право питање је шта сада немају Срби у Црној Гори, која су им права ускраћена. Неспорно је да нису адекватно заступљени - при запошљавању, у медијима, државним службама. Поготово их нема као директора, министара, па чак ни као посланика владајућих странака. То јесте дискриминација, али вишестраначка. Они који су промијенили странку и своје политичко понашање усмјерили према владајућој структури - мање имају наведених проблема. Уосталом владајућа структура се једно вријеме, чак и програмски залагала за заједничку државу, ишла је “на исповијест” српском патријарху у Београду и Митрополиту Цетињске митрополије на Цетињу, а потом је рушила ту исту државу наводно ради “трансатланских интеграција”. То сви знамо. Из наведеног произилази и друго битно питање” шта се добија ако Срби постану национална мањина, а и даље остају ван редова владајуће партије. Чини ми се ништа или скоро ништа. Хтио сам рећи да је у питању - мамац, који се зове промјена статуса. Били би врло наивни ако би га тако лако и олако прогутали Срби у Црној Гори. Онај који није поштовао ништа у борби за освајање власти, сумњам да ће поштовати и, евентуално, такво тек стечено право Срба у Црној Гори. И Роми су национална манина. Од избора до избора их има и нема - по статистичким колонама. Некада су то што јесу, други пут су нешто друго - Црногорци, Муслимани или неки други национални ентитет. Када избори прођу они су, опет, оно што јесу - по ДНК, односно по осјећању. Питање за научну расправу је, коначно, оно које је формулисано као тема наше расправе: да ли су заиста Срби у Црној Гори национална мањина, или су, пак, и даље - конституитивни народ. Ако су, заиста, национална мањина, поставља се питање - како се то од већинског народа постаје мањински (декретом или на неки други начин). И да ли од разрешења те дилеме зависи његов третман и положај у држави. Хоће ли политика уважити глас науке?!

65

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Српско питање је прво балканско, па онда и европско. Искуство нам говори да је и свјетско. То није случај нити са једним националним питањем са простора претходне Југославије. Зато сваки национализам на простору претходне Југославије има антисрпску компоненту. Српско питање узбуркало је свијет и у I и у II свјетском рату. Знамо како га је рјешавао Беч а како Берлин - преко марионетске усташке Ендехазије. Видимо како га данас третира Европска унија, која је, нажалост, продужена рука хегемониста из САД. Када се српском питању приђе као свјетском - онда се може рачунати на дугорочније рјешење. Плаши ме да наш црногорски концепт сужава сву сложеност таквог српског питања, па и положаја Срба у Црној Гори. Рјешавање српског питања “на парче” заговарали су разбијачи претходне Југославије. Испоставило се да су то србофоби. То се мора имати у виду данас када се заиста води оправдана борба за достојанство српског народа у Црној Гори, за његова права која су му по разним основама ускраћена. Поправљање тога стања је оправдано, али се мора изучити пут - како до тога доћи. Коначно отворићу још једно питање: да ли се владајућа структура у Црној Гори придржавала важећих нормативних аката, закона и Устава, када је радила на осамостаљивању Црне Горе. Било је то такорећи јуче, па нико не заборавља, чак ни слабе памтише - када су суспендоване основне уставне норме, укидани закони и друге радње који су се косили са њеним намјерама, хтјењем и одлукама. Зар смо увијек о свим битним сегментима - поштовали и своју властиту нормативу: Устав, законе и друга акта. Зар у нашем Уставу доскоро није писало да је у Црној Гори у употреби српски језик - када је власт по школама наређивала да се уводи непостојећи црногорски језик. Властодршци нису поштовали ни норме које су сами доносили. Слично је и са Цетињском Митрополијом на Цетињу; на њену штету фаворизује се лажна црногорска православна црква. Силована је и одлука о државним симболима. Наведено искуство из недавне прошлости нас упозовава, па се питамо - да ли би се било што промијенило ако би се Срби у Црној Гори - промовисали у националну мањину. Засигурно не би били заступљени у представничким и извршним органима државе и општине у проценту колико је њихово учешће у укупном становништву Црне Горе - дакле преко 30%. И даље их не би било у полицији, на руководећим мјестима. Ускраћивана би им и даље ријеч у државним медијима,

66

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

који су грубо приватизовани итд. итд. То што нигдје није могуће - могуће је код нас у Црној Гори. Да ли би Енглези, на примјер, дозволили - да се њихов језик назове француским, па они нису дозволили ни Американцима да свој матерњи језик назову америчким; да ли становници Квебека - називају себе Фарнцузима или Канађанима; да ли би Ватикан дозволио да се њихови вјерници другачије називају него католици! Раскол у хришћанству траје скоро хиљаду година а обије стране су безмало на истим позицијама. Србофоби не дозвољавају у Црној Гори - све што би другдје било могуће и дозвољавају све што нигдје не би било могуће. Манипулацијама власти мора се доскочити на други начин. Неприкосновена истина, нажалост је профанисана, па може да звучи као дубока фраза. Зато сам је хтио избјећи, али се та истина опет намеће: вратимо ову државу “поклонију права “ и правде. То је лакше рећи него ли остварити, али се за то ваља борити. Упорно и истрајно. Стално. У тако организованој држави неће бити многих проблема који је данас компромитују, па ни проблема који нас тако погађа: какав је данас положај српског народа у Црној Гори. Обнова јединства, а не нове подјеле - императив су нашег времена. Иако смо још далеко од јединства - имамо пуно тога заједничког са свима са овог поднебхља. Уважимо снагу завичаја и завичајног. Разлике и даље остају а пут ка помирењу је дуг. Будимо упорни. Иза нас је вријеме када смо вјеровали да оно што данас замислимо морамо већ сјутра имати. Историјски процеси имају други ритам. Данашњи и досадашњи напори нису пуко “орање мора”. Ја овако размишљам о овом питању - а притом не предлажем конкретна рјешења. Молим да тако буде и схваћен. Зато сматрам да је ово први врло користан разговор који треба наставити организацијом нових. И зато сматрам да организатор овога скупа заслужује нашу подршку.

67

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Др Драго Ћупић

Језик у Црној Гори данас Са језиком у Црној Гори десило се нешто што се никада и нигдје са језиком није десило. Вољом изразите мањине Уставом Црне Горе је одлучено да се као службени прогласи непостојећи језик, чије се име у Црној Гори никада није помињало, осим што су у току Другог свјетског рата италијански окупатори покушали да српски језик преименују у црногорски, тј. монтенегрински. Наравно, нити их је ко послушао, нити је ико помислио да их послуша. Да је у том моменту у Црној Гори било владе Секуле Дрљевића, која је под покровитељством италијанског окупатора формирана 12. јула 1941. године, а нестала већ сјутрадан ујутро - можда би се прихватио “црногорски” језик, али како те владе није било, није имао ко да ту идеју спроведе у живот. И тако је било све до наших дана, када се идеја окупатора остварила: учињено је насиље над српским народом у Црној Гори и његовим језиком. Дакле, данашња “службена” стварност у Црној Гори је “црногорски језик”. Уз њега је срамежљиво омогућена службена употреба и српског језика, изједначеног са албанским, хрватским и бошњачким. Испада да се и том, српском језику, великодушно омогућава службена употреба у Црној Гори, наравно - као мањинском језику, односно језику замишљене мањине, без обзира на то што се по званичном попису прије коју годину 2/3 становништва у Црној гори изјаснило да говори српским језиком. Ако се не урачунају они који говоре албанским, бошњачким или хрватским језиком, проценат оних који говоре српским језиком знатно је већи од 2/3 православног становништва. Е, па та већина нема право на језик, службени језик треба да јој буде некакав измишљени јазик апсолутне мањине. Просто невјероватно! Јесу ли власти које су присилиле несрећну групу делегата ДПС и СДП у Скупштини Црне Горе (коју они именују као парламенат, јер је скупштина исувише просто, народнско име) схватиле да имају посла с анималним створењима а не с људима, те им намећу нешто овакво!? Како се

68

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

могло десити да се у Скупштини учини такво изругивање с народом, макар с оном већином од око 4/5 становништва?! Која је то изврнута свијест која је могла да измисли и нареди нешто тако? Научна јавност је одмах уочила језичке вратоломије једног надрилингвисте који је крајем прошлога и почетком овога вијека у Црној Гори измишљао црногорски језик, “обрађивао” његову историју (дугу по њему преко 60.000 година), граматику и правопис, али је чудно да су се на те вратоломије насукали најистакнутији званични политичари у Црној Гори, тј. режимским политичари, чији коефицијенат интелегенције није ваљда испод 70, а знамо да се чак ради о виспреним и образованим личностима. Али, апсурд има свој циљ: жељу црногорског режима да народ што више удаљи од његовог српског темеља, од етничке матице. То се може резумјети, јер на тај начин шака властодржаца добија политички и материјално, а то што се тиме срља у глупости и идиотизме - мање-више. Али, зашто се у то тјера народ? ! Биће да је у ствари ту суштина - промијенити народну свијест, како би се одузео српски идентитет. Послије Другог свјетског рата планирано се пришло промјени свијести, па је наметнута црногорска нација, не као било која, већ као нација која је супротстављена српској и српству уопште. Народ је систематски убјеђиван да од Срба и Србије Црногорцима долази само зло, па их се треба клонити. А, опет, и најокорелији “Црногорци” нијесу могли без Београда, он им је, упркос свему, био и духовно и на друге начине привлачно средиште - и национално, и политичко, и културно, и свако друго. Зато се и ваљало упорније борити против тога. То се нарочито јасно почело осјећати послије хрватских антијугословенских мнифестација крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када се и Тито национално изјаснио као Хрват, заборављајући своје југословенство, и када се црногорско политичко и државно руководство супонило са антисрпством двије западне југословенске републике. Данас у Црној Гори постоји режимско легло зла. Народ се идентификационо силује, намеће му се нешто што му је несхватљиво. Расту генерације које су изгубиле своја српска осјећања, све је око њих монтенегринско, изражено до степена мржње и одвратности према историјском српском бићу народа у Црној Гори... Што се језика тиче, званична Црна Гора се повела за лошим примјером муслиманских власти у Босни и Херцеговини, које су прогласиле бошњачки као службени језик, са тенденцијом да наметну назив босански, не би ли се тиме обухватили сви они који живе на

69

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

просторима бивше републике БиХ и усталио посебан босански језик. Друга је ствар са Хрватском и хрватским језиком. Хрвати су свој језик именовали хрватским макар од краја 18 и почетка 19 вијека (прије тога њихов језик је врло различито именован). Од књижевне стандардизације језика Срба средином 19. вијека, коју је учинио Вук Караџић својом језичко-правописном рефермом, Хрвати свој језик настављају да зову хрватским, али прихватају Вуков модел стандарда, па крајем вијека и током прве половине 20.вијека прихватају и двочлани службени назив језика - хрватски или српски, или хрватскосрпски. Крајем 20.вијека у пракси одустају од двочланог назива, а по разбијању СФРЈ - и званично језик именују само хрватским. Са језиком у БиХ је другачији случај. Тамо је прихватан заједнички назив језика, али у колоквијалној употреби код Срба у БиХ језик је именован српским, код Хрвата хрватским, код муслимана - зависно од окружења, српског или хрватског, а бошњачко име се није помињало. Оно се званично појавило формирањем Федерације БиХ. Тиме су код муслимана, тј. Бошњака напуштене традиција, историја и, наравно, наука. Ето тим примјером су пошле црногорске власти, прихватајући нешто што је у свијету неуобичајено, у ствари - непознато. Јер, у Црној Гори је у књижевној употреби српски језик који је стандардизовао још Вук Караџић. Да би један језик постојао, потребно је да има своју структуру, свој граматички, синтаксички и лексички систем и да има своју историју. Језици се не стварају преко ноћи, како су створени тзв. бошњачки и тзв. црногорски језик. Они имају своје трајање и име не мијењају. А језик Срба, Хрвата, Црногораца и муслимана (Бошњака) један је језик, а дато му је више имена, наранво - без икаквих лингвистичких разлога. Када су у Црној Гори почела приче о тзв. црногорском језику, полазило се од тога да он има систем гласова који је бројчано већи од гласова српскога језика. Навођени су гласови настали јотовањем гласова с и ј и з и ј, или аналошким путем, и глас з, који је замјена за д+з или је позиционо настао од гласа з (бизин, бронзин и сл.). При томе, они који су ове гласове помињали као специфично црногорске или нијесу знали или нијесу хтјели да знају да се ти гласови јављају у свим ијекавским говорима српскога језика, тј. штокавског нарјечја српскога језика и у том језику захватају простор који је неколико пута већи од Црне Горе. Чак су их проглашавали фонемама, не знајући да они не могу бити носиоци значења, што је карактеристика фонема

70

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

(јер је с исто што и сј, а з исто што и зј, а ни з у српском језику није фонема, каква је, нпр. у македонском језику). Када су заговорници фонетских посебности у “црногорском” језику видјели да се ту не ради о посебностима, одустали су, па су почели да траже разлике између тзв. црногорског и српског језика у лексици, у посебним синтагматским и синтаксичким спојевима и сл. Али, и ту су оманули, јер су полазили не од стандарда, тј. од књижевног израза, већ од дијалекатских појава, које су, на свим просторима, и у свим језицима, богате разноликостима, за лаике често таквима да их изненаде. Било који језички обрт, било коју синтаксичку околност, било коју лексему коју је могуће наћи у говорима Црне Горе - могуће је такође наћи и у другим говорима српскога језика. Заправо, језичке разноликости су толико богате да није могуће говорити о специфичностима одређеног подручја, или не макар све до онда док се не испита свака језичка чињеница на сваком простору, док се не добију сви језички подаци које даје лингвистичка географија. А путеви до лингвогеографских истраживања у било ком језику, у било ком дијалекту или говору су дуги, тешки и неизвјесни, а како се језик стално развија - у коначним резултатима и несугурни. Зато се никада не треба заклети да ће се ова или она појава наћи у овом или у оном говору, чак у овом или оном језику - и нигдје другдје. Искључивост у језику погубнија је од ненаучности и импровизација. Колико је жестока борба званичника у Црној Гори за посебан, црногорски језик илустрацију пружа и скоро донесени Закон о држављанству Црне Горе, гдје се, између осталога, (у ставу 1 тачка 6 члана 8) говори о условима за пријем у црногорско држављанство, па се каже да би се то држављанство добило, потребно је да онај који га тражи “има знање црногорског језика у мјери која омогућава основну комуникацију”. Даље се каже да “Влада одређује стручну организацију за утврђивање критеријума и провјеру знања језика из става 1 тачка 6 овог члана”. Мало необичан захтјев! Ако људи траже држављанство неке државе, обично се подразумијева да знају њен језик, и то се државним актима не прописује. Једино се то чини у Црној Гори. (Шта, нпр. да чини члан неке породице који се родио у иностранству, па је са породицом дошао у Црну Гору, а не познаје “црногорски” језик? Ако је то, нпр. Албанац, хоће ли морати да докаже да познаје “црногорски” језик? Или, ако је Бошњак или Хрват - шта треба да ради да би добио црногорско држављанство? Шта је у такквим случајевима са универзалним људским правима?)

71

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Изгледа да се чини све да се што је могуће мање помиње српски језик, како би га постепено замијенио “црногорски”. Мислим да се ту може говорити о расистичком односу државе, јер она упада у немогуће ситуације само да би постигла некакав, друштвено и научно посматрано, изопачен циљ. Неко ће можда рећи да говорим несувислости. Не, већ покушавам да “ускладим” мисли са ситуацијом у једној земљи која се историјски дичила ријечју и љепотом казивања, чистотом језика, и то, наравно, српског, која је имала сјајне говорнике и у народу и међу званичницима, која их има и данас, али им званични односи праве сметње и доводе их до стања да би најрадије умукнули. Јер - осјећају безизлаз због обесправљења у што их доводи регидни режим. Присталице отуђивања црногорског народа од његовог језика гаје цвијеће зла, намећући народу некакав немушти, непознати, непостојећи језик, као да желе да се народ претвори у бесловесну масу која неће знати ко је и што је, која јој је и каква прошлост, којој ће бити свеједно да ли припада овом или оном етносу, овом или оном моралу, признаје ли или не признаје етичност која је красила њену прошлост и њене претке, којима се данашње генерације Црногораца с правом диче пред свијетом! Том злу власти доприноси и вјерска секта, регистрована у једној општинској полицији као Црногорска православна црква (ЦПЦ), с намјером да преотме од Српске православне цркве у Црној Гори не само имовину већ и духоност народа који припада Српској правнослваној цркви, чије су искључиве заслуге што је Црна Гора историјски опстала као друштвена и државна заједница, због чега се њени баштиници данас с правом поносе. Нажалост, званична Црна Гора и њена средства информисања вјерску секту под именом ЦПЦ представљају као званичну хришћанску православну цркву у Црној Гори, званично је на све начине афирмишући а СПЦ као “освајачку” цркву. Оправдано постављам питање: шта је са нама који не признајемо “црногорски” језик и ЦПЦ и шта да радимо? Хоће ли нам одузети држављанство и завичај, хоће ли мени одузети кућу и имање у Загарачу, будући да сам “странац” а да странци немају право на непокретну имовину у Црној Гори (док се евентуално другачије не ријеши)? И мени и онима који мисле као ја остаје једино да, макар и дефетистички, игноришемо околности у које нас је увалио актуелни режим - као да се нијесу створиле. Међутим, то је за народ мач са двије оштрице, јер нема свако могућности да се игнорантски понаша. Постоји озбиљна опасност да се народна аутентичност убудуће изми-

72

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

јени и формију се личности (а то значи и народ, или макар његов дио) које неће знати ко су, као да су какви клонови. Зато је потребно да сви они који говоре српским језиком траже своја људска права и захтијевају да се власти према њима понашају не као према мањинама него као према тзв.конститутивном народу, а то значи да им држава омогућава потпуну комуникаију на њиховом, тј. српском језику. То даље значи да имају и институције које ће то омогућавати, да имају средства информисања на свом језику, да имају разнолике организације (друштвене, културне, политичке, научне и друге), у којима ће остваривати своја права, између осталих и право заступљености у државним тијелима - скупштинским, правосудним, полицијским и свим другим извршним. Није име језика тако безазлено питање како изгледа квазијезикословцима и политикантима из власти. У њему је садржано биће, у њему је идентитет народа и он је трајна, непромјенљива категорија. Зашто би се, иначе, у цијелом свијету мањинама омогућавала употреба њиховог језика и сва друга права која им из тога и уопште из мањинског статусас припадају? Треба, међутим, поновити да се о Србима у Црној Гори и говорницима српскога језика у тој држави не може говорити као о мањини, јер они то нијесу, али аналогно мањинским правима - треба да им се обезбиједи оно што власти “заборављају”, схватајући да су они исто што и остали у Црној Гори и, наравно, знајући да су сви правослани Црногорци у њој исто, без обзира на то што се неједнако национално изјашњавају. Шта конкретно треба да се ради да би се остварила права српског народа и говорника српскога језика у Црној Гори? Претпостављајући да ће све до промјене постојећег режима у Црној Гори службени језик бити “црногорски”, а Срби у Црној Гори и говорници српскога језика у њој најмање што треба да захтијевају и добију, ма како то изгледало апсурдно, може се свести на следеће: 1. На свим нивоима образовања обезбиједити наставу и уопште школску комуникацију на српском језику. 2. За све нивое образовања обезбијеђивати уџбенике и другу школску литературу на српском језику. 3. Српском народу и говорницима српског језика у Црној Гори гарантовати, и обезбиједити, комуникацију на српском језику пред свим службеним тијелима, органима и организацијама у Црној Гори - у свим областима привредног и друштвеног живота.

73

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

4. Формирати институције српског националног карактера у облсти културе и науке, тј. институције које ће проучавати историју, језик и друга обиљежја српског народа у Црној Гори, као и институције за издавачку дјелатност. 5. Захтијевати од државе да се обезбиједи учешће припадника српског народа и говорника српскога језика у Црној Гори у свим институцијама и организацијама које имају државни и друштвени карактер, итд. 6. Потребно је формирати репрезенатитвно политичко тијело српског народа и говорника српскога језика у Црној Гори које ће у њихово име наступати пред државом и њеним органима (нпр Српско народно вијеће или слично). Ради се, дакле, о нечему што је у нормалном свијету непознато, осим када су у питању права националних и других етничких мањина, али је изнуђено околностима у које је српски народ у Црној Гори доведен вољом влададјуће мањине у овој држави. Необичне околности у Црној Гори довеле су до необичних закључака, не само када је језик у питању, већ и уопште друштвени односи. Ради се о појавама које су незамисливе и необичне, али - изнуђене тоталитаризмом друштва које лута, упркос умној и државотворној историји Црне Горе у прошлости.

74

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Др Богољуб Шијаковић

Наш проблем је практичне природе Поштована господо, молим вас да унапријед примите моје извињење што ћу одустати од сваког покушаја да разним теоријским захватима и уз помоћ разних теоријских средстава, из угла философије, социологије, политикологије, астрономије, астрофизике итд., разматрам овај проблем. Јер, проблем који је пред нама је практичне природе а и диктат времена нас усмјерава да га рјешавамо што прије. А ако успијемо да га рјешавамо практично и формирамо неку од националних институција, онда она може имати један стогодишњи пројекат објашњавања, изучавања, тумачења тих разних појава и феномена. Сигуран сам да сва памет овога свијета не би могла успјети да објасни на рационалним аргументима оно што се догађа у Црној Гори. Јер, осим рационално објашњиве сфере, постоји и оно што се не може објашњавати на тај начин. То је сфера људских интереса, оно за чим се све људи поводе да би заступали неке ставове. Ми често утврдимо да су у питању тривијални интереси, без икаквих метафизичких категорија. Овдје је предложено једно добро начело, а мислим да је то начело да нама предстоји борба за правду. А борба за правду је – универзално начело. Међутим, ово универзално начело има свугдје и свакад конкретни смисао. Наша борба за правду је врло конкретна. Правда, ако се крећемо у нашој теми, јесте борба за наш национални идентитет. Или да то још тврђе и једноставније формулишем, то је борба за признање. Нама предстоји борба за признање на једном врло елементарном нивоу. Бојим се да дајемо свој прилог забораву и да је то наш проблем. Човјек се прво залаже за то да буде признат, а кад то добије онда се креће даље у борби за правду, која, кажем, има смисао јер је универзална. Али је она у сваком конкретном случају појединачна и везана за простор и вријеме у ком се одиграва.

75

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Дакле, наш проблем није теоријски. Напримјер, наш проблем није да предложимо неку дефиницију нације. Одмах ће вам неко ко је теоријски упућен у ту проблематику рећи да је то немогуће. Јер, строго говорећи, дефиниција нације има онолико колико има нација. Према томе, одмах треба одустати од тога да ми дајемо теоријске иновације, јер то није наш проблем. Наш проблем је како да себи омогућимо практиковање права, а не да објашњавамо шта су права, ко смо, шта смо и тако даље... Проблем је у практиковању права. Али, томе претходи једна важна ствар, једно питање које себи морамо директно и брутално поставити: да ли ми имамо потребу да имамо права или имамо потребу да причамо о правима? Шта ако бисмо имали просветно-културну аутономију, или зајемчен идентитет како га прописује члан 79. Устава Црне Горе? Да ли бисмо ми онда заиста практиковали та права и тиме потврдили да имамо потребу за њима? И генерално говорећи, да би се човјек залагао за неко право, мора имати потребу за тим правом. Да би се човјек борио за слободу, он мора имати потребу за слободом. А слобода, опет, није само неко теоријско, психолошко, метафизичко питање, јер је услов да се човјек бори за њу његова потреба за слободом. Кад схватимо да немамо слободу, и да немамо права, онда ће се поставити питање да ли ми имамо за тим потребу. Ако увидимо да за тим имамо потребу, онда ћемо се ми борити за своју слободу и своја права. Кад су у питању категорије мањина и већина, опет бих препоручио да се и ту растеретимо расправе и да демистификујемо тај категоријални апарат, јер су то са становишта савремене правне и политичке теорије, могу рећи, депласиране категорије. Не постоји толико мала мањина којој због тога неко може укинути права. Строго говорећи, свако од нас је у мањини. Сваки човјек има један глас, па се ја не осјећам фрустрираним због тога што имам само тај један глас. Или, да одемо још корак даље, сваки нормалан и поштен човјек је увијек у мањини. Не бих, дакле, овај проблем мањина – већина посматрао са психолошким оптерећењима типа: ја сам рођен у Црној Гори, живио сам ту, како сам сад одједном мањина? И, да ствари сад не доводимо до пародија и да то не буде исповиједно, у многим ситуацијама ја и желим да будем мањина. Не желим, једноставно, да будем придружен некој већини! Не желим јер не држим до њеног става! Ми смо овдје чули одличних запажања и знамо како се одиграо референдум, како је формирана та већина, која је економска база те већине и тако даље, а жалимо што ми не припадамо тој већини!? Дакле, и ту смо пред изазовом и треба да преломимо разне ствари.

76

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Ако погледамо кључне ствари нашег идентитета (култура, вјера), па их посматрамо кроз један систем опозиције, у Црној Гори супротстављених ставова, онда ћемо видјети шта практично значи наша одлука на који начин ћемо да штитимо наш национални идентитет. Владајући идентитет у Црној Гори формиран је «логиком» насиља и моћи, а не неким рационалним средствима. Е сад, ми покушавамо већ годинама да разложним аргументима обесмислимо аргументе насиља!? То је потпуно неадекватно. Логика моћи је да потврђује моћ и да проширује моћ. Сили се једнимо можете супротставити адекватном силом. А ако немате адекватну силу, онда морате памећу. Данас, на сву срећу, постоји избор. 1945. га није било или је био сувише тежак и опасан. Ко је тад, као што знамо, учинио један одговарајући избор, он је био ликвидиран или протјеран. Замолио бих вас, уколико дођете у прилику да се позивате на резултате оних ранијих пописа становништва, да имате на уму да су ти пописи фалсификовани, јер су рађени под идеолошким притиском. Ти пописи су буквално – фалсификовани. Не постоји никаква пописна документација у црногорској агенцији за статистику. Тога тамо нема – постоје само цртане бројке. Исто тако, желио бих да кажем да у овој ствари на који начин да штитимо наш национални идентитет није неопходно да сви мисле исто. И није неопходно да се сви сагласе са предлогом ове или оне групе људи која има намјеру да уђе у неку одговарајућу процедуру. Национални интерес се може остваривати на различите начине и са различитих страна. Оно о чему ми треба да водимо рачуна јесте интеграција читавог српског народа. Распад СФРЈ је за последицу имао једну озбиљну, темељну дезинтеграцију српског народа. Одговор на то је – интеграција. А кад проблем тако поставимо, онда је овдје пред нама следећи избор: да ли нам је ближа и значајнија припадност српском народу или држави у којој живимо, ма која то држава била? То је дилема на коју многи наши сународници у Црној Гори нијесу могли да нађу одговарајући очекивани одговор. Зашто је то тако? Зато што је то она сфера интереса и сфера економске подлоге идентитета. У Црној Гори нови идентитети имају ту подлогу. Томе не треба да се чудимо и то да објашњавамо специјалним теоријама. На Балкану је промјена идентитета у чијој подлози је економија било толико да се то може историјски пратити два миленијума. Међутим, у Црној Гори је економија деструктивна за друштвену стабилност а врло је конструктивна за једну одређену групу људи. Деструктивна је за друштво у

77

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

цјелини, јер у њој не учествују сви на одговарајући начин. Али, и ту би наша брига требало да буде резервисана за наш угао гледања, наш интерес. Треба да надокнадимо недостатак националне дисциплине, јер је последица те недисциплине – недостатак националних организација. У самој Боки је у доба Аустроугарске тих организација било 200-250. Дакле, треба да надокнадимо тај недостатак и да наша дјелатност буде колективна и организована. Исто тако би било добро да се умјесто великих планова окренемо практичном раду, свакодневном и упорном раду. У Црној Гори је свакодневна појава да с ким год сједнете – он одмах почиње да прекраја судбину космоса. То су толико велики захвати да нема ума који то може пратити. Дакле, умјесто тога треба да се окренемо практичном раду и да код себе развијемо потребу и праксу мирног, цивилизованог, паметног и упорног отпора. И ако је нека организациона форма нашег националног самоослобођења погодна да се заштити идентитет и остваре права назначена у члану 79. Устава Црне Горе или било гдје другдје (у међународним правним актима, како је то неко добро овдје рекао), онда такву организациону форму рада треба подржати, треба у њој учествовати и треба свако у њој да да свој допринос.

78

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Др Марко Павловић

Три тезе о заштити идентитета Срба у Црној Гори СТАТУС МАЊИНЕ У садашњим правним и политичким условима, Срби у Црној Гори немају другог избора него да се организују као национална мањина и као такви потраже заштите за свој идентитет. Наиме, правни положај Срба дефинисан је чланом 13 Устава Црне Горе. Тим чланом је – преко института службеног језика и језика у службеној употреби – одређен конститутиван и мањински народи. У чл. 13 стоји: „Службени језик у Црној Гори је црногорски језик. ... У службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик.“ Другим речима, према класичној уставноправној шеми, службени језик је језик конститутивног – црногорског народа, а припадници мањински народа, Срби, Босанци, Албанци и Хрвати – у саобраћају са државним органима - могу користити своје језике. Једноставно речено, према Уставу Црне Горе, Срби у Црној Гори су национална мањина, као што су то и Босанци, Албаци и Хрвати. Следствено, Срби, као и остали мањински народи у Црној Гори заштиту свог идентитета могу темељити на чл. 79 Устава и на Закону о мањинским правима и слободама. Чињеница да је по попису становништва од 2003. године у Црној Гори било 31,99% Срба, и да је српски језик говорило 63,49% становника није имала никаквог дејства на уставотворца Црне Горе. То само по себи говори о слабости српског политичког концепта и акције, не само у Црној Гори него и у Србији. Јер, проглашење још једног регионалног – црногорског језика преименовањем српског језика (уз употребу гајевице, односно хрватске латинице) и то не само без организованог српског отпора него и без речи противљења из Србије, слика је и прилика свесрског пораза и дезоријентисаности. Програм Српске листе, односно Српске народне странке о свеопштој конститу-

79

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

тивности – о конститутивности свих народа преко 3% - је само један од показатеља српске слабости.1 У ствари, српски политички представници у Црној Гори имали су и имају психологију представника једног мањинског народа, што само по себи не мора бити лоше ако је праћено свешћу о својим могућностима. Јер, ако се из свести о слабости и погрешној концепцији извуку праве поуке за будућност, онда ништа није дефинитивно изгубљено. Наиме, Срби у Црној Гори, када се организују као национална мањина, могу извући корист из мањинског статуса. Досадашње страначко организовање Срба у Црној Гори показало се као прављење куће без темеља, или како се то некад говорило ‘’зидање по ваздуху“‘. Извесно је да српске странке у Црној Гори изричито или прећутно нису задовољиле ниједну реалну потребу српског народа. Њихова наводна борба за српске интересе своди се на борбу за посланичке мандате. Међутим, када се са формирањем Савета организују као национална мањина, установе српске заједнице моћи ће изаћи у сусрет реалним српским потребама, што све води једном циљу – заштити идентитета српског народа у Црној Гори. Мањински национални „Савјет“, с обзиром на надлежност која му је прописана Законом о мањинама, неће моћи да води туђу бригу о ‘’промени режима’’ у Црној Гори, него ће водити своју бригу о очувању српског идентитета без обзира на режим у Црној Гори. Следствено, тражиће начине да формира српске културне и просветне институције и тако створи темељ заштите српског идентитета у Црној Гори за сва времена.

УСТАВНЕ И ЗАКОНСКЕ ЗАМКЕ Прва уставна замка налази се у чл. 13 којим је прописана двоазбучност, односно азбучна-абецедност: „Ћирилично и латинично писмо су равноправни.“ Овде је реч о ћирилици и латиници тзв. црногорског језика, што је само по себи чудна појава, коју ваља третирати по Тертулијановом правилу credo quia absurdum est (верујем, јер је апсурдно). Ипак, поштујући уставну двоазбучност, треба избећи замку азбучне алтернативности или истоветности. Тако, српски политичари треба да у свакој прилици и на сваком месту траже доследну примену двоазбучности. То значи да у Скупштини Црне Горе морају да се сва акта издају на два писма и воде дупли записници (са два записничара) - један ћирилицом (српском, ако неко у међувремену није изумео црПрава Срба у Црној Гори, приредио Ж. Никчевић, Београд, 2006, стр. 68,166.

1

80

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ногорску), а други латиницом (хрватском, ако се у међувремену није појавила црногорска); да се у судовима записници воде на два писма; на државној телевизији титлови се морају давати на два писма: у горњем делу екрана латиницом, у доњем ћирилицом, и тако наизменично. Тако треба да изгледа доследна примена уставне одредбе о равноправности писама у пракси. За Србе, пак, нарочито је важно да не упадну у могућу замку режима конститутивне нације да књига објављена „црногорском ћирилицом“ је исто што и књига објављена српском ћирилицом, па да се за ову другу не морају издвајати средства или се могу умањити. У вези са овим ваља имати у виду највећи проблем српског идентитета у Црној Гори. То је проблем двојног идентитета. Срби у Црној Гори имају тежак идентитетски проблем, већ самим тим што је идентитет конститутивног народа - црногорски идентитет - један „позајмљени“ српски идентитет са покрајинским специфичностима. Срби у Црној Гори су већ због тога осуђени да се на сваком кораку „сударају“ са Црногорцима. Кад пођу на Мартиниће и Крусе „судариће“ се са националним Црногорцима; када пођу Владики Раду и Горском вијенцу „судариће“ се са Црногорцима; кад се буду састајали са књазем и краљем Николом „судариће“ се са Црногорцима; и тако редом. Заштиту српског идентитета у Црној Гори двојни менталитет може само отежати. Да би се српски идентитет заштитио, мора се тачно знати шта се штити, док Србин који је у исти мах Црногорац, и Црногорац који је у исти мах Србин, сам по себи не пристаје на чисте категорије које су неопходне за дефинисање српског идентитета. Најзад, у погледу двојног идентитета, посебан проблем лежи у скоро двотрећинском изјашњавању за српски језик. У светлости чл. 2 Закона о мањинским правима и слободама српска национална мањина би могла да се појави и као српска језичка већина. По чл. 2 „мањина у смислу овог закона је свака група држављана Републике, бројчано мања од осталог преовлађујућег становништва, која има заједничке етничке, вјерске или језичке карактеристике, различите од осталог становништва... “ Имајући у виду да је законодавац употребио речцу „или“ (а не „и“), припадници српске „језичке караткеристике“ могли би да се посебно организују. За Србе у Црној Гори ово, пак, не би било препоручљиво јер би представљало расипање ионако слабе енергије. Уосталом, уставотворац је без икаквих лоших последица прешао преко чињенице о томе да се готово 2/3 грађана Црне Горе изјаснило да говоре српским језиком.

81

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Најзад, Срби у Црној Гори треба да имају у виду да је законодавац прописе о мањинама скројио према оптималном моделу мањине од 5% (чл. 3 Правила за прве изборе Савјета). Стога, Срби у Црној Гори треба да вазда имају на уму да су мањинске одредбе за њих одвећ те сне и да све ураде да се мањинско одело према њима скроји, иначе ће они бити обликовани према мањинском моделу од 5%. Све у свему, опстанак Срба у Црној Гори и по броју и по идентитету зависи од њихове организације, одно сно националне дисциплине. Пошто су се Срби уопште, у погледу националне дисциплине показали као веома слаби, Срби у Црној Гори морају да буду све сни ове чињенице да би с њом деловали и да би је истовремено мењали.

СРПСКИ ПРИМЕРИ ИЗ ХАБЗБУРШКЕ МОНАРХИЈЕ Средства која су Срби у Хабзбуршкој монархији користили за заштиту свог идентитета веома су поучна. С једне стране, Хабзбуршка монархија као римокатоличка држава која од својих поданика није тражила само тело, него и душу, била је изузетно опасна по идентитет мањинских заједница а нарочито за Србе као православни народ. Поред ослонца на своју црквену организацију, Срби су изузетан ослонац за очување идентитета нашли у својим школама. Убрзо после велике сеобе (1690) представници српске цркве осетили су „колико је велика потреба за националним нижим и вишим школама у новој средини, која је била знатно просвећенија од раније турско-балканске средине и власти“‘. Први народно-црквени фонд (основан 1749)2 био је школски фонд. По примеру Срба у некадашњој Хабзбуршкој монархији, Срби у данашњој Црној Гори ваља да формирају свој школски фонд, од пара из државног буџета али и од приватних прилога (што би даље тражило обнављање духа задужбинарства). Срби треба да поред школа организују и друге своје просветне и културне институције. И не само то, него и да у што више сфера живота створе своје организације тако да – опет по примеру Срба у Хабзбуршкој монархији – Срби у Црној Гори стекну и своје српске школе, али и своју српску банку (каква је била основана 1895. у Загребу, са филијалама у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Дубровнику, Митровици, Сплиту, Шибенику, Книну). Српске школе, „Матица српска“ (основана у М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 199.

2

82

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Пешти, 1826)3, па и Српска банка ДД су били реални темељи чувања српског идентитета. Политичке странке у Хабзбуршкој монархији дошле су касније само као додатак, некад јачи некад слабији, овим темељним чуварима српског идентитета. О значају српске школе под страном (хабзбуршком) влашћу, леп, језгровит и поучан запис оставио је Симо Матавуљ. Радило се о школи у Херцег Новом, која се звала Србина. „Влада се дуго противила жељи Новљана, па најпослије, чини ми се око 1862. год., највише по настојању Стјепана Љубише, учини им по вољи. Први управник нове, једине српске средње школе на приморју био је Мато Мрша ... Крстише је свечано и израдише да јој и влада призна сва крштена имена: ’Завод Србина, поморска школа, задужбина Бошковића - Ђуровића - Лакетића’. Честити стари наши, како су се довијали да ма како угурну српско име, да у самом називу истакну и добротворе и автономију школе! За десетак година Србина је спремила знатан број младијех поморских капетана запојених српским духом ...“4 У закључку можемо рећи да херцегновску Србину, коју је описао Матавуљ, данашњи Срби у Црној Гори могу узети за парадигму своје српске школе. Напомена: Текст није ауторизован, већ је скинут са видеоснимка Савјетовања на тему «Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори».

3

4

Матица српска основана је са задатком „распрострањенија књижевства и просвештенија народа српског“, као и да се „књиге рукописне српске на свет издају и распрострањују“. Матица српска у Црној Гори би овим класичним задацима требало да придода и задатке примерене интернет технологији. С. Матавуљ, Биљешке једног писца, Београд, 1988, стр. 47.

83

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Протојереј мр Велибор Џомић

Права националних заједница и правни статус цркава и вјерских заједница у правном поретку Црне Горе Питање које нас је данас овдје окупило инспирише ме и обавезује троструко: најприје као православног свештеника, али и као Србина и као правника. Многи данас са зебњом постављају питање: да ли одлука једног броја држављана Црне Горе који се национално изјашњавају као Срби или, конкретније, да ли одлука 3,5 хиљаде Срба – држављана Црне Горе о формирању Српског националног савјета, сходно члану 79. Устава Црне Горе5, Закона о мањинским правима и слободама6 и Правилима за прве изборе Савјета7, може да утиче на правни положај и будућност Митрополије Црногорско-Приморске и Епархија Будимљанско-Никшићке, Захумско-Херцеговачке и Милешевске, тј. Православне Цркве у Црној Гори? На основу анализе Устава Црне Горе, Закона о мањинским правима и слободама и Правила за прве изборе савјета мој одговор је кратак, јасан и одречан. Дакле, таква одлука ни према важећим правним нормама, а ни по канонском и црквеном праву не може имати утицаја на одређивање правног положаја четири канонске православне епархије у Црној Гори. Зашто? Постоји више разлога. Прво, норма из чл. 79. Устава Црне Горе јесте норма којом се штити идентитет мањинских народа и других мањинских заједница. Наведеном нормом се не дефинише и не прописује правни положај цркава и вјерских заједница. Положај цркава и Устав Црне Горе, ‘’Службени лист Црне Горе’’, бр. 1/07 од 25. 10. 2007.г. Закон о мањинским правима и слободама РЦГ, ‘’Службени лист РЦГ’’, бр.31/06 од 12. 5. 2006; бр. 51/06 од 4. 8. 2006.г. и 38/07 од 22. 6. 2007.г. Правила за прве изборе Савјета, ‘’Службени лист РЦГ’’ бр. 46/07 од 31. 7. 2007.г.

5 6

7

84

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

вјерских заједница у Црној Гори је прописан у Основним одредбама Устава. Актуелни Устав само у једном члану дефинише њихов положај и то прокламовањем одвојености вјерских заједница од државе и гарантовањем слободе и равноправности вјерских заједница у вршењу вјерских обреда и вјерских послова.8 У равни индивидуалних права Устав Црне Горе свим грађанима јамчи право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести9 и то на начин на који је то право загарантовано у чл. 9. Европске конвенције о људским правима. У Уставу Црне Горе, с једне стране, имамо грађанина, који има право на слободу вјероисповијести, и, са друге стране, имамо цркве и вјерске заједнице које су одвојене од државе и које су слободне и равноправне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова. Генерални секретаријат Владе Црне Горе је, одговарајући на питање Иницијативе младих за људска права, изнио став да је “у Црној Гори на снази Закон о правном положају вјерских заједница, објављен у “Службеном листу СРЦГ”, бр. 9/77, 26/77, 29/89, 39/89, “Службеном листу РЦГ” бр. 27/94 и 36/03. У Црној Гори није донешен закон о вјерским слободама”.10 Постоји још неколико закона који се само у појединим сегментима тичу правног положаја цркава и вјерских заједница (рецимо, Закон о светковању вјерских празника11, Закон о заштити споменика културе12, Закон о раду13, Закон о порезу на додату вриједност14, Закон о матичним књигама15, Закон о личном имену16, Закон о основном образовању и васпитању17, Закон о раду18, Закон о 8 9 10 11

12

13

14

15

16

17

18

чл. 14. Устава Црне Горе чл. 46. Устава Црне Горе. Генерални секретаријат Владе Црне Горе, бр. Уп-42/2 од 30. 10. 2007.г. Закон о светковању вјерских празника, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 56/93, 27/94 Закон о заштити споменика културе, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 47/91 Закон о раду, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 043/03-1, 079/0431, 024/06-7, 025/06-1, ‘’Службени лист Црне Горе’’, бр. 016/07-1 “Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 65/01, 12/02, 38/02, 72/02, 21/03, 76/05, 04/06 и “Службени лист Црне Горе’’, бр. 16/07 од 27. 12. 2007.г. Закон о матичним књигама, ‘’Службени лист Социјалистичке Републике Црне Горе’’, бр. 21/74, 14/79 и 23/87 Закон о личном имену, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 20/93 и 27/94 Закон о основном образовању и васпитању, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 64/02 и 49/07 Закон о раду, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 43/03, 79/04, 24/06, 25/06, ‘’Службени лист Црне Горе’’, бр. 16/07

85

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

здравственој заштити19, Закон о доприносима за социјално осигурање20, Закон о доприносима за обавезно социјално осигурање21, Закон о пензијском и инвалидском осигурању22, Закон о јавним окупљањима23, Закон о основама својинско-правних односа24, Закон о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу25, Закон о државном премјеру и катастру непокретности26, Закон о експропријацији27, Закон о грађевинском земљишту28, Закон о планирању и уређењу простора29, Закон о изградњи објеката30, Закон о порезу на додату вриједност31, Закон о медијима32, Закон о радио-дифузији33, Закон о националним

Закон о здравственој заштити, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 39/04 Закон о доприносима за социјално осигурање, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр.32/93, 3/94, 17/94, 42/94, 1/95, 13/96, 45/98, 65/01, 54/03, 39/04, 29/05 и ‘’Службени лист Црне Горе’’, бр. 13/07 Закон о доприносима за обавезно социјално осигурање, ‘’Службени лист Црне Горе’’, бр. 13/07 Закон о пензијском и инвалидском осигурању, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 54/03 Закон о јавним окупљањима, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 31/05 Закон о основама својинско-правних односа, ‘’Службени лист СФРЈ’’, бр. 6/80 и 36/90, ‘’Службени лист СР Југославије’’, бр. 29/96 и ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 52/04. У процедури је нови закон о основама својинско-правних односа независне Црне Горе Закон о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 21/04, 49/07, 60/07 и ‘’Службени лист Црне Горе’’, бр. 12/07 Закон о државном премјеру и катастру непокретности, ‘’Службени лист лист Републике Црне Горе’’, бр. 29/07 Закон о експропријацији, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 55/00, 12/02, 28/06 и ‘’Службени лист Црне Горе’’, бр. 21/08 Закон о грађевинском земљишту, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 55/00 Закон о планирању и уређењу простора, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 28/05 Закон о изградњи објеката, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 55/00 “Службени лист Републике Црне Горе”, бр. 65/01, 12/02, 38/02, 72/02, 21/03, 76/05, 04/06 и “Службени лист Црне Горе”, бр. 16/07 од 27. 12. 2007.г. Закон о медијима, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 51/02 и 62/02 Закон о радио-дифузији, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 51/02, 61/02, 56/04 и 77/06

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

86

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

парковима34, Закон о гробљима35, Закон о комуналним дјелатностима36 итд). Претходно сам навео како би се јасно видјело да се чланом 79. Устава, Законом о мањинским правима и слободама и Правилима за прве изборе савјета не прописује правни положај ниједне цркве или вјерске заједнице у Црној Гори, па ни Митрополије Црногорско-Приморске и три канонске епархије наше помјесне Цркве. Међу тринаест различитих и загарантованих права националних заједница у чл. 79. Устава на три мјеста се помињу ‘’вјерске посебности’’ националних заједница37, ‘’вјерска удружења’’ која могу оснивати припадници националних заједница38 и ‘’вјерска убјеђења’’ као основ и разлог за успостављање и одржавање контаката припадника националних заједница са грађанима и удружењима ван Црне Горе са којима имају и заједничко национално и етничко поријекло и културно-историјско насљеђе.39 У ставу 1. члана 79. Устава Црне Горе припадницима националних заједница зајемчено је право на ‘’изражавање, чување, развијање и јавно испољавање националне, етничке, културне и вјерске посебности’’ како појединачно тако и у заједници са другима. Наведено право тиче се идентитета сваке посебне националне заједнице, а држава, сасвим разумљиво, нема право да одређује или да утиче на већ створени идентитет било које националне заједнице. Начин изражавања идентитета националних заједница, такође, не спада у надлежност државе. Свака национална заједница има право да, ако тако одлучи, само изражава национални, али не и вјерски идентитет. То се најбоље илуструје на примјеру националне заједнице Албанаца у Црној Гори с обзиром да су они у националном смислу Албанци, али су у вјерском погледу подијељени на муслимане, римокатолике, али и на атеисте и припаднике неких малих вјерских заједница. На примјеру националних заједница Бошњака и Муслимана у Црној Гори уочава се да они већином припадају муслиманској вјероисповијести, али има 34

35

36

37 38 39

Закон о националним парковима, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 47/91, 17/92 и 27/94 Закон о гробљима, ‘’Службени лист Социјалистичке Републике Црне Горе’’, бр. 4/62, 9/62, 10/65 и ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 27/94 Закон о комуналним дјелатностима, ‘’Службени лист Републике Црне Горе’’, бр. 12/95 ст. 1. чл. 79. Устава Црне Горе ст. 6. чл. 79. Устава Црне Горе ст. 12. чл. 79. Устава Црне Горе

87

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

и атеиста. Такође, у новије вријеме и Бошњаци и Муслимани у Црној Гори се дијеле на припаднике традиционалне правне школе ислама на овим просторима и новије, тзв. вехабијске правне школе ислама. Њихова већинска вјерска повезаност, као што се види, не представља основни, чак не представља никакав разлог или услов да се они данас изјасне као припадници једне националне заједнице иако су се до прије петнаестак година сви изјашњавали као ‘’национални Муслимани’’. Не треба губити из вида да су се до Устава СФРЈ од 1974.г. изјашњавали и као ‘’Срби исламске вјероисповијести’’. Илустративан је примјер Рома у Црној Гори који су вјерски подијељени три вјере, тј. на припаднике православне, римокатоличке и исламске вјероисповијести. Никоме и никада није пало на памет да на основу правног положаја Рома у Црној Гори одређује положај Митрополије ЦрногорскоПриморске, Барске надбискупије и Мешихата Исламске заједнице у Црној Гори. Уставодавац је ст. 1 чл. 79. Устава Црне Горе поставио веома широко тако што је зајемчио право различитих посебности националних заједница остављајући њима да одлуче коју ће посебност, једну или више њих, ставити у први план. Национална, етничка, културна и вјерска посебност нису кумулативно повезане и то се јасно уочава из наведене уставне норме. Дакле, да би једна национална заједница била национална заједница није потребно да она испуњава све набројане посебности већ је сасвим довољно да испуњава само једну од набројаних, па чак и неку од посебности која није поменута са ове четири (рецимо, језичку посебност). Националним заједницама у Црној Гори је на основу ст. 6. чл. 79 остављена могућност ‘’да оснивају просвјетна, културна и вјерска удружења уз материјалну помоћ државе’’. Неко може поставити два питање: да ли то значи да свака национална заједница може оснивати неку нову цркву и вјерску заједницу и да ли је обавезно да свака национална заједница у Црној Гори има неку своју вјерску заједницу? Овдје се јасно уочава разлика. Устав Црне Горе за све цркве и вјерске заједнице користи назив ‘’вјерске заједнице’’40, а у случају права националних заједница, поред просвјетних и културних удружења, користи назив ‘’вјерска удружења’’. У питању су, дакле, двије различите врсте установа – једно су вјерске заједнице, а друго су вјерска удружења. Затим, ријеч је о могућности да се оснују нека нова вјерска удружења, а никако не може бити ријеч о већ постојећим традиционалним чл. 14 Устава Црне Горе

40

88

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

црквама и вјерским заједницама. Такође, није ријеч о обавези него о могућности да националне заједнице, поред просвјетних и културних, оснивају и вјерска удружења. Из наведеног се може закључити да националне заједнице не могу оснивати вјерске заједнице. Такву могућност не предвиђа ни Закон о правном положају вјерских заједница Социјалистичке Републике Црне од 1977.г.41, који, иако анти-цивилизацијски, ригидан и ретроградан, још увијек важи, у чл. 2 прописује да само ‘’грађани могу оснивати вјерске заједнице’’. Шта се онда подразумијева под ‘’вјерским удружењима’’ које могу оснивати националне заједнице? Ријеч је о хуманитарним удружењима на личној религиозној основи, ходочасничко-туристичким организацијама итсл. Националне заједнице, сходно ст. 12. чл. 79 Устава Црне Горе, имају право да “успостављају и одржавају контакте са грађанима и удружењима ван Црне Горе са којима имају заједничко национално и етничко поријекло, културно-историјско насљеђе, као и вјерска убјеђења”. Ни ово право националних заједница ни у ком погледу не може да утиче на правни положај Митрополије Црногорско-Приморске и три канонске православне епархије у Црној Гори, али ни на положај ниједне традиционалне цркве и вјерске заједнице. Апсурдност супротних тврдњи може да се сагледа на више примјера. Албанци римокатоличке вјероисповијести и Албанци исламске вјероисповијести имају заједничко етничко поријекло са својим сународницима из Албаније и са њима могу да успостављају и одржавају контакте на тој основи. Али, у погледу вјерских убјеђења о којима се говори у ст. 12 чл. 79. ствар је сасвим другачија. Албанци римокатоличке вјероисповијести ће успостављати и одржавати контакте са римокатолицима из Ватикана, Италије, Шпаније и других земаља у којима преовладава становништво римокатоличке вјероисповијести. Албанци исламске вјероисповијести ће успостављати и одржавати контакте са вјерницима исламске вјероисповијести из Саудијске Арабије, Ирака, Ирана, Јордана и других земаља у којима преовладава становништво исламске вјероисповијести. У сваком случају, такви контакти не могу да утичу на правни положај двије римокатоличке дијецезе и Мешихата Исламске заједнице у Црној Гори. Ово право, сасвим разумљиво, не намеће обавезу успостављања таквих контаката и не мора се остваривати преко цркава и вјерских заједница. 41

чл. 2 Закона о правном положају вјерских заједница СР Црне Горе, “Службени лист Црне Горе”, бр. 9/77 од 5. априла 1977.г.

89

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Ниједна норма Закона о мањинским правима и слободама се, такође, не тиче правног положаја цркава и вјерских заједница у Црној Гори. ‘’Вјерске карактеристике’’ које се помињу код дефинисања појма мањине у Црној Гори42, поред етничких, језичких или вјерских, представљају једну од могућих, али не и обавезних карактеристика једне групе држављана. У Закону о мањинским правима и слободама се само у два члана помиње ‘’вјерски идентитет’’ националних заједница43 и то у контексту норме из чл. 79. Устава Црне Горе тако да се ни та два члана не односе на правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Док Устав Црне Горе и Закон о мањинским правима и слободама на свега неколико мјеста, као што се види, говоре о ‘’вјерској посебности’’, ‘’вјерском идентитету, ‘’вјерским убјеђењима’’ и ‘’вјерским карактеристикама’’ припадника националних заједница дотле Правила за прве изборе Савјета ни на једном мјесту не третирају ‘’вјерску посебност’’, ‘’вјерски идентитет’’, ‘’вјерска убјеђења’’ и ‘’вјерске карактеристике’’ националних заједница, чланова националних савјета, чланова електорске, тј. изборне скупштине и електора, тј. бирача. Прије свега, ‘’савјет се бира на принципима добровољности, изборности и демократичности’’44, а не на принципу припадности одређеним црквама и вјерским заједницама. Правилима су предвиђени услови који морају бити испуњени да би један држављанин Црне Горе био бирачки иницијатор и то: писана изјава о прихватању кандидатуре за члана бирачке скупштине; потврду о бирачком праву; изјаву о националној припадности и потребан број потписа припадника односне мањине који подржавају његову кандидатуру за члана бирачке скупштине.45 Вјероисповијест бирачког иницијатора, као што се види, није услов који је предвиђен Правилима, а цркве и вјерске заједнице немају никакве везе са прописаном процедуром. Зашто Министарство за заштиту људских и мањинских права у Правилима за прве изборе Савјета није прописало вјероисповијест или припадност одређеној цркви или вјерској заједници као услове за стицање статуса бирачког иницијатора или члана савјета једне националне заједнице? Има више разлога. чл. 2. Закона о мањинским правима и слободама Исто, чл. 6. и чл. 8. чл. 1. Правила за прве изборе Савјета, ‘’Службени лист РЦГ’’ бр. 46/07 од 31. 7. 2007.г. Исто, чл. 5.

42 43 44

45

90

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Прије свега, Устав Црне Горе прописује да ‘’нико није обавезан да се изјашњава о својим вјерским или другим увјерењима’’46. Црна Гора је свјетовна држава републиканског облика владавине47, а ‘’вјерске заједнице су одвојене од државе’’.48 Да је Министарство за заштиту људских и мањинских права поступило другачије прекршило би Устав и Закон о мањинским правима и слободама и Правила би морала бити поништена на Уставном суду. Поред ових, веома важних разлога, постоје и бројни практични разлози. У савременом црногорском друштву постоје сљедеће националне заједнице: Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати и Роми. У вјерском погледу, данас се Црногорци дијеле на православне (већина), атеисте, агностике, али има и неколико римокатолика, муслимана, адвентиста, Јеховиних свједока итсл. У језичком смислу, а према резултатима пописа, Црногорци се дијеле на оне који говоре српским (већина) и тзв. црногорским језиком (мањина). Сви Срби у Црној Гори, према резултатима пописа, говоре српским језиком, а у вјерском погледу су већином православни, али има и атеиста, агностика и припадника различитих секти. Да не идемо даље, али не постоји практични оквир који би све ове вјерске различитости равноправно сјединио тако да је истицање вјероисповијести или припадности црквама и вјерским заједницама бирачких иницијатора и чланова националних савјета и незаконито и практично неоствариво као услов. И међународно-правни документи стоје на оваквим основама и они су, заправо, у највећој мјери основа за наведене норме. Сумирајући напријед наведено ваља истаћи су сасвим различити уставно-правни режими који регулишу права и положај националних заједница и националних савјета и правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори. С друге стране, све и када би којим случајем поменуте норме Устава, закона и правила о формирању националних савјета диктирали правни положај цркава и вјерских заједница, па и Митрополије Црногорско-Приморске и Епархија Будимљанско-Нишићке, ЗахумскоХерцеговачке и Милешевске – Црква би се органски побунила против тога. Такав модел би за Православну Цркву Христову апсолутно био неприхватљив са позиција њеног Оснивача – Богочовјека Исуса Хри46 47 48

ст. 2. чл. 46. Устава Црне Горе Исто, ст. 1. чл. 1. Исто, ст. 1. чл. 14.

91

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ста, Светог Писма и Светог Предања, као и свих норми канонског и црквеног права. Црква Христова никада, у било ком времену, у било којој држави, у било ком режиму, у било ком народу и на било ком крају земљине кугле не превиђа заповијест коју је васкрсли Господ Исус Христос дао својим ученицима: ‘’Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио’’(Мт. 28, 19-20). Светшенослужитељи Цркве Божије нису, дакле, позвани и призвани само за један него за све народе у свим покољењима свијета и то се никада не смије губити из вида. Православни вјерници у Црној Гори се данас, након вишедеценијског духовног разарања у комунистичком режиму, национално изјашњавају као Срби и као Црногорци. Православна Црква у Црној Гори нема право, а ни намјеру да фалсификује ни црквену ни националну историју Црне Горе која је створена као српска држава и у којој су, према свим релевантним историјским изворима, Срби до 1945.г. и комунистичке револуције били апсолутно већински народ. Међутим, Црква Христова проповиједа свештену благовијест у овом и оваквом свијету, па и у овој и у оваквој Црној Гори. Из богочовјечанских, вјечних, јеванђелских и пастирских разлога ниједан православни владика и ниједан православни свештеник у Црној Гори нема право да каже да су само црногорски Срби или само Црногорци вјерници канонске Православне Цркве. Ми свештенослужитељи добро знамо да ћемо за сваку људску душу дати одговор на Страшном суду. Православна Црква Христова која је у Црној Гори оличена у Митрополији Црногорско-Приморској и трима епархијама у своја њедра прима сву своју дјецу - и Србе и Црногорце, и сиромашне и богате, и слабе и јаке, и младе и старе, и болесне и здраве и све оне који траже Христа Бога као Вјечну Љубав и Вјечну Истину. Онај и они који данас из политикантских, псевдо-националних, партијских, личних или било којих других разлога данас својим дјеловањем жели да затвори врата Цркве Божије свакоме осим Срба у Црној Гори тај није пријатељ ни себи, ни својој породици, ни своме народу, ни својој Цркви. Иста констатација може да се односи и на оне који свакоме осим националним Црногорцима затворили врата православних цркава у Црној Гори. Затвореност државних врата према Србима у Црној Гори довела је не само до овог скупа него до једног, може се рећи, свеколиког отпора и бунта Срба због своје обесправљености и атака на њихову историју и идентитет. А какав је бол у души онога човјека коме би

92

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

други, који се у овом тренутку национално другачије изјашњава, затворио врата Цркве Божије као лађе спасења, као духовне мајке и путеводитељке у вјечни живот? То је злочин већи од земаљског убиства, јер је познато да је духовно убиство већи и тежи злочин од тјелесног убиства. Када је у питању евентуално формирање Српског националног савјета у Црној Гори на основу постојеће законске регулативе морам да истакнем да Црква Христова данас у систему тзв. демократског парламентаризма не располаже ниједном правном могућношћу да утиче на садржај закона који се усвајају у парламенту. У Црној Гори се то најбоље очитује кроз редовно и готово пословично одбијање скоро свих предлога Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори и Правних савјета Митрополије Црногорско-Приморске и Епархије Будимљанско-Никшићке и то у дијелу који се директно тичу положаја Православне Цркве у Црној Гори. Да поменем само неколико веома важних примјера. Уставотворна скупштина Црне Горе није прихватила предлог Епископског савјета о начину формулисања два члана устава који се тичу слободе вјероисповијести и правног положаја цркава и вјерских заједница.49 Истини за вољу, Уставотворна скупштина је одбацила правно накарадно решење тзв. експертске верзије Устава којом је једна пседудо-религиозна, канонски непостојећа и црквено-непризната организација именована као некаква ‘’православна црква’’ у Црној Гори. Уставни одбор након јавне расправе о Нацрту устава није уврстио сугестију и предлог Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-Приморског г. Амфилохија да право жене на убијање дјетета у утроби, тј. на вршење абортуса не постане уставна категорија.50 Одбор за финансије Уставотворне скупштине није прихватила ни предлог Митрополије Црногорско-Приморске о Предлогу закона о измјенама и допунама закона о 49

50

Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске и Епархије Будимљанско-Никшићке је 1. новембра 2006.г. усвојио Примједбе на тзв. експертски текст Устава Црне Горе. Примједбе су прихваћене од стране Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори и као такве су 1. децембра 2006. г. достављене Председнику Црне Горе (АЕМ. бр. 1455); 25. децембра 2006. г представницима Српске листе (СНС, ССР, НСС, ДСЈ), СНП, НС, ДСС; 9. маја 2007.г. Уставном одбору Уставотворне скупштине Црне Горе (ЕУО. бр. 641), а 3. октобра 2007.г. предсједницима странака – учесницима у преговорима око Устава Црне Горе и Уставном одбору (АЕМ. бр. 1399) Допис Православног Архиепископа Цетињског Митрополита ЦрногорскоПриморског Амфилохија Уставотворној скупштини, АЕМ. бр. 499 од 30. марта 2007.г.

93

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

одузетим имовинским правима и обештећењу.51 Важно је напоменути да Митрополија Црногорско-Приморска, а ни њена стручна тијела нису учествовали у расправи прилоком доношења Закона о мањинским правима и слободама с обзиром да се поменути закон не тиче правног положаја цркава и вјерских заједница. Такође, с обзиром да се поменути закон односи на одређени број грађана - држављана Црне Горе са бирачким правом, а при том и припадника различитих националних заједница у Црној Гори који изразе жељу да се користе одређеним правима која су загарантована тим законом, Митрополија ЦрногорскоПриморска нити има намјеру нити има било какву могућност да било ког грађанина Црне Горе убјеђује да се користи једним, а не користи се неким другим важећим правним прописом. Има данас и оних који апсолутно неаргументовано, а посве политикантски истичу да би, након евентуалног формирања Српског националног савјета, ‘’Митрополији Црногорско-Приморској могло да припадне само 32% православних цркава у Црној Гори с обзиром да се 32% грађана изјаснило да припада Српском народу’’. Апсурдност ове тврдње најбоље се огледа у аналогном закључку да би, по тој логици, онда и 1,5% православних цркава припало Хрватима, 5,5% Албанцима, 11% Бошњацима, 4% Муслиманима итд!?! Да не говоримо да православне цркве и манастири, на основу сасвим другог правног режима, имају статус непокретности којима су титулари Митрополија Црногорско-Приморска и три канонске епархије са својим црквеним општинама и управама манастира те да статус сваке, па и црквене имовине, ни у ком случају не зависи од тога како се ко национално изјашњава и ко ће какав савјет да формира. Овдје се отвара и питање да ли Срби – чланови и подржаваоци евентуалног Српског националног савјета имају право да по свом нахођењу ‘’кумују’’ Цркви Христовој и ‘’крштавају’’ је онако како би то њима одговарало? Одговор и на то питање је веома кратак, јасан и одречан. Чланом Цркве се постаје слободним и добровољним примањем светих тајни крштења и миропомазања. Ниједан члан Цркве Христове, без обзира ком народу припадао, нема право да по својој вољи, мимо канона и црквеног устава, додељује званичне називе Цркви. Нема сумње да је велики број вјерника у Црној Гори веома забринут због бројних и различитих атаковања на храмове и свештенство МиДопис Православног Архиепископа Цетињског Митрополита ЦрногорскоПриморског Амфилохија Одбору за финансије и посланичким клубовима Уставотворне скупштине Црне Горе, АЕМ. бр. 646 од 11. маја 2007.г.

51

94

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

трополије Црногорско-Приморске. Нема сумње да је велики број вјерника у Црној Гори забринут за будућност своје Цркве. Али, то никоме не даје за право да по своме нахођењу ‘’крштава’’ Цркву Христову у Црној Гори и то након толиких вјекова њеног постојања и освештаног канонског устројства. Посебно ваља нагласити да то право немају представници политичких странака свих орјентација и програмских опредјељења без обзира што им је то потребно ради продубљивања подјела и прикупљања јефтиних политичких поена у бирачком тијелу Црне Горе. Црква Христова се брани вјером, постом, молитвом, врлином, трпљењем и личним свједочењем, а вјековни освештани црквени поредак се брани поштовањем светих канона и црквеног устава. Веома је важно намоменути да израз ‘’Српска Православна Црква у Црној Гори’’, или ‘’Српска Православна Црква у Херцеговини’’, или Српска Православна Црква у Цетињу, Крагујевцу, Новом Саду итсл. не постоји по Уставу Српске Православне Цркве. Назив канонског дијела Цркве Христове у Црној Гори је, сходно Уставу СПЦ, Митрополија Црногорско-Приморска52. Иста својства и права имају и епархије Будимљанско-Никшићка, Захумско-Херцеговачка и Милешевска. а посебно то право немају представници политичких странака, да ради И, на крају, ваља подсјетити да су, према Правном лексикону53, први међународни уговори посвећени заштити мањина и превенцији дискриминације тицали религијских права и то: Вестфалски мир (1648.), Мировни споразум између Шведске и Пољске (1660.) са клаузулом о заштити римокатоличке мањине у протестантској Шведској, као и одлуке Берлинског конгреса (1878.). Мањинска права су од тада до данас у значајној мјери модификована тако да се законодавство Црне Горе о правима националних заједница не дотиче цркава и вјерских заједница као духовних институција и правних лица у правном поретку.

52

53

чл. 14. Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд, 1957.г. Pravni leksikon, Leksikografski zavod ’’Miroslav Krleža’’, Zagreb, 2007.g.

95

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Др Александар Стаматовић

Настава историје за ученике српске националности у Црној Гори А П С Т Р АК Т Послије побједе комуниста у Другом свјетском рату и револуцији 1945.године, систематски је у Црној Гори вршена денационализација српског народа више од пола вијека.Стваран је народ са новим идентитетом, са релацијом:национална посебност-републичка посебност, са правом самоопредјељења до отцјепљења. Вишедеценијска денационализација у комунистичком периоду, није мимоишла ни наставне планове и програме, те уџбенике историје у Црној Гори.Са том основицом, ушло се 1990.године, бар формалном смислу у вишестраначко друштво, које је такође одрицало у званичном смислу српски идентитет Црногораца.Сав тај процес кулминацију је доживио од 1997.године, расколом у владајућој партији-Демократској партији социјалиста Црне Горе.Од тада се интензивно ради на остварењу пројекта:нови народ-нова држава-нови језик-нова црква, а као фундамент тога процеса, треба да послужи измишљена или фалсификована историја Црне Горе.Такав приступ њој, није могао заобићи ни наставне планове и програме, те уџбенике историје, у којима је извршена најгрубља манипулација не само прошлошћу Црне Горе, него и младим нараштајима, а противно педагошким, дидактичким, и методско-наставно историјским принципима.

96

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ Национални идентитет – National identity Настава историје – Teaching of history Уџбеници историје – Historich books Фалсификовање историје – Falsification of history Наставни план и програм – Curri culum Побједом комуниста у Другом свјетском рату и револуцији, на тлу Југославије 1945.године, национално питање у овој држави добило је нове поставке.Оно је било на бази ставова о овом питању, које је КПЈ промовисала још у периоду између два свјетска рата, и током Другог свјетског рата.Држава је подијељена на републике, од којих је свака имала право самоопредјељења до отцјепљења.На основу републичке посебности, изведене су из српског народа двије нове нације: црногорска и македонска, а током шездесетих година XX вијека, и трећа-муслиманска.Изграђену посебност у смислу републичке и националне, пратила је и партијска, јер је 1948.године на Цетињу, организован Први и оснивачки конгрес КП Црне Горе.На основу званичне државне и партијске доктрине, у Црној Гори је деценијама вршена систематска денационализација српског народа, односно мијењање њеног старог идентитета, који је несумњиво био српски, у нови-црногорски.Одражај тога, су и прва два пописа послије Другог свјетског рата:1948, и 1953.године, на којима се као посебна народносно национална категорија изјашњавања, по први пут појављују Црногорци, који се на пописима, комбинацијом државно партијске индоктринације и репресије, већински изјашњавају као такви. Вишедеценијски процес денационализације српског народа у Црној Гори, несумњиво је дао видне резултате, како је већ речено, комбинацијом државно партијске индоктринације у разним сегментима, па и у просвјетном систему и настави историје, комбинованом са репресијом.Као други фактор промовисања националне и државне посебности Црногораца, у годинама пред Други свјетски рат, и током њега, појављују се два појединца:политичар и публициста др Секула Дрљевић, и публициста Савић Марковић-Штедимлија.Оба су у току Другог свјетског рата, уско сарађивали са нацифашистичким окупаторима, и усташким режимом НДХ. Ипак, они су тада били минорне личности, које би могле покренути ширу акцију маса, у циљу промје-

97

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

не националног идентитета у Црној Гори, али ће њихови ставови и политички програми, бити итекако експлоатисани од посљедње деценије XX вијека. У деценијама послије Другог свјетскг рата, црногорска историографија је постепено еволуирала у настојању да се промијени национални идентитет Црногораца.Настоје се оспорити, или потпуно дискредитовати бројни историјски извори, почев од досељавања Словена на Балканско полуострво, па идући кроз читав миленијум и по, који неспорно говоре, да је идентитет становништва данашње територије Црне Горе несумњиво српски.Тако се 1948.године, појављује књига Јагоша Јовановића-„Историја Црне Горе и развој црногорске националности“, објављена на Цетињу.Јовановић је припадао партизанскокомунистичком покрету у Црној Гори у току Другог свјетског рата, а био је и први директор Историјског института Црне Горе.Иако је ова књига више описно уџбеничког карактера, ипак по свом наслову, односно његовом другом дијелу, она јасно и недвосмислено промовише црногорску националну посебност у историјском смислу. Већ само оснивање Историјског института Црне Горе, имало је својеврсну поруку, да је историја Црне Горе у односу на осталу српску посебна, или чак и можда потпуно засебна. Ипак, до пада комунизма у Југославији 1990.године, или макар бар у формалном смислу у Црној Гори, нема екстремнијих излаза у негирању српске прошлости Црне Горе.Изузетак чине само два рада, и то:Сава Брковића „О постанку и развитку црногорске нације, објављен у Титограду 1974.године, и др Шпира Кулишића „О етногенези Црногораца“, објављен у Београду 1980.године. Први је припадао ешалону црногорских комуниста и револуционара, и био је и министар унутрашњих послова Црне Горе.Како није био по струци историчар, то његов рад није могао имати научну тежину, али је побудио бројне коментаре.Много више пажње изазвао је у научним и јавним полемикама Кулишићев рад, јер је он по струци био историчар.Оба су у ствари, разрадили само начелне историјске тезе, које је у међуратном периоду промовисао Савић Марковић-Штедимлија у својим брошурама, махом објављеним у Загребу. Сав тај процес систематске денационализације српског народа у Црној Гори, и претварања у нову нацију-црногорску, испољен у разним аспектима, најбоље је и најкраће описао еминентни црногорски историчар др Јован Р.Бојовић.Исти је био ванредни професор Правног факултета у Титограду (Подгорица), и дугогодишњи директор Историјског института Црне Горе у Титограду.То је урадио у свом

98

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

реферату прочитаном на руском језику, на међународном научном скупу у Москви 31.маја 1993.године, на тему „Русија и Југославија-Криза федерације“.Овај реферат штампан је у Подгорици исте године. У њему је Бојовић на посљедњој страни констатовао:“Почев од 70-их година у Црној Гори се врши систематска денационализација српског народа.Истичу се црногорски језик и постојање 1000-годишње црногорске државе, пишу се „историје црногорског народа“ и сл., покрећу се и таква смијешна питања, као питање аутокефалности црногорске цркве, руше се стари споменици (црква св.Петра на Ловћену у којој је био сахрањен владика Петар Други Петровић Његош, а подиже нови Мештровићев, који одудара од православне концепције и времена у коме је живио Његош).Црногорски сепаратисти су форсирани од стране комунистичке врхушке у Југославији.Црногорске сепаратисте помажу и неки кругови са Запада, у првом реду Католичка црква.Данас сепаратистичке снаге у Црној Гори траже независну и самосталну Црну Гору, што је незамисливо за већину народа у Црној Гори.“Као што се види, Бојовић је не само констатовао оно што је већ било очигледно, већ и оно што ће се у наредних деценију и по и десити:стварање независне Црне Горе, увођење црногорског језика у Устав и школски систем Црне Горе, промовисање тзв.црногорске аутокефалне цркве, са одузимањем права на имовину Митрополији Црногорско-приморској итд.Бојовић је иначе преминуо 1996.године. Како је већ назначено, 1997. године дошло је до раскола у владајућој Демократској партији социјалиста.Име партије и власт је и даље задржао један од њених лидера Мило Ђукановић, прешавши у наредним годинама на потпуно сепаратистичку политику, а у ствари дословно преузевши програм Либералног савеза Црне Горе, који од тада бива потпуно маргинализован, да би неколико година касније, и нестао са политичке сцене. Све оно што је Либерални савез до 1997. године промовисао (црногорски језик, црногорска црква, независна црногорска држава, антисрпски прилаз духовном насљеђу Црне Горе, па самим тим и њене историје), црногорски режим на челу са Ђукановићем преузима, и не само детаљније разрађује, већ и увелико уводи у институционални живот државе. Тако антисрпство постаје занимање у разним аспектима друштвеног живота, и предуслов за афирмацију и напредовање у државној служби. Дакле, антисрпство у Црној Гори није од јуче.Оно је имало свој ток и развојне фазе, да би дошло у позицију у којој је сада.Свакако, то је био дуг процес, који је трајао најмање пола вијека, јер се национална свијест црногорских Срба, формирана

99

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

толико вјекова, није тако лако могла избрисати и сломити, без обзира на репресију и индоктринацију.54 На најкраћи начин, путем овог прегледа, интерпретиран је ток денационализације српског народа у Црној Гори, који је сада ушао у екстремну фазу. Са већ наведеним карактеристикама научног прилаза историји, долази се и до њене интерпретације, односно премошћавања у наставне планове и програме, те уџбенике историје. Велики заокрет направљен је у периоду 2001/03.година, када су у потпуности измијењени планови и програми, као и уџбеници историје.Ако би се направила паралела концепције ових уџбеника, са онима у Црној Гори посљедњих деценија XIX и почетком XX вијека, долази се код истраживача до практично несхватљивог закључка, односно питања:да ли се ради о истом народу и истом простору? Да ли се у међувремену одселио народ у Црној Гори из првонаведеног периода, а доселио касније неки нови? Садашњим уџбеницима историје у Црној Гори, нарушени су практично сви циљеви и задаци наставе историје.Тешко је заиста побројати у овако кратком раду све примјере.55 Основна концепција ових уџбеника за основну и средње школе је таква, да се у сваком моменту настоји колико је то могуће, инсистирати на антисрпском тренду, односно доказати да Црногорци нијесу национално Срби.Све везе Црне Горе и Србије у прошлости, и идеја уједињења се компромитују, банализују, и настоје се истаћи као минорнене историјске чињенице,а маргинални моменти из домена династичке и државне сурењивости истичу.Стално се инсистира на некаквој теорији завјере Србије према Црној Гори, и жеље Србије, да практично колонијалним манирима покори Црну Гору.Историја врло често прелази у надриисторију, тиме што се у виду посебних лекција формулишу врло кратки, и историјски безначајни периоди, са врло оскудним бројем чињеница.Насупрот томе, историја Срба ван Црне Горе се минимизира, и доводи у раван са историјама других јужнословенских народа, која је много оскуднија. То је учињено чак и на штету тема из домена опште историје.Игром случаја, или због незнања, ипак су у уџбеницима објављене и неке чињенице, које су у потпуној колизији са званичним ставовима режима, који је ове уџбенике наручио по сопственој потреби и мјери. О овоме детаљно погледај: др Александар Стаматовић, Етногенеза Дукљанства-црногорске усташе,Подгорица,2004. 55 О овоме детаљно погледај: доцент др Александар Стаматовић, Антисрпство у уџбеницима историје у Црној Гори, Подгорица,2007. 54

100

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

У првом реду нарушен је са општег становишта методике наставе историје принцип историчности.У уџбенике историје треба уносити информације из прошлости које су провјерене и сигурне, тј.нијесу дискутабилне.Задатак школске наставе историје и уџбеника историје, није да се упушта у научне полемике.Полази се од тога, да ученици још биолошки нијесу способни да се упусте у анализу одређених догађаја из прошлости.Ученика има разних:мање или више интелигентних, са афинитетима према разним наукама и предметима. Полемичка истраживачка питања прошлости, припадају првенствено професионалним и школованим историчарима, који се тима питањима баве у својим истраживачким подухватима, објављујући послије тога историјске радове. Принцип историчности нарушен је и на други, свакако грубљи начин, а то је интерпретирањем догађаја из прошлости на потпуно нетачан начин, или са предумишљајем нетачно, чиме је нарушен не само образовни принцип (да се усвоји тачна информација о догађајима о прошлости), него се драстично залази и у кршење васпитних принципа.Један од најзначајнијих васпитних принципа наставе историје је етички принцип.Код ученика се развија сазнање о истини и њеном вредновању, у односу на лаж.Када та лаж, промовисана кроз тумачење догађаја из прошлости има за циљ развијање расизма и шовинизма, онда је сваки даљњи коментар сувишан.Сплетом свих наведених циљева, задатака и принципа методике наставе историје, долази се до простог закључка:кривотворењем чињеница из прошлости, развити мржњу према свему што је српско, и негирати српски идентитет Црне Горе. Развијање антагонизма према Србији и свему што је српско, у циљу приказивања њене улоге према Црној Гори као окупаторске и асимилаторске, има бројне примјере у уџбеницима.Тако у уџбенику за шести разред основне школе, у ауторству Радована Поповића и Драгана Мирановића, објављеном у Подгорици 2001.године, лекција са насловом „Зета у држави Немањића“ почиње овако: “Упоредно са борбама против Византије Немања је извршио освајање Зете.Прогнао је посљедњег зетског владара кнеза Радослава (око 1185), и заузео читаву његову државу са Скадром, Баром, Улцињом и Котором.“Поред већ наведеног, нарушен јер и принцип усклађености и равномјерности градива.Ова лекција се дакле изучава као посебна, а текстуално је заступљена са пола стране формата уџбеника А 4.У уџбеницима историје за исти узраст, који су деценијама били у употреби, никада није

101

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

постојала лекција овакве формулације, са врло малим бројем чињеница.Очигледно се ради о форсирању надриисторије.Читав немањићки период, са великим бројем догађаја и личности, у овом уџбенику се такође изучава кроз једну лекцију (!?), и то са укупно текстуалном заступљеношћу од једне стране.Примјера ради, у претходном уџбенику, чији је аутор Драгомир Петрић, који је био у употреби од 1996.године, немањићки период изучаван је у чак три лекције.Период Рашке до Немањића,у актуелном уџбенику се проучава у једној лекцији, од чак текстуално пола стране, а период Дукље-Зете у доба Војислављевића у двије лекције. Примјера форсирања антагонизма према Србији и свему што је српско има заиста још много у уџбеницима.У истом уџбенику, у лекцији о Балшићима се констатује:“Три Балшина сина:Страцимир, Ђурађ и Балша II су, послије 180 година, успјели да осамостале Зету од српске власти. “Таква концепција наставља се и у уџбенику за седми разред, у ауторству Јасмине Ђорђевић и Радована Поповића.Лекција везана за период владавине књаза Данила Петровића, има и овакву констатацију:“Проглашење Данила за књаза наишло је на одушевљење у свим југословенским земљама, осим што је Илија Гарашанин отворено изјавио да је то кобан догађај за судбину српства.“Говорећи о периоду Кнежевине Србије од 1860.до 1878.године, у посебној лекцији, аутори овог уџбеника су читаво једно поглавље лекције насловили као:“Политика Србије према Црној Гори.“У овом поглављу су оптужени:Нићифор Дучић, Милан Пироћанац и Љубомир Ивановић, „као три кључне личности које су пратиле рад црногорског двора.Након годину дана боравка у Црној Гори књаз Никола их је протјерао јер је увидио да они желе да га доведу у крајње засвисан положај према Србији.“Кроз читаво ово поглавље, провијава концепција тврдње о теорији завјере Србије према Црној Гори, јер би евентуални пораз Црне Горе у рату са Турском „лишио Србију конкуренције Петровића и Црне Горе као државе чији се планови косе са Гарашаниновим планом осигурања апсолутног утицаја Црне Горе на јужнословенским просторима.“ Нешто слично може се наћи и у лекцији посвећеној Црној Гори од 1878.до 1905.године, гдје је написано:“Ни послије 1903.године када Петар долази на власт у Србији, односи се нијесу побољшали због ривалства двије династије око водеће улоге међу Јужним Словенима.“Дакле опет форсирање антагонизма, у циљу прављења одиозе код младих нараштаја према Србији.Врло перфидно, аутори уџбеника суштински кроз један детаљ избјегавају да помену српски идентитет

102

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Црне Горе.Дакле, династичка сурењивост Петровића и Карађорђевића је постојала због првенства међу Јужним Словенима.Познато је да су двије династије планирале да прво изврше уједињење свих Срба, а да је идеја да уједине и све Јужне Словене, код њих била секундарна, и да се наметнула тек касније сплетом догађаја.Порука је јасна:Петровићи нијесу српска династија, а Црна Гора није српска држава! Свакако да развијање антагонизма према Србији, и форсирање њене тобожње асимилаторске и окупаторске политике према Црној Гори достиже врхунац у уџбенику за осми разред, у ауторству Славка Бурзановића и Јасмине Ђорђевић, објављеном у Подгорици 2002.године.У лекцији посвећеној учешћу Црне Горе у Првом свјетском рату, претпосљедње поглавље је насловљено:“Ослобођење Црне Горе и њена окупација од стране савезничке војске.“ У поглављу је констатовано, да је:“У највећем дијелу земље успостављена српска војна управа. Народна војска и комититски одреди су разоружани.Осим српских, Црну Гору су окупирале“.....У виду глосе, објављена је наредба команданта србијанске војске на Цетињу, мајора Светолика Николића, која се тицала очувања јавног реда и мира, и безбједности грађана, али која има за циљ, да пробуди ефекат наредбе о окупацији и некаквој репресији. Српско уједињење у овом уџбенику, настоји се на сваки начин дискредитовати, и представити, као некакав освајачки подухват, нарочито на штету Црне Горе.Нарочито је негативно представљен рад Црногорског одбора за народно уједињење, на челу са Андријом Радовићем, у посебном поглављу лекције „Рад на уједињењу Јужних Словена и стварање југословенске државе.“Ту је констатовано:“Српска влада, међутим, на „црногорско питање“ гледала је као на дио „српског питања“, сматрала је да, независно од исхода југословенског уједињења, Црна Гора треба да буде „уједињена“ са Србијом.....Против црногорског краља и владе српска влада је повела пропагандну офанзиву код савезника и међу црногорском емиграцијом.“Уз објављену слику Андрије Радовића, наведено је, да се он „ставља на чело Црногорског одбора за уједињење, који слиједи политику званичне Србије.“ Посљератна комунистичка историографија, пет деценија је Велику Народну Скупштину српског народа у Црној Гори , одржану у Подгорици, а која је прогласила уједињење Црне Горе са Србијом и осталим југословенским покрајинама, углавном представљала у негативној конотацији.Чак се избјегавао и њен пуни назив, који свједочи

103

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

о српском идентитету Црне Горе, и углавном користио назив у скраћеном смислу „Подгоричка Скупштина“, иако она себе никада није тако представљала.У посљедњих петнаестак година, а нарочито од 1997.године, од већ назначених догађаја, организована је слободно речено, права научно историјска и публицистичка хајка на овај догађај. Написано је на десетине историјских и публицистичких књига, и неколико стотина чланака и фетљона по дневној и периодичној штампи. Организовани су бројни округли столови и ТВ емисије, са основном тенденцијом:дискредитовати овај историјски чин, и прогласити га као акт окупације Црне Горе, и асимилације њене националне, државне и црквене посебности. У том смислу је у наведеном уџбенику за осми разред, посебно формулисана лекција „Црна Гора у југословенској краљевини.“Овакво посебно третирање Црне Горе у међуратном периоду, у виду посебне лекције, први пут се појављује у уџбеницима у Црној Гори, у готово шест деценија уназад.Значи још један облик претварања историје у надри историју, односно под паролом детаљног изучавања државне историје, један релативно кратак, и за југословенске прилике миноран простор, ставља се у први план.Наравно, једно од поглавља посвећено је у крајње негативном контексту Подгоричкој Скупштини. Као и увијек, теорија завјере и асимилиторско-окупаторске тенденције Србије према Црној Гори у првом су плану.Најкраће описано, читав процес уједињења, описан је као окупаторски чин, недемократски и спроведн без воље народа у Црној Гори.Констатовано је да је:“Српска влада жељела присаједињење Црне Горе Србији.“Стереотипно, термин „уједињење“ увијек се наводи под наводницима, као да се жели представити као нешто лажно и дискутабилно.У истој лекцији, у виду глосе, дат је по ауторима уџбеника важан податак, да је од око 800 министара у владама међуратне Југославије, њих само пет било из Црне Горе.Тај податак је требало да покаже, колика је била дискредитација Црне Горе у југословенској држави.Вјероватно је по њима, за државу од око 14000000 становника, Црна Гора (тј.Зетска област-Зетска бановина) која је имала око 450000 становника, требала да има више. Практично по истој концепцији, рађен је и уџбеник за четврти разред средње школе, а ауторству:др Шерба Растодера, др Радоја Пајовића и мр Звездана Фолића, објављен у Подгорици 2003.године. У лекцији „Улазак Црне Горе у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца“, једно од поглавља носи назив „Подгоричка Скупштина-побједа концепта безусловног уједињења.“Сам тај наслов, порука је и тврдња

104

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

за себе.Наводећи негативности чина Подгоричке Скупштине, аутори уџбеника су коментаришући навели:“И поред свега тога, организована је Скупштина противно свим правилима легалне процедуре и донијела одлуке које су у битноме опредијелиле будућу судбину Црне Горе.“У виду глосе, дат је извод из жалбе 250 пуноправних гласача на Цетињу, на процедуру избора за Скупштину у Подгорици.Намјера аутора уџбеника је свакако била, да покажу и докажу да су избори за Скупштину били нелегитимни и недемократски, и да уопште дискредитују идеју уједињења Црне Горе и Србије.Но, већ у интерпретацији тог извора сами себе су саплели, тј.негирали, јер у том документу стоји:“Ми смо за Југославију“...., и да „Црна Гора и Србија братски руку под руку и равноправно“ уђу у ту државу. Ни у овом уџбенику, није пропуштена прилика, да се под потребом проучавања тзв.микро историје, тј.државно завичајне историје, историјски догађаји предимензионирају, и пређу у надри историју. Тако су релативно кратком међуратном периоду историје Црне Горе, од двадесетак година, који је просторно за југословенске прилике по важности догађаја био потпуно миноран посвећене чак двије лекције. Обје су крајње критички настројене по питању положаја Црне Горе у међуратној Југославији.Политичка порука ових лекција је очигледна. Компромитовати сваку потребу државне заједнице Црне Горе са Србијом, и посредно промовисати идеју независне црногорске државе. На овај начин, преко уџбеника у годинама пред референдум у Црној Гори 2006.године, припремане су младе генерације, које стичу пунољетност и бирачко право, да се опредијеле за независну Црну Гору. Код младих генерација настоји се приказати, да је народ Црне Горе, као и сама Црна Гора, у међуратном периоду био у некој врсти унутрашње окупације.О томе свједочи коментар у лекцији „Политички живот у Црној Гори 1918-1941“, у коме стоји:“Режиму је било дозвољено све.Брутални терор спровођен против противника присаједињења, њихових породица и јатака била је само једна страна тадашњег режима.“Стално се употребљава термин „присаједињење“, те се на основу тога може протумачити, да је Црна Гора присаједињена Србији, иако је Србија уласком у југословенску државу, нестала са државно-политичке сцене, баш као и Црна Гора.Као што у новој држави није било неке посебне аутономне или федералне јединице, која се звала Црна Гора, тако није ни било оне која се звала Србија.Територија бивше Краљевине Србије, није у новој држави била чак ни административно јединствена, а Црне Горе јесте.

105

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Упада у очи и термин који је наведен под наводницима, да је у политици Народне радикалне странке у међуратном периоду, Црна Гора имала мјесто „српске области.“Тиме се жели уопште довести у питање српски идентитет Црногораца, и приказати као нешто неистинито, или наметнуто.У сличном контексту је и још један коментар, а који се тиче приказа политичког и националног идентитета странке црногорских федералиста, која је почела да губи уплив у бирачком тијелу, тиме што је почела да сарађује са Хрватском сељачком странком, али се потврђује да су црногорски федералисти за себе тврдили да су „најчистији Срби.“ Већ су наведени неки примјери апсолутног минимизирања историје Србије из уџбеника за шести разред, који иду до тога, да се она проучава практично као и историје осталих јужнословенских народа.У уџбенику за седми разред основне школе, у ауторству Јасмине Ђорђевић и Радована Поповића, такви велики догађаји српске историје, као нпр Први и Други српски устанак, обрађени су кроз двије главе, у лекцији „Балкан крајем XVIII и почетком XIX вијека“.Прва глава лекције са насловом „Слабљење османске државе“, само дјелимично се односи на стање у Београдском пашалуку.Дакле, период историје Србије, од припрема за Први српски устанак, па до 1830.године, обрађен је кроз двије и по главе.Двије главе посвећене су грчком рату за независност, једна Хрватској, а једна Босни и Херцеговини ( у којој се уопште не помиње положај српског народа у њој, већ се Срби третирају као „сељаци“). Нешто слично је и у лекцији са насловом „Балканска друштва између два царства (1830-1860)“, у којој су двије главе (истина веће) посвећене Србији, једна Хрватима, а двије мање Босни и Херцеговини ( у којима се опет положај Срба уопште не помиње, него се примат даје побунама босанског беговата).Историја Србије у периоду од 1878.до 1903.године, утрпана је у још једну лекцију, са насловом „Прилике на Балкану послије Берлинског конгреса“, и то кроз једну и почетну главу.Једна глава лекције посвећена је политчком положају Хрвата (и у њој се само мало помињу Срби у Хрватској), једна Босни и Херцеговини (у којој се уопште не помињу Срби, већ се третирају као „хришћани“), а једна Албанцима.Пада у очи, да је глава о Србији, текстуално значајно краћа од глава о Хрватима и Албанцима.Уопште, у овом уџбенику, као и у уџбенику за осми разред основне школе, практично нема помена о Србима ван Србије, и њиховој историји, а црногорска историја се наровно идентификује као несрпска и посеб-

106

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

на.Са друге стране, сасвим беспотребно, и по први пут се у посљератном периоду (од 1945.године), појављује лекција са насловом „Црногорски муслимани“, а у уџбенику за шести разред лекција „Албанци у средњем вијеку.“Тешко је објаснити са историјског становишта зашто?Албанци и муслимани на тлу данашње Црне Горе, несумњиво не само да ништа нијесу допринијели изградњи црногорске државности и ширењу њених граница до 1913.године, већ напротив, били су у служби турског завојевача!Неспорно је опет, да се годинама, кроз читаву серију избора од 1997.године, актуелни црногорски режим (који је и наручио произвођење уџбеника оваквог типа) одржавао на власти њиховим гласовима, и да је нова држава Црна Гора 2006.године, створена управо превагом њихових гласова. Једна лекција ипак је посвећена Србији посебно у овом уџбенику! Она је са насловом „Краљевина Србија на почетку XX вијека“. Но, половина лекције, са насловом „Односи Србије и Црне Горе“ опет је дијелом посвећена Црној Гори.У овој глави настоји се стереотипно, искомпромитовати свака потреба државног суживота Црне Горе и Србије, а црногорски Срби, покретачи те идеје, приказати као страни српски плаћеници и агенти, у циљу асимилације Црне Горе од Србије. Наравно, не изостају знаци навода за неке термине.Ево како је то коментарисано:“Њима су помагали ђаци и суденти из Црне Горе који су се школовали у Србији.Они су брзо падали под утицај српских господарских слојева, српске националистичке буржоазије, која је још од кнеза Михаила и даље (Гарашаниново „Начертаније“) испољавала намјере „припојења“ Црне Горе Србији.Враћајући се кући ови ђаци и студенти су проповиједали „српску мисао“, „завјет немањићке државе“ што се по њима, изједначавало са „припајањем“ Црне Горе Србији.“Врхунац потпуног минимизирања историје Црне Горе, види се и по томе, што учешће Србије у Балканским ратовима уопште није обрађено.Оно је само провучено у неколико штурих информација, кроз лекцију о учешћу Црне Горе у истим догађајима.Примјера ради, у претходном уџбенику, у ауторству Мила Стругара и Милутина Перовића, објављеном 2006.године у Подгорици, двије лекције су посебно посвећене Србији за Први и Други српски устанак до 1830.године, једна Србији од тада до окончања владавине уставобранитеља, једна до 1878.године, једна од 1878.до 1903, једна од 1903.до 1912.године, а једна учешћу Србије и Црне Горе у Балканским ратовима! Минимизирање историје Србије, и уопште Срба ван Србије, настављено је и у уџбеницима за средње школе.Уџбеник за други

107

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

разред средњих школа написали су:Радован Поповић, Драган Мирановић и Драгоје Ђокић, и он је објављен у Подгорици 2003.године. Праћен је практично концепцијски исти сценарио уџбеника за шести разред основне школе.Лекција са насловом „Рашка до XII вијека“, обрађена је текстуално на три половичне стране.Дукљи-Зети су посвећене двије лекције.Само лекција „Дукља/Зета у доба Вјислављевића“ има четири и по половичне стране.Ту је и лекција „Зета у држави Немањића“ на двије половичне стране.У уџбенику постоји и лекција „Албанци у средњем вијеку“.Тако је по броју лекција, историји Србије, почев од насељавања Словена до пада под турску власт, посвећено три лекције, а Албанцима у средњем вијеку, који нијесу ни имали своју државу једна.Историја српског народа од пада под турску власт, до завршетка владавине уставобранитеља, обрађена је кроз три лекције, тј.кроз поглавља која су уклопљена у историју осталих јужнословенских народа. Наравно, по истој концепцији, рађен је и уџбеник за трећи разред средњих школа.Аутори су му:др Ђорђе Борозан, мр Саша Кнежевић и Саит Шаботић, а објављен је у Подгорици 2003.године.У овом уџбенику минимализација историје српског народа је достигла врхунац.Уџбеник почиње са периодом од хуманизма и ренесансе, а завршава се са окончањем Балканских ратова.Историја српског народа од пада под турску власт, па до окончања Балканских ратова, исцјепкана је у чак седам лекција, и третирана као и остале историје јужнословенских народа.Пада у очи, да се нешто више помиње историја Срба ван Србије, али никада као посебног фактора, већ више у склопу општег система Млетачке Републике, Хабзбуршке монархије или Османског царства. У некима од уџбеника су се поткрале и неке очигледне грешке, које се заиста не могу правдати омашком, или штампарском грешком, с обзиром да је писање уџбеника, који су уз то имали и рецензентске комисије озбиљан и темељан посао, у коме се до објављивбања, практично свака чињеница или слово, морају провјерити.Тако је у уџбенику за осми разред основне школе, као и уџбенику за трећи разред средње школе, у тематици која се тиче положаја Црне Горе под аустроугарском окупацијом у Првом свјетском рату, објављена фотографија комитског војводе Вида Ђуровића из села Ћуриоца у Бјелопавлићима, који је иначе био велики приврженик уједињења Црне Горе и Србије. Међутим, потписано је име другог комите-Вида Павићевића.Такође у уџбенику за трећи разред средњих школа, у другом поглављу уџбени-

108

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ка, у лекцији под редним бројем седамнаест, са насловом „Црна Гора у доба књаза Николе до почетка Вељег рата“, у оквиру главе са насловом „Односи са Србијом“, објављена је у виду фотографије умјетничка слика (портрет), са легендом „Кнез Михаило Обреновић“.Ради се заправо о његовом старијем брату Милану, који је краткотрајно (свега неколико дана) владао прије њега и умро. Аутори уџбеника за седми разред, у једној чињеници су ипак били у праву!У лекцији са насловом „Црна Гора у вријеме парламентаризма 1905-1912“, објављена је фотографија са легендом „Црногорска државна застава с почетка XX вијека“.Ради се о тробојци (црвено-плаво-бијелој) са црногорским државним грбом у средини.Тробојка заиста јесте као опште српска застава, била и државна застава Црне Горе. Овај је уџбеник ступио у оптицај 2001.године,а већ од 2002.године, у Црној Гори је поведена снажна јавна кампања, да се тробојка анулира као државна застава Црне Горе.Читава једна групација сепаратистички орјентисаних историчара и публициста, изашла је са тврдњама, да тробојка није била државна застава, већ да је то био алај-барјак, тј.војна застава.Тробојка је убрзо 2004.године анулирана из употребе, да би Уставом независне Црне Горе из 2007.године, и званично државна застава постао алај-барјак. За писање нових црногорских уџбеника историје, наравно, одабране су и политичке подобне особе, као и рецензетни за уџбенике. Но, у томе се толико далеко отишло, да се у корист политичке подобности, очигледно ишло на уштрб струке.Тако је нпр. један од рецензената (за уџбеник шестог разреда основне школе, и уџбеник другог разреда средње школе) др Божидар Шекуларац.Именовани је по струци професор руског језика.Но, ту није крај приче, јер је иста особа, на основу политичке подобности била и директор историјског института Црне Горе, и професор на катедри за историју (и то за историјски предмет) на Филозофском факултету у Никшићу.Као коаутор уџбеника за седми и осми разред основне школе, појављује се и мр Јасмина Ђорђевић.Иста је завршила студије османско-турског језика.Како у статутарно предвиђеној обавези није докторирала, отпуштена је из Историјског института Црне Горе, да би јој ухљебљење (с обзиром да се ради о политички подобном „научном“ кадровику) било нађено у другој установи. Рјешавање питања наставних планова и програма, те уџбеника историје у Црној Гори, не може се посматрати изоловано од општег положаја српског народа у њој.Већ донешени устав из 2007.године, је

109

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

у ствари законска подлога за систематску асимилацију Срба у Црној Гори, која се може сагледати у разним аспектима и интервалима од 1945.године до данас, а нарочито у посљедњих десетак година, а који су укратко објашњени у овом чланку.У смислу школског и образовног процеса, основна два фактора која треба да спријече ту асимилацију, су изучавање српског језика, и историје примјерене одговорајућем националном концепту.Но, овдје се ради већ о сагледавању посљедице, и настојању да се промијени посљедица једног процеса. Свакако да би много учинковитије било рјешавање овог процеса од његовог узрока, дакле од фактора који производи антисрпство, и обезбјеђује му институционалне форме и заштиту.То је несумњиво актуелни црногорски режим, који интензивно ради на формирању нове државе, са новим идентитетом, тј.новим језиком, новом црквом, и новим државним симболима.Као основица за то, и оправдање, свакако треба да послужи измишљена или фалсификована историја.Ништа није лакше и дјелотворније, него такву историју увести у што млађе генерације ученика, и тако произвести у перспективи зреле људе, са већ формираним мишљењем по потреби тог режима.Са одласком са власти антисрпског режима у Црној Гори, сви проблеми били би ријешени!Свакако то неће бити лако!Са овим режимом нема слободних избора, нема слободног референдума, пописа становништва итд. Како међутим наћи краћи пут, да се права српског народа остваре, и да он избјегне асимилацију, комбиновану индоктринацијом и средствима принуде и уцјене?То је тражењем мањинских права, заснованих на репроцитету резултата пописа становништва.То подразумијева широк аспект активности, и појавних облика:право на сопствени језик, сопствене државне симболе, школски систем, заступљеност по националном паритету у државним установима, средствима јавног информисања у домену јавног сервиса, па до права на одређени проценат заступника (посланика) у Скупштини Црне Горе, са одређеном (или више њих) изборном јединицом. У најужем смислу струке и проблематике гледано, а то је историја, у школски систем Црне Горе, треба увести посебне наставне планове и програме, са посебним уџбеницима, намијењеним припадницима српске националне заједнице у њој.Планове, програме и уџбенике, треба да пишу и праве, искључиво српски историчари из Црне Горе, који су своју животну егзистенцију и боравак везали првенствено за њу.Дакле, они не треба да буду под патронатом Србије, нити креирани од ње.Надоградња тога процеса треба да буде у оснивању виших

110

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

историјских научних институција, и њихових пратећих облика:историјског института,архива, музеја, издавачке дјелатности,научног часописа, округлих столова.Рад ових установа и активности, треба да буду што више транспарентни јавности, и да свој ефекат имају у широким слојевима становништва, које се у Црној Гори изјашњава као српско. Свакако да и другим народима у Црној Гори:Црногорцима, Бошњацима, муслиманима, Албанцима, Хрватима, Ромима итд.то исто треба омогућити.Уколико се не удовољи овим захтјевима, заштиту треба потражити код међународних институција. Посебно је питање политичких српских представника у Црној Гори?Непобитна је чињеница, да сада српски народ у Црној Гори, у великој већини представљају, и покушавају да артикулишу његове националне потребе и захтјеве, у великој већини особе, које немају ни интелектуалног ни политичког капацитета за то.До таквог стања се дошло примјеном тзв.негативне кадровске селекције, која одговара малом броју лидера српских странака, који се боје здраве политичке конкуренције, и који опет у већини не би знали шта да раде, и чиме да се баве, ако оду из политике.Свакако да у политички систем Црне Горе, а у циљу заступања националног права, и артикулације националних интереса, треба инволвирати много више персоналног момента у изборном систему, јер су страначки монополи, идеалан кишобран за добијање права на представљање једног народа, од стране особа које то ни својим политичким, а ни интелектуалним капацитетом не заслужују.

Р Е З И М Е Садашњи наставни програми и планови, те уџбеници историје у Црној Гори, прате општи друштвени тренд, и прописану политику, асимилације и денационализације српског народа у њој.У њима је низ полуистина, манупулација, или чак отворених фалсификовања чињеница из прошлости, а у циљу стварања државе са новим идентитетом, тј.новим језиком, црквом и државним симболима.Наравно, за све то треба да послужи измишљена или фалсификована историја, која се уводи у свијест и спознају што млађих генерација.Тиме се врши смишљена асмилација, а кроз негирање било чега српског, руше се сваки образовни и васпитни циљеви наставе историје.Да би се то спријечило, по реципроцитету заступљености националних заједница са попи-

111

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

са, свака национална заједница у Црној Гори, треба да оствари право на изражавање свог националног идентитета кроз низ аспеката, а у конкретном случају, кроз планове, програме и уџбенике наставе историје, наставним кадром,и другим историјским институцијама и издавачкој дјелатности.

RESUME The present curriculum and historic books in Montenegro follow the general social and legal politic, assimilation, and denationalization of the Serbian people.There are a lot of false, manipulations and falsification of facts of the past that have the main purpose to make the state with new identity, language, church and national symbols.This falsification of history that is introduced in conscience of younger generations, will help to realize that purpose.In that way the planned assimilation is done and all educational purposes in teaching of history are destroyed by denying all of Serbian.If you want to stop that process,according to reciprocity of the last registar of national communities, all of national communities in Montenegro have to make its own rights for expressing the national identity through many aspects as follows curriculum and historic books, educators and the other institutions and publishing activities.

112

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Радослав Ралевић

Јавни дискурс и побољшање економског положаја Срба у ЦГ У данашњој РЦГ је потпуно прихватљиво да неко не може да има посао у складу са својим образовањем из једноставног разлога што је припадник једне нације која нити је конститутивни народ нити национална мањина. Коначно би ред био да се запитамо откуд овакав став имају, не само припадници режима, већ и просјечни грађани црногорске националности. Да ли сте скорије били у прилици да чујете коментаре типа: Шта ‘оће ови Срби? Нека иду у Србију. Ко може да гласа за Андрију Мандића? Особе које ово изговарају не помишљају да се у њиховом друштву налази неко ко је Србин. Вјероватно замишљају да су Срби неки неотесани, неваспитани, некултурни, неуредни људи са којима они немају додира. Међутим, хајде да покушамо да анализирамо на који начин су ове шовинистичке ставове Црногорци усвојили? Откуд је њима сасвим прихватљиво да Срби буду искључени из система. Зар нас последњих десетак година нису са јавних и приватних телевизија свакодневно бомбардовали разним “календарима”, изјавама како су Срби окупатори, освајачи, злочинци, драмама о Божићној побуни, фалсификованим народним пјесмама из којих су избацили све што подјсјећа на српство? Зар нисмо за дочеке нових година гледали на телевизијама како се црвена застава износи на врх планине и поред тога што «барјактара» нечије руке вуку доље. Али те прљаве руке не успијевају, а црвени барјак се завијори тачно у поноћ и честита нам се Срећна нова Црна Гора? Зар нисмо све ово вријеме у шовинистичком дневном гласилу могли читати хронике злочина српске војске и Југословенске војске у отаџбини? Зар нисмо гледали фалсификате страдања Зеленаша од стране Срба, у ствари фотографије погубљења српских устаника од стране аустроугарских снага? Зар није послије свега овога било је за очекивати да ће дјеца Црногораца у Подгорици, не само на Цетињу, одакле је овај шовинизам потекао, кињити дјецу

113

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

која се јавно изјасне као Срби? Зар нисмо могли очекивати да ће учитељице избацивати ученике са часова јер су носили мајице на којима је писало Србија? Шта би радиле да је на мајицама писало Монтенегро? Зар није асистенткиња на факултету могла очекивати да ће је малтретирати студент када схвати да је Српкиња? Зар нисмо очекивали да ће наша дјеца долазити кући са питањем да ли су Срби заиста толико зли, као што су прочитала у уџбенику историје (по први пут послије аустро-угарске окупације штампаном латиницом) и као што јој је објаснио професор? Зар нисмо очекивали да ће се будући бруцоши плашити да упишу да су српке националности како не би били одбијени при упису на факултет? Зар нам није постало сасвим нормално када руше Прву српску школу, укидају називе улица српских великана? Зар нисмо очекивали да ће наши некадашњи мање храбри пријатељи постајати Црногорци, најприје из прагматизма, а касније, како је то Борислав Пекић одлично објаснио у Годинама које су појели скакавци, из увјерења, јер човјек није камелеон па само да промијени боју коже а да у себи остане исти? Зар нисмо очекивали да ће млади Србин из Богаја код Рожаја, постати иследник који непрекидно пушта стихове Секуле Дрљевића младом, образованом човјеку који не жели да се одрекне свог идентитета? Зар нам послије свега овога није јасно да морамо да се заштитимо? Морамо признати да од Црногораца нисмо могли очекивати остварење својих права, јер је пред њима још дуг пут за препознавање суштине питања људских и колективних права и осталих стандарда савременог свијета, који успут као да не вриједе за Србе. Уосталом, њихов циљ је да асимилују Србе и начине црногорску већину, а на том путу им се не смију испријечити питања као што су људска права. Међутим, тешко се отети утиску да Срби у РЦГ немају политичку елиту која је овај проблем разумјела у потпуности и размотрила начине своје заштите и очувања свог идентитета. Пристајање на расправу о проблемима друштва у РЦГ, а запуштање питања заштите људских права Срба само даје за право Црногорцима који сматрају да је нормално да Србин не може да добије посао, да Србин треба да иде у Србију. Јавни дискурс дефинише кључна питања у друштву, а дискурс српских политичара потврђује да све ово што се дешава грађанима које они представљају није битно као, на примјер, питање војске РЦГ, наркоманије, бољег живота, пензија… Наставак опозиционе приче из претходног периода нам не улива повјерење да ће се нешто значајније десити на овом пољу уколико интелектуална елита Срба у РЦГ не дефинише

114

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

цилљеве и начине за остварење права свог народа. Ипак, постоји један предуслов за остварење наших права који не зависи од Црногораца, нити постојећег државног апарата. То је да Срби у РЦГ постано самосвјесна заједница, јер само тако ће обезбиједити себи право на постојање. Нико други то неће урадити за нас. Због тога треба јасно ставити до знања све мањем броју оних који и даље желе да буду и Црногорци и Срби, а да њихови преци најчешће никада нису ни били Црногорци, да чине грешку. Крајње је вријеме рашчистити са комунистичком заблудом да су сви људи православне вјере са простора Социјалистичке Републике Црне Горе Црногорци. Црногорци су били људи из Старе Црне Горе, из четири нахије. Остали су били Брђани, Херцеговци, Бокељи и остали Срби из Старе Србије. Тек су им послије Другог светског рата наметнули тај идентитет. Не желим овдје да кажем да ико може или треба да брани другоме ко жели да буде Црногорац да то не буде. Вријеме таквог убјеђивања је, надам се, за нама. Могу Црногорци из Пљеваља да буду и Индијанци, што се нас тиче. Њихово право да буду шта желе мора се испоштовати. Али, Срби у РЦГ треба јасно да се дефинишу као посебан народ чији су сународници у Бањој Луци, Врању, Ужицу, Косовској Митровици и сви остали у расијању који не заборављају своје коријене и не одричу се своје кулутре. Крајне је вријеме учити од младих, од Новака Ђоковића, Милорада Чавића, Феђе из Београдског Синдиката, Марчела, доктора Стојковића, који не памте Броза, не занима их «она велика Југа». Крајње је вријеме да се послушају млади који нису живјели југословенске, комунистичке и остале заблуде у које су вјеровали њихови родитељи. Крајње је вријеме искористити принципе и стандарде које су још установили оци америчке нације (чији потомци изгледа данас вјерују да их ми не заслужујемо). Ако неко мисли да заштита људских права Срба нема везе са економијом, није у праву. Зар није циљ сразмјерна заступљеност Срба у органима јавне управе преко које ће се запослити незапослени? Замислите следећу ситуацију: Срби чине 150 до 200 запослених у АНБ-у, 1800 до 2400 у полицији, трећину директора болница, домова здравља, школа и осталих јавних институција. Трећина судија Врховног, Уставног и осталих судова су Срби. Да ли је ово заиста незамисливо? Мени није, јер Срби ионако доприносе Буџету РЦГ, што је још један разлог да из тог Буџета добију нешто назад. Уосталом, Срби као релативно најобразованији дио грађана РЦГ то заслужују и по овом основу.

115

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

На крају, по мом мишљењу, једини пут за заштиту људских права Срба и очување идентитета је формирање паралелних образовних, културних, информативних институција, које ће, између осталог, бити финансиране из Буџета РЦГ. Српски националнли савјет је само прва од ових институција. Слиједе Матица српска, Српско народно позориште, телевизије и остали медији на српском језику...

116

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Михаило Миљанић

Медијска антисрпска кампања у Црној Гори Немилосрдна је и сурова чињеница да се у Црној Гори са њеним српским народом, или српским дијелом црногорског народа, одиграва оно што нас је овдје окупило. Питање је историјско-аналитичко, иако без нарочитог суштинског значаја, када је све то започело? Моје памћење у том погледу везано је за сферу којој професионално припадам - медијску. Значи ону која најбоље одсликава идеологију једне средине и стање укупне свијести у њој. Тако се присјећам како је почетком седамдесетих један диван пјесник, Драгутин Вујановић, иначе новинар Радио-Титограда, био дебело прозван од општинског органа партије, мада је сам био непартијац, зато што је у нишком књижевном часопису “Градина” објављивао пјесме екавицом! Убрзо затим јавно је наступила тројка “Побјединих” уредника (из њеног издавачког сектора) залагањем за црногорски језик. Двојица су данас грлатији него икада. Ускоро је, самим крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, дошао на ред мој случај тешког програмско-полити~чког сукоба са тадашњим врхом РТТ и њеним генералним директором. Био сам кажњен искључеwем из СК (вје~чно им хвала) и из радног процеса - одузето звање уредника и отказ. Идеолошку потпору свему томе давали су поједини ситни партијски послушници, доцније дјелимино награђени, као неки Божидар Јаредић, послије министар информација, и извјесни Славко Шепић, који - иако идеолошки фосил тог времена - још програмски дјелује у РТВЦГ. О “случају Миљанић” писала је цјелокупна југословенска штампа, у Црној Гори ни један медиј. Зашто помиеем сопствени случај? Тадашњи шеф црногорске државе, онда републике, рекао ми је поводом писања београдске штампе, увијек у моју корист: “Шта ће ти ова помоћ Срба, они ти неће помоћи! “ То ме је још више учврстило у увјерењу да је он био предводник тадашњег сепаратистичког покрета у Црној Гори. Био је то Вељко Милатовић.

117

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Тако је било у нешто ранијој медијској антисрпској оркестрацији. Новија је пратила државни распад, одвајање Црне Горе од Србије и предреферендумску помаму, често и посредно најављујући све што нас је снашло. У свему томе главне медијске антисрпске тврђаве биле су, и још су, државне телевизије и “Побједа”, са редовним пратиоцием ТВ “Монтеном” и повремено са ТВ ИН, а у новије вријеме и Атлас телевизијом. Примјера је безброј. Зачетник савременог црногорског медијског антисрпства био је на неки начин, кроз силеxијско језичко монтенегринство, извјесни Бубрешко са ТВ Ин, на жалост херцеговачки Србин, раније најурени спикер из РТВ Никшић, који је, ако се сјећате, први почео насилнички парадирати са језичким ексцесима у стилу ‘’Шјекира”, “шјутра” и сл. Ишло је потом све и чешће и чешће. Спортски новинари, који су иначе рекордери необразованости, обилато су коришћени. Присјетимо се само оног извјештаја са Олимпијских игара у Атини 2004, који је ушао у класику новинарских глупости, из којег смо дознали да постоји и “црногорско вријеме”. Репортер је, наиме, дословце изрекао: “Ватерполо утакмица између Србије и Црне Горе одиграће се сјутра са почетком у 20 часова по црногорском времену”! Ваљда је то био његов ли~чни допринос будућој црногорској независности и њено предсказање, чак и у том, астрономском, погледу. Државна телевизија је свој пуни допринос исказивала острашћеношћу према свему што је српско, као - рецимо - одбијање да објави плаћени оглас о првом броју часописа “Распеће језика српског”. Истина је главна одлика јавног сервиса, али државна телевизија главни је центар медијске обмане: - већ је стара и изанђала ствар како она анатемисаног распопа Мираша упорно назива “митрополитом ЦПЦ”; - како чланове приватне ДАНУ назива “академицима”, што неупућене наводи на помисао да је ријеч о ЦАНУ, чији би чланови они и те како жељели да су; - неког Мирка Ђорђевића из Београда лажно представља “социологом религије”, иако он са социологијом благе везе нема, него је, јадничак, само пензионисани професор дјечје књижевности на бившој Вишој васпитачкој школи; - неког Новака Аџића представља “историчарем цркве”, иако међу историчарима и правницима таквог усмјерења нема; - неког Стева Вучинића, грлатог заступника ЦПЦ, назива

118

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

“публицистом” иако иза њега стоје само чланчићи у ЦКЛ и некадашњем “Либералу”... Јавни сервис почива на праву грађана да све сазнају, и то благовремено, истинито, писмено и учтиво. ТВЦГ је далеко од свега тога, а и мајстор је прећуткивања и прикривања догађаја од јавног, општег интереса, што је равно обмани: - ни ријечи о великом народном сабору пред Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици 1.12.07, у организацији СНВ у знак подршке одлукама Подгоричке скупштине 1918, поводом њене 89. годишњице; - ни ријечи о својевременој поруци руског патријарха Алексија Другог Црногорцима да се не приклањају расколничкој ЦПЦ и распопу Мирашу; - ни ријечи о погрдном писму тзв. “православног митрополита Италије” Антонија Дел Роса Мирашу, утолико тежем што је и сам Дел Росо расколник; - ни ријечи о јесењашкој додјели Награда за животно дјело Савеза новинара Србије и Црне Горе (опстао је) тројици новинара, иако је међу њима био и један црногорски, и то некадашњи члан РТВЦГ и дугогодишњи уредник Радио-Титограда; - ни ријечи о овогодишњој додјели признања УНЦГ, које броји скоро 800 чланова, и прослави Дана новинара Црне Горе, 23. јануара, али зато опширно о скупу тог истог дана неког друштванцета цетињских новинара; - ни ријечи о протестном скупу чланова УКЦГ поводом Косова; - ни ријечи о првој великој акцији недавно основаног никшићког Клуба добровољних давалаца крви “Свети Сава”, само због његовог имена; - ни ријечи о отвореном писму Фондације Вукове задужбине у Црној Гори предсједнику државе Вујановићу и цетињском градоначелнику Јанковићу поводом безумног преименовања Улице Вука Караџића у Исландску... И “Побједа” је све ово “мудро” прескочила, као што је прећутала својевремени отпор никшићких професора српског и студената Филозофског факултета увођењу тзв. “матерњег језика” или изјаву Бранка Костића како му у Хагу, када је свједочио у корист Милошевића, нису дозволили да каже све што је хтио. Најсвјежији примјер антисрпског опредјељења ТВЦГ је вечерњи дневник.

119

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Али су зато тим медијима уста пуна неких фарси. Рецимо, извјештаја од 17. априла о. г., у којем је изоставаљена информација да је у гостима код Берлусконија боравио Путин. Ваљда је јасно зашто се ово може оцијенити као антисрпски медијски потез; Наиме, сви знамо колико се Путин залаже да Косово остане у Србији и колико су свеколике српске очи уперене у Русију. То је и антируски потез, а све што је у овом моменту антируско истовремено је и антисрпско. Али су зато тим медијима уста пуна неких фарси. Рецимо, извјештаја о раду неког Новинарског саморегулаторног тијела, како се сада зове ранији уважени Суд части црногорске новинарске организације, а сада је само провидна маска своје пуне зависности од власти. У њему су и неки чланови сумњиве новинарске репутације, један нема ни дана професионалног новинарског стажа, а други носи хипотеку генетског породичног прикривеног полити~чког дјеловања. Тај назови Суд части тражи длаку у јајету неким медијима, као ДАН-у, а о тешким повредама Кодекса новинара ништа, јер од дрвета не види шуму на црногорској медијској сцени. Тако му није ништа засметало што је својевремено на Атлас телевизији, у емисији о црногорским комитима, ријеч дата само двојици назови историчара, који су групу окорјелих пустахија, ликвидирану 1924, назвали комитима, часним именом родољуба и бораца против аустроугарских окупатора. Друге стране у тој емисији није било. Друга фарса, којој су острашћени антисрпски медији у Црној Гори, то су, зна се, ТВЦГ, “Побједа”, “Вијести” и “Монтена”, посветили пуно простора, јесте оснивање неког државног Савјета за кодификацију и нормирање црногорског језика, састављеног од доказаних и провјерених монтенегрина, а у том језику ће, судећи по свему, преовлађивати језик провинције, староподгоричких сокака и комични архаизми неког цетињско-турског језичког института. Али, према саставу тог Савјета, и турске ријечи. Стога би, можда, најбоље било да се назове црногорско-муслимански језик! И медијско реаговање на недавну пресуду Вишег суда неком Николаидису и недјељнику “Монитор” о обештећењу Кустурице спада у контекст антисрпства. Јер тај Николаидис, чије текстове, узгред речено, не разумије ни искусни психијатар, већ годинама антисрпски дјелује. Послије инкриминисаног текста “Џелатов шегрт”, како је назвао Кустурицу, имао је он још огавнији текст у “Вијестима”, прошле јесени, у којем се обрушио на Гаврила Принципа, патриотски симбол

120

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

двадесетог вијека, називајући га “злочинцем”, “убицом” и “терористом”. Потом је тај исти текст објавио у сарајевској ревији “Слободна Босна”, а још је раније, тако је у једној сарајевској ревији, гдје би другдје, објавио и грозоморни чланак о Његошу. И хрватизација медијског језика и те како спада у антисрпско дјеловање. Нарочито је примјетна на ТВ Ин (свећенство, пучанство...), али за њом не заостаје ни ТВЦГ (16.09.07. уредница-водитељка Вечерњег дневника изрече “овлаштење”, а 28.09.07, у прилогу о премијери у ЦНП “улоге су повјерене ... и дебитантици...”). Ово би, ето, био мали хронолошки подсјетник антисрпске медијске кампање у Црној Гори, коју предводи државна телевизија, уз обилату подршку министарства културе и просвјете, а придружује јој се и мој некадашњи Радио-Титоград, сада Радио Црне Горе. Тако његов Вечерњи дневник однедавно води и уређује извјесни Драган Ђуровић, познатији као Драган Митов, један од најострашћенијих монтенегрина и дукљана, чак и предсједник црквеног одбора ЦПЦ у Даниловграду! Чернишевски је одавно поставио литерарно-социолошко питање “шта да се ради”? Исто то питање сада постављамо и ми Срби у Црној Гори. Уз све ово, вриједно је помена да на црногорској медијској сцени влада прави хаос у погледу уређивачких критерија - концептуалних, тематских и редосљедних. Говорим превасходно о електронским медијима. Два свјежа примјера: Док ТВ Ин даје најприје васкршwу поруку митрополита Амфилохија, па тек онда лажног владике Мираша, ТВ ЦГ и даље се држи тврде, одурне линије према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Док ТВ Ин почиње главни Ин-пулс информацијом да су тадићевци потписали Споразум о придруживању Ев. унији и жестоком раговању Коштунице, ТВ ЦГ, исто али скраћено, ово објављује тек у 15-16. минуту Другог дневника. Има у тим уређивачким разликама и незнања, и несналажења и професионалне неизграђености, али често и зле намјере. ТВ Монтену и Радио Антену М нисам узео у обзир, јер су безначајне. Никада и нигдје осим данас у Црној Гори Срби нису тако потискивани. Свуда су и свагда они били признавани, било као уставотворни, конститутивни народ било као мањина, било као национална заједница, са јасно израженим и одређеним правима, почев још од Аустро-Угарске, али и прије, од Марије Терезије. Чак ни Хрвати, традиционални нацисти, и муслимани, вјековни србомрсци, нису оспорава-

121

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ли постојање Срба унутар својих граница. У хрватском Сабору данас дјелују представници Срба, и у влади Хрватске има министара Срба. У Федерацији Босни и Херцеговини, као ентитет, битише читава Република Српска. Иначе, кроз историју, и ранију и скорашњу, и Хрвати и муслимани доказивали су присуство Срба међу собом њиховим систематским истребљивањем. На чињеницу да је српски народ у Црној Гори на разне начине прогоњен не треба више трошити много ријечи. Али и не ићи, како смо склони, са тањег краја, него добро уочити проблем. Сваки проблем се почиње рјешавати оног трена када се препозна, идентификује и лоцира. Тако је и у науци и у свакодневном животу, па се и ми тога морамо придржавати. У Црној Гори, везано за нас Србе, проблем нису ни Шиптари ни муслимани ни Хрвати. Нису нам проблем ни разни Чекуи, Чанци и Месићи. Хајдмо још даље и ниже - ни разни Диноше, Растодери, Кривокапићи, Аџићи, Вучинићи, Бањевићи, Шпадијери, Глушице, Чиргићи... Они су само дио сопствене хомогенизоване националне и геополитичке акције, и свака им част што знају шта хоће! Било да су главне полуге или само шрафови добро подмазане машинерије, глобалне, свјетске која продире у наше геонационално ткиво сопственим интересима (путем дроге, НАТО-база и другим средствима), уз пуно садјејство садашње црногорске власти, која у свему томе тражи и свој дио добити. Значи, проблем је спољно-унутрашњи. Ипак да ово неби сасвим наликовало некадашњем познатом тражењу “спољног и унутрашњег непријатеља”, ваља признати да је главни проблем у нама самима, што је већ историјска истина. Јер, ми смо још нехомогенизована аморфна маса и дјелујемо као разбијена војска, без јаког обједињеног командног штаба, без озбиљно разрађених стратешких планова. Зато се ми црногорски Срби морамо што прије хомогенизовати, ујединити, објединити и српски корпус у Црној Гори институционализовати. По мени, неопходно је: 1. Стећи увид у бројно стање српског корпуса. Не знам има ли трага документацији из пописа 2003, ако је има до ње доћи, да бисмо тачно знали са киме и чиме појединачно располажемо, да бисмо на томе градили кадровску и програмску схему послова и обавеза и њихову расподјелу. С тим у вези мислим да треба добро прочистити редове такозваних просрпских странака и ослободити их од сумњивих и непоузданих појединаца, при чему првенствено мислим на СНП, али и у неким нашим форумима има личности без којих се комотно може.

122

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

2. Овакви скупови и савјетовања нису наодмет, али потребна је чешћа акција, далеко дјелотворнија, јер противник је веома јак и располаже моћним средствима - новцем и медијима чији ланац предводе РТВ ЦГ и “Побједа”. Што се медија тиче треба им се супротставити истим средствима. Ако неко гађа из топова, из топова треба и узвратити. Али каквом тешком артиљеријом ми располажемо? На Приморју имамо само “Српски глас Боке”, на читавом сјеверу само неколико медија - у Пљевљима два, Беранама један и у Андријевици један. У Никшићу немамо ништа, а у Подгорици имамо само један лист, однедавно још један, један радио и једну не сасвим поуздану и досљедну телевизију. Све је то недовољно, поготово овако раштркано и некоординисано, да се супротставимо правој противничкој армади. Зато је неопходно што више српских медија по Црној Гори, са једним командним центром, у Подгорици, наравно телевизијским као најутицајнијим. Само тако би се Срби у Црној Гори могли бранити од силних напада али и сами нападати и обликовати јавно мњење по својој мјери и потребама. При том не треба заборавити да у неким медијима, чак и у антисрпским, имамо јавно декларисане Србе, које зачудо нико не дира или још не дира, који нам могу добро доћи. У медијском рату, у првој линији дефанзивно-офанзивног фронта морају бити српски медији, али и у средњој линији тог фронта, па и у његовој позадини. При томе је од изузетног значаја и издавачка дјелатност Српског народног вијећа. Медијски рат је један од најскупљих, али без њега не можемо ништа постићи. И наши пријатељи у Србији то морају схватити. У вези са конкретним облицима медијске борбе нас Срба у Црној Гори, чије трошкове сами не можемо поднијети, са Србијом се мора већ једном бити начисто - да ли ће и како помоћи Србима у срболомној и срболовној Црној Гори или ће их пустити низ воду. Јер, и прогон Јевреја у Њемачкој почео је својевремено наизглед безазлено, а завршен је гасним коморама. Хоћемо ли то мирно чекати или се супротставити, да нас не би послали у неку врсту стаљинских гулага, али не у Сибир него вјероватно на неко пусто хрватско острво. У нашој борби узмака не смије бити. Најгоре би било ако бисмо се задовољили неким варљивим, половичним националним правима. Боље би чак било, макар колико то спадало у фантастику, ако бисмо се сви прикључили владајућој партији и утопили се у њу. Тако бисмо, барем, могли дјеловати изнутра, роварећи и нагризајући је. У крајње мјере спада и подизање 3. српског устанка, наравно

123

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

овог пута без ханџара и кубура. Или нова сеоба Србаља. Или, макар, позив на њу и сакупљање потписа оних који су спремни да напусте Црну Гору, па ако ко има гдје да оде, срећан му пут! Преци у гробовима које бисмо оставили на милост и немилост овој власти ваљда би нам опростили једног небеског дана, када им положимо рачун о свом поступку. Настојаwе да са Србијом и њеном подршком будемо начисто обухвата и однос радикалнијих српских и просрпских медија у њој ка Црној Гори и њихову већу спремност да објављују што више српских мука из ње. Стога са овог скупа треба упутити циркулар појединим медијима у Србији, као “Правди”, “Гласу јавности”, “Куриру” и сличнима, да буду наклоњенији дописима одавде. Јер, само ДАН, овдје, више је него недовољан, поготово што и у њему има недосљедности у уређивачким критеријумима. Да се сада вратимо нимало ружичастој садашњости. Избори су били, такви какви су били, а могли су бити другачији. Гласачи су исказали сопствену изборну вољу. На располагању су имали четири предсједничка кандидата, профилисана у широкој и шароликој скали, од агресивно-фолирантског, преко бледуњаво-млаког до позоришноциркуског. Једино је уистину лидерски дјеловао предводник Српске листе, без икаква ласкања, јер ми се, зачудо, лично и не познајемо. У овом часу не улазим у то ко тиме више губи. Но, опозиција је поново потукла себе саму и проиграла озбиљну шансу да нешто мијења, али разбила се на више кандидата који су уживали да се манекенски саморекламирају. Да су одиста слиједили свој опозициони програм окупили би се око једне личности, довољно јаке и утицајне да мобилише чланство свих опозиционих странака. Углавном, ДПС-у, до сада робустном и бексрупулозном, овог пута нису биле нужне велике изборне преваре, никакви Лајчаци и Липке, масовна подмићиваwа и превелика потпора његових медија - државне телевизије и “Побједе”, јер му је разједињена опозиција најбоље помогла. Но, што је било било је. Сада је српски корпус у Црној Гори, изгубивши привремено сваку другу наду, управио поглед ка изборима у Србији, у нади да ће се барем они, посредно, одразити на његов положај овдје. Мени је противно да се страначки опредјељујем, али ваљда је јасно на шта мислим и на каквом је изборном исходу та нада заснована.

124

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Ријеч у дискусији, 8.5.2008: Ја нећу ни полемисати нити опонирати, ни опонашати нити се противити нечијем мишљењу. А најмање ћу се опредјељивати за један од два концепта статуса Срба у Црној Гори, око којих се, рекао бих, на овом скупу све врти. У недостатку сопственог капацитета, препуштам другима да то питање рашчисте, а ја ћу се приклонити сваком рјешењу које буде довољно бескомпромисно и борбено. И бићу жестоки присташа свих облика борбе за национална права Срба у Црној Гори, било као националне мањине било као конститутивног народа.

125

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Милован Јеремић

Срби морају да коригују своју политику Даме и господо, Драги пријатељи, Велика ми је част што ми се пружила могућност да у име Српске либералне странке из Србије могу поздравити скуп који разматра тако озбиљно питање као што је тема: «Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори». Тим поводом дозволићете ми краћи увод и по коју дигресију. Српски национални корпус је разједињен, разбијен и расејан по свету живећи на свим континентима неорганизовано и далеко, не само од матичне земље, већ и од неопходних контаката са најужим члановима својих породица. Нарочито се то односи на Србе прогнане у последњим ратовима са простора бивше Југославије и из јужне српске покрајине Косова и Метохије. Судбина несрећника прати нас вековима када су без завичаја и имовине остајале стотине хиљада наших сународника а кућна огњишта жаришта. Ту несрећу нам поспешују често и они који би требало својом снагом и својим угледом да помогну. Територија Републике Србије се тренутно комада на покрајине и области, које би да се припоје другим државама, док се српски властодршци, као средњовековна властела, отимају за власт, новцем којега су разним методама и преварама отели од грађана Србије. Разједињујемо се, док се други народи хомогенизују. Недавно су Црногорци који живе у Србији основали Црногорску партију с циљем да се чвршће повежу са Црном Гором и са свим Црногорцима у свету. Србија нема попис своје дијаспоре којим би их повезала и остварила контакте са њима. Можда нема ни година откако је на адресу Српске либералне странке у Београду, вероватно и на адресе других странака, стигло писмо једне банке из Јужноафричке Републике у којем се трага за неким потомком једног нашег сународника, који

126

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

је тамо преминуо, а уместо потомака, оставио је у тој банци више од десет милиона долара. Закопавају нас по свету као последње људе, често неопојане, на начин како се сахрањују наши православни сународници. Република Србија је у једном тренутку своје историје грубо одгурнула хиљаде својих сународника и родољуба широм планете, а да им се нико никада није обратио као људима, како је то учинио Фрањо Туђман стварајући Хрватску демократску заједницу поручивши избеглим Хрватима у Америци, Аустралији и другим земљама јасно да су сви они грађани Хрватске и увек се могу вратити у своју домовину која их чека. Они који су у тим временима избегли из Србије, крили су се по туђим земљама од очију Државне безбедности комунистичких власти заборављајући тако своју земљу, пријатеље и језик, не остављајући потомцима ни јасно сазнање ко су у ствари и одакле потичу. Српска либерална странка, коју данас представљам овде, у последње три године, организовала је два скупа у Београду са Србима из бивших југословенских република и југоисточне Европе, на којима је хтела да сагледа и њихове проблеме и уприличила је један састанак у Влади Србије да се ти проблеми чују и тамо. Тамо нас је саслушао саветник председника Владе и испоставило се да Влада није у стању да реши ни ситне захтеве наших сународника из Румуније, Мађарске и Бугарске, а камо ли крупне проблеме Срба из бивших југословенских република. На том састанку ни домаћин нити ко од гостију није изговорио ни једну реч о покрштавању Срба, њиховој асимилацији и губљењу њиховог идентитета. Толико делујемо разједињено, несистематски и без било каквог плана. Срби слабо знају да своју политику прилагоде својим интересима. Требало би да трагамо за новим методама у борби за свој опстанак. И када смо били на правом путу и на правој страни признања су нам измицала и припадала другима. Као доказ ироније посебне врсте јесте и случај са прославе јубилеја, који је 2005. године одржан у Москви, поводом 60-годишњице победе над фашизмом. Српском народу тада није додељена медаља за учествовање на страни савезника. Медаља је уручена Стипи Месићу, председнику Републике Хрватске и првом почасном грађанину обновљене Црне Горе, чија је домовина Независна Држава Хрватска послала више од 10.000 добровољаца да се у нацистичким униформама боре против Русије. Међу многим усташким добровољцима 1943. године код Стаљинграда заробљен је и Марко Месић, стриц првог почасног грађанина Црне Горе, који је

127

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

од руског председника Путина примио високо признање, медаљу за учешће на страни савезника у Другом светском рату. Руси су се лепо одужили и Марку Месићу. Њега су «ревидираног става» поставили за команданта 369. усташке артиљериске пуковније и послали са јединицама Црвене армије у Југославију. Без искреног пријатеља у одсудном тренутку Срби су у својој дугој историји постајали заточеници сопствене погрешне политике. После распада бивше Југославије у њеним бившим републикама остао је већи број припадника српског народа који нису ни конститутивни народ тих република нити дијаспора. Постали су незаштићени појединци, групе људи или нешто треће, народ без икаквих права, разједињен, осиромашен и одбачен. Како заштитити идентитет тих људи у ситуацији када се и њихова матична држава гуши у проблемима? Срби у Црној Гори су у посебно незавидном положају и из дана у дан тај положај је све тежи. Шта треба чинити у побољшању њиховог положаја и очувањи њиховог идентитета пре него што би дошло до масовног расељавања, сеоба и прогона под притиском? 1. Треба упорно радити на правилном дефинисању односа између српског и црногорског народа и других народа који живе у Црној Гори на здравим основама, а не на лажном братимљењу, а на задовољство припадника свих који живе у Црној Гори. 2. Као никада до сада Србима у Црној Гори је потребно јединство свих српских партија и клубова у настојању што бољег решавања српских националних интереса. 3. Потребно је повезивање свих фактора у чврсту везу са Српском православном црквом у Црној Гори. У том циљу треба изградити стратегију деловања. Дозволићете ми краћу дигресију на основу мога скромног искуства по овом питању. Године 1972. са групом православних Срба посетио сам мањи град Плоцк у Пољској. Наши домаћини су нас прво одвели у катедралу. Тридесет година касније, 2002. опет сам скоро са истом групом посетио исти град и Пољску и опет су нас наши домаћини прво одвели у катедралу, али сада два пута. Први пут да је само посетимо, а други пут да слушамо концертну музику са оргуља. Нека коментар изостане. Осамдесетих година прошлога века посетио сам, само на један дан, познаника Хрвата у Загребу. Он ме је у предвечерњим сатима прво одвео у Загребачку катедралу чија су врата била широм отворена. Затим смо отишли пре српску православну

128

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

цркву Светог Саве чија су врата била затворена. Стекао сам утисак да кад год одете у католички свет, у Европи или Америци или било куда, прво ће вам с поносом показати катедралу. Не можемо се ми љутити на њих што су врата наших цркава често затворена, а врата катедрала увек отворена за вернике и за туристе. Наш би човек када прима човека католичке вероисповести, како би Доситеј рекао, прво тражио да оцени колико је којој шљивовици година, па онда му показао све осим своје цркве. Дакле, католички свет има изграђену стратегију које се слепо држе сви у свету. 4. Остварити чврсту везу са матицом Србијом и издејствовати да њено Министарство за дијаспору оформи посебно Одељење за Србе у окружењу, јер Срби из бивших југословенских република нису дијаспора и требало би и у својој матици да добију посебан статус.. 5. Остварити чвшће везе свих српских партија република бивше Југославије како би заједно вршиле притисак на Републику Србију у изнуђивању помоћи за остварење српских националних интереса у овим републикама. Како Словенија за сада нема политичку странку која би се у тој републици борила за српске националне интересе, то би повезивање требало учинити преко тамошњих српских клубова. Срби у окружењу морају вршити притисак на матицу да им помогне у остваривању својих политичких, економских, културних и других права у својим срединама. 6. Прве кораке у том правцу треба да учини овај цењени скуп.

129

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Проф. Загорка Вуковић

Прилог дискусији о српском питању у Црној Гори Уз позив за учествовање у савјетовању на тему «Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори», добили смо и једну озбиљну анализу положаја српскога народа у садашњој, посве жалосној, црногорској стварности. Господин др М. Вуксановић дао нам је овим текстом добар шлагворт за размишљање и олакшао нам приступ овој озбиљној теми. Дакле, дилема и недоумица нема: Црна Гора, оличена у актуелној власти, кренула је путем каквим никада у својој историји није ишла. И каквим никад ниједна држава није ишла: окренула се против свога народа скривајући се перфидно иза маске демократије. То нам посао чини веома тешким, јер немамо примјер на који бисмо се могли угледати и чијим бисмо се искуством могли помоћи. Српском народу у Црној Гори не може бити утјеха ни то што и декларисани Црногорци нису у много бољем положају. И против њих ради њихова држава, али на мање видљив, па, према томе, можда и на подмуклији начин. Срби су већ заузели неки «гард», имају отклон према ономе што им власт нуди, а весели Црногорци гутају без размишљања отровне пилуле поништавања своје историје, одрицања од себе самих и својих предака. Срби имају своје коријене знају ко су « и по звону што са задужбина немањићких пева», како пјесникиња рече. А ко су нови Црногорци? Пузавице које се за ваздух каче, имеле које покушавају да паразитирају на нашем здравом ткиву. По моме скромном мишљењу, проблему се може прићи и са ове стране: српски народ у Црној Гори данас је, прије свега, дужан да одбрани Црну Гору, српску Спарту, од оних који је понижавају, као и да помогне својој заблудјелој браћи да се врате својим коријенима. То неће бити лако. Не траје ова пошаст само једну деценију. Велики мајстори духовног разарања одавно предано раде на томе послу. Ми који дуже памтимо сјетићемо се да су тзв. реформу школства крајем седамдесе-

130

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

тих година прошлог вијека прве увеле Црна Гора и АП Војводина – дакле, они дијелови српскога народа на које је «велики брат» бацио око и процијенио да је изокола најбоље ударити на Србију као ослонац свеколиког Српства. А да и не говоримо о томе како је Црна Гора подмићивана на разне начине од тих истих мајстора разарања српског бића. Сигурно је имала барем највећи број амбасадора «по глави становника», не рачунајући друге државне функционере. Ови данашњи полетарци само се предано труде да доврше давно започети посао. Неки, додуше, морају на овај начин да спасавају и своју главу од хашке аждаје. А како су се само поданички вјерно хватали за италијански лозу Савоја! Важнија им је била краљица Јелена од свих Петровића, рачунајући и Његоша. Једно је вријеме у Црној Гори била права помама слављења те лозе, чијим су мушким потомцима и сами Италијани тек прије неколико година дозволили повратак у земљу. И то, баш, због сарадње са фашистима њихових предака – краљице Јелене и њеног мужа, краља. Како да приђемо овоме важном послу? Који би ред потеза био прави? Покушаћу да своја размишљања уобличим у нешто конкретно. Прво, треба да у некој званичној форми (правници ће знати у којој) поставимо питање врховима власти како виде Србе у Црној Гори – као конститутивни народ или као националну мањину. Ту се обавезно позвати на попис из 2003. године и званичну статистику. Инсистирати на одговору. Тражити званично да се Црна Гора зове својим именом, а не Монтенегро. Међународна скраћеница за Црну Гору не смије бити МНЕ. Која још држава у свијету за свој назив користи име којим је други зову? Такве нема. Захтијевати да државна застава буде црногорска тробојка, којој се може додати постојећи грб. Тражити да се промијени химна, која вријеђа барем једну трећину народа Црне Горе. Када се добију званични одговори на ове захтјеве, СНВ одлучиће шта даље. Овакве иницијативе охрабриће и оне Србе које је моћни државни апарат успио да застраши. У међувремену, стручњаци из области школства, економије, културе, привреде и информативних медија преузеће свој дио посла у оквиру СНВ, о чему се можемо данас договорити.

131

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Др Смајо Шаботић

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори Да би смо могли расправљати о неком проблему па и о томе “Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори морамо претходно дефинисати појмове да би о њима могли расправљати. Тако можемо рећи да је: народ историјска - Богом дана категорија, а нација је опредељење. За разлику од САД где се од више народа и раса ствара једна нација и Албаније где постоје припадници исламске, католичке и православне вероисповијести- али су сви Албанци, код нас се од једног историјског – српског народа ствара више нација и то: Срби, Црногорци, Муслимани, Бошњаци и Хрвати. Национална заједница је: европско и заједничко име за појмове : народ, нација, национална мањина, националност, народност и национална и етничка група. Нико не спори да Црна Гора треба да буде грађанска држава, али шта се под појмом грађански подразумијева постоје два схватања. Једно схватање које под појмом грађански подразумијева анационално, изазива осећај закаснелог покушај владајуће коалиције ДПС-СДП да се у дјело спроведе теорија Држава - нација, која је била актуелна у деветнаестом (19) вијеку уз негирање : истородне, језичке и вјерске теорије настанка нација, што су отворено исказали преименовањем српског језика у црногорски, формирањем Дукљанске академије наука и формирањем “Црногорске православне цркве”. У суштини ради се о котрљајућој, корак по корак , асимилаторској политици “најцрногорскијих црногораца” како је припаднике владајуће коалиције назвао њихов духовни вођа Јеврем Брковиђ или стварању црногорског “надчовјека”. Та асимилаторска политика усмерена је у првом реду према Србима у Црној Гори и Црногорцима који говоре српским језиком и православне су вере, јер ће због истородности, истог језика и вере та асимилација бити најлакша.

132

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Постојећа владајућа коалиција држи Србе у илузији да припадају већинском народу, а Муслимане и Бошњаке да учествују у власти, док проценат преименованог, прејезиченог и превереног народа пређе преко 50%, а онда ће Црну Гору прогласити националном државом а асимилаторску политику усмерити према Муслиманима, Бошњацима и Хрватима , нацијама истога рода, истога - иако другачије именованога језика у хрватски и босански, а различите вере, који ће им до тада служити за обезбеђивање политичке већине, сводећи све на уставно безимене “но неим” националне и етничке групе што је гори уположај него Индијанаца у САД. Роми су већ асимиловани јер се од 30.000 Рома у Црној Гори њих 27.000 изјаснило као Црногорци, па њихово име није ушло чак ни у преамбулу новог, сада важећег Устава Ако се изврши асимилација српске нације у ЦГ онда ће “пасти” и све друге нације, а у првом реду Муслимани и Бошњаци, које сада владајућа коалиција преводи жедне преко воде, јер је за оставривање њихових колективних права довољна само политичка воља власти, коју она очигледно нема . Овакав квазиграђански концепт код великог дијела црногорских грађана српске националности изазива осећај опасности од асимилаторске политике. Поред коалиције на власти ДПС-СДП овакав “грађански” концепт има и СНП , с тим што они изазивају осећај опасности од асимилације код Црногораца који говоре црногорским језиком и Муслимана и Бошњака. Изјаве да су Срби у Црној Гори “политички Срби” су увод у асимилацију Срба у Црној Гори, а с друге стране постоје асимилаторски процеси и на релацији Муслимани- Бошњаци, јер Бошњаци негирају муслиманску нацију и употребљавали су прво кованицу Муслимани-Бошњаци, сада Бошњаци-Муслимани, а после ће само Бошњаци, - што свеукупно очигледно говори да процес формирања нација у ЦГ још није завршен. Ми немамо ништа против одвијања таквих процеса, али они не смију бити присилни, насилни нити дискриминаторски. Други демократски концепт о грађанском уређењу Црне Горе има НПЦГ – Лига Сјевер који је и платформа за наше деловање у циљу очувања мира, економске и политичке стабилности Црне Горе, као чланице западнобалканске регије у коју спадају земље бивше СФРЈ, минус Словенија плус Албанија . Зато смо и предложили УСТАВ РЦГ и уставне промене којим се демократски решава национално питање и чиме престаје потреба

133

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

за ћерањем по Црној Гори и ослобађа нас да можемо да се бавимо питањима економије и стварања услова за начин живота каквим живи сав нормални свијет. Од 186 чланова Устава којег смо предложили изнијећемо неке чланове Устава ЦГ: 1. Црна Гора је грађанска држава 2. Суверенитет припада држављанима. 3. Конститутивни народ Црне Горе чине: нације – Срби , Црногорци , Муслимани и Бошњаци. 4. Националне мањине чине - Албанци и Хрвати и Италијани, а неисторијску националну мањину Роми. Ако Албанци и Хрвати прихвате Црну Гору као своју матичну државу , а не Албанију и Хрватску онда би и они били конститутивни, али сви равноправни у сваком случају. 5. Све националне заједнице су равноправне. 6. Предлажемо децентрализацију Црне Горе на регије уз очување територијалног интегритета и неповредивости граница Црне Горе на: а) Северну регију коју чине општине : Мојковац, Колашин, Плужине, Шавник, Жабљак, Пљевља, Плав, Андријевица, Беране, Рожаје, Бијело Поље . б) Средишну регију коју чине општине: Подгорица, Цетиње, Даниловград и Никшић. ц) Приморску регију коју чине општине Боке: Херцег-Нови, Котор, Тиват, Будва и општине Бар и Улцињ. 7. Регије би биле уређене по угледу на модерне европске регије са регионалним владама. 8. Извршна власт, која је одвојена од законодавне и судске би припадала Министарском савету (Влади) Црне Горе, који би обавезно имао и министарство за складни развој регија. 9. Равноправност националних заједница би се чувала кроз дводомну скупштину РЦГ, где би Горњи дом било Вијеће националних заједница, чију би евентуалну злоупотребу у блокирању развоја ЦГ отклањао Уставни суд ЦГ. У Горњем дому би се одлучивало само о питањима везаним за равноправност националних заједница и одлуке би се доносиле консенсусом. Доњи дом би било Вијеће грађана које би функционисало као садашња скупштина. 10. Равноправност националних заједница би се чувала кроз

134

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

пропорционалну заступљеност у оганима власти (војска, полиција, државна безбједност, дипломатија, јавни сервиси, итд.) 11. Равноправност националних заједница би се чувала и кроз праведно његовање историје, културе, књижевности и других националних историјских и културно-просветних особености онако како то виде припадници дате нациналне заједнице. 12.Службени језик би био српски, а после тријумфа политике над науком и преименовани језици: црногорски и босански , а у службеној употреби у општинама и регијама у којима становника одређене националне заједнице има више од 5% у службеној употреби би био и језик дате националне заједнице (албански, хрватски, ромски) 13. Црква је одвојена од државе, што подразумијева да држава може признавати само канонски признате верске заједнице, уважавајући при том чињеницу да постоји велика група грађана који желе ЦПЦ али они канонско право могу добити само од Васељенског сабора и мајке цркве. 14. Судије би биле биране од стране Правосудног савјета . 15. Држављани Црне Горе би требало да имају могућност двојног држављанства. 16. Потребно је што хитније донијети Закон о складном развоју регија, где би се у наредном периоду исправило неправедно економско запостављање севера Црне Горе у оној мери како покажу резултати приказа експлоататорског односа централне власти према северу, кроз већа узимања од давања , недовољног улагања Владе у развој севера, као и помоћи коју је Црна Гора добијала управо на рачун ове неразвијене регије. Само на основу буџетске дискриминације нережимско опозиционо становништво је годишње закинуто за по 350 милиона еура. У циљу бржег развоја севера , потребно је да изворни приходи од експлоатације електричне енергије, руда, шума, воде и другог богатства, као и пореза, концесија и продаје током процеса приватизације остану на северу, као што изворни приходи од морског добра треба да остану на приморју и тако се изврши децентрализација и деподгоризација Црне Горе. Укупно 90% тих средстава треба да остане за регије, а 10% за републичку администрацију. У циљу брзег развоја севера у Беранама формирамо Центар за развој севера којег чине креативни кадрови са Универзитета Црне Горе, као и универзитета из Србије и других земаља, а који је отворен за све креативне људе са севера и оне које желе и могу допринијети његовом бржем развоју. Такође, формирамо и Агенцију за развој се-

135

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

вера која ће бити финансирана ниско-каматним кредитима од моћних иностраних фондација. Само на овај начин могуће је национално, верско, културно и политичко измирење, без подела на победнике и поражене, привилеговане и дискриминисане - то је једини начин за миран живот у Црној Гори без осећања угрожености било које националне заједнице. У неразвијеним регијама све приватне фирме би биле ослобођене пореза и доприноса у пет (5) година, а у наредних пет (5) година плаћали би порезе и доприносе од само 10%. Владајућа коалиција, а до 1997. године заједно са СНП-ом (у заједничком ДПС-у) је муслимански народ обмањивала пуних 15 година држећи га у статусу безимене “Но неим” националне и етничке групе , што је на нивоу права од прије 1971. године, а не на нивоу достигнутог права равноправног народа какав смо имали пред распад СФРЈ до доношења Жабљачког устава 1992. године и што је било у супротности са чланом 9. Уставне повеље у којој се националним заједницама гарантује достигнути ниво колективних права . Муслимани и Бошњаци могу постићи конститутивност само у сарадњи са Србима, Црногорцима који говоре српским језиком и демократски оријентисаним Црногорцима који говоре црногорским језиком, а ту су шансу пропустили на референдуму. Оправданости оваквом захтеву о конститутивности поменутих нација иде у прилог и чињеница да у Црној Гори ниједна национална заједница нема већину, па тиме Црна Гора не може бити само национална држава Црногораца из владајуће коалиције , већ грађанска држава , али не на начин режимских теоретичара који под појмом грађански подразумијевају анационалност за све осим за “најцрногорскије Црногорце”. То је срачунати асимилаторски потез, јер грађански значи уређен однос између власти и народа у коме народ испуњава своје обавезе према власти, али и власт према народу коме су обезбијеђена једнака права и могућности укључујући и национална права. Националне заједнице су у Уставну из 1992. имале гаранцију пропорционалне заступљености у органима власти, али је то за режим остало само мртво слово на папиру јер нема политичке воље, за демократским решењем овог питања. Ми не пристајемо на позитивну дискриминацију националних мањина и етничких група (како нас сада зову) путем давања сигурних чланова парламента, што је вишак права, а вишак права увијек иде на уштрб неког другог, у овом случају српског народа, тим прије што

136

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

би “сигурни чланови Парламента” из редова мањина уједно били и сигурни полтрони режима. Као што не пристајемо на вишак ми не пристајемо ни на мањак права, односно на дискриминацију. На северу ЦГ се врши перфидно етничко чишћење или боље рећи “етничко проређивање” српског и муслиманског народа економским запостављањем. Међутим етничко чишћење економским запостављањем је еуфемистички названо “економском миграцијом” и било је тешко схватљиво за Запад где је због тржишне економије то немогуће. Код нас где је економија из самоуправљања враћена у централизовану државну економију стаљинистичко-приватног монопола тај процес је веома изражен. Тако је овај режим у времену када је био антицрногорски оријентисан економски уништио Престоницу Цетиње – што говори и о политичкој дикриминацији која је гора од верске, националне или расне дискриминације. На северу се број становника током једне деценије смањи за 30%. Тако је број муслиманског становништва у ЦГ за 10 година (од 1990 – 2000) смањен са 90.000 на 60.000 становника, што би, ако се настави овакав тренд за 50 година резултирало њиховим нестанком. Ниво колективних права Муслимана и Бошњака у ЦГ је најнижи од од свих бивших република СФРЈ, да нижи не може бити, јер је раван нули, за разлику од толико нападане Србије где су Муслимани и Бошњаци остварили права на : националне симболе, језик, образовање на свом језику и на информисање. Проценат десетогодишњег смањења православног становништва на северу је још виши и износи 32%, а ниво колективних права Срба у Црној Гори је такође раван нули. На северу ЦГ је 1971. године живело 230.087, а 2003. године 194.879 становника што говори о демографској катастрофи на северу ЦГ за шта је одговоран постојећи режим. На делу је и подгоризација Црне Горе и претварање социјалистичке самоуправне привреде прво у централистичку стаљинистичку привреду државног монопола, а потом у још гори систем привреде приватног монопола и микродржаве. А ми хоћемо државу тржишне економије, социјалне правде и власт демократски изабраних представника, а не власт лаичке, али одлучне мањине. Очекивани исход уставног уређења Црне Горе у овом периоду, даје нам слабу наду за остварење наших колективних права још само до новог пописа, када ће се обезбиједити да “најцрногорскији

137

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Црногорци” постану национална већина у Црној Гори, јер су пописне комисије, које су на општинском нивоу сада у рукама владајуће коалиције. Највише заслуге за то има СНП која је изазвала кризу власти у опозиционим општинама и једну по једну предала владајућој коалицији како би она могла целокупни државни апарат усмерити на поједине општине, што ће имати дугорочне штетне последице по демократске односе у ЦГ. У наредном периоду треба се изборити за статус конститутивних нација у ЦГ и интернационализацијом проблема тражити бар колективна права националних мањина у западним демократијама. Та права колективна ћемо моћи остварити пошто САД и ЕУ значајно утичу на одлуке власги у Црној Гори, а припадници наше власти су као “они који су окружени црним облацима из којих грми и сијева и ништа не виде и не чују и коракну напријед само када им муња освијетли пут”. Позивања на правду, морал, традицију, праведност, научност и логичност је узалудна, јер живимо у свијету поремећених вриједности у којима су профит и политика однијели победу над правдом, науком и моралом. У вријеме када се и у уметности, као слици једног друштва и епохе, више цијени интригантност, провокативност и финансијска добит коју одређује одређена група људи, него уметничка вриједност, вештина, лепота, склад и хармоничност, у вријеме када је уметничко дјело Пјера Манцонија тежине 30 грама у конзерви “Artist’s shit” достигло вриједност од 124.000 долара, све је могуће, па и то да се читав један народ покуша преверити, прејезичити и асимиловати. За остварење својих права по европским стандардима потребна је сарадња Срба, Црногораца који говоре српским језиком и Муслимана и Бошњака, која не би била на штету других, већ за равноправност свих и остварење како индивидуалних, људских права, тако и колективних каква постоје у Западној Европи, али не кроз власт као коалицију националних партија, већ кроз власт грађанске демократске опције. У том циљу треба се борити и за економску инфраструктуру запостављеног севера Црне Горе и то за: 1. Изградњу аутопута Београд-Бољари-Беране-Бар 2. Довршење магистралног пута Беране-Андријевица-Мурино-Плав-Гусиње-Подгорица. 3 .Обнову аеродрома у Беранама. 4. Изградњу железничке пруге: Бијело Поље-Беране-Рожаје-

138

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Рибариће-Зубин Поток -Косовска Митровица 5. Изградњу проточних еколошких хидроцентрала на ријекама севера. 6 .Отварање Северне банке у којој ће се дознаке наших грађана из иностранства користити за развој севера 7. Развој планинског туризма кроз изградњу еко-катуна и хотела високе категорије. 8. Отварање Универзитета на северу ЦГ 9. Отварање Клиничког центра на северу ЦГ 10. Развој пољопривреде и сточарства 11. Унапређење шумарства и узгој и прераду лековитог биља. 12. Изградњу фабрика за флаширање воде 13. Развој рачунаерске и телемедицинске опреме под геслом: “Лимска долина силицијумска долина”.

139

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Др Радмило Маројевић

Српски народ, језик и писмо у Црној Гори и другим српским земљама У раду се разматрају Срби као објективна и Срби као субјективна етничка категорија, српски језик се идентификује са штокавским, хрватски језик — с чакавским, словињски — с кајкавским (огранак словеначког језика); тзв. хрватски књижевни језик се посматра као западна (загребачка) варијанта српског књижевног језика, тзв. босански (бошњачки) књижевни језик — као југозападна (сарајевска) варијанта српског књижевног језика, тзв. црногорски књижевни језик — као јужна (подгоричка) варијанта српског књижевног језика, (српска) ћирилица као српско национално писмо, а (српска) латиница — као српско алтернативно писмо. Први дио сваког одјељка oвог рада представља скраћену ијекавску верзију одговарајућег дијела уводне расправе за књигу Ћирилица на раскршћу векова: Огледи о српској етничкој и културној самосвести [Маројевић 1991: 5–17], која је прештампана у књизи Српски језик данас [Маројевић 2000: 69–80]. А други дио актуелизује проблематику расправе питањима која се односе на стање у данашњој Црној Гори. 0.1. Увод пређашњи. — Представљајући читаоцима предмет своје књиге Ћирилица на раскршћу векова, истакли смо да је у наслову изражена њена симболика, а у поднаслову Огледи о српској етничкој и културној самосвести њена тематика. Под етничком самосвијешћу подразумијевамо свијест једног народа о себи самом и о своме језику. Та свијест народа о себи самом може бити исказана прономинално

140

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

— личном или присвојном замјеницом („ми“, „наши“, „своји“) или номинално — етнонимом (Срби). На исти начин се исказује припадност језика („наш језик“ — српски језик). Срби као народ и српски као живи народни језик спадају у темељне одреднице српског националног бића. Етничко биће може бити објективна категорија (Срби по себи, сви они који говоре српски као матерњи) и субјективна категорија (Срби за себе, они који су свјесни тога да су Срби). На пресјецима различитих етничких јединица и етничких самосвијести, као резултат неподударања ових двију категорија, појављује се лажна етничка самосвијест (то су, фигуративно речено, они који имају српско тијело, објективно припадају српском народу и његовом језику, али немају српску душу, немају српску етничку самосвијест). Српски књижевни језик и ћирилица као српско историјско писмо спадају у темеље националне културе. Етничка самосвијест (свијест о припадању српском народу и српском језику) и културна самосвијест (свијест о томе да Срби имају свој књижевни језик, своје национално писмо, своју књижевност и умјетност, митологију и историју, свијест појединца да је све то његово) двије су стране, и двије историјске етапе, истог процеса. Наше истраживање се заснива на лингвистици као фундаменталној хуманистичкој дисциплини, али превазилази оквире традиционалне лингвистике и филологије. С једне стране, оно прелази на терен етнолингвистике и социолингвистике као интердисциплинарних лингвистичких наука и, с друге стране, узима у обзир резултате и методе историје, етнологије, политичких и других друштвених наука које се, у извјесном смислу, могу сматрати за помоћне лингвистичке науке. Читаоца треба подсјетити да се наше схватање социолингвистике не подудара са оним што се обично под социолингвистиком подразумијева у југословенској научној публицистици. Наиме, текућа социолингвистичка продукција своди се, на жалост, на „научно“ оправдавање политичких погледа ове или оне социјалне групе, ове или оне идеологије, а нарочито на објашњавање званичне језичке политике. Ми сматрамо да се на таквим основама научна социолингвистика не може засновати. Напротив, социолингвистика као наука је могућа само ако истраживање задовољава најстроже лингвистичке критеријуме, уз поштовање методологије лингвистичких и методологије социолошких наука. Филолошко дјело ВУКА КАРАЏИЋА и пјесничко дјело ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА-ЊЕГОША означили бисмо као историјске темеље за свако комплексно истраживање српског народа, језика и писма у културно-исто-

141

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ријском и етнолингвистичком контексту. Док значај Вукова дјела за филолошка разматрања нема потребе доказивати, не треба да буде необично ни позивање на пјесничко дјело Његошево: ми полазимо од тога да велики пјесник може да буде од већег значаја за реконструкцију етничке историје и историјске судбине једног народа и културе него томови званичних лингвиста и историчара и цијеле библиотеке дежурних социолингвиста. 0.2. Увод садашњи. — Док је постојала самостална држава Црна Гора, није било противрјечности између објективне и субјективне компоненте у етничком бићу њеног становништва: Срби по себи (они који говоре српски као матерњи) били су истовремено и Срби за себе (били су свјесни тога да су Срби). До Берлинског конгреса у овој српској држави живјели су само Срби православне вјере, а од Берлинског конгреса, поред Арбанаса, још и Срби католичке вјере и Срби мухамеданске вјере. И то нико није порицао, ни споља, ни изнутра. 1.1. Српски народ. — У појмовном и терминолошком значењу разликујемо српски народ као описни етноним, синонимичан основном облику Срби (Србљи), и српску народност као ознаку етничке самосвијести (‛припадност српском народу’). Док се српски народ као етничка категорија одређује границама распростирања српског језика, српска народност је условљена, поред осталог, и слабом етничком самосвијешћу српског народа. Да би се илустровало постојање народа без имена који мора да се идентификује помоћу замјеница „ми“, „своји“, „наши“ не треба — како истиче руски етимолог ОЛЕГ ТРУБАЧОВ — ићи међу домороце Централне или Јужне Америке, довољно је пажљиво посматрати језичку и етничку ситуацију у Југославији, која и представља стање „потенцијалног одсуства етнонима“. И поред постојања веома старих етнонима Срби и Хрвати — наставља Трубачов, — један исти у принципу језик Хрвати све досад зову хрватски или српски, а Срби — српски или хрватски; све досад одлучујуће диференцијално обиљежје између двију нација јесте културно (католик је синоним Хрвата, а православац синоним Србина), истим језиком говоре мухамеданци Босне и Херцеговине, тј. у духу културних опозиција — ни Срби ни Хрвати, најзад, тамо има и извјестан проценат лица (говорника српскохрватског језика) који нису ни једно, ни друго, ни треће („неодређени“). Оваква изузетно сложена ситуација доводи до стихијског обнављања

142

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

праксе архаичног предетнонимског стадијума, и у Југославији, земљи развијених савремених нација, имамо прилику да чујемо именовања типа „наш језик“ како у свакодневном разговору („Како лијепо говорите на нашем језику!“) тако и у научном језику (часопис под називом Наш језик), чиме као да се наведене противрјечности неутралишу [Трубачев1985: 4]. Овај архаични стадијум етничке самосвијести као да се, из савремене језичке перспективе, односи на ареал раширености старих етничких имена Срби и Хрвати. Ближим упознавањем са чињеницама културне историје морају се Трубачовљева оштроумна запажања кориговати утолико што се описана етничка самосвијест односи у цјелини на српски народ. Наиме, етничко име Хрвати историјски се односило само на говорнике тзв. чакавског дијалекта, а затим се постепено ширило на српско (штокавско) и словињско (кајкавско) становништво. „Хронологију ширења хрватског имена међу католицима српскохрватског језика“ ПАВЛЕ ИВИЋ овако описује: „Од раног средњег века: чакавци и добар део штокаваца икаваца, нарочито оних ближих јадранској обали. У другој половини XVII века: кајкавска северна Хрватска. Средином и у другој половини XIX века: Славонија и они католици у некадашњој млетачкој Далмацији који нису одраније имали хрватско опредељење. Између 1878. и 1914: Босна, Дубровник, а затим и Бока Которска. У XX веку, нарочито после првог светског рата: Бачка, Крашовани, Јањево“ [Ивић 1990: 102–103, напомена]. Биљешку у којој излаже ову хронологију Ивић завршава закључком да „релативно скорашњи датум опредељивања у неким крајевима ниуколико не умањује аутентичност опредељености“ [Ивић 1990: 103, напомена]. Ми, међутим, мислимо да је на нашим просторима име Хрвати добило вјерско значење и да се наметањем овог имена Србима католицима није промијенило њихово етничко биће него само њихова етничка свијест. Аналоган примјер можемо навести из наше историје: Срби муслимани су се низ вјекова опредјељивали као Турци, али и поред тога они никад нису били стварно припадници турског етноса. Према томе, стварно опредјељивање по религиозној припадности, па макар се та припадност и исказивала етничким именом (Турци, Хрвати), не може бити прихваћено као аутентично етничко (национално) опредјељивање. За разлику од вјерске припадности, у етнички аутохтоним подручјима језик има одлучујући значај за оцјену етничке припадности народа. У дубровачим документима XV–XVIII вијека појављује се

143

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

релативно често израз lingua seruiana којим се означава дубровачки говор („на српском језику да би га свак боље разумио“). Наведени израз најчешће налазимо у текстовима који су писали Дубровчани за Дубровчане. ПАВЛЕ ИВИЋ закључује да сразмјерно рана појава израза lingua seruiana показује да је то име продрло у Дубровник паралелно с продирањем језика, „још у доба док је залеђе Дубровника припадало српској држави и док се дубровачка територија постепено ширила на рачун те државе, уз стално присељавање бивших српских поданика и њихових потомака у сам град“ [Ivić 1969: 80]. Овакав назив језика у Дубровнику, по Ивићу, „не доказује да су се његови становници осећали Србима“. Придјев српски „односи се увек на језик, а не сам етникум, и не јавља се у књижевности, већ углавном у службеним списима“ [Ivić 1986: 85, напомена]. По нашем мишљењу, употреба израза српски језик у латински писаним документима, и то управо у службеним списима којим се именује говор Дубровчана, стварни је показатељ објективне етничке припадности словенског становништва Дубровачке Републике. Сам назив српски језик је творбени синоним за синтагму ‛језик Срба’ (у старијим периодима развоја словенских језика придјеви са овим суфиксом су имали живу граматичку функцију, тј. нису били подвргнути чак ни дјелимичној лексикализацији; поред тога, српски језик је значило и ‛српски народ’). 1.2. Српски народ у Црној Гори и другим српским земљама. — У данашњој Црној Гори и даље живе, осим Арбанаса као националне мањине, само Срби. Србима католичке вјероисповијести послије губљења државне независности (од аустроугарске окупације у првом свјетском рату па надаље) наметнуто је туђе етничко име, Хрвати [види даље т. (1)], од прије десетак година Србима исламске вјерско-културне припадности намеће се туђе покрајинско име Бошњаци, мада је оно иначе српско [види даље т. (2)], Србима православне вјере њихово покрајинско, државнонационално име Црногорци проглашава се етничконационалним, али им се, за сваки случај, припрема и вјерска омча у виду тзв. Црногорске православне цркве, у полицијском уреду уредно пријављене [види даље т. (3)]. (1) У чланку Срби и мултиконфесионалност ПЕТРА МИЛОСАобјављеном 2006. године у часопису Национални интерес, а прештампаном у ауторовој књизи Идеје југословенства и српска мисао [Милосављевић 2007: 122–135], аутор подсјећа на један догађај

ВЉЕВИЋА,

144

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

с почетка ХХ вијека, историјски приказан у дјелу ЉУБОМИРА ДУРКОВИЋА-ЈАКШИЋА Србија и Ватикан (1804–1918): „Кнез Никола дозвао је из Бара примаса српског у дворац у Никшићу и три дана с њим разговарао. Затим је дозвао свог министра спољних послова Луја Војновића, који је био Србин римокатоличке вере. Примас српски и министар спољних послова Црне Горе затим су са јасним ставовима отишли у Ватикан. Папа је признао и обзнанио да Срби римокатоличке вере постоје не само у Црној Гори већ и у другим српским земљама“ [Милосављевић 2007: 133]. Повод за дипломатску акцију књаза Николе било је то што је „Штросмајер издејствовао у Ватикану да се Илирски завод св. Јеронима преименује у Хрватски завод св. Јеронима“ [Милосављевић 2007: 133]. Али је узрок и тог преименовања и дипломатске акције била одлука Првог хрватског римокатоличког конгреса, који је одржан у Загребу на самом крају ХIХ вијека (1900), по којој „сваки Србин римокатолик аутоматски мора да буде Хрват“ [Милосављевић 2007: 134]. У наставку свог разматрања Милосављевић каже: „По мојим сазнањима, Срби против себе немају Ватикан, већ превасходно моћни хрватски лоби у Ватикану. Тај лоби је у 20. веку поткопао и саме основе Римокатоличке цркве. Римокатоличка црква је, у принципу, универзална (то значи израз католичка), као што је и Православна црква универзална (саборна или католичанска). […] Ватикан је из своје заједнице изоставио један од нјстаријих римокатоличких народа у Европи, Србе римокатолике. Направио је гест који значи: сви могу да буду римокатолици, само Срби не могу. […] Тиме што је припаднике једног народа денационализовао и превео у други народ, он је отворио пут хрватском геноциду над Србима у 20. веку“ [Милосављевић 2007: 134]. Прије седамнаест година, тј. прије преименовања српског језика у босански/бошњачки и црногорски, ми смо неоправданим оцијенили додавање називу српски језик компоненте хрватски: „Такав став нема никаквог лингвистичког оправдања. Он се додуше и не заснива на науци, него на политици, и то на политици која је штетна за све народе који су у питању (корисна је само за интересе Ватикана)“ [Маројевић 1991: 12]. У новој редакцији [уп. т. 3.1] додали смо, иза ријечи корисна је, ријеч ваљда исказујући тиме сумњу у тврдњу да је та политика корисна за католичку цркву. Сада морамо, на основу Милосављевићеве аргументације, али и на основу нових сазнања, кориговати цитирани текст у загради: гледано дугорочно, погубна је и за интересе Ватикана.

145

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Основни дио наше формулације, да се преименовање српског језика заснива „на политици која је штетна за све народе који су у питању“, остаје на снази. Нису чакавци толико моћни у Ватикану, а и да јесу, зашто би се они борили за то да — немају право да се служе својим језиком као књижевним, да им остане име а укине суштина националног бића? Нису ни кајкавци толико моћни у Ватикану, а и да јесу, зашто би се они борили за то да — немају право да се служе својим језиком као књижевним нити да носе своје уже (Словињци) или шире нацонално име (Словенци)? Нису ни штокавци били толико моћни у Ватикану, а и да јесу, зашто би се они борили за то да — немају право да носе своје нацонално име (Срби), а да се служе својим језиком под туђим именом? Поред тога, у вријеме одржавања поменутог загребачког конгреса Срби католици у културно најразвијенијим срединама (Дубровник, Бока) били су не само свјесни своје националне припадности него су били „љути Срби“, у оним мање развијеним (Босна) нису знали за хрватско име. Да парафразирамо Петра Милосављевића: по мојим сазнањима, Срби против себе немају Ватикан, већ превасходно моћни јеврејски лоби у Ватикану; тај лоби је у ХХ вијеку поткопао и саме основе Римокатоличке цркве. И Први хрватски католички конгрес (1900), и усташки покрет, па и сам геноцид над Србима у Јасеновцу и у другим мјестима, организовали су туђинци, лажни Хрвати и лажни католици. Поред Срба православне Христове вјере, чији се број приближава милиону, у логорима је страдало и неколико десетина хиљада Срба Мојсијеве вјере — али не зато што су исповиједали јудаизам и чували своју културну традицију, него зато што су били свјесни припадности српском народу и српском језику. Починиоци првог геноцида над Србима данас уживају у плодовима свога „рада“, али и настављају своје „дјело“ другим геноцидом (конституисањем Бошњака као „нације“), трећим геноцидом (конституисањем Црногораца као „нације“), четвртим геноцидом (бомбардовањем српских земаља), а за геноцид хоће да оптуже Србе на основу сребрничког сценарија који су сами организовали. (2) Именица Бошњаци има иста значења као и именица Босанци, само што је у односу на ову другу благо стилски обиљежена као архаизам. Основно значење, и једне и друге, јесте ‛становник Босне (независно од вјероисповијести)’, а допунско значење, и једне и друге — ‛досељеник из Босне (независно од вјероисповијести)’.

146

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

1º Да се именица Бошњаци односила и на православне Србе из Босне, свједочи нам Пјесма Карађорђу коју је спјевао владика Петар I Петровић Његош. У њој налазимо и ове стихове: Кад то чуше Бугарци јунаци, Херцеговци и млади Бошњаци, Млоги родна мјеста оставише, У Србију равну ускочише. [Петар I Петровић Његош 1951: 30]. Да ли су Карађорђу у помоћ притекли босански муслимани? Наравно да нису: у Србију су ускочили Срби православни. 2º Пропагатори имена Бошњаци за муслимане српскога језика који одвајкада живе у Црној Гори — позивају се и на Његоша. Наш пјесник (у Лажном цару Шћепану Малом), међутим, има у виду само становнике Босне, и то оне који су уз то исламске вјероисповијести, али он за њих каже — да су „наша родна браћа“: Како бисмо ми то урадили без помоћи некога другога кад Бошњаци, наша родна браћа, слијепи су те не виде ништа — Куран им је очи извадио, Куран им је образ оцрнио, код њих неима душе ни образа који не би за Куран умро — то је њина кукавна светиња, о свободи и о народности у њих нико поњатија неима — у гроб су их обије сахранили. [ШМ 2768–2779]. А да израз „наша родна браћа“ значи ‛Срби’, показују сљедећи стихови из истог спјева: Вјеровања Србе истражише. Ми смо Срби народ нај[не]срећњи‹ј›и: сваки Србин који се превјери

147

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

просто вјеру што загрли другу, но му просто не било пред Богом што оцрни образ пред свијетом те се звати Србином не хоће. Ово ти је Србе искобило, робовима туђим учинило. [ШМ 2813–2821]. 2º Ван Босне, етноним Бошњаци је имао, наравно, само значење ‛досељеник из Босне’. На путу из Београда за Загреб, с лијеве стране од данашње државне границе, налази се мјесто Бошњаци, које данас насељавају католици. Владика Николај Велимировић се родио у засеоку Бошњаци села Лелића, данас с православним становништвом. Јесу ли се то из Босне одсељавали муслимани? Наравно да нису. Презиме Бошњак данас није тако ријетко у Србији: по личном имену се не може судити да ли су то православни Срби или католици, али је сигурно да су хришћани. Најзанимљивије је, међутим, да је и међу муслиманима, у Црној Гори, посвједочено презиме Бошњак, и само носиоци тог презимена могу да буду сигурни да је њихов предак, родоначелник братства, досељен из Босне а да је био муслиман. Сви остали представљају аутохтоно становништво данашње Црне Горе, нису дошљаци, нису, дакле, ни Босанци ни Бошњаци (ова два етнонима су, као што смо рекли, творбено-семантички синоними). (3) Из историје питања о коришћењу синтагме „Срби и Црногорци“ подсјетићемо на оно што је тим поводом написао Вук, на један руски извор и на Његоша, како бисмо указали да се термин нација користио (и користи се) у два значења ‘припaднoст нaрoду’ и ‘припaднoст држaви (зeмљи)’. То значи да се опредјељивање становника Црне Горе послије другог свјетског рата (националност: Црногорци) никако не треба узимати као аргуменат да се они нису осјећали у етничконационалном смислу као Срби, а још мање да нису били Срби. 1º Ево шта каже ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ: „Свак може видјети да су ове разлике, кад се говори о два различна језика и народа, врло малене; а још кад се узме да их је највише могло и морало постати у нашијем крајевима (пошто су се Срби и Хрвати амо доселили) за хиљаду и двјеста година; тако врло ласно може бити да су Срби и Хрвати, кад су се амо доселили, | били један народ под два различита име-

148

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

на, као нпр. сад гдјекоји што говоре и пишу: Срби и Бошњаци, или: Срби и Црногорци, или: Срби и Далматинци, или: Serbien und Raizen итд.“ [Караџић 2007: 200–201]. ― Ако се изузме оно што је данашња наука утврдила (да се Словени нису ниоткуда доселили, него да су одвајкада живјели на средњем Дунаву и његовим притокама, и да су Срби и Хрвати били од почетка два различита словенска племена која су говорила на два разна словенска дијалекта), Вуково запажање је и занимљиво, и историјски тачно. Синтагма Срби и Црногорци нарочито се раширила пошто је друга српска држава у XIX вијеку добила име Србија иако је заузимала само један дио српске етничке територије. 2º Синтагма Сербы и Черногорцы (по новом руском правопису етноними би се писали малим словом) често се среће у Русији царскога периода иако нико није тврдио да су то и етнички два различита народа. Тако у Нацрту СТАТУТА ДРУШТВА ЗА ПОТПОМАГАЊЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА из 1871. године читамо: „§ 1. Цѣль Обще ства есть вспомоще ствованіе южнымъ Славянамъ. / § 2. Для достиженія этой цѣли Общество будетъ по мѣрѣ средствъ: / 1. доставлять желающимъ изъ Болгаръ, Сербовъ, Черногорцевъ и друг., возможность прибыть в Россію для полученія высшаго образованія; […]“ [МУИ 1871: 14 (курзив је у оригиналу)]. 3º ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ пише Милошу Обреновићу 15/27. јануара 1837. године да из писма од 1/13. октобра претходне године види „Ваше драгоцјено расположеније к мени и народу црногорскоме“ молећи „свевишњега творца да сохрани Ваше за свакога Србина драгоцјено здравље за похвалу и срећу славеносрпскаго народа“. Да израз славеносрпски народ значи исто што и ‛српски народ’, тј. ‛Срби’, показује синонимична формула из истог писма, у којој „Владика црногорски и брцки“, како се потписао, жели „пресвијетлом Кнезу“ да проводи Ново љето „у доброме здрављу, спокојствију и благоденствију за похвалу и радост српскога народа“. Али у истом том писму налазимо и синтагму Срби и Црногорци у значењу ‛грађани Србије и Црне Горе’: „Поради мене била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили међу собом једно правило књигопечатања, а особено Срби и Црногорци“ [цит. по: Петaр II Петровић-Његош 1951: 376–377]. Треба напоменути да у народном језику српском у оно вријеме није коришћен назив Србијанци у значењу ‛грађани Србије’.

149

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

2.1. Српски језик. — „Разлике између варијаната српскохрватског књижевног језика такве су природе да је за сваку могуће наћи сличне случајеве у кругу разлика међу варијантама других књижевних језика“ [Ивић 1990: 322, напомена] — истиче ПАВЛE ИВИЋ. „Док је јединство књижевног језика неоспорна чињеница“ — констатује Ивић, — „у вези с јединством српскохрватског дијалекатског простора (‛дијасистема’) има места за резерве, па и за сумње. Тако се, на пример, кајкавско наречје разликује од штокавског толико да би се могло говорити о два језика кад би за то постојали социолингвистички услови, нпр. кад би кајкавци имали посебну националну свест и посебан књижевни језик“ [Ивић 1990: 321, напомена]. Први, лингвистички дио Ивићеве констатације — да се кајкавско нарјечје разликује од штокавског толико да се може говорити о два језика — ми у потпуности прихватамо. Чак и ватрени поборници јединства хрватског или српског језика у другој половини XIX вијека из новокомпонованог језика искључују кајкавско нарјечје, па се грађа из кајкавских споменика у почетку не наводи ни у Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika Југославенске академије знаности и умјетности ЂУРА ДАНИЧИЋА и његових настављача. Ивићеву мисао треба дове сти до краја: као што се кајкавско нарјечје (етнички словињско) разликује од штокавског (етнички српског) тако да се, лингвистички гледано, може (ми бисмо рекли: мора) говорити о два језика, тако се и чакавско нарјечје (етнички хрватско) од претходна два разликује толико да се може и мора говорити о посебном језику. Други, социолингвистички дио Ивићевог тумачења — да нас одсуство посебне националне свијести и посебног књижевног језика кајкаваца спречава да говоримо о посебном језику — не можемо прихватити. Чакавски и кајкавски данас имају статус словенских књижевних микројезика, a на чакавском je написана и богата средњовјековна књижевност. Одсуство пуноправних и општепризнатих књижевних језика данас не би требало да утиче на лингвистички статус хрватског (чакавског) и словињског (кајкавског) језика. Па ни ширење хрватског етничког имена изван његовог матичног ареала не може бити доказ за негирање језичке посебности кајкаваца. Име Хрвати, као што смо видјели, кајкавци почињу да употребљавају тек у другој половини XVII вијека, дотле се њихова земља звала Словиње, а они сами Словињци. Српски (штокавски) и хрватски (чакавски) били су посебни дијалекти већ у позној фази прасловенског језика. Данас су то несумњиво засебни јужнословенски језици. Српски и хрватски се чак ни

150

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

генетски не своде на један језик или дијалекат. Полазећи од ових неоспорних чињеница о језичкој и етничкој посебности српске и хрватске компоненте, ми не одричемо постојање дуготрајног раздобља паралелног развоја штокавског и чакавског дијалекта (језика), њиховог међусобног језичког утицаја, па чак и неке врсте језичког савеза. Зато је и било могуће да се још у средњем вијеку хрватско етничко име примјењује и на неке сусједне икавске говоре. 2.2. Српски језик у Црној Гори и другим српским земљама. — Српски језик не треба одређивати етнички прешироко, али етнички прешироко се не смију одређивати ни сусједни словенски језици [види даље т. (1)]. Језичке (и етничке) границе савременог српског језика (и данашњег српског народа) треба одређивати са синхроног становишта [види даље т. (2)]. Треба лингвистички аргументовано (и политички недвосмислено) сузбијати покушаје заснивања новог „српског књижевног језика“ на периферним српским дијалектима [види даље т. (3)]. (1) Ако полазимо од најужег, али етнички тачног одређења етничких и језичких граница Срба, по којем је штокавско нарјечје заправо српски народни језик, не смијемо прихватати да су чакавско и кајкавско нарјечје дијалекти хрватског језика. Научно полазиште јесте да је хрватски језик само чакавски, али се он може назвати, с обзиром на сеобу хрватског имена на кајкавско подручје, старохрватски језик (такав назив се среће у старијој литератури), а кајкавско нарјечје је заправо огранак словеначког језика и његово је историјско име словињски језик, али се оно може назвати и новохрватски језик. Али то су два, а не један језик (иначе би тешко било бранити концепцију да штокавско нарјечје није и хрватско). Тачно је једино то да су се српски (штокавски), хрватски (чакавски) и словињски (кајкавски) налазили у некој врсти језичког савеза. (2) Од српског језика се одвојио македонски језик и приближио бугарском, али се с бугарским није изједначио. Зато је лингвистички неутемељено, а политички штетно, поистовјећивати одвајање македонског језика, чији је књижевни језик заснован на својој дијалекатској бази, с преименовањима српског књижевног језика. То поистовјећивање има за циљ да оправда преименовања српског језика по вјерској и територијалној основи: ако су се од великог руског језика

151

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

одвојили бјелоруски и малоруски (украјински), а од чешког словачки, зашто се не би од српског „одвојили“ хрватски, бошњачки и црногорски? Нису се „одвојили“, него је српски књижевни језик ијекавског изговора у Вуковој стандардизованој „редакцији“ — само преименован, па му свуда треба вратити његово етничко име. (3) Покушај заснивања новог „српског књижевног језика“ на косовско-ресавским српским говорима, које покушава да образложи локални писац Драгослав Михаиловић позивајући се при том на норвешке прилике, са два књижевна језика, није нимало безазлен и не базира се само на етнопатолошким предрасудама „састављача“ језика него је припремљен у кухињи оних сила које су у ХХ вијеку организовале серију геноцидâ над српским народом. 3.1. Српски књижевни језик. — Из лингвистичке чињенице да један књижевни језик употребљавају Срби све три вјероисповијести и да га прихватају етнички Хрвати и Словињци изводи се неоправдан закључак да тај књижевни (стандардни) језик треба звати српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски језик. Такав став нема никаквог лингвистичког оправдања. Он се додуше и не заснива на науци, него на политици, и то на политици која је штетна за све народе који су у питању (корисна је ваљда само за интересе Ватикана). Наиме, и Вукова верзија српскога књижевног језика, и данашње обје поларизоване варијанте (загребачка и београдска), заиста представљају један књижевни језик, али је тај књижевни језик створен на основи српског народног језика, па је његово једино исправно име: српски књижевни језик. Хрвати су у XIX вијеку прихватили српски језик у нормативном руху ВУКА КАРАЏИЋА уз извјесне корекције. ЈЕРЕМИЈА Д. МИТРОВИЋ указује шта је о овом питању мислио ЉУДЕВИТ ГАЈ, који је 1836. у Хрватској промијенио језик и правопис: „Док је Гај 1852. на краће време био ван Загреба, као уредника његових новина [Народне новине – Р. М.] заменио га је млади Анте Старчевић. Тако је без Гајева знања у новинама објавио свој напис против Срба, иако је само годину дана раније молио српску владу да га прими за професора Лицеја у Београду. Чим се вратио у Загреб, Гај је у уводном чланку у својим новинама у броју од 4. новембра, крупним слогом, осудио овај Старчевићев поступак. Поред похвале језика Срба, Гај је изјавио да су Хрвати ‛пригерлили (пригрлили)’ тај језик“ [Митровић 1989: 37]. Данашњи хрватски лингвисти покушавају да историју „свог“

152

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

књижевног језика доведу бар до XVII вијека. У том немају успјеха: и у то вријеме књижевни језик се покушава створити на српској језичкој основи. Говорећи о граматици БАРТОЛА КАШИЋА из 1604. године (Grammatica linguae illiricae) ВАТРОСЛАВ ЈАГИЋ каже: „То је граматика народног српског језика, средњег између штокавизма и чакавизма […]. Већ 1636. године у Загребу прихватају тај језик, који су назвали најприје илирски, а затим и хрватски. Али у суштини то није ништа друго него српски народни језик“ [Јагић 1988: 81]. Дијалекатску припадност Кашићеве граматике Јагић није прецизно одредио: ријеч је о штокавском нарјечју са икавским рефлексом јата и са извјесним чакавским елементима (Ивић). Занимљиво је за наше питање и мишљење њемачког слависте АУГУСТА ЛЕСКИНА, једног од првих странаца који су прихватили двочлано име српскохрватски језик. У својој познатој Граматици српскохрватског језика Лескин каже: „Није могуће ни за прошло вријеме ни за данашње повући границу између двају нарјечја старог хрватског и српског племена. Уз то у XIX вијеку становници заједничке језичке области употребљавају једно у суштини српско нарјечје у књижевном језику. Али тај књижевни језик се у дијелу Хрватске што се налази сјеверније од ријеке Купе, који не спада као такав у српскохрватску језичку област, назива просто хрватски (хр̀вāтскӣ јèзик), у насловима школских граматика, на примјер Граматика хрватског језика, при чему се никада не подразумијева граматика тога нарјечја, а у научним радовима хрватски или српски језик“ [Leskien 1914: XX]. Данашњи покушај стварања тзв. хрватског књижевног језика на српској дијалекатској основи и српској књижевној традицији, при чему се одредба хрватски користи и у научним радовима (тачније: у радовима са научном претензијом), можемо окарактерисати као јалов посао. Тзв. хрватски књижевни језик није ништа друго до западна варијанта српског књижевног језика. 3.2. Српски књижевни језик у Црној Гори и другим српским земљама. — Kао својеврстан одговор на концепцију изложену у књизи Ћирилица на раскршћу векова [види т. 3.1] појавио се програм протјеривања ијекавице из српског књижевног језика [види даље т. (1)] како би се ослободио простор за преименовање српског језика по вјерском [види даље т. (2)] и територијалном принципу [види даље т. (3)].

153

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

(1) Програм протјеривања ијекавице из српског књижевног језика покушао је да образложи ПАВЛЕ ИВИЋ, на Другом конгресу српских интелектуалаца (23. априла 1994. у Београду), који је очито само због тога био и заказан. Одлука о „језичком уједињењу“ требало је да буде лингвистичка потпора Дејтонском споразуму, који је састављен у четири варијанте, од којих је једна на енглеском, а три на српском, али се српским у том споразуму сматра само екавски ћирилички текст, док се два ијекавска латиничка текста третирају као „хрватски“ и „босански“. На Конгресу је програм био и оспорен, али је требало пола деценије жестоког рата за српски језик и правопис да би се он коначно и практично одбацио. Ток те борбе за ијекавицу одражен је у ауторовој књизи Нови Рат за српски језик и правопис [Маројевић 2001]. Мериторна оцјена рада Другог конгреса српских интелектуалаца и позицијâ које смо на том скупу заступали Павле Ивић и ја дата је у студији ПЕТРА МИЛОСАВЉЕВИЋА, објављеној у часопису Слово, и из ње ћемо навести два одломка: 1º »Десило се, међутим, нешто непредвиђено. Реферат Павла Ивића, који је сасвим јасно ишао у смеру наметања екавице као језичког стандарда за српски народ, наишао је на полемичку реакцију прво русисте Радмила Маројевића, а затим и других учесника скупа. Тако се десило да је у први план Конгреса избила несагласност око стандардизације српског језика. Тези Павла Ивића о томе да Срби треба да граде српски језички стандард само на екавици супротставили су се сами ијекавци. Поред Маројевића, који је ијекавац (рођен је у околини Никшића), исту тезу су заступали Црногорац Бранко Поповић, Херцеговац Жарко Ружић и Србијанац Тиодор Росић (рођен је у Рашкој области). Павла Ивића су подржавали лингвисти из његовог круга: Бранислав Брборић, Слободан Реметић, Светозар Стијовић и други. Скуп није ни потврдио нити одбацио тезе Павла Ивића. У Резолуцији нема ни речи о овом проблему о којем су се на Конгресу укрстила копља. Последња реченица ове Резолуције гласи: „Јединственој држави српског народа нема алтернативе“. Показало се да има и да је морало бити. / Концепција о српском језику коју је на Конгресу заступао Радмило Маројевић најпре је изложена у његовој књизи Ћирилица на раскршћу [вeкoвa] (1991). Она је сагласна са концепцијом Вука Караџића, Стојана Новаковића, Љубомира Стојановића, па и самог Ивића из књиге Српски народ и његов језик (1971). Маројевићева концепција је изникла из српске филолошке | традиције. Она је уграђена и у идеје Покрета за обнову србистике и Слова о српском језику (1998). Професор Маројевић има неспорне

154

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

заслуге што је ту концепцију у пресудном тренутку обновио и поткрепио речима и аргументима; показао се на делу и као одговоран научник и као одговорно политичко биће« [Милосављевић 2008: 76–77 (знак | указује на прелазак на сљедећу страну у цитатима)]. — 2º „[…] Овај скуп [је] на неки начин био преломан догађај у новијој српској историји која се тиче филолошких питања. Оно што се после дешавало показује да је на овом скупу исправнији став имао проф. Радмило Маројевић него академик Ивић. Било би по Србе трајно лоше да су Ивићеви ставови добили неподељену подршку. / Моја прича показује да је у Републици Српској једно време стварно била на делу Ивићева концепција (јесен 1993 – почетак 1998). Али и да је ова концепција одбачена као лингвистички и политички неоправдана. Лингвистички тим који је у означено време подржавао Ивићеву концепцију, наставио је и после овог пораза да држи све конце у националним научним и просветним институцијама у Србији. То је и | један од разлога што је ситуација у којој се данас налази српски језик (а посредно и српски народ), и даље замућена“ [Милосављевић 2008: 84–85]. Треба још истаћи да је парола о „језичком уједињењу“ око екавице била својеврстан одговор на реформу ћирилице коју је писац ових редова образложио у књизи Ћирилица на раскршћу векова [види т. 4.1], а којом се уз помоћ графеме „јат“ повезују у писању екавски и ијекавски изговор. (2) Програм преименовања српског књижевног језика по вјерској основи огледа се у покушају конституисања тзв. хрватског књижевног језика не само за Србе католике него и за Хрвате (чакавце) и Словињце („кајкавце“), који су сви католици. Тај књижевни језик није ништа друго него западна варијанта српског књижевног језика, као што смо га назвали у цитираној књизи из 1991. године, односно загребачка варијанта српског књижевног језика, како је он именован у Слову о српском језику (1998). До промјене у имену дошло је због тога што се у међувремену „испилио“ нови књижевни језик, који су у Сарајеву (стварно у Ослу) назвали босански, а у Београду (прва одлука Одбора за стандардизацију српског језика под предсједништвом Павла Ивића) признали га као бошњачки. Та разлика је условљена покушајем окупационих власти да претворе територију Босне и Херцеговине у унитарну, несрпску државу, у којој би службени „језик“ био назван по првом дијелу имена државе, док би се само у Србији и даље спроводио програм растакања српског књижевног језика на вјерске „језике“.

155

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

(3) Програм преименовања српског књижевног језика по територијалној („државној“) основи огледа се у покушају да се тзв. црногорски језик, који није ништа друго него јужна, подгоричка варијанта српског књижевног језика, наметне двотрећинској већини словенског (тј. српског) становништва у Црној Гори, која се на попису изјаснила да јој је матерњи језик српски, и у покушају да се тзв. босански језик (југозападна, сарајевска варијанта српског књижевног језика) наметне и хришћанском (православном и католичком) становништву Босне и Херцеговине. Већ дводеценијску „традицију“ има покушај да се тзв. хрватски књижевни језик наметне и православним Србима у тој републици (о том покушају види у чланку Хрватски књижевни језик и његови језико(м)творци [Маројевић 1991: 102–115]). 4.1. Српско писмо. — Полазећи од тога да је национално писмо темељ сваке националне културе, као што је народни језик основа националног бића свакога народа, ми дефинишемо (српску) ћирилицу, на првоме мјесту, каo cрпско национално писмо и као знаковни израз српске културе. Она је то била током читавог периода историјског постојања српског народа, од првих писаних споменика до ових написаних слова, и даље ка своме бесконачноме циљу, као драгуљ у мозаику свјетских култура и препознатљив биочуг у њиховоме историјском трајању. И данас је ћирилица српско национално писмо, и поред поодмаклог процеса латинизације српске културе, и за њу се и данас везују, индивидуално и колективно, сви они који су свјесни своје српске припадности. Вукова верзија српске ћирилице, коју ми данас у основи примјењујемо, као писмо и као правописни канон, јесте несумњиво фонетско писмо. Оно се заснива, као што је познато, на двосмјерном кореспондирању слова као посебног графијског знака са гласом као акустичком и артикулационом цјелином. При том се глас посматра као нешто што је заједничко (средње) у говору и изговору, као неки инваријант, али фонетски инваријант. У нашој лингвистици се овај фонетски инваријант често проглашава за фонему, што је, по нашем мишљењу, потпуно погрешно. Ми сматрамо да писање претплата, ђевабџиница, стамбени, женски род слатка и сл., ијекавских облика лијеп, љепота и др. није фонемско него фонетско. Српско писмо се, ипак, може посматрати као фонемско писмо, најприје зато што се фонетско писање врло често подудара са фонемским записом, а затим и зато што је у неким

156

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

случајевима прихваћено фонемско писање (историјски, представа, градски и др.) као корекција фонетског принципа, који је у основи нашег правописа и наше азбуке. У посебној расправи, која је објављена у књизи [Маројевић 1991: 177–188], ми смо изнијели предлог функционалне доградње српске ћирилице. И он се своди, с једне стране, на увођење у српске писане текстове слова Щ, щ, које би имало фонетску вриједност у записима дијалекатског говора, а у ономастичким ликовима и фонетску и фонемску, с друге стране, на враћање у српске писане текстове слова Ѣ, ѣ („јат“), које би имало фонемску вриједност у општој верзији српскога писма и у ијекавској верзији српскога изговора. То значи да ми полазимо од нове, фонолошке интерпретације ијекавских рефлекса јата и српског језика у цјелини. Увођење јата значило би, у културноисторијском погледу, коначно уједињење српске културе, стварање заједничког писма за Србе екавце и ијекавце (што може бити само од користи за јекавце и икавце), и, у филолошком и лингвистичком погледу, још једну фонолошку корекцију српске ћирилице као фонетског писма. Наведена, и у поменутој расправи образложена, функционална доградња ћирилице била би од опште користи — и за српску културу и за српску науку (лингвистику и филологију). Латиница се (наравно: српска латиница) — у књизи [Маројевић 1991: 174–175, 188–190] — посматра као српско алтернативно писмо. А то значи као писмо за посебне и допунске потребе и за посебну (католичку) популацију. Ми смо предложили, и у посебном прилогу образложити (види закључни рад у књизи), реформу српске латинице, која се своди, с једне стране, на коначно елиминисање праксе да се са два знака (слова) обиљежава један глас и једна фонема и, с друге стране, на праћење функционалне доградње ћирилице. Тако би два српска писма била двосмјерно конвертибилна за све словне знакове и за арапске бројеве. Васпостављање ћирилице као српског националног писма у српској држави и у српској култури — по принципу: ћирилица свуда и на сваком мјесту гдје се записује српски језик, српска топонимија и антропонимија — значило би свођење латинице на ону употребу која одговара њеном мјесту у српској култури (као алтернативно писмо које сви писмени Срби знају написати и прочитати). Васпостављање ћирилице као српског националног писма и као писма у званичној и јавној употреби у српској држави (у свим њеним федералним јединицама) не значи никако — тиме смо уводно поглавље за поменуту

157

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

књигу завршили — протјеривање латинице ни из културе ни из свакодневне комуникације Срба и грађана њихове државе. 4.2. Српско писмо у Црној Гори и другим српским земљама. — Kао својеврстан одговор на концепцију изложену у књизи Ћирилица на раскршћу векова [види т. 4.1] појавио се програм тобожње заштите ћирилице [види даље т. (1)], подгријаван тезом о латиници као хрватском писму које је створио Људевит Гај [види даље т. (2)]. Истовремено је вршена даља латинизација српске културе [види даље т. (3)]. (1) У Новом Саду дјелује удружење „Ћирилица“ чији је предсједник новинар ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ, а идејни устројитељ пензионисани универзитетски професор ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ. Удружење је формирано како се не би оствариле културноисторијске поставке о (српској) ћирилици као српском националном писму и (српској) латиници као српском алтернативном писму [види т. 4.1]. Декларативни циљ Удружења је заштита ћирилице, а стварни му је задатак да све што је објављено латиницом искључи из српске и премјести у хрватску (или неку другу) књижевност и издаваштво. Посљедњи вапај тога Удружења је крокодилско плакање над чињеницом да се и у посљедњем издању Правописа Матице српске, који је иначе штампан ћирилицом, опет наводи и абецеда, тј. што се, у неколика реда, даје и латинички списак слова! (2) Већ је ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋ у Првом Српском буквару [Караџић 1827], на другој непагинираној страни, навео два српска алфабета (ALPHABETI SERBICI), ћирилички (у рубрици Serbic.) и латинички (у рубрици Illyr.), с писмима других европских народа (чешким, пољским, мађарским, њемачким, италијанским, француским и енглеским) у паралелним рубрикама, док је поређење српске ћирилице с руском дао на сљедећој страни, у рубрици ДЛЯ РУССКИХЪ. To je рeфoрмисанa српска латиница која је, у свакој појединости, била до скора у употреби (на примјер, на писаћим машинама), а само у једном детаљу је коригована (умјесто диграма dj данас се користи графема đ, коју је опет први примијенио ЂУРО ДАНИЧИЋ у првом дијелу Rječnika JAZU (дотле је Даничић користио у истој вриједности диграм gj, на примјер у првом тому Rada JAZU). Заслуга је ПЕТРА МИЛОСАВЉЕВИЋА што је (најприје у књизи Српска писма) доказао и показао да није ријеч о „гајевици“ нити о хрват-

158

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ској латиници, него о реформисаној српској латиници коју је у српску писменост и културу увео Вук [Милосављевић 2006]. (3) Латиница је први пут у Црној Гори уведена (не рачунајући писменост Срба католика у Боки) за вријеме аустро-угарске окупације у првом свјетском рату, други пут — током италијанске окупације у другом свјетском рату, па је и данашње наметање латинице знак културне (и сваке друге) окупације и метод денационализације (нешто слично се дешавало и са именом језика [види Прилог]). Зато, и поред тога што је и латиница српско писмо, православни Срби се морају борити за своју ћирилицу као елементарни израз слободе и националног достојанства, у складу с принципима који су у овом раду изложени. ПРИЛОГ

СAOПШТЕЊЕ Учесници Међународног научног скупа „Први српски устанак у Црној Гори и Херцеговини и хришћанска Европа (1804–1813)“ указују да је Уставом Републике Црне Горе тачно именован језик већинског становништва Црне Горе („српски језик ијекавског изговора“), да је српски књижевни језик ијекавског изговора засновао Вук Стефановић Караџић на темељу херцеговачких говора који се данас налазе у саставу Црне Горе и у складу са стањем у другим црногорским говорима и да нема никаквог основа, кршећи устав и потирући науку, наметати народу обезличени и бесмислени назив „матерњи језик“ са његовом даљом деградацијом у политичко-идеолошке варијанте. У нововјековној историји Црне Горе ово је трећи покушај да се преименује српски језик у безимени „матерњи“: први пут је то учинила аустроугарска окупаторска власт (1916–1918), а други пут италијанска окупаторска власт (1941–1943). Оваква врста злоупотребе језика у дневнополитичке сврхе нечувена је у Европи. Зато као одговорни људи од науке очекујемо да ће Министарство просвјете и науке Црне Горе одмах одустати од овог безумног експеримента, а тиме и од вршења насиља над науком и језиком, над просвјетним радницима и ђацима, као и над самим народом и његовим достојанством. Острог–Подгорица, 8–9. октобар 2004.

159

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ЛИТЕРАТУРА Ivić 1969: P. Ivić. O značenju izraza lingua seruiana u dubrovačkim dokumentima XV–XVIII veka. – Зборник [Матице српске] за филологију и лингвистику, књ. XII, Нови Сад, 1969. Ivić 1986: P. Ivić. Nauci trebaju činjenice, a ne emocije. – Jezik, Zagreb, 1986, XXXIII, br. 3. Ивић 1990: П. Ивић. О језику некадашњем и садашњем. Београд–Приштина, 1990. Јагић 1988: В. Јагић. Предавања из 1884/1885. године Отношение славянских наречий к церковнославянскому языку, дио Сербский язык са посебном пагинацијом, 17. Цит. по: П. Пипер. Непознате свеске универзитетских предавања Ватрослава Јагића. – Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, 1988, бр. 35. Kaрaџић 1827: Први Српски Буквар. Написао Вук Стеф. Kaрaџић. У Бечу, 1827. [Фототипско изд.: Бања Лука, 2007]. Караџић 2007: Вук Стефановић Караџић. Срби сви и свуда. – Слово, Никшић, новембар 2007, IV, бр. 15–16, с. 189–201. Leskien 1914: Grammatik der Serbokroatischen Sprache. Von A. Leskien. 1. Teil: Lautlehre, Stammbildung, Formenlehre. Heidelberg, 1914. Маројевић 1991: Радмило Маројевић. Ћирилица на раскршћу векова: Огледи о српској етничкој и културној самосвести. Горњи Милановац – Београд, 1991. Маројевић 2000: Радмило Маројевић. Српски језик данас. Београд, 2000. Маројевић 2001: Радмило Маројевић. Нови Рат за српски језик и правопис. Београд – Подгорица – Бања Лика, 2001. Митровић 1989: Ј. Д. Митровић. Хрватско-српска застава. – НИН, 12. фебруар 1989, бр. 1989. Милосављевић 2006: Петар Милосављевић. Реформа латинице Вука Караџића. – [У књизи:] Петар Милосављевић. Српска писма. Бања Лука – Београд, 2006, с. 395–427. [Прештампано у књизи:] Српско питање и србистика. Документи и коментари: Зборник радова 2. Приредио Петар Милосављевић. Бачка Паланка – Ваљево, 2007, с. 103–135. (Србистика/Serbica. Ванредни број). Милосављевић 2007: Петар Милосављевић. Идеје југословенства и српска мисао. Ваљево, 2007.

160

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Милосављевић 2008: Петар Милосављевић. Шта се десило на Другом конгресу српских интелектуалаца. – Слово, Никшић, април 2008, V, бр. 18, с. 75–85. МУИ 1871: Проектъ устава Общества для вспомоществованія южнымъ Славянамъ. – Московскіе университетские извѣстія, 1871, № 4, с. 14–15. Петар I Петровић-Његош 1951: Пјесме Петра I Петровића Његоша. За штампу средио и предговор написао Трифун Ђукић. Цетиње, 1951. Петaр II Петровић-Његош 1951: Петар Петровић Његош. Писма. I: 1830–1837. Београд, 1951. (Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Књига седма). Трубачев 1985: О. Н. Трубачев. Языкознание и этногенез славян. V. – Вопросы языкознания, Москва, 1985, № 4.

161

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Др Божидар М. Бојовић

Научном анализом до националног консензуса Крупан сте задатак поставили себи, часна господо из Српског народног вијећа. И велику одговорност сте прихватили иницирањем овог савјетовања. И ма колико се, у овом времену безнађа, наметао утисак да се и на овом окупљању нема шта ново рећи, јер је све давно речено, ипак, не може Вам се оспорити часна намјера да од сиве масе (еминенције медијане) свога, угроженог народа тражите мишљење за излаз из тешке ситуације. И на самом почетку обраћања, бићу децидан. Ма колико ова замисао била оправдана и часна, било би наивно очекивати да се са овог скупа понуди решење. Излаз из тешке ситуације у којој се налази српски народ, не само у Црној Гори, него на свим просторима етничког постојања, тражи озбиљан , научни, аналитички приступ узрока и последица нашег страдања. Једино, озбиљним , научним , методолошки разрађеним приступом може се доћи до разумног решења. А за тако нешто је потребно вријеме, озбиљност и одговорност. И изнад свега национални консензус и међусобно повјерење оних који на таквом пројекту раде. Свако исхитрено решење, па било вођено емоцијама или нечијим потребама, може да има погубне последице. Од безброј таквих промашаја, подсјетићу на онај који је генерисао наша садашња и будужа страдања. Подсјетићу да је непромишљеним исхитреним прихватањем референдума изгубљена држава. А да се тако одговорном питању пришло са више озбиљности, одговорности и реалним сагледавањем потенцијалних могућности оних који су је политички бранили, не би се десила највећа трагедија која може да задеси један народ - да остане без државе. Морам подсјетити на неодговорност и неозбиљност оних појединаца у политици, које смо упозоравали да ћемо изгубити

162

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

државу, ако прихвате референдум под тоталитарноим Ђукановићевим режимом. А када се изгубила држава, јасно је да су на реду и језик, и писмо, и вјера. Процес асимилације је потреба да се затру трагови недјела оних који су их починили. И да се клонирају конвертити који ће уништити последње трагове своје изворности. Нажалост, наше страдање и наша трагедија далеко су дубљи и већи него што се мисли. На сцени је процес аутодеструкције, највеће пошасти која може да задеси људски организсм и народ. Као што се при овом процесу, код човјека на ћелије сопственог организма стварају антитијела која доводе до њиховог уништења, тако у аутодеструкцији народа, они његови дијелови који су били персонификација идентитета постају генератори самоуништења. Само процес аутодеструкције може генерисати такве конвертите, какви су креатори страдања српског народа у Црној Гори. И само конвертити настали процесом аутодеструкције могу нанијети толико зла и страдања своме државотворном народу. Конвертити који су на леђима српског народа узјахали и узлетјели до неслућених политичких и економских висина. У времену када процес аутодеструкције разара биће српског народа у Црној Гори, без духовне обнове нема оздравqења. СПЦ и Митролопија Црногорско-Приморска треба да буду стожер духовног, националног окупљања и јединства. И у овом монету та снага је кумулирана уз њих. То се најбоље види на Бадње вече, Српску нову годину и Васкрс и друге манифестације иза којих, појединачно не стоји нека од политичких странака. Када би та енергија била преточена у еквивалентно политичко испољавање, страдања не би било, бар не у овој мјери, а интерес и права српског народа у Црној Гори би се бранила са више успјеха. Политичко усмјерење те снаге мора се кретати у једном правцу, вођено једном политичком странком која ће слиједити национални консензус. Такво политичко јединство са уједињењем свих српских странака у Црној Гори је императив који не трпи одлагања. Мора се прекинути са толеранцијом ситних политичких калкуланата који ту енергију растачу. Они који су изгубили државу, изгубили су и политички и народни кредибилитет. На овом скупу чуће се сигурно нових идеја и виђеwа. Биће појединачних искри и мудрих виђења, али то не може бити зубља која ће освијетлити пут којим треба да се изађе из тешке ситуације. Питање, које се намеће на овом скупу, да ли српски народ треба да прихвати статус националне мањине у држави коју је једини створио, сувише је

163

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

озбиљно и одговорно да би се преко кољена решавало. Тим прије што се на ово питање намеће ништа мање значајно контрапитање - да ли је национална припадност важнија од мјеста и државе у којој се живи. На Вама је, часна господо из Српског народног вијећа, да саберете искре и мудра виђења са овог скупа, да иницирате тим мериторних и одговорних који ће радити на изналажењу решења за питање које се поставља на овом скупу. Озбиљном, мултидициплинарном, научном анализом узрока и последица страдања српског народа у Црној Гори, треба да се искристалише научно и политичко решење. Са тако дефинисаним приступом треба организовати расправе, на оваквим или сличним скуповима, у рационалном тајмингу. А онда, тако усвојено решење треба да има снагу националног консензуса.

164

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Мр Часлав Д. Копривица

Српство у Црној Гори између конституисања и маргинализовања Конституисање српскога бића у Црној Гори и његово (само)репрезентовање се не може сводити само на партијско-политичко питање – јер обим, дубина и посљедице овога склопа у доброј мјери превазилазе границе политичкога и политичности. С обзиром на ту околност партијско-политички чинилац, тачније сви вјеродостојни и аутентични заступници воље већине „Срба“56 у Црној Гори не могу, 56

Ријеч „Србин“ пишемо под наводницима када имамо у виду људе који су се изјаснили и/или се и даље изијашњавају као Срби, што је, по нашој оцјени, номинално-аутоперцептивно питање, док у стварности на подручју територије Републике Црне Горе живе само двије етничке скупине – Срби и Шиптари/Албанци – при чему је од првих, због вјерске, културне, а напослијетку и политичке, те националноидеолошке нехомогености настало неколико скупина које се у „националном“ смислу декларишу као „Срби“, „Црногорци“, „Муслимани“, „Бошњаци“ и „Хрвати“. Овако изјашњавање, тачније „противизјашњавање“ некадашњих Срба, који су се оваквим оптирањем приклањали новим (новоизумијеваним) или постојећим, али етнички дистинктним националним идентитетима, представљало је чин националне конверзије, са циљем самоудаљавања од своје изворне етничке припадности. Ипак, ни овај феномен не може бити посматран на јединствен начин, јер док је суштинска црта (само)похрваћивања Срба-римокатолика, односно „(само)муслиманизовања“ Срба-муслимана превасходно ограђивање од изворног српског идентитета, ствар код изјашњених „Црногораца“, још увијек, у том погледу није једнозначна, тако да међу њима има не само оних чије су националноидеолошке позиције изразито антисрпске него и оних који се сматрају веома блиским „Србима“, односно који се сматрају и „Србима“. До када ће се задржати оваква неразнородност међу „Црногорцима“, то се у овом тренутку тешко може предвидјети, али је појавом сепаратистичкога покрета у Црној Гори, те посебно након правнополитички крајње сумњиве сецесије, примјетан тренд потискивања српске самоидентификације и самоперцепције код многих од изјашњених „Црногораца“.

165

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

а заправо и не треба да покушавају да на себе преузимају цјелину овога задатка. Да будемо јасни, овим нипошто и ни на који начин не предлажемо политичко демобилисање „политичких Срба“57, односно српских и просрпских странака у Црној Гори – напротив! – већ само износимо став да се борба за очување, одбрану и унапрјеђивање српства у Црној Гори мора водити (упоредно и допуњавајуће) на два поља – страначком и нестраначком, путем нових облика друштвеног организовања које не би подразумијевало само добру мрежу невладаних организација него и јединствено политичко субјективизовање српскога националног тијела у Црној Гори. На тај начин би било осигурано остваривање сталног, од омјера партијске снаге независног друштвеног утицаја аутентично српског чиниоца у Црној Гори, што би, између осталога, увијек била добра основа за његовог коришћење и у политичком смислу. Тренутна ситуација је, међутим, другачија, јер ако се оставе по страни српске и просрпске политичке странке, те епархије Српске православне цркве (СПЦ) – која је, у својем домену, релативно гледано, можда постигла и највише, утицај (про)српских удружења грађана, те политичких и културних организација је минималан. Но, док год се оно српско у Црној Гори, које је културно-национално-идентитетскоправно-економско-субјекатско питање буде фактички изједначавало са оним политичким српским (са (про)српским странкама) – јер су ту странке, за сада, поред епархија Српске православне цркве једини заступници црногорскога српства – дотле ћемо бити суочени са сљедећим околностима: 1) Српски чинилац у Црној Гори ће бити изложен озбиљној и заправо тешко одбрањивој оптужби за изједначавање политичкога и националнога. Такво изједначавање је недопустиво, по интереса/е српства у Црној Гори је штетно, а на дужи, или чак можда на средњи рок, може да доведе у ситуацију у којој евентуално незадовољство дијела „српских“ бирача тренутном констелацијом у (про)српском политичким блоком њих може да наведе и на одустанак од српске самоидентификације (не само политичке него и националне), или макар на 57

То су они грађани Црне Горе који се не само изјашњавају као „Срби“ него и оптирају за оне странке које су јасно биле опредијељене за заједничку државу Црне Горе са Србијом, а које евентуално и данас тако нешто заступају. Ову дистинкцију је неопходно увести стога што, иако малобројни, а од дукљанских власти махом у декоративно-манипулативне сврхе употребљавани, заиста постоје људи који се изјашњавају као „Срби“, а који гласају за оне „суверенистичке“ странке.

166

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

њено пасивизовање.58 2) Док год се српство не буде субјективизовало у надстраначком смислу (а натполитичко субјективизовање је најбољи начин да се остварује трајни друштвени утицај – укључујући чак и онај политички – независно од тренутнога односа снага на политичкој сцени), дотле ће једини облик његове заштите бити онај који ће српске и просрпске странке моћи да пруже путем институција система Републике Црне Горе. То у пракси значи да док год власт буду имале дукљанске странке и док год се они према српству и према „Србима“ у Црној Гори буду односили онако се сада односе, и док год истинска политичка опозиција у реалном политичком одлучивању у Црној Гори, вољом антидемократског, а у извјесним аспектима и тоталитарног режима, буде имала споредну улогу, дотле ће и степен и обим заштите српскога идентитета и изјашњених „Срба“ у Црној Гори бити миноран и крајње недостатан. Још више, будући да се с обзиром на текуће политичке, економске и друштвене трендове у догледно вријеме не може предвидјети смјена власти у Црној Гори, то би значило да би остајањем само на нивоу политичке репрезентације српство у Црној Гори (и у смислу идентитета и културе и броја оних који се тако изричито изјашњавају) и даље било изложено непрекинутом притиску, што би у перспективи могло да доведе до смањивања броја присталица српских и просрпских странака, чиме би и оне саме могле додатно да изгубе на друштвеном утицају. Институционално-правна борба за колективна права Српске националне заједнице је вјероватно једини алтернативни начин за борбу за српска права у Црној Гори у ситуацији када једна крајње недемо58

На ово се може добити (чак је и прилично вјероватан) коментар: „Такви нам ни не требају!“. Но на то ваља рећи да је он недопустив, прво стога што нам у оваквој ситуацији заиста сваки глас и свака помоћ пуно вриједи, једнако као што се треба присјетити својевременога „србовања“ многих од садашњих „љутих“ Дукљана. Обје околности указују на упечатљиву идентитетско-конвертитску црту код црногорских Срба – што, међутим, не треба тумачити једнострано као склоност „Срба“ да одустану од својега српства, већ се то може очекивати и код оних Срба који су у неком тренутку ријешили да престану да то буду, тј. да постану не-„Срби“. Ако се имају у виду размјере нацоналнога конвертитства црногорских Срба у данашњем времену, тада се може закључити да се уставно-правно, а тиме и државотворно редефинисање Црне Горе – што, увијек ваља држати у свијести као крајњи циљ свих напора српског чиниоца у Црној Гори, не може остварити уколико се у неком повијесном тренутку не појави тренд реконверзије, тј. повратка данашњих несрпских, односно антисрпских „Црногораца“ на свој изворни српски идентитет.

167

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

кратска власт не жели да Србима призна било каква права и када Србе – и појединачно и колективно – систематски притиска и шиканира. Да је природа владавине у Црној Гори не „демократска“ него елементарно људска, не би било потребе за тражењем алтернативних образаца заштите, јер би се сходно снази српског политичкога корпуса такорећи подразумијевало да „политички Срби“ у Црној Гори у уставноправном смислу имају конститутивну, а у политичком незаобилазну улогу у одлучивању о темељним питањима Црне Горе.59 Но како то није тако, тада ни хипотетичко освајање 49% гласова грађана Црне Горе Србима вјероватно не би донијело никакав суштински бољитак – уколико српске и просрпске странке у Црне Горе на неки начин не би могле да образују власт. 3) Коначно, нека нам у склопу овога извођења буде дозвољена најкраћа могућа историјска парабола. Као илустрацију за то у којој мјери може бити погрешно и погубно идентификовање националног и политичког може да нам послужи грешка СПЦ, која је након Првог свјетског рата махом била почела да заступа својеврсну идеологију идентификовања вјерскога и националнога. Међутим, примјеном става Ко није православац, није ни Србин – свакако и уз одлучујуће, неповољне, посљедице настале доласком на власт комуниста, скупа са сјећањем на искуство геноцида у Другом свјетском рату којем су били изложени само православни Срби – временом се дошло до тога да је овај програм/поклич у једном значајном дијелу постао самоиспуњавајуће пророчанство, јер је „ускоро“, тј. након неколико деценија, заиста преостало мало Срба-неправославаца који су се изјашњавали, а затим уопште и „осјећали“, као Срби. Тако би, по аналогији, и у Црној Гори могло да се догоди да ако се тврди ко не гласа за српске и просрпске странке није Србин, да они који не гласају за српске, односно просрпске странке временом заиста и престану да се сматрају „Србима“.60 59

60

Ово запажање, наравно, спада у димензију (не само граматички) иреалнога, стога што да је заиста било икаквих елемената за елементарно уважавање већинске воље православног (дакле, историјски гледано државотворног) дијела становништва Црне Горе, до њенога отцијепљења не би ни дошло. (Користити ријеч „независност“ за описивање данашњега стања на територији Црне Горе је више него гротескно и крајње неумјесно, па стога и ми, са своје стране, избјегавамо да то чинимо.) Иначе, резултати избора и пописа указују на то да има доста изјашњених „Срба“ који су гласали или су временом почели да гласају за несрпске„суверенистичке“ странке – било да су режимске, било да су опозиционе. (Треба се само присјетити феномена Медојевићеве странке, који је своје

168

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Посматрано из угла тренутне ситуације, у којој се у знатној мјери (мада не и искључиво) преклапају национална идеологија и страначко-политичка припадност/склоност, настојање на оваквом разграничењу може изгледати сувишно и нереалистично. Ипак, даљим протоком времена, те евентуалним диференцирањем политичког крајолика Црне Горе, који, свакако, може да захвати и српско-просрпски политички блок, може доћи и до појаве, рецимо, независној Црној Гори лојалнога политичкога „српства“ (ако то чак можда већ и није у изгледу), тј. појаве и оне политичке оријентације чији крајњи циљ не би било уједињење Црне Горе са Србијом, а евентуално и с осталим српским државама/територијама. Осим тога, имајући у виду у Европи владајућа, либерална схватања, ни због спољњег чиниоца (али не само због њега!) не би било ни згодно ни мудро да се врши – било прећутна, било изричита – идентификација етничко-националнога и политичкога, већ треба оставита простора, макар у тренутним околностима дјеловало да је тако нешто нереално, или да тако нешто може бити само исфингирано и неаутентично, да изјашњени Срби у политичком смислу могу бити и „суверенисти“. Коначно, и унутрашњеполитички посматрано, стратегијом развргавања идентификовања националнога и политичкога, за шта би се простор могао отворити друштвеним субјективизовањем црногорских „Срба“, био би успостављен „мост“ (којега сада нема) ка оним „Србима“ (или макар према онима који би под повољнијих друштвеним околностима могли тако да се изјасне) који из страха или због привилегија оптирају за тренутно владајуће странке. На тај начин би био отворен простор за њихово касније (под повољнијим друштвеним присталице махом нашао међу онима који су се на референдуму 2006. изјаснили за заједничку државу.) Дакле, већ сада постоји фактичко стање које не оправдава изједначавање политичке опције и националне идеологије, што, узгред буди речено, има за посљедицу да је већина странака и (про)српскога и суверенистичкога блока умјесто политичке углавном има само националну идеологију, што их у неком смислу чини недовршенима, а у перспективи и рањивима не неке евентуалне промјене у којима би их мањак политичко-идејне утемељености учинио превазиђеним. Можда најупечатљивији примјер за то тренутно представља Социјалдемократска партија Црне Горе која умјесто, рецимо, неке благе национално-државне идентификације, или чак националне индиферентности, гаји изразити србофобни шовинизам, док се трагови социјадемократске идеологије у наступима (а и у понашању) њених челних људи не могу препознати ни у најблажим траговима.

169

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

околностима) враћање и у корпус „политичкога српства“ Црне Горе. Ово је посебно значајно стога што у ситуацији тренутне владавине преоптерећено-октроисаних идентификација („Црногорац“ = суверениста = присталица „ЦПЦ“ = патриота/ „Србин“ = униониста = вјерник СПЦ = петоколонаш), које је, по већ виђеном и потврђеном обрасцу стварања хрватске и муслиманске нације, наметнуо дукљански режим, и које, због тога што он има неконтролисану моћ, њему изразито иду и прилог, а на шта су у српском блоку углавном насјели, оптирање за једну од њих (по правилу најприје политичку), као у ланчаној (од режима контролисаној) реакцији повлачи и све остале идентификације. Стога у пракси изражавање политичке лојалности дукљанском режиму често носи опасност да то – било одмах, било након некога времена – за собом повуче и вредносно-идентитетску аберацију у смислу расрбљивања, односно антисрпства. Одржавање оваквога тренда је, очигледно, намјера дукљанских идеолога. Развргавање ових октроисаних и по српство и Србе у Црној Гори штетних идентификација би, међутим: 1) донекле пацификовало оштрину унутарцрногорских партијско-национално-државотворно-религијских подјела; 2) оставило простор утицаја на „суверенистичке Србе“ (односно суверенисте који би могли да се врате политичком српству) – што је могуће само ако се и са српске стране одустане од погубнога етичко-националнога максимализма, који, пракса је показала, води масовном и непрекинутом тренду одустајања од властитога српства61; 3) предуприједило тренд готово саморазумљивога и аутоматскога претварања активних присталица режима, или макар суверенистичких лојалиста у србомрсце, што је, иначе, широко распрострањен феномен код национално конвертиралих Срба у Црној Гори. 61

Да не буде неспоразума, успјешна одбрана српства у Црној Гори је тешко спроводива уколико се одустане од морално-националне вертикале од Његоша, Светога Петра Цетињскога и Лазара Хребељановића, али у реалности живљења посљедица тешког националног пораза који собом представља референдум о „независности“ Црне Горе, у реалности бриселско-натовски замаскиранога трибалистичкога тоталитаризма, не може се очекивати да сви Срби у Црној Гори у подједнакој мјери сада буду на висини захтијевâ повијеснога тренутка – посебно стога што то нијесу били ни када се одлучивало о судбини државе. Из тога разлога је потребно показати потребну (али одговарајућу) мјеру прилагодљивости и савитљивости – не у смислу компромисерства и повиновања дукљанским властодршцима, већ стога што се само на тај начин могу повратити макар неки од национално-етички поклеклих, што нам на дужи рок једино може јамчити формулисање и спровођење побједничке стратегије.

170

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Наравно, након свега треба истаћи да у националном конституисању Срба у Црној Гори „политички Срби“ и овакви „Срби“ нипошто не би смјели имати подједнаку тежину. Дакле, национално конституисано српство у Црној Гори свакако не би смјело бити државотворно индиферентно – у смислу питања националног карактера и будућности Црне Горе – већ би и његов крајњи и неодустајни циљ требало да буде обједињавање свих садашњих (и дојучерашњих) српских држава, иако је јасно да сада (а и иначе) његов примарни и прворазредни циљ мора бити конституисање, окупљање и самозаштита „Срба“ и српства у Црној Гори под условима црногорске државно-државолике издвојености. Чињеница да би у ситуацији реалне конституисаности и постојање српске националне заједнице Црне Горе формално било могуће изјашњавати се као „Србин“ (било стварно, искрено, или по налогу дукљанских власти), те да би сви такви „Срби“ формално имали једнако право да учествују и доприносе субјективисању и конституисању српства у Црној Гори, нипошто не би смјела да значи да би овај натполитички ентитет био нека врста српског „социјалистичког савеза“ у Црној Гори у којој би ефективном присталице најразличитијих политичких опција могле бити тако измијешане да се у партијскополитичком, те у национално-државотворном смислу неутралише идентитет политичкога српства у Црној Гори. Наиме, однос снага, а затим и захтјеви које би репрезентавни органи српскога националнога (а не само политичкога) тијела у Црној Гори постављали дукљанским властима били би такви да би само они који би се суштински (а не тек формално-козметички) представљали и сматрали као „Срби“ могли да остваре ефективни утицај кроз те институције. Стварање чврсте и добро организоване мреже невладиних организација, али још више: под условима постојеће уставноправне регулативе спроведено субјективизовање Срба у Црној Гори представљало би основу за оптималну заштиту Срба и српства у Црној Гори, те јемство остваривања трајног, а временом и све већег, утицаја српских и просрпских странака у Црној Гори. Међутим, српству у Црној Гори треба и требаће заштита и до тренутка док (про)српске странке законским путем не преузму на власт. Штавише, требаће му баш за то вријеме и у том времену, и то она врста заштите коју под условима овакве недемократске владавине у Црној Гори српске и просрпске странке не могу да пруже – независно од своје убједљивости, снаге или спретности. У неком, за сада хипотетичком, тренутку доласка на власт (про)српских странака, потреба за том заштитом би постало

171

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

знатно мања, иако ни тада нипошто не би престала. И коначно, ако српство у Црној Гори не буде било конституисано изванстраначки, ако се самоиспољавање и самопотврђивање и, изнад свега, самозаштита Срба у Црној Гори не буде ефикасно обављала на свакодневној основи, дотле ће и изгледи да ће просрпске странке доћи на власт у Црној Гори – уколико не би дошло до неких неочекиваних турбуленција – биће не само мали него временом све мањи и мањи. Другим ријечима, због овакве констелације политичког система „самосталне“ Црне Горе, (про)српске странке имају политички интерес да дио својих тренутних задатака и амбиција (репрезентовање „Срба“ у Црној Гори) пренесу на нове организације, јер би у случају њиховог успјешног дјеловања у знатној мјери могле и порасти изгледи за успјех те политичке опције. Потребно је указати на још неке специфичности процеса национално субјективизације, консолидације и организације Срба у Црној Гори (било у виду неког Српског националног вијећа Црне Горе, било у виду Главне управе/Врховног савјета српске националне аутономије у Црној Гори, или на неки трећи начин). Основа за вршење власти и за остваривање друштвено-политичкога утицаја у Црној Гори јесу резултати скупштинских, предсједничких и општинских избора, који се одржавају сваке 4 године, а по потреби и чешће. На другој страни, основ за признавање колективних права, те за национално организовање и субјективизовање – и на разини Републике и на разини општина – јесте попис становништва који укључује изјашњавање о националној и о вјерској припадности. Већ и сама чињеница да се попис, за разлику од избора, организује сваких десет година контролу његове регуларности чини једноставнијом. Осим тога, будући да због досадашње неорганизованости српског националног колективитета у Црној Гори из резултата пописа нијесу проистицале никакве озбиљније посљедице у смислу вршења друштвеног утицаја (што се најупечатљивије види по томе што језик којим говори најмање 63% становникâ није проглашен службеним), вјероватно је да власт (макар у први мах) не би улагала толике напоре на утицање на изјашњавање својих грађана као што је случај са изборима. У међувремену, до организовања сљедећега пописа (а то је не прије 2011.) били би релевантни резултати пописа из 2003. који су за српску националну заједницу у Црној Гори релативно повољни – чак и изузетно повољни, ако се ова ситуација упореди са односом снага на страначком пољу. Осим тога, ако упоредимо резултате референдума с резултатима избора, посебно

172

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

с онима одржаним након проглашења независности Црне Горе, види се да је постојао немали контингент бирача који је лакше пристајао на гласање за режимске странке него за гласање против оне државе која је одговорала њиховој националној самоидентификацији. Коначно, о школама, школским програмима, национално-културним установама, те о медијима се не одлучује сваке 4 године (или чешће), већ то спада у домен трајно изборених права, на шта, и то само у одређеној мјери, могу да утичу евентуално драстично другачији резултати пописа. Али и овдје треба нагласити да да српске и просрпске странке као такве у оваквим условима не би имале начина да спријече озбиљне злоупотребе приликом спровођења сљедећег пописа становништва Републике Црне Горе. Страха од изјашњавања као Србин/Српкиња може да ослободи само ефикасна самозаштита „Срба“ на свакодневном нивоу, што може да пружи само организована српска образовна, културна и медијска аутономија. Само ће на тај начин, под условом да се посао обави како ваља, бити спријечено да број изјашњених Срба на сљедећем попису буде знатно мањи него прошлога пута. Број „Срба“, тачније: број грађана Црне Горе који желе да се изјасне, или: који су вољни да признају да фактички јесу Срби, може да изразито варира. Могло би се рећи да би се, оријентационо, као горња граница до које би тај постотак могао узети број оних који су се на попису 2003. изјаснили да им је српски језик матерњи, што значи око двије трећине. Наравно, тако нешто је могуће само под условом да се побиједи феномен дубоко укоријењенога страха грађана Црне Горе од репресије власти, што, између осталога, претпоставља ефикасну свакодневну заштиту грађана-„Срба“ и српскога имена у Црној Гори. На другој страни, ако ефикасне заштите не буде било, временом би тај постотак могао да падне и знатно испод 32%, колико смо имали на поменутом попису. Национално самоконституисање и одбрана колективних права су, несумњиво, дефанзивна стратегија. Не треба се, међутим, бојати да ће и што ће то неко – макар и са званичног мјеста и сходно уставним документима Црне Горе – назвати „мањинским питањем“. Прије свега, много је битније да ли реална заштита српског националног корпуса у Црној Гори постоји, него како се то званично зове. Да је расправа о томе да ли је то мањинско или неко друго питање пука, бесплодни, како би рекли философи, „спор о ријечима“ види се по томе што број „Срба“ у Црној Гори може да иде и знатно преко 32 посто. Уколико не буде ефективне заштите колективних права тај постотак

173

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ће на наредном попису бити знатно нижи. Но са друге стране, ако те заштите буде и ако она буде дјелотворна, врло је вјероватан и додатни раст. Под идеалним условима постотак оних који су се изјаснили као „Срби“ могао би да буде и преко 50 посто (а максимално, рецимо двије трећине, колимо има оних који су признали да говоре српским језиком). Да ли би то – без обзира на номенклатуру која се помиње позитивноправној регулативи Црне Горе – и даље било „мањинско питање“ и да ли би Срби, уколико би их било више од половине, или ако би макар били релативна већина у Црној Гори, што на средњи рок није нереално, и даље били „национална мањина“? Одговор се намеће сам од себе. О чему се овдје ради. Суштина парадокса је у томе што „Срби“ заиста и реално неће постати мањина (не само номинална, већ тада и суштинска) ако буду користили правну апаратуру која стоји иза имена „мањинска права“. С друге стране, ако се, због реално-суштинских разлога, због тога што су наши ђедови стврали ову државу, одрекнемо „мањинских права“, веома брзо ћемо постати реална мањина. Дакле, позивање на реалност црногорскога српства води у реално миноризовање црногорских „Срба“, док прихватање номиналног мањинске номенклатуре води реалном расту утицаја, а напосљетку и мајоризујућем положају Срба у Црној Гори. Због чега је такав раст могућ? Па зато што добро знамо да у етничком смислу на територији Црне Горе живе само два народа – Срби и Албанци. Дакле, стратегија заштите права српске националне заједнице је привремено, дефанзивно и, надајмо се, прелазно рјешење, да се сачува српска свијест и српски идентитет у Црној Гори, не би ли се једнога дана и многи од оних који су „заборавили“ да јесу Срби – тога „сјетили“, и не би ли то онда било и преточено у одговарајући однос политичких снага. Које би захтјеве српска национална заједница у Црној Гори могла да упути званичним властима? Право на информисање, на школовање, на аутономно вођење културнога и вјерскога живота. Када би се изборио и ослободио тај друштвени простор, тада би грађани, који су својевремено, у ситуацији потпуног монопола дукљанских власти над готово свим облицима друштвенога живота, бирали компромис и опортунизам, а посебно они, млађи, који сада долазе у ситуацију доношења магистралних животних одлука, схватали и схватили да послушност властима није једини модус за друштвену промоцију – чак штавише и за економску егзитенцију.

174

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Осим тога, стварањем српског образовно-информативно-културног простора у Црној Гори био би направљен контраст у односу на провинцијалну културну политику владајућег дукљанског културног обрасца – било да је у питању примитивно, самоизумијевајуће „монтенгринисање“, било да је ријеч о некаквом тобожњем учествовању властима лојалне културне „елите“ Црне Горе у „свјетским токовима“. Тиме би Срби из Црној Гори били тијешње укључени у јединствен културно-нацинални српски простор, што сада није случај, јер се стиче утисак о постојању извјесне културне изолованости „Срба“ у Црној Гори у односу на српску културну метрополу. При томе, непроходност тих канала је двострана – јер нити су се „Срби“ у Црној Гори организовали, уопште и идентификовали, да би у Београд или било гдје могли да пошаљу информацију о себи, неки сигнал својега постојања, нити званични „престони Београд“, по свој прилици, занима шта се збива са црногорским српством. Оно што би, такође, било посебно пожељно, али што, ипак, не би зависило само од евентуалне самоконституције српскога чиниоца у Црној Гори, била би српска економска иницијатива која би ограничила утицај једног од главних полуга моћи дукљанскога режима.62 Док год се не конституише српство у Црној Гори дотле ће репрезентовање српскога елемента изван граница Црне Горе – укључујући чак и ону државу до која је у том смислу најзначајнија, дакле Србију – бити магловито, нејасно и крајње неефикасно. Тек када би се то десило било би могуће не само много дјелотворније иступати у односу на страни чинилац,63 али и у односу на Србију. Треба рећи да добрим дијелом захваљујући неконсолидованости српског чиниоца у Црној Гори држава Србија (под условом да је о томе уопште озбиљно размишљала) није ни могла доћи у прилику да након отцијепљења Црне Горе покуша да направи јасну разлику између оних којих си били вјерни Србији и Црној Гори, односно Савезне Републике Југославије, и оних других. 62

63

Тако нешто је, чини се, ипак могуће превасходно уз помоћ са стране – Србије, односно национално оријентисане емиграције, прије свега поријеклом из Црне Горе. У супротном ће, иначе, они моћи да бирају своје „омиљене“ опозиционаре, а у томе погледу ће Медојевићев „Покрет за промјене“, а у будућности можда неко други, бити крајње погодан за заобилажење просрпских странака. Али у случају евентуално конституисањан неког српског репрезентативног тијела у Црној Гори, посебно уколико би се успјело са отварањем српског питања у Црној Гори у међународним размјерама, тако нешто не би било могуће.

175

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Ако захтјев за заштитом и за признавањем не формулишемо на начин који познаје релевантна међународна правна и политичка пракса, и ако се то (као горући, иако „самоанестетисани“ проблем) не „преведе“ на језик оних (паневропских) установа које се баве колективним правима, а чији је Црна Гора члан, дотле нико неће ни признавати да постоји српско питање у Црној Гори, а камоли га рјешавати. Није ријеч само о томе да они злонамјерни, који су потпомагали нелегалну и кривотворену сецесију Црне Горе свјесно игноришу постојање горућег српско питања у Црној Гори него тога нијесу свјесни чак ни они који су српском чиниоцу прилично наклоњени – нпр. званични дипломатски представници Русије64 – и то зато што се ми Срби у Црној Гори још увијек нијесмо конституисали као јединствена српска субјективност, што не говоримо јединственим, унутарсрпским страначким подјелама некомпромитованим гласом, због чега ни према коме не можемо да наступимо, да се идентификујемо, а камоли да ступимо у дијалог. Власт нам драге воље та колективна права неће дати, али ако она не буду тражена – никада се неће ни добити, а дјеца ће у Црној Гори учити да су Немањићи били агресори, да Његош и краљ Никола нијесу знали које су националности, а да је неки од потоњих „отаца“ дукљанске културе и самосвијести највећи црногорски умјетник. Ако би та ситуација потрајала, тада би се културни образац долазећих нараштаја у Црној Гори у толикој мјери измијенио, да би онима који се изјашњавају као „Срби“ једнога дана, због биолошких законитости, могло да запријети изумирање. Без српских школа, српских програма, српских медија у Црној Гори у њој на дужи рок не може ни опстати српство.

64

Са једним од њих, који је, иначе, својевремено пратио дешавања око процеса црногорске сецесије, аутор ових редова је сасвим недавно имао разговор и о тој теми.

176

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Др Илија Павловић

О српском језику На основама науке, историје и културе, духовности и других вриједности Матица Боке је стала у одбрану српског језика, писма и Митрополије Црногорско-приморске. И даље ће усмјеравати своје активности на одбрану поменутих и других вриједности. Указивано је на апсурде који се силом намећу и подстичу даље подјеле настојећи да потисну српски језик супротно научним принципима. Опредјељени смо да се мирно, демократски и дијалогом очува српски језик и да се не улази у нове подјеле на овим просторима стварањем “новог Црногорца”, којим власт хоће да мијења историју, народност, духовност, писмо и језик и да се српски државотворни народ у Црној Гори, преименује у нацију по имену државе. Пописом становништва 2003.год., у Боки Которској (општине Будва, Тиват, Котор и Херцег-Нови) имају 87.538 становника, 41,46 % се изјаснило да су Срби, 36,87% да су Црногорци, 6,69 % Хрвати, 0,88 % Муслимани, 0,46 % Албанци, 0,30 % Роми, 0,18 % Бошњаци, 0,70 % Југословени и 8,24 % неопредјељеним. Да говори српским језиком на овом простору изјаснило се 72 %, а црногорским 18 % грађана на овом подручју. Ови подаци јасно говоре да српским језиком говоре и друге нације, а не само Срби. Зато смо против промјене свих вриједности а посебно промјене језика и писма као и промјена које се односе на називе улица, тргова и топонима и тако се затире траг ономе што има предзнак српски. Подаци показују којим се језиком говори у Боки. Значајан је одговор Сима Матавуља који је у свом дијелу “Бока и Бокељи пише” . Кад је бесмртни Његош 1833.год. полазио из Котора за Русију да се завладичи, кметови (конти) Ивановићи (католици) позову га у своје дворове на част. За уздарје владика им испјева пјесму чији дио гласи : Србин Србима на част захваљује. У Боки су били разни освајачи Млечани, Турци, Наполеонови Французи, Шпанци, Аустроугарско царство, Италијани, Њемци и сл. Они нијесу ускраћивали народу право на језик, писмо, вјеру и цркву.

177

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Постоји више међународних докумената о људским правима и слободама као што је универзална Декларација о људским правима (1948.) Декларација о правима припадника националних или етничких , вјерских и језичких мањина (1992.). Међународна Декларација о укидању свих облика расне дискриминације (1965.). У односу на права и слободе има још 15- так докумената и препориука које су усвојене од Парламентарне Скупштине и Савјета Европе у односу на питања писма, језика и других права и слобода. Не улазећи у ширу елаборацију ових међународних докумената залажемо се за њихову примјену чиме се обезбјеђује да се на миран, демократски и толерантан начин уважавају захтјеви српског народа у Црној Гори, неускраћујући ничија права у односу на ова или било која друга припадајућа права. Потпуно је разумљиво да не можемо прихватати да нам се ускраћују елементарна права. Народ који је вјековима стварао, бранио и развијао Црну Гору је српски народ који није никада био против Црне Горе, како се то покушава приказивати а тежи се асимилацији српског народа на овим просторима. Намеће се језик, обичаји, нека нова историја и култура од појединих црногорских националиста. Сматрамо да пут према Европи захтјева разумјевање, дијалог и пуна права којима се прилази достојанствено, одговорно и мудро поштујући демократске норме и вриједности. Српски језик постаје политичко питање, а наука у овом поводу остаје у другом плану. Оспорава се назив српског језика од стране надрилигвиниста који без научног основа хоће да се језик зове по имену државе. Корисно је чешће понављати да је краљ Никола, Законом о народним школама 1911.год. у члану 1 Закон написао овако: “Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу. Чланом 26 истога Закона стоји поред осталог у основној школи се уче ови предмети: Наука хришћанства, Српска историја, Српски језик, Црквено Словенско појење” ............ Под параваном реформе школства и увођење деветогодишњег основног образовања српски језик и књижевност замјењују се предметом црногорски језик и књижевност. Многе државе свијета међу којима и Америка не зову језик по имену државе већ говоре енглеским језиком. Код нас је све присутније наметање обавезе да се користи црногорски језик. То се намеће медијски и на друге начине. Такав однос и понашање према српском народу није у складу са науком, са међународним правним нормама и праксом. Због таквог стања чинићемо

178

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

перманентно напоре да очувамо своја права и да се заустави процес потирања српског језика и других обиљежја и то ћемо радити на основама научне и демократске активности. Захтјеваћемо да уџбеници за школе одговарају научним захтјевима и историјским истинама. Да престане клеветање свега што је српско на овим и ширим просторима са циљем да се зауставе подјеле , свађе и неповјерење међу људима и да се поштује достојанство сваког народа и појединца. Са правом захтијевамо да се истинито третирају питања из српске културе, историје и духовности на овим просторима. Против смо финансирања организација које доприносе подјелама и нетрпељивостима по било ком основу. Пратићемо како се остварују права Срба у Црној Гори и настојати да та права буду потпуно заштићена у складу са међународним нормама и стандардима. Дајући посебан статус финансирању Матице црногорске, било би цјелисходно да такав статус у погледу финансирања има Српско народно вијеће и Матица Боке, који траже да никоме права не буду ни у чему ускраћена и да се остварују и поштују права српског и сваког другог народа у Црној Гори.

179

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Новица Ђурић

Лавовске реплике и обесправљени Срби Нестајање народа, како се још може назвати глобализација или ти нови светски поредак, понајпре се, како је и логично, осетило у структури, садржају и квалитету писаних и електронских медија. Наша земља добила је Владу у наставцима - намесничку владу, дакле, ону коју скоро половина народа није бирала а и зашто би, која већ скоро две деценије изузетно добро контролише готово све медије изузимајући Дан и Светигору, Радио Д и у последњој години дневник Вијести. Ко није веровао сада му је ваљда јасно да су и најновије уставно–правне подметачине срачунате како би се обесправио српски народ у Црној Гори, јер је дукљански концепт увек био класично антисрпски концепт. Такав концепт сатанизовања спског народа не само на овим просторим, већ где год се помињу Срби, здушно су подржавали скоро сви штампани и електронски медији, као и они који су сада заштитници новинарских кодекса, иначе прве перјанице сваке власти. Гледаоци се не могу чуду начудити како медији у Црној Гори ликују над хашким хапшењима српских политичара и војника, са нешто мање спева о онима из Црне Горе. Коментара на ту тему, или на неку погрешку власти, нема, јер већ две деценије постоји једини колумниста у Црној Гори, а то је Влада која филује стварност. Ти и такви медији упорно правдају себе и власт за године ратних дешавања на начин што јавним ликовањем над ухапшеним Србима показују свету да имају добру душу, аболирајући за кривицу друге народе - Хрвате, Муслимане, Албанаце, све оне који су и у прошлом рату побили онолико Срба колико су могли. Сви који су из Србије били против интереса Срба из Црне Горе били су ексклузивни гости ТВЦГ, па чак и фотогенични Владан Батић. Лако је родоначелнику ове идеје у Србији Владану Батићу, да се одриче и Црне Горе и Косова, а можда и Војводине, лако - јер ње-

180

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

говом народу је свака држава матична, нама Србима су државе Црна Гора и Србија једине које имамо и нама не би смело да буде свеједно какве су државе које смо стварали и за њихове интересе кости, по свету, остављали наши преци. Као писац и новинар који је своју професију схватао и схвата као објективну силу која у значајној мери утиче на смер друштвених кретања и процеса не могу да прећутим антисрпску уређивачку политику у у Црној Гори која је и перфиднија, и закамуфлиранија и куд и камо опаснија и погубнија од оне која се спроводи у неким земљама у окружењу. Колико год то чудно и неприродно изгледало, атак на српску нацију, њену духовност и културу, иако долази из наводно демократске земље која моли Европу да је прими у своју наручје спроводе у највећој мери потомци оних које су млади џемпераши отресли на подгоричким улицама у познатој Антибирократској револуцији и познати омладински и кумровачки лидери. У црногорским штампаним и електронским медијима то се најпластичније манифестовало кроз поклич: ,, Доста је било митоманије,,. Кроз ову сулудост однарођени политичари и новинари здружено су насрнули на српски, нарочити косовски мит. Како у једном народу не постоји ни једна етничка нити историјска карактеристика која није у његовом миту записана, како си ако једном народу уништиш мит уништио и њега, потпуно је јасно зашто су успели као и да на томе неће стати барјактари разних Штедумлија. Народ без мита, део глобалног илити обездушеног и обезглављеног народа је народ пролетер у духовном и културном смислу. Свачији и ничији. То је народ грађанин. Трагикомичном изгледа идеја коју су медијима и институцијама културе и образовања у Црној Гори „пришапнули,, саветници за образовање да по сваку цену избаце српску народну поезију из лектире, будући да она распирује национална осећања. Шта све владика и песник Његош преживљава, сами Бог зна. То је била главна мета црногорских медија, сорош стрелаца и кабинетских колумниста . У Црној Гори не постоји ни један српски ни штампани ни електронски медиј, изузимајући радио Бум, који је власниство СНС-а. Сви досадашњи покушаји оснивања једног таквог медија су вешто угушени како перфидним акцијама власти, тако и деловањем мангупа у нашим редовима. Многи мисле да су српске интересе заштитили тиме што су снажно као лавови рикнули у некој од бројних скупштинских реплика, а у ствари једино су заштитили своје мандате и добре посланичке плате.

181

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Било је покушаја да се одржи Глас Црногорца, али није се знало ко ће га од опозиције присвојити, односно да ли је добро да Глас буде само српски, ако није и њихова прћија. Како је то било доста тешко преломити у глави прећутно су пристали на његово гашење на начин како су и до сад одбранили виталне интерсе Срба у Црној Гори. Заиста није само новинско, већ историјско питање за све опозиционе прваке и њихове партије на које треба да јавно одговоре - које су то српске интересе одбранили у Црној Гори у протеклих двадестак година, па да се томе, с правом, посвете бројне алализе, зашто не и докторске дисертације. Када је ТВЦГ сијала неистине, а и данас кривотвори чињенице, Вијеће народних скупштина успело је да, ризикујући хапшење људи, који су га водили и хапшење новинара, који су се окупили у телевизији ВНС, како би се одупрли медијском терору у Црној Гори, покрене овај електронски медиј. Телевизија Вијећа народних скупштина је за месец дана емитовања програма на простору који је покривала сликом и тоном, према истраживањима црногорских агенција била трећа по гледаности, што довољно говори какав је био концепт ове телевизије и потреба српског народа за једном таквом продукцијом. Ни она није била умногоме миљеник српског политичког корпуса само из разлога што није припадала ниједној партији и пристала да буде под патронатом било којег лидера. Мрко су је гледали и они, увек најбучнији, кафански Срби, који тек након извесне дозе алкохола подигну галаму-српску причу и тако сви покушаји да помере нешто са мртве тачке остају за неку нову кафанску причу у којој једни другима деле признања, убеђују како су они, не само најбољи писци и новинари, већ како само они глас дижу и спасавају свој народ од прогона и свих познатих дискриминација у Црној Гори. А окупити их око неког српског питања у осмишљеном и модерном пројекту просто је немогуће, јер то правдају опстанком личне егзистенције или - би Он, али не може са Оним. Како су притисци које трпи српски народ у у Црној Гори константни и пројектовани да трају до нашег потпуног обезличавања, потпуно је јасно од колике би важности било покретање једног штампаног или електронског медија. Правдати то немањем пара само је признање наше немоћи, тим пре, што је Црна Гора и Европи доказала да се у њој теже перу зуби, него паре. Но како у Црној Гори властима српски медиј не треба, како црногорској опозицији требају само мандати, како престолонаследни-

182

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ци никада нису постављали питања шта се ради у њиховој ђедовини Црној Гори, осим можда куртоазно, како у разједињеној, расплаканој, «безгрешној» опозицији станују само деве и грађани, како интелектуалци имају више пара него храбрости да дигну глас против не само уставног геноцида над Србима, чисто сумњам да се у том смислу ишта позитивно може догодити, уколико не будемо мудри и свету предочимо наше обесправљење и конкретне пројекте којима ћемо одбранити наш индентитет. Тражити и права мања иако нам већа припадају као државотворном народу мање је за било кога политички погубно, него парламентарним репликама заваравати себе и народ свој да се борба наставља и да смо на сваким изборима ми победили, само нам то нико не верује, па се питање наших права и слобода одлаже до коначне победе. А није поражен онај који користи све дозвољене механизме у остваривању својих права, већ онај који на обесправљеност свог народа гледа у посланички новчаник. А наша права у овој држави покренуће се са мртве тачке када признамо себи да смо обесправљени и огромном заслугом нас самих. Зато прво одбранимо себе од себе самих како би нам други поверовали да смо одлучни заштитити и њих. У том контексту важно је приметити да је до сада машинерија «испирача мозгова» обезвредила све што је вековима овде било вредно, па чак и ону вредност коју сви цивилизовани народи негују и преносе на генерације – патриотизам. Шта је то патриотизам, питао ме недавно Марко, ученик другог разреда Основне школе «Владимир Назора» у Подгорици. Патриотизам...! Затече ме у чуду. Могао сам му појаснити шта је то значило за његовог прађеда Ника и ђеда Милоша, али не и шта је то сада у сувереној и независној држави Монтенегро. На трагу тог «незнања» призвах у помоћ школске уџбенике, енциклопедију и стварности уђох у душу. Не од јуче у Црној Гори патриотизам је добио неко друго поимање и та реч више није у оптицају у изворном значењу. Патриотизам је прошао кроз транзицију, био на тендеру и нико не може са сигурношћу тачно лоцирати где је одсео откада је, пре годину и по дана, и он постао суверен. Неки веле да однекле из прикрајка посматра како му цури пешчани сат од када су Његоша прозвали геноцидним песником, проте-

183

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

рали ћирилицу из скоро свих уџбеника и државних аката, укинули српски језик и његовог реформатора протерали са Цетиња. Није ни мрднуо када су истерали из школа све професоре који се нису хтели одрећи српског језика и предавати црногорски, па и онда када укинуше све књижевне часописе и донације удружењу писаца, јер није хтело рећи да његови писци нису Срби. Из пешчаног сата цури и последња мрва патриотизма од тренутка када је званична монтенегринска власт орденом издајника наградила све учеснике рата из деведесетих и оне који су од НАТО-а бранили Србију, Косово и Метохију. Било је јасно, још пре годину и по дана, да пешчани сат неће задуго цурити, што се ових дана показало тачним када су присталице дукљанске Црне Горе, челници и чланство Демократске партије социјалиста, Социјалдемократске партије, неколико албанских и муслиманско-бошњачких странака, све оне, преко 250 хиљада Срба прозвали противницима Црне Горе и непатриотама, јер су на референдуму рекли «не» сувереној држави Монтенегро. Издајници Црне Горе (права би формула била режима) додатно су жигосани у другој половини прошле године када је српска опозиција у црногорском парламенту одбила да гласа за Устав, јер је тробојку заменила црногорска ратна застав, затим протеран српски као службени језик и званичном проглажена химна «Ој свијетла мајска зоро» чији је аутор ратни злочинац Секула Дрљевић. Био је то патриотизам на црногорски начин - уобличен у највиши законодавно-правни акт - Устав Црне Горе. И гусле су проглашене ретроградним инструментом, оптужене да су сачувале у Његошевој Црној Гори мит о Косову, хајдуцима и ускоцима за које се тврди да нису били Црногорци, «већ геноцидни Срби». Патриотизам је дефинитивно пао у кому, на шта год да се ослонио, када посланици не само српских партија, већ и још неких не устају на интонирање Секулине скрибоманије. Ни на масовним спортским утакмицама већина грађана и не помишља да удостоји устајањем интонирање химне и подизање државне заставе. Да је то узело маха и дубоко закопало корење сведоче и управо завршени председнички избори са којих су присталице председничког кандидата, сада по други пут председника Црне Горе, Филипа Вујановића свој патриотизам исказивали гласајући за њега и но сећи искључиво још увек законом не стандардизовану црногорску заставу.

184

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Сви они који су били за неког другог кандидата, посебно лидера Српске листе, они са српским обележјима, али и са крсташ-барјаком су «лоши момци који не мисле добро себи, својој породици а познато је одавно да су против Црне Горе». Чак је и водећа четворка из ДПС и СДП поручила да у њиховој Црној Гори немају чему добром «да се надају сви они који су били за заједничку државу са Србијом, а посебно не они који претендују на њен престо». Можда неко и помисли да је прејака оцена да је у Црној Гори на сцени већ деценију, не тихи, већ отворени и агресивни црногорски национализам, који неретко прелази у вулгаризам, зашта ће вам његови протагонисти рећи да су то нове европске вредности и доказ привржености «мајци Монтенегро». За присталице црногорског национализма (национализам се добрим не завршава) не регрутују се само они грађани који имају право гласа и којима је та врста партијске и националне припадности виза за све – од школских усавршавања до запослења, већ и малолетна деца чији су уџбеници препуни (не)патриотских причица, односно оних које изнад свих истичу и увеличавају црногорство. Из патриотских убеђења ђаци више не уче српски језик већ матерњи, односно црногорски. Историја је само онаква какву је види група аутора предвођена Шербом Растодером, која само у појединачним случајевима, када је притиснута необоривим чињеницама, подсети да су ту некад били и да су се за слободу Црне Горе борили и Срби. А да сада живе, о томе ретко, и то стидљиво, пишу у фуснотама. Какви су ефекти те нове «наобразбе из патриотских побуда» сведочи и чињеница да у основним и средњим школама већ годинама се врши анкетирање ученика како би се констатовала њихова национална припадност, и да ли су нови дукљански уџбеници дали жељене ефекте. А деца ко деца неће да су сирочад и не одричу се својих очева. Национална структура и даље је Мажино линија у Црној Гори. Патриотизам само према Црној Гори, онаквој какву су пројектовали Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија, Саво и Јеврем Брковић и њихови «викарни» политичари, подметнут је и у првим лекцијама ученика првих и других разреда основне школе, кроз чудно насловљене књиге, попут «Чудесни свијет звукова». За старије разреде и средњошколце историја је исплетена «историјском истином» кроз призму историчара дебелих хонорара, која у основи затире сваки траг српском постајању на овим просторима. И то је још један научни приступ патриотизму.

185

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

И на крају једино ценим да је можда мудро Марку рећи да је патриотизам: Несебично волети Његошеву Црна Горе која је кроз векове била најславнија у свом постојању и коју су владике и владари издигли на највећи људски и историјски пиједестал. Патриотизам је чувати Гору Црну примерима «Чојстава и јунаштва» гласовитог кучког војводе Марка Миљанова, и патриотска част. Чувати свете цркве, манастире, језик, писмо и веру - заклетва је патриотизму. И уз то, кажем на крају дечаку Марку, волети људе, цвет, птице, пчеле, родитеље и ближње своје, једини је патриотизам који се да удахнути у колевци Рада Тома.

186

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Др Горан Ж. Комар

Како даље? Расплет југословенске кризе (српскога питања) донио је разур државног оквира који је потакао неколика фундаментална национална питања на начин што је потенцирао сасвим унутрашња садржинска питања српскога народног тијела и идентитета у балканској вјетрометини. У тај расплет српски народ у Црној Гори ушао је заогрнут и прожет идеологијом коју је посве очигледно тај народ изнио као њена дјејствена анархистичка оштрица. Овај народ, који је живио у најдубљем црногорском културном изолату динарског система показао је особине које представљају најбољу илустрацију историјског стања цјелине народа. Те његове особине које су изашле на видјело у расплету државне кризе у завршници 20. вијека представљају, могуће, и негацију одређених домета Цвијићеве антропогеографске школе која динарске Србе посматра и означава као баштинике традиције. «Баштиници традиције» су спремно пришли растурању свакога елемента националности, државности, народносног идентитета. И кренули за Брозом и Пијадеом у беспућа балканских планина. Овај расплет, из касних деведесетих, који је понио и персонификовао М. Ђукановић, представља директни наставак револуционарног процеса из времена Другог свјетског рата и прије њега. У томе расплету једини пут и начин за стварање националне стратегије за одбрану од црногорског сепаратизма лежао је у сагледавању природе народне личности сопственога народа која показује упадљиве одлике дисоцијативности, дакле, ријечју, у сагледавању и удубљивању у нутрину народне личности. Конституцијске одлике народа. Политичке организације које су носиле акцију одбране од црногорске револуције, почевши од 1998. године, нису имале капацитет и знања за отпочињање поступка стварања националне стратегије. Националне установе (САНиУ) су остале по страни. Очигледне погрешке је учинила и Српска Православна црква која није знала гдје улази и која није знала (није могла знати?) о карактеру религиозности њенога народа који је обиљежен изразитом антиклерикалном оштрицом. Који је све само

187

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

не црквен. Једини начин за дјеловање у овом народу, најодличнијих представника Цркве био је мисионарски, чак у примјени домаћинског органског система, па тек касније дјеловањем нормалним путевима и начинима евангелизације свога народа. Није било довољно у завршници динарске комунистичке револуције у Црној Гори позивати на упадљиво противдржавну, анационалну и антицрквену оријентацију црногорског режима или његов криминални карактер. Социјалистичка народна партија је одмах по раздвајању ДПСа учинила верификацију самобитности црногорске нације. На трговима Црне Горе, у предвечерје црногорског референдума, сигурног, свима видљивог тријумфа самосталне Црне Горе, слушали смо и гледали самозадовољне опозиционе лидере и њихове београдске подупираче који су расијавали оптимизам и језгровити народни хумор. За одбрану од црногорског, српског, динарског сецесионизма, требало је много више од партијских политика које црногорски опозициони лидери и данас воде. Историјско искуство српског народа у последња три вијека учи, несумњиво, да се овај народ није успио одржати у дијаспоричноме положају. Нигдје, гдје је сломљен државни оквир, није народ у претежитоме броју задржао народносно и конфесионално одређење. Ни један једини елемент у укупној друштвеној збиљи у овоме немирном простору не даје наду да ће српски народ у будућности наћи мирну луку и задржати народносни идентитет и обиљежја. Напротив. Због тога, онолико колико је очигледна дубина револуционарног захвата који је погодио Црну Гору, земљу са упадљивом анархистичком оштрицом, онолико колико је компактности показао покрет М. Ђукановића од 1998. године, онолико колико је М. Ђукановић успио да своју идеју прелије преко организационих, па каткада програмских оквира партија које су је носиле и заговарале, толико мора бити снажна одлучност свих српских, националних субјеката у Црној Гори који се залажу за одржање народа. Најмања мјера дуга је уклањање са политичке сцене свих партијских гарнитура црногорских опозиционих партија и њихово промишљено самоукидање, дакле, потпуно брисање страначких индивидуалности. Затим, формирање једне политичке организације српскога народа у Црној Гори. То је дуг политичких партија Црне Горе које, свакако, не представљају партије са завидном традицијом, традицијом политичких идеја, и које су, свакако, од данас до сјутра. У противном, уколико нема снаге за овакво снажно кидање узалудног хода, треба неодложно прићи тражењу пута за признавање и достизање мањинског статуса и мањинских права за Србе у Црној Гори.

188

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Васко Костић

Тражити помоћ међународних институција Мало је ефикасних начина како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори, али се ипак могу очекивати неки предлози. Један од њих је, да се што интензивније и детаљније упознаје међународна заједница са стањем људских права и угрожености Срба у Црној Гори, јер ту чињеницу тлачитељи толико камуфлирају да је осим Срба, који то трпе, мало ко у свијету може препознати. Колико је важно информисати међународне институције, толико је важно и да домаћа јавност зна о чему су оне информисане. За ову прилику сматрам сврсисходним поднијети неку врсту извјештаја о консултацијама 5. децембра 2007. са представницима Савјетодавног комитета Савјета Европе о заштити права националних мањина, што се подудара са темом овог нашег савјетовања. Предтавници тог комитета су биле госпође: Илза Бранс-Кехрис, први потпредсједник комитета, Ређина Таварес Да Силва и Стефанија Маршал. Циљ консултације је прикупљање информација на основу којих ће Савјетодавни комитет формулисати своје мишљење о ситуацији у Црној Гори. Кроз претходне телефонске контакте схватио сам да желе чути мишљења и оних који се не устручавају да кажу што мисле. Разумио сам да ће првог дана консултација разговарати са нестраначким и невладиним сектором, па сам очекивао више људи. Међутим, позван сам једино ја и „Академска алтернатива“ која је делегирала свог члана Велимира Д. Ђоковића, који је такође саопштио за њих изненађујуће податке. Као прво, питали су ме какво је моје друштвено ангажовање у невладином сектору, а након одговора интересовали су се какве су НВО „Матица Боке“ и „Михољски збор“, од када постоје, какви су им симболи и статутарни циљеви. Осим тражених одговора, усмено сам их информисао и оставио писмено објашњење, које овдје скраћено преносим.

189

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Становништво по националној структури и запослености у општини Тиват према посљедњем службеном (државном) попису Срба

4.911 (највише, и поред свих притисака и нерегуларности приликом пописа) Црногораца 4.126 (Ту има мало аутохтоних Бокеља) Хрвата 2.761 (највише у односу на друге општине према броју становништва) Бокеља 470 (већином су се Срби тако изјашњавали) Муслимана 165 Албанаца 144 Бошњака 56 Рома 20 (има их много више, али су се изјашњавали као Црногорци) осталих 216 ? 1122 (већином се Срби нису изјаснили „за сваку евентуалност“) Укупно 13.991 пописана становника

Језик којим говори пописано становништво у % према сопственом изјашњавању: српски 65,41 % (углавном су то Срби) црногрски 16,36 % хрватски 8,39 % албански 4,08 % остали 5,76 % (највише Роми и они који се нису изјаснили) Запослени у локалној управи и њеним органима: Хрвата 36 или 44,40 % Црногораца 29 или 35,80 % Срба 15 или 18,51 % (и то углавном из владајућих странака) неопредјељен 1 Заинтересовани могу затражити званичне податке па ће се увјерити да је дискриминација Срба још тежа на руководећим мјестима у свим другим важнијим установама и организацијама: полиција, аеродром, поште, школе, Радио Тиват, Дом здравља, Електродистрибуција, Комунално, Водовод, ХТП Приморје, ХТП Мимоза...

190

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Није ситуација таква само на појединачним руководећим мјестима него и у одборима директора, у разним комисијама чији се рад плаћа и др. Такав однос је и када су у питању општа уважавања, позивањем на коктеле и ручкове приликом свечаности, уручивање бесплатних улазница приликом позоришних премијера... Разлози за овакав однос нису стручне квалификације и општа способност, јер то долази на ред послије партијске, националне, вјерске и рођачке припадности. Све то заједно је само један облик притисака да се Срби одрекну свог националног бића и прилагоде околностима ради биолошког опстанка. То је и један од облика асимилације, а онда се нижу и други облици до декретне асимилације наметнуте новим Уставом Црне Горе. Дискриминација уопште према Бокељима, а највише према Србима, актуелна је у свим сегментима друштва: - Страначка (привилегије чланством у владајућим странкама, од запошљавања и напредовања, кроз све остало) - Национална (фаворизовање црногорства, монтенегринства, дукљанства до шовинистичких размјера) - Вјерска (фаворизовање секта формираних да разбијају јединство и слогу, у односу на вишевјековно старе канонске цркве и вјерске заједнице међународног значаја) - Регионална (примјер Боке изложене не само дискриминацији него и беспримјерној асимилацији и деградацији какву није доживљавала у својој дугој историји ни под најокрутнијим туђунима. Тешке су то ријечи, али то говоре историјске чињенице) - Културна (питања језика, писма, симбола. Посебно је минорна брига и помоћ за српске културно-историјске споменике у Боки, као што је Превлачко светилиште Ар. Михаила, али и многе цркве. Има више одмагања него помагања. Све то изазива неопходност да се Бокељи опиру и траже неки облик културне независности, бар онакав какав су имали вјековима под разним туђинима) - Медијска (Предреферендумска лексикографија, нарочито „Историјски лексикон Црне Горе, исто као и школски уџбеници, својеврсна је брука, бар кад је у питању Бока. Па ТВ калнедар у ударном термину пред Дневником, и уопште већина главних медија, а српских медија свих врста једва да има.) - Представничка (колико је Бокеља, чак и оних из владајућих странака, посебно Срба у дипломатско-конзуларним, трговачким, сталешким и другим представништвима у иностранству, али и у земљи,

191

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

у министраствима и другим владиним органима?) - Нехумана, ако се тако може назвати јер пригоднији израз не налазим за однос према пензионерима закидањем на пензијама, Па према незапосленима и сиротињи која претура по контејнерима за смеће, проси по кућама и улицама, нарочито у току туристичке сезоне, па према породицама са више дјеце без дјечјег додатка и према другим угроженим категоријама, међу којима углавном нема чланова владајућих партија. Корупција на свим нивоима о и свим структурама друштва опште је познати проблем у ЦГ па ту нема што да се дода, осим да се укаже на два проблема која отежавају отклањање тог зла: - Законске одредбе једнако терете оне који дају и оне који примају мито. Ко ће пријавити да је дао или понудио мито, ако ће једнако одговарати као онај ко га је примио. Чак и више, јер онај који је у ситуацији да прима мито има више моћи и веза да себе ослободи одговорности. - Недостатак службе, или способне службе, да отркивају корупцију када имају полазне елементе. Често на терену и очигледне, али не покривене папирима. На примјер, општа збрка око катастра, која је препунила судове сложеним предметима, а посљедица је корумпираних геометара што свак зна, али нема доказа. То охрабрује корумпиране да наставе дјеловати као и раније. Невладине организавије (НВО) посебна су и сложена прича. У малој општини Тиват има их 70, од којих је већина само на папиру, неактивна. Да је све онако као што би требало бити, тј. да НВО критикују неке потезе власти, дају предлоге и утичу на кориговање одлука, као на пр. МАНС, имали би корисне НВО. Али ако оне служе само као декор демократије, онда су продужена рука власти. А таква је већина НВО па их у народу дијеле на „владине“ и истински „невладине“ НВО. Апсолутна већина је владиних, па друге не могу доћи до изражаја, а најчешће немају никакву могућност за дјеловање. Пр. „Михољски збор“, непрофитабилна НВО од када је основан прије 4 године салдо јој је НУЛА. Сада је у моди израз „позитивна нула“. Ваљда то значи кад се преливени буџет наштимује на нулу, а преливено се слива у приватне џепове. У случају ове НВО је „негативна нула“, јер све трошкове сносе поједини активисти из својих приватних џепова, да се не угаси до бољих прилика. Пројекте или програме који се траже конкурсом за средства не могу се урадити без стручњака, а њих не-

192

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ма без средстрава. Начин расподјеле средстава је такав да истински невладине и непрофитабилне НВО немају никакве шансе да добију минимум. Из општинског буџета се одваја цца 1% за невладине организације, што износи око 30.000.- €, па наизглед није мало. Али од тога се одмах одбија 50% и то 30% на привилеговане које то не би требало да буду НВО, па би их морали финасирати под другим ставкама буџета. Тако су привилеговане „Глазбено просвјетно друштво“ и „Бокељска морнарица“ које гаје традиције, у којима су готово сви Хрвати. Остатак од 20% је за оне које би морао обухватити социјални програм. Све то треба да постоји, као и фолклорне групе, мажоретке и сл. ради угледа и престижа Тивта и због боље туристичке понуде, али не из средстава одређених за НВО. „Михољски збор“ гаји традиције, али он нема ни просторије, ни телефон, ни копјутер ни кола, ни било какве приходе, па је предлагано да му се пружи помоћ за најнужније трошкове годишње бар онолика, колика је мјесечна накнада једном одборнику за учешће у раду Скупштине општине. На то нема ни одговора, осим упућивање на прописе. Уосталом, таква је пракса да повратних информација углавном нема. Има још много директних или индиректних потеза, не општинске него више власти, који иритирају Бокеље, стварају незадовољнике. Развијају им осјећања да са њима управља привилегована каста, неспособна или корумпирана, као и осјећаје да не живе у својој држави. То ћу овдје изоставити јер се не односи једнострано на угроженост Срба, али ћу поменути теме о којима сам информисао Делегацију Савјетодавног комитета Савјета Европе: Морско добро, потпуно уништење Југооцеаније, а уз то и поморске привреде Боке, а Боку, као природну луку, сам Бог је створио за ту сврху. Уништење Арсенала и преименоивање у Potro Montenegro, сумњиве приватизације, и т.д. На крају један предлог мимо претходног текста: Да би се имали елементи за даље активности, нарочито према међународним институцијама, требало би од надлежних затражити податке бројем и процентом колико је Срба запослено засебно у сваком државном органу. Обзиром да статистики подаци нису поуздани, подаци би били поуздани ако су поименични. То не би био проблем због малог броја Срба у тим органима. У неким их уопште нема.

193

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Оливера Доклестић

Једно гледање на садашње и будуће стање српског питања у Црној Гори УВОД Српско питање у Црној Гори, боље рећи, извјесна апатичност, која се јавља код српске националне популације, на ширим балканским прoсторима, растући анимозитет према Србима и негативни трендови према српском националном бићу, зокупљају моју пажњу већ дуже вријеме. Извјестан национални, а, преко њега, политички и економски ћорсокак, изазван сецесионизмом, у који су запали Срби, од краја прошлог вијека, са дубоким посљедицама у овом, 21 вијеку, био је разлог оснивања Српског, просвјетно, културног друштва «Просвјета» у Херцег Новом. Друштво је регистровано по Закону о невладиним организацијама. Свој рад «Просвјета» заснива на правилнику и статуту СПКД «Просвјета» из Републике Српске, које је обновило рад 1992. године на темељима истоименог друштва основано далеке 1902. у Сарајеву. Прво сједиште обновљене «Просвјете» било је на Палама и од те прве, оснивачке године, оно представља једну од најснажнијих покретачких полуга, просвјетних и културних програма, којима се јача национални дух, у Српској. Нама у Херцег Новом требала је снажна рука подршке на принципу рада умрежавањем по заједничким смјерницама и циљевима, на културном и просвјетном пољу, а уз пуно поштовање свих националних особености других народа и народности, у окружењу. Новљани су имали добре везе са сарајевском «Просвјетом» и у вријеме Аустроугарске власти, односно, између два свјетска рата, те је тако и ова данашња веза природан наставак.

194

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

САДАШЊЕ СТАЊЕ - МЛАДИ И НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ Данас живимо у времену изразитих подјела. Та ће одлика друштва у Црној Гори, за историчаре бити основна карактеристика краја 20 и свакако прве декаде 21 вијека. Подјеле су уочљиве, готово, у свему, и на сваком кораку. Српско питање у Црној Гори, вјероватно ће у неком времену, сасвим другачијем од овог у коме живимо, значајно заокупити пажњу, поред историчара, и психолога, психијатара и социолога, због својеврсне, унутрашње антисрпске политике, и тежњи ка асимилацији једног, вјековима постојећег народа, у једној сувереној земљи, која сву своју историју и духовност темељи на српским коријенима. Питање је колико Срби, као суштински конститутивни народ у Црној Гори, имају могућност и право исказивања свог идентитета и својих националних осјећаја, а да се то не схвати опортуно, ретроградно, назадно. Може се постављати много питања зашто иунтелектуална и научничка сцена данашње Црне Горе и њене институције, попут Матице црногорске, Филозофског факултета, ЦАНУ, окренуте, наводно, демократским токовима и путевима ка ЕУ, понашају крајње нетолерантно и недемократски, свјесно допуштајући прекрајање историјских чињеница, стварање новог идентитета нације и прихватање научно неутемељеног језика и његово продирање у све друштвене поре, од школа и образовног система до администрације. На сваком кораку је присутан извјестан степен асимилације и прекрајање изворно српских постулата, од дјеловања незавинских и државних медија, државних институција, од њихових информативних табела, до званичних програма и развојне доктрине са употребом језика уз константно избјегавање ћириличног писма, те тако до фаворизовања појединаца у спорту, култури, образовању. Најдрастичнији примјер те принудне, асимилаторске политике, јесте катастар и подржављење, односно, насилно прекњижење имовине Српске, православне цркве, чин какав није биљежила досадашња историја и историја адмистрације, ма које управе, па било то и окупаторске. Политика насилног поцрногорчења српске нације у Црној Гори потире битност постојања српског народа, што се дешава без обзира на реално процентуално стање у популацији становништва и званично изјашњавање на посљедњем попису (2003. године) о називу језика, којим се служе.

195

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Кретањем и анализирањем стања у привреди, односно, међу запосленима, може се направити анализа стања у погледу размишљања и односа према националном питању. Зна се , или се, пак, мислило да је позната ствар да су српски коријени у Боки и оданост Српској православној цркви, аксиом, дакле, нешто што се зна и што не треба да се доказује. Међутим, да ли је, заиста, тако? Питамо се колико млади људи, високо образовани, са просјечним знањем локалне и националне историје сазнане из некадашњих, дакле, пре сецесионистичких, школских програма, односно, уџбеника, знају о својим коријенима у Боки, о миграцијама народа, вјерама, о међусобном вјековном разумјевању, непријатељима, Србима католицима и њиховом слављењу слава и других обичаја, о етимологији, ријечима и породичним везама. Рекла бих – не много! Добро одгојен, урбани, млади човјек, једва да прави разлику између Српске и Црногорске православне цркве, једва да зна разлику између канонске цркве и секте, готово да не зна ништа о уској, вјековној вези српског народа и Српске православне цркве. Већински гледано, млади човјек, данас је потпуно незаинтересован за историју. Тренд глобализације и кљукања савременим темама сасвим га заокупља, такође НБА лига у кошарци, фудбалске утакмице УЕФЕ, спортске кладионице, фешн седмице, филмови крајње бизарних тема и пјевачице и бендови којима већ одавно није важан глас већ стас, препуно вулгарних и еротских сцена, са трендом лаког и брзог богаћења и омаловажавањем вјековно потврђених духовних вриједности. Изгледа да се у оваквој поплави шунда, пасивног односа према најмоћнијем медију, телевизији, савремени млади (радни) човјек, претвара у сиву, безличну масу, као дио свјетске аморфне масе младих људи, којима је једина суштина живота у што лагоднијем животу, а идеал новац и брзо стицање богатства. Познавање просјечног становника Боке (ако искључимо проценат оних који су добили уредно породично образовање и васпитање, па тако и научили да вриједнују духовне вриједности свог народа, а то није више од 10% популације међу вршњацима) је поразно или је, пак, он свјесно окренут само садашњости, приклоњен тренду немара за прошлост и сопствене коријене. Стиче се утисак да су се људи утаборили у политичке партије и чекају да им оне рјешавају личну, па потом и националну судбину. Нажалост, осим прилично разуђеног конгломерата политичких парти-

196

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ја исте националне осовине, тешко се може стећи утисак о њиховој јединственој, дугорочној политичкој платформи, иако дубоко вјерујем да велики број њих то упорно и настоји да оствари. Често се питам, у великој материјализацији нашег друштва, у оптицају велике количине новца, у страховитој трци трговине некретнинама, (нарочито у приморју), са градњом објеката и стицањем енормних, материјалних богатстава, поспјешено зеленашким токовима и силином и заслијепљеношћу среброљубљем и привидним лагодним животом и луксузом, (који су тако нагло дошли, попут плимског таласа), да ли је преостало мјеста за чисте националне програме, јачање материјалне базе свег националног бића те за просвјетитељски идеје базиране на оснаженом духовном бићу, појединца и нације? Другим ријечима, намеће се питање: колико сваки појединац ојачан новцем има снаге, знања и храбрости да се одупре свим глобалистичким токовима, свим токовима државног апарата Црне Горе, и да то економско ојачавање усмјери ка националним програмима? У наставку ћу потврдити велику резерву према снази појединца да се одупре тим искушењима у данашње вријеме.

БОКЕЉСКИ СРБИ У ДОБА АУСТРОУГАРСКЕ МОНАРХИЈЕ, НА ПОЧЕТКУ 20. ВИЈЕКА Историја нас највише учи о добрим и лошим корацима, да би из тих примјера схватили шта би или неби требало радити. Бока је имала свијетле примјере под туђом влашћу. Економија, замајац на свим активностима, на материјалном и духовном плану, снажно је обиљежила крај 19 и почетак 20 вијека, у свим развијеним земљама Европе, па тако и у Аустроугарској монархији. Под АУ влашћу, крај 19 вијека и почетак 20 обиљежава народни покрет у крајевима у којима су живјели Срби, са јасно исказаним придјевом «српски ...». С таквим предумишљајем су основане кредитне задруге, као први национални новчани заводи, а на плану културе: библиотеке, читаонице, пјевачка друштва и друга удружења. Тадашња либерализација законске регулативе, старе аустроугарске државе, уз сва претходна револуционатна струјања и побуне, навела су Беч да дозволи својим народима, не само да исказују националну вољу црквеним светковинама и обиљежавањем значајних празника из историје, попут Видовдана, Савиндана или Тројичиндана, већ да се привредно удружују и економски оснажују, у оквиру свог националног ентитета.

197

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Уставни поредак, заведен 1860, године донио је већу аутономију и промјене у организацији локалне управе и већ је то био чин ка самоорганизовању почетак рада на јачању националног елемента. Истина, у то вријеме у Боки су постојали Срби католици, који су веома добро знали своје коријене, а и Срби православци, који су вјековима везани са црквом одржавали тај свој набој. Бока которска, као дио Далмације врло брзо је препознала то зелено свијетло за национални елемент, тим прије јер су снажни сигнали стизали из Трста, тог најзначајнијег, економског и културног упоришта бокељских Срба, изван Боке. Из Трста је помоћ, српским државама и њеним политичким првацима, стизала још од почетка 19. и настављала се током читавог 19. вијека, односно, до између два свјетска рата, прошлог вијека. Већ 1862. године у Доброти је основана «Славјанска читаоница», у Херцег Новом двије године касније је отворена «Српска читаоница». Од 1866. до 1872. године дјеловале су на приморју, па тако и у Боки, подружнице «Уједињене омладине српске», чији је повјереник у Херцег Новом био Јефто Гојковић, будући предсједник општине Херцег Нови. У економском смислу најзначајнији организациони облик била је Српска кредитна задруга, протоколисано удружење са ограниченим јемством, основано 3 јануара 1904. године. Од тог датума СКЗ је била најснажнији економски замајац на подручју Херцег Новог, а уз Бокељску штедионицу у Котору и у читавој Боки. Не само што је СКЗ обављала све послове, трговине, трансакције у окружењу, и са земљама Европе, попут Чешке, Италије, већ је оснивала или подржавала друга акционарска предузећа, веома значајна у економском напретку средине. Оно, што је карактеристично за тај период времена, али и период између два свјетска рата, јесте чињеница, да су у том новчаном заводу, у акционарским предузећима, бирани највиђенији људи, чисте прошлости а с великим патриотским осјећањем. Из периода под АУ монархијом, па потом између два свјетска рата, привреда у Боки је била развијена у више грана: од бродарства, трговине, фабрике цигли, хотелијерства, пољопривреде и маслинарства, при чему је тај обртни капитал у великом дијелу припадао српским породицама. Иако се нација није истицала, на сваком кораку, ипак се веома добро знало ко је ко. Српска кредитна задруга, из које ће 1920. године настати Херцегновска банка, била је, такође, акцијама повезана и са веома моћном

198

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Српском банком чије је сједиште било у Загребу, а која је била најјачи економски стуб привреде српских индустријалаца, под АУ влашћу, и између два свјетска рата. Из средстава српских кредитних задруга, која су првенствено имала задатак да јачају домицилну пољопривреду и да помажу изналажењу тржишта и набавку пољопривредних средстава, временом су нарастала и ширила се интересовања, па су многи наши исељеници, из Америке и Африке, преко СКЗ, а потом и преко Херцегновске банке, слали, штедили новчана средства, или их стављали у промет. Ова прича о минулим временима и искуствима говори о већ виђеном начину економског раста. Наравно, потребна је сагласност државе и надлежног Министарства финансија да би нека банка била основана. То је проблем у Црној Гори. Но, свакако да је у тим историјским наводима начин да се осмисли покушај са економским јачањем на националној основи.

ЈЕДАН ПОГЛЕД НА СТАЊЕ МЕДИЈА У ЦРНОЈ ГОРИ Моћ информисања је снажна, и веома сугестивна. С друге стране, све оно што медији не забиљеже, било штампани, било електронски – то се није ни догодило. Однос већине медија, односно, државних медија и једног броја тзв. слободних, према програмима српског националног бића, без обзира о чему и коме се ради, су, не само лоши, већ заслужују сваку критику. Поводом свјетског дана новинарства, Министар културе и информисања у влади Црне Горе, Брано Мићуновић изјавио је да је на путу ка већој демократизацији друштва, ка ЕУ неопходна већа слобода медија и боља информисаност. Медији, односно, посао новинара, по природи ствари требали би да буду у уској вези са процесом демократије друштва, односно, са слободом изражавања личних и колективних ставова, без обзира на политичко, национално и вјерско опредјељење. Међутим, у Црној Гори, што се тиче већине новина, државног радија и државне телевизије, програми који произилазе из српског националног бића једноставно се не биљеже и не преносе јавности. Из тога се закључује да је то курс којим се желити умањити национална, односно, цивилизацијски и културни домет Срба у Црној Гори, односно, умањити све што подсјећа на постојање тог народа у Црној Гори. Готово да је већ сигурно да ни један такав програм, из српске

199

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

духовне баштине, историје и културе, неће бити емитован на државним медијима. У Херцег Новом се редовно обиљежавају духовне академије: Светосавка, Видовданска и Госпођинданска, одржавају предавања, трибине на значајне теме, и књижевне вечери, у организацији разних друштава, црквених општина или СПКД «Просвјета». Новинско биљежење се своди на једну дневну новину и локални радио, а од осталих на ћутање. Један драстичан примјер односа државне телевизије према програму високе културе догодио се недавно. Наиме, 29. марта организована је величанствена академија у част и славу 200 година Београдског универзитета, на којој су присуствовали: амбасадор Србије, господин Лутовац, ректор Београдског Универзитета, господин Ковачевић. Програм је понијела професорка и некадашњи ректор на Музичкој академији у Београду, у свијету и код нас прослављена, госпођа Даринка Матић Маровић, са једним од најбољих свјетских мјешовитих хорова, Обилић, из Београда. Била је то свечаност која ће се памтити и због које су из многих крајева Црне Горе стигли угледни политичари и други грађани. Државна телевизија није жељела да емитује чак ни прилог у АРТ програму о овом концерту. Међутим, емитовали су музичке секвенце, у попуни програма, наравно без одобрења организатора концерта, без најаве и титла о мјесту, датуму и поводу дешавања ове манифестације. То, без сваке сумње, говори о крајње непрофесионалном односу државне телевизије, покушавају искориштавања оног што је добро, али и о великом страху од приказа свега што има везе са српском културом. Очигледно је да је онима који се баве медијима, посебно телевизијом, ма колико она словила као јавни сервис, веома стало до неприказивања ичега што се везује са српску нацију у Црној Гори. С друге стране, може и мора проћи све што је са других простора бивше Југославије. Од државне телевизије и њеног информативног програма у Херцег Новом је одустао велики број људи, како због начина припремаља информација тако и због саопштавања, али и веома примјетне антисрпске политике, унутар те медијске куће. Такође, избацивање ћириличног писма са телевизије у времену када су ћирилица и латиница још увијек два равноправна писма, говори о веома помућим односима у овом медију, али и другима који су на истом фону, те о систематском прогону свега што иоле упућује на српско биће.

200

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ДВА КУРСА Црна Гора је на путу, који јој је неко зацртао изван њених граница, да једино унижавањем значаја српског идентитета може да оствари свој циљ – несрпски идентитет. Ако се зна да држава, преко својих инструмената режима, контролише све токове новца у Црној Гори, све привредне токове, све трансакције, тада се намеће закључак да постоје два, потпуно супротна, курса : 1. прихватити да је поништавање српског, националног бића, у смислу његовог затирања, маргиналан програм државном апарату и његовим маркантним фигурама те да српски национални програм може да постоји паралелно званичној државној, антисрпској политици, скоро несметано, док год не угрози економске интересе појединаца; узети да је садашњи антисрпски програм у медијима, образовању и култури пролазни курс ка тражењу црногорског националног идентитета; 2. национални програм не може да тече самостално, све је под строгом контролом власти, и временом ће се истопити у безличну масу новог црногорског идентитета. За анализу стања је неопходно реално сагледавање ствари, без пристрасности, дакле, не усијане главе, већ крајње реално, рационално и трезвено. Треба схватити да се ради о програму тражења новог идентитета, а који значи отклон од свега српоског, по цијену приближавања западним балканским просторима, друге конфесије од православне. У сваком случају, уношење гњева и љутине значи доминирање емоција над рационалним, те је то половина изгубљеног посла. Ако подржавамо први став, тада то значи у политичком смислу, status quo, јер свака страна узима оно што јој у материјалном смислу одговара. Постоји опасност што су неке опозиционе политичке партије, кроз појединце или групације, у неком дијелу материјално задовољне, пошто од постојећег система добијају пристојне надокнаде, учешћа у управним одборима, имају удјела у економским транзицијама. Наравно, власт је свјесна да се ради о великом броју «национално окрњених» али их «купује» и мири преко појединаца, материјалним надокнадама. Другим ријечима, материјализација црногорског друштва, проистекла из тренда глобализације, јесте пошаст која је етичке и моралне вриједности појединца свела на материјалну величину. Дакле, квалитет личности подредила је и свела на квантитет материјал-

201

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

не вриједности новца. Етика и економија у данашњем свијету веома тешко стоје заједно, готово до искључивости и појединац је вјешто изманипулисан да мора да бира, по оној старој изреци, «или јаре или паре!» Када се Светозар Милетић, један од најзначајнијиг националних бораца за српско питање у Војводини под Аустроугарском, средином 19 вијека, снажно борио за остваривање националних слобода писањем чланака, памфлета, есеја на ту тему, због чега је био прогањан и хапшен од стране власти, Јован Јовановић Змај је рекао за њега да је: био моралан и поштен, непорочан и искрен, човјек «чист као крин». Садашња политичка разједињеност партија, које су на линији српског националног бића, у Црној Гори, не даје пуно наде у мјењање политичког и националног статуса. Наиме, кратковидост, политичка засљепљеност појединих, жеља за остваривањем сопственог лидерства, акумулирање међусобних нетрпељивости, тешко изналажење јединствених ставова, и најчешћи међусобни антагонизам у економским питањима унутар коалиционих власти (у локалним срединама гдје држе власт) или табора у опозици, дубоко раздвајају национално биће и јачају снагу њихових политичких опонената. Политичке дискусије у парламенту, сем снажног говорништва, ништа не доносе, јер су у већини случајева, као мањина надгласани. Намеће се закључак извјесног политичког: или дилетантизма и невизионарства, или обичне фарсе, која се игра пред народом да би се задржало постојеће стање, а које ће НЕКО други НЕКАДА касније да мјења. Чињеница да се данас у Црној Гори, у политичким партијама, чак и на неким важним мјестима, људи који се нису могли исказати професионално, који су имали разноразне проблеме, материјалне или психолошко-конфликтине природе, упућује да такви људи, не само што не могу да сагледају реално стање, већ имају страх од губитка тренутног положаја и промјене стања. Такви људи су опасни, и за своју партију, а највише за нацију. Данас заиста није вријеме да би Срби у Црној Гори имали право да буду глупи и да троше своје и вријеме своје будућности на празна друкања. Појединци ће све урадити да одбране свој статус, али и да га лако промјене када наиђу на извјесне друге погодности, уколико им буду понуђене. Другим ријечима, морална страна појединаца у политици је толико танка да не може да буде покретачка снага промјена. Такође, недовољно образован народ,

202

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

који уз то носи и гњев као емотивни набој а без довољно рација, није у стању да он сам буде носилац одговорне функције стуба друштва 21 вијека.. 2. Ако процјенимо да српски национални програм не може да тече паралелно са струјом црногоризације и антисрпства у Црној Гори, јер је заснован на сталном, перманентном притиску и топљењу свега што је српско, а кроз строгу, државом контролисану политику специјализованих служби, које ван земље имају своје снажне помагаче из програма глобализације, тада значи да смо погледали у будућност и да је крајњи моменат да се окренемо суштинским питањима за сваког појединца, а не само у строгим оквирима политичких партија. Кад су питали Симона Визентала, познатог јеврејског ловца на нацисте, да ли има глупих Јевреја он је одговорио : «Има, наравно, то је природна ствар! Питање је, само, да ли Јеврејин смије да буде глуп!» Дошло је вријеме да се Срби, на свим просторима гдје живе, запитају да ли више смију да буду глупи и нерационални, да би други користили те њихове потезе. Бескрајно можемо да понављамо на нашим крсним славама да смо ми слободољубиви народ, кога због тога, мрзе други народи, али се тиме не иде напријед нити се чини добро нашем народу. Дошло је вријеме за памет и мудрост, вријеме да морал потисне неморал, а разборитост кукавичлук. Дошло је вријеме за људе који су спремни да себе и личне интересе жртвују за опстанак своје нације. Питање је, само, колико таквих, заиста, има међу нама. У том смислу значило би да је потребно да се јединствено ради на програму Српског питања у Црној Гори и то кроз сљедеће постулате: 1. Српски народ мора да научи да заокружи своје националне границе, у Црној Гори, у смислу законске регулативе и свих расположивих правних средстава, које пружа демократско друштво, ЕУ, чак и по цијену самопроглашења мањином. 2. Српски народ мора бити духовно (културно) и политички јединствен, за сво подручје Црне Горе и са снажним везама са Србима у свим крајевима бивше Југославије, и изграђивати се у Црној Гори на основу искустава Срба из других крајева. 3. Срби морају у Црној Гори да раде на својој економској, материјалној бази, и да науче како да се за то изборе преко оснивања својих: банака, предузећа, пољопривредних газдинстава, из којих би црпили значајна новчана средства за своју популацију. Из ове матери-

203

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

јалне базе економски ће се уздићи и обновити, ревитализовати, српски ентитет, и подржавати просвјетни, кутурни и духовни напредак народа. 4. Срби морају да буду свјесни да је сваки појединац носилац не само сопствене и будућности своје породице, већ је он носилац будућности читаве нације; такође, потребно је схватити да од сваког појединца зависи та будућност. И један Србин док постоји, док се тако изјашњава – он је народ. Тиме се изражава самосвјест Срба и спремност да остану одани национаном имену чак и ако не изгледа у политичком смислу. 5. Заокружавањем националног програма потребно је, након конституисања савјета на државном нивоу, детаљно сагледати све могућности рада и дјеловања, у свакој средини у Црној Гори, кроз све видове организовања, дружења, програме, манифестације и слично, тако да сви субјекти буду дио јединственог програма рада по организационој схеми, а без потцјењивања, омаловажавања или политизације. 6. Начин организовања мора ићи ка пуном, ефикасном, и економичном, културном, али са свим принципима снажног и храброг. Вокабулар тешких ријечи треба избацити и створити слику снажне, српске, духовне, просвећене и културне популације. У том смислу треба бирати непристрасно (што је у нашој срединби веома тешко) без непотизма и политичких опсервација и предрасуда, и то лидере који задовољавају у моралном смислу, који су поштени, честити, принципјелни, а нису лицемјери и властољупци, а такође морају бити спремни на многа одрицања и добровољност. Процјена људи за оваква одговорна мјеста, као и за чланове Савјета на државном нивоу мора да прође добре филтере етичности и моралнопсихолошке подобности. 7. Тек по заокружавању јединственог програма, али и економским самоорганизовањем, као материјалним подстицајем, може се говорити о: - дјечијим вртићима, школама, и другим просвјетним установама гдје би се настава одвијала на српском језику а програми се бавили српском националном културом, историјом, - библиотекама и читаоницама, - медијима, новинама, радију и телевизији на српском језику, - са уређеним статусом српских писаца, и других посленика у култури са јасно исказаним српским национаним опредјељењем,

204

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

- са упливом у друге друштвене секторе, кјако приличи афирмисаној друштвеној групацији. По правилу да је сваки Србин исто што и читава нација треба предано и темељито радити на попису свих Срба у Црној Гори, по свим професионалним структурама. Преко медија треба бити непрекидно присутан за саопштавање истине, али увијек и само с мјером и културно, а без угрожавања или прозивања других нација. Ово помињем зато што у добро сроченој реченици, културно исписаној и саопштеној без гњева и горчине, значи одговорно и озбиљно саочавање са реалним стањем. Ово би значило, све скупа, започињање озбиљног и темељитог рад на нечему што може да траје годину дана и да да плод или да ради годинама па и сто година док не оствари замисао враћања пуног српског идентитета.

205

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Драго Д. Шеровић

Срби у Црној Гори, данас и сјутра У Црној Гори вјековима живи један народ, њен већински државотворни народ који је стварао државу Црну Гору. Један дио овог народа себе назива по држави Црногорцима а други дио себе назива по националном одређењу Србима. Њихов удио у цјелини - проценат се мијењао у зависности од историјских и политичких прилика, притисака, интереса. Званични подаци одржаних пописа су: 1. Етнички састав становништва у Црној Гори према пописима из 1909. 1921. и 1931. године показује да су становници углавном били: православни хришћани - Срби и да су говорили српским језиком. У знатној мањини су били муслимани и католици. 2. Етнички састав становништва према пописима из 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. и 1991. показује да су становници у већини били Црногорци, а број Срба се свео на 3 до 9%. 3. Етнички састав према попису становништва из 2003. године у Црној Гори је: 43,16% Црногораца; 31,99% Срба; 7,77% Бошњака; 5,03% Албанаца; 3,97% Муслимана; 1,1% Хрвата. Припадници осталих народа су сви испод 1%. Неизјашњених је 4,34%. Српским језиком говори 63,49%, а црногорским 21,96% од укупног броја становника. Нажалост, један народ се по различитим критеријумима подијелио, тако да данас у Црној Гори и Црногорци и Срби појединачно нијесу у већини. И Црногорци и Срби су мањински народи. Држављани Црне Горе су, без учешћа својих држављана из Србије, већином донијели одлуку на референдуму 21. маја 2006. године да Црна Гора постане самостална, међународно призната држава. На Референдуму циљеви и интереси Црногораца и Срба нијесу били исти, иако вјерујем да је крајњи циљ био исти, а то је добробит Црне Горе. Уставотворна скупштина Републике Црне Горе је 19. октобра 2007. године двотрећинском већином гласова усвојила Устав Црне Горе.

206

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Усвајањем Устава разлике су се продубиле. Доста тога је урађено на штету српског дијела народа. Уставом је дефинисан званични црногорски језик, док је српски језик, са осталим, у званичној употреби. Српска православна црква у Црној Гори је у Уставу изгубила своје име и сврстана је под јединствени назив „вјерска заједница“ као и неканонска, али од власти и дијела црногорског народа прихваћена, црногорска православна црква. Застава и химна су још више удаљили ова два дијела истог народа. Мијења се историја и то кроз уџбенике што представља стратешко удаљавање од Србије и заједничких српских основа. Србија се у историји приказује окупатором Црне Горе, тако се чак данас и 21. мај прославља као дан независности а не као дан самосталности и државности. Формиран је Савјет за стандардизацију црногорског језика који има за задатак да изради Рјечник, Правопис и Граматику већ за следећу школску годину. Из школских планова су избачени многи српски писци, као и народна поезија. На Филозофском факултету у Никшићу Одсјек за српски језик и књижевност се преименује у Одсјек за црногорски језик и књижевност. Тражи се да имовина Српске православне цркве пређе у власништво државе Црне Горе, а потом, вјероватно у власништво црногорске православне цркве, тако се исправљају катастарска укњижења без судских одлука и рјешења. Свети Сава се не прославља у школама и није црногорски светац, као што више нема Немањине улице у Подгорици, ни улице Вука Караџића у Цетињу. Руше се српске школе и задужбине да би се радили станбено-пословни објекти. По питању Косова и Метохије власт и црногорски дио народа имао је недопустиво пасиван однос, ни једном се није јавно исказала подршка поштовању неповредивости суверенитета Србије, као и правних аката свих свјетских и европских институција, а чији је Црна Гора члан. Најављује се да ће Црна Гора ускоро признати независност Косова и Метохије. Срби су потиснути из свих значајних и мање значајних позиција гдје се може нешто одлучивати. Нема их у државној администрацији, у јавним предузећима и установама, у управним одборима. Наметнут им је грађански, недефинисан статус и схватање да се нешто подразумијева које им се нуди како би лакше и безболније прихватили процес асимилације. Модел је познат. Раскинути све што је заједничко са Србијом,

207

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

што је било јединствено узети и назвати именом по држави Црној Гори и потиснути или избрисати придјев српски. Да би се све ово лакше постизало из владајуће структуре Срби се годинама приказују ултранационалистима, противницима европских интеграција, оним који су и даље противници самосталности и напретка Црне Горе. Тиме им је наметнут осјећај страха, страха да ће теже рјешавати свакодневне животне потребе као: запослење, специјализације, напредовања у струци, добијање дозвола за градњу, за посао, упуте за лијечење. Како се Срби данас супростављају свом нестајању у Црној Гори? Срби кроз опозиционе странке на поједина наведена дешавања одреагују изјавама и саопштењима, а по неким питањима и расправом у Скупштини, али без икакве могућности да нешто спријече или зауставе. На локалне и републичке изборе углавном излазе разједињени чиме расипају гласове и показују да су им значајнији страначки интереси, лидерске позиције и мјеста у парламентима него интерес српског народа. Међусобно расправљају своја различита гледања преко медија. Срби у Црној Гори морају потпуно да промијене своју стратегију ако желе да опстану као народ. Срби да би опстали у овом тренутку треба да знају шта хоће, да поставе стратешке циљеве, краткорочне и дугорочне и да изнађу путеве да их остваре. Краткорочни циљеви Срба у Црној Гори могли би бити: - да се заустави асимилација и сачува српски идентитет у Црној Гори; - да се ослободе страха, да излазе на изборе и да се боре за своја права; - да не дозволе да други имају страх од измишљеног и наметнутог „великосрпског национализма“; - да из статуса потиснутог и назадног постепено пређу у носиоца европских и модернизацијских токова у Црној Гори; - да поврате схватање у Црној Гори и међународној заједници да без Срба нема сретне и просперитетне Црне Горе; - да јединствено наступају у одбрани својих интереса; - да се не сукобљавају и стварају мржњу, да не буду искључиви; - да поштују Устав и да се изборе за његову свеобухватну примјену. Инструменти за ово остварење јесу управо у Уставу Црне Го-

208

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ре. Ако Срби прихвате реалност да у Црној Гори нема већинског народа, да је и српски дио народа у Црној Гори мањински народ, тада су му Уставом зајемчена следећа права и слободе (члан 79 - Заштита идентитета) 1) на изражавање, чување, развијање и јавно испољавање националне, етничке, културне и вјерске посебности; 2) на избор, употребу и јавно истицање националних симбола и обиљежавање националних празника; 3) на употребу свог језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби; 4) на школовање на свом језику и писму у државним установама и да наставни програми обухватају и историју и културу припадника српског народа; 5) да у срединама са значајним учешћем у становништву органи локалне самоуправе, државни и судски органи воде поступак и на језику српског народа; 6) да оснивају просвјетна, културна удружења уз материјалну помоћ државе; 7) да сопствено име и презиме уписују и користе на свом језику и писму у службеним исправама; 8) да у срединама са значајним учешћем у становништву традиционални локални називи, имена улица и насеља, као и топографске ознаке буду исписани и на језику српског народа; 9) на аутентичну заступљеност у Скупштини Црне Горе и скупштинама јединица локалне самоуправе у којима чине значајан дио становништва; 10) на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе; 11) на информисање на свом језику; 12) да успостављају и одржавају контакте са грађанима и удружењима ван Црне Горе са којима имају заједничко национално и етничко поријекло, културно-историјско насљеђе, као и вјерска убјеђења; 13) на оснивање савјета за заштиту и унапређење посебних права. Чланом 80 (Забрана асимилације) држава се обавезује да заштити припаднике мањинских народа од свих облика насилне асимилације. Срби треба да се организују и изборе да остваре наведена пра-

209

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ва, што могу оснивањем Савјета за заштиту и унапређење посебних права српског дијела народа у Црној Гори. Савјет може имати снагу једино ако ће окупити све странке, невладине организације и појединце и ако у њему неће бити окупљања око личности, странака или невладиних организација, већ искључиво око „остварења циљева српског дијела народа у Црној Гори“. У Савјету не може бити ни првих, ни других, ни трећих, могу бити само изабрани са већим обавезама, одговорностима и овлашћењима који ће са свима нама, даљим повезивањима и сарадњом, толерантним дијалогом, знањем и аргументима, урадити све да Срби остваре свој циљ. Доследном примјеном наведених права и заштите српског дијела народа Устав Црне Горе не би раздвајао већ, напротив, повезивао би оба дијела истог народа. Сачуван од даље асимилације, слободан од наметнутог страха, некомпромитован, напредан, српски дио народа у Црној Гори би постепено побољшавао свој удио у јединственом државотворном народу Црне Горе, а што је његов дугорочни стратешки циљ. За српски дио народа у Црној Гори данас је овај пут нужност. На питање: могу ли Срби данас у Црној Гори остварити своја права и циљ на други начин? Одговор може бити: да, можда промјеном актуелне власти. Мислим да је статус мањинског народа и коришћење права из Устава сигурнији и извјеснији пут, али и да ова два пута не искључују један другог, напротив.

210

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Млађен Мићовић

Љута трава на љуту рану Сложеност људских односа и односа група унутар државе може резултирати концентрацијом (политичке) моћи на штету најбројније нације (на пр. коалиција више мањинских група) што отвара низ политичких, практичних и правних питања везаних за заштиту националног идентитета. Уколико неку (националну) мањину политичка конјуктура “избаци” на доминантан (или кодоминантан) положај, тиме се, са становишта тзв. мањинских права, губи основ њене посебне заштите, али се истовремено ствара основ за посебну заштиту политички недоминантних група, макар оне биле статистички већинске. Захваљујучи прилично уходаној и врло стабилној коалицији монтенегринско-албано-бошњачкој, Срби у Црној Гори су доведени у положај мањинске групе, с тим што је тај положај једнак положају српске мањине у Албанији, а у перспективи може бити и гори. Показало се, наиме, да је политичко престројавање (избори) и пребрoјавање (референдум о државном статусу) које се догађало у задњој деценији, Србе у Црној Гори доводило у све тежи правно-политички и културно-језички положај. Измјена назива наставних предмета /предмет Српски језик преименован у матерњи/,те мијењање садржаја школских програма на штету српске културне баштине током 2003/4 године (и даље), био је пробни „штих“ дискриминаторске политике државе Црне Горе према Србима. Референдумски исход обезбиједио је „лидерставо“ у новој црногорској држави национално-политичким групацијама које изражавају нескривен анимозитет према Србима, па је новим Уставом Црне Горе (Октобар 2007.год.) нормативно легализована „другоразредност“ Срба и у симболичном и у стварном виду, али је и трасиран смјер апсолутне маргинализације Срба у будућности. Ако је коаутор Химне Црне Горе један од највећих србомрза, притом и ратни злочинац, (Секула Дрљевић), тешко је оспорити антисрпску мотивисаност политички доминантних фактора који су усвојила такву Химну као битно држав-

211

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

но обиљежје. И за црногорски Грб би се могле препознати примјесе сличне мотивације, док је мотивација за одређење службеног језика небитна при чињеници да је такво одређење ф/акт најотвореније дискриминације Срба. /Тиме се , наиме, језичкој већини од 63% становништва намеће промјена језичког идентитета, све у циљу „стварања“ другачије језичке статистике/. Тај дискриминаторски порив статистичке-парламентарне већине против српског културног наслеђа у Црној Гори (језик, писмо, Црква, материјално културно наслеђе...) пријети затирањем свега што подсјећа на претке данашњих Црногораца. Не само да се игноришу чињенице добијене у пописном процесу везане за језичку, вјерску и националну „личну карту“ Црне Горе, већ се конструише „витруелна статистика“, супротна свим увидима пописних служби и налазима статистичких тијела. Да обољелост парламентарне већине од србомрзије доводи до самодеструкције рјечито свједочи уставна инаугурација необликованог језика (тзв. црногорског језика) за службени језик. Иако је у међувремену формиран некакав одбор за обликовање (тј. стандардизацију или стварање) тог језика, али како тај (залудњи) посао одбор није ни започео, испоставља се да је у овом тренутку службена комуникација на немуштом (необликованом) језику. / Процијенила, ваљда, парламентарна већина Црне Горе да је и немушти језик подеснији за службену комуникацију него српски, без обзира што су све генерације живих Црногораца (досада) управо српски језик „научиле“ и као матерњи и као први школски језик./. Да статистичка (парламентарна) већина није у довољној мјери задовољила своје антисрпске апетите кроз уставна рјешења, показују пројекти нових закона којим се уређују својински односи , али је за очекивати да ће „школски закони“ ( и школски програми), као и закон о културној баштини или закон о вјерским слободама, још већма допринијети „другоразредности“ Срба у Црној Гори. Очигледна је, наиме, намјера статистичке (парламентарне) већине да под изговором бриге за културну баштину изврши подржављење (национализацију) само православних храмова, али и других добара Митрополије Црногорско приморске и других Епархија СПЦ у Црној Гори ( Предлози Закона о државној имовини, Закон о својинским односима). Са зебњом се може очекивати доношење закона о положају Цркве или о културној баштини, јер новија догађања везана за разбаштињење (искњижавање) српско-православног вјерског наслеђа са значајних вјерских објеката (Златица, Цетиње), као и искњижавање својинских права

212

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Митрополије Црногорско приморске, указује на ријешеност власти да обесправе и у свему истисне утицај канонске / а и већинске/ Цркве у Црној Гори. Слободни смо оцијенити да досадашња политичка активност странака које су се декларисале као заштитнице српског националног идентитета није дао резултате. Напротив. Разлог томе је, поред осталог, страначка разједињеност и нескривена суревњивост про/стрпског политичког вођства, али, с друге стране и неефективно (и прилично конфузно) дјеловање управо ових странака. Сматрамо, с тога, да су ефекти заштите националног, културног, вјерског ... идентитета Срба условљени битном измјеном међусобних односа про/српских политичких фактора, као и ефектуирањем нових начина политичке активности. Пожељна измјена односа између странака не подразумијева, притом, искључиво стварање једног политичког субјекта /једна странке или једне коалиције/, већ међусобно прихватање (и толерисање) „подијељених улога“ свих про/српских политичких чинилаца /странке, НВО, јавни дјелатници.../. Пошто у политичкомј сфери има мањих и вших циљева, а за остварење неког циља постоје подесна (и мање неподесна) средства, „подијељеност улога“ би подразумијевала „право“ сваког политичког чиниоца на аутономан избор средстава политичке утакмице без противљења других. /Притом ваља имати у виду да избор средстава политичке борбе понекад условљава и сам опстанак субјекта на политичкој сцени без обзира на циљ коме се тежи./. Чини се, међутим, да трајање на политичкој сцени постаје значајнији мотив и циљ про/српских политичких чинилаца, него ли заштита националног идентитета Срба. Ако смо и српски језик (као основни маркер националног идентитета) „изгубили“ и у школском програму и у службеној комуникацији, не показује ли да смо узалуд имали (а и да и сад имамо) читаво туце про/српских странака. И не само да су те странке остале програмски непромијењене послије ових пораза, већ се, у основи, није мијењала ни персонална структура њиховог „вођства“. Шта вриједи политичка декларација и бусање у прса о припадности већинском (народу), ако се језик или црква, или материјална културна баштина тог (односно мог) народа јавно прогони и маргинализује! /Не догађа ли се то управо сада и овдје – у Црној Гори са Србима!?/.

213

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Чување националног идентитета не обезбјеђује се (само) декларатовношћу (ријечју) већ и чином (ф/актом), а опстанак (ма и таворење) на политичкој сцени не смије бити важнији мотивациони фактор од програмског циља. Већи учинак на заштити националног идентитета обично остварује она партија (или други политички фактор) који избором ефективних средстава политичке утакмице свјесно ризикује и нестанак са политичке сцене, него ли она која се „довија“ да преживи па се клони „ризичних“ средстава, зарад , каквог таквог, опстанка. ... Политички је обесхрабрујућа наша прогноза да у догледно вријеме не може бити промјена на владајућој сцени које би могле битно побољшати незавидан положај Срба у Ц.Гори. Врло је вјероватна дугорочнија монтенегринско-албано-бошњачка коалиција (независно које стрнке би је чиниле), што због унутрашњих, тако и регионалних, али и односа на ширем политчком плану. Не траба, притом, занемарити, и нарасле анимозитете према Србима (уопште) у задње двије деценије код дијела „комшија“ (Хрвати, Словенци, Бошњаци из Босне, Албанци...), па и код дијела свјетских моћника (Америка, Енглеска), што све умањује политичке шансе и Срба у Црној Гори./ (Може звучати као злурадо нагађање, али нам се чини да ће однос власти према Србима у Црној Гори бити мијењан (на боље) за случај нарастања апетита и радикалнијих виндикација према Црној Гори од стране историјских мањина /Албанци, Бошњаци-Муслимани, чак и Хрвати/). ... Под условом да је наша „дијагноза“ о положају Срба у постреферендумској Ц. Гори и приближно тачна, те ако је наша обесхрабрујућа „прогноза“ о њиховом ( одн. о нашем) положају у догледној будућности основана, неопходно је предузети неке нове мјере из правно-политичког „репетроара“, како би српски идентитет опстао у условима монтенегринско-албано-бошњачка коалиције. Та /одбрамбена/ средства треба пажљиво одабирати и осмишљеном динамиком ефектуирати. С тим у вези сматрамо да коришћење тзв. „ризичних“ политичких средстава треба да је у „надлежности“ мање утицајних про/српских политичких фактора (НВО, мање утицајне странке, јавни дјелатници...), док би она „бенигнија“ политичка средства ваљало препуштити најутицајнијим (и оним „грађанскијим“) политичким странкама.

214

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Једно од „ризичних“ средстава политичке бирбе за заштиту нациналног идентитета Срба у Црној Гори је и формирање мањинског националног Савјета Срба по важећем Закону о мањинским правима и слободама ЦГ. Прихватање улоге „мањине“ и формирање националног Савјета Срба јесте политички ризично, поред осталог, због неприпремљености про/српског „политичког“ мњења, али и због погрешних представа о том моделу политичке (и правне) борбе и код политичког и код укупног мњења. Покушај отклањања или умањења првог ризика јесте управо овај скуп, на ком ће се чути различите идеје о начину и моделима заштите националног идентитета Срба у Ц. Гори, а организатор је дао могућност свима (који то желе) да на ту тему понуде идеје, аргументацију и алтернативе. Нијесам сигуран да овај скуп може битно промијенити, у основи погрешну, владајућу појмовно-значењску стереотипију везану за националне мањине, домене о видове тзв. мањинске заштите, непромијењена од Берлинског конгреса (1878) до данас. Углавном се рачуна да право на посебну тзв. заштиту „мањинског права“ искључиво важи за националну скупину која се нашла ван матичне државе, што је само дјелимично тачно. Ваља, с тим у вези, подсјетити да се на међународно-правном плану тек од средине шездесетих година прошлог вијека озбиљније наговјештавају посебни инструменти заштите мањина, а тек су послије 1990-те усвојене посебне конвенције међународног и регионалног значаја у области заштите мањина /Декларација о правим припадника националних или етничких, вјерских и језичких мањина УН 1992. Оквирна конвенција за заштиту националних мањина СЕ 1995. Европска повеља о регионалним и мањинским језицима 1992./. Због чињенице да се релативно касно појавило међународно и национално «законодавство» у области заштите права мањина, још увијек се изграђују правни стандарди те врсте правно-политичког дјеловања. Но, упркос различитим покушајима, како на регионалном (СЕ, ЕУ), тако и на међународном плану, ( Поткомисија за спречавање дискриминације УН), још није «пронађена» јасна дефиниција мањине као потенцијалног бенефицијара «мањинских права». Дефинисања мањине на нивоу националног законодавства прилично је шаролико, и углавном, «скројено» по укусу владајућих слојева. У црногорском Закону о мањинским правима и слободама, такође

215

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

је дата дефиниција мањине, али је у њен садржај унијета једна «корисна нејасноћа», како би власт могла и признати и не признати мањински статус неком ко такав статус тражи ( није дато одређење шта чини категорију «осталог преовлађујућег становништва» (чл.2. Закона) Али ако се анализира садржај тзв. мањинских права, на основу међународних докумената неминивно се долази до закључка да се тим правима не штити нација као биологоја (род) нити као статистика (број), већ се штите духовне вриједности (језик, вјера, писмо...) као маркери идентитета нације. Статистика може бити значајна за квантитет заштитних бенефита (на пр. висина новца која се из буџета издваја), а само изузерно за квалитет права која се штите (на пр. претежност мањине у локалној средини обезбјеђује виши ниво „мањинских права“). Потенцијални бенефицијар заштите „мањинским правима“ је свака национална скупина (независно од њене бројности) чија су идентитетска својства (језик, вјера, писмо, обичаји...) недовољно штићена од стране политичке већине, тј. доминантних друпа. У случају Црне Горе, не само да су незаштићена идентитетска својства Срба, већ су постала „легитимна мета“ антисрпске „артиљерије“. Формирањем мањинског Савјета, Срби у Црној Гори би добили доста ефикасно и сасвим ново средство против дискриминације, а оним про/српским политичким факторима који се не слажу са овом идејом (из било ког разлога) ионако остаје читав репертоар других механизама заштите српског идентитета. Но, да би национални Савјет Срба имао монимум унутар/српског легитимитета (а тиме услов за ефектност), неопходна је спремност свих про/српских фактора, ако не на отворену подршку, оно бар на толерисање тог тијела и његових активности. Не треба, с друге стране, имати илузију да би мањински Савјет Срба могао да ријеши сва питања везана за положај Срба, али би власт пред добро конципираним и агилним Савјетом Срба могла бити значајно ограничавана у својим антисрпским амбицијама. Да ли је то довољан разлог за његово формирање? Може бити увредљив епитет „мањински“ за Србина из Црне Горе, али је горка истина да се властима ове државе ни најгорљивији Србин више не може обраћати на српском језику, нити ће на том језику од власти добијати одговора, а на такву „рану“ неопходно је стављати „љуту траву“. Та трава, у овом случају могао би бити управно национални савјет Срба.

216

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ПРАВА МАЊИНА Сама потреба да се посебним прописима штите права мањина, како на државном, тако и на међународном плану, утемељена је на аксиолошкој поставци по којој су етничке, културне ( и култне), вјерске, језичке и друге специфичности вриједности по себи, чије његовање и очување условљава богатство и љепоту човјечанства, као и на сазнању да општи правни инструменти заштите људских права не обезбјеђују (у потребној мјери) и заштиту тих социо-културних вриједности У последњем полувијеку, посебно у његовој задњој деценији, утрошено је доста енергије (правне и политичке) како би се систематизовали инструменти заштите мањина, али још увијек не постоје ни приближно уједначени ставови о облицима и домену те заштите. Чак о самом заштитном субјекту - мањини) не постоји уједначен став нити у значењском нити у терминолишком смислу, па су тумачења међународних и норми националног права из тог домена подложна интересним утицајима али и својеврсном волунтаризму, што није најпожељниј у домену имплементације права. Повеља ОУН (напримјер) не предвиђа посебну заштиту националних мањина, већ je та заштита инкорпорирана у општи систем заштите љусдких права, која се, притом, обезбјеђују “...без обзира на расу, пол, језик или вјеру “ (Чл.1. Повеље), док Међународни пакт о грађанским и политичким правима (1966) поред забране дискриминације налаже потребу посебне заштите права “У државама гдје постоје етничке, вјерске и језичке мањине...” (чл.26.Пакта). Међународни пакт о еконосмским, социјалним и културним правима (1966.г.) забрањује дискриминацију засновану на “...раси, боји, полу,језику , вјери, политичком мишљењу... националном или социјалном поријеклу, имовном стању, рођењу...”, док Међународна конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида користи одредницу “националне, етничке, расне или вјерске групе “ (Чл.2). И Mеђународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације (1969) штити припаднике ових својстава од дискриминације, док Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода (1950) забрањује дискриминацију по основу разлика “пола, расе, боје коже, језика, вјероисповијести, политичког или другог увјерења, националног или социјалног поријекла...”

217

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Примјећује се да међународно-правни документи избјегавају дефиницију мањине (као заштићеног субјекта- добра), па, умјесто тога, наводе читаве лепезе различитих својства социјалних група које потенцијално могу постати (и бити) бенефицијари тзв. мањинских права. Правна доктрина, међутим, имала је више резултата при дефинисању мањина (као субјекта заштите), па се и узима као нејприкладније одређење мањине дато од Франческа Капаторија, иначе Италијана и члана Поткомисије (УН) за спречавање дискриминације, које гласи: “Група бројчанао мања од остатка становништва државе, која је у недоминантном положају, а чији чланови- држављани те државе, имају етничке, вјерске или језичке карактеристике другачије од остатка становништва и исказују, макар и имплицитно осјећај солидарности који је усмјерен на очување своје културе, традиције, вјере и језика”. Поред тешкоћа везаних за утврђивање бенефицијара тзв. мањинских права, правна пракса се суочава са низом других проблема који условљавају како облике тих права тако и домене њихове заштите, али и временско важење (неких од) мањинских права. ... Правом се (ионако) не штите сви интереси појединаца (или група), већ само они интереси које носиоци моћи одлучивања оцијене значајним. Тако су и облици-видови права мањина каталошки лимитирани, као што су лимитирани домети (или домени) њихове заштите. У одређеним, пак, случајевима, поједини видови права мањина су временски орочени (на пр. до испуњења одређеног циља), што, заједно с горе наведеним лимитима, доприноси релативизацији заштите, чак и могућим политичким злоупотребама. У суштини, мањинским правима штите се одређене специфичности мањина и то у мјери и домену док те специфичности не конкуришу суверенитету, односно у мјери и до нивоа лојалности јавном поретку дотичне државе. ( На глобалном плану, међутим, дешава се да велике силе врше контролу власти малих /наводно суверених/ држава путем мањина, јер се и права мањина која конкуришу суверенитету и јавном поретку држава проглашавају легитимним. Тако је Албанска мањима у оквиру Србије - Косово и Метохија- добила подршку од великух сила не само да конкурише сувереној власти Србије, већ и да ту власт у свему дезавуише!?)

218

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

.... Правно-политичка пракса познаје два нивоа заштите мањина, који се разликују како по квалитету заштите, тако и по захтјевности интереса који се штити. Први, старији и општеприхваћени ниво заштите мањина познат је као принцип недискриминације. Овај систем заштите мањина, у основи подразумијева уздржавање државне власти од било које активности којом се може атаковати на (заштићену) специфичност мањина, и углавном се исцрпљује у нечињењу. Други, квалитативно виши ниво заштите мањинских права обезбјеђује се кроз принцип позитивне дискриминације (одн.афирмативне акције), који је нормативно унаугурисан Конвенцијом УН о укидању свих облика расне дискриминације 1966.г.), касније прихваћен и у другим међународно-правним документима /Декларација УН о правима припдника националних или етничких , вјерских и језичких група (1992), Оквирна конвенција СЕ за заштиту националних мањина 1995. Пракса је показала да овај ниво заштите не даје (увијек) потребне ефекте, па се тумачењем постојећих недискриминаторних норми проширивало њихово значење и на одређене обавезе државе. (На пр. Комитет за људсњка права УН у свом Општем коментару проширује смисао недискрининаторне одредбе из чл. 27. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, на начин што би државе, у циљу поштовања принципа једнакости и недискриминације, поред уздржавања од радњи, морале предузимати одређене (позитивне) мјере у правцу изјадначавања социјалних услова којима би се мањине учиниле и реално равноправним са већином.. Посредством овог принципа државе имају обавезу да “афирмишу” мањине, дајући им циљно и временски одређене правне погодности (преференцијале). Правне погодности стипулишу се у корист историјски запостављених и социјално инфериорних група (мањина) и исте имају важење до остварења циља због којих су успостављене. Дакле, преференцијални третман не смије бити трајан, јер би се у том случају могао изврћи у своју противност, у акт дискриминације. Чини се да је систем регионалне заштите мањинских права који се ствара на нивоу европских институција богатијег спектра од оног створеног под окриљем УН. Ма и сумарним прегледом правних инструмената промовисаних и усвојених на регионално (европском) нивоу, примјећије се истанчанији сензибилитет европског права за

219

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

културолошке валере мањина. Не само да су културне специфичности (као правно заштићена добра мањина) на првом мјесту, већ је и каталог заштичених добара богатији, као што су ефикаснији и инструменти њихове правне заштите. Вјера и језик мањина, њена историја, традиција и укупно културно наслеђе добијају прворазредни значај у систему заштите “европског права”. Значај заштите тих добара на националном (државном) нивоу добио је такав значај да је промовисан у критеријум подобности за чланство у институцијама Европе. Најдјелотворнију активност на заштити људских права ( а тиме и права мањина) на европском нивоу одвјала се у оквиру Савјета Европе. Поред усвојених конвенција (Европска Конвенцоја за заштиту људских права и основних слобода, /1950.) Европска повеља о регионалним и мањинским језицима .1992.г. Оквирна конвенција за заштиту националних мањина) на нивоу СЕ људска ( и мањинска) права штите се и судским путем (Међународни суд правде у Стразбуру). Ако је ниво заштите мањинских права ( на нивоу Еврппе) у оквиру СЕ био најдјелотворнији, на нивоу КЕБС/ ОЕБС-а та је заштита спектрално још богатија иако јој мањка елемент (когентности) обавезности. Кредибилитет КЕБС/ОЕБС-а, међутом, чини да његови акти и препоруке ( о заштити мањина) постају правни стандард и међународни обичај, чије кршење не бива без (озбиљних ) последица. Престижну важност у домену заштите мањина КЕБС/ОЕБС је постигао завршним документом (о људској димензији) на Конференцији у Копенхагену (1990), као и установљењем функције Високом комесара за националне мањине (Хелсинки 1992.) који има широк круг овлашћења у земљама чланицама. ...Заштита права мањина постала је врло актуелна у земљама југоисточне Европе, будући се тим условљава пријем ових земаља у европске институције. Земље у окружењу донијеле су посебне законе из домена заштите мањинских права, а Црна Гора је у том правцу најсвјежији примјер, јер је у Скупштини РЦГ усвојен Закон о мањинским правима и слободама дана 10.5.2006.год. Овим законом дефинисана је мањина као “група држављана Републике, бројчано мања од осталог преовлађујућег ставовништва, која има заједничке етничке, вјерске или језичке карактеристике, различите од осталог ставовништва, историјски је везана за Републику и мотивисана је жељом за исказивањем и очувањем националног, етничког, културног, језичког и вјерског идентите-

220

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

та” /Чл.2./. Пошто се у Закону Роми и Албанци изричито помињу као бенефицијара мањинских права, за својства остлих мањина имали би се користити резултатима задњег пописа становништва. Бојати се, међутим, да би све националне скупине које живе у Црној Гори (у одређеним околностима) могле да постану бенефицијари права која прописује овај Закон изузимајући Србе. /Пошто има Црногораца мирашеваца, дукљана, монтенегрина... има их као присталица новог језика црногорског, могли би се позивати на заштиту свог вјерског, културног или језичког идентитета.../. Ако примјену овог Закона буду спроводиле тренутно владајуће политичке (и њима сродне идеолошке) групе, српска популације ће бити подвргнута исфорсирајој асимилацији, али и нескривеној дискриминацији. У оба случаја резултај је једнако неповољан.

221

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Ранко Јововић

Питам... Питам вас. Питам себе. Питам Човјека. Питам звијезде. Питам све живо и мртво. Питам... само не питам њих - ту демонску власт, то чудовиште, што нам крв пије... Има ли краја овој биједи. Има ли лијека овој окупацији. Како даље да живимо, у овој, нашој, Српској бараци... Ми смо у логору. Како да одговоримо. Ми ослободиоци Балкана, како данас, да ослободимо себе, свој Дух и Тијело. Прогоне нам Језик - звездани Српски језик. Муче нам Свету Српску Цркву. Газе нам по традицији. Пљују нам по култури. Затварају нам медије... Данашња Црна Гора. Званична Црна Гора, надојена је мржњом према свему што је српско. То знају и њихова пашчад. Том мржњом се хране, од тог мрака се множе, тај мрак је њихова љубав, бог и вјера... Загледајте се у очи те Власти - видјећете пустош, мрак. Та наша браћа - разбраћа. Који апсурд. Таква је то, данашња Црна Гора. Познајем те непријатеље Народа и Човјека. Живот ме научио: да боље упознам своје нерпијатеље, него пријатеље... Од њих, чија је основна девиза - Неморал државу гради, нијесмо ни могли ништа људскије очекивати. На дјелу је неки нови, мафијашки комунизам, или - мафијашки, антисрпски комунизам... ни онај, онда, покојни, већ покојни комунизам не бијаше неко злато, ипак, овај овакви данас је - ПАКАО за људе. И све сам ово рекао. Или чуо од вас, али ствар је како да одговоримо овом, том - страшилу.

222

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Морамо нешо учитини - да не пропада, не само наша српска идеја - наш Дух и Тијело... него да се, сасвим не утопи несрећна Црна Гора у сраму и понижењу, а већ тоне. Тражећи одговор за Српско питање - ми тражимо, дакле, одговор за Црну Гору, за њену душу и слободу, њену историју и истину. Како државотворни Српски народ, да живит, да опстане у овом идиотском циркусу. Како да одбранимо темеље Црне Горе... како да одбранимо наше потомке од несреће која нас снашла... како одбранити Истину и Част у нечасним временима... Учинимо НЕШТО у овој престрашној олуји која пустоши човечанством, а нарочито немилице бије по Српском народу - од Косова и Метохије до, некад славне, српске, Црне Горе.

223

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Др Јован Чађеновић

Дробљење народа и држава не води њиховој будућности Црна Гора је историјски, вјековима, упућена на Србију, и наш народ је томе непрестано тежио. Али су ту идеју успоравали и онемогућавали наши непријатељи, Турци и “Латини”, а касније други. Има више битних својстава које су заједничка народу у Србији и Црној Гори: црква, језик, писмо, традиција и сам народ. То наводе разни истраживачи, домаћи и страни, из разних времена. Српски народ се мијешао од сјевера према југу, обратно. Селидба је вршена у разним правцима, прво из старе постојбине, иза Карпата, у VII вијеку, у Србију и Црну Гору. Касније, послије провала Турака, Срби су похрлили у црногорске планине. Супротно томе правцу кретања, становништво из Црне Горе још од 15. вијека тражило је нову земљу и исељавало се у Србију, из вијека у вијек, из деценије у деценију, у све већем броју. То је карактеристика црногорске историје, каже Ђоко Пејовић, аутор књиге Исељавање Црногораца у XIX вијеку. Оно што је вјековима спајало Србију и Црну Гору и друге српске земље и крајеве, је српски језик који се и у Црној Гори вјековима тако звао. Али овај језик савремена црногорска власт хоће да одбаци, да га замијени, покушава да га укључи у сепаратистичке махинације ради удаљавања од Србије и осталих српских земаља, да Црну Гору “пребаци” на Запад. Да би се повећале разлике између Црногораца и Срба у посљедњем Уставу (2007) предвиђен је црногорски језик као основни израз Ц. Г. Стварање новог малог језика догађа се у вријеме нестајања минорних језика у свијету великом брзином. Овакав очајнички корак изазвала је вапијућа потреба врха наше влсти за стварање разлика са осталим Србима, да мала Црна Гора има оно што нема САД, језик назван по држави. Постоји неколико језика који су државни језици у више држава: енглески у 41 држави, Француски у 30 држава, арапски у 22 држа-

224

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ве, шпански у 20 држава, португалски у 8 држава, руски у 4 државе, њемачки у 4 државе... Инсистирање на црногорском језику да би и наша државица имла свој “национални” језик је чиста бесмислица, коју су смислили и спроводе је језичке незналице. Под појмом црногорски језик подразумијевали су се говорни архаичног типа у Старој Црној Гори и Брдима, за разлику од херцеговачких говора, који су у основи Вукове реформе, они имају четири акцента, дужине и друге новије језичке одлике. И до сада је постојала језичка разлика између Црне Горе и Србије - ијекавски и екавски. Али садашњој црногорској влсти то није било довољно, она је масовно замијенила ћирилицу несавршеном латиницом и бацила се у загрљај западним народима. А деценијама смо се хвалили штампаријом Црнојевића, на Ободу, коју смо имали вјековима. У Уставу је писало да су оба писма равноправна, али је садашња власт преварила народ, надувана је несавршена латиница и потисла ћирилицу. Православна црква у Србији и Црној Гори и у читавом српском народу вршила је вјековима велику улогу одржавања нашега народа, од Немање и Светог Саве. Наша црква чувала је карактер народа, јединство и слободу. Црква је подсјећала вјернике на српску историју и на њене јунаке и жртве. Црква је имала своје светитеље, историјске личности. Свети Сава је на необичан начин спомињан у Црној Гори. Његовим именом означени су многи локалитети у Црној Гори. Црква је изградила многе манастире. Међу њима Хиландар, а у Црној Гори Цетињски манастир. И по унутрашњости Црна Гора је имала старих цркава из доба Немањића. Црногорски митрополити, почев од Владике Данила били су везани за Пећку патријаршију. Међу најистакнутијим Петровићима био је Свети Петар Цетињски, који је био народни вођа, заповједник у ратовима, бранио је Црну Гору од Турака. Да не спомињемо Његоша и његову улогу. Црногорка митрополија никада није била аутокефална, како је записано 1905. године. На челу садашње власти у Црној Гори су атеисти који су формирали посебну, тобоже црногорску цркву. Њу су регистовали у полицијској станици на Цетињу. И њој честитају празнике, а не хиљадугодишњој Цетињској митрополији. Њу подржавају упорно и тврдоглаво. Упорност је једна од одлика црногорске власти већ скоро двије деценије. И када високи предсједник Црне Горе посјећује онижега

225

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

тзв. црногорског митрополита из предсједникова лица види се комедија, да не кажем спрдачина. Епска народна поезија, ширена уз гусле, прије писмености, историја је српског народа, памћења ликова и догађаја, јунаштва и издајства, садржи моралне норме за памћење и васпитање нових генерација. Ова усмена поезија је једна велика етапа у српској књижевности која се преносила гуслама неписменим слушаоцима. Она је била основа писаној књижевности. Особито је била развијена у Црној Гори у којој су се смјењивале генерације гуслара и стваралаца епске поезије. У епској поезији у Црној Гори Црногорци се називају Србима, у старим и новијим пјесмама. При томе имам у виду збирку Епске народне пјесме племена Куча које говоре о догађијама у рапону више од триста година. Збирку је однио на чување Стеван Дучић 1912. године. Српској академији наука у Београду. И сада се тамо налази. Коминтерна је прогласила Црну Гору за нацију ради разбијања Краљевине Југославије, и то је био један од узрока великих сукоба и жртава у Црној Гори и српском народу. Велике присталице те идеје жестоко су се ангажовале на њеној реализацији, али су је неки при крају живота напустили, као Милован Ђилас и други. Ђилас је писао књигу о Његошу у затвору, у вријеме Јосипа Броза, у књизи је записано: “Баш сам ја... извршио неодржива теоретска образлагања црногорске нације. Али ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби, варијетет српске националности. Изучавање Његоша може свакога непристрасна... увјерити у непостојање посебне црногорске народности”. Његош је говорио “јединоплемена мени Србија”, “цијела и родна сестра”. Тој идеји о црногорској нацији пришло је много људи који су остали тврдо на националном црногорству, што је довело до подјеле са Србима у Црној Гори и шитом нашега народа. Та је идеја дошла до изражаја почетком трећег меленијума, што је довело до великих подјела народа у Црној Гори. Власти су распродале све оно што је акумулирано у доба социјализма. Од тога имају користи национални Црногорци којима припадају руководеће функције у малој држави. Ни “мученици” са Голог Отока, како сами себе називају, не одричу се ни комунизма ни националног црногорства, а живјели су у репресивном систему који су и сами изграђивали. Батрић Јовановић је истакнути истраживач у друштвеним наукама, поуздан и храбар човјек у револуцији био је стари борац, члан КПЈ од 1941. али није робовао своме статусу, мислио је својом главом.

226

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Више од двије деценије проучавао је национални карактер Црногораца. У првој књизи Црногорци о себи (од владике Василија до 1941), прилог историји црногорске нације, БГД 1986. полемисао је са онима који су негирали заједничке коријене Црногораца са Србима. Сљедеће издање његове књиге носи оштар наслов Расрбљивање Црногораца, од Стаљина и Тита до “Дукљана”, духовни геноцид, друго допуњено издање, Подг. 2005. Овдје је аутор у насловима био категоричан и полемичан, није правио компромисе око црногорске нације. То је било либералније вријеме, па је аутор могао да заузме критички став према Титу, КПЈ и црногорској нацији. Његова књига је врло садржајна, утемељена, освјетљава широк простор на коме је живио српски народ. Као Ђилас, Батрић Јовановић и Гавро Перазић је учесник револуције као члан КПЈ, био је генерал у пензији. Перазић је био угледан професор универзитета, предавао је међунардно право на Праном Факултету у Подгорици. Изабран је за предсјеника Вијећа народних скупштина које је формирано 2000. године. Наслов Перазићеве књиге Не дамо те колијевко српства, 2003. Идеја књиге је позив на одбрану Црне Горе од организованог сепаратизма. Врх црногорске власти разбијао је савезну државу, отимао њене функције, уништавао војску, разбијао Цркву, лажно приказивао историју, уједињење 1918. г., догађаје 1941 - 45., 1948. и др. Савремена црногорска власт не прихвата да у Србији и Црној Гори живи један народ етничког поријекла, језика и вјере. Перазић истиче непријатељство Запада према српском народу и држави, у првом реду САД и Њемачке. Али у последње вријеме повећао се број Срба у Црној Гори у односу на Црногорце, али Србима садашња власт не даје права која имају други народи у Црној Гори. Исељавање Црногораца у Србији текло је вјековима, то је подробно приказано у књизи Ђока Пејовића: Исељавање Црногораца у XIX вијеку, 2003. Пејовић каже да су “четири старе нахије... дуго биле искључива територија државе... нарочито недовољним површинама обрадиве земље, условљавала су тежак живот становништва”. Катунска нахија је имала само два до три процента земље за обраду, ливада и утрина било је десет процената, остало је захватао голи крш. Шума је сјечена и продавана у Боки, па је у 16 и 17 вијеку шуме било све мање. По крашким предјелима падавине су спирале најплоднију зе-

227

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

мљу и откривале нове површине крша. То огољавање је довршено крајем 18 и почетком 19 вијека када је кромпир донесен у Црну Гору. Владика Петар I је за ово стекао бесмртну заслугу. Њивице су грађене подзидивањем и стварањем заравни. За сељаке су били природна неепогода јаки вјетрови и јата скакаваца. Честе су биле неродне године, а био је брз прираштај становништва. Све је то нагонило народ на исељавање које је почело од 15. вијека у Србију, исељавање је било бројно и текло је непрекидно, што је карактеристика црногорске историје. Црногорци и Брђани досељавали су се прије првог срспког устанка западно од Мораве и појачавали су снаге за борбу против Турака. Сматра се да је Први српски устанак затекао у Западној Србији више од четвртине досељеника из Црне Горе и Брда. 1822. укинут је спахијски систем у Србији, сељаци су постали власници земље коју су обрађивали. Министарство Србије је дало свакој досељеној породици пар волова... и крава... плуг... кола... сјекиру, будак, ашов, мотику, косу, све је то коштало 2440 гроша. Црногорци и Србијанци су се међу собом називали “јединокрвном и јединородном браћом”. Српско народно вијеће Црне Горе сматра да “доношењем новог устава у Ц.Г. је отворен процес дискриминације и нестајања српског народа”. Владајући режим свом силином државне моћи кривотвори прошлост Црне Горе и затире постојаност српског народа”. “Сва колективна и појединачна права српског народа данас су погажена... Српски језик је у новом Уставу замијењен тзв. црногорским језиком... култура српскога народа је потиснута и занемарена, а Срби су изопштени из институција културе. Образовни систем функционише на антисрпским основама” Према посљедњем попису Срба има 32%, а 64% говори српским језиком. Али не постоје медији помоћу којих би Срби остварили афирмацију. Они немају права као припадници других националних заједница у Црној Гори. Њемачки комунисти су у вријеме постојања Источне Њемачке хтјели да створе нову Њемачку нацију, за разлику од Западне Њемачке, а имали су јака средства огромну снагу, бројан њемачки народ и све институте власти. Али је то пало у воду након рушења Берлинског зида. Садашња власт у маленој Црној Гори покушава да уради нешто слично са бескрајно малим снагама и средствима.

228

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ЛИТЕРАТУРА Батрић Јовановић: ЦРНОГОРЦИ О СЕБИ. Прилог историји црногорске нације. Бгд. 1986. Батрић Јовановић: РАСРБЉИВАЊЕ ЦРНОГОРАЦА. Од Стаљина и Тита до “Дукљана”, духовни геноцид. Друго допуњено издање, Подг. 2005. год. Лазо М. Костић: О СРПСКОМ КАРАКТЕРУ БОКЕ КОТОРСКЕ, Цирих 1961, Херцег Хови 1994. Ђорђије Ђоко Пејовић: ИСЕЉАВАЊЕ ЦРНОГОРАЦА У XIX в. Подг. 2003. Владимир Јовићевић, Будимир Алексић: ЦРНОРОСКО ПИТАЊЕ, Подг. 2004. Будимир Алексић, Славко Крстајић: ТРГОВЦИ ДУШАМА, Никшић 2003. Српско народно вијеће, Зборник радова са научног скупа у Подгорици 16. и 17. новембра 2006. УСТАВНИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

229

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Миодраг Ћупић

Гетои и катакомбе Посљедњих година, у појачАном темпу, врши се незапамћено духовно насиље над писцима који нијесу прихватили дукљански пројекат Црне Горе. Исписују се најцрње странице историје културе наших простора и утјерују слободоумни ствараоци у духовни гето. И не само у духовни. Ускраћени су нам менаџмент и наступи на државним медијима, писаним и електронским, чак и приватним, изузимајући лист “Дан” и, дјелимично, ТВ Елмаг. Такође, наступи на јавним трибинама као шту су библиотека “Радосав Љумовић”, Перјанички дом, КИЦ “Будо Томовић” и други, па смо принуђени да наступамо по крчмама, неусловним просторима Црквене општине и катакомбама, као некад Хришћани у одба владавине Калигуле и Нерона. Нове катакомбе у Црној Гори производ су државне администрације и оних који су до познатог преврата 1989. године владали културом ових простора, остварујући вјештим и закулисним радњама све своје замисли. “Покривали” су сва важна мјеста, која су, као штафетне палице, уступали истомишљеницима и пријатељима, међусобно дијелећи награде (Тринаестојулску, Децембарску, и остале), путовали по земљи и иностранству (чак и до далеке Кине), предводили разне делегације и учествовали у раду бројних комисија, славили годишњице свог књижевног (не)рада, у свечаним бројевима листова и часописа објављивали радове и давали политички подобне интервјуе и изјаве, наручивали похвалне критике на своја најчешће минорна остварења, наступали на радију и телевизији, вјештом размјеном и потпором државе обезбјеђивали преводе својих књижевних промашаја, штампали антологије давно заборављене, примали обилате хонораре и апанаже, обезбјеђивали улазак у угледне едиције и зборнике. Као људи од књижевне и друге власти, прогонили су неподобне писце (мени лично полицијски су забрањена два романа, од којих је један спаљен на ломачи), посебно оне који су били талентовани, ширећи на тај начнин опасну заразу медиокритетства. Прећуткивали су нас у медијима и проглашавали не-

230

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

пријатељима Црне Горе и Црногораца. Црногорчење је прерастало у болест са карактеристичним манифестацијама, локалним колоритом као доминантном одредницом у стваралаштву, апсолутном чистотом црногорског етноса, кидањем веза са српством (у ту сврху је Његош драстично прекрајан) и у ширем смислу са словенством. Кићење Монтенегром и монтенегринством претварало се у знак препознавања и тобожњу бригу за судбину Црне Горе. Но, упућенима је било јасно да је њима Црна Гора у џепу и желуцу а не у срцу. А нама су недостајале ломаче, крстови за распеће и дивље звијери. Потиснути у позадину превратом из 1989. године, стрпљиво су чекали на тренутак васкрснућа и он се догодио прије десетак година. Наоружани братском мржњом, заогрнути неокомунистичким шињелом, кренули су у силовит јуриш на све оне који не мисле као они. Уз финансијску подршку власти и богат менаџмент, заузели су чврсте бусије - по трибинама, медијима, комисијама, одборима, пододборима и другдје, покушавајући да на дрАстичан начин прекроје нашу историју, да нам избришу идентитетска обиљежја (језик, вјеру, националност), не либећи се при том да на дрАстичан начин покидају нити које нас везују за његошевску мисао (у лингвистици обезвређују и поништавају Вука), тражећи ново читање Његоша. Ослоњају се на “подупираче” са стране и неважне ауторитете, од којих један, извјесни професор Банац (вјероватно преобраћени Србин), каже: “Зато Владику морамо вратити у његово вријеме и тамо га заувијек оставити”. А то значи: заборавити Његоша и његово дјело, а на књижевну сцену довести маргиналце - црвенохрвате, глобалисте, заговорнике испразне петпарачке књижевне мисли, превазиђене “теоретичаре” и еклектике који тврде да “велики писци за свако наредно покољење имају смисла само у искуству новог читања”. То би отприлике значило да Хомера треба одбацити због садржаја везаних за опсаду Троје, Косовски мит због глорификације српских жртава и отпора отоманском злу, Његоша и “Горски вијенац” због родољубивих садржаја у којима се каже да “треба чистити губу из торине”. Нова дукљанска читања иду дотле да појединци, плаћени србомрзи, предлажу хируршке захвате над моштима Светог Петра Цетињског и костима Владике Рада, како би се, према њиховој сулудој идеји, отуд одстранио “геноцидни нерв”, а буле уживале у својој традиционалној ношњи. Све ово указује на сложеност књижевног тренутка у Црној Гори, који се, најчешће, руководи начелима идеолошких, националних или вјерских опредјељења, а рјеђе естетским критеријумама, што су тековине комунистичке мисли

231

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

која валоризује владајуће идеје и изумитеље путева који воде у хаос, безнађе и пропаст. Тиме се у литературу уноси збрка, дилетанство, лажна поетика. Дукљански писци (безначајни по својим остварењима) отворено служе режиму и властодршцимам, под тобожњим плаштом демократије, што је препознатљив црногорски синдром. Није ми намјера да овом приликом говорим о гетоизацији и апсолутној запостављености стваралаца “српског блока”, који је најбројнији и стваралачки најсадржајнији, као и оних који се не изјашњавају као Срби а говоре српским језиком и поштују Српску православну цркву, јер би ми за то требало много простора и времена, али указао бих на неспособност и инертност једног дијела опозиције која неће, или не умије, да се избори за права оних који их слиједе и подржавају. Неће из разлога што појединцима одговара статус који уживају у друштву, уз принадлежности које нијесу безначајне, а да при том улажу мале напоре и не одговарају ником ни за шта. Не умију - јер не разликују споредно од главног. Бројни су докази за то, али ја ћу се, као музички писац, осврнути на једно од идентитетских питања - химну. Опозиција је, наиме, читаво вријеме расправе по том питању, акценат стављала на текст, занемарујући при том мелодију пјесме “Ој, свијетла мајска зоро”, која нема химнички карактер већ оскудну мелодијску линију састављену од два и по тона (це, де, ес), што је јединствен случај у свјетској химници. Мелодија се креће у најпростијем ритмичком слиједу, што сугерише унутрашње сиромаштво, како на емотивном тако и на духовном плану. Неправилног је облика (14 умјесто 16 тактова), једнодјелна је, умјсто обавезујуће шеме АБ. Изводи се у молу, који изражава мекана, лирска расположења, за разлику од националних химни осталих народа (држава) које су написане у дуру, што, поред осталог, подразумијева одлучност, херојство, национални занос или свечана расположења монументално интонирана. Преправка и аранжман, који су урадили наводни стручњаци, дјелују дилетантски и химнички неписмено. При том ваља указати на чињеницу да такт и мелодија нијесу у сагласју и смисленој спрези, већ теку на два различита колосјека који се у перспективи не додирују. У противном, зашто би се стихови “волимо вас брда тврда и стравичне ваше кланце” пјевали меко и разњежено? У вези с тим треба знати да текстовне варијанте на исту мелодију у умјетничкој музици нијесу прихватљиве, пошто различити текстовни садржаји треба да имају различита тонска тумачења. Противници химне о којој је ријеч морали су, уз помоћ својих експерата, истаћи наведене неостатке, па би се

232

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

отуђеној власти, можда, у ухо “удјенуо” дјелић истине која свједочи о томе да овај химнички промашај служи као рђав примјер окружењу које нас, неправедно, сматра немузикалном скупином народа. Ми, данас овдје окупљени, треба да се боримо, и изборимо, за наша права: на дневне и периодичне публикације, издавачке куће, телевизију, академију наука, Историјски институт, Институт за српки језик и књижевност, Српски културни центар који би све то објединио и представљао језгро око кога би се окупљало оно што српски мисли, осјећа и говори. А да би се то постигло, неопходно је да се потрудимо да обезбиједимо права мањине и, сходно томе, процентуалну заступљеност у свим структурама власти и државе. У противном, наступиће тиха асимилација и губитак права, уз статус грађана другог реда.

233

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Драго Бакрач

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори Како и зашто смо у Црној Гори дошли до ове позиције, односно теме? Како се могло десити да од „ У Црној Гори живе све сами и прави Срби“ ( Земљопис Књажевине Црне Горе, 1882. год.) дођемо у ситуацију да смо фактичка национална мањина и то за мање од шесдесетак година, или, пак, десетак година, по некима? Све то у миру! Ако се миром може назвати шесдесетак година комунистичке владе у Црној Гори и њихових насљедника, затим! Будући да су се према Србима користили насилним, окупаторским методама, она претходна теза да смо „у миру“ постали национална мањина без елементарних права, може бити озбиљно негирана. Већина Срба у Црној Гори сматра да су наша основна људска, појединачна и колективна права драматично угрожена, а посебно у областима: - јавног изражавања и испољавања националне, културне и вјерске посебности; - избора и јавног истицања националних симбола и обиљежавања националних празника; - употребе свог језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби; - школовања на свом језику и писму и по наставним програмима који обухватају националну историју и културу; - оснивања просветних, културних и вјерских удружења уз материјалну помоћ државе; - аутентичне заступљености у Скупштини РЦГ и скупштинама локалних самоуправа; - сразмјерне заступљености у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе и - информисња на свом језику и писму.

234

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Разматрање ове проблематике на озбиљан начин тражи и озбиљну анализу стања и узрока који су довели до таквог стања. Није ми познато да је неко урадио такву анализу. Ријеч је о сложеном интердисциплинарном послу чему у прилог иде и расправа на ову тему. За ову прилику само кратко. Ово је само сегмент, један тренутак историјског процеса нестанка једног народа – српског народа. Срби, као народ, немају ни биолошку ни социјалну одрживост и нестанак је врло извјестан – не само у Црној Гори. Срби немају способност опстанка, какву имају, на примјер, Јевреји, или, Роми, који на потпуно различите начине опстају без својих држава, и јачају упркос свему. Срби не могу да опстану без своје националне државе, и пошто је немају изложени су убрзаној асимилацији и нестајању. Кроз историју српски народ је био изложен асимилацији од стране великих, или, већих народа, и, такође, „растућих“ народа ( Албанци, Хрвати). У Црној Гори се дешава готово незамислив примјер да асимилацију овдашњих Срба врши до јуче непостојећи народ по размјерама врло мали. Наиме, у Црној Гори Срби су резервоар из кога се насилном асимилацијом производе национални Црногорци. Правилна оцјена стања и анализа узрока који доводе до нестанка Срба, представљају онај основ који претходи зустављању тог процеса. Без правилне оцјене стања и узрока који до тога доводе Срби не могу ни започети своју одбрану. И управо ту, на почетку, почињу и неразумљива спорења Срба по оној парафрази правничке шале: „два правника три мишљења“, у „ два Србина три мишљења“. Срби, звучи невјероватно, нијесу способни да артикулишу своје националне циљеве, нити да препознају и идентификују оне политичке снаге које могу, не само да дефинишу националне интересе, него да их и фактички заштите. Историјски гледано, Срби су под сталним притиском других народа и њихових држава, с циљем да од Срба узму, или, биолошку масу, или, територију. Дјеловање тог спољног фактора је објективно и разумљиво. Унутрашњи фактори су везани за стање свијести Срба и неспособност њихових организација, па би овим требало да се више бавимо. Да бисмо избјегли српску причу о сопственој трагици и величини, да би смо објективизирали причу о узроцима, послужимо се искуством несумњиво великих народа, за ову прилику истакнимо девет „ тешко“ арапског мислиоца Кахлила Ђибрана: - Тешко оном народу који не тка оно што носи, не сеје оно што

235

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

једе и не гњечи вино које пије...; - Тешко побеђеном народу који победников сјај види као савршенство врлине и чијим очима је победникова ружноћа лепа! - Тешко народу који се бори против зла у својим сновима, али се покорава злу кад је будан..; - Тешко народу чија политика је препредена, чија филозофија је опсенарство, чија производња је крпеж; - Тешко народу који не подиже свој глас осим на погребу, који показује поштовање само на гробу, који чека да се побуни тек кад му мач дође под грло, - Тешко народу чији мудрац нема гласа, чији првак је слеп, чији бранилац је пропагатор; - Тешко народу у коме свако племе тражи да буде народ! Деведесетих би ових девет „тешко“ било актуелније, али, и данас су једнако нови! Осим биолошке репродукције народа, и конкретно српског народа у Црној Гори, потребно је истаћи и друштвену репродукцију народа, која се постиже практиковањем сопствене културе, традиције, писмености, школства и цјелокупног друштвеног живота. Српски народ у Црној Гори је кроз вјекове опстао захваљујући његовању усмене културе, која је свој врхунац достигла у Његошевом епском десетерцу и моралним нормама Марка Миљанова. Те двије ствари су одржале Србе на овим просторима у оно вријеме кад се „још није знало/да се туђој вери може боље служити/ако се остане у својој“, како каже Матија у изванредној поеми „ Милош Обилић“. Срби у Црној Гори никада нијесу имали националних институција преко којих се врши друштвена репродукција, односно, обнављање народа. Отуда и одсуство свијести о значају националних институција као предуслову опстанка народа. Овдје неминовно долазимо на политички терен гдје видимо непомирљиву сукобљеност политичких елита, или, боље рећи квази елита. Те квази елите, затворене и недемократске структуре, воде рачуна, искључиво, о сопственим интересима, а кад је о народу ријеч успјешне су само у слуђивању истог и бруталној манипулацији. Као примјер ћу навести само двије политичке теме из постреферендумског времена: прво, питање тзв. двојног држављанства и, друго, питање конститутивности народа- српског посебно. Ове теме, потекле из подрума тајне политичке полиције у постреферендумском времену, а пласиране као велико залагање најјаче српске странке у Црној Гори,

236

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

вишеструко су штетне. Посебно када се зна да су сви програмски акти те странке базирани на другим принципима. Али, доста о политици. Како урадити практичан и одржив модел заштите идентитета српског народа у Црној Гори? Прво је потребно утврдити циљеве. Да бисмо избјегли сукобљавање, нарочито у погледу хијерархије циљева, потребно је прихватити норме Члана 79 и 80 важећег Устава Црне Горе. У њима је таксативно наведено која права уживају државну заштиту. Овдје је потребно истаћи, као императив, српски народ у Црној Гори мора избјећи сукобљавање са другим мањинским народима и националним заједницама, и по могућности, наћи политичког савезника у црногорској националној заједници.Срби би требало да подрже настојање других у Црној Гори у погледу заштите њиховог националног идентитета. Модел мора да покаже како би требало да изгледа организационо решење заштите идентитета српског народа. Организациони аспект модела заштите идентитета српског народа мора бити оптимално постављен: да одговори функцији а да буде довољно разуђен да задовољи потребе. Посебан елеменат организационог сегмента модела односи се на кадровски аспект. Негативно је искуство да администрација и запослени односе и преко 90% опредијељених средстава. Правилно постављен кадровски аспект омогућава да гро средстава одлази на финансирање функција а не плата и накнада запослених. Кадровски аспект обухвата израду и ажурирање модела, одржавање и евалуацију активности. Срби у Црној Гори имају завидан кадровски потенцијал у погледу стручности и радног искуства. Политичке елите су их, лажно радикалним поступцима према режиму, гурнули на друштвену маргину, егзистенцијалну и професионалну, у корист политичара опште праксе. Посебан аспект модела представља финансијски аспект који има два своја сегмента: буџетски (чине га финансијска средства опредијељена буџетом државе и, евентуално, буџетима локалних самоуправа, и добровољним донацијама) и одрживи сегмент. Наиме, због ограничених буџетских средстава, неопходно је развити одрживи сегмент модела заштите идентитета. Док се буџетски сегмент модела заснива на буџетским правилима добијања, исказивања и трошења средстава, одрживи сегмент почива на принципу економске одрживости и као такав има много предности, нарочито што не зависи од политичке

237

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

воље јер је аутономан. Што се тиче обухватности буџетски сегмент се односи на корпус права прописан Уставом, а одрживи сегмент шири оквире права Уставом загарантованих. Одрживост модела, коме је правни основ у Чл. 79 и 80 Устава Црне Горе, рачуна на сарадњу са другим облицима заштите идентитета српског народа у Црној Гори (политичке партије, Црква и други системи). Графички приказ овог модела сам изоставио овом приликом, али заинтересованим га могу доставити у електронском виду.

238

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Радован Божовић

Над Србима се спроводи етноцид 1. Када говоримо о положају српског народа у Црној Гори, као независној држави, слободно можемо рећи да је он катастрофалан и да никад није био у горем стању. Ово, како на политичком, тако и на економском, културном и сваком другом плану. Нарочито по питању употребе српског језика, заштите вјерских објеката и имовине СПЦ, образовања, заштите културног идентитета, информисања, двојног држављанства и запошљавања. Над Србима у Црној Гори се спроводи тзв. културни геноцид (етноцид). Србима се ускраћују основна људска права и то у свим областима и на свим нивоима. Очигледна је тежња црногорске власти да Србе или асимилује, или отјера са њихових вјековних огњишта, или их економски исцрпи до границе физичког нестајања. Цјелокупно дјеловање држaве се свело на антисрпско дјеловање, јер апсолутистичка власт сматра да су Срби највећа сметња њиховој недемократској власти, што преко принципа замјене теза приказују као сметњу у учвршћењу самосталне и неовисне Црне Горе, што је тачно, јер су Срби створили и вјековима чували Црну Гору. А то што су се Срби на референдуму оипредијелили за заједничку државу са Србијом није значило да су Срби били против Црне Горе. Напротив, они су то урадили зарад добра Црне Горе, што се сада очигледно види, када је Црна Гора постала самостална, али приватна држава, зависна од многих. У Црној Гори на дјелу је непринципијелна нескривена коалиција тзв. дукљанских Црногораца и свих осталих народа који живе у Црној Гори. Такође, на државном нивоу се јавно ствара савез на линији Загреб-Подгорица-Тирана, који ничега доброг не може донијети Србима у Црној Гори, а ни самом Црној Гори, то је сигурно. Инсистира се на изградњи некакве јадранско-јонске магистрале, иако би од исте

239

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Црна Гора имала најмање користи. Од највећег је интереса за Црну Гору отварање сјевера Црне Горе и повезивање са Србијом, а то се може постићи само преко изградње магистралног пута од Бара до границе са Србијом, те обновом пруге Бар-Бијело Поље. Срби су, фактички, избачени из Устава Црне Горе. Не признаје им се право на постојање. Садашњи положај Срба најбоље одсликава она Његошева: “Да је иђе брата у свијету да пожали ка да би помога.” И, што је најгоре, ово стање не траје од јуче, од референдума, него од 1988. године. Док Срби у државним органима и јавним предузећима у Црној Гори у броју запослених нису заступљени ни један посто, нити и један Србин заузима неко руководеће радно мјесто, те док из државног буџета не добијају ни један еуро за неку културну или другу активност, дотле други народи, који су у укупном броју становника Црне Горе заступљени у много мањем проценту, имају солидну заступљеност у броју запослених, броју руководећих кадрова и средствима која добијају њихове институције, економски и културно-образовни субјекти. Као примјер изнијетом, цитираћу само један мањи чланак који је објављен у дневном листу “Побједа” од 3. 4. 2008. године, а који је потписао новинар С. Крстовић: “Тиват, 2. априла - Сумирајући шта је протекле четири године урадила Хрватска грађанска иницијатива, предсједница партије Марија Вучиновић, истакла је да је највећи успјех изборено мјесто у Скупштини Црне Горе. “Добили смо га кроз коалицију са Демократском партијом социјалиста и то није поклоњено, јер смо дали огроман допринос за самосталну Црну Гору. Само су нам они понудили коалицију, а показало се да смо добро поступили, јер је наш посланик дао велики допринос изради Устава. У њему се помињемо као равноправан народ, са равноправним писмом и језиком, што већ и користимо јер сви дописи на локалном и републичком нивоу иду на нашем чистом хрватском језику.” Предсједница ХГИ је најавила да ће се та партија, уколико буде учествовала у подјели власти након локалних избора, залагати да у Тивту буду двојезични натписи на што имају право, јер је хрватски у службеној употреби, а и по Закону о мањинским правима. Убудуће ће се са ДПС прецизирати сваки договор: од радних мјеста до рокова када се шта треба реализовати. Конктретно смо се договорили око формирања хрватских домова у Котору, који су завршној фази и које финансира Црна Гора, и у Тивту, за које се траже

240

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

спонзори, али се очекује и помоћ од Хрватске и Црне Горе, рекла је Вучиновић. На вечерашњој трибини говорили су и предсједник тиватске скупштине Мато Маровић, амбасадор Хрватске у Црној Гори Петар Турчиновић и конзул Хрватске у Котору Божо Водопија. Дакле, Хрвати којих у Црној Гори, према последwем попису становника има 1,10% у пракси остварују већа права од Срба, чије је учешће 31.99%. Ми, Срби, за себе не тражимо већа права од других, тражимо само једнака права као и други, тражимо само равноправност и да се према нама не спроводи дискриминација. Тражимо оно што је добро за све народе, а што би помогло да Црна Гора створи хармоничне и стабилне друштвене услове за бржи економски напредак. И посебно тражимо да у Црној Гори престане антисрпска хистерија коју воде државни медији, а нарочито да се не угрожава имовина Митрополије Црногорско-приморске. Све ово што се чини Србима у Црној Гори, чини се уз подршку тзв. међународне заједнице, будући да се у задњих 20 година, очигледно, спроводи, монструозна, планирана завјера против српског народа у цјелини, на челу са Ватиканом и САД и њиховим сателитима, уз које се, нажалост, због краткорочног интереса појединаца. сврстао и владајући режим у Црној Гори, окривљујући Србе за све и свашта. Међутим, ми Срби нисмо криви што тзв. дукљански Црногорци осјећају комплекс ниже вриједности зног промјене вјере и нације. Нисмо ми криви што смо кроз историју били сировина за производњу других народа. Нисмо ми криви што поносно чувамо своје име, вјеру, језик и традицију, док нам те вриједности други присвајају и зато желе да нас нема како би избрисали трагове свог конвертитства. 2. Иначе, о положају Срба у Црној Гори у задње вријеме је доста аргументовано писано. Утврђене су све повреде права Срба, који немају ни статус конститутивног народа ни статус мањинског народа и предложене мјере за превазилажење проблема. То се првенствено односи на књигу Права Срба у Црној Гори, аутора Желидрага Никчевића, у издању “Игам”-а из Београда, 2006. године, затим на Зборник радова са научног скупа у Подгорици од 16. и 17. новембра 2006. године под називом “Уставни геноцид над Србима”, у издању Српског народног вијећа Црне Горе од 2006. године, те на часопис “Слово”, у издању из радног односа отпуштене групе професора српског језика

241

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

из Никшића и др. О положају Срба писали су и бројни аутори чија су имена, већином наведена у поменутим издањима. Посебно ваља знати да је Српско народно вијеће Црне Горе усвојило Програм, у шест тачака, у коме је детаљно описан дискриминаторски статус Срба у Црној Гори, као и предложени циљеви за промјену положаја у коме се Срби у ЦГ налазе. Такође, пред парламентарне изборе у ЦГ из септембра 2006. године, Српска листа, под ауторством Српске народне странке, је објелоданила свој Изборни програм, у осам тачака, који је као посебан сегмент садржао “Заштиту права Срба у Црној Гори”.У истом је наведено да ће се Српска листа залагати за остварење следећих циљева: - за конститутивност српског народа у Црној Гори, - за формирање дводомног Парламента, - за пропорционалну заступљеност Срба у државним органима и органима локалне самоуправе у складу са резултатима пописа, - за културно-просветну аутономију Срба у ЦГ, - за уставно дефинисање српског језика и ћириличног писма као службеног, - за систем специјалних веза са Србијом, - за право на национална обиљежја и њихову јавну употребу. Једном ријечју, Српска листа се заложила да у ЦГ треба реализовати максимално демократско начело: СВА ПРАВА СВИМА! Заиста величанствено, узвишено и праведно! И Српска радикална странка и Странка српских радикала су, у фебруару 2007. године, на сједници Централне отаyбинске управе у Београду, усвојиле Декларацију о правима Срба у ЦГ. Ова Декларација у суштини за Србе у ЦГ тражи иста она права која су садржана у цитираном Изборном програму Српске листе и Програму Српског народног вијећа ЦГ, само што се позива на међународне документе којима се штите мањинска права. Ово са разлога што Срби у ЦГ, како сам то истакао, сада немају никаква права. Остварењем права из међународних докумената Срби би фактички постали равноправни са осталим народима у ЦГ, звали се они мањинским или већинским. Мада, у суштини у ЦГ нема већинског народа који би у укупном становништву, чинио проценат преко 50%. Имамо Црногорце у проценту од 43,16%, Србе којих је 31,99%, док су сви остали народи заступљени у проценту од 24,85%. Овакво стање не би представљало никакав проблем да су сви народи равноправни, али ни-

242

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

су. Штавише, Срби се незаслужено прогоне свуда и на сваком мјесту, што се више не може толерисати. “Одбрана је с животом скопчана”каже велики Његош. Зато сматрам да је сваки облик борбе за равноправност статус српског народа у ЦГ потребан и да ниједан априори не треба одбацивати. Ваљаност програма дјеловања у овом циљу треба цијенити према резултатима постигнутим у пракси, а што се тиче тога да ли ће Србе неко третирати као већински или мањински народ није толико битно, имајући у виду резултате задњег пописа у ЦГ. Могу Срби у једном тренутку тражити и права која припадају мањинским народима ако то задовољава њихове потребе, да би већ у следећем тренутку себе третирали као већински народ. То све зависи од одлуке српског народа и њихових представника. Можда би у овом тренутку Срби стекли бољи положај када би инсистирали на статусу мањинског народа и остварењу својих права која из таквог статуса произилазе. Најгори статус је стасут кво, јер он Србима ускраћује сва права, што ако потраје дуже може имати тешке последице у смислу асимилације једног дијела, првенствено економски и социјално угрожених Срба. Посебно при опредјељењу у овом смислу треба имати у виду да су Срби, у задње вријеме, све “битке” које су водили изгубили. И битку за СФРЈ, и за СРЈ и за СЦГ, због чега су доведени у, на изглед, безизлазан положај. Ово упркос томе што су се борили за правду и истину. Побиједила је мржња, неправда, неистина и сила. Наравно, ништа се од овога не би десило да то није био интерес САД. Не може се избјећи ни дјелимична одговорност српског народа а нарочито његових вођа и чини ми се да истину вели Веселин Матовић, главни уредник часописа “СЛОВО”, када у последњем броју /17/ каже: “Отпор политичких групација које су досада заступале (или су тврдиле да заступају) српски народ и говорнике српског језика, лимитиран њиховим страначким интересима и нагодбама за опстанак на политичкој сцени, мије дао, нити је, као такав, могао дати било какве ваљане резултате. Све што су странке тврдиле да неће дозволити режиму да учини, и што је била основа њихових програма, не само што су дозволиле него су му, својом егоистичношћу и непринципијелношћу, посебно инфатилним доказивањем свог “европејства” и умиљавањем разним европским надзорницима и лајчацима, и помогле да учини”. И, заиста, никад политичке странке у Црној Гори, као ни организације из Србије које су се повремено залагале за интересе Срба

243

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

из ЦГ, нису на адекватно, перманентно и упорно презентовале тзв. међународној заједници стварни положај Срба у ЦГ, нити су тражиле помоћ у остваривању права загаратованих по међународним документима. Све се сводило на појединачне примједбе у повременим разговорима са представницима тзв. међународне заједнице. Нарочито је медијска кампања била на ниском нивоу. 3. Надаље ћу, у свом излагању, да се осврнем на уставна и законска права мањинских народа у ЦГ, као једну од могућности која би се могла користити у заштити људских права српског народа у ЦГ. Наиме, Уставом Црне Горе, прописана су посебна - мањинска права. Тако је у чл. 79. прописано да се припадницима мањинских народа и других мањинских националних заједница јемче права и слободе која могу користити појединачно и у заједници са другима: 1) на изражавање, чување, развијање и јавно испољавање националне, етничке, културне и вјерске припадности, 2) на избор, употребу и јавно истицање националних симбола и обиљежавање националних празника, 3) на употребу свог језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби; 4) на школовање на свом језику и писму у државним установама и да наставни програми обухватају и историју и културу припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница; 5) да у срединама са значајним учешћем у становништву органи локалне самоуправе, државни и судски органи воде поступак и на језику мањинских народа и других мањинских националних заједница, 6) да оснивају просвјетна, културна и вјерска удружења уз материјалну помоћ државе, 7) да сопствено име и презиме уписују и користе на свом језику и писму у службеним исправама, 8) да у срединама са зна~ајним учешћем у становништву традиционални локални називи, имена улица и насеља, као и топографске ознаке буду исписани и на језику мањинских народа и других мањинских националних заједница, 9) на аутентичну заступљеност у Скупштини Црне Горе и скупштинама јединица локалне самоуправе у којима чине значајан дио становништва, сходно принципу афирмативне акције,

244

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

10) на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе, 11) на информисање на свој језику, 12) Да успостављају и одржавају контакте са грађанима и удружењима ван Црне Горе са којима имају заједничко национално и етничко поријекло, културно-историјско наслеђе, као и вјерска убјеђења, 13) На оснивање савјета за заштиту и унапређење посебних права. Дакле, ради се о веома широкој лепези права мањинских народа. Када се овоме додају и остале одредбе Устава које се односе на заштиту људских права и слобода, онда сматрам да српски народ може наћи своју шансу за стицање равноправног статуса са другим народима у ЦГ, ово уз услов да се уставна права детаљно испоштују. Даље, у чл. 80. Устава је предвиђена забрана насилне асимилације припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница, те да је држава дужна да ове народе заштити од насилне асимилације. Ово значи да је ненасилна асимилација дозвољена, што је нонсенс. Никаква асимилација не смије бити дозвољена. Али, конкретно, данас је у ЦГ на дјелу и насилна и ненасилна асимилација. Што се тиче Закона о мањинским правима и слободама, морам рећи да он још није усклађен са новим Уставом ЦГ. Исти у суштини разрађује уставна начела. Овом приликом не желим да се детаљно упуштам у коментар овог закона будући да предстоје значајне измјене и допуне истог. Само овај закон садржи и одредбе којима се ближе одређује питање оснивања, надлежности и финансирања савјета, који се оснива у циљу унапређења слобода и права мањина. Према садашњем решењу одредба закона која се односи на чланове савјета је тотално неповољна и стога при измјени закона треба да посланици из странака које заступају интересе Срба у Скупштини добро поведу рачуна да се добије одговарајућа одредба како у савјет не би могли да уђу они који неће заступати интересе српског народа. Напомињем да су Бошњаци-муслимани и Албанци већ основали своје савјете. Рад савјета се финансира из буџета ЦГ. Иначе, савјет има следеће надлежности: - представља и заступа мањину, - подноси предлог државним органима, органима локалне управе и јавним службама за унапређење и развој права мањина и њихових припадника,

245

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

- подносе иницијативу предсједнику Републике да закон којим се нарушавају права мањина и њихових припадника не прогласи, - учествују у планирању и оснивању васпитно-образовних институција, - даје мишљење на предметне програме који изражавају посебност мањина, - предлаже упис одређеног броја студената на Универзитет ЦГ, - покреће иницијативу за измјену прописа и других аката којима се уређују права припадника мањина, - врши и друге послове у складу са овим законом. Дана 05.03. 2008. године ступила је на снагу и Одлука о оснивању Фонда за мањине. Фонд је основан ради подршке активностима значајним за очување и развој националних, односно етничких посебности мањинских народа и других мањинских националних заједница и њихових припадника у области националног, етничког, културног, језичког и вјерског идентитета. Средства Фонда се обезбеђују у буyету ЦГ и из других извора у складу са законом. Обавеза је да се буџетом опредијели најмање 0,15% од укупних буџетских средстава, умањених за буџет државних фондова и капиталну добит. Веома битна чињеница је та да је предвиђено да се средства Фонда у питању распоређују у складу са учешћем мањинских народа у структури становништва Црне Горе, сходно резултатима последњег пописа становништва. На српском народу је да одлучи. Или ће и даље инсистирати на својој конститутивности, или ће тражити права која припадају мањинским народима, с тим да, још једном понављам, Срби у свако доба могу одустати од статуса мањинског народа и себе сматрати конститутивним народом Црне Горе. Иначе, што се тиче права која су загарантована мањинским народима међународним документима, о истима овом приликом не желим да говорим јер су она шире коментарисана у цитираној књизи Желидрага Никчевића и Декларацији Српске радикалне странке и Странке српских радикала. 4. На крају, желим да закључим да се борба за права Срба у ЦГ не смије зауставити. Насупрот томе, треба је интезивирати и водити је на што ширем фронту уз укључење не само политичких странака,

246

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

него што већег броја субјеката, од интелектуалаца, невладиних организација до српског народа у цјелини. Треба пожурити јер се нови попис становништва приближава (остало је још пет година), а тада се, не дај Боже, број Срба може знатно смањити. Међу задацима које треба предузимати на овом пољу, по мом скромном мишљењу неопходни би били, поред свих досад утврђених, и следећи: - под хитно је неопходно обезбиједити потребна средства за предузимање одговарајућих активности јер без истих се не може ништа значајно урадити, - треба сваки појединачни случај кршења права Срба јавно износити у медијима, Скупштини ЦГ, локалним скупштинама, обавјештавати међународне институције и слично, - треба обрадити сваку општину у ЦГ и утврдити структуру запослених у државним и другим органима, јавним предузећима, јавним службама, са посебним освртом на руководеће кадрове, - треба увијек и на сваком мјесту указивати на положај Срба у ЦГ, тј. на њихову наравноправност, - неопходно је основати српску ТВ станицу, или уложити средства у ТВ ЕЛМАГ, како би се говорило о дискриминацији Срба и предлагања решења за постизање пуне равноправности, нарочито је потребно приказивати емисије образовног карактера и информисати Србе о њиховој култури, историји и сл. - треба користити плаћене текстове у страним значајним новинама, - треба на крају ако све мјере не буду давале резултате организовати и ваниституционалну борбу одржавањем митинга, трибина, округлих столова и то свуда и што чешће, како би се анимирала и домаћа и страна јавност, - можда треба размислити и о понуди другим мањинским народима у ЦГ за заједничко дјеловање, која понуда би била већа него оно што им даје актуелна власт и - коначно, Срби треба да се трајно и заувијек одвоје од Црногораца, и да не инсистирају да смо један народ јер то просто није тачно и они не прихватају да смо један народ, па зашто онда да се намећемо.

247

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Андрија Маркуш

Једини народ са живим прецима За Србе у Крајини се говори да су већином црногорског поријекла, а за Црногорце у Црној Гори да су српског поријекла. Тако: први су настали од других, други од првих. Ми смо, значи, једини народ на свијету који има живе претке. У Црној Гори је додатна компликација, јер је актуелна власт, као никад, верификовала да ту живе два православна народа, иако сви до једног тврде да су исто, и да се зову истим именом – Црногорци. Они се не разликују у ономе што јесу, но у ономе што нијесу. Једни тврде да нијесу Срби, а други да нијесу Црногорци који нијесу Срби. Срби су. Слажу се (али им то не користи) да нијесу Африканци и Јужноамериканци, што би могло да их помири. Закон им даје право да су то што свако за себе каже – да су како се осјећају, те ако се неко осјећа да је црнац, тако му се мора и уписати, иако полиција то не признаје код идентификације. Често нека мајка од два сина једног не може препознати, нити им исту причу може говорити да кога национално не повриједи. Ни очеви боље не пролазе. Кад је једном политичком прваку умро отац, он је казао: „Умро је посљедњи Србин у мојој кући.“ Оба овако настала дијела православног народа, појединачно гледани не чине више од 50% становништва Црне Горе, те су сви национална мањина. А пошто нема ни других бројнијих народа, да би били већина у односу на њих, сви у Црној Гори постали најобесправљенија мањина на свијету, по томе што не могу да се буне против већине, јер је нема. Бар да знају да то тржишно искористе, да, како су регистровани као прва еколошка држава на свијету (иако загађенија од свих) да буду и туристичка Мека за националне мањине свијета, које могу да се ту поред мора опусте, само да не залазе сјеверније, гдје се отимају и православни храмови. Национална мањина, да би то била, поред осталог, треба да

248

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

испуни услове: да не чини више од 50% становништва и да у сусједству или даље постоји држава гдје су већина. Једино Црногорци, који говоре да немају везе са Србима, немају такве државе, те су у односу на остале мањина у мањини. У „Горском вијенцу“, Вук Мићуновић храбри владику Данила са великом нашом силом од „пет стотин момчади“, те је по том броју (који можемо да увећамо и десет пута) лако срачунати кад смо засебним путем, мимо осталих Срба, сишли са дрвета, да то ни Дарвин није евидентирао. Ако смо се при силажењу споразумјели на српском језику (јер досад нико није помињао други), при повратку на дрво то нећемо моћи, јер су од тог једног језика настала још додатна три. Настала су чак у једној години, и то, за многе, у једној ноћи: увече се, пред спавање, два брата лијепо поздраве, а с јутром постају странци са преводиоцем, од којих је један за само двије ријечи: бронзин и бизин(пас), уводи посебно слово у азбуку. Кад су овдје неки књижевници тражили да их ученици изучавају преко обавезне литературе, а сами школе нијесу завршили, „Јеж“ је писао: „Лакше им је да буду изучавани но да сами изучавају.“ Они су ово са језиком започели, да би неки од њих сада са тим шале збивали, и на начин да на свом дјелу пишу: „Ово се истовремено објављује на неколико језика – на црногорски, српски, хрватски и бошњачки“. Али, то је код неких политичара фитиљ упалио, те сада за један језик у Уставу имамо четири назива. За све што је једно, па и за језик, потребно је да се зна које је право име, а које су надимци, што у фусноти Устава није уписано. Може се рећи да српски језик, као прво настало име, није обесправљен у Уставу, но је „из милоште“ и надимцима заступљен. Обесправљен је само албански језик, једини без надимака. Од кад смо сишли са дрвета, никад се нијесмо налазили на тањим гранама.

249

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Милијана Балетић

Црна Гора и Срби - истина и пропаганда Када је у питању идентитет српског народа у Црној Гори и идентитет Црне Горе, не постоји, ваљда, више ни једно питање и аспект, са којега ова проблематика није обрађена! Сви изнети ставови од стране компетентних имена из области историје, права, лингвистике, социологије, социопатологије, етнологије, вере, и чега све још не, годинама су тема Научних скупова, Округлих столова, саветовања, трибина, Зборника радова, ...! Сви појединци који су својим делима постали институције, до институција, као што је САНУ или СПЦ, по овом питањи имају јединствен став, a како би другачије и могло у науци која своје ставове може заснивати само на неспорним - научно доказаним чињеницама! „О „црногорском језику“ досад је речено све што се могло рећи, а ја морам признати да сам се од спорења са његовим „теоретичарима“ и заговорницима већ одавно уморио и изгубио вољу да се са њима и даље прегоним“! Ово о језику, изнето 2006. у тексту „Језик са чактаром“, Проф. др. Драгољуба Петровића а поводом уставно-правног положаја српског језика у Црној гори, примењиво је на све што се тиче Црне Горе и Срба, или Срба и Црне Горе! И?! Како је могуће да су наши предци, стотинама година кроз историју, успели да створе и одбране своју државу Црну Гору и себе и свој српски идентитет, помоћу мача, пешке и у опанцима, гуслама и усменим предањима, а ми то не можемо данас уз све могућности које нам овај ступањ цивилизације пружа! Негде очито постоји проблем који нисмо довољно добро сагледали и кренули на прави начин и правим средствима, за ово доба, до циља! Колико смо до сада потрошили пара и времена износећи истину у затвореним круговима, па макар они били и научни, убеђујући једни друге у оно око чега се не споримо! Да ли смо се икада запитали колико има ефекта на циљ који хоћемо да постигнемо, то самозадовољење уског круга људи, ма колико су они неспорно прави, по ко зна који пут поновљеном истином, о Црној Го-

250

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ри и српству! Не, нисам ја против оваквих скупова и начина, као једног од метода којима се истражује, пласира и чува истина. Он је у сваком цивилизованом друштву и његовим самосвесним члановима неопходан, али није довољан или боље рећи скоро да нема учинка на широке масе, које су свакодневно слуђене гомилом података који им стижу на најдиректнији и најефикаснији начин путем ТВ медија, а имају за циљ потпуно супротно од онога што је тема оваквих саветовања! Да ли је могуће да су наши предци знали „тук на утук“ а да ми данас не знамо, након сагледаног проблема од стране наших најумнијих глава, наћи средство да се изборимо против затирања свега што је српско у Црној Гори, па самим тим и затирања праве Црне Горе! Како је могуће да нико од оних који воде српски народ на овим просторима, без обзира на авнојевске границе које су постале државне, није ништа научио од својих непријатеља и то од најближег окружења до светских центара моћи! Да смо, као што нисмо, схватили да постоји само оно што је објављено да постоји, и то постоји не онако како постоји него онако како је обелодањено да постоји, и да смо при томе уложили средства, као што нисмо, у најефикаснији начин обелодањивања истине о српству, као што су сви наши непријатељи уложили у најубојитије средство за пласирање лажи о нама, не би наша истина изгубила битку пред њиховим лажима које се претварају у „истину“! Уважена господо, све „светске истине“ које пласира СиНН, нека што народ прихвата, него се, замислите ироније, грчевито за њих бори! Оне су тако пласиране да онима којима су намењене ни на памет не пада да сумњају у њихову истинитост! Сваког џелата којега су моћне светске ТВ станице посејале широм Планете, робови и жртве су га дочекале као ослободиоца јер им је то „телевизија“ рекла да им је стигао спаситељ! Сетимо се објашњења, и онда и данас, о НАТО-вом „Милосрдном анђелу“ из 1999.! У свим транзиционим земљама у глобалистичкој окупацији и револуцијама, прво су заузимане ТВ станице и то из једног јединог разлога што је данас телевизија најмоћније средство преко којега се почињу, воде и окончавају ратови, проглашавају и производе жртве и џелати, победници и губитници! Сећате ли се Румуније! Прво се јуришало на државну телевизију са које је, по заузимању, Чаушеску проглашен за народног непријатеља број један, па је тек потом убијен уз одушевљење разуларене масе! Сећате ли се како су све светске телевизије извештавале о сецесионистичком, грађанском рату у бившој Југославији! Да ли знате да је ЈУТЕЛ специјално инсталиран у Сарајеву са циљем своје ратне улоге и угашен онда када

251

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

је своју функцију завршио! Сва „одбрана братства и јединства“ пласирана је преко ове ТВ позивајући у помоћ целокупни „мирољубиви свет“ да се одупре тобошњој агресији српског народа! Све распрскавајуће направе у улици Васе Мискина у Сарајеву где је искомадано близу сто људи који су чекали у реду за хлеб и млеко, преко ЈУТЕЛ-а су подметнули Срби! И Маркале један и Маркале два су преко ове и свих телевизија исте намене подметнули Срби! Када су „ударну песницу“ СиНН-а, Кристијану Аманпур, питали зашто не истражује истину о Сарајево, одговорила им је: „Нисам ја ту због истине него да помогнем муслиманском народу“! За њену „истину“ преко СиНН-а, у то време за ту ТВ кућу, потписивала је годишњи уговор на три милиона долара! Истина о Сарајеву, и о свему осталом, која је била сасвим супротна и коју је знао мали круг људи а која је саопштена тада преко само једног медија, РТС-а није узета као разоткривање лажи него као алиби за сатанизацију ове ТВ која је штрчала и новинара који је то обелодањивао! Ударци на тадашњи РТС ишли су са свих страна и споља и изнутра од стране „ослобођених“ добро плаћених, инсталираних „независних“ ТВ кућа, који су и данас остали без премца по својој снази у обликовању јавног мнења, у свим српским земљама! То је високи професионализам и борба путем медија када се на сваки потез има одговор! Знам, ја сам била новинар тада, ове ТВ куће, са свих ратних простора, од самог почетка ‘91. све док мој рад, преко СБ УН, марта ‘94. није забранио тадашњи специјални изасланик УН за простор бивше Југославије, Тадеуш Мазовјецки! Тадашњи РТС је проглашен за „ратну прљаву пропагандну машинерију“ не за то што је то био, него да би се елиминисао и избрисао сваки траг истине о страдању српског народа, и то све дотле док није и сам окупиран изнутра и стављен под контролу исте антисрпске, глобалистичке, уређивачке политике над информацијама. Од тада, а то је одавно, није више „ратна машинерија“ него „ослобођени Јавни сервис“! Колико данас на простору где живи српски народ имамо оваквих „ослобођених“ и „јавних сервиса“ са националном фреквенцијом и колико сте преко њих чули истине о страдању српског народа, његовим непријатељима, његовом идентитету, правцу којим би требао да крене, путоказу за спас! Ништа се не препушта случају када су у питању њихове „истине“ које требају да произведу одређене последице! Кад су већ ту – од њих треба учити, господо! Да ли се ико запитао, и колико нас у просеку, зашто су са запада уложена огромна средства баш у ТВ станице на нашим просторима, као и свим оним где је у току глобалистичка окупација и

252

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

где треба тек да дође! Да ли то Сорош баш нас толико воли па хоће да нам „отвори очи“ или је суштина да после њиховог учинка почињемо сумњати и у оно у шта смо сто-посто били сигурни! Ако Његош више није Србин, Тесла се на читавом свету промовише као Хрват, Богородица Љевишка је шиптарски споменик културе, НАТО нам је донео демократију а не бомбе, шта рећи! Моћ и задатак „ТВ алата“ који је владар над свешћу људи, има задатак да омркнете као Србин а осванете као Црногорац или грађанин или босанац или сутра војвођанин, свеједно! Да омркнете као жртва а осванете као џелат који има осећај стида и покајника! Питајте данас просечно информисаног човека, па и оне који се сматрају информисанима, чак интелектуалце, шта је истина, о било чему од онога што има задатак да нам промени свест, па ћете тешко чути ишта друго до „јутеловске“ истине! О томе да је у Сарајеву убијено између пет и десет хиљада Срба (овај велики распон је отуда што су читаве породице убијене па нема ко да пријави нестале), као и то да се у Сарајеву налазе гробнице на три спрата у којима су закопани убијени Срби, од којих је откривена до сада једна након чега је свака друга истрага обустављена, о мучилиштима, логорима, јавним кућама у том медијски „страдалном граду“, тешко је данас изнети ову истину о Сарајеву и победити „јутелизацију“, када о њему живи она истина коју су у својој пропаганди преко својих медија унапред смислили и пласирали победници! Сарајево сам узела као пример, и као сведок збивања а могла сам исто тако и „Дубровник“ и „Вуковар“ и „Бљесак“ и „Олују“, и „Сребреницу“као једну од најмонструознијих лажи произведену са циљем дугорочних последица. Ни ЈУТЕЛ ја овде не наводим толико због ЈУТЕЛ-а колико као синоним за све, тада домаће, телевизијске пропаганде, путем које се најбрже и најефикасније врши зомбирање маса и окреће у жељеном правцу, а најчешће против њих самих, али то народ никада или касно сазна! По истој овој матрици може се причати и о српском језику, српској Црној Гори, српском народу у њој, Његошу Србину, или Светом Петру Цетињском којега су „скаменили у сред Титограда“ раздвојивши му три владичанска прста, одузимајући му оно Свети и стављајући га као само једног у низу једнаких, од онијех дана, до ових данашњих срамних, али неприкосновених, моћника! Све истине записане у дјелима Светог Петра Цетињског, Његоша, Марка Миљанова, краља Николе, сва архивска грађа, матичне књиге, надгробни споменици, памћење, падају пред истином телевизијске моћи под контролом најновијих црногорских владара, који успешно спроводе нечасни зада-

253

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

так утирања трага своме народу! Која је разлика између црногорских Срба који су под Турцима постали потурице, до оних који су под комунистима постали црногорци(?!) – нема је, али ово већина народа данас не зна! Њега су прво кроз Титов школски програм и ондашњу пропаганду, убедили да треба да се поноси оним чега би се освешћен дубоко стидео и да се стиди онога чиме су се његови преци поносили и за шта су гинули, а данас га у то „убеђује телевизија“ и не да му да се освести! Широке масе не седе на научним скуповима и Округлим столовима, не читају Зборнике радова, оне сву истину овога света примају седећи у свом дому, преко директног „прикључења на мозак“ – ТВ-а! Не прави се јавно мнење и обликовање свести маса да би масе биле освешћене него да би се могло владати њима! Телевизија је најефикасније средство којим се то данас ради! Снага телевизије у владању маса нема премца у целокупној досадашљој историји! Оно што телевизија данас може не могу сва научна достигнућа у савременом наоружању! Моћ атомске бомбе, у свој својој снази, не може се мерити ефектом који може да произведе високо професионално организована телевизија! И бачена атомска бомба са свим својим разорним дејством и последицама, добиће хуману улогу ако је то циљ под условом да у рукама имате, за сада најмоћније оружје звано телевизија! Сва средства која смо до сада потрошили на митинзима, Мерцедесима, вечерама, секретарицама, оделима и појединачним путешествијима у борби за српство, задовољни, ту и тамо аплаузом, измученог и слуђеног народа, више служе за самопотврђивање, или сујетним, или незнавеним, политичарима, него крајњем циљу победе окупираног српског народа над којим се спроводи најперфиднији облик геноцида бришући и кажњавајући сваки траг српскога у њему! Самозадовољење свих нас који имамо могућност да се на њиховим телевизијама прикаже и обелодани по који наш став више служи њима и њиховом циљу него нама и нашем циљу, јер они на тај начин показују своју “демократичност“, с времена на време пуштајући „издувни вентил“ ради контроле над експлозијом маса које одахну, стичући утисак да се чуло и оно што они осећају да би требало! Нису случајно данас, у свим српским земљама, могућност да заступају истину и српске интересе, добили новинари аматери који својим радом наносе много више штете него користи, док ону перфидну и високо обучену, антисрпску пропаганду обављају врхунски, добро плаћени новинари професионалци! Пробајмо да се изборимо да Срби у Црној Гори добију моћну ТВ, са националном покривеношћу која ће ићи на сателит, па ћете видети колико

254

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ће се користити сва расположива средства да се то спречи! Зар треба питати зашто! Е, овде лежи одговор којим путем смо требали ићи, или ако већ нисмо, којим у будуће морамо, у нашој борби одбране себе, српства и Црне Горе! Када би смо све ово што једни другима износимо на разним, у суштини затвореним, скуповима, пласирали путем високо професионално организоване и вођене телевизије, кроз програмску шему од информативног документарног, школског, образовног, културно забавног, спортског,... програма, и учинили доступним све информације нашем народу, који не треба подцењивати, уместо ове наше „кукњаве“ без ефекта, он би, врло брзо, сам знао шта му је чинити!

255

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Бојан Струњаш

Људска права и Срби у Црној Гори Јошт идеја људска тепа у колијевци нерјечијем ђетињскијем. Петар II Петровић Његош: Из Биљежнице Свако инсистирање на питању решавања права Срба у држави која је створена на антисрпству је, само по себи, дискутабилно. Наиме, како говорити о правима нашег народа у држави која нас не признаје као народ и коју ми као народ не сматрамо својом државом, јер је створена на покраденом референдуму 21. маја 2006. године, и како тражити права од оних који су нам та права одузели. Ова и многа друга питања сусрешће свакога ко се озбиљно позабави подређеним положајем Срба у вјештачкој држави Црној Гори. Српски народ у Црној Гори осјећа да је угрожен, да су му одузета нека од основних људских права, али не зна на који начин да поврати одузета права и како да постане равноправан грађанин у „грађанској” Црној Гори. Зато Срби данас гледају у своје политичке представнике „као озебао сунце” јер у нама виде људе који ће им повратити оно што им је одузето у новој држави. Будући да су Срби изложени вишедеценијској асимилацији и сегрегацији, српски народ се временом и навикао на подређени положај у Црној Гори јер, како је давно речено, „на боље нисмо научили”. Генерације и генерације нашег народа одрастају и живе у подређеном положају, изложене најгрубљим видовима националне, вјерске, политичке и културне дискриминације и асимилације од стране марионетског црногорског режима који у континуитету влада од 1941. године до данас. Људи су се мијењали, а политика коју воде црногорске власти остала је непромијењена до дана данашњег. Деценијама је нашем народу, у циљу асимилације, говорено да су Срби и Црногорци једно те исто и да је бити Србин исто што и

256

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

бити Црногорац и обратно, да бисмо данас дошли до те границе када јасно видимо да Срби и Црногорци више нису исто. Док су Срби народ који марљиво његује своју традицију, свој национални и културни идентитет, Црногорци су народ који „има” илирско, а не словенско поријекло. Црногорском народу Срби нису браћа, него „окупатори”. Црногорци сада имају свој „језик” који је створен крађом и прекрајањем српског језика и низ других примјера који потврђују да се ради о два народа. Подсјетимо, прије много година су се и данашњи Хрвати и Бошњаци изјашњавали као Срби, па данас више нема ни говора о томе. Несрећа је и то што нам је годинама од стране наших политичких првака говорено – Срби и Црногорци су исто, док су се исти ти политичари јавно изјашњавали као Црногорци. Поставља се логично питање – па зашто онда ти људи нису Срби кад је исто бити Србин и Црногорац? Када би се поставило овакво питање, онда су нам се нудили одговори засновани на теоријама тзв. двојне свијести, или дуалитета, које нигдје у свијету нису познате осим у Црној Гори послије Другог свјетског рата, када је уз помоћ ових теорија створена вјештачка црногорска нација. Као што човјек не може имати двије мајке, не може имати ни двије отаџбине, нити бити истовремено припадник два народа. Наравно, иза свих ових, наочиглед безначајних и бесмислених, теорија крио се опасни пројекат ватиканизације Црне Горе који није нимало наиван, него су га неки намјерно наивно схватали, неки ненамјерно, а неки га никада нису ни схватили. „Српски полиитички предводници деветнаестог века сувише су се комотно односили према нагло набујалим историјским могућностима сопственог народа, а потцењивали су степен злонамерности и подмуклости опасног римокатоличког непријатеља који је вековима Србима раздирао национално биће и разарао колективну свест.”65 И заиста, све што се данас дешава Србима у Црној Гори кренуло је још из средњег вијека као резултат католичких претензија на Црну Гору. Зар није и стварање тзв. црногорске цркве, која је настала у полицијској станици на Цетињу, само једна од етапа у покушају покатоличавања православне Црне Горе. Пошто је Римокатоличка црква од дијела Срба својим злочиначким пројектима створила вјештачку хрватску нацију, онда је кренула у ново освајање територија. Најпогоднији и најподеснији у погледу мијењања свијести Ватикану је био српски народ из Црне Горе, јер би 65

Др Војислав Шешељ, Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације, Српска радикална странка, Београд, 2007, стр. 899

257

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

тако вјештачким пројектима био створен територијално цјеловит простор (заједно са Хрватском) који ће бити под директном контролом Римокатоличке цркве. Тиме би се створили и основни предуслови за постепено освајање Србије. Пошто је у Црној Гори још од времена Немањића православље било дубоко утемељено, Ватикан је преко хрватских добро поткованих „историчара” почео да прекраја историју српске Црне Горе. Тако познати хрватски историографски фалсификатор Доминик Мандић (1889 – 1973) пише: „Уза све политичке и вјерске промјене у Црној Гори, како се називље средовјечна хрватска Дукља од половице 15. ст. није нигдје била прекинута хрватска предаја, нити се у становништву утрнула свијест о његову хрватском подријетлу. Осим незнатних изнимака, у кршне крајеве Црне Горе није се нигда досељивао страни народни живаљ, него су ту стално живјели потомци негдашњих Хрвата Динараца, који и данас говоре хрватским ијекавским говором с јаком примјесом хрватске чакавштине и чакавским нагласком.”66 Ово је само један од примјера уз помоћ којих се покушавају покатоличити Срби из Црне Горе. Стварањем вјештачке црногорске нације у томе се донекле и успјело, мада посао још није доведен до краја. Надајмо се да до тога никада неће ни доћи. Шездесетак последњих година водећи црногорски политичари су покушавала да из народног сјећања избришу име српског језика намећући нам вјештачки српскохрватски језик, српску црвено-плавобијелу тробојку, потурајући нам некакве комунистичке креације, позивајући се притом на то да се српска и црногорска застава (заставе једног народа), тобоже, разликују по некој плаветној боји која је, ето, мање плава од плаве боје на српској застави. Тек у последње вријеме, несебичним трудом и љубављу преосвећеног митрополита Амфилохија, српски народ у Црној Гори се масовно враћа својој Цркви, својој застави, својој химни, својој историји, својој традицији, без обзира шта им се од политичара задојених (нео)комунизмом сервирало као „истина”. И то је можда једино добро које се дешава нашем народу у последње вријеме. У Црној Гори имамо и ту несрећу да се некада један народ подијелио по принципу власт – опозиција. Тако су на једној страни Црногорци који масовно подржавају актуелну власт, а на другој су Срби који су све ове године прогањани јер су све вријеме били опозиција. Ту су и националне мањине које су увијек уз власт и које имају 66

Доминик Мандић, Сабрана дјела, књига 6, ЗИРАЛ, Чикаго, Рим, Цирих, Торонто, 1980, стр. 12.

258

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

више права од српског народа који је вјековима стварао Црну Гору и исписивао најсвјетлије странице њене историје. „Циљ образовања црногорске народности је био: дељење и слабљење Српства. Ту се доста и постигло. Али, једновремено, дошло је и долазиће све више до цепања и дељења Црногораца. Већ су сад неки Срби а неки ”Црногорци” и у земљи и у емиграцији. То значи да је разбијено њихово етничко јединство.”67 Не треба се чудити зашто су „Црногорци” данас присталице власти, а Срби опозиције. Зна се да не постоји ни један оправдан разлог за постојање засебне црногорске државе осим пуке жеље црногорских политичара за влашћу. „На прошлости би се у Црној Гори могло много шта базирати, на њеној славној прошлости. Али њихови вође и ”руководиоци” све то пренебрегавају, а само конструишу тобоже на прошлости црногорску етничку посебност, фалсификат коме се раван не може наћи.”68 Јасно је да вјештачка граница између једног народа није могла опстајати на чињеници да са једне и друге стране живи исти (један) народ, већ су искоришћаване ватиканске претензије на Црну Гору које у својој основи подразумијевају стварање вјештачке црногорске нације на путу покатоличавања Црне Горе. Тако су комунистичке власти без проблема, под плаштом некакве црногорске „самосвојности”, успјешно реализовале замисао о вјештачкој црногорској нацији. Док су код оних који су имали јак српски национални осјећај сијали теорије о Црногорцима као „најчистијим” Србима. Нажалост, ни већина данашњих српских политичара у Црној Гори није толико национално сазрела да би се залагала за унитарну државу, већ се и даље залажу за разне видове заједница Црне Горе и Србије. Жеља за влашћу, нажалост, и у овом случају је једини аргумент залагања за заједницу коју чине само Србија и Црна Гора у авнојевским границама. Међу свим странкама које дјелују у српским државама једино се Српска радикална странка залаже за унитарну државу у којој ће живјети Срби све три вјероисповијести. О томе свједочи и политичко дјеловање српских радикала у Србији (Српска радикална странка), Црној Гори (Странка српских радикала), Републици Српској (Српска радикална странка „др Војислав Шешељ”), Македонији (Радикална странка Срба) и Републици Српској Крајини (Српска радикал67

68

Проф. др Лазо М. Костић, Српска национална традиција, Сабрана дела, шести том, ЗИПС и Српска радикална странка, Београд, 2000, стр. 511. Исто, стр. 510.

259

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

на странка – у изгнанству). Иако је ријеч о формално-правно потпуно самосталним странкама оне су суштински једна јединствена странка чији је предсједник истакнути српски идеолог и политичар Војислав Шешељ који је својом политиком (утемељеној на чврстој идеологији) и научним радом обиљежио 20. и 21. вијек. Имајући у виду све горе наведене аргументе и чињеницу да ми у 21. вијеку не можемо никоме забранити да се изјашњава у складу са својим убјеђењима, не преостаје нам ништа друго него да се као одговорни људи усредсредимо искључиво на решавање српског националног питања у Црној Гори. Како до заштите националног идентитета Срба у Црној Гори? Питање је које мора да преокупира сваког ко истински жели добро своме народу. Српски народ у Црној Гори лишен је основних људских права која су загарантована сваком човјеку Општом декларацијом о правима човјека коју је усвојила и прокламовала Генерална скупштина Уједињених нација 10. децембра 1948. године. Није ријеч само о дјелимичном кршењу људских права која су потврђена овом Декларацијом, већ о кршењу овог важног међународног документа у цјелости (и то свих 30 чланова). Довољно је само цитирати уводни дио Декларације о правима човјека да би се видјело да је све због чега је донесена ова Декларација одузето Србима у Црној Гори. „Пошто је признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свијету; пошто је непоштовање и презирање права човјека водило варварским поступцима, који су вријеђали савјест човјечанства, и пошто је стварање свијета у којем ће људска бића уживати слободу говора и вјеровања и бити слободна од страха и немаштине проглашено као највиша тежња сваког човјека; пошто је битно да права човјека буду заштићена правним системом како човјек не би био приморан да као крајњем излазу прибјегне побуни против тираније и угњетавања; пошто је битно да се подстиче развој пријатељских односа међу народима; пошто су народи Уједињених нација у Повељи поново прогласили своју вјеру у основна права човјека, у достојанство и вриједност човјекове личности и равноправност мушкарца и жене и пошто су одлучили да подстичу друштвени напредак и побољшавају животни стандард у већој слободи; пошто су се државе чланице обавезале да у сарадњи с Уједињеним нацијама обезбиједе опште поштовање и примјену људских права и основних сло-

260

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

бода, пошто је опште схватање ових права и слобода од највеће важности за пуно остварење ове обавезе, Генерална скупштина проглашава ову Декларацију о правима човјека као заједнички домет који треба да постигну сви народи и све нације да би сваки појединац и сваки орган друштва, имајући ову Декларацију стално на уму, тежио да учењем и васпитавањем допринесе поштовању ових права и слобода да би се поступним унутрашњим и међународним мјерама обезбиједило њихово опште и стварно признање и поштовање како међу народима самих држава чланица, тако и међу народима оних територија које су под њиховом управом.”69 Црногорском марионетском режиму уопште није важно што једном народу оспорава право на достојанство, правду, мир, слободу говора и вјеровања, а није се ништа урадило ни на плану стварања правног система који ће, макар формално, гарантовати све ово српском народу у Црној Гори. Када је ријеч о људским правима, треба подсјетити да до Другог свјетског рата људска права нису била регулисана међународним споразумима нити су била дио међународног права. Права човјека су третирана искључиво као унутрашња надлежност једне државе, тако да су власти сваке државе поступале са људским правима онако како је то њима највише одговарало. Много времена је од тада прошло, а у Црној Гори се права човјека представљају као „унутрашња ствар независне Црне Горе”, па је и питање обесправљености Срба у Црној Гори „унутрашње питање Црне Горе”, јер, по мишљењу црногорске власти, другачији третман и не заслужују они који су „опозиција независној Црној Гори”. Међутим, у контексту међународног права постоји низ инструмената преко којих се Срби могу изборити за своја права а који до сада нису коришћени. Да би наше излагање о правима Срба у Црној Гори било што јасније и цјеловитије, укратко ћемо се подсјетити која су то основна људска права. Проучаваоци људских права углавном се слажу да се она могу класификовати на основу њихове друштвене природе на пет основних група: а) грађанска, б) политичка, 69

Генерална скупштина Уједињених нација, Општа Декларација и правима човјека, Увод, Организација Уједињених нација у Црној Гори, Подгорица, 2007.

261

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

в) економска, г) социјална и д) културна права. а) Грађанска права Права која наглашавају аутономију човјека у односу на државу која се у живот појединца може мијешати само до оне мјере коју изискује живот у друштву, са другим људима, називају се грађанска права. Типично грађанско право је право на живот. Једно од грађанских права је и бирачко право. Сјетимо се само безброј примјера када је ово право на најгрубљи начин кршено застрашивањем бирача, поткупљивањем, као и разним облицима манипулације којима је повријеђена тајност гласања. Имајући у виду ове и друге чињенице, јасно се види да у Црној Гори немамо чак ни елементарне услове за остваривање грађанских права јер се држава Црна Гора толико мијеша у живот појединца да је скоро немогуће остварити било које грађанско право без мијешања државе, ако је то у њеном интересу. б) Политичка права Права човјека да учествује у управљању државом и заједницом дефинишу се као политичка права. Срби у Црној Гори су такође лишени остваривања ових права. Тако на примјер, потпредсједник Скупштине Црне Горе не може да буде посланик из редова Српске листе, којој то мјесто на основу освојених мандата припада, само зато што је Србин и што не признаје химну чије је стихове исписао ратни злочинац Секула Дрљевић. в) Економска права Подразумијевају она права уз помоћ којих се остварују основни услови за живот. Једно од тих права је право на рад. Србима у Црној Гори је и ово право ускраћено. Наиме, као што знамо, Срби се не могу у Црној Гори запослити под истим условима као Црногорци или припадници неке националне мањине, а требало би, да је среће, да Срби буду равномјерно заступљени у свим државним службама сразмјерно броју са последњег пописа. Невјероватно је да велики дио Срба не може добити ни исту зараду као Црногорци, Албанци или Бошњаци, иако обављају исти посао.

262

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

г) Социјална права Усмјерена су на то да људе доведу у сличан и праведан положај како би стварно могли да уживају грађанска и политичка права. Типично социјално право је право на образовање. Самим тим што су Срби економски угрожени од стране државе они не могу адекватно користити право на образовање, нити остала социјална права. д) Културна права То су права која обезбјеђују његовање и заштиту културне баштине једног народа. У Црној Гори се дешавају најгрубља могућа кршења ових права тако што се обијају наши храмови. У школским уџбеницима се прекраја српска историја и тако се нашој дјеци даје лажна слика о историји свога народа. У програмима за књижевност из планова се избацују квалитетни српски писци, а на њихово мјесто уводе анонимне и подобне црногорске назовикњижевнике попут двојице Брковића, Николаидиса, Килибарде и још неких који су се „прославили” ружењем Православља и негирањем Светосавља. Наша дјеца су приморана да уче овакве неистине и фалсификате, иако у свијету нигдје овакве ствари нису дозвољене. Једно од културних права је и право човјека на употребу свога језика. Ово право је можда тренутно и најугроженије јер се све ради на томе да се Срби у Црној Гори одрекну свога језика тако што ће га звати црногорским именом. Отимање и прекрајање српског језика представља једно од најопаснијих оружја спремљених за асимилацију српског народа у Црној Гори. Шта све последњих 4-5 година нисмо урадили на плану заштите српског језика у сепаратистичкој Црној Гори, а и много раније, јер су напади на српски језик давно почели, чак и прије идеје о независности Црне Горе. Данас се дошло и до тога да се увелико говори о укидању Одсјека за српски језик на Филозофском факултету у Никшићу. Заштитити наш народ од свих ових дешавања и сачувати српски национални идентитет за будућа покољења представља веома тежак посао који изискује максимално ангажовање свих нас. Није нам циљ да у овом раду детаљно образлажемо како су Срби у Црној Гори лишени основних људских права јер би то захтијевало много више и времена и простора, али и ангажовање стручњака из различитих области који би, свако из свог угла, понудили опсежну анализу подређеног положаја Срба у Црној Гори, већ да дамо један краћи преглед онога што нам се дешавало кроз историју, онога што нам

263

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

се данас као народу дешава, као и да понудимо нека могућа решења за сузбијање разарања српског националног корпуса у Црној Гори. Очигледно је да права Срба у Црној Гори више не можемо заштитити причом да су Срби и Црногорци исто (јер више нису исто)70, или – опаметиће се Црногорци, па ће једног дана опет постати Срби. Бојимо се да чекајући тај дан асимилација Срба може достићи неслућене размјере и непоправљиве последице. По нашем мишљењу није добро ни то што се неке чланице Српске листе супротстављају формирању Српског националног савјета који би бринуо о заштити права Срба у Црној Гори, јер тако неосјетно враћају у први план узалудну причу да су Срби и Црногорци исто и да „Црногорце треба опаметити”. Подсјетимо да су све чланице Српске листе прије ступања у коалицију потписале заједнички програм чији су темељи на плану заштите Срба у Црној Гори: формирање дводомног парламента, пропорцијална заступљеност Срба у државним органима и органима локалне самоуправе, културно-просветна аутономија, дефинисање српског језика и ћириличног писма као службеног, систем специјалних веза са Србијом, право на национална обиљежја и њихова јавна употреба. Додуше, у првој тачки свестрано прихваћеног програма стоји и залагање за конститутивност српског народа у Црној Гори, али усвајањем новог Устава Црне Горе71, двотрећинском већином 22. октобра 2007. године, Срби су сведени на националну мањину, иако експлицитно у Уставу није истакнуто ко су националне мањине, а српски језик није службени језик, већ језик у службеној употреби сврстан у ред са албанским и осталим „језицима” којим говоре националне мањине, што аутоматски значи да је српски језик, по Уставу, мањински језик, иако се на попису 2003. год већина грађана 70

71

„Прошло је вријеме кад су Срби насједали на шарене лаже да су недјељив национални колективитет са Јевремом Брковићем, Миодрагом Вуковићем или Драганом Кујовићем, који су, са друштвом, од нас направили економске националне и политичке заточенике пројекта разбијања СЦГ и бруталне сецесије Црне Горе од државне заједнице. Ми нијесмо и нећемо, у националном смислу, да будемо једно са људиа који тврде да нијесу Срби, јер им апсолутно и без задршке вјерујемо да је то тако. СНС неће никога приморавати да буде оно чега се већ одрекао, јер би на тај начин и ми кршили слободу избора онима који су нама ускратили наша права.” (Види: Српска народна странка, Срби и Црногорци више нису, нити ће бити један народ!, у: Права Срба у Црној Гори, приредио Желидраг Никчевић, Издавачки графички атеље „М”, Београд, 2006, стр. 47 – 48. Уставотворна Скупштина Републике Црне Горе, Устав Црне Горе, Службени лист, Подгорица, 2007.

264

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

(63 процента) изјаснило да својим језиком сматрају српски језик. Према томе, Срби у Црној Гори су мањина и то је факат који морамо прихватити, без обзира колико то некоме одговарало или не. Посланици Српске листе су са негодовањем одбацили нови црногорски Устав72 и прогласили га антисрпским, што он у својој основи и јесте.73 Али морамо се помирити са чињеницом да ми тај Устав у скорије вријеме нећемо моћи промијенити, ма колико то жељели, већ морамо поступати по њему или ћемо, у супротном, грубо кршити правни систем Црне Горе, што ће власт једва дочекати, како би нас додатно кажњавала и проглашавала за „државне непријатеље”. Значи, ми у овом раду ни у једном моменту не поричемо дискриминаторске димензије важећег црногорског Устава, него само на конкретним примјерима показујемо да га морамо поштовати искључиво као највиши правни акт, какве-такве државе Црне Горе. Да и у несрећи среће има, потврђује чврста намјера црногорског марионетског режима да се додвори националним мањинама како би што лакше обезбиједио двотрећинску већину која је потребна за усвајање Устава у Скупштини Црне Горе. Чврсто убијеђени у намјеру политичких представника Срба да ће и даље упорно истрајавати на убјеђивању Црногораца да опет буду Срби, црногорски властодршци нису ни слутили да ће Срби једног дана тражити статус националне мањине у Црној Гори, па су се добро „испрсили” приликом уставног дефинисања права мањина у Црној Гори. Сада је мали проблем то што неким Србима није мило да су национална мањина у Црној Гори при ономе шта се може добити, у складу са Уставом, прихватањем мањинског положаја. Важно је стварање услова за остваривање права.74 Срби у Црној Гори се сада налазе у тзв. пат позицији. Нити су мањински, нити су конститутивни народ, а то је дефинитивно најлошији положај који један народ може имати у некој држави. 72

73

74

Посланик Српске листе из Српске народне странке Добрило Дедеић је приликом своје дискусије у Скупштини Црне Горе поцијепао Предлог Устава Црне Горе у знак протеста и тако симболично показао да Срби у Црној Гори овај Устав не сматрају својим. Види: Рајо Војиновић, Од уставчића до уставчића – Српско питање у антисрпској Црној Гори, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица, 2008. То јасно истиче и Андрија Мандић, предсједник Српске народне странке: „Нама није важно који ће модел формално бити примијењен, да ли ће нас власт третирати као мањину, или ће нам сва права припасти као конститутивном народу...” (Андрија Мандић, Шта после референдума, у: Права Срба у Црној Гори, стр. 54)

265

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Знајући како се из периода у период драстично мијењају резултати пописа када је у питању национална припадност у Црној Гори, није искључено да ће Срби у Црној Гори опет постати већински народ (значи да се дисконтинуитет замијени континуитетом), што би било идеално, али у овом тренутку немогуће. Зато треба максимално да искористимо све што нам нуде чланови 79 и 80 Устава Црне Горе, а не нуди нам се мало: јавно испољавање националне посебности; јавно истицање националних симбола и обиљежавање националних празника; употреба српског језика и ћириличног писма у јавној и службеној употреби; школовање на српском језику и ћириличном писму у државним установама, с тим да наставни програми обухватају и историју и културу српског народа; оснивање српских просветних и културних удружења уз материјалну помоћ државе Црне Горе; информисање на српском језику; аутентична заступљеност у Скупштини Црне Горе по принципу афирмативне акције; сразмјерна заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе; успостављање и одржавање контаката са грађанима и удружењима ван Црне Горе са којима имамо заједничко национално и етничко поријекло, оснивање српског савјета за заштиту и унапређење посебних права... Не прихватимо ли ова права, десиће се са нашим народом на цјелокупној територији Црне Горе оно што се десило Србима на Цетињу, на шта упозорава и о чему веома аргументовано пише истакнути српски историчар са Цетиња професор Предраг Вукић.75 Српска радикална странка и Странка српских радикала су, свјесне политичке одговорности коју имају, на Централној отаџбинској управи 2. фебруара 2007. године – прије доношења новог црногорског Устава, усвојиле Декларацију о правима Срба у Црној Гори76. Усвајањем ове Декларације на озбиљан и одговоран начин је покренуто питање статуса Срба у Црној Гори. Од неких српских политичара у Црној Гори ова Декларација је наишла на жестоку осуду, али исти ти политичари нису понудили ни један једини ваљан аргумент који би могао оборити оно што је промовисано нашом Декларацијом, због тога све нападе на Декларацију схватамо као политичку љубомору које никад није фалило међу српским партијама у Црној Гори. Коначно је дошло вријеме да се Срби у Црној Гори више не 75

76

Проф. Предраг Вукић, Отписани (српска заједница на Цетињу на рубу нестајања), Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица, 2007 Види: Српска радикална странка и Странка српских радикала, Декларација о правима Срба у Црној Гори, Централна отаџбинска управа, Београд – Подгорица, 2007.

266

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

смију бранити празним ријечима и бесмисленим причама које само наносе штету, а никако корист. „Много је рана на тијелу овог српског народа. Доста их је било и не треба нове наносити. Исувише је изранављено тијело Црне Горе.”77 Један од неопходних услова за остваривање наших права у Црној Гори је и тај да Србија, као наша матична држава, коначно почне да води рачуна о свом народу у Црној Гори. То до сада није рађено, јер су црногорска и србијанска власт имале одличну сарадњу која је најчешће ишла на штету српског народа. Надајмо се да ће на предстојећим изборима у Србији, који су предвиђени за 11. мај, на власт коначно доћи Српска радикална странка која ће истински бринути о српском народу у Црној Гори. Да би се заштитио национални и културни идентитет српског народа у Црној Гори се мора што прије отворити подручно одјељење Српске академије за Црну Гору у оквиру кога ће радити Српски историјски институт и Институт за српски језик и српску књижевност, затим подручне јединице Српске књижевне задруге, као и одјељење Матице српске за Црну Гору. Без реализовања ових пројеката Срби у Црној Гори неће моћи на прави начин да штите свој идентитет. Такође је неопходно створити услове за економску стабилност Срба у Црној Гори, а то ће се постићи отварањем представништава српских предузећа у Црној Гори, али не као до сада да њима управљају црногорски тајкуни, већ да су на њиховим челним мјестима Срби. Декларација српских радикала о правима Срба у Црној Гори за сада је најбољи пут за заштиту српског националног идентитета, а овај скуп који је иницирало Српско народно вијеће, Академска алтернатива и Слободна мисао је отворио српско национално питање у Црној Гори, а оснивање Српског националног савјета најбољи је начин да се то питање и ријеши.

77

Митрополит Амфилохије (Радовић), Двије цетињске бесједе о Петрову дне 1991, у: Најљепше беседе српскога језика, Граматик, Подгорица, 2001, стр. 189.

267

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Рајо Војиновић

Уставно-правно раздвајање српске и црногорске националне заједнице - кључни услов опстанка српског народа у Црној Гори Срби се, као и остале националне заједнице, у уставу постреферендумске Црне Горе једино помињу у преамбули, као «слободни и равноправни грађани, припадници народа и националних мањина који живе у Црној Гори». При том, што је нарочито важно за ову нашу причу, устав нигдје не дефинише ко су народи, а ко националне мањине. С друге стране, устав у члану 79. уводи категорије 1) мањинских народа и 2) других мањинских националних заједница, не дефинишући ни тада ко су мањински народи, а ко друге мањинске националне заједнице. Све то није нимало случајно, будући да, према резултатима пописа становништва из 2003. у Црној Гори нема већинског народа. Тако је у устав пресликана овдашња етничка стварност, која нимало не одговара идеолозима новоцрногорства. Ко су «мањински народи» а ко «друге мањинске националне заједнице», кажу уставописци и тумачи уставних норми, - «ствар је самоидентификације» (Миодраг Вуковић). А пошто је ово Црна Гора, онај ко се у том смислу не самоидентификује, тј. ко не затражи права из седамдесет и деветог члана устава - тај је, онда, по националној припадности Црногорац. И то је замка за Србе како би временом постали национални Црногорци. У супротном, уколико Срби препознају ту замку и избјегну је, новоцрногорски идеолошки пројекат је у релативно блиској будућности осуђен на сигурну пропаст. Овдашњи уставописци су, изгледа, рачунали с тим да ми никада нећемо ни помислити да се самоидентификујемо на овај начин, јер знају да и ми као и они робујемо психологији «сукања јуначких бркова». Та психологија садржана je у оном чувеном «вељању», које

268

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

је кулминирало у доминантну црту данашњег цетињког неонацизма, по коме су Срби у окружењу вадали турске коње и опанке, док смо ми одувијек били слободни у својој држави. И ми Срби смо, колико до јуче, док нам нијесу Секулом Дрљевићем згадили те стихове, заједно с новоцрногорцима пјевали: волимо вас, брда тврда / и стравичне ваше кланце / који никад не познаше / срамотнога ропства ланце. Колико је нас, међутим, прочитало књигу Бранислава Ђурђева Турска власт у Црној Гори у 16. и 17. вијеку која неспорно доказује да су Срби из «старе» Црне Горе, укључујући и само становништво тадашњег Цетиња, двјеста година плаћали султану «влашки порез», тзв. филурију и да су у њој сво то вријеме правду дијелиле турске кадије, а не домаћи органи власти? Или, примјера ради, колико нас зна да се земљиште на коме се, на 150 метара од Цетињског манастира налази Цетињска Богословија и данас зове «Медовина» по његовом некадашњем власнику кадији Алији Медо(је)вићу? Али зато, сасвим сигурно нема никога међу нама ко не зна за Обилића пољану. Ђурђевљева књига је 1953. године дочекана «на нож» од Цетиња до Београда, од Радована Бећировића до предсједника САНУ Александра Белића и од тада заборављена чами по библиотекама. Дакле, оно што нам је «чешало уши» - то је истицано на сва звона, а оно што није похвала нашој умишљеној величини – то је обавезно гурано под тепих. Е, та наша психологија, која је плански произвођена једноиповјековним систематским фалсификовањем прошлости, данас је идеолозима новоцрногорства најбољи савезник на послу асимилације Срба. Јер, из те психологије долази став да Србија није наша матична држава, јер, забога, ми Срби у Црној Гори не можемо бити мањина, јер «јесмо Срби али нијесмо Србијанци». Наравно да нијесмо «Србијанци», али смо зато, не обични Срби него – Срби над Србима! Међутим, Његош сасвим сигурно није био «Србијанац», али је писао Матији Бану: «Србија је матица српства – без ње никад ништа». А од 1945. године ми нити смо конститутивни нити мањински народ. Ми за државу Црну Гору од тада једноставно не постојимо, односно постојимо једино као објекат асимилације. Данашња политика власти према Србима, то се лако може доказати бројним конкретним примјерима, није ништа друго до новоцрногорски неонацизам камуфлиран у вербалну одору грађанског мултиетничког мултикултурализма и мултиконфесионализма и бриселског глобалистичког европејства. Постоје крупни разлози због којих досадашњом политичком матрицом није могућа промјена већ по свему

269

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

критичног положаја у којем се сада налазимо. Размотрићемо неке од њих. 1. Срби у Црној Гори (више) нијесу већински народ а национални интереси осталих овдашњих заједница су у овом тренутку супротни нашим националним интересима. Идеолози новоцрногорства притисак врше једино на Србе. Они, с једне стране, вјерују да је «праведно» да над нама изврше асимилацију, јер њихов дух само постојање Срба доживљава неподмитљивим свједоком њиховог конвертитства. Отуда толика њихова мржња према свему што је српско. Истовремено, њих хвата страх при самој помисли на могућност обнављања српског интегрализма, јер су свјесни да његово обнављање води рушењу њиховог идеолошког пројекта. С друге стране, они политичку већину формирају с политичким вођама других националних заједница, играјући на карту историјских антагонизама између тих заједница и српске националне заједнице. А пред другим националним заједницама нас Србе приписују (ново)црногорском националном корпусу како би се поставили као државотворни већински народ. Тако се над нама у парламенту врши мајоризација а у свим сферама друштвеног живота дискриминација. Идеолози новоцрногорства осталим заједницама због свега тога засад не намећу новоцрногорски национални идентитет. Јер, захваљујући вођењу политике «сви против Срба» је и створена самостална Црна Гора. Циљ политичких вођа, како националних Црногораца тако и осталих заједница у односу на Србе је, дакле, следећи: што већи број Срба асимиловати у националне Црногорце како би Црногорци постали већински народ и тако уништити идеју српског интегрализма на овом простору. А када се овај распоред снага преведе на језик математике, неминовно се долази до закључка да у оваквим околностима није могуће направити изборну комбинаторику која би омогућила смјену власти. 2. Новоцрногорски идеолошки пројекат ужива пуну подршку западних центара моћи. Западни центри моћи, чија се доктрина управљања глобалним процесима заснива на политици ограничавања суверенитета «непослушних» држава и на разарању идентитета историјских народа, у српској заједници у Црној Гори такође виде опасност од обнављања српског интегрализма. Њима, од држава и народа са дубоким исто-

270

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ријским и духовним утемељењем и снажном државотворном традицијом, на посткомунистичком простору више одговарају државолике творевине, јер их као такве лакше «интегришу» у своје глобалистичке пројекте.. Због тога су након пада комунизма, вољом тих истих центара, све његове кључне тековине (нове нације, границе и нови комунистички језици) свуда, од Цетиња до Владивостока, «забетониране» као нова историјска реалност. Збигњев Бжежински у књизи Велика шаховска табла каже: «Основна три императива империјалне геостратегије су спречавати завјере и сачувати безбједносну зависност, одржавати зависне територије покорним и заштићеним и, нарочито, пазити да се варвари не удруже». Због тога смо ми Срби из распада Југославије извукли најдебљи крај и због тога сада свим силама покушавају да нас што прије угурају у НАТО. И како сада очекивати да исти ти центри моћи разумију наше проблеме? Управо њима, због свега реченог, сасвим одговара асимилација српског народа и његово превођење у новоцрногорски национални идентитет. И то је један од разлога који говоре у прилог закључку да за догледно вријеме овдје није могућа смјена власти на изборима. 3. Срби у Црној Гори немају подршку званичне Србије Србија је данас изложена снажним притисцима и уцјенама свјетских моћника, што је реално ограничава у пружању помоћи Србима у Црној Гори. Али проблем није само у тој чињеници. Слободан Антонић је недавно у једном свом тексту примијетио: «Сав проблем са политиком у Србији је у томе што се елита и народ различито опредељују». «Уколико би, вели он, «елита и народ сазрели и у главним стварима ипак постали сагласни, спољни притисак би се лакше поднео». Осим тога, српска елита у вођењу националне политике у новим историјским околностима и даље слиједи линију која своје коријене вуче још из илирског југословенства, која се развијала и уобличавала кроз начертанијевско-карађорђевићевско југословенство, а до наших дана је доспјела преко авнојског југословенства. У основи те и такве «националне» политике је, дакле, и даље – југословенство. А то, између осталог, и даље значи наше додворавање и извињавање свима у окружењу због тога што смо Срби. Та матрица на нас дјелује погубно; она нам отупљује рефлексе националног самоодржања; она нас је као народ, на један дубљи начин, убила у појам. Све су ово разлози због којих српски народ као цјелина данас нема јасну национално-политичку стратегију и што Срби у Црној Гори због тога објек-

271

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

тивно не могу рачунати на озбиљнију помоћ Србије у послу смјене власти на изборима. 4. Власт у Црној Гори никад у историји није промијењена на изборима Од далеке 1906. године, па до наших дана, дакле за пуне 102 године, овдје се није десила демократска смјена власти.. То је за слободомислећег човјека заиста више него застрашујућа чињеница, нарочито ако се посматра у контексту ове наше приче. Све смо ближи увјерењу да Црна Гора ни у једном облику државности, ни под којом влашћу, па макар она била и «најсрпскија», не може бити друштво слободе и демократије. Аргумената за такву тврдњу има на претек и далеко би нас одвело њихово набрајање. Овом приликом позабавићемо се само једним, јер је по нашем мишљењу најкрупнији. Наиме, основни проблем сваког облика црногорске државности је постојање српског народа на тлу Црне Горе. Како сваки народ природно тежи интеграцији са својим сународницима, то је случај и са нама Србима. При постојању неупоредиво веће, економски, културно и политички моћније Србије, то се онда аутоматски претвара у проблем за сваку овдашњу власт. Свака власт због тога мора да врши утјеривање црногорског државног, а антисрпска власт и државног и још приде и националног идентитета. И ето друштва насиља и неслободе. Да ово није само наша резигнација, већ и најдубље увјерење новоцрногорских идеолога, свако ће се увјерити уколико, рецимо, прочита књигу Живка Андријашевића «Нација с грешком». У њој он са жалом примјећује да огромна већина државотворног народа не жели самосталну Црну Гору и констатује да књаз Данило и краљ Никола нијесу успјели да до краја «поцрногорче» (sic!) становништво новоослобођених крајева. Он експлицитно тврди да је потоњи црногорски суверен уласком у Први балкански рат починио фаталну грешку, јер је то довело до успостављања границе са Србијом и кулминације српског интегрализма. Чувена синтагма «теразијски Црногорци» није први пут лансирана 2006. године, већ ју је још у вријеме тзв. бомбашке афере први употребио књаз Никола. И он је, пред опасношћу од уједињења са Србијом, морао да врши утјеривање црногорског државног идентитета. Његовим проглашењем за краља овдје је кулминирала психологија црногорског надсрпства. Том плански произведеном психологијом и гоњењем опозиције је, заправо, постављана брана народној тежњи ка уједињењу са Србијом. Зато на изборима из 1913/14. право гласа није

272

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

имало становништво новоприпојених области од Таре до Ђаковице. Што због непостојања института слободног грађанског друштва, што због осмишљене дворске пропаганде наслоњене на величање Црне Горе од стране српских романтичара из Војводине, тада је у биће овдашњег народа усађено увјерење да су Црногорци нека врста српске надрасе. Од тада сваки овдашњи Србин вјерује да смо ми «со српства». А нико да се запита: по чему смо то ми «со српства»? Чиме смо то ми толико задужили српство да би се тако препотентно постављали у односу на остале Србе и шта је и кога од толиког значаја Црна Гора дала цивилизацији да би се толико узносили као да смо у најмању руку Руси или Французи? Које су то институције основане у доба Књажевине и Краљевине, а да у томе нијесу пресудно учествовали Срби извањци? Да и не говоримо о томе да је Србија већ имала демократски устав, један од првих у Европи, док је Црном Гором још харало безакоње због кога у њу, по Његошевим ријечима, «није смио ни Европејац сводбодно ући, него су се кријући увуковали, као што се крадом увукују по конопима у бродове трговачке европејски пацови». Да, такође, не говоримо да је Србија измијенила шест устава прије него што је књаз Никола народу «даривао» први, како га је сам поспрдно звао – «уставчић». Елем, на неки начин је и крајем 19. и почетком 20. вијека, као што је то случај и данас, Цетиње за себе вјеровало да је «долина богова». Разлика је једино у томе што је од ондашњег патетичног «пријестоничког» надсрпства клатно историје отишло у своју супротност. А иза те приче нити је тада стајало нити данас стоји ишта друго до колективно самозаваравање «ја теби сердаре, ти мени војводо...», страх од власти и биједа доушничког додворавања моћницима. У Николино вријеме је бомбама уништена штампарија «Народне мисли», око које се окупљала тадашња опозиција. У наше вријеме је, пак, јавно спаљивана српска штампа по трговима. Ондашње гоњење «теразијских Црногораца» данас је претворено у затирање «посрбица». У оно вријеме убијани су и протјеривани опозициони прваци, у наше су затварани. И онда и данас опозиција је проглашавана државним непријатељем. И све то само због народне тежње ка заједници са Србијом. И онда се само по себи намеће питање: ако се за 102 године није десио случај смјене власти на изборима, имамо ли данас и један разлог који би нас навео на закључак да ће се то десити у наредне 102 године?

273

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

*** Овај скуп је замишљен као савјетовање на тему како до права српског народа. Наш став је да се у овом тренутку једини инструменти за њихову заштиту налазе у већ поменутом 79-ом члану устава. Треба ли да игноришемо све те механизме и да од готовине правимо вересију? Зар није паметније да одмах приступимо формирању Српског националног савјета и отпочнемо борбу за остварење тих права? Бошњаци, Албанци, Муслимани и Хрвати су то већ урадили, а ако то још и ми учинимо, тиме ће и национални Црногорци суштински бити доведени у положај мањинског народа. Стварност исказана на попису становништва постаће уставно-правно верификована, с тим што ће, у то смо сасвим сигурни, велики број националних Црногораца бар тада морати да се запита куда води политика режима. Идеолозима новоцрногорства биће теже да спроводе пројекат асимилације, јер ће морати отворено да крше устав који су сами донијели. Без поштовања права из члана 79 не може се говорити о грађанској држави и свако ко нам буде оспоравао та права, без обзира био он власт или опозиција, појединац или партија, тим оспоравањем ће себе декларисати као непријатеља слободног грађанског друштва. Власт ће морати, или да та права омогући и нама Србима, или да их укине и осталима. И нико из режимског естаблишмента неће моћи да скрива свој неонацизам иза вербализама о грађанском друштву и европеизацији. Заштиту ових права устав јемчи «појединачно и у заједници са другима». Према томе, ко год неће – нагона му нема. Тај нека се, онда, помири с чињеницом да ће му дјеца учити «црногорски језик». Даље, ово не може довести у питање програме странака које гласа српска заједница, јер није неопходно да се због тога оне декларишу као мањинске. Једино што је неопходно је да престану да нас на силу братиме с онима који неће да будемо браћа. Или, што је још боље, нека наставе с убјеђивањем Црногораца да су и они Срби, па кад ух убиједе онда ћемо се с њима лако нагодити око промјене устава у којем ће стајати да смо већински државотворни народ са српским националним именом. А до тада, нека нас не спречавају да бранимо свој идентитет. И након овог чина Срби ће се борити за исте политичке циљеве, прије свега за статус конститутивног народа, с тим што ће то радити у околностима које више неће угрожавати њихов национални идентитет. А то је крупна позитивна разлика. Латинска пословица гласи nomen est omen. Црна Гора из 19. вијека више не постоји, јер ова данашња то - није. Са становишта ре-

274

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

алности и, посебно, са становишта власти, појам Црногорац одавно не значи оно што је значио у прошлости. До књаза Данила у њему је било чисто српство; у Књажевини и Краљевини он је већ означавао црногорско надсрпство; у комунизму је означавао надсрпско-црногорски двонационалитет; а данас у садржају тог појма станује чисто антисрпство. То је све историја, а точак историје нико није успио да врати уназад. Сматрали ми себе мањином или већином, у овом тренутку смо тачно трећина становништва. Према томе, свођење ове приче на терминолошку дилему мањина или већина, у старту је погрешно. Бусање чињеницом да су наши преци стварали Црну Гору данас нам није, а неће нам ни у будућности бити од било какве помоћи. Право питање је: хоћемо ли ми или нећемо да штитимо наша права? Ако нећемо, онда будимо бар поштени и престанимо с причом како нас режим дискриминише.

275

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Душко Секулић

Опстанак или нестанак Срба у Црној Гори? Одржавање скупа под називом “Како до заштите права Срба у Црној Гори” у организацији Српског народног вијећа Црне Горе долази у последњи час. Након свих предизборних обећања, пораза, изјава за јавност, надгорњавања, подметања и завођења српског народа у Црној Гори дошло је вријеме да се коначно, на национално и политички озбиqан начин, постави питање: “Како да се данас и у будућности заштити национални, духовни, политички идентитет 31,99% грађана Црне Горе који су се на последњем попису изјаснили као Срби?” “Како и на који начин да се 31,99% или 198,404 Срба заштити не само од дискриминације него и од асимилације којом нам се јавно, и то са скупштинских говорница пријети, до следећег пописа становништва који актуелни анти-српски режим у Црној Гори може да закаже и пријевремено као што је и последњи попис заказао са двије године закашњења?” Српски народ, односно његова грађанска и национална права, у Црној Гори се, нема сумње, не брани кроз антисрпски асимилационодискриминаторски модел који спроводи актуелни режим.Српски народ у Црној Гори се, као што је до сада више пута виђено и потврђено, не брани и не може се одбранити ни моделом које заступају поједине опозиционе партије грађанске оријентације. И тај модел у оваквим условима Србе води на пут националног нестајања. Српски народ у Црној Гори се не брани ни јаловом националном реториком, ни недоследном националном политиком, ни спученим маркираним краватама појединих лидера, ни калкулисањем између националног и економског на штету националног, ни националном неодређеношћу, ни недоследношћу, а ни борбом за промилски или једноцифрени пораст бирачког тијела, било које странке са националним именом и оријентацијом. Нема сумње да се данас, овдје и сада, српски народ брани избо-

276

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ром Српског националног савјета у складу са уставно-правним прописима Црне Горе који нису настали као плод жеље за очуваwем Срба у Црној Гори него као политичка погодба између антисрпског режима Мила Ђукановића и политичких представника Бошњака, Муслимана, Албанаца и Рома у процесу растурања и уништавања државне заједнице Србије и Црне Горе. Бошњаци, Муслимани, Албанци, Хрвати И Роми су формирањем сопствених националних савјета добили своје националне институције у складу са предреферендумским и предуставним политичким погодбама са црногорским антисрпским режимом. Национални Црногорци су недавно, усвајањем закона о Матици црногорској као државној националној институцији етничких дукљанско-монтенегринских Црногораца, добили институцију за заштиту и очување њиховог новог дукљанско-монтенегринског идентитета који је утемељен као и на антисрпској идеологији тако и на негирању основних српских историјских вриједности у Црној Гори. Једино Срби немају национални институционални оквир заштите свог идентитета као што то имају и већ увелико остварују припадници и представници свих националних заједница у Црној Гори. Једино су Срби, и то је невјероватно, данас у Скупштини Црне Горе заступqени искључиво преко грађанског модела који их одавно држи у статусу “изборно-политичке мањине” без изгледа да постанемо дио “изборно-политичке већине” и који их дефинитивно води свођењу на статистичку грешку у националној структури Црне Горе. Овакав, нимало оптимистички статус Срба у Црној Гори треба да представља предмет озбиqних анализа који ће се бавити питањем: “Како је један државотворни народ у сопственој држави постао предмет асимилације и непомјериви статистичар у политичко-изборној мањини?” Ми Срби немамо времена да чекамо резултате таквих анализа. Дужни смо да се организујемо, заштитимо и изборимо за своја угрожена права. Користим ову прилику да подсјетим да је Странка српских радикала прва српска политичка организација која је, у вријеме празне еуфоричне приче о обезбјеђиваwу статуса конститутивног народа Срба у Црној Гори преко грађанске листе до љевичарских уставних акробација и учешћа представника Српске листе у антисрпском Уставном одбору Уставотворне скупштине Црне Горе, смјело, визионарски и одговорно сагледала реални политички и национални положај Срба.

277

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Управо због тога смо још 7. фебруара 2007. године пропремили и обнародовали ДЕКЛАРАЦИЈУ О ПРАВИМА СРБА У ЦРНОЈ ГОРИ, коју је прихватила и Централна отаџбинска управа Српске радикалне странке те је она на тај начин постала наш програмски документ. То у том тренутку није било политички профитабилно али смо и тад као и данас остали чврсто при самом принципу: да постојимо зарад добра и интереса српског народа у Црној Гори. Могло је да се деси да та декларација као новина произведе неразумијевање код једног броја наших чланова и симпатизера, управо у Странци која је, данас, једина унитаристичка, односно, бјелашка, у Црној Гори. Између интереса свога народа и својих личних интереса ми, српски радикали смо и на тај начин и том приликом по ко зна који пут показали да нам је интерес народа изнад свега и на првом мјесту. Шта су српски, Шешељеви радикали у Црној Гори тражили Декларацијом? Прије свега смо констатовали да је српски народ у Црној Горимањина! То је чињеница која произилази из пописа 2003. године. Нијесмо разматрали комунистичко-брозистичке теорије о “двојној свијести Црногораца” или о “дуалитету”! С обзиром на чињеницу да је Црна Гора 47 чланица Савјета Европе она је дужна поштовати сва њена правна акта па и међународне стандарде права националних мањина. Ова права нама Србима у Црној Гори гарантују да упражњавамо сопствену културу, користимо свој језик, оснивамо своје школе и да имамо наставу на свом језику као да имамо право на исповиједање сопствене вјере. Поштујући вријеме часних учесника скупа нећу даље образлагати Декларацију СРС и ССР јер ће вам након мог говора бити подијељена као пригодна публикација а надам се и да же ући у зборник радова овог скупа. Данас, на овом скупу у име Странке српских радикала, изражавам радост што су се други национални и политички субјекти, припадници цивилног сектора и национално трезвени интелектуалци окупили око ове идеје коју је у Црној Гори засијала Странка српских радикала и због чега је дијелом била, својевремено, критикована од појединих “бранитеља Срба” који одбрану Срба у антисрпској Црној Гори виде само као средство за обезбјеђиваwе личних привилегија и посланичких мандата. Декларацијом Странке српских радикала, као и адекватном заштитом идентитета, језика, традиције и вјероисповијести Срба у Црној

278

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Гори кроз важеће прописе, не одређује се крајњи циљ и дефинитиван статус Срба у Црној Гори. На овај начин се поставља бедем и утврђује шанац за одбрану Срба од антисрпске агресије споља и изнутра. Кроз овај модел се отклања могућност да нестанемо и утврђује могућност и обавеза не само да опстанемо него да Црна Гора, кроз заштиту права Срба у њој, поново постане оно што је кроз читаву своју историју и била - Српска Земља и дио јединствене српске државе - ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ - што је опредељење и програмски циљ српских радикала у свим Српским земљама и Крајинама. Питам све нас, а преко медија и све остале; ко је данас против тога да Срби у Црној Гори: - јавно испољавају српску националну у културну посебност; - да имају право на избор, употребу и јавно истицање српских националних симбола и српских националних празника; - на употребу српског језика и српске ћирилице у приватној и службеној употреби; - на школоваwе српске дјеце и омладине на српском језику и српском ћириличном писму у државним установама и да наставни програми обухватају и српску националну културу и историју; - да сви државни и судски органи у локалним срединама у којима Срби имајузначајно учешће у укупном становништву, а то значи свуда у Црној Гори да све поступке који се тичу Срба воде на српском језику; - да се оснивају српска просвјетна, културна и вјерска удружења и то уз материјалну помоћ државе; - да сопствено име и презиме уписујемо и користимо у службеним исправама; - да у локалним срединама у којима Срби имају значајно учешће у укупном становништву, а то значи свуда у Црној Гори, трдиционални српски називи, имена улица и насеља, као и топографске ознаке буду исписани и на српском језику и ћириличним писмом; - да у Скупштини Црне Горе, локалним скупштинама и државним органима и јавним установама будемно заступљени по принципу афирмативне акције; - да будемо информисани на српском, а не на дукљанско-цр-

279

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ногорском језику са три слова више и два падежа мање; - да успостављамо и одржавамо контакте са Србима и српским удружењима ван Црне Горе? Ко је тај, ми српски радикали желимо да знамо, ко се бори против овога а носи српски предзнак у свом имену? Оно што је ноторна чиwеница јесте да онај ко се изјасни против ових права може бити само онај или они који Србима умјесто опстанка нуде нестанак!!! Не интересује нас начин на који ће се српски језик очувати у школама. Након преименовања српског у матерњи језик услиједило је проглашење тзв. црногорског језика за службени језик у новом Уставу, а након стандардизације тзв. црногорског језика услиједиће увођење тог, за нас страног и неприхватљивог језика, и за нашу дјецу у свим школама. Форма је најмаwе важна. Важно је да наша дјеца у школама уче српски језик. Све друго је небитно и представља замагљивање суштине. Између кукања и политичког профитирања због укидања српског језика и наставе на српском језику кроз овај европски модел само недобронамјерни могу да изаберу оно прво! Срби данас не треба да се ујадињавају и окупљају око грађанских листа са или без националних предзнака. Срби треба да се заштите и да се уједине око модела заштите. Због тога овај модел заштите права Срба у Црној Гори позива Србе на окуп! Овај модел одгони страх код грађана и укида досадашњи статус Срба као грађана другог реда. Нико више не смије да се плаши да се изјасни као Србин. Напротив, овај модел ће подстицати људе на слободу, а онима који су жртве режимских медија превара ће, кроз обавезу државе да објављује афирмативне емисије или текстове, из српске историје Црне Горе, отварати очи ка познању истине о свом историјском идентитету. Странка српских радикала пружа пуну подршку формирауу Српског националног савјета Црне Горе као правног лица у правном поретку Црне Горе који ће, на основу Устава и закона, заштитити идентитет и права Срба у Црној Гори. Истовремено, након будуће побједе Српске радикалне странке у Србији, Странка српских радикала ће као њен органски дио бити копча и везивно ткиво са Србијом, а правни експерти СРС-а и ССР-а ће утицати на професионалном и стручном плану механизма правне заштите и интернационализације питања права Срба. На овај начин и у име Странке српских радикала изражавамо подршку формирању Српског националног савјета Црне Горе.

280

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Живко Пековић

Јасан је пут, све друго су странпутице ВИСОКА ГОРО, СВЕТА ПОМЕНО КОЛЕВКО ТВРДА СНОВА МЕКАНИХ НЕПОНИЖЕНА МОЈА СИРОТО ОКАМЕЊЕНА СРПСКА ВЕРО ТИ БЛАГОДАТ МИ ЈЕ ПОЗДРАВИТИ ТЕ ! (Стихови поздрава Црној Гори Лазе Костића) Ријетко је када српски народ у својој бурној и богатој историји био пред већим искушењима и пред крупнијим и судбоноснијим догађајима. Перфидно, корак по корак, користећи наше слабости, неокомунистичко слепило и неспособност властодржаца, лаковјерност, подијељенст и неодлучност српског народа, у протеклих двадесет година раздробљен је српски национали духовни и државни прстор. Срби су протјерани са својих бројних вјековних огњишта, убијани су без казне, а немилосрдно је рушено и уништавано све што је било српско и штo је свједочило о њиховом историјском присуству на тим прсторима. Свједоци смо оживљавања старих, агресивних аспирација према прсторима насељеним Србима. Братоубилачки рат 1941-1945 год. и педесетогодишње безакоње комунистичке пошасти имали су разорне последице на национално, духовно и културно биће српског народа. Једино су Срби неспремни и разједињени дочекали распад комунистичког система и бивше Југославије. Умјесто национално одговорне и способне власти у српским земљама на чело држава су дошли неокомунистички режими, који су својом политиком ишли на руку онима који су, ма колико се трудили да то прикрију и забашуре, за циљ имали цијепање српског народа и стварање, на српским историјским територијама ,више слабих и зависних државица. Кулминација тог концепта је агресија НАТО алијансе на СРЈ 1999. год., и стварања прве НАТО држа-

281

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

ве, ни мање ни више него од језгра српске државе и колијевке српске духвности и културе. У оквиру пројекта укупног слабљења српског народа свакако је и подршка западних сила сепаратистичким снагама у Црној Гори и њиховом разбијању заједничке државе са Србијом,истом оном режиму за који су европске институције истицале да је у спрези са организованим криминалом. Црногорски режим је по свом карактеру специфичан и до сада у историји непознат вид изузетно опасне и перфидне унутрашње окупације већине једног нарда од стране криминализованих група, које разним махинацијама, коришћењем гле силе и безакња ,уз безрезервну подршку свих националних мањина, бескрупулозно владају Црном Гором. Поред неограничене власти, режим чини све да се потре и затре све што је до тада било, тј. праву историју, духовност ,традицију и културу Црне Горе. Окупатрски режим не крије своју намјеру да насилно створи “нову” Црну Гору и “новог човјека”, под славним црногорским именом. Успјели су да промијене Устав по својој вољи и жељи. Све што никада раније није била Црна Гора сада је политички профил и политика тзв. званичне Црне Горе. Зашто им је то успјело, нека се запитају они који су, послије Референдума, брутално разбили Блок за заједничку државу. Укупном дјеловању опозиције у последњих осам гдина могу се упутити озбиљне замјерке. Расцјепкани, разједињени, међусобно посвађани, без заједничке стратегије, нијесмо могли, и када смо били бројнији од режимских партија, као што је то било 2001. год. , да освојимо власт и збацимо овај срамни режим.Један дио нашег народа, деценијама одвојен од својих корена и своје вјере, повјеровао је режимској пропаганди да они, у ствари, од нас бране Црну Гору и обнављају њену државност. Импутирали су нам да ми нећемо своју државу,већ некакву туђу,да смо против Црне Горе, да је, за разлику од њих, не волимо (како је и колико они воле добо знамо) и да смо ми непријатељи Црне Горе,а у борби против државних непријатеља сва су средства дозвољена. Несмотрено смо им препустили скоро све наше свете симболе и тиме показали да нијесмо били спремни за тај историјски сукоб. Неки међу нама потражили су излаз тамо гдје га нема, супростављајући српство црногорству. Лакомислено се одричући црногорства знатно смо помогли режиму да своје преваре и обмане, у комбинацији са медијским терором,невиђеним притисцима тајних служби , уцјенама, куповином изборне воље грађана и неподијеље-

282

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ном подршком националних мањина , претвори у пројекат разарања историјске Црне Горе. Одбрана српства у Црној Гори искључиво зависи од тога ,да ли ће Црногорци успјети да одбране праву Црну Гору и њену историју, духовност, културу и традицију од најезде савремених дукљана и њихових помагача. Посебно снажан ударац, који ће ,вјероватно,по својим последицама бити много озбиљнији од разбијања заједничке државе са Србијом, задао нам је режим доношењем новог Устава. Ваљда је сада јасно да је, у постојећим оклностима, требало стари Устав само амандмански измијенити и ускладити са седам принципа, који су били услов за пријем Црне горе у Савјет Европе. Тај предлог Народне странке је био прихваћен од еврпских институција. Међутим, Српска листа за то није хтјела ни да чује ,већ је изашла са изричитим ставом да треба усвојити нови Устав и да они имају свој предлог Устава, што је режим једва дочекао. Овом приликом само истичемо да је наивно и политички недговорно било очекивати да се можемо у постојећим условима договорити о основним уставно-правним решењима, која гарантују равноправност и правду за све, без обзира на нанационалну и вјерску припадност. Нажалост, остварене су прогнозе на који ће начин режим, након апсолутне побједе на изборима у септембру 2006. год., наметнути свој концепт новог Устава. Незабељеженом злоуптребом дијела српских гласова, противника режима који су гласали за ПзП, усвјен је нови, антицрногорски (самим тим и антисрпски), недемократски и дискриминатрски Устав. Чини нам се да још у довољној мјери нијесмо свјесни колико је новим Уставом погоршан наш положај и отежани услови за успјешну борбу за темељне црногорске вриједности и коначну смјену овог режима. Не можемо се отети утиску да неуобичајено мирно подносимо све различите облике антисрпске хистерије и промоције кривотворене историје, пуне шовинистичке искључивости, све лажи монтенегро фанатика, који не бирају средства да своје измишљотине и фалсификате пласирају као неку нову, до тада од народа скривану, историју. Понашамо се као да ће зло ,како се појавило, само од себе и нестати. У склопу укупних недаћа и свакојаког нејединста додатну конфузију на опозиционој сцени изазива,најблаже речено различито тумачење појединих термина,категорија и процеса,који су од изузетне важности за правилно дефинисање програма и циљева борбе против режима.

283

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Једна већа група интелектуалаца и политичара својим неутемељеним, произвољним и често међусобно супростављеним тезама о путевима решавања проблема сегрегације и дискриминације Срба у Црној Гори (ни остали противници режима не пролазе много боље), наноси велику штету укупним напорима да се одлучно и јединствено супротставимо режиму.Наше разлике са њима су, у ствари, суштинског карактера, и односе се, у првом реду, на актуелна сукобљавања око тога јесу ли Срби и Црногорци један народ и да ли су Срби у Црној Гори национална мањина?.Од судбинског је значаја да одбацимо наметање мањинског статуса Србима у Црној Гори и да схватимо и прихватимо једино научно релевантан став да су Срби и Црногорци један јединствен, недјељив и једини државотворни народ у Црној Гори. Погубно је по наше народне и државне интересе и нашу будућност даље цијепање православног народа у Црној Гори и супростављање српства и црногорства, као два непомирљива антагнизма. Велике штете наносе и они политички прваци који су у последњих пет гдина заступали најмање три потпуно различита концепта државног уређења Црне Горе. Нарочито су несрпљиви, бучни и искључиви они који су се тек прије неколике године национално ‘’освијестили’’. Не могу они више да чекају, ни по цијену разбијања свог народа, који је познат и по томе што једино Црногорка у људскоме роду може да роди и до три нације. Неки опет, своје личне фрустрације и дубоко погрешне ставове нуде као спасносне програме и за Србе и за Црну Гору. У старим књигама наших предака наћи ћемо и ко смо ,и шта смо ,и од којих смо ,и како су се наши стари звали, и којим смо језиком говорили ,и којем смо се Богу молили ,и која је и каква знамења и симболе имала наша Црна Гора. Као корисну поуку за све нас наводимо изводе из књиге ПОЗНАВАЊЕ ЗАКОНА, штампане на Цетињу, у Краљевској Црквеној Државној штампарији 1914. год., коју су саставили г. Живко Драговић, члан Државног савјета и г. Љубомир Бакић, министар правде Краљевине Црне Горе: “-Уставна права црногорскијех држављана Сви су црногорски држављани пред законом једнаки и лична слобода ујемчена је сваком држављанину.

284

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

-Титула и грб Црногорском Господару усвојена је титула ‘’Краљ и Господар Црне Горе’’, у августу мјесецу 1910. године. Прије тога имао је титулу ‘’Књаз и Господар Црне Горе ‘’. Грб је Краљевине Црне Горе двоглави бијели орао са царском круном над орловскијем главама, са царскијем скиптром у десној, а са шаром у лијевој канџи. На прсима му је лав на црвеноме штиту. Он се означава на печатима,новцу,државним папирима итд. Народне су боје: црвена, плава и бијела. Појам о држави и њеним елементима. Историја и проучавање савремених држава показују нам, да је држава савез људи, који је постао ушљед јединства историјског и политичког живота,који заузима извјесну територију и налази се под управом једне врховне власти.На тај начин битни су елементи државе: народ,или становништво државе,територија ,или земљиште,које заузима то становништво ,и врховна власт ,која становништвом управља. Појединци, који долазе у састав државе,називају се поданици,грађани или држављани. Први назив напомиње потчињеност врховној власти и дужности становништва према држави.Са другим двама називима скопчан је појам о томе, да појединац има и извјесна права: приватна, грађанска (у сфери имовинској и породичној), политичка, под којима разумије извјесно учешће у пословима државне управе, и тако звана лична права. Народ и државна територија Укупан број становништва једне државе ,које је везано јединством државне власти,чини народ у политичком смислу,независно од тога ,да ли је тај народ једног племенског поријекла или није.Тако н. пр. Рече се ‘’американски народ’’ и под тијем именом треба азумјети све скупа држављане Савезних Држава и ако су по народности веома разнородни.То исто вриједи и за народ француски, њемачки, руски и т. д. Појам, дакле ‘’народ’’, у политичком смислу, не поклапа се са појмом ‘’народност’’, јер је први појам много шири од другог. Односно народа наше отаџбине ,ми не би никако могли употребити назив ‘’црногорски народ ‘’ у смислу народности ,пошто су Црногорци по народности Срби,а црногорске народности не постоји.Поред тога ,на црногрској државној територији има држављана

285

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

и других народности осим српске,али им то не смета,да и они,са политичког гледишта ,спадају у црногорски народ. Према овоме, треба добро разликовати појам народ у политичком и етнографском смислу ,да би се избјегли штетни ,а више пута и опасни неспоразуми.Тако н. пр. формулу ‘’ Црна Гора је за Црногорце’’,треба разумјети тако ,да се у тој формули страни држављани противуставе држављанима црногорским,а сви црногорски држављани ,у њиховом односу према држави,независно од њихове народности,једнаки су и равноправни. Данашња је државна територија Црне Горе оно земљиште ,које захватају њене политичке границе.То је земљиште само дио онијех земаља ,у којима српски народ искључиво или у већини живи и које се све скупа називају Српске Земље,премда су политички раздијељене између неколико држава. Од тијех земаља постале су двије независне српске краљевине,које данас постоје:Црна Гора и Србија; трећи дио налази се под Аустро-Угарском монархијом,а нешто и под Бугарском. Државна територија не може се ни раздвајати ,ни отуђивати.” ЗАВРШНЕ НАПОМЕНЕ Да би опзиција, у најбољем интересу свога народа и државе, бранила и одбранила своје виталне интересе од однарођене силе на власти, мора да дефинише и прихвати минимум националног и државног прграма, који би се организовао и истрајно спровдио у свим опозиционим активностима. Морају се суспендвати све програмске и друге разлике, превазићи подјеле и окренути се једном циљу: СМЈЕНИ РЕЖИМА У ШТО КРАЋЕМ РОКУ! Да би тај велики циљ остварили, између осталог, потребно је: 1) Јединствено, снажно, организовано,упорно, упорно и упорно ,вршити свакдневне притиске на режим! Свака власт је осјетљива на притиске, непослушност и јавно негодовање. Сваки напад режимске силе на опозицоне групе и појединце тумачити као напад на читаву опозицију и предузимати организоване мјере заштите. У отпор режимском безакоњу укључити све опозиционе потенцијале, и младе и старе, без изузетка. Убиједити народ да је побједа могућа и да ће смјеном власти свима бити боље, осим освједоченим криминалцима.Ширити политику братске љубави и толеранције

286

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

и спријечити свако екстремно и шовинистичко дјеловање у опозиционим редовима .Примјерном дисциплином и радиношћу показати народу да по преузимању власти можемо одговорно,поштено и успјешно замијенити режим. 2) Обезбиједити учешће у заједничким активностима најбољих и најкреативнијих кадрова, оних кадрва који својим знањем и искуством могу помоћи, без бзира на то гдје живе и раде. Савремена средства комуникација то омогућавају. Обновити активности везане за права црногрских држављана који живе у Србији, јер су они једини обесправљени држављани на свијету.. Режим то питање мора ријешити у складу са препорукама ПССЕ о правима држављана. Не потцјењивати снагу режима, који је преузео и за своје циљеве ангажовао многе искусне и спосбне кадрове бивших чувених југосовенских тајних служби. 3) Органзовати израду популарних историјских и политичких бршура, које ће се научном истином о нама и нашој историји борити против дукљанског одрицања од сопственг идентитета. Никако не мијењати старе називе институција и удружења и не предавати их у руке дукљанима, јер она баштине историју и културу српског народа Црне Горе. Развијањем независних средстава инфрмисања и путем разних трибина повећавати могућности сазнања и разумијевања актуелних проблема и суштинских разлика између нас и режима. 4) Организовано и упорно бранити наш духовни и културни идентитет, наш језик и ћирилично писмо, и у свакодневном животу бескомпромисно се супростављати насиљу над нашом Цркви и њеном имовном. Врло јасно ставити до знања режиму да ћемо нашу Вјеру и нашу Цркву бранити и да у тој одбрани нема ни компромиса ни узмицања. 5) Обезбиједити средства и кадрове за радио-телевизију са националним фреквенцијама и недјељник, који ће бити народни медији, и који ће се успјешно супроставити медијским лажима, мраку и терору дукљанских средстава дезинформисања. Окупити све снаге и на основу плана партиципације и помоћи имућних Црногораца и осталих Срба из земље и иностранства,у што краћем року приступити оснивању и организовању рада образовних институција ,од обданишта до високих школа,које ће у највећој могућој мјери неутрали-

287

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

сати утицај режимског образовног система на образовање и васпитање наше дјеце по одредбама октроисаног дукљанског Устава.Одбацити образовање на непостојећем тзв, црногорском језику. 6) Понудити националним мањинама сарадњу и програм заједничког дјеловања у циљу стварања услова за демократски преображај Црне Горе, јер је њихова скоро потпуна подршка једном криминализованом режиму уперена пртив њихових дугорочних интереса. У нашој Црној Гори, држави права, правде и једнакости за све њене грађане, сигурно ће бити боље и њиховим националним заједницама. Без обзира на горка искуства у сарадњи са појединим институцијама ЕУ и САД у организацији Референдума, двоструким стандардима у међународним односима, нарчито према нашем народу, ми смо увијек били у Еврпи и њен смо органски дио. Морамо наћи савезнике у свијету у борби за демократски преображај Црне Горе. 7) Разрадити и усагласити неке битне категорије, термине и појмове и њихово значење у борби против савремених окупатора Црне Горе. Повратити све но што су нам неправо отели. Упорно их називати правим именима: дукљанима, монтенгринима, латинашима и отпадницима од свога народа. Стално истицати да смо ми они прави Црногорци, који смо остали вјерни свом народу, својој Цркви и својим прецима. Они су за нас све друго само не Црногорци. Они су негација свега онога славног и јуначког, што су у прошлости били Црна Гора и Црногорци. Само сви заједно можемо побиједити ово зло ,које је опхрвало Црну Гору.

288

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Василије Лалошевић

Против дискриминације у сваком облику Поштована господо, организатори савјетовања на тему «Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори« срдачан поздрав. Ако неко из актуелне власти намјерно, или не, засигурно незграпно и веома бахато, покушава да кривотвори прошлост и тако започне промјену идентитета српског народа у Црној Гори, дубоко улази у зону кршења људских права и слобода, а самим тим отвара процес дискриминације против којег се сви слободоумни људи морају борити свом енергијом. Та чињеница ме и подстакла, поштована господо из Српског народног вијећа Црне Горе, да узмем себи за право и напишем неколико реченица на ову тему. Наравно, највећи разлог лежи у чињеници да због објективних разлога нисам био у прилици да учествујем у расправи, па ми нећете замјерити што са извјесне временске дистанце говорим о овој теми. Превасходно цијеним и уважавам ваш искрени напор и часну намјеру да је сврха овог савјетовања проналажење најбољег решења за обезбједјивање опстанка, једнакости и слободе српског народа у Црној Гори. Притом, апсолутно ми није намјера да »мудрујем«, или полемишем са било чијим ставовима изнијетим на савјетовању, већ ћу покушати да укажем на друштвени »миље«у којем се све ово збива, али и на неке појаве и збивања које је неко намјерно проузроковао да би се покушала затријети постојаност српског народа у Црној Гори. Против сам и таквих размишљања, да је исправно једино оно што ми изрекнемо, јер то није пут за сагледавање друштвене збиље, а самим тим и налажење путева, т. ј. решења за отклањање бројних елемената дискриминације. Је ли предложени модел заштите права српског народа у Црној Гори кроз тзв. заштиту идентитета, гдје члан 79, Устава Црне Горе тре-

289

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

тира посебна-мањинска права и у широком дијапазону јемчи права и слободе мањинских народа и заједница, а на које су покушали да дају одговоре цијењени актери овог скупа , прави, није на мени да судим. Сматрам да је постојала реална шанса да нови Устав Црне Горе буде у потпуности гарант равноправности свих њених грађана. Ако је Црна Гора грађанска држава, а јесте, морала би бити јасно окренута борби против дискриминације у сваком облику, као једном од основних проблема који сада притиска црногорско друштво. Након свега виђеног, морам казати да је сасвим легитимно и часно размишљање људи из СНВ-а ЦГ, који кажу да у Црној Гори нема већинског народа, и да би српски народ требао црпити права из уставног одјељка који говори о заштити идентитета, те да овакав захтјев Србе не доводи у позицију националне мањине у односу на било кога другога. Друга је ствар да ли се слажем са тим ставом, али у поштене намјере предлагача, не треба сумњати. Лично сматрам да су Срби и Црногорци један народ, истог стабла и коријена, језика, духовности и традиције, те да не би било добро да се као такав српски народ у Црној Гори сведе на ниво националне мањине. Наравно, рећи ће неко, понудите неку алтернативу. Није ли то можда друштвена солидарност и клима за процес установљавања демократских стандарда, гдје ће држава бити правно уредјена, са јаким и независним институцијама, гдје ће сваки градјанин бити уважаван са својим различитостима, које ће друштво третирати као богатство. Можда сам идеалиста, али тврдим да су само ријетки на овим просторима политику доживјели као начин да се измиримо, и да се никада више не дијелимо, али не тако да се не дијеле политичари и друге елите, већ да се измире људи, породице, родјаци, комшије, тј. сви они који су политичке разлике доживљавали као личне. Нас у СНП-у бављење политиком није отргло од коријена и поштовања породичних вриједности, традиције и свега што код нас чини ту традицију, а то су прије свега: српски језик, Митрополија црногорско-приморска и друге епархије СПЦ у Црној Гори, те поштовање наше културе која своје темеље налази , управо у различитостима, које су вјековима стваране и обликоване код нас. Је ли можда алтернатива повратак традиционалним вриједностима правде, солидарности и хуманизма, које су чиниле срж црногорског бића, и је ли то пут ка промјени система вриједности , и стварању друштва једнаких шанси за све.

290

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

СНП ЦГ, као грађанска партија, чији су гласачи. чланови и симпатизери у већини Срби, али и Црногорци Његошеве Црне Горе, упорно инсистира на тој социјално-хуманој конпоненти друштва, иманентној ономе што је темељ постанка и опстанка Црне Горе. Ми не желимо државу, за коју режимски »јуришници« кажу да је настала 21. маја 2006. године. «Очеви« те нове државе су свјесно дозвољавали појединцима, који су се крили унутар институција система, да у жару свог национал-романтизма, због »првоборачких заслуга«ударају на идентитетска питања, односно јуришају на наше коријене и памћење. Јер, да није било тако зашто се опструирао могући консензус о државним симболима које је предлагао СНП ЦГ. Коме је сметала, прелијепа тробојка црвено-плаветно-бијеле боје, као синоним за помирење и духовност, ако не онима који су на подјелама опстајали. Коме су сметали хероји, отпуштени никшићки професори српског језика, који су бранили тадашњи Устав, и који рекоше примајући »Вукову«награду: «Ово признање је знак искрене подршке нашем отпору и неприхватању културно-политичког пројекта насилне промјене, не само језичког, него и укупног идентитета«. . . . . . Капа доље, за отпор културном и образовном деспотизму, мада им се нажалост, нисмо уопште одужили за тај чин достојан моралних громада. Издржаће наша Митрополија и ове подмукле ударе, баш као што је издржала и многе невоље и искушења у својој осмовјековној историји. Јесу ли невјера, маловјерје и кривовјерје главни разлози за те подмукле ударе? Јесу! Како се борити и опстати? Да дјеламо да дође вријеме када ће се правна држава обрачунати са онима који се лажно представљају, а да сваки атак на туђу имовину буде санкционисан онако како се то ради свуда у демократском свијету. Да престану шиканирања политичких противника, само зато што припадају партијама које су се залагале за опстанак заједнице са Србијом. Снагом аргумената, а имамо их на претек, ставарајмо климу да суштинског раздвајања са Србијом није ни било. Изборимо се за двојно држављанство, које је априори државно питање, потписивањем међудржавног , билатералног споразума са Републиком Србијом. Боримо се за појачани облик сваке врсте сарадње са Србијом која је, апсолутно први стратешки партнер Црној Гори.

291

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

У области здравства, образовања, науке, културе, слободног протока људи, роба и капитала, изборимо се, предлажући законске пројекте, који су у складу са европским интенцијама, да наш народ има сва права која је имао у Државној заједници Србија и Црна Гора. Иницирајмо културне садржаје по узору на вашу НВО, гдје ћемо нашој дјеци приказати из ког су духовног поднебља поднивљени. Пружимо прилику, нашим сјајним културним посленицима, да покажу своје »рукотворине«свуда гдје смо у могућности. Позивајмо ствараоце и ансамбле из Србије, да као прави културни амбасадори покажу сво богатство духа, нама у Црној Гори. Не будимо малодушни, сујетни, и дневно-политички мотивисани. Заговарајмо дијалог. Јер, ако желимо консензус, потребни су компромиси, а до њих једино можемо доћи дијалогом. СНП ЦГ ради на афирмацији тог дијалога, и стога основној идеји вашег савјетовања одаје дубоко и истинско поштовање.

292

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Мр Будимир Алексић

Потез примјерен тренутку Српска народна странка,што се уставно правног положаја Срба у Црној Гори тиче, стоји на становишту да Срби у Црној Гори морају имати статус конститутивног народа најмање из три разлога: 1.Српски народ је једини историјски народ у Црној Гори; то је био једини народ који је вјековима стварао Црну Гору. 2.Данас у Црној Гори (у којој нема већинског народа) живи 32% Срба, само неколико процената мање од националних Црногораца (који су релативна већина). 3. У укупном броју држављања Црне Горе највише има Срба (око 400.000); далеко више него националних Црногораца. Српска листа (то није никаква новост) обједињује субјекте различите идеолошке орјентације, али им је један циљ заједнички: одбрана Српског народа од асиминације. Чињеница је да један број субјеката Српске листе жели да заштити права српског народа на овај начин (на начин да користе постојеће механизме заштите идентитета који су садржани у члану 79 устава Црне Горе). То што траже Српска радикална странка (која је прва покренула ту иницијативу, још прије доношења дискриминаторског Устава у Црној Гори), Српско народно вијеће и Академска алтернатива - привада корпусу неотуђивих права сваког појединца, и свако онај ко би се томе супростављао негирао би елементарна људска права - индивидуална и колективна, а Српска народна странка, као странка еминентно демократске оријентације је последња којој би пало на памет да то ради. Најзад, вјерујем да је и њима крајњи циљ: статус конститутивности за Србе и да је ово само међуфаза на том путу; потез примјерен тренутку који на дуже стазе води овом циљу.

293

ПРИЛОЗИ 1. Декларација Странке српских радикала и Српске радикалне странке 2. Бојичићев црногорско-србијански речник од А до Q

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Странка српских радикала Српска радикална странка

Декларација о правима Срба у Црној Гори Централна отаџбинска управа Подгорица – Београд, 2007 У 19. вијеку, када је Црна Гора добила међународно признање, припадност српској нацији су, често и отворено, истицали тадашЊи владари из династије Петровић. На примјер, владика Петар Други Петровић Његош 1847. године објављује своје главно дјело “Горски вијенац”. Почиње га “Посветом праху оца Србије”. Такође, у “Горском вијенцу ” се на више мјеста наводи: “куда ћете с’ клетвом прађедовском; су чим ћете изаћ’ пред Милоша и пред друге витезове” , или “сам да Милош оста на сриједу да са Његова оба побратима, те би Србин Србом данас био”. Исто тако: “Бог драги на Србе разљути” и “кунем Вам се вјером Обилића”, као и “што спомињеш Косово, Милоша, сви смо на њем’ срећу изгубили”. Петар Други Петровић Његош пише и: “Бајо су тридесетих змајевах… дочекаше Шенђера везира уврх равне горе Вртијељке… Не кће Србин издати Србина, да га свијет мори пријекором… Благо томе ко се ту нагнао, већ га ране не боле косовске… Витезови Срби вртијељски…” (према Петар Петровић Његош “Горски вијенац”, Графички завод, Титоград, 1969.) Након Петра Другог, Црном Гором влада књаз Данило. У Законику кЊаза Данила из 1855. године у члану 92. пише: “Иако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске” (www.njegos. org/census/princip.jpg- Александар Раковић “Национални идентитет у Црној Гори” Принцип, Београд, фебруар, 2004.). Његов насљедник књаз Црне Горе (касније краљ) Никола Петровић, двије године пред међународно признање Црне Горе, 1876. године, шаље проглас сусједним становницима Херцеговине: “Херцеговци, вођен божијим провиђењем, позивом својим и моје мале али

297

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом, да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака нашљедио и непрекидно најживље његовао… У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српског… отуда она лијепа, значајна за вас поносита српска ријеч… у жилама вашим тече наша крв српска… ослободите милу своју отаyбину, богату ризницу слабних српских успомена велике прошлости наше и личну перјаницу народа српског…” (Гопчевић С. “Црногорско-турски рат 1876-1878”, Војноиздавачки завод ЈНА – Војно дело, Београд, 1963. стр. 41-42). У дневној заповести из 1877. године кЊаз Никола Петровић поручује: “Црногорци! На само Вазнесење 1858. године положио је књаз Данило у Славној бици код Граховца темељ војничком и ударио камен темељац политичком препороду српског народа…” (исто стр. 170) Почетком 20. вијека 6. августа 1914, Црна Гора се солидарише са Србијом и објављује рат Аустро-Угарској. У прокламацији објављеној тог дана краљ Никола позива: “У свети рат за слободу Српства и Југословенства (др Ракочевић Н. “Црна Гора у Првом свјетском рату”, Историјски институт у Титограду, Обод ЦетиЊе, 1969. стр. 47)”. Нешто раније 1. августа 1914. године одржано је ванредно засиједање Народне скупштине Црне Горе. Сједницу је отворио предсједник Народне скупштине Мило Дожић следећим ријечима: “Састајемо се у добри и срећни час за све нас, за читав српски народ”. Први говорник, народни посланик Јанко Тошковић је истакао: “Нема те српске и словенске душе, која, знајући да је наш драги српски Београд већ у огњу, не би сада радосно полетјела у свети бој…” Посланик Тошковић тражи да се: “… с мјеста похита браћи у помоћ. Или друго Косово или српско уједиЊеЊе.” Народна скупштина КраЉевине Црне Горе је једногласно донијела одлуку о објави рата Аустро-Угарској, и томе је обавестила Народну скупштину Краљевине Србије следећим речима: “Народна скупштина Краљевине Црне Горе сазвана у овим судбоносним часовима за цио српски народ поздравЉа своју драгу браћу, и преко Њих цио српски народ братске краЉевине, и увјерава их да је свака душа у Црној Гори, сад као икад, готова принијети и потоњу кап крви на жртвеник српске слободе и независности…” Народна скупштина краљевине Црне Горе је обавијетила и Государствену думу царевине Русије о својој одлуцу: “Црногорска

298

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

народна скупштина- као вјерни тумач осјећања и жеље српског народа у Црној Гори, сазвана у тешким и пуним искушеЊима часова за цио српски и уопште словенски народ хита да поздрави своју драгу браћу, чланове Думе, а преко Њих и цијелу моћну Русију ту вјековну заштитницу српства, и да их увјери да ће српски народ, као вјечити сарадник у великој словенској идеји, и овога пута знати жртвовати све што има, да одбрани своја света национална права, јер је увјерен, да његову праведну ствар штите Бог, правда и моћна и свагдашња заштитница српска Русија” (др Ракочевић Н. “Црна Гора у Првом свјетском рату,” Историјски институт у Титограду, Обод, ЦетиЊе, 1969. стр. 38- 40). До велике промјене долази у вријеме Другог свјетског рата. У свом познатом интервјуу француском листу “Ле Монде”, Милован Ђилас, бивши високи комунистички функционер, а затим и прозападни дисидент, описао је и последице братоубилачког сукоба у Црној Гори за вријеме Другог свјетског рата: “За време последњег рата, српски контрареволуционарни покрет (…) био је најмоћнији у Црној Гори; стварањем једне државе у овој области ослабио је најозбиљнијег противника југословенских комуниста, централизам и хегемонизам српског национализма. Између осталог, партијске и административне структуре засниване су за време рата (баш) на црногорском партикуларизму…” (према Тошић Д. “Ко је Моливан Ђилас”, ОткровеЊе, Београд, 2003. стр.126).

Резултати пописа у Црној Гори 1909 – 2003.

Године 1909. у Књажевини Црној Гори је живјело око 95% становника српске националности (толико се изјаснило да говори српски језик, националност се одређивала према матерњем језику, а број православаца је износио 94,38 одсто (према www.njegos.org/census/princip.jpg - Александар Раковић “Национални идентитет у Црној Гори” и “Пописи у Црној Гори 1909 - 2003”, Принцип, Београд, фебруар 2004). Године 1921. окрузи Андријевица, Бар, Колашин, Никшић, Подгорица и Цетиње – у званичној статистици заведени под Црна Гора – укупно су имали 199.227 становника, од тога: Срби – 181.989 или 91,35 одсто, Албанци 8,45 одсто. Тадашњи окрузи Беране и Бијело Поље, вођени као део јужне Србије, имали су 23.864 и 26.147 становника, од тога Беране 23.561 Срба или 98,73 одсто, бијело ПоЉе 26.163 Срба или 99,96 одсто.

299

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Дакле, у Књажевини Црној Гори и у Краљевини СХС Срби су били већина на територији данашње Црне Горе. У ФНРЈ, под комунистичко-тоталитарним режимом долази до преокрета, јер Срби скоро да нестају по резултатима пописа из 1948. године: укупно их је 6.707 или 1,78 одсто, Црногораца је по попису 342.009 или 90,67 одсто (Албанаца 5,15 одсто, Хрвата 1,8 одсто). Слични резултати се понавЉају и на другим пописима одржаним у ФНРЈ и СФРЈ. На примјер, године 1953. Срба је било 13.864 или 3,3 одсто, Црногораца 363.686 или 86,62 одсто (Хрвата 2,34 одсто, Албанаца 5,58 одсто). Године 1961. Срба је било 14.087 или 2,99, Црногораца 383.988 или 81,37 одсто (Муслимана 6,5 одсто, Хрвата 2,26 одсто, Југословена 0,33 одсто, Албанаца 5,47 одсто). Године 1971. Срба је било 39.512 или 7,46 одсто, Црногораца 355.632 или 67,15 одсто (Муслимана 13,26 одсто, Хрвата 1,74 одсто, Југословена 2,07 одсто, Албанаца 6,74 одсто). Године 1981. Срба је било 19.407 или 3,32 одсто, Црногораца 400.488 или 68,54 одсто (Муслимана 13,36 одсто, Хрвата 1,81 одсто, Југословена 5,67 одсто и Албанаца 6,46 одсто). Године 1991. када су одржани први вишестраначки избори након неколико деценија; одржан је и попис на коме се 57.453 становника или 9,34 одсто изјаснило као Срби, 380.467 или 61,86 одсто као Црногорци (Муслимани 14,57 одсто, Хрвати 1,07 одсто, Албанци 6,57 одсто). На наредном попису, године 2003. (када је укинута држава СРЈ, тј. када је формирана државна заједница СЦГ), одржан је и последњи попис на територији Црне Горе. Резултати тог пописа дају једину релевантну слику о националној припадности у Црној Гори. Срби су 2003. године чинили 31,99 одсто укупног становништва или 198.414 становника, а Црногорци 43,16 одсто или 267.669 становника (према www. monstat.cg.yu/popis). Срби су били већина у појединим општинама, на примјер: ПЉевЉа 60,11 одсто, Плужине 60,51 одсто, Херцег Нови 58,88 и ЖабЉак 50,26 одсто.

Савремено доба

Српски народ је мањина у држзви Црној Гори. То је чињеница која произилази из резултата пописа одржаног 2003. године. Ми овдје нећемо разматрати теорије о “двојној свијести” Црногораца или о “дуалитету”, нитићемо покушати да одговоримо на питаЊе почему се разликују Срби и Црногорци. Нећемо ни оспоравати право некоме да се изјашЊава како хоће. Бавићемо се само званичним подацима са

300

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

подацима одржаног 2003. године. Они указују да би српски народ као мањина у Црној Гори требало да ужива сва права из Оквирне конвенције за заштиту националних мањина Савета Европе (СЦГ је постала чланица савета Европе 3. априла 2003. приступила је и Оквирној конвенцији Савета Европе www.humanrights.gov.yu/srpski, очекује се да би Црна Гора могла да постане нова 47. чланица Савета Европе на октобарском засиједању Парламентарне скупштине 2006. године (www. novine.ca/arhiva br. 1057, 16. јуни 2006.)

Националне мањине и Савјет Европе

Године 1949. Парламентарна скупштина Савета Европе је у једном извештају разматрала “проблем шире заштите права националних мањина” (цитати према www.hlc.org/yu/srpski/etnicke мањине/медјународни стандарди- Оквирна конвенција савета Европе - Фонд за хуманитарно право). Препорука 285 из 1961. године је садржала дефиницију “Припадницима националних мањина неће бити ускраћено право (…) да упражњавају сопствену културу, користе свој језик, оснивају своје школе и да имају наставу на језицима свог избора нити да исповедају и практикују сопствену религију”. Препорука 1134. из 1990. године је садржала списак принципа за које је Скупштина сматрала да су неопходни за заштиту националних мањина. Током прве половине 90-их, Савјет Европе је интезивирао рад на регулисаЊу положаја националних маЊина. На примјер: “Октобра 1991. Организациони одбор за људска права (ООП) добио је задатак да размотри, како с политичког, тако и са правог гледишта, услове у којима би Савјет Европе могао да покрене рад на заштити националних маЊина…” Године 1992. и 1993: “Комитет министара наложио је ООП-у да испита могућност формулисаЊа специфичних норми за заштиту националних мањина. У том циљу ООП је основао Комитет експерата. ООП и Комитет експерата су узели разне текстове у обзир, посебно предлог за Европску конвенцију за заштиту националних мањина који је израдила Европска комисија за демократију (тзв. Венецијанска комисија), аустријски предлог за додатни протокол уз ЕКП обухваћен препоруком Скупштине 1201. (1993) и друге предлоге.” Организациони одбор за Људска права је на основу тога поднио извјештај Комитету министара 8. септембра 1993. године. Шефови држава и влада земаЉа чланица Савјета Европе су

301

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

на самиту одржаном у Бечу 8. и 9. октобра 1993. наложили Комитету министара: “да пропреми, уз што маЊа одлагања, ’Оквирну конвенцију’, којом се утвђују принципи које државе уговорнице морају да поштују ради “обезбеђења заштите националних мањина”. У новембру 1993. године, Комитет министара је основао ad hoc Комитет за заштиту националнихг маЊина (састављен од експерата). У октобру 1994. године Комитет министара (на 517. састанку замјеника министара) је дефинисао одређени број одредби Оквирне конвенције. У истом мјесецу и Комитет за заштиту националних мањина подноси свој нацрт Оквирне конвенције, и коначно, на 95. министарском састанку, 10. новембра 1994. усваја се текст Оквирне конвенције.

Оквирна конвенција за заштиту националних мањина Савјета Европе у контексту регулисања положаја српске мањине у Црној Гори

Државе чланице Савјета Европе и друге државе уговорнице ове Оквирне конвенције износе у преамбули своју намјеру да ( цитати према www.hlc/org./yu/srpski/Etnicke мањине/медјународни стандарди- Оквирна конвенција Савета Европе - Фонд за хуманитарно право): “У оквиру својих територија заштите опстанак националних маЊина (…) сматрајући да плуралистичко и истинско демократско друштво треба не само да поштује етнички, културни, језички и верски идентитет (…) имајући у виду Конвенцију о заштити људских права и основних слобода и пратећих протокола, имајући у виду опредељење у погледу заштите националних маЊинау конвенцијама и декларацијама УједиЊених нација и документима Конвенције о европској безбедности и сарадњи, посебно у документу из Копенхагена од 29. јуна 1990. решене да начела наведена у овој Конвенцији спроводе путем националног законодавства и одговарајућих владиних политика…” Затим се у првом одјељку Конвенције, члан 1, прецизира да је заштита националних мањина: “саставни дио међународне заштите Људских права и као таква спада у област међународне сарадње.” Дакле, Конвенција већ у својим уводним одредбама гарантује припадницима српске мањине у Црној Гори да неће доћи у неповољан положај (нпр. могућност запослења у државној служби), зато што се декаришу као припадници мањинског народа.

302

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

У одјељку 2. члану 4, ставу 1. пише да је зајамченаприпадницима националних мањина: “равноправност пред законом” и једнака законска заштита. И у том смислу, забрањена је било каква дискриминација на основу припадности и националној мањини. У члану 5, став 1. се прописује обавеза унапређивања услова потребних: “за одржавање и развијање културе припадника националних мањина и очување неопходних елемената њиховог идентитета - вјере, језика, традиције и културног наслеђа.” Дакле, припадници српске мањине у Црној Гори треба да имају право на свој идентитет, вјеру и цркву, очување и традиције и културе. На примјер, имају правона проучавање лика и дјела Светог Саве. У истом контексту треба посматрати и став 2. из истог члана који прописује да се надлежне власти морају “уздржати од политике и праксе асимилације припадника националне мањине противно њиховој вољи…” У члану 7. се гарантује: “поштовање права сваког припадника националне мањине на слободу мирног окупљања, слободу удруживања, слободу изражавања и слободу мисли и вјероисповијести.” По овим међународним одредбама припадници српске мањине имају право на своје посебне културне установе. У члану 8 се поново истиче да националне мањине имају: “право да слободно изражавају своја вјерска увјерења и да оснивају вјерске институције, организације и удружења.” Дакле, припадници српске мањине имају пуно право на слободан приступ храмовима СПЦ без ометања, као и без оспоравања традиције или утемељености СПЦ у српском народу и његовој традицији. Члан 9 прописује да припадник националне мањине има право на слободу изражавања која “обухвата слободу увјерења и примања и давања информација и идеја на мањинском језику, без ометања од стране власти и без обзира на границе.” Такође, у оквиру правних система треба обезбиједити “да припадници националних мањина имају приступ средствима информисања без дискриминације.” Дакле, припадници српске мањине имају право на своје емисије на државној ТВ, што се и даље разрађује у вези са штампом у ставу 3 јер није дозвољено ометање стварања и “коришћење штампаних средстава јавног информисања од стране припадника националних мањина. У законским оквирима за звучни радио и телевизијске емисије, обезбиједиће колико је год могуће, а узимајући у обзир одредбе става 1. да припадници националних мањина добијају могућност стварања и коришћења савремених средстава јавног информисања.”

303

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Члан 10 признаје “право сваког припадника националне мањине на коришћење, слободно и без ометања, свог мањинског језика приватно и јавно, усмено и писмено.” У ставу 2. истог члана пише: “У областима које су традиционално или у знатном броју насељене припадницима националних мањина” треба обезбиједити “услове који би омогућили да се мањински језик користи у односима између припадника тих трупа.” Дакле, у општинама Пљевља или Херцег Нови. Треба нагласити да су државни органи Црне Горе у неколико наврата признали постојање посебног, новоствореног црногорског језика, који је похиховом тумачењу другачији од српског. Из тога произилази да је потребно српској мањини у Црној Гори омогућити да користи свој српски језик у складу са међународним стандардима из Оквирне конвенције Савјета Европе. У том контексту треба омогућити да се језик српске маЊине користи у поступцима пред државним органима, јер став 3. прописује да је зајамчено право сваком припаднику националне мањине “да буде одмах обавијештен, на језику који разумије, о разлозима хапшења и о природи оптужбе против њега и да се брани на том језику, ако је потребно, уз бесплатну помоћ тумача”. Такође, члан 11 гарантује “право сваког припадника националне маЊине да користи своје презиме и име на мањинском језику и право на њихово званично признавање по модалитетима утврђеним у (…) правном смислу.” Став 2. истог члана прописује: “право сваког припадника националне мањине да на мјестима видљивим за јавност изложи ознаке, натписе и друге информације приватног карактера писане на његовом матерњем језику.” Став 3: “У области традиционално насељеним знатним бројем људи који припадају националној мањини” потребно је “настојати, у оквиру својих правних система, укључујући, гдје је то погодно, уговоре са другим државама, а узимајући у обзир своје посебне услове, да традиционални локални називи, имена улица и других топографских ознака намијењених јавности буду исписани на ликалном језику.” Дакле, треба омогућити двојезичне натписе. У члану 12 се регулишу: “мере у области образовања и истраживања за његовање културе, историје, језика и вере (…) националних мањина и већине.” У ставу 2. пише да треба обезбедити: “одговарајуће могућности за оспособљавање наставника и приступ уyбеницима…”

304

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Ове одредбе указују на то да треба обезбедити одговарајуће уyбенике српској мањини, како би се она упознала са историјом и културом свог народа. Ово је корисна одредба, посебно зато што у јавности Црне Горе постоје различита тумачења појединих периода историје који се везују за територију данашње државе Црне Горе (нпр. у вези са Дукљом, Немањићима). У истом контексту, члан 13 прописује: “У оквиру система образовање” треба признати право “припадника националних мањина на оснивање и вођење сопствених приватних институција за образовање и оспособљавање”, тј. српска мањина у Црној Гори би требало да има право на оснивање сопствених приватних институција за образовање својих припадника. У члану 14 се регулише “право сваког припадника националне мањине да учи свој матерњи језик”. У ставу 2. истог члана пише: “У областима које су традиционално или у знатном броју насељене припадницима националних мањина” потребно је обезбиједити “колико је год могуће и у оквиру својих образовних система, да припадници тих мањина имају одговарајуће могућности за извођење наставе на матерњем језику или да добијају часове из тих језика.” Дакле, српска мањина у Црној Гори има право на посебне часове свог језика и у оквиру државног образовања, и то не не само у општинама гдје их има преко 50 одсто , већ и у онима гдје их има у знатном броју, нпр. у Беранама 46,51 одсто, Бијелом Пољу 40,32 одсто, Будви 40,87 одсто, Колашину 44,77 одсто, Мојковцу 41,12 одсто, тивту 35,19 одсто, Шавнику 47,44 одсто и у другим општинама у Црној Гори. У члану 15 се наглашава да је “потребно створити неопходне услове за ефикасно учешће припадника националних мањина у културном, социјалном и економском животу и јавним пословима, нарочито онима који се њих тичу.” Из овог члана произилази да не смије бити ни економске ни дискриминације српске мањине у Црној Гори, нити дискриминације локалне самоуправе у регионима гдје живи знатан број или су већина припадници српаке мањине. Средства из државног буyета се морају равномјерно расподељивати. У члану 17 се регулише мањина са сународницима у другим сусједним државама и “право припадника националних мањина да оснивају слободне и мирољубиве додире преко границе које законито бораве у другим државама, посебно са онима с којима имају заједнички етнички , културни, језички или вјерски идентитет или заједничко културно наслеђе.” Дакле, српска мањина у Црној Гори има право да

305

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

сарађује са својим сународницима у сусједним државама, посебно са онима у Србији и РС (БиХ). У ставу 2. овог члана се признаје право националним мањинама да “учествују у раду невладиних организација, како на националном, тако и на међународном плану.” Из овога члана произилази да српака мањина има право да оснива невладине организације са националним предзнаком. Уосталом, то право је већ искористила и хрватска маЊина у Црној Гори, оснивајући 10 невладиних организација (према www.mvpei.hr). У члану 18 се прописује да и државни органи треба да закључују “двостране и вишестране споразуме са другим државама, посебно сусједним, ради обезбјеђивања заштите припадника националних мањина.” У ставу 2. овог члана пише и да су потребне “мјере за подстицај прекограничне сарадње”. И ову одредбу Оквирне конвенције треба тумачити у контексту сарадње српске мањине у Црној Гори са сународницима у сусједним земљама.

Европска повеља о регионалним и мањинским језицима (Стразбур, 5. новембра 1992.) у контексту регулисања положаја српске мањине у Црној Гори

Европска повеља о регионалним и мањинским језицима би требало да се примењује у новоствореној држави Црној Гори, јер према изјавама високих функционера из Црне Горе, нови устав ове независне државе би требало да пропише црногорски језик као службени (“ДАН” – “Танјуг” пренео “Курир” 1. јула 2006.). У том контексту званичног тумачења, да постоје два различита језика, црногорски и српски, језик српске мањине потпада под одредбе Европске повеље о регионалним и мањинским језицима. У преамбули Повеље државе чланице Савјета Европе износе “да је право на употребу регионалних и мањинских језика у приватном и јавном животу неотуђиво право које је у сагласности са начелима Међународног пакта о Грађанским и политичким правима у складу са духом Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода Савјета Европе, имајући на уму…Хелсиншки завршни акт из 1975. и документа састанка у Копенхагену 19” (цитати према www. coe.ba/pdf/Ec). У првом дијелу Повеље, у члану 1 се даје дефиниција регионалних или мањинских језика. То су они језици који се: “традиционално у употреби на одређеној територији (…) једне државе од стране

306

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

држављана те државе који чине бројчано мању групу од остатака становника те државе и који су различити од званичног језика те државе…” Дакле, српски језик и српска мањина у Црној Гори потпадају под одредбе Повеље. У члану 7 Повеље, став 1. се прописује да треба унапредити “проучавање и истраживање регионалних или мањинских језика на универзитетима или сличним установама” и “доношење одредба путем којих би се на одговарајући начин и одговарајућим средствима обезбиједило проучавање регионалних или мањинских језика на свим ступњевима .” У ставу 2. истог члана се истиче да је потребно усвајање “посебних мјера у корист регионалних или мањинских језика”, а у ставу 3. да треба установити: “одговарајућа тела која би се бавила савјетовањем власти о свим питањима која се тичу регионалних или мањинских језика.” Из овог члана произилази да су власти у Црној Гори дужне да омогуће постојање специјализованих савјетодавних тијела која би се бавила питањима српаког језика у Црној Гори. У другом дијелу Повеље, у члану 8, став 1. се прописује да државне власти треба да омогуће предшколско, основно, и средње образовање на регионалном или мањинском језику, такође и да омогуће “универзитетско или друго високо образовање на регионалном или мањинском језику.” Власти треба да омогуће и сталне курсеве образовање одраслих у циљу упознавања са регионалним или мањинским језиком, као и обезбјеђивање учења историје и културе. Државни органи треба да омогуће оспособљавање наставника потребних за промјену претходних одредаба, као и да успоставе надзорно тијело које ће правити примјену одредаба Повеље. Надзорно тијело би требало да буде одговорно за примјену мјера у пракси, и дужно би било да подноси периодичне извјештаје. Дакле, власти у Црној Гори би требало да омогуће постојање једног надзорног тијела које би се бавило питањима српског језика, као и оспособљавање наставника за српски језик. У том контексту, власти би требала да омогући и образовање на српском језику од предшколског узраста па до факултета. У члану 9 став 1. се прописује да су државне власти дужне да у кривичном поступку обезбиједе да судови на захтјев једне од страна: “спроводе поступак на регионалном или мањинском језику.” Гарантује се и право окривљеног да уптребљава регионални или матерњи језик, и да докази, документа и захтјеви буду на његовом језику, без икаквих трошкова по припадника националне мањине. Слично се прописује и у грађанским парницама, и у судовима који се “тичу управ-

307

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

них ствари.” У ставу 2. се прописује да државне власти “не доводе у питање ваљаност правних докумената само зато што су донијети на регионалном или мањинском језику.” Све ово терба примјенити и на припаднике српске мањине у Црној Гори. У члану 10, став 1. се захтијева да власти обезбиједе да “административне власти користе регионалне или мањинске језике” као и да поднесци, усмени и писмени, могу подносити на регионалном или маЊинском језику. Потребно је осигурати двојезичне обрасце. У ставу 2. пише да треба одобрити и “употребу регионалног или мањинског језика у расправама у локалним парламентима”, као и означавању традиционалних имена мјеста. Такође, у јавним службама је потребно одобрити употребу језика националних мањина. За ове претходне одредбе треба обезбиједити “превођење и тумачење.” Дакле, у локалним парламентима у општинама гдје су припадници српске мањине у знатном броју или су већина, треба омогућити употребу српаког језика. У члану 11 се прописује да државне власти треба да обезбиједе “стварање макар једне радио станице и једног телевизијског канала на регионалним или мањинским језицима” и да “олакшају” штампање једних новина на мањинском језику. Такође, требало би да “помогну образовање новинара и осталих запослених у средствима јавног информисања које користе регионалне или мањинске језике.” Јасно је да по стандардима Савјета Европе српска мањина у Црној Гори има право на најмање једну телевизијску и радио станицу. У ставу 2. се прописује да су државне власти дужне да преузму обавезу да “гарантују слободу директног пријема радио и телевизијских програма из сусједних земаља на језику који је исти” као језик националних мањина. Државне власти не смију да се: “супростављају реемитовању радио и телевизијских програма из сусједних земаља” на језику националних мањина. Дакле, српска мањина има право да гледа телевизијске емисије и слуша радио програме из Србије или РС (БиХ). Такође, власти су дужне да омогуће слободу изражавања припадника националних мањина. Државне власти био требале и да оснивају одговарајућа тијела која ће пратити примјену ових одредби. У члану 12. став 1. се позивају државне власти да омогуће превод и титловање уметничких дела на мањинским језицима, и да обезбиједе услове за културне активности. У члану 13. став 1. се прописује да се користе мањински јези-

308

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

ци у уговорима о запошљавању и техничким упутствима. У сатву 2. пише да треба користити мањинске језике и у финансијским документима, као и приликом коришћења погодности социјалног осигурања. Све ово треба примијенити и у случају српске мањине у Црној Гори. У члану 14 се поново указује на неопходност прекограничне сарадње, са оним државама у којима се користи исти језик, као што је језик мањине. У члану 15 се прецизира да државне власти морају да достављају извјештаје генералном секретару Савијета Европе о примени Повеље.

Закључак

Права српске мањине у Црној Гори су загарантована и другим међународним пактовима и конвенцијама, као и историјским развојем мањинских права. На примјер: “Неки теоретичари везују настајање ове установе за сам Вестфалски мир 1648., који је прокламовао начело Cuius regio illius religio... Завршни акт Бечког конгреса 1815. гарантовао је пољском народу национална обиљежја и политичке установе на територијама подељеним између великих сила (…) Турска је преузела обавезу да заштити хришћане у Турској на бази недискриминације у верском, расном и етничком погледу… Од посебног је значаја члан 27 Пакта о грађанским и политичким правима гласи: “У државама где постоје етничке, верске или језичке мањине лица која припадају тим мањинама не могу бити лишена права да имају у заједници са другим члановима групе свој сопствени културни живот, да исповедају своју сопствену вероисповест и обављају верске дужности, или да употребљавају свој сопствени језик.” Завршни документ Бечког састанка КЕБС-а из 1989. у члану 19. обавезуједржаве “да створе услове за унапређење етничког, културног, језичког идентитета националних мањина на својој територији” (Аврамов С. “Међународно јавно право” Савремена администрација, Београд, 2003. стр. 338-341). Европска конвенција за заштиту људских права и основнох слобода (Рим, 4. новембар 1950.) коју је ратификовало преко 40 земаља, прописује у члану 6, став 3. да свако има право “да добије бесплатну помоћ преводиоца ако не разуме или не говори језик који се употребљава на суду” (цитати према “Заступник Србије и Црне Горе пред Европским путем за људска права” Министарство за Људска права, Београд, 2005. стр. 32-64).

309

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Протокол уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (Париз,20. март 1952.) у члану 2 прописује: “Нико не може бити лишен права на образовање. У вршењу свих својих функција у области образовања и наставе и наставе држава поштује право родитеља да обезбеде образовање и наставу који су у складу са њиховим вјерским и филозофским уверењима.” У члану 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода пише: “Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било којем основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповјест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза са неком националном мањином…” Дакле, српска мањина у Црној Гори не смије бити дискриминисана, и мора имати права као и све друге мањине у Црној Гори. На примјер, хрватска мањина која чини само 1,10 одсто укупног становништва или 6.811 становника (према www.monstat.cg.yu/popis), што је око 29 пута мање од удјела српске мањине у укупном становништву Црне Горе, има право на двојно држављанство, слично је и са припадницима албанске мањине којих има око 6 пута мање него припадника српске мањине у Црној Гори, али и они имају могућност да посједују двојно држављанство (према “Политици” 5. јула 2006. У чланку под насловом “Домовина важи али не и “орлови” се наводи да упркос закону који то забрањује хрватска и албанска мањина имају могућност да посједују двоструко држављанство, али српска мањина то не може да оствари. Хрватска мањина из Црне Горе има чак и право гласа у Хрватској (Папић Г. “НИН”, 22. јун 2006.) Такође, Протокол бр. 12 уз конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (Рим, 47. новембар 2000.) у члану 1 прописује: “Свако право које закон предвиђа оствариваће се без дискриминације по било којем основу, као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вјероисповјести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном поријеклу, повезаности са националном мањином…” Ова анализа показује да бројни међународни извори гарантују мањинска права српској мањини у Црној Гори. Српска заједница има право на двоструко држављанство, двојезичне формуларе, економску равноправност, културу аутономију, образовање на свом језику, проучавање сопствене историје, слободу вјероисповести, слободу изражавања, најмање једну телевизијску и радио станицу, своје новине, образовање и оспособљавање новинара, преводиоце, невладине орга-

310

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

низације, реемитовање телевизијског и радијског програма из Србије и РС (БиХ), употребу српског језика у локалним парламентима, пред правосудним органима, приликом финансијских трансакција и запошљавања, означавања назива градова, сарадњу са сународницима из суседних земаља, оспособљавање наставника, запошљавање у државним службама, посебне часове српског језика у оквиру државног образовања и слично.

Чланови Централне отаyбинске управе:

Војислав Шешељ, Томислав Николић, Маја Гојковић, Гордана Поп-Лазић, Радислав Кањерић, Душко Секулић, Александар Вучић, Драган Тодоровић, Мирко Благојевић, Петар Аксић, Зоран Антић, Верољуб Арсић, Мита Аврамов, Татомир Баковић, Бранислав Блажић, Елена Божић-Талијан, Милорад Буха, Саша Ваљаревић, Небојша Величковић, Милан Веселиновић, Слободан Видановић, Бобан Војиновић, Драган Вукадиновић, Јадранко Вуковић, Живота Вуксановић, Гордана Гајић, Дарко Глишић, Јован Даја, Јован Дамјановић, Божидар Делић, Момчило ДувЊак, Бранимир Ђокић, Горан Ђуковић, Драган Жикић, Србољуб Живановић, Стефан Занков, Велимир Зејак, Милија Јанићијевић, Радисав Јекић, Петар Јојић, Наташа Јовановић, Златан Јовановић, Стеван Кесејић, Ото Кишмартон, Срђо Комазец, Божидар Копривица, Драгиша Костић, Љубомир Краговић, Зоран Карсић, Милорад Крстин, Никола Лалић, Милан Лазић, Миодраг Луковић, Зоран Машић, Милидраг Мајдов, Лазар Марјански, Предраг Маркочевић, Момир Маркочевић, Раде Мишић, Амаy Мигати, Огњен Михајловић, Марко Миленковић, Влада Милојковић, Маја Миловановић, Милорад Мирчић, Дејан Мировић, Игор Мировић, Паја Момчилов, Станислав Момчиловић, Рајко Мрђа, Предраг Пантић, Драган Павловић, Горан Павловић, Томислав Пенезић, Срето Перић, Витомир Плужаревић, Зоран Попови, Томислав Пртић, Томислав Љубеновић, Вјерица Радета, Гојко Радић, Милован Радовановић, Марина Рагуш, Бранислав Ранкић, Бранко Ранковић, Југослава Родић-Соколовић, Мићо Роговић, Сулејман Спахо, Драгиша Станојчић, Светислав Стојменовић, Мирослав Ступар, Јоргованка Табаковић, Милун Терзић, Миленко Тодоровић, Марина Томан, Горан Цветановић, Мирко Цветичанин, Миле Чавић, МиЉко Четровић, Драган Чолић, НемаЊа Шаровић. Београд, 2. фебруар 2007. године

311

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Бојичићев црногорско-србијански речник од А до Q Иако му на располагању стоји цио свијет, и ове године ће многи србијански туриста одлучити да годишњи одмор проведе у дивљој љепоти. Да се ради о заиста дивљој љепоти говоре и називи људских насеобина у овој младој демократији, а Веље Дубоко, Мртвица, Невиђело, Мехов или неки сличан Крш просто су незаобилазни на путу од Пријепоља до морскога плавог жала. У Црну Гору се може доћи само са личном картом, али се ова дестинација не препоручује без кредитних картица. У Црној Гори матерњи је црногорски језик. Да би се туристи који у ту земљу долазе из Србије лакше сналазили, потребно је да стекну макар пасивно знање црногорскога језика. Многи неспоразуми између Црногораца и Србијанаца, можда би били избјегнути, да је раније направљен један овакав речник. Сада када је Први црногорско-србијански речник пред нама, увјерени смо да ће његова помоћ у комуникацији бити драгоцена и да ће одмор као и боравак у Црној Гори протицати много једноставније и угодније, а разне појаве, људи и догађаји разумљивији. Наравно, ово није никакав Велики црногорско-србијански речник. Ово је речник више онако, за једнократну употребу. Али, ако неко жели да се њиме служи и у више наврата, издавач и аутор неће имати ништа против. Напротив.

А

аветиње - паравојна формација аир - добитак на берзи. аргатовати - бити у редовном радном односу. авлија - улаз у скупштинско здање.

312

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Б

банути - долазак Европе у Мртвицу, баталити - раскинути са Србијом. безиксаник - политичар. бидон - будвански водовод богобитник - посланички кандидат брека - скупштинска дебата.

Ц

црносапац - припадник специјалне полиције. цевренисати - наћи себи место у државној служби. цикати - позивати грађане да изађу на изборе

Ћ

ћосати се - социјални дијалог.

Ч

чаба - станица полиције у којој је регистрована Црногорска православна црква. чеман - партијски подмладак, јапији.

Д

дација - ПДВ дилбер - геј икона диван - симпозијум у Рожају. дивоклетија - обећана брда и долине дин-душман - Србијанац на Цетињу додити - посета високе делегације ЕУ Црној Гори

Џ

џумбус - стање институција

Е

ела - заповедни начин

Ф

фабити - апеловати из невладиних организација

313

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Г

грдило - служење војног рока гредом - бyе тхе wаy гром - ни јао мајко гудети - изражавати српство кроз музички догађај

Х

хаиван - појединац у пучини грдној

И

измет - профит ијед - осећање приликом гледања дневника. инокоштина - тржиште рада ирамце - Жикина шареница ископање - припадник организованог криминала исплакати - уништити доказе

Ј

јабана - туристи из Србије

К

каваз - чувар леђа из непосредне близине карамлук - актуелана политичка ситуација карати (се) карам (се) - дизати прашину кастигати - четрдесет година строгог конак - туристички објекат изван категорије кудије - оријентација ка Европи и северноатлантским интеграцијама

Л

лише - изузеће судије

Љ

љемезати - уводити ред у судници

М

мадија - уживање марихуане и остали џоинт манит - компулсивно-депресивни комшија

314

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

мимо - политичка, сексуална и остала алтернатива мучки - најчешћи начин приватизације муштулук - ексклузивна вест

Н

навалити - узимати изјаву од заштићеног сведока назор - употреба васпитне палице напремасе - историјска дистанца неболеће - процес приватизације

О

обисти - обилазак око шведског стола на пријему или корпоративној журки одмолити - заслужити позив на молитвени доручак окле - политичко порекло оли - позив на одлучну акцију опрежина - што Момчилу до кољена било, Вукашину по земљи се вуче

П

палац - хотел Сплендид, зграда Вектре, панцијер - поткошуља контраверзних бизнисмена папаз - алфа мужјак пасало - стара добра времена пешкеш - плави коверат планути - попиздети понта - врх брате посрнути - спасти с коња на магарца претијек - сачекуша притући - оверити

Р

разјагмити - учествовати на тендеру разобадати се - излажење на говорницу рогити се - однос према медијима

С

саћ - посуда за јагњофуке салећети - прићи с леђа и непосредне близине

315

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

својштина - непотизам секати се - учествовати у предизборној кампањи сирак - просечан грађанин скоровечерњак - онај који се обогатио преко ноћи служити се - присуствовати концерту на Јазу. солољебник - онај са којим седиш на пословном ручку спрштити - прелажење џипа преко пешака спичити - емигрирати струга - излаз из тренутне ситуације сурвати се - завршити годишњи одмор у Морачи сурљати се - пречица у Платијама

Ш

шенути - уступити фотељу шинути - нокаутирати

Т

теменисати - уобичајени покрети политичара са ових простора пред европским комесарима тефтер - записник са саслушања токе, тока - панцир кошуља тревити се - наћи се на погрешном месту у погрешно време

У

увршење - политички маркетинг угонетање - испитивање јавног мнења узочас - у правом тренутку уплекати - уградити се учитлучити - ући у НАТО

В

вјешт - онај који се прави луд влака - траг који упућује на починиоца

З

завргнути - подићи новац преко банкомата загудети - адвертајзинг закрвомутити - посредовање међународне заједнице зановетати - држати говор

316

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

заранци - време за први дневник звек - политички скандал зданије - гринфилд инсвестиција зевак - слушање с разумевањем зендил - тајкун

Q

qq (куку) - кукурикњавање и лелемене - муђење

317

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

318

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

САДРЖАЈ УСТАВ ЦРНЕ ГОРЕ - “ЗАШТИТА ИДЕНТИТЕТА” Заштита идентитета ....................................................................9 Др Момчило Вуксановић: СРПСКОМ НАРОДУ ВРАТИТИ ПРАВА ОДМАХ ................11 Предраг Вукић: СРПСКА НАЦИОНАЛНА ЗАЈЕДНИЦА У УСТАВНОПРАВНОМ ПОРЕТКУ ЦРНЕ ГОРЕ (1946 – 2007) ................14 Војин Грубач: СРБИ – ИЗМЕЂУ УСТАВА И НОРМИ ВЛАДАЈУЋЕГ КЈУ-КЛУКС-КЛАНА ................................................................48 Владимир Божовић: ЈЕДАН НАРОД – УТОПИЈА ЈЕДНОГ НАРОДА ..................54 Академик др Зоран Лакић: СРПСКО ПИТАЊЕ У ЦРНОЈ ГОРИ – ДАНАС .....................60 Др Драго Ћупић: ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ – ДАНАС ...........................................68 Др Богољуб Шијаковић: НАШ ПРОБЛЕМ ЈЕ ПРАКТИЧНЕ ПРИРОДЕ.......................75 Др Марко Павловић: ТРИ ТЕЗЕ О ЗАШТИТИ ИДЕНТИТЕТА СРБА У ЦРНОЈ ГОРИ .........................................................................79

319

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Протојереј мр Велибор Џомић: ПРАВА НАЦИОНАЛНИХ ЗАЈЕДНИЦА И ПРАВНИ СТАТУС ЦРКАВА И ВЈЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА У ПРАВНОМ ПОРЕТКУ ЦРНЕ ГОРЕ ....................................84 Др Александар Стаматовић: НАСТАВА ИСТОРИЈЕ ЗА УЧЕНИКЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ....................................96 Радослав Ралевић: ЈАВНИ ДИСКУРС И ПОБОЉШАЊЕ ЕКОНОМСКОГ ПОЛОЖАЈА СРБА У ЦГ ...........................113 Михаило Миљанић: МЕДИЈСКА АНТИСРПСКА КАМПАЊА У ЦРНОЈ ГОРИ .......................................................................117 Милован Јеремић: СРБИ МОРАЈУ ДА КОРИГУЈУ СВОЈУ ПОЛИТИКУ ........126 Проф. Загорка Вуковић: ПРИЛОГ ДИСКУСИЈИ О СРПСКОМ ПИТАЊУ У ЦРНОЈ ГОРИ .......................................................................130 Др Смајо Шаботић: КАКО ДО ЗАШТИТЕ ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ ...................................132 Др Радмило Маројевић: СРПСКИ НАРОД, ЈЕЗИК И ПИСМО У ЦРНОЈ ГОРИ И ДРУГИМ СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ....................................140 Др Божидар М. Бојовић: НАУЧНОМ АНАЛИЗОМ ДО НАЦИОНАЛНОГ КОНСЕНЗУСА ........................................................................162 Мр Часлав Д. Копривица: СРПСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ ИЗМЕЂУ КОНСТИТУИСАЊА И МАРГИНАЛИЗОВАЊА ................165

320

СНВ

Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори ЦГ

Др Илија Павловић: О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ............................................................177 Новица Ђурић: ЛАВОВСКЕ РЕПЛИКЕ И ОБЕСПРАВЉЕНИ СРБИ ..........180 Др Горан Ж. Комар: КАКО ДАЉЕ?..........................................................................187 Васко Костић: ТРАЖИТИ ПОМОЋ МЕЂУНАРОДНИХ ИНСТИТУЦИЈА......................................................................189 Оливера Доклестић: ЈЕДНО ГЛЕДАЊЕ НА САДАШЊЕ И БУДУЋЕ СТАЊЕ СРПСКОГ ПИТАЊА У ЦРНОЈ ГОРИ ...................194 Драго Д. Шеровић: СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ, ДАНАС И СЈУТРА .........................206 Млађен Мићовић: ЉУТА ТРАВА НА ЉУТУ РАНУ ...........................................211 Ранко Јововић: ПИТАМ... .................................................................................222 Др Јован Чађеновић: ДРОБЉЕЊЕ НАРОДА И ДРЖАВА НЕ ВОДИ ЊИХОВОЈ БУДУЋНОСТИ..................................224 Миодраг Ћупић: ГЕТОИ И КАТАКОМБЕ .........................................................230 Драго Бакрач: КАКО ДО ЗАШТИТЕ ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ ......................................................234 Радован Божовић: НАД СРБИМА СЕ СПРОВОДИ ЕТНОЦИД ........................239

321

СНВ ЦГ Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори

Андрија Маркуш: ЈЕДИНИ НАРОД СА ЖИВИМ ПРЕЦИМА .........................248 Милијана Балетић: ЦРНА ГОРА И СРБИ – ИСТИНА И ПРОПАГАНДА ..........250 Бојан Струњаш: ЉУДСКА ПРАВА И СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ .........................256 Рајо Војиновић: УСТАВНО-ПРАВНО РАЗДВАЈАЊЕ СРПСКЕ И ЦРНОГОРСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ - КЉУЧНИ УСЛОВ ОПСТАНКА СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ .......................................................................268 Душко Секулић: ОПСТАНАК ИЛИ НЕСТАНАК СРБА У ЦРНОЈ ГОРИ? ...276 Живко Пековић: ЈАСАН ЈЕ ПУТ, СВЕ ДРУГО СУ СТРАНПУТИЦЕ.............281 Василије Лалошевић: ПРОТИВ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ У СВАКОМ ОБЛИКУ .....289 Мр Будимир Алексић: ПОТЕЗ ПРИМЈЕРЕН ТРЕНУТКУ ........................................293 ПРИЛОЗИ ДЕКЛАРАЦИЈА СРС И ССР О ПРАВИМА СРБА У ЦРНОЈ ГОРИ .......................................................................297 БОЈИЧИЋЕВ ЦРНОГОРСКО-СРБИЈАНСКИ РЕЧНИК ОД A ДО Q ...............................................................312

322