Нова историја српског народа Nova istorija srpskog naroda [PDF]

Zitiervorschau

1* НОВА ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА ПРИРЕДИО

ДУШАН Т. БАТАКОВИЋ

Н АШ

ДОМ

1/АСЕ 0'НОММЕ

ПРИСТУП Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење. Танка, али нераскидива нит којом је традиција спајана са садашњошћу, била је извор његове виталности и његове вештине да у неповољним околностима очува свој идентитет и буде свестан свога места у оквирима словенског и православног света и европске цивилизације. Вертикала српске историје почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери (Српској православној цркви), ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића и празновање крсне славе. Једновремено, та традиција се, у европским размерама, складно уклапала у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизациј ом. Раскид са основним обележјима традиције је код Срба, по правилу, имао за последицу утапање у туђе средине и у друге верске и етничке групе. Изузеци по којима српски идентитет није везан за верску припадност феномени су савременог доба, и ограничени углавном на елиту, која српско порекло ставља испред верских опредељења. Верношћу традицијама средњег века, које су у доба османске владавине биле оснажене косовским предањем - моралним ставом библијског надахнућа о немирењу с ропством - сачувано је, упркос честим сеобама, расељавањима и прогонима, језгро српског народа. Н а тим темељима, положеним у доба Немањића, а допуњеним у доба туђинске власти, настао је модерни српски идентитет који је, у последња два века, из етничког, верско-етничког и протонационалног прерастао у национални идентитет. Стара баштина била је, у том раздобљу, допуњена вредностима заједничким модерној европској цивилизацији: монархијско уређење, демократске установе, права и слободе човека и грађанина, као и тежња за слободом као обједињујућим националним и политичким идеалом. Резултат тих укрштених стремљења у XIX веку било је стварање две српске државе, једне у Приморју - у Црној Гори, друге у

Подунављу - у Србији. Две кнежевине, Црна Гора и Србија независност су стекле на Берлинском конгресу 1878, у доба када је у свету било свега тридесетак независних држава. Покушај превазилажења верских разлика, као вододелнице за стварање модерних нација, ради ширења основе интеграције сродних етничких група у српску нацију, водио је, заједно с међународним околностима, ка стварању једне широке државне заједнице. Српско питање било је решено стварањем заједничке државе Јужних Словена, којом је, сматрало се, окончан процес уједињавања српских земаља започет 1804. Уласком у југословенски оквир, схваћен као природни продужетак Краљевине Србије, српска културна и политичка елита је на себе узела улогу државотворног чиниоца који преузима главну одговорност за опстанак државе у чије темеље је уграђена независност две српске краљевине. Био је то почетак једног великог историјског неспоразума који је дугорочно одредио неповољан развој српског питања. У Краљевини Југославији - која је била израз српског схватања југословенства развијали су се и продубљивали антагонизми који ће се у Другом светском рату разрешити у страшном међуетничком сукобу и геноциду над српским народом. Победа комуниста у грађанском рату (19411945) и васпостављање Југославије у облику федерације - као израза хрватског схватања југословенства - довела је српски народ у двоструку зависност: као браниоци државног јединства по сваку цену, они су, отуђени од вредности изграђених у претходном столећу, постали и таоци тоталитарног режима. После обрачуна с политичком елитом демократских уверења, већина народа је од новог режима наивно очекивала да обнови основе заједничког живљења на темељима једне стране идеологије комунистичке утопије, која се показала кобном за многе европске народе. Утопљен у недемократску идеологију комунистичког југословенства, идентитет Срба је, постепено постајао све удаљенији од својих традиционалних вредности и од својих трајних моралних упоришта. Српске политичке

традиције доживеле су, као и читаво раздобље између светских ратова, беспризивну идеолошку осуду. Систематско потискивање, поново из идеолошких разлога, није заобишло ни основна људска права (право на својину, слободу збора и договора, слободу речи, слободно исповедање вере, итд.). Слика историје била је не само грубо поједностављена и сужена, него и идеолошки пресликана у дубоку прошлост. Зарад званичне идеологије, истицане су блискости, а прећуткиване разлике између народа у југословенској држави, с намером да се потисне у заборав старија прошлост, јер нова ера почиње с доласком комуниста на власт. Такав развој трајао је деценијама, оставивши у свести неколико нараштаја веома дубоке последице. Покушај обнове српског идентитета под знамењима комунизма током претпоследње деценије овога века, показао је, несумњиво, да је баштина српске историје неспојива с било којим обликом комунистичке идеологије. Намера писаца и издавача ове књиге била је да, на једном месту, у сажетом облику, уз тумачења основних процеса и посредством одломака из историјских докумената, склопи једну целовиту слику српске прошлости. У њој су истакнуте оне вредности које су, као аутентично српске. у додиру с европским. заједничке цивилизацији којој припадамо. Ослоњени на богату баштину српске историграфије, прве на Балкану, која је тумачење историје засновала на критичком промишљању сопствене прошлости, од Стојана Новаковића и Слободана Јовановића до Владимира Ћоровића. Потоње раздобље писци су настојали да прикажу изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни озбиљне несагласности између историјске свести народа и достигнућа научне историографије нашега доба, писци овог приручника настојали су да историју Југославије анализују у свим њеним димензијама и недовољно објашњеним противуречностима. Писци су уверени да је приступ прожет не само критичким

преиспитивањем, него и основним либералним уверењима, најбољи пут за разумевање различитих слојева сложених историјских процеса. У деценијама једнопартијске диктатуре, насупрот достигнућима историјске науке, у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких ритуала, писаних и електронских медија, створена је једна замагљена слика прошлости, остављајући у равни општих представа о себи, дубоке недоумице о српском културном и националном идентитету. Формални раскид са једнопартијском владавином донео је пожељне слободе изражавања, али је за последицу имао, управо због одсуства неговане критичке свести, поједностављен приступ некадашњим забрањеним или погрешно протумаченим темама. Овај приручник је, стога, и покушај да се одреди права мера у разумевању кључних процеса, издвоје важне етапе у развоју народа и расветле затамњена и недовољно растумачена раздобља наше прошлости. Приказ последњих деценија српске историје је, због одсуства архивске документације, урађен методологијом ближом политичким наукама него научној историографији, али је, због критичке дистанце, сагледан као једна целина која се, лишена претходних идеолошких ограничења, може ваљано објаснити. Отвореност одређених закључака, као и шири изводи из доступне документације, изнети су као допуна тумачењима процеса о којима још нема довољне количине доступне архивске грађе. Тиме се ово издање сматра покушајем синтезе која остаје отворена за даља тумачења и допуне. Схваћен као покушај целовитог сагледавања наше историје. овај приручник ће испунити своју намену ако код домаћих читалаца развије склоност за критичко размишљање о сопственој историји и месту Срба у породици европских народа. Душан Т. Батаковић

САДРЖАЈ Приступ Први део

СРЕДЊИ ВЕК ОД НАСЕЉАВАЊА ДО СЛОМА ДЕСПОТОВИНЕ (У-ХУ ВЕК) ПОРЕКЛО, НАСЕЉАВАЊЕ И ЗАЧЕЦИ ДРЖАВНОСТИ

3

Порекло и прапостојбина____________________ 3 Словени у прапостојбини 3 Досељавање Словена на Балкан 4 Словени и Авари 4 Опсада Цариграда 5 Зачеци државности_________________________ 5 Српски племенски савез 5 Срби и староседеоци 6 Почеци државног организовања 7 Прва српска династија 8 Кнез Часлав Клонимировић 8 Христијанизација Срба______________________ 9 Ћирило и Методије 10 Српска држава Дукља______________________ 10 Кнез Војислав 10 Краљ Михаило 11 Краљ Бодин и крсташи 11 Опадање Дукље 11 Рашка у борби за државно осамостаљење 12 Велики жупан Вукан 12 Између Византије и Угарске 13 Србија у доба великих жупана 13 ДОБА НЕМАЊИЋА СТЕФАН НЕМАЊА (1166-1196) Порекло и породица Долазак Немање на власт Борба за ослобођење и самосталност Рашке »Дукља и Далмација« Стефан Немања и Фридрих Барбароса Битка на Морави 1190. Улазак у византиј ски »Комонвелт« Немањино повлачење с власти Симеон и Сава Смрт и канонизација

14 14 14 14 15 15 16 16 17 18 18 19

СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ (1196-1228) 19 Сукоб око престола: Стефан и Вукан 19 Спољна политика Стефана Немањића до 1217. 20 Стефан Немањић, краљ Првовенчани (1217) 20 Самосталност српске цркве (1219) 21 Прве српске епископије у Приморју 21 Српска православна црква__________________ 22 »Крмчија Светога Саве« 23 Први српски просветитељ 23 Између Византије и Бугарске (1228-1243)______________________________ 24 Краљ Радослав (1228-1234) 24 Краљ Владислав (1234-1243) 24 Повлачење и смрт Саве Немањића 24 Крај владавине краља Владислава 25 Успон Србије_____________________________ 25 УРОШ И НЕМАЊИЋ (1243-1276) 25 Вазал угарског краља 25 Обнова Византије 26 Избор трећег српског архиепископа 26 Дубровачка и барска надбискупија 27 Крај владавине Уроша I 27 СТЕФАН ДРАГУТИН (1276-1282) 27 Подела Србије и ослонац на Угарску 27 Краљ Драгутин и краљ Милутин 28 СТЕФАН УРОШ II МИЛУТИН (1282-1321) 29 Цар Михаило и краљ Милутин 29 Милутинова освајања и спољна политика 29 Милутин и Симонида 29 Питање наследника 31 Најзнатнији српски задужбинар 32 Прва лоза Немањића 33 Милутиново законодавство 34 Исход Милутинове владавине 34

СТЕФАН УРОШ III ДЕЧАНСКИ (1322-1331) 36 Стефан и Владислав 36 Битка код Велбужда (1330) 36 Богатство Србије_________________________37 Пољопривреда 37 Занати 38 Путеви робе и новца 38 Тргови и градови 39 СРПСКО ЦАРСТВО СТЕФАН ДУШАН, КРАЉ И ЦАР (1331-1355) Прва Душанова освајања Стефан Душан и Јован Кантакузин Проглашење царства Цар и његов савладар У годинама »Црне смрти« Рат с Кантакузином Почеци турских претњи ЦАР УРОШ I НЕМАЊИЋ (1355-1371)

41

СРПСКА ДЕСПОТОВИНА

41 41 41 42 43 44 45 45 46

Владавина цара Симеона Превласт обласних господара Краљ Вукашин Мрњавчевић Никола Алтомановић Битка на Марици Нестанак српског царства Свакодневни живот у доба Немањића________________________ Владари и властела Стварност сиромашних Превласт обласних господара Краљ Марко Мрњавчевић Област Драгаша Осамостаљење Зете______________________ Ђурађ I Балшић Успон Босне____________________________ Етнички идентитет Крунисање краља Стефана Твртка

49 49 51 52 52 52 53 53 54 55 56

СРБИЈА КНЕЗА ЛАЗАРА

58

УСПОН ЛАЗАРА ХРЕБЕЉАНОВИЋА Измирење Српске и Васељенске патријаршије

46 46 46 47 48 49

58 59

ПРИВРЕДА СРБИЈЕ КНЕЗА ЛАЗАРА 59 Ковање новца 61 Спољна политика кнеза Лазара. Србија и Угарска 61 Обнова турских насртаја 61 Косовска битка__________________________ 63 Сукоб на Косову пољу 64 Први одјеци битке 65 Вук Бранковић и питање косовске издаје 65 67

Последице Косовске битке и култјунака 67 Србија као турски вазал___________________ 68 Вук Бранковић и Турци 68 Почеци турских освајања у Зети 68 СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ 68 Смрт Вука Бранковића 69 »Венац деспотскога достојанства« 69 Утврђивање власти 70 Приближавање Угарској 71 СРПСКИ БЕОГРАД 71 Сукоби и поделе 73 Пријезда од Сталаћа 74 Владарска идеологија деспота Стефана 74 Сједињење Зете са Деспотовином 75 Утврђивање наслеђа 76 Уметност у доба Деспотовине______________ 76 Цивилизација и црквена уметност 76 Процват књижевности 78 Деспот Ђурађ Бранковић и слом српске деспотовине________________ 79 Предаја Београда Угарској 79 Зидање Смедерева 79 Предаја Котора Млечанима (1420) 80 Успон босанских великаша 81 Први пад Деспотовине 82 Невоље у Зети 83 Успех крсташа 83 Последња обнова Деспотовине 84 Пад Византије 85 Пад Новог Брда 86 Отпор Београда 86 Смрт Ђурђа Бранковића 86

Пропаст српских земаља___________________ 87 Страдања, сеобе и расељавања 87 Даља освајања српских земаља 88 ПОСЛЕДЊИ ЦРНОЈЕВИЋИ 89

Жаришта православља ван Србије___________ 91 Света Гора 91 Хиландар 91 Света Земља 93

Други део

ПОД ТУЂИНСКОМ ВЛАШЋУ (ХУТ-ХУШ ВЕК) У ВРТЛОГУ ТУРСКО-УГАРСКИХ РАТОВА Почеци сеоба Срба Угарски Бранковићи Змај Огњени Вук Пад Београда и Шапца ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИРИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

97 97 97 98 98 101 103

Османски управни систем__________________103 Хијерархиј е власти 103 Вера и власт 105 Положај раје 105 Исламизација___________________________ 107 Основе османског поретка 107 Продор ислама у Босни и Херцеговини 108 Исламизација на Косову 109 Данак у крви 109 Црква: замирање и обнова__________________110 Обнављање Пећке патријаршије 111 Обнова и изградња манастира 112 Прва српска штампарија 113 Успон српске чаршије у градовима____________________________ 113 У АУСТРИЈСКО-ТУРСКИМ РАТОВИМА

115

Дуги рат 1593-1606______________________ 115 Велики бечки рат 1683-1699_______________ 116 Позив Србима из Беча 117 Рат 1714-1718___________________________ 118 Рат 1736-1739__________________________ 118 Рат 1788-1791 (Кочина крајина, Дубички рат)______________ 119

ЦРНА ГОРА

120

Отпор и тражење савезника Постанак лозе Петровић-Његош Шћепан Мали

120 121 121

ДУБРОВАЧКА РЕПУБЛИКА

123

Златно доба Дубровника Дубровник и Ренесанса Опадање Дубровачке републике ХАБСБУРШКО ЦАРСТВО

123 123 124 125

У Хрватској и Славонији__________________ 125 Стварање Војне крајине 125 Права и повластице српског становништва 126 Влашки статути 126 Угрожавање повластица и нереди 127 Одбрана угрожене вере од католичког прозелитизма 127 У јужној Угарској_______________________ 128 Мађарски притисци и српска реаговања 128 Од Мале Влашке до Русије 129 Друштвени успон Срба 129 Српски сабори 130 Карловачка Митрополија 130 Културна прожимања 131 ВЕНЕЦИЈАНСКА РЕПУБЛИКА

132

Млетачки ратови Пресељавање у Истру Аграрна питања

132 133 134

Трећи део

БОРБЕ ЗА НЕЗАВИСНОСТ И УЈЕДИЊЕЊЕ (1804-1918) ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК 1804-1813

ДИНАСТИЈСКЕ БОРБЕ 137

ОКОЛНОСТИ И УЗРОЦИ УСТАНКА 137 Очување и јачање националне свести 138 БУНА НА ДАХИЈЕ 139 Ширење устанка 139 РАТ ЗА НОВУ СРПСКУ ДРЖАВУ 140 Ичков мир (1806-1807) 140 Правитељствујушчи совјет 141 Крахустанка 142 ПУТ КА АУТОНОМИЈИ 1815-1830

144

Други српски устанак: наставак Српске револуције 144 Договор у Бјелици: основе аутономије 144 Аутономија под јемством Русије 145 Акерманска конвенција 146 Међународне гарантије српске аутономије 147 ОБНОВА ДРЖАВНОСТИ

148

Владавина кнеза Милоша Обреновића 1830-1839___________________ 148 Милетина буна 149 Сретењски устав 1835. 149 Од Турског устава до намесништва 150 УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА (1839-1858)

151

Прва владавина Михаила Обреновића (1839-1842)__________________151 Почетак владавине Александра Карађорђевића 152 Олигархијски режим 152 Српски грађански законик 153 НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА 154 »Начертаниј е« Илиј е Гарашанина 155 Сарадња с пољском емиграцијом 156 Петровска скупштина 156 Кримски рат 157 Сукоби и побуне 157 Светоандрејска скупштина (1858) 158 »Паризлије« и »Немачкари« 159

161

Друга владавина Милоша Обреновића (1858-1860)___________ 161 Уставобранитељи против либерала 161 Друга владавина Михаила Обреновића (1860-1868)___________________162 Закони и реформе 162 Међународне прилике 163 Ослобођење градова (1867) 164 НАРОДНОСНА ШАРОЛИКОСТ СРПСКЕ ЧАРШИЈЕ 165 СПОЉНА ПОЛИТИКА КНЕЗА МИХАИЛА 167 Први Балкански савез (1866-1868) 168 Сарадња са Загребом 168 УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА КНЕЗА МИХАИЛА 169 Нови Сад: престоница либерала 170 Политичко раслојавање 170 Просвећене реформе 171 Убиство кнеза Михаила 171 Владавина Милана Обреновића (1868-1889)_____________________________ 172 Устав од 1869. (Намеснички устав) 172 Социјализам Светозара Марковића 173 Млади конзервативци 174 Сељачки трибуни 174 РАТОВИ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ С ТУРСКОМ (1876-1878) 175 Други руско-турски рат 176 БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС 176 ПРОГРАМИ СТРАНАКА У СРБИЈИ 177 Народна радикална странка 178 Напредњаци 179 Тајна конвенција (1881) 180 ТИМОЧКА БУНА 181 СРПСКО-БУГАРСКИ РАТ 1885. 181 Устав од 1888. и парламентарна демократија 182 Владавина Александра Обреновића (1889-1903)_____________________________ 183 Државни удари и укидање Устава 183

Владавина Петра Караћорћевића (1903-1914)____________________________ 185 Мајски преврат (1903) 185 Устав од 1903. 187 Скупштина, странке, избори______________ 189 Две радикалне странке: старорадикали и самосталци 190 Улога војних кругова 191 Измећу сукобљених блокова сила___________________________ 192 Четничка акција у Македонији 193 Царински рат с Аустро-Угарском (1906-1911) 194 Књижевност, наука, култура______________ 195 ВЕЛИКИ СРПСКИ НАУЧНИЦИ С КРАЈА XIX ВЕКА 199 У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

201

Национални покрет Срба у Херцеговини и Босни (1804-1878)_____________________________ 201 Устанци у доба Карађорђа 201 Аграрно незадовољство и национални захтеви 202 Неуспех реформи 203 Буне у Босанској крајини 204 Херцеговачки устанак (1852-1862) 204 ИСТОЧНА КРИЗА (1875-1878) 206 Устанак у Босни 207 Обраћања Русији и Србији 207 Проглас сједињења Херцеговине с Црном Гором 208 Одјеци у Европи 208 Страдање становништва 208 Берлински конгрес 209 Окупација 209 У Старој Србији_________________________ 210 У Хрватској, Славонији и Крајини__________ 211 ХРВАТСКА ПОЛИТИКА И ИДЕОЛОГИЈА 211 Идеологија праваша 212 Политика бискупа Штросмајера 213 Признавање српске народности 213 Политичко организовање 213 СУКОБИ И ПОГРОМИ 214 »Српски закон« 214 Погроми у Загребу 1902. 214

Срби у Далмацији Срби католици Сукоби с Хрватима ЈУГОСЛОВЕНСКА САРАДЊА Задарска резолуција УСПОН ЦРНЕ ГОРЕ Реформе Петра I Сарадња са Србијом Петар II Петровић Његош Књаз Данило Књаз и краљ Никола УСТАНОВЕ, ПРОСВЕТА И КУЛТУРА Политичке странке Бомбашка афера (1907) СТВАРАЊЕ ВОЈВОДИНЕ Стање пре 1848. МАЂАРСКА БУНА 1848. И СРПСКИ ОТПОР Мајска скупштина Сарадња с Хрватима Рат с Маћарима Слом устанка ВОЈВОДСТВО СРБИЈЕ И ТАМИШКОГ БАНАТА Благовештенски сабор Уједињена омладина српска Замирање Војводине Укидање црквено-школске аутономије (1912) СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ВЛАДАВИНА БЕЊАМИНА КАЛАЈА (1882-1903) Покушај стварања босанске нације Бројчана предност и привредна предузимљивост Покрет за црквено-школску аутономију Потискивање православља Споразум с муслиманима Опредељивања муслимана Културни успон Колонијални статус АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

215 215 216 217 217 218 218 218 219 220 221 222 223 223 224 224 224 225 225 225 226 226 227 227 228 229 230 230 230 230 231 232 232 233 233 234 235

Велеиздајнички процес у Загребу Реакције у Србији и Црној Гори Демонстрације у Црној Гори Признање анексије ПРОГОНИ, ОТПОРИ, ДИСКРИМИНАЦИЈА Млада Босна Политички процеси Одјек Првог балканског рата Ванредно стање (1912) БАЛКАНСКИ РАТОВИ

235 236 236 237 237 237 238 239 239 240

Међународне околности Ратне победе Ослобађање Косова, Метохије и Македониј е Стварање албанске државе Лондонска конференција Сукоб Србије и Бугарске Други балкански рат

240 241 241 242 243 243 244

У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

245

АТЕНТАТ У САРАЈЕВУ Улога »Црне Руке« Политика Беча Сарајевски атентат ЈУЛСКА КРИЗА И ДРЖАЊЕ СРБИЈЕ Повод за рат Објава рата 28. јула 1914.

245 245 245 246 247 248 248

Подршка Црне Горе ПРВА ГОДИНА РАТОВАЊА: ОДЛУЧАН ОТПОР Церска битка Четнички одреди Колубарска битка ТОТАЛНИ РАТ: ОДМАЗДЕ И МАСАКРИ Хајка на Србе у Аустро-Угарској Затирање српске културе Преки судови Интернација у логоре Масовна суђења Судбина атентатора Ратно затишје Солидарност савезничких држава СТАВ АНТАНТЕ И РАТ 1915. Слом војне одбране Мојковачка битка АЛБАНСКА ГОЛГОТА Солунски фронт (1916-1917) Солунски процес : обрачун са »Црном Руком« ОКУПАЦИЈА, РЕПРЕСАЛИЈЕ И ОТПОРИ Топлички устанак (1917) ПРОБОЈ И ОСЛОБОЂЕЊЕ Улазак у Босну ПРОБОЈ СОЛУНСКОГФРОНТА (Из ратник успомена Станислава Кракова)

249 250 250 251 251 253 253 254 255 255 256 256 256 257 257 257 258 259 259 260 262 262 263 264 263

Четврти део

СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ (1918-1991) СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1918-1921

269

Југословенски програми__________________ 269 ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА 269 Положај Срба у Аустро-Угарској 269 Југословенство у идејама елите у Србији 270 ЈУГОСЛАВИЈА КАО РАТНИ ЦИЉ СРБИЈЕ 271

Нишка декларација Понуде сила Антанте Лондонски уговор Савезници и српско питање Крфска декларација Ставови Николе Пашића Хрватски интереси Стварање југословенске државе____________ Женевска декларација Границе нове државе

271 272 273 274 274 275 276 276 276 278

У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ 1921-1941 Политичке странке: супротстављена схватања државе Националне странке Социјалне странке Интегрално југословенство Национализам и југословенство Видовдански устав Југословенство, парламентаризам и централизам Негирање националних аутономија СПОРОВИ ОКО ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА Хрватски блок Стјепан Радић и Федералистички блок Забрана ХРСС Избори 1925. Избори 1927. »Пречански фронт« Пуцњи у Скупштини: крај парламентаризма Оспоравање Југославије КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА »Обзнана« Атентати и реакција власти Сарадња комуниста и ХСС-а Повезивање комуниста с усташким покретом Зачеци национал-комунизма Пробугарски тероризам у Македониј и Лични режим краља Александра Криза парламента 1928/29. Увођење личног режима Устав из 1931. Странпутице интегралног југословенства Владавина кнеза Павла (1934-1941) Економија и национални захтеви Хрвата Хрватски захтеви КОНКОРДАТСКА КРИЗА СТВАРАЊЕ БАНОВИНЕ ХРВАТСКЕ (1939) Протести и отпори Срба Српски културни клуб РАЗВОЈ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

ОКУПАЦИЈА 279 279 279 281 282 282 283 283 284 284 284 285 286 286 287 288 288 289 289 289 290 292 292 293 293 294 294 295 296 297 297 298 298 299 300 301 303 304

306

Априлски рат (6-17. април 1941)_____________306 Немачки притисци на Југославију 306 Недоумице Кнеза Павла 306 Пуч од 27. марта 1941. 307 Војно кажњавање Југославије 308 Геноцид у Независној Држави Хрватској 1941-1945_____________________ 310 ОЗАКОЊЕЊЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ 312 Злочини великих размера 313 ЈАСЕНОВАЦ 314 Таласи насиља 315 Страдање православне цркве 316 Депортација 316 Број жртава 317 Грађански рат 1941-1945: пут ка успостављању комунистичке диктатуре_____ 318 Влада у емиграцији 319 ПРВИ ОТПОР ОКУПАТОРУ 320 Војна стратегија комуниста 322 Југословенска војска у отаџбини 324 РЕЖИМ ГЕНЕРАЛА МИЛАНА НЕДИЋА 325 МЕЂУНАРОДНЕ ОКОЛНОСТИ 327 Стратегија западних савезника 327 Улога Москве 328 Улога британских мисија 330 Споразум Тито-Шубашић 332 Црвена армија на Балкану 332 Исход грађанског рата 333 Влада у емиграцији: сукоби и поделе 333 ИКОНОГРАФИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ 335 КОМУНИСТИЧКА ЈУГОСЛАВИЈА

337

Изостанак денацификације у земљи_________337 Прогони на селу и уништавање градова 338 ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 339 Односи с римокатоличком црквом 340 ЛИЧНОСТ ЈОСИПА БРОЗА ТИТА 341 Титоизам и национално питање____________ 342 Обрачун са грађанством 342 Успостављање тоталитарног режима 343 НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА И УНУТРАШЊЕ РАЗГРАНИЧЕЊЕ 344 Поништавање прве Југославије 344 Издвајање Војводине и »Космета« 345

Унитарна и проширена Хрватска 346 Уређење Босне и Херцеговине 346 Тито и аустроугарско политичко наслеђе 347 Распарчавање Србије 348 Срби у Македонији 349 Сукоб са Стаљином______________________ 350 Савез са Западом 350 Унутрашња чистка и репресија 351 Политика Александра Ранковића 352 Идеологија национал-комунизма___________ 353 Титова лична владавина 353 Идеолошки апарат 355 КРИЗЕ И ОСПОРАВАЊА

356

Уставни развој Југославије 1943-1974_______ 356 Федерализација Југославије 356 Одлуке без правне основе 357 Републичке номенклатуре као носиоци суверенитета 357 Устав из 1974: право на самоопредељење? 358 Отпор уставној реформи у Србији 359 Обнова националних сукоба________________ 359 ИДЕОЛОШКО ОСПОРАВАЊЕ: СТУДЕНТСКЕ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 1968. 359 ЗОВ НАЦИОНАЛИЗМА: КОСОВСКЕ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 1968. 360

ХРВАТСКИ СЕПАРАТИЗАМ - МАСПОК 362 Београд према Маспоку 363 Идеолошки изазов у Србији: »Анархолиберали« 364 Обрачун с »анархо-либералима« 364 Послушно руководство 365 СТВАРАЊЕ МУСЛИМАНСКЕ НАЦИЈЕ 365 ТИТОИЗАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ 367 Благостање без слободе___________________ 367 Јачање ауторитаризма 367 Миљеник Запада 368 Национална политика и миграције 368 Пораст броја декларисаних Југословена 369 Одсуство политичких слобода 369 СРБИ У ДИЈАСПОРИ 371 ПОЧЕТАК РАСПАДА

373

Демонстрације косовских Албанаца 373 Корени потреса 373 Идеолошки надзор 374 Интернационализација југословенске кризе_______________________ 375 Национализам и комунизам 375 Обнова верских подела 376 Недоумице српског народа 377 Срби у Хрватској: почетак сукоба 378 РАЗВОЈ СРПСКЕ КУЛТУРЕ 380

Закључак Уместо поговора Додатак : Бора Карапанџић Контакт : поуа184ог1ја@уаћоо.сот

1п тетогјат Боривоју Караџићу-Буци (1930-1998) сапатнику у изгнанству, великом другу, родољубу и весељаку, првом претплатнику ове књиге. Владимир Димитријевић

П рви део

СРЕДЊИ ВЕК ОД Н А С ЕЉ А ВА Њ А ДО СЛ О М А Д ЕС П О ТО В И Н Е (У - Х У В Е К )

порекло, насељавање И ЗАЧЕЦИ ДРЖАВНОСТИ

П орекло и прапостојбина рби су део велике породице индоевропских народа и припадају њеном словенском огранку. Њихов излазак на позорје историје одиграо се у оном раздобљу кад су се у колебљивој маси европског становништва почели назирати изданци потоњих народа. Они су се појавили унутар царстава насталих из Римског царства: Византије на истоку и Франачке државе на западу. Римску империју је поделио цар Теодосије / 395, како би његови наследници лакше управљали њеним пространствима и бранили је од варвара. Граница (Јтез) између Источног и Западног римског царства није ишла, како се обично мисли, долином реке Дрине, већ од ушћа реке Колубаре у Саву на југ, с тим што је долина Ибра припадала Источном римском царству. Потом се граница спуштала до Котора, пресецајући затим басен Средоземног мора.

С

Помени Словена у Антици У V веку пре наше ере грчки историчар Херодот указао је на Сколоте који су живели између реке Дњепра и планинског венца Карпата. Корен речи сколо могао се лако претворити у скла, које се налази у основи најстаријег словенског имена Склавинои, забележеног у VI веку после Христа. Римски писци I и II века навели су да су територију на којој су доцније живели Словени настањивали и Венети. Отуд се Венети сматрају једном од скупина словенских племена. Немци су Словене и доцније називали ^еп^еп. Најзад, чувени научник Птоломеј је поменуо народ Суобенои, који би такође, из основе тога назива, могао да буде словенски.

Срби су потекли од Словена, велике групе племена из које су настали словенски народи. О најстаријој историји Словена постоје скромна и недовољно јасна сазнања. Њихово име први пут је забележено тек у VI веку после Христа, кад су о Словенима и њима сродним Антима почели да пишу византијски савременици.

Словени у прапостојбини Словени су живели на пространој територији између слива Одре на западу и Дњепра на истоку, обале Балтичког мора на северу и Карпата на југу. У VI веку они су, за ондашња схватања, били велики народ. Отуд се претпоставља да њихово порекло задире у дубоку прошлост. У својој прапостојбини, Словени су живели најмање 1.500 година, о чему сведоче сачувани археолошки налази. Северна племена заостајала су за јужним код којих се, на простору између Карпата и средњег Дњепра, осећао утицај напредних грчких колонија и, у доцнијем времену, римских градова. Заједнички живот словенских племена учинио је да она стекну блиске језичке и културне особине. Словенски језици, као и романски и германски, спадају у групу индоевропских језика. Стари Словени су били многобошци. У њиховим божанствима биле су оличене природне појаве. Врховни бог

био је Перун или Световид, громовник (као грчки Зевс или римски Јупитер). Бог Сунца био је Дажбог, богиња пролећа Весна, а богиња смрти и зиме Морана. Разнолики свет живописне словенске маште настањивала су и речна божанства, виле, вилењаци, вукодлаци, вештице, аждаје. Боговима су приносили на жртву животиње, и при том врачали. То су чинили у природи, јер храмове нису подизали. Своје мртве су у најстарије доба спаљивали, а у доцнијем времену су почели да их сахрањују.

Досељавање Словена на Балкан Своју прапостојбину поједина словенска племена почела су да напуштају средином IV века, а у знатнијем броју покренули су се у V веку. Пораст становништва произвео је потребу за новим, плодним просторима. Примитивна обрада није допуштала да се земљиште којим су располагали значајније искористи. На премештање их је, свакако, навела сеоба народа, масован продор племена различитог порекла из Азије у Европу. Многа словенска племена нашла су се у саставу великог савеза Хуна који су у Европу провалили средином IV века. После смрти хунског краља Атиле, 453, словенска и германска племена напустила су савез и наставила свако својим путем.

Склавиније Византинци су читав простор настањен Словенима називали заједничким именом склавиније. (То име сачувано је у називу данашње Славоније.) Колико је склавинија било и како су биле распоређене немогуће је утврдити. Највише помена остало је о склавинијама на подручју данашње Грчке, поглавито у залеђу Солуна. Склавиније су биле словенске насеобине организоване као самосталне области. Донекле су сачувани подаци о онима у видокругу византијских градова, и оним склавинијама с којима су византијске власти долазиле у додир.

Од средине V до краја VI века, око век и по, словенска племена настањивала су ободе Балканског полуострва. У другој половини V века почели су да насељавају и десну обалу Дунава. При том су се залетали, ради пљачке, дубоко у унутрашњост Балкана. Византијски цар Јустинијан (527-565), био је заузет ратовима у Италији и Персији, и Словени су сламали отпор недовољних пограничних трупа. Није помогао ни појас утврђења који је Јустинијан подигао на северној балканској крајини свога царства.

Словени и Авари Авари су били азијски народ. номади који су живели од освајања и пљачке. Из области на северној обали Црног мора они су средином VI века провалили у Панонију и покорили Словене, с којима су закључили неку врсту племенског савеза. Аварски поглавица, каган (кан или хан), пренео је своје седиште између Тисе и Дунава, где су га раније имали Хуни. Унутар савеза, Словени су сачували своје племенске организације, али су према Аварима били подређени. У свакодневном животу, у позадини, Словени су били ратари и сточари. Напретком занатства, и захваљујући трајнијој насељености, временом су напуштали првобитне заједнице повезане крвним сродством, и почињали да се окупљају у територијалним општинама. Византијски извори сведоче да су Словени живели у једнакости, у »демократији« и слободи. Сви чланови заједнице равноправно су располагали шумама, пашњацима и водама, а обрадиву

Трагови српског имена Установљена још у њиховој постојбини, стара словенска имена раширила су се по читавом балканском тлу на којем су се Словени привремено или заувек настанили. Српска имена остала су забележена у топономастици, тј. у називима градова и насеља све до Пелопонеза, чак у Малој Азији. У сеобама у VII веку, у доба цара Ираклија, једна скупина Срба зауставила се у области северно од Олимпа, где им је цар дозволио да се настане. Центар њихове насеобине звао се Србица (Сервија, Серфиље). Од те или неке друге групе Византинци су издвојили један део и преселили га у Малу Азију где је, у имену града Гордосервон у Битинији, сачувано најраније сведочанство о Србима који су се населили на Балкан (забележен 680-681). Име српског племена први пут у повесници се помиње у вези са кнезом словенског савеза Самом (владао 623-658) коме се након 632. придружио Дрвак кнез Лужичких Срба. »^их §еп!е бигћш тт, ^иае ех депеге бс1аутотт егап!« (Кнез племена Срба који беху од рода Словена).

земљу делили су на привремено уживање »великим породицама«. Још увек код Словена није било приватне својине. Међутим, услед мноштва старешина које су заступале поједине заједнице, долазило је до честих завада и сукоба. Крвна освета обично је била једина заштита појединца. Најзад, захваљујући честим ратовима, настала је имовинска неједнакост која је племенским и војним првацима омогућавала да се уздигну изнад осталих. Словени су, ипак, били и сложни и упорни кад су, уједињујући племена у снажне савезе, Склавиније, нападали богате градове унутар Византије. Током последње две деценије VI века аварскословенске трупе стизале су до зидина Цариграда и опседале Солун, други по значају византијски град. Од почетка VII века, услед политичких превирања и сукоба у Византији, и обнове ратова против Персије, за владавине цара Ираклија (610-641). олакшан је пут у унутрашњост Царства. Словени су преплавили северне области Балканског полуострва, а у знатном броју допрли у саму Грчку. Авари су се при том враћали у Панонију, односећи плен, док су се Словени насељавали у новој земљи.

Опсада Цариграда Византија је у VII веку изгубила надзор над Балканским полуострвом. безмало у потпуности. Њена власт држала се једино у Истри и неколико приморских градова и острва. Словени и Авари су 626. опсели саму престоницу, Цариград. Одбијањем напада заустављено је њихово даље ширење. Неуспех под Цариградом Словени су искористили како би се ослободили аварског туторства. Њима је тешко падала аварска свирепост. док су везе са Аварима оних Словена који су се већ усталили на Балканском полуострву, услед удаљености. значајно попустиле. Сазрели су услови за стварање самосталних. трајних и чврстих племенских савеза.

Зачеци држ авности Српски племенски савез радомовина Срба простирала се око реке Висле и њених притока (данашња Пољска). На тлу Балканског полуострва. које су населили за владавине византијског цара Ираклија (610641), Срби бораве безмало 14 столећа. У прво време српски племенски савез није обухватао све области које су у доцнијој историји постале српски етнички простор. Срби су се, испрва, настанили у области између реке Врбаса на западу и долине реке Ибра на истоку, између реке Саве на северу и обала Јадранског мора на југу, и између ушћа река Цетине и Бојане. Име балканских Срба први пут се, у западним изворима, помиње у Аналима Франачког краљевства из 822. Срби се именују као Сораби: »за који се народ казује да држи велики део Далмације«. Овај

П

Црква Св. Петра у Завали (ЕХ-Х в.), мотив са олтара

Српско име Своје народно име Срби су стекли у прадомовини, пренели га на нова станишта и до данас га сачували. Срби су већ у својој прадомовини имали наследног владара, кнеза. Наслеђивали су га синови или најближи рођаци. Владалачки род хумског кнеза Михаила Вишевића, који је владао једним делом српских земаља на прелазу из IX у X век, управо је потицао од првобитних српских династа. Из постојања владалачког рода и устаљеног племенског језгра претпоставља се да су већ у прадомовини изникли зачеци српске државности. Шафарик је (после Добровског) налазио у имену Срб, Србадија, истоветност са именом Сармати, а касније у корену сер(санскртски - су) у значењу рођаци, сродници, народ. Позивао се на руску и малоруску реч па-серб и пољску ра-згегд: момак, пасторак. Тврдио је да је име Срб првобитно било заједничко за све Словене и да је према томе оно најстарије. Ово схватање је напуштено у науци. Ђуро Даничић је изводио име Србин од истог корена Сар (као и име Хрват) с детерминацијом (бранитељ, борац). сарбх Постоје и друге теорије без коначне сагласности о првобитном значењу појма Срб или Србин.

Србија у првој половини X века - (границе делимично утврђене).

помен везан је за опис догађаја када је кнез Панонске Хрватске, Људевит Посавски, 822, након слома устанка против франачке превласти, пребегао неком српском кнезу у Босну. Затим је «ипо а ^исЉиб еогиш а дио гесерШб еб! рег ^о1иш т1егГес1о» (једног од њихових вођа, који су га примили, преваром убио). Под именом Далмација подразумевала се некадашња римска провинција, коју је у то време држала Византија. Византијска Далмација захватала је целу источну обалу Јадранског мора, с копненим залеђем, укључујући, дакле, данашњу Далмацију, Босну, Херцеговину, Црну Гору, Србију с Косовом и Војводином, као и већи део Крајине, Хрватске и Славоније.

Срби и староседеоци Срби су настанили углавном жупске, равничарске крајеве. Староседеоцима су остављали брдске и планинске пределе, у којима су ови наставили живот сточара полуномада, окупљени у својим родовским заједницама. Ни ранија римска власт, као ни она византијска, није успевала да измени односе у њиховом друштву. Потомке романизованих староседелаца, углавном Трачана и Илира, Словени су називали Власима. Током векова заједничког живота Власи су, делимично или сасвим, словенизовани, али је назив Влах опстао, тако што је уместо етничког добио социјално обележје: означавао је све сточаре полуномаде. Власи, тј.

сточари, зиму су проводили у својим сталним стаништима (катунима), а лети изводили стоку на испашу, и даље се селили, тражећи погодне просторе. Романизовано староседелачко становништво опстало је и у приморским градовима, где су се чувале римске традиције и наслеђена градска самоуправа. Користили су и узан појас земљишта изван града, за који су плаћали дажбине словенским господарима. Тај обичај настављен је и у доцнијем времену кад су, под притиском становништва из залеђа, које се непрестано досељавало, приморски градови, до XV века, изгубили свој романски етнички карактер.

Словенско писмо, Темнићки натпис у камену, X век.

Порекло Арбанаса није поуздано утврђено. Претпоставља се да су настали од брдских староседелачких племена кој а су делимично или потпуно романизована. Из подручја данашње Албаније они су се ширили преко планине Војуше и Скадарског језера, потискујући Романе и Словене. Тамо где су били већина, Словени су асимиловали затечено становништво. Тамо где је доцнија колонизација изменила бројчани однос живља на њихову штету, Словени су се утопили и потпуно нестали, као у Албанији, Грчкој или у Дакији (данашња Румунија). Од њих су преостали само словенски трагови у топономастици (називима места), као и у утицају који су Словени извршили на језике домородаца.

Константин VII Порфирогенит Византијски цар Константин VII Порфирогенит (р. 905, владао 912-959) код Срба је остао познатији као писац него као владар. За свога сина Романа, да би га подучио у умећу владања, написао је око 950. своје чувено дело Ве аЈтМ$1гапЉ трепо, »О управљању царством«. Оригинални наслов био је, на грчком, Пер1 'Е6у№>, »О народима«. Ту је, сажимајући податке сакупљене у списима разних византијскнх хроничара и историчара, описао све народе који су живели у непосредној близини Византије, њихову историју, обичаје, друштвено уређење. Нарочито су драгоцени подаци које је оставио о Србима и Хрватима, посебно о обиму њиховог распростирања, мада су, понекад, у описима обичаја, затамњени наносима ондашњих легенди, предања или предрасуда.

Почеци државног организовања Особеност запоседнутог тла задуго није допуштала државно обједињавање досељених словенских племена. Поврх свега, византијске власти радиле су на њиховом распарчавању. Балканско полуострво испресецано је планинским венцима и масивима, и стрмим речним усецима, а у оно доба било је обрасло густим шумама, и услед свега тога тешко проходно. Суочени с природним препрекама, Срби су створили неколико заједница из којих ће настати државне целине. На обали Јадранског мора, између река Цетине и Неретве настала је област Неретљана, која се називала и Паганија. Између Неретве и Дубровника била је област Захумље. Од Дубровника до Боке которске, били су Травунија и Конавле, а од Боке до реке Бојане, Дукља. Дубље у унутрашњости, између река Саве (на северу), Врбаса (на западу) и Ибра (на истоку), простирала се Рашка или Србија, област у којој је настала најпостојанија српска етничка целина. Већ током IX века у политичке оквире Србије ушле су Травунија (данашња Херцеговина, с Требињем), Конавле и област Неретљана која обухвата и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. Византијски цар Константин VII Порфирогенит је у свом спису »О народима« посведочио је да је област Босна, између река Дрине и Босне, била неодвојиви део ондашње Србије. Нарочито је помињао град Салинес или Соли (данашња Тузла), као једно од важних средишта Срба у области Босна.

Климент ( | 910) и Наум ( | 916)

ПРВИ СРПСКИ ВЛАДАРСКИ РОД

Покрштавању и описмењавању Словена, пре свега оних у северној и јужној Македонији, нарочито су допринели ученици словенских мисионара, Климент и Наум. Климент је тридесет година радио на учвршћивању црквене организације, отварању школа, превођењу црквених књига, и изради новог писма, ћирилице, којом се и данас служи део словенског света (Срби, Руси, Бугари, Украјинци и Белоруси).

Вишеслав (Војислав) Радослав Просигој Властимир (сред. IX века)

Крсна слава Обичај празновања »крсне славе«, т.ј. прославе хришћанског свеца који се сматра за породичног или родовског заштитника, је обичај свих православних Срба, донедавно и свих македонских Словена. местимично је има и код Хрвата римокатолика (доња Херцеговина, средња Босна, Далмација, Лика. Славонија), код римокатоличких северних Арбанаса и код Румуна у североисточној Србији. Најстарија вест о слави потиче с почетка XI века из предела Девола, јужно од Охридског језера. Српска православна црква и неки научници сматрају да је слава празновање спомена на дан када је неки род примио хришћанство. Постоје и мишљења да је она црквени уступак ранијем култу домаћих, кућних богова, да је светковина сећања на покојне претке, или пак да потиче од трачког култа хероја. Свака српска хришћанска породица празнује једног од светаца у календару као заштитника своје породице. Најраспрострањеније славе су Св. Никола, Св. Јован, Св. Димитрије (Митровдан), Св. Ђорђе (Ђурђевдан) и Св. Арханђел Михаило (Аранђеловдан)

Мутимир (друга пол. IX в.-891/2)

Стројимнр

Прибислав (892) Бран

Клонимир

Захарије Павле Брановић (920/1-924) (917/8-920/1)

Стефан

Гојник

Петар Гојниковнћ (892-917/8) Часлав Клонимировић (927/8-око 950)

Прва српска династија Први по имену познат српски владар био је кнез Вишеслав (или Војислав). Владао је вероватно Србијом у последњим деценијама УШ века, и био савременик франачког цара Карла Великог (768814). У процепу између Византије и Бугара, његови наследници настојали су да одрже државну самосталност. Крајем IX века почео је период династичких борби. Бугарски цар Симеон (893-927), који је настојао да сруши Византијско царство и за себе прибави њено империјално наслеђе, привремено је 924. потчинио Рашку. Три године након његове смрти, Србија је поново повратила самосталност. Кнез Часлав Клонимировић Последњи изданак прве српске династије Вишеславића или Властимировића био је кнез Часлав Клонимировић. Часлав је искористио смрт цара Симеона, побегао из бугарског ропства и, помаган од Византије, обновио српску државу. Његова кнежевина обухватала је и Травунију и Босну, простирући се на западу до реке Пливе, на северу до Саве, а на истоку око Западне Мораве. Једино је владар Захумља, до тад бугарски савезник, одржао самосталност, пристанком Византије. Под заштитом византијског цара Константина Порфирогенита, кнез Часлав је успешно одолевао мађарским упадима у Босну све док, око 950, није погинуо у једном од многих сукоба с Мађарима. Србија је била најснажнија и највећа од првих српских држава. Река Дрина, у то доба, била је у њеном самом средишту. Босна је била само западна област Србије. Захумље и Дукља, српске земље у приморју, биле су мање и слабије. Ипак, за неколико година бугарске власти над Србијом, 924-927, успеле су да задрже самосталност. У другој половини X века Србија је попустила под притиском Угарске и Бугарске. Источни део Србије је у потоњем периоду добио посебну политичку организацију са средиштем у Рашкој.

Глагољнца и ћирилица Глагољица је најстарије словенско писмо, чији је творац Св. Константин - Ћирило. Назив за глагољицу првобитно је био ћирилица. Данас се сматра да глагољица потиче од грчке минускуле. Доласком већине ученика Ћирила и Методија у бугарску државу, глагољицу замењује ћирилица и то за владавине кнеза, касније цара Симеона (893-927). Средиште ћирилске писмености постаје бугарска престоница Преслав, одакле ће се ћирилица проширити на остале Словене. Климент и Наум, са својом охридском школом, остају верни глагољици, али је она полако устукла пред ћирилицом, да би се дуже очувала једино код Хрвата. Најзначајнији хрватски споменици до краја XV века писани су глагољицом. Изворно српско писмо је ћирилица, изворно хрватско писмо је глагољица. Из књига писаних овим писмима ширена је хришћанска наука међу Србима и Хрватима. Ћирилица је и хрватско народно писмо које се међу Хрватима било толико одомаћило да је у једном немачком документу из 1582. забележено да је неки инвентар писан »на ћирилици или на хрватском језику«. Али римокатоличка црква је упорним настојањем успела да избаци народна писма из употребе у Хрвата, и да им наметне латинско писмо. Затим је отпочела наметањем латинског писма Србима у Војној крајини и на свим територијама под њеном јурисдикцијом.

У делу Србије западно од Дрине успостављена је локална власт коју је заступао бан. Босна је, према прилици, признавала власт околних држава, Византије, Угарске, Хрватске, Дукље.

Х р и сти јан и зац и ја Срба о казивању византијског цара Константина VII Порфирогенита, још је цар Ираклије, у првој половини VII века. почео да покрштава тек досељене Србе, и то посредством свештеника из Рима. О христијанизацији Срба нису сачувани поуздани подаци. Једино је извесно да је тај процес трајао неколико векова. Примање хришћанства било је повезано са успостављањем црквене организације на читавом простору нових насеобина. развитком писмености и културе уопште. најзад и појавом првих српских државних заједница.

П

Покушаји Цариградске патријаршије да рашири хришћанство међу српским племенима на Балкану имали су успеха најпре у приморским градовима где се одржао византијски утицај. На јадранско приморје Византија је обратила посебну пажњу услед опасности која је претила од Рима. Страховало се да ће Римска курија, т.ј. папа, уместо Цариградске патријаршије, организовати верски живот балканских Словена. Једно од поузданих сведочанстава о прихватању хришћанства било је усвајање имена светитеља која су понели припадници српског владалачког рода. Властимирови синови Мутимир, Стројимир и Гојник прихватили су хришћанску веру око 870, у првим годинама владавине византијског цара Василија I (867-886). Хришћанска имена први су добили најмлађи Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар, који су највероватније рођени између 870. и 874 године. Примањем хришћанства нестале су одређене племенске подвојености засноване на разликама у паганским обредима, и створени основи за заједнички културни развој. Верска надлежност над српским кнежевинама била је поверена црквеним средиштима у Сплиту и Сирмијуму (Сремска Митровица). Христијанизација владарских породица отворила је процес масовног покрштавања које је Србе увело у европску цивилизацију. Подела цркве и судбина Босне

Етнички простор Срба био је, само два века после примања хришћанства, пресечен на два дела. Коначно раздвајање јединствене хришћанске цркве на источну и западну, односно на православну и римокатоличку (1054), имало је најтеже последице на судбину Босне која је, оставши без снажне црквене организације, извесно време била у једном примитивном облику хришћанства. Етнички и политички део Србије до почетка XIII века, Босна је због јачања римокатоличке пропаганде од XII века постала простор пријемчив за учење богомила. Под владавином бана Кулина (1180-1204), Босна је (без данашње Херцеговине) полако почињала самосталан политички живот, снажно обележен верским супротностима. У следећем веку, против босанских »јеретика«, римокатоличка црква покретала је, из Угарске, праве мале крсташке ратове.

Од тог времена, све до данас, више од једног миленијума, већина Срба, с изузетком оних који су у потоњим вековима примили другу веру, припадају европској хришћанској цивилизацији источног обреда и хришћанској православној култури.

Ћирило и Методије

Катедрала Светог Трипуна у Котору Саборна црква Светог Трипуна, заштитника Котора, освештана је 1166, у свечаности којој је присуствовао, на истом месту, велики број римокатоличких прелата и византијских свештеника. Подизање катедрале Светог Трипуна у, још увек, византијском граду, имало је значење видног преокрета у развитку српске средњовековне архитектуре.

Стицајем прилика, Византија је радила на ширењу источног хришћанства и изван подручја свога непосредног утицаја. Кнез Моравске (област у данашњој Чешкој) који је, тежећи политичкој независности од Франачког царства, одбијао немачке мисионаре, обратио се Византији за помоћ. Цариград је 862. поверио двојици браће, Константину и Методију, да се припреме за мисионарски рад мећу моравским Словенима. Константин је био наставник философије, библиотекар Цариградске патријаршије, а старији Методије био је високи чиновник (управник архонтије) у области Солуна. Константин и Методије су живели у Солуну, у словенском окружењу, и добро познавали словенски језик. Константин, који се доцније замонашио и узео име Ђирило, саставио је прву словенску азбуку, глагољицу. Била је то варијанта грчког алфабета допуњена с четрнаест слова за словенске гласове којих није било у грчком језику. У Моравској, где су дошли 863, солунска браћа су наишла на жесток отпор немачког свештенства и племства. Морали су да иду у Рим и пред папом Хадријаном II, под чијом је јурисдикцијом била Моравска, добију одобрење за своју мисију. После Ћирилове смрти, Методије је наставио да ради, не само у Моравској него и у Панонији. Али отпор немачких бискупа није јењавао, па је Методије неколико година провео у затвору. Кад је Методије умро, 885, папа је забранио употребу словенског језика у цркви, а немачки свештеници протерали су његове ученике из Моравске. Упркос прогонима, ученици Ћирила и Методија, мећу којима су најважнији Наум, Климент, Ангелар и Горазд, наставили су, после напуштања Моравске и Паноније, свој мисионарски рад у бугарским, српским и приморским крајевима. Имали су успеха, посебно у Бугарској, а затим и у данашњој горњој Македонији и Охридској области (тек припојеној Бугарској), јер су се народу обраћали разумљивим језиком.

ДУКЉАНСКИ И ЗЕТСКИ ВЛАДАРИ Јован Владимир (крај X века - 1016) Стефан Војислав (око 1040 - пре 1055) Михаило (око 1052 - 1081. краљ од 1077) Константин Бодин (око 1061 - 1101)

С р п ска држ ава Д укљ а Кнез Војислав падање византијске моћи, после Василија II, Срби су искористили да се 1037, после неколико побуна, поново осамостале у Захумљу, Травунији и Дукљи. На челу Дукље био је кнез Војислав, који се помињао као »Србин«, »Травуњанин« (Требињац) и »Дукљанин«.

О

Предводећи устанак против Византије, он је поражен (1036) и допао је ропства, али је успео да побегне из Цариграда, и ослободи Дукљу у новом устанку крајем 1037. или почетком 1038. Византија је у више наврата безуспешно покушала да освоји Дукљу, да би Војислав, на крају, признао врховну власт византијског цара.

Краљ Михаило

Црква Светог Михаила у Стону Краљ Михаило је од оца наследио залеђе Дубровника са Стоном, а после 1077. вероватно је својој власти потчинио и Дубровник. Своју задужбину, цркву Светог Михаила у Стону, подигао је око 1080.

О дукљанском краљу Бодину Затим Бодин, узевши краљевство, продре у Зету и поче да савлађује своје рођаке... Пошто би углављен мир, Бодин са браћом оде у Рашку и оружјем је доби, па загосподари њоме. Тамо је поставио два жупана из редова својих дворјаника: Вукана и Марка, који му се закуну да ће и они и њихови синови бити нарочити приврженици њему и његовим синовима или насљедницима. Потом узме Босну и тамо постави кнеза Стевана. Из Летописа попа Дукљанина

Војислава је, пре 1055, наследио син Михаило и обновио вазални уговор с византијским царем. Настојећи да се осамостали од Византије, Михаило је вероватно од папе добио краљевску круну. Ако је то тачно, онда би Михаило био први српски краљ. Папа Гргур VII писао му је почетком 1077. као »Михаилу, краљу Словена, дукљанском владару«, и ставио му у изглед даривање папске заставе. Застава Светог Петра, коју је Михаило тражио од папе, била је знак стављања под заштиту Свете столице, можда и ступања у вазални однос.

Краљ Бодин и крсташи Краља Михаила наследио је син Бодин. Он је настојао да се од Византије осамостали и у црквеном погледу. На његову молбу папа Климент III поставио је 1089. дукљанског надбискупа. Дукљанској надбискупији припале су епископије (бискупије) у Дукљи, Бару, Котору, Улцињу, Свачу, Скадру, Дривасту, Пилоту, и по Србији, Босни и Травунији. На сабору у јужнофранцуском граду Клермону, папа је позвао хришћане да ослободе Христов гроб у Јерусалиму и целу Свету земљу, тј. Палестину, од »неверника«, Турака Селџука. Наредне године, 1096, почео је Први крсташки рат. Главнина крсташа прошла је кроз Угарску, код Београда се пребацила преко Саве, и потом војничким путем (из времена Римског царства) доспела до Цариграда. Одред крсташа под заповедништвом француског грофа Рајмона Тулуског ишао је преко Далмације и Дукље. Становништво на које су наилазили, у тешко проходним пределима, крсташе је дочекивало неповерљиво и непријатељски. У близини Скадра, краљ Бодин је грофа Рајмона срдачно примио и с њим се чак побратимио. Рајмон га је заузврат даривао, очекујући да ће му Бодин обезбедити даљи пролазак до Драча, међутим поново је, успут, наилазио на отпор.

Опадање Дукље Више се о Бодину, на основу сачуваних извора, ништа не зна. После његове смрти. оставши без снажног владара, Дукља је незадрживо опадала. Из њеног састава издвојиле су се постепено и Босна и Рашка. Под својим бановима, Босна је, још од почетка XI века, имала посебну администрацију, повремено улазећи у састав хрватске или српске државе. Пошто се 1102. Хрватска дефинитивно утопила у Угарској, Босна је такође пала под угарску власт.

Црква Светог Петра код Новог Пазара (1Х-Х век) наслеђе рашке државе.

Мирослављево јеванђеље Мирослављево јеванђеље, или Мирослављев евангелистар, најстарији је писани споменик старог српског језика. Састављено је за хумског кнеза Мирослава, крајем XII века, на 181 листу. Чува се у Народном музеју у Београду. Једино је 165. лист Јеванђеља остао у Државној библиотеци у Петрограду. Мирослављево јеванђеље записали су писар Григорије и још неколико анонимних писара. Поред књижевне и историјске, дело има велику уметничку вредност, захваљујући иницијалима (великим, исцртаним словима на почетку појединих одељака), и минијатурама (мали цртежи, у боји), којима је украшено. Стил је претежно романички.

Рашка у борби за државно осамостаљење У доба опадања Дукље, ново српско упориште у борби за државно осамостаљење од Византије постала је планинска земља Рашка. Ново упориште српске државности, Рашка је, током XII века, учврстила свој положај и поставила темељ потоње моћи Србије под династијом Немањића. У времену после Василија II, Византија је знатно ослабила. Своје снаге обновила је за владавине династије Комнина, 10811185, захваљујући, пре свега, новом феудалном уређењу. У накнаду за војну службу, феудалац је добијао пронију (византијски феуд), на доживотно уживање, а заузврат био дужан да врши војну службу и опреми одред пратилаца сразмеран величини имања. Уводећи систем пронија, Византија је добила јаку феудалну војску којом је могла да обузда западне ритере, који су у првом крсташком рату допрли до самих зидина Цариграда, и обнови власт над земљама које је у међувремену изгубила. Византији Комнина испречила се, на северу, Угарска, која је 1102. присајединила Хрватску, а потом и византијска острва и градове у Далмацији. Угарска је 1138. своју власт проширила и на Босну. Рашки велики жупани, до тад византијски вазали, окренули су се угарским краљевима, и политичко савезништво ојачали породичним везама. Велики жупан Вукан Први од познатих великих жупана Рашке био је Вукан. Он се, с почетка, у савезу с дукљанским краљем Бодином, опирао Византији да би после Бодиновог измирења с Цариградом борбу наставио сам. Цар Алексије I Комнин (1081-1118) био је принуђен да, пред Вуканом, војно обезбеђује несигурну границу према Србији. Српски велики жупани почели су да својој рашкој држави припајају области данашњег Косова и Метохије. Изричити и поуздани подаци о староседелачком становништву које је затечено српским освајањем Косова нису сачувани. Доцнија сведочанства о земљи и становништву, прецизна и детаљна, пре свега повеље српских владара, откривају да су оне убрзо стекле изглед једне хришћанске и српске области, густо насељене и привредно напредне која ће убрзо постати главно средиште српске културе. Од времена великог жупана Вукана почело је постепено ширење Рашке у правцу југоистока. преко линије Рас-Звечан-Пећ, тј. преко граница Византијског царства. Вукан је 1091. ушао у погранично подручје Зигос, које је обухватало потоње Косово поље с Липљаном, и заузео град Звечан. Затим је 1093. освојио и спалио Липљан, стари царски град, али се пред снажним византијским одредима морао зауставити. Од краја XI века Рашка је несумњиво била најмоћнија српска област. За њу се, од тога времена, све више везивао појам Србије. Нарочит значај Рашка је добила после смрти дукљанског краља Бодина (око 1101), кад се Вукан уплео у тамошње обрачуне,

У име Оца и Сина и Светога духа, ја син Завидин, а именом раб божији Стјепан Мирослав, кнез хумски саздах цркву светог апостола Петра, ох. Запис кнеза Мирослава на цркви у Бијелом пољу (1170-1190. год.)

Ја грешни Григорије дијак, недостојни нарећи се дијак, украсих ово јеванђеље златом кнезу великославноме Мирославу, сину Завидину. А мене, Господе, не заборави грешнога, но сачувај ме себи, јер ево где ми је господине жао теби работавши, кнезу својему господину, што ме пазиш грешна. Григорије Дијак на Мирослављевом Јеванђељу (око 1190)

и по своме нахођењу почео да поставља дукљанске краљеве. После смрти великог жупана Вукана, Византија је на почетку владавине цара Јована II Комнина (1118-1143) поново потчинила Рашку. Срби су успели да закратко ослободе Рас, користећи се ратом између Византије и Угарске 1127-1129. Уследила је, убрзо, византијска одмазда. Велики број заробљеника одведен је у Малу Азију, а Рашка је опљачкана и приморана да још једном призна врховну власт Византије.

Између Византије и Угарске Узимајући учешћа у византијско-угарским ратовима XII века. на угарској страни, Рашка је повремено била изложена пустошењима, али је, временом, утврђивала своју државну самосталност. Ратови које је водио против војнички све снажније Византије навели су угарског краља Стефана II (1116-1131) да закључи династички савез са српском владарском породицом. Вероватно 1130. склопљен је брак између његовог сина, престолонаследника и будућег краља Беле II, и Јелене, кћери српског великог жупана Уроша I. Тај догађај био је за српску страну утолико значајан што је Јелена, као потоња угарска краљица, постала утицајна личност на угарском двору и драгоцен посредник у српско-угарским односима. Јеленин брат Белош је на угарском двору стекао највиша достојанства и положај. Био је угарски палатин, хрватски бан, и за кратко (1160-1162) велики жупан Србије.

Србија у доба великих жупана Доба своје изразите превласти над Рашком, кад је, без сувише отпора постављао и смењивао српске велике жупане, између 1155. и 1163, византијски цар Манојло I (1143-1180) крунисао је победом над Угарском, савезницом Србије. Византија је тада поново завладала, мада привремено, већим делом Хрватске и Далмације, Босном, Рашком и некадашњом Дукљом, тј. зетским приморјем.

Плоча са ктиторским натписом Кулина Бана (1185). пронађена 1898. код Високог. »Ову цркву бан Кулин зида кад плени Кучевско Загорје и наиђе на њ гром у подгори Слепичишту. И постави свој образ над прагом. Бог дај бану Кулину здравље и баници Војисави.« Бан Кулин на каменој плочи (1185).

Настој ања српских великих жупана да се ослободе превласти и надзора Византије тада су се, наизглед, могла чинити узалудним. Они нису успели да српску државу прошире јужно од линије РасЗвечан-Пећ, нити да освоје област коју су, доцније, назвали Косово. Ипак, граница Србије је значајно померена у правцу истока. У X веку Србија је једва допирала до реке Ибра, да би средином XII века њене границе биле постављене источно од планине Копаоника, местимично захватале долину Топлице, и допирале до леве обале Јужне Мораве. Северно од Топлице, Србија се простирала до планине Јастребац, и обухватала Западну Мораву све до планине Рудник. Велики жупани Рашке нису имали довољно моћи да остваре своје намере, али су, свакако, утрли пут својим наследницима, из којих је потекла династија Немањића, да поставе темеље снажној српској држави.

ДОБА НЕМАЊИЋА СТЕФАН НЕМАЊА (1166-1196) Порекло и породица Немањића владала је две стотине година и учинила Д инастија Србију једном од знатних европских држава у средњем веку.

Стефан Немања, фреска из манастира Богородице Љевишке у Призрену.

Из Немањине повеље Хиландару Искони Бог створи небо и земљу и људе на њој, и благослови их и да им власт над сваком творевином својом. И постави ове царевима, друге кнезовима, ине владарима, и свакоме да пасти стадо своје и чувати га од сваког зла које наваљује на њега. Због тога браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима и сваки народ оделивши и закон давши, и обичаје установи и владаре над њима по обичају и закону раставивши својом премудрошћу. Због тога... и постави ме за великога жупана, нареченог у светом крштењу Стефана Немању. И обнових своју дед (ов) ину и боље утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу... и стекох: од морске земље Зету и с Градовима, а од Арбанаса Пилот, а од Грчке земље Лаб с Липљаном, Глобочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу...

Родоначелник династије био је велики жупан Рашке Стефан Немања. Његова породица постала је значајна у оном раздобљу потчињености Србије Византији, које је наступило средином XII века. После политичких превирања и сукоба око власти, велики жупан Деса био је заточен и свргнут. Његов настављач постао је Тихомир, син великаша Завиде. Тихомир се задржао на власти неколико месеци крајем 1165. и почетком 1166. Према обичају, Тихомирова браћа Страцимир, Мирослав и Немања имали су своја удеона кнештва и признавали врховну власт великог жупана. Браћа су била у сродству с лозом великог жупана Уроша II (1146-1156), и дукљанском краљевском породицом. Завида се још око 1112. (после смрти жупана Вукана), настанио у Дукљи. У Рибници (данас Подгорица), родио се његов најмлађи син Стефан Немања, који је најпре крштен по римокатоличком обреду. Кад су му то прилике у Србији омогућиле, Завида се вратио у Рас, где је у цркви Св. Петра поново крстио свога сина, сада по источном, православном обреду.

Долазак Немање на власт Немањина власт захватала је источне крајеве Србије. Вероватно 1163, византијски цар Манојло I је у Нишу Немањи подарио жупу Дубочицу као лични и наследни посед, и владалачко звање жупана. Тиме је Немања званично стекао политичку самосталност у односу на своју браћу. Један од поступака којим је Немања доказао своју независност, али и бригу за учвршћење православног хришћанства у Србији, било је подизање манастира Светог Николе код Куршумлије; недалеко одатле сазидао је и цркву посвећену Богородици. Браћа су, на то, позвала Немању да објасни своју самовољу, и заточили га у једној пећини у близини Раса. Немања је ипак успео да се избави, окупи своје присталице, протера браћу и прогласи се великим жупаном. То је учинио 1166. Цар Манојло I пружио је Немањиној браћи уточиште и помоћ. Уз подршку византијске војске збачени велики жупан Тихомир кренуо је да се с Немањом обрачуна. Завађена браћа сударила су се у бици која се одиграла септембра 1168. код села Пантина, у близини Звечана. Немања је однео победу, а Тихомир се удавио у реци Ситници.

ВЛАДАРИ ИЗ ДИНАСТИЈЕ НЕМАЊИЋА Стефан Немања (велики жупан 1166-1196)

Стефан Првовенчани (велики жупан 1196-1217, краљ 1217-1228)

Немања је затим кренуо да се ослобађа византијског надзора. Прва прилика коју је покушао да искористи био је рат који је 1171. избио између Византије и Венеције. Угарска је подржала Немању против Византије. Међутим, у Угарској је, нешто доцније, дошло до промене на престолу и у спољној политици. Немања је остао сам против Византије. Лишен савезника, српски жупан је настојао да избегне сукоб на бојном пољу. Изишао је у сусрет Манојлу I и изразио му своју покорност. Цар му је опростио и повео га у Цариград. Немања се вратио у Србију овенчан достојанством великог жупана које му је цар даривао. Своју реч је одржао, и до краја царевог живота остао му одан.

Стефан Радослав (краљ 1228-1234)

Стефан Владислав (краљ 1234-1243)

Стефан Урош I (краљ 1243-1276)

Стефан Драгутин (краљ 1276-1282)

Стефан (Урош II) Милутин (краљ 1282-1321)

Стефан (Урош III) Дечански

Борба за ослобођење и самосталност Рашке Манојло I умро је 1180, и у Византији су избили нереди. Угарска је успела да већ наредне године врати у свој посед део Хрватске. Далмацију и Срем. Босански бан Кулин (1180-1204) одметнуо се од Византије и признао врховну власт Угарске. Немања се укључио у нови рат који је 1183. избио између Византије и Угарске. Угри су прешли Дунав и настојали да овладају долином реке Мораве. Угарска и српска војска опустошиле су околину Ниша (тада византијског утврђења), и допрле до Софије. Али онда се, наједном, угарски краљ нагодио с византијским царем и вратио у Угарску. Немања је наставио да припаја српске земље. Тада је већ држао крајеве између Западне и Велике Мораве, област око Врања, Косово, Лаб и Хвосно (Метохија). Потом је кренуо на Дукљу.

(краљ 1322-1331)

»Дукља и Далмација« Стефан Душан (Урош IV) (краљ 1331-1345/46, цар 1346-1355)

Стефан Урош V (цар 1355-1371)

О потпадању »Дукље и Далмације« под Немањину врховну власт посведочио је и натпис, из 1195, на малој православној цркви Светог Луке у Котору. Дукља и Далмација ту се помињу у саставу владарске титулатуре Немањиног сина Вукана, који је од оца добио Дукљу на управу. Дукљу је, у то доба, »силом држао грчки народ«, чак је прозвана »грчка област«. Немања, који је рођен у Дукљи, сматрао је ту земљу својим отачаством (очевином), и правом дедовином. Српска војска је 1186. освојила и разорила градове Дањ, Сард, Скадар, Свач и Улцињ, а Бар нешто доцније. Уклоњене су присталице византијског цара, док су градски оци који су исказали оданост Немањи остављени на својим положајима. Котор, у који је Немања сместио свој двор, једну од својих резиденција, поштеђен је разарања. Немања је затим, с браћом Мирославом и Страцимиром, у два наврата покушао да заузме Дубровник, 1184. и 1185, али без успеха. Дубровачка република, поникла у српском народном залеђу, убрзо је захваљујући приливу српског становништва добила словенски етнички карактер. Нарочито привлачна била су богатства која су Дубровчани стекли тргујући у источном Средоземљу и унутрашњости Балкана.

Студеница Манастир Студеница је задужбина Стефана Немање. Немања је, у Студеници, подигао Богородичину цркву, уз коју су подигнуте у различитим временима и црква Светог Николе и Краљева црква. Читав манастир опасан је зидинама. Мошти Стефана Немање, Светог Симеона, почивају у Студеници: у њој су сахрањени и Немањин син Вукан, Вуканов син Стефан, средњи Немањин син краљ Стефан Првовенчани, краљ Радослав и син краља Уроша Стефан.

Стефан Немања и Фридрих Барбароса

Богородичина црква у Студеници по стилу градње припада рашкој школи. То је једнобродна грађевина с припратом (предворјем), истуреним бочним вестибилима (уздужни ходници), дванаестостраним византијским кубетом (куполом), и троделном апсидом (полукружни испуст на источној страни у којем је смештен олтарски простор). Грађена је у камену са оплатом од белог и брижно тесаног мермера, украшеног богатом пластиком (рељефна декорација). У доба краља Радослава на цркву је дограђена велика спољна припрата с монументалним порталом (врата опточена рељефним украсом), у романич-

До краја 1189. Немања је знатно проширио границе Рашке на истоку и југоистоку. Доспео је готово до Софије, извесно време држао је Скопље, Призрен и градове у области Полога (северозападна Македонија). Најзад је са Угрима освојио Софију. Затим је покушао да искористи присуство војске немачког цара Фридриха I Барбаросе (1152-1190). На походу који је добио назив Трећи крсташки рат, Барбароса је требало да прође кроз Србију. Уз Барбаросу, да ослободе Јерусалим који су недавно, 1187, заузели муслимани, кренули су енглески краљ Ричард I Плантагенет (Ричард Лављег Срца) и француски краљ Филип II Август. Српски посланици су децембра 1188, били на немачком царском двору у Нирнбергу, Барбароси пренели велико задовољство Немањино поводом предстојећег царевог доласка у Србију. Вероватно су понудили повољне услове снабдевања за немачку војску. Немања је писао цару да му припрема свечан дочек у Нишу, у најзнатнијем од својих градова, који намерава да учини престоницом Србије. Посланици су одлично примљени, на највишем државном нивоу, и богато даривани. Таквим церемонијалом Србији је признат висок ранг међу ондашњим европским државама. Немања и Барбароса састали су се у Нишу јула 1189. Немања је цару понудио да заједно нападну Византију, а заузврат ће постати његов вазал. Барбароса на то није био спреман, и одбио га је, али су остали у пријатељству.

Битка на Морави 1190. После неуспеха крсташког похода, 1190. Барбароса се, на повратку из Свете земље, утопио у једној речици у Малој Азији. Одлазак крсташа омогућио је византијском цару Исаку II Анђелу (1185-1195) да се посвети обрачуну с Немањом.

Сабор у средњовековној Србији У Србији Немањића сабор је био врховно државно и судско веће, у који је улазио већи број угледника, високо племство и свештенство. Сабор је обично разматрао државна питања од нарочитог значаја. На саборима 1349. и 1354. на пример, донет је и допуњен Законик цара Стефана Душана. Сазивани су и црквени сабори. На њима се расправљало о најважнијим питањима верског учења, духовног живота и црквене организације. Решавало се о протеривању јеретика богомила, о уздизању српске цркве на ниво архиепископије (1219), потом и

Света гора Света гора налази се на полуострву Атос, трећем, најисточнијем испусту полуострва Халкидики у Грчкој. То је најзначајније светилиште православног хришћанства. Први манастир, Лавра, саграђен је у X веку. Данас на Светој гори има 20 манастира: 17 су грчки, и по један српски (Хиландар), донедавно и бугарски (Зограф) и руски (Св. Пантелејмон). Сви манастири били су обезбеђени јаким зидинама које су штитиле од нападача, освајача, гусара или разбојника. Сваки манастир има посед од којег се издржава. У манастирима, осим цркве, постоје конаци, тј. зграде за становање и смештање гостију, библиотеке, подруми, магацини. Света гора била је под српском влашћу у доба српског царства, 1346-1371. Данас има неку врсту аутономије, са управним седиштем у граду Кареји, унутар грчке државе.

У позну јесен 1190, у бици која се одиграла негде на Јужној Морави, Исак II поразио је српску војску. Мада поражен, Немања је сачувао већину својих земаља, од којих је само мањи део пристао да врати Византији. Под српском влашћу остао је велики простор, од долине Мораве до обале мора. Између осталог, Немања је задржао Зету (Дукљу), јадранско приморје од Зете до ушћа Цетине (изузев Дубровника), и читаво Косово и Метохију (изузев Призрена). На северу, српска држава простирала се између Дрине и Велике Мораве. Византија је признала границе Србије, тиме и њену политичку самосталност. Стефан Немања, у својству великог жупана Рашке, постао је њен истински господар. У том смислу, Византија је отворила могућност међународног признавања српске самосталности. Политичку независност српске државе, Немања је идеолошки објашњавао постојањем хијерархијске структуре, коју је изложио у оснивачкој повељи манастира Хиландара. Бог је одређене владаре поставио за цареве и краљеве (»утврди Грке царевима, Угре краљевима«), док је на владарској лествици њему доделио нешто ниже звање, поставивши га да влада »овом земљом српском«, за »великог жупана«.

Улазак у византијски »Комонвелт« Добри односи Србије и Византије утврђени су династичким браком. Средњи Немањин син Стефан оженио је византијску принцезу Евдокију, синовицу Исака II, и кћерку будућег цара Алексија III. Била је то прва византијска принцеза која је удата за сина једног српског владара. Стефан је, вероватно, већ тад одређен за престолонаследника. Кад је Алексије III 1195. постао византијски цар, Стефану је доделио високо достојанство севастократора, које је по рангу било одмах после цара и деспота. Задужбине Стефана Немање и постанак рашког стила Оснивач независне рашке државе и родоначелник династије Немањића, велики жупан Стефан Немања, оставио је. у Рашкој, три значајне задужбине: Свети Никола у Топлици, Ђурђеви Ступови код Раса и Богородичина црква у Студеници. Немањине задужбине обележиле су почетно раздобље у развитку рашке градитељске школе. Црква Светог Николе грађена је по узору на већину ондашњих цариградских храмова. Свети Ђорђе и Студеница, отвориле су пут приморским мајсторима у рашку средину. Оплемењујући западне, романичке, и источне, византијске утицаје. новим, рашким духом, Немања је дао подстрека рођењу и развитку једнога новог стила, и, више од тога, једне сасвим особене културе средњовековне Србије. Постанку рашког стила претходио је сасвим опипљив, политички разлог. После победе над братом Тихомиром, Немања је одлучио да своју захвалност Светоме Ђорђу изрази подизањем задужбине на врху брда које се уздизало изнад његове нове престонице. града Раса. Међутим, обрачун са братом пореметио је Немањине односе са Византијом. Зидајући Ђурђеве Ступове, Немања више није могао да дође до грчких неимара, па се обратио приморским мајсторима, највероватније Которанима. Приморски мајстори су византијску основу, и композицију простора, заоденули романичким облицима.

Немањино повлачење с власти Немања је владао Рашком три деценије. У својим осамдесетим годинама био је, за ондашње прилике, у необично одмаклој старости. Пошто се на византијском престолу усталио Алексије III (1195-1203), чија је ћерка удата за његовог сина и наследника Стефана, Немања је проценио да је дошао тренутак да се повуче с престола. На државном сабору, највишем државном телу које је окупљало повлашћене сталеже друштва, Немања се 1196. одрекао власти, у корист свога средњег сина Стефана. Окупивши чланове своје породице, властелу и припаднике војничког и црквеног реда, саопштио је жељу да се посвети монашком животу. Његов најстарији син Вукан требало је да господари Зетом. као велики кнез, а најмлађи, Растко, да управља Захумљем (потоња Херцеговина).

Симеон и Сава Кад се замонашио, Немања је узео име Симеон. Једно време је боравио у манастиру Студеници. Пре њега се замонашио и његов најмлађи син Растко који је узео име Сава. Растко је оставио Вукану да влада Хумом и повукао се у Свету гору. На синовљев позив Симеон му се придружио у Светој Гори, у манастиру Ватопеду (1197).

Св. Сава, XV век.

Пренос моштију Светог Симеона Мироточивог

На Светој Гори, Симеон и Сава посветили су се духовном животу и градитељској делатности. Богато су обдарили или обновили многе светогорске манастире који су почели да их сматрају својим другим ктиторима. Одлучили су да на Светој Гори подигну и један српски манастир, који би њима и Србији донео знатан углед у православном свету. Симеон и Сава су пронашли један стар и сасвим запуштен манастир, Хеландарион (Хиландар), који су, по дозволи из Цариграда, 1198. обновили и проширили. У томе им је помогао и Немањин наследник, велики жупан Стефан Немањић. Византијски цар Алексије III Анђео (1195-1203) обдарио је Хиландар пуном аутономијом, какву су уживали најугледнији светогорски манастири. У хрисовуљи коју је Алексије III издао Симеону и Сави наводи се да им додељује Хиландар и Милеју, област око манастира, »да Србима буде на вечни поклон«. Хиландар је имао и своје властелинство. То имање, које је манастиру доносило издржавање. мањим делом било је на Светој Гори, а оним већим у Србији, у околини Призрена. У доцнијој историји хиландарски поседи у Србији су се увећавали. Црква манастира Хиландара посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице. Служба је држана на српском језику. Самим тим што је био заштићен од свих потреса у друштву, династичких преврата. ратова. похаре и освајања. Хиландар је, временом, постао кула светиља читавог духовног и културног живота српског народа.

Смрт и канонизација Као велики жупан, Стефан Немања утврдио је државну самосталност Србије и поставио темеље њеној политичкој моћи. Као монах Симеон, он је дао снажан подстицај узлету српске духовности, и исписао важну страницу историје српске православне цркве. Стефан Немања - монах Симеон, умро је у Хиландару, у присуству сина Саве, 13. фебруара 1199. Његови синови почели су да раде на томе да се он прогласи за светитеља. То је било потребно једнако из верских и политичких разлога. Да би то учинили, било је потребно да строго поштују поступак канонизације, и приложе доказе о његовој светости. Било је потребно да тело, после смрти, остане цело, и да из њега потекне миришљаво уље, свето миро; требало је да тело има чудотворну моћ, да исцељује болести.

На молбу своје браће Стефана и Вукана, после њиховог измирења. Сава Немањић је 1207. пренео очеве мошти из Свете горе у Србију. Испуњавајући њихове жеље, зарад општег српског мира, Сава се није вратио у Свету Гору, него је остао у Србији, управљајући Студеницом као архимандрит наредних десет година. У томе периоду Сава је водио бригу не само о духовном и културном напретку Србије, него је предводио и неколико важних дипломатских посланстава, водећи преговоре са страним владарима. У задужбини потоњег српског краља Уроша I, манастиру Сопоћани код Новог Пазара (довршен почетком XIV века), на северном своду јужне капеле, осликана је, око 1265. фреска која приказује пренос моштију Светог Симеона из Хиландара у Студеницу.

Сава је, у Немањиној биографији коју је доцније написао, посведочио да се све то са очевим телом заиста догодило. После неколико година, он је почетком 1207. тело пренео из Хиландара у манастир Студеницу у Рашкој. Ту се појавило и свето миро, мирисно уље које, после смрти, потече из тела светитеља. Тако је Симеон понео назив Мироточиви, а било је, тврди се, и неколико случајева чудесног исцељења. Средњи Немањин син Стефан, доцније српски краљ Првовенчани, забележио је у Житију Светог Симеона како му је отац неколико пута помогао, заштитивши тиме и српску државу. Свети Симеон Мироточиви постао је заступник пред Господом српских владара, државе и народа. Њему се, у светости. доцније придружио и син Сава, тако да су отац и син били истинско знамење и упориште државности, културе и православне духовности српског народа у читавом средњем веку и у потоњој историји.

СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ (1196-1228) Сукоб око престола: Стефан и Вукан рпска држава коју је за собом оставио Немања обухватала је, осим Рашке. која је била у њеном језгру, Захумље и Зету (Дукљу), области које су раније имале извесну самосталност. Захумљем је најпре управљао Немањин брат Мирослав, а затим најмлађи син Растко (Сава). Зета је припала Немањином најстаријем сину Вукану, који је понео краљевску титулу својих претходника, владара Дукље. Ту титулу признао му је папа Иноћентије III (1198-1216), сматрајући га владарем »Дукље и Далмације«. Немањина владалачка права, најзад, наследио је његов средњи син Стефан, који је постављен да управља Рашком у звању великог жупана.

С

Сукоб два брата Немањића, Стефана и Вукана, постао је сасвим известан. У обрачун су се уплеле Угарска и Бугарска. које су покушале да искористе пометњу како би отеле

Жича Задужбина српског краља Стефана Првовенчаног, манастир Жича, седиште прве српске архиепископије, посвећен је Вазнесењу Господњем. Изградња манастира почела је после повратка Светог Саве са Свете Горе, 1208. Храм је добио своје основне облике до 1219, кад је Жича постала архиепископија. Потом су убрзани завршни радови, који су окончани тек 1230, кад је подигнута припрата, с кулом, на западној страни. Црква Светог Спаса манастира Жиче припада рашкој градитељској школи. Црква је крајем XIII века горела, потом је и запустела. Нов живопис урађен је у доба краља Милутина, у првим деценијама XIV века. И он је доцније страдао. Остаци тог сликарства сачувани су на источном зиду пролаза испод куле, као ктиторске композиције краља Стефана Првовенчаног и краља Радослава.

Присаједињење Дукље Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар. А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога. Стефан Првовенчани, Живот Светог Симеона

неки део српских земаља, и утицале на развој политичких збивања. 1202. Вукан се удружио са угарским краљем Емериком и поразио Стефана, након чега је Емерик увео у угарску краљевску титулу и Србију. Тек 1205, пошто је Србија услед грађанског рата претрпела тешка разарања. браћа су се измирила. Стефан Немањић остао је велики жупан, располажући врховном влашћу у целој српској држави. Вукан је, с титулом краља, и убудуће господарио Дукљом која се сада назива Зетом.

Спољна политика Стефана Немањића до 1217. Стефан Немањић успевао је да се снађе у новим приликама, и из њих извуче користи. за себе и за Србију. После смрти бугарског цара Калојана, 1207. вратио је под српску власт Ниш и нишку област, Врање и Полог. и стратешки важан град Призрен. Тиме је овладао великим делом Војничког пута од Београда до Цариграда. У спољној политици. Стефан Немањић начинио је значајан заокрет окренувши се новим савезницима, Млетачкој републици и папи. На самом почетку века, он се раставио са својом женом Евдокијом, византијском принцезом; после неколико година, оженио се Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола. Ослобођен притиска Византије, која је, по крсташком освајању Цариграда, привремено нестала, од папе је очекивао краљевску круну, и, да би је добио, повео је преговоре.

Стефан Немањић, краљ Првовенчани (1217) Српски велики жупан Стефан Немањић добио је краљевску круну 1217. од папе Хонорија III (1216-1227). Круну су у Србију донели папски посланици. Стефан Немањић настојао је да успостави нову традицију као први круном овенчани владар читавог српског народа.

Богомили Богомили су били хришћански јеретици, присталице покрета који је водио борбу против владајућег верског учења и црквеног поретка. Покрет је настао у X веку, и добио назив по проповеднику попу Јеремији Богомилу из Бугарске. Богомили су се побунили против правоверне хришћанске догме по којој постоји само један Бог, творац свега видљивог и невидљивог. Јеремија Богомил учио је да постоје бог добра и бог зла. Бог зла, Мамон или Сотона, створио је сав опипљив свет, па и тело човека; бог добра удахнуо је човеку душу. Богомилско учење почива на источњачким јересима, које су дуалистичке: оне проповедају двојство добра и зла, материјалног и духовног света. Богомили су одбацивали све молитве, изузев Оченаша, и нису поштовали распеће и иконе (као предмете од материје). Нису признавали цркве за домове Божје, него су се састајали по кућама, да се моле и проповедају. Мада су одбацивали црквену хијерархију, имали су своје старешине: у Босни, то је био дјед. Покрет се из Бугарске проширио на северну Македонију, Рашку, Босну (где се нарочито укоренио), и Приморје. Преко Италије и Алпа, доспео је до јужне Француске. У Србији су богомиле погрдно називали безбожни и погани бабуни. У Босни су имали име крестјани (хришћани), у Италији катари (на грчком чисти), у Француској булгари или албижани (по граду Алби, где их је било највише). Стефан Немања повео је велики рат против богомилске »јереси« пошто су је прихватили и неки од његових велможа. На Сабору властеле, Немања је осудио јерес и послао војску против јеретика: »једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје, и сва имања сакупив, разда прокаженима и убогим«.

Управо стога, савременици су га назвали првовенчани краљ. До тада су краљевску титулу носили и владари Дукље, али је њихово краљевско достојанство било ограничено на ту област. Будући да је Дукља, као краљевина, била Немањина очевина и дедовина, Стефан и његов брат Сава су у преговорима са Светом столицом наглашавали да код Срба постоји традиција краљевске власти. Упркос западном пореклу своје краљевске титуле, и мада је држао до своје владарске и државне самосталности, Стефан Првовенчани није у потпуности одбацио византијску државну традицију. После свога краљевског крунисања, у званичним документима, он је почео да употребљава назив »самодржац«, који је дослован превод византијског царског епитета »автократор«. Тиме је желео јасно да одреди свој независан положај у односу на остатак византиј ског света.

Самосталност српске цркве (1219) Сава Немањић, који је у време братовљевог крунисања боравио на Светој Гори, није одобравао прибављање краљевске круне из Рима. Браћа су се, ипак, убрзо затим измирила, и Сава се упутио у своје ново посланство, у Никеју, васељенском патријарху. После пада Цариграда и доброг дела Византије под власт крсташких ритера (1204), уточиште цариградске патријаршије, такође и царског престола, био је град Никеја у Малој Азији. Појединости о боравку Саве Немањића у Никеји нису познате. Одлично се сналазећи у пометњи свога времена, Сава је 1219. од никејског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла добио пристанак да се српској цркви подари аутокефалност - црквена самосталност. Једино је васељенски патријарх, први међу једнакима, по части, од свих православних патријараха, могао да додели једној народној цркви управну самосталност. Сава је, у исто време, постављен за првог српског архиепископа. Актом о аутокефалности српски епископи добили су право да сами бирају и постављају свог архиепископа, без уплитања Васељенске патријаршије и византијског цара. Из Никеје, Сава се вратио у Србију. Прву српску архиепископију он је сместио у тек довршеној задужбини свога брата, краља Стефана, у манастиру Жичи. Српска црква установљена је на читавом пространству српске државе. Осим постојеће три епископије (Рашка, Призренска и Липљанска), Сава је установио нових седам епископија (Зетска, Хумска, Дабарска, Моравичка, Будимљанска, Хвостанска, Топличка). Жича је, са својом засебном епархијом, била једанаеста епископија самосталне српске цркве.

Прве српске епископије у Приморју Одређујући седишта седам нових српских епископија, Сава Немањић је изабрао два упоришта на јадранској обали. Седиште Зетске епископије било је у цркви Светог Арханђела Михаила на полуострву Превлаци, на уласку у Боку Которску.

Седиште Хумске епископије постала је црква Свете Богородице у Стону, тамо где почиње полуострво Пељешац.

С р п ска православна црква ава Немањић је, на челу самосталне српске архиепископије, пре свега намеравао да учвршћује и продубљује учење православног хришћанства у српском народу. Срби су, у том времену, носили сећање на паганску веру и обреде. У Босни је било богомила, припадника цркве босанске, које је још Стефан Немања сурово прогонио. Макар у Рашкој, Немања је успео да их потпуно потисне. Сава је вредно подизао нове цркве и старе обнављао, доводио учене монахе из Свете горе, и школовао нове у домаћим манастирима, пре свега у Студеници.

С

Српско ћирилично писмо из XIII века (»Босанско Јеванђеље« из збирке А. Ф. Гиљфердинга)

Јриу« ■' Бранич«»о

Р а БвТО Г^Л Ее

Име Стефана Дечанског, са свећњака у Дечанима.

У време Уроша I, Драгутина и Милутина динар је био изузетног квалитета, тежине и финоће израде. Доцније, новац се кварио, тако што се, у њему, смањивала количина сребра, тиме и тежина. Динари су тежили и до два грама, да би се потом свели на грам, и мање. Због непостојаности вредности новца, појавиле су се нове обрачунске јединице, на основи тежине новца, унча (28,1 грам) и литра (12 унчи). Ковање новца из сопствених извора омогућавало је владарима да улажу у развитак привреде, трговине и саобраћаја, и увозе различиту робу из иностранства. Трговачки путеви претежно су водили до приморских градова. Дрински пут је водио од Дубровника преко Требиња. Билеће, Гацка, Фоче и Вишеграда, где се прелазила Дрина. Од Фоче, један део пута се одвајао за Полимље, а одатле за Сјеницу, Рас и долину Ибра. Из долине Ибра путеви су се гранали на неколико страна. После Милутинових освајања, још једном је оживео и антички пут, Цариградски или Војнички друм од Београда, преко Ниша и Софије, до Цариграда. Средњовековна Србија извозила је кожу, крзна, восак, сир, живу стоку, житарице. Сребро, олово и бакар, које су набављали у Србији, Дубровчани и Которани су продавали у градовима Италије. У Србију су допремали добра вина, оружје на цени, фине вунене штофове и свилу, и шарене тканине за сиромашније, накит, вредно посуђе, бисер, драго камење, корале, јужно воће, маслиново уље, морску рибу, зачине, мирисе, стаклене посуде и разне предмете од метала.

Тргови и градови

Новац краља Радослава

Новац краља Уроша I, Ковану Брскову.

У средњовековној Србији роба се продавала на градским и манастирским трговима. Појам трга подразумевао је и тржницу, место где се роба продавала, и саму робу, којом се трговало. Осим на трговима, трговало се и по градовима, одређеног дана у недељи или свакодневно. У Приморју и Зети најзначајнији градови били су Стон, Дубровник, Цавтат, Котор, Будва, Бар, Улцињ, Скадар, Дриваст, Дањ и Сард. Њихови житељи су потицали од старог романизованог градског становништва. У Србији су називани заједничким именом Латини. У унутрашњости Србије, њој су рано припали градови уређени по византијском узору, Призрен, Липљан и Ниш, а потом и Скопље, Велес и Штип. Саси су оснивали градска насеља у близини рударских налазишта: Брсково, Рудник и Ново Брдо, Рас, Звечан и Брвеник настали су као стратешка утврђења, обично на тешко приступачним узвишењима. Свакодневни живот одвијао се тик уз њихове зидине, у подграђима.

Б е о гр а д ,

р

•Д е б р и

Ждрев?

,
1ГМмца ОГ • ПетЈмГД7Р

#Радот»нш те

ч^ч^Пвритеорио! а&Ксанти Јјјјј^рнс т о с * Ш Ј

а'нУ Н

Кзнина

СКО М О Р Е Јанжнна

еопаграс

Л атрас

Душаново царство, XIV век.

СРПСКО ЦАРСТВО СТЕФАН ДУШАН, КРАЉ И ЦАР (1331-1355) Прва Душанова освајања лади краљ Душан је од оца преузео велику, богату и моћну државу. Властела, која је подржала преврат, очекивала је нова освајања. Душан је, пре покретања нових похода, морао да уреди односе унутар саме Србије, гушећи побуну једног дела властеле у Зети. Затим да онемогући да босански бан, који је још увек држао Хум, заузме Пељешац и Стон. Душан је већ тад чини се, увићао све предности привредне сарадње са Дубровачком републиком. Дубровчанима је, зато, 1333. уступио Пељешац, Стон и цело Приморје од Стона до тадашње границе Републике. Дубровчани су, заузврат, исплатили 8.000 перпера и обавезали се да ће Србији плаћати годишњи данак од 500 перпера. За сваки случај, исту надокнаду Дубровчани су обећали босанском бану. У међувремену се Душан повезао са Бугарском, договарајући венчање са Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра. Обезбедивши се с бугарске стране, могао је да почне своја прва освајања суседних византијских области. Већ 1332. српски одреди допрли су до обале Егејског мора и узели Струмицу. Кад се на његовом двору појавио византијски великаш Сиргијан, који је управљао пограничним подручјем, и понудио своје савете и помоћ, Душан је могао да се усредсреди на значајније подухвате. Смерајући да заузме Солун, 1334. повео је војску и освојио Прилеп, Охрид и Костур, али се пред Солуном морао зауставити и започети мировне преговоре. Андроник III и Душан споразумели су се да Прилеп, Охрид и Струмица остану Србији. Српски владар је своју моћ показао у судару с Угарском, на чији је напад на северне границе одговорио одлучним ударом и привременим запоседањем Београда.

М

Стефан Душан и Јован Кантакузин После изненадне смрти цара Андроника III Палеолога, 1341, Византијом је остао да влада малолетни Јован V. Почело је отимање о право регентства. Први се наметнуо тадашњи најмоћнији византијски великаш Јован Кантакузин, који се прогласио за цара-савладара малолетног Јована V, објављујући да намерава да заштити његова права. Био је то почетак грађанског рата у Византији, рата који је исцрпео готово све њене унутрашње снаге. Јован Кантакузин је одлучио да новог савезника потражи у српском краљу Стефану Душану. Са својом малом војском, почетком 1342. Кантакузин је прешао у Србију где је с Душаном уговорио савез против намесничке владе у Цариграду, под

М1нИ11

1’|Ц\>г1|1и1п

(цкмпмм |ц .к т « г и 1м и^.ммЛк

11«111{мМ*пп • 1*4 к«у 1Ј^, 1кл*ак