Georgij Ivanovič Gurđijev - SUSRETI SA IZUZETNIM LJUDIMA [PDF]

Zitiervorschau

G. I. Gurđijev

SUSRETI SA IZUZETNIM LJUDIMA Prevela s engleskog: Dušica Milojković

Naslov originala: G.I. Gurdjieff: MEETINGS WITH REMARKABLE MEN

Sadržaj PREDGOVOR.............................................................. 2 UVOD ........................................................................ 6 MOJ OTAC ............................................................... 37 MOJ PRVI UČITELJ .................................................. 53 BOGAČEVSKI ........................................................... 61 GOSPODIN X, ILI KAPETAN POGOSIJAN ................. 80 ABRAM JELOV ....................................................... 109 KNEZ JURIJ LJUBOVEDSKI .................................... 118 VITVITSKAJA....................................................... 122 SOLOVJEV ........................................................... 134 SMRT SOLOVJEVA................................................ 162 EKIM BEJ............................................................... 174 PJOTR KARPENKO ................................................. 195 PROFESOR SKRIDLOV ........................................... 219 MATERIJALNO PITANJE......................................... 240

PREDGOVOR Harizmatična i magnetična figura, čovek koji se ubraja u nekoliko tvoraca savremenog ezoteričnog preporoda na Zapadu, Georg Ivanovič Gurđijev, pojavio se zapravo sa istočnih rubova Evrope kao božanski dar i glasnik dalekih zvezda, delujući kao egzotično otkrovenje Evropljanima žednim vođstva za osvajački juriš na unutrašnje neotkrivene svetove, zastrte velovima sna i patnje. Gurđijev je popunio veliku prazninu u ezoteričnim znanjima Zapada, razapetog između obnavljanja sopstvene viševekovne okultne tradicije i okrenutosti novootkrivenim spiritualnim vrednostima Istoka. Gurđijev je većinu svog života posvetio podučavanju sopstvenih učenika sistemu zananja, dakle direktnom usmenom prenošenju vlastitog spiritualnog sistema, kada je izvesno vreme pre svoje smrti odlučio da objavi prvu od tri knjige u kojima je nameravao da objasni vlastite ideje, Belzebubove priče svome unuku. Prema njegovim sopstvenim rečima, svrha Belzebubovih priča je bila "da nemilosrdno i bez ikakvih kompromisa uništi verovanja i gledišta vekovima ukorenjena umu i osećanjima čoveka, pobuđivanjem toka nesrodnih misli u umu čitaoca". U ovoj knjizi Belzebub opisuje svome.unuku Huseinu "bića sa tri mozga" –čovečanstvo na planet Zemlji, dok njih dvojica

putuju svemirskim brodom Karnak. Belzebub prepričava šta je video i naučio o čovečanstvu za vreme šest svojih poseta ovoj nesrećnoj planeti, navodi svome unuku kako funkcionišu njeni stanovnici i kako bi mogli da funkcionišu, šta su kosmičke snage učinile da im obezbede pomoć i kako se situacija dalje pogoršava, preteći da se okonča u sveopštoj katastrofi. Kapitalno delo Gurđijevljevog života, ova sarkastična vizija je jedan enciklopedijski komentar na najbitnija pitanja sa kojirna svaki pojedinac na našoj planeti mora da se suoči. Kroz ovu knjigu je Gurđijev suptilnim tkanjern izložio ezoterična znanja o kosmosu, koja imaju sličnosti i dodire sa nekim okultnim učenjima i pokretima XX veka, ali je on takve informacije zaodenuo u opnu prozirnu samo onima koji uspeju da prodru kroz lavirint njegovih alegorija i ironije. Povremeno je ovo obimno delo vrlo teško čitati, zbog želje Gurđijeva da izbegne reči koje su imale netačnu konotaciju, kao i zbog svih prošlih asocijacija kojima je neki pojam bremenit, ili možda zbog zahteva Gurđijeva da čitalac učini jedan dodatni napor u rvanju sa ovim tekstom. Gurđijev je, takođe, iz istih razloga odlučio da uvede i novi, vlastiti rečnik, uključujući reči kao što su "Heptaparaparšinok" (grubo prevedeno kao "sedmorostrukost"), "Hanbledzoin" ("supstanca koja se pojavljuje u uobičajenom prisustvu čoveka nakon svih namerno učinjenih napora za opstanak") i čak "'Teskuanu" (teleskop). Ozbiljan čitalac ove knjige će biti značajno potpomognut korištenjem tumačenja ovog novog i neobičnog rečnika. Izučavaocima ovog dela će pomoći skladnije tumačenje koje su nedavno pripremile grupe učenika koje na Zapadu i dalje rade po metodama Gurđijeva. Deset godina nakon smrti Gurđijeva, njegovi sledbenici su odlučili da obznane celokupan korpus njegovih ideja, do tada dostupnih isključivo njima samima. Drugi deo, koji je predstavljao ono što je Gurđijev zvao drugom serijom svojih spisa, bila je prvobitno objavljena u Francuskoj 1960, dok je na engleskom jeziku ista knjiga objavljena

1963. pod naslovom Susreti sa izuzetnim ljudima. Kao što Gurđijev kaže, njegov zadatak u toj knjizi je bio da se snabde "materijalom neophodnim za stvaranje osećanja novog sveta" osećanje koje baca drugačije svetlo na njegov sopstveni život. Knjiga koju držite je bila napisana u formi autobiografije i sadrži jedine dostupne informacije o njegovom ranom životu i izvorima njegovog znanja. Međutim, iako je pisana kao verni prikaz sopstvenog avanturističkog života, Gurđijev je u nju uneo mnoštvo alegoričnih i izmišljenih priča sa ciljem da predstavi oštrom oku čitaoca osnove svog ezoteričnog učenja. Gurđijev je takođe govorio i o trećoj seriji sopstvenih spisa nazvanih Život je stvaran samo kada Jesam. Njegov cilj u toj knjizi je bio da pomogne u uzdizanju čovekove misli i osećanja u ispravnom predstavljanju stvarnog sveta, uprkos iluzornom svetu koji čovek sada opaža". Treća knjiga sadrži govore i lekcije koje je Gurđijev preneo svojim učenicima i opisuje posebne prakse koje razvijaju pažnju i svesnost sebe. U njoj on pokazuje put ka direktnom radu na sebi, uz izbegavanje usputnih zamki, i pribavlja smisao boljem razumevanju unutrašnjih uslova koji su neophodni za samorazvoj čoveka. Kao dodatak ovim knjigama, koje je on zamislio kao mnogo opširnije serije spisa, Gurđijev je napisao još jednu malu knjigu Glasnik Nadolazećeg Dobra, u kojoj daje osnovu ideja na kojoj njegov rad počiva, opisujući "Institut za Harmoničan Razvoj Čoveka" i najavljujući predstojeća izdanja prve i druge serije. Ova knjiga je bila jedina koja je objavljena za vreme njegovog života. Na naš jezik su prevedene knjige Uspenskog koje opširno iznose detalje učenja Gurđijeva, dok će sve njegove ovde navedene knjige biti u dogledno vreme objavljene i kod nas. Biće, takođe, prevedene i neke knjige njegovih učenika koje sa različitih uglova osvetljavaju njegovo učenje i metode rada.

Gurđijev je drugi deo svog života proveo na Zapadu, u Evropi i Americi, gde je stotine učenika vodio ka vratnicama svesnosti unutrašnjeg života, kroz svoje neobične i sveže metode, kakve zapadni svet do tada nije video. Osnovao je svoj Institut u zamku Fontenblo kraj Pariza, koji je bio centar njegovog delovanja, često putujući sa velikim grupama učenika koje su pokazivale po svetu dostignuća njegovih ezoteričnih plesova i treninga. Gurđijev će u svom „ratu protiv sna čovečanstva“ posebno biti upamćen po radikalnosti unutrašnje borbe, a samim tim i kao tvorac velikog niza, „naglih tehnika“, "tehnika volje i predanosti", kojima se od mlake i rasplinute unutrašnje strukture, kakva je kod većine ljudi, može izvajati granitna bista „volje za predaju Apsolutu“, ma kako to paradoksalno zvučalo. Danas na Zapadu postoji mnoštvo grupa koje nastavljaju da slede metode samorazvoja koje je Gurđijev izneo na svetlo dana. Njegov rad je uticao na mnoštvo pisaca, umetnika, pozorišnih pravaca i na tokove savremene kulture, tako da možda nije daleko od istine da je taj harizmatični lik bio glasnik bogova sa dalekih zvezda koji se prošetao našom zaostalom planetom, donevši nam na svom proputovanju ka dalekim maglinama svemira iskrice kosmičkog znanja, i mudrosti. Možda je zapravo kroz lik Belzebuba Gurđijev predstavio sebe, dok je knjiga koju upravo počinjete da čitate, „lažna autobiografija“, samo način da se zavara trag one strane njegovog života i unutrašnjeg bića koja će nam, kao tamna strana meseca, zauvek ostati skrivena.... Vladimir Madić Beograd, mart 1994.

I UVOD Od kako sam dovršio svoju prvu knjigu prošlo je tačno mesec dana – vremenski period koji sam nameravao da posvetim isključivo odmoru sastavnih delova svoga opšteg sklopa, potčinjenom mom čistom umu. Kao što sam u poslednjem poglavlju prve serije napisao, sebi sam dao reč da tokom čitavog ovog perioda neću pisati ništa, već da ću samo, na polzu najzaslužnijih među ovim potčinjenim delovima, pažljivo i polako ispiti sve boce starog kalvadosakoje su mi se voljom sudbine našle na raspolaganju u vinskom podrumu u Prijeu (Prieure), a koje su pre više od što godina pripremili ljudi koji su shvatali pravi smisao života. Danas sam odlučio i sada želim – uopšte se ne sileći, već naprotiv sa najvećim zadovoljstvom – da opet prionem na svoj spisateljski posao, naravno uz pomoć odgovarajućih sila, a ovog puta takođe i uz pomoćsaobraznih kosmičkih rezultata koji mi sa svih strana pristižu od dobrih želja čitalaca prve knjige. Nameravam da u svakom razumljiv oblik pretočim sve što sam pripremio za drugu seriju, u nadi da bi ove ideje mogle da posluže kao pripremni građevinski materijal za uspostavljanje novoga sveta u svesti meni sličnih stvorenja, sveta koji je po mom mišljenju

stvaran na svim stupnjevima ljudskog mišljenja – umesto nestvarnih svetova koje savremeni ljudi sebi dočaravaju. Istina je da um savremenog čoveka, bez obzira na nivo njegove intelektualnosti, svet može da spozna samo uz pomoć informacija koje, bilo da su slučajno ili namerno pobuđene, u njemu pokreću najraznovrsnije fantastične impulse. A ovi impulsi, koji neprestano utiču na tempo svih asocijacija koje kroz savremenog čoveka teku, na ovaj način postepeno čine disharmoničnim čitavo njegovo funkcionisanje, sa posledicama koje su tako žalosne da svako, ako je samo u stanju da se bar malo izoluje od uticaja abnormalnih uslova koji su uspostavljeni u našem uobičajenom životu i ako je voljan da o tome ozbiljno razmisli, mora da se uplaši - kao što bi se, recimo, uplašio od toga da ljudski život sa svakom decenijom biva sve kraći. Radi "zamaha misli", odnosno kako bih uspostavio odgovarajući ritam svog i vašeg mišljenja, želim pre svega da u izvessnoj meri sledim primer Velikog Belzebuba i da oponašam oblik mišljenja jedne osobe koju veoma poštujemo i on i ja, a možda i vi, hrabri čitaoče mojih spisa, ukoliko ste se odvažili da prvu knjigu pročitate do kraja. Drugim rečima, želim da već na samome početku ovog mog pisanija pokrenem nešto što bi naš svima dragi mula Nasr Edin 1 nazvao „suptilnim filozofskim pitanjem.“ A ovo hoću da učinim na samome početku, jer nameravam da i sad i u svom daljem izlaganju slobodno koristim mudrost ovog mudraca, koji je priznat gotovo svuda i kome će, kako se priča, odgovarajuća osoba i zvanično dodeliti naziv „Jednog i Jedinog“. To suptilno filozofsko pitanje se u svesti svakoga ko je pročitao makar i prve pasuse ovoga poglavlja možda već i nagoveštava, sa onom vrstom strepnje koja u njemu mora da se javi ako mnogobrojne podatke na kojima je zasnovano njegovo 1

Mula Nasr Edin, legendarna figura u brojnim zemljama Bliskog istoka, otelovljenje narodne mudrosti. U našim krajevima poznat kao Nasradin Hodža - prim. prev.

nepokolebljivo mišljenje o medicinskim pitanjima sravni sa činjenicom da sam ja, autor Belzebubovih priča svome unuku, nakoh nesreće koja gotovo da me je koštala života i dok se funkcionisanje mog organizma još uvek nije potpuno obnovilo, čemu je uzrok neprestani aktivni napor da svoje misli sredim kako bi ih drugima preneo koliko god je tačnije moguće, svoj odmor tokom ovog vremenskog perioda proveo mahom u konzumiranju neumerenih količina alkohola, u vidu gorespomenutog starog kalvadosa i raznih njegovih žestokih rođaka. Da bi se na to suptilno filozofsko pitanje, koje je zasad tek provizorno izloženo, dao potpuno tačan i iscrpan odgovor neophodno je, zapravo, da se najpre pravedno presudi o mojoj ličnoj krivici, koju sam na sebe navukao time što nisam uspeo da tačno ispunim obavezu koju sam preuzeo, a koja se sastojala u tome da ispijem sve preostale boce starog kalvadosa. Stvar je u tome što tokom vremena namenjenog odmoru, uprkos svojoj automatskoj želji, nisam mogao da se ograničim na petnaest preostalih boca koje sam u poslednjem poglavlju prve serije spomenuo, već sam veličanstveni sadržaj ovih boca morao da kombinujem sa sadržajem dve stotine drugih boca - čarobnih čak i za gledanje - ništa manje veličanstvene tečnosti po imenu stari armanjak, tako da bi ukupna količina ovih kosmičkih supstanci bila dovoljna ne samo za mene lično, već i za čitavo pleme onih koji su poslednjih godina postali moji neizbežni pomoćnici, prvenstveno u „svetim obredima“ ove vrste. Pre nego što se donese presuda o mojoj krivici mora se, konačno, u obzir uzeti i to da sam već od prvog dana promenio svoj običaj da armanjak pijem iz takozvanih likerskih čašica i da sam počeo da ga pijem iz takozvanih čaša za vodu. A to sam, čini mi se, započeo da činim instinktivno, očigledno zbog toga da bi pravda i u ovom slučaju pobedila. Ne znam kako stvar stoji sa tobom, hrabri čitaoče, ali ritam mojih misli je sada uspostavljen i opet sasvim lagodno mogu da počnem da rnudrujem sve u šesnaest.

U ovoj drugoj seriji nameravam da, između ostalog, iznesem i razjasnim sedam izreka koje su do naših dana stigle iz vrlo drevnih vremena, preko natpisa na raznim spomenicima koje sam imao prilike da nalazim i dešifrujem tokom svojih putovanja - izreka u kojima su naši daleki preci formulisali izvesne vidove objektivne istine, jasno dostupne i opažanju savremenog ljudskog uma. Stoga ću početi samo jednom od njih koja će, pored toga što služi kao dobro polazište za dalje izlaganje, biti i veza sa poslednjim poglavljem prve serije. Ova drevna izreka koju sam izabrao za početak glasi: Ime čoveka zaslužuje i na ma šta od onoga što mu je odozgo namenjeno može da računa samo onaj ko je već u stanju da i vuka i ovcu, poverene njegovoj brizi, sačuva cele. „Psihoasocijativna filološka analiza“ ove izreke naših predaka koju su napravili izvesni učeni ljudi našeg doba - naravno ne od onih koji uspevaju na evropskom kontinentu - jasno pokazuje da reč „vuk“ simbolizuje celokupno elementarno i refleksno funkcionisanje ljudskog organizma, a reč „ovca“ celokupno funkcionisanje ljudskih osećanja. Što se tiče funkcionisanja ljudskog uma, ono je predstavljeno samim čovekom, to jest čovekom koji je tokom procesa svog odgovornog života, zahvaljujući svesnom radu i dobrovoljnoj patnji, u svome telesnom obličju stekao svojstva koja mu omogućavaju da uvek bude u stanju da stvori takve uslove koji će obezbediti zajedničko postojanje ova dva heterogena i međusobno neprijateljska oblika života. Samo na takvog čoveka može da se računa i samo on može biti dostojan da raspolaže onim što mu je, kako i ova izreka potvrđuje, odozgo namenjeno i što je zapravo, uopšte uzevši, predodređeno za čoveka. Zanimljivo je da se primeti da među mnogobrojnim poslovicama i pravim rešenjima nezgodnih problema, kojima imaju običaj da se služe raznorazna azijatska plemena, ima i jedno

- u kome vuk takođe igra svoju ulogu, dok ovcu zamenjuje koza koje po mom mišljenju veoma dobro odgovara suštini drevne izreke koju sam naveo. Pitanje koje se u ovom problemu postavlja jeste kako da čovek koji ima vuka, kozu, a ovoga puta još i kupus, sve to preveze sa jedne obale na drugu ako se u vidu ima, sa jedne strane, to da njegov čamac može istovremeno da primi samo njega i jedno od ova tri stvorenja, a sa druge da bez njegove direktne pažnje i uticaja vuk može da pojede kozu, a koza kupus. Ispravno rešenje ove popularne zagonetke jasno pokazuje da se to ne može postići samo uz pomoć bistrine kojom bi svako normalan trebalo da raspolaže, već da čovek sem toga ne sme biti ni lenj, ni štedeti svoju snagu, i da cilj može da ostvari samo ako još jedan, dodatni put pređe reku. Ako se vratimo značenju izreke koju sam odabrao i ako imamo na umu rešenje popularne zagonetke, te ako se o tome razmisli bez svih onih predubeđenja koja se uvek javljaju kao posledica dokonih misli svojstvenih savremenom čoveku, nemoguće je umom ne priznati i osećanjima se ne složiti da svako ko sebe naziva čovekom ne sme nikada da bude lenj, već da stalno pronalazeći svakojake kompromise mora da se bori sa slabostima koje u sebi prepoznaje, kako bi postigao cilj kome teži: da sačuva čitave ove dve posebne životinje poverene brizi njegovog uma, a po samoj svojoj suštini suprotne jedna drugoj. Pošto sam juče završio ovo što zovem „Mudrovanjem radi zamaha misli“, jutros sam sa sobom poneo rukopis koncepta koji sam napisao tokom prve dve godine svoje spisateljske aktivnosti i koji sam nameravao da iskoristim kao materijal za početak ove druge knjige, te sam otišao u park da radim u senci istorijskog drvoreda. Nakon što sam pročitao prve dve od ukupno tri strane duboko sam se zamislio, zaboravivši sve oko sebe i mozgajući kako da nastavim. Tako sam ne napisavši ni reč presedeo do kasno uveče. U ove misli sam se udubio toliko

da nisam ni primetio da je moj najmlađi nećak, kome je jedan od zadataka bio da se u šolji nikad ne ohladi arapska kafa koju obično pijem, naročito kad radim nekakav intenzivan fizički ili umni posao, sadržaj šolje, kako sam kasnije saznao, promenio dvadeset i tri puta. Da biste razumeli ozbiljnost ove moje ogromne zamišljenosti i da biste sebi, makar i samo približno, predstavili težinu moje situacije, moram vam reći da mi je, pošto sam pročitao ove stranice i pošto sam se asocijativnirn putem prisetio celokupnog sadržaja rukopisa koji sam nameravao da iskoristim kao uvod, postalo sasvim jasno da sve ovo nad čime sam, se što bi se reklo, znojio toliko besanih noći sada, nakon izmena i dopuna koje sam napravio u konačnom izdanju prve serije, neće vredeti ni prebijene pare. Kada sam ovo shvatio, oko pola sata sam bio u stanju koje Nasradin Hodža definiše rečima „do nosa se zagnjuriti u opanke“. Isprva sam bio spreman da se pomirim sa sudbinom i odlučio sam da celo ovo poglavlje, od početka do kraja, ponovo napišem. Kasnije sam se, međutim, dok su mi razne rečenice iz rukopisa automatski padale na um, setio da sam se između ostalog, na mestu gde sam morao da objasnim zbog čega sam prema savremenoj literaturi zauzeo bespoštedan kritički stav, poslužio rečima jednog pametnog Persijanca koje sam čuo u ranoj mladosti i koje, po mom mišljenju, na najbolji mogući način opisuju karakter savremene civilizacije. Mislim da čitaoca ne mogu da lišim ničega što je tada rečeno o tom pitanju, kao ni drugih misli koje su, da tako kažem,lukavo uklopljene u ovaj odlomak, a koje za onog ko je u stanju da ih protumači mogu predstavljati izuzetno važan materijal za pravilno razumevanje onoga što sam u svoje dve najnovije knjige naumio da izložim u obliku dostupnom svakome ko traga za istinom. Ova razmišljanja su me prinudila da razmotrim kako bi bilo moguće da se čitalac svega toga ne liši i da se oblik izlaganja koji

sam prvobitno koristio prilagodi tako da odgovara obliku koji je potreban sada, nakon velikih izmena načinjenih u prvoj seriji. Ono što sam napisao tokom dve godine bavljenja ovom svojom novom profesijom - u koju sam bio prinuđen da se upustim - sada više nije odgovaralo, jer sam u vreme kad sam prvu verziju zabeležio u vidu koncepta razumljivog jedino meni samom nameravao da sav ovaj materijal razvijem u trideset šest knjiga, pri čemu bih svaku knjigu posvetio nekom posebnom pitanju. Tokom treće godine sam ovom konceptu započeo da dajem oblik izlaganja koje bi moglo biti razumljivo i drugima, to jest bar onirna koji su posebno obučeni u takozvanom apstraktnom mišljenju. Otada sam se, međutim, malo po malo izveštio u tome da ozbiljne misli prikrijem prikladnom, lako shvatljivom spoljnom formom, kao i u tome da one misli koje nazivam osobitim tek postepeno izvodim iz drugih, uobičajenih za većinu savremenih ljudi. Stoga sam izmenio princip koga sam se do tada držao, i umesto da cilj koji sam sebi postavio postignem kvantitetom, nastojao sam da to ostvarim samim kvalitetom. Počeo sam da od početka pregledam sve što sam zapisao u konceptu, sa namerom da sve to sada podelim u tri serije, pri čemu bi se svaka od njih u krajnjoj verziji sastojala od nekoliko knjiga. A danas sam se tako duboko zamislio možda i stoga, što mi je upravo juče na um pala stara i mudra izreka koja kaže da uvek treba da je „i vuk sit i sve koze na broju“. Najzad, kada je veče smenila noć i kad je čuvena magla Fontenbloa počela da mi se uvlači kroz đonove i da utiče na moj misaoni proces, dok su odozgo razna draga i sićušna božja stvorenja, zvana malene ptičice, sve češće izazivala osećaj svežine na mom potpuno ćelavom temenu, u rnojoj opštoj strukturi je nastala hrabra odluka da se ne obazirem ni na koga i ni na šta, već da naprosto u ovo poglavlje druge serije, kao ono što bi današnji profesionalni pisci nazvali digresijom, ubacim izvesne doterane

odlomke onoga rukopisa kojima sam ja lično zadovoljan, te da se kasnije, u nastavku, strogo držim principa za koji sam se odlučio. To rešenje će biti najbolje i za mene i za čitaoca, jer ću ja na taj način biti pošteđen novog i dodatnog naprezanaja svog već i tako premorenog mozga, dok će čitalac, naročito ako je već pročitao sve što sam prethodno napisao, zahvaljujući ovoj digresiji biti u stanju da sebi predstavi kakva se objektivno nepristrasna mišljenja o rezultatima postupaka ljudi savremene civilizacije formiraju u psihi izvesnih osoba koje su igrom slučaja stekle manje-više ispravno obrazovanje. U vreme kada sam planirao da ovaj uvod bude deo tridesete knjige, namenio sam mu naslov „Zašto sam postao pisac“, te sam u njemu opisao utiske koji su se u meni tokorn života sakupili i koji predstavljaju osnovu mog ne baš laskavog mišljenja o savremenoj literaturi. U tom kontekstu sam, kao što sam već rekao, ubacio i razgovor koji sam čuo davno u mladosti, kada sam prvi put bio u Persiji i kada sam se jednog dana slučajno zatekao na nekom skupu persijskih intelektualaca na kome je bilo reči o savremenoj literaturi. Među onima koji su tog dana puno govorili bio je i pametni stari Persijanac koga sam već spomenuo - pametan ne u evropskorn smislu reči, već onako kako se to shvata na azijskom kontinentu, to jest ne samo u pogledu znanja, već i u pogledu bića. Bio je veoma obrazovan, a naročito je dobro poznavao evropsku kulturu. Ovom prilikom je, između ostalog, rekao: „Velika je šteta što sadašnji kulturni period, koji mi nazivamo i koji će ljudi narednih generacija, naravno, takođe nazivati „evropskom civilizacijom“, u celokupnom procesu usavršavanja čovečanstva predstavlja jedan, da tako kažemo, prazan i neuspešan period. A to je stoga što u pogledu razvoja uma, tog glavnog pokretača samousavršavanja, ljudi naše civilizacije ne mogu svojim potomcima u nasleđe da ostave ništa vredno.

Jedno od glavnih sredstava za razvoj čovekovog uma predstavlja, recimo, literatura. Ali šta literatura savremene civilizacije može da pruži. Ništa osim razvoja, da je tako nazovemo, „prostitucije reči“. Osnovni uzrok iskvarenosti današnje literature predstavlja, po mom mišljenju, to što je celokupna pažnja pri pisanju postepeno, sama od sebe, prestala da se koncentriše na kvalitet misli i na tačnost s kojom se ona prenosi i počela da se usredsređuje samo na težnju za spoljnim sjajem, odnosno kako se to drugačije kaže, lepotom stila – zahvaljujući čemu je konačno nastalo ono što nazivam prostitucijom reči. Činjenica je, takođe, da možete da provedete čitav dan čitajući debelu knjigu a da ne znate šta je pisac hteo da kaže, i da tek kad ste već gotovo dovršili i nakon što ste straćili toliko vremena ionako nedovoljnog za ispunjavanje životnih obaveza - otkrijete da je čitava ta galama zasnovana na nekoj sićušnoj, gotovo nepostojećoj ideji. Celokupna savremena literatura može po svome sadržaju da se podeli u tri kategorije: prva obuhvata ono što se naziva naučnim poljem, druga se sastoji od pripovedne proze, a treća od opisa i svedočanstava. Naučne knjige obično sadrže zbir svakojakih starih hipoteza koje su već svima očigledne, ali iskombinovanih na razne načine i primenjenih na razne nove predmete. U pripovednoj prozi, ili kako se to drugačije zove, romanima, kojima su takođe posvećene debele knjižurine, najvećim delom se, ne libeći se nikakvih detalja, opisuje kako su nekakav Džon Džons i neka Meri Smit ostvarili svoju „ljubav“, to sveto osećanje koje se u ljudima zahvaljujući njihovoj slabosti i nedostatku volje postepeno degenerisalo, da bi se sada u savremenom čoveku sasvim izrodilo u porok, dok nam je Tvorac mogućnost njegove prirodne manifestacije dao radi spasenja naših duša i radi uzajamne moralne podrške, neophodne za manje ili više srećan zajednički život.

Treća kategorija daje opise putovanja, avantura, i biljnog i životinjskog sveta različitih zemalja. Dela te vrste u principu pišu ljudi koji nikada nigde nisu bili i koji zapravo nikada ništa nisu videli, ljudi koji, kao što sam već rekao, nikada nisu prekoračili sopstveni prag. Oni, uz vrlo retke izuzetke, naprosto puštaju svojoj mašti na volju ili prepisuju razne odlomke iz tuđih knjiga, čiji su autori ranije fantazirali baš kao i oni sami. Sa ovako manjkavim razumevanjem odgovornosti i značaja literarnog rada današnji pisci, koji sve više.teže lepoti stila, nekad izmišljaju čak i neverovatne akrobacije u stihovima kako bi dobili nešto što po njihovom mišljenju predstavlja lepotu sazvučja i time još više uništavaju već ionako slabašan smisao svega što pišu. Ma kako vam to moglo izgledati čudno, smatram da su savremenoj literaturi veliki deo zla nanele gramatike, to jest gramatike jezika svih onih naroda koji učestvuju u nečem što bih nazvao „zajedničkim nemilozvučnim koncertom“ savremene civilizacije. Gramatike njihovih jezika su u većini slučajeva veštački iskonstruisane, i stvarala ih je, a i danas ih menja jedna kategorija ljudi koji su u pogledu razumevanja stvarnog života i jezika koji se iz njega razvio radi međusobnog sporazumevanja potpuno „nepismeni“. Sa druge strane, gramatiku je kod svih naroda ranijih epoha, što nam drevni istorija vrlo jasno pokazuje, postepeno formirao sam život, u skladu sa različitim nivoima njihovog razvoja, sa klimatskim prilikama njihovog glavnog prebivališta i glavnim načinima pribavljanja hrane. Gramatike izvesnih jezika u savremenoj civilizaciji toliko iskrivljuju značenje svega što pisac želi da prenese da je čitalac, naročito ako je stranac, lišen i najmanje mogućnosti da shvati čak i ono nekoliko preciznih misli koje bi, da su drugačije izražene, možda još uvek mogle da budu shvaćene.

Da bih bliže objasnio to što sam upravo rekao, „nastavio je ovaj pametni Persijanac,“ kao primer ću navesti događaj iz sopstvenog života. Od svih mojih rođaka je, kao što vam je poznato, još uvek u životu samo moj nećak sa očeve strane, koji je pre nekoliko godina, pošto je nasledio izvor nafte u okolini Bakua, bio prinuđen da se u ovaj grad i sam preseli. Budući da je moj nećak, koji je uvek veoma zauzet svojim trgovačkim poslovima, retko kada u stanju da dođe i da mene, svog starog ujaka, poseti ovde u našem rodnom mestu, ja povremeno odlazim u Baku. Oblast u kojoj se ovi izvori nafte nalaze danas, kao i sam grad Baku, pripada Rusiji, koja kao jedna od velikih nacija savremene civilizacije proizvodi obilje literature. Gotovo svi stanovnici grada Bakua i njegove okoline su različitih rasa i narodnosti, koje sa Rusima nemaju ničeg zajedničkog, i svi oni kod svojih kuća govore svojim maternjim jezicima, dok su van kuće prinuđeni da se služe ruskim. Tokom svojih poseta ovom gradu dolazio sam u kontakt sa svakakvim ljudima, a pošto sam zbog raznih ličnih potreba morao da razgovaram sa njima, odlučio sam da i sam naučim ovaj jezik. Tokom života sam morao da naučim toliko jezika da mi učenje ruskog nije predstavljalo neki veliki problem. Ubrzo sam bio u sanju da ga govorim prilično tečno, ali naravno, kao i drugi meštani, sa naglaskom i ne baš naročito dobro. Smatram da ovde, kao neko ko je u izvesnoj meri postao ,,lingvista“, treba da napomenem da na stranom jeziku nikada ne može da se misli, čak ni kada ga znate savršeno, ako istovremeno nastavite da govorite i svoj maternji jezik, ili pak neki drugi jezik na kom ste navikli da mislite. Stoga sam, pošto sam počeo da govorim ruski i pri tom nastavio da razmišljam na persijskom, u ruskom jeziku sve vrerne tražio reči koje bi odgovarale mojim persijskim mislima.

Tada sam postao svestan mnogih, meni isprva sasvim neobjašnjivih, neadekvatnosti ovog savremenog civilizovanog jezika, zbog kojih je ponekad bilo nemoguće da se tačno prenesu čak i najprostiji i najobičniji izrazi naših misli. Pošto sam se za ovo zainteresovao i budući da sam slobodan od svih životnih obaveza, počeo sam da proučavam rusku gramatiku, a zatim i gramatiku još nekoliko savremenih jezika. Tada sam shvatio da uzrok svih neadekvatnosti koje sam zapazio leži upravo u tim njihovim veštački uređenim gramatikama, i tom prilikom je u meni počelo da se formira čvrsto uverenje koje sam upravo izneo. Gramatike jezika na kojima se piše savremena književnost izmislili su ljudi koji se u pogledu istinskog znanja nalaze na nivou nižem od nivoa običnih, prostih ljudi. Kao konkretnu ilustraciju ovoga što sam upravo rekao istaći ću jednu od mnogih neadekvatnosti ruskog jezika koju sam uočio od samog početka i koja me je upravo i navela da detaljnije proučim ovo pitanje. Prilikom jednog razgovora na ruskom, kada sam kao i obično prevodio svoje misli koje su se uobličavale na persijski način, učinilo mi se neophodno da upotrebim jedan izraz koji mi, Persijanci, u razgovoru često koristimo, myan-dyaram, što na francuskom znači je dis, a na engleskom I say (kažem). Ali koliko god da sam se trudio da u svom pamćenju pronađem odgovarajuću reč na ruskom, nisam mogao da je nađem, mada sam do tada već znao gotovo sve reči ovog jezika koje su u upotrebi, bilo u literaturi, bilo u međusobnom saobraćanju ljudi svih intelektualnih nivoa. Pošto za ovaj jednostavni izraz koji se kod nas tako često koristi nisam našao odgovarajuću reč, prirodno je da sam najpre zaključio da je još uvek ne znam i da sam počeo da je tražim u svojim mnogobrojnim rečnicima i da se kod nekih ljudi koji se smatraju autoritetima raspitujem za ruski izraz koji bi odgovarao značenju ovog mog persijskog pojma.

Ispostavilo se, međutim, da takva reč u savremenom ruskom uopšte ne postoji, već da se umesto nje koristi druga, ja govorju, što na persijskom znači myan-sol-yaram, na francuskom je parle, a na engleskom I speak (govorim). Pošto svi vi, Persijanci, kada se radi o usvajanju značenja koje prenose reči imate iste misaone sposobnosti kao i ja, pitam vas: da li bih ja, ili ma koji drugi Persijanac, pročitavši u ruskoj literaturi reč čije značenje odgovara reči soil-yaram mogao bez instinktivnog osećaja da tu nešto nije u redu da prihvatim da ova reč ima isto značenje kao i reč diaram? Naravno da ne: soil-yaram i diaram, odnosno gouorim i kažem, su dve sasvim različite „doživljene aktivnosti“. Ovaj sasvim sitan primer karakterističan je i za hiljadu drugih neadekvatnosti, kakve se mogu naći u jezicima svih naroda koji predstavljaju takozvani cvet savremene civilizacije. A te neadekvatnosti jesu ono što savremenu litaraturu sprečava da posluži kao osnovno sredstvo za razvoj umova onih naroda koji se smatraju predstavnicima ove civilizacije, kao i naroda koji su trenutno – očigledno iz razloga u koje svako ko ima zdravog razuma već sumnja - nekako lišeni te sreće da ih smatraju civilizovanim, te se stoga, kako istorijske činjenice svedoče, obično nazivaju zaostalim. Zahvaljujući ovoj neadekvatnosti jezika koja postoji u savremenoj literaturi, razumljivo je da će svako - a naročito pripadnik neke od rasa koje ne spadaju u predstavnike savremene civilizacije - ko je obdaren manje ili više normalnom moći rasuđivanja i u stanju da rečima prida njihovo pravo značenje, kada čuje ili pročita ma koju reč upotrebljenu u pogrešnom smislu, kao u primeru koji sam upravo naveo, misao čitave rečenice razumeti u skladu sa ovom netačno upotrebljenom reči, što će dovesti dotle da shvati nešto potpuno različito od onog što je rečenica trebalo da izrazi. Mada je sposobnost da se shvati značenje reči kod različitih rasa različita, svojstva koja omogućavaju da se osete ponovljene i

doživljene aktivnosti koje su već dobro utvrđene u procesu života naroda u svima njima, na sličan način formira sam život. Već i samo odsustvo reči koja bi u savremenom ruskom jeziku tačno izražavala značenje persijske reči diaram, što sam uzeo kao primer, može da posluži kao potvrda moje prividno neosnovane tvrdnje da su nepismeni skorojevići našeg doba, koji sebe nazivaju gramatičarima i koje, što je još gore za to smatra i njihova okolina, već uspeli čak i da jezik koji je razvio sam život transformišu u ono što Nemci nazivaju ersatz2 . Tu moram da vam kažem da sam u vreme kada sam počeo da proučavam rusku gramatiku i gramatike još nekoliko savremenih jezika kako bih našao uzrok već spomenutih brojnih neadekvatnosti odlučio, budući da me zanima filologija uopšte, da se takođe upoznam i sa istorijom porekla i razvoja ruskog jezika. Proučavanje te istorije mi je dalo dokaza da su u ovom jeziku ranije postojale tačno odgovarajuće reči za sve doživljene aktivnosti koje su se ustalile u životu naroda. I tek kada je ovaj jezik, pošto je tokom stoleća već dostigao relativno visok nivo razvoja, postao predmet dokonog cepidlačenja, to jest predmet za mudrovanje raznih literarnih skorojevića, mnoge reči su iskrivljene ili su potpuno izašle iz upotrebe, pre svega stoga što njihov zvuk nije odgovarao zahtevima civilizovane gramatike. Među njima je bila i reč koju sam tražio, koja je tačno odgovarala našem diaram, a glasila je skazivaju. Zanimljivo je da se primeti da se ta reč sačuvala čak i u današnje vreme, ali da je u smislu koji tačno odgovara njenom značenju koriste samo ljudi koji su, iako pripadaju ruskoj naciji, igrom slučaja ostali izolovani od savremene civilizacije, odnosno ljudi u onim delovima zemlje koji su daleko od svih kulturnih centara. Ova veštački smišljena gramatika današnjih jezika koju je mlada generacija sada svuda prinuđena da uči predstavlja, po mom 2

surogat - prim. prev

mišljenju, jedan od glavnih uzroka što se među savremenim evropskim narodima razvilo samo jedno od tri nezavisna svojstva neophodna za nastanak zdravog ljudskog uma, to jest takozvana misao, koja pokazuje tendenciju da zauzme dominantan položaj u njihovoj individualnosti. Pri tom svako ko normalno rasuđuje mora da zna da istinsko razumevanje koje je dostupno čoveku ne može nastati bez instinkta i osećanja. Ako bih rezimirao sve ovo što je rečeno o literaturi našeg doba, ne mogu naći boljih reči da je opišem od izraza da ova literatura „nema duše“. Savremena civilizacija je uništila dušu literature, kao i svega drugog čemu je milostivo poklonila svoju pažnju. Razloga da nemilosrdno kritikujem ovaj rezultat savremene civilizacije imam utoliko više što, prema najpouzdanijim podacima koji su do nas dospeli iz drevnih vremena, raspolažemo konkretnom informacijom da je književnost ranijih civilizacija zaista u velikoj meri doprinela razvoju ljudskog uma, a rezultati ovog razvoja, koji su se prenosili sa generacije na generaciju, mogu se osetiti još uvek, čak i nakon više vekova. Mislim da suština neke ideje drugima može ponekad veoma dobro da se prenese pomoću izvesnih anegdota i poslovica koje je stvorio sam život. Tako bih i ja u ovom slučaju, da bih vam pokazao razliku između književnosti ranijih vremena i savremene književnosti, želeo da se poslužim jednom šaljivom pričicom koja je kod nas u Persiji široko poznata, a zove se „Razgovor vrabaca“. U njoj se kaže da su jednom na zabatu visoke kuće sedela dva vrapca, stari i mladi. Razgovarali su o događaju koji je među vrapcima postao „tema dana“, a sastojao se u tome da je mulina domaćica pre izvesnog vremena kroz prozor, na mesto gde se vrapci okupljaju da bi se igrali, izbacila nešto što je izgledalo kao ostaci kaše, ali zašta se kasnije ispostavilo da je izmrvljena pluta, nekoliko mladih i još neiskusnih vrabaca je ovo pokljucalo, i samo što se nisu raspukli.

Dok je o tome pričao, stari vrabac se iznenada nakostrešio, napravio bolnu grimasu i započeo ispod krila da trebi buve koje su ga mučile, a koje se obično legu na nedovoljno uhranjenim vrapcima. Pošto je uhvatio jednu, duboko je uzdahnuo i rekao: „Vremena su se mnogo promenila. Nema više pravog života našem rodu. U staro vreme smo imali običaj da sedimo na krovu, baš kao i sad, mirno smo dremali, a onda bi se dole na ulici začula buka, kloparanje i štropot, a uskoro bi se raširio i smrad na koji je sve u nama počinjalo da se veseli; osećali smo, naime, sa potpunom sigurnošću da ćemo kada sletimo dole i kada potražimo na mestu na kome se sve to dogodilo, biti u stanju da zadovoljimo svoje osnovne potrebe. Danas, međutim, buke ima i previše, pa i tandrkanja svake vrste, a neprestano se širi i smrad, ali takav da ga je gotovo nemoguće podneti. A kad ponekad, po staroj navici, sletimo dole da potražimo nešto od svojih životnih potrepština, ne nalazimo ništa sem nekoliko odvratnih kapi sagorelog mašinskog ulja.“ Ova priča se, kao što vam je verovatno jasno, odnosi na stara kola sa konjskom zapregom i na moderne automobile; i mada ovi poslednji, kao što vrabac kaže, prave više buke, više tandrču, kloparaju i smrde, oni uprkos tome nemaju nikakav značaj za ishranu vrabaca. A bez hrane je, kao što i sami razumete, čak i vrapcima teško da izvedu zdravo potomstvo. Ova pričica mi izgleda kao idealna ilustracija za ono što sam želeo da istaknem kada je reč o razlici između savremene civilizacije i civilizacije ranijih epoha. U savremenoj civilizaciji, kao i u svim ranijim, literatura postoji radi opšteg usavršavanja čovečanstva, ali i na tom planu kao i u svim drugim savremenim stvarima - nema ničeg neophodnog za naš suštinski cilj. Sve je samo na površini. Sve je, kao u priči staroga vrapca, samo buka, tandrkanje i smrad. Svako ko je nepristrasan može ovaj moj stav i konačno da potvrdi, ako obrati pažnju na razliku u stepenu razvijenosti osećanja kod ljudi koji su rođeni i čitav život proveli na azijskom

kontinentu i onih koji su rođeni i obrazovani u uslovima civilizacije u Evropi. Činjenica koju su mnogi primetili jeste da među svim sadašnjim stanovnicima azijskog kontinenta koji su, iz geografskih i drugih razloga, izolovani od uticaja savremene civilizacije, osećanja dostigla znatno viši nivo razvoja nego među ma kojim od stanovnika Evrope. A pošto osećanja predstavljaju osnovu zdravog razuma, ovi azijski narodi, uprkos tome što imaju manje opšteg znanja, svaki objekt svoga posmatranja opažaju ispravnije od onih koji pripadaju samom jezgru savremene civilizacije. Evropljaninovo razumevanje nekog predmeta koji posmatra formira se isključivo pomoću izvesne opšte, da je tako nazovemo, „matematičke informisanosti“ o njemu, dok većina Azijaca suštinu predmeta koji posmatra shvata ponekad samo osećanjima, a ponekad čak i samim instinkom.“ Na ovom mestu svoje priče o savremenoj literaturi ovaj pamemi stari Persijanac je, između ostalog, dotakao i jedno pitanje koje u naše vreme zanima mnoge evropske, da ih tako nazovemo', „propagatore kulture“. Tom prilikom je rekao: „U Aziji su se ljudi neko vreme jako zanimali za evropsku literaturu; ali pošto su ubrzo osetili ispraznost njenog sadržaja, izgubili su interesovanje za nju, i sad se ona tamo gotovo uopšte više ne čita. U slabljenju njihovog interesovanja za evropsku literaturu glavnu ulogu je, po mom mišljenju, odigrao onaj savremeni književni rod koji se zove roman. Ti njihovi čuveni romani se, kao što sam već rekao, sastoje mahom od dugih opisa raznih oblika toka bolesti koja je zavladala među savremenim ljudima i koja, zahvaljujući njihovoj slabosti i nedostatku volje, traje prilično dugo. Ljudi iz Azije, koji još uvek nisu toliko udaljeni od majke prirode, spoznaju svojom svešću da ovo psihičko stanje, koje se javlja kako u muškarcu tako i u ženi, uopšte nije dostojno ljudskog

bića, a da je naročito ponižavajuće za muškarca, i prema takvim ljudima instinktivno zauzimaju prezriv stav. Kada je reč o drugim vidovima evropske literature, kao što je recimo naučna, putopisna, i drugi oblici poučnog izlaganja, Azijac, budući da je u manjoj meri izgubio sposobnost da oseća, to jest budući da je bliži prirodi napola svesno oseća i instinktivno sluti piščevo potpuno nerazumevanje stvarnosti i njegov nedostatak istinskog razumevanja predmeta o kome piše. Tako su ljudi u Aziji, nakon što su najpre pokazali veliko interesovanje za evropsku literaturu, postepeno prestali da na nju obraćaju pažnju, te je sada u potpunosti zanemaruju; u Evropi, naprotiv, police i privatnih i javnih biblioteka stenju pod teretom novih knjiga. Nema sumnje da u mnogima od vas mora da se rodi pitanje kako ovo što sam rekao može da se pomiri sa činjenicom da je u Aziji velika većina ljudi bukvalno nepismena. Na ovo ću da vam odgovorim da pravi uzrok nezainteresovanosti za savremenu literaturu, uprkos tome, leži u njenim sopstvenim nedostacima. Lično sam video kako se stotine nepismenih okupljaju oko jednog pismenog čoveka da bi čuli čitanje svetih knjiga ili priča poznatih kao Hiljadu i jedna noć. Odgovorićete, naravno, da su događaji koji se tu opisuju, a naročito oni iz Hiljadu i jedne noći, uzeti iz njihovog sopstvenog života i da su im zbog toga razumljivi i interesantni. Stvar, međutim, nije u tome. Ovi tekstovi, pri tom govorim naročito o Hiljadu i jednoj noći, predstavljaju književna dela u pravom smislu te reči. Svako ko ovu knjigu pročita ili sluša oseća da je sve u njoj mašta, ali mašta koja odgovara istini, čak i ako se radnja sastoji od epizoda koje su u običnom ljudskom životu potpuno neverovatne. Zanimanje čitaoca, odnosno slušaoca se budi i on, opčinjen autorovim finim poznavanjem psihe ljudi koji ga okružuju, radoznalo prati kako se, malo-pomalo, čitava priča ispreda od ovih sitnih priča stvarnog života.

Tahtevi savremene civilizacije stvorili su još jedan specijalni oblik literature; to je novinarstvo. Preko ovog oblika literature ne mogu ćutke da pređem, budući da je on, pored toga što za razvoj ljudskog uma ne nudi ama baš ništa, zbog otrovnog uticaja koji vrši na njihove uzajamne odnose postao, po mom mišljenju, jedno od glavnih zala u životu današnjih ljudi. Ovaj oblik literature se u poslednje raširio, a nepokolebljivo sam uveren da je to zato što potpunije no ma šta drugo odgovara slabostima i zahtevima koji vode sve većem nedostatku volje kod ljudi. Stoga on kod njih ubrzava atrofiju i poslednjih mogućnosti da steknu on svojstva koja su im nekad još uvek davala relativnu spoznaju sopstvene individualnosti, a koja jedina vode onome što nazivamo „pamćenjem sebe“, tom apsolutno neophodnom faktoru u procesu ličnog usavršavanja. Pored toga, i misaona funkcija ljudi se zahvaljujući ovoj neprincipijelnoj dnevnoj literaturi još više udaljila od njihove sopstvene individualnosti, te je zato savest, koja se u njima povremeno budila, sada prestala da uzima udela u njihovom razmišljanju. Stoga su lišeni onih faktora koji su ljudima ranije obezbeđivali podnošljiv život, makar samo u pogledu međusobnih odnosa. Na nesreću svih nas, ta žurnalistička literarura, koja se iz godine u godinu sve više širi, još više slabi već oslabljeni ljudski um time što ga otvorenog i bez odbrane izlaže svim vrstama obmane i zavaravanja i skreće s puta relativno osnovanog razmišljanja, te na taj način u ljudima umesto zdravog rasuđivanja podstiče razna nedostojna svojstva kao što su neverica, indignacija, strah, lažni stid, licemerje, ponos itd. Da bih vam konkretno naslikao svo zlo koje ljudima nanosi ovaj novi oblik literature, ispričaću vam nekoliko događaja koji su se odigrali zbog novina, a čija istinitost ne dolazi u sumnju, jer sam slučajno u njima i sam učestvovao.

U Teheranu sam imao jednog bliskog prijatelja, Jermenina, koji me je nešto pre svoje smrti odredio za izvršioca svog testamenta. Ovaj čovek je imao sina koji ni sam više nije bio mlad, a koji je zbog svojih poslova sa brojnom porodicom živeo u jednom velikoim evropskom gradu. Jedne tužne večeri njemu i svim članovima njegove porodice je pozlilo, i do jutra su svi već bili mrtvi. Kao izvršilac testamenta, bio sam obavezan da odem na mesto ovog tragičnog događaja. Tako sam saznao da je otac ove nesrećne porodice pre nego što se to dogodilo, u jednim od novina koje je primao, nekoliko dana zaredom čitao duge članke o nekoj kasapnici u kojoj se, kako je u ovim člancima pisalo, od svežih proizvoda i na naročit način izrađuju nekakve specijalne kobasice. Istovremeno je i u svim drugim novinama nalazio krupne reklame te nove kasapnice. Mada ni on ni njegova porodica nisu baš mnogo marili za kobasice, budući da su svi rođeni i odrasli u Jermeniji, gde se kobasice uopšte ne jedu, ovo ga je privuklo u toj meri da je otišao i kupio izvesnu količinu. A nakon što je iste večeri jela ove kobasice, čitava porodica se otrovala i pomrla. Pošto je taj neobičan sticaj okolnosti kod mene pobudio sumnju, pošlo mi je za rukom da nešto kasnije, uz pomoć jednog privatnog detektiva, doznam otprilike sledeće: Izvesno veliko preduzeće je od nekog izvoznog koncerna nabavilo ogromnu količinu kobasica prvobitno namenjenih za izvoz, koje su odbijene zbog kašnjenja isporuke. Da bi se cele zalihe oslobodio što je pre moguće, preduzeće nije štedelo novac namenjen novinarima, kojima je poverilo ovu zlosrećnu kampanju u štampi. Evo i drugog primera: Tokom jednog od svojih boravaka u Bakuu sam nekoliko dana za redom, u lokalnom listu koji moj nećak prima, čitao duge članke. Ovi članci su zauzimali polovinu čitavog prostora u listu, a

autor je u njima davao izraza svom ushićenju zbog čuda koja izvodi nekakva glumica. O njoj je pisano toliko mnogo i tako lepo da sam se čak i ja, star čovek što bi rekli zagrejao, te sam jedno veče, odloživši sve drugo i izmeniviši svoj ustaljeni večenji red, otišao da vidim ovo čudo neviđeno. I šta mislite da sam video? Nešto što bi makar i najmanje odgovaralo onom što je o njoj pisalo u člancima kojih su bile pune novine? Ni govora. Za života sam video mnoge predstavnike ove umetnosti, dobre i loše, i bez ikakvog preterivanja mogu da kažem da su me neko vreme smatrali za veliki auroritet u toj oblasti. Ali čak i ako zanemarimo moje lične poglede na umetnost uopšte i ako govorimo samo sa uobičajenog stanovišta, moram da kažem da čitavog života nisam video ništa što bi sa ovom znamenitošću moglo da se meri po nedostatku talenta i odsustvu čak i najelementarnijeg znanja o principima glume. U svim njenim postupcima na sceni se zapažao tako potpun nedostatak ma kakvih kvaliteta da ja, čak ni iz čovekoljublja, ovome čudu ne bih dozvolio ni da odigra ulogu sudopere u mojoj kuhinji. Kako sam kasnije čuo, jedan od tipičnih vlasnika rafinerije nafte u Bakuu, koji se igrom slučaja obogatio, podmitio je nekoliko novinara lepom, okruglom sumom, obećavši im duplo više ako uspeju da slavnom učine njegovu ljubavnicu, koja je dotad bila sobarica u kući jednog ruskog inžinjera i koju je on zaveo iskoristivši svoje poslovne sastanke sa ovim inžinjerom. Evo i sledećeg primera: U jednom visokotiražnom nemačkom listu sam s vremena na vreme čitao visokoparne slavopojke izvesnom slikaru, na osnovu kojih sam stvorio mišljenje da taj slikar naprosto predstavlja fenomen u savremenoj umetnosti. Moj nećak, koji je upravo gradio kuću u Bakuu, odlučio je da ovu kuću u okviru priprema za svoje venčanje veoma bogato

ukrasi. Pošto je te godine dva puta neočekivano naišao na nove izvore nafte i pošto je imao izgleda da poveća proizvodnju, što bi mu obezbedilo prilično bogatstvo, savetovao sam mu da ne štedi, već da pozove ovog čuvenog slikara da nadgleda unutrašnju dekoraciju čitave kuće i da naslika nekoliko fresaka po zidovima. Na ovaj način će, mislio sam, troškovi koji su već i tako bili veliki bar koristiti i njegovom potomstvu, koje će naslediti ove freske i druge stvari rađene rukom tog neuporedivog majstora. Nećak je tako i učinio. Čak je i lično otputovao da pozove ovog čuvenog evropskog slikara. Slikar je uskoro stigao, vodeći sa sobom čitav niz pomoćnika i zanatlija, a čini mi se i svoj sopstveni harem, naravno u evropskom smislu te reči; najzad su se, bez i najmanje žurbe, dali na posao. Rezultat rada ovog čuvenog umetnika bilo je najpre to da je venčanje moralo da se odloži, a zatim i to da je ne malo novca moralo da bude potrošeno da bi se sve ponovo dovelo u prvobitno stanje, kako bi obični persijski majstori kuću mogli da oslikaju i ukrase na način koji više odgovara istinskoj umetnosti. U ovom slučaju novinari su - to im treba priznati - u izgradnji karijere ovog osrednjeg umetnika učestvovali gotovo sasvim nekoristoljubivo, naprosto kao drugovi i skromni pomoćnici. Kao poslednji primer, ispričaću vam tužnu priču o nesporazumu za koji je, ovoga puta, odgovorna jedna od krupnih zverki ove savremene i naročito štetne literature. Dok sam živeo u gradu Korasanu u kući zajedničkih poznanika, sam jednog dana sreo mladi bračni par iz Evrope, koji sam uskoro prilično upoznao. U Korasan su dolazili nekoliko puta, ali uvek samo na kratko. Ovaj moj novi poznanik je, putujući sa svojom ženom, u mnogim zemljama sarkupljao najraznovrsnije podatke i vršio analize, ispitujući uticaj nikotina iz različitih vrsta duvana na ljudsku psihu i ljudski organizam. Nakon što je u nekoliko azijskih zemalja prikupio potrebne podatke o ovom pitanju, on i njegova supruga su se vratili u

Evropu, gde je započeo da piše opširnu knjigu o rezultatima svog istraživanja. Ali pošto je mlada supruga,očigledno zbog svoje mladosti i zbog neiskustva u pogledu potrebe da čovek, kako se kaže, „ostavi bele pare za crne dane“, tokom tih njihovih putovanja potrošila sav novac kojim su raspolagali, bila je prinuđena da se zaposli kao sekretarica u jednoj velikoj novinskoj kući kako bi mužu omogućili da dovrši knjigu. U kancelariju u kojoj je radila često je navraćao i izvesni literarni kritičar, koji ću je tu upoznao i koji je, pošto se kako se to kaže, „zaljubio“ u nju, pokušao da joj se približi, naprosto da bi zadovoljio svoju požudu. Ona, međutim, nije popuštala njegovom navaljivanju, kao poštena žena koja zna svoju dužnost. Ali dok je kod ove „verne supruge jednog Evropljanina“ pobedu odnela moralnost, kod onog gnusnog predstavnika, jednog savremenog ljudskog tipa je, srazmerno nezadovoljenosti njegove požude, rasla želja za osvetom, uobičajena kod takvih ljudi. Pošlo mu je za rukom da, posluživši se svakojakim intrigama, izdejstvuje da je bez ikakvog pravog razloga otpuste s posla. A kada je njen muž, moj mladi prijatelj, završio i objavio svoju knjigu, onaj je tumor našeg doba, zbog svoje sopstvene prikraćenosti, u novinama za koje je pisao i u drugim listovima i časopisima počeo da objavljuje seriju članaka punih svakakvih netačnosti, koji su knjigu diskreditovali u toj meri da je postala potpun promašaj - niko se, naime, nije zainteresovao za nju i niko je nije kupovao. Tako su, zahvaljujući jednom od nesavesnih predstavnika ove besprincipijelne literature, stvari došle dotle da ovaj pošteni radnik i njegova voljena žena, pošto su potrošili svu svoju ušteđevinu, nisu imali ni za hleb. Zbog toga su se dogovorili da se zajedno obese i ovu svoju odluku su i ostvarili. Ovi književni kritičari su, po mom mišljenju, zbog uticaja i autoriteta koji kao autori imaju na čitavu masu naivnih,

sugestijama podložnih ljudi, hiljadu puta opasniji od svih balavih novinarčića. Lično sam poznavao muzičkog kritičara koji nikada u životu nije ni pipnuo muzički instrument, te stoga nije imao nikakvo praktično razumevanje muzike: nije znao čak ni šta je to uopšte zvuk, i u čemu je razlika između nota do i re. On je, međutim, zahvaljujući ustaljenim nenormalnostima savremene civilizacije, nekako došao na odgovorno mesto muzičkog kritičara, i na taj način postao autoritet za sve čitaoce jednog uglednog i vrlo tiražnog lista. I naravno da su na osnovu njegovih nepismenih sudova svi čitaoci ovoga lista formirali nepokolebljive stavove po pitanju muzike - koja bi zapravo trebalo da predstavlja putokaz za razumevanje jednog vida istine. Javnost nikada ne zna ko je onaj ko piše; poznaje jedino same novine, koje pripadaju grupi iskusnih poslovnih ljudi. Čitaoci nikada ne znaju šta ta osoba koja piše za novine odista zna, ili šta se dešava iza kulisa novinske redakcije, ali sve što u novinama piše uzimaju zdravo za gotovo. Uveren sam, i to uverenje je konačno postalo čvrsto poput stene – a svako ko manje ili više nepristrasno razmišlja doći će do istog zaključka - da će svako ko pokuša da se razvije uz pomoć sredstava dostupnih u savremenoj civilizaciji steći misaonu sposobnost koja najviše odgovara „prvom Edisonovom pronalasku“, dok će na emocionalnom planu kod sebe razviti, kako bi Nasradin Hodža rekao, „kravlju suptilnost osećanja“. Same vođe savremene civilizacije, koje se nalarze na vrlo niskom nivou moralnog i psihičkog razvoja, nesposobne su, poput dece koja se igraju vatrom, da spoznaju snagu i značaj delovanja ovakve literature na masu. Proučavanjem stare istorije sam stekao utisak da vođe ranijih civilizacija nikada ne bi dozvolile da takva nenormalnost toliko dugo potraje. Ovo moje mišljenje može da potvrdi autentična informacija koja je sačuvana sve do današnjih dana, a odnosi se na ozbiljan

stav prema dnevnoj štampi koji su vladari naše zemlje imali ne tako davno, u doba kada je naša zemlja smatrana jednom od najvećih, odnosno kada je veliki Vavilon pripadao nama i bio kulturni centar priznat širom sveta. Prema ovoj informaciji, dnevna štampa je postojala i tada, u obliku takozvanih štampanih papirusa, mada naravno u neuporedivo manjem obimu nego danas. Oni koji su radili na njenom izdavanju bili su, međutim, isključivo stariji i kvalifikovani ljudi, svima poznati po svojim ozbiljnim zaslugama i svom časnom životu; postojalo je čak i utvrđeno pravilo da se na ovaj položaj postavljaju uz polaganje zakletve, te su zbog toga nazivani saradnicima pod zakletvom, kao što danas postoje porotnici pod zakletvom, stručnjaci pod zakletvom itd. Danas, međutim, novinar može da bude svako uobraženo ništavilo, samo ako zna lepo i, kako se to kaže, književno da se izrazi. Psihu ovih proizvoda savremene civilizacije koji novine pune svojim mudrolijama naročito sam dobro mogao da upoznam i njihovo sam biće otprilike mogao da procenim pre tri-četiri meseca, u već spomenutom gradu Bakuu, gde sam imao prilike da svakodnevno prisustvujem njihovim sastancima i da sa njima razmenjujem mišljenja. Okolnosti su bile sledeće: Ubrzo pošto sam otišao u Baku, sa namerom da celu zimu provedem kod svog nećaka, nekoliko mladih ljudi je došlo k njemu sa molbom da im dozvoli da njihovo „Novo udruženje književnika i novinara“ svoje sastanke održava u jednoj od velikih prostorija njegove kuće, u kojoj je prvobitno nameravao da otvori restoran. Nećak je odmah pristao i ovi mladi ljudi su već od narednog dana, mahom uveče, počeli da se okupljaju na svojim, kako su ih nazvali „opštim sastancima i udenim debatama“. Ovim sastancima su mogli da prisustvuju i ljudi sa strane, a pošto sam ja uveče bio potpuno slobodan i pošto su prostorije u kojima sam se smestio bile veoma blizu sobe u kojoj su se oni

okupljali, često sam odlazio da slušam njihove diskusije. Neki od njih su ubrzo počeli sa mnom da razgovaraju, te smo tako uspostavili prijateljske odnose. Ovi Ijudi su većinom bili još uvek sasvim mladi, slabi i nemuževni, a lica pojedinih su jasno odavala da su im roditelji morali biti alkoholičari, ili su pak zbog nedostatka volje patili od drugih stvari, odnosno da su sami vlasnici ovih lica imali razne loše navike koje su krili od drugih. Mada je Baku u poređenju sa veličinom današnjih velikih gradova samo gradić, i mada su ovi tipovi naših savremenika koji su se tu okupiIi bili većinom „sitna riba“, ne oklevam da svoja zapažanja uopštim na njihove kolege širom sveta. Osećam da na to imam prava jer sam kasnije, prilikom putovanja po Evropi, često imao prilike da dođem u kontakt sa ovim predstavnicima savremene literature i jer su svi oni na mene ostavili isti utisak, odnosno ličili su jedni na druge kao jaje jajetu. Jedina razlika među njima bila je ona u stepenu važnosti, koja je zavisila od novina za koje pišu, to jest od ugleda i tiraža lista, odnosno časopisa u kojima su njihova mudrovanja objavljivana, ili pak od solidnosti poslovnog preduzeća koje je posedovalo dotične novine i sve njih - književne poslenike. Mnogi od njih se, iz ovog ili onog razloga, nazivaju pesnicima. Trenutno širom Evrope svakom ko napiše makar i nekakvu kratku glupost, poput: Zelene ruže, purpurne mimoze, božanstvene su njene poze kao smrznute uspomene... njegova okolina dodeljuje naziv pesnika. Neki od njih taj naziv štampaju čak i na svojim posetnicama.

Među ovim savremenim novinarima i piscima je nekako vrlo razvijen „esprit de corps“ i oni u svim prilikama jako podržavaju i neumereno veličaju jedni druge. Izgleda mi da ova crta predstavlja glavni razlog širenja njihove sfere uticaja, kao i lažnog autoriteta koji uživaju u masama i nesvesnog i servilnog poštovanja s kojim se gomila klanja pred ovim, mirne savesti mogu da kažem, ništavilima. Na spomenutim sastancima u Bakuu jedan od njih bi izašao za govornicu i počeo da čita nešto od stihova tipa onih koje sam upravo naveo, ili pak da govori zbog čega se ministar neke zemlje na nekakvom banketu o nekom pitanju izrazio ovako, a ne onako; svoje izlaganje govornik bi u većini slučajeva završio najavom poput ove: „Govornicu sada prepuštam neuporedivom videlu učenosti našeg doba, gospodinu tom-i-tom, koji se igrom slučaja izuzetno važnim poslom zadesio u našem mestu i koji je bio tako ljubazan da ne odbije poziv na naš današnji sastanak. Sada ćemo imati čast da svojim sopstvenim ušima čujemo njegov mili govor.“ A kada bi se ova znamenitost pojavila za govornicom, govor bi započela sledećim rečima: „Drage dame i gospodo! Moj kolega je bio tako skroman da me nazove slavnim“ (ovde se mora reći da nije mogao da čuje šta je njegov kolega rekao, pošto je došao iz druge sobe čija su vrata bila zatvorena i on ih je pri ulasku sam otvorio, a ja veoma dobro poznajem akustiku te kuće i solidnost vrata) „U poređenju sa njim sam, međutim, nedostojan čak i da sedim u njegovom prisustvu. Slavan nisam ja, već on, koji je poznat ne samo širom naše prostrane Rusije, već i u celom civilizovanom svetu. Potomstvo će njegovo ime izgovarati ustreptalog srca, i niko neće moći da zaboravi sve ono što je učinio za prosvećivanje i za buduće blagostanje čovečanstva. To božanstvo istine se u ovom beznačajnom gradu ne nalazi slučajno, kao što nama može izgledati, već nesumnjivo iz vrlo važnih razloga koji su poznati jedino njemu.

Mesto mu, zapravo, i nije među nama, već medu drevnim bogovima Olimpa“, i tako dalje, tako dalje. Tek nakon takvog uvoda bi nova slavna ličnost izgovorila par gluposti, kao na primer na temu „Zašto su Sirikitsi zaratili s Parnakalpima?“ Na kraju ovih učenih skupova obavezno je služena večera, uz dve flaše jeftinog vina; mnogi bi pri tom u džep sakrili nešto od posluženja, recimo kobasicu i komad hleba ili sušenu haringu, a ako bi ih neko slučajno video, obično bi rekli: „Ovo je za mog psa. Taj se lupež već navikao da mu nešto donesem kad god se kasno vraćam kući.“ Sutradan posle ovakvih sastanaka u lokalnoj bi štampi uvek osvanuo izveštaj, pisan neverovatno pompeznim stilom. Izlaganja su prenošena manje-više tačno, ali naravno da nije bilo ni pomena o tome kako je večera bila skromna, niti o prenemaganju sa komadom kobasice za psa. Takvi su ljudi koji u novinama pišu o svakojakim „istinama“ i naučnim otkrićima, a naivni čitalac koji ih ne vidi i koji ne poznaje njihov život svoje zaključke o događajima i idejama izvlači iz praznih reči ovih autora, koji su ni manje ni više nego bolesni, neiskusni i „nepismeni“ kada je reč o ljudskom životu. Pisci knjiga i novinskih članaka u većini evropskih gradova su, uz vrlo male izuzetke, upravo takvi nezreli pametnjakovići, koji su to što jesu postali uglavnom zahvaljujući svom nasleđu i svojim specifičnim slabostima. Sa moje tačke gledišta nema nikakve sumnje da je od svih uzroka nenormalnosti savremene civilizacije glavni i najočigledniji upravo ta žurnalistička literatura, zbog demorališućeg i štetnog uticaja koji vrši na Ijudsku psihu. Krajnje sam zapanjen da nijedna vlada zemalja savremene civilizacije toga nikada nije postala svesna i da nijedna od njih mada više od polovine onoga što se naziva državnim budžetom troše na održavanje policije, zatvora, sudskih ustanova, crkava, bolnica itd. i na plaćanje brojnih državnih službenika kao što su sveštenici, lekari, agenti tajne

policije, državni tužioci, stručnjaci za propagandu, itd, što sve ima za cilj da održi moral i lojalnost njihovog građanstva, ne ulaže ni pare u neki zahvat kojim bi se u korenu sasekao ovaj očigledni uzrok mnogih zločina i nesporazuma.“ Ovim rečima je stari, pametni Persijanac završio svoje izlaganje. Tako, dragi moj čitaoče koji si jednom nogom možda već utonuo u one gore pomenute opanke, nakon što sam završio sa ovim govorom, koji sam tu ubacio jedino stoga što smatram da ideje koje su u njemu iznesene mogu da budu vrlo poučne i korisne, naročito za one ljubitelje savremene civilizacije koji naivno smatraju da je ona u pogledu usavršavanja ljudskog uma neizmerno viša od prethodnih - sada mogu da ,,rklf učim i ceo uvod i da pređem na obradu za knjigu pripremljenog materijala. Kada sam taj materijal počeo da prerađujem sa namerom da mu dam što razumljiviji i svima pristupačni oblik, u meni se začela misao da bi i ovaj moj rad trebalo da se odvija u skladu sa vrlo razumnim i za život korisnim savetom našeg velikog Nasradin Hodže, koji glasi: „Uvek i u svemu nastoj da postigneš ono što je istovremeno korisno za druge i prijatno za tebe samog.“ Što se tiče sprovođenja u delo prve polovine ovog veoma razumnog saveta našeg dragog učitelja nemam zašto da brinem, pošto će se ideje koje u ovoj seriji nameravam da iznesem za to obilato pobrinuti. Ali kada je reč o onom što je prijatno za mene samog, ovo mislim da postignem tako što ću pripremljeni materijal uobličiti tako da to moju egzistenciju među ljudima sa kojima se susrećem ubuduće učini podnošljivijom nego što je to bio slučaj pre nego što sam postao pisac. Da biste shvatili šta pod ovom „podnošljivijom egzistencijom“ podrazumevam, moram vam reći da sam nakon svih svojih putovanja po zemljama Azije i Afrike, koja su iz

izvesnih razloga trajala oko trideset godina, stekao reputaciju čarobnjaka i stručnjaka za „onostrana pitanja“. A shodno tome je i svako ko bi me upoznao smatrao da ima prava da me uznemirava kako bi zadovoljio svoju dokonu radoznalost u pogledu tih onostranih pitanja, odnosno da me tera da ispričam nešto iz svog ličnog života, ili pak neki događaj sa svojih putovanja. I ma koliko umoran da sam bio, morao sam da odgovorim, jer bi se ljudi inače uvredili i osetili bi prema meni neraspoloženje, te bi svaki put kad se spomene moje ime rekli nešto da naškode mojim aktivnostima i da umanje moj značaj. Zbog toga sam, pregledajući materijal namenjen ovoj seriji, rešio da ga iznesem u obliku posebnih, međusobno nezavisnih priča i da u ove priče ubacim različite ideje koje mogu da posluže kao odgovor na sva pitanja koja su mi često postavljali. Tako ću, ako ponovo budem morao da imam posla sa tim besramnim besposličarima, naprosto moći da ih uputim na ovo ili ono poglavlje, koje će im pomoći da zadovolje svoju mehaničku radoznalost. To će mi, istovremeno, dati priliku da sa nekima od njih porazgovaram samo preko toka asocijacija, što je za njih uobičajeno, a ponekad će mi takođe obezbediti i neophodan slobodni prostor za moje aktivno razmišljanje, koje mi je nužno za svesno i savesno ispunjavanje životnih obaveza. Među pitanjima koja su mi ljudi iz različitih društvenih slojeva i različitih stepena „obaveštenosti“ postavljali najčešća su, ako me pamćenje dobro služi, sledeća: Koje izuzetne ljude sam upoznao? Kakva čuda sam video na Istoku? Ima li čovek dušu i da li je ona besmrtna? Da li je čovekova volja slobodna? Šta je život i zbog čega postoji patnja? Da li verujem u okultne i spiritualističke nauke? Šta je hipnoza, magnetizam i telepatija?

Kako sam počeo da se zanimam za ova pitanja? Šta me je dovelo do mog sistema koji se proučava na institutima koji nose moje ime? Ovu knjigu ću, stoga, podeliti na zasebna poglavlja, koja će zajedno poslužiti kao odgovor na prvo od ovih pitanja, nainte, „Koje izuzetne ljude sam upoznao?“ U posebnim pričama o ovim susretima ću, u skladu sa principima logičkog sleda, izneti sve ideje i misli koje nameravam da izložim u ovoj seriji, kako bi mogle da posluže kao pripremni građevinski materijal. Istovremeno ću odgovoriti i na sva druga pitanja koja mi često postavljaju. Ove posebne priče će, štaviše, biti raspoređene tako da daju i jasne obrise moje, kako se to obično naziva, autobiografije. Pre no što nastavim smatram da je neophodno da tačno objasnim izraz „izuzetan čovek“, pošto se među savremenim ljudima i on, kao i svi izrazi koji označavaju određena svojstva, uvek shvata u relativnom, to jest u čisto subjektivnom smislu. Za mnoge je, na primer, izuzetan čovek onaj koji izvodi trikove, ali i njega prestaju da smatraju izuzetnim čim doznaju u čemu se tajna njegovih trikova sastoji. Kao definicjju ko se može smatrati izuzetnim naprosto ću, da bih skratio priču, kazati koga ovim imenom zovem ja lično. Sa moje tačke gledišta, izuzetnim se može nazvati onaj ko se od svoje okoline izdvaja bogatstvom svoga uma i ko zna kako da se obuzda u ispoljavanju svoje prirode, dok se istovremeno pravično i tolerantno odnosi prema tuđim slabostima. Pošto je prvi ovakav čovek koga sam upoznao - i čiji uticaj je ostavio traga na čitav moj život - bio moj otac, započeću od njega.

II MOJ OTAC Moj otac je tokom poslednjih nekoliko decenija i na početku ovog veka bio naširoko poznat kao ašok, to jest pesnik i pripovedač pod svojim nadimkom Adaš; iako nije bio profesionalni ašok već samo amater u svoje vreme je bio vrlo popularan među stanovnicima mnogih krajeva u Zakavkazju i Maloj Aziji. Ašocima su u Maloj Aziji i na Balkanu nazivali lokalne barde, koji su sastavljali, recitovali ili pevali pesme, legende, narodne pripovetke i priče svake vrste. Uprkos činjenici da su ovi ljudi iz prošlosti koji su se posvetili takvom zanimanju u većini slučajeva bili nepismeni, budući da u detinjstvu nisu išli čak ni u osnovnu školu, njihovo pamćenje i živost njihovog duha su bili takvi da bi ih danas smatrali izuzetnim, pa čak i fenomenalnim. Ne samo da su napamet znali bezbroj, često veoma dugih priča i pesama i da su umeli da po sećanju otpevaju njihove melodije, već su takođe improvizovali i na svoj sopstveni, tako reći subjektivni način, i sa zapanjujućom brzinom su za svoje stihove nalazili odgovarajuću rimu i metar. U današnje vreme se više nigde ne mogu naći ljudi takvih sposobnosti. Čak i kada sam bio veoma mlad, govorilo se da postaju sve ređi. Nekoliko ovih ašoka koji su u svoje vreme smatrani čuvenim video sam i lično, i njihova su mi se lica jako urezala u sećanje.

Prilike da ih vidim sam imao, jer me je otac kada sam bio dete vodio na nadmetanja na kojima su se ovi usmeni pesnici i pripovedači, ašoci iz raznih zemalja poput Persije, Turske, Zakavkazja, pa čak i iz delova Turkmenistana, takmičili u pevanju i improvizovanju pred mnoštvom slušalaca. To je obično bilo ovako: Učesnik takmičenja određen žrebom počeo bi da pevajući improvizovanu melodiju postavlja svom partneru pitanja o nekom verskom ili filozofskom problemu, ili pak o značenju i poreklu neke dobro poznate legende, tradicije ili verovanja, a ovaj bi mu odgovarao, rakode kroz pesmu i takođe pevajući po svojoj sopstvenoj, subjektivnoj, improvizovanoj melodiji; ove improvizovane melodije su, sem toga, po svom tonalitetu uvek morale da odgovaraju prethodno izvedenim akordima, kao i onome što prava nauka o muzici naziva „odjekom anspalnijanskog toka“. Pevalo se u stihu, uglavnom na tursko-tatarskom, prihvaćenim u to vreme kao zajednički jezik među ljudima ovih krajeva, koji su govorili različite dijalekte. Ova nadmetanja su trajala nedeljama, ponekad čak i mesecima, a završavala su se dodelom nagrada i poklona - koje je obezbeđivala publika i koji su se sastojali od stoke, tepiha, itd. - onim pevačima koji su se po opštem mišljenju najviše istakli. Ja sam prisustvovao trima takvim takmičenjima, od kojih je prvo bilo u turskom gradu Vanu, drugo u gradu Karabahu u Azerbejdžanu, i treće u gradiću Subatanu u Karskom regionu. Moga oca su u Aleksandropolju i Karsu, lgradovima u kojima smo živeli kada sam bio dete, često pozivali na večernje sedeljke, kojima su mnogi koji su ga poznavali prisustvovali da bi čuli njegove priče i pesme. Na ovim skupovima je recitovao neku od mnogobrojnih legendi ili pesama koje je znao, već po izboru prisutnih, ili bi pak u pesmi izvodio dijaloge raznih ličnosti. Ponekad čitava noć ne bi bila dovoljno duga da se prije završi, i publika bi se naredno veče ponovo okupila. Uveče uoči nedelje i praznika, kada narednog jutra nismo morali rano da ustanemo, otac je nama, deci, pričao priče o velikim narodima

i čudesnim ljudima iz davnina ili pak o Bogu, prirodi i neobjašnjivim čudima, a uvek bi završavao po nekom pričom iz Hiljadu i jedne noći, kojih je zaista znao toliko da bi hiljadu i jednu noć mogao da nam priča po jednu. Među mnogim jakim utiscima koje su očeve priče, kojima je čitav moj život obeležen, na mene ostavile, bio je i jedan koji mi je kasnijih godina, možda najmanje pet puta, poslužio kao „duhovni faktor“, omogućivši mi da shvatim neshvatljivo. Ovaj utisak se u meni iskristalisao jedne večeri kada je otac pevao i recitovao legendu o „potopu pre potopa“, nakon čega su on i jedan njegov prijatelj poveli razgovor o ovoj temi. To je bilo u vreme kada je otac sticajem životnih okolnosti bio prinuđen da postane profesionalni stolar. Prijatelj o kome je reč je često navraćao do njega u radionicu, i ponekad bi čitavu noć presedeli razmatrajući značenje drevnih legendi i predanja. Taj njegov prijatelj je bio niko drugi do kanonik Borš iz vojne sabome crkve u Karsu, čovek koji je uskoro postao moj prvi učitelj, onaj koji je stvorio i utemeljio moju sadašnju individualnost, i tako reći „treći aspekt mog unutarnjeg boga“. One večeri kada se vodio razgovor o kom je reč, u radionici smo bili još i ja i moj ujak, to veče prispeo u grad iz obližnjeg sela, gde je imao velike povrtnjake i vinograde. Ujak i ja smo ćutke sedeli na mekoj strugotini u uglu i slušali smo pesmu moga oca, koji je pevao legendu o vavilonskom heroju Gilgamešu i objašnjavao njeno značenje. Razgovor se poveo nakon što je otac završio dvadeset prvo pevanje ove legende, u kome izvesni Ut-Napištim priča Gilgamešu priču o pošasti koju je potop predstavljao za zemlju Šurupak. Nakon pesme otac je napravio pauzu da bi napunio svoju lulu, te je rekao kako smatra da legenda o Gilgamešu potiče od Sumera, naroda starijeg nego što su Vavilonci, i da je nesumnjivo baš ta legenda predstavljala uzor za opis potopa u hebrejskoj Bibliji i poslužila kao osnov hrišćanskog pogleda na svet; izmenjena su samo imena i pojedini detalji na izvesnim mestima.

Otac kanonik je počeo da mu protivureči, iznoseći mnoge podatke koji govore suprotno, te je rasprava postala tako žestoka da su zaboravili čak i da me pošalju na spavanje, što su u takvim prilikama obično činili. I moj ujak i ja smo se takođe zainteresovali za razgovor, toliko da smo do zore nepomično ležali na mekoj strugotini. Tada su otac i njegov prijatelj napokon okončali svoju raspravu i razišli se. Ovo dvadeset prvo pevanje je te večeri ponovljeno toliko puta da mi se za čitav život urezalo u pamćenje. U njemu se kaže: Ispričaću ti, Gilgamešu, O tužnoj tajni bogova: Kako su jednom, okupivši se, Odlučili da puste potop na zemlju Šurupak. Bistrooki Ea je, ne govoreći ništa svome ocu Anuu Ni gospodaru, velikom Enlilu, Niti Nemuru koji širi sreću, Pa čak ni gospodaru podzemnog sveta Enui Pozvao sebi svog sina Ubara-Tuta. Rekao mu je: „lzgradi sebi brod, Uzmi sa sobom porodicu I od životinja i ptica koje hoćeš Neopoziva odluka bogova je Da se potopi zemlja Šurupak.“ Ono što se, zahvaljujući utisku koji je na mene ostavila ova diskusija o jednoj apstraktnoj temi, vođena između dvojice ljudi koji su čitav život do starosti proživeli relativno normalno, u meni formiralo u detinjstvu imalo je povoljnih posledica po uobličavanje moje individualnosti. Toga sam postao svestan tek znatno kasnije, posle opšteg evropskog rata,3 i od tada je ovo počelo da mi služi kao već spomenuti oduhovljujući faktor. Šok koji je pokrenuo moje misaone i

3

Prvi svetski rat

emocionalne asocijacije iz kojih je svest o tome proizašla predstavljao je sledeći dogadaj: Jednoga dana sam u nekom časopisu pročitao članak, u kom je pisalo da su među ruševinama Vavilona pronađene izvesne ispisane tablice, za koje su naučnici sigurni da nisu mlađe od četiri hiljade godina. U časopisu su takođe bili odštampani i zapisi sa ovih tablica, kao i dešifrovani tekst - radilo se o legendi o heroju Gilgamešu. Kada sam shvatio da je to ista ona legenda koju sam u detinjstvu tako često slušao od svog oca, a naročito kada sam pročitao tekst njenog dvadeset prvog pevanja, u formi gotovo istovetnoj sa očevim pesmama i pričama, doživeo sam takvo unutarnje uzbuđenje da mi se čini da je čitava moja buduća sudbina zavisila od toga. Naročito me je prenerazila naizgled najpre potpuno neobjašnjiva činjenica da su ašoci ovu legendu prenosili iz generacije u generaciju, hiljadama godina, a da je ipak do naših dana stigla u skoro neizmenjenom obliku. Nakon ovog događaja, kada mi je blagotvorni uticaj utisaka koji su se u meni zahvaljujući očevim pričama formirali u detinjstvu napokon postao jasan - rezultat koji je u meni iskristalisao onaj oduhovljujući faktor koji mi je omogućio da shvatim ono što se obično smatra neshvatljivim često sam žalio što sam drevnim legendama suviše kasno počeo da pridajem onaj ogromni značaj koji mi je sad jasno da zaista poseduju. Postoji još jedna legenda koju sam čuo od oca, a koja se takođe odnosi na potop pre potopa i koja je nakon ovoga događaja za mene takođe dobila sasvim poseban značaj. U njoj se, takođe u stihu, priča o tome kako je veoma davno, sedam-deset generacija pre poslednjeg potopa, (a generacija se računa kao stotinu godina), kada je voda bila tamo gde je danas kopno, a kopno tamo gde se danas nalazi voda, na Zemlji postojala velika civilizacija čiji je centar predstavljalo nekadašnje osrvo Hanin, koje je takođe bilo i centar same Zemlje. Kako sam na osnovu drugih istorijskih podataka ustanovio, ostrvo Hanin je bilo otprilike tamo gde se danas nalazi Grčka.

Prethodni potop su preživela jedino neka od braće nekadašnjeg Imastun4 bratstva, čiji su članovi predstavljali čitavu kastu rasprostranjenu širom Zemlje, ali čiji je centar bio upravo na ovom ostrvu. Ova Imastun braća su bila učeni ljudi, a proučavali su, između ostalog, i astrologiju. Nešto pre potopa rasuli su se po čitavom svetu, da bi sa različitih mesta posmatrali nebeske prilike. Ali koliko god da su jedni od drugih bili udaljeni, telepatski su održavali međusobnu vezu i javljali u centar sve što saznaju. Za ovo su koristili takozvane pitonice, sveštenice koje su im takoreći služile kao prijemnik. One su u transu nesvesno primale i beležile sve što su članovi Imastun bratstva sa različitih mesta slali, i to su zapisivale, u četiri dogovorena pravca, već prema tome iz kog pravca im je stigla informacija. Pisale su, naime, odozgo nadole ono što je dolazilo sa mesta istočno od ostrva, s desna nalevo ono što je dolazilo s juga, odozdo nagore ono što je dolazilo sa zapada (iz krajeva u kojima se nalazila Atlantida, a gde je danas Amerika), a s leva nadesno vesti koje su pristizale odande gde se danas nalazi Evropa. Pošto me je logični tok izlaganja u ovom poglavlju, posvećenom uspomeni na moga oca, doveo dotle da spomenem i njegovog prijatelja, mog prvog učitelja, kanonika Borša, mislim da moram da opišem i jedan običaj ustanovljen od strane ove dvojice ljudi, koji su normalno živeli do starosti i koji su na sebe preuzeli obavezu da mene, nesvesnog dečaka, pripreme za odgovoran život, te su svojim savesnim i nepristrasnim odnosom prema meni zaslužili da danas za moju suštinu predstavljaju „dva aspekta mog unutarnjeg boga“. Ovaj običaj je, što mi je kasnije kad sam ga razumeo bilo očigledno, predstavljao krajnje originalno sredstvo za duhovni razvoj i za samousavršavanje. Nazivali su ga kastousilija, što mi izgleda kao reč izvedena iz starog asirskog, koju je otac očigledno preuzeo iz neke legende. A običaj je bio sledeći: 4

Reč imastun u drevnom armenijskom jeziku znači „mudar čovek“, i to je takođe bila titula data svim izuzetnim istorijskim ličnostima. Na primer, ta reč se još uvek nalazi ispred imena Kralja Solomona.

Jedan od njih bi onom drugom neočekivano postavio pitanje koje je naizgled bilo sasvim neprimereno situaciji, a drugi bi bez žurbe, mirno i ozbiljno, dao logički prihvatljiv odgovor. Moj učitelj se, recimo, neočekivano pojavio jedno veče kada sam i ja bio u radionici, i čim je ušao upitao je oca: „Gde se Bog sada nalazi?“ Otac mu je na to najozbiljnije odgovorio: „Bog se nalazi u Sari Kamiš. Sari Kamiš je šumska oblast na bivšoj granici između Rusije i Turske, u kojoj rastu neobično visoki borovi, čuveni svuda u Zakavkazju Maloj Aziji. Pošto je dobio ovakav odgovor, kanonik je upitao: „A šta Bog tamo radi?“ Na to mu je moj otac odgovorio da Bog pravi dvostruke lestve na čiji vrh će staviti sreću, tako da ljudi i čitavi narodi mogu da se penju i spuštaju. Ova pitanja i odgovori su postavljani i davani ozbiljnim i tihim glasom kao da jedan od njih dvojice pita za današnju cenu krompira, a drugi mu odgovara da su krompiri ove godine veoma slabo rodili. Tek kasnije sam shvatio kakvo bogatstvo misli se iza ovakvih pitanja i odgovora krilo. Veoma često su u istom duhu nastavljali razgovor, tako da bi onome ko ih gleda sa strane izgledalo da pred sobom ima dva starca koja su sišla s uma, i koja samo greškom nisu u ludnici. Mnogi od ovih razgovora koji su mi tada izgledali besmisleni za mene su duboko značenje dobili kasnije, kada sam se i sam susreo sa pitanjima iste vrste, i tek tada sam shvatio kakav su ogroman značaj ta pitanja i odgovori imali za ovu dvojicu starih ljudi. Otac je imao veoma jednostavno, jasno i određeno mišljenje o tome šta je cilj ljudskog života. Kada sam bio mlad puno puta sam od njega mogao čuti da osnovna težnja svakog čoveka treba da bude da sebi stvori unutrašnju slobodu u odnosu na život i da sebi pripremi srećnu starost. Smatrao je da je neophodnost i apsolutna nužnost ovoga cilja u životu toliko očigledna, da bi to svakome trebalo da bude jasno bez ikakvog mudrovanja. Ali čovek, kako je otac smatrao, ovaj cilj

može da postigne jedino ako je od detinjstva do osamnaeste godine stekao svojstva za postojano ispunjavanje sledeća četiri uslova: Prvo - da voli svoje roditelje. Drugo - da ostane čedan. Treće - da spolja bude učtiv prema svima bez razlike, bili oni bogati ili siromašni, prijatelji ili neprijatelji, ljudi na vlasti ili robovi bez obzira kojoj veri pripadali, ali da u sebi ostane slobodan i nikada nekome ili nečemu previše ne veruje. Četvrto - da voli rad zbog samog rada, a ne zbog dobiti koju donosi. Moj otac, koji me je kao svoga prvenca naročito voleo, imao je na mene veliki uticaj. Prema njemu se nisam odnosio kao prema ocu, nego kao prema starijem bratu. Svojim stalnim razgovorima sa mnom i svojim neobičnim pričama potpomogao je takođe i nastanak poetskih slika i visokih ideala u meni. Otac je poticao iz grčke porodice čiji su preci pobegli iz Vizantije, napustivši svoju zemlju kako bi izbegli turske progone nakon osvajanja Carigrada. Najpre su se nastanili usred Turske, da bi se zatim iz izvesnih razloga, među kojima je bila i potraga za pogodnijim klimatskim uslovima, boljom pašom za stada, koja su činila deo ogromnog bogatstva mojih predaka, preselili na istočne obale Crnog mora, u okolinu grada koji se sada zove Gumuš Kaneh. Još kasnije, nešto pre poslednjeg velikog rusko-turskog rata, odatle su se zbog novih turskih progona preselili u Gruziju. U Gruziji se otac odvojio od svoje braće i preselio u Jermeniju, nastanivši se u Aleksandropolju, koji je dotada nosio tursko ime Gumri. Kada je porodična imovina podeljena, ocu je dopao deo koji je u to vreme smatran velikim bogatstvom, a u koji je spadalo i nekoliko stada stoke.

Godinu ili dve nakon što se preselio u Jermeniju, svo bogatstvo koje je nasledio bilo je izgubljeno, zbog nesreće nezavisne od ljudske volje. To se dogodilo pod sledećim okolnostima: Kada se otac sa svojom porodicom, stadima i pastirima nastanio u Jermeniji, bio je najbogatiji vlasnik stoke u kraju. Siromašnije porodice su uskoro njegovoj brizi poverile, kako je to ovde bio običaj - svoju malobrojnu rogatu i drugu domaću stoku, a zauzvrat su tokom godine od njega dobijale izvesnu količinu butera i sira. Ali tek što se očevo stado na ovaj način uvećalo za nekoliko hiljada grla tuđe stoke, iz Azije je došla stočna kuga koja se raširila po celom Zakavkazju. Ova pošast je tada među stokom besnela tako, da su za orprilike mesec dana sve životinje uginule; preživeo je samo neznatan broj, a i one su bile sama kost i koža. Pošto je otac, preuzevši na sebe brigu o ovoj stoci, prihvatio i obavezu - što je tada takođe bio običaj -da stoku osigura od svakog nesrećnog slučaja, pa čak i od vučjih napada koji su tada bili česti, ne samo da je izgubio gotovo svu sopstvenu stoku, već je i skoro svu preostalu imovinu morao da proda kako bi isplatio tuđu. To je za posledicu imalo da je moj otac, koji je isprva bio veoma imućan, sasvim osiromašio. U porodici nas je tada bilo samo šestoro - otac, majka, baba, koja je želela da kraj života dočeka uz svog najmlađeg sina, i troje dece brat, sestra i ja - pri čemu sam ja bio najstariji. Tada sam imao oko sedam godina. Pošto je izgubio svoje bogatstvo, otac je morao da započne nekakav posao, s obzirom da je izdržavanje ovakve porodice, i to porodice razmažene životom u izobilju, dosta koštalo. Tako je on, sakupivši ostatke svog nekad velikog i bogato vođenog domaćinstva, otvorio pilanu i uz nju, u skladu s lokalnim običajem, stolarsku radionicu za izradu svih vrsta predmeta od drveta. Pilana se, međutim, već prve godine pokazala kao promašaj, budući da se otac nikada u životu nije bavio trgovinom i da nije imao nikakvog poslovnog iskustva. Konačno je bio prinuđen da je likvidira i da se ograniči na radionicu, koja se specijalizovala za izradu sitnih drvenih predmeta.

Ovaj očev drugi poslovni neuspeh dogodio se četiri godine nakon njegove prve velike nezgode. Naša porodica je sve ovo vreme živela u Aleksandropolju, a to je istovremeno bio i period u kojem su Rusi brzo obnavljali obližnji grad - utvrđenje Kars, koji su bili osvojili. Pošto su se u Karsu ukazali dobri izgledi da se zaradi i pošto ga je na to nagovarao moj ujak, koji je tamo takođe imao radnju, otac je svoju radionicu premestio u ovaj grad. Najpre je otišao sam, a zatim je sa sobom doveo i celu porodicu. Porodica nam se do tog vremena već bila uvećala za još tri „kosmička aparata za preradu hrane“, u vidu moje tri u to vreme zaista dražesne sestre. Pošto samo se nastanili u Karsu, otac me je najpre upisao u grčku, a zatim vrlo brzo prebacio u rusku državnu školu. Pošto sam veoma brzo učio, na pripremanje lekcija sam trošio veoma malo vremena, a svo slobodno vreme sam provodio pomažući ocu u njegovoj radionici. Ubrzo sam stekao i sopstvene mušterije, najpre među drugovima kojima sam izrađivao razne stvari - pištolje, pernice i slično - dok sam se kasnije malo po malo dao i na ozbiljan posao, i radio sve vrste sitnijih popravki po kućama. Uprkos činjenici da sam tada još uvek bio dete, ovog perioda u našem porodičnom životu se sećam veoma dobro i do u najsitnije detalje. Među ovim uspomenama se naročito ističe sećanje na veliku smirenost moga oca i na njegovu unutrašnju nepristrasnost u svim postupcima, kroz sve nedaće koje su se na njega sručile. Sada sa sigurnošću mogu da kažem da je uprkos nevoljama koje su po njemu pljuštale kao kiša, i tada kao i uvek, u svim teškim okolnostima svoga života sačuvao dušu istinskog pesnika. Mislim da je zbog toga u mom detinjstvu, uprkos velikoj oskudici, u našoj porodici uvek vladala neobična sloga, ljubav i želja da jedni drugima pomognemo. Zahvaljujući urođenoj sposobnosti da inspiraciju nađe u lepoti sitnih životnih pojedinosti otac je za sve nas, čak i u najtežim trenucima našeg porodičnog života, uvek predstavljao izvor hrabrosti, a pošto nas je svojom oslobođenošću od briga sve zarazio, pokrenuo je u nama već pomenute srećne impulse.

Kad već pišem o svome ocu, ne smem ćutke da pređem ni preko njegovog stava prema onome što se naziva „onostranim pitanjem“. U tom pogledu je imao vrlo konkretnu, ali i vrlo jednostavnu predstavu. Sećam se da sam mu, kada sam poslednji put otišao da ga vidim, postavio jedno od uobičajenih pitanja pomoću kojih sam tokom proteklih trideset godina sprovodio neku vrstu specifične ankete prilikom svojih susreta sa izuzetnim ljudima, koji su stekli svojstva kadra da privuku svesnu pažnju njihovih bližnjih. Upitao sam ga, naime, naravno nakon prethodne pripreme koja je za mene u ovim slučajevima postala uobičajena, da mi prosto i bez ikakvih mudrovanja i filozofiranja kaže lično mišljenje koje je tokom života govorio o pitanju ima li čovek dušu i da li je ona besmrtna. „Kako da ti kažem?“ Odgovorio mi je on. „U onu dušu koju čovek, kako se veruje, navodno ima i za koju se kaže da posle smrti nezavisno postoji i da se seli, ja ne verujem; pa ipak, u čoveku se tokom života formira „nešto“; u to ni malo ne sumnjam. Kako sam ja to sebi predstavio, čovek se rađa sa određenim svojstvima. Zahvaljujući ovim svojstvima neka od njegovih iskustava tokom života u njemu stvaraju izvesnu supstancu, a od ove supstance se u njemu postepeno formira „ono nešto“ koje može živeti gotovo nezavisno od fizičkog tela. Kad čovek umre, ovo „nešto“ se ne raspada kad i fizičko telo, nego tek znatno kasnije, nakon što se od fizičkog tela već odvojilo. Mada se ovo „nešto“ obrazuje od iste supstance kao i fizičko telo, njegova materijalnost je znatno suptilnija i ono je, mora se reći, mnogo osetljivije za opažaje svake vrste. Ova osetljivost opažanja je po mom mišljenju nalik na - sećaš li se kad si napravio onaj eksperiment sa slaboumnom Jermenkom Sando?“ Mislio je na eksperiment koji sam u njegovom prisustvu izveo pre mnogo godina, tokom jedne posete Aleksandropolju; tada sam ljude raznih tipova dovodio u hipnozu različitog stupnja, kako bih sebi razjasnio sve detalje one pojave koju učeni hipnotizeri nazivaju eksteriorizacijom senzitivnosti, odnosno prenošenjem osećaja za bol na daljinu. Postupak je bio sledeći: od mešavine gline, voska i vrlo fine sačme bih načinio figuru koja je otprilike podsećala na medijum koji

sam nameravao da dovedem u hipnotičko stanje, to jest u ono psihičko stanje što se u naučnoj disciplini koja je do naših dana doprla iz vrlo drevnih vremena zove gubitkom inicijative i koje bi, prema savremenoi klasifikaciji škole iz Nansija, odgovaralo trećem stanju stadijumu hipnoze. Tada bih neki deo medijumovog tela temeljno natrljao smesom maslinovog i bambusovog ulja, pa bih ulje otro sa tela medijuma i naneo ga na odgovarajući deo figure, te na osnovu toga ispitivao sve detalje ove pojave koji su me zanimali. Ono što je mog oca tada jako zaprepastilo bilo je to što je, kada bih iglom ubo namazano mesto na figuri, odgovarajuće mesto na medijumu zatreperilo, a kad bi ubod bio jači iz njega bi potekla kap krvi; oca je naročito zapanjila činjenica da se medijum ničega nije sećao i da je tvrdio da nije osetio ništa. I tako je moj otac, u čijem prisustvu je ovaj eksperiment izveden, s time u vezi onda rekao: „Na isti način ovo „nešto“ reaguje na spoljna dejstva i nije slobodno od njihovog uticaja, i to kako za čovekovog života tako i posle smrti, sve dok se i samo ne raspadne.“ Kada je reč o mome vaspitanju, otac je imao izvesna određena, kako sam ih ja zvao, „uporna nastojanja“. Jedno od najupadljivijih među ovim njegovim upornim nastojanjima, koje sam lično osetio, a koje su mogli da opaze i oni sa kojima sam dolazio u kontakt tokom svojih lutanja kroz razne divlje krajeve sveta u potrazi za istinom, bilo je to da je u mom detinjstvu, to jest u godinama kada se u čoveku formiraju informacije na kojima počivaju njegove pobude tokom kasnijeg odgovornog života, moj otac u svakoj odgovarajućoj prilici preduzimao mere da se u meni umesto informacija koje podstiču sklonost ka gadljivosti, probirljivosti, odvratnosti, strahu, stidljivosti, itd, formiraju osnove za ravnodušan stav prema svemu što ove impulse obično izaziva. Veoma dobro se sećam kako mi je, imajući u vidu ovaj cilj, u krevet donosio žabu, glistu, miša ili neku drugu životinju za koju bi se moglo očekivati da izazove ovakav impuls, kako me je terao da neotrovne zmije uzimam u ruke, pa čak i da se igram sa njima, i tako dalje, i tako dalje.

Sećam se da je jedno od ovih njegovih upornih nastojanja u vezi sa mnom, koje je najviše zabrinjavalo starije ljude oko mene, recimo moju majku, moju tetku i naše najstarije pastire, bilo to da me uvek tera da ustanem rano ujutro, kada je detetu san naročito sladak, da odem na česmu i sav se ispljuskam hladnom vodom, i da zatim go trčim unaokolo. Ako bih pokušao da se usprotivim nije popuštao, i mada me je voleo i uvek bio blag prema meni, kaznio bi me bez milosti. Zbog toga sam ga se kasnijih godina često sećao, i u tim prilikama bih mu zahvaljivao svim svojim bićem. Da toga nije bilo nikada ne bih mogao da prevaziđem sve prepreke i sve teškoće sa kojima sam kasnije, tokom svojih putovanja, morao da se suočim. On sam je vodio gotovo cepidlački uredan život. Bio je, kada je reč o pridržavanju ovoga reda, nemilosrdan prema sebi. Imao je,, recimo, običaj da rano ide na spavanje i da narednog jutra odmah započne sve što je prethodno planirao, i od ovoga nije odstupio čak ni na dan ćerkinoq venčanja. Oca sam poslednji put video 1916. Tada je imao osamdeset i dve godine i još uvek je bio pun snage i zdravlja. Nekoliko sedih u bradi, koje su mu nedavno nikle, jedva da se i primećivalo. Život je okončao godinu dana kasnije, ali ne prirodnim plutem. Ovaj događaj, tužan i bolan za sve koji su ga poznavali, a naročito za mene, zbio se tokom poslednje od velikih periodičnih ljudskih psihoza. U vreme turskog napada na Aleksandropolj, kada je porodica morala da beži, otac nije bio voljan da svoj dom prepusti na milost i nemilost sudbini; Turci su ga ranili dok je štitio porodičnu imovinu. Ubrzo je i umro, a sahranili su ga neki starci koji su se tu zatekli. Tekstovi različitih legendi i pesama koje je pisao ili diktirao, a koji bi po mom mišljenju bili njegov najprikladniji spomenik, izgubljeni su u višestrukim pljačkama naše kuće, na žalost za sve ljude od duha; nekoliko stotina pesama koje je pevao, zabeleženih na fonografskim valjcima, možda je nekim čudom ipak sačuvano među stvarima koje sam ostavio u Moskvi.

Za one koji cene stari folklor biće velika šteta ako ti snimci ne budu mogli da se pronađu. Mislim da ličnost i intelekt moga oca čitaočevom duhovnom oku najbolje mogu da se predstave ako navedem neke od njegovih „ličnih izreka“, koje je često koristio u razgovoru. S tim u vezi je zanimljivo primetiti da sam i ja, kao i mnogi drugi, zapazio da je, kada bi ove izreke u razgovoru koristio on, svakom slušaocu izgledalo da su upotrebljene da ne može biti bolje, dok bi te iste izreke, ako bi se njima poslužio ma ko drugi, izgledale potpuno neumesno, pa čak i neverovatno glupo. Evo nekih od njih: Bez soli nema šećera. Pepeo je od vatre ostao. Mantija služi da sakrije budalu. On je tako duboko jer si ti tako visoko. Ako pop ide na desno, učitelj mora da skrene levo. Ako je neko kukavica, dokazuje da ima volju. Čovek nije zadovoljan zbog količine hrane, nego zbog odsustva pohlepe. Istina je ono od čega savest može da bude mirna. Ni konj, ni slon - jak je čak i magarac. U mraku je vaška gora od tigra. Ako u nekom postoji „Ja“, bog i đavo ne znače ništa. Kad nešto jednom uzmeš na sebe, to je najlakša stvar na svetu. Slika pakla - elegantna cipela. Sva nesreća ne svetu dolazi od ženskog mudrovanja. Glup je onaj ko je „pametan“. Srećan je onaj ko ne vidi svoju nesreću. Učitelj je prosvetitelj; a ko je onda glup? Vatra greje vodu, ali voda gasi vatru. Džingis Kan je bio veliki, ali naš pandur je, moliću lepo, još veći. Ako si ti broj jedan, tvoja žena će biti broj dva; ali ako je tvoja žena broj jedan, najbolje ti je da budeš nula:

samo tuko će biti i vuk sit i sve koze na broju. Ako hoćeš da budeš bogat sprijatelji se sa policijom. Ako hoćeš da budeš čuven, sprijatelji se sa novinarima. Ako hoćeš da budeš sit i debeo - sa svojom taštom. Ako hoćeš da imaš mira - sa komšijom. Ako hoćeš da spavaš - sa svojom ž'enom. Ako hoćeš da izgubiš veru - sa popom. Da bih očevu individualnost potpunije prikazao, moram nešto da kažem i o jednoj crti njegove prirode koja se kod savremenih ljudi retko opaža, a koja je padala u oči svima koji su ga dobro poznavali. Prvenstveno zbog ove crte su mu, kada je osiromašio i bio prinuđen da radi, poslovi od samoga početka krenuli tako loše da su ga prijatelji i oni koji su sa njim poslovali smatrali nepraktičnim, pa čak i ne baš pametnim u ovoj oblasti. Činjenica je da bi svaki posao koji je otac započeo sa namerom da uradi uvek krenuo naopako, i da ne bi doneo ništa od rezultata koje su dobijali drugi. AIi to nije bilo zato što je bio nepraktičan, ili što na tom planu nije imao mentalnih sposobnosti, već samo zbog ove crte njegove prirode. Ja bih tu crtu, koju je očigledno stekao još kao dete, definisao kao „nagonsku odbojnost prema izvlačenju lične koristi iz tuđe naivnosti i loše sreće.“ Drugim rečima, budući da je bio krajnje čestit i pošten, moj otac svoje blagostanje nikada ne bi zasnovao na nesreći svog bližnjeg. Većina onih koji su ga okruživali su, međutim, bili tipični savremeni ljudi, koristili su njegovo poštenje i namerno su nastojali da ga prevare, nesvesno pri tom umanjujući značaj ove njegove psihičke osobine na kojoj počivaju sve zapovesti koje je naš zajednički Otac dao čoveku. Na mog oca se zaista idealno mogla primeniti sledeća parafraza jedne izreke iz svetih spisa, koju u današnje vreme navode pripadnici svih religija širom sveta, a koja opisuje nenormalnost našeg svakodnevnog života i daje praktičan savet: Udari - pa te neće udariti. Ali ako ne udariš prvi - prebiće te kao vola u kupusu.

Uprkos tome što mu se često dešavalo da se nađe usred događaja koji izmiču ljudskoj kontroli i koji za posledicu imaju najraznovrsnije ljudske nesreće, i uprkos tome što se gotovo uvek suočavao sa nepoštenim postupcima onih koji su ga okruživali - postupcima koji bi se mogli nazvati lešinarskim, otac nikada nije gubio prisebnost duha, nikada se ni sa čim nije identifikovao, i u duši je uvek ostao slobodan i veran sebi. To što u njegovom spoljnom životu nije bilo ničeg od onoga što su svi oko njega smatrali pogodnostima ni malo nije remetilo njegov unutrašnji život. Sa svim je bio spreman da se pomiri, samo ako je bilo hleba i ako je imao mira u svojim uobičajenim časovima za meditaciju. Ništa mu nije bilo mrskije nego da ga uznemire uveče, kada je imao običaj da sedi napolju i da posmatra zvezde. Sa svoje strane sada mogu da kažem jedino to da bih čitavim bićem želeo da budem onakav kakav znam da je on bio u starosti. Zbog životnih okolnosti koje od mene ne zavise nisam lično video grob u kome moj dragi otac počiva, a nije verovatno i da ću ikada biti u prilici da ga posetim. Stoga, zaključujući ovo poglavlje koje je ocu posvećeno, molim sve svoje sinove, telesne kao i duhovne, da ako im to bude moguće jednom potraže taj usamljeni grob, napušten usled okolnosti koje je uslovila prvenstveno ona ljudska nevolja koja se zove zakon krda, i da tamo postave kamen sa sledećim natpisom: JA SAM TI, TI SI JA, ON JE NAŠ, OBOJICA PRIPADAMO NJEMU, TAKO NEK BUDE VAZDA, NASEM BLIŽNJEM.

III MOJ PRVI UČITELJ Kao što sam u prethodnom poglavlju već spomenuo, moj prvi učitelj bio je kanonik Borš. U to doba je bio kanonik vojne saborne crkve u Karsu, i najveći duhovni autoritet za celu ovu oblast koju su Rusi kratko vreme pre toga osvojili. On je, zahvaljujući sasvim slučajnim životnim okolnostima, postao „faktor za formiranje sekundarnog sloja moje sadažnje individualnosti.“ U vreme kada sam pohađao državnu osnovnu školu u Karsu članovi hora vojne saborne crkve su birani među učenicima ove škole, a pošto mi je glas tada bio lep, među odabranima sam se našao i ja. Od tada sam počeo da odlazim u ovu rusku sabornu crkvu, gde smo pevali i vežbali. Stari kanonik dostojanstvenog izgleda, koji se za novi hor zanimao prvenstveno zbog toga što su melodije crkvenih pesama i himni koje je te godine trebalo da pevamo bile njegove sopstvene kompozicije, često je dolazio na naše probe; pošto je voleo decu, bio je uvek ljubazan prema nama, malim horistima. Uskoro je, iz ovog ili onog razloga, naročitu ljubaznost počeo da pokazuje baš prema meni; možda zbog toga što sam za dete imao izuzetno dobar glas, koji se isticao čak i kada bih pevao drugi glas u velikom horu, a možda i prosto zato što sam bio veoma nestašan, a njemu su se takvi mali mangupi dopadali. U svakom slučaju, počeo je

da se sve više zanima za mene, a uskoro čak i da mi pomaže u pripremanju za školske časove. Pred kraj godine sam izostao iz crkve čitavih nedelju dana, jer sam se zarazio trahomom. Kada je zato čuo, otac kanonik je lično došao kod nas kući i sa sobom doveo dvojicu vojnih lekara specijalista za očne bolesti. Kada je došao, otac ie bio kod kuće, i pošto su me doktori pregledali i otišli (odlučivši da pošalju svog pomoćnika koji će mi dva puta dnevno raditi kauterizaciju bakar-sulfatom i na svaka tri sata stavljati zlatnu rr mast), ova su dva čoveka koja su čitav život do starosti proživela relativno normalno - i sa gotovo istovetnim stavovima, uprkos tome što su svoju pripremu za odgovorne godine stekli u potpuno različitim uslovima - po prvi put razgovarala jedan s drugim. Već nakon ovog prvog susreta su međusobno zbližili, te je stari kanonik kasnije često dolazio da moga oca poseti u njegovoi radionici, gde su imali običaj da, sedeći na mekoj strugotini u zadnjem delu radnje i pijući kafu koju je otac skuvao, satima razgovaraju o najraznovrsnijim verskim i istorijskim pitanjima. Sećam se kako bi kanonik posebno živnuo kad otac spomene ma šta o Asiriji, o čijoj istoriji je puno znao, a za koju se u to vreme, iz ovog ili onog razloga, jako zanimao i otac Borš. Ocu Boršu je tada bilo oko sedamdeset godina. Bio je visok, vitak čovek, finih crta lica i nežnog zdravlja, ali duhovno čvrst i snažan. Isticao se širinom i dubinom svoga znanja, a po načinu života i stavovima se dosta razlikovao od svoje okoline, koja ga je zauzvrat smatrala čudakom. Njegov spoljni život je, doduše, i davao povoda za takvo mišljenje, makar i samo zato što je, mada je bio veoma imućan i imao velike prihode i pravo na specijalan stan, koristio samo sobu i kuhinju u stražarskoj sobi kraj crkve, dok je njegov pomoćnik, čija su primanja bila znatno manja, živeo u stanu od šest do deset soba i sa udobnošću svake vrste. Živeo je vrlo povučeno, malo se mešao sa okolinom i nije posećivao poznanike. Pristup u njegovu sobu smo imali samo ja i

njegov sluga, kome, međutim, nije dozvoljavao da ulazi ako on sam nije bio kod kuće. Svoje obaveze je savesno ispunjavao, a svo slobodno vreme je posvećivao nauci, pre svega hemiji i astronomiji. Ponckld bi se radi odmora, bavio muzikom. Svirao je violinu i komponovao crkvene himne od kojih su neke postale vrlo poznate u Rusiji. Neke od ovih pesama koje je komponovao u mom prisustvu, recimo, „O Gospode svemogući“, „Blaga svetlost“, „Slava tebi“ i druge, slučajno sam mnogo godina kasnije čuo sa gramofona. Kanonik je često posećivao moga oca, i to obično uveče, kada su obojica bili slobodni od svojih obaveza. Da ne bi, kako je govorio, „naveo druge u iskušenje“, pokušavao je da ove posete čini neupadljivo, budući da je on sam u gradu zauzimao veoma istaknuto mesto, i da su ga gotovo svi znali bar iz videnja, dok je moj otac bio samo običan stolar. Prilikom jednog od ovih razgovora, koji se vodio preda mnom u očevoj radionici, kanonik je počeo da govori i o meni i mojoj školi. Kazao je da me smatra za vrlo sposobnog dečaka i da misli da je besmisleno da ostanem u školi i da se po njoj povladim osam godina, samo zato da bih na kraju dobio diplomu trećeg razreda. Školovanje u državnim školama je, zaista, u to vreme bilo potpuno apsurdno. Škola je imala osam razreda i svaki od njih je trebalo pohađati po godinu dana, da bi se na kraju dobila diploma koju su u višoj školi priznavali samo za tri razreda. Baš zbog toga je kanonik Borš mome ocu tako ubedljivo savetovao da me ispiše iz škole i da mi uzme privatne časove, obećavši da će mi neke od ovih časova davati on sam. Kazao je i da ću, ukoliko mi kasnije bude trebala nekakva diploma, u svakoj školi moći prosto da polažem ispit za odgovarajući razred. Porodični savet je odlučio da ovaj predlog prihvati. Napustio sam školu, a brigu o mome obrazovanju je od tada preuzeo otac Borš, koji me je neke predmete podučavao sam, dok mi je za druge pronašao druge učitelje. Ti učitelji su najpre bili Ponomarenko i Krestovski, kandidati za sveštenički poziv, koji su završili bogosloviju i služili kao đakoni u

crkvi, čekajući da dobiju mesto kao vojni sveštenici. Časove mi je, takođe, davao i lekar Sokolov. Ponomarenko me je učio istoriju i geografiju, Krestovski ruski jezik i književnost, Sokolov anatomiju i fiziologiju, dok me je matematiku i ostale predmete podudavao sam kanonik. Počeo sam veoma mnogo da učim. Premda sam bio vrlo sposoban i učenje mi nije išlo teško, jedva sam uspevao da nađem vremena da pripremim tolike časove i lekcije, i retko kad sam imao trenutak slobodnog vremena. Puno vremena mi je odlazilo i na put od jednog do drugog učitelja, budući da su živeli u različitim delovima grada. Naročito daleko je bio Sokolov, koji je živeo u vojnoj bolnici u utvrđenju Čakmak, tri ili četiri milje izvan grada. Moja porodica mi je isprva bila namenila svešteni;ki poziv, ali otac Borš je imao sasvim naročitu predstavu o tome kakav pravi sveštenik treba da bude. Smatrao je da sveštenik ne treba da se brine samo o dušama pripadnika svoje pastve, već da treba da zna sve i o njihovim telesnim bolestima i o tome kako se one leče. Prema njegovoj zamisli, trebalo je da se dužnosti sveštenika kombinuju sa dužnostima lekara. „Kao što lekar koji nema pristupa pacijentovoj duši ne može ovome pacijentu da bude ni od kakve stvarne koristi, tako ni dobar sveštenik ne može biti onaj ko istovremeno nije i lekar, budući da su duša i telo međusobno povezani i da je često nemoguće da se jedno od njih izleči kada uzrok bolesti leži u onom drugom“, govorio je on. Zalagao se za to da steknem medicinsko obrazovanje, mada ne u uobičajenom smislu te reči, već onako kako ga je on shvatao, odnosno da bih postao lekar tela i ispovednik duše. Mene samoga je, međutim, privlačio sasvim drugačiji način života. Pošto sam od ranoga detinjstva imao sklonosti za pravljenje najraznovrsnijih stvari, sanjao sam o tehnici. Pošto isprva nije bilo konačno rešeno kojim putem treba da krenem, počeo sam da se istovremeno pripremam za sveštenika i za lekara, utoliko pre što su izvesni predmeti bili neophodni u oba slučaja.

Kasnije su se stvari razvijale same od sebe i ja sam, pošto mi nije nedostajalo sposobnosti, bio u stanju da napredujem u oba ova pravca. Našao sam čak i vremena za čitanja mnogobrojnih knjiga iz najraznovrsnijih oblasti, koje mi je davao otac Borš ili koje bi mi slučajno došle do ruku. Kanonik je sa mnom intenzivno radio predmete čijeg se podučavanja Iično prihvatio. Posle predavanja mi je često dopuštao da ostanem sa njim, služio me čajem i ponekada od mene tražio da otpevam neku crkvenu pesmu koju je upravo komponovao, kako bi mogao da proveri transkripciju za glas. Za vreme ovih čestih poseta, koje su znale da potraju, upuštao se sa mnom u duge razgovore, o pitanjima koja su se ticala upravo završenih časova ili pak o sasvim apstraktnim temama. Tako se među nama postepeno stvorio takav odnos da je sa mnom počeo da razgovara kao sa sebi ravnim. Uskoro sam se navikao na njega, a stidljivost koju sam prema njemu isprva osećao je nestala. Uz svo neumanjeno poštovanje, ponekad bih se ipak zaboravio i započeo da se sa njim raspravljam – što ga ni najmanje nije vređalo, već mu je čak, što danas shvatam, pričinjavalo zadovoljstvo. U ovim razgovorima koje je sa mnom vodio, često je bilo reči o problemu polnosti. Jednom prilikom mi je o polnoj želji rekao sledeće: „Ako mladić makar i jedan jedini put zadovolji svoju požudu pre nego što odraste, dogodiće mu se isto što i biblijskom Isaku, koji je za samo jedan tanjir sočiva prodao svoje pravo prvorođenog, odnosno blagostanje čitavog svog života; jer ako mladić i jedan jedini put podlegne ovom iskušenju, za čitav život će izgubiti mogućnost da postane čovek koji zaista nešto vredi. „Zadovoljiti požudu pre nego što se odraste isto je što i sipati alkohol u molavalijanski madar5 .“ Kao što od madara u koji je usuta makar i jedna jedina kap alkohola može da se dobije samo sirće, a nikad vino, tako i zadovoljavanje požude pre nego što se uđe u odraslo doba vodi tome 5

Molavali je malo mesto na jugu oblasti oko grada Karsa, a madar je sasvim novo vino koje još uvek nije fermentiralo

da mladić postane nešto gnusno, nakazno. Ali kada je već odrastao, može da čini šta želi; baš kao kad je u pitanju madar –kada se već pretvorio u vino možeš u njega sipati alkohola koliko god ti duša ište; ne samo zato što se neće pokvariti, već tako možeš i da dobiješ ma koju željenu jačinu.“ Otac Borš je imao veoma originalnu predstavu o svetu i o čoveku. Njegovi pogledi na čoveka i na cilj ljudskog postojanja portpuno su se razlikovali od pogleda njegove okoline, kao i od svega što sam čuo ili do čega sam čitanjem mogao da dođem. Ovde ću spomenuti izvesne njegove misli koje mogu da posluže kao primer za to kako je on shvatao čoveka i šta je od njega očekivao. „Dok ne odraste“, govorio je on, „čovek nije odgovoran ni za šta od svojih postupaka, pa bili oni dobri ili loši, voljni ili nevoljni. Svu odgovornost snose oni koji su se, svesno ili zahvaljujući slučajnim okolnostima, poduhvatili obaveze da ga pripreme za odgovoran život. Godine mladosti za svako ljudsko biće, bez obzira da li je to muško ili žensko, predstavljaju period koji je dat da se ono što je prvobitno začeto u majčinoj utrobi razvije, da tako kažemo, do svoje potpunosti. Od tad pa na dalje, odnosno od trenutka kada je proces razvoja završen, čovek postaje lično odgovoran za sve svoje voljne ili nevoljne manifestacije. U skladu sa prirodnim zakonima, koje su ljudi čistoga uma tokom mnogih stoleća posmatranja razjasnili i proverili, ovaj razvojni proces se kod muškaraca završava između dvadesete i dvadeset treće, a kod žena između petnaeste i devetnaeste godine, što zavisi od podneblja u kome se rađaju i formiraju. Kako su mudri ljudi prošlih epoha utvrdili, ovo su godine koje je priroda zakonomerno odredila za sticanje nezavisnog bića sa ličnom odgovornošću za sve svoje postupke, ali one se, na nesreću, u današnje vreme gotovo uopšte ne priznaju. A to je, po mom mišljenju, tako prvenstveno zbog nemarnog odnosa savremenog obrazovanja prema pitanju polnosti, koje u svačijem životu igra izuzetno važnu ulogu. Ma kako to na prvi pogled izgledalo čudno, kada je reč o odgovornosti za sopstvene postupke, za većinu savremenih ljudi koji

su dostigli odraslo doba ili već zašli u njega, moglo bi da se pokaže da uopšte za svoje postupke i ono što ispoljavaju nisu odgovorni; mislim da ovo može da se smatra zakonomernom pojavom. Jedan od glavnih uzroka ovog apsurda leži u tome što savremenim ljudima u ovom uzrastu u većini slučajeva nedostaje odgovarajući tip osobe suprotnog pola, koji je u skladu sa postojećim zakonima neophodan za upotpunjavanje njihovog sopstvenog tipa; taj tip je, iz razloga koji ne zavise od njih samih, već proizilaze iz, da ih tako nazovemo, Velikih zakona, sam po sebi „nešto nepotpuno“. Na osobu koja kraj sebe nema osobu odgovarajućeg tipa suprotnog pola koja bi upotpunila njen nepotpuni tip u ovom uzrastu ipak deluju prirodni zakoni, i ona ne može da ostavi nezadovoljene svoje seksualne potrebe. Time što dolazi u kontakt sa tipom koji ne odgovara njenom sopstvenom i što, u skladu sa zakonom polarnosti, u izvesnom pogledu potpada pod uticaj ovog neodgovarajućeg tipa, ona nevoljno i neprimetno gubi gotovo sve tipične manifestacije svoje individualnosti. Zbog toga je za svaku osobu neophodno da u procesu svog odgovornog života kraj sebe ima osobu suprotnog pola odgovarajućeg tipa, radi uzajamnog upotpunjavanja u svakom pogledu. Ovu neminovnu nužnost su, pored ostalih stvari, veoma dobro shvatali naši daleki preci u gotovo svim prošlim epohama, te su smatrali da njihov glavni zadatak, radi stvaranja uslova za manje-više normalan zajednički život, predstavlja to da budu u stanju da što bolje i što tačnije izvrše izbor tipova suprotnog pola. Većina drevnih naroda je čak imala i običaj da se ovaj izbor osoba suprotnog pola, odnosno veridba, vrši kada je dečaku sedam, a devojčici jedna godina. Od tada pa nadalje su porodice budućeg para, koji se tako verio, imale obostranu obavezu da kod dvoje dece potpomažu usklađen razvoj svih onih navika koje se stiču dok dete raste, kao što su sklonosti, ono što ga oduševljava, ukusi itd.“ Dobro se sećam i da je drugom prilikom, otac kanonik rekao sledeće: „Da bi čovek u odgovornom dobu mogao da bude pravi čovek, a ne parazit, njegovo vaspitanje neizostavno mora da počiva na sledećih deset principa: U dete od ranoga detinjstva treba da budu usađeni:

Verovanje da će biti kažnjeno za neposlušnost. Nada da će nagradu dobiti samo za zasluge. Ljubav prema Bogu - ali ravnodušnost prema svecima. Griža savesti za loše postupanje prema životinjama. Strah da se ne nanese bol roditeljima i učiteljima. Nemanje straha od đavola, miševa i zmija. Radost u tome da se bude zadovoljun samo sa onim što se ima. Tuga u slučaju gubitka blagonaklonosti svojih bližnjih. Strpljivo podnošenje bola i gladi. Rana težnja da se zaradi za život.“ Na moju veliku žalost, slušaj nije hteo da budem prisutan u poslednjim trenucima ovog valjanog i za naše vreme izuzetnog čoveka, i da njemu, svom nezaboravnom učitelju i drugom ocu, odužim poslednji zemaljski dug. Jedne nedelje, dosta godina nakon njegove smrti, sveštenici i pastva vojne saborne crkve u Karsu bili su veoma začuđeni i zainteresovani kada je čovek sasvim nepoznat u ovom kraju naručio da se nad zaboravljenim i usamljenim grobom, jedinim koji se nalazi na crkvenom zemljištu, održi čitavo opelo. Zatim su videli i kako ovaj stranac s mukom zadržava suze i kako, bogato se oduživši sveštenicima i ne gledajući ni u koga, zapoveda kočijašu da ga vozi na stanicu. Počivaj u miru, dragi učitelju! Ne znam da li sam opravdao i da li opravdavam tvoje snove, ali ono što si mi naložio nisam prekršio nikada u životu.

IV BOGAČEVSKI Bogačevski, odnosno otac Evlisi, još uvek je živ i zdrav, i ima tu sreću da bude pomoćnik starešine glavnog manastira bratstva Esena, koji se nalazi nedaleko od obala Mrtvog mora. Ovo bratstvo je, prema izvesnim pretpostavkama, osnovano dvanaest stoleća pre Hristovog rođenja, a kaže se da i je Isus Hrist u njemu primio svoju prvu inicijaciju. Bogačevskog, odnosno oca Evlisija, po prvi put sam sreo dok je još bio veoma mlad, i kada je po završetku ruske bogoslovije očekivao da bude zaređen za sveštenika i služio kao đakon u vojnoj sabornoj crkvi u Karsu. Ubrzo po svom dolasku u Kars je na zahtev moga prvog učitelja, kanonika Borša, pristao da me podučava umesto Krestovskog, drugog svešteničkog kandidata koji je nekoliko nedelja pre toga dobio i mesto vojnog sveštenika u nekom puku u Poljskoj. Bogačevski je tom prilikom nasledio njegovo mesto u crkvi. Ispostavilo se da je Bogačevski veoma društven i ljubazan čovek; ubrzo je zadobio poverenje celokupnog sveštenstva vojne crkve, pa čak i Ponomarenkovo. Ovaj je bio takođe sveštenički kandidat, ali neotesan čovek i prostak u pravom smislu reči, i ni sa kim se nije dobro slagao. Sa Bogačevskim je, međutim, uspostavio tako dobre odnose da su čak delili i isti stan, koji su zajednički iznajmili u blizini javnog parka kraj vojnne vatrogasne stanice.

Mada sam tada još bio vrlo mlad, moj odnos sa Bogačevskim je ubrzo postao veoma prijateljski. U slobodno vreme sam često odlazio da ga vidim, a nakon popodnevnih časova sam često ostajao kod njega, bilo da bih se pripremio za druge časove, ili pak da bih slušao njegove razgovore sa Ponomarenkom i sa poznanicima koji su ih stalno posećivali. Ponekad sam im i pomagao u vođenju njihovog skromnog domaćinstva. Među onima koji su im često dolazili u posetu bio je i Vseslavski, vojni inžinjer, i zemljak Bogačevskog, kao i artiljerijski oficir, stručnjak za pirotehniku po imenu Kuzmin. Imali su običaj da, sedeći kraj samovara, razgovaraju o svemu i svačemu. Ja sam Bogačevskog i njegove prijatelje uvek veoma pažljivo slušao, jer sam se tada, budući da sam čitao mnogo grčkih, ruskih i jermenskih knjiga o najraznovrsnijim stvarima, interesovao za mnoga pitanja. Prirodno je, međutim, da zbog svoje mladosti nikada nisam učestvovao u razgovoru. Njihova mišljenja su za mene predstavljala autoritet, i u to vreme sam ove ljude veoma poštovao zbog njihovog većeg obrazovanja. Uzgred budi rečeno, upravo su ti razgovori i diskusije ovih ljudi koji su se okupljali kod mog učitelja Bogačevskog kako bi ubili vreme u monotonom i nimalo zanimljivom životu u zabačenom gradu Karsu, bili ono što je probudilo moje stalno zanimanje za apstraktna pitanja. Pošto je to zanimanje u mom životu odigralo važnu ulogu i definitivno obeležilo čitav potonji tok mog života, te pošto su se događaji koji su ovo zanimanje podstakli zbili u periodu za koji je vezano i moje sećanje na Bogačevskog, na njima ću se zadržati nešto duže. Jednom prilikom, ovi su razgovorl skrenuli na živu diskusiju o spiritizmu, a između ostalog i na pomeranje stola izazvano duhovima, koje je u to vreme svuda budilo veliko interesovanje. Vojni inžinjer je tvrdio da se ova pojava zbiva zbog delovanja duhova. Drugi su ovo pobijali, pripisujući ga drugim prirodnim silama, kao što su magnetizam, zakon privlačenja, autosugestija, itd, ali niko nije osporavao postojanje same te činjenice.

Ja sam, kao i obično, pažljivo slušao i bio duboko zainteresovan za svako mišljenje koje bih čuo. Mada sam već puno čitao, o „svemu i svačemu“, tom prilikom sam prvi put čuo za ove stvari. Diskusija o spiritizmu je ostavila na mene naročito jak utisak zbog toga što mi je nedavno bila umrla najdraža sestra, i zbog bola koji mi je ta smrt pričinila i od koga se još nisam oporavio. Tih dana sam često razmišljao o njoj i u glavi su mi se spontano javljala pitanja o smrti i zagrobnom životu. Ono što je te večeri rečeno izgledalo mi je kao odgovor na misli i na pitanja koja su se u meni nesvesno pojavila i koja su zahtevala neko rešenje Rasprava je za rezultat imala odluku da se izvede eksperiment sa stolom. Za to je bio potreban što sa tri noge, a u uglu sobe se upravo nalazio jedan takav. Vojni inžinjer, koji je bio stručnjak za takve eksperimente, nije, međutim, želeo da se taj što upotrebi, budući da je u njemu bilo gvozdenih eksera. Objasnio je da u stolu ne sme da bude gvožđa, pa su me poslali do fotografa u susedstvu da pitam da li tamo imaju što kakav nam treba. Pošto su imali, doneo sam ga sa sobom. Bilo je veče. Zatvorili smo vrata i ugasili svetlo, a zatim svi posedali oko stola, na određeni način na njega stavili ruke, i počeli da čekamo. Nakon nekih dvadesetak minuta, naš što je bez sumnje počeo da se miče, a kada ga je inžinjer upitao koliko svako od prisutnih ima godina, jednom nogom je otkucao brojeve. Kako i zašto što kucka za mene je bilo neobjašnjivo. Utisak da se preda mnom otvaraju široka, nepoznata polja bio je toliko jak, da nisam čak ni pokušavao da sebi ma šta objasnim. Ono što sam čuo i video me je toliko uzbudilo, da sam o ovim pitanjima razmišljao celu tu noć i sledeće jutro, pa sam čak odlučio i da o njima upitam oca Borša kada mi sledeći put bude držao čas. Tako sam i učinio, to jest ispričao sam mu sve o razgovoru i eksperimentu od prethodne večeri. „Sve su to gluposti“, rekao mi je moj prvi učitelj. „Nemoj da misliš i da brineš o takvim stvarima, nego uči ono što ti je neophodno da bi vodio podnošljiv život.“ Nije mogao a da ne doda: „Hajde ti mala glavico belog luka“ – to mu je bio omiljeni izraz – „razmisli! Ako duhovi zaista mogu da

lupkaju nogom od stola, to znači da imaju neku fizičku snagu. A ako je imaju, zbog čega bi za komuniciranje sa ljudima pribegavali jednom tako glupom, a osim toga još i komplikovanom sredstvu kao što je lupanje nogom od stola? Svakako da bi ono što žele da prenesu saopštili bilo dodirom, bilo na neki drugi način.“ Koliko god da sam mišljenje svog starog učitelja cenio, njegov kategorički odgovor nisam mogao da prihvatim bez kritičnosti, utoliko pre što mi je izgledalo da bi moj novi nastavnik i njegovi prijatelji, koji su završili bogosloviju ili druge visoke škole, o nekim stvarima mogli da znaju više od starca koji je učio u vreme kada nauka još nije bila tako uznapredovala. Stoga sam, uprkos svom poštovanju prema starom kanoniku, sumnjao u neke njegove stavove o izvesnim problemima koji se tiču viših stvari. Stoga je moje pitanje ostalo bez odgovora. Pokušao sam da ga rešim čitajući knjige koje su mi dali Bogačevski, kanonik i drugi, ali mi moje učenje nije davalo vremena da dugo mislim na nešto što bi izlazilo iz njegovog okvira, te sam nakon izvesnog vremena na to pitanje potpuno zaboravio i nisam više razmišljao o njemu. Vreme je prolazilo. Veoma puno sam učio sa svim svojim nastavnicima, uključujući i Bogačevskog, dok sam samo ponekad, za vreme raspusta, odlazio da posetim svog ujaka u Aleksandropolju, u kome sam imao puno prijatelja. Uvek mi je bio potreban novac za džeparac, za knjige, odeću, itd, a takođe i zato da bih povremeno pomogao nekom od članova svoje porodice, koja je u to vreme živela u velikoj materijalnoj oskudici. U Aleksandropolj sam odlazio da bih zaradio novac, pre svega zato što su me tamo svi znali kao „majstora od svakoga zanata“ , i što su uvek od mene tražili da im nešto napravim ili popravim. Jedan je hteo da mu se popravi brava, drugi da mu se popravi sat, treći da mu istešem specijalnu peć od lokalnog kamena, a četvrti bi, opet, tražio vezeno jastuče za devojačku spremu ili za ukras u dnevnoj sobi. Ukratko rečeno, imao sam puno mušterija i dosta posla, a za ono vreme sam bio i vrlo dobro plaćen. U Aleksandropolj sam odlazio i zato što sam se u Karsu družio sa ljudima koji su, po mom dečačkom

shvatanju, pripadali „višim“ i „učenim“ krugovima, i nisam želeo da me oni upoznaju kao zanatliju, ni da posumnjaju da mi se porodica nalazi u oskudici i da sam prinuđen da novac za svoje troškove zarađujem kao običan majstor. Sve ovo je u ono vreme duboko vređalo moje samoljublje. Tako sam i te godine za Uskrs, kao i obično, otišao u Aleksandropolj, nekih šezdeset milja udaljen od Karsa, da bih proveo neko vreme sa porodicorn svoga ujaka kome sam bio veoma privržen i koji me je uvek puno voleo. Drugoga dana ove posete ujna mi je za večerom, između ostalog, rekla: „Slušaj, pazi da ti se ne desi neka nesreća.“ Bio sam zaprepašćen. Šta bi to moglo da mi se desi? Upitao sam je na šta misli. „Ni sama u to sasvim ne verujem“, kazala je, „ali nešto što je za tebe prorečeno se već ostvarilo, pa se plašim da bi mogao da se ostvari i ostatak.“ Zatim mi je ispričala sledeće: Kao i svake godine, početkom zime je u Aleksandropolj dolazio slaboumni eung-ašok Mardiros, a mojoj ujni je iz nekog razloga palo na pamet da ovog gatara pozove i da od njega zatraži da predskaže moju budućnost. On je predskazao mnoge od stvari koje mi predstoje, a neke od njih su se, ko je ujna rekla, već dogodile. „Ali hvala bogu“, nastavila je ona, „dve stvari ti se još uvek nisu desile: jedna je da ćeš imati veliku ranu na desnoj strani, a druga da ti preti ozbiljna opasnost od nesrećnog slučaja sa vatrenim oružjem. „Zbog toga budi oprezan gde god se puca“, zaključila je ujna, rekavši da je, iako ona ne veruje onom ludaku, u svakom slučaju bolje da se pazi. Njena priča me je jako zapanjila, budući da sam dva meseca pre toga na desnoj strani zaista bio dobio potkožni čir, koji sam morao da lečim skoro mesec dana i zbog čijeg čišćenja sam gotovo svakodnevno odlazio u vojnu bolnicu. O tom, međutim, nikome nisam pričao, pa čak ni moji kod kuće nisu za ovo znali, i odakle je onda moja ujna koja je živela tako daleko, mogla da zna za to? Ujninoj priči, međutim, nisam pridavao veliki značaj, pošto u sve te priče o proricanju sudbine nisam verovao, i na ovo sam proročanstvo ubrzo zaboravio.

U Aleksandropolju sam imao prijatelja po imenu Fatinov. On je, opet, imao prijatelja Gorbakuna, sina komandanta jedne od četa puka iz Bakua, koji je bio smešten nedaleko od grčke četvrti. Oko nedelju dana nakon što mi je ujna ispričala onu priču, taj je Fatinov došao kod mene da me pozove da sa njim i njegovim prijateljem pođem u lov na divlje patke. Rešili su da pođu na jezero Aladžuz, koje se nalazi u podnožju istoimene planine. Pristao sam da im se pridružim, misleći da će to biti dobra prilika za odrnor. Bio sam veoma umoran, pošto sam dosta napora uložio u proučavanje nekih interesantnih knjiga iz neuropatologije. Osim toga, od ranoga detinjstva sam voleo da pucam. Jednom sam, kada mi je bilo samo šest godina, bez pitanja uzeo očevu pušku i otišao da lovim vrapce. Mada sam već pri prvom pucnju pao na zemlju, to je moju ljubav prema pucanju samo još više raspalilo. Naravno da su mi pušku odmah uzeli i da su je obesili tako visoko da nije bilo nikakve šanse da je dohvatim. Ja sam, međutim, od starih čaura sebi napravio drugu, koja je ispaljivala kartonske metke za moj pištolj-igračku. Ta je puškica, kada se napuni sitnom olovnom sačmom, cilj pogađala ništa gore od prave, te je postala veoma tražena među mojim drugovima, koji su počeli od mene da naručuju ovakvo vatreno oružje. Tako sam, pored reputacije odličnog oružara stekao i lep izvor prihoda. Nakon dva dana, Fatinov i njegov prijatelj su došli po mene i krenuli smo u lov. Morali smo peške da pređemo oko petnaest kilometara, pa smo zbog toga pošli u zoru, da bismo do uveče bez žurbe stigli i rano sledećeg jutra bili spremni da patke dočekamo kada poleću. Bilo nas je ukupno četvorica, jer nam se pridružio i jedan vojnik, posilni komandanta Gorbakuna. Svi smo poneli oružje, a Gorbakun je imao čak i vojničku pušku. Pošto smo na jezero stigli kao što smo planirali, založili smo vatru, podigli kolibu i otišli na spavanje. Digli smo se pre zore, podelili obale jezera među sobom, i počeli da čekamo da ptice uzlete. Sa moje leve strane se nalazio Gorbakun, sa svojom vojničkom puškom. Opalio je na prvu patku koja je uzletela, dok je još uvek bila veoma nisko, i pogodio me pravo u nogu. Metak je, na sreću, prošao skroz i nije zakačio kost.

To je, naravno, pokvarilo čitavu zabavu. Noga mi je dosta krvarila i počela je da me boli, a pošto nisam mogao da hodam drugovi su do kuće morali da me odnesu na improvizovanim nosilima načinjenim od puški. Ostao sam kod kuće i rana mi je ubrzo zacelila, budući da je bilo povređeno samo meso; posle ovoga sam, međutim, dugo hramao, To što se ova nezgoda poklopila sa predviđanjem ovdašnjeg gatara, učinilo je da se prilično zamislim. Prilikom jedne od kasnijih poseta ujakovoj kući čuo sam da se eung-ašok Mardiros vratio u ovaj kraj i zamolio sam ujnu da mi ga pošalje. Bio je visok i mršav, veoma bledih očiju i nervoznih, haotičnih pokreta, karakterističnih za slaoboumne. S vremena na vreme bi se stresao i neprestano je pušio. Nesumnjivo je da je bio veoma bolestan čovek. Sudbinu je proricao na sledeći način: Seo bi između dve upaljene sveće i podigavši palac pravo ispred očiju zurio u svoj nokat na palcu, sve dok ga ne bi obuzeo nekakav dremež. Tada je počinjao da priča šta u noktu vidi, tako što bi najpre rekao šta osoba o kojoj je reč ima na sebi, a zatim šta će joj se dogoditi u budućnosti. Ako je proricao budućnost nekoga ko nije prisutan najpre bi pitao za njegovo ime, za detalje na njegovom licu, za pravac u kome se nalazi mesto u kome ta osoba živi, a ako je moguće i za njene godine. Ovom prilikom je ponovo nešto predskazao i jednog dana ću sigurno irpričati kako su se ta proročanstva ispunila. Tog leta sam u Aleksandropolju naišao i na još jednu pojavu koju nikako nisam mogao da objasnim. Preko puta ujakove kuće se nalazilo nekakvo napušteno zemljište, nasred koga je iznikao šumarak topola. To mesto mi se dopadalo, i imao sam običaj da tamo odem da čitam ili da nešto radim. Na ovom mestu su se uvek igrala deca iz:svih delova grada – deca svih boja i raznih rasa. Bilo je Grka i Jermana, Kurda i Tatara, a njihove su igre stvarale neverovatnu buku i metež – ali meni to nikada nije smetalo u radu.

Jednog dana sam sedeo pod topolama, zauzet poslom koji mi je jedan od suseda naručio za sutrašnje venčanje svoje nećake. Trebalo je da na grbu – koji će biti okačen nad njegovim kućnim vratima – nacrtam monogram koji će biti sačinjen od inicijala njegove nećake i inicijala njenog mla doženje. Pored toga, na grbu je trebalo da budu upisani još i datum i godina. Izvesni jaki utisci se čoveku nekako duboko urežu u pamćenje, pa se tako i ja čak i sad sećam kako sam razbijao glavu oko toga kako da na najbolji način uklopim cifre 1888. Sav sam se bio udubio u posao, kada sam iznenada začuo očajnički krik. Skočio sam, ubeđen da se nekome od dece u igri desila nekakva nesreća. Potrčao sam tamo, i ugledao sledeću sliku: Jedan od dečaka je stajao usred kruga nacrtanog na zemlji boreći se za dah i praveći čudne pokrete, dok su ostali stajali nešto dalje i smejali mu se. Bio sam zbunjen i pitao sam o čemu se radi. Kazali su mi da je dečak u sredini jedan od Jezida, da su krug nacrtali oko njega i da iz njega neće moći da izađe sve dok ga ne obrišu. Dete je zaista iz sve snage pokušavalo da izađe iz magičnog kruga, ali sve mu to ništa nije vredelo. Pritrčao sam mu i brzo obrisao deo kruga, na šta je on odmah iskočio napolje i otrčao odatle koliko god ga noge nose. Ovo me je zaprepastilo toliko da sam ostao prikovan na mestu, kao omađijan, sve dok mi se nije vratila moja uobičajena sposobnost razmišljanja. Premda sam o ovim Jezidima već bio nešto čuo, nikada nisam pomislio na njih. Ovaj zapanjujući slučaj koji sam video svojim sopstvenim očima me je, međutim, prinudio da o njima ozbiljno porazmislim. Pošto sam se osvrnuo oko sebe i video da su se dečaci vratili svojirn igrama, i ja sam pošao natrag na svoje mesto, prepun sopstvenih misli, i nastavio da radim na monogramu koji je slabo napredovao, ali koji je po svaku cenu morao da bude gotov toga dana. Jezidi su sekta koja živi u Zakavkazju, pretežno u oblastima oko planine Ararat. Ponekad ih nazivaju đavolovim slugama. Mnogo godina nakon događaja koji sam upravo opisao napravio sam naročitu eksperimentalnu proveru ove pojave, i utvrdio da Jezidi zaista ne mogu svojom voljom da izađu iz kruga koji se nacrta oko

njih. Unutar kruga mogu slobodno da se kreću, što je krug veći to je veći i prostor koji imaju na raspolaganju, ali napolje iz kruga ne mogu. U njemu ih zadržava nekakva čudna sila, mnogo jača od njihove uobičajene snage. Mada sam jak, nije mi polazilo za rukom da iz kruga izvučem slabu ženu; za to je bio potreban još jedan jednako snažan muškarac. Ako Jezida iz kruga silom izvuku on odmah pade u stanje koje se naziva katalepsijom, iz koga se vraća istog onog trenutka kada ga u krug ponovo vrate. Ali ako ga ne vrate u krug, on u normalno stanje ponovo dolazi tek nakon trinaest sati ili nakon dvadeset i jednog sata, u šta smo se i sami uverili. U normalno se stanje ne može vratiti nikakvim drugim sredstvima, ili bar moji prijatelji i ja nismo bili u stanju da to učinimo, mada smo već ovladali svim sredstvima za vraćanje iz kataleptičkog stanja kojima savremena hipnoza i nauka o njoj raspolažu. To mogu da učine jedino njihovi sveštenici, pomoću nekakve kratke bajalice. Pošto sam to veče nekako dovršio i predao monogram, uputio sam se u ruski deo grada, u kom je živela većina mojih prijatelja i poznanika, u nadi da bi oni mogli da mi pomognu da razumem ovu čudnu pojavu. U ruskom delu Aleksandropolja živela je sva tamošnja inteligencija. Treba da spomenem i to da su od moje osme godine svi moji prijatelji i poznanici, kako u Aleksandropolju tako i u Karsu, sticajem okolnosti bili znatno stariji od mene i imali znatno viši društveni status. U grčkom delu grada, gde su ranije živeli moji roditelji, nisam imao nijednog prijatelja. Svi su živeli u suprotnom delu grada, u ruskoj četvrti, i bili deca oficira, službenika i sveštenih lica. Često sam im odlazio u posetu, i pošto sam se upoznao sa njihovim porodicama postepeno sam dobio pristup u gotovo sve kuće ovoga kvarta. Sećam se da je prva osoba kojoj sam ispričao o pojavi koja me je toliko zaprepastila bio moj dobar prijajelj Ananijev, koji je od mene bio znatno stariji. Nije me čak ni saslušao do kraja, već je autoritativno izjavio: „Ti dečaci su se naprosto poigrali se tvojom lakovernošću. Prevarili su te i napravili od tebe magarca. Nego pogledaj kako je ovo zgodno!“ dodao je, da bi zatim otrčao u drugu sobu i po povratku

obukao svoju novu-novcatu uniformu. (Nedavno se zaposlio kao službenik u poštansko-telegrafskoj službi.) Pitao me je da sa njim pođem u park, u šetnju, ali ja sam se izvinio da nemam vremena i otišao do Pavlova, koji je živeo u istoj ulici. Pavlov, po zanimanju bankarski službenik, bio je veoma dobar momak, ali velika pijanica. Kod njega su se zatekli otac Maksim, kanonik vojne crkve u utvrđenju, artiljerijski oficir po imenu Artemin, kapetan Terentijev, učitelj Stolmak, i još dvojica koju sam jedva poznavao. Pili su votku, pa su me kada sam ušao pozvali da im se pridružim i ponudili mi piće. Moram da kažem da sam te godine već bio počeo da pijem, istina ne puno, ali kad bi me ponekad ponudili da popijem, ne bih odbijao. S pićem sam počeo zbog jednog događaja u Karsu. Jednoga jutra, kada sam bio veoma umoran, jer sam čitave noći učio i upravo se spremao da pođem na spavanje, iznenada je došao jedan vojnik da me pozove u sabornu crkvu. Toga dana je trebalo da se održi služba u nekom utvrđenju, ne sećam se više u čast čega, pa je u poslednjem trenutku odlučeno da učestvuje i hor, tako da su u sve delove grada poslane sluge i posilni da pozovu horiste. Pošto čitave noći nisam spavao, strmim putem do utvrđenja i sama služba su me toliko iscrpli da sam se jedva držao na nogama. Nakon bogosluženja je u utvrđenju priređena zakuska za zvanice, a za horiste je postavljen poseban sto. Pošto je video kako sam slab, horovođa koji je voleo da popije me je ubedio da uzmem čašicu votke. Nakon što sam je popio zaista sam se osećao mnogo bolje, a posle druge čaše sva moja slabost je iščezla. Posle toga sam kad god bih bio veoma umoran ili nervozan popio po čašicu ili dve, a ponekad i tri. Te večeri sam sa prijateljima takođe popio dašu votke, ali drugu nisam hteo da prihvatim, ma koliko da su me nudili. Društvo još uvek nije bilo pijano, jer su sa pićem tek počeli. Ja sam, međutim, znao kako stvari u ovom veselom društvancetu obično idu. Prvi koji bi se naćeflekao uvek je bio otac kanonik. Kad bi ga alkohol makar i malo savladao, počeo bi da pevuši molitvu za pokoj duše onog istinskog vernika, itd, pokojnog Aleksandra I... Ali pošto sam video da još uvek mrgodno sedi, nisam mogao da odolim a da mu ne ispričam šta sam

tog dana video. Nisam mu, međutim, pričao onako ozbiljno kao Ananijevu, već pomalo šaljivo. Svi su me slušali pažljivo i vrlo zainteresovano, a kada sam završio priču počeli su da iznose svoja mišljenja. Prvi je bio kapetan, koji je rekao da je nedavno lično video kako su neki vojnici nacrtali krug oko jednog Kurda, koji ih je skoro plačući molio da ga izbrišu. Sve dok on, kapetan, nije jednome od vojnika naredio da deo kruga izbriše, vojnik nije mogao da izađe iz njega. „Ja mislim, dodao je kapetan, „da su oni položili nekakvu zakletvu da nikada ne izađu iz zatvorenog kruga, i da iz njega ne izlaze ne zato šte ne mogu, već zato što ne žele da pogaze svoj zavet.“ Kanonik je rekao: „Oni su đavolove sluge, i đavo ih u uobičajenim okolnostima ne dira, pošto su njegovi, ali i sam đavo je potčinjen, i pošto ga njegova služba obavezuje da svima nameće svoju vlast on je, može se reći zato da sačuva privid, na ovaj način ograničio nezavisnost Jezida, tako da ljudi ne posumnjaju da su oni njegove sluge. To je baš kao i sa Filipom.“ Filip je tio policajac koji je stajao na uglu i koga su ovi ljudi, pošto nisu imali nikog drugog na raspolaganju, slali povremeno po piće i cigarete. Tamošnja policijska služba je u to vreme bila naprosto smešna. „Ako ja sada, recimo, napravim nered na ulici“, nastavio je on, „Filip je bez sumnje obavezan da me povede u policijsku stanicu i on će to svakako i uraditi, forme radi i da se drugima ne bi učinilo čudno, ali će zato čim zađemo za ugao da me pusti i pri tom neće zaboraviti da kaže: „Molim vas, mali bakšiš...“ „Pa, i Nečastivi baš isto tako postupa sa svojim slugama, Jezidima.“ Ne znam da Ii je ovu epizodu izmislio tog časa ili se ona zaista i dogodila. Artiljerijski oficir je rekao da nije nikada čuo za takvu pojavu, i da po njegovom mišljenju nečega takvog ne može ni da bude. Rekao je da mu je veoma žao što mi, pametni ljudi, verujemo u takva čudesa i što, šta više, oko njih još i lomimo glavu. Učitelj Stolmak je na to odvratio da on, naprotiv, čvrsto veruje u natprirodne pojave i da je, ako ima puno toga što pozitivna nauka nije

u stanju da objasni, on sasvim ubeđen da će uz sadašnji brz napredak civilizacije savremena nauka ubrzo dokazati da sve misterije metafizičkog sveta mogu da se objasne fizičkim uzrocima. „Što se tiče činjenice o kojoj je sad reč“ nastavio je, „mislim da je to jedan od onih magnetskih fenomena koje trenutno ispituju naučnici iz Nansija.“ Zaustio je da kaže još nešto, ali ga je Pavlov prekinuo uzviknuvši: „Đavo da nosi i njih i sve đavolove sluge! Dajte svakom od njih po pola flaše votke, pa ih više nikakav đavo neće moći da zadrži. Pijmo u zdravlje Isakova! (A Isakov je bio vlasnik tamošnje pecare votke.) Ovaj razgovor ne samo da nije stišao moje misli, već sam po odlasku od Pavlova postao još zamišljeniji, a istovremeno sam počeo i da sumnjam u ljude koje sam dotad smatrao za obrazovane. Narednog jutra sam slučajno sreo glavnog lekara 39. divizije, doktora Ivanova. Pozvali su ga da pregleda našeg bolesnog suseda, Jermenina, a mene su zamolili da dođem i da poslužim kao prevodilac. Dr. Ivanoov je uživao veliki ugled među meštanima i imao je veoma razgranatu praksu. Pošto je često navraćao kod mog ujaka, dobro sam ga poznavao. Nakon posete bolesniku, upitao sam ga: „Vaša ekselencijo“, (imao je čin generala) „objasnite mi, molim vas, zašto Jezidi ne mogu da izađu iz kruga.“ „Ti to misliš na one đavolove sluge?“ rekao je on. „To je naprosto histerija“. „Histerija?“ zainteresovao sam se ja. „Da, histerija...“, a zatim mi je o histeriji izverglao veliku gomilu gluposti, iz koje sam mogao da razumem samo to da je histerija histerija. To sam već i sam znao, pošto u biblioteci vojne bolnice u Karsu nije bilo knjige iz oblasti neuropatologije i psihologije koju nisam pročitao, i to veoma pažljivo, pošto sam s velikom prilježnošću prelazio tako reći svaki red, u svojoj velikoj želji da kroz ove grane nauke nađem objašnjenje za pojavu sa misterioznim pomicanjem stola. Stoga sam već veoma dobro razumeo da je histerija histerija, ali želeo sam da znam i nešto više. Što sam više uviđao kako je teško naći rešenje, više me je nagrizao crv radoznalosti. Nekoliko dana već nisam više ličio na sebe, niti sam želeo da ma šta radim. Stalno sam mislio samo o jednom: „Šta

je istina? Ono što piše u knjigama i što me uče moji nastavnici, ili činjenice sa kojima se stalno sudaram?“ Uskoro se zbio još jedan događaj, koji me je potpuno smeo. Pet ili šest dana nakon događaja sa Jezidima, jednoga jutra kada sam pošao da se umijem na česmi - tamo je u to vreme bilo običaj sa se svako jutro umiva izvorskom vodom - spazio sam na ćošku grupu žena koje su uzbuđeno razgovarale. Pošao sam do njih, i čuo sledeće: Te noći se u tatarskom delu grada pojavio gornak. To je bilo tamošnje ime za zlog duha koji se služio telima nedavno umrlih ljudi i koji se pojavljivao u njihovom obliku i činio svakakve gadosti, naročito neprijateljima preminulog. Ovoga puta se jedan od ovih duhova pojavio u telu Tatarina koji je sahranjen dan pre toga, sina Marijam Bači. Za smrt i pogreb ovog čoveka sam znao, budući da mu se kuća nalazila odmah do naše stare kuće, u kojoj je moja porodica živela do odlaska u Kars i gde sam išao da od stanara naplatim kiriju. Tom prilikom sam posetio i nekoliko suseda Tatara i video sam kako iznose telo preminulog. To je bio mlad čovek, koji je nedavno stupio u policijsku službu i koji nam je dolazio u posetu. Veoma dobro sam ga poznavao, Nekoliko dana pre toga je pao sa konja prilikom takmičenja zvanog džigitovka, i pri tom su mu se, kako su tvrdili, zavezala creva. Iako mu je vojni lekar, po imenu Kuldevski, dao da popije punu čašu žive kako bi mu se „creva ispravila“, jadnik je umro, i po tatarskom običaju je veoma brzo sahranjen. Tada je, kako izgleda, ovaj zao duh ušao u njegovo telo i pokušao je da ga odvuče natrag kući, ali je neko ko je to video digao buku i zazvonio na uzbunu, te su dobri susedi, kako bi sprečili nekakvu veću štetu koju bi duh mogao da izazove, lešu brzo prerezali grkljan i odneli ga natrag na groblje. U ovom kraju se među pripadnicima hrišćanske veroispovesti veruje da ta vrsta duhova ulazi isključivo u tela Tatara, zbog toga što se prema tatarskom običaju kovčeg ne zakopava odmah duboko, već se samo ovlaš prekriva zemljom, a u kovčeg se često stavlja hrana.

Duhovi teško mogu da izađu na kraj sa telima hrišćana, koji su zakopani duboko u zemlju, i zato više vole Tatare. Ovaj događaj me je potpuno zbunio. Kako sam to mogao sebi da objasnim? Šta sam znao? Pogledao sam oko sebe. Na uglu su se bili okupili moj ujak, cenjeni Georgi Merkurov, njegov sin koji je bio pri kraju školovanja, i policajac, i svi su oni govorili o tome. Sva trojica su uživala opšte poštovanje i svi su živeli znatno duže od mene i sigurno su znali mnoge stvari o kojima ja ni ne sanjam. Da li sam na njihovim licima video opravdani gnev, bol ili zaprepašćenje? Ne, izgledalo je da su čak zadovoljni što je ovoga puta nekom pošlo za rukom da zlog duha kazni i da spreči njegove nepodopštine. Ponovo sam se bacio na čitanje knjiga, u nadi da bih uz njihovu pomoć mogao da zadovoljim onog crva koji me je nagrizao. Bogačevski mi je veoma mnogo pomogao, ali je nažalost ubrzo otišao, jer je dve godine nakon svog dolaska u Kars dobio mesto vojnog sveštenika u jednom garnizonu u gradu u oblasti oko Kaspijskog mora. U vreme kad je živeo u Karsu i bio moj nastavnik u naš odnos je uveo izvesnu specifičnost, naime ispovedao me je svake nedelje, iako još uvek nije bio sveštenik. Kada je odlazio naložio mi je, između ostalog, da mu ispovest svake nedelje napišem i pošaljem u pismu, obećavši mi da će mi ponekad odgovoriti. Dogovorili smo se da svoja pisma šalje preko mog ujaka, koji će ih zatim uručiti meni. Godinu dana kasnije, Bogačevski je u Transkaspijskoj oblasti napustio svoju dužnost vojnog sveštenika i zakaluđerio se. U to vreme se pričalo da je ovo učinio jer mu je žena, kako izgleda, imala vezu sa nekim oficirom, pa ću je Bogačevski oterao i nije više hteo da ostane u tom gradu, pa čak ni da zadrži mesto u crkvi. Ubrzo nakon što je Bogačevski napustio Kars, ja sam otišao za Tiflis. U to vreme sam od Bogačevskog preko ujaka primio dva pisma, posle čega od njega nekoliko godina nisam imao nikakvih vesti. Jednom prilikom, znatno kasnije, slučajno sam ga sreo u gradu Samari, dok je izlazio iz kuće tamošnjeg episkopa. Na sebi je imao monašku rizu jednog poznatog manastira. Nije me odmah prepoznao, jer sam u međuvremenu odrastao i dosta se izmenio, ali mu je kad sam

mu je kad sam rekao ko sam bilo veoma drago što me vidi, pa smo se nekoliko dana često nalazili, sve dok obojica nismo otišli iz Samare. Nakon ovog susreta ga nikada više nisam video. Kasnije sam čuo da nije želeo da ostane u svom manastiru u Rusiji i da je uskoro otišao u Tursku, a zatim na Svetu Goru, gde se takođe nije dugo zadržao. Zatim je napustio manastirski život i otišao u Jerusalim. Tu se dogodilo da se sprijatelji sa prodavcem brojanica koji je svoju robu prodavao u blizini Božjeg hrama. Ovaj prodavac je bio kaluđer iz reda Esena, koji je Bogačevskog, nakon što ga je najpre postepeno pripremio, uveo u svoje bratstvo. Tu je Bogačevski, zahvaljujući svom uzornom životu, naimenovan najpre za nastojnika, a zatim i za starešinu jednog ogranka ovoga bratstva u Egiptu; kasnije, nakon smrti jednog od pomoćnika vrhovnog oca glavnog manastira, Bogačevski je postavljen na njegovo mesto. O njegovom izuzetnom životu tokom ovog perioda puno sam slušao u Brusi, od jednog svog prijatelja, turskog derviša, koji je Bogačevskog često sretao. Pre toga sam od njega dobio još jedno pismo, ponovo preko ujaka. Pored nekoliko reči blagoslova, u prismu je bila priložena i njegova mala fotografija u odeždi grčkog kaluđera, i nekoliko slika svetih mesta u okolini Jerusalima. Dok je bio u Karsu, još uvek samo kao kandidat za sveštenički položaj, Bogačevski je imao vrlo originalne stavove o moralnosti. Govorio je i učio me da na zemlji postoje dva morala: jedan objektivni, koji je tokom hiljada godina stvorio sam život, i drugi, subjektivni, koji pripada pojedincima, nacijama, kraljevstvima, grupama ljudi itd. „Objektivni moral su“ tvrdio je on, „ustanovili sam život i zapovesti koje nam je sam Gospod Bog dao preko svojih proroka, i on je postepeno postao osnova na kojoj se u čoveku formira ono što se naziva savešću. Ova savest je, opet, ono što objektivni moral održava. Objektivni moral se nikada ne menja, već tokom vremena može jedino da se širi. Što se subjektivnog morala tiče, njega su izmislili ljudi, i stoga predstavlja relativan pojam koji se razlikuje od naroda do naroda i od mesta do mesta i koji zavisi od specifičnog shvatanja dobra i zla koje u nekom periodu preovlađuje. „Ovde u Zakavkazju, na primer“, nastavljao je Bogačevski, „svako bi smatrao da je žena koja ne pokrije

svoje lice i koja razgovara sa gostom nemoralna, pokvarena i loše vaspitana. U Rusiji bi, opet, za Ioše vaspitanu, neljubaznu i bezobraznu smatrali ženu koja sakrije lice i koja gosta ne pozdravi i ne zabavlja ga razgovorom.“ „Još jedan primer: Ako čovek ovde u Karsu jednom nedeljno, ili bar jednom u dve nedelje, ne ide u tursko kupatilo, svi će mu to zamerati i zgražati se nad njim, pa će čak smatrati i da zaudara, mada to možda uopšte nije tačno, U Petrogradu je, međutim, sasvim suprotno: ako neko makar i spomene odlazak u kupatilo smatraće ga za neobrazovanog, glupog, prostog, itd; a ako slučajno tamo stvarno i ode skrivaće to od drugih, kako mu ne bi pripisali tako prostački ukus. „Kao veoma dobru ilustraciju za to kako je takozvana moralnost, odnosno čast, relativna“, nastavio je Bogačevski, „možemo uzeti dva događaja koja su se prošle nedelje odigrala među oficirima ovde u Karsu i oko kojih se podigla velika prašina. Prvi je suđenje poručniku K, a drugi samoubistvo poručnika Markova. Poručniku K. je sudio vojni sud, zbog toga što je obućara Ivanova udario u lice i to tako brutalno da mu je izbio oko. Sud ga je oslobodio, pošto je istragom utvrđeno da je obućar poručniku K. mnogo dodijavao i da je o njemu širio uvredljive glasine. Pošto me je ovaj slučaj veoma zainteresovao, odlučio sam da bez obzira na dokaze iznesene na sudu postavim neka pitanja porodici i poznanicima nesrećnoga obućara, kako bih za sebe utvrdio prave razloge ponašanja poručnika K. „Poručnik je, kako sam saznao, od obućara Ivanova naručio najpre jedan, a zatim još dva para čizama, i obećao da će mu platiti dvadesetog u mesecu, kada i sam prima platu. Kada mu poručnik dvadesetog nije poslao novac, Ivanov je otišao do njega kući i zatražio ono što mu pripada. Oficir mu je obećao da će mu platiti sutradan, ali sutradan je isplatu ponovo odložio za sutra. Ukratko, dugo ga je zavlačio „od danas do sutra“. Ivanov je međutim, povremeno ipak dolazio da traži svoj novac, pošto je to za njega predstavljalo veoma veliku sumu. Bilo je to gotovo sve što je imao, uključujući i celokupnu ušteđevinu njegove žene, pralje, koja je godinama odvajala kopejku po kopejku, da bi sve to dala mužu da kupi materijal za poručnikove

čizme. Pored toga, Ivanov je svoj novac nastavio da traži i zato što je morao da hrani šestoro male dece. Na posletku se poručnik K. iznervirao zbog Ivanovljeve upornosti, pa je naredio svom posilnom da prosto kaže kako nije kod kuće. Nakon toga ga je naprosto oterao, i zapretio mu je da će ga strpati u zatvor. Konačno je posilnome naredio da Ivanova, ako se opet pojavi, dobro izmlati. Posilni, koji je bio dobar čovek, nije Ivanova izmlatio kao što mu je gospodar bio naredio, već ga je pozvao u kuhinju na razgovor u želji da ga na prijateljski način ubedi da poručnika više ne ljuti svojim posetama. Ivanov je ušao i seo na stolicu, a posilni je počeo da čerupa gusku za pečenje. Videvši ovo, Ivanov je primetio: „Tako, dakle! Naša gospoda i gospodari jedu svaki dan pečenu gusku i ne plaćaju svoje dugove, a moja deca gladuju.“ Desilo se da je toga trenutka u kuhinju ušao i poručnik K. koji se čuvši šta je Ivanov rekao razbesneo toliko da je sa stola dograbio veliku cveklu, i udario Ivanova u lice tako jako da mu je izbio oko.“ „Drugi slučaj je“, nastavio je Bogačevski, bio tako reći dijametralno suprotan prvom: izvesni poručnik Makarov nije bio u stanju da plati dug izvesnom kapetanu Mašvelovu, pa se zbog toga ubio. Mora se reći da je ovaj Mašvelov bio okoreli kockar, a takođe i da je puno varao na kartama. Nije bilo ni dana a da nekoga ne prevari. Svima je bilo očigledno da ne igra pošteno. Kraće vreme pre ovog događaja poručnik Makarov je igrao karte sa nekim oficirima, među kojima je bio i Mašvelov, i pri tom prokockao ne samo sav sopstveni novac, već i sumu koju je od Mašvelova pozajmio uz obećanje da će mu vratiti kroz tri dana. Pošto je suma bila velika, Makarov nije mogao da je sakupi za tri dana, i pošto nije bio u stanju da održi datu reč, odlučio je da se radije ubije nego da ukalja svoju oficirsku čast. Obe ove stvari su se dogodile zbog dugova. U jednom slučaju je dužnik poveriocu izbio oko, dok se u drugom slučaju dužnik ubio. Zašto? Naprosto zato što bi Makarova svi iz njegove okoline žestoko osuđivali da nije platio dug prevarantu Mašvelovu, dok bi kada je reč o obućaru Ivanovu to bilo u redu - čak i ako bi sva njegova deca pomrla

od gladi – jer se kodeks oficirske časti ne bavi plaćanjem duga obućarima. Ovo se, ponavljam, uopšte uzevši dešava stoga što Ijudi svoju decu, u onom periodu kada se u njima još uvek formira budući čovek, kljukaju svim mogućim konvencijama, čime sprečavaju da sama priroda u njima razvije onu savest koja se uobličila tokom hiljadugodišnje borbe koju su naši preci vodili protiv istih takvih konvencija. Bogačevski je često insistirao na tome da ne prihvatam nikakve konvencije, kako od ljudi koji me neposredno okružuju, tako ni od ma koga drugog. Od konvencija kojima nekog kljukaju se formira subjektivni moral, ali za stvarni život je potreban objektivni moral koji dolazi samo od savesti“, govorio je Bogačevski. Savest je svuda ista. Kakva je ovde, takva je i u Petrogradu, u Americi, na Kamčatci, i na Solomonskim ostrvima. Danas si slučajno ovde, ali sutra bi se moglo dogoditi da budeš u Americi, ako imaš istinsku savest i ako živiš u skladu s njom biće ti uvek dobro, ma gde se našao. Ti si još sasvim mlad. Nisi ni počeo da živiš. Ovde bi rnožda svako mogao da te nazove nevaspitanim: možda ne znaš kako da se pravilno pokloniš, ili kako da kažeš pravu stvar na pravi način, ali to ništa ne mari, samo ako kada odrasteš i kada budeš počeo da živiš u sebi budeš imao istinsku savest, to jest osnovu objektivnog morala. Subjektivni moral je relativan pojam, a ako si pun relativnih pojmova ti ćeš kada odrasteš uvek i na svakome mestu postupati i druge ljude procenjivati u skladu sa konvencionalnim stavovima i predstavama koje si stekao. Moraš da naučiš šta Ijudi koji te okužuju smatraju dobrim ili lošim, ali u životu moraš da postupaš onako kako ti sopstvena savest nalaže. Slobodna savest će uvek znati više nego sve knjige i svi učitelji zajedno. Zasad, međutim, dok ti se sopstvena savest još uvek nije uobličila, živi u skladu sa zapovešću našeg učitelja, Isusa Hrista: „Ne čini drugima ono što ne želiš da oni učine tebi.“ Otac Evlisi, koji je sada već star čovek, imao je tu sreću da bude jedan od prvih ljudi na svetu koji su bili u stanju da žive onako kako je naš Božanski učitelj, Isus Hrist želeo da svi živimo.

Neka njegove molitve pomognu svima onima koji žele da budu kadri da žive u skladu s Istinom.

V GOSPODIN X, ILI KAPETAN POGOSIJAN Sarkis Pogosijan, ili kako se danas zove, gospodin X, trenutno je vlasnik nekoliko prekookeanskih parobroda, pri čemu lično komanduje na jednome od njih, onom koji plovi njegovim omiljenim mestima, između Zunda i Solomonskih ostrva. Po poreklu je Jermenin, rodio se u Turskoj, ali je detinjstvo proveo u Zakavkazju, u gradu Karsu. Pogosijana sam sreo i s njim se sprijateljio dok je bio još sasvim mlad, u vreme kada je završavao bogosloviju u Ehmijadzinu i spremao se za sveštenički poziv. Pre nego što sam ga sreo o njemu sam već slušao od njegovih roditelja, koji su u Karsu stanovali blizu nas i često dolazili u posetu mom ocu. Znao sam da imaju samo tog jednog sina i da je on najpre učio u „Temagan Dproc“, to jest u Jerevanskoj bogosloviji, a da je sada na bogosloviji u Ehmijadzinu. Pogosijanovi roditelji su bili iz Turske, iz grada Erzeruma, a u Kars su se preselili ubrzo pošto su ovaj grad zauzeli Rusi. Otac mu je po zanimanju bio bojadži 6 , a majka vezilja, koja se specijalizovala za vez zlatom na jelecima i pojasevima za djupaj7 . Sami su živeli veoma skromno, a sve što imaju su trošili da bi sinu obezbedili dobro obrazovanje. 6

Bojadži je bojadžija. Ljudi ovog zanimanja su uvek mogli da se prepoznaju po rukama, plavima do lakata od boje koju je bilo nemoguće oprati 7 Djupaj je specijalna nošnja Jermenki iz Erzeruma

Sarkis Pogosijan je roditelje retko posećivao, tako da nikad nisarn imao prilike da ga vidim u Karsu. Prvi put smo se sreli kada sam ja po prvi put otišao u Ehmijadzin. Pre nego što ću tamo otići svratio sam na kratko u Kars da vidim oca, a kad su Pogosijanovi roditelji čuli da idem za Ehmijadzin zamolili su me da njihovom sinu ponesem mali paket sa rubljem. U Ehmijadzin sam - kao i svuda - išao tražeći odgovor na pitanja o natprirodnim pojavama, budući da se moje interesovanje za njih nije ni malo smanjilo, već samo ojačalo. Ovde moram da kažem, što sam u prethodnom poglavlju već i spomenuo, da sam nakon što sam se za ove pojave izuzetno zainteresovao počeo da prekopavam po knjigama i da se obraćam ljudima od nauke, ne bih Ii za njih našao objašnjenje. Ali pošto ni u knjigama niti kod ljudi kojima sam se obraćao nisam mogao da nađem odgovore koji bi me zadovoljili, počeo sam da ove odgovore tražim u religiji. Pošao sam da vidim razne manastire i da posetim ljude o čijoj sam pobožnosti slušao, čitao sam Sveto pismo i žitija svetaca, pa sam čak tri meseca bio i učenik čuvenog oca Jevalimpija u manastiru Sanaine. Išao sam, sem toga i na hodočašća do većine svetih mesta različitih veroispovesti u Zakavkazju. Tokom ovog perioda sam ponovo imao prilike da budem svedok čitavog niza pojava koje su nesumnjivo bile stvarne, ali koje ni na koji način nisam mogao da objasnim. To me je ostavilo u još većoj zabuni. Jednom sam, recimo, dok sam u društvu hodočasnika iz Aleksandropolja išao na versku svečanost u jednom mestu na planini Đađur, među Jermenima poznatoj kao Armena-prec, lično prisustvovao sledećem događaju: Volovskim kolima su u istom pravcu vozili bolesnika, paralizovanog čoveka iz malog sela Paldevan, pa smo tokom puta započeli razgovor sa rođacima koji su ovog bolesnika pratili. Paralitičar, kome nije bilo ni trideset godina, bolovao je već šest godina, dok je pre toga bio savršeno zdrav i čak je služio vojsku. Razboleo se nakon što je iz vojske došao kući, neposredno pred svoje venčanje, i uopšte nije mogao da se služi levom stranom tela. Uprkos raznim terapijama kod mnogobrojnih lekara i vidara, ništa mu nije pomoglo. Nosili su ga čak na lečenje u Mineralne Vodi na Kavkazu, a

sada su ga rođaci nosili ovamo, u Armena-Prec, u bezumnoj nadi da će mu svetac pomoći i okončati njegove patnje. Na putu do pomenutog svetog mesta smo, što je hodočasnički običaj, zastali u selu Diskiant da se pomolimo pred čudotvornom ikonom Hrista Spasitelja, koja se nalazila u kući jedne jermenske porodice. Pošto je i invalid želeo da se pomoli uneli smo ga u kuću, pri čemu sam i ja lično pomagao. Uskoro smo stigli do podnožja planine Đađur, na čijoj padini je bila mala crkva sa čudotvornim grobom. Zaustavili smo se na kraju kolskog puta, gde hodočasnici obično ostavljaju svoja kola, zaprege i kočije. Dalje se oko četvrt milje mora penjati pešice, što mnogi, prema tamošnjem običaju, čine bosnogi, dok drugi idu na kolenima, ili na neki drugi naročiti način. Kada su paralitičara digli iz kola da bi ga odneli do vrha ovaj se iznenada usprotivio, i poželeo da pokuša da se sam, onako kako bude mogao, puzeći popne do vrha. Spustili su ga na zemlju i on je počeo puzi, vukući se na zdravoj strani. To je činio uz takav napor da ga je bilo žalosno pogledati. I dalje je međutim, odbijao svaku pomoć. Putem se često odmarao i konačno je, nakon tri sata, stigao na vrh, dovukao se do svečevog groba u sredini crkve, poljubio nadgrobni kamen i odmah pao u nesvest. Rođaci su pokušavali da ga povrate, a sveštenici i ja smo pomagali. Sipali smo mu vodu u usta i kvasili mu glavu. Kada je konačno došao sebi, čudo se dogodilo. Nije više bio paralizovan. Čovek je najpre bio zbunjen, ali kada je ustanovio da je u stanju da pokreće sve udove skočio je, i skoro počeo da igra; nakon toga je, kao da se iznenada pribrao, pao ničice i glasno plačući počeo da se moli. Svi koji su se u crkvi nalazili, na čelu sa sveštenicima, istog su časa takođe pali na kolena i započeli da se mole. Zatim je sveštenik ustao, i održao službu zahvalnicu svecu, usred vernika koji su klečali. Drugi događaj, koji me ništa manje nije zbunio, dogodio se u Karsu. Te je godine u celoj oblasti grada Karsa vladala užasna žega i suša, skoro svi usevi su propali i pretila je glad. Ljudi su bili uznemireni.

Baš tog leta u Rusiju je iz Grčke doputovao arhimandrit iz patrijaršije Antinohije sa čudotvornom ikonom – ne sećam se da li je u pitanju bila ikona presvete Bogorodice ili svetog Nikole Čudotvorca – s ciljem da prikupi novac za pomoć Grcirna koji su se zlopatili u kritskom ratu. On je sa ovom ikonom obilazio uglavnom ona mesta u Rusiji u kojima su živeli Grci, pa je tako došao u Kars. Ne znam da li je u pozadini svega toga ležala lokalna politika ili vera, ali ruske vlasti u Karsu su, kao i u drugim mestima, uzele učešća u organizovanju impresivnog dočeka i ukazale su mu sve vrste počasti. Kada je arhimandrit dolazio u neki grad ikona je nošena od crkve do crkve, a sveštenstvo je, uz veliko slavlje, dolazilo sa zastavama da je pozdravi. Dan nakon arhimandritovog dolaska u grad proneo se glas da će celokupno sveštenstvo, na jednom mestu izvan grada, pred ikonom održati posebnu liturgiju za kišu. Istoga dana su, zaista, iz svih crkava tačno u podne krenule procesije sa zastavama i ikonama, da bi se okupile na za to određenom mestu. U liturgiji su učestvovali sveštenici stare grčke crkve, nedavno obnovljene grčke saborne crkve, vojne saborne crkve, crkve kubanske regimente i jermenske crkve. Tog dana je vrućina bila naročito žestoka. Sveštenici, sa arhimandritom na čelu, su u prisustvu gotovo celokupnog stanovništva održali svetu liturgiju, nakon čega je čitava povorka krenula natrag u grad. I tu se desilo nešto za šta su objašnjenja savremenih ljudi potpuno neupotrebljiva. Nebo se iznenada prekrilo oblacima, i pre no što su ljudi mogli da se domognu grada pao je takav pljusak da su svi bili mokri do gole kože. Da bi objasnio ovu, kao i druge slične pojave, čovek nesumnjivo može da se posluži uobičajenom rečju „koincidencija“, koja je tako omiljena kod svih takozvanih misaonih ljudi; ne može se, međutim, poreći da je ova koincidencija bila maltene suviše upadljiva. Treći događaj se zbio u Aleksandropolju, u vreme kada se moja porodica bila na kratko vratila u ovaj grad i kada smo ponovo živeli u

našoj staroj kući. Odmah do naše, bila je stara kuća moje tetke. Jedan od stanova u toj kući je iznajmio nekakav Tatarin, koji je radio kao službenik ili kao sekretar u lokalnoj državnoj upravi. Ovaj čovek je živeo sa starom majkom i malom sestrom, a nedavno se bio i oženio zgodnom devojkom, takođe Tatarkom iz obližnjeg sela Karadag. U početku je sve bilo dobro. Mlada žena je četrdeset dana nakon venčanja, kako tatarski običaj nalaže, pošla da poseti svoje roditelje. Tamo se, međutim, prehladila, ili joj se dogodilo nešto drugo, te se po povratku kući loše osećala, morala je da legne, i postepeno se jako razbolela. Obezbedili su joj najbolju negu, lečilo ću je nekoliko doktora, među kojima i gradski doktor Resnik i bivši vojni doktor Kelčevski, ali njoj je uprkos tome bilo sve gore. Jedan moj poznanik, lekarski pomoćnik, svakoga jutra je dolazio da joj da injekcije koje je prepisao doktor Resnik. Ovaj je lekarski pomoćnik čijeg se imena ne sećam – sećam se samo da je bio neverovatno visok – često navraćao do nas. Jednoga jutra je došao dok smo majka i ja pili čaj. Pozvali smo ga da nam se pridruži za stolom, a ja sam ga u razgovoru između ostalog upitao i kako ja naša susetka. „Jako je bolesna“, odgovorio mi je on, „U pitanju je slučaj galopirajuće tuberkuloze, i nema sumnje da će joj uskoro doći kraj“. Dok je on još bio tu u kuću nam je ušla jedna starica, svekrva bolesne žene, i zamolila moju majku da u našoj bašti nabere malo ružinih pupoljaka. Plačući nam je ispričala kako se bolesnici u snu javila Marijam-Ana – kako Tatari zovu Bogorodicu – i naložila joj da nabere i prokuva u mleku ružine pupoljke i da to zatim pije; starica je sad, da bi umirila bolesnicu, želela to i da učini. Kada je ovo čuo, lekarski pomoćnik nije mogao a da se ne nasmeje. Majka joj je, naravno, dozvolila da pupoljke nabere, pa joj je čak u tome i sama pomogla. Kada sam ispratio bolničara, i ja sam im se pridružio. Ne treba ni da kažem koliko je bilo moje zaprepašćenje kada sam narednog jutra, dok sam išao na pijacu, sreo bolesnicu kako sa svojom svekrvom izlazi iz jermenske crkve Sev-Džiam, u kojoj se nalazila čudotvorna ikona Bogorodice. Nedelju dana kasnije, video sam je kako pere prozore na svojoj kući. Uzgred budi rečeno, doktor Resnik je njeno izlečenje, koje je izgledalo čudesno, pripisao slučaju.

Ove neosporne činjenice koje sam video sopstvenim očima, kao i mnoge druge o kojirna sam tokom svoje potrage čuo, a koje su sve ukazivale na prisustvo nečega natprirodnog, nisu nikako mogle da se pomire sa onim što mi je zdrav razum govorio, ili za šta moje već dosta široko poznavanje prirodnih nauka, koje su isključivale i samu ideju o postojanju natprirodnih pojava, davalo jasnog dokaza. Ova protivurečnost koja je u mojoj svesti postojala nije mi davala mira, već je samo postajala sve nepomirljivija, budući da su činjenice i dokazi na obe strane bili podjedanko ubedljivi. Istraživanje sam ipak nastavio, u nadi da ću jednom i negde konačno ipak naći pravi odgovor na pitanja koja su me stalno mučila. Ovaj cilj me je, pored ostalih mesta, odveo i u Ehmijadzin, centar jedne od velikih religija, gde sam se nadao da ću pronaći barem nekakav mali znak koji bi vodio rešenju ovih neizbežnih pitanja. Ehmijadzin, ili kako se još zove Vagaršapat, za Jermene predstavlja ono što je Meka za muslimane, a Jerusalim za hrišćane. Tu se nalazi rezidencija jermenskog katolikosa, njihovog vrhovnog poglavara, kao i centar jermenske kulture. U jesen svake godine se održavaju velike verske svečanosti na koje dolazi mnogo hodočasnika, ne samo iz cele Jermenije, već i iz čitavog sveta. Nedelju dana pre održavanja neke od ovih proslava svi okolni putevi vrve od hodočasnika, od kojih neki putuju peške, drugi u kolima i kočijama, a treći na konjima ili magarcima. Ja sam na put krenuo pešice, a svoje stvari sam ubacio u kola sekte Molokan. Po dolasku u Ehmijadzin sam odmah, kako običaj nalaže, otišao da se poklonim svim svetim mestima. Zatim sam krenuo u grad da potražim smeštaj, ali pošto su gostionice (hoteli tada nisu postojali) bile pune i prepune, nisam imao sreće da ga nađem. Stoga sam odlučio da uradim kao i mnogi, to jest da se naprosto smestim izvan grada, pod nekim kolima. Ali pošto je još uvek bilo rano, odlučio sam da najpre ispunim zaduženje koga sam se primio, to jest da pronađem Pogosijana i da mu predam paket. Stanovao je nedaleko od glavne gostionice, u kući svog dalekog rođaka, arhimandrita Surenijana. Zatekao sam ga kod kuće. Bio je

otprilike moj vršnjak, crnomanjast, srednjega rasta, i nosio je male brkove. Oči su mu bile veoma tužne, ali su u isto vreme plamtele nekakvom unutrašnjom vatrom. Na desno oko je bio po malo razrok. U to vreme je delovao dosta stidljivo i nežno. Počeo je da me zapitkuje o svojim roditeljima, a pošto je iz razgovora zaključio da nisam uspeo da nađem smeštaj, istrčao je napolje, i gotovo se odmah vratio sa predlogom da sa njim podelim njegovu sobu. Naravno da sam pristao, te sam odmah otišao da iz kola donesem sav svoj prtljag. Tek što sam sebi pripremio postelju, u čemu mi je i Pogosijan pomogao, pozvali su nas na večeru sa ocem Surenijanom, koji me je Ijubazno pozdravio i raspitao se o Pogosijanovoj porodici i o novostima i prilikama u Aleksandropolju uopšte. Posle večere sam sa Pogosijanom krenuo da obiđem grad i njegove svetinje. Moram da napomenem da je tokom praznika na ulicama Ehmijadzina biIo živo čitavu noć, i da su aščinice i kafane ostajale otvorene. To veče i sve naredne dane proveo sam sa Pogosijanom. Svuda me je proveo, jer je grad poznavao kao svoj džep. Obišli smo mesta na koja obični hodočasnici nemaju pristupa, pa smo čak bili i u Kanzaranu, gde se čuva blago Ehmijadzina, i gde veoma retko puštaju posetioce. Kroz razgovor smo otkrili da je i on zainteresovan za pitanja koja su me uzbuđivala; obojica smo o tome mogli da razmenimo puno podataka, pa su naši razgovori lagano postali prisniji i srdačniji, i postepeno se među nama formirala čvrsta veza. Pogosijan je privodio kraju svoje teološke studije i trebalo je da za dve godine bude zaređen za sveštenika, ali njegovo unutrašnje stanje nije tome nikako odgovaralo. Onako pobožan, kakav je bio, bio je istovremeno i ništa manje kritičan prema svojoj okolini i osećao je jaku odbojnost prema tome da živi među sveštenicima čiji mu je način života izgledao upravo suprotan njegovim idealima. Kada smo se sprijateljili ispričao mi je mnogo toga o skrivenoj strani života tamošnjeg sveštenstva, a pomisao da bi ako postane sveštenik morao da živi u toj okolini duboko ga je uznemiravala i činila je da u sebi pati.

Nakon praznika sam u Ehmijadzinu proveo još tri nedelje, stanujući sa Pogosijanom u kući arhimandrita Surenijana. Tako sam imao prilike da o pitanjima koja su me zanimala više puta razgovaram sa samim arhimandritom, kao i sa drugim kaluđerima kojima me je on predstavio. Tokom boravka u ovom gradu nisam, međutim, našao ono što sam tražio, i pošto sam u njemu proveo dovoljno vremena da bih uvideo da to tamo ne mogu naći, napustio sam ga sa osećanjem dubokog unutrašnjeg razočarenja. Pogosijan i ja smo se rastali kao veliki prijatelji. Obećali smo jedan drugome da ćemo se dopisivati, i da ćemo razmenjivati svoja zapažanja o pitanjima koja su nas obojicu zanimala. Dve godine kasnije, Pogosijan je jednog lepog dana doputovao u Tiflis i došao da stanuje kod mene. Završio je bogosloviju nakon čega je kratko vreme proveo sa roditeljima u Karsu. Sada je trebalo još samo da se oženi, pa da dobije parohiju. Porodica mu je čak bila našla i devojku, ali je on sam bio jako neodlučan i nije znao šta da radi. Dane je provodio čitajući svakojake knjige koje sam imao kod kuće, a uveče smo pošto bih došao s posla – radio sam kao ložač na železničkoj stanici u Tiflisu – zajedno odlazili u Musthaid, gde bismo, hodajući napuštenim stazama pričali bez kraja i konca. Jednom sam mu za vreme ovakve šetnje po Musthaidu u šali predložio da dođe da radi kod mene na železnici, i mnogo sam se iznenadio kad je sutradan počeo da navaljuje da mu pomognem da tamo dobije mesto. Nisam pokušavao da ga odvratim, već sam ga sa pisamcetom poslao svorn dobrorn prijatelju, inžinjeru Jaroslevu, koji ga je odmah preporučio šefu stanice, a ovaj ga zaposlio kao pomoćnika bravara. Tako je potrajalo do oktobra. Još uvek smo se bavili apstraktnim pitanjima, a Pogosijan nije ni pomišljao da se vrati kući. Kod Jarosleva sam se jednom prilikom upoznao sa drugim inžinjerom, Vasilevom, koji je upravo doputovao na Kavkaz da bi trasirao put kojim je trebalo da prođe predviđena železnička pruga između Tiflisa i Karsa. Nakon što smo se nekoliko puta videli, ovaj

čovek mi je predložio da krenem sa njim kao nadzornik i prevodilac. Ponudio mi je vrlo primamljivu platu – gotovo četiri puta veću od one koju sam trenutno primao. Pošto je moj posao već bio počeo da me zamara, budući da se mešao u moj glavni rad i ometao ga, i pošto mi je bilo jasno da će mi preostajati puno slobodnog vremena, prihvatio sam ponudu. Pogosijanu sam predložio da i on krene sa mnom, u ovom ili onom svojstvu, ali je on to odbio, jer je njegov bravarski posao počeo da ga zanima i jer je želeo da nastavi ono što je započeo. Sa inžinjerom sam tri meseca putovao uskim dolinama između Tiflisa i Karaklisa i uspeo sam puno da zaradim, pošto sam pored svoje zvanične plate imao još nekoliko izvora prihoda prilično sumnjivog karaktera. Pošto sam unapred znao kroz koja sela i varošice pruga treba da prođe, slao sam uticajnim ljudima ovih mesta nekoga s predlogom da im „udesim“ da kroz njihovo mesto prođe pruga. Oni su ovu ponudu u većini slučajeva prihvatali, a ja sam za svoj trud privatno dobijao nadoknadu, koja je ponekad bila prilično velika. Do povratka u Tiflis sam, zajedno sa onim što sam već bio zaradio do tada, skupio priličnu sumu novca, tako da nisam ponovo tražio posao, već sam se u potpunosti posvetio proučavanju pojava koje su me zanimale. Pogosijan je u međuvremenu postao bravar, a imao je vremena i da pročita mnogobrojne knjige. Odnedavno se bio naročito zainteresovao za staru jermensku Iiteraturu, koju je u velikim količinama nabavljao od istih knjižara od kojih i ja. Pogosijan i ja smo do tog vremena već došli do konačnog zaključka da je zaista postojalo „nešto“ što su ljudi ranije znali, ali da je to znanje potpuno zaboravljeno. Izgubili smo svaku nadu da ćemo nekakav putokaz ka ovom znanju naći u savremenoj egzaktnoj nauci, u savremenoj literaturi, ili kod ljudi uopšte, pa smo stoga svu svoju pažnju usmerili na stare spise. Pošto smo imali sreću da kupimo čitavu kolekciju starih jermenskih knjiga, Pogosijan i ja smo se za njih jako zainteresovali, pa smo odlučili da odemo i u Aleksandropolj i da tamo potražimo neko mirno mesto na kome ćemo moći da se sasvim udubimo u njihovo proučavanje.

Kada smo došli u Aleksandropolj, u potrazi za ovakvim mestom smo se opredelili za Ani, nekadašnju jermensku prestonicu, čije su se usamljene ruševine nalazile na nekih trdesetak kilometara od Aleksandropolja. Među ruševinama smo izgradili kolibu i u njoj se nastanili, dok smo hranu nabavljali od susednih sela i od pastira. Ani je 962. postao prestonica jermenskih kraljeva Bagratida. 1046. ga je zauzeo vizantijski car, i u to doba su ga već zvali „grad hiljadu crkava“. Kasnije su ga osvojili Turci Seldžuci, između 1125. i 1239. padao je pet puta pod vlast Gruzijaca, 1239. su ga zauzeli Mongoli, a 1313. je potpuno uništen u zemljotresu. Među ruševinama se, između ostalog, nalaze i ostaci patrijaršije, koja je završena 1010, ostaci još dveju crkava iz jedanaestog veka, kao i jedne crkve koja je dovršena oko 1215. Na ovom mestu ne mogu da prećutim činjenicu, za koju mislim da bi nekim čitaocima mogla da bude interesantna, da su istorijski podaci o jermenskom gradu Ani prvi, a nadam se i poslednji koje sam uzeo iz izvora koji se na zemlji zvanično priznaju; drugim rečima, to je prvi put otkako sam se poduhvatio spisateljske aktivnosti da sam sam posegao za enciklopedijom. O gradu Ani poštoji još i vrlo interesantna legenda, koja objašnjava zbog čega su ga, nakon što su ga već dugo zvali gradom hiljadu crkava, prozvali gradom hiljadu i jedne crkve. Evo te legende: Jednom se žena jednog pastira svome mužu požalila na zapanjujuće loše ponašanje u crkvama. Kazala je da nigde nema mesta za tihu molitvu, i da su crkve gde god je otišla bile bučne i prepune kao košnice. Na to je pastir, uvažavajući ženino opravdano nezadovoljstvo, započeo da gradi crkvu specijalno za nju. Reč „pastir“ nekada nije imala isto značenje kao i danas. Pastir je ranije bio vlasnik stada koje je napasao, pa su pastiri nekada bili među najbogatijim ljudima u zemlji. Neki od njih su imali čak i veći broj stada ovaca i krda goveda. Kada je crkvu konačno završio, pastir ću je nazvao „Crkva pastirove pobožne žene“, i od tog vremena je grad Ani nosio ime „Grad hiljadu i jedne crkve“. Drugi istorijski podaci ukazuju da je u gradu, čak i pre nego što je pastir sagradio svoju, bilo mnogo više od

hiljadu crkava, ali čuo sam da je prilikom nedavnih iskopavanja pronađen nekakav kamen koji potvrđuje legendu o pastiru i njegovoj pobožnoj ženi. U vreme kada smo živeli među ruševinama i provodili dane u čitanju i proučavanju povremeno smo se, pošto u Aniju postoje mnogobrojni podzemni hodnici, radi odmora bavili i iskopavanjima. Jednom prilikom smo, kopajući u jednom od ovih podzemnih hodnika, naišli na mesto na kome je sastav tla bio drugačiji, pa smo daljim kopanjem otkrili novi prolaz, koji je bio uzak i na kraju zatrpan popadaIim kamenjem. Raskrčili smo ovo kamenje, na šta se pred nama ukazala rnala prostorija čiji su se svodovi rušili od starosti. Sve je ukazivalo na to da se radi o manastirskoj ćeliji. U njoj nije bilo ničega osim komada razbijene grnčarije i trulog drveta, koje je očigledno predstavljalo ostatke nameštaja, ali je zato u nekoj vrsti niše u uglu ležala gomila pergamenata. Neki od njih su se mrvili u prašinu, dok su drugi bili manje ili više očuvani. S najvećom pažnjom smo ih preneli u kolibu, gde smo pokušali da ih rastumačimo. Bili su pisani nekakvim jezikom koji je izgledao kao jermenski, ali koji nismo poznavali. Ja sam jermenski znao veoma dobro, o Pogosijanu da i ne govorim, ali ipak nismo mogli da razumemo ništa od onoga što je tu pisalo, jer se radilo o vrlo starom jermenskom jeziku, puno različitom od današnjeg. Ovo otkriće nas je zainteresovalo u toj meri da smo ostavili sve drugo i vratili se u Aleksandropolj, gde smo dane i noći provodili u pokušajima da dešifrujemo bar nekoliko reči. Konačno se, nakon mnogobrojnih teškoća i konsultacija sa stručnjacima, ispostavilo da su ovi pergamenti naprosto pisma koja je jedan monah pisao drugom – izvesnom ocu Aremu. Naročito nas je zainteresovalo jedno od njih, u kome spominje informacije koje je dobio o izvesnim misterijama. Taj pergament je, međutim, bio jedan od onih koje je vreme najviše oštetilo, tako da smo o puno reči mogli samo da nagađamo. Pismo smo, međutim, ipak uspeli da rekonstruišemo. Njegov kraj nas je zanimao više nego početak. Pismo je počinjalo dugim pozdravom, da bi se zatim nastavilo pripovedanjem o

uobičajenim sitnim zbivanjima u životu nekakvog manastira u kome je, kako se moglo razabrati, već spomenuti otac Arem ranije živeo. Našu pažnju je naročito privukao kraj jednog pasusa, u kome se kaže „Naš uvaženi otac Telvant je konačno uspeo da dozna istinu o bratstvu Sarmong. Njihov ernos8 je zaista postojao u blizini grada Siranuša, da bi se pre pedeset godina, ubrzo posle seobe naroda, i oni preselili i naselili u dolini Izrumin, na tri dana puta od Nivsija...“ Pismo se zatim nastavljalo o drugim stvarima. Ono što je na nas ostavilo najveći utisak bila je reč Sarmong, na koju smo više puta naišli u knjizi po imenu Merhavat. To je bilo ime čuvene ezoterijske škole koja je, prema predanju, osnovana u Vavilonu, još oko 2500. p.n.e, i za koju se zna da je negde do šestog ili sedmog veka n.e. postojala negde u Mesopotamiji. Nigde se, međutim, nije mogla naći ni najmanja informacija o njenom daljem postojanju. Govorilo se da ova škola poseduje veliko znanje, koje sadrži ključ za mnoge svete misterije. Pogosijan i ja smo o ovoj školi puno puta razgovarali, sanjali smo o tome da pronađemo nešto autentično o njoj, i sada smo iznenada našli kako se spominje u ovom pergamentu! Bili smo veoma uzbuđeni. U pismu, međutim, nismo mogli da otkrijemo ništa više osim spomena njenog imena. I dalje nismo znali ništa o tome kada i kako je ova škola nastala, gde je postojala, i da li možda još uvek postoji. Nakon par dana vrednog istraživanja mogli smo da ustanovimo jedino ovo: Vizantinci su negde u šestom ili sedmom veku iz Mesopotamije u Persiju proterali potomke Asiraca, Azere, i verovatno da je pismo napisano u ovo vreme. Kada smo mogli da potvrdimo da se današnji grad Mosul, nekadašnja prestonica zemlje Nivi, svojevremeno zvao Nivsi, što je ime grada koji se sporninje u pergamentu, i da se stanovništvo u okolini ovoga grada u današnje vreme sastoji prvenstveno od Azera, zaključili smo da se pismo po svoj prilici odnosi baš na te Azere.

8

Ernos je bio vrsta organizacije

Ako je takva škola zaista postojala, i ako se u tom periodu negde preselila, to je mogla biti samo azerska škola, a ako bi i danas postojala to bi, ako se imaju u vidu ona tri dana puta od Mosula navedena u pismu, moralo opet da bude negde među Azerima, to jest morala bi da bude smeštena negde između Urmije i Kurdistana, i ne bi trebalo da bude suviše teško da se utvrdi gde se nalazi. Zbog toga smo odlučili da tamo odemo, i da po svaku cenu pokušamo da utvrdimo gde se ta škola nalazi i da u nju stupimo. Azeri, za koje sam već rekao da su potomci Asiraca, danas su rasuti svuda po svetu. Ima ih puno u Zakavkazju, u severozapadnoj Persiji i u istočnoj Turskoj, a manje se grupe mogu naći svuda po Maloj Aziji. Procenjuje se da ih ukupno ima oko tri miliona, po veroispovesti su većinom nestorijanci, to jest ne priznaju Hrista za božanstvo. U manjem broju ima i jakobita, maronita, katolika, gregorijanaca, i drugih. Među njima se mogu naći i Jezidi, odnosno đavolove sluge, mada ne u velikom broju. Misionari različitih veroispovesti su u poslednje vreme pokazali veliki žar u preobraćanju Azera u svoju veru, a Azerima mora da se oda priznanje da su se sa ništa manjom revnošću „preobraćali“, menjajući spolja gledano svoju veru i izvlačeći iz ove promene toliku materijalnu korist da je to već ušlo u poslovicu. Uprkos svim tim razlikama u veri, gotovo cela ova nacija priznaje autoritet istočnoindijske patrijaršije. Azeri većinom žive u malim selima kojima upravljaju sveštenici; nekoliko sela, ili izvesna oblast, sačinjavaju klan, kojim upravlja knez, odnosno kako ga oni zovu, melik. Svi melici su potčinjeni patrijarhu čija je vlast nasledna i prenosi se sa strica na nećaka, a tvrdi se da poreklo vode od Simona, Isusovog brata. Ovde se mora reći da su Azeri mnogo stradali u poslednjem ratu9 kao pioni u rukama Rusije i Engleske, što je za posledicu imalo da ih je gotovo polovina nastradala od osvete Persijanaca i Kurda, a oni koji su preživeli mogu za to da zahvale jedino američkom konzulu, doktoru Y, i njegovoj supruzi. Trebalo bi da Azeri, pri tom mislim pre svega na one u Americi – tamo ih ima dosta – ako je doktor Y. još u životu, 9

I svetski rat

organizuju i drže pred njegovim vratima stalnu počasnu stražu, dok bi ako je preminuo trebalo da mu podignu spomenik u njegovom rodnom mestu. Baš one godine kada smo i mi krenuli na svoju ekspediciju javio se jak nacionalni pokret među Jermenima i na svim usnama su bila imena junaka koji su se borili za slobodu, a naročito mladog Andronika, koji je kasnije postao nacionalni heroj. Među turskim i persijskim Jermenima, kao i među ruskim Jermenima, svuda su se formirale razne stranke i komiteti; pokušaji da se ostvari ujedinjenje su činjeni čak i usred ogorčenih sukoba među pojedinim strujama. Kraće rečeno, upravo je bila u toku snažna politička eksplozija, jedna od onih koje se u Jermeniji s vremena na vreme ciklično ponavljaju i koje za sobom vuku uobičajeni lanac posldica. Bilo je rano jutro u Aleksandropolju i upravo sam, kao i obično, bio krenuo da se okupam na reci Arpa Čai. Na pola puta, na mestu po imenu Karakuli, pretekao me je sav zadihan Pogosijan, i ispričao mi da je dan ranije u razgovoru sa sveštenikom Z-om doznao da jermenski komitet želi da među članovima stranke odabere izvestan broj dobrovoljaca, koje će poslati u specijalnu misiju u Mosul. „Kada sam stigao kući,“ nastavio je Pogosijan, „iznenada mi je palo na pamet da bismo ovu priliku mogli da iskoristimo za svoje ciljeve, to jest za pokušaj da uđemo u trag bratstvu Sarmong; zato sam ustao u zoru i pošao kod tebe da o ovome popričamo, ali pošto te nisam našao potrčao sam da te stignem.“ Tu sam ga prekinuo i rekao da mi, kao prvo, nismo članovi te stranke, a kao drugo ... Nije mi dao da završim, već mi je rekao da je o svemu već dobro promislio, i da zna kako to može da se udesi, te mu sad treba samo da zna da li bih ja na takav plan pristao. Odgovorio sam mu da bih u dolinu koja se nekada zvala Izurmin, voleo da odem po svaku cenu, pa bilo to i na đavolovim leđima, ili pak , ruku pod ruku sa popom Vlakovom. (Pogosijan je znao da je ovaj Vlakov čovek koga sam najteže mogao da smislim i čija pojava je mogla da me iznervira već na kilometar.)

„Ako kažeš da možeš to da središ,“ nastavio sam, „uradi šta god hoćeš i šta god okolnosti zahtevaju, a ja na sve unapred pristajem, samo ako će nas to na kraju dovesti na ono mesto koje sam sebi odredio za cilj.“ Ne znam šta je Pogosijan radio, niti šta je i sa kim razgovarao, ali njegovi napori su za rezultat imali to da smo nakon par dana krenuli iz Aleksandropolja prema Kagismanu, snabdeveni priličnom sumom ruskog, turskog i persijanskog novca i brojnim pismirna sa preporukom za ljude u različitim mestima duž naše predviđene maršrute. Kroz dve nedelje smo stigli na obale reke Araks, koja predstavlja prirodnu granicu između Rusije i Turske, i prešli reku uz pomoć nekih Kurda koji su poslani da nas sačekaju. Izgledalo nam je da smo savladali najveću prepreku, i da će od sada pa nadalje sve ići glatko i uspešno. Putovali smo uglavnom peške i noćili uglavnom sa pastirima, kod ljudi koje su nam preporučili u selima kroz koja smo već prošli, ili kod onih za koje smo iz Aleksandropolja poneli pisma. Moram da priznam da iako smo preuzeli izvesne obaveze, i premda smo pokušavali da ih onoliko koliko je to moguće ispunimo, nikada nismo gubili iz vida svoj stvarni cilj zbog kog smo krenuli na ovo putovanje i koji nismo uvek mogli da sledimo ako bismo obišli sva mesta koja su naše obaveze predviđale. U takvim slučajevima nismo oklevali da ove obaveze zanemarimo i to nam, istini za volju, nije izazivalo baš neku veliku grižu savesti. Kada smo prešli rusku granicu odlučili smo da krenemo preko planine Egri Dag, mada je ovaj put bio najteži, budući da nam je on davao najbolje šanse da izbegnemo brojne bande Kurda i turske vojne jedinice koje su gonile Jermene. Pošto smo prešli, skrenuli smo na jug u pravcu Vana, ostavivši sa desne strane oblast izvora velikih reka Tigra i Eufrata. Tokom putovanja smo doživeli na hiljade avantura koje sad neću opisivati, ali među kojima ima i jedna koju moram da ispričam. Mada je otad prošlo mnogo godina, tog događaja još uvek ne mogu da se setim a da se ne nasmejem, pri čemu mi se istovremeno vraća i osećaj

koji sam tada imao – osećaj pomešan sa predosećanjem katastrofekoja neposredno preti. Nakon ovoga događaja sam često imao pritike da se nađem u kritičnoj situaciji. Više nego jedanput sam, recimo, bio opkoljen četom opasnih neprijatelja; morao sam da pređem stazu turkestanskog tigra, a nekoliko puta sam se i bukvalno našao na nišanu vatrenog oružja. Nikad, međutim, nisam imao onaj osećaj koji sam iskusio u toj prilici, ma kako to sad, nakon što je sve prošlo, izgledalo smešno. Pogosijan i ja smo mirno išli. On je pevušio nekakav marš i i mahao štapom kad se najednom, kao da je iz zemlje iznikao, pojavi pas; za njim je došao još jedan, pa još jedan, i još jedan, sve u svemu oko petnaest kurdskih ovčarskih pasa koji su lajali na nas. Pogosijan ih je neoprezno gađao kamenom, na šta su se psi odmah bacili na nas. To su bili kurdski ovčarski psi, vrlo opasni, i istog časa bi nas rastrgli da ja nisam instinktivno seo i povukao Pogosijana dole, nateravši ga da se spusti pored mene na put. Samo zbog toga što smo seli psi su prestali da laju i da skaču na nas. Okružili su nas i takođe posedali. Prošlo je nešto vremena pre nego što smo došli sebi, a kad smo najzad bili u stanju da sagledamo situaciju, prsnuli smo u smeh. Sve dok smo ostajali da sedimo i psi su takođe sedeli, mirno i u tišini, a kad bismo im bacili hleb iz svojih ranaca pojeli bi ga, neki čak mašući repovima u znak zahvalnosti. Ali kad smo, ohrabreni njihovim prijateljskim ponašanjem, pokušali da ustanemo, odmah bi skočili i bili spremni da se iskeženih zuba bace na nas; stoga smo bili prinuđeni da opet sednemo. Kada smo još jednom pokušali da ustanemo psi su pokazali tako žestoko neprijateljstvo da se nismo usudili da rizikujemo i po treći put. Tako smo ostali da sedimo oko tri sata. Ne znam koliko bi ovo još potrajalo da nije slučajno naišla nekakva kurdska devojčica sa magarcem, koja je skupljala kesijak u poljima. Bila je prilično daleko, ali mi smo različitim znacima uspeli da privučemo njenu pažnju, a kada nam je prišla i videla u čemu je problem, otišla je da dovede pastire čiji su bili ovi psi, a koji su se nalazili nedaleko odatle, iza brda. Pastiri su došli i pozvali pse, ali mi

smo se odvažili da ustanemo tek kada su se donekle udaljili; lupeži su nas, sem toga, sve vreme dok su odlazili držali na oku. Ispostavilo se da smo bili krajnje naivni kada smo mislili da smo prešavši reku Araks najveće nevolje i teškoće ostavili za sobom. One su, zapravo, od tog trenutka tek počinjale. Najveća teškoća se sastojala u tome što nakon što smo prešli pograničnu reku i krenuli preko planine Egri Dag nismo više mogli da prođemo kao Azeri, jer smo se našli u kraju nastanjenom pravim Azerima. Nije dolazilo u obzir da putujemo kao Jermeni, jer su ih u to vreme u ovoj oblasti proganjali pripadnici svih drugih naroda. Opasno je bilo i da se izdajemo za Persijance ili Turke. Bilo bi najbolje da smo mogli da prođemo kao Jevreji ili Rusi, ali ni moj ni Pogosijanov izgled nam to nisu omogućavali. U ovo vreme je onaj ko je hteo da prikrije svoju pravu nacionalnost morao mnogo da pazi, jer je bilo veoma opasno da se bude razotkriven pri ma kakvom prerušavanju. Ovdašnje stanovništvo nije bilo previše izbirljivo u pogledu metoda za oslobađanje od nepoželjnih stranaca. Iz verodostojnih izvora se, na primer, mogla čuti priča kako su Azeri nedavno žive odrali dvojicu Engleza koji su pokušali da načine kopije nekakvih zapisa. Nakon dugog razmišljanja, odlučili smo da se prerušimo u kavkaske Tatare. Nekako smo na odgovarajući način doterali svoju odeću, da bismo zatim nastavili putovanje. Tačno dva meseca pošto smo prešli reku Araks najzad smo stigli grad Z, nakon koga je trebalo da preko izvesnog prelaza krenemo prema Siriji. Na tom prelazu je, pre no što stignemo do čuvenog vodopada K, trebalo da skrenemo u pravcu Kurdistana, mesto na kome se nalazi glavni cilj našeg putovanja odekivali smo da nađemo negde duž ovog puta. S obzirom da smo se dotle već u dovoljnoi meri prilagodili uslovima okoline na našem daljem putešestviju je sve išlo prilično glatko – sve dok jedan neočekivani dogašaj nije učinio da izmenimo sve svoje planove i namere.

Jednoga dana smo sedeli kraj puta i jeli hleb i tarek10 koji smo poneli sa sobom. Iznenada, pogosijan je skočio i vrisnuo, a ja sam video kako sa mesta na kom je sedeo hitro beži veliki žuti pauk. Odmah sam shvatio šta se desilo te sam skočio, ubio pauka i potrčao Pogosijanu. Pauk ga je bio ugrizao za nogu. Znao sam da je ujed tog insekta – koji je bio neka vrsta tarantule – često smrtonosan, pa sam mu odmah pocepao odelo, kako bih isisao otrov iz rane. Ali pošto sam video da je ugrizen za mesnati deo noge, i pošto sam znao da isisavanje rane može da bude opasno ako u ustima postoji makar i najmanja ranica, odlučio sam da učinim ono što je za nas obojicu manje rizično, pa sam uzeo nož i svome drugu odsekao komad mesa sa nožnog lista – u žurbi sam, međutim, odsekao i više nego što je trebalo. Pošto sam na taj način otklonio svaku opasnost od fatalnog otrova, malo sam se opustio i odmah počeo da što sam bolje mogao čistim i previjam ranu. Pošto je rana bila velika, zbog čega je Pogosijan izgubio puno krvi i moglo je da dođe do svakakvih komplikacija, za neko vreme nismo mogli ni da pomislimo da nastavimo planirano putovanje. Morali smo odmah da odlučimo šta da se radi. Pošto smo o svemu porazgovarali, odlučili smo da tu noć provedemo na licu mesta, pa da ujutro nađemo načina da se nekako prebacimo do grada N, koji se nalazi oko trideset kilometara odatle i u kome je trebalo da predamo pismo izvesnom jermenskom svešteniku. Tu obavezu nismo ispunili, budući da se ovaj grad nije nalazio na putu koji smo sebi prvobitno zacrtali. Sutradan sam uz pomoć jednog starog Kurda, koji je tuda slučajno prolazio i koji se pokazao kao prilično prijateljski raspoložen, u obližnjem seocetu iznajmio volovsku zapregu namenjenu prevozu stajskog đubriva. Natovario sam Pogosijana na kola, i tako smo se uputili u N. Za ovaj kratak put nam je trebalo gotovo četrdeset i osam sati, pri čemu smo se svaka četiri sata zaustavljali da nahranimo volove. Konačno smo stigli u N, gde smo otišli pravo kod već spomenutog 10

Tarek je jako usoljena riba, koja je u tim krajevima vrlo omiljena, a lovi se samo u jezeru Van.

sveštenika, za kog smo imali pismo sa preporukom, kao i pismo koje je trebalo da mu uručimo. Primio nas je krajnje ljubazno, a kad je čuo šta se Pogosijanu dogodilo odmah mu je ponudio sobu u svojoj kući, koju smo naravno sa velikom zahvalnošću prihvatili. Pogosijanu je još na putu skočila temperatura, koja mu je nakon tri dana, doduše, spala, ali se zato rana zagnojila i morala je da bude lečena sa najvećom pažnjorn. Zbog toga smo gostoprimstvo ovog sveštenika bili prinuđeni da koristimo gotovo čitavih mesec dana. Pošto smo sa njim tako dugo živeli pod istim krovom, i pošto smo često o svemu i svačemu razgovarali, postepeno smo se veoma zbližili. Tako se desilo da mi jednom prilikom u razgovoru uzgred ispriča i o izvesnom predmetu koji je imao i priču koja je za njega bila vezana. Radilo se o jednom drevnom pergamentu, na kom je bila nacrtana nekakva mapa. Ovaj predmet se dugo nalazio u njegovoj porodici, a on ga je nasledio od svoga pradede. „Pretprošle godine“, rekao mi je sveštenik, „došao mi je jedan potpuno nepoznat čovek i zatražio da mu pokažem ovu mapu. Nemam pojma otkud je doznao da je imam. Meni je sve to izgledalo sumnjivo, a pošto nisam znao ni ko je, najpre sam odbio da mu je pokažem, pa sam čak i poricao da je uopšte imam; ali pošto je on i dalje nastavio da me moli, pomislio sam: „Što da mu je ne pokažem?“, te sam mu doneo da je vidi. Tek što je pogledao pergament, upitao me je hoću li da ga prodam i odmah ponudio za njega dve stotine turskih funti. Mada je suma bila velika ponudu sam odbio, budući da u novcu nisam oskudevao i da nisam želeo da se rastanem od stvari koju sam oduvek imao i koja mi je bila draga uspomena. Stranac je, kako se ispostavilo, bio odseo kod našeg bega. Sutradan je kod mene došao begov sluga, koji mi je u ime gosta ponudio da pergament prodam za pet stotina funti. Moram da kažem da mi je od trenutka kada je stranac otišao iz moje kuće mnogo toga izgledalo sumnjivo: kao prvo, taj je čovek očigledno prešao dug put samo zbog ovog pergamenta. Kao drugo, nisam mogao da shvatim na koji način je saznao da ga imam; a kao treće, čudilo me je ogromno interesovanje sa kojim ga je gledao.

Sve mi je to izgledalo kao dokaz da stvar mora da je veoma vredna. Zbog toga sam se kada mi je ponuđeno da ovaj predmet prodam za pet stotina funti, mada me je tako velika suma dovela u iskušenje, uplašio da bi se moglo dogoditi da ga dam suviše jeftino, pa sam zato odlučio da budem oprezan i ponovo sam odbio ponudu. Uveče je stranac ponovo došao da me poseti, ovoga puta zajedno sa samim begom. Kada mi je za pergament ponovo ponudio pet stotina funti glatko sam odbio, rekavši da uopšte ne želim da ga prodam. Ali pošto je došao zajedno sa našim begom, pozvao sam ih da obojica uđu i budu moji gosti. Ušli su u kuću, pa smo zajedno popili kafu i porazgovarali o raznim stvarima. U razgovoru se ispostavilo da je moj gost nekakav ruski knez, Između ostalog mi je ispričao i to da se zanima za starine i da je, kao poznavalac za ovaj pergament bio spreman da plati daleko više nego što on zaista vredi, budući da bi se on jako dobro uklopio u njegovu zbirku. Zbog toga je i hteo da ga kupi, ali je smatrao da bi bilo nerazumno platiti više i rekao je da žali što sam odbio da ga prodam. Za pergament se zainteresovao i beg, koji je pažljiivo pratio naš razgovor, i izrazio je želju da ga vidi. Kada sam im ga doneo i kada su ga obojica razgledali, beg je bio očigledno zapanjen što takva stvar toliko vredi. Tokom razgovora, knez me je iznenada upitao koliko tražim da mu dozvolim da moj pergament prekopira. Oklevao sam ne znajući šta da mu odgovorim, budući da sam se, iskreno govoreći, bojao da sam se bojao da sam izgubio dobru mušteriju. Tada mi je on ponudio dve stotine funti da mu dopustim da napravi kopiju, a mene je ovoga puta bilo sramota da se cenkam, jer mi je ovu surnu, po mom mišljenju, nudio praktičo nizašta. Pomisli samo, trebalo je da dobijem dve stotine funti da bih mu dozvolio da ovaj pergament samo prekopira! Kneževu ponudu sam prihvatio bez daljeg razmišljanja, govoreći sam sebi da će pergament, naposletku, ostati kod mene i da ću uvek moći da ga prodam ako to budem želeo. Narednog jutra knez je ponovo došao. Pergament smo raširili po stolu, a knez je alabaster u prahu, koji je doneo sa sobom, pomešao sa vodom; pergament je prekrio uljem i po njemu raširio alabaster. Nakon

nekoliko minuta je alabaster uklonio, uvio ga u komad starog đeđina koji sam mu ja dao, platio mi dve stotine funti i otišao. Tako mi je bog dve stotine funti poslao nizašta, a pergament imam i dan danas.“ Sveštenikova priča me je jako zainteresovala, ali mu to ničim nisam pokazao i samo sam ga, kao da to činim iz puke radoznalosti, zamolio da mi pokaže tu stvar za koju mu je ponuđen toliki novac. Otišao je do ormarića i iz njega izvadio svitak pergamenta. Kada ga je razmotao najpre nisam mogao da razaberem o čemu se radi, ali kada sam pažljivije pogledao... Mili boze! Nikada neću zaboraviti šta sam u tome trenutku doživeo! Spopala me je snažna drhtavica, koja je bila utoliko jača što sam iznutra pokušavao da se obuzdam i da ne pokažem svoje uzbuđenje. To što sam upravo video bilo je upravo ono o čemu sam mesecima razmišljao tokom mnogih besanih noći! Radilo se o mapi takozvanog „pre-pustinjskog Egipta.“ Uz veliki napor sam nastavio da se trudim da izgleda kao da me to baš naročito ne zanima i da razgovaram o nečem drugom. Sveštenik je pergament smotao i vratio ga natrag u ormarić. Nisam bio nikakav ruski knez da bih za kopiju mogao da platim dve stotine funti, ali ova mapa mi je možda bila potrebna jednako kao i njemu. Stoga sam odmah i na licu mesta odlučio da tu kopiju moram po svaku cenu da imam i smesta sam se dao u razmišljanje kako da je nabavim. Pogosijan se do tog vremena već toliko oporavio da smo počeli da ga iznosimo na terasu, gde je satima sedeo na suncu. Udesio sam da mi on javi kada sveštenik bude izašao svojim poslom i narednog sam dana, pošto me je obavestio da je sveštenik otišao, krišom ušao u njegovu sobu da bih ključ prilagodio bravi ormarića u kome je čuvao porodičnu baštinu. Isprva nisam mogao da zapazim sve detalje ključa, tako da sam tek iz trećeg pokušaja, nakon mnogo turpijanja, uspeo da napravim jedan koji je pasovao. Jedne večeri kada je sveštenik bio odsutan, dva dana pre nego što ćemo otputovati, ponovo sam se uvukao u njegovu sobu i uzeo pergament iz ormarića. Odneo sam ga u našu sobu i Pogosijan i ja smo čitave noći precrtavali sve detalje ove mape, koju smo prethodno

pokrili providnom hartijom. Narednog dana sam pergament ponovo vratio na mesto. Od trenutka kada sam stekao ovo blago – tako puno misterije i obećanja – koje sam neprimetno i bezbedno ušio u postavu svoga odela, sva moja druga interesovanja i namere kao da su iščileli. U meni se rodila neobuzdana želja da po svaku cenu i bez odlaganja stignem do mesta gde bih, uz pomoć ove dragocenosti, konačno mogao da utolim onu želju za znanjem koja mi rokom protekle dve-tri godine nije davala mira i koja me je izjedala kao crv. Nakon što smo se jermenskom svešteniku za njegovo gostoprimstvo odužili na ovakav način, koji bi se možda i mogao opravdati ali koji, kako god na to gledali, ipak nije bio baš pošten, moj još uvek napola bolesni prifatelj Pogosijan i ja smo porazgovarali. Ubedio sam ga da svoja oskudna finansijska sredstva ne štedi, već da kupi dva dobra ovdašnja jahaća konja, onakva kakve smo tokom boravka u ovom kraju viđali i čijern smo se neobičnom, brzom i lakom kasu divili, da bismo što pre mogli da krenemo u pravcu Sirije. Korak konja koji se gaje u ovim krajevima zaista je toliko ujednačen, da čovek na njima može da jaše gotovo brzinom leta velike ptice i da u ruci nosi punu čašu vode, a da ne prospe ni kapi. Ovde ne nameravam da opisujem sve zgode i nezgode tokom putovanja, niti pak sve one nepredviđene okolnosti koje su nas često prisiljavale da menjamo planirani pravac. Reći ću samo da smo tačno četiri meseca nakon što smo se oprostili od ljubaznog i gostoljubivog jermenskog sveštenika stigli u grad Smirnu, gde smo na samo veče svoga dolaska doživeli avanturu koja je za Pogosijanovu dalju sudbinu predstavljala prekretnicu. Te večeri smo otišli u mali grčki restoran, kako bismo se nakon teškog i napornog perioda kroz koji smo prošli malo opustili. Lagano smo pili čuveni uzo i mezetili, po tamošnjem običaju, iz brojnih tanjirića pretrpanim najrazličitijim đakonijama, od sušenih pastrmki, pa do slanih leblebija. Pored nas u kafani je bilo još nekoliko grupa gostiju, uglavnom mornara sa stranih brodova usidrenih u luci. Bili su prilično bučni i očigledno je bilo da su već posetili više kafana i da su se, štono se kaže, „dobro naćefleisali“.

Među mornarima različitih nacionalnosti koji su sedeli za posebnim stolovima povremeno su izbijale čarke, najpre ograničene na glasnu razmenu epiteta na svojevrsnom čudnom žargonu, koji je pre svega predstavljao mešavinu grčkog, italijanskog i turskog – a onda je iznenada, bez upozorenja, došlo do eksplozije. Ne znam ko je potpalio barut, ali činjenica je da je velika grupa mornara sasvim iznenada skočila kao jedan i da se, uz preteće gestove i povike, bacila na drugu grupu mornara koji su sedeli nedaleko od nas. I ovi su takođe skočili i borba je u tren oka bila u punom jeku. Pogosijan i ja smo, takođe malo uzbuđeni zbog uticaja uza, pohitali u pomoć manjoj grupi. Nismo imali pojma zbog čega je do svega došlo, niti pak ko izvlači deblji a ko tanji kraj. Kada su nas drugi kafanski gosti i vojna patrola koja je slučajno naišla razdvojili, ispostavilo se da gotovo niko od onih koji su učestvovali u tuči nije prošao neozleđen; jednom je bio slomljen nos, drgi je pljuvao krv, itd. Moje levo oko je krasila ogromna crna masnica, dok je Pogosijan, koji je sve vreme psovao na jermenskom, stenjao i uzdisao žaleći se na nepodnošljiv bol ispod petog rebra. Kada se, što bi mornari rekli, oluja stišala, Pogosijan i ja smo zaključili da nam je za to veče bilo dosta i da su nas ovi dobri ljudi dovoljno razonodili – a da to nismo čak ni tražili – i odvukli smo se kući na spavanje. Ne bih mogao da kažem da smo pri povratku kući bili baš mnogo pričljivi; meni se oko stalno sklapalo, a Pogosijan je stenjao i proklinjao sam sebe što nije gledao svoja posla. Narednog jutra za doručkom smo, razmatrajući naše fizičko stanje i naše prilično glupo ponašanje od prethodne večeri, odlučili da planirano putovanje u Egipat ne odlažemo, računajući da će dugo putovanje brodom i čist morski vazduh naše rane stečene u boju sasvim izlečiti dok ne stignemo na cilj. Stoga smo odmah krenuli u luku, da bismo videli da li za Aleksandriju uskoro kreće neki brod koji bi odgovarao dubini našeg džepa. Otkrili smo da je u luci jedan grčki brod koji se upravo sprema da isplovi za Aleksandriju, i požurili u biro parobrodske kompanije kojoj je ovaj brod pripadao da bismo dobili neophodne informacije. Na samim vratima ove agencije Pogosijanu i meni je pritrčao nekakav

mornar, koji je pričajući nešto na lošem turskom počeo da se sa nama toplo i uzbuđeno rukuje. Isprva nismo ništa razumeli, ali ubrzo se ispostavilo da je u pitanju engleski mornar, jedan iz grupe u čiju odbranu smo se prethodne noći tukli. Pošto nam je gestovima pokazao da pričekamo, čovek je nekuda požurio, da bi se nakon par minuta vratio sa trojicom drugova od kojih je jedan, kako smo kasnije saznali, bio oficir. Svi su nam toplo zahvaljivali za ono što smo prethodnog dana učinili, i navaljivali su da odemo u obližnji grčki restoran u kome bismo zajedno popili po čašicu uza. Nakon treće runde ovog čudesnog napitka – potomka blagotvorne mastike starih Grka – počeli smo sve bučnije i slobodnije da razgovaramo, naravno zahvaljujući nasleđenoj sposobnosti da ono što smo hteli da kažemo objasnimo uz pomoć „starogrčke mimike“ i „starorimske gestikulacije“, kao i uz pomoć reči iz najraznovrsnijih jezika koji se mogu čuti u lukama širom sveta. Kada su čuli da želimo da, na ovaj ili onaj način, otputujemo u Aleksandriju, blagotvorno dejstvo već spomenutog potomka izuma starih Grka pokazalo se na najupečatljiviji način. Kao da su zaboravili na naše prisustvo, mornari su između sebe počeli nešto da razgovaraju, pri čemu nismo mogli znati da li su se svađali ili šalili. Iznenada su dvojica, pošto su jednim gutljajem iskapili svoja pića, nekuda veoma žurno otišla, dok su se preostala dvojica čiji je ton odavao dobronamernu brigu prosto nadmetala u nastojanju da nam nešto dokažu i u nešto nas uvere. Na kraju smo već i mi počeli da nagađamo o čemu se u stvari radi, a kasnije se ispostavilo da smo skoro sasvim tačno pogodili: dvojica njihovih drugova koja su nas onako nagžo napustiža otisla su da se na odgovarajućem mestu založe za nas, kako bi nam omogućili da se ukrcamo na njihov brod koji je narednog dana plovio za Pireje; odatle za Siciliju, a sa Sicilije za Aleksandriju, gde je trebalo da se zadrži dve nedelje pre polaska za Bombaj. Mornari su se dosta zadržali, a mi smo čekajući ih odavali dužnu poštu čudesnom potomku mastike, uz psovke na svim jezicima sveta. Uprkos tako prijatnom načinu na koji smo provodili vreme u očekivanju povoljnih novosti Pogosijan je, očigledno se setivši svog

petog rebra, najednom izgubio strpljenje i počeo da navaljuje da više ne čekamo, već da odmah krenemo kući; počeo je, štaviše, i da me vrlo ozbiljno uverava da mi modrica izlazi i oko drugog oka. Pošto sam smatrao da se Pogosijan još uvek nije sasvim oporavio od ujeda otrovnog pauka, nisam mogao da mu se usprotivim, pa sam se poslušno digao i pošao za njim, ne upuštajući se ni u kakva objašnjenja sa našim slučajnim drugovima u konzumaciji uza. Zaprepašćeni ovakvim tihim i neočekivanim odlaskom svojih branilaca od prethodnog dana, mornari su takođe ustali i krenuli sa nama. Put do kuće je bio prilično dug. Pritom se svako zabavljao kako je znao: jedan je pevao, drugi gestikulirao kao da nešto nekome želi da dokaže, treći je zviždao nekakav vojni marš... Čim smo stigli u sobu Pogosijan je legao, zaboravivši čak i da se presvuče, a ja sam svoj krevet prepustio starijem mornaru i opružio se po podu, dajući drugom mornaru znak da učini to isto. Kada sam se usred noći probudio sa užasnom glavoboljom i kad sam počeo da se u odlomcima prisećam svega što se prethodnog dana dogodilo, setio sam se, između ostalog, i mornara koji su sa nama došli kući; ali kada sam pogledao naokolo po sobi video sam da su otišli. Nakon toga sam ponovo zaspao, a kada me je probudio Pogosijan koji je zveckao posuđem pripremajući daj i pevajući specijalnu jermensku jutarnju molitvu „Lusatsav Lusn paren yes adavam zair ghentaneen“, što je svakodnevno činio, jutro je bilo već poodmaklo. Ni Pogosijanu ni meni se toga jutra nije pio čaj; pilo nam se nešto kiselo. Umesto toga smo popili malo hladne vode, i bez ijedne reči se vratili u krevet. Obojica smo bili veoma potišteni i osećali smo se u svakom pogledu jadno. U ustima sam, pored toga, imao takav osećaj kao da je u njima prenoćilo tuce kozaka, zajedno sa konjima i opremom. Dok smo još uvek ležali u takvom stanju i dok je svaki od nas u tišini premišljao sopstvene misli, vrata su se najednom naglo otvorila i u sobu su banula trojica engleskih mornara. Samo jedan od njih je prethodnog dana bio sa nama, dok smo drugu dvojicu sada po prvi put videli. Pokušavali su da nam nešto saopšte, neprekidno upadajući jedan drugome u reč. Na osnovu pitanja koja smo im postavili i nekako

se dovijajući, uspeli smo da shvatimo da hoće da ustanemo, da se brzo obučemo i da pođemo s njima na njihov brod, pošto im je pošlo za rukom da od vlasti dobiju dozvolu da nas povedu kao pomoćnu brodsku radnu snagu. Dok smo se mi oblačili, mornari su među sobom nešto veselo razgovarali, što im se s lica jasno videlo. A onda su najednom, na naše prilično zaprepašćenje, svi zajedno skočili i započeli da pakuju naše stvari. Mi smo se dotle već bili obukli, pozvali smo ustabašu karavansaraja i platili račun, stvari su nam bile uredno spakovane, a mornari su nam, podelivši ih među sobom, dali znak da ih sledimo. Izašli smo na ulicu i krenuli ka luci. Kada smo u nju stigli u pristaništu sam ugledao čamac sa dvojicom mornara, koji su nas očigledno čekali. Ukrcali smo se u čamac i on je, nakon oko pola sata veslanja koja su engleski mornari proveli pevajući, pristao uz jedan dosta veliki ratni brod. Bilo je očigledno da su nas na njemu očekivali, jer su neki mornari čim smo kročili na palubu, uzeli naše stvari i poveli nas u malu kabinu u potpalublju blizu kuhinje, koja je bila već pripremljena za nas. Nakon što smo se smestili u ovom tesnom i zagušljivom, ali kako se nama činilo veoma prijatnom kutku ratnog broda, izašli smo na gornju palubu, prećeni jednim od mornara za koje smo se u kafani tukli. Seli smo na neke koturove kanapa i uskoro nas je okružila gotovo čitava posada – obični mornari i mladi oficiri. Izgledalo je da svi, bez obzira na čin, prema nama gaje izrazito prijateljska osećanja. Svi su osećali da im je dužnost da se sa nama rukuju i pokušavali su, imajući u vidu naše nepoznavanje engleskog jezika, da nam uz pomoć gestova i reči različitih jezika koje su znali kažu nešto očigledno prijatno. Tokom ovog veoma originalnog razgovora jedan od mornara, koji je dosta podnošljivo znao grčki, predložio je da tokom putovanja svako od prisutnih sebi da u zadatak da svakodnevno nauči bar dvadeset reči – mi engleskog, a oni turskog. Ovaj predlog su svi pozdravili bujnim aplauzom, a dvojica mornara koji su bili među našim jučerašnjim prijateljima odmah su počela da biraju i pišu engleske reči koje su

smatrali da najpre treba da naučimo, dok smo Pogosijan i ja za njih sastavili listu turskih reči. Kada su na brod čamcern pristigli i viši oficiri i kada se čas plovidbe približio, posada je otišla za svojim poslom, a Pogosijan i ja smo se odmah dali na posao da upamtimo prvih dvadeset reči, koje su nam bile fonetski napisane grčkim slovima. Učenjem ovih dvadeset reči i nastojanjem da pravilno izgovorimo neuobičajene glasove, toliko strane našem uhu, bili smo zaokupljeni u toj meri da nismo ni primetili da je došlo veče i da je brod isplovio. To svoje zanimanje smo prekinuli jedino kada nam je prišao jedan od mornara, koji se ljuljao prateći umereno njihanje broda, i koji nas je, objasnivši nam vrlo rečitim gestom da je vreme da se jede, poveo u našu kabinu u blizini kuhinje. Za vreme obeda smo Pogosijan i ja porazgovarali, pa smo nakon što smo se posavetovali sa onim mornarom koji je znao dosta podnošljivo grčki odlučili da zamolimo za dozvolu – koju smo još isto veče dobili – da ja od narednog jutra počnem da čistim metalne delove na brodu, a da Pogosijan započne nekakav posao u mašinskom odeljenju. Neću se zadržavati na događajima koji su se tokom ostatka našeg putovanja na ovom ratnom brodu zbili. Kada smo stigli u Aleksandriju, ja sam se gostoljubivim mornarima toplo zahvalio i napustio sam brod, čvrsto rešen da što pre stignem do Kaira. Pogosijan se, međutim, tokom puta sprijateljio s nekolicinom mornara i bio se zainteresovao za svoj rad u mašinskorn odeljenju broda, pa je poželeo da na njemu i ostane i da nastavi putovanje. Dogovorili smo se da ostenemo u vezi. Kako sam kasnije doznao, Pogosijan je nakon što smo se rastali, nastavio da radi u mašinskom odeljenju ovog engleskog ratnog broda, razvio je strast za mehaniku, i veoma se blisko sprijateljio sa nekolicinom mornara i nižih oficira. Iz Aleksandrije je ovim brodom otplovio za Bombaj, da bi se zatim, nakon što je obišao razne australijske luke, konačno iskrcao u Engleskoj. Tu se u gradu Liverpulu, pošto su ga ovi njegovi novi prijatelji ubedili da to treba da učini i pod njihovim uticajem, upisao na tehnički institut za pomorce, gde je uporedo sa intenzivnim tehničkim

studijama usavršio i svoje znanje engleskog jezika. Posle dve godine, postao je kvalifikovani mašinski inžinjer. Na završetku ovog poglavlja posvećenog Pogosijanu, prvom drugu i prijatelju moje mladosti, želim da spomenem jednu njegovu krajnje originalnu psihološku crtu, koja je bila očigledna još od njegove rane mladosti i koja je za njega bila veoma karakteristična. Pogosijan je uvek bio nečim zauzet; neprestano je na nečem radio. Nikada nije, štono bi rekli, sedeo skrštenih ruku i nikada ga niko nije video da, poput njegovih drugova, leži i čita razne knjige koje ne daju ništa stvarno. Ako nije imao nikakvog konkretnog posla, prosto bi mahao rukama u nekom ritmu, lupkao nogom u taktu ili nešto izvodio prstima. Jednom sam ga upitao zašto je takva budala i zašto se ne odmori, jer mu za te beskorisne vežbe niko ništa neće platiti. „Da,“ rekao je, „zaista, trenutno mi za ove moje glupave nastranosti – zašta ih ti i svi koji tako misle smatrate – zaista niko ništa neće platiti, ali u budućnost ćete mi za njih platiti bilo ti, bilo tvoja deca. Šalu na stranu, ja to činim zato što volim rad, ali ga ne volim svojom prirodom, koja je jednako lenja kao i kod svih drugih ljudi i nikada ne želi da radi ništa korisno. Ja rad volim svojim zdravim razumom. Molim te da na umu imaš da kada kažem reč „ja“ moraš da shvatiš da ne mislim na celog sebe, već samo na svoj um. Ja volim rad i stavio sam sebi u zadatak da upornošću postignem da čitavu svoju prirodu, a ne samo svoj um, naviknem da ga takođe zavoli. Ubeđen sam, sem toga, da na ovome svetu nikakav svestan rad nikada nije izgubljen. Pre ili kasnije njega neko mora da plati. Stoga ako sada ovako postupam istovremeno ostvarujem dva cilja. Kao prvo, rnožda ću svoju prirodu navići da ne bude lenja, a kao drugo, obezbediću se za starost. Kao što znaš, ja ne mogu da očekujem da će mi roditelji kada umru ostaviti neko bogato nasledstvo koje bi mi bilo dovoljno za vreme kada više ne budem mogao da radom zarađujem za život. Radim i zato što jedino istinsko zadovoljstvo u životu jeste

raditi, ali ne pod prinudom već svesno; to je ono po čemu se čovek razlikuje od karabaškog magarca, koji takođe radi i dan i noć.“ Činjenice su ovo njegovo razmišljanje u potpunosti potvrdile. Mada je čitavu svoju mladost, najkorisnije vreme za onog koji za srarost želi da se materijalno obezbedi – proveo u naizgled beskorisnom lutanju i nikada se nije bavio time kako da zaradi novac za svoj kasniji život, i mada ozbiljnim poslovima nije počeo da se bavi sve do 1908, sada je jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Što se poštenja s kojim je ovo bogatstvo stekao tiče, ono se ne može dovoditi u pitanje. Bio je u pravu kada je rekao da nikakav svesni rad nikada nije izgubljen. Zaista je čitavog svog života radio svesno i savesno, danju i noću, kao konj, u svim uslovima i pod svakim okolnostima. Neka mu Bog sada, napokon, podari zaista zasluženi mir.

VI ABRAM JELOV Nakon Pogosijana, Abram Jelov je bio sledeći od onih izuzetnih ljudi koje sam tokom pripremnih godina svoga života imao prilike da sretnem i koji su, namerno ili nenamerno, poslužili kao „podsticajni faktor“ za potpuno formiranje ovog ili onog aspekta moje individualnosti. Prvi put sam ga susreo ubrzo nakon što sam izgubio svu nadu da ću od savremenih ljudi doznati ma šta konkretno što bi se ticalo onih pitanja koja su me zaokupljala i kada sam se, po povratku iz Ehmijadzina u Tiflis, sav bacio na čitanje stare literature. U Tiflis sam se vratio prvenstveno stoga što sam tamo mogao da nabavim svaku knjigu koju bih poželeo. U ovom gradu je, i tada, a i poslednji put kada sam u njemu boravio, bilo lako pronaći ma koju retku knjigu na bilo kom jeziku, a naročito na jermenskom, gruzijskom i arapskom. Po dolasku u Tiflis nastanio sam se u delu grada po imenu Didubaj, odakle sam gotovo svakodnevno odlazio na Vojnički bazar, u jednu od ulica duž zapadne strane Aleksandrovog parka, gde je bila smeštena većina knjižara u Tiflisu. U istoj ovoj ulici su, naročito kada je bio pijačni a“.t, pred stalnim knjižarama svoje knjige i slike po zemlji prostirali i sitni trgovci torbari. Među njima je bio i jedan mladi Azer, koji je donosio i prodavao, ili pak preprodavao sve vrste knjiga. To je bio Abraška Jelov – kako su ga u mladosti zvali – najprevejanije spadalo koje možete da zamislite, ali moj nezamenljivi prijatelj.

Još u to doba je bio živi katalog, budući da je znao bezbroj naslova knjiga na svim jezicima, imena njihovih aurora, kao i datum i mesto izdavanja svake knjige i to gde ona može da se nabavi. Spočetka sam od njega kupovao knjige, a kasnije sam ih kod njega menjao, vraćajući one koje sam već pročitao, dok bi mi on pomagao da nađem sve nove knjige koje su mi bile potrebne. Ubrzo smo se i sprijateljili. Abram Jelov se u to vreme pripremao za upis u Kadetsku školu, i gotovo je sve svoje slobodno vreme provodio bubajući za ovaj ispit; ali pošto ga je veoma privlačila filozofija, uspevao je da pročita i mnogo knjiga iz ove oblasti. Naše blisko prijateljstvo je i započelo upravo zahvaljujući njegovom zanimanju za filozofiju. Imali smo običaj da se uveče često sastajemo u Aleksandrovom parku ili u Muštadu, i da razgovaramo o filozofskim problemima. Često smo zajedno preturali po gomilama starih knjiga, a pijačnim sam danima čak započeo i da mu pomažem u njegovoj trgovini. Naše prijateljstvo je još više ojačao sledeći događaj: Pijačnim danima je u blizini mesta na kome je Jelov prodavao svoju robu tezgu obično postavljao i jedan Grk, koji je trgovao figuricama od pečenog gipsa. Nudio je različite statuete, biste čuvenih ljudi, figurica Amora i Psihe, pastira i pastirice, kao i kasice za novac svih vrsta i veličina, u obliku psa, mačke, praseta, kruške, jabuke i čega sve već ne – ukratko sve ono đubre kojim je u svoje vreme bilo moderno ukrašavati stolove, komode i šta ti ga ja znam. Jednoga dana, za vreme zatišja u trgovini, Jelov je klimnuo glavom i pokazao u pravcu ove robe, i izražavajući se na svoj neponovljivi način rekao: „Neko, ko god to bio, zarađuje gomilu para praveći ovo smeće. Kažu da je to neki prljavi Italijan, dođoš koji to đubre pravi u svojoj prljavoj jazbini; a ovi mu kreteni, sitni trgovci kao što je ovaj Grk, pune džepove novcem koji vredno zarađuju budale što taj užas kupuju da bi ukrasile svoje idiotske stanove. A mi ovde celoga dana čučimo na jednom mestu i smrzavamo se da bismo do uveče zaradili za parče buđave proje, tek koliko da održimo živu dušu. A sutra opet ovamo, i opet isto prokleto rintanje.“

Ubrzo nakon toga ja sam otišao do onog Grka-preprodavca, koji mi je ispričao da ovu robu zaista pravi nekakav Italijan, koji na svaki način čuva tajnu njene izrade. „A dvanaestorica nas, prodavaca, jedva stižemo da robu rasprodamo po celom Tiflisu.“ Njegova priča i Jelovljev gnev su me podstakli da počnem da razmišljam kako bih mogao da pokušam da Italijanu ukradem njegovu tajnu, utoliko pre što je već bilo vreme da nađem neki posao ili ma kakav izvor prihoda, jer me je novac već napuštao kao Jevreji Jerusalim. Najpre sam razgovarao sa onim grčkim prodavcem, namerno budeći u njemu patriotska osećanja. Nakon toga sam, pošto sam u glavi već imao svoj plan, zajedno s njim otišao kod Italijana i zamolio ga da mi da nekakav posao. Na moju sreću, ispostavilo se da je dečaka koji je kod njega pre toga radio upravo bio otpustio jer mu je krao alat, i sada mu je bio potreban neko ko bi mu za vreme mešanja gipsa dolivao vodu. Pošto sam bio spreman da radim ne pogađajući se za platu, odmah sam dobio posao. U skladu sa svojim planom, od početka sam se pretvarao da sam jako glup. Radio sam veoma mnogo, skoro za trojicu, a u svemu ostalom se ponašao glupavo. Zbog toga me je Italijan veoma brzo čak i zavoleo i svoje tajne pred ovim momkom koji je tako blesav i bezopasan nije krio onako brižljivo kao pred drugima. Za dve nedelje sam već znao kako se prave mnoge od stvari koje je izrađivao. Moj gazda bi me često zvao da mu pridržim lepak, da mešam smesu, i tako dalje, tako da sam uspeo da prodrem u njegovu tajnu nad tajnama i da uskoro doznam sve sitne, ali za ovaj posao važne, dobro čuvane detalje. Treba, recimo, znati koliko kapi limunovog soka treba dodati kada se gips rastvara da bi smesa bila bez mehurića i da bi odlivci ispali glatki. U suprotnom se može dogoditi da se na sitnim delovima figurica, kao što su recimo nos i uši, pojave ružne rupe. Važno je takođe i da se znaju prave razmere u kojima se za izradu kalupa uzima lepak, želatin i glicerin, jer ako bilo čega ima premalo ili previše sve može da pođe naopako. Onaj ko bi znao samo opštu proceduru, a ne i ove male tajne, ne bi bio u stanju da dobije dobre rezultate.

Da skratim priču, nakon otprilike mesec i po dana na pijaci se pojavila slična roba moje proizvodnje. Figuricama koje je imao Italijan ja sam dodao i smešne ljudske glave, koje su imale malu rupu i služile kao držači za pera. Za prodaju sam, takođe, izradio i specijalne kasice, koje su se veoma dobro prodavale i koje sam krstio „Invalid u krevetu.“ Mislim da u Tiflisu u to vreme nije bilo ni jedne jedine kuće koja nije imala tu moju kasicu. Kasnije sam već mogao da zaposlim i nekoliko radnika, kao i nekoliko mladih Gruzijki koje su raznosile robu. Jelov mi je, sa velikim zadovoljstvom, u svemu pomagao, pa je čak i svoju trgovinu knjigama prekinuo u radne dane. Nas dvojica smo, pri tom, istovremeno nastavili i sa svojim sopstvenim poslom: čitanjem knjiga i proučavanjem filozofskih pitanja. Nakon nekoliko meseci, kada sam prilično zaradio i kada je moja radionica već počela da me zamara, za dobre pare sam je, dok je posao još cvetao, prodao dvojici Jevreja. Pošto sam morao da ispraznim i svoj stan, koji se nalazio uz radionicu, preselio sam se u ulicu Molokan kod železničke stanice, gde se sa svojim knjigama doselio i Jelov. Jelov je bio niskog rasta, masivne građe i crnomanjast, a oči su mu uvek gorele kao dve žeravice. Bio je veoma kosmat, obrve su mu bile čupave, a brada rasla gotovo iz samog nosa i skoro sasvim prekrivala obraze, čije rumenilo se, međutim, kroz nju ipak uvek probijalo. Rodio se u Turskoj, u oblasti Van, u samom gradu Bitlisu ili u njegovoj okolini, odakle se njegova porodica u Rusiju doselila četiri ili pet godina pre nego što smo se nas dvojica upoznali. Kada su došli u Tiflis upisali su ga u takozvanu prvu gimnaziju, ali on je uprkos činjenici da je disciplina u ovoj školi bila prilično neformalna i jednostavna, nekakvim nepodopštinama postigao da čak i ova institucija ne može da ga podnese i da bude izbačen odlukom nastavničkog veća. Ubrzo ga je i otac izbacio iz kuće, te je otada započeo da živi po sopstvenom nadahnuću. Bio je, ukratko, kako je sam imao običaj da kaže, crna ovca u svojoj porodici. Majka mu je, međutim, često slala novac bez očevog znanja. Jelov je prema svojoj majci gajio veoma nežna osećanja, koja su izraza nalazila čak i u malim stvarima. Nad krevetom je, naprimer,

imao okačenu majčinu fotografiju, i nikad ne bi izašao iz kuće a da je ne poljubi. Po povratku bi uvek još vrata rekao „dobar dan mama“, ili „dobro veče majko“. Sad mi se čini da sam ga zbog ove njegove osobine bio još više zavoleo. Oca je takođe voleo, ali na svoj način, premda ga je smatrao za sitničavog, sujetnog i ćudljivog čoveka. Otac mu je bio preduzimač i smatralo se da je veoma bogat. On je, štaviše, među Azerima veoma važna osoba bio i stoga što je, mada samo po ženskoj liniji, bio potomak porodice Maršimoun, kojoj su pripadali nekadašnji Azerski kraljevi i iz koje su, i nakon propasti njihovog kraljevstva, dolazili patrijarsi. Abram je imao i brata, koji je u to vreme bio na studijama u Americi, čini mi se u Filadelfiji. Brata, međutim, uopšte nije voleo, i čvrsto je verovao da je dvolični egoista i bezdušna životinja. Jelov je imao mnoge osobenosti; imao je, između ostalog, i naviku da stalno pridiže pantalone, i mi, njegovi drugovi, smo kasnije morali dobro da se potrudimo dok ga od toga nismo odvikli. Pogosijan ga je zbog toga često ismevao, govoreći: „Ha! – i ti bi hteo da budeš oficir! Ti bi, jadna budalo,.prvi put kada sretneš generala zaglavio u zatvor, jer bi, umesto da salutiraš pridigao pantalone...“ itd. (Pogosijan se još dosta grublje izrazio). Pogosijan i Jelov su se večito uzajamno zadirkivali, a čak i kada su ljubazno razgovarali Jelov je Pogosijana uvek zvao „usoljeni Jermenin“, a Pogosijan Jelova „kačagok“. Jermene i inače zovu „usoljeni Jermeni“, a Azere „kačagoci“, Kačagok bukvalno znači „kradljivac krstova“, i taj je nadimak, kako izgleda, nastao na sledeći način: Azeri su poznati kao prepredeni lupeži. U Zakavkazju za njih postoji ovakva definicija: „Skuvaj zajedno sedam Rusa, i dobićeš jednog Jevrejina; skuvaj sedam Jevreja, dobićeš jednog Jermenina; ali tek ako skuvaš sedam Jermena, dobićeš jednog Azera.“ Među Azerima koji su svuda rasuti bilo je puno sveštenika, od kojih se većina sama zaredila – što je u ono vreme bilo lako. Pošto su živeli oko planine Ararat, koja predstavlja granicu između triju zemalja: Rusije, Persije i Turske, i pošto su skoro sve granice mogli da prelaze slobodno, u Rusiji su se izdavali za turske Azere, u Persiji za ruske Azere, i tako dalje.

Ne samo da su vršili verske obrede, već su i s velikim uspehom pobožnim i neukim ljudima prodavali takozvane svete relikvije. U dubinama Rusije su se, recimo, izdavali za grčke sveštenike, u koje su Rusi imali veliko poverenje, i pravili su dobar posao prodajući stvari koje su navodno donosili iz Jerusalima, sa Svete Gore, i sa drugih svetih mesta. Među ovim relikvijama je bilo komadića pravog krsta na kome je razapet Isus, kose device Marije, noktiju svetog Nikole Mirskog, Judinih zuba, koji donose sreću, komadića potkovica konja svetoga Đorđa, a našla bi se čak i lobanja ili rebro ponekog velikog sveca. Ove relikvije su s velikim poštovanjem kupovali naivni hrišćani, naročito oni koji su pripadali ruskom trgovačkom staležu, i te su relikvije koje su ovi azerski sveštenici proizvodili u domovima i mnogobrojnim crkvama širom svete Rusije mogle da se nađu veoma često. Zbog toga su im Jermeni, koji su ovu bratiju dobro poznavali, nadenuli već spomenuti nadimak i još uvek ih zovu kradljivcima krstova. Jermene, opet, usoljenima zovu što imaju običaj da dete odmah po rođenju posole. Moram, uzgred budi rečeno, da dodam i da ovakav običaj po mom mišljenju nije beskoristan. Moja specijalna posmatranja su mi pokazala da deca drugih narodnosti obično pate od ojeda na onim mestima na koži na koja se obično nanosi puder kako bi se sprečilo zapaljenje, ali da jermenska deca iz istih krajeva, sa retkim izuzecima, od ovih ojeda ne pate, mada inače boluju od svih drugih dečijih bolesti. Tu činjenicu pripisujem običaju usoljavanja. Jelov se od svojih sunarodnika razlikovao po tome što je jedne osobine, koja je za Azere veoma tipična bio potpuno lišen: mada je bio preke naravi, nikada nije bio zlopamtilo. Gnev ga je brzo prolazio, a ako bi se desilo da u besu nekog uvredi, čim se smiri činio je sve da to ponovo izgladi. Imao je veoma mnogo obzira i skrupula prema tuđoj veri. Jednom prilikom, kada je bilo reči o intenzivnoj propagandi koju misionari gotovo svih evropskih zemalja vode među Azerima da bi ih preobratili u svoju veru, Jelov je rekao:

„Pitanje nije u tome kome se čovek moli, već u njegovoj veri. Vera je savest, čiji se temelj postavlja još u detinjstvu. Ako promeni veru, čovek gubi svoju savest, a savest je najvrednije što u čoveku postoji. Ja ovu savest poštujem, a pošto tu savest održava čovekova vera, a nju njegova veroispovest, ja tu veru i veroispovest poštujem; za mene bi bio veliki greh kada bih o njegovoj veri počeo da sudim ili da ga u nju razuveravam, i da na taj način uništavam njegovu njegovu savest koja se može steći samo u detinjstvu.“ Nakon što je to rekao, Pogosijan bi ga upitao: „A zašto si hteo da budeš oficir?“ Abramovi obrazi bi tada buknuli, i on bi žustro uzviknuo: „Idi dođavola, ti usoljena škorpijo!“ Jelov je bio neobično odan svojim prijateljima. Bio je spreman da, kako se to kaže, i dušu da za onog kome bi postao privržen. Kada su se sprijateljili, Pogosijan i Jelov su jedan drugome postali toliko privrženi kao bi se samo moglo poželeti da Bog svoj rođenoj braći da da budu Spoljni izraz ovoga prijatelistva bio je, međutim, specifičan i teško objašnjiv. Što su se više voleli, to su jedan prema drugome bili grublji. Pod tom grubošću se, međutim, skrivala nežna ljubav, kojom bi svako ko to vidi bio dirnut do dubine duše. Ja, koji sam znao šta se pod tom grubošću krije, nekoliko sam puta bio toliko dirnut da nisam mogao da zadržim suze koje su mi i protiv moje volje udarile na oči. Dolazilo je, recimo, do scena poput ove: Jelov bi negde otišao u goste i tamo bi mu ponudili nekakav slatkiš. Bilo bi uobičajeno da ga odmah tamo i pojede, da ne bi uvredio domaćine. On ga, međutim, mada je veoma voleo slatkiše, ne bi pojeo ni za šta na svetu, već bi ga sakrio u džep da ga odnese Pogosijanu. A kada mu ga donese ne bi mu ga naprosto dao, već bi to učinio uz svakakvo zadirkivanje i prividne uvrede. Obično bi to izveo ovako: za vreme razgovora za večerom bi, kao slučajno, u džepu, pronašao slatkiš, i ponudio ga Pogosijanu govoreći: „Kako se dođavola ovo đubre našlo u mome džepu? Evo ti, prožderi to smeće; stručnjak si za proždiranje svega što više nije za ljudsku ishranu.“ Pogosijan bi slatkiš uzeo, takođe grdeći: „Ovakva poslastica nije za njušku kao što je tvoja. Tir možeš da se toviš samo žirom, kao što rade i tvoja braća, svinje.“ A dok bi Pogosijan jeo poslasticu, Jelov

bi sa prezrivim izrazom na licu rekao: „Gledajte samo kako ždere taj slatkiš, uživa kao karabaški magarac dok žvaće čičak! Posle ovoga je trčati za mnom kao kučence, samo zato što sam mu dao to gnusno smeće.“ A zatim bi se razgovor nastavio u sličnom tonu. Pored toga što je predstavljao fenomen po svom poznavanju knjiga i njihovih autora, Jelov je kasnije postao fenomen i po znanju jezika. Ja, koji sam u to vreme govorio osamnaest jezika, u poređenju s njim sam se osećao kao žutokljunac. Pre nego što sam znao i jednu jedinu reč ma kog evropskog jezika, on ih je gotovo sve već govorio tako savršeno da bi se teško moglo pogoditi da mu neki od njih nije maternji. Jednom se, recimo, zbilo sledeće: Profesor arheologije Skridlov, o kome ću govoriti kasnije, morao je da prenese jednu avganistansku svetu relikviju preko reke Amu Darje. To je, međutim, bilo neizvodivo jer su na sve koji su rusku granicu prelazili u oba pravca budno motrili i avganistanska staža i britanski vojnici, kojih je u to vreme iz nekog razloga bilo veoma mnogo. Pošto je negde nabavio staru uniformu britanskog oficira, Jelov ću je obukao, otišao na položaj na kome je bila smeštena britanska vojska, i preddstavio se kao britanski oficir iz Indije koji je ovde došao da lovi turkestanske tigrove. Svojim engleskim pričama im je toliko dobro zaokupio pažnju da smo mi, bez žurbe i neprimećeni od Britanaca, imali vremena da ono što smo želeli prebacimo sa jedne obale na drugu. Pored svega ostalog čime se bavio, Jelov je nastavio i da intenzivno uči. Nije se, kako je nameravao, upisao u oficirsku školu, već je otišao u Moskvu, gde je sa sjajnim uspehom položio prijemne ispite za Lazarev institut, da bi nekoliko godina kasnije i diplomirao filologiju, čini mi se na Univerzitetu Kazan. Baš kao što je Pogosijan imao specijalan stav o fizičkom radu, iJelov je veoma originalno gledao na umni rad. Jednom prilikom mi je rekao: „I tako je svejedno. Naše misli rade i dan i noć. Umesto da ih pustimo da premišljaju o kapi nevidimci ili o Aladinovom blagu, zašto ih ne bismo zaposlili nečim korisnim? Za usmeravanje misli u određenom pravcu je, naravno, potrebna izvesna energija, ali ona

tokom čitavog dana nije veća od one koja se potroši na varenje samo jednog obroka. Zbog toga sam odlučio da učim jezike – ne samo da bih misli sprečio da dokono lutaju, već i da im ne bih dozvolio da moje druge funkcije ometajtu svojim glupim sanjarenjima i detinjastim fantazijama. Znanje jezika, pored toga, ponekad može da bude i samo po sebi korisno.“ Ovaj moj prijatelj iz mladosti je još uvek živ i zdrav, i lepo živi u jednom od gradova Severne Amerike. Rat je proveo u Rusiji, većinom u Moskvi. Ruska revolucija ga je zatekla u Sibiru, gde je otišao radi inspekcije jedne od svojih brojnih knjižara i prodavnica pisaćeg pribora. Za vreme revolucije je prošao kroz mnoge nedaće, a svo njegovo bogatstvo je nestalo. Pre samo tri godine, iz Amerike je došao njegov nećak, dr Jelov, i ubedio ga da u ovu zemlju emigrira.

VII KNEZ JURIJ LJUBOVEDSKI Izuzetan i drugačiji od uobičajenog soja ljudi bio je i ruski knez Jurij Ljubovedski. Bio je znatno stariji od mene, i skoro četrdeset godina mi je bio stariji drug i najbliži prijatelj. Dalek i indirektni uzrok koji je doveo do toga da se nas dvojica na svom životnom putu sretnemo, zbližimo i postanemo dugogodišnji prijatelji, bio je događaj koji je tragično i iznenada prekinuo njegov porodični život. Knez se u mladosti, kada je još uvek bio gardijski oficir, ludo zaljubio u mladu devojku sličnog karaktera i oženio se njome. Živelii su u Moskvi, u kneževoj kući na Bulevaru Sadovaja. Kneginja je umrla na svom prvom porođaju, a knez se, tražeći leka svome bolu, zainteresovao najpre za spiritizam, u nadi da će moći da nastavi vezu sa dušom svoje pokojne voljene supruge; nakon toga je, a da toga ni sam nije bio svestan, sve više počelo da ga privlači izučavanje okultnih nauka i traganje za smislom života. Toliko se zakopao u ova proučavanja, da je sasvim izmenio svoj pređašnji način života. Nikoga nije primao, nikuda nije izlazio, povukao se u svoju biblioteku i sav se neprekidno posvetio proučavanju okultnih piranja koja su ga zaokupljala. Jednoga dana kada se ovim proučavanjima bio naročito zaneo, samoću mu je narušila poseta jednog nepoznatog starca. Knez ga je, na zaprepašćenje svih svojih ukućana, odmah primio, zatvorio se sa njim u sobu i dugo razgovarao.

Ubrzo nakon ove posete knez je napustio Moskvu, da bi skoro sav svoj preostali život proveo u Africi, Indiji, Avganistanu i Persiji. U Rusiju se vraćao retko, samo kada je bilo neophodno, i nije u njoj dugo bo- ravio. Knez je bio veoma bogat, ali je svo svojee bogatstvo trošio na „istraživanja“ i na organizovanje specijalnih ekspedicija do mesta na kojima je mislio da bi mogao naći odgovor na svoja pitanja. Dugo je živeo u pojedinim manastirima i upoznao je mnoge ljude čija su interesovanja bila slična njegovima. Kada sam ga prvi put sreo knez je bio već sredovečan, dok sam ja još uvek bio mlad. Od tada, pa sve do njegove smrti, nismo prestali da održavamo međusobne veze. Naš prvi susret se odigrao u Egiptu, kraj piramida, ubrzo nakon mog putovanja sa Pogosijanom. Upravo sam se bio vratio iz Jerusalima, gde sam za život zarađivao time što sam turistima, pre svega Rusima, pokazivao znamenitosti grada i davao im uobičajena obaveštenja; drugim rečima, bio sam profesionalni turistički vodič. Ubrzo pošto sam se vratio u Egipat, odlučio sam da se prihvatim istog zanimanja. Dobro sam znao arapski i grčki, kao i italijanski, koji je u to vreme bio neophodan za saobraćanje ja Evropljanima. Za nekoliko dana sam naučio sve što turistički vodič treba da zna pa sam, zajedno sa uglađenim mladim Arapima, počeo da zbunjujem naivne turiste. Pošto sam u taj posao već bio dobro verziran, i pošto novca u to vreme nisam imao baš previše, vodič sam postao kako bih zaradio novac koji mi je bio potreban da ostvarim što sam naumio. Jednoga dana me je za vodiča uzeo izvestan Rus, za koga se kasnije ispostavilo da je profesor arheologije po imenu Skridlov. Dok smo išli od Sfinge ka Keopsovoj piramidi, mog poslodavca je pozdravio jedan tek malo prosedi gospodin, koji ga je nazvao „grobarom“ i koji se, očigledno oduševljen zbog ovog susreta, raspitivao za njegovo zdravlje. Međusobno su razgovarali na ruskom, ali je moj poslodavac, ne znajući da i ja govonm ruski, sa mnom saobraćao na lošem italijanskom jeziku.

Seli su u podnožju piramida, dok sam se ja smestio nedaleko od njih, tako da sam jasno mogao da čujem svaku reč njihovog razgovora, i započeo da jedem svoj čurek. Gospodin s kojim smo se sreli, a za koga se ispostavilo da je knez, profesora je, između ostalog, upitao: „Zar još uvek uznemiravaš zemne ostatke ljudi koji su davno pomrli i skupljaš bezvredno smeće koje su nekada navodno koristili u svom glupom životu?“ „A šta bi ti hteo?“ odgovorio mu je profesor. „To je bar nešto opipljivo i stvarno, a ne onako efemerno kao stvari kojima si ti posvetio svoj život, u kom si kao imućan čovek u dobrom zdravlju mogao u potpunosti da uživaš. Ti tragaš za istinom koju je nekad izmislio nekakav ćaknuti besposličar; a ako ono što ja radim možda i ne doprinosi zadovoljavanju ljudske radoznalosti, to u najmanju ruku, ako čovek to želi, može da mu donese dobru zaradu.“ Tako su razgovarali dugo, sve dok moj poslodavac nije poželeo da ode do druge piramide i oprostio se od kneza, pošto su se prethodno dogovorili da se ponovo sastanu u drevnoj Tebi. Moram da kažem da sam sve svoje slobodno vreme provodio tako što sam kao opsednut obilazio ova mesta, u nadi da ću uz pomoć svoje mape pretpustinjskog Egipta naći objašnjenje za Sfingu i za neke druge drevne spomenike. Nekoliko dana nakon profesorovog susreta sa knezom sedeo sam duboko zamišljen u podnožju jedne od piramida, držeći u rukama otvorenu mapu. Iznenada sam osetio da mi neko stoji nad glavom. Brzo sam sklopio mapu i podigao pogled. U pitanju je bio čovek koji se kraj Keopsove piramide sreo sa mojim poslodavcem. Bled i veoma uzbuđen me je na italijanskom upitao gde sam tu mapu dobio. Po njegovom izgledu i po interesovanju koje je za mapu pokazao sam odmah pogodio da to mora biti isti onaj knez koga mi je opisao jermenski sveštenik u čijoj kući sam svoju mapu prekopirao. Stoga sam ga , zauzvrat, ne odgovorivši na njegovo pitanje, na ruskom upitao nije li on čovek koji je tu mapu želeo da kupi od takvog i takvog sveštenika. Odgovorio je „Da, ja sam taj“, i seo na zemlju kraj mene.

Tada sam mu ispričao kako sam ovu mapu nabavio i na koji način sam već bio čuo za njega. Postepeno smo započeli razgovor, a knez je, pošto se njegovo uzbuđenje sasvim stišalo, predložio da se vratimo u njegov stan u Kairu i tamo na miru nastavimo razgovor. Otada se, zahvaljujući našim zajedničkim interesovanjima, među nama uspostavila istinska veza. Često smo se viđali, a gotovo trideset i pet godina smo se bez prekida dopisivali. Tokom tog perioda smo često putovali po Indijii, Tibetu i različitim delovima centralne Azije. Pretposlednji put smo se sreli u Konstantinopolju, gde je imao kuću u Peri, koja se nalazila nedaleko od ruske ambasade i u kojoj je povremeno provodio dosta vremena. Susret se odigrao u sledećim okolnostima: Upravo sam se bio vratio iz Meke, u društvu nekih derviša iz Buhare koje sam tamo upoznao i nekolicine hadžija iz Sarta koji su se vraćali kući. Želeo sam da preko Konstantinopolja odem u Tiflis, odatle u Aleksandropolj kako bih se video sa svojom porodicom, a odatle sa dervišima za Buharu. Sve ove planove sam, međutim, izmenio zbog neočekivanog susreta sa knezom. Po dolasku u Konstantinopolj sam doznao da ćje naš parobrod u ovom gradu ostati šest ili sedam dana. To mi se nije nimalo dopalo. Nije mi izgledalo ni malo primamljivo da dokon čekam nedelju dana. Stoga sam odlučio da ovo vreme iskoristim kako bih posetio svoje prijatelje derviše u Brusi i eventualno video čuvenu Zelenu džamiju. Pošto sam se iskrcao u Galati odlučio sam da najpre odem do kneževe kuće i da se malo uljudim, pri čemu bih istovremeno iskoristio priliku da vidim kneževu simpatičnu staru domaćicu, Jermenku Marijam Badi. Knez je, kako sam na osnovu njegovog poslednjeg pisma pretpostavljao, u to vreme trebalo već da bude na Cejlonu, ali se na moje najveće iznenađenje ispostavilo da je još uvek u Konstantinopolju, i da je čak kod kuće. Kao što sam već rekao, često smo razmenjivali pisma, ali se zato već dve godine nismo bili videli, i zbog toga je ovaj susret za obojicu predstavljao radosno iznenađenje. Odložio sam svoj put za Brusu, a morao sam da se odreknem čak i svog plana da odmah krenem za Kavkaz, budući da je knez od mene

zatražio da u Rusiju otpratim jednu mladu ženu, zbog koje je i on privremeno odustao od svog puta za Cejlon. Istog dana sam otišao u kupatilo, doterao se i večerao sa knezom. Dok mi je pričao o sebi knez mi je, vrlo živo i zanimljivo, ispričao i priču o mladoj ženi koju sam pristao da povedem u Rusiju. Pošto je ova žena po mome mišljenju kasnije postala izuzetna u svakom pogledu, želeo bih da pored toga što ću ispričati njenu priču onako kako sam je čuo od kneza Ljubovedskog, kažem i nešto o njenom kasnijem životu, na osnovu svojih ličnih susreta sa njom i svojih sopstvenih zapažanja; ovo bih želeo utoliko više što je prvobitni rukopis u kome sam pod naslovom „Ispovest jedne Poljakinje“ potpunije opisao život ove izuzetne žene ostao u Rusiji, zajedno sa mojim mnogobrojnim drugim rukopisima, čija mi je sudbina još uvek potpuno nepoznata.

VITVITSKAJA Knez mi je ispričao sledeću priču: „Pre nedelju dana sam, na brodu Dobrovoljačke flote, krenuo za Cejlon. Već sam se bio ukrcao. Među onima koji su došli da me isprate bio je i jedan od atašea ruske ambasade, koji mi je u razgovoru pažnju skrenuo na jednog putnika, starijeg gospodina dostojanstvenog izgleda. „Vidiš li onog starca? Da li bi iko poverovao da je on važan agent u trgovini belim robljem? Pa ipak je baš tako.“ Ovo je rečeno samo u prolazu. Na brodu je bila velika gužva, a mene je došlo da isprati puno ljudi. Pošto nisam imao mnogo vremena da na onoga starca obratim više pažnje, sasvim sam zaboravio ono što mi ataše rekao. Brod je krenuo. Bilo je jutro. Vreme je bilo lepo, a ja sam sedeo na palubi i čitao. U mojoj blizini je naokolo njuškao Džek. (Džek je bio knežev foks-terijer koji ga je svuda pratio) Jedna lepa devojka nam je prišla i pomilovala Džeka. Nakon toga nam je donela malo šećera, ali pošto Džek ni od koga ništa uzima bez moje dozvole pogledao je prema meni kao da pita „Smem li?“ Klimnuo sam glavom i rekao na ruskom „smeš“. Ispostavilo se da i

mlada žena takođe govori ruski, pa smo zapodenuli razgovor uobičajenim pitanjima o tome gde ko putuje. Ona mi je ispričala da putuje za Aleksandriju, kako bi radila kao guvernanta u porodici tamošnjeg ruskog konzula. Dok smo ovako razgovarali, na palubu je došao onaj starac na koga mi je ataše bio skrenuo pažnju i pozvao je. Kada su njih dvoje otišli zajedno, iznenada sam se setio šta sam o njemu čuo, i njegovo mi se prijateljstvo sa ovom devojkom učinilo sumnjivim. Počeo sam da razmišljam i prebirem po sećanju. Konzula u Aleksandriji sam poznavao i njemu, koliko mi je bilo poznato, nije mogla biti potrebna guvernanta. To je još više uvećalo moje surnnje. Naš brod je trebalo da pristane u vise luka, a ja sam već prvo zaurstavljanje u Dardanelima iskoristio da bih poslao dva telegrama: jedan konzulu u Aleksandriji, u kome sam ga pitao da li mu je potrebna guvernanta, a drugi konzulu u Solunu, koji je predstavljao narednu stanicu našeg broda. Svoje sumnje sam takođe, poverio i kapetanu, One su se, da skratim priču, kada smo došli u Solun i potvrdile, i postalo je jasno da je izgovor pod kojim je čovek vodio devojku lažan. Devojka mi se svidela, pa sam odlučio da je spasem od opasnosti koja joj preti, da je pošaljem natrag za Rusiju i da putovanje za Cejlon ne započinjem ponovo dok joj nekako ne pomognem. Sa broda smo se iskrcali zajedno u Solunu, da bismo se još istog dana ukrcali na brod koji je plovio nazad za Konstantinopolj. Čim smo stigli hteo sam da je pošaljem natrag kući, ali ispostavilo se da nema kuda da ode. Zbog toga sam se i zadržao ovde. Njena priča je pilično neobična. Ona je Poljakinja, rodila se u pokrajini Voline, a kao dete je živela nedaleko od Rovna, na imanju nekakvog grofa kod koga je njen otac bio nadzornik. U porodici je bilo četvoro dece, dva brata, i dve sestre. Majka im je umrla dok su još bili mali, i sve ih je odgajila nekakva stara tetka. Otac im je umro kad je ona, Vitvitskaja, imala četrnaest, a njena sestra šesnaest godina. U to vreme je jedan od braće bio na studijama negde u Italiji, gde se pripremao za poziv katoličkog sveštenika. Za drugoga se ispostavilo da je veliki probisvet. Godinu dana pre je pobegao iz internata, i pričalo se da se krije negde u Odesi.

Nakon očeve smrti, dve sestre i njihova tetka su bile prinuđene da napuste imanje na kom su živele, budući da je na njemu na dužnost stupio novi nadzornik. Preselile su se u Rovno, a ubrzo nakon toga je umrla i stara rerka. Sestre su se našle u dosta teškoj situaciji. Poslušale su savet jednog daljeg rođaka da prodaju sve što imaju i presele se u Odesu, gde su se upisale u stručnu školu za krojačice. Vitvitskaja je bila veoma lepa i, za razliku od svoje starije sestre, lakomislena. Imala je veoma mnogo udvarača, među kojima je bio i jedan trgovački putnik, koji ću je zaveo i odveo u Sankt Petersburg. Pošto se posvađala sa sestrom, sa sobom je ponela i svoj deo njihovog zajedničkog nasleđa. U St. Petersburgu ću je onaj trgovački putnik opljačkao i napustio, tako da se našla bez prebijene pare u nepoznatom gradu. Nakon puno muka i nevolja, najzad je postala Ijubavnica nekakvog postarijeg senatora, ali je ovaj uskoro postao ljubomoran na jednog mladog studenta i oterao je. Nakon toga je dospela u „uglednu“ porodicu jednog lekara, koji ću je naučio da mu na vrlo originalan način pomaže da proširi svoju praksu. Doktorova žena ću je srela u parku preko puta Aleksandrinog pozorišta, gde je sela na klupu pored nje i ubedila je da dođe da živi kod njih. Kada je došla, naučila ću je da izvodi sledeći manevar: Trebalo je da šeta Nevskim prospektom, a kad joj neki muškarac priđe, nije trebalo da ga odbije, već da mu dozvoli da je prati do kuće, da ga diplomatski ohrabri i ostavi pred vratima. On bi tada, naravno, o njoj raspitao kod portira, i ovaj bi mu rekao da je u pitanju družbenica žene izvesnog doktora. To bi za rezultat imalo da doktor stekne novog pacijenta, koji bi izmislio nekakvu bolest, samo da bi došao u njegov dom, gde se nadao prijatnom susretu. „Koliko sam stigao da proučirn njenu prirodu“, ubeđeno je tvrdio knez, „mora da je zbog takvog života podsvesno sve vreme bila potištena i da ću je na njega mogla prinuditi samo krajnja nužda i oskudica.“ „Dok je jednoga dana tako šetala Nevskim u potrazi za novim pacijentima, slučajno je naletela na svog mlađeg brata, koga već nekoliko godina nije videla. Bio je veoma dobro obučen, i delovao je kao bogat čovek. Taj susret je u njen sumorni život uneo tračak

svetlosti. Ispostavilo se da se bavi nekakvim poslom u Odesi i inostranstvu. Kada je čuo da ona ne stoji baš najbolje predložio joj je da dođe u Odesu, gde je naravno imao puno veza i mogao da i njoj udesi nešto dobro. Pristala je, a brat joj je po dolasku u Odesu našao veoma dobar posao sa odličnim izgledima za budućnost: mesto guvernante u porodici ruskog konzula u Aleksandriji. Nakon par dana, brat ću je predstavio postarijem čoveku vrlo otmenog izgleda, za koga joj je rekao da slučajno baš putuje za Aleksandriju, i da je pristao da joj na ovom putu posluži kao pratnja. Tako se jednog lepog dana, društvu ovog naizgled pouzdanog gospodina, ukrcala na brod i krenula na svoje putovanje. Šta je dalje bilo, već ti je poznato ...“ Knez mi je rekao da veruje da su ovu mladu ženu na rub propasti dovele samo okolnosti i nesrećne porodične prilike, da joj je priroda neiskvarena i da ima mnogo vanrednih kvaliteta. Stoga je rešio da se zainteresuje za njen život i da je izvede na pravi put. „Zbog toga“, rekao mi je knez, „nesrećnu devojku moram najpre da pošaljem na imanje svoje sestre u provinciji Tambov, kako bi mogla dobro da se odmori, a posle ćemo već videti...“ Pošto su mi knežev idealizam i ljubaznost bili poznati, prema ovom njegovom projektu sam zauzeo vrlo skeptičan stav, smatrajući da će u ovom slučaju njegovi napori biti uzaludni. Sećam se da sam tada čak pomislio i da je „ono što ispadne iz kola izgubljeno“. Dok Vitvitskaju još nisam bio ni video u meni se, iz ne znam ni kog razloga, javilo nešto poput mržnje prema njoj; kneza, međutim, nisam mogao da odbijem, te sam i preko volje pristao da pratim ovu, kako sam u to vreme mislio, bezvrednu ženu. Prvi put sam je video nakon par dana, kada smo se ukrcali na brod. Bila je otprilike srednjeg rasta, veoma lepa, smeđokosa i dobro građena. Imala je dobre, poštene oči, koje su ponekad postajale đavolski prepredene. Mislim da je morala pripadati istom tipu žene kao i istorijska Tetida. Čim sam je ugledao u meni je izazvala dvostruka osećanja: čas mržnju, a čas sažaljenje. Tako sam sa njom stigao i u pokrajinu Tambov. Tu je ostala da živi sa kneževom sestrom, koja ću je veoma zavolela i koja je sa njom putovala u inostranstvo, gde je provodila veliki deo svoga vremena, a

naročito u Italiju. Malo-pomalo, pod uticajem kneževe sestre i samog kneza, zainteresovala se za njihove ideje, koje su ubrzo postale nerazdvojivi deo njene suštine. Započela je ozbiljan rad na sebi i svako ko bi je sreo i samo jednom, mogao je da zepazi rezultate toga rada. Nakon što sam je odveo u Rusiju dugo je nisam ponovo video. Ponovo sam je sreo sasvim slučajno, nakon otprilike četiri godine, kada je sa sestrom kneza Ljubovedskog boravila u Italiji. To se dogodilo pod sledećim neobičnim okolnostima: Našavši se u Rimu, gde me je kao i uvek dovelo traganje za ciljem koji sam sebi postavio, poslušao sam savet dvojice mladih Azera koje sam tamo upoznao i uz njihovu pomoć sam, budući da mi nije bilo preostalo još mnogo novca, započeo da radim kao ulični čistač cipela. Isprva se nije baš moglo reći da mi posao ide dobro, pa sam stoga odludio da u njega, kako bih povećao prihode, uvedem nešto novo i originalno. U tom cilju sam naručio specijalnu naslonjaču pod kojom sam, skriven od posmatrača, smestio Edisonov fonograf. Za njega sam pričvrstio gumenu cev sa slušalicama na krajevima, tako da je svako ko sedne u naslonjaču mogao da ih stavi u uši, dok bih ja neopaženo uključio aparat. Tako su moje mušterije dok im čistim cipele mogle da slušaju „Marseljezu“ ili neku operetsku ariju. Kraj naslona za desnu ruku sam, sem toga, pričvrstio mali poslužavnik koji sam sam izradio i na kojem sam stavio čašu, bokalče vode, vermut i neke ilustrovane časopise. Zahvaljujući tome, posao mi je krenuo i više nego uspešno i počeli su da pljušte ne sentisimi, već lire. Naročito su dobro plaćali bogati mladi turisti. Oko mene su po ceo dan stajali radoznali bespošličari, od kojih je većina čekala da i na njih dođe reč da sednu u naslonjaču, kako bi dok mu čistim cipele mogli da uživaju u nečem što dotad još nisu čuli ni videli i da se, eventualno, naprave važni pred drugima koji su po ceo dan visili naokolo, istim preispoljnim budalama kakve su i sami bili. Među tim svetom sam često mogao da primetim izvesnu mladu damu, koja mi je pažnju privukla jer mi je delovala veoma poznato, ali koju nisam imao vremena bliže da osmotrim. Jednog dana sam slučajno čuo kako starijoj ženi s kojom je bila na ruskom kaže: “Kladim se da je to on, i to me je toliko zaintrigiralo da sarn, pošto sam

nekako ipak uspeo da se oslobodim svojih mušterija, otišao pravo k njoj i obratio joj se na ruskom: „Molim vas, recite mi ko ste vi? Čini mi se da sam vas negde već video.“ „Ja sam“, odgovorila mi je ona, „osoba koju ste toliko mrzeli da su muve koje u opseg zračenja vaše rnržnje ulete odmah crkavale. Ako se sećate kneza Ljubovedskog, možda ćete se setiti i nesrećne devojke koju ste jednom pratili iz Konstantinopolja za Rusiju.“ Istoga časa sam je prepoznao, kao i stariju ženu koja je sa njom bila, kneževu sestru. Od toga dana sam svako veče provodio sa njima, sve dok nisu otputovale za Monte Karlo. Godinu i po dana nakon ovog susreta Vitvitskaja je, praćena profesorom Skridlovom, došla na zborno mesto za početak jedne od naših velikih ekspedicija, i od tada pa nadalje je bila jedan od stalnih članova naše putničke družine. Da bih ilustrovao karakter i unutrašnji svet Vitvitskaje, žene koja je svojevremeno bila na rubu moralne propasti, da bi zatim, zahvaljujući pomoći umnih Ijudi čiji se životni put ukrstio sa njenim, postala, usuđujem se da tvrdim, postala takva da bi svakoj ženi mogla da posluži kao uzor – ovde ću se odvažiti da ispričam o jednom od aspekata njenog mnogostranog unutrašnjeg života. Pored drugih interesovanja koja je imala, naročito ću je privlačilo proučavanje muzike. Ozbiljnost s kojom se prema ovom proučavanju odnosila jasno pokazuje razgovor koji smo vodili prilikom jedne od ekspedicija naše grupe. Na ovom putovanju kroz centralni Turkestan smo, zahvaljujući specijalnim preporukama, tri dana proveli u jednom manastiru u koji pristupa nema svako. Onoga jutra kad smo iz manastira krenuli Vitvitskaja je bila bleda kao smrt, a ruka joj je, iz nekog razloga, bila u povezu. Dugo nije mogla sama da upravlja svojim konjem, pa smo ja i još jedan od drugova u tome morali da joj pomažemo. Kada je čitav karavan već bio krenuo ja sam konja poterao kraj nje, nešto malo zaostajući za ostalima. Jako me je zanimalo šta joj se desilo, i uporno sam je o tome ispitivao. Pomislio sam da se neko od naše družine možda poneo kao životinja i na ma koji način pokušao da

je uvredi – nju ženu koja nam je svima postala sveta – pa sam hteo da doznam ko je ta propalica bio da bih ga, bez reči i bez ikakvog raspravljanja, na mestu ubio kao psa. Vitvitskaja mi je, napokon, na moja pitanja odgovorila da uzrok ovakvog njenog stanja predstavlja, kako se ona, izrazila, „ta prokleta muzika“, upitavši me da Ii se sećam muzike od pretprošle večeri. Zaista sam se setio kako smo to veče svi, smešteni u jednom kutku manastira, skoro jecali slušajući monotonu muziku koju su braća tokom jedne od svojih ceremonija izvodila. I mada smo o tome kasnije dugo razgovarali, niko od nas nije bio u stanju da objasni šta je ovome uzrok. Pošto je malo poćutala, Vitvitskaja je ponovo počela da priča bez rnog navaljivanja, a ono što mi je tom prilikom o uzroku svog neobičnog stanja rekla, poprimilo je oblik duže pripovesti. Ne znam da li je to zbog toga što je predeo kroz koji smo toga jutra jahali bio tako neopisivo veličanstven, ili je razlog pak nešto drugo, ali činjenica je da sam ono što mi je tada s takvom iskrenošću ispričala zapamtio toliko dobro da se i sada, nakon ovolikih godina, sećam svake reči. Svaka od ovih reči mi se u mozak urezala s takvom jasnoćom, da mi se čini kao da ih ovoga časa slušam. A evo kako je priča tekla: „Ne znam,“ rekla je, “je li u muzici bilo nečeg što me je iznutra dirnulo još dok sam bila veoma mlada, ali se zato veoma dobro sećam kako sam o njoj razmišljala. Kao i svi ostali, ni ja nisam želela da izgledam kao neznalica, pa sam hvaleći ili kritikujući neko muzičko delo o njemu mislila samo svojim umorn. Čak i kada bih prema muzici koju sam čula bila potpuno ravnodušna, izrazila bih ako me za to upitaju nekakav stav, o njoj, za ili protiv, već prema prilici. Ponekad bih govorila i protiv nečega što su svi drugi hvalili, koristeći se pri tom svim stručnim pojmovima koje sam znala, kako bi ljudi mislili da nisam makar ko, već obrazovana osoba koja o svemu može da pruži svoj sud. Drugi put sam, pak, kritikovala ono što i drugi kritikuju, smatrajući da nesumnjivo postoji nešto čega ja nisam svesna i zbog čega to muzičko delo zaslužuje kritiku. Ako sam neko muzičko delo hvalila to je, opet, bilo zato što sam pretpostavljala da kompozitor, ma ko on bio, budući da se time celog života bavio, ne bi

dopustio da nijedna kompozicija ugleda svetlost dana ako to ne zaslužuje. Jednom rečju, bilo da sam kudila ili hvalila, uvek sam bila neiskrena prema sebi i prema drugima i nisam osećala nikakvu grižu savesti zbog toga. Kasnije me je sestra kneza Ljubovedskog, ta dobra stara gospođa, pošto me je uzela pod svoje okrilje, ubedila da naučim da sviram klavir. Svaka dobro obrazovana i inteligentna žena treba da zna da svira taj instrument“, kazala je ona. U želji da dragoj staroj gospodi pričinim zadovoljstvo, sva sam se bacila na učenje klavira, te sam nakon šest meseci zaista svirala tako dobro da su me pozvali da učestvujem na dobrotvornom koncertu. Svi naši prijatelji koji su tom prilikom bili prisutni su me hvalili do neba i izražavali zaprepašćenje mojim talentom. Jednoga dana, kneževa sestra mi je nakon što sam završila sa sviranjem prišla i vrlo ozbiljno i svečano rekla da bi, pošto mi je Bog već dao takav talenat, bilo greh da se on zanemari i da mu se ne omogući da se u potpunosti razvije. Dodala je i da bi, pošto sam već počela da se bavim muzikom trebalo da steknem istinsko obrazovanje na ovom polju, a ne da samo sviram kao i bilo ko drugi, pa je stoga mislila da bi najpre trebalo da proučim teoriju muzike i da, možda čak polažem i ispit iz ove oblasti. Od tog dana je počela da mi naručuje svu moguju muzičku literaturu, pa je čak i odlazila i u Moskvu da mi je kupi. Zidovi moje radne sobe su ubrzo bili prekriveni ogromnim policama, koje su se savijale pod teretom najraznovrsnijih muzičkih publikacija. Izučavanju muzičke teorije sam se posvetila s velikim žarom, ne samo da bih zadovoljila svoju dobročiniteljku, već i stoga što me je ovaj rad i sam veoma privukao, i što je moje interesovanje za muzičke zakonitosti iz dana u dan raslo. Knjige koje sam imala mi, međutim, nisu bile ni od kakve pomoći, jer u njima nije bilo ni reči o tome šta je muzika zapravo,niti na čemu počivaju njeni zakoni. U njima su se jedino, na razne načine, ponavljale informacije iz istorije muzike, poput onih da naša oktava ima sedam nota, dok je oktava starih Kineza

imala samo pet, da se harfa starih Egipćana zvala tebuni, a njihova flauta mem, da su melodije starih Grka bile komponovane u različitim tonalitetima, jonskom, dorskom, frigijskom, i raznim drugim; da se u devetom veku u muzici po prvi put pojavila polifonija, koja je u prvo vreme delovala tako kakofonično da je zabeležen čak i slučaj prevremenog porođaja trudne žene koja je u crkvi iznenada čula grmljavinu orgulja koje su svirale ovu muziku; da je u jedanaestom veku izvestan kaluđer, po imenu Gvido di Areco, izmislio solfeđo, i tako dalje, i tako dalje. Ove knjige su, povrh svega, iznosile i detalje o čuvenim muzičarima i o tome kako su ovi ljudi postali čuveni; u njima je zabeželeno čak i kakvu je vrstu naočara i kravata nosio taj i taj muzičar. O tome šta je muzika i kako ona deluje na ljudsku psihu nigde, međutim, nije bilo ni reči. U proučavanju ove takozvane teorije muzike sam provela čitavih godinu dana. Pročitala sam gotovo sve knjige koje sam imala, da bih ne kraju postala čvrsto ubeđena da ova literatura ništa ne može da mi pruži; moje interesovanje za muziku je, međutim, nastavilo da raste. Stoga sam se okanula čitanja i udubila se u svoje sopstvene misli. Jednoga dana sam iz kneginjine biblioteke slučajno i iz dosade uzela knjigu s naslovom Svet vibracija, koja je mojim razmišljanjima o muzici dala određen pravac. Autor ove knjige uopšte nije bio muzičar, a iz sadržaja se jasno videlo da se za muziku nije čak ni zanimao. Bio je matematičar i inžinjer. Na jednom mestu u ovoj svojoj knjizi on muziku spominje naprosto kao primer kojim potkrepljuje svoja objašnjenja o vibracijama. Tu on piše da se muzički zvuci sastoje od određenih vibracija, koje bez sumnje deluju na vibracije koje takođe postoje i u čoveku, i da je to razlog zbog koga se čoveku ova ili ona muzika dopada ili ne dopada. To sam odmah razumela i potpuno sam se složila sa hipotezom ovoga inžinjera. U to vreme su mi ova interesovanja zaokupljala sve misli, tako da sam u razgovoru s kneževom sestrom uvek pokušavala da dođem na temu muzike i njenog pravog značaja. Rezultat je bio taj da se za ovo pitanje zainteresovala i ona sama. pa smo o njemu zajedno razmišljale i čak počele i da pravimo eksperimente. Kneževa sestra je specijalno u ove svrhe kupila čak i nekoliko pasa, mačaka i drugih životinja. Počele smo, takođe, i da pozivamo

neke od njaših slugu, služile smo im čaj i satima im svirale na klaviru. Naši eksperimenti isprva nisu davali nikakve rezultate. Jednom se, međutim, možda smo u goste pozvali petoro naših slugu i desetoro seljaka iz sela koje je nekada pripadalo knezu, dogodilo da ih je polovina zaspala dok sam im svirala valcer koji sam sama komponovala. Ovaj eksperiment smo ponovile nekoliko puta, i svaki put se broj onih koji bi zaspali povećavao. Mada smo stara gospođa i ja, na osnovu svih mogućih principa, komponovale i drugu muziku koja je na ljude trebalo da ima različito dejstvo, jedini rezultat koji smo dobijale bio je da naši gosti padnu u san. Konačno sam se od stalnog rada na muzici i razmišljanja o njoj toliko umorila i omršavila da se stara gospođa, jednoga dana kada me je pažljivo pogledala, uplašila i poslušavši savet prijatelja požurila da me odvede u inostranstvo. Otišle smo u Italiju i tamo sam, pošto su mi pažnju privukli i drugi utisci, postepeno počela da se oporavljam, za muziku sam se ponovo zainteresovala tek nakon pet godina, mada ne više s istim onim oduševljenjem kao isprva. To je bilo kada smo krenuli na našu ekspediciju za Pamir i Avganistan i kada sam imala prilike da prisustvujem eksperimentima članova bratstva Monopsihe. Kasnijih godina nikada nisam mogla da se uzdržim da se ne nasmejem pri pomisli na to koliko smo bile naivne kada smo onoliki značaj pridavale tome što naši gosti na imanju padaju u san. Nikad nam nije palo na pamet da ove naše goste san obuzima naprosto zato što im je ugodno, jer su kod nas postepeno počeli da se komotno osećaju i jer je, naposletku, nakon dugog i napornog radnog dana prijatno dobro večerati, popiti čašu votke koju ti ljubazna gospođa ponudi i zavaliti se u meku naslonjaču. Nakon što sam prisustvovala onome eksperimentu i nakon što sam čula objašnjenja braće Monopsihe kasnije sam, po povratku u Rusiju, i sama ponovo izvodila eksperimente sa ljudima. Pronašla sam, kako su braća savetovala, apsolutno „la“ u skladu sa atmosferskim pritiskom mesta na kome eksperiment treba da se izvede i u skladu s tim sam naštimovala klavir, uzimajući pri tom u obzir i dimenzije sobe. Za eksperiment sam, sem toga, odabrala ljude koji u sebi već nose ponovljeni doživljaj izvesnih akorda; u obzir sam uzela i karakter

mesta i rasu i narodnost prisutnih ljudi. Uprkos tome, nisam bila u stanju da dobijem iste rezultate, to jest, nije mi pošlo za rukom da jednom te istom melodijom kod sviju izazovem identičan doživljaj. Ne može se poreći da sam kada su prisutni ljudi apsolutno odgovarali uslovima koje sam spomenula kod njih po želji mogla da izazovem smeh, suze, pakost, Ijubaznost, itd. Ali ako bi neko od njih bio potomak dve ili više različitih rasa ili narodnosti, ili ako bi se pak nečija psiha makar i malo razlikovala od uobičajenog, rezultati su se menjali. Ma koliko da sam se trudila nije mi polazilo za rukom da jednom te istom muzikom u svima bez izuzetka probudim željeno raspoloženje. Stoga sam ponovo odustala od svojih eksperimenata, i u neku ruku sam smatrala da sam zadovoljna dobijenim rezultatima. Ovde je, međutim, ova muzika koja je gotovo bez melodije prekjuče izazvala isto stanje u svima nama: ljudima ne samo različitih rasa i nacionalnosti, već čak i savim različitog karaktera, tipa, navika i temperamenta. Mogućnost da se ovo objasni ljudskim „osećanjem krda“ je sasvim isključena, budući da smo nedavno eksperimentom dokazali da u svim članovima naše družine, zahvaljujući odgovarajućem radu na sebi, tog osećanja apsolutno nema. Drugim rečima, prekjuče nije bilo ničeg drugog što bi tu pojavu moglo da izazove ili čime bi ona ma kako mogla da se objasni. Nakon što smo ovu muziku čuli u meni se, pošto sam se već bila vratila u svoju sobu, ponovo javila intenzivna želja da doznam uzrok ove pojave oko koje sam toliko godina lupala glavu. Čitave noći nisam mogla da spavam, već sam samo razmišljala šta bi sve to zapravo zaista moglo da znači. O tome sam i juče čitavog dana nastavila da razmišljam, tako da sam čak izgubila i apetit. Nisam ni jela ni pila, a juče me je obuzelo takvo očajanje da sam se, od besa, iscrpljenosti ili pak nečeg drugog, ugrizla za prst, i to toliko jako i to toliko jako da sam ga skoro otkinula sa ruke. Zbog toga mi je ruka sada u povezu. Boli me toliko, da se jedva držim na konju. Njena priča me je duboko dirnula, tako da sam svim srcem poželeo da joj pomognem. Zauzvrat sam joj ispričao o tome kako sam godinu dana ranije i sam doživeo nešto u vezi s muzikom što me je veoma iznenadilo; kako sam zahvaljujući pismenoj preporuci izuzetnog čoveka, oca Evlisija koji je bio moj učitelj iz detinjstva,

boravio među Esenima, koji su većinom Jevreji, i kako su oni uz pomoć nekakve veoma drevne hebrejske muzike i pesama uspevali da učine da biljke izrastu za samo pola sata, i detaljno sam joj ispričao kako su to činili. Ova priča je na nju ostavila takav utisak da su joj se čak i obrazi zažarili. Čitav razgovor je za rezultat imao to da smo se dogovorili da se po povratku u Rusiju, smestimo u nekom gradu u kome bismo, ni od koga uznemiravani, mogli ozbiljno da izvodimo svoje eksperimente sa muzikom. Nakon ovog razgovora, Vitvitskaja je tokom čitavog ostalog putovanja ponovo bila ona stara. Uprkos povređenom prstu, najspretnije se verala na sve litice i bila je u stanju da sa daljine oel skoro dvadeset milja otkrije spomenike koji su nam ukazivali na pravac našega puta. Vitvitskaja je umrla u Rusiji, od prehlade koju je zaradila za vreme putovanja po Volgi. Sahranjena je u Samari. Bio sam tamo kada je umrla, pošto su me kada je pala u postelju pozvali da dođem iz Taškenta. Kad je se setim sada, nakon što sam više od polovine života već proživeo, i nakon što sam obišao gotovo sve zemlje sveta, i video na hiljade žena, moram da priznam da nikada nisam sreo i da verovatno neću sresti nijednu poput nje. Da nastavim, međutim, priču o svom starijem drugu po biću, knezu Juriju Ljubovedskom, koju sam bio prekinuo. Ubrzo nakon mog odlaska iz Konstantinopolja i on je napustio grad, a do nešeg ponovnog susreta je prošlo nekoliko godina. Zahvaljujući pismima koja sam od njega redovno dobijao bio sam, međutim, manje-v iše informisan o tome gde je bio i šta ga je u koje vreme najviše zaokupljalo. Najpre je bio otputovao na ostrvo Cejlon, da bi zatim preduzeo putovanje rekom Ind, uzvodno do njenog izvora. Nakon toga sam od njega primao pisma iz Avganistana, Baludžistana, Kafiristana, sve dok naša prepiska najednom nije zamrla; od tada pa nadalje o njemu nisam čuo ni vesti, a ni ma kakve priče. Bio sam ubeđen da je poginuo na nekom od svojih putovanja, i malo-pomalo sam se navikao na pomisao da sam zauvek izgubio ovog najbližeg prijatelja, da bih iznenada, sasvim neočekivano, na njega

ponovo natrčao u izuzetnim okolnostima, na jednom mestu u samom srcu Azije. oslednji susret sa čovekom Da bih bacio više svetla na ovaj moj susret sa ovim čovekom koji, po mom mišljenju, u savremenim životnim okolnostima predstavlja ideal na koji bi se vredelo ugledati, svoju priču ponovo moram da prekinem kako bih nešto rekao o izvesnom Solovjevu, koji je takođe bio postao moj prijatelj i drug. Ovaj je kasnije postao stručnjak u onom što se naziva istočnjačkom medicinom uopšte, a naročito u oblasti tibetanske medicine, a takođe je bio i najveći svetski stručnjak kada je reč o poznavanju dejstva opijuma i hašiša na ljudsku psihu i organizam. Jurija Ljubovedskog sam poslednji put sreo za vreme putovanja po centralnoj Aziji, na koje sam pošao zajedno sa Solovjevom.

SOLOVJEV Na desetak kilometara od grada Buhare, koja je glavni grad buharskog kanata, Rusi su oko stanice Transkaspijske železnice izgradili grad po imenu Nova Buhara. Solovjeva sam prvi put sreo u vreme kada sam živeo u tom novom gradu. Tamo sam otišao pre svega da bih posetio mesta na kojima bih mogao steći iscrpnija znanja o muhamedanskoj religiji i da bih posetio svoje poznanike, derviše iz Buhare koji su pripadali različitim sektama, u među kojima je bio i moj veliki i stari prijatelj Boga-Edin. On u to vreme nije bio u Buhari i niko nije znao kuda je otišao; ja sam, međutim, imao razloga da računam da će se brzo vratiti. Po dolasku u Novu Buharu sam iznajmio sobicu u kući jedne debele Jevrejke koja je prodavala ruski kvas. U toj sobi sam živeo sa svojim vernim prijateljem, velikim kurdskim ovčarskim psom po imenu Filos, koji me je devet godina pratio na svim mojim lutanjima. Ovaj Filos je, uzgred budi rečeno, u svim selima i gradovima u kojim sam boravio ubrzo postajao čuven, naročito među dečacirna iz toga mesta, zahvaljujući svom talentu da mi donosi toplu vodu za čaj iz

čajdžinica i restorana u koje sam ga slao sa čajnikom. Umeo je čak i da sa ceduljom koju bih mu napisao ide i obavlja kupovine. Mislim da je ovaj pas bio tako neobičan da mi ne izgleda suvišno da još malo vremena potrošim kako bih čitaoca upoznao sa njegovom nesvakidašnjom psihologijom. Opisaću, u svakom slučaju, nekoliko događaja koji pokazuju asocijativnu oštroumnost njegovih psihičkih manifestacija. Nešto pre vremena o kom je reč bio sam u gradu P. iste ove Buharske oblasti da bih se sreo sa nekoliko derviša, pripadnika izvesnih sekti, koji su u to vreme tamo živeli i koje mi je Boga-Edin savetovao da upoznam. Prvi od spomenutih događaja se odigrao neposredno pošto su ovi derviši napustili grad P. posle čega sam i ja odlučio da se preselim u Samarkand. Finansijska sredstva su mi se bila istanjila, tako da je najviše s čim sam mogao da računam nakon što platim sobu u karavansaraju i pošto izmirim druge dugove koje sam u P. imao, bilo šezdeset kopejki. U ovom gradu novac nije nikako mogao da se zaradi, budući da je sezona poljskih radova bila prošla, a da u takvom zabačenom mestu, daleko od evropske civilizacije, nije nimalo lako prodati nekakve umetničke ili zanatske tričarije. U Samarkandu je, sa druge strane, bilo puno Rusa i drugih Evropljana; i sam sam, osim toga, predviđajući mogućnost da odem u Samarkand, bio dao instrukcije da mi iz Tiflisa tamo pošalju novac. Pošto nisam imao čime da platim put odlučio sam da ovu razdaljinu, koja je iznosila oko sedamdeset milja, pređem pešice, te sam tako jednog lepog dana krenuo na put sa svojim prijateljem Filosom. Pre polaska sam sebi za pet kopejki kupio hleba, a Filosu za drugih pet kopejki ovčiju glavu. Ovu zalihu hrane smo trošili veoma štedljivo, tako da se ne bi baš moglo reći da smo bili zadovoljni. Idući tako, došli smo i do mesta na kome su se s obeju strana puta nalazili bostani, to jest povrtnjaci. U mnogim delovima Turkestana postoji običaj da se ovakve bašte jedne od drugih i od puta ograđuju zasadima Jerusalimskih artičoka, koje rastu vrlo visoko i gusto i koje mogu da posluže umesto drvene ili zidane ograde. Idući putem naišli smo baš na tu vrstu ograde. Pošto sam bio veoma gladan, odlučio sam da iskopam nekoliko artičoka. Pogledao sam naokolo da bih se uverio

da me niko ne vidi, i brzo iskopao četiri artičoke, koje sam usput s velikim zadovoljstvom pojeo. I Filosu sam dao komad da proba, ali on ga je samo onjušio i nije hteo da jede. Pošto smo stigli u Novi Samarkand, uzeo sam sobu u jednoj kući na periferiji grada, i odmah otišao na poštu da vidim da li mi je stigao novac iz Tiflisa. Njega, međutim, još uvek nije bilo. Razmišljao sam kako da dođem do novca i odlučio da nešto zaradim praveći cveće od papira. Radi toga sam odmah požurio u prodavnicu da kupim hartiju u boji, ali pošto sam izračunao da za svojih pedeset kopejki ne bih mogao da nabavim baš puno, rešio sam da prosto kupim tankog belog papira i malu količinu raznih anilinskih boja i da hartiju obojim sam. Na taj način sam za neznatnu svotu mogao da nabavim materijal za puno papirnog cveća. Iz prodavnice sam otišao u gradski park, gde sam se malo odmarao u senci drveća. Filos je sedeo kraj mene. Udubljen u sopstvene misli, posmatrao sam kako vrapci na drveću lepršaju s grane na granu, i uživaju u tišini popodneva. Najednom mi je na um pala jedna misao: „Što da ne pokušam da zaradim na vrapcima? Sarti koji žive u ovom mestu veoma vole kanarince i druge ptice pevačice; a što je vrabac gori od kanarinca?“ U ulici koja je prolazila kraj gradskog parka nalazila se stanica za fijakere, na kojoj su kočijaši dremali i odmarali se u svojim kolima na popodnevnoj vrućini. Otišao sam do njih i iz konjskih repova iščupao dlake koje su mi bile potrebne za zamke koje sam napravio i rasporedio na raznim mestima. Filos me je sve vreme veoma pažljivo posmatrao. Ubrzo se u jednu zamku uhvatio vrabac, koga sam veoma pažljivo izvadio i odneo kući. Kod kuće sam gazdaricu zamolio da mi pozajmi makaze, ošišao sam svog vrapca tako da po obliku podseća na kanarinca, i maštovito ga obojio anilinskim bojama. Vrapca sam odneo u Stari Samarkand, gde sam ga odmah prodao kao specijalnog „američkog kanarinca“. Za njega sam uzeo dve rublje. Za te pare sam odmah kupio nekoliko jednostavnih obojenih kaveza i otada sam svoje vrapce započeo da prodajem u kavezima. Za dve nedelje sam prodao osamdeset ovih „američkih kanarinaca“. Prva tri ili četiri dana sam kad bih išao da lovim vrapce Filosa vodio sa sobom; posle sam ga, međutim, ostavljao kod kuće, jer je već

postao poznat među dečacima u Novom Samarkandu, pa bi ga gomila njih pratila do gradskog parka, gde bi plašili vrapce i smetali mi da ih hvatam. Onog dana kada sam prestao da ga vodim sa sobom, Filos je iščezao iz kuće rano ujutru, da bi se vratio tek uveče, prljav i umoran, i na moj krevet svečano spustio vrapca – naravno mrtvog. To se svakodnevno ponavljalo; odlazio je rano ujutro i uvek je donosio i na moj krevet osravljao mrtvog vrapca. Nisam rizikovao da se u Samarkandu duže zadržim. Bojao sam se da bi vrag mogao da odnese šalu i da bi moglo da se dogodi da se neki od mojih američkih kanarinaca skvasi na kiši, ili pak da mu se prohte da se u svome kavezu okupa u vodi koju su mu dali za piće. A tad bi stvarno bilo gužve, jer bi se moji američki kanarinci pretvorili u bedne, ošišane i unakažene vrapce. Zbog toga sam požurio da odem dok mi je još koža čitava. Iz Samarkanda sam otišao u Novu Buharu, gde sam se nadao da ću sresti svog prijatelja, derviša Boga-Edina. Osećao sam se kao bogataš, budući da sam u džepu imao sto pedeset rubalja, što je u ono vreme bila prilično velika suma. U Novoj Buhari sam, kao što sam već rekao, uzeo sobu u kući debele Jevrejke koja je prodavala kvas. soba je bila nenameštena, a preko noći bih umesto kreveta u uglu prostro čist čaršav na kom sam spavao bez jastuka. To nisam radio samo zbog štednje. Ne može se, doduše, poreći da je takav način spavanja veoma jeftin, ali ja sam to činio pre svega zato što sam u ovom periodu svog života bio verni sledbenik ideja čuvenih indijskih jogija. Istovremeno moram da priznam da u to vreme, čak ni kad sam bio u velikoj materijalnoj oskudici, nisam mogao da se lišim luksuza da spavam na čistom čaršavu i da se uveče istrljam kolonjskom vodom, koja je u sebi morala da sadrži bar 80% alkohola. Pet ili deset minuta pošto bih legao, nakon što bi po Filosovoj računici trebalo da sam već zaspao, i on bi došao da se spusti kraj mene na ovaj moj improvizovani krevet, uvek sa one strane na kojoj su mi bila leđa. Kraj uzglavlja ovog „super-udobnog“ kreveta nalazio se jednako zgodan mali stočić načinjen od knjiga, koje su bile međusobno čvrsto vezane kanapom i koje su se ticale tema za koje sam u konkretnom periodu bio naročito zainteresovan. Na ovaj

originalni stočić-biblioteku stavljao sam sve ono što bi mi tokom noći moglo zatrebati – petrolejku, notes, prašak protiv buva i slično. Jednog jutra, nekoliko dana po dolasku u Buharu, na svom sam improvizovanom stolu našao veliku jerusalimsku artičoku. „Baš je đavo ta gazdarica!“, sećam se da sam tada pomislio. „Iako je onako debela, čula su joj toliko istančana da je odmah nanjušila da sam slab prema jerusaIimskoj artičoci.“ Plod sam pojeo s velikim zadovoljstvom. Da mi je artičoku donela gazdarica bio sam ubeđen naprosto zato što niko drugi osim nje nije ulazio u sobu. Stoga sam joj istog dana kad sam je sreo na hodniku samouvereno zahvalio, pa sam se čak malo i našalio. Ona mi je, međutim, jasno dala na znanje da o svemu tome ne zna ništa. Narednog jutra sam ponovo na istom mestu našao jerusalimsku artičoku, i mada sam je pojeo sa ništa manjim zadovoljstvorn ozbiljno sam se zamislio oko misterioznog načina na koji se pojavila u mojoj sobi. Koliko je tek bilo rnoje zaprepašćenje kad se ista stvar ponovila i trećeg dana! Ovog puta sam čvrsto rešio da sprovedem istragu i da ustanovim ko me to zbunjuje takvom prijatnom šalom; nekoliko dana, međutim, nisam mogao ništa da ustanovim, mada sam artičoku svakog dana bez izuzetka nalazio na istom mestu. Da bih stvar koja me je sve više dovodila u nedoumicu najzad razjasnio, jednog jutra sam se sakrio iza bureta u hodniku u kome je previrao kvas. Ubrzo sam ugledao Filosa kako se oprezno šunja kraj bureta, sa krupnom jerusalimskom artičokom u zubima. Ušao je u moju sobu i stavio je na mesto na kome sam ih obično nalazio. Otad sam počeo da na Filosa budno motrim. Kad sam se narednog jutra spremio da izađem iz kuće Filosa sam potap[ao po levoj strani glave, što je za nas dvojicu značilo da idem negde daleko i da ga ne vodim sa sobom. Napolju sam, međutim, tek malo odmakao, da bih se zatim vratio u prodavnicu preko puta kuće u kojoj sam stanovao i odatle započeo budno da motrim na vrata. Filos je ubrzo izašao, osvrnuo se unaokolo i uputio ka pijaci; krišom sam krenuo za njim. Na pijaci je u blizini gradske vage uvek bilo puno improvizovanih radnji i puno sveta.

Spazio sam Filosa kako se mirno kreće kroz gomilu i nisam ga ispuštao iz vida. Pošto je došao do jedne prodavnice, osvrnuo se oko sebe, i kad je bio siguran da ga niko ne gleda brzo zgrabio jednu jerusalimsku artičoku iz džaka na podu i dao se u trk. Kad sam se vratio kući, artičoku sam našao na uobičajenom mestu. Opisaću još jednu psihološku osobinu ovog neverovatnog psa. Kad bih odlazio od kuće, a njega nisam vodio sa sobom, obično je ležao ispred vrata i čekao da se vratim. Dok mene nema u sobu je mogao svako da uđe, ali zato Filos nikoga nije puštao da iz nje iziđe. Ako bi posetilac poželeo da sobu napusti pre nego što se ja vratim, ovaj bi ogromnni pas zarežao i iskezio zube, što je bilo dovoljno da svakom strancu srce siđe u pete. Ispričaću vam, recimo, jedan događaj vezan za mog zaista istinskog, pokojnog prijatelja Filosa koji se takođe odigrao u novoj Buhari. Dan pre toga je nekakav Poljak, vlasnik onoga što se u to vreme nazivalo putujućim bioskopom, na savet meštana došao k meni, pošto je od njih čuo da sam ja jedini u okolini koji bi mogao da mu popravi jedan, od njegova dva kontejnera za acetilen, koji je ovim putujućim zabavljačima bio neophodan za projektovanje njihovih filmova. Obećao sam mu da ću ubrzo navratiti kad budem imao vremena i popraviti mu kontejner. Ispostavilo se, međutim, da je sutradan nakon ovog našeg razgovora Poljak primetio da mu gas curi i iz drugog kontejnera, pa je pošto se uplašio da bi mu zbog tog mogla propasti čitava naredna predstava odlučio da ne čeka da dođem, već da mi kontejner donese sam. Kada je video da nisam kod kuće, ali da su vrata otvorena, rešio je da teški kontejner ne vuče natrag sa sobom, već da ga ostavi u mojoj sobi. Toga jutra sam bio otišao u Staru Buharu, gde sam nameravao da posetim izvesnu džamiju, a pošto se, naročito među sledbenicirna muhamedanske religije, smatra da je ulazak pasa u hramove i njihova dvorišta veliko svetogrđe, Filosa sam morao da ostavim kod kuće, i on je kao i obično ležao pred vratima. Tako je i ovog puta, po svom običaju, vlasnika putujećeg bioskopa pustio da u sobu uđe, ali da iz nje izađe ni za živu glavu! Nakon što je par puta bezuspešno pokušao da ode, siroti Poljak je

morao da se pomiri s tim da sve do kasno uveče, kada sam se ja vratio, ostane da sedi na podu u mojoj sobi, bez hrane i bez vode i sve vreme se nervirajući. Tako sam, eto, živeo u Novoj Buhari... u to vreme sam, takođe, započeo i da se ozbiljno bavim izradom veštačkog cveća, da bih zaradio novac, a i zbog raznih drugih pogodnosti koje mi je to donosilo. Kao prodavac ovog cveća sam mogao da uđem gotovo na sva mesta u Buhari koja su me zanimala, a i prihod od ove trgovine je, sem toga, u ovo doba godine obećavao da će biti dobar. Bližio se Uskrs, a poznato je da stanovnici ovih krajeva svoje sobe i trpeze za Uskrs vole da ukrašavaju cvećem. Te godine se, štaviše, hrišćanski Uskrs skoro poklapao sa odgovarajućim jevrejskim praznikom, a pošto se stanovništvo Nove i izvesnih delova Stare Buhare sastojalo prvenstveno od ljudi ovih dveju veroispovesti, potražnja za veštačkim cvećem je bila naročito velika. Najozbiljnije sam prionuo na posao, radeći noću i danju, i prekidajući ga samo retko kako bih posetio svoje prijatelje derviše, ili kako bih, ponekad kad sam uveče bio umoran, otišao da malo igram bilijar u obližnjoj kafani. U mladosti sam ovu igru voleo i bio sam u njoj prilično vešt. Jedne večeri sam, baš na Veliki četvrtak, otišao da igram bilijar pošto sam završio posao. Iznenada, iz druge sobe se začula velika buka i galama. Bacio sam svoj štap i otrčao tamo, da bih video kako četvorica ljudi tuku jednog. Mada ih nisam poznavao i mada nisam imao pojma o čemu se radi, pohitao sam u pomoć onom jednom koji je bio žitva njihovog napada. U mladosti sam bio oduševljen japanskom borilačkorn veštinom džiu-džicu i hivencijanskom fiz-les-lo, i uvek sam se radovao mogućnosti da svoje poznavanje ovih veština negde primenim. Tako sam se i sada, naprosto iz zabave, žustro umešao u tuču, tako da smo nas dvojica, neznanac i ja, svojim protivnicima ubrzo dobro pokazali i naterali ih u bekstvo. U to vreme je Nova Buhara bila još sasvim nov grad. Stanovništvo se sastojalo od mnogih slučajno okupljenih elemenata, među kojima je bilo i dosta ljudi iz Rusije poslatih u progonstvo, koji su živeli pod policijskim nadzorom, na takozvane „vučje karte“.

To je bila šarena gomila ljudi svih narodnosti, od kojih su neki imaIi prošlost koja ih tereti, dok je pred drugima, možda, bila budućnost. Među njima je bilo kriminalaca koji su već odsluzili kaznu, a takođe i puno ljudi u političkom progonstvu, koji su tamo poslati bilo sudski, bilo administrativnim naređenjima, koja su u to vreme u Rusiji bila u širokoj upotrebi. Okolina i uslovi u kojima su ovi prognanici živeli bili su tako bedni, da su svi bez izuzetka s vremenom počinjali da piju; čak su i oni koji ranije nikada nisu pili, niti su pak zato imali naslednih predispozicija, sasvim spontano i lako podlegali ovoj opštoj tendenciji. Društvance u čiju sam se tuču umešao pripadalo je ovoj kategoriji. Nakon tuče sam želeo da svog „saborca“ otpratim kući, iz straha da bi mu se na putu do tamo moglo nešto neprijatno dogoditi, ali ispostavilo se da živi na istom mestu gde i ostala četvorica – u napuštenim vagonima na železničkoj pruzi. Pošto je već bio mrak, nisam mogao ništa drugo do da mu predložim da pođe sa mnom mojoj kući, što je i prihvatio. Moj novi poznanik – a to je bio Solovjev – bio je još uvek mlad čovek, ali je bilo očigledno da je već počeo da pije. Iz tuče je izašao prilično isprebijan; lice mu je bilo svo natečeno, a na jednom oku je imao gadnu modricu. Narednog jutra mu je oko oteklo i gotovo se zatvorilo, pa sam ga ubedio da ne ide i da ostane sa mnom dok se ne oporavi, utoliko pre što su već bili započeli uskršnji praznici i što je prethodnog dana bio završio sa poslom. Na Veliki petak je nekuda otišao, ali se vratio da bi noć proveo kod mene. Gotovo čitavog narednog dana sam morao nekuda da jurim. Morao sam da isporučim cveće naručeno za Uskrs. Nisam imao slobodnog vremena sve do uveče, a pošto ovde nisam imao hrišćanskih poznanika i nisam imao gde da odem na proslavu, kupio sam kulič, pashu, šarena jaja i sve drugo što je uobičajeno za ovaj praznik, kao i malu bocu votke, i sve to poneo kući. Solovjeva nisam zatekao pa sam, pošto sam se umio i uredio – nisam imao drugo odelo da bih se presvukao – sam otišao na večernje bogosluženje u crkvu. Kada sam došao natrag, Solovjeva sam.zatekao kako već spava. Pošto u sobi nisam imao stola iz dvorišta sam tiho, kako ga ne bih uznemirio, doneo jedan prazan sanduk, koji sam prekrio

čistim čaršavom i po njemu poređao sve što sam kupio za praznik, da bih tek onda pozvao Solovjeva. Bio je veoma iznenađen prizorom koji mu se ukazao i veoma je rado pristao da se pridruži ovoj svečanoj večeri. Ustao je, pa smo zajedno seli za „sto“, on na moje knjige, a ja na prevrnutu kantu, Najpre sam svakome od nas dvojice nasuo po čašu votke, ali on je, na moje zaprepašćenje, odbio da ispije i zahvalio se. Votku sam sam popio sam, a Solovjev je počeo da jede. Filos, koji je prisustvovao ovoj proslavi, dobio je duplu porciju, dve ovčije glave. Sedeli smo u tišini i jeli. Ovaj Uskrs nije bio radostan ni za mene ni za Solovjeva. Sećajući se poznatih prizora porodičnih proslava ovog praznika, počeo sam da razmišljam o svojoj porodici koja je ostala daleko. Solovjev je takođe o nečemu razmišljao, tako da smo prilično dugo sedeli ne progovorivši ni reči. Sasvim iznenada, Solovjev je, kao za sebe, uzviknuo: „Pomozi mi, o Gospode, da sećajući se ove večeri nikada više ne budem u stanju da pijem taj otrov koji me je doveo do ovakvog života!“ Ućutao je, da bi nešto zatim sa neutešnim gestom promrmljao “Eh, ... ja!“ i započeo da mi priča o svom životu. Ne znam šta je to na njega ostavilo takav utisak. Da li ga je Uskrs podsetio na daleke i drage uspomene, na vreme kada je još uvek bio čovek, ili je pak u pitanju bio prizor pažljivo postavljenog stola i neočekivano slavlje, ili pak oba zajedno? Šta god bilo da bilo, otvorio mi je svoju dušu. Ispostavilo se da je Solovjev nekada bio poštanski službenik, ali da je to postao sasvim slučajno. Poticao je iz trgovačke porodice u Samari, u kojoj je njegov otac imao četiri velika mlina. Majka mu je bila iz osiromašene plemićke porodice. Obrazovanje je stekla u jednoj školi za aristokratiju, a vaspitanje koje je deci pružila sastojalo se isključivo od učenja kulturnog ophođenja i pravila lepog ponašanja; to je bilo sve čime im je punila glavu. Otac mu gotovo nikad nije bio kod kuće, pošto je vreme provodio u svojim mlinovima i trgovinama žitom. Bio je, štaviše, navikao da pije, pa bi se nekoliko puta u godini redovno nedeljama opijao. Čak i trezan je, međutim, prema sinovljevim rečima, bio „nepodnošljiva budala“.

Ovi njegovi roditelji, od kojih je svako živeo svoj život i imao sopstvena interesovanja, međusobno su se samo podnosili. Solovjev je imao i mlađeg brata, i obojica dečaka su išla u državnu školu. Roditelji su čak, kao što to biva, međusobno podelili i decu. Stariji sin je bio majčin, a mlađi očev miljenik, i zbog toga je često dolazilo do scena. Otac se starijem sinu nikada nije obraćao bez neke vrste podsmeha, tako da se među njima postepeno razvilo svojevrsno neprijateljstvo. Majka, kojoj je muž davao novac za kućne troškove, Solovjevu je svakoga meseca davala izvesnu sumu. Njegovi apetiti su, međutim, s godinama narasli, a prihodi mu nisu bili dovoljni da bi platio svoje udvaranje devojkama. Jedanput je od majke ukrao narukvicu, i prodao je kako bi kupio nekakav poklon. Kada je otkrila šta se dogodilo, majka je ovu krađu prikrila od oca; on je, međutim, i dalje krao i otac mu je jednog dana, kada je za to doznao, priredio veliku scenu i oterao od kuće, mada mu je kasnije, na zauzimanje majke i nekih rođaka, ipak oprostio. Kada je Solovjev išao u peti – odnosno pretposlednji razred, u grad u kome su živeli je došao cirkus, i on je potpuno izgubio glavu za akrobatkinjom na konju po imenu Verka. Kada je cirkus prešao u Caricin i on je krenuo za njim, pošto je prethodno od majke nekakvim lažima izmamio novac. U to vreme je već bio započeo da pije. U Caricinu je doznao da se dotična Verka spetljala s poručnikom konjičke policije, i iz revolta je počeo da se opija. Počeo je da zalazi u lučke krčme, gde je našao puno sličnih drugova. Tom je došao kraj kad su mu jednog lepog dana dok je bio pijan ukrali sve što je imao, tako da se našao bez prebijene pare u nepoznatom gradu, a nije se usuđivao da se javi svojoj porodici. Pošto je postepeno rasprodao sve lične stvari i odelo, najzad je bio prinuđen da i odeću koju je nosio zameni za obične rite, te je tako u pravom smislu reči zapao među izopštenike iz društva. Glad ga je prisilila da se zaposli u ribarnici, a zatim je menjajući poslove, zajedno sa drugima poput njega, dospeo u grad Baku. Tu mu se sudbina malo nasmešila. Neko mu je dao odelo, i pošlo mu je za rukom da postane telefonista u okrugu Balahna.

Nedaće koje je neposredno pre toga preživeo navele su ga da se zamisli, tako da je počeo marljivo da radi. Jednoga dana je sreo nekog iz Samare ko je, pošto je čuo ko je on, to jest iz koje porodice potiče, odlučio da mu pomogne da popravi svoj položaj, pošto je bio završio peti razred. Solovjev je dobio mesto pomoćnika u PTT službi u Bakuu, pod uslovom da nekoliko prvih meseci radi besplatno. Nakon toga je dobio poštu u Kuški, gde je radio kao službenik. Pošto se uzdržavao od pića, pošlo mu je za rukom da se pristojno obuče, pa čak i da uštedi nešto novca. Kada je napunio dvadeset i jednu godinu od vojnih vlasti je dobio poziv za vojsku. To ga je obavezivalo da se vrati u svoj rodni grad, te je po dolasku u Samaru odseo u hotelu i javio se majci. Majci, kojoj je i do tada pisao, bilo je drago što joj je sin očigledno okrenuo novi list i pošlo joj je za rukom da oca izmoli da mu oprosti. Solovjeva su ponovo primili u kuću, a otac mu je, kada je video da se sin urazumio, bio zadovoljan što nije ispalo gore i lepo je postupao prema njemu., Pošto se prijavio za vojsku, Solovjev je dobio vojni poziv, ali je s obzirom da je bio telegrafista morao nekoliko meseci da pričeka dok ga ne pošalju na odsluženje, pošto je regrute njegove kategorije rasporedivala centralna vojna uprava. Tako je neka tri ili četiri meseca proveo sa roditeljima, da bi ga zatim rasporedili u poštansku službu železničkog bataljona zaduženog za transkaspijsku železnicu, koja je u to vreme još uvek bila pod vojnom upravom. Kada je stigao na odredište i pošto je odslužio nekoliko obaveznih nedelja kao običan redov u drugoj četi, dodeljena mu je takozvana linija Kuška, ali se ubrzo zatim razboleo od žutice, pa su ga poslali u bolnicu u Mervu, gde je bila stacionirana njegova četa. Kada se oporavio poslali su ga u glavni štab bataljona u Samarkandu, a zatim i u tamošnju vojnu bolnicu, kako bi ustanovili da li je i dalje sposoban vojnu službu. U glavnoj bolničkoj zgradi u kojoj je Solovjev bio smešten nalazila se, takođe, i zatvorska bolnica. Šetajući kroz hodnik i povremeno razgovarajući kroz prozorčić sa zatvorenicima. Solovjev se s jednim od njih, Poljakom optuženim za falsifikovanje novca, i sprijateljio.

Kada su ga zbog slabog zdravlja oslobodili vojske, i kada je bio otpušten iz bolnice, zatvorenik ga je zamolio da jednom njegovom prijatelju, koji je živeo u blizini stanice, odnese pismo. U znak zahvalnosti što je primio ovo pismo, Poljak mu je krišom dao bočicu nekakve plave tečnosti, objasnivši mu da ova tečnost može da se koristi za falsifikovanje zelenih novčanica od tri rublje – ali ni jednih drugih – i da se to radi na sledeći način: Na obe strane novčanice se prisloni specijalan papir nakvašen ovom tečnošću i sve se dobro pritisne knjigom. Negativi koji se na ovaj način dobiju sa obeju strana daju tri ili četiri dobre kopije. U centralnoj Aziji, gde ljudi ruski novac ne poznaju baš dobro, ovakve novčanice je bilo veoma lako proturiti. Solovjev je ovaj postupak najpre isprobao iz radoznalosti, ali se zatim, neposredno pre nego što će poći kući, našao u novčanoj oskudici, pa je bez nekog naročitog rizika proturio malu količinu sopstvenih falsifikata. Kod kuće su ga lepo dočekali, a otac je insistirao da ostane i da mu pomaže u poslu, kao što je to činio njegov mlađi brat. Solovjev je pristao, a otac ga je poslao u nove mlinove, negde izvan Samare. On je međutim, nakon što je nekoliko meseci radio, počeo da se dosađuje, pa je u čežnji za svojim skitalačkim životom otišao ocu i iskreno mu rekao da više ne može da izdrži. Otac ga je pustio da ide, pa mu je čak i dao dosta para. Nakon ovoga, Solovjev je otišao u Moskvu i u St. Petersburg, ponovo je započeo da pije, i konačno je pijan stigao i u Varšavu. To je bilo oko godinu dana nakon što su ga otpustili iz vojske. U Varšavi ga je na ulici zaustavio nekakav čovek, za koga se ispostavilo da se radi o onom zatvoreniku koga je upoznao u bolnici u Samarkandu. Izgleda da ga je sud bio oslobodio, pa se vratio u Varšavu, pre svega zato da bi nabavio papir i mašinu za štampanje novčanica, koje je naručio iz Nemačke. Pozvao je Solovjeva da sa njim uđe u ortakluk i da mu u Buhari pomogne u njegovom „poslu“. Solovjeva je ova mogućnost za nezakonitu, ali laku zaradu dovela u iskušenje. Otišao je u Buharu da bi tamo pričekao svog ortaka, ali poljski falsifikator se zadržao u Varšavi gde je očekivao svoju mašinu. Solovjev je nastavio da pije, proćerdao je ono novca što mu je bilo

ostalo, našao je nekakav posao na železnici, i tu je kada sam ga upoznao bio radio već tri meseca, sve vreme ne prestajući da pije. Solovjevljeva iskrena priča me je duboko dirnula. U to vreme sam već puno znao o hipnozi, tako što sam, pošto čoveka dovedem u izvesno stanje sugestijom, mogao na njega da utičem da zaboravi ma koju nepoželjnu naviku. Stoga sam Solovjevu predložio da mu, ako pogubne navike pijenja votke zaista želi da se oslobodi, u torne pomognem. On se složio, pa sam ga narednog dana doveo u hipnotičko stanje i dao mu neophodne sugestije. Postepeno je prema votki počeo da oseća takvu odbojnost, da taj „otrov“, kako je za nju govorio, nije mogao ni da pogleda. U to vreme Solovjev se, pošto je ostavio svoj posao na železnici, preselio kod mene. Počeo je da mi pomaže u izradi cveća, a nekad ga je i nosio na pijacu da ga proda. Kada je na taj način postao moj pomoćnik, i pošto smo se već navikli da živimo zajedno kao braća, u Staru Buharu se konačno vratio moj prijatelj Boga-Edin, o kome tri meseca nisam imao nikakvih vesti. Pošto je čuo da sam ja u Novoj Buhari, već narednog dana je došao da me vidi. Kada sam ga upitao zbog čega je toliko dugo bio odsutan, Boga-Edin mi je odgovorio: „Sve ovo vreme me nije bilo jer sam u jednom od gradova Gornje Buhare slučajno upoznao jednog izuzetno interesantnog čoveka, pa sam, da bih ga češće viđao i da bih sa njim što više razgovarao o pitanjima koja me najdublje zanimaju, udesio da mu budem vodič na putovanju kroz Gornju Buharu i duž obale Amu Darje, pa sam sa njim sada stigao i dovde“. „Taj starac je“, nastavio je Boga-Edin, „pripadnik reda koji je među nama dervišima poznat po imenu Sarmong, a čiji glavni manastiri se nalaze negde u srcu Azije. Tokom jednog od mojih razgovora sa ovim izuzetnim stvorenjem ispostavilo se da je na neki način doznao dosta o tebi. Stoga sam ga upitao da Ii bi imao nešto protiv ako bi ti želeo da ga vidiš. Na to mi je on odgovorio da bi mu bilo drago da te vidi kao čoveka koji je – mada po poreklu kafir – zahvaljujući svom nepristrasnom stavu prema svim ljudima, uspeo da stekne dušu sličnu našoj.“

Kafir je ime kojim ovde nazivaju sve strance druge vere – a tu spadaju i svi Evropljani – koji po ovdašnjem mišljenju žive kao životinje, bez ikakvih principa i bez ičeg svetog u sebi. Ono što mi je Boga-Edin o ovome čoveku ispričao, učinilo je da mi se zavrti u glavi, pa sam ga zamolio da mi što je pre moguće sa njim ugovori sastanak. On je na to rado pristao, budući da se starac u tom trenutku nije nalazio daleko, već je sa nekim prijateljima boravio u Kišlaku, u blizini Nove Buhare. Dogovorili smo se da sutradan odemo tamo. Sa starcem sam nekoliko puta dugo razgovarao. U poslednjem od ovih razgovora me je posavetovao da odem u manastir i da tamo provedem izvesno vreme. „Možda ćeš“, objasnio mi je, „tamo uspeti da sa nekim porazgovaš o pitanjima koja te zanimaju, i možda ćeš na taj način sebi moći da razjasniš šta je to za čime tragaš.“ Dodao je i da bi, ako tamo nameravam da odem, on bio voljan da mi pomogne i da bi mi našao vodiče koji su mi neophodni, pod uslovom da se svečano zakunem da nikad nikome neću reći gde se manastir nalazi. Odmah sam, naravno, na sve pristao. Žalio sam jedino što moram da se rastanem od Solovjeva, kome sam postao veoma privržen; zato sam iskoristio priliku da starca upitam da li bih na to putovanje mogao da povedem i jednog svog dobrog prijatelja. Nakon što je malo razmislio, odgovorio mi je: „Mislirn da možeš, naravno ako si u stanju da jemčiš za njegovu čast i za to da će održati zakletvu, jer će i on morati da se zakune.“ Za Solovjeva sam sasvim mogao da jemčim, budući da je za vreme našeg prijateljstva bio već dokazao da je u stanju da drži reč. Pošto smo o svemu još jednom porazgovarali, dogovorili smo se da se u određeni dan narednog meseca, kraj ruševina Jeni Hisara, na obalama Amu Darje, sretnemo sa ljudima koje ćemo prepoznati po lozinci i koji će nam poslužiti kao vodič i do ovog manastira. Solovjev i ja smo u dogovoreni dan stigli do ruševina drevne tvrđave Jeni Hisar, gde smo se istoga dana sreli sa četvoricom KaraKirgiza koji su poslati po nas. Nakon uobičajene procedure smo svi zajedno večerali, a kada se smrklo ponovili smo zakletvu koju su od

nas tražili, pa smo, nakon što su nam navukli bašlik11 na oči, seli na konje i odjahali. Tokom čitavog putovanja smo se strogo držali svoje zakletve da nećemo gledati i da nećemo pokušavati da ustanovimo kuda idemo i kroz koja mesta prolazimo. Bašlik bi nam sa očiju uklonili samo kad se noću zaustavimo, ili kada bismo u toku dana jeli negde na usamljenim mestima. Tokom puta su nam, međutim, dozvolili da oči otkrijemo samo dva puta. Prvi put su to učinili osmoga dana putovanja, kada je trebalo da pređemo viseći most preko koga je nemoguće preći na konju, a takođe ne mogu da ga pređu ni dva čoveka uporedo, već samo jedan po jedan, i to nikako vezanih očiju. Po izgledu okoline koju smo ugledali zaključili smo da se radi o dolini reke Pjandž, ili pak o Zeravšanu, budući da je pod nama tekla široka reka, a da je sam most bio nalik na onaj koji se podiže u kanjonima ovih dveju reka. Moram da kažem da bi za nas bilo mnogo bolje da je ovaj most mogao da se pređe zatvorenih očiju. Ne znam da Ii je to bilo zato što smo dugo pre toga putovali sa zavezanim očima, ili pak iz nekog drugog razloga, ali nikada neću zaboraviti strah i nervozu koji su nas prilikom prelaska ovog mosta obuzeli. Dugo nismo mogli da se nateramo ni da kročimo na njega. Takvi se mostovi veoma često sreću u Turkestanu, tamo gde nema drugog prelaska, ili pak tamo gde bi inače da se pređe jedna milja trebalo praviti zaobilazni put od dvadeset dana. Osećanje koje čovek ima kada stoji na nekom od tih mostova i gleda dole u ambis, kroz koji obično protiče reka, može da se uporedi sa onim koje se javlja kada se pogleda dole sa vrha Ajfelove kule, jedino što je mnogo puta intenzivnije, a ako pogledate uvis vrhovi planina su tako visoki da se ne mogu sagledati – njih možete videti samo sa udaljenosti od nekoliko milja. Ti mostovi, šta više, retko kad imaju ogradu, a toliko su uski da njima može da pređe najviše jedan natovareni brdski konjić i niko naporedo sa njim. Oni se, pored toga, i ljuljaju kao da hodate po 11

Bašlik je kapuljača koja može da se stavi na takav način da sasvim pokriva lice

dobrom madracu sa oprugama, dok nesigurnost koju osećate kada je reč o njihovoj čvrstini neću ni da spominjem. Njih većinom drže konopci načinjeni od vlakana kore nekakvog drveta, pri čemu je jedan kraj konopca vezan za most, a drugi za neko obližnje drvo na planinskom obronku ili za neki istureni deo stene. U svakom slučaju, ovakve mostove ne bih mogao da preporučim čak ni onima koje u Evropi zovu lovcima na uzbuđenja. Svakom Evropljaninu bi prilikom prelaska jednog ovakvog mosta srce sišlo, ne u pete, već negde još niže. Druga prilika u kojoj su nam oči otkrili bila je kada smo prolazili kraj jednog karavana. Pošto očigledno nisu želeli da čudne kapuljače koje su nam bile navučene preko očiju privlače pažnju ili pobude sumnju, naši vodiči su smatrali da je preporučljivo da ih prilikom ovog susreta uklonimo. To smo učinili upravo u trenutku kada smo prolazili kraj jednog od spomenika tipičnih za Turkestan, koji se nalazio na samom vrhu planinskog prevoja. U Turkestanu ima puno ovih spomenika, koji su smešteni veoma mudro; bez njih mi, putnici, ne bismo bili u stanju da se orijentišemo u ovoj haotičnoj oblasti bez puteva. Oni se obično podižu na nekom uzdignutom mestu, tako da ih je, ako se zna opšti plan njihovog rasporeda, moguće opaziti još iz daleka, ponekad i sa udaljenosti od nekoliko milja. Ti spomenici nisu ništa drugo do usamljeni visoki kameni blokovi, ili pak naprosto dugi stubovi pobijeni u zemlju. Među narodom koji nastanjuje planinske predele o ovim spomenicima kruže različite legende, kao na primer to da je u pitanju mesto na kome je neki svetac sahranjen ili se živ uzneo u nebo, na kom je ubio „sedmoglavu aždaju“, ili pak na kome mu se dogodilo neka druga izuzetna stvar. Obično se svetac u čije ime je spomenik podignut smatra zaštitnikom čitavog okolnog područja, a kada putnik uspešno prebrodi ma koju od teškoća svojstvenih ovom kraju – to jest kad umakne napadu razbojnika ili divljih zveri, ili pak kada uspešno prede planinsku reku, ili prebrodi ma kakvu drugu opasnost – sve se to pripisuje zaštiti ovoga sveca. Stoga svaki trgovac, hodočasnik, ili već bilo koji drugi putnik koji kroz takve opasnosti prođe, kod spomenika ostavlja izvestan dar u znak zahvalnosti.

Utvrdio se običaj da se kao dar donosi nešto što će sveca, kako se tamo veruje, mehanički podsećati na molitve onoga ko je taj dar doneo. Stoga se donose darovi kao što je komad tkanine, rep neke životinje, ili pak nešto slično, tako da, kada se jedan kraj priveže za spomenik, drugi može slobodno da leprša na vetru. Te stvari koje na vetru lepršaju čine da mesto na kome je spomenik smešten za nas, putnike, bude vidljivo sa velike daljine. Svako kome je raspored ovih spomenika približno poznat, može sa nekog uzvišenja da locira jedan od njih i da se uputi u tom pravcu, od ovog opet ka sledećem, i tako dalje. Ako se ne zna njihov opšti raspored kroz ove krajeve je skoro nemoguće putovati. Jasno ocrtani putevi, odnosno staze, ne postoje, a ako se neke staze same od sebe formiraju, one se zbog promene vremena ili snežnih oluja veoma brzo mogu izmeniti, ili pak biti potpuno izbrisane. Stoga bi da tih obeležja nema, putnik koji pokušava da nađe odgovarajuću stazu bio toliko zbunjen, da mu ni najbolji kompas ne bi bio ni od kakve koristi. Kroz ove krajeve je moguće proći jedino ako se položaj određuje od jednog spomenika do drugog. Putem smo nekoliko puta menjali konje i magarce, a ponekad smo išli i pešice. Više puta smo morali da preplivavamo reke i prelazimo preko planina, a naš osećaj toplote i hladnoće nam je govorio da smo se ponekad spuštali u duboke doline i uspinjali veoma visoko. Konačno smo se, kada su nam dvanaestog dana otkrili oči, našli u uskom klancu čije su obale bile prekrivene bujnom vegetacijom. Ispostavilo se da je to naša poslednja postaja. Pošto smo jeli nastavili smo put, ali ovoga puta neprekrivenih očiju. Jahali smo na magarcima uzvodno uz tok ove reke, a nakon oko pola sata jahanja kroz klanac pred nama se otvorila mala dolina okružena visokim planinama. Sa desne strane i pred sobom, mada nešto više ulevo, mogli smo da vidimo snegom prekrivene planinske vrhove. Pošto smo prešli dolinu, iza okuke puta smo u daljini ugledali nekakve zgrade, na obronku sa naše leve strane. Kad smo prišli bliže, mogli smo da razaberemo nešto poput tvrđave kakve se, mada manjih razmera, sreću na obalama Amu Darje ili Pjandža. Zgrade su bile opkoljene visokim, zatvorenim zidom. Konačno smo ujahali na prvu kapiju, gde nas je presrela jedna starica kojoj su naši vodiči nešto rekli; odmah zatim su ponovo izjahali

na istu kapiju. Ostali smo sami sa onom staricom, a ona nas je bez ikakve žurbe dovela do jedne od brojnih malih soba nalik na ćelije koje su bile izgrađene u krug oko malenog dvorišta, pokazala nam dva kreveta koja su u njoj stajala, i otišla. Uskoro je došao jedan starac veoma dostojanstvenog izgleda i počeo je, ne postavivši nam prethodno nikakva pitanja, da sa nama vrlo ljubazno razgovara na turkomanskom, kao da se već odavno znamo. Pokazao nam je gde se šta nalazi i rekao da će nam prvih nekoliko dana obroke donositi ovamo. Savetovao nam je da se odmorimo od dugog puta, ali je dodao, i da ako nismo umorni možemo da prošetamo naokolo. Jednom rečju, dao nam je na znanje da možemo da živimo kako nam je volja. Pošto smo zaista bili veoma umorni od puta, odlučili smo da se odmorimo i legli smo u krevet. Spavao sam kao zaklan i probudio sam se tek kada je dečak ujutru doneo pribor za čaj i samovar sa zelenim čajem, zajedno sa našim doručkom koji se sastojao od toplog kukuruznog hleba, kozjeg sira i meda. Želeo sam da dečaka upitam gde možemo da se okupamo, ali se na žalost ispostavilo da je jedini jezik koji govore pšen-zis, a ja sam od tog jezika znao samo nekoliko psovki. Solovjev je već bio ustao i izašao; vratio se nakon desetak minuta. I on je uveče bio čvrsto zaspao, ali se usred noći probudio, pa je pošto se bojao da nekoga ne uznemiri, isprva samo ležao i tiho učio tibetanske reči. U zoru je izašao da pogleda čega ima unaokolo, ali ga je kada je hteo da izađe kroz kapiju, neka starica pozvala i rukom mu dala znak da dođe u jednu kućicu u uglu dvorišta. Pošao je za njom, pomislivši da je bez sumnje zabranjeno ja se izlazi napolje, ali ispostavilo se da je dobra žena htela jedino da mu da da se napije svežeg, toplog mleka, nakon čega mu je i sama pomogla da otvori kapiju. Pošto nam niko drugi nije dolazio, mi smo, pošto smo popili čaj, odlučili da pođemo u šetnju i ispitamo okolinu. Najpre smo obišli oko čitavog visokog zida koji je opkoljavao građevinu. Pored kapije na koju smo ušli postojala je još jedna, nešto manja, na severozapadnoj strani. Svuda je vladala nekakva gotovo jeziva tišina, koju je narušavao jedino daleki šum vodopada i povremeni cvrkut ptica. Bio je vreo letnji

dan, vazduh je bio težak, a mi smo bili bezvoljni i ni najmanje nas nije zanimao velidanstveni pejzaž koji nas je okruživao. Sebi nas je, kao da smo začarani, privlačio jedino zvuk vodopada. Ne razmenivši ni reči, Solovjev i ja smo automatski otišli do vodopada, koji je kasnije postao naše najomiljenije mesto. Ni tog ni narednog dana niko nije dolazio da nas vidi, ali su nam tri puta dnevno donosili hranu koja se sastojala od mlečnih proizvoda, sušenog voća i ribe-pastrmke sa crnim pegama – a gotovo svaki sat su nam dopunjavali samovar. Vreme smo provodili ležeći u krevetu, ili smo pak odlazili do vodopada, gde smo uz njegov monotoni šum učili tibetanske reči. Za sve to vreme ni kraj vodopada, a ni na putu do njega nismo nikog sreli, ako ne računamo to što su jednom dok smo tamo sedeli naišle četiri devojčice, koje su se, kad su nas videle, okrenule na drugu stranu i prošavši kroz šumarak ušle na kapiju koju smo zapazili na severozapadnoj strani. Trećeg dana ujutro sam sedeo u senci u blizini vodopada, dok je Solovjev iz dosade, na neki samo njemu poznat način, izmišljao kako da pomoću štapića odredi visinu snežnih vrhova koji su nas okruživali. Iznenada smo ugledali kako ka nama trči dečak koji nam je donosio hranu. Kada je stigao, Solovjevu je predao nekakvu poruku – običan presavijeni list papira bez koverte. Solovjev je hartiju uzeo, a kada je na njoj video ime ,Aga Georgi“, ispisano na sartskom, odmah ću je predao meni. Kada sam poruku otvorio, i kada sam prepoznao rukopis, sve mi se zacrnilo pred očima – toliko je cela stvar bila neočekivana. Radilo se o rukopisu koji sam tako dobro poznavao, o rukopisu meni najdražeg čoveka, kneza Ljubovedskog. Poruka je bila napisana na ruskom, a njen sadržaj je bio sledeći: „Drago moje dete: kada sam saznao da si ovde mislio sam da će me udariti kap! Žao mi je što ne mogu da dotrčim da te zagrlim i što moram da sačekam da sam dođeš k meni. U postelji sam; svih ovih dana nisam izlazio i nisam ni sa kim razgovarao, tako da sam tek sada doznao da si ovde. Kako se samo radujem što ću te uskoro videti! Moja radost je dvostruka, jer se radujem i što si ovde došao sam, bez moje pomoći ili pomoći naših zajedničkih prijatelja, što bih morao da

znam, jer to dokazuje da za ovo vreme nisi spavao. Dođi mi brzo, pa da o svemu razgovaramo! Čujem i da si došao sa nekim drugom. Iako ga ne poznajem, biće mi drago da ga pozdravim kao tvog prijatelja.“ Nisam pročitao ni pola ovog pisamceta, a već sam počeo da trčim, dovršavajući čitanje u trku i rnašući Solovjevu da brzo dođe. Kuda zapravo trčim, nisam znao. Solovjev i dečak su trčali za mnom. Kada smo stigli u prvo dvorište, u kom smo nas dvojica stanovali, dečak nas je poveo i pokazao nam ćeliju u kojoj je ležao knez. Nakon što smo se radosno pozdravili i zagrlili, upitao sam kneza kako mu se dogodilo da se razboli. „Do ovoga sam se“, rekao mi je on, „osećao veoma dobro. Prve dve nedelje sam posle kupanja sekao nokte na nogama, i mora biti da sam slučajno neki odsekao prekratko, jer mi se kasnije, dok sam, kao i obično hodao bos, u taj prst zabo iver i to je počelo da me boli. Na ovo najpre nisam obraćao pažnju, jer sam mislio da je proći; umesto toga je bilo sve gore, i konačno je počelo i da se gnoji. Pre nedelju dana sam pao u groznicu koja se sve više pojačavala, tako da sam bio prinuđen da legnem u postelju. Čak sam i buncao. Braća su mi kazala da sam imao trovanje krvi, ali sada je opasnost prošla i osećam se dobro. Ali nećemo više o meni. To nije ništa ... uskoro ću se oporaviti. Brzo mi reci kako i kojim čudom si ti ovamo dospeo?“ Ukratko sam mu ispričao kako sam živeo za vreme one dve godine tokom kojih se nismo videli; o slučajnim susretima koje sam tokom ovog perioda doživeo, o svom prijateljstvu sa dervišem Boga_Edinom, događajima koji su odatle proizašli, i o tome kako sam se na kraju našao ovde. Zatim sam ja njega upitao zašto je tako iznenada iščezao, zašto mi se za sve to vreme nije javljao i zašto je dopustio da brinem u neizvesnosti, sve dok se konačno, s bolom u srcu, nisam pomirio s mišlju da sam ga zauvek izgubio. Ispričao sam mu i kako sam, za svaki slučaj, naručivao opela za pokoj njegove duše, ne obazirući se na troškove i bez obzira što nisam baš verovao u njihovu delotvornost. Nakon toga sam ga upitao kako je on sam ovamo dospeo. „Kada smo se poslednji put sreli u Konstantinopolju“,odgovorio mi je knez, “kod mene je već bila nastupila nekakva unutrašnja klonulost, nešto nalik na apatiju. Za vreme puta na Cejlon i tokom

narednih godinu i po dana ta je apatija poprimila oblik nečega što bi moglo da se nazove žalosnim gubitkom iluzija, i u meni je neprestano rasla nekakva vrsta unutrašnje praznine, dok su sva interesovanja vezana za život bledela. Po dolasku na Cejlon sam se upoznao sa čuvenim budističkim kaluđerom A. Često smo veoma iskreno razgovarali, i ti su razgovori doveli do toga da organizujemo ekspediciju uzvodno uz tok reke Ganga, čiji je program bio tačno određen i maršruta isplanirana, u nadi da će nam ona pomoći da konačno razjasnimo ona pitanja koja su i njega mučila u istoj meri kao i mene. Ovaj poduhvat je za mene lično predstavljao poslednju slamku za koju sam se bio uhvatio, te je stoga, kad se ispostavilo da je i ovo putovanje bilo još jedna fantomska potera, u meni konačno sve umrlo i nisam imao volje da ma šta više preduzimam. Nakon ove ekspedicije sam slučajno ponovo otišao u Kabul, gde sam se sasvim predao istočnjačkoj dokolici, živeći bez ikakvog interesovanja i cilja i automatski nastavivši da se viđam sa starim i novim poznanicima. Često sam odlazio u kuću svog starog prijatelja Age Kana. U društvu domaćina, čiji je život tako obilovao avanturama, čovek je nekako mogao da provede vreme u dosadnom Kabulu. Jednog dana sam kod njega, na počasnom mestu, video jednog starog Tamila, u odeći koja ni malo nije odgovarala kući Age Kane. Nakon što me je pozdravio, Kan mi je, pošto je video moju zbunjenost, šapatom žurno objasnio da je ovaj dostojanstveni starac njegov veliki prijatelj, čudan čovek čiji je on veliki dužnik, budući da mu je jednom spasio čak i život. Ovaj starac je živeo negde na severu, ali je povremeno dolazio u Kabul, da bi video rođake ili pak nekim drugim poslom, i tom prilikom bi uvek navraćao da ga vidi, što je Agi Kanu pričinjavalo neizmerno zadovoljstvo, jer nikad nije upoznao boljeg čoveka. Posavetovao me je da sa njim porazgovaram, dodajući da ako se na to odlučim, treba da govorim glasno, jer je starac pomalo tvrd na ušima. Nakon toga je nastavljen razgovor koji je zbog mog dolaska bio prekinut. Radilo se o konjima. Starac je u razgovoru takođe učestvovao i videlo se da je veliki poznavalac konja, kao i da ih je nekada veoma voleo. Nakon toga, razgovor je skrenuo na političke teme. Pričalo se o

susednim zemljama, o Engleskoj i Rusiji, a Aga Kan je, kada se povela reč o Rusiji, pokazujući na mene, u šali rekao: „Molim vas da o Rusiji ne kažete ništa loše. Moglo bi se dogoditi da uvredite našeg ruskog gosta.“ Iako je to rekao šaleći se, bilo mi je jasno da je Kan želeo da spreči nepoželjne optužbe na račun Rusa. U to vreme su Rusi i Englezi bili veoma omraženi. Opšti razgovor je tada zamro, a mi smo počeli da razgovaramo u pojedinačnim grupicama. Ja sam razgovarao sa onim starcem, koji me je sve više privlačio. Sa mnom je razgovarao na jeziku koji se tamo govori, upitavši me koliko dugo sam već u Kabulu i odakle sam došao. Onda je iznenada počeo da govori ruski, veoma pravilno mada sa prirnetnim naglaskom, objasnivši mi da je bio u Rusiji, čak i u Moskvi i u St. Petersburgu, te da je dugo živeo u Buhari, gde je upoznao mnoge Ruse i naučio ruski jezik. Dodao je da mu je veoma drago što mu se pružila prilika da ovaj jezik ponovo govori, jer je zbog nedostatka vežbe već bio počeo da ga zaboravlja. Nešto kasnije je, između ostalog, rekao da bismo, ako se ja sa tim slažem i ako bi želeo da malo razgovaram na svom matemjem jeziku i učinim čast jednom starcu, mogli zajedno da krenemo i da posedimo i popričamo u nekoj čajdžinici. Objasnio mi je da je sedenje u kafanama i čajdžinicama njegova.navika i slabost još iz mladosti, i da i sada kad god dođe u grad ne može sebi da uskrati zadovoljstvo da svoje slobodno vreme provede na taj način, jer je uprkos gužvi i galami na ovim mestima u stanju da razmišlja bolje nego igde, dodajući da je „bez sumnje baš ta gužva i galama ono zbog čega tamo može tako dobro da se razmišlja.“ S najvećim zadovoljstvom sam pristao da pođem s njim, naravno ne zato da bih govorio ruski, već iz nekog razloga koji ni sam sebi nisam umeo da objasnim. Mada sam i sam već star, prema ovom starcu sam počeo da se osećam kao unuk prema voljenom dedi. Uskoro su svi gosti počeli da se razilaze. Starac i ja smo krenuli zajedno, razgovarajući usput o raznim stvarima. Kada smo stigli do čajdžinice, seli smo na otvorenu terasu, gde su nas poslužili zelenim buharskim čajem. Pažnja i poštovanje koje su starcu ukazivali jasno su pokazivali da ga ovde poznaju i cene.

Govorio je nešto o Tadžicima, ali je nakon prve šolje čaja, razgovor naglo prekinuo. „Ali sve o čemu razgovaramo su tričarije“, rekao je. „Nije u tome stvar“ – a zatim je, uputivši mi jedan prodoran pogled, pustio da mu pogled odluta nekuda u stranu i zaćutao. Način na koji je tako neočekivano prekinuo razgovor, reči kojima je to učinio i taj prodorni pogled, sve mi je to izgledalo čudno, pa sam u sebi rekao: „Siromah, nema sumnje da su mu intelektualne moći zbog godina već popustile i da um počinje da mu luta“, i bolno sam se sažalio na ovog dragog starca. To osećanje žaljenja je, malo-pomalo, počelo da se prenosi i na mene samog. Pomislio sam kako je i moj um uskoro početi da luta, kako nije više daleko dan kada neću moći da upravljam svojim mislima, i tako dalje. U ovim teškim, ali površnim mislima sam se izgubio toliko da sam na starca sasvim zaboravio. Iznenada sam ponovo začuo njegov glas. Reči koje je izgovorio su istog trena razvejale moje sumorne misli i izbacile me iz stanja u koje sam bio zapao. Moje sažaljenje se pretvorilo u takvo zaprepašćenje, kakvo mislim da nikada ranije nisam doživeo. „Eh, Gogo, Gogo“, rekao je. „Četrdeset i pet godina si bez prestanka radio, patio i trudio se, a nijednom nisi u sebi odlučio niti znao kako da radiš tako da, makar za nekoliko meseci, želja tvog uma postane želja tvoga srca. Da si to znao da postigneš, ne bi sad, u starosti, bio ovako usamljen“. Ime „Gogo“, kojim se poslužio, učinilo je da zinem od zaprepašćenja. Kako je ovaj Indus, koji me je po prvi put video negde u centralnoj Azići, mogao da zna ime od milja kojim su me u detinjstvu, pre šezdeset godina zvali, a koje su i tada koristile samo moja majka i dadilja i koje nikada više niko nije ponovio? Možeš li da zamisliš moje zaprepašćenje? Odmah sam se setio jednog starca koji mi je došao u posetu u Moskvi, neposredno nakon smrti moje žene, dok sam još bio mlad. Pitao sam se da li je moguće da je to isti taj misteriozni čovek? Ali ne. Onaj je, kao prvo, bio visok i uopšte nije ličio na ovoga, a kao drugo mora biti da je već davno umro, jer je od tada prošlo više od četrdeset godina, a on je još onda bio prilično star. Ničime nisam mogao da objasnim, kako to da ovaj starac poznaje ne samo mene, već i moje unutrašnje stanje, koje je bilo poznato samo meni samome.

Dok su mi na um padale mnoge takve pomisli, starac je sedeo duboko zamišljen, i pokrenuo se tek kada sam ja našao snage da uzviknem: „Ali ko ste vi, i kako to da me tako dobro poznajete?“ „Nije li ti u ovom času sasvim svejedno ko sam i šta sam?“, odgovorio mi je. „Zar u tebi zaista još uvek živi ona radoznalost koja predstavlja jedan od glavnih razloga, što sve što si u životu radio, nije donelo nikakvog rezultata? I zar je ona u tebi zaista toliko jaka da si čak i u ovom trenutku spreman da se čitavim bićem predaš ispitivanju mog poznavanja tvoje ličnosti – samo da bi sebi objasnio ko sam i šta sam ja?“ Starčev odgovor je pogodio moju najslabiju tačku. „U pravu si, oče“, rekao sam mu. „Nije li za mene zaista svejedno šta i kako se izvan mene zbiva? Nisam li pre ovoga bio svedok mnogih istinskih čuda, i kakvo razumevanje sam odatle stekao? Znam samo da sam iznutra prazan, i da nisam morao biti toliko prazan da nisam, kao što kažeš, radio na sopstvenu štetu, i da sam se, umesto da budem radoznao šta se van mene zbiva, i da na tu radoznalost traćim vreme, borio sa svojim unutrašnjim neprijateljem. Da... a sad je već prekasno! Trebalo bi da mi bude svejedno sve što se izvan mene samoga zbiva, i zato ne želim da znam ono što sam te upravo pitao, niti pak želim da te više uznemiravam. Iskreno te molim da mi oprostiš što sam te maločas ražalostio.“ Nakon toga smo još dugo sedeli, svaki zadubljen u svoje misli. Konačno je on prekinuo tišinu, rekavši: „Ne, možda ipak još uvek nije prekasno. Ako čitavim svojim bićem osećaš da si zaista prazan, savetujem ti da pokušaš još jednom. Ako jasno osećaš i bez ikakve sumnje spoznaješ da je sve za čime si do sada težio bila samo opsena, i ako pristaješ na jedan uslov, pokušaću da ti pomognem. A uslov je taj da svesno umreš za život koji si do sada vodio, to jest da odmah prekineš svu automatski uspostavljenu praksu svog spoljnog života i da odeš tamo kuda ti ja kažem.“ Istinu govoreći, za mene nije bilo više ničega od čega bih morao da se odvojim. Taj uslov za mene čak i nije bio nikakav uslov, jer me, ako se izuzmu moje veze s nekolicinom ljudi, ništa više nije zanimalo, i jer sam sebe, iz različitih razloga prinudio da ni o tim vezama više ne razmišljam.

Odmah sam mu rekao da sam istog časa spreman da krenem gde god je potrebno. On je ustao, rekao mi da okončam sve svoje poslove, i bez reči iščezao u gomili. Narednog dana sam sredio sve svoje poslove, dao sam određena uputstva, napisao kući nekoliko pisama poslovne prirode, i započeo da čekam. Nakon tri dana mi je došao jedan mladi Tadžik, koji je kratko i jednostavno rekao: „Unajmljen sam kao tvoj vodič. Put će trajati oko mesec dana. Za put sam spremio to i to“ – tu je pobrojao sve što je spremio za put. „Reci mi šta još treba da poručim i gde i kada da se okupi karavan.“ Ništa mi više nije trebalo, budući da je sve za put već bilo nabavljeno, pa sam mu rekao da sarn, ako treba, spreman da krenem i sutradan ujutru, dok sam ga mesto polaska zamolio da sam odredi. On mi je, lakonski kao i do tada, odgovorio da ćemo se naći sutradan u pola šest ujutru, dok je za mesto sastanka odredio karavansaraj Kalmatas, mesto izvan grada, na putu za Uzun-Kerpi. Narednog dana smo krenuli sa karavanom, i za oko dve nedelje smo bili ovde. A šta sam ovde našao videćete i sami. Ali, da li bi mi sada nešto ispričao o našim zajedničkim prijateljima?“ Pošto sam video da je ova priča mog dragog starog prijatelja zamorila, predložio sam mu da svaki dalji razgovor odložimo, rekavši da ću mu kasnije sa zadovoljstvom ispričati o svemu što ga zanima, ali da sada treba da se odmara da bi se brže oporavio. Sve dok je knez Ljubovedski morao da ostane u postelji, nas dvojica smo odlazili da ga posetimo u njegovom drugom dvorištu, a kada mu je bilo bolje, i kada je mogao da napušta svoju ćeliju, dolazio je on k nama, i svakodnevno smo po dva-tri sata provodili u razgovoru. To je potrajalo oko dve nedelje, sve dok nas jednoga dana nisu pozvali u treće dvorište, šeiku ovog manastira koji je sa nama razgovarao preko tumača. On nam je kao vodiča dodelio jednog od najstarijih kaluđera, starca koji je izgledao poput ikone i za koga su ostala braća tvrdila da je star dvesta sedamdeset i pet godina. Nakon toga smo, da se tako izrazim, ušli u manastirski život, gotovo svuda smo imali pristupa, i o svemu smo postepeno počeli da saznajemo.

U centru trećeg dvorišta se nalazila velika građevina nalik na hram, u kojoj su se svi oni koji su živeli u drugom i trećem dvorištu, okupljali kako bi gledali svete plesove sveštenica ili slušali svetu muziku. Kad se potpuno oporavio, knez Ljubovedski je sa nama svuda išao i sve nam objašnjavao, tako da nam je postao nešto kao drugi vodič. O svim detaljima u ovom manastiru, o tome šta je on predstavlja, i šta se u njemu i kako radilo, možda ću jednom ispričati u posebnoj knjizi. Sada mi se, međutim, čini neophodno da što je god detaljnije moguće opišem jednu specijalnu napravu koju sam tamo video, i čija je konstrukcija, kada sam manje ili više shvatio njen značaj,na mene osravila ogroman utisak. Kada je postao naš drugi vodič,knez Jurij Ljubovedski je jednoga dana, na sopstvenu inicijativu, dobio dozvolu da nas odvede u četvrto dvorište, u njegov deo zvani žensko dvorište, na čas učenica koje su podučavale sveštenice-plesačice koje su, kao što sam već rekao, svakodnevno izvodile svete plesove u hramu. Pošto je veoma dobro znao za moje veliko i duboko zanimanje za zakone kretanja ljudskog tela i psihe, knez me je posavetovao da dok posmatram ovaj čas naročitu pažnju obratim na napravu uz čiju pomoć su mlade kandidatkinje za sveštenice-plesačice podudavane svojoj umetnosti. Spoljni izgled ovih naprava je, već i na prvi pogled, odavao utisak da su veoma drevne izrade. Bile su načinjene od abonosa, kao osnovnog sloja, slonovače i sedefa. Kada se nisu koristile i kada su stajale sakupljene na jednom mestu, podsećale su na „vesanelnijansko“ drveće, čije bi sve grane bile jednake. Kada smo bliže pogledali, videli smo da se svaka naprava sastoji od glatkog stuba, nešto većeg od visine čoveka, učvršćenog za tronogo postolje. Iz tog stuba su, na sedam mesta, izlazile naročito konstruisane grane, koje su sa svoje strane opet bile podeljene na sedam delova i različitih dimenzija, pri čemu je svaki naredni deo bio manje dužine, u srazmeri sa svojom udaljenošću od glavnog stuba. Svaki deo, odnosno segment grane, bio je s narednim segmentima povezan pomoću dve šuplje kugle od slonovače, koje su se nalazile

jedna unutar druge. Spoljna kugla nije potpuno pokrivala unutrašnju, tako da je jedan kraj svakog segmenta grane mogao da se pričvrsti unutrašnju kuglu, a kraj narednog segmenta za spoljnu. Na taj način su ove veze bile iste strukture kao i ljudski rameni zglob, tako da su omogućavale da se sedam segmenata svake grane okreće u ma kom željenom pravcu. Na unutrašnjim kuglama su bili upisani određeni znaci. U prostoriji su se nalazila ovakva tri aparata, a kraj svakog od njih je stajao mali orman, pun kvadratnih ploča od nekakvog metala na kojima je takođe bilo nešto upisano. Knez Ljubovedski nam je objasnio da ove ploče predstavljaju kopije i da originale, koji su izrađeni od čistog zlata, čuva šeik. Stručnjaci su procenjivali da su ove ploče i same naprave stare najmanje četiri i po hiljade godina. Knez nam je dalje objasnio i da se, ako se udesi da znaci na unutrašnjoj kugli odgovaraju onima na pločama, ove kugle i za njih pričvršćeni segmenti mogu dovesti u određeni položaj. Kada se sve kugle nameste onako kako je označeno, oblik i stepen datog položaja su precizno određeni i mlade učenice satima stoje pred napravama podešenim na ovaj način, učeći se da osete i zapamte ove položaje. Treba mnogo godina dok mladim budućim sveštenicama bude dozvoljeno da igraju u hramu, u kome mogu da igraju samo starije i iskusnije sveštenice. Svako u manastiru zna abecedu ovih položaja tela, i kada uveče sveštenice u glavnoj dvorani hrama izvode plesove obredom propisane za taj dan, braća u ovim plesovima mogu da pročitaju ovu ili onu istinu koju su ljudi pre više hiljada godina u njima zapisali. Ovi plesovi tačno odgovaraju našim knjigama. Kao što se to sada čini na papiru, svojevremeno su izvesne informacije o davno prošlim događajima bile zabeležene u plesovima, i vekovima su na ovaj način prenošene ljudima narednih generacija. Ti plesovi su nazvani svetim. Buduće sveštenice su mahom devojčice koje su, zbog zaveta koji su njihovi roditelji dali, ili iz nekog drugog razloga, od ranoga detinjstva posvećene služenju Boga, ili pak ovom ili onom svecu. Njih u detinjstvu poveravaju hramu, u kome ih uče i pripremaju u svemu što je neophodno, kao što su na primer sveti plesovi.

Nekoliko dana nakon što sam po prvi put video čas o kome je reč, otišao sam da vidim ples pravih sveštenica. Bio sam zapanjen, i to ne smislom i značenjem sadržanim u ovim plesovima, koje još uvek nisam razumeo, već spoljnom tačnošću i preciznošću sa kojom su ih one izvodile. Ni u Evropi, a i ni na jednom drugom mestu na kome sam živeo i sa svesnim zanimanjem pratio ovu vrstu automatizovanog ljudskog ispoljavanja, nikada nisam imao prilike da vidim nešto što bi sa ovom čistotom izvođenja moglo da se uporedi. U ovom manastiru smo živeli skoro tri meseca i već smo počeli da se navikavamo na tamošnje uslove i prilike, kad mi je jednog dana knez došao s tugom u licu. Rekao mi je da su ga tog jutra bili pozvali šeiku, sa kojim je bilo još nekoliko starije braće. „Šeik mi je, nastavio je knez, „rekao da mi preostaju još tri godine života i posavetovao me je da ovo vreme provedem u manastiru Olman, koji se nalazi na severnim obroncima i Himalaja, kako bih te tri godine što bolje iskoristio za ono o čemu sam čitavog života sanjao. Šeik mi je kazao da će mi, ukoliko budem pristao da tamo odem, dati odgovarajuća uputstva kojima ću moći da se rukovodim i da će učiniti sve da moj boravak tamo ne ostane bez rezultata. Pristao sam bez oklevanja, pa je odlučeno da kroz tri dana, u pratnji jedne osobe koja zna sve što je potrebno, krenem za ovaj manastir. Stoga bih želeo da čitava ova tri preostala dana provedem s tobom, koji si mi u ovom životu bio najbliži.“ Neočekivanost svega ovoga me je prenerazila, tako da dugo nisam bio u stanju da izgovorim ni reči. Kada sam se malo oporavio, bio sam u stanju jedino da ga upitam: „Je li to zaista istina?“ „Jeste“, odgovorio mi je knez. „Nema boljeg načina da se to vreme iskoristi; možda ću tako biti u stanju da nadoknadim ono vreme koje sam tako besmisleno traćio kada mi je na raspolaganju bilo toliko godina ispunjenih mogućnostima. Ali, hajde da o tome više ne govorimo,već da ove poslednje dane provedemo baveći se nečim što je u sadašnjem trenutku važnije. A ti o meni nastavi da misliš kao da sam odavno umro. Nisi li nedavno i sam rekao da si mi držao opela i da si se postepeno pomirio sa mišlju da si me zauvek izgubio? I kao što je slučaj hteo da se ponovo sretnemo, hajde da se, kad slučaj tako hoće, bez bola ponovo i rastanemo.“

Knezu možda i nije bilo teško da o ovome tako mirno govori, ali je zato meni bilo teško da shvatim da ću, ovoga puta zaista zauvek, izgubiti ovog najdražeg od svih ljudi. Naredna tri dana smo gotovo cela proveli zajedno, razgovarajući o raznim stvarima. Sve vreme mi je, međutim, bilo teško na duši, naročito kada bi se knez nasmešio. Kad bih ga video kako se smeši srce mi se cepalo, jer je njegov osmeh za mene uvek predstavljao znak njegove dobrote, ljubavi i strpljenja. Konačno su i ova tri dana istekla, i došlo je za mene tužno jutro, u kome sam pomogao da se natovari karavan, koji će zauvek odneti dobroga kneza. Zamolio me je da ga ne pratim. Karavan je krenuo, a kada je počeo da zamiče za planinu, knez se okrenuo, pogledao me, i tri puta me blagoslovio. Neka ti duša počiva u miru, sveti čoveče, kneže Jurij Ljubovedski! Na kraju ovog poglavlja posvećenog knezu Ljubovedskom detaljno ću opisati smrt Solovjeva, koja se odigrala pod krajnje neobičnim okolnostima.

SMRT SOLOVJEVA Ubrzo pošto smo se vratili iz glavnog manastira bratstva Sarmong, Solovjev se priključio onoj grupi o kojoj sam već govorio. Tragaocima za istinom, pošto sam ja za njega dao neophodne garancije. Postao je punopravni član ove grupe i otada je, zahvaljujući svojim upornim i savesnim naporima, ne samo radio na ličnom usavršavanju već u isto vreme i ozbiljno učestvovao u našim zajedničkim aktivnostirna i u različitim ekspedicijama koje su imale konkretne ciljeve. Za vreme jedne od ovih ekspedicija, 1898. godine, umro je od ujeda divlje kamile u pustinji Gobi. Ovaj ću događaj opisati što je detaljnije moguće, jer nije bila krajnje neobična samo Solovjevljeva

smrt, već je i naš način prelaska preko pustinje predstavljao nešto još neviđeno, i samo po sebi krajnje poučno. Priču ću početi od trenutka kada smo, pošto smo uz velike teškoće prešli put od Taškenta, uzvodno uz tok reke Sarakšan i preko nekoliko planinskih prevoja, stigli u F. malo mesto na rubu pustinje Gobi. Odlučili smo da se pre planiranog prelaska pustinje par nedelja odmorimo u ovom selu. Za to vreme sretali smo se, bilo u grupi, bilo pojedinačno, sa tamošnjim stanovnicima i oni su nam, odgovarajući na naša pitanja, ispričali najrazličitija verovanja vezana za pustinju Gobi. Ono što smo uglavnom imali prilike da čujemo bilo je da pod peskom današnje pustinje leže zakopana mnoga sela, pa i čitavi gradovi, a da taj pesak takođe skriva i mnoga blaga i druga bogatstva drevnih ljudi, koji su živeli u ovoj nekada prosperitetnoj oblasti, koja je svojevremeno doživljavala svoj procvat. Govorilo se da izvesni ljudi u susednim selima znaju gde se ta blaga kriju, i da to znanje prenose sa oca na sina, uz zavet da ga nikome ne otkriju. Kršenje ove zakletve, što su mnogi već iskusili, za sobom povlači kaznu čije je težina srazmerna važnosti odate tajne. Neprestano se spominjala izvesna oblast pustinje Gobi u kojoj je, kako se čini, mnogima bilo poznato da leži zakopan jedan veliki grad; u vezi sa tim, postojao je izvestan broj sumnjivih indikacija, koje međusobno no nisu protivrečile, i koje su ozbiljno zanimale mnoge članove naše ekspedicije, a naročito profesora Skridlova, arheologa. Nakon brojnih međusobnih razgovora smo odlučili da svoj prelazak preko pustinje Gobi isplaniramo tako da prođemo i kroz ovu oblast, u kojoj je, prema brojnim nagoveštajima, koje sam upravo spomenuo, pod peskom trebalo da se nalazi zakopan grad. Nameravali smo da obavimo izvesna iskopavanja pod rukovodtvom profesora Skridlova, koji je bio veliki stručnjak na ovom polju. U skladu sa ovim planom, odredili smo i svoju maršrutu. Mada je ova oblast bila daleko od svih, manje ili više poznatih puteva preko pustinje Gobi, mi smo, držeći se svog davno utvrđenog principa da nikad ne idemo utabanim stazama, ne samo laka srca gledali na sve teškoće koje nam predstoje, već smo takođe, svako ponaosob, započeli da osećamo nešto nalik na oduševljenje. Kada se

ovo oduševljenje stišalo, bacili smo se na posao da svoj plan razradimo u detalje, i tada su postale očigledne sve krajne teškoće našeg projekta, i to u takvoj meri da je nastalo pitanje da li je on uopšte izvodljiv. Nevolja bi bila u tome što bi ovo putovanje po onoj maršruti koju smo planirali, bilo veoma dugo i pomoću uobičajenih sredstava neizvodivo. Najveću teškoću je predstavljalo snabdevanje s dovoljno vode i hrane, budući da je čak i naskromnija računica pokazivala da bi ove količine bile toliko velike da ni u kom slučaju ne bismo mogli sami da ih nosimo. Istovremeno je bila isključena mogućnost da u tu svrhu povedemo teretne životinje, jer nismo mogli da računamo da ćemo usput naići ni na jednu jedinu travku ili kap vode. Nismo mogli da budemo sigurni čak ni da li ćemo duž svoga puta naići na malu oazu. Uprkos svemu ovome od svoga plana nismo odustajali, već smo se složili da za sada ništa nećemo da preduzimamo, a da će se tokom mesec dana svako od nas potpuno usredsrediti na to kako da se iz ove beznadežne situacije pronađe izlaz. Svakom su pri tome trebala da budu obezbeđena sredstva da ide gde god želi i radi šta god želi. Profesor Skridlov je, kao naš stari član koji među nama uživa najveće poštovanje, bio zadužen da ovim projektom rukovodi, a bila mu je, između ostalog, poverena i naša zajednička blagajna. Kada je svako od njega primio određenu sumu novca, neki od nas su napustili selo, dok su se drugi, već u skladu sa svojim planovima, zadržali u njemu. Zborno mesto koje smo ugovorili bilo je jedno malo selo koje je ležalo na rubu pustinje, baš tamo odakle smo nameravali da svoj prelazak započnemo. Mesec dana kasnije smo se okupili na dogovorenom mestu, i pod rukovodstvom profesora Skridlova smo podigli logor; nakon toga je svako od nas podneo izveštaj o tome do čega je za ovih mesec dana došao, a redosled podnošenja ovih izveštaja bio je određen kockom. Prva trojica koja je trebalo da podnesu izveštaj bili su rudarski inžnjer Karpenko, dr. Sari-Ogli, i filolog Jelov. Ovi izveštaji su bili toliko interesantni zbog novih i originalnih ideja, pa čak i zbog načina na koji su izloženi, da su mi se duboko urezali u pamćenje, tako da još i danas mogu gotovo doslovno da ih se setim.

Karpenko je svoj izveštaj započeo sledećim rečima: „Mada znam da se nikome od vas ne dopada manir evropskih naučnika, koji umesto da odmah pređu na stvar, najpre raspredaju dugu i glupu priču koja seže gotovo sve do praoca Adama, u ovom ću slučaju ipak, imajući u vidu ozbiljnost pitanja o kome se radi, morati da, pre nego što vam ispričam svoje zaključke, pred vas iznesem i razmišljanja i rezultate koji su me na ovo što ću danas predložiti naveli. Gobi je pustinja“, nastavio je on, „čiji je pesak, kako nauka tvrdi, veoma skorog porekla. Kada je reč o njegovom poreklu, postoje dve pretpostavke: jedna je da se radi o pesku nekadašnjeg morskog dna, a druga da su ovaj pesak vetrovi naneli sa stenovitih visova Tjan-Šana, Hindukuša i Himalaja, kao i sa planina koje su svojevremeno lešale severno od ove pustinje, ali su ih vetrovi tokom vekova razneli. Imajući, dakle, na umu pre svega to da za čitavo putovanje preko pustinje moramo da obezbedimo dovoljno hrane, kako za sebe tako i za životinje koje ćemo sa sobom možda morati da povedemo, obe ove pretpostavke sam uzeo u obzir i pokušao sam da smislim da Ii bi u tu svrhu nekako mogao da se iskoristi sam pesak. Razmišljao sam na sledeći način: Ako ovaj pesak predstavlja nekadašnje morsko dno, u njemu se nesumnjivo moraju nalaziti slojevi, odnosno zone koje sadrže razne školjke, a budući da su školjke organskog porekla, to moraju biti organske materije. Stoga treba samo da pronađemo neki način da ovim materijama damo svarljiv oblik, tako da mogu da se koriste za stvaranje za život neophodne energije. Ako je, naprotiv, pesak ove pustinje nastao gomilanjem nanosa, što znači da potiče od stena, opet nesumnjivu činjenicu predstavlja to da je do većine velikih oblasti u Turkestanu, pa i oblasti koje se sa ovom pustinjom graniče, čisto biljnog porekla i da se sastoji od organskih materija koje su se tu sa većih visina taložile. Stoga moramo da zaključimo da su se tokom vekova takve organske supstance morale mešati i sa peskom ove pustinje i taložiti u njemu. Razmišljao sam, dalje, kako se sve supstance i elementi, u skladu sa zakonom gravitacije, uvek grupišu prema svojoj težini; stoga bi ovde u pustinji nataložene organske materije, budući da su mnogo lakše od peska

mineralnog porekla, morale da se grupišu u posebnim slojevima, odnosno zonama. Pošto sam došao do ovog teorijskog zaključka, organizovao sam mali pohod u pustinju kako bih ga i praktično proverio, te sam nakon trodnevnog putovanja započeo da istražujem. Uskoro sam na izvesnim mestima otkrio slojeve za koje se, mada su se na prvi pogled jedva razlikovali od ostalog peska, čak i nakon površnog ispitivanja jasno pokazivalo da su drugačijeg porekla. Mikroskopskim pregledom i hemijskom analizom pojedinih delova ove smeše supstanci sam ustanovio da se sastoje od ostatka životinjskih organizama i različitih tkiva biljnog porekla. Pošto sam svih sedam kamila kojima sam raspolagao natovario ovim neobičnim peskom, vratio sam se ovamo i uz odobrenje profesora Skridlova kupio nekoliko životinja različitih vrsta sa kojima sam započeo da eksperimentišem. Kupio sam dve kamile, dva konja, dva jaka, dve mazge, dva magarca, deset ovaca, deset pasa, deset koza i deset kerijskih mačaka i počeo sam, istovremeno ih izgladnjujući odnosno dajući im tek toliko hrane da ih održim u životu, da im u ishranu postepeno uvodim ovaj pesak, koji sam pripremao na razne načine. Prvih dana nijedna od životinja nije htela da jede ništa od pripremljenih smeša; ali kada sam pesak započeo da pripremam na sasvim novi način, koze i ovce su počele da ga jedu sa velikim zadovoljstvom. Nakon toga sam svu pažnju usredsredio na ove dve životinjske vrste. Za dva dana sam se potpuno uverio da su koze i ovce ovoj smeši počele čak i da daju prednost nad svim drugim vrstama hrane. Smeša se sastojala od sedarn i po desetina peska, dve i po desetine ovčetine i pola desetine obične soli. S početka su sve životinje obuhvaćene mojim eksperimentom, uključujući i koze i ovce, dnevno gubile između 0,5 i 2,5 % svoje ukupne težine, ali od dana kada su započele da jedu spomenutu smešu, koze i ovce ne samo da su prestale da na težini gube, već su počele i da dobijaju od jedne do tri unce na dan. Zahvaljujući ovim eksperimentima nisam više nimalo sumnjao da taj pesak, pod uslovom da se pomeša sa njihovim sopstvenim mesom, može da se iskoristi za ishranu ovaca i koza. Stoga danas mogu da vam predložim sledeće:

Da bismo prevazišli glavnu teškoću koja se na našem putovanju kroz pustinju postavlja, moramo da kupimo nekoliko stotina koza i ovaca i da ih postepeno, već prema potrebi, koljemo i da njihovo meso koristimo za sopstvenu ishranu, kao i za pripremanje već navedene smeše kojom bismo hranili preostale životinje. Ne treba da se plašimo da će nam peska koji nam je potreban ponestati, jer svi podaci kojima raspolažem govore da se na izvesnim mestima on uvek može naći. Što se tiče vode, da bismo obezbedili odgovarajuće količine neophodno je da nabavimo dovoljan broj ovčijih ili kozjih mešina, dvostruko više nego što imamo ovih životinja, i da svaku ovcu, odnosno kozu, natovarimo sa po dve ovakve mešine. Već sam proverio i ustanovio da ovca sa lakoćom i bez štete po sebe ovakve dve mešine može da nosi. Eksperimenti i proračuni su mi, sem toga, pokazali da će nam ova količina vode biti dovoljna, pod uslovom da malo štedimo tokom prva dva ili tri dana. Nakon toga ćemo, vodom koju su nosile ovce koje smo zaklali, moći do mile volje da napojimo i sebe i preostale životinje.“ Kada je Karpenko završio, izveštaj je podneo dr. Sari-Ogli. Sa dr. Sari-Oglijem sam se upoznao i sprijateljio pet godina pre toga. Mada je po poreklu bio Persijanac iz istočnog Irana, obrazovanjeje stekao u Francuskoj. Moždaću jednom opširnije ispričati o njemu, jer je i on bio veoma interesantan i kmjnje izuzetan čovek. Dr. Sari-Ogli je, otprilike, rekao sledeće: „Pošto sam čuo izveštaj rudarskog inženjera Karpenka, prvi deo svog izveštaja ću preskočiti, pošto smatram da ništa ne može biti bolje od ovog predloga. Želeo bih, međutim, da vam ispričam o svojim razmišljanjima i o rezultatima svojih eksperimenata koji se odnose na drugi deo moga izveštaja, koji se bave pronalaženjem načina da se savladaju teškoće prelaska preko pustinje za vreme peščanih oluja. Zaključci do kojih sam došao i eksperimentalni podaci koje sam dobio se, po mom mišljenju, veoma dobro dopunjuju sa Karpenkovim predlozima, pa ću vas stoga s njima upoznati. U ovim pustinjama putnik veoma često mora da prođe kroz vetrove i oluje, tokom kojih kretanje ponekad postaje sasvim nemoguće i za ljude i za životinje, budući da ovi vetrovi i vazduh

podižu velike količine peska i kovitlajući ga unaokolo stvaraju čitava brda tamo gde su još trenutak pre toga bile udoline. Stoga sam došao na pomisao da će nam ovi vetrovi koji kovitlaju pesak omesti svako napredovanje. Naredna pomisao na koju sam došao bila je da pesak, zbog svoje težine, ne može da se digne baš naročito visoko, te da svakako mora postojati izvesna visina iznad koje ne može da se uzdigne ni jedno jedino zrnce. Razmišljajući na ovaj način, odlučio sam da ustanovim na kojoj visini se ova hipotetična granica nalazi. U tu svrhu sam u selu poručio naročito visoke merdevine sa prečagama, te sam s dve kamile i vodičem, krenuo u pustinju. Nakon što smo čitav dan putovali, upravo sam se spremao da podignem logor u kome ćemo provesti noć, kad se najednom podiže vetar. Za jedan sat je oluja postala tako jaka da je bilo nemoguće ostati u mestu, a zbog peska u vazduhu nije moglo čak ni da se diše. S velikom mukom smo počeli da nameštamo merdevine koje sam bio poneo, i najzad ih nekako, koristeći se čak i kamilama, učvrstimo najbolje što smo mogli i ja sam započeo da se penjem. Možete li da zamislite moje zaprepašćenje kada sam, na visini od samo dvadeset i pet stopa, ustanovio da u vazduhu nema ni jednog jedinog zrna peska? Merdevine su mi bile visoke oko šezdeset stopa. Nisam se bio popeo ni do trećine njihove visine, a već sam se izvukao iz onog pakla. Gore se videlo divno nebo sa mesecom i zvezdama, i vladala je tišina kakvu sam retko imao prilike da doživim čak i kod kuće, u istočnom Iranu. Dole je još uvek vladalo nešto nezamislivo; imao sam utisak da stojim na nekoj visokoj litici na morskoj obali i da posmatram najužasniju buru i oluju. Dok sam stajao gore na merdevinama i divio se lepoj večeri, oluja je počela da jenjava, pa sam nakon pola sata sišao dole. Dole me je, međutim, čekala prava katastrofa. Mada je vetar sada bio već upola slabiji, čovek koji me je pratio je još uvek, kako je to uobičajeno, hodao duž grebena peščanih dina, zaklanjajući se od vetra i vodeći za sobom samo jednu od kamila; druga se, kako mi je rekao, oslobodila ubrzo pošto sam se ja popeo na merdevine i odjurila bogzna gde. Kada je ponovo počelo da biva vidno krenuli smo da tražimo našu kamilu, i ubrzo smo nedaleko od mesta na kome su se nalazile

merdevine, otkrili njena kopita kako vire iz peska. Nismo ni pokušali da je otkopamo, jer je očigledno bila već mrtva, a sem toga i prilično duboko zakopana u pesak. Odmah smo krenuli natrag, jedući usput kako ne bismo gubili vreme, i do uveče smo stigli do sela. Narednog dana sam naručio nekoliko pari štula različite visine, koje sam da ne bih pobudio sumnju poručio na različitim mestima, te sam povevši sa sobom samo jednu kamilu natovarenu hranom i neophodnim sitnicama ponovo krenuo u pustinju, gde sam počeo da vežbam da hodam na štulama – najpre na onim niskim, a zatim postepeno na sve višim i višim. Hodanje po pesku na štulama je postalo prilično lako kada sam na njih pričvrstio gvozdena postolja koja sam sam izumeo, a koja sam, ponovo iz opreznosti, poručio na drugom mestu. Tokom vremena koje sam u pustinji proveo vežbajući hodanje na štulama, doživeo sam još dve peščane oluje. Jedna od njih je, bez svake sumnje, bila blaga, ali kretanje i orijentacija u njoj bi, bez obzira na to, na uobičajeni način bili nemogući; uz pomoć mojih štula sam, međutim, za vreme trajanja obe ove oluje hodao naokolo iznad peska, birajući pritom željeni pravac kao da sam u svojoj sopstvenoj sobi. U početku je bilo pomalo teško da hodam, a da se ne sapletem, budući da su peščane dine, kao što sam već rekao, neravne i to naročito za vreme oluje. Ubrzo sam, međutim, otkrio da gornja granica vazduha ispunjenog peskom, na svu sreću, ima nepravilne obrise koji tačno odgovaraju obrisima peščanog tla, tako da hodanje na štulama znatno olakšava to što na osnovu kontura vazduha u kome se kovitla pesak, jasno može da se vidi gde se jedna dina završava, a druga počinje. „U svakom slučaju“, zaključio je dr. Sari-Ogli, „pokazalo se da se pesak u vazduhu prostire do određene granice koja nije visoko, i da obrisi gornje površine ove oblasti odgovaraju obrisima samog pustinjskog tla; mora se, pri tom, priznati da je apsolutno neophodno da ovo otkriće iskoristimo na putovanju koje nam predstoji.“ Treći koji je podneo izveštaj bio je filolog Jelov, koji nam se obratio na za njega karaterističan, neobičan i izrazit način: „Ako mi dopustite, gospodo, reći ću isto što je i naš cenjeni Eskulap rekao za prvi deo svog izveštaja, to jest da moram da ga ostavim po strani, s tim što se ovo kod mene odnosi na sve o čemu sam

tokom proteklih mesec dana razmišljao i mudrovao. Ono što bih danas želeo da vam izložim, predstavlja običnu igrariju u poređenju sa idejama koje su izneli rudarski inženjer Karpenko i moj prijatelj doktor – neuporediv kako po svom poreklu, tako i po svom akademskom zvanju. Meni su, međutim, upravo sada dok su prethodna dvojica govornika iznosila.svoje predloge na um pale izvesne ideje koje biste možda mogli smatrati prihvatljivim i korisnim za naše putovanje. Reč je o sledećem: Svi ćemo, kako je doktor predložio, vežbati hodanje na štulama različitih visina, ali štule koje će svako od nas sa sobom morati da ima na putovanju neće biti kraće od po dvadeset stopa. Ako poslušamo Karpenkov predlog imaćemo, sem toga, i puno koza i ovaca. Meni je sad palo na um da bismo veoma lako mogli da udesimo da naše štule, onda kada ih ne koristimo, ne nosimo mi sami nego koze i ovce. Kao što vam je svima poznato, stado ovaca ima običaj da prati onu koja ide prva, odnosno kako se to kaže ovna predvodnika, te će stoga biti neophodno da usmeravamo i vodimo samo one ovce koje su upregnute u prvi par štula, dok će sve ostale, jedna za drugom, ići za njima u dugom nizu. Na ovaj način možemo da udesimo da ovce, pored toga što će nam nositi štule, nose i nas same. Između paralelno postavljenih štula dugih dvadeset i pet stopa, lako možemo da smestimo sedam redova ovaca po tri u redu, što znači ukupno dvadeset i jednu ovcu, a za tolike ovce težina jednog čoveka predstavlja običnu sitnicu. Potrebno je jedino da ovce u štule upregnemo na takav način da u sredini ostane jedno oko pet i po stopa dugo i oko tri stope široko mesto, na kome može da se smesti veoma udoban ležaj. Tako bi svako od nas, umesto da se muči i znoji pod teretom sopstvenih štula, za vreme ovog prelaska preko pustinje mogao da drema kao Muktar paša u svome haremu, ili pak da se vozi kao nekakav bogati parazit u svojim kočijarna po alejama Bulonjske šume, pa bismo, pod takvim uslovima, čak mogli da naučimo i sve jezike koji će nam biti neophodni za naše naredne ekspedicije.“ Nakon dva prva izveštaja i nakon ovog poslednjeg koji je podneo Jelov, bilo je očigledno da nema više nikakve potrebe za novim

predlozima. Svi smo toliko bili pod utiskom onoga što smo čuli, da je iznenada počelo da nam izgleda da se sa teškoćama oko prelaska pustinje Gobi namerno preterivalo, idući čak i dotle da se putniku odmah sugeriše kako je to nemoguće. Tako smo se, pošto smo ove predloge prihvatili, svi bez ikakve diskusije složili da za sada od lokalnog stanovništva skrivamo svoju nameru da krenemo u pustinju – svet gladi, smrti i neizvesnosti. Stoga smo isplanirali da profesora Skridlova predstavimo kao smelog ruskog trgovca, koji je u ovu oblast došao zbog nekog ludog trgovačkog poduhvata. Recimo da je ovde došao da nakupuje i za Rusiju pošalje ovce, koje tamo imaju vrlo visoku cenu, dok ovde mogu da se nabave znatno jeftinije, i da istovremeno namerava da ruskim fabrikama izvozi jake, tanke i duge drvene letve, koje se tamo koriste za izradu okvira za ispravljanje pamučnog platna. U Rusiji se tako tvrdo drvo ne može nabaviti, pa se okviri napravljeni od tamošnjeg drveta brzo istroše zbog rada mašina, te stoga letve ovakvog kvaliteta mogu veoma dobro da se prodaju. Zato je, navodno, hrabri trgovac odlučio da se upusti u ovaj riskantni trgovački poduhvat. Pošto smo to odlučili, svi smo postali puni optimizrna, te smo o putovanju koje nam predstoji govorili kao da u pitanju nije ništa teže od prelaska Plas de la Konkord (Place De la Concorde) u Parizu. Narednog dana smo se preselili na obalu reke, blizu mesta na kome ona iščezava u nedokučivim dubinama peščanog prostranstva, i tu smo postavili šatore koje smo sa sobom doneli iz Rusije. Mada mesto na kome smo se nalazili nije bilo nimalo daleko od sela, na njemu ipak nije niko živeo, niti je pak postojala opasnost da bi neko tamo, do samog ruba paklene pustinje, nekim poslom morao da dođe. Neki od nas su, izdajući se za sluge i službenike ekscentričnog ruskog trgovca Ivanova, obišli lokalne bazare u blizini i započeli da nabavljaju tanke letve različite dužine, kao i koze i ovce – i uskoro smo u svome logoru imali čitavo stado. Nakon toga smo počeli intenzivno da vežbamo hodanje na štulama, najpre na niskim, a zatim na sve višim i višim. Jednog lepog jutra, nakon dvanaest dana, naša neobična povorka se zaputila u peščana prostranstva, uz blejanje ovaca, meket koza,

lavež pasa, njisku konja i njakanje magaraca koje smo kupili da nam se nađu ako nam zatrebaju. Povorka se ubrzo formirala u dug niz nosiljki, nalik na velelepne povorke drevnih kraljeva. Nadaleko je razlegala naša vesela pesma i uzajamno dovikivanje ljudi sa nosiljki, koje su išle jedna za drugom na izvesnom odstojanju. Primedbe koje bi izrekao Jelov su, naravno, kao i uvek, izazivale prave provale smeha. Mada smo prošli kroz dve užasne peščane oluje, nakon nekoliko dana smo stigli skoro do samog srca pustinje, nimalo umorni i svime potpuno zadovoljni, a naučili smo čak i jezik koji nam je bio potreban. Približavali smo se mestu koje je predstavljalo glavni cilj naše ekspedicije. Da nije bilo spomenutog događaja sa Solovjevom, sve bi se verovatno i završilo kako smo planirali. Putovali smo većinom noću, koristeći se sposobnošću našeg druga, iskusnog astronoma Daštanirova, da se orijentiše po zvezdama. Jednog dana smo se u zoru zaustavili da jedemo i da nahranimo ovce. Još uvek je bilo veoma rano. Sunce je tek počinjalo da greje. Bili smo upravo seli i prihvatili se svog sveže pripremljenog obroka od pirinča i ovčetine, kad se na horizontu iznenada pojavilo krdo kamila. Odmah smo zaključili da u pitanju moraju biti divlje kamile. Solovjev, koji je bio pasionirani lovac i siguran strelac, odmah je dograbio pušku i otrčao ka mestu na kome su se siluete kamile nazirale;mi ostali smo, smejući se njegovoj lovačkoj strasti, seli i bacili se na hranu koja je za ovakvu situaciju bez presedana bila odlično pripremljena. Pripremljena za situaciju bez presedana kažem stoga što se smatra da je ovde, tako duboko u pustinji, i usred svog tog peska, nemoguće naložiti vatru, pošto nekad na stotine milja unaokolo ne može da se nađe čak ni saksaul12 . Mi smo, međutim, vatru ložili bar dva puta dnevno, da bismo spremili hranu i skuvali kafu i čaj, i to ne samo običan, već i tibetanski čaj, koji se kuva u čorbi od kostiju zaklane ovce. Za ovaj luksuz smo imali da zahvalimo domišljatosti Pogosijana, koji se dosetio da mešine na ovce natovarimo pomoću

12

Drvenast grm koji raste u pustinji

naročitih sedala načinjenih od drvenih letvi; tako je sada, svaki put kada zakoljemo ovcu, preostajalo dovoljno drva za vatru. Bilo je prošlo već sat i po od kako je Solovjev otišao za kamilama. Već smo se spremali da nastavimo put, a od njega i dalje nije bilo ni traga ni glasa. Pričekali smo još pola sata. Bilo nam je poznato kako je Solovjev tačan i da nikad nikoga ne ostavlja da čeka, pa smo se uplašili da mu se nešto nije dogodilo i svi smo, osim dvoiice, uzeli svoje puške i pošli da ga tražimo. Uskoro smo u daljini ponovo opazili siluete kamila, pa smo krenuli u tom pravcu. Kad smo im se približili kamile su, verovatno zato što su nas osetile, pobegle na jug, ali mi smo nastavili da idemo u istom pravcu. Od Solovjevljevog odlaska je bilo proteklo već četiri sata. Iznenada je neko opazio da na nekoliko stotina koraka od nas leži čovek, a kada smo mu prišli prepoznali smo Solovjeva, koji je već bio mrtav. Vrat mu je bio napola pregrižen. Sve nas je preplavio ogroman bol, jer smo ovog izuzetno dobrog čoveka svi voleli. Od pušaka smo napravili nosila, na kojima smo Solovjevljevo telo odneli natrag u logor. Istog dana smo, predvođeni profesorom Skridlovom koji je obavio dužnost sveštenika, Solovjeva dostojno i sahranili u samom srcu pustinje, da bismo odmah zatim napustili to za nas prokleto mesto. Mada smo već mnogo učinili kako bismo otkrili legendarni grad koji smo očekivali da ćemo na svome putovanju pronaći, sve svoje planove smo ipak izmenili i rešili smo da iz pustinje što pre iziđemo. Stoga smo skrenuli prema zapadu i za četiri dana smo stigli do oaze Kerija, gde opet počinje normalna zemlja. Iz Kerije smo nastavili dalje, ali bez Solovjeva koga smo svi voleli. Neka je pokoj tvojoj duši, čestiti i uvek verni prijatelju nad prijateljima.

VIII EKIM BEJ Ovo poglavlje želim da posvetim svojim uspomenama na jednog čoveka koga smatram značajnim, a čiji život je u njegovim kasnijim godinama, voljom sudbine ili zbog zakona koji deluje u „samorazvijenoj ličnosti“, do najsitnijih detalja bio uređen kao i moj. Trenutno je ovaj čovek sa uobičajene tačke gledista živ i zdrav, ali dobroga zdravlja je, po mom mišljenju i među nama budi rečeno, samo njegovo fizičko telo. Zanimljivo je primetiti da, uprkos opšte prihvaćenom mišljenju da ljudi koji pripadaju dvema različitim i stolećima zavađenim nacijama treba da osećaju instinktivno međusobno neprijateljstvo, pa čak i mržnju, i uprkos razlikama u vaspitanju, porodičnoj tradiciji i verskim ubeđenjima, između mene i Ekirn Beja se, još od kako smo se u ranoj mladosti pod neuobičajenim okolnostima po prvi put sreli, postepeno razvilo blisko prijateljstvo; a kad su kasnije, zbog raznovrsnih trivijalnih zbivanja, moj i njegov unutrašnji svet postali ustrojeni kao kod ljudi „poteklih iz istog izvora“, jedan prema drugom smo gajili i upravo bratska osećanja. U ovom poglavlju ću opisati svoj prvi slučajni susret sa dr. Ekim Bejom, koga poštuju svi ozbiljni ljudi koji ga poznaju, kao i ljudi običnog kova, koji ga smatraju za velikog maga i čarobnjaka. Ispričaću, takođe, ukratko i nekoliko značajnih događaja koji su se odigrali za vreme naših putovanja po azijskim i afričkim prostranstvima.

Pošto je za svoje prošle zasluge nagrađen brojnim odlikovanjima, koja su se pokazala kao „trajna“, ovaj čovek trenutno živi u jednom malom i beznačajnom mestu u Egiptu i nosi titulu turskog velikog paše. Mora se reći da je ovo usamljeno mesto, iako ima sredstava da živi gde god želi i da uživa u svim udobnostima savremenog života, za svoje prebivalište u starosti izabrao prvenstveno zbog toga što je želeo da izbegne nametljivost dokonih ljudi i njihovu radoznalost – tu čoveka nedostojnu osobinu koja je većini naših savremenika prostala svojstvena. Kada sam ga prvi put sreo, Ekim Bej je bio još sasvim mlad. Pohađao je jednu vojnu školu u Nemačkoj i bio je, kao i obično, došao da leto provede sa svojim ocem u Konstantinopolju. Nas dvoiica smo bili vršnjaci. Pre nego što opišem okolnosti u kojima sam ga sreo, moram da kažem da sam, pre svoje prve posete Ehmijadzinu i svoga susreta sa Pogosijanom, o čemu sam u jednom od prethodnih poglavlja ispričao, dok sam još tumarao svuda unaokolo kao besomučan tražeći odgovore na pitanja koja su zaokupljala moj mozak – koji je prema mišljenju većine savremenika bio psihopatski oboleo – imao prilike da odem i u Konstantinopolj, privučen pričama o brojnim čudima koja tamošnji derviši navodno izvode. Po dolasku u Konstantinopolj sam se smestio u četvrti po imenu Pera, odakle sam išao da posetim manastire raznih derviških redova. Pošto sam živeo u društvu ovih „derviških zanesenjaka“ i pošto se, naravno, nisam bavio ničirn praktičnim i razmišljao ni o čemu osim o raznim derviškim glupostima, jednog sumornog dana sam sasvim jasno i bez ikakvih iluzija spoznao da ću veoma brzo sasvim ostati bez onog što se naziva „lova“. Pošto sam spoznao ovu činjenicu, par dana sam unaokolo išao nimalo bezbrižan, dok su mi se za čelom, poput omiljenih muva španskih mazgi, rojile misli o tome kako da steknem tu gnusnu stvar koja za savremenog čoveka predstavlja gotovo jedini podsticaj u životu. Zaokupljen tim brigama, stajao sam jednog dana na velikom mostu koji Peru spaja sa Stambolom. Naslanjajući se na ogradu, razmišljao sam o smislu i značenju neprekidnog kružnog vrćenja

derviša, koje na prvi pogled deluje automatski i bez ikakvog učešća svesti. Ispod mosta i u njegovoj blizini neprestano su prolazili parobrodi i u svim pravcima plovili brodići. Na obali Galata kraj mosta nalazilo se pristanište za parobrode koji su saobraćali između Konstantinopolja i druge obale Bosfora, a u blizini ovog pristaništa sam, oko parobroda koji pristižu i isplovljaveju, ugledao dečake kako rone za novčićima koje su putnici sa parobroda bacali. To me je jako zainteresovalo, pa sam prišao bliže da vidim. Dečaci su veoma vešto i bez ikakve žurbe izvladili novčiće koje su putnici bacili na različitim mestima, ne propuštajući ni jedan jedini. Dugo sam gledao, diveći se spretnosti i lakoći s kojom to čine ovi dečaci i mladići različitog uzrasta, od osam pa do oko osarnnaest godina. Iznenada mi je u glavi sinulo: „Zašto se i ja ne bih ovim pozabavio? Zar sam ja išta gori od tih dečaka?“ i narednog sam dana otišao na obalu Zlatnog roga, na jedno mesto tik ispod Admiraliteta, kako bih naučio da ronim. Dok sam vežbao ronjenje, imao sam sreće da naletim čak i na učitelja, na jednog Grka koji je za to bio stručnjak i koji je ovde dolazio da se kupa. On me je nekirn detaljima svoje „velike mudrosti“ naučio sam, dok sam ostalo od njega izvukao lukavstvom – u kome sam se dotle već bio uvežbao – uz šolju kafe u obližnjoj grčkoj kafani. Neću, naravno, da se upuštam u detalje o tome ko je platio kafu. U početku je bilo veoma teško. Neophodno je da se zaroni otvorenih očiju, a slana voda mi je dražila oči, što mi je naročito preko noći pričinjavalo oštar bol. Na ovo sam se, međutim, uskoro navikao, tako da sam u vodi mogao da gledam jednako dobro kao i u vazduhu. Nakon dve nedelje sam počeo da „zarađujem“ za život roneći oko parobroda, zajedno sa ovdašnjim dečacirna i mladićima svih uzrasta. Naravno da u početku nisam imao baš mnogo uspeha, ali kasnije se nije događalo da mi izmakne ni jedan jedini novčić. Ovde moram da kažem da novčić, kada se baci u vodu s početka tone veoma brzo, ali da kasnije pada sve sporije što je dalje od površine, tako da mu je ako je voda jako duboka potrebno puno vremena dok konačno ne stigne do dna. U tom slučaju je neophodno da pre nego što se zaroni dobro zapazi mesto na kome je novčić pao, a nakon toga nije ni malo teško da se on u vodi nađe i dohvati.

Jednog dana se nekakav putnik, zadubljen u sopstvene misli, bio nagao preko ograde posmatrajući lovce na novčiće, te se dogodilo da mu iz ruku nepažnjom ispadnu takozvane brojanice, rekvizit koji je svakom ozbiljnom Azijatu neophodan za trenutke u kojima nije zaokupljen ispunjavanjem svojih životnih obaveza. Čovek je odmah pozvao dečake-ronioce da mu brojanice izvade, ali njima uprkos svom trudu nije pošlo za rukom da ih pronađu, budući da su se u trenutku kada su pale nalazili daleko od broda i nisu tačno zapazili gde su potonule u vodu. Brojanice su očigledno bile veoma vredne, jer je putnik obećao da će onome ko ih nađe dati dvadeset i pet turskih funti. Pošto je parobrod otišao, svi skupljači novčića su dugo tražili, ali njihov trud nije urodio plodom. Voda je bila duboka, a bilo je i nemoguće da se, kako su oni rekli, prekopa čitavo morsko dno. Do dna duboke vode je, u principu, veoma teško dospeti. Jednako kao što živo telo s lakoćom održava na svojoj površini, voda pruža i veliki otpor njegovom tonjenju. Nekoliko dana kasnije se, dok sam ronio na tom istom mestu, dogodilo da jedan putnik novčić baci tako daleko da je, pre nego što sam bio u stanju da do toga mesta doplivam, potonuo toliko da se više uopšte nije video. Pošto je toga dana „ulov“ bio prilično slab, odlučio sam da se ovog novčića dokopam po svaku cenu. Baš kada sam ga konačno stigao, na dnu sam primetio odsjaj nečega što je ličilo na brojanice. Kada sam izronio na površinu, setio sam se onih brojanica za koje je bilo ponuđeno dvadeset i pet funti. Pošto sam upamtio mesto zaronio sam ponovo, ne govoreći nikome ništa, a kad sam ustanovio da se do dna ne može dospeti na uobičajeni način, narednog dana sam doneo dva nakovanja koja sam pozajmio od kovača i vezao ih oko svog tela, te sam sa ovom težinom lako potonuo. Ubrzo sam pronašao i brojanice, za koje se ispostavilo da su od ćilibara, a da su ukrašene sitnim dijamantima i granatima. Istog dana sam otkrio i da je putnik koji je brojanice izgubio bio paša N. bivši guverner male oblasti u blizini Konstantinopolja, i da živi na suprotnoj obali Bosfbra nedaleko od Iskidara. Pošto se u poslednje vreme nisam baš dobro osećao, i pošto mi je iz dana u dan bilo sve gore, odlučio sam da sutradan ne ronim za

novčićima, već da vratim brojanice njihovom vlasniku i da istovremeno iskoristim priliku da posetim groblje u Iskidaru. Narednog jutra sam krenuo i ubrzo sam pronašao pašinu kuću. Paša je bio kod kuće, a kada mu je rečeno da je došao jedan lovac na novčiće koji želi lično da ga vidi, očigledno je odmah shvatio o čemu je reč i sam je došao k meni. Kada sam mu brojanice predao bio je tako iskreno obradovan i prema meni se ponašao tako srdačno, da sam bio iskreno dirnut, i ni za šta na svetu nisam hteo da primim obećanu nagradu. Na kraju me je zamolio da bar ručam u njegovoj kući, što nisam odbio. Nakon ručka sam odmah krenuo, kako bih uhvatio pretposlednji parobrod za povratak na suprotnu obalu. Na putu do parobroda mi je, međutim, toliko pozlilo da sam morao da sednem na stepenište jedne kuće, gde sam se onesvestio. Prolaznici su primetili u kakvom stanju se nalazim, a pošto nisam bio daleko od pašine kuće do njega je brzo doprla vest da je jednom mladiću iznenada pozlilo. Pošto je čuo da je taj mladić upravo onaj koji mu je doneo brojanice, sam paša je brzo došao sa svojim slugama i naredio da me prenesu u njegovu kuću i da pozovu vojnog lekara. Mada sam ubrzo došao svesti, moje stanje je bilo takvo da nisam mogao da se krećem i da sam bio prinuđen da za sada ostanem u pašinoj kući. Te noći je čitava koža počela da mi puca i da me nepodnošljivo peče; očigledno da nije mogla da podnese dejstvo soli, s obzirom da nisam bio navikao na dug boravak u slanoj vodi. Smestili su me u jednom krilu kuće, a starica po imenu Fatma Bađi je bila zadužena da brine o meni. U tome joj je pomagao i pašin sin, učenik jedne nemačke vojne škole, koji je takođe dolazio kod mene. To je bio Ekim Bej, koji je kasnije postao moj najbliži prijatelj. Dok sam se oporavljao razgovarali smo i ćaskali o svemu i svačemu, ali postepeno su naši razgovori počeli da poprimaju filozofski obrt, a kada sam se sasvim oporavio rastali smo se kao prijatelji i od tada smo se neprestano dopisivali. On je te godine napustio onu vojnu školu u Nemačkoj i upisao medicinu, jer su mu se intimna uverenja za to vreme promenila i navela ga da vojnu karijeru napusti, kako bi postao vojni lekar.

Prošle su četiri godine. Jednog dana sam na Kavkazu od njega primio pismo u korne je pisao da je već postao lekar i da bi želeo da me vidi, kao i da istovremeno poseti Kavkaz, koji ga je već odavno zanimao, pa me je pitao gde bismo i kad mogli da se nađemo. Tog leta sam živeo u gradu Suramu, gde sam se bavio izradom gipsanih predmeta. Poslao sam mu telegram u kome sam rekao da nestrpljivo očekujem njegov dolazak, i on je nakon par dana stigao. Te godine su u Suram, da u njemu provedu leto, došli i Pogosijan, Karpenko i Jelov, moji prijatelji iz mladih dana. Ekim Bej se sa ovim mojim drugovima brzo sprijateljio i osećao se kao njihov stari prijatelj. Čitavo leto smo proveli,u Suramu, odakle smo pravili kraće izlete i ekskurzije, obično pešice. Peli smo se na planinski prelaz Suram i istraživali okolinu Borzoma i Mihajlova, kako bismo stupili u kontakt s tamošnjim ljudima koji još uvek nisu bili izloženi dejstvu savremene civilizacije, a jednom smo posetili čak i čuveni Kevsurs, za kojim su poludeli svi etnolozi. s nama pod ovakvim okolnostrPošto je nekoliko meseci proživeo s nama pod ovakvim okolnostima, Ekim Bej je kao mlad čovek u svojim tadašnjim godinama – i već i tako prepun svih mogućih don-kihotovskih nastojanja – učestvujući u svim našim razgovorima, hteo ne hteo bio uvučen u našu „psihopatologiju“ i poput nas počeo da izgara od žudnje da ostvari nemoguće. Nas četvorica, Pogosijan, Karpenko, Jelov i ja, u to vreme smo razgovarali o predlogu kneza Jurija Ljubovedskog, da se njemu i njegovim prijatelima pridružimo u velikoj ekspedicji na kojoj bi trebalo da se putuje pešice, pošavši od pograničnog grada Nakičevana, preko Irana, sve do Persijskog zaliva. Ovi naši razgovori i sve perspektive koje nam je ta vrsta putovanja otvarala su Ekim Beja zanimali toliko da nas je zamolio da se kod kneza založimo da i njemu dozvoli da se pridruži ekspediciji,.a počeo je da razmišlja i kako da za to dobije očevu dozvolu i jednogodišnje odsustvo od svojih pretpostavljenih. Rezultat je predstavljalo da je, nakon što je sve što je bilo neophodno uredio delom preko telegrama, a delom lično kada se bio vratio kući, kako bi se pripremio za dug put, onoga dana kada smo

pošli iz Nakičevana, prvog januara naredne godine, na svoju prvu veliku ekspediciju u našem društvu pošao i on. Iz Nakičevana smo krenuli u ponoć, a ujutro smo već imali prilike da iskusimo „mudrost“ onih dvonožnih stanovnika naše planete koji se nazivaju pograničnom stražom, a koji su svuda u jednako visokom stepenu razvili umetnost izražavanja svog oštroumlja i sveznadarstva. Bilo nas je dvadeset i troje, uključujući i sve one drugove i prijatelje kojima sam naumio da u ovoj knjizi posvetim posebna poglavlja. O trojici od njih, Pogosijanu, Jelovu i knezu Ljubovedskom, već sam pisao; sa dr. Ekim Bejom ću čitaoca upoznati u ovom poglavlju, a ostaloj dvojici, inžinjeru Karpenku i arheologu profesoru Skridlovu, ću posvetiti naredna poglavlja ove knjige. Naše putovanje do grada Tebrisa, u koji smo stigli nakon desetak dana, proteklo je bez nekih naročitih događaja. Ubrzo nakon što smo napustili Tebris zbio se, međutim, događaj koji ću opisati sa što je god više detalja moguće, ne samo zato što je dr. Ekim Bej u njemu aktivno učestvovao i za njega bio duboko zainteresovan, već takođe i stoga što je ovaj događaj moj sopstveni pogled na život sasvim izvrnuo naglavce. Dok smo bili u Tebrisu, puno smo slušali o nekom persijskom dervišu koji navodno izvodi vanredna čuda i to je pobudilo naše interesovanje. Nešto kasnije tokom našeg putovanja smo za njega ponovo čuli od izvesnog jermenskog sveštenika, te smo tada odlučili, iako je derviš živeo u mestu koje je bilo dosta daleko od našeg planiranog puta, da putanju izmenimo kako bismo ga videli i sami ustanovili ko je i šta je. Do derviševog sela smo stigli tek trinaestog dana zamornog putovanja, tokom koga smo noćili u kolibama persijskih i kurdskih pastira ili u malim naseljima. Uputili su nas njegovoj kući, koja je ležala na izvesnoj udaljenosti od sela. Odmah smo se tamo zaputili i zatekli smo ga kako sedi u hladu nekakvog drveća, gde je obično razgovarao sa ljudima koji su došli da ga vide. Ugledali smo čoveka u vrlo poodmaklom dobu, kako odeven u rite i bosonog sedi na zemlji. U blizini je sedeo izvestan broj Persijanaca koji su, kako smo kasnije ustanovili, bili njegovi učenici.

Prišli smo, zamolili za njegov blagoslov i takođe posedali na zemlju, formirajući oko njega polukrug. Zatim smo započeli razgovor. Mi smo pitali, a on je odgovarao, da bi zatim on nama postavljao pitanja. Najpre nas je primio prilično hladno i nije se pokazao baš sklon da govori, ali kada je čuo da smo prevalili priličan put samo da bismo s njim razgovarali, postao je srdačniji. Izražavao se veoma jednostavno, nedoteranim jezikom i u početku je, barem na mene lično, ostavio utisak da je čovek koji ne raspolaže nekim znanjem, što će reći neobrazovan u evropskom smislu te reči. Razgovor sa dervišem je vođen na persijskom, ali na jednom njegovom posebnom dijalektu, koji nije znao niko sem dr. Sari-Oglija, mene, i još jedne osobe koja njime nije baš sasvim dobro vladala. Stoga smo dr. Sari-Ogli i ja postavljali pitanja i odmah sve što kaže prevodili drugima, kako bi i oni od toga mogli imati koristi. Bilo je vreme večere. Jedan od učenika je došao i doneo dervišu njegov kuvani pirinač u glinenoj činiji. Ne prekidajući razgovor derviš je započeo da jede. Pošto ništa nismo jeli još otkako smo rano ustali i krenuli na put, i mi smo otvorili svoje rance i započeli sa jelom. Moram da vas podsetim da sam u to vreme bio vatreni sledbenik čuvenih indijskih jogija i da sam vrlo tačno sprovodio sva uputstva takozvane hata joge, te sam i kad sam jeo nastojao da hranu što je god bolje moguće žvaćem. Stoga sam još dugo pošto su svi, uključujući i starca, završili svoj skromni obrok, ja i dalje nastavio da polako jedem, trudeći se da ni jedan zalogaj ne progutam pre nego što bih ga po svim pravilima sažvakao. Videći ovo, derviš me je upitao: „Reci mi, mladi stranče, zbog čega tako jedeš?“ Ovim sam pitanjem – koje mi je izgledalo veoma čudno i za koje mi se činilo da ne govori baš puno u prilog njegovom znanju – bio toliko zapanjen da ispiva nisam imao želju da mu odgovorim, i ja sam pomislio kako smo toliki put prešli uzalud, da bismo videli čoveka s kojim ne vredi ozbiljno razgovarati. Gledajući ga pravo u oči ne samo da sam prema njemu osećao sažaljenje, već me je zbog tog pitanja bilo i stid, te sam mu samouvereno odgovorio da svoju hranu pažljivo žvaćem zato da bi bolje mogla da se asimiluje u organima za varenje, te sam pozivajući se na činjenicu da dobro svarena hrana organizmu

daje veću količinu kalorija potrebnih za sve njegove funkcije ponovio sve ono što sam o toj temi izvukao iz raznih knjiga. Odmahujući glavom, starac je lagano i s ubeđenjem ponovio sledeću izreku, koja je dobro poznata u čitavoj Persiji: „Bog da ubije onog ko ne zna, a misli drugome da pokazuje put do kapija Njegovog Kraljevstva.“ Nakon toga je Sari-Ogli dervišu postavio nekakvo pitanje na koje je ovaj kratko odgovorio. Zatim se ponovo okrenuo meni i upitao me: „Ti, mladi stranče, verovatno radiš i gimnastiku?“ U to vreme sam zaista veoma intenzivno radio gimnastiku, i mada su mi bile poznate sve metode koje preporučuju indijski jogiji, držao sam se sistema Šveđanina Milera. Dervišu sam rekao da zaista radim gimnastiku i da smatram da mi je potrebno da vežbam dva puta dnevno, ujutro i uveče, objasnivši mu ukratko kakvu vrstu vežbi radim. „To služi samo razvijanju ruku, nogu i uopšte spoljnih mišića“, rekao je starac, „ali ti takođe imaš i unutrašnje mišiće na koje tvoji mehanički pokreti uopšte ne utiču.“ „Da“, rekao sam, „svakako“. „Pa dobro. Da se vratimo sada načinu, na koji žvaćeš hranu“, nastavio je on. „Ako na ovaj način žvaćeš radi zdravlja, ili pak da bi postigao nešto drugo, moram da ti kažem da si, ako želiš da čuješ moje iskreno mišljenje, izabrao najgori mogući put. Time što hranu tako pažljivo žvaćeš, ti umanjuješ rad svog stomaka. Sada si mlad i sve je u redu, ali ti svoj stomak navikavaš da ništa ne radi; a kada budeš bio stariji mišići će ti u izvesnoj meri atrofirati, jer im nedostaje normalan rad. A ako nastaviš s ovim sistemom žvakanja to će morati da se dogodi. Poznato ti je da naše telo i mišići u starosti slabe. Ti ćeš, međutim, normalnoj slabosti koju donosi starost pridodati i drugu koju ćeš izazvati jer svoj stomak navikavaš da ne radi. Možeš li da zamisliš kako će to onda izgledati? Pažljivo žvakanje je, naprotiv, sasvim nepotrebno. U tvojim godinama je bolje da uopšte ni ne žvaćeš, već da gutaš čitave komade, ako je moguće čak i kosti, kako bi svom stomaku zadao posla. Vidim da su oni koji su ti savetovali da tako žvaćeš, kao i oni koji o tome pišu knjige, čuli zvono ne znajući odakle dolazi zvuk.“

Ove starčeve jednostavne, očigledne i dosledne reči učinile su da mišljenje koje sam o njemu isprva bio stekao, sasvim promenim. Do tada sam mu pitanja postavljao iz radoznalosti, ali od tog trenutka sam se za njega ozbiljno zainteresovao i počeo sam vrlo paljiivo da slušam sve što bi rekao. Iznenada sam čitavim svojim bićem shvatio da su ideje koje sam dotle prihvatao kao neosporne istine bile pogrešne. Shvatio sam da sam do tada stvari video samo sa jedne strane. Sada mi se mnogo toga ukazalo u sasvim novom svetlu. U glavi mi se javilo hiljadu novih pitanja vezanih za tu temu. Poneseni svojim razgovorom sa dervišem, doktor i ja smo sasvim zaboravili naše ostale drugove i prestali smo da im prevodimo ono što je rečeno. Videvši kako smo se duboko zainteresovali, oni su nas neprekidno prekidali pitanjima: „Šta je rekao?“, „O čemu govori?“ i svaki put smo morali da im uskratimo odgovor, obećavajući da ćemo im kasnije sve detaljno ispričati. Kada je derviš završio priču o neprirodnom žvakanju i o različitim načinima asimilacije hrane i njene zakonomerne automatske transformacije u našem organizmu, rekao sam: „Oče, budite tako ljubazni da mi takođe objasniite i šta mislite o takozvanom kontrolisanom disanju, Verujući da je to korisno, ja ovu vrstu disanja vežbam u skladu sa uputstvima jogija, to jest vazduh nakon što udahnem, izvesno vreme zadržavam, da bih ga zatim lagano izdahnuo. Možda ni to ne bi trebalo da se radi?“ Videvši da se moj odnos prema njegovim rečima sasvim promenio, derviš je počeo da mi biva naklonjeniji, i objasnio je sledeće: „Ako sebi pričinjavaš štetu načinom na koji žvaćeš hranu, još je hiljadu puta veća šteta koju sebi nanosiš takvim vežbama disanja, Sve vežbe disanja koje se navode u knjigama i kojima se podučava u savremenim ezoteričkim školama ne mogu ništa drugo do da naškode. Disanje je, što bi svako ko zdravo razmišlja trebalo da razume, takođe proces ishrane, ali drugačijom vrstom hrane. Vazduh, baš kao i hrana koju jedemo, ulazi u telo i tu se vari, razlažući se na svoje sastavne deIove koji zatim međusobno i sa odgovarajućim elementima izvesnih supstanci koje su u organizmu već prisutne formiraju nova jedinjenja.

Na ovaj način se stvaraju sve one neophodne materije koje se tokom neprekidnih životnih procesa u ljudskom organizmu bez prestanka troše. Moraš da znaš da je za dobijanje ma koje nove supstance neophodna kombinacija tačno određena količina njenih sastavnih delova. Uzmimo najjednostavniji primer. Recimo da moraš da ispečeš hleb. Za to je neophodno da najpre pripremiš testo. Za testo ti je, međutim, potrebna kombinacija brašna i vode u tačno određenom odnosu. Ako vode ima premalo nećeš dobiti testo već nešto što će se na prvi dodir raspasti. Ako pak, sa druge strane, uzmeš previše vode, dobićeš običan napoj kakvim se hrani stoka. U oba slučaja je rezultat isti. Nećeš dobiti testo kakvo je potrebno da bi se ispekao hleb. Isto se događa i kad je reč o formiranju ma koje supstance neophodne organizmu. Delovi iz kojih se ova supstanca sastoji moraju da se kombinuju u tačno određenom kvalitativnom i kvantitativnom odnosu. Kada dišeš na uobičajeni način, dišeš mehanički. Organizam bez tvoga učešća iz vazduha uzima one količine supstanci koje su mu neophodne. Pluća su sazdana tako da su navikla da rade sa određenom količinom vazduha. Ako, međutim, ovu količinu vazduha povećavaš, sastav onoga što kroz pluća prolazi se menja, te neminovno mora da se izmeni i unutrašnji proces mešanja i uravnotežavanja koji sledi. Bez detaljnog poznavanja osnovnih zakona na kojima disanje počiva, vežbe disanja neminovno, vrlo polako, ali ipak sigurno, moraju dovesti do samouništenja. Moraš da imaš na umu da pored supstanci koje su organizmu neophodne vazduh sadrži i druge, koje su nepotrebne, pa čak i štetne. Tako, dakle, neprirodno disanje, odnosno usiljeno modifikovanje prirodnog disanja, ubrzava prodor u organizam ovih brojnih po život štetnih supstanci iz vazduha, remeteći u isto vreme kvantitativnu i kvaIitativnu ravnotežu korisnih supstanci. Neprirodno disanje na ovaj način remeti proporcionalni odnos između količine hrane dobijene iz vazduha i količine dobijene iz svih drugih vrsta hrane; da bi se ovaj odnos u pravoj razmeri sačuvao, neophodno je da u potpunosti poznaješ svoj organizam.

Ali poznaješ li ti sebe tako dobro? Znajući, na primer, da je želucu hrana potrebna ne samo radi ishrane, već i zato što je naviknut na unošenje određenih količina hrane? Jedemo mahom zato da bismo zadovoljili svoje čulo ukusa i da bismo stvorili onaj pritisak koji je želudac navikao da oseća kada u sebi sadrži odreženu količinu hrane. U zidovima želuca se nalazi jedan ogranak takozvanih pokretnih nerava koji, time što počinju da deluju kada nema određenog pritiska, podstiču osećanje koje zovemo glad. Stoga postoje razne vrste gladi: takozvana telesna, ili fizička glad i, ako tako mogu da se izrazim, nervna, odnosno psihička glad. Svi naši organi rade mehanički i u svakom od njih je, zahvaljujući njegovoj prirodi i navikama, stvoren naročit tempo funkcionisanja, pri čemu tempo funkcionisanja različitih organa stoji u tačno određenom međusobnom odnosu. U organizmu je na taj način uspostavljena određena ravnoteža: jedan organ zavisi od drugoga – a svi su povezani. Time što svoje disanje neprirodno menjamo, mi menjamo pre svega tempo funkcionisanja svojih pluća, a rad pluća je, između ostalog, povezan i sa radom želuca, tako da se tempo rada želuca takođe menja, najpre neznatno, a zatim sve više i više. Da bi svario hranu, stomaku je potrebno određeno vreme; recimo da hrana u želucu mora da ostane jedan sat. Ali ako se tempo rada želuca menja, menja se i vreme za koje hrana prođe kroz njega; hrana kroz njega može da prođe tako brzo da mu preostaje samo deo vremena potrebnog da bi uradio ono što mora da uradi. Isto je i sa drugim organima. Zato je hiljadu puta bolje da sa svojim organizmom ne radimo ništa. Bolje je da ga ostavimo oštećenog nego da pokušavamo da ga popravimo ako ne znamo kako. Ponavljam da je naš organizam vrlo složen aparat. On ima mnogo organa koji rade različitim tempom i čije su potrebe različite. Moraš da izmeniš sve, ili ništa, jer ćeš inače umesto da učiniš nešto korisno samo naneti štetu. Brojne bolesti nastaju zbog tog neprirodnog disanja. Ono u mnogim slučajevima vodi proširenju srca, sužavanju dušnika, ili pak oštećenju želuca, jetre, bubrega, ili živaca. Retko se dešava da ma ko ko vežba neprirodno disanje sebi ne nanese nepopravljivu štetu, a ti retki slučajevi su oni kada se na vreme prekine. Svako ko se tim dugo bavi će neizbežno doći do žalosnih rezultata.

Da znaš šta moraš da radiš, možeš jedino ako ti je poznat svaki šrafić i svaka žičica tvoje mašine. Ali ako ti je poznato samo nešto malo i ako eksperimentišeš, puno rizikuješ, jer je mašina veoma složena, postoje mnogi sićušni zavrtnji, koji usled jakog šoka lako mogu da se slome i koji kasnije ne mogu da se kupe ni u jednoj radnji. Zato ti – pošto si me već pitao – savetujem da sa svojim vežbama disanja prekineš.“ Razgovor sa dervišem je još dugo potrajao. Pre nego što smo krenuli pošlo mi je za rukom da sa knezom porazgovaram o tome šta ćemo dalje da radimo, te sam dervišu, pošto sam mu se zahvalio, kazao da postoji predlog da još dan-dva provedemo u okolini i upitao sam ga da li bi nam dopustio da sa njim još jednom razgovaramo. On je na to pristao, rekavši čak i da ako želim možemo doći da ga vidimo sutradan, posle večere. Nismo ostali samo dva dana, kako smo nameravali, već celu nedelju, i svako veče smo išli kod derviša i razgovarali s njim, a posle bismo Sari-Ogli i ja našim drugovima sve do kasno u noć ponavljali sve o čemu je bilo reči. Poslednji put kad smo bili kod derviša, da bismo mu se zahvalili i da bismo se od njega oprostili, Ekim Bej mu se iznenada okrenuo i na naše veliko iznenađenje, smernim glasom koji za njega nije bio uobičajen, na persijskom rekao: „Dobri Oče! Tokom ovih dana sam se čitavim svojim bićem uverio da si ti ...“ Na ovom mestu se prekinuo da bi Sari-Oglija i mene zamolio da ga ne sprečavamo da sam govori u svoje ime i da ga prekinemo samo ako reč kojom se poslužio u lokalnom dijalektu ima drugačije značenje, koje bi izmenilo smisao onoga što je rečeno. „Da si ti“, nastavio je zatim, „baš onaj koga sam instiktivno tražio, čovek kome bih mogao u potpunosti da poverim da me vodi u mom unutrašnjem svetu, kako bi uskladio i umirio borbu koja se u meni od nedavno zapodenula između dva sasvim suprotna nastojanja. Sa druge strane, brojne životne okolnosti nad kojima nemam nikakvu kontrolu me sprečavaju da živim negde ovde, u tvojoj blizini, kako bih kad god se ukaže potreba mogao da dođem i da sa puno poštovanja saslušam tvoja uputstva i savete o tome kako treba da živim, kako bih ovu unutrašnju

borbu koja me razdire okončao i kako bih se pripremio da steknem biće dostojno čoveka. Stoga te molim da, ako je to moguće, ne odbiješ da mi sad daš nekoliko kratkih uputstava i principa, kojima bih u životu mogao da se rukovodim i koji čoveku mojih godina odgovaraju.“ Na ovaj neočekivan i krupan zahtev Ekim Beja, poštovanja dostojni persijski derviš je odgovorio precizno i vrlo detaljno: Ono što mu je rekao neću zapisati ovde, u svojoj drugoj knjizi, pošto mislim da je to za ozbiljnog čitaoca još uvek prerano, kao i da je, kada se ima u vidu pravilno primanje mojih knjiga onim redom kojim su napisane, to za istinsko razumevanje čak i štetno. Stoga sam čiste savesti odlučio da suštinu ovih objašnjenja iznesem tek kasnije, u odgovarajućem poglavlju svoje treće serije, pod naslovom „Čovekovo fizičko telo, njegove zakonomerne potrebe i mogućnosti ispoljavanja“. Rano izjutra nakon poslednje posete dervišu nastavili smo put. Umesto da, kako je prvobitno bilo planirano, krenemo u pravcu persijskog zaliva, otišli smo na zapad ka Bagdadu, pošto su dvojica iz našeg društva, Karpenko i knez Nidžeradze, dobili groznicu i pošto im je iz dana u dan bilo sve gore. Došli smo do Bagdada, a tada smo se, pošto smo u njemu proveli mesec dana, rastali i razišli u raznim pravcima. Knez Ljubovedski, JeIov i Ekim Bej su otišli za Konstantinopolj; Karpenko, Nidžeradze i Pogosijan su odlučili da krenu uzvodno uz Eufrat, sve do njegovog izvora, te da zatim pođu preko planina i pređu rusku granicu. Dr. SariOgli i ja smo se, međutim, sa ostalima dogovorili da.se vratimo nazad i krenemo u pravcu Korasana, pa da tek onda odlučimo koja će biti krajnja stanica našeg putovanja. Dok beležim svoje uspomene na Ekim Beja, ne smem da propustim da spomenem ni njegovo veliko zanimanje za hipnozu i sve što je sa tim u vezi. Naročito su ga zanimale one pojave koje se jednim imenom nazivaju „moć ljudske misli“, a čije proučavanje predstavlja istaknut ogranak savremenog učenja o hipnozi, Pritom je, naročito u spomenutoj oblasti, imao i još nezabeleženih praktičnih rezultata. Prvenstveno zahvaljujući eksperimentima koje je izvodio kako bi sa svih strana rasvetlio različite vidove ispoljavanja

moći ljudske misli, među ljudima koji ga okružuju je uživao reputaciju strašnog maga i čarobnjaka. Eksperimenti koje je u pomenutom cilju izvodio na svojim prijateljima i poznanicima su, između ostalog, za posledicu imali i to da su izveesni ljudi koji su ga upoznali, ili čak samo čuli za njega, počeli da ga se plaše, dok su drugi, nasuprot tome, počeli da mu ukazuju preterano poštovanje i da mu čak, kako je sam govorio, „ližu čizme“. Mislim da glavni uzrok ove pogrešne predstave koju su ljudi o njemu stekli nije predstavljalo njegovo duboko poznavanje unutrašnjih sila, ili pak to što je uspeo da ih u sebi izuzetno razvije, već naprosto razumevanje jednog svojstva funkcionisanja ljudskog organizma, koje se u izvesnoj meri može povezati sa servilnošću ljudske prirode. Ovo svojstvo, koje je svakom običnom čoveku urođeno, bez obziru na klasu kojoj pripada i na njegovo životno doba, jeste da mu kad god razmišlja o nečemu konkretnom što se nalazi izvan njega mišići odmah postanu napeti, odnosno da vibriraju u pravcu u kom su usmerene njegove misli. Ako, na primer, razmišlja o Americi i ako su mu misli usmerene u pravcu u kome, po njegovom mišljenju, leži Amerika, neki od njegovih mišića, a naročito oni koji bi mogli da se nazovu finijim, vibriraju u ovom pravcu; drugim rečima, njihov celokupni tonus poprima taj smer. Na isti su način, ako čovek koji se nalazi na prvom spratu razmišlja o nečemu što se nalazi na drugom, svi njegovi mišići napeti i prosto nekako podignuti naviše. Ukratko rečeno, kretanje misli u nekom određenom pravcu uvek je praćeno tonusom mišića u istom ovom pravcu. Ova se pojava javlja čak i kod onih koji su njenog postojanja svesni i koji svim sredstvima koja poznaju nastoje da je izbegnu. Verovatno je svako u nekom cirkusu, varijeteu, ili pak na nekom javnom mestu imao prilike da vidi kako razni takozvani indijski fakiri, opsenari, čudotvorci, i drugi znameniti predstavnici tajni natprirodnog znanja, ljude zapanjuju svojim magijskim veštinama i pronalaze neki skriveni predmet, ili pak izvode neku radnju koju je publika prethodno smislila.

Dok te čudesne stvari izvode, ovi čarobnjaci za ruku drže nekog od gledalaca, koji naravno misli na radnju koju je publika prethodno smislila, te naprosto uz pomoć nesvesnih nagoveštaja, odnosno šokova koje im ruka ove osobe daje, „pogađaju“ o kojoj radnji je reč i izvode je. To nisu u stanju da urade zato što raspolažu nekakvim posebnim znanjem, već samo zato što znaju tajnu već spomenutog ljudskog svojstva. Svako ko ovu tajnu zna bi, uz nešto malo vežbe, bio u stanju da učini to isto. Neophodno je jedino da se bude u stanju da se pažnja sasvim usredsredi na nečiju ruku i da se uhvate njeni sićušni, gotovo neprimetni pokreti. Vežbom i strpljenjem svako može postići da, poput mađioničara, pogodi šta je ono na šta se misli. Ako je, recimo, zamisao bila da mađioničar treba da podigne šešir koji leži na stolu osoba će, čak i ako zna za ovaj trik i ako se iz sve snage trudi da misli na cipele pod krevetom, nesvesno i dalje misliti na šešir, a mišići koji mađioničara vode će biti napeti u tom pravcu, budući da se u većoj meri pokoravaju podsvesti nego svesti. Kao što sam već rekao, Ekim Bej je ovakve eksperimente sa svojim prijateljima izvodio samo zato da bi bolje upoznao ljudsku psihu i bio u stanju da odredi uzroke hipnotičkog uticaja. Među eksperimentima koje je izvodio kako bi ispunio ovaj zadatak koji je sam sebi postavio bio je i jedan krajnje originalan, koji je neupućene bacao u veće zaprepašćenje nego ma koji od fakirskih trikova. Izgledao je ovako: Ekim Bej bi na listu hartije podeljenom na kvadrate po redu ispisivao slova abecede, dok bi na horizontalnoj liniji u dnu lista ispisao sve brojeve od jedan do devet i nulu. Pripremio bi nekoliko ovakvih listova, i na svakom od njih bi ispisao azbuku nekog drugog jezika. Zatim bi sedeći za stolom ove listove sa azbukom stavio ispred sebe, nešto malo ulevo, dok bi u desnu ruku uzeo olovku. Sa svoje leve strane, tačno naspram listova, posadio bi onoga ko u ovome eksperimentu učestvuje, recimo nekog ko je od njega tražio da mu proriče sudbinu. Zatim bi desnu ruku ove osobe uzeo u svoju levu, i počeo bi da priča manje-više ovako:

„Pre svega moram da znam vaše ime...“ zatim bi, kao da govori sam sa sobom, lagano nastavio: „Prvo slovo vašeg imena je...“, pa bi ruku osobe koja je želela da dozna svoju sudbinu stavio na azbuku. Zahvaljujući već spomenutom Ijudskom svojstvu, ruka bi kada dođe do slova o kome je reč nevoljno dala znak. Ekim Bej bi, znajući značaj ovog trenutka, to zabeležio i nastavio: „Prvo slovo vašeg imena je...“, pa bi slovo nad kojim je ruka zadrhatala izgovorio i napisao. Nastavivši na ovaj način, ustanovio bi i nekoliko narednih slova, pa bi onda pogodio čitavo ime. Ako bi, recimo, dobio slova S, T, E, mogao je da kaže da se dotični zove Stefan. Tada bi rekao: „Ime vam je Stefan. Sada moram da vidim koliko vam je godina“, pa bi ruku započeo da pomera nad brojevima. .Nakon toga bi otkrio da li je čovek oženjen, koliko ima dece, ime svakoga deteta, ime njegove žene, ime njegovog najvećeg neprijatelja, ime najboljeg prijatelja, i tako dalje. Nakon što bi nekoliko stvari ovako čudesno pogodio, njegovi klijenti su bili tako zapanjeni da su zaboravljali na sve i da su Ekim Beju sami govorili sve što je hteo da zna, tako da je mogao da im pusti ruku i da samo ponavlja ono što su mu sami rekli. Posle toga bi mu, bez obzira kakve im fantastične gluposti o budućnosti napričao, obavezno poveravali i sa strahopoštovanjem bi slušali svaku reč. Kasnije su svi sa kojima je Ekim Bej ovaj eksperiment izvodio išli unaokolo i u svim mogućim prilikama o tome pričali, dodajući naravno i takve nemoguće stvari o njegovim navodnim moćima da se onome ko bi ih čuo kosa dizala na glavi. Tako je postepeno među onima koji su ga poznavali ili čuli za njega o njemu nastala jedna slika koja ga je prikazivala kao čarobnjaka, pa se čak i njegovo ime izgovaralo samo šapatom i sa uzbuđenjem. Mnogi su, ne samo Turci već i ljudi iz drugih, uglavnom evropskih zemalja, počeli da mu pišu i da od njega svašta traže. Neki su ga molili da im na osnovu rukopisa prorekne budućnost; drugi da otkloni njihove ljubavne jade; treći, pak, da ih na daljinu izleči od njihovih hroničnih bolesti. Dobijao je pisma od paša, generala, mula,

učitelja, trgovaca, sveštenika i žena svih starosnih doba, ali naročito od mladih žena svih nacionalnosti. Drugim rečima, ovih je pisama bilo toliko da bi Ekim Bej, da je na svako od njih želeo da odgovori makar formalno, morao da ima bar pedeset sekretarica. Jednog dana kada sam ga posetio u Iskidaru, na imanju njegovog oca koje se nalazilo na obalama Bosfora, mnoga od ovih pisama mi je pokazao i sećam se da smo skoro popucali od smeha zbog ljudske gluposti i naivnosti. To mu je najzad toliko dojadilo, da je napustio čak i svoju lekarsku profesiju, koju je veoma voleo, i otišao iz mesta u kojima je bio poznat. Ekim Bejovo temeljno poznavanje hipnotizma i svih automatskih svojstava psihe običnog čoveka ispostavilo se kao veoma korisno tokom jednog od naših putovanja, kad nam je zahvaljujući njemu pošlo za rukom da se izvučemo iz vrlo teške situacije u koju smo zapali. Jednom prilikom kad smo se Ekim Bej i ja, zajedno sa još nekoliko drugova, nalazili u gradu Jangišaru u Kašgaru, dugo se odmarajući kao što smo to imali običaj, budući da smo se spremali za putovanje u doline oko planine Hindukuš, Ekim Beju je iz Turske od strica stigla vest da mu otac naglo poboljeva i da verovatno neće još dugo živeti. Ekim Beja je ova vest uznemirila u toj meri da je odlučio da putovanje prekine i da se što je god moguće pre vrati u Tursku, kako bi sa svojim voljenim ocem proveo ono malo vremena što je bilo preostalo. Pošto je svo to neprekidno lutanje od mesta do mesta, praćeno stalnom nervnom napetošću, počelo da me zamara i pošto sam i sam želeo da vidim svoje roditelje, i ja sam odlučio da prekinem svoje putovanje i da sa Ekim Bejom putujem do Rusije. Pošto smo se oprostili od svojih drugova, ka Rusiji smo krenuli kroz Irkeštam. Nakon mnogih pustolovina i prebrodivši mnoge teškoće, ne putujući uobičajenim putevima iz Kašgara, koji su svi vodili za Oš, najzad smo stigli u grad Andidžan u oblasti Fergana. Kroz ovu nekada slavnu oblast smo odlučili da prođemo jer smo želeli da iskoristimo priliku da pogledamo ruševine nekoliko drevnih gradova, o kojima smo mnogo čuli i koje smo se nadali da pronađemo

prvenstveno pomoću logičkog zaključivanja, na osnovu izvesnih istorijskih podataka. Stoga smo svoje putovanje, pre nego što smo izašli na glavni put u blizini Andidžana, znatno produžili. U Margelanu smo kupili vozne karte za Krasnovodsk i već smo bili seli u voz kada smo, na svoju veliku žalost, ustanovili da nemamo dovoljno novca da bismo nastavili putovanje, pa čak ni da sutradan kupimo hranu. Tokom putovanja kroz Kašgar nam se, šta više, i odelo pohabalo toliko da u njemu nismo mogli da se pojavimo u javnosti, tako da nam je novac bio potreban i za kupovinu odela. Stoga smo rešili da ne idemo sve do Krasnovodska, već da u Černjajevu presednemo za Taškent, veliki centar gde smo mogli telegrafski da potražimo da nam pošalju novac i da udesimo da dok nam on ne pristigne živimo koliko god je bolje moguće. Tako smo i učinili. Pošto smo stigli u Taškent i smestili se u jeftinom hotelu nedaleko od stanice, najpre smo otišli da pošaljemo telegram, a zatim, pošto nam je na ovo otišao gotovo sav preostali novac, da na bazaru prodamo svu svoju preostalu imovinu: puške, satove, pedometar, kompas, mape, drugim rečima sve za šta smo se uopšte mogli nadati da dobijemo nešto novca. Uveče smo, idući ulicom i pitajući se gde bi ljudi kojima smo telegrame poslali trenutno mogli da budu i hoće li se dosetiti da nam novac dostave odmah, ni ne primetivši stigli u stari deo grada. Seli smo u jednu sartsku čajdžinicu i nastavili da mozgamo o tome šta da radimo ako nam novac ne pošalju na vreme; pošto smo dugo razmišljali i nakon što smo preispitali različite mogućnosti, odlučili smo da se ovde u Taškentu Ekim Bej predstavi kao indijski fakir, a ja kao gutač mačeva i čovek koji je u stanju da proguta ma koju količinu otrova, pa smo se na taj račun puno šalili. Prvo što smo sutradan ujutro učinili bilo je da odemo u oglasno odeljenje jednog ovdašnjeg lista, koje je primalo narudžbine za najraznovrsnije plakate. Službenik koga smo tamo zatekli bio je jedan veoma ljubazan Jevrejin, koji je tek nedavno došao iz Rusije. Nakon što smo sa njim malo proćaskali, udesili smo da nam oglasi budu ubačeni u sva tri taškentska dnevna Iista, a takođe smo poručili i velike plakate koji su davali na znanje da je stigao izvesni indijski fakir – trenutno se ne sećam kako je Ekim Bej sebe nazvao, čini mi se Ganeš ili Ganzin –

koji će sa svojim pomoćnikom Salakanom naredne večeri u prostorijama nekakvog kluba prikazati eksperimente sa hipnozom i mnoge druge natprirodne fenomene. Službenik je na sebe uzeo i da nam pribavi policijsku dozvolu za lepljenje plakata, pa su narednog dana plakati koji su reklamirali čudo neviđeno već boli oči stanovnika i starog i novog dela Taškenta. Mi smo dotle pronašli dva nezaposlena čoveka koja su ovamo stigla iz unutrašnjosti Rusije, pa smo ih nakon što smo ih poslali u javno kupatilo da se dobro operu, odveli u svoj hotel i pripremili za hipnotičke seanse. Konačno smo ih doveli u takvo hipnotičko stanje da ste mogli da im u grudi zabodete veliku iglu, da im zašijete usta, ili da ih postavite između dve stolice s glavom na jednoj, a stopalima na drugoj i da im na stomak stavite veliki teret, nakon čega bi svalo iz publike, ko to želi mogao da priđe i da im iščupa po jednu dlaku s glave, i tako dalje, i tako bliže. Ono što je sve učene doktore, pravnike i druge narodito zapanjilo, bilo je međutim, kada je Ekim Bej, na način koji sam već opisao, uspevao da pogodi njihova i mena i godine. Ukratko rečeno, po završetku prve seanse smo, pored toga što smo napunili džepove, bili zatrpani i stotinama poziva na večeru; o tome kako su nas žene iz svih društvenih slojeva gledale – ne treba ni da govorim. Seanse smo davali tri večeri za redom, te smo pošto smo zaradili i više novca nego što nam je bilo potrebno, odmah otputovali kako bismo utekli dosadnim obožavaocima. Dok sam pisao ovo poglavlje, koje je u meni oživelo razne uspomene na naše ekspedicije i putovanja po Aziji, asocijativnim putem sam se setio čudnog mišljenja koje većina Evropljana o Aziji ima. Pošto sam petnaest godina bez prekida živeo na Zapadu i pošto sam imao prilike da dođem u kontakt sa ljudima svih nacionalnosti, došao sam do zaključka da u Evropi o Aziji, niko ništa ne zna i nema nikakvog pojma. Većina ljudi u Evropi i Americi misli da je Azija nekakav velik, neodređeni kontinent koji se nastavlja na Evropu, a koji nastanjuju

grupe primitivnih, ili u najbolju ruku polu-primitivnih naroda, koji su se naprosto zadesili tamo i podivljali. O njenoj veličini imaju vrlo nejasnu predstavu. Uvek su spremni da je uporede sa evropskim zemljama i ne sumnjaju da je Azijski kontinent tako prostran da bi u njega moglo da stane nekoliko Evropa i da na njemu žive čitavi narodi, za koje nikada nisu čuli ne samo Evropljani, nego ni sami Azijati. Među ovim „divljačkim narodima“ su, štaviše, mnoge nauke kao što su na primer medicina, astrologija, prirodne nauke i tako dalje, bez imalo mudrovanja i hipotetičkih objašnjenja, odavno dostigle takav stepen savršenstva, koje bi evropska civilizacija možda mogla dostići tek za par stoleća.

IX PJOTR KARPENKO Ovo će poglavlje biti posvećeno Pjotru Karpenku, mom prijatelju iz detinjstva koji je kasnije, ne samo po diplomi, već i zahvaljujući sopstvenim dostignućima, postao istaknuti rudarski inženjer, a koji sada nije više među živima... Neka mu Bog podari Carstvo Nebesko! Mislim da je ako želim da naslikam sve aspekte Karpenkove individualnosti, a da pri tom ispunim i cilj koji sam sebi u ovoj knjizi postavio, to jest da čitaocu pružim poučan i zaista koristan materijal, biti dobro da ovo poglavlje počnem tako što ću opisati okolnosti u kojima se naša unutrašnja bliskost po prvi put javila, a nakon toga ispričati nekoliko događaja sa jedne od naših ekspedicija, tokom koje je voljom sudbine došlo i do nesreće koja je prouzrokovala njegovu preranu smrt. Naše blisko prijateljstvo je započelo još dok smo bili dečaci. Događaj o kom je reč ću opisati što god mogu detaljnije, utoliko pre što on veoma dobro može da osvetli i neke opšte aspekte psihe nestašnih dečaka od kojih bi neki kad odrastu mogli postati izuzetni ljudi. U to vreme smo živeli u Karsu, a ja sam bio među dečacirna koji su pevali u horu vojne saborne crkve. Pre svega moram da kažem da sam tada, pošto je moj nastavnik Bogačevski bio napustio Kars, a moj prvi učitelj kanonik Borš otišao na odsustvo zbog bolesti, bio lišen ove dvojice ljudi koji su za mene

bili istinski autoriteti; a pošto je i u mojoj porodici bilo reči o mogućnosti da se ubrzo vratim u Aleksandropolj, nisam više želeo da ostanem u Karsu i počeo sam da razmišljam o odlasku u Tiflis, jer sam već dugo sanjao tome da pristupim tamošnjem takozvanom Arhiđakonovom horu – što su mi često predlagali i što je laskalo mom mladalačkom samoljublju. U ouom periodu rnog života, kad su takvi snovi još uvek predstavljali težište moje još nedovoljno razvijene misaone sposobnosti, jednog jutra mi je žurno prišao jedan od članova hora vojne saborne crkve, nekakav vojni službenik koji se sa mnom sprijateljio samo zato što sam mu povremeno donosio dobre cigarete, za koje moram da priznam da sam ih krišom mažnjavao iz ujakove tabakere. Sav zadihan mi je saopštio da je slučajno čuo razgovor između komandanta tvrdave, generala Fadejeva, i šefa konjičke policije. Razgovor se ticao hapšenja i unakrsnog ispitivanja nekoliko osoba dovedenih u vezu sa aferom na poligonu za artiljerijska gađanja, i u njemu je kao jedno od sumnjivih bilo spornenuto i moje ime. Ova novost me je veoma uzbudila, jer sam na savesti imao nešto vezano za taj poligon za gađanje, pa sam u želji da izbegnem neprijatnosti rešio da ne oklevam, nego da već sutradan krenem u Kars. Baš taj događaj na poligonu za gađanje, koji je doprineo da se u mojoj psihi stvori faktor za nastanak griže savesti, i zbog koga sam tako žurno otputovao, predstavljao je uzrok mog prijatelistva sa Pjotrom Karpenkom. U to vreme sam imao izvestan broj prijatelja svojih godina, kao i druge, koji su bili znatno stariji. Među ovim prvima je bio i jedan prijatan dečak, sin proizvođača votke. Ime mu je bilo Rjauzov ili Rjaizov; više se ne sećam. Često me je pozivao svojoj kući, a ponekad bih navratio i nepozvan. Roditelji su ga dosta razmazili. Imao je posebnu sobu u kojoj smo na miru mogli da učimo, a na pisaćem stolu mu se gotovo uvek nalazio pun tanjir svežih piroški od lisnatog testa, koje sam veoma voleo, Još važnije je, međutim, možda bilo to što je imao sestru od svojih dvanaest ili trinaest godina, koja je često ulazila u njegovu sobu kada sam ja bio kod njega.

Među nama se razvilo prijateljstvo, i ja sam se i ne primetivši, u nju zaljubio. Izgledalo je da ni ona prema meni nije ravnodušna. Ukratko, među nama je, u tišini, započela romansa. U ovu kuću je dolazio još jedan od mojih drugova, sin artiIjerijskog oficira. I on je kao i mi kod kuće učio da bi se upisao u neku školu, pošto ga u kadetski korpus nisu primili, jer je ustanovljeno da je nagluv na jedno uvo. To je bio Pjotr Karpenko. I on je bio zaljubljen u malu Rjauzovu, a i njoj se očigledno i on dopadao. Prema njemu je, čini mi se, bila ljubazna jer joj je često donosio cveće i slatkiše, a prema meni zbog toga što sam lepo svirao na gitari i bio vešt u izmišljanju mustri za vezene maramice, koje je ona volela da veze i da kasnije priča da ih je izmislila sama. Tako smo obojica bili zaljubljeni u istu devojčicu i među nama se malo-pomalo, da tako kažem počela da rasplamsava suparnička ljubomora. Jednom sam nakon večernja u sabornoj crkvi, na kome je bila prisutna i ova srcolomka, izmislio neki prihvatljiv izgovor i ubedio horovođu da mi dopusti da malo ranije odem, pošto sam želeo da je sačekam kad bude izašla i da je ispratim kući. Na izlasku iz crkve sam se našao licem u lice sa svojim suparnikom. Mada je uzajamna mržnja besnela u nama, našu „damu“ smo do kuće ispratili kao viteški kavaljeri. Pošto smo se od nje rastali nisam, međutim, mogao više da se obuzdavam, pa sam započeo nekakvu svađu i na kraju ga dobro izmlatio. Uveče nakon ove tuče sam, kao i obično, sa nekim svojim drugovima otišao na zvonik Saborne crkve. U to vreme u porti ove crkve još uvek nije.bilo pravog zvonika. On se tek gradio, a zvona su visila u privremenoj drvenoj konstrukciji sa visokim krovom, više nalik na nekakvu oktagonalnu stražarsku kućicu. Prostor između krova i greda, na kojima su visila zvona, postao je naš „klub“, u kome smo se gotovo svakodnevno sastajali i sedeći na gredama ili na uskom ispustuduž zidova pod krovom pušili, pričali viceve, pa čak i učili. Kasnije, kada je završen kameni zvonik i kada su u njega okačena zvona, ovaj privremeni je ruska vlada poklonila grčkoj crkvi, koja je tada bila još u izgradnji, i čini mi se da je tamo i dalje nastavio da služi kao zvonik.

Pored redovnih članova ovog našeg kluba, tamo sam zatekao i svog prijatelja Peću iz Aleksandropolja, koji je u Kars došao nekome u posetu. On je bio sin Kerenskog, poštanskog inspektora koji je kasnije kao oficir poginuo u rusko-japanskom ratu. Tu je bio i jedan dečak iz grčke četvrti Karsa, korne je nadimak bio Feki, a pravo ime Korhanidi, i koji je kasnije postao autor brojnih školskih udžbenika. On je od kuće doneo domaću grčku alvu, kao poklon koji je njegova tetka poslala nama, dečacima iz hora čije pevanje je često znalo da je dirne do dubine duše. Sedeli smo, jeli alvu, pušili i ćaskali. Ubrzo nakon toga stigao je i Pjotr Karpenko, sa zavojem na oku i praćen još dvojicom ruskih dečaka koji nisu bili članovi kluba. Prišao mi je i zahtevao objašnjenje za to što sam ga prethodnog dana uvredio. Pošto je bio od onih dečaka koji čitaju puno poezije i vole visokoparno da se izražavaju, održao je poduži govor, koji je naglo završio kategoričnom izjavom da „na ovom svetu nema mesta za nas obojicu; stoga jedan od nas mora da umre“. Pošto sam čuo ovu bombastičnu tiradu, poželeo sam da mu tu glupost odmah izbijem iz glave. Ali, kada su moji prijatelji počeli sa mnom da se prepiru i da tvrde da svoje sporove na takav način rešavaju samo Ijudi koje još nije dotakla savremena civilizacija, kao što su na primer Kurdi, dok su ljudi od ugleda pribegavali drugim metodama, moj ponos je počeo da se budi, pa sam kako me ne bi nazvali neobrazovanim ili neznalicom ušao u ozbiljnu raspravu o ovom događaju. Nakon poduže rasprave, koju smo nazvali debatom, tokom koje se ispostavilo da je nekoliko prisutnih dečaka na mojoj strani, a nekoliko – na strani moga rivala – pri čemu je ova debata povremeno prerastala u zaglušujuću dernjavu i dovela nas skoro dotle da jedni druge pobacamo sa vrha zvonika – odlučeno je da moramo da se borimo u dvoboju. Tu se, međutim, javilo pitanje kako nabaviti oružje? Ni mačevi ni pištolji se nigde nisu mogli pronaći, i situacija se veoma zakomplikovala. Sve naše emocije, koje su prethodnog trenutka dostigle krajnju granicu uzbuđenja, sada su se usredsredile na to kako pronaći izlaz iz ove teškoće. U ovom društvancetu se nalazio i jedan moj prijatelj, dečak po imenu Turhaninov, koji je imao veoma piskav glas i koga smo svi smatrali vrlo smešnim. Dok smo sedeli i razmišljali

šta da se radi, iznenada je zacvrkutao i uzviknuo: „Ako je teško nabaviti pištolj, lako je nabaviti top.“ Svi su se nasmejali, kao što smo obično i činili na sve što bi on rekao. „Černu se smejete, budale jedne!“, uzvratio je on. „Sasvim je moguće da se u ovu svrhu iskoristi top. Postoji samo jedan problem. Odlučili ste da jedan od vas dvojice mora umreti, ali u dvoboju topovima je sasvim moguće da poginete obojica. Ako pristanete da se izložite takvom riziku, ništa lakše nego sprovesti ovu moju zamisao“. Njegov predlog se sastojao u tome da obojica odemo do poligona za artiljerijsko gađanje na kome su se održavale vežbe, da legnemo i sakrijemo se negde između topova i meta i da sačekamo da vidimo šta nam je sudbina namenila. Onaj koga granata slučajno pogodi biće taj kome nije bilo suđeno da preživi. Poligon za artiljerijsko gađanje smo svi veoma dobro poznavali. Nalazio se u blizini, u brdima koja su okruživala grad. To je bilo prilično veliko zemljište, površine od šest do devet kvadratnih milja, kojem je u određeno doba godine u vreme kada su se održavale vežbe gađanja pristup bio strogo zabranjen i koje je sa svih strana bilo dobro čuvano. Tamo smo, na nagovor dvojice starijih dečaka, Denisenka i Ajvazova, koji su za nas predstavljali određeni auroritet, odlazili često, uglavnom noću, i sakupljali, odnosno bolje rečeno krali bakarne delove upotrebljenih granata i komade olova koji su nakon eksplozije granate ostajali da leže razbacani unaokolo i koje smo kasnije za dobre pare prodavali na kilo. Mada je sakupljanje ostataka granata bilo strogo zabranjeno, o prodaji da i ne govorim, to nam je ipak polazilo za rukom, zahvaljujući mesečini i onim trenucima kada su stražari bili manje budni. Rezultat nove debate o Turhanovljevom predlogu predstavljala je kategorična odluka svih prisutnih da se plan ostvari već sutradan. „Sekundanti“, koji su sa moje strane bili Kerenski i Korhanidi, a sa strane mog suparnika dvojica nepoznatih dečaka koje je sa sobom doveo, odredili su da na artiljerijski poligon odemo rano ujutro, pre nego što gađanje započne, i da na otprilike sto jardi od meta legnemo na izvesnoj međusobnoj udaljenosti, u neku veliku rupu od granate u

kojoj niko neće moći da nas vidi, te da tamo ostanemo sve do sumraka. Onaj ko tada još uvek bude bio živ, može da napusti poligon i da ide gde mu je volja. Sekundanti su takođe odlučili da i sami čitavog dana ostanu u blizini poligona, na obalama reke Kars Čai, i da nas uveče potraže u našim rupama i konstatuju rezultate dvoboja. Ako se desi da neko od nas dvojice, ili pak obojica, bude ozbiljno ranjen, oni će preduzeti sve što je potrebno; a ako se ispostavi da smo poginuli raširiće priču da smo, ne znajući da će tog dana biti gađanje, otišli da sakupljamo bakar i olovo i da se tako dogodilo da budemo „zbrisani“. Narednog jutra smo se svi zajedno, u osvit dana i snabdeveni zalihom hrane, uputili ka Kars Čai. Kada smo stigli sekundanti su nama, dvojici supamika, dali naš deo hrane i odveli nas do poligona, gde je svako legao u svoju rupu. Sekundanti su se nakon toga vratili na obalu reke i pridružili ostalima koji su vreme prekraćivali pecanjem. Dotad je sve još uvek izgledalo kao šala, ali kada je pucnjava započela, šalu je odneo đavo. Ne znam kakva su bila subjektivna iskustva i mentalne asocijacije moga protivnika i kojim redom su se javljali, ali znam šta se od samog početka gađanja odvijalo u meni. Onog što sam iskusio i osetio kada su granate započele da lete i da mi eksplodiraju iznad glave sećam se kao da je bilo juče. U početku sam bio sav zabezeknut, ali uskoro su se intenzitet osećanja koja su kroz mene proticala, i snaga logičke konfrontacije mojih misli uvećali do takvog stupnja, da mi se čini da sam svakog trenutka mislio i doživljavao više nego za celih dvanaest meseci. Istovremeno se u meni po prvi put javilo i „potpuno osećanje sebe“, koje je iz časa u čas bivalo sve jače, kao i jasno uviđanje da sam sopstvenom glupošću sebe doveo u situaciju u kojoj mi je pretila skoro sigurna propast, jer mi se u tom trenutku činilo da je moja smrt neizbežna. Instinktivni strah, koji sam pri suočavanju sa ovom neizbeznošću osetio, je u tolikoj meri obuzeo čitavo moje biće, da je izgledalo kao da čitava stvamost koja me je okruživala nestaje, ostavljajući samo nesavladivi, goli užas. Sećam se da sam pokušavao da se što više skupim i da se nekako sakrijem iza ruba rupe, kao i da sam pokušavao da ništa ne čujem i ni o čemu ne razmišljam.

Drhtanje koje mi je obuzelo čitavo telo, dostiglo je takav zastrašujući intenzitet da se činilo kao da svako tkivo vibrira samo za sebe; uprkos grmljavini topova jasno sam čuo kako mi srce lupa, a zubi su mi cvokotali s takvom žestinom da je izgledalo kao da će se svakog časa polomiti. Ovde ću uzgred napomenuti da mislim da se u meni zahvaljujući upravo ovom događaju iz mladosti po prvi put javilo jedno svojstvo – koje je kasnije, zahvaljujući svesnom dejstvu koje su na mene vršili normalno vaspitani ljudi, poprimilo svoj konačni oblik – svojstvo koje me je sprečavalo da budem uznemiren onim životnim pitanjima koja su se ticala samo mojih sebičnih interesa i da priznajem i da osećam ma kakve strahove osim onih autentičnih, dok su mi sa druge strane omogućavala da ne zanoseći se i ne dopuštajući da budem obmanut, razumem strahove drugih i da se stavim u njihov položaj. Ne sećam se koliko dugo sam ležao u takvom stanju, mogu samo da kažem da naš vrhovni i neumoljivi gospodar, vreme, ni ovog puta, kao i uvek i u svemu, nije propustilo da učini svoje, te sam počeo polako da se navikavam na svoj položaj i na grmljavinu topova i na rasprskavanje granata nada mnom. Malo-pomalo, mučne misli o tome kako bih žalosno mogao da završim počele su da iščezavaju. Mada je gađanje, kao i obično, bilo podeljeno u nekoliko intervala, bilo je nemoguće da se za vreme ovih pauza pobegne, pre svega zbog opasnosti da padnem u ruke stražara. Nisam mogao da učinim ništa, sem da i dalje mirno ležim. Pošto sam malo ručao, neprimetno sam čak i zaspao. Očigledno je nervnom sistemu nakon tako intenzivne aktivnosti, bio neodložno potreban odmor. Ne znam koliko sam dugo spavao, ali kada sam se probudio već je bilo veče i sve je bilo mirno. Kada sam se sasvim razbudio i jasno shvatio zbog čega se na ovom mestu nalazim, najpre sam sebe s velikom radošču uverio da sam živ i zdrav, i tek kada je ovo moje egoistično zadovoljstvo malo popustilo počeo sam da se prisećam i svog druga u nevolji i da za njega osećam zabrinutost. Stoga sam, pošto sam se izvukao iz svoje rupe i dobro pogledao unaokolo, otišao sam do mesta na kome je on trebalo da bude.

Kada sam video kako nepomično leži prilično sam se uplašio, mada sam istovremeno bio i skoro sasvim siguran da je zaspao; ali kada sam mu na nozi iznenada spazio krv, sasvim sam izgubio glavu, a sva mržnja koju sam toga dana osećao preobrazila se u sažaljenje. Sa strahom ništa manjim od onog koji sam pre par sati osećao za svoj vlastiti život počeo sam da puzim prema njemu, instiktivno i dalje nastojeći da ostanem neprimećen. U tom položaju sam se nalazio i kada su do mene, puzeći na sve četiri, stigli, sekundanti. Pošto su opazili kako čudno gledam Karpenka, koji je ležao opružen, i pošto su primetili krv na njegovoj nozi, osetili su da se dogodilo nešto strašno pa su dopuzavši do tog mesta ostali kao zalepljeni za zemlju.i počeli i sami u njega da bulje. Kasnije su mi kazali da su bili prilično sigurni da je mrtav. Čitava grupa je stajala kao u auto-hipnozi, sve dok nas iz te ukočenosti nije trgao Kerenski. Kakoo nam je kasnije objasnio, pošto se izvesno vreme nalazio u zgrčenom položaju buljeći u Karpenka zaboleo ga je žulj, pa se nagao malo napred kako bi promenio položaj i primetio da se ivica Karpenkovog kaputa ravnomerno diže i spušta. Pošto se privukao bliže uverio se da ovaj zaista diše, o čemu nas je sve gotovo vičući obavestio. Odmah smo ponovo došli sebi, pa smo se istog časa i sami primakli bliže i odmah tu, u jami oko nepomičnog Karpenka, započeli da upadajući jedni drugima u reč raspravljamo šta da se radi. Iznenada smo, kao po nekom prećutnom dogovoru, od ruku napravili sedište i na njemu Karpenka preneli do reke. Zaustavili smo se kraj ruševina stare fabrike cigala i tamo, pošto smo od svog odela napravili nekakav improvizovani ležaj i Karpenka žurno položili na njega, počeli da ispitujemo ranu. Ispostavilo se da je šrapnelom samo okrznuta jedna noga, i to ne na opasnom mestu. Pošto je Karpenko i dalje bio u nesrvesti i pošto niko nije znao šta da radi, jedan od nas je otrčao u grad da dovede jednogog našeg poznanika, hirurškog pomoćnika koji je takođe bio član hora saborne crkve, dok su ostali ranu oprali i nekako je previli. pomoćnik hirurga je ubrzo stigao u svojim čezama, a mi smo mu objasnili da je do incidenta došlo dok smo sakupljali bakar, ne znajući da će tog dana biti gadanje. Pošto je pregledao ranu izjavio je da nije

opasna i da se Karpenko onesvestio zbog gubitka krvi. Pacijent je, zaista, odmah došao sebi čim mu je ovaj pod nos podneo malo mirišljave soli. Hirurškog pomoćnika smo, naravno, zamolili da o ovome nikome ne priča, jer bi nas zbog stroge zabrane da se na poligon za artiljerijsko gađanje ulazi to svakako uvalilo u velike nevolje. Čim je došao svesti, Karpenko je pogledom prešao preko sviju. A kad se, nakon što je ne meni pogled zadržao duže nego na ostalima još i nasmešio u meni se nešto pokrenulo i preplavili su me kajanje i sažaljenje. Od tog trenutka sam prema njemu počeo da gajim osećanja kao prema rođenom bratu. Pacijenta smo odneli kući, a njegovoj smo porodici objasnili da se, dok smo idući na pecanje prelazili jarugu, odronio nekakav kamen koji je pao i povredio mu nogu. Njegovi roditelji su u našu priču poverovali, a meni su dozvolili da sve dok se ne oporavi svako veče provedem pokraj njega. Tokom tih dana, dok je još uvek bio slab i ležao, ja sam se o njemu brinuo kao nežan brat, i tako je, dok smo razgovarali o svemu i svačemu, započelo naše blisko prijateljstvo. Što se tiče ljubavi prema našoj „dami“, zbog koje se sve ovo i dogodilo, to osećanje je iznenada isparilo i iz Karpenka i iz mene. Ubrzo pošto se oporavio, roditelji su ga odveli u Rusiju, gde je kasnije položio ispite i upisao se u nekakvu tehničku školu. Nakon ovog događaja Karpenka nekoliko godina nisam video, ali smo se redovno dopisivali i uvek sam od njega na svoj imendan i rođendan dobijao dugačko pismo, koje je obično počinjalo detaljnim opisivanjem njegovog spoljnjeg i unutrašnjeg života, a nastavljalo se traženjem moga mišljenja o dugom nizu pitanja koja su ga zanimala, mahom iz domena religije. Prvo ozbiljno oduševljenje za ideje koje su nam bile zajedničke kod njega se pojavilo sedam godina nakon dvoboja koji sam opisao. Jednog leta, dok je poštanskom kočijom putovao na odmor u Kars – tamo u to vreme nije bilo železnice – prošao je i kroz Aleksandropolj, pa se pošto je čuo da sam trenutno tamo zaustavio da me poseti. Tog leta sam bio otišao u Aleksandropolj kako bih, na miru

i u samoći, izveo neke praktične eksperimente vezane za pitanja koja su me naročito zanimala, a koja su se ticala uticaja zvučnih vibracija na različite tipove ljudi, kao i na druge oblike života. Onoga dana kada je stigao poveo sam ga ne ručak, i predložio mu da sa mnom pođe u veliku štalu, koju sam bio pretvorio u neku vrstu vrlo originalne laboratorije i u kojoj sam provodio svako popodne. Razgledao je sve čime sam tamo raspolagao i toliko se zainteresovao za ono čime sam se bavio, da je odlučio da se, pošto u Karsu poseti svoju porodicu, nakon tri dana vrati. Po povratku je gotovo čitavo leto ostao sa mnom, tek povreme odlazeći na dan-dva da vidi porodicu u Karsu. Krajem leta mi se nekoliko članova naše nedavno formirane grupe, Tragača za Istinom, pridružilo u Aleksandropolju sa namerorn da obave izvesna iskopavanja u Aniju, staroj jermenskoj prestonici. Na ovoj ekspediciji nam se po prvi put pridružio i Karpenko, koji je pošto je nekoliko dana bio u kontaktu sa raznim članovirna naše grupe postepeno bio uvučen u pitanja koja su nas sve zanimala. Po završetku ekspedicije se vratio u Rusiju, i uskoro je dobio i diplomu rudarskog inženjera. Nakon toga ga tri godine nisam video, ali smo zahvaljujući stalnoj prepisci održavali kontakt. Karpenko se tokom ovog perioda dopisivao i sa drugim članovima Tragača za Istinom, sa kojima se bio sprijateljio. Nakon ove tri godine je postao punopravan član našeg društva, i išao je sa nama na nekoliko ozbiljnih ekspedicija po Aziji i Africi. Tokom jedne od ovih ekspedicija, kada smo nameravali da iz indijske oblasti Pamir pređemo Himalaje, dogodilo se ono što je kasnije izazvalo njegovu preranu smrt. Od samog početka smo se suočili sa velikim teškoćama. Na usponu uz severozapadnu padinu Himalaja na nas se, dok smo prolazili preko strmog planinskog prevoja, obrušila velika snežna lavina, koja nas je sve zakopala u sneg i led. Uz mnogo napora iz snega smo se iskopali svi osim dvojice. Mada smo i tu dvojicu iskopali što smo brže mogli, oni su već bili mrtvi. Jedan od njih je bio baron X, strastveni okultista, a drugi naš vodič Karakir Kainu. Tako smo nesreći iizgubili ne samo dobrog prijatelja, već i vodiča koji je veoma dobro poznavao ovu oblast.

Uzgred moram da kažem i da čitav region između planinskog masiva Hindukuš i džinovskog lanca Himalaja predstavlja lavirint sačinjen od uskih klanaca koji se međusobno seku, najimpresivniju od svih formacija sličnog kataklizmičkog porekla na našoj planeti koje smo tokom svojih putovanja imali prilike da vidimo. Ove oblasti izgledaju kao da su ih više sile namerno načinile na tako komplikovan i zbunjujući način, kako se nijedno ljudsko biće nikada ne bi usudilo da kroz njih pronađe put. Nakon ovog incidenta, koji nas je lišio vodiča koji je čak i među sopstvenim narodom važio za čoveka koji najbolje poznaje sve staze i bogaze ovih krajeva, nekoliko dana smo lutali tražeći izlaz iz ovog negostoljubivog mesta. „Zar nisu imali mapu ili kompas?“ bez sumnje će se upitati svaki čitalac. Kako da ne. Imali smo ih i više nego što nam je bilo potrebno, ali za putnike bi zapravo bila sreća kada ove takozvane mape nenastanjenih oblasti ne bi ni postojale. Geografske karte se, kako je moj prijatelj Jelov imao običaj da kaže, na nekakvom jeziku zovu kormanupka, što znači „mudrost“, a „mudrost“ na tom jeziku znači sledeće: „mentalni dokaz da je dva plus dva sedam i po, minus tri i još nešto malo“. Po mom mišljenju bi, kada je reč o korišćenju savremenih mapa, bilo krajnje korisno držati se razborite izreke koja kaže: „Ako želiš da u ma čemu uspeš, upitaj ženu za savet i radi suprotno“. Isto je i u ovom slučaju: ako želite da stignete do određenog cilja ili da pronađete određeni put, pogledajte u mapu i krenite obrnuom pravcu, pa ćete uvek biti sigurni da ćete stići baš tamo gde ste želeli. Ove geografske karte su možda sasvim dobre za one savremene ljude koji sede u svojim radnim sobama i nemaju ni vremena ni mogućnosti da ma kuda otputuju, a ipak moraju da pišu o svim mogućim putovanjima i avanturama. Za takve Ijude su ove mape zaista odlične, jer im pružaju više slobodnog vremena za izmišljanje ovih fantastičnih priča. Dobre mape izvesnih lokaliteta možda stvarno postoje, ali ja čitavog svog života među svima sa kojima sam imao posla, od drevnih kineskih pa sve do specijalnih vojnih topografskih mapa raznih

zemalja, nisam naišao ni na jednu koja bi bila od praktične koristi kada je zaista neophodna. Izvesne geografske karte mogu putnicima povremeno pomoći da se snađu u gusto naseljenim područjima, ali bi zato u nenaseIjenim oblastima, kao što je na primer centralna Azija, odnosno tamo gde su najneophodnije, kao što sam već rekao, najbolje bilo da ih uopšte ni nema. U njima je stvarnost iskrivljena do apsurda. Takve mape za stvarne putnike imaju mnoge nepoželjne i žalosne posledice. Pretpostavimo, na primer, da vam mapa govori da bi narednog dana trebalo da pređete preko visoravni, gde naravno očekujete da će biti hladno. Kada uveče pakujete svoj prtljag, iz njega izdvajate i vadite toplu odeću i drugo za zaštitu od hladnoće. Pošto sve drugo zapakujete i natovarite na svoje teretne životinje – konje, jakove ili već šta imate – toplu odeću stavljate na vrh, tako da bi vam kad vam zatreba bila pri ruci. A onda se gotovo uvek ispostavi da sutradan, uprkos onome što je mapa pokazala, morate da idete kroz doline i nizije i da tamo, umesto hladnoće koju ste očekivali, vlada takva vrućina da bukvalno morate da svučete sve sa sebe. A pošto tople stvari nisu kako treba zapakovane ni privezane za leđa životinja, one sve vreme klize i pomeraju se, uznemiravajući ne samo teretne životinje već i same putnike. A šta znači morati da se prepakuješ tokom puta zna samo onaj ko je to bar jednom radio na putovanju kroz planine, koje traje po čitav bogovetni dan. Naravno da na putovanjima koja sa nekim političkim ciljem organizuje ova ili ona Vlada, ili pak na putovanjima koja finansira nekakva bankareva udovica, vatrena teozofkinja, može da se unajmi koliko god hoćete nosača koji će sve pakovati i prepakovati. Pravi putnik, međutim, sve mora da uradi sam, a čak i kad bi imao sluge ne bi mogao a da im ne pomogne, jer je normalnom čoveku usred nedaća koje putovanje sa sobom nosi teško da dokono posmatra tuđe napore. Ove savremene mape su takve kakve su očigledno stoga što se izrađuju pomoću metoda o kojima sam jednom prilikom i lično osvedočio. To je bilo kada sam sa još nekoliko članova naše grupe Tragača za Istinom putovao kroz Pamir, pokraj vrha Aleksandra III. U to vreme je u jednoj dolini blizu ovoga vrha bio smešten štab geometara iz vojnog topografskog odeljenja Turkestana. Glavni

geometar je bio izvesni pukovnik, dobar prijatelj nekog iz našeg društva, i zbog toga smo njihov logor naročito posetili. Ovaj je pukovnik uz sebe, kao pomoćnike, imao nekoliko mladih nižih oficira. Oni su nas veoma radosno pozdravili, budući da su već nekoliko meseci živeli na mestima gde jedva da se i na stotine milja rnogla naći po neka živa duša. S njima smo ostali tri dana, u nameri da se u njihovim šatorima dobro odmorimo. Kada smo počeli da se spremamo za odlazak jedan od mladih oficira je zamolio za dozvolu da krene s nama, jer je morao da napravi geografsku kartu na lokalitetu udaljenom dva dana putovanja u pravcu u kome smo i mi išli. Sa sobom je, kao pomoć, poveo i dva redova. U izvesnoj dolini naišli smo na logor nomada, Kara-Kirgiza i upustili se sa njima u razgovor. Oficir koji je sa nama bio takođe je govorio njihov jezik. Jedan od ovih Kara-Kirgiza bio je stariji i očigledno iskusan čovek. Oficir, jedan od mojih drugova i ja smo ovog Kara-Kirgiza zamolili da sa nama podeli naš obrok, u nadi da bismo mogli imati koristi od njegovog poznavanja ovih krajeva i od njega izvući onakve informacije kakve su nam bile potrebne. Jeli smo i razgovarali. Bili smo poneli mešine pune odlične kavurme, a oficir je kod sebe imao i votke, koju je kupio u Taškentu, i koju ovi nomadi veoma vole, naročito kad niko od njihovih ne vidi šta piju. Nalivajući votku, Kara-Kirgiz nam je dao mnoge nagoveštaje o ovim oblastima i ukazao nam gde bi se mogla naći izvesna inreresantna mesta. Pokazajući na večnim snegom prekrivenu planinu koja nam je već bila poznata rekao je: „Vidite onaj tamo vrh? Pa, tačno iza njega se nalazi ovo,...i ono... a tu je takođe i čuvena Iskanderova pećina. Oficir je sve ovo skicirao na papiru, a uzgred budi rečeno, umeo je dosta dobro da crta. Kad smo završili sa jelom i kada se Kara-Kirgiz vratio u svoj logor, pogledao sam crtež koji je oficir napravio i primetio da sve o čemu je nomad govorio nije smestio iza planine, kako nam je ovaj govorio, već ispred nje. Ukazao sam mu na to i ispostavilo se da je oficir pobrkao „iza“ i „ispred“, jer su na jeziku o kom se radi ove reči, bou-ti i pou-ti, gotovo iste, pa nekome ko jezik ne poznaje dobro mogu zvučati sasvim jednako, naročito kada se izgovaraju brzo i zajedno sa drugim rečima.

Kada sam sve to objasnio oficiru, on je rekao samo ,,Ma, đavo da ga nosi!“ i zatvorio svoj blok za skiciranje. Crtao je gotovo tri sata i naravno da nije želeo da sve to radi još jedanput, utoliko pre što smo se već spremili da krenemo. Siguran sam da je ta skica u geografsku kartu kasnije uneta baš onako kako ju nje oficir napravio. Kasnije će i štampar, koji u ovim krajevima nikad nije bio, sve to da smesti na strani planine suprotnoj od one na kojoj se zaista nalazi, a naš putnik će, naravno očekivati da te stvari tamo i nađe. Gotovo bez izuzetaka, sve što je vezano za izradu tih mapa odvija se na ovaj način. Stoga ne treba ni malo da se iznenadite ako se kada vam mapa ukazuje da se približavate reci nadete naspram neke od „prekrasnih kćeri G. Himalaja“. Tako smo, dakle, nastavili da nekoliko dana nasumice lutamo, bez vodiča i jako pazeći da ne sretnemo neku od onih razbojničkih bandi koje, naročito u ono vreme, nisu baš mnogo volele Evropljane koji bi ih im pali šaka, i koje su uz velike ceremonije pretvarali u robove, da bi ih uz ništa manje ceremonije s nekim od lokalnih plemena trampili za konja, za najnoviji model puške ili naprosto za devojku, naravno takođe robinju. Idući od mesta do mesta, stigli smo i do jedne rečice i odlučili da sledimo njen tok, smatrajući da to takođe mora nekuda da nas odvede. Nismo znali čak ni hoće li nas odvesti na sever ili jug, pošto je oblast u kojoj smo se nalazili bila vododelnica. Dok god smo mogli sledili smo obale ove reke, ali one su ubrzo postale jako strme i skoro neprohodne, tako da smo odlučili da idemo kroz samo rečno korito. Na ovaj način nismo prešli više od nekoriko milja, a već je postalo očigledno da rečica, preplavljena vodom brojnih pritoka, narasta do tolikog nivoa da je dalje putovanje duž njenog korita nemoguće. Morali smo da se zaustavimo i da ozbiljno razmislimo kako da nastavimo. Nakon duge rasprave smo odlučili da pokoljemo sve koze koje smo sa sobom vodili, da od njihovih koža napravimo burdijuke, koje bismo mogli da naduvamo i pričvrstimo za splav i da tako otplovimo dalje niz reku.

Za sprovođenje ovog našeg plana smo odabrali zgodno mesto nedaleko od reke, gde smo lako mogli da se branimo od svake opasnosti, i tu smo podigli svoj logor. Pošto smo ustanovili da je za taj dan već suviše kasno da se ma šta još uradi, podigli smo šatore, pa smo nakon što smo vatru zapalili na svoj uobičajeni način, večerali i legli da spavamo, naravno pošto smo prethodno odredili stražare koji će se čitave noći smenjivati. Prva stvar koju smo narednog dana učinili sa dopuštenjem svoje savesti; izopačene kao i kod svih savremenih ljudi tako da upravo odgovara zahtevima pakla, bila je da pobijemo sve koze, koje smo još dan ranije smatrali za svoje iskrene prijatelje i saveznike u prevazilaženju teškoća ovoga putovanja. Nakon ove pažnje vredne hrišćansko-muslimanske manifestacije jedan od nas je meso započeo da seče, kako bismo ga ispekli i njime napunili neke od koža; neki su počeli da pripremaju burdijuke i da ih naduvavaju. Drugi su uplitali i obrađivali kozija creva da bismo od njih napravili užad kojim ćemo povezati splav i za njega pričvrstiti burdijuke, dok su treći, među kojima sam bio i ja, uzeli sekire i započeli da traže tvrdo drvo pogodno za splav. U toj potrazi smo se prilično udaljili od logora. Tražili smo pravo drvo koje u ovim krajevima nazivaju karagač, i vlaknastu brezu. Od sveg drveta koje se u okolini moglo naći samo su ove dve vrste, po našem mišljenju, bile dovoljno čvrste da izdrže sudare sa stenama i kamenjem u uskim tesnacima i na brzacima. U blizini našeg logora su rasle uglavnom smokve, i druge vrste drveta koje nisu bile dovoljno čvrste za ono što nam je trebalo. Dok smo tako išli i ispitivali drveće, iznenada smo ugledali kako na zemlji sedi čovek iz jednog ovdašnjeg plemena. Pošto smo se posavetovali među sobom, odlučili smo da odemo do njega i da ga upitamo gde se može pronaći drveće kakvo smo tražili. Kada smo prišli bliže, videli smo da je odeven u rite, a po njegovom licu smo zaključili da je neka vrsta ez-ezunavurana, to jest čovek koji radi na sebi radi spasenja svoje duše, odnosno što bi Evropljani rekli, fakir. Pošto sam već upotrebio reč „fakir“, mislim da nije suvišno da napravim malu digresiju kako bih bacio nešto svetlosti na ovu čuvenu reč. To je, zaista, jedna od praznih reči koje, zbog netačnog značenja

koje im se pridaje, naročito u novije vreme, automatski deluje na sve savremene Evropljane i postale su jedan od glavnih uzroka progresivnog smanjivanja njihovih misaonih sposobnosti. Mada reč „fakir“ u onom značenju koje joj se u Evropi pridaje u Aziji nije poznata, ta ista reč se ipak gotovo svuda koristi. Reč „fakir“, ili ispravnije fakhr, ima svoj koren u turkomanskoj reči koja znači „prosjak“, i među gotovo svim azijskim narodima dići jezici vode poreklo od drevnog turkomanskog ova je reč do naših dana dospela u značenju „varalica“, odnosno „prevarant“. Ovi narodi, zapravo, da bi izrazili značenje „varalica“, odnosno „prevarant“, koriste dve reči, obe poreklom iz starog turkomanskog. Jedna od njih je „fakir“, druga je lurie. Prva se koristi za varalicu, odnosno prevaranta koji se prevarom služi da bi druge iskoristio oslanjajući se na njihovu pobožnost, dok se druga upotrebljava za onoga ko naprosto iskorištava njihovu glupost. Imenom lurie se, uzgred budi rečeno nazivaju i svi Cigani, bilo kao narod, bilo kao pojedinac. Uopšte govoreći, Cigana ima među svim drugim narodima i oni svuda vode nomadski život. Bave se uglavnom trgovinom konjima, krparenjem, pevanjem na proslavama, gatanjem i sličnim aktivnostima. Svoje logore obično podižu u blizini nasežjenih mesta i varaju naivne gradane i seljake svakakvim smicažicama. Stoga se reč lurie, koja označava ciganski narod, u Aziji odavno koristi za svakoga ko je varalica, odnosno prevarant, bez obzira na to kome narodu pripada. Da bi se prenelo značenje koje Evropljani pogrešno pripisuju reči „fakir“ u Aziji se koristi nekoliko reči, među kojima je u najširoj upotrebi ez-ezunavuran, koja dolazi iz turkomanskog govornog jezika i znači „onaj ko sam sebe tuče“. Lično sam od Evropljana čuo mnoge priče o takozvanim fakirima, u kojima se tvrdi da su njihove veštine natprirodne i čudesne, dok u Aziji svi manje ili više normalni ljudi smatraju da takve trikove izvode varalice i prevaranti prvog reda. Da bih pokazao kakvu zabunu pogrešna upotreba ove reči kod savremenih Evropljana izaziva, mislim da će biti dovoljno da kažem da sam putovao po gotovo svim zemljama u kojima ovi fakiri, takvi kakve ih Evropljani zamišljaju navodno žive, i da ni jednog jedinog nisam

video; imao sam, međutim, sreće da nedavno vidim pravog-pravcatog fakhra, u onom smislu u kome ovu reč upotrebljavaju azijski narodi, ali ne u Indiji ili u nekoj od onih zemalja u kojima Evropljani zamišljaju da oni žive, već u samom srcu Evrope, u Berlinu. Jednog dana sam, dok sam šetao Kurfirstendamom u pravcu zoološke bašte, na pločniku na malim invalidskim kolicima ugledao bogalja bez obe noge koji je okretao nekakav prastari vergl. U Berlinu, glavnom gradu Nemačke, kao i u drugim velikim centrima koji predstavljaju štono bi rekli savremenu civilizaciju u malom, milostinju je zabranjeno tražiti direktno, ali svako ko želi da prosi a da ga policija ne uznemirava može to da učini ako drnda na nekakvom starom verglu, ili pak prodaje prazne kutije od šibica, pornografske razglednice i sličnu literaturu. Ovaj je prosjak, odeven kao nemiački vojnik, vrteo svoj stari vergl na kome je nedostajalo pola nota. Pošto sam prošao kraj njega bacio sam mu nekoliko novčića, pri čemu mi se njegovo lice učinilo poznatim. Nisam ga ništa pitao, budući da ni tada ništa više nego danas nisam voleo da se izlažem riziku da sa ma kim razgovaram na nemačkom koji jedva natucam, već sam počeo da mislim gde sam to mogao da ga sretnem. Pošto sam obavio svoje poslove, vratio sam se istom ulicom. Bogalj je još uvek bio tamo. Prišao sam mu vrlo lagano i dobro ga pogledao, pokušavajući da se setim zbog čega mi je njegovo lice bilo toliko poznato, ali to trenutno nisam bio u stanju. Tek kad sam stigao u Romaniše kafe, iznenada mi je palo na pamet da ovaj čovek nije niko drugi do muž gospođe koju mi je pre nekoliko godina jedan moj blizak prijatelj poslao s pismom u kom me moli da joj pružirn medicinsku pomoć. Muž joj je bio bivši ruski oficir koji je, kako izgleda, iz Rusije u Konstantinopolj bio evakuisan sa Vrangelovom armijom. Sećam se da mi je ova mlada žena došla sa iščašenim ramenom i sva u modricama. Dok sam se ja bavio njenom rukom, ona mi je ispričala da ju je muž premlatio jer je odbila da se za dobre pare proda nekakvom španskom Jevrejinu. Uz pomoć doktora Viktorova i Maksimoviča sam joj nekako namestio rame, nakon čega je otišla. Dve ili tri nedelje nakon ovoga ista žena mi je prišla dok sam u Konstantinopolju sedeo u ruskom restoranu po imenu Crna ruža.

Glavom mi je pokazala u pravcu čoveka s kojim je sedela i rekla: „To je on – moj muž. Opet smo se pomirili“, dodala je. „On je u stvari prilično dobar čovek, mada ponekad izgubi živce.“ Pošto mi je ovo ispričala, brzo je otišla. Tek tad sam shvatio o kakvoj ženi je zapravo reč. Kasnije sam dugo sedeo i proučavao lice ovoga oficira, budući da me je zainteresovao takav neobičan tip. A evo sad tog istog oficira kako kao bogalj bez nogu, u uniformi nemačkog vojnika, okreće vergl i skuplja nemačke novčiće. Tokom dana se, naravno, nakupilo poprilično novčića koje su ljudi dobrog srca bacili ovoj sirotoj žrtvi rata! Taj čovek je, po mom mišljenju, bio pravi pravcati fakir, u onom smislu u kome tu reč shvataju svi azijski narodi; a što se njegovih nogu tiče, hvalio bih Boga da su moje bile tako zdrave i jake! Pa, toliko o tome; a sad da se vratimo na priču koju smo započeli... Prišli smo, dakle, onom ez-ezunavuranu, i nakon odgovarajućih pozdrava seli kraj njega. Pre nego što smo ga upitali za ono što smo želeli da znamo započeli smo razgovor, vodeći računa o raznim konvencionalnim izrazima učtivosti koji su među ovim ljudima uobičajeni. Zanimljivo je primetiti da se psiha ljudi koji žive u ovim predelima potpuno razlikuje od psihe Evropljana. Kod ovih poslednjih je gotovo uvek ono što je na srcu istovremeno i na jeziku. Među Azijatima to nije slučaj – kod njih je jako razvijena psihička dualnost. Svako iz ovih oblasti vas, ma kako spolja prerna vama bio Ijubazan i učtiv, istovremeno u sebi može mrzeti i smišljati kako da vam nanese svakakvo zlo. Mnogi Evropljani koji među Azijatima decenijarna žive ne razumevajući ovu njihovu sposobnost, i koji o njima sude polazeći od sebe samih, zbog toga uvek mnogo gube i izazivaju razne nesporazume koji bi inače mogli da budu izbegnuti. Ovi azijski narodi su puni ponosa i samoljublja. Svako od njih, bez obzira na svoj položaj, od svakog zahteva određen stav prema sebi kao ličnosti. Među njima se ono što je najbitnije drži u drugom planu, i čovek na to razgovor mora da navede kao slučajno; u suprotnom će vas, u najboljem slučaju, uputiti nadesno onda kada vaš put vodi nalevo. Ako,

sa druge strane, sve uradite onako kako treba, ne samo da će vas pravilno uputiti, već će biti spremni i da vam ako je moguće i lično pomognu da stignete do cilja. Stoga ovog čoveka, kad smo mu prišli, nismo započeli da ispitujemo o onome što smo želeli da doznamo. Bog zabranjuje da se to učini pre nego što se zadovolje neophodne formalnosti. Nakon što smo seli kraj njega popričali smo o lepoti predela i kazali mu da smo tu prvi put, raspitali se kako mu ova okolina odgovara i tako dalje, da bismo tek znatno kasnije, kao usput, primetili: „Potrebno nam je takvo i takvo drvo za određenu svrhu, ali nismo u stanju da ga nađemo nigde u okolini“. On je uzvratio da mu je jako žao što ne zna gde se ono može naći, budući da je tu bio samo kratko vreme u gostima, ali da bi izvesni uvaženi starac, koji je njegov učitelj, to mogao da zna. On, kako nam je rekao, živi u pećini iza brda, i pošto je tu već dugo veoma dobro poznaje ovaj kraj. Nakon toga je ustao da krene k njemu, ali ga je dr. Sari-Ogli zaustavio upitavši ga ne bismo Ii njegovog uvaženog učitelja mogli lično da vidimo i upitamo za drvo koje nam je bilo potrebno. „Naravno“, odgovorio je. „Hajdemo zajedno. To je čovek koji je gotovo svetac i uvek je spreman da svakome pomogne.“ Kad smo krenuli, još izdaleka smo ugledali čoveka kako sedi na livadi pod drvetom, a naš vodič je ne čekajući nas potrčao ka njemu, te nam je pošto mu je nešto ispričao dao znak da mu priđemo. Razmenili smo uobičajene pozdrave i seli kraj njega. U tom trenutku je prišao i kraj nas seo još jedan čovek iz ovih krajeva. Kasnije se ispostavilo da je i on bio učenik ovog poštovanja dostojnog ez-ezunavurana. Lice ovog starca nam je izgledalo tako blagonaklono i tako različito od lica običnih ljudi, da smo mu odmah, bez ikakvih prethodnih manipulacija i ništa ne prikrivajući, ispričali šta nam se dogodilo i kako smo mislili da iz ove oblasti izađemo. Ispričali smo mu, takode, i zbog čega smo došli k njemu. On je vrlo pažljivo saslušao, i nakon što je malo razmislio rekao da je rečica kraj čijih smo se obala zaustavili jedna od pritoka reke Čitral, koja se uliva u reku Kabul, koja se opet, sa svoje strane uživa u Ind. Rekao nam je da ima

puno puteva koji iz ovih oblasti vode, ali da su svi oni dugi i naporni. Smatrao je da bi, ukoliko budemo u stanju da putujemo onako kako smo zamislili i ukoliko nam pođe za rukom da izbegnemo obale nastanjene narodima koji prema strancima nisu nimalo prijateljski raspoloženi, naš plan bio najbolji koji uopšte može da se zamisli. Što se drveta koje tražimo tiče, on je smatrao da nam ono uopšte ne odgovara i da bi najbolja vrsta drveta za našu svrhu bila kornelijanska trešnja, dodavši da se levo od staze kojom smo došli nalazi šumovita dolina u kojoj rastu velika debla ovog drveta. Sasvim iznenada, iz blizine se začuo zvuk – takav da vam se od njega digne kosa na glavi i uzdrhtite od glave do pete. Starac je mirno okrenuo glavu i na specijalan način se oglasio. Tada se iz žbunja u svoj svojoj lepoti i snazi, pojavio ogroman suri medved, koji je u ustima nešto nosio. Kada nam se približio starac se ponovo oglasio na isti način, a medved mu je, blistavim očima gledajući u nas, lagano prišao i položio mu pred noge ono što je nosio u zubima – da bi se zatim ponovo okrenuo i nestao u žbunju. Zanemeli smo u pravom smislu te reči, a drhtavica koja nam je telo obuzela je bila toliko jaka da su nam zubi cvokotali. Starac nam je ljubaznim glasom objasnio da je ovaj medved njegov dobar prijatelj, koji mu povremeno donosi đungari13 . To je bilo ono što mu je medved spustio kraj nogu. Čak i nakon ovih umirujućih reči nismo bili u stanju da se ponovo sasvim saberemo i zgledali smo se u dubokoj tišini, dok su nam lica odavala krajnje zaprepašćenje. Iz ove ukočenosti nas je prenuo starac koji nam je teško ustavši sa svoga sedišta saopštio da je vreme za njegovu uobičajenu šetnju i da ako želimo možemo da ga pratimo do doline u kojoj rastu trešnje. Zatim je izgovorio molitvu i krenuo kao prvi, dok smo ga svi mi i njegovi učenici sledili. U dolini smo zaista ugledali puno stabala ove trešnje i svi smo, pa čak i sam starac, započeli da sečemo stabla koja su nam bila potrebna, birajući pri tom ona najveća. Kada smo nasekli dva dobra tovara, što smo smatrali da nam je dovoljno, zamolili smo starca da pristane da sa nama pođe u naš logor, koji nije bio daleko, i da 13

đungari je vrsta kukuruza koji u ovim krajevima raste i koristi se kao zamena za žito.

dozvoli da jedan od naših drugova tamo napravi njegov portret, što je uz pomoć male naprave koju smo imali moglo da se obavi brzo. Starac je najpre odbio, ali njegovi učenici su nam pomogli da ga ubedimo, tako da smo se sa svojim tovarom vratili natrag na obalu reke, gde smo ostatak našeg društva bili ostavili u poslu. Pošto smo stigli brzo smo im sve objasnili, a profesor Skridlov je svojim foto-aparatom napravio starčevu sliku, koju je odmah započeo da razvija. Dok je to radio, svi smo se ispod jedne smokve okupili oko starca. Među nama je bila i Vitvitskaja, kojoj je vrat bio umotan, jer je već nekoliko meseci patila od bolnog oboljenja grla, koje je prilično uobičajeno u brdima i po izgledu podseća na gušavost. Pošto je na njoj ugledao taj zavoj, starac je upitao u čemu je problem. Objasnili smo mu, a on je, pošto je Vitvitskaju pozvao da mu priđe, otok pažljivo ispitao. Zatim joj je rekao da legne na leđa, pa je započeo da otok masira na razne načine, šapućući pri tom izvesne reči. Svi smo bili neopisivo zapanjeni kada je nakon dvadeset minuta ovakvog masiranja ogromni otok Vitvitskaje svima na očigled da iščezava, da bi nakon još dvadeset minuta sasvim nestao. Upravo tada se vratio i profesor Skridlov, koji je razvio i izradio starčevu fotografiju. I on je bio jako zapanjen te je starca, duboko se poklonivši pred njim, zamolio da mu olakša napad koji ga je već nekoliko dana mučio, a koji je bio izazvan njegovim davno nastalim problemima sa bubrezima. Ez-ezunavuran se raspitao o raznim pojedinostima njegove bolesti, da bi odmah zatim poslao jednog od svojih učenika, koji se vratio noseći koren nekakvog malog žbuna. Dajući ovaj koren profesoru, starac je rekao: „Uzmi jedan deo ovog korena i dva dela kore smokvinog drveta, koje gotovo svuda može da se nađe; tu mešavinu dobro prokuvaj i svakodnevno pij čašu ili dve ove tečnosti pre spavanja“. Nakon toga su on i njegovi učenici pogledali fotografiju koju im je profesor doneo i kojom su svi, a naročito učenici, bili zaprepašćeni. Starca smo pozvali da sa nama podeli naš ručak, koji se sastojao od

sveže kozije kavurme sa hlepčićima od pohanda14 , i on je ovaj poziv prihvatio. Iz razgovora smo doznali da je svojevremeno bio top-baša, odnosno zapovednik artiljerije avganistanskog emira, i da je u šezdesetoj godini bio ranjen u pobuni Avganistanaca i Baludžistanaca protiv jedne od evropskih sila, nakon čega se vratio u svoj rodni Korasan. Kada se sasvim oporavio od rana nije više želeo da se vrati na svoj položaj, budući da je već bio u poodmaklom dobu, već je odlučio da ostatak svoga života posveti spasenju duše. Najpre je došao u kontakt sa persijskim dervišima; kasnije je, mada ne zadugo, bio baptist; a još kasnije, po povratku u Avganistan, stupio u jedan manastir u blizini Kabula. Kada je razumeo sve što mu je bilo potrebno i kada je postao uveren da mu ljudi više nisu neophodni, počeo je da traži neko usamljeno mesto daleko od ljudskih naselja. Pošto je pronašao ovo mesto, tu se nastanio, zajedno sa još nekoliko osoba koje su želele da žive u skladu sa njegovim uputstvima i čekao je smrt – bilo mu je već devedeset i osam godina, a danas retko ko živi duže od stotinu. Kada se starac već spremio da ode, obratio mu se Jelov, zamolivši ga da bude tako dobar da ga posavetuje šta da radi sa svojim očima. Nekoliko godina ranije se u oblasti oko Kaspijskog mora zarazio trahomom i ova bolest mu, uprkos raznovrsnirn tretmanima, nije izlečena, već je postala hronična. „Mada mi oči“, rekao je, „ne zadaju muke sve vreme, izjutra su ipak uvek slepljene krmeljima, a promena klime ili pak peščana oluja čine da počnu prilično da me bole“. Stari ez-ezunavuran ga je posavetovao da vrlo fino izmrvi malo bakar-sulfata i da svako veče pre spavanja iglu ovlaži sopstvenom pljuvačkom, da je umoči u ovaj izmrvljeni bakar-sulfat i provuče je između očnih kapaka, te da sa ovom terapiiom nastavi izvesno vreme. Nakon što je Jelovu dao ovaj savet, dostojanstveni starac je ustao i, pošto je prema svakorn od nas načinio pokret koji u ovim krajevima označava ono što mi zovemo blagoslovom, krenuo prema svom prebivalištu. Svi smo ga pratili, čak i na naši psi. 14

pohand je brašno od pečenog ječma od kog se pravi najukusniji hleb

Usput smo sa starcem ponovo zapodenuli razgovor. Iznenada i ne posavetovavši se ni sa kim od nas, Karpenko mu se obratio na uzbekistanskom jeziku, rekavši: ,,Sveti oče! Pošto smo voljom sudbine u ovako neobičnoj okolini sreli tebe, čoveka velikog znanja i bogatog iskustvom, kako u običnom životu tako i na nivou samopripreme za postojanje nakon smrti, svi smo bez ikakve sumnje ubeđeni da nećeš odbiti da nas posavetuješ, naravno onoliko koliko je to moguće, kako treba da živimo i kakvih ideala treba da se držimo da bismo konačno bili u stanju da živimo onako kako je to Odozgo određeno i čoveka dostojno.“ Pre nego što je na ovo čudno Karpenkovo pitanje odgovorio, starac je pogledaj unaokolo, kao da nešto traži, a zatim se uputio ka jednom oborenom deblu. Seo je na njega, a kada smo i mi posedali, neki na drvo a neki naprosto na zemlju, okrenuo se svima nama i lagano počeo da govori. Njegov odgovor na Karpenkovo pitanje razvio se u svojevrsnu podužu propoved, veoma značajnu i zanimljivu. Reči koje je ovaj stari ez-ezunavuran tada izgovorio ću takođe zabeležiti, ali tek u svojoj trećoi seriji, u poglavlju pod naslovom „Čovekovo astralno telo, njegove potrebe i mogućnosti ispoljavanja“. Ovde ću samo spomenuti rezultate isceljenja ovog starca, za koje sam se raspitivao i u koje sam imao prilike da se uverim tokom većeg broja godina. Vitvitskaja otada nije imala više nikakve simptome bolesti od koje je patila, niti joj se bolest ponovo vraćala. Profesor Skridlov kako da izrazi svoju zahvalnost prema čoveku koji ga je, verovatno zauvek, izlečio od patnji koje su ga mučile dvanaest godina. Što se Jelova tiče, od trahoma se izlečio nakon mesec dana. Nakon ovog događaja, koji je za sve nas bio značajan, ovde smo proveli još tri dana, tokom kojih smo sekli debla, gradili splav i priprmali sve što smo bili planirali. Četvrtog dana rano ujutru improvizivani splav je bio porinut u reku, i poneo nas je nizvodno. Spočetka ovo naše neobično prevozno sredstvo nije moglo da plovi samo nošeno rečnom strujom, na nekim mestima smo morali da ga guramo, a na nekim čak i da ga nosimo, ali što je reka bivala dublja

splav se sve lakše kretao sam, a ponekad je, uprkos teretu koji je nosio, prosto leteo kao sumanut. Ne bi se baš moglo reći da smo se osećali sasvim bezbedno, naročito kada je splav plovio kroz tesnace i udarao o stenje, ali kasnije smo se, nakon što smo se uverili u njegovu čvrstinu i efikasnost pronalaska inženjera Samsonova, prilično opustili i počeli smo čak i da zbijamo šale. Genijalna zamisao inženjera Samsonova sastojala se u tome da se po dva burduka vežu na prednjoj strani i na bokovima splava, kako bi služili kao odbojnici kad god splav udari o kamenje. Drugog dana našeg putovanja razmenili smo par hitaca sa nekakvom bandom domorodaca, koji su očigledno pripadali jednom od plemena koja žive duž obala. Pjotr Karpenko je u toj pucnjavi ozbiljno povređen, a nakon dve godine je, kao još sasvim mlad čovek, umro u jednom gradu u centralnoj Rusiji. Počivaj u miru, retki i iskreni prijatelju!

X PROFESOR SKRIDLOV Od ranih godina mog odgovornog života još jedan moj suštinski prijatelj, koji je od mene bio znatno stariji, bio je profesor arheologije Skridlov, i koji je bez traga nestao u vreme velike uznemirenosti duhova u Rusiji. Profesora Skridlova sam, kao što sam u poglavlju o knezu Juriju Ljubovedskom već napisao, prvi put sreo u vreme kada me je knez angažovao kao svoga vodiča po okolini Kaira. Ubrzo nakon toga sam ga ponovo sreo u drevnoj Tebi, gde sam upravo bio okončao svoje prvo putovanje sa knezom Ljubovedskim, dok nam se profesor pridružio kako bi obavio izvesna iskopavanja. Tri nedelje smo zajedno živeli u jednom od grobova, a za vreme pauza u radu smo razgovarali o najraznovrsnijim apstraktnim pitanjima. Uprkos svim razlikama u životnom dobu, uskoro smo postali tako dobri i bliski prijatelji da se nismo rastali kada je knez Ljubovedski otišao za Rusiju, već smo odlučili da zajedno krenemo na dugo putovanje. Iz Tebe smo krenuli uzvodno uz tok Nila, ka izvoru ove reke i nastavili za Abisiniju, gde smo ostali oko tri meseca; zatim smo, izašavši na Crveno more, nastavili za Siriju, da bismo konačno stigli do ruševina Vavilona. Tu smo zajedno proveli četiri meseca, nakon čega je profesor ostao još kako bi nastavio svoja iskopavanja, dok sam ja preko Mešeda otišao za Ispahan, u društvu dvojice Persijanaca,

trgovaca tepisima koje sam slučajno upoznao u jednom seocetu u blizini Vavilona i sa kojima sam se veoma sprijateljio zahvaljujući zajedničkom interesovanju za stare tepihe. Profesora Skridlova sam ponovo sreo dve godine nakon toga, kada je sa knezom Ljubovedskim stigao u grad Orenburg koji je trebalo da bude polazna tačka za našu veliku ekspediciju preko Sibira, posvećenu određenim ciljevima vezanim za program koji je sačinila ista ona grupa Tragaga za Istinom koju sam nekoliko puta već spomenuo. Nakon putovanja po Sibiru smo se ponovo često sretali radi dugih i kratkih putovanja po raznim dalekim mestima, mahom u Aziji i Africi, kao i da bismo ukratko razmenili mišljenja tada kada je to bilo neophodno, a sretali smo se i slučajno. Ovde ću sa što je više detalja moguće opisati jedan naš susret i dugo putovanje koje mu je usledilo, tokom koga je profesor Skridlov dostigao prekretnicu u svom unutrašnjem psihičkom životu, u tom smislu da su nakon toga počele da ga pokreću ne samo misli, već i nagoni i osećanja. Ova poslednja su započela čak i da preovlađuju, odnosno da, kako je on govorio, preuzimaju inicijativu. Tom prilikom sam ga sreo sasvim slučajno, u Rusiji, ubrzo nakon susreta sa knezom Ljubovedskim u Konstantinopolju. Putovao sam za Zakavkazje i upravo sam u restoranu na železničkoj stanici žurio da dovršim jednu od onih čuvenih „goveđih“ šnicli od konjskog mesa kojim kazanski ratari snabdevaju ruske železničke restorane, kada je neko iznenada stao iza mene i zagrlio me. Okrenuo sam se i video svog starog prijatelja Skridlova. Ispostavilo se da je putovao istim vozom kao i ja, u posetu kćerci koja je u to vreme boravila u lečilištu u Pjatigorsku. Ovaj susret nas je obojicu obradovao. Odlučili smo da ostatak putovanja provedemo zajedno, a profesor je svoju kartu u vagonu druge klase rado zamenio za treću klasu, kojom sam ja, naravno, putovao. Tokom čitavog puta smo razgovarali. Profesor mi je ispričao da se nakon što je napustio ruševine Vavilona ponovo vratio u Tebu, gde je napravio još neka iskopavanja u okolini. Tokom te dve godine je bio načinio mnoga zanimljiva i vredna otkrića, ali konačno je, pošto se veoma zaželeo Rusije i svoje dece,

odlučio da krene na odmor. Po povratku u Rusiju je otišao pravo za St. Petersburg, a odatle za Jaroslav kako bi video svoju stariju kćer, da bi sada otputovao da vidi i mlađu, koja mu je dok je bio odsutan „spremila“ dvoje unučadi. Još uvek nije znao koliko će se u Rusiji zadržati i šta zatim namerava da radi. Ja sam mu, sa svoje strane, takođe ispričao kako sam proveo protekle dve godine: o tome kako sam se ubrzo pošto smo se rastali veoma zainteresovao za islam i kako sam, nakon velikih teškoća i uz puno domišljatosti, uspeo da stignem u Meku i Medinu u koje hrišćani nemaju pristupa, u nadi da ću prodreti u sveto središte ove religije i možda naći odgovore na neka pitanja koja sam smatrao suštinskim. Napori su mi, međutim, ostali uzaludni. Nisam našao ništa. Jedino što sam postigao bilo je da sebi razjasnim da ukoliko u ovoj religiji bilo čega ima to mora da se traži ne tamo, gde su svi tvrdili i verovali, već u Buhari, gde je od samoga početka bilo skoncentrisano tajno znanje islama, čiji je ovo mesto bilo izvor i centar. Pošto interesovanje i nadu nisam izgubio, odlučio sam da krenem za Buharu sa jednom grupom Sarta, koji su bili došli u Meku i Medinu kao hodočasnici i sada su se vraćali kući i sa kojima sam se namerno sprijateljio, Ispričao sam mu, zatim, i o okolnostima koje su me sprečile da odem pravo za Buharu, to jest kako sam po dolasku u Konstantinopolj sreo kneza Ljubovedskog, koji me je zarnolio da izvesnu osobu otpratim kod njegove sestre u provinciju Tambov, odakle sam se upravo vratio, te o tom kako trenutno nameravam da krenem za Zakavkazje, kako bih video svoju porodicu i da se zatim ponovo okrenem Buhari, gde ću otputovati... “sa svojim starim prijateljem Skridlovom“, rekao je on dovršavajući rečenicu koju sam započeo, Nakon toga mi je ispričao kako je tokom protekle tri godine sanjao o tome da ode u Buharu i da poseti obližnju oblast Samarkand, kako bi proverio izvesne podatke vezane za Tamerlana, koji su mu bili neophodni kako bi rasvetlio jedno arheološko pitanje koje ga je veoma zanimalo. O tome je ponovo započeo da razmišlja tek vrlo skoro, ali je oklevao da ovo putovanje preduzme sam; a pošto je sad čuo da ja idem tamo rado bi, ukoliko nemam ništa protiv, pošao sa mnom, Nakon dva meseca smo se, kao što smo se i dogovorili, našli u Tiflisu odakle smo

krenuli u Zakavkasku oblast, s namerom da odemo u Buharu. Stigli smo, međutim, samo do ruševina starog Merva, i tu se zadržali oko godinu dana. Da bih objasnio zbog čega se to dogodilo, najpre moram da kažem da smo profesor i ja, dosta vremena pre naše odluke da zajedno odemo u Buharu, puno razgovarali i pravili mnoge planove o odlasku u Kafiristan, zemlju u koju je za Evropljane u to vreme bilo gotovo nemoguće da uđu kad to požele. Tamo smo želeli da odemo prvenstveno zbog toga što smo osnovu svih informacija koje smo dobili u razgovoru sa raznim ljudima, u toj zemlji mogli pronaći odgovor na veliki broj pitanja koja su nas zanimala, kako u psihološkom, tako i u arheološko domenu. U Tiflisu smo počeli da se snabdevamo svim što nam je bilo potrebno za put u Buharu, uključujući i pisma s preporukama, te smo imali prilike da se sretnemo i da razgovaramo sa raznim ljudima koji su poznavali ove krajeve. Rezultat ovih razgovora i razgovora koje smo nas dvojica kasnije vodili bilo je to da je naša želja da uđemo u Kafiristan, koji je, kao što sam već rekao, Evropljanima bio nepristupačan, postala tako jaka da smo odlučili da učinimo sve moguće kako bismo tamo otišli odmah nakon Buhare. Izgledalo je kao da su sva naša prethodna interesovanja iščezla, i celim putem za Turkestan smo pričali i razmišljali samo o tome koje mere treba da preduzmemo kako bismo ovaj svoj smeli poduhvat i ostvarili. Konačni plan z ulazak u Kafiristan je, međutim, počeo da se uobličava pod sledećim okolnostima: Kada se naš voz zaustavio na stanici Novi Merv centralnoazijske železnice krenuo sam u restoran da donesem tople vode za čaj, da bi me po povratku u naš vagon iznenada zagrlio nekakav čovek u tekinskom odelu. Ispostavilo se da je reč o mom starom i dobrom prijatelju, Grku Vasiliakiju, krojaču po zanimanju, koji je već dugo živeo u gradu Mervu. Kad je čuo da sam u prolazu na putu za Buharu, zamolio me je da sačekam sutrašnji voz i da dođem kod njega na veliko porodično slavlje, koje je baš to veče priređivao povodom krštenja svog prvog deteta.

Ovaj zahtev je bio tako iskren i dirljiv da nisam mogao prosto da ga odbijem, već sam svog prijatelja zamolio da malo pričeka. Pošto sam znao da do polaska voza nema još mnogo, potrčao sam koliko god me noge nose da bih se dogovorio sa profesorom, pri čemu sam svuda unaokolo isprosipao vrelu vodu. Dok sam se s mukom probijao kroz masu putnika koji su ulazili u voz i izlazili iz njega, profesor mi je, videvši me da dolazim, mahnuo rukom i doviknuo: „Već skupljam naše stvari. Brzo se vrati nazad da ti ih dodam kroz prozor.“ Očigledno je video moj slučajni susret i pogodio kakav sem predlog dobio. Kada sam se sa ništa manjom žurbom vratio na peron i počeo da uzimam stvari koje mi je dodavao kroz prozor ispostavilo se da je žurba bila sasvim nepotrebna, jer je voz na stanici trebalo da ostane još dva sata, kako bi sačekao kompoziciju iz pravca Kuške koja je bila u zakašnjenju. Toga dana je za večerom, održanom nakon verskog obreda krštenja, kraj mene seo jedan stari turkmenski nomad, dornaćinov prijatelj i vlasnik velikog stada astraganskih ovaca. Dok smo razgovarali o životu nomada uopšte i o raznim plemenima u centralnoj Aziji, započeo se i razgovor o različitim nezavisnim plemenima koja naseljavaju oblast Kafiristana. Kada smo razgovor nastavili nakon večere, tokom koje se nije štedela ruska votka, ovaj je starac uzgred i kao da govori sam za sebe, izneo jedno mišljenje koje smo profesor Skridlov i ja shvatili kao savet, te smo u skladu s njim načinili i konkretan plan kako da ostvarimo svoju nameru. Rekao nam je da je, bez obzira na gotovo organsku odbojnost koju stanovnici ovih krajeva osećaju prema tome da imaju ma kakvog posla sa nekim ko ne pripada njihovim sopstvenim plemenima, gotovo u svakome od njih, bez obzira kom plemenu pripadao, ipak razvijeno nešto što u njima prirodno izaziva osećanje poštovanja, pa čak i ljubavi, prerna svima onima, bez obzira na rasu i narodnost, koji su se posvetili služenju Bogu. Nakon što je ovaj nomad koga smo upoznali slučajno i koji je to rekao možda samo zbog ruske votke, izneo ovu misao, sva su naša razmišljanja tokom te noći i narednog dana pošla u pravcu da bismo u

ovu zemlju možda mogli ući ne kao obični smrtnici, već tako što bismo se prerušili u ljude kojima se ovde ukazuje naročito poštovanje i koji svuda mogu da idu slobodno, ne izazivajući sumnju. Naredne večeri smo, još uvek duboko utonuli u ovakva razmišljanja, sedeli u jednoj od tekinskih čajdžinica u Novom Mervu, u kojoj su se dve grupe razuzdanih Turkmena odavale ćeifu sa bačijama, dečacima plesačima čije je glavno zanimanje, odobreno lokalnim zakonima, a ohrabrivano i zakonima Velikog ruskog carstva koje je u to doba ovim krajevima imalo protektorat – isto ono kojim se u Evropi, takođe legalno, bave žene sa žutim knjižicama; tu i u takvoj atmosferi smo rešili da se profesor Skridlov preruši u dostojanstvenog persijskog derviša, a ja da se izdajem za direktnog Muhamedovog potomka, to jest za Seida. Da bismo se pripremili za ovu maskaradu bilo nam je potrebno dosta vremena i neko mirno, izolovano mesto. Zbog toga smo odlučili da se smestimo u ruševinama Starog Merva, koje su ove uslove ispunjavale i u kojirna smo, pored ostalog, povremeno radi odmora mogli da obavimo i neka arheološka iskopavanja. Priprema nam se sastojala u učenju ogromnog broja persijskih svetih pesama i poučnih izreka iz davnina, kao i u tome da pustimo da nam kosa poraste dovoljno da bismo izgledali kao ljudi za koje smo nameravali da se izdajemo; šminka u ovom slučaju uopšte nije dolazila u obzir. Pošto smo oko godinu dana živeli na taj način i pošto smo konačno bili zadovoljni svojim izgledom i svojim poznavanjem religioznih stihova i pesama, jednoga dana smo vrlo rano izjutra, napustili ruševine Starog Merva, koji nam je postao kao dom, i peške otišli do stanice Bajram Ali centralnoazijske železnice, odakle smo uzeli voz za Čardžu, da bismo dalje nastavili čamcem preko reke Amu Darje. Na obalama ove reke, koja se u drevna vremena zvala Oksus i koju su izvesni narodi centralne Azije obožavali kao božanstvo, na zemlji se po prvi put pojavila klica savremene kulture. Tokom mog putovanja ovom rekom sa profesorom Skridlovom dogodio se jedan incident – neobičan za Evropljane, ali karakterističan za ovdašnji patrijarhalni moral na koji savremena civilizacija još uvek nije izvršila

svoj uticaj – čija je žrtva bio jedan izuzetno dobar stari Sart. Sećanje na taj događaj u meni često budi osećanje griže savesti, jer je zbog nas, taj dobri starac, možda i zauvek, izgubio svoje pare. Stoga želim da, ovaj deo putovanja u tu zemlju, u koju u to vreme Evropljani nisu imali pristupa, opišern što je detaljnije moguće i to rnanje-više u stilu jedne književne škole koju sam u mladosti imao prilike da proučavam, a koja je kako izgleda cvetala baš ovde, na obalama ove velike reke, u stilu zvanom „stvaranje predstava bez reči“. Glavni izvor Amu Darje, koju dalje uzvodno nazivaju rekom Pjandž, nalazi se u planinama Hindukuš, odakle u današnje vreme teče ka Aralskom moru, mada je prema izvesnim istorijskim podacima svoje vode ranije ulivala u Kaspijsko more. U vreme o kome je u ovoj priči reč, ta je reka zapljuskivala granice mnogih država – bivše Rusije, kanata Kivan, kanata Buhara, Avganistana, Kafiristana, britanske Indije, i tako dalje. Ranije se njome plovilo specijalnim splavovima, ali otkako je ovom oblašću zagospodarila Rusija, puštena je u promet rečna parobrodska flota, koja je „pored toga što je zadovoljala izvesne vojne potrebe, vršila i prevoz putnika i tereta između Aralskog mora i gornjih tokova ove reke. I tako počinjem, naravno i radi odmora, da malo mudrujem u stilu gore spomenute književne škole. Amu Darja... vedro rano jutro. Sunce koje je još uvek skriveno pozlaćuje vrhove planina. Tišinu noći i monotono žuborenje reke postepeno smenjuju glasovi probuđenih životinja i ptica, ljudski glasovi i kloparanje točkova parobroda, Na obe obale se ponovo pale vatre koje su tokom noći dogorele, iz dimnjaka brodske kuhinje počinje da se izvija dim, koji se meša sa zagušljivim dimom parobroda. Izgled obala se tokom noći primetno izmenio, mada brod nije makao s mesta ovo je deveti dan njegove plovidbe iz Čardžua za Kerki. Iako je tokom prva dva dana napredovao vrlo sporo, brod nije nailazio na prepreke, ali trećeg dana se nasukao i ostao je da stoji

čitavu noć i dan, sve dok Amu Darja svojom strujom nije otplavila peščani nanos i omogućila da se krene dalje. Nakon trideset šest sat se ponovo desila ista stvar, i sada je već treći dan kako brod stoji nepomično, nesposoban da krene dalje. Putnici i posada strpljivo čekaju da se ova ćudljiva reka smiluje i da im omogući da nastave putovanje. To je ovde sasvim uobičajeno. Reka Amu Darja gotovo čitavim tokom teče kroz peščane oblasti. Pošto joj je struja veoma jaka, a količina vode promenljiva, ona svoje nestabilne obale neprestano spira ili pak na njima taloži pesak, a njeno dno se neprestano menja, pri čemu se tamo gde su ranije bili duboki vrtlozi sada formiraju peščani nanosi. Brodovi koji plove uzvodno napreduju vrlo polako, naročito u nekim periodima tokom godine, ali nizvodno lete kao ludi skortI i skoro i bez motora. Nikada ne može, čak ni približno, unapred da se odredi koliko će putovanje od jednog mesta do drugog potrajati. Pošto to znaju, ljudi koji putuju uzvodno sa sobom za svaki slučaj nose hranu za nekoliko meseci. Doba godine tokom koga se ovo putovanje odvijalo je zbog niskog vodostaja najnepovoljnije, sezona kiša je završena, bliži se zima, a u planinama u kojima reka izvire sneg je prestao da se topi. Putovanje nije baš naročito prijatno, jer je u ovo doba godine putnički i teretni saobraćaj na ovim brodovima izuzetno veliki. Svuda se bere pamuk; voće i povrće iz plodnih oaza je obrano i osušeno, astraganske ovce su probrane, a svi stanovnici oblasti kroz koje ova reka protiče putuju njome. Neki se vraćaju u svoja sela, drugi svoje sireve nose na pijacu, kako bi ih zamenili za proizvode koji će im biti potrebni tokom kratke zime, dok treći putuju na hododašće ili u posetu rođacima. Zato je brod kad smo se ukrcali bio toliko pretrpan putnicima. Među njima ima Buharijanaca, Kivanaca, Tekijaca, Persijanaca, Avganistanaca i prestavnika mnogih drugih azijskih naroda. U toj šarenoj i slikovitoj gomili preovlađuju trgoveci; neki od njih prenose robu, dok drugi putuju uzvodno da bi se snabdeli sirom,

Evo Persijanca koji trguje sušenim voćem. Tu je Jermenin koji ide da na licu mesta nakupuje kirgijske tepihe, a eno i poljskog agenta koji kupuje pamuk za jednu firmu iz Poznanja; tu je ruski Jevreiin koji kupuje astragan, a tu je i trgovački putnik iz Litvanije sa uzorcima ramova za slike od kaširanog kartona i raznim ukrasima od pozlaćenog metala optočenog veštačkim dragim kamenjem. Mnogi službenici i oficiri pogranične straže, oružari i mineri Transkaspijske regimente vraćaju se sa odsustva ili su svojih položaja. Evo vojnikove supruge sa odojčetom kako putuje kod svog muža koji je ostao da odsluži još jedan rok i poslao po nju. Evo putujućeg katoličkog sveštenika, koji ide u svoj redovni obilazak kako bi ispovedio vojnike katoličke vere. Na brodu ima i dama. Tu su pukovnikova žena koja se sa svojom mršavom kćeri vraća iz Taškentta, gde je sina, kadeta, odvela da ga isprati za Orenburg, u kome treba da uči u kadetskom korpusu. Tu je žena konjičkog kapetana iz pogranične garde koja je putovala za Merv da od tamošnjih krojača naruči neke haljine, a tu je i žena vojnog lekara koju prati njegov posilni. Ona iz Aškabada putuje u posetu svom mužu, koji služi u samoći, jer mu tašta ne može da živi bez „društva“, koga tamo gde je on raspoređen nema. Tu je debela žena sa ogromnom frizurom, očigledno od veštačke kose, sa mnoštvom prstenja na prstima i dva ogromna broša na grudima; prate je dve zgodne devojke koje je zovu „tetka“, ali se po svemu vidi da joj nisu bratanice. Tu su i mnogi Rusi koji su bili ili će postati neko, koji putuju bogzna kud, a ovde je i grupa putujućih muzičara sa svojim violinama i kontrabasima. Od prvog dana kad smo krenuli iz Čardžua svi su se ovi ljudi nekako razvrstali; takozvana inteligencija, građani i seljaci su obrazovali zasebne grupe, u kojima su, pošto su se međusobno upoznali, ubrzo počeli da se osećaju kao rneđu starim prijateljima. Pripadnici svake od ovih grupa su prema putnicima iz drugih grupa počeli da se odnose prezrivo i s visine, ili pak stidljivo i ponizno, ali pri tome jedni druge nisu sprečavali da stvari urede u skladu sa sopstvenim navikama, pa su se, malo-pomalo na svoju okolinu navikli tako da kao da niko od njih nikada nije drugačije ni živeo.

Ni kašnjenje parobroda, ni njegova prenatrpanost nikoga nisu uznemiravali; svi su se, naprotiv ovome prigodili toliko dobro da je putovanje ličilo na niz izleta. Čim bi postalo jasno da se parobrod ovog puta čvrsto nasukao, gotovo svi putnici bi postepeno izašli na obalu. Do kraja dana bi se na obe pojavile grupice šatora, podignutih od svega što se našlo pod rukom. Dim se dizao iz mnogih vatri, a posle večeri veselo provedene uz muziku i pesmu, većina putnika je na obali ostajala i preko noći. Ujutro je život putnika poprimao svoj ritam od prethodnog dana, Neki su ložili vatru i kuvali kafu, drugi su grejali vodu za zeleni čaj, dok su treći išli da traže saksaul štapove i da se spremaju za pecanje i vozili se do parobroda i natrag od jedne do druge obale u malim čamcima; a sve ovo je činjeno mirno i bez žurbe jer je svako znao da će, čim bude moguće da se put nastavi, veliko zvono sa parobroda zazvoniti sat pre polaska i da će biti dosta vremena da se na brod vrate. U onom delu broda u kome smo se mi smestili kraj nas je mesto našao i jedan stari Sart. Bilo je očigledno da je reč o bogatom čoveku, jer su među njegovim stvarima bile i brojne kese s novcem. Ne znam kako je danas, ali u to vreme u Buhari i u susednim zemljama nije bilo metalnog novca velike vrednosti. U Buhari se, recimo, jedini novčić koji je nešto vredeo zvao tianga – bio je nepravilno isečen komad srebra vredan otprilike kao pola francuskog franka. Stoga je svaka suma veća od pedeset franaka morala da se nosi u specijajnim kesama, koje su naročito za putnike bile vrlo nezgodne. Ako je neko imao na hiljade ovakvih novčića i ako je s tim novcem morao da putuje, bilo mu je bukvalno potrebno dvadesetak kamila ili konja da bi taj teret preneo od jednog mesta do drugog. U vrlo retkim prilikama koristi se sledeći metod: čovek bi onu količinu tiangi koju je želeo da ponese davao nekom Jevrejinu u Buhari, koji bi mu zauzvrat davao pismo za svog prijatelja, takođe Jevrejina, u mestu u kome je ovaj putovao, a ovaj bi mu po dolasku naplativši nešto za svoj trud, vraćao istu količinu tiangi.

I tako smo kad je brod stigao u svoje odredište, grad Kerki, sišli i prešli na iznajmljeni kobzir 15 , kojim smo nastavili putovanje. Kada smo već prilično odmakli od Kerkija i kada smo se zaustavili u Termezu, gde se profesor Skridlov sa jednim sartskim radnikom iskrcao kako bi u obližnjem mestu nabavio hranu, našem se kobziru primakao drugi, na kome je bilo pet Sarta koji su bez ijedne reči sa svog kobzira na naš započeli da pretovaruju dvadeset i pet velikih vreća punih tiangi. Najpre nisam shvatio o čemu se radi, da bih tek je ovaj pretovar bio završen od najstarijeg Sarta doznao da su i oni bili putnici na našem parobrodu i da su, kada smo se iskrcali, ove vreće tiangi nađene na mestu na kome smo mi boravili. Pošto su bili sigurni da smo ih mi zaboravili i pošto su doznali kuda smo pošli, odlučili su da požure kako bi nas stigli i vratili nam tiange koje smo očigledno u pometnji zaboravili. „Rešio sam da vas sigurno stignem“, rekao je on, „jer mi se jednom desila slična stvar i znam kako je nezgodno kada u nepoznato mesto stignete bez neophodnih tiangi. Što se mene tiče, nema veze ako u svoje selo stignem nedelju dana kasnije. To će mi biti isto kao da je naš parobrod ostao nasukan nedelju dana duže.“ Nisam znao kako da ovom čudnom čoveku odgovorim i šta da mu kažem; sve je to za mene bilo naprosto previše neočekivano, pa sam mogao jedino da se pravim da vrlo slabo razumem sartski i da pričekam dok se proferor vrati. U međuvremenu sam njemu i njegovim pratiocima ponudio malo votke. Kada sam video da se Skridlov vraća, brzo sam izašao na obalu da bih mu pomogao da donese hranu i to sam iskoristio da mu sve ispričam. Odlučili smo da novac ne odbijemo, ali da doznamo adresu ovog još uvek neiskvarenog čoveka, kako bismo mogli da mu pošaljemo keš16 u znak zahvalnosti za uloženi trud, a da zatim tiange predamo u najbližoj ruskoj pograničnoj postaji, pri čemu bismo dali i ime broda i datum njegovog putovanja i naveli što je moguće više detalja koji bi mogli poslužiti da se identifikuje naš saputnik Sart koji je ove kese s novcem na brodu zaboravio. Tako smo i učinili. 15

Kobzir je jedna vrsta splava, čije su daske pričvršćene za burdijuke, naduvane kozje kože

16

poklon - prim. prev.

Ubrzo nakon ovog događaja, koji po mom mišljenju nikada ne bi mogao da se zbije među savremenim Evropljanima, stigli smo u čuveni grad koji se povezuje s imenom Aleksandra Makedonskog, a koji sada nije ništa drugo do obično avganistansko utvrđenje. Tu smo se iskrcali i, počevši da igramo uloge koje smo prethodno zamislili, svoje putovanje nastavili pešice. Idući iz doline u dolinu i dolazeći u kontakt sa mnogim različitim plemenima, konačno smo stigli u glavno naselje Afrida, u oblasti koja se smatra za srce Kafiristana. Usput smo činili sve ono što se od derviša i Seida očekuje, odnosno ja sam na persijskom pevao religiozne pesme, dok je profesor u odgovarajućem ritmu udarao u tamburu, u koju je zatim sakupljao i milostinju. Ostatak našeg putovanja i mnoge izuzetne pustolovine koje su za njega vezane neću opisivati, već ću da ispričam o našem slučajnom susretu sa izvesnim čovekom, koji nam se dogodio nedaleko od spomenutog naselja – susretu koji je za rezultat imao nešto što je naš unutrašnji svet sasvim drugačije usmerilo i stoga izmenilo sva naša očekivanja, namere i same planove za budućnost. Iz naselja Afrida smo krenuli s namerom da nastavimo za Čitral. Na pijaci prvog narednog većeg mesta oslovio me je jedan starac u tamošnjoj narodnoj nošnji, koji mi je blagim glasom na čistom grčkom rekao: „Molim vas da se ne uznemiravate. Sasvirn sam slučajno saznao da ste Grk. Ne zanima me ko ste, ni zbog čega ste ovde, ali bilo bi mi veoma prijatno da sa vama porazgovaram i da budem u društvu svog zemljaka, pošto već pedeset godina nisam sreo čoveka rođenog u mojoj domovini“. Oči i glas ovog starca su na mene ostavili takav utisak, da sam prema njemu odmah osetio savršeno poverenje kao prema sopstvenom ocu, pa sam mu, takođe na grčkom, odgovorio: „Mislim da je veoma nezgodno da razgovaramo ovde i sada. Mogli bismo, to jest u najmanju ruku ja bih mogao, zapasti u veliku opasnost, pa zato moramo da razmislimo gde možemo da govorimo slobodno, ne bojeći se neželjenih posledica; možda bi neko od nas mogao da smisli neki način ili da nađe neko mesto za to, a dotle mogu da kažem jedino da mi je neizrecivo drago što se ova prilika ukazala, jer me je jako izmorilo to što već nekoliko meseci imarn kontakta samo sa ljudima tuđe krvi.

Otišao je svojim putem ne odgovorivši mi, a profesor i ja smo nastavili dalje svojim poslom. Narednog dana mi je drugi čovek, ovoga puta u odeždi dobro poznatog kaluđerskog reda, u ruku umesto milostinje gurnuo poruku. Poruku sam pročitao kada smo stigli u aščinicu na ručak. Bila je napisana na grčkom i iz njenog sam sadržaja doznao da je starac koga sam prethodnog dana sreo takođe jedan od, kako su ih zvali, „samooslobođenih“ kaluđera ovog reda i da će nam biti dopušteno da u njihov manastir dođemo, budući da u njemu, bez obzira na njihovu nacionalnost, poštuju sve one koji streme Jednome Bogu, Tvorcu svih nacija i rasa bez razlike. Narednog dana smo profesor i ja otišli u ovaj manastir, gde nas je primilo nekoliko kaluđera, a među njima i isti onaj starac. Nakon uobičajenih pozdrava, poveo nas je na jedan breg nedaleko od manastira, i tu smo seli na strmu obalu rečice i počeli da jedemo hranu koju je on bio poneo. „Ovde nas niko neće ni čuti ni videti, i u savršenom ćemo miru razgovarati o čemu god nam duša želi“, rekao je. Tokom razgovora se ispostavilo da je rođen u Italiji, ali da je grčki znao zato što mu je majka bila Girkinja i zato što je u detinjstvu, na njeno insistiranje, govorio gotovo isključivo taj jezik. Ranije je bio hrišćanski misionar i dugo je živeo u Indiji. Kada je jednom prilikom krenuo na neki misionarski zadatak u Avganistanu, za vreme prelaska preko planinskog prevoja su ga zarobili pripadnici plemena Afrida. Nakon toga je kao rob prelazio iz ruke u ruku, kod različitih grupacija koje ove krajeve nastanjuju, da bi konačno zahvaljujući izvesnom čoveku stigao na ovo mesto. Tokom dugog boravka u ovim izolovanim zemljama pošlo mu je za rukom da stekne reputaciju nepristrasnog čoveka, koji je sve lokalne uslove života, uspostavljene tokom vekova, smerno spoznao i potčinio im se. Tako je zahvaljujući zalaganju ovog svog poslednjeg gospodara, kome je učinio nekakvu važnu uslugu, dobio punu slobodu i obećanje da u ovim krajevima može da ide kuda god želi, kao da je jedan od ovdašnjih punopravnih stanovnika. Baš u to vreme je, međutim, slučajno došao u kontakt sa izvesnim pripadnicima „Svetog bratstva“ koji su težili onome i radili na onome o čemu je on čitavog života

sanjao, te nakon što je u njihovo bratstvo primljen nije želeo nikuda više da ide, već je ostao da živi u njihovom manastiru. Pošto je naše poverenje u ovog čoveka, oca Đovanija, kako smo počeli da ga zovemo kada smo doznali da je svojevremeno bio katolički sveštenik i da je u svojoj otadžbini nosio ime Đovani – sve više raslo, smatrali smo da je neophodno da mu kažemo ko smo zapravo i zbog čega smo prerušeni. Pošto nas je s velikim razumevanjem saslušao i s jasnom željom da nas u našim nastojanjima ohrabri, na nekoliko se trenutaka zamislio, da bi zatim, sa nezaboravnim, ljubaznim osmehom, rekao: „E pa dobro... u nadi da će rezultati vaše potrage koristiti i mojim zemljacima, učiniću sve što je u mojoj moći kako bih vam pomogao da cilj koji ste sebi postavili i ostvarite“. Ovo svoje obećanje je započeo da ispunjava tako što nam je još istog dana pribavio dozvolu da u njihovom manastiru ostanemo sve dok nam ne bude jasno kakvi su nam planovi i dok ne odlučimo šta i kako u ovim krajevima dalje da radimo. Narednog dana smo se preselili u deo manastira namenjen stanovanju i tu se najpre dobro odmorili, što nam je nakon višemesečnog života ispunjenog napetošću zaista bilo potrebno. Tu smo živeli kako smo hteli i smeli smo slobodno da se krećemo po čitavom manastiru, izuzev jedne zgrade u kojoj je živeo njegov glavni šeik, i u koju je svake večeri ulaz bio dozvoljen samo onim pripadnicima reda koji su ostvarili preliminarno oslobođenje. S ocem Đovanijem smo gotovo svakodnevno odlazili na mesto na kome smo zajedno sedeli prvog dana i tu smo s njim vodili duge razgovore. Otac Đovani nam je u ovim razgovorima puno ispričao o unutrašnjem životu tamošnje braće, kao i principima svakodnevnog ponašanja koji su za ovaj unutrašnji život bili vezani. Jednom prilikom nam je, govoreći o brojnim bratstvima koja su pre mnogo stoleća osnivana u Aziji, nešto više objasnio i o ovom svetskom bratstvu u koje može da uđe svaki čovek, bez obzira na to kojoj je veroispovesti prethodno pripadao.

Kako smo se kasnije i uverili, među adeptima u ovom manastiru je bilo bivših hrišćana, jevreja, muhamedanaca, budista, lamaista, pa čak i jedan šamanist. Sve ih je sjedinjavao Bog – Istina. Sva braća ovog manastira su međusobno živela u takvom prijateljstvu da, uprkos specifičnim crtama i svojstvima kojima se pripadnici određenih veroispovesti odlikuju, profesor Skridlov i ja nikad nismo mogli da kažemo kojoj je veri ovaj ili onaj od njih prethodno pripadao. Otac Đovani nam je mnogo toga rekao i o veri i cilju svih ovih raznih bratstava. Tako je dobro, jasno i ubedljivo govorio o istini, veri i mogućnosti da se vera u sebe preobrazi, da profesor Skridov nije mogao da se uzdrži, već je duboko dirnut uzviknuo: „Oče Đovani! Ne mogu da razumem kako mirno sedite ovde umesto da se vratite u Evropu, ili bar u vašu vlastitu zemlju Italiju, da biste tamošnjim Ijudima dali makar i hiljaditi deo ove sveprožimajuće vere koju ste sada u meni nadahnuli.“ „Eh, dragi moj profesore“, odgovorio mu je otac Đovani, „očigledno je da se u ljudsku psihu razumete slabije nego u arheologiju. Vera se čoveku ne može dati. Vera se u čoveku javlja i svoje dejstvo u njemu povećava ne kao rezultat nekog automatskog učenja, to jest kao rezultat ma kakvog automatskog uveravanja u visinu, širinu, debljinu, oblik i težinu nečega, niti pak kao rezultat opažanja nečeg čulom vida, sluha, dodira, mirisa ili ukusa, već kao rezultat razumevanja. Razumevanje je suština koja se dobija iz svih namerno naučenih informacija i iz lično doživljenih iskustava svake vrste. Ako bi, recimo, ovog trenutka k meni ovamo došao rođeni voljeni brat i kada bi me preklinjao da mu odmah poklonim makar deseti deo svog razumevanja i ako bih ja sam čitavim svojim bićem želeo to da učinim, svejedno ne bih, uprkos svojoj najžarkijoj želji, mogao da mu podarim ni hiljaditi deo tog razumevanja, jer on nema ni znanja ni iskustva koje sam ja tokom života sasvim slučajno stekao i proživeo. Ne, profesore, stotinu puta je lakše, kako se to u jevanđeljima kaže „kamili da prođe kroz iglene uši“, nego ma kome da nekome drugom podari razumevanje koje se u njemu o bilo čemu formiralo.

Ranije sam mislio kao i vi, pa sam čak odabrao i misionarski poziv, kako bih sve mogao da podučim veri u Hrista. Želeo sam da sve učinim onako srećnim kako to ja zbog vere u učenje Isusa Hrista bio. Ali, želja da se to učini, želja da se, da tako kažem, u nekog vera usadi rečima, nalik je na želju da nekom stomak napunite hlebom samo gledajući u njega. Razumevanje se, kao što sam već rekao, stiče iz sveukupnosti namerno naučenih informacija i ličnih iskustava, dok znanje predstavlja samo automatsko pamćenje reči u određenom redosledu. Ne samo da je nemoguće, čak i uprkos svoj svojoj želji, da se sopstveno unutrašnje razumevanje koje se tokom života formiralo na osnovu navedenih faktora podari drugome, već takođe, kako sam nedavno sa još nekom braćom iz manastira ustanovio, postoji zakon da kvalitet onoga što neko opaža kada mu druga osoba o nečem govori, biIo radi znanja bilo radi razumevanja, zavisi od kvaliteta svojstava koja su se formirala u osobi koja govori. Da bih vam pomogao da razumete ovo što sam upravo rekao, kao primer ću navesti činjenicu koja je u nama probudila želju da istražujemo i dovela nas do otkrića ovoga zakona. Moram vam reći da u našem bratstvu postoje dva vrlo stara brata, brat Al i brat Sez. Ova braća su na sebe dobrovoljno preuzela obavezu da periodično posećuju sve manastire našeg reda i da drugima objašnjavaju razne aspekte suštine božanstva. Naš red ima četiri manastira, od kojih je jedan ovaj naš, drugi se nalazi u dolini Pamira, treći u Tibetu, a četvrti u Indiji. I tako ova žrraćrt, Al i Sez, neprestano putuju iz jednog manastira u drugi i u njima propovedaju. K nama dolaze jednom ili dva puta godišnje. Njihov dolazak u naš manastir među nama se smatra velikim događajem. U danima kada ma koji od njih boravi među nama, duša svakog od nas doživljava nebesko zadovoljstvo i blagost. Propovedi ova dva brata koji su u gotovo istoj meri sveti ljudi i koji govore iste istine, ipak različito deluju na svu braću, a naročito na mene. Kada brat Sez govori, to je zaista poput ptičije pesme u raju; od onoga što govori čovek se sasvim, da se tako izrazim, preokrene i

postaje kao opčinjen. Njegov govor žubori poput potoka i čovek u životu ne želi ništa drugo do da sluša glas brata Seza. Govor brata Ala, međutim, ima gotovo suprotno dejstvo. On govori loše i nerazgovetno, očigledno zbog svojih godina. Niko ne zna koliko mu je godina. Brat Sez je takođe veoma star – tvrde da mu je tri stotine godina – ali je još uvek krepak starac, dok se kod brata Ala jasno vidi slabost starosti. Što je utisak koji reči brata Seza trenutno ostavljaju jači, to više ovaj utisak bledi, tako da na kraju u slušaocu ne ostane baš ništa. U slučaju brata Ala se, međutim, mada ono što govori isprva ne ostavlja gotovo nikakav utisak, suština izrečenog se kasnije iz dana u dan sve više uobličava, da bi se kao celina ugnezdila u srcu i tu ostala zauvek. Kada smo toga postali svesni i kada smo počeli da se trudimo da otkrijemo zbog čega je to tako, jednoglasno smo zaključili da propovedi brata Seza dolaze isključivo iz njegovog uma i da zato deluju na naš um, dok propovedi brata Ala dolaze iz čitavog bića i zato deluju na naše biće. Da profesore, znanje i razumevanje su nešto sasvim različito, samo razumevanje može odvesti biću, dok je znanje u njemu samo privremeno prisutno. Novo znanje smenjuje staro, a rezultat je, štono bi rekli, presipanje iz šupljeg u prazno. Čovek mora nastojati da razume, jedino to nas može odvesti našem Gospodu Bogu. A da bi bio u stanju da razume prirodne pojave koje se, zakonomerno ili nezakonomerno, zbivaju oko nas, čovek najpre mora svesno da opazi i da usvoji masu podataka koji se tiču objektivne istine i stvarnih događaja koji su se u prošlosti odigrali na Zemlji; neophodno je, sem toga i da u sebi nosi sva raznovrsna iskustva koja je, hteo to ili ne, stekao.“ Sa ocem Đovanijem smo vodili i mnoge druge slične i nezaboravne tazgovore. Mnoga neobična pitanja koja se u glavi savremenog čoveka nikad ne javljaju ovaj je redak čovek, otac Đovani, kojem se u savremenom životu teško može pronaći sličan, tada u nama pokrenuo i rasvetlio nam ih.

Jedno od njegovih objašnjenja, koje je usledilo kao odgovor na pitanje koje mu je profesor Skridlov postavio dva dana pre nego što ćemo napustiti manastir, jako je inreresantno zbog dubine misli koje su u njemu sadržane i zbog eventualnog značaja za one savremene ljude koji su svoj odgovorni uzrast već dostigli. Ovo pitanje profesora Skridlova otrglo se odnekud iz dubina njegovog bića, tada kada je otac Đovani rekao da je pre nego što možemo da računamo na to da na nas zaista deluju i utiču više sile apsolutno neophodno imati dušu, koja može da se stekne jedino sticanjem voljnih i nevoljnih iskustava i namernim učenjem podataka o stvarnim događajima koji su se u prošlosti zbili. Ubedljivo je dodao i da je ovo, opet, moguće gotovo isključivo u mladosti, kad određena svojstva dobijena od velike prirode još uvek nisu potrošena na nepotrebne, fantastične ciljeve, koji se čine dobrim zbog nenormalno utvrđenih uslova ljudskog života. Na ove reči je profesor Skridlov duboko uzdahnuo i u očajanju uzviknuo: „Pa šta onda možemo da učinimo, kako da nastavimo da živimo?“ Odgovarajući na ovo pitanje otac Đovani je, pošto je na trenutak poćutao izneo one izuzetne misli koje smatram da treba, koliko god je to moguće, doslovno da prenesem. Budući da se odnose na pitanje duše, to jest trećeg nezavisno formiranog dela čovekovog opšteg sklopa, smestiću ih u poglavlje pod naslovom „Čovekovo božansko telo, njegove potrebe i njegova moguća zakonomerna ispoljavanja“, ali tek u svojoj trećoj seriji, kao dopunu dvama poglavljima iste serije koja sam već odlučio i obećao da ću posvetiti – prvo rečima poštovanog persijskog derviša koja se tiču tela, to jest prvog nezavisno formiranog dela čovekovog opšteg sklopa, a drugo objašnjenjima starog ez-ezunavurana, koja se tiču drugog nezavisno formiranog dela, to jest njegovog duha. Za vreme našeg boravka u ovom manastiru često smo, pored već spomenutih razgovora s ocem Đovanijem, razgovarali i s drugim adeptima ovog brarstva, sa kojima smo se takođe sprijateljili, pošto nas je s njima upoznao otac Đovani, koji je o nama očinski brinuo. U ovom manastiru smo proveli oko šest meseci i zatim ga napustili, ne zato što nismo mogli ili želeli duže da ostanemo, već

samo stoga što smo na kraju bili toliko prepuni utisaka koje smo ovde primili u njihovoj sveukupnosti, da se činilo da bi makar i samo još malo učinilo da skrenemo s uma. Naš boravak na ovom mestu nam je doneo toliko odgovora na psihološka i arheološka pitanja koja su nas zanimala, da se činilo da u najmanju ruku još vrlo dugo nemamo više šta da tražimo; stoga smo digli ruke od našeg putovanja i vratili se u Rusiju, gotovo istim putem kojim smo i došli. Kad smo stigli u Tiflis, krenuli smo svaki na svoju stranu. Profesor Skridlov je gruzijskom vojnom železnicom otišao u Pjatigorsk, da poseti svoju stariju kćer, a ja sam otišao u Aleksandropolj svojoj porodici. Nakon ovoga profesora Skridlova prilično dugo nisam video, ali smo se redovno dopisivali. Poslednji put sam ga sreo u drugoj godini svetskog rata u Pjatigorsku, gde je bio u poseti kćeri. Nikada neću zaboraviti razgovor koji sam sa njim vodio na vrhu planine Bećov. U to doba sam živeo u Esentukiju i on je jednoga dana kad smo se sreli u Kislovodsku predložio da se, u znak sećanja na dobre stare dane, popnemo na planinu Bećov, koja se nalazi nedaleko od Pjatigorska. Jednog lepog jutra, oko dve nedelje nakon ovog susreta, poneli smo sa sobom provijanta i zaista se pešice uputili ka ovoj planini, te smo uspon započeli sa teže, stenovite strane, to jest sa strane u čijem podnožju je smešten čuveni manastir. Ovaj uspon svi koji su ga prošli smatraju teškim i zaista i nije lak, ali za nas dvojicu on je, nakon svih onih planina uz koje smo se u centralnoj Aziji peli, bio, štono bi rekli, dečija igra. Penjanje nam je ipak pričinilo veliko zadovoljstvo i ponovo smo, nakon monotonog gradskog života, osetili da smo u elementu koji je za nas bio postao gotovo prirodan. Mada nije visoka, ova planina je u odnosu na svoju okožinu smeštena tako da se s njenog vrha pred našim očima pružao širok pogled na panoramu zaista izuzetne lepote. Daleko na jugu uzdizao se veličansveni, snegom prekriveni vrh Elbrusa, s velikim lancem Kavkaskih planina s obeju svojih strana. Ispod nas su se, kao u minijaturi, mogla videti brojna naseljena mesta, sela i gradovi gotovo čitave oblasti Mineralni Vodi, a samo nešto niže na severu isticali su se razni delovi grada Železnovodska. Svuda unaokolo je vladala tišina. Na planini nije bilo nikoga, a nije bilo verovatno ni da

će neko doći, jer se uobičajeni laki put koji je vodio severnom stranom mogao u dužini od nekoliko milja videti jasno kao na dlanu i bio je potpuno prazan. A što se južne strane kojom smo mi došli tiče, njome se retko kad neko osmeli da se popne! Na vrhu planine je bila mala koliba, u kojoj su se očigledno prodavali pivo i čaj, ali tog dana tu nije bilo nikoga. Seli smo na neku stenu i počeli da jedemo. Svaki od nas je, omađijan veličanstvenošću pejzaža, u tišini premišljao sopstvene misli. Iznenada mi se pogled zaustavio na licu profesora Skridlova i opazio sam da mu iz očiju teku suze. „Šta je, stari druže?“, upitao sam ga. „Ništa“, odgovorio mi je on brišući oči, da bi zatim dodao: „Uopšte uzevši, tokom poslednje dve ili tri godine toliko nisam u stanju da kontrolišem automatsko ispoljavanje svoje podsvesti i instinkata da sam postao skoro kao histerična žena. Ovo što se upravo dogodilo, tokom tog perioda događalo mi se mnogo puta. Vrlo je teško objasniti šta se u meni događa kada vidim ili čujem ma šta veličanstveno, što ne dopušta nikakvu sumnju u to da proizilazi iz ispoljavanja Našeg Tvorca. Svaki put mi suze same poteku. Plačem, odnosno nešto u meni plače, ali ne od bola, ne, već kao od neke nežnosti. Takav sam, na svoju svetovnu nevolju, postepeno postao nakon susreta s ocem Đovanijem, koga smo, sećaš se, zajedno upoznali u Kafiristanu. Nakon tog susreta se čitav moj spoljni i unutrašnji svet za mene prilično izmenio. U određenim stavovima koji su se u meni ukorenili tokom čitavog mog života došlo je, kao samo od sebe, do procenjivanja svih vrednosti. Pre ovog susreta sam bio čovek potpuno zaokupljen svojim sopstvenim ličnim interesima i zadovoljstvima, kao i interesima i zadovoljstvima svoje dece. Uvek sam bio zaokupljen mislima o tome kako najbolje da zadovoljim svoje i njihove potrebe. Moglo bi da se kaže da je ranije čitavo moje biće bilo u vlasti egoizma. Sva moja ispoljavanja i iskustva proizilazila su iz moje taštine. Susret sa ocem Đovanijern je sve to uništio i od tada je u meni postepeno nastajalo ono „nešto“ što me je celog dovelo do nepokolebljivog uverenja da pored životnih taština postoji i „nešto

drugo“ što mora predstavljati cilj i ideal svakog čoveka koji manje ili više razmišlja i da samo to nešto drugo, a ne iluzorna „dobra“ kojih je u običnom životu uvek i u svemu pun, čoveka može da učini istinski srećnim i da mu pruži stvarne vrednosti.“

MATERIJALNO PITANJE Osmog aprila 1924, na dan kada je u Njujorku otvoren ogranak „Instituta za harmonični razvoj“ G. I. Gurđijeva, njegovi prijatelji i nekoriko učenika francuskog ogranka u jednom od tamošnjih ruskih restorana priredili su večeru u njegovu čast. Nakon večere, većina prisutnih je sa Gurđijevom otišla u stan gospođe R. U 49. ulici. Tu se uz kafu koju je ljubazna domaćica poslužila i piće koje je dr. B. nekako nabavio, razgovor nastavio sve do sutrašnjeg doručka. Gurđijev je govorio uglavnom uz pomoć prevodilaca, gospodina Lilijanta i gospođe Versilovski, odgovarajući na sva moguća pitanja koja su mu postavljali, mahom filozofske prirode. Za vreme kratkog prekida, dok smo jeli dinju – koja je stigla iz Buenos Airesa i koja je u to doba godine predstavljala veliku retkost čak i u Njujorku – iznenada se Gurđijevu okrenuo doktor B, vlasnik velikog, modernog sanatorijuma, koji je važio za praktičnog čoveka, i postavio mu sledeće pitanje: „Da li biste nam mogli reći, gospodine Gurđijev, kakvim sredstvima se Vaš Institut izdržava i kolikim godišnjim budžetom otprilike raspolaže?“ Na naše iznenađenje, Gurđijev je na ovo pitanje odgovorio dugom pričom.

Pošto je ova priča otkrila jedan od neočekivanih aspekata borbe koju je tokom svog života vodio, ja sam na sebe preuzeo da u onoj meri u kojoj je to moguće doslovno reprodukujem ono što je tada rečeno. Konsultovao sam i druge učenike koji su, slično kao i ja, priču praitili su takvom pažnjom i interesovanjem da su zapamtili gotovo sve pojedinosti. Svoj tekst sam proverio i poredeći ga sa bežeškama gospodina F. –stenografa koji je zapisivao sve govore i predavanja g. Gurđijeva u Americi, tako da su ljudi koji bi postavili neka od pitanja koji su postavili neka od pitanja koja su već ranije bila postavljena mogli naprosto da pročitaju ono što je g. Gurđijev o tome već rekao, čime se štedelo njegovo vreme. Evo kako je Gurđijev zapoteo svoj odgovor: „Pitanje koje ste mi, cenjeni doktore, postavili, uvek je zanimalo veoma mnogo ljudi koji bi me manje ili više upoznali; dosad, međutim, smatrajući da nije neophodno da ma koga upućujem u ovu svoju ličnu stvar, na njega nisam odgovarao ili sam odgovarao nekom šalom. O tom pitanju su, štaviše, već nikle najraznovrsnije smešne priče koje jasno pokazuju opštu glupost onih koji su ih izmislili i koje se, dok kruže svud među ništa manje glupim parazitima i dokoličarima obaju polova, sve više bogate novim fantastičnim detaljima.Tvrdi se, na primer, da novac primam iz nekog okultnog centra u Indiji, da Institut izdržava nekakva crnomagijska organizacija, da ga izdržava legendarni gruzijski knez Mukaranski, ili pak da, između ostalog, posedujem i tajnu kamena mudrosti i da mogu da alhemijskim procesima stvorim novca koliko god zamislim, pa čak, što su nedavno mnogi tvrdili, da moja sredstva potiču od boljševika; i mnogo toga sličnog. A zapravo čak ni ljudi koji su mi najbliži ni do dan danas ne znaju odakle potiču sredstva za ogromne troškove koje sam godinama namirivao. Nisam smatrao da je neophodno da o ovom pitanju, to jest o materijalnom aspektu postojanja Instituta ozbiljno govorim, jer nisam gajio nikakve iluzije o nekoj eventualnoj pomoći sa strane i jer sam razgovor o toj temi smatrao naprosto gubljenjem vremena, ili, štono se kaže, presipanjem iz šupljeg u prazno.

Danas, međutim, na ovo pitanje koje mi tako često, postavljaju i koje me je već dovoljno ugnjavilo iz ovog ili onog razloga želim da odgovorim ne baš sasvim u šali, već nešto malo iskrenije. Moju želju da danas dam ozbiljniji odgovor treba, čini mi se – a skoro i da sam siguran – zahvaliti činjenici da sam se, pošto sam u Rusiji voljom sudbine (odnosno bolje reći zbog gluposti ruskih vlastodržaca) postao siromašan kao crkveni miš, poduhvatio toga da dođem u ovu „zemlju u kojoj niču dolari“ i da sam ovde, dišući ovaj vazduh zasićen vibracijama ljudi koji dolare majstorski seju i žanju, poput čistokrvnog lovačkog psa na tragu sigurnog i dobrog plena. I neću dozvoliti da mi ova mogućnost izmakne. Pošto sada i ovde sedim među vama koji ste, štono se kaže, nafatirani dolarima i pošto osećam da me automatsko upijanje ovih blagotvornih emanacija stimuliše, nameravam da pomoću svog odgovora neke od vas, da tako kažem, malo i „operušam“. Stoga ću u prijatnoj atmosferi koju je obezbedila domaćica, čije je gostoprimstvo takvo da se u današnje vreme retko nalazi, ove srećne okolnosti da iskoristim da bih pokrenuo sve mogućnosti za aktivnost svog mozga, kao i sve sposobnosti svog „govornog mehanizma“, te ću na ovo pitanje koje mi je danas ponovo postavljeno odgovoriti tako da će svako od vas početi da sluti da i sam moj džep predstavlja plodno tle za setvu dolarskog semenja i da klijajući na ovom mestu ti dolari stiču svojstvo da onima koji su ovo posejali donesu nešto što bi, u objektivnom smislu reči, moglo predstavljati njihovu stvarnu sreću u životu. I tako, dragi moji, za sada bezuslovno cenjeni vlasnici dolara!... Čak i mnogo pre nego što sam svoje ideje počeo praktično da sprovodim uz pomoć svog Instituta, to jest kada sam o programu po prvi put sa svakog aspekta razmišljao, pažljivo sam razmotrio i materijalni aspekt, koji je, iako drugorazredan, ipak bio veoma bitan. Pošto sam tada očekivao da ću u svome naporu da u život sprovedem psihološke ideje na kojima bi ova, za današnje vreme izuzetna ustanova trebalo da počiva, osetio sam da je neophodno da bar u materijalnom smislu budem nezavisan; ovo utoliko više što mi je iskustvo već pokazalo da se imućni ljudi za ova pitanja nikada ne zainteresuju dovoljno ozbiljno da bi rad ove vrste i materijalno

podržali, dok drugi čak i uz veliku želju i interesovanje u tom pogledu ne mogu mnogo da učine, pošto je za takav poduhvat neophodno puno novca. Zbog toga je, ako sam želeo potpuno da ostvarim ono što sam planirao, bilo neophodno da najpre rešim ovaj aspekt problema. Stoga sam s ciljem da za određeno vreme steknem dovoljan kapital namenjen ovome, započeo da zarađivanju novca posvećujem znatno više vremena nego pre. Ovo što sam upravo rekao najverovatnije kod većine vas, Amerikanaca, koji ste u današnje vreme svuda poznati kao odlični poslovni ljudi, izaziva potpunu zbunjenost. Mora biti da se čudite kako je bilo moguće da se s takvom lakoćom zarade tolike sume, za koje se mora pretpostaviti da su velike, te ste stoga verovatno stekli utisak da se u izvesnoj meri hvališem. Da, zaista – to mora čak i da vam zvuči veoma čudno! Kako biste, makar i samo približno, razumeli kako sam bio u stanju to da učinim i gde sam stekao takvu samouverenost, neophodno je da vam najpre objasnim da sam često učestvovao u svakakvim trgovačkim i finansijskim poduhvatima, i da su me svi koji su sa mnom dolazili u kontakt već smatrali za vrlo poslovnog čoveka. Moram, sem toga, da vam kažem i nešto o svom ranom vaspitanju koje, sa stanovišta mog iskustva, najbliže odgovara idealu koji se kada je reč o obrazovanju u meni formirao. Zahvaljujući tom vaspitanju sam, a možda bih i danas, ako bi bilo neophodno, bio u stanju da nadmašim svakog poslovnog čoveka, pa možda čak i vas, američke biznismene. Najjači namerni uticaj koji je neko na mene vršio bio je uticaj moga oca, koji je vaspitanje shvatao sasvim na svoj način. Nameravam čak i da jednom napišem čitavu knjigu o svim direktnim i indirektnim metodima mog oca koji su iz njegovih originalnih pogleda na obrazovanje proizilazili. Čim su se u meni javili znaci manje-više ispravnog poimanja on je, između ostalog, počeo da mi priča razne neobične priče, koje su se uvek završavale nizom priča o nekakvom hromom stolaru po imenu Mustafa, koji je sve umeo da uradi, pa je čak jednog dana napravio i leteću naslonjaču.

Tim putem, kao i drugim „upornim nastojanjima“, moj otac je u meni, zajedno sa željom da budem kao ovaj majstor-stolar, podsticao i neodoljivi poriv da uvek pravim nešto novo. Sve moje igre u detinjstvu, pa čak i one najobičnije, bile su obogaćene time što sam zamišljao da sam neko ko ništa ne radi onako kako se to uobičajeno radi, već na sasvim poseban način. Ova tendencija koju je otac od najranijeg detinjstva u moju prirodu indirektno usadio, mada još uvek nerazgovetna, izrazitiji oblik je dobila kasnije, u mojim prvim mladalačkim godinama, jer se ispostavilo da su ideje koje je o obrazovanju i vaspitanju imao moj prvi učitelj njoj u izvesnom pogledu odgovarale; i tako sam se, paralelno sa ispunjavanjem školskih obaveza, pod njegovim naročitim nadzorom vežbao i u raznim ručnim radovima i zanatima. Najkarakterističnije u obrazovnom postupku mog prvog učitelja bilo je to što mi je, čim bi primetio da sam neku konkretnu veštinu počeo dobro da poznajem i da je ona počela da mi se dopada, odmah terao da je ostavim i da pređem na neku novu. Kako sam mnogo kasnije shvatio, cilj mu nije bio da naučim sve moguće veštine i zanate, već da u sebi razvijem sposobnost da prevazilazim teškoće koji svaki novi posao nameće. Od tog doba je, zaista, posao svake vrste za mene imao smisla i zanimao me, ne sam po sebl, već utoliko ukoliko ga nisam poznavao i ukoliko ne bih znao kako se radi. Ukratko rečeno, zahvaljujući svojim originalnim pogledima na obrazovanje ova su dvojica ljudi, koji su svesno ili možda čak nesvesno u ovom slučaju to nije bitno – na sebe preuzela da me pripreme za odgovorne godine, u mojoj prirodi pobudila izvesno subjektivno svojstvo, koje se s godinama postepeno razvijalo, da bi se konačno ustalilo. Rezultat je predstavljalo to sam, pa bilo to i samo automatski, stekao i teorijske i praktične sposobnosti da se bavim raznim vidovima zanata i trgovine. Kako mi se horizont na raznim poljima znanja širio, postepeno je rasla i moja moć poimanja. Dodadu čak i da, ako sam danas u raznim zemljama priznat kao predstavnik istinskog znanja na mnogim poljima učenja, to delimično imam da zahvalim svom ranom obrazovanju. Zahvaljujući ovoj snalažjivosti, širini pogleda, a nadasve zdravom razumu, koji su se u meni pravilnim obrazovanjem razvili, bio sam u

stanju da iz svih informacija koje sam tokom života namerno ili slučajno prikupio izvučem samu suštinu učenja u svakoj oblasti, umesto da prosto sakupljam isprazno smeje, što za većinu savremenih ljudi predstavlja neizbežan rezultat opšte upotrebe njihovog čuvenog obrazovnog metoda zvanog učenje napamet. Tako sam već u ranoj mladosti bio dobro osposobljen i u stanju da zaradim dovoljno kako bih zadovoljio svoje neposredne potrebe. Još kao prilično mlad sam se, međutim, zainteresovao za ona apstraktna pitanja koja su me dovela do razumevanja smisla i cilja života, te sam tome posvetio svo svoje vreme i pažnju i nisam svoje sposobnosti za zarađivanje novca usmerio na život koji bi samom sebi predstavljao cilj, a na koji su zahvaljujući nenormalnom obrazovanju usredsređena sva „svesna“ i instinktivna nastojanja savremenih ljudi, a naročito vas, Amerikanaca. Zaradivanju novca sam se okretao tek s vremena na vreme, i samo utoliko ukoliko mi je i on bio neophodan da preživim i da mi omogući da ostvarim sve što je bilo potrebno da bih postigao cilj koji sam sebi postavio. Pošto potičem iz siromašne porodice i nisam materijalno obezbeđen, prilično često sam morao da pribegnem zarađivanju ovog zaista prezira dostojnog i zlosrećnog novca za svoje neodložne potrebe. Sam proces zaradivanja novca mi, međutim, nikada nije oduzimao puno vremena, jer sam zahvaljujući snalažljivosti i zdravom razumu koji su se u meni pravilnim obrazovanjem razvili u svim ovim životnim pitanjima postao, moglo bi se reći stručnjak, lukav i prevejan tip. Kao vrlo karakterističan primer mojih sposobnosti u tom pogledu ispričaću jednu epizodu iz svog života, o tome kako sam jednog dana bez ikakvih priprema, tek radi male opklade, otvorio vrlo originalnu radionicu. Detalji ove epizode će možda malo produžiti moju priču, ali ipak mislim da vam zahvaljujući ovom čudesnom piću – čudesnom, uzgred budi rečeno, stoga što nije napravljeno u uslovima koji su na planeti zemlji uobičajeni, nego na moru, na staroj barci što plovi kraj američkih obala – ona neće izgledati previše dosadna ili dugačka.

Elem, ovo o čemu je reč zbilo se nedugo pre poslednje velike ekspedicije kroz region Pamira i Indiju, organizovanog od strane društva koje smo formirali i nazvali ga „Društvo tragača za Istinom“, a čiji član sam ja bio od samoga početka. Oko dve godine pre polaska na ovu ekspediciju, članovi spomenutog društva su rešili da se okupe u gradu Šardžuu u Transkrrspijskoj oblasti. Trebalo je da se svi koji u ovoj ekspediciji nameravaju da učestvuju ovde okupe drugog januara 1900. godine, te da odatle najpre krenu duž toka reke Amu Darja. Pošto je do tog datuma bilo još dosta vremena, ali ne i dovoljno za neko duže putovanje, nakon što sam u Aleksandropolju bio u jednoj od uobičajenih kratkih poseta svojoj porodici nisam otišao nekud daleko, kao što sam to nakon vremena koje bih odvojio od njih obično činio, već sam ostao na Kavkazu i pola vremena provodio u Aleksandropolju, a pola u Bakuu. U Baku sam često odlazio stoga što je ovde postojalo jedno udruženje, sačinjeno mahom od Persijanaca koji su proučavali drevnu magiju, a čiji sam i ja dugo bio pridruženi član. Događaji koji su doveli do epizode koju nameravam da vam ispričam odigrali su se upravo u tom gradu, Bakuu. Jedne nedelje sam otišao na bazar. Ovde moram da priznam da sam oduvek imao tu slabost da obilazim istočnjačke bazare, te nikad kad bih boravio u nekom mestu u kome bazar postoji ne bih propuštao da ga posetim. Mnogo sam voleo da preturam po svakojakim stvarima, među kojima sam se uvek nadao da ću pronaći nešto neuobičajeno. Toga dana sam kupio nekakav stari vez, i već sam bio naumio da krenem s mesta na kom su bili izloženi tepisi, kadli ugledah nekakvu mladu ženu, dobro obučenu, ali vrlo žalosnog izgleda, koja je nešto nudila na prodaju. Po svemu na njoj se videlo da nije običan prodavac, i nije bilo nikakve sumnje da ju je nužda naterala da svoju robu iznese na prodaju. Prišao sam joj i ustanovio da prodaje Edisonov fonograf. Izraz njenih očiju je u meni izazvao samilost, te sam mada sam imao malo novca, uopšte ne razmišljajući kupio ovu beskorisnu mašinu zajedno sa svim što uz nju ide. Ovaj teret sam poneo natrag do

karavansaraja u kome sam živeo, gde sam otvorio kutiju i ustanovio da se u njoj nalaze brojni valjci, od kojih je većina bila oštećena. Među onima koji su još uvek bili ispravni nalazilo se samo nekoliko snimljenih, dok su ostali bili prazni. U Bakuu sam proveo još nekoliko dana. Novčana sredstva su mi bila na izmaku i morao sam da razmislim o tome kako da ih uvećam. Jednog tmurnog jutra sam sedeo u krevetu, još uvek neobučen i mozgao kako da ovo postignem, kad mi se pogled iznenada spusti na fonograf. U glavi mi se javila ideja kako da ga iskoristim, i odmah sam načinio plan za akciju. Okončao sam sve svoje poslove u ovom mestu i još istog tog dana krenuo prvim brodom za Zakavkazje. Pet dana kasnije, u gradu Krasnosnovodsku, udesio sam da moj fonograf podne da mi zarađuje novac. Ovde moram da kažem da je fonograf u ovim krajevima još uvek bio nepoznat, i da su tamošnji stanovnici ovo čudo videli po prvi put. Kao što sam već rekao, uz fonograf sam dobio ineke prazne valjke. Brzo sam našao nekakvog tekinskog uličnog pevača, kome sam platio da mi odsvira i otpeva nekoliko pesama omiljenih u ovom kraju, dok sam na preostalim valjcima sam snimio niz pikantnih anegdota na turkmenskom jeziku. Nakon toga sam pored četiri trube za slušanje koje su na mašini već postojale – možda se sećate da su prvi Edisonovi fonografi imali trube – dodao još dve nove, pa sam pošao na bazar i na njemu podigao svoju originalnu tezgu. Naplaćivao sam pet kopejki po trubi, a rezultat ćete moći da zamislite ako vam kažem da se sve vreme dok sam tamo boravio, preko čitavog dana, a naročito pijačnim danima, retko dešavalo da ma koja od truba makar i za trenutak bude slobodna. Na kraju dana suma koju bih prikupio u novčićima od po pet kopejki verovatno da nije bila ništa manja nego zarada najvećih radnji u gradu. Nakon Krasnovodska sam pošao za Kizil-Arvat, a dok sam tamo boravio, nekoliko puta su me pozivali da sa svojom mašinom odem u kuće bogatih Turkmena u susednim selima. Za ove „naručene priredbe sam dobijao priličnu količinu tiangi, a jednom prilikom čak i dva vrlo dobra tekinska tepiha. Pošto sam i ovde dobro zaradio, seo sam na voz s namerom da posao nastavim u Aškabadu, ali u vozu sam sreo jednog člana našeg

društva, sa kojim sam sklopio opkladu zahvaljujući kojoj je ova moja karijera sa fonografom okončana. Osoba koju sam sreo bila je jedinstvena i neustrašiva madam Vitvitskaja, koja je uvek nosila muško odelo. Ona je učestvovala u svim našim opasnim ekspedicijama po bespućima Azije i Afrike, pa čak i po Australiji i susednim ostrvima. Trebalo je da učestvuje i u predstojećoj ekspediciji, a pošto je na raspolaganju imala još dosta slobodnog vremena, odlučila je da iz Varšave otputuje za Andiđan i da tamo poseti svoju sestru – koja je bila udata za predstavnika jedne tekstilne firme iz Poznanja – i odmori se dok ne dođe dan određen za okupljanje u Čardžuu. Usput smo puno razgovarali, pa sam joj između ostalog ispričao i o poslovima kojima sam se nedavno bevio. Ne sećam se kako i zbog čega, ali među nama se započela rasprava, koja je za rezultat imala da smo sklopili opkladu prema kojoj sam, pod vrlo preciznim uslovima, i do određenog datuma morao da zaradim izvesnu sumu novca. Vitvitskaja se za ovu opkladu zainteresovala tako ozbiljno, da je ne samo ostala da vidi kako ću je ispuniti, već se i latila posla da mi u tome pomogne. Zato je umesto da otputuje za Andidžan, zajedno sa mnom sišla s voza Aškabadu. Moram da priznam da sam se u toj meri zainteresovao da ovaj slučajni i komplikovani zadatak koji sam na sebe preuzeo ispunim, da sam prosto goreo od strasne rešenosti da ga ostvarim bez obzira na posledice, pa čak i da nadmašim uslove koji su nijme postavljeni. Još dok smo sedeli u vozu smislio sam uopšteni plan, a prvi korak je predstavljalo to što sam sastavio sledeću reklamu: UNIVERZALNA PUTUJUĆA RADIONICA KOJA JE OVDE U PROLAZU VRLO KRATKO ĆE BORAVITI U VAŠEM GRADU Požurite da donesete sve što želite da popravite i prepravite. Popravljamo šivaće mašine, pisaće mašine, bicikle, gramofone, muzičke kutije, električne, fotografske, medicinske i druge

aparate; lampe na gas i petrolejke; sve vrste muzičkih instrumenata – harmonike, gitare, violine, tarije itd. Popravljamo sve tipove brava i oružja. Popravljamo, prepravljamo, tapaciramo i lakiramo sav nameštaj u radionici ili kod vaše kuće. Popravljamo, bojimo i štimujemo klavire i harmonijume. Instaliramo i popravljamo elektridno osvetljenje, zvona i telefone. Popravljamo i presvlačimo kišobrane. Popravljamo dečije igračke i lutke i stvari od gume. Peremo, čistimo i popravljamo tepihe, šalove, tapiserije, krzna itd. Uklanjamo sve vrste fleka. Obnavljamo slike, porcelan i sve vrste antikviteta. Radionica raspolaže dobro opremljenim kabinetom za galvano-plastiku, u kome vršimo pozlaćivanje, posrebravanje, niklovanje, prevlačenje bronzom i oksidaciju. Prevlačimo sve predmete belim metalom; samovare prevlačimo i ukrašavamo niklom za dvadeset i četiri sata. Primamo narudžbine za sve vrste vezova - krstićima, prav bod, vez svilom, biserom, perjem, somotom itd. Štampamo željene motive na drvetu, koži i tkanini. Radionica prima narudžbine za sve vrste modela u gipsu i alabasteru: ljudske figure, divlje i domaće životinje, voće itd i izrađuje gipsane posmrtne maske. Primamo porudžbine za sve vrste veštačkog cveća, od voska, pliša i obojenog papira, za vence, bukete, ženske šešire i rupice na kaputu. Rukom pišemo, štampamo i ukrašavamo posetnice, pozivnice i čestitke. Primamo porudžbine za izradu novih i prepravljamo stare korsete i steznike. Izradujemo ženske šešire po najnovijoj pariskoj modi. Itd, itd. Čim smo stigli u Aškabad pronašao sam stan i od policije dobio dozvolu da ovu reklamu štampam. Narednog dana sam u centru grada

iznajmio prostorije za radionicu, dve sobe s ulične strane za lokal, i dve male sobe pozadi; tu je, sem toga, bilo i dvorište i neka vrsta pomoćne zgrade. Pošto sam kupio najneophodniji alat i na brzinu napravio Bunzenovu bateriju domaće izrade i nekoliko starih lavaboa prilagodio za rad sa galvano-plastikom, nad ulazom sam obesio veliku firmu ispisanu na beloj tkanini, na kojoj je stajalo: UNIVERZALNA PUTUJUĆA RADIONICA \/EOMA KRATKO VREME U \/AŠEM GRADU IZRAĐUJE, PREPRAVLJA I POPRA\/LJA SVE ŠTO POŽELITE Narednog dana, kad su reklame bile spremne, dečaci iz užice su mi pomogli da ih u velikom broju izlepim po zidovima, dok su ostale podeljene kao leci. A onda je počela zabava. Od prvog dana je svoje stvari na popravku donosila čitava vojska Aškabađana. Gospode bože čega tu sve nije bilo! Mnoge stvari koje su doneli ne samo da nikad ranije nisam video, nego nikad nisam ni čuo da postoje. Bilo je zajsta, najneverovatnijih predmeta, kao što je na primer naprava za čupanje sedih iz kose, mašina za čišćenje trešanja za pekmez, sprava za mrvljenje bakarsulfata namenjenog nanošenju na one delove tela koji se najviše znoje, specijalna pegla za peglanje perika, i tako dalje. Da biste stekli bolju sliku o onom što se tamo događalo, moram bar nešto da vam kažem o lokalnim prilikama. Ovaj deo Zakavkazja i deo Turkestana koji se na njega naslanjao stranci su bili počeli da naseljavaju tek pre nekoliko decenija, a novi gradovi su iznikli mahom na periferiji starih. Stoga su se gotovo svi gradovi u ovoj oblasti sastojali od dva dela: od starog, takozvanog azijatskog grada, i kraj njega od novog, ruskog grada – pri čemu je svaki od njih živeo svoj nezavisan život. Stanovništvo ovih novih gradova se sastojalo od Jermena, Persijanaca, Gruzina, ali najvećim delom od Rusa, koji su mahom bili državni službenici ili vojnici u penziji koji su svoje službovanje završili u ovoj oblasti.

Zahvaljujući prirodnim bogatstvima ove zemlje i poštenju lokalnog stanovništva, još uvek neiskvarenog savremenom civilizacijom, ovi došljaci su brzo počinjali da se bogate, ali su, pošto neobrazovani službenici koji su postali njihovi guverneri nisu vršili nikakav kulturni uticaj, ostali jednako nekulturni kao i pre nego što su se ovde doselili. Tako pored trgovine, koja je cvetala i koja im je donela materijalno blagostanje, nije bilo ničega što bi razvilo ma koji aspekt njihovog intelekta ili njihovo tehničko znanje. Evropska civilizacija, koja se na svim drugim mestima brzo širila, jedva i da je dotakla ove ljude, a ono malo što su o njoj doznavali iz novina i časopisa do njih je dopiralo u sasvim iskrivljenom obliku zahvaljujući fantastičnim preterivanjima novinara koji ću u principu – a naročito kada je reč o Rusiji tog doba – potpuno nesposobni da makar i otprilike shvate stvarnu suštinu onogo čemu pišu. Ovi ljudi koji su nedavno došli do bogatstva su, u skladu sa sklonošću svih skorojevića, oponašali sve što je „kulturno“ i „moderno“, što u ovom slučaju znači sve evropsko. Ali pošto su sve informacije o ovoj modi i kulturi dobijali iskrlučivo iz ruskih novina i časopisa, u kojima su objavljivane kompilacije ljudi u ovim stvarima neukih kao i oni sami, ovi ljudi su nepristrasnom posmatraču delovali kao u isto vreme smešna i tužna karikatura. Tako se tamošnje stanovništvo, koje je živelo u velikom materijalnom prosperitetu, ali bez ikakvih tragova makar i elementarne kulrure, kao deca igralo civilizovanih ljudi. Nigde se moda nije pažljivije pratila, budući da je svako osećao da u svemu mora da ide ukorak s vremenom. Štaviše, rado su kupovali, ili odasvud naručivali preko pošte, svakakve nove pronalaske i sve za šta se smatralo da odgovara životu „kulturnog džentlmena“ – odnosno, naravno, onome što su o tome mogli da pronađu u novinskim reklamama. Znajući za ovu njihovu slabost, svi su ih strani trgovci, a naročito Nemci, koristili da se oslobode gomila beskorisne .obe, ili pak onih proizvoda koji su se brzo trošili, odnosno kvarili. Ova komedija je išla dotle da ste među stvarima koje su reklamirane mogli da nađete nekakvu mašinu za paljenje običnih šibica.

Pošto je većina stvari koje su naručivali bila beskorisna od samoga početka, ili se pak gotovo odmah raspadala, a pošto u okolini je bilo ni jedne jedine radionice za opravke, svaka porodica je sakupila pravu zalihu pokvarenih stvari. Toliko stvari za popravku se ispostavilo da ima i iz joj jednog razloga. U to doba je na istoku, a naročito u azijatskom delu Rusije, bio običaj da se ništa što je jednom nabavljeno ne prodaje i ne baca, čak i ako je postalo nepotrebno ili se već raspalo. Pa čak i da je neko ove stvan želeo da proda, ne bi bilo nikoga ko bi ih kupio. Postojala je, sem toga, i čvrsto ukorenjena praksa da se stvari čuvaju kao uspomena na nešto ili nekoga. Tako su u svakoj kući šupe i tavani bili pretrpani zapanjujućim zalihama beskorisnih stvari, koje su se, štaviše, prenosile sa oca na sina. Stoga su, pošto su čuli da je tu radionica koja sve popravlja, počeli da mi dovlače Bog će ga znati šta sve ne, u nadi da bi mogli da bi mogli da obnove i iskoriste stvari koje su dugo ležale beskorisne, kao što su na primer, dedina naslonjača i bakine naočari, pradedina balalajka, prababin sat, putna torba koju je poklonio kum, ćebe kojim se biskup pokrivao kada je noćio kod njih, orden koji je otac dobio od persijskog šaha, i tako dalje, i tako dalje. Sve sam to popravljao. Nijednom ništa nisam odbio, niti vratio nepopravljeno. Čak i ako je ponuđena suma bila suviše ništavna da mi nadoknadi uloženi trud, ipak sam se poduhvatao da stvar popravim ukoliko bi ona za mene predstavljala nešto novo, budući da me u tom slučaju nije zanimao sam novac, već teškoća koju mi je zadavao još uvek nepoznat posao. Pored pokvarenih i stvarno bekorisnih stvari, donosili su mi i stvari koje su bile nove-novcijate, koje uopšte nisu bile pokvarene, ali koje oni nisu bili u stanju da koriste samo zato, jer nisu umeli da ih puste da rade, zbog svog nedostatka čak i elementarnog poznavanja tehnike, odnosno ukratko rečeno, zbog svoje gluposti. U to vreme su se najnoviji pronalasci, kao što su šivaće mašine, pisaće mašine, bicikli, itd, svuda širili ludom brzinom. Sve su te stvari s oduševljenjem naručivane i kupovane, ali nakon toga su, kao što sam

već rekao zboga nedostatka makar i elementarnih tehničkih znanja i zato što u okolini nije bilo majstora ni radionica za popravku, čim i najmanja sitnica krene naopako, ostavljane na stranu kao neupotrebljive. Daću vam nekoliko karakterističnih primera ovog neznanja i naivnosti, koje priznajem da sam sasvim namerno iskoristio, ne osetivši ni trunku griže savesti. Sećam se kako je jednoga dana bogati, debeli Jermenin, sav zadihan i okupan u znoju, došao zajedno sa svojom ćerkom i dovukao na popravku šivaću mašinu, koju joj je kupio u miraz kada je bio u Nižnjem Novgorodu na vašaru. Ova mašina je, kako je rekao, u početku bila pravo blago, prosto čovek ne bi mogao dovoljno da je nahvali – tako je uredno i brzo šila; onda je, međutim, sasvim iznenada i bez ikakvog razloga, a na njegovo veliko ogorčenje, počela, kako je rekao, da ide unatraške. Pošto sam je pogledao, ustanovio sam da je mašina savršeno ispravna. Poznato vam je da kod nekih šivaćih masina pored polugice kojom se reguliše brzina rada postoji i druga, kojom se određuje pravac kretanja materijala, i da se njenim pomeranjem taj pravac menja. Neko je, očigledno, bio nenamerno pomerio ovu požulicu, i materijal je umesto unapred počeo da se kreće unazad. Video sam da je za popravku mašine potrebno samo da ovu polugicu vratim na njeno mesto, što sam mogao odmah da učinim, ali pošto sam video da imam posla sa starim prepredenjakom i pošto sam iz razgovora doznao da je trgovac astraganom, bio sam siguran, pošto takve tipove dobro poznajem, da je, kako bi napunio sopstvene džepove, prevario priličan broj Tekina i Buharijanaca – koji su poverljivi kao deca – te sam stoga rešio da mu vratim milo za drago. Upustio sam se, dakle, u opširnu priču o tome šta sa njegovom mašinom nije u redu, rekavši mu da će, da bi ponovo počela ispravno da radi, morati da se zameni nekoliko zupčanika i istovremeno na sav glas psujući današnje proizvođače -Iopove. Sve u svemu, uzeo sam mu dvanaest rubalja i pedeset kopejki i obećao da će mašina biti gotova za tri dana; naravno, međutim, da sam

je čim je izašao iz radnje za tili čas namestio kako treba, snabdeo odgovarajućim brojem i stavio među popravljene stvari. Sećam se i kako je, drugom prilikom, u radnju ušao jedan oficir i jako važnim tonom mi saopštio: „Idite u kancelariju komandanta oblasti i recite dežurnom službeniku da sam naredio“ – uzgred budi rečeno, tadašnji ruski oficiri ni sa kim nisu razgovarali na drugi način osim izdajući naređenja - “da vam pokaže pisaće mašine. Kada ih budete pogledali, javite mi šta sa njima nije u redu.“ Zatim je otišao kao što je i došao. Njegov zapovednički i bahat ton me je zaprepastio i nekako naljutio. Stoga sam rešio da tamo svakako odem, pre svega zato da bih video kakva je „zverka“ ovaj oficir a možda i da nađem načina da ga nekako pređem, što moram da priznam da sam uvek s uživanjem radio, jer sam takve bezobraznike, praveći se nedužan i naivan, umeo veoma pakosno da kaznim. Još istog dana sam otišao u spomenutu kancelariju, prijavio sam se glavnom službeniku i objasnio razlog svoje posete. Otkrio sam da je onaj koji je dolazio kod mene bio ađutant lično. Dok sam pregledao pisaće mašine, kojih je bilo tri, pričljivi mi je službenik, sa kojim sam se zahvaljujući cigareti i pikantnoj anegdoti iz oficirskog života već bio sprijateljio, objasnio sledeće: Ove mašine, koje su nedavno stigle iz St. Petersburga, isprva su odlično radile; uskoro se, međutim, pokvarila najpre jedna, zatim druga, a na kraju i treća, i to sve na isti način: traka je prestala da se premotava. Ađutant, šef odeljenja i drugi su pokušali da ih poprave, ali niko u tome nije imao uspeha i kancelarijski posao je poslednja tri dana ponovo morao da se obavlja tako što se pisalo rukom. Dok mi je službenik sve ovo pričao ja sam pregledao mašine, i već sam bio shvatio u čemu je problem. Neki od vas se bez sumnje sećaju da se kod nekih tipova pisaćih mašina ranije izrade, traka premotavala zahvaljujući pritisku opruge smeštene u specijalnoj kutiji sa donje strane, a da se ova opruga navijala okretanjem same te kutije. Pošto se traka okretala polako, opruzi je, s obzirom da je bila prilično dugačka, trebalo dosta da se odvije, ali s vremena na vreme ju je trebalo ponovo naviti.

Bilo je očigledno da su ove opruge bile potpuno navijene kada su mašine isporučene, i da je, pošto su se tokom vremena odvile, trebalo samo da se ponovo naviju. Ali pošto nije bilo nikakve ručice niti ključa, ljudima koji nisu dobili nikakva uputstva i koji se uopšte nisu razumeli u tehniku bilo je teško da otkriju kako da ove opruge ponovo naviju. Naravno da službenicima ništa od toga nisam rekao, već sam prihvatio njihov poziv na večeru, te sam, pošto sam se najeo dobre državne čorbe od kupusa sa kašom, krenuo kući na svom prastarom biciklu i onom što mu je preostalo od guma. Te večeri je ađutant ponovo navratio u moju radnju, i istim nadmenim tonom upitao: „Pa, kako stvari stoje? Jeste li već pronašli zbog čega ove nove-novcate pisaće mašine neće da rade?“ Još odavno sam bio postao pravi stručnjak za igranje uloga. Stoga sam poprimio izraz koji pravi glumci nazivaju „stidljivost pun poštovanja i smerni respekt“, te sam koristeći specijalne bombastične termine pokupljene iz raznih ruskih tehničkih knjiga, počeo da veličam savršenstvo ovih pisaćih mašina u svim pogledima osim u jednom, u kome im je na nesreću, mada teška i komplikovana za izvođenje, prepravka bila apsolutno neophodna. Što se cene ovoga posla tiče, procenio sam da će ona iznositi gotovo četvrtinu ukupne vrednosti samih mašina. Narednog dana je ove savršeno ispravne mašine u moju radionicu donela gotovo čitava četa vojnika, na čelu sa ađutantom. Primio sam ih odmah, da bih zatim veoma ozbiljno saopštio da mašine ni u kom slučaju ne mogu biti gotove pre nego za deset dana. Ojađeni ađutant me je molio da ih ako je ikako moguće dovršim ranije, jer je rad u kancelariji gotovo paralisan. Konačno sam se, nakon mnogo pogađanja, složio da radim noću i da mu svaka dva dana isporučim po jednu mašinu, ali sam ga zamolio da zauzvrat bude tako dobar da vojnicima naredi da ostatke iz menze donose za moja tri prasenceta, koja sam bio upravo kupio i smestio u svom malom dvorištu. Nakon dva dana jedna od ovih besprekorno ispravnih mašina je bila „gotova“, a obećao sam da će do kraja nedelje biti završene i druge dve.

Pored zahvalnosti i osamnaest rubalja, koliko sam za popravku svake mašine dobio, vojnici su mojim prasićima svakodnevno donosili hranu i sami su se o njima brinuli tokom tri meseca koliko sam proveo u Aškabadu, za koje su se vreme moji prasići pretvorili u potpuno odrasle svinje. Naravno da sam službenicima objasnio šta treba raditi kada se opruga odvije, ali u čemu se moja „popravka“ očigledno nikada nisu razumeli. Slične stvari su se ponavljale i u gradu Mervu, gde sam.svoju radionicu nakon toga preselio i gde sam još dva meseca obavljao isti posao. Jednoga dana mi je došao inspektor tamošnje osnovne škole – ne sećam kako se zvala i zamolio me da popravim nekakvu električnu mašinu za izvođenje fizičkih eksperimenata. U pitanju je bila obična elektrostatička mašina, koja emituje varnice kada se diskovi okreću i koju je zbog nečeg svaka škola u to vreme, čini mi se čak i danas – smatrala da je dužna da ima. Uz pomoć ove mašine nastavnici su na svojim takozvanim časovima fizike, s pompom i kao da vrše nekakav sveti ritual, izvodili poučne eksperimente, koji su se sastojali mahom u tome što su okretali diskove i što su decu prisiljavali da, jedno po jedno, dotiču metalnu dugmad na Lajdenovim bocama. Bolne grimase na licima onih koji su ih doticali izazivale su gromoglasan smeh, za koji su ovi pedagozi smatrali da „puno pomaže probavi, i time su se ovi časovi fizike obično i završavali. Inspektor je jednu od ovih mašina poručio, i dobio ju je nesklopljenu od nemačke firme Simens & Halske iz St. Petersburga. Mada su je on i drugi nastavnici, njegove kolege, sklopili prema uputstvima, ipak im ni pored sveg truda nije polazilo za rukom da iz nje dobiju varnice, te je inspektor konačno bio prinuđen da se obrati mojoj radionici. Odmah sam video da je u redu sve osim što dva diska, koja su činila glavni deo aparata, nisu bila baš u pravilnom međusobnom položaju. Bilo je naprosto potrebno da se zavrtanj na osovini olabavi i da se jedan od diskova malo pomeri, a to sam mogao da uradim za minut. Ovog cenjenog pedagoga koji je druge učio onome što ni sam nije znao sam, međutim, prinudio da se u moju

radionicu vraća četiri puta, dok sam mu ja navodno popravljao aparat, i da mi plati deset rubalja i sedamdeset i pet kopejki, zato što sam mu kobajagi napunio Lajdenove boce, kojima punjenje uopšte nije bilo.potrebno. Takvi slučajevi su se, dok je ova moja neobična radionica postojala,događali gotovo svakodnevo. Uvek izlazeći u susret siromašnima, nisam smatrao da je greh da se okoristim glupošću onih koji su nezasluženo, samo zbog slučajno stečenih pozicija, postali lokalna inteligencija, mada su u pogledu istinske inteligencije zapravo bili na znatno nižem nivou od prosečnog stanovništva kojim su upravljali. Kao najoriginalniji, a u isto vreme i kao najunosniji, pokazao se, međutim, posao sa korsetima. Te sezone se u Parizu moda korseta naglo izmenila, nakon visokih, pomodarke su iznenada počele da nose vrlo niske korsete. Ovaj novi modni hir je preko modnih časopisa je ubrzo dospeo i do ovih krajeva, ali sami ti novi korseti se ovde, zbog velike prostorne udaljenosti, još uvek nisu mogli kupiti; stoga su mnoge žene počele da mi donose svoje korsete, kako bi videle da li ih je moguće prepraviti u one moderne. I baš zahvaljujući ovom poslu sa korsetima mi je „upala sekira u med“. Evo kako je to bilo: Jednom prilikom mi je bio potreban fišbajn za korset nekakve debele Jevrejke, koji je trebalo skratiti, a slučajno i proširiti, kako bi mogao da prati liniju bokova svoje vlasnice koja se progresivno širila. Posle duge i uzaludne potrage, pomoćnik u jednoj od prodavnica korseta, koja kao ni ostale nije imala fišbajna, posavetovao me je da kupim čitav korset koji je izašao iz mode, pošto će ga vlasnik verovatno prodati gotovo po ceni fišbajna ugrađenih u njega. Otišao sam pravo kod vlasnika. Dok smo se pogađali oko cene u glavi mi je, međutim, sazreo novi plan, pa sam umesto jednog korseta, koliko sam prvobitno nameravao da kupim, uzeo sve što je imao u radnji - šezdeset i pet korseta izašlih iz mode, po ceni od dvadeset kopejki, umesto uobičajenih pet rubalja po komadu. Nakon toga sam požurio da korsete pokupujem i iz drugih prodavnica po Aškabadu,

plaćajući za njih još i manje, jer su svi bili srećni da se oslobode svojih zaliha ovih potpuno beskorisnih artikala. Nisam se zaustavio na tome, već sam narednog dana oca dvojice dečaka koje sam bio zaposlio, jednog starog Jevrejina, bio poslao da pokupuje korsete izašle iz mode u svim gradovima duž pruge Centralnoazijske železnice, dok sam se ja sam, sa malim klještima i makazama u ruci, dao na izradu modernih korseta. To je bilo veoma jednostavno: liniju po kojoj je korset trebalo iseći obeležavao sam olovkom, pri čemu je trebalo de se odseče više pri vrhu, a samo malo pri dnu; zatim je duž obeležene linije krajeve fišbajna trebalo slomiti malim klještima, a materijal iseći makazama. Nakon toga bi devojke koje su sa mnom radile pod nadzorom Vitvitskaje skidale trake kojima je korset bio opšiven i njima ponovo opšivale skraćeni korset. Preostajalo je još samo da se našije i polovina starih čipki, i minjon korset po najnovijoj pariskoj modi je bio spreman za prodaju – dnevno je moglo da ih se uradi po stotinu. Najsmešnije je bilo to što su vlasnici radnji, pošto su doznali za preobražaj svojih starih korseta, zbog velike potražnje koja je za njima vladala, bili prinuđeni da ih ponovo kupe od mene, takoreći uz škrgut zuba, ali ovoga puta ne za dvadeset kopejki, već po ceni od tri i po rublje po korsetu. Da biste stekli nekakvu predstavu o rezultatu svega ovoga, treba samo da kažem da sam u Krasnovodsku,. Kizil-Arvaru, Aškabadu, Mervu, Čardžuu, Buhari, Samarkandu i Taškentu prodao više od šest hiljada korseta. Materijalna dobit koju sam na ovome ostvario, a koja je bila potpuno nesrazmerna obavljenom poslu, nije predstavljala samo posledicu neukosti i naivnosti lokalnog, da tako kažem „mešovitog“ stanovništva, pa čak ni moje vrlo razvijene snalažljivosti i velike prilagodljivosti svakakvim situacijama, već prvenstveno nemilosrdnog odnosa koji sam imao prema onima u svakome prisutnim slabostima, čijim ponavljanjem se u čoveku formira ono što se zove lenjost. Zanimljivo je primetiti da je tokom ovog perioda došlo do promene u funkcionisanju mog opšteg sklopa, koji se sa stanovišta uobičajene nauke ne da objasniti, a koja mi se događala više puta u životu. Reč je o izvesnoj promeni u regulisanju priliva i gubljenja

energije, koja mi je omogućavala da nedeljama, pa čak i mesecima, gotovo uopšte ne spavam, a da ipak vršim aktivnost, koja je umesto da se smanji bila, naprotiv, još intenzivnija nego obično. Poslednji put kada se ovo stanje ponovilo, ta me je pojava toliko zainteresovala da je za mene, to jest za one moje delove koji se bave samospoznajom, postala pitanje jednako znatačno kao i izvesna druga, koja su se u meni začela davno pre toga i čije je rešavanje otada bilo postalo cilj i smisao mog života. Nameravam čak, pošto uredim stvari vezane za osnovni posao Instrtuta i pošto ponovo imao mogućnost da pola svoga vremena posvetim svojim subjektivnim interesovanjima, da rasvetljavanju ovog pitanja dam prvo mesto. Ova još uvek neshvatljiva osobenost opšteg funkcionisanja mog organizma mogla se veoma jasno videti u situaciji kakva je postojala tokom perioda koji opisujem. Tokom čitavog dana kroz radionicu je gotovo bez prestanka prolzila reka mušterija koje su mi donosile svoje stvari na popravku, ili pak dolazile da pokupe one koje su već bile popravljene, tako da sam veliki deo dana provodio u primanju i isporučivanju porudžbina. Pauze u kojima bi se dogodilo da mušterija nema jedva da su mi bile dovoljne, čak i kada sam naročito žurio, da izađem da kupim nove delove i mnoge različite materijale koji su mi neprestano bili potrebni. Stoga je sav posao morao da se obavlja noću. Tokom čitavog perioda dok je radionica postojala, svoje sam vrerne morao da delim na ovaj način – dan za mušterije, a cela noć za rad. Moram da kažem da mi je u svom tom poslu puno pomagala Vitvitskaja, koja je ubrzo postala gotovo pravi stručnjak za presvlačenje kišobrana, za prepravljanje korseta i ženskih šešira, a naročito za izradu veštačkog cveća. Pomagala su mi, takođe, i dva dečaka koja sam zaposlio još na samom početku, sinovi onog starog Jevrejina; stariji je čistio i priprernao metalne predmete ze galvanizaciju i glancao ih nakon nje, dok je mlađi u radionici služio kao potrčko, a takođe je i raspirivao vatru u kovačnici i održavao rad mehova. Pri kraju mi je, takođe, i to veoma dobro, pomagalo i šest mladih devojaka iz tamošnjih patrijarhalnih porodica, koje su njihovi

roditelji, u želji da im kćeri steknu „kompletno obrazovanje“, poslali u moju univerzalnu radionicu da se usavrše u finim ručnim radovima. Čak i na samom početku, dok nas je bilo samo četvoro, količina obavljenog posla je bila tolika da je nesumnjivo stvarala utisak da iza vrata koja su vodila u zadnje prostorije, a na kojima je, naravno, stajao natpis „Nezaposlenima ulaz strogo zabranjen“ radi bar nekoliko desetina majstora zanatlija. Radionica je u Aškabadu radila tri i po meseca i za to vreme sam zaradio pedeset hiljada rubalja. Znate li šta je ta suma u ono vreme značila? Radi poređenja se mora imati na umu da je u ono vreme plata prosečnog ruskog službenika u državnoj službi iznosila trideset tri rublje i trideset tri kopejke mesečno, i da je od tog novca mogao da živi ne samo samac, već i čovek sa porodicom, pa čak i čitavim buljukom dece. Plata službenika visokog ranga, koja je iznosila četrdeset pet do pedeset rubalja, smatrala se velikim parama, i svakom mladom čoveku je bio san da toliko zarađuje. Pola kilograrna mesa je tada koštalo šest kopejki, hleb dve ili tri kopejke, dobro grožde dve, rublja je imala stotinu kopejki. Pedeset hiljada rubalja – To se smatralo pravim bogatstvom! Dok je radionica postojala često su se ukazivale mogućnosti da se uzgrednim poslovima ostvari i veća zarada. Nisam, međutim, nijednom podlegao tom iskušenju, jer je jedan od uslova opklade predstavljalo i to da novac mora da bude zarađen isključivo manuelnim veštinama i onim sitnim trgovačkim transakcijama koje su njih nužno vezane. Opklada, je već i u Aškabadu bila odavno dobijena, a dogovorena suma četvorostruko premašena; ipak sam, kao što sam već rekao, odlučio da isti posao nastavim i u drugom gradu. Likvidirao sam gotovo sve poslove u Aškabadu. Vitvitskaja je otputovala kod svoje sestre, a ja sam se priprernao da kroz tri dana odem za Merv. Mislim da je ovo što sam vam ispričao dovoljno kako biste,stekli izvesnu predstavu o onom što sam ovom pričom želeo da vam, objasnim: naime to da ona specifična crta ljudske psihe koja za vas, Amerikance, predstavlja ideal i koju nazivate poslovni duh, može postojati – pa čak i biti razvijenija – i to zajedno sa drugim vrstama

duha koje vi Amerikanci nemate, i kod ljudi na drugim kontinentima. Da bih to ipak još bolje ilustrovao, i kako bih vam dao potpuniju sliku rnojih aktivnosti u to vreme, ispričaću vam još jedan trgovački trik koji sam izveo pred sam odlazak iz Aškabada. Moram da vam kažem i to da sam odmah po otvaranju svoje radionice obznanio i da kupujem najraznovrsnije stvari. To sam učinio iz dva razloga: kao prvo, da bih našao delove za svoje popravke, jer sam uskoro u prodavnicama i na bazarima bio pokupovao sve što je u te svrhe moglo da mi posluži, a zatim i zbog toga što sam se nadao da bi među starim stvarima koje mi budu kući donosili da ih pogledam slučajno – kao što se to često događa – moglo da bude i nešto vredno ili retko. Jednom rečju, bio sam takođe i trgovac antikvitetima. Nekoliko dana pre mog polaska na bazaru sam sreo jednog Gruzin, koga sam još ranije bio upoznao u blizini Tiflisa, gde je držao restoran na jednoj od stanica Transkavkaske železnicc. Sada je bio vojni snabdevač i ponudio je da mi proda nekoliko starih gvozdenih kreveta kojih je imao višak. Još isto veče sam otišao njegovoj kući i sišao u podrum da pogledam ove krevete, ali u podrumu je vladao takav nepodnošljiv smrad, da je iz njega moralo gotovo odmah da se izađe. Pošto sam krevete ne brzinu razgledao, pobegao sam napolje, da bih tek na ulici počeo da pregovaram o kupovini. Tu sam doznao da zadah potiče od dvadeset buradi haringe koja su u njemu smeštena, a koju je on u Astrahanu kupio za tamošnju oficirsku menzu. Pošto su prva dva bureta isporučena, ustanovljeno je da su haringe pokvarene i sve su vraćene. Pošto se bojao da ne izgubi svoju reputaciju, Gruzin ih nije ponudio nikom drugom, već ih je uzeo natrag i privremeno smestio u podrum, gde ih je skoro i zaboravio. Tek sada, kada je posle tri meseca na njih počela da zaudara čitava kuća, odlučio je da ih se što pre otarasi. Ono što ga je naročito jedilo bila je činjenica da ne samo što je na njima izgubio novac, nego će morati čak i da plati da ih neko odveze na đubrište, da sanitarna inspekcija ne bi za ovo doznala i kaznila ga.

Dok mi je sve to pričao, um je počeo da mi radi u skladu s navikom koju sam tokom tog perioda stekao, pa sam počeo da se pitam ne bi li nekako bilo moguće da se čak i na ovoj stvari zaradi. Započeo sam da računam: „On ovde ima dvadeset buradi pokvarene haringe koja mora da se baci. Ali već sama burad vrede bar rublju komad. Kad bi bar bilo moguće da se besplatno isprazne. U suprotnom bi samo za prevoz moralo da se plati skoro isto toliko koliko vrede.“ A onda mi je iznenada sinulo da bi haringe, a naročito pokvarene, sigurno bile dobro đubrivo. Pomislio sam da bi neki baštovan, ako bi besplatno dobio tako dobro dubrivo, sigurno pristao da ovu burad odveze, isprazni, očisti i da mi ih vrati u radionicu. Pošto se očiste na dimu, sigurno bi ih odmah bilo moguće prodati, jer su burad bila veoma tražena, i tako bih za pola sata zaradio dvadest rubalja. Pri tom, štaviše, niko ne bi izgubio, već bi svi bili na dobitku, pa čak i Gruzin, kome je doduše propala roba, ali bi sada bar uštedeo novac za prevoz. Pošto sam sve to dobro promislio, rekao sam Gruzinu: „Ako malo spustite cenu kreveta, udesiću da vam tu burad besplatno odvezu.“ Pristao je, a ja sam obećao da ću ga ovog izvora zaaraze osloboditi narednog jutra. Krevete sam platio i utovario ih na svoja kola, a sa sobom sam poneo i jedno od neotvorenih buradi haringe, kako bih ih pokazao nekom baštovanu. Kad sam se vratio natrag u radionicu sve smo ovo istovarili i smestili u šupu. Upravo u tom trenutku je ušao stari Jevrejin, otac dvojice dečaka koji su za mene radili, koji je uveče obično dolazio da malo popriča sa sinovima, a nekad čak i da im pomogne u poslu. Sedeo sam u svome malom dvorištu i pušio, kad mi je na um iznenada pala ideja da haringe pokušam da dam svinjama; pomislio sam da bi one možda htele da ih jedu. Ništa mu ne objašnjavajući, pozvao sam starca da mi pornogne da otvorim bure. Kada smo podigli poklopac stari se Jevrejin nagao da udahne miris, nakon čega je ozarenog lica uzviknuo:

„Ovo se zovu prave haringe! Ovakve haringe nisam video već dugo, još otkako sam došao u ovu prokletu zemlju.“ Bio sam zbunjen, pošto sam živeo većinom u Aziji, gde se haringe ne jedu; ne bih mogao da kažem jesu Ii dobre ili nisu čak i da sam ih probao. Za mene su sve imale isti, odvratan miris. Stoga sam ovoj oduševljenoj tvrdnji starog Jevrejina morao da poklonim poverenje, utoliko pre što je ranije, dok je živeo u ruskom gradu Rostovu, držao kasapnicu u kojoj je prodavao i ribu. Ipak, još uvek nisam bio baš sasvim ubeđen, pa sam ga upitao da možda ne greši, na šta mi je on, duboko uvređen, odgovorio: „Ma šta to pričate? Ovo su prave, dobro očuvane, takve i takve... haringe!“ Ne sećam se kako ih je tačno nazvao. Pošto sam još uvek pomalo sumnjao, rekao sam mu da sam slučajno kupio čitavu zalihu ovih haringi, i da se među nama smatra za dobar predznak, ako se čim se neka roba otvori, nešto od nje i proda. To se smatra za znak da će čitava prodaja dobro ići. Stoga sam ga zamolio da odmah, ne čekajući jutro, proba da proda nekoliko riba. Na ovaj način sam želeo da se uverim da je ono što mi je rekao tačno, te da u skladu s tim i postupim. U blizini moje radionice je živelo puno Jevreja, većinom trgovaca. Pošto je bilo veče, radnje su mahom bile zatvorene. Baš preko puta radionice je, međutim, živeo časovničar, izvesni Fridman. Njega smo prvog pozvali i odmah ih je kupio čitavo tuce, bez ikakvog cenkanja, plativši po petnaest kopejki par. Naredni kupac je bio vlasnik apoteke na uglu, koji je odmah kupio pedeset komada. Oduševljenje ovih kupaca mi je pokazalo da je starac bio u pravu. Narednog dana sam već u zoru unajmio kola i dovezao kući svu burad, osim ona dva koja su već bila otvorena. U njima je haringa stvarno bila prilično pokvarena i odatle je dolazio onaj užasni zadah. Njih sam odmah poslao pravo na gradsku deponiju. Za ostalih osamnaest buradi se ispostavilo da riba u njima ne samo što nije pokvarena, već i da je najboljeg kvaliteta. Očigledno da ni onaj ko ih je nabavljao za oficirsku menzu, a ni trgovac Gruzin, koji je živeo u Tiflisu gde se haringe ne jedu, o njima nisu znali ništa više od mene, to jest da se u njih nimalo nisu razumeli.

Stoga su zbog njihovog čudnog mirisa zaključili da su pokvarene, a Gruzin se pomirio sa svojim gubitkom. Za tri dana sam uz pomoć starog Jevrejina, kome sam plaćao pola kopejke po komadu – čemu se on jako radovao – uspeo što na veliko, što na malo, da rasprodam sve haringe. Do tada sam, međutim, već bio likvidirao sve svoje poslove, pa sam uoči svoga polaska onog Gruzina, zajedno sa drugim poznanicima, pozvao na oproštajnu večeru. Za stolom sam ispričao kako je povoljno po mene ovaj posao ispao, te sam mu izvukavši novac iz džepa ponudio da podelimo zaradu. On je, međutim, držeći se trgovačkih principa koji su među stanovništvom Zakavkazja i Transkaspijskog regiona čvrsto ukorenjeni, odbio da taj novac primi. Rekao je da je, kada mi je robu ustupio, smatrao da je ona sasvim bezvredna; i ako se ispostavilo da nije tako, to je moja dobra, a ne njegova loša sreća, te stoga srnatra da ne bi biIo pošteno da iskoristi moju ljubaznost. Sutradrn sam, štaviše, kada sam krenuo za Merv, među svojim stvarima u kutiji, pronašao i mešinu vina koju mi je ovaj Gruzin poslao kao poklon. Nakon ove epizode sa mojom neobičnom radionicom, prošlo je nekoliko godina, tokom kojih sam, neprestano radeći kako bih pripremio sve uslove neophodne da ispunim osnovni cilj svoga života, dosta često morao da se pozabavim i najraznovrsnijim poslovima koji donose novac. Mada bi vas brojne avanture i neočekivani događaji koji su se tokom ovih godina zbili možda zanimali, kako sa psihološke tako i sa praktične tačke gledišta, o njima ovom prilikom neću pričati, pošto ne želim da odstupim od pitanja koje smo večeras pokrenuli, utoliko pre što o ovim godinama i sličnim razdobljima svog života nameravam da napišem čitavu knjigu. Reći ću samo da sam do vremena kada sam sebi postavio zadatak da stvorim određeni kapital bio već stekao veliko iskustvo i samopouzdanje. Stoga sam, kada sam sve svoje sposobnosti usmerio na zarađivanje novca u ove svrhe – mada me taj aspekt ljudskih nastojanja sam po sebi nikada nije zanimao – ovo izveo na takav način da bi rezultat mogao izazvati zavist čak i kod vaših američkih stručnjaka za dolarske poslove.

Upuštao sam se u najrazličitije poslovne poduhvate, od kojih su neki bili i vrlo veliki. Sklapao sam, na primer, privatne i vladine ugovore za snabdevanje i za izgradnju puteva i železničkih pruga; otvorio sam niz restorana, prodavnica i bioskopa i prodao ih kada je posao dobro krenuo; organizovao sam nekoliko poslova na selu, kao i dopremanje stoke u Rusiju iz nekoliko zemalja, najviše iz Kašgara; učestvovao sam u vađenju nafte i ribarenju; a ponekad sam vodio i nekoliko od ovih poslova istovremeno. Posao koji sam voleo više od drugih, a koji nikad nije zahtevao da mu posvetim neko određeno vreme ili da imam stalno mesto boravka, a koji je pored svega donosio i dobre pare, bila je, međutim, trgovina tepisima i svakakvim antikvitetima. Konačno sam, nakon četiri-pet godina takoreći grozničave aktivnosti, sve svoje poslove likvidirao. A kad sam krajem 1913. otišao u Moskvu kako bih počeo praktično da ostvarujem ono što sam na sebe preuzeo kao svoj sveti zaiatak, bio sam sakupio sumu od milijardu rubalja i stekao dve neprocenjive kolekcije, jednu starih i retkih tepiha, a drugu porcelana i kineskih vazni. Tada se činilo da sa ovakvim kapitalom o finansijskim pitanjima više neću morati da razmišljam, o tome kako da u praksu pretočim ideje koje su u mojoj svesti već poprimile određeni oblik i na kojima bi moj Institut bio zasnovan: želeo sam, naime, da oko sebe stvorim uslove u kojima bi se čovek usled neizbežnog trenja između svoje savesti i automatskog ispoljavanja svoje prirode stalno podsećao na smisao i cilj svoga postojanja. To je bilo oko godinu dana pre početka svetskog rata. U Moskvi, a nešto kasnije i u St. Petcrsburgu, oraganizovao sam niz predavanja koja su privukla intelektualce i ljude od nauke, te je krug ljudi zainteresovanih za moje ideje uskoro počeo da raste. Tada sam, držeći se svog opšteg plana, preduzeo korake za stvaranje svog Instituta. Započeo sam da, malo-pomalo, pripremam sve što je za ostvarenje mog projekta bilo potrebno. Kupio sam, između ostalog, i imanje, iz raznih evropskih zemalja sam poručio sve što u Rusiji nije moglo da se nabavi i kupio sam instrumente i drugu neophodnu

opremu. Počeo sam čak i da vršim pripreme za štampanje sopstvenih novina. Usred ovog posla oko organizovanja izbio je rat, te sam sve morao da obustavim, mada sam se nadao da ću nastaviti kad se politička situacija smiri. Do tada je polovina kapitala koji sam bio prikupio već bila potrošena na pripremnu organizaciju. Rat je nastavio da se širi, a pošto je nada da će mir uskoro biti sklopljen sve više bledela, bio sam prinuđen da napustim Moskvu i da odem na Kavkaz, kako bih tamo sačekao kraj neprijateljstava. Uprkos činjenici da su svakom na umu bili politički događaji, interesovanje za rad je u nekim društvenim krugovima i dalje raslo. Ljudi koji su se za moje ideje istinski zainteresovali počeli su da se okupljaju u Esentukiju, gde sam ja tada boravio; nisu došli samo iz neposredne blizine, već i iz St. Petersburga i Moskve, te su me malo-pomalo okolnosti prinudile da nekakvu organizaciju oformim tu, na licu mesta i ne čekajući da se vratim u Moskvu. Događaji su, međutim, uzeli takav obrt da je problem postalo ne samo to kako da se radi, već i kako da se preživi. Niko nije znao šta sutra nosi. Oblast Mineralni Vodi u kojoj smo živeli pretvorila se u poprište građanskog rata, te smo se našli bukvalno između dve vatre. Gradovi su prelazili iz ruke u ruku, danas boljševicima, sutra kozacima, a prekosutra beloj armiji ili pak nekoj novooformljenoj stranci. Ponekad, kad se ujutro probudimo nismo znali koja vlada toga dana zauzima taj položaj, i tek na ulici bismo otkrili kakva politika mora da se propoveda. Za mene lično, ovo je bez obzira na sve kroz šta sam u Rusiji prošao bilo vreme najintenzivnije nervne napetosti. Nisam morao samo da mislim i da brinem o nabavci najnužnijih životnih potrepština, koje se gotovo nikako nisu mogle kupiti, već i o životima oko stotinu ljudi koji su se poverili mojoj brizi. Najviše me je uznemiravala situacija oko dvadesetorice mojih učenika – kako su sami sebe počeli da nazivaju – koji su bili u godinama koje podležu vojnoj obavezi. Mlade, pa čak i sredovečne

ljude su svakodnevno uzimali u vojsku – jednog dana boljševici, drugog „beli“, a trećeg neka treća frakcija. Ova neprestana napetost je postala neizdrživa. Po svaku cenu je morao da se pronađe neki izlaz. Jedne noći kada se pucalo više no obično i dok je do mene iz susednih soba dopirao odjek uznemirenih razgovora mojih drugova, počeo sam vrlo ozbiljno da razmišljam. Dok sam mislio kako da pronađem izlaz iz ovog ćorsokaka, na um mi je asocijativnim putem pala jedna od izreka mudrog Nasradin Hodže, koja je za mene još mnogo ranije bila postala neka vrsta fiks-ideje: „U svakoj prilici u životu nastoj da spojiš lepo s korisnim.“ Ovde treba da napomenem da me je mnogo godina zanimalo jedno arheološko pitanje i da sam, kako bih razjasnio njegove izvesne detalje, morao što je moguće više da doznam o spomenicima koje nazivaju dolmenima, a koji predstavljaju ostatak iz veoma drevnih vremena i u naše se vreme mogu pronaći na određenim specifičnim lokacijama na gotovo svim kontinentima. Imao sam pouzdanu informaciju da ovi dolmeni mogu da se nađu na mnogim mestima na Kavkazu, pa sam čak otprilike znao i položaj nekih od njih, na koji je ukazivala zvanična nauka. Mada nikad nisam imao dovoljno vremena da ova mesta sistematski istražim, ipak sam tokom svojih čestih putovanja kroz planine Kavkaza i Zakavkazja uvek koristio priliku da odem da ih vidim, pri čemu sam birao one trenutke kad me je to u najmanjoj rneri ometalo u sprovođenju mog glavnog cilja. Kao rezultat onoga što sam već otkrio, postalo mi je sasvim jasno da u krajevima između istočnih obala Crnog mora i lanca Kavkaskih planina, a naročito u blizini izvesnih planinskih prevoja preko kojih još uvek nisam prelazio, mogu da se nađu dolmeni, pojedinačno ili u malim grupama naročitog tipa koji bi me jako zanimao. Stoga sam, pošto sam se našao odsečen od sveta, i pošto su moje aktivnosti zbog situacije koja je nastala zapale u stagnaciju, odlučio da vreme koje mi stoji na raspolaganju iskoristim tako što ću krenuti na ekspediciju u ove oblasti Kavkaza, kako bih ove dolmene potražio i ispitao – a istovremeno i kako bih sebe i ljude o kojima sam brinuo sklonio na sigurno.

Narednog jutra sam sakupio sve što imam, pa sam uz pomoć nekoliko osoba koje su mi bile manje-više polusvesno ili nesvesno privržene i koje su imale nekakvu vezu sa onima koji su u tom trenurku bili na vlasti počeo da nastojim da nabavim zvaničnu dozvolu da organizujem naučnu ekspediciju u planine Kavkaza. Pošto mi je pošlo za rukom da ovu dozvolu dobijem, svakakvim sam dovijanjem nabavio i sve što je za ovakvo putovanje potrebno. Nakon toga sam odabrao izvestan broj svojih učenika, pre svega one za koje je bilo najopasnije da ostanu u oblasti Mineralnih Vodi. Pošto sam se pobrinuo da oni koji su ostali budu obezbeđeni, podelili smo se u dve grupe, koje je trebalo da se sastanu na dogovorenom mestu. Prvi deo ove naučne ekspedicije, koji je krenuo iz grada Pjatigorska, brojao je dvanaest, a drugi koji je krenuo iz Esentukija dvadeset i jednog čoveka, među kojima sam bio i ja. Zvanično su ove dve grupe bile smatrane za sasvim nezavisne grupe koje nemaju ničeg zajedničkog. Onaj ko istinski ne poznaje prilike koje su u to doba vladale u ovom kraju trebalo bi da ima naročito bujnu maštu da bi mogao da zamisli šta je u ovakvo vreme značilo organizovati naučnu ekspediciju, i to zvaničnu. Iz Esentukija sam nameravao da najpre krenelm kroz naseljene krajeve ka planini Indur, koja se nalazlja nedaleko od Tuapsa, te da odatle potragu započnem ka jugoistoku, duž pravca oko dvadeset pet da šezdeset milja udaljenog od obala Crnog mora. Pošlo mi je za rukom da za prvi deo putovanja od boljševičkih vlasti, koje su tada upravljale zemljom, nakon velikih teškoća dobijem dva železnička vagona, i to u vreme kad je zbog stalnog prevoza trupa bilo nezamislivo da vozom putuje čak i sam čovek bez prtljaga. Pošto sam u ova dva vagona uspeo da ugurarn sve ljude (ukupno dvadeset i jednog), dva konja, dve mule i troje zaprežnih kola, da i ne spominjem veliku količinu oprene koja je za ekspediciju kupljena, kao što su šatori, zalihe hrane i razni instrumenti i oprema, krenuli smo. Na ovaj način smo putovali do Majkopa. Ali pošto je gotovo čitavu železničku prugu iza ovog grada prethodnog dana uništila nekakva grupa pobunjenika koji su sebe nazivali zeleni ili već tako nekako slično, ekspediciju smo dalje morali da nastavimo peške i zaprežnim kolima, i to ne u pravcu Tuapsa kao što sam prvobitno

nameravao, već ka onome što je poznato pod imenom Prelaz na Beloj reci. Da bismo stigli na nenastanjenu teritoriju, morali smo da prođemo kroz naseljene oblasti i da najmanje pet puta pređemo preko boljševičkih i belogardejskih linija. Kada se ovih gotovo neopisivih teškoća setim, u meni se, čak i sad kada je sve to samo uspomena i pripada prošlosti, javi osećanje istinskog zadovoljstva što sam uspeo da ih prevaziđem. To je zaista bilo kao da je neko za nas čitavo vreme činio čuda. Epidemija fanatizma i uzajamne mržnje koja je zahvatila sve oko nas uopšte nas nije doticala: moglo bi da se kaže da smo ja i moji pratioci putovali pod natprirodnom zaštitom. Baš kao što je i naš stav prema obema stranama bio nepristrasan, kao da nismo od ovog sveta, isti je bio i njihov odnos prema nama – smatrali su nas za potpuno neutralne, što smo mi zaista i bili. Okružen razbesnelim zverima u ljudskom obličju, spremnim da jedne druge rastrgnu za najmanju sitnicu, ja sam se usred ovog haosa kretao sasvim otvoreno i bez straha, ništa ne skrivajući i ne pribegavajući nikakvim izgovorima. Uprkos činjenici da je „rekvizicijsko“ pljačkanje bilo u punom jeku, ništa nam nije oduzeto, pa čak ni dva balona alkohola, koji je zbog velike oskudice koja je u ovoj robi vladala bio predmet opšte zavisti. Dok vam sada o svemu ovome pričam, moje me osećanje za pravdu, i to upravo ono osećanje za pravdu koje proizilazi iz poznavanja psihe ljudi koji su ovakvim događajima podvrgnuti, obavezuje da odam priznanje onim boljševidkim i belogardejskim dobrovoljcima, od kojih većina možda više i nije u životu – čija je dobra volja koju su prema mojim aktivnostima pokazali, mada su to učinili nesvesno i čisto instinktivno, pomogla da ishod ovog mog opasnog poduhvata ispadne srećno. Zaista mogu da kažem da ako mi je pošlo za rukom da bezbedno izađem iz ovog pakla u pravom smislu te reči, to nije bilo zahvaljujući mojoj veoma razvijenoj sposobnosti da razlučim i da iskoristim i najmanje promene u slabostirna ljudske psihe u ovakvim psihozama. U okolnostima u kojima se ovo zbivalo ne bih, čak ni da sam danonoćno održavao najaktivniju budnost, bio u stanju da predvidim one

neočekivane stvari koje su se događale i da preduzmem odgovarajuće mere. Smatram da smo se bezbedno izvukli jer u opštem sklopu ovih ljudi – mada su bili zahvaćeni psihičkirn stanjem u kome iščezava i poslednji gram razuma – nije potpuno nedostajao instinkt za razlikovanje dobra i zla u objektivnom smislu, koji je svim ljudskim bićirna svojstven. Stoga su, osećajući instinktivno u mojim aktivnostima klicu onog svetog impulsa koji je jedini u stanju da čovečanstvu donese sreću, na svaki naćin na koji su mogli pomagali proces ostvarenja onoga čega sam se još dugo pre ovog rata poduhvatio. U našim kontaktima s njima nije nijednom, bilo da je reč o boljševicima, bilo o belogardejcima, došlo do situacije iz koje ne bih mogao da pronađem nekakav izlaz. Ovde ću, uzgred budi rečeno, dodati još i da će, ako jednoga dana ljudski život bude tekao normalno i ako tada bude bilo stručnjaka za istraživanje događaja poput ovih koji su se u to vreme zbivali u Rusiji, razna dokumenta koja sam sačuvao, a koja su mi dve protivničke strane izdavale radi zaštite mojih interesa i imovine, predstavlajti veoma poučan dokaz izuzetnih događaja koji tokom ovakvih masovnih psihoza mogu da se zbiju. Među tim brojnim dokumentima se, na primer, nalazi i jedan komad hartije na kom sa jedne strane piše: „Nosilac, građanin Gurđijev, ima pravo da sa sobom svuda nosi revolver kalibra ... broj ... Pečatom i potpisom potvrđuje: sekretar:

predsednik vojničkih i radničkih deputata:

ŠANDAROVSKI RUKHANADZE Mesto izdavanja : Esentuki Dok na poleđini ovog papira piše:

datum izdavanja...“

„Dotični Gurđijev ima ovlašćenje da sa sobom nosi revolver čiji je broj na prethodnoj strani naveden. Potpisom i pečatom potvrđuje: Načelnik štaba: GENERAL DA\/IDOVIČ NAŠINSKI

za generala Denjikina: GENERAL HEJMAN

Izdato u Majkopu Dana: ... Nakon ogromnih napora i pošto smo savladali brojne neočekivane teškoće, prošli smo kroz opuštošena kozačka sela i najzad stigli u Kumički, poslednje naseljeno mesto koje je prethodilo divljini Kavkaskih planina. Odatle pa nadalje prohodnih puteva nije bilo. U Kumičkima smo požurili da nabavimo namirnice koje su se još uvek mogle dobiti, prepustili smo svoja zaprežna kola njihovoj sudbini, većinu tereta natovarili na konje i mule, a ostatak poneli sami i započeli da se penjemo na večite planine. Tek kad smo prešli preko prvog planinskog prevoja mogli smo najzad slobodno da dišemo, osećajući da su najveće opasnosti već za nama; upravo tu su, međutim, tek započele stvarne teškoće našeg putovanja. O ovom delu ekspedicije od Kumička, preko prelaza Bele reke do Sočija, kroz divljinu lanca Kavkaskih planina, o putovanju koje je trajalo oko dva meseca i bilo puno čudnih, pa čak i izuzetnih pustolovina neću pričati, i to stoga što sam čuo da su o ovom našem bekstvu iz „centra na rub pakla“ kroz gotovo neprohodnu divljinu ovih planina, kao i o našem uspesnom istraživanju dolmena i svih vidljivih i nevidljivih bogatstava ove oblasti već pisali i nesumnjivo će to štampati izvesni članovi ove jedinstvene naučne ekspedicije, koji su se nakon nje vratili u Rusiju i sada su odsečeni od ostatka sveta. Sasvim neočekivano se ispostavilo da su ljudi u grupi koja je na ovom putovanju bila sa mnom bili takvih različitih tipova i da su raspolagali jako raznovrsnim obrazovanjem da je to za našu ekspediciju bilo najbolje što se moglo zamisliti i da su mi efikasno

pomogli da problem dolmena rešim. Među njima je bilo dobrih tehničara i stručnjaka u mnogim naučnim oblastima, rudarskih i drugih inžinjera, kao i stručnjaka u domenu astronomije, zoologije, medicine i drugih polja ljudskog znanja. Dodaću jedino da se među mojim utiscima sa ovog putovanja naročito ističe doživljaj lepote predela između Kumički i Sočija, posebno kada je reč o onim nižim, koji se od planinskog prevoja spuštaju prema moru i koji zaista zaslužuju naziv „raj na zemlji“, koji takozvana inteligencija daje drugim delovima Kavkaza. Mada bi ovi krajevi bili savim pogodni za poljoprivredu i navodnjavanje, i mada nisu previše udaljeni od naseljenih centara, oni uprkos sve većoj potrebi za ovakvom zemljom iz nekog razloga i dalje ostaju nenaseljeni i nerazvijeni. Ranije su ih naseljavali Čerkezi, koji su se pre četrdeset do pedeset godina odselili za Tursku; otada su napušteni i ljudska noga u njih nije kročila. Usput smo ponekad nailazili na nekad dobro obrađenu zemlju i odIične voćnjake koji su, mada zarasli u korov i podivljali, još uvek davali dovoljno ploda da se prehrane hiljade ljudi. Tako smo, elem, tek nakon gotovo dva meseca, iscrpljeni od umora i nakon što smo potrošili gotovo sve svoje zalihe, uspeli da stignemo do grada Soči na obali Crnog mora. Tu sam, budući da neki članovi ekspedicije tokom ove da tako kažem „Golgote“ nisu bili dorasli situaciji, već su ispoljili svojstva koja uopšte ne odgovaraju visokom cilju koji sam imao u vidu, odlučio da se od njih rastanem i da sa ostalima nastavim dalje. Sada smo običnim putevima putovali do grada Tiflisa, gde je pod upravom menjševičkih demokrata gruzijske nacionalnosti još uvek vladao za ova nemirna vremena priličan red. Od početka organizovanja Instituta u Moskvi pa do našega dolaska u Tiflis prošle su četiri godine. S vremenom je odlazio i novac, i to sve brže kako se ovaj period bližio kraju, jer je novac morao da se troši ne samo za rad samoga Instituta, već i za mnogo toga drugog što prvobitno nije bilo planirano. Nevolja je bila u tome što su katastrofalna zbivanja u Rusiji, ogromni prevrati, rat i građanski rat, ljude izbacili iz njihovih

uobičajenih koloseka i što se sve toliko izmešalo i izokrenulo da su se oni koji su još do juče bili obezbeđeni i imućni danas našli bez ikakvih sredstava za život. U toj situaciji su se našli i mnogi koji su sve napustili kako bi sledili moje ideje, a koji su mi tokom ovog perioda, zbog svoje iskrenosti i odgovarajućih postupaka, postali bliski kao rod rođeni; tako sam sada morao da obezbedim sredstva za život gotovo dve stotine ljudi. Moje teškoće su u tom pogledu bile još više uvećane činjenicom da su se moji rođaci nalazili u još goroj situaciji od ostalih i da sam morao ne samo da ih finansijski izdržavam, već i da njima i njihovim porodicama obezbedim smeštaj, pošto ih je većina živela u mestima po Zakavkazju koja su Turci i građanski rat potpuno opljačkali i opustošili. Da biste sebi mogli da predstavite užas koji je mahom svuda vladao, opisaću vam jednu od mnogih scena kojima sam prisustvovao. To je bilo u vreme kada sam se nalazio u Esentukiju, i život je tada u ovom mestu još uvek bio prilično miran. Izdržavao sam dva „zadružna domaćinstva“, za moje rođake i za sledbenike mojih ideja, jedno sa osamdeset i pet ljudi u Esentukiju i drugo sa šezdeset ljudi u Pjatigorsku. Već i onako visoki životni troškovi svakodnevno su rasli. Postajalo je sve teže da se, čak i sa mnogo novca, nabavi hrana za dva domaćinstva i jedva sam uspevao da sastavim kraj s krajem. Tako sam jednog kišovitog jutra, dok sam sedeo kraj prozora i gledao na ulicu, razmišljajući kako da nabavim ovo i ono, spazio kako se do mojih vrata dovlači nekakvo zaprežno vozilo čudna izgleda, iz koga je polako izašlo nekoliko sablasnih prilika. Najpre mi je bilo teško da uopšte razaberem o čemu se radi, ali kad su mi se uznemirene misli malo smirile postepeno sam počeo da shvatam da su to ljudi, odnosno bolje rečeno ljudski kosturi na kojima su žive bile samo užagrene oči, odeveni u rite i izranjavanih bosih nogu. Bilo ih je ukupno dvadeset osmoro, od čega jedanaestoro stare između jedne i devet godina. Ispostavilo sa da su to moji rođaci, među kojims je bila i moja rođena sestra sa šestoro svoje male dece.

Dotada su živeli u Aleksandropolju koji su pre dva meseca, u isto vreme kad i druge gradove, napali Turci. Pošto ni pošta ni telegraf nisu radili i pošto su gradovi bili međusobno odsečeni, stanovnici Aleksandropolja su za napad koji se bliži doznali tek kad su Turci od grada bili udaljeni samo tri kilometra. Ova vest je izazvala neopisivu paniku. Možete zamisliti kako se ljudi osećaju kada, već iscrpljeni i napeti do krajnjih granica, shvate da će neprijatelj koji je jači i bolje naoružan od njihove sopstvene vojske neminovno ući u grad i nemilosrdno i bez razlike iskasapiti ne samo ljude, već i starce, žene i decu, kako je tamo u ono vreme bio običaj. Tako su moji rođaci, baš kao i svi ostali, zapribližavanje Turaka doznali samo jedan sat unapred, te ih je obuzela panika i u strahu su pobegli onako kako su se zatekli, ne zaustavljajući se da ma šta sa sobom ponesu. Potpuno pometeni i nasumice jureći isprva su čak bili krenuli i u pogrešnom pravcu. Tek pošto ih je iscrpljenost prinudila da se zaustave malo su došli sebi i uvidevši svoju grešku pošli u pravcu Tiflisa. Nakon dvadeset dugih i mučnih dana putovanja kroz skoro neprohodne planinske predele, kroz koje su ponekad morali da se kreću puzeći na laktovima i kolenima, gladni i promrzli, najzad su jedva živi stigli u Tiflis. Pošto su tamo doznali da ja živim u Esentukiju i pošto su veze sa ovim gradom postojale, uspelo im je da uz pomoć prijatelja iznajme dvoje pokrivenih kola; jedva mileći takozvanim Gruzijskim vojnim drumom najzad su stigli i pred moja vrata, kao što sam već rekao u takvom stanju da ih je bilo nemoguće prepoznati. Zamislite u kakvoj se situaciji nalazi čovek koji vidi ovakvu sliku i koji, uprkos ogromnim trenutnim teškoćama, smatra da jeste i zaista je u stanju da im pruži utočište, da ih odene, da se o njima brine i da im, ukratko rečeno, omogući da se oporave. Svi ovi nepredviđeni troškovi su, zajedno s troškovima ekspedicije i sa novcem ostavljenim za one koji nisu pošli sa nama, iscrpli sve moje rezerve do trenutka kada sam s čitavom pratnjom stigao u Tifliis. Ne samo da sam potrošio sav gotov novac, već su bile

otišle i one stvari od vrednosti koje smo moja žena i ja, u našem neprestanom seljakanju, mogli da nosimo sa sobom. Što se tiče ostalih vrednih stvari koje sam godinama sakupljao, nekoliko njih su na samom početku haotičnih zbivanja u Rusiji sklonili moji učenici iz drugih mesta koji su kasnije došli da žive u Esentukiju, dok su sve ostale, uključujući i dve jedinstvene kolekcije koje sam već spomenuo, ostale delom u Petrogradu, a delom u Moskvi i pojma nemam šta je sa njima bilo. Drugoga dana po mome dolasku u Tiflis stvari su krenule tako da sam se našao bez prebijene pare u džepu. Bio sam prinuđen da ženu jednog svog učenika zamolim da mi pozajmi, ili naprosto da svoj poslednji prsten sa malim dijamantom od otprilike jednog i po karata, odmah prodam da bismo te večeri svi imali šta da jedemo. Situaciju je još više otežavala bolest koju sam bio zaradio za vreme prelaska preko Kavkaskih planina, gde su razlike u temperaturi između dana i noći ogromne. Stanje mi se pogoršalo i stoga što nisam mogao da ležim, već sam bio prinuđen da s visokom temperaturom trčim po gradu, kako bih po svaku cenu pronašao izlaz iz ove očajne situacije. Upoznao sam se sa svim što lokalni poslovni svet nudi, te sam, pošto sam video da uprkos opštoj ekonomskoj krizi koja je vladala u celom Zakavkazju trgovina novim i polovnim orijentalnim tepisima i dalje cveta, odmah odlučio da se bacim na ovaj posao. Među onima koji su došli sa mnom i među svojim rođacima koji su tamo već dugo živeli odabrao sam nekoliko kvalifikovanih osoba, te sam pošto sam ih naučio kako da mi pomažu veoma brzo organizovao ozbiljnu trgovinu tepisima. Neki od mojih pomoćnika su obilazili Tiflis i susedne gradove i tražili i kupovali sve vrste tepiha; druga grupa ih je čistila i prala, dok su ih treći popravljali. Tepisi su zatim sortirani, pa su neki prodavani na malo, a drugi na veliko – za domaću trgovinu ili radi izvoza u Konstantinopolj. Za tri nedelje ovaj je posao sa tepisima počeo da donosi toliki prihod, da smo ne samo imali dovoljno za život, već nam je dosta i preticalo. Pošto sam imao u vidu ovu zaradu, kao i još bolje perspektive koje su se u tom poslu očigledno nudile, u meni se javila želja da svoj Institut privremeno otvorim tamo, ne čekajući mir i svoj

povratak u Moskvu, sve ovo utoliko pre što sam oduvek nameravao da jedan ogranak Instituta otvorim i u Tiflisu. Stoga sam se, nastavljajući i trgovinu tepisima, dao na posao oko otvaranja Instituta; uskoro je, međutim, postalo jasno da zbog velike nestašice stambenog prosotora koja je u to vreme u Tiflisu vladala neću biti u stanju da bez ičije pomoći pronađem odgovarajuće prostorije, pa sam se zato obratio za pomoć gruzijskoj vladi. Gruzijska vlada mi je izašla u susret i poslala mi je gradonačelnika Tiflisa kako bi na svaki način pomogao da nađem zgradu „dostojnu da u njoj bude smeštena takva ustanova od opšteg značaja“ i kako bi mi je u potpunosti stavio na raspolaganje. Sam gradonačelnik i još nekoliko članova gradske uprave koji su se zainteresovali za moj rad zaista su veoma vredno tražili zgradu kakva nam je bila potrebna. Uprkos svoj svojoj dobroj volji nisu, međutim, mogli da nađu ništa prikladno, pa su mi stoga ponudili privremeni smeštaj, uz obećanje da ću ga uskoro zameniti nečim trajnijim i adekvatnijim. Tako sam i po treći put započeo sa organizovanjem Instituta, a pre svega sa neizbežnim poslovima oko nabavke opreme i nameštaja. Mnogi od ovdašnjih ljudi, stanovnika Tiflisa, bili su duboko pogođeni promenom svojih životnih prilika i osetili su potrebu da se okrenu drugim vrednostima. Posledicu je predstavljalo to da su nedelju dana nakon otvaranja mog Instituta sva specijalna odeljenja koja su u ovim privremenim uslovima bila otvorena popunjena, a na listi čekanja je bilo još dvostruko ili trostruko više ljudi koji su čekali da se uključe u časove sa kojima sam nameravao da započnem uskoro, čim budem dobio veću zgradu. U ovim privremenim uslovima, koji nam ni u kom pogledu nisu odgovarali, i pod okolnostima koje su predstavljale izuzetno iskušenje, započeo je „rad na sebi“. Učenje se nastavilo nekoliko meseci, s tim što su učenici bili podeljeni u grupe i što su radni časovi organizovani ujutro, popodne i uveče, pa čak i noću. Vlada je, međutim, pitanje obećane zgrade odlagala iz nedelje u nedelju, a dalji rad u neodgovarajućim uslovima je u sve većoj meri bio nemoguć. A kada su se zbog napredovanja boljševika u Gruziji sve teškoće svakodnevnog života još više povećale, dok je i sama gruzijska

vlada uzdrmana, odlučio sam ne samo da svoje vreme i energiju više ne traćim u borbi sa okolnostima u kojima sam se našao. Odlučio sam ne samo da likvidiram sve svoje poslove u Tiflisu, već i da raščistim sa svim što me je do tada vezivalo za Rusiju i da se iz nje odselim i svoj Institut osnujem u nekoj drugoj zemlji. U bescenje sam prodao sve što sam za Institut u Tiflisu bio nabavio, pobrinuvši se koliko god sam mogao za one od nas koji su tamo ostali, kao i za to da nam kad odbijemo troškove putovanja još uvek ostane dosta da od toga prilično dugo živimo u Konstantinopolju. Avaj, nisam računao sa Gruzinima! Zahvaljujući njima, nismo bili u stanju da iskoristimo ovaj novac, koji smo zaradili bukvalno u znoju lica svoga. To nam se desilo zato jer tamošnja valuta u to doba nije vredela izvan Gruzije, i nigde drugde nije mogla da se razmeni, te su stoga oni koji su putovali u inostranstvo sa sobom umesto novca nosili tepihe i dijamante. I ja sam rešio da sa soborn umesto novca ponesem nekoliko dragih kamenova i dvadeset retkih tepiha, te sam ih, pošto sam ispunio sve formalnost za njihov izvoz, razdelio svojim pratiocima. Pošto smo napustili Batum, takozvani specijalni gruzijski odred nam je, uz besmisleno obrazloženje, navodno privremeno zaplenio gotovo sve tepihe koje sam svojim pratiocima bio razdelio, mada smo imali dokumenta koja su uredno potvrđivala da smo platili sve poreze i takse. Kada smo kasnije, po dolasku u Konstantinopolj, pokušali da ih povratimo, Batum su bili okupirali boljševici, a lupeško je odeljenje, zajedno sa svojim šefovima, rasformirano. Tepisima, naravno, nije bilo ni traga. Od dvadeset su spasena samo dva, spakovana u diplomatskoj torbi, koju je finski konzul poverio jednom finskom članu našega Instituta. Tako sam se u Konstantinopolju našao u istoj situaciji kao i u Tiflisu. Na raspolaganju sam imao samo dva mala dijamanta i i dva preostala tepiha. Novac koji sam mogao da računam da ću njihovom prodajom dobiti, čak i ako izvučem dobru cenu, za tako veliki broj ljudi je mogao biti dovoljan tek vrlo kratko vreme, naročito kada se ima u vidu da nam je svima bila potrebna i odeća. Dok smo živeli u Tiflisu odeća se u njemu nije mogla nabaviti, tako da nam je odelo

svima bilo toliko pohabano da nismo mogli da ga nosimo u ovom gradu, u kom su životne prilike bile manje-više normalne. Sreća mi je, međutim, bila naklonjena; odmah sam natrčao na nekoliko veoma povoljnih poslova. Između ostalog sam sa jednim svojim starim prijateljem i zemljakom sarađivao u prodaji velike isporuke kavijara, a učestvovao sam, sem toga, i u prodaji jednog broda. Tako su mi se finansijske prilike još jednom popravile. Još u Tiflisu sam jednom za svagda napustio ideju da trajni centar aktivnosti mog Insrituta bude u Rusiji, ali uslove života u Evropi nisam poznavao dovoljno dobro da bih imao ma kakav konkretan plan gde da se nastanim. Pošto sam o tome dobro razmislio učinilo mi se, međutim, da bi zbog svog centralnog geografskog položaja i zbog svog kulturnog nivoa, o kome sam mnogo slušao, najpogodnija zemlja za ono čemu sam ja težio bila Nemačka. Ali pošto me je večito pitanje novca, toliko bolno za sve one koji nemaju bogatog ujaka u Americi, zadržalo u Konstantinopolju, morao sam još nekoliko meseci da nastavim da se bavim najraznovrsnijim poslovima, kako bih zaradio dovoljno da krenem dalje. U međuvremenu sam, kako bi ljudi koji su bili sa mnom mogli da, kako sam rekao, nastave sa „radom“, iznajmio jedine prostrane prostorije koje sam mogao da nađem u delu Konstantinopolja po imenu Pera, u kome žive gotovo svi Evropljani. Kad god sam bio slobodan od svojih trgovačkih poslova, lično sam vodio časove uvežbavanja određenih pokreta koje sam bio započeo u Tiflisu, organizujući svake subote javno prikazivenje, kako bi učenici navikli da se ne osećaju neprijatno u prisustvu stranih Ijudi. Tamošnji Turci i Grci, koji su u velikom broju dolazili da ova prikazivanja gledaju, pokazivali su veliko interesovanje za već spomenute pokrete i muziku koju sam specijalno za njih komponovao, kao i raznovrsne aktivnosti koje su moji učenici izvodili u okviru priprema za budući rad Instituta u Nemačkoj; sve veći broj posetilaca je, sem toga, od mene tražio i da im dozvolim da u ovome i sami uzmu učešća. Sve moje projekte je, istovremeno, i dalje ugrožavala opšta nestabilna situacija u Evropi, budući da je uzajamno nepoverenje među

vladama otežavalo doiijanje stranih viza i da su se devini kursevi iz dana u dan jako menjali. Stoga sam odlučio da dijapazon svojih aktivnosti u Konstantinopolju proširim time što ću organizovati javna predavanja na kojima ću objašnjavati različite aspekte svojih osnovnih ideja i time što ću organizovati kurseve za proučavanje tri oblasti ljudskog ispoljavanja, to jest plesnih pokreta, muzike i slikarstva s obzirom na njihov odnos prema objektivnoj nauci. Tako sam se još jednom glavačke bacio u grozničavu aktivnost, nastavljalući i da na svaki mogući način i dalje zarađujem novac u samom Konstantinopolju, kao i u Kadikeju, na suprotnoj strani Bosfora, u koji sam gotovo svakodnevno prelazio brodom. Svo preostalo vreme sam poklanjao časovima koje sam organizovao, a kojima je sada prisustvovalo veoma puno novih učenika – tako da su jedini slobodni trenuci u kojima sam mogao da skiciram predavanja, koja su pojedini naročito pripremljeni učenici trebalo da drže bili oni kada sam se vozio trajektom ili tramvajem. U ovoj grozničavoj aktivnosti sam proveo oko godinu dana, sve dok nam nisu stigle dugo očekivane vize, a za to vreme se hronična praznina u mojirn džepovima, nastala usled velikog protoka novca kroz njih, pomalo popunila, pa su čak počele da se stvaraju i izvesne rezerve. Pošto je u to doba mudrovanje mladoturaka počelo specifično da zaudara, odlučio sam da –ne čekajući raznovrsne divote koje su iz tog rnudrovanja trebalo da proizađu – sa svojim ljudima pobegnem što pre, dok nam je koža još čitava. Tako sam, pošto sam svoje časove premestio u Kadikej i pošto sam za njihovo vođenje zadužio neke od mojih novih učenika koji su za to bili najkvalifikovaniji, otišao u Nemačku. Po dolasku u Berlin sam sve koji su sa mnom putovali smestio u različitim hotelima, dok sam u delu grada po imenu Šmargendorf, iznajmio veliku salu u kojoj smo nastavili sa prekinutim radom. Odmah sam započeo i da putujem po čitavoj Nemačkoj, obilazeći razna mesta u kojima su nam poznanici bili našli zgrade eventualno prikladne za otvaranje Instituta. Pošto sam ih video nekoliko, najzad sam se odlučio za kuću Helerau u blizini Drezdena, koja je bila specijalno projektovana i dosta

bogato opremljena za novi kulturni pokret o kome se u to vreme puno govorilo, po imenu sistem Dalkroz. Pošto sam ustanovio da su ova kuća i njena opremljenost manjeviše pogodne za glavni štab Instituta, rešio sam da nabavim kompletnu opremu. Grupa Engleza koji su se za moje ideje zainteresovali mi je, međutim, dok su pregovori sa vlasnikom kuće još uvek bili u toku, predložila da svoj Institut otvorim u Londonu; predložili su, sem toga, i da oni na sebe preuzmu sav trošak i sve probleme oko organizacije. Imajući u vidu nezgodnu finansijsku situaciju, nastalu zbog dugotrajne ekonomske krize u svim zemljama, koja je pogađala i mene i one sa kojima sam poslovao, ovom sam ponudom bio naveden u iskušenje i rešio sam da lično otputujem u London, kako bih se tamo, na licu mesta, uverio kako stvari stoje. Pošto mi je napredak rada u Berlinu koji se odvijao pod mojim rukovodstvom bio veoma važan i pošto bi se svako duže odsustvo na njega nepovoljno odrazilo, odlučio sam da u London putujern svake druge iti treće nedelje na po nekoliko dana; pri tom sam, svaki put išao drugim putem, kako bih upoznao i ostale evropske zemlje. Rezultat mojih posmatranja tokom ovih putovanja je predstavljalo to da sam došao do definitivnog zaključka da najbolje mesto za osnivanje Instituta ne bi predstavljala ni Engleska ni Nemačka, već Francuska. Francuska mi je u to vreme ostavila utisak zemlje koja je u političkom i privrednom pogledu stabilnija od drugih; a mada je njen poIožaj bio manje centralni od položaja Nemačke, njen se glavni grad, Pariz, smatrao prestonicom sveta, te je Francuska predstavljala neku vrstu raskrsnice na kojoj se sreću sve rase i narodi na Zemlji. Stoga mi se učinila kao najpogodnija baza za širenje mojih ideja. Zbog svog ostrvskog položaja, Engleska ne bi omogućila nikakav razvoj u tom pogledu; Institut koji bi bio osnovan tamo poprimio bi uzak karakter lokalne Institucije. Zbog toga sam prilikom jedne od svojih poseta Londonu, konačno odbio da svoju centralnu ustanovu osnujem tamo; pristao sam, međutim, da u ovu zemlju pošaljem učenike koje sam specijalno pripremio, kao i izvestan broj svojih učenika, koji bi se tamo zadržali do otvaranja engleskog ogranka glavnog Instituta.

Da ne dužim priču, u Francusku smo doputovali tokom leta1922. Tamo sam ustanovio da mi je, pošto sam namirio sve troškove putovanja, preostalo samo sto hiljada franaka. Pošto sam školu Dalkroz iznajmio kao privremenu dvoranu za nastavak našeg rada, počeo sam da tražim zgradu i sredstva sa kojima bismo mogli da osnujemo Institut. Nakon dugog traženja, kao najpogodnije od svih mesta u blizini Pariza koja sam obišao pokazalo se imanje po imenu Šato de Prije, nedaleko od čuvenog zamka Fontenblo. Vlasnica ovoga zamka i imanja, koja ga je nasledila od jednog čuvenog advokata i koja je zbog velikih troškova održavanja, želela da ga se što pre oslobodi, više je volela da ga proda nego da ga iznajmi. Pošto je u vidu imala više kupaca, otezala je pregovore sa mnom, pokazujući tendenciju koju bi savremeni meteorolozi opisali rečima: „Očekuje se sneg, ili kiša, ili pak neke druge vremenske prilike“. Što se pak mene tiče, razumećete da mi moje istanjene finansije u tom trenutku nisu omogućavale da ovaj zamak kupim. Konačno je, nakon mnogo preganjanja i okolišanja, vlasnica rešila da prodaju odloži za još godinu dana, a da zamak u međuvremenu iznajmi meni, za šezdeset i pet hiljada franaka, dajući mi šest meseci vremena da se odlučim hoću li da ga kupim; nakon toga bi imala pravo da ga proda nekom drugom, a ja bih morao da se bez odlaganja iselim, Pošto sam pod tim uslovima iznajmio zamak Prije, već sutradan sam se sa pedeset svojih učenika preselio na ovo imanje. To je bilo prvog oktobra 1922. Od tog dana je, pod specifično evropskim okolnostima, koje su mi bile potpuno strane, započeo najluđi period mog života. Kada bih ušao kroz kapije Prijea, kao da me je, zajedno sa starim vratarom, svaki put pozdravljao gospodin Ozbiljan Problem. Mojih sto hiljada franaka je otišlo do poslednjeg sua, delom na plaćanje najamnine za imanje, a delom na tromesečne troškove života s tolikim ljudima u Parizu. Sada je, pored toga što su svi ovi ljudi i dalje bili na mojoj brizi, trebalo ubrzo da se suočim i sa još jednim velikim izdatkom, naime sa kupovinom nameštaja i opreme, pošto ni nameštaj ni predmeti za domaćinstvo koje smo zatekli nisu bili predviđeni za

toliki broj stanara – pri čemu je još dosta trebalo da ih stigne i iz Engleske, budući da engleski ogranak Instituta nije otvoren. Situaciju mi je još više komplikovala činjenica da po dolasku u Pariz nisam znao nijedan zapadnoevropski jezik. Ovaj problem jezika je počeo da me zabrinjava već po odlasku iz Batuma. U Konstantinopolju, međutim, razloga za brigu nije bilo, budući da se ramo od jezika koriste mahom turski, grčki i jermenski, koje sam sve dobro znao. Ali čim sam otišao iz Konstantinopolja i stigao u Berlin, za mene su u tom pogledu započele velike teškoće. Sada kad sam se ovde, u Parizu, suočio sa potrebom da opet nađem sredstva kojima bih pokrio ogromne troškove, potrebu za znanjem evropskih jezika sam osetio više nego ikad, dok istovremeno nisam imao ni minut slobodnog vremena koje bih mogao da posvetim njihovom učenju. Vođenje poslova preko prevodioca je bilo gotovo nemoguće, naročito kada je reč o trgovinskim transakcijama, u kojima je neophodno uhvatiti raspoloženje osobe sa kojom imate posla i igrati na njenu psihu. Čak i sa dobrim prevodiocem duge pauze koje su za prevodenje potrebne uništavaju sav efekat koji ste postigli, da i ne spominjem teškoću oko prenošenja prave intonacije, koja je u takvim pregovorima uvek važna. A ja čak nisam imao ni dobrog prevodica, jer su svi koji su mi u tom pogledu mogli biti od pomoći dolazili iz stranih zemalja i francuski su znali onako kako ga stranci, a naročito Rusi, obično znaju, to jest taman toliko koliko je potrebno za takozvanu društvenu konverzaciju – pa i to ne na francuskom – dok je meni bio potreban dobar francuski jezik za ozbiljne poslovne pregovore. Količina nervne energije koju sam tokom prve dve godine u Francuskoj trošio kada bih osetio da nešto što sam rekao nije prevedeno kako treba, bez sumnje bi bila dovoljna za stotinu mladih berzanskih posrednika na njujorškoj berzi. Imajući u vidu činjenicu da je po dolasku u Šato de Prije hitno bila potrebna znatna suma za nabavku nameštaja, pri čemu se ta suma nije mogla odmah zaraditi, počeo sam da tražim neku mogućnost da dobijem pozajmicu, kojom bi mogle da se zadovolje najpreče potrebe. Nameravao sam da rad Instituta s početka organizujem tako da pola

svoga vremena mogu da posvetim zarađivanju novca, kako bih bio u stanju da ovu pozajmicu postepeno vratim. Pošlo mi je za rukom da zajam dobijem u Londonu, gde su mi novac pozajmili razni ljudi zainteresovani zt rad Instituta. To je bilo po prvi put da sam odustao od principa koji sam sebi pre petnaest godina bio postavio, a to je da isključivu odgovornost za ostvarenje svoga rada preuzmem sam, ne prihvatajući nikakvu materijalnu pomoć. Kategorički mogu da tvrdim da do tada, uprkos ogromnim troškovima i promašajima i gubicima, do kojih nije došlo mojom krivicom, već zbog političkih i ekonomskih pririka tokom proreklih godina, nikome nisam dugovao ni pare: sve je predstavljalo rezultat mog sopstvenog rada. Prijatelji i Ijudi koji su se zanimali za moj rad i prema njemu gajili simpatije često su mi nudili novac, ali ja sam ih uvek odbijao, čak i u teškim trenucima, budući da sam više voleo da prepreke savladam sopstvenim trudom nego da izneverim svoj princip. Pošto sam ovom pozajmicom rešio neposredne probleme u Prijeu, svom snagom sam se bacio na posao. Zaista bi se moglo reći da je zadatak koji sam u ovom periodu imao prevazilazio ljudske snage. Ponekad sam morao da radim bukvalno dvadeset i četiri sata dnevno:čitavu noć u Fontenblou i čitav dan u Parizu, ili pak obratno, čak je i vreme koje sam provodio u vozu, putujući između ova dva mesta, bilo posvećeno prepisci ili pregovorima. Rad je tekao dobro, ali me je intenzivan pritisak tokom ovih meseci, koji su usledili nakon osam godina neprestanog rada, zamorio u takvoj meri da mi je zdravlje bilo ozbiljno narušeno i da, uprkos svoj svojoj želji i nastojanju, nisam više mogao da održim isti intenzitet. Uprkos preprekama koje su moj rad ometale i otežavale – svom lošem zdravlju, teškoći koju je predstavljalo vođenje poslovnih razgovora uz prevodioca, kao i broju mojih neprijatelja koji se, što je već odavno postalo zakon, uvećavao proporcionalno broju mojih prijatelja – ipak sam uspeo da za prvih šest meseci postignem većinu stvari koje sam nameravao da uradim. Pošto za većinu vas, Amerikanaca, naročito u naše vreme, jedinu stimulaciju misaonog toka predstavlja poznata slika platnog bilansa, želeo bih da vam bar sasvim prosto pobrojim troškove koje sam od svog dolaska u Ameriku uspeo da namirim.

Evo šta je, otprilike, plaćeno: Polovina cene velikog imanja, plus prilična suma za kupovinu susednog malog imanja, Celokupni troškovi početnog uređivanja i otvaranja Instituta, uključujući: Popravke, adaptacije i dovođenje imanja u red. Kupovina materijaja, alata i poljoprivrednih mašina, instrumenti i aparati za medicinsko odeljenje, itd. Kupovina stoke – konja, krava, ovaca, svinja, živine, itd. Svemu ovome treba dodati još i prilične troškove oko izgradnje, uređivanja i opremanja zgrade koja je, između ostalog, bila namenjena i uvežbavanju plesnih pokreta i raznim prikazivanjima, zgrade koju su neki zvali Studio, a drugi Pozorište. Za rukom mi je, konačno, pošlo i da, brinući se istovremeno i za potrebe gostiju i učenika Instituta, vratim i deo zajma koji sam uzeo. Jedan od najboljih izvora prihoda tokom ovog perioda predstavljalo je psihološko lečenje izvesnih teških slučajeva alkoholizma i narkomanije. Bio sam opšte poznat kao jedan od najboljih stručnjaka u ovom domenu, pa su mi porodice ovih nesrećnika često nudile veoma velike sume kako bih im posvetio vreme, Naročito se dobro sećam jednog bogatog američkog bračnog para koji mi je poverio lečenje svoga sina, proglašenog za neizlečivog, i koji je radostan zbog njegovog izlečenja na kraju spontano udvostručio dogovorenu sumu. Ulazio sam, pored toga, i u ortakluk s izvesnim poslovnim ljudima i zajedno s njima se upuštao u raznovrsne finansijske poduhvate. Prilično sam zaradio, na primer, od preprodaje čitavog bloka akcija u naftnoj industriji po neočekivano visokoj ceni.

Vrlo unosan posao sam napravio i time što sam sa ortakom otvorio dva restorana na Monmartru, koja sam organizovao za nekoliko nedeIja i prodao ih čim su se dobro razradili. Sada se čak i čudim lakoći s kojom mogu da pobrojim rezulate svojih napora tokom ovog perioda, budući da se sećam kako su uvek bili praćeni unutrašnjim iskustvima koja su me čitavog uznemiravala i koja su zahtevala da neverovatno napregnem svoje snage. Tokom ovih meseci sam sa radom morao da započnem u osam ujutro, da bih završio tek oko deset ili jedanaest uveče; ostatak noći sam provodio na Monmartru, ne samo radi svoga posla sa restoranima, već i radi lečenja jednog alkoholičara koji je uvek pio u ovoj četvrti i koji mi je zadavao prilične muke jer nije želeo da se izleči. Vredi spomenuti i da je moj spoljni život u to vreme, kada sam svaku noć provodio na Monmatru, onima koji su me poznavali ili pak koji su me videli ili za mene čuli obezbeđivao obilje materijala za ogovaranje. Neki su mi zavideli na mogućnostima za dobar provod, dok su me drugi osuđivali. Što se mene tiče, takav provod ne bih poželeo ni svom najljućem neprijatelju. Da skratim priču, neodložna potreba da se finansijski problem u Prijeu reši, nada da ću se konačno osloboditi hroničnih materijalnih briga i želja da se u potpunosti posvetim svom pravom radu, to jest podučavanju ideja i metoda na kojima je Institut počivao – želja koja je iz godine u godinu odlagana zbog okolnosti koje su bile izvan moje kontrole – sve me je to navodilo da činim nadljudske napore, bez obzira na porazne posledice koje je sve ovo po mene moglo imati. I mada nisam bio nimalo rad da, kako se to kaže, stanem na pola puta, ponovo sam bio prinuđen da sve prekinem baš kad sam gotovo dovršio pripreme za one uslove, koji bi jedini omogućili da ostvarim osnovni zadatak Instituta. Tokom poslednjih meseci ovog perioda zdravlje mi je postalo toliko loše, da sam bio prinuđen da smanjim broj sati koje sam svakodnevno provodio u radu. A zatim sam se, priznajem, uplašio, pošto su počele da me napadaju bolesti od kojih nikad ranije nisam patio, pa sam rešio da prekinem sa svakim aktivnim mentalnim i fizičkim radom; to sam, međutim, neprestano odlagao, sve dok me

jednog dana gadna prehlada nije prisilila da, hteo ne hteo, sve obustavim. Okolnosti pod kojima sam je zaradio zaslužuju da se opišu. Jedno veče sam svoj posao u Parizu bio završio nešto ranije nego obično, negde oko deset sati uveče, a pošto sam sutradan ujutro obavezno morao da budem u Prijeu, gde je trebalo da dođe inžinjer s kojim bih porazgovarao o planovima i procenama vezanim za izgradnju specijalnog parnog kupatila koje sam nameravao da izgradim, odlučio sam da tamo odem odmah, kako bih legao i dobro se ispavao. Stoga sam u Fontenblo pošao ne svraćajući nigde, pa čak ni u svoj stan u Parizu. Vreme je bilo vlažno, zatvorio sam prozore na kolima, a za vreme vožnje sam se osećao tako dobro da sam čak počeo i da u sebi smišljam planove za specijalnu peć za pečenje keramike, koju sam odavno nameravao da izgradim po uzoru starih Persijanaca. Približivši se šumi Fontenblo u sebi sam pomislio da ću uskoro doći do mesta na kom po vlažnom vremenu ima magle. Pogledao sam na sat – bilo je jedanaest i petnaest. Uključio sam duga svetla i povećao brzinu, kako bih što pre prošao taj deo puta pod maglom. Od tog trenutka pa nadalje se ne sećam ničega, ni kako sam vozio ni šta mi se dogodilo. Kada sam došao sebi ugledao sam sledeću scenu: sedim u kolima koja stoje nasred puta; svud oko mene šuma; sunce blistavo sija; ispred mog automobila stoje ogromna zaprežna kola prepuna sena, a kočijaš stoji pokraj mog automobila i prstom mi kuca na prozor, što me je i probudilo. Izgleda da sam prethodne večeri vozio otprilike još jedan kilometar pošto sam bio pogledao na sat, da bih zatim i protiv svoje volje pao u san, što mi se nikada ranije nije dogodilo. Spavao sam sve do deset sati ujutro. Kola su se, na sreću, zaustavila optrilike baš tamo gde je po francuskim propisima i trebalo da stoje, tako da je sav jutarnji saobraćaj prohujao kraj mene, a da ga nisam ni primetio. Ova kola su, međutim, bila prevelika da bi prošla, pa je vozač zato morao da me probudi.

Mada sam u ovim neuobičajenim uslovima spavao veoma dobro, groznica koju sam te noći zaradio je bila tako jaka da još i danas osećam njene posledice. Otada mi je, ma koliko se silio, postalo veoma teško da svoje telo nateram na odveć intenzivan napor. Hteo ne hteo, sve svoje poslove sam morao da obustavim. Institut se zbog toga našao u krajnje kritičnoj situaciji. Ne samo da je bilo nemoguće da se neodložni zadaci ispune, već je pretila opasnost da propadne i ono što je već urađeno, jer su računi dospevali za plaćanje, a niko nije bio kadar da se o njima umesto mene pobrine. Morao sam nešto da smislim. Jednog dana dok sam sedeo na terasi Grand kafea, koji je čuven među strancima, i dok sam mislio o svojim tekućim poslovima i o tome kako je na njih uticalo moje zdravstveno stanje, misli su mi krenule sledećim tokom: Pošto u svom sadašnjem stanju ne mogu, a bar još izvesno vreme ni ne smem da radim onim intenzitetom koji je neophodan da bi se tako krupan zadatak ostvario, već sasvim naprotiv moram sebi da dopustim da se, makar i samo privremeno, potpuno odmaram, zbog čega ne bih odmah sproveo u delo svoj plan da otputujem u Ameriku, ne čekajući da obavim sve pripreme za ovo putovanje? Putovanje kroz različite države Severne Amerike će, zajedno sa stalnim putovanjem i promenom okoline, daleko od uobičajene okoline i stoga praćeno stalno novim utiscima, stvoriti uslove koji će – u skladu s mojom subjektivnošću, upotpuniti uslove za kompletan odmor. Sve ovo utoliko pre što ću biti daleko od mesta na kome su skoncentrisani moji sadašnji interesi i za izvesno vreme oslobođen jedne crte svog karaktera koji i suviše dobro poznajem sa svojih čestih putovanja kroz divlje predele. Svaki put kada bih bio izložen „ljubaznim postupcima“ božjih stvorenja, kako dvonožnih tako i četvoronožnih, i ma kako me ona napadala, ova crta me je oduvek prisiljavala da, čim mi postane malo bolje, ponovo stanem na noge i da se još jednom bacim na započete poslove. Da biste bolje razumeli šta podrazumevam pod tim da nisam čekao da pripreme za putovanje u Ameriku budu potpuno obavljene, moram vam reći da sam kada je Institut u Francuskoj po prvi put

organizovan započeo da pripremam niz predavanja koja bi publiku trebalo da upoznaju sa idejama na kojima Institut počiva i sa njihovom praktičnom primenom u različitim domenima, kao što su psihologija, medicina, arheologija, umetnost, arhitektura, pa čak i razne takozvane natprirodne pojave. Počeo sam, sem toga, i da učenike pripremam za različita prikazivanja, koja sam mislio da izvedemo na turneji kroz Evropu i Ameriku. Cilj mi je bio da na taj način značaj ovih ideja uvedem u proces svakodnevnog ljudskog života i da pokažem praktične rezultate do kojih one mogu dovesti – ideje zasnovane na materijalu koji sam pokupio u raznim krajevima Azije koji prosečnom čoveku nisu dostupni. Rezultat ovih razmišljanja na terasi Grand kafea predstavljala je odluka da se izložim riziku da otputujem odmah naprosto sa materijalom koji sam već bio pripremio. Dao sam sebi čak i reč da otkad napustim Francusku, pa sve do ponovnog povratka u nju, neću raditi ništa ozbiljno, već da ću dobro jesti, puno spavati i čitati samo knjige koje se po stilu i sadržaju slažu sa duhom i karakterom Nasradin Hodžinih priča. Na rizik ovog poduhvata sam bio spreman da se odvažim jer sam počeo da se nadam da bi moji učenici sada mogli biti u stanju da razna predavanja i prikazivanja u Americi organizuju i sami, bez mog direktnog učešća. Jedna od glavnih opasnosti koje je u sebi krilo sprovođenje ove iznenadne odluke, koju sam doneo iz dva razloga, da bih obnovio sopstveno zdravlje i da bih popravio finansijske prilike svog Instituta – toga deteta koje sam začeo i porodio uz neverovatne teškoće i koje je tek počinjalo da živi svoj nezavisan život –proizilazila je odatle što sam, ako sam hteo da uspem, sa sobom morao da povedem najmanje četrdeset i šestoro ljudi, koji bi i u Americi kao i u Francuskoj bili u potpunosti povereni mojoj brizi. To je bio jedini način da se materijalni problem koji se pretvorio u pravu agoniju razreši, ali nisam mogao da ne uzmem u obzir i to da bi u slučaju neuspeha opšta situacija bila još gora, i da bi čak mogla dovesti i do potpune katastrofe. Šta putovanje u Ameriku sa četrdeset šestoro ljudi u finansijskom pogledu znači, vi ćete, sa svojom strašću da sa ovog kontinenta često

putujete u Evropu, veoma lako moći da shvatite. A težinu ovog suludog poteza ćete još bolje moći da odmerite, ako u obzir uzmete prostu činjenicu da vi prilikom vaših putovanja menjate dolare u franke, dok sam ja, naprotiv, morao da promenim svoje franke u dolare. U trenutku kada sam odlučio da otputujem jedini novac koji sam imao u rezervi predstavljalo je tri stotine hiljada franaka koje sam sakupio i ostavio na stranu kako bih imao da platim petnaestog februara, kada je ugovor o kupovini Šato de Prijea trebalo da bude konačno potpisan. Bez obzira na to, odlučio sam da novac potrošim na putovanje, te smo žurno počeli da se pripremamo za odlazak. Dok su pripreme za jednu ovakvu ekspediciju bile u toku, a u njih spadaju kupovina karata, dobijanje viza, nabavka odeće, izrada kostima za prikazivanje plesnih pokreta, itd, svu sam pažnju usredsredio na časove na kojima su se ovi pokreti učili i uvežbavali i još sam više povećao broj proba, koje su se održavale u sada dovršenom studiju. Pošto sam ponovo primetio kako su igrači zbunjeni u prisustvu osoba sa strane, odlučio sam da neposredno pre putovanja izvedemo nekoliko javnih prikazivanja u Teatru de Šanzelize u Parizu. Mada sam znao da će me ovaj poduhvat o kom sam odluku doneo u poslednjem trenutku dosta koštati, ni izdaleka nisam očekivao da će konačni troškovi dostići tako fantastičnu visinu. Troškovi prikazivanja u Parizu, karte za parobrod, plaćanje najhitnijih računa, kao i izvesni nepredviđeni troškovi koji su se neprimetno pojavili, progutali su čitave tri stotine hiljada franaka još i pre nego što smo krenuli. I tako sam se u poslednjem trenutku našao u krajnje jedinstvenoj, tragikomičnoj situaciji. Sve je bilo spremno, ali ja ne mogu da isplovim. Bilo je, naravno, nezamislivo da na toliko putovanje i sa tolikim brojem ljudi odem bez imalo gotovog novca, da nam se nađe ako to bude potrebno. Ova situacija se u svoj svojoj divoti obelodanila tri dana pre nego što je parobrod trebalo da isplovi. A tada mi se, kao što je to već više puta u kritičnim trenucima u mom životu bivalo, desilo nešto potpuno neočekivano.

To što se desilo predstavljalo je jednu od onih intervencija koje su ljudi sposobni da svesno misle – u naše doba, a pogotovu u prošlim epohama – uvek smatrali znakom pravednog proviđenja od strane Viših Sila. Ja bih, sa svoje strane, rekao da je u pitanju bio jedan od zakonomernih rezultata čovekove beskompromisne upornosti u dovođenju svih svojih manifestacija u sklad sa principima koje je sebi u životu svesno postavio kako bi ostvario neki cilj. Evo kako je to bilo: Dok sam sedeo u svojoj sobi u Prijeu i razmišljao tražeći izlaz iz neverovatne situacije do koje je došlo, vrata se iznenada otvoriše i u sobu uđe moja stara majka. Bila je doputovala tek nekoliko dana pre toga, sa još nekoliko članova moje porodice koji su na Kavkazu ostali i posle mog odlaska iz Rusije, a tek nedavno mi je bilo pošlo za rukom da ih uz velike komplikacije dovedem u Francusku. Majka mi je prišla i dala nekakav paketić, uz reči: „Molim te, oslobodi me ove stvari: strašno me zamara da je nosim svuda unaokolo.“ Najpre nisam razumeo o čemu govori i automatski sam razmotao paket. Ali kada sam video šta se u njemu nalazi samo što nisam počeo da skačem i igram od radosti. Da bih vam objasnio šta je bilo to što je u ovom očajnom trenutku moglo toliko da me obraduje moram vam najpre reći da je u vreme kada sam živeo u Esentukiju uznemirenost duhova koja se širila po čitavoj Rusiji u svesti svake manje-više razumne osobe budila predosećanje zloslutnih događaja koji su predstojali, te sam stoga svoju staru rnajku koja je u to vreme živela u Aleksandropolju doveo da bude kod mene. A kad sam kasnije krenuo na onu naučnu ekspediciju o kojoj sam već govorio, poverio sam je brizi onih koji su ostali u Esentukiju. Moram, zatim, da vam kažem i to da je te 1918. godine na Kavkazu, kao i u čitavoj Rusiji, vrednost rublje iz dana u dan padala i da je svako ko je imao novca kupovao predmete trajnije i univerzalne vrednosti, kao što su drago kamenje, plemeniti metali, retki antikviteti, itd. I ja sam svoj kapital bio pretvorio u stvari od vrednosti, koje sam uvek nosio sa sobom.

U vreme svoga polaska na već spomenutu ekspediciju iz Esentukija bih se, međutim, budući da se pod maskom pretresa i rekvizicije svuda naveliko pljačkalo, izložio prevelikom riziku da sam sve ove stvari od vrednosti i dalje nosio sam. Stoga sam jedan deo razdelio svojim pratiocima, u nadi da će na taj način, čak i ako nam ne pođe za rukom da izbegnemo pljačku, neko od nas možda ipak imati šanse da nešto spase; ostatak sam podelio onima koji su ostali u Pjatigorsku i Esentukiju, među kojima je bila i moja majka. Jedna od stvari koje sam dao majci bio je i broš, koji sam nedavno bio kupio od nekakve velike vojvotkinje kojoj je jako ustrebao novac i za koji sam majci rekao da na njega naročito pazi, jer je izuzetno vredan. Bio sam siguran da je, pritisnuta nevoljom, moja porodica taj broš morala da proda već ubrzo po mom odlasku, ili da im je pak prilikom stalnog seljakanja iz mesta u mesto ukraden, budući da su u to vreme svi gradovi bili prepušteni na milost i nemilost bandama pljačkaša koje ni prema kome i ni prema čemu nisu imale poštovanja; pomišljao sam, konačno, i da se tokom putovanja mogao već sto puta izgubiti. Na ovaj broš sam, ukratko, bio sasvim zaboravio i pomisao da bih ga mogao uključiti u svoje kalkulacije mi nije bila ni na kraj pameti. Izgleda da je majka, međutim, kad sam joj, poverivši joj broš rekao da ga naročito pazi, pomislila da mora biti da mi je lično jako dragocen kao uspomena, te da mora da mi ga vrati. Sve ove godine ga je čuvala kao zenicu svoga oka, izbegla je da ga pokaže ma kom od porodice i stalno ga je nosila sa sobom zašivenog u vrećicu, kao nekakav talisman. A sad je bila srećna što napokon može da mi ga vrati i da se oslobodi nečeg što joj je neprestano zadavalo brigu. Možete Ii da zamislite olakšanje koje sam doživeo kad sam ovaj broš prepoznao i kada sam najednom shvatio kako mogu da ga iskoristim? Narednog dana sam, sa ovim brošem u džepu, bio u stanju da od jednog prijatelja pozajmim dve hiljade dolara; dragocenost sam, međutim, poneo sa sobom, jer su mi u Parizu za nju nudili samo sto dvadeset i pet hiljada franaka, dok je po mom mišljenju vredela znatno više – a kada sam je prodao ovde, u Njujorku, ispostavilo se da nisam pogrešio.“

Tu je Gurđijev u svojoj priči napravio pauzu, i zapalio je cigaretu smešeći se svojim naročitim osmehom. U tišini koja je u prostoriji zavladala gospodin H. je ustao, prišao g. Gurđijevu i rekao: „Gospodine Gurđijev, nakon svih šaljivih primedbi koje ste, kada je reč o materijalnom pitanju smatrali umesnim da napravite, ne znam da Ii to predstavlja posledicu naročitog reda vašeg današnjeg izlaganja, ili pak moje naivnosti i podložnosti sugestiji, ali u ovom času sam van svake sumnje čitavim svojim bićem spreman da učinim sve kako bih vam olakšao ogroman teret koji ste na sebe dobrovoljno preuzeli. A Istini ću možda biti još bliže ako kažem da je ovaj impuls u meni nastao zbog izrazitog utiska koji sam tokom vašeg pripovedanja stekao: da ste, naime, preuzevši na sebe ovaj visok zadatak, zadatak koji prevazilazi obične ljudske snage, uvek do sada bili potpuno sami, Dozvolite mi da vam uručim ovaj ček, koji predstavlja sve što trenutno imam na raspolaganju. Istovremeno se, pred svima koji su ovde prisutni, obavezujem i da ću vam svake godine, do kraja svog života, uplaćivati istu toliku sumu, bez obzira na to gde se nalazili i u kakvim prilikama živeli!“ Kad je gospodin H. zaćutao i dok je, vidno uzbuđen brisao čelo maramicom, Gurđijev je ustao, stavio mu ruku na rame i pogledavši ga onim svojim prodornim, ljubaznim i zahvalnim pogledom koji ja lično nikad ne mogu da zaboravim jednostavno rekao: „Hvala ti – od danas moj bogomdani brate.“ Najjači dokaz velikog utiska koji je priča g. Gurđijeva proizvela predstavljala je, međutim, izjava izvesne gospođe L, koja je u Njujorku bila u gostima i koja je to veče bila prisutna kao gošća gospodina R. Iznenada je, s velikom iskrenošću, rekla: „G. Gurđijev, ja sam se pomalo slučajno našla na ovom skupu u čast otvaranja ogranka vašeg Instituta u Njujorku i imala prilike da čujem vašu priču koja me je veoma zainteresovala, pre toga sam, međutim,više puta imala prilike da čujem o vašim aktivnostima i blagotvornim idejama koje je vaš Institut oživeo; imala sam čak i tu sreću da prisustvujem jednom od prikazivanja koja svake nedelje organizujete u studiju u parku Prijea i da rođenim očima vidim neke druge upečatljive primere vaših postignuća. Neće vas, stoga, iznenaditi

ako kažem da sam o vašem radu puno puta razmišljala i da sam uvek osećala želju da vam na neki način budem od koristi. A sad, pošto sam čula priču o vašim neumornim naporima i pošto sam svojom ženskom intuicijom osetila istinu onog što čovečanstvu donosite, shvatam u kojoj meri su vaše aktivnosti paralisane nedostatkom onoga što je danas postalo sila koja pokreće ljudski život – hoću da kažem novca; stoga i ja želim da dam svoj doprinos vašem Velikom Delu. Moja sredstva su, u poređenju s većinom ljudi, sasvim sigurno znatna i dozvolila bi mi da vam ponudim prilično veliku sumu. Ona su mi, zapravo, taman dovoljna da podmirim utvrđene troškove života koji je u skladu s mojim društvenim položajem. Čitavo veče sam razmišljala šta bih mogla da učinim za vas, i na um mi je pao novac koji sam malo-pomalo ostavljala na stranu u banku, da mi se nađe za crne dane. Dok ne budem bila u stanju da učinim nešto bolje, odlučila sam da vam polovinu ovoga novca privremeno stavim na raspolaganje bez kamate, sve dok se – ne daj Bože – ne desi da me neka ozbiljna nevolja natera da se ovom ušteđevinom poslužim, jer čovek nikad ne zna šta nosi dan a šta noć!“ Dok je gospoda L. iz srca govorila, Gurđijev ju je paljiivo slušao, ljubaznog i ozbiljnog lica, da bi joj zatim odgovorio: „Hvala,vam, cenjena gospodo L. Naročito uvažavam vašu iskrenost i ako prihvatim ovu sumu, koja će mi u mojim sadašnjim aktivnostima biti od velike pomoći, zauzvrat moram i ja prema vama da budem iskren. Dižući na trenutak veo s budućnosti, sa posebnom zahvalnošću mogu da vam kažem da ću ovaj novac moći da vam vratim kroz tačno osam godina, kada će vam, iako ćete biti odličnog zdravlja, veoma ustrebati ono što, kako ste tako tačno rekli, danas predstavlja silu koja pokreće čitav čovekov životni proces.“ Gurđijev je nakon ovoga dugo ćutao, kao da je zaokupljen nekakvim teškim mislima. Iznenada je izgledao umoran. Oči su mu na trenutak zastale na svakome od nas. *

*

*

Ovaj rukopis iz zapisa svojih učenika trenutno pregledam sedeći u njujorškom restoranu po imenu Čajlds, koji se nalazi na uglu pete

avenije i 56. ulice – u uslovima sličnim onima u kakvima sam tokom proteklih šest godina uvek pisao, to jest na raznim javnim mestima kao što su kafane, restorani, klubovi ili plesne dvorane, pošto manifestacije kakve su na ovakvim mestima uobičajene, a koje su mojoj prirodi strane i nedostojne čoveka, očigledno povoljno utiču na produktivnost moga rada. Ne mislim, pri tom da je suvišno da istaknem jednu činjenicu, koju ste slobodni da smatrate koincidencijom ili pak dejstvom natprirodnog proviđenja: reč je o tome da sam bez ikakve sopstvene namere, već možda prosto zahvaljujući svom spisateljskom poslu u kome se podvrgavam tačno utvrđenom redu, reviziju ovog teksta danas završio u istom ovom gradu, tačno sedam godina od večeri koja je ovde opisana. Da bih priču upotpunio naprosto ću, kada je reč o mom prvom putovanju u Ameriku, dodati još i to da je – mada je poduhvat bio u najmanju ruku rizičan – sa trupom sastavljenom od ljudi koji u džepu nemaju ni centa i ne govore ni reči ovdašnjeg jezika, s programom predloženih prikazivanja koji još uvek nije bio završen i bez ikakvog prethodnog publiciteta, koji je naročito u Americi uobičajen – uspeh ove turneje koja je za cilj imala da ljude upozna s rezultatima rada Instituta, daleko prevazišao moja očekivanja. Hrabro mogu da tvrdim da bi mi, da nekoliko dana po povratku u Francusku nisam doživeo ozbiljan udes koji me je sprečio da u Ameriku ponovo dođem kroz šest meseci kao što sam nameravao, ono što sam na ovom kontinentu postigao uz pomoć ljudi koji su me pratili omogućilo ne samo da otplatim sve svoje dugove, već i da obezbedim buduću egzistenciju svih ogranaka „Instituta za harmoničan razvoj čoveka“, kako onih koji su već radili, tako i onih koje sam naredne godine nameravao da otvorim. Ali, vredi li sad o tome govoriti? Dok pišem o ovom periodu svog života na um mi spontano pada izreka našeg dragog Nasradin Hodže, koja kaže: „Ne tuguj zbog lepe kose s robijaševe glave!“ Dok sam pisao ove poslednje reči neko je došao i seo za moj sto. Svi moji poznanici bez izuzetka znaju za uslov koji sam postavio za svakoga ko dode da razgovara sa mnom, a to je da mi se ne obraća

dok ne završim sa pisanjem i dok sam ne započnem razgovor. Uzgred budi rečeno, mada su ovaj uslov uvek poštovali, često sam imao prilike da primetim kako neki od njih, dok su pažljivo poštovali moj zahtev škripe zubima kao da su spremni da me udave u kašičici najnovijeg leka koji je trenutno u modi. Kad sam završio s pisanjem okrenuo sam se pridošlici, a s prvim rečima koje je izgovorio u meni se pokrenuo čitav niz razmišljanja i zaključaka, koji su me u svojoj celokupnosti doveli do jedne kategorične odluke. Ako bih se sada, na kraju, uzdržao od toga da govorim o ovoj odluci i o razmišljanjima koja su do nje dovela, postupio bih suprotno osnovnim principima koji se kao crvena nit provlače kroz čitavu ovu priču. Da biste moju situaciju u ovom trenutku shvatili morate znati da je onaj koji je došao i seo mi za sto bio niko drugi do moj tajni partner u trgovini antikvitetima na veliko. „Tajni“ kažem jer niko, pa čak ni ljudi koji su mi najbliži, ne zna za ovaj moj poslovni odnos. U ovaj odnos sam sa njim stupio pre šest godina, nekoliko meseci nakon udesa koji mi se dogodio. U to vreme sam fizički još uvek bio veoma slab, ali sam zato, pošto mi se povratila moja uobičajena sposobnost razmišljanja, počeo da u svoj njenoj ozbiljnosti spoznajem svoju tadašnju materijalnu situaciju, koja je nastala jednim delom zbog ogromnih troškova putovanja za Ameriku, a drugim zbog troškova koji su predstavljali posledicu ozbiljne bolesti moje žene i moje majke. Pošto je dugotrajno ležanje u krevetu počelo da mi pričinjava sve veće moralne patnje, počeo sam da putujem kolima kako bih ove muke sebi olakšao primanjem različitih utisaka, a i stoga da bih nanjušio neki posao koji bi mi u mom ondašnjem stanju odgovarao. Zajedno s nekoliko ljudi koji se od mene nisu odvajali, počeo sam da zalazim svuda, a naročito na mesta na kojima su se okupljali ruski emigranti u Parizu. Tako se desilo da mi je jednog dana u jednom od čuvenih pariskih kafea prišao čovek koga nisam odmah prepoznao. Tek kroz razgovor sam se setio da sam ga više puta sreo u raznim gradovima na Kavkazu, u Zakavkazju i u Transkaspijskoj oblasti. Putujući iz grada u grad ovih oblasti trgovao je svim vrstama antikviteta, a mene je upoznao jer sam gotovo svuda u Aziji bio poznat kao stručnjak za antikvitete i vrlo dobar trgovac tepisima i kineskim i drugim porcelanom.

Ispričao mi je, između ostalog, i da je iz katastrofe u Rusiji uspeo da spase izvestan kapital, te da je iskoristivši svoje znanje engleskog jezika istim poslom počeo da se bavi i u Evropi. Pričajući mi o svojim poslovima, požalio se da glavnu teškoću predstavlja to što je tržište preplavljeno svim vrstama falsifikata, da bi me zatim iznenada upitao: „Uzgred budi rečeno, dragi zemljače, kako bi bilo da sa mnom uđete u ortakluk, makar samo radi ocene i provere antikviteta?“ Rezultat našeg razgovora je predstavljalo to što smo sačinili sporazum, koji je doveo do mog četvorogodišnjeg učešća u njegovim poslovima. Pre nego što bilo šta od antikviteta kupi, trebalo je da mi to donese na procenu, odnosno ako bi se desilo da se taj predmet nalazi negde gde me putovanja koja sam kao pisac iz raznih razloga preduzimao i tako vode, ja bih sam otišao da ga pogledam i svoje bih mu mišljenje javio na dogovoreni način. Ovo je potrajalo izvesno vreme. Čitavu godinu je provodio neumorno putujući po Evropi i kupujući svakakve retkosti, koje je zatim donosio ovamo, u Ameriku, i prodavao ih trgovcima antikvitetima, većinom u Njujorku. Ja sam sa svoje strane, bio samo ortak koji je antikvitete procenjivao. Prošle godine, kada je kriza moje materijalne situacije bila na vrhuncu, dok je istovremeno ovaj posao i dalje dobro išao budući da su nađena brojna mesta na koja roba može da se plasira i da takve robe u Evropi ima u izobilju, došao sam, međutim, na ideju da svoje finansijske prilike popravim na taj način; odlučio sam, stoga, da se dijapazon operacija koje je moj ortak izvodio što je moguće više proširi. S ovim ciljem sam, mesto da sebi pre i nakon svojih zamornih putovanja dopustim izvestan odmor, što sam tokom poslednjih godina bio navikao, sve vreme koje mi je bilo na raspolaganju počeo da trošim na dogovore o pozajmljivanju novca od raznih ljudi koji su mi verovali i s kojima sam iz ovog ili onog razloga dolazio u kontakt. Pošto sam na taj način sakupio sumu od nekoliko miliona franaka, sve sam to investirao u ovaj posao. Ohrabren razvojem našeg preduzeća i perspektivom da se ostvari znatna zarada, moj je ortak robu nabavljao ne štedeći sopstvenu snagu, pa je kao što smo se bili dogovorili ove

godine s čitavom kolekcijom doputovao u Ameriku, šest nedelja pre nego što sam i ja sam ovamo stigao. U međuvremenu je, međutim, nastala opšta ekonomska kriza, koja naročito pogađa ovaj vid trgovine, tako da nismo više mogli da računamo ni na kakvu zaradu, pa čak ni da se nadamo da ćemo povratiti svoj kapital. Upravo to je bilo ono što je došao da mi kaže. Kako sada da opišem neočekivanu materijalnu situaciju u kojoj sam se našao, pošto sam upravo rekao da je kriza tokom protekle godine bila dostigla svoj vrhunac? Ne mogu zato da nađem bolji izraz od Nasradin Hodžinih reči koje su mi upravo pale na pamet: „E, nije nikakvo čudo ako najstarija usedelica u selu rodi zdravu ćerkicu onom lupežu od mule! Ali ako bi stenici iz posteljine izrasla slonovska glava i majmunski rep, to bi stvarno bilo zapanjujuće!“ A da biste razumeli kako je moja materijalna situacija u takvu krizu ponovo zapala, zaista nije neophodno da imate fakultetsko obrazovanje. Kada sam prošle godine došao na ideju da svoj posao s antikvitetima ambiciozno razvijem u Americi, procenio sam i bio potpuno ubeđen da će ovaj moj projekt doneti zaradu koja ne samo da će biti dovoljna da otplatim sve svoje nagomilane dugove, već će mi takođe omogućiti i da ni od koga ne zaviseći objavim svoju prvu knjigu – koju sam računao da ću dotle završiti – te da svoje vreme u potpunosti posvetim drugoj. Ova nepredviđena američka kriza me je, međutim, što bi Nasradin Hodža rekao, bacila u tako „duboke opanke“ da danas jedva vidim nekakav zračak nade da se iz njih izvučem. Kako bih pripremio materijal za tri knjige koje sam nameravao da napišem, šest godina sam morao da „pamtim sebe“ u svim uslovima i okolnostima, kao i da pamtim zadatak koji sam sebi postavio i čijim ispunjenjem sam želeo i još uvek želim da opravdam cilj i svrhu svog života. Morao sam da bez slabljenja u sebi održavam izuzetno visok nivo unutrašnje aktivnosti, doživljavajući pri tom najraznovrsnija osećanja, kako se ni sa čim ne bih poistovetio. Morao sam i da se, s nemilosrdnim stavom prema samome sebi, opirem svakoj promeni procesa automatskog toka mentalnih i emocionalnih asocijacija koji su zahtevale teme na kojima sam tokom tog vremena radio. A morao sam,

konačno, i da se prisilim da ne zanemarim i da ne ispustim ništa što bi se na bezbroj posebnih ideja koje sve zajedno čine sadržaj onoga o čemu pišem moglo odnositi, biti sa njima logički povezano ili im protivurečiti. U nastojanju da svoje misli izrazim u obliku koji bi bio pristupačan drugima, moja je psihička koncentracija povremeno dostizala takav intenzitet da sam u neobično dugim periodima zanemarivao čak i svoje najnasušnije potrebe. Objektivna nepravda koja mi je u svemu ovome bila najbolnija sastojala se, međutim, u tome što sam tokom ove unutrašnje koncentracije svih svojih snaga s ciljem da ljudima prenesem pravo znanje, kako sad tako i ubuduće, često morao da se iz ovog stanja otržem i da po cenu poslednjih zaliha energije koju sam s mukom skupio tokom kratkih pauza između dugih sati intenzivnog rada izmišljam razne komplikovane aranžmane za odlaganje ove ili one isplate ili pak za podmirivanje nekog od mojih dugova. Tokom ovih šest godina sam se zamorio do iscrpljenosti, ne od pisanja, prepisivanja i ponovnog pregledanja mnogih rukopisa koji su se nagomilali u podrumu koji sam specijalno uredio za svoju arhivu, već od te potrebe da po glavi neprestano prevrćem sve moguće kombinacije za izlaženje na kraj sa sve većim dugovima, koja se periodično ponavljala. Do ovih poslednjih godina sam, kad god bi mi bila potrebna tuđa podrška u rešavanju materijalnog problema, gotovo nevažnog u poređenju sa onim za šta mi je vreme bilo potrebno – podrška.koju konkretno opisuje reč „novac“ – sa ovim ipak mogao da se pomirim kada ovu podršku ne bih dobio, jer sam shvatao da značaj mojih.aktivnosti ne može svakome biti jasan. Sada, međutim, kada značaj i cilj mojih aktivnosti, zahvaljujući onom što sam tokom proteklih šest godina ostvario, mogu da spoznaju svi, ne nameravam da se s tim i dalje mirim, već naprotiv smatram da imam opravdanje da s najčistijom savešću od svakog ko mi se približi, bez obzira na njegovu nacionalnost, veroispovest i materijalni i društveni status, zahtevam da me štiti kao zenicu svoga oka, kako bih svoje vreme i snagu trošio na aktivnosti koje mojoj individualnosti odgovaraju.

Već spomenuta kategorična odluka koja je predstavljala rezultat ovih mojih ozbiljnih razmišljanja nakon što je moj tajni partner napustio restoran „Čajlds“, a koju sam doneo principijelno, bila je, dakle, sledeća: Dok sam ovde među ljudima koji nisu iskusili katastrofalne posledice poslednjeg velikog rata i zbog kojih ću pretrpeti znatne gubitke – naravno bez ikakve njihove namere u tom pogledu – još jednom ću se sasvim sam, bez pribegavanja ma kakvim sredstvima koja bi jednog dana u meni mogli da izazovu grižu savesti, poslužiti izvesnim sposobnostima koje su se u meni zahvaljujući pravilnom vaspitanju formirale još u ranom detinjstvu, kako bih stekao određenu sumu novca koja će mi omogućiti da se oslobodim svih svojih dugova i da se pored toga još i vratim na evropski kontinent i da tamo bez oskudice proživim još dva ili tri meseca. A čineći to, ponovo ću iskusiti najviše zadovoljstvo koje je naš zajednički Otac čoveku namenio, a koje je u drevna vremena egipatski sveštenik koji je bio učitelj svetog Mojsija izrazio rečima: Zadovoljstvo sopstvenog uzdizanja koje proizilazi iz obilnog ostvarenja cilja koji je čovek sam sebi postavio čiste savesti. Danas je deseti januar. Za tri dana od danas će u ponoć početi nova godina po starom kalendaru, što je trenutak koji je za mene znamenit ijoš od rođenja. Još u detinjstvu sam uveo običaj da od tog časa započnen da svoj život usklađujem sa novim unapred smišljenim programom koji uvek počiva na jednom konkretnom principu, a to je da u svemu što je god moguće više pamtim sebe i da svoje ponašanje, kao i svoje reakcije na ponašanje drugih usmeravam na taj način da postignem ciljeve koje sam sebi za predstojeću godinu odabrao. Ove godine ću sebi postaviti cilj da sve sposobnosti koje su u mojoj individualnosti prisutne skoncentrišem na to da do sredine marta, kada treba da otputujem iz Amerike, sopstvenim snagama dođem do novca koji mi je potreban kako bih se oslobodio svih svojih dugova. Zatim ću, kada se vratim u Francusku, ponovo započeti da pišem, ali samo pod uslovom da ubuduće budem oslobođen svih briga oko materijalnih pretpostavki svog načina života, koji se već ustalio na određenom nivou.

Ako mi, međutim, iz ovog ili onog razloga, ne bude pošlo za rukom da ostvarim taj zadatak koji sam sebi postavio, biću prinuđen da priznam iluzornu prirodu svih ideja koje su u ovom pripovedanju iznesene, kao i sopstvenu preteranu maštu; moraću da se, dosledno svojim principima, podvijenog repa zavučem u, što bi Nasradin Hodža rekao, „najdublje stare opanke koje je iko ikad nosio na smrdljivim nogama“. A ako to bude bio slučaj, kategorično ću odlučiti da uradim sledeće: Da u štampu dam samo rukopise koje sam već pregledao u završnom obliku, što će reći za moju prvu knjigu i prva dva poglavlja druge; da se zauvek okanem pisanja; i da po povratku kući nasred travnjaka zapalim veliku logorsku vatru na kojoj ću spaliti sve ostalo što sam napisao. Nakon toga ću započeti nov život, koristeći sve sposobnosti kojima raspolažem jedino za to da zadovoljim svoj lični egoizam. U mom nestašnom mozgu se već ocrtava plan aktivnosti kojima bih se u takvom životu bavio. Vidim sebe kako organizujem novi „Institut“, ali ovoga puta ne za harmoničan razvoj čoveka, već za podučavanje dosad još neotkrivenih načina za postizanje sopstvenog zadovoljstva. A nema nikakve sumnje da bi posao takve vrste išao kao podmazan.