139 107 334KB
Serbian Pages 49 Year 1964
1 СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА 1 У АУСТРАЛИЈИ МЕСНИ ОДБОР — МЕЛБУРН
Д-р ЛАЗО М. КОСТИЋ ранији професор универзитета
ВЕКОВНА РАЗДВОЈЕНОСТ СРБА И ХРВАТА
Мелбурн 1964
Уредник: Д-р Урош Станковић
Адреса претседника М.О. С.Н.О. Мелбурн: Rastko Т. NIKOLICH 11 Selbourne St., Ascot Vale, Vic. Адреса секретара M.O. С.Н.О. Мелбурн: Svetislav VUKOVICH 315 Brunswick Street, Fitzroy, Vic.
САДРЖАЈ Увод....................................................................................................................4 Мишљења угледних српских писаца по овом питању..................................5 Хрватска сведочанства о њиховој вечној анимозности према Србима.....17 Странци о сепарацији и антагонизму између Срба и Хрвата.....................29 Литература.......................................................................................................45
УВОД Наши Југословени стално трубе о томе како су вечно за време целог свога историског живовања, Срби и Хрвати били готово нераздвојна и нераздвојива целина. Били су не само пријатељи, били су једно, осећали се као једно, ни поми шљали нису на неко раздвајање и издвајање. И волели су се бескрајно, нико никоме није био милији него Србин Хрвату и обрнуто. Сва подвојеност, независт, па чак и мржња, то су појаве новог времена, па и њих наши «шовинисти», српски и хрватски, потенцрају. Никад мржње и ресантимана између Хрвата и Срба није било у прошлости, нарочито даљој прошлости; све сама љубав, пријатељство, слога, заједничка акција итсл. То нарочито шире тзв. интегрални Југословени, али и они ужи, присташе само заједничке државе, радо то слушају и преносе даље. Разуме се, све у виду фраза и крилатица, јер научно третирање проблема, оперисање чињеницама и доказима, њих бије у главу. Они га избегавају до крајности, они га проглашују цепидлачењем. Код њих су фразе толико помутиле стварност, и прошлу и садашњу, да се више не разазнаје истина од лажи. Говори се стално о нашем вековном пријатељству, о нашој узајамној љубави, о сијамској повезаности. Како никад нисмо могли једни без других, па то ни сад не можемо. А истина је сасвим друкчија, потпуно супротна овим тврдњама. Ми се вековима, Срби и Хрвати, нисмо познавали, нити смо имали ишта заједничко. Кад смо се помешали, настао је између нас лом, настао је ресантиман, који је некад био латентан, да избије на површину и букне чим му се укаже прва погодна прилика. То је стварност, и то тврде научници уопште, међу њима први људи и српски и хрватски, и то баш они код којих је тај ресантиман био сасвим ишчезао. На њих ћемо се овом приликом позвати, и неколико њихових мисли цитирати.
I. МИШЉЕЊА УГЛЕДНИХ СРПСКИХ ПИСАЦА ПО ОВОМ ПИТАЊУ. У часопису Ватрослава Јагића «Архив за словенску филологију», који је излазио скоро 40 година на немачком језику и претстављао најсолиднији часопис те струке свих времена, писао је и Стојан Новаковић, тадашњи нестор српске науке, о овом питању. Третирао га је узгред, приказујући Јиречкову Историју Срба, и том приликом је изнео исто мишљење које и Јагић да «у средњем веку и у епохама које су му следовале» нису «Срби и Хрвати узети у етнографском смислу, имали ни истоветност религије ни истоветност културе». Чак су «прошли векови, а да нам нису презентирали ни покушај, оглед, ма какву политичку манифестацију, из којих би се видела бар тенденција ка јединству, или заједници културе и моралних интереса». Једини, краткотрајни, изузетак у солидарном наступању Хрвата и Срба види Новаковић у Маџарској Буни 1848. Никад иначе ни трунка слагања. То стоји у другом делу његове велике студије, у Архиву за 1913, док у првом делу исте студије интитулисане «Проблеми српски» и писане француски (у немачком часопису), стоји изос. и ово (1): «Горди на ову цивилизацију (византиску), сматрајући је својом рођеном, Срби су се је чврсто држали, док је форма цивилизације, сасвим различита код њихове браће Хрвата, њима (Србима) била одвратна. Једна нова провалија је распукла међу Србима грчко-православним и Хрватима католичким, на тај начин да ове две гране истог народа формираше ... две цивилизације, две различите литературе без икаквог видљивог изгледа да су икад били сједињени. Срби и Хрвати се лудачки бораху и вађаху једни другима очи, једни у прилог цивилизације византиске а други у прилог цивилизације римске, док и Цариград и Рим само их се гњушаху. У средњем веку бар ове две гране осташе одвојене. Између њих постојаше у Босни и Далмацији једна гранична линија више или мање јасна. Борбе против Турака, где су Срби увек играли прву улогу, од XV до краја XVIII века, проузроковаше значајна померања становништва међу Србима и Хрватима. Ове две гране једног истог народа испремешаше се као карте у
игри, и то тако да Срби пређоше у земље Хрвата, прокрстарише с једног краја на други до њихових крајњих граница на северу и западу. Потребе аустријске војне границе беху главни узрок ових померања, и антагонизам српско-хрватски не беше тиме ни најмање умањен. Напротив, осетљивости верске природе не престајаху да изазивају унутрашње сукобе. Две културе, византиска и римска, упустише се у крваве ратове, у ратове на живот и смрт...» Велики проповедник српскохрватске узајамности и слоге, Херцеговац, проф. Владимир Ћоровић писао је нешто слично још 1918 г. у загребачкој ревији «Књижевни Југ», чији је био сауредник. То је писао у монографији «Петар Прерадовић према Србима», која је после прештампана у Београду 1920, одакле преносимо неке његове мисли (2): Тамо стоји, на стр. 104: «Говоримо искрено, јер је то увек најлепше и најчеститије, и најбоље води до споразума. Ми смо, маколико сродни, били туђи једни другима. Срби су имали више духовних и књижевних веза са Бугарима и Русима него са Хрватима. — Биле су две потпуно различне културе у којима су живели једни и други, различне духовне потребе и више и ниже класе обојега друштва, различни циљеви који су имали једни и други ... Стварног узајамног познавања било је тако мало, да смо почетком XIX века имали преводе ,са хорватског’, а Далматинци преводе ,са сербског’...» Ћоровић даље изводи да је хрватска и српска посебност изражавана не само до XIX века, већ и у њему, «веку свесног национализма, у доба кад су се потпуно опредељено давале националне теорије. По тим теоријама народ није ни антрополошки, ни етнографски, ни језични појам, него народ сачињавају људи истих дубљих осећања, односно људи апсолутно свесни своје заједнице». И онда констатује Ћоровић: «У XIX веку, Хрвати се афирмирају као Хрвати, а Срби као Срби, и говорили ма шта хоћемо, необориво стоји да су се они афирмирали као посебне јединице, и да су као такве хтеле да се схвате. У једно време, чак, невероватна искључивост и национална мржња постају главно обележје обостраног друштва, нарочито у загушљиво доба друге половине прошлог столећа, кад се у лудом болу гризло рођено месо и кад се почела да пролива и братска крв. Јединства
није било, и њега су узаман тражили и најшири и најслободоумнији духови ... И Срби и Хрвати ствараху своје посебне националне идеологије; имађаху у већини потпуно опречне тежње за будућност; и једни и други рађаху потпуно самостално; и једни и други наглашаваху своје сепаратне потребе ... Ма биле те идеје и тај рад заблуде, оне су дали своје видне резултате, створиле главне књижевне и националне установе, израдиле читаво једно столеће књижевних идеја и дела, а историја народна и књижевна с тим као делом мора рачунати. Најмање три генерације јавних радника и на једној и на другој страни умрло је у тим идејама, и ми немамо никаква права демантовати њихову идеологију својим назорима. Стога држимо за потпуно исправне Масарикове речи у великом делу о Русији поводом тенденција украјинске књижевности: ,Кад се једна целина осећа као посебан народ и кад се као народ књижевно организира, онда одлучује управо та воља, а не граматика и језично испитивање’. А такав је био случај раније и са српском и са хрватском књижевношћу». Велики србијански политичар с почетка овог века Милован Миловановић, писао је веома слично у једној јако запаженој расправи с краја прошлог века («Срби и Хрвати»). Тамо стоји на стр. 12 дело 3: «У минулим вековима, за времена старих српских и хрватских држава, пре турске и пре маџарске инвазије, Срби и Хрвати нити су стајали у државном јединству, нити су имали свести о каквој било народној заједници својој... По својој прошлости, као историске чињенице, Срби и Хрвати су несумњиво два народа. Ни јединство језика, ни, заједно с њим, јединство расе, вере, oбичаја, нису у стању створити народну заједницу ако групе људи које тим заједничким језиком говоре не веже нити какво заједничко наслеђе успомена, нити осећања, свесно или инстинктивно, о неопходној потреби заједничког живота, заједничког чувања својега опстанка и заједничког рада на својем културном и привредном напретку. Срби и Хрвати кроз читав Средњи век, све док туђинска најезда није уништила њихову државну самосталност, имали су своје оделите државе, које међу собом нису имале нити какве заједнице, нити и само ближег трајнијег додира. По самој сили прилика које су наметале неопходне потребе српског и хрватског државнога живота, Срби и Хрвати су се поступно све
то јаче разилазили и одељивали једни од других. И културни центри који су простирали на њих свој утицај, и политичке средине којима су се морали прилагођавати, и тешкоће са којима су се морали борити, и опасности које су претиле њиховом државном бићу, и најзад њихове тежње и идеали, њихове остварљиве и неостварљиве наде—били су, узети у целини, разни, потпуно одвојени, једни за Србе, други за Хрвате ...» На стр. 22 прелази писац на 1848 и покушај зближења Срба и Хрвата тога доба, кад «Хрвати траже ослона на Србе.» Он то објашњава овако: «Немајући ни довољно народних традиција, ни очуваних обичаја и специјалних особина народних, вође хрватског народног покрета, морали су осетити колико би мало изгледа на успех имао покушај да се хрватски народ издвоји као засебна етнографска јединица, која ће себи поставити сасвим оделите и самосталне политичке и културне циљеве ...» Даље Миловановић наводи како су Хрвати изневерили своје сопствене идеје тога доба, «развијајући нагло друге нове сепаратистичке тежње и амбиције» (стр 25). «Пред очи Хрвата изнета је тада варљива слика велике државне целине на Словенском Југу, чији би центар био Загреб, и која би на се морала примити хрватско обележје» (стр. 26). Стр. 32: «Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати, питање је још спорно да ли ће стварање српско-хрватске народне заједнице, извршено иницијативом хрватском, изазвано животним потребама хрватским, донети корисног резултата». О овом питању је писао безброј пута и незаборавни вођа далматинских (Приморских) Срба Сава Бјелановић али већим делом у својим новинама «Српски Глас» (чији је један од главних сарадника био и мој пок. отац). Само је мало од тих својих дивних чланака пренео Сава Бјелановић у поједине брошуре, које су данас права библиографска реткост. Срећа ме ту скоро послужи да у Библиотеци Српско-православне црквене општине у Трсту нађем једну од тих брошура, прилично велику, у којој се налазе чланци из «Српскот Гласа», којима он расправља начелни спор о српству и хрватству као одговор тадашњем вођи далматинских Хрвата и познатом «заниекачу Срба», католичком свештенику дон Миху Павлиновићу.
Књига је штампана у Задру 1883, и у њој измећу осталог стоји (4, стр. 35): «Год. 1848 Срби се слажу са Хрватима ... Али Хрвати у Хрватској и Далмацији његују слогу и пазе Србе док су им требали, да се онамо укријепе, амо стекну већину у Сабору. Тад Хрвати стали окретати ћурак наопако. Срби стали се досјећати; неки стали сумњати, неки стали измицати; трзају се у неизвјесности за неколико година, док Хрвати не учинише свој последњи скок — скок на нос — прогласише све Приморје до Дрине хрватском земљом на основу хрватског историчког права. Јесу ли Срби могли и морали ићи до ове крајности за Хрватима. Не, морали су се прије одрећи свог имена, своје прошлости и будућности. Срби су морали погазити своје светиње и прихватити Павлиновићев нож, који удара Српство усред срца жива. Али такво самоубијство Павлиновић од нас не може захтјевати ...» «Ови душмани Српства отпочели проповједањем заједнице са Србима док је од Срба потреба била; а закључили нијекањем Срба и уништењем српског имена кад им се учинила згода за овако велико предузеће. Прије били лицемјерни; у потоње безобразни и непоштени...». Страна 62: «Ватикан се преварио повјеривши управу пропаганде у српскијем земљама бискупу Штросмајеру, који је једном удицом хтјео двије рибе уловити: претворити православне Србе у Хрвате католике, те је на двије препоне ударио, на осјетљивост вјерску и народносну». Страна 141: «Професор и академик Павић признаје: да су они тамо у Биограду Срби, али ће одма истаћи своју резервацију, да су само они у Србији прави Срби. Ето једне скровите тежње на видику: само су у Србији прави Срби, а ово су овамо криви Срби, назови Срби, како нам Наподни Лист сваког часа попијева. У име те једнакости Хрвати, кажу: Срби су и Хрвати један народ, ерго Срби морају бити Хрвати, водити хрвацку политику, те у Хрвацкој слушати Штросмајера, а у Далмацији Павлиновића. Па куд ћете лепше брацке милости, поручује нам «Позор», кад вам ми дајемо своје хрвацко право и своје хрвацко име?
Кад ми на ово одговарамо да то није тако, да Срби неће у тај брацки загрљај који би их угушио, већ желе стварни и озбиљии договор и споразум захтјевима обадвију странака повољан, који би их спојио, али притом сачувао карактер једне и друге — тад Хрвати ударе у стару пјесму: ми Хрвати признајемо Србе само на Дрини, на Дрини можемо се са Србима разговарати. Али док год Хрвати буду потискивали Србе на Дрину и на Дрини споразум тражили, Срби ће им увијек својијем гласом доказивати да с ову страну Дрине има више Срба него ли с ону страну, да на Дрини разговора нема!» Познати наш историчар и академик Јован Радонић је у једном предавању у Минхену 1928 истицао јединство Срба и Хрвата у младој заједничкој држави, али је ипак признао да «Два телесна брата једног истог језика иду вековима посебним путевима да би тек у XIX веку, у времену оживљавања и романтике допрли до јасног сазнања да су синови једне исте матере»(5). Дакле, молим лепо: После много векова, у којима се нису ни додиривали, ни познавали тако рећи, Срби и Хрвати долазе до сазнања да су браћа! Ипак сам проф. Радонић не крије да су за то цело време Србима били Бугари ближи. Он каже непосредно за овим: «Заједничка прошлост, са истим спољним утицајима, тесне везе са источноримским царством и, после, са османлиским Турцима, произвели су скоро истоветан менталитет Срба и Бугара. Језично мање сродни са Србима него ови са Хрватима, Срби и Бугари се сматрају као блиски сродници, и то се осећање до данас одржало, иако су Срби и Бугари у Балканском рату и Светском рату стојали један према другоме као непријатељи». Јован Дучић пише у чланку «Браћа Срби и браћа Хрвати», прештампаном у књизи «Федерализам или Централизам», ово: «Срби нису ништа знали о браћи Хрватима, а браћа Хрвати су о Србима знали само оно што је најгоре, и чему их је целог живота учила бечка и пештанска штампа. Народне масе у Србији знале су о Хрватима ипак нешто више него интелигенција на свом повратку из Европе, где се у изгнанству намучила, али и нарочито раскалашила. Народ је упознао Хрвате за време трогодишње аустриске окупације у Србији, где су се показали одвратни, гори од Маџара...
Свако се питао на чему одиста могу да се интимно сретну Срби и Хрвати, који су се, као што рекосмо, или мало познавали или зло познавали.. .»(6). Владимир Ћоровић је још као млад студент у Бечу писао историју Српског академског друштва «Зора», које је постојало већ педесет година. У том делу (7) Ћоровић пише: Стр. 15: «Са Хрватима се ни испочетка (шездесетих година) нијесу добро пазили, са њима се првих година није уопште хтјело никакве заједнице. Тек 1867 ступа се с њима у неке непознате преговоре... «да до слоге дође» ...» Али ништа од тога није било. Ћоровић признаје да су се Срби дружили са Словенцима, «ишли су им на састанке и уопште желели да с њима остану у добром одношају. Бугари су чак ступили у «Зору» као њени чланови». Стр. 49: «Са Словенцима су се Срби посвађали 1885, кад су ови, пратећи бугарске ђаке добровољце псовали Србе ... Кад су их ови звали да заједнички дођу на концерат у корист рањене браће на Балкану, наши чм одговорише да они неће с њима да ступају у свезу. Хрвати су стога особито објеђивали Србе католике... Са «Звонимиром» се заоштрило стање још жешће кад он издаде свој Алманах и на једном мјесту тамо увриједи Србе ...» Српски студенти су се, напротив, са бугарским ускоро помирили, говорећи «што је било између Србије и Бугарске, није било између српског и бугарског народа». Срби католици са Јужног Приморја били су најексклузивнији Срби међу академском омладином Беча. Ми ћемо прећи преко Другог светског рата, јер излив мржње према Србима у том рату прелази све што је Данте описао у своме «Паклу». То не спада у ову тему. Али живот у емиграцији спада у ову тему. Сви смо ми сведоци да између Срба и Хрвата влада потпуна, стопроцентна одвојеност, да нема ниједне заједничке додирне тачке. Ја сам то питање расправио у чланку «Како изгледа југословенство у пракси емиграције?» и то се налази у
шапирографираној збирци штампаној у Аустралији до које је лако доћи (8), па нећу да понављам. Али ми је много стало до тога да овде наведем неколико мисли Претседника Српског одбора у иностранству д-ра Милана Гавриловића из његовог предавања одржаног на Народном универзитету у Чикагу 1 маја 1960 (9), да се види шта се данас збива и како о томе мисле људи који нису против Југославије. Говорећи о аутобиографији д-ра Влатка Мачека «У борби за слободу»,д-р Гавриловић на крају каже (стр. 18): «То је стара навала Старчевићеве идеје на Србе. Она лежи у основи и данашњег хрватског национализма. Тој навали ми данас присуствујемо и с том навалом ми Срби имамо данас да рачунамо. Старчевић се у својој машти ширио према слабој Турској, према Турској у паду, и у мислима отео од ње цео Балкан, и Бугарску до Црног Мора. Ови се данашњи шире према српским земљама, јер сматрају да је српски народ у паду. Онда се делила кожа старе Турске. Зашто се не би данас поделила кожа српског на рода. Тито је почео. Можда ће ко моћи довршити. Не чини ништа што је стварност друга. Стварност у машти, ако није данас стварност у животу, може већ сутра то бити. Та стварност у машти лежи данас у основи хрватског националног осећаја. Њихов разум тражи и данас упорно начин како да се тај осећај оправда и оствари. У свом посмртном говору Др. Трумбићу, а Трумбић је умро 17 новембра 1938, Август Кошутић, подпретседник ХСС рекао је: «Родивши се у растрганој домовини, већ у раној младости примила је његова душа у се велику завјетну мисао неумрлог Др. Антуна Старчевића». У истини, Др. Антун Старчевић није умро. Али ни његова завјетна мисао. Ни његова мржња на Србе. Србин се сматра главном сметњом и данас да се у живот спроведе жеља овог оштрог Старчевићевог национализма. И зато се Србин сматра непријатељем, и то непријатељем којега треба да уништиш. Таквог непријатеља победити не можеш ако га не мрзиш. Постепено је тај
осећај постајао све јачи, постепено је прелазио у мржњу, постепено је достигао до врхунца, до усијане мржње. А усијана мржња је слепа, потпуно. Она не види ни сопствене интересе. Њој пистаје главним циљем уништење непријатеља без обзира да ли ће то уништење повући и своје сопствено. Хоћете ли доказа? Има их и сувише». « ... На две недеље пред почетак Другог светског рата у лондонском «Њуз Крониклу» 16. августа излази изјава коју је Др. Мачек дао београдском дописнику тога листа, г. Харисону. Др. Мачек каже: «Ако Срби крену лево, ми ћемо морати десно. Ако они крену десно, ми ћемо лево. Ако дође до рата, ништа нам друго неће остати него да одемо на супротну страну, од оне коју Београд буде подржавао». Значи у сваком случају ми идемо са непријатељима Срба. Ти непријатељи Срба могу бити и непријатељи Хрвата. То не чини ништа! Он је отишао један степен даље од Кошутића. Да ли је овај осећај Др. Мачека био само његов лични осећај? Очигледно да није. Он је одговарао осећајима оних Хрвата у чије је име говорио». «. .. Крњевићев позив «до Дрине» обновио је у нашој свести ту свастику јер је она дала Дрину Павелићу и одрешене руке за оне покоље. Она је дала подстрека и овом данашњем «до Дрине». Један млади усташки песник пева: «Ми ћемо опет доћи, Доћи ћемо у зору сунца, што се већ рађа, На палубама наших непобедивих Томислављевих лађа, Тјерати ћемо вас кроз гудуре наше Босне, и поново се похрвати на валовима брзе Неретве ...» Ја полазим од тога да то може да се деси. И увек се држим онога да се буде спреман дочекати и најгоре. Ако то најгоре не дође, утолико боље. Ми смо једанпут били изненађени. И платили смо скупо. Био би злочин да будемо изненађени и по други пут ...». На конгресу Српске народне одбране за источне државице САД, одржаном 19 и 20 новембра 1960 у Јанкстауну (Охајо), говорио је опет др. Милан Гавриловић, Претседник Земљорадничке странке и Српског народног одбора. Његов говор објављен је у листу «Савез земљорадника», двоброј за новембар-децембар 1960. Др. Гавриловић је прешао на односе између Срба и Хрвата:
«Осим ове велике борбе на светском фронту и на његовом титовском сектору, постоји нажалост и борба Срба и Хрвата. Постоји она у емиграцији, али тиња и у земљи испод комунистичког притиска. Ми смо зато у том положају да поред борбе противу светског комунизма и овог комунизма Јосипа Броза Тита морамо да примимо борбу и противу Хрвата др. Јурја Крњевића. Зашто смо принуђени? Зато што је данас јасно да је др. Крњевић превео своје Хрвате у табор наших непријатеља. Зато што у основи нема данас никакве разлике између др. Крњевића и др. Павелића. Разлика је само у томе што нема покоља Срба, јер их у емиграцији не може ни бити, а и не знам како би прошли. Али ако нема у емиграцији покоља Срба, др. Крњевић покушава да у емиграцији изведе општи покољ српских интереса. У томе је потпуно на истој линији као и др. Павелић». Српски песник из Лике Никола Боројевић био се определио за Илирство, па му чак и песме певао. Али се после јако покајао и у «Сребском народном листу» за 1840 стр. 206а казао у «Писму уреднику» изос. и ово: «Никако друкчије него србски мислим, чувствујем и припознајем да сам онда, кад сам ону и више онаквих песама писао, у заблужденију био .. . а за сада ми не остаје друго но врућа жеља и молба да би се и остали Сребљи који се у оваквом положају наоде мојем примеру следовали и опет се дјелом и словом Сербљи називали, као што и јесам у Госпићу 17(29) јунија 1840 Ник. Боројевић».(10) Дубровачки писац (слависта) Луко Зоре, Србин католичке вере, није видео нимало добре перспективе у односима Срба и Хрвата у будућности. Ја немам његова дела (махом чланци у часопису «Словинцу»), али сам нашао овај став у једној расправи Саве Бјелановића (11, стр 28), у виду поруке Хрватима: «Али видим што ће се догодити: оно што је рекао проф. Зоре, да ћете ви срушити последњу свезу између нас, између Срба и Хрвата. Наставите ли, пак, вјерску борбу као што сте је започели, ви ћете народ у крв увалити».
Ову поруку је Сава Бјелановић учинио Хрватима у Далматинском сабору. У расправи (извештају) стоји да јој је следило «велико одобравање». Јамачно са српске стране. Срби досељени у Бечко царство после Велике Сеобе жалили су се на понашање Хрвата. Један летописац се овако вајка: «Господи Боже мој, призри с небес што се чини на земљи: туга на хришћане од проклети Агарени, и от проклети Немци, и Латини, и Хорвате». (Душан Ј. Поповић, 12, I, стр. 322). Овај ћемо одељак завршити са једном песмом Змаја Јована Јовановића под насловом «Слога». Нисам сигуран да ли је он имао у виду односе Срба и Хрвата (мада мислим да јесте), али песма пластично приказује морал и изводљивост наше наметнуте «слоге». Песма гласи: Кад се сложи с лисом сова, Кад пољуби крме јарца, Кад окади твор зељова, Па загрле и магарца; Кад на рачун кратка мира Мачка с мишем мирно спава, Курјак с овцом кокетира, Рода с’ жаби извињава. Кад пузавац свраци вели Да их једна мис’о спаја, Кад стеница с’ бувом дели Братинскога загрљаја. Кад се паук с мувом слиже, Гуштер пева о стонози, Крекетуша рака диже — А рак пева оду слози ...
Ху, ратос ти таке слоге, Чисто ми је од ње страва — Куд и камо ј’ лепша борба, Кад се боре до два лава.
2. ХРВАТСКА СВЕДОЧАНСТВА О ЊИХОВОЈ ВЕЧНОЈ АНИМОЗНОСТИ ПРЕМА СРБИМА О овоме сам ја писао много, нарочито у књизи «Спорни предели Срба и Хрвата» (13), четврта глава, посебно одељци «Националне шикане», «Насиља и злочини». Мада би начело потпуности захтевало да се овде понове бар главни наводи, начело економике, које је доминантно код издавања српских књига у емиграцији, то забрањује одлучно. Ништа се не може и не сме понављати што је већ у једној другој књизи издатој после рата у слободном свету објављено. Тим пре што те књиге нису ни издалека исцрпљене и уз малу новчану жртву могу да се набаве. Овде ћемо изнети само неколико факата утврђених од хрватских писаца или неколико мишљења тих писаца о проблему који расправљамо, а што досад није у књигама објављено. Изнеће се мишљења хрватска и о нашој подвојености и о анимозности, нетрпељивости, мржњи. I Највећи хрватски научник, слаииста, Ватрослав Јагић, писао је у штандардној студији о Словенским језицима: «У пређашњим вековима, кад је разлика вере још дубље захватала у живот народа, одвојеност православних Срба од католичких Хрвата узимала је још оштрије форме». Била је, дакле, још далеко већа. И у своје доба види Јагић ову подвојеност, али онда тврди да је у прошлости била још већа (14). Неколико деценија раније, у свом Архиву за словенску филологију (IV, стр. 472), проф. Јагић замера руским професорима Пипину и Спасовичу што у својој «Историји словенских литература» говоре заједно о литератури Срба, Хрвата и Словенаца, «пошто ова три народа нису ни у прошлости ни у садашњости довели до литерарног јединства». Ја ћу још једном цитирати Јагића. У једном писму послатом свом ученику Владимиру Ћоровићу 8 фе бруара 1918 поводом покретања српско-хрватског часописа «Словенски Југ» стојало је: «Ја бих био срећан и блажен да бар међу Србима и Хрватима дође до потнуна увјерења да је то један народ. Тога увјерења данас још нема ...» (Вл. Ћоровић, 15, стр. 98).
II Хрватски историк Рачки пише (16, стр. 332): да «течајем циелога XI виека није се између Хрватске и Србије заметнула ни какова свеза, ни државна ни у владалачких обитељих, дочим је између Хрватске и Угарске обоје бивало. Предаја инди у Хрватској није заговарала у себи онакове мисли која би се с народног гледишта сама наметала». Ова последња реченица каже да није било традиције (то је «предаја») везе између Срба и Хрвата која би се наметала државама и владарима. Од Хрвата много цењени њихов историчар (нажалост српског порекла, Жумберчанин, грко-католик) професор Тадија Смичиклас писао је последњих деценија прошлог века (17): «Свакако морамо узети да је одцијепљењем јужно-далматинског племена а и племена српског од државе хрватске, пукла она одсудна линија измед повијести хрватске и српске, која је тако јака, да је сви потоњи вјекови не могоше пресјећи ...» Највећи хрватски историчар Фердо Шишић писао је после Првог светског рата (18, стр. 113 сл.): «У старије доба није се толико питало да ли је нетко Хрват, Србин, Талијанац или Мађар, већ у првом реду да ли је католик или православни. Стога су у та времена хрватски и мађарски племићи били једни другима много ближи управо у свему, него ли примјерице хрватски племићи босанском богомилу, или православном Србину, а да не говоримо о доцнијем босанском муслиману. Исто је тако и православном Србину много ближи византиски Грк или Бугарин, него ли католички Хрват или Словенац; паче још у XIX вијеку било је нешто обично кад је Србин у православном Русу гледао ближег брата него ли у католичком Хрвату или Словенцу...» Далматинско-хрватски публициста, велики пријатељ и пропагатор српско-хрватске заједнице, Илд Богданов, објавио је 1895 у једној својој веома концилијантној расправи (19) ове речи: «Пред двадесетак година није између Срба и Хрвата било готово никаква саобраћаја; између њих као да је
стојала кинешка зидина ... Некоћ су Срби од себе одбијали све што је било хрватско, а Хрвати све што је било српско». III Увек се спомиње Илирски препород као доказ да су Срби и Хрвати нашли били пут да иду заједно. Ја ћу изнети противне доказе: један из првих дана тога «Препорода», други критички осврт на тај препород из доцнијег доба, оба из хрватских пера, док ће у следећем одељку бити изнето далеко више мишљења страних писаца, који чак тврде да је тај «Препород» у крајњој линији више отуђио Србе од Хрвата (и обрнуто) него што их је зближио. Хрватски књижевник Анте Кузманић је писао Гају из Задра 31 марта 1841 (20): «Господине мој драги, Ришћани су наши мертви непријатељи. С Влахом до по зделе, а од по њом у главу — нећемо ми нигда на лепе с њима изаћи. Ми католици морамо се сложити, ту истину ја ћутим веле у серцу моме ...» Сам проф. Фердо Шишић, најбољи хрватски историк, казао је једанпут: «Дабоме, револуционарна година 1848 као да је избрисала политичке границе, и наш се читав народ уједаред нашао — први пут од досељења — заједно, вођен идејом народног југословенског уједињења. Али то је био само један хип, један сан, послије којега се опет спустила ноћ обновљеног аустриског апсолутизма ...»(24). IV Прошло је било равно четврт века од гласовите 1848., која нас је била кобајаги довела до спознаје да смо једно (Срби и Хрвати) а за бана Хрватске дође први «пучанин» хрватски, први неплемић Иван Мажуранић. Тада је дошло до изражаја право хрватско расположење према Србима. Ево шта о томе пише др. Иво Пилар, најпризнатији хрватски политички писац овог века у књизи издатој под псеудонимом за време Првог светског рата а преведеној на хрватски за време Другог светског рата (25). Стр. 244: «Премда је Мажуранић први изговорио познате и знамените ријечи «Брат је мио које вјере био» ..., ипак се нашао понуканим поступати
против Срба у Хрватској. Он је православнима нађео законито име «грчкоисточни», издао је школски закон по којему не бијаху допуштене србске вјероисповједне школе, а постојеће бијаху затворене. У доба превирања у Босни, када су многи бјегунци из Босне боравили на хрватском тлу, подузео је он кораке против Срба у Пакрацу, гдје су се, изгледа, босански бјегунци удружили с домаћим Србима ... Мажуранић је забранио употребу србске заставе (црвено, плаво, бијело), коју су Срби додуше увијек проглашавали црквеном заставом, али је она истовјетна са заставом краљевине Србије ...» (Сад спомиње «Сидланд» регулисање бојења стубова да не испадну српске боје итд. све према броју одлуке). «Тиме је Мажуранић навукао на себе мржњу Срба...» Стр. 284: «За време владе бана Мажуранића бијаху прилике у Хрватској и Славонији размјерно повољне, те је хрватство и даље ојачало. Узпркос свом теоретском становишту бијаше Мажуранић присиљен завести протусрбски правац, с обзиром на све изразитије србско роварење у земљи, те му је успјело да тај покрет заузда. Али тиме је на себе навукао мржњу Срба ...» Стр. 294: «Први државник који је ту опасност (српску) спознао и знао јој најисправније и најуспјешније предусрести, бијаше бан-пјесник Иван Мажуранић... Он је знао својом политиком од 1873 до 1881 отупити опасно дјеловање Срба у Хрватској и Славонији . . .» На страни 325 хвали опет политику бана Мажуранића, затим на следећој страни, а закључно на стр. 406 каже: «Треба само Хрватима пустити слободу да се бране од србског освајања као што је то доселе најбоље знао Мажуранић». Морао је доћи бан Мађар, Куен Хедервари, да исправи неправде према Србима од првог чистог Хрвата као бана. О томе се жали «фон Сидланд» на стр. 248: «Једно за другим падоше ограничења којима је Мажуранић успио обуздати Србе и њихову опасну агитацију, Срби стадоше на свим странама оснивати србско-православне вјерске школе, у Пакрацу србско-православно сјемениште, у Загребу србско-православну Вишу дјевојачку школу, а све те школе држава је обилно помагала. Бијаше им дозвољено употребљавати србску тробојницу, а Куен Хедервари изјави чак дне 19 листопада 1895 у
Сабору да је србска застава у Хрватској једнакоправна хрватској и да ће је штитити тако дуго док је он бан. Ћирилица буде обвезатно уведена у школе, а језик се не називаше хрватским него хрватско-србским. Срби нагрнуше у већој мјери у државне службе ....» Познати франковац др. Исо Кршњави, који је био одјелни претстојник (као министар аутономне Хрватске) и професор Загребачког свеучилишта писао је 1906 (26): «Мажиранић је владао Земаљским сабором седам година без опозиције. Д-р Анте Старчевић му није био опасан, јер је он његов (Старчевићев) програм учинио делимично својим, и заступао хрватску идеју, нарочито према Србима...» Нека не мисле читаоци да је доласком на власт бана Куена Хедерварија настао национални мир у Хрватској. Не, напротив, тада је немир био на врхунцу и мржња на Србе достигла кулминацију. Хрвати нису могли никако опростити Србима да се ови третирају пред законом као равноправни држављани. Тада су се догодиле оне гадне антисрпске демонстрације у Загребу о којима се говори у књизи «Спорни предели ...» (13). Проф. Кршњави, који је у цитираној угледној аустриској ревији стално сипао мржњу на Србе и коме после Првог рата није ни коса са главе пала, жигоше и осуђује у истом чланку Српски земаљски клуб у Сабору који је 1881. «тражио равноправност Срба и Хрвата и толеранцију према ћирилици у званичном саобраћају». V Ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, заиста велики Југословен, писао је 11 марта 1879 тада најбољем хрватском историку, канонику Фрањи Рачком: «Од неког вре мена ... Хрватство ставља се у очевидну опреку према Српству. Данашња влада и сабор снују све своје дјеловање на индоленцији ментис и на корупцији кордис. То су два ступа данашњег система. Човјек, гледајући што бива у земљи, стиди се и срами се у души својој. Наши слабићи посве попуштају туђему упливу и рекао би не имају ни једне позитивне мисли, него противити се Српству. Нико није већи пријатељ
Хрвата него ја. Али жалибоже могу рећи да је Хрватска неизмјерно пала у мојих очију... Ријечју једном: нигдје не пачимо брата који је снажнији од нас и простије руке има од нас. Не знам је ли опозиција данашња, која мање више — мени се барем тако чини — инспирације Старчевићеве слиједи, у томе на чисту? Је ли вољна међу своје точке и то примити да одлучно одсуђује луду досадашњу политику, која душману за љубав затвара Србе ни криве ни дужне...» (Шишић, 28, стр. 207). Редактор збирке проф. Шишић напомиње у примедби испод текста поводом последњег цитираног става: «Овдје бискуп алудира на прогон Срба у Пакрацу, Осијеку, Бјеловару, Дарувару и Карловцу љети 1876 кад је ... затворено више Срба интелигената због «велеиздаје». Како је познато, тада се Аустро-Угарска спремала да окупира Босну и Херцеговину док су Срби у Хрватској и Славонији помагали босанско-херцеговачке усташе (још од 1875) оружјем, новцем и храном...» А пре тога још, 8 октобра 1878, Рачки пише из Загреба бискупу Штросмајеру изос.: «Овдје вам је на дневном реду сербофагија. У Србих назире се најопаснији елеменат нашој будућности. Па тај Вам дух улази већ и у књижевност». (Иста збирка, стр. 185). Реч сербофагија, коју је Рачки у свом писму подвукао значи: србождерство. 24 марта 1883 год. пише Рачки Штросмајеру (29, књ. III, стр. 61): «Скоро да је сада залудан сваки посао око измирења са Срби... А овај раздор се заоштрио од окупације Босне, којом су поремећене мисли политике српске...» 10 априла 1884 пише Штросмајер Рачком: «Срби су нам крвави непријатељи...» 1885 године је Југословенска академија знаности и умјетности у Загребу покушала да сазове «саста нак југословенских књижевника у Загребу». Бан Куен-Хедервари ни је «поделио дозволу за обдржава ње тога састанка», па је после о то ме било много говора и у новинама Хрватске и на јавним скуповима. У Сабору је говорио хрватски политичар Јосип Мушкатовић који
је казао «народним заступником» да «они знају да се хрватски и српски књижевници не могу споразумјети; а кад би се споразумјели, да их нико не би слиједио (29, стр. 398). Злочиначке изјаве Анте Старчевића о Србима нема смисла овде понављати, јер се изузетно износе примери мржње хрватске на Србе као споредан продукт главне тезе: доказа да Хрвати и Срби нису једно, већ два одвојена света, која се не примичу једни другима већ све више одмичу. У овом погледу је интересантна једна изјава Анте Старчевића, разуме се написана изјава којом је Анте Старчевић, тај «отац домовине», како га познији Хрвати називају, напао једног «Славосрба» што је написао књижицу о заједничком војевању Срба и Хрвата у рату против Турака. Неда Старчевић никакве смесе: Хрвати војују за себе а не са «Славеносрбском пасмином». И дословно «отац» каже: «Онај забиратељ заговорен је својом пасмином или занесеношћу; другом ником не би образ поднио ни приподобљати а камо ли упоређивати Хрвате са Серби, примеравати ову пасмину са народом који своје име ухађањем, невером, издајом, подлошћу не бијаше укаљао». То је дословно писао «отац домовине», који је и иначе све своје написе екавски објавио. VI У то исто време кад је у Хрватској и Славонији бан Мажуранић водио најжешћу антисрпску политику, и Далмација је имала свој пандан. Дон Миховил Павлиновић, са својом «Народном странком» добио је већину у Сабору и ту повео крајњу противсрпску политику. Она је озлоједила и једног католика бираног делом српским гласовима, д-ра Ловра Монтија, да оштро иступи против те политике. У знак протеста он је дао оставку на своје претставничке мандате и о томе дао обавештења у једној брошури (27), у којој изос. стоји: «При садашњем братском раздору у народу и земљи, те и у Сабору, нема мени мјеста у овоме». У Босни и Херцеговини почиње иста политика чим су оне окупиране, нарочито кад је за «надбискупа» дошао изабраник Штросмајера Штадлер. О држању Хрвата пред окупацијом и непосредно по њој има много података у
исписима из новосадске «Заставе» које је учинио Хамдија Капиџић, нарочито у IV књизи (30). То ми не можемо преносити (књига је скора и даступна), сем само једног става са стране 286. Још јула 1876 дигла се хајка католика против једног од српских вођа, Петрановића. Аустро-угарски конзул прети да ће га обесити. И онда стоји даље у извештају «Заставе» од 2 августа 1878: «Ова пријетња кашње неколико сати избила је и на површину, јер фра Грга Мартић у «башти латинској» окупи неколико својих католичких присташа, и пошто су два акова вина попили, почну у сав глас пријетити Петрановићу и православним општинарима, псујући им све што им је најмилије и најсветије ...». То је био старт у окупацију, где су Хрвати продужили свој посао, и где, за читаво време окупације, није никад дошло ни до најмање колаборације између православних и католика, између Срба и «Хрвата». VII Аустриски истакнути дипломата барон Мусулин, који је Хрват по осећању, пише у својим иначе одличним мемоарима (31) о стању у Загребу и Хрватској док је он крајем прошлог века тамо био, и специјално о односу Срба и Хрвата тога доба. Неке констатације треба пренети. На стр. 18: «Као околност симптоматичног политичког значаја тога доба треба да се истакне, да литература хрватска није имала никакве узајамне везе са литературом Краљевине Србије. Успркос географског суседства и скоро потпуне једнакости језика, која још једино није долазила до изражаја различношћу писма, хрватска и српска литература беху потпуно различите области. У Хрватској се исто тако нису читале српске књиге као што се у Србији нису читале хрватске». Стр. 21: «Упоредо са опозицијом према Маџарима ишла је крајње жестока аверзија према српству, која се заправо није могла разумети, као други конститутивни фактор политичког живота Хрватске... Конфликти између хрватских и српских студената, демонстрације пред српским црквама
и осталом имовином Срба беху у то доба на дневном реду. Узроци ове аверзије није лако и није сасвим могуће објаснити...» «...Чињеница је да је постојала одвратност (према Српству, ЛМК) која, како малопре споменух, није могла да се објасни разлозима политичког разума, јер није била упућена само према српској држави с оне стране Саве, него и према српском становништву у унутрашњости ...» Стр. 22: «Поред осећања одвратности према Маџарима и Српству, као трећи конститутивни фактор Хрватства треба да се сматра апсолутна верност према династији и према држави...» Стр. 23: «Кад бих према напред изнетом требало сасвим кратко да карактеризирам политичку ситуацију у Хрватској почетком 90 година, када сам Хрватску напустио, морао бих то овако учинити: Опозиција према Маџарској, антипатија према Српству, почетак опозиције према Бечу и Немству... » Стр. 203: «Док се политички живот у Хрватској, кад сам ја ту проводио своју младост, углавном изражавао у немилој и стерилној ситној борби против Маџара, при чему још није могла да се спречи српска иридента ради хередитарне аверзије Хрватства против Српства...» VIII Дошао је Први светски рат са пароксизмом мржње на Србе и највећим одушевљењем Хрвата да казне Србију. О томе сам писао у две књиге (13 и 32), па не желим овде понављати. Неки нови подаци биће дати у следећем одељку (са тврдњама страних писаца). 1918. је донела медене месеце, али веома кратког трајања. Какво је стање после настало, сви смо ми — мање више — сведоци. Но није згорега цитирати и једног Хрвата, истинског Југословена, чак из књиге коју је издао за време постојања прве Југославије у њој самој (у којој је био високи дипломатски претставник). Реч је о д-ру Приму Гризогону (33). У својој брошури говори о развоју прилика у Југославији, па онда каже.
«Природним путем стало се нерасположење маса, нарочито у несрпским крајевима, да оријентише против Београда и Срба. — Разлика вере, трагови многогодишње харанге, томе су процесу погодовали. Док је у српским крајевима, нарочито касније из отпора против пробуђеног хрватског национализма, незадовољство маса донекле задржано, а онда канализирано у нормалне колотечине опозиције против странака и режима, у осталим крајевима узело је то незадовољство одлучан облик антисрбијанства. Разумљиво је што је то антисрбијанство у хрватским крајевима било много јаче и што је добило позитиван карактер хрватског покрета....» У земљи се све сабирало да што потпуније испуни задатак који ће поставити њихова прва држава после скоро једног миленија. Али ни избегли Хрвати нису изостајали у тој харанги према Србима иза домаћих Хрвата, чак ни економски емигранти (печалбари). Све што је и новчано и политички (да не говоримо психолошки) храбрило борце против Српства. Ево само једног између многих примера, једног који је симптоматичан и који је добио светски публицитет (34): 1 октобра 1930 године су амерички Хрвати послали Друштву народа један апел потписан од Главног одбора ХСС у Америци (претседник Никола Маар, а секретар проф. Иван Хорват), у којем је између осталог стојало: «Амерички Хрвати, који сачињавају четвртину хрватског народа, улажу протест код Друштва народа против апсолутистичког режима краља Србије, који прави највише недела да би принудним средствима одржао српску владавину у Хрватској. Људска, народна и грађанска права хрватског народа су потлачена ...» На крају Одбор упозорава «да сви културни народи и њихове владе приме знању, да хрватски народ неће да призна никакве обавезе које је предузела садашња апсолутистичка влада (на пример финансиске обавезе), и сматраће их као ништавне (null und nichtig)». IX Настао је Други светски рат са геслом, са државним резоном мрцварења и убијања свих Срба. Није више било довољно ни мржња, ни запостављање, ни
нрезир, ни депоседација, већ физичко уништење. И цео хрватски народ је, активно или пасивно, на томе радио. Те се ствари морају, сасвим разумљиво, засебно третирати. Може се само, као доказ наше вечне подвојености и различности, навести шта је писао загребачки надбискуп, доцнији кардинал Алојзије Степинац у свом приватном Дневнику, а то значи за себе лично: «Све у свему, Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол, који се никада неће приближити осим чудом Божијим». То је још писао човек који је био «српски добровољац» на Солунском фронту и кога сви Хрвати сматрају својим умереним вођом! Не знам да ли је то писао пре или за време последњег рата. Али то није ни важно: То је његово опште гледиште, које и сви други Хрвати следе. После рата мржња и узајамно бојкотовање не престаје никако. У емиграцији ми то свакодневно видимо, и то у свим деловима света. А како је у земљи? Људи кажу да није боље, да мржња тиња испод пепела «БратстваЈединства». Али нико није позванији да то стање објасни него вајар Иван Мештровић, који је, као амерички држављанин лета 1959 посетио Југославију, био примљен од Јосипа Броза, од кардинала Степинца, од свих политичких вођа Хрвата. Иван Мештровић је по свом повратку из Југославије дао у Паризу интервју уреднику «Нове Хрватске», која излази у Лондону. Говорећи о односима Срба и Хрвата у земљи, о њиховом антагонизму који је неизлечив, «проф. Мештровић је закључио своје занимљиво излагање увјерењем да Хрвати и Срби никада неће моћи живјети заједно. ’То су два свијета или како Његош вели: двије чорбе се никад не мијешају’». Иван Мештровић често цитира Његоша, а ни најосновније његове стихове не зна. Тако је и овај цитат. Али је јасно казао да Срби и Хрвати никад неће моћи да живе заједно. За нас је то довољно. Лист «Кроација Прес» који излази (шапирогафиран) у САД дао је овај податак између «Мештровићевих дојмова из Хрватске» (35).
«О хрватско-српским односима — Оштри антагонизам изгледа да и даље једнако постоји. Осјећа се и у крајевима у којима га није било као па примјер у Истри, гдје је насељавање Срба било заузело маха. То насељавање није можда било дио неке суставне политике, него једноставно што су ти крајеви својом привлачности домамили многе од тих Срба у потрази за бољим и угоднијим животом у господарски и културно развијеној средини. Но ти новодошљаци нису се никако асимилирали са старосједиоцима. То су два свијета. Неки од тих новодошљака се враћају онамо откуда су дошли». Кад тако говори и такве «дојмове» из земље доноси Иван Мештровић, некада интегрални Југословен, један од твораца Прве Југославије, најинтимнији саветник краља Александра итд., шта је остало од других? Други по реду претставник Хрвата у емиграцији, и најпопуларнији међу емиграцијом од свих Хрвата, јавно се љуби и грли са Артуковићем, убицом више од пола милиона Срба. И нашим људима се још увек улива лажна вера у могућност нашег заједничког живота са Хрватима! Каква би опет изгледала једна држава саздана на таквим лажним поставкама?!
3. СТРАНЦИ О СЕПАРАЦИЈИ И АНТАГОНИЗМУ ИЗМЕЂУ СРБА И ХРВАТА. I Од своје историјске појаве на југу Европе, Срби и Хрвати су увек одвојене масе, посебне прилике. Истина да их по неки историчари и бркају (као Зонарас и Кедренос), али су то изузетни случајеви и што је још важније, доцнијег датума, неколико векова иза њихове појаве на Балкану. Тако проф. Константин Јиречек изречно каже (36, I, стр. 88): «У Византинаца, бркају се Срби са Хрватима тек у XI веку». До тада, кад су они били, и једни и други, «неисторијске нације», без своје државе, разликовали су их чак и византијски писци. Није било уопште мешања и бркања међу њима. Константин Хефлер, професор Словенске историје на немачком Универзитету у Прагу, казао је, говорећи о III. периоду историје Срба и Хрвата (г. 895 -1204): «Хрвати издвојише своју судбину све више и више од Срба и припојише се Каролиншком царству и Римској цркви. . . .» (37, IV, стр. 843). Ни тада, дакле, није могло бити мешања и бркања међу Србима и Хрватима, у прво време њихове историчности. Уосталом прве државне творевине и једних и других потпуно су ексклузивне, нигде ни помена о некој мешавини српско — хрватској. Тако је остало до XVII века, до друге половине тога века, кад су Срби били принуђени да се селе на запад. До тада нигде заједно живели нису; у Босни и Херцеговини било је католика упоредо са Србима, али Хрвата није било све до 1878. Кад су од Велике Сеобе, и нешто мало пред тим, Срби дошли у близину Хрвата или међу њих, персонална и групна одвојеност и даље су владале. Либили су се једни од других, и склањали се, као од ђавола. И за то тврђење ћемо навести низ иностраних писаца, већином из XIX века.
II Аустриски политичар и историчар Антон Шпрингер писао је скоро пре сто година (38): «Срби, Хрвати, Словенци сместише се у јужним пределима Аустрије једни поред других или се провукоше једни кроз друге. Њима недостаје веза заједничких историских успомена. ...» Онда каже да «су Словенци насилно одвраћени од евангеличке вере а у Хрватској подјармљени од народних сродника». Немачки паучник и путописац Ј. Г. Кол, говорећи о северној континенталној Далмацији, казао је још раније (39, II, стр. 226): «Свуда ми се овамо учинило као да католици и православни живе у некој сталној конспирацији један против другога, и да између њих влада само мржња и презир као између Јевреја и Хришћана». Једна аустриска списатељка писала је 1909 у најрепрезентативнијем аустриском часопису (40): «Аустриски Немци нису Југословенима дин — душмани, јаз који их раставља није непребродив. Не постоји никаква историска мржња против њих (аустриских Немаца), нити се може говорити о расној мржњи, која се са времена на време јавља између Хрвата и Мађара, па чак влада између Срба и Хрвата, и то се разбукти на црквено — историској основи... » Познати слависта, Матија Мурко, Словенац, писао је још 1908 године, свега десет година пре Уједињења. (41). «Назив Југословени, који је први употребио Шлецер, чисто је географски појам, коме се не придаје увек иста садржина. ..» Један од највећих немачких геополитичара, професор Универзитета у Грацу Ото Маул, писао је између ратова(42): «Упркос заједнице српско-хрватског језика ... дели ипак једна доста оштра национална и народна липија развоја, Хрвате од Срба; она није била ни пре непозната, али се ипак тек после жељно очекиваног уједињења судбоносно очитовала. Њихова каткада сопствена историја њихово
упливисање од Рима, онда дуга повезаност преко Аустро—Угарске са средњеевропском културном заједницом, учинила је Хрвате у многом погледу противницима Срба, који су се подигли из сасвим другог јужноевропејског миљеа ... Нарочито је религија ове односе ванредно комплицирала ...» Онда писац опомиње да су Срби православни а Хрвати католици, али да има и католичких Срба (што тврди и Мурко и многи други овде цитирани писци). Француски писац Рене Анри позабавио се веома интезивно са питањем односа Срба и Хрвата и то у делу које говори о Аустро—Угарској и Источном питању. Дело је изашло у Паризу негде почетком онога века, мада година издања није означена (43). Из њега ћемо пренети овде неке мисли. На страни 32, говорећи о званичним статистикама Аустро-Угарске, писац каже: «Хрвати и Срби су пописани уједно (у једној рубрици). Они стварно имају један језик, само су им писмена различна. Па ипак, то су два народа сасвим различита и најчешће непријатељски расположена један према другом. Многи виде разлог у вери, али дубљи разлози њиховог непријатељства национални су: они се надовезују на два различита историска груписања. И једни и други претендују на искључиво право на Босну и Херцеговину...» Стр. 225: «Неки од ових узрока раздвојености (Срба и Хрвата) тако су дејствителни (моћни) да су они спречили фузионисање елемената као што су Хрвати и Срби краљевине Хрватске и Јужне Далмације који су ипак помешани у истим селима и говоре исти језик. У крајњој анализи, Хрвати и Срби су раздвојени историским успоменама и противуречним аспирацијама. Хрват претендује да су Босна и Херцеговина хрватске, док их Србин српским назива». Стр. 272: «Хрват зна да Србин рађе жели да га анкетира него да се уједини са њим. Србин ће за Хрвата остати увек оријенталан. Вероватно је да мир закључен између њих не би био дуга века. Или верске разлике у краљевини Хрватској, или национални сукоби у Босни, или један привремени споразум који се може претпоставити између Срба и Италијана, хрватских
ривала, на обалама Јадрана, брзо ће открити вековни јаз маскиран, али не преброђен. ...» Француски историчар и публицист Анатол Лероа—Болие писао је почетком овога века у својој студији о Босни и Херцеговини (44), која је после и засебно отштампана: «Ако они (Срби и Хрвати) говоре исти језик, само мало нијансиран дијалектима, они ипак не пишу једнако; једни су узели од Рима латински алфабет, други чувају, као Руси и Бугари, алфабет који се назива ћириловски. А различност календара и алфабета више је него символ то је као застава, они су спољни знак постојеће различности установа, обичаја, закона. Хрвати и Срби окрећу на неки начин леђа једни другима: једни гледају према западу, други према истоку. Њихова народна цивилизација је обојена различито, према томе што једна рефлектира културу Византије, Грка и Бугара, друга Рима, Немаца и Мађара. . . . » Чак је и једном од оснивалаца марксизма, најприснијем другу Карла Маркса, Фридриху Енгелсу, пао у очи јаз између Срба и Хрвата. За односе Срба и Хрвата казао је Фридрих Енгелс (према Венделу, 57 стр. 180) да вера и алфабет јако отежавају њихово сједињење и «подвукао је да услед тога поред свих панславистичких напора загребачких ентузијаста, Србин, Бугарин, босански рајетин, словенски сељак из Македоније и Тракије има више симпатија за Русе, више додирних тачака, више средстава за духовни саобраћај са њима него са римско-католичким Југословсиима који говоре исти језик». Чешки слависта Јосеф Карасек писао је почетком овог века (58, I,
29):
«Иако Хрвати и Срби имају један језик, утицај цркве је тако значајан, да их је оделио у два народа, нажалост често непријатељска, са две различите литературе». Немачки политичар и научиик из Чешке Алфред Фишел писао је за време Првог светског рата, а иза Рата објавио у књизи «Панславизам», између многих података о Србима и Хрватима, и ове: Књ. под 59, стр. 146: «Стара,
традиционална противност оба народа мало се ублажи кад Јосиф Рајачић постаде митрополитом Карловачким ...» Стр.155: «Тек су догађаји 1848 довели до приближавања Срба и Хрвата, које испочетка много обећаваше а после опет утрну». Кад су Хрвати успели да сузе територију Српске Војводине, «имали су своју победу да плате са новоуспламтелом мржњом Срба. . .» (Фишел, 59 стр. 310). Стр. 216: «Чак и Срби из Угарске противставише свесрпски идеал плиризму, који је мање или више кулминирао у свехрватизму.» Аустриски политичар и историчар Теодор Сосноски писао је 1913 (45, II, стр. 349): «До у најновије доба нису се ни најмање осећали као један народ, већ као Хрвати и Срби раздвојили се једни од других и међусобно се са огорчењем потирали». На страни 358, II, књиге каже како је била у Хрватској и Славонији жестока политичка борба у разним правцима која је довела до «подивљења целокуиног политичког живота», «при чему је антагонизам између Срба и Хрвата играо велику улогу». Евжен Ерлих је 1918 у Швајцарској у књизи о Националном питању Аустрије (46) написао и ово (поближе о нисцу не знам; верујем да је НемацАустријанац): «Данас се до изнемоглости говори о једној српско-хрватској народности. То је врло лепо, али у ствари не постоји ништа друго заједничко српскохрватско сем језика. Аустриске статистике су варљиве, јер оне не пружају друкчије податке о народности већ према језику којим се обично служе појединци (конверзационом језику). То је већ мучно за Јевреје, који се уврштавају међу Немце јер готово увек говоре немачки или употребљавају свој познати немачки жаргон. . . Али је још мучније за Србе и Хрвате, који говоре исти језик али су у стварности две различите расе, дакле две нације сасвим одељене: вером
(Срби православни, Хрвати католици); обичајима и алфабетом (ћирилица и латиница); и они су далеко од тога да сачињавају једну заједницу чији чланови међу собом добро живе»... IV Пропагатори српско хрватске љубави и слоге вазда се позивају на Илирски Препород; казују како је онда могло да се то оствари па може и данас, и увек. Ми смо на једном месту упозорили да то упоређење не иде до краја, да би оно личило на стално показивање венчане слике супружника који су се целог живота потирали и мрзели. На венчаној слици пак гледа једно другом заљубљено у очи и смешка се. У току векова један кратак моменат не може се узети као меродаван за тачно приказивање психолошких стања. Што је најважније, није баш ни «Илирски Препород» тако светло и ружичасто изгледао у стварности. У пређашњем одељку наведена су два Хрвата, један ондашњи а други скорашњи, који су дали сасвим друга тумачења о «Илирском Препороду» него што то конвенционална патриотска «наука» износи. Постоје и многа мишљења странаца, угледних научних истраживача, који у «Илирском Препороду» виде пре подвале него љубав и склоност ка заједници. Ево неколико таквих мишљења. Немачки етнополитичар и публициста Ернст Бауер писао је 1938 у једној студији о Анти Старчевићу (47) како је баш 1848 дошло било до разилажења између Срба и Хрвата кад је оживотворена Српска Војводина. «Срби су покушали да што више добију, а Хрвати, напротив, сматраху Срем као њихов предео. У новинској полемици која је из тога настала дошло је до тешких размимоилажења на обе стране, па чак Хајнрих Фридјунг тврди да око 1849 (стварање Војводства) Срби осећаху такву мржњу према Хрватима, какву нису показивали чак ни према Маџарима.» Чим сам то прочитао, нисам имао мира док нисам пронашао шта пише Хајнрих Фридјунг о томе директно. И нашао сам у његовом опису «Аустрије од 1848 до 1860» (48).
Познати аустриски историчар Фридјунг пише како су Срби били огорчени на Хрвате што су ови одбили да под српску Војводину спадну српски крајеви Славоније и цео Срем. Он наводи писање једног српског листа у коме се налази ова реченица: «Ми можемо тврдити да откад је изашао Патент од 18 новембра 1849 тако су Срби омрзнули Хрвате да никад ни Маџаре нису тако мрзили». Овој новинској изјави је дао Фридјунг толику важност да ју је унео у своју велику историску студију и дао јој трајну важност. Сад ми је било много стало да нађем који је то српски лист писао да Срби мрзе више Хрвате него Маџаре, и то непосредно после «Мађарске буне», кад су Срби и Хрвати били солидарно (али не заједно) против Маџара. И нашао сам опет у немачкој верзији (вероваттно код Фридјунга; испис нема извор), да је тај српски лист био «Унзере Цајт», што значи «Наше Доба», свеска VI, стр. 542. У народној енциклопедији СХС стоји: «Наше Доба», лист за политику, просвету и привреду. Излазио у Новом Саду 1885—1906. Издавач и уредник му је др. Стеван Павловић». Ако се ради о овом «листу», тај став је објављен негде око године 1890, свакако у виду неког потсећања на Српску Војводину. Лист ми је немогуће набавити, а нити би се исплатило за овако ситан детаљ. То ће неко у земљи јамачно учинити. Сад ћу изнети мишљења два маџарска научника о држању Срба и Хрвата у «Илирском Препороду». Једно сам нашао директно на немачком језику, друго преносим по изводима једног хрватског научника који зна маџарски. Позпати маџарски балканолог Лајош Талоци, који је за време Првог светског рата био заменик аустро-угарског гувернера Србије, писао је у самом почетку овог века (49, стр. 268), говорећи иначе о «Илирском Препороду»: «Овај Илирски препород био је срачунат и на задобивање православног елемента и под «Илирцима» је разумевао и Србе. Али је код ових цело њихово национално настојање ишло за тим да се одрже као Срби. Као такви они су се осећали «православнима», и овим специјалним хрватско-
католичким настојањима (око Илирског препорода) били су некад скривено а некад отворено противни, чак и онда ако су њихови (српски) интереси налагали да се донекле заједно иде». За Људевита Гаја су нађени између ратова многи докази да је био страшан мрзитељ Срба и да је на томе заснивао свој илиризам. Овде ће се навести шта о томе пише хрватски научник Фраљо Фанцев (21) па основу истраживања маџарског научника Ђуле Мишколца (22): «Многим потхватима своје јавне делатности, ако их посматрамо са гледишта докумената приопћених 1927 под натписом . .. (22) у издању маџарског хисторика Ђуле Мишколца, Гај је у односу према династији и опћој државној аустијској идеји у више пута давао протусрпско значење, тако је протусрпско значење према молби за штампарски привилегиј од 1 јуна 1837, имала добити најприје Гајева штампарија, а исто тако значење имало је носити и оно царско одликоваље његова рада, које је Гај био потражио промеморијалом од 24 јуна 1836». У једној студији аустријског писца Артура Фраја из саме 1849 (23) наведено је писмо новоименованог Јелачића од 7 септембра 1848 једном Србину, у коме изос. стоји: «Моји поступци ће показати да Ви нисте имали право кад сте казали да Вам савез са Хрватском лежи на срцу као неки камен». Ето како је у суштини изгледала та љубав из 1848 и тај занос илиризма. Ни Херман Вендел, један од највећих пропагатора српско-хрватског јединства, није могао да не призна неискреност и неефикасност Илирског препорода. У својој великој књизи о уједињењу Југословена (50, стр. 213) каже: «Ако је за Илиризам врбовао горући занос, чак и уверење које убеђује, он је ипак био у самој матици мисли (у Хрватској) више дим него ватра». На страни 227 исте књиге каже: да «Илиризам није до Бугара ни допро,Србе је само додирнуо, Словенце навео на отпор, па чак ни Хрвате није у у дубини захватио. ..»
V И у овом одељку биће нешто мало речи о Старчевићу, управо тумачења Старчевићевих мисли и идеја од једног истакнутог немачког писца, писана у време кад су Немци покушавали да придобију Хрвате за себе. Немачки публициста Ернст Бауер, који је пре рата важио као један од најбољих познавалаца Југославије и сматран као главни тумач немачке науке о тим пределима и политичким односима у њима, написао је 1938 године једну запажену студију о Анти Старчевићу, «оцу Хрватске»(47). Први повод да Анте Старчевић излије своју антисрпску жуч дало је питање језика, одн. назив језика. О томе саопштава Ернст Бауер следеће: «Матица Хрватска» хтела је да изда превод Шедлерове «Књиге о Природи» и предвидела је као преводиоца сарадника «Зоре Далматинске» Анту Кузманића, са условом да правопис мора да буде «хрватски». Пошто је већ сама личност Кузманића била Србима трн у очима, то мало затим изађе у српском листу «Српски Дневник» чланак који је био уперен против израза «хрватски језик», и изрази плашњу да ће такав превод имати успеха код Срба. Старчевић, који је био у питањима језика крајње осетљив, искористи осуство Гајево да у његовом листу (свакако без Гајеве приволе) напише анониман одговор на те српске импутације и да ово устврди: Српски језик нема никакве традиције, он показује велике различности према хрватском језику, и према овоме може да се сматра као какав дијалекат. Никако не смеју српски и хрватски језик да се смешају (сматрају као једно). Овај чланак је тешко погодио Србе, и на њ није одговорио само нападнути «Српски Дневник» већ и «Београдске Новине»... Говорећи даље о Старчевићу, Бауер каже да је «практични циљ коме је Старчевић стремио био асимилација Срба у Хрватској» (стр.66) «Старчевић је даље у својим политичким стремљењима врло конзеквентно поступао. Придајући, наиме, хрватству пресудан значај, он му даје и пуну полета великохрватску идеју, док једновремено он Србима и Словенцима одриче све, што би те народе у очима тадашњих
Хрвата могло да велича. Српско песништво и српска писменост скоро уопште не постоје, ћирилско писмо је само, «једна крпљавина хрватских и грчких слова». (Др. А. Старчевић, Име, Серб.. Дјела, стр. 80). Српство нема прошлости, садашњост му је бедна, а за будућност не сме да гаји никакве наде. «Ако српство и надаље остане тако усамљено и не освежи се у хрватству, ми ћемо после сто година у Београду чути један сличан идијом, који се данас говори у Букурешту. Срби немају снаге да своју народност очувају. На томе се не може зидати»... (Анте Старчевић, Странке у Хрватској, Дјела, III, стр. 117). Стр. 67. Кад су Старчевићу приметили колико је нереално не признавати екзистенцију Срба и Словенаца, он је одговорио: «Нема никога који неће признати фактично постојање ових народа, али свак ко није рђав потрудиће се да ове штетне екзистенције отстрани колико је то могуће и да чињенице које се противе законима замене законскима». Сам писац за ове речи цитира Старчевића «Странке у Хрватској», Дјела, III, стр. 141. Овде је тај цитат са немачког преведен на српски, тако да није могао бити дат у свом хрватском изворнику. Очигледна је ствар да Старчевић јасно алудира на убијање Срба уопште, да их нестане. Има их, каже, али не треба да их има; закони их не признају, не смемо их ни ми признавати. Морамо васпоставити законско стање, чињенице прилагодити њему. Морамо те народе отстранити, убити, уништити. То је уосталом основна доктрина Старчевића и његовог покрета. Кад је умро Анте Старчевић, наследио га је Ивица Франк. Хрвати су опет имали «свог» вођу против Срба. Није се код њих ништа изменило, а и гоњени Срби морали су да се бране. Ево шта о томе пише Херман Вендел (50, стр. 495): «Док је Старчевић до свог последњег даха беснио са острвљеном снагом против «славеносрбске расе», то је др Франка Странка права бљувала двоструко отрова и жучи против своје браће по крви, и код Срба је пробудила утисак да су Хрвати добровољни пандури Хабсбурговаца против православних Југословена. Обрнуто, Хрвати су Србе сматрали одвратним јатацима Куена Хедерварија... И Срби у Војводини произвеше мржњу патриотских Хрвата кад су видели да
је Нагодба од 1868 непроменљива стварност. У Далмацији су новине Народни Лист и Српски Глас нападале једна другу, јер су Хрвати настојали да се Босна и Херцеговина припоје Троједној Краљевини... Већ цитирани аустриски истакнути писац барон Леополд Хлумецки писао је у часопису «Естераихише Рундшау» од 15 новембра 1915, у погледу ситуације, да је «главна скупштина старчевићеве странке решила да се образује народна гарда за одбрану од српских банда које у великом броју стоје на нашој граници». Хлумецки додаје: «То мора да се означи као акт патриотског расположења вредан признања». (60). Тада Старчевића није било међу живима, али је било и сувише његових следбеника, који су већ образовали, у мирно доба, војне формације за одбрану «од српских банда». То су претходнице доцнијих шуцкора, «Народне заштите», усташа итд. Ето, тако је изгледала наша заједничка љубав. VI Не може се спорити да је било и у то доба и доцније покушаја зближења Срба и Хрвата и њихове заједничке акције на политичком пољу. Доста је споменути Ријечку резолуцију, Задарску резолуцију, Српско-Хрватску коалицију. Но све су то биле моментане искре, без дубљег продора, без икакве трајности. Мржња и међусобно неповерење, то је константа у односима Срба и Хрвата. Хрватска није никад имала, до 1918, демократски политички поредак, нити се зна како би масе реагирале на извесне акте сачињене од «господе». Аустријски историчар Библ пише после Првог светског рата да је «Ријечка резолуција произвела јаку противност у Хрватској, где је мисао једне федеративне и организиране Аустрије имала многе и моћне пријатеље; она се могла чак сматрати као пропала ...» «Дошла је као последица заједничке мржње Срба и Хрвата против Аустрије»: Мржња на Беч беше тај фактор који је руководио Хрвате да у тзв. Фијуманској резолуцији од 3 октобра 1905 образује оружано братство са својим дотадашњим смртним
непријатељима Маџарима и Србима, «ждерачима Хрвата». Јамачно није био случај да је потстрек за то дошао у главном од далматинских заступника» (Супила и Трумбића). (51) VII Пређимо укратко на Први светски рат. Одушевљење Хрвата за рат против Србије и Српства описано је подробно у II књизи «Србија или Југославија», где су изнета многа страна мишљења и хрватски документи (53, стр. 15 до 19). Овде два-три гледишта која тамо нису споменута. Најбољи немачки познавалац прилика на Балкану овог века Херман Вендел написао је књигу о сталној «Борби Југословена за слободу и јединство». (50) Па ипак, није могао а да не устврди на више места стварност противну његовом основном ставу. Тако, спомињући почетак Првог светског рата, пише на страни 698: «Бура Првог светског рата је распирила све противности, које су међу јужнословенским народима живеле, још једном до правог пожара. После убиства Франца Фердинанда одјекивали су Сарајево и Загреб од повика Хрвата против Срба; свехрватска франковачка странка издаде лозинку да српској нацији треба главу разбити... Почетком агуста поздравише Франковци и Радићева Сељачка странка једним поклонственим телеграмом владару објаву рата «против подмуклог непријатеља узвишене династије, наше монархије и нарочито Хрватства«, и то су навели да чине «са највећом гордошћу«... У Загребу је, пише Вендел даље, основан 1918, часопис на немачком језику «Хрватски Обзор», који је заступао тезу да су Хрвати и Срби етнографски али не политички један народ. Један од његових матадора, професор универзитета Пазман, писао је Српство и Хрватство се искључују на истом територију и у држави која ће да буде национална». То све дословно Херман Вендел наводи. Један други немачки историк је писао скоро то исто. Ернест Аурих је проучавао почетак рата и његове виновнике, па је ипак у својој књизи (52) казао и ово:
«1914 подигоше се Хрвати као један човек за Хабсбурга против Србије «подлог непријатеља узвишене династије, наше монархије и нарочито Хрватства» (тако је Радић изјавио 1914) и борили су се као у свим другим ратовима Хабсбурга: са највећим одликовањем, тако да их је Тиса јавно споменуо». У примедби наводи да су «баш против Срба 1914, хрватске регименте биле постављене». Страховита су недела починили хрватски официри и војници нарочито у Мачви 1914. Али са српске стране се то забашуривало. Знало се то; али се није смело говорити о томе; аутентични податци нису саопштавани јавности. Тек сад, 1960 године, је једно лице које је најбоље било упућено у ствар пружило и јавности нужне податке. То је др Милан Гавриловић, претседник Српског народног одбора, који је у свом говору у Чикагу 1 маја 1960 описао злочине аустриске солдатеске у Мачви који донекле одговарају злочинима «усташа» из 1941, па онда дословно каже(54): «...Наша је војска повратила Мачву брзо, за неки дан. Одмах су упућени извештаји с фотографијама влади у Ниш. Влада је замолила швајцарског професора Рајса да оде на лице места и изврши истрагу. Професор Рајс је саслушавао сељаке избегле овом покољу и многобројне заробљенике аустријске, официре, подофицире и редове. Написао је опширан извештај и поднео влади. Пашић ме је позвао. Рекао ми је да је влада решила да тај извештај објави. Није га ни читао. Толико је био сигуран. Али опрезан као и увек рече ми да га прочитам пре него што се објави. Ја сам га прочитао. Јавио се Пашићу и рекао му да је извештај још тежи него они хитни извештаји наше војске, али не мислим да се овакав какав је може објавити. Шта је то? упита Пашић. Међу овима које професор Рајс оптужује за ове масовне злочине, има много Хрвата и официра и подофицира и војника. Пашић је био изненађен. И одмах без предомишљања рече: «А, то не може!» Очигледно да није могло. Само кратко време пре тога у том истом Нишу Пашић је поднео Народној Скупштини и Скупштина је једногласно прихватила Владину декларацију о народном јединству Срба и Хрвата и ратном циљу Србије да ослободи и онај део тог народа који је још неослобођен под влашћу АустроУгарске. «Види одмах тога Рајса, и замоли га да избаци из списка злочинаца
све те Хрвате», рече, «ради како знаш, само ово не може да остане, никако». Нашао сам одмах професора Рајса. Имали смо дуге разговоре. Али професор је професор. Ништа се њега нису тицали политички разлози. Сматрао је то нападом на његову научну и професоску савест. Не знам да ли је Пашић још кога замолио да му говори. У последњем разговору погодили смо се најзад да сасвим смањи број наших хрватских имена, али да их све избаци није никако хтео. Тако је објављена његова књига о зверствима аустријске војске у Србији». Рајсову књигу сам читао у неколико превода и верзија. Из ње се само индиректно може видети да су зверства починили хрватски војници: по региментама и именима наредбодаваца. То исто донекле наводи швајцарска хуманисткиња и списатељка Штурценегер, из чијег ћемо дела пренети неке податке (55). Швајцарска публицисткиња Катарина Штурценегер описује страдање Срба у окупираној Србији 1915-1918. Наводи заповест аустриског генерала Хорштајна у коме између осталог стоји да «све што је српско има да се уништи и свако ко српски говори да се без милосрђа стреља». И списатељка наводи како се та наредба извршавала. Наводи свега седам примера из великог низа, како сама каже, извађених из доказаних случајева. А ево тих иримера: «1. Мајор Штенцер из 26 пуковније извршио је заповест на тај начин да је заробљенике лично убијао. 2. Поручник Бертић из 28 пуковније стрељао је беспомоћне сељаке. 3. Капетан Чазда од 79 и капетан Вујић од 21 пуковније наредише да се убије сваки Србин трећепозивац. 4. и 5. Мајор Сајферт од 25 и капетан Фајгл од 37 пуковније наредише да се куће пале и тако униште становници. 6. Командант Јаковец од 11 батаљона и командант Бошњак од 4 батаљона наредише да се све српско уништи и становници убију. 7. Командант Ремен од 13 батаљона гледао је мирно како његова «момчад» кољу српско људство, махом децу и жене, болесне и старце»... Све су ово били, или бар скоро све, одреди са хрватским војницима 25, 26 и 28, то су «хрватске домобранске пуковније», 37 је аустриски ландвер из Јужне Далмације.
VIII Држање Хрвата према Србима у Другом светском рату нећемо претресати; за то су потребни засебни томови. Само неколико података о општем ставу Хрвата из најверодостојнијег извора. Један од шефова немачке обавештајне службе за време Другог светског рата, Валтер Хаген, споменуо је у својој књизи «Тајни фронт» изашлој 1950 у Цириху, и држање хрватског народа као таквог (56). На стр. 195 каже да у Аустро Угарској «никад није било хрватског народног покрета против династије (хабсбуршке); хрватски националисти који су желели извлачење Хрватеке из аустро-угарског споја нису имали код народа масовне присташе». За одлуку Хрватског сабора 1918 каже да није имала у виду спајање са Србијом, а уколико су поједини политичари на томе радили, чинили су то «углавном за то, што је политичка сарадња са Србима пружала Хрватима могућност да искоче из фронта побеђених и да се уврсте на страну победника»... «маса хрватског народа није одобрила ову одлуку донету на сасвим недемократски начин» ... «хрватски народни заступници су апстинирали из Београдског парламента, да би тим ставили на знање да цело оснивање државе сматрају илегалним». Стр. 232. Травањ 1941: «Маса Мачекових присташа и са њима готово цео хрватски народ сматрао је да је дошао велики час да се коначно ослободе из државне југословенске заједнице». Стр. 236: «Хрватски сељаци које је Мачек пре свог пута у Београд наоружао пређоше са развијеним заставама у немачки лагер. Ови одреди су стекли велике заслуге код разоружања војних јединица верних Београду». Како изгледа у пракси слога Срба и Хрвата, њихово «братство и јединство», њихова повезаност и њихова међусобна љубав најбоље показују догађаји у избегличким логорима и свуда где су Срби и Хрвати заједно смештени (у Италији, у Аустрији, у Немачкој). Нема дана без међусобне свађе и међусобних напада, при којима често ножеви долазе до употребе. Један догађај је произвео општу пажњу Европе. То је догађај од 7. јануара 1962. Тога дана, на сам православни Божић, напали су Хрвати у лагеру Цирндорф код Нирнберга у Баварској Србе и многе ранили. И Срби им нису
остали дужни. О томе су писале све српске и хрватске емигрантске новине и многе остале у Европи. И званична Немачка агенција пресе позабавила се тим догађајем, који назива «национални сукоб Срба и Хрвата» (извештај од 8. јануара ог.). Чак је у баварском Парламенту о томе дуго расправљано. Гдегод нема Титове милиције нема ни најмање толерантности а камоли љубави између Срба и Хрвата, тада долази до изражаја оно што је код њих, нажалост, нормално.
ЛИТЕРАТУРА 1 ) Stojan Novakovic. Les problemes serbes. A l'occasion du livre Geschichte der Serben von C. Jirecek, Archiv fuer slavische Philologie 1913. 2) Владимир Ћоровић, Петар Прерадовић према Србима. У збирци «Покрети и Дела», Београд 1920. 3) Милован Миловановић, Срби и Хрвати. Прештампано из «Дела», Београд 1895. Два упоредна издања, ћирилицом и латиницом, са нешто различитим предговорима. 4) Сава Бјелановић, Дон Михо на бранику. Задар 1883. 5) Jovan Radonitsch, Ueber das wissenschaftliche Leben in Suedslawien. Mitteilungen der Akademie zur wissenschaftlichen Erforschung und zur Pflege des Deutschtums (Deutsche Akademie), Nr. 21, Muenchen, Juni-Juli 1928. 6) Јован Дучић, Браћа Срби и браћа Хрвати. У збирци: Ради правилне оријентације. Број III: Федерализам или централизам. Истина о «спорном питању» y бившој Југославији. Политичка студија. Чикаго 1942. Издање СНО. 7) Владимир Ћоровић, Историја «ЗОРЕ». Рума 1905. Омладинска књижица, књига III. 8) Лазо М. Костић, Национални став српске емиграције. Сабрани чланци. Српски емигрантски списи. Св. 1. Мелбурн 1959. 9) Милан Гавриловић y Чикагу. «Савез Земљорадника» број за мај 1960. 10) Младен Лесковац, Антологија старије српске поезије, Нови Сад. Матица Српска 1953. Стр., 229. 11) Сава Бjeлановић, О хрватском државном праву. Задар 1893. 12) Душан Ј. Поповић, Срби y Војводини. Књига I. Нови Сад 1957. 13) Лазо М. Костић, Спорни предели Срба и Хрвата. Чикаго 1957. Издање Америчког института за балканска питања.
14) Vatroslav von Jagic, Diq Slawischen Sprachen. “Die Kultur der Gegenwart”. I Teil, IX Abteilung, 1909. 15) Владимир Ћоровић, За књижевно јединство. У збирци: Покрети и дела. Београд 1920. 16) Franjo Racki, Borha Južnih Slovena za drzavnu neodvisnost.. II izdanje u spomen stogodišnjice od rodjenja Franje Rackoga. Za štampu spremio Jov. Radonic. Beograd 1931. Srpska kraljevska akademija. Društveni i istoriski spisi, knj. 38. 17) Tadija Smiciklas, Poviest hrvatska, I 1882, II 1879. Str. 228. 18) Фердо Шишић, J. Штросмаjep и Јужнословенска мисао, I део, Београд 1922. СКЗ. 19) Ild Bogdanov, Spor izmedju Srba i Hrvata. Zadar 1895. 21) Dr. Franja Fancev, Pedagoški boj izmedju Lukijana Musickog i Aurelija Hoermanna. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. (Pavla Popovica). XVIII, 1938, Str. 93. 22) Gyula Miskolcz, A horvat kerdes tortenete es iromanya. 1927. 23) Arthur Frey. Ludwig Kossuth und Ungarns neueste Geschichte II. Band. 1849. S.79. 24) Фердо Шишић, O стогодишњици Илирског покрета. Летопис Југословенске академије знаности и умјетности. Свезак 49. Загреб 1937. Стр. 109. 25) L. v. Suedland, Juznoslovensko pitanje. Preveo s nemackog Fedor Pucek. Zagreb 1943. 26) I. Krsnjavi, Die politischen Verhaeltnisse Kroatiens. Oesterreichische Rundschau. Band VIII, Heft 96-97, 1906. 27) Dr. Lovro Monti, Zasto sam istupio iz Sabora i iz Carevinskog vijeća? Oko 1871.
28) Ferdo Sisic, Korespondencija Racki-Strossmajer. Knj. I-IV. Zagreb 19281931. Izd. Jug. akademije. 29) Ватрослав Јагић, Спомен мојега живота, I и II књига, Београд 1926 и 1930, Српска краљевска академија, друштвени и историски списи 30. 30) Хамдија Капиџић (избор и редакција), Застава о Босни и Херцеговини 1866 до 1876. Књиге I до IV, Сарајево 1952-1956. 31) Freiherr von Musulin, Das Haus am Ballplatz. Erinnerungen eines oesterreichisch-ungarischen Diplomaten. Muenchen 1924. 32) Лазо M. Костић, Који cy главни и основни српски злотвори. Торонто 1953. Издање СНО y Канади. «Српска књига св. I.» — После je изашло још неколико књига кoje ce баве овим проблемом, од којих треба нарочито споменути «О одговорности за убијање Срба y последњем рату». Српска Књига IV. 33) Prvislav Grisogono. Ujedinjena Jugoslavija. Ljubljana 1938. 34) Zeitschrift fuer Geopolitik, 1930, S. 831. 35) Mestrovicevi dojmovi iz Hrvatske. Croatia Press, New York 1959. 36) Константин Јиречек, Историja Срба. Превео и допунио Јован Радонић. Књига I-IV. Београд 19221925. 37) Constantin Ritter von Hoefler, Abhandlungen aus dem Gebiete der slavischen Geschichte. Sitzungsberichte der Philosophisch-Historischen Clаsse der kaiserlichen Akademie der Wissenschaften. 99. Band. Wien 1882. 38) Anton Springer, Geschichte Oesterreichs seit dem Wiener Frie düh 1809. I und II Theil, Leipzig 1863, 1865. 39) J. G. Kohl, Reise nach Istrien, Dalmatien und Montenegro. Zweite Ausgabe, zweiter Theil. Dresden 1856. 40) Mara von Berks, Von slawischem Sueden. Oesterreichische Rundschau, 15 Januar 1909, S. 162.
41) Mat. Murko, Geschichte der aelteren suedslawischen Litteraturen. Leipzig 1908. S. 13. 42) Otto Maull, Laenderkunde von Suedeuropa, 1929. 43) Rene Henry, Questions d’ Autriche-Hongrie et Question d’ Orient s.a. 44) Anatole Leroy-Beaulieu. Les races, les religions, la nationalite en BosnieHerzegovine. Revue generale des sciences pures et appliqees. Paris vers 1900. 45) Theodor von Sosnosky, Die Politik im Habsburgeirreiche. Rand glossen zur Zeitgeseschichte. 2. Auflage. I Band 1912 II Band 19l3 (Berlin). 46) Eugene Ehrlich, Quelques aspects de la Question Nationale Autrichienne. Geneve 1918. 47) Ernst Bauer, Der kroatische Politiker Dr. Ante Starcevic und die Serben. Leipziger Vierteljahrsschrift fuer Suedosteuropa, Leipzig, 1 April 1938. 48) Heinrich Friedjung, Oesterreich von 1842-1860. Band I, S. 422. 49) Ludwig von Thalloczy. Bosnien und Herzegovina ... Geschichte ... Im Buche: Die oesterreichisch-ungarische Monarchie im Wort und Bild. Wien 1901. 50) Hermann Wendel, Der Kampf der Suedslawen um Freiheit und Einheit. Frankfurt/Main, 1925. 51) V. Bibl, Die Tragoedie Oesterreichs, S. 456. 52) Ernst Aurich, Die jugoslawische Frage und die Julikrise 1914. 53) Лазо M. Костић, Србија или Југославија, Политичка студија. Књ. II. Хамилтон 1959. 54) Др. Милан Гавриловић у Чикагу. Предавање одржано на Haродном универзитету y Чикагу 1. маја 1960. «Савез земљорадника» шапирографирани орган С.З. 55) Catarina Sturzenegger, Serbien im europaeischen Kriege 1914-1915. S. 9 et passim.
56) Walter Hagen. Die geheime Front. Organisation, Personen und Aktionen des deutschen Geheim dienstes, Zuerich 1950. 57) Hermann Wendel, Suedslawische Silhouetten. Frankfurt 1924. 58) Josef Karasek, Slawische Literaturgeschichte. Sammlung Goeschen. Band I und II, Leipzig 1906. 59) Alfred Fischei, Der Panslawismus bis zum Weltkrieg. Ein geschichtlicher Ueberblick. Stuttgart und Berlin 1919. 60) Leopold Freiherr von Chlumecky, in Oesterreichischer Rundschau, 15. November 1908.