Смена генерација Smena generacija [PDF]

Zitiervorschau

Stevan Jakovljević

SMENA GENERACIJA

MMXVIII SLOBODA BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD © Gordana Jakovljević-Mimica

PRVI DEO

1 U razredu grozničava strepnja. Četrdeset dečaka ustreptala pogleda očekuje svoga razrednog starešinu koji će saopštiti rezultat njihovog učenja za vreme prvog polugodišta. Sve njihove rasplinute čežnje, svesni i podsvesni podsticaji usredsređeni su na ovaj trenutak, kada treba da saslušaju presudu o svome vladanju i učenju. Jek zvona začu se i po treći put. Srca učenika jače zakucaše. Neki, odvažniji, uvereni u dobar ishod, pokušavaju da se našale, ali se drugovi smeškaju jednim krajem usana, a izgled im je usplahiren. Neki se krišom krste, ili pritiskuju na grudi poneku amajliju koja će im sigurno doneti sreću. − Eto ga! − uzviknu redar koji je provirivao kroz poluotvorena vrata. Nastade tajac… Visok i suvonjav, malo poguren, ušao je razredni starešina, noseći đačke knjižice na katalogu, kao na kakvom poslužavniku. Ne gledajući učenike, rekao je odsečnim glasom: − Sedite! − onda je prišao katedri i otvorio dnevnik. Nešto je upisivao, potom prevrtao listove i zagledao… Učenici su netremice pratili svaki njegov pokret. Izgledalo im je kao da vreme ne odmiče. A razredni starešina, svestan valjda važnosti trenutaka, kao da namerno odugovlači. Najzad je zaklopio dnevnik, lupio šakom po katedri i likujući pogledao učenike… U onoj večitoj borbi između učenika i nastavnika nastupio je momenat, kad im bez ustezanja može da kaže sve, jer se dokazi o njihovom vladanju i učenju nalaze u njegovim rukama… Prevukao je šakom preko lica i mrzovoljno dohvatio prvu knjižicu, otvorio naslovnu stranu i pročitao: − Dragan Mihajlović! Ustao je dečak prćasta nosa i ošišane kose. Zastrašena pogleda prilazio je lagano katedri, dok su mu noge podrhtavale od neprijatne slutnje. Plašljivo je gledao u čupavu glavu profesora, njegovo visoko čelo, u one nakostrešene obrve, ispod kojih su sevala dva oka kao u jastreba. Po izrazu lica razrednog starešine naslućivao je da će se dogoditi nešto neugodno.

− Dragane Mihajloviću − progovori razredni starešina − nekada si bio bolji đak. Sada si popustio i obrukao se. Otac ti profesor univerziteta i fizičar, a ti… dvojku iz matematike! Sramota!… Na! − i odbaci đačku knjižicu od sebe. Kroz zatvoreni prozor začu se zvuk sirene nekog automobila. Učenici se pritajili i pogledaju čas profesora, čas Dragana. Vraćajući se na svoje mesto, Dragan pogleda svoje drugove kao da od njih traži utehe. Ali njihova su lica bila ukočena i nema. Prvi put u životu osetio je neko čudno stanje, sivo, neodređeno, i kao da mu nešto teško, ogromno, pritiskuje dušu. Učinilo mu se u prolazu da ga jedan od drugova podrugljivo posmatra. A do toga trenutka verovao je da su ljudi ravnopravni. A ako je i bilo kakve razlike, ona je poticala od njihove fizičke moći, i njemu su godili snažni i jaki dečaci. Ili su se ljudi razlikovali svojim pravednim i grešnim delima pred gospodom bogom − kako je to često govorio sveštenik, nastavnik veronauke. I sada najednom, on, iako snažan i pravedan, kao da je ponižen i odbačen od sviju. Razredni starešina je i dalje prozivao… „Ali ja im nisam ništa skrivio“ − mislio je Dragan. Jer najzad, ako je on i dobio slabu ocenu iz matematike, to niukoliko ne treba da utiče na njegovo raspoloženje prema drugovima. Pošto je razdelio sve knjižice, razredni starešina održa govor. Rekao je pretećim glasom da se približuje završetak školske godine. − A na Vidovdan ležaćete pokošeni kao snoplje… Jeste li razumeli? Učenici su ćutali. Svaki od njih bio je zanesen neposrednim rezultatom. A Vidovdan je daleko. Njihove želje ne dosežu do toga vremena, već misle na ovo nekoliko minuta, koliko je još potrebno, pa da čuju spasonosni zvuk školskog zvona. I kao da su pušteni sa neke zategnute opruge, poleteli su na vrata učionice. Tek kad je školska galama i vika počela da jenjava, Dragan Mihajlović pođe polako, pognute glave. A okolo trče njegovi drugovi pokazujući jedan drugome đačke knjižice kao da prkose Draganu. I učinilo mu se da ga drugovi izbegavaju i ukazuju prstom na njega… Požurio je da što pre izmakne. Ali uvek susreće nove ljude, pa mu izgleda kao da i oni znaju za njegovu nesreću, te ga značajno pogledaju. I kao da ga ceo svet posmatra i govori: to je Dragan dvojkaš… A i sunce danas nekako tužno sija. Pred očima Draganovim je neka magla, sapliće se neprestano i kao krivac promiče pokraj

kuća da bi izbegao poglede prolaznika. U ušima mu još odjekuje strogi glas razrednog starešine: „Sramota…“ Ali on ne pati toliko zbog slabe ocene koliko zbog ove grdnje i razlike što je nastala između njega i drugova. Jedva je shvatao da je i ta razlika proizašla od nejednakih sposobnosti njihovih da razumeju one zamršene cifre obuhvaćene pojmom: matematika. U ovom trenutku mislio je kako taj predmet i nema drugu svrhu već da muči i ponižava ljude. Pojam matematike bio je čvrsto spojen sa predstavom nakostrešenih obrva profesora koji ga kao kakva avet prati još od prvoga razreda gimnazije. I kao da bi hteo da se opravda za neuspeh iz ovoga predmeta, Dragan se priseti onoga dana kad je prvi put zakoračio u gimnaziju… Zbunjeni mališani pred ogromnom zgradom gimnazije, pred velikim brojem profesora i mnoštvom đaka, čekali su u dvorištu da ih uvedu u učionice. Na ulazu je stojao direktor i propuštao ih redom. Gospodin direktor je nosio cviker koji mu je klimatao na kukastom nosu. Zagledao je znalački svakoga učenika i nekolicinu je već nazvao: „Rđo od deteta!“ − Jednog je povukao za uvo, a drugoga čupnuo za kosu. Ušli su u učionicu zastrašeni kao ovčice. Tada je naišao razredni starešina. Jedan od drugova šapnuo je Draganu da se profesor zove Jerotije i da predaje račun. Onda je profesor Jerotije protrljao ruke, pogledao mrzovoljno kroz prozor, potom mlitavo ustao. Prošetao krupnim korakom od jednoga zida do drugoga i sasvim iznenada upro prst na Dragana. „Ti!“ Sav uzdrhtao skočio je Dragan sa svoga mesta i netremice gledao profesora. „Kaži mi… koliko dinar ima para?“ Dragan je progutao pljuvačku, onda trepnuo pa se setio da jedan dinar ima dva „stoparca“ i jedva progovorio: „Dvesta“. Nakostrešene obrve profesora matematike spojile su se kao mutni oblaci i odjednom po Draganovom licu puče šamar. U ušima mu je pisnulo, pred očima mu se zamaglilo i on posramljen, sav crven, sede. I od toga dana osećao se nelagodno kad god bi sreo profesora Jerotija, a rešavanje matematičkih zadataka bilo je za njega pravo mučenje. Tavorio je neprestano, a sada, u četvrtom razredu dobio je slabu ocenu. Kad ugleda svoju kuću noge mu poklecnuše. Setio se dobroćudnog

osmeha majke i vedrog izraza očevog. A u ušima kao da su mu zabubnjale reči razrednoga starešine… Počeo je i sam verovati da je naneo veliku sramotu ocu, koga su inače svi jako hvalili. Zastao je. Htede da se vrati, da luta, ne bi li se za to vreme nešto dogodilo što bi ga spaslo od bolećivih ili prekornih pogleda roditelja. Ali pred očima mu lebdi slika njegove dobre majke. I ta ga vizija privlači, noge se i protiv volje miču i Dragan bojažljivo zastade pred vratima svoje kuće i zazvoni. Začu dobro poznate korake i ugleda majku. Lice joj je bilo zajapureno od poslova u kujni, pramen kose joj se spustio niz čelo, a rukavi domaće haljine bili su joj zavrnuti. Lice joj se osmehivalo. − Ljubim ruke, − progovori Dragan i htede da promakne pored majke da bi izbegao njen pogled. Gospođa Mihajlović je upitno pogledala sina, a potom prekorno zapitala: − A zašto me ne poljubiš, sine? − Oprosti! − Dragan žurno priđe i poljubi majku u obraz. − Nešto si rasejan!… Da ti se nije šta desilo? − Ne, ne, idem pravo iz škole… − Jesi li dobio ocene? Draganu navreše suze. Hteo je da se baci na kolena i iskreno isplače. Zausti da kaže: jesam, ali se seti profesora i njegovih reči, pa se zagrcnu, steže vilice i procedi kroza zube: − Nisam! − i uđe u susednu sobu. − Ej, doboga, zašto vas i ti profesori muče! Stajao je nasred sobe neodlučan. Bio je svestan kako bi sve drugojače bilo da je dobio dobru ocenu iz matematike. „Njima to nije ništa, da su na mesto dva napisali tri. Ja bih to učinio. Eto dam − on stavi knjige na sto i noktom zapara − 2, prešvrljam, i gotovo“. A ti profesori kao da nisu bili đaci i ne znaju za jade grešnih učenika. Dragan zamišlja kako oni sada spokojno sede, šale se, ručaju… „Bože, šta da radim?!“ − nehotice izlete uzdah. I tada, pri pomenu imena božjeg, seti se sveštenika koji je predavao nauku hrišćansku… Ujeo se za usnicu i široko otvorenim očima pogledao nekud u daljinu. Njegova misao se pripija za lice sveštenika i Dragan kao da čuje razgovetno njegove reči: „Tako je to, deco. Bog je jedan, moćan i silan. On sve može… On je stvorio čoveka, on mu i život oduzima. Ko mu se moli, svaku će mu molitvu uslišiti…“

U očima Draganovim blesnu najednom nepokolebljiva vera i nada. U njegovoj svesti odjekuju reči sveštenikove, on brzo diše i pokušava da zamisli boga, svemoćnoga tvorca. Ali namesto te predstave pojavljuje se slika koju je video u nauci hrišćanskoj… Vidi Dragan sliku Hrista u Getsimanskom vrtu kako se moli. Njegov se pogled upija u tu sliku, on sklapa ruke, savija kolena, pada, a usne mu šapuću: − Bože… Gospode, ja ti ništa skrivio nisam. Molim te, spasi me i usliši molitvu moju! − Iz očiju Draganovih potekle su suze kao bujica, pobožne, iskrene. Stegao je grčevito ruke i upravio pogled naviše. − Molim ti se učini da namesto dvojke bude trojka. A ja ću te uvek slušati, biću dobar. „Oče naš…“ šapuće Dragan − i za sve vreme kao da vidi Hristov lik. A kad je završio molitvu obuze ga nada. Iz očiju mu je zračila vera, a na licu mu se ogledalo spokojstvo. Ustao je i dohvatio đačku knjižicu. Ruka mu zadrhta. „Bog je dobar, učiniće mi“ − teši se Dragan. Zamišlja i veruje da mu je uslišena molitva… Drugovi će ga opet voleti, a profesori neće više ukazivati prstom na njega. Srećan je što sada može smelo da pristupi roditeljima i zamišlja kako će ga otac pomilovati. Ali ne… Uplašiće prvo oca da ima slabu ocenu, za kaznu, što ga je skoro izgrdio. On da kazni oca!… Sama ta pomisao je grešna i Dragan se priseti reči sveštenikovih: „Bog je, deco, nevidljiv. On je sada ovde, sluša i posmatra šta vi radite. On vam i misli pogađa… Eto tako. On sve zna, i nečujno može sve da izmeni. Zato, deco, boga ne treba srditi. Jer kad se on naljuti, pretvara sve u prah i pepeo!“ „Ako se pokaje?“ − pomisli preneraženo Dragan, pa zadrhta i steže đačku knjižicu. „Ali ja ništa nisam rđavo mislio… ja tatu volim, biću dobar“ − šaputao je kao da se pravda. „Bog je dobar… učinio je“. Ali Dragana unespokojava nemirna slutnja, i nešto kao da ga guši. „Bože, molim ti se… Hriste, spasi me, usliši molitvu“ − i drhtavom rukom dohvati đačku knjižicu, otvori je, a ona ga slova, zapljusnuše kao snažan mlaz hladne vode… − Ah! − ote mu se iz grudi. Ona strašna i surova reč „slab“ ostala je nepomična kao stena… „Bog… bog“ − šaputale su tupo njegove usne. I kao da mu se nešto otkida od života, tako su iščezavale božanske vizije i varljivi snovi. Razočaran i utučen, bez suza, plašljivo je pogledao u vrata i očekivao kad će se pojaviti očevo lice.

2 Nalakćen na sto, obuhvativši šakama čelo dugo već razmišlja Vladimir Mihajlović. Njegov oštar i mislen pogled upravljen u daljinu kao da bi hteo da prodre u beskonačne prostore etra i vidi kretanje bezbrojnih svetlosnih čestica. Ali misao je kolebljiva kao što su nestalni i rojevi svetova što su u neprekidnom pokretu. Vladimira Mihajlovića interesovao je svetlosni problem. A naročito Ajnštajnova hipoteza da svetlost nije ništa drugo do roj svetlosnih čestica, od kojih svaka nosi određenu količinu energije. Zatvorio je oči pokušavajući da zamisli te ogromne rojeve čestica što prodiru kroz atmosferu, rasipaju se po zemlji i natapaju zelene listove… Neko zakuca na vratima. Vladimir pogleda bunovno i, na ponovno kucanje, nestrpljivim glasom viknu: − Napred! − Ugledao je svoga asistenta sa nekim aktom u ruci. Onako nagnut nad stolom, ne menjajući položaj tela pogledao je svoga pomoćnika poluotvorenim očima kao da je hteo da naglasi: budite što kraći. − Gospodine profesore, stigao je odgovor na akt kojim ste tražili kredit za naučna istraživanja… − Pa? − Odgovoreno je da nema zakonske mogućnosti. Vladimir se zavali u naslon stolice i pogleda namršteno preda se. U njegovoj su se glavi kovitlali pojmovi svetlosnih čestica, nekih zakonskih mogućnosti i nemogućnosti. Dohvatio je cigaretu, pripalio i, kao da je tek tada shvatio o čemu se govori, tužno klimnuo glavom. − A ima zakonskih mogućnosti za mnogobrojne bankete, kojekakva putovanja i razne nagrade, − reče lupkajući prstima po stolu, što je obično činio kad je ljut. Asistent se odmače jedan korak, savi akt povlačeći prstima po ivici. Shvatio je važnost preduzetih naučnih istraživanja svoga profesora i podajući se njegovim mislima, dodade tiho:

− Kod nas nauku smatraju za luksuz… − Na žalost! − dodade Vladimir naglašujući reči. − U naprednim zemljama nauka je prvenstveno u službi države, a ovde oni koji su pozvani da se staraju o napretku nauke nemaju smisla ni osećanja za nju. Za njih je najvažnija pol… − htede reći politika, ali se popravi: − njima je sve preče od nauke. − Učinilo mu se da je mnogo rekao pred svojim asistentom i jedva savlađujući se nastavi blažim glasom: − Dobro, dobro, dragi Stojanoviću… šta možemo… Hvala lepo. A kad je ostao sam, ljutito se diže od stola, zavuče ruke u džepove pantalona i poče da šeta po sebi. Ali on nije znao na koga treba da se naljuti. Imao je maglovitu predstavu o administraciji što se isprečila ispred njega kao ogroman bedem o koji se razbijaju sva njegova naučna maštanja. I on se napreže da sakupi te razbijene ostatke, osećajući pri tom žalost isto onako kao kad se posmatra razbijena kristalna vaza. Zastao je pred stolom i nesvesno prevrtao listove neke knjige. Pogled mu se zaustavio na jednoj rečenici: Mesto 92 razna atoma hemijskih elemenata, imamo sada samo: protone, elektrone i neutrone. „Vraćamo se postepeno ideji starih grčkih filozofa da postoji samo jedna pramaterija“ − razmišljao je Vladimir. Ova mu se misao dopade i priđe stolu da je zabeleži. Uze olovku. Ali tada začu nečije korake i pogleda u vrata. − O, gospodine Ćatiću!… Otkuda vi? − govorio je Vladimir starajući se da prikrije svoje neraspoloženje zbog ovoga susreta. − Dragi gospodine kolega! − govorio je Ćatić usiljeno ljubaznim glasom stežući sa obe ruke šaku Vladimirovu. − Koliko zadovoljstvo da vas vidim! − Molim… Izvol’te! − pokaza rukom Vladimir na fotelju. Ćatić se osvrnu po sobi zagledajući razne instrumente, a potom progovori: − Kako je kod vas ugodno, dragi gospodine kolega! − Pa… skromno, ali prijatno − povlađivao je Vladimir. − Šta ćete… Izvolite sesti. − Izvinite, gospodine kolega, zaboravio sam da vam čestitam na izboru u Akademiju… − Molim, molim… Hvala lepo… gospodine − ali zaćuta ne znajući da li da oslovi pridošlicu imenom ili „kolega“. Oduvek mu je izgledalo da preko ove reči stariji ispoljavaju neku lažnu blagonaklonost prema mlađima. A ako je upotrebljavaju ravnopravno, onda se iza ove reči krije neko licemerstvo.

− Čujem da je referat o vama bio sjajan i da ste olako prošli. Vladimiru se učini da je Ćatić naglasio reč „olako“, te se nasmeši jednim krajem usana. Sklonio je hartiju što je bila pred njim, nalaktio se i pogledao Ćatića, kao da je hteo da ga zapita: zašto ste došli. − Mene jako zanimaju vaši rezultati. Ali na žalost… nemam vremena − govorio je Ćatić snebivajući se. − Ako se ne varam, vi zastupate tezu Minkovskog o četvorodimenzionalnom prostoru? − Minkovski je dao nov pojam − svet. Po njemu ulogu četvrte koordinate igra vreme. Ćatić odmahnu glavom kao da je hteo reći: sumnjam. Onda šakom obuhvati podbradak povlačeći riđu bradicu na više i dobaci nesigurnim glasom: − Još uvek mi je to neshvatljivo… − Znate kako je… svi su naši radovi, u stvari, samo preciziranje kompleksa pitanja… − Ali − jedva dočeka Ćatić − mnogo puta bez sigurnih rešenja… − Moguće… Ali šta mari, rezultati će vremenom ipak doći − govorio je odlučno Vladimir, i da bi prekinuo ovaj razgovor, zapita: − Je li po volji kafa? − Ne, hvala. Izvinite, dragi gospodine kolega, bojim se da ćete pomisliti kako sam došao da vas kritikujem… − Svaki ima pravo da iskaže svoje mišljenje… − A, naravno. Samo cilj ove posete nije taj. − Ćatić prebaci nogu preko noge i obuhvati šakama koleno. − Znate, čuli ste možda, da je naš uvaženi kolega gospodin Marković dobio kredit za zidanje instituta. Ja gospodina Markovića uvažavam, cenim njegovu vrednoću. Istina, − Ćatić poče da kreće prstima, kao da traži neki izraz − znate, on je zaveden formalizmom i u mnogim stvarima ima pogrešne pojmove… − Ne poznajem njegove radove, jer su daleko od moje struke, ali neke kolege izražavaju se lepo… − Šteta što niste čitali. Verujem da biste se složili sa mnom. Uostalom, pretpostavimo da je tako kao što kažu. Vreme će pokazati. − Vi, dakle, priznajete „vreme“ kao prostorni faktor − dodade, smeškajući se, Vladimir. Ćatić ga pogleda zbunjeno, pretvarajući se da ne shvata o čemu se govori, a potom se usiljeno nasmeja i nastavi:

− Ja!… Mislim nije pravo da gospodin Marković prvi dobije institut. Pre svega, njegova katedra je tek osnovana. Zatim, vi i sami znate pod kakvim okolnostima ja radim. Ali da ne idemo dalje. Uzmimo vaš slučaj. Vi ste akademik i zbilja nema smisla da i dalje ostanete u ovakvim prilikama. − Ja bih ovakve uslove mogao još i da podnesem, ali mi ne daju kredit… − Šta kažete! − Ćatić ustade. − Eto, vidite. I to vama, koji ste pokazali onako sjajne rezultate, kome je čak i Akademija odala priznanje. A ko je on? Gde su njegovi naučni radovi? Reporterska posla! Verujte, gospodine kolega, − Ćatić stavi ruku na srce − sve one njegove separate ja bih posle njegove smrti stavio u pogrebni sanduk da ne zapremaju mesto na zemlji… Slušajući Ćatićeve pohvale, Vladimir se osećao nelagodno, kao da mu se neka pripitomljena zmija obavija oko vrata. A kad je Ćatić počeo da govori nepovoljno o svom kolegi, Vladimir je pomislio: „On isto tako govori i o meni“. I pod sugestijom svojih misli dodao je: − Možda ste strogi više nego što treba. − Naprotiv!… Vidite: ja uvek uzimam vas kao jedinicu za merilo vrednosti ljudi… A molim vas, šta je on prema vama?! I zašto da on prvi dobije institut?! Ja ću to pitanje pokrenuti i nadam se da ćete me vi potpomoći. Zauzet svojim mislima Vladimir je oduvek izbegavao da se raspravlja sa ljudima. Smatrao je da se pri tome gubi korisno vreme, s obzirom na kratak život ljudski. A sada ga i protivu njegove volje uvlače u prepirku, a to nema nikakve veze sa njegovim kvantima energije. I zato da bi izbegao odlučan odgovor, dodade: − Ali, ako je on dobio novac, šta možemo da učinimo? To je svršena stvar… − A ne, ne! To tako ne ide… − A posle, ako je on dobio, hvala bogu!… Ima razloga da tražimo i mi. − U tome i jeste stvar. Nadležni će reći: eto dali smo. Šta hoćete još!? I zato smatram: ili svima, ili nikome. − Ali to je nemoguće. − He! − Ćatić sleže ramenima i raširi ruke: Onda ne treba ni njemu dati!… Kvit! Vladimir zausti da kaže kako se on ne slaže s tim. Ali to bi već izazvalo dugu raspravu, a možda i prepirku. I neodlučno odgovori: − Dobro… gledaćemo na neki način. Ćatić ga dohvati za ruku.

− Dakle tako, dragi gospodine kolega. Vi ćete me potpomoći. Obići ću i ostale kolege da ih upoznam pa ćemo onda nastupiti zajednički. Do viđenja! … A, pardon. Kako je vaša gospođa? Čuo sam da je bolesna. − Boluje od astme. Ali sad joj je, ipak, bolje. − No, hvala bogu! − govorio je usiljeno brižnim glasom Ćatić. − Do viđenja, gospodine kolega! „Opet jedna neprijatnost“ − mislio je Vladimir. „Zašto se ljudi toliko svađaju i pakoste jedni drugima? Pred svima nama nalazi se izobilje nerešenih problema, kojima treba da se posveti ceo život“. − Profesora Markovića je cenio i bilo mu je krivo što ga nije uzeo u zaštitu. Ljutio se na samoga sebe dok mu je u podsvesti tinjala jedna misao i izazivala neprijatno raspoloženje. Da ne bi otvoreno priznao kako je malodušan, Vladimir Mihajlović uze šešir, navuče kaput i već sav rastrojen izađe iz svoga zavoda.

3 Vetar je snažno duvao i zanosio, te Vladimir uspori hod i dohvati se za šešir. Ogolela drveta, pod pritiskom vetra, povijala su se, dok su se viseće firme uz škripu i lupu klatile. Godinama ide on istim putem od škole do kuće i već je zapamtio sve one uglove gde je udarna snaga vetra najveća. I začudo, ovakvo nevreme je godilo njegovoj prirodi. Opšti pokret kao da je izvlačio iz njega sve brige i nevolje i činio da oseti sebe, svoju snagu. U takvim trenucima njegove misli kretale su se između naučnih maštanja i porodice. A nju je smatrao kao neko tiho ostrvo na uzburkanome moru. Bilo je podne. Zastao je da sačeka tramvaj. Ali kola su bila puna činovnika i ostaloga sveta koji je žurio svojim kućama. − Gospodo, molim vas, krenite malo napred! − molio je kondukter one unutra koji su se mlitavo pomerali s noge na nogu i mrgodno posmatrali one što ulaze. Vladimir zakorači nogom na stepenik tramvaja i začu nečiji glas iz svojih leđa: − Za tramvajem i ženom ne treba nikad trčati. Kola su već krenula, on je pustio ručicu, i kad se okrenuo ugleda dva svoja druga. − O, Dragutine Ristiću!… Zdravo, Milosave! − Zdravo, Vladimire Mihajloviću! − govorio je krupnim glasom Ristić. − Ne bih rekao da si toliki ženomrzac, iako si još momak − dirao je Vladimir Ristića. − Naprotiv. I dušom i srcem. Onaj ludi Kaligula žalio je što svi ljudi nemaju jednu glavu da je poseče. A ja bih rekao: što žene nemaju jedna usta da ih poljubim − i Ristić se veselo nasmeja pokazujući svoje zdrave bele zube. − De, de, − zadirkivao ga je Milosav − uobražavaš da ti je sada dvadeset godina. A-uh! − poskoči da dohvati šešir. − Hajdemo u kafanu na po jednu. Vladimir se izvinjavao kako je vreme ručku i da ga čekaju žena i deca. − Popićemo s nogu. I mi žurimo − navaljivao je Ristić. Vladimir je pristao iako je retko svraćao u kafanu. Voleo je svoja dva

školska druga, sviđao mu se njihov bezbrižan razgovor o ženama, o politici, i dnevnim događajima. Svratili su u jednu od kafana na Pozorišnom trgu. Zapahnuo ih je dim od duvana i živahan žagor. Za stolovima su sedele grupice ljudi koji su nešto poverljivo ćućorili među sobom. A oko kelneraja stajali su po dvojica, trojica, neki usamljeni, nalakćeni na pregradu, pijući rakiju ili pivo. Vladimir se osetio nelagodno u ovoj sredini isto onako kao čovek koji je pogrešno ušao u tuđu kuću, pa bi hteo da se izvini. Išao je snebivajući se za svojim drugovima dok ne zastadoše pred kelnerajem. − Tri rakije − naručivao je Ristić. − Jesi li za kakvo meze? − Ne hvala, pokvariću ručak. − Jesi li video, Milosave Aranđeloviću, što je solidan čovek − govorio je Ristić. − Tebe ne bih smeo ni da ponudim, jer bi odmah shvatio ozbiljno. − U to ime… Kelner, molim vas pogačice − naruči Milosav. Ristić nakrenu čašicu sa rakijom, a potom držeći je praznu pogleda Milosava. − Nije vajde, moram da te ponovo oženim… − A zašto se ti ne ženiš? − zapita Vladimir Ristića. − Mene pitaš?!… Zar ti tako glupav izgledam? Vladimir nije navikao na ovakve pošalice i nasmeši se neodređeno. − Žena je ženka samo dok je devojka − nastavi Ristić. − Kelner, još jednu. Upravo, devojka je samo ženka, a žena je akrep božji. Vladimir pogleda Ristića starajući se da uhvati smisao igre reči. Neko baš tada otvori vrata i zapahnu ih hladan vazduh. U svesti mu ostadoše utisnute poslednje reči: „Žena je akrep božji“. Iako je znao da se njegov drug samo šali, ozbiljno mu uzvrati: − Ja sam u braku srećan. − Hvala bogu da je bar neko. Milosav ne bi mogao da se pohvali. Vladimir pogleda upitno Milosava. Ali on se izdvoji i priđe nekom svom poznaniku i poče s njim razgovor. − Šta je sa njim? − Razdvaja se… upravo, oslobađa se. Molim, zdravo! − i Ristić nakrenu čašicu. Onda mljacnu ustima i uzviknu zadovoljno: − Oho-ho! − Nisam bio odavno ovde, pa vidim neka nepoznata lica − govorio je Vladimir.

− Nikakva šteta što ih ne poznaješ. Svi oni žive usled nedostatka dokaza. A svaki je od njih zreo za robiju − i Ristić značajno namignu. − Kako to? − čudio se Mihajlović. − Propali političari, razni agenti, besposličari, hohštapleri, ili kako se to „otmenim“ jezikom kaže: „mondeni“. − Hm! − učini Vladimir i klimnu glavom osećajući se nelagodno kao čovek koji je nabasao na prostor po kome gamižu insekti. Milosav se vratio, a Ristić nastavi tišim glasom: − Ima puno i detektiva koji u ovakvim lokalima osluškuju šta se govori. − I naravno, − šaputao je Milosav − jednoga dana te uhapse, a ne znaš ni sam zbog čega. − Danas je već malo teže. Ljudi se izveštili, stvorili kanale i svaki zna kome šta treba reći − govorio je Ristić. − Pogledaj… Isto ovako kao mi, i ostali su pribili glave pa se došaptavaju. I vest ide… − Evo, baš mi sad ovaj prijatelj reče da je vlada u krizi. − Nije moguće? − zapita radoznalo Ristić. − Sigurno!… Taj je dobro obavešten. − Na licu Milosavljevom ogledala se nestrpljivost i već je tražio očima po kafani još poznanika kojima bi saopštio ovu novost. Vladimir se nije bavio politikom, niti je imao vremena da se interesuje za nju. I bilo mu je čudno što se lica njegovih drugova pri pomenu da je vlada u krizi najednom usplahiriše. − Pst! − učini Ristić, i pokaza očima na jednoga, koji im se približio: − Hajde da platimo. Kada su izišli na ulicu, Vladimir je imao utisak kao da je izašao iz nekoga šljama i oprostivši se od drugova žurno pođe kući. Naišao je pored gimnazije baš kad su učenice izlazile sa časova. Očima je preletao preko jednolikih glavica u plavim bereima ne bi li video svoju kćerku. Devojčice su veselo razgovarale, pokazujući đačke knjižice. Tada se Vladimir priseti da je danas završeno prvo polugodište i da su đacima razdate đačke knjižice sa ocenama. Zastao je na uglu da sačeka svoju kćerku i kad je ugledao, doviknuo joj: − Milena! − Tatice! − vikala je radosno devojčica trčeći ocu. − Dobila sam ocene. Vladimir je dočeka raširenih ruku i poljubi u obraz.

− A imaš li čime taticu da obraduješ? − Mnogo, tatice. Sve četvorke i petice − govorila je zadihana Milena. Njeno izduženo lice, osenčeno crnim, naviše podavijenim trepavicama zračilo je radošću. Vladimir uze njenu đačku knjižicu i letimično pregleda. − Bravo, bravo! Znao sam ja da si ti dobro tatino dete. Ona obuhvati njegovu ruku i nasloni na nju svoju glavu. Vetar je titravo zanosio njenu crnu kovrdžavu kosu. Otac je slobodnom rukom pomilova po obrazu i opomenu da se zakopča, jer može nazepsti. − Jaoj, tatice! − govorila je Milena. − Znaš, jedna moja drugarica dobila četiri dvojke, pa ne sme da ide kući. Plakala je, plakala, a i mi sve sa njom. − Eto, vidiš, kako je to ružno. Zato treba da se staraš… − A je li, tatice, hoćemo li posle podne u bioskop? − Naravno, ali sa mamicom. − A ti? − Ja imam da radim… Milena izvi glavu i nabureno pogleda oca. − E… ti uvek tako. − Ona mahnu torbom na jedno kuče u prolazu i okrete se da ga vidi. − Eh, nemoj tako, − savetovao je otac. − Možda je neko ljuto pseto, pa posle? Milena poskoči u hodu da bi pristigla oca i obrati mu se: − A i Dragan je, tatice, dobio ocene. Moje su sigurno bolje. − I on je dobar đak… − A je li četvrti razred teži od drugog? − Svakako. On sada polaže malu maturu. − Uh, ja ću tada biti velika, čak dovde, − i Milena opruži ruku dodirujući očevo rame. Bili su već blizu kuće. Vladimir se setio svoje žene. Pri pomisli na njenu bolest namah se ražalosti. „Valjda se astmatični napadi neće ponoviti“ − tešio se i da bi odagnao teške slutnje pogleda svoju devojčicu, koja ga je držala za ruku i starala se da ide ukorak s njim. A ona kao da pogađa njegove misli, zapita: − Mamica će se obradovati, je li tatice?

− Dabome − odgovori Vladimir i propusti na ulazu kćerku. Milena potrča uz stepenice i pritisnu dugme od zvonceta. − Mamice, kaži dragička − govorila je zadihano. − No, no… dragička − i lice gospođe Mihajlović razvuče se u osmeh. − Zdravo, Vladimire, − i podnese obraz mužu da je poljubi. − Zagorka, kćerka nam je osvetlala obraz. Dobila je odlične ocene. − Srce moje, − gospođa Mihajlović zagrli svoju kćer i poljubi je u jedan pa u drugi obraz − pokaži mami. Milena ostavi đačku torbu na sto i poče da otkopčava kaput. − Dušo moja, znaš gde je mesto ovoj torbi? − Mamice, oprosti, danas sam jako uzbuđena. Vladimir se na ovu primedbu glasno nasmeja i obrati se ženi: − Danas je njen dan i opraštamo joj. A gde je Dragan? − U sobi, ne znam šta radi tamo. Vladimir uđe u svoj kabinet za rad i ugleda rukopise što su ležali na stolu. U tim svojim radovima pokušavao je da uspostavi vezu između dveju oblasti fizike: mehanike i elektrodinamike. „Ako uspem da spojim ova dva gledišta, − razmišljao je Vladimir skidajući odelo i navlačeći kućni kaput − ti bi rezultati u teorijskoj fizici bili od neocenjive vrednosti“. Bilo je vreme ručku. On zakopča i poslednje dugme i uđe u kupatilo da se umije. Izlazeći bio je ispunjen osećanjem čistoće. I kao da je sa sebe sprao sve one svakodnevne brige, svež i raspoložen, Vladimir otvori vrata od dečije sobe i ugleda sina koji je sedeo za stolom i zamišljeno gledao preda se. − Dragane… šta je s tobom? Kao ošinut strujom, Dragan se naglo trgao i usplahireno pogledao svoga oca. Usta su mu se razvukla u usiljen osmeh i jedva je procedio: − Ništa, tata. − Nešto si mi, sine, zamišljen − govorio je Vladimir i ispitivački gledao sina. − Ne znam… ovaj, nisam − i Dragan obori glavu, jer nije mogao da izdrži očev prodirući pogled. Vladimir priđe sinu, stavi mu ruke na ramena i zapita blagim glasom: − Jesi li dobio ocene? Ne dižući pogled, Dragan procedi:

− Jesam − i ujede se za usnicu kao da bi hteo da zaustavi krik. − No, − progovori Vladimir i preko glave Draganove pogleda na sto gde je ležala otvorena đačka knjižica. Ne skidajući jednu ruku sa ramena svoga sina, drugom dohvati knjižicu i prelete očima preko ispisane strane. Pogled mu se zaustavi na reči: „Slab“. − Hm! − procedi i jedan kraj usana razvuče mu se u ironičan osmeh. „Ja sam ga zanemario, ja sam kriv“. On klimnu glavom: − Ocene su mogle biti bolje, ali… ne treba se jediti… Bože moj! Blage reči očeve i njegov dobrodušni izgled kao da su probile onaj duševni napon koji ga je gušio i Dragan izusti iskreno, toplo: − Oh, tata! − i nasloni glavu na očeve grudi. − Ti ćeš, sine, to popraviti. Ja ću s tobom da radim, ne brini ništa − milovao je Vladimir po glavi sina. Na vratima se pojavi gospođa Mihajlović sa kćerkom. − O, kakve su to nežnosti! − dirala ih je. − Tatice, jesu li njegove ocene bolje? − Dabome, nisu rđave. I on će posle podne s vama u bioskop. Zastiđen pred sestrom, Dragan se polako izvi iz očeva zagrljaja. Ljubav njegovih roditelja ulivala mu je nadu da će nastati vedriji dani. Kolebao se za momenat kao na nekoj prekretnici. U njemu je naviralo jedno novo osećanje odlučnosti i rešenosti da se ovakav slučaj više ne ponovi. − Mamice, − tako je Vladimir neki put zvao svoju suprugu − je li gotov ručak? E, hajdemo, deco. − On zagrli sina i kćerku, pa uđoše u trpezariju veseli i raspoloženi.

4 Gospođa Zagorka Mihajlović bila je nadahnuta verskim učenjem i vaspitavana u strogosti hrišćanskog morala. Molila se bogu i poštovala svoga muža. Starala se da mu olakša život, i da on ni jednoga trenutka ne oseti kako mu je ona na teretu. O svojoj deci govorila je: „Ona su moja radost i moj bol“. Muž, sin i devojčica činili su za nju kao neki začarani krug izvan koga je retko izlazila. Ako bi se kadgod i udaljila, osećala se nelagodno i bila stalno mislima među svojom decom. Vladimir Mihajlović sa svoje strane nije zloupotrebljavao poverenje svoje žene. Bio se sav posvetio nauci i na tom je polju pokazao vidne rezultate. Ali ovaj tihi život remetila je dugotrajna bolest gospođe Mihajlović. Još za vreme mučnih dana okupacije, kod nje se začela teška bolest sipnja. Lekari su se iščuđavali otkuda ona, mlada, da boluje od tako teške bolesti. Za mnoge od njih je njeno stanje bilo predmet naročite pažnje i trudili su se ne bi li nekako pronašli uzrok bolesti. Ali sva njihova ispitivanja svodila su se na ubrizgavanje nekih opojnih sredstava, posle čega su dizali ruke od daljeg lečenja. Prilikom astmatičnih napada Vladimir je nemoćno kršio ruke i išao od jednog lekara do drugog raspitujući se o njenoj bolesti. Svi su oni slegali ramenima i, kao da se izvinjavaju, govorili kako nauka još nije pronašla sredstvo za potpuno izlečenje. Ovakvi izgovori ljutili su Vladimira. Kao da je i ta medicinska nauka nešto izvan ljudi. A on se takođe bavio naučnim radom i uvek tvrdio da ljudi stvaraju nauku. Ili ti lekari nemaju dovoljno sposobnosti i naučnoga smisla da prodru u naš organizam, koji tako vidno reaguje na najmanji bol. Onda je kupovao medicinske knjige i raspitivao se za narodne lekove. Posmatrajući bolest svoje žene uočio je da se astmatični napadi u jačoj meri javljaju dva puta godišnje: krajem proleća kad zri trava i za vreme prelaznog doba između jeseni i zime. Proleća su prolazila, a jeseni se prikradale… Godine su nečujno odmicale, a tuga i nespokojstvo zbog bolesti gospođe Mihajlović su se uvećavali. I u

trenucima najvećih radosti na usnama Vladimira Mihajlovića i njegove dece zaigrao bi ledeni osmeh, a potom bi njihov pogled postajao tužan i ukočen. Tako je bilo i danas. U kući Mihajlovića brujalo je od veselih dečijih glasova. Dragan je završio četvrti razred gimnazije, a Milena drugi. Doneli su svedočanstva i pokazuju ih svojim roditeljima. − Ja ne učim za ocene − govorio je Dragan sestri koja ga je zadirkivala zbog velikog broja trojki. − A jes’, to sad govoriš − odgovarala je uvređeno Milena. − Je li, tata, da je tako? Ti si mi sam rekao da su najtemeljniji đaci trojkaši. − Jest, jest, kazao sam. Ali znaš kako je… nije rđavo kad se donesu četvorke i petice − ublažavao je razgovor Vladimir da bi zadovoljio i sina i kćerku, pa se obazre tražeći pogledom ženu. Naslućivao je da se ne oseća dobro. Kad je otvorio vrata spavaće sobe, ugledao je kako sedi savijena na stolici, nalakćena na kolena. Grudni koš joj se naporno nadimao. Vladimir joj priđe, dodirnu ramena i tiho, gotovo bojažljivo zapita: − Zar opet? Ona se malo ispravi, otvori usta i zanoseći glavu pri udisanju s naporom odgovori: − Opet… Šta ću, ja to ne želim − i nanovo se nalakti na kolena. U njenom glasu osetio je tugu i neki prekor. „Nisam smeo da je onako pitam“ − prekorevao je Vladimir sebe i da bi popravio grešku, pomilovao je po kosi. − Proći će, proći će… Jesi li uzimala lek? − Ništa ne pomaže − disala je teško, a iz grudi je dopirao jezivi šum. Uhvatila je muža za ruku. − Oprosti… ja vam… uvek… pokvarim raspoloženje… − Draga moja − govorio je Vladimir, a suze mu navreše − ne brini ti o našem raspoloženju. Mi smo, ipak, zdravi, i sve lakše podnosimo. A… − htede reći „ti si bolesna“, pa se priseti kako bolesniku ne treba o tome govoriti i dodade tihim glasom: − sve će biti dobro. Iz trpezarije je dopirao veseli žagor dece i gospođa Mihajlović pogleda bolno u vrata. − Najviše mi je… njih žao. Vrata se naglo otvoriše.

− Mamice! − uzviknu veselo Dragan. Iz usta mu izlete kratak uzdah i ujede se za usnicu. Tuga je zamaglila lica dece. Bojažljivo su prišla i sa strahom su posmatrala majku. − Deco moja! − govorila je s naporom mati. − Neću vas dugo mučiti. − Ona obori glavu i prinese ruku očima. − Zagorka… Zašto se uzbuđuješ? − prekorevao je Vladimir. − Tvoja bolest nije od juče, već od pre toliko godina. Mi smo se već svikli − i da bi prekinuo ovaj nelagodan razgovor, obrati se deci. − A šta ste vas dvoje hteli? − Ništa − odgovori Milena, otkopčavajući i zakopčavajući jedno patent dugme na svojoj bluzi. − Dragane! − reče Vladimir i očima dade znak da iziđe. U predsoblju stavi mu ruku na rame: − Idi lekaru i reci mu da odmah dođe. Ali odmah. − Hoću, tata! − odgovori važno Dragan, kao neko kome je poveren vrlo ozbiljan zadatak i gologlav izlete iz kuće. Vladimir zastade u predsoblju i obuhvati slepoočnice. Raspinjao se između žene, čija je bolest neizlečiva, i dece kojima treba da bude i otac i mati. Svi su upirali svoje poglede na njega tražeći spasa, savete i utehe. A ti molećivi pogledi kao da su podsticali u njemu neku skrivenu snagu; on na jedan mah oseti sebe, i sa prikrivenim zadovoljstvom pomisli kako je on zdrav i snažan. One kolebljivosti kao da je nestalo i Vladimir Mihajlović, samouveren i odlučan, uđe u sobu svoje bolesne žene. Došao je lekar. U predsoblju ga je sačekao Vladimir brižnog izgleda. Iako je znao da je bolest njegove žene neizlečiva i da su sva medicinska sredstva samo trenutne predohrane, o kojima je on znao isto toliko kao i svaki lekar, ipak se obratio molećivim glasom: − Dragi doktore, uzdam se mnogo u vas. − Učinićemo sve − odgovorio je nadmeno lekar, i kao čovek kome se odaju počasti, važan i dostojanstven, uđe u sobu bolesnice. − No, kako je? − postavio je uobičajeno pitanje, iako je dobro poznavao tok bolesti gospođe Mihajlović. Onda je dohvatio njenu ruku da odmeri puls i bezizrazno gledao negde u zid. − Hm! − zavrteo je glavom kao da je hteo reći: bolest je vrlo teška. − Kada je dobila napad? − pitao je Vladimira. − Pre jednog časa… − Ja! − lekar je dohvatio šakom svoj podbradak, počešao se po kratkoj bradici, i namrštio kao da nešto ozbiljno razmišlja. „Ubrizgati adrenalin“ − pomislio je. Njegovo znanje o ovoj bolesti nije išlo dalje, ali trebalo je stvoriti utisak kao da ima na raspoloženju više sredstava i traži samo najpovoljnije

rešenje. − Šta je gospođa danas ručala? − Nije uopšte jela… − A-ha!… To je važno. A je li se što jedila? − Naprotiv… Deca su lepo završila školu i baš smo bili raspoloženi. − Dakle ipak, izvesna emocija! − A-ha! − govorio je lekar više za sebe, kao da time potvrđuje neko već stvoreno mišljenje. − Dobro, dobro! − izgovarao je bez smisla, kao glumci koji umeću „šlagvort“ da bi što bolje čuli šaptača. − E, samo da vidim još nešto − lekar izvadi iz svog džepa spravu za osluškivanje i prinese je ramenu bolesnice. Onda dodade: − Gospođo, dišite jače! − Ne mogu… − Dobro, dobro, video sam. Evo sad ćemo odmah preseći napad − lekar priđe svojoj torbi, pa iz jedne kutije izvadi ampulu sa nekom tečnošću. − Je li to adrenalin? − zapita Vladimir. Pretvarajući se da nije čuo pitanje, lekar je testericom strugao grlić ampule, zatim ga prelomi i zavuče špric. Onda je namazao kožu bolesnice alkoholom, potom jodom i ubrizgao adrenalin pod kožu. „Tako isto i ja radim“ − pomisli Vladimir, jer je u odsustvu lekara često davao injekcije svojoj ženi. − Hvala, dragi doktore! − O molim… Gospođi će sad odmah biti bolje. Šumovi iz pluća bolesnice su postepeno iščezavali i posle nekoliko minuta gospođa Mihajlović diže glavu. Sa lica joj je nestajalo bledila, oči su postepeno dobijale svoj sjaj, a na licu zaigrao je osmeh. Osećala je kao da se iz nekog opasnog, tamnog ponora izvlači na neko sigurno mesto, obasjano sunčevim zracima. − No, sad je bolje − govorio je blago lekar vraćajući instrumente u svoju torbu. − O, nesravnjeno − odgovori blago gospođa Mihajlović. − Niko ne oseća više prijatnosti života nego astmatičari − objašnjavao je lekar, pa se obrati Vladimiru: − Svakako je i vas nekada boleo zub. To je zbilja teško stanje, kada se čoveku, tako reći, zamagli pred očima. I sad zamislite, kad taj bol trenutno iščezne. U tome momentu obuzima vas tako prijatno raspoloženje kakvo ranije niste osećali. Uočavate tada izvesne detalje koje inače ne opažate. Vedro raspoloženje gospođe Mihajlović uticalo je i na njenoga muža, i zadovoljan što ih je minula opasnost, obrati se lekaru:

− Doktore, je li po volji kafa? − Pa… − lekar pogleda u časovnik. − Ali molim vas samo brzo. − Izvolite u moj kabinet − nudio je Vladimir. Ulazeći u sobu lekar je posmatrao ormane sa knjigama. − Sve stručne knjige? − Gotovo… Ima nešto malo i književnosti. Izvolite − Vladimir pokaza stolicu pored pisaćeg stola. − Sedajući za svoj sto on ukrsti prste: − Kako vam izgleda njeno stanje? − Znate… njena je bolest interesantna i zaslužuje pažnju jednog lekarskog konzilijuma. Ako se slažete sa mnom, ja bih to prvom zgodnom prilikom učinio. − Nemam ništa protiv, molim − Vladimir dohvati olovku i držeći je za krajeve obrtao je prstima. − Vidite, dragi doktore, ja odavno posmatram bolest svoje žene. Nešto sam i čitao − poče sramežljivo i brzo dodade: − Izvinite, što se mešam u vašu stručnost. Mene interesuje samo uzrok ove bolesti. Lekar stisnu usnice, izdiže obrve i pogleda iskosa negde u ugao sobe. Ćutao je nekoliko trenutaka i tada progovori: − To je baš ono što medicina ne zna. − Vidite − govorio je Vladimir − sve su nauke posle rata koraknule snažnim zamahom. Ljudi su uspeli da tačno izračunaju starost Zemlje, temperaturu raznih planeta, da odrede približno temperaturne odnose na našoj planeti u toku daleke budućnosti. Značajan je napredak u radiotehnici, aero-tehnici. A međutim… u medicini se najmanje napredovalo. Meni se sve čini da lekari… − htede reći: nemaju u sebi mnogo naučnoga smisla, ali se seti da lekar pred njim uživa glas velikoga naučnika i onda se popravi: − da lekare sprečava praksa. − Da, od nas se traži mnogo. Ali ne bih se složio sa vama da u medicini nije učinjen napredak − govorio je gotovo uvređenim glasom lekar. − Evo dokaza… Baš u bolesti od koje pati vaša gospođa. Postoji, na primer, više pretpostavki o uzrocima bolesti. − Baš me interesuje − reče Vladimir da bi unekoliko popravio svoju nesmotrenost. Lekar se nalakti na sto, ispruži palac, a ostale prste savi. − Misli se da bolest dolazi od preterane osetljivosti prema izvesnim uzrocima.

− Jesu li oni jasno određeni? − Donekle… i prilično se napredovalo. Među te uzroke dolazi osetljivost organizma prema izvesnim sastojcima vazduha, kao što su: prašina, cvetni prah, zatim zadah izvesnih životinja, isparavanje. Drugo − lekar opruži kažiprst − osetljivost organizma prema izvesnim mirisima: benzin, terpentin, znoj i tako dalje. Treće − opruži veliki prst − postoji i jedna nervozna komponenta. I najzad, četvrto, − opruži sve prste − izvesne bolesti nosa. Za vreme dok je lekar objašnjavao, Vladimir se starao da zaključi da li ijedan od ovih uzroka izaziva bolesno stanje njegove žene. „Nijedan“ − pomisli, ali nije hteo da iskazuje svoju misao da ne bi vređao lekara i zato je skrenuo razgovor. − A da li je medicina utvrdila, šta se događa u organizmu, kad nastupe astmatični napadi? − Pozitivno! − i lekar velikim prstom desne ruke udari u sto, kao da je time hteo da potvrdi svoju misao. − Koloidoklazija − on pogleda Vladimira sa prikrivenim zadovoljstvom, što on ne razume medicinski izraz. − Koloidoklazija?… Koloid… fina raspodela jedne materije u drugoj − poče da raščlanjuje reč Vladimir. „Ah, da, on je fizičar!“ − priseti se lekar i požuri da objasni ovu reč. − Evo kako… U našem organizmu ima koloida i njihov je odnos u krvi određen. Ali, ako u krv dospeju i najmanji sastojci nepoznatoga agensa, onda se poremeti koloidna ravnoteža i tada nastupa bolesno stanje − astma. − Sasvim prirodno. To nastupa i sa običnim rastvorima van našega organizma. − Moguće… Tada u plućima, u alveolama nastupa lučenje jedne guste, lepljive materije, a to izaziva grčenje mišića koji se nalaze u plućnim mehurićima. U tom trenutku devojka unese kafu. Vladimir izvadi kutiju sa duvanom. − Pušite li? − Ne, hvala lepo. − Lekar prihvati šoljicu sa kafom i spuštajući je na sto produži: − U plućima, dakle, odigravaju se dva procesa: s jedne strane je grčenje, a s druge lučenje. A to sve ima za posledicu da pluća nisu u stanju da prime potrebnu količinu vazduha, koji je neophodan krvi. Bolesnik pomodri jer krv nema dovoljno kiseonika. On oseća gušenje, ne može da leži, oseća glad za vazduhom i stalno se napreže da ga dobavi. A to ga iznurava do iznemoglosti. − Lekar uze šoljicu sa kafom i poče da pije.

Za vreme dok je lekar izlagao tok bolesti Vladimir je mislio kako mora biti teško njegovoj ženi. I kao da i sam oseća neko gušenje naprezao se i snažno disao. Osetio je opet potajno zadovoljstvo što je pošteđen takve neprijatnosti. Lekar popi kafu i pogleda na časovnik. − O, vreme je. − Hvala lepo, doktore. − Vladimir se odmače malo u stranu i izvadi novac. Onda priđe lekaru i pružajući ruku da se pozdravi, u isto vreme stavi i novac u njegovu šaku. Lekar klimnu glavom u znak odobravanja i očigledno raspoložen što je na lak način zaradio novac, obrati se Vladimiru: − Dakle tako, ja ću jednoga dana sazvati konzilijum. − Molim, izvolite. − Do viđenja.

5 U vreme kada je gospođa Mihajlović bila pošteđena astmatičnih napada, život u kući Vladimira Mihajlovića tekao je jednolikim tokom. Žena se starala o vaspitanju dece, a muž je radio u svom zavodu gde je razmišljao o kvantnoj mehanici, o teoriji fine strukture materije i o sintezi pomoću teorije polja. Deca su pohađala školu i kao otava posle kiše rasla iz dana u dan. Oboje su preživljavali svoje prelazno doba. Roditelji su svakog dana uočavali na svojoj deci upadljive promene i mnogo puta se značajno pogledali. Milena je pohađala treći razred gimnazije. Na telu su joj počele da se ispoljavaju devojačke obline, što je u nje budilo izvestan ponos, a donekle i sramežljivost. Dragan je bio u petom razredu. Nad gornjom usnom pomaljale su mu se maljave dlačice, a po obrazima, ovde-onde, štrčala i po neka veća. Glas mu je postao krupniji, a pokreti energičniji, što je njegovom mladolikom izrazu davalo smešan izgled. Bio je sunčan prolećni dan. Gospođa Mihajlović je sedela pored otvorenog prozora i osluškivala cvrkut vrabaca, što je u njoj izazvalo prijatno raspoloženje. A prvih dana proleća ona se uvek dobro osećala. Verovatno stoga što je vazduh bio čist i što je iz zemlje navirao novi život. Milena je sedela za stolom i radila neki školski zadatak. Povremeno je gledala sanjareći kroz prozor, kao da je sve drugo više zanima od onoga što je bila obavezna da svrši. Najzad se obratila svojoj majci: − Mamice, htela bih nešto s tobom da razgovaram… Gospođa Mihajlović se okrenula i upitno pogledala svoje dete. − Sa mnom?… Da čujem, čedo. Milena poćuta grizući zubima zatupastu stranu olovke, a zatim progovori: − Ali ti nećeš da se ljutiš? − Pre svega, nije lepo da držiš olovku u ustima, a posle, zašto bih se ljutila? Milena izvadi olovku iz usta i pogleda iskosa sramežljivo u ugao sobe. Zatim se nalakti i zari svoje nežne prste u gustu, talasastu crnu kosu.

− Mamice, kad ćeš mi dozvoliti da budem gospođica? − Gospođica?… Kako ti to zamišljaš? − upita mati sa uzdržanom pribranošću da ne bi svojim držanjem omela naivnu otvorenost svoga deteta. − Bože, mama, kako nisi moderna žena pa da sama znaš. Gospođa Mihajlović zaista nije znala. Za vreme njenog devojaštva devojke su smatrale da su gospođice kada ponesu dugačku suknju. Ali to su činile u docnijim godinama, obično po svršenoj maturi. Sada je ovo pitanje deteta zainteresovalo i nju samu. − Pa eto, ne izlazim često i ne znam! A kako to ti smatraš? − Pa sasvim prosto, mama. Treba da me odvedeš kod frizera da mi napravi lokne i da mi kupiš svilene čarape. − I onda si gospođica?! − iščuđavala se mati. − Jeste, mama. Više od polovine mojih drugarica pustile su lokne i nose svilene čarape. − Ja mislim, vi ste još male… − Jest, male! − Milena izvi koketno ramenom. − U drugoj ženskoj gimnaziji sve su učenice gospođice još od drugog razreda. A ja sam u trećem, a još nosim kratke čarape i zalizanu kosu. − Čedo moje, ne treba se žuriti. Pred tobom je život. „Gospođicom“ možeš uvek postati, ali je teško sačuvati mladost. − Ja sam im to, mamice, i rekla, a one su mi se smejale. − Milena obori glavu i poče da čita udžbenik. Ali je gospođa Mihajlović primetila koliko je rasejan Milenin pogled i da su joj misli na drugoj strani. Sa svojom kćerkom uvek je ranije govorila samo o školi, školskim zadacima i po svima njenim postupcima smatrala je za dete. Sada je prvi put opazila da se u njoj budi devojaštvo i bi joj najednom žao. Prekoravala je i sebe zašto to prva nije opazila. I osetila je potrebu da malo intimnije uđe u dušu svoje kćerke. − Pa dobro… kako se vladaju tvoje drugarice koje su postale gospođice? Milena poče rasejano da prevrće listove knjige. Onda diže obrve, napući usnice i malo promenjenim glasom odgovori: − Kao i sve druge… Gospođa Mihajlović je naslućivala da se iza ovog neodređenog iskaza krije neki smisao. Usiljeno ravnodušnim glasom pitala je dalje: − Kako kao i sve druge?!… Sigurno se zabavljaju sa kavaljerima.

− Pa da − reče naivno Milena. − Zbilja? − govorila je ljubopitljivim glasom mati kao da odobrava njihov postupak, ali je osetila kako je nešto steže u grlu. − A da li ih vole? − Bože, mama! − Milena je micala ramenima, kao da se od nečega brani. − Vole… Svakako i njena kćerka već voli. Ona misli o nekom. A mati o takvoj duševnoj pojavi svoga deteta pojma nije imala. Gospođa Mihajlović je i dalje prikrivala svoje iznenađenje. − A ti?… Da li ti koga voliš? − pitala je sa izvesnom strepnjom i pritajenom željom da joj kćerka odgovori kako voli samo tatu i mamu. Ruke Milenine su lako drhtale i preko nežnog lica razli se rumen. Njene obrve i trepavice kao da postadoše crnje, a oči sjajnije. Ona upravi bolećiv pogled na svoju mamu kao da je moli da je više ne muči pitanjima. Ali videći njen pronicljiv pogled, izgovori, gotovo nesvesno: − Volim, mama… Gospođa Mihajlović se jedva uzdrža da ne uzvikne od iznenađenja. Ovolika iskrenost njenoga deteta zaprepastila je, ali i zadivila. Ne znajući šta da joj kaže, ona se samo tužno nasmeja. Ovaj osmeh kao da je osmelio Milenu i nastavi naivno: − Pa moram da volim, mama, inače bi mi se drugarice smejale. „A to li je“ − pomisli gospođa Mihajlović i oseti neko olakšanje. − Zašto da ti se smeju?… Ti si još mlada… Ima vremena, kad ćeš i ti voleti… − Ali one uvek pitaju: „Koga voliš“ − i ako ne kažem one smatraju da sam glupa. − A šta si im kazala, koga voliš? − ispitivala je mati. − Ne znam − neodlučno reče Milena i poče ponovo da prevrće listove knjige. − Eh, sad ne znaš! A morala si im nešto reći… − Rekla sam im… Ali, znaš, ja sam se prvo savetovala sa drugaricom Gordanom, da li da im kažem za Vladana ili za Slobodana. Onda smo rešile da ja volim Vladana, a ona Slobodana. Gospođa Mihajlović se zadovoljno nasmejala. Bilo joj je jasno da njena kćerka još ne shvata pravi smisao ljubavi. Ali istovremeno osetila je ovo kao opomenu da obrati veću pažnju na duševni razvoj svoga deteta.

− Vi ste još male za − htede reći ljubav, ali se popravi, − za takve stvari. Za vas je sada škola na prvom mestu. Istina, lepo je to slagati se sa svojim drugovima − mislila je na Vladana i Slobodana koji su bili vršnjaci njene kćerke, − ali ne treba zaboraviti, da ste vi učenice i da se o vama brinu roditelji… Ali Milena kao da nije slušala savete majke i veselo upade: − Mamice, znaš šta radi Vladan? Kad se vrati iz škole, on stavi neku crnu pelerinu, a na oči navuče masku, pa stane iza kapije i prekrsti ruke. Kao „crni domino“. Jaoj, mamice, znaš što je smešan! „Crni domino“ − iščuđavala se mati. „Otkud ona to zna… O tome moram razgovarati sa Vladimirom“ − zaključi gospođa Mihajlović završavajući razgovor s kćerkom. Dragan je preživeo čitav preokret od onoga dana kada je dobio slabu ocenu iz matematike. Blago ponašanje njegovoga oca uticalo je blagotvorno i on se zarekao da više nikada ne dovede sebe u takav položaj. Prilegao je na knjigu i u razredu su ga već svi smatrali kao solidnoga đaka. Nalazio se u ono doba kada se kod dečaka pored školskih knjiga javljaju interesovanja i za druge predmete. Jedni su se zanimali sportom, a naročito fudbalom. Drugi su skupljali marke. Mnogi od drugova sačekivali su učenice, dobacivali im i neki među njima već su sebe smatrali stručnjacima za ženska pitanja. Dragan se zanimao pravljenjem aeroplana bez motora. U jednoj staroj šupi gde je bilo žica, kartona, naročitog platna za krila jedrilica, tutkala i puno drugih sitnica, stvorili su čitavu radionicu. Bio je neobično radostan kad je na jednoj utakmici srednjoškolaca njegova jedrilica najviše letela i dobila prvu nagradu. Ali pored toga njega je povremeno mučio još jedan problem kome nije znao ni početka ni kraja. Bilo je mnoštvo činjenica iz kojih on nije mogao da izvuče nikakav zaključak. A to mu se pitanje nametnulo još od onoga dana kada je dobio slabu ocenu iz matematike, pa se onako usrdno molio bogu da slabu ocenu zameni nekom dobrom. Tada je zanemeo. I tada lebdelo mu je stalno jedno pitanje: zašto, zašto? Odgovor nije mogao da da. A iz školskih udžbenika to nije mogao saznati, jer su mnoga izlaganja bila u suprotnosti jedna sa drugim. Učio je fizičku geografiju, gde se govorilo o planetama, raznim svetovima, o kretanjima Zemlje. Nastavnik botanike u petom razredu izlagao im je teoriju evolucije od jednoćeličnih organizama pa do najviših. A u nauci vere su učili, kako je bog stvorio svet za sedam dana. Sve te razne teorije izazivale su čitavu pometnju u njegovom duhovnom životu i Dragan

se jednoga dana rešio da o svemu tome zapita svoga oca. − Da mi kažeš nešto, tata: ima li boga? Vladimir Mihajlović pogleda iznenađeno svoga sina i čudeći se odgovori: − Šta ti to pade na pamet?! − Pitam… Svi kažu da si učevan čovek, pa valjda znaš… − Za tebe ne treba da bude važno šta drugi govore o tvom ocu, nego kako ti misliš − pokušavao je Vladimir da skrene razgovor na drugu stranu. − Ti to najbolje znaš… Nego odgovori mi na ono što sam te pitao − nastojao je Dragan, lupkajući kažiprstom po pisaćem stolu. Vladimir Mihajlović je čitajući teoriju evolucije živog sveta i baveći se atomistikom, odavno stekao jasne pojmove o ovom pitanju. Ali on ta pitanja nije nikada pokretao pred svojom suprugom, a još manje sa decom. Od prvih dana bračnog života shvatio je duševne uzmahe svoje žene i njenu naklonost prema mističnim, religioznim shvatanjima, na šta ju je donekle podsticala njena teška, gotovo neizlečiva bolest. U tom njenom bespomoćnom stanju jedino je još u veri nalazila utehe, a Vladimir nije hteo da je razuverava, bojeći se da se njena bolest, usled psihičkih naprezanja, još više ne pogorša. „A posle toga našto da je i razuveravam? Meni to ne smeta, a njoj služi kao neka uteha“ − razmišljao je tako poneki put Vladimir i nastavljao svoj redovni posao. Iako je njegova supruga uticala i na decu, vaspitavajući ih još iz malena u religioznome smislu, on na to nije obraćao naročitu pažnju, jer se vaspitanjem dece malo zanimao, a smatrao je, da će u toku svog daljeg razvića deca i sama uvideti gde je prava istina. Ali sada mu je sin postavio pravo pitanje i kao ocu, i kao naučniku. Sve do ovoga momenta on je Dragana smatrao detetom, ali posle ovoga saznanja uočio je vidan prelom u životu svoga sina. Osetio je naizmeničnu i radost i žalost… Tugu, što Dragan nije više dečko i što se od njegove mladosti otkida bezbrižno detinjstvo, ali i radost što pred sobom vidi već momka koji bi hteo sa određenim znanjem da zakorači u novi život. Vladimir odmače rukopise što su ležali pred njim i obuhvatajući šakom podbradak, pogleda pronicljivo sina i reče: − Odgovoriću ti. Ali da mi prvo kažeš iskreno da li ti je to samom palo na pamet, ili te je ko nagovorio da me pitaš? − On upravi kažiprst. − Ali iskreno! Dragan je pogledao zbunjeno oca i kroz glavu mu je proleteo onaj događaj kada se molio bogu da mu popravi slabu ocenu i želja mu nije bila uslišena. Taj slučaj ga je pokolebao u njegovom dotadanjem verovanju. Ali sad ga je bilo stid da to prizna ocu i zato je kolebljivo odgovorio:

− Eto tako… znaš… u školi učimo i jedno i drugo. Iako je naslućivao na šta Dragan misli, Vladimir zapita: − Kako to „i jedno i drugo?“… Na primer? − Na primer… eto, baš pre neki dan nam je profesor botanike govorio o razviću živih bića na Zemlji. Pričao nam je kako su prvi organizmi na Zemlji bili jednoćelijski, znaš… onda su postali sve savršeniji, šta ti ja znam… i najzad ove biljke sa cvetom. Ali, sve to, tata, kaže, nije postalo za jedan dan, kao što uči nauka vere. Kaže, šta ja znam… mnogo miliona godina. Dok je Dragan govorio, Vladimir ga je oštro posmatrao i uvideo njegovu iskrenu nameru i napor da sazna istinu. „Ne treba ga ostaviti u nedoumici!“ − pomisli i dodade: − Tako je… − A šta to? − Život se na Zemlji razvijao postepeno, kroz mnoge stotine miliona godina, od organizama sa prostijom građom, pa postepeno ka onima sa savršenijom. Od onih najnižih, pa preko riba, vodozemaca, gmizavaca, ptica, sisara do čoveka. − A ko je upravljao time? − pitao je nestrpljivo Dragan. − Priroda… preko borbe za opstanak i prirodnim odabiranjem. Dragan je posmatrao oca u nedoumici… Prvi put je sad čuo izvesne pojmove čije značenje nije razumeo, ali kad o tome govori njegov otac, onda oni svakako imaju neki smisao u vrtlogu ovoga pitanja. Naslućivao je da ga je otac uveo u oblast koja je njemu bila nepoznata, a on bi hteo pravi i brzi odgovor i zapita: − Ne znam šta to znači, ali mene interesuje ono drugo, ko je taj koji je stvorio to prosto biće… Njega je sigurno morao neko da napravi! Vladimir se osmehnu krajičkom usana, ali odmah dodade ozbiljnim glasom: − Napravio ga nije niko, već je taj prvi organizam mogao da postane samo pod određenim uslovima u razviću naše Zemlje iz nežive, neorganske materije. Dragan je posmatrao oca raširenim očima i neodlučno ponovio: − Iz neorganske materije?… A može li to živo biće i danas da se stvori? − Pojave postanka danas ne postoje, jer kao što sam ti rekao, ne postoje više uslovi na našoj Zemlji, kao što su bili, na primer, pre milijardu i više godina, kada je sve bilo u uzavrelom i žitkom stanju… − Ali čuvši korake pred

vratima ustade i potapša Dragana po ramenu. − Sve ćeš ti to u svoje vreme shvatiti i razumeti. A sad, hajd’ donesi sveske pa da radimo matematiku. Dragan zatrese glavom i zagladi rukom kosu. Od svega što mu je otac rekao jedva je nešto malo shvatio. I želeći da se rastereti od tih misli, on je rado prihvatio očev predlog i izišao po sveske. Vraćajući se za svoj sto, Vladimir začu kako je neko odškrinuo vrata i ugleda svoju suprugu. − O, Zagorka! − uzviknu veselo. − Ako radiš, onda ću doći posle. − Nemam šta više. Uđi. − Htela sam, Vladimire, da razgovaram s tobom o deci. − Hajde, molim te, ima li šta novo? − Ima, naravno − govorila je sedajući. − Mi malo pažnje obraćamo njihovom duhovnom životu. Zamisli, pre dva-tri dana Milena traži da joj kupim svilene čarape i hoće da pusti lokne. − Ama šta kažeš? − nasmeja se Vladimir. − Pa kupi joj. − Eh, ti preteruješ u svojoj popustljivosti. Da su u pitanju samo svilene čarape i te lokne, ni ja ne bih pravila pitanje, ali to je sve vezano sa pojmom „gospođica“, a gospođice treba da vole − onda je ispričala mužu ceo svoj razgovor sa kćerkom. − Nije valjda? − Veruj mi. Ona mi se naivno ispovedila. Vladimir pomisli na sina i njegovo pitanje. Ali iz obzira prema religioznim osećanjima svoje žene ne htede da joj pominje taj slučaj, već samo dodade: − Šta ćeš!… Današnja mladež raste u doba aeroplana i radija, pa sve brže saznaje i življe se razvija. Naravno… ne treba ih prepustiti njima samima. Moramo budno pratiti svaki njihov pokret. − Bojim se. U novinama čitam svakojaka čuda, pa prosto strepim. − Sad… ti možda malo preteruješ. Ali ipak nije rđavo biti predostrožan. Nego, hoćemo li posle podne da izađemo sa decom u Topčider. Tebi je sad dobro. − Hvala bogu!… Ali najviše bih volela da ostanem, a iziđi ti. − Ne, ne, svi ćemo. − U to uđe Dragan sa knjigama. − A, jesi li došao?… Sad ćemo da radimo, pa da ručamo, a posle podne ćemo sa mamicom u šetnju.

6 − Tatice, dolazi nam čika Aksentije − trčala je Milena ocu u susret da mu prva saopšti radosnu vest. − Kada? − Posle podne. Dobili smo depešu. Aksentije Mihajlović bio je stariji brat Vladimirov koji je živeo u Nišu. Vladimir nikoga više nije imao od bliže porodice i voleo je svoga brata. Ali je oduvek imao raznih neprilika u vezi sa njim. Aksentije je izišao iz rata kao invalid, bez jedne noge. Njegova bolest je Vladimiru zadavala mnogo briga. Onda su nastupile razmirice između Aksentija i njegove žene. Iako su bili venčani još pre rata, žena je počela da iznalazi razne mane na svome mužu i jednom prilikom mu dobacila kako ona ne želi da provede ceo svoj vek pored bogalja. To je jako uvredilo njenoga muža i odmah povede brakorazvodnu parnicu. Vladimir je na sve načine pokušavao da ublaži odnose, ali nije uspeo. Brak je razveden i njegov je brat počeo da živi samačkim životom. U poslednje vreme bio je sudija u Nišu. Na vest da mu tako iznenadno dolazi brat, Vladimir je opet osetio izvesno uznemirenje da mu se nije šta desilo. A deca su se radovala, jer su volela svoga čiku. − Baš volim što dolazi − govorio je Dragan za ručkom. − On tako lepo ume da priča. − Ja ću sa njim u bioskop − dodade Milena. − Ti iz bioskopa ne bi ni izlazila − dobaci joj u šali otac. − A treba da znaš da se tamo gubi vid… Milena zažmiri koketno na jedno oko i laktom dodirnu oca kao da je htela reći: drugom ti to!… − A, tata, − upade Dragan − imam da ti je tužim. Znaš šta je radila? − Dragane! − progovori gospođa Mihajlović i pogleda strogo sina. − Jesam li vam kazala da se za vreme ručka tako ne ponašate i ne uznemiravate oca. − Bože, mama, pa razgovaramo… − Razgovaramo, a ovamo ona plače.

Milenine oči su bile pune suza. Oborila je glavu i gledala preda se. − De, de, − tešio je otac Milenu − ti znaš da se on šali. A šta je to bilo, kaži ti sama tvom tati. Jedino ja tebe razumem. − Ništa… − Stavila mamin šešir na glavu, i stala devojka pred ogledalo − objasni Dragan. − Bože, bože, pa to nije ništa − ublažavao je otac razgovor. − Htela je da vidi kako joj stoji! Pa i ti možeš da probaš moj šešir. − A, ja sam moderan čovek, idem bez šešira. − Ne bio ti ja direktor gimnazije!… − A ima i takvih. A znaš šta rade đaci? Pred školom stave kapu na glavu, a čim iziđu, zavuku je u džep. Da bi prekratila ovaj razgovor, gospođa Mihajlović se obrati mužu. − Treba da spremimo nešto bolje za večeru. Šta misliš? − Draga moja, ostavljam tebi. Sena − tako je zvao brata − nije veliki probirač. − Vladimir se diže od stola i ode u svoj kabinet za rad. Predveče izišao je Vladimir na stanicu sa sinom i kćerkom. Deca su se radovala što će se voziti automobilom do kuće i što će im dolaskom strica nastupiti neka promena u životu. Nosači su prilazili peronu i raspoređivali se duž koloseka. Signalno zvono nagoveštavalo je dolazak voza. Publika ga je nestrpljivo očekivala. Na susednom koloseku bila je spremna za polazak jedna kompozicija i svet se tiskao na tom peronu. Nosači su gurali kolica opominjući ljude da se sklone. Jedan prodavac je naglas ređao svoju robu i prodavao novine. − Eto ga, ide! − povika Dragan i povuče oca za ruku. Crna mašina obavijena dimom zahuktano ulete vukući za sobom veliki broj vagona i naglo se zaustavi. Ljudi i žene, umorna izgleda, povrveše iz kola, dok su se nosači razleteli duž kompozicije. Svi troje su napregnuto gledali u lica ljudi i prozore vagona, idući lagano u susret masi koja je žurila izlazu. − Tatice, eno čike! − povika Milena i potrča. Krupan, crnpuraste boje i potkresanih brkova, Aksentije Mihajlović silazio je lagano niz stepenice kola vukući ukrućenu desnu nogu. − O, čikino! − povika radosno i poljubi Milenu u jedan, pa u drugi obraz. Onda zagrli brata i Dragana. Pogledao ih je sve redom, pa se obrati Draganu:

− Čitav momak! Bravo! − i potapša ga po ramenu. Dragan se stidljivo nasmeja, a potom zapita: − Čiko, gde su vaše stvari? − A-ha! − Aksentije se okrete oko sebe. − Evo ih! − i pokaza na nosača koji je već uzimao kofere. − Možemo. − Oslanjajući se na štap ramao je i vukući desnu nogu naginjao se više na levu stranu. Bio je rastom nešto malo viši od brata i izgledom snažniji, kao da su mu se razvili više ostali delovi na račun izgubljene noge. − No, kako je snajka? − Dobro je sad − odgovori Vladimir. − Ostala je kod kuće da spremi. − Hvala bogu! − i Aksentije zastade da iz džepa izvadi voznu kartu i preda je pri izlazu. Kad su posedali u auto, Aksentije ih pogleda i na usnama mu zaigra osmeh. − Eto tako… opet da se vidimo. Vladimir htede da ga zapita za razlog dolaska, ali se bojao da opet ne čuje šta neprijatno, kao što je to uvek bivalo, pa upita: − Kako si putovao? − Mani! Teško je i zdravom čoveku, a kamoli meni! Kažu, brzi voz. Zaleti se od Niša kao lud, pa onda počne da staje na svakoj stanici, kao neki pilićar. Te Paraćin, zbog Paraćinaca… vrlo važno! Onda Ćuprija zbog Zaječaraca, zatim Jagodina… sigurno zbog ćurana, Lapovo zbog Kragujevca, Markovac zbog Svilajnca… Velika Plana zbog Smedereva… Da te muke uhvate! Milena se glasno smejala i pitala kroz smeh: − Čiko, gde je još stojao, pričajte. Aksentije je pomilova po kosi i umesto odgovora dodade: − Velika devojka… − Gospođica − upade Dragan. Milena ga pogleda namršteno, dok joj se Dragan značajno nasmeja. Njihove poglede razumede otac i blago ih prekori: − Hajd’, hajd’, hoćete odmah da se pokažete pred čikom. − Pusti ih, Vlado. Mladost je to, mladost. Njima je sve dopušteno. Bre, ala se gradi ovde − pogledao je kroz prozor automobila u jednu kuću što su je zidali. − Teške pare… Taj sigurno nije bio u ratu. − A, evo stigosmo − prekide ga Vladimir. Auto se zaustavi. Deca poiskakaše. Aksentije se teškom mukom izvuče i poče da vadi novčanik.

− Ostavi, molim te! − reče Vladimir i odgurnu brata lako rukom. − Ti si gost. Na ulazu u kuću čekala ih je gospođa Mihajlović. − Dobro došao, braca Seno… − Bolje te našao, snajka… Zdravo − i on se poljubi sa svojom snajom. Bravo!… Odlično izgledaš. − Možda ti se samo čini. Jesi li umoran? − Boga mi, jesam… − Slušaj, Seno − obrati mu se Vladimir − hajde sad u kupatilo, pa se umij, presvuci a onda ćemo da sednemo. Posle večere zapitao je Vladimir svoga brata: − Jesi li došao kakvim zvaničnim poslom? Aksentije pripali cigaretu, povuče dim i šumno ga ispusti. Ne gledajući u brata, odgovori: − Mene je država lišila svih zvaničnih poslova… − Kako to? − Prosto… Došla sada nova vlada, upravo sišao Kurta, a došao Murta. A Murta odlučio: Aksentije Mihajloviću, ti sa svojih četrdeset i devet godina, nepotreban si nam. I penzionisali me. − On otrese pepeo sa cigarete i pogleda značajno brata, žmirkajući. − Ama šta kažeš? − To što čuješ! − i lupi šakom o sto. − Ti si, braca Seno, invalid. Kako su mogli da te penzionišu? − čudila se gospođa Mihajlović. − Ko te, snajka, pita danas za to! Ovom zemljom od rata upravljaju zabušanti i liferanti, ljudi koji tegobe rata nisu ni osetili. Bezglavom politikom doteralo se dotle da je danas sramota reći da si bio u ratu. − Dobro, molim te, pa zašto se tako radi? − čudio se Vladimir. − Hm!… Zašto?… Ti si naučnik i ne baviš se politikom. Ono, istina, ne zanimam se ni ja tim poslom. Ali eto… U unutrašnjosti je naročito teško za činovnika. Posvađaš se ti, recimo, jednog dana sa nekim bakalinom. Sutra, taj bakalin hop! − narodni poslanik. Ili je tast narodnog poslanika. On smatra za svoju prvu dužnost da te premesti.

− Ali zašto ih slušaju ministri? − pitala je naivno gospođa Mihajlović. − Zato što ni oni nisu bolji. Ti ljudi kad dođu na vlast ne samo da se promene duhovno, nego izmene čak i fizionomiju. I odmah čujete na radiju: gospodin ministar taj i taj, pa onda samo pohvala. A taj isti spiker, govoriće to isto sutra za njegovoga protivnika kada dođe na vlast. Vladimir nestrpljivo strese pepeo sa cigarete i progovori: − Kada bih ja bio vlast, zabranio bih uopšte da se pominju imena ministara na radiju. Za njih bi najbolji spiker bio onaj činovnik ili seljak koji se vozi trećom klasom i priča kako je došao u ministarstvo u pola dvanaest, a u dvanaest ga primio ministar, saslušao i po mogućnosti izišao u susret. To bruji. Nego molim te, interesuje me tvoj slučaj. Zašto se ne žališ, zašto ne tražiš svoje pravo? − Moje pravo!… Od koga? − Pa valjda postoje pisani zakoni? − Da, postoje. Čak su neki i dobri. Ali pod današnjim režimom evo kako izgledaju ti pisani zakoni… Recimo, hoće neki režimlija da ti učini pakost i prijavi te. Režimski činovnik dohvati tada prvu knjigu zakona što mu je pri ruci i stavi nasumce prst na prvi paragraf, pa kaže: Aksentije Mihajloviću, ti nemaš pravo. Vladimir odmahnu rukom. − Čisto čovek da ne veruje… − Molim, saslušaj me. A ako ja tražim neko svoje pravo i naoružam se do zuba dokumentima, uverenjima, podacima, aktima i faktima, ispred tebe se ispreči prvo tvoj šef… Sitna riba, ali tek, stariji je. Potom nadšef, načelnik, pomoćnik. Najzad ministar! Onda sto-oj!… A grešni činovnik viče: pomozi bog, čaršijo, na sve četiri strane. Hvata veze, moli, kumi, čeka, savija kičmu. Meseci, godine prolaze… To pravo ministrovo da se od tebe napravi suvo drvo šimširovo, zove se zvučnim imenom: diskreciono pravo. A u običnom se životu kaže: „ćef“. Dok je Aksentije govorio, Milena se bila podbočila rukama i počela da drema. Taj je razgovor nije interesovao. Ali Dragan je gledao netremice strica raširenim očima. Otac je primetio sa kolikom je napregnutom pažnjom slušao i nije mu bilo ugodno što će saznati i ružne strane života. I da bi ublažio razgovor, on se obrati bratu: − Ali ipak, na kraju se sve lepo svrši. − Ko kaže?… Bože sačuvaj! Kontrola se, bato moj, isprečila ispred tebe, kao Himalaji. Paragrafi, vize, budžet, slovo zakona… Jer, zaboga, šta bi radili

ti bezbrojni činovnici, ako bi, recimo, onaj prvi razmotrio akt i samo rekao: Aksentije Mihajlović ima pravo. Na nadležnost. Ostali ne bi imali razloga da postoje. − Deco, hajde da spavate − naređivao je Vladimir. Milena se diže, ali je Dragan sedeo i posmatrao strica. − Dragane, vreme je − opominjao ga je otac. − Ali, tata, ne spava mi se. Još malo. Sutra pre podne nemam predavanja. − Ne, ne. Idi odmah. Čika ostaje kod nas, pa ćemo i drugi put razgovarati. Milena priđe majci, ocu i stricu i poljubi ih u obraz. Dragan se beše digao, ali je još stojao i šarao prstom po stolu. − Tako je to, Vladimire − govorio je Aksentije obuhvatajući obema rukama veštačku nogu da bi je pomerio. − I ne treba se onda čuditi kad se ovde-onde javi protest. − Ja!… To sve mogu donekle i da razumem − obrati mu se Vladimir. − Nemoguće je ugoditi svima ljudima. Ali ima nešto što mora svima da nam je iznad svega, a to je otadžbina. − Ovu misao je Vladimir izgovorio više zbog sina. I da bi je pojačao, on nastavi: − Sada mogu potpuno da razumem tvoju srdžbu; ali ipak, ideja otadžbine ne može biti tuđa čoveku koji za sobom ima nekoliko patriotskih generacija i koji se sam lično žrtvovao. − Ne sporim! − Aksentije srknu poslednji gutljaj kafe. − Ali pitamo se mi, je li ta otadžbina pravična?… Otadžbinu ne čine samo zemlja i zeleni lugovi, već pravda i čovečnost. Otadžbina ne sme da bude poslodavac koji eksploatiše svoje sluge i izbacuje ih napolje bez otkaza. Otadžbina treba da je kolektiv koji se stara o svakom pojedincu, jer svi mi činimo jednu celinu. Vladimir je uvideo koliko je njegov brat ogorčen i da bi promenio razgovor, zapita ga: − Šta misliš sada da preduzmeš? − Mislim da se nastanim u Beogradu. − To je najbolje. − Možeš kod nas stanovati − dodade gospođa Mihajlović. − A ne, snajka. Hvala lepo. Ja sam čovek koji ima svoje navike, a i vi ste ustalili svoj život. Za dva-tri dana, dok ne nađem stan. − On izvadi časovnik i pogleda. − Vreme je. I ja sam umoran. − Rukama se osloni o sto i stolicu i sa izvesnim naporom izvuče nogu ispod stola.

7 Ima dragih uspomena koje čovek svesno izaziva u svom pamćenju kada se oseti rasterećen briga svakodnevnog života. Ima uspomena kojih se čovek priseća samo u prisenku izvesnog duševnog stanja, valjda stoga što su i psihološki motivi slični. Ali ima uspomena teških koje bi čovek rado hteo da istisne iz svoga sećanja, ali koje su se svojom pečalnošću zaronile duboko u njegovu svest i snažnim utiscima potiskuju ostale duševne uzmahe. Takva uspomena je i rat, što emotivnim delovanjem raspinje ljudske duše u svima pravcima njihove delatnosti. One su vezane za prostor i vreme, za zemlju i nebo, za svekoliku ukupnost u kojoj čovek živi. Posleratni život je uzavreo i pun suprotnosti. Teško je bilo snaći se u haosu pojmova i među razbuktalim političkim strastima. Svi su žudeli, svi se grabili, i u tom posleratnom metežu neki su sa malo truda uspevali, a mnogi su i pored velikog napora propadali. Među ove poslednje dolazio je i Aksentije Mihajlović. Za vreme ratnih godina sanjario je o oslobođenoj zemlji i zanosio se radom na njenom podizanju. A sada je bio lišen akcije. Osećao je da ga je društvo odbacilo kao nekorisnog i nepotrebnog člana. I u njemu se javio revolt protivu svega ljudskog. Bio je jedan od onih mnogobrojnih razočaranih koji nisu mogli da se snađu u posleratnom životu. A uz to još i telesna mana. Mnogo puta mu se pričinjavalo da oseća svrab na tabanu desne noge koju nije imao. Ta psihička pojava izazivala je u njemu žalosno raspoloženje i tugu za izgubljenim delom tela. Nastanio se u Beogradu. Bilo mu je u početku neobično dok nije našao društvo. Onda su se sastajali svakoga dana pre ili posle podne u jednoj kafani na Terazijama. Tamo su imali i svoj sto na kome se stalno nalazio karton sa natpisom: „Rezervisano“. Za stolom su pretresali dnevne događaje i sve ono što je ko čuo, a o čemu se u dnevnoj štampi nije smelo govoriti. Odatle se ta vest zračno širila na sve strane, do drugih stolova ili manjih društava. Govorilo se i o prošlosti, o žrtvama rata na koje današnja generacija nije obraćala pažnju. Kada bi se

naišlo na tu temu, razgovor bi tekao živo i ljudi tada nisu vodili računa o vremenu. Ulazeći jednoga dana u kafanu, Aksentije Mihajlović srete jednoga svoga poznanika iz rata. Obradovao se kao da je video nekog svog najrođenijeg. Srdačno su se poljubili i snažno stegli ruku jedan drugome. − O, dragi Svetozare Miljkoviću, − gledao je svoga druga zadovoljan i tapšao po ramenu. − Godine su prošle, druže! − odgovori Svetozar klimajući glavom. − Radujem se što te vidim. − Hajde da sednemo! Svetozar je prihvatio ponuđenu stolicu. Seli su i ćuteći pogledali jedan drugoga. − Sedam godina nismo se videli − progovorio je Aksentije. − O tebi sam slušao. Radovao sam se iskreno. Istina, ti si mlađi. Ali neka bar neko od nas, koji smo se borili, postane nešto. Iako je velika većina od nas, koji smo stvarali ovu zemlju, još uvek u punoj snazi i moći, mi smo, druže, u ovom posleratnom vremenu samo stara garda. Šta ćeš! − Dobro, šta je s tobom sada? − Sa mnom!… Hm! − na usnama mu zaigra bolan osmeh i Aksentije klimnu glavom. − Ili smo mi suviše nevešti da se snađemo u ovom posleratnom životu gde se moral i poštenje nisko kotiraju… − Ili smo suviše naivni i tromi za doba u kome ljudska misao ide brzinom radio-talasa… − Tako je, druže… Tek, moja sadašnja titula je: sudija u penziji. Svetozar se zavali u naslon stolice i začuđeno pogleda Aksentija. − Ti?!… Heroj sa Kajmakčalana. − Da, da, penzioner. Eto… Druže, zašta si?… Kelner, dve rakije. − Onda lupi Svetozara po kolenu. − Otkuda ti ovde? − U Beogradu sam od pre izvesnog vremena i nalazim se u Ministarstvu šuma i rudnika. Inače, ranije, radio sam kao inženjer u rudniku. − Znaš kako je… Neko mora i tim da se bavi. Najzad bolje je i to nego imati posla sa ljudima. A ja sam bio na položaju gde sam mogao mnogo štošta da vidim… − Mnogo čuda video sam i ja. A naročito sada u ovom Ministarstvu. − Na svima stranama! − uzviknu Aksentije i diže ruke. − Svi žive

ubrzanim tempom, kao da im je pred glavu, pa hoće da nadoknade izgubljeno vreme. − Da, da! − klimao je glavom Svetozar. − Kao da su posleratni ljudi došli do saznanja o ništavilu svega ljudskog, pa jure bez predaha da iskoriste svoj kratki vek. Kelner prinese dve rakije. Aksentije diže čašu. − Zdravo! − onda zapali cigaretu i nastavi: − Na ruševinama koje je za sobom ostavio rat, podigla se druga civilizacija i na brzu ruku se stvorio nov mentalitet jednoga naroda… Nas niko ni za šta nije pitao, niti smo se mi gurali u prvi red… Svetozar upade: − Bili smo zamoreni ratnim naporima, željni mira i domaćeg ognjišta. − Kao da je pogodio intimnu misao Aksentijevu, koji vatreno nastavi: − Tako je! Ali su zato na pozornici političkog i društvenog života ostali oni stari, koje je već memla spopala, i ovi najmlađi. Aksentije kao da je bio u nekom zanosu, i kao da je jedva čekao da nađe nekoga pred kim bi izrekao svoje misli. Primakao se bliže Svetozaru i produžio: − Ti starci prosto po zakonu inercije želeli su da zadrže svoje stare položaje i navike. To svoje pravo zasnivali su na „moru prolivene krvi“, iako za ovu zemlju nisu dali ni kaplju znoja. A ništa gore nije nego kad se raspale staračke ambicije. − Tačno je! Osetio sam to na svojim leđima − odobravao je Svetozar. − Slušaj, slušaj dalje! − upade Aksentije kao da se boji da ne izgubi tok misli. − Ovi opet najmlađi žele da raskinu sa tradicijama i započnu novi život. Dobro… Protivu toga se ne može imati ništa. Ali, razume se, kad se suviše žuri, propuštaju se mnogi događaji i zanemaruje prošlost. − A u tu gužvu, ne zaboravi, sa njima su se umešali i neki naši vršnjaci kojima je „bog dao“ poneku „falinku“ te izbegli rat. Ili oni koji su bili pametniji od nas i sklonili se po stranim zemljama. Kao da ga je dirnuo u najosetljivije mesto, Aksentije temperamentno uzviknu: − To, to!… Oni danas zemljom upravljaju. Zato nam tako i ide. Zato sam ja danas na ulici. Jest, jest… − Valjda neće dugo − poče Svetozar. Ali ga Aksentije prekide:

− Slušaj me, molim te. Ispričaću ti svoj slučaj koji može da posluži kao ogledalo prilika u kojima danas živimo… Slušaj samo. − Na već dogorelu cigaretu upalio je novu, onda ispljuva trošice duvana sa usnica i nastavi. − Na univerzitetu sam bio jedan od vrednih studenata koji je stalno na vreme polagao sve ispite. A imao sam jednoga druga koji se zvao Obren. Bio je len i pomalo glup. Trinaeste godine diplomirao sam. Po ispitu pristao sam regrutnoj komisiji koja me je oglasila za sposobnog i odmah uputila u vojsku. Obren je uspeo da se nekako izvuče od služenja u kadru i da ga proglase za privremeno nesposobnog. Kada sam odslužio svoj đački rok, odmah sam postavljen za sudskog pisara. Moj ti Obren ne položi ni jedan ispit, ali ga kao apsolventa postaviše za policijskog pisara negde u unutrašnjosti. A ti već znaš kakva je sudbina tih apsolvenata. Oni obično dižu ruke od škole, utonu u svakidašnjicu palanačkog života i jednoga dana iščeznu iz našega sećanja. Jest, bato, ali dolazi rat… Ja sam mobilisan kao pešadijski potporučnik. Pri našoj prvoj ofanzivi, četrnaeste, raniše me. Jedva sam ostao živ. Po ozdravljenju vratio sam se u četu. U borbi sa Nemcima petnaeste kvrcnu me kuršum u mišicu. Odstupao sam sa ranom. Kada smo stigli na Krf, ja opet sposoban… Dođosmo na Solunski front. A za to vreme moj ti je Obren neborac. − Zdravo, Seno! − dobaci mu neki prolaznik. − Šta ćeš tu? − O, zdravo… Sedi tamo, doći ću − onda se obrati Svetozaru: − Obren je neborac. Ali na Solunskom frontu poteraše „sučku“ i njemu i sateraše ga u jedan pešački puk kao borca. Ali, ne lezi vraže, − Aksentije pređe šakom preko lica − dođe jednoga dana naređenje da se spreme spiskovi svih onih koji su đaci. Među prvima bio je Obren. Jer on je sada đak, iako je apsolvirao bog te pita kad. I dragi moj Svetozare, Obren ode u Francusku, a ja na Kajmakčalan. − Neverovatno! − čudio se Svetozar i iskapi ostatak rakije. − To ti je ono: rodi me majko srećnog… − Još to nije ništa! − govorio je raspaljeno Aksentije. − Da čuješ dalje. Sve je kao na filmu… Po svršetku rata, ja se vraćam u zemlju kao invalid, − lupi se po drvenoj nozi − a moj Obren… kao doktor prava… Gospodine moj!… Jesi li video? Sporedno je kako su se polagali ispiti i dobijale titule za vreme rata. On, Obren, vraća se u opustošenu zemlju kao veličina, doktor prava, sveža snaga, glava „puna“ znanja, željan slave i vlasti… A ja međutim, izmučen, bogalj, željan mira i odmora. Na stranu moje prekaljeno iskustvo i savestan rad što je dragocenije od svakoga znanja… Ko te pita za iskustvo!… Glavno je imati vlast i bogatstvo…

− Da, da, tako je! − klimao je glavom Svetozar. Aksentije se jedva pomeri, pokrećući rukom drvenu nogu. Njegovo lice bilo je izolučeno oštrim brazdama, a oči umorne. Gledao je mračno, i najednom kao da se trže. − Eno, vidi ga! − i pokaza rukom u pravcu jedne grupe ljudi. − Za vreme rata bio je u Švajcarskoj, stekao je odnekuda bogatstvo, i sad je narodni poslanik… Vidi ga, vidi! Gledaju ga kao boga! Svetozar ga prekide. − Takvi danas najbolje prolaze… Ono istina, ni mi koji smo bili u ratu ne tražimo, da nam se položaji podnose na tanjiru. I među nama ima svakojakih… − To ne sporim − upade Aksentije i lupnu Svetozara po ruci. − Ja možda ne bih ni mislio na svoj položaj. U mojoj kući niti mi staro kašlje, niti mlado plače. Ali u život mi se neprestano upliću ti ratni i posleratni Obreni, kojih je ova zemlja prepuna, pa mi dođe teško. Ne zbog sebe, već zbog zemlje. Borio sam se za nju i zbog nje sam danas polovina čoveka. Jest!… Taj isti Obren, o kome sam ti govorio, došao je za načelnika moga ministarstva i on me je penzionisao. Aksentije lupi pesnicom o sto i mračno pogleda preda se. U očima mu se odražavala ljutnja i srdžba. Svetozar je uviđao u kakvom se stanju nalazi i dodade: − Razumem te, dragi Seno, potpuno. Ali tešimo se da smo imali i gorih časova. − Slaba je to uteha. Ako je i taj bog hteo da mi oduzme koji deo tela, bolje bi učinio da me je lišio pameti. Jer ovako mislim, mislim… A ti vidiš dokle su nas doveli. U ovoj neprekidnoj borbi masa je privremeno malaksala i naš život podseća na ustajalu baru iz koje se povremeno čuje kreket onih koji su počeli da uobražavaju kako im je dodeljena misija za večita vremena. A narod… ha!… Ogoleo i bos, oduševljava se raznim rekorderima i šora loptu! Aksentije otrese nervozno cigaretu i zavali se u naslon stolice. Lice mu je ustreptalo kao da pribira nove misli. U kafani je brujalo od ljudskih glasova. Svetozar je gledao zamišljeno i reče: − U ovom posleratnom vremenu ljudska misao je na poslednjem mestu. Nove veličine niču kao pečurke posle kiše. Bogatstva se stvaraju za noć… Aksentije se prenu. − Slušaj! − on diže ruku, opruži kažiprst i pogleda značajno Svetozara. − Mi kao da živimo na rešetu. Kroz to rešeto života propada sve ono što je

sitnije. Ali iz dubina se stvara novi val… Iz prolivene krvi ponikle su dve suprotne ideje koje sve više obuzimaju svet. Koja će pobediti?… Istorija korača lagano, ali sigurno… Vidici su na pomolu. − Onda se okrete: − Kelner, da platim.

8 Još uvek u naponu misli, Aksentije je izišao sa svojim prijateljem na ulicu i zastao neodlučno gledajući kao kroz neku maglu. Najednom se trgao i progovorio više za sebe. − Ah, zaboravih! − i pođe da se izvini poznaniku kome je rekao da ga čeka. Vrativši se, objašnjavao je Miljkoviću: − Dobar je čovek, ali znaš, nije mi sada do razgovora sa njim. Ne znam šta mi je, − kretao je prstima, kao da traži neku misao, a na licu mu se ogledao izraz dosade − hteo bih nešto, a ne znam šta… Nešto mi nedostaje… − Mogu da pojmim… ti si još duhovno svež, a lišen svake akcije… − I šta bih hteo, i šta mogu, ne da mi se. Nisam „njihov“ čovek. Kuda ćeš ti sada? − Ja?… Ovaj… imam posla. − Ali videći upitni pogled Aksentijev, Miljković sramežljivo dodade: − Naposletku, tebi to mogu reći… Znaš, postoji u Beogradu jedno društvo… na religioznoj osnovi, tako nešto, pa se povremeno sastajemo da izmenjamo misli… − A-ha! A-ha! Pazi, bogati! − govorio je Aksentije. U njemu je naviralo neko novo osećanje, još neodređeno, ali snažno, i on bi hteo da mu misao ne umakne, te dohvati Svetozara za ruku: − Stani!… Dobro, kakva je to religija? − Teško je to reći u nekoliko reči, ali ako te baš interesuje… možeš poći sa mnom. − Kakvi su tamo ljudi? − Ispravni. − To je glavno. Danas je teško naći poštenoga čoveka. Hajdemo! − i Aksentije pođe vukući desnu nogu. Zastali su pred širokim lučnim ulazom jedne velike kuće u Dositejevoj ulici. Svetozar Miljković otvori vrata. Pred njima se ukazalo široko, kaldrmisano dvorište, prilično napušteno, sa visokom travom proraslom među kamenjem. Aksentije skide šešir i poče brisati znoj sa čela. Osećao je lako uzbuđenje što će se naći u novoj i potpuno nepoznatoj sredini. Ono neodređeno osećanje što ga je mučilo od momenta kada su pošli, bivalo je sve izrazitije i njemu najednom senu misao: „Možda ću saznati nešto novo!“ A od

tog „novog“ kao da je očekivao spas, i on ljubopitljivo pogleda u vrata pred kojima su zastali. − Je li kod kuće gospođa? − zapita Miljković. − Da, tu je, gospodine… Izvol’te! − i devojka otvori jedna bočna vrata. U celoj je kući vladala tišina. Ušli su u prilično mračno predsoblje, a odatle u prostranu, osvetljenu sobu. U dnu sale, pored prozora, sedela je zavaljena u stolici žena srednjih godina, a pored nje prosedi gospodin. Aksentije zastade neodlučan trljajući nesvesno šake, a zatim pođe za svojim prijateljem. − Dobar dan! − klanjao se Miljković. − O, koliko zadovoljstvo da vas opet vidim − govorila je dama zavaljena u stolici na točkovima. − Sigurno ste dugo vremena bili odsutni… − Na terenu… − Slutila sam to… Dozvolite da vam predstavim: moj poznanik gospodin Ilić… − Da predstavim i ja vama svoga prijatelja Aksentija Mihajlovića. Aksentije se lako nagnu na levu stranu i pozdravi se. − Molim vas, izvolite sedite, gospodo! Aksentije sede pored stola i letimično prelete očima po sobi. Izgledalo mu je čudnovato što ne vidi nijedan amblem kojim bi se ispoljilo neko religiozno shvatanje. Njegov se pogled zaustavi na ženi koja je sedela zavaljena i preko nogu uvijena ćebetom. Njeno lice je mladalačko, uokvireno smeđom kosom, a plave oči gledaju sanjalački kroz naočare sa zlatnim okvirom. Njegovu pažnju je privlačio i jedan portret u plavičastom tonu, na suprotnom zidu, gde je naslikana mlada žena bujne kose i sanjalačkog pogleda. „Sigurno njena slika iz mladih dana!“ − pomisli, gledajući čas u ženu, čas u portret. Svetozar je pričao o selu u kom je radio. Najzad se obrati dami zavaljenoj u naslon: − Kako ste sa zdravljem, gospođo Marković? Na njenim usnama javi se blag osmeh. − Zahvaljujem… vrlo dobro. Aksentije letimično pogleda na njene noge obavijene ćebetom i nehotice pipnu svoju ukrućenu nogu. Dođe mu čudno sa kakvim spokojstvom ona govori i još se smeši. Osetio je najednom kako među njima postoji izvesna prisnost, valjda zbog sličnih fizičkih mana i on se pažljivo zagleda u njeno lice ne bi li saznao razloge koji je čine tako spokojnom.

− Da vas nismo prekinuli u razgovoru? − zapita Miljković. − Ni najmanje! − odgovori gospođa Marković. − Mislim da bi to pitanje i vas zanimalo… − Baš me interesuje… Gospođa Marković zažmiri i poče odmerenim glasom: − Govorili smo o jednakosti i jedinstvu. Gospodin Ilić je za jednakost, a ja zastupam tezu jedinstva. Aksentije Mihajlović se namršti. Naprezao se da shvati u čemu je razlika između ova dva pojma koje je oduvek smatrao istovetnim. − I ja sam, prirodno, za jedinstvo, − upade Ilić − ali smatram da prvo mora da nastupi jednakost među ljudima… Gospođa Marković se obrati Svetozaru Miljkoviću: − Eto, u tome se slažemo. Ja smatram da je jedinstvo iznad jednakosti. Materijalisti su postavili princip jednakosti. A čovečanstvo pomoću materijalizma ne može doći do svoga duševnoga dobra. − Sad… to „dobro“ je relativan pojam − govorio je Ilić. − Današnji klasni sistem je za neke dobar, dok je za ogromnu većinu rđav. Potrebno je da većina naroda oseti to „dobro“, drugim rečima, potrebna je jednakost, ma ona bila i na materijalnoj osnovi, da bi se na taj način uzdigao duh čovečiji. − Ali ta materijalna kultura ne sme da bude jedini cilj. Potrebno je i duhovno jedinstvo, potrebna je vera koja će izdići čoveka iznad materijalizma. Aksentije se mučio da shvati smisao i već je počeo da se oseća nelagodno što ne može da učestvuje u razgovoru. Nakašljao se i pomerio na stolici. Svetozar Miljković se nalakti na kolena i progovori: − Vidite! − on je gledao preda se. − Ja mislim da su ta dva pojma vezani jedan za drugi, upravo proističu jedan iz drugoga. Prvo mora biti postignuta materijalna jednakost, a posle toga nastupa samo po sebi duhovno jedinstvo. A ovo jedinstvo može biti izraženo u vidu neke visoke etičke forme, ili preko naše religije… Razgovor se prenese na veru i gospođa Marković je objašnjavala: − Duh je uvek jedan isti, iako se manifestuje preko Hrista, Muhameda, Bude, a preko njih kroz razne ljude. Ali ljudi su još uvek primitivni i ne shvataju misao da je taj duh trajan, večan, a telo je prolazno. − Gospođa Marković pritisnu dugme od zvonceta a kad se na vratima pojavi devojka, naredi: − Molim vas kafe.

− Gotove su, gospođo. Evo odmah. Miris kafe kao da je uneo neku prisniju atmosferu i Aksentije paleći cigaretu oseti odjednom prijatno raspoloženje. Ovo je društvo bilo za njega sasvim novo i kao da je živelo izvan onih sitnih svakidašnjih događaja. − Današnjem čoveku − govorila je odmerenim glasom gospođa Marković − nedostaju tri stvari: prvo − opruži kažiprst − ljubav prema čoveku, drugo, ljubav prema svemu što živi, i najzad treće, rad na usavršavanju samoga sebe. Aksentije je pratio pažljivo tok izlaganja te i nehotice pritisnu prste leve šake i zglobovi zapuckaše. Čisto se trže i brzo dodade: − Pa to tačno odgovara hrišćanskom shvatanju: ljubav prema bogu, ljubav prema bližnjem i ljubav prema samom sebi. − Donekle! − gospođa Marković pogleda preko naočara Aksentija. − Ali razlika je u tome, što mi, predstavnici vere Baha-Ulah, odbacujemo sve rasne predrasude. Eto, na primer, Nemci propovedaju neku svoju germansku religiju, naša hrišćanska crkva govori o srpskom pravoslavlju. A već pojam musliman je istovetan sa Turčin. − I vera je skrenula sa svoga pravoga puta, pa se u skoro svim zemljama stavila u službu režima − govorio je Ilić dižući se da ostavi praznu šoljicu za kafu. Pri pomenu „režima“ Aksentije steže pesnice i levi vilični muskul mu odskoči. Jer on je dosta propatio od raznih režima. Shvatio je da su i oni protivu režima, moguće iz drugih razloga, ali je ipak nađena spona koja ih približuje. On obuhvati podbradak i zavali se na naslon stolice slušajući pažljivo. Gospođa Marković je govorila: − Naša vera, Baha-Ulah, za današnje doba samo je optimizam, visoka etika. Ona je vera budućnosti. Naš pokret predstavlja najvišu politiku koja rešava sve probleme sveta. − Da li će sam razvoj događaja nametnuti tu novu veru, ili kako vi kažete politiku, ili će ljudi budućnosti biti tako vaspitani da će je odmah shvatiti − pitao je Aksentije. − Prvo da se užive u jednakosti da bi shvatili jedinstvo − odgovori Ilić. Gospođa Marković se blago nasmeja i okrete prema Iliću: − Vi ste uporni, gospodine Iliću… Ali ove diskusije sa vama vrlo su mi drage, može biti baš i zbog toga što vi svoje gledište branite do poslednje, − ona zatrese rukom − ah, ne, htedoh reći „kapi“, ali mi je ta figura gde se

pominje „krv“ mrska. Ilić se diže. − Ja vas pozdravljam… − Uvek u poslu − dirala ga je gospođa Marković. − Ne zaboravite subotu. Predstaviću vam tada Engleskinju mis Bovn, koja je došla u naročitoj misiji. − Ona tada zazvoni: − Ispratite gospodina! − obrati se devojci koja se pojavi na vratima. „Sigurno je ona prvosveštenica!“ − mislio je Aksentije, prevrćući jednu knjigu koja je bila na stolu. Njegov se pogled zadrža na jednoj slici ispod koje je pisalo: „Hram sa 9 vrata“. Za to vreme gospođa Marković je razgovarala sa Miljkovićem. Ali videći da Aksentije posmatra sliku, obrati mu se: − Takav treba da izgleda naš hram. − A zašto ima devet vrata? − Devetka je naš broj… Čim postoji devet ubeđenih Bahaja, oni obrazuju skupštinu i počinju rad. „Devet, devetka“ − ponavljao je Aksentije da bi izazvao neku poznatu misao. I najednom se priseti, kako se cene u izvesnim trgovinama uvek završavaju brojem 9. „Možda su i oni bahaji“. − A čime se zanima gospodin? − pitala je gospođa Marković. Ovo pitanje kao da je vratilo Aksentija u njegovu mučnu svakidašnjicu te odgovori sa bolnom ironijom: − Ničim, gospođo! Da bi ublažio odgovor, Miljković dodade: − Moj prijatelj bio je sudija, pa su ga penzionisali. A inače je invalid. Možete onda da pojmite njegovo ogorčenje. − Da, da! − govorila je gospođa Marković gledajući rasejano preda se i udarajući olovkom u vrhove prstiju leve ruke. − Invalid… Hm! − Onda pogleda Aksentija: − Nesumnjivo, život je mučan. Ali, − ona je držala olovku između prstiju i njom je klatila, kao da traži neku misao: − znate, treba prvo shvatiti život. Čovek prolazi kroz niz egzistencija. Ovo stanje je samo jedna etapa… − Koje za neke znači blagostanje, a za druge je pakao − upade Aksentije. Gospođa Marković nastavi: − Moguće… Ali u svetu vlada zakon ravnoteže života. Naša vera

propoveda da sve što nas u životu zadesi, mislim na nevolje, sve treba podnositi sa pokornošću, a ne sa revoltom. Čovek treba da uveri sebe da se sve što nam se desilo, dogodilo za naše dobro. Jer nevolje su prolazne kao i naš život… − A na kraju krajeva, svi ćemo umreti − dobaci Miljković. Aksentije ga značajno pogleda, onda gospođu Marković starajući se da prodre u smisao njihovoga razgovora. Bilo je tu nečeg utešnoga što lako prijanja za njegovu dušu. U njemu je naviralo nešto novo, dotle nepoznato. Onaj nemir koji je stalno osećao u duši kao da iščezava i najednom se priseti: „To je ono!“ On steže vilice i snažno udahnu, kao da bi hteo da priveže ovu misao koja mu je ulivala unutrašnji mir. Gospođa Marković kao da pogađa njegove misli, govorila je tihim, odmerenim glasom: − A naposletku, šta je i ta smrt… Smrt je rođenje u novi život. Život ostavlja jednu svoju odeću i rađa se u drugom svetu samo u savršenoj odeći. „Da, u savršenijoj odeći!“ − ponavljao je u sebi Aksentije. − Uostalom, u pravo vreme sve će se doznati − reče Miljković i diže se sa stolice. − Idete? − Vreme je. Aksentije se takođe pozdravi i vukući desnu nogu izađe na ulicu. Obuzelo ga je neko čudno raspoloženje. I kao da se spasava od nekih ljudi koji ga progone, on je uporno ponavljao: „To je ono… da, da… Nevolje su prolazne, kao i naš život… a smrt je rođenje u novi život“. Miljković zastade. − Ako želiš… možemo doći i drugi put. − Vrlo rado… Zdravo! Idući sada sam, razmišljao je: „Sve što nam se desi u životu, to je za naše dobro“. On zastade… „Kakvo dobro može biti što sam izgubio nogu…“ Oduvek je imao neko maglovito predosećanje, kao da je pred njim neki ambis i stalno je bio u nekom razdraženom stanju. Ali tada se priseti kako su njoj možda oduzete obe noge, pa je ipak raspoložena i spokojna. „Našla je svoj smisao!“ − mislio je idući polako. „A ja imam bar jednu zdravu nogu… a moglo je biti i gore“. Ovo mu saznanje povrati pređašnje raspoloženje i on nastavi: „Ali ona veruje, ona je ubeđena… To je ono što je glavno, jeste, jeste!“ − povlađivao je samom sebi, i Aksentije Mihajlović unekoliko

primiren, vrati se svojoj kući.

9 Tražeći neku zagubljenu knjigu, Dragan je prišao stolu za kojim radi Milena i u njenom odsustvu poče preturati među knjigama i stvarima. Bio je već u šestom razredu i u ono doba kad se kod muškaraca javlja golicavo ljubopitstvo da vidi potpise sestrinih drugarica. U jednoj svesci, među listovima ispisanim raznim hemijskim formulama, slučajno mu je pao u oči četvrtast list ispisan mastilom: Milena moja, Otkada te nisam video! Ah!… nikakvo dobro nisam video. Milena, gde si?… Mnogo volim da te nađem i da te vidim. Piši mi. Ti znaš kome?… Voli te Saša učenik IV/2“ Draganu su zaigrala slova pred očima. Svoju sestru je smatrao za devojčicu koja nije smela da zna za drugog muškarca do samo za njega, rođenog brata. A ovakvim njenim postupkom je povređen njegov ponos zaštitnika i učinilo mu se da taj Saša, učenik četvrtoga razreda, raskida prisnu sponu između njega i sestre. Obuzela ga je neka plahovitost i bio je pripravan da se razračuna sa njim, a ovo pismo da preda roditeljima. Ali on toga Sašu nije poznavao i sva se ljutnja prenela na Milenu. „S njom ću da se razračunam prvo ja!“ − mislio je ljutito, stegao je pesnice i seo za svoj sto. − Ju, ko mi je preturao po knjigama? − uzviknula je Milena, kad je malo kasnije ušla u sobu. Dragan se okrete prema njoj i ne govoreći, gledao je značajno. − Šta me gledaš tako… Da znaš, tužiću te tati. − Ne znam samo ko će koga! − odgovori važno Dragan. Milena poćuta malo, gledajući brata neodlučno, a potom zausti da nešto kaže, pa se ujede za usnicu i procedi kroz zube: − Dobro, dobro, ja ću drugi put to isto da uradim, pa ćeš da vidiš onda − i poče razmeštati knjige.

Dragan se diže i sa rukama pozadi priđe sestri; posmatrao je nemo i namršteno. Milena podiže glavu i videći njegov ozbiljan pogled čisto se uplaši, a njene tanke nozdrve se raširiše. − Šta je?… Šta se praviš važan? − upita prkosno i htede da iziđe iz sobe. Dragan je dohvati za ruku i gledajući je pravo u oči, zapita: − Ha! Ne može to tako… Imaš da položiš prvo račun. Je l’ znaš? − Kakav račun?… Pusti me, pusti! − i pokuša da se oslobodi njegovih ruku. − Sad ću da vičem mamu. Dragan je snažno steže za obe ruke i privuče svome stolu sa koga uze ono pismo i podnese joj pred oči. − Šta je ovo? Milena pogleda iznenađeno, da su joj podavijene trepavice dodirnule gotovo obrve, i otvori usta sa kojih izlete samo dah. Onda obori glavu, a po licu i vratu joj se razli rumen. Ruke su joj klonule i ona se gotovo zanese. − Hoćeš li sada da vičeš mamu? − pitao je likujući Dragan. Ona polako diže glavu i gledajući poluotvorenim očima u Draganovo rame prošaputa: − Ja nisam kriva… − Nisi kriva?… Nisi!… On ti ne bi pisao da mu nisi dala povoda − govorio je besno Dragan. − Bogami, nisam! − i oči joj se ovlažiše. − Dobro, dobro, ovo pismo pokazaću tati i mami… Ona sklopi ruke. − Dragane!… Molim te! − A, sad moliš, moliš. Znači i ti si njemu pisala. − Nisam! − čisto zavapi Milena i pokri lice rukama. Dragan joj skide ruke sa lica i držeći je za ramena zapita: − Dobro, ko je taj? Milena kroz stisnute zube samo uzdahnu i obori glavu. − Govori! − naređivao je Dragan. Milena je snažno disala, a suze su joj bez jecaja tekle niz nežno lice. Ova njena upornost sve više je raspaljivala Dragana i on povika: − Govori, inače ću ti opaliti šamar − i ne razmišljajući više zamahnu rukom i udari je po obrazu.

Milena uzdiže samo ramena, a lice joj se zgrči kao da se skameni i suze namah usahnuše. Stisnutih usana, bez suza i jecaja, stojala je gotovo ukočena, uvučena u samu sebe, obuzeta prkosom koji je svojstven ženama, pripravna da izdrži i najveća mučenja. Dragan se tek pred ovolikom upornošću osvesti. Njegova ljutnja se skrhala. Osetio je izvesno žaljenje prema svojoj sestri, a i ljutnju na samoga sebe što je nemoćan da je natera da progovori. I da bi joj se osvetio, povika: − O ovome će znati cela kuća… − Šta je zaboga! − povika gospođa Mihajlović otvarajući vrata. − Šta se desilo? Dragan se trže i primirenim glasom obrati se majci: − Eto, mama, tvojoj kćerci pišu muškarci pisma. − Kakvi crni muškarci! − uzviknu mati i uze pismo da pročita. Potom pogleda Milenu koja je stajala opuštenih ruku i oborene glave. Htede nešto da joj kaže, ali se priseti i obrati Draganu: − Dobro, idi da kupiš hleb, sad će i tata da dođe na ručak. − A kada Dragan iziđe, ona priđe Mileni i tiho zapita: − Je li ovo istina, Mini? Milena pogleda negde naviše, onda udahnu duboko i bolnim glasom progovori: − Mamice, zašto me svi mučite? − zatim pokri lice rukama, sede na stolicu i poče da jeca. Gospođa Mihajlović dodirnu njena ramena koja su se tresla od plača. Pogladi je blago po kosi, pa joj podiže glavu. Milena obuhvati majku oko pojasa, zari glavu u njena nedra i kroz plač progovori: − Mamice, ja nisam kriva. − Smiri se, čedo. Znam ja da si ti moje dobro dete… Ohrabrena rečima majke, Milena je kroz suze govorila: − A mamice… Dragan me udario… a ja… bogami, nisam… kriva. − Ja ću njega za to da izgrdim. − Jeste, mamice… − Kako je on to smeo da uradi − ona je milovala po kosi Milenu. − Ali znaš, on to nije učinio zato što te mrzi. Voli on tebe i nemoj da mu zameriš. Smiri se, sad će i tatica da dođe… Nema smisla da te takvu zatekne… Eto tako! − mati je brisala njene oči, crvene od plača i pune suza. Kada se Milena malo primirila, mati je zapita:

− A sada kaži, kako je to bilo? − Znaš, mamice, stegao me za ruku i udario po licu ovako − ona prinese šaku svome obrazu. − Da, to znam. Govoriću sa njim. Nego… ovo pismo. Pri pomenu pisma Milena zadrhta i laka rumen obli joj obraze. Ona bi više volela da se govori o Draganu koji ju je udario, a manje o pismu, jer nije smatrala da je tako važno. Ali videći ispitivački pogled svoje majke, mucala je: − Mamice, ja nisam kriva… Eto tako, − Milena je nervozno uvijala maramicu oko prsta, − drugarica mi dala. − Ona bojažljivo pogleda majku i kada vide njen začuđen pogled, shvati tek tada da ovo pismo nije baš tako beznačajno kao što je ona mislila, pa se najednom zbuni i zaćuta. Oborila je glavu i tiho uzdahnula. Mati je dohvati za ruke koje su podrhtavale. − Ja znam da ti nisi kriva… Ali drugi put ne primaj, ili izvesti odmah mene o tome… Ti od tvoje mamice ne smeš ništa da kriješ. Ne bi to bilo lepo od tebe… Ove blage reči kao da su izvukle suze iz Mileninih očiju; ona zajeca i pade na grudi majčine… − Oprosti, mamice. − Čedo moje, nemam šta da ti opraštam, ti si dobra − i tada se i u očima gospođe Mihajlović pojaviše suze. Ali usled uzbuđenja počela je teško da diše pa se diže da uzme lek. Milena se uozbilji i pogleda je uplašeno. − Mamice, tebi nije dobro… − Proći će − govorila je mati, dišući sa naporom i priđe ormanu odakle uze flašicu sa lekom i proguta jedan gutljaj. Milena je pratila svaki njen pokret, a kad se na vratima pojavio Dragan ona mu očima dade znak da ne govori glasno. U trenucima kad gospođu Mihajlović spopadnu astmatični napadi deca se obično pritaje kao da nešto zlokobno lebdi nad njihovim glavama. Mati je uvek opažala zabunu kod svoje dece i tada joj je bilo žao što im svojom bolešću mnogo puta remeti veselu i bezbrižnu mladost. I zato je izbegavala da je vide u ovakvom stanju. Ali sada je bila među njima. Sedela je na stolici presavijena preko ruku koje je ukrstila na nogama i najednom joj dođe misao: „A šta će od njih biti kada me ne bude više“. Disala je teško kroz otvorena usta i pri svakom uzdisaju podizala glavu. Videći decu, onako

zbunjenu, htela je da iskoristi priliku i da ih posavetuje. − Eto, vidite… šta ste učinili… Dragane… čuvaj… sestru. Ali nemoj više da tako postupaš. − Neću, mamice! − Kao krivac oborio je Dragan oči i iskreno zažalio što je udario sestru. Bio je pripravan da je moli za oproštaj, da je zagrli, ali se uzdržavao da se mati ne bi još više uznemirila. Onda se brižno obrati majci: − Mamice, treba li da zovnem lekara? − Ne treba, sine… Proći će. Uzela sam lek. − Ona se ispravi i poče lakše da diše. Kao da se neka teška neman udaljava iz njihove kuće, svi se raspoložiše i zaboraviše na malopređašnji događaj. Ali ih gospođa Mihajlović opomenu: − Evo ide tata. Pred njim nemojte ništa govoriti, on je i onako po ceo dan zauzet, pa ne treba da ga uznemiravate.

10 Vladimir Mihajlović je danas bio u jednom od onih duševnih stanja kad razdragano raspoloženje nadvlada sva ostala duševna zbivanja, pa kao da ga nešto podiže i ne dozvoljava da se ustali na jednom mestu. Danas je u knjizi „Moderni problemi fizike“ našao citirane čitave pasuse iz svoga naučnog rada. Time je njegovo gledište dobilo potvrdu. Njegova naučnička radoznalost bila je zadovoljena. Osećao je tihu radost, pa je želeo da je podeli sa svojom ženom i decom. Otvorio je vrata od dečije sobe i po licima žene i dece uvideo odmah da se nešto dogodilo. Milena mu nije potrčala u zagrljaj kao obično. Žena se teškom mukom podigla, a Dragan je stajao zbunjen. − Dobar dan! − rekao je veselo, ali se odmah zagledao u lice svoje žene: − Šta… da nisi opet?… E, brate, sigurno si se nešto uzbudila − i Vladimir ispitivački pogleda u Milenu, pa u Dragana. − A zašto su tebi crvene oči od plača? Milena zausti nešto da kaže, ali je mati preduhitri: − Ništa… ništa… Obične dečije prepirke… A ne znam… možda i ovo vreme − pokušavala je da skrene razgovor na drugu stranu. − E… to nije lepo. Zašto da se svađate i jedite mamu? − on priđe Mileni i prebaci joj ruku preko ramena. Milena se izvi i nasloni glavu na njegove grudi. Jedva je zadržavala suze. Ona više nije mislila na dobijeni šamar već joj je bilo žao majke. Ali se uzdržavala od plača da se ne bi odala. − To je bilo tek onako… ništa naročito! − govorio je Dragan, gotov da zagrli sestru. − Hajd’ poljubite se! Dragan priđe Mileni i poljubi je u obraz. − Dabome! − reče zadovoljno Vladimir i najednom mu se povrati ono ranije raspoloženje. Tada se obrati ženi: − A, imam da ti se pohvalim… − Čime? − i gospođa Mihajlović pogleda radoznalo svoga muža. − Ti znaš za moj poslednji rad… Jedan Francuz je radio na istom polju i −

on zastade − moji su rezultati potvrđeni. − Ama, bogati! − uzviknu gospođa Mihajlović. − Pa to, tata, ti imaš da častiš! − govorio je Dragan. − Milena i ja idemo posle podne u bioskop… Ura! − on dohvati Milenu i okrete se zajedno sa njom. Oduvek je Vladimir svoju kuću smatrao kao neko tiho ostrvo među uzburkanim valima života. Ma šta mu se desilo izvan nje, sve neprijatnosti iščezavale su u porodičnom krugu dok je slušao razložna objašnjenja svoje žene. Ali usred lepog razgovora za vreme ručka, on se najednom priseti: „Ah, sednica!“ − onda se namršti i obrati se ženi: − Odavno se nisam osećao tako raspoložen kao danas. Ali prosto mi se ne da. Uvek se nađe tako nešto… što mi kvari raspoloženje. Eto, posle podne je sednica, na kojoj treba da se rešava o isključenju jednoga mladog kolege. − O… siroma’! Zašto, zaboga? − Ne voli ga šef. − Pa zar može tako šta da bude? − Sve može! − i Vladimir poče da briše troške hleba ispred sebe. − A zašto vi dozvoljavate? − Eh! − izusti Vladimir, kao da je hteo reći: dugačka je to priča. I da bi prekinuo ovaj razgovor, zapita: − Hoćeš li i ti posle podne sa decom… − Neka idu sami… Ne osećam se dobro. Vladimir pogleda svoju ženu i laka senka pređe preko njegova lica. Ta njena bolest godinama unosi nespokojstvo u njihov domaći život. I kao da je ta bolest nešto opipljivo i vidno, osetio je sažaljenje prema ženi koja najviše pati od tog njihovog opšteg neprijatelja. Ali je u njemu tinjala i skrivena radost što je sam pošteđen te opake bolesti. Sva ta raznovrsna osećanja su se naizmenično smenjivala, ili su se potirala, pa iz njih proizlazila tiha tuga kao nešto neminovno što lebdi nad njihovim domom. − Onda idite vas dvoje − obrati se on deci. U tom se začu kućno zvonce. − Idi vidi ko je! − naredi Vladimir. Dragan žurno iziđe i spolja dopre glas: − O, zdravo. Jesu li kod kuće? − Čika Sena! − skoči Milena. − Posle toliko vremena! − uzviknu Vladimir i pođe u susret svome bratu.

− Vi ste zaboravili na nas, braca-Seno? − pitala je gospođa Mihajlović. − Šta to treba da znači? − Ne snajka… ali, eto tako… društva, sednice. − Pri pomenu ove reči Aksentije zatrese glavom i brzo dodade šaljivim glasom. − Uostalom, ja sam slobodan, garson. − Onda se obrati Draganu pružajući mu štap i šešir: − Ostavi ovo − zatim zagladi kosu uzvikujući: − Oho, ho! Njegovo prisustvo je unosilo prijatno raspoloženje. Vladimir je imao mnogo obzira prema svome bratu koji je toliko propatio u životu. A Aksentije je uvažavao i ponosio se mlađim bratom čije se ime često pominjalo u javnosti. Obojica su mnogo polagali na uzajamni sud i njihova se ljubav graničila sa poštovanjem. − Pa, dragi moj Seno, − poče Vladimir − već smo se zabrinuli za tebe. − O, nepotrebno!… U sigurnom i poštenom sam društvu… E, što rastu ova deca! − gledao je zadivljeno Milenu, a zatim Dragana kome se obrati: − A ovaj… šoraš li loptu? − Kako? Ne razumem! − govorio je stidljivo Dragan. − Igraš li fudbal? − Aksentije se nalakti na sto i okrete svome bratu: − Čudna je današnja omladina: njih dvadeset šora loptu, a deset hiljada blene i alauče. − Šta ćeš, potreban je i sport… − Ama dobro, sport, sport. To bih još i razumeo kada bi i onih deset hiljada šoralo loptu… Ali, brate slatki, gledao sam ih zimus… − A, i vi idete? − upita Dragan. − Ne… ja sam šetao. Molim te, mraz, a ona se masa skočanjila od zime, dok ona dvadesetorica zajapureni jure po poljani. Pa je li to sport?… Je li tako, molim te, snajka? − Ja ne idem i ne znam. Ali kad ti, braca, kažeš, sigurno je tako. − Hvala bogu, te ovaj nema volje za fudbal − govorila je gospođa Mihajlović. − Naravno. A posle, čujem od jednoga profesora, ne čitaju ništa. − To je zaista velika šteta − dodade Vladimir. − Pa onda boksovanje! − govorio je Aksentije. − Zamisli: iziđu dvojica na podijum i stanu da se pesničaju kao budale, dok masa pada u delirijum… − Fudbal donekle i razumem, ali to udaranje pesnicama nikako − govorio je Vladimir. − Zar nisam u pravu? − uzviknu temperamentno Aksentije i lupi šakom

po stolu. − Jeste, sve je tako, − smeškao se Vladimir − samo ne treba toliko da se nerviraš. − Ja?… Ne! − govorio je spuštenim glasom. − Od izvesnog vremena ja se ne uzbuđujem, već samo utvrđujem činjenice. − On podiže ruku i pogleda namršteno kao da traži neku misao: − Našao sam sebe i svoj put! − Tada pogleda brata pravo u oči. − Interesantno! − govorio je Vladimir paleći cigaretu. − Da nisi rešio da se oženiš? − Normalan čovek greši jednom u životu. Ako istu grešku učini po drugi put, on je za ludnicu. − Zašto tako, braca-Seno, − upade u reč gospođa Mihajlović. − Brak je svetinja. − Ne sporim, snajka. Ali zar nema ljubavi i van braka. − Uh, ne govorite tako − gospođa Mihajlović se namršti, pa se okrete deci: − Idite vi u vašu sobu i spremite se za bioskop. Milena iziđe, ali Dragan je ostao. Nalazio je da u ponašanju njegovoga strica ima nečeg neobičnog što je privlačilo njegovu pažnju. On nije shvatao usled čega to dolazi, ali je u njemu naslućivao čoveka koji je bio izvan onoga kruga običnih ljudi koje je svakodnevno sretao. Gospođa Mihajlović prihvati od devojke poslužavnik sa kafom i priđe Aksentiju. Zausti da kaže kako je on ogorčen zbog neuspelog prvog braka, ali se poboja da ga sećanje na minule dane ne uvredi. I zato dodade: − Brak je značajan, jer se u njemu rađaju deca. − A zašto, snajka, biti nesrećan što se nema dece. Prosto, − Aksentije ostavi šoljicu sa kafom na sto i raširi ruke − uzmem dete pod svoje. − Dete ne može rasti sans caresse. A posle, jedno je tuđe dete, a drugo krv rođena. − Izvinite… vas dvoje ne vređam ako kažem: to je majmunska ljubav, vezivati se krvlju. Čovek treba sve ljude da voli. Čovek treba da je u duhovnom srodstvu sa svima ljudima, a ne samo u krvnom. Svi smo mi članovi jedne zajednice u kojoj treba da vlada jedinstvo duha i ideje. Aksentije je ovo izgovorio sa izvesnim zanosom, ujednačenim glasom kao neki propovednik. Brat ga je u početku posmatrao sa interesovanjem, a posle sa izvesnim čuđenjem. Nikako nije mogao da shvati usled čega je nastupila ovolika promena na njegovom bratu. On ga je ranije znao kao buntovnika

protivu svega ljudskog, a sada je najednom postao mirotvorac kao neki duhovnik. − To su vrlo interesantne misli − govorio je Vladimir. − Samo, tako ranije nisi mislio. − Bili smo zaslepljeni i živeli u duhovnom mraku. Sad sam poznao pravu istinu i svoj doživotni put. Gospođa Mihajlović je iznenađeno pogledala svoga devera. I ona je poznavala jednu istinu zasnovanu na hrišćanskoj misli koja je vodila jednom smeru, ka Hristu, Bogu. Htela je da zapita je li to ta istina, ali se bojala da se ne razočara. Bojažljivo je rekla: − Radujem se, braca-Seno, što sada tako mislite. I ja verujem u Boga i njegovu pravdu. Na usnama Aksentijevim zaigrao je lak osmeh, praćen onim: Hm! − i on dodade: − Ipak, i van toga ima nešto više, uzvišenije, a što će shvatiti tek ljudi budućnosti. To je nova vera zasnovana na duhovnom jedinstvu celog čovečanstva. Vladimir pogleda brata i tada mu senu misao: „Novoverac… Zanešenjak!“ namršti se i pogleda turobno preda se, udarajući kažiprstom po stolu. Po urođenoj pronicljivosti shvatio je odmah da je ovakvo verovanje, a s tim u vezi i čudno shvatanje, kod njegovog brata nastupilo usled promašenog života. „Rezultat nezadovoljstva, a nikakvo iskreno ubeđenje!“ − mislio je dok je Aksentije razgovarao sa njegovom ženom. − Slušaj, − obrati se Aksentiju − sve vere u svojim osnovnim mislima sadrže iste ideje o bratstvu, o jednakosti… − Ne jednakost, već jedinstvo… − Dobro, o jedinstvu. I kada bi svetom vladala samo jedna vera, ja ne znam kako bi bio postignut taj cilj. Nemoguće je postići jedinstvo duha svih ljudi koji žive pod raznim ekonomskim, pa ako hoćeš i klimatskim uslovima. − Mi idemo! − obrati im se Dragan. − A kuda? − zapita Aksentije. − U bioskop. − Zbogom, čiko, − Milena priđe i poljubi strica u obraz, a zatim oca i majku. − Posle bioskopa odmah kući! − doviknula im je gospođa Mihajlović. Kada su deca otišla, Aksentije se obrati bratu:

− O čemu ono beše razgovor. Ah, da, da… U tome i jeste stvar. Rekao sam, naša vera je vera budućnosti. Mi u isto vreme tražimo prvo ekonomsku jednakost za sve ljude da bi se na temelju takvoga društvenoga uređenja postiglo duhovno jedinstvo. − Suviše dalek, mučan i trnovit put! − govorio je Vladimir vrteći glavom. Ali je njegov brat govorio ubedljivim glasom, verujući u ostvarenje svojih zamisli. Imalo je nečeg zanesenjačkog u celom njegovom držanju. A baš to se nije sviđalo Vladimiru. Ali on nije ni pokušavao da ga razuveri. „Ako je takvim shvatanjima našao najzad svoj duševni mir, onda je ipak dobro. Uostalom, svi ljudi teže tome, samo na razne načine“. − Vladimir izvadi časovnik i pogleda. − E, vreme je, imam jednu sednicu. Ti ostani. Drugi put nastavićemo − govorio je, iako je uviđao da je razgovor za njega lično bespredmetan. Ono razdragano stanje koje je obuzelo Vladimira kada je pročitao da su njegove naučne teorije potvrđene, postepeno je splašnjavalo. Prvo ženina bolest, zatim bratovljeva nastrana shvatanja i najzad ova sednica profesorskog kolegijuma, spuštali su ga postupno u svakidašnjicu života. Izlazeći na ulicu, jednim zamahom misli obuhvatio je sve što ga okružava: od bogataških palata do bednih čatrlja između kojih su sa treskom jurili tramvaji, hitali automobili, gamizali ljudi, nasmejani ili tmurni, mladi ili stari, mnogi od njih užurbani i poslovni kao da grabe poslednje dane života. Obuhvaćen opštim poletom velikovaroškog života, žurio je i on. A sunce pripeklo. Bio je sav znojav, pa mu najednom dođe misao: „Zašto ovoliko žurim?“ − Tada ugleda pred sobom jednoga oficira koji je koračao lagano, odmereno. „Zašto ne bih i ja tako išao?“ − pitao se. Usporio je hod i pošao za onim oficirom, starajući se da ga ne pređe. „Svi ljudi koji se bave naukom treba da su izdvojeni od ostaloga sveta“. Ali se setio žene i dece i podsvesno naslućivao kako je to ipak sebičnost od njegove strane. I želeći da izbegne toj misli, on nesvesno ubrza korak. „Ene!“ − gotovo uzviknu kada primeti da se skoro poravnao sa onim oficirom koji je išao odmereno, sa izrazom dostojanstva na licu. „Ali taj nema šta da misli!“ − pravdao je sebe i pođe svojim starim tempom. „A možda je brzina hoda u vezi sa tokom misli!“ Neko ga tada pozdravi, on se okrete i dohvati šešir, a zatim, kao da se utopi u onu masu ljudi, pođe opet ubrzano za trenutnim mislima.

11 Te godine jesen je bila vlažna i maglovita. Neka ljigava i rastegljiva izmaglica vukla se lenjo, dok su sa uličnih drveta šljaporile krupne kišne kapi na prolaznike. A kroz tu izmaglicu jurili su automobili, pljaštali po blatu ostavljajući za sobom težak zadah benzina, što je činilo još težom ionako zagušljivu atmosferu. − I za nas zdrave teško je, a kamoli za nju! − govorio je brižno Vladimir svome bratu. − Ovo je već deseti dan kako se muči − on obuhvati glavu i brižno pogleda preda se. „Ma šta nas u životu snašlo, treba mirno podneti“ − mislio je Aksentije i zaustio da to i bratu iskaže. Ali videći ga onako utučenog, uviđao je da bi njegove reči ostale bez odgovora i dodade: − Zaista! − onda se priseti: − A, zbilja, šta je bilo sa onim lekom što sam ti preporučio… sa smokvama. − Postupio sam tačno kako si mi kazao. − Sirotica! Mnogo se namučila. − Prosto ne znam!… − uzviknu očajnim glasom Vladimir. − Ima tako ljudi, kojima je prosto predodređeno da se muče celog veka… Na mrava nije zgazila. A ima nevaljalaca koji… − on je kretao prstima kao da traži misao. Seti se svoga kolege koji ga stalno ometa u radu i gnevno uzviknu: − Ah! − pa se diže od stola i poče šetati po sobi. „Ni mrava nije zgazila“ − ponavljao je Aksentije starajući se da nekako celo ovo stanje saobrazi svome shvatanju. „Njen je duh blagorodan, a to je glavno“ − on pogleda brata koji je sa rukama na leđima koračao od jednoga kraja sobe do drugog. „Kada bi i on bio ubeđen kao i ja, sve bi lakše podneo!“ − onda se nakašlja i obrati bratu: − Vidiš li… razgovarali smo često, ali ti uvek sumnjivo vrtiš glavom i ne veruješ u ono što ja kažem. Govorio sam ti: duh je večan, trošno telo je prolazno. Ona se sada muči. Tačno. Ali taj isti njen duh koji ni mrava nije zgazio, kako ti reče, naći će svoje postojanje docnije, razume se, u nekoj egzistenciji koja će biti stabilnija i srećnija. Da, da! − uzviknu Aksentije, pomerajući ukrućenu nogu obema rukama. − Naš je život samo jedna

epizoda! Vladimir sede i poče udarati prstima po stolu. Odavno on sluša slična izlaganja svoga brata, ali je uvek izbegavao duži razgovor. Prvo, što nije verovao, a drugo, nije hteo da ga razuverava da ne bi opet izazvao u njemu onaj pređašnji duševni nemir. Ali sada su se događaji spleli oko njega, pa se često uzbuđivao zbog kojekakvih sitnica. I zato poče: − Slušaj… ne slažem se s tobom. Ti znaš čime se ja bavim i valjda pretpostavljaš da su svi ti problemi života, duha i materije meni mnogo bolje poznati. − Ne sporim. Molim te, u to nisam ni ulazio − i Aksentije podiže šake kao da se otresa nečega. − Ali ima pitanja koja se mogu intuitivno osetiti… − Da, baš to. Intuicija, duh i tako dalje. Ne slažem se s tim da je duh večan i da se on manifestuje kroz materiju, u ovom slučaju kroz razna tela u toku vremena. Duh je viša forma materijalne energije i uslovljen je našom organizacijom. Jednoga dana kada bude razorena ova naša organizacija koju nazivamo telom, prestaje i funkcija našega duha. Aksentije tužno klimnu glavom: − Žao mi je što tako misliš. Ali… Uostalom ništa! − i mahnu rukom kao da je hteo reći: ne vredi govoriti, ti si zabludeo. Vladimiru je bilo neprijatno što je brata rastužio. Pogledao je u njegovu ukrućenu nogu i pomislio: „On je pola čoveka, i jedva je jednom našao svoj duševni mir… Našto sve ovo?“ − i da bi ga odobrovoljio reče: − Tako nauka izlaže. Ali, razume se, svaki čovek ima prava da misli svojom glavom i onako kako nađe za shodno. − Da, nauka koja izlaže sve „donekle“. − Ovu poslednju reč je Aksentije naročito naglasio i poče hodati po sobi vukući desnu nogu. „Nauka bar donekle, a vi nidokle!“ − pomisli Vladimir, ali misao nije iskazao glasno, jer se na vratima pojavila stara služavka noseći kafu. Njeno prisustvo je ublažilo mučno raspoloženje i Aksentije upita: − Kako je, Stanojka? − Vidi milostivi bog, a nadam se da će biti bolje. − Hoće, hoće… − Samo da nam gospođa ozdravi. Ona ostavi šoljice sa kafom na sto za kojim je sedeo Vladimir i obrati mu se:

− Pritajila se… Nemojte zato ulaziti da je ne biste uznemirili. A ja ću čekati Minu da ne rupi, vrag, kako ima običaj. − Dobro, Stano, dobro. − Nego, gospodine − progovori tihim, poverljivim glasom − ponestalo je drva i treba da kupimo. − Kako?… Skoro smo uzeli! − ote se Vladimiru i nehotice se pipnu za novčanik. − Jeste… ali, vidite… − Ah… dobro, poslaću momka da uzme − i prihvati šoljicu sa kafom. Tada se seti kako je za kratko vreme potrošio celu platu, pa se čak i zadužio. − Koliko je godina Stanojka kod vas? − zapita Aksentije kada ona iziđe. − Pa… otkad se Milena rodila, oko petnaest godina. − Vredna žena. − I poverljiva. Ja prosto ne bih znao šta da radim da nje nema. Ona poznaje ceo kućevni red i snalazi se oko dece. Smatramo je kao člana porodice. Vladimir se nalakti na sto i obuhvati čelo… Kad još i njih isplatim, neće mi ostati ni pet para“ − mislio je na lekarski konzilijum koji je očekivao svakoga časa. Kišne kapi zatakaraše po oknima sa kojih se slivala voda u mlazevima. Gledao je u prozor i lako uzdahnu. Činilo mu se kao da sa onim mlazevima vode odlazi od njega nešto prisno i da je svuda okolo pustoš i praznina. Pogledao je brata koji je takođe sedeo zamišljen i brižan. Posle onoga razgovora između njih kao da je stavljena neka prepreka i Vladimir nije znao kako da započne razgovor. Pokajao se što mu je rekao otvoreno. U ovom trenutku ceo život mu se pričinjavao kao splet zamršenih konaca, sav bučan i uzavreo. „Onaj ko uspe da se snađe, taj je rešio sve probleme sveta“ − i opet pogleda brata, gotov da ga moli za izvinjenje. Ali tada se začu kućno zvonce i on ustade. − Sigurno su lekari. − Ko… Hm! − izusti ljutito Aksentije kao da je hteo reći: njih sam sit. − Ja ću onda da idem. − Ostani da čuješ šta će reći − i Vladimir iziđe u predsoblje. Lekari su ulazili uzdignute glave, manje dostojanstveni a više važni i nametljivo samouvereni, kao da već samim svojim prisustvom isceljuju ljude. − Dobar dan, gospodine doktore − predusreo ih je snishodljivo Vladimir. − Dobar dan!… Moje kolege − govorio je ležernim glasom lekar sa

bradicom. − Izvolite, molim vas − i Vladimir otvori vrata od sobe u kojoj je pokraj prozora stajao Aksentije. Lekar sa kratkom bradicom klimnu glavom prema Aksentiju i obrati se Vladimiru: − No, kako je sada bolesnici? − Noćas joj je bilo jako teško, a sada se malo primirila. − Ja… ja… a-ha! − lekar sa bradicom se počeša palcem po obrazu kriveći pri tom usne. Ostala dvojica su stojali podbočeni i posmatrali grimase svoga kolege. − Jeste li joj davali lek? − zapita lekar. − Onako kao što ste rekli. − A-ha! − lekar se namršti i obuhvati prstima donju usnu. Onda se okrete svojim kolegama: − Težak slučaj bronhijalne astme sa pojavom korpenduluma. Uostalom, videćete. Možemo li kod bolesnice? Vladimir priđe vratima sobe u kojoj je ležala njegova žena. − Budna je, možete. Ušli su svi izuzev Aksentija koji je ostao pored prozora. Gospođa Mihajlović je ležala na visokom uzglavlju, bleda lica, upalih, poluotvorenih očiju čiji je izraz odavao teško telesno stanje i duševnu patnju. − No? − obrati se bolesnici lekar sa bradicom, dižući pri tom obrve kao da pita: kako je, i dohvati je za ruku da izmeri puls. Laki uzdah izlete iz Zagorkinih grudi. Ona pomeri glavu i zatvori oči. Disala je s naporom kroz otvorena usta, a pri izdisaju se čuo trostruki šum. Lekar se okrete Vladimiru: − Molim vas, da je malo odignemo da bismo pregledali srce… Tako!… − Lekar spusti naniže pokrivač, a zatim izvadi iz tašne gumeni aparat, stavi dva slobodna kraja na svoje uši, a treći, suprotni, podmetnu pod dojku bolesnice. Zagorka pogleda začuđeno muža, kao da mu se izvinjava što je obnažena pred tolikim nepoznatim ljudima. Potom stidljivo obori oči i laka rumen razli joj se po licu. Lekar je pažljivo osluškivao, pomerao gumeno crevo i pritiskivao sa strane. Uspravio se, ne skidajući krajeve gumenih creva sa ušiju i, kao da govori sa samim sobom, ponavljao je: Dobro… dobro. Onda se obrati kolegama: − Izvol’te gospodo, pregledajte i vi!

Ponovila se ista radnja još dva puta. Usled naprezanja da ostane u uspravnom položaju bolesnici je pozlilo. Ubrizgali su joj neku tečnost, a potom uzeli njenu desnu ruku, pritegli elastičnim kajiševima na kojima su bili pričvršćeni aparati i izmerili joj pritisak krvi. Pri tom su se značajno pogledali. Za sve to vreme Vladimir je stojao po strani, kao čovek koji očekuje neko važno rešenje ili presudu. Posmatrao je mučeničko lice svoje žene, njene krupne crne oči koje kao da traže spasa od njega, a ne od lekara. U nekoliko mahova navirale su mu suze na oči, premeštao se s noge na nogu, zabacivao ruke pozadi, ili je nervozno odapinjao noktima. Najzad lekar sa bradicom zavali bolesnicu u jastuk i pokri je jorganom. − Tako… samo budite mirni − tešio je. − Možemo, gospodo. − I uputiše se u susednu sobu. Za lekarima je pošao i Vladimir. − Gospodine Mihajloviću, molim vas da nas ostavite nasamo − obratio mu se lekar sa bradicom. − Molim, molim! − odgovorio je uslužno Vladimir i dade očima znak bratu da i on iziđe. − Da − reče više za sebe lekar sa bradicom kada su oni izašli i izvadi kutiju sa cigaretama. − Izvolite! − nudio je svoje kolege i tada se obrati jednome: − Nikako nemamo prilike da se vidimo, a baš me interesuje šta je to bilo između vas i vašega šefa. − Ostavite molim vas. To je prosto nemoguć čovek. Prilikom postavljanja dijagnoza uhvati se za prvu ideju koja mu padne na pamet, iako sve činjenice govore protivno. Znate, to je bio slučaj jedne bolesnice. Konstatuje on zapaljenje levog jajnika. Ali njoj je iz dana u dan bilo sve teže. Pregledam je i ja i po svima simptomima utvrdim ulkus u kolon descendes… Molim vas. Ali on ni da čuje. Tek kada je bolesnica umrla, obdukcijom se utvrdilo da je moja dijagnoza bila tačna. − Sličan slučaj imao sam i ja sa Miloradovićem − nastavio je treći kolega. − Ja konstatujem zapaljenje desnog jajnika. Zovnu njega, razume se, bez moga pitanja i on ni pet, ni šest, slepo crevo i hop − na operaciju. I tako iseku zdravo slepo crevo. − Jest, jest!… Ima mnogo koječega nezdravoga − govorio je lekar sa bradicom. − Ali šta ćete?! − on raširi ruke. − Profesionalna tajna, gospodo. Šta bi bilo da javnost dozna? Uostalom, vi ste dobro postupili što je stvar ostala u zatvorenom krugu. A što se tiče vašeg i Miloradovićevog slučaja tu je u pitanju jedna principijelna stvar. − On povuče dim i kažiprstom lupnu cigaretu nad pepeljarom. − Pre svega, ja svoj dekurziz ne ostavljam nikada

kod bolesnika, već nosim uvek sobom. − Vidite, to je dobra stvar. − Naravno… − Zamislite, molim vas… Ja pratim tok bolesti, ubeležavam svaku promenu i oni jednoga dana pozovu drugog lekara koji treba da se koristi mojim zapažanjima. E, pa ne može tako! Ovo pitanje kao da je tištalo sve podjednako i nastaviše razgovor o tome pitanju. Dugo bi još govorili da lekar sa bradicom ne izvadi časovnik. − O… imam još jedan konzilijum. − Sada treba doneti zaključak. − Nema potrebe, gospodo. Ja tok njene bolesti odavno pratim. Vi znate… ovo je samo vraćanje duga vama… − Šta da radimo, moramo da se dovijamo. − Pozvaću domaćina i pred vama ću izložiti stanje bolesnice. U sobu su malo zatim ušli Vladimir i njegov brat. Lekari su stojali natmureni kao ljudi na čijim se licima ogleda težak zamor i briga. Lekar sa bradicom obuhvati šake, nakrivi malo glavu i namršteno pogleda preda se. Onda podiže glavu i upravi pogled nekud pored glave Vladimira Mihajlovića. − Znate… mi smo detaljno razmotrili stanje bolesnice, vaše supruge, i došli do zaključka da je ono dosta teško, ali nije beznadežno. O naprotiv, može se reći da ide nabolje. − Vi ste svakako utvrdili… − Razume se. Gospođa boluje od sipnje − astme. Ova bolest za srce predstavlja veliko naprezanje. Kod ljudi kod kojih to dugo traje srce hipertrofira i srčani mišić počinje da se rasteže, dolazi do proširenja srca… Aksentije pomeri ukrućenu nogu i taman nešto da zapita, ali lekar nastavi: − Subjektivno čovek kome je srce hipertrofirano ne oseća nikakvu naročitu tegobu. Srce je, dakle, kompenzirano, to jest, ono je kadro da odoli tom velikom naporu. Ali, − savi prste leve ruke, prinese ih ustima i namršti se − taj slučaj nije kod vaše gospođe. Kod nje je takozvani korpendulum! − On steže pesnicu, spusti je ispod brade i pogleda Vladimira Mihajlovića. − Šta znači to? − zapita Aksentije. − Znači da bolesnica ima tako zvano „malo srce“. To se kod gospođe objektivno primećuje po jako ubrzanom pulsu, po smanjenom pritisku i po

bledomodrom licu. I zato ona subjektivno oseća pogoršanje pri najmanjem pokretu. − Da, da! − mucao je Vladimir. − Dobro, gospodine doktore, ima li tome leka? − upita Aksentije. − Tja… − lekar raširi ruke i priđe stolu da uzme svoju tašnu. − Ima i nema. Ali, razume se, mi ćemo sa svoje strane sve učiniti da gospođi olakšamo stanje. Za nju je glavno mir, samo mir i pravilno primanje lekova. − Molim vas, gospodine doktore, šta je vaše? − zapita tihim glasom Vladimir. − Devet stotina! − istim glasom odgovori lekar sa bradicom. I dok su lekari oblačili svoje kapute, Vladimir odbroja novac i obazrivo, da ih ne bi uvredio, spusti ga u ruku lekaru. − Hvala − odgovori više uzgred lekar i povišenim glasom dodade: − Dakle, molim vas, mir i samo mir. Ako bude šta, javite mi. Uostalom, doći ću i sam. Do viđenja! Aksentije je namršteno posmatrao brata. Vladimir je opazio da se iza toga pogleda skriva pritajena bura i trebalo je samo jednu reč da kaže, pa da njegov brat izlije bujicu reči. Zato se pravio nevešt i držeći ruke na leđima priđe prozoru. Neke neodređene i nedovršene misli u vezi sa lekarima, novcem, bolešću žene vitlale su se po njegovoj glavi, dok Aksentije ne progovori: − Koliko?… Devet stotina… Sramota! Pa šta misle ti ljudi! Vladimir je ćutao, jer je znao koliko može da bude neodmeren njegov brat. Ali Aksentije nastavi: − Dobro, molim te, a da nisi imao novaca da platiš?… Zamisli onu sirotinju koja ne može da plati? − On steže pesnicu i stisnu usne. − Šta možeš sad!… Takav je običaj − i Vladimir odmahnu rukom kao da se otresa nečega. − Pa ne može tako!… Ja sam, gospodine moj, ginuo za ovu zemlju, nogu sam izgubio, stradao zato da bi došli ovi isti ljudi da me posle oderu do gole kože. Da… da! − govorio je zadihano Aksentije. − Lakše! − Vladimir pokaza očima na vrata sobe gde je ležala njegova žena. Aksentije produži spuštenim, ali nadraženim glasom: − Lakše, da, lakše. Treba svi da zabijemo glavu u pesak kao noj… Umesto da iziđemo na ulicu i viknemo iz sveg glasa: kao što je nekada bila velika

sramota za čovečanstvo trgovina robljem, danas je, ne manja sramota, trgovina lekara ljudskim zdravljem. − I kao da je našao davno željeni izraz, njegovo lice se razvuče, a oči zasijaše. − Da! − uzviknu Aksentije i pođe po sobi vukući desnu nogu. Vladimiru nije bilo do razgovora i da bi umirio brata dodade: − Takvo je vreme danas. S tim se treba pomiriti. Ali Aksentije je sledio svoje misli i nastavi: − I šta?… Mir, i samo mir! − podražavao je glasom lekara. − Pa to si znao i ti, i ja, i onaj ludi Mile. Kad čoveka zaboli zub, on se primiri, kad me žulji cipela, ja se pritajim. I naravno devet stotina dinara za taj mudri savet. U predsoblju se čuo glas Milene i Dragana koji su se vratili iz škole. Vladimir se okrete bratu: − Molim te, Seno, ne govori pred decom. Uostalom, ti si mi nekoliko puta rekao da te danas ništa više ne uzbuđuje. − Ovo je izuzetno − odgovori Aksentije malo primirenim glasom. − Vidiš li ovu nogu. Em sam je izgubio, em me košta oko petnaest hiljada dinara što sam, naravno, dao lekarima. − Hoćeš li da obiđeš Zagorku? − To sam baš hteo − i obojica uđoše u sobu gospođe Mihajlović. Stanje bolesnice nije se popravljalo. Pored učestalih astmatičnih napada, srce je iz dana u dan popuštalo. Prikrivali su to od dece, ali su ona po brižnim licima naslućivala da je bolest teške prirode, pa je i sa njihovih lica nestalo onog veselog mladalačkog izraza. Oboje su često ulazili u majčinu sobu. Uplašenim pogledom još sa vrata ispitivali su njeno lice, prilazili tiho i stojali nemi pored postelje. Kada bi deca izišla, u očima gospođe Mihajlović navirale su suze i ona je, gušeći se, s naporom izgovarala: − Siročići, šta će raditi bez majke. Iako je grcao od tuge, Vladimir je, držeći je za ruku, tešio kako će ozdraviti i da će opet biti sve dobro. Jednom prilikom je prizvala muža i rekla mu tihim, isprekidanim glasom: − Osećam… da ne mogu dugo… Vlado, čuvaj decu… Stara služavka Stanojka zaplakala se i izišla iz sobe. Lekar je navraćao svakog dana, pisao recepte i flašice su se ređale po stolu. Jednoga dana ušao je sa Vladimirom u njegovu radnu sobu i obratio

mu se brižnim glasom: − Gospodine Mihajloviću, vi ste pametan čovek i razumećete… morate biti pripremni − i lekar značajno klimnu glavom: − Zaboga, doktore! − kao da izlete krik iz njegovih grudi i uhvati se za čelo. − Šta ćete… učinili smo sve. Organizam više ne podnosi. Vladimir je dugo ostao u svojoj sobi. Pred odsudnim časom cela njihova srećna mladost i njen tegoban život odmotavali su se filmskom brzinom. I sva ta prošlost, vesela i tegobna, kao da se projektuje u sadašnjici kada vidi samo lik svoje žene, svetao i čist. Iz očiju su mu tekle suze. Više nego ikad uviđao je da ga ta žena nije nikad uvredila i da mu je u svakoj prilici olakšavala život. Tih dana sedeo je stalno pored njenog kreveta kao da bi svojim prisustvom hteo da joj produži život. Ali jedne decembarske večeri Zagorka Mihajlović priklopila je oči tiho, nečujno. Milena je vrisnula: − Mamica moja mila… Dragan je glasno zaplakao. Vladimir je skrušeno seo na stolicu, obuhvatio glavu i bolno zajecao. Aksentije je prišao bratu i stavio ruku na njegovo rame. − Vlado, budi razuman. Smrt je rođenje u novi život. − Hteo je još nešto da kaže, ali u opštoj tuzi suze su zagušile reči. Svi su imali utisak kao da se nalaze pred nekim strašnim ponorom.

12 Iako je Vladimir Mihajlović uveravao sebe još izranije da je sve na svetu prolazno, da svi ljudi moraju umreti, da se na Zemlji obavlja stalno kruženje materije, ipak je po povratku s groblja osetio neizmernu prazninu. Od onoga tragičnoga trenutka kada je izgubio svoga najboljega druga, nalazio se kao u nekom bunilu. Njegovu inače mirnu kuću ispunio je svet. Svi su se nekako užurbali, mnogi izdavali naređenja koja je i on poslušno izvršavao. Neprestano se čulo: „Valja se“, „Tako treba“, „Potrebno je“, dok je vazduh kuće bio ispunjen teškim mirisom tamjana, sveća i cveća. Kad je kuća provetrena ostali su sami sa svojim bolom. I Vladimir kao da je tek tada uvideo da je on svojoj deci i otac i mati. Sem žalosti za ženom, osetio je i tugu prema deci lišenoj nežnosti koju samo mati može da pruži. O svemu tome on ranije nije mislio. Dragan mu je bio bliži, valjda što je muškarac, dok je Milena već odrasla devojčica. U njenu dušu on nije dovoljno zašao jer je o njenim potrebama do sada mati vodila računa. Najveću žalost osećala je Milena. Utučena, bleda i potpuno iscrpena sedela je presamićena preko kolena, sa maramom na očima. Otac joj je prišao i blago pomilovao: − Mina, dušo. Hajde da legneš, umorna si. − Vladimir je poduhvati ispod miške i podiže. − Ne mogu, tatice − ona nasloni glavu na njegove grudi i zajeca. Otac joj je gladio ramena, ali nije imao reči da je uteši. I njemu su navirale suze na oči, ali se uzdržavao da ne bi još više rastužio decu. Prišla je i Stanojka. − Kćeri moja, škodiće ti. Hajde sa mnom − uhvatila je ispod ruke i povela. Na vratima sobe Milena se okrete ocu sva uplakana: − Tatice, ne smem! − Ama zašto, zbog čega? − Vladimir priđe Mileni, obgrli je rukom oko ramena i tako uđoše u njenu sobu. − Nemaš čega da se plašiš. Stanojka će spavati s tobom. Svuci se, pa ću posle doći i ja. Dok je Milena još bila mala, često joj je mati pričala o raju i paklu, o

ispaštanju grešnika, o duhovima zlim i dobrim, koji se tako poneki put priviđaju ljudima. A grešnici će umreti strašnom smrću. U svesti Mileninoj stvorilo se uverenje da je i ta smrt svakako neko živo biće sa upalim očima, iskeženim zubima i kosom u ruci. I smrt takvog obličja posetila je njihovu kuću. Iako je predstava magloviga, Milena je drhtala od strašne slutnje i nekih groznih priviđenja. Stajala je nasred sobe nakrivljene glave, opuštenih ruku, bleda i nemoćna, dok je Stanojka svlačila sa nje haljine. Milenin se pogled zaustavi na majčinoj kućnoj haljini i suze, tek usahle, ponovo je zagušiše. − Mamice, zar te nikad više neću videti? − Hajde da legneš. E, tako blago meni − zagovarala je Stanojka i povela krevetu. Kroz prozračnu spavaću košulju ocrtavalo se njeno nežno telo sa tek naznačenim devojačkim oblinama. Stanojka je kao dete zavali u jastuk, prebaci pokrivač i htede da pođe, ali je Milena dohvati za ruku. − Ostani, teto… ostani, molim te. − Ostajem, ostajem, a evo i tate. Vladimir je ušao sa Draganom. Da bi odstranio misli od žalosnog događaja, zapitao je Dragana: − Imaš li ti sutra predavanja pre ili posle podne. Dragan, naslonjen na Milenin krevet, mahnuo je mrzovoljno glavom i slegao ramenima: − Treba da vidim… Vladimir htede da prekori sina zbog nemarnosti, ali se priseti da je, s obzirom na celo njihovo stanje, i samo pitanje bilo bespredmetno. Seo je za sto i počeo da prelistava jednu Mileninu knjigu, misleći kakav bi razgovor mogao započeti sa decom da bi ih primirio. Ali isto onako kao što čovek, kad prvi put sedne na bicikl, iako vidi prepreku tera pravo na nju, tako se i Vladimiru nehotice ote sa usana: − Nema nam više mamice… Ali vi treba da ste pametni… Pri pomenu majke Milena je zajecala, Draganu su oči zasuzile, a Vladimir se zagrcnuo. Tišinu sobe prekidalo je Milenino jecanje. Ali posle odliva suza njima kao da je ovladala neka obamrlost, oči su usahnule i Vladimir priđe krevetu: − Ne zaboravi, Milena, da imaš brata i tvoga taticu. − On sede kraj nje na krevet i pomilova je po ruci, dok je ona gledala poluotvorenim očima preda

se. Njene duge trepavice senčile su bledo lice. − Ništa se plačem ne postiže… Škodiće ti. Potreban ti je odmor. − Onda se obrati Stanojki koja je baš tada ušla u sobu: − Vi ćete spavati ovde… − Ne brinite, gospodine. − A ti, Dragane, sa mnom. E tako − on se naže prema Mileni i poljubi je u čelo. Hajde, poljubi i ti tatu! Ona izvi izvan pokrivača svoje nežne, bele ruke, obavi ih ocu oko vrata i poljubi ga u obraz. Ne puštajući ga iz zagrljaja, upita: − Hoću li sutra u školu? − Ne! I ti i Dragan ostaćete kod kuće da se odmorite, a prekosutra možete. − On ustade: − Vreme je da se spava. Hajdemo, Dragane. Laku noć. Ulazeći u sobu Vladimir se obrati sinu: − Ti ćeš spavati u mom krevetu, a ja ću − on htede reći u Zagorkinom, ali dodade: − tamo. Hajde svuci se, a ja ću još da svršim neki posao u kabinetu. − On pođe, ali se priseti: − Znaš… ovo sam hteo da ti kažem − pogledao je Dragana koji je baš tada seo na stolicu. − Ti vidiš koliko se Milena promenila i molim te, sine, budi trezven. Ja razumem tvoj bol, ali ti si stariji i muškarac si. Polaskan očevim rečima Dragan je najednom osetio ponos čoveka. Pogledao je oca i sigurnim glasom odgovorio: − Hoću, tata. − I još nešto. Ti vidiš koliko je ona nežna, pa te upozoravam da prema njoj budeš naročito pažljiv. Jer… ovaj gubitak najviše pogađa nju. Iz ovoga razgovora sa ocem Dragan je jasno osetio kako je među njima uspostavljena prisnija veza i da on nije više dete. Sa već odrešenim cipelama na nogama, on se ispravi: − Molim te, tata, hteo sam nešto da te zapitam. Za vreme ova dva dana, čika Sena mi je u nekoliko mahova ponavljao: „Smrt je rođenje u novi život…“ Smem li da verujem u tako što? Vladimir Mihajlović pritisnu očne kapke. „Ah, i taj Sena!“ − pomisli, a potom prevuče rukom preko obraza, i obuhvati podbradak, gledajući uzdignutih obrva nekud daleko. − Znaš… ima i toga.

− Kako to?… Znači istina je. − Za izvesne organizme je istina, a za neke nije. − Vladimir zavuče palčeve u razreze na prsluku, udarajući se prstima po grudima. Dragan je posmatrao oca ispitivački. − Učio si kako ima jednoćelijskih organizama koji se kreću s jednoga mesta na drugo. Tako izvesno vreme. Potom se primire i… individua se podeli u dve nove koje se sad dalje kreću… razvijaju. Znači: ona prva individua nije umrla, ili ako je baš umrla, iz njene smrti su proizašla dva nova života. − Ali zašto onda kažeš…? − Zato što taj slučaj ne postoji kod viših organizama, kod čoveka na primer. Smrt je smrt… nešto nepovratno, zauvek, za večita vremena − tada se i Vladimir priseti pogreba svoje žene i trenutka kad su je spuštali u raku. Uvideo je kako nije zgodan momenat da o toj temi i dalje razgovara sa sinom. − Uostalom, drugi put ćemo o tome. Nemoj da gasiš svetlost, vratiću se uskoro − i iziđe iz sobe. „Zašto me to pita“ − mislio je Vladimir sedajući za svoj sto. „A i taj Sena!“ − ljutio se na brata i tada se priseti kako on često ostaje nasamo sa Draganom i nešto razgovara. „Njegov je život prohujao, a ovaj ima tek da saznaje postepeno. Treba da povedem više računa.“ On protrlja čelo prisećajući se šta je ono hteo da svrši u svojoj sobi i pogleda kroz prozor u mračno dvorište, a preko njega u pozadinu jedne višespratne zgrade. Kao da vise jedna iznad druge, videle su se osvetljene kujne. U parteru je neka devojka pripremala nešto oko peći. Na prvom spratu sedeli su ukućani oko stola i razgovarali. Na drugom su se videle samo nečije glave koje su, tako se bar Vladimiru učinilo, nešto alapljivo jele. „Svi su užurbani, svi jure kroz život, kao da će ih to spasti smrti“. Pred očima mu se ponovo javi slika kada su mu ženu spuštali u raku i kao da mu i sada zabubnjaše u ušima udari zemlje o mrtvački sanduk. I jače nego ikad uvideo je kako je ljudski život privremen, gotovo ništavan. Pa i njegov svakako. Želeći da izbegne ovu misao poče preturati listove svoga poslednjeg rukopisa. Sve mu je to izgledalo daleko, pa mu dođe čudno kako se uopšte mogao baviti takvim pitanjima. „Besmislica“ − odmahnu glavom Vladimir ljuteći se na samoga sebe što mu takve misli padaju na pamet. On grčevito steže rukopis kao da je hteo za njega da prikopča i svoje misli. Smatrao je da će ideje ispisane u ovom rukopisu krunisati njegov napor života i izmeniti mnoga dosadašnja gledišta. Pa zar da se sada liši još i ove jedine moralne potpore što mu je ispunjavala život?!

I da bi se otresao neprijatnih misli, ustade od stola i poče šetati po sobi. Zastao je kod prozora i pogledao preko mračnog dvorišta u pozadinu višespratnice. „Ljudi umiru. Ali rađaju se novi“ − i tada je podsvesno osetio još jednu misao koju nije mogao jasno da izrazi, „Da, da, rađaju se novi“ − ponavljao je ne bi li izazvao onu skrivenu misao. Obuhvatio je zubima usnicu i zažmirio. „Život je znači večan… život… kako to?“ − pitao se. „Ona je umrla… sa njenim životom je svršeno“. − U svesti mu se uskovitlaše razne predstave… Zavukao je ruke u džepove pantalona i počeo da šeta po sobi. „Ako život uzmemo u širem značenju i kažemo: život je na Zemlji večan, onda to isto važi i za smrt… Večni život, večna smrt!“ − on sumnjičavo zavrte glavom, jer mu se učini da se ova dva pojma isključuju. Ali je predosećao da se iza toga krije neko drugo značenje… Seo je i naslonio se na sto, podavio levu ruku, desnom se nalaktio i obuhvatio podbradak gledajući u desnu ivicu naslona stolice. „Život i smrt idu naizmenično. Sve što se rađa mora i da umre… Da… da“ − naprezao je misli ne bi li se setio nečega što je skoro pročitao, a što mu se čini da bi baš bilo u vezi sa današnjim događajem. − „Organizam u jednom trenutku svoga razvića postaje negativan… aha, da, i njega negira potomstvo. Zagorka je umrla ali su ostala deca. Ali da li je ona došla u to stanje da joj je život postao u tolikoj meri negativan… Da li se to može primeniti na njen slučaj… Kakav slučaj?… Smrt!“ − odgovorio je samom sebi. − „Ali, ima li čega večnog?“ − Vladimir široko otvori oči i opusti ruke. − „Njutnova teorija gravitacije… Da li je to? Iako ispravljena ona ostaje. A zbog čega je to važno?… O čemu sam ono mislio?“ Vladimir Mihajlović zatvori oči da bi prikupio rasturene misli. Ali glava mu klonu na grudi i zamor poče da mu obujima telo. Priseti se tada da cele prošle noći nije spavao i naglo otvori oči. Opet pogleda u svoj rukopis na stolu. „Život je prolazan, a naučne istine su večne!“ − pade mu iznenada na pamet. Učinilo mu se da je to ono, što je želeo da sazna. „Da, da, zato čovek živi“ − mislio je i obuze ga prijatna radost što je živ, što još može da radi. Vladimir Mihajlović stavi rukopis u fijoku stola i unekoliko primiren, vrati se u spavaću sobu.

13 U hodnicima ženske gimnazije brujalo je. Ulazile su učenice pojedinačno ili u grupama i još na ulazu skidale svoje đačke kape i razmahivale torbama. Dežurna nastavnica ogrnuta mantilom stojala je naslonjena uz prozor i čitala jutarnje novine. Učenice su u prolazu uzvikivale: „Ljubim ruke“ − što je u svesti nastavnice odjekivalo jednolično kao otkucaji časovnika i, ne odvajajući očiju od novina, ona bi samo klimnula glavom. U jednom trenutku spustila je novine i sa izrazom dosade na licu pogledala duž hodnika. Pogled joj se zaustavi na grupi učenica među kojima joj pade u oči i jedno još iz prošle godine poznato lice. Kada su prolazile pored nje, ona viknu: − Mihajlovićeva! Milena se trže i bojažljivo priđe. − Jesi li ti to?… Nisam te odavno videla. Malo si oslabila. A za kim nosiš crninu? Milena lako zadrhta, pogleda nastavnicu široko otvorenim očima koje se ispuniše suzama. − Umrla mi mama − procedi kroz zube i obori glavu. − O, siroto dete… Vidiš, nisam znala. A kada je to bilo? Milena iskrivi glavu i pogleda u stranu. − Pre neki dan davali smo četrdeset dana… − A tako… − na licu nastavnice najednom se pojavi strogi izraz i pogleda u pravcu hodnika kojim su trčale dve učenice. − Mir, deco! Kako je to! − onda se obrati Mileni: − Dobro, Milena, dobro, možeš ići. Milenine su oči bile zamagljene od suza. U ušima su joj neprekidno brujale reči: „Siroto dete“, što je još više pojačavalo njenu tugu. Počela je već da grca. Na uglu hodnika sačekala je drugarica i videći je uplakanu, dohvati je pod ruku. − Šta te je pitala? − Ništa… za mamu − i Mileni potekoše suze. Zaplakala je i drugarica i zastale su u zamračenom delu hodnika.

− Dušice moja, budi pametna − tešila je kroz suze drugarica Milenu. Iz susednog razreda gde je iznad vrata visila tablica sa oznakom V2, prolomio se veseo žagor. Otuda istrča jedna učenica i videći njih dve u uglu, priđe im razdragano: − Deco, znate li za novost? − Ali videći ih uplakane zastade i gotovo zaplašena zapita: − Šta… šta se desilo?! − Ništa, ništa… setile smo se nečega − i drugarica pokaza očima na Milenu dajući joj do znanja da ne ispituje dalje. − A šta je to bilo? − Jaoj, Milice, zamisli!… Olga dobila sliku sa potpisom Roberta Tajlora. − Nije moguće! − uzviknu zadivljeno Milica. U očima njenim suze namah usahnuše. Sva ustreptala dohvati Milenu za ruku i povuče je: − Hajdemo, dušice moja, hajde brže da vidimo. Oko katedre učenice su se gurale i naginjale jedna preko druge da vide sliku filmskog glumca, uzvikujući: − Jaoj, što je divan! − Izvanredan je. − Blago tebi, Olgice. Redara raširila ruke i viče: − Sklanjajte se, sad će treće zvono… ne mogu tablu da obrišem. Sad će nastavnica za nemački. Bogami, to nema smisla − ali se i ona tiskala među drugarice da bi videla sliku. Raspaljiva uobrazilja mladih devojaka snivala je o slavi filmskih glumica i svaka je zamišljala sebe u ulozi neke o kojoj je stalno sanjarila. Mnoge su podražavale u govoru i gestovima svojim ljubimicama i nazivale jedna drugu imenima junakinja sa platna. A tek kolika je sada senzacija, kad su imale u rukama sliku čoveka o kome su toliko mislile i videle njegov lični potpis. A ta ista slika nalazila se u njegovim rukama. Usplahirenih očiju, gotovo drhteći, prinosile su sliku srcu. Bilo je tu učenica i iz drugih razreda koje su bučno ulazile i žurno izlazile. Sa njima se sudarila Milena i zastala zbunjena na ulazu. − Dženi − nazva je po imenu neke glumice jedna od njenih drugarica. − Brzo, da vidiš. Još vlažnih očiju, Milena je lagano prilazila iako nije mogla jasno da razabere šta se ovo zbiva. Po razdraganim licima svojih drugarica naslućivala

je neki radostan događaj. Ta opšta veselost izmešana sa njenom tugom činila ju je ovoga momenta ravnodušnom. Ali poneta zamahom prišla je katedri. U opštoj larmi nije se ni čulo treće zvono. Na vratima se iznenada pojavilo strogo lice nastavnice nemačkog jezika. Imala je zalizanu kosu prihvaćenu pozadi polukružnim češljem izvan koga su štrčali nejednaki čuperci. A ta kosa, pa one stisnute tanke usne i sitne caklaste oči, davale su zmijski izgled njenom licu te je kod učenica izazvalo neprijatno raspoloženje. Kao kad prne jato vrabaca, tako su se i učenice razbegle na svoja mesta. Milena je ostala poslednja. Nastavnica priđe žurno, baci katalog na katedru i sa visine ošinu strogim pogledom po razredu. − Nečuvena drskost! − progovori kroz stisnute zube. − Šta to treba da znači?! Redara!… Daj mi imena svih onih koje su bile ovde, pa će me zapamtiti! − Molim, gospođo… znate… sve su bile − mucala je redara. − I ti se još usuđuješ da me gledaš pravo u oči i tako govoriš! − naglašavala je reč po reč nastavnica nemačkog jezika. − A Mihajlovićeva? Pri pomenu svoga imena, Milena zadrhta i lako bledilo preli joj se preko lica. Njeno se telo grčilo kao pred opasnošću. Sve rasplinute misli, radosne i tužne, kao da se sakupiše u jednom kutu njene duše. Ona zabaci glavu spremna da se brani od strašne nemani. Nastavnica upre prstom na nju. − Ti!… Reci mi šta ste radile ovde? − Gospođo… vi me pitate takvim tonom… da sam nesposobna da vam odgovorim. − Drskost! − i nastavnica lupi šakom po stolu. − Ali ja ću se postarati da progovoriš. Jošte kako!… Sedite! U razredu tajac… Nastavnica htede da otvori katalog, ali se tada priseti i ustade: − Molitva! Učenice su ustale i prekrstile ruke. Jedna poče čitati: „Molim te, svemogući Bože!“… Ostale priklonile glavu a usne im šapuću molitvu ne bi li ih bog sačuvao da ih nastavnica nemačkog jezika ne prozove sada. Po svršenoj molitvi nastavnica otvori katalog i poče nešto žurno da piše. Po strani kataloga na kojoj je pisala učenice su znale da ona piše optužbu protiv redare, ili samo Milene koju su učenice krišom pogledale, ili protivu njih sviju. Sve su se pritajile i čula se samo škripa pera. Onda nastavnica

dohvati upijač i lupi njime nekoliko puta. Tupi udar je odjekivao u svesti učenica kao da ih neko maljevima udara po glavi. − Tako! − progovori prkosno nastavnica. − Koje nisu došle? − Sve su ovde − odgovori redara. Nastavnica otvori prvu stranu kataloga gde se nalazio prozivnik. To je obično onaj momenat kada učenicama zamre dah. Znaju to mnogi nastavnici i sa izvesnom duševnom nasladom povlače prstom preko imena đaka kao da se rešavaju koga će prozvati. Učenice se krste i krše ruke, a one katoličke vere drže ikonicu svetoga Antona i mole da ih ova neprijatnost bar sada mimoiđe. A one znaju na kojoj je visini kataloga zapisano njihovo ime. I kako nastavnica pređe preko njega, čuje se pritajeno: Hu-u-uj!… Hvala ti bože!“ − a lice namah dobija vedriji izraz. U razredu se razleže tihi šumor. Ali nastavnica još uvek povlači prstom. Zastane kod nekog imena kao da razmišlja, onda produži dalje. Već je pri kraju. Učenice se pogledaju usplahireno. A kad nastavnica diže glavu i poče ispočetka, ceo razred nanovo zamre. Opet se krste i iz klupe vade ikonu svetoga Antona. − Neka iziđe… neka iziđe… Milena Mihajlović i Anđelija Stanić. Milena sva bleda, gotovo bez daha, zamagljenih očiju, izađe lagano i stade ispred katedre. Taj momenat je u svesti učenica najteži. U njima se tada podsvesno stvara utisak da su stavljene na optuženičku klupu, ali bez prava odbrane i onih olakšavajućih okolnosti koje su u tesnoj vezi sa fiziologijom i psihom učenica. Milena je poluotvorenim očima gledala kroz prozor nekud daleko. Nastavnica zatvori katalog, prevuče rukom preko zalizane kose i ponovi već uobičajenu frazu: − Idemo dalje… Čitamo… Otvorite stranu 39. Milena čitaj: »Wie du mir, so ich dir« od Getea. Nastavnica prinese ustima sastavljene šake, a isturenim palčevima obuhvati podbradak. Gledala je strogo preda se. Milena je drhtavom rukom otvarala čitanku i kad nađe označenu stranu, slova joj zaigraše pred očima: − Wie du mir… − Nevalja… Zašto kratko vi? Vi… vi, gospođice, vi, gospođice. Treba malo otegnuti vi-i, tu je i i, e, dakle i-i. Ali kad se misli na sve drugo a ne na školu, onda naravno − ona izdiže ramenima i brzo ih spusti. Milena je grizla usne i gutala pljuvačku. Lako se zanjiha i jedva savlađujući se produži:

− Wie du mir, so ich dir… Man mit zugekzugek… nöpffen Taschen… − Nije dobro. Ne umeš ni da čitaš. Tu je ono mutno e − ona sastavi usne kao da će zviznuti i izgovori grleno − e… e. Tako se to čita, draga moja… da! Milena s naporom udahnu i pogleda bolnim očima nastavnicu. Ćutala je, a potom pogleda u knjigu. − Dalje − reče odsečno nastavnica. − Dir tut niemand was zulieb… − Opet… opet! − nastavnica pljesnu rukama i dohvati se za levo uvo da pritegne minđušu. − Izgleda, tebi uopšte ne vredi govoriti. Rekla sam ti sto puta, dugo i-i: niemand… zulieb… Dabome! Čitamo dalje. − Hand wird nur von Hand gewaschen. Nastavnica zausti da nešto kaže, ali je otvorenih usta, iščekujući, posmatrala Milenu. − … Wenn du nehmen willst, so gibt! − Ne znaš da čitaš, a to je ono osnovno. Ne vredi dalje da razgovaramo. Toga momenta Mileni padoše na pamet reči dežurne nastavnice: „Siroto dete!“ − pa joj se ceo život učini beznadežan i pust. Oči joj se napuniše suzama i jedna krupna kaplja skotrlja se niz bledo lice. − Ne vredi plakati, ništa ne vredi. Suzama me ne možeš ganuti. Ne! Iako naviknute na ovakve scene, učenice su sa interesovanjem posmatrale Milenu i mnogima je bilo žao što je bez ikakve krivice dovedena u takav položaj. Milenina najbolja drugarica diže ruku i bez dozvole nastavnice progovori: − Molim, gospođo, ona je plakala i pre časa… − Svakome je slobodno da plače, a ja nisam ovde plaćena da utirem vaše suze. Ali dobro, − umekša glas nastavnica − reci mi kako glasi prvo lice pluskvamperfekta od glagola sein − ona spusti olovku na sto i pogleda kroz prozor. U učionici zašuštaše listovi i začu se šapat: − Ich war gewesen… ich war… gewesen. − Mir! − nastavnica lupnu šakom o sto. Iako je šapat dopro i do Milene, ona nije odgovarala već je oborenih očiju gledala preda se. Po izrazu lica nastavnice nemačkog jezika i po načinu kako je pita, naslućivala je da će joj ona stavljati zamerke ma kako odgovarala. I

pred tim odlučnim trenutkom ona kao da se sva zgrči, lice joj dobi leden izgled, suze su usahnule i Milena progovori: − Molim vas, gospođo, ne mogu više da odgovaram − i ustuknu jedan korak, pripravna da se vrati na svoje mesto. Usne nastavnice razvukoše se u pritvorno ljubazan osmeh. Ona raširi šake, njene se obrve podigoše i najzad klimnu glavom. − Molim… Mihajlovićeva, to je tvoje pravo. − I obema šakama lupi o sto. − A moje je da ti zabeležim ocenu koju si zaslužila. − Ona otvori katalog i u rubrici „Ocene“, pored Mileninog imena zapisa upadljivo: 2. − Kao da je obavila neki osobito važan posao, ona dostojanstveno zabaci glavu i progovori: − Idemo dalje!… Pognute glave Milena se vratila na svoje mesto. Glavu je naslonila na šake, a prste zarila u gustu, talasastu kosu i ostala tako do kraja časa. A kad je zvono objavilo njegov svršetak, učenice poskakaše sa svojih mesta i razleže se žagor devojačkih glasova kao šumor vode planinskog potoka. Milena drhtavo uzdahnu i baci nemačku čitanku u klupu. Onda zabaci glavu da popravi kosu. Oko njenog vrata svile su se nečije ruke. Ugledala je nasmejano lice i plave oči svoje najbolje drugarice. − Dženi, dušice, nasmej se da vidim tvoje bele zubiće − govorila je drugarica, pa je snažno steže i poljubi u obraz. − Nemoj da se jediš… Oko njih se iskupiše drugarice uveravajući Milenu da će je sve braniti pred klasnom koju su one iz milošte zvale Brankica. − Ah, Branka je srce, ona nas voli… − A, bogami, nema ni to smisla − govorila je Olga. − Nije nego: Wie du mir, so ich dir − podražavala je nastavnicu nemačkog jezika. − Zašto nam na nemačkom ne opišu život Rudolfa Valentina. − Ah, to bi bilo divno… − Naučile bismo nemački za mesec dana… − Deco − utrča jedna učenica. − Nema prozivanja iz istorije. U prvom odeljenju je pričala. Dve se učenice obuhvatiše oko pojasa i počeše da igraju valcer. − Na svoja mesta − vikala je redara. − Jaoj, naučila sam „engliš vals“ − govorila je Olga obuhvativši svoju drugaricu. − Pazi, jedan veliki korak i dva mala. − Ona poče pevati ariju, ali se okrenuše svega dva puta a redara utrča:

− Evo ide. Bežite na svoja mesta da je ne naljutimo pa da proziva. Učenice se raziđoše žurno, a kod katedre ostade samo redara. − Sedite! − rekla je rasejano nastavnica istorije i prišla katedri. Obema rukama opipala je lokne svoje kose i pošto je izvadila iz tašne ogledalo da se uveri je li joj kosa u redu, otvorila je dnevnik. Onda je nešto upisala. Zatim odgurnu katalog i pogleda umornim očima po razredu, pa se zagleda negde u ugao kao da se nečega priseća. Učenice su strepile da se nastavnica istorije ne predomisli pa da proziva. Ali ona poče: − Prošloga časa govorili smo o Konstantinovom dobu i pobedi hrišćanstva… Učenice se zavališe u svoja sedišta. Zategnutost je popuštala. Neke su otvorile geometriju i počele krišom da čitaju. Druge su povremeno pogledale kroz prozor, a mnoge su rasejano posmatrale nastavnicu. Još pod teškim utiskom prošloga časa, Milena je sedela oborene glave. Sve se dogodilo tako brzo i neočekivano da još nije mogla da shvati zašto je to bilo potrebno. Ali nad svim tim neprijatnostima lebdela je jedna misao što je pritiskivala kao neka teška mora… Ona nema kome da se požali. Osećala je izvesnu prazninu. Nešto ju je u grlu stezalo i s naporom je zadržavala suze. Njena drugarica u klupi gurnu je i prošaputa: − Vidi, kupila sam svilene čarape − i zadiže suknju da joj pokaže. − Fino − odgovori rasejano Milena. Ali tada primeti kako ih nastavnica posmatra i dade nogom znak drugarici da ćuti, a ona je, nalakćena na ruku, gledala pažljivo u pravcu katedre. − … Ali po smrti Dioklecijanovoj i Konstantinovoj rimska država počela je sve više da slabi. Naslednici su se otimali o presto. A u zemlji se nagomilalo činovništvo koje je postalo potkupljivo, ili kako se to kaže današnjim jezikom: korupcija je carovala na sve strane. Nijedan se posao nije mogao svršiti, a da se ne polože velike sume novca. − Nastavnica pomeri ogrlicu i uhvati za donji kraj da bi je postavila tačno prema sredini vrata. Drugarica gurnu Milenu i dodade joj parče hartije na kojoj je pisalo: „Moj je biser lepši“. Milena razvuče usta u osmeh, ali se najednom uozbilji i gužvajući hartiju posmatrala je nastavnicu. − … A oni, koji su bili na vlasti, ponašali su se kao nasilnici. Nemilice su trošili državni novac, a na narod su tovarili sve veći porez… Narod satrven dugim ratovima, a sem toga iscrpen finansijski, počeo je naglo siromašiti. Usled toga se na sve strane javilo nezadovoljstvo.

Pri pomenu „nezadovoljstva“ Milena se seti nastavnice nemačkog jezika. I sve ono što je tištalo poče se kanalisati u jednom pravcu. Ona vidi hladno lice nastavnice nemačkog jezika, čuje njen strogi glas. Ali htela bi da razmišlja o nečem drugom. Pogledala je kroz prozor na ulicu kojom ide kući, ali tada njene misli, kao reka ponornica, zamreše… Jer ta je kuća za nju prazna i nema kome da se požali. Ona trepnu očima da ne zaplače i tiho uzdahnu, pa pogleda u nastavnicu istorije. − … I tako se, najzad, raspalo Rimsko carstvo na dva dela: istočni i zapadni. Zapadni deo srušio se najzad pod udarcima varvara, a njegovom propašću došao je i kraj istorije staroga veka. − Nastavnica zaćuta, onda izvi ruku i pogleda na časovnik iznad leve šake. Nastao je laki žagor. Učenice su nestrpljivo iščekivale da čuju školsko zvono. I kao kad bujica probije branu pa se bučno razlije na sve strane, tako se najednom prolomi cika devojačkih glasova i sve poleteše na vrata… Veliki odmor. Dvorište je brujalo. Devojčice iz nižih razreda trčale su veselo, dok su one starije šetale, prikupljale se i razgovarale. U jednoj grupi bila je i Milena. Na njen jutrošnji događaj sa nastavnicom nemačkog jezika učenice su već zaboravile, jer su nailazili uvek novi utisci. Sada im je tek pretila glavna neman. Sledeći čas je geometrija… Linije, rogljevi, neka planimetrija, sve tako nešto uglasto i oštro što sa njihovom rasplinutom psihom i raspevanom mladošću nema nikakvog dodira. I uz to još i strogost nastavnice matematike… Ali ipak jedna je u poverenju saopštavala: − Jaoj… da vam pričam. Videla sam juče Jelicu sa dečkom kako se objašnjavaju. − Nije moguće! − Bogami… − A je li lep? − Smešno… ljubav danas u dvadesetom veku − dodala je koketno jedna sa mnogobrojnim loknama i napućila usne. − To baš nema smisla što govoriš − bunila se druga. − Danas je sve za novac. A ljubav postoji samo prema ocu i majci… „Ja više nemam majke“. Milena se uozbilji. Ova misao poče ponovo da je obuzima. Ali veseo smeh talasao se oko nje. Školsko zvono je oglasilo da je već kraj odmoru i ona utonu u čitavu reku mladih devojaka koja se malo zatim rasplinu po raznim učionicama. Tek se u razredu malo pribrala.

Otvorila je geometriju i počela čitati: „Razmere strana pravouglog trougla jesu funkcije ma kog oštrog ugla toga trougla, i obrnuto, možemo uglove smatrati kao funkcije tih razmera“. Ove rogobatne reči kao da su bockale Milenu. Obuhvatila je čelo starajući se da bar nešto razume. Ali začu žagor i smeh drugarica. Bunovnim očima pogleda u pravcu vrata. Jedna od njenih drugarica stavila je parče gaze na obraz i preko toga zalepila flaster. − Deco − govorila je smejući se − mene ovoga časa boli zub. To treba sve da potvrdite. − Gde si to našla? − pitale su drugarice gledajući je radoznalo. − Utrčala sam u ambulantu… Tamo nije bilo nikog i zalepila sam. − Jaoj… blago tebi − zavidele su joj drugarice. − Ah, kad ne bi bilo ove proklete matematike, bila bi mi slatka škola − govorila je Mileni drugarica. − Kako ti ovo razumeš: „razmere strana…“ − i Milena pokaza prstom na knjigu. − Bože, al’ si smešna. To ne razume niko. Ja naučim napamet. Onda od reči do reči izgovorim rečenicu. Prosto i jasno, zar ne?… Gospođica „Punđa“ to osobito ceni. Ušla je nastavnica matematike. Sve su učenice ustale i u razredu zavlada tišina. Svesna valjda koliko je njen predmet težak i neshvatljiv, nastavnica matematike je bila namrgođena i imala važan izraz lica. Pred katedrom zastade i diže ruke: − Ju! − uzviknu, i sa visokog podijuma gde je katedra, pogleda strogo po razredu. − Ko je pisao kredom po stolici? Učenice uzdigle ramena i šaraju očima preko glave nastavnice samo da im se pogledi ne susretnu. Redara žurno iziđe i krpom izbrisa stolicu na kojoj je neka nacrtala glavu sa punđom. − Ovo je najgori razred u gimnaziji! − grdila je nastavnica. − Sram vas bilo!… Sedite! Ispunila je u katalogu rubriku pod natpisom „Dnevnik rata“ a zatim, pričvršćujući obema rukama „šnale“ skrivene u kosi koja je pozadi skupljena u punđu, čitala je ono što je zapisala nastavnica nemačkog jezika. − Krasne ste vi… Dabome. − Onda pogleda Milenu. − Pa zar i ti?… Hm!… Jednoj učenici koja nosi crninu to nimalo ne priliči − govorila je jetko.

− Molim, gospođice, ona nije kriva − usudi se da primeti Milenina drugarica iz klupe. − Pita li te ko, pa govoriš za drugoga?… A i ti si mi dobra − govorila je ironično nastavnica matematike. − Uostalom, dosta! − reče ljutito, pa otvori prozivnik i prozva tri učenice. Ali opasnost kao da još nije prošla. Imala je ona običaj da za najmanju grešku otera učenicu na mesto i onda prozove drugu. Zato su sve sa izvesnom napetošću slušale odgovore drugarica i strepele ako se neka duže zamisli. Krijući se jedna drugoj iza leđa šaptale su ili su na hartiji krupnim slovima ispisivale odgovore kako bi one kod table bolje videle. Opomena nastavnice delovala je kao žaoka na Milenu, iako je bila uverena da nije kriva. Obuzela je neizmerna tuga za majkom. Sa tim osećanjem se saživela i ono je bilo kao neko sveto zaveštanje koje je u njoj budilo sećanje na minule dane i izazivalo slatke uspomene. A taj bol i taj spomen bili su njeni, njoj tako intimni, da ih je brižljivo krila od svih. A nastavnica matematike onom ironičnom primedbom kao da je razotkrila njenu tajnu i izložila je veselim pogledima devojaka koje će možda pomisliti da je u njoj utrnulo osećanje žalosti. Osetila je uvredu i bol. Ali nemoćna da ispravi pogrešno mišljenje, grizla je usne da bi zadržala suze. I zato je digla ruku i zamolila nastavnicu da iziđe. U hodniku je bio mir, a samo su povremeno iz pojedinih razreda dopirali strogi povici nastavnica. Milena prekrsti ruke i pogleda sanjalačkim očima u pusto dvorište. Ova tišina joj je godila. Ostala bi tako dugo ne misleći ni o čemu da je školsko zvono nije trglo i opomenulo da se vrati u razred. Na redu je bio čas književnosti. Jedna je učenica izvadila iz klupe buket cveća i stavila ga na katedru. Dve druge stajale su kod katedre i pisale po stolu: „Branka srce“. Tako su zvale nastavnicu književnosti koja im je bila i klasna. Kao da je sada nastajalo neko primirje u stalnom ratu između nastavnika i đaka. − Molim vas, tišina… Neka vidi Branka srce koliko je volimo − govorila je redara. U razredu zavlada tišina. Širokim svetlim očima posmatrale su učenice nestrpljivo u pravcu vrata. − Pst! − učini redara. − Evo je… I učenice poskakaše sa svojih mesta. Brižljivo negovana plava kosa rasipala se u bezbroj kovrdžica što su kao kakvi cvetovi okružavali ljupko lice nastavnice književnosti. Njene rumene usne razvukoše se u osmeh.

− Kakvo prijatno iznenađenje!… Cveće… A ko je doneo? − Ceo razred. − Sve − zagrajaše učenice. − Hvala lepo. Izvol’te sesti. Dok je zapisivala u dnevnik, učenice su se došaptavale. Jedna progovori glasno: − Jaoj… gospođice, što imate lepu haljinu! − Ah… sviđa vam se − govorila je raspoložena nastavnica. Onda se nalaktila na sto i čitajući ono što je zapisala nastavnica nemačkog jezika raširila je prste leve ruke, a desnom je skidala i navlačila zlatan prsten sa plavim kamenom. Učenice su zadivljeno posmatrale njenu belu ruku, tanke prste sa dugačkim noktima marljivo prevučenim crvenom bojom. − Male moje, pa vi ste opet bile nemirne − progovorila je tiho. Posle ovih blagih reči učenice su poskakale sa svojih mesta i počele sve u jedan glas: „Molim, gospođice“… „Mi nismo krive“… „Mi vas volimo i zbog vas ne bismo“… „Gospođa je bila nešto ljuta“… Nastavnica diže ruke i potom prinese šake ušima. Učenice se pritajiše. − Vi uvek tako − progovori nastavnica književnosti. − A meni posle zameraju da sam mnogo popustljiva prema vama… − Nećemo više nikad, gospođice! − zagrajale su mazno učenice. − Eto, vidite… Za Mihajlovićevu je napisano da je bila drska. Milena sva prebledela ustade sa svoga mesta. Učenice ponovo zagalamiše: − Oprostite joj, gospođice… Oprostite… Ona nije kriva. − Molim vas, gospođice − pokušavala je Milena da se izvini. − Dobro, dobro, dobro! − mahala je nastavnica svojim nežnim prstima kao da se otresa nečega. − Ali ovo da bude poslednji put. − Nikad više! − uveravale su je učenice kao i uvek do sada. Milenine drugarice koje su sedele oko nje povukoše je za ruku i ona sede. − E… a sad ćemo da radimo probni zadatak. − Nastavnica ustade i prevuče rukama sa strane haljinu što je bila pripijena uz telo. Vežbanke su zašuštale i učenice se primiriše. − Opisaćete sada vaše roditelje…

Milena otvori široko oči, a potom obori glavu. „Opisati roditelje… oca… majku“. Nešto je steglo u grudima i poče ubrzano da diše. U glavi su joj se kovitlale misli, ali se jedna neodoljivo nametala. „Ja nemam majke!“, bolno je odjekivalo u njenoj svesti. Ona bi tu ljubav prema majci najbolje ispoljila preko suza kojima bi mogla da ispiše ceo zadatak. Obuhvatila je čelo da bi zaklonila vlažne oči. I dok su ostale učenice pisale, ona je još uvek držala olovku, a hartija pred njom je bila prazna. Nastavnica za katedrom izvadila je iz tašne ogledalce, naslonila ga na mastionicu i pažljivo doterivala svoje kovrdžice. Potom izvadi koverat i hartiju i poče da piše neko pismo. Milenu gurnu laktom drugarica i sakrivena iza leđa one ispred nje, prošaputa: − Brankica voli jednog gardijskog kapetana. Eno, sada mu piše pismo… A šta… ti još nisi počela? − Evo sad ću. − I kao pod nekim pritiskom, Milena poče pisati: „Iznad svih osećanja, između svih misli, ljubav prema roditeljima je nešto najuzvišenije. Majka nas nadahne prvim dahom…“ Milenina ruka zadrhta. Stezala je grčevito prste leve ruke kao da bi htela da zadrži neki unutarnji napon. Oči su joj grozničavo sijale, a nozdrve se širile. Ona nastavi: „… Majka nas diže telesno, ona nas napaja duhovno i svojom nežnom rukom, kao anđeo zaštitnik, vodi nas kroz ceo…“ Htela je napisati „život“, ali se tu nit njenih misli prekide. U ušima su joj zabrujale reči: „Siroto dete“… Zažalila je za samom sobom i onim nepovratno minulim danima, nerazdvojno vezanim za majku. Ona obori glavu i krupna suza kanu na zadatak. Zvono se začu. Učenice se užurbale. Milena dohvati olovku i žurno napisa: „… Udahnuta sreća koju deca prime sa majčinim mlekom, prestaje onoga dana kad izgube majku… A ja majke više nemam!“ Suze su je zagušile. Drugarica iz klupe uze njen zadatak i predade ga nastavnici književnosti.

DRUGI DEO

14 U životu ljudi smenjuju se dva osećanja što izazivaju suprotna duševna stanja koja nazivamo tuga i radost. Muškarci lakše od žena podnose žalost, valjda što su više izvan kuće i zauzeti svojim poslovima. Dok mu je žena bila živa, Vladimir Mihajlović nije se bavio unutrašnjim pitanjima svoje kuće niti je obraćao toliko pažnje na vaspitanje dece. Međutim, po smrti ženinoj i ta strana života pala je njemu u deo. Ali su ta osećanja dužnosti bila labilna i po već stečenoj navici, on se opet vraćao svojoj laboratoriji. Godinu dana posle ženine smrti potpuno se odao naučnim poslovima. I tako su deca prepuštena sama sebi. Milena je bila u šestom razredu gimnazije, a Dragan pred maturom. A stara Stanojka vodila je kuću. Milena se najsporije navikavala na novo stanje u kući. Imala je puno potreba i najzad tajni koje je morala poveriti samo svojoj majci. Nalazila se na prekretnici devojačkog doba kada se u telu devojčica odigravaju važne promene i kad je snaga uzavrela, a mašta bujna. Više nego ikad bila joj je potrebna majka koja bi je savetima poučavala ili ispravljala rđave navike. Milena nije htela da se poverava staroj služavci, a još manje je to mogla bratu ili ocu. U kući nije imala duhovnoga oslonca i zato se svijala oko drugarica kod kojih je provodila dosta vremena. Ili je sa drugaricama posle časova izlazila na šetalište odakle se vraćala dockan kući. Staroj Stanojki je Milenino držanje izgledalo čudno. Jednoga večera, kada se u mrak vratila kući, počela je blago: − Mini, dušo moja, ne ide to tako. Ti si mlada devojka i sramota je da dolaziš tako dockan. − Eh, tetka Stano − govorila je Milena, bacajući na krevet torbu i đačku kapu − drugo je danas vreme… Mi živimo u dvadesetom veku. − Ama nemoj ti meni ovo, ono. Da ti je majka živa, ti ne bi smela tako da radiš. Šta će da kaže tvoj tata ako sazna… − Ah, briga njega! − odgovorila je jetko Milena. − Nemoj tako… Nije to lepo što govoriš. A posle, danas ima rđavih ljudi, pa može svašta da ti se desi.

− E, a kako Dragan? − On je već čovek − Stanojka nakrivi glavu i ispravi kažiprst. − Uh, on je čovek! − Milena je podražavala Stanojku. − Vrlo važno!… To je bilo u vaše doba. Danas ne postoji razlika između muškarca i žene. − Budibogsnama! − Stanojka se prekrsti, onda razmanu šakama kao da se nečega otresa i iziđe iz sobe. Milena dohvati svoju torbu, iz jedne knjige izvuče fotografiju neke filmske glumice na koju, kako kažu njene drugarice, ona mnogo liči. Prišla je ogledalu, stavila ruke na pojas, jedno rame izdigla, a glavu zabacila unazad. Sa zanosom, poluotvorenih očiju, posmatrala je svoj lik. Vrata od sobe otvoriše se nečujno i na njima se pojavi Dragan. Sa osmehom na licu posmatrao je sestru: − Bolje bi bilo da malo manje fantaziraš. Milena brzo sakri fotografiju i okrete leđa bratu da bi sakrila svoju zabunu. − To te se ne tiče. − Nego koga! − govorio je hladno Dragan i prilazio lagano. − Ja vidim da si ti u poslednje vreme uzela mnogo huk, pa si čak počela i da se puderišeš. Ali dobro, dobro… kazaću ja tati. Milena se naglo okrete prema bratu i osloni rukama o sto. Na njenom licu ogledao se strah, ali i prkos. Jedan pramen kose spustio joj se niz čelo. Pred njenim odlučnim pokretom Dragan je zastao. Izgledala mu je čudna. Spuštenim glasom dodade: − A-ha!… Šta me gledaš kao punjena ptica! Milena obori pogled. Učinilo joj se kako je ona potpuno usamljena u ovoj kući. Svi je grde, svi joj prete. Osetila je neodređenu tugu, kao da žali za nečim izgubljenim, pa i nad samom sobom. Njene oči napuniše se suzama i jedna krupna kap skotrlja se niz obraz. Sela je na stolicu, ruke prebacila preko naslona i počela plakati. − Ih, vrlo važno! − progovorio je neodlučno Dragan. Ali mu ipak dođe žao sestre: − Zašto plačeš… Šta sam ti kazao? − Ostavi… me… molim te! − jecala je Milena. Ovde se o meni niko ne stara… već me samo grdite. − Uh, grdna posla… grdimo te… Ako ti kažem da se ne puderišeš, ti odmah: grdiš me. A šta si ti meni kazala pre nekoliko dana, pa ja ništa −

umirivao je Dragan. On zausti još nešto da kaže, ali se predomisli i iziđe iz sobe. A kada su seli za večeru, Vladimir Mihajlović je primetio da su odnosi između brata i sestre zategnuti, pa zapita: − Da se niste opet svađali? − Ništa… onako, prepirali se nešto − odgovori Dragan. − E, brate, pa ne treba tako − dodade kao uzgred Vladimir i poče da naliva čorbu u svoj tanjir. Nije voleo ta njihova objašnjenja. Izbacivala su ga iz onoga gotovo ustaljenoga toka misli. Zato se obrati Stanojki: − Kako te, Stano, slušaju deca? − Čuju, čuju… Ali ja sam ovde da njih slušam, a ne oni mene… A bolje bi bilo, gospodine, kad bi oni vas slušali − ona obrisa ruke o kecelju i iziđe iz sobe. − Zašto ne sipaš? − obrati se otac Mileni. − Ne jedem čorbu… On pogleda u njeno nadureno lice. Između očiju mu se pojavi bora što je obično bivalo kada je neraspoložen, i on obori glavu. Čulo se samo zveckanje kašika o tanjire. Ali tada se Vladimir priseti da je otac i da je njegova dužnost da izgladi nesuglasice. Pogledao je Milenu i progovorio hladnim glasom; − Šta je sad? Milena podiže ramena i odgovori plačnim glasom: − Tatice, rekla sam ti, ne jedem čorbu. On nije očekivao taj odgovor, ali mu najednom laknu i progovori nežnim glasom: − Znam, Mina… ali to je zdravo. Vidiš li Dragana, kako on jede. A ti si bleda. Milena se značajno nasmeja. Otac je opazio taj njen osmeh, uozbilji se i upita Dragana: − Šta je to bilo među vama? − Ama ništa, tata… Znaš, zamerio sam joj što se puderiše. − Gle, zar i toga ima!… − čudio se Vladimir iako nije shvatao težinu takvoga postupka. Toliko puta je slušao da se žene i devojke puderišu i taj je njihov način smatrao kao nešto nerazdvojno sa pojmom: žena. Ali ovo otkriće o njegovoj kćerki nametnulo mu je saznanje da Milena nije više devojčica već odrasla devojka. O tome ranije nije mislio. Pogledao je Milenu koja je

stidljivo gledala preda se. Morao je ipak nešto da kaže. On odmače tanjir i ubrusom obrisa usta, pa progovori: − Ti si još mlada i to je rano za tebe. Milena zausti da kaže kako se sve njene drugarice šminkaju, ali je osetila stid pred ocem i zaćutala. Sedeći između oca i brata izgledalo joj kao da se pred tim ljudima razotkriva neka njena tajna i rumenilo joj obli obraze. Osećajući kako je obuzima vatra, valjala je nervozno loptice hleba. Vladimir je primetio njenu zabunu i da bi ublažio mučno raspoloženje, obrati se šaljivim tonom Draganu: − A i ti znaš, pustio si „bakenbarde“, kao neki… − Filmski glumac − upade likujući Milena. − Ne znam ja te vaše filmske glumce, ali si se napravio kao neki „starmali“. Dragan pogleda Milenu i učini mu se da na njenom licu vidi prkosan osmeh. Bilo mu je krivo i oseti se razrešen obaveze da čuva njene tajne. − Šta, ja… filmski glumac!… Baš!… Njima frajlice podražavaju, kao na primer gospođica Dženi. − Kakva Dženi? − zapita otac. − Ne znaš?!… Pa tvoja kćerka − i Dragan pokaza rukom na Milenu. − Hm! − učini Vladimir i klimnu glavom. − Svašta čujem. − Zašto tako, tata, govoriš, kao da sam ja ne znam šta učinila − govorila je Milena plačnim glasom i pogledala srdito Dragana. Osetila je ljutnju i bol što on pred ocem zloupotrebljava jedno njeno u osnovi naivno osećanje. Ona lako lupi pesnicom o sto: − A, vala, da znaš, i ja ću da kažem tati za one vaše tajne sastanke… Da vidiš. A-ha! − Uh!… Briga me!… Reci!… Ja to od tate neću ni da krijem. Vladimir je uvideo da su njegova deca sada u stanju da kažu mnoge neprijatnosti jedno drugom. I on bi i protiv svoje volje bio stavljen u položaj da ih miri. A to bi bilo na uštrb njegovog spokojstva i vremena, što je on cenio iznad svega. Progovorio je strogim glasom: − Dosta… Nije vas sramota da se i za stolom prepirete. Kako to! Dragan se nagnu nad tanjirom i poče jesti. Milena je bezvoljno žvakala. Vladimiru se učini da je prenaglio i zauzeo suviše oštar stav. „Oni su još deca“ − mislio je − „a kome bi drugom i mogli da se tuže“. I da bi ublažio svoj stav reče: − Nikada mi ne govorite o školi… šta ste tamo naučili, već uvek tako nešto… Eto ti si sad postao maturant… − A ja, − priseti se Vladimir − kakve vi

to tajne sastanke održavate? − Ali, tata, to ona kaže da bi samo sebe odbranila i da ja ne pričam kako ona pred ogledalom po čitav sat zauzima razne poze − poče Dragan bez predaha. − Jest, jest!… I još puno, puno. − On me, tata, stalno jedi i pravi se važan… − Vi opet počeste − prekide je Vladimir. − E, pa znate, šta je… ja vidim da ste i jedno i drugo raspušteni. Dok vam je majka bila živa, bili ste sasvim drugojači! Pri pomenu majke deca su se uozbiljila i zastidela pred ocem. Ali je Vladimir osetio da i do njega ima krivice što su oni takvi. Prvi put je shvatio da Milena i Dragan nisu više mali, i da se sa njihovim uzrastom nameću mnoga pitanja koja mogu biti od presudnog uticaja na njihov dalji razvitak. Iako mu ovakva objašnjenja nisu bila ugodna, on se obrati strogim glasom Draganu: − Odgovori ti meni ono što sam te pitao… Kakvi su to sastanci? Dragan podiže obrve i pogleda preda se. − To nisu tajni sastanci… obični. Ti znaš, ja se ne bavim sportom, niti „šoram loptu“, kao što kaže čika-Sena… − Ostavi ti njega. Poštuj ga i voli, ali na strica nemoj da se ugledaš. I onda? Dragan zaćuta. Ali videći očev uporan upitni pogled, nastavi preko volje: − Pa tako… dođu drugovi kod mene, ili ja odem kod njih i onda razgovaramo… Ništa više. − O čemu razgovarate? − O svačemu… O školi. − A zašto bi to onda bili tajni sastanci? − Ja sam se šalila − dodade Milena da bi izvukla Dragana iz nezgodnog položaja. − Čekaj, čekaj. A govorite li o politici? − Neki put govorimo i o tome… Ali samo načelno: o fašizmu i o komunizmu. − A… tako! − Vladimir značajno klimnu glavom. − I umesto da gledate svoje školske predmete, vi raspravljate o pitanjima koja još ne razumete… I onda su naravno profesori krivi. − Niko se naučen nije rodio.

− Znam, dragi moj, ali ti još jedeš tuđim ustima. Imaćeš vremena, o, i suviše vremena, i za politiku. Ali sada je tebi najpreča škola. A najposle, čemu najzad vodi ta politika?! − Ti, tata, zaboravljaš ono: „Čovek bez načela, to je čovek bez karaktera“. Vladimir pogleda iznenađeno sina. Bilo bi mu vrlo neugodno ako bi se ta primedba odnosila na njega, jer se on politikom nije bavio. I tako je neočekivano bio stavljen u položaj da se brani i opravdava svoj postupak. − Dakako… da!… Ali treba znati da se ni svi ljudi ne mogu baviti politikom, kao na primer ja. Politika traži celog čoveka. Nauka takođe. I onda: jedno ili drugo. Moj je životni put opredeljen i ja sam se sav odao naučnim istraživanjima. A u tome je težište. Jeste, jeste! − govorio je živo Vladimir. − Ti, tata, pogrešno tumačiš celo pitanje. Nije reč o dnevnoj politici, već je reč o… kako da ti kažem, o jednom opredeljenju: za ili protiv. Danas je prošlo vreme sitnih političkih partija. Radi se o nečem višem. Ti možeš komotno da radiš na nauci, ali treba… valjda, toliko da mi kažeš: jesi li za fašizam ili za komunizam? Zauzet svojim naučnim radom, Vladimir je bio daleko od tih problema koji su interesovali i ustalasavali mase naroda. A pitanjima ideoloških pokreta i socijalnih stremljenja nije se bavio. Utisci spoljnjeg sveta dopirali su do njega isto onako kao šum varoškog života kroz zatvorena vrata. Pogledao je začuđeno sina: − Ne razumem, zašto ti je to potrebno. Nalazim… čovek i bez toga može da živi i radi… − Hm! − učini podsmešljivo Dragan i okrete glavu na drugu stranu. Onda pogleda oca: − Ti, tata, kao da ne živiš na zemlji. − Kako to razgovaraš sa mnom! − naljuti se Vladimir. − Mnogi ljudi odaju priznanje tvome ocu, a ti, sin moj, pitaš me gde živim… To nije lepo od tebe − govorio je strogo. Dragan podiže obrve i napući usne, parajući noktom po zastiraču. Vladimir savi ubrus i taman da se digne od stola, kad Dragan dodade: − Pitam te zato, jer se ceo moj razred opredelio. − Ništa ne mari… Za tebe će biti ponajbolje, ako ostaneš neopredeljen. − On baci ubrus na sto, diže se i uđe u svoj kabinet za rad. Ali Vladimir je uvideo kako je između njega i sina ostalo nerešeno jedno pitanje… „Trebalo mu je odmah reći otvoreno: da ili ne“ − mislio je. On se nalakti na sto, glavu obuhvati rukama i pogleda zamišljeno negde preda se.

Čuo je od svoje dece mnogo koječega. Milena se puderiše, ogleda… dok mu Dragan postavlja pitanja na koja ni on sam ne bi mogao da odgovori. U početku je maglovito predosećao, potom je misao bila sve izrazitija, dok najzad nije priznao pred samim sobom da se Dragan i Milena razvijaju duhovno izvan njegova uticaja. „Ulica ih vaspitava“ − odjekivalo je bolno u duši njegovoj. „Ko je kriv?“ − I da bi izbegao odgovor, on se diže od stola i poče šetati krupnim koracima po sobi. Ali nešto kao da ga je gonilo a on u težnji da to izbegne zastade pred stolom, otvori jednu knjigu preturajući ovlaš listove. A kada je prevrnuo poslednju stranu, pade mu na pamet: „Ja sam kriv“. − Među očima mu se javi duboka brazda. Obuhvatio je donju usnu i zatvorio oči… I najednom dođe mu žao svoje dece koju je zanemario. „Šta da se radi?“ − pitao se Vladimir. Da se odrekne već stečenih navika i da se oda vaspitanju dece? U tom slučaju mnogo manje bi radio na nauci, što je inače ispunjavalo ceo njegov život. I kao ozib na terazijama njegove su se misli klatile između ovih dveju dužnosti. Najzad zaključi: „O tome ću razmisliti drugi put.“ I uveren da još ima vremena, primiren i pribran, otvori jednu knjigu i poče čitati.

15 Te godine o Božiću bilo je vrlo hladno. Jutro mrazno, nebo sivo, a promicale su sitne i suve pahuljice snega. Pucnji iz dečjih revolvera odjekivali su čas bliže, onda dalje, ali stalno, još od ponoći. Varoš je imala praznički izgled. Radnje zatvorene, izlozi ukrašeni, a prolaznici u novom odelu, sa nekim svečanim izrazom na licu. Po ulicama puno dece koja su išla u posete svojim rođacima. Dečaci su se skupljali pred vratnicama ili na uglovima, hvaleći se šta je ko dobio. Drugi su razgledali i punili pištolje. A sneg se slagao po zemlji kao paperje. Opet pucnji i radosna cika. Sa crkvenih tornjeva brujala su zvona čiji je jek zaglušivala huka tramvajskih kola ili zvuk automobilskih sirena. Ali upravo na ovaj dan Vladimir Mihajlović se osećao nelagodno. Navikao je da svaki dan ide u svoj zavod, pa se okretao po kući ne znajući šta da radi i već ta promena izazvala je izvesno neraspoloženje. Dragan je ustao rano i otišao da polazi kuću jednog svog druga. A taj drug je posle dolazio njegovoj kući. Još od malena uzajamno su polazili jedan drugoga pa su taj običaj zadržali i kao odrasli dečaci. A Milena se radovala Božiću zbog školskog raspusta, veselila se zbog snega što je rominjao i osećala je neko pritajeno zadovoljstvo što će im Draganov drug biti gost na ručku. − Ah, zaboga, tetka Stano, nemojte stavljati ove salvete od hartije. To nije otmeno. Danas imamo gosta. − Koga?… Mišu?… Čudna mi čuda, i to mi je neki gost − govorila je sa izvesnim bagatelisanjem Stanojka. Nešto je potajno naviralo u Mileni i ispunjavalo je nekim blaženstvom. Ali to ona nije smela ni samoj sebi da prizna. U poslednje vreme, naročito otkad joj je jedna drugarica skrenula pažnju kako Miloš ima lepe oči sa dugačkim podavijenim trepavicama, postala je još više rasejana. U časovima osame, u polutamnoj sobi, bilo joj je prijatno da se seća tih očiju sa plavim dužicama i gustim crnim obrvama. Naišao je Dragan sa svojim drugom. Milena je zadrhtala, a sa lica joj je zračila vedrina i osmeh. Kada su im se pogledi sreli, ona je pocrvenela i naglo

ušla u svoju sobu. „Bože, šta mi je!“ − pritiskivala je srce i stajala drhteći nasred sobe. Pogledala se slučajno u ogledalo i nasmešila se. Bila je zadovoljna sobom. Rukama je poduhvatila talasavu kosu i zabacila glavu unazad. Ali kod vrata je čula razgovor i da je ne bi zatekli u takvom položaju, brzo se okrenula i naslonila rukama o sto. − A, čuo sam kako vas drugarice zovu − obrati joj se Miloš. − Ostavi je, bogati, počela već da uobražava − ljutio se Dragan. − Znaš li da stvarno ima mnogo sličnosti. Ja sam gledao taj film. A sjajno igra ta glumica − govorio je Miloš i trljajući dlanove priđe peći. − To ne znači da bi i ona bila sjajna glumica. A ona je u stanju i to da uobrazi. − Eh, nemoj ni ti da si toliko strog − govorio je Miloš i dunu u šake. − Što je danas hladno! Milena je stajala oborenih očiju. U pripijenoj haljini njeno vitko telo je lako podrhtavalo. Ona diže najzad glavu i pogleda negde pored glave Miloševe. Osećajući njegov pogled na sebi, progovorila je nesigurnim glasom: − On uvek tako… Stalno me grdi. − E, hajde sada da plačemo − dobaci u šali Dragan. Milena slegnu ramenom i okrete glavu na drugu stranu. Da je nasamo sa bratom možda bi se i zaplakala, ali je sada bilo stid pred njegovim drugom. I zato je sa naporom odgovorila: − Zašto da plačem?… − Hoćemo li posle podne u bioskop? − okrete se Miloš Draganu. − Naravno… ti i ja. Milena pogleda iznenađeno brata. Zausti da kaže kako bi i ona išla, šmrknu samo kroz nos i, uvređena, iziđe iz sobe. Za vreme ručka Vladimir je razgovarao sa decom o školi. Dragan se žalio kako mu je najteže sa latinskim jezikom i čudio se šta će im taj jezik kojim se danas ne govori. Vladimir, iako je i sam uviđao da je učenje latinskog jezika gotovo suvišno, nije odobravao Draganu da ga ne bi napustila ionako slaba volja za učenjem. I zato dodade: − E, ali treba da znaš da je gotovo sva naučna terminologija na latinskom jeziku. − Znam, gospodine Mihajloviću, − upade Miloš − ali kao što sada učimo,

više mehanički, latinske reči… − More, čitave tekstove − dodade Dragan. − … isto tako se i docnije mogu naučiti i latinski nazivi… Umesto latinskoga bolje bi bilo da učimo neki živi jezik, na primer… ruski. − Naravno − odobravao je Dragan. Vladimiru padoše na pamet reči Draganove, kada ga je pitao da li je za fašizam ili komunizam. Počešao se po obrazu i dodao: − Ja… pa… nije rđavo, razume se, ali takav je danas školski sistem. I šta možete… Hajde, služite se − nudio je Miloša. Milenu nije zanimao razgovor. Ona je sva bila u naponu iščekivanja onoga časa kada će se povesti razgovor o izlasku u bioskop. Više nego ikad osećala je potrebu da iziđe sa bratom i njegovim drugom. I zato je posmatrala brata pogledom punim strepnje i molbe, a Miloša usplamtelo i toplo. Pri kraju ručka Dragan zapita oca: − Tata, koliko je sati? Vladimir izvadi časovnik. − Dva i četvrt. Milena zadrhta i primače nogu očevom kolenu. − Tata, Miloš i ja išli bismo u bioskop − govorio je Dragan. − Dobro − reče ravnodušnim glasom Vladimir. Ali tada oseti kako ga Milena gura nogom. Razumeo je. − A zašto samo vas dvojica? Neka pođe sa vama i Milena. − Tata ja idem sa drugovima. Šta će nam ona! − Pa šta s tim! Ona je tvoja sestra… − On, tata, uvek izbegava da ide sa mnom… − To nije lepo od tebe… − Zašto… neka pođe − govorio je Miloš i pogleda Milenu. Njihovi pogledi kao da se stopiše. − Dabome… povedi sestru. − Ali, tata, danas je Božić, doći će neko i ona treba da ostane kod kuće. − Ne brini se ti za to. Ovde je Stana. − Dobro − klimnu mrzovoljno glavom Dragan i diže se od stola. Dragan se nalazio u ono doba kada dečak počinje da oseća sebe, pa se pravi važan zbog svoje muškosti i snage. Ovo saznanje, preuveličano bujnom

maštom, čini da se stavljaju u položaj staraoca nad svima onima koji su mlađi ili potišteni. A uz to se slušaju priče o ženi. Intimne i strasne. I osećaju stid da neko ne pomisli tako šta i o njihovoj sestri. Otuda izbegavaju izlazak sa njima ili ih ljubomorno čuvaju od pogleda svojih drugova. Ali ipak obukli su se svi troje i otišli u bioskop. To posle podne došao je Vladimiru u posetu jedan njegov kolega sa suprugom. − Baš vam hvala, gospodine Milojeviću što ste došli… Bio sam sam, pa mi nekako neobično − govorio je Vladimir. Profesor Milojević skide naočare i poče ih brisati, pa odgovori: − Navikli smo na rad… − Da me nije sramota od služitelja išao bih i danas u zavod. Tamo sam najspokojniji. − E… vidite, gospodine Mihajloviću, šta znači žena u kući − govorila je gospođa Milojević. − Vi ste imali izvanrednu ženu i šteta je za nju tako mladu. − Šta ćete − odgovori skrušeno Vladimir. − Žena je, zaista, stub kuće − on izvadi duvansku kutiju: − Izvol’te. − Diže se da pripali cigaretu svome kolegi. − Vi, gospođo, ne pušite? − Ne, hvala lepo… Nego, ako to nije diskrecija, pitala bih vas nešto… − Molim lepo. − Koliko imate godina? − O… ja sam mislio bog zna šta − nasmejao se Vladimir. Četrdeset i šest, gospođo. − Pa jest… kažem ja mom mužu, vi ste se vrlo mlad oženili. − A gde su vam deca? − zapita profesor Milojević. − Otišli su u bioskop. Danas nam je na ručku bio jedan Draganov drug… − Bogami, imate odraslu decu… Neka su živa i zdrava − govorila je gospođa Milojević. − A danas je teško sa decom… Njima je potrebna stroga kontrola, inače… Svakodnevno čitamo u novinama svakojaka čuda. A vaša je devojčica vrlo lepa. Vladimir sleže ramenima ne znajući šta da odgovori. − Današnja deca žive drugim tempom − objašnjavao je profesor Milojević. − Ona mnoge stvari saznaju ranije, nego što je to bilo u naše doba. Molim vas… Nema danas filma u kome se ne izlaže ljubav. Deca još iz malena

saznaju ono o čemu smo mi doznavali mnogo docnije… Dok je njegov kolega govorio, Vladimiru pade na pamet kako njegovu kćerku nazivaju imenom neke glumice. I kao da krije neku tajnu, pokušavao je da skrene razgovor na drugu stranu. − A i vaša su deca odrasla? − Sin mi je u četvrtom razredu gimnazije. − Neverovatno prolazi vreme… − Da, sećam se kad je vaša Milena bila ovolišna − gospođa Milojević pokaza rukom iznad svoga kolena. − A sad devojče. Za nju je najveća šteta što je tako rano ostala bez majke. To su, znate, najopasnije godine. Razgovaram baš sa Mihajlom, − ona pokaza na svoga muža − i kažem mu… vi ste još uvek mlad čovek… Zašto se ne ženite? − The! − Vladimir sleže ramenima. − O tom nisam razmišljao. Zauzet sam uvek poslovima. − Pa da − odobravao je Milojević − čovek treba da se kreće u društvu, da posmatra… Jer danas nije lako oženiti se. − O… dabome. Danas se svet izopačio − tvrdila je gospođa Milojević. − Ali ja poznajem jednu osobu kojoj ne bi moglo ništa da se zameri. Je li, Miko? − Ona je dobra, nema sumnje. Iako je Vladimir želeo da sazna koja je to osoba, osetio se nelagodno što mu se o tome govori. Nesvesno je otresao pepeo sa cigarete. Činilo mu se kao da će ga neko zagolicati i on se nervozno pomerao na stolici, ne znajući šta da odgovori. Ali u tom se pojavila Stanojka sa posluženjem. Vladimir je uslužno nudio da bi skrenuo već započeti razgovor. − O… slatko je izvanredno − govorila je gospođa Milojević. − A, to Stana kuva. Ona je sad domaćica − hvalio je Vladimir. Kad je izašla Stanojka, gospođa Milojević se obrati Vladimiru: − Vi rekoste, „domaćica“. Znate… moguće, ali ona ipak nije u stanju da zameni majku. A vašoj Mileni je upravo to potrebno. Rekosmo vam da poznajemo jednu osobu… To je kćerka Nikole Stevanovića… znate, onih što imaju palatu sa plavim pločicama na Terazijama. Bogata kuća. Je li, Miko? − Jeste, jeste, oni su zaista bogati. − A oni su, znate, i neki naši daljni rođaci. Imaju sina koji je završio prava i dve kćeri. Jedna je bila udata, ta o kojoj vam govorim, ali je u braku bila užasno nesrećna i razvela se. Da bog sačuva kakvih sve ljudi danas ima. Kockar, pijanica… manite. Verujte, tu se ne biste prevarili.

− O tome nisam mislio − slegao je ramenima Vladimir. − A znate još šta? − upade gospođa Milojević. − Ona ima, bogami, i lep miraz… − … Treba da razmislim − završi Vladimir. − Sasvim, sasvim… Ti bi želela sad odmah − obrati se Milojević svojoj ženi. Uviđajući kolebljivost Vladimira Mihajlovića, gospođa Milojević poče: − To treba rešiti zbog dece, naročito zbog Milene. Vi ste zauzeti po ceo dan, a ona lepa i detinjasta, pa bogami… Znate, da se čovek docnije ne pokaje. Vladimir se seti skorašnjeg razgovora sa decom kada je zabrinuto postavljao pitanje samom sebi: šta da se radi. Sada je zamišljeno klimao glavom i odgovarao rasejano: − Da… da… − Jer ako bi se njoj šta desilo, ceo bi svet krivio oca. A vi vidite iz novina… te zaljubila se u ovoga, te onoga, pa bekstvo od kuće, pa kamena soda… − Eh, ti uvek misliš na ono što je najgore − prekorevao je Milojević svoju ženu. − Zašto?… Bogami, mislim pre neki dan, ako bi šta bilo meni… trebalo bi odmah da se oženiš. − Molim, molim, umri ti samo, pa ne brini za mene − šalio se Milojević. Gospođa Milojević pogleda oštro svoga muža, a zatim se blagim glasom obrati Vladimiru: − Treba da se rešite, bogami. Zbog dece, a i vi ste mlad čovek. Šta ćete pod starost kad se deca raziđu, a vi ostanete sami? A i ova Stanojka neće živeti sto godina. Bojeći se da njegova supruga ne pretera u navaljivanju, profesor Milojević progovori: − Uostalom, gospodin Mihajlović najbolje zna svoj položaj. Neka razmisli. Žena je zaista dobra i lepa, a kuća bogata… Ostavimo to sad, nego da vas zapitam kako se kod vas na fakultetu rešio spor onoga docenta koji je kritikovao radove svoga profesora? − Ta se stvar još povlači. Čudni su odnosi. Na univerzitetu sam već dvadeset godina i primetio sam: ako hoćete nekoga da upropastite, nemojte nikad istupati otvoreno. Tada poviču uglas: dokaze, dokaze. A onda se svi

povuku i niko neće da svedoči, iako im je krivica do detalja poznata. Ali ako vi kažete o nekome nešto − Vladimir zažmire i poče okretati šaku − poluotvorenim ustima i naglasiti izdaleka, onda svi poviču: − A-a-a!… I tada zamišljaju i ono što je najgore. I tako, sad su izmenjali uloge: docent je stavljen na optuženičku klupu. Govorili su još dugo o tom i sličnim slučajevima. Najzad profesor Milojević ustade. − Vreme je, ženo. U predsoblju prilikom pozdravljanja, gospođa Milojević reče Vladimiru: − Tako, tako, gospodine Mihajloviću. Rešite se brzo. A ja ću vas pozvati jednoga dana na čaj da se upoznate. Do viđenja! Vladimir se vratio u svoju sobu za rad i seo za sto. Hteo je da otvori jednu knjigu, ali je odgurnu, pa se nalakti na sto i ukrsti prste. Seti se ponude za brak. Onda se diže od stola, zabaci ruke na leđa i poče da šeta po sobi. „Brak… žena“ − brujalo je u njegovoj svesti. „Zaista… zaista“ − ponavljao je više nesvesno, starajući se da kanališe misli u jednom pravcu. A neko tiho, više skriveno ushićenje ispunjavalo mu je dušu. I kao da bi hteo da izvede neki zaključak iz ovoga stanja, on zastade i progovori samom sebi: „Da… ja sam zadovoljan“. Valjda prvi put posle toliko vremena. Naviknut da u svojim naučnim radovima istražuje i uzroke pitao se usled čega je nastala ova promena… I opet mu pade na pamet. „Brak… žena“. A sa pojmom „žena“ vezaše se neke maglovite predstave, prijatne, zanosne, pa se intimno upiše u njegovo telo i on lako zadrhta. „Čudnovato… toga se ranije nisam setio“. Ali tada se priseti svoje dece i preko njegove svesti kao da pređe senka neraspoloženja. „Sad je dockan“, mislio je turobno i dođe mu krivo što se oženio tako rano, pa sad ima odraslu decu… Neki podsvesni nagon nije mu dao mira. „Pa ja sam još mlad čovek… i, onda, zašto?“ − pitao se. „Ovako se ne može više, ne može, ne može“ − ponavljao je uporno da se ne bi pojavio neki suprotan razlog. I nanovo odjeknu: „Žena, žena“. Vratio se za sto. „Metresa ili žena. Ali ako bih našao prijateljicu, šta bi onda rekao svet, a tek šta bi rekla deca. A ženidbom bih udovoljio svima moralnim i ljudskim zakonima. Naravno!“ − povlađivao je samom sebi. Pričinilo mu se kako bi njegova kuća bila vesela, puna radosti. A žena mlada, zdrava. Jer on je godinama živeo pored bolesne supruge. On je ne osuđuje, niti se žali, ali zato oseća snažnu želju da pored sebe ima zdravo biće. Zamišlja to, ali ga ipak nešto tišti i remeti mu radost. I opet se seti dece. Šta će ona na to reći? Vladimir obori glavu i pritaji se. „Deci je potrebna majka“ − seti se reči gospođe Milojević. „Ona savetuje svoga muža da se ženi posle

njene smrti“. − Vladimir podiže glavu. I kao da je našao spasonosnu misao, izraz lica mu postade vedriji. „Ljudi se žene i u poznijim godinama da ne bi ostali sami u životu“… − mislio je zadovoljan. I tada se seti onih prepirki između Milene i Dragana. „Zato što nemaju majke… ja sam po ceo dan zauzet. Neko mora o njima da se stara“. On se ponovo nalakti na sto i protrlja čelo šakama… „Eto rešenja. Ja ću se baviti naukom, a mati će voditi računa o deci“. Bio je raspoložen kao da je rešio neki težak naučni problem. Lupio je šakama o sto, gotov da podskoči od neke radosti. „Šta li će na to Sena reći?“ − I sa rukama oslonjenim o sto, pripravan da ustane, pogleda namršteno preda se. „Uostalom, ja ću ga obazrivo o tome obavestiti“ − i zadovoljan diže se od stola.

16 Pošto se obrijao i obukao, svečan i ozaren, Aksentije Mihajlović je, vukući ukrućenu desnu nogu, pošao na skup Bahaja da im čestita praznik. Stigao je među poslednjima. Pošto je preleteo očima da vidi je li prisutno koje strano lice, pozdravio je uzvikom: − Ala’ − u’Adha’ − Srećan praznik! − i rukovao se sa svima redom. Prvosveštenica je sedela ogrnuta skupocenim šalom. Zlatne naočare davale su njenom licu dostojanstven izgled. Ona zabaci glavu, pogleda prisutne i progovori: − Gospodo, danas je hrišćanski praznik. Vi znate da je jedan od naših zadataka i taj da radimo na ujedinjenju svih vera. Iz tih razloga naša je dužnost da poštujemo sve hrišćanske praznike, kao i one ostalih vera. − Ona obori glavu i ujednačenim, smernim glasom nastavi: − Naš veliki učitelj stvorio je molitvu za sve narode, za sve vere. I molim vas da je pročitamo svi uglas. − Ona otvori jednu knjižicu i blagim pogledom odmeri prisutne koji su takođe prelistavali istu knjigu tražeći molitvu. − Na kojoj je strani? − zapita Aksentije. − Četrdeset drugoj. Molim − i prvosveštenica poče, a za njom i svi ostali uglas. „O, ti, dobri gospode! Ti si stvorio celo čovečanstvo kroz iste roditelje; ti si odredio da pripadaju istoj porodici, i u tvom svetom prisustvu svi su tvoje sluge i ceo ljudski rod je zaštićen pod tvojim svodom“. Aksentije se starao da izazove predstavu nekog velikog, visokog svoda, i ispod njega mnoštva ljudi. Ali je i dalje čitao ne shvatajući smisao reči. Unisoni glasovi zastadoše da predahnu. Iz svesti Aksentijeve iščeze onaj svod i on nastavi sa ostalima: „O, ti, dobri gospode! Ujedini tvoje sluge u svakoj zemlji. Učini da različite vere budu u skladu, stvori od raznih nacija jedan narod koji će se smatrati kao jedna porodica, kao stanovnici jednog kraja. Neka bi se čovečanstvo udružilo u savršenom prijateljstvu i jedinstvu…“ Ovaj se stav Aksentiju osobito dopao. Pročitao bi ga rado još nekoliko puta. Ali glasovi ostalih su ga nosili kao rečna matica i tako završiše molitvu.

Prvosveštenica zaklopi knjigu i reče: − Naš službeni deo − tako reći obred, završen je. Aksentije joj se obrati: − Ja mislim da je ovaj stav − otvorio je knjigu i počeo brzo da čita: − „O, ti, dobri gospode! Ujedini tvoje sluge u svakoj zemlji“, da je to sinteza našeg verovanja. − On pogleda ostale da vidi utisak svojih reči. − Da, − govorila je prvosveštenica − to je naš krajnji cilj. − Jednakost materijalna i jedinstvo duha. − Sasvim tako. Posle ovih reči Aksentije je osetio neko blaženo raspoloženje. I seti se: „To je ono što sam tražio“. Više nego ikad čvrsto je verovao u svoje ubeđenje. A ta vera ga je dizala iznad svih svakodnevnih nevolja, i bilo mu je žao što i ostali svet ne može da razume jednu tako prostu istinu. Istog raspoloženja bili su i ostali. Pošto su posluženi kafom, razišli su se. Aksentije je oduvek smatrao da prvi dan Božića i Uskrsa treba provesti u svom stanu. Iako ga je brat zvao na ručak, odbio je, ali je obećao da će svratiti pred veče da im čestita praznik. Vratio se svojoj kući gde mu je gazdarica spremila ručak. Ali ovo njegovo svečano raspoloženje mutilo je sećanje na prošle dane kada je i sam imao kuću. I ma koliko uveravao sebe kako ne treba više da se jedi, ipak je sa izvesnim gnevom pomišljao na svoju bivšu ženu koja mu je razorila domaći mir. Po ručku je legao da odspava. Kada je ustao soba mu je bila hladna. Želeći da izbegne sve te neugodnosti, Aksentije se brzo obukao i pošao u posetu svome bratu. Ulične sijalice bile su upaljene. Svež vazduh i rominjanje snega, a i napregnuta pažnja da se ne oklizne, istisnuli su iz njegovog sećanja one neprijatne misli. A kada je ušao u kuću svoga brata, osetio je toplinu i mir domaćeg ognjišta. Zagrlio je brata: − Hristos se rodi! − Vaistinu rodi! − odgovorio je zadovoljan Vladimir i potapšao brata po ramenu. − Auh! − govorio je Aksentije trljajući ruke. − Jedva stigoh… Znaš, bojim se da se ne okliznem, jer bih se razbio kao staklo − i izvadi maramu da obriše nos.

− Izvoli! − A gde su deca? − Pustio sam ih da danas idu u bioskop… Šta ćeš… praznik je − govorio je Vladimir kao da ih pravda. Ulazeći u sobu za rad Aksentije spazi na stolu otvorenu knjigu. − Šta?… Zar i danas čitaš? − Od dugog vremena. Šta bih inače radio. Sedi. − Vladimir priđe pisaćem stolu i preklopi knjigu. − Dede, pričaj kako si proveo dan − govorio je veselo. Aksentije isturi desnu nogu, pa se spusti lagano na stolicu. − Šta sam radio? − izgovori mučno dok ne namesti nogu. A potom živahno: − Bio sam, znaš, na onom našem skupu, jer danas je praznik… − Kako?… Zar vi priznajete hrišćanske praznike?… − Svakome je ostavljeno na volju da po navici svetkuje praznik svoje ranije vere. Glavno je da ljudi žive u slozi i jedinstvu. Vladimir je bio razdragan i nije mu stalo do prepirke sa bratom. Povlađujući mu da bi ga odobrovoljio, zapita: − A imate li svoj hram? − A ne. Mi crkvu nemamo, već „Kuću pravde“. Službe takođe nemamo. To je u stvari dom u koji može svaki čovek da uđe i razmišlja o bogu, bratstvu, jednakosti i jedinstvu − poče vatreno da objašnjava Aksentije. Vladimir se pretvarao da pažljivo sluša. Ali je sa nestrpljenjem očekivao trenutak kada će obavestiti brata o svojim namerama da se ženi. Misleći da ga brat pažljivo sluša, Aksentije primače stolicu bliže pisaćem stolu. − Vidiš li, ti se baviš naukom i nemaš vremena da se posvetiš ovim mojim mislima. „Ni svojoj porodici. Zato sam rešio da se ženim“ − mislio je Vladimir. − … Ali… Stvar je u ovome. Dva važna pitanja vitlaju danas svetom. To su vera i nauka. Ako čovek zasniva ceo svoj život samo i jedino na veri, onda se lako odaje sujeverju. S druge strane… ako se oslanja samo na nauku, tada pada u materijalizam… Ta dva pitanja moraju ići naporedo da bi se postigao savršen čovek. − Da… da! − povlađivao je nesvesno Vladimir. Ali da bi skrenuo razgovor, koji ga ovoga momenta nije interesovao, zapita: − A inače, kako si? − The!… Uglavnom dobro. Još bolje bi bilo da imam svoju kuću…

Oči Vladimirove sinuše. Da ne bi dao bratu maha prekide ga: − To je najvažnija stvar. O tome sam ceo dan razmišljao. − O čemu? − Pa… uopšte, o porodici, braku, deci… kući. Ja sam ostao bez žene, deca bez majke. Teško je spojiti dve dužnosti: raditi na nauci i starati se o vaspitanju dece. Vladimir upitno pogleda brata, ali Aksentije je slušao ravnodušno kao da je još bio u naponu ranijih misli. Vadeći duvansku kutiju dodade: − Ja, muka je zaista… − I tim povodom mislim… S pretpostavkom da je porodica obezbeđena, lakše se podnosi gubitak oca nego majke… Mati je stub porodice. − Vladimir zaćuta i odape palcem o nokat velikog prsta. Aksentije se seti svoje žene i kroz njegovu svest munjevitom brzinom prelete ceo onaj mučan život u braku i docnije patnje. A i ovaj današnji dan. Njegovo lice se natušti i povlačeći dim cigarete, kao da je govorio samom sebi: − Kako gde i kako kome… − Moj slučaj je naročito težak. Deca su ostala bez kontrole. I tako sam pre neki dan doznao za mnoge stvari što mi nije bilo prijatno. − E? − radoznalo izusti Aksentije. Vladimir je hteo da iskoristi njegovo interesovanje i nastavi: − Dragan se počeo baviti političkim pitanjima, a Milena se puderiše. − Ali tada mu se učini kako je ružno da optužuje decu i dodade: − Uostalom to su sitnice, je li, ali iz toga mogu proizići krupnije greške. − Verovatno… Na decu treba pripaziti… − E, tim povodom sam razmišljao i došao do zaključka da bi najbolje bilo da se ja oženim i deca steknu majku. Aksentije je taman hteo da prinese cigaretu ustima, ali mu ruka zastade i on s čuđenjem pogleda svoga brata. − Da se ženiš?!… Ostavi, molim te! − i odmahnu rukom. − Zašto? Aksentije se osloni rukama o naslon stolice da ustane i vukući desnu nogu priđe peći. Zabaci ruke na leđa i obrati se Vladimiru. − Ja sam bio u braku, i već znaš kako se sve završilo. I mogu ti otvoreno reći da mi je danas, kao samcu i bogalju, vrlo teško. Ali te uveravam, nikada

se neću ženiti. − Ja o braku ne mislim tako rđavo. Naprotiv… bio sam vrlo srećan. − Moguće… Bio si srećan. Ali to je izuzetak. Jer upamti: sreća retko dolazi dvaput uzastopno, kao što ni granate iz istog topa ne padaju na isto mesto. − A zar ja to isto ne bih mogao da kažem u suprotnom smislu − Vladimir jedva dočeka ovu misao, pa se diže od stola i stade prema bratu. − Po toj logici ti treba da se ženiš, odmah, neizostavno, jer jednom si bio nesrećan, a drugi put… − A to nije isto, nije, nije − govorio je uzrujano Aksentije. − Pogledaj današnje brakove. Osamdeset odsto ih je nesrećnih; čupaju kose jedno drugome. I molim… ti si fizičar, matematičar, šta mu ga znam, i po zakonu verovatnoće prosudi. To ti je isto kao kad u jednoj kesi imaš devedeset odsto šarenoga pasulja, a deset odsto belog. I molim, šta ćeš pre da izvučeš? − E… ako se pođe od te pretpostavke, onda se niko ne bi ženio. A međutim vidimo… ima mnogo ljudi koji i po drugi put stupaju u brak. − Ima, ima ih, naravno. A posle uvuku glavu u ramena i trpe šta ih snađe. Šta će!… Svet, bruka, obraz… pih! − Aksentije odmahnu rukama, kao da se nečega otresa. Iako je Vladimir znao za gledište svoga brata o braku i donekle bio pripravan, ipak mu je bio neprijatan ovaj razgovor. Vratio se za sto, podbočio glavu i pogledao negde u stranu. Onda klimnu glavom i progovori ujednačenim glasom: − Ja sam bio u braku, istina pored žene koja je bila bolesna, ali nikakve tegobe nisam osetio i to mi je omogućilo da radim, stvaram. − I postao si uvažena ličnost, poštovan od sveta. Je li tako? Vladimir sleže ramenima i jedva izgovori: − Ne uviđam. − Saživeo si se sa tim, pa ne opažaš. Ali pazi šta sve može da ti se desi u budućem braku. − Aksentije priđe bliže i poče lupkati prstom po stolu. − Ako se ponovo oženiš, onda ćeš tek doći do saznanja da nije baš sve tako kao što si ti mislio. U tom drugom braku možeš čuti, a mnogi saznaju još u prvom, kako si ti na primer… trapča, dronja, da su svi drugi elegantniji, pa čak i pametniji od tebe. Smatrajući da su ovakvi pojmovi njegovoga brata samo posledice rđavog iskustva, Vladimir se nasmeja i mahnu rukom, kao da je hteo reći: ostavi, molim te, pa dodade:

− To bi bilo zlo… Aksentije sleže ramenima i pribrano odgovori: − Zlo… veliko zlo! A kad se ljudima ovako nešto kaže pre braka, uh!… Ni da čuju… − Ali ja sam već bio u braku. Ova primedba kao da rastrgnu nit Aksentijevih misli, pa zaćuta za momenat, pogleda zbunjeno brata i zapita: − Šta sam ono hteo reći? Vladimir pogleda zamišljeno i odgovori: − Ne znam − i nasmeja se. Usne Aksentijeve razvukoše se u nevoljan osmeh, ali se po skupljenim obrvama videlo kako se napreže da uspostavi vezu sa ranijom mišlju. Da bi izvukao i sebe i brata iz nezgodnoga položaja, Vladimir nastavi: − Da pitam ja sad tebe… Ti si pristalica jednog naročitog shvatanja… ideje… dakle, jedne vere. Mene interesuje: kako gleda vaša vera na brak. Aksentije se zamisli i poče: − Po našim shvatanjima brak se smatra kao sredstvo za produženje vrste. A pošto u braku dva pola čine jednu celinu, to brak treba da je zasnovan na uzajamnim osećanjima, na ljubavi. A ta ljubav, nesebična ljubav, može postojati samo između onih koje vezuje kultura bahaja. − Dakle ljubav? − Da. − Ako bih se ja, recimo, zaljubio?… Uto se začuše dečiji glasovi u predsoblju. Aksentije brzo zapita brata: − Dobro… Jesi li je našao?… Koja je to? − Ne znam još… Nego, ako bih se zaljubio? − Onda… neka ti je bog na pomoći! − Aksentije diže ruke u vis i pođe u susret deci.

17 Krajem januara dobio je Vladimir pismo od gospođe Milojević u kome ga poziva na čaj. U pismu je naročito podvukla: „… Nadam se da ćete se prijatno provesti. Bićete skriveni od pogleda ostaloga sveta“. U međuvremenu Vladimir se raspitivao za ženu o kojoj mu je govorila gospođa Milojević, ali više izdaleka, kao ovlaš, da ne bi primetili njegovo interesovanje. Iako su podaci bili neodređeni i nepotpuni, u svojoj mašti stvorio je njen lik i već se saživeo sa mišlju da mu ona bude žena. Kada je pročitao pismo, osetio je lako uzbuđenje kao pred nekim odlučnim momentom. Naslućivao je da bi ako ode trebalo onda da se otvoreno izjasni i zbog toga Vladimir se kolebao i razmišljao šta da radi i kako da postupi. Osećao se obavezan prema celoj svojoj prošlosti. Iako je bila donekle mučna, uviđao je da je bilo i svetlih trenutaka. A posle i njegova deca… Najzad i brat. Sve je to u njemu izazivalo neku strepnju i potajnu želju da se celo ovo pitanje nekako odgodi. Ali, s druge strane, osećao je i golicavu radoznalost da se upozna sa tom ženom koja bi mu, tako mu se činilo, umnogome ispunila život. Ova se želja postepeno pretvarala u žudnju za ženom. To osećanje uzimalo je sve više maha, ispunjavalo ga svega, i u njegovoj duši kao da više nije bilo mesta za neke suprotne razloge. „A najzad, od prirode se ne može pobeći“ − razmišljao je. − „Iako Sena osuđuje, ima ipak nečeg nagonskog… što je priroda utisnula u naše telo i psihu“ − Vladimir je nesvesno stezao prste dok su mu vilični muskuli bili nabrekli. „E da!“ − povlađivao je sebi i izvadio časovnik. Sa oštro ispisanih cifara njegov pogled prelete preko sobe gde je bilo puno fizičkih instrumenata i Vladimir se najednom oseti postiđen zbog ranijih misli. On se bavi naukom, a uz to je i roditelj. „Ali deca treba da imaju majku“ − prihvati se grčevito za ovu misao. I da ne bi dao maha suprotnim razlozima, Vladimir ustade, obuče kaput i pođe. − Kuda tako rano, gospodine profesore? − zapita ga familijarno služitelj. − Imam neka posla. − Kod vrata je zastao da zategne mašnu. „Treba da

kupim novu. Aha!“ − onda se obrati služitelju: − Danas više neću dolaziti. Do viđenja! Pošto je u jednoj radnji kupio tvrdu belu kragnu i novu mašnu, Vladimir je svratio u poslastičarnicu da kupi kolače za decu. Činio je to i ranije. Ali danas je to uradio sa izvesnom skrivenom namerom da samog sebe uveri kako on ne misli da zanemari svoju decu. O namerama za novi brak Vladimir nije ništa govorio deci. Ulazeći u kuću počeo je misliti da li treba da ih o tome obavesti. Ali ovo mu se učinilo najteže. Jer deca su odrasla i ako se ona usprotive?!… O tome ranije nije mislio. „Čovek ne treba da se ženi u mladim godinama“ − pade mu na pamet. Osetio je skrivenu nelagodnost. „Ali, ne, ne!“ − odmahivao je rukama da bi odagnao neprijatne misli i pogled mu se zaustavi na novoj kragni i mašni. Vladimir priđe stolu, uze ove stvari i kao da se zastideo zatvori ih u orman. „Uostalom, našto govoriti sa decom, kad se ova veza možda neće ni ostvariti!“ − mislio je malo primiren. „Otići ću, videću. Ako nije za mene, oprostiću se i nastaviti svoj uobičajeni život“. I pošto je otklonio sve prepreke, radoznao i sav ustreptao, Vladimir je nestrpljivo očekivao čas kada će poći u posetu gospođi Milojević. − Alo, alo − govorila je preko telefona gospođa Milojević. − Jesi li ti, Dano?… Javio mi je da će doći. Ali slušaj, molim te, nemoj ti po tvojski da počneš o provodima, izletima i šta ti ja znam. Prepusti samo meni. I još nešto… Pusti ga neka on prvi dođe, pa onda ti, da ne bi izgledalo kao da čekaš sa nestrpljenjem… On je tačan, doći će u pet, a ti tako… pet minuta kasnije, najviše deset. Dakle tako. Ali sigurno!… Doviđenja? − Bre-e, pa to je čitava taktika i strategija dirao je Milojević svoju ženu. − Ti da se ne mešaš u naše stvari… − Ama to je nezahvalan posao, ženo. Ako se oni uzmu i u braku budu lepo živeli, niko te se neće sećati. Ali ako nastanu sukobi, sve će se sručiti na tvoju glavu. − Eh, hoće jes’! − govorila je više uzgred gospođa Milojević. Nju je osobito zanimao sam čin susreta, a o budućnosti nije mislila. − A ti da se posle podne gubiš iz kuće, pa dođi na kraju. Neka ostanu malo sami. Za to poslepodne naredila je da se založi salon. Muža je otpratila u varoš, a deca su otišla u školu. Pošto se obukla, osetila je neko razdragano raspoloženje kao da će se sada obaviti neki svečani ritual. A bilo je dosta i ženskog ljubopitstva i radoznalosti, a i likovanja što će ona jedina

prisustvovati skrivenom susretu i uživati pri njihovom prvom uzbuđenju. A kada se dozna u beogradskim krugovima senzacija će biti nesumnjivo velika. I što je najglavnije, sve je to poteklo iz njene kuće. Otišla je u kujnu da još jednom pregleda je li sve u redu. − Rezi, − obratila se devojci − molim vas, pripašite kecelju. − Dok svršim posao, milostiva. − I pazite prilikom posluživanja. Prvo ćete posluživati čaj, a potom odmah donesite tortu i kolače. A gde vam je štipaljka za šećer?… Ah, zaboga, Rezi, zamislite da ste doneli bez toga. A ja sam je naročito kupila. − Izvinite, milostiva. Gospođa Milojević zastade kod vrata i još jednom pogleda na sto gde je ležao servis za čaj od porculana sa kineskim šarama. − A posle, pazite dobro kako perete šolje da mi ne rasparite, jer ću onda vama na račun. A ja − priseti se. − Kad čujete zvono iziđite odmah i otvorite da ne bih izlazila ja. Malo posle doći će gospođa Dana… Vi znate kako ona zvoni. Posle toga za ceo svet nisam kod kuće − i pođe u salon. Uzgred se priseti i uđe u spavaću sobu da pogleda koliko je časova. „Još šest minuta do pet… taman“ − pomisli i priđe ogledalu da popravi frizuru. Tačno u pet časova začu se zvuk zvonca i gospođa Milojević žurno pređe u salon. Poznala je glas Vladimira Mihajlovića. − Tu je gospođa − odgovorila je Rezi. Kad joj se učinilo da je skinuo kaput i kaljače gospođa Milojević pođe vratima koja su se toga momenta otvorila. − O, kakvo zadovoljstvo! − progovori gospođa Milojević. − Hvala lepo, hvala lepo! − mucao je zbunjeno Vladimir i prelete hitro pogledom po sobi. Kad se uverio da su sami, ohrabren, trljao je ruke. − O, kako je prijatno kod vas, a napolju je tako hladno. − Ne znam kakvo je ovo čudo od hladnoće… Izvolite, molim vas − govorila je gospođa Milojević pokazujući na fotelju. − A gde je gospodin Milojević? − Odazvali su ga hitno nekim poslom. Rekao je da će se vratiti što pre. Za momenat su zaćutali. Na usnama im je lebdelo isto pitanje, ali su oboje strepeli da ga pokrenu kao da se boje da ne poremete prijatno stanje iščekivanja. Vladimir podiže glavu i zagleda se u jedan portret na zidu. Gospođa Milojević živahno progovori:

− To je moja majka. Jel’te da je divan rad? − Izvanredan… Da, stara škola. Ne bavim se toliko umetnošću, ali mi se današnji slikari ne sviđaju. Gospođa Milojević se malo razumevala u umetnosti, te nije ni znala za razne pravce u slikarstvu. I da bi skrenula razgovor sa toga pitanja, progovori: − Da… A vidite kako se moda menja. Moja majka nosila je libade kao i sve žene onoga vremena. A danas je retko videti ženu u takvoj nošnji. − Sve se menja. Jedan pesnik… − Vladimir zažmire i htede reći, Njegoš, ali pošto nije bio siguran, nastavi: − rekao je „Stalna na tom svjetu, samo mjena jest“. − On prebaci nogu preko noge, zavali se u fotelju i ukrsti prste. − Ja to najbolje vidim na našoj deci. − Ali se priseti kako je nezgodno da se govori o deci kada je u pitanju novi brak, pa brzo skliznu sa ovoga pitanja. − Vaša su deca zlatna. Ali potrebna im je majka. Sad… gospodine Mihajloviću, odlučite se. Uostalom videćete. Neću ništa da vam govorim − i ona se nasmeja. Uto se začu zvuk električnog zvona. Njihova lica se namah uozbiljiše, a gospođa Milojević dodavši ustreptalo: − To je ona! − ustade i pođe vratima. Vladimir nesvesno dotaknu mašnu da vidi je li u redu, kao glumac koji čini poslednje pripreme pred izlazak na binu. Iz predsoblja je dopirao živahan razgovor. Osetio se nelagodno, jer je uviđao kako je on sada centralna ličnost od koje se očekuje rešenje. Nakašljao se i pomerio na stolici zbunjeno gledajući u vrata. − Izvoli! − čuo se glas gospođe Milojević. Na vratima se pojavi žena osrednje visine, plave kose, sa velom što je slobodno visio do ispod očiju, u pripijenoj crnoj haljini sa crvenim gajtanima. Gospođa Milojević držeći je pod ruku, kao znak njihovog osobitog prijateljstva privede je Vladimiru koji je već ustao. − Dozvolite da vam predstavim svoju prijateljicu Danicu… − Onda slobodnom rukom pokaza na Vladimira: − Gospodin Mihajlović. Dragi moji prijatelji, izvol’te sesti. − A da bi društvo uvela u intimniji razgovor, dodala je: − A znate, nju zovu još i Danče. − O, nemoj, molim te, − pretvarala se Danica − to ime pre priliči devojčici a ne meni. − Znate… ima odraslih ljudi kojima tako lepo pristoje ti nadimci iz detinjstva. Kako su vas zvali dok ste bili dete? − obrati se gospođa Milojević Vladimiru.

Vladimir se nasmeja i sleže ramenima. − Nešto se ne sećam… Ali zvali su me Vlada, pa me i danas tako zovu. − Eto vidiš − obrati se gospođa Milojević Danici. − Ali to nije isto. Evo… Moje ime je Danica a vaše Vladimir. Mene zovu Dana, a vas Vlada. Ali mene zovu još Danče… Kako bismo onda mogli vas još da nazovemo. − Onda pogleda koketno Vladimira iz očnog ugla. Vladimir raširi ruke i diže ramena. − Vladica − dodade gospođa Milojević i tada se svi nasmejaše. I kao da je probijen led, nastavi se živahan razgovor oko toga kako se pojedina imena mogu izgovarati tepajući. Gospođa Milojević je bila očigledno zadovoljna što ih je odmah uvela u prijatan razgovor. U jednom momentu kada su zaćutali, ona se okrete Danici: − Kako su tvoji? − Zahvaljujem. Lela se nešto ne oseća dobro… Neka influenca. − To je rednja − obrati se gospođa Milojević Vladimiru: − Ceo svet danas boluje. − A potom Danici: − Čula sam da si onomad bila na premijeri. Sjajno si izgledala. − Kao i uvek, hteli ste reći − dodade Vladimir. − Vidite kako je nepažljiva − prekorevala je u šali Danica gospođu Milojević. Ali ona je bila ushićena Vladimirovom primedbom, te nije ni obraćala pažnju na ove prekore. I onda dodade: − To se, molim vas, samo po sebi razume − i lupi Danicu nekoliko puta po šaci. Vladimir se zagleda u njenu belu odnegovanu ruku sa crvenim, obojenim noktima: „Zdrava je!“ − pomisli. − Bilo je puno sveta − govorila je Danica. − A znaš da se Vera rastaje od muža. Te večeri je bila sama sa bratom… Gospođa Milojević joj dade očima jedva primetan znak da o tome ne govori sada, i brzo dodade: − Ah, ostavi ih, molim te. To se moglo i očekivati. Uopšte ta porodica Nikolić nije mi simpatična. Mi smo vaspitane u patrijarhalnom duhu i vodimo sasvim drugi život. Ali Vladimir nije ni slušao njihov razgovor, već zapita: − Šta se davalo u pozorištu?

Danica nakrivi glavu i namršti se, naprežući misao da se seti. − Ona ide tako često i gotovo jedino u pozorište da ne može sada ni da se seti − izvlačila je iz nezgodnoga položaja svoju prijateljicu gospođa Milojević; a u sebi se ljutila na njenu veliku zaboravnost. − Ah, da!… „Živi leš“. Nisam mogla momentano da se setim. − Dragi moji prijatelji, vi ćete me izviniti za momenat − obrati im se gospođa Milojević i iziđe iz sobe da naredi za posluženje a i da bi ih ostavila nasamo. Danica je sa interesovanjem očekivala šta će joj Vladimir reći. Smatrala je da je njegova dužnost, kao kavaljera, da zanima damu. Vladimir se međutim, osećao nelagodno, ne znajući kako da započne. I zato se maši za duvansku kutiju. − Dozvoljavate li? − O molim, izvol’te. − Oprostite, pušite li? − ponudi Vladimir. Danica zamalo da uzme ponuđenu cigaretu, ali se priseti kako joj je gospođa Milojević savetovala da to ne čini ovoga puta i zato odgovori: − Ne, hvala lepo. Povlačeći dim od cigarete, Vladimir progovori: − Da, velika je to stvar. Danica ga pogleda upitno. − Ta drama „Živi leš“. Čini mi se glavni junak zove se Feđa Protasov. − Da − odgovori nesigurnim glasom Danica. − Ali ja smatram da takvih tipova kod nas nema. − Hm! − učini Vladimir i uzdiže ramena. − Znate, mi živimo u jednom strogo ograničenom krugu ljudi, te i ne znamo šta se oko nas zbiva. Ali nesumnjivo, Rusija obiluje takvim tipovima. To mi je poznato, jer sam se u Beču, dok sam studirao, družio sa Rusima. − Dok je ovo govorio, posmatrao je Danicu koja ga je netremice gledala. Ona izvadi maramicu, i on oseti prijatan miris. I tada mu se najednom učini kako je ceo ovaj razgovor besmislen. I da bi joj se nekako približio, nastavi: − Uostalom, ostavimo Ruse. Pričajte mi nešto o sebi. Iako se bojala da se ovaj obični razgovor ne otegne suviše dugo, ovo neočekivano pitanje za momenat je zbunilo Danicu. − O sebi?!… Dani su jednoliki. Kuća… prijateljice. Eto tako. Uvek u

iščekivanju nečeg novog. − Ona obori glavu i svojim odnegovanim prstima poče da uvija resu na svojoj haljini. „Očekuje muža“ − pomisli Vladimir i uvide kako su sasvim blizu glavnog pitanja zbog koga su se i sastali. Ne razmišljajući mnogo, zapitao je: − Vi ste bili udati? Danica se prenu i progovori jedva čujno: − Da. Vladimir se odmah pokajao što joj je postavio ovo pitanje. I da bi popravio grešku, dodade: − Možda ćete drugi put biti srećniji. − To zavisi − ona sleže jednim ramenom, potom diže glavu i pogleda negde pored njegovog desnog uva. „Ako bi verovala da sam rđav čovek, ne bi onda ni dolazila“ − mislio je Vladimir, gaseći ostatak cigarete. Učinilo mu se da je pauza bila prilično duga, pa započe: − Zaista, harmonija u braku zavisi od međusobnog razumevanja. Ako jedna strana ne shvata pravilno odnose, onda tu nema života. Je l’ te? − Vladimir raširi ruke unapred uveren da se i ona saglašava. − Da, da! − odobravala je Danica. Bila je sva u naponu iščekivanja da on iziđe sa otvorenim predlogom za brak. Ali uto se pojavi gospođa Milojević. „Gde baš sad naiđe!“ pomisli ljutito. − Oprostite! − govorila je gospođa Milojević stavljajući im do znanja kako je njoj poznat njihov razgovor. − Molim vas da pređemo u trpezariju na čaj. Da vas nisam uznemirila? − obrati im se i podiže ruke kao da se izvinjava. − O, ni najmanje − reče Vladimir. − Mi nemamo nikakvih tajni − i pokaza prijateljski na Danicu. − Razgovarali smo o braku − primeti Danica dok su sedeli za sto. − I razume se, sporazumeli ste se? − uzviknu ushićeno gospođa Milojević. Ona pogleda upitno Vladimira, pa Danicu koja joj očima dade jedva primetan znak da još nije sasvim gotovo. − Da, sporazumeli smo se kako u braku treba da vlada sloga i žena da se boji muža − šalio se Vladimir. − O, jo, jo! − uzviknu veselo gospođa Milojević. − I muž da sluša ženu − primeti raspoloženo Danica. − Na svaki način.

− Pa… onda, nema šta… razumete se. Ne, zbilja. Vidite kako je to lepo u kući, toplo… čaj. Izvol’te, služite se. Kolače sam lično mesila. − Eh! − Vladimir dodirnu ruku Daničinu. − Gospođa Milojević zamišlja da smo mi baš takvi beskućnici. − Zamislite!… Šta smo nas dvoje dočekali! − Danica naročito naglasi „nas dvoje“ u čemu se već ogledala izvesna intimnost. I tada kao da se uspostavila bliža duhovna veza među njima. Iako se nisu otvoreno izjašnjavali, razumeli su se uglavnom i razgovor je tekao neusiljeno, više srdačno, kao da su poznanici od davnina. Vladimiru se naročito dopala jedna vrsta kolača. − Molim te, da mi daš „recepis“ − tražila je Danica. Vladimiru se neobično svidela ova podudarnost misli, pa pogleda gospođu Milojević i nehotice mu izlete: − Onda ćete vi doći kod nas. − Hteli ste reći: prvo kod vas, pa onda kod mene − upade Danica, pretvarajući se kao da ne razume njegovu primedbu. Tek sad je Vladimir shvatio šta je rekao i zbunjeno je skupljao mrve oko svoga tanjira. Iako je bio uveren da je i Danica saglasna sa njim u pogledu njihovih daljih odnosa, bilo mu je neprijatno što ga nagoni da se otvoreno izjasni. I zato progovori tiho: − Ako je to vaša želja, moram se tome povinovati. − I ceo razgovor je i protivu njihove volje došao u kritičnu fazu. Gospođa Milojević je prekorno pogledala Danicu i dodala: − Šali se ona. Uverena sam da tako ne misli, i želi upravo onako kako vi rekoste. − Ali gospođa ne misli tako − i Vladimir pogleda upitno Danicu, zadovoljan što je sada nju stavio u položaj da se izjasni. − A ako bih i ja mislila kao vi, šta bi onda bilo? − reče Danica i koketno pogleda Vladimira. Uto se začu muški govor u predsoblju. Gospođa Milojević iziđe žurno da zadrži muža dok se Danica i Vladimir ne objasne. I jedno i drugo osećali su da se nalaze pred odlučnim momentom, pa bi hteli da se ovo stanje golicave neizvesnosti još malo produži. Ali Danica mu se obrati: − Niste mi odgovorili na pitanje.

Dolazak profesora Milojevića je učinio da je Vladimir za momenat zaboravio na postavljeno pitanje. A bilo mu je neprijatno da pita o čemu su govorili. Danica ga je gledala i očekivala odgovor. Nešto je morao reći: I zato on poče: − Vi znate cilj ove posete. Gospođa Milojević vam je svakako rekla. − Vladimir zaćuta. „A gde baš sad da naiđe i taj Milojević“. Zatim nastavi: − Ne znam da li ste saglasni? − A šta bi bilo ako sam saglasna? − zapita Danica. Tada se Vladimir seti da je to isto i malo pre pitala i veselo odgovori: − Onda smo se sporazumeli. Ali − on spusti svoju šaku na njenu i pogleda je u oči. Pri dodiru njene ruke oseti laku drhtavicu, i opet mu senu misao: − „Zdrava je“. − Pristajete li da se celo pitanje odloži još za nedelju dana… Da se razmislite. − Nemam šta da razmišljam. − Ali ja sam roditelj. Imam odraslu decu. − Ništa s tim. Ja decu volim. − Danica je bila uzbuđena i gledala Vladimira poluotvorenim očima. Njihove ruke su se spojile i stegle… I od toga je momenta za Vladimira Mihajlovića nastao novi život.

18 Vladimir je bio ushićen kao da je tek sada osetio šta je sreća. Činilo mu se da takvo zadovoljstvo nije imao kada se verio prvi put. I ma koliko se starao da ne vređa uspomenu pokojne žene, ipak je sa velikim uživanjem pomišljao kako će odsada kraj sebe imati zdravu ženu. U prvo vreme ova je misao potpuno ovladala njime da više ni o čemu drugom nije mislio, pa se u izvesnim časovima čudio samome sebi kako je bez roptanja podnosio tolike godine pored supruge koja je stalno bolovala. Ali se tešio da je za to vreme radio na nauci, što mu je ipak pričinjavalo veliko zadovoljstvo. A tek sa kolikim će elanom raditi odsada, zamišljao je Vladimir. Ali se ipak u ovo njegovo radosno raspoloženje uvlačilo nespokojstvo pri pomisli na koji bi način izložio svoje namere deci i kako da se predstavi njenoj porodici. Njegova deca su poodrasla i gotovo izašla iz onog doba kada im je mati neophodno potrebna. Jedno poslepodne otišao je do gospođe Milojević da joj izloži sve ove neugodnosti i da se posavetuje sa njom. Zatekao je kod kuće samu i odmah otpočeo: − Vi znate da imam odraslu decu kod kojih je još sveža uspomena na njihovu majku. − Vidite, − Vladimir se mučio kako da to izloži − meni je vrlo neprijatno da o tome sa njima razgovaram… Po poznatoj ženskoj pronicljivosti gospođa Milojević je odmah shvatila njegov položaj, i prekide ga: − O, to je vrlo prosto. − Kako zamišljate? − Evo kako. Ja ću sa Danicom doći u posetu vašoj kući. Potrebno je da deca vide svoju buduću majku i ona njih. Ali vi ćete ih ranije pripremiti kako će doći jedna intimna prijateljica njihove majke koja želi da ih vidi. − A-ha. To je dobro. − Je l’ te? I onda ćete zgodnom prilikom posle toga napomenuti kako će im ona biti mati. − Vidite, toga se ne bih setio − govorio je raspoloženo Vladimir.

− A što se tiče onih formalnosti pre venčanja, primanja… čestitanja, tome je i ona protivna. A pravo da vam kažem i ja lično. Vi ste udovac od svojih četrdeset i šest godina, a ona raspuštenica, razume se ne njenom krivicom, od trideset i pet godina. I jedno i drugo ste preživeli ono vereničko doba, pa nalazim da je nepotrebno… − E, vrlo mi je drago što sam to čuo… Onda je gospođa Milojević govorila o svojoj prijateljici i hvalila je kao dobru domaćicu. − Ali ostavimo sve to. Ona ima jednu vrlinu koja je daleko uzdiže iznad mnogih žena, a to je poštenje − gospođa Milojević je ovu reč naročito naglasila. Vladimir je sve ove hvale slušao sa očiglednim zadovoljstvom, i pred saznanjem da će imati zdravu, poštenu ženu njemu dođe čudno što se uznemiravao zbog izvesnih beznačajnih događaja. „Pa zar se malo ljudi oženilo, iako imaju odraslu decu, bože moj!“ − mislio je sasvim primiren. Na kraju su utvrdili da gospođa Milojević sa Danicom dođe u posetu njegovoj kući sutra posle podne, jer je toga dana nedelja i deca ne idu u školu. Kada je izišao na ulicu bio je veseo i osećao se lak kao da je sa sebe zbacio neki teret. „Ipak − mislio je − pravo zadovoljstvo u nama izaziva samo žena. Ona u nama zadovoljava nagon koji večito treperi. Život bez žene je samo upola ispunjen“. − On zamalo da se sudari sa jednim prolaznikom na Terazijama, gde je inače vrilo od naroda, i tada sasvim neočekivano naiđe na svoga poznanika Dragutina Ristića. − Uvek isti i nepromenjen! − govorio je Vladimir rukujući se sa prijateljem. − Nego… da ja tebe nešto pitam. Čuje se, ovaj… govori se… je li istina? Vladimir se uozbilji i upitno pogleda. − Kažu polovna, ali kao nova. Je li tačno? Iako je naslućivao na šta se odnosi pitanje, ipak zbog načina kako je postavljeno, Vladimir se namršti i jedva progovori: − Ne znam na šta misliš? − Čuo sam, brate, da se ženiš. − Hm!… Čuo si… moguće, ne znam. Uostalom slobodni smo i jedan i drugi. Ja sam udovac, a ti mator momak, pa je dopušteno da se o nama govori…

− A, pardon. O meni se tako lepi glasovi ne pronose. Ja lično, iako smatram da je lepo biti oženjen, ipak mislim da je još lepše biti momak. A najidealnije je biti udovac. − On pruži ruku. − Dragi moj Vladimire Mihajloviću, mili i nikad neprežaljeni, čestitajući ti, razume se, ako je istina, ja ostajem i dalje tvoj Dragutin Ristić. Zdravo! Vladimir se pozdravi i pođe žurno u svoj zavod misleći neprekidno otkuda je njegov drug doznao. „Na taj način mogu saznati i deca!“. Pokušavao je da zamisli kako bi izgledao njegov položaj, ako bi deca slučajno doznala. Ali zbog prolaznika i tišme na ulici nije mogao da se uživi u tu situaciju i sa tako rastrganim mislima ušao je u svoj zavod. Ulazeći u kabinet, sreo je svoga asistenta, pa mu se učinilo, kao da ga i on nešto naročito posmatra. Pade mu na pamet kako se u poslednje vreme malo zadržavao u svome institutu. „Po tome su mogli uvideti da se sa mnom nešto naročito događa“. − Ali je uveravao sebe da će se ponovo vratiti svome poslu kao potpuno sređen i staložen čovek. Otvorio je svoje rukopise da bi se pripremio za čas u ponedeljak, pošto će sutra verovatno biti zauzet celoga dana. Za vreme ručka i večere Vladimir se sastajao sa svojom decom i obično saznavao po neku pojedinost iz njihovog života. Mnogo puta je obed proticao u običnim razgovorima, o školi, o pozorištu, o bioskopu. Ali danas je Vladimir sa napregnutom pažnjom pratio razgovor svoje dece da bi ocenio njihovo raspoloženje. Iako je bio uveren da će ga poslušati, bilo mu je neugodno što ih danas po svaku cenu mora zadržati kod kuće. I zato im se obratio prijateljskim glasom: − Kakve namere imate za danas? − Zna se − odgovori Dragan namigujući na Milenu. − To znači ostaćete kod kuće i spremaćete predmete za sutra. − Mi smo, tatice, to svršili. A danas − Milena se mazno primače ocu − išli bismo na žur kod moje drugarice. − E, pa znate šta… Želeo bih da danas ostanete kod kuće. Neka gospođa Dana Stevanović, mamina odlična prijateljica hoće da dođe u posetu i želi da vas vidi… Milena napući usnice, a Dragan upade: − Vrlo važno… Vladimir ga pogleda strogo, ali se ipak savlada: − Ja mislim, Dragane, da sa ocem ne treba tako da razgovaraš. Uostalom,

ja vam nisam nikad branio da idete. U tom pogledu sam možda bio i preko mere popustljiv. − Vladimir odbaci od sebe ubrus. − Mislio sam da su moja deca uviđavna, a ti mi odgovaraš… kao da sam ti mlađi drug. Pod drugim okolnostima Vladimir bi se digao iza stola i otišao u svoju sobu. Ali sada je ostao da mirnim putem privoli decu da ostanu kod kuće. − Ali, tata, to je uzrečica. − Moguće. Ali njoj nije mesto u svakoj prilici. Najzad, ja nisam zahtevao od vas da ostanete i cepate drva… Pozdravite se lepo, posedite malo, pa onda idite. − Vladimir je ovo izgovorio gotovo molećivim glasom, te su deca bez pogovora pristala. A kada je Vladimir otišao u svoju sobu Milena priđe bratu i prošaputa: − To je ona. − Aha. Setio sam se. Nego znaš šta?… Hoćeš li da pobegnemo? Milena se zamisli i pogleda blago Dragana. − Nemoj… Tatici bi jako bilo krivo… − Dobro… Interesuje me baš i da je vidim. − I mene… Kažu da je elegantna i lepa. Dragan se pljesnu po obrazu i nasmeja: − Hoho-ho!… Naš tata vodi ljubav − i dohvati sa stola jednu knjigu, baci se na divan i poče prevrtati listove. Pri pomenu reči „ljubav“, Milena se seti Miloša, njegovih očiju i toga žura posle podne gde će i on biti. − A znaš šta? − progovori Dragan. − Pravo da ti kažem meni se i ne ide posle podne na taj žur. Milena se zakloni iza peći, zabaci glavu, zažmuri i ujede se za usnicu. Dođe joj da sklopi ruke pred Draganom. Ali tada bi se odala. Jedva se savlađujući, reče usiljeno ravnodušnim glasom: − Ali, obećala sam, i molim te! − onda iziđe žurno bojeći se da ne čuje neki suprotan razlog. To poslepodne Vladimir je sređivao svoj sto u radnom kabinetu. Kada je pobacao neke stare zabeleške, a velike knjige ubacio u ormane, cela mu je soba izgledala veća i nekako svetlija. Izmakao se i sa zadovoljstvom posmatrao svoj sto. „Au“ − izlete mu sa usana kada na stolu opazi fotografiju svoje žene. „Da li ima smisla da je ostavim? − pitao se. Prišao je stolu i

pogledao sliku. Osetio je prisnost prema bivšoj ženi i učinilo mu se da ga njene oči posmatraju sa izvesnim prekorom. Bi mu čudno, i nekako krivo na samoga sebe, što se ti nežni izlivi ispoljavaju upravo sada, mada na tu sliku ranije nije ni obraćao pažnju. Hteo bi da je skloni, ali neki unutarnji glas kao da mu govori: neka ostane. Ona je mati tvoje dece. „Zaista, ceo svet zna da mi je bila žena. Zašto kriti?!“ − Vladimir prevuče rukom preko slike i pogleda još jednom lik pokojne žene, kao da traži oproštaj, pa je ostavi na stolu. Bilo je prošlo četiri časa, kada se začu kućno zvono. Vladimir je žurno izišao i u predsoblju se sreo sa Stanojkom, koja je takođe pošla da otvori vrata. − Neka, ja ću! − rekao je Vladimir i otključao. Stanojka zastade u predsoblju sa preklopljenim šakama na pojasu, posmatrajući sa interesovanjem dame koje su ulazile. − Vrlo mi je drago − govorio je Vladimir pozdravljajući se. − Zamislite, a mi pogrešile ulicu − rekla je živahno gospođa Milojević i poče otkopčavati kaput. Vladimir ga prihvati, a zatim priđe Danici. − Nadam se da ćete odsada ovu kuću dobro pamtiti. − Uze i njen kaput. Osetio je miris što u njemu izazva prijatno raspoloženje. − Izvol’te − upućivao ih je u svoju radnu sobu. Tada je pokazao Stanojki očima na dečju sobu, hoteći da joj naglasi kako bi trebalo da ih izvesti. − Prijatno je i toplo kod vas − reče gospođa Milojević. − Čini mi se da ovu zavesu ranije niste imali u vašem kabinetu. Je li da je divna? − obrati se Danici. − Izvanredna. To je sada moderan rad, bez figura i ukrasa. − Danica pogleda znalački po sobi i pade joj u oči jedna fotelja čija je materija na naslonu bila izlizana. Ona se obrati Vladimiru: − Nisam znala da imate toliko ukusa. − Pa, pravo da vam kažem, i nemam − priznade Vladimir i nasmeja se. − Imam jednog prijatelja koji prodaje te stvari, pa mi je preporučio. A od čoveka se to najzad i ne traži. Dovoljno je da imate vi smisla − on reč „vi“ naglasi i pogleda značajno Danicu. − U to možete biti potpuno uvereni − dodade gospođa Milojević. Počeli su razgovor o vođenju kuće. Danica je još odmah naglasila kako je ženina dužnost da se stara o njenom uređenju. − Kuća je ogledalo žene. − Ona se seti Stanojke i njenih preklopljenih

ruku. − Od služavke, preko uređaja kuće, pa do vaspitanja dece. Posmatrajući njene odnegovane ruke, osećajući prijatan miris što je od nje zračio, Vladimir je oduševljeno odobravao Danici i potpuno se slagao sa njenim izlaganjem. − Ja nalazim da u kući između čoveka i žene treba da je sproveden princip podele rada. Vaša je, na primer, kuća, a moje je da se bavim naukom. − Tada se Vladimir priseti kako je krajnje vreme da se i deca pojave. − Oprostite za momenat − reče, i žurno iziđe iz sobe. Dragan je ležeći čitao, dok je Milena sedela za stolom i nešto pisala. − Hajde da se pozdravite − reče Vladimir. − Uh, tata, zar se baš mora? − upita Milena. − Pst!… Nemojte da se pokažete nevaspitani. A šta tu ima. Pozdravite se, posedite malo, pa idite na vaš žur − govorio je blago Vladimir da bi odobrovoljio decu. Pri pomenu njihovog žura ustadoše. Dragan poče da začešljava kosu, a Milena da povlači haljinu i namešta pojas. − De, de, lepi ste. − Vladimir dohvati Milenu pod ruku i preko predsoblja povede je u svoj kabinet. Za njima je išao Dragan. Pred vratima duhnu u češalj, stavi ga u džep, i dohvati se za mašnu da je pritegne. − Da vam predstavim svoju ljubimicu − govorio je Vladimir, gledajući sa izvesnom strepnjom Milenu da ne učini neku nesmotrenost. Milena učini laki „kniks“ i priđe prvo gospođi Milojević da se pozdravi. − O, pazi ti nju, koliko je porasla i kako je lepa devojka − gospođa Milojević je pomilova po obrazu. − A ovo je pravi momak − reče za Dragana koji se lako pokloni. Danica je radoznalo posmatrala decu. Milena joj priđe zbunjena i prilikom pozdrava začu kako su Danici zazvečale zlatne grivne oko ruke. Dragan se pozdravio gledajući negde iznad šešira. Onda su zastali zbunjeni nasred sobe. Dragan dohvati mašnu i izvi vrat. − Sedite malo − dodade Vladimir. − Kako je u školi? − pitala je gospođa Milojević. Milena uzdiže stidljivo ramena i jedva progovori: − Eto tako… dobro. − Bogami, i ova su deca opterećena − nastavi gospođa Milojević. − Ona

moja propadoše. Sad su, molim vas, izmislili i neke probne zadatke. Dala im nastavnica da opišu svoje roditelje. A moj sin mi kaže: „Vrdni, mama, ako smeš… Znaš, tako ću te „namolovati“ da će ti se ceo razred smejati“. Dragan je sedeo na kraju stolice gledajući preda se. Onda diže glavu, baci kratak pogled na Danicu, pa na oca koji je govorio: − Znate, kako je… Niko nije umro od učenja. − Ali da bi ugodio i deci, on produži: − Ovi moji dobro uče. Naročito mi se hvali nastavnik književnosti da moj sin radi odlične zadatke. Dragan obori stidljivo glavu i poče da udara stopalom u pod. − U kom ste razredu? − zapita Danica Milenu, iako je to znala, da bi pokazala makar kakvo interesovanje. Milena rukama obuhvati stolicu, pa odgovori: − U šestom… − A, tako… Još malo pa maturantkinja. − Imaće još da zapne do osmog razreda − govorio je Vladimir gladeći rukom kosu. − A šta mislite da studirate? − pitala je Danica. Milena diže ramena, pa ih brzo spusti. − Ne znam… − A ti? − obrati se gospođa Milojević Draganu. − Prava − odgovori odrešito Dragan. − Ja bih više voleo da uči neku od egzaktnih nauka, kao fiziku, hemiju, biologiju. Ali on voli sociologiju. I ja neću da utičem na njega. − Pa to je dobro − odobravala je Danica. − Moj brat je svršio prava, pa, da vidite, dobro prolazi. − Ah, zaboravih da vas pitam. Je li on u službi? − pitao je Vladimir. − Ne, radi sa tatom. A i moja je sestra završila maturu pre dve godine, ali se nije upisala na univerzitet. − Nalazim da je šteta… − Pa… kako se uzme. Njoj služba nije potrebna. A i ja sam protiv toga da žena uči velike škole. − Tada pogleda Milenu i da joj se ne bi zamerila, dodade: − Samo, ako neka ima naročito volje, onda razume se. Vladimir se nije potpuno slagao sa njenim shvatanjem, ali nije želeo u ovakvoj prilici da razvije svoje gledište. I pošto su za momenat zaćutali, on se

okrete Mileni: − Mini, hajde spremi šta treba, pa onda vas dvoje možete ići. − On pogleda Danicu: − Danas su pozvani na žur kod jedne drugarice. − O, pa mi smo ih zadržali − dodade Danica. − A… ništa. Ima vremena − odgovori Milena i pođe. − Znate šta? − zaustavi je Danica. − Interesantnije je kad se pojavite među poslednjima. Milena se nasmeja i iziđe iz sobe. Ova prijateljska primedba Daničina i njen osmeh kao da su ih zbližili. Danica je postala živahnija i nastavi: − Tako moja sestra. Muku mučimo kad treba da pođemo u pozorište. Izmislila devojka kako u pozorište treba ući u poslednjem momentu. A mi, znate, uzimamo uvek ložu. I ona bi htela da je zapažena od cele publike. − A ideš li na utakmice? − pitala je gospođa Milojević Dragana. − Ne − odgovori on kratko. Razgovor se ipak nastavi o sportu. Vladimiru je bilo neobično ugodno što se govori o jednoj neutralnoj temi, i to tako živo. U jednom momentu kada su zastali, on upita Danicu: − A interesujete li se vi za sport? − Ja ne toliko, ali moja sestra ne propušta nijednu utakmicu. Uto je ušla Milena sa poslužavnikom na kome su bile šolje sa čajem. Stanojka je išla za njom noseći kolače. − A za vas? − zapita gospođa Milojević, jer su na poslužavniku bile samo tri šolje. − Eh, oni žure. Ja mislim da ih oslobodimo sada − govorila je prijateljskim glasom Danica i okrete se oko sebe gledajući gde bi spustila svoju tašnu da uzme šolju sa čajem. Dragan je razumeo njen pokret pa prihvati tašnu i stavi je na pisaći sto. − Hvala lepo! − klimnu glavom Danica. − Vi sad možete ići − obrati im se Vladimir. Dragan se podiže i nespretno pokloni pred gospođom Milojević, rukova se s njom, a onda i sa Danicom, i žurno iziđe iz sobe. Milena se takođe pozdravi, a prilikom izlaska Danica joj dobaci: − Prijatan provod! Milena se upola okrete i stidljivo progovori:

− Hvala lepo! − Bogami, zlatnu decu imate − govorila je gospođa Milojević. − Mislim da ih je buduća majka osvojila. − Eh, nemoj unapred da govoriš − kao nećkala se Danica, mada je sve činila da osvoji simpatije dece. Razgovor je najednom postao živahniji. Vladimir se osećao raspoložen, kao čovek koji je prebrinuo neku veliku nevolju. Ostalo je samo da prebrodi prvi dolazak u Daničinu kuću, a posle toga događaji će se razvijati sami po sebi. I o tome su govorili. Najzad su utvrdili tačan dan posete. Danica je pažljivo motrila na svaku sitnicu u sobi. Od svega najviše je interesovala uramljena slika na pisaćem stolu koju je posmatrala sa poleđine. I kad je Vladimir ponudio da im pokaže kuću, prišla je stolu i pogledala sliku. − A… je li to? − pitala je Vladimira. − Da… to je − govorio je zbunjeno Vladimir, izbegavajući da pomene ime svoje žene. − Aha! − Danica klimnu glavom. Onda pogleda Vladimira: − Nadam se, a i želela bih da na tome mestu vidim… Vladimir joj krišom steže ruke a sliku položi na pisaći sto da bi zaklonio lik. − Kada budem dobio tvoju − poslednju reč naglasi, i opet joj steže ruku. − Poslaću ti je u najskorijem vremenu − i svojim ramenom naleže na Vladimira. Držeći ga pod ruku, prolazili su kroz sobe i najzad ušli u kujnu. − Stano, da ti predstavim tvoju buduću gazdaricu − govorio je Vladimir. Stanojka otvori usta i raširi oči. Onda se maši kecelje i poče da briše ruke. − Neka je sa srećom, gospodine, i neka da bog sve što je dobro − govorila je pripravna da priđe Danici i dohvati je za ruku. Ali Danica prođe pored nje gledajući po zidu i kroz staklo na kredencu. I kao da je ova strana života najmanje interesuje izašla je iz kujne uzdignute glave. Kad su zamakli, Stanojka se podboči i pogleda za njima. Onda zavrte glavom, pa dohvati šmirglu, i poče da trlja po metalnim delovima štednjaka.

19 Daničina porodica bila je poznata po svome bogatstvu, a naročito po kući obloženoj zelenim pločicama na kojoj je pisalo: „Dom Nikole Stevanovića“. Na mahove se pričalo o poreklu njihovoga bogatstva. Nikola Stevanović je bio član upravnih odbora mnogih akcionarskih društava. Njegovo se ime vrlo često spominjalo u kulturnim ustanovama i mnogobrojne se priredbe nisu mogle zamisliti bez njegovog učešća. Iako su njegove dobiti bile mnogobrojne, a prilozi ništavni, nametljiva današnjica je odbacila prošlost u zasenak, i svi su se sa izvesnim uvažavanjem klanjali uglednoj ličnosti Nikole Stevanovića. Neki iz skromne zahvalnosti, drugi iz poniznosti i nade ne bi li šta dobili. I kao što patina pokriva neuglednu bronzu ili prljavi gips, isto je tako javno mnjenje uokvirilo njegovu ličnost oreolom darežljivog i milosrdnog čoveka. Život Nikole Stevanovića podsećao je na ono visoko drvo bez bočnih grana u gustoj šumi koje se očajno upinje u rastenju da bi se dočepalo sunčeve svetlosti. Zanemarujući mnoga zadovoljstva, on se probijao kroz život samo sa jednim ciljem: da zaradi što više novaca. Kuću i decu je prepustio svojoj ženi. Godine su osnežile njegovu kosu, brkovi su mu potpuno beli, izraz lica oštar, a pogled pronicljiv. Preko trbuha je nosio zlatan lanac o koji je bio prikopčan časovnik. Iako star, on kao da još nije stigao svome cilju, pa se nezajažljivo poduhvatao mnogih poslova i neprekidno stvarao nove planove. I posle toliko vremena prvi put je počeo ozbiljnije da misli šta da radi sa sinom koji je jedva posle dvanaest godina uspeo da završi pravni fakultet. − Pa dobro, Milane, šta misliš sada? − pitao je Nikola svoga sina. − Ja?… Ništa. Dovoljno je, ćale, što ti misliš. Ti si se mučio celog veka, i pravo je da ja živim kao gospodin. Nikoline obrve su se nabrale, a usne skupile. Drhtavom rukom lupio je o sto i viknuo: − Gospodin!… To znači hoćeš da budeš neradnik, mangup i bitanga. Takva su danas sva ta tvoja gospoda. Ali upamti, nije se Nikola zato mučio. Ne dam ja to! − i već crven u licu, okrete se na stolici i pogleda negde u

stranu. − Dobro, ćale, što se uzbuđuješ toliko − govorio je Milan lupkajući cigaretom o tabakeru. A zatim zapalivši je, nastavi. − Šta bi ti hteo od mene. Naučio si me da lepo živim, a sad hoćeš da zasučem rukave… − Ne to. Hoću kao i sav ostali svet da ideš lepo u državnu službu. − More batali − i Milan mahnu rukom rasterujući dim. − Sada, kada su moji drugovi poodmakli u karijeri, ja da tek počinjem i da mi oni budu šefovi. − Pa dobro, misliš li ti celog veka tako… − Nikola je govorio uzbuđeno i mahao rukama kao da traži izraz − kroz „luft“, i na moj račun? − A šta misliš ti da bi mi ta plata bila dovoljna za život… Nije dovoljna ni za džeparac za deset dana. Nikola se diže i poče da šeta po svom birou. U glavi je imao jedan plan za budućnost svoga sina, ali je znao da će ga mnogo koštati. Zato je pokušavao da ga privoli na ma koji drugi posao. Šetajući po sobi govorio je kao da razgovara sa samim sobom: − Ja… samo tako. Cigaretu u usta, nogu preko noge i ajku na batajku. A šta će moji prijatelji misliti o tebi, to… ništa. − A ti mnogo polažeš na poštenje svojih prijatelja. Ja, ako od koga otimam, pljačkam legalno svoga oca. Zbog mene neće niko zakukati. Nikola je osetio da se ova primedba sinovljeva unekoliko odnosi na njegov rad. Ali po njegovoj logici u slobodnoj utakmici je dozvoljeno upropastiti konkurenta isto onako kao što je dopušteno ubiti protivnika u ratu. On se zaustavi pred sinom: − Lepo bogami. Od svega što si u školi naučio to je da prezireš pošten rad svoga oca i njegovih prijatelja. A da ja nisam radio i stekao, zar bi ti mogao da se dvanaest godina mangupiraš na univerzitetu? Milan odavno nije video oca toliko uzbuđenog i da bi ga umirio, govorio je: − Ne vredi da se zbog toga toliko uzbuđuješ. Ti nikada nisi hteo da me uvedeš u svoje poslove, pa si sad udario „s neba pa u rebra“: državna služba ili ću te ubiti. − Ja to kazao… ja kazao? − iščuđavao se Nikola. − Nisi baš to, ali slično − Milan se nasmeja. Nikola odmahnu rukama kao da je hteo reći: s tobom se ne može izići na kraj. Onda priđe stolu, nalakti se i pogleda značajno sina, a zatim primirenim glasom nastavi:

− Kao što vidiš, ja, tvoj otac, činio sam sve da te izvedem na put. Učiniću još jednu žrtvu u tvome interesu i na korist mojih preduzeća. − Da čujem − Milan se nasloni laktovima na kolena i ukrsti prste. − Evo u čemu je stvar… Sad su izbori za narodne poslanike… − A-ha! − Glavni odbor stranke zatražio je od mene novčanu pomoć za agitacione svrhe. Rekao sam im… da se razmislim. Onda sam dokonao da im dam izvesnu sumu, ali pod uslovom da glavni odbor stranke uzme tebe za kandidata i nametne u srezu gde sam ja rođen. Dok je Nikola govorio, Milan ga je posmatrao poluotvorenim očima zamišljajući sebe u položaju narodnoga poslanika. Povlastice… ugled… ljudi se klanjaju… zvučna titula… i pare. − Dobro, ćale, − uzviknu razdragan − to je sjajna ideja. Ali kako ću… treba ići u agitaciju, razgovarati sa seljacima… − To je već sporedno. Glavno je da te ovde prime. A tamo imamo filijalu i polovina seljaka u srezu zadužena je u našoj banci menicama. Udesićemo mi to. − Pa što mi to odmah nisi rekao, nego me teraš da budem praktikant − reče Milan i poče da trlja šake. − Ama, ama. Ovaj posao stajaće nas teških para… − Ali znaš li ti, ćale, šta znači danas imati u preduzeću narodnoga poslanika kome su bez kucanja otvorena sva vrata ministarstava. Danas se nijedan posao ne može svršiti bez protekcije, intervencije i… − Milan protrlja nekoliko puta palac i kažiprst, što treba da znači: bez potplaćivanja. Nikola Stevanović je sve to dobro znao. Bilo mu je vrlo drago što je njegov sin odjednom shvatio značaj i smisao toga zvanja za njegova preduzeća. Unapred je znao da će mnogostruko naplatiti sumu koju sada daje i verovao je da taj novac predstavlja jednu trgovačku investiciju. Ali kao što je pri svakom poslu uvek izjavljivao kako se on pati i žrtvuje, tako je i sada govorio sinu: − Eto… i tu žrtvu podneću zarad tebe. Nije mi lako, ali kad ne može drugojače… − On pogleda u pravcu vrata. − Šta je, Milice? − obrati se svojoj ženi. − A ja mislim imaš nekog unutra pa čekam. Slušaj, Nikola, posle podne doći će nam u posetu onaj… profesor o kome sam ti govorila. − Pa? − pitao je nestrpljivo Nikola.

− Treba, kao otac, da budeš prisutan. A i ti takođe − obrati se sinu. − Ja?… Kakve veze imam ja sa tim. Kao da se ona prvi put udaje − reče Milan i priđe prozoru. Nikola se češao po čelu i gledao zamišljeno preda se, pa nestrpljivo dobaci: − Dobro… dobro. Gledaću da budem slobodan. − Ne bi imalo smisla da ne dođeš. Jedva jednom se ukazala prilika da se i ona skrasi, pa sad ti zanovetaš. − Ama de!… Rekao sam da ću doći. A šta reče da je on? − Profesor… Kažu da je neki naučen čovek. Nikola mahnu rukom sa nekim bagatelisanjem. − Ah!… Nauka… knjiga, od toga se danas ne živi. Nego onako… kakav je čovek. − Svi ga hvale kao dobrog i poštenog čoveka. − Kad ne može drugojačije, onda… neka ide! − Nikola lupi šakom kao da uglavljuje neki posao. − Ćuti, čoveče! Neka nam se jednom skine s vrata. Znaš li da je postala nepodnošljiva u poslednje vreme. Pa se ne zna koja je od njih dve uzela veći huk. Ti ne znaš to. Borim se kao ala s berićetom. I zato treba svi da budemo prisutni i neka čovek stekne dobar bar prvi utisak. − Ja posle podne imam utakmicu! − govorio je Milan šetajući po sobi sa rukama u džepovima. − A ti znaš… tada ni na ispit nisam išao. − Pa nećeš valjda da teraš taj tvoj „šport“ i šoraš loptu i kad postaneš narodni poslanik − naljuti se Nikola. − Ja, tata, ni sada ne šoram loptu, već samo navijam. − Kakav narodni poslanik? − zapita, čudeći se gospođa Stevanović. − Ništa, ništa! − razmahivao je rukama Nikola. − To su naše stvari. Nego, kad reče da će taj doći? − Posle podne u pola pet… − Uha!… Utakmica počinje u dva i po časa. Stići ćemo da ga vidimo. A posle, ne moramo da mu svi pravimo „špalir“ kad dođe − govorio je Milan. − Ali molim te, Nikola, posle podne budi kod kuće. − Rekao sam i ne brini ništa. Hajd’ sad! − i Nikola pokaza vrata svojoj ženi.

U zakazano vreme naišao je Vladimir Mihajlović sa gospođom Milojević. Iako u godinama i prekaljen izvesnim životnim iskustvom, osećao se uznemiren, a donekle i ljubopitljiv pred činom koji treba sada da se odigra. Ali kada je ugledao prvo Danicu malo se primirio, jer je ona bila njegov oslonac u ovoj prostranoj i nemoj kući. Uveli su ih u veliki salon pokriven teškim ćilimima. Po uglovima su bile razmeštane dve garniture teških fotelja, a sa tavanice je visio ogroman luster načičkan mnogobrojnim sijalicama nalik na sveće. − Da vam predstavim moju mamu − govorila je Danica. − A tako, vi ste taj − progovori gospođa Stevanović čime se nehotice odala da je o njemu bilo reči u njihovoj kući. − Jaoj, tetka Mico, što ste se vi lepo popravili − dirala je gospođa Milojević. − Ćuti, molim te, ne govori. Ti uvek tako. Danica se obrati Vladimiru: − Moja mama je puna žena i strašno se jedi kad joj neko kaže da se još popravila. A i ona bi želela današnju modernu liniju. − A, to ne. Ali bih ipak želela da sam malo tanja. Vidite! − i ona raširi ruke pokazujući svoje gojazno telo. − To je prosto neka manija danas − govorio je Vladimir. − Moja kćerka… − ali najednom uvide kako je neuviđavno da govori sada o deci − i uopšte današnje devojke prosto gladuju. − Hvala bogu što je Danica pametna u tom pogledu. Ali moja mlađa kćerka… to je prosto čudo. Kao mačka. A vi rekoste imate devojčicu? − Da, u šestom razredu gimnazije. − Neka je živa i zdrava. Samo, danas je teško sa ženskom decom. − Bože, mama, kako ti to govoriš! − ljutila se Danica. − Pa kažem… teško je čoveku bez žene. Inače, ja više volim žensku decu nego mušku. Muškarac se otpadi od kuće još u petnaestoj godini. − Vi imate zlatnu žensku decu − progovori gospođa Milojević i lupi Danicu po ruci. − Jest, bogami. Danica mi je najbolje dete. − A, evo i tate! − uzviknu Danica. Nikola Stevanović, iako star, išao je uspravan i dostojanstven.

− Drago mi je… − i pokaza Vladimiru fotelju. Njegovo prisustvo je prekinulo onaj živahni razgovor i za momenat su zaćutali. Ali gospođa Milojević, vešta razgovoru, progovori prva: − Imali smo, teča-Nikola, sednicu u društvu žena za napuštene devojke i sekretarica je pročitala da ste dali prilog. − Šta ćete… ceo svet traži i zamišlja kako Nikola Stevanović ima fabriku za pravljenje novca. A niko ne zna da se ovo s teškom mukom zaradilo − tada se obrati Vladimiru: − A… gospodin živi u Beogradu? Vladimir se čisto trže, podavi noge i prevuče rukama preko kolena. − Da… Ja sam profesor univerziteta. − Pa… lepo, lepo. Dobro je i to… Da bi popravila donekle utisak reči Nikole Stevanovića, gospođa Milojević progovori: − I moj je muž profesor i, bogami, ja sam tako zadovoljna… − A jest, šta ti radi muž? − zapita Nikola. − Zauzet je po ceo dan. Radi, piše, štampa. − E, kad bi se danas malo manje pisalo, a više radilo kud bi nam bio kraj. − Moj tata je poslovan čovek. Sve po kratkom postupku − pravdala je Danica svoga oca. − Pa jest… takav je trgovački posao − uživljavao se Vladimir u atmosferu kuće Stevanovića. − Cifre i kratki nalozi. Tako su u razgovoru naišli na pitanje koje najviše interesuje Nikolu Stevanovića. Razgovor se preneo na trgovinu, nesolidnu konkurenciju, i kako je danas teško onim starim, poštenim firmama iz beogradske čaršije. Onda o lažnim stečajevima da bi se oštetili poverioci ili ulagači. Ali firma Nikole Stevanovića je ugledna i bavi se samo ispravnim poslovima. Uviđajući da razgovor teče nesmetano, Danica i gospođa Milojević izađoše da spreme čaj. Nikola Stevanović, kao poslovan čovek, smatrao je kako je sada momenat da raspravi cilj ove posete. − A vi ste neženjen? − Ne, udovac. Zaćutali su. Vladimir je osetio da je sada doveden u položaj kada treba da se izjasni. Pade mu na pamet da su zbog toga možda i izišle gospođa Milojević i Danica. Nikola Stevanović je sedeo sa rukama naslonjenim na kolena i

gledao preda se. Vladimir se nakašlja i poče: − Vama je svakako poznat cilj moje posete, − on dohvati jednom rukom mašnu i malo izvi glavu. Nikola se uspravi, ukrsti prste i ruke ispruži naniže da zglobovi zapucketaše. Vladimir nastavi: − Znate… ja sam udovac i imam nameru da se ženim. − I treba, bogami! − odobravala je gospođa Stevanović, kao da se razgovor ne odnosi na njihovu kćerku. − Ja sam se upoznao sa vašom kćerkom… U tom pogledu mi smo sporazumni… Ostaje sada na vama… Gospođa Stevanović je bila u naponu iščekivanja. Ali nije htela prva da govori. I zato je sa napregnutom pažnjom gledala svoga muža. Nikola se zavali u fotelju i pogladi brkove. Onda pogleda negde između svojih nogu i progovori: − Koliko sam čuo o vama, vi ste dobar čovek, i ja kao roditelj… − Da, svi se lepo izražavaju o vama − jedva dočeka da iskaže gospođa Stevanović. Muž je pogleda oštro i kao da je preseče. − I ja kao roditelj ne bih imao ništa protiv toga. Ali… pre nego što dam svoj roditeljski pristanak, hteo bih da znam kakvi su vaši uslovi? − Uslovi? − zapita začuđeno Vladimir i namršti se. Uto su se otvorila vrata i u sobu uđoše gospođa Milojević i Danica, veselo razgovarajući o nečem. Nikola diže ruku pokazujući im vrata: − Pričekajte malo. Danica zastade neodlučno i uozbilji se. − Tata ako je reč o meni, ja bih želela da prisustvujem… Gospođa Milojević, videći ozbiljno lice Nikolino i znajući koliko je naprasit a Danica uporna, uhvati je pod ruku i protivu njene volje izvede je iz sobe. Nikola se obrati Vladimiru: − Da čujem. − Vi ste me pitali za uslove. Ja nemam nikakvih uslova do jedino što tražim vaš pristanak. − Pitam vas, znate, zbog toga što ceo svet veruje da ja imam grdan novac. A to nije tačno. Ceo moj kapital je uložen u preduzeća. Gotovine nemam. To sam hteo da znate unapred. Vladimir je nesvesno uvijao jedno dugme na fotelji i neodlučno odgovori: − Moj je položaj takav da sam u stanju da osiguram pristojan život svojoj

ženi. Ne treba mi ništa više. − E, kad je takva stvar, onda − Nikola se diže i pruži ruku Vladimiru koji je takođe ustao. − Neka je sa srećom! − zagrli Vladimira i poljubi se sa njim. Prišla je i gospođa Stevanović i odmah izišla da pozove kćerku i gospođu Milojević. − Poljubite se! − gurala je gospođa Milojević Danicu. Poljubili su se. Ali kada je prilazila ruci svome ocu, Danica mu dobaci: − A posle ćemo, tata, ja i ti „ekstra“ da razgovaramo. Tada je devojka u beloj kecelji i sa belom kapicom na glavi unela čaj i kolače. U razgovoru se najviše isticala gospođa Milojević koja je vidno izražavala svoju radost što su se njene nade ostvarile. Najzad, Nikola iznenadno prekide živahan razgovor: − Kad mislite venčanje? − Što pre − reče gospođa Milojević. − I ja se slažem s tim − odgovarala je gospođa Stevanović. U predsoblju se čuo bučan razgovor. Danica otvori vrata i u sobu uleteše njena sestra i brat. − Moj verenik − predstavi Danica Vladimira. − Moj brat Milan i sestra Lela. Milan steže ruku Vladimiru. − Poljubite se! − govorila je gospođa Stevanović. Vladimir se poljubi sa Milanom, a onda i sa Lelom. − Jaoj, čekaj molim te! − Danica priđe Vladimiru i maramicom mu obrisa ruž što je ostao sa Lelinih usana. − I tako sam mogao da stradam ni kriv ni dužan − šalio se Vladimir. − Molim vas, sad smo naši, pa bih htela da učinim jedan predlog − govorila je gospođa Milojević. − Najbolje bi bilo da se ova veridba drži u strogoj tajnosti sve do venčanja. − Ona je to govorila iz bojazni da prijateljice ne bi kudile Danicu i tako pokvarile veridbu. Ovaj je predlog Vladimir rado usvojio, jer bi se pored svoje odrasle dece neprijatno osećao kao verenik. I tako, iz raznih uzroka, uglavnom svi su se složili da se nikom sa strane ne govori o veridbi, a dan venčanja će utvrditi docnije.

20 Od Božića Aksentije nije svraćao kući svoga brata. Mislio je toliko puta, ali uvek su ga sprečavali neki sitni poslovi, a često i sednice Bahaja. A stanovao je na suprotnom kraju grada. Zbog predstojećih izbora u poslednje se vreme češće sastajao sa svojim partijskim prijateljima. Po novom izbornom zakonu opoziciji je bilo gotovo nemoguće da izađe sa svojim listama. Izgleda je imala samo vladina stranka potpomognuta celokupnim administrativnim aparatom. I pored toga što je nastojavao prema učenjima Bahaja da se obuzda, Aksentije se teško mirio sa novostvorenim stanjem u državi. Na sastancima sa svojim prijateljima, za kafanskim stolom, protestovao je glasno da se to čulo čak do trećeg stola. I jednoga dana u njegovom stanu pojavio se žandarm. − Jeste li vi taj Aksentije Mihajlović? − Da, ja sam. − Dobio sam nalog da vas sprovedem u policiju. − Koga bre?… Mene?! − viknuo je zgranuto Aksentije, pa se s mukom digao i stisnutim pesnicama oslonio o sto. − Zar sam ja zato ratovao za ovu zemlju da me sprovodite kao razbojnika. Napolje! − vikao je izbezumljeno. Pred neočekivanim otporom žandarm je zastao zbunjeno. Ipak se pribrao. − Nemojte da vređate vlast. A naređujem vam da se iz stana ne udaljujete dok se ne vratim − i žurno izađe. Aksentije je teško disao. Da li od uzbuđenja ili fizičkog napora, osetio je bol u nozi i to je pojačavalo njegovu ljutnju. Imao je utisak kao da je zatvoren u kavez čije bi šipke zdrobio i polomio. I zato iziđe u predsoblje, obuče kaput i stavi šešir na glavu pa svojim teškim hodom pođe da traži svoje prijatelje. Zatekao ih je za stolom i ispričao šta mu se desilo. − Nepojamno!… Nečuveno! − čuli su se uzvici. − Čuo sam da su sinoć pohapšeni neki advokati − saopštavao je poverljivim glasom jedan dosta mlad penzionisani činovnik.

− Kako ljudi mogu da izgube pamet! − lupio se po čelu jedan što je sedeo preko puta Aksentija. − Pogledajmo našu istoriju za poslednjih pedeset godina. Koliko su se puta ponavljali ovakvi slučajevi, a ipak je na kraju bilo onako kako narod hoće. − Što je najvažnije, svi ti koji su tako radili rđavo su prošli − dodade Aksentije. Postavilo se tada pitanje šta u ovom slučaju treba da radi Aksentije. − Ništa ti drugo ne preostaje, nego da odeš sam i da se prijaviš. − Jest, jest, oni su bezobzirni. U stanju su da te silom odvuku. − Pa čak da nemaš nikakve krivice, reći će kako si se suprotstavljao vlastima. I ako ni zbog čega drugog, kazniće te zbog toga. Aksentije pozva kelnera da plati. − Braćo, ako me nestane, vi znate gde sam − pozdravio se sa svima i pošao u policiju. Još izranije je kao sudija bio upoznat sa radom policijskih vlasti. Njihova dužnost je vrlo važna. Jer sve ljude, raznih ideoloških stremljenja i raznolikih ćudi, trebalo je podvesti pod isti proces društvenoga sistema, označen zvučnim imenom: slovo zakona. A to se na hartiji predstavljalo sa dve krive i spojene linije, poznate pod imenom paragraf. I ma kako obrnuli taj paragraf, uspravno ili naopako, njegov oblik ostaje isti. Za neke je taj znak bio blagodat božja, a za druge bič pakla. A policijske vlasti su te koje suvereno tumače njegov smisao, prema ljudima, prilikama i potrebama. I otuda onaj njihov važan stav, nekad nadmen, najčešće surov. Idući lagano u policiju, razmišljao je o svemu tome Aksentije. I ma koliko se starao da bude pripravan na svakojake slučajnosti, sve više je postajao neraspoložen. − Kuda? − zapita ga dežurni žandarm na vratima. Objasnio je da dolazi po pozivu. Žandarm ga pogleda muklo i mahnu rukom dajući mu time znak da može ući. U hodnicima je sretao užurbane činovnike, a pred vratima je video ljude i žene, brižnog, zamišljenog, a u nekih i zastrašenog izraza lica. U jednom su uglu dvojica bezbrižno razgovarala. Sigurno agenti. Onda opet žandarm, Aksentije zastade pred jednim vratima. − Mogu li kod šefa? − Čekaj! − odgovori služitelj i ne gledajući ga. Stojao je dugo. U šefovu kancelariju ulazili su neki ljudi. Otuda je

dopirala larma, vika, ljudi su izlazili usplahireni i bledi. Najzad je ušao Aksentije. Šef je sedeo za stolom nagnut nad nekom hartijom. Pogledao ga je letimično i nastavio čitanje. Aksentije zastade, zatim priđe bliže i progovori: − Ja sam Aksentije Mihajlović. Zvali ste me. Šef je i dalje čitao. Onda se zavali u stolicu i ruku diže na teme gledajući i dalje u akt. Aksentije se osloni na štap i nakašlja se. Šef pritisnu na zvonce i služitelj ulete. − Javi naredniku da mi se dovede onaj… zna on ko. − Ustao je, otvorio orman koji je bio iza njegovih leđa i zapalio cigaretu. Šumno ispusti prvi dim i tek tada pogleda Aksentija, pa podiže obrve, kao da pita: šta je. − Vi ste me zvali − procedi Aksentije. − Kako se zoveš? − Aksentije Mihajlović, sudija u penziji − svoje zanimanje je naročito naglasio. − Aha! − učini šef, pa sa stola uze gomilu nekih akata i poče da pretura. Zaustavio se na jednom i počeo da čita. Onda pogleda Aksentija. − Protivu vas postoji prijava − govorio je strogim glasom. − Želeo bih da čujem. − Vi ste u kafani, na javnom mestu, između ostaloga tvrdili kako ovi izbori neće biti izraz narodne volje. To je jedno. Drugo: pred skupom ljudi, opet na javnom mestu, pričali ste o zecu i magarcu, čime ste išli na to da naškodite ugledu državne administracije. Aksentije je slušao napregnuto. Primetio je kako ga šef gleda pronicljivo i kao da mu na usnama lebdi podrugljiv osmeh. Uzdahnu, kao da pribira snagu, i jedva savlađujući svoje uzbuđenje što se graničilo sa ljutnjom, reče: − Pre nego što dam izjavu na tu paškvilu… − Zabranjujem vam da tako govorite! − šef lupi šakom po aktu. − Možda je ovo izveštaj našega organa! − Molim… molim. Vrši čovek svoju dužnost. Svako prema svojoj moći i karakternim sposobnostima… − Gospodine, ja vas nisam zvao na razgovor. Ne zaboravite da ste optuženi − viknuo je šef. − Optužen?… Može biti samo pod sumnjom. Ja sam sudija, gospodine šefe, a znam tačno…

− To me ne interesuje. Odgovorite, molim vas, na ovo što vas pitam. Jeste li ovo rekli? − šef lupi prstom nekoliko puta po aktu. − Pre nego što odgovorim smatram za potrebno da učinim jednu izjavu. − Aksentije se obema rukama osloni o štap. − A ta je: ja nisam ni komunista, niti fašista. To treba da se zna. A sada odgovaram na vaše pitanje: jesam, rekao sam! Šef ga značajno pogleda i poče klatiti olovku držeći je između prstiju. − Meni je to dovoljno. Napraviću zapisnik pa ćete ga potpisati. − Ali sa motivacijom. Molim vas!… Pre svega Ustav je osnovni državni zakon… − Upozoravam vas da Ustav nema nikakve veze sa izborom narodnih poslanika i molim vas da o tome ne govorite! − Ima!… Te još kako ima! Jer ustavom je zagarantovana sloboda savesti. A molim vas, kako ta savest izgleda pri javnom glasanju? − Ustav teorijski govori… − Jeste, teorijski. Ali danas je u rukama države sve, a naročito činovnici. I molim vas, ko sme pri javnom glasanju da iskaže svoje intimno uverenje. − Uostalom, ja nisam ovde postavljen da vodim duge diskusije. Naš postupak je kratak. Jeste li ono rekli ili niste? − Nisam! − odgovori prkosno Aksentije, pa se podboči levom rukom, a desnom osloni na štap. Šef ga pogleda ljutito. − A malopre ste priznali da ste kazali. − Priznajem to i sada samo uz sledeću motivaciju: Ustav je osnovni zakon i njemu ne treba da protivureče specijalni zakoni koji regulišu pravne odnose. Ali postupak pri ovim izborima i zakoni koji su izdani da regulišu udruživanje i štampu, zbor i dogovor, u opreci su sa osnovnim principima Ustava. I tako je u praksi odstupljeno od onoga što je teorijski u Ustavu priznato kao osnovno pravo građana… Eto, samo tako! Šef uze čist tabak hartije, presavi ga po dužini i stavi preda se. Ali tada se priseti i uze optužni akt. − A ja… Ima još jedna stvar. − Gledajući u akt produži: − Pričali ste i kako je zec bežao iz Jugoslavije, a magarac iz Mađarske… Na pitanje magarca zašto beži, zec je odgovorio kako je u Jugoslaviji izdato naređenje da se poštroje svi magarci… Ali dok on dokaže administraciji da nije magarac… i tako dalje. Šta velite na ovo?

− Po načinu kako ste to čitali uviđam da je ta priča i vama poznata. A ni vi ni ja nismo je izmislili. Ona se prepričava u narodu. − Ima mnogo koječega što se zna, ali o čemu ne sme da se govori javno. Uostalom vi ste sudija i znate to vrlo dobro. I baš zato je vaša krivica utoliko veća. − Šef pritisnu zvonce. − Vodi ga u sobu! − i pokaza služitelju palcem negde iza svoga ramena. Aksentije je stajao neodlučan i disao brzo. Služitelj priđe i dohvati ga za mišicu. − ’Ajde, napred! − i povuče ga. Aksentije je uviđao da je sada na onoj prekretnici kada se pri najmanjoj nesmotrenosti paragraf okreće. Mahnuo je glavom nekoliko puta, što srećom šef nije opazio, i izišao ispred služitelja. Uveli su ga u jednu sobu gde su unaokolo bile poređane klupe. A u uglu do prozora nalazio se jedan sto za kojim je sedelo neko lice i nešto pisalo. „Sigurno je agent i piše izveštaj“ − pomisli Aksentije i ode u suprotan kraj i sede. Tek tada je osetio koliko je umoran, i baš mu je godio ovaj odmor. Ali je duševno klonuo i obuze ga dremež. Iz hodnika su dopirali neki glasovi, a onaj je pisao i pero škripalo. Aksentije priklopi oči. Trgao ga je šum i opazi, kako onaj priđe vratima, pozva nekoga, a potom iziđe. Ušao je novi koji sede za sto i zapali cigaretu. „A… oni se smenjuju“ − dođe na um Aksentiju i bi mu jasno da oni njega čuvaju. Onaj se okrete. − A šta ti čekaš? Aksentije ga pogleda preko ramena i usiljeno ravnodušno glasom odgovori: − Rekoše mi da čekam… Ali kad me ne pozivaju, idem… − A kuda bi? − zapita onaj sa očiglednom namerom da s nekim razgovara kako bi mu prošlo vreme. − Ja nisam ni mangup, ni razbojnik već ispravan građanin… Idem svojoj kući − i odupre se rukama o klupu da se digne. − E, ne može. Onaj koji uđe ovamo ima da čeka − izgovori agent pripravan da ga zadrži. − Šta me onda pitaš! − osorno odgovori Aksentije pa se nasloni na zid i zatvori oči. Davno je prošlo podne, ali Aksentija niko nije pozivao. Agenti su se smenjivali. Oko četiri časa obrati se jednome: − Molim vas, pitajte šefa dokle ću da čekam.

− Ne znam ništa… Čekaćete dok vas ne pozove. − Ali, molim vas, ja nisam ručao. − Šta vam ja mogu! − odgovori agent ravnodušnim glasom, češući se po glavi. Pomišljao je Aksentije da obavesti brata. Ali niko mu ne bi odneo poruku. Ustao je, šetao po sobi i kroz prozor zurio u krovove kuća. Iz duga vremena posmatrao je pokretne petlove na odžacima i gledao kako se na vetru pokreću, pa mu bi čisto krivo što se jedan ukočio… „Šta mi mogu… Dvadeset dana zatvora. Ali u apsani imaću gde da legnem“ − razmišljao je, osećajući veliki umor. Lice mu je bilo opušteno. „I ovo je jedna od njihovih metoda… da ljude duševno iznure“. Izgledalo mu je da bi sve lakše podnosio da mu je noga zdrava. I onda se sećao cele svoje mukotrpne prošlosti. Gledajući crveno i grubo lice agenta, klimnuo je glavom i pomislio: „Zar sam se zato borio?“ Imao je neodređen utisak kao da je celo ljudsko društvo ispunjeno ovim agentima koji gamižu kao crvi i jedino imaju dužnost da se bore protivu ratnika i svega što je pošteno. A noga počinje sve više da ga boli i snaga malaksava. Ali duh se otimao. Obuzeo ga je neki bes, pa mu dođe da skoči za vrat svome čuvaru koji je dremao za stolom, i da ga steže do poslednjega daha. Uto se agent nakašlja i izvadi maramicu da obriše nos. „Pa i on je čovek i radi po naređenju“ − mislio je Aksentije. „Hm!… Da je čovek ne bi sedeo ovde“ − raspaljivao je samoga sebe, ali ipak nije mogao da oseti onu prvobitnu razdraženost i sav iznuren nasloni se na zid. Agent upali sijalicu. Aksentije izvadi časovnik. „Šest i po!“ − i okrete se. − Pa dokle nas dvojica ovako? Agent je baš tada zevao i držao šaku pred ustima. Onda obuhvati slepoočnice i prevuče preko očiju prstima koje sastavi iznad pregiba nosa. Okrenu se prema Aksentiju i slegnu ramenima. − Šta mu ga znam. Odavde idu u slobodu ili u apsu. A ja ću i sutra ovako. Aksentije uzdahnu. Iščekivanje ga je sve više mučilo. Od nestrpljenja i nervnog razdraženja osetio je neki svrab u telu i znoj poče da ga probija. Bio je na granici snage i jedva se držao da ne padne. U ušima mu je hujalo, pa mu se pričinjavalo da čuje odnekuda neko zapomaganje. Od gladi, napora i bolova mutilo mu se u glavi. Prišao je jednoj klupi u uglu i naslonio se. Usta su mu bila otvorena i suva, a pogled je bezizrazno upravio negde u tavanicu. Uto su se vrata otvorila i pojavio se žandarmerijski narednik koji se obrati agentu:

− A gde je onaj?… A, tu si. Hajd’ možeš ići. Aksentije se odupre rukama o klupu, pogleda u pod, a potom podiže glavu. − Mogu ići? − zapita narednika. − Možeš. Agent ustade sa svoga mesta i iziđe pre Aksentija. Odupirući se o svoj štap, Aksentije iziđe u noć teško vukući svoju desnu nogu.

21 I baš tih dana, pod još svežim utiscima događaja u policiji, doznao je Aksentije da se njegov brat verio. U društvu u kome se kretao govorilo se o toj veridbi, ali uvek kao uzgred i sa naglaskom: „Dobra je žena, ali njemu to nije trebalo“. Aksentije je bio istoga mišljenja, mada to pred svojim prijateljima nije hteo otvoreno da kaže. − Znate… ja se u njegove poslove ne mešam. A naposletku… svako je svoje sreće kovač − govorio je stavljajući na znanje da o veridbi svoga brata ne želi više da govori. Ali se rešio da potraži brata i da mu saopšti šta je sve čuo. Iako je bio uveren da ga brat neće poslušati, smatrao je da će time primiriti svoju savest. O svemu ovome nije hteo da razgovara sa bratom u kući da ne bi deca čula i zato se uputio u njegov zavod. Pred vratima kabineta zastao je da malo predahne. Tada mu je prišao služitelj. − Dobar dan, gospodine Mihajloviću. − Zdravo, zdravo… Je li sam? − i pokaza rukom na vrata. − Nije… ali možete ući − na licu služitelja javi se izraz kao da je hteo reći kako ta poseta nije važna. − O, Seno! − uzviknuo je Vladimir. − Zdravo… Gospodin Kostić… Moj brat. Sjedi bogati − govorio je u narečju u čemu se ogledalo njegovo dobro raspoloženje. Vladimir se osloni laktovima na sto i protrlja šakama. Onda se obrati Kostiću. − Da, da, to je veliki problem. − Ja sam prilično daleko od teorijske fizike − govorio je Kostić − pa me interesuje šta je danas aktuelno. Vladimir se zavali u naslon stolice i stavi ruke u džepove kaputa. Onda pogleda Kostića i odgovori: − Prvo i najbitnije pitanje je: struktura materije. Drugim rečima: struktura atoma. A zatim… svetlosni problem. − A u čemu leži težište ovog drugog problema?

− Danas?… − Vladimir upravi prstom na Kostića. − Danas tek ne znamo ništa − on primače stolicu bliže svome stolu. Videlo se očigledno da je celo ovo pitanje bilo u središtu njegove pažnje. − Danas, kada smo zagledali u strukturu materije i otkrili u svakom njenom atomu cele planetske sisteme, naše predstave o prirodi svetlosti su mnogo komplikovanije i sve teže razumljive. Ta nova gledišta spajaju Njutnovu teoriju o korpuskulama, česticama i Hajgensovu teoriju talasa u jednu celinu. Jer vidite − Vladimir nakrivi glavu i zažmire. − Ima zaista zrakova koji su, kako po svemu izgleda, korpuskularne prirode, što u obliku čestica srljaju na našu Zemlju. Pri ovom naletu Zemljin magnetizam ih upućuje polarnim krajevima gde stvaraju polarne svetlosti. Drugi zraci, kosmičkog porekla, prodiru kroz našu atmosferu i zadiru u dubine mora i Zemljine kore. Aksentije je posmatrao svoga brata, pa iako od svega nije ništa razumevao, klimao je potvrdno glavom. On je teško i mučno gamizao po tvrdoj zemlji, pa mu je izgledalo kao da sluša reči sa nekog drugog sveta. Cela država je uzavrela pred novim izborima. Setio se policije, pa se ta predstava veza za ličnost Nikole Stevanovića. A oni mirno i spokojno govore o nekim atomima, kosmosu, magnetizmu, što nema nikakve veze sa mučaljivom svakidašnjicom. „Kao da su ispali iz okvira života“ − mislio je Aksentije i obuhvati rukama svoju ukrućenu nogu da bi je pomerio. Kostić se lupi šakama po kolenu i pripravan za polazak progovori. − Ali nezavisno od toga, kakve su sada naše predstave o prirodi svetlosti i kakve će docnije biti, mi se služimo svim njenim blagodetima. − On se okrete Aksentiju: − Grejemo naša leđa na peći Sunca, a ne brinemo se ko loži. Uživamo u lepoti prirode koje bez sunčeve svetlosti ne bi ni bilo. Hranimo se onim što nam je Sunce odnegovalo. − On se podiže. − Pišemo zracima svoje likove i prenosimo radiom svoju reč sa kontinenta na kontinent. − A ko zna šta će biti još u dalekoj budućnosti − dodade Aksentije, pa se osloni rukama o fotelju i podiže da se oprosti. Ustao je i Vladimir i okrenuo se Kostiću: − Vi pomenuste kako se grejemo na sunčevoj svetlosti. Interesantno je računanje, šta na Zemlji treba da se učini da bi smo dobili energiju sunčeve svetlosti, koja se rasipa sa jednog kraja vasione na drugi. Razume se, ako se o takvom kraju uopšte može govoriti. − Vladimir vrhom prsta dodirnu jezik da bi skinuo neki trun, a zatim nastavi: − Trebalo bi svake sekunde izgoreti dvadeset miliona kugli, od kojih bi svaka bila napunjena sa šezdeset i šest miliona vagona najboljeg kamenog uglja. Kostić mahnu rukom, priđe vešalici i oblačeći svoj kaput dodade:

− Ne da se ni zamisliti! Neizvodljivo! Vladimir se obuhvati oko pojasa i uzdržano protežući se dodade: − Eto, takva danas izgleda teorijska fizika. Lepo je kazao Edigton: današnja teorijska fizika liči na građevinu ograđenu daskama na kojoj stoji natpis: zbog preziđivanja ulaz zabranjen. − Gospodine Mihajloviću, veliko vam hvala na obaveštenju. Zbogom, gospodine − rukova se Kostić sa Aksentijem. Vladimir pođe do vrata. − Pa, ako šta zatreba, izvolite i drugi put. Do viđenja. Prilazeći svome bratu, zadovoljno je trljao ruke. − No, kako je?… Nema te odavno. − Tada se seti kako je bilo potrebno da je još odmah obavestio brata o svojoj veridbi i pravdajući se nastavi: − A ja tako… eto, po ceo dan. Nemam ni trenutka slobodnog vremena. Aksentije se iskrenu na jednu stranu da bi iz džepa izvadio duvansku kutiju i, vadeći cigaretu, reče: − A ja, opet, čujem neke stvari, pa se pitam zašto ćutiš… da nisi ljut. − Kako na to možeš, Seno, da pomisliš. Ti vidiš da sam ja i otac, i majka, i profesor, pa sednice, razne obaveze. A veruj mi, svaki dan mislim na tebe i sve se nadam naići ćeš… A veliš, čuo si… Da, istina je − Vladimir je cupkao nogom i napregnuto posmatrao svoga brata. Aksentije zapali cigaretu i mašući šibicom okretao se gledajući gde će je ostaviti. Vladimir uze sa stolice jedno sočivasto staklo što služi za neka hemijska ispitivanja i preko stola pruži Aksentiju. − Jest, bogami. Priča svet, a ja kao brat o tome pojma nemam. − Eh?… Sećaš li se da smo o Božiću govorili kako je potrebno da neko decu vaspitava. Ti znaš kakva je danas ulica. A ja nemam vremena… Aksentije je gledao turobno preda se i otresao pepeo sa cigarete. Vladimir je primetio njegovo neraspoloženje i da bi ga odobrovoljio. dodade: − Sad je red na tebe. Aksentije oštro pogleda brata: − Ko?… Ja?… Nikada! Jednom sam nagraisao, pa ne bih želeo i drugi put. A pravo da ti kažem… možda je trebalo da i ti malo više razmisliš. − Smatram da sam o tome dovoljno razmišljao. − Vladimir pogleda zabrinuto svoga brata i nastavi: − Sem… ako ti imaš neke specijalne razloge da mi tako govoriš.

− Ja celo to pitanje rasmatram više sa načelnog gledišta. Ti si jednom bio u braku i imao si retko dobru ženu. Bojim se… Reći ću ti jedno. Protivu ličnosti koju si verio, koja će ti biti supruga, ja lično nemam ništa protiv. Ne poznajem je. Ali… − Na licu Aksentijevom javi se izraz netrpeljivosti kao da se gadi, pa lupi šakama o sto i nagnu se prema bratu. − Njena porodica! Vladimir raširi ruke i uzdiže ramena. − Šta imaš protivu njene porodice? − Svašta se priča… − Voleo bih da znam o kome se danas ne govori… − To je tačno. Ali na stranu sve… Važno je ono što se pronosi o poreklu njihovog bogatstva. Ali molim te, razumi me. Ništa protivu nje. U pitanju je onaj matori i… zato sam došao, da te obavestim, da znaš. Vladimir se bojao da ne čuje što rđavo o svojoj verenici. Ali kada je saznao da se o njoj ne govori, osetio se primiren i odgovori: − Dobro, kaži slobodno. A posle ću ja tebi nešto reći. Aksentije ugasi cigaretu, pa se rukama osloni o sto i ukrsti prste. − Pre rata Nikola Stevanović bio je bakalin, sitničar, negde u unutrašnjosti. Razume se, u ratu nije učestvovao, a za vreme okupacije ostao je kod kuće i trgovao sa Austrijancima. Mnogi građani iz njegovoga mesta bili su internirani, a on se bezbrižno šetao, išao po selima, kupovao šljive i stoku za račun neprijatelja. U njegovom mestu Austrijanci su podigli jednu malu električnu centralu koja je funkcionisala čak i onda kad su naši stigli. Ali gazda Nikoli to nije išlo u račun. Kilogram gasa kupovao se onda po jedan dinar, a prodavao po dvadeset. I moj ti se Nikola dogovori sa ćiftama iz palanke, pa tu električnu centralu razlupaju. − Aksentije prevuče šakom preko lica. − Molim… Odatle počinje njegov „patriotizam“ i „humani rad“ − ove poslednje reči naglasi. − Hm! − učini Vladimir i mahnu glavom. − Ali to nije ništa. To su manje-više naše domaće stvari. Glavno nastaje sada. − Videći da ga brat pažljivo sluša, Aksentije nastavi temperamentno: − Gurnu naši čak i negde gore, u Mađarsku. I dok su naš gegula i građani krvarili i jedva čekali, siromasi, da dođu svojim kućama, za njima su nastupale narodne pijavice. I moj, odnosno sada tvoj, Nikola… − Što moj?! − Pa sad de!… Uostalom, sporedno. Taj ti se Nikola obrete na granici. U to vreme bila je ona opšta „lora“ oko sekvestara. Čuo si valjda. Oduzimana su

imanja veleposednika i deljena kolonistima. I tada se aralo, pljačkalo, podmićivalo, mnogi viši državni funkcioneri stekli su milione i iz tog doba potiču palate u zemlji. Eh, ni naš Nikola nije zaostao… Tamo negde na granici postojala je neka fabrika špiritusa i alkohola. Posle rata ta se roba tražila i plaćala skupe pare. Sopstvenik mađarska država. I po svim međunarodnim pravilima ta je fabrika bila državna svojina. Ali… − Aksentije izvadi cigaretu i zapali je, pa puštajući šumno dimove nastavi: − Za te ljude pojam države je fikcija, a ratne žrtve tričarija. Ispalo je na kraju da je Aksentije Mihajlović izgubio nogu da bi se na pozornici našega društvenoga života pojavili razni Švarcovi, Markovići, Brauni, Stevanovići, Vigovi… Da, da! − govorio je uzbuđeno Aksentije. − Šta je, molim te, on radio? − zapita nestrpljivo Vladimir. − Udesi sa Mađarima da se pred našim vlastima pojavi on kao sopstvenik fabrike. I sada ti on počinje da liferuje državi njen sopstveni špiritus i alkohol, na čemu je zgrtao milione. − Kako je to bilo moguće! − čudio se Vladimir. Aksentije se ironično nasmeja i klimnu glavom. − Slušam sada vas dvojicu… Sunce, Mesec, zvezde, svetlost, zraci, kao da ne živite na zemlji među ljudima… Prosto, dragi Vlado. Ovom državnom činovniku dvadeset hiljada, onom pedeset, onima gore bogami i milion, a Mađarima obećanje da će njima davati novac, a oni njemu procenat. I ispalo je obrnuto. Najzad dođe do razgraničenja i ta fabrika dođe s one strane granice. Moj ti Nikola pokupi pare i vrati se. I svi su bili zadovoljni. Mađari što su opet dobili fabriku u svoje ruke, činovnici što su se opskrbili, a Nikola što je u svoj džep nabio jedno pet, šest miliona dinara. − Šest miliona dinara! − vrtio je glavom Vladimir. − Za tebe astronomska cifra! Ali dok se ti zaista baviš astronomskim proučavanjima zvezda, dotle se oni bave astronomijom na Zemlji. I sada se oko njih okreće ceo ovaj svet. Oni su naše sunce, oko koga se vitla ubogi narod… Eto ti! Zaćutali su. Vladimir se seti kako mu je Nikola Stevanović rekao da nema para. Ali to nije hteo da prizna bratu, jer je znao koliko bi ga razdražilo. Osetio je najednom zadovoljstvo što ništa nije tražio i time se nije osećao obavezan prema budućem tastu. Onda se priseti da je to hteo i bratu da kaže, pa poče: − Da, ja to sve mogu da pojmim. − Vladimir se diže od stola i zabaci ruke pozadi. − Ja se za te njegove poslove ne interesujem, niti znam šta on danas

radi. Čujem da je neki posrednik… − Posrednik!… A znaš li ko su ti ljudi. To su oni koji ucenjuju fabrikante, pljačkaju potrošače, a korumpiraju državne činovnike. Vladimir sleže ramenima. − Uostalom… Nemoj da misliš da sam ja toliko naivan i verujem kako se milioni mogu zaraditi na pošten način. Ne!… I baš zato sam izjavio kako od njega ne tražim ništa, ni prebijene pare. Aksentije se odupre rukama o sto. − Ene ga pa sad!… Ti teraš u drugu krajnost. − Ne, ne! − mahnu odlučno rukom Vladimir. Aksentije opruži ruku prema Vladimiru i poče: − Glavo, slušaj!… Te pare on nije dobio sa Meseca, već je ukrao od tebe i od mene. I ti pošteno tražiš svoje. Zbog ovakvog obrta u razgovoru kada ga brat ne odvraća od ženidbe, već mu čak daje i savete, Vladimir se oseti zadovoljan. Šetajući po sobi, sa izvesnim ponosom odgovori: − Ne!… Takve pare meni ne trebaju. Hoću da imam odrešene ruke. A tebi hvala što si mi rekao. − Smatrao sam za svoju dužnost i milo mi je što me nisi rđavo razumeo. − O… ni najmanje! − Vladimir potapša brata po ramenu. − Naprotiv. A sad mi pričaj kako si? Oči Aksentijeve se zgrčiše i on prevuče rukom preko lica. − Kako?… Nikako!… Ili onako, kako policija hoće. − Zašto? − Zvali su me tamo i saslušavali. Vladimir se zaustavi pred njim. − Povodom čega? Aksentije je lupkao gumom za brisanje po stolu i ne gledajući brata, odgovori: − Zbog toga što sam imao smelosti da kažem da su bolji bili oni izbori sa tajnim glasanjem. A ja! Pa i tvoj šurak je kandidovan za narodnog poslanika. A pošto postoji samo vladina lista, to je sigurno da će biti izabran. − Jest, rekla mi je Danica… − A, tako se ona zove?

− Da. Ali šta je bilo u policiji? − Bespravno su me lišili slobode ceo jedan dan i pustili − Aksentije se diže i priđe čiviluku da uzme šešir i kaput. − Čudim se − govorio je neodređeno Vladimir i prišao bratu da mu pridrži kaput. − Ne mislim da te savetujem, kao što ni ti to ne činiš, ali smatram trebalo bi da se uzdržavaš… zbog tvog zdravlja. − Eh, fizičke patnje još i mogu da se podnesu. Uzmem kapljice i umirim bolove. Ali mi je teško na duši kad vidim šta se radi sa ovom zemljom. To mi teže pada nego sva ostala maltretiranja. Šta ćeš!… Rođen sam kao Aksentije i takav ću umreti − govorio je navlačeći levu rukavicu. Poče da navlači i desnu, ali je skide i pruži ruku bratu. − Dragi Vlado, kad ne može drugojače, onda neka je sa srećom. Vladimir oseti iskren stisak ruke svoga brata, gotovo se zagrcnu od uzbuđenja i poljubi ga. − Hvala, Seno! − i da bi sakrio svoje uzbuđenje, uhvatio je brata pod ruku i pošao izlazu da ga isprati. − Kako su deca? − Dobro… Pitaju često za tebe. Kod izlaza zastali su. − Gledaću da navratim malo. E, hajd’ zdravo! − Zdravo, Seno, zdravo! Vladimir se vratio u svoj kabinet. Hteo je da priđe stolu, ali je uviđao kako sada nema volje za rad. Zastao je kod peći i, rukama zabačenim pozadi, osetio njenu toplotu i gledao rasejano kroz prozor. Ali je podsvesno naslućivao neko pritajeno zadovoljstvo koje ga je sve više obuzimalo. „Sena me ne osuđuje“. I kao da mu je spao neki teret sa srca, Vladimir sasvim primiren priđe stolu i poče da prelistava neku knjigu.

22 Kada je Vladimir saopštio deci da će im doći nova majka, ona nisu bila mnogo iznenađena. Po mnogim postupcima svoga oca očekivali su taj događaj. Iako mu je ceo taj slučaj izgledao nekako mučan, Dragan to nije ničim ispoljavao, već se starao da misli kako je to nešto neizbežno. A sem toga, otkada se otac verio, dobio je više slobode i mogao je docnije da dolazi kući. Znao je da je otac kod verenice, pa mu je ovakvo stanje godilo. Milena je sa izvesnim ljubopitstvom očekivala svoju novu majku, isto onako kao da se u kući sprema za doček nekog dragog gosta. A uz to dopadale su joj se njene luksuzne haljine, bogati nakit, i prijatan miris što će svakako i ona iskorišćavati. A zatim i ova sloboda koju je Milena u punoj meri iskorišćavala. Bio je već suton kad je izišla iz škole. Njena drugarica Olga držala je pod ruku i razmahivala svojom đačkom torbom. − Ja se čudim tebi − govorila je Olga − šta si se zalepila za toga Mišu kao da nema drugog… Balavac! Mileni je srce jače zalupalo. Udarila je torbom u zid i setila se kako je upravo sada Miloš čeka na jednom uglu u blizini kuće. Ali ovom prilikom ona to nije smela da prizna svojoj drugarici. Olga je u celom razredu bila poznata po svojim ljubavnim avanturama sa starijom gospodom i kada bi se povela reč o ljubavi ona je govorila sa punim autoritetom. − Uostalom, šta imaš ti od njega?!… Čudna mi čuda! A moj Boško mi svaki dan kupuje čokolade. A ja! − priseti se i iz svoje torbe izvadi već načet paket. − Uzmi… A znaš, mogla bih i pare da imam, ali se bojim da moji ne primete. − Ali on je mnogo stariji od tebe! − Kako možeš da ga voliš? − pitala je Milena grizući čokoladu. − Ih, ludo!… Ko da ga ne voli kad ima automobil. − Auto! − uzviknu iznenađena Milena. To je za nju bilo nešto nedostižno. − Dabome… I još kakav… krajsler! − one zastadoše na uglu da propuste jedan automobil. − Ovaj nije ništa prema njegovom… Boškov ima onu novu

aerodinamičnu liniju, pa kad se zavalim! − A kuda ideš sa njim? Olga se okrete da vidi nije li koja od drugarica u blizini, onda se nagnu prema Mileni i poverljivim glasom nastavi: − Znaš… ovo ću samo tebi da kažem… Živ ti tata! Jaoj, kad bi doznali moji, ubili bi me… Evo… znaš, on me sačeka sa autom blizu bolnice. Onda pusti gas, pa avalskim drumom. Jaoj, što je to divno. Vozila bih se tako na kraj sveta. Zatim se vratimo i on zaustavi auto u nekoj zamračenoj ulici, pa tu pričamo, pričamo… i… svašta! − Olga steže ruku Mileninu i nasloni glavu na njeno rame. Od celog pričanja Olginog Milena je zapamtila samo onu poslednju reč i obuze je golicavo ljubopitstvo da sazna šta se krije iza toga „svašta“. Ali predviđajući da će čuti nove stvari koje bi možda za nju bile neprijatne, nije se usuđivala da zapitkuje dalje. − Blago tebi! − ote se Mileni sa usana, ali se uplaši od svojih reči i poče da razmahuje tašnom kao da se brani od nečega. „Ne, ne, ne!“ − ponavljala je u sebi i grčila ramenima. − Baš ću da ga pitam ima li koga svoga druga. − Nemoj, nemoj molim te. Nezgodno mi je. Može Dragan da sazna. − A što, zar on ne zna za Mišu? − Sumnja… Ali to ipak nije ono, znaš. Uh! − zatrese glavom Milena. Na uglu zastade i obrati se Olgi. − Moram da idem… Zbogom! − izvuče svoju ruku i gotovo potrča niz ulicu. Tek kad je malo poodmakla usporila je hod i okrenula se. Nije nikoga videla. A kada je ugledala njegovu siluetu u senci drveta, obuze je laka drhtavica i ubrza hod… Videla je kako joj se približava i od uzbuđenja okolni predmeti kao da su nestajali, a njegova silueta narastala i njen se pogled upi u njegove oči. − Poznao sam vas još izdaleka − govorio je Miloš stežući joj ruku. − I ja vas − promucala je Milena. Zaćutali su. Miloš je išao pognute glave i posmatrao kako se ispod njenog mantila pojavljuje stopalo leve noge. − Danas sam vas čekao, ali niste prošli? − pitao je. − Išla sam u knjižaru − i kao da je nešto podiže pri saznanju da je on

mislio na nju. Stezala je grčevito ručicu svoje đačke torbe kojom se udarala po kolenu. Pri svetlosti sijalice Miloš je pogledao ispod oka. Iako je pogled bio trenutan, u svesti mu ostade slika njenih podavijenih trepavica i obline grudi. Pluća su mu se širila i čežnjiva prijatnost obuzimala telo. Ali i neka pritajena drhtavica i strepnja. Nešto slatko, ali i stidljivo, gotovo bojažljivo. On se iskašlja da bi dao glasa od sebe i zapita: − Nećete se ljutiti, ako vas nešto zapitam… − Ne znam − Milena obori glavu očekujući nestrpljivo. Miloš se malo odmače, potom joj opet priđe, podiže glavu, a zatim je pogleda. − Da li me se sećate kadgod? Milena se ujede za usnicu i snažno udahnu. Pred očima joj se zamagli. Bila je kao u bunilu i mlitavo koračala. A seća ga se uvek, svakoga trenutka. Ali Olga joj se podsmevala. − Žao mi je − mucao je Miloš. − Ja nisam ništa rekla… − Upravo zato − i on se odmače od nje. Ovim odgovorom kao da je bila prekinuta ona uzajamna povezanost misli. Milena nije znala kako da počne da bi ga uverila da nije onako kao što on pretpostavlja. Nužno je bilo da se ipak nešto kaže. − Vi pogrešno mislite o meni − jedva izusti Milena. − Možda sam pogrešno mislio do večeras, ali sada mi je sve jasno − zastade on i izvadi ruke iz džepova. − E… ja ću da vas napustim. Milena mu ništa ne odgovori, već samo uzdiže ramena i procedi: − Zašto ste takvi?… Ja vam još ništa nisam rekla − i oči joj se ovlažiše. Miloš je opazio suze. Osećajući isto takvo uzbuđenje, bio je gotov da i on zaplače i zamoli za oproštaj. − Vi možda drugoga… − htede reći volite, ali se zagrcnu: − možda, šta znam − on pokrenu ramenima i tužno pogleda u stranu. Milena je razumela. I kao što se uvek u odlučnim trenucima događalo, njoj se tek sada povratila snaga i progovori: − To nije istina! Miloš se okrete prema njoj i pogledi kao da im se stopiše. Uočio je sjaj očiju, a iz njenog desnog oka skotrlja se jedna suza niz obraz. Da bi prikrila

svoje uzbuđenje, Milena obori glavu i pođe pravcem kojim su došli. Miloš je išao za njom. − Oprostite!… Nisam imao nameru da vas vređam. Ona zatrese glavom i hitrim pokretom ruke obrisa oči. Koračala je uzdignute glave i gledala negde u visinu, kao da i ne opaža Miloša pored sebe. − Vi opet ćutite? − i Miloš malo zastade. − Vi mi uvek postavljate takva pitanja! − Nisam znao da vas vređam kad pitam da li mislite ponekad na… druga vašeg brata. „Ah, nisam smela da mu onako odgovorim“ − mislila je Milena, i onda odgovori: − Pa… vi znate… − Šta? − Vi znate… Čim sam došla na sastanak sa vama. Miloša obuze prijatno raspoloženje i priđe bliže Mileni. Htede joj ređi kako stalno misli na nju, voli je… žudi… Ali od uzbuđenja i sreće reč mu zastade u grlu i dodade smušeno: − Eto… i ja, takođe. Još od prvoga dana. Vi me valjda razumete. Drhtali su oboje i išli jedno pored drugog zanemeli, srećni. Kao da ceo svet postoji samo zato da bi oni uživali u ovom prolećnom večeru. A i zvezde milije trepere i raduju se njihovom susretu. − Hoćete li i sutra doći? − pitao je Miloš. − Hoću. − Svaki dan… − Uvek, uvek − govorila je Milena kao u zanosu. − Ja sam srećan, a vi? Milena ispusti svoju đačku torbu i hitro se saže da je dohvati. Tada se seti kako treba i večeras da traži latinske reči. Brišući torbu, govorila je: − Moram večeras da se vratim ranije kući, jer mi je nastavnica latinskog jezika rekla da ću sutra odgovarati. Miloš kao da naiđe na hladnu struju vazduha, pa se strese. − I ja imam sutra matematiku. − Njegovo se raspoloženje rasplinulo, a hteo bi da obnovi ranije misli: − Ali ostavimo predmete… Večeras zvezde lepo trepere. Je l’ te da je divno veče?

− Izvanredno! − odgovorila je rasejano Milena, jer joj je pred očima lebdelo lice nastavnice latinskog jezika. − Kako bih želeo da šetam s vama dugo… do na kraj sveta − on zastade i zadivljeno pogleda Milenu. U prisenku večeri video je odsjaj njenih krupnih crnih očiju i kao da ga sažiže vatra, goreo je od uzbuđenja. − I meni je vrlo prijatno… Ali večeras moram ranije… − Obećajte mi za sutra… − Doći ću. Miloš obuhvati njenu ruku. Bujica misli navirala je, ali su ćutali, držeći se za ruke. − Ne ljutite se više na mene − pitao je Miloš drhtavim glasom. − Ne. Stegli su ruke još jače. Miloš je snažno disao. Pred očima mu se mutilo, ali su svetlela samo njena dva oka i privlačila kao magnet. − Zbogom! − reče najzad Milena. Ona pretrča ulicu i na suprotnom uglu zastade, pa se okrete i vide Miloša koji je i dalje stojao na istom mestu. Mahnu mu rukom i zamače za ugao. Žurila je kući usplahirena i zaneta, uzdignute glave i poluotvorenih očiju, obuzeta saznanjem da se dogodilo nešto zanosno lepo. Pored nje prohujao je jedan auto. Tada se seti Olge, i ubrza da bi se spasla neprijatnih misli. Prelazeći preko Slavije usporila je hod. Čule su se sirene automobila i jek tramvajskih zvona. Svet je gamizao u raznim pravcima ili je zastajkivao u grupama, čekajući autobus ili tramvaj. Svetleće firme odsjajivale su u raznim bojama, a niz Kralja Milana ulicu video se čitav niz pravilno poređanih sijalica što su najzad ponirale u bleštavom sjaju Terazija. „Kako je život lep“ − mislila je ushićeno Milena i zagleda se u jedno ogledalo što je visilo pred frizerskom radnjom. Osetila je sebe, svoju moć i lepotu. Udahnula je snažno i nasmejala se krajem usana. Sa tim osmejkom sreće i zadovoljstva pritisnula je kućno zvonce. − Gospodin je došao i pitao za tebe − reče Stanojka propuštajući Milenu. − Nije moguće! − Milena žurno uđe u svoju sobu i hitro zbaci kaput i kapu da bi skratila vreme svoga odsustva, pa pođe u očevu sobu. „Šta da kažem?“ − zastala je lomeći prste. Iz sobe su dopirali nečiji glasovi. „Ah, i Dragan… zašto tako rano“. Sluteći da se nešto dogodilo, Milena bojažljivo otvori vrata i ugleda oca za stolom i Dragana koji je stajao sa rukama u džepovima kaputa.

Vladimir pogleda ćerku i klimnu glavom. − Tako… samo tako. Još malo pa će moja deca dolaziti u ponoć. − Tata… bila sam kod drugarice… vadila reči − ona baci pogled na Dragana i vide njegovo namrgođeno lice. Namah joj pade na pamet da se dogodilo nešto u vezi sa njim. Vladimir umornim očima pogleda Milenu, a potom Dragana. − Vi zloupotrebljavate moje poverenje. Tome se nisam nadao od vas… I posle, našto ova neprijatnost?! − On pogleda oštro Dragana: − Misliš li ti da je meni bilo prijatno, kad mi tvoj direktor večeras reče… − Tata, to nije istina… Ja te ne bih lagao, dajem ti časnu reč. Jeste, priznajem, išao sam sa svoja dva druga kod Boke kafedžije na Čuburu i igrali smo bilijara… − Pa dobro, zašto ideš u kafanu kad znaš da je to đacima zabranjeno… zašto će ti i taj bilijar?! Dragan uzdiže ramena i podiže glavu. − Ali, tata, i ti si igrao bilijar kao đak… Sećaš li se? Vladimir se podiže i osloni rukama o sto. − Ali oni tebe ne optužuju samo zbog toga… Direktor mi reče da si ti član neke trojke. Dragan se ironično nasmeja i pogleda nekud u stranu. − Besmislica!… Pojma o tome nemam. Trojka možda utoliko što nas trojica uvek idemo skupa. − Izgleda mi da ti uopšte ne shvataš težinu… kako da kažem, te optužbe. − Vladimir obiđe sto i priđe Draganu, pa mu se obrati prijateljskim glasom: − Slušaj, rano je to još za tebe. Kroz koji mesec završićeš maturu, bićeš slobodan građanin, pa onda možeš da radiš šta hoćeš… Dragan stavi ruku na grudi i progovori iskreno: − Tata, evo, da ti se zakunem da nije istina. Igrali smo samo bilijara. − A jeste li šta tom prilikom razgovarali? − Kako da ti kažem… možda… ne sećam se. − E… dragi moj. To je ono. Zato drugi put beži od kafane… Ima ljudi koji motre i paze šta se gde govori. I da bi opravdali svoj položaj, oni preuveličavaju i izmišljaju. Dabome! Dok su otac i brat razgovarali, Milena je sela na stolicu i netremice posmatrala čas jednog, čas drugog. Iako je saznala da je Dragan pod takvom

sumnjom, osetila je zadovoljstvo, jer se o njenim postupcima ne zna i otac joj ništa ne prebacuje što je došla dockan. Vladimir uze svoju kutiju za cigarete, stavi je u džep od kaputa, pa se obrati Draganu: − Molio sam direktora da ništa ne preduzima i on mi je obećao. Ali odsada pazi. − On pogleda Milenu. − A i ti, Mina… Drugi put vadi reči preko dana i nemoj ovako dockan da dolaziš kući. − Vladimir pođe vratima, ali se okrete: − Ja ću se kroz pola časa vratiti, a vi me pričekajte da večeramo… Ali ako me nema, vi večerajte sami. Kada je Vladimir izišao, Dragan poče da odvezuje mašnu i progovori više za sebe: − Ode čovek kod verenice… − A šta je to bilo? − Čula si valjda. − Ali otkuda da dođete ovako rano? − Bio je kod direktora pa me sačekao pred školom. „A, to je samo večeras“ − pomisli zadovoljno Milena i vrati se u svoju sobu, sede za sto i izvadi latinsku čitanku. „Šta li je ono rekao… ah… na kraj sveta sa mnom“. Latinska slova treperila su joj pred očima. Ona se ujede za usnicu i poluotvorenim očima pogleda kroz prozor u mračnu prolećnu noć odakle kao da je mame Miloševe plave oči uokvirene crnim trepavicama.

23 Obično posle časova ili drugih poslova u svome institutu, Vladimir je dolazio svojoj verenici na čaj. Nekada je bilo na okupu i poneko manje društvo ali se najprijatnije osećao kad su bili njih dvoje sami. Danica bi ugasila svetlost lustera, pa bi u uglu upalila jednu lampu sa crvenim abažurom. Bili bi zaklonjeni tajanstvenom svetlošću i ona bi mu sedela na kolenu i gladila ga po kosi. Jednom prilikom mu je rekla: − Tvoje ime Vladimir suviše je dugačko… A Vlada… to je obično. Ti si sada moj Pepi − ona mu obavi ruke oko vrata i poljubi u usta. Iako je uviđao da mu to ime ne priliči, Vladimir se blaženo smeškao. A drugom prilikom je zamerila kako ne ume da izabere boju mašne i da mu je uvek labavo vezana. Nameštajući je govorila je mazno: − Tvoja ženica će tebe fino da udesi, pa ćeš da izgledaš kao iz kutije… Bićeš u tonu. Videćeš… Ti si akademik i zato moraš uvek da nosiš „ansambl“… − A šta to znači? − Bože!… Eto vidiš − htela je reći: čak ni to ne znaš. − To su ti na primer, braon cipele, braon odelo, braon šešir… Vladimir se nasmeja. − Ali to se tamo ne traži niti ko obraća pažnju na oblačenje… − Zato što su njihove žene stare. A ti imaš mladu ženicu. Vladimir je hteo da joj objasni smisao te ustanove i zamoli da tu njegovu titulu ne pominje često. Ali Danica mu se unela u lice i vrhom svoga nosa dodirivala je njegov. Osetio je dah njenih usana, oči mu se priklopiše i tako zaboravi šta je hteo. − Ti ćeš da slušaš tvoju slatku, malu ženicu − govorila je Danica milujući ga po obrazu. Vladimir je sa divljenjem posmatrao njenu odnegovanu kosu i odgovori kao u nekom zanosu: − Naravno… A i ti ćeš svoga mužića.

Danica se prenu, odmače se, i preteći mu prstom, reče: − Samo, ako budeš dobar, Pepi moj. Ona je to izgovorila kao da se obraća malom detetu. Vladimiru je godio ovaj način ophođenja, smeškao se zadovoljno i povlađivao svojoj verenici. Onda je razmišljao: „Kad je ona prema meni ovakva, a kakva li će tek biti prema deci.“ − Ah, ovo sam htela da ti kažem − nastavi Danica, brišući prstom perut sa njegovog ramena. − Znaš… ti si kazao tati kako ništa ne tražiš. Ali ja na to ne pristajem… Primetila sam da je kod tebe stari nameštaj koji više nije u modi. Tata je obećao da će mi kupiti nov… Vladimir napući usne i nakrivi glavu. − Sad… to je tvoja stvar. − Kuća je moja briga. A u moje poslove ti se ne mešaj. Videćeš samo. A to je Vladimir i želeo da bi mogao da se posveti naučnom radu. Zato je i žurio da se što pre venčaju. Jednom prilikom rekla je gospođa Milojević: − Treba da se ispitate… Vladimir se tada setio kako je bio svečan ispit prilikom njegove prve ženidbe. Slali su pozivnice, bilo je puno sveta, a došao je i sveštenik. Onda je bio srećan. Osetio se nelagodno, ako bi se to isto moralo ponoviti sad kad već ima odraslu decu. − O brate… zar i to mora! − A zašto?… Danas je to obična formalnost − objašnjavala je gospođa Milojević. − O tome ne mora niko da zna. Čak ni roditelji. Odete vas dvoje u crkvu, sveštenik nešto promrmlja i gotovo. − A, je l’ te? − govorio je Vladimir primiren i obratio se Danici: − Ako hoćeš možemo sutra. Sutradan otišli su u crkvu. Vladimir je prišao svešteniku dok je Danica ostala po strani, i objasnio cilj posete. − Da, da! − govorio je sveštenik. − Dolazio sam vašoj kući dok je još pokojna gospođa bila živa… A bila je valjana domaćica, vrla supruga i dobra hrišćanka. Ona je dolazila… Vladimir ga prekide: − Da vam predstavim svoju verenicu − i okrete se prema Danici koja je namrgođeno posmatrala slike svetaca.

− A tako… Učinili ste vrlo dobro. Pravi hrišćanin ljubi porodicu − sveštenik se pozdravi. − Hoćete li sad odmah?… Lepo, lepo! − i dohvati sa stola epitrahilj. Pošto je uzeo od njih potrebne podatke, sveštenik očita kratku molitvu. Onda se okrete prema njima, šake sastavi ispred grudi i svečanim glasom poče: − Dragi Vladimire i Danice. Vi nameravate da stupite u brak. Iako ste već jednom bili u braku, dužnost mi nalaže da vas podsetim šta je to brak. − Sveštenik zaćuta i podiže obrve. − Mnogi misle da je brak ljudska ustanova. Ali greše koji tako misle. Jer svako ljudsko delo je nesavršeno. − Sveštenik povisi glas. − Brak je delo božje… Vladimir trepnu nekoliko puta. Zanesen glasom sveštenika podigao je glavu i zagledao se u njegove oči, starajući se da uvidi da li on to iskreno misli. − I kao što biljka ispunjava volju božju da produži svoj život… „Neshvatljivo mi je“ − pomisli Vladimir. − … Tako i ljudi stupaju u brak da svoje telo i duh božji predadu potomstvu… A sad, šta su dužnosti supružnika? − Sveštenik nakrivi glavu i pogleda negde u stranu. − Čovek je stub porodice. − On pogleda Vladimira. − Suprug u braku svoje članove hrani i od zla brani. A što se tiče žene, − sveštenik se okrete Danici − naš narod kaže: ne stoji kuća na zemlji nego na ženi… Desni kraj usana Daničinih razvuče se u zadovoljan osmeh. Pogledom je pratila jednu traku među šarama epitrahilja da bi pronašla gde joj je kraj. Vladimir je posmatrao sveštenikovo lice uokvireno prosedom bradom i najednom pomisli: „Da li on to samo nama govori, ili svakom“. − Vi se još ne poznajete − govorio je sveštenik. − Tek onda kad pojedete tovar soli, poznaćete jedno drugo. A za to vreme, − on upre prstom na Danicu − ako vidiš njegove mane, pogledaj prvo svoje. − Onda se obrati Vladimiru. − I obratno. Sveštenik raširi ruke i uzdiže ramena, kao da je hteo reći: eto, to vam je brak. Potom pruži ruku Vladimiru: − Neka je srećno i dugovečno. − Hvala − reče Vladimir. − Šta imam da platim? − Pedeset dinara. Kada su izašli na ulicu, Vladimir zadovoljan što je prebrinuo još jednu

brigu, uhvati Danicu pod ruku. Ali se priseti kako su odlučili da veridbu drže u tajnosti, pa iako je za to znao ceo svet, on istrže ruku. − A! − priseti se Danica. − Jesi li čuo, Pepi, šta je kazao: na ženi kuća počiva, a ne na čoveku. − Jaoj, kako pamtiš sve ono što tebi daje više prava − šalio se Vladimir. − A nisi čula kako čovek hrani i brani sve vas. − Ah, što se toga tiče, i mi žene umemo da se branimo − i Danica steže Vladimira za ruku. Te večeri su ugovorili da svadba bude kroz nedelju dana. Vladimir je želeo da se taj čin obavi nekoga radnoga dana, skromno, bez objavljivanja, kada su njegova deca u školi. Međutim, Danica je želela da to bude u nedelju i da se dan venčanja objavi. Ona je to želela iz skrivenog razloga da prkosi svome bivšem mužu koji joj je stalno poručivao kako će plesti sede vlasi kao raspuštenica. − Ti, jedina, treba da me razumeš − razlagao je Vladimir. − Vidiš li… objavimo venčanje. Dobro. Razume se, ti imaš poznanika, a i ja takođe, i biće crkva puna. Ali tada će doći i moja deca… Ona su dobra, vaspitana, ali… ja to govorim zbog tebe… Šta će reći onaj svet kad moja deca priđu da ti čestitaju… Tvoje prijateljice će se podgurkivati… „A i on će mi se podsmevati“ − mislila je Danica na svog bivšeg muža i progovori: − Jedino iz tog razloga. Zbilja na to nisam mislila. − „Ah, i ta dečurlija!“ − i gladeći svoju haljinu preko kolena, reče rasejano: − Onda u četvrtak je li? − Da!… Eto, sad te još više volim kad uvažavaš moje razloge − Vladimir uze njenu ruku i poljubi. − Ni tebi, a ni meni to nije prvi put. Neka dođu samo časnici i tvoja najuža porodica. „I moje prijateljice“ − pomisli Danica, ali to ne htede da kaže. Kada je Vladimir te večeri izišao, Lela se obrati sestri: − A ti tako, „u hladu, da te ne poznadu“. Kao da si neka pobegulja, venčavaš se tajno… − Tako ja hoću! Ništa te se to ne tiče − odgovorila je prkosno Danica. − I da znaš da me se ne tiče. Uostalom i „mustru“ si mi našla. Ženjen čovek… Sutra treba da tražiš mladoženju kćerki, i sina da ženiš. Usplamtela pogleda, Danica je posmatrala sestru. Usnice su joj bile stisnute. Unutarnji napon i ljutnja kao da su u njoj zaglušili reč, te je samo gledala sestru besno i klimala glavom. U tom je ušla gospođa Stevanović. Lela

pokupi sa stola pribor za čišćenje noktiju i taman da iziđe, kad joj Danica dobaci: − Uostalom i to je bolje, nego da živim nevenčano kao ti. − Ugledala sam se na tebe. Kad bi čovek znao šta si radila ne bi te ni pogledao. − Sram te bilo… − Ju, ju! − uzvikivala je gospođa Stevanović. − I to da čujem od moje dece. Lela se vrati i tresnu pribor za glačanje noktiju na patos. − Ne dozvoljavam da me vređaš − vikala je. − Sram te bilo! − Danice, zaboga, starija si, pametnija, smiri se − umirivala je majka. − Ona je bezobrazna! Tu mi se već popela − govorila je uzrujano Lela i stavi ruku na teme. − Ali da znaš, postaraću se da sazna sve, sve, sve! − vikala je prkosno, udarajući pesnicom o pesnicu. Gospođa Stevanović pruži ruke prema Leli: − Umukni jednom!… U grob ćete me saterati. Ali kao što vatra obujima slagalište benzina i voda ne pomaže, tako su i one padale u sve veću jarost, ne opažajući prisustvo svoje majke. − Reći ću i za onog oficira i onog bankarskog činovnika… − A, to li tebe boli! − uzviknu Danica. − E, šta ćeš, više sam im se ja dopala. Gospođa Stevanović se dohvati za grudi i zanija. − Ah, bog vas − htede reći ubio, ali se priseti da je to teška kletva, i dodade: − ne video − i sruči se na stolicu. − Eto, vidiš li šta si učinila! − i Lela pokaza na majku. − Ti si prva započela − Danica obuhvati ramena svoje majke i zavali je u naslon stolice. − Brže, donesi vodu. Lela otvori vrata i viknu: − Mici, Mici, brže vodu − onda se vrati i podbočena, gledala je preda se. U njenim se očima izražavala netrpeljivost prema sestri, a i zabrinutost zbog majke. U sobu je ušla Mici. Lela prihvati čašu i prinese ustima svoje majke koja je sedela zavaljena, brzo disala i drhtala. Isprekidanim glasom, ona jedva progovori:

− Vidite… i dokle ćete tako? − Još malo… malo − govorila je Danica prigušenim glasom i pogledala namršteno Lelu: − Eto, zato se i udajem za… ženjenog čoveka da biste me se oslobodili… − Niko tebe ne tera… ti si moje dete. − E, neko, mama, možda želi… − Varate se, gospođo, ako mislite na mene − govorila joj je Lela „vi“ da ne izgleda kako je sasvim popustila. − Sama si to rekla. Hajde, mama, da legneš. A… evo i tate. − Šta je… šta je? − pitao je Nikola. − Ništa… Eto, opet − odgovori gospođa Stevanović i otvori oči. − Je li ti bolje? − pitao je. − Sad me je popustilo. − Aha! Dobro, dobro. A šta je ovo? − pokaza na pribor razbacan po podu. − Uplašila sam se i ispustila. Mici, pokupite! − naredi Lela. − Hajd’, vodite majku da legne. Večera neka mi se donese u biro… imam posla − i Nikola iziđe. Pošto su odvele majku u sobu, Danica se vratila u trpezariju. I kao da posle bure ovlada zatišje, tako je i nju obuzela neka obamrlost. Obuhvatila je glavu rukama i gledala zamišljeno. Prisećala se reči Lelinih, pa se logičnom asocijacijom njena misao prenela na Vladimira, njegovu kuću i decu… Osetila je strah što će postati Mati već odrasle dece. „I kao što mi se Lela podsmeva, možda to isto čine i one“ − mislila je na svoje drugarice. „Ali one mi možda i zavide“ − pokušavala je da skrene tok svojih misli, a one kao da su tekle po jednome krugu, jer ona opet pomisli na decu i oseti se poniženom. „Ah, da li ima smisla?“ − pitala se očajna i obuze je mržnja prema deci koja je izlažu ruglu celoga sveta. „Da raskinem?“ − spustila je ruke na sto i oborila glavu. „Ali, šta će reći tata… svet“. − A taj svet pričini joj se kao nešto podmuklo što pritajeno vreba. Taj svet je o njoj mnogo štošta pričao. A tek šta li će sada reći. Izgledalo joj je bolje i decu da primi, samo da se spase pakosnih očiju. Ali ona time prinosi žrtvu zarad drugih, pa joj dođe žao same sebe. Obuhvatila je glavu rukama i drhćući uzdahnula. Opet se setila Lele. Napon joj je iz grudi podilazio u grlo, njihala je glavom, a iz očiju potekle su joj suze. Spustila je glavu na ruke i zajecala. Na vratima se pojavila Lela i videći Danicu da plače, zastala je zbunjeno. Htela je da se vrati. Ali bilo joj je žao sestre. Prišla je ormanu gde su čaše i

otvorila jedno krilo kao da nešto traži. Danica je osetila nečije prisustvo i pritajila se. Krišom je brisala oči i povlačila rukama po zastiraču stola da bi utrla trag suza. Iako to ranije nije nikada činila, Lela poče da razmešta čaše po stolu. Da bi ublažila mučan utisak njihove prepirke, htela je da započne razgovor. Danica se uspravi i izvadi maramicu što je bila zadenuta za pojas i obrisa nos. Preko suza kao da je odmicala i njena ljutnja, ali je osećala veliki zamor i ustala je od stola. − Hoćeš li da večeraš? − pitala je Lela primirenim glasom kao da se među njima nije ništa dogodilo. − Neću! − zatrese glavom Danica i pođe u svoju spavaću sobu da legne.

24 Za vreme ono nekoliko dana pred venčanje Vladimir Mihajlović osećao se kao čovek koji lebdi nad nekim nesigurnim mestom i jedva čeka da stane na čvrstu zemlju. Mučilo ga je iščekivanje, a i sve one pripreme oko venčanja što je trebalo skriti od dece. Kad bi ugledao zamračene prozore svoje kuće, vraćajući se sa sastanka od verenice, obuzimalo bi ga neko nelagodno osećanje. Prisećao bi se da je roditelj već odrasle dece i pitao se da li ovo što se događa priliči njemu. Ali se pravdao kako je ovaj odnos ipak normalan i pred crkvom i pred ljudima. A već kad se venčaju, nastaće razrešenje, prestaće prigovori i svi će se ipak nekako snaći u novim uslovima života. U časovima osame pokušavao je da zamisli kako će izgledati njegova kuća kada u nju uđe Danica. Na mesto starog nameštaja doći će novi, kako to priliči njegovom položaju. Izgledalo mu je da će se tek tada sa puno volje posvetiti svome poslu. A baš tih dana dobio je knjige u kojima se raspravljaju pitanja zračne energije. Ali pošto je bio zauzet mislima oko venčanja, odložio je rešavanje svih tih problema za docnije. Uoči venčanja otišao je krojaču da vidi da li mu je gotovo crno odelo. Pristajalo mu je vrlo dobro. Pri polasku zapitao je: − A, pardon, molim vas, kakva mašna ide uz ovo odelo? − Tamna sa belim prugama ili svetlim tačkama. Svratio je potom u radnju i kupio mašnu. Odatle se uputio u „Moskvu“ da se sastane sa Dragutinom Ristićem kome je telefonom zakazao sastanak. U ovaj lokal nije odavno svraćao. Svi su ti ljudi sa dugačkim nosevima, zalizanom kosom, tromih pokreta izgledali Vladimiru kao neki besposličari ili opasne varalice. I zato se obradovao kada je ugledao Ristića. − Baš dobro… mislio sam da te nema − govorio je gledajući gde da stavi šešir. Potom je pogledao u spokojno i odnegovano lice svoga prijatelja i osetio se primiren. Dragutin Ristić otvori svoju srebrnu tabakeru i ponudi. Paleći cigaretu prvo Vladimiru, a potom sebi zapita: − Pa, druže Vlado, kojim dobrom? − on stavi jednu šaku iznad druge i

pogleda svoga druga. − Evo u čemu je stvar… − Šta želi gospodin? − pitao je kelner. Vladimir se trže. − A ja!… Sem alkohola, donesite, što hoćete. − Dve crne kafe − naredi Ristić. Onda se obrati Vladimiru: − Ti po kratkom postupku. − Sada nisam nizašta. A mrzi me da mislim. I onda šta bilo. Nego evo zašta sam te zvao − on se naže preko stola i poče: − Ti znaš da sam se verio? Sutra se venčavam… − Bravo, bogami. Ti po drugi put, a ja još nijednom. Ti imaš decu, a ja ni bubašvabu. − A ko ti smeta? − pitao je Vladimir kroz smeh. − Upravo… ženio sam se više puta, ali se nisam venčavao. A treba da znaš: lako je pasti u ženski zagrljaj, ali teško se posle izvući. − Ostao si uvek isti. Ali ipak, krajnje je vreme. Nego ovo… Mi smo stari drugovi iz detinjstva, pa sam hteo da te zamolim da mi sutra budeš venčani kum. − Vrlo rado. Zašto mi to ranije nisi kazao da se pripremim. − Venčanje će biti najskromnije i u najužem krugu. Prema tome uzmi samo sveće i dođi njenoj kući sutra oko osam i po časova. − A ko će biti stari svat? − Neki njen daljni rođak. Ali kao što znaš, kum je glavni… − Dobro, druže Vlado… Vladimir mu pruži ruku. − Po našem starom običaju trebalo bi da se sada poljubimo. Ali pošto smo u kafani, onda hvala ti veliko − i steže ruku Dragutinu Ristiću. Pošto su popili kafu, porazgovarali su još malo o dnevnim događajima i predstojećim izborima. Ali kako je Vladimir imao još poslova, to prekide razgovor: − Dakle tako. Ne zaboravi sutra u osam i po časova − i diže se od stola. Požurio je Danici da joj saopšti da je odelo gotovo, jer je ona izrično zahtevala da se na dan venčanja pojavi u crnom odelu. − A cipele? − pitala je Danica.

− Kakve cipele?… Pa ove crne… − Jaoj, Pepi… nemoj da me jediš. U takvim prilikama se nose crne, lakovane. Ništa ne znaš! Moram da ti držim časove o oblačenju. − Dobro nisi rekla i o lepom ponašanju − odgovori Vladimir oporim glasom. − Nemoj da se ljutiš… Ti si kao neko dete − obavi mu ruke oko vrata, što je uvek činila kad je htela da mu nametne svoju volju. − Računao sam da neće nikog biti… − Svejedno… učini meni za ljubav. − Dobro − govorio je raspoložen Vladimir. − Ako se mora, onda da požurim. I još ovo… Večeras neću dolaziti. A sutra u osam tačno. − On joj prebaci ruku preko ramena i zagleda se u njene oči. − Sutra… u ovo doba… Danica mu se obisnu o vrat i privuče njegovu glavu, pa mu šapnu: − Valjda, malo docnije − i poljubi ga u obraz. − Do viđenja. Pošto je kupio i cipele, pošao je lagano svojoj kući. Da bi izbegao uličnu larmu, skrenuo je u jednu sporednu, manje osvetljenu ulicu. Napuštajući varošku vrevu, ovako usamljen kao da polaže račun pred samim sobom, razmišljao je o minulim događajima i o onim što mu predstoje. I pred ovim odlučnim časom uvideo je kako je svojoj deci poklanjao malo pažnje. Kao da mu je sve drugo bilo preče od njih koje iskreno voli. „Zato se baš i ženim da bih im nadoknadio ljubav majke“ − razmišljao je Vladimir. Naziv majka za njega je bio uzvišen pojam, nešto neporočno i sveto što samo sobom unosi blagost i toplinu. „Žena se inače ne bi mogla ni zamisliti drugojače“ − mislio je. A ona će biti spona između njega, poslovnoga čoveka, i njegove dece. Sa tim nežnim osećanjima Vladimir je ušao u kuću. Pošto je sklonio paket, osetio je potrebu da razgovara sa decom i da im iskaže koliko im želi dobra. Milena i Dragan sedeli su za drugim stolom i nešto čitali. Pogledali su iznenađeno u oca kad je otvorio vrata. Vladimir priđe i pruži levu ruku Mileni, a desnu Draganu. − Šta radite? Po izrazu njegova lica deca su osetila kako otac želi da im nešto kaže i posmatrali su ga radoznalo. Dragan dodade: − Baš dobro, tata, što si došao. Treba da mi pokažeš nešto iz fizike − i on otvori knjigu. − Kako ti ovo tumačiš… Vladimir pogleda u knjigu, onda u Dragana, i uze olovku.

− Vrlo jednostavno − i poče da objašnjava. Milena je sedela sa rukama na krilu i ravnodušno slušala očeva objašnjavanja. Tada se seti kako joj je jedna drugarica rekla da će se njen tata ovih dana venčati. Kad joj se učinilo da je dovoljno objasnio Draganu, ona mu se obrati: − A je li, tata, ti nama ništa ne govoriš? „Otkuda znaju!“ − prenu se Vladimir i pogleda Milenu. − A šta to, Mini? − i uhvati je nežno za ruku. − Ti znaš! − Milena htede da pomene, ali oseti stid da izgovori reč venčanje i poče šarati prstom po stolu. − Da nije to u vezi sa Danicom? − A jes’ − upade Dragan − govori se, tata, o nekom venčanju sad, ovih dana. − A, to? − pravio se Vladimir usiljeno ravnodušan. − Da… vi znate, to će biti − on desnom šakom pritegnu savijene prste leve ruke i zglobovi zapucketaše. „Baš dobro što su oni prvi pomenuli“. − Već je krajnje vreme − govorio je ubedljivo. − Ali kad smo već poveli reč o tome, želeo bih da još jednom razgovaram sa vama… Vi ste ostali bez majke, a ja bez druga u životu. Ti, Dragane, završavaš maturu. Kroz četiri godine bićeš slobodan. A Milena… vremenom će se udati… Godine prolaze i jednoga dana vaš tata bi ostao sam u životu − on tužno klimnu glavom. − … zašto tako, tatice, govoriš? − upitala je Milena plačnim glasom. − Jeste, Milena, dušo, znam da vi vašeg tatu volite kao što bih i ja dao život za vas. Ali… to je u prirodi ljudskoj. Ja ne želim da vašu sreću vežem za svoje pozne godine. I zato sam, eto… našao sebi saputnika, da biste i vi bili zadovoljni, a i ja pod stare dane zbrinut. − Mi ti, tata, o tome nismo ništa kazali − dodade Dragan i izvadi češalj da zagladi kosu. − Znam, Dragane. Vi ste vaspitani i verujete vašem tati. Nego, hteo sam da vam skrenem pažnju, i ako hoćete, zamolim… Ona će vam biti kao mati i kad uđe u ovu kuću… sad ovih dana… budite poslušni. A ako bude šta među vama, uvek se obratite meni… − To se razume samo po sebi − reče Dragan. − Ja je volim − dodade naivno Milena. − Tako i treba − govorio je Vladimir raspoložen. − Razume se, dobićemo nov nameštaj…

− Je li istina? − uzviknu radosno Milena. − … pa ćeš ti sa… − htede reći: sa mamom − njom učiniti raspored. Eto tako… biće opet sve lepo. A sad možemo da večeramo. − Vladimir potapša Milenu i Dragana po rukama i diže se od stola. Milena je bila vesela što će njihova kuća dobiti nove stvari. Dragan je bio radoznao zbog novog stanja koje će nastati u kući. A Vladimir spokojan što su deca, iako već odrasla, mirno primila njegovu odluku o ženidbi. Još izranije, kada je saopštio deci svoju nameru da se ženi i otkako je počeo da se zadržava kod verenice, Vladimir je predložio Draganu da spava u istoj sobi sa Milenom. Ovoga večera, kada su oni otišli u svoju sobu, Vladimir je pozvao Stanojku. − Slušajte, Stano, sutra ćemo imati jednoga gosta i trebalo bi da ručak bude bolji… Napravićete supu, govedinu, neko jelo i umesite nešto. − Dobro, gospodine… Kako vi kažete − govorila je Stanojka, obuhvatajući palcem i kažiprstom krajeve usana. − A je l’ te, gospodine, kad će nam doći gospoja? − Doći će možda i ona sutra. Zato pazite… nemojte da se obrukate. − Bog s vama, gospodine! − govorila je čisto uvređeno Stanojka. − E tako… laku noć. Od svih ovih događaja poslednjih dana i od neprekidnog hodanja na razne strane Vladimir je bio i telesno i duševno zamoren. Kad je legao u krevet, uzdahnuo je: „Jedva jednom da se i ovo svrši. Od sutra nastaje opet miran život“ − razmišljao je i njegovi očni kapci se priklopiše. Kad se rano izjutra probudio, obuzelo ga je radosno raspoloženje pred činom što dolazi. Pripremio je odelo što treba danas da obuče i čekao da deca odu u školu. Oko pola osam ušla je u sobu Milena. − Ljubim ruke, tatice… Ne mogu da te poljubim jer se briješ − i htede da iziđe iz sobe. Vladimir je osetio neodoljivu želju da je baš danas poljubi. Dohvatio je ubrus i hitro smakao sapunicu s lica. − Čekaj, čekaj!… Hodi! − uzviknu i nakrivi glavu da ga Milena poljubi u obraz. − Hoću i ja tebe − obuhvati njenu glavu i poljubi je u čelo. − Do viđenja. S vrata mu dobaci Dragan:

− Au revoir, tata! − Zdravo! − i Vladimir poče nanovo da se sapuna. Onda se brzo obukao. Pri polasku otišao je do kujne da izda poslednja naređenja. I na kraju se obrati Stanojki: − Stano, vama mogu reći… danas se venčavam… − Hvala bogu, gospodine. Ali zašto niste poveli decu? − Mislim, bolje je ovako… Vi im ništa ne govorite. − Pa jes’, kad vi kažete. − I… molim vas, presvucite krevete i uredite kuću. − On joj pruži ruku, što inače nije činio. − E, zbogom, Stano. Ona htede da mu poljubi ruku, ali je on trže. − Neka je sa srećom, gospodine − dobaci mu Stanojka. Napuštajući kuću, setio se svoje bivše žene i najednom oseti neku tugu. Izgledalo mu je da za njim ostaje lepo proživljena prošlost, a pred njim je nešto neodređeno, beskonačno. „Valjda je tako uvek kad se iščekuje“ − tešio se Vladimir. A kada je već izišao na glavnu ulicu gde su jurili tramvaji, automobili, kola, njegove misli su postale isprekidane, a potom se usmeriše u jednom pravcu, ka kući njegove verenice. − A, stiže li? − presrete ga Nikola Stevanović u predsoblju. − E, hajde − i dodirnu Vladimira po ramenu. Onda se obrati devojci: − Mici, skuvajte nam kafu. Odnekud ispade Lela. − Ju, tata, kakva te kafa snašla sada. Vidiš li u kakvom smo poslu… Zdravo, zete. Još ne možeš kod Danice, ona se oblači − i Lela zamače u sobu. Ulazeći u trpezariju Nikola je govorio: − Da bog sačuva!… Prokleto žensko. A i ona moja matora poludela, pa ne mogu do reči da dođem… A niko nije zaposlen toliko kao ja. Danas sam imao i neke licitacije i sednice… sto čuda… Sedi! − i pokaza Vladimiru stolicu. U kući je vladala užurbanost. Kroz poluotvorena vrata video je Vladimir kako promiču nepoznata lica, neke žene sa haljinama, sigurno krojačice, pa i jedan mladić, koji je držao u ruci štipaljke za uvrtanje kose. Mici je trčala iz jedne sobe u drugu. Onda su počeli dolaziti rođaci. Nekima je Vladimir tek sada predstavljen. − A, to je mladoženja! − obično su govorile žene, preterano ljubazno se pozdravljale i ljubopitljivo ga posmatrale.

Vladimir se starao da ubedi sebe kako najzad i to mora da se podnese. Ali se čudio otkuda ovoliki svet. Činilo mu se kao da ga podilaze neki žmarci, a znoj je izbijao po čelu. Pogledao je na vrata neće li se jednom pojaviti Danica, pošto bi tada svi nju posmatrali. U kući je bila zapara, pa je otišao u sporedna odeljenja da se rashladi. − A, zete, ne može to tako − ulete Lela, uhvati ga pod ruku i povede u sobu za primanje. − Da ti predstavim najbolju Daničinu prijateljicu Bubu Antić. − Drago mi je, gospodine. Ljutim se na vas što ste mi oduzeli Danu. Vladimir je nešto mucao i mahao maramicom oko lica starajući se da bude vedar. − Ah, evo i kuma − uzviknuo je veselo kad ugleda Dragutina Ristića i priđe mu. − O, pa ti mi kažeš da neće biti sveta − govorio je Ristić. − Ene, pa to ste vi? − pritrča Lela Ristiću. − Lelice! − Ristić se okrete Vladimiru: − Pratio sam je nekoliko puta. Lela uhvati Ristića pod ruku i privede vratima sobe za prijem. − Da vam predstavim kuma − govorila je. Vladimir je iskoristio tu priliku i izašao na zadnju terasu da se rashladi. „Ah, kad li će se ovo svršiti!“ − pa se seti svoga brata i beše mu krivo što ga nije pozvao. „Ima razloga da se naljuti… a i ova… zašto je sve ovo bilo potrebno?“ Ali je uviđao kako sada ne vredi da se ljuti. Okrenuo se u mestu i hteo da se vrati, kad je začuo neku galamu. Kroz staklo na vratima ugledao je kako izvode Danicu. Ušao je žurno i zastao zadivljen. Danica je imala dugačku haljinu od roze svile. Kosa joj je bila sva u loknama. Na usnama joj je lebdeo osmeh zadovoljstva, jer je na sebi osećala zadivljene poglede tolikoga sveta. Pružila je obe ruke Vladimiru, a potom ga uhvatila pod ruku i kroz osmeh pozdravljala klimanjem glave svoje poznanike. Kao da je tek sada našao oslonac, Vladimiru se povratilo raspoloženje, te je i on mahao rukom levo i desno. − Hajde, polazite! − reče neko, i svi pođoše izlazu. − Čekaj, čekaj! − priđe Danici jedna drugarica i poče joj nameštati ogrlicu. − Sjajno izgledaš.

− Kao lutka − dobaci druga i prebaci joj ogrtač preko ramena. Držeći je pod ruku, Vladimir je silazio niz stepenice zadovoljan što se cela ceremonija bliži kraju. A Danica je srećna zbog samog čina, pa bi želela da se ovo stanje što više produži. − Pred kućom je bilo desetak automobila. U prvi su ušli Vladimir i Danica. Kada je šofer zatvorio vrata, Vladimir pogleda Danicu i potapša je po ruci. − No, hvala bogu, opet smo sami… − Zašto, Pepi, zar ovo sve nije lepo?… Motor je već radio i njegov šum kao da ih je podsećao na stvarnost. Kola polako kretoše. Njih dvoje su mahnuli rukom onima što ostaju, pa se zavališe u sedište. − Kako ti se sviđam?… Ništa mi nisi rekao. − Sjajno − i Vladimir je pomilova rukom preko njenog kolena. − Pazi… da ti nisu znojave ruke − i uhvati njegovu obema šakama i steže je. Pred crkvom je Vladimir ugledao prilično sveta i iznenađen zapita Danicu: − Otkuda zna ovaj svet? − E… pa, tvoja ženica je poznata… Auto je stao. Danica je izišla osmehujući se na svoje prijatelje. Vladimir je žurio za njom da bi izbegao radoznale poglede sakupljenog sveta. U crkvi ih je sačekao klisar i priveo oltaru. Za njima su prišli kum i stari svat. Svet je ulazio u crkvu i svodovi su brujali od žagora ženskinja. − Kumo, ko će koga pre da očepi − govorio je iza leđa mladenaca Ristić. − Pa zna se − nasmeja se Danica. U tom je sveštenik otvorio dveri i prišao mladencima. Uzimajući prsten od mladoženje poče: − Obručajetsja rab božji Vladimir, rabinje božjej Danici. − Opisujući prstenom krst prema Vladimiru, govorio je: − Vo imja Otca i Sina i svjatago Duha. Isto je ponovio i prema Danici. Onda im je rekao da se okrenu i pođu sredini hrama. Idući lagano Vladimir je posmatrao svet i tada se setio svoje dece koja su sedela u školi. Po ljubopitljivim izrazima lica prisutnih izgledalo mu je kao da se on venčava zarad njih, a ne zbog sebe i svoje dece. „A ni Sene nema“. − I najednom mu ceo taj narod dođe mrzak i odvratan.

Sveštenik se obrati njemu: − Vladimire, imaš li dragu volju da uzmeš Danicu za ženu? − Imam. Okolni se pritajili i slušaju sa napregnutom pažnjom. − A ti, Danice, imaš li dragu volju da uzmeš Vladimira za muža? − Imam. Sveštenik se okrete oltaru: − Mirom Gospodu pomolimsja… Posle izjave mladenaca da pristaju na brak, svet se uskomeša i poče tiho da razgovara. Žene i devojke su se primakle da izbliza vide mladence. Jedne su joj zavidele, druge izgledale ushićene zbog samog čina koji je za njih bio jedini cilj života. Treće su zamišljale dan kada će i one stati pred oltar. Neke su izgledale tužne što im se možda želja neće ispuniti. A sve te različite misli bile su izražene u pogledu očiju uprtih prema Vladimiru i Danici, dok je sveštenik čitao: − … o rabjeh božjih Vladimirje i Danici ninje sočetavajuščihsja drug drugu v braka opštenije… Danica je pozdravljala očima svoje drugarice. A ove će svakako ispričati njenom bivšem mužu kako je venčanje bilo svečano, a ona lepo izgledala. Kad je ugledala jednu devojčicu, pade joj na pamet: „Baš dobro, što njegova deca nisu prisutna… Fino je ispalo“. Sveštenik se okrenuo i uzeo venčane krune. − Vjenčajetsja rab Božji Vladimir, rabje Božjej Danici, vo imja Otca i Sina… − i sveštenik stavi krunu na glavu Vladimirovu. Ponavljajući iste reči stavio je i na glavu Daničinu. Strepeći da joj se ne pokvare lokne, Danica namesti bolje krunu. Jedna od prijateljica priđe i izvuče zavijutak kose ispod oboda krune da bi je što bolje pričvrstila. Vladimir je stajao ukočen, bojeći se da mu ne spadne kruna ako pokrene glavom. Znao je izranije da ove krune ne priliče ljudima, pa je zamišljao da svakako izgleda smešan. I kao što to pri svakom venčanju biva, Vladimir je odudarao svojom ozbiljnošću od Danice čije su se usne smešile, a oči likovale. Sveštenik je čitao Apostol… Gospođa Stevanović je posmatrala svoju kćerku sa izrazom zamora i sreće. Činilo joj se kao da je nešto teško prošlo kroz njen život i da se taj teret postepeno smanjuje ukoliko se venčanje bliži kraju.

− A sad je na tebe red − šaputale su drugarice Leli. „Ako mi ne dadu za njega, onda nikad“ − i Lela se seti čoveka koga voli i zbog koga je bila u stalnom sukobu sa svojima. Sveštenik se nakašlja i nastavi: − Obače i vi po jedinomu každo svoju ženu da ljubit, jakože sebe, a žena da bojitsja svojego muža. Vladimirove se usne razvukoše u osmeh i on nehotično steže ruku Daničinu. Ali ona poče grčevito da priteže prstima njegovu, kao da je htela da izrazi kako se ona sa tim ne slaže. Usne su joj se smešile i ona pogleda Bubu Antić. Buba je posmatrala Danicu osmehujući se, i ne skidajući pogled sa nje, nakrenula je glavu bliže svojoj prijateljici i šapnula: − Mislim da nije trebalo da obuče roze haljinu… to je za mlađe osobe. − I ja joj se čudim. Ovo joj je drugo venčanje, pa je baš mogla i u kostimu. Ali videći da ih Danica posmatra, obe su joj klimnule glavom. Sveštenik ostavi jevanđelje, uze od klisara kadionicu i pođe oko nalonja pevajući: − Isaije likuj Djeva imje vo črevje i rodi Sina Emanuila… Za njim su išli mladenci i časnici sa upaljenim svećama. Prisutni su sada mogli da posmatraju mladu sa svih strana. Danica je preletala pogledom da vidi koga sve ima u crkvi. Vladimir je tek sada uvideo koliko ima sveta i opet mu dođe krivo što nije izvestio svoga brata ili koga od svojih. Vređao ga onaj radoznali, ispitivački pogled nepoznatog sveta i zato je gledao preda se. Obišli su triput oko nalonja i zaustavili se na istom mestu. Za sve vreme venčanja Nikola Stevanović je stajao pozadi i čitao u sebi „Očenaš“ i „Bogorodice djevo“. U početku su mu prsti bili savijeni i kako bi očitao molitvu, ispružio bi jedan prst. Dok se nije završilo venčanje, izgovorio je tačno dvanaest puta ove dve molitve. Bio je uveren da su mu svi grehovi oprošteni, a da će Danica i Vladimir biti srećni. Svet je prilazio i čestitao. Danica se ljubila sa prijateljima. − Gospođo Mihajlović, dozvoli da te od srca poljubim − govorila je Buba Antić. Vladimir se mehanički rukovao sa svima i primao čestitanja od nepoznatih lica. Kada su hteli već da pođu, Lela priđe Danici.

− Jaoj, Danice, obriši usta. Danica izvadi iz tašne ogledalo i tek tada vide kako su joj na usnama i obrazima crveni pečati od poljubaca njenih prijateljica. Ona obliznu maramicu i poče brisati lice, ali je tom prilikom skinula puder. Morala je sasvim iznova da udesi šminku. Svet je već izišao, deca su vikala: „Izgore!“ dok je Vladimir stajao pored Danice i nestrpljivo čekao. − Hajde, jesi li gotova? Razmazujući puder preko lica, ona ga pogleda iskosa i kriveći usne progovori: − Odsad komandujem ja… Imaš da čekaš. Vladimir mahnu glavom i ućuta. Kad su seli u auto, ona mu se ulagivala! − No, sad sam tvoja ženica… A ti tako! Hajde već jednom − podražavala je njegovom glasu. − Ja tako kazao?! − čudio se Vladimir. − Ako ne tako, onda slično − pa steže ruku Vladimirovu i pripi se uz njega.

25 Vratili su se opet Daničinoj kući. Ono jutrošnje napeto stanje je popustilo. Uvojci na kosi Daničinoj otegnuli se, a i čvrsta kravata Vladimirova bila je od znoja zgužvana. − Molim te, Lela, objasni mi otkud onoliki svet u crkvi? − zapita Vladimir. − Mi smo usmeno zvale, a one su rekle jedna drugoj − smejala se Lela. − Htele smo da te iznenadimo. − Kakvo iznenađenje! Ono je za mene bilo zaprepašćenje! − šalio se Vladimir. − No sad svejedno, lepo se ipak sve svršilo. Ali gde je Milan?… Nisam ga video celog jutra. − Ne znam, bogami. Zbilja nema ga! − čudila se Lela. Onda upita oca: − Tata, gde je Milan? − A, Milan?… Pre podne imamo jednu veliku licitaciju, pa je morao da ode tamo. Znaš… posao je preči od svega. Moram i ja da idem. E, pa Vlado, neka je sa srećom. Sad, kako ste pametni i umešni. Molite se bogu, pa će sve dobro biti. Zbogom! − savetovao je poslovno Nikola Stevanović i pozdravio se sa svojim zetom. U kući je priređena zakuska za poznanike i prijatelje. Dragutin Ristić je sedeo u uglu sa grupom devojaka i žena i veselo razgovarao. − Gospodine Ristiću, hoćete li da vas oženimo − govorila je jedna Daničina rođaka. − Gospođo, zar vam izgledam toliko naivan… − Ju!… Zar tako? − čuli se glasovi. − Molim, molim, molim! − diže ruke Ristić. − Pobuna anđela!… Baš zato se i ne ženim što visoko cenim i uvažavam žene. − Kako to? − Prosto… Ljubav postoji samo pre braka. Molim vas, gospođo, vi ste udati… Nećete mi valjda dokazivati da svoga muža volite isto onako, kao devojka, dok ste šetali s njim „sve po hladu, da vas ne poznadu“. − Ristić zažmire na jedno oko i značajno pogleda. − Ali sada je među nama odnos prisniji, srdačniji.

− Jeste, jeste, to sam baš i hteo da kažem. Ali nema više ljubavi. A ja to želim, to hoću… − Ristić pogleda devojke redom kao da je hteo reći: izvolite, sad znate. − Jaoj… ti što tako govore na kraju najgore prođu… − Slatka je to smrt, gospođo… Jer žena koja bi me navela na takav korak, ta mora imati savršene kvalitete… Na vratima se pojavi gospođa Milojević i lupi šakama. − Dame i gospodo, izvolite za sto. Društvo se diže i pođe. Dragutin Ristić je išao naporedo sa mladom gospođom, rođakom Daničinom. Ona mu se približi. − A zar nema takvih žena… sa takvim kvalitetima? − Ima − odgovori odsečno Dragutin. − Naravno… evo na primer, gospođica Gavrilović − ona pokaza očima na visoku i vitku devojku sa kosom podsečeno à la garçon i sa belim oblim vratom. − Ne! − odvrati Ristić, pa zatrese glavom i napući usne. − Ona je baš lepa… šta tražite više? On se lako pokloni. − Takvu, kao što ste vi − i čežnjivo pogleda u njene kestenjave oči. Zatim mu pogled skliznu preko pravilnog nosa i rumenih usana, pa se zaustavi na grudima. Daničina rođaka zastade i pogleda Ristića. − Slušajte… beskrajno ste nevaljali − i nasmeja se krajem usana. − Ne! Bolje reći malerozni. Uvek se zagledam… eto tako, u poštenu ženu. Oprostite! − Ristić prikloni glavu i priđe grupi devojaka među kojima je bila i Lela. − A, mi smo sad kumovi − govorila je Lela. − I molim vas, sa svojim kumom mogu da iziđem koje veče u „Rizbek“. − Čula sam da je tamo divno − govorila je jedna Lelina drugarica. − A je li istina da se tamo sedi na burićima? − pitala je druga. − Na originalnim akovčićima piva, u jednom bivšem podrumu koji je nekada služio i kao klozet… Izvinite, tako sam čuo − pravdao se Ristić. Devojke se nasmejaše, a Lela, ostavljajući sendvič, sa izvesnim gađenjem dodade:

− Jaoj, što ste nevaljali… − To je interesantno… Kad god kažem istinu svi vele da sam nevaljao. Za to vreme Danica se presvukla i ulazeći u trpezariju ugledala kuma sa grupom devojaka. − Vi kume, nešto veselo pričate. Želela bih da čujem. − Razgovaramo o „Rizbeku“… − Ah, bila sam. Izvanredno. Tamo peva Pavlovna. − Prijateljica jedne naše ugledne ličnosti − dodade Ristić. − Čak i to znate? − Koje? Moli vas, recite nam − tražila je Lela. − E, vi mnogo tražite od mene. Mogu vam reći samo toliko da joj je kupio srebrnu lisicu. − On se okrete da uzme čašu s pivom. − Eto vidite zbog toga vredi otići − govorila je Lelina drugarica. − Molim… jedne večeri, kad hoćete. − Oprostite − izvini se Danica i priđe gospođi Milojević. − Je li, kako sam izgledala jutros? − Kao madona. Trebalo je da se slikate. − Ja sam predlagala, ali se onom mom izgužvala kragna. − Ona ugleda Vladimira, klimnu glavom i pođe mu u susret. U prolazu pomilova jednu devojku po obrazu. − No jesi li sad zadovoljan? − Potpuno… Danica se obrati devojci koja je nosila posluženje. − Nosite i u onu sobu tamo… Vladimir izvadi časovnik. − Vreme je da pođemo. Evo, samo da spakujem još neke stvari. − Danica uđe u spavaću sobu. Vladimir pogleda oko sebe i vide sve neka nepoznata lica. Zaželeo se mira i jedva je čekao da se povuče u svoju kuću. I pored tolikog sveta osećao se usamljen i da ne bi izgledalo kako je tužan, on se skloni u predsoblje. Ali tamo je zatekao jednu devojku sa nekim mladićem kako nešto poverljivo razgovaraju. Vladimir pođe hodnikom i nađe se u kujni. Na stolovima su ležali sendviči, kolači. Devojke i momci su izlazili žurno sa punim poslužavnicima, a jedan je nakrenuo flašu s pivom. − Ah, ona debela je dosada pojela desetak sendviča − govorila je devojka u

beloj kecelji, sa belom kapicom. Kad vide Vladimira, ona se zbuni, ostavi poslužavnik i žurno iziđe. Sa istim osećanjem neraspoloženja mislio je Vladimir o celom tom svetu. Osetio je prisnost prema ovim ljudima koji se muče oko vatre da bi zadovoljili onaj besposlen narod koji i on jedva podnosi. I kada bi mogao i smeo, on bi najradije ostao ovde dok se cela galama ne svrši. − Ju, Vlado, šta ćeš tu? − reče gospođa Stevanović. − Došao sam da vidim kako se služi − mucao je. − Tvoje mesto je tamo − i ona ga lako gurnu, pa se okrete posluzi. − Traže šunke, požurite! − Nema više, gospođo… − Kako to?… Pa to ste vi pojeli − ljutila se gospođa Stevanović. Vladimir uđe u trpezariju i spazi kuma kako se kuca sa čašama okolnih dama čija su lica bila razdragana. − A, evo mladoženje! Dajte i njemu jednu čašu. Iako mu je bilo neprijatno što ga tako zovu, uzeo je čašu i počeo da se kuca praveći na silu veselo lice. Priđe im i ona mlada devojka koju je Vladimir zatekao u predsoblju. Dragutin Ristić ispi čašu piva i zadovoljno uzdahnu, isturajući donju usnu da bi skinuo penu od piva. Onda se obrati mladoj devojci: − Posmatrao sam vas kroz otvorena vrata kako se srdačno zanimate sa vašim kavaljerom, i sami… Ona krenu ramenima i uhvati se za obraz. − Ostav te molim vas… Ugnjavi me. − Gle, gle! − čudio se Ristić. − Zar onako lep dečko? − Ah, balavac. − Zašto balavac!… Ima trideset godina. − Danas je moderno voleti čoveka koji ima prosedu kosu. − Thiens, thiens! − Dragutin Ristić se isprsi, a potom lako pokloni pred mladom devojkom. − Taj uslov ispunjavam. − Onda gurnu laktom Vladimira. − Jesi li čuo? Vladimir se nasmeja: − To za mene ne važi! − i pogleda gde bi mogao da ostavi čašu sa pivom. Ali vide gospođu Milojević i priđe joj: − Šta je sa vašim mužem? − i spusti čašu na jedan stočić.

− On sada ima časove. Ali navratićemo ovih dana do vas. No, hvala bogu kada se i to svrši. Sad ćete biti mirni. − Pravo da vam kažem toga sam željan. I posle… vreme je da nas dvoje odemo… Sad će već podne. − A jeste li kazali deci? − zapita ga tiho i poverljivim glasom gospođa Milojević. − Pripremio sam ih da će venčanje biti kroz dva-tri dana… − O… pa to će za njih biti iznenađenje. Baš me interesuje taj prvi susret. − Zato bih želeo da idemo ranije. Molim vas, recite joj da požuri. − Idem sad odmah. Neki su se već spremali za polazak i tražili Vladimira da se pozdrave. − E, zbogom, gospodine Mihajloviću − govorila je jedna puna gospođa. − Pa nemojte da nam zaključavate našu Danu. „Sigurno je ova pojela deset sendviča“ − pade na um Vladimiru. Klanjao se i mucao: − O, molim, molim… Najzad se pojavila i Danica sa šeširom. Svi su prišli da je pozdrave. Gospođa Stevanović se zaplakala. Posluga se sakupila na vratima kujne i sa interesovanjem posmatrala prizor rastanka. Danica je prilazila svojim prijateljicama i ljubila se. Vladimir je išao za njom kao da je njen pratilac i pozdravljao se ravnodušno, jer je uviđao da je on ovog momenta u prisenku pažnje. Bilo mu je malo neprijatno što gospođa Stevanović plače. Ali, valjda je takav običaj. − Zaboga, gospođa Mico, pa ne ide ona preko sveta − tešila je gospođa Milojević. Na izlazu Vladimir je zastao, mahnuo rukom svima, i zatvorio vrata, jer se plašio da ceo taj svet, uplakan i razdragan, ne iziđe na ulicu. − Svrši se i to − govorio je Danici u automobilu. − Sad idemo našoj kući. − On se seti dece i oseti radost što će ih videti. Danica je gledala rasejano na prolaznike, pa joj se činilo da za sobom ostavlja prošli život kao neki lepi san. I što bliže kući, imala je utisak kao da se penje uz neko veliko brdo. − Nešto si zamišljena? − Umorna sam… − A, vala, i ja. Jedva sam čekao da se ovo svrši. Ali sad idemo našoj kući

gde ćemo imati dovoljno mira. − On uze njenu ruku. Danica se ramenom nasloni na njega, ne odvajajući pogled sa ulice. „Bilo bi lepo, kad nas ne bi očekivala deca“ − mislila je stežući ruku Vladimirovu. − Pred brojem trideset četiri zaustavite! − dobaci Vladimir šoferu. Penjući se uz stepenice, Vladimir uhvati Danicu pod ruku. − Sad smo slobodni… Želeo bih da me ceo svet vidi s tobom. − On pritisnu zvonce. − Od ovoga momenta ti si gospođa ove kuće. Stanojka otvori vrata i pošto obrisa keceljom usta, uhvati ruku Daničinu i poljubi je. − Neka je sa srećom, gospoja − govorila je srdačno. − Bog vas poživeo. Vladimir prihvati Daničin šešir i uvede je u svoj kabinet. Tada stade prema njoj. Stavi joj ruke na ramena i pogleda u oči. − Zbilja, ja sam srećan… Umesto odgovora ona priklopi oči i nasloni svoju glavu na njegove grudi. Vladimir je osetio miris njene kose i poljubi je u čelo. Ali tada su se otvorila vrata. Ušla je Stanojka noseći slatko. Danica zatrese glavom i zagladi rukom kosu. − Ah, Stano, ne ide sada slatko… podne je. − Ali, gospoja red je da vas nečim poslužim. − Pa… sad, izvoli − nudio je Vladimir. − A sutra ti zavodi red u ovoj kući. Danica uze slatko, pa ostavljajući čašu pogleda Stanojku: − Slušajte, Stano, nešto ću vam reći. Od sada zvaćete me „gospođa“, a ne „gospoja“… Znate, tako se kaže starim bakama. − Dobro, gos… − htede reći opet po starom − kad vi kažete, neka tako bude. − Hajde, Stano, postavi sto, sad će i deca doći. − Sve je uređeno. Bilo je podne kad su naišli Dragan i Milena. Danica je osetila lako uzbuđenje od susreta sa decom. „Bože, kako će me ona zvati“ − mislila je i osetila strah pred stvarnošću da je ona od sada mati te dece. U sobu je naišla prvo Milena i zastala neodlučno kod vrata. Vladimir joj priđe i uhvati pod ruku.

− E, Mini, da ti kažem… evo, doveo sam vam mamu − i privede je Danici. Milena pruži ruku, pokloni se i zbunjena pogleda Danicu široko otvorenim očima. Vladimir priđe vratima i pozva: − Dragane! − Molim, tata, evo odmah. Vladimir mu stavi ruke na rame. − Sine, ja sam se jutros venčao i doveo sebi druga. Dragan je stajao u nedoumici da li da čestita ocu ili da kaže nešto drugo. Pogledao je upitno njega, pa Danicu i prišao da se pozdravi. Danica se kolebala da li da priđe i poljubi decu. Ona ih je ovoga momenta gledala kao kroz zamagljene prozore i ona su joj izgledala velika, ogromna. Vladimir je smatrao da treba da kaže nešto prigodno. Ali misli su navirale takvom snagom da mu se grlo steglo. Pogled mu se slučajno zaustavi na jednom njegovom rukopisu što se nalazio na pisaćem stolu i tada kao da je spao neki veo sa njegove svesti. Uhvatio je Danicu pod ruku i jedva progovorio: − Evo… naša je porodica tu. Vi ste moja dobra deca. Vi ćete vašu majku slušati i poštovati kao što to priliči lepo vaspitanoj deci. A… − htede nešto slično reći Danici, ali uvide da nju ne treba unapred savetovati i dodade − a Danica će vas voleti kao i ja. Tako… sad možemo na ručak. − Vladimir raširi ruke i obuhvatajući sve, povede ih raspoložen u trpezariju.

TREĆI DEO

26 Ljudi se u životu okupljaju iz raznih uzroka. Neke spaja istovetna ideja. Druge sjedinjuju materijalni interesi. Ali izgleda da je ekonomska baza primarni činilac udruživanja ljudi. U to vreme sporovi između Srba, Hrvata i Slovenaca bili su u najvećem jeku. Svi su se trudili da dokažu svoju premoć na intelektualnom polju, pa je svaki potrzao svoje kulturne tekovine za nekoliko vekova unazad. Ali to ipak nije ništa smetalo da se u birou Nikole Stevanovića sastanu Anton Šlezinger, veleposednik iz Zagreba, Jože Dobovšek, industrijalac iz Ljubljane i Nikola Stevanović iz Beograda. U udobnoj kožnoj fotelji pored prozora sedeo je zavaljen Anton Šlezinger, sa prebačenom desnom nogom preko leve i pušio debelu cigaru. Na njegovom punom, izbrijanom licu ogledalo se zadovoljstvo, a odmereni gestovi i pronicljiv pogled odavali su ustaloženog i poslovnog čoveka. Naočari sa crnim okvirom davale su njegovom licu dostojanstven izgled. Jože Dobovšek je sedeo pored pisaćeg stola pognut i nalakćen na kolena sa raširenim prstima koji su se vrhovima dodirivali, kao da trepere. Njegovo mršavo telo i suvo lice podsećalo je na nekog asketu, a isturena donja usnica na cinika. Kroz naočare sa zlatnim okvirom žmirkavo su gledale sitne oči, čas misaono, a nekad podrugljivo. Nikola Stevanović je bio za svojim stolom i desnom rukom okretao koštani nož za sečenje hartije oduprt o levi dlan. − Ah, evo i njega − čisto se obradova Nikola. − Izvinite, gospodo, bio sam sprečen hitnim poslovima − govorio je Milan pozdravljajući se sa prisutnima. Onda privuče stolicu bliže očevom stolu i sede. − Čujem da ste kandidat za narodnog poslanika? − zapita Anton Šlezinger. − Da! − odgovori rasejano Milan. Baš ovih dana putujem u izborni srez − i zavuče ruku u džep da izvadi maramicu. Ali pod rukom oseti da je to maramica koju je malopre uzeo od svoje poznanice i gužvajući je prinese je

nosu i omirisa. Osećajući snažni miris nozdrve mu se raširiše i on pomisli: „Ona mora da padne“. Ali se prenu i da prisutni ne otkriju njegovu misao, brzo stavi maramicu u džep. Šlezinger skide naočare da ih obriše i gledajući žmirkavo Milana progovori: − Vidite… to je dobra stvar, naročito s obzirom na vaše stanovište. Vi nam tu možete biti od velike koristi… − Molim… da čujem. − Milan pogleda u debelu cigaru što je izgorela više od polovine, ali je pepeo stajao i sve mu se činilo da će pasti na Šlezingerovo odelo. Šlezinger stavi naočare i lupi šakom o naslon kožne fotelje. Pogledao je sve redom i rekao: − Gospodo, možemo odmah preći na stvar. − Molim izvol’te! − odobravao je Milan. − Da! − dodade Jože Dobovšek ne menjajući položaj i sitno zatrepta očima, gledajući žmirkavo negde u zid. Šlezinger ostavi cigaru u pepeljaru, pa ukrsti prste i palčeve prisloni na bradu. − Gospodo… priroda našega posla uputila nas je jedne na druge. Prinuđeni smo da branimo svoju egzistenciju, drugim rečima, naše zajedničke interese… Milan primače stolicu i nasloni se jednom rukom na sto, starajući se da izgleda kao da ga ovaj razgovor osobito interesuje. Šlezinger nastavi: − Iako je naša zemlja proširena, možemo slobodno reći da niko ne živi u njoj nego mi, poslovni ljudi, industrijalci… − Tako je − povlađivao je Dobovšek klimajući glavom. − Buržoazija je demokratisala nauku i umetnost, i iz toga se razvila težnja kod niže klase za boljim, udobnijim životom. Treba jednom već da se zna: ko je poslodavac, a ko radnik, ko je gospodin, a ko šuft. − Da, da! − odobravao je kratko Nikola i klimao glavom. − Molim vas − Šlezinger raširi ruke. − Prema današnjoj razvijenosti tehnike, sledstveno tome šta i koliko naše fabrike mogu da proizvedu, naše je tržište u zemlji uzano. „Ovo nisam znao“ − pomisli Milan i, kao da je stekao dragoceno iskustvo, duboko udahnu. − A sem toga, gospodo, javlja se i konkurencija. U provinciji se otvaraju

fabrike sa pauperskom radnom snagom koja je beskrajno jevtinija od nadnica industrijskih radnika u većim centrima. „Prosta stvar… spustiti nadnice i ovde“ − zausti Milan da kaže. Ali Šlezinger, kao da pogađa njegovu misao, nastavi: − Jer seoski pauper koji je još vezan za zemlju, ne radi za svoj minimum egzistencije, kao što je to slučaj sa industrijskim radnicima. On radi samo za onu razliku što mu nedostaje da kupi monopolske artikle: so, petrolej, šećer i ostalo. − Upravo sam o tome mislio − javi se Nikola Stevanović. − Zahvaljujući ovom današnjem stanju, kada su štrajkovi zabranjeni, ja sam mojim radnicima spustio nadnice do najniže moguće mere. I da vidite, lepo žive. Ne bune se. Sad bi dobro bilo da se donese zakon o minimalnim nadnicama. − To je dobra ideja − složi se Dobovšek. − I ako hoćete humana. Mi ćemo spasti one jadne ljude na selu. − Sasvim! − nastavi Nikola. − Mi u stvari ne gubimo ništa, ali to će pogoditi naše konkurente u provinciji. Ništa im drugo ne ostaje nego da zatvore fabrike. − Slažem se − dodade Šlezinger. Ali, kao što znate, nama stoji na raspolaganju i drugo, još snažnije sredstvo da im zatvorimo fabrike, a to je kartel. „Aha“ − pomisli Milan i zažmire, starajući se da se priseti šta je o tom pitanju učio na pravnom fakultetu, kako bi i on mogao uzeti učešća u ovom stručnom razgovoru. Šarao je očima po zidu, dok mu se pogled slučajno ne zaustavi na Dobovšeku koji je gledao preko naočara i govorio: − Je, je!… Niko nam ne može zameriti. Karteli imaju opštečovečanski karakter, jer nas združuju u jednu humanu zajednicu. A celo čovečanstvo ide u tom pravcu. Uostalom, zemaljski zakoni daju nam puno pravo. − Razume se, to je van diskusije − i Šlezinger podvuče prst ispod naočara da protrlja oči. Potom uzdiže obrve, trepnu nekoliko puta i nastavi: − Dve su važne stvari s kojima treba da se borimo. Prvo, − on savi prste leve ruke, sem palca koji opruži − uništiti konkurenciju naših protivnika, i drugo, − ispruži kažiprst − država. − Da, da! − odobravao je Milan, iako nije shvatao kakva bi njegova uloga bila u tom poslu. − Sa državom ćemo lako. Ali borba sa našim konkurentima biće malo teža. A evo u čemu je stvar. Na teritoriji Jugoslavije nalaze se pet fabrika. Dve su u Srbiji, dve u Sloveniji i jedna u Hrvatskoj. A potrebno je da ostanu svega

naše tri, i mi bismo podelili zemlju u interesne sfere. Dobovšek je za ovo vreme gledao ukočeno u jednu tačku i povremeno klimao glavom u znak odobravanja. Pri pomenu interesnih sfera Nikola Stevanović ostavi nož za sečenje hartije i pogleda značajno Šlezingera koji nastavi: − Gospodin Dobovšek je govorio sa sopstvenicima onih dveju fabrika i on će nam izložiti rezultat. Dobovšek se uspravi. Njegove oči kao da zatreperiše: − Sopstvenik fabrike u Sloveniji pristaje da obustavi rad. Ali pod uslovom da mu dajemo godišnji prihod od tri stotine hiljada dinara. Nikola pogleda Dobovšeka i ne pokrećući glavu pređe pogledom na Šlezingera. Ali videći njegov miran izraz lica pomisli: „Sigurno znaju šta rade“ − pa smiren uze olovku preko koje je prevlačio prstima. − Ali, gospodo, govorio je Dobovšek − nailazimo na teškoće sa ovim Srbijancem… On ne pristaje. Između ostaloga busa se u grudi kako se on borio za ovu zemlju… i šta ti ja znam! − Pih! − učini Šlezinger i raširi ruke kao da je hteo reći: kakve to veze ima sa našim poslovima. − Zatvorićemo mu fabriku policijskim putem − upade energično Milan. − To… ne! − odgovori Dobovšek i upravi šake prema Milanu. Šlezinger ispusti šumno dim od cigare i jedva jednom otrese pepeo, pa dobaci: − Ima i drugih načina… − Čekaj, čekaj! − reče Nikola i vrhom olovke dodirnu sina po ruci. − Da čujemo do kraja… − Dobro, kako vi to zamišljate? − obrati se Šlezinger Milanu držeći cigaru u ustima, pa se prevali preko naslona fotelje. − Prosto… Optužimo ga da vodi komunističku propagandu u njegovoj fabrici. − Ja! − klimnu glavom Šlezinger. − To nije rđava ideja. Samo to zadržavamo kao poslednje sredstvo, jer mi želimo da ostanemo na časnom terenu, u granicama zakona. − Tako je, tako! − odobravao je Nikola koji je oduvek izbegavao da ima posla sa policijom. Zadovoljan što je i on mogao da učini neki predlog, Milan je osetio da

postoji izvesna bliskost između njega i Šlezingera čije je ugojeno, sjajno i izbrijano lice odavalo čoveka koji uživa u ovozemaljskim zadovoljstvima. On zavuče ruku u džep, izvadi opet maramicu i omirisa je. U svesti mu se pojavi predstava ženske glave sa kovrdžavim vlasima i nasmejanim plavim očima. Dobovšek udari prstom u kožnu fotelju i pogleda Milana. − Ako uspemo da se nagodimo sa onim u Sloveniji, naš je posao lak. Niskim cenama naših proizvoda u području ovoga Srbijanca, ugušićemo ga… − Ali u tom slučaju mi štetujemo − dodade Milan. − Ni najmanje!… Za toliko ćemo povećati cene u našim krajevima, jer mi tamo gospodarimo tržištem. − Ah, da! − odgovori Milan. „Kako toga da se ne setim“. Ali ga trže glas Šlezingera. − Slušajte, gospodine Stevanoviću… U stvari, mi cene našim proizvodima nismo smanjili, a njega gušimo u njegovoj rođenoj kući. A ako bi on hteo da konkuriše nama, tamo, nema računa… Tarifski stavovi za prevoz su suviše visoki i on bi tada pojeo samoga sebe. − Mene interesuje finansijski efekat − zapita Nikola Stevanović. − To će vam izložiti gospodin Šlezinger − i Dobovšek upravi rukom na njega. Šlezinger skide naočari i obrisa oči. Potom ih opet namesti. Veštim pokretom ruke skupi maramicu i stavi je u gornji džep kaputa, odakle su se pomaljali samo krajevi. Onda pogleda Nikolu Stevanovića. − Kada ne budemo imali više konkurencije, tada regulišemo cene mi, prema našem nahođenju. Povećanjem cena naših proizvoda samo za dvadeset odsto, imaćemo godišnje čistu zaradu od četiri miliona dinara. Ali mi se na tome nećemo zadržavati. A ako uspemo da se povećaju carinski stavovi na robu uvezenu sa strane, onda možemo pomišljati i na zaradu od deset miliona godišnje. To je sad specijalno pitanje, i u tome bi nam mogao pomoći naš budući poslanik − i Šlezinger pokaza očima na Milana. − Razume se, naravno − odobravao je Milan, ponosan što se ovi poslovni ljudi i na njega obraćaju. Mučilo ga je što nije mogao da se seti šta je u narodnoj ekonomiji napisano o kartelima. Sećao se svega jednoga naslova: „Kondicioni karteli“ − ali nije mogao da rastumači smisao. Čekao je priliku da to pomene, kako bi makar i na taj način pokazao svoje znanje. Dobovšek podiže šaku kao da traži reč. − Ovde se samo traži načelni pristanak da li smo voljni da stupimo u

kartel… − „Kondicioni kartel“ − htede Milan da kaže. − … a o detaljima kako ćemo napisati ugovor i o našim uzajamnim obavezama, o tome ćemo govoriti docnije. − To, to − upade Nikola Stevanović. − Vi ste, gospodo, shvatili o čemu se radi. U našem poslu nema ničeg zakulisnog. Sve je časno i pošteno, pa ako hoćete i humano. Slušajući o milionskim sumama, Milan je bio oduševljen i pripravan da odmah izjavi kako pristaje i prihvata predlog. Ali je čekao da se njegov otac prvi izjasni da mu posle ne bi zamerao kako se zaleteo. Nestrpljivo se kretao na stolici i prebacivao nogu preko noge. Nikola prevuče šakom preko oba brka i najzad obuhvati podbradak. Pogleda iznad glave prisutnih i reče: − Pre nego što damo načelan pristanak, potrebno je da znamo kakva će biti vrsta kartela? − Kondicioni kartel − izlete sa Milanovih usana kao da mu je ta reč stajala na vrhu jezika. Šlezinger je baš gasio debelu cigaru i iznenađen pogleda Milana. Lupnuo je šakama da rastera pepeo, pa mu se okrenuo: − Nemamo potrebe za tom vrstom kartela. Kondicioni karteli regulišu sporazum o liferovanju i davanju robe trgovcima pod istim uslovima. Samo to. Dobovšek kinu, pa vadeći maramicu dodade: Ta vrsta kartela ne obuhvata cene, već robu koja nije istovetna. Na primer, koža boks. − On kinu dvaput i prevuče maramicom preko usta. − Jedna fabrika daje bolji boks, druga lošiji i, prirodno, cene nisu iste. Onda se regulišu samo odnosi liferovanja i način plaćanja to jest, da sve bude jednoobrazno. − Za nas je važan kartel cena, − poče Šlezinger − jer je naša roba jednaka. A te cene moraju biti obavezne za svakoga člana kartela. − To je važno − potvrdi Nikola. Milan se jedva prisećao da je nekad o tome čitao i beše mu krivo što nekadanje znanje nije obnovio bar za ovaj slučaj. − Ali sem cena, ja bih još odredio i rejone… Znate, onda je čistija situacija − reče Nikola Stevanović.

− I ja sam za to − odobravao je Dobovšek. − Samo, mi se pri tome nećemo obazirati na ustaljene narodne granice, pošto kapital ne zna za međe… − Naravno, mi u tom pogledu nismo šoviniste − dodade Šlezinger. − To pitanje kod nas nema značaja, o tome neka lupaju glavu političari, ako im šta vredi. − Gospodo, da izvedemo zaključak − govorio je Šlezinger i odupre se laktovima o naslon fotelje. − Dakle, jeste li saglasni da pristupimo obrazovanju kartela koji će biti zasnovan na bazi cena i rejoniranja? − Slažem se potpuno − odobravao je Dobovšek. − Gospodo! − poče Nikola Stevanović. − Slažem se u načelu i ja. Naše firme su stare i ako hoćete uvažene, te nije pravo da pojedini skorojevići remete naš posao. − On podiže obrve i malo nakrivi glavu. − Ali, gospodo, ja bih želeo da znam kakve su naše međusobne obaveze, da na primer neko… mogu biti to i ja, ne prekrši ugovor. − Je, je! − upade nestrpljivo u reč Šlezinger i upravi ruku prema Nikoli Stevanoviću. − O tome sam hteo baš sada da govorim. Kod nas, gospodo, postoji oko trideset raznih kartela… I već je tako reći ustaljeno da se učesnici u kartelima osiguravaju jedan od drugoga blanko menicama. Pitanje je samo na koliku ćemo sumu davati menice. Nikoline obrve se sastaviše i zamišljeno pogleda preda se, Milan je nestrpljivo cupkao nogom i razmišljao, šta bi trebalo on da kaže. Ali kad Dobovšek napomenu da osiguranje treba da bude u iznosu jednogodišnje zarade, on jedva dočeka: − Da, da, naravno. − Ali mi još ne znamo kolika će biti zarada − kolebao se Nikola. − Prema mome proračunu − nastavi Šlezinger − milion i po, do dva miliona ponaosob. Ali pošto mi svi zajedno moramo davati odštetu sopstveniku one fabrike u Sloveniji, to nalazim da menice treba da glase na milion dinara. − U redu − odgovori poslovno Nikola. Šlezinger odape palcem o veliki prst i progovori: − Molim vas, gospodo!… Ostaje nam još i poslednje pitanje a to je pitanje carina. − On se nasloni laktovima na kolena, ukrsti prste i pogleda u pod. − U tom pravcu moramo svi raditi da se povećavaju carine na uvoz robe iz inostranstva. − Drugim rečima da zvečećim razlozima ubedimo administraciju −

smeškao se Milan. Šlezinger raširi ruke. − Drugog načina nema!… − Jer znajte, gospodo, ako bi nam to uspelo − umeša se Dobovšek − onda bismo još više povisili cene i naša zarada bi išla do deset miliona. U tom slučaju možemo mirne duše na takvu propagandu dati milion dinara… − Razume se − odobravao je Šlezinger, čineći pri tom širok pokret ruke kao da je hteo da izrazi svoju velikodušnost. − Potrošači će to platiti − reče Milan. Ali najednom mu se učini da ovo tvrđenje ne treba glasno izgovarati, iako je u osnovi tačno. I da bi umanjio značaj svojih reči, on se nakašlja i pomeri stolicu. Šlezinger se češkao po vratu i procedi: − Pa sad… kad se ta suma rasporedi na sve potrošače, oni stvarno neće toliko osetiti. A za nas biće unosno… Nikola ga prekide: − Uostalom, što rekao jedan ministar… ne sećam se koji, jer se često menjaju… ne mora činovnik da popije danas dva piva. Dosta mu je i jedno. − Ha, ha, ha, − nasmeja se zadovoljno Šlezinger. − To je dobro. Dobovšek se lupi po kolenima: − Gospodo, mi smo u načelu saglasni… Kada se možemo sastati da ovo pitanje razmotrimo u detaljima? Ja sam izradio projekt ugovora i… imam još nešto malo da dodam. − Kad hoćete… Sutra u ovo doba − predloži Nikola. − Pristajem! − reče Šlezinger i diže se, protežući jedva primetno svoje gojazno i odnegovano telo. − Gospodo, nije potrebno da naročito naglasim kako ceo ovaj naš razgovor i budući rad treba da ostanu u najvećoj tajnosti. − O… to se razume! − odobravao je Nikola. − Dakle sutra? − Gospodo, ako ste večeras slobodni možemo zajedno da večeramo − predloži Milan. Dobovšek pogleda Šlezingera, pa odgovori: − Sa najvećim zadovoljstvom. − Onda, kod „Srpskog kralja“, večeras u devet… − Hvala lepo… Hvala. − Do viđenja.

Kad se Milan vratio u biro svoga oca zadovoljno je protrljao ruke. − Šta veliš, ćale, za ovaj posao? Nikola je zamišljeno gledao nekud kroz prozor. Onda zabaci ruke na leđa i obrati se sinu: − Kako ti pozivaš na večeru, i to još kod „Srpskog kralja“?! − Takav je red. Oni su poslovni, ugledni ljudi, a od sutra će biti i naši ortaci. − Poslušaj ti mene. Nemam ja ništa protiv toga. Ovo je jedan veliki posao. Ali upamti!… Što manje pred svetom. Ako koga hoćeš da počastiš, pozovi ga kući, u četiri zida. Ne mora sutra ceo svet da ispira usta kako Nikola Stevanović rasipa pare. − Ali, ćale, to je poslovna večera… moraš malo i ti da se modernizuješ. − Poslovne večere se priređuju u stanu, da te niko ne vidi. Ne mora svet da zna ko su moji ortaci!… A zatim, ovde ručak, onde bakšiš, sutra izlet, prekosutra banket. A svet to gleda. Sinko, upamti − on savi prste, a ispruži samo kažiprst. − Skromnost je najveća vrlina koja krasi čoveka. Ali Milan nije slušao oca, već je gledao nekuda kroz prozor i pomerao glavom levo i desno. Prozorsko staklo bilo je nejednake gustine, i njemu se pričinjavalo kako se predmeti na suprotnoj strani razvlače, kao da su od gume Napravljeni. − Ovo staklo, ćale, da izmeniš. − Kakvo staklo! − čudio se Nikola. − Vidi, vidi − pokazivao je Milan. − Ništa to staklo nije meni smetalo da do sada zaradim dvadeset miliona dinara. Jesi li razumeo? − govorio je ljutito Nikola, pa okrete leđa sinu i priđe svome stolu. Ali se najednom pokaja što je priznao koliko je zaradio. Trljajući šakom po stolu, kao da nešto briše, dodade: − Naljutiš me tako, pa kažem nešto, što u stvari ne postoji… − Pa baš i da je!… Zašto kriješ od mene? − Eh, krijem! − on pogleda sina. − Ti samo slušaj svoga oca. Ovo neka ti bude pravilo u životu… Što god nameravaš da preduzimaš, uvek počinji tako kao da nemaš ni pet para u džepu. A sad… hajdemo − reče Nikola i uze šešir da bi izbegao razgovor o svome bogatstvu.

27 Da ne bi izgledalo da mu je sin besposličar, Nikola ga je uveo u neka svoja preduzeća, iako je osećao izvesnu zebnju da on neće moći da se snađe u njegovim finansijskim poslovima. Ali na veliko iznenađenje starog Stevanovića, Milan se brzo snašao, „kao patka u vodi“ − kako je zgodno rekao glavni knjigovođa biroa. Milana je u početku interesovalo kojim se sve poslovima zanima njegov otac. Kao jedini naslednik hteo je još sada da sazna čime će da raspolaže posle očeve smrti. Iz razgovora sa glavnim knjigovođom doznao je da njegov biro ima dva odseka: posredničko-preduzimački i industrijski. Jer Nikola Stevanović je smatrao da ništa nije opasnije, nego baviti se samo jednom granom finansijske delatnosti. Njegov princip rada je bio: hvatati se svih poslova koji bi mogli da donesu neku zaradu, ma ona bila i najmanja. − Novac ti je kao i kvasac − govorio je Nikola. − Ako ga držiš neupotrebljenog u paketu, lako se ukvari i onda ga možeš baciti. A kvasac se dobija samo iz već upotrebljenog. Tako i novac… Da li su bile u pitanju nasledne sklonosti ili pojmljiva lakomost za novcem tek, kada su pare počele da promiču kroz njegove ruke, Milan je na veliko zadovoljstvo svoga oca brzo shvatio svoju ulogu. Sa priličnim razumevanjem učestvovao je u tekućim poslovima i stalno je smišljao da preduzme nešto sam na svoju ruku. Tih dana bilo je u javnosti pokrenuto pitanje o rđavom kvalitetu mleka i o nejednakim cenama u raznim krajevima varoši. Mleko je donošeno iz okolnih sela i svaki sopstvenik je prodavao po svome nahođenju. Milanu je najednom došla misao da to mleko zakupi od sopstvenika u selu, da po mogućstvu prodaju usredsredi u svoje ruke i da nametne cene potrošačima. Tim povodom odlazio je autom u okolna mesta i razgovarao sa seljacima. Preko trošarinskih organa opštine saznao je približnu količinu uvezenog mleka. − Šta je bilo sa tim tvojim mlekom − zapita ga jednog dana otac. − Evo u čemu je stvar. Beograd troši šezdeset do osamdeset hiljada litara mleka dnevno. Razgovarao sam sa seljacima, i oni su voljni da mi mleko

prodaju u selu… na licu mesta. U tu svrhu bi bilo potrebno da uzmemo tri kamiona koji će mleko dovoziti u varoš i izvestan broj ljudi koji bi radili samo za procenat od prodaje. Sad pazi!… Ako bismo povećali cene mleku samo za dva dinara po litru, u pitanju je zarada od preko sto hiljada dnevno… Naši konkurenti sledili bi nas, jer se ionako žale da je stočna hrana poskupela. Nikola je sa velikim zadovoljstvom slušao izlaganje svoga sina zbog koga je jedno vreme očajavao i mislio da od njega ne može biti ništa. Dok mu je sin govorio, Nikola je gladio brk. − To ti je dobra zamisao i sigurna para… Samo u tom poslu treba biti malo više obazriv, jer si tu u direktnom doticaju sa potrošačima. A taj narod, kad ga udariš malo po kesi, vrisne do boga… − Pa ne moraju da piju mleko… Čudna mi čuda! − Eh, molim te, stani! − Nikola se nalakti na sto i krećući šakama poče da objašnjava: − U poslu ne treba biti brz. A posle, svaki tvoj postupak treba da izgleda… human, čovečan… Znaš! − on lukavo zažmiri očima. − Prema tome, za prvi momenat dovoljno je da pokušamo sa jednim kamionom i uzmemo mleko iz dva sela. Tada objaviti… zbog sirotinje, zbog zdravlja, i šta ti ja znam. A onda čekati prvu zgodu… kišu, grad, znaš,… pa povećati pola dinara. Da ih navikneš! − Nikola podiže ruku i ispruži kažiprst. − Zadovolji se dnevnom zaradom od dve, tri hiljade. A kad ovaj pokušaj uspe onda… razume se, cene se mogu povećati i za dva dinara po litru. Milan se divio očevoj pronicljivosti i u sebi mu potpuno odobravao. Ali to nije hteo glasno da prizna. − Može i tako… Ali, ćale, znaš, kako je… danas se živi u vremenu aeroplana, pa šta ko dohvati na brzinu. − Ama!… Nije to država. Ti si mogao da se dogovoriš sa onim licitantima i da povećaš cenu za pet miliona. A ovde imaš posla sa svakojakom fukarom… O tome moraš voditi računa. − Uostalom… dobro! Poveriću knjigovođi da on reguliše stvar sa seljacima, a ja moram da se spremim! − njegovo lice se zgrči i odbaci rukama kao da se otresa nečega. − I ti izbori! − A zašto?… Treba da ti čini čast… − Naravno, kada bi moglo da to bude tako… da me ukazom postave za narodnog poslanika. Ali ko će da se lomata sa tim gejacima. − E… sinko, košta me to dvesta hiljada. − Nikola se diže od stola i priđe sinu. − Ti nemaš šta… Sreski načelnik ima da svrši sve. Dobio si odobrenje od

glavnog odbora stranke i tvoje je samo da obećavaš. Ali, molim te, trebalo je da kreneš pre tri, četiri dana? Milan prstima steže podbradak i povuče kožu naniže „Danas je moram naći po svaku cenu“ − i rasejano dodade: − Nisam mogao, imao sam posla… Ali za dan, dva. − Požuri, izbori su tu. Posle razgovora sa ocem požurio je na Kalemegdan gde je ugovorio sastanak. Prilikom jednog žura upoznao se sa drugaricom svoje sestre, mladom i lepom devojkom iz činovničke porodice. U njenom izgledu, kao i celom ponašanju zapazio je odmah nešto neobično što ju je izdvajalo iznad kruga ženskinja sa kojima je svakodnevno opštio po raznim noćnim lokalima. Celo njeno biće odavalo je utisak čistote i čednosti. A kada joj je jednoga dana saopštio kako bi želeo da se njih dvoje sami izvezu u okolinu Beograda, ona je učtivo odbila. Zastao je i značajno se zagledao u njene plave oči osenčene dugim trepavicama. To je bilo prvi put da mu se tako nešto dogodi. Pokušavao je da je ubedi kako on nije imao rđavih namera i da bi to bila samo prijateljska šetnja u polje, gde bi brali cveće, slušali cvrkut ptica, a ona mislila na svoga dečka koga verovatno voli. Umesto odgovora, ona je samo zatresla glavom u znak odbijanja dok su se kovrdžice njene kose talasale. Takvo njeno ponašanje golicalo ga je i prohtelo mu se da savlada njen otpor. A sem toga javljala se i žudnja za njenim mladim telom koje ga je podsećalo na neki tek razvijen mirisan cvet. Osećanje je u početku bilo skriveno, a potom sve izrazitije. Jednoga momenta mu je bilo čudno kako se uopšte mogao zanimati sa ženama koje su sačinjavale taj noćni svet i koje su se pentrale na njegov auto kao na kakav omnibus. Auto je ostavio u jednoj od pobočnih ulica. Napuštajući ga bilo mu je smešno što ide pešice. Usporio je hod i najednom je iskrslo pitanje: „Pa šta onda?… Narodni poslanik šeta kao gimnazijalac“. A da se vrati, izgledalo mu je nemoguće isto onako kao kad bi već neki dovršeni posao ustupio drugome da se punom merom koristi. „Postaviću joj uslov, pa ako ne pristane, onda više neću“. Ali ukoliko se približavao mestu sastanka, bio je sve više uzbuđen i nestrpljivo pogledao časovnik. „Tačna je… još dva minuta“. On zapali cigaretu. „A sutra u ovo doba treba ići“ − mislio je na svoj put u izborni srez i počeo se ljutiti što je uopšte pristao na očev predlog. „Taj položaj mi vezuje ruke“ − i Milan nervozno lupi kažiprstom o cigaretu da bi otresao pepeo. Ugledavši devojku koju očekuje pođe joj žurno u susret kao da ga je nešto povuklo.

Skidajući šešir, Milan prihvati njenu ruku pa zavrnu rukavicu i poljubi je u koren šake. Držeći je čvrsto, govorio je: − Olgice, kad na vama ne bi bilo ničeg naročitog, morao bih da vas… cenim zbog vaše tačnosti. − Možda bi se to isto i za vas moglo reći. − Olga povuče svoju ruku i nasmeši se jednim krajem usana. − Hvala bogu!… Bar nešto… Ceo se svet okomio na mene i samo čekam kada ćete mi jednoga dana reći… − To ne! − progovori Olga, kao da je razumela njegovu misao. − Uopšte „ne“? − i dodirnu je lako po mišici. − Sad ne znam na šta mislite? − Na šta mislim? − Milan prebaci ruku preko grudi i tako je išao jedno vreme ćuteći… „Ne pristaje da pođe sa mnom… Ne obzire se na ono šta o meni govori svet“. − Onda zastade i pogleda je. „Sve je lepša!“ − pomisli i dodade glasno: − Evo u čemu je… O meni svet rđavo misli. Može biti i s pravom. Ali u osnovi ja nisam rđav čovek… − Dozvolite, que je touche le bois − ona priđe klupi i lupi prstom po naslonu. Ovaj njen postupak dopao mu se, pa zastade i zadivljeno je pogleda. Pade mu u oči njeno malo i uzano stopalo i njegov pogled se za trenutak upi u kožu noge koja se do detalja providela kroz sasvim prozirnu čarapu. Olga pođe lagano i njeno vitko telo kao da se gibalo. − Molim, nastavite! − okrete se lako na potpetici, razmahujući desnom rukom u kojoj je držala tašnu. − A ja… Oprostite… zaboravio sam o čemu smo govorili. − To znači da vas ne interesuje razgovor sa mnom… − A zar se to vama nikad nije dogodilo. Uostalom, krivi ste vi, i samo vi, i za sve vi… − Ja?… Molim vas objasnite mi. Ja ne želim da budem nizašta kriva, a pogotovu „za sve“. − Dobro… Evo, molim vas, recite mi jednu stvar… Ali iskreno. − Molim − Olga je sa strepnjom iščekivala pitanje. − Ali dajete časnu reč? − Molim… časnu! − mucala je Olga. Milan je sa prikrivenim uživanjem posmatrao njeno lice na kome se

ogledala detinjska uznemirenost. − Evo u čemu je… Da li biste mi mogli reći o čemu smo nas dvoje malo pre razgovarali? Olga pogleda Milana sa izvesnim čuđenjem. − Bože!… A ja mislim bog zna šta!… O čemu smo govorili? − Eto, vidite da ne znate… − O tome treba vi da vodite računa. − Znači ne slušate šta vam govorim − nastojavao je Milan da bi sebe opravdao. Olga je gledala rasejano nekud u daljinu, trudeći se da se seti o čemu su govorili. A Milan, zadovoljan što je uspeo da je zbuni, nastavi: − No, sad svejedno… Ja ću ovoga momenta biti potpuno iskren i reći vam šta me je izbacilo iz toka mojih misli. Da li vas to interesuje? − Da! − Bili ste to vi − reče Milan, pa malo zastade gledajući netremice u liniju njenog obraza i čela odakle su se nemirno pomaljale trepavice. − A sad mi recite usled čega je nastao prekid u vašim mislima? Olga uzdiže ramena i brzo ih spusti. Ustručavala se da mu odgovori, kako je i on svojim ponašanjem uticao da momentano zaboravi. „Ah!“ − seti se da je lupila u klupu. „Zašto to beše?“ − Ali nešto je trebalo reći i ona pogleda u Milana. − Zašto mislite da sam ja kriva? − Ima nešto… što zrači iz vas i što utiče na mene. Ali ne govorimo o tome. Inače ćete posle reći kako sam ja ovakav… onakav. − Ali zašto?… Govorite… − Želeli biste sve da znate? Međutim nije potrebno da se govori. To se uostalom vidi. − On udari nogom o jedan kamen koji se otkotrlja i udari o drvo. − Vidite kako šutiram. Hoćete li u nedelju na utakmicu? Olga je bila pripremna da čuje šta Milan misli o njoj. I zato rasejano odgovori: − Ovom prilikom neću. Milan se seti kako treba da ide u izborni srez i opet mu dođe krivo što se primao za kandidata. „Mnogo je lepše i ugodnije ovako“. On pogleda Olgu i unese joj se u lice: − Kad nećete vi, onda ne želim ni ja…

− Vi podnosite veliku žrtvu… − Za vas bih podneo još i… Ne, ne! Ne govorimo o tome. Vidite kako je ovde lepo − Milan zastade posmatrajući Dunav, sremsku ravnicu što se gubila u izmaglici dana. Dunavom je plovio jedan čamac, a u daljini se dimila lađa. Pored njih je promakao jedan mladić sa devojkom koju je zagrlio oko ramena; pripijeni i zaneti bludeli su rasejanim pogledom. − Smatrate li da su ono dvoje srećni? − pitao je Milan Olgu. − Moguće − i zbunjeno obuhvati donju usnicu da joj se video ceo niz belih zuba. − Jeste li doživeli kadgod takvu sreću i vi? − Bože… šta pitate?! − ona okrete glavu na drugu stranu. − Sigurno vam to ne bih rekla. − U to nisam sumnjao… A verujem da ste imali takvih trenutaka. Olga je iznenađeno pogledala Milana. U izrazu njenog lica bilo je detinjske radoznalosti pred nečim što je zanima i snebivanja zbog takvog pitanja i zato okrenu glavu na drugu stranu. I kao da je sažiže neka vatra iz njegovih očiju, ona lako zadrhta i obori glavu. Milan je uočio njenu zabunu i dobi volju da je podržava u tom raspoloženju. Ali u njemu se razvijalo i jedno dotada nepoznato osećanje što ga je ispunjavalo svega, pa mu je cela okolina izgledala nasmejana i vedra. Hteo bi da obuhvati njenu lepu glavu i da sa zanosom udiše dah sa njenih usana. S naporom se uzdržavao da ne učini nepromišljen postupak, što bi omelo njegovu krajnju nameru. A u ovom momentu izgledalo mu da je to jedini cilj njegovog života. − Hoćete li da sednemo? − ponudi je Milan, kada su naišli pored jedne usamljene klupe. Olga je pristala. Milan je prebacio levu ruku preko naslona i okrenuo se prema njoj. Govorio je: − Ja sam vam vrlo zahvalan. − Zbog čega? − Zbog toga… što ste me izvukli iz vrtloga života… i što sada sedim sa vama i… napajam se vašom čestitošću. − To je laskavo za mene. − Olga obori pogled i nervozno je otvarala i zatvarala svoju tašnu. − Mene interesuje jedno − Milan se nasloni na kolena i odape noktima.

− Nemojte, molim vas − i Olga ga dodirnu lako po ruci. Milan je iznenađeno pogleda. − Nervira vas, je l’ te! − Užasno! − No, dobro je što znam. Drugi put, kada me naljutite, ja ću samo da učinim ovako − i on ukopča nokte. Olga prinese prste ušima. Milan je nežno uhvati za ruke. − No, no, ne bojte se. Šalio sam se. − Dobro, šta vas to interesuje? − pitala je Olga da bi mu stavila do znanja da misli o onom što joj je govorio. − Mene interesuje… „Šta sam ono hteo… šta misli o meni?… ne… ah da!“ − Vidite, svet o meni misli rđavo. Želeo bih da čujem vaše iskreno mišljenje. Da li i vi smatrate da sam ja takav čovek? Olga poče ponovo da otvara i zatvara tašnu. Pogledala je Milana poluotvorenim očima i sa strepnjom odgovorila: − Kada bih rđavo mislila o vama, sigurno da ne bih došla na ovaj sastanak. Milan je uhvati za ruku i naže se prema njoj. − Hvala vam… Vi ste prva koja lepo mislite o meni. − Njega obuze neka nežnost i dođe mu da klekne pred njom i iskaže koliko je iskren. Ali bilo je još vidno. U nastupu iskrenosti priznao je: − Ne sporim!… Provodio sam buran život. Ali otkada sam upoznao vas, Olgice, ja se stidim svega… tih noćnih šetnji i… tih žena. Vi ste me vratili na pravi put. I pitam se… u čemu leži vaša moć? − njegov pogled se slučajno zaustavi na onom ispupčenju od podvezice kojom je prikopčana čarapa i dođe mu da pritisne to mesto, kao što je obično činio družeći se sa ženama iz varijetea. Olga brzo sleže ramenima. Govorila je tiho: − Ne znam… Vi ćete, valjda, bolje znati − istezala je svoje rukavice i gledala negde pored glave Milanove, osećajući na sebi stalno njegov prodoran pogled. Ali sve više je obuzimao zanos, a njegove reči su brujale kao da sluša neku bajku. „Kako je sve lepo!“ − mislila je neodređeno. Nebo je vedro i laste se cvrkućući savijaju u svoja gnezda. A nabrekli pupoljci magnolija prelivaju se ružičastim odsjajem na zracima sunca što zalazi. „Vrlo je prijatan“ − i ona ga opet pogleda. − Priznajem… priznajem! − dodade Milan. − Šta?… Recite mi!

Milan udahnu snažno i okrete glavu na suprotnu stranu. − Zašto mi ne kažete? − pitala je iskreno Olga. Milan se okrete prema njoj i pogleda je mutnim očima. − Bojim se… možda ćete me rđavo razumeti. A želeo bih da prema vama budem izuzetno iskren, otvoren i… pošten − on se zagleda u razrez haljine na njenim grudima, kao da bi hteo pogledom da prodre i vidi one obline ispod haljine. Olga udahnu i obuhvati rukom vrat da bi zaklonila grudi od njegovog pogleda. Milan je razumeo njen pokret, diže glavu i pomisli: „Ah, teško je sa poštenom“. − Ja mislim da od vas neću čuti ništa tako strašno… i zato recite mi. − U pitanju je jedno moje iskreno osećanje prema vama. Ja ne znam kako bih to izrazio… Bojim se da ne budem grub, da vas ne uvredim. Olga je osećala kako joj srce snažno udara. Naslućivala je njegovu misao, htela bi da beži, a i drago joj je da čuje. U zabuni otvorila je tašnu, izvadila maramicu i gužvala je prstima. Lak i prijatan miris zapahnu Milana i nozdrve mu se raširiše. On je pogleda u oči i nastavi: − Dva su slučaja. Ili vas ne interesuje šta govorim, ili pogađate moju misao. Olga zateže maramicu preko kolena i gledajući u zemlju progovori: − Vi volite da mučite… recite! − Vas najmanje… Kad bih mogao i kad bih znao šta vam godi, ugađao bih vam celog svog života i starao bih se da vam ne pričinim ni najsitniju neprijatnost. Po vašim… neću da kažem lepim, izvanrednim očima… ne… po vašim iskrenim očima rekao bih da isto mislite i vi. − On joj se unese u lice. Olga zatvori oči i gotovo zaustavi dah. Osećala je kako joj snažno udara krv u slepoočnice i obuzima je neko čudno osećanje i prijatno se razliva po celom telu. Milan se zagleda u njenu belu ruku, sa odnegovanim, obojenim noktima i dođe mu da je zubima obuhvati. Priklonio je glavu i poljubio nadlanicu njene ruke. Olga se trže i unezvereno se obazre na sve strane. − Eto, − pretila mu je prstom − to niste smeli da učinite. − Priznajem… A na kraju, zašto?… Danas se ljubi ruka svima damama.

− Znam… zavisi od mesta. Mogao je neko da vidi. Za toliko sam bio obazriv… Vidite, nema nikoga. − On uze Olginu ruku koju je ona htela da izvuče. Ali on je držao i govorio: − Prvi put sam u životu iskren. I kada sam na putu da postanem dobar čovek… dobar muž − on steže jače njenu ruku − vi me odbijate. − Milan pusti Olginu ruku i okrete se na suprotnu stranu. „Ah, balavica!“ − mislio je, gotovo ljut na samoga sebe. − Je l’ te?… Šta sam vam učinila? − pitala je Olga bolećivim glasom i dodirnu ga lako po mišici. Osetivši dodir njene ruke, Milan se okrete ustreptao i pruži svoju šaku. − Dajte mi vašu ruku! Olga bojažljivo spusti svoju ruku u njegovu šaku i pogleda ga zbunjeno. „Dobar muž!“ − brujalo je po njenoj svesti. − Je li to rđavo što činimo? − pitao je tiho držeći njenu ruku. − Ne! − mucala je Olga. Milan opusti njenu ruku, koja osta viseći kao da će je opet prihvatiti. Imao je utisak da je prešao preko nekoga vrha i sada mu predstoji lako spuštanje. I zato mu se nije žurilo. Izvadio je tabakeru i kao da ne opaža njeno prisustvo, paleći cigaretu govorio: − Čudni su ljudi. Od sitnica prave krupne stvari. Od nežnog dodira ruke, od naivnog poljupca ljudi se odjednom izbezume. − Onda se okrete Olgi: − Mislite li vi da sam time hteo da zloupotrebim vaše poverenje što smo na jednom ovako usamljenom mestu… − Šta vam pada na pamet. − Ne. Ja sam to učinio slučajno, gonjen svojim osećanjima i poštenim namerama. Vidite, mi smo sada potpuno sami. Evo… i suton je. A uveravam vas da bih takav isti bio i da smo u mome autu, tamo negde na pustoj livadi. I još korektniji, dajem vam reč. A vi drhtite, strepite. − On uze obe njene ruke i prinese ih svojim grudima. Ona se nije opirala. Učinilo mu se da bi sada mogao da je privuče sebi… Ali je uvideo koliko je ustreptala i osećala zadovoljstvo u ovim trenucima. Želeo je da se ovo stanje što više produži da bi njeno poverenje u njega bilo sigurnije. On se opet odmače. Eto! − prošaputa, kao da je hteo reći: nemate potrebe da se plašite. Kao da pogađa njegovu misao, Olga dodade: − Ja se nisam plašila vas već sveta. Šta bi rekli? − A mislite li vi da bi svet odobravao što ste i ovde sa mnom gde se u ovo doba vide samo zagrljeni ljubavni parovi.

− Imate pravo… − A međutim u autu smo još sigurniji. Sastanemo se u nekoj mračnoj ulici, spustimo zavese i projurimo kroz Beograd. Ovde nas svako može videti. − Milan joj se unese u lice i uze njenu ruku. − Uostalom, ja imam ozbiljne namere. I ako sednete u moj auto, niste seli u tuđi već u svoj… svoj lični. − On joj prebaci ruku oko vrata i nagnu se nad njom. Osećao je topao dah iz njenih poluotvorenih usana. Govorio joj je sasvim izbliza: − Olgice, to je tvoj auto, i ja te molim, primi me, hoćeš li… reci mi, reci. − Hoću! − govorila je zanesena Olga. − Reci mi još jednom. − Hoću! I njihove se usne spojiše…

28 Krajem leta bili su izbori za narodne poslanike. Na izborima imala je pravo da učestvuje samo vladina stranka. Pristalice režima tvrdili su da je ovakvim načinom izbora zemlja spašena onih večitih trzavica i umnogome umanjena verska netrpeljivost građana, jer je bilo stranaka čiji su se programi zasnivali na verskoj osnovi. A ovi izbori više treba da imaju karakter plebiscita i da se prema broju glasača utvrdi da li zemlja odobrava politiku ljudi koji su se nalazili na upravi zemlje. U mnogim srezovima bilo je istaknuto po dve, pa i više lista. Međutim svi su ti kandidati bili pristalice vlade i ukupan broj glasova je išao u prilog njene politike. Te su liste isticali obično ljudi koji su ranije pripadali raznim političkim ili verskim strankama, pa su docnije pod raznim uslovima nagodbe prišli vladinoj stranci, ali je među njima ostala i dalje ona stara netrpeljivost. Glavni odbor stranke je usvajao sve te liste da bi se unekoliko pooštrila izborna borba i stvorio utisak kako je narodu pružena mogućnost slobodnog opredeljivanja. U srezu gde je istakao kandidatsku listu Milan Stevanović bila je još jedna čiji je nosilac bio neki kafedžija iz sreskog mesta. Taj kandidat zadavao je mnogo briga Milanu, jer da nije bilo njega, on ne bi morao ni da se pojavljuje među biračima, pa ma koliko glasova dobio. A taj kandidat se i ranije bavio politikom, poznavao prilike i ljude. „O čemu mogu ja njima da govorim!“ razmišljao je Milan u vozu posmatrajući sanjivim pogledom livade, šume, seoske kuće. Ranije se nikad nije bavio politikom, niti se tim pitanjima uopšte interesovao. A prilikom putovanja železnicom sedeo je obično u vagon-restoranu u društvu dama ili svojih prijatelja sa kojima je razgovarao o događajima iz beogradskog društva. A sada, pribirajući misli za sutrašnji govor, gledao je bezizrazno u seljačke košare, u stogove sena i stoku koja je pasla pored pruge i zamišljao kako bi to bilo da sa Olgom napravi jedan izlet. „Ah, sad mi je lako, samo kad je zakoračila u auto“ − i zadovoljan zapali cigaretu. Gledajući žmirkavo sanjario je o njoj, priželjkivao dan kada će je uvesti u svoj momački stan u jednoj višespratnoj kući, za koji niko nije znao. Pokraj pruge, ispred jednoga sela, video je veliku grupu seljaka. „Sigurno

drže zbor.“ I dođe mu čudno zašto se i ti seljaci uopšte pitaju za mišljenje. „Njihovo je da kopaju zemlju… Šta oni znaju o višoj državnoj politici… Žive u prljavštini, a Olga je sva mirisala“ − on zatvori oči da bi ponovo osetio lepotu i čar sinoćnog izleta. „Ali ipak moram biti obazriv dok je ne uvedem u stan.“ Na vratima kupea druge klase pojavi se neki gojazan čovek crvenog lica i razbarušene kose. − Je li slobodno? − i ne čekajući dozvolu uđe, a za njim još dvojica. Milan ih pogleda popreko i mrzovoljno odgovori: − Molim! − i okrete glavu prozoru. − Ništa mu ne vredi − nastavljao je onaj sa crvenim licem neki već započeti razgovor. − Udesićemo mu mi „karabice“. − Ne možeš ti sa vlašću da se boriš − odgovori drugi koji je nosio seljačke čakšire, a građanski kaput i šešir. „Da nije ovaj moj protivkandidat?“ − pomisli Milan i gotovo pretrnu. − Sve zavisi od toga na čijoj je strani sreski − govorio je treći sa velikim ožiljkom na licu. „Aha!“ − mislio je Milan. − „Ja imam pismo za sreskog načelnika, a nalog mu je već izdat.“ Onaj gojazni se diže i skidajući kaput, dodade pomirljivo: − Ne znam… sad videćemo zašto nas zove − on se maši za jedan paket, onda sede i iz zavežljaja izvadi pile. Rukama ga raščereči i ponudi svoja dva druga. A potom uze jedan batak i pruži Milanu. − Je li po volji, gospodine? − Ne, hvala. − Molim te, ako si gladan uzmi. − Ne, jeo sam. Onaj u seljačkim čakširama i građanskom kaputu nasmeši se prijateljski na Milana i dodade: − Naš narod kaže: ponuđen ka’ počašćen − i poče jesti. Gledajući njihova dobroćudna lica Milanu se učiniše simpatični. Ali nerviralo ga je njihovo mljaskanje pri jelu. I taman da se podigne i iziđe, kad ga zapita onaj sa crvenim licem: − A odakle putuje gospodin?

− Iz Beograda. − Boga vam, kako izgleda ova situacija tamo u Beogradu? „Eto, mogao bih da im održim govor“ − Milan se nakašlja, i poče: − Situacija? − kad ugleda njihove oči oštro upravljene na njega, on povuče dim cigarete i otresajući pepeo nastavi: − Situacija je u smislu državne politike… − Pa to je ono… kakva je ta državna politika? − zapita gojazni. − Nas ovamo ogoliše do gole kože − govorio je onaj u seljačkim čakširama. − Vidite, gospodine, ja sam invalid, pa mi država daje tri banke mesečno − jadao se onaj sa ožiljkom. „Šta me snađe… Bolje da ne govorim ko sam“ − mislio je Milan i klimao glavom, kao da im odobrava. Potom se obrati onome u seljačkim čakširama: − Baš me to interesuje kako vas država ogoli, kad imate zemlju, livade, šume. − E, moj gospodine − poče seljak sa ožiljkom. − Čekaj, čekaj! − prekide ga onaj u seljačkim čakširama koji je davao utisak otresitog seljaka. − Uzmimo samo šljive, gospodine. Ništa više. Kad šljiva ponese, najveća količina sirovih, trešenih, proda se po četrdeset pet dinara jedan metar. − Kakav metar? − čudio se Milan. − Mi seljaci kažemo metar, a to znači sto kilograma − objasni seljak sa ožiljkom. − Da, da… sto kila, četiri i po banke. Ako seljak zadrži te šljive i ispeče rakiju… šljivovicu od deset gradi, on na beogradskoj trošarini treba da plati četiri i po dinara po litru. A ako je rakija ljuta preko dva’es’ pet gradi, onda je trošarina duplo veća od koštanja rakije. I molim vas, šta ostaje seljaku? − Da, da! − klimao je glavom Milan. „Eto, obećaću im da ću skinuti trošarinu.“ Debeljko izvadi maramu i brišući svoju razbarušenu kosu poče da ubeđuje Milana: − Niko ne veruje nama seljacima. Nećete verovati, ali stvar je ovakva. Kažemo, otidem ja u tuđ podrum i ukradem… recimo hiljadu kila ljute rakije. Ako me policija uhvati i dokaže moju krivicu, znate, sud će me osuditi da platim manju kaznu nego što bih ja zakonito platio finansima kad prodajem svoju rođenu rakiju. Pa sad izvol’te!… Zašto da se mučim?

Milan je slušao i sve mu se činilo nepojamno. Pokušavao je da zamisli kako bi izgledao šljivarski kartel i da li bi i on mogao učestvovati u tom poslu. „Ali šljiva ne traži negu… zašto se onda bune!“ − Jes’, jes’ − odobravao je onaj sa ožiljkom. − Pa onda svinje. Ranije su svi troškovi oko prodaje svinje teške sto kilograma iznosili oko četr’es dinara. A danas plaćamo oko dva’es banki. A gde je hrana, a gde ostalo? I šta nama ostaje?… − Gospodo, molim karte! − pojavi se na vratima kondukter. Seljaci se pogledaše, pa počeše preturati po džepovima. Onaj sa ožiljkom razvi maramu i pruži kartu. − Molim da platite kaznu… Ovo su karte treće klase, a vi se vozite u drugoj. − Ali tamo nema mesta. Vidite da policija tera onaj narod na zbor, pa se nakačili na basamake − objašnjavao je seljak u čakširama i građanskom kaputu. − Ne znam ništa − rekao je kondukter i iz svoje torbe vadio blok da im izda kartu. − A zašto ne naplatite njima. Svi se voze besplatno. Kondukter sleže ramenima. − Moje nije da to istražujem. A vi imate da platite dopunu druge klase i deset dinara kaznu. „Aha, tako vam i treba“ − mislio je zadovoljno Milan. − O, brate! − vajkao se seljak sa ožiljkom. − Pa zar ne može?… Evo, blizu smo. Ali kondukter nije bio raspoložen za razgovor i gledajući mrzovoljno kroz prozor, pruži debeljku listić hartije izvučen iz bloka. − Je li to za mene? − kao čudio se debeljko i počeo da obrće listić. − Šta piše ovo? − Platite vi, pa posle čitajte − reče nestrpljivo kondukter. − E… veliš, da platimo − ošljario je onaj u čakširama. − Inače ću biti prinuđen da vas skinem na prvoj stanici. − Pa, mi se tu i skidamo… e, e, e… nije pravo − govorio je seljak sa ožiljkom i mašio se rukom za novčanik. − Ništa… ’ajdemo na one basamake − ustade debeljko i dohvati svoj

kaput. − Molim vas, morate platiti, jer ću zvati žandarma − govorio je ljutito kondukter. − A, je l? − pogleda ga iznenađeno debeljko. − Sila boga ne moli − i zavrte glavom. − Koliko reče da dam? − Piše tu. − Ja!… Dobro, dobro… Neka se zna… Svi nam uzimaju, pa neka se i železnica obogati od nas seljaka. Platili su ćuteći i gledali mrzovoljno konduktera. Spolja je dopirala vika onih koji se besplatno voze na zbor, dok je iz jedne seoske brvnare iskočio pas i stao da juri pored voza lajući. − Da, − mahnu glavom debeljko, i gurnu novčanik u džep. A kad se kondukter udaljio, on pogleda za njim pa reče: − Pogrešismo… Treba da nas je skinuo. Taman dotle idemo. − More, batali! − odmahnu rukom onaj u čakširama. − Taman bi to jedva dočekao sreski. Ne zove on nas tek onako… Milan je sa negodovanjem posmatrao ova seljačka lica i sve mu se činilo da ga guši neki zadah. „Šta mi je trebalo da se mlatim oko ovih stvari kad se danas pare mogu zaraditi na lak način“. Tada se seti Šlezingera i Dobovšeka. „Već smo zaradili sto hiljada… a onaj će morati da crkne!“ − mislio je na jedinoga konkurenta, onoga Srbijanca, ratnika. − Kako ti je na domu? − razgovarali su seljaci. − Hvala bogu… Samo mi ona vaš pojede šljive. − To i nas satre. A i neka „morija“ naišla na svinje. Zvali smo „stočnog“, a on traži velike pare da dođe. „Vrlo dobro, obećaću da ću u svakom selu postaviti veterinara“ − razmišljao je Milan. „Ovo mi, ipak, koristi, da, da!“ − on zažmire i kao da ugleda masu ljudi pred sobom. „Gospodo… Ne, ne, seljački zborovi se počinju sa braćo“. − Njegove se usne razvukoše u jedva primetan osmeh. „Braćo!… Hm!“ − pogledao je letimično na seljake. „Po čemu braća!… Glupost!“ − on prebaci nogu preko noge i nalakti se na prozor. „Šta sam ono hteo?… Ah… Braćo! Oslobodiću vas trošarine i uveravam vas da od sada nećete plaćati nikome ni pet nara… A, ne, ne!“… − Izvadio je cigaretu i paleći je, mislio: „Od čega bih još mogao da ih oslobodim? Od lekara?… Ovaj, lekara ću im dovesti. I veterinara. I učitelja, popa.“ − On upravi pogled na jedan seoski krčanik. „Vidite ovaj put… Po njemu će u najskorijem vremenu juriti kola, želez…

ovaj automobili… Treba paziti da ne pogrešim“… − Milan se pomeri i pogleda seljake. „Kako su lukavi i prepredeni. Bolje je što im se nisam odao ko sam.“ Ne isplati se, bogami. Onomad sam odneo jedno prase, nije ga imalo šes’ sedam kila, pa mi naplatiše trinaest dinara − žalio se onaj sa ožiljkom. − Mnogo su pritisli − zamišljeno je klimao glavom seljak u čakširama. Debeljko je, držeći još uvek ubrus u ruci, objašnjavao: − Kažu da su Turci naplaćivali desetak od onoga što je rodilo. I time je sve plaćeno. A taj desetak odgovarao bi danas neposrednoj porezi na imanje. A gde je ostalo. − Namnožila se gospoda − govorio je invalid, pa se okrete Milanu: − Izvini, gospodine. Mi preklapamo onako po seljački, o našim nevoljama. − Molim… molim, danas može svaki slobodno da govori… − Jes’ što kažete. Ovako u železnici i pred dobrim ljudima… A, a, evo stigosmo… Seljaci se digoše i uzeše svoje torbe. Voz je usporavao brzinu, na skretnici točkovi zakloparaše jače, onda prođe pored nekih magacina i uskoro se zaustavi. − E, ostajte mi zdravo, gospodine − pozdravljali su seljaci i sa prebačenim torbama, jedan za drugim, pošli lagano izlazu. Milan se naže kroz prozor da vidi gde je nosač. Iz vagona treće klase izlazili su seljaci pokupljeni sa usputnih stanica. Jedan, koji je bio u građanskom odelu, sa kačketom na glavi razvijao je barjak i viknuo: − Živela Jugoslavija! − Živela − prihvati masa. „Ovo su verovatno moji glasači, jer opozicija sigurno ne bi smela ovako da se dere!“ − pomisli Milan i dohvati sam svoj kofer, pa žurno iziđe iz vagona. Ali tada je tek uvideo da se nalazi pred događajima i da je ova masa došla da čuje njega, budućeg narodnog poslanika. A on još nije ni sastavio svoj govor, jer je smatrao da o tome ne treba mnogo misliti. A šta li će tek biti ako na zbor dođu protivnici! Milan zaboravi da potraži nosača i, čekajući da masa odiđe, razmišljao je kako nije lako boriti se sa tim narodom. Ali on se najviše nadao u sreskog načelnika koji je sigurno dosad već dobio nalog da potpomogne njegov rad u narodu. „A policija sve može… Ona je sigurno i sakupila ove golaće. Moram odmah naći sreskog načelnika, a noćas ću kako bilo da sastavim govor.“ − Tada se seti da je u ovome mestu i banka gde najveći broj akcija ima njegov otac. Pošao je lagano ka izlazu. A spolja su

dopirali glasovi svetine koja je aklamirala vođu partije. „Načelnik će mi reći koji su moji protivnici, i ako duguju, onda ih pritegnuti. Aha!“ − seti se tada svoga oca koji mu je govorno: Obećavaj, a po pogrebi i otpisaćemo dugove. „Ama, naravno… para rupu vrti. Samo da nađem načelnika i sastavim govor. − Kočijaš… teraj najkraćim putem do hotela „Srbija“ − naredi Milan i zavali se u sedište starih kočija.

29 Kao što se dogovorio sa sreskim načelnikom, Milan je došao sutradan tačno u osam časova. Sreski načelnik je izišao u hodnik da ga lično dočeka i propuštajući ga ispred sebe u svoju kancelariju, naredi služitelju: − Donesi dve kafe. A ti, − okrenu se žandarmu − reci šefu poreske uprave da dođe. Milana je iznenadila ovolika predusretljivost sreskog načelnika i osećao se nelagodno, kao čovek koji se nalazi pred očima mnogih ljudi, pa ne zna šta da radi sa rukama. Stajao je neodlučan u kancelariji i čekao načelnika koga je na vratima zadržao neki pisar. − Gospodine poslaniče, izvolite sesti − i načelnik mu pokaza na svoje mesto za pisaćim stolom. „Poslanik!… Oho!“ − čudio se Milan pa priđe stolici, i reče: − Nisam još… − To je sigurno. Ima da bude onako kako smo se dogovorili. − Mislite? − zapita radosno Milan. − Meni su ovo četvrti izbori koje sprovodim. I nikada se u očekivanjima nisam prevario. Milan je sa poverenjem posmatrao načelnika, njegove krupne oči, potkresane crne brkove i koščate vilice, što je sve odavalo grubog ali energičnog čoveka. − Jeste li uvek ovde vršili izbore? − Ne!… Ovo mi je četvrti srez. − On uze ponuđenu cigaretu i pošto pripali prvo Milanu, a potom sebi, nastavi: − Nekada kada su postojale partije, teško je bilo sprovoditi izbore; jer recimo, ministar unutrašnjih dela radikal, a pravde demokrata. Ali, ipak, ja sam isplivao. A danas, međutim… jedna partija, samo razni ljudi. Biram ih kao gnjile kruške. O, izvinite, ja to onako kažem. Na vas se ne odnosi. − Molim, molim − pravdao ga je Milan smeškajući se. Pred izgledom da postane narodni poslanik, oprostio bi on načelniku i težu grešku, jer je znao da ishod izbora zavisi samo od njega. I da bi načelnika podržao u tom

raspoloženju, poče sa obećanjima: − Moramo kao ljudi da se pomognemo. Vi ćete mene danas, a ja ću vas sutra. − Ne brinite ništa. Sve sam udesio. Ja znam sve one bukače koji bi mogli da nam smetaju i zato sam ih pozvao za juče. Ali sinoć namerno nisam hteo da ih primim, već sam to ostavio za danas. Da ih malo secnem, da osete. Ima nekoliko opasnih; njih ću saslušati pred vama. − Molim vas… jedna stvar. − Milan izvadi iz džepa ispisan tabak hartije i razvijajući ga, obrati se načelniku. − Vi ste u prisnijem dodiru sa narodom i možda ćete moći da mi pomognete… Evo, ja sam sastavio programski govor i izložiću vam samo glavne misli. − Aha! − reče načelnik i primače stolicu pisaćem stolu. − Dakle, evo… Prvo ću govoriti o unapređivanju privrede, o tome kako se danas neracionalno radi. Još od Aleksandra Makedonskog pa do danas seje se pšenica i kukuruz. Molim vas… Naša je dužnost da narod prosvetlimo i naučimo kako će da gaji proizvode koji mu mogu doneti koristi, kao na primer pirinač, pamuk, pa onda umesto šljiva masline… − E, čekajte! − Načelnik se počeša po glavi i pogleda kroz prozor. − Vidite, − gledao je žmirkavo i cupkao nogom − ne znam da li te biljke mogu uopšte da rastu u ovim krajevima. Za pirinač znam da mu treba vode… Posmatrao sam u srezu gde sam bio ranije… A za pamuk? − Dobro. Da izostavimo pirinač. − Bolje… A što se tiče pamuka… svejedno pomenite. Dok se to utvrdi, može li ili ne može, vi ste narodni poslanik. − Znate li onu priču o zecu i magarcu? − A fina je to priča, izvrsna. Naravno. Samo tako − nasmeja se načelnik, a i Milan takođe. − E dobro. Druga tačka… U tom se pojavi služitelj noseći kafe. Prilazio je lagano i počeo da pomera akta po stolu da bi stavio šoljice. Načelnik ga pogleda nestrpljivo i osorno progovori. − Hajd’, ostavljaj to. Šta mi se tu neprestano trtkaš. Služitelj spusti poslužavnik sa kafama i žurno iziđe. Milan prihvati ponuđenu kafu i nastavi: − Sad dolazi druga tačka − prinese šolju ustima i srknu. − E, to sam hteo da vas pitam. Mogu li ja govoriti o smanjenju poreza.

− Naravno. O tome možete govoriti vi. Ali ako bi o tome govorio vaš protivkandidat, optužio bih ga da buni narod. − Dakle mogu? E dobro… Treća tačka su trošarine. − Opštinska posla! − dodade sreski načelnik − Kažite slobodno da ćete trošarinu potpuno ukinuti. Za vreme izbora vladinim kandidatima je sve dozvoljeno. Milan izvadi olovku i govoreći reč po reč, zapisa: − Po mogućstvu… trošarinu… ćemo… ukinuti… potpuno. − Dabome! − načelnik srknu kafu i povuče dim cigarete. − Tako… Četvrta tačka. U ovoj tačci ću govoriti kako ćemo raditi na tome da se cene poljoprivrednih proizvoda izravnaju sa industrijskim artiklima. − Aha! To, to − odobravao je načelnik. − Oni uobražavaju da je sejanje deteline isto što i nafta i benzin. Valjda što stoka jede detelinu i vuče kola, a benzin tera automobil. Milan pogleda načelnika, pa se grohotom nasmeja. − E to vam je dobro. To moram da zapamtim. Načelnik otrese cigaretu i raspoložen zbog uspelog vica, dodade: − Slušajte samo vi mene. − Vrlo dobro − Milan se podiže i povuče pantalone naniže, pa nastavi: − Ostaje još peta tačka… − More dosta je i ovo! − Svejedno… Sve ćemo im izložiti da posle nemaju šta da nam zamere. Govoriću im o javnim radovima… Šta oni naročito traže? − Pa eto… probiše glavu da im se podigne silos. − Šta je to silos? − zapita Milan. − Magacin, naročito uređen za žito. „Ih, nisam smeo da ga pitam“ − pokaja se Milan i brzo dodade: − Ah, gde mi je pamet! Momentalno sam smeo s uma. Da, da, naravno. I još naglasiću da u srezu neće biti nijednog besposlenog čoveka. Ja mislim… Neko zakuca i na vratima se pojavi ličnost u porezničkoj uniformi. − A, jesi li došao? − obrati se načelnik i pokazujući rukom na Milana, govorio je: − Naš budući poslanik − i dodirnu prijateljski Milana po ramenu. − Šef poreske uprave, gospodin Ranković… I o njemu povedite računa.

− Dabome, o svima prijateljima − govorio je sada već samouvereno Milan. „Šta li mi on može pomoći!“ − čudio se. − Izvolite! − ukazivao je blagonaklono na stolicu. Šef se snishodljivo klanjao i sede. Onako, sa podavijenim nogama, držeći kapu u ruci gledao je čas Milana, onda načelnika, pripravan da bezuslovno izvrši svako naređenje. „Ovako se već može“ − razmišljao je Milan i posmatrao načelnika očekujući kakav li će nalog izdati šefu poreske uprave. Načelnik ugasi već dogorelu cigaretu, zatim pljesnu dlanom o dlan i upravi prstom na šefa Rankovića. − Znaš… zašto sam te zvao?!… Potrebno je da mi sad odmah, upravo u toku dana, daš spisak poreskih dužnika. Ima li takvih? − Oho!… Ima ih koji nisu platili porez dve, tri godine. − Eh, eh! Dakle spisak sviju. Onda ću ja obeležiti lica kojima ćeš da zapretiš egzekucijom ako budu glasali za protivkandidata. „Otkuda se seti!“ − mislio je zadovoljno Milan, „Sjajno!“ − Pa se i on obrati šefu poreske uprave. − Vi tu ništa rđavo ne činite. Naprotiv! Ubirate državni porez i… Načelnik diže ruku i upravi šaku prema Milanu kao da je hteo reći: nepotrebno je objašnjenje, pa se okrete šefu poreske uprave: − To odmah. Kroz nedelju dana su izbori. Poreznicima izdaj nalog da se raziđu po srezu. Oni treba da znaju svoju dužnost. − O, naravno. Ne brinite ništa − govorio je šef poreske uprave gledajući Milana. − Imaš li još šta? − upita načelnika. − Zasada ništa. Ali to mi je hitno potrebno. − Molim, molim! − šef se diže i duboko pokloni pred Milanom. Načelnik iziđe da ga isprati. „Ide kao podmazano!“ likovao je Milan i počeo se čuditi samom sebi što se snebivao toliko kad mu se svi ovi ljudi klanjaju i idu naruku. „A tek, kako će lepo biti kad budem pravi narodni poslanik“ − on se diže i sa rukama u džepovima poče šetati po sobi. Načelnik se vrati i trljajući ruke priđe Milanu. − Došli su oni glavni opozicionari. − Alal vam vera. Radite smišljeno i s planom. − Ništa to nije. Sad ćete videti. − On priđe stolu i pritisnu dugme

električnog zvonca. Na vratima se pojavi služitelj. − Uvedi mi onoga Jankovića iz Blatine. − Lice načelnikovo kao da se preobrazi. Usne su mu bile stegnute, a pogled oštar. Milana podiđe jeza kao pred nekim neugodnim prizorom i zausti da kaže načelniku da ta saslušanja odloži za docnije. Ali služitelj otvori vrata i propusti u sobu seljaka u čakširama i građanskom kaputu. „Pa to je onaj iz voza!“ − poznade ga Milan i kao neki krivac okrete leđa i pogleda kroz prozor. − Pomozi bog, gospodine načelniče! Načelnik klimnu glavom i pogleda strogo seljaka. Gledajući ga pravo u oči, upita osorno: − Ti valjda znaš, Jankoviću, zašto sam te zvao? − Ne znam, gospodine načelniče… − Ne znaš?… Znaćeš sada i zapamtićeš za večna vremena, − pa otvori fijoku stola i izvadi savijen tabak hartije. Janković je netremice gledao u načelnika i gužvao šajkaču u ruci. Znao je da će imati neprijatnosti, ali nije verovao da je njegova krivica toliko teška. − Jankoviću, protivu tebe postoji prijava da buniš narod i da si se suprotstavljao vlastima. A to podleže zakonu o zaštiti države, tačka prva, član drugi − načelnik je lupkao po aktu. − Ja to radio?… Bog mi je svedok − mucao je Janković. − Ti, nego šta?… Nisam ja to izmislio − izdra se načelnik. − Gospodine načelniče, ne grešite dušu… − Ćut’! − načelnik lupi šakom po stolu, onda dohvati olovku i baci je među akta. Ne govoreći ništa, posmatrao je Jankovića strogim pogledom. Janković se premeštao s noge na nogu i okretao šajkaču. Milan uvuče glavu u ramena i grčevito stisnu očne kapke kao da bi hteo da istisne iz svesti ovaj neprijatni prizor. „On to radi za mene!“ − kao da zabruja u njegovoj glavi i otvori oči, gledajući nekud u daljinu. − Molim, saopštite mi zašto sam optužen? − zapita Janković. − Bolje bi bilo da ne pitaš… Ali kad već hoćeš, reći ću ti. − Načelnik otvori akt. − Kaži ti meni, jesi li ti u pretprošli petak dolazio na pijacu? − Jesam. − Eto, vidiš li da znam?

„Dakle istina je!“ − pomisli Milan i zamalo da se okrene. − I tom prilikom si podgovarao i bunio − ovu reč načelnik naglasi − jesi li razumeo, bunio narod da ne prodaje žito gospodi. Lice Jankovića kao da se razvedri i on se živahno obrati načelniku: − Da vam objasnim… Načelnik ustade sa svoga mesta i lupajući šakom po stolu vikao je naglašavajući svaku reč: − Jesi li ti podgovarao ljude? Ništa te drugo ne pitam! − Molim vas, gospodine načelniče, saslušajte me, molim vas, pa ću vam sve priznati. − A, tako! Govori! − Evo vidite. U pretprošli četvrtak… − Nije četvrtak, nego petak. Eto, vidiš li kako lažeš. − Molim vas, gospodine načelniče. Prvo je to bilo u četvrtak, a posle u petak. U četvrtak doteram žito na pijacu. Na pijaci nije bilo mnogo žita. Došlo je svega nas dvojica, trojica. Ali kupaca nema. Pred podne dođe jedan trgovački agent i veli da je cena pšenici skočila za dve banke na sto kila… Ja čisto ne verujem. Ali on zbilja uze od mene dve stotine kila i plati mi kao što je rekao. Dođoše i drugi i uzeše od ostalih seljaka. Tada jedan reče da će sutra biti velika kupovina i da kažemo seljacima da doteraju što više žita. Svuda uz put, govorili smo seljacima da je cena žitu skočila i sutradan, u petak, pola moga sela krene u varoš sa žitom. − Aha! − učini načelnik. − Ne možeš ti meni da izvrdaš. − Molim vas, reći ću vam sve po redu i ako sam kriv, osudite me… Kad smo došli to jutro, nigde kupaca. A žita koliko hoćete. Seljaci počeli da me gledaju popreko. Ostavim kola i pođem da ih tražim. Kad oni zaseli u jednu kafanu i nešto se dogovaraju. Vele, sad ćemo doći. Ali došli su tek pred podne i tada rekoše da je cena pšenici pala za četiri banke. Seljaci da me raznesu. Neki kojima je trebalo para prodadoše i po tu cenu. Vidim ja da je to neka podvala i onda velim: ljudi ne žurite dok se cene ne smire. − Dosta!… Više mi ne treba ništa − načelnik zazvoni. − Neka dođe žandarm. Preko lica Jankovićevog razli se bledilo. Usne mu zadrhtaše i zausti da nešto kaže. Na vratima se pojavi žandarm sa puškom u ruci. − Ali zašto? − jedva se pribra Janković.

− Moje je da te sprovedem u zatvor, a sud Ne reći zašto. − Na pravdi boga, gospodine načelniče − zavapi Janković. − Ja sam ispravan građanin, imam decu. Bio sam u ratu. − Danas to ne važi! − načelnik uze pero da nešto napiše. Žandarm stade uz Jankovića kao da je znao njegovu tešku krivicu. Milan se naježi i steže pesnice. „Kako može biti ovoliko tvrda srca“ − mislio je za načelnika i dođe mu da se okrene i zamoli da pusti seljaka. Načelnik se potpisa, uze upijač i lupi njime po hartiji. Tada značajno pogleda Jankovića i ne skidajući svoj pogled sa njega, progovori: − Veliš da si ispravan građanin. Je li? − Uvek sam bio, gospodine načelniče. − Iziđi ti! − naredi načelnik žandarmu. Onda se diže i stavi ruke u džepove pantalona. − Tvoja krivica je, kao što i sam vidiš, teška. Mogu da te uhapsim sad odmah, pa se ti pravdaj posle kako znaš… − Jeste, gospodine načelniče… odobravao je Janković da ne bi naljutio načelnika. − E, naš budući poslanik − načelnik pokaza rukom na Milana − koji je bio upoznat sa tvojom krivicom, molio me i lično se zauzeo za tebe. Milan se tek tada okrete. Janković ga pogleda i usne mu se razvukoše u osmeh. − Pa vi ste onaj… jeste, mi smo zajedno putovali − i pruži ruku Milanu. − A… vi se znate. Sad, Jankoviću, ti znaš.. gospodin te spasao − govorio je načelnik. − Jeste, ja sam molio gospodina načelnika i zauzeću se za sve svoje prijatelje − govorio je samouvereno Milan. − Nisam znao − reče Janković srećan što se spasao velike bede. − A vi ste naš poslanik? − Molim te, Jankoviću − načelnik mu prijateljski stavi ruku na rame. − Danas je zbor, a kroz nedelju dana glasanje. Ti kažeš da si ispravan građanin. Evo ti prilika da se pokažeš. Jer ne zaboravi, tvoja krivica ne zastareva. A zašto da razoriš svoju kuću zbog nekog kafedžije kome je palo na pamet da bude narodni poslanik. Je li tako? − Ja nisam poznavao gospodina. A hvala vam… Načelnik ga uhvati za dugme kaputa. − I još nešto. U selu progovori… Bolje vam je da imate čoveka iz Beograda

koji je na licu mesta, koji ima veze, nego nekoga odavde koga niko tamo ne zarezuje. A sam si video šta može čovek da učini. − Jeste, što kažete. − Tako, tako − tapšao ga je Milan po ramenu. − A kad dođeš u Beograd, pravo mojoj kući. I za sve što treba obrati se meni lično. − Dakle, zahvaljujući gospodinu, slobodan sam. Milan mu pruži ruku: − Pozdravi na domu. A kad mi poslovi dozvole, doći ću da te posetim. − Hvala lepo, hvala, hvala! − klanjao se Janković i žurno izišao. Milan pogleda zadovoljno načelnika, priđe mu i steže ruku. Načelnik se zadovoljno smeškao i paleći cigaretu objašnjavao: − Ovaj nam je bio najopasniji. On za sobom vuče tri opštine. Pametan je, okretan i zna mnoge stvari. Ja ga odavno držim na oku i nikako da ga uhvatim… − Ali ni ovo nije neka krivica. Načelnik se nasmeja i mahnu rukom. − Naravno. Ali sve zavisi od toga, kako ćete da „montirate“ stvar. A u tome, hvala bogu, imam iskustvo. − Sjajno!… Znate, vi ste to tako umetnički vodili da sam se i ja našao u nezgodnom položaju. Pomislio sam: ovaj kako je počeo, uhapsiće i mene. − Ih, kad bi vam ja pričao razne slučajeve iz moje prakse, vi biste plakali od smeha. A vidite u čemu je moj princip. Čim dođem u neko mesto za sreskog načelnika, odmah potražim spisak opozicionara. Onda ih držim na oku… A danas ima toliko mnogo uredaba i zakona da svakoga možete zakačiti za ponešto. Razume se, mi ne uzimamo sve u obzir jer, na kraju krajeva, ni nama nije stalo da smo večito na ratnoj nozi sa svetom. Ali zato čekamo pogodne trenutke, obično u vreme izbora. Tada vadim krivice iz svoje fioke… − Kolosalno! − odobravao je Milan. − Sad tek vidim od kolike ste koristi državi. Kad se vratim u Beograd, pričaću. − A, to se ne priča. Dovoljno je da vi znate. Jer vas je izglasalo narodno poverenje. A evo kako − načelnik zazvoni. − Neka dođe pisar Ilić. − Da, da, vi imate prakse. Čovek se uči dok je živ. Ali moram iskreno priznati, vi ste mi mnogo pripomogli. − Šta ćete… Ja ću vama sada, a vi meni posle.

− Izvol’te! − reče pisar ulazeći. Načelnik izvadi jedan svežanj akata i otvarajući jedan po jedan, govorio je: − Slušaj bogati… Ovde su one krivice − načelnik se okrete Milanu: − ja ih nazivam izborne krivice. − Zašto izborne? − Sve prijave i tužbe koje se odnose na protivnike režima, ovde su. Ja ih uzimam u postupak samo pred izbore i zato ih tako i nazivam… Evo jedne, prve srede. − Načelnik prelete očima akt. − Putar optužuje nekoga Životu Maslovarića da je njegova krmača rila ivicu puta. A taj Života je opozicionar. Tužbu uzimamo u postupak. Deset dana zatvora, da plati štetu ili da glasa za vas. − E, brate, nikada mi na pamet ne bi palo − iščuđavao se Milan. − Ili ova − nastavi načelnik. − Ranko Despić vukao je plug na dve raklje i kvario državni drum. To opet javlja putar. − Načelnik se zagleda u jedan akt. − Šta je ovo?… A, ja! Dežurni žandarm prijavljuje Slavomira Antića da na njegovim kolima nije goreo noću fenjer sa propisne strane. − On pogleda pisara. − Ama, taj Slavomir je opet sad skoro nešto zgrešio… Sećate li se? − Znam, znam. Prijavio ga putar da su njegove ovce pasle pored državnoga druma bez nadzora. − Jest, jest, sećam se. − Ehe! − prsio se načelnik. − Njega dobro da pritegnemo. − Koliko imate takvih prijava? − čudio se Milan. − Koliko hoćete! Putari, šumari i žandarmi vrše revnosno svoju službu. Vidite, − načelnik pokaza gomilu akata. − Ovo su šumske krivice. Goroseče… prošao kolima kroz državnu šumu… ili kupio suvarke po šumi. − Gospodine načelniče, stigla je prijava za onoga Dragića… − Koji to beše? − Onaj što se pre petnaest dana napio u kafani ovoga poslaničkog kandidata i vikao: „Živela sloboda“. − Ja, oca mu!… Dođe nam i on pod nož. A ko ga je prijavio? − Prijavio ga žandarm da nije bio na seoskoj straži i nije hteo da vrši patrolu noću. − Optužiti ga kao boljševika i izudarati. A onda mu blago predložiti za

koga treba da glasa − načelnik zažmiri na jedno oko i počeša se po obrazu. − To mu već sleduje. − E… dragi moj Iliću, uzmite sve ove prijave u postupak. Vi znate kako to već ide. Pazite da se ne obrukate. Glasanje je javno i nemojte da nam neko od ovih ode u drugi tabor. − Vala, ako bi ko smeo to da učini… neka se pohvali. − Dobro, dobro. Je li, ovaj… naređeno, da svi naši činovnici i opštinski službenici iziđu na zbor? − Otišli su već. Svira tamo muzika i narod se slegao. − Ah da!… Kad pomenuste muziku. Preko komandira žandarmerijskih stanica da se pozovu svi Cigani svirači. Vi lično zapretite im da ćemo im oduzeti dozvolu za sviranje ako za nas ne glasaju. − To smo već svršili. − E, lepo. Gospodine Stevanoviću, u ime boga možemo na zbor. Milan oseti laku drhtavicu, kao đak koji očekuje da ga nastavnik prozove. Ali gledajući pletenice na ramenu sreskog načelnika, malo se primiri. „Kad bi hteo još i da govori namesto mene“… − mislio je sa izvesnom strepnjom. − Idemo zajedno? − zapita Milan. − A, ne!… Ja ću za vama. Nezgodno je, znate, da policija dovodi na zbor kandidata. Ali daću vam dva svoja poverenika koji će vas pratiti. − Ali ako nastanu demonstracije? − Za sve smo se postarali. Moji su agenti među publikom. Oni su već dobili i parole koje treba da viču. A za vama ću doći odmah i ja. Ništa vi ne brinite. Po okolnim avlijama skriveni su žandarmi. − Vi ste to izveli čitav strategijski plan − divio se Milan i uzeo svoj šešir. Mala palanka odisala je na katran i štavljene kože. Trgovci su stajali pred radnjama i pokazivali očima jedan drugome na poslaničkog kandidata koji je išao smušen u pratnji dva policijska poverenika. − Ih, što ne smem da viknem! − vrteo je glavom jedan sa šubarom i prosedim brkovima. − More, gledaj svoja posla − odvraćao ga komšija. − Ko će da se rve sa državnu vlas’! Iako su se takvi razgovori vodili iza Milanovih leđa, on je to naslućivao po izrazu lica ovih ljudi koji su stajali pred svojim radnjama i nekako ga

podrugljivo posmatrali. „Samo da se i ovo svrši, pa da bežim iz ovog mesta. A posle šta bude.“ − Pazi ga, došao Radovan! − reče jedan od poverenika. − A ko vam je taj? − Jedan opančarski radnik. Načelnik ga opasno juri… − Nije ga bilo ovde dugo vremena; sigurno je jutros došao. Moram da izvestim gospodina načelnika − odgovori drugi poverenik i okrete se. − A, evo ga za nama. Iza jednoga ugla dopirali su zvuci muzike i čula galama naroda. Milan bi se rado vratio, ali noge su ga nevoljno nosile i već su stigli do samoga ugla. Sve mu se činilo, kada bi uz njega bio sreski načelnik, lakše bi se osećao. Usporio je hod i obratio se jednome povereniku: − Vi rekoste da ćete izvestiti načelnika. Da ga sačekamo? − Da, da. Možemo. Načelnik je prilazio i još izdaleka viknu, da čuju okolni: − O, gospodine Stevanoviću, milo mi je da vas pozdravim. Evo baš sam i ja pošao na vaš zbor − i rukova se sa Milanom. Poverenik je tiho govorio: − Gospodine načelniče, došao je onaj Radovan, opančar. Oči načelnikove sevnuše i kroz stisnute zube progovori: − Gde je?… Uhapsite ga odmah. − Otišao je na zbor. − Ah, oca mu mangupskog. Prebiću ga kao mačku. − Živeo naš poslanik! Živeo, živeo! − vikao je narod. Milana kao da zapljusnu snažan talas i gotovo se trže. Usta načelnikova su se smeškala, ali je očima preletao preko mase ne bi li ugledao onoga Radovana. Jedan agent uhvati Milana pod ruku da ga provede kroz masu koja je klicala državi, vladi, vođi partije i poslaničkom kandidatu. Poklici su dopirali sa raznih strana, masa je prihvatala i prostrana sala kafane brujala je od glasova. Načelnik se izdvoji i brzo priđe jednome suvonjavome mladiću u iznošenom varoškom odelu sa kačketom na glavi. − Otkuda ti ovde? − govorio je oštro, a očima kao da ga je streljao. − Došao sam na zbor − mahnu glavom radnik, gledajući načelnika poluotvorenim očima iza kojih kao da je tinjala neka pritajena vatra.

− Slušaj, Radovane, pazi dobro. Čuo sam da ćeš da pokvariš ovaj zbor. Nemoj da se glavom šališ, jer imam naređenje da prema tebi postupim bez milosti. − Ali ako mi se odobri da govorim, šta vi imate protiv toga? − Ni to. Zbor je u zatvorenom lokalu. Pazi dobro. Milosti nema. − Živeo Milan Stevanović − izvi se jedan glas. − Živeo, živeo − prihvati masa. − Živeo naš dični vođa. Muzika zatrešta. Zvuci blehmuzike u ovom malom prostoru gušili su se i razlegao se pakleni tresak sanova i bubnja. Milan je stajao na uzvišenom podijumu, okružen nekim nepoznatim ljudima. Smušen, bezizraznim pogledom posmatrao je lica ljudi koji su mu izgledali kao neki divljaci. I po nekoj čudnoj asocijaciji, setio se Kalemegdana, one tišine, i zaželeo da se što pre svrši sa ovom galamom. Nestrpljivo se premeštao s noge na nogu i držao stisnute šake kao da bi hteo da primiri svoje uzbuđenje. Muzika najednom prestade. I kao posle zaglušne tutnjave voza kad prelazi preko mosta pa najednom iziđe na čvrsto tle gde se čuje ujednačeno takaranje, tako su zabrujali sada ljudski glasovi. − Živela državotvorna partija! − viknu jedan. − Živela!… Živela!… − Čujmo… čujmo! − razlegali su se povici. Glasovi su se postepeno utišavali a glave ljudi okretale se uzvišenju na kome je, obliven znojem, stajao Milan Stevanović. On priđe dva koraka bliže i zabaci glavu. − Živeo naš poslanik Stevanović − odjeknu jedan glas. Masa prihvati poklik i najednom se utiša. − Braćo!… Došao je svečani trenutak… kada treba da iskažemo ko je za ovu državu… − Živela država! − Živela! Živela! − … da iskažemo ko je za ovu državu, a ko protivu nje. − Niste vi država! − začu se jedan glas. Ljudi se okretoše na stranu, odakle je dopro glas. − Ćuti!… Ne govori!… Napolje sa njim! − čuli su se glasovi.

Milan pogleda u pravcu gde se stvorila mala gužva. Onda prelete očima salu tražeći očajnim pogledom sreskog načelnika. − Čujmo govornika!… Čujmo. Neko je iza Milanovih leđa dobacivao: − Nastavite govor… Nastavite! Milan poče: − Jedini spas ove zemlje, jedina nada, jedina uzdanica, jedini koji je u stanju da izvede zemlju iz vrtloga strasti, jeste naš dični vođa partije… − Živeo, živeo! − … vođa partije u čije ime ja danas govorim i čije vam pozdrave nosim. − Hvala!… Živeo!… Pozdravite ga! − Braćo!… Čuli ste, a imali ste prilike i vi da uvidite, koliki je napredak učinjen na svima poljima radinosti. Ali to nije ništa prema onome što se sada namerava da učini. Zemljom će prostrujati novi život… − Tako su nam oduvek govorili… Dela tražimo! − vikao je neko. − Tako je! Tako! − čuli su se glasovi sa raznih strana. − Ne možemo preći na dela, kad vi prekidate govornika − viknu jedan koji je stajao pored Milana. − Pustite govornika! − dobacivali su okolni. Milan, već razdražen, priđe sasvim ivici govornice i razmahujući rukama nastavi: − Vi tražite dela, vi tražite dokaze. Evo − on diže obe ruke u vis. − Naš vođa partije obećava da će ukinuti trošarinu… Razleže se buran aplauz i začuše se povici: živeo! Ponesen oduševljenjem naroda Milan je kroz žagor i tresak govorio kao u nekom zanosu: − Sasvim ćemo ukinuti trošarinu i ostale namete. Narod će biti srećan… A ako treba… − Živeo govornik, živeo! „A, ne, ne, porezi se ne mogu ukinuti!“ − pade na pamet Milanu, pa izvadi maramicu i poče brisati znoj sa lica. − A hoćete li pustiti pohapšene? − viknu Radovan, stojeći na jednoj stolici. Nečije ruke su se mašale, da ga svuku dok su okolni vikali: − Čujmo Radovana, čujmo!

− Nećemo da slušamo! Dole s njim! − Živeo Stevanović! − Hoćemo našeg čoveka! − Dole derikože kafedžijske! Narod se komešao i talasao, dok se načelnik žurno probijao kroz masu, vodeći dva žandarma. Radovan je mlatarao rukama i vikao: − Narode, eto njegove slobode i pravde. Tražim reč! Ali jedan žandarm ga ščepa za ruku i povuče sa stolice. Drugi ga dohvati za mišicu i odvukoše ka izlazu. − Ostavite čoveka! − vikali su neki, ali su krili glave od besnog pogleda sreskog načelnika. Pred ovim mučnim prizorom ljudi se osetiše potišteni i u sali je zavladala tišina. Sa Milana kao da usahnu znoj i on vide kako jedan žandarm udari Radovana pendrekom po vratu, a drugi kundakom u slabinu. On pođe dva koraka udesno, onda se vrati na isto mesto. Ovaj događaj kao da mu je istisnuo sve misli iz svesti, te je momentalno zaboravno gde je u svome govoru stao. I pod snažnim utiskom ovoga što se sada odigralo, on se nesvesno obrati masi, snažnim glasom: − Braćo!… Ovog jadnog čoveka mi svi žalimo. On je verovatno dobar građanin, i ja ne znam… možda je trebalo pustiti da govori… − Tako je, tako − zagrme masa. − On je plaćen špijun! − šapnu Milanu jedan od poverenika. Tek tada Milan se osvesti i uzdiže glavu, pa povišenim glasom nastavi: − Ali, braćo!… On je zaveden stranom propagandom i plaćen velikim parama da remeti tok našeg državnog života… − Dole strani špijuni! − viknu onaj poverenik. − Dole, dole! − začu se nekoliko glasova. Milan se nakašlja pa nastavi: − Mi smo se, braćo sakupili da svršimo jedan važan posao. A to ne ide u račun tim stranim provokatorima. Ali neka ti plaćenici znaju… neka čuju… neka vide da je za nas, ispravne i lojalne građane, država iznad svega i na prvome mestu! − Milan se udari pesnicom u grudi. − Tako je, živeo! Milan izvadi cedulju da vidi o čemu još treba da govori. Ljudi su neprestano bili pod svežim utiskom teškog prizora, kada su žandarmi vukli i

tukli Radovana pa im se činilo kao da obavljaju neki obavezni posao i jedva su čekali da se završi zbor. A Milan je govorno o porezi, teškom stanju seljaka koji na jedno pile plaća trošarinu tri dinara. O javnim radovima kada u zemlji neće biti nijednog čoveka koji bi bio nezaposlen. − U zemlji će tada prostrujati novi život − govorio je. − Lica ljudi biće ozarena radošću, srećom, i neće biti čoveka koji će se požaliti na težak i mučan život. A za sve to, za tu sreću, blagostanje, radost i veselje, imamo, draga braćo, da zahvalimo samo i jedino, i nikom više, do našem dičnom, uzvišenom, pametnom i mudrom vođi partije kome ćemo svi iz glasa da kliknemo: živeo! − Živeo, živeo! − odjekivali su glasovi. Muzika je zasvirala. Sanovi i bubnjevi su treštali. Čuli su se povici kojima se veliča vođ partije i vlada. Neko je izneo pred kafanu veliki barjak i narod je počeo lagano da se okuplja. Jedan od poverenika priđe Milanu i šapnu mu kako treba dati narodu da jede i pije. Tu je već bio i kafedžija i zapita: − Ko će da plati piće? − Platiću ja. Iznesite vino, rakiju, meso, hleb, sve što imate. − Milan je još uvek bio u govorničkom naponu, pa se okrete onima koji su se nalazili oko njega. − E, braćo, svršili smo danas jedan posao. A sada je na vama. − Lepo ste govorili… − Jest, tako je. Nema tu šta… − Sve ste rekli. Ove laskave reči hrabrile su Milana. On se prsio i počeo je onima oko sebe da objašnjava svoj govor, ponavljajući izvesne pojmove. Seljaci su pili rakiju iz vodenih čaša i zavodnjenim očima vikali: živeo naš poslanik. Vazduh je bio pun dima od duvana i mirisa rakije i vina. Sreski načelnik je oprezno prolazio između stolova i prišao Milanu. − Pozdravite još jednom narod i pozovite ga da se u miru raziđe. Onda navratite kod mene u kancelariju − i neopaženo se izgubi. Milan se vrati na govornicu. Neki zapljeskaše rukama i počeše da stišavaju narod. „Pravo kaže… Ko bi još napojio i nahranio ovoliki narod!“ − razmišljao je Milan premeštajući se s noge na nogu. − Braćo!… Mi smo danas svršili jedan veliki državni posao… Ali, braćo, mi treba protivnicima da dokažemo našu disciplinu, našu volju. I zato vas molim da se sada u miru i redu raziđemo. A u nedelju koja prva dođe, u ime boga svi na biralište da dokažemo našu slogu i našu svest.

Milan siđe sa govornice. Sporednim izlazom izašao je na ulicu praćen onim istim poverenicima i nekolicinom novih ljudi. Posle održanog govora, okružen ovako ljudima koji su odobravali svaku njegovu reč, Milan je počeo verovati da ga narod zaista uvažava i da je on predodređen da bude neki voća. Sada nije saginjao glavu, već je išao lagano, zabačenih ruku pozadi, ili bi široko razmahivao rukama, izlažući pratiocima linije državne politike. Pred poglavarstvom je zamolio okolne da ga pričekaju dok se pozdravi sa sreskim načelnikom. − Jeste li videli kako je narod oduševljen! − govorio je Milan sreskom načelniku. − Hm!… Da, da! − govorio je načelnik. „Da ti to ja nisam udesio!“ − i jedan mu se kraj usana razvuče u ironičan osmeh. − Kako vam se sviđa govor? − Pa… dobar je. Nego šta vam bi da napomenete kako onom Radovanu treba dozvoliti da govori? − Zašto, video sam raspoloženje naroda?! − Zašto?… Dragi gospodine Stevanoviću… znate li vi šta bi bilo da je on dobio reč da govori… Letela bi perdašina i nama policajcima i vama poslaničkom kandidatu od tog istog naroda koji je svima nama vikao živeo! − Ama, idite! − Molim vas… Uostalom sve je lepo ispalo, to je glavno! Ali upozoravam vas na još jednu stvar. Na dan glasanja treba da ste ovde. Sa svoje strane ja ću učiniti sve… Ali seljaci su prevrtljivi. Ima ih koji čekaju poslednji čas glasanja da bi od kandidata uzeli pare za svoj glas. Jer znate… glasanje je javno. A ako ne možete lično doći, uputite neko svoje poverljivo lice iz Beograda koje će doneti novac. − Zar i toga ima? − Neizbežno… na žalost! − Koliko treba? Načelnik sleže ramenima. − Prema prilikama. Možda neće ni biti potrebno. Ali nalazim… desetak hiljada. − Dobro, petnaest. Uoči izbora moj poverenik iz Beograda doći će sa novcem i neka se prijavi vama − Milan pruži ruku načelniku. − Još jednom, hvala vam veliko. Vi ste mi mnogo učinili. − Vršim svoju dužnost i nalog svojih pretpostavljenih. Nema na čemu.

− Kakvom se ishodu nadate? − Biće onako kao što smo se dogovorili − i načelnik potapša Milana po ramenu. − Srećan vam put i do viđenja, gospodine poslaniče.

30 Prvih dana posle venčanja, Vladimir Mihajlović bio je u punom naponu misli i volje da uspostavi ravnotežu među članovima svoje porodice. Po njegovim pojmovima, što je proisticalo iz celokupnog shvatanja života i iskustva sa ranijom suprugom, žena je oličenje dobrote i blagosti. A ako je taj pojam još vezan sa materinstvom, ona je biće nadahnuto višim moralnim svojstvima. Iako Danica nije bila rođena mati njegove dece, ona je dragovoljno primila na sebe obaveze materinstva. U takvom njenom postupku Vladimir je uviđao izvesno samoodricanje zarad drugih, što ju je još više uzdizalo u njegovim očima i na osnovu čega je bio voljan da opravdava mnoge njene postupke. Prema svojoj deci Vladimir je osećao nežnu uviđavnost i prisnu naklonost. U njima je gledao naličje svoga života. I dok je on svojim intimnim mislima bio vezan za sve članove svoje porodice, dotle, između žene i dece kao da je postojala izvesna praznina. Vladimir je to odmah uvideo. Starao se i nastojavao da među njima uspostavi što prisniju vezu. − Ti mene nećeš da razumeš, apsolutno nećeš − govorila je Danica Vladimiru kada su se jednoga dana povukli u svoju sobu. − Dobro, molim te, reci mi otvoreno. Vidim da ti nešto smeta. Voljan sam da učinim sve. Ako je kome stalo do mira u… − njegov glas zamre pred mogućnošću da u njegovoj porodici postoje neki nesporazumi. Danica je oštro gledala negde u stranu i ubrzano disala kroz stisnute zube da se čuo laki šum. „Ovakvu je ranije nikad nisam video“ − mislio je Vladimir, pa joj priđe i pogladi je po kosi da bi je odobrovoljio. Ali ovolika nežnost sa njegove strane kao da je još više razdražila. − Ova tvoja babetina ovde mi se popela − ona dodirnu rukom teme, zatim okrete leđa Vladimiru i sede na krevet. − Koja babetina?! − zapita Vladimir čudeći se. − Znaš ti, vrlo dobro koja − Danica se odupre rukama o krevet i okrete

glavu zidu. − Čekaj, molim te, ti misliš na Stanu? Ne gledajući Vladimira, Danica mahnu glavom. Vladimiru se obrve spojiše i on obori glavu. Izgledalo mu je da se nalazi pred čitavim spletom nekih događaja, a bilo je van njegove moći da ih sve sredi i dovede u sklad. Kroz njegovu svest vitlale su glave njegove dece, žene, pa te Stane, kao na nekom filmu. I opet Stanojke koja godinama pazi kuću i decu! Ona je s njima zajedno prošla svoj život da su je već smatrali kao člana porodice. Ali, s druge strane, nesalomljiva volja žene, zakonite žene, koja na ovu kuću polaže ista prava kao i on. Vladimir priđe Danici. − Draga moja, zašto unosiš toliko srdžbe… Ona je ostarila u ovoj kući… − To ne piše na njenom čelu. Niti to svet zna. A najzad, i da se zna, meni je preča kuća nego ta tvoja babetina. − Dobro, molim te, šta ti je učinila?… Ona je tolike godine kod mene. Danica se ironično nasmeja i dodade: − Zato i jeste kuća takva… A ja u svinjcu neću da živim. Vladimir mrko pogleda Danicu i poče da šeta po sobi. Osetio je uvredu prema sebi i prošlosti koja mu je ipak draga i koju je ljubomorno čuvao. A ova žena, žuto obojene kose, sačinjava njegovu neminovnu sadašnjost i nerazdvojnu budućnost. On se zaustavi pred njom sa prekrštenim rukama i progovori usiljeno ravnodušnim glasom: − Moja kuća svinjac! Tome se nisam nadao. Uveravam te da si mi to rekla pre venčanja, moja odluka bila bi sasvim druga… − on uzdahnu i nastavi šetnju po sobi. Danica pokri lice rukama i poče da plače. Vladimir se naglo okrete i iznenađeno je pogleda. Sva ona ljutnja i srdžba što ga je do toga momenta raspinjala, iščeznu kao sapunski mehur. Kolebao se da li da joj priđe i moli za oproštaj. „Ali ništa joj rđavo nisam rekao… Ona je mene uvredila“ − pravdao se i prilazio polako Danici. Njena ramena su se grčila, dok su joj kovrdžave kose padale na lice i video se njen goli vrat. Hteo je da klekne, da joj obuhvati glavu. „Ne, ne, ženama ne treba pustiti na volju“. On joj stavi ruku na rame i poče blagim, čisto bojažljivim glasom: − Ne uviđam razlog… zašto?… Umesto da ja plačem što se tako rđavo izražavaš o mojoj kući, plačeš ti. Danica obrisa oči, nalakti se na kolena i gledajući u pod produži ujednačenim tonom:

− Vidim… Sve vidim. U ovoj kući za tebe više vredi jedna služavka od zakonite žene, − i opet zaplaka. − Ko kaže?… Ja to ničim nisam ispoljio − pravdao se Vladimir. − Tako izlazi… a da znaš, ja više neću da je trpim… Ili ona iz kuće, ili ja. Vladimiru se mutilo po glavi i nijedna mu misao nije padala na pamet da razreši ovo teško stanje. A on nikada i nikome nije učinio nažao. Najmanje želi to njoj, svojoj ženi, s kojom je nerazdvojno spojen. A i ta Stanojka?… Njemu je preči mir od svega. Uostalom, ljudi moraju činiti ustupke… Vladimir sede pored Danice i prebaci joj ruku preko ramena. − Pusti me, pusti! − govorila je Danica i micala ramenima. − Nećeš da se sporazumemo? Danica se pritaji i pogleda ga uplakanim očima. − Šta ima da se sporazumevamo! Rekao si sve… draža ti je ta Stanojka od mene. − U kom smislu? − pokuša da se našali Vladimir, privuče njenu glavu i htede da je poljubi u usta. Ali ona okrete glavu i on prisloni svoje usne na njen obraz. Lice joj je bilo toplo i Vladimir oseti žudnju za njenim telom. „Kako sam mogao da budem takav prema njoj!“ − mislio je i progovori: − Pa dobro, reci mi šta želiš? − Znaš ti vrlo dobro! − govorila je Danica i savijala maramicu oko prsta. − Lepo… nađi drugu devojku − odobravao joj je i protivu svoje volje. − Ne, bogami, − obrati mu se Danica i stavi svoju ruku na njegovu − na sve strane vidim đubre i prašinu. Ti si muškarac, pa to i ne uviđaš… Ja po ceo dan idem za njom i brišem. „Pa baš i da obrišeš, bolje je i to, nego ove scene!“ − pomisli Vladimir i dodade rasejano: − Nemam ništa protivu toga. Ali gde ćeš da nađeš devojku?… − Ne brini ti… Ima ih koliko hoćeš… Ah, boli me glava. Vladimir joj obuhvati glavu i poče trljati slepoočnice. Bio je neraspoložen zbog svoje popustljivosti i gledao negde iznad Daničine glave. „Kako ću joj to saopštiti?“ − mislio je na Stanojku. On spusti ruku na Daničino rame. „Uredna je i traži red u kući“. − Dopadala mu se ta njena osobina i on blago pljesnu po obrazu. − Ludo moja, jediš se ni za šta? − Jes’ ni za šta. Vas muškaraca se ništa ne tiče kuća, a ja moram da

crvenim pred svetom. Pre neki dan došla Buba pa me živ sram pojede… Poslužuje baba kao da je ovo obična seljačka kuća. A videćeš, kad uzmem novu devojku. Ima kuća da sija, − ona mu obavi ruke oko vrata i zabaci glavu gledajući ga u oči. Sutradan kada su deca otišla u školu, Vladimir je pozvao Stanojku u svoju sobu. Ušla je brišući ruke o kecelju i gledala svojim blagim očima. Kao da ga je nešto steglo u grlu, gutao je pljuvačku i krio pogled od nje. Izgledalo mu je kao da čini neki težak greh i raskida sa svojom prošlošću. Ali se prisetio scene sa ženom… Počeo je tiho, gledajući u svoj sto. − Stano… Zvao sam te da ti saopštim, upravo zamolim, da me razumeš… U kući je sada nova gospođa… A ona traži drugi red i želela bi da dovede novu devojku. − Kako vi kažete, gospodine − odgovori Stanojka ne razumevajući još prave namere Vladimirove. Jer ona se saživela sa ovom kućom i decom, pa je pristajala da gospođa pored nje dovede i svoju devojku. Vladimir je pogleda čudeći se njenoj ravnodušnosti. Ali oseti i zadovoljstvo što ona tako hladno prima otkaz. − Vidiš Stano i sama da su deca poodrasla. U kući sada ima mnogo više posla… Nameštaj je nov, a ti ne možeš sve da postigneš. Tek sada pogleda Stanojka upitno Vladimira. Zausti da kaže ono njeno: kako vi kažete, ali se uzdrža i usne joj zadrhtaše. Predosećala je da joj gospodin govori nešto vrlo važno, ali još ne veruje da bi ona jednoga dana mogla otići iz ove kuće. − Kako to, gospodine? − zapita neodređeno i zatrepta očima, a prstima obuhvati krajeve usana i povuče naniže. Vladimir uhvati za kravatu i povuče je napred kao da ga guši; onda izvi glavom: − Stano, ja znam najbolje koliko si ti učinila za ovu kuću i decu… − Neka ih bog poživi! − Znaš… ali… − on raširi ruke i uvuče glavu u ramena kao da je hteo reći: više nije u mojoj vlasti. − Gospoja je oštra, ali ja se staram − odgovori Stanojka. − Jeste, ona je naučila na drugi red i hoće da dovede svoju poslugu… Šta ćemo s tobom? Stanojka je svojim staračkim rukama gužvala kecelju. Usnice su joj bile skupljene, a oči vlažne. Stajala je ukočeno i gledala negde u pod. Onda tiho

uzdahnu, a iz desnog joj se oka otkotrlja jedna suza i zaustavi se na borama lica. − Bog će se smilovati, pa će me primiti. Dosta je bilo. Gledajući je ovako jadnu, Vladimiru je došlo da zajedno sa njom zaplače i, jedva uzdržavajući se, promuca: − Postaraćemo se ipak… Ja neću da se ti mučiš pod stare dane… Gledaću da te smestim u neki dom. Stanojka je keceljom brisala oči. − Hvala, gospodine… Valjda ću za toliko imati snage da zaradim koru hleba. Vladimir slučajno pogleda Daničinu fotografiju što je bila na njegovom stolu. Ugledao je njeno nasmejano lice i odnegovanu ruku, naročito istaknutu da bi se videla skupocena grivna. A Stanojka je jecala. Njeni prsti su od neprekidnog rada u ovoj kući na zglobovima zadebljali, a leđa su joj pogrbljena. Smatrali su je kao svoju rođenu… A deca?… Šta će ona reći kad im ode njihova „teta“. „Kako ljudi mogu da se smeju kad je ceo život mučan!“ − Pade mu na pamet i okrete glavu od fotografije svoje žene. − Kako vi kažete, gospodine, − izusti Stanojka i polako iziđe iz sobe. „Ne, ne! Kad joj objasnim da se Stana žrtvovala za ovu kuću uvažiće. Nije moguće da čovek bude toliko bez srca“ − Vladimir ustade i pođe u spavaću sobu. Danica je baš tada ustala i mrzovoljno posmatrala svoju čarapu navučenu jednim delom preko leve ruke. Podigla je tromo glavu i pogledala Vladimira. − Kako je?… Kako si spavala? − pitao je živahno Vladimir da bi odobrovoljio svoju ženu. − Glava me boli… − Hoćeš li da ti dam jedan prašak?… − Možeš − jedva izgovori. Vladimir je izišao u kuhinju, natočio čašu vode, iz jedne fioke svoga stola izvadio prašak i vratio se u sobu. Danica je još uvek sedela na krevetu, u spavaćoj košulji. − Vidiš li kako tvoj mužić vodi računa o tebi. Samo da si ti zdrava i raspoložena. Evo uzmi… tako. − A potom prihvati čašu, stavi je na stočić pored kreveta i obuhvati glavu Daničinu, pa joj poče trljati slepoočnice. − Kroz četvrt časa biće ti bolje… Nego, znaš šta?… Hteo sam nešto da razgovaram s tobom. − Vladimir dohvati jednu stolicu i sede prema ženi. −

Slušaj, molim te… − njegovo lice se zgrči kao u ljudi koji traže milostinju. − Znaš, tiče se ove naše jadne Stanojke. − Danica tada podiže glavu i izraz njenoga lica postade ukočen, a oči hladne. − Jeste, imaš pravo… ja znam, spora je… pa ako hoćeš i nije za našu kuću − Vladimir je krio pogled od žene, kretao glavom i tražio najpogodnije reči da bi ugodio njenom raspoloženju. Najzad pogleda Danicu i uze njene ruke. − Slušaj Dano!… Ona je jadnica stara, gde će da se potuca… Ljudi treba da su milosrdni… učini dobro da ti se vrati. Danica izvuče svoje šake iz njegovih i energično mahnu rukom. − O tome ne može biti ni govora! Pred njenim odlučnim stavom Vladimir je zastao zbunjen. Bilo je potrebno da zauzme još oštriji ton ili da moli. Ali on je sinoć već obećao. Pogledao je ženu molećivo i dodirnuo njenu šaku. − Zar nemaš milosti? Danica je grizla nervozno usne i disala ubrzano. − Da, ti bi želeo da imam milosti prema celom svetu, pa čak i prema tvojim služavkama. − Ona dohvati svoju čarapu. − A vidi molim te, vidi, vidi! − i pokaza na čarapi mesto što je bilo rasparano. − To moram ja da „štopflujem“, ja, ja dabome, da bih imala milosrđa prema babama. Ne, ne, to nikako! Ona mora da ide. Ja joj nisam kriva što je ona siromašna − govorila je brzo. Njene usnice se zategoše i ona okrete glavu prema zidu. Vladimir je stajao neodlučan. A njemu je stalo do mira u kući. Usiljeno mirnim glasom govorio je: − Zašto se toliko uzbuđuješ?… Zar sve to ne može da se kaže mirnim načinom… da lepo objasniš. Ja nisam uporan i usvojiću svačije razloge… Nego tako… sva drhtiš i zauzimaš prema meni neki stav kao… kao… − htede reći: zver, ali završi − ne znam ko! − i mahnu rukom. Danica ga odmeri hladnim pogledom. − Mi smo o tome sinoć razgovarali i znaš dobro šta je sve bilo… Zbog toga me danas i boli glava. A ti opet počinješ. „Ovo je poslednji put što joj popuštam. Ali ubuduće ćemo drugojače razgovarati“ − uveravao je sebe Vladimir. I verujući da će docnije biti odlučniji, oseti se malo primiren. − Dobro, molim te, dobro. Samo utvrđujem činjenicu da sam ti se obratio uljudnim načinom, a ti si me dočekala kao da sam ti ne znam šta rekao. − E, pa ne treba da me izazivaš! − odvrati uporno Danica.

− Molim! − odgovori Vladimir i izvadi časovnik. Ali nije ni video koliko je časova. − Je li ti prestao bol u glavi? − zapita da bi razgovor skrenuo. − Nije… Niti će mi prestati dok je ona u kući. „Nikad kraja“ − mislio je Vladimir, već očajan, i ponovo izvadi časovnik. − E… hajd’ zbogom! − Vladimir priđe i poljubi je u čelo, umesto u usta kao što je obično činio. − Do viđenja! − promrmlja Danica, i osta sedeći na krevetu. Izlaskom Stanojkinim iz kuće prekinulo se sa starim navikama u porodici Mihajlović. Deca su se najteže mirila sa novim stanjem. Onoga dana, kada je Stanojka obučena u svoje novo odelo, sa boščom u ruci izlazila, Milena je ispratila do spoljnih vrata i gušeći se u suzama ljubila njenu ruku. − Tetice, moja dobra, gde ćeš sada tako stara… Ja neću da se ti mučiš, neću. Stanojka je brisala rukavom oči i milovala Milenu. − O meni se dobri bog stara. A vi slušajte vašeg tatu i budite moja dobra deca. Milena se vratila u svoju sobu, sela na stolicu i zajecala. Dragan je stajao naslonjen na zid i mračno gledao preda se. „Da nije ona ušla u kuću, teta ne bi otišla“. A smatrao je da im je Stanojka bliža, jer ih je ona odnegovala. Za Danicu ih ne vezuju nikakva osećanja sem obziri prema ocu. „On je za sve kriv… zaludio se sada pod stare dane!“ − mislio je jetko, pa se obrati Mileni: − Tata je za sve kriv… trebalo je njoj njušku da razbije… a ne da vršlja po ovoj kući kako ona hoće… Milena ga pogleda uplakanim očima: − Kome? − Onoj tamo! − i pokaza rukom u pravcu vrata. − Ali dok joj ja viknem jednog dana, pušiće se. Milena pogleda zamišljeno Dragana i izvadi maramicu da obriše oči. Maglovito je predosećala da se nešto odigrava u njihovoj kući što je iz osnova izmenilo onaj ustaljeni tok života. Sviđala joj se nova devojka u beloj kecelji i beloj kapici i laskalo joj što je oslovljava „milostiva gospođice“. A bilo joj je

mnogo žao njene tete koja će morati da se muči. Jecajući tiho, obrati se Draganu: − Mogla je baš i da ostane u ovoj kući. − Eh, milostiva gospođa je ne trpi. Ona sada komanduje. Jesi li čula, kad ona meni onomad reče: „Ti si uzeo veliki uk!“ − podražavao je Dragan njenom glasu. − I to zato što sam podviknuo onoj njenoj devojci kad nije htela da mi ušije dugme na kaputu. Ali Danica je dala Mileni svoje svilene čarape i naručila joj novu haljinu. Milena se nije mogla potužiti na maćehu. Srdžba Draganova izazivala je kod nje neko neodređeno raspoloženje, slično tuzi, zbog svih tih odnosa u njihovoj kući. − Marija! − začu se glas Daničin. − Odmah milostiva! − Hm… Zbog toga „milostiva“ naša teta treba da umre na ulici − govorio je Dragan. − A, tu je! − čuo se glas Daničin iz predsoblja i uđe u dečiju sobu. Ugledala je prvo Dragana koji je namršteno gledao kroz prozor i nije okrenuo glavu kada je ona ušla. Milena je dohvatila brzo sa stola jednu knjigu i počela da čita da bi tako skrila svoje uplakane oči. Danica odmeri oštrim pogledom i jedno i drugo, pa se obrati Mileni: − Jesi li javila gospođi Stanimirović za žur u četvrtak? Ne dižući glavu sa knjige, Milena tiho odgovori: − Jesam… rekla je da će doći. − A šta je tebi? − Ništa… onako. − Vi ste se nešto svađali. − Danica pogleda Dragana: − To si je ti nešto uvredio. − Ne moram ja da budem za sve kriv što se dešava u kući − odgovori Dragan. − Možda je neko drugi izazvao suze. − Ti si nevaspitan i treba malo učtivije da se ponašaš. − Nije on kriv − mucala je Milena. − Nije, nego ko?… Znam ja zašto se ti duriš, ali reći ću ja tvome ocu, pa neka zna kakav si − i Danica ljutito zalupi vrata. Kad je Vladimir došao na podne kući niko ga nije dočekao u predsoblju kao obično. Ušao je u svoju sobu za rad, a zatim u spavaću. Danica je sedela

na divanu, nalaktila se jednom rukom na koleno i šakom obuhvatila čelo. − Dobar dan… Šta ti je?… Da te opet ne boli glava? Danica podiže glavu i mahnu rukom, pa okrete glavu na drugu stranu. − Ne razumem!… Da ti se nije šta desilo? − Desilo dabome! − ona diže ramena pa ih spusti. − I dešavaće se tako stalno dok su tvoja deca tako nevaspitana. − Zaboga šta govoriš! Dede, reci mi šta je bilo? − Ona tvoja „frajla“ plače, a gospodin sin digao nos što je iz kuće izišla ona prljava babetina… Naravno! Tako mi i treba. Kad je razgovarao sa ženom o otpuštanju Stanojke, on nije mislio na raspoloženje svoje dece koja su se već srodila sa tom ženom. I pred tim saznanjem Vladimir je stajao nem i zamišljen. Otkako se venčao, stalno je raspravljao neke nesporazume, ali mu je ovaj slučaj najteže pao. − Ne treba da to uzimaš tako tragično… Deca su se srodila sa tom ženom. Ona im je bila kao majka… − Nije potrebno da mi to naglašavaš − upade jetko Danica. − To vidim i ja da su tvoja deca više uvažavala nju nego mene… Naravno, ona im je kao majka, a ja nisam ništa u ovoj kući… − Slušaj… − Ništa, apsolutno ništa! I služavka ima više prava. Već očajan, Vladimir sklopi ruke: − Danice, ama, kako nećeš da me razumeš? Stvar je prosta… − O… dragi moj, razumem ja više nego što ti misliš. I suviše znam. Eto tako ih je vaspitala ta njihova druga majka. − Njene se usne zategoše da su joj se videli zubi. Sa ovakvim izrazom lica ona je podsećala Vladimira da neku zver koja se sprema da skoči na svoju žrtvu. On je već uvideo njen temperamenat i znao da ovakvom razgovoru nikad ne bi bilo kraja. A on se klonio svih tih nesporazuma zbog dece i zato joj se sada obrati blagim glasom: − Dobro, dobro, molim te, sve ću ja to izravnati. Gde su deca? Ona pokrenu jedno rame i obrecnu se: − Ne znam, niti me se tiče. Vladimir zadrhta i pogleda je ljutito. Ali ne reče ništa i iziđe iz sobe.

Pošto se pozdravio sa decom, Vladimir reče: − Hteo sam sa vama da razgovaram… Slušajte!… Vi niste mali i treba da razumete. Eto, žali mi se Danica da ste nešto ljuti na nju… To ne sme da bude. − Niko joj ništa nije rekao. Ona se ljuti što je Milena plakala zbog tete Stane. E, nije nego… treba valjda da pevamo − govorio je žustro Dragan. − Čekaj, čekaj − mahao je rukama Vladimir da bi stišao sina. − Nemoj ni ti tako. − A od čega će ona jadna žena da živi? − zapita Milena plačnim glasom. − Ništa ne brinite za nju. Dao sam joj platu za tri meseca. A ako dotle ne nađe mesto, vodićemo o njoj računa i dalje. Nisam ja čovek bez srca… A vi ne bi trebalo da me dovodite u nezgodan položaj… Dabome… Blagi ton i objašnjenje Vladimirovo umirilo je malo decu. Dragan dodade: − Nisam znao… − E… sad znaš. I ja mislim da priđete vašoj majci i da je lepo poljubite. − Neka ide Milena. − Ne, ne, oboje. Učinite mi to − govorio je gotovo molećivim glasom Vladimir. On uhvati za ruke decu i povede ih u sobu svojoj ženi.

31 Danica je čula da se u beogradskom društvu govori o njenoj udaji za čoveka koji ima odraslu decu i da padaju razni prigovori na njen račun. Da bi dokazala svojim prijateljicama kako nije raskinula sa svojim starim navikama, rešila se da priredi žur. Vladimiru ta novost nije bila prijatna. Ali nije ničim ispoljio nezadovoljstvo, već je samo rekao: − Nemam ništa protiv… možeš. − Ali to je žur samo za žene, moje prijateljice. Muškaraca neće biti. Toga dana možete svi otići od kuće. − „Odlično. Ja ću sa Mišom u bioskop“ − pomislila je Milena. − A tako… E, vrlo dobro! − složio se rado Vladimir. Danica je naročito htela da toga dana udalji decu kako bi svojim prijateljicama dokazala da ona njoj ništa ne smetaju i da je i dalje zadržala svoju ličnu slobodu. Nastalo je spremanje kuće. Danica je uviđala da joj za takav prijem nedostaje puno stvari, a i da su neke već polovne. Iz ličnog iskustva je znala na čemu će se zadržati pogled njenih poznanica. A sem toga, njena prijateljica Buba skoro je kupila nov ćilim, pa je samo zbog toga priredila veliki prijem. − Pepi, moj dobri − govorila je Danica mazno. − Da mi nešto učiniš. Sitnica je… Ali tvoja ženica je to zaslužila. Vladimir je znao da se Danica mazi samo onda kad hoće nešto da traži. Ali mu je to ipak godilo. Počešao se po vratu i nasmejao: − Molim, molim… Reci šta košta. Danica mu je obavila ruke oko vrata i vrhom usana mu dodirivala uvo. − Ne znam… ali je lepa stvar. Znaš… ti si profesor univerziteta i tvoja kuća treba da sija. Vladimir htede da objasni ženi kako između profesora univerziteta i ostalih državnih činovnika nema nikakve razlike u plati. Ali zaradi svog prestiža kod žene ćutao je i prebaci joj ruku preko ramena.

− Dobro, reci, šta želiš? − Jedan ćilim. On je pogledao začuđeno. − Zar ti se ovaj ne dopada? Kupio sam ga pre dve godine. − Ali nije u tonu s nameštajem. Ti se u to ne razumeš. „A što nisi donela ćilim“ − senu mu misao, ali je ne iskaza, jer se plašio da ne nastanu objašnjenja oko novca. − Kada si unosila stvari nisi stavljala nikakvu zamerku. − Videla sam odmah, ali sam to ostavila za docnije. − Ona ga je milovala po kosi i tepala: − Moja lepa kosica, moje dobre oči, nosić, i buć − ona mu zavuče prst u usta. − Ni reči više… Samo klimni glavom, da! − Tada mu drugom rukom prikloni glavu, skoči i zapljeska rukama: − Daj da te poljubim. Sad te još više volim. Videći je ovako veselu, Vladimir odgovori smešeći se: − Ali ja nisam ništa kazao. − Jesi, jesi, klimnuo si glavom. Posle podne idem da uzmem. − Dobro! − procedi preko volje Vladimir. Obično kada je htela da ide u varoš i nešto kupuje, Danica je bila naročito raspoložena i pažljiva prema deci, više nego obično. Zato je Vladimir i popuštao da bi se održao sklad u kući. Ali ovo trošenje novaca bila je navika Danice, što je proisticala iz neke unutarnje potrebe da stalno obnavlja stvari i da im menja položaj. Time se ispoljavao njen nemirni duh i nestalan karakter. Ali ona je smatrala da je sve to tako prirodno. A što se Vladimir poneki put opire, on to čini iz neznanja i nerazumevanja, jer ljudi uopšte ne znaju za kućevne potrebe. I tako, posle nekoliko dana, otišla je i bez znanja Vladimirovog kupila nov servis za čaj, iako su u kući imali još dva. − Jaoj, izvanredan je! − divila se Milena. Danica podiže jednu šolju i povika: − Pogledaj… molim te, vidi! Ali Vladimir je bez ijednog pokreta na licu nemo posmatrao. „Moja kesa nije što i Nikole Stevanovića“ − ali umesto da to kaže, on se ironično nasmeši: − Ipak… suvišno je. Imali smo.

− Ih, ti se baš ništa ne razumeš. A uveravam te, svi će se diviti. Je li, Milena, da je lep? Vladimir je bio više zadovoljan zbog raspoloženja svoje dece i zbog prisnosti, koja se, ma i na ovakav način, uspostavlja između njegove žene i dece. Ali je smatrao da je ovaj izdatak bio suvišan. Nameštajući nove šolje u vitrinu, Danica je govorila: − Ovaj ću servis namestiti da ga svi posmatraju. Vladimir nije slušao šta ona govori, već je računao koliko će koštati ovaj prijem njegove žene. „Ćilim tri hiljade… servis pet stotina i, idi mi-dođi mi, ukupno četiri hiljade… Hm!… Ako to bude svakoga meseca… Zlo! Ali ne, ne, to više neću dozvoliti“ − i čvrsto uveren da su ovo poslednji izdaci, Vladimir priđe vitrini pa poče i on da se oduševljava finom izradom servisa. Najzad je nastalo iznošenje nepotrebnih stvari iz kabineta za rad gde treba da bude prijem. Da se ne bi videle knjige što su u ormanu ležale bez reda, Danica je izradila zavese sa unutrašnje strane u boji nameštaja. − I sad ako hoću neku knjigu, treba da otvaram sve ormane − ljutio se blago Vladimir. − Molim te, nemoj da se mešaš u moje poslove. − Taj tvoj uređaj me podseća na ono: „spolja gladac, a unutra jadac“. Samo da je zastupljena spoljna forma! A što je time poremećen ceo moj život, to… ništa! − naljuti se naposletku Vladimir. Danica stisnu usnice, razvuče im krajeve i pogleda hladno muža, pa se obrecnu: − Nemoj da me vučeš za jezik… Znaš. Navikao si se pored one tvoje bivše, pa sam ti sad ja kriva. Vladimir zausti da kaže kako je pored bivše žene imao duševnoga mira. Ali se blagovremeno prisetio da bi onda pokrenuli mnoga pitanja i da bi to izazvalo teške potrese u njegovoj kući. Zato se nakašlja praveći se kao da nije dobro čuo. Ušao je u dečiju sobu gde je za ovaj dan prenet njegov pisaći sto. „Kakvog smisla ima taj skup besposlenih žena“ − razmišljao je. − „U moju kuću još nije zakoračio ni moj rođeni brat, a beli svet stalno prolazi“. − I dođe mu žao što se prema bratu pokazao nepažljiv. − „Ja nikog rođenijeg od njega nemam!“ − Ova misao kao kakva žaoka podiže ga sa mesta. U njemu je podsvesno tinjala jedna misao, ali se plašio da ne izbije na površinu. Dve su se predstave naizmenično smenjivale, njegova žena i brat… da li ona zaslužuje… a on nikoga nema, pa ove žene posle podne, čitav lom po kući, a on ne može da

radi. I ko je kriv zato? Ali bolje je ne misliti. „Uostalom, sve to skupa čini život… valjda tako mora biti, sigurno mora. Ne treba lupati glavu“ − i Vladimir dohvati šešir da malo prošeta. U predsoblju se susrete sa ženom. − Ah, kao poručen. Slušaj Pepi, molim te, svrati u radnju i reci da pošalju pola kilograma butera. Vladimiru zaigraše mišići oko usana i htede da zamoli ženu da ga više ne oslovljava tim imenom, jer su počela deca da mu se podsmevaju. Ali videći ženino nasmejano lice odobrovolji se. − Dobro, Danice. Treba li još što? − Zasada ništa. Ali, molim te, požuri. − Šta?… Ja sam prva − govorila je gospođa Milojević ulazeći u radnu sobu koja je za ovaj dan pretvorena u salon. − Ali baš dobro. Dede, reci mi, kako si? Danica priđe jednoj okrugloj stolici koja je bila u uglu i dohvati sa nje jednu knjigu. − Ah, ta dečurlija! − onda viknu: − Marija… Nosite ovo − pa se obrati nasmejana gospođi Milojević: − kako sam?… Eto vidiš − pokaza rukom na sobu. − Bravo, bravo… Ovde vidim neke nove stvari… A-a! Je li ovaj ćilim nov? Divan je… Moram i ja da podviknem onom mome. − Je li? Dopada ti se? − Izvanredan je. − A, čekaj, da ti pokažem još nešto − Danica priđe vitrini i pokaza rukom na servis za čaj. Gospođa Milojević je posmatrala servis i klimala glavom u znak odobravanja. − Osobito… osobito. − Ali on će da stoji stalno ovde… Gospođa Milojević je pogleda upitno. Danica nastavi. − Znaš… Kad sam bila kod Cice poslednji put, ona mi je stalno poturala pod nos… te Jansenov porcelan − Danica je podražavala glasom − te prezent, te ovo niko nema. E… neka vidi sada. − Da, da! − A tebe molim da joj skreneš pažnju.

− Kako da ne!… Koga si sve zvala? − Naše društvo… Bisu, ona je sa mužem putovala u Kairo, pa će nam pričati. Bubu, jer ona zna sve beogradske novosti. Onda Anu, Živkicu, Cicu… ali nemoj da zaboraviš za servis… i… ne znam koga još… Maru, a biće i moja Lela. − Kako ti sa decom? − Nevaspitana su i napuštena! A ona njegova bivša, izgleda mi, bila je neka đubrulja i muke sam imala da dovedem kuću u red. A već znaš da sam najurila babu. − Tako, tako! A da li ti dolazi njegov brat? − Još nije bio… Čujem da se nešto ljuti. Ali ti znaš mene… dok mu samo ja viknem. Ne treba mi niko. − Naravno. Ne dozvoli da ti vršlja po kući. Tako sam i ja moje zaove… Te ne znam ovo, te ono − gospođa Milojević mahnu odsečno rukom. − Kao na panju. Nego! U predsoblju odjeknu zvonce. Danica se pomeri sa mesta, ali opet sede. − Otvoriće devojka − odmahnu nemarno rukom, a ipak nakrivi glavu da čuje ko dolazi. Iz predsoblja su dopirali ženski glasovi i vrata se otvoriše. − O… Bubo! − uzviknu Danica i priđe da se poljubi. − Evo, nađoh se pred kućom sa Bisom i Anom − objasni Buba i priđe gospođi Milojević: − Sto godina ima kako se nismo videle. Kako ste vi? − onda odmah odgovori. − Zahvaljujem, eto tako. − Poznajete li moju prijateljicu − govorila je Danica privodeći dve dame gospođi Milojević: gospođa Bisa Stanimirović i gospođa Ana Janković… Izvolite sesti… Baš se radujem. − Krajnje je vreme bilo da ti vidim kuću − govorila je Buba. − Ja sam, bogami, mislila da te muž drži pod ključem. − Daleko od toga… Nego, nova kuća, nov život − pravdala se Danica i pogleda u pod, očekujući da primete nov ćilim. − Morala sam mnogo štošta da menjam… ćilim, zavese, kažem vas sve iznova… A sad je već druga stvar. Kako ste vi, Ana?… Sve mlađa i lepša. Ana se nasmeši i otvori tašnu, izvadi pudrijeru i poče pufnom da lupka po licu. − Danas nema starih žena − govorila je gospođa Stanimirović. − Gledam moju babu… podsekla kosu, pa bogami puder, malo ruža… Znate, ona ruž zove „mladost“.

− A čula sam da je neka Kirina otvorila kozmetički zavod − reče gospođa Milojević. − Njena masaža je izvanredna… Sve su dame posmatrale gospođu Milojević i napregnuto slušale njena izlaganja na koji se način u tom salonu vrši osvežavanje lica, uklanjanje bora, raznih mitesera i nepotrebnih dlaka. I pošto su dobro zapamtile tačnu adresu i vreme kad ona radi, onda su počele jedna za drugom: − To meni, hvala bogu, ne treba… − Čujem da se od toga lice opet kvari… − Ah, ostav’te, molim vas… − Najlepše je ono što je prirodno. Da bi podstakla razgovor, Danica se obrati gospođi Stanimirović: − A čujem da ste došli iz Kaira. Ah, tamo mora da je lepo! − Osobito… Bili smo pozvani i u dvor. A moj muž, znate, već je poznat u izvesnim krugovima. Ne mogu prosto da vam opišem onaj sjaj i raskoš. Tu su dijamanti, zlato, srebro… Začu se opet zvonce. − Nemojte, molim vas, da pričate, dok se ne vratim − reče Danica i podiže se da dočeka nove gošće. Žene su zavidljivo posmatrale gospođu Stanimirović koja iz svoje tašne izvadi tabakeru i zapali cigaretu. − A, pardon, pušite li vi? Ovo su egipatske cigarete. − Gospođa Janković je uzela, gospođa Milojević se izvinila da ne puši, a Buba otvori svoju tašnu. − Zahvaljujem, draga gospođo, ne podnosim te cigarete. Najviše mi prija „Vardar“. − Gospođa Cica Milovanović i gospođa Mara Nešić − predstavljala je Danica svoje prijateljice. − Izvolite… znate, gospođa Stanimirović je bila u Kairu pa nam tako zanimljivo, sjajno priča − objašnjavala je Danica da bi ih uvela u razgovor. − A tako? − dodade gospođa Milovanović, onda uhvati Danicu za ruku i izvi vratom. − Tako se radujem što te vidim. Danica je pljesnu po ruci i sede gledajući gospođu Stanimirović koja nastavi: − Jest, bogami, divno je bilo − ona zatrese rukom da zlatne grivne zazvečaše i prinese cigaretu ustima. − Kažem mom mužu: ah, ovde je raj. A odseli smo u najvećem hotelu na obali Nila, gde stanuje najveća gospoda iz

Evrope, grofovi, plemići, prinčevi… Prosto mi se nije dolazilo u ovaj prljavi Beograd. Gospođa Janković otrese cigaretu u pepeljaru i dodade: − Kad čujem da neko spomene reku Nil, ja zamišljam krokodile kako proždiru ljude, Crnce, Arape… Ova primedba je učinila da je popustilo ono zategnuto stanje što su bile primorane da slušaju izlaganje i počeše veselo dobacivati: − I ja isto tako. − Ali tamo je sigurno velika vrućina. − A, ne tolika. Večeri su vrlo blage. Prosto je čarobno sedeti na terasi hotela kad pirka povetarac a do vas dopiru zvuci… − pokušavala je gospođa Stanimirović da izazove pažnju. Ali društvo se već predvojilo i dame su otpočele razgovor među sobom. − Nisam vas odavno videla − obrati se gospođa Janković gospođi Nešić. − Verujte, zauzeta sam po ceo dan. Toliko sam okupirana bridžem da prosto ne mogu da dignem glavu. − A vi igrate bridž? − umeša se u razgovor i Buba. − Ja sam oduševljena. Vrlo interesantna igra. − Ona zabaci glavu i zažmiri. − Neverovatno! − odobravala je gospođa Nešić. − I to je… kako da kažem, jedna otmena igra. Ona vas toliko zanese da zaboravite na izlazak i ceo svet. − A… to je sigurno Mila − uzviknu Danica na zvuk zvonca i društvo se pritaji. Na vratima se pojavila dama u zatvoreno plavoj haljini sa dva siva lisičja krzna prebačena preko oba ramena. Ona prelete očima preko prisutnih, priđe Danici i poljubi se. Oba krzna joj spadoše na laktove. Ona ih prebaci na ramena i levom rukom pridržavajući ono desno poče se pozdravljati. Cica jedva primetno namignu na gospođu Nešić i prihvatajući pruženu ruku, reče pri pozdravu: − Tako se radujem, Mila, što te vidim. A čula sam, čula. Je li to istina? Sve su dame pogledale Milu koja, nameštajući krzno, izvi obrvama. − Ne znam na šta misliš? − To znači ima više stvari da se čuje − upade Buba. − Pa… govori se o Parizu… tako nešto… − A j’a. Jest. Moj muž dobio poslanstvo. A verujte, ne radujem se. Sad nastaju prijemi, pa izleti, to sve zamara. A ovde smo imali tako lepo društvo.

− I uplašili ste se da toga neće biti u inostranstvu? O… draga gospođo − uzviknu gospođa Milojević. − Ne kažem… jeste, tamo je sve otmeno i lepo − ona pokrenu desnim ramenom da namesti krzno što je svaki čas klizilo niz ramena. − E, da! Drugi je to svet, ipak − govorila je gospođa Stanimirović. − Ja baš sada pričam kako sam se provela u Kairu − i poče da objašnjava Mili svoj put. Cica izvadi maramicu iz tašne i brišući vrhom prsta krajeve usana, dobaci tiho gospođi Nešić. − Čudo nije i treću lisicu obavila oko pojasa. − Stavila ih je na ovu vrućinu samo da pokaže kako ih ima − gospođa Nešić se ljubazno nasmeja na Milu: − Kad putujete? − Sad, kroz koji dan. Kažem baš gospođi Stanimirović, jedino zbog čega se radujem da odem, to je da se otresem ove nemoguće posluge. Neverovatna je, verujte. − Teško je danas sa njima. Pobesnele su − odobravala je gospođa Nešić. − Zamislite, plaćam joj tri stotine dinara mesečno i stalno se nešto buri, ljuti se. Kad dođe veče mi, znate, igramo bridža, a ona meni: „Ne mogu ja, gospođo svake noći da dežuram“. − Ju!… Strašno! − čudila se gospođa Stanimirović. − Sasvim!… Danas nema sirotinje! − dodade Cica Milovanović. Devojka je baš tada unosila čaj i celo društvo zaćuta. Buba se obrati Cici i došapnu joj: − Znate li da se Šana razdvaja? − Da, čula sam. A jeste li čuli da se udaje? − Ama, čula sam, je li to moguće? − zgranula se Buba i primakla stolicu bliže Cici. − A za koga? − Ne mogu vam reći… Uostalom, recite prvo vi. − Znate… nezgodno mi je. Ona je moja drugarica, pa bi bilo neprijatno da se čuje od mene… Ali, uostalom, reći ću vam, jer ja nju inače ne trpim. Udaje se za Stevana Antića. − Da. I ja sam to isto čula − odgovori Cica i uze sa stola šolju sa čajem. − Bogami, ti si Dano bogata servisima − reče gospođa Milojević. − A vidim, imaš jedan izvanredan u vitrini. − Da… Dobila sam od mame − odgovori Danica i pogleda Cicu.

Ali ona kao da nije čula da se govori o servisu i okrete se Bubi: − Interesuje me zašto vi nju ne trpite. Izvinite, molim vas, što vas to pitam. − Nemam razloga da krijem. Upravo, ona meni nije ništa učinila, niti ja imam šta protivu nje. Ali onako… znate, nezgodno mi je da to baš vama kažem − i Buba značajno pogleda Cicu. − Zašto?… Recite, molim vas. − Pa baš i da vam kažem… Sećate li se, pričala sam vam, da smo prošlo leto proveli na moru. A tada je bila i ona. I tako šetajući, ona je vas toliko ogovarala da je to nešto strašno. − Mene?! − začudi se Cica. − Da, da, vas. I kada sam se vratila u Beograd, ja sam se zgranula kad sam doznala da ste vi intimne prijateljice i da se uzajamno posećujete. − Čisto mi je neverovatno! − uzviknu Cica. − A baš vam hvala što ste mi to rekli. − A o čemu vas dve tako interesantno pričate? − zapita Danica nudeći ih kolačima. − Neke naše stvari − odgovori Cica i, gledajući po tacni sa kolačima, zapita: − Šta mi preporučuješ da uzmem? − Ako sam dobro, slučajno čula, bila je reč o nekoj udaji − dobaci sa suprotnog kraja gospođa Janković. − Ja ne znam… nisam ništa kazala − pravdala se Cica. − Ja sam čula. Šana se udaje za Antića − govorila je smeškajući se gospođa Nešić. − Uostalom… rekla sam ja − reče Buba. − Ju! − začudi se gospođa Stanimirović. − To je onaj, molim vas, sa velikim nosem. − I dva puta stariji od nje − reče Buba. − To je sporedno. Glavno da je bogat − govorila je Mila. − Da, da − klimala je glavom gospođa Nešić. − Bili smo jednom u društvu. Daje utisak inteligentnog čoveka: odlično igra bridža i nosi ispeglane pantalone. Cica se okrete Bubi i tiho dobaci: − Baš vam hvala što ste mi ono rekli.

Onda se govorilo o pozorištu, o trkama. Gospođa Stanimirović je napomenula kakve su trke u Kairu. Danica je nudila kolačima i nastojavala da društvo bude živahno i da razgovor nijednog momenta ne zastane. Jedva jednom je ulučila priliku da spomene i Cici svoj servis i više u šali joj rekla kako ne odstupa od njenog. A Mila se žalila gospođi Stanimirović da joj prijateljice zavide što ide da živi u Evropi. Između njih je uspostavljen bliži odnos, jer su obe dosta putovale. Gospođa Nešić se vajkala što nije ponela karte da nauči Milu bridža, jer su u inostranstvu ne može zamisliti dama koja ne igra karata. A gospođa Janković se hvalila kako svako drugo, treće veče izlaze kod „Srpskog kralja“, ili na Avalu. − Muku mučim sa mojim sinom. On više voli na Avalu. Ali srećom, imamo dva automobila, pa on ide tamo, a mi kod „Srpskog kralja“. − A gde su tvoja deca? − zapita Cica Danicu sa naročitim naglaskom. Razgovarajući sa svojim prijateljicama o pitanjima što su bila daleko od njenog svakidašnjeg života, Danica je i zaboravila na svoju kuću. I zato se čisto trže. − Moja deca − ona se ironično nasmeja, ali se brzo povrati. − Muškarac je valjda sa drugovima, a Milena je divlja devojčica. Govorila sam joj da ostane, ali ona više voli društvo svojih drugarica. − Takva su i moja deca − reče gospođa Milojević. − A jeste li priredili koji žur za njene drugarice − interesovala se gospođa Nešić. − Ne, to još nisam… − Treba češće da se priređuju žurevi da bi se deca naučila društvenom ophođenju, a i da se što bolje upoznaju − objašnjavala je gospođa Nešić. − Kad je moja Zora priredila poslednji žur, ah, da ste videli… Ja to dete prosto nisam mogla da poznam… Bila je toliko uzbuđena, pa mi kaže: „Ah, mama, šta je meni!“ − Zaista − klimala je glavom gospođa Stanimirović. Ta sirota deca toliko su opterećena u toj školi da mi je prosto žao. I zato, kad moja devojčica svrši četiri razreda, izvadiću je. Šta će joj škola! − govoreći, gospođa Stanimirović je posmatrala Cicu koja se nagnula prema gospođi Nešić i nešto joj tiho govorila. − Pazi kakvu haljinu je obukla − čudila se Cica. − Crna haljina paspulirana belim, a oko vrata stavila ešarpu od šarenog tafta. Zar to ima smisla! − dok je ovo govorila, ona se smeškala i posmatrala Danicu. Danica se takođe nasmeja i radoznalo zapita:

− Vi to nešto o meni govorite. − Ogovaramo vas nešto − šalila se Cica. Danica primače stolicu. − Smem li da znam? − Naravno − reče gospođa Nešić. − Govorimo kako vam je divna haljina. Iako je Danici ta pohvala bila laskava, sumnjala je ipak da nisu stavile i koju primedbu i zato živo dodade: − E, znate, ja i moja kćerka šile smo podjednake haljine. − Izvanredno ti stoji i pravi te neobično mladom − odobravala je gospođa Milojević. − A znate li za novi salon Đorđevića? − pitala je Mila i prebaci krzna na ramena. − On šije samo modele. − Kako to? − zapita gospođa Janković. − Znate… Vi njemu ne možete da donesete, na primer, štof iz radnje. On dobija iz inostranstva materiju koja je izatkana samo za jednu haljinu, jer su dezeni tako raspoređeni da moraju doći na odgovarajuće mesto. On ima samo da sastavi. Ja sam poručila tri takve haljine… − To mora da je skupo − reče gospođa Milojević. − A ne. Ono istina… meni je učinio cenu. Po dve hiljade. Cica se naže prema Bubi i tiho dobaci: − Šteta što na takvoj haljini ne može da se napiše šta košta − a potom smeškajući se upita glasno: − Gde mislite da provedete leto? − Prošle godine bili smo na moru − govorila je Buba. Ali kada sam se vratila, imala sam utisak kao da nigde nisam bila na odmoru. I zato, kažem sada mužu, najradije bih išla u Sloveniju. Mila se diže i nameštajući krzna, izvinjavala se Danici: − Treba da idem. Pozvati smo na večeru u Gardijski dom, a moram i da se presvučem. − O… baš mi je krivo! − žalila se Danica uz pritvorni osmeh. − Zbogom, gospođo! − Mila pruži ruku prvo gospođi Stanimirović i poče redom da se pozdravlja. Najzad priđe Danici, pa pošto se poljubiše obe iziđoše u predsoblje. Buba zapali cigaretu i mahnu glavom: − Lako je njoj. Može da plaća skupe haljine, kad je ishrana ništa ne košta.

− Kako to? − zapita gospođa Milojević. − Pa molim vas… čitate li novine?… Svaki dan dolaze neki iz inostranstva, ili ovi naši iznalaze razloge za neke večere i bankete. I uvek nađete kako su tim večerama prisustvovala stalno ista lica, među kojima su naravno gospođa Mila i gospodin Kostić. Država ih hrani. − Ja sam čula još i jednu drugu stvar − dodade gospođa Janković. − Primetili ste kako mnogi strani predstavnici vode sa sobom i svoje žene. I… diplomate dobijaju odlikovanje, a njihove žene prezente, grivne… skupocene solitere. − Ko to plaća? − zapita gospođa Milojević. − Oh, draga gospođo sigurno ne kupuju iz svojih džepova. Baš za Milu pričaju kako je ne znam od koga tamo dobila na poklon skupocene „perzijanere“. A ona se posle ljutila što nije dobila neki nakit. − Zato oni, molim vas, vode uvek sa sobom i žene. Bogami, lepo je to biti žena nekog diplomate − skoro je zavidela Buba. − Onaj moj zalepio se za kancelariju, i ni da makne! − Hoćemo li? − upita gospođa Janković gospođu Stanimirović. A zatim pozdravljajući se sa Cicom, govorila je: − Za sve vreme mislim kako imam nešto da vam kažem. Znate, za onaj žur što sam otkazala. Toga dana bilo mi je nešto mnogo teško, pa sam morala da vam se izvinim. Ali drugi put ću vam javiti − onda priđe gospođi Nešić. − A jednoga dana doći ću do vas da me naučite bridža. − O molim, molim izvolite samo. A kad su izišle Cica se obrati Bubi: − Zakazala bila žur. I ja se taman spremala, kad mi njena devojka javlja telefonom da je gospođa bolesna. Međutim, posle sam doznala da se posvađala sa mužem. Danica se naskoro vratila i sedajući za sto reče: − E, sad smo same. Volim ovako intimnu atmosferu. − Ču li, bogati, onu šta priča, da je svaka haljina košta po dve hiljade dinara − iščuđavala se gospođa Milojević. − Ah, ostavite, molim vas… Ona voli da se hvali − mahnu rukom Buba. − Tako je na jednom drugom mestu pričala kako nosi kombinezone od pet stotina dinara. − Ju! − uzviknu gospođa Milojević. − Ja mislim da je to besmislica. Molim

vas, evo vidite, ovaj moj kombinezon košta sto dinara − ona zadiže haljinu. − Ama naravno! − govorila je Buba, otresajući pepeo sa cigarete. Cica poče: − Baš malopre kažem Bubi da je šteta što ne napiše na haljini koliko je platila. A međutim, kombinezon se ne vidi. − E, šta mu ga znaš − zatrepta očima Buba − njen se možda vidi. Žene su se značajno pogledale i potajno nasmejale. − Čula sam nešto i ja − dodade gospođa Nešić. Onda su govorile i o gospođi Stanimirović koja svuda priča o Kairu, kao da je i taj Kairo neki Pariz ili London. − Šta joj bi da ofarba kosu onako žuto − čudila se Buba. Gospođa Milojević upade: − Kad vidim te ofarbane žene, njihova kosa me podseća na onu vunu iz poderanih, starih minderluka. Razgovarale su i o gospođi Janković i njenom neslaganju sa mužem. Gospođa Nešić je naglasila kako sigurno zna da su se jedno vreme nalazili pred razvodom. Prešle su potom na događaje iz beogradskog života. Vreme je neosetno odmicalo. U jednom momentu Cica izvi ruku da bi videla koliko je časova. Iako je žurila, bojala se da ustane da se i o njoj ne bi govorilo. I tek kad se začulo zvonce i na vratima se pojavila Lela, gospođa Nešić predloži da pođu. Buba pomilova Lelu po obrazu govoreći: − A ti sad?… Obešenice jedna. Malo korzo, šetnja, ovamo, onamo − ona zavrte glavom i namignu na Lelu. Lela se nasmeja i podiže jedno rame. − Šta ti radi mama? − zapita gospođa Milojević pozdravljajući se. − Zahvaljujem − i Lela klimnu glavom. − Pozdravite je.

32 Danica se vratila u sobu i ozbiljno pogleda Lelu. − Gde si do sada? − Slušaj, molim te… Ako te mama zapita, reci da sam bila kod tebe. − A, to ne! − mahnu odsečno rukom Danica. − Krajnje je vreme da raskineš sa tim mangupom. Inače ću reći sve, sve, sve − njene se usnice skupiše i ona pogleda ljutito sestru. Lela htede da tresne tašnom o zemlju, a i da je moli da ne govori tako o čoveku koga ona voli. Misli su navirale i jedva progovori: − Zašto je mangup? − Zato što nije niko i ništa! − odgovori plaho Danica. Lela udahnu snažno i zausti da kaže kako i ona ne polaže mnogo na Daničinu udaju, ali se priseti da je u njenoj kući i može neko naići. Bila je pripravna da ustane i odmah iziđe. Ali unutarnji napon je gušio, grizla je usne, najzad je drhteći uzdahnula, oči joj se napuniše suzama i ona obori glavu. Danica pogleda sestru i znajući koliko je naprasita, a sada plače, pokaja se zbog oštrih reči i ublaži ton: − Ja ti to govorim zato što si mi sestra i što ti želim svako dobro. − Vidim, − grcala je Lela − i ne propuštaš priliku da me uvrediš. − Tebi ništa rđavo nisam rekla. − Bolje da si meni rekla, nego… − Hm! − nasmeši se ironično Danica. − Ja bih te razumela da je on svršio neku školu. Ma kakvu! − Ona se unese u lice Leli i poslednju reč naglasi. − Ali molim te… jedino mu je zanimanje: golman u sport-klubu. − Ja ga baš zbog toga i cenim − Lela pogleda prkosno sestru. − Jest, zbog toga. Na utakmicama se čuje samo njegovo ime, svuda u varoši se o njemu govori… A molim te, šta imaš ti od titule svoga muža. Akademik! − i pućnu jednim krajem usana. Danica se okrete polako prema sestri i stisnutih usana pogleda je pravo u

oči. U njenim rečima osetila je uvredu za sebe lično, a ne zbog omalovažavanja muža. Naglašujući reč po reč, govorila je polako: − I to smeš da kažeš… ti?! Predosećajući da će joj sestra reći nešto rđavo, Lela dohvati sa stola tašnu i diže se. − Dobro, idem. Ja znam da nemam nikoga. Ali kajaćete se zbog toga. Danica stade pred vrata. Nije htela da je pusti, jer se bojala da ne učini nešto zbog čega bi docnije pala odgovornost na nju. I držeći Lelu za ruku, pokušavala je da je umiri: − Ne može to tako, čekaj. − Pusti me, pusti! − otimala se Lela. Ali videći usplahireno sestrino lice, reče prigušeno: − Ja znam šta ću učiniti… oslobodiću vas muka i onda ćete biti srećni… srećni… − Lelice… slušaj me − govorila je blago Danica i obuhvatila joj ramena. − Nemoj da si takva. Pa valjda ja, kao starija sestra, smem da ti kažem. Lela pokri lice rukama i nasloni se na vitrinu. − Mene niko neće da razume, niko… rođena kuća postala mi je nepodnošljiva… život mi je omrznuo. − O, jo jo! Ti tako tragično shvataš ako ti neko stavi zamerku. Ali mi te volimo… i želimo ti sreću. Na kraju, tvoja je stvar… − Jest, tako mi i onaj kaže: „Udaj se, skini mi se jednom s vrata!“ − mislila je na oca. Lela steže pesnice i udarajući jednu o drugu, govorila je: − Ali ja neću tako, neću neću! − Šta onda hoćeš? − zapita je Danica i podboči se. − Hoću da mi se da moj deo… razumeš li? Neću ja kao ti. − Ona otvori tašnu, izvadi maramicu i poče brisati oči. Danica klimnu zamišljeno glavom. Češće je pomišljala kako su i nju nagovarali da se što pre uda, kao da je ona bila teret u toj kući. Ona to nije htela ni pred samom sobom da prizna da ne bi osetila mržnju prema roditeljskoj kući. Napomena Lelina kao da je otkrila tajnu koju je ona skriveno čuvala. Osetila je bol, tugu, gnjev i prema roditeljskoj kući i prema svojoj rođenoj što se morala udati za čoveka koji ima odraslu decu. I zato progovori tiho: − Imaš potpuno pravo − sela je za sto i pogledala zamišljeno. Lela priđe stolu, stavi svoju tašnu i nasloni ogledalce. Potom otvori pudrijeru i razmazujući puder po licu, govorila je:

− Eto, u tome je stvar. Gospodin brat kupuje nov auto marke „mercedes benc“, daje tri stotine hiljada… A šta si ti dobila?… A oni misle tako i sa mnom. E, neće! Pitanje novaca tištalo je podjednako obe sestre. Iako nisu znale dokle dosežu poslovi njihovoga oca, po mnogim znacima su naslućivale da kroz njihovu porodicu promiču ogromne sume. Saživele su se sa luksuznim životom i njihova je uobrazilja sanjarila o milionima i bezbrižnom provodu. Drugojači život nisu mogle da zamisle. I pred mogućnošću da se njihove želje ne ostvare, one su se najednom približile jedna drugoj. Lela je saosećala sa Danicom što je morala da se uda za čoveka koji ima decu, a Danica je uviđala da bi pored miliona njihovog oca mogao baš da živi i taj golman u koga se zaljubila njena sestra. − Sasvim bi nam drukčiji bio život da smo dobile naš deo. − Danica mahnu rukom i klimnu glavom. − Najzad… ne bih se morala ni udavati, već bih živela po svom nahođenju. A kad imaš novac, muža ćeš kupiti kad god hoćeš. − Ova misao joj se dopade i da bi opravdala svoje ranije držanje prema sestri, nastavi: − Nemam ja ništa protivu tvoga Raše. On je zaista poznat i što ti reče, slavniji je od Vladimira koji nosi titulu akademika, a od čega ja nemam nikakve koristi… − Valjda i sama vidiš? − pogleda je Lela i dohvati torbicu sa ružem da namaže usne. − Ama… znaš, muževi mojih prijateljica nemaju ni to! − tešila se bar time Danica. − Ali nalazim, ne moraš da se žuriš. Tebi je sad dvadeset druga godina. Mlada si, elegantna, bogata! Zašto da se zalepiš za prvog čoveka. Živi, provodi se… Nego šta! Lelino shvatanje života nije bilo daleko od gledišta njene sestre. I u trenucima iskrenosti priznavala je samoj sebi kako joj ta ljubav ograničava slobodu. Ali čitajući u novinama da je Raša na poslednjoj utakmici bio u „sjajnoj formi“, kako je on „talentovan igrač“ i na putu da postane „genije“, ona ga se gotovo sa zanosom sećala. A taj „genije“ pripada samo njoj, iako bi mnoge devojke bile srećne da su u njegovom društvu. I zbog toga samo, ne misleći na budućnost, išla je za njim kao senka i radila sve što on zahteva. − Tačno je to! − odobravala je Lela sestri. − Ali baš ako mi se ne sviđa u braku… Hm! … prosto, naprosto raskinem… kao što si i ti uradila. Ali zato ja hoću da se osiguram i da mi se da novac.

Spolja je dopirao zvuk zvonca. − Sigurno je Vladimir. Ne govorimo više o tome − reče Danica. Lela žurno otvori tašnu i pogleda se još jednom u ogledalo. Nameštajući kovrdžice kose zapita: − A kako ti sa decom?… Nisam ih videla. − A, ja sam ih „urihtovala“… Imaju svoju sobu i ne dozvoljavam im da mi vršljaju ovuda. − Milena je simpatična i lepa devojčica. − Ona je dobra, mada ima neke bubice u glavi. Ali onaj matori je nepodnošljiv. Večito se nešto duri. Čekam samo momenat pa da mu podviknem. Pst!… Evo ga. − O… svajo! − uzviknu veselo Vladimir i priđe Leli, pa je prigrli. Ti, Lelice, sve lepša i lepša. − On se odmače i pogleda je. − Dano, kako si ti? − i Vladimir poljubi ženu u čelo. Držeći je za ramena, pitao je: − Kako ti je prošao prvi žur? Sigurno se mnogo govorilo i pušilo? − Dobro je − odgovori preko volje Danica. − A što tako: „Dobro je“ − podražavao je Vladimir. − Niste se valjda prepirale − i sede pored Danice. Lela pogleda sestru i znajući zbog čega je nastalo njeno neraspoloženje, objasni: − Naljutila se na mene. − Na tebe!… Zar može ko da se ljuti na tebe? − Došla sam tek onda kad je poselo završeno… − To ne treba da bude razlog − Vladimir dodirnu Daničinu ruku. − Bože moj… devojka je, šetala − on se nasmeja i namignu na Lelu. − Sad je njeno doba… Ali, uglavnom, ona je ipak stigla. − Ne znam samo da li bi isto tako mislio da je u pitanju tvoja kći − odgovori Danica, pa izvuče svoju ruku iz njegove i razvuče usne da joj se ukazaše zubi. Vladimir je osetio jedak ton i obori pogled. Zapazio je da Danica, kad bi htela da ga uvredi, uzima uvek kao primer njegovu decu. Ali zbog mira u kući, on se pretvarao da ne shvata izvesne aluzije, pa je brzo prelazio na neko drugo pitanje. I zato odgovori:

− The!… Šta mogu? − A možda i radi. Doznala sam da se voda sa nekim maturantom. Ovo je saznanje Vladimiru bilo vrlo neprijatno. Ali da bi održao isti ton, odgovori: − Treba je ubediti da je to za nju još rano. To je izvesno. Ali znam da će se i kod nje jednog dana probuditi devojaštvo. Je li tako? − On pogleda Lelu kao da traži odobrenje od nje. − Naravno − odobravala je Lela. − A mogu li da se vidim sa Milenom. − Dabome! − reče raspoloženo Vladimir i pođe u dečiju sobu. − Hm! − učini Danica i prevrte očima. − Ne trebaju mi. Ti znaš mene: kad nekoga omrznem, mrzim ga iz dubine duše. − Ostavi sad, molim te… Nisam znala. Drugi put neću − umirivala je Lela. Da bi skrenula sestrinu pažnju na drugu stranu, govorila je. − Pronašla sam novog frizera. Kako ti se sviđa moja kosa? − To je nešto novo. − Je li? − Lela se okrete prema Danici. − Sada više nije u modi frizura à la garçon već lokne. Danica je sedela nalakćena jednom rukom na sto i gledala umornim očima. Obuzelo je iznenadno neraspoloženje zbog sticaja svih događaja, pa je odgovarala mrzovoljnim glasom: − Aha… da, da! Otvarajući vrata, Vladimir im se obrati: − Oni ne znaju ko je ovde, pa se ustručavaju. Hajde, hajde, samo je Lelica tu. Na vratima se pojavi Dragan sa zalizanom kosom i Milena, sva ustreptala. Danica ih pogleda iz očnog ugla. Dragan se lako pokloni i kao da se ustručava, zastade na ulazu. Najzad priđe Leli i pozdravi se. − O Mini! − uzviknu Lela i poljubi je u obraz. − Sedite! − nudio je Vladimir svoju decu. − Pa ti si prava dama − šalila se Lela gledajući Milenu. − Bolje bi bilo da to nije − dobaci Danica. − Moramo da joj podsečemo lokne − govorio je Vladimir šaljivim glasom da bi ugodio Danici, a i Milenu da ne naljuti.

− Dragane, kako si ti? − zapita Lela. − Dobro. − A ideš li na fudbalske utakmice? − Ne! Radim za maturu. − E, da znate, kad svršiš sa maturom doći ću jednoga dana autom, pa ćemo svi da idemo. A, čekajte… Ne znam kad je prvenstvena utakmica. Ali, onda, sigurno. − Lela se seti Raše i pogleda Danicu. Vladimir je razumeo Lelin pogled. Iz razgovora sa Danicom znao je da se ona zanima sa Rašom i zato u šali dodade: − Ti si sada kao neki stručnjak za fudbalska pitanja. − A što?… Ima potpuno pravo − odobravala je Danica. − Mlada je i neka se zabavlja. Kad se uda, ima da se zakopa… Vladimir zamišljeno pogleda svoju ženu. Nijednim svojim postupkom nije joj dao povoda da tako misli o braku. To isto ponovila mu je već u nekoliko mahova. Ali zbog prisustva svoje dece nije hteo da se objašnjava, te zato reče: − Ti znaš da ja Lelu nisam nikada osuđivao − i da bi skrenuo razgovor, upita: − Kako su tata i mama? − Mama je bila nešto slaba. A tatu gotovo i ne viđam. Ujutru ode rano. A uveče kad se vratim, tata je već legao… Milan gotovo i nije u Beogradu, stalno je na putu. − Lela se okrete Mileni i potapša je po ruci: − Kako se zabavljaš? Milena se čisto prenu i uplaši se da Lela slučajno nije saznala nešto o njoj. Pomerila se na stolici, a rumen joj obli obraze. Jedva je izgovarala: − Obično… škola, kuća. Danica je primetila njenu zabunu i gledajući je pravo u oči, govorila je naglašujući reči: − Malo korzo… malo ovamo, malo onamo − i zavrte glavom. − Pa kad jednoga dana naređa dvojke, pitaću je. − Eh, nemoj ni ti tako − branila je Lela. − Vidiš li, ona je devojka. Oslonjena rukama o stolicu, sva zajapurena, Milena je grizla donju usnu i gledala mutnim očima preda se kao neki krivac. − Do sada je bila dobar đak − branio je Vladimir da bi Milenu izvukao iz zabune. Ali da bi Danici ugodio, nastavi: − A bogami, ako jednoga dana donese slabe ocene, onda ćemo se razgovarati.

− A ti, Dragane − zapita Lela. Umesto Dragana odgovori Vladimir. − On se nada da na maturi bude oslobođen usmenih ispita. − Bravo! − Samo kad bi u kući bio tako dobar kao u školi i ja bih ga hvalila − reče Danica. Posle ove primedbe, kao neke optužbe, svi su zaćutali. Čak ni Vladimir nije našao reči da izgladi mučan utisak. I taman da kaže kako će se njegov sin popraviti kad Dragan snebivajući se progovori: − Pa sad… neko je kriv. Daničine oči senuše. Ali Vladimir je preduhitri i usiljeno pribranim glasom poče da razlaže: − Ti znaš za ono, uvek je mlađi kriv i mlađi mora da se povinuje zapovestima starijih. To važi u školi, društvu, u kući, svuda i na svakom mestu. I Lela kao mlađa mora da sluša stariju sestru. A zbilja, zašto se nisi upisala na univerzitet? Sada bi bila u četvrtoj godini? − Ah, ostavi. Šta će mi!… Kakve bih koristi imala od toga?… Imam jednu stariju drugaricu i sada je u službi… Kad smo jednoga dana računale ono naša služavka Mici ima veću platu od nje. − Kako to? − Evo… Plata moje drugarice je hiljadu sto. To je za sve. A molim vas, naša Mici ima stan, ogrev, osvetljenje, hranu, dajem joj svoje haljine i još pet stotina dinara mesečno. − Zaista − klimao je glavom Vladimir. Dragan podavi noge i dodade živo: − E, ali ona radi od pet časova izjutra do pola noći bez prekida. To su oko dvadeset časova rada bez odmora. Danica mahnu glavom i pogleda Vladimira: − Sve on zna! A šta ta devojčura nije otišla da bude gospođa? Dragan zausti da kaže: „Ne može od vas“, ali pogleda preda se i reče kao za sebe: − Ne mogu sve da budu gospođe. − Kad ne mogu, onda našto govoriti. − De, de, nemoj toliko da se uzrujavaš − umirivao je Vladimir.

− A ne, bogami − govorila je Danica. − Ne mogu da razumem da neko može još i sluškinje da uzima u zaštitu. − Onda uzdiže ramena i podiže ruke u vis. − Danas se žali jedna moja prijateljica, pa kaže da zbog tih sluškinjetina koje su joj život zagorčale mora da beži u inostranstvo! − A koja je to? − zapita Lela. − Jankovićka. − A ona? Nemam sad vremena ali podseti me drugi put da ti nešto pričam o njoj. − Lela uze tašnu sa stola i ustade. − Moram da idem… Jaoj, sad sam zadocnila − i poče redom da se pozdravlja.

33 I pored svih nastojanja Vladimira Mihajlovića da uravnoteži svoj novi život i da se oda naučnom poslu, u kući su ipak stalno iskrsavala pojedina pitanja koja je lično morao da raspravlja. Sve mu je to zadavalo mnogo posla i malo mu je vremena preostajalo da se posveti svome pozivu. Deca su u početku bila uzdržljiva prema Danici. Ovakvo njihovo ponašanje proisticalo je iz dečje sramežljivosti. A sem toga još uvek im je u svežem sećanju bila njihova rođena mati. Danica je odrasla u porodici gde se smatralo da su ženska deca teret koga se treba što pre osloboditi. I kao kakav refren brujale su joj često u ušima reči njenoga oca koji joj je nekom prilikom rekao: „Krajnje je vreme da mi se jednom skineš s vrata“. Ona se zato bez mnogo razmišljanja udala. Ali sada je na sebe primila materinske dužnosti od kojih su se otresali njeni rođeni roditelji. A tek, zašto bi se ona starala o tuđoj deci. Ovakvo pritajeno stanje trajalo je sve do onoga dana kada je Danica otpustila Stanojku. Dragan je podigao glavu. Otac ga je molio da se smiri i objašnjavao mu da im je Danica ipak bliža od te žene koja je slučajno ušla u njihovu kuću. Ali tu prisnost Dragan nije osećao. On je znao za Stanojku koja ga je odnegovala. I tih dana, kad je polazio u školu, nije hteo da je javi ni ocu ni majci, iako je to uvek činio. − Jesam ti kazala? − govorila je Danica Vladimiru. − On je nevaspitan. Treba da mu podvikneš. Kako je to!… Šta sam ja u ovoj kući?!… Vladimir je pognuo glavu. Tamo Stanojka, onamo Dragan, ovde Danica. I svako vuče na svoju stranu. Nije bio u stanju da se oda svome poslu. Dok se bavio u institutu, prevrtao je listove knjiga ili razgledao instrumente, zavaravajući sebe da nešto radi. A međutim, stalno je mislio na kuću. Da se sa Draganom ne bi objašnjavao u kući, rekao mu je da dođe u institut. − Ti možeš da me mrziš, da me ne trpiš − govorio je Vladimir Draganu. − Ali ima jedna granica preko koje ne smeš da pređeš. A to je pristojnost. Dragan je ćutao i okretao đačku kapu u ruci. Voleo je svoga oca i uviđao koliko se on napreže da uspostavi mir u kući. I zato je odgovorio:

− Mi možemo i da odbacimo te sentimentalne razloge da je teta nas izvela… Ali iznad toga postoje i humani obziri. Služila nas je dok je imala snage, a sad pod stare dane izbacili smo je iz kuće kao neku neupotrebljivu stvar. I sada pere sudove u jednoj maloj kafani. Dragan je govorio u množini, izbegavajući da pomene maćehu koja je bila glavni krivac i koju je od izlaska Stanojkinog iz kuće počeo da mrzi. A Vladimir je krivicu primio na sebe da se ne bi o Danici zlo govorilo. − Ja pitam vas, moju decu, − govorio je Vladimir − volite li vi svoga oca? Da li vam je stalo do moga rada? Ti vidiš, ja činim sve za vas i smatram da treba da imate obzira prema meni… A ne, duneš iz kuće kao da mi ne postojimo. − Dragan je ćutao. Vladimir nastavi: − Mislim, razumeo si me. I sad, kad odeš kući, postaraj se da budeš pažljiv − on priđe Draganu i potapša ga po ramenu. − Kad će vas raspustiti za maturu? − zapitao je da bi izbegao dalje objašnjenje sa sinom. − Kroz nedelju dana. − A kako se nadaš… hoće li šta biti? − Nadam se da ću biti oslobođen usmenih ispita. − Radovao bih se… Do viđenja i tako, znaš − Vladimir pogleda prijateljski sina, kao da ga moli da izmeni svoje ponašanje. I baš toga dana vrativši se kući, Vladimir je zatekao uplakanu ženu kako leži na divanu. Pomislio je da je opet izbio neki sukob između žene i njegove dece. Zastao je i očajnim glasom izviknuo: − Šta je pobogu sad? Danica se i ne pokrenu s mesta, već plačnim glasom odgovori: − Idi u kujnu da vidiš − i pokri lice rukama. Vladimir uzdahnu i već duševno slomljen, pođe sa strahom u kujnu… „Sve mi ovo nije baš bilo potrebno“, senu mu misao od koje se čisto strese. „A možda je i on kriv!“ − pomisli na Dragana i podiđe ga ljutnja na sina. Ali u kujni je zatekao samo devojku, Mariju, koja je nešto peglala i kad naiđe Vladimir ne htede ni da se okrene. „Pa nema ih!“ − mislio je na decu. Hteo je da se vrati, ali pogleda slučajno devojku i vide da joj je lice crveno od plača. Prišao je i zapitao: − Zašto plačete? − Ništa… „Deca nisu kriva“ − pomislio je Vladimir i obuze ga radosno raspoloženje. Potom joj se obrati:

− Valjda postoji neki razlog?… Ne plačete tek onako… Marija spusti peglu na podmetač kraj sebe na stolici i poče govoriti plačnim glasom bez predaha. − Milostiva je nervozna i traži dlaku u jajetu. Ona nikad nije zadovoljna i večito mi stavlja primedbe. Naljutila se što nisam očistila prašinu sa listova fikusa. − Čekajte, čekajte! − uzviknu Vladimir i diže ruke. Iako je i sam uviđao da Danica traži mnogo od devojke, ipak nije hteo da joj odobrava i pokušavao je da je stiša. − Sve se to može lepo urediti. Na vratima se pojavi Danica i poče srditim glasom: − Šta urediti! Od kako mi je ona došla, na sve strane prašina. Ona ništa ne radi. Po kući mi se vuku prljavi sudovi, nečiste čaše. Ja to više neću da trpim… − Molim vas, gospođo, vi tražite od mene više nego što ja mogu… Ali Danica nije slušala i praskala je: − Jutros sam vam našla prljavu šoljicu, pa sam ja morala da perem. Ja, molim vas, ja! Evo, pogledaj kakve su mi ruke − i pruži ih prema Vladimiru. − Juče sam čistila nokte. Pa ovo je strašno, neizdržljivo − vikala je kroz suze. − I još mi ona priča… − Umiri se zaboga! − govorio je očajnim glasom Vladimir i dohvati se za kosu. − Vama ne može, gospođo, niko da udovolji − odgovorila je kroz plač Marija. − I još smete da mi tako šta govorite! − ciknula je Danica. − Napolje iz moje kuće! Sad odmah napolje! Neću da znam ni da čujem za vas! − ona se okrete i ode plačući. Marija otpasa kecelju, baci je ljutito na stolicu i sva uplakana iziđe iz kujne. Ostao je Vladimir pognute glave. „I posle ove scene ja treba da razmišljam o svetlosnim česticama… atomima“. Kao da je tek sada uvideo da van toga nevidljivog sveta postoji još i jedan drugi, opipljiviji, pored koga je on prolazio zatvorenih očiju. Danica… Marija! Osećao se malen pred snagom ženske ćudi i zamahom njihove volje. Ili da podigne i on svoj glas… Ali predosećao je da bi se tada u kući napravio lom, jer se njihove naravi ne mogu obuzdati. A da moli?… Pa to mu nije pomagalo ni kad je preklinjao za Stanojku, a tek kako bi ga sada dočekala. „Uostalom, ona je dovela Mariju.

Aha, tako joj i treba!“ − mislio je prkosno. Ovim saznanjem kao da je stekao zadovoljenje za sve što je prepatio. „Zašto se ja jedim. Neka ide… Valjda će je to opametiti“ − i pođe uzdignute glave da nađe suprugu. Danica je ležala na divanu držeći se za čelo. Vladimir tiho priđe i sede pored nje. Posmatrao je sa izvesnim sažaljenjem i dohvatio je za ruku. − Ludo moje, zašto se toliko uzbuđuješ?… Pa dobro, naći ćeš drugu. − Ostavi me, molim te − i ona izvuče svoju ruku. − Pogledaj kakve su mi ruke… Juče sam ih manikirala − i poče ponovo da plače. Vladimir klimnu glavom i pomisli: „Zbog njenih lakovanih noktiju cela kuća treba da se uznemiri“. I da bi joj odstranio misli, zapita: − Jesu li došla deca? − Ne znam − odgovori ona osorno. Vladimir kašljucnu i usiljeno pribranim glasom, u kome je bilo pretnje zapita: − Zašto mi tako odgovaraš? Danica ga oštro pogleda. − Zato što si pokvario i decu i služavke. Ti, ti i niko drugi. Vladimir se diže i priđe prozoru. Učinilo mu se da je uvučen u središte nekog meteža na šta dotle nije navikao. I kao kad stihija zakovitla sa sviju strana i čovek zastane pokrivajući rukama glavu, tako se i Vladimir osećao nesposobnim da nađe izlaz iz ovoga stanja. S jedne strane stid pred decom, a s druge naprasita ćud ženina, s treće nepokolebljiva volja služavke. Ali najteže mu je zbog dece i pred njima se osećao kao krivac što je poremetio njihov bezbrižan život. Treba naći izlaz iz ovoga stanja, a da ona ni jednog momenta ne osete njegov podređeni položaj, niti da se uznemire. A temperamenat Daničin je već upoznao. U njenoj je naravi bilo nečeg primitivnog, neodoljivog, a što je ona vešto prikrivala ljubaznim osmesima. Takva njena ćud podsećala je Vladimira na onu grubu pečenu zemlju pokrivenu tankim slojem emajla. A kad se taj zastirač malo načne, onda se usled upotrebe sve više razotkriva i ostaju samo grubi oblici. Vladimir je izišao pokunjene glave u predsoblje. Marija je pakovala svoje stvari… Sto nepostavljen, a deca čekaju na ručak. Ušao je u njihovu sobu i smušenim glasom obratio Mileni koja je sedela za stolom i prelistavala neki ilustrovani časopis. − Mini… znaš, čula si valjda. Danica je otpustila Mariju koja se pokazala neučtiva i ona eno pakuje stvari. Izići, molim te, i postavi sto.

Milena je bez ijedne reči ustala i otišla u kujnu. Vladimir se okrete i ugleda Dragana koji je sedeo na jednoj niskoj stolici i podbočio glavu rukama. − Šta je tebi? − Ništa, tata. A zašto je otpuštena Marija? Znajući raspoloženje svoga sina prema maćehi i da bi ga predupredio da se ne izrazi nepovoljno, Vladimir odgovori: − Bila je neučtiva i Danica je imala pravo. Da ona to nije učinila, otpustio bih je ja. − A bila je vredna… − Nije to dovoljno. Ona ne sme da se tako ponaša, jer na kraju zna se ko je gospodar u kući. Nego… otidi, bogati, pa uzmi hleb − i Vladimir izvadi novac. Taman je hteo da iziđe, kad se na vratima pojavi Marija, obučena, sa denjkom u ruci. − Molim vas, gospodine, da mi isplatite do kraja meseca. − Do kraja… zašto? Ali se seti da je ona otpuštena bez otkaza. I da bi izbegao objašnjenje, izvadi novčanik i poče brojati novac. − Dobro… kako vi kažete. − „Ovo je nepredviđen izdatak. A do kraja meseca treba platiti novu devojku“ − tada se seti Stanojke i svoga ranijeg mirnog života. Dajući joj novac, Vladimir pruži ruku. − Hvala vam Marija − htede reći: Izvinite, ali se trže da žena ne čuje i dodade kratko: − Zbogom! Marija je zavijala novac u maramu, i pravdala se: − Ja gospodine nisam kriva… Gospođa je vikala na mene za sitnice. Ona se ljuti zbog svojih noktiju, a što ja gubim svoj život i zdravlje, nju se to ništa ne tiče. − The!… Šta da vam radim. Tako je moralo biti. Bio je duševno zamoren i najradije bi izišao iz kuće i otišao negde daleko u polje. Ali zar da ostavi decu koja nisu kriva? I protivu volje nametala se misao: „Ko je kriv?… Kriva je Danica. A ona ni je došla sama u ovu kuću“ − kao da je čuo neki strani glas… Nije dabome… ti si taj. Mi se nismo dovoljno upoznali. A ona je sigurno i ranije bila takva. Setio se plača ženinog i pred očima mu se pojavi ona slika, kada je ležala na divanu i držala se za čelo. „Muči samu sebe. Ona je za žaljenje a ne za osudu“ − razmišljao je da bi našao neko opravdanje za svoju popustljivost. „S te tačke gledišta treba posmatrati sve njene postupke. Treba da se navikavamo na nju, upravo da se

prilagodimo njenom temperamentu. Da, da!“ − i Vladimir pođe u spavaću sobu. Danica je ležala na divanu i ukočenim pogledom posmatrala tavanicu. Kada je ušao Vladimir ona se i ne pomeri već samo trepnu očima. Usled plača šminka joj je bila skinuta, lice bledo, a usne modre. Vladimir je govorio usiljeno raspoloženim glasom: − Ja onu isplatih. A ti, zašto se jediš? Naći ćeš drugu. Hajde da ručamo. Levi kraj Daničinih usana grčevito zaigra. Gledajući neprestano u tavanicu, progovorila je promuklim glasom: − Glava me boli. Ne mogu. − Ali malo samo, biće ti onda lakše. − Ne − odgovori kratko. Vladimiru pade na pamet, kako bi ona zbog njega i dece mogla da učini tu žrtvu. „Šta smo joj krivi!“ − Stajao je neodlučan. Onda sleže ramenima. − Dobro… A hoćeš li da ti Mini donese ovamo? Njene obrve se spustiše i oko očiju se stvoriše bore kao da je htela da kaže kako treba da je ostavi na miru. − U redu! − dodade Vladimir i iziđe iz sobe. Onda je pozvao decu na ručak. − Mami je danas teško i ne može da ruča… Ako joj i posle podne ne bude bolje, moraću da pozovem lekara − pravdao je ženu pred decom. Za vreme ručka Vladimir se trudio da bude raspoložen, iako je bez prestanka mislio na sve ono što se dogodilo. Sećao se da je ovako ručao sa decom pre ovoga braka i kako su onda odnosi bili neusiljeni i prijatni. Bilo mu je čudno što to ranije nije uviđao. A i deci je bilo ugodno što su sami sa ocem. Milena i Dragan su se pogađali kako da urede sudove. − Ja ću da perem, a ti da brišeš − predložila je Milena. − A, obrnuto − govorio je raspoloženo Dragan. − Mogu lako da ti se pokvare nokti, pa bi onda mene najurila iz kuće − i Dragan namignu. Milena se prikriveno nasmeja i gurnu Dragana nogom. Vladimir se pretvarao kao da ne sluša njihov razgovor i hitro izvuče iz džepa jedan akt, pa ga poče čitati. Najzad preklopi hartiju, savi servijetu i obrati se deci. − Dakle… jeste li se pogodili? − Ništa ti, tata, ne brini − odgovori Dragan i poče skupljati tanjire.

Sutradan Milena je pripremila doručak dok je Danica još ležala u krevetu. Vladimiru je ovakvo stanje bilo neugodno i čekao je samo da deca odu u školu, pa da se objasni sa ženom. Bio je čvrsto rešen da joj prebaci što se tako ponaša prema njima kao da su oni nagovorili pomoćnicu da bude neobazriva i nesmotrena. Reći će joj to, iako je bio uveren da greške nisu bile takve da se devojka bez otkaza izbacuje iz službe. − Tatice, ja danas izlazim ranije iz škole pa ću sve pripremiti − govorila je Milena polazeći. Vladimir je osetio jače nego ikada koliko je prisno vezan za svoju decu. Starao se da prikrije svoje neraspoloženje i zato joj dobaci: − Mislim da nećeš imati potrebe. Mama će danas spremiti. Hajd’ do viđenja! − i kao obično poljubi je u čelo. A kada su deca otišla, uputi se u spavaću sobu. Danica je sedela na krevetu pognute glave. Lice joj je bilo bledo, a kosa rasuta. Vladimir je osetio ljutnju, a i sažaljenje, iz čega je proizlazilo neko neodređeno, kolebljivo stanje. Hteo je da se vrati i zalupi vratima da bi iskazao svoj protest. Ali je zastao i protiv volje izlete mu pitanje: − Kako ti je? Danica mahnu glavom, razvuče kraj usana i jedva odgovori: − Dobro… kad već moram da kažem. Vladimir se pokaja što nije odmah izišao, ne razgovarajući uopšte. Pomislio je da to uradi sada. Ali mu se učini da bi bilo bezrazložno i suviše grubo sa njegove strane… Njeno lice je izmučeno, a treba i ručak spremiti. Prišao je noćnom stočiću da bi izgledalo kako je slučajno ušao i nešto traži. Pogledao je ženu s leđa, njen obli vrat… „Ne treba biti grub… ja sam čovek!“ − i kao da oseti svoju snagu i moć on se ispravi, priđe ženi i stavi joj ruku na rame. − Hajde, ustani, biće ti odmah bolje. Ona zatrese glavom i tužno progovori: − Meni ne može biti bolje. Vladimir se odmače i upitno pogleda. − Zašto tako govoriš?… Ako je devojka izišla, naći ćemo drugu. − A potom mu senu misao: „Da nisam ja uzrok!“ i Vladimir se namršti. „Staram se da budem pažljiv. Nikakvog povoda nisam joj dao… ne, ne. Možda je bolesna“. Onda produži: − Eh, trenutno neraspoloženje, pa uobražavaš… Duševna potištenost koja tako bez razloga nastupa. Nego, kad se obučeš, iziđeš na

pijacu onda će biti bolje. Danica kao da se budi, podiže glavu. Njeno lice posta sve izrazitije, usnice skupljene, a pogled oštar. − Ja da idem na pijacu! Vladimir kao da malaksa. Bojeći se objašnjenja, dođe mu da iziđe iz sobe. On se podboči i podiže ramena. − Zaboga, Danice… ja moram na časove… deca su otišla. Danica ustade i zatrese glavom. − Još i to da doživim u ovoj kući!… Dragi moj, ja se nisam smucala po pijaci ni dok sam bila u svojoj rođenoj kući, a još manje ovde… Vladimir se nakašlja, uzdahnu snažno kao da prikuplja snagu i progovori odlučno. − Ići na pijacu nije nikakva sramota. Ali Danica nije ni slušala šta Vladimir govori, već nastavi praskavim glasom: − Još malo pa ćete me napraviti i sluškinjom. Uostalom, ko je gladan neka ide sam, meni je nepotrebno. Jesi li razumeo? − govorila je takvim glasom kao da tu govora više ne može biti. Vladimir je pogledao gnevno, a lice mu se grčilo od ljutnje. Pri saznanju da ona ovu kuću ne smatra svojom, osetio je bol i dođe mu žao dece. Zavrte glavom i već malaksao iziđe lagano iz sobe. Ušao je u kabinet za rad, naslonio se rukom o sto i oborene glave gledao mračno negde u ugao sobe. Predosećao je kako od nečega treba spasavati decu. „Ja sam kriv… ja!“ − brujalo mu je u svesti. „Sam sam sebi stavio krst na leđa… Ali zbog toga moja deca ne treba da pate“. I pošto je celo pitanje postavio na tu osnovu, učinilo mu se sasvim logično što mu je žena onako odgovorila. „Naravno, tako mi i treba!“ − Mislio je kao da prkosi samome sebi. I ne puštajući više mislima na volju, Vladimir stavi šešir na glavu i pođe u varoš da kupi namirnice. Ali kada je izišao na ulicu i pogledao oko sebe ljude koji su išli svojim poslovima i video žene kako se vraćaju sa pijace, slučaj sa ženom izgledao mu je sasvim drugojači. „Ona je otpustila devojku i njena dužnost je bila da sama, po svojoj ličnoj volji iziđe, i spremi što treba za ručak… A ne ja. I zašto ja?… Ona govori o svom gospodstvu… A valjda i ja predstavljam nešto u ovom društvu“. − Setio se Nikole Stevanovića i padoše mu na pamet reči njegovoga brata o tome kako je Nikola zaradio novac. „A Sena mi i ne dolazi zbog nje, a ona tako postupa!“ − mislio je jetko. „Šta sam mogao da uradim?“ − pitao se. Razmišljao je kako treba da zauzme odlučniji stav… „Gospođo, ako vam se ne

sviđa u ovoj kući izvolite napolje… Ja sam ovde gospodar. Ima da bude onako kako ja zahtevam!“ − i uobražavajući da je tako rekao, Vladimir podiže glavu i tek tada vide da je dan sunčan i lep… Zamišljao je dalje kako ona zaista izlazi iz kuće, a on je oholo posmatra sa prozora kao da joj prkosi. Prišao je pijaci gde se razlegao žagor i mislio šta bi trebalo da uzme. „Neću uzeti ništa!“ − pade mu na pamet. Ali se seti Milene i Dragana i gurajući se kroz masu ljudi i žena razgledao je rasejanim pogledom namirnice. „Ali ako ona neće da skuva!“ − i Vladimir zastade. „Ona ni u svojoj kući nije kuvala… a možda i ne zna“. − Jedna žena ga gurnu korpom. Vladimir se okrete da je vidi i tada se sudari sa nekim čovekom. „Šta sam ono hteo?“ − pitao se. Ali njegovu misao kao da je zaglušivao žagor naroda i vika prodavaca. − Još malo, još malo, izvol’te. „Nešto sam mislio interesantno… šta ono beše“. − Gospodine, uzmite još ovo boranije, pa da idem. Jevtino je − nudila ga je jedna seljanka. „Boranija… jest, to bih mogao. Ali da li ona zna… ah, da! Da li zna da kuva… to sam mislio, jest, jest. A možda ne zna“. Vladimir zastade. „Verovatno se zbog toga i opirala da ide na pijacu… Sigurno je to!“ − Njegovo lice se razvedri. „Ali mogla je da kaže, zaboga… naravno. Mogli smo uzeti nešto gotovo“ − i obazre se da vidi ima li gde u blizini radnja sa mesnatom robom i pođe u tom pravcu. „E, ovo je dobro“ − razmišljao je vraćajući se kući, jer ne mora da se objašnjava sa ženom ko će kuvati jelo, a i deca neće morati da peru sudove. „A u toku dana naći ćemo drugu devojku i nastaće mir u kući“. Bio je raspoložen što je na ovaj način uspeo da izbegne svako objašnjavanje. „A naposletku, ona kao domaćica ima pravo da zahteva red u kući“ − pravdao je svoju ženu. Ulazeći u kuću, sreo je Danicu u predsoblju kako iznosi šolje sa čajem. − A… evo i mene da ti pomognem − reče raspoloženo Vladimir. − Ostavi, molim te… Kakav si, preturićeš nešto − reče Danica. Drugom prilikom bi se možda naljutio na ovu primedbu. Ali sada je veseo što se uopšte ne potrže raniji razgovor, a i što Danica već hoće nešto da radi. − Evo, Uzeo sam. Ali… znaš… nisam hteo ništa za kuvanje. Gde bi sada ložila vatru. Bolje je nešto hladno. Deca to naročito vole. „Uvek samo deca“ − pomisli Danica. Ali je i njoj bilo ugodno što ne mora da se prlja.

− Dobro − odgovori mirno. − Zašto, zaboga, spuštaš na čist čaršav? − ona uze paket pa ga stavi u tanjir. − Hartija je čista − odgovori Vladimir snebivajući se. − Nego, sad odmah treba da nađeš novu devojku. − Ja više neću da tražim i da se jedim. Evo hodi da ti pokažem. Hodi! Vladimir je znao unapred da je u pitanju neka sitnica pred kojom treba da se iščuđava. Ali na uporno navaljivanje žene, prišao je. − Vidi, molim te − Danica pokaza jedan lonac i svojim dugačkim noktom zapara ispod gornjeg podavijenog oboda i izvuče tamnu naslagu. „Pri svakodnevnoj upotrebi to je nemoguće očistiti“ − pomisli Vladimir. Ali ne reče ništa, jer je uviđao da bi Danica u zamahu grdnje odmah rekla da on kvari devojke. Odobravao je usiljeno pribranim glasom: − Da… da! − Đubrulja jedna!… A napravila se čitava dama! I ti si joj još isplatio do kraja meseca. Ne bih ja njoj dala ni ono što joj do sada pripada. Iako su mu ovakva objašnjenja neprijatna, Vladimir je bio pripravan na krajnje ustupke, samo kad u pitanju nisu bila njegova deca. I da bi je umirio, govorio je tiho: − Zato smo je i otpustili. Ti si videla… nisam hteo ni da se objašnjavam. Ali, molim te, treba naći odmah drugu. Čuo sam, ima ih na Jovanovoj pijaci. − Gde ću ja sama da idem po Jovanovoj pijaci! − iščuđavala se Danica i pogledala oštro Vladimira. − Ili s tobom, ili neću ni ići. − Ja imam predavanje. Ali… dobro, ići ćemo zajedno. Danica pođe, pa se vrati. − Ali od sada, ja ću prema njima kao moja ujna-Bisa. Deset dana, pa napolje! I neću da joj platim, to da znaš! − i zamače u sobu da se obuče. Vladimir uđe u svoju radnu sobu i već umoran, sede za sto. „Našto taj naprasiti ton“ − pitao se. I po razumljivoj asocijaciji, setio se prve žene koja se kao senka kretala kroz kuću i starala se da ga oslobodi svih domaćih briga. Ali odmah je shvatio da to poređenje sa prošlošću pogoršava ionako tešku stvarnost, upečatljivu i neminovnu. Ustao je naglo od stola, prišao vratima iza kojih se oblačila njegova žena i doviknuo: − Dano, čekaću te pred kućom. Požuri!

34 Milena je preživljavala ono doba između devojčice i devojaštva kada mišići podrhtavaju, a utisci iz spoljnjega sveta kao da prethodno prolaze kroz neko uveličavajuće staklo. Ushićena mladošću, zaneta svojom bujnom maštom, Milena je sanjarila o nekom večnom životu, nasmejanom i vedrom kao oči Miloševe. Za nedaće života nije znala. A ukoliko je neki put i osetila tegobu, ona je sve to opažala kao kroz kakvu koprenu i predstave su bile maglovite. O čestim neprilikama u njihovoj kući starala se da ne misli. Izvan toga života za nju je postojao jedan drugi, nasmejan i zračan. Istina, prikriven i pritajen, ali zato sočan i topao. Vrlo prijatno se osećala kad je bila sama u svojoj sobi, jer je tada mogla u mislima da vodi duge razgovore sa Milošem. Ili bi ležala na krevetu i poluotvorenim očima bludila po tavanici. Tada joj se činilo da je on tu pored nje, i srce joj snažno udaralo. Zatvarala je polako oči ne bi li ta vizija postala stvarnost. A ako bi tada doprla do nje prepirka između maćehe i služavke, što se svakodnevno događalo, Milena je pritiskivala uši rukama da bi ostala sa svojim mislima. Dragan bi tada obično ostavljao knjige i ukočenim pogledom posmatrao u vrata. Zadrhtao bi i mnogo puta se rešavao da iziđe i svojoj maćehi sve izgovori. Njemu nije izmaklo iz vida stalno nastojavanje očevo da umiri ženu. Na njega se nije ljutio, već mu je bilo žao što se uznemirava onda kad mu je najpotrebnije da radi. Izgledalo mu je da je u kuću ušao neki uljez koji je poremetio miran tok njihovoga života. Ali iz obzira prema ocu uzdržavao se od nekog ispada, jer bi se onda svakako odigralo nešto teško u njihovoj kući. Bio je baš dan kada su saopštavali rezultat pismenih ispita sa mature. Dragan se spremao da pođe i tada mu je do ušiju doprla neka larma. Prišao je vratima i vezujući mašnu osluškivao. − Ne mogu očima da je vidim − govorila je Danica. − Zaboga, smiri se − čuo se glas Vladimirov. − Tebe se ništa ne tiče. Ti ne vodiš računa o meni i ne znaš za moje muke. Vrata od spavaće sobe zatvorila su se i Dragan je dalje čuo samo neko romorenje. Ruke su mu podrhtavale, a vilični muskuli nabrekli. Iako je unapred znao da će i sledeća služavka biti ista, ova sadašnja morala je da ide.

Mora neizostavno da bi došla druga podanica koja će isto tako osetiti moć i silu svoje gospodarice. Dragan mahnu glavom i snažno udahnu. „Samo dok svršim sa maturom!“ − Iako nije određeno znao šta će tada uraditi, predosećao je da će se nešto dogoditi. „Ima hleba i na drugoj strani!“ − senu mu kroz glavu, pa dohvati kapu i žurno iziđe iz kuće. Svi ovi događaji u kući postepeno su iščezavali iz njegove svesti ustupajući mesto novim utiscima. A kad je naišao u ulicu gde je bila njegova gimnazija, uznemirio se pri pomisli kakav li će rezultat čuti. „Da li ću biti oslobođen usmenih ispita?“ Znao je da je zadatke dobro izradio. Ali nije puštao sebi na volju da se raduje unapred. Više je voleo da se saživi sa pretpostavkom da će polagati i usmeni. Radost će biti veća ako ga oslobode. Maturanti su stajali u hodniku i na licima im se ogledala strepnja od napregnutog iščekivanja. Mlađi učenici posmatrali su ih radoznalo i sa izvesnim poštovanjem. Dragan priđe jednoj grupi svojih drugova koji su tiho razgovarali. Jedan je govorio obzirući se da ga ko ne čuje. − … Kad sam pošao u klozet, za mnom služitelj Sava. Zalepio mi se za leđa kao taksena marka. Ali, mislim se, nećeš valjda i unutra za mnom. Zatvorim vrata, onda uvijem zadatak oko jednoga kamička, pa kanap proturim kroz rupu. Tek osetih kako neko zateže. Dobro je, pustim kanap i iziđem. − Ali kad ga brže izradiše − čudio se drugi. − Izišao sam treći po redu. Pogledam na prozor susedne kuće, a ono ovolika slova − on raširi prste ruke − iks na kvadrat, plus dva ipsilon… Uh, dohvatim hartiju i prepišem… − Ja nisam mogao − reče Dragan. − Izgleda mi da su posumnjali što ulazimo uvek u isti klozet i ja drž’ za vrata, a ona zaključana. A Sava se smeška, pa mi veli: „Svejedno, isti je i ovaj“. Dođe mi da ga udarim. Postojim malo unutra, pa se vratim. − I nisi prepisao? − Ne… Radio sam sam. Posle vidim da se uglavnom slaže sa onim kako je radio onaj student matematike. Hodnikom je prolazio direktor i maturanti zaćutaše. Gledali su upitno direktora kao da su hteli da na njegovom licu pročitaju rezultat. A on, ozbiljan i namršten, klimnuo je samo glavom i ušao u profesorsku kancelariju. − Sigurno će nas sada zvati − govorio je Miloš Draganu. − Bre, što su mi se ruke ohladile. Nisam osećao ovakvu strepnju ni pred pismenim iz matematike.

− Kako si izradio? − Jedan sam rešio sigurno. Za ona druga dva ne znam. Iz profesorske kancelarije izišao je profesor Jerotije, malo pogrbljen, i mahnuo rukom dajući maturantima znak da uđu u slušaonicu. Išli su lagano, kao osuđenici kojima treba da se saopšti presuda: osuda ili sloboda. Neki su ušli u klupe, dok se drugi naslonili na zid. Dragan je stajao ispred vrata i zamišljeno posmatrao niz prazan hodnik. „Poslednji dani u školi!“ − setio se. Ali nije osećao nikakvu žalost, već, naprotiv, strepnju da ovaj dan možda neće biti poslednji. − Vala šta bude… ne mogu više da mislim! − čuo je glas nekog od svojih drugova. − Drugovi! Posle mature da priredimo zajedničku večeru − predlagao je jedan. − Kakva te večera snašla sad. Čekaj da vidimo hoćemo li izneti čitavu glavu − odgovarao je drugi. Dragan se nasmejao na ovu iskrenu primedbu i osetio neko olakšanje što i drugi strepe kao i on. Tada se otvoriše vrata profesorske kancelarije i prvi iziđe ministrov izaslanik. Pričao je nešto veselo razmahujući rukama. − Pst!… Evo idu! − reče Dragan. Maturanti su zanemeli. Dragan je jednim okom kroz odškrinuta vrata pratio kretanje nastavnika. Izaslanik zastade, verovatno da dovrši započetu priču. Nastavnici se okupiše oko njega i najednom prsnuše u smeh. „Kako mogu da se smeju“ − pomisli Dragan i priđe klupi gledajući netremice u otvorena vrata. Pred ulazom se utišao žagor nastavnika. Na vratima se prvo pojavio uzdignute glave ministrov izaslanik. Popeo se na uzvišenje katedre i preleteo pogledom preko glava učenika čija lica kao da su se skamenila, a oči ukočile. Svi su gledali izaslanika koji očima dade znak nastavniku koji je poslednji ušao da zatvori vrata. Pritajili se i nastavnici. Okrenuti prema učenicima posmatrali su ih, jedni podsmešljivo, drugi zlurado, neki tužno ili zamišljeno. Ministrov izaslanik se nakašlja, onda se osloni rukama o katedru. − Dragi učenici!… Pismeni ispiti su završeni i sada treba da vam se saopšti rezultat. − Izaslanik zaćuta i pogleda u katedru. Zatim nastavi: − Mogu vam reći da su nekolicina pokazali odličan rezultat, drugi su samo prošli, a bogami… ima ih i koji nisu zadovoljili i sa njima ćemo se videti još

jedanput… Gospodin direktor će vam pročitati rezultat. − On se okrete direktoru: − Molim lepo. Direktor razvi tabak hartije i poče da čita ravnodušnim glasom. − Oslobođeni usmenih ispita: Aleksandar Dinić, Božidar Tonić, Dragan Mihajlović… Dragan zatrepta očima i zanija se. „Da li je moguće!… Da nije pogrešio? Ali čuo sam.“ − On se okrete i pogleda druga pored sebe čije je lice bilo grčevito stegnuto, a oči ukočene. „Ja sam slobodan“ − dođe mu da usklikne od radosti. Okrete se prema nastavnicima i jedan od njih nasmeši se klimajući glavom, kao da mu čestita. „Istina je!“ − nasmeja se i Dragan i dođe mu da istrči iz učionice. Ali tapkao je u mestu, dok su mu se grudi širile od radosti. Hteo bi da poljubi sve prisutne i da se svi raduju. Učionica mu se odmah učini svetlom. A i onaj večito natmuren profesor Jerotije izgledao mu je sada dobrodušan čičica. − … Đorđe Nikodijević, Ilija Kitanović, Jovan Žunić, Miloš Vasiljević… „Šta je sa njim?“ − Dragan htede da se okrene i da ga potraži očima. Ali je odmah uvideo da je trenutak svečan, a njegovi drugovi su još uvek uzbuđeni. Izgledalo mu je da bi ih svojom veselošću uvredio, a to je najmanje hteo. − … Odbijeni na godinu dana: Žarko Miladinović, Petar Jovanović, Stojan Pavlović… Dragan se namršti i obori glavu. „Nisu morali da ih obore“. Pogledao je ispod oka nastavnike i onako ukočeni učinili mu se kao kakvi nadgrobni spomenici. Ali on ih se najzad oslobodio. „Pa ja više nisam đak!“ − klicao je u sebi Dragan. Direktor zaćuta i presavi tabak. Ono napregnuto stanje među učenicima popustilo je; neki su se već okretali i klupe počeše da krckaju. Izaslanik lupi šakom o sto i progovori: − Čuli ste, dakle, rezultat. Usmeni ispiti počinju sutra u osam časova. Kandidati koji su pušteni na usmeni, pročitaće raspored polaganja pred kancelarijom gospodina direktora. − On lako klimnu glavom, siđe sa katedre i iziđe iz učionice. A za njim direktor i ostali nastavnici. I kao kad mine oluja, pa ljudi ćuteći posmatraju pustoš, tako su i maturanti ostali za momenat nemi. Neki su uznemireni zbog neizvesnosti šta li će biti na usmenom ispitu. Drugi potišteni jer su odbijeni od usmenih ispita. A oni oslobođeni nisu smeli glasno da se raduju da se ne bi zamerili svojim drugovima. − Ti, Dragane, prebrinu brigu − javi se prvi Miloš.

− Blago tebi. − Čestitam. Drugovi se okupiše oko onih koji su oslobođeni polaganja usmenih ispita. Dragan je primao čestitanja, smeškao se, ali je krio pogled od onih koji su odbijeni na godinu dana. Osećao je prigušenu radost. Hteo bi da teši svoje drugove, ali mu se činilo da bi ih time uvredio. Od njega su tražili izvode iz istorije i književnosti. Sve im je razdao i još da može polagao bi i ispit umesto njih. Uzdržavajući se da ma čime ispolji svoje raspoloženje, pošao je lagano sa drugovima. Ali oni se raziđoše svojim kućama da se spremaju za usmeni ispit. Dragan se najednom nađe usamljen. Silazio je lagano niz stepenice i zastao pred gimnazijom. Ta zgrada i sve ono što se u njoj događalo za vreme od osam godina predstavljalo je od ovoga momenta za njega prošlost… „I nikad više!“ − pomisli. A pod tim neodređenim pojmom skrivali su se svi oni sitni drhtaji i strepnje, trenutne radosti, drugarstvo i prijateljstvo i njegova bezbrižna mladost. Ali je sve to bilo nekako ukalupljeno i tesno, kao one školske klupe i pod nadzorom mnogih očiju. A pred njim su sada mnoge mogućnosti. Iako je u budućnost gledao kao kroz maglu, naslućivao je neku širinu i slobodu što mu je davalo zamaha i poleta. I tek tada osetio je sebe, i pomislio: „Ja sam slobodan građanin!“ − Dođe mu da se nasmeje od radosnog saznanja. „Kuda sad?“ − zapita se. Tada se seti sestre i oca. „Ah, prvo ću tati da saopštim!“ − i pođe u njegov institut. Penjao se brzo uz stepenice i zadihan zastao. Hteo je da zakuca, ali se predomislio i naglo otvorio vrata. Vladimir je sedeo za stolom u belom mantilu i razgledao neki aparat sastavljen iz raznih sočiva. Podigao je tromo glavu i pogledao bunovno u vrata. Videći sina nasmejanog i njegovo lice se razvuklo i dobilo blag izgled. − Tata, dozvoli da ti se predstavim: Dragan Mihajlović, akademski građanin − on razmahnu široko rukom i pokloni se. Vladimir pogleda iznenađeno sina i sluteći radosnu vest, ustade i zapita. − Šta?… da nije… matura. − Oslobođen sam usmenih ispita. − E, sine, dozvoli da ti čestitam. − Vladimir poljubi Dragana u jedan, pa u drugi obraz i potapša ga po ramenu. − Bravo, bravo! − Hteo je da održi sinu mali govor o budućem životu, ali je grcao od radosti i bojeći se da ne zaplače, zapita: − A kada su vam saopštili? − Sada… i kao velim da izvestim prvo tebe, pašće neki „muštuluk“. − Zaslužio si − reče Vladimir i maši se za novčanik.

− Šalio sam se, tata. − I bez tvoje šale ja bih to učinio − i Vladimir pruži sinu banknotu od sto dinara. − Da to nije mnogo? − nećkao se Dragan koji do tada nikad nije imao toliku sumu u rukama. − Ti čuvaj… Ili znaš šta? Kupi kolače da častiš mamu i Mini. Aha, to! − Vladimir izvadi časovnik i pogleda. − Možemo zajedno. − Pošto je skinuo mantil uze svoj šešir i pođe sa sinom. U hodniku srete služitelja: − Sa moga stola ništa ne skidaj, doći ću posle podne. − Na ulici zapita sina: − Pa kako se sad osećaš? − Izgleda mi neverovatno da više nisam đak. Mislio sam da ću se više radovati, a sad mi sve nešto nedostaje. − Dok se ne odmoriš… U poslednje vreme si dosta radio. Kada se noćas ispavaš, pa sutra pomisliš… nema više gimnazije. A veruj mi, za tim vremenom docnije svi žalimo. − Meni se čini da neću zažaliti… − Zato što smatraš da izvan gimnazijskih tegoba drugih nevolja nema. Ali čoveka docnije spopadaju druge muke. − Vladimiru najednom pade na pamet njegova žena, pa se namršti i dodade živo: − Ali glavno je, da si ti lepo prošao. Ako čovek vodi razuman život… Hoćeš li ti tamo za kolače? E, hajde požuri. Ja odoh pravo kući. Vladimir je bio veseo što se ovaj preokret u životu njegovoga sina izvršio na tako lep način. Njegove nade u sina što ih je oduvek gajio, najzad su ostvarene. Bio je ponosan i jedva je čekao da saopšti vest svojoj ženi. Ulazeći u kuću zatekao je služavku uplakanih očiju. Zastao je da zapita šta se desilo, ali bojeći se objašnjavanja, pravio se da ne vidi i uđe u svoju sobu. „Opet nešto!“ − pomislio je očajan. Ali nadajući se da će je ovom vešću oraspoložiti, otvorio je vrata od spavaće sobe. Danica je preturala po jednoj fioci tražeći neku stvar. − A… imam da ti saopštim jednu radosnu vest − reče još s vrata Vladimir. Danica ga hladno pogleda, onda nastavi pretraživanje i odgovori: − Šta imaš da mi kažeš! Za mene u životu više radosti nema. Molim te… Imala sam jedno parče svile i sada, kad mi je potrebno, nema ga. Sigurno su ga digle. Ama, ama… Vladimir zastade kod otvorenih vrata. Pogledao je namrgođeno ženu. Da se objašnjava?… „Ne vredi!“ − pomisli, jer je znao da svađi nikad ne bi bilo

kraja. Lagano je zatvorio vrata i vratio se u sobu za rad. „Zagorka ovako nikad nije postupala… Kako bi ona danas bila srećna!“ − i oseti tugu za prošlim danima. „Nisam ni kartaroš, ni pijanica, ni skitnica… Sav sam se posvetio kući i njoj, a ona ipak kaže da je nesrećna“ − i tada najednom dođe mu žao samoga sebe i htede da zaplače. Ali vrata od sobe se otvoriše i ugleda Milenu. Ona bojažljivo priđe. − Tatice, ti reče da imaš nešto radosno da nam saopštiš? Ostavio si otvorena vrata… − govorila je sa strepnjom kao da se pravda. „Da nije čula?… Ali mi se nismo prepirali“ − pomisli i pogleda Milenu. − Jeste, Mina… naš Dragan je položio maturu. Oslobođen je usmenih ispita. − Oh!… Je li to istina? − podskoči Milena i zapljeska rukama. − A gde je on? − Sad će doći. Ti znaš njega. Hoće da se pokaže kavaljer. − Videći je ovako ushićenu i on se oraspoloži i dodade: − Idi, reci to i mami. Milena uđe živo u spavaću sobu. − Mama. Dragan položio maturu. Oslobođen je ispita. Za Milenom je ušao i Vladimir, nasmejan, da bi ublažio mučan utisak ranijeg susreta. − Jeste, bogami, osvetlao nam je obraz − hvalio je sina. − E?… Baš mi je milo. A hoće li sad biti malo pametniji, vaspitaniji? − govorila je Danica držeći jedno parče svile u rukama. − Na svaki način − pokušavao je da se našali Vladimir. − On je sad akademski građanin. − Evo našla sam − i Danica pokaza Vladimiru. − Naravno… A ti se jediš. − Bio je zadovoljan, jer bi ta beznačajna stvarčica poremetila njihovo raspoloženje. „Šta li je bilo sa Mišom?“ − mislila je Milena. − Moram da ih kontrolišem − govorila je Danica, vraćajući gomilu otpadaka od raznih haljina u fijoku. − No… sve je dobro ispalo. Ti si našla svoju svilu, Dragan je položio maturu i molim vas da danas bude mira u kući. − A što ti to meni!… Kao da ja izazivam svađu − upade Danica. − Ne, ne to nisam rekao − dodade živo Vladimir i zatrese rukama. − Možda sam i ja taj. Nego onako… A, evo i Dragana…

Dragan je ušao sa paketom. Milena mu obvi ruke oko vrata i poljubi u obraz. − Čekaj − otimao se Dragan. − Izgnječićeš mi kolače. − On se obazre gde da ih ostavi, a potom pogleda Danicu. Rešavao se da joj priđe ruci, a očekivao je i da mu ona čestita. − E… pa je l’ treba da čestitam? − govorila je Danica usiljeno ljubaznim glasom i pružila Draganu ruku. Dragan uzdiže ramena pa ih spusti, kao da je hteo reći: kako hoćete. Ali brzo prihvati pruženu ruku i poljubi je. Vladimir je bio zadovoljan i zbog Draganovog uspeha, a i zbog ovakvog susreta sa majkom. Išao je levo i desno trljajući ruke kao da bi hteo svojim pregnućem da održi što duže ovakvo raspoloženje. Milena je držala grčevito stegnute prste i na usnama joj je lebdelo pitanje: kako je prošao Miloš. Ali uzdržavala se, naročito pred Danicom, koja je znala za njena osećanja. Ipak usudila se najzad da zapita: − A kako su prošli ostali? − Nas petorica smo oslobođeni, pedeset trojica su pušteni na usmeni, a šestorica odbijeni. „A Miloš“ − brujalo je po njenoj svesti. Gledala je široko otvorenim očima Dragana kao da pogledom hoće da izmami odgovor. − Koji su odbijeni? − zapita Vladimir. − Ah, da! − ote se uzvik sa usana Mileninih. Svi je pogledaše. Rumenilo obli njene obraze, ona zadrhta i obori glavu. Dragan, uhvativši je za podbradak, dobaci smejući se: − On je pušten… − A ko to? − zapita Vladimir. − Ama, šalim se ja sa njom. − Jaoj, daću ja njoj − vrtela je glavom Danica. Obrazi Milenini su goreli, a srce joj je snažno udaralo. Htela bi da istrči iz sobe, ali noge su joj drhtale. Njihovi pogledi sažimali su je i ona je stajala kao krivac opuštenih ruku, sva usplamtela. Vladimir je video njenu zabunu. Ali ovoga trenutka nije hteo da je ispituje, naročito pred Danicom, i pretvarajući se kao da ništa nije primetio, uhvati Dragana pod ruku i povede ga u svoju sobu. Kada je Milena ostala sama, odahnula je. Pritisnula je srce rukama i pogledala naviše. Njene oči oivičene dugim trepavicama zračile su iskrenom toplinom, a njene su rumene usne šaputale: „Oh, bože, neka položi..

35 Posle onoga poslednjega razgovora sa Vladimirom, Aksentije ga nije više viđao. Bilo mu je žao što ga brat nije izvestio o danu venčanja. Docnije je saznao da ovom svečanom činu nisu prisustvovala ni njegova deca, dok je ženina porodica bila u potpunosti zastupljena. Bio je uvređen i uvideo da je unekoliko poremećen onaj srdačan odnos koji je postojao između njega i bratovljeve porodice. Ali on to nije pripisivao Vladimiru u greh. Pretpostavljao je da je žena imala velikog uticaja i da njegov brat verovatno pati zbog toga kao i on. Posle svoga ličnog iskustva, Aksentije je stekao nepokolebljivo gledište o ženama i zbog toga nije hteo ni da se pojavljuje u kući svoga brata. Sem ove neugodnosti Aksentije je toga leta imao i drugih nevolja. Pojačali su mu se bolovi u nozi, te je morao ići u banju. Međutim, ni tamo mu nije bilo bolje. Lekari su ga uveravali da pojačani bolovi nastaju kao reakcija dejstva vode. Ali Aksentije je sumnjivo vrteo glavom. Njegova bolest nije dolazila od nekog nazeba ili trenutnog poremećaja u organizmu. Naslućivao je da su usled udara bombe razorena tkiva, pokidane veze i da nikakva voda na svetu ne može da uspostavi ponovnu ravnotežu u njegovom telu. Ali kao što se davljenik hvata za slamku, tako je i on revnosno posećivao topla kupatila da ne bi svojim mislima pustio na volju. Kad se vratio u Beograd više nije imao čime da se zavarava kako će mu biti bolje. Ležeći sam u sobi činilo mu se da je odbačen i od društva i od porodice. Pokušavao je da se seti učenja Bahaja da je ovozemaljski život sa svima patnjama i nevoljama prolazan, i da posle smrti nastaje večni život. „A time mogu da se napajaju samo zdravi ljudi, a ja sam razvalina“ − mislio je očajan. „Šta tražim ja još od života?“ A život mu se pričinjavao kao nešto lepo, opčinjeno i zahuktano, a što je za njega bilo već nedostižno. Izgledalo mu je da je život rečna matica koja žuboreći promiče, a on ostaje u šljamu gde je trulež i jad. Nije imao više volje ni da se doteruje. Vreme je neosetno promicalo, a njegova je proseda brada izrastala. U časovima osame prisećao se ranijih dana i pokušavao da zamisli sebe kada je kao mlad potporučnik, zdravih nogu i vedrog duha, pošao u rat. Ali to sećanje iako drago, bilo je

kratkotrajno… Sada je on bivši čovek i kao da silazi niz strmu nizbrdicu, u neki ponor. Ali jednoga nada se prenuo. Spolja je dopirao veseli cvrkut lasta. Aksentije se lagano pridigao, prišao prozoru i pogledao u susednu streju. Ugledao je gnezdo i kroz mali otvor video glave ptičica. Osetno je najednom nagonsku radost, uzdrhtao je, a suze su mu navrele na oči. I one imaju svoj život. A živi i ona biljka. Pa i one gugutke koje po ceo dan guču. Umreće, razume se, ali se rađaju nove. Sve tako u beskraj. I našto onda patiti? I da li se patnjom može izmeniti takvo stanje? Aksentije je protrljao čelo. Naslućivao je nešto povoljno, iz podsvesti kao da se rađala nada, ali nikako nije mogao da se usredsredi. Obazreo se oko sebe i soba mu se učinila mračnom i zagušljivom. A možda će to rešenje naći ako iziđe negde i napusti ovu sobu. Ali čim je zakoračio na ulicu i video ljude, osetio je opet mučaljivo stanje. On je žrtvovao sebe da bi se onaj gojazni gospodin mogao voziti automobilom. Prelazeći ulicu, ispred njega projurio je još jedan automobil, zapahnu ga para benzina i Aksentije pljunu. „Od tih gadova čovek ne može da živi!“ − pomisli i zaustavi se na suprotnom trotoaru da sačeka tramvaj za Kalemegdan. Uzdahnuo je duboko i pogledao mrzovoljno niz ulicu. Tramvaj je prilazio. Aksentije siđe sa trotoara i jedva se pope u kola. Na platformi je stajalo nekoliko mladih ljudi, pušili su i bezizrazno posmatrali. Kondukter se u kolima objašnjavao oko sitnine i nudio nekome šibicu umesto kusura. Ovaj je protestovao. Kondukter priđe vratima, pogleda Aksentija i obrati mu se: − Hej, stari, imaš li sitnine? Aksentije se okrete da vidi ima li koga iza sebe, pa videći da se kondukter njemu obraća, odgovori u nedoumici: − Sitnine?… Otkuda meni! Okolni pogledaše Aksentija i nasmejaše se. „Zašto se on baš meni obrati?“ − pitao se Aksentije i obuhvati podbradak. Pod prstima oseti oštre dlake i seti se da nije obrijan. „On me smatra za prosjaka“. − Njegove oči se raširiše i zabezeknuto pogleda negde u visinu. „Šta sam dočekao… prosjak! − nasmešio se tužno i klimnuo glavom. Tada opazi da ga jedan čovek, koji je stajao preko puta, čudno posmatra. I da bi mu razjasnio zašto klima glavom. Aksentije progovori: − Čujete li šta me pita?… Imam li sitnine. Hm!… Možda mu takav izgledam. − On udahnu snažno i krv mu udari u lice. − A ja sam, gospodine moj, ratni invalid. − Izvinite, gospodine, pitao sam tek onako − pravdao se kondukter.

− Ne krivim ja, mladiću tebe… već one koji su nas doveli dovde. Da! − on izvadi novac i plati kartu. Onda okrete leđa publici i ljutito pogleda kroz prozor. Bio je sav uzavreo i borben. Hteo bi da vikne glasno i da ga čuje ceo svet. „Njima samo tako treba… A ja zabio glavu kao noj… Ne, ne, potrebno je da živim, živim, da ja njima jednoga dana vidim leđa. Samo zbog toga, i onda neka umrem“. Ova mu je misao godila i on je ponovi. „Aha! To je ono… u tome treba da bude smisao živoga, borba i samo borba. Jer u toj borbi ja više nemam šta da izgubim. Meni ne može biti gore. A onoga kad svučem sa automobila, njemu će biti teže. Dabome!“ − Tramvaj se naglo zaustavi. Aksentije se osloni na drvenu nogu i oseti bol. „Neće Aksentije da umre. Ne!… Ne dam se ja!“ − Na jednoj stanici pre Kalemegdana sišao je i ušao u prvu berbernicu da se obrije. Aksentije opruži nogu i zavali se u udobnu fotelju. Pogledao se u ogledalu, starajući se da uvidi da li zaista liči na prosjaka. Brada mu je prorasla i proseda. Njegove se usne razvukoše i lice mu dobi vedriji izraz. „Ne bih rekao… Ali njemu sam se učinio“. Aksentije zažmire da bi se samom sebi pričinio što jadniji. Ali se trže pri pomisli da ga ko posmatra. „Mogu pomisliti da sam još i lud. A možda i jesam“. Pomoćnik mu priđe i poče sapunati po licu. Hladna voda je prijala. „Sve neke besmislice… Ali zašto besmislice? Smatrao me za prosjaka. To mi se desilo“. Pomoćnik dohvati brijač i veštim pokretima poče da oštri. Aksentije ga je posmatrao u ogledalu i izgledalo mu da će nožem zaseći kaiš. Pomoćnik zavuče brijač u neku tečnost, izvi ruku da bi povukao rukav mantila i prevuče po licu Aksentijevom. U ogledalu se Aksentiju pričini da ga pomoćnik brije levom rukom. Starao se da ga vidi ali nije mogao, jer mu je glava bila izokrenuta na levu stranu. Zažmirio je i pokušao da zamisli položaj pomoćnika. „Naravno, desnom“. − Tada pogleda u ogledalo. „Sasvim, on je prema meni“. Pola strane lica bilo je obrijano i videla se čista, rumena koža. Izgledalo mu je da sa lica skida prljavštinu, a sa tim i onu nesnosnu moru što ga toliko vremena pritiska. Lice mu je postalo svežije, a osećajući miris kolonjske vode i raspoloženje vedrije. Najzad je ustao. I pošto je zategao mašnu, isprsio se i pogledao u ogledalo. „Sad ne ličim na prosjaka“. Platio je i izišao. Sedeći na Kalemegdanu, okružen zelenilom, disao je snažno. Prekorevao je sebe kako je mogao da se zapusti do takvog stanja da ga okolni sažaljivo posmatraju. „Treba ići među ljude, a ja sam se udaljio“. Tada se seti svoga

brata. „Našto terati inat… I on je zauzet poslom, ima decu. A možda ni njemu nije lako… A deca nisu kriva“ − i obuzela ga želja da vidi Milenu i Dragana. „Da, da, idem da ih vidim“ − razmišljao je i pošao lagano kući svoga brata. Prolazeći pored izloga posmatrao je sebe i uvek pomišljao kako sada ne liči na prosjaka. Taj slučajni događaj kao da mu je ulio snagu i dao podstreka da istraje u nekoj borbi koju je naslućivao. „Sutra ću ići“ − mislio je na sednicu mesnog odbora Invalidskog udruženja kojima odavno nije prisustvovao. A kad god bi pored njega prošao koji tramvaj, on bi zagledao u kola ne bi li video onoga konduktera koji ga je smatrao za prosjaka. Ali ovaj mu se slučaj nije više pričinjavao onako tragičnim. Starao se da iz toga događaja izvuče pouku o naravima i prilikama u kojima živi. „Ispričaću sutra i neka se zna kakva sudbina očekuje one koji se žrtvuju“. Razmišljajući tako, išao je lagano svojim teškim korakom povlačeći desnu nogu. Pred kućom svoga brata zastao je da odahne, onda pođe uz stepenice. Pritisnuo je dugme zvonca. U kući je vladala tišina. Zazvonio je još jednom osluškujući. U predsoblju se začuše koraci i vrata se otvoriše. Aksentije ugleda mladu devojku sa kapicom na glavi. − Šta želi gospodin? Aksentije pogleda u nedoumici u mesinganu pločicu na vratima sa ispisanim imenom njegovoga brata. − Je li tu gospodin? − Nisu. Svi su otišli na more. − Na more?… Ne znate kad će se vratiti? − Nisu mi rekli. Ali kroz koji dan verovatno. − A je li tu Stana? − Ne postoji… − Kako, zar nije više u službi? Devojka odmeri Aksentija pogledom i kao da joj se učini sumnjiv, povuče se malo unutra i dohvati za vrata, pripravna da ih zatvori. Aksentije, zanet mišlju o Stani, nije ni primetio šta devojka radi. On ovu kuću nije mogao ni da zamisli bez te žene prema kojoj se ophodio kao prema nekom članu porodice. I želeći da sazna šta je bilo sa njom, osloni se rukom o poluotvorena vrata i taman da zapita, kad devojka zalupi vrata i zaključa. „Šta joj bi!“ − začudi se Aksentije. „Sigurno me i ona smatra za prosjaka“. Lice mu se zacrveni i dođe mu da lupi pesnicom o vrata. „Hm!“ − i zavrte glavom. Pošao je kroz hodnik, vukući nogu i udarajući štapom o betonsku

podlogu. A taj šum, što je odjekivao kroz prazan i pust hodnik, podsećao ga je na reči onoga konduktera i njemu se pričini da kroz ključaonice na vratima sa svih strana dovikuju: prosjak, invalid… Zastao je i okrenuo se. Tišina. Išao je polako oslanjajući se pažljivo na štap da bi umanjivao udar. Ali silazeći niz stepenice, osetio je bol u nozi. „Prosjak“ − senu mu kroz glavu. Gledao je natmureno. Usne su mu bile stisnute, a muskuli nabrekli kao u čoveka koji je pripravan da se tuče. A on bi to i hteo. Ali s kim?… Da se vrati gore?… Ali ta ga devojka i ne poznaje. „Šta li je to bilo sa Stanojkom? Nešto se moralo desiti“. Maglovite predstave o bratu, novoj snaji koju nije ni poznavao, pa o deci, mešale su se u njegovoj svesti. Izišavši na ulicu i vukući se lagano pođe svojoj kući. U sali gde su se održavale sednice mesnog odbora Invalidskog udruženja bilo je neobično živo. Invalidi su se rešili da učine energičan istup za popravku svoga teškoga stanja i sazvali plenarnu sednicu. Bili su tu većinom ljudi siromašnog ili srednjeg imovnog stanja. Fizičke patnje i nevolje života ostavile su vidnog traga na njihovom licu. Oči su im upale, ali je pogled oštar. Usne stisnute. Bilo ih je bez ruku, neki sa ukočenim prstima. Jednome su odsečene obe noge iznad kolena, dok je Aksentije vukao za sobom svoju drvenu nogu. Kako je koji dolazio, sedao je za drugi sto i pozdravljao se sa svojim susedom. Svi su pušili i mala sala bila je puna dima. Jedan bez leve ruke pričao je kako nikako ne može da istisne iz sećanja misao da nema ruke. − A u početku mi je bilo užasno. Sedim tako i najednom osetim, ama lepo osetim, kako me svrbi leva šaka, mašim se desnom rukom da se počešem i tada me obično obuzme neka drhtavica. I Aksentije je imao slično osećanje. Mnogo puta je sedeći zaboravljao da mu je desna noga odsečena i pokušavao da pođe. Ali to nije hteo da priča. Čekao je da onaj bez ruke završi i da on izloži svoj jučerašnji slučaj sa kondukterom. − Neverovatno šta smo dočekali − iščuđavao se jedan preko puta sa veštačkom šakom kao da mu je nakalemljena ruka nekog davljenika. − Nas svuda tako dočekuju. Kad god odem u nadleštvo i kažem da sam invalid, svi me gledaju nekako podozrivo. A u ove mlađe generacije kao da vidim neki prezriv osmeh na usnama. − Mi smo bivši ljudi − govorio je jedan šuškajući kroz iskrivljenu vilicu. Aksentije ga pogleda i začudi se sa kakvim je to mirom izgovorio, kao da s rodio sa tim nedostatkom. − Da, da − okrete se Aksentiju onaj koji je sedeo sa njegove leve strane,

bez stopala na nozi. − Ali ne misli o nama tako samo mlada generacija. Na kraju krajeva, oni ne znaju šta je rat. Oni pred sobom vide samo defektne ljude, pa ne znaju jesu li takvi od rođenja, ili su se skršili sa nekog automobila, ili su takvi izišli iz rata. Ali je očajno kad takav stav prema nama zauzimaju mnogi stariji. − Ni oni možda nisu bili u ratu − dobaci neko. − Naravno − odobravao je Aksentije obuhvatajući obema rukama svoju ukrućenu nogu da bi je pomerio. − Molim vas, ja sam bio državni činovnik i administraciju dobro poznajem. Vidite! − on se nasloni obema rukama o sto i pogleda okolne da bi privukao njihovu pažnju. − Danas se traži da svaki građanin drhti pred onim poslednjim žandarmom. A pre rata toga nije bilo… Zašto?… O tome sam razmišljao povodom slučaja što mi se juče dogodio. Mi smo srušili dve carevine: Tursku i Austriju. Činovnici Turske odlikovali su se svojom prostotom, a oni Austrije svojom nadmenošću i nadutošću. I kad je te dve carevine nestalo, mi smo od njih nasledili ono što je u njima bilo najgore. Taj prostakluk i tu nadmenost. Takvi su vam danas mnogi viši državni činovnici. I onda se ne treba čuditi kad mene kondukter tramvaja, zato što se podštapam, smatra za prosjaka… − A već i da ne govorim o onim višim koji sa nama neće uopšte da razgovaraju − razmahnuo je onaj sa veštačkom šakom i lupi njome o sto kao da je udario drvetom. Mnogi su odobravali i klimali zamišljeno glavom. Videći utisak koji je napravio svojim govorom, Aksentije htede da nastavi o ljudima koji nisu bili u ratu. Ali tada se otvoriše susedna vrata i na njima se pojavi predsednik mesnog odbora sa aktima pod miškom. − Zdravo, braćo! − oslovio je prisutne i prišao pročelju stola. Desnom rukom dohvati akt, dok mu je donji deo leve ruke ostao nepomičan. Pogledao je prisutne i onda sede. − Jesmo li svi tu? − Pera Avramović je u banji. − Milosav Jelisijević je bolestan. − A Živko je umro − čuli su se razni glasovi. − Još koja godina pa će se naše invalidsko pitanje skinuti samo po sebi sa dnevnog reda − reče onaj sa drvenim stopalom. − Braćo! − poče predsednik. − Prošlo je dugo vremena otkako je završen rat, a kod nas invalidsko pitanje još nije rešeno. Na svima svetskim kongresima ratnika i invalida konstatuje se činjenica da smo mi jedina zemlja na svetu koja nije rešila ovo važno, i ako hoćete, osnovno pitanje.

Razume se, mi zato ne možemo kriviti ovoga ili onoga. Vlade su se smenjivale, a sem toga trebalo je zemlju iz osnova obnavljati. Priznajemo… bilo je i prečih stvari… − Druže predsedniče − prekide ga Aksentije − invalidsko se pitanje moralo rešiti na prvom mestu. Molim kad završite, daćete mi reč. − Aksentije se pipnu po džepovima da nađe hartiju. Ali videći da je nema, jer je presvukao odelo, on se s mukom podiže i uđe u susednu sobu da potraži iz kancelarije. A to mu je bio i izgovor da ne sluša predsednika, za koga se govorilo da je vladin čovek. Kad se vratio u salu, predsednik je još govorio: − Vi ste, drugovi, svi dobili projekat našeg predloga za regulisanje invalidskog pitanja. Njega ćemo dostaviti zainteresovanim. Smatram da će nadležni imati obzira i da će ovaj predlog sprovesti zakonskim putem… Ako bi ko imao kakvu primedbu, molim neka se javi… Ima reč drug Mihajlović. Aksentije se podiže i osloni rukama o sto. − Drugovi! − reče okrenut predsedniku, a potom pogleda i ostale. Uzeo je projekat otkucan na mašini i zatresao njime kao da se hladi. − Na izradi ovoga predloga radili smo svi složno, a ne bi imalo šta da se primeti. Ali, drugovi, ja smatram… da ni jedno jedino slovo neće biti usvojeno. Predsednik ga prekide: − Nezgodno je tako govoriti. Mi smo dobili obećanje… − Samo i jedino to. − Aksentije upravi šake prema predsedniku, kao da se brani od nečega. − Ali… ja u to više ne ulazim. Ovom prilikom hteo bih samo da ispravim jedno gledište druga predsednika, što ga je možda slučajno izložio. A to je: šta je bilo najpreče da se u ovoj državi svrši posle rata. − Aksentije lupi šakom po stolu. − Molim! − on ukrsti prste i pogleda negde u suprotni zid. − Mi, koji smo preživeli rat znamo za sve one užase i grozote koje rat seje na sve strane. Potrebno je bilo imati i suviše moralne snage, fizičkog trpljenja, a i mnogo ljubavi za rodnu grudu da se sve to izdrži. Ali, hvala bogu, rat je završen. Za proširenu i ujedinjenu otadžbinu mi smo žrtvovali naše noge, ruke, oči, naše zdravlje i svaki od nas predstavlja danas polovnoga čoveka. − Oči Aksentijeve bile su usplamtele, lice crveno, a pesnice stisnute. Odahnu šišteći i nastavi. − Pitamo se šta je bilo potrebno da učini otadžbina za nas?… Šta je bila njena prva dužnost? − Tako je! − čuo se jedan glas. Predsednik skide cviker, natače ga na kažiprst leve, oduzete ruke i žmirkavo pogleda Aksentija.

− Prva je dužnost bila da se prizna pošteno i otvoreno da su ratnici jedini tvorci ove ujedinjene države. Sa sviju strana čulo se odobravanje, a neki su zapljeskali. Aksentije se osloni o sto i pomeri se malo, pa produži: − Ali izuzetan položaj i prilike naše zemlje nametnule su nam i izuzetno tretiranje ratnika. Jedna polovina današnje države vršila je pijemontsku ulogu, a druga polovina, po krvavom udesu istorije, služila je pod tuđinskom zastavom. Predsednik ga prekide: − Može biti da je to bio jedan od razloga što se ovo pitanje toliko razvlači − i on sa kažiprsta skide cviker pa ga stavi na nos. − Baš mi je drago, što ste mi to rekli i, molim vas, saslušajte me. − Aksentije podiže glavu kao da pribira misli: − Evropski rat na našem delu vojišta bio je poslednja bolna etapa u procesu našega ujedinjenja. I zato nije smela postojati nikakva smetnja za konačno izjednačenje svih kategorija ratnika, na celom području današnje Jugoslavije… − Ali, vi tražite, druže Mihajloviću, da dojučerašnji naši neprijatelji budu ravni sa nama, − dobacio je predsednik i mlitavo spustio šake na sto. − Do juče su bili neprijatelji, a danas su ravnopravni građani − odgovorio je Aksentije povišenim glasom. − I pri današnjoj situaciji, mi ne smemo dozvoliti podvajanje građana, invalida, na dve kategorije. Jer, drugovi, ako se tako radi, onda će izgledati kao da je srpskom narodu nametnuta uloga ugnjetača, a što je suprotno njegovoj istorijskoj misiji u stvaranju ove države. − Ali mi nismo tome krivi − dodade onaj bez šake. − Nesumnjivo! Osnovna je greška u tome što likvidaciju rata nisu izvršili ljudi koji su ratovali, već oni koji su izbegli svoje obaveze onda kad je otadžbina bila u najkritičnijem času. I ti posleratni ljudi, koji su došli na upravu zemlje, učinili su da država bude strah za svoje građane. − Molim vas, − upade predsednik. − Bojim se da se nismo udaljili od predmeta. Jer mi treba da donesemo zaključak. Ali Aksentije Mihajlović kao da ga nije slušao, i nastavi: − A treba da se zna: za nas koji smo ratovali nije strašno poginuti. − Onda uzviknu ogorčeno: − Najzad i našto će nam ovakav život!? Ali, drugovi, strašno je živeti ponižen. Strašno je to kad vas na svakom koraku smatraju za prosjaka. − Tako je!… U pravu ste! − čuli su se glasovi.

Aksentije je bio u naponu misli. On izvadi maramicu i obrisa znoj sa čela. Onda nastavi smirenim glasom. − I zato što se stvari nisu postavile još odmah u početku na svoje pravo mesto, zato nam danas tako i ide u zemlji. Na jednoj strani imate ljude koji smatraju da su potlačeni od nas Srba. Na drugoj imate nas Srbe koji smo ratovali, ali koji smo se razočarali u sve ono što se radi u ovoj zemlji. A to naše razočarenje, i protivu naše volje, preneto je i na našu omladinu. I, drugovi, znajte, ona je danas naš protest. − Aksentije zaćuta i obori glavu. Onda pogleda predsednika. − To sam imao da kažem − i sede.

36 I ma koliko se Aksentije starao da umiri sebe, ipak su iz dana u dan nailazili događaji koji su ga nagonili na razmišljanja. Izgledalo mu je da celokupan život svakim danom sve više uzavire, a on ostaje po strani nemoćan i bolestan. Izbori su obavljeni. Među novim poslanicima je našao malo poznatih ljudi koji su se u ranijim ratovima žrtvovali za zemlju. Penzioneri su sedeli za svojim stolom i pretresali događaje. Aksentije je objašnjavao: − Mi se našim novim građanima u novoosvojenim krajevima nismo predstavili preko onih koji su stvarali ovu zemlju, već… eto, preko ovih koje ni mi u svojoj rođenoj zemlji ne poznajemo. − Zaista − govorio je jedan penzionisani major − ko je, molim te, ovaj Milan Stevanović iz Beograda. Aksentije je znao, ali se pravio da ne čuje. Stideo se da prizna da je on sada preko svoga brata sa njim u rodbinskim vezama. Pričali su zatim o skupocenim salonskim kolima kojima putuju pojedini viši činovnici… O nekim oklopnim automobilima basnoslovne vrednosti. O raskošnim večerama u vilama na Topčiderskom brdu gde su se na kartama gubile stotine hiljada. Govorilo se o izjavi nekog stranog državnika koji predviđa novi rat kroz koju godinu. Aksentije je zadrhtao pri pomisli na novi pokolj, a još nije rešeno ni invalidsko pitanje od prošloga rata. Osećao je zbog toga revolt, a i strah za naraštaj. Ustao je uzbuđen od stola i pošao besciljno ulicama. Raspust je bio završen i kao što je to uvek početkom jeseni, Beograd je oživeo. A na poslednjoj sednici Bahaja rešeno je da se sastanu krajem septembra. I Aksentije je pošao, nadajući se da će tamo opet naći svoj mir. Bilo ih je više na okupu. Ljudi su sa nekom detinjom vedrinom pričali gde je ko proveo raspust i kao da ništa nisu opažali od svega što je Aksentija uzbuđivalo. To njihovo spokojstvo prelazilo je postepeno i na njega. „Ali oni možda nisu saznali“ − mislio je Aksentije i očekivao pogodan momenat da izloži svoju misao. Vodili su razgovor o dobru i zlu. Zlo je odsustvo dobra. Ako je čovek zao,

on je podložan crnim mađijama. A odsustvo dobra kod ljudi nastupa usled toga, što njihov duh pada, ili se ne razvija. Prvosveštenica je sve redom posmatrala blagim pogledom kroz naočare oivičene zlatnim okvirom. Slušala je pažljivo i rekla: − Sve što ljude snađe to je za njihovo dobro. Jer ne treba zaboraviti da je pravda i logika božja daleko od ljudskih shvatanja. Ako nam se ne ispuni ono što želimo na ovome svetu, to će biti sprovedeno docnije, pošto su čovekove egzistencije mnogobrojne… „Ali kakvo dobro može da snađe mene i sve ove ljude ako se objavi rat“ − pitao se Aksentije i očekivao nestrpljivo da postavi ovo pitanje. − A mi smo ubeđeni u evoluciju − govorila je prvosveštenica. − Svaki život, za nas koji verujemo, treba da je bolji od prethodnog. I ta evolucija počinje uvek onda kad se čovek duhovno rodi. I zato naš duh nikada ne ide po ravnoj liniji, već se stalno penje. Aksentije se priseti onoga što mu je brat nekada govorio o postanku organizma, kad je osporavao prenosnu egzistenciju duha. Onda se nije slagao sa svojim bratom, prosto po nekoj inerciji svojih misli, družeći se sa Bahajima. Ali pošto duže vremena nije sa njima opštio, ovo izlaganje o večnom duhovnom životu izgledalo mu je sada kao neko pitanje drugostepenog značaja. Njemu su stalno lebdeli pred očima užasi rata. A o njemu se već pogovara. Ljudi se pripremaju i oružaju, a onaj državnik preti. Aksentije se nakašljao i pružio ruku prema prvosveštenici kao znak da bi on hteo nešto da kaže. Mi se ipak ne možemo pomiriti sa svim onim što ljudi rade i pripremaju. Čitali ste, na primer, kako se govori o ratu. Ako je zaista tačno… upravo, to je van razgovora − popravi se Aksentije − da se duh prenosi, onda je nesumnjivo da svetom vladaju stalno crne mađije i nikad kraja ratu… − E, to je naš zadatak − dodade Svetozar Miljković − da kod ljudi usadimo pojam o jedinstvu duha i misli. Aksentije zavuče palčeve u džepove prsluka. Saslušao je izlaganje Miljkovića i reče: − Bog je obdario čoveka razumom. I ljudi svojom inteligencijom treba da regulišu sve nesporazume među sobom. Ali šta vredi… Nijedan spor među ljudima ne može da se završi bez krvi i razbijenih glava. Našta mi je onda i ta svest! − To je interesantno − progovori jedan profesor upalih obraza i crnih, krupnih očiju. − Ako su ljudi jedinke jedne vrste, onda su pseto, mačka, slon

jedinke svoje vrste. Ali te se životinje, iako nemaju razvijenu svest, ne kolju među sobom do istrebljenja kao što to rade ljudi. Aksentije izvadi palčeve iz džepova i raširi ruke. − Uzmimo za primer samo prošli rat… Kolonijalne trupe koje su inače protivu svojih gospodara, tukle su se za njihov račun protivu francuskih ili engleskih protivnika. Rusi su se tukli protivu Nemaca. A posle ti isti Rusi okrenuli su se svojoj zemlji i počeli da se kolju među sobom. − Aksentije uvuče glavu u ramena, zažmiri i upravi šaku naviše kao da nešto hvata. − To je ono… šta je uzrok svemu tome? Svi su zaćutali za jedan trenutak kao da traže odgovor na postavljeno pitanje. Profesor šišteći udahnu vazduh, nakašlja se i progovori. − Problem je komplikovan… Ali ja mislim da su tu u pitanju predrasude: rasne, klasne, verske i nacionalne. Aksentije je lupkao prstima po kolenu i napregnuto slušao. Onda iskrivi malo glavu i gledajući negde između nogu profesora odgovori: − The… Znate kako je… Rasne i verske predrasude su moguće. U tome bi se još i složio sa vama. Ali što se tiče nacionalizma i klasa, to… već nisu predrasude. To su činjenice o kojima se mora voditi računa. − Nesumnjivo. Ali i te činjenice, kao što rekoste, raspiruju strasti. Kad jedan Francuz, na primer kaže: Je suis Français − on time hoće da izrazi: izvinite, vi ste niži od mene. Tako i Englez. A Nemci su u tome otišli tako daleko da smatraju kako su oni rasa kojoj treba svi da se priklone. Aksentije je uviđao opravdanost razloga. Počelo ga je mučiti usled čega to dolazi. Hteo je da pokrene i ovo pitanje. A razgovor se vodio o rasnom pitanju. Svetozar Miljković je govorio: − Čitao sam tu skoro jednu interesantnu raspravu u kojoj se izlaže rasno pitanje. U njoj se govori o čistoći rase, o regulisanju rađanja, o ukrštanju… i tako dalje. I onda se pita: da li je moguće stvoriti čistu rasu od miliona ljudi postalih kroz milione godina iz mešavine svih mogućih krvi… − To je nemoguće!… − upade profesor. − I zar će samo rasa izbeći neumitnim zakonima prirode kad je sve oko nas podložno promeni i razviću. A kad bi to i bilo moguće, kad bi rasa ostajala nepromenjena, treba se pobuniti protivu takvoga shvatanja i srušiti taj idol koji izaziva mržnju, podvajanje i pokolje. Ova izlaganja su se dopala Aksentiju, te je zaboravio šta je ono hteo da pita. Posmatrao je pažljivo govornika i starao se da ne propusti nijednu reč, da bi ove misli mogao da razvije u svom društvu za kafanskim stolom.

− Šta mi znamo o istoriji čovečanstva? − pitao se Svetozar Miljković. − Za nas istorija počinje od pisanih dokumenata. Molim vas… ja sam rudar po struci i iz naučne literature to mi je poznato. Ako se stavimo na gledište nauke, onda to pitanje o rasama ovako izgleda. − On ukrsti prste i palčeve nasloni na grudi. − U razviću organskoga sveta nauka razlikuje pet perioda. Prvo, primordijalno doba, od početka pojave organskog sveta. To je doba organizama bez lobanje i ono je trajalo pedeset dva miliona godina. − Aman, čoveče! − učini Aksentije. − Da vidite dalje. O tome sam baš pre neki dan čitao − govorio je Miljković da bi dokazao verodostojnost svoga izlaganja. − Druga epoha ili doba, kako hoćete, naziva se primarno doba i ono se proteže trideset i četiri miliona godina. − To znači, ukupno osamdeset šest miliona − računao je profesor. − Još nije kraj… Onda dolazi sekundarna epoha, ili doba reptila. Trajalo je jedanaest miliona godina. Zatim tercijalna epoha, kad su postali sisari, oko tri miliona godina. Profesor je računao za sebe. − Osamdeset šest, devedeset sedam, sto miliona! − I naposletku je kvarterno doba, kada pada razvitak čovečjeg jezika, do današnjeg dana. Doba čoveka traje sto hiljada godina, a svetska istorija svega šest hiljada godina. − Pa to je kraj! − uzviknu profesor. − A ljudi u svojoj bednoj sujeti veruju da smo na početku. − On raširi ruke. − Molim vas, ispred te ljudske istorije stoje teški vekovi u kojima je čovek mislio, radio, stvarao kuće i oruđa. A što je najglavnije, rađali se ljudi iz najraznovrsnijih mešavina… Pa gde je onda ta rasa zbog koje treba sada da se izvrši nov pokolj i prolije ljudska krv? − Da, da! − čulo se odobravanje. Aksentije je bio zanet ovim razgovorom. Iščuđavao se kako je mogao ranije da očajava, kad ima još uvek dobrih ljudi. A sigurno ni njima u životu nije sve potaman, i opet su vedri i raspoloženi. Bilo mu je drago što je sve ovo čuo i prečistio sa jednim pitanjem koje mu je bilo nejasno. I nehotice mu se omače pitanje: − Zašto je sve to tako? − E, da! − klimnu glavom prvosveštenica i pogleda Aksentija. − Crne mađije, to zlo, pa ako hoćete i egoizam, provlače se kroz ljudske generacije.

Od toga zla treba lečiti čovečanstvo… Kao da je dobio odgovor na pitanje koje je postavio samome sebi, ponovi: − Da, egoizam je veliko zlo, i u tome treba tražiti uzrok svim nevoljama. − Egoizam je zlo za socijalnu zajednicu − nastavila je prvosveštenica. − Egoisti misle samo na sebe, bez obzira na štetu ili korist nanetu ostalim članovima društvene zajednice. Profesor upade: − Ali egoizam nije samo lični, individualni. Postoji takođe klasni, rasni, nacionalni egoizam. Treba, dakle, otkloniti uzroke koji podstiču da se razvije takav egoizam. Aksentije trepnu nekoliko puta i odupre se rukama o stolicu da bi se ugodnije namestio. Misli su se rojile u njegovoj glavi. Shvatio je jasno sve, ali nije mogao da razume da iz njega treba da iščezne nacionalno osećanje. Ono je bilo u njemu duboko ukorenjeno. Sa nestrpljenjem je očekivao da profesor dovrši svoja izlaganja da bi uzeo reč. − Ja verujem da će jednoga dana nestati uzroka koji podstiču klasni egoizam. Ali nacionalni egoizam će ostati. Jer šta je nacija?… Nacija je određena ljudska zajednica uslovljena etničkim, geografskim, psihološkim i ekonomskim uslovima. Nacionalno osećanje je najžilavije kolektivno osećanje koje ima u sebi skrivenoga dinamizma. I molim vas… U vremenu klasne jednakosti, ovo nacionalno osećanje može dobiti pozitivno obeležje, jer ono će dati podstreka narodima za kulturnu utakmicu. Prvosveštenica je klimnula glavom: − Sasvim je tako… U bašti rastu cvetovi raznog oblika, boje i mirisa. Ali oni svi skupa čine divan vrt. To je jedinstvo različnosti. Isto tako crnomanjast čovek i plava žena divno se dopunjuju i čine jedinstvo. U tome je veličina onoga koji je sve ovo stvorio. Suton se lagano spuštao. Kroz zatvorene prozore je dopirala vreva varoškog života. Razgovor se vodio i dalje mirno, nenametljivo. Aksentije kao da je opet našao svoj mir. Uveravao je sebe kako treba da iziđe iz svoga egoizma da bi događaje posmatrao pribranije i staloženije. Razišli su se, pozdravljajući srdačno jedan drugoga. Okolo su žurili ljudi i jurili automobili. Aksentiju se pričinilo da se svi ti ljudi takmiče ko će koga prestići. „Našto žuriti, kad će svima nama doći neumitni dan“! A na uglu je stajao žandarm sa palicom u ruci i posmatrao prolaznike kao da nekoga traži. Aksentije se seti onog saslušanja u policiji… Ali njega sada više ništa ne čudi, niti uzbuđuje. „The, i on je čovek i za koru hleba vrši ovu dužnost“ − mislio

je. Ali kad se odmakao, on pljunu više po navici, koliko da olakša sebi, i primiren nastavi put.

37 Posle izveštaja da je izabran za narodnog poslanika, Milan Stevanović je bio zanet svojim uspehom i kao da se nekom predstavlja, ponavljao je stalno: „Milan Stevanović, narodni poslanik“. A u novinama je tražio svoje ime, vajkajući se neprestano: „Da li je ovo istina?“ Ali prijatelji su mu čestitali, a činovnici preduzeća ophode se prema njemu sa više poštovanja. Saradnik jednog lista prijavio se telefonom za intervju. A od glavnog odbora stranke dobio je poziv za konferenciju na kojoj će učestvovati poslanici iz Beograda i okoline. „Nema više sumnje… Ja sam narodni poslanik!“ − ponosio se Milan. Isprsio se i sa zabačenom glavom unazad šetao po sobi, dok mu je na usnama lebdeo osmeh zadovoljstva. Samo mu je bilo sumnjivo što ga o njegovom izboru ne izveštava sreski načelnik. „To je trebalo da učini sebe radi. Ja ću njemu više trebati nego on meni“. O politici ranije nije mislio. A zvanje narodnog poslanika bilo je za njega nešto nedostižno, pa prema tome i bespredmetno. Ali danas je on narodni poslanik!… Vlast, novac i uticaj! Do juče bez zanimanja, a danas je na važnom položaju kao moćan činilac koji može da utiče na tok državnih poslova, da premešta činovnike i pred kim su sva vrata državnih nadleštava širom otvorena. Milan se uštinu za ruku. „Narodni otac!“ − pade mu na pamet i nasmeši se. „Zašto narodni!… Narodni… narodno poverenje“. − Ali seti se sreskog načelnika i zgrčiše mu se očni kapci kao pred nečim neprijatnim. „A zašto?“ − i uzdiže ramena. „Ako je radio, činio je to više za sebe. He!… Zar bi on mogao da učini nešto da narod nije hteo… Naravno!“ − Ali ipak mu je prijatnije da ne misli o tome i sa zadovoljstvom je vadio iz džepa pismo kojim mu Olga čestita izbor. „Aha! Sad bi pristala i u garsonijeru… Koja neće! Auto, pare i uz to narodni poslanik“. Ali Nikola Stevanović je na svoj način cenio vrednost ljudi i njihova zvanja. I zato je govorio sinu: − Skoči, pa kaži hop! Nije dovoljno da nosiš samo titulu narodnog poslanika, već treba da privrediš našem preduzeću. Šta vredi onom Vladimiru što je profesor i u tamo nekoj… Akademiji, − Nikola mahnu rukom − pa na kraju samo dan i komad. Titula ti vredi onoliko koliko ti donese para.

− Šta bi ti hteo, ćale… Da se ja trošim na svima stranama? − Grdno, grdno! − gledao je podrugljivim očima Nikola svoga sina. − Ne zaboravi… politika je varljiva stvar. Danas jesi, sutra nisi. Promeni se vlada, dođe drugi sreski načelnik. Milan energično zatrese rukom. − To odbijam… Ja sam izabran narodnim poverenjem. I videćeš šta ja vredim. Nikola raširi ruke i pogleda sina. − Molim… ništa ne kažem. Samo vodi računa da to narodno poverenje košta naše preduzeće oko četvrt miliona dinara. A te pare treba sa interesom vratiti. − Glavno je, ćale, da ti je sin narodni poslanik. − Milan zavuče palčeve u zaseke prsluka i udarajući se prstima po grudima, gledao je smeškajući se u svoga oca. − Sad nam je lako. Videćeš ti… Izvini! − on upravi prst na svoje grudi i pogleda oca iz očnog ugla. − Gospodin narodni poslanik ima konferenciju − i iziđe iz biroa. Posle nekoliko dana počeli su da pristižu i glasači sa raznim molbama. Svi su ga uveravali u svoju privrženost, govorili o ogromnom oduševljenju među narodom. A svaki je tvrdio kako je on najviše učinio da izbor uspe. O primljenim parama nisu govorili, a i Milan nije mislio o tome, kao da novac uopšte nije ni davao. Naprezao se da ih sasluša pažljivo i dostojanstveno klimao glavom. Onda je obično zvonio za delovođu preduzeća i pred glasačima govorio: − Ja imam sednicu, a ministar me zvao. Vi ćete ih marljivo saslušati i bezuslovno postupiti po njihovom traženju. E… tako. Vi ne brinite ništa. Pozdravite sve tamo i molim vas, šta kome treba, neka dođe mojoj kući, kao u svoj dom − pružio im je ruku i žurno izlazio. − Zbogom, gospodine poslaniče, i hvala − klanjali su se seljaci i prelazili u sobu knjigovođe koji bi ih ovlaš saslušao, uveravajući ih da će biti onako kako oni žele. I kao što kvasac nadima testo, tako je i javno mnjenje čestim spominjanjem Milanovog imena stvaralo kod njega uverenje da je on važna činjenica u društvu. Drugojače ne bi ni moglo da bude. Imao je novaca, a sada je i narodni poslanik. I pri sećanju na izbore bilo mu je naročito milo što je imao protivkandidata, jer je tako mogao svima da kaže kako uživa narodno poverenje. U početku je samo u užem krugu pričao o žilavoj predizbornoj borbi, a potom je i sam počeo da veruje da je odista tako bilo.

Na jednoj pretkonferenciji narodnih poslanika govorio je: − Ja odbijam da mi je ma ko pomogao u izboru. Za protivkandidata imao sam čoveka koji je bio iz mesta i ranije se bavio politikom. Ali ja sam uspeo da ubedim svoje glasače, i, gospodo, ne zaboravite, ja sa punim pravom mogu reći da mene prati narodno poverenje. Došao je najzad i sreski načelnik. Izvinjavao se kako nije mogao da dobije odsustvo. A posle izbora imali su mnogo posla. − Dobro, molim vas, ali zašto me niste izvestili da sam izabran? Načelnik ga pogleda smeškajući se, i lupkajući cigaretom po dlanu, progovori: − Našto? Pa bilo je onako kao što smo se dogovorili. I kao kad se rasprsne mehur pa testo splasne, tako je namah usahnulo raspoloženje Milanovo. Cupkao je nestrpljivo nogom, i grizao usnu… „Ako načelnik to isto kaže i na kom drugom mestu?“ − pade mu na pamet, pa se namršti i počeša po vratu. − Da!… Ali ja sam očekivao − i prevuče šakom preko lica, pretvarajući se kako je umoran da bi prikrio svoje neraspoloženje. − Vi znate koliko sam se zauzimao za vas. Još i sada držim neke u hapsu… Bilo bi nezgodno da svet primeti… i zbog toga… − Ali oni ne znaju zbog čega je to? − govorio je uvijeno Milan. Načelnik ga je razumeo i zažmire, pa klimnu glavom. − Znaju… Ali teško onome ko spomene pravi razlog. Tu sam ja! − poslednju rečenicu naročito je naglasio. − To, to, − uzviknu živo Milan i poverljivim glasom se obrati: − Ta je stvar strogo među nama i… kako da vam kažem… − Milan se kolebao da li pred načelnikom da spomene reč poverenje − većina glasova je na mojoj strani. Je l’ te? − Nema sumnje… − Ako bismo govorili o poverenju, je l’ te… ja ga imam? − Ama to se zna. Samo ja ću vam dati spisak ljudi koje treba imati u vidu. Oni su naši. I još nešto. − Načelnik otrese pepeo cigarete i nasloni se desnom rukom na sto. − Ja sam još pre pola godine stekao pravo da dobijem višu grupu. Molio bih vas da se zauzmete. − Hoću − reče odsečno Milan. − Baš koliko danas ići ću kod ministra i tražiću kategorički od njega. − Milan ustade i izvadi časovnik.

Načelnik uze kapu, pripravan da pođe. − Molim vas, gledajte… A ja vam stojim na usluzi za sve što vam treba u srezu. − Načelnik se maši rukom za džep i izvadi jednu ceduljicu. − Evo, ovde je spisak učitelja koje treba premestiti iz našeg sreza. Dvojica su se uzdržali od glasanja. Za njih bi mogli reći da su levičarski nastrojeni. A trojica su radili za protivkandidata. − Vrlo dobro, vrlo dobro… Sve takve dostavite mi odmah. − Milan je razgledao spisak uzvikujući: − Aha, aha… dobro. Ništa ne brinite. − On dohvati tabakeru i u nju stavi hartiju kao dokaz da sigurno neće zaboraviti. − Tako dakle. Učiniću sve… Ja žurim na sednicu, a i ministar me zvao. Do viđenja! Tih dana dobio je Milan od Šlezingera pismo sa čestitkom na uspehu. Sa svoje strane raduje se mnogo i izveštava da će zbog važnog razgovora odmah doći u Beograd. I sutradan posle dobijenog pisma, došao je. Još s vrata raširio je ruke i poljubio se sa Nikolom i Milanom. − Sjajna stvar! − govorio je, skidajući naočare i brišući ih maramom. Iz spoljnjeg džepa kaputa izvadio je debelu cigaru i nožićem joj odsekao vrh. − A bilo je povuci-potegni. Morao sam da jurim, držim zborove, govore, da se objašnjavam sa narodom − govorio je Milan. − A ako smem pitati, za koga ste vi glasali? Šlezinger se osloni laktovima o naslon fotelje, glavu uvuče u ramena, a raširi šake, kao da se pravda. − Znate, kako je… Ovde kod vas postoji pritisak policije… − Za mene policija nije radila − prekide ga Milan. Šlezinger ga prijateljski potapša po kolenu. − U to ne sumnjam. Izvinite… Nisam mislio na vas nego uopšte. A kod nas postoji pritisak mase. − Tako i treba da bude − dodade Nikola Stevanović. − Mi u preduzeću ne smemo da se vezujemo samo za jednu stranku. Po mogućstvu treba da nas ima svuda da bi jedan od nas uvek bio aktivan. − E, da, da! − odobravao je raspoložen Šlezinger. − I zato sada treba da napravimo plan rada da bismo do maksimuma iskoristili ovu poslovnu konjunkturu. − Predstoje nam mnogi poslovi − govorio je Nikola. On pruži ruku ka

električnom tasteru i zapita Šlezingera: − Hoćete li kafu ili čaj? − No, svejedno… kafu. − Dve kafe i čaj − reče Nikola služitelju. − Šta?… Vi Srbijanac, a ne pijete kafu? Nikola zatrese šakom i njegovo lice dobi mrzovoljan izgled. − U poslednje vreme nešto mi srce nije dobro. − Bogami, treba da se čuvate − Šlezinger ispusti dim od cigare i razmahnu rukom da se ne razvlači prema Nikoli. − A, to mi ne škodi. Nekada sam i ja pušio, ali poslednjih godina sam i duvan napustio. Sada mislim na odmor i baš dobro što se došli. − Tako je. A evo šta prvo treba da učinimo. − Šlezinger se okrete Milanu. − Tiče se vas. Vi ste sada narodni poslanik i prvo na čemu treba da radite, a i mi svi, je da budete izabrani u Finansijsku sekciju Narodne skupštine. − U Finansijsku sekciju?! − zapita Milan, gotovo sa čuđenjem. − To ste se dobro setili − odobravao je Nikola. − Je l’ te?… Važna je to stvar. Ceo državni budžet, svi krediti, amandmani, moraju da prođu prvo kroz Finansijsku sekciju. I, ako ste član Finansijske sekcije, onda su i svi ministri donekle u zavisnosti od vas. „Toga se nisam setio“ − mislio je Milan, a potom dodade: − Sem toga, može da naiđe neki kredit gde smo mi zainteresovani… − E da! − govorio je Šlezinger lupkajući po fotelji. − Važna je to stvar. Sa toga mesta osmatramo sve predstojeće poslove i radove u zemlji. Mi prvi za njih saznajemo. Nikola je između kažiprsta i velikog prsta klatio olovkom i obrati se Šlezingeru. − Sve je to lepo… Nego recite vi meni, šta ćemo mi da radimo sa našim konkurentom u Makedoniji. Nije hteo da uđe u naš kartel. Tamo je radna snaga jevtinija i počeo je već da nam konkuriše. − Nikola zaćuta dok je služitelj ulazio unoseći čaj i kafe. − Ostavi ovde, pa idi!… Izvol’te! − nudio je. Zaćutali su za momenat. Šlezinger srknu kafu i ostavljajući šoljicu na sto, progovori: − Nalazim da stvar nije toliko beznadežna… − lupkao je prstom po fotelji i obratio se Milanu: − Vi ste izabrani za narodnog poslanika u pravi čas… „Uvek ja“ − pomisli ponosno Milan i prinese šoljicu ustima.

− Potrebno je da izdejstvujemo, da nam se snize tarifski stavovi za prevoz robe železnicom. − Šlezinger savi kažiprst i prinese cigaru ustima, gledajući pronicljivo. − Da, tako je. Na taj način prevoz naše robe od Beograda do Skoplja biće jevtiniji nego što košta njega od Skoplja do druge, treće stanice. A već da ne govorimo o većoj „distanci“. Nikola je mahao glavom kao da sumnja, pa reče: − To ne bi bilo loše. Ali… ako bi to isto i on zatražio? − Pa sad… zato imamo narodnoga poslanika da se njemu ne dozvoli. Dok je Nikola razgovarao sa Šlezingerom, Milan je razmišljao kako mu novi položaj nameće mnoge dužnosti. A u skupštini on nije sam. Da li će moći?… Razmišljajući o svemu, nesvesno je prevlačio prstima preko čela i gledao neodređeno. Treba izmeniti ceo način živoga. Preurediti preduzeće na modernoj osnovi… „Ali za Olgu moram naći vremena“. − Šta vi tako duboko mislite? − zapita ga Šlezinger. Milan spusti ruku i maši se tabakere, odgovarajući: − Mislim nešto… kako ćemo sve to sprovesti? Posao je ogroman. Metode podmićivanja tu ne pomažu, već ljude treba ubeđivati… Imam ipak jednu ideju. Ne znam da li ćete se složiti. − Da čujemo? − zapita Šlezinger. − Kako bi bilo da angažujemo još nekoga? − govorio je lupkajući prstima po tabakeri. − Kako ti to zamišljaš? − zapita Nikola i pogleda ga strogo. − Tako… nekog višeg državnog činovnika koji je u mogućnosti… Nikola mahnu odrečno rukom. − Ostavi!… Njima mi dosta dajemo. Sit sam ih. Kad mi pomeneš državnog činovnika, muka me spopadne. − Ama čujete, nije to rđava ideja − reče Šlezinger i obrati se Milanu. − Ne znam da li sam vas dobro razumeo… Vi biste hteli da neku ličnost, koja eventualno može postati ministar, uvedemo u naše preduzeće. − Da, da, to sam mislio − odgovori Milan, iako nije na to ciljao. Nikola je nestrpljivo prevlačio rukom preko glave, govoreći: − To znači, celu zaradu treba da damo drugome. Onome plaćamo da ne radi. Oko pola miliona dali smo kojekome… Sada ovaj u Makedoniji… − on mlitavo spusti šake na sto i pogleda namršteno u stranu: − Prosto ne znam. „A i njegov izbor me košta četvrt miliona“ − ali ovu misao ne izgovori.

− Drugojače ne ide − odvrati Milan. − Šta bi ti hteo? I tarifske stavove i zaštitne carine i minimalne nadnice, da menjaš zakone, da obrćeš celu skupštinu, da zaradiš milione i da te ništa ne košta. Nije nego! − govorio je osornim glasom. − Ja nikako ne mogu da se pomirim sa tim da mi neko drugi barata po preduzeću koje ja pošteno i časno vodim − odgovori strogo Nikola. Da bi ublažio razgovor između oca i sina, umešao se i Šlezinger. − Gospodine Nikola, da vam objasnim molim vas… Mi tu ništa ne gubimo nego i dobijamo… Vi rekoste, dali smo kojekome oko pola miliona. Tačno je. Preko pola miliona. E, vidite: umesto da dajemo kojekome i izlažemo se riziku da nam se kaže kako korumpiramo državne činovnike, mi ćemo za tu istu sumu imati jednoga svoga ortaka. Mogao bi to biti i ministar na koga inače ne sme niko prstom da ukaže… − To sam i ja mislio − dodade Milan. − Mi ćemo njemu dati izvestan procenat koji ne bi prešao sumu od pola miliona, koliko danas dajemo… − A sem toga, radio bi u zajednici sa mnom − odobravao je Milan koji je Šlezingerov predlog već smatrao kao svoj. Uzdignutih obrva i trepćući očnim kapcima, Nikola se naprezao da iznađe neko novo rešenje. Nekada je radio sam i stekao prilično bogatstvo. A sada se nikako nije mogao da pomiri sa tolikim brojem ljudi koji su počeli sve više da se upliću u njegova preduzeća. A današnji poslovi su se toliko umnožili da su već prevazilazili njegovu poslovnu moć. Počeo je da se plaši. „Ali valjda i ovaj Šlezinger zna šta radi“. I kolebajući se, zapita: − Pa… dobro, na koga vi mislite? Šlezinger srknu poslednji gutljaj kafe i pogleda Nikolu. − O tome treba dobro da razmislimo. Vi ste sada u mogućnosti da ovo pitanje detaljnije razmotrite… Nekoga, na primer, koji je uticajan, na koga se polaže mnogo, ko ima veze. Samo, skrećem vam pažnju, treba biti obazriv. − To je najvažnije… I da ne bacimo pare uludo − govorio je Nikola i ustade od stola. − To se razume − odgovorio je Šlezinger i pozdravio se sa Nikolom koji se izvinio da mora da ode nekim poslom. − Ako hoćete, možemo da se izvezemo − predložio je Milan Šlezingeru. − Čujem ovde za neku Avalu. Gde je to? − zapita Šlezinger. − Sad ćemo tamo − odgovori Milan i pritisnu električno zvonce. Tada se

obrati služitelju: − Javite šoferu da dođe sa kolima. − Milan uze svoj šešir i čisteći ga reče: − A uz put izložiću vam svoje planove.

38 Posle savetovanja sa Šlezingerom i razgovora sa ocem, Milan je nastojao da se za preduzeće i njegove lične poslove zakupi ceo mecanin jedne nove palate na Terazijama. Knjigovođa preduzeća dobio je novu titulu sekretara. Ostali činovnici bili su Rusi emigranti. Oni su prema potrebi vršili dužnosti pisara i daktilografa, a u pojedinim prilikama su za reprezentaciju preduzeća navlačili na sebe livreje i duboko se klanjali. Na njihovu okretnost i uglađenost polagano je mnogo. Dvojica su umeli da igraju čak i kozačke igre. Za svoj kabinet Milan je uzeo težak hrastov pisaći sto, sav u rezbarijama, a odozgo obložen debelom kožom. Po podu su razastrti persijski ćilimi. Pozvao je električara i zaveo jednu novinu, da se vrata po potrebi mogu otvoriti i električnim putem. Nikola Stevanović je mlatarao rukama kao da se otresa nečega i govorio: − O, šta se napravi od mene… Kako se to moja deca izrodiše. Šta će mi sve to. Ja sam milione zaradio i bez toga. − E, ćale, treba da hvatamo malo i na zbunjivanje. A posle, nameran sam da naše preduzeće preuzme na sebe i posredničku ulogu. Tu ništa ne reskiramo. Ponudimo na primer državi neki materijal i zato uzmemo proviziju. Najslađa para. Evo, sada sam dobio ponudu jedne strane firme za isporuku automobila. A, ako hoćeš, možemo da nudimo i aeroplane i podmornice i ratni materijal, šta ti duša zaželi… − Dobro, dobro. U takve poslove mene ne uplići. − Moraš… Ja sam poslanik i nemam pravo na tako šta. Ti nudiš, a ja posredujem. A kad radimo sa stranim firmama, moramo da smo reprezentativni… Milan je sada upravo našao svoj put. Po svome vaspitanju još izmalena, što mu je docnije prešlo u naviku, njemu je više godio spoljnji sjaj nego onaj detaljan rad preduzeća. Ručkovi, blistave večere, luksuzni automobili, lepe žene… Ali on je uspeo da ovakav dekor života spoji sa unosnim poslom za koji je mislio da će mu doneti milione. I dok su mu svi poslovi polazili za rukom, što je postizavao svojim položajem ili novcem, jedino je Olga ostajala uporna i nikako nije htela da

zakorači nogom u njegovu raskošno nameštenu garsonijeru. Rešavao se više puta da je napusti i po deset se dana nije viđao sa njom. Ali za sve to vreme bio je neraspoložen i stalno je se sećao. Uzalud je pokušao da je zaboravi posećivanjem raznih varijetea i druženjem sa artistkinjama. Ali svakom prilikom mu se i protiv volje nametalo poređenje sa Olgom i uvek je nalazio da je njena kosa lepša, oči milije, usnice sočnije. Tada bi obično projurio automobilom pored njene kuće i gledao u zamračene prozore. „Ona bi htela brak“ − priseti se jednom. „Ali to je ucena“, − ljutio se Milan. − „Koja ne bi htela brak sa mnom… Neka mi sada da dokaz…“ − Ali sećao se da se ona može lako udati i za koga drugog. Pri pomisli da će drugi imati u zagrljaju njeno telo, osećao bi kako ga nešto guši u grudima, a lice mu se grčilo. A ako je pridobije, nastaće razrešenje ovog mučnog stanja i postao bi ravnodušan prema svemu. Čak i da se uda za drugoga. Bio bi i tada zadovoljan, jer onda bar zna da je on ipak bio prvi. Dohvatio je telefon i pozvao je. − Neverovatno ste uporni… Verujte, neki put pomislim da sam ja ipak bolji od vas. Nismo se videli osam dana, a nikakvih vesti od vas. „Ali, možda sam ja mislila na vas.“ Njegovo lice se razvedri, ali ipak dodade: − Ne bih rekao… Vi znate da mi je telefon na stolu… „O, vi ste veliki gospodin… Čitam, čitam, pa mislim da vas ne uznemirim.“ I ako je sve ovo rečeno malo u ironičnom tonu, Milanu je laskala ova izjava i smeškajući se reče: − Ja bih najviše voleo, kada bih ovo gospodstvo mogao da podelim sa vama… − I ako hoćete posle podne da se nađemo. Čekaću vas kod Karađorđevog parka u četiri. „Dobro.“ Milan protrlja šake i pogleda u časovnik. Bilo je jedanaest. Nestrpljivo je ustao iza stola. Proteglio je ruke pa ih opružio, zatim savio kao da radi gimnastiku. Ali se trže kad ugleda sekretara koji je nečujno ušao. − Aha… šta želite? Sekretar se lako pokloni i malo nakrivljene glave poče: − Hteo sam da vam podnesem izveštaj za onoga… višeg činovnika Jeremića. − Koga Jeremića?

− Onaj, znate… preko koga treba da se izvrši ponuda za liferovanje automobila. − Ah, da… Znam. − E… Igor ga prati već dvadeset dana i sakupio je neke podatke o njemu. Evo vidite. U podne, iz kancelarije ide pravo kući. Uveče svraća kod „Kolarca“, gde ima svoje društvo. Sedi obično do osam časova. − O, majku mu, neki solidan čovek… − Jednom je posle večere došao sa ženom. Sedeli su do jedanaest časova, a potom prešli u Skadarliju… Kaže žena mu se prilično luksuzno oblači. Imala je dva prstena i ogrlicu. − Aha!… Dobro, dobro! Neka ga prati još malo. Sekretar je hteo još nešto da kaže, ali Milan mu okrete leđa i priđe stolu. − Razumem − procedi sekretar i nečujno se udalji. Milan je sedeo za volanom automobila i nestrpljivo gledao u časovnik. Izgledalo mu je da minuti sporo prolaze i nestrpljivo se okretao kao da bi hteo da ubrza vreme. A napolju je sipila kiša i prozorska okna na kolima bila su zamagljena. Brisač na prednjem staklu ravnomerno je radio kao šetalica na časovniku, terajući čas na jednu onda na drugu stranu kišne kapi što su se u tankim mlazevima slivale. − „Otkuda ova kiša danas“ − ljutio se Milan. „Možda zbog toga neće doći.“ − Oslanjajući se na volan, dodirnuo je slučajno dugme od sirene i auto kao da jeknu. Milan se trže i kao krivac obazre se levo i desno da ga ko nije video. „A tako mi i treba… narodni poslanik, poslovan čovek dozvoljava da ga balavica vuče za nos“ − mislio je jetko. „Treba sada da dam gas, pa da je posmatram kako se na kiši okreće i traži.“ On se zavali u sedište i dohvati obema rukama volan kao da kreće i zamisli Olgu… „Ide!“ − gotovo uzviknu i zapali motor, a vrata otvori. Olga žurno pređe ulicu, pred autom zatvori kišobran i gotovo utrča u kola. Milana zapahnu svežina i prijatan miris. Držeći levom rukom volan, desnom je stezao njenu šaku i auto krenu. − Mislio sam da nećete doći zbog kiše… − Mama se bunila. Kaže: „Kuda ćeš?“… Jedva sam se izvukla. Tek kada su izišli na otvoren put, Milan uspori vožnju i pogleda Olgu: − Željan sam vas mnogo… A vi?

Olga ga lako dodirnu ramenom i tiho reče: − Vi to dobro znate. Milan je video njenu glavu u ogledalu ispred sedišta i učini mu se još lepšom. Hteo bi… ali pred njim su neka seljačka kola; on se malo uspravi pritiskujući rukom dugme sirene da mu se omogući prolaz. Ali seljak je nabio džak na glavu i kao da mu se ne žuri mnogo, skretao je lagano u stranu. − Uh! − nasmeši se Olga − zamišljam kako ste sada ljuti. Umesto odgovora, Milan je lupi blago po kolenu, a zatim ubrza vožnju. Tek tada joj se obrati: − Kad sam pored vas, ne ljutim se uopšte. Ali vidite i sami koliko je ovo nezgodno… Ne smem da vas pogledam, inače bismo se sručili negde u jarak. − Eh, to mi je vrlo drago. − Koliko ste sebični − reče Milan i naglo ukoči kola. Onda se okrete prema Olgi: − A sad? − on joj obuhvati ramena i okrete prema sebi. Gledao je zanet u talasave pramenove njene kose, u poluzatvorene usne iza kojih su sijali beli zubi. Olga je gledala zamućenim očima, dok su joj se grudi nadimale a glava zanosila unazad. Sva je ustreptala u očekivanju da je Milan privuče na svoje grudi. Ali on je lagano zavali u naslon, prelete očima preko njenog kolena, dohvati za volan i krenu punom brzinom. Bio je zadovoljan što je uspeo da se uzdrži. Olga je sedela klonula na sedištu, gledala tužno kroz zamagljena okna, čudeći se zašto je on takav. Auto je jurio velikom brzinom ostavljajući za sobom vlažna polja i pokislo drveće. Neko pseto istrča sa strane lajući, ali se njegov glas izgubi u huci motora. Na jednoj krivini Milan uspori vožnju i ne gledajući Olgu, tek tada upita: − Sada ste zadovoljni? Ona ga pogleda i slegnuvši ramenima odgovori tiho: − Ne vidim razlog zašto bi bila zadovoljna. − Bio sam onakav kakvog ste me želeli. Olga obori glavu, uvijajući svoju kožnu rukavicu. Tada se seti kako ga je prošli put odgurnula da je ne bi poljubio pred nekim prolaznicima. I zbog toga se nisu videli nekoliko dana. Ali sada su bili sami. − Pogrešno ste me razumeli… Treba da ste malo više obazrivi. − Ona prinese rukavicu zubima i poče gristi neki končić. Milan joj ništa nije odgovorno, ali je na mahove posmatrao u ogledalu. Na njenom nežnom licu, boje slonove kosti, sa plavim očima i osenčenim trepavicama, video je izraz tuge. Učinila mu se prozračna kao krilo leptira.

Puštao je sve veću brzinu ne bi li je prenuo. Ali ona nije mislila na opasnost. Njeno nežno telo ljuljuškalo se, a misli kao da su ostajale za njom. Jer pored nje je on s kojim je nerazdvojno duhovno vezana. Posmatrala je ispod oka njegov oštar pogled i snažne ruke za volanom. Izgledalo joj je kao da leti na njegovim mišicama. Na raskrsnici ispod Avale Milan naglo zaustavi. Naslonio se jednom rukom na volan i okrenuo prema Olgi. − Vi rekoste da nisam obazriv… Evo, sada smo potpuno sami. Mislim da ispunjavam vašu želju − i maši se kutije sa cigaretama. − „Hm“ − učini Olga i pogleda ga bolećivo kao da je htela reći: ne muči me više. Htede da ga dohvati za ruku, ali se u poslednjem momentu trže i zaustavi ruku na volanu. On zapali cigaretu i pogleda u njene nežne, tanke prste sa obojenim dugim noktima. Hteo bi da je pomiluje, da ruku privuče ustima… „Ne, ne, da pokušam još ovako“ − i pretvarajući se kao da ne vidi njenu ruku, progovori usiljeno ravnodušnim glasom: − Šteta!… Grozna kiša… A mogli bismo tako lepo da prošetamo. Olga klimnu glavom u znak odobravanja. Bila je uverena da se on jedva savlađuje, a sama nije htela da mu daje povoda. Mučilo je ovo stanje. I nehotice joj se ote uzdah. − Za kim? − zapita Milan. − Molim?… Ne razumem. − Za kim uzdišete? − Ne znam! − ona obori glavu i rumen joj obli lice, uši, vrat. Da bi skrila svoju zabunu, okrenula je glavu i pogledala kroz prozor. Ali Milan je primetio i dohvati je za ruku. − Tako vam lepo stoji kad porumenite. Olga je grizla usne i drhtavo disala. Onda se naglo okrete i nasloni svoje lice na njegovo rame. Milan oseti miris njene kose. Disao je snažno. Ostavio je cigaretu u pepeljaru i podigao glavu kao da se brani od nečega. Zatim je blago odgurnuo i rekao: − Budite obazrivi. Jedan auto nam ide u susret. Olga se usturi na sedište, izvadi ogledalo i stavi ispred lica da bi se zaklonila od pogleda prolaznika.

− Eto vidite… osuđujete mene. A zamalo da nas vide… Ali vi nećete da me razumete. Nikako nećete. Olga uzdahnu i pogleda sanjivim očima kroz prozor. Ne gledajući Milana, zapitala je tiho: − Recite mi… − Zar mi nismo na usamljenom mestu? Kada bih ja bio neki… − htede reći: pokvaren čovek − kako da vam kažem… znate, moglo bi svašta da bude. A kad vam kažem, bolje bi bilo da smo na nekom skrivenom mestu gde nas niko ne vidi, vi se ljutite. Olga zatrese glavom kao da je groznica prožima i nervozno ukopča prste. − Reći ću vam otvoreno… Vi uviđate. − Ona ga pogleda. Oči su joj bile vlažne i sjajne. − Ja vas volim, ali mi je neprijatno da to čujem… − Trudim se da vas razumem. Ali zar će nam manje neprijatno biti ako neko prođe i vidi nas ovde. Sutra će po Beogradu da se priča: Olga Đurić i Milan Stevanović, sami, zagrljeni u automobilu, na pustom drumu… − A šta bi tek bilo da se čuje: Olga Đurić ide u garsonijeru Milana Stevanovića. − Ona zatrese glavom i obuhvati obraze: − Jaoj, šta bi rekao moj tata!… Gospode! − Tamo vas tek niko ne bi video. Višespratna kuća, ulaz pravo iz hodnika. − Ovoliko nagovaranje je razdražilo Milana. − Najzad… sutra ćete mi biti žena i šta? − Ali se trže i nervozno lupi nekoliko puta po tasteru u sredini volana, kao da je hteo da zagluši svoje reči. Isprekidani zvuk kao vapaj jeknu kroz zamagljeni vazduh. On zapali motor i auto pojuri. Usled naglog pokreta Olga se zavali u naslon dok auto ne uze ravnomernu brzinu. Motor je hučao a u njenoj svesti je odjekivalo… „Bićeš moja žena“. Osetila je prijatnu radost i zažalila je što je prema njemu toliko nepažljiva. A on čvrsto drži volan i svesna je da je njen život u njegovim rukama. U najskorijem vremenu ona će biti njegova žena! Dođe joj da mu obavije ruke oko vrata i da ga nežno prigrli. „I baš da odem tamo“ − pomisli. „Ne, ne“, − i lupi se po kolenu. Njen otac to možda ne bi saznao, ali joj savest i vaspitanje ne dozvoljavaju… „Olga Đurić u garsonijeri!… Pa šta?“ − pitala se. Auto na krivini naglo zaokrete da bi izbegao susret sa drugim kolima. Olga se zanese i nasloni na mišicu Milanovu. Ali i kada su kola izišla na prav put, bilo joj je ugodno da ostane u ovom položaju. Milan je rado podnosio ovaj teret i podmetao joj svoju ruku. „Ako ne pristane, šta sam uradio? Bar da sam je izljubio“. Htede da zaustavi kola ali su nailazili na selo. Olga se odmače.

− „Šta sam ono mislila?“ − pitala se. Ali se ljuljuškala prijatno i na mahove je obuzimalo radosno raspoloženje. Putovala bi ovako dugo i sanjarila naslonjena na njega. Pogledala ga i zapitala nežno. − Kuda ćemo sada? − Kad bih se ja pitao, znao bih… Ovako kuda hoćete vi. − Šta ja znam. „Možda će i pristati“ − pomislio je Milan i pustio još veću brzinu. − A zašto žurimo ovoliko?… Evo stigli smo u Beograd. − Može nas ko videti, a vi se plašite mame, tate − on uspori brzinu i pogleda je smeškajući se. Olga ga lupi po kolenu i nabureno odgovori: − Baš ste nevaljali. − Molim, molim, počeli ste i da me tučete − govorio je Milan praveći se ljut. Ona se mazno izvi, obuhvati njegovu ruku i nasloni glavu na njegovo rame. − Zašto ste takvi?… A ja sam baš dobra, danas… − To ćemo tek videti. Olga odmače glavu, ali ga je držala za mišicu. Gledala ga je u nedoumici. Dva suprotna osećanja su je naizmenično obuzimala: ta garsonijera i pomisao da će ona biti njegova žena. Htela bi da zamoli da joj više ne govori o momačkoj sobi, a radovala se što će nositi njegovo ime. „Svi će mi zavideti… gospođa Stevanović!“ − i usne joj se razvukoše u osmeh. Milan je pogleda u ogledalu i dobaci: − Dobro, dobro, smejete mi se… − Nisam vama, mame mi… Ali zašto ste takvi, kad znate… − Šta znam? − Eh, hteli biste sve da znate. − Dakle i toga ima?… Tajne što se kriju od mene. Olga nemoćno uzdiže ramena i spusti ih. Zaustila je da kaže, pa se ujede za jezik. Onda se okrete Milanu: − Volim vas… eto. Milan naglo ukoči kola da se Olga povede i pridrža rukama o branik. Prebacio je ruku preko njenog ramena i privukao njenu glavu. Usne su im se

približile. Olga je lagano zatvarala oči. Milan je osetio njen dah i snažno privukao celu glavu svojim usnama… potom se odmakao gledajući je zamagljenim očima. − Hoćeš li da budeš moja… − htede reći: žena, ali zaćuta. Ali Olga je tako razumela i privijajući se uz njega šaputala je: − Hoću… samo tvoja. Milan joj steže ruke. Onda nogom pritisnu papučicu za gas, a rukama prihvati volan. Prve varoške kuće, retke i prokisle, promicale su. Naišli su na jedno naselje čije su kuće štrčale kao bodlje u ježa i najednom su sleteli u grad. − Navuci zavesu sa tvoje strane − reče Milan. − Ali mi smo već prošli − zapita malo uznemireno Olga. Milan je davao trubom znak saobraćajcu i skrenuo naglo na desnu stranu. Olga je gledala unezvereno. „Ah, bože!… Ako me pozove?“ − Osećala je kako se ne bi mogla odupreti njegovom zahtevu. Setila se svojih roditelja, ali odmah i njegovih reči kako će mu biti žena. „Najlepše bi bilo kad bi me vratio.. Milan uspori vožnju i zapita: − Vidiš li onu četvorospratnicu? Olga zadrhta i kao da joj se telo zgrči. Nesvesno se nagla da vidi kuću, ali nešto kao da joj stade u grlu; nemoćno je gutala pljuvačku. Auto projuri pored kuće. Olgi se razvedri pred očima. „Baš je dobar!“ − i tek tada zapita slobodno: − A šta ima u toj kući? − Moj stan… − Ah! − učini radoznalo Olga i zavali se u naslon. Milan skrete za prvi ugao i zaokrećući uvek na istu stranu navezao je opet u istu ulicu. − Pa mi smo prošli jednom ovuda?! − iščuđavala se Olga i pogledala u onu četvorospratnicu. − U toj kući je moj stan, pod brojem četrnaest. − Je li? − odgovorila je sa izvesnom strepnjom Olga. Opet su prošli pored kuće i istim putem pojavili se treći put. − „Šta li će mi sad reći?“ − pitala se sa strahom Olga.

Ali Milan zaustavi podalje od kuće i ugasi motor. − Ja ću ići napred, a ti doći za mnom. − On je dohvati za ruku. − Uveravam te, niko nas neće videti. Usta Olgina su bila otvorena, disala je kratko i kao da se zagrcnu. Ona steže njegovu ruku. − Slušajte… zar baš mora? − gledala je molećivo. − Ništa se ne plaši! − Izlazeći dobacio je: − Pri polasku zalupi dobro vrata. Olga ukopča prste i pogleda preda se. Senu joj misao da beži. „Ali, on me pitao… da, da…, biću mu žena… zašto?… A tata?… On neće znati. Ja to neću reći nikom!… Ah, on uđe… Čeka me“. − I kao da je nešto privlači, uzela je tašnu i počela navlačiti rukavice. Izišla je neodlučno, okrećući se kao neki krivac da je ne vide. Otvorila je kišobran i zalupila vrata. Onda je pošla lagano. „Bože, da me ko ne vidi… Eto, onaj gospodin. Možda poznaje tatu… Ali mene ne zna“. − Ipak, zaklonila se kišobranom. Pred njom je išla neka dama. „Da li i ona ide u garsonijeru?“, − i Olga uspori hod da je ne prestigne. Ali pred kućom zadrhta a otvoreni ulaz pričinio joj se kao neke čeljusti. Zastala je bojažljivo i podigla glavu kao da posmatra broj kuće. „Sedamnaest“ − prošaputa, obazre se levo i desno i utrča u hodnik. Strepela je da se ne sretne s kim i potrča uz stepenice. Brojevi na vratima su promicali. Učini joj se beskrajno visoko. Nije imala više daha i rukom pritisnu grudi. Na jednom odmorištu zastala je da predahne i tada ugleda iznad jednih vrata broj „Četrnaest!“ − Bez razmišljanja potrča i dohvati za bravu. Vrata se otvoriše i ugleda Milana. Prošla je žurno pored njega i nasloni se na zid govoreći isprekidano: − Oh, bože… što sam se prepala. Milan zaključa vrata i priđe joj smeškajući se: − Milo moje… nemaš čega da se plašiš. − On joj stavi ruke na ramena. − Oh, bože, oh, bože! − govorio je glasom kao da se obraća nekom detetu. − Mnogo mi se uplašila. Hajde ovamo − dohvatio je pod ruku i poveo u sobu. Olga bojažljivo zakorači i obazre se osećajući miris kolonjske vode. Na sredini je bio ovalan sto na niklovanim nogama koje su se pri dnu sučeljavale. Između njih je bio uglavljen akvarijum loptastog oblika. U njemu su plivale zlatno-žute ribice. Oko stola tri teške fotelje. Levo široki kauč. Desno vitrina sa kristalnim čašama. A po podu debeli tepih sa šarama u plavom tonu, što je odgovaralo boji zidova i ostalog nameštaja. − Jao, što su divne! − govorila je ljupko Olga i sagla se da vidi ribice. Milan pogleda u njen beli vrat i potiljak. Hteo je da se sagne i poljubi je.

Ali je oklevao bojeći se da se ona ne usprotivi. Nestrpljivo se okretao i želeo da joj odvrati pažnju od akvarijuma. − Čime hoćeš da te uslužim?… Liker, konjak? − O… ne!… Ne pijem, hvala lepo. A čime ih hraniš? „Ah, šta mi beše da ih stavim!“ − ljutio se Milan i uzdržavajući se da to ne ispolji, odgovori rasejano: − Ne znam… momak ih hrani. Hoćeš li čokolade, bombona? Olga priđe fotelji i sede. − Zar nije bolje što smo ovde? − Ne znam − odgovori Olga i uzdiže jedno rame. − Niko nas ne vidi… sami smo potpuno − i uze Olginu ruku… Ona ga pogleda u nedoumici: − Vi znate… pardon!… Ti znaš šta si mi rekao. Milan je pusti, zabaci ruke na leđa i priđe prozoru. Znao je on da je Olga sada u njegovoj vlasti. Ali ova igra mu je godila i pretvarao se da je ljut kako bi je naterao da mu ona sama priđe. A tada će biti slobodniji. Olga se odmah pokajala što mu je ono rekla. „On ništa rđavo nije učinio.“ Grizla je nesvesno čokoladu i netremice gledala Milana ne bi li se okrenuo. I kao eho odjekivalo je u njenoj svesti: „Biću njegova žena“. Ustala je i lagano prišla. − Vi ste ljuti? Milan se okrete. Unoseći joj se u lice, sav prožet čežnjom, govorio je zadihano: − Vi me odbijate… kao da me se plašite… Kajem se što sam vam mnogo šta rekao − govorio je namerno da bi je naveo na popuštanje. Olga spusti glavu i nasloni se na Milanove grudi. Milan joj skide šešir sa glave, zavuče prste u njenu talasavu, plavu kosu i zabaci glavu. Desnom rukom je obuhvatio preko ramena i naže se nad njenim usnama. Osetio je prijatan dah i toplinu usnica. Disali su oboje snažno, kao zaneti. Oči su im bile zatvorene. Leva ruka Milanova klizila je po njenom vratu. Spuštala se sve niže i zaustavila se na oblinama grudi. Njegova ruka je uzbudljivo podrhtavala. Olga se stresala, krećući nestrpljivo ramenima kao da se brani od nečega. I kao muva uhvaćena na lepak koja se, otimajući se ulepljuje sve više, tako i Olga, braneći se, podavala se nesvesno… Osetila je najednom da

su legli. Njene grudi su bile obnažene, kosa rasuta. Pokušavala je da odvrati njegove ruke koje su treperavo klizile preko njenoga tela. Ali je obuzimala golicava jeza i izvijajući se nije opažala, kako se njeno telo sve više razotkriva. Kao kakva iskrica zablistao bi u njenoj zamračenoj svesti lik njenoga tate, mame… Ali ipak, to su usnice njenoga muža što podrhtavaju na njenim dojkama, slabinama. I već u zanosu, njena glava sa zatvorenim očima tonula je u uzglavlje, dok su joj se otkrivene grudi nadimale. Osećala je neki teret na sebi i kao da nepovratno tone. A pri tome nešto kao da je seče. Htela bi da viče. Lice joj se grčilo i ona ga snažno odgurnu rukama, govoreći izbezumljenim glasom: − Šta ste to učinili!… Bože!.. − i pokri lice rukama. Kad su hteli da pođu, bio je već suton. Olga je bila premorena, lišena volje i misli. Pri polasku Milan je opomenu da zakopča dugme na haljini. Pridržao joj je mantil i rekao da prvo ona iziđe i da ga sačeka kod auta. Kad je izišla, Milan je sa izvesnim ponosom pogledao na kauč. Bio je lak i vedar kao posle nekog velikog uspeha. Sa ushićenjem se sećao Olgina tela i kao da je još uvek osećao njen topli dah. „Kad je jednom zakoračila sada će dolaziti kad zaželim“. On se sav strese od neke prijatne čežnje i brzo sjuri niz stepenice. Olga je lagano prilazila automobilu. Milan je žurio za njom i pogledom svlačio haljine sa nje. „Ah onaj mladež na butini“ i pomisli kako će idući put još više da uživa u njenom telu. Žurno je otključao vrata automobila i otvorio suprotno krilo da Olga uđe. Spustila se nemoćno na sedište. Obuzelo je neko mučno osećanje kao pred nečim ružnim i gadnim. Sve više je postajala svesna onoga što se dogodilo i najednom oseti gađenje prema samoj sebi. Uzdahnula je i došlo joj da se zaplače. Milan je nešto pitao, odgovarala je neodređeno i od stida nije smela da ga pogleda. Milan je predosećao šta se u njoj događa i da bi je utešio govorio joj je kako takvim životom živi većina devojaka. − A posle, čuj me. Ja se ni malo ne zanosim mišlju o prvoj bračnoj noći. Ovako je lepše. Šta će biti sutra, bolje danas − on je lupnu rukom po kolenu u znak utehe. − Blizu smo tvoje kuće. Zaustaviću na uglu. − Usled naglog kočenja auto zaškripa. Olga uze tašnu i krijući pogled od Milana, reče mu: − Zbogom. − Ne „zbogom“ već do viđenja − držao je njenu ruku i gledao je

usplamtelim očima. − Kad ćemo se videti? − Ne znam… javiću ti… Može nas sada ko videti − i hitro iziđe iz automobila. Ali posle ovoga događaja kod Milana je nastupilo razrešenje onoga napetoga stanja. Gledajući Olgu kako žuri, pomislio je: „Glavno, imao sam je!“ − pritisnuo je nogom papučicu za gas i auto pojuri. Prilazeći svojoj kući Olga je mislila na svoga oca i majku i pade joj na pamet: „Ja više nisam devojka… a oni misle o meni…“ Zagrcnula se i zatreptala očima da ne zaplače. Najzad, ona bi i prenebregla sebe. Ali joj dođe žao svojih roditelja koji su sav svoj život posvetili njoj, i poče je mučiti griža savesti. Izgledalo joj je da bi se lakše osećala kad bi im poverila svoju tajnu, umirila bi bar svoju savest. „Njima bi nanela užasan bol… Ne, ne, nikada“ − tresla je glavom i zazvonila na kućnim vratima. „Oni ne smeju saznati, ne smeju čak ni onda kad se venčam sa Milanom“. Devojka joj otvori. Olga žurno skide mantil i uđe u kupatilo da ostavi kišobran nad umivaonikom dok se ne ocedi. Tada se pogledala u ogledalo i uplašila same sebe. Kosa joj je bila u neredu, a ispod očiju tamni kolutovi. „Ah!“ − učini i sklopi ruke kao da moli. Žurno je otvorila tašnu, izvadila puder i ruž da bi zbrisala tragove događaja koga se sada stidela. Ali ukoliko je njeno lice postajalo belje, kolutovi su bili tamniji. Drhtavom rukom razmazivala je puder po obrazima i ispod očiju. „Valjda se ne vidi“ − zatim otrese puder sa haljine i bojažljivo iziđe. − Gde je mama? − pitala je devojku. − Milostiva je u trpezariji. Olga otvori vrata. − Bože, Olgice, šta radiš toliko?! Neprestano čekam da uđeš, a nema te. − Bila sam pokisla, mamice! − poče Olga i priđe majci da je poljubi kao što je to uvek radila. „Samo da ne primeti“ − pomisli i htede da uđe u svoju sobu. − Dolazila ti je drugarica Vera… Rekla je da će doći sutra. − Aha! − odgovori rasejano Olga. − Ali zaboga, što si išla po kiši?! − pitala je brižno majka i pogleda značajno Olgu. − Zašto si takva? Olga se zanese. „Doznala je“ − zadrhta, htede da padne na kolena pred majkom i da moli za oproštaj. Gospođa Đurić joj priđe. − Zašto si se toliko napuderisala?

Olgu je obuzimala vatra i pred očima joj se mutilo. − Kako?… Ne znam… U kupatilu se nije videlo − mucala je. „Valjda ne zna… Bože, spasi me!“ − uđe u svoju sobu i sruši se na krevet. Ali je za njom ušla i majka i prišla joj uplašeno. − Olgice, šta ti je? Olga se trgla kada je ugledala brižno majčino lice i pokuša da ustane. Ali nad njom je stajala mati i pipala joj čelo. − Mamice, nije mi ništa… Molim te, ostavi me. − Kako nije ništa? Ti si nazebla. Odmah se svuci i lezi. Sad će i Stanislav doći, pa ćemo zvati lekara. − Ah, ne… Bože, mamice, zašto me jediš?… Onako nešto. Dobro, leći ću. − Olga hitro skoči i poče da raskopčava haljinu. „Da li je sve u redu?“ − pitala se i zastala da sačeka dok joj mati iziđe. Svlačila se žurno. Svoje haljine brižljivo je sakrila u orman. Onda navuče pižamu i leže u krevet. „Bolje je ovako nego da me zapitkuju i zagledaju“. Mati je ponovo došla u sobu, gledala je brižno i milovala po kosi. Osećajući majčinu ruku na svome licu Olgi je dolazilo da tu ruku prinese ustima i da se isplače. Jer ona je učinila veliki greh prema svojim dobrim roditeljima. Ali baš zato što ih toliko voli, ona će se starati da im ne prizna, makar bezumno patila. I opet joj pade na um venčanje kada će iskupiti svoj greh i opet biti srećna…

39 Milena je završila šesti razred. Sa neskrivenim ponosom posmatrala je, prolazeći pored izloga, znak sedmog razreda na svojoj đačkoj kapi. Ali u takvom raspoloženju bila je nekoliko dana. Onda je sa ushićenjem pomišljala na more i govorila: − Mamice, nema smisla da vučem ovu đačku kapu na more. Tamo me niko ne poznaje. Hoćete li da mi kupite šešir? Danica je brzim pogledom odmerila Milenino vitko telo. I još kad bi se na tu glavu sa krupnim crnim očima i malim usnama stavio damski šešir… Njene usne razvukle su se i očima je zatreptala. − Hm!.. Još samo to! − poče jetko. − I onda možemo celom svetu objaviti kako si postala udavača. Milena uzdiže obrve i napući usne. − Ali… Sve moje drugarice već imaju… − One mogu, ali ti ne. Ja neću da mi se posle zameri ovo, ono… znaš? − pogledala je Milenu značajno, kao da je htela da joj stavi do znanja odnos koji je postojao među njima. Milena je njen pogled tumačila na svoj način i mislila „Sve bi drugačije bilo da je mama živa“. Ali je ćutala. Preko ovakvih razgovora sa svojom maćehom prelazila bi brzo. Inače više brige joj je zadavalo kako će se dopisivati sa Milošem. Ona je znala njegovu adresu, ali mu nije mogla reći svoju. A gorela je od nestrpljenja da i ona dobije nežno pismo kakvim su se mnoge njene drugarice već često hvalile. Uoči polaska sastala se sa Milošem. Za vreme kratke šetnje bili su oboje zamišljeni. Miloš je gledao rasejano negde gore, dok je Milena išla pognute glave. A oboma je lebdela ista misao: sutra se rastaju. Miloš je zamišljao more po onim prospektima kojim se reklamiraju razna kupališta… Plava pučina, suncobrani, mnogo sunca i golišavi ljudi i žene. Daleko i nedostižno. Tamo ide ona. A Milena je mislila kako će Miloš ostati na beogradskoj plaži o kojoj je slušala čudesne stvari. U grudima njihovim je treperilo i kao da su oboje naslućivali kako ih neka nevidljiva sila razvlači i razara onu tako intimnu harmoniju njihovih duša.

Kad su bili blizu kuće, Miloš bojažljivo zapita: − Vi putujete? − Da! − procedi jedva. − Vi ćete zaboraviti na… − htede reći: mene, ali se ne usudi da iskaže toliku neposrednost i dodade: − Beograd. Milena odrečno mahnu glavom. − Nikada! − To se samo tako kaže… − Ja ću vas uveriti. Rekla sam da ću vam pisati… A vi? Miloš zastade i iz džepa izvadi jedan koverat. − Evo, vidite… Ovo je pismo za vas. − Nije moguće! − uskliknu Milena i pruži obe ruke da ga uzme. Ali Miloš stavi ruke iza leđa da sakrije pismo i progovori: − Dobićete ga samo pod jednim uslovom. Ako mi date reč da ga nećete otvoriti pre nego što stignete u Split. − O… − učini Milena i napući usnice. − Zašto me mučite toliko?… Ko će da čeka tako dugo! − Samo pod tim uslovom − bio je uporan Miloš. − Ako ne pristajete, iscepaću ga pred vama − i stavi ruku na koverat, kao da će ga prepoloviti. − Ne, ne! − uzviknu Milena i dohvati ga za ruku. − Primate li pod tim uslovom? − Primam… Dajte mi pismo, dajte − i klimnu glavom kao da će zaplakati. − Izvol’te! Otvorila je tašnu drhtavim rukama i stavila pismo, pa je čvrsto pritegla mišicom kao da krije veliku dragocenost. Pogledala je Miloša ustreptalo. − Hvala! − i pružila mu ruku. Njena mala usta su se razvukla i Miloš spazi dva niza belih zuba. Prihvatio je njenu uzanu i meku ruku od koje se nikada ne bi rastao. Ranije je razmišljao šta će joj pri rastanku reći, ali su se misli kovitlale i on je mucao: − Do viđenja… Srećan put… − Hvala… hvala! − Pišite i… mislite… Zaćutali su, gledajući nemo jedno drugo i čvrsto se držali za ruke. Milena

kao da se strese, steže njegovu ruku i reče: − Zbogom! − pa pretrča ulicu i uputi se svojoj kući. Iako ranije nije nikad ni slutila da će joj neko otvarati tašnu, sada se neprestano trzala i pogledala orman gde je ostavila. Ali iz predostrožnosti unela je tašnu u spavaću sobu i stavila je ispod svoga jastuka. „Samo da ne vidi Dragan“ − strepela je Milena. Ali Dragan se sav zaneo u posmatranje prospekata raznih vazdušnih jedrilica. Odavno je imao želju da se upiše na jedriličarski kurs. Sada je već slobodan građanin. A dok se samo vrati s puta, prijaviće se i bez očeve dozvole. − Znaš li ti da ću ja da letim? − obratio se Mileni. Ona ga pogleda začuđeno i pomeri se bliže krevetu zaklanjajući svojim telom jastuk pod kojim je bila tašna sa pismom. − Kako?… Da trčiš? − Bože, što si ćurka!… Na aeroplanu, da letim. − A ko će da te vozi? − zapita Milena rasejano. − Ja sam… Znaš, hteo bih da ti poverim nešto. Hoću da se upišem u avijatičare. − To je divno! − govorila je ushićeno Milena. − Ali o tome nemoj nikom da govoriš… − Neću… − A hoćeš li mene da voziš? − Sigurno… − Neću… I zamisli, kad ova počne da viče po kući − i pokaza glavom na predsoblje odakle je dopirao glas Daničin − a mi sednemo u avion… − Jaoj, znaš li, opet se danas derala kao da je pobesnela. A tata samo obigrava oko nje i utišava je. Dragan se namršti. − Ništa, ništa… Neće dugo. Sad mi je lako. Dok se samo vratimo sa mora. − Ah, more! − uzviknu Milena… „Tamo ću pročitati pismo Miloševo“ − i krišom pogleda jastuk. Pred polazak Danica se za svaku sitnicu nervirala. A za sve vreme je govorila kako nema šta da obuče. − Zaboga Danice − uzviknuo je zgranut Vladimir − zar pored devetnaest haljina?!

− S tobom ne vredi govoriti. Ti o ženskoj modi uopšte nemaš pojma! − A zatim je dodala ozbiljno: − A znaj, to ti je velika mana i nedostatak. Da, da! − Sada si šila tri letnje haljine i dosta ti je… − O, dragi moj, za tebe je dosta i jedna. A treba da znaš, jedna od ovih haljina se oblači pre podne, druga posle podne, a treća uveče. I tako trideset dana, svaki dan, jedno isto… − Pa dobro, koristi one od prošle godine. Niko tamo ne zna da su ti to lanjske haljine. − Počinješ da me nerviraš… One imaju staromodni kroj i boju koja nije više u modi − i okrete leđa Vladimiru. Ta reč „moda“ pričinjavala se Vladimiru kao neka živa sila koja zaošijava oko ljudi bez milosti i kojoj se niko ne može odupreti. Činilo mu se da dve trećine čovečanstva robuje ovom pojmu koji se u osnovi svodi na izazivanje uzajamnog dopadanja između ljudi i žena. „Ili se žene staraju da na taj način skriju svoje nedostatke“ − mislio je Vladimir. Pri tom se seti Danice i sa koliko se napora ona trudi da prikrije one kružne izrasline na telu, ispod grudi i plećki, da već samu sebe muči. Osetio je prikriveno zadovoljstvo što je uspeo da bar razjasni samom sebi smisao odevanja žena. Ali se nije usuđivao da to ženi pomene. Najzad se postavilo pitanje šta treba Danica da obuče za vreme puta. U kostimu joj je vrućina, haljina od pikea je svetle boje i mogla bi posle da je baci. Za „karo“ suknju nije imala pogodnu bluzu. − Eto, vidiš li, vidiš li? − obratila se Vladimiru. − A da sam ti spomenula kako mi treba haljina za put, ti bi odmah napravio kiselo lice. Vladimir je slegao ramenima i izišao iz sobe da se ne bi objašnjavao. Ali Danica je došla za njim i nastavila plačevnim glasom: − Tebe se ništa ne tiče. Ništa pod milim bogom… Reci mi šta da obučem za put? − Našto?… Pričaš mi kako ti je u ovoj haljini vrućina, a u onoj… ne znam šta. A međutim, kad bi sve haljine što imaš obukla, ne bi iznosile koliko moj prsluk. A tek šta da kažem za kaput… I… ja se ne žalim na vrućinu!… A tebi sve smeta!… Samo bi htela da gomilaš haljine. Danica se ispravi, lice joj se ukoči, a oči senuše. − A što?… Plaćaš li ti ovaj put, ili je novac dao moj otac? Po njenom glasu Vladimir je naslutio da je ona spremna za prepirku. I to baš uoči polaska. A on je oduvek izbegavao da se objašnjava sa ženom o

materijalnim pitanjima. Zato tihim glasom da ne čuju deca, odgovori: − Molim, molim… dao je tvoj otac. Kada ja dajem, od toga nikad ne pravim pitanje. Treba ti bluza?… Lepo, idi pa uzmi − on izvadi novčanik. Danica nije očekivala ovakav obrt, i po inerciji svojih misli, gledala je zadihano Vladimira i ćutala. Najzad da bi održala isti stav; odmahnula je rukom. − Kad mi tako daješ, ne treba mi… − Dobro, kad nećeš − i Vladimir stavi novčanik u džep. − Aha!… Aha! − uzviknu prkosno Danica. − Ti si jedva čekao da to kažem… Eto, vidiš, kakav si! − Na njenom licu pojavi se grimasa preziranja. − Kad bi znao koliko te ja poznajem! − i Danica zavrte glavom. Vladimir se ironično nasmejao. Iako je znao da ga žena neopravdano optužuje, nije imao volje da se sa njom objašnjava. Uviđao je jasno da njegova supruga spada u kategoriju žena koje ne cene čoveka po umnim sposobnostima, već po novčanim izdacima. I ma šta radio, on tu njenu zabludu nije mogao da razbije. − Ti mi pridaješ nešto o čemu nisam mislio. A kada bi me zaista poznavala, ne bi tako govorila. − Danica zausti da nešto kaže, ali da se ne bi dalje objašnjavao, Vladimir je utišavao rukom: − Samo da dovršim… Koliko košta ta tvoja bluza? − Otkuda ja znam − odgovori ublaženo Danica. − Sto, dvesta. − Eto ti, i idi po nju odmah. Čim je uzela novac, raspoloženje se Daničino namah izmenilo. Obukla se žurno i otišla u varoš. „Da mi je samo da uđem u voz i jednom se odmorim“ − razmišljao je Vladimir, odabirajući knjige koje će poneti sobom na put. Ali i oko tih knjiga je bilo razgovora sa ženom, jer je objašnjavala kako će joj te „knjižurine“ izgužvati stvari. − A i šta će ti?… Krajnje je vreme da se i ti jednom odmoriš − objašnjavala je Danica. Iako je Vladimir znao da ova briga ženina dolazi iz sasvim drugih razloga, ipak mu je godilo te je počeo odbacivati pojedine knjige. Ostatak je stavio u svoju kožnu tašnu i poverio Draganu da je nosi. Svi su odahnuli kada su ušli u voz. Vladimir se osećao prijatno ali mu se stalno činilo kao da putuje do prve stanice da isprati svoje. Nikada o raspustu nije išao na odmor i pitao se od čega treba da se odmori. „Najlepše bih se

osećao da sam ostao kod kuće sam“ − palo mu je na pamet i sa tugom je pomislio kako već duže vremena nije radio, niti šta čitao. Ali se ipak nadao da će zajedničko letovanje zbližiti njegovu decu i ženu, a i da će ona postati mirnija. Danica se sa prikrivenom melanholijom sećala kako je sa svojim prvim mužem posle venčanja putovala na more. Ali onda su bili u salonskim kolima. A sada su oko nje i ova deca… I iskreno je zažalila što nije imala svoje dece. Iako je opažala kako se Milena svija oko nje, bilo joj je nelagodno, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog njenog devojaštva i zračne lepote. Kao da je Milena podsećala na minule dane mladosti što su nepovratno prohujali. Stojeći pored otvorenog prozora u hodniku vagona, Dragan pozva Milenu: − Hajde, pokušaj da zamisliš… Evo, vidiš li ovu ogradu kojoj se približujemo. A… a, evo je, cap! − uzviknu Dragan i lupi u prozorski ram. − Ne razumem šta hoćeš? − i Milena radoznalo pogleda Dragana. − Vidiš li tamo ogradu od letava… Voz juri. Treba čekati momenat kada su sve letve pred tvojim očima svrstane u jednu liniju i uzviknuti: cap! − A zašto da kažem cap? − pitala je Milena, uzdržavajući se da se ne nasmeje. − Zašto! − ljutnu se Dragan. − Zato što je jednosložna reč, kao stop, hop, cap, nešto što označava trenutnu radnju. A kad voz juri, ti si samo valjda deseti deo sekunde u položaju da vidiš sve letve kao jednu. − A zašto radiš to? − Zato što to izoštrava pažnju i vežba te u ocenjivanju položaja. Eno, vidiš u daljini ogradu. Stani ispred mene. − Dragan zađe iza Milene i stavi joj ruku iznad pojasa; tada mu se učini kao da je ona oko sebe stavila neku hartiju i poče da kreće prstima. Ali oni su se naglo približavali ogradi i on je opomenu: − Pazi sad! Sva pretrnula, Milena je obuhvatila zubima donju usnu i oči grčevito zatvorila, kao da bi htela svojim pregnućem da sakrije pismo koje je Dragan napipao. Drhtala je od straha, pa joj dođe da beži… − Cap! − uzviknu Dragan i steže je oko pojasa. … i da mu kaže: dosta s glupostima. Ali nešto je trebalo reći i ona uzviknu malaksalo: − Cap! − Ih!… Pa vidiš li gde ti je ograda, a ti sad tek vičeš! − Neću! − naljuti se Milena i uđe u kupe. − Šta ti meni… cap, cap! − i pribi

laktove uz telo da bi prikrila pismo. Vladimir pogleda Milenu i nasmeja se. Oduvek je voleo da je vidi kad se naljuti, jer je tada sa njenim krupnim sjajnim očima izgledala kao zastrašena ptičica. Sa istim izrazom blagosti Vladimir pogleda Danicu ne bi li i kod nje izazvao intimno osećanje prema svome detetu. Ali izraz njenoga lica bio je ukočen i umesto odgovora počela je da se žali kako je glava boli. Zadovoljan što je našao bar neko opravdanje njenom ovakvom držanju, Vladimir je uslužno ponudio da legne. Danica je rado pristala. Tek tada se Vladimir osetio razrešen pažnje prema svojoj ženi i iz torbe je izvadio jednu knjigu. Milena i Dragan su opet izišli u hodnik i posmatrali beskrajnu ravnicu kojom je voz jurio. Neke njive su bile požnjevene i izgledale, među onima na kojima su ižđikali kukuruzi kao lišaji na koži. Onda zabran, pa selo u daljini, a između kuća štrči zvonik crkve. Ukraj pruge pase stado i čobančići radoznalo posmatraju voz i mašu rukama. Ili prhne jato vrana… Milena je revnosno beležila imena stanica. Dragan joj se podsmevao govoreći kako sve to može naći u „Redu vožnje“. I opet su se prepirali. Izašao je Vladimir i umirivao ih: − Našto?… Neka beleži. Ona verovatno upisuje i ostale svoje utiske. A to je baš dobro. − Smešno je to, tata − govorio je Dragan. − Zamisli da putuje avionom? Bolje je da prepiše celu geografsku kartu. − To on, tata, hoće da se pohvali kako želi da ide u pilote − odgovori prkosno Milena. − Kakve pilote? − reče Vladimir i mahnu glavom. Smatrajući da je ta želja Draganova neostvarljiva, nije hteo ni da razgovara o tome. − Svako se zanima na svoj način. Ako to tebi ne smeta, ne diraj je. − Vladimir se vrati u kupe i zavali u naslon pored prozora. Poluotvorenim očima posmatrao je nepreglednu ravan sećajući se da je negde čitao kako je na ovom prostoru, kojim voz juri, bilo nekada Panonsko more. I kao da lagano tone, njegovi očni kapci su se sklapali, a knjiga iskliznu iz ruke… Split je blještao obasjan sunčevim zracima, dok su se plavi vali pučine titravo njihali i razbijali o kamenite obale mora. Treperava jara je podrhtavala i gurala mnogobrojne prolaznike u modru, svežu vodu. Veliki morski parobrodi dremali su na pučini, a okolo njih su kao nestašna deca jurili motorni čamci. Jedrilice sa razapetim jedrima, slične galebovima, lutale

su površinom kao da pričaju bajke iz starih vremena. Porodica Mihajlović odsela je u jednoj vili u blizini Bačvica; dvorište joj je bilo okruženo oleandrima u cvetu, pa je ličila na one stare zamkove iz začaranih priča. Vazduh je bio pun mirisa šimšira, vrijesa i mirte, a povremeno bi zapahnuo slani dah mora. Sa prozora se videlo morsko plavetnilo a između ostrva se pružala nedogledna pučina, modra, mirna, a nekad talasava kao da se nadima. Danica i Vladimir su imali zasebnu sobu. Vladimir je uživao u bezazlenom iznenađenju svoje dece što je izazvao susret sa ogromnom pučinom. A i on lično, posmatrajući more i varoš treptavu pod suncem, bujnu i šaroliku primorsku vegetaciju od mirte do lepezastih palmi, osećao je kako iz njega isparava ona tinja varoška i u njemu se budi novi čovek. Uvideo je da van problema kojima je bio obuzet njegov um, postoji i jedan drugi život, dotada njemu nepoznat, ali začudo lep i mio. A ljudi koji žive pod ovim nebom moraju biti dobri. Raspoloženi i nasmejani sišli su na kupalište. Stotinama telesa opaljenih suncem, sličnih bronzi, ležalo je na sve strane. Sva ustreptala, posmatrala je Milena ovaj svet, bojažljivo, stidljivo. I kada se zatvorila u kabinu da se presvuče, tek tada je otvorila Miloševo pismo. A on je pisao o prostoru i vremenu što ih razdvaja. Ali njegova misao, verna i topla, pratiće je u stopu. U besanim noćima njena dva oka svetleće kao dve sjajne buktinje u zamračenom hramu… Srce Milenino je snažno udaralo i ona je pritisnula pismo na svoje grudi. Sela je na klupicu i počela ponovo da ga čita. Ali tada je začula udare u vrata. − Jesi li gotova? − pitao je Dragan. Milena se trže. Sakrila je pismo i žurno navukla kostim za kupanje. Nešto pod uticajem pisma, a više zbog svoje nagote, Milena se kolebala da iziđe pred toliki sveg. Bojažljivo je otvorila vrata i zastala na ulazu. Uobražavala je da je svi prolaznici posmatraju. Uzdignutih ramena, a opruženih ruku i sastavljenih šaka kao kip, stajala je kao zbunjena. Najzad je pošla nesigurnim korakom, oborene glave. − Fina cura − dobacio je neko. Milena zadrhta i obli je rumen. Tada se seti Miloša. Imala je utisak da je prodorni pogledi ljudi bockaju. Ugledala je Dragana, potrčala njemu i uhvaćeni za ruke zagnjurili su se u vodu. Vladimir je savetovao decu da ne odlaze daleko. Danica je plivala odlično i već je bila prilično odmakla. Tamo negde na vodi, među plivačima, našla je svoje poznanike iz Beograda. Uz veseo kikot, vraćala se natrag. Ali videći

Vladimira sa decom, skrenula je na drugu stranu i otišla u restoran. Okružena dvojicom mladih ljudi i svojom drugaricom Bubom, Danica je bila raspoložena i veselo pričala novosti iz Beograda… dok se svuda okolo razlegao veseli žagor polunagih žena i ljudi. Kao da ih je golišavost izjednačila, a voda sprala društvene obzire, svi su se ophodili intimnije, a stariji se ponašali kao deca. Vladimir je pogledom pratio svoju ženu, starajući se da to njegova deca ne opaze. Predosećao je da na ovom terenu ne vredi mnogo njegov ugled i naučni glas već snaga i lepota. A ona dvojica su i mlađi i razvijeniji. Zagovarao je decu da ne bi opazili gde im je mati, bojeći se da se ista misao i kod njih ne pojavi. Ali Milena je bila žedna i molila da pođu. − Eno mame! − uzviknula je i pošla joj u susret. Za decom je išao i Vladimir. Ali se osećao neugodno što mora na silu da se pravi ljubazan. − Moj muž! − procedila je Danica. Mladići su nešto promrmljali i osećajući se višim u ovom položaju od Vladimira, nastavili su započeti razgovor o nekoj fudbalskoj utakmici. A potom njihovi pogledi kao da se prilepiše za Milenu čiji se vlažan kostim slepio za telo da su se jasno isticale nežne bradavice na grudima. Da bi im odstranila pažnju od Milene, Danica je govorila: − Znaš, Vlado, gospodin Jelić je čuveni centarhalf, inače zvani „Turke“ − A, tako! − smeškao se na silu Vladimir iako nikada nije čuo za ovo ime, niti se interesovao fudbalom. − A sada sam tek u punoj formi − hvalio se Jelić, pa se isprsi i savi ruke da mu nabrekoše mišići. − Vidite!… Čeka me sada utakmica u Beogradu. Uh! − on se pljesnu po butinama i zakoluta očima. − U istom je klubu sa Rašom, − objašnjavala je Danica da bi ih nekako zbližila. − Aha, aha! − mrmljao je rasejano Vladimir i klimao glavom. On nikako nije mogao da se, prilagodi ovom društvu i bio je već ljut na svoju ženu što ga uvlači u razgovor koji ga nije interesovao. − Znate li da sam nestrpljiva da vidim tu utakmicu − govorila je Buba. − Ah, to će biti nešto „bomba“ − odgovorio je oduševljeno Jelić, pa se najednom obrati Mileni: − A plivate li, gospođice? − Nisam još sigurna − odgovori sramežljivo Milena. − Ja ću da vas naučim… hoćete li?

− Ja mislim za sada je dosta − odgovori Vladimir. Onda se obrati Danici: − Ako hoćeš, možemo ići. Bez ijedne reči Danica je ustala. Ovakav njen postupak zadivio je Vladimira i čudio se kako se uopšte mogao malopre naljutiti na nju. Kao kakav pobednik, pozdravio se sada sa Bubom, Jelićem i njegovim drugom. − Nadam se, gospođice, da ćemo vas videti večeras na igranci − nasmešio se Jelić pružajući Mileni ruku. Milena odgovori nešto neodređeno. Ali Danica dodade jetko: − Hm!… Gospođica!… Daćemo mi njoj igranku! − i pogleda mrsko Milenu. U varoši je Vladimir sreo veliki broj Beograđana. U razgovoru se odmah pokretalo hrvatsko i srpsko pitanje i žalilo se na nepredusretljivost Dalmatinaca. Vladimir se starao da sve to ne primeti i čudilo ga zašto ti ljudi neprestano govore o tome. Smatrao je da nije nimalo važno da li će neko biti Srbin ili Hrvat kad se živi zajednički pod okriljem primorskoga sunca i na domaku plavoga mora. − Ali molim te, − objašnjavao mu je jedan advokat iz Beograda − da li si ti čuo kadgod da se mi u Beogradu busamo kako smo Srbi. A međutim ovde, na svakom koraku ti podnose pod nos: „Ja sam, gospodine, Hrvat!“ − Šta ćeš!… Oni su sada u nacionalnom pubertetu, a to smo mi odavno preživeli. − To ne može ni u kom slučaju da ih opravdava. Oni tim svojim, kako ti reče… nacionalnim pubertetom, zadiru i ruše jugoslovenstvo… Vladimir uzdiže ramena i raširi ruke. Onda se obazreo oko sebe i poverljivim glasom progovori: − Ako hoćemo da budemo iskreni, ovim diktiranim jugoslovenstvom nisu zadovoljni ni Srbi, ni Hrvati. Jugoslovenstvo je danas bačeno u vrtlog politike i izjednačeno sa režimom. Izvini, ja se politikom ne bavim, ali tako mi izgleda. Ono je kod Hrvata izazvalo separatizam, a kod nas Srba pojačalo nacionalizam… − Zaista, našu zajednicu porede sa brakom. Vele, najveće su krize u braku za prvih tri-četiri godine. A posle, kad izrode decu, legnu na rudu. Vladimir pogleda značajno svoga prijatelja i seti se najednom svoga braka. „Prve tri-četiri godine“ − ponavljao je i kao da iz njega govori iskustvo, nastavi:

− To poređenje nije rđavo… Zaista, u svakom braku u početku su nesporazumi, neslaganja. Žena vuče na jednu stranu, htela bi da je iznad muškarca, večito traži neko pravo, nezadovoljna je − ali najednom se seti kako on iznosi svoj lični slučaj i nakašlja se, pa nastavi: − A u jednoj takvoj široj zajednici kriza traje pola stoleća, dok se ne izgradi opšta kultura. Onda kao što reče „ležu na rudu“. A kad se Vladimir oprostio od svoga prijatelja, od svega o čemu su govorili najveći utisak na njega ostavilo je ono razmišljanje o braku. A čim je advokat pomenuo ovu pojavu kao opštu i da se nesporazumi, slični ovima što ih on preživljava, dešavaju i u ostalim porodicama, Vladimir je osetio izvesno olakšanje. Tako valjda mora biti. „Ali ako se u braku nema dece?“ − pitao se. Podsvesno je uviđao da su u njegovoj porodici najčešći povod za prepirke upravo deca. Ali se uvek starao da to ne prizna otvoreno. Kada bi sa Danicom imao koje dete, ono bi bilo kao spona među svima u kući. Međutim, ona je odlučno izjavila da ne želi decu „pod stare dane“. I počeo je sumnjati da se onaj slučaj o nesporazumima u braku može primeniti i na njega… „Ona se već jednom razvela, pa neće valjda i drugi put… Ja joj ne dajem povoda, a deca… Bože moj, ko je još zbog dece tražio razvod braka!“ − tešio se Vladimir. A baš to isto veče Danica je odlučno izjavila kako sa decom neće više uveče da izlazi. − Čudim se samo tebi, Vladimire, kako dozvoljavaš jednoj balavici da prelazi iz ruke u ruku kavaljera i toliko igra − govorila je jetko. − Slažem se s tobom, ali… smatram raspust je, a ona je već odrasla. A i zbog Dragana koji je već svršen maturant. − Rano je ona počela. A posle… ne treba mi ni on. Ja sam još mlada žena, a on ufitiljio brkove. − Usne Daničine se zategoše, okrete glavu od Vladimira i sede skrušeno na stolicu. „Kriza braka“ − seti se Vladimir, starajući se da nađe neko opravdanje njenim rečima. Ali on time nije sebe opravdao, niti će se njegova deca pomiriti s tim da legnu odmah posle večere. A Danica je rekla odlučno. Vladimir je lomio prste. I obrati joj se gotovo molećivim glasom: − Ti znaš, Dano, da sam ja u stanju sve da učinim za tebe… I zar ne možeš neki put da popustiš i ti. Došli smo na more da provedemo raspust. Odbacimo od sebe neprijateljstvo i… i… − Molim te! − okrete se Danica. − Poštedi me. Od mene svi traže žrtve. Najveću sam žrtvu učinila što sam tvoja žena… − Zar je to žrtva?! − začudi se Vladimir.

− Ne zbog tebe već zbog tvoje dece… − odgovori Danica. − I upamti: i da mi je rođena kćerka, imalo bi da bude nešto kako ja hoću. Jesi li razumeo? − Ali, draga Danice, ona sama ništa ne zahteva. Ti si je upoznala sa tim fudbalerom što igra sa njom… Danica se ironično nasmeja. Htela je nešto da kaže, ali zaćuta. A posle male pauze dodade: − Ovo ćeš im saopštiti ti lično… Neću posle da kažu kako sam ja maćeha. Vladimir je uzdahnuo i pogledao kroz prozor na more. Ali ono mu sada nije izgledalo onako lepo kao prvoga dana. A i teška sparina izmešana sa prašinom lebdela je nad zemljom. I opet mu je ono teško i tmurno raspoloženje, koje nije mogao da opravda ni „krizom braka“, naleglo na dušu. Uviđao je kako nešto teško i glomazno leži između njega i njegove dece. I ma koliko se starao da obiđe tu prepreku, smetnje su bile sve veće. A sada im treba saopštiti, da ne izlaze uveče sa njima. Ako bi se on lično pitao, njemu su deca bila milija… „Šta je ona meni?“ − pitao se Vladimir. „Rekao sveštenik nešto i sad treba do smrti da nosim teret!“ − Lice mu se zgrči i steže pesnice kao da bi hteo da istisne iz sebe ovu grešnu misao. Jer među svim ljudskim zajednicama, brak je za njega bio najveća svetinja. „Otkuda mi ta misao!“ − čudio se. „Ona je moja žena. A valjda i ona ima razloga i prava da nešto zahteva“. Onda se seti reči Daničinih. „I da mi je rođena kćerka“. Predosećao je da bi prepirka sa ženom imala težih posledica. Stoga zaključi da se obrati svojoj deci. Bojeći se da se ne pokoleba, pošao je odmah u njihovu sobu. Milena je čitala Miloševo pismo ne zna se po koji put. Kada je ušao Vladimir, hitro je zatvorila tašnu i unezvereno pogledala oca. Ali on nije primetno njenu zabunu. − Gde je Dragan? − U bašti… − Neka ga… neka. Nego… ovo sam hteo da ti kažem. Ovde je tvoj direktor. − Direktor! − iznenadi se Milena. Bez mnogog razmišljanja Vladimiru je izletela ova laž. Ali kada je video iznenađenje na Mileninom licu, bilo mu je prijatno i nastavi: − I zato večeras ne možeš s nama izići. Znaš… ti si učenica i moglo bi da ti škodi. Milena napući usne i skupi obrve. − Gde baš sada da naiđe − jadala se. − Šta da radiš… Žao mi je, ali tako je. A zbog tebe neće moći ni Dragan.

Ostaćete kod kuće. A naposletku, i ovde je lepo. − Kada je uvideo da je ova laž uspela, Vladimir pogleda kroz prozor i viknu: − Dragane… hodi ovamo! − a Mileni dobaci kao utehu: − Imaćete u životu prilike da se naigrate. U sobu je ušao Dragan, obnažen do pojasa. Grudi i leđa crveneli su mu se od sunca. Ruke je priljubio uz grudi, a šakama obuhvatio suprotna ramena i klatio se levo i desno pri hodu. − Znaš li, tata, kako mi gore ramena! − Rekao sam ti da će te to snaći. Ali koja vajda!… Zvao sam te da ti kažem da od večeras vas dvoje ostajete kod kuće, jer nećete moći da izlazite sa mnom i Danicom. Dragan odstupi jedan korak, zabaci glavu nazad i zapita osornim glasom: − A zašto?… Da to slučajno ne zahteva gospođa majka? Vladimir nije očekivao ovakav odgovor i pogleda iznenađeno sina. Za trenutak je posumnjao da je njegov sin nešto čuo. Ali on je Mileni rekao drugi razlog i tu laž treba sprovesti do kraja. Pogledao je ljutito Dragana: − Kakav je to način… Zar tako smeš da govoriš o ženi koja nije ništa kriva i koja je… pored svega vaša mati. Sram te bilo! − Vladimir priđe prozoru pa se naglo okrete: − Odavno sam primetio… − Ali primetio sam i ja, tata… − Dosta! − viknu Vladimir i pruži ruku prema Draganu. − Svega mi je dosta! − Ali da deca ne bi primetila kako se ova primedba odnosi i na ženu, on nastavi: − Razlog je ovaj: došao je njen direktor i od večeras, on je svako veče tamo. I šta?… Gospođica učenica treba da izigrava damu pred svojim direktorom! Je li? − Ima i drugih kafana. − Pa jest… sad ću ja sa njenim direktorom da igram žmurke po splitskim lokalima… A da ona ne bude sama, ostaćeš i ti sa njom. − Ja to nisam znao − pravdao se Dragan. − E, nisi znao!… Drugi put ne treba jezik da ti ide ispred pameti − i da se ne bi dalje objašnjavao, Vladimir iziđe iz sobe. Idući sa ženom na igranku Vladimir je bio potišten. Onako utegnuta, a napeta, izgledala mu je Danica kao neka formasta masa, bez duše i misli. A on pored nje, jadan i tužan. A morao je da se pretvara da je raspoložen. Bašta kraj mora bila je osvetljena raznobojnim sijalicama nameštenim među granama palmi čiji su perasti listovi ležerno visili ili se koketno njihali. Muzika je svirala. Raznovrsna, šarolika masa ljudi sedela je za stolovima, dok

su se parovi okretali po taktu muzike po betonskom četvrtastom prostoru, kao na ringu. Kelneri u belim frakovima jurili su između stolova. Vladimir i Danica zastali su osmatrajući da li je njihovo mesto slobodno. Kelner uslužno priđe i klanjajući se pokaza rukom u pravcu gde je za njih bio zauzet sto. Danica je išla između stolova izdignute glave, svesna da je sada mnogi posmatraju. Vladimiru se činilo da bi ona cele večeri šetala između stolova, a on je jedva čekao da sednu. Danica je za stolom skidala rukavice i ljubopitljivim pogledom kroz poluotvorene oči posmatrala publiku. Onda se ljubazno nasmejala i klimnula glavom nekom i ne gledajući Vladimira, opomenula ga: − Levo od tebe su Đorđevići, pozdravi ih. Vladimir pogleda na tu stranu, ali ih među masom sveta ne opazi, dok mu neko ne mahnu rukom. Vladimir se nasmeja i klimnu glavom. − Prema njima bi trebalo da budeš pažljiviji. Znaš… oni su veliki bogataši iz Beograda. − Ja ljude ne cenim po bogatstvu − usudi se da kaže Vladimir. − Opet ti to tvoje. Tebi ne piše na čelu šta si, a oni imaju luksuzni auto, i pogledaj grivnu na ruci njegove žene. − Danica se opet nasmeja i pokazujući rukom na neku damu iz njihovog društva, pozva je za svoj sto. Ali ta dama dade znak da će doći malo docnije. Vladimir je ćutao i šarao prstom po stolu. Okružen ovim svetom koji je po njegovim pojmovima bio lažan i izveštačen, odvojen od svoje dece, omalovažen od svoje rođene žene, imao je utisak da je nekom silom bačen na stranputicu, a nije imao snage da se otrgne i vrati svome starom načinu života. − Šta si se zamislio? − opomenu ga Danica smeškajući se. − Još će ovaj svet oko nas pomisliti da se svađamo. − Šta da radim kad mi nije do smejanja − ote se Vladimiru. − To je sigurno zato što si danas prvi put izišao sa svojom ženom − govorila je Danica, razmazujući puder po licu. Vladimir je pogleda i nasmeja se njenoj pronicljivosti kojom je mogla sa nekoliko reči da onemogući sve njegove smišljene razloge. I umesto da napada, morao je da se brani. On je ljubazno potapša po ruci i pozva kelnera. − Dano, šta želiš? − Sladoled od limuna. Pred njima se najednom pojavi Jelić. Ljubeći ruku Danici, zapita je:

− Gde je ono divlje dete? − kako je zvao Milenu. − Ne oseća se dobro − odgovori Danica. − A i njen direktor je ovde − dopunjavao je Vladimir. − Hoćete li da sednete? − ponudi ga, računajući da će time učiniti zadovoljstvo Danici, a i da bi izbegao objašnjenja sa njom. Jelić se okrete kao da nekoga traži, ali ipak sede. − Možda on ima neku damu − reče značajno Danica. − A, što se tiče toga… − odgovori Jelić i otrese rukama od sebe kao da je hteo reći: sit sam svega. Muzika je zasvirala fokstrot. Parovi su prilazili prostoru za igru sa raznih strana. Ustajući, dame su diskretno povlačile pojaseve naniže i sa isturenim grudima, a zabačenom glavom, prolazile između stolova kao da prkose onima koji ostaju. Kavaljeri su išli za njima malo pogureni, mlatarajući rukama. Jelić pogleda Danicu i nasloni se rukama o sto. − Hoćemo li? − zapita. − Molim − i Danica se diže. Tek u igri progovorila je: − Nije vam pravo što nije došla… vi znate ko? Nagnut nad Danicom, Jelić je govorio rasejano: − Ne znam na koga mislite? − Na onu „divlju“. − Ah! − učini Jelić. − Šta će ona kad je ovde mama… A za to vreme Vladimir je sedeo sam za stolom i više nego ikad osećao kako je njegov položaj neugodan i smešan. Umesto da izvodi svoju decu i njima čini život prijatnijim, on ugađa ženi i traži joj kavaljera za igru. Ali ga je najviše podgrizala ona laž kojom je svoju decu odstranio. „Ja sam slabić“ − mislio je. „Od prvoga dana morao sam da zauzmem drugi stav“. Ali se tešio da nije dockan. Reći će on njoj: meni su deca preča od svega. A tebi ako nije pravo… I kao da je to odista rekao, Vladimir podiže glavu i pogleda u svet koji je žagorio ili se bezbrižno smejao. „Svi se napinju, svi se prave važni“ − mislio je ironično Vladimir. A kreštavi zvuci muzike pojačavali su ovu netrpeljivost prema svemu što ga okružava. On se zagleda u primaša koji je poigravao, klatio se i kreveljio lice, dok je onaj koji lupa u doboš odbacivao maljice, opet ih hvatao i udarajući nogama i rukama klatio glavom levo i desno. Vladimiru senu misao, da li se ova muzika može opisati. Izvadio je notes iz džepa i slušajući počeo pisati.

„Taka-tuk, taka-tuk, taka-tuk… Truba s predahom: a-ha, a-ha, a-ha! − a zatim izvija piskavu melodiju, a potom naizmenično zvuk trube, pa bubanj: bum, glas trube, bum, truba kao da vrisnu, pa sve niže, niže, a saksofon mrmolji, šumori s prekidom kao da kašlje tuberkulozni bolesnik… Solo doboš: rrrka, tuk, rka-tuk… Svi naizmenično sa dobošem: a-ha, rrka-tuk, aha, taka-tuk… krešteći akord, kroz šobotanje tikava napunjenih dramlijama… Onda s prekidom: rka-tuk, a zatim svi kao da zapinju: a-ha, a-ha, a-ha, pa taka-tik, rka-tak, bum, bum, bum…“ Vladimir pogleda zadovoljno u hartiju i nasmeja se. „I to mi je muzika!“ − čudio se što su lica igrača ozarena pri ovakvoj dernjavi. „Ima nešto što ja ne mogu da shvatim kod ovoga sveta. Možda su to posledice rata, ili suviše brz način života… Ali glavno je, ja i Danica se ne razumemo!“ I posle ove konstatacije Vladimir se najednom osetio primiren kao da je rešio neki veliki problem. Smatrao je takav njihov odnos kao nepobitnu činjenicu pred kojom treba prikloniti glavu. Sada je dockan da se sve izmeni. On napravi ljubazno lice kad ugleda Danicu i smeškajući se, reče joj: − Istopi se sladoled. Danica sede i obrati se Jeliću: − Obožavam ovaj forkstrot. Ali čujte angažujem vas za još jedan tango, a posle ste slobodni… Neću da zloupotrebim vašu ljubaznost, jer mi trebate i drugi put. − Neka me izvini gospodin profesor što ću gospođi učiniti komplimenat. − Jelić se obrati Danici: − Takva dama kao što ste vi nema pogrebe da angažuje kavaljere. Razume se, ja sam uvek na raspolaganju. − Tango je zanosan − ubaci Danica da ne bi Jelić nastavio i dalje sa komplimentima. − I ja tu igru neobično cenim. To vam je kao hod jaguara. − Jelić se okrete Vladimiru: − Levo rame… desno rame, a zadnje noge lagano privlači i tek omane repom. Slušajući ovaj razgovor, Vladimir se seti svoje dece i cele prošlosti i u njemu se javi osećanje odvratnosti prema samome sebi. Usne mu se razvukoše kao u deteta koje osmehom moli majku da ga ne tuče. Potom obori glavu i poče da šara prstom po stolu.

40 U Splitu se skupilo društvo. Bilo je trgovaca, advokata, raznih posrednika, industrijalaca iz Beograda i Zagreba, koji su na tajanstven način dolazili do novaca, pa su ga lako i trošili. Govorilo se o izletima, o automobilskim markama. Žene su preko dana izlagale svoje telo, a uveče i nakit, a za sve vreme žvakale ribu, gutale sladoled, srkale kroz slamku hladne napitke i pušile… pušile… Vladimir se nadao da će na moru moći u miru da čita i radi. Ali knjigu nije otvorio. Rastrzao se između žene i dece. Milena i Dragan nisu hteli uveče da sede kod kuće, već su i njih dvoje izlazili na drugu stranu. Vladimir ih je prekorevao. Ali Dragan se usprotivio i izjavio kako zna da Milenin direktor nije ovde i da je tu laž izmislila „gospođa majka“ − kako je počeo zvati Danicu. Vladimir ga je utišavao iz straha da za ovo ona ne dozna. A svi ti odnosi u porodici i besmisleni razgovori sa dokonim svetom zamarali su ga i jedva je čekao dan kada će se vratiti. Mislio je da će tek u Beogradu biti razrešen one laži. U svojoj kući će silom okolnosti biti primoran na zajednički život, pa se više neće odvajati od svoje dece. A tamo je i njegov institut gde će bar koji momenat biti miran i moći da radi. I priželjkujući uvek nove uslove života, ne bi li našao svoj mir, Vladimir se počeo pripremati za put. Danica se nije radovala povratku. Bila je navikla na noćno sedenje, igranke, našla je novo društvo i plašila se jednolikosti beogradskog života. Milena je želela da se što pre vrati da bi se videla sa Milošem čije je pismo znala napamet. A Draganu se sviđala širina mora i osećao se nelagodno pri pomisli na skučen kućni prostor i zlurade poglede svoje maćehe. Sa tako različnim raspoloženjima osvanuli su jednoga dana u Beogradu. Devojka je podnosila izveštaj ko se raspitivao o njima za vreme odsustva. Kao uzgred napomenula je da ih je tražio i jedan „ćopavi gospodin“ koji joj je izgledao sumnjiv. − Pa to je Sena! − uzviknuo je Vladimir. − Tvoj krasni brat! − dodade Danica. − Da, moj brat… Ali zašto… „krasni brat“? − podražavao joj je Vladimir.

− Pa tako… znaš… Sigurno je želeo da se ti oženiš nekom drugom, pa je zato ljut i nije hteo nikad da dođe. − Danice, nemoj tako! − ali je, setivši se da se pred devojkom ne treba objašnjavati, tiho dodao: − Mi smo krivi a ne on. − … Znam ja sve. Nemoj ništa da mi dokazuješ. I pogodio da dođe baš onda, kada mi nismo ovde. − Njene usne su se zategle i žmirkavo je pogledala Vladimira kao da je htela reći: nije potrebno da mi dalje govoriš. Ja sve znam. Zbog prisustva devojke Vladimir je oćutao. Ali je bio pod utiskom onoga što je žena rekla. Pošto je pročitao pisma što su stigla dok je bio odsutan izišao je i našao Dragana. − Otidi odmah do čika Sene i zamoli ga da dođe danas. Ali pred majkom nemoj govoriti da sam ga ja zvao. Prvi put je Vladimir priznao pred sinom da bi hteo nešto da zataji od svoje žene. Dragan je pogledao značajno oca i osetili su i jedan i drugi onu prisnost koja obično spaja zaverenike. Dragan je važno klimnuo glavom i odmah izišao. Od kuće je Vladimir pošao u svoj institut. Izgledalo mu je sada kao da mu je život nečim zagađen i želeo je da se što pre nađe među svojim knjigama i instrumentima. U tramvaju je ugledao jednoga od svojih kolega sa univerziteta i preko njegovoga lica prešla je senka neraspoloženja. Jer i taj život na univerzitetu imao je svoju mučaljivu pozadinu. Bojeći se da ga onaj ne upozna sa nekom novom spletkom, načinio se da ga ne vidi i pogledao kroz prozor. A Beograd se izgrađivao. Za ovo mesec dana mnoge kuće su porušene, a neke su odmakle visoko od temelja. I kad god bi video da se ruši neka straćara, Vladimir je imao utisak kao da se uklanja neki čir i bio prijatno iznenađen. Ali u njemu je bilo razvijeno osećanje za simetriju i smetalo mu što se između trokatnih kuća diže jedna šestospratna i svojom visinom nadvisuje ostale. „Kako ne mogu da uvide.. − Klanjam se, gospodine kolega! − Dobar dan, dobar dan, gospodine Glišiću… Baš se radujem − mucao je, trudeći se da bude ljubazan. − Bili ste odsutni? − Da. − Vidi se po vama, osvežili ste se. − A jeste li vi gdegod bili?

− Nigde… Imao sam mnogo poslova. Završavam sada jedan naučni rad. A posle… znate… ne mogu svakome da poverim svoj zavod − dodao je poverljivim glasom, naglašujući reč „svakome“. Vladimir je razumeo da se to odnosi na jednog mlađeg kolegu koji je bio na istoj katedri. A znao je da se oni ne slažu. I zato je slegao ramenima: − Šta ćete… uvek je tako. Hoćete li na Univerzitet? − Ne. Ja ovde silazim. Doći ću jednoga dana do vas, imao bih mnogo da vam pričam. − Molim, molim!… Do viđenja! Posle ovoga susreta Vladimiru se učinilo da nije ni bio na odsustvu. Pošto je ušao u svoju radnu sobu, pogledao instrumente i knjige što su ležale na istom mestu gde ih je ostavio, izgledalo mu je sve kao i obično. Služitelj je ušao i pitao, kao i uvek, da li želi kafu. − Da… A da li je bilo nešto novo u mome odsustvu? Služitelj sleže ramenima. − Ništa… Sve po starom. Imate tu neke knjige. Dohvatio je prvu sa gomile. Bio je to neki zasebni otisak gde se govorilo o razvijenosti nauke i potrebi uske specijalizacije. Tada se seti vremena kada je bio student i nastavnika fizike, starog profesora sa kratkom bradicom. „Kolika razlika između fizike onoga doba i danas. A šta će nam tek razotkriti budućnost… fizika se svojim problemima i otkrićima neminovno nameće u prvi plan života“. Vladimir ostavi knjigu i zagleda se negde ispred sebe. „Bez specijaliziranja ne može se prodreti do sitnih detalja. A oni su ti koji čine osnovu svake nauke. Ali ta se specijalizacija ne odnosi samo na umne radnike već i na manuelne“. Setio se kako je u jednoj fabrici obuće posmatrao radnika koji celoga veka samo opseca pendžeta iste veličine. − On protrlja čelo i zatrese glavom kao da se otresa takvog života i izgubi volju da prevrće listove ovoga otiska. Mašio se da dohvati drugu, ali ruka mu osta nad knjigom i palcem odape preko listova. Protrljao je šakama i pogledao bezizrazno kroz prozor. „I misli imaju svoj kolosek sa koga sam ja skrenuo“ − i seti se mora, onoga društva i svoje žene. Posmatrajući sa ove daljine sve ono što se događalo na moru, učinilo mu se da je bio neljubazan prema deci da bi ugodio ženi. „A da li je ona to zaslužila?“ Vladimir se diže od stola da bi izbegao odgovor i priđe jednom manometru. Ali u tom je služitelj otvorio vrata i uneo kafu. − No!… Kako je? − zapita Vladimir.

− Pa… Hvala bogu! − odgovori spokojno služitelj. − Jesi li srećan? − ote se pitanje Vladimiru. Služitelj ga pogleda upitno. − Nemam razloga da budem nesrećan. A kada bi uspeli da mi dadu odelo, niko zadovoljniji od mene. − Samo to? − Jeste, gospodine profesore − odgovori odlučno služitelj. − Dobro, napisaću akt i tražiću. − Hvala lepo, hvala − klanjao se služitelj i izišao. „Srećan čovek!… A da li bi tako govorio kada bi imao Danicu za ženu“, − i Vladimir se namršti. Tada ga obuze ljutnja na samoga sebe što uopšte tako misli kada se njegovo stanje ni u kom slučaju ne može izmeniti. „Uostalom, kad počnem da radim, ovakve misli neće mi padati na pamet“. − On srknu gutljaj kafe i zapali cigaretu. Plavkasti dimovi su se razvlačili, a sa njim kao da su odlazile i neprijatne misli. Vladimiru se najednom povrati spokojstvo i vera da će već idućih dana moći da se posveti svome poslu. On okrete glavu prema vratima iza kojih se čuo neki razgovor. U sobu je ušao Dragan. − Tata, rekao je čika-Sena da će sada doći kod tebe. − Ali… nisam ga zvao da dođe ovde, već našoj kući. − Pa… ja sam razumeo, kako ti želiš nešto s njim da razgovaraš, a mama da ne zna za to. − Ne brate! − Vladimir raširi ruke − da dođe našoj kući. Ali majka da ne zna kako sam ga ja zvao, nego da ispadne kao da on dolazi sam po svojoj volji. − A tako! − odgovori zbunjeno Dragan. − Uostalom, svejedno. Čekaću ga. − Tata, hteo sam da te pitam… Mogu li posle podne da idem na utakmicu vazdušnih jedrilica. − Možeš… − Ali tata… ti znaš, niko se ne pušta bez para. − A, to li je!… Zato ti mene pitaš i čisto sam se iznenadio kako si postao pažljiv. A koliko košta ulaznica? − Idem da vidim, pa ću te izvestiti. Ti znaš… ja nikad ne tražim više nego što mi treba. − Dragan se okrete hitro na potpetici i iziđe iz sobe.

„Badava − mislio je Vladimir − ma koliko ljudi radili na nauci da steknu neko ime, jedino što ostaje stvarno iza njih, to su deca“. On zapali cigaretu i tek tada vide da se pred njim jedna pušila koju je zaboravio. Ugasio je dogorelu i povukao dim nove, a potom pogledao po stolu kao da nešto traži. „Za dva, tri dana valjda ću se snaći i početi stari život… Obnoviću započete radove“ − i maši se rukom da otvori fioku stola i izvadi jedan rukopis. „A, sad će doći i Sena… Ne vredi“ − i taman da ustane, kad zazvoni telefon. Iako nije mario mnogo za telefonske razgovore, prihvatio je sada rado slušalicu. − Profesor Mihajlović… Čuo je glas svoje žene i usne su mu se razvukle u osmeh. Njen glas preko telefona izgledao je nekako mek i kao uplašenog deteta. Danica ga izveštava kako treba sad odmah da učine posetu njenoj porodici. „A sem toga ti znaš da je Milan izabran za narodnoga poslanika i red bi bio da se jednom vidimo sa njim“. Ali on je očekivao brata i pokušavao da je odvrati: − Ama znaš… sada sam u poslu. Da li bi mogla posle podne? Danica je javljala da se već obukla i da će ga čekati na jednom uglu na Terazijama. Vladimir se pomeri nestrpljivo na stolici i lupi pesnicom po stolu. „Šta će reći Sena kada me ne zatekne… A zvao sam ga“. Kretao je nervozno prstima i počeo: − Pa dobro, zar mora baš odmah? „Ja posle podne ne mogu…“ „A ako ne odem sada − razmišljao je Vladimir − pomisliće da namerno nisam hteo i biće loma kod kuće“. „Uostalom, ako nećeš ne moraš. Ja ću ići sama“ − govorila je osorno Danica. − Evo polazim sad odmah. Čekaj me! − ote se bezvoljno Vladimiru. Spustio je slušalicu i nemoćno opustio ruke. Jače nego ikad osetio je svoju slabost i ljutio se… „Treba da sam joj rekao: neka ide do đavola i ta tvoja porodica“ − on energično mahnu pesnicom i stisnu vilice. „Tako… tako, jednom se mora reći“ − mislio je zadihano. I kao da je ovo poslednje popuštanje, Vladimir uze šešir i otvori vrata. Ali tada se seti brata… „Naljutiće se još više… Zvao sam ga, pa otišao.“

Treba naći neki izgovor. On priđe stolu i na jednom parčetu hartije napisa: „Dragi i dobri moj Seno, E, prosto nam se ne da. Toliko sam želeo da se vidim s tobom, ali sam hitno pozvat na jednu konferenciju. Molim te da mi oprostiš. Ali nadam se da ćeš doći mojoj kući. Znaj, da te svi volimo i radosno očekujemo. Tvoj Vlada“. Vladimir uze pismo i na izlazu pruži ga služitelju. − Ako dođe moj brat, predaćeš mu i reci da sam hitno pozvan. − Idući na sastanak sa ženom obuzelo ga je mučno osećanje, uveren da je uradio nešto rđavo. „Našto je potrebna ta večna laž“. − A u Splitu je lagao svoju decu da je došao direktor i kako Milena zbog toga ne sme da izlazi sa njim u kafanu. „I uvek to radim zbog žene“ − mislio je gnevno. Ali on to nije činio iz navike već radi mira i sloge u kući. A sada je morao lagati i ženu i brata da kod njih ne bi izazvao uzajamnu netrpeljivost. Prilazeći ženi, govorio je veselim glasom: − Izvini, molim te, ako si malo duže čekala. − Kako možeš da budeš toliko nepažljiv?! − otpoče Danica. − Umakao mi tramvaj. − Stojim ovde kao neka prosjakinja. − Pa veruješ valjda da nisam namerno zadocnio. A posle toga, imam i ja posla. − Kada je u pitanju tvoja žena treba da prestanu svi poslovi. Vladimir zausti da kaže kako je njemu posao preči od svega. Nije smeo da prizna da je očekivao brata i da bi prekratio ovaj mučni razgovor zapita: − A da li je Milan kod kuće? − Pitala sam telefonom. Ali primetila sam: kad je u pitanju moja porodica, ti počneš ono tvoje: „Imam posla“. − Ni na kraj pameti mi nije bilo da izbegavam − pravdao se Vladimir i brisao znoj sa lica. Pomišljao je kako bi joj sada najradije okrenuo leđa i ostavio je samu na ulici. Ali je naslućivao da bi onda nastale prepirke zbog čega bi svi patili. I bolje je da se on sam žrtvuje. − Dano − začuše nečiji glas. Pred njima je bila gospođa Milojević. Vladimiru je bio prijatan ovaj susret da bi prekinuo prepirku sa ženom. A lice Daničino se najednom izmenilo kao kad neko koji je okrenut suncu uđe u hladovit prostor.

− Izgledaš kao kreolka − divila se gospođa Milojević. − Je l’ te? − dodade Vladimir da bi odobrovoljio Danicu. − Bili smo na moru − odgovori Danica. − A kad ćeš doći kod mene? − Dok sredim neka posla u kući. − Kako je gospodin Milojević? − zapita Vladimir. − Uvek sa njegovim rukopisima, da mi se popeo na vrh glave − ona se obrati Danici. − Imam puno, puno da ti pričam. − Je li važno? − Onoliko… Čula si za Ćirića da se razdvaja sa ženom? − Šta kažeš! − uzviknu Danica. − Pričaj mi, molim te. − Nemam vremena… žurim. Ali znaš, napustila ga žena. A on predao dete „Materinskom udruženju“ na čuvanje. Dozna to ona, pa ode i uzme ga. − Nije moguće! − Apsolutno istina. Sad kad se vrati, ima da bude skandal − govorila je razdragano gospođa Milojević. − Ako, baš mi je ćef! − dodala je prkosno Danica. − Kažem ti, svašta. Nemam vremena. A tako mu i treba. Hoće čovek ženu iz bogate kuće, pare. − A i ona je besnela. Guvernanta, sobarica, kuvarica. Znaš… ja i nju osuđujem. − Te još koliko. Ne zna se ko je više kriv od njih dvoje. Razgovaraćemo već kad se vidimo. Kako su deca? − obrati se Vladimiru. − Dobro, rastu… − E, žurim. Pa… izvolite i vi kod nas. Kada su se oprostili, Danica se obrati Vladimiru: − Zamisli!… Moram odmah da telefoniram Bubi. − O čemu? − Za Ćirića. Kakva srećna okolnost da je sretnem sad. A on je, znaš, birao, birao i našao baš šta treba − govorila je vatreno Danica. Vladimira to pitanje razvoda nije ni malo interesovalo, ali se pretvarao kao da ga zanima da bi ugodio svojoj ženi. − Jest, jest! − klimao je rasejano glavom. I razgovarajući neprestano o Ćiriću, stigli su do kuće Nikole Stevanovića.

41 Posle pozdrava, kada su ušli u trpezariju i seli za dugi sto, Vladimir upita Nikolu Stevanovića: − Kako ste vi? − izbegavajući da ga oslovi „otac“. − The… radi se od jutra do mraka. Mi trgovci nismo badavadžije kao vi profesori. Šest dana radiš − nedelja. Deset dana u školi − raspust. A kad dođe leto − dignete „sve četiri u vis“. − Neko valjda vodi računa o tome − odgovori Vladimir da bi izbegao objašnjenje. − Slušaj da ti ja kažem. Dok je nekada bilo manje škola, svet je bolje živeo. A sad… gimnazija u svakoj palanci. Univerzitet u svakoj većoj varoši. Pa ko će to da plaća? − Ostavi, molim te, čoveka! − upade gospođa Stevanović. − Nismo se još čestito ni pozdravili. Dede, Vlado, pričaj kako ste se proveli na moru. − Lepo − reče Vladimir. − E hajd’, vi pričajte, a ja moram na posao − reče Nikola. − Hoćete li da ručate kod nas? − Nisam javio ništa deci… − Dobro, dobro. − Ne zameri mu. Ti znaš njega − pravdala je muža gospođa Stevanović. − Baš mi je milo što ste došli. − A ja baš razgovaram sa Lelom i čudim se šta je to s vama. Onomad sanjam Danicu i kažem: sigurno će doći ovih dana. − A već mama sa njenim snovima! − upade Lela i diže šake. − Pa zar se nije obistinilo. Evo, došli su. − Oni bi došli i bez tvoga sna − smejala se Lela. − A gde si ti provela leto? − zapita Vladimir Lelu. − Ja?… − ona zažmire i diže ramena. − Ovde, onde… − Išla za „fuzbalom“ − dodade jetko gospođa Stevanović. − Molim te, mama, nemoj da me jediš − govorila je nestrpljivo Lela.

− Kako?… Zar nisi išla u Vrnjce? − začudi se Danica. − Kakvi Vrnjci!… Taj nesrećni „fuzbal“ doći će joj glave − dodala Je plačno gospođa Stevanović. − E, znaš, meni ste svi dovde došli − uzviknu Lela, pa prinese šaku grlu, diže se od stola i ode u svoju sobu. − A šta je bilo? − pitala je Danica svoju majku. Gospođa Stevanović uzdahnu i obori glavu, onda odmahnu rukom i poče: − Ništa ne pomaže… I savetovala sam, i grdila, i molila, i preklinjala,… ništa! Uzela huk, pa neće da sluša. − Opet sa onim? − Danica se okrete Vladimiru. − Ti znaš… onaj golman… − I umesto da ide i leči stomak, ona jurila za njim iz varoši u varoš i gledala utakmice. Danica mahnu glavom, pa se diže od stola i pođe u Lelinu sobu. Vladimir je ostao sa gospođom Stevanović i zbunjen neočekivanim događajem, šarao prstom po stolu. „Bogata i razmažena“ − pade mu na pamet. Ali je on ipak nije osuđivao. Njena ljubav prema siromašnom čoveku i tolika upornost bili su mu simpatični. − Dobro, molim vas, kad ona već hoće, zašto ne dozvolite da se venčaju − pokušavao je da brani Lelu. Gospođa Stevanović se zavali u naslon stolice i raširi ruke. − Ali, dragi Vlado, od čega će da žive!… On nema ništa. Čak ni školu nije svršio. Juri tako, kao neka ajmana, i šora loptu. A sutra?… Nikola i ja smo ostarili, a Milan će se oženiti. Ima da prose i jedno i drugo!… Razumem, da je svršio nešto − ona zaćuta i poče da briše sto ispred sebe. „A onaj matori viče protivu škole“ − seti se Vladimir Nikolinih reči. I kao da je sada dobio neko zadovoljenje, Vladimir progovori usiljeno ravnodušnim glasom: − Pa valjda bi kuća Nikole Stevanovića mogla da osigura pristojan život svome detetu. Ovo pitanje kao da je pozledilo neku ranu gospođe Stevanović i ona se bolno nasmeja. − Šta ja mogu!… Kad bih mogla, dala bih im i život svoj, − onda kroz uzdah nastavi: − Ali, šta ćeš!… Nikola neće ni da čuje za to, a… Milana se ne tiče. Otkako je postao narodni poslanik, sve se preokrenulo u našoj kući. Zaćutali su. Vladimir je prozreo kako se nešto uskovitlalo oko njih. Ali

nije imao razloga da daje savete, niti je mogao naći izraza da uteši gospođu Stevanović. Da bi se spasao ovog mučnog ćutanja, ustao je od stola: − Idem da vidim šta rade one dve. Lela je sedela zavaljena u fotelji. Oči su joj bile uplakane i nešto je objašnjavala Danici koja je stajala podbočena pred njom. Kad je naišao Vladimir, ućutala je. − Šta je s tobom, Lelice? − pitao je Vladimir šaljivim glasom. Lela klimnu glavom, a pri tom su joj se nozdrve raširile, a usnice nervozno zaigrale. Njene plave, krupne oči, ovlažene suzama, imale su čudan sjaj. − Ne ume da bude pametna − govorila je Danica. − Pa dobro… šta kaže Milan na sve to? − zapita Vladimir. Pri pomenu Milanovog imena, oči Leline su sevnule i lice dobilo energičan izraz. Odlučnim glasom reče: − Bestraga mu glava!… Neću da čujem za njega. Životinja jedna. − Eh… eh!… On je ipak tvoj brat… ne treba tako da govoriš. Ali ove reči još više su raspalile Lelu. − On misli da ja ne znam šta radi. Pobesneo je, pa misli da mu je sve dozvoljeno. Vladimir je sa čuđenjem posmatrao ovakav odnos u porodici i sa skrivenim ponosom pomislio na Milenu i Dragana. I najednom mu je postalo jasno zašto Danica ne može da oseća ljubav prema njegovoj deci. Ona je odrasla u sredini gde ne postoji ona prisnost što čini osnovu porodičnog života. To saznanje izazvalo je u njemu mučno raspoloženje i kao da ga nešto guši u ovoj kući. Bilo je potrebno da nešto kaže da bi se izvukao iz ovog položaja. I zato se obratio tihim glasom Danici: − A gde je Milan? − Telefonirala sam još od kuće… Rekao je da će doći. A… znaš da su kupili vilu na Topčiderskom brdu? − I gospodin brat je dao za nameštaj sto hiljada dinara. A kad sam u pitanju ja… e nećeš, sinko majčin! − uzviknu prkosno Lela i lupi se po kolenu. „Vila… za nameštaj sto hiljada“ − brujalo je po svesti Vladimirovoj. A on se pita kako će isplatiti dugove načinjene prilikom puta na more. − Da, da… to je dobro − progovori Vladimir tek da nešto kaže i poče šetati

po sobi. Zatim se okrete Danici: − Kako bi bilo da govorim ja sa Milanom? − Ne, ne! − mahnu odrečno glavom Danica − govoriću ja. Vladimir se zaustavi pred Lelom. − Ja tvoga prijatelja ne poznajem… ali… − Ne mora da bude u pitanju baš on. − Lela ustade. − Ali ja neću da sam pastorka u ovoj kući. Sav novac prigrabio je on. − No, no, no! − uzviknu energično Danica da bi utišala sestru, jer nije želela da Vladimir sazna sve tajne njihove kuće. Ali Lela, zaneta, produži: − Hoću da kažem, hoću neka ceo svet zna… Na vratima se pojavila gospođa Stevanović. − Umukni jedanput… Evo ide Milan. Život ste mi satrli. Da bi izbegao mučnom prizoru, Vladimir iziđe da se vidi sa šurakom i uzviknu: − O… gospodine poslaniče! − raširi ruke i poljubi se sa njim. − E, pa čestitam, čestitam − govorio je držeći njegovu ruku. − Šta da radim! − govorio je razdragan Milan. − Ja nisam hteo, ali me narod hoće. Iz Leline sobe je izišla i Danica i poljubila se sa bratom. Ali njeno lice je bilo ukočeno i hladno je posmatrala Milana. − Gde ste bili? − pitao je Milan. Vladimir mu je u nekoliko reči objasnio, jer je znao da sve to Milana ne interesuje mnogo. − Eto šta vredi biti profesor! − mahnuo je rukom Milan. − Ja nisam mogao da maknem. − E… Ali ti hoćeš da si narodni poslanik! − dodao je ironično Vladimir kome je već postalo dosadno što svi kao sa nekim bagatelisanjem govore o njegovom pozivu. − Neko mora da vodi državne poslove. Nećete valjda vi profesori. A ti znaš za ono: Vierzig Professoren, Vaterland verloren − govorio je važno Milan. Vladimir se nasmeši i klimnu glavom. Znao je da se u ovoj kući ceni samo novac. Ponizio bi se ako bi se objašnjavao. Pogledao je pronicljivo Milana i pomislio: „Jadna zemlja koju ti vodiš“. A zapitao je: − A kad će Skupština da počne? − Sad, ovih dana. Ali ja svakodnevno imam konferencije sa ministrima oko nekih zakonskih projekata. A ja! − on se obrati Danici: − Ti znaš da smo

kupili vilu… − Znam − odgovori suvo Danica. − Čim se tamo namesti, seliću se odmah. I tada mislim da priredim jednu večeru. Pozvaću sve ministre s kojima radim i neke druge ugledne ljude. Znaš − on se obrati ozbiljnim glasom Vladimiru − moramo da se predstavimo beogradskom društvu i zvaničnim predstavnicima. A to treba da bude nešto krajnje otmeno. Danica je u početku ravnodušno slušala brata, misleći kako će se najzad objasniti s njim. Ali kada je počeo govoriti o večeri, uglednim ličnostima i otmenom prijemu, ona se unosila sve više i najzad uzviknu raspoloženo: − Naravno! − ona se tada setila svojih prijateljica, naročito gospođe Janković koja se razmetala diplomatskim večerama. Milan je zaneseno nastavio: − To veče igraćemo bridža. I još nešto… Dugo sam mislio. Imam jednog činovnika Rusa, koji odlično igra kozačke igre. Nekada je bio u varijeteu. On će uz pratnju muzike igrati. E sad… ako biste vi imali još šta da predložite. On pogleda Danicu, a potom Vladimira, očekujući njihov odgovor. Vladimir sleže ramenima i promuca: − Ne znam… ja nisam nikada bio na takvim prijemima. − Treba pozvati i nekog pevača da stvori raspoloženje − dodade Danica. − Jest, toga se nisam setio. − Milan izvadi notes da zabeleži, pa se obrati Vladimiru: − Eto, dala ti se prilika da vidiš kako to izgleda. Za tvoju karijeru, to će dobro biti. − Ja kao profesor univerziteta ne očekujem ništa. Mi imamo svoju autonomiju i napredujemo nezavisno od svega toga. − More ostavi ti. Možemo mi sve što hoćemo. Mučili su mene profesori univerziteta dvanaest godina. Ali sada je meni pala sekira u med da ih malo „prišrafim“. Šta ti meni autonomija! − mahnuo je prezrivo rukom Milan. Ali se brzo stiša i potapša Vladimira po ramenu. − O tebi ću voditi računa. Samo treba da stupiš u našu partiju. Sigurno bi postao ministar. Pri ponudi da pređe u partiju, Vladimir se namršti kao čovek kome se gadi. Nestrpljivo je cupkao nogom i najednom mu dođe da se digne i beži kao da se spasava neke napasti. Jedva savlađujući svoju ljutnju, progovorio je suvim glasom. − Nikada! − i poče nervozno udarati prstima po stolu. − Eto, uvek tako!… − uzviknu Danica. − On misli, ako je profesor

univerziteta i član tamo neke akademije, da je postigao sve. − Molim te, ostavi me na miru! − govorio je ljutitim glasom Vladimir. Ali videći zategnute usne Daničine, obrati se Milanu tišim glasom: − Vidiš li kakve su žene? Ne razumeju šalu. Ona smatra kao da si ti u stanju da odeš u susednu sobu i napišeš na parčetu hartije: Vladimira Mihajlovića postavljam za ministra. − Ova primedba mu se učini duhovita i on se zasmeja. Nasmejao se i Milan. − Gospodine profesore i akademiče, toliko nisam glupa − sa pritvornim i ironičnim osmehom odgovori Danica. − Ne kažem − obrati joj se tiho Vladimir. − Ali ti sve primaš za gotovo. Da bi ublažio razgovor i dao za pravo i sestri i zetu, Milan dodade: − Što rekao pokojni Pašić: može da bude, a može da ne bude. Ali ostavimo sada to… Tebe Danice, molim da mi se nađeš pri ruci. Ali Danica je još uvek išla za svojim mislima i upita: − A zašto da ne bude ministar? Vladimir pogleda Milana, kao da je hteo reći: ne vredi joj govoriti. A Milan, uviđajući da je u svojim obećanjima otišao i suviše daleko, progovori šaljivim glasom: − Zato… što tako neću ja. Možda mi je on potreban ovakav kakav je. − A je l’?… E, onda, dreši kesu − uzviknu Danica kao da je jedva čekala da to kaže. Vladimiru se učini smešan ovakav obrt razgovora, saže glavu, počeša se po potiljku i obrati Milanu. − Kako je god obrneš, ona se dočeka na noge. − Šteta što nisi neki političar − šalio se Milan da bi skrenuo razgovor. − Treba da znaš! − govorila je važno Danica. − Lako je biti političar s parama. − Ali − ona se lupi po čelu − mi žene imamo ovde. Uviđajući da je zategnutost popustila, Vladimir iskoristi priliku i ustade. − Vreme je da idemo.

42 Milan, iako je van preduzeća svoga oca provodio veseo život, imao je dosta smisla i naklonosti za trgovačke poslove. A kada su novci počeli da promiču kroz njegove ruke, onda se javila lakomost za parama i sredstva za lakom zaradom nisu birana. I same prilike išle su mu naruku. Posle sastanka Skupštine izabran je za člana Finansijskog odbora. Sa tog položaja mogao je intimnije da sagleda državne finansije, da pronađe šupljine zakona i uvidi potrebe. U samom preduzeću bile su podeljene uloge između oca i sina. Nikola Stevanović imao je za dužnost da u starom i pohabanom odelu svršava poslove oko poreze pri poreskim upravama. Žalio se tamo na krizu, neaktivnost preduzeća, podnosio izmenjene bilanse i na sve moguće načine radio da se poreza smanji. A za to vreme Milan je jurio u luksuznom automobilu kroz Beograd. Po njegovom nalogu, šofer bi posle najveće brzine zaustavljao kola pred nekim nadleštvom. Onda je istrčavao, otvarao vrata i gologlav duboko se klanjao. Milan je izlazio uzdignute glave. Vratar je skidao kapu i priklanjao glavu. Za Milana su nadleštva bila otvorena u svako doba i činovnici su mu uslužno izlazili u susret. − Pardon, gospodine Jeremiću. Umalo da zaboravim − obratio se jednoga dana kao uzgred načelniku ministarstva. − Ako ste slobodni posle podne u četiri, dođite u moj biro, imao bih nešto interesantno da vam pokažem. − Molim, molim, gospodine poslaniče. − Ali tačno u četiri. Do viđenja! Pri izlasku Milan se maši džepa i vrataru stavi u ruke deset dinara. Sav usplahiren od uslužnosti, vratar je trčao ispred Milana da otvori vrata automobila gde je već čekao i šofer. Zavalio se u naslon i ležerno mahnuo rukom vrataru koji je stajao pokraj auta sa kapom u ruci i neprestano se klanjao. − Narodna skupština − dobacio je šoferu. Auto je krenu i Milan se zanese u naslon.

Sanjivim očima posmatrao je ljude koji su prolazili ulicom. I najednom mu pade na pamet, našto ti ljudi uopšte postoje kad provode tako bezvredni život. On sebe nije mogao da zamisli u njihovom položaju. Jer život ima smisla samo onda ako je bez napora, ugodan i mek, kao sedište na kome sedi. On se zadovoljno obazre oko sebe i sa uživanjem pogleda u svoje ispeglane pantalone. Auto je skrenuo u dvorište Skupštine. Žandarm na ulazu pozdravi. Vratar skide kapu i učtivo priđe. − Gospodine poslaniče, na zadnjem ulazu čekaju vas vaša dva birača. Pretresli smo ih, ispravni su. Milan nervozno mahnu rukom. − Ne može čovek od njih da živi… Oni misle da ja nemam državnih poslova, već samo njihove da svršavam. Naviknut verovatno na ovakve odgovore, vratar poverljivim glasom dodade: − Ja sam već rekao da niste ovde. − Recite im da uopšte neću doći − i uđe u sobu svoga kluba. Izdvojeni u grupe, poslanici su u udobnim foteljama veselo žagorili i pušili. Neki su sedeli za stolovima i pisali. U jednom uglu stajao je jedan od ministara i oko njega grupa poslanika. Jedan služitelj tmurnog izgleda tražio je nekog poslanika i okrećući se, sudari se sa Milanom. Lice služitelja se preobrazi od uslužnosti i pokornosti, a ruke sklopi kao da moli. − Slepče!… Što ne gledaš! − viknu Milan i strogo odmeri služitelja. − Baš sam tebe čekao − priđe jedan gojazan poslanik Milanu, uhvati ga pod ruku i povede u stranu. − Šta ima novo? − Evo u čemu je stvar… Ja sam podneo jedan predlog za finansijski zakon. − Poslanik zažmiri na jedno oko i krećući glavom levo i desno zateže mašnu. − Vidiš… potrebno je da se odužim nekolicini mojih političkih prijatelja. − On dohvati Milana za rever kaputa i poverljivim glasom progovori: − To tebi mogu da poverim. − A kako ti to misliš? − zapita rasejano Milan, pogledajući u pravcu gde je bila grupa poslanika oko ministra. − U vidu doživotne penzije. Milan ga tek sada pogleda. − Jesu li oni državni činovnici?

− Nisu. Ali ima jedan „modus“… da im se to da kao nacionalnim radnicima. − A ako to nisu? − zainteresovao se za ovaj slučaj Milan. − Kako možeš da pitaš!… Čim pripadaju našoj partiji, oni su nacionalni radnici. Sve koji ne pripadaju, proglasićemo za antidržavne. Milan zavrte glavom kao da sumnja. − Samo… bojim se da tu odredbu finansijskog zakona ne iskoriste i naši protivnici. − E ne može!… Ja sam precizirao za konkretne slučajeve i to poimenično. − To je već druga stvar − Milan prijateljski lupnu poslanika po ramenu. − Na mene možeš da računaš. Učiniću sve što do mene stoji. − On dohvati ruku svoga poslaničkog druga i steže je. − Tako… do viđenja. Razgovaraćemo još o tome − pa priđe onoj grupi koja je stajala oko ministra i klimnu glavom, u znak pozdrava. − Zdravo Stevanoviću − doviknu ministar preko glava poslanika i nastavi započeti govor. − Sa svoje strane mi smo sve učinili da dođu i pridruže se našem konstruktivnom radu. „Sigurno govore o Hrvatima“ − pomisli Milan i priđe bliže. − Uostalom i bolje − progovori jedan poslanik crnih brkova, držeći palčeve u džepovima prsluka. − Mi radimo u miru i „konstruktivno“ i cela zemlja vidi kako u ovom domu vlada mir i sloga. Milan se seti reči poslanika s kojim je ranije govorio i temperamentno dobaci: − Ama, to je jasno, gospodine ministre. Ko nije sa nama, taj je protivu države. Tu nema pogovora. − On se obazre da vidi kakav su utisak napravile njegove reči. Poslanik sa crnim brkovima klimao je glavom u znak odobravanja, dok su drugi posmatrali ministra, očekujući da on nešto kaže. A ministar, sa rukama zavučenim u džepove pantalona, klatio se, oslanjajući se čas na pete, potom na prste, grizao usnu i zamišljeno gledao negde između nogu poslanika. Najzad progovori: − U svakom parlamentarnom sistemu dobro je ako postoji blagonaklona opozicija. Ona je kao onaj meh koji lagano pirka i održava vatru na potrebnoj visini − ministru se dopade ovo poređenje, pogleda poslanike i ponovi: − znate… na potrebnoj visini… Milan nestrpljivo upade:

− Ali, ako je zamah toga meha toliko jak da rastera vatru na sve strane? Neki poslanici se nasmejaše. Ministar mahnu rukom: − Razume se, na takvoj se vatri ne možemo ogrejati. Onda je bolje da ostanu gde su. − On se nasmeja, rukom pozdravi poslanike i uđe u ministarsku sobu. − Dobro ste mu rekli − obrati se Milanu onaj brkati poslanik i potapša ga po ramenu. − He! − učini ponosno Milan i izvadi pozlaćenu tabakeru iz zadnjeg džepa pantalona. Lupkajući cigaretom po nadlanici, govorio je: − Dve su stvari: ili su za državu, ili protivu nje. Ako si za državu, onda izvoli ovde − on razmahnu rukom pokazujući na sobu njegova kluba. − Ja upravo i ne znam šta oni hoće − zapita brkati poslanik, očigledno raspoložen da razveze razgovor. Ali Milan je bio zanesen svojim odgovorom ministru smatrajući da je postigao veliki uspeh. On nije hteo da poremeti prijatan utisak što je primetio na licima poslanika, razgovarajući sada o pitanjima koja nije dovoljno poznavao. I paleći cigaretu, odgovori rasejano: − Ni oni sami ne znaju… Ali… ja sam mu dobro odgovorio. − Tačno je, tačno! − odobravao je brkati poslanik. Tražeći pepeljaru da ostavi ugašeno palidrvce, Milan iskoristi priliku i odvoji se od grupe koja ga je okružavala. Pređe kroz salu kao da nekoga traži, posmatrajući letimično lica: gojazna, brkata izbrijana ali sva zadovoljna i raspoložena. Svi su imali samopouzdanje ljudi kojima niko ne može ništa i uverenje da oni sve mogu. Pažnju Milanovu privukla je mala grupa gde je jedan njegov dobar poznanik nešto pričao, a ostali radoznalo slušali. − … I moj ti se Alija razbaškario kao u svojoj kući… − O čemu je reč − zapita Milan. − O onom našem poslaničkom drugu, muslimanu, iz Sandžaka. Ušao, znaš, u varijete i prišla mu ženska. I razume se, pita ga: hoćeš li šampanj? A on odgovori: hoću. Hoćeš li kafu: Hoću… Hoćeš li kolače?… Razume se, sve hoće. Kad u neko doba noći dođe kelner da naplati i podnese račun preko dve hiljade dinara, moj ti Alija odgovori: ja nisam ništa poručio. Ove ženske su naređivale, a ja pio. − Nije moguće! − uzviknu kroz smeh jedan poslanik. − Časna reč. Napravi se gužva i dođe odnekud policijski pisar. „Ja sam poslanik“, uzvikne Alija, uzme kapu i iziđe.

− Pa šta je bilo? − zapita Milan. − Gazda varijetea došao kod predsednika i zahteva da mu ovaj plati. Baš sam se toga momenta zatekao tamo. I da naša bruka ne bi pucala, predsednik, iz fonda za reprezentaciju, izvadi i plati. − Kolosalno! − zasmeja se jedan poslanik, a sa njim i ostali. Poslanici se raziđoše da ispričaju ovaj slučaj i ostalima, a Milan ostade sa onim koji je izložio ovaj događaj. I još uvek pod utiskom svoga govora ministru, Milan progovori: − Ja mislim da je to sramota… − Naravno… Ali kada se ima na umu da je to musliman koji prvi put dolazi u Beograd, onda je na kraju krajeva smešno. − Jer dok se ovde stavlja na dnevni red hrvatsko pitanje, mi moramo da raspravljamo Alijin slučaj. Baš sam sada opširno razgovarao sa ministrom i izložio mu svoje mišljenje. − Izvini što te prekidam… Ali dozvoli, događaj sa Alijom je jedinstven slučaj. Pod drugim okolnostima Milan bi isto onako razdragano slušao priču o Aliji, ali sada odgovori rasejano: − Zaista! − i izvadi časovnik. − Hajd’, do viđenja − i pođe u skupštinski bife. Ali u hodniku se predomislio i rešio da ide u restoran na pozorišnom trgu gde su se obično pred podne skupljali njegovi prijatelji. Ulazeći u auto, naredio je šoferu. − Zna se. A posle u restoran. Ono „zna se“ bilo je ugovoreni znak da vozi pravo Birčaninovom ulicom gde je stanovala Olga. Milan je ravnodušno posmatrao svet i divio se samom sebi na duhovitom odgovoru ministru. I ranije je pokušavao da mu se približi da bi preko njega izradio povećanje carina na robu iz inostranstva koju inače oni izrađuju. Verovao je da je ovom prilikom skrenuo njegovu pažnju na sebe. A ortaci su već pomišljali da ovoga ministra uvuku u svoje preduzeće. „Prvo ću ga pozvati na večeru da bi se još više sprijateljili.“ A Jeremić je načelnik u njegovom ministarstvu, seti se da će mu ovaj doći posle podne. Prolazeći pored kuće gde je stanovala Olga, šofer triput kratko pritisnu dugme zvučnika. Trozvuk sirene treba da podseti Olgu da iziđe. Ali ovom prilikom, iako je prozor bio otvoren, niko se ne pojavi. Šofer uspori vožnju, očekujući da li će Milan narediti da se vrate, kao što je to mnogo puta činio. Ali Milan naredi:

− Teraj dalje!… „Šta sam ono mislio?“ − zapita se Milan. Ali veza misli kao da se prekinula i odjednom mu pade na pamet: „Gde li je ona?“ Tada se setio njihovog poslednjeg sastanka i obuze ga prijatna čežnja. „Uglavnom, imao sam je!“ − i kao da je tim ispunjen njegov glavni zahtev posle čega je razrešen svih obaveza, počeo je misliti o svojim poslovima. Podsvesno je uviđao kako ga ljudi sve više uzdižu i da on iz dana u dan postaje sve važnija činjenica u društvu. A da nema ličnih vrednosti − tako je mislio o sebi − ovolike počasti mu sigurno ne bi odavali. On jako udahnu, uživajući u svojoj snazi. Šofer zaustavi i hitro otvori vrata automobila. Restoran je bio pun ljudi i našminkanih žena. Jedni su vodili poslovne razgovore, drugi su očekivali neku ugledniju ličnost da bi je zamolili za uslugu. A neki su imali za dužnost da motre na one koji ulaze i osluškuju šta se govori. − Klanjam se, gospodine poslaniče! Milan se okrete i ugleda omalenog, debeljuškastog čoveka, živih pokreta. Za njega se govorilo da je nezvaničan sekretar jedne vrlo ugledne ličnosti, da sve zna i sve može. Zato su ga ljudi gledali sa izvesnim strahopoštovanjem i pomalo ga se pribojavali. − O, zdravo Peciću! − odgovori uslužno Milan i priđe da se pozdravi. − Šta si digao nos i ne gledaš na sirotinju − govorio je ironično Pecić, brišući zgužvanom maramom usta. Držeći Milana za ruku povuče ga sebi i lagano dobaci: − Jaoj, zemljo, kad si i ti postao poslanik! Znajući kakvu dužnost vrši Pecić, jedva pribranim glasom, Milan odgovori: − Mi se nalazimo na istoj liniji, pa zar ti meni tako. Zato mi ništa ne možemo da učinimo… − Eh, de, de, ti hoćeš još da me troneš. Ali Milan nije slušao šaljivu primedbu. Iz njega je govorilo uvređeno samoljublje. − Vidiš šta se radi. Svuda oko nas antidržavni elementi, a mi se „zafrkavamo“. Uostalom ma kakav bio, tvrdim da ću vernije braniti tvoga šefa nego mnogi koji mu se predstavljaju kao prijatelji − govorio je sa naglaskom, jer je znao da će to Pecić saopštiti svome šefu. − Šalim se, šalim! − govorio je Pecić i lupnuo Milana po ramenu. − Hoćeš da sedneš? − Čeka me društvo… Drugi put. Zdravo! − odgovori ljubazno Milan i priđe

stolu za kojim su sedeli trojica njegovih prijatelja. Oni su vodili razgovor o predstojećoj fudbalskoj utakmici. Naročito ih je zanimao sastav tima, od čega, razume se, umnogome zavisi ishod. − Prošlu utakmicu izgubili smo samo zato što je naš tim bio nehomogen − govorio je jedan plećati sa nabreklim vratom kao u nekog mornara. − Na terenu se nije videla nikakva smišljena akcija, nikakav sistem da je to bio skandal. Obrukali smo se u očima Evrope. Milan je rasejano slušao razgovor i ljutio se na Pecića što mu je pokvario raspoloženje. A baš je smišljao kako će drugovima da saopšti svoj uspeh i kako su ga poslanici sa oduševljenjem slušali. A međutim, njegovi najbolji prijatelji ne misle tako dobro o njemu. Pa možda ni ovi sa kojima sedi. „Ali ipak, dobro sam mu odgovorio“ − mislio je na Pecića. Neko ga dodirnu po ramenu. Milan se okrete i ugleda iza svojih leđa damu obojene kose kao platina a crnih, nadomeštenih trepavica, podavijenih naviše. − O, Cico! − pozdravi je i dohvati njenu ruku. − Gde si bre, majka mu stara, zaboravljaš na staro društvo. − U poslu sam… Ali… gotovo sam svaki dan ovde… − Znam, znam… čujem. Ali nemoj da ti se tamo smrzne repina. Milan je razumeo da se ta primedba odnosi na Olgu i da bi izbegao dalji razgovor, on pusti Cicinu ruku. − Hoćeš li nešto da piješ? Ona mahnu odrečno glavom i progovori: − Kupi mi cigarete. Milan pozva kelnera i palcem upravi na Cicu, pa se okrete drugovima. Jedan od njegovih prijatelja pokaza očima na nju i dobaci tiho: − Sasvim propala. A sećaš li se kakva beše pre godinu dana kad smo lumpovali na Avali? − Kao rosa − odgovori Milan. − Još uvek ima lepe noge − govorio je jedan sa brkovima kao rekonvalescent. − Imam utisak da nogama ume da grli isto kao i rukama. − A sada se nagrdila sa onom kosom − govorio je onaj plećati sa vratom kao u mornara. On se primače bliže i nasloni glavu na šaku. − Ja prosto ne razumem te žene. One se doteruju da bi skrenule pažnju muškaraca. A međutim, vidite, one oči, trepavice kao bodlje, a kapci namazani da ti se zgadi.

Milan se setio Olge, njene čednosti i s ponosom je pomislio kako je on prvi koji je zavirio u tajne njenog tela i duše. I sledujući svojim mislima, ote mu se nehotice: − Sit sam ovakvih žena. − On zažmire, sastavi tri prsta kao da se krsti i nastavi: − Hoću nešto čedno, stidljivo… − Beži, molim te! − mahnu rukom onaj sa brkovima pa se maši za novčanik i nastavi: − Prilepi se za tebe kao krpelj i juri te kao senka, preti ubistvom i traži ženska ništa manje nego venčanje. Drugim rečima: jedan časak radosti treba da joj platiš celim svojim životom − obrati se kelneru: − Da platim! Milan je uviđao da njegov prijatelj ima pravo, ali ništa ne odgovori da ne bi optuživao samoga sebe. I sam je nalazio da su odnosi između njega i Olge postali i suviše intimni. Zanesen njenom mladošću, nije ni mislio na posledice, a još manje, kako bi ona mogla da mu pričinjava neprijatnosti. Ali primedba njegovoga prijatelja uticala je kao ozbiljna opomena da o tome razmisli. I da bi pred drugovima prikrio svoje intimne odnose, dodade: − Zaista, imaš pravo. − On pokaza očima na Cicu. − Platiš i kažeš: „Adio Mare!“ − On se obrati kelneru: − I cigarete za gospođicu. − Ona je rekla da ćete vi platiti i ostalo. − Molim, molim! − dodade živo Milan i otvori novčanik. Pošto se ispavao to posle podne, Milan se obrijao, umio a potom otišao u svoj biro. Pri ulazu u „kabinet“ − kako je naredio da se naziva njegova kancelarija, zastao je zadivljen. U uglu prema vratima nalazio se popreko postavljen težak, sav u duborezu pisaći sto. Ispred stola okrugao crni stočić sa tri kožne fotelje. I po podu debeo ćilim. Milan zakorači na ćilim i prošeta se dva tri puta po mekoti koja se pod njim ugibala. Sedajući u mekanu fotelju za svoj sto, obema rukama povukao je pantalone, a zatim zazvonio. − Neka dođe gospodin Arsić! − naredi nadmeno služitelju. „Tako!“ − i protrlja ruke. Onda izvadi časovnik. „Valjda će biti tačan!“ − pomisli na Jeremića, načelnika ministarstva. − Izvol’te, gospodine Stevanoviću − pokloni se Arsić. − A, baš dobro − Milan uze sa stola olovku i obrćući je između prstiju poče: − Znate hteo sam da vam skrenem pažnju na nešto. To neka vas, razume se, ne vređa… Kad me oslovljavate pred strankama, titulišite me uvek: „Gospodine poslaniče“.

− Molim, molim! − odgovori Arsić i prikloni glavu na desnu stranu, uzdižući jedno rame, kao da je hteo reći vaša volja. − Naravno… to je zbog posla. Evo, sada će doći onaj načelnik i nekako drukčije zvuči kad mi kažete: „Gospodine poslaniče“ − pri tom Milan raširi ruke i saže glavu. − Ah da, da li je Igor obukao lakejsku uniformu? − Kao da je odrastao u njoj. − Vrlo dobro. Sad će četiri. Kad naiđe Jeremić, pritisnite električno dugme da se vrata pred njim otvore. Igor neka se duboko pokloni. Ali ništa da ne govori, već samo neka pokaže u pravcu vaših vrata. Kad dođe kod vas, recite mu da pričeka, a vi dođite k meni da ga prijavite… To je, znate, psihološka priprema… Ostalo je moje. − Sve će biti kako ste naredili. − Gde su ponude? − Tu su! − i Arsić pokaza na svežanj hartija koje su ležale na stolu. − Aha! − Milan poče da prelistava. − Ah, evo. Ovo je, dakle, ponuda fabrike koja preporučuje automobile po ceni od šezdeset hiljada dinara. A gde je naša ponuda? Arsić priđe i iz svežnja izvadi dva lista prikopčana spajalicom. − Evo! − To mi treba. Hvala. Sad pričekajte tamo. Arsić se pokloni i iziđe. „Ako ovaj posao uspe, zaradiću četiri miliona“. Milan ustade, zabaci ruke na leđa i poče šetati po mekom ćilimu ponavljajući: „Četiri miliona“. Ove reči brujale su u njegovoj svesti kao kakav refren i izazivale viziju udobnog života kraj lepih žena blistavih zuba i sjajnih očiju. Među njima se trenutno pojavi glava Olge i ubrzo nestade. Setio se primedbe svoga druga o devojkama iz porodičnih krugova. Počeo je sve jasnije da uviđa kako mora da raščisti taj odnos. Ali on ne bi želeo da bude sad odmah. Izgledalo mu je da još nije nastao momenat potpune zasićenosti. A kad nastupi taj trenutak, lako će se odlučiti. Milan se trže. U sobu je ušao Arsić i duboko se poklonio. − Gospodine poslaniče, gospodin načelnik Jeremić. Milan brzo priđe svome stolu i zateže mašnu. Onda dohvati svežanj akata i lupi po stolu, da bi ih poravnao: − Neka izvoli!

Arsić otvori vrata i klanjajući se duboko Jeremiću, propusti ga, a potom iziđe i zatvori vrata. − Dobar dan gospodine Jeremiću − Milan prihvati pruženu ruku i pokazujući fotelju, progovori: − Molim, izvolite! − potom povuče pantalone i starajući se da zauzme dostojanstven stav, zavali se u naslon. − Kako ste vi? Srednjeg rasta i suvonjav, potkresanih plavih brkova i sa kosom razdeljenom po sredini glave, sedeo je Jeremić na ivici fotelje i držao opružene ruke na kolenima. Na pitanje Milanovo, odgovorio je uslužno: − Hvala lepo. U velikom smo poslu. − Njegove plave oči sitno zatreptaše i pogled kao da se prikova na raskošnom duborezu stola. Tada hitrim pokretom izvadi maramicu iz gornjeg džepa od kaputa i brišući vrat, dodade: − Radimo baš sada na budžetu. − Da, da, ja sam u Finansijskom odboru i treba već da ga uzmemo u pretres. − Milan je lupkao prstima po stolu i gledao brižno preda se. − Potrebe su velike, a međutim, preporučuje se krajnja štednja − govorio je slobodnije Jeremić, jer su naišli na pitanje koje je on dobro poznavao. − A to jedno drugo isključuje, pa je muka živa. − Jest, jest! Raniji režimi nisu blagovremeno vodili računa o državnim potrebama. A međutim situacija je iz dana u dan takva da mi ne možemo oklevati. Molim vas, je li po volji cigareta? − Hvala, ne pušim. „Solidan čovek“ − pomisli Milan i reče: − To je dobro. Bio bih srećan kada bih mogao da ostavim duvan − i po navici dohvati tabakeru i zapali cigaretu. Ispuštajući dim, dodade važnim glasom: − Da, tako je, gospodine Jeremiću. Malo se vodilo računa. − Eh, − mahnu glavom Jeremić. − Na takvom sam položaju da sam u prošlosti mogao mnogo štošta da vidim. Ali ja sam državni činovnik − kao da je hteo reći: o tome ne smem da govorim. − Da, da, naravno. Nije reč o tome. Tiče se druge stvari. − Milan ukrsti prste, a palčeve dodirnu. − Saznao sam da država ima nameru da kupi sto teretnih automobila. Ako se ne varam, vi ste u komisiji koja treba da ispita uslove i predloži ministru firmu. Jeremić je sitno treptao očima i napregnuto gledao Milana. Pri pomenu „komisija“, Jeremić klimnu glavom. − E, vidite − nastavi Milan. − Vi verujete da je meni stalo do ove države i do njenog blagostanja. I ja želim kao i vi, razume se, da materijal bude

prvoklasan. Odavno studiram to pitanje i interesujem se za automobilizam. I najzad, pronašao sam jednu firmu čiji je materijal, to se može slobodno reći, najbolji na svetu. − Milan dohvati ponudu i zaklati njome. − Tim povodom zvao sam vas da vam predam na studiranje. Razume se, ne morate uzeti od ove firme. Štaviše preporučujem vam da se raspitate i na ostalim stranama. Neizostavno… − Pa da, ponude su počele da pristižu. A kolika je cena? − Sto dvadeset hiljada po komadu… Možda će neka firma ponuditi i jevtiniju cenu, ali ne zaboravite da je ovo prvoklasan materijal − on lupi po hartiji i pogleda ubedljivo Jeremića. − Da, da! − klimao je glavom Jeremić. Milan povuče dim cigarete i dodade kao uzgred: − Zaboravih vam reći da biste vi u tom slučaju dobili deset odsto. Jeremić se trže: − Ah, ne govorite to, molim vas − zakoluta smušeno očima, i onda se nakašlja da bi prikrio svoju zabunu. „Možda me kuša“ − pade mu na pamet. − Fabrika unapred rashoduje taj novac kao nešto što se razume samo po sebi − govorio je otvoreno Milan. Jeremić je nervozno kretao šakama po kolenu i krijući pogled, reče: − Ni na pamet mi to ne pada. Ja sam državni činovnik i vršim svoju dužnost. − Dragi gospodine Jeremiću − govorio je prijateljskim tonom Milan − ja o vama imam najlepše informacije. Kada bih u pitanju bio ja, ne bih se nikad usudio da vam učinim takav predlog. Ali fabrika to daje. Ako nećete vi, ona ustupa meni. Ako neću ja, ona će u svojim bilansima zavesti tu sumu kao rashod i daće na neke druge ciljeve… „Sto automobila i od svakog po dvanaest hiljada“ − sinu Jeremiću kroz glavu i kao da se zanese. „Ali to je korupcija!“ − branio se i reče: − Ja sam savestan činovnik i za vreme moje duge službe ne može niko prstom da ukaže na mene. Ako bih primio, to bi se krstilo naročitim imenom… Ne, ne, molim vas. − On je nesvesno povlačio šakom po obrazu i gledao u noge pisaćeg stola. „Milion i dvesta hiljada!… da je manje, možda bih… Ah, ne, ne!“ − Molim, molim − uzviknu Milan i pomeri se na stolici. „Ako ne pristane, propade sve“. − Ja vas ne mogu naterati da primite ono što vama pripada. − Milan reč

„vama“ naročito naglasi. − Danas nije u pitanju hoćete li vi za vaš savestan rad primiti milion, dva ili više dinara. Nije u pitanju da li će ostali činovnici primiti dvesta, trista miliona, recimo u toku deset godina. Ta suma je beznačajna kad se ima na umu da naš državni budžet za deset godina iznosi preko sto milijardi dinara… U pitanju je, dragi gospodine Jeremiću, da li je materijal ispravan ili ne, zar ne? Jeremić sleže ramenima i raširi ruke. Neodlučnim glasom dodade: − Kada se stvar posmatra sa toga gledišta, imate pravo. Milan poče s novim elanom: − Molim vas, strašno je, gospodine moj, kad komisija primi polovne vagone, a ofarbane kao nove… Strašno je kad se jedna rashodovana lađa koja treba da ide u staro gvožđe, prima kao bojni brod… Vidite!… Ja to od vas ne tražim. − Milan se zavali u naslon i prekrsti ruke na grudima. − Ja nudim potpuno novu, ispravnu robu. „Ako ne uzmem ja, uzeće drugi“ − mislio je Jeremić. − „Milion dinara, milion… Ja nisam tražio. Oni mi sami nude“ − on je treptao očima i od nekog uzbuđenja kašljucao. − Da, da, u to ne sumnjam. Molim vas lepo… Znajte, sve što do mene stoji, založiću se. „Gotov je“ − likovao je Milan. Zato progovori prijateljski: − A ja sam čovek od reči. Sve naše obaveze biće ispunjene u četiri oka i ni mrlja neće pasti na vaše ime. Evo, molim vas, ponesite ovu ponudu. Ona je lično za vas. A firma će već uputiti propisanim putem. − Milan se osloni o sto i uzdignu šake. − Dakle… mogu li računati na vašu prijateljsku saradnju? Savijajući ponudu, Jeremić odgovori odlučno. − Potpuno! − i ustade. Milan lupi šakama o sto. − U redu! − diže se i priđe Jeremiću. − Tako, dakle. I vi na mene možete potpuno računati. − Otvorio je vrata i obratio se Arsiću: − Ispratite gospodina. Zbogom, gospodine Jeremiću. Zatvarajući vrata Milan izvadi časovnik. „Taman ću stići na vreme“. − On pričeka da Jeremić izmakne, priđe ormanu, izvadi jednu kutiju i pođe na sastanak sa Olgom.

43 Kada je prošla duševna kriza posle sastanka u stanu Milanovom, Olga se postepeno primirila i počela da privikava na novi odnos. Smatrala je kako prema samoj sebi ne čini nikakav prestup. Sve što radi, čini iz čistog osećanja prema čoveku koga iskreno voli i kome će najzad posvetiti ceo svoj život. U časovima osame kao da se pravdala i razmišljala kako je najzad zabluda sanjariti o prvoj bračnoj noći. A ovako, preko nezvaničnog bračnog života, ona će neosetno jednoga dana postati supruga Milana Stevanovića. U to nije sumnjala. Još prvoga dana joj je to obećao i Olga se već počela da uživljava u taj budući odnos, kao gospođa bogatoga čoveka i uz to narodnog poslanika koji ima svoj auto. Ali mučila je samo laž šta ceo taj odnos mora da krije od svojih roditelja. Majci je jednom prilikom naglasila kako se upoznala sa Milanom Stevanovićem, ali o njihovoj šetnji, vožnji autom i intimnim sastancima nije smela reći. I kad god je polazila na sastanak, morala je da izmišlja žureve ili sastanke sa drugaricama. − Mamice − rekla je Olga još ujutru majci, − dogovorila sam se sa Sekom da posle podne idemo u bioskop. Gospođa Đurić primila je ravnodušno ovu vest. Ali posle podne zapitala je Olgu. − Boga ti, Olgice, jesi li ti kazala Terezi da podloži kupatilo. − Jesam − odgovorila je Olga bez razmišljanja. − Pa ti se uvek uveče kupaš, a od nekog vremena počela si posle podne i odmah zatim izlaziš. − E, to ne može. Danas je malo zahladilo i ne dozvoljavam da ideš u bioskop. − Ali, mama − mucala je Olga, − ja sam rekla… obećala, čekaće me. „Teško meni ako dozna“ − Olga je zadrhtala i svojim tankim prstima stezala zlatan lančić oko vrata. − Onda ne moraš da se kupaš − reče gospođa Đurić i strogo pogleda ćerku. − Drugi put neću… Ali danas nije hladno. Obući ću džemper. − Neću posle da mi kašlješ. Ti znaš šta je bilo prošle godine. − I gospođa

Đurić uze novine da nastavi čitanje započetog romana. Olga nečujno iziđe iz sobe, uđe u kupatilo i zbaci hitro sa sebe domaću haljinu. Pogledala je sebe razgolićenu u ogledalu i pri pomisli da će Milan uživati u njenoj lepoti, osmeh zadovoljstva zaigra joj na usnama. Sve ove pripreme pred sastanak izazivale su u Olgi prikrivenu draž, stvarale golicavo stanje iščekivanja i budili u njoj interes za ono glavno što treba da nastupi. Mlaka voda kao da je milovala po telu i Olga je verovala u budući srećan život i nasmejanu mladost. Najzad je istrljala telo kolonjskom vodom. Sva obuzeta osećanjem čistoće, obukla je hitro haljinu i nasmejana ušla u sobu. − Mamice, ja idem − i priđe majci da je poljubi. Ali posmatrajući blage oči svoje majke koja je gledala sa srdačnim uživanjem i sigurno verovala u njenu iskrenost, Olga oseti kajanje. Ali istinu nije smela reći. Njen pogled je kolutao oko majčine glave, i da bi izbegla neugodni razgovor, dobaci: − Do viđenja! − i hitro iziđe iz sobe. Na ulici nije se više ni sećala svoje majke. Obuzeta nestrpljivim očekivanjem sastanka, verovala je da i ona ima pravo da misli na svoju budućnost. A docnije, kada zasnuje svoju kuću, reći će iskreno majci šta je sve prethodilo i na taj će način otkupiti greh prema njoj. Ako je uopšte greh ovo što sada čini!… Jer od mnogih svojih drugarica čula je da se danas u brak stupa na ovaj način kako je i ona počela. Svoju tajnu poverila je jedino svojoj najboljoj drugarici Seki i zato je žurila da je obavesti kako se ona ne bi izrekla pred majkom da nisu išle u bioskop. Sva zadihana, ustrčala je na drugi sprat Sekine kuće i zazvonila. − O… otkuda ti? − pitala je Seka iznenađeno. − Došla sam, znaš da te izvestim… Ljubim ruke, gospođo − obrati se Sekinoj majci koja je takođe izišla da vidi ko je došao. − O dobar dan… Šta ti radi mama? − Zahvaljujem… dobro − smeškala se Olga. − Hajde, uđite, što stojite u predsoblju? − Žurim, gospođo… čeka me mama − onda se obrati Seki ošljareći: − Znaš… htela sam da te pitam… kako si radila onaj džemper − i namignu na Seku, očekujući da se udalji njena majka. A potom živo: − Imam sastanak sa Milanom. A mami sam rekla da ću s tobom u bioskop. Molim te… ti dalje znaš. Žurim, do viđenja! − pozdravi se i pojuri niz stepenice. Išla je lako, sva ustreptala pri pomisli da će se naći u intimnom kutku, skrivena od pogleda ljudi. Motrila je samo da je ne sretne neki poznanik.

Pored kuća gde su stanovali njihovi prijatelji prolazila je pognute glave. A taj put joj se činio beskrajno dug. Kada je skrenula iza ugla i ugledala kuću, srce joj je jače zakucalo. A oni prozori sa spuštenim zavesama skrivaju njenu tajnu, i ta soba joj je tako prisna. I kao da je tamo ostavila jedan deo sebe, ona hita, sva zadihana, da bi upotpunila neku neodređenu prazninu i našla svoj smisao. Trčala je uz stepenice da je ko ne bi sreo… Sva usplahirena i zadihana stala je pred vrata i triput zazvonila… Čula je korake. Lice joj je sijalo. Kao da je neko juri promakla je kroz poluotvorena vrata i sela na stolicu u predsoblju. Milan priđe, skide joj šešir i pomilova po obrazu ljubeći je u vrat. − Baš si čudna! − Jesi li pitao ko stanuje? − govorila je isprekidano. − Da. Nadzornik kuće dao mi je spisak kirajdžija i nikoga ne poznajem. − On privuče njenu glavu na grudi, udišući snažno miris njene kose. − Mala moja, uplašila se. − On spusti ruku na njene grudi: − Uh, kako srce kuca! − tepao je dok su njegovi prsti podrhtavali na oblinama grudi. Onda je obuhvati ispod ruku i podiže, pa je povede u sobu. Tek ovde Olga kao da je progledala. Okrenula se prema Milanu, obavila mu ruke oko vrata i progovorila tiho: − Čeznula sam… Ti si intimno zašao u moju dušu, Miki, − tako ga je zvala − reci mi kad ćemo prestati da se krijemo. Milan je gledao poluotvorenim očima i da bi izbegao odgovor, steže je snažno, zabaci joj glavu i poljubi u usta. Čuo se njegov čežnjivi dah. A potom je spusti na fotelju i kleče pored nje. Oči su mu bile mutne. Drhtavim rukama je razotkrivao telo, a usne su mu se požudno upijale u mirisnu kožu. Lice Olgino je bilo rumeno od stida, a njeno telo žarile su iskrice golicavosti. Htela bi da se izvije iz njegovog zagrljaja, da ne gleda njegovo usplamtelo lice. Ali strepela je da ga ne naljuti. I ne osećajući nikakvu prijatnost, podavala se bezvoljno da bi pridobila njegovu naklonost… Onda je posmatrala njegovo umorno lice i gladila ga po kosi, zadovoljna što je podnela žrtvu kojom je dokazivala svoju ljubav; ljubeći njegove usne htela je da to isto i on uvidi, pa je šaputala: − Ja sam tvoja… tvoja ženica. A Milan, sav utonuo u slatki umor, zatvorenih očiju, želeo je da je sam, potpuno sam, i da ga ničije ruke ne dotiču. Bilo je sve lepo, ali bi još prijatnije bilo da ne čuje reč „ženice“. Zatvorio je oči. A istu toplinu osećao je i sa mnogim drugim ženama koje nisu želele da se sa njim spoje za ceo život. Ali

Olga je mila i nežna. Njeno telo čisto. A saznanje da je on prvi koji udiše dah sa njenih usana, činilo ga je oholim. I zašto bi se on lišavao ovakvog zadovoljstva što mu se tako lako pruža i na čemu bi mu mnogi pozavideli. Milan otvori oči i zadivljen obuhvati obema rukama njenu glavu. Olga kao u zanosu otvori oči. Priklonio je njenu glavu na svoje grudi i pomilovao je po obrazu. A tada je blago odgurnu i ustade. Ah, da ti pokažem šta sam ti doneo. − On priđe vitrini i izvadi kutiju. − Pogodi šta je ovde. − „Možda prsten“ − pomisli Olga gotova da podskoči od radosti. Ali se ne usudi da iskaže svoju želju i sva ustreptala odgovori neodlučno: − Ne znam… pokaži mi − i pogleda radoznalo kutiju. Milan stade prema njoj i da bi pobudio još veđe interesovanje kod nje, poče lagano da je otvara. − Grivna! − uzviknu ushićeno Olga, zaboravljajući na svoju želju da vidi prsten. Uzela je kao kad mačka dohvati plen i pogleda široko otvorenim očima. − Ah, ovaj kamen! − Akvamarin… kao tvoje oči − govorio je zadovoljan Milan, uživajući u njenoj sreći. Ali Olga lako uzdahnu i spusti glavu. Pogledala je Milana i tihim glasom progovorila: − Dušo… ali ja ovo ne smem da nosim. − Zašto? − Šta bi rekla moja mama?! A tata bi me ubio. Svi bi pitali ko mi je dao i zašto? Milan se namršti. „Kako neosetno padam u grešku“. − Onda dodade: − To mi nije padalo na pamet − i osetio je zahvalnost prema njenoj iskrenosti da sačuva njihovu tajnu. Olga je tužno posmatrala zlatnu grivnu ukrašenu dragim kamenjem boje morske vode. I zbog ovog ukrasa pomislila je da li da oda tajnu majci. „A možda i on to isto želi. − Nasmešila se i pogledala toplo Milana. − Kako bi bilo da kažem mami? Ona mi je kao drugarica i razumeće me. U njegovoj glavi kao da se nešto uskovitla. Porodica, brak, deca, izgubljena sloboda, tužan život… I jedva savlađujući se, odgovorio je: − Ne!… Slušaj… slatke su tajne. Hteo bih još da uživam u ovoj samoći, skriven od pogleda ostaloga sveta… A bojim se da će kad se naši odnosi obelodane, ovi sastanci izgubiti intimnost i draž.

Olga napući usne, slično malom detetu koje se ljuti i ispusti glas kao da plače. Verovala je njegovim rečima. Ali bi ipak htela da prekrati stanje iščekivanja da bi se što pre pojavila sa njim pred svojim drugaricama i javno ponela ovu grivnu. − Dokle će to grajati? − izusti tiho Olga. Ovo se pitanje učini Milanu kao neki prekor i zapita: − A zar se tebi ovako ne sviđa? Olga uzdiže ramena, zatrese glavom i pripi se na grudi Milanove. − Da… Sviđa mi se… Ali bih htela da viknem celom svetu kako te volim, kako sam tvoja i ti moj… Milanu se dopala njena detinjska iskrenost. Ali je iz ovih njenih reči uvideo koliko ona ozbiljno shvata ovaj odnos. „Za jedan časak radosti… ceo život“ − priseti se reči onoga druga. I sve ono što mu je dotle izgledalo lepo i zanosno, učini mu se sada ogavno i tužno. „Treba postupiti obazrivo“ − pomisli, i steže je na svoje grudi. Potom se odmakao i rekao: − Biće i to… Biće ti dosta za ceo život. Ali znaj, sećaćeš se uvek i najradije ovih časova. Ah, setio sam se − kao da se prenu. − Da ti mama ne bi pronašla ovu grivnu i prekorela te, ja ću je zadržati − on joj blago svuče sa ruke i stavi u kutiju. Zatim priđe vitrini i otvori vrata: − Zapamti, njeno mesto je ovde. A jednoga dana kada se tvojima predstavim: ja sam Milan Stevanović, staviću ti je na ruku. Olga je gledala zamišljeno kako se zatvaraju vrata vitrine. Ali ipak reče: − To će biti moj najsrećniji dan. Zadovoljan što je izvukao grivnu i u poslednjem momentu se oslobodio obaveze, Milan je veselo pričao o svojim poslovima i političkim uspesima. Iako se Olga u to nije razumevala, naslućivala je da je njegov uticaj znatan i da bi se o njega otimale mnoge devojke. − Čekaju me mnogi poslovi − objašnjavao je Milan − i u preduzeću, gde je konkurencija velika, a i u Skupštini. Želeo bih prvo da raščistim sve te odnose i da smo posle mirni, kako bismo uživali u našoj sreći. − Najteže mi pada što moram da obmanjujem roditelje. Sve mi se čini da sumnjaju u mene… Da bi prekinuo ovaj delikatan razgovor, Milan je privuče sebi, a rukom pritisnu njene obnažene grudi. Ona je drhtala, a topli dah njenih usana je zanosio Milana. U ovom trenutku zaboravljao je na sebe i činilo mu se da je nikad ne bi pustio iz zagrljaja.

− Mili moj… kako te mnogo volim − tepala mu Olga. − Čini mi se… čini da bi moj život bio nemoguć bez tebe. „Opet počinje“ − pomisli Milan. Da bi prikrio svoje neraspoloženje, Milan je dohvati za podbradak, onda potapša po obrazu i priđe jednom ormanu i odatle izvadi kolače. − A zašto nisi meni kazao?… Ja volim da serviram. − Ona ga dohvati za ruku i privede fotelji: − Evo ovako… Zamisli da smo muž i žena − govorila je dodirujući ga po ramenu: − Ustao si posle spavanja, a ja hoću da te uslužim. − Prišla je ormanu, izvadila tanjiriće za kolače i dve čaše. Još samo da donesem vodu. − U prolazu zakači stopalom o ivicu fotelje i uzviknu: − Joj! pa se dohvati za nogu. Milan priskoči i uhvati je za ramena. − Vidiš li − govorio je iskreno saosećajući. − Bolje bi bilo da ja idem. Olga naramkujući priđe fotelji. Milan obuhvati njeno malo stopalo u svilenoj, providnoj čarapi i protrlja. Potom je uzeo čaše i doneo vodu. Govorio je smejući se: − Prvi put si htela da izigravaš moju ženu, pa eto… maler. − Nisam navikla da idem bez obuće − pravdala se Olga. − Ali sad je prošlo… Dozvoli − Olga dohvati srebrni poslužavnik sa kolačima i prinese Milanu. Milan prihvati poslužavnik i dodade: − Posle tebe… Molim. Stavljajući kolač na tanjirić, Olga zapita: − A zbilja, ne pričaš mi ništa za kuću? − Posle prvoga novembra selim se. Uzeo sam i nameštaj. − Jedva čekam da vidim − i Olga lupnu nogama o pod. I najednom je obuze istinska sreća što će imati i svoju kuću. Milan nije ni primetio njeno oduševljenje, već nastavi: − Pet velikih odeljenja. Jedna soba je sa nameštajem u stilu Luja Četrnaestoga. − A i mamica će da mi kupi fini nameštaj. Gde ćemo to? Milan prebaci nogu preko noge i zapali cigaretu. „Stvar postaje sve ozbiljnija“ − pomisli. Ispuštajući dim odgovori: − Zasad nemaš potrebe da misliš. Ja sve imam: spavaća soba, ogromna trpezarija, kabinet, dva salona…

Olga se starala da zamisli te prostorije i sebe u salonu Luja Četrnaestog sa zapaljenom cigaretom u ruci. I zato se obrati Milanu: − Daj mi cigaretu. − Šta… ti pušiš? − zapita Milan i pruži joj svoju otvorenu pozlaćenu duvansku kutiju. − Neki put − slaga Olga. Držeći cigaretu između ukrućenih prstiju stavi je između napućene usnice. Milan joj pripali uslužno, govoreći: − Već se toliko vremena poznajemo, a nisam znao i za tu tvoju lepu osobinu. Olga povuče dim i lice joj se zgrči, pa se nakašlja. Osetila je gađenje. Ali uzdržavala se da ne ispolji odvratnost prema dimu što ju je neprestano dražio. Treptala je očima i svaki čas otresala cigaretu u pepeljaru, dok joj je Milan objašnjavao plan kuće. Olga nesmotreno povuče dim, zakašlja se i oči joj zasuziše. Ugasila je cigaretu i tek se tada prisetila: − Ah, teško meni, ako mama oseti da sam još i pušila. − Ti me mnogo plašiš svojom mamom… − Moja mama je dobra, ali… ne voli da ja pušim. Imam jednu drugaricu, Seku koja puši po… ne znam koliko cigareta. I uvek mi mama kaže: da te nisam videla sa cigaretom. − Olga najednom skoči: − Vreme je da idem. Rekla sam da ću sa Sekom u bioskop. − Ona izvi ruku i pogleda u časovnik. − Tačno! − Onda dohvati Milana za rever od pidžame: − Iziđi dok se obučem. Milan pođe, ali ga Olga zaustavi kod vrata. − Da mi ne bi posle skinuo „ruž“, poljubi me sada. − Ona mu se obisnu oko vrata. Najzad, progovorila je tiho: − Biću tvoja do groba…

44 „Mogao je da zna ima li sednice, a ne da me poziva ovako bolesnog“ − ljutio se Aksentije na brata. A već je i načuo da u njegovoj kući nije sve u redu. Nešto mu je i Dragan naglasio. Pod drugim okolnostima, Aksentije bi možda još i više razmišljao o slučaju svoga brata koga je iskreno voleo i već počeo žaliti. Ali baš tih dana dobio je poziv da ponovo iziđe na komisijski pregled da bi se ocenila njegova fizička sposobnost. Kada je izišao pred komisiju, uzviknuo je ogorčeno: − Gospodo, počeli su da postupaju sa nama invalidima kao sa prostitutkama. Predsednik, stari pukovnik, dobaci mu strogo: − Opominjem vas na uljudnost, inače ću preduzeti mere protivu vas. − Izvinite! − trgao se Aksentije. − Ove moje reči nisu upućene direktno vama, već onima koji naređuju… − Svejedno. − Meni je ovo sedmi pregled posle rata. Posle nekoliko dana dobio je izveštaj da mu je smanjena nesposobnost od sedamdeset na šezdeset procenata. Sedeći sa svojim društvom u kafani, pokazivao je listu i lupao po stolu: − Ja od ovoga nemam nikakve koristi. Ali, gospodine moj, vređa me sam postupak i namera onih odozgo koji pošto-poto hoće da utvrde kako u ovoj zemlji nema invalida i kako se niko nije žrtvovao. Na prvom pregledu su utvrdili da sam sto posto nesposoban i onda sve manje. Okolni počeše da dobacuju: − Kroz deset godina utvrdiće da si potpuno sposoban… − Prema potrebi smanjiće ti i godine starosti i utrapiće ti pušku kao regrutu. − Da, da, − klimao je glavom Aksentije − ovaj moj slučaj postaje zaista šaljiv. Ali ja znam najbolje kako mi je − i bolno uzdahnu.

Na izlasku iz kafane pridružio mu se rudarski inženjer Svetozar Miljković i počeo govoriti o predstojećoj sednici Bahaja kojoj će prisustvovati i neki Englez i govoriti „O kušanju“. Ali Aksentije je bio pod utiskom poslednjih događaja te se nije interesovao toliko za to predavanje. Mnogo puta su ljudi kušali njegovo strpljenje i već je na granici izdržljivosti. I zato dodade: − The, kada bi tema predavanja bila: „Uteha“, radije bih slušao. Jer znaš − Aksentije zastade i prinese ruku grlu − dovde mi je došlo. Miljković je pokušavao da ga umiri, naglašujući da su ovozemaljske nevolje prolazne. Tešio ga kako će ipak nastupiti bolji dani. − Moja bolest ide nagore, a političke prilike, naročito posle ovih izbora su takve da ja na horizontu ispred sebe ne vidim ni zračak nade. Držeći pod ruku Aksentija, Miljković je kao uzgred govorio: − Što rekao Sirano d Beržerak: „Malo krova nad glavom“ − i pokaza u pravcu jedne palate koju su radnici dovršavali. Kao da je našao temu koja ga interesuje, Aksentije zastade i lupnu Miljkovića prstom po grudima: − Slušaj… Imaju Jevreji jednu pametnu izreku: „Trudnoća kod žene i pare kod ljudi ne mogu se sakriti“. − On se okrete prema novoj kući i upravi štapom: − Znaš li čija je ovo kuća. − Ne čekajući odgovor, produži: − Posle rata bio običan činovničić, nije imao pas za šta da ga uhvati. Ali uspeo je da ga odrede u reparacionu komisiju gde je ostao samo godinu dana. I pazi: ćutao je osam godina kao miš u rupi. A kad je stekao uverenje da se sve zaboravilo, podiže palatu. − A ti ga znaš? − Kako da ne znam! I kuću njegovu, i braću… Sirotinja kleta. Sretoh ga pre neki dan i pitam otkuda mu pare. On me značajno pogleda i kao u poverenju: „ Moje ćutanje“… Razumeš sad? − Drugi krali, a njega „podmazivali“ da ne govori. − Naravno… A ti Aksentije gegaj. A sutra ako bude rata, što rekao onaj, utrapiće mi pušku da branim ovu i njoj slične palate. − Njegovo lice se zgrči i on pođe vukući desnu nogu kao da Miljković i ne ide za njim. − Samo ne znam gde kriju toliki novac? − zapita Miljković. − Gde kriju?… Švajcarske banke su pune para lopova sa Balkana i Srednje Evrope. U početku su davale dva posto interesa na uložene pare. Ali kad se novac počeo da gomila, one su ukinule svaki interes, ni ti Švajcarci ne pasu travu. Uvideli su i oni odakle potiče to bogatstvo i da ti lopovi nemaju kud. −

Aksentije zastade i osloni se o štap. − I zato su doneli odluku: svaki stranac koji ulaže novac u njihove banke, ima njima da plaća jedan procenat od uloženog novca. − Ama šta kažeš!… Oni dakle trguju tim parama, a ovi moraju još i da im plaćaju. − Tako je!… To ti je najbolji barometar korupcije. − Aksentije zastade da se pozdravi. − Dakle… videćemo se na sednici. Do viđenja. Aksentijeva stalna bolest i ovakvi razgovori dražili su ga, i moralo bi da prođe dugo vremena da se on opet stiša. U časovima razdražljivosti nije mogao da se zadrži dugo na jednom mestu. Hteo bi nešto, želeo bi neku promenu. Ali svi ti njegovi unutarnji zahtevi bili su neodređeni i sve mu se činilo da tapka u mestu. Dojadio mu je isti put od kuće do kafane, dosadili uvek isti ljudi. Njegova radoznalost bila je zasićena skandalima iz društvenog i političkog života, pa mu je sve postalo ogavno i najzad obično. I kada je jednog dana pomislio na brata i njegovu decu, osetio je tihu radost i želju da se vidi sa njima. I da ne bi popustilo ovo raspoloženje, Aksentije se brzo spremio i pošao svom bratu, prekorevajući usput samoga sebe što je toliko vremena oklevao. „Svako ima pravo da živi po svome nahođenju. A ja nemam prava da se mešam u njegov privatan život“. Bio je prozračan jesenji dan. Lišće klonulo i tek po neki listak zaleluja. Titravi sunčevi zraci miluju i svojom toplinom nadimaju grudi prolaznika željnih njegovog poslednjeg daha, a pod nogama zašušti uvelo lišće slično tužnoj pesmi za minulim danima. Dok je bio mlađi, Aksentije je uživao u ovakvom danu. Ali ukoliko je bivao stariji, predosećao je kako se približava jesen njegovoga života, i, da bi izbegao crne slutnje o budućnosti, mislio je sve češće na prošle dane. A sada se radovao što će slušati veselo ćeretanje Milene i Dragana. Uživao je pri pomisli kako će se obradovati kada ga vide. Izvadio je časovnik i pogledao. Bilo je četiri časa. „Taman… odmorili su se posle ručka“. Pred vratima je predahnuo, a potom zazvonio. Kad je čuo zvuk zvona, u njemu kao da je nešto zaigralo. Ali niko nije otvarao. Aksentije pogleda ozbiljna izraza u vraga i zazvoni još jednom… Začuo je nečije korake. Na vratima se pojavila devojka. − Je li gospodin kod kuće? − Tu su… Da vidim − odgovori kolebljivo devojka i izgubi se iza odškrinutih vrata. Aksentije uđe u predsoblje i pogleda u pravcu dečje sobe. Neko otvori

vrata i Milena istrča. − Čiko! − uzviknu i obisnu mu o vrat. On je tapšao po ramenima i poljubio u čelo. Zatim se odmače i pogleda zadivljeno: − Sve lepša… A ti još malo pa u vojsku! − pogleda Dragana i rukova se sa njim. Izašao je i Vladimir umornog izgleda, ali se srdačno pozdravio sa bratom. − Otpadio si se od nas… Živiš kao neki pustinjak. Aksentije je zaustio da kaže kako nije on kriv, ali se uzdržao pred decom i trljajući šake, odgovori neodređeno: − E… tako. Malo ja, malo ti. Ali opet, sve je dobro − i pođe u sobu svoga brata. Sedajući na stolicu, obrati se svima: − Pa kako je? − Hvala bogu, − odgovori Vladimir, starajući se da zadrži vedar izraz lica − sve po starom. − Bogami… vidim ovde mnoge promene − Aksentije se obazre po sobi. − A gde je snajka? − Tu je… Ona ne zna − odgovori brižno Vladimir, krijući pogled od dece. − Evo, sad ću je izvesti − i uđe u spavaću sobu. Njegovo lice kao da se opusti, a očni kapci navukoše. Pogledao je u pravcu gde je ležala Danica uplakanih očiju i prišao gotovo uplašeno krevetu. Molećivim glasom progovori tiho: − Dano, došao mi je brat… Ja te molim, pređi preko onoga što je bilo i izađi da se pozdraviš… Ja te molim. Danica oporim glasom odgovori: − Dosta mi je svega… Dozvoljavaš da me tvoj sin vređa. Sad treba i tvoj brat da mi se popne na glavu. − Ali, Dano, čovek nije kriv… Dolazi nam prvi put − i da bi je odobrovoljio, dodade: − A ja ću Draganu pokazati… Molim te, kakav ću izgledati u očima svoga brata ako ti ne iziđeš. Zamisli da ja ne odem na onu večeru kod tvoga brata. − I ne moraš! − odgovorila je prkosno Danica. Ne očekujući ovaj odgovor, Vladimir je zaćutao i nemoćno opustio ruke. I naprežući poslednju snagu, gotovo plačnim glasom molio je: − Zašto me mučiš?… Ja sam jedini čovek koji te ne vređa… − Ali dozvoljavaš da drugi to čine. Vladimir bi najviše želeo da joj kaže, kad bi mogao, kako ona sama izaziva

svađu i da je niko od njegovih ne vređa. Ali to bi izazvalo još veću prepirku. A brat očekuje… I podajući se tim mislima, odgovori preko volje: − Reci mi, šta treba da učinim? − Da ne vidim onoga Dragana u kući… − Dobro, dobro, on će otići, a ti izađi… Hajde, molim te. − On je pljesnu po ruci i iziđe. Ulazeći u sobu, Vladimir se obrati bratu: − Evo sad će, dok se obuče. − Aha! − učini Aksentije i nastavi razgovor sa Draganom. − Dakle, pravnik. − On se počeša po dlanu i žmirkavo pogleda u ugao. − Lepo je ući u društvene odnose. Ali ima i tu nezgodnih strana. Dođe na primer neki režim i prekonoć izbriše sve zakone. I za to pravnik mora uvek da radi i budnim okom prati sve promene. Jedino je sociologija u vezi sa ekonomijom stalna i prava nauka. Da bi prekinuo ovaj razgovor i skrenuo pažnju na Milenu, Vladimir dodade: − Ne znam šta će Milena da učini… − A šta misliš ti? − Milena neodlučno odgovori: − Ne znam još… nisam rešila. Vladimir iskoristi ovu priliku i dade očima znak Draganu da iziđe. Za njim pođe i on, i uđoše u dečiju sobu. Tada mu se obrati blagim glasom. − Što ne izbegavaš ove prepirke… − Ti si, tata, mogao i sam da uvidiš kako nisam bio ništa kriv − odgovori ozbiljno Dragan. − Pitao sam lepo, mogu li da idem u pozorište. A ona meni, kako se ja vucaram po ceo dan. I morao sam da joj kažem da ništa više ne skitam od nje. Sa izrazom dosade na licu, Vladimir je mahao rukama prema Draganu kao da je hteo reći: sve znam, sve vidim, ali treba ćutati. Ali Dragan kao da nije opažao očevu nameru i nastavi: − Ona meni da kaže, kako sam bezobrazan, neučtiv… − Molim te, stišaj se. Posle toliko vremena došao nam Sena i sad treba da nastanu svađe i pred njim − govorio je prijateljski Vladimir. − Zato, evo ti novac pa idi u bioskop dok ne prođe ljutnja i tebe i nju. Jer znaš… i meni je već dosta! − reče odlučnim glasom da posle toga nije moglo biti pogovora. Pri izlasku priseti se: − Izvini se čiki kako imaš neki posao. − U prolazu kroz trpezariju mislio je: „Ceo je moj život zasnovan na laži. A ona je svemu kriva“.

− Sa izrazom gorčine na licu ušao je u svoju radnu sobu. − A šta čitaš sada? − pitao je Aksentije Milenu. − Zasad još ništa. − Aha! − učini Vladimir. − Odgovori sad čiki! − prekorevao je Milenu. Milena se osloni rukama o stolicu i obori glavu, mašući nogama. − Sasvim je drugojača omladina danas − govorio je Aksentije. − Sećam se, kad smo mi bili u gimnaziji, mi smo čitali. Znao sam za Marksa, Darvina, Tolstoja, Turgenjeva… − Dragan, moram priznati, čita − govorio je Vladimir. − A ona skuplja slike filmskih glumaca. Ali ipak, ona je moje dobro dete − starao se Vladimir da ublaži svoje reči. Pri tom je krišom pogledao u vraga, očekujući svaki čas da se pojavi Danica. Dragan je ušao da se pozdravi sa stricem. Izgovarao se kako mora da ide na univerzitet. − E, pa hajd’, hajd’. Ostaćemo mi − reče Vladimir kako bi predupredio brata da ne zapita nešto Dragana i time ga dovede u nezgodan položaj. Držeći Draganovu ruku, Aksentije je govorio: − Doći jednog dana do mene. Imam dosta pravničkih knjiga, pa vidi… možda će ti trebati. Kada je Dragan otišao Vladimir je osetio grižu savesti. Izgledalo mu je kao da ga je oterao od kuće. Ali on to sve čini zarad mira. I uveren da će ga Dragan pravilno razumeti, osetio je izvesno olakšanje što je bar Danici ispunio želju. Sada neće imati razloga da se ljuti. A Aksentije je pričao o ponovnom pregledu i ljutio se na komisiju, nadležne, društvo i sve ljude. Vladimir se pretvarao kao da napregnuto sluša, ali je već počeo da strepi što se Danica ne pojavljuje. „Ovo je već previše sa njene strane“. Ali začuo je šuštanje u susednoj sobi i obuze ga zračak radosti: „Ah, oblači se… doći će“. − I progovori: − Zaista, velika nepravda… − Da, da − govorio je temperamentno Aksentije. − Mi živimo u danima koji su za nas gori od rata. Posle mučenja za vreme rata, dolazimo u oslobođenu zemlju i tada saznajemo da više vredi članska karta neke „izfabrikovane“ partije od moga invalidskog uverenja, i… moje diplome. Na vratima se baš tada pojavi Danica. Aksentijevo se lice najednom razvedri. On se odupre rukama o stolicu i ustade, pružajući Danici obe ruke.

− O, snajka… Radujem se, radujem. Vladimir pogleda Danicu i videći njene zategnute usne i usiljeno veselo lice, nesvesno se smejao da bi nadoknadio njenu neljubaznost. − A, to ste vi! − reče Danica sa izvesnim prekorom. Usne su joj se smešile, dok su joj oči bile hladne i ukočene. − Baš nam se sada žali, kako je imao neprijatnosti, a i bolest ga ometala − pravdao je Vladimir brata, ne bi li izazvao sažaljenje kod svoje žene. − Ali ipak je mogao da dođe − odvrati Danica Vladimiru. Aksentije se zavali u ugao između stolice i pisaćeg stola, levom se rukom osloni o sto, a desnu nogu isturi. − Ama, malo je i do vas krivica − dodade intimnim glasom. − Pa bre, brate, ja sam vam neki dever, a njemu brat rođeni, i ne pozvaste me na svadbu… − A, za to se obratite vašem bratu − upade Danica. − Jest, priznajem… kriv sam − primao je Vladimir krivicu na sebe. I da bi skrenuo razgovor, zapita: − Pa, Seno − onda se obrati Danici − znaš, mi ga zovemo iz milošte Sena, pričaj nam šta ima novo. Aksentije uzdiže ramena i raširi ruke. − Što je dobro toga nema. A što ima novo, to ne valja. − Bojeći se da Aksentije ne otpočne kritikom ljudi i društva, što je inače bila njegova omiljena tema razgovora, Vladimir poče da ublažava: − Eh, ti uvek gledaš na stvari drugim očima. Ima ipak mnogo dobrog… Evo, na primer, moja kuća, porodica − on pogleda Danicu ljubazno ne bi li je odobrovoljio. − Kako gde i kako se uzme − odgovori Danica i lice joj se najednom ukoči. Vladimir se obrati Mileni. − Hajde, neka se donese slatko, kafa − i tada kao da zaneme. Ćutanje prekide Aksentije: − A gde ste proveli leto? − Na moru. Tamo je divno. Osvežili smo se − odgovori Vladimir živo. Danica tek tada kao da se malo otkravi: − Tamo čovek nema brige, ne misli ništa i što je najglavnije opšti sa otmenim društvom. Kao da ga je neko dirnuo u osetljivo mesto. Aksentije se nakašlja i pomeri na stolici, a zatim Danicu:

− Šta vi podrazumevate pod otmenim društvom? Danica poče neodlučno: − Bože moj… fini ljudi, bogati i otmenih manira. Vladimir je znao kakvo mišljenje ima Aksentije o tome svetu i da bi ga preduhitrio, dopuni: − Zbilja, bili su dobri i simpatični ljudi. I ja sam se osećao prijatno u njihovom društvu. Ali Aksentije kao da nije slušao brata. − Moguće… Ali sama ta reč „otmeno društvo“ − Aksentije izduži vrat i naročito naglasi − za mene ima nečeg trulog, blaziranog, neću da kažem smrdljivog… Našminkane dame, lažni osmesi, ogovaranja iza leđa i rasipanje novca. − Bože! − uzviknu preneraženo Danica. − Vi ste neki ženomrzac. − A ni ljudi nisu bolji. Prazne glave i ispeglane pantalone. Ako je činovnik karijerista je, a ako je slobodne profesije, pare nije zaradio časnim putem. − Eh, eh, ti pretera − ublažavao je Vladimir i okrenuvši se Danici, nastavi šaljivim tonom: − A, ti još ne znaš Senu. Vidiš li… ja nisam takav. A zar ja nisam otmen čovek? − Jesi! − odgovori odlučno Aksentije. − Ali samo u tvom institutu, sa belim mantilom, okružen instrumentima i knjigama. Ali čim se umešaš u društvo balskih toaleta i frakova, gubiš svoju otmenost. Ti se upinješ da budeš njima ravan, a postaješ samo smešan. − Iznenađuje me da tako govorite − reče Danica, a krajevi usana joj se zategoše. Uzdignutih obrva gledala je ispred sebe i nervozno okretala prsten oko prsta. Aksentije je uvideo da je bio dosta strog u prosuđivanju i da bi ublažio svoje reči, poče: − Oprostite − on uzdiže ramena, i kao da se izvinjava nastavi: − U stranom svetu pojam otmenosti natura ljudima obaveze pristojnosti. A kod nas svi oni koji žele da su otmeni smatraju se lišeni svih obaveza uljudnosti. Vladimiru je bilo neprijatno što je već pri prvom susretu Aksentija i Danice došlo do nesporazuma. Njegov brat nije imao nameru da je uvredi. Ali je znao i to koliko je ona osetljiva i kako će teško moći da popravi rđav utisak ovoga razgovora. Da bi prekratio ovaj neugodan razgovor, Vladimir je izvadio tabakeru i ponudio brata cigaretom. Aksentije videći mrzovoljno lice Daničino, najednom zaćuta.

Nije mario šta će o njemu Danica misliti, već mu je bilo žao brata. Uzimajući cigaretu, zapita: − A šta ti sada radiš? Vladimir poče da objašnjava kako namerava da spremi jedan naučni rad iz atomistike. Prvo će izložiti sve ono što se o tom pitanju mislilo u naučnoj literaturi. Potom će izneti svoja opažanja i poglede koji će uneti više svetlosti u ovo tamno polje naučnih istraživanja. Iako je znao da njegov brat o svemu tome nema pojma a da Danicu njegova naučna izlaganja ne interesuju, govorio je samo da bi se udaljili od one neprijatne teme i neosetno prešli na drugi razgovor. Aksentije je mnogo cenio svoga brata, pa se pravio kako ga sve to jako interesuje i klimao glavom. Danica je skidala prsten sa prsta i ponovo ga navlačila, gledajući namršteno kroz prozor. Tada je ušla Milena noseći na poslužavniku slatko i kafu. − Rastu deca − progovori Aksentije i pogleda Milenu. − Prava dama, gospođica. − Pošto se poslužio slatkim, uze šoljicu sa kafom, pa reče: − A sad, čekaj da čika tebe posluži. − On zahvati slatko i prinese Mileninim ustima, ostavljajući u njima kašičicu. Milena se zbuni i držeći kašiku u ustima razvuče usta u osmeh, pa priđe stolu da spusti poslužavnik, i izvuče kašičicu iz usta. Aksentije se nasmeja, a i Vladimir. Samo je Danica bila ozbiljna i dobaci strogo: − Eto, vidiš, prosula si kafu… Idi donesi druge tacne. − Snajka, nije ona kriva, već ja… A šala je od boga ostavljena. Ehej!… Šta bi ste vi radili da vam granata raznese nogu. Danica nesvesno podavi noge i gotovo se naježi zbog ovog neukusnog poređenja. „Prostak!“ − pomisli i onda hladno odgovori: − Ona je dama i njoj to ne treba da se dogodi… − Poznaješ li ti njenog brata? − izlete Vladimiru ne bi li našao neku dodirnu tačku između njih. Ali se odmah pokaja, jer se poboja da Aksentije opet ne počne sa kritikom. − Ne! − odgovori, i srknu gutljaj kafe. − Milan Stevanović, narodni poslanik. − Čuo sam, ali ga ne poznajem… Mlađi je čovek − reče Aksentije,

uzdržavajući se da ne kaže šta nepovoljno. Onda bi sigurno došao u otvoreni sukob sa Danicom. A on to zbog brata nije hteo. I da bi popravio svoj ispad, Aksentije se obrati Danici: − Snajka, vi se ne ljutite što sam ono malopre rekao? Danica jedva dočeka da mu se osveti i sleže ramenima. − Nemam potrebe… Svako ceni ljude prema sebi − odgovori dvosmisleno. Kroz ovaj prozračni veo reči, Aksentije kao da je pročitao ceo njen život i razumeo šta se sve događa u ovoj kući, a po logičnoj asocijaciji setio se prve žene Vladimirove, njene srdačnosti i iskrenosti. A sadašnja kuća bratovljeva izgledala mu je tuđa i hladna. Posedeo je još malo razgovarajući o beznačajnim pitanjima svakidašnjice, a onda je ustao. − Što tako rano? − zapita ga Vladimir. Aksentije se izgovorio poslom i priđe Danici: − Do viđenja, snajka. − Zbogom! − odgovorila je hladno Danica i ušla odmah u spavaću sobu.

45 Mada je i Vladimir nalazio da se njegov brat prilično oštro izrazio o „otmenom društvu“, smatrao je da Danica neće imati rđavo mišljenje o Aksentiju. Ali kada je ušao u sobu, ona ga dočeka: − Divnog brata imaš!… Još mi samo i on treba. Vladimir zastade smušen. U njemu je vrila srdžba, dok mu se u očima ogledala molba, a ceo izraz lica odavao izmučenog čoveka. Prišao je bliže, stežući šake i očajnim glasom zapitao: − Šta ti je čovek učinio? − Još se usuđuješ da me pitaš! − praskala je Danica. − Sram ga bilo. Vladimir je znao da se Danica sada ne ume zaustaviti. Ali ni on ne može dalje da popušta. Zato dobaci glasom: − To nije lepo od tebe da se tako izražavaš o čoveku koji je mučenik… Ceo njegov život je ispunjen patnjama. Danica ga prkosno pogleda: − Da ne mislite, gospodine, da me tronete!… Prvi put mi došao u kuću i bezmalo da me napravi najgorom ženom. − Ali on ti se izvinio − pokušavao je Vladimir da opravda brata. − Od takvih kao što je on ne tražim nikakvo izvinjenje. Ali upamti jedno: neću da ga vidim više u kući. Razumeš li? − govorila je jarosno Danica. Vladimir je pogleda strogo i pribranim glasom progovori: − A ti upamti ovo: on je moj rođeni brat i i ja nikoga bližeg nemam. Brata ne mogu više da nađem, ali ženu kao… kao… − htede reći kao što si ti, ali se uzdrža i nastavi − žena koliko hoćeš! Lice Daničino kao da se skameni. Ukočenim pogledom posmatrala je Vladimira, a potom ciknu: − Sram da te bude!… Ni ti nisi ništa bolji od njega. A ovamo mi se u društvu pretvaraš kako si nežan muž. Bolje bi bilo da sam se za Ciganina udala. A ovamo trpim tvoju decu, pa još moram sada i brata. Vladimiru zaigraše vilični muskuli i steže pesnice. Pred očima mu je

kolutalo. Teškim naporom održavao je prisebnost. Ali kad je već počelo, treba izdržati do kraja. Zaklatio je prezrivo glavom: − Ne ulazim u tvoju prošlost… Ali znam jedno: mnoga bi žena bila srećna da je na tvom mestu. − Ne dam ja buđav marjaš za tvoje titule. Razumeš li? − vikala je Danica. − Uobražavaš da si nešto, a ovamo zajmim pare od mojih roditelja da vodim tebe i tvoju dečurliju na more. A idući put treba još i brata. − Reči su je zagušile i ona je bezumno gledala Vladimira, dišući brzo. Vladimiru je bilo jasno da ovom neprijatnom razgovoru nema kraja. Ali po duševnoj inerciji, nastavio je: − Ne čudi me što tako govoriš… Ne čudi. Pored rđavog društvenog, ti nemaš ni najosnovnije domaće vaspitanje. U tvojoj porodici otac ne mari za ženu, brat ne vodi računa o sestrama, sestre mrze brata i šta ja onda imam da očekujem od tebe! Ali Danica je odrasla u sredini sa takvim shvatanjima koja su joj obeležila pravac života i ona je smatrala da je to prirodan, jedini put. Na svima njima odražavao se pečat zajedničkog života. Taj odnos u roditeljskoj kući kao da se slepio sa sadašnjim stanjem. I svaki onaj koji bi pokušao da razotkrije duhovno siromaštvo njihovog ognjišta, smatran je za neprijatelja. U nemoćnom besu ona je drhtala i tražila što teže izraze da bi ga uvredila. − Ipak kakvi smo da smo, bolji smo… Pogledaj šta radi tvoja kćerka… Sin ti je mangup, a brat propalica. − Ona se zanese, a potom sruči na divan i pokri lice rukama. Slomljen i utučen, stajao je Vladimir opuštenih ruku. „Ovako se više ne može!“ pomisli i htede da iziđe kad Danica najednom ustade. Prišla je ormanu, uzela gajtan kojim je opasivala penjoar i bez reči pošla izlazu. Vladimir je gotovo nesvesno dohvati za ruku. − Pusti me! − ciknu ona i pogleda ga očima punim mržnje. Onda uđe naglo u kupatilo, zalupi vrata i iznutra zaključa. Vladimir uzdahnu duboko i spusti glavu na grudi. Tromim korakom vratio se u svoju sobu, seo za sto i obema rukama obuhvatio glavu. „Ovako se više ne može!“ ponavljao je i sa drhtajima disao. Ali nije mu bilo jasno šta bi moglo da proiziđe iz ovakvog stanja. Njegov duševni izraz bio je uskoleban. A spasa ni sa koje strane. U svesti su mu brujale njene reči kao piskavi glas zmije otrovnice. A on bi želeo da je više ne čuje; lice mu se grčilo od strašne slutnje. Nije čuo ni kad su se vrata otvorila. − Tatice, zaboga, šta je ovo u našoj kući? − pitala je plačnim glasom

Milena. Vladimir se trgao i kao krivac pogledao je zastrašenim očima. Njeno lice bilo je bledo, a krupne crne oči bile su još tamnije. „Zaboravio sam na decu!“ − seti se. Obuhvatio je Milenu oko pojasa, privukao je sebi, a glavu naslonio na njene grudi da bi skrio svoj pogled. Govorio je tihim glasom: − Ne zameri tvome tati… Ali… eto… dešava se da i mi odrasli ne umemo da vladamo sobom. Milena je gledala tužno m jedva čujno odgovorila: − Žao mi je, tata, što je tako… Svaki dan neka svađa. A kod moje drugarice svi su veseli i nikad se ružna reč ne čuje. Ove reči zvučale su kao prekor. „Sirota moja deca… Ja sam svemu kriv… Ovo mi nije bilo nužno“. − Vladimir ustade i poče nesvesno preturati hartije po stolu da bi izgledalo kao da ovom događaju ne pridaje naročitu važnost. Ali lice mu je bilo brižno. I nehotice mu se ote uzdah i onda se prenu. Usiljeno pribranim glasom govorio je: − Zamoren sam poslom, a mama malo nervozna, pa se posvađamo, kao što to često biva između tebe i Dragana. − A gde je mama? Oči Vladimirove sinuše. − Tamo u sobi. Otidi do nje. Milena bojažljivo priđe vratima i lagano otvori. Zastala je i rekla: − Nema ovde mame… − Ona je… − ali dah mu zastade. Tek tada se seti da je iz ormana uzela gajtan od penjoara, ušla u kupatilo i zaključala vrata za sobom. Strašna slika izađe mu pred oči, a od užasa podiže mu se kosa na glavi. Sav zadihan pojurio je ka vratima kupatila, ali obuzet strašnom slutnjom zastade. Srce mu je snažno udaralo, a u ušima šumilo. Lupio je na vrata − Danice!… Dano!… Otvori, molim te. − Izbezumljenim očima gledao je u vrata. Usta su mu bila otvorena. Otuda se nije čuo nikakav šum! On dohvati za kvaku i poče tresti: − Dano!… Dano! − Tata, da se nije šta desilo?! − gotovo zavapi Milena i poče naglas plakati. Gotovo van svesti, Vladimir dohvati kvaku i poče snažno drmusati. − Jelena, Jelena! − vikao je. − Dajte mi nešto da obijem vrata!… Ah bože! − jeknu Vladimir i dohvati se za glavu.

Milena vrisnu. − Šta je zaboga?! − zapita devojka. − Danica − progovori plačno Vladimir, pokaza na vrata i poče ih drmusati. − Da donesem sekiru? − zapita zastrašeno Jelena. Ali tada začuše kako se okreće ključ u bravi i vrata se otvoriše. Bleda i namrštena, pojavila se Danica. Ne govoreći, prošla je pored njih i otišla u kujnu. Zanemeli od srećnog iznenađenja, svi su je pratili očima do izlaznih vrata. Vladimir se prvi pribra. − Ostanite vi ovde − obrati se Mileni i Jeleni i pođe za Danicom. Vladimiru se činilo kako je iznad njihovih glava minula strašna nesreća, a sve ono što se ranije zbilo, izgledalo mu je sada beznačajno. Osmehujući se, sav uzdrhtao ušao je u kujnu. Danica je sedela na stolici, okrenuta prozoru, a šakom pritisnula čelo. Vladimir joj priđe i blago dodirnu po ramenu. − Šta hoćeš od mene? − zapitala je osorno i pogledala ga izrazom punim mržnje. Ovakav njen izgled kao da opeče Vladimira i on povuče ruku. Ali blago progovori: − Molim te da mi oprostiš… − Iskidali ste mi nerve svi, koliko vas ima ovde, i ne pomaže molba. Iako je znao da su se svi klonili svađe i ugađali joj, Vladimir nije hteo da to ističe. Skrušen, govorio je tiho: − Ti si videla koliko te volimo… Milena je iskreno plakala. I tako je Danica došla do saznanja kako su oni čvrsto verovali da će ona prekratiti svoj život. Uobražavajući sada da je to zaista i htela, počela je žaliti za samom sobom i suze su joj ponovo grunule. Iako nije gledala Vladimira, predosećala je koliko se on muči i osećala je pritajeno zadovoljstvo što se na taj način sveti. Ali odlivom suza splasnulo je i njeno raspoloženje. Njeno telo i volja su malaksali i ona se presamitila preko stolice. Vladimir je obuhvati ispod ruku i podiže. − Smiri se… Hajde da legneš. − U ovom trenutku on ju je iskreno žalio. „Ona više muči sebe nego nas“. Smatrao je da se ovakvo njeno raspoloženje ne može tumačiti drugim nego nervnom krizom. A prema bolesnicima treba biti nežan i pažljiv. I kao da je našao ključ za razrešenje svih zamršenih odnosa u porodici, Vladimiru se najednom povratilo raspoloženje. Držeći Danicu oko struka, išao je lagano i govorio kao da tepa: Draga moja… tebi je

zaista potreban mir. Ušli su u spavaću sobu. Milena priđe bojažljivo: − Mamice, je li vam bolje sad? − pitala je brižno. Ona nije mogla ni zamisliti da se neko od prepirke može razboleti i verovala je da je njena maćeha ozbiljno bolesna. Usled suza sa lica Daničinog iščezli su puder i ruž, a ispod očiju videli su se tamni kolutovi. Legla je umorna na divan i vlažnim očima posmatrala tavanicu. Povremeno bi grizla usne i šumno disala. Vladimir se starao oko nje kao oko prave bolesnice. U razgovoru je izbegavao da pomene ma šta od svega što se pre toga odigralo. Najzad je zapitao da li bi htela da uzme jedan piramidon. Jedva je progovorila: − Hoću. Milena je donela vodu. Dodajući pastilu, Vladimir je nežno govorio: − Eto tako… Sad se odmori. − Onda se okrete Mileni: − Hajde da izađemo, neka mamica malo prospava. − Potapšao je Danicu po ruci i izišao iz sobe. Kada su ušli u kabinet, Milena je zapitala: − Tatice, mogu li izaći da malo prošetam. − Možeš, možeš − odgovori predusretljivo Vladimir, kao da je to jedva čekao ne bi li Milena zaboravila mučne scene. A kada ostade sam, on priđe svome stolu, podboči rukama glavu i osta duboko zamišljen.

46 Duhovni život Milenin bio je ispunjen snažnim emocijama mladosti i za druge utiske kao da više nije bilo mesta. Ovi stalni nesporazumi u kući delovali su na nju nepovoljno samo dotle dok je bila prisutna. Ali čim bi izišla na ulicu, neprijatne misli iščezavale su kao para. Izlazeći sada, ošinuo je svež vazduh. Udahnula je punim grudima kao da bi htela da odahne od svih ovih neprijatnosti i poleti do mesta gde je očekuje Miloš. I ma šta se oko nje dešavalo, utešila bi se uvek pri pomisli da će se videti sa njim. A sastajali su se uvek u blizini bolnice u senovitim alejama i šetali okolnim sporednim ulicama. Razgovarali su o svakodnevnim događajima, vrlo često beznačajnim, koje su uvek razmatrali sa svoga stanovišta. Njihova gledišta bila su nadahnuta uzajamnim osećanjima; namere su im se stapale, iako nisu govorili otvoreno o svojim intimnim željama. Sve svoje misli podešavali su tako da bi se jedno drugom što više dopali. U tome je možda i bio čar njihovih razgovora, nikad dovršenih, a punih osećanja što je u njima podsticalo golicavu žudnju da se češće sastaju. Sva nasmejana prišla je Milošu. − Danas ste odocnili − zamerio je blago Miloš. − Verovatno… Znate, desilo se nešto… Mami nije dobro. − E? − učini Miloš i pogleda je. Opazio je tada kako su njene oči tužne, iako joj je na ustima igrao osmeh. A kroz taj osmeh nazirao je zube čiji se sjaj isticao prema svežem rumenilu usana. Miloš je zaboravio šta je hteo da kaže, ali ga Milena podseti: − Ona je dobra, ali čudna žena. Po ceo dan se nešto ljuti i jedi tatu. − Ja to ne mogu da razumem − odgovori rasejano Miloš. − Ne znam… ali čini mi se kada bih ja bio − htede reći: ženjen, ali bilo ga je stid da izgovori tu reč − kako da vam kažem… u tom položaju da imam svoju kuću, verujte, nikad se ne bih svađao. − On pogleda Milenu, zamišljajući maglovito zajednički život sa njom. Ali ta mogućnost bila je nedostižna sreća, a žudnja kao da je zagušila njegove reči. − I ja − odgovori Milena − nikada se ne bih prepirala sa čovekom koga volim. Sve bih mu ugađala. A moja mama se ljuti za svaku sitnicu.

Ovu poslednju misao Miloš nije čuo. Bio je zauzet saznanjem o njenoj dobroti. Iako je bio uveren da Milena misli na njega, hteo je da to čuje otvoreno i zapita: − Vi govorite u pogodbenom načinu… Kad bih volela… A zar sada nikoga ne volite. Milena sanjalačkim očima pogleda negde ispred sebe. Progovorila je tiho: − Možda volim… − Smem li da znam? Milena uzdiže lako desno rame i okrete glavu da bi izbegla Milošev pogled. Zatim dodade malo nestrpljivo: − Vi znate… Iako je znao da se to na njega odnosi, kolebao se da pita dalje i najzad, da bi prekinuo ćutanje, nastavi: − Danas su vodili nas studente tehnike, da razgledamo građenje mosta. Tehnika je velika stvar. Moj je ideal da projektujem velike radove: zgrade, mostove i da postanem slavni inženjer. Milena ga je posmatrala zadivljeno. Ona se nije razumevala u tim poslovima, ali je verovala da će Miloš zaista biti čuven. Htela bi da ga ohrabri, ali nije nalazila reči i samo je promucala: − To će biti divno… zaista. Ali i ove skromne reči davale su podstreka Milošu i on je govorio oduševljeno. − Kako je život lep. Želeo bih tako mnogo da učinim. Danas sam sedeo kod kuće i crtao jedan projekt. Zamislio sam zgradu na trideset spratova koja se stepeničasto sužava. A namesto liftova električnu penjalicu koja se po njoj kružno kreće… Nešto originalno. − A gde bi se to zidalo? − Treba još da studiram − govorio je važno Miloš. − A kad steknem pare, putovao bih u inostranstvo… − Sigurno morem… Jaoj, što je lepo na moru. Videla sam velike brodove pune Engleza, Amerikanaca − govorila je Milena kao u zanosu. − A dame u elegantnim pižamama šetaju po palubi. Laka ljubomora što je tinjala u Milošu zbog Mileninog odlaska na more, izbi najednom. Odjednom je zaboravio na svoje projekte i planove i jedva uzdržanim glasom zapitao:

− Vi ste mnogo oduševljeni morem?… − Tamo je divno! − priznavala je naivno Milena. − Hm!… Vi rekoste da volite… Ovaj, da nije on tamo? Milena ga pogleda široko otvorenim očima. − Bože… šta vam pada na pamet. Ljuti me, bogami. − Pa dobro… Zašto mi ne kažete? − Vi hoćete sve da znate − govorila je Milena i napućila usne. − A ako ja pogodim?… Hoćete li priznati? Milena pokrete jedno, pa drugo rame. Onda obori glavu i otirući nogama o asfaltnu podlogu, išla je ćuteći. − Znam… to je… to je Aleksandar − izgovori zadihano Miloš, misleći na svoga druga. − Niste pogodili − Milenine se oči zamagliše. Miloš je zaćutao. Suton se spuštao. Suvo lišće je šaputavo šuštalo pod njihovim nogama. Odmicali su neosetno i najednom su se našli u ulici Miloša Velikog. Tutnjava tramvajskih kola i jeka automobilskih sirena trgli su ih iz zanosnog sanjarenja i Miloš predloži da se vrate. A stari put kao da ih je podsetio na prekinuti razgovor. I podilazeći pod senku još lisnatog drveća, on dobi neku hrabrost i smelo zapita: − Da nisam to slučajno… − Da, vi ste taj − prekide ga Milena i pogleda otvoreno. Njene su oči sijale od uzbuđenja. Miloš je drhtavim glasom mucao: − Ja vas volim… Recite i vi meni. − Volim vas − odgovori tiho Milena. Zastali su pred odlučnim saznanjem da sa svojim intimnim osećanjima pripadaju jedno drugom. Bujica misli zagušila je svaku reč. Zaneti od sreće, pogledali su se nemo. Najzad, Miloš razdragan progovori: − Ja sam vrlo srećan što sam to čuo od vas − osetio je najednom potrebu da joj priđe bliže, stegne ruku. Ali drhtao je celim telom i neodlučan pošao, kolebajući se neprestano da li da je uhvati ispod ruke. Ali naišli su na svetlost. Govorio je nešto bez veze i nadao se da će joj u zaklonu prve senke prići bliže. Jer ona ga voli, ona pripada njemu… U susret su im dolazili neki prolaznici. Ljutio se na ceo taj svet koji besciljno luta ulicama, kao da ih prati, i smeta im.

− Pričajte mi nešto − reče Milena. Ali on vidi nju, mladu, bujnu, a njene ga usne privlače. Pričao bi on njoj mnogo kada bi smeo da je obuhvati oko struka, da oseća njen dah. I zato je govorio zbunjeno: − Da vam pričam?… O čemu… U ovom trenutku ja sam srećan… i život mi izgleda nasmejan… Sve je tako lepo. − Kad ću da vidim ono što crtate? „Još samo onaj mrak“ − mislio je uzbuđeno, približavajući se senci jednog drveta. Podigao je glavu i dodade: − Treba još mnogo da se radi. I verujte… Sada osećam još veću volju da stvaram kad znam da imam vas. − On zastade i pogleda je: − Recite mi čija ste vi… Milena izvi koketno ramena i kroz osmeh progovori: − Tatina i mamina. − I još? − govorio je Miloš sav ustreptao. Milena se naže prema njemu kao da se boji da ih ko ne čuje i prošaputa: − Vaša. − Moja… Samo moja − on se kolebljivo nasloni na njenu ruku ali začu nečiji govor iza leđa i brzo se odmače. „Gde baš sad naiđoše!“ U senci htede da zastane. Ali Milena, kao da ne pogađa njegovu nameru, išla je dalje sa izrazom zadovoljstva na licu. Tada se okrete Milošu: − Hoćete li da me ispratite? − Zar još pitate? − odgovori Miloš misleći: „Ona je moja, samo moja. Svejedno, drugi put“ − umirivao je sebe. Zašli su u življu ulicu. Sada već primiren, Miloš je govorio: − Vi se nećete ljutiti ako vam nešto predložim? − Šta to? − zapita radoznalo Milena. − Da govorimo jedno drugom ti. Milena se nasmeši i klimnu glavom. Zadovoljan što je bez reči pristala, Miloš je smišljao šta bi mogao reći kako bi joj se intimnije obratio. Ali mu baš ništa nije padalo na pamet. „Lepo veče… Divna noć… Šta ćeš da radiš večeras… ah! besmislica“ − vrzmalo se po njegovoj glavi. I tada je iznenada zapita:

− Kad ćemo se videti? − „Ah, opet joj nisam kazao: ti“. − Kad hoćete − odgovori Milena. − Eto… Kažete mi, ovaj kažeš mi vi. − Ali i vi − ona se na to nasmeja − i ti grešiš. Bili su došli do ugla i Milena zastade. Držeći je diskretno za vrh prsta, Miloš je zapita: − Slušaj… reci mi još jednom… Čija si ti? − Tvoja, tvoja, tvoja − odgovori brzo Milena, steže njegovu ruku i pođe. − Čekaj − viknu Miloš. − Nisi mi rekla kad ćemo se videti. Usta Milenina bila su otvorena. Ona zakoluta očima i kao da se prenu, odgovori: − U četvrtak u isto doba. − Htela je da pođe, ali Miloš joj priđe i sasvim tiho, ali brzo reče: − Volim te. − Tvoja! − odgovori Milena i žurno pođe svojoj kući. Sa osmehom na licu, obuzeta jednom mišlju, išla je rasejano i jedva promicala između prolaznika. Predosećala je da je našla svoj put i ispunila jedan od glavnih ciljeva svoga života. Izvan ljubavi druge sreće nema. Pa joj i ljudi i žene izgledaju drukčiji. Kad bi ugledala neko namrgođeno lice, čudila se kako ljudi uopšte mogu da se ljute, kad svi mogu biti zaljubljeni kao ona… Činilo joj se da gazi cvetnim stazama i da se one zvezde, što blago trepere, raduju njenoj sreći. U njenoj duši nije više bilo mesta za druge utiske, jer je ceo njen životni smisao bio ispunjen likom mladića koga voli. Neosetno je prišla svojoj kući i čisto se trgla kad je ugledala Dragana pred kapijom. Zastala je kao krivac koga su uhvatili na delu. Pomislila je trenutno da je on tražio. Dragan je stajao natmuren, sa rukama u džepovima kaputa. − Baš dobro − procedi kroz zube Milena i htede da prođe pored njega misleći da će i on poći za njom. − Ne ide mi se kući. − govorio je turobno Dragan. − Zašto? − pitala je rasejano. − Slušaj… ova žena dovde mi je došla. Ako tata mora da je trpi, ja ne mogu više. Milena je osetila kako njena radost malaksava, a teška mora njihove kuće koju je bila zaboravila, ponovo poče da joj nagriza misli. Ali ona bi htela da sačuva prisebnost i ono prijatno raspoloženje, pa dohvati Dragana pod ruku:

− Hajde… molim te, hajde − i povuče brata. Iako se opirao, Dragan je išao lagano i govorio više za sebe: − Ja više nisam balavac da se ona natresa nada mnom… Šta misli?… Ona nama nije ništa. Ali ovoga večera sve patnje u njihovoj kući nisu izgledale Mileni beznadežne. Njen misaoni život bio je potpuno ispunjen i ona nije htela da se umanji njegova lepota i sadržaj ovakvim besmislicama. I da ne bi nastao neki jači potres Draganovim opiranjem, ona ustrča uz stepenice i zazvoni. Na vratima se pojavio Vladimir. − A ti si?… A gde je Dragan? − zapita brižno. − Eno ga − i pokaza rukom na stepenice, zadovoljna što je na oca prenela brigu da uvede Dragana u kuću. Još u hodu skinula je kapu i gotovo utrčala u svoju sobu. Stajala je u mraku. I dok je otad razgovarao sa Draganom, ona je stavila ruku na grudi i podražavajući Miloša prošaputala: „Ja te volim!“

47 Protivno očevoj želji, Dragan se upisao na pravni fakultet. O pravnim naukama nije mnogo znao, ali je čitao knjige u kojima se raspravljalo o društvenim problemima i smatrao da će prilikom studija doći do objašnjenja mnogih pojmova koji su mu bili nejasni. Pored ovoga postojao je još i jedan drugi, intimni razlog o kome nije govorio ocu. Nameravao je da uči pilotažu, a kao student prava imao bi najviše raspoloživog vremena. U slobodnim časovima razgledao je u raznim časopisima modele aviona i upoznao se teoretski sa principima na kojima se zasniva rad motora. U tome mu je mnogo pomogao otac, profesor fizike, kome se često obraćao za pojedina objašnjenja. − Kada već voliš te stvari, zašto nisi uzeo tehniku kao što sam ti govorio − prekoreo ga jednog dana Vladimir. − Ali mnogi vojni i civilni piloti nisu svršili tehniku pa znaju − pravdao se Dragan. − Znam, znam… Ali to je njihovo opredeljenje. A ti si uzeo prava i treba da učiš. Dragan ni pravne nauke nije zanemario. Nabavio je sve knjige potrebne za prvu godinu. Neke je uzeo od svoga strica. Prelistavajući tabake upoznao se uglavnom sa njihovom sadržinom. Izlazeći iz gimnazijske klupe, gde je bio izložen stalnoj kontroli nastavnika, postao je najednom akademski građanin. A taj je pojam za mladog studenta značio neograničenu slobodu mišljenja, pravo rasuđivanja i dozvolu kretanja. I kao ptice zatvorene u kavezu, kad najednom izlete u slobodu, pa se odmah vinu u visine i neodređeno lutaju, tako su i Dragan i njegovi drugovi verovali da njihovoj moći nema prepreka. U diskusijama, što su ih vodili u auli univerziteta, slagali su se jednoglasno da je crkveno pravo nepotrebno. A enciklopedija prava zalazi već u filozofiju i nema mnogo veze sa praktičnim životom. Jedino što je privlačilo njihovu pažnju bila je narodna ekonomija. U auli univerziteta bučalo je od glasova studenata i studentkinja. Stariji studenti su odlazili u svoje seminare, dok su početnici stajali u grupama i

razgovarali o predmetima, pojedinim nastavnicima, predstojećoj fudbalskoj utakmici ili raspravljali o političkim događajima. Ovde su slobodno razgovarali sa svojim koleginicama, pravili poznanstva sa novim drugovima, imali prava da glasno izražavaju svoje mišljenje, što je sve davalo još više poleta njihovom mladalačkom duhu. Za Dragana je nova sredina imala mnogo privlačnosti. Išao je redovno na časove, a sve slobodno vreme provodio je u auli ili šetajući pred zgradom univerziteta. Upoznao je dva mlada Crnogorca koji su išli gologlavi, razbarušene kose i bez kravata. U njihovom društvu nalazio se i jedan njegov drug iz škole, sin siromašnih roditelja, visoka čela i otvorena pogleda. Bio je i jedan Šumadinac, odrastao u nemirnoj sredini, pritajenih sposobnosti i pronicljiva pogleda. Svi su oni bili siromašnoga stanja, ali su uspeli da se brzo snađu u Beogradu. Slušajući njihove smele misli o životu, Dragan se ustručavao da im iskaže kako je njegov život ugodan i osećao se donekle prema njima podređen. Ali kada bi se povela reč o nekom predmetu iz pravnih nauka, starao se da iskaže svoje znanje i bude im ravan. Sa rukama zavučenim u džepove pantalona ili mlatarajući rukama, provodili su čitave časove u pretresanju raznih problema. Sa razgovora o školskim predmetima i kritike pojedinih nastavnika, prešli bi na diskusiju o političkim pitanjima. Tada bi se jasno ispoljavala suprotna gledišta, pa se razgovor često odvijao do prodorne žestine. Sve ono o čemu se nije smelo javno govoriti, čulo se u auli fakulteta otvoreno i studenti bi upirali prstom jedan na drugoga, uz povike: „Plaćenik režima“, ili sa naglaskom: „Ti si komunista!“ Sa jednoga kraja dugačkoga hodnika dopirala je larma. Svi su već upravili oči na tu stranu, a neki su se lagano primicali da bi u kritičnom času upali u gužvu. Dragan je stojeći u grupi studenata, takođe pogledao, pa se obrati drugu do sebe: − Pazi, pazi Đuro… eno Gojka tamo. Nešto se objašnjava. Hajdemo! Ali iz one grupe izdvojio se visoki mladić, suvonjav i koščat, malo kukasta nosa i preteći rukom doviknuo: − Doći će vreme kada ćemo se zaista obračunati. Ali tada vam ni vaša policija neće pomoći! − i priđe grupi u kojoj se nalazio i Dragan. − Šta je to bilo, Gojko? − Pitao je Dragan. Gojko je izvijao ljutito vratom i mrsko pogledao u pravcu grupe odakle je dopirao žagor. Đura je dobacio: − Rekao sam ti sto puta da se ne objašnjavaš sa njima.

− Ama kako da ostaneš miran!? − odgovorio je ustreptalim glasom Gojko! − Poveli smo razgovor o ekonomiji. I jedan veli, „Znaš… problemi ekonomije mi izgledaju apstraktni − Gojko je uspijao ustima, podražavajući govorniku − kao nešto što je davno bilo, istorijski prošlo, pa prema tome i dosadno“. Zamisli! − Pa da, − dodao je ironično Đura. − Njih interesuje samo kapitalistički poredak… − A šta si im ti rekao? − pitao je Dragan. − Rekao sam, da ja u ekonomiji gledam pokretačku snagu svih društvenih procesa i odnosa koji su se kroz vekove menjali baš zbog ekonomske baze i to od feudalizma preko trgovačkog i industrijskog kapitala do odnosa koji uslovljavaju današnji kapitalistički poredak… Oni me slušaju i samo trepću. Ali kad sam im napomenuo da se kroz sve te razvojne etape provlači izvesna zakonomernost što nam omogućava da sa sigurnošću možemo zaključiti da će najzad propasti i kapitalistički poredak i ustupiti mesto novom društvenom uređenju, e, tada su skočili na mene. „To su komunističke teorije“… „To ste vi komunisti izmislili“… „Mi ćemo se obračunati sa vama“… Tada je i meni prekipelo… Dragan je pažljivo slušao starajući se da uhvati pravi smisao razvojnih zakona o kojima u tabacima ekonomije nije pisalo. A Đura, kao da pogađa njegovu misao, dodade: − U ovim našim tabacima ne možeš da se snađeš. Ima tu puno kontradikcija… Pisac daje pravo čas jednome, onda drugome, a izlažu se oprečna gledišta. − To je jedno − nastavio je Gojko. − A drugo, on kroz celu knjigu nastojava da opravda i još učvrsti današnji ekonomski poredak kao da će ostati za večita vremena. Dragan se marljivo starao da prodre u pravi smisao ekonomskih zbivanja, ali se često gubio u novoj terminologiji, gde su pojedine reči označavale pojmove koji su bili odraz čitave jedne epohe ili osnovni uslov da bi se shvatila dinamičnost ekonomskog razvoja. I u tim svojim nastojanjima, on je stalno zaostajao u diskusijama koje su na kraju uzimale politički obrt i pretvarale se u kritiku postojećeg poretka. Sada je hteo da navede razgovor na neko od pitanja koje mu je bilo poznato da bi na taj način bar unekoliko ispoljio ličnu vrednost pred svojim drugovima. I zato se obrati Đuri: − Oni ne žele da saznaju ono što je ranije bilo. A meni je, naprotiv, ono ranije omogućilo da pravilno shvatim ovo danas.

Osrednjeg rasta i mršav, sa oštro izolučenim crtama na licu i istaknutom koščatom donjom vilicom, Đura se blago nasmešio i odgovorio: − Ja se za one ranije ekonomske teorije ne interesujem zato da bih shvatio današnji kapitalistički poredak. Današnjicu ja shvatam vrlo dobro, i jošte kako je shvatam preko svoga stalno gladnoga stomaka. I zato mene više interesuje ono što treba tek da dođe, a to je buduće društveno uređenje. − Đura protegli ruke, pa dodade: − Bre, ljudi, i kad sve to naučimo, to nam ipak ne daje ni pravo ni mogućnost da odemo na primer kod „Srpskoga kralja“, da sednemo za sto i naručimo šta nam duša, upravo stomak želi. Sa čisto teorijskog razlaganja prešli su na svakodnevni život i njegove teškoće. Dragan je zaćutao. Ostali su govorili o rđavoj hrani u menzi. A Đura i Gojko su u studentskoj menzi vršili ulogu kelnera i na taj način se prehranjivali. „Oni sve jače osećaju od mene, jer trpe“ − mislio je Dragan, saosećajući još prisnije s njima. Hteo bi da ih odvede svojoj kući, da budu njegovi stalni gosti i podeli sa njima sve što ima. Ali se setio maćehe i njenih shvatanja. I više nego ikad osetio je mržnju prema toj ženi. Bilo mu je teško pri pomisli da ga drugovi smatraju imućnijim i veruju da provodi udoban život. „Jednom treba prekinuti sa ovim lažnim životom“. Zanet svojim mislima nije ni slušao o čemu drugovi razgovaraju, te se trgao kad ga je Đura lupnuo po ramenu: − Dede, ti si vredan đak i reci mi šta je to pravo? − Pravo? − zapita čudeći se Dragan i diže ramena. Kroz njegovu svest proletele su razne pravne definicije, ali ovo nigde nije pročitao. Bilo mu je neugodno što na jedno školsko pitanje nije znao da odgovori. − Moraću da razmotrim kad odem kući. − To u tabacima nećeš naći − dobacio je Gojko, a onda nastavi sa puno obzira: − Znaš… ima veliki broj problema na koji nećeš dobiti pravi odgovor u našim skriptama i udžbenicima… I zato bi dobro bilo da malo više čitaš i drugu literaturu što će ti svakako omogućiti da bolje shvatiš današnja zbivanja a i ono što treba da nastane. Izvini, molim te, nemoj rđavo da me shvatiš. Ja se vrlo često i sa Đurom prepirem po mnogim pitanjima, pa baš naiđosmo i na ovo… − Pa dobro, reci mi ti šta je to pravo. − Po savremenom shvatanju pravo je norma kojom se regulišu društveni odnosi, a čije se izvršenje osigurava upotrebom prinudne sile organizacije čiji je oblik država. − Onda živo dodade: − vidiš, to ni Đura nije znao. − Shvatio sam, ali nisam znao pravu formulaciju − pravdao se Đura.

Kada se rastao od svojih drugova razmišljao je o svemu o čemu su govorili i uvideo da nije znao dve stvari: šta je to pravo i kako će izgledati buduće društvo. Ponavljao je definiciju prava koju je čuo od Gojka, ali nije mogao da shvati njen pravi smisao. Interesovalo ga je da sazna gde bi to mogao da pročita. I tada se setio svoga strica. „Aha, pitaću njega šta je to pravo… i on će mi preporučiti knjige koje treba da pročitam.“ Oko tri časa pošao je stricu i zatekao ga u stanu. Aksentije je ležao na krevetu pokriven ćebetom i čitao. Kada se pojavio Dragan, pogledao ga je preko naočara i spustio novine. − Ene, otkuda ti? − zapitao je Aksentije i levom rukom skinuo naočari, a desnu pružio Draganu. − Došao sam, čiko, da razgovaram nešto važno sa vama − govorio je Dragan i primakao stolicu bliže krevetu. Sluteći da se nešto neprijatno dogodilo, Aksentije odgurnu novine, pa se osloni na laktove i povuče noge. − Kako su kod kuće? − i pogleda ispitujući Dragana. − Dobro. A moglo bi biti i bolje. − Dragan mahnu glavom i pogleda preda se. − Kako majka?… Slušate li je?… − Slušamo… ali ona uvek nalazi razloga da se na nas naljuti. − Je l’? − govorio je Aksentije kao da ne pridaje veliku važnost ovom odgovoru. Posle poslednje posete primetio je da se njegov brat nalazi u mučnom položaju. I zato zapita: − A šta kaže Vlada na to? − Verujem da ni tati nije lako. Pričala mi Milena… onoga dana kada ste vi bili, htela je da se obesi. − Šta kažeš?… Zašto? − Ne znam. − Hm!… Da, da! − klimao je glavom Aksentije i poče pipati oko sebe kao da nešto traži. − Šta tražite? − Futrolu za naočare… ah, evo je. − Aksentije ostavi naočare i pogleda Dragana, kolebajući se da li da ga još šta zapita o odnosima u kući. − Čiko − poče Dragan. − Znate, zašto sam došao? − Da čujem. Dragan podavi noge ispod stolice, rukama se osloni o sedište i poče da se

klati ne znajući kako da počne. − Vidite… Ali, nemojte se čuditi, što vas ovo pitam… − Govori! − Mene interesuju dve stvari: šta je to pravo i kakvo će biti buduće društvo. − Ali strepeći da ni stric neće znati, Dragan živo dodade: − Upravo, da mi kažete gde bih to mogao pročitati. Aksentije pogleda Dragana, onda podiže pogled iznad njegove glave. „U današnjem društvu nema niko nikakva prava“ − htede da kaže, ali se uzdrža i namršti. Trljajući dlanom o ivicu kreveta, progovori: − Ne znam na šta misliš: da li na pravo kao etički ili na pravo kao socijalni pojam. Dragan nakrivi glavu i podiže obrve. On nije znao da se njegovo pitanje moglo još i raščlaniti. I poče kolebljivo: − Znate… ja sam se upisao na pravni fakultet, pa… − Aha!… Tebe dakle interesuje pravo kao socijalni pojam. − Aksentije se okrete da digne jastuk i onda zavalivši se, polusedeći poče: Pravo je u stvari skup pravnih pojmova. − On pogleda Dragana i raširi ruke. − A šta su to pravni pojmovi? − Pravni pojmovi su postali iz običaja… Prema tome pravo je jedna vrsta morala društva. Drugim rečima − Aksentije se nakašlja i nasloni na jedan lakat − pravo je… kako da se izrazim… dopuštenost razvijanja čovekovih sposobnosti do granice iste delatnosti njegovog bližnjeg. Tako otprilike. Dragan je netremice gledao svoga strica, starajući se da ne ispusti nijednu reč. Svestan da se njegovo saznanje obogatilo jednim pojmom, razdragano reče: − To znači, sve je dopušteno dok se ne poremete interesi bližnjih. − Tako je! − odgovori Aksentije. I seti se slučaja kada su ga lišili slobode. Definišući pojam prava uvideo je kako je oštećen njegov interes i to od ljudi koji su pozvani da ga štite. Onaj stari duševni nemir obuzimao ga je sve više i nesvesno je savijao prste leve ruke da su zglobovi pucali. Skupljenih obrva, Aksentije pogleda Dragana: − Ali to je samo u teoriji. U praksi, međutim, izgleda sasvim drugojače. − On se zavali na jastuk i strogim pogledom zagleda se u tavanicu. Dragan nije mogao da shvati da se pravne teorije mogu primenjivati na drugi način, nego kako je propisano knjigama. Pomerio se na stolici, pa videvši stričevo ozbiljno, natmureno lice nesvesno mu se ote pitanje:

− Vi rekoste da u praksi drugojače izgleda?… Kako to? − Da − odgovori Aksentije, ne menjajući svoj položaj. Onda se okrete prema Draganu. − Dodaj mi, molim te, duvan − i pokaza rukom sto. Pošto je zapalio cigaretu, obazre se gde bi ostavio palidrvce. Dragan mu prinese pepeljaru. Tada Aksentije poče: − Da bi shvatio, moram da ti izložim kako je u Francuskoj… U toj zemlji razvijen je individualizam do punog izražaja i pojedinac se poštuje u svima oblastima njegove aktivnosti. A zašto? − Ne znam… interesuje me. − Evo… U Francuskoj se svaki onaj koji je prošao kroz pravni fakultet i učio administrativno i javno pravo, morao do detalja da upozna sa svima teorijama u vezi sa javnom funkcijom i javnim interesom… La service publique − naglasi Aksentije. − Da, da… razumem − odgovori Dragan, iako još nije shvatio pravi smisao. − O tome se govori od prve do poslednje godine studija. I pravnik koji izađe sa fakulteta u javni život prožet je duboko pojmom javne funkcije i javnog interesa. On ima da štiti državni interes, ali i da poštuje pojedinca. − Ovu poslednju rečenicu Aksentije naročito naglasi. On se oslonio rukama o krevet i povuče noge. − Valjda je isto i kod nas? − zapita Dragan i podiže kraj ćebeta što je visio niz krevet. − Sad ćeš videti − namršti se Aksentije. − Kod nas još nije teorijski razrađen pojam javne funkcije i javnog interesa. I zato đak koji prođe kroz školu ne dobije takozvano građansko vaspitanje. A kad završi školu, on ne dolazi na položaj javne funkcije po svojim sposobnostima već po partijskoj preporuci. On ne služi više javnoj funkciji, to jest državi, već partiji i njenim interesima. − Njegovo lice se zacrveni. Nakrenu se na jednu stranu i sede na ivicu kreveta. − A šta je posledica toga? − zapita se. Naglašujući reči, govorio je uzbuđeno: − Posledica toga je to da laici smatraju pravnike u upravnoj službi kao žandarme društvenog poretka, kao čuvare režima i partija… Eto! − reče i obori glavu. − Znate, čiko, danas sam sa nekim svojim drugovima razgovarao baš o tim pitanjima i jedan reče da je pravo norma kojom se regulišu društveni odnosi, a koje osigurava država prinudnom silom. Kako vi to shvatate? − Jest… nešto sam… tako pročitao − govorio je kolebljivo Aksentije. − Samo ne sećam se… − Da li pod ovu formulaciju može da se svede ono što rekoste, sve je dopušteno dok se ne poremete interesi bližnjih…

− A, u ovom slučaju ne bližnjih, već društvene zajednice. − Kako to? − Pazi… svaka društvena norma nije pravo. Jer po tome, kako si ti rekao, samo je pravo obavezna norma koja je nerazlučiva od državne sankcije. Na primer, društveni moral je norma, ali njena potvrda nema sankciju koja se svodi na upotrebu sile. Tako ja tumačim… − Izvinite… ali to mi nije jasno. − Evo, uzmimo konkretan slučaj… Tebe, na primer, mogu da mrze, da te preziru, bojkotuju i šta ti ja znam, ali u takvim slučajevima ne postoji intervencija države u vidu prinudne sankcije. Ali u ovoj našoj današnjoj policijskoj državi, ta država interveniše pendrekom ako ti, recimo, pogledaš mrsko gospa Milevu, ženu, recimo, nekog narodnog poslanika ili, sačuvaj bože, ministra… Dragan je ćutao i zamišljeno posmatrao strica. Maglovito mu se vitlalo po svesti kako se sve drukčije odigrava u životu od onoga što uče u školi. Ali on nije bio u stanju da uhvati uzročnu vezu niti pronađe prelaznu formu. Izgledalo mu je kao da su ljudi lopte što padaju iz jedne krajnosti u drugu. Aksentije videći Dragana zamišljenog, pokajao se što mu je sve ovo rekao. I on je sa istim takvim oduševljenjem počeo studije… Nasmešio se i lupio ga po ramenu. − Ali vi, mladi pravnici, treba da se postarate da tako ne bude. A posle… ni ovo stanje neće večito trajati. Doći će novi ljudi, novo društvo, nov život. „Novo društvo!“ − setio se Dragan. I želeći da se razgovor ne prenese na drugu temu, obrati se stricu: − Vi rekoste novo društvo. Šta mislite, kako će ono izgledati? Aksentije prinese cigaretu ustima i ispuštajući dim, pogleda žmirkavo. Njegove usne razvukoše se u osmeh i on nakrivi glavu. − Novo društvo?… Za nas, koji živimo pod ovakvim stanjem, novo društvo nastaće onda kada ovaj režim ode sa vlasti. − Kakvi će biti ekonomski osnovi toga društva? − Materijalna jednakost… „Da svi mogu ručati kod „Srpskog kralja“ − seti se primedbe Đurine. Aksentije se opomenu učenja Bahaja i nastavi: − Ali savremeno društvo nastaće tek onda kada se postigne i duhovno jedinstvo. Tada će tek čovek, razumno biće na Zemlji, doći do punog blagostanja i Zemljom će ovladati mir i spokojstvo. − Aksentije je govorio

tiho i njegovo lice je izražavalo blagost. − Da li ćemo mi to doživeti? − zapita Dragan, vrteći sumnjivo glavom. Aksentije nastavi istim zanosom: − Naš telesni život je prolazan. Ali duše su večne. Gledajući strica Dragan se seti kako mu je otac jednoga dana savetovao da ga ne sluša i da ne pridaje mnogo važnosti njegovim rečima, jer je zanesenjak. I čim je Aksentije počeo govoriti o duši, Dragan se nestrpljivo pomeri, očekujući da stric završi. − Izvinite, čiko, ja sam vas zadržao… − Ni najmanje. Ja inače nemam nikakva druga posla. Ako ti šta treba, doći i drugi put. − On pruži ruku Draganu. − Pozdravi sve kod kuće. − Hvala, čiko! − Dragan prihvati ruku i iziđe zadovoljan što je ipak nešto naučio.

48 Posle one poslednje prepirke, kada su mislili da će Danica oduzeti sebi život, u kući Vladimira Mihajlovića zavladao je novi prigušeni mir. Sa tako suprotnim osećanjima i napregnutih živaca živelo se pod jednim krovom. Ali dok su deca mogla i imati neke razonode, dok bi Danica i našla sebi zabave na nekom žuru gde se ogovaralo i bezbrižno ćeretalo, dotle je Vladimir patio za sve i bio stalno pod pritiskom teške duševne more. Sve je nekada zamišljao drugojačije. Današnji život mu se pričinjavao kao neka naprsla vaza koju drži svojim rukama da se ne raspadne. Ovo neprekidno nastojavanje da održi sklad u svojoj kući, zamaralo ga je i odstranjivalo od njegovog glavnog posla. Prestao je da radi na nauci, zavaravajući se nadom da će se ipak nešto dogoditi što će mu povratiti duševni mir. I kad bi pomislio da su se odnosi stišali, iskrslo bi opet neko objašnjenje, što bi još više zateglo ionako mučno raspoloženje. Bila je baš nedelja i održavala se skupština društva za zaštitu životinja i bilja. Danica je bila članica uprave, pa se za člana upisao i Vladimir. Danas ona treba da pročita izveštaj, što ga je napisao njen muž i na čemu je on radio nekoliko dana. Iako Vladimir nije mario za ovakve skupove, otišao je samo da bi izbegao prepirku sa ženom. Važna izraza, dame su se pozdravljale i zauzimale mesta. − Vaš muž? − obrati se Danici jedna gospođa u bundi od astragana. − Vrlo mi je drago što su se i ljudi setili nesrećnih životinja. Prikupila sam senzacionalne podatke. Draga gospođo, videćete, svet će se zgranuti. Slušajte me pažljivo. Do viđenja. Među ostalima bio je prisutan i jedan viši činovnik ministarstva spoljnih poslova. Za njega je Vladimir čuo da je u petnaest raznih društava. Obučen u žaket, klanjao se poznatim damama, udaljenim od njega, a onima s kojima se sretao ljubio ruke i svakoj uputio po neki komplimenat. Predsednica, sa srebrnom lisicom prebačenom preko ramena, s dijamantskim brošem na grudima, zauze mesto. Pored nje je bila Danica. Predsednica je sa ljubaznim osmehom pozdravljala pojedine prisutne, držeći koketno odnegovanu ruku nad zvoncetom da bi joj se videlo prstenje. Najzad

zazvoni i posle male pauze poče: − Dame i gospodo, otvaram godišnju skupštinu društva i molim gospođu sekretara da pročita izveštaj − onda je sela, izvadila zlatan lornjet i pogledala po publici. Danica je počela da čita izveštaj. Pošto ga je znao napamet, Vladimir je sa izrazom dosade posmatrao lica žena. Gotovo sve su imale prebačena skupocena krzna preko ramena, što je za ove žene bilo kao neki znak dostojanstva. Kose kovrdžave… lica napuderisana, usne kao da su polivene ružom. A na stolu ispred predsednice nalazila se figura od gipsa jednog mršavog konja koga kočijaš udara bičem. „A koliko je tek životinja poklano da bi se ove žene pokrile njihovim krznom“ − razmišljao je Vladimir. Izveštaj je bio kratak. Usvojen je bez primedbe. Tada je predsednica predložila da se upute pozdravni telegrami. Između ostalih i policiji što je zabranila da kočijaši teraju natovarena kola jednom strmom ulicom. Žene su se zgražavale kako se rđavo postupa sa životinjama na ulici. − Tuku ih nemilosrdno − govorila je jedna sa spuštenim velom do usana. − Ti ljudi nemaju ni srca ni savesti. Druga je predlagala da se preduzmu mere protivu seljaka koji divljački vezuju kokoši za noge i prebacuju ih na obramice „kao mrtve stvari“. Treća je za humanije klanje da se životinje ne bi mučile. Najzad je ustala ona u bundi od astragana. Pošto je sačekala da se stiša uzbuđenje žena, počela je: − Dame i gospodo!… Ovo što ću izložiti nečuveno je i sve nas ponižava i spušta na stepen divljaka. Na nama je da preduzmemo energične mere i da spasemo našu zemlju od sramote pred civilizovanom Evropom… − Da čujemo! − uzviknu nestrpljivo neka žena. − Čućete!… Ali bolje da ne čujete. Ja sam se prosto zgranula i još ne mogu da dođem sebi od strahote. U sali se osetio nestrpljivi žagor. Govornica nastavi povišenim glasom: − Žive kučiće su gorele da bi omađijale svoje muževe. − Ju! − Nečuveno! − Dosta, ne govorite… − Muka mi je, muka − čuli su se glasovi sa raznih strana.

Ovaj slučaj je zainteresovao i Vladimira. Sa teškim osećanjem slušao je izlaganje. Dama u bundi od astragana pričala je sa izvesnim uživanjem da bi izazvala grozu kod slušalaca. „Zaista, protivu toga se treba boriti“ − mislio je Vladimir. − Vlast treba da se umeša − vikala je jedna piskavim glasom. Uzbuđenje je dostiglo vrhunac kad je govornica izložila da su te žene stavljale sagorele delove životinja u jelo svojim muževima. Nekim ženama je tada pozlilo i izveli su ih iz sale. Posle toga doneta je rezolucija da se o ovom slučaju izvesti policija još istoga dana. Žene su izlazile uzbuđene. Vladimir priđe Danici: − Zaista, ovo je nečuven slučaj. E… to već razumem, voditi borbu protiv predrasuda. − A već i ona − poče sa izvesnim bagatelisanjem Danica kad su izašli na ulicu. − Od komarca napravila magarca! Vladimir je pogleda, čudeći se. − Ali, slučaj je neobičan, dozvoli… Danica zateže jedan kraj usana i mahnu glavom kao da ne želi da sluša, a potom nastavi: − Umesto da si mi odmah kazao kako sam izgledala, kako sam čitala, kakav je utisak napravio izveštaj, ti plačeš za kučićima. Tek tada se Vladimir seti otkud potiče neraspoloženje Daničino. Pod mučnim utiskom žene su se razilazile i nijedna nije prišla da joj čestita, kao što se to obično radilo. I da bi je odobrovoljio, Vladimir joj uputi nekoliko laskavih reči. Ali Danica kao da nije slušala. Uz put im se pridruži i onaj viši činovnik ministarstva spoljnih poslova. Skidajući rukavicu s desne ruke klanjao se neprekidno, a potom poljubio ruku Danici. „Valjda će se setiti da joj čestita“ − mislio je Vladimir. − Dobar dan, gospodine Pavloviću. − Tako sam srećan što nije bila gospođa francuskog poslanika − govorio je Pavlović. − Zamislite… šta bi ti Francuzi mislili o nama. − A… ni oni nisu bez toga. Koliko ih znam, oni su još sujeverniji, jer svaki nosi po neki fetiš − dodade Vladimir. − To je već drugo. I ja, znate, imam svoj fetiš. Samo… on comprende, to je sastavni deo toalete… d’un homme distingué − izgovarao je kroz nos. − Vi kao elegantna dama sigurno imate svoju amajliju.

− Naročite nemam, sem ako mislite da je to ova brazletna koju uvek nosim sobom. − Da, da… to vas u životu štiti od mnogo koječega. Da ne bi i njemu postavio slično pitanje, Vladimir ga prekide: − Nema ona vremena da misli na to. U poslednje vreme je bila zauzeta pisanjem izveštaja koji ste čuli jutros. − Ah, da, da… éblouissant, kažem vam izvanredno. A sem toga vi ste, draga gospođo, orateur − Pavlović se malo odmače i zadivljeno pogleda Danicu. − Zapazio sam i ja − podržavao je Vladimir. − Šta vredi − govorila je Danica. − Nemate kome da govorite… Čuli ste jutros… − Je l’ te! − govorio je neodređeno Pavlović. − Ah, molim vas, ono su strašne stvari… A ceo svet se zaneo tim kučićima. − Slažem se potpuno sa vama − klimao je glavom Pavlović. C’est dégoutant… govoriti pred jednim otmenim skupom o takvim groznim stvarima. Mogla je jednostavno da prijavi slučaj policiji. − A ona je baš time htela da napravi utisak i da se reklamira − govorila je jetko Danica. − A sutra − ona se obrati Vladimiru − sutra sam pozvala nekoliko prijateljica u posetu, govorićemo o tom slučaju da se drugi put tako što ne ponovi. − To će biti jako simpatičan skup… Žalim što će biti prisutne samo žene. − Pavlović zastade i poče ponovo skidati desnu rukavicu: − Ovde vas ostavljam… Ljubim ruku… Klanjam se, gospodine Mihajloviću. Ovaj razgovor kao da je povratio raspoloženje Danici i ona progovori: − Vidi se da je pametan čovek. Vladimir se nije baš potpuno slagao, ali nije hteo ni da izlaže svoje mišljenje. Zato dodade: − Čudim se samo zašto neprestano svlači i navlači rukavice. − To su otmeni maniri, a ne kao ti… nikad ne nosiš rukavice! − odgovori Danica malo osornim glasom. Vladimir je imao svoje određeno mišljenje o takvim diplomatima. A

izgledalo mu je da njemu, naučnom radniku, članu Akademije, ne bi ni priličio takav stav. Ali njegova žena sve to ne bi razumela, već bi i to smatrala kao povod za svađu. I zato je oćutao kao da nije ni čuo njenu primedbu. Valjda pod utiskom jutrošnjih događaja, ručak je protekao u miru. Da bi još više odobrovoljio Danicu, Vladimir je pričao deci kako je mama sjajno govorila, pa su joj čak i čestitali. − Ali da znaš, onoj neću ostati dužna! − govorila je prkosno Danica. Vladimir je osetio, kako njihove misli ne mogu nikako da se usklade i da ona uvek nalazi neki razlog za ljutnju. Da bi je utišao, govorio je: − Nepotrebno je da teraš u krajnost. Glavno je da si ti svoju ulogu sjajno izvršila. − U tom se pojavila devojka sa kafom. − Hoćete li da pređemo u moju sobu i tamo popijemo kafu. Raspoložen što su svi na okupu, on uze sa stola šoljicu sa kafom, da bi lično uslužio Danicu. Ali pri tom se proli nekoliko kapi kafe na parket. − Šta radiš to?! − zapita Danica ljutito. − Ah, ništa to nije… − Ostavi! Kad si toliko trapav, nemoj da se trpaš u ono što ti nije posao. − Bože, praviš pitanje od sitnice! − Nisu to sitnice − zavapi Danica plačnim glasom. − Sutra mi dolaze u posetu žene i treba da zateknu svinjac. A juče je parket čišćen. Što god uradiš, sve je naopako! − Vladimira je bilo stid pred decom i da bi sačuvao svoj ugled, progovorio je povišenim glasom: − Ne mogu da te razumem. Umesto da pozoveš devojku i narediš joj da obriše, ti plačeš, vičeš, kidaš i svoje i moje živce… − Izgleda mi kao da se tebe ova kuća ništa ne tiče. A sve se meni lupa o glavu. − E, znaš šta?! − Vladimir se podboči i klimnu glavom, − Posmatram vas jutros kako lijete suze za životinjama. A dobro bi bilo kada biste povele malo više računa o miru i spokojstvu svojih muževa… Neko je baš tada zazvonio. Milena i Dragan iskoristiše tu priliku i izađoše da vide ko dolazi. Vladimir radoznalo pogleda u vrata u nadi da će prepirka prestati, kao što je to uvek bivalo kad neko stran uđe u kuću. U predsoblju se čuo žagor. Danica je pošla u spavaću sobu, ali je Vladimir zadrža.

− Čekaj, ide Lelica… Smešna si, bogami. Za sitnice se nerviraš − govorio je brzo ne bi li je utišao dok Lela ne uđe. Sva zadihana ulete Lela. Na sebi je imala elegantan sportski mantil zatvoreno plave boje, a iste takve cipele i šeširić. Sobom je unela svežinu jesenjeg dana. − Danas je veliki dan! − povikala je još sa vrata. − Utakmica između nas i Italije. Avanti sinjori!… Obećala sam Draganu i Mileni. Hajde, spremaj se Dano! − govorila je pozdravljajući se. Ali kad ugleda natmureno lice Daničino zapita: − Šta je bilo?… Što plačeš? − Za sitnice! − govorio je Vladimir smešeći se. − Zbog nekoliko kani kafe… evo, vidi. I zar se za to treba ljutiti? − Ja to ne bih opazila… Slušaj, auto nas čeka, požuri. − A gde je Milan? − zapita Vladimir. − Ne znam, otputovao negde… I ja pozivam sada u svoj auto − reče važnim glasom, pa se isprsi, izokrenu glavu i upravi prst na sebe. Danica je ušla u spavaću sobu, a za njom i Lela. − Požuri, Daco, molim te. Danica joj dade znak da zatvori vrata i hladnim glasom zapita: − Zašto si zvala ovu dečurliju? Neću da idem! − Nemoj da si luda. Danas će biti toliko sveta da niko neće zapaziti. A obećala sam im. Obuci se, čekaću te − i izađe. − Kakva je to utakmica? − pitao je Vladimir. − Bože, Vlado, gde živiš… Danas ja… upravo ja i Raša branimo čast Jugoslavije. − E… A zar i on učestvuje? − Golman… A to danas znači više nego… ministar − govorila je šetajući po sobi. Onda izvi ruku i pogleda časovnik. Nestrpljivo je zatrupkala nogama i prišla vratima spavaće sobe: − Dano, požuri. Dragan je stajao leđima naslonjen na vrata i premišljao da li da ide, jer je pretpostavljao da će maćehi biti neprijatno u njegovom društvu. A bilo ga je i stid, ako bi ga ugledali njegovi drugovi koji možda nisu imali ni da ručaju. I zato se rešavao da se izgovori kako će ići peške sa drugovima. Ali izašla je Danica navlačeći rukavice. − Hajde, požurimo − povika Lela. − Čekaj, da vam dam novac za karte − povika Vladimir.

− Uzela sam ložu… Hajde. Dragan zausti da se izvini. Ali se pobojao da maćeha ne shvati kako on namerno zbog nje neće da ide. I bezvoljno pođe za njima. − Dragane, sedi ti sa šoferom, a nas tri ćemo pozadi. Šofer ih propusti klanjajući se. Nepregledna povorka ljudi, žena, dece, kretala se kao neka reka u pravcu igrališta. Iz bočnih ulica slivale su se nove. Tramvaji su bili prepuni. Nepregledna kolona automobila hučala je, obilazila oko prepunih fijakera i špediterskih kola prenatovarenih ljudima. Sirene su ječale. − Ah, samo da preživim ovaj dan − govorila je Lela stežući šake. − Zar je to tako strašno − pitala je naivno Milena. − Jao… kad odrasteš, kad porasteš, znaćeš i ti. Danica pogleda Lelu i zaklati glavom. − Zna, zna, ne brini. Ja tek imam s njom da razgovaram. Lela steže Milenu za mišicu, povuče je sebi i zapita tiho: − Je li istina? Milenu obli rumen i uvuče glavu u ramena. Lela se naže i šapnu: − Obrati pažnju na golmana. Milena pogleda Lelu. Od toga momenta ova je utakmica za nju imala sasvim drugi značaj i jedva je čekala da vidi toga čoveka o kome se u njihovoj kući često govorilo. Auto je zastao. Šofer je izvijao glavu i pritiskao sirenu da bi dobio prolaz. Pešaci su sporo odmicali, neki i pretrčavali. Bilo ih je koji su nosili kofere. Sigurno su došli iz unutrašnjosti. I svi ti ljudi i žene, zajapurenih obraza, obuzeti jednom mišlju, imali su isti izraz lica. Svi oni žele da naši pobede, a osećaju strah da se ne dogodi nešto nepredviđeno. U drugim prilikama možda bi protestovali protivu onih što se voze i ometaju im prolaz. Ali sad znaju da i oni idu tamo da bodre naše i da će svi zajedno biti podjednako srećni ako naši uspeju, a očajni ako izgube igru. Pred igralištem se jedva odmicalo. Auto je polazio i zastajkivao. Na okolnim ogradama i drveću ljudi i deca zauzeli su mesto i strpljivo podnosili neugodan položaj. Pred blagajnama gomila se guši. Ljudi se bore za karte. A oni što su uspeli da ih uzmu, nasmejani i raspoloženi ulaze žurno. Auto se zaustavio. − Ovde ćemo − reče Lela.

Šofer im otvori vrata. Saobraćajni žandarm priđe: − Požurite, požurite, ne zadržavajte se. − Hoćete li da kupite. Vrlo jevtino. Dvesta dinara centralna tribina − skočiše sa svih strana dečaci. Dragan je kao u nekom bunilu posmatrao ovaj svet i išao za Lelom koja se probijala kroz masu i sigurno ih vodila. Tribina se crnila od naroda. Na suprotnom kraju stisnuta, gotovo neprobojna masa sveta, stajala je okrenuta suncu. A ljudi, žene i deca navirali su sa svih strana. Iznad publike na tribinama lebdeo je dim iz cigareta. Svi su u napetom iščekivanju, usled čega je popustila ona uzajamna pažnja, te su ljudi dobacivali jedan drugom iako se ne poznaju. Razvodnik ih je doveo do njihovih mesta. Stojeći u loži Danica je nekome mahala rukom. Lela je sela pored nje, a Dragan i Milena pozadi. − Otišla bih da se vidim sa Rašom. − Ako se makneš, ja ću smesta da odem − govorila je Danica kroz stisnute zube. Ali se koketno nasmešila kad je ugledala Jelića koga su zvali „Turke“. − Zar vi ne učestvujete danas? − pitala je. − Danas igraju asovi. − Smeškajući se značajno, obrati se Leli: − Vi ćete sigurno danas držati stisnute palčeve. A gle! − iznenadi se kad je ugledao Milenu: − Mala, simpatična gospođica. Šteta što se na ovoj poljani ne igra fokstrot. Danica se nasmeja usiljeno i da bi odstranila njegovu pažnju od Milene, zapita: − Kakav rezultat očekujete? Jelić pogleda zavodnički Danicu i lupkajući prstima po ogradi odgovori: − Kada bih ja igrao i znao da me ovako lepe dame posmatraju, garantovao bih za uspeh. Masa na poljani zagalami. Čuli su se neki neodređeni glasovi, a potom se složi unisono: − Pla-vi, pla-vi, pla-vi! − isti uzvik prihvatila je i masa na tribinama pljeskajući rukama. Lela je nervozno uvijala rukavicu i naginjala se da što pre ugleda igrače. Milena je samo očekivala čas kad će izaći golman. Dragan je s dosadom posmatrao i čudio se zbog čega se sakupio ovoliki svet. Njemu bi ugodnije bilo da je sa svojim drugovima na Kalemegdanu, ili na nekoj avijatičarskoj utakmici gde se ogleda hrabrost, prisebnost. Ovde ga je više interesovala

masa. I okrećući se unazad, imao je utisak kao da je iza njega bina, a oni ljudi glumci. Među svetom nastade žagor, neki počeše da ustaju. Ispod tribine pojavi se jedan u smokingu i crnim kratkim pantalonama. Verovatno pod unakrsnim pogledima tolikih ljudi, pravio se važan i izdavao neka naređenja. − To je sudija − objasni Lela, pa nestrpljivo zatrupkara nogama i pomeri se na stolici. Publika na stajalištu poče da pljeska. − Alo, alo! − čuo se nečiji glas kroz glasnogovornik. − Umoljava se Sreten Marković da se javi saveznom kapitenu… Alo, alo! Još jedan minut! − Svet poče da žagori. Mnogi poskidali kape, iako je svež dan, i od uzbuđenja brišu znoj. Kroz romorenje hiljade glasova ječao je glasnogovornik: − Molimo publiku da bodri naše igrače. Napetost je rasla sa sekundama i najednom se prolomi pljesak. Strani igrači u crvenim dresovima trčećim korakom izlazili su na igralište, pa se rasturali i počeli dobacivati loptu s noge na nogu. Za njima su se pojavili igrači u plavim dresovima sa državnim grbom na grudima. Prolomi se složno: − Pla-vi, pla-vi, pla-vi! − praćeno ritmičkim udaranjem šaka. Muzika zasvira italijansku himnu. Igrači su zastali gde se koji zatekao u stavu mirno. Publika je stajala. Gde je? − upita Milena Lelu. − Pst! − učini neko u blizini. Milena je tražila pogledom ne bi li sama pronašla igrača koga Lela toliko voli. Pred svečanim ćutanjem tolike mase naroda i onim ukočenim igračima, Milena je spontano osetila da će se dogoditi nešto važno i lako uzbuđenje obuze i nju. Muzika odmah zasvira i jugoslovensku himnu. Lela je grizla usne i netremice gledala Rašu koji je bio leđima okrenut. Posmatrala je njegov snažan, crven vrat, razvijena leđa i čvrste noge, obavijene oko kolena nekom belom materijom. A koliko večeras, ona će snažno stegnuti onaj vrat i ljubiti ga. Zaneta ovom mišlju kretala je nestrpljivo rukom po ogradi, pa slučajno dodirnu i Daničinu ruku. Danica je pogleda namršteno. Jer Lela je kriva što je povela danas decu. Jelić bi svakako bio sa njima. „Mala gospođice… fokstrot“ − mislila je gnevno i u ovom momentu joj se učini kao da se i ceo ovaj svet sakupio da nju najedi… „Naučiću je pameti“ i još jednom namršteno pogleda Lelu.

Dragan je posmatrao ravnodušno, čudeći se zbog čega se ovaj svet uzbuđuje. Njegovo razmišljanje prekidoše gromki povici naroda. Igrači se rasporediše. − Uh, našima bije sunce u oči! − jadao se neko. − Doći će i na njih red. Lela se okrete Mileni: − Eno ga! − i pokaza rukom prema kapiji. Visok, uvučene glave među ramena, podbočen i raširenih nogu stajao je golman na sredini prolaza kroz kapiju kao da je pripravan da skoči na svakoga ko mu se približi. Sa izrazom ljubopitstva Milena je posmatrala ustreptalo, a Lela je sva naježena od uzbuđenja, stegnutih ruku, gledala ukočenim pogledom. Sudija pisnu u pištaljku. Igrači potrčaše. Lopta je letela s noge na nogu. Publici kao da je zastao dah, ali svi su pratili let lopte i nesvesno se savijali čas na jednu, čas na drugu stranu, napred ili nazad. Usnice su bile stisnute, a oči nemirne. Lopta se približavala kapiji plavih igrača. Raša pognut, oslonjen rukama o kolena, čekao je kao mačka. Crveni i plavi dresovi su se izmešali, noge se ukrstile… Lela obuhvati prstima obraze, usne su joj bile otvorene, dah joj zamro… Lopta se u širokom luku izvi u visinu preko glava igrača i pade na sredinu igrališta. Lela odahnu. Masa zapljeska i prolomiše se povici: − Napred! − Kidiši! − Skrši ga! − Đermanoviću, drž’ loptu. Ah sad, sad! Mnogi skočili i digli ruke u vis kao da bi hteli da pomognu igraču oko koga naleću sa svih strana. Ali on izvrdava i približava se kapiji crvenih. Čuli su se povici: − Pucaj! − Dodaj… − Pla-vi, pla-vi − viče masa udarajući nestrpljivo nogama da se prašina diže. Ali lopta prelete preko kapije. Masa je izražavala negodovanje grdeći igrača koji je promašio.

− Užas… Ovakvu priliku da ispusti. − Sramota… − Konju, u štalu! − vikao je nečiji kreštavi glas. Golman crvenih dohvati loptu, zatrča se i snažnim zamahom noge odbaci je preko sredine igrališta. Crveni i plavi igrači jurili su starajući se da prepreče put jedan drugome. − Ua! − čuli su se povici. − Udri ga! − Razbojnik! Lela se oduprla rukama o naslon i šapuće „Bože, bože!“ Igrači se uzmuvali, sudaraju se, jedan pade. A lopta se kao zmija provlači između nogu. I polete u pravcu kapije. Raša se povi. Lela vrisnu. Ali golman dohvati loptu rukama. − Živeo! − Ura! Lela je ustala i pljeskala. − Budi pristojna − govorila je Danica i povukla je za suknju. Milena se naže prema Leli. − Ovo njemu viču. Sva uzbuđena, Lela sede i klimnu glavom. Sa strane su dovikivali Raši i bodrili ga. A on snažno zamahnu rukom i odbaci loptu daleko ispred sebe. Igra se prenela na levu stranu gde se njih nekoliko ustremiše. Dvojica se sudariše i padoše na zemlju. Sudija pisnu u pištaljku. Lela je sada mirno posmatrala, jer je lopta bila daleko od golmana. Za Milenu ova igra imala je interesa utoliko ukoliko se Lela uzbuđivala i zato je posmatrala najviše nju. Dragana je zanimala više tehnička strana igre, a o rezultatu nije vodio računa. A Danica je prekorevala Lelu: − Malo manje se ispoljavaj… Šta će reći ovaj svet?! Ali Lela nije bila u stanju da čuje sestru, jer se igra opet prenosila u blizini gola plavih. Sudija opet zasvira i igrači stadoše. Jedan dohvati loptu i stavi je ispred kapije. − Penal! − Sudija je pristrasan.

− Ua! − Raša! Ra-ša, Ra-ša! Jedan od crvenih igrača se odmače. Publika zanemi. Igrač u crvenom dresu se zatrča, udari loptu, i ona odlete pravo u ruke Raši. Prolomio se pljesak, a potom složno. − Pla-vi! Pla-vi! Pla-vi! Kao da su dobili novu snagu, plavi složno navališe. Jedan je u širokom luku terao loptu ispred sebe, izbegavajući pažljivo susret. Onda dobaci loptu igraču do sebe i pojuri kapiji crvenih. Ljudi su poskakali sa svojih mesta, odbacujući rukama ispred sebe kao da guraju loptu. Nisu ni opažali kako se naginju jedan na drugoga, niti su se osećali uvređeni oni koje su gazili… Oko kapije crvenih napravi se gužva. I lopta, kao da je otkačena sa neke opruge, prolete pored direka i zatrese mrežu. Prolomi se eksplozija od glasova. Odnekud nalete u visini jato čavki i zastrašeno prnu na sve strane. Ljudi poskakaše sa svojih mesta, udaraju nogama i puštaju neke čudne glasove. Mnogi u oduševljenju bacaju šešire uvis. Neki se grle i ljube od radosti. − Ovo je bio junački gol! − Sad možemo slobodno da dišemo! − Alal im vera! − Limunada, kisela voda − vikao je prodavac. − Daj ovamo da malo predahnemo. Duševna zategnutost je popustila kao da su se svi otarasili neke velike brige. Ljudi su veselo ćeretali, dobacivali jedan drugome i hladili šeširima. Igrači su prilazili sredini igrališta. Znaju oni da im predstoji težak rad, a sreća na zelenom polju je varljiva i zavisi od mnogih slučajnosti. Sudija je dao znak pištaljkom. Igra je ponovo počela. Publika je zaćutala. Igrači u crvenim dresovima navaljivali su svom žestinom da bi osvetili poraz i nadoknadili gubitak još u prvom poluvremenu. Lela je sa strepnjom posmatrala kako se crveni približuju golu plavih. Golman raširio noge i povija se gornjim delom tela, pripravan na skok. Igrači se kao zakovitlan vihor stvoriše pred kapijom. Golman se baci u gomilu da rukom dohvati loptu. Publika skoči na noge sa izrazom užasa na licu. Noge igrača se ukrstiše i uskovitlaše, lopta ispade iz ruku golmana, a on se nemoćno povede i pade na leđa raširenih ruku. Kroz publiku se prolomi krik užasa i svi ustadoše sa svojih mesta. Neke

dame su vrisnule. − Dole, ua! − Razbojnici − prolamalo se iz hiljade glasova. Pobledela, zanemela, Lela je ustala i zamagljenih očiju gledala onu gomilu ljudi koji su nešto žučno razgovarali. Ali kad ugleda bolničare sa nosilima, ona glasno uzdahnu, zanija se, sede i pokri lice rukama. Larma na tribini postala je zaglušna. Mnogi su počeli silaziti sa tribina. Neki su pokušavali da izađu na igralište. − Razbojnici. − Ua!… Dole! − čuli se povici kroz paklenu larmu. − Hajde, da idemo, − predloži Danica i uhvati Lelu ispod ruke. − Jaoj, da li je živ? − govorila je Milena kroz suze i drhtala celim telom. Lela se na ove reči strese, energično odbi ruku Daničinu, odgurnu Dragana i žurno izađe. Stepenište je bilo zakrčeno od ljudi koji su bili razdraženi i kao da nisu osećali ni sami sebe. Lela se gurala, provlačila, dok ne naiđe na slobodan prolaz i onda potrča. Prošla je ispod tribina i nađe se na zelenom prostoru ispred kuće gde su se igrači svlačili i provodili vreme odmora. Gomila ljudi je stajala i brižno razgovarala. Sa tribina je dopirao žagor. Lela zastade usplahirena pred vratima. Disala je ubrzano, pa se okrete zbunjena i zapita prvoga: − Molim vas, gde je? − Ko?… A, tamo ne može, došao je lekar. − Ali ja moram! Iz sobe je izišao jedan od sportskih funkcionera i obratio se sakupljenim: − Udaren je u trbuh. Zastao mu dah, ali ga sad povraćaju. − Molim vas, želela bih da uđem unutra − obrati mu se Lela sva uplakana. − Niko! − mahnu ovaj rukom i stade ispred vrata kao stražar. − Recite mi je li mu teško? − pitala je Lela kroz plač. Ali nečije ruke stegoše joj mišice. Ona se okrete i ugleda Danicu. Stisnutih usana i ledenog pogleda, Danica je povuče. − Nemoj da nas brukaš! − govorila je ljutito. − Hajde smesta kući! Lela nije razumela šta joj Danica govori, ali po izrazu njenog lica pogađala je smisao. I u ovom trenutku, kada je u pitanju život čoveka koga ona voli, sve ostalo izgledalo joj je besmisleno i glupo. A svi oni koji neće da shvate

njen bol bili su joj odvratni. Ona snažno otrže ruku i obrecnu se: − Pusti me!… Ja odavde ne idem. Ah, bože! − i pokri lice rukama. Danica se obazre da ih ko ne sluša. Sa igrališta se čuo zvuk pištaljke, znak da se igra nastavlja. Okolni se razišli, sem nekolicine koji su brižno gledali u vrata sobe gde je ležao golman. Dragan i Milena su stajali zbunjeni i išli za Danicom kao pilići za kvočkom. A njihovo prisustvo je nju još više dražilo. „Šta su se zalepili za mene!“ − pitala se. Kolebala se da li da posmatra utakmicu, ili da ide kući, ili da se vrati Leli. Zastala je. Milena i Dragan su išli za njom. − Šta hoćete vazdan od mene? − zapita ljutito, prođe pored njih i vrati se pred kuću gde je bila Lela. Igralište se prolamalo od oduševljenih poklika. Prvo poluvreme je završeno. Kroz prolaz ispod tribine pojaviše se igrači. Danica je zastala da ih vidi. Zadihani, znojavi i prašnjavi prilazili su kućici i prepirali se. Pored njih su išli sportski funkcioneri i neke grlili. − Kako da ispustiš onaj penal? − Eh, kako! − govorio je igrač i kaljavom rukom brisao znoj sa čela. − Vi svi mislite da je to lako. A meni sa onih jedanaest metara kapija izgleda kao iglene uši, a golman kolos od čoveka. Šta je sa Rašom? I ostali su se raspitivali. Danica se seti Lele, ali je ne nađe u hodniku. Kroz poluotvorena vrata videla je Rašu kako sedi zavaljen na stolici i Lelu sa prebačenom rukom oko njegovoga vrata. Okrete se i ljutito pođe izlazu. Neko je oslovi. − Kakvo zadovoljstvo da vas vidim samu − govorio je Jelić. − Videste li šta se desilo Raši? − Kako mu je? − zapita Danica. − Dobro, dobro… Tamo je i vaša sestra. Lice Daničino se zgrči i tada ugleda decu gde stoje zbunjena i neodlučna. Seti se reči onoga igrača i Dragan joj se pričini kao neko podmuklo stvorenje koje se isprečilo između nje i Jelića i celoga ovoga sveta. A s druge strane njena sestra koja se bestidno ponaša. Drhtavim rukama je otvarala i zatvarala tašnu i mucala: − Jest, tamo je… − Gde se viđate? − pitao je Jelić. − Ah, čekaju vas deca. Bogami, Milena prava dama.

− Izvinite, žurim, do viđenja − progovori Danica i pođe izlazu. Osetila je prvi put kao da je prešla preko neke prekretnice i da je za sobom ostavila onaj blistavi život mladosti. A smatrala je da to nije još zaslužila po svojim telesnim i duhovnim moćima. U tamnu neizvesnost gurnula su je ova tuđa deca koja je uporno čekaju kao da hoće celom svetu da prikažu da im je ona mati. Prošla je pored njih i ne gledajući ih i uputila se izlazu. − Zašto da trčim za njom? − govorio je Dragan Mileni. − Ali, molim te… šta će da kaže tata! − reče plačnim glasom Milena i povuče Dragana za rukav. − Ja ovo više ne mogu da podnesem… Čula si šta kaže: „Šta hoćete…“ − Dragan je podražavao Daničinom glasu. − Eno izađe, požuri pa ćemo ispričati tati. − Milena pusti Draganovu ruku i pođe, rastržući se između maćehe i brata kao da bi htela svojim mislima da ih spoji. Dragan je išao lagano i namršteno za sestrom. Uvideo je jače nego ikad da je stvoren jaz između njega i maćehe. A on je već slobodan građanin i šta ima da očekuje od te žene koja mu je svakim danom sve više tuđa. I zar njegovi drugovi ne žive bez porodice i još se sami probijaju kroz život. − Dragane! − začu glas Milenin koja se penjala u auto. Približavajući se automobilu, Dragan je razmišljao kako on sve ovo podnosi radi svoga oca i sestre. I kao da je našao neko opravdanje, Dragan ubrza hod. Ali Danica zalupi vrata pred njim i doviknu šoferu: − Terajte! Dragan ustuknu iznenađen. Auto krete. Video je kako je Milena rekla nešto majci, pokazujući na njega, ali Danica mahnu odrečno rukom i zavali se u naslon. Auto krete brže, dižući za sobom prašinu. A ona lutka na zadnjem prozoru kao da se prkosno smeje. Auto se izgubi… I kao da mu se otkide neki teret, Dragan diže lagano glavu i pogleda u široko nebesko plavetnilo. Onda se zagleda u dečake koji su bosi stajali na drveću kao ptičice i oseti najednom neizmernu radost pred novim životom. Nasmejane duše, samopouzdan, krenuo je lagano u varoš da saopšti svojim drugovima, kako je od danas i on „besprizoran“, bez roditelja, slobodan i rasterećen porodičnih obaveza.

ČETVRTI DEO

49 Nedeljom i praznikom okolina Beograda je sumorna. Sem nekoliko mladih parova koji su intimno ćućorili skriveni unekoliko od pogleda ljudi, Dragan nikoga više nije sreo. Išao je sam, polako, kao da bi prvo hteo da uspostavi odnos prema svemu što ga okružava. Osećao je svoj dah, čuo je svoje korake… A iz daljine je dopirao šum velikoga grada kao potmula tutnjava. I najednom poče da se koleba da li će uspeti da se snađe u tom vrtlogu života. A život mu se učinio kao nešto opipljivo, glomazno i uskovitlano, što bi trebalo da razbije svojim rukama. Da li će moći? Sa druge strane prikazala mu se kuća kao zagušljiva i tesna. Naročito posle ovog slučaja kada mu maćeha zalupila vrata pred nosom: „Ah!“ − uzviknuo je kroz stisnute zube, željan osvete. Sada mu ta žena ne može ništa. A ona je kriva za sve neugodnosti što su snašle njihovu kuću. „Ona, ona“ − ponavljao je i osetio se gordim što se baš njemu pružila mogućnost da raskine sa tim nesnosnim životom. I zar će on biti jedini koji se probija kroz svet. „Zar o onoj deci iko vodi računa“ − gledao je gomilu bosonoge dece koja su jurila po poljani i terala pred sobom loptu od krpe, vičući iz sveg glasa. Pade mu na pamet kako su njega čuvali dok je bio mali. Ali on je tada imao majku, nežnu, milu, koja je kao senka bdila nad njima… Obuzela ga tuga za njom, duboka i nežna. Zamišljao je sebe kao siroče bez igde ikoga. Progutao je pljuvačku i zatreptao očima da bi zadržao suze. Zažalio je za sobom, sestrom, ocem i celim onim životom koji bi mogao biti lep i prijatan… I opet se seti maćehe. A ona lutka što visi u automobilu kao da mu zaigra pred očima. Stegao je pesnice, i pošao odlučnim korakom. Naišao je na prve kuće Jatagan-male. Slušao je ranije o ovoj naseobini, o njenim kućama zidanim za noć i o stanovnicima − ubogoj sirotinji. Ulice krivudave, za vreme suše pune prašine, a za kišnih dana neprohodne od blata. Ispred vratnica mestimično nabacane cigle stvaraju iluziju popločanih trotoara. Kuće pokrivene terisanom hartijom i oblepljene blatom. Samo poneke, retke, čiji su se stanovnici malo ustalili, imaju krovove od starog crepa ili lima i okrečene zidove. Nedelja je. Žene obučene u nove haljine sedele su pred kapijama i posmatrale povorku ljudi koji odlaze ili se vraćaju sa utakmice. Pažnju

Draganovu je privukao spokojan i miran izraz lica ljudi i žena koji su živeli svojim životom, bez roptanja, možda i bez želja, ali svakako bez nade za boljim. U jednom dvorištu iskupili se radnici Ličani, obučeni u praznične kapute i u novim košuljama čiji se beo okovratnik isticao prema preplanulom, grubom licu i bacaju kamena s ramena. Tada se Dragan prisetio da mu je Gojko govorio kako stanuje u Jatagan-mali, i plaća za jednu sobu pedeset dinara. Zagledao je u prozore ne bi li ga ugledao. Na nekima je bilo cveća. U jednoj sobi sedeo je starac obrastao u bradu i gledao zamišljeno preda se. A na prozoru mačka bezbrižno drema. Bosonoga i prljava deca piskavim glasićima se žučno raspravljaju, dok petao na nekoj šupi izdužio šiju i kukureče „Bakalnica“ − napisao neko na zidu nečitkim slovima. Okrenuo se još jednom da vidi petla. Svi ovi ljudi, žene, deca, pa i životinje, činili su svet za sebe, i odavali harmoničnu zajednicu. I tada mu postade jasno zašto on nikada nije mogao da se složi sa Gojkom i Đurom. Jer i te pravne nauke, posmatrane iz Jatagan-male, dobijale su sasvim drugi značaj, često i obrnuti smisao od onoga što se htelo reći. Dragan je bio zadovoljan zbog ovog saznanja. I da bi našao potvrdu ovakvom zaključku, zastao je na bregu i još jednom pogledao krovove iz kojih su štrčali dimnjaci kao da nekome prete. A tamo, u daljini, dimnjak fabrike kao neki stražar nad ovom besprizornom kolonijom. U svesti Draganovoj rađalo se nešto novo, njemu dotle nepoznato, još neodređeno i maglovito, što se rastezalo i nestajalo kao dim koji vetar lagano razvlači. Bio je svestan da se dogodilo nešto neočekivano, novo što ga ispunjava svežinom i verom da će sve dobro biti. On više ne mora da strepi, niti da saginje glavu pred voljom svoje maćehe… Nad glavom mu je zvrjao motor aeroplana. Pogledao je u tom pravcu, udahnuo snažno i radostan pošao u varoš. Ali, prolazeći pored ulice kojom je obično skretao svojoj kući, zapitao se: „Kuda ću sad?“ − i usporio hod. Iako je prijatna sloboda neumitna stvarnost ga je opominjala da noćas treba negde da spava. Na ulici ne može ostati. On stavi ruku u džep i napipa dva dinara. Seti se reči Gojkovih kako već tri dana nije video dinara. „A on opet živi“ − i tada se reši da nađe njega. Sada je verovatno u studentskoj menzi, gde poslužuje kao kelner da bi zaradio hranu. Kroz mračne, uske stepenice neke kućerine, peo se lagano i zagledao u vrata. Negde pri vrhu pročitao je: „Studentska menza“. Iznutra je dopirao žagor i čuo se zveket tanjira. Otvorio je vrata. Zapahnu ga miris kuvanog kupusa.

Za dugim stolovima sedeli su studenti. Neki nagnuti nad tanjirima, dok drugi razgovaraju. U jednom uglu stajala je grupa u kojoj je neki student žučno govorio. Dragan se bojažljivo obazre. Trenutno je zaboravio da je i on rešen da pođe njegovim putem i htede da se vrati. Ali tada ugleda Gojka koji je nosio poslužavnik sa tanjirima iz kojih se pušilo jelo. − Gojko! − uzviknu Dragan. On se obazre i kad ugleda Dragana, otpozdravi glavom i nastavi da raznosi jelo. Dragan je koraknuo smelije i približio se onoj grupi gde se vodio razgovor. Bio je prijatno iznenađen kada je među njima ugledao Đuru s kojim se srdačno pozdravio. − Otkuda ti ovde među nama? − upitao ga značajno Đura, kao da je hteo reći da njemu nije mesto ovde. − Eh, otkuda…? Pričaću ti kad iziđemo − odgovorio je važno Dragan i pogledao u studenta razbarušene kose i bez kragne koji je govorio: − Nabacuju nam da smo komunisti zato što se borimo za ekonomsko poboljšanje svoje i svoga naroda. A to baš dokazuje da smo nacionalisti. − Ne pominji mi tu reč − odmahnu rukom Đura. − Nacionalizam je danas postao patent vladajućeg režima. Posmatraj, molim te, studente koji za sebe tvrde da su nacionalisti… svi su policijski agenti. − Ali mi ne možemo da negiramo postojanje nacije… Nacija je zajednička vrednost. I zato ja odbijam da sam anacionalan, a ne možeš takav biti ni ti, ni ovaj, ni onaj. Jer mi ne želimo da rušimo staro, već ovo današnje što ne valja. Dragan je slušao razgovor, ali nije mogao da shvati povodom čega oni govore tako žustro. O ovoj temi on ranije nije nikada razmišljao, ali je predviđao da je nešto važno i nesvakidašnje što nije imalo nikakve veze sa njegovim današnjim životom. I setio se utakmice, napuderisane maćehe, onog sveta koji se uzbuđivao bez razloga. Sve to posmatrano iz ove dimljive sobe ispunjene mirisom kupusa izgledalo mu je besciljno, besmisleno i osetio se postiđen pred svojim drugovima. Prišao je bliže kao da hoće da im se nametne i kaže da od sada pripada njihovom krugu. − Samo slobodan čovek voli otadžbinu − govorio je Đura. − Ali to ne znači da treba mrzeti naciju. Razgovor se onda nastavio o pojmu nacija i otadžbina. Dragan se mučio da se priseti da li je negde o tome čitao. On je nailazio na mnoštvo problema o čijoj je suštini uvek naknadno saznavao i tako je uvek bio iza svojih drugova.

Njegovo razmišljanje prekide Gojko koji mu priđe brišući maramom ruke. − Šta ima novo?… Jedva nahranismo ovaj gladni narod. Dragan je osetio glad, ali se stideo da to prizna. − A… jesi li gotov? Imam nešto da razgovaram s tobom. Hoćeš li da izađemo? − Evo… samo da predam kupone. Studenti su ustajali od stolova i izlazili. Neki još sa čačkalicama u ustima. Počela se razilaziti i grupa s kojom je Dragan bio. Svi su išli izlazu razgovarajući živo. Draganu priđe Đura. − Šta imaš da mi pričaš? − Čekaj Gojka pa ćeš čuti − govorio je da bi izazvao što veće interesovanje kod svoga druga. Goreo je od nestrpljenja da im iskaže svoju odluku, jer mu se činilo da će time njegov postupak dobiti svoju pravu potvrdu. − Kuda ćete sada? − Pošto nemamo novaca, ili kući ili u šetnju ulicama. „A kuda ću ja?… Kuće nemam“ − i Draganu se pričini da se nalazi pred nekim praznim prostorom. Setio se svoje sobe. Tu su njegova sestra i otac kojima bi naneo težak bol. I pitao se da li je dobro ovo na šta se odlučio. Da li je on sposoban da izdrži sve neprijatnosti što mu predstoje?… Ali se priseti lica svoje maćehe kad je prkosno zalupila vrata automobila. I zar opet da prikloni glavu pred njom koja tiraniše celu kuću. „Moj postupak neka bude protest u ime sviju…“ Neko ga lupi po ramenu. − Evo i mene − reče Gojko i uhvati ga prijateljski pod ruku. − Dede, šta ima novo?… Jesi li šta čuo? Dragan pogleda Gojka, njegove nasmejane svetle oči. Osetio je prisnost prema njemu, Đuri i svima drugovima koji idu kroz život raspoloženi i vedri. Njihovo prisustvo ulivalo mu je moralnu snagu. − Čekaj, nemoj da pričaš − upade Gojko, pa se obrati jednome od drugova koji su išli pozadi: − Druže imaš li cigaretu? Ovaj iz džepa od prsnika izvadi jednu i prepolovi je. Paleći cigaretu, Gojko priđe Draganu: − Da čujem. − U mome životu je od ovoga momenta nastao preokret. Napustio sam kuću i od večeras sam sam u životu, eto ovakav kakvog me vidite. − Dragan

zastade i raširi ruke. Sa rukama u džepovima od pantalona, Gojko i Đura pogledaše ravnodušno Dragana kao da njegovim rečima ne pridaju mnogo značaja. Oni su još od detinjstva prisiljeni na takav život i ne uviđaju da se zbog toga treba uzbuđivati. − A zašto, kad imaš kuću, oca, majku? − zapita radoznalo Gojko. − Duga je to priča − nastavi Dragan i pođe. − Imao sam nekada majku, ali je više nemam − njegov glas zadrhta i zatrepta očima. − Ova nova, koja je ušla u kuću, razorila je život i moga oca, i moje sestre, i moj. Gojko i Đura su sa interesovanjem posmatrali Dragana. Njegova iskrena ispovest uverila ih je da se dogodilo nešto neobično i osetiše prema njemu naklonost kao prema nekom slabijem. − A zar ti nemaš rođene majke? − zapita Đura. − Nemam… moja je majka bila dobra… nežna − Dragan se zagrcnu. Videći njegov bol, Gojko predloži da skrenu u jednu bočnu ulicu. Saosećajući sa Draganom išli su ćuteći, dok Gojko ne zapita: − Pa kako je to bilo? Dragan se ustručavao da pomene scenu sa igrališta, već im je u opštim crtama izložio: − Nesnosna žena… Iz bogate porodice… viče po ceo dan. Ne trpi ni mene, ni sestru. Vređa moga oca… više to nisam mogao da podnosim. − Odakle je? − pitao je Gojko. − Iz Beograda. Ima brata poslanika… Milana Stevanovića. − Šta kažeš! − uzviknu Đura. − Nije moguće! Gojko i Dragan ga pogledaše iznenađeno. − Pa znaš ko je taj? − obrati se Đura Gojku. − Onaj mlekadžija koji je zakupio mleko iz okoline i povećao cenu od dva na četiri dinara. − Ama šta kažeš? − Gojko se okrete Draganu. − Dakle iz te porodice?!… E znaš šta, dobro si učinio! Ohrabren odobravanjem svojih drugova, kao da je učinio neko junačko delo, Dragan poče: − U meni se sve bunilo protivu te žene, pa ako hoćete baš i zbog toga što je iz takve porodice. I više neću da podnosim… Hoću da se probijam kroz život, kao i vi… − Bravo!

− Tako je! − odobravali su Đura i Gojko. Osećajući se ravan svojim drugovima, Dragan im priznade: − Ali… ja nemam ništa. Ni novaca, ni stana. − Ne brini − tešio ga Đura. − Kod nas u Jatagan-mali imaš stan, pa ćemo se smestiti. − Ja ti obezbeđujem hranu − dodade Gojko. − Otkuda, kad ni ti nemaš? − upita ga u nedoumici Dragan. − To je moja stvar − Gojko se odmače dva koraka i pokazujući sebe, nastavi važnim glasom: − Bićeš pomoćnik kod gospodina. − Kako?… Gde? − Brisaćeš tanjire i čaše u menzi. Zaslužićeš ručak i večeru, a za docnije ćemo se postarati. Dragan je razmišljao na koji način da im se zahvali. Ali grudi su mu bile pune kao da nije imao daha i mucao je neke nerazumljive reči. U nastupu iskrenosti, ne govoreći prišao je Gojku i zagrlio ga. A potom je poljubio i Đuru. I sva trojica, bez novaca, ali ispunjeni nadom u srećniji život, držeći se ispod ruke, išli su zadovoljni kroz noć.

50 Auto se zaustavio. Danica je izašla i, ne obazirući se na Milenu, pošla žurno u kuću. U predsoblju se nije zadržavala, već je ušla u spavaću sobu i zaključala vrata. Milena je išla za njom zbunjena, plačnih očiju i zastala pred ocem koji se pojavio iz svoje sobe. − E… a vi se vratili. Kad brže! − pitao je iznenađeno, predosećajući da se nešto dogodilo. Milena skide kapu, mahnu rukom i uđe u svoju sobu. Vladimir pođe za njom. − Šta je?… Šta se dogodilo? − Ne znam ni ja… Naljutila se prvo na Lelu, a zatim na Dragana i nije htela da ga uzme u auto. − Zašto?… Gde je on? − Ne znam… ostao je − govorila je Milena gotova da zaplače. Vladimir uzdahnu i prevuče rukom preko glave, pa se okrete u mestu. Od tih svakodnevnih trzavica mutilo mu se u glavi i već je bio nesposoban ma šta da preduzme. A najviše ga je mučilo saznanje da su već i deca uvidela kako odnosi u njihovoj kući postaju iz dana u dan sve mučniji. Sada nije morao da prikriva svoju ljutnju prema ženi, i zapita gnevno: − A gde je ona? − Sigurno u spavaćoj sobi. Vladimir se okrete, uđe u predsoblje i zastade pred vratima spavaće sobe. Dohvatio je za kvaku. Vrata su bila zatvorena. Vratio se u svoj radni kabinet da bi s te strane zakucao. Sluteći neprijatnost, dohvatio je živo za bravu i gotovo lupnuo telom u vrata. Odmakao se. Usta su mu bila otvorena. Razrogačenih očiju gledao je u vrata. Hteo je da vikne, protestuje, ali i da moli. I kolebajući se Vladimir obori glavu i sav malaksao priđe stolu kraj koga se svali u stolicu. „Ovako se više ne može“ − odjekivalo je u njegovoj svesti. Ali je bio nesposoban da ma šta preduzme što bi raščistilo odnose u njegovoj kući. Događaji su promicali bez njegovog uticaja i on se osećao kao jahač koji je ispustio dizgine, nošen u

neizvesnost vratolomnom brzinom. Sve što je stajalo do njega, učinio je i sad je bespomoćan. „Kako može da je takva“! − pitao se u nemoćnom jadu i navreše mu suze na oči. Dođe mu žao dece, samoga sebe… Zamagljene svesti razmišljao je kako je iskreno želeo mir i slogu, a međutim, u njegovoj kući je iz dana u dan sve crnje i gore. Pritisnuo je rukom oči i zaplakao se. U njegovoj duši nastao je slom i Vladimir je opuštene glave, kao neki težak bolesnik, sedeo za stolom zgrčena lica, klonuo, bez misli, utučen i nem. „Ma šta se dogodilo, gore biti ne može“ − pade mu na pamet. − „Ja nisam kriv“. − Najednom ga obuze neka potajna radost da će mu se možda pružiti prilika da opet ostane sam sa svojom decom. I kao da ga nešto podiže, lagano je dizao glavu gledajući u vrata spavaće sobe. „Ako je zaista učinila…“ Srce mu snažno zakuca. Zadrhtao je i skočio sa stolice pridržavajući se rukama o sto. „Ne, ne, to ne sme biti“. − On priđe vratima i lagano zakuca. − Dano, Dano, Otvori, molim te… hteo bih da razgovaramo. Iz sobe se nije čuo nikakav šum. U kući je vladala tišina da je čuo svoj rođeni dah. Po čelu mu je izbio hladan znoj. Podbočio se rukama i setio Milene; pomislio je da i od nje zatraži pomoć, jer nije više sposoban za rasuđivanje. Poveo se ka vratima predsoblja, ali je zastao. „Šta da radim?“ − pitao se u očajanju. Osećao se posramljen pred decom i ponižen pred ženom. Snaga ga je izdala i više nije imao volje da viče i pravi galamu. Njegovom duševnom stanju pristajalo je jedino da moli i on priđe ponovo vratima. − Dano, zašto me mučiš… Imaj milosti prema meni… „Ako je ona zaista učinila nešto od sebe!“ − On prisloni glavu na vrata ne bi li šta saznao i učini mu se kao da čuje neki šum. „Parket pucka… ide…“ − Opet je zakucao: − Dano, otvori mi… kad te molim! Prislonio je uvo i tada je već razgovetno čuo korake… „Evo je“! Brava škripnu i Vladimir sav ozaren naglo otvori vrata. Danica mu okrete leđa, priđe krevetu i zaroni glavu u jastuke. − Šta ti je, zaboga? Danica je ćutala i šmrkala. Kroz plač progovori: − Ostavi me, ostavi… Svi ste protivu mene… − Ama ko? − pitao je brižno Vladimir i nagao se nad njom. − Reci mi… Je li te Dragan šta uvredio? Ali Danica kao da ga nije slušala. − Dojadio mi je živog… žalićete za mnom…

− Ne govori tako… Ti imaš muža koji te nikad nije uvredio… pa pomisli samo na to… A o ostalom svetu ne treba voditi računa. Tvoji su nervi oslabili, pa ti sve izgledalo crno. Umesto odgovora Danica ustade. Iako su joj oči bile vlažne, njeno hladno i strogo lice, stegnute usnice odavale su odlučnost. − Kuda? − zapita uplašeno Vladimir. − Ja znam šta ću učiniti − i ne gledajući Vladimira uputi se kupatilu, predočavajući mu time svoju strašnu odluku. Vladimir joj prepreči put i raširi ruke. − Dano, budi pametna… smiri se… tako ti boga. − Pusti me, pusti! − vikala je, gurajući ga od vrata. Vladimir je obuhvati oko pojasa i povuče ka sredini sobe. − Smiri se, Dano… Ako ne misliš na mene, pomisli na svoju majku… oca. − Niko mi ne treba… niko… neću više da živim. Ali on je snažno povuče i svali na krevet. Danica osta presamićena i poče plakati. Vladimir se zadihan odmače i pogleda ženu čije se telo treslo od plača. Dođe mu da se uhvati za kosu. Koračao je po sobi levo i desno, ali se priseti da bi ona mogla u nekoliko skokova da uđe u kupatilo i onda bi se ponovila stara scena. I zato je uzeo stolicu, seo ispred nje i namršteno se zagledao u pod. Mnogo puta je bio u sličnom položaju, pa već nije nalazio reči kojima bi mogao da ublaži ovaj odnos. Znao je samo da je položaj nepopraviv, a on kao da nepovratno tone. I svesno se podaje, kad već drugojače ne može da bude. Ali još jednim krajičkom svesti zna da je muž i otac i da svi od njega očekuju poslednju reč. Iako je bio svestan da njegove reči neće imati mnogo dejstva, on dodirnu Daničinu ruku. − Nalazim da je krajnje vreme da hladno razgovaramo o svemu… Mi nismo nikada ni jedno pitanje raspravili kao muž i žena… Večito neka bura, svađa… lom − ali tada se priseti kako je izabrao nezgodan momenat za ozbiljan razgovor. Danica je ćutala i kao da više nije imala daha. Njome je ovladala neka čudna neosetljivost, te nije slušala reči Vladimirove. Bio je već suton. Predmeti u sobi kao nekim velom obavijeni, izgledali su ogromni. Vladimir je ustao, prešao preko sobe dok su pločice parketa puckale i upalio svetlost. Pričinilo mu se kao da je cela kuća obamrla, slična napuštenoj kolibi. I tek tada se priseti Dragana… Sve mu je nejasno. Želeo je

da sazna šta se odigralo ovo posle podne. I da bi Danicu odobrovoljio, prišao joj, obuhvatio njene noge koje su visile i digao na krevet. Uzeo je ćebe i pokrio je. − Odmori se… Doći ću opet − gledajući njene uplakane oči i izmučeno lice osetio je ponovo nežnost prema njoj i rekao tepajući: − Sve će biti dobro… Znaj, ja sam ti jedini prijatelj. I bojeći se da se ona nanovo ne naljuti, izađe na prstima iz sobe. Obuzelo ga je neko mučno raspoloženje i kao da zavapi: „Dokle ću ja ovako!“ Ljutio se na samoga sebe zbog tolike popustljivosti… „Ja sam dovoljno razuman čovek… kod mene logika nije luksuz, pa valjda znam dokle se može popuštati“. Ali kada je hteo da odluči šta da preduzme, seti se Danice i njene nesalomljive volje. „Odsustvo logike“ − pade mu na pamet. I pred tim saznanjem, njemu, razumnom čoveku, ne preostaje ništa drugo nego da nastavi i dalje sa smirivanjem. Inače bi se dogodila nesreća. A on ne želi da bude kriv. „Navukao sam sebi jaram na vrat i moram da teglim… valjda mi je tako suđeno“ − razmišljao je šetajući po sobi. Zastao je kod stola… „Šta sam ono hteo?“ − Podigao je glavu, posmatrajući letimično predmete po sobi ne bi li se prisetio. „Da, da“ − ponavljao je bez smisla, da bi time ispunio neku prazninu. Oborio je glavu i pogled mu se zaustavi na velikoj mrlji na parketu, pa se seti reči služavkinih: „Ako milostiva primeti, biće bruke“. „Svi se nje boje, i ja i Dragan… a, šta je sa Draganom?“, trgao se i pođe u dečju sobu. Zatvarajući pažljivo vrata za sobom, pitao je Milenu: − Dobro, molim te, šta se dogodilo posle podne i gde je Dragan? − Ostao je… − Ali trebalo je već da dođe do sada… Šta je rekao majci? − Ništa, bogami. − A zašto se ona ljuti. Milena sleže ramenima: − Zašto?… Dragan misli da nas ona ne trpi. − Onda se priseti. − Ah da, rekla je jednom: šta mi vi… tako nešto. − Aha, − izusti Vladimir kao da nekom preti, pa se okrete i iziđe. Dugo je sedeo u svojoj sobi nalakćen na sto. Mrak je odavno bio obavio predmete, ali on je kao na danu video sebe, svoju bivšu ženu i zamišljao nekadanji srećan život. A povremeno bi zabrujale Milenine reči: „Ona nas ne trpi“. Shvatajući da se ovo stanje u njegovoj kući ne može popraviti, Vladimir je grčevito stezao očne kapke i bolno uzdisao. Događaji se kovitlaju, misli

proleću, telo malaksava, pa bi hteo da legne i da se više nikad ne probudi. Glava mu je teška i izgleda kao da mu se neki obruč steže oko čela. Od nekog vremena počela je da ga muči jeziva tišina u kući. Hteo bi s kim da progovori, ne bi li mu laknulo. Naprezao je sluh da bi ma šta čuo. Kada je jednog trenutka dopro do njega šum koraka u predsoblju, podigao je glavu i pogledao u pravcu vrata. „Sigurno Dragan!“ − mislio je, ali je začuo glas devojke: − Ju, gospodine, zašto sedite u mraku? − A… došla si… zaboravio sam. Upali svetlost. − Šta ćete za večeru? − pitala je. − Ja?… Ništa… Ovaj, da li je došao Dragan? − Nisam ga videla. Vladimir je nesvesno pomerao knjige na stolu da bi skrio svoju zabunu od devojke, misleći neprestano zašto nema Dragana. Ali devojka je čekala naređenje. − Vidi tamo kod gospođe − i pokaza rukom na spavaću sobu. Onda je stao nasred sobe i zapita se: „Gde li je on?“ − Napolju je mrak, a kroz čipkanu zavesu videla se negde u daljini žmirkava svetlost sijalice. I ta ga svetlost podseti na mnogoljudni grad, kao neki mravinjak. Tamo negde je Dragan. Ukrstio je prste i prišao prozoru. „Šta je to sa njim?“ pitao se i naprezao vid ne bi li ga ugledao. Obuze ga nemir. Ušao je opet u sobu kod Milene. − Nije još došao Dragan?… − Nije… ne znam šta je s njim − odgovori brižno Milena. Vladimir je grizao usnu i gledao namršteno. Onda podiže glavu i pogleda Milenu koja je sedela za stolom i švrljala po hartiji. − Šta misliš… gde on može biti sada? − Ne znam, tata. − Da nije možda kod onoga Miše… Pri pomenu ovog imena, Milena zadrhta i pomeri se na stolici da bi sakrila svoju zabunu. Bila je u nedoumici da li je otac ozbiljno pita, ili je šta čuo sa njihovu ljubav, pa je sada kuša. Ali Vladimir nije primetio njenu zabunu. − Da li znaš gde on stanuje? Milena nervozno krete ramenima, a lice joj obli rumen.

− Bože tata… hm!… otkuda ja… Ali je prekide devojka. − Gospodine, milostiva neće da večera… Ona je već legla. − Dobro… A ti? − obrati se Mileni. − Ja bih samo čašu mleka. Odmah ću da legnem. Boli me glava − govorila je živo da je samo otac ne bi dalje zapitkivao. − Je l’? − odgovori Vladimir. − E, onda, nemojte ništa spremati ni za mene. Hvala. − A za mladog gospodina? Vladimir se namršti… Ali nadajući se da će se Dragan ipak pojaviti, naredi da mu ostavi večeru na stolu. − A šta reče… glava te boli? − Jeste, tata − odgovori smušeno Milena, krijući pogled. − Onda lezi odmah − posavetova je Vladimir i iziđe iz sobe. Do neko doba noći sedeo je Vladimir u svojoj sobi za rad, ustajao pri svakom šušnju i gledao kroz prozor. Onda se slomljen vraćao za sto i opet mislio o prošlom i sadašnjem životu. Sve bi on najzad i podneo. Ali Draganov nedolazak ga je najviše mučio i zadavao ozbiljne brige. Izgledalo mu je da je nešto otkinuto od njegovog života i neki neodređen bol prožimao je celo telo, zanosio glavu da nije mogao da se zadrži na mestu. Otvorio je prozor. U daljini je nazirao siluetu prolaznika, naprezao se da pozna Draganov hod i podrhtavao pri pomisli kako bi ga snažno zagrlio. A potom obarao glavu i lagano se vraćao na sredinu sobe. I ukoliko je noć zahvatala utoliko je više osećao tugu, a teskoba sobe ga gušila. Voljni podsticaji i svi logični zaključci zamirali su u njegovoj svesti. On više nije iznalazio uzroke, niti je drugoga krivio, jer je valjda samo njemu suđeno da se zlopati i muči. Ali našto da ispašta njegovo dete?… Počela ga je mučiti griža savesti da je on, na kraju, za sve kriv. U ovoj mračnoj i tihoj noći kao da je polagao račun pred samim sobom. Da… kriv je što se zaleteo da se oženi kada je već imao odraslu decu; kriv je što je bio popustljiv prema ženi; kriv je što ni jednom nije hteo da uzme u zaštitu svoju decu. „Sve potiče od mene“ − razmišljao je, osećajući pri tome pakosno uživanje što muči samoga sebe. I kao da je time već dovoljno kažnjen on sede za sto malo primiren i obuhvati glavu rukama. Neki auto protutnja pored kuće. Nakrivi glavu osluškujući, a potom lagano zatvori oči. Ali onaj šum kao da je odvukao i njegove misli u hučni grad, gde on vidi Dragana kako luta ulicama

ispijena lica, zadignute jake, i kao da oseća na sebi njegov prekoran pogled. A hteo bi da mu objasni koliko ga voli, ali daha nema, on se muči da progovori, trese glavom i otvara oči. „Sanjao sam da nije došao“ − pokušavao je da ubedi sebe. Ali predmeti u sobi su stajali isto onako kao i ranije, a zavesa na prozoru podignuta… „Zašto ja sedim ovde?“ − zapita se. „On možda luta oko kuće i posmatra prozore“. I uveren da će naći sina, izađe lagano u predsoblje, uze mantil i otključa vrata stana. Silazeći niz stepenice osluškivao je… Iza vrata ostalih stanova vladao je mir. „Svi su srećniji od mene!“ pade mu na pamet. Bat njegovih koraka odjekivao je kroz prazan prostor i on je kao neki krivac silazio na prstima. Otključao je spoljna vrata, izišao na ulicu i obazreo se levo i desno, rešavajući na koju stranu da krene. Na levoj strani ugledao je neke prolaznike koji su nešto govorili i, da se ne bi sreo sa njima, pošao je na desnu stranu. Ulice su bile puste, a sijalice žmirkale. Posmatrao je zamračene prozore kao da ide kroz nepoznatu varoš. Ceo svet spava, a sutra će opet povrveti. I tako iz noći u dan, naizmenično, večito, kao život i smrt… I dok je razmišljao o nestalnosti svega što postoji, obreo se na Slaviji. Neki veseli ljudi pogađali su se sa šoferom da ih nekuda odveze. Iz susedne kafane je dopirala pesma i kroz zamagljene prozore ugledao je ljude i žene kako veselo razgovaraju. „Sigurno nisu ženjeni“ − pomisli Vladimir, uveren sada da oženjen čovek ne može biti raspoložen. Teške prilike današnjice zbrisale su potpuno iz njegovog sećanja dane prošlosti kada je i on bio spokojan. Bio je gotov da veruje kako su svi ljudi nesrećni kao on… Osmesi prolaznika izgledali su mu lažni i gadeći se na celo društvo, poželeo je samoću. Idući Milanovom ulicom uveravao je sebe da će sigurno na prostoru do Terazija sresti Dragana. Video je siluete ljudi, prilazio i žudno posmatrao, zatim usporavao hod da bi uvećao verovatnost susreta. „A prekoreću ga što tako postupa“ − mislio je i zagledao se u firmu „Marković, Jovanović i drug“ − pa pomisli: „Zašto i drug“… Hm!“ − učini i mahnu nestrpljivo glavom. „Vladimir Mihajlović i drug“ − pomisli kako bi to izgledalo kada bi on napisao neki naučni rad i tako se potpisao. Ali on u poslednje vreme uopšte ne piše i kao da oseti neku žaoku, priteže kaput, zadiže jaku i pođe žurno. „Pa šta imam od toga i da pišem… Time Dragana sigurno ne bih povratio“. − Pred ovom mišlju, ostali utisci su potamneli i Vladimir se unezvereno okrete na sve strane ne bi li ugledao sina. Već je stigao na Terazije. Svet se vraćao svojim kućama. Automobili su proletali, dok su poslednji tramvaji žurili u depo. Restorani su bili gotovo prazni. Poslednji posetioci su sedeli dremljivo, dok su kelneri stajali

naslonjeni uza zidove. Opštinski službenici su stavljali u hidrante dugačka gumena creva da poliju ulice. A zemunskom ravnicom je jurio voz. Na jednom uglu Vladimir je zastao ne znajući na koju stranu da okrene. Sa sviju strana su zjapile mračne ulice, a sijalice kao da su se zlurado smeškale. Uzdahnuo je i već očajan što ne može jednim pogledom da obuhvati sve one mračne kute, okrenuo se zbunjeno oko sebe. Približavala mu se grupa ljudi i strepeći da ne ugleda nekog poznanika, on pređe pognute glave na suprotan ugao. „Svet ide svojim kućama, a ja lutam kao neki očajnik… A šta li radi on?“ − ponovo zavapi, sećajući se sina i oči mu se ovlažiše suzama. Zastao je i vrhom prstiju obrisao očne uglove. Okrenuo se ne bi li našao neki skriveni kutak gde bi se isplakao. A sa svih su strana išli ljudi. „Možda se Dragan vratio“ − pomisli… Zračak nade razli mu se po licu, a suze namah usahnuše: „Možda… a ja lutam i očajavam“ − mislio je malo ozaren i bez razmišljanja krete svojoj kući. „A gde li je bio do sada?“ − mislio je Vladimir, uobražavajući da je Dragan već u krevetu. Pomislio je na Mišu, njegovog druga, i tada se zapita nije li trebalo i tamo da ode. Nadvladala je nada i on ubrza hod da bi što pre stigao kući. Otvorio je spoljna vrata i ustrčao uz stepenice, tiho ušao u kuću, osvetlio predsoblje i pogledao naokolo tražeći neki predmet koji bi mu stavio do znanja da je Dragan tu. „Sigurno je u sobi?“ − i otvori vrata lagano da ih ne probudi. − Ko je? − začuo se uplašeni Milenin glas. − Ja, ja… ne plaši se… Je li došao Dragan? − Vladimir upali svetlost. Draganov je krevet bio prazan. Vladimir se zanija, priđe stolici i svali se nemoćan. Milena se pridigla, pogledala oca, a zatim u Draganov prazan krevet. Onda se zavali u jastuke i poče da jeca. Vladimir više nije krio od svoga deteta. Iz otvorenih očiju kapale su mu suze, dok mu je donja vilica podrhtavala. Zajednička nevolja je razotkrila tajne i zbližila još više oca i kćerku. On ustade, priđe prozoru i na staklu prema mračnoj pozadini ugleda svoju siluetu. I taj mračni lik ga podseti da je on još snažan čovek i otac porodice. Krišom je obrisao oči i prišao Mileninom krevetu: − Slušaj − govorio je, milujući je po kosi − smiri se… Možda je on kod nekoga druga, pa ćemo ga sutra naći… A možda će doći − uveravao je iako ni sam nije verovao u takvu mogućnost.

− Ona ga je oterala… od kuće − jecala je Milena. Adi Vladimir je bio izmučen, gotovo nesposoban da iznalazi uzroke. Jedna misao obuzela ga: samo da pronađe sina, a posle će se valjda nešto desiti što će ublažiti odnose. − Da… vidim! − odgovorio je rasejano. − Postaraću se da sve uredim, a ti lezi… dabome… Tako, tako. Hajd’, laku noć! Vladimir priđe vratima i ugasi svetlost, a potom lagano izađe iz sobe. Tu noć proveo je kao u nekom bunilu. Trzao se, osluškivao, sa odvratnošću posmatrao ženu koja je ravnomerno disala, a zatim padao u težak zanos. Sav izmučen ustao je ujutru, obukao se i onako neobrijan ušao u radnu sobu. Devojka je otvorila vrata i tajanstveno uplašenim glasom rekla: − Mladog gospodina nema. Ispuštajući šumno dim cigarete da bi prikrio bolan uzdah, Vladimir je gledao zamišljeno preda se. Da bi izbegao odgovor, zapitao je: − Šta radi Milena? − Sprema se za školu. − Dobro. Devojka je počela brisati stvari čudeći se što joj gospodin ništa ne odgovara. Gorela je od nestrpljivosti da mu saopšti šta je gospođa rekla pre neki dan o Draganu. A sve te svađe u kući nju su mnogo zanimale, jer su obično tih dana malo obraćali pažnje na nju. Vladimira je uzbuđivalo njeno prisustvo i činilo mu se da razmahuje onom krpom po njegovoj glavi. Htede joj reći da iziđe, ali tada bi ona svakako uvidela njegovo neraspoloženje i zato je ustao i izišao iz sobe. U predsoblju se sreo sa Milenom koja je bila obučena i nosila đačku torbu. − A pošla si? − Dragan još nije došao − odgovori tužno Milena. − Da… videćemo danas − reče Vladimir jedva pribranim glasom i poljubi Milenu u obraz. − Ako ga slučajno sretneš… reci mu da se vrati. Ali ja mislim da će doći i sam… do viđenja! Kada je Milena izišla, osećao je potrebu da glasno jekne. Okretao se u predsoblju kao da ga neko progoni zazirući svakog časa da se ne pojavi devojka. A ona je kao nekome u inat, počela da pomera stolice i baš danas se

provrednila da briše prašinu u njegovoj sobi. Nikad jače nije želeo da bude sam nego ovoga časa kada treba odlučiti šta da se radi. Njegovi muskuli su podrhtavali od zamora i uzbuđenja i, već nestrpljiv, ušao je u svoju sobu. − Ostavite to danas − rekao je nervoznim glasom i prišao stolu. − Ali odavna nismo čistili. − I upravo danas je to potrebno! − odgovori ljutito. A kada je ostao sam, seti se svoje žene. Pade mu na pamet da će je možda ganuti vest kad čuje da nema Dragana. U ovoj nevolji njena popustljivost bila bi za njega jedina uteha. Sa potajnom nadom ušao je u spavaću sobu. Danica je ležala i zurila u tavanicu. Vladimir skrušenim glasom poče: − Dragan još nije došao kući… Daničine usne se zategoše, njen pogled dobi određeni izraz, kao da gledaju u jednu tačku. − Jadno dete… gde li je? − nastavi plačno Vladimir. Danica ga pogleda iz očnog ugla. − Hm! − a potom dodade prkosnim glasom: − Zašto ga žališ?… Sam je tako hteo. Sad valjda vidiš kakav ti je sin! Pred ovako neshvatljivim razlozima Vladimir je namah zanemeo. Nije mogao verovati da ona može biti toliko uporna kada je možda u izgledu teška tragedija koja bi razorila ceo njegov život. Desnom rukom pritisnu slepoočnicu, a potom šakom prevuče preko lica. Najzad klimnu glavom: − Nisam verovao da si u tolikoj meri neosetljiva prema mome bolu… − Ni mene niko ne žali! − odgovori ljutito Danica. Razjaren njenim odgovorom, Vladimir je stegao pesnice i tresući rukama iznad svoje glave vikao: − Sram te bilo! Upamti ja sam otac, on je moj sin, rođeno dete… A ti… ti − Vladimir se zagrcnu, telo mu obuze klonulost, on sede skrušeno na stolicu i pokri lice šakama, − Ah! − jeknu bolno i zatrese glavom. Onda zadihano pogleda ženu i isprekidanim glasom nastavi: − Ali… tako mi i treba. Ja sam kriv za sve… ja… − i udari rukom po grudima. − Da sam ti prvog dana razbio zube, drugojačije bi danas govorila… jeste, jeste… Danica se pridigla. Oči su joj sevale, usta bila stisnuta a nozdrve raširene. Pripravna za borbu, besno je uzviknula: − Kome da razbiješ zube?! − i prezrivim pogledom odmerila Vladimira od

nogu do glave. Vladimir skoči. Neodoljiva mržnja gonila ga je da se svom snagom baci na ženu, ali se klatio telom kao na nekom pregibu… Setio se Dragana… I zar pored jedne nesreće da izaziva i drugu. Njegovi živci kao da su prešli granicu elastičnosti: volja je popuštala, misao zamirala, a telo malaksavalo. Glava mu klonula na grudi. Opuštenih ruku, poguren, prešao je lagano u svoju sobu i seo za sto. Uzdahnuo je glasno ne bi li odagnao napon što ga je gušio. Osetio je kako više nema moći da se suprotstavi upornosti svoje žene. „I kamen bi zaplakao u ovakvom slučaju, a ona postaje još strašnija“. U njoj kao da preovlađuje neki nedostatak koji joj omogućava logično rasuđivanje. „Nije normalna“ − pade mu na pamet. Utvrđujući ovu činjenicu razmišljao je kako je besciljno da se on, normalan čovek, nosi sa ludom ženom. I kao da je odgonetnuo neku zagonetku, osetio je izvesno olakšanje što je rešio bar jednu stranu svoga života te može da se posveti svojoj deci. A na prvom mestu, treba pronaći Dragana. Vladimir na brzu ruku namesti kragnu i mašnu i, ne javljajući se nikome, iziđe iz kuće. „A ona neka se zaključava u kupatilu i radi šta hoće!“ − razmišljao je zatvarajući vrata od kuće. Sad mu je bilo jasno kako je između njega i žene potpuno raskinuta duhovna veza i kao da se oslobodio nekih okova, išao je vedrije. Ali na prvom uglu zastade, razmišljajući gde bi mogao biti Dragan. Hteo je da pođe svom bratu… Ali njemu bi morao izložiti odnose u svojoj kući i time mu pokazao da je bio u pravu kada ga je savetovao da ne stupa u brak… „A odnosi se ipak mogu popraviti“ − nadao se još Vladimir i rešio da ode na Univerzitet i tamo potraži sina. Studenti su se nalazili na časovima, te je aula bila prazna. Prolazila poneka grupica žagoreći ili bi se neko sjurio niz stepenice navlačeći kaput. „Ovuda mora proći“ − mislio je Vladimir i prišao tabli, gde su bile izlepljene objave raznih udruženja za sednice, ili cedulje preko kojih se pozivaju pojedini studenti. Iako profesor na Univerzitetu, Vladimir je bio daleko od studentskog intimnog života koji se ispoljavao preko ovih ceduljica, gde se nudili razni tabaci ili tražili drugovi. A jedan je želeo da kupi polovan kaput, a bio bi vrlo zahvalan ako bi mu neko poklonio, „jer nemam nikakvog prihoda“. Vladimiru pade na pamet kako on nikada nije vodio računa o njihovom privatnom životu. „A ovaj možda nema hleba da jede“ − i tada mu se pričini kako su to gotovo svi nastavnici Univerziteta postavili između sebe i studenata nauku kao neki pregradni zid. Sa jedne strane toga zida vlada beda

i očaj, dok se na drugoj ljudi prave važni i oholi. − O… gospodine kolega, jeste li to vi? Vladimir se naglo okrete. − Dobar dan, dobar dan! − ponavljao je da bi nekako izbegao dalja pitanja. − A otkuda vi ovde?… Vama kao da nešto nije dobro? − Naišao sam slučajno… Čekam sina. − Vladimir prevuče rukom preko lica i tek tada uvide, da nije obrijan. Bio je postiđen zbog svoje nemarljivosti i da bi skrenuo razgovor, zapita: − Kako ste vi?… Mi se viđamo samo od sednice do sednice. − U velikom sam poslu. A jeste li videli ovaj plakat − i pokaza rukom u pravcu suprotnog zida. Vladimir ugleda plakat na kome je pisalo: „Veliki studentski zbor… da štitimo naša prava…“ Nekoliko studenata zaustavilo se ispred objave i zaklonili je od pogleda Vladimira. „Svi štite svoja prava, a ja sam nemoćan pred jednom ženom“ − podavao se Vladimir svojim mislima. − Mislim biće gužve. − A tako! − Vladimir pomisli na Dragana i oseti još jaču potrebu da ga nađe. − E… izlaze sa časa, žurim da nađem sina − i pruži ruku svome kolegi. Niz stepenice su silazili studenti u gustim redovima. Devojke i mladići. Mlada, sveža, nasmejana lica. Laki žagor ženskih i muških glasova slivao se u jednostavno vedro romorenje. Među studentima Vladimir ugleda Dragana. Sav ustreptao prišao mu je i dohvatio ga za ruku. Dragan iznenađeno pogleda oca. − Tata, molim te, nemoj pred drugovima da se objašnjavamo − reče tiho i pođe u pobočan hodnik. Vladimir je zadivljen posmatrao svoga sina i srećan što ga je našao, bio je pripravan da mu sve oprosti. Kad su se udaljili, dohvatio je Dragana za ruku. − Sine, zašto je sve to bilo potrebno?! Dragan obori glavu. Kolebao se da kaže ocu istinu, ali videći da on očekuje odgovor, priznade tiho: − Morao sam tako da postupim. − Razumem, vidim. Ali ti imaš oca, sestru…

− Da, to sam i učinio zbog vas… Uostalom ona jedino mene ne trpi, i našto večita svađa u kući zbog mene − govorio je o svojoj maćehi u trećem licu, da ne bi pomenuo njeno ime. Vladimir se seti jutrošnje scene sa ženom i namah mu postade jasno da je nemoguć život sa njom. Raspoložen što je najzad uspeo da donese ovakav zaključak, a uz to razdragan što je našao sina, govorio je živo: − Ne treba da se na to obazireš. Ako je najzad potrebno, mi ćemo se vratiti onom našem starom životu. Ja neću ni u kom slučaju dozvoliti da se moja deca potucaju od nemila do nedraga… ne znam zbog koga. Ali Dragan se već zaverio svojim drugovima da će poći njihovim tragom. Bio bi ponižen pred njima kad bi ga otac kao kakvo malo dete uhvatio za ruku i odveo kući. I zato odrečno mahnu glavom: − Tata… ja na to ne mogu pristati, a najmanje da ti razaraš svoj život radi mene. Uostalom, ja nisam više dete. − Ali od tebe to zahteva tvoj otac − naglasi Vladimir uzdrhtalim glasom i dohvati ga za ruku. − Ja znam šta će biti čim se pojavim u kući − opirao se Dragan. − I ono što bi se desilo sutra ili prekosutra, bolje neka bude danas − Dragan tek tada pogleda svoga oca u oči: − Ja ti ranije nisam hteo da govorim, ali sada mogu: nazivala me je mangupom, gledala me popreko, a juče na utakmici ponašala se tako da mi je stavila do znanja da se više kući ne vraćam. Dragan se zagrcnu i oči mu se ovlažiše suzama. Vladimir je stajao skrušen. „Nastao bi pakao“ − odgovarao je na sinovljeve reči. A Dragan videći oca neobrijanog i žalosnog, osećao je još veću tugu i širio očne kapke da se pri prvom treptaju ne bi izlile suze. Bojeći se da ih njegovi drugovi ne vide, dohvati oca za ruku i ćuteći povede ga u jedan mračan ugao. Iz daljine je dopirao žagor studenata. Neko zalupi za sobom susedna vrata. Vladimir je šmrktao, dok je Dragan snažno disao i grizao usne. − Pa kako ćeš ti sam? − zapita kroz plač Vladimir. − Kao i ostali moji drugovi − odgovori kolebljivo Dragan. − Ali, sine, zašto da se ti, moje dete, mučiš, kad imaš oca i… − htede reći majku, ali se trže, podboči rukama i klimnu glavom. − Ja majke nemam − odgovori Dragan. − A nama niko ne može zabraniti da se sastajemo i da ja dolazim u tvoj institut. A to će i zbog Milene biti bolje… Valjda će sada nastati mir u kući. Pred nemogućnošću da su svi zajedno, Vladimir se udubi u ovakav

Draganov predlog. „Možda će zbilja nastati u kući drugi život“. − Ali mučila ga je griža savesti što je prinuđen na takvu žrtvu da bi ugodio ćudi jedne žene. A da raskine sa njom predosećao je sa koliko bi neprijatnosti takav postupak bio skopčan. A kad se Dragan već sam rešio, moglo bi se pokušati nešto… Ali on ne može dozvoliti da mu se dete muči. − Ti znaš, koliko ja volim, vas, moju decu. Gotov sam da prinesem svaku žrtvu, pa čak i da uzmem vas dvoje… − To je nemoguće! − Upade Dragan. − Šta bi rekao svet?… A naročito bi bilo neprijatno za Milenu. − Da! − reče kratko Vladimir kao da odahnu. − Ali ja neću da se ti mučiš. Gde si spavao noćas, šta si jeo? Hoću da ti plaćam stan i hranu. Dragan mu u nekoliko reči objasni, ali ne pomenu Jatagan-malu i pranje sudova. − Tata, nepotrebno je. Ja ću se postarati sam. − E… to ne dozvoljavam. Toliku žrtvu od tvoje strane ne tražim − rekao je Vladimir ozbiljnim glasom kome se nije moglo protiviti. − Ali, tata, da ti objasnim… − Nikakvo objašnjenje!… U protivnom idemo zajedno kući, pa šta bude. „Podeliću sa drugovima“, pomisli Dragan i dodade: − Dobro, tata, kako ti kažeš. Vladimir se maši novčanika i pruži sinu nekoliko stotinarki. Dragan drhtavom rukom primi novac. Radovao se više zbog drugova i zamišljao je kako će oni razrogačenim očima posmatrati stotinarke. − Tako dakle! − progovori Vladimir. Sa Draganovom odlukom, u prvi mah neprihvatljivom, pomirio se. Drugoga izlaza nije bilo. Potišten zbog ovoga, govorio je kao da mu se reči od srca otkidaju: − Nađi samo dobar stan i hranu… platiću. Pokušaćemo još i na ovaj način. A ako ni ova žrtva ne pomogne, onda ću… − ali misao ne dovrši, već uhvati Dragana za mišicu. − Oprosti tvome tati… Ja sam to najmanje želeo. − Njegov je glas drhtao, a iz desnog mu se oka skotrlja jedna suza. − Čuvaj se i pazi se. Dolaziću da te obiđem, a ti poseti mene u institutu. Dragan htede da poljubi oca u ruku, ali neko naiđe hodnikom i on mu je samo steže. Tiho je govorio: − Pošalji mi veš i odelo − i kad je onaj prošao mimo njih, on hitro prinese očevu ruku ustima. Vladimir je drhtao od uzbuđenja. Sada, na rastanku, hteo bi da posavetuje

sina, da mu prizna svoju krivicu i zamoli za oproštaj. Ali nije imao daha, srce mu je snažno udaralo. Zausti da nešto kaže, ali umesto toga, on privuče Dragana na grudi i toplo ga poljubi. − Do viđenja, tata… do viđenja! − mucao je Dragan, pa se izvi iz očeva zagrljaja i ustrča uz stepenice. Vladimir obrisa oči i lagano pođe, obzirući se da ga ne sretne ko od poznanika. Pred Univerzitetom sačeka tramvaj i skloni se u ugao, zaklanjajući lice rukom kao da ga zub boli da se ne bi videlo da je neobrijan. Gledao je rasejano kroz prozor i razmišljao o svemu što se odigralo u toku noći i današnjeg dana. Kroz obilje misli nametala su se dva zaključka: otklonjena je glavna smetnja nesporazuma u kući, a sa ženom raskinuće svaku vezu. „Dragana sam osigurao… Sa njom ću živeti pod jednim krovom zbog Milene i zarad sveta, a ako joj šta nije pravo, neka ide“! − zaključio je Vladimir na poslednjoj tramvajskoj stanici i pođe u prvu berbernicu da se obrije.

51 Iako bez naročite opozicije, skupštinska sednica bila je vrlo živa. Narodni poslanici su govorili o silnom uspehu i oduševljenju naroda, hvalili režim i dokazivali kako će oni vladati još dugi niz godina. Ali pažnja javnosti i interesovanje poslanika bili su usredsređeni na finansijski zakon, gde treba po kratkom postupku ukinuti nekome pravo, ili staviti neki namet bez velike diskusije, ili zadobiti nešto van zakonskih propisa pod izgovorom „neophodne nužnosti“. Politički protivnici nazivali su ovaj zakon „omnibus“, jer je tu sve moglo da stane, pa ma bilo u opreci jedno s drugim. I preko ovog finansijskog zakona sasvim neopaženo, Milan Stevanović je sproveo svoj predlog o zaštitnim carinama na robu što se proizvodila u njegovim preduzećima. Prilikom kratke diskusije u finansijskom odboru Milan je vatreno dokazivao kako naša industrija nema poleta i nalazi se u opasnosti da je potpuno uguši strani kapital udružen u velike sindikate. A država mora da vodi računa o svojim ljudima koji uredno plaćaju porez i snose ostale finansijske terete… Na sastanku sa Šlezingerom i Dobovšekom koji su s nestrpljenjem očekivali ishod glasanja, Milan se ponosio svojim uspehom. Bio je uveren da će mu ovaj predlog, pored velikih koristi, povećati i politički ugled, pa bi jednoga dana mogao postati i ministar. U toj nadi ga je podržavao i Šlezinger. Nikola Stevanović, pogrbljen već pod teretom godina i briga, pogledao je ispod oka svoga sina i zavrteo sumnjivo glavom. − Mani se ćoravih poslova, nego gledaj od čega živiš… Ja samo posmatram šta radite… Je l’… zaštitna carina, ovam’te, onam’te. Ali što ne ostvarite da taj zakon štiti samo nas, a ne i onoga jolpaza u Makedoniji koji svoju robu prodaje nama pod nosem… Vi radite kao sanćim za nas, a od ovoga vašega posla pokupiće onaj pare. Milan se nestrpljivo okrete svome ocu. − Molim te, ti večito nešto gunđaš i nije ti pravo… − Čekajte, − upade Šlezinger. Nesumnjivo, ovo je tvoj veliki politički uspeh. Ali… i gospodin Stevanović ima pravo. − On pogleda Nikolu koji je treptao očima, dok mu je donja usna podrhtavala. − Onaj ima jevtiniju radnu

snagu i sada može da se razvija. Nego, ako se ne varam, mi smo govorili o smanjenju tarifskih stavova na prevoz naše robe. Eh, tu je težište. − Tako je − odobravao je Dobovšek gledajući žmirkavo dok je brisao naočare. − Ako bismo u tome uspeli, onda nam je uspeh osiguran. − To bi već teško išlo preko finansijskog zakona − govorio je Milan. − Otkrili bismo sasvim karte. I sada, povodom ovoga morao sam mnogima da zatvaram usta i činim razne ustupke. − A ne, ne. Ovakve stvari svršavaju se u četiri oka − predlagao je Šlezinger − i to preko tajnih ortaka. O tome sam već razmišljao… − I ja o tome vodim računa i nameravam baš ovih dana da priredim jednu večeru na koju bih pozvao najuglednije ličnosti… − Samo pazi! − Šlezinger pogleda preko naočara Milana. − Finansijske stručnjake ne pozivaj, već političare. A da bi stvar maskirali onda i neke neutralne koji se ne bave politikom. Uglednog profesora univerziteta, čuvenog slikara, nekog pravnika od uticaja i tako nešto, da to pre liči na neki intelektualni skup. − Da li ste izabrali ličnost? − zapita Dobovšek. − Razgovarali smo Milan i ja − odgovori Šlezinger. − Smatramo da bi najpogodniji bio bivši ministar Milorad Dostanić… − On je i sada najozbiljniji kandidat za ministra − dodade Milan. Nikola Stevanović je slušao razgovor sa očiglednim negodovanjem. Čas je mahao glavom, onda odmahivao rukom, kao čovek koji se čudi nečemu. Najzad nije mogao odoleti da ne kaže. − U moje vreme nije se tako radilo. − U tvoje vreme, ćale, nije bilo ni automobila, ni aviona, ni radija. Onda ste podvaljivali jedan drugom, ubijali svoje konkurente i podmetali paljevine − reče žustro Milan. Dobovšek se zavali u naslon stolice i glasno se nasmeja. Šlezinger je, trljajući nos, govorio: − A danas, dragi gospodine Nikola, postoje karteli, koncerni, sindikati, druge su metode rada i drukčiji način borbe. Nikola ustade od stola i diže ruke: − Ne znam… možda je tako… vi ste mlađi. Sve razumem, ali nikako tajne ortake koji će da koriste moj trud − onda se pozdravi i izađe iz sobe. − Moj otac je star čovek − pravdao ga Milan − i ne zamerite mu.

− Ni najmanje! − dodade Šlezinger. − Tipičan predstavnik stare čaršije. Zazvonio je telefon. Šlezinger koji je bio najbliži dohvati slušalicu. − Da… biro Milana Stevanovića… Jeste − pa se obrati Milanu. − Neka cura, ima sladak glasić. Milan dohvati slušalicu. − Ovde Stevanović. Javljala se Olga i želela da se hitno sastanu. Milan se okrenuo prozoru i gledajući negde visoko, govorio ravnodušnim glasom: − Sada sam u poslu i ne znam da li ću moći. Ali Olga je uporno želela, jer se ticalo vrlo važnih stvari. Milan se namršti. Ovoliko njeno navaljivanje i te „važne stvari“ nisu mu se sviđale. Sluteći neku neprijatnost, želeo je da izbegne sastanak. − Čudnovato, kako nećeš da razumeš. Skupština, poslovi i sto drugih stvari. Uostalom, javiću ti se. Olga se žalila plačnim glasom, kako on izbegava sastanak sa njom u najkritičnijem času. Milan se već zamislio. Da bi izbegao objašnjenje pred svojim ortacima, dodao je kratko: − Onda u podne, ispod pozorišta… Ti znaš. Šlezinger obuhvati lice šakom i češkajući se po obrazu, pogleda šeretski preko naočara. − Molim! − dobacio je smeškajući se. − Već mi dojadi − diže obrve Milan i odmahnu rukom. − Eh, lako je vama kad ste mladi − uzdahnu Dobovšek. − Za bogatog čoveka mladost večito traje − govorio je Šlezinger. Dobovšek sa izvesnom setom u glasu dodade: − Šta to sve vredi kad čovek nema ono što je najvažnije. Šlezinger se naže preko fotelje naglašavajući reči: − Ne znam… neko je rekao: „Svako doba ima svoje ideale“. A ja dodajem: i svoja zadovoljstva. − On uvuče glavu u ramena i raširi ruke: − Molim, koristite sva čula: od ukusa do taknuća − tada se nasmeja i ustade. − Mi ćemo se videti i posle podne − obrati se Milanu. − Ja večeras putujem, a za tu večeru ću neizostavno doći.

Pošto je ostao sam, Milan se seti Olge razgovora sa njom: „Ah! − izbaci nestrpljivo i mahnu rukom… Kaže, važne stvari… Šta to može da bude?“ − i da bi prekratio stanje iščekivanja, on dohvati šešir i pođe iz biroa. Na vratima ga zaustavi knjigovođa. − Gospodine poslaniče, imao bih nešto važno da vam saopštim. − Ceo svet mi saopštava „važne stvari“… Za mene ne postoji ništa važno. − Izvinite… možda sam pogrešno rekao. Tiče se, dakle, ove… zakupnine mleka. Neki studenti su se udružili i počeli da nude našim mušterijama jevtinije mleko… − Kakvi studenti!… Šta pričate!… To nisu studenti već mangupi. A sa takvim tipovima ćemo po kratkom postupku. Sad nemam vremena… Sutra ćete mi referisati. Do viđenja! Silazeći na ulicu razmišljao je kako nikako ne može da se uživi u neki svoj uspeh. „Otac stalno gunđa, ona opet „važne stvari“, a ovaj o „mangupima“. Ali od svih iskrslih pitanja najviše ga je mučio ovaj sastanak „Šta li se to desilo… važne stvari… hm!“ Svratio je u duvandžinicu i kupio cigarete. Potom je pogledao u jedan od restorana gde je češće svraćao ne bi li video nekog od svojih poznanika. Najzad je sišao niz Pozorišnu ulicu i u jednom izlogu se pogledao i namestio šešir. Bio je zadovoljan samim sobom i osećajući svoju snagu i važnost, išao je uzdignute glave. Iza prvog ugla ugledao je Olgu u novom zimskom kaputu sa kragnom od astragana. Njene sjajne oči svetlele su, dok joj je na usnama lebdeo osmeh. Milan skide šešir kao da sreta prvi put neku poznanicu. Ali posmatrajući njeno milo, detinje lice, postao je raspoložen i veselo je zapitao: − Šta je to tako važno?… A bio sam baš u velikom poslu. − Dok malo odmaknemo, reći ću ti. − I Olgino se lice namah ukoči. Milan je pogleda i praveći se ravnodušan, pričao joj o svojim poslovima i kao uzgred spomenuo kako je u Skupštini imao velikog uspeha. Olga je rasejano odgovarala: − Da… da! − ali nije bila svesna njegovih reči. Najzad je Milan zaćutao. Prema jednom praznom placu zastao je i zapitao: − No… u čemu je stvar? Olga zastrašeno pogleda Milana, a potom tiho progovori: − Ja već deset dana nemam…

− Šta? Olga se kolebala da iskaže i najzad s naporom dodala: − Menstruaciju − njeno lice se zgrčilo i zubima obuhvatila usnicu. − Šta naopako! − ote se uzvik sa Milanovih usana. Ali se brzo pribra. − Uostalom, šta ti ja mogu?… Zašto se nisi čuvala? − govorio je prekornim glasom. Olga drhćući uzdahnu. Nadala se da će on pokazati više nežnosti, kao što se i ona pritajeno radovala da će postati mati. Ali ovakav odgovor nije očekivala. On je prekoreva, a šta će tek reći njeni roditelji i ostali svet. Sagla je glavu i, osetivši bol, zamislila se, a suze joj zasijaše u očima. Milan kroz stisnute zube, progovori nervozno: − Nećeš valjda da praviš skandal na ulici. „Pored mojih uspeha, još mi samo to treba“ − pomisli i obazre se da vidi ide li neki taksi. Da bi je umirio, govorio je: − De, de… i tome ima leka. Nisi ti jedina, kojoj se to dogodilo. − On je uhvati pod ruku i povede do prve auto-stanice i tu dozva jednog šofera. Kolebao se da li da je odvede u svoju garsonjeru ili na pustu poljanu ispred električne centrale. Ali bojeći se da ostane nasamo sa njom, naredi: − Električna centrala! Olga uđe u auto i sede nemarno da se videlo oblo koleno. Nekada je Milan drhtao od uzbuđenja pri pogledu na njeno telo, ali sada mu je sve to izgledalo izazivački i namerno je pogledao na drugu stranu. Šofer uspori vožnju i okrete se. − Na Dunavski put! − naredi Milan. Olga je sedela bez misli i volje. Auto se zaustavio. Kola su otišla i najednom su se našli usamljeni. Dunavskim putem, oivičenim visokim jablanovima, odmicala su neka taljigaška kola. U blizini je brektala električna centrala ispred koje su, na železničkom koloseku, stajali prazni vagoni. A u obližnjoj jami gde se izbacivalo varoško đubre, čeprkali su neki psi. Tada Milan kao da je dobio neku hrabrost, progovori odlučno i ljutito: − Ne vredi sliniti… Najzad, ne dozvoljavam da iko remeti moj život. Olga briznu u plač i nasloni se na jedno drvo. − Ja ne smem više kući… Radi sa mnom šta znaš… Ti si mi… − htede reći: obećao venčanje, ali se ne usudi da izgovori ovu misao da ga ne bi uvredila. Ali Milan je pogađao i razjareno vikao: − To je ucena od tvoje strane. Uostalom, ako ti treba novaca, daću ti koliko tražiš i ništa više!… Razumeš li: ništa!

− Jaoj… zašto me vređaš − zapita Olga. − Volela sam te… verovala… majko moja… šta ću sada… ubi me… Milan izvadi tabakeru i zapali cigaretu „Tako mi i treba kad ja sa balavicama imam posla“. − Jer sada, kada je postigao slavu i bogatstvo, on mora na pustoj poljani da strepi pred jednom devojčicom. Obuzimao ga je bes i došlo mu da je dohvati rukama i dobro prodrmusa. Ali se plašio prolaznika i njenog gneva. Dok se ona grčevito tresla, šetao je okolo i nervozno pušio. „I to baš meni da se desi… pored tolikih žena“. Zastao je pred Olgom i jedva savlađujući gnev, ublažio glas: − Smiri se… treba da vidimo šta ćemo raditi. E, znaš, dokle god ti sliniš, ne možemo ništa učiniti. Olga šmrknu i izvadi maramicu da obriše nos i oči. Usta su joj bila vlažna i otvorena, oči mutne. Gledala je preda se i šumno, s drhtajima disala. Milan joj stavi ruku na rame i poče blagim glasom: − Da… ja sam ti dao reč… Ali pod ovakvim okolnostima je nemoguće. Izgledalo bi kao da si me prisilila. Prvo abortus, pa onda… − A onda? − zapita Olga kao da u njegovom odgovoru očekuje spas. „Neka se oslobodi ovoga, ostala obećanja ne važe“ − mislio je Milan i kao da se prenuo. − Onda… razume se, ispuniću svoju reč − odgovori suvo. I kad mu se učini da je slomio njen otpor, poče živo: − Baš si smešna. Danas gotovo sve devojke stupaju u brak na taj način. Olga dohvati Milana za revere kaputa i tresući se, skoro ga je preklinjala: − Ali, Milane, to je tvoje dete… moje… našto sve patnje i sramota kad može lepo da se svrši. − Opet ti! − Milan je dohvati za ruke. − U ovom slučaju sentimentalnost ne pomaže. Ja se dosada nisam ženio samo iz razloga što ne želim da budem otac. Pih! − on se namršti i odbaci njene ruke. − A ti hoćeš na tome žgebetu da zasnivaš − htede reći „brak“, ali se priseti: − doživotnu vezu sa mnom. Oborene glave Olga je ćutala. Bila je nemoćna da ga ubedi, a nije bila sposobna da pristane na njegov predlog. U njoj se lomilo osećanje materinstva koje je oličavalo srećan život, sa sramotom što će morati da ide lekaru i strahom da o tome dozna i ostali svet. A najteže bi joj bilo ako bi za to saznali njeni roditelji. Ona je zloupotrebila njihovo poverenje i to je podsećalo na sramnu izdaju. Njeno mlado telo nije bilo sposobno da izdrži toliki napon misli. Jedva se držala na nogama. Naslonjena na drvo, izgledala je kao osuđenik: glava je zavaljena na desno rame, a ruke opuštene. I

namesto odgovora, iz njenih grudi se oteo dubok uzdah i tašna joj iskliznula iz ruke. Milan je dohvati i držeći je u rukama, zapita: − Smem li da otvorim? Olga se bolno nasmeja kao da je htela reći: sve je sad ništavno… Pogledala ga je poluotvorenim očima kao da traži milost. Lomeći prste naprezala je poslednju snagu: − Milane, spasi me. Zaklinjem te. − Hoću!… Učiniću sve. Imam jednog lekara, odličnog poznanika koji će te osloboditi, i o tome neće znati niko. Lice Olgino se zgrči. Novi jecaji i suze zagušili su joj reči. Ruke je upravila prema njegovom licu kao da bi htela da mu zatvori usta. Milan nastavi uzbuđeno. − Obaviće bez bola i kao da se ništa nije desilo… Hajdemo sad odmah… Poslušaj me, nećeš se kajati. Glava Olgina klonu mlitavo na njegove grudi. On je obuhvati oko pojasa i oseti obline njenoga tela. Ali u tom mladom telu nalazi se začetak zbog koga potiču tolike neprijatnosti. Obuzeo ga bes, pa bi hteo da rukama uništi tragove ljubavi da bi se mogao vratiti svome spokojnom životu. Ne znajući šta da radi, počeo je drmusati, govoreći uplašeno: − Olga… Olga… šta ti je? „Možda se pretvara“ − on je obuhvati levom rukom oko pojasa, a desnom je dohvati za podbradak i poče tresti njenu glavu. Očni kapci Olgini se lagano podigoše. Pogled joj je bio mutan. Gledala je bezizrazno u plavo nebo… Drhtala je celim telom i široko otvorenim očima posmatrala Milana, a potom ga odgurnula od sebe. − Našto ova komedija − govorio je Milan strogim glasom. − Ako ti misliš na to da hvataš, varaš se. Postoji samo jedan put i način! Olgine usnice su se skupile, a oči blesnule čudnim sjajem. Udahnula je duboko, kao da je htela da se uvuče u samu sebe i skrije bol pred čovekom, koji se ne ustručava da je bezočno vređa. Trgla je tašnu iz njegove ruke i gledajući ga preko ramena, progovorila prigušenim glasom: − Tvoja pomoć mi je nepotrebna… Postaraću se sama da te oslobodim svih neprijatnosti. Zbogom! − okrete se i pođe. „Šta li namerava“ − pade Milanu na pamet. Bojeći se još većih neprijatnosti, potrčao je za njom i uhvatio je za ruku.

− Šta još hoćeš od mene? − zapita ga hladno Olga. − Dala sam ti svoju mladost… devojačku čast − njen glas zadrhta, a oči se napuniše suzama. Ljuteći se na samu sebe što pred njim ne može da sakrije svoju patnju, pokušala je da istrgne svoju ruku: − pusti me!… − Ali ne mogavši da je izvuče, okrenula je glavu na suprotnu stranu, prema Dunavu kojim je tada plovila jedna lađa. I ta joj se lađa pričini kao neko živo biće koje gamiže hladnom vodom, bez bola i uzdaha. Razrogačenim očima pratila je njeno kretanje i kao da je čula šum vode, koji je mamio. Ali Milan je okrete i stavi ruku na njeno rame. Naprezao se da govori blagim glasom: − Olgice… Valjda veruješ da ti ja jedini želim dobro. Zašto me ne poslušaš. A posle, bićemo srećni… beskrajno srećni, jer ja sam bogat. Imaćeš novaca koliko želiš. Olga nije ni slušala. Preko njegovoga ramena posmatrala je odžak lađe koja je zamicala za neke topole, da se najzad sasvim izgubi iza gradskih bedema. Tek tada pogledala je Milana a u svesti su joj ostale utisnute njegove reči o novcu. Zatresla je odlučno glavom, i suho progovorila: − Ne… − i pošla lagano. Pored nje je išao Milan, gurajući nogom jedan kamen pred sobom. Bilo mu je stalo da se ovom prilikom lepo rastanu, koliko da umiri svoju savest, a posle neka radi šta hoće. Prekorevao je sebe kako je mogao biti toliko lakomislen da se upušta u odnose sa devojkom iz porodice. I setio se svoga druga i njegovih reči kada su sedeli u kafani. „A sigurno je i on imao ovakvu neprijatnost, pa se opet izvukao… Naravno“ − pomislio je i obrati se Olgi: − Dakle, šta si odlučila?… Opet ti kažem, reši se. Govorim ti u tvome interesu. − Moj interes! − odgovori prezrivo Olga, jer se seti operacionog stola. Tada se okrete ne bi li opet videla neku lađu što je u ovom trenutku izazivalo kod nje golicavo ljubopitstvo. − Ja te molim da me izviniš što sam ti pričinila i ovoliko neprijatnosti. Postaraću se da te ubuduće poštedim − i pružila mu ruku. − Šta?… Uzeću taksi… daleko ti je. − Hvala, hvala, ovde je tramvajska stanica. Milan oseti olakšanje što će se rastati. Ali da bi ipak ispoljio brigu, govorio je: − Ja ti iskreno želim dobro. Ali znaš šta?… Ti si sada malo uzbuđena i sve ti izgleda strašnije nego što je to u stvari. Najbolje je da odložimo ovo pitanje

još deset dana, pa ćemo posle videti. A i inače, sada je, koliko znam, još rano da se ma šta preduzima kod lekara. Olga zausti da kaže kako će sama rešiti, ali namesto reči sa usana joj izleti bolan uzdah… Tramvaj je prilazio. Ona je šaputala: − Budi srećan!… Zbogom! − okrenula se i popela u tramvaj. Milan je ostao ispred kola očekujući da ga Olga kroz prozor pozdravi kao što je uvek činila. Kola kretoše, ali Olga osta na sedištu oborene glave. Milan izvadi časovnik i videći da je već dockan, pođe žurno na ručak kod „Srpskog kralja“ gde ga je čekao Šlezinger.

52 Posle rastanka sa Olgom, Milan je bio pod teškim utiskom razgovora. Na posledice ljubavnih odnosa nije mislio, a sada je najednom stavljen pred odluku da stupi u brak. Kada je ranije davao obećanja, to je činio sa vrha usana, kao i mnogim ostalim ženama, samo da bi postigao svoj cilj. A smatrao je da iz takvih odnosa proističu uzajamna zadovoljstva i bilo bi nepravo da jedna strana podnosi teret, a druga da se koristi. Ako je potrebno dati novac − u redu. Milan Stevanović će platiti koliko treba. Ali njegova se savest bunila protivu zahteva da on žrtvuje svoj život zarad izvesnog prekršaja, što bi se inače moglo regulisati najjednostavnijom intervencijom lekara. Zauzet svakodnevnim poslovima, sve je manje mislio na objašnjenje sa Olgom. Pored njene kuće nije više prolazio niti mu se ona javljala telefonom. I u jednom trenutku palo mu je na pamet kako je ona možda izmislila trudnoću da bi ga prisilila na brak. Ovaj zaključak mu je godio i postao je vedriji. Tada je već smelije razmišljao kako je besmislica da stupa u brak sada kada je stekao bogatstvo, položaj u društvu, kada ima auto i svoju garsonijeru, a žena na svima stranama. Zadovoljno je protrljao ruke i zazvonio za knjigovođu. − Ama, vi mi rekoste pre neki dan kako su se neki studenti organizovali… − Da… njih nekoliko. Učitelj iz jednog obližnjeg sela ide im naruku. Za sada nude samo na kvantum hotelima i umesto četiri dinara, daju ga po tri. − A-ha! Treba to u klici sprečiti. Knjigovođa se premeštao s noge na nogu i kao snebivajući se progovori: − I građanstvo je počelo da se interesuje. Biće vrlo nezgodno ako počnu i po kućama da raznose. Milan ustade iza stola i reče energično: − Molim vas, to niste smeli dopustiti. Morali ste odmah preduzeti energične mere. Te mangupe treba presresti… negde u selu i premlatiti kao pse. Po kratkom postupku. A ako ni to ne pomogne, proglasićemo ih za komuniste i najuriti u mesto rođenja. Je li tako? − Da… naravno − odobravao je knjigovođa.

− To je jedno… Ostavljam vama da vi raščistite sa njima, jer i sami vidite koliko ja imam poslova. A sad drugo… U subotu priređujem veliku večeru u vili na Topčiderskom brdu. Potrebno je da mi nađete nekog izvrsnog kuvara i kelnere u frakovima koji bi posluživali. − Mislim… taj zadatak bi bolje izvršili ovi naši Rusi, Igor i Serjoža. − A, da, da. Oni su mi baš i potrebni − Milan priđe stolu i zazvoni. Onda naredi služitelju: − Neka dođu Igor i Serjoža. Ušli su dva suvonjava i visoka Rusa i stali mirno. − Vreme je da pokažete šta i vi znate. U subotu priređujem gala večeru u svojoj vili. Vi ćete izvesti onaj vaš „kazačok“ u originalnim kozačkim uniformama. − Razumem! − govorili su pokorno Igor i Serjoža. − Samo to mora da bude živo, temperamentno, uz daire, ciku, larmu, onako kako to priliči carskim oficirima. − Milan je mlatarao rukama da bi se što ubedljivije izrazio. Rusi su uslužno klimali glavama, a oči su im odavale tugu. Ali su i jedan i drugi izjavili gotovost da potpuno zadovolje svoga gospodara. Milan im je još naložio da nabave muziku. Knjigovođi je naredio da se odmah odštampaju pozivnice i koliko sutra razašalju. Pošto je izdao sva naređenja u vezi sa večerom, ostao je sam i prišao prozoru. Pokušavao je da zamisli kako bi izgledala ta večera da je oženjen. Izbegao je i da pomisli da bi ta njegova žena mogla da bude Olga, već je zamišljao razne dame, a naročito varijetkinju Lisijen, sa kosom obojenom kao „platina“ i dugačkim, nadomeštenim trepavicama. Odnosi sa Olgom izgledali su mu kao neka daleka prošlost i bio je zadovoljan što je uspeo da se rastereti obaveze koja bi mu mogla doneti velike neprijatnosti. „A, uostalom, našto će mi žena?… Danica se snalazi u ovakvim prilikama odlično“ − i priseti se kako bi ona mogla da sastavi jelovnik i preuzme ulogu domaćice. I kako je odavno nije video, rešio je da je odmah poseti. Naredio je da šofer spremi kola. Bio je prvi sumrak kada je zazvonio na vratima kuće Vladimira Mihajlovića. Otvorila je devojka i na pitanje Milanovo odgovorila: − Gospođa je kod kuće. Dok je Milan svlačio kaput, na vratima svoje sobe pojavio se i Vladimir u kaputu pidžame, bez kragne i mašne. − Otkuda ti? − pitao je začuđeno.

− Eto i mene − odgovori veselo Milan. − Zdravo profesore − oslovi Vladimira kao što je to često činio. − Je li kod kuće Dana? − Da… izvoli − i Vladimir ga propusti u svoju sobu. Trljajući ruke, što mu je već prešlo u naviku, Milan sede na fotelju i povuče nogavice pantalona. − Blago vama profesorima… Vi ste najsrećniji ljudi. Studenti… dva tri časa. Pidžama… mir kod kuće, ko to daje? Vladimir sede za sto i ironično se nasmeja: − Zaista… i još kad bih imao tvoje pare. Milan se ispravi i zateže prsnik naniže. Onda šmrknu i kao uzgred odgovori: − Misliš?… Hm!… Eh, kad bi ti znao… A ti… neki atomi… šta ti ja znam, sijalice, plavo nebo − govorio je, vrteći šakom u znak bagatelisanja. Vladimir odmeri pogledom Milana i mahnu glavom kao da je hteo reći: o svemu tome ti pojma nemaš. I da bi skrenuo razgovor, zapita ga: − Jesi li za kafu? − Može… A gde je Danica? − Evo, sad ću je pozvati − Vladimir priđe vratima spavaće sobe: − Dano, došao je Milan − a potom otvori vrata trpezarije: − Jelena, skuvajte kafu. Ušla je i Danica, vezujući pantljiku oko kućne haljine sa širokim rukavima, što su padali gotovo do kolena. − Dobro se gospodin rešio da dođe − oslovila je brata. Ali Milan kao da nije ni primetio ovu ironičnu primedbu. − Došao sam zbog jedne važne stvari. Sad u subotu priređujem večeru u novoj vili. Pre tri dana sam se uselio. Au, za malo da zaboravim − on se pljesnu po čelu i obrati Vladimiru. − Uz nov nameštaj kupio sam orman za biblioteku. Znaš… to je sad moderno. Ali orman je prazan, pa te, dragi profesore, molim da mi kupiš knjige. − Kakve? − More kakve bilo! Neka su korice samo jednoobrazne i onako… da lepo izgledaju. Vladimir sleže ramenima. Htede da mu predloži da se telefonski obrati prvoj knjižari, jer bi mu ona još bolje odabrala knjige. Ali bojeći se objašnjenja, dodade:

− Dobro… videću. − Ali, molim te, učini to odmah. Račun neka se meni pošalje. Onda se obrati Danici: − A tebe molim da udesiš oko večere. Poslaću ti kuvara. To mora biti nešto fino. Biće mondenski svet, elita beogradska. Pri pomenu mondenskog sveta, Daničino raspoloženje prema bratu izmenilo se odmah. Preko te večere treba opet da dođe u vezu sa svetom od koga se prilično udaljila. Bila je u naponu pažnje, pa je zaboravila i na objašnjenje sa mužem, pred dolazak Milanov. − A koga si zvao? − pitala je Danica. − Biće bivših ministara, poslanika, advokata… Pozvaću i slikara Aleksića, onoga što je radio tvoj portre. Zatim vas dvoje. Vladimir se počeša po glavi i predloži: − Kako bi bilo da ja izostanem? Lice Daničino se najednom preobrazi i okrete se Milanu. − Eto, ga, eto… Jesi li video? Kad je u pitanju moje društvo, gospodin ne može. A da je tu njegova familija, ili ko iz njegovog društva, o molim! − ona stisnu usnice, i zatrese ramenima. − Pre svega, od kada smo se venčali pa do danas, nisam te vodio ni kod jednog člana moje porodice − reče Vladimir. − Vodio bi ti kad bi ja htela − odgovori prkosno Danica. Da se ne bi svađao sa ženom pred njenim bratom, Vladimir produži. − Drugo, ja svoga društva uopšte nemam… − More ostavite sada to − upade Milan − nego da svršimo ovu stvar. Ali Daničine su usnice i dalje bile stisnute, dok je Vladimir lupkao prstima po stolu i rasejano slušao razgovor brata i sestre. Najzad, Milan kao uzgred zapita: − Kako je Dragan?… On je sada student. Danica ustade da vidi šta je s kafom. Obrve Vladimirove se sastaviše i on prevuče rukom preko temena. − Dobro je. − A kad Danica zatvori za sobom vrata, dodade bolno: − On više nije kod nas. − Zašto? − Zašto?… Ne trpi ga Danica. − Vladimir uzdahnu i pogleda u pravcu vrata. Koristeći ženinu odsutnost, nastavi: − Tako ti je to u braku… Da sam

momak, nikada se ne bih ženio. − Tako je. Slažem se potpuno − prihvati rado Milan. − More ne znaš ti moje muke − poče iskreno, ali se na vratima pojavi Danica. − Dakle tako, ne zaboravi, dragi Vlado, u subotu. Danica pogleda muža, onda brata, ne bi li prozrela šta su govorili. Ali videći njihova spokojna lica, reče: − Treba da sastavimo jelovnik. − Ostavljam to tebi, jer nemam vremena − odgovori Milan vadeći duvansku kutiju. Pošto ponudi cigaretom Vladimira, zapali i on. − A meni? − zahtevala je Danica. − Ti mnogo pušiš. − Pa… tako, kad se najedim. Paleći joj cigaretu, Milan se nasmeši: − E… blago tebi − pa pogleda prijateljski Vladimira i namignu. Devojka je unela kafu. Pućkajući dim, Danica primeti: − Treba da nađeš nekog pevača sa gitarom. Sada je i to u modi. − Dobro si se setila… Nekog koji peva na radiju. − Ah, Timotijevića!… Lela se poznaje sa njim. − Ostavi Lelu, molim te − mahnu rukom Milan. − Poludela je sasvim. Znaš šta je bilo?… Pre šest dana nestane mi iz buđelara tri hiljade dinara. I ja ti dohvatim devojku, izudaram i uhapsim. Kad jutros, kaže mi mama, uzela je Lela. − Pa šta je bilo sa grešnom devojkom? − zapita preneraženo Vladimir. − Ko da još i o njima vodi računa!… Ali tri hiljadarke, e-hej! − Molim te, Milane, nije pravo da nevina devojka strada − poče Vladimir. − Bolje neka ona leži u zatvoru nego da se čuje bruka moje kuće sad… pred ovu svečanost. A posle ću videti. Vladimir je iznenađeno posmatrao Milana. Osetio je najednom kako u njihovom karakteru ima nečeg osionog i surovog što nije individualno stečena navika, već ukorenjena, nasledna i ne da se ničim izgladiti. Pognute glave gledao je tužno preda se. Iako je Danici bilo neprijatno što Milan pred mužem iznosi tajne njihove kuće, nije se mogla uzdržati da ne iskaže. − Svemu tome je kriv onaj. − Ona ne htede da pomene ime Rašino. I da bi

pred mužem ublažila slučaj, nastavi: − On je za sve kriv. Uverena sam da je on nju nagovorio… Milan sa nevericom pogleda u Danicu. Smatrao da je ceo događaj dobio bar prividno svoje rešenje, a za novu istragu nije imao ni vremena ni volje. − Zašto ne dozvolite da se venčaju? − zapita Vladimir. − Ja ne branim − odgovori pripravno Milan. − A, je l’? − upade prkosno Danica. − Pitala bih te da li bi tako govorio da je u pitanju tvoja ćerka − reč „tvoja“ naročito je naglasila. Ona nestrpljivo otrese cigaretu i zateže kućnu haljinu. − Ja ne znam šta će biti, ali… ako baš dođe dotle… − Doći će, doći će… Ona je balavica od sedamnaest godina, a već se voda sa jednim studentom. Vladimir se nestrpljivo obrati Milanu: − Eto vidiš li kakva je… Ma o kome bila reč, razgovor se uvek svede na moju decu, iako ona nemaju nikakve veze ni sa Rašom, ni sa Lelom, ni sa tom služavkom… − Ostavi sad… takve su sve žene − odvrati Milan, ali bojeći se da ne uvredi Danicu koja mu je sad potrebna, on je lupi po ruci: − Naravno, ne mislim na tebe. − Onda namignu na Vladimira, ali da ona ne primeti. − Dakle da utvrdimo… Ja ću ti uputiti kuvara, pa ti udesi sa njim. Danica uzdiže obrve i mahnu glavom: − On vidi trun u tuđem oku, a ne vidi brvno u svom − išla je ona za svojim mislima. − Dobro, dobro, neka bude tako − zatrese šakama Vladimir da se ne bi dalje prepirao. Iako je slušala Milana, Danica je povremeno pogledala Vladimira pripravna da svakog časa skrene razgovor. Tek kada su opet počeli o pevaču Timotijeviću, njeno je lice dobilo primiren izraz. − A ko će to sve da plaća? − pitala je. Milan se maši za novčanik. − Evo ti za sada hiljadu dinara. Kad potrošiš, daću ti još. Vladimir sa prikrivenim osmehom pogleda Danicu i pomisli: „Sva je srećna kad može da troši i rasipa novac“. Ali to nije smeo da iskaže, i zato zapita Milana: − Koliko će biti zvanica?

− Dvadeset… Trideset… Večeras, ili koliko sutra, razaslaćemo pozivnice. Danica zatrese hiljadarkom i pogleda Milana: − Šta misliš, sa hiljadu dinara da ugostim trideset gostiju?! − Ja sam već dosad izdao dve hiljade. A rekao sam ti, ako treba daću još. − Ona više za sebe: − Koštaće me ova večera osam do deset hiljada. E… ja idem… Dakle Vlado, ne zaboravi knjige i u subotu u osam časova uveče. Do viđenja! − „Deset hiljada“ − brujalo je po svesti Vladimirovoj. I odmah je izračunao da on za tu sumu služi dva meseca. „A ima porodica koje bi živele godinu dana“. Otvarajući vrata, Milan dobaci sestri: − Dano, gledaj molim te da sve bude mondenski udešeno. Zdravo! − Slušaj! − zaustavi Danica Milana. − Pozovi i advokata Popovića… on se odavno interesuje za Lelu. Milan klimnu glavom u znak odobravanja i siđe brzo niz stepenice.

53 Pred vilom Milana Stevanovića bilo je već nekoliko automobila kada su stigli Vladimir i Danica. U predsoblju ih je dočekao služitelj u starom fraku i sa belim rukavicama. Poklonio se uslužno i prišao Danici da prihvati kaput. − O… Petre, ne mogu da te poznam − uzviknu Danica. Petar se smeškao i uzdignutih ruku očekivao da Danica svuče rukavice. Za to vreme Vladimir je sam okačio svoj kaput i izvijao vratom kao čovek koji nije navikao da nosi čvrsto upeglanu kragnu. Danica je povlačila rukama niz kukove da bi zategla haljinu i sa očiglednim zadovoljstvom posmatrala svoju pojavu u ogledalu, udešavajući nabore oko dekoltea da bi upadljivije stajao brilijantski broš. Onda je digla prednje krajeve svoje suknje i pošla uz dva tri stepenika da bi se pojavila u salonu. Vladimira je zasenuo sjaj lustera. Milan, kad ih ugleda, uzviknu: − O… − i žurno priđe. Jedva čujno dobacio je Danici: − Mogli ste ranije doći. − A potom opet s ljubaznim osmehom na licu privede ih grupi ljudi u crnim odelima koji su stajali i nešto razgovarali. − Da vam predstavim sestru i zeta, profesora univerziteta i člana Akademija nauka − govorio je svečanim glasom. − Gospodin Đorđević, kasacioni sudija… Gospodin Popović, advokat… Gospodin Aleksić, akademski slikar. − Mi se suviše dobro poznajemo − govorio je Aleksić stežući Daničinu ruku. A potom poverljivim glasom da i ostali čuju: − Vi ste demantovali prirodu. − Kako to? − zapita Danica. − Ukoliko godine odleću, vi ste sve lepši i mlađi. − Ovo drugo je važnije − govorila je kroz smeh Danica i lako klimala glavom. − Gospodin Todorović, narodni poslanik − predstavljao je dalje Milan. − Gospodina Šlezingera i Dobovšeka poznajete. − Zatim se obrati Danici i pokaza susednu sobu u stilu Luja XIV: − Tamo su dame. − Držeći je ispod ruke, zastao je sa njom na ulazu i predstavio: − Moja sestra, gospođa

Mihajlović. Sa interesovanjem i znalački odmerile su je dame od frizure, u samim sjajnim loknama, pa do plavih cipela sa visokim potpeticama od štrasa što je sijao. Dok se Danica pozdravljala sa damama, Milan se vratio u sobu gde su bila gospoda. Advokat Popović, pošto obrisa maramicom potkresane brkove, ostavi je u unutrašnji džep svoga žaketa i okrećući se sudiji Đorđeviću, nastavi započeti razgovor: − Nesumnjivo, pitanje pozakonjenja vanbračne dece je delikatan problem s obzirom na naše zakone. Ali kad se ovi odnosi razmatraju sa moralnog i socijalnog gledišta, ja ne nalazim velike prepreke… − Zakonodavac je ipak vodio računa o tome. Ako roditelji vanbračnog deteta stupe u brak, onda dete automatski postaje legitimno… − Dobro… u tom slučaju. Ali šta ćete da radite ako, recimo, umre otac ili mati. Sudija stavi ruke na leđa i nakrivi glavu. Posle kratke pauze produži: − U tom slučaju, na zahtev jednog roditelja, vanbračno dete se od strane više državne vlasti postavlja u pravni odnos bračne dece, ili kao što se ovo pozakonjenje krađe naziva, legitimacija milošću vladaočevom. Vladimir je pažljivo slušao ovaj razgovor i nije mogao da shvati kako neko treba da traži čak i milost vladaočevu da bi mu se priznalo pravo na njegovo rođeno dete. I onda upade: − Izvinite, ne znam povodom čega je tekao razgovor… − U pitanju je jedna moja klijentkinja koja želi da pozakoni svoje dete − odgovori advokat Popović. − Da, da − govorio je Vladimir trepćući i nastavi: − Meni izgleda sasvim svejedno… otac ili mati. Oni su oboje… kako da se izrazim… autori detinjeg života, pa neka budu i autori njegove sreće. I, ako neće jedan, neka to učini drugi. Sudija mahnu glavom i nasmeja se. − Tako izgleda. Ali u stvari to pitanje nije tako prosto. Ono je predmet naučnih rasprava i sudskih odluka. − Ali i te naučne rasprave i sudske odluke donose ljudi. I ako se mi dogovorimo… Lupkajući cigaretom o tabakeru, sudija prekide Vladimira:

− To ne bi bilo u saglasnosti sa našim pozitivnim pravom. Po članu dvadeset prvom Ustava brak i porodica stoje pod zaštitom države, što znači: Ustav, štiteći brak, brani, u stvari, porodicu kao osnovu državne i nacionalne snage. − Ali brak je ustanova privatnog prava − poče advokat Popović. „Aha!“ − pomisli Vladimir i sa simpatijom pogleda advokata Popovića. Sudija Đorđević lupnu prstima advokata Popovića po grudima i važnim glasom dodade: − Ne zaboravite da u građanskom zakonu ima odredaba prinudnog karaktera koje se ne mogu menjati voljom stranaka. Zamislite, molim vas, kako bi to izgledalo kada bismo se mi dogovorili… ja, vi, gospodin Stevanović… Pri pomenu njegovog imena Milan se trže. Za vreme ovog razgovora, setio se Olge. Ranije je mislio kako da izbegne bračnu obavezu, a sada mu se najednom nametnulo pitanje vanbračnog deteta. „Ali zakon ne istražuje oca… i ne može mi ništa“ − tešio se i pogledao sudiju koji je govorio kao u inat njemu. − Bračna zajednica, porodica, moćna je činjenica u podizanju i obrazovanju nacionalne i privredne snage. Zasnovana na ljubavi porodičnih članova, roditelja i dece, ona počiva i na jednom višem moralnom načelu koje u stvari i čini da je porodica jedan od najmoćnijih faktora društvenog i narodnog opstanka. I zato je naš zakonodavac hteo jednim posrednim putem da ograniči vanbračne zajednice u korist porodice… − Zaista − progovori slikar Aleksić − kad se pođe od ove osnovne ideje nije teško doći do pravog razumevanja celog problema. − Da, da! − odgovarao je Vladimir. Ali on nije nalazio ljubavi između članova svoje porodice. „Da li je zakonodavac predvideo i ovu stranu da ih natera na uzajamno poštovanje“. − Mislio je posmatrajući Danicu koja se nasmejana pojavila na vratima. − A zašto su se gospoda izdvojila − zapita veselo, dodirujući vrhove svojih prstiju da bi joj se videlo prstenje. Šlezinger, koga prethodni razgovor nije nimalo zanimao, iskoristi priliku i obrati se Danici: − Bila je jedna vrlo interesantna tema, ali samo za muško društvo. − Mogu li da znam? − Neka vam objasni gospodin muž − dodao je Aleksić.

− Strašni ste vi ljudi. − Ona uhvati Vladimira pod ruku i zapreti mu prstom. − A on se pretvara kao da ništa ne zna. Vladimir se smeškao uviđajući da se nalazi u glupom položaju. Ali počastvovan ovolikom nežnošću svoje žene, pomilovao je po ruci. Kao da je raskinuta neka spona koja ih je spajala, ljudi se raziđoše. Popović i Đorđević nastavili su razgovor, dok je Aleksić prišao zidu i posmatrao jednu sliku. − Idila! − reče Šlezinger, ukazujući rukom na Danicu i Vladimira. − O, nemojte, molim vas! − reče Danica i izvuče svoju ruku. − Vi to tako govorite kao da nikada niste bili u sličnom položaju sa vašom ženom. − Davno je bilo to − govorio je Šlezinger klimajući glavom. − A ako ona čuje − i Danica pogleda u pravcu sobe gde su sedele dame. Ali tada su se otvorila vrata salona. Milan kao da poskoči i klanjajući se, govorio je: − Kolika čast, gospodine ministre. Krupan, crvenog lica i zabačene glave, ministar je nemarno pogledao prisutne. Gledajući negde preko njihovih glava, prilazio je redom i pozdravljao se dok ih je Milan predstavljao. − Ako se ne varam, mi se poznajemo − obratio se sudiji Đorđeviću. − Da, gospodine ministre − odgovorio je uslužno sudija i poklonio se. − Želite li i dame da vidite? − nudio je Milan. − O… pa one su na jednom ovakvom skupu glavna atrakcija. Milan ga propusti ispred sebe i priklanjajući glavu, predstavi prisutnima: − Gospodin ministar Dostanić − a potom, ukazujući rukom na dame izgovarao je: − Gospođa Đorđević, gospođa Buba… − O, ala vi nas familijarno predstavljate − govorila je Buba rukujući se dok su joj grivne na ruci zveckale. − Ovako ću vas lakše zapamtiti − šalio se Dostanić. − Gospođa i gospođica Aleksić… moja sestra… − Vi imate dve sestre? − zapita Dostanić. − Da… ovo je mlađa… Lela. Lela lako podiže ruku i pozdravi se. Njena je glava bila oivičena loknama što je njenom, inače bledom licu, davalo svečani izgled. Dostanić je značajno pogledao trudeći se da se priseti šta je ono slušao o njoj.

Ali Milan pokaza rukom na Nikolu Stevanovića koji je stajao i netremice posmatrao Dostanića. − Moj otac. − Drago mi je − govorio je Nikola povlačeći zlatan lanac od časovnika kroz rupicu od prsnika. − Mi stari učinili smo svoje, a sad je na vama mlađima da se i vi pročujete. − Svakako! − odgovori Dostanić smeškajući se i klimnu glavom u znak odobravanja. Najzad je Milan predstavio i svoju majku. Gospođi Stevanović su za ovu priliku podšišali kosu, pa joj se činilo kao da je ceo svet zbog toga posmatra. Iako joj je Danica ranije naglasila da se dame sa muškarcima pozdravljaju sedeći, ona je ipak ustala. − A jeste li oženjeni? − zapita gospođa Stevanović. Dostanić prinese šaku ustima i kao poverljivim glasom progovori: − Da ne čuju ostale dame… jesam. Gospođa Stevanović zatrese glavom kao da preti. − A zašto gospođa nije došla? − Ne oseća se dobro. − Eh, mama odmah uzima na ispit − pokušavao je da se našali Milan: − Ako ste oženjeni, gde vam je gospođa. Ako je neko momak, zašto se ne ženi. Dostanić potapša po ruci gospođu Stevanović kao da je hteo reći: takve su stare žene. Smeškajući se pokloni se i pređe u sobu gde su bili muškarci. Milan ugleda Aleksića kako stoji okrenut zidu i posmatra jednu sliku. Tiho je govorio Dostaniću. − Ovde je i čuveni slikar Aleksić… − Nisam čuo za njega. Sad je skoro priredio izložbu. Sve su novine pisale. − Ne sećam se. Milan razočaran što na ministra nije napravio utisak, pozva: − Gospodine Aleksiću… da vam − onda se brzo popravi − da vas predstavim gospodinu ministru. Aleksić priđe ležerno i priklanjajući glavu, promrmlja svoje ime. − A vi ste Aleksić? − pitao je Dostanić. − Vi ste nedavno priredili u Beogradu jednu uspelu izložbu?

− Bili ste? − prenu se Aleksić. − Na žalost… bio sam na putu. Čitao sam u novinama. A slikarstvo me neobično zanima. − A − učini Dostanić i pogleda u pravcu vrata − evo i Radovanovića. − Onda se pokloni Aleksiću i priđe novom gostu i srdačno se pozdravi s njim. Milan je bio zadovoljan što je Dostanić našao svog dobrog prijatelja s kim će provesti veče. Pošto se pozdravi i on sa Radovanovićem, okrete se da vidi gde je Danica. Ugledavši je sa gospođom Šlezinger i Bubom u nekom poverljivom razgovoru, pozva je. − Evo sad ću − odgovori Danica i okrete se Bubi koja je objašnjavala: − Poznajem ja njegovu ženu − i pokaza očima na ministra Dostanića. − Živela je u pukoj sirotinji. Kažu, bila je krojačica. A sada pliva u sreći… Gospođa ministarka! − govorila je Buba važnim glasom. − Naživela se kako je htela… − Upali tako nekome − dodade gospođa Šlezinger. − A i sad… onoliko! − reče Buba i značajno pogleda gospođu Šlezinger, a potom Danicu. − Dete poslala u Sloveniju u neki zavod. Mislim da je od besa prestala i bogu da se moli. − Da − klimala je tužno glavom Danica. − Molim vas, izvinite, brat me zove. − Slušaj, mogli bi da počnemo − predloži Milan. Danica izađe u sporednu odaju gde su bili kelneri u frakovima i belim rukavicama. A u kujni pored štednjaka sedeli su Serjoža i Igor u kozačkim uniformama i ispijali rakiju. Kujna je bila ispunjena mirisom mesa što je cvrčalo na vatri. Gojazni kuvar u belom mantilu i sa belom kapom na glavi sekao je pečenje i znalački slagao po dugim činijama. Na zasebnom stolu poređane su razne salate, sa zelenim grančicama peršuna ozgo, a iznad kredenca bile su torte pokrivene belom hartijom. Danica naredi kelnerima da služe, pa se obrati Serjoži: − A gde je muzika? − Nju tak… kroz koji čas. − Samo, molim vas da ne bude suviše jako − Danica se strese: − Ih, ovde je takav zadah da ću sva smrdeti na kujnu. Otvorite vrata! − Iz male tašne izvadila je staklence mirisa, polila po šaci i protrljala ruke. Na izlazu zastade i obrati se posluzi:

− Prvo ćete služiti onoga punoga gospodina koji ima crveno lice. On je, znate, ministar! Za njom su se otvorila vrata i dva kelnera, važna izgleda, uđoše u salon. Milan priđe Dostaniću koji je nešto veselo razgovarao sa Radovanovićem i Todorovićem i klanjajući se, nudio je uslužno: − Vermut… liker… ili rakiju? − Rakiju, brate − Dostanić uze čašicu, i okrete se Milanu. − Pričam sada Saši šta mi se desilo na trkama u Lonšanu. U prvoj trci ocenim jednog zekana. Pročitam njegovo rodoslovlje. Čistokrvan. Oči malo zakrvavljene, a nozdrve raširene i providne − on iskapi čašicu. Kelner brzo priđe. − Izvolite još jednu − nudio je Milan. Dostanić uze čašicu i držeći je u ruci nastavi: − Izašli su na start… Poleteli. Zekan na čelu. − On diže slobodnu ruku i steže pesnicu i kao da gura, govorio je zanesen: − Preskoči prvu preponu, onda drugu, uze mah, kad kod treće prepone, on pade − Dostanić odbaci rukama i poli rakijom Milana po rukavu. − Oprostite, molim vas. − Ništa, ništa − govorio je Milan i strese rukom na niže. Da se Dostanić ne bi uzrujavao zbog ove nezgode, brzo dodade: − Zaista, to je maler. − Da vidite dalje. − Dostanić ispi ostatak rakije i iz gornjeg džepa žaketa izvadi maramicu i obrisa usta. − Hoćete li još jednu? − Ne, hvala… Dakle, u drugoj trci izaberem jednog alata. A vi znate šta se za alata kaže: „Alata niti kupuj, niti prodaj“. Što među njima ima džukela, to ni među ljudima takvih nema. − On pogleda Milana, pa kad vide da se savija od smeha i sam se nasmeja glasno. − Ali znajte, među alatima ima i takvih da ih u celom rodu konjskom nema − objašnjavao je znalački. − Elem, izašli su na start. Kad je dat znak za polazak svi pojuriše izuzev mog alata. Usićio se pa ni da makne… Zamislite. − Pardon − izvini se Milan i priđe gojaznom gospodinu koji se pojavio na vratima. Pojava ovog čoveka unese veselost u društvo. Pozdravljajući se sa Milanom, govorio je prijateljski. − Ne mogu, brate, da čekam − pokaza na vrata iza sebe. − Ja bih se pet puta svukao i obukao dok žene skinu kaput i pripreme se za ulazak. − O zdravo, Milorade! − obrati se Dostaniću. − Da ti predstavim goste − govorio je Milan držeći ga pod ruku.

− Sve poznajem… ah pardon − i priđe Aleksiću. − Lazar Terzić, advokat i industrijalac − predstavi ga Milan. − Bivši i sadašnji − dodade Terzić i nasmeja se. − Moj zet − i Milan ukaza rukom na Vladimira koji je stajao po strani. I ne obraćajući dovoljno pažnje Vladimiru, Terzić progovori u prolazu svoje ime i priđe Dostaniću. A Vladimiru je bilo ugodno što na njega ne obraćaju pažnju, jer inače nikoga iz ovoga društva nije poznavao. Sem kasacionog sudije Đorđevića i slikara Aleksića, svi ostali su bili poslovni ljudi, te se čudio šta će on u ovome društvu. A potajno ga je nagrizala misao da su sve nevolje što su ga snašle u poslednje vreme, potekle iz ove kuće. Gledajući kako se ljudi klanjaju ministru Dostaniću koji sem o konjima ni o čemu drugom nije govorio, celo ovo društvo izgledalo mu je izveštačeno i naduveno i najlepše bi se osećao kada bi mogao da obuče kaput i luta sam beogradskim ulicama. A to sada možda čini njegov sin. Pri pomisli na Dragana, Vladimiru se zamagli pred očima i tihi uzdah izleti mu iz grudi. Da bi ugušio svoje misli, prišao je sudiji Đorđeviću koji je stajao sa Popovićem i zapitao: − Pa, kako ste, gospodine sudija? Đorđević stavi palčeve u džepove od prsnika i odgovori: − Zahvaljujem… radi se… Njegove reči prekide dama u crnoj čipkanoj haljini, prilično ugojena i sa mnogo nakita. Pozdravljajući se sa Milanom, govorila je veselo: − Čujem da me moj muž ogovara. A jaoj − ugleda ministra i priđe. − Dobro veče. − Zatim zavrte glavom: − Kad bismo mi žene počele da pričamo. − Ali ugleda Danicu i poljubi se sa njom. Lupkajući je po obrazu, govorila je: − Otkada se nismo videle. Sigurno ti je muž strog, pa ti ne da da izlaziš… Danica pokaza na Vladimira i kao snebivajući se reče: − Da ti ga predstavim. − Bogami, dobili ste sjajnu ženicu… Da je čuvate. Vladimir se glupo smeškao i pomerao s noge na nogu. Ali na sreću, Danica uhvati pod ruku gospođu Terzić i uvede je u salon gde su bile žene. Pošto je smestila, ona se vrati advokatu Popoviću: − A zašto ste vi tu?… Molim, ima devojaka, a vi ste momak. − Dohvati ga za ruku. − Izvolite ovamo. Ušli su u salon i ona mu pokaza mesto između gospođice Aleksić i Lele. Popović pogleda redom dame koje su za momenat ućutale i kolebajući se

da li da se obrati prvo Leli ili gospođici Aleksić, klatio se na stolici, držeći ruke na kolenu. Žene se zagovoriše i on tiho zapita Lelu: − Vi se baš ne date videti… Lela podiže jedno rame, a na usnama joj zaigra osmeh kao da je htela reći: zar je to važno. Ali ipak odgovori: − Čudnovato… izlazim stalno. Popović pogleda Lelu ispod oka i pričini mu se lepšom nego ikada. U dugoj haljini od bledo roze vunene čipke, što je intimno pristajala uz njeno vitko telo, Lela je svojim nemarnim pokretima i neusiljenim govorom izgledala vrlo privlačno. Preko nogu haljina je bila zategnuta i jasno se ocrtavala kopča podvezice, što je kod Popovića izazivalo strasnu želju. Da bi skrio svoju misao, obrati se gospođici Aleksić: − Nisam imao čast da gospođicu ranije upoznam. Kao da je jedva čekala da s kim stupi u razgovor, ona živo odgovori: − U poslu sam… po ceo dan. Studiram muziku. − Pevate ili svirate? − Klavir… − A tako. − Popović pogleda Lelu: − Vi ste nešto večeras neraspoloženi. − Moguće… I vi valjda niste uvek raspoloženi za smeh. − Nesumnjivo − on se naže prema Leli i tiho dobaci: − Tako bih vam rado pomogao. − O… vi ste vrlo ljubazni. − Dame i gospodo − pljesnu Danica rukama − izvolite za sto. Nastao je veseo žagor. Jedan od kelnera otvori vrata što su delila salon Luja XIV i iz susedne odaje blesnu svetlost dva ogromna lustera. Svi su gosti pogledali u dugi postavljen sto ukrašen cvećem. Kristalne čaše su blistale, a u pozlaćenim tanjirima nameštene su servijete kao rascvetane ruže. U tom momentu začuli su se prigušeni zvuci muzike. Prijatan utisak postavljenog stola, podstaknut osećajem gladi, činio je da su lica ljudi i žena bila razvučena, a oči blistave. Svi su prekinuli započeti razgovor željni da što pre zauzmu svoja mesta. − Izvolite, molim vas… Napisana su imena − govorila je Danica. − Gospodine ministre − i ona pokaza rukom mesto uvrh stola. − O… ja nisam najstariji − branio se Dostanić i obratio se Nikoli Stevanoviću: − Molim − i pokaza na svoje mesto.

− A ne, ne… ja sam domaćin. − Upravo zbog toga. − Ja sam starinski čovek. U mojoj kući gost ima prvenstvo. Gosti su već posedali, ali još su se ustručavali da uzmu servijete da ne bi poremetili prijatan utisak. Popović je, sedajući između Lele i gospođice Aleksić, govorio: − Kakvo zadovoljstvo da se nađem između dve lepe dame. Lela se pretvarala da ne čuje ovaj laskavi kompliment do koga joj nije stalo, dok se gospođica Aleksić zadovoljno smeškala i pogledala ljubazno Popovića. Sviđale su joj se njegove oči i guste, gotovo sastavljene obrve, čime se ispoljavala njegova snažna muškost. Kelneri su išli jedan za drugim kao po komandi u korak i savijajući se uslužno, stavljali pred goste šolje sa čorbom. − U moje vreme iz ovih šolja se pilo mleko, a sada se jede meso − govorio je Nikola Stevanović zavlačeći kraj servijete ispod kravate. − Tata se večito buni protivu svega što je moderno − smeškala se Danica čime je htela naročito da istakne novi način služenja. Gospođa Stevanović je sedela skrštenih ruku ne znajući da li da nakrene šolju ili upotrebi kašiku. − I ja smatram da je ovo bolji način − dodade gospođa Đorđević koja je sedela preko puta Lele i posmatrala svaki njen pokret. − U ovoj čorbi nema kostiju? − obrati se Leli. − Da, da! − odgovori rasejano Lela, pijući nečujno iz šolje i grickajući hleb. − A gde je moj muž? − pitala je gospođa Terzić. Ona izvi glavu i iza buketa cveća, prekoputa, ugleda Terzića. Brišući krajeve usana, Terzić se naže prema gospođi Aleksić. − Jeste li čuli?… U stopu me prati. − Jaoj, ko te ne bi znao − mahala je glavom njegova žena. Razvio se živahan razgovor. Dame su dokazivale da muževi izbegavaju izlazak sa svojim ženama. Ljudi su uveravali kako njihov zahtev da su stalno uz svoje muževe ne potiče iz iskrene želje već prosto iz ženskih kaprisa. Pri razgovoru su izvijali glave da bi se videli iza ogromnih buketa, dok se Milan ne priseti i obrati kelneru: − Nosite ovo cveće sa stola.

− Tako brate! − reče sudija Đorđević. − Sada vas tek vidim, gospodine Mihajloviću. Vladimir se nasmeja i klimnu glavom. Od sveg ovog društva osećao se nekako najbliži sudiji Đorđeviću i slikaru Aleksiću. Ali oni su bili podalje od njega, te je gotovo za sve vreme ćutao. Govorilo se o mondenskim sastancima u Džokej klubu, Šlezinger je pozivao Dostanića da vidi njegovu štalu u Zagrebu. − Znate − govorio je − razvijeno konjarstvo je znak kulturnog napretka društva. Trke u Empsonu i Lonšanu su prosto revije svega onog što predstavlja društvenu elitu. „Manj ako nas konjarstvo ne prosveti!“ − mislio je ironično Vladimir i pogledao Đorđevića i Aleksića da bi po izrazu njihovih lica video šta oni misle. Đorđević je pažljivo slušao, dok je Aleksić bezizrazno zurio u svoj tanjir. Ali se gospođa Aleksić u sebi jedila što o svemu tome pojma nema i razmišljala kako će svoju ćerku i u tom pravcu uputiti. Radovanović obrisa vrhove prstiju o servijetu, pa se obrati Dostaniću. − Putovao sam sad skoro u svoj izborni srez u Vojvodinu… Da vidite konje, to bogatstvo… − Odavno ja govorim: nema kod nas sirotinje − dodade Terzić. − Po selima imate svega i svačega. A međutim, stalno viču na varoš. − Onda se obrati kelneru: − Nemojte sipati sodu. Ja pijem čisto vino. A povodom ovoga poveo se razgovor o zaštitnoj carini na uvoz piva. − Ja sam za to da se zaštiti naša industrija − razlagao je Milan. Svi su se slagali u tome sem sudije Đorđevića koji je biranim rečima dokazivao kako se susedne države brane od našega vina, pošto su velike carine na uvoz njihovoga piva. A vinogradari zbog toga stradaju. Onda se postavilo da li treba pre potpomoći poljoprivredu ili industriju. − Seljak je i sa malim zadovoljan − reče Dostanić. − A do industrije se teško dolazi i ona traži mnogo. Mi smo poljoprivredna zemlja i kod nas se u tom pogledu preliva. Što rekao Terzić, seljak je gazda. Ali u pogledu industrije mi smo zavisni od inostranstva. I zato bih ja uvek pre potpomogao industriju. Šlezinger pogleda značajno Dobovšeka, pa se onda obrati Dostaniću: − Neobično mi je drago što sam ovo čuo. Mi industrijalci smo zaista pravi mučenici. − On se podiže i prinese svoju čašu sa vinom da se kucne.

I ostali su počeli među sobom da se kucaju čašama. − Gospodine Popoviću, gde je vaša čaša? − pitala je Danica. − O molim! − reče Popović i podiže čašu u znak pozdrava. A zatim se okrete svojim damama. − Vi ne pijete? − Malo − odgovori Lela. − Ne, hvala lepo, ne pijem − izvinjavala se gospođica Aleksić. − Znate − govorio je Popović − postoje četiri vrste strasti: alkohol, karte, duvan i žene, odnosno, za vas dame muškarci. − On zapita prvo gospođicu Aleksić: − Kojoj ste strasti vi podložni? Ona uvuče glavu u ramena i kroz smeh pogleda Popovića. − O tome nisam mislila… Ali, ne pijem, e… koje behu druge? − Karte, duvan i muškarci. − Popović je pogleda i tada mu tek padoše u oči njeni beli zubi. − Ne pušim, ne igram karte − ona zaćuta i zatrese glavom. − Podložni ste, dakle jednoj strasti − reče Popović i izvi glavu da bi joj video bele zube. Buba videći kako gospođa Đorđević posmatra Popovića, naže se prema njoj i šapnu: − Il avais trois fiancées à la fois. − Ama nemojte! − Začudi se gospođa Đorđević i u šali dobaci Popoviću: − Ala vi vešto ispitujete devojke. Zanet razgovorom, Popović nije opažao kako ga okolni osluškuju i sada kao da se prenu. − O čemu je reč? − pitala je ljubopitljivo Danica. − Objasniću vam posle − nasmeši se Popović, pa se okrete Leli: − Vas ću pitati docnije. Pošto je posluženo i pečenje, zapalili su cigarete. Danica je tada predložila da se pređe u salon na kafu. Društvo se izdvajalo po grupama. Milan priđe Šlezingeru i Dobovšeku i držeći ih pod ruku, govorio je tiho: − Sad ga držite. Ti, Antone, zanimaj ga o konjima, pa ćemo posle preći u moj kabinet. − Pustivši ih on se gotovo sudari sa Vladimirom: − Profesore, kako se provodiš? − Dobro − odgovori Vladimir i priđe Aleksiću. − Izvanredno ste izradili

portre moje žene. − Bilo je teško uhvatiti njen pravi izraz. U jednome trenutku tužna, a odmah zatim vedra, potom namrgođena. Na njoj sve treperi kao list. Ona je interesantna priroda… odlučan karakter. − Čitao sam negde, ne sećam se gde, kako su ljudi odlučnog karaktera simpatični samo iz istorijske perspektive, ali je teško živeti pored njih, − govorio je Vladimir, povodeći se za svojom podsvesnom mišlju koja je stalno tinjala u njemu. Ali kada je izrekao, učinilo mu se kao da optužuje svoju ženu i popravi se. − Naravno ne mislim na Danicu koja je krasna žena, već, eto… kažete, kako ste imali muke da izradite njen portre… Šta radite sada? − Posle moje izložbe dobio sam neke porudžbine. Je li po volji da sednemo? Seli su u jedan ugao. Kelner prinese stočić na koji je stavio dve kafe. − Pušite li? − nudio je Vladimir Aleksića. − Ne, hvala. Pošto je zapalio cigaretu, Vladimir poče: − Ja se slikarstvom ne bavim, mada me problem umetnosti jako zanima. Mnogo puta sam razmišljao da li postoji kakav odnos između umetnosti i nauke. Ostavljajući šoljicu sa kafom, Aleksić odgovori: − Umetnost je iznad nauke. Upravo, može se reći umetnost je rezultanta sveopšte ljudske delatnosti. Nauka se rukovodi datim činjenicama, a umetnost je međutim proizvod ljudskog duha, ona je stalno u akciji i mnogo puta stvara sama činjenice. − Aleksić zaćuta i misaono pogleda u Vladimira. Vladimir se starao da zamisli čime se rukovodio u svome radu. Teoriju atoma on nije izmislio. Naslućivao je kako se oko ovoga pitanja okreće interesantan, njemu dotle nepoznat problem. Da bi prekinuo pauzu, reče: − Nauka nema kraja. Ona je u stalnom pokretu i razviću. − Ali pri tome vi samo konstatujete činjenice. A umetnost? − Aleksić raširi ruke. − Umetnost ima neograničenog poleta. Ona može da ide daleko ispred nas i da postavlja takve mogućnosti koje mnogim ljudima izgledaju gotovo nerazumljive. − Nesumnjivo − odgovorio je kolebljivo Vladimir. − Da konstatujemo nove činjenice, na osnovu kojih stvaramo teorije, a one su podloga na kojima se razvijaju nove. Iz ovih će proizići opet nove, i tako će ići dok bude veka i sveta. Ali − Vladimir se nasloni na stočić i pogleda značajno Aleksića − u

tome je progres. − Ova druga misao mu se dopade i učini mu se da je ono što je baš tražio. Onda nastavi živahno: − Vidite… umetnost ima poleta. Ali taj njen zamah ne doprinosi toliko ljudskom progresu, koliko to čine rezultati naučnog rada. Aleksić nakrivi glavu, podiže obrve i pogleda nekud pored glave Vladimirove: − Kad se udubimo kroz minule vekove, ono što jedino zrači u prošlosti, to su umetnička dela: arhitektura, slikarstvo, vajarstvo. − Tada pogleda Vladimira. − Ova dela su izraz epoha, a ne naučni radovi… − U tom pogledu se donekle slažem sa vama. Uloga naučnika je nezahvalna. Ona je slična slavi glumca, samo što je naš uspeh nešto malo, vremenski i prostorno širi. Ono istina… blesne po neka veličina u sto godina jedanput… A međutim kod vas, svaka generacija smatra kako treba da ima po nekog velikog umetnika. A ako ga baš i nema, vi ga na silu stvorite. Njihov razgovor prekide glasan smeh u suprotnom uglu gde je Radovanović sav crven u licu nešto veselo pričao. Terzić, industrijalac i advokat, smeškao se i prišao Vladimiru i Aleksiću. − Kako ste profesori? Jedan i drugi osetili su izvesno omalovažavanje prema načinu kako ih je oslovio. Aleksić snebivajući se odgovori: − Razgovaramo o umetnosti i nauci… − A da li taj razgovor donosi kakav prihod? − On se nasmeja i lupnu Aleksića po ramenu: − Šalim se, šalim… Cenim ja umetnost, ali trgovina mi se više sviđa. − Terzić se okrete na potpetici i obrati Radovanoviću: − Ne znam šta bi ova dva profesora rekla na tu tvoju priču. Vladimir je imao utisak da je uvaljen u neku kaljugu. Bilo mu je mrsko celo ovo društvo koje je u ophođenju imalo nečeg razuzdanog, a obavijalo se plaštom otmenosti. − Šta se ovo sad sprema? − zapita Aleksić. Vladimir se obazre oko sebe. Naglo su se otvorila vrata i uz ciku, udaranje u daire i bučnu muziku uleteli su Igor i Serjoža u odelu Kozaka. Optrčali su jedan krug, uzdignutih ruku i pocupkujući na prstima. Zatim Serjoža zastade u uglu udarajući u daire, dok Igor stade da optrčava sobu, previjajući se telom levo i desno. Onda je čučnuo, zatim skočio šireći noge. Ponovio je to nekoliko puta, zatim opet čučnuo i izbacujući noge ispred sebe prekrštenih ruku i zabačene glave obišao sobu. Mišići su mu bili napregnuti, lice obliveno znojem, crveno i ukočeno. Najzad skoči, stade nasred sobe i duboko se

pokloni. Sav malaksao dohvatio je daire od Serjože koji poče besno da trči, skače. A potom priđe sredini i čučeći na jednoj nozi poče da se okreće kao čigra, dok je muzika svirala „tuš“ a Igor cikao. Prisutni, zavaljeni u fotelje pljeskali su zadovoljni. Milan, razdragan, priđe Dostaniću: − Kako vam se sviđa? − Odlično… A još bi lepše bilo kada bi ženske igrale. − Drugi put. − Ali bez naših žena − dodade Terzić. − Naravno… sasvim! − odobravali su okolni. Kelner je otvarao šampanjac pred gostima da bi se čuo pucanj i nalevao u široke kristalne čaše. Danica uze jednu i priđe Popoviću i Leli koji su sedeli u uglu. − Želim s vama da popijem. − U vaše zdravlje − govorio je Popović. − A, molim vas, rekli ste da ćete mi sada reći o čemu ste razgovarali? − Govorili smo o ženskim strastima… − Da ne uobražavate slučajno da su ljudi bez poroka. − Molim! − uzviknu Popović i diže ruke kao da se predaje. − Ah… evo Timotijevića. Mlad čovek, začešljane kose pozadi, stajao je na sred sobe i lagano povlačio prstima preko gitare. Sa jedva primetnim osmehom, poluotvorenih očiju posmatrao je prisutne, a potom uzdahnuo, lako zatresao glavom i počeo: Kako teško ja zbog tebe patim, Kako gorko ispaštam svoj greh!… Oči su mi još vlažne od suza Što zbog tebe prolivam ih ja… Lela se lako stresla. Slušajući pažljivo pesmu, gledala je ukočenim pogledom u ivicu suprotne fotelje. Pomislila je na Rašu i setila se večerašnje prepirke sa svojima koji su je naterali da dođe na ovu večeru. I njoj je dosadilo ovo društvo, a udvaranje Popovićevo postalo joj je nepodnošljivo. Bila bi najsrećnija da je sama, ili negde sa Rašom i njegovim drugovima, snažnim, mladim fudbalerima. Ali se tešila da će se jednoga dana sreća i na nju nasmešiti. „Skoro… uskoro“ − mislila je čvrsto rešena da svoju nameru i u

delo privede. Okolni su pljeskali. Timotijević se ljubazno klanjao. Nikola Stevanović ustade i priđe ženi, a potom oboje pođoše da se pozdrave sa gostima. − Mi smo stari − govorio je − a na vama svet ostaje. Posle njegovog odlaska nestalo je ukočenosti i svi su postali veseliji. Neko predloži da se ponovo sedne za sto. Između sebe postavili su Timotijevića, pa je i muzika prišla. Ispijajući čašu šampanjca Popović, sav razdragan, lupi Radovanovića po ramenu: − Reci sad da život nije lep − on se okrete Timotijeviću. − Slušajte, pevajte mi onu pesmu… kroz trepke da prosejem, suzama da zamesim, a na grudi da ispečem… Uh! − on lupi pesnicom o sto. Dok je društvo bilo zaneto muzikom i pesmom, Milan je iskoristio priliku i prišao Dostaniću. − Hoćete li biti ljubazni, da pređemo u moj kabinet?… Hteo bih da nešto razgovaramo. − Molim! − odgovori Dostanić. Milan pokaza rukom u pravcu predsoblja. Odavde su ušli u sobu zastrvenu debelim ćilimom; na sredini se nalazio okrugao sto pokriven zelenom čojom. Naokolo su poređane teške fotelje postavljene kožom. Pored jednog zida bio je stakleni orman ispunjen pravilno uređenim knjigama i luksuznim, jednoobraznim povezima. Nad stolom je bleštao luster sa kristalnim kuglama. Ulazeći Dostanić ugleda Šlezingera i Dobovšeka i neodlučno zastade, misleći da su pogrešili sobu. Ali Milan ukaza rukom na njih dvojicu govoreći: − Moji kompanjoni… Izvolite sesti. Dostanić sede i povlačeći rukom po zelenoj čoji, seti se: − Izvanredno za karte. − Da, da − prihvati Milan. − Ova je soba za to i pripremljena. Ako želite, možemo malo posle bridža, pokera, rauba… ili remi. − Najradije igram bridža… remi je ženska igra. − Slažem se − odobravao je Šlezinger i lupi sudlanicom desne ruke po nadlanici leve. Dostanić pronicljivo pogleda sve redom i pomisli: „Sigurno hoće nešto da traže i mole“. − I već naviknut na takve okolnosti, on kao da se uvuče u

samoga sebe, pripravan da odbije svaki neumesan zahtev. Milan dade očima znak Šlezingeru da počne. Ovaj ukrsti prste i obrati se Dostaniću. − Gospodine ministre, rešili smo da povedemo jedan važan razgovor sa vama. − Šlezinger se zagleda u svoje prste. − Upravo… ovo bi bilo kao neko prethodno obaveštenje, a o detaljima, razume se, govorili bismo docnije. − Molim! − izusti Dostanić i pažljivo pogleda Šlezingera. − Vama je svakako poznato naše preduzeće. Mi već imamo tri fabrike koje rade punim kapacitetom… U stanju smo da razvijemo još veću delatnost… Ali znate kako je… Naša zemlja pripada tipu polukolonijalne privrede. Guši nas strani kapital koji iskorišćuje našu tarifsku politiku. − To je tačno − odgovori Dostanić. − Je l’ te? − dodade raspoloženo Milan. Dostanić se okrete Milanu: − Ako se ne varam, mi smo u finansijski zakon ubacili jednu odredbu koja vas štiti… − Tako je, tako… i mi smo vam vrlo zahvalni − progovori Dobovšek. − Da − nastavi Šlezinger. − Samo… nije više reč o tome. Oprostite… nemojte misliti da smo vas pozvali ovde da bismo iskoristili vašu ljubaznost. Ni najmanje. Reč je o nečem drugom. Današnji industrijalac ima da savlađuje ogromne teškoće. Tu su čisto tehnička pitanja, onda ekonomska, mnogo puta socijalna, jer su današnji radnici u stvari neradnici i žele na svakom koraku da vam učine pakost… − To nas najviše davi − govorio je Dobovšek, lupkajući prstima po stolu. − A što je najvažnije, svi su antidržavni − dodade Milan. Da ne bi razgovor otišao na drugu stranu, Šlezinger prekide: − I puno koječega. Između ostaloga nameću se još i politička pitanja. Mi se razapinjemo kao Hristos. I nama je potrebna pomoć ljudi koji imaju smisla da razumeju naše patnje, zahteve. Ali nama je neprijatno da od slučaja do slučaja moljakamo uticajne ljude i time pred nepoznatim otkrivamo karte našeg preduzeća. Mi bismo želeli da imamo svoga čoveka koji bi bio nevidljiv član našega preduzeća i koji bi nas štitio svojim moćnim autoritetom. − Šlezinger zaćuta i ispitivački pogleda Dostanića. Još u toku razgovora Dostanić je procenio da se od njega ne traže nikakve žrtve. Zauzeo je važan stav. Dobujući prstima po stolu, klimao je glavom i najzad progovori:

− E… da. Šta ćete. Najbolje bi bilo kada bi se to moglo izbeći. Ali na žalost − Dostanić zaćuta. Poslednjom činjenicom kao da je hteo da ih još više podstakne da nameru sprovedu u delo. Dobovšek se nalakti, prste ukrsti i bradu nasloni na palčeve. − Smatramo… da je ovakav naš postupak neminovna potreba. − Mi se sa tim mirimo − nastavi Šlezinger. − Nas trojica smo odlučili da ponudimo vama, ako biste hteli da nam učinite tu čast, da budete naš drug u poslu. Dostanić prevuče rukom preko lica i obuhvatajući prstima podbradak, pogleda zamišljeno preda se. Milan dodade. − Razume se, o tome sem nas trojice niko ne bi znao. Dostanić klimnu glavom, ne govoreći ništa i obuhvati zubima donju usnu kao da se bori sa samim sobom. A već je bio načisto da se ovakva ponuda ne sme odbiti. − Naše preduzeće je solidno i na poštenoj osnovi − govorio je Dobovšek. − Vaš udeo u poslu bio bi plaćen paušalno ili u procentima od zarade. − The! − učini Dostanić i poče trljati šakama kao da ih pere. − Ja znam da je vaše preduzeće solidno. Ne sumnjam u vaše iskrene namere. I… − on uzdiže ramena, a potom razmače ruke − načelno nemam ništa protivu toga. Lica prisutnih se razvukoše u osmeh. Milan prvi ustade i pruži ruku Dostaniću: − Od ovoga momenta možemo računati na vas? − Potpuno! Držeći Dostanićevu ruku, govorio je razdragano: − Ja vas molim, da se u ovoj kući osećate kao u svojoj. Odsad delićemo i dobro i zlo… Samo želeo bih da znam, pod kakvim uslovima… Šlezinger lupnu Milana po ruci. − Zasad ostavimo to… Ni prilike, ni mesto nisu pogodni. − On pokaza očima na vrata odakle su dopirali pesma i sviranje. − I ja mislim − reče Dostanić i prihvati ruku Šlezingera, a potom se rukova i sa Dobovšekom u znak da su već obavili jedan posao. − Izvolite sutra pre podne u biro − predloži Milan − pa ćemo vam izložiti plan našeg rada. − Da! da! − povlađivao je Dobovšek. − Dobro bi bilo da se vratimo u

društvo da se ne primeti naše odsustvo. − Možemo − reče Dostanić, a potom se obrati Milanu: − Da ne bi palo u oči kako svi zajedno ulazimo, ostanimo nas dvojica za koji trenutak. − Sviđa mi se vaša obazrivost − odgovori Šlezinger, lako se pokloni i iziđe sa Dobovšekom. Kada su ostali sami, Milan lupnu Dostanića po ramenu. − Nećete se kajati, verujte… Poslovi idu ne može biti bolje. To, razume se, kažemo samo vama… − Sa svoje strane učiniću sve − Dostanić se podboči i pogleda Milana. − A sad… hteo bih i ja sa vama nešto da razgovaram. Samo vas molim, ovo neminovno mora ostati tajna. − On prinese prst ustima. − Molim, molim… dajem reč. − Mi ćemo se vezati materijalno, ali ja bih želeo da ta spona bude i duhovna. Milan je netremice posmatrao Dostanića i sa nestrpljenjem očekivao da nastavi. Dostanić stavi ruke na leđa i zabačene glave, pogleda Milana. − Da li ste šta čuli za masone, ili slobodne zidare? Milan trepnu očima, napući usne i u nedoumici odgovori: − Da… nešto malo… ali ništa više. Dostanić savi levu šaku u pesnicu i udarajući prstima desne ruke po žljebovima leve, nastavi: − Naravno… teško se može šta i čuti, jer su statuti ove moćne organizacije tajni… Reći ću vam odmah… Ja sam član. Verovaćete… u toj organizaciji nalaze se najuticajniji i najugledniji ljudi naše zemlje. − Mogu li znati? − Ne! − odgovori Dostanić. − Samo član organizacije može da zna. Ostali svet van organizacije je profan i bila bi uprljana svetinja tajne ako bi neko sa strane ma šta znao. − To mi se dopada… − Vi ste ugledan član našega društva… bogat čovek, narodni poslanik… javni radnik. Vaša prošlost je neokaljana, a i sadašnjost, verujem, časna. − Dostanić zaćuta za momenat i pogleda Milana kao da bi hteo na njegovom licu da pročita je li to sve tačno. Onda nastavi: − Čini mi se da nikakve smetnje ne postoje da i vi budete član jednog takvog časnog društva. Pitam

vas da li biste pristali da vas uvedem u organizaciju… U slučaju da se ne slažete, molim vas, smatrajte kao da vas ništa nisam ni pitao… Povlačeći krajeve smokinga na niže, Milan odgovori kao kakav đak: − Kad ste vi tamo, nemam razloga da odbijem… Naprotiv, vrlo mi laska. − Vi dajete, dakle, svoj pristanak? − Vrlo rado. Dostanić priđe Milanu i stavi mu ruku na rame. − E… u redu. Ali ovaj razgovor zadržite u strogoj tajnosti. − On uhvati Milana pod ruku i povede vratima. − O tome više ni mi nećemo govoriti dok ne dođe vreme. Milan otvori vrata i propusti Dostanića. Iz susedne sobe čuo se veseo žagor i zvuci orkestra. Kada su zakoračili u sobu, zapahnuo ih je dim duvana, izmešan sa zadahom vina i raznih parfema. Neki su igrali tango, dok su ostali sedeli razdragani i veseli. Milan nalete na jedan par i ugleda Lelu i Popovića. − Oh, pardon − uzviknu. − Ništa, ništa − odgovori Popović i produži igru laganim tempom da bi mogao da razgovara sa Lelom. − Ja nisam očaran toliko vašom igrom, već intimnom blizinom vašega tela − govorio je i gledao Lelu izbliza. − Mnogo puta sam to čula − odgovori Lela i nasmeja se. − Zar ljudi ne umeju ništa drugo da govore? − Otkud mogu drugo šta da govorim, kada vas osećam toplu, nežnu… i najradije bih ovako s vama otišao svojoj kući − govorio je Popović kao u zanosu i stegao Lelinu ruku. Lela je već bila sita njegovih komplimenata. Najradije bi se izvukla iz njegovih ruku i vratila kući. Ali svi bi rekli da se nepristojno ponaša. I onda odgovori: − Nemate uslova za takav pothvat. − Nisam fudbaler? − ote se Popoviću, jer je čuo za Lelinu naklonost prema Raši. Muzika baš tada prestade. Lela pogleda Popovića i odgovori prkosno: − Između ostaloga i to. Ali na prvom mestu… niste golman. Pardon! − izvini se i priđe Vladimiru. − Huj! − uzdahnula je. Vladimir stavi ruke Leli oko pojasa i nežno je pogleda.

− Svajo… izgleda mi da nama nije mesto ovde.

54 Posle razgovora sa ocem, Dragan je bio radostan što je najednom dobio slobodu i time postao rasterećen obaveza prema porodici. Ali s druge strane uznemiravala ga je neizvesnost što će biti kada se sada nađe sam u životu. Zaista, otac mu je dao novac i obećao da će ga izdržavati. Ali on je drugovima pristupio praznih ruku i oni su ga rado prihvatili. Razmišljao je kakav će biti njegov položaj među njima, koji se muče i zarađuju sami svoj hleb, dok on i dalje provodi bezbrižne dane… I pobojao se da mu jednog dana Gojko ne prebaci, kao što je ranije u nekoliko slučajeva rekao, kako je on razmaženo, gospodsko dete… Idući ulicom zastao je pred jednim izlogom. Razmišljao je kako bi za ovaj novac mogao pokupovati potrebne stvari i zagledao se u jednu svilenu košulju. Ali setio se Đure koji je imao svega dve košulje i svake nedelje po jednu sam propirao. Jedna mu je bila sva iskrzana. „Da kupim njemu?“ − Treba uzeti nešto i Gojku. A ni potrebne knjige nisu imali. Pa ni za doručak jutros nisu imali novac da kupe hleba. „Podeliću sa njima“ − gotovo podskoči od uzbuđenja i pođe u menzu da im saopšti radosnu vest kako od danas i za njih nastupa novi život. „Uh… kupićemo metar drva… biće toplo“. − Smeškao se pri pomisli kako je Đura vraćajući se kući odvalio neki proštac sa ograde da bi naložio vatru. A Gojko je bio srećan ako bi na Univerzitetu mogao krišom da napuni svoju kožnu torbu ugljem. „Pitanje ogreva je rešeno“ − zaključi Dragan i ulete u menzu sav zadihan. Obazre se po sali ispunjenoj mirisom jela i duvana i priđe Gojku koji je nosio poslužavnik sa jelom. − Slušaj, imam nešto važno da ti saopštim. Gojko zastade i pogleda Dragana. Onda poverljivim glasom. − Da nije policija?! − Ne!… Drugo nešto. − Ah! − izreče Gojko. − Razgovaraćemo posle. Sedi tamo − i pokaza mu glavom jedno prazno mesto. Studenti su jeli brzo i živahno razgovarali, Dragan je odmah saznao kako

su neki studenti uhapšeni. Govorilo se i tiraniji, o povredi autonomije univerziteta. − Ovome se mora stati na put − govorio je jedan energičnog izgleda. − Policija priređuje raciju na nas studente kao na javne ženske. I jednoga dana upašće ovde i sve nas pohapsiti. Zašto?… Zato što se borimo za svoj opstanak… − Oni neće da shvate da je levičarstvo omladine posledica teških ekonomskih prilika. − A na kraju i da smo to! − uzviknu jedan razbarušene kose i lupi pesnicom o sto. − Pa šta?… Vi vidite da danas više vredi protekcija nego sposobnost. Korupcija na sve strane. Omladina mora da traži puta i načina, da leči to zlo u interesu nas samih, pa ako hoćete i u interesu te otadžbine zbog koje se oni toliko busaju u grudi − on odgurnu tanjir sa jelom i obrisa usta ubrusom od hartije. − E-hej… polako − uzviknu jedan koji je sedeo prekoputa i poče brisati rasuto jelo. Ali onaj sa razbarušenom kosom kao da nije čuo primedbu i obrati se drugu do sebe: − Daj mi jednu cigaretu. Dragan je napregnuto slušao njihov razgovor. Odrastao u porodici gde mu je bio osiguran opstanak i gde se o politici nije nikada govorilo, on nikako nije mogao da uđe u suštinu nekog političkog pitanja. O tome ništa nije pisalo u školskim udžbenicima, niti je govoreno na zvaničnim časovima. − Hoćeš li da ručaš? − šapnu mu Gojko na uvo. Dragan ga uhvati za ruku: − Ne, hvala… Ići ćemo sada… A gde je Đura? − Uhapšen je… − Šta! − razrogači oči Dragan. Onda pogleda okolne studente i tek sada je shvatio njihovo uzbuđenje. „Đura uhapšen“ − ponavljao je. A jutros je izišao iz kuće sa njim i ni po čemu nije se moglo zaključiti da je on neki krivac. Govorio je baš o svojoj siromašnoj majci koja želi da on što pre završi školu da bi joj ma koliko osigurao život. Okrenuo se da pita Gojka kakvu je krivicu učinio, ali vide da je otišao. Za njega su uhapšenici bili prokaženi ljudi… krivci, zločinci i svi oni koje je društvo odbacilo od sebe. U zakonu kaže: niko bez krivice ne može biti uhapšen… Đura je dakle kriv… I čudio se da on to nije uviđao… „Ali, šta je

skrivio?“ − pitao se i poče nestrpljivo da se pokreće. Neki studenti su ustajali mlatarajući rukama. Onaj sa razbarušenom kosom, povlačeći poslednji dim iz već dogorele cigarete, govorio je: − Omladina očekuje pravac. Ali oni koji su na vlasti i autoritativno govore u ime starijih, nemaju šta da kažu omladini… nemaju, jer ni sami ne znaju ništa. E, kad je tako… omladina će sama naći svoj put. Dragan je takođe ustao i potraži Gojka. Studenti se izdelili u grupe i razgovaraju. Govoreno je o zboru, i o govornicima koji će istupiti u ime svih. Drugi su tražili da jedna delegacija poseti univerzitetsku upravu i u ime studenata zamoli da se zauzme za oslobođenje uhapšenih drugova. U sali je brujalo od glasova. Dragan nađe Gojka u kujni kako predaje kupone. Kada je završio, Gojko se okrete Draganu: − Idemo. Na ulici Dragan zapita: − Reci mi, molim te, zašto je uhapšen Đura? − Nizašta!… Stojao jutros pred Univerzitetom i sa nekima čitao jedan letak. Za njegov maler, umesto da ga iscepa, on ga stavi u džep. Kad se odvojio od drugova i pošao na Kalemegdan, prišao mu agent i oterao ga u Upravu grada. − Zar mogu zbog toga da uhapse. On je nevin − Dragan se pipnu po džepu. − Evo i meni su jutros ovo dali… − Pa to je ono! − reče Gojko i istrže letak iz ruku Draganovih, izgužva ga i neopaženo spusti pored sebe. − Upamti: letak se pročita, pa se odmah ustupi drugome ili se iscepa. Ne drži se po džepovima. To je takozvana „leteća literatura“. − Ali ovde nema ničeg kažnjivog. Izložena su imena uhapšenih studenata i protest. Prosto utvrđivanje činjenica… − Ko te pita! − reče Gojko i zateže kaput oko sebe. − Pazi bogati, ojela se rupa od dugmeta i moram da pridržavam kaput kao trudna žena. Dragan pogleda u raširenu rupu na kaputu Gojkovom, pa mu se učini da svuda oko njih zjape neke provalije. Ostavljen bez kućne zaštite i upućen na samoga sebe, osetio je kako je teško probijati se kroz život. Iz istih razloga mogli su i njega uhapsiti. Šta bi rekao tada njegov otac… Milena. Stresao se pri ovoj pomisli i bio je pripravan da se vrati svojoj kući. Ali u celom ovom slučaju Gojkovo držanje ulevalo mu je neko poverenje. Na njegovom licu

nije bilo ni traga uzbuđenja što je njegov najintimniji drug uhapšen. Starajući se da prikrije svoj strah, Dragan je pitao: − Šta će biti sa njim? − Odležaće deset, petnaest dana u zatvoru, izudaraće ga i onda pustiti. Dragan iznenađeno pogleda Gojka: − Čudim se samo sa kakvom ti ravnodušnošću govoriš… Izudaraće ga i pustiti! − podražavao je glasu svoga druga. − Otkud je to moguće! Pa valjda postoje neki zakoni u ovoj zemlji. Zar sme neko i da pomisli da tako postupa sa akademskim građaninom, a još uz to studentom prava. Gojko mahnu glavom i sa gorčinom u glasu odgovori: − Dragi moj!… Odrastao si u imućnoj porodici, pored oca koji se starao o tebi, te nisi ni upoznao naličje života. I pravo da ti kažem, žao mi je što si pošao našim stazama. A mi smo od malena navikli… Dragan zastade i pobledeo u licu progovori: − Zašto mi to govoriš?… Ja to nisam učinio iz sporta. Postojali su valjda neki razlozi koji su me naterali na ovo i ja sada ne mogu nazad − on se zagrcnu, pa zaćuta. Bili su na Terazijama. Vetar uskovitla. Gojko se saže, a Dragan pridrža šešir koji umalo da mu odleti sa glave. Išli su ćuteći jedan pored drugog. Svet se gurao u raznim pravcima, dok su automobili i tramvaji jurili pored njih. Gojko, videći kako se Dragan pribija uz njega, uvide kako je bio grub prema njemu i da bi ga odobrovoljio, uhvati ga pod ruku: − Nemoj da se ljutiš na mene. Ali dozvolićeš, iskusniji sam, pa smatram… imam prava da te posavetujem… Odobrovoljen njegovim postupkom, Dragan tužno klimnu glavom: − Ti si mi već u nekoliko mahova slično rekao. A međutim znaš razloge zbog kojih sam napustio kuću i odobrio mi… − Jest, jest, tako je. Ali kad je u pitanju… javni život, dozvoli, laik si… Ti se, na primer, čudiš kako policija sme da hapsi. Naravno… U zemljama gde se pravo poštuje, tako šta ne sme da se dogodi. Ali kod nas, jedno je pravo kao zakon, čega se sud donekle pridržava, a drugo je policija. − Ali zakoni valjda i za nju važe − bunio se Dragan. − Policija sprovodi takav postupak koji ne podleže nikakvom zakonu. A što je najžalosnije, i taj postupak je ozakonjen u rečima: „Organu vlasti se prvenstveno veruje“… I, nas dvojica idemo mirno ulicom. Žandarm prođe pored nas i kine. Mi mu ne kažemo: „Na zdravlje“. Razume se, to se ne

dešava, ali… otprilike… On se lepo okrene − Gojko izvadi ruku i lupi Dragana po ramenu − Stoj!… U ime zakona napred!… Ti se buniš… zašto, krošto… nevin si… Time si već sebi stvorio krivicu. Žandarm ili agent podnosi tužbu da si se protivio vlasti. Dovoljno!… Dok dokažeš da si nevin, ti moraš da prođeš kroz „purgatorijum“ Glavnjače, a kad izađeš, ne valjaš ni bogu ni ljudima… − Ali u tom slučaju ja bih se razvikao da me ceo svet čuje: ljudi, nevin sam… − Aha!… To, to! Onda te optuže da huliš na vlast i… nanovo − govorio je Gojko kao da daje lekciju Draganu. Dragan je išao zamišljen. Nije imao razloga da ne veruje. Ipak je i ovo saznanje dragoceno. Njegovo razmišljanje prekide Gojko: − Ama ti reče imaš nešto važno da mi saopštiš. Ja sve mislim, ali se zagovorismo. − Aha, da! − reče Dragan i pipnu se po džepu gde je bio novac. Ali sada je prošlo ono oduševljenje i snebivajući se, dodade: − Da svratimo negde u kafanu… Ti znaš, nisam ručao. − To znači imaš novaca? − Tako nešto. Ušli su u jednu kafanu i seli za sto. Dragan je najednom dohvatio Gojka za ruku i obratio mu se: − Kako bi mogli da dostavimo nešto i Đuri? Gojko ga poverljivo lupnu po ruci i tiho dodade: − Preduzeli smo sve mere. Studentska pravna zaštita vodi o tome računa i od sutra šalje mu hranu. − A kakva je to pravna zaštita − interesovao se Dragan. − Udruženje studenata koje vodi računa o pohapšenim studentima, snabdeva ih hranom, odelom, pokrivačima i drugim potrebama i pruža im pravnu pomoć. Dragan je shvatio da je to moćna organizacija pod čijom se zaštitom i sam nalazi. I to mu je ulivalo moralnu snagu i učvršćivalo ga u uverenju da je pravilno postupio što im se pridružio. Njegovo razmišljanje prekinuo je kelner. Dragan nenaviknut na kafanski život, pogledao je Gojka i zapitao: − Šta ćemo? − Dajte jelovnik − okrete se Gojko kelneru.

Šarali su pogledom obojica po jelovniku i najzad Dragan upre prstom: − Dve bečke šnicle. − Ja sam ručao − reče Gojko. − Ali svejedno mogu. − Kada se kelner udalji on protrlja šake i reče: − Uh, ala je ovde prijatno i toplo. Da skinemo kapute? Kelner pritrča da prihvati, ali Gojko odgovori: − Neka, neka, sam ću. Tada je Dragan ispričao o susretu sa ocem i pokazao novac. − Vi ste me prihvatili u najkritičnijem času moga života i hoću da ovaj novac podelim s vama − govorio je. Gojko je prevlačio nožem preko tanjira, potom uzdigao obrve i iskrivio glavu. − Za tebe samog taj novac je dovoljan. Ali za nas trojicu?… Najzad, ne vidim razlog zašto bi tvoj otac i nas izdržavao. − Pre svega, ja ću se postarati da nađem neku službu pa da ni mene otac ne izdržava i da budem potpuno samostalan kao što ste i vi − Dragan dohvati Gojka za ruku: − Krivo mi je što me smatraš za neko razmaženo dete. − Ne smatram… Ali pravo da ti kažem, ceo tvoj slučaj izgleda mi malo čudan i neobičan. Bojim se za tebe da li ćeš izdržati… i osećam grižu savesti što smo te mi naveli na taj postupak. − Prilike u mojoj kući bile su takve da sam bio prinuđen na ovaj korak… A sad vidim da se i moj otac sa tim pomirio samim tim što mi je dao novac. − Dobro, molim te, zašto tvoj otac trpi tu ženu? − Eh, zašto? − lice Draganovo se zgrči. − U celoj ovoj stvari ja najviše žalim njega. Koliko on jadnik pati! − Dragan uzdahnu krišom. Bojeći se da Gojko njegovu tugu ne shvati kao slabost, obrati mu se živo: − Dakle… ne govorimo više o tome. Dok ima, delićemo, a kad nestane, videćemo. − Ipak − poče Gojko. Ali tada naiđe kelner sa šniclama koje su pokrile ceo tanjir. Odozgo stavljen peršun, a sa strane gomilice restovana krompira i kuvanog pirinča. Gojko udahnu žurno i ote mu se uzvik iznenađenja. − Želite li, gospodo, šta za piće? Dragan uopšte nije pio. Ali smatrajući da je obavezno, bez predomišljanja odgovori: − Pola litra vina. − I sodu? − pitao je kelner. − Da − klimnu glavom Gojko.

Miris i ukus jela povratio im je raspoloženje. Gojko je u svojoj iskrenosti priznao da je svega dvaput u životu jeo ovako ukusnu šniclu. Dragan je bio radostan što je mogao da mu pričini prijatnost i razmišljao čime bi još mogao da ga ugosti. Žalili su obojica što i Đura nije sa njima. Ali su rešili da, čim ga puste iz zatvora, taj dan proslave u ovoj kafani. Dragan se maši za džep i izvadi banknotu od sto dinara, pa je savi i stavi u odvojeni džep od prsnika. − Ama, hleba da nemamo, neću je dirnuti dok on ne iziđe. Po ručku otišli su u jednu poslastičarnicu i tu rešili da to posle podne provedu u bioskopu. Zatražili su novine da vide program. Gojko predloži da idu u „Uraniju“. Čuo je da je skoro otvoren, pa bi hteo da vidi unutrašnjost, koliko da zna kako izgleda. Gojko je bio raspoložen i pričao kako ga ovaj sivi, jesenji dan podseća na zavičaj i dane detinjstva. Zadižući jaku od kaputa, Dragan je površno shvatio šta mu drug govori. Predosećao je da je Gojko veseo zbog svih ovih zadovoljstava, a i sam je bio radostan zbog neograničene slobode što mu se tako iznenadno pružila. Sve ono što je doživljavao u kući izgledalo mu je sada ukalupljeno, a i daleko. Kupio je dve karte. Ušli su u topao suteren, a potom u blago osvetljenu salu. Zavalili su se u udobna sedišta. Okolo njih su sedele neke mlade žene, namirisane i tajanstveno razgovarale sa svojim kavaljerima. − Imaš li ti neku ljubav? − zapita Gojko. Dragan trže ramenom, kolebajući se da li da slaže i kaže da ima ili prizna istinu. Najzad, odgovorio je neodređeno: − Nisam na to mislio. A ti? − Eh, koja bi gledala mene ovako iscepanog − odgovori tužno Gojko. − A posle, za tu rabotu treba para. Uostalom, imamo mi gospa-Milku. Svetlost upola zamre. Ređale su se reklame. Onda naslov „Sledeći filmovi“. Svetlost se najzad ugasi i otpoče prikazivanje filma. U neko doba Gojko se naže prema Draganu: − Vidi, polulevo, oni se ljube. Dragan je naprezao vid i ugledao dve priljubljene glave. Bio je uzbuđen i za sve vreme njegovu pažnju su privlačile te dve glave. Izlazeći iz bioskopa, Gojko mu se obrati: − Jesi li video? − i pokaza mladi par koji je išao pred njima. − Da! − odgovori rasejano Dragan, jer je baš razmišljao kako on još nije nijednom zadovoljio svoje telesne prohteve. A svuda oko sebe vidi ženski svet pun draži i grudi mu se snažno nadimaju. Išao je vukući noge, kao da se

sapliće, sav obuzet neobuzdanim prohtevom. Tek kad zakovitla vetar oko njih, on se prenu i tada zapita Gojka. − Ti mi reče za neku Milku… − Ih, bogati, jest!… Znaš šta? Da kupimo nešto za jelo, pa da se vratimo kući. Ona dolazi inače u posetu našoj gazdarici, pa da je pozovemo na večeru. Kolosalno! Svratili su u kobasičarsku radnju i nakupovali onako odreda. Paket je bio veliki. Uz put su uzeli hleb. Idući u pravcu Jatagan-male Gojko je pričao kako je njegova gazdarica radnica u Markarnici. A i ta gospa Milka, sredovečna, ali držeća žena radi u knjigoveznici. Bila je nekad udata, ali se razvela od muža, pijanice. Ali Gojka nije interesovao njen bračni život. Uglavnom, bila je slobodna i volela da sedi sa mladim studentima. Zadovoljavala se nekim malim poklonom. − Obećali smo joj mašinu za mlevenje kafe, ali nikako da dođemo do para. − Da joj kupimo sada? − predložio je Dragan. − Batali, bogati… Vidiš li šta smo čuda nakupovali… Dobra duša − pričao je Gojko. − Nepoverljiva je prema muškarcima, ali prema onima koje poznaje intimna i srdačna. I baš zbog te… kako da ti kažem… prisne naklonosti, ja je baš cenim i uvažavam. Ona obično navrati uveče kod nas, pa posle pređemo kod nje i sedimo do neko doba. Draganu su u svesti odzvanjale reči „prisnost“… „intimnost“, što je izazivalo osećanje neke čudne, prijatne radoznalosti i golicavog ljubopitstva, a što je on odavno priželjkivao. Ali on nikada nije bio u društvu takvih žena i strepeo je da li će umeti da se pokaže dovoljno smeo. I pred ovim odlučnim nastupom kolebao se, zastajkivao, kao da bi hteo da se ovaj put do kuće oduži da bi dobio hrabrosti i prečistio izvesne pojmove sa samim sobom. U njegovoj uobrazilji već se stvorila slika te žene, uvijenih lokni, krupnih plavih očiju, i pri pomisli na njeno telo, Dragan je sav cepteo i bio gotov da poleti. − A ako slučajno nije kod kuće? − pitao je drhtavim glasom. − Gde bi na drugo mesto… Možda ćemo je zateći i kod nas. Sinoć nije bila, ali večeras će sigurno doći. Stanuje odmah preko puta. Zašli su već u krivudave uličice Jatagan-male. Radni svet se vraćao iz fabrika i radionica, zamoren i ćutljiv, u beskrajnoj koloni. Niske kuće ličile su na kolibe, a kroz male prozore videle su se slabo osvetljene sobe. U nekim su promicale čupave glave dečice ili poneka ubrađena žena. Draganu se pričinjavalo kao da je zašao u neki drugi, daleki svet. − Stigli smo − reče Gojko koji je išao ispred Dragana i podiže nakrivljene

vratnice, te ih zanese koliko da prođu. Pred njih izlete neki čupav pas i namamljen mirisom mesa skičao je i skakao uz Dragana koji zastrašen uzmače u stranu. − Neće, neće − umirivao ga Gojko. − Marš, Cule − viknu na psa i saže se kao da traži kamen. Dragan uhvati za bravu i uđe u slabo osvetljenu kujnu. Pored štednjaka sedela je žena srednjih godina i ložila vatru. − Ene, otkuda tako rano? − zapita ih, brišući ruke o kecelju. − E… gazdarice − poče Gojko − hoćemo i mi jednom kao ljudi da večeramo kod svoje kuće. Ona zaklati glavom kao da preti: − Daću ja tebi to tvoje „gazdarice“. Šta vam je to? − i pogleda u paket. − Gospodska večera kakvu, tetka-Leno, ni na svojoj svadbi nisi jela. − Ene de! Da vidim… − ona prihvati paket i tresnu njime kao da odmerava težinu. − Ama, nemoj da me lažeš. Otkuda ti pare? − Našlo se − reče Gojko i uđe u sobu. Svlačeći kaput doviknu: − TetkaLeno, pozovi i Milku na večeru. Lena se pojavi na vratima sobe i pogleda značajno Gojka. − Hoće li biti šta za kiriju? Gojko sleže ramenima i pogleda Dragana kao da je hteo reći: odluči sad ti. − Naravno! − odgovori Dragan. Lena obrisa krajeve usana i veselo dobaci: − Hvala bogu da i ja vidim neku „fajdu“ od vas − pa iziđe iz kujne i spolja dopre njen glas: − Milka… Milka… Dođider! Dragan, iako je prošle noći spavao u ovoj sobi, tek se sada obazreo da je vidi. Dva gvozdena kreveta zastrta šarenim izlizanim ćebetima. Na sredini sto i na njemu rastureni tabaci. U uglu limena peć, a pored nje onizak orman na kome je kucao budilnik i jedna već požutela fotografija nekoga čoveka koji je stajao opuštenih ruku i sa kačketom na glavi. − Ko je ovo? − zapita Dragan. − Njen muž. Bio je mašinista i jednoga dana zahvatio mu kaiš ruku i tako reći otkinuo. Umro je usled izliva krvi. Ona je udovica i već pet godina živi kao radnica i… od kirije. − Koliko plaćate?

− Po pedeset dinara mesečno. Nismo joj platili već treći mesec. Ne možemo nigde da zaradimo. Ali valjda će odsada biti bolje. Imamo jedan plan… Ali eto, Đuru uhapsiše. − On se najednom namršti i zamisli. Zatim stavi prst na čelo: − Pazi, bogati o tome nisam mislio… Znaš, mogu oni lako da nam sada pretresu stan. − On se obazre po sobi kao da nešto traži i izvuče fioku stola, odakle izvadi jednu knjigu. − Aha! − kao da je govorio sa samim sobom, pa se okrete Draganu: − Zbog ove knjige mogli bismo otići u zatvor. Hteo bih da je negde sklonim, ali potrebno je da je i ti pročitaš… − A koja je to knjiga? − „Komunistički manifest“. Danas i ovu knjigu smatraju kao ilegalnu. Slušaj, ona je ovde. − Gojko je stavi na pod i pokri ćilimčetom. − Pročitaćeš je pažljivo, pa ćemo razgovarati i onda je skloniti na sigurno mesto. − Obazreo se još jednom po sobi, govoreći: − Nema ništa više ilegalnog. Mogu, vala, slobodno… − Sada će doći − reče Lena i poče otvarati paket. Gojko joj je pomogao, razmeštajući tanjire. Dragan se okretao po sobi i pokušavao da se i on zaposli. Ali vrata se na kujni naglo otvoriše. On zadrhta i pogleda raširenih očiju mlađu ženu u kratkom kaputu. − Juh, držite me da ne padnem! − uzviknu ona i raširi ruke kad ugleda onoliko mesa na stolu. − Da li se to neko ženi ili je slava?… Zdravo! − reče odrešito i priđe Gojku. Pogledala je na sto: − Uh, uh, uh! − govorila je žudno i pljesnu rukama. − Da ti predstavim našeg druga − reče Gojko. Dragan priđe i lako se pokloni. Milka namignu na Gojka: − Ovaj se mnogo „cifra“ − zatim pokaza na sto. − Šta je ovo? − E… to ovaj naš drug časti. − To je lepo od vas. Samo, nadam se… ovo neće biti poslednji put − ona se zvonko nasmeja. Dragan se smeškao zbunjeno i posmatrao mladu ženu čije je lice mladoliko, ali na kome su se već ocrtavali tragovi života. − Pa… gospođo, naravno − mucao je. − Ovaj me mnogo ceni − obrati se Milka Gojku. − „Gospođo“… Hm! − potom udari Gojka po ramenu i podboči se: − Je li, majke ti, što me lažeš stalno za onu vodenicu? − Ne brini ništa… još malo. Rešili smo da preduzmemo jedan posao i prve

pare što primimo… − A gde je Đura? − zapita Milka. − Uhapsili ga jutros… − Šta naopako! − uzviknu Lena i stade kao ukopana. − Uhapsili! − uzviknu Milka. Na usnama joj zamre osmeh. − Alal mu vera… Odsada ga još više cenim. − Bog s tobom, ženo, kako možeš tako govoriti − bunila se Lena. − Tetka-Leno, i haps je za ljude. A zašto ga uhapsiše? − Videli kad je čitao jedan letak. − A, to, to!… Ah, majku im njinu, da li će i njima jednoga dana doći crni petak. − Njene su oči blesnule čudnim sjajem. − More nemoj da te čuju − savetovala je Lena i stavi hleb na sto. Na licu Milkinom zaigrao je ironičan osmeh. − Što, bojim se, izvući će me iz moje tople palate. Tri dana nemam drva u kući… Ah! − ona mahnu rukom i zateže kraj usana. Onda pogleda Dragana: − Ovaj mi izgleda neko gospodsko dete. Dragan, iako se starao da se utopi u novu sredinu, osetio se nelagodno kao da mu je rečeno: tebi mesto nije ovde. Porumeneo je i snebivajući se upita: − Po čemu sudite? − Isuviše si odnegovan za Jatagan-malu. Da bi Dragana izvukao iz nezgodnog položaja, Gojko dodade: − Od naše gore je list… ne brini! − Crnogorac, ili „od onih“? − Milka pogleda Gojka i namignu okom. − „Od onih“ − odgovori Gojko. Milka steže Dragana za mišicu, a zatim širokim pokretom ruke pokaza na sto: − Kad je takva stvar, onda, drugovi, izvolite. − Zaboravili smo vino − reče Dragan sedajući. − Ne treba − odgovori Milka. − Ja volim vesele ljude, ali nikako pijane. Svi su jeli sa velikim apetitom. Za vreme večere govorili su o Đuri, o policiji gde tuku ljude. Pritajena srdžba što su je ovi ljudi nosili u svojim

dušama na mahove je izbijala kao pretnja za osvetom, i svi su se nadali da jednom svemu mora doći kraj. Potom je Lena pričala o komšiji služitelju kome su ženu danas odneli u bolnicu, a on ostao sam sa troje male dece. − Kažu, boluje od tuberkuloze… I deca su propala. Sutra nema ko da im skuva ručak. Milka se uozbilji. − Znate šta?… Kako bi bilo da odvojimo malo od ovoga mesa i odnesemo deci. Svi su se složili. Lena donese jedan sud i preruči ceo ostatak jela. Pokupili su i preostalu parčad hleba i stavili u sud. − Vi sedite, a ja ću im odneti. Uh, što će se obradovati. Kada Lena iziđe, Milka se zaturi na stolicu i stavi ruke na stomak. − Najela sam se za tri dana. Gojko se naže prema njoj i zapita: − Hoćemo li posle kod tebe na kafu? Milka pokaza očima na Dragana, kao da se snebiva i odgovori: − Ali samo na kafu. − Naravno − odgovori Gojko i ispod stola steže je za koleno. − Ju!… Šta će ovaj dečko da pomisli − izgovori Milka i dodirnu ruku Draganovu. Njegovi obrazi su goreli. Prvi put u životu nalazio se u položaju slobodnog čoveka i u društvu žene koja je otvoreno opštila sa ljudima. Raspinjao se između stida i žudnje što je žmarila njegovo telo. Milka je primetila Draganovu zabunu pa je držeći njegovu ruku, govorila: − Mali se postideo. − Onda se okrenula Gojku: − A ti da budeš miran. Inače… − Milka se podiže od stola i poče da kupi tanjire. − Da olakšam tetkaLeni. Ustali su Gojko i Dragan. Obojica su hteli da što pre raščiste sto, ali Milka je govorila kako će ona sama. Dragan je užagrenim očima posmatrao svaki njen pokret, predviđajući da će se večeras dogoditi ono za čim je odavno žudeo. Telesni nagon kao da je zagušio u njemu svaku misao i on je stajao nasred sobe, očekujući s nestrpljenjem polazak. Lena se vratila uplakanih očiju. − Sirota deca… sirota − govorila je kršeći ruke. − Soba hladna, a ona sede u kaputićima. Jaoj… da ste videli tu njihovu radost i ciku kad sam im

odnela… Bože, kako ima bezdušnih ljudi koji se ne sećaju sirotinje… A šta? Vi raspremili sto? − Tetka-Leno, mi idemo malo do Milke − govorio je Gojko. Onda se najednom lupi po čelu i uzviknu: − Pričekajte! − pa se saže i ispod ćilimčeta podiže knjigu i obrati se Milki: − Sklonili smo je, ali tu nije na sigurnom mestu. Slušaj, ponesi je kod sebe, pa ćeš je dati Draganu da je pročita. Znaš… posle hapšenja Đurina mogu lako oni zlikovci i nas da posete… Sad možemo. − Hajd’, hajd’ − govorila je Lena. − I ja ću sada za vama do one dece… Ej, jadna i sirota deca.

55 Bio je uveliko dan kada se Dragan probudio. Obazreo se po sobi i ugledao Gojka pokrivenog jorganom. Setio se svega što se zbilo noćas. Trgao se i oslonio rukama o krevet… Iako je onda sve bilo zanosno, sada mu je izgledalo ružno i kao da je zažalio za svojom čistotom. Pred očima mu se prikaza otac kako ga grčevito grli… Osetio je grižu savesti kao da je zloupotrebio njegovo poverenje. Oborio je glavu i gledao zamišljeno preda se. „Ali to bi se jednoga dana moralo dogoditi“ − razmišljao je Dragan. Njegovi drugovi su odavno iskusili taj prvi dodir i niko se nije pokajao… Pa ipak… bilo je prijatno. I obuzelo ga je neko blaženo raspoloženje što je najzad iskusio i to zadovoljstvo. Zavalio se na jastuk i ruke prebacio iznad glave. Sećajući se pojedinih scena uživljavao se i nesvesno grizao usnu, a dah mu je bio isprekidan.. Kao da je srećno ispunio neki važan životni zadatak, skočio je veseo sa kreveta i počeo žurno da se oblači. − O… jo, jo, jo! − protezao se Gojko i pogledao Dragana. − Lepo beše noćas, a? − Sjajno… Ali dobra neka duša − starao se Dragan da govori pribrano, kao da je on sve to iskusio odavno. − Samo treba da joj damo nešto. − Bože sačuvaj!… Ne bi ona primila paru ni pod kojim uslovima… Nego… neki poklon. Ah, da!… Kupićemo joj onu mašinu za mlevenje kafe. − Gojko ustade i strese se od zime: − Auh, hladno. Protrljao je ruke, pa se zagleda u Dragana: − Mi juče prilično potrošismo. Koliko ti je još ostalo? Dragan poče da pretura po džepovima istresajući novac na sto. Izbrojali su dve stotine trideset dinara. Gojko, narogušen od zime, posmatrao je tužno novac i klimao glavom: − Obećali smo gazdarici, a treba uzeti drva. Pa mašinu za kafu… Govorili smo i o nekim tabacima. − On se počeše po vratu žmireći na jedno oko. − O, majka mu stara… Dokle ćemo biti sirotinja! Dragan uopšte nije shvatao vrednost novca i ovaj svoj današnji položaj razmatrao je više sa zanimljive strane. Govorio je naivno: − Daćemo gazdarici i uzećemo Milki…

− A šta ćeš da jedeš? − pitao je Gojko. − Ne, ne. Daćemo gazdarici sto dinara, a ostatak ćeš uplatiti menzi. To ću ja svršiti. Dragan se nikada nije starao za hranu i pred mogućnošću da može ostati bez hleba, zamislio se gde bi mogao da zaradi novaca. Seti se kako mu je Gojko napominjao o nekim poslovima i zapita: − Ti reče da si našao posao… − Nisam još… ali u izgledu je. O tome ćemo razgovarati kad pođemo… Ovde je hladno, a treba da stignemo na zbor. Obukli su se brzo i pošto su malo uredili svoje krevete, pošli su. Gojko je zaključao kuću. Pred njih je opet istrčao onaj pas, mašući repom. Dragan ga pomilova po glavi i zapita Gojka da li su ga nahranili. − Vrag bi ga znao… Došao je odnekud i sada ga ceo komšiluk hrani − odgovori Gojko zadižući jaku kaputa. Kad su izišli na ulicu, Gojko izloži Draganu kako su se od pre izvesnog vremena udružili neki studenti i počeli da prodaju mleko. Da bi konkurisali glavnom zakupcu, spustili su cene od četiri na tri dinara. − Ali nije postojala prava organizacija. Bilo je pronevere. A uz to i mleko se kvarilo. Nastale su svađe i jedna grupa se odvojila u Krunsku, a druga u Bosansku ulicu. Ali sad, prošle nedelje, bila je skupština u studentskom domu i rešili smo da osnujemo studentsku zadrugu Samopomoć sa ograničenim jemstvom. − Vi ćete onda da prodajete mleko? − Naravno… od kuće do kuće. Beograd troši ogromnu količinu. Dragan je sa očiglednim odobravanjem slušao šta Gojko govori, ali sebe nikako nije mogao da zamisli kako nosi kantu i prodaje mleko po kućama. Sam lično ne bi se stideo tog posla, ali bi se osećao nelagodno zbog svoga oca i velikog broja poznanika. Njegovo razmišljanje prekide Gojko: − Tu možeš da se zaposliš i osiguraš sebi prihod, što će ti omogućiti skroman život. − Ja još ne poznajem organizaciju posla − branio se Dragan. − Mi smo gotovo sve svršili. Stupili smo U vezu sa jednom mlekarskom zadrugom i od nje dobili kante, najbolji model: „Alfa“ patent. Oni će puniti kante mlekom i donositi u naše reone odakle posle mi treba da raznesemo po kućama. Stvar je dakle u ovome: potrebno je da nam se odrede reoni. Svaki u svom delokrugu treba prvo da pođe od kuće do kuće, da objasni publici ko smo mi i da vodimo pravednu borbu.

Ovaj posao izgledao je Draganu najneugodniji. Pristao bi on i mleko da nosi, samo da ne zalazi u tuđe kuće. Ali to nije smeo da kaže Gojku i nadao se da će se ipak nešto desiti i da će izbeći tu ulogu. A sa Gojkom je već drugi slučaj. Došao je iz Crne Gore i u Beogradu je bio nepoznat. U blizini Univerziteta primetili su na ulici veliki broj žandarma, agenata i policijskih pisara. Studenti su pristizali sa svih strana i pred zgradom Univerziteta nalazio ih se priličan broj, dok se u auli nije moglo kretati. Lica studenata su ozbiljna kao u ljudi koji su svesni važnosti događaja. Izdvojeni u grupe žagorili su, dovikivali se, dok su pojedini išli od grupe do grupe i saopštavali nešto. Gojko i Dragan prišli su da čuju. − Policija se sprema da udari na nas. Povlačite se na stepenice, a oni spolja neka ulaze unutra. Masa se kao talas povlačila. Oni spolja ulazili su u zgradu. − Dole režim! − viknu jedan. Masa prihvati i najednom se ustalasa. Povici su poleteli sa svih strana. Nastala je zaglušna huka u kojoj su se jedva razaznavali glasovi onih koji su izbacivali parole. Ali studentima nije bilo ni potrebno da čuju. Sve njihove misli i želje bile su izražene u jednoj reči: − Dole! − sa svima onima koji ne poštuju tuđu slobodu, koji gaze autonomiju univerziteta, hapse studente i tuku po podrumima Glavnjače. Dragan je u početku sa strepnjom slušao povike i gledao unezvereno oko sebe. U jednom momentu je dohvatio Gojka za ruku i opomenuo ga da ne viče toliko. Ali onaj opšti zamah obuzimao je i njega, i kao da mu je izvlačio dah iz grudi, te se i on pridružio opštoj želji i zajedničkom poviku: − Dole, dole! Tamo negde, pri vrhu stepenica počeli su da utišavaju okolne. Razlegli su se uzvici: − Čujmo, čujmo! I najednom je nastala tišina. − Drugovi! − začuo se jedan snažan glas. Dragan se propinjao da vidi ko govori. Ali pred njim je bila neprobojna masa, pa obrati se Gojku šapatom: − Ko govori? − Ne znam! − uzdiže nestrpljivo jedno rame, kao da je hteo reći: sporedno je:

A onaj je govorio: − … Čovek je slobodan onoliko koliko je siguran. A sloboda je uslov za stvaranje kulture… − Tako je! − grmnu masa. − Drugovi! Mi živimo u vremenu kada ne sme slobodno da se govori. I ne samo to!… Ne sme slobodno ni da se misli. Vlastodršci bi želeli da od građana ove zemlje načine mehanizovane robote koji će slepo odobravati sve njihove postupke. Poslednje reči govornika izgubile su se u opštem protestu protiv vlastodržaca i režima. Govornik je nastavio: − Svesna omladina… Ali njegove reči su prekinuli povici: − Živeli naši uhapšeni drugovi! − Živeli, živeli!… − Svesna omladina… − Dole krvavi režim! − Dole, dole! − Čujmo, čujmo! − Drugovi… svesna omladina mora da podigne svoj glas i uloži energičan protest. Na tom putu nas očekuju teški dani. Zatvori su puni studenata. A jedina njihova krivica je u tome što se na častan način bore za svoje ekonomsko poboljšanje. Oni što vedre i oblače ovom zemljom zaboravljaju osnovno načelo finansijske nauke da je ekonomska baza primarni činilac udruživanja ljudi. I kad smo se mi zarad kore hleba ujedinili, onda su nas proglasili za antidržavne i opasne za društveni poredak… Nastali su gromki uzvici. U jednom su uglu neki popadali sa stola na kome su stajali zbijeni kao grozd. Čuli su se uzvici i smeh, a oni podalje izvijali su unezvereno glave, pripravni da polete i smožde sve pred sobom. Stojeći u sredini usplamtelih studenata, Draganu se činilo kao da se nalazi u nekom vrtlogu. On nije bio svestan sebe i nehotice se podavao raspoloženju mase koja je vikala, protestovala i bila gotova da se tuče. A za to vreme govornik je povlačio paralelu između predratnih i sadanjih studenata. Onda je na univerzitetu bilo pet stotina, danas ih ima osam

hiljada. Ti predratni studenti su se ipak kako tako snalazili, imalo je mesta za njih. Govornik podiže glas i nastavi: − Danas ima studenata koji spavaju u grobnicama, po starim napuštenim autobusima opštinskim, po šupama. Kada se uveče isprazne menze, ostaje veliki broj naših drugova da spava po klupama, bez pokrivača. Mnogi nemaju hleba. Tuberkuloza caruje među njima. A uz to dolazi i policija koja nas nemilosrdno hapsi i tuče… Ali vlastodršci neka znaju, iz prolivene krvi rađa se nova generacija… Oni oko vrata se uzmuvaše. Neko povika: − Policija! Masa nagrnu na tu stranu. Pred vratima su se gomilali žandarmi. − Barikade! Studenti se razleteše na sve strane, rešeni da se tuku. Iz susednih učionica su izvlačili skamije, stolove i gomilali ih pred vratima. Neki su ostali ispred barikada, a drugi su poleteli uz stepenice i razišli se po sobama. Otvorili su prozore i ulicom su se razlegali povici. Dragan pođe za drugovima. Sa prozora drugog sprata video je kako policija rasteruje narod ispred Univerziteta. Tramvajski saobraćaj je obustavljen. Bili su opkoljeni sa svih strana. Ova zajednička opasnost još više ih je zbližila. Dragan je prvi put osetio da više nije dete i da se i od njega traži žrtva. U pojedinim momentima, pod uticajem raspaljenih govora drugova, bio je oduševljen. Ali malo zatim posmatrajući žandarme sa šlemovima i puškama sa nataknutim bajonetima, osetio je najednom strepnju. I u želji da ispita samog sebe zašto se sve ovo događa, povukao se u hodnik. Gojka je izgubio u zgradi među masom studenata. Pošao je da ga potraži. Iz učionica je bio iznesen nameštaj. U nekojima su na prozore naslonili klupe i kroz uske otvore, kao puškarnice, vikali iz sveg glasa. Uzvike su prihvatali i ostali. Izvan policijskog stroja stajao je narod i sa očiglednim interesovanjem posmatrao. U hodnicima je bilo vrlo živo. Neki, borbeniji, dokazivali su kako je sada došao čas obračuna: − Evropa će danas čuti za nas − vikao je jedan. Kroz hodnik je živo išla jedna grupa noseći neku ogromnu hartiju na kojoj su bile ispisane želje studenata. Zastali su dogovarajući se gde bi je istakli. „Tražimo hleba“… „Dole protekcija“ − pročitao je Dragan.

− Šta piše još? − zapita jednoga studenta. − Puno još − odgovori ovaj i ode žurno za ostalima. Za ovima se pojavi druga grupa noseći razapetu hartiju sa nacrtanom snažno razvijenom stražnjicom na kojoj je stajala generalska kapa. − Ko je ovo?… Šta ovo znači? − pitao je Dragan druga do sebe. − Pa zar ne znaš… predsednik vlade koji svoju zadnju fasadu stavlja na raspolaganje. Hodnikom se razlegao smeh uz povike: − Dole predsednik vlade!… Dole krvnik! − i povorka je zamakla u jednu učionicu da ovaj crtež izloži pogledima policije i okupljenih građana. Iz aule su dopirali neki povici i svi krenuše u tom pravcu. − Nazad, na svoja mesta!… Nije ništa − vikao je neko. Dragan ugleda Gojka u grupi studenata koji su se objašnjavali sa jednim starijim gospodinom. − Ama, gospodo, molim vas − objašnjavao je stariji gospodin − ja sam se slučajno zatekao u svome kabinetu. − Verujemo, gospodine profesore, ali zasada ne možemo nikoga pustiti izvan zgrade − govorio je Gojko. − Dobro, ko ste vi da mi zabranjujete? − Mi smo akcioni odbor. Profesor mahnu glavom. Pogledao je preko glava studenata i izgovorio kratko: − Molim! − onda kao da se priseti, da je on najstariji među njima i u neku ruku predstavnik vlasti. − Ali molim vas, budite razumni. Ja sam gotov da u ime vaše pregovaram sa gospodinom rektorom i policijom. − Prekinuli su nam telefon… Dragan u ovome studentu poznade onoga iz menze sa razbarušenom kosom koji je energičnim glasom govorio: − Mi, gospodine profesore, ne tražimo milost. Mi odavde nećemo otići dok nam ne dadu potvrdu da će naši drugovi biti pušteni iz zatvora. − Delim vaše mišljenje, ali ne možete vi danima ostati ovde. Malopre mi rekoše da su isključili i osvetljenje. Profesorove reči zaglušili su povici iz susedne učionice, a potom su se glasovi slili u skandirane reči:

− Do-le po-licija!… Do-le po-licija! − Ua! − dopiralo je iz aule. Neki članovi akcionog odbora potrčali su niz stepenice da vide šta se događa. Među njima bio je i Gojko. Dragan siđe takođe i sa stepenica ugleda žandarme pred vratima. Studenti su bacali skamije i stolove na vrata. Prozorska okna su prskala. Larma je bila zaglušna. − Udari ga! − Policija nastupa. − Bacajte klupe odozgo − začu se jedan glas. Neki su potrčali uz stepenice. Iz hodnika su nagrnuli svi u učionice i kao razdražene zveri u kavezima, uzmuvali se usplahireni. − Bacajte klupe! − Dole! Trojica pritrčaše jednoj klupi i poneše je prozoru. Okna su prskala. Drugi su odvaljivali katedru. Jedan visok uzdiže stolicu… Stvari su letele kroz prozor. Tras… tras − čulo se sa ulica. − Beže, beže… ura! − Dole, dole! − razlegalo se kroz hodnike i slušaonice. Iz ostalih učionica dopiralo je kršenje, treštanje, a spolja potmula huka. Dragan se pribio uza zid, pa mu se činilo da sanja. Obuzela ga drhtavica, ali se upinjao da ne ispolji svoj strah. Video je jednu uplakanu studentkinju kako je drugarice teše, pa se poboja da i on ne izgleda takav; brzo se okrenuo, ne znajući ni šta da radi, ni kuda da ide. Ugledao je tada onoga profesora koji je sav očajan vikao: − Ali, deco, zaboga!… Ne uništavajte državnu imovinu. − I mi smo sinovi ove države, pa nas niko ne žali − dovikivao je neko. − I kao posle kakve bure, kad zavlada trenutno zatišje, tako su se najednom studenti pritajili. Prvi napad policije je odbijen, ali su sa strepnjom pomišljali šta će posle toga doći. Dragan ugleda Gojka i priđe mu: − Aha!… Jesi video! − govorio je s ponosom Gojko. − Šta će sada bili? − pitao je Dragan. − Ne znam… Sad će da reši akcioni odbor.

U jednoj omanjoj sobi skupio se akcioni odbor i većao pri otvorenim vratima. Neki su predlagali da se povedu pregovori. Drugi su predviđali kako će ih policija hvatati sada po ulicama i hapsane će biti pune. − Naši uslovi su sledeći − predlagao je Gojko − prvo, da se puste iz zatvora naši drugovi i, drugo, da se nama dozvoli miran razlaz. Svi su se složili s tim. Neki su otišli da nađu profesora i saopšte mu svoje želje. Među studentima se proneo glas kako su i univerzitetske vlasti počele pregovore sa policijom. Oni borbeniji zahtevali su da se nastavi sa povicima, dok su se umereniji povlačili u hodnike i nestrpljivo očekivali izlazak. Podne je davno prošlo. U zgradu niko nije pušten, niti je ko izlazio. − Zatvorili su nam i vodovod − reče Gojko Draganu. − Vidiš… tome se nismo nadali. Ah! − učini gnevno i mahnu ljutito glavom: − Drugi put moramo i to predvideti. U hodnicima skupljali su se studenti po grupama i prepričavali događaje. Neki su se žalili na glad i razmatrali kako bi se mogao dobaviti hleb. I duvana je nestalo. Našli su poslednje trunke i po nekoliko njih pušilo jednu cigaretu. Suton se spuštao i kroz razbijene prozore ulazio hladan vazduh. Govorili su već u šali kako su pogrešili što su bacali nameštaj. Sad bi dobro došao da nalože peći. − Kakve peći kad je svuda u zgradi centralno grejanje − usudi se da progovori i Dragan. Neke studentkinje malaksale od uzbuđenja, sedele su po prozorima. Druge su hrabrile svoje drugove i šetale hodnikom kao šetalištem. Najzad se proneo glas da neki profesori sa organima policije prilaze zgradi. U glavnoj auli nastalo je živo kretanje. Neki su predlagali da se policija udalji, drugi, kako treba saslušati. Među studentima se našao i onaj jedan profesor i molio da sklone prepreke sa vrata. Oni umereniji poslušali su savet. Svi su se zgomilali oko vrata i na stepenice očekujući rezultat. Dragan je bio podalje i nije mogao da čuje razgovor. Ali po komešanju studenata i njihovom međusobnom razgovoru razumeo je, da se spor povoljno razvija. Oni do vrata počeli su da vade svoje đačke listove i pokazuju ih policijskom činovniku. Tada se rasprostre glas: − Biće pušteni samo oni koji imaju studentske legitimacije. Dragan se pipnu po džepovima i srećan što je pri sebi imao đački list, pođe lagano izlazu. Drugi su uzmicali, žaleći se kako nisu poneli. Dogovorili su se ko će za koga da jamči. Ali mnogi su već izlazili.

Prilazeći izlazu Dragan je zadrhtao. Pred otvorenim vratima je ugledao agente i žandarme sa šlemovima. Neki student pred njim dokazivao je kako je zaboravio svoju legitimaciju. Ostali su tvrdili da je on student. Policijski činovnik je govorio: − Daće vam se prilika da dokažete − i dodirnuo ga rukom po ramenu. Dragan ugleda kako agenti na izlazu dohvatiše studenta ispod ruku i odoše nekud sa njim. Ćuteći pokazao je Dragan svoj đački list. − Dalje! − naređivao je policijski činovnik. Dragan izađe na ulicu i pogleda u pravcu kuda su vukli studenta. Malo po strani od ulaza nalazio se zatvoreni policijski auto u koji su agenti uz pripomoć žandarma ubacivali studente jednog za drugim. Zastrašen ovom scenom, okrenuo se na suprotnu stranu, zazirući od svakoga žandarma da ga ne uhapsi. Tek kada se našao u jednoj mirnoj ulici, obazreo se da ga neko ne prati i odahnuo je. Zapitao se ozbiljno kuda sve to vodi. Zašto je on napustio toplo ognjište svoje kuće da bi se izlagao svakojakim neprijatnostima. Prepirke sa maćehom u kući izgledale su mu sada beznačajne prema ovoj borbi sa policijom. Želeo bi da pribere svoje misli da bi se odlučio na koju stranu da pođe. Ali neki unutarnji nemir gonio ga je sve dalje ulicama dok se najzad nije obreo u Miloševoj. Prozori kuća bili su osvetljeni, svet je žurio svojim domovima, dok su ulicom jurili automobili. Misao, kao potajna želja, senula je: da li da se vrati ocu, kući. Ali, prisetio se Gojka: „Misliće da sam se uplašio… smejaće mi se“. Slučajno se obazreo prema kolovozu i ugledao policijski auto kako juri velikom brzinom. Setio se one scene kad su agenti vukli studenta i srce mu snažno zakuca. „Gde li je sada Gojko… da ga nisu uhapsili“. Bez razmišljanja prešao je ulicu i potrčao u pravcu Jatagan-male. U nekoj mračnoj ulici u susret mu je išao jedan čovek. Plašeći se da nije agent prešao je na suprotnu stranu, gledajući neprestano ispod oka neće li onaj poći za njim. Provlačio se kao senka ispod streja, pored ograda, zazirao od svakog šušnja i najzad stigao pred kuću. U kujni je gorela svetlost. S strahom je otvorio vrata. Zapahnula ga memla i težak vazduh neprovetrene odaje. Gazdarica je sedela za stolom i krpila čarape. − Je li došao Gojko? − zapitao je uzrujano Dragan. − Da ga nisu uhapsili? − Lena se pridigla i držeći čarapu pošla u susret Draganu.

− Izgubio sam ga u poslednjem momentu… Ali će valjda doći − uđe u hladnu sobu i sruči se na stolicu. Na vratima je stajala Lena i govorila: − Ej, deco, deco, šta se to radi… Dokle će da vas vijaju kao neke razbojnike. Cela varoš bruji… Šta se to desilo u školi? Dragan joj je u nekoliko reči objasnio. − Da se policija nije pojavila, sve bi se svršilo na miru. Ali ona nas je provocirala… Video sam kako hapsi naše drugove. − Huj! − uzdahnu Lena i odmahnu rukama. − Ovako čudo valjda nikad nije bilo. Slušaj, ja ću otići do one dece… jedno se razbolelo. A ti pričuvaj kuću. − Izlazeći dobaci: − Pređi u kujnu, tamo je toplije. Dragan je prišao štednjaku i mislio: šta će on ovde… Setio se maćehe, oca i rastanka sa njim… Milke, i tada podiže glavu. Njegove usne se čežnjivo razvukoše, a telom podiđoše žmarci. Hteo bi da misli o njoj, ali neko je lupnuo vratnicama, misao skliznu i poteče kao po nekom krugu. „Ona je za sve kriva“ − pomislio je gnevno na maćehu. „Ona, i samo ona. Ah!“ − uzviknuo je ljutito i stegao pesnice. Vrata su se naglo otvorila i pojavio se Gojko. − Ah, tu si! − povika vedro. − Znaš li, pretrnuo sam od straha da ti se nije šta desilo. − On protrlja ruke i nastavi veselim glasom: − Sjajno je izvedeno. Bio je to snažan protest. Znaš li, kad sam danas „džidnuo“ jednu sa trećeg sprata, tresnula je kao bomba. − Ali mnoge su nanovo pohapsili − dodao je uzbuđeno Dragan. − Ako, neka hapse, neka nas tuku. Ali znaj, onaj koji je jednom video „glavnjaču“, nosiće u svojoj duši revolt do poslednjeg daha. − Njegovo lice bilo je ustreptalo, oči su mu plamsale. Dragan ga nikada nije video takvog. Izgledalo mu je da su sve patnje što su kroz život pratile Gojka sada tek našle svoj puni izražaj i izbile kroz snažni protest na videlo. Dragan se pred samim sobom postide zbog straha što je osećao i promuca: − Da, da… Verujem, ovo im nije prijatno. − Kako!… Ceo kvart opkoljen, saobraćaj obustavljen, a stranci posmatraju čudo. A videćeš, naše novine neće smeti ni reči da pišu, ali će strana štampa brujati. „Revolucija u Beogradu“… „Masovno hapšenje studenata“ − i

ponosan što je i on dobrim delom doprineo da se tako misli, pljesnu Dragana po ramenu: − Zaslužili smo da dobro večeramo. Izvini, ja nemam ni pet para. − Dokle imam, trošićemo… Ali tetka Lena mi reče da pričuvamo kuću. − Zaključaćemo, i ja ću joj odneti ključ…

56 Zbog nereda, a da bi se i zgrada dovela u red, Univerzitet je nekoliko dana bio zatvoren. Za to vreme radio je Gojko u studentskoj zadruzi Samopomoć. Napisana su pravila i potvrđena, pa se pristupilo poslednjem poslu: podeli varoši na reone. − I za tebe sam zadržao jedan − rekao je Gojko Draganu. − Od sutra treba da počnemo sa radom. − Kako… gde?… Šta treba da radim? − Poći ćemo zajedno od kuće do kuće da tražimo mušterije. Koliko nam se prijave, za toliko ćemo trebovati mleka i zadruga će nam dostaviti. Stavljen ovako pred svršen čin, Dragan se nije opirao, iako se osećao nelagodno. Ali novac im je nestajao i jedva su životarili od hrane u menzi. Gojko je posluživao kao kelner i jamčio za Dragana da će platiti. Sutradan su rešavali da li je bolje poći ujutro rano ili odmah po ručku kad su i domaćini kod kuće. Odlučili su da pođu posle podne. Gojko je nabavio notes i oduševljavao se što im se pružila prilika da nešto zarade. − Objasnićemo da potpomažu pravednu stvar. − Mleko je čisto, usluga tačna i brza − govorio je Gojko kao da se preslišava. − Verujem da će nas svi pomoći. Eh, počećemo od ove kuće. Zastali su pred jednom višespratnicom i pogledali u prozore. Ušli su u hodnik i čitali imena stanara iznad sandučića za pisma. „Dobro je, nikoga ne poznajem“ − razmišljao je Dragan i dodirnu Gojka po ramenu: − Hajde, hoćeš li ti napred? − Koga tražite? − zapita ih neki čovek sa kačketom na glavi. − Dobar dan. Vi ste „hauzmajstor“? − zapitao je Gojko. − Da, šta želite? − Mi smo studenti i prodajemo mleko. Hteli bismo da nađemo kupce. Čuvarkuća zažmiri na jedno oko i kao da nije dobro razumeo, ponovi: − Šta rekoste?

− Prodajemo mleko… Umesto svakog odgovora on odmeri pogledom jednog pa drugog, potom mahnu rukom i pokaza na izlaz: − Hajd’ napolje! Dragan je bio pripravan da iziđe, ali se Gojko usprotivio: − Kakav je to način!… Uostalom, šta se to vas tiče! − Zna se ko prodaje mleko. I ja vam samo kažem da izlazite. Znam ja dobro vas koji se smucate po tuđim kućama. Umešao se sada i Dragan. − Izvinite, gospodine, nismo mi lopovi. Mi smo studenti i vi ne smete tako da razgovarate sa nama. − Ja vam još jednom kažem da izlazite, inače ću zvati policiju − vikao je čuvarkuća. Pri pomenu policije Dragan pogleda Gojka koji samo zavrte glavom i procedi kroz zube. − Platićeš mi za ovo! − i pođe izlazu. Kad su se našli na ulici Gojko zastade. − Dobro, molim te, zašto smo izišli?! Trebalo je na prva vrata da zazvonimo. − Napravila bi se gužva i tek tada bismo ispali sumnjivi. Hajdemo dalje, pa ćemo posle navratiti ponovo. Zazvonili su na spoljna vrata neke jednospratne kuće. Iza rešetki spazili su jednog psa vučjaka. Čulo se neko klaparanje i kroz odškrinuta vrata promolila se uvezana glava služavke. − Mi smo studenti − počeo je sad Dragan − i prodajemo mleko. − Imamo mlekara već pet godina − i devojka zalupi vrata. Usne Draganove i Gojkove grčile su se od ljutine, dok im se u očima ogledala tuga. I jedan i drugi su stekli utisak kako ih svet odbacuje kao sumnjive ljude, iako oni žele da poštenim radom osiguraju svoj opstanak. − Svaki je početak težak − govorio je Gojko kao da teši Dragana. − Uostalom, sa služavkama nećemo govoriti, već ćemo odmah tražiti domaćine. Ušli su u hodnik dvospratne kuće. Zastali su pred prvim vratima i zazvonili. Otvorila je mlada žena u kućnoj haljini. Obojica su uslužno skinuli šešire.

− Dobar dan, gospođo − poče Gojko. − Želeli bismo da razgovaramo… − Sa mnom? − zapita mlada žena, čudeći se. − Da. Mi smo studenti i osnovali smo zadrugu za prodaju mleka. Naše mleko je pasterizovano i jevtinije. − Da!… da! − odobravala je mlada žena, smeškajući se. − … pa vas molimo za ljubaznost da uzmete mleko od nas. Time potpomažete omladinu. − Znate − prekide ga mlada žena − gospodin i gospođa su ovde pa ću im reći. Gojko pogleda Dragana i namignu. Dragan šapnu: − Ko bi rekao… Izgleda kao − ali zaćuta, jer se u predsoblju pojavio stariji čovek u gornjoj pižami. Gojko se lako pokloni i ponovi ono što je već rekao i kućnoj pomoćnici. − Vi ćete nas razumeti… na pošten način borimo se za opstanak − dodade Dragan. − Dobro, gospodo… ali izvolite unutra − ponudi ih čovek u pižami. − Samo bojim se da to ne ide na uštrb vaših studija. − Ni najmanje − branio se Dragan. − Mleko se raznosi rano izjutra, a preko dana mi smo na časovima. − Ja, ja − klimao je glavom. − I ja sam bio nekada student i znam kako je teško školovati se. Samo… mi se nismo bavili takvim poslovima, − govorio je pomalo prekornim glasom. − Onda je na univerzitetu bilo malo studenata, pa ste mogli nekako da se snađete, ali danas nas ima preko osam hiljada − objašnjavao je Gojko. − A uz to, činovništvo se nagomilalo, te za nas nema mesta. − A šta studirate? − Prava − odgovorili su istovremeno. − Jeste li polagali ispite? − Mi smo u prvoj godini − reče Dragan. − Šta studirate sada u prvoj godini? − Rimsko i slovensko pravo, enciklopediju − nabrajao je Gojko. − Aha, aha… dobro, gospodo… Pristajem, od prvoga, molim, po dva litra. Gojko izvadi notes i zapita: − Molim za gospodinovo ime?

− Ratomir Arsenijević, činovnik ministarstva poljoprivrede. − Hvala lepo, hvala! − klanjali su se Gojko i Dragan. Ohrabreni ovim uspehom, pošli su sada smelo od vrata do vrata. Negde su im rekli prosto: „Ne treba“. U drugoj kući su im učtivo dobacili: „Ne pijemo više mleka“. Neki su pristajali. Mnogi su ih sa nepoverenjem posmatrali i bez odgovora zatvarali vrata. Ali ipak, predveče, dobili su pristanak od njih dvadesetoro i imali porudžbinu za trideset litara. − Za početak je dosta! − govorio je zadovoljan Gojko. − Još samo ovu jednu ulicu, pa smo završili posao. Tek tada se Dragan seti da u ovoj ulici stanuje stric Aksentije. Idući od kuće do kuće mislio je neprestano da li da zakuca i na vratima njegovoga stana. Strepeo je da mu stric ne zameri što je napustio kuću i odao se ovome poslu. A tada bi se našao u vrlo nezgodnom položaju pred Gojkom. Kada su došli pred kuću, Dragan reče: − Slušaj, Gojko… Ovde stanuje moj stric… Znaš, jedan vrlo nervozan čovek. Ja ću ići sam… Naći ćemo se u menzi. Gojko je prelistavao svoj notes i kao da je čuo samo poslednju rečenicu, odgovorio je mirno: − Danas smo imali uspeha… Šta reče, da se nađemo u menzi? − Jeste. − Hajd’ do viđenja! Dragan je ušao i zazvonio. „Otkad nisam bio… Možda će me grditi“ − pripremao se Dragan. Gazdarica je otvorila i rekla da je Aksentije Mihajlović u stanu. − Ene! − uzviknu Aksentije, gledajući Dragana preko naočara. − Odmetnuo si se od kuće, pa i od mene. Ne znajući šta da odgovori na ovako neočekivani prekor, Dragan je mucao neke nerazumljive reči i prihvatio pruženu ruku. Okrećući šešir, mučio se kako da počne razgovor. Aksentije skide naočare i pokaza rukom stolicu. Dragan skide kaput i sede. Na stolu je svetlela stolna lampa pored koje su ležali ispisani listovi hartije. Aksentije zapali cigaretu i pogleda Dragana. − Čuo sam, čuo… − Ko vam je rekao?

− Milena, a posle i Vladimir. − Vi čiko, verujete da to nisam učinio iz besa. − Ne sumnjam… da, da. Šta ćeš, ti si još mlad i ne treba to da govorim. Ali poslušaj jedan moj savet: čuvaj se žena. One su uzrok mnogih zala. Dragan se seti Milke i neko prijatno osećanje prožme mu telo. Izgledalo mu je da reči stričeve zvuče prazno, jer on je poznavao samo jednu rđavu ženu, maćehu. I zato odgovori: − Ona je za sve kriva. Nije me trpela od prvoga dana. Tata je mnogo patio. I da ne bih ja bio uzrok stalnih svađa, rešio sam se da napustim kuću. A verujte, ona ne trpi nikoga od tatine porodice, pa ni vas… − Što mene ne trpi ni po jada… Ja imam svoj život. Ali je strašno što ona decu ne podnosi. Pa sad i Milena uvrtela sebi u glavu kako će da beži od kuće. − Aksentije stavi naočare između prstiju i poče klatiti. − Ja se u osnovi ne slažem ni sa tvojim postupkom. Ali na kraju krajeva, ti si muškarac. Dobro, primoran si… Ali Mileni treba izbiti te bube iz glave po svaku cenu. − Nisam znao… − To da znaš. A šta je ovo na Univerzitetu? − Čuli ste… Policija hapsi studente bez razloga. Mi smo održali zbor u znak protesta. Međutim, Univerzitet je bio opkoljen, a prilikom izlaska hapsili su opet… − Ja! − učini Aksentije, i odmahnu glavom. − Na kraju, omladina i treba da je takva. Jer i mi koji smo ratovali za ovu zemlju i razočarali se u sve što se danas radi u ovoj državi, mi smo ta naša razočaranja preneli na omladinu. Vi ste danas naš protest. Ali, − Aksentije raširi prste i zatrese šakom, − bojim se da se iza toga vašeg protesta ne krije nešto drugo. I mi smo nekada držali protestne zborove, ali, brate, nismo uništavali univerzitetsku imovinu. To je ono što ne valja. Dragan se priseti Gojka kako je sa izvesnim oduševljenjem govorio da je bacio klupu kroz prozor. Ali da ne bi optuživao svoje drugove, on odgovori: − Čiko, kad studente premlaćuju u zatvorima, o tome niko ne govori. A ceo svet, međutim, skočio, što je slomljeno nekoliko klupa. − Ova misao je izletela lako sa Draganovih usana i on se ponosno isprsi. − Ni to nije dobro… Još crnje i gore! − Aksentije podiže obrve i zagleda se u ivicu stola. Imao je utisak da su posleratni ljudi pomahnitali i da više ne postoji pojam dopuštenog i nedozvoljenog. „Upravo, jednima je sve dopušteno, drugima sve zabranjeno“. Ali on to nije hteo reći Draganu, jer je mislio da mladost često ne zna za granice. A želeo bi da svoga sinovca sačuva

od tih krajnosti. I zato je skrenuo razgovor: − Pa dobro… kako sada živiš? Gde stanuješ? − Kod svoja dva druga koji su takođe studenti prava. − Ali namerno je prećutao da je jedan od njih uhapšen, jer nije želeo da objašnjava uzroke. − Odakle su oni? − Iz Crne Gore. − Aha!… Među njima ima krasnih ljudi. − Dobri su drugovi, ali siromašni. − Da! − izusti kratko Aksentije. − Sada su studenti osnovali zadrugu za prodaju mleka − Dragan zaćuta, rešavajući se da li da prizna stricu kako je i on postao njen član. Kolebajući se nastavi: − Ipak je to častan posao… dovijaju se… − Nesumnjivo… čuo sam za to. Dragan jedva dočeka i nastavi: − Poznato vam je da je neki bogataš zakupio mleko od seljaka i povećao cenu… Oči Aksentijeve senuše, on se naže preko stola i prekide Dragana: − Kako neki bogataš!… Znaš li ko je taj? − Na žalost, znam… − Brat tvoje maćehe… familija! − Milan! − dodade Dragan. − Da, da, on. Dragan za trenutak pogleda strica, pa obori pogled. I najednom mu dođe čudno, zašto se toliko kolebao da počne sa prodajom mleka kad su se na suprotnoj strani nalazili oni koji su ga najurili iz rođene kuće. Sav ustreptao, obratio se Aksentiju. − Čiko, i ja sam član zadruge. Aksentije je vrhom olovke isterivao ostatak cigarete iz višnjeve muštikle. Pogledao je Dragana i zapitao: − Kako to… koje su tvoje dužnosti? − Da prodajem mleko po kućama. − Ali Vladimir mi reče da ti daje novac. − Svejedno… Hoću sam da osiguram svoj opstanak, a pogotovu kad znam

protivu koga treba da se borim. Aksentije je oduvek smatrao Dragana detetom. Sada se iznenadio kad je pred sobom ugledao mladića rešenog da se bori. Ali on nije mogao da se otrese onog ranijeg utiska o njemu i kao da ispituje njegovu sposobnost, progovorio je blago: − To je lepo… simpatično. Ali, jesi li ispitao sebe da li ćeš izdržati u toj borbi. Ne treba zaboraviti da su oni stari krvoloci i kad ih dirneš u kesu, neće birati sredstva da vas unište. − Građanstvo je na našoj strani. Mi štitimo ekonomski slabije i sa te strane imamo i materijalne i moralne podrške. − Da! da! − klimao je glavom Aksentije. Dragan uluči priliku da zapita: − Hoćete li čiko, da i vama donosimo mleko? − The!… Ja sam se još od rata odvikao da doručkujem. Ali… kad ste u pitanju vi, studenti, onda… uzimaću. Naći će se neko ko će popiti. Dragan se podiže. Aksentije se osloni rukama o sto i ustade, pa se obrati Draganu: − Skrećem ti još jednom pažnju na Milenu. Nađi je i razgovaraj. Ti još i možeš da prodaješ mleko, ali opasno je kad devojčica uvrti sebi u glavu da napusti kuću. − Hoću − govorio je Dragan oblačeći kaput. − Sačekaću je jednoga dana pred školom. Do viđenja! − Hajd’ zdravo. I želim ti uspeha.

57 Studentska zadruga Samopomoć počela je da radi. Studenti su izabrali među sobom blagajnika i ekonoma. Mleko je donošeno u pet časova izjutra u određene reone, a odatle su ga raznosili po kućama. Mnogi građani su se i sami prijavljivali zadruzi, tražeći da im se donosi mleko. Vraćajući prazne kante u zadrugu, studenti su bili ispunjeni osećanjem dužnosti i verovali da će nastati bolji dani. Bili su nadahnuti mladošću, pa ih je veselilo što su stvorili nešto svoje. Prepričavali su scene iz pojedinih kuća i svi su se slagali kako treba biti pažljiv prema kućnoj posluzi. Ponegde su ih nudili crnom kafom. A jedan je pričao kako ga svako jutro sačekuje na vratima neka udovica i poziva da svrati malo, koliko da se ogreje. − A je li bar lepa i mlada? − zapitao je Gojko. − Nije ružna. Izgleda čak i imućna. Iako ima devojku koja poslužuje, ona me uvek sačeka i uvede u trpezariju. − Bogami! − reče Gojko i zavrte glavom. − A, ne, ne! − branio se onaj. − Ozbiljna žena. Pošto bi razneli mleko, razilazili su se na časove. Sa poslom su se saživeli. Ali najteže im je bilo što su morali rano ustajati, još po mraku i prsti su im se lepili za hladne drške kanti. − Hvala bogu − govorio je jedno jutro Gojko Draganu. − Evo i zima je na izmaku. Jedva čekam proleće. Ali posle nekoliko dana, izvesnim reonima mleko nije dostavljeno. Uzalud je Dragan očekivao, ali mleko nije doneto. Bilo mu je neugodno zbog mušterija, pa se rešavao da im se izvini. Odlučio je da ode prvo do Zadruge i izvidi u čemu je stvar. Tamo je doznao da nijedan reon što se snabdeva mlekom iz istog sela nije podmiren. Neki su posumnjali da se mleko ukvarilo. Drugi su verovali da su agenti zakupca onemogućili prenos, jer su im u poslednje vreme otvoreno pretili. Najzad je stigao i jedan seljak koji je potvrdio da su oružani ljudi Stevanovića poseli put izjavljujući da će pasti krv. Neki su čak i pucali. Seljaci su tražili

zaštitu policije, ali u postaji nije bilo nijednog žandarma. − Ne sme se odlagati − govorio je Gojko. − Ako ni sutra ne dobijemo mleko, izgubićemo mušterije. Moramo poći u selo. Gojko i Dragan, jedan student filozofije i jedan poljoprivrede, krenuli su sa seljakom u selo. Dan je bio sunčan, put od vetra mestimično sasušen, dok je u zaklonjenim uvalicama bilo još pomalo snega. Priroda je odisala svežinom, kao čovek koji je prospavao, pa otvorenim očima gledao u plavo nebo. Pričali su uzgred o svojim uhapšenim drugovima za koje se govori da su u policiji mučeni. Gojku je bilo teško najviše zbog Đure. A čuli su da su iz Uprave grada sprovedeni u Glavnjaču. − Pa zar i gospodu tuku? − zapitao je seljak koji ih je pratio. − Ja mislim da motka puca samo po leđima seljaka. − Pre svega, druže, mi nismo gospoda − odgovori student filozofije. − Da smo gospoda, ne bismo zajedno s tobom gazili ovo blato i još uz to prodavali tvoje mleko. − Ama, je l’ te, molim vas, kako vam izgleda ovo sa Nemačkom? − zapita seljak. − Neće ljudi da plaćaju dugove, hoće vojsku i ponovo da ratuju − objašnjavao je Gojko. − A šta znači to „fašizam“? − zapitkivao je dalje seljak. − Kako da ti objasnim − mučio se Gojko. − Znaš, na francuskom faché znači ljut. A fašizam znači, ljut na ceo svet. − Ene de!… Zar mi izgibosmo zbog njih, pa oni ljuti na nas. A šta na to veli Rusija? Razgovor je počeo o fašizmu i komunizmu. Svi su se slagali da je fašizam poslednja etapa u razviću kapitalizma. − Postojalo je doba robova − objašnjavao je student poljoprivrede − onda feudalizam, zatim kapitalizam i, evo, sad smo u njegovoj poslednjoj fazi. Posle kapitalizma ima da nastane novo doba. Sva je priroda blistala, a sa zemlje se dizala laka para. Glog ukraj puta napupoljio, a ševe u talasastom letu preleću preko njiva po kojima se zelenila ozima pšenica. Seljaci su orali. Crna masna zemlja prelivala se pod sunčevim zracima. Pred ovim obiljem utisaka, a napojeni dahom proleća, studenti su zaćutali. Bili su sveži i radosni kao na kakvom izletu i već su skoro zaboravili zbog čega su pošli.

Ali na ulazu u selo zaustavi ih jedan žandarm. − Molim, šta tražite vi ovde? − Mi smo studenti − odgovorio je Gojko i htede da prođe pored njega. − Ej, čekaj… Imate li legitimacije? Studenti su se mašili za svoje džepove. Gojko je stisnutih vilica i oštra pogleda pružio svoj studentski list. Žandarm otvori, pogleda sliku, onda Gojka, kao da bi hteo da se uveri je li on taj. Najzad okrete zadnju praznu stranu, opet pogleda napisanu i premišljajući se nekoliko trenutaka, vrati studentski list. Pokazali su i ostali. − Jeste li zadovoljni? − zapita, smešeći se Gojko. − A što ne zaustaviste noćas one koji su pucali, pa ljudi nisu mogli mleko da nam doture? − protestovao je student filozofije. − Hajd’, produži − odgovorio je žandarm i pošao u suprotnom pravcu. Išli su jedan za drugim, jer je put bio izlokan i kaljav. Kroz ogradu jednog dvorišta lajao je pas, vukući za sobom trupac. Iz staje su mukale krave. Seljaci koji su se zatekli u dvorištu, zastali bi da pogledaju „civile“. − Zdravo, Pero… Odakle? − zapita jedan iz dvorišta. − Iz varoši… Slušaj, Krsta… dođider do moje kuće. I pozovi Leku i Tihu. Ušli su u jedno dvorište. Pod tremom su bila kola puna slame. Malo dalje štala odakle iziđe seljanka sa kantom. Iz kuće se pojavi jedno čupavo dete kome se srozala leva čarapa. Dragan je sa interesovanjem posmatrao ovaj svet, jer je sada prvi put ulazio u seljačku kuću. Na vratima se pomoli starija žena koja se obrati Petru: − Stiže li? − i pribi se uz vrata da bi napravila prolaz. − Pomaže bog − oslovi prvi Gojko i prođe. Dragan je išao poslednji, klimnuo glavom i nešto promucao u znak pozdrava, pa ušao u omaleno predsoblje, a odatle u sobu sa dva uska prozora kroz čija su se stakla prelamali zraci sunca i prelivali po šarenici na krevetu. Sto sa tri drvene stolice i jedan niski orman sa fijokama. Na zidu već izbledele slike na kojima se vidi kako Petar sedi na čezama i drži dizgine. Petar otvori vrata i viknu: − Ružo, donesi rakiju − i kao da se pravda: − Mi, seljaci, služimo rakijom, a vi varošani slatko i kafu. Ali za nas je šećer skup. A baš dobro da vas pitam. Vi ste učeni ljudi… Zašto je šećer toliko skup kad seljak prodaje repu u

bescenje? − Zato što su se kartelisali − odgovori Gojko. Ali uviđajući da seljak nije razumeo ovu reč, objasni: − Privatne i državne fabrike se udružile pa kažu: ovoliko i ni pare manje. A konkurencije nema. − Zašto država to radi?… Zar mi nismo državni sinovi i kakvog računa ima da nas upropašćuje. − E… to je ono što smo malopre uz put govorili − dodade student filozofije. − Ko je jači, taj tlači. Kapital ne zna za milost. − Ali, molim vas, nije u reči… kapital, već država − bunio se seljak i hteo da odvoji pojam države od kapitala. Ušla je seljanka, noseći na poslužavniku staklo sa rakijom i čašicom. Petar prihvati i stavi na sto. − Izvol’te, služite se. Iz predsoblja dopre glas. − Jesu li tu? Vrata su se otvorila i pojavila se tri seljaka. Sobom su uneli miris štale i prolećne svežine. − Pomaže bog − rekli su i rukovali se. Njihova su lica preplanula, pogled pronicljiv, ruke ispucane i žuljevite. Odelo im je masno i ulepljeno kao štavljena koža. − Neka, neka! Mi ćemo stojeći − branio se jedan, kada ih Petar ponudi da sednu na krevet. − Ama, ljudi, bolje da iziđemo napolje. Vreme je lepo − predložio je Gojko. − Kako hoćete − pristajali su seljaci. Jedan prihvati poslužavnik sa rakijom i pođoše izlazu. Seljaci su im onda izložili jutrošnji događaj. Došli su momci Stevanovićevi i pokupili neke seljake, pa su nadali galamu i pretili ubistvom. Bilo je i rvanja, a jedan je čak opalio iz revolvera. A sada su došli opet u selo i nude veću cenu za mleko, nego što studenti plaćaju. Neki seljaci se kolebaju. A njih četvorica ostaju pri datoj reči. Tako im je savetovao učitelj iz sela. Student filozofije govorio je kako je to „trik“ zakupca da uništi njihovu organizaciju, pa će ih onda ucenjivati kako on nađe za potrebno. Seljaci treba da su svesni toga. Dosta su ih lagale varoške gazde. − Govorio sam ja ovom mom komšiji Iliji baš tako, ali se on poveo za

pričama. − Ako hoćeš, Petre, da odemo nas dvojica do njega − predloži Gojko. Petar je pristao. Gojko zamoli drugove da ga pričekaju. − Proći ćemo kroz šljivar − zaustavio je Petar Gojka koji je pošao ka glavnom izlazu. Preskočili su ogradu i išli kroz šljivar, izriven od svinja. Prešli su onda uzan seoski put, provukli se kroz živicu i našli se u dvorištu Ilijinom. − O… Ilija! − viknu Petar. Iza kuće se pomoli jedna žena. − Iliju tražiš? Eno ga pod tremom. − Zdravo − reče Petar i stavi ruke u džepove. Kosmat seljak u kožnom masnom gunju ostavi vile i priđe. Za njim je išao još jedan sa čakširama zavučenim u kožne kamašne. Nosio je kratak zimski kaput i kačket na glavi. Videći ovoga, Petar se obrati Iliji: − Ovi đak ’oće nešto da govori s tobom. Ilija udari šakom o šaku, kao da ih briše i priđe Gojku. − Zdravo. Gojko je naslućivao da je onaj sa kožnim kamašnama neki poverenik zakupca mleka i da bi izbegao razgovor pred njim, prošaputa: − Hteo bih nešto da razgovaramo nasamo. Ilija je oklevao, ali pođe za Gojkom. Kada su malo odmakli, Gojko poče: − Ilija, ti znaš šta smo ugovorili, pa se čudim šta je ovo. Mi smo našli mušterije koji redovno plaćaju, i zašto nas sada dovodiš u nezgodan položaj. − Znaš… ovaj, sad skoro crkla mi jedna krava, pa sam morao da se zadužim i kupim drugu. I… eto tako, on plaća bolje. Onaj u kožnim kamašnama prišao je neopažen. − A jesi li ti taj što buniš seljake? Gojko se okrete i pogleda ga strogo: − Ko si ti, prijatelju? − Ko sam?… Znaćeš! Ali ti si taj što uzimaš nama hleb! − reče onaj izazivački i priđe Gojku, izbacujući noge u stranu. − Ja?… Ili onaj tvoj gazda koji zarađuje milione mesečno, upropašćujući seljake, i tebe, i mušterije, i sve nas.

− Jednu manje!… Nije ovde ona vaša škola, gde vi pravite džumbus, pa mislite sada i po selima da počnete. − Mi radimo pošteno i nismo razbojnici da ucenjujemo i pretimo kao vi. − Šta kažeš? − Slušaj, Mihajlo − priđe Petar. − Nemo’ pa ni ti. Došao čovek da se lepo objasni sa nama. − Pusti me − vikao je ovaj besno − da mu ja objasnim ko je razbojnik. Umešao se i Ilija i obratio Gojku. − Nemojte u mojoj kući da zapodevate kavgu. − Radim li ja to ili on, plaćenik onoga iz Beograda, − razvikao se Gojko. − Sramota šta se radi. − Ali kad ču da mu Mihajlo opsova, Gojku zaigraše mišići, krv mu podiđe u lice, on odgurnu Petra i Iliju te se nađe pred njim: − Kome majku! − i ščepa ga za grudi. − Tebi! − odgovori Mihajlo i lupi Gojka šakom po licu. Razjaren i zamagljenih očiju Gojko uzvrati pesnicom po glavi. Mihajlo se povede. Ali ščepa vile, zaurla kao zver i pre nego što su ostali mogli da ih razvade, razmahnu vilama po glavi Gojka. − Ljudi, šta vam je? U pomoć! − zavapi neka žena. Gojko zatrese glavom, uzdiže ruke krećući prstima kao da bi hteo da se uhvati za nešto, zanjiha se i pade na zemlju. Pred očima mu se nešto zakovitla, kao crvene iskrice, a potom ga priklopi mrak. − Ubi čoveka! − viknu Petar i potrča da dozove ostale. Iznenađeni vikom, trčali su kroz šljivar studenti i seljaci. Dragan, kad ugleda Gojka na zemlji sa krvavom ranom na čelu, povede se, usne su mu zadrhtale i suze potekoše. − Ko?… Šta… Gde je? − vikali su svi u glas. − Pobeže! − odgovori Ilija. Ona druga dva studenta dohvatiše Gojka, podigoše ga sa zemlje, ne znajući kuda će sa njim. − U kuću − reče neko. − Dajte vode. Namamljeni vikom pridolazili su seljaci iz okolnih kuća. Među njima je bio učitelj. Gojka su stavili na krevet. Učitelj otrča da donese iz školske apoteke zavoj. Seljaci su vikali i protestovali.

− Protrča pored mene. Ali ne znadoh u čemu je stvar, inače bih mu izlomio koske − govorio je jedan. Student filozofije je oprao ranu na čelu i Gojku zaigraše kapci. Otvorio je oči i pogledao bunovno oko sebe. Dragan sede na krevet pored njega govoreći: − Gojko, ja sam, tvoj Dragan. Ne boj se, mi smo pored tebe. Vratio se i učitelj noseći vatu, sublimat i zavoj. Ponovo su isprali ranu, a potom je učitelj zavio glavu. − Srećom rana nije duboka, a izgleda ni kost nije povređena, − reče učitelj. − Vidite li šta se radi! − obrati se Dragan energičnim glasom učitelju. − Zaista, prema takvim ljudima ne treba imati milosti. − E… govorio sam ja. A taj se smuca po selu već nekoliko dana. Prvo je obećavao zlatna brda, onda pretio, noćas je galamio i evo… mogao je da ubije čoveka. − Za račun jednog besnog bogataša − dodade student poljoprivrede. − Jes’, jes’ − odobravali su seljaci. Gojko se pridigao i sedeo pokunjen, pipajući se po glavi. − Bilo je tako iznenada… da nisam stigao ni ruku da dignem. Učitelj se obrati seljacima: − Ljudi, videli ste sada kakvi su varošani, gazdaši. Kupovali su mleko od vas po dva dinara, a prodavali po četiri. Najbolje je da vi osnujete svoju zadrugu, kao što je to već učinjeno u mnogim selima, i da preko ovih mladih ljudi prodajete. Seljaci su odobravajući klimali glavom. − Nemamo kante − okolišio je Krsta. − Kad osnujemo zadrugu, onda nam je lako nabaviti kante, − bodrio je učitelj. Seljaci su se uglavnom slagali sa predlogom. Rešili su najzad da od sutra prodaju mleko studentima kao što su i ranije činili. − A sad, izvolite kod mene na ručak. − Nemoj, učo, molim te − govorio je Petar. − Zar ih ja doveo iz varoši, pa kod tebe na ručak. − Mogu, vala, i kod mene − nudio je Ilija.

− Ovo se desilo u mojoj kući, pa je pravo da ih ja počastim. A posle ručka ću ih kolima odvesti u varoš. Ostali su kod Ilije. U kolima, na povratku, student filozofije se, sedeći prekoputa Gojka, šalio: − Sa tom povezanom glavom ličiš na pašu… − Ne žalim. Uspeli smo ipak da svršimo posao.

58 Posle događaja u selu, kada je Gojko ranjen, Dragan je stekao uverenje kako se u društvu ne polaže mnogo na akademsku titulu i da su studenti lišeni svake zaštite. I posle toliko godina školovanja, mučenja, hapšenja i prebijanja, kada veruju da su postigli svoj cilj, ne mogu ni službu da dobiju. − Danas više vredi protekcija nego sposobnost − govorilo se među studentima. Dragan se ozbiljno počeo baviti mišlju da se prijavi u civilnu pilotsku školu. Rešio je da novac što dobija od oca iskoristi za upisninu, a od prodaje mleka bi se izdržavao. U slobodnim časovima prelazio je lađom u Zemun, a potom išao peške do aerodroma gde je posmatrao uzletanje i sletanje aviona. Vraćajući se u varoš, posmatrao je podsmešljivo ljude kako gamižu po tlu, i čak je bio u stanju da omrzne one koji bi mu govorili kako se sigurnije osećaju na zemlji. Raspitao se šta sve treba da ispuni da bi postao đak pilotske škole. Od svega izgledalo mu je najteže dobiti odobrenje od roditelja. Zato se rešio da prvo nađe Milenu i da je zamoli da ona pripremi oca. Otišao je pred njenu gimnaziju i čekao. Izlazile su prvo male učenice i prolazile vesele. Posle one odraslije. Dragan nije posmatrao njihova lica već brojeve na kapama. Tek kad je ugledao znak VII, počeo je da ih zagleda. − Milena, čeka te brat − doviknula je jedna. Sva usplahirena progurala se Milena i zastala pred njim, ispitujući ga pogledom i stegnuvši mu ruku. Posle pozdrava i kad su pošli sami, pitao je Dragan: − Šta se radi kod kuće? − Ja sam apsolutno očajna. Ona je pobesnela, stalno juri po žurevima. Da može, smoždila bi me. − A šta kaže tata na to? − Tata?… Izgleda mi da on o njoj više ne vodi računa. Od kada si ti izašao iz kuće, tata se mnogo izmenio. Nije više onako veseo… Ode rano izjutra i dođe u podne. Po ručku odlazi odmah, a vraća se dockan uveče. A i ona

takođe… Ja gotovo uvek sama večeravam. − Spominje li mene koji put? − interesovao se Dragan. − Nikada!… A jest, jednom, pa se tata naljutio strašno. − A zbog čega? − Kad je bila ona buna na Univerzitetu. − Kakva buna… Protest valjda. − Svejedno… znaš, tata za vreme ručka kaže: „Brinem za Dragana… moram sad odmah da idem na Univerzitet“. A ona: „Šta imaš da vodiš računa o njemu“ − Milena je podražavala svoju maćehu. Tata je skočio, bacio „salfet“ i viknuo: „On je moj sin!“ − i otišao. A kada je zatvorio vrata, znaš šta je kazala: „Vrlo važno.“ Tada mi je došlo da uzmem kapu i da odem iz kuće… − To ne govori… I ranije sam ti rekao… − Boga mi, htela sam da dođem k tebi. − Nikako − odgovori energično Dragan. − Ja nisam sam. Ima nas još u sobi. − Znam… Kažem samo. Otišla sam čika Seni, pa mi je držao pridiku čitav čas. − Zasad o tome ne smeš ni da misliš, dok ja ne osiguram svoj položaj. A to će biti uskoro. − Je li?… Priča mi jedna moja drugarica kako te videla da nosiš kantu sa mlekom. A ja joj kažem: to nije istina. A ona me zamisli uverava: „Baš je on. Nosi mleko u kuću gde ja stanujem.“ − Istina je. Ti imaš brata mlekadžiju. − Ju… Ti se šališ? − Ne šalim se. Hoću časno da zaradim svoj hleb i ne stidim se. Reci slobodno to i svojim drugaricama. Ali u svoje vreme govoriće se o Draganu Mihajloviću. − Ali tata mi je rekao da ti lepo živiš − govorila je Milena plačnim glasom. − On misli tako… i tako je moglo da bude. Ali ja sam rešio da raskinem sa starim životom, kakav obično provode besposleni mladići i mamini sinovi. Mileni se pričinjavalo da Draganov glas čudno zvuči… Ali pri pomenu „maminih sinova“ pomislila je na Miloša, i kao da ga brani, govorila je u sebi: „On nije takav“. Seti se da je on sada očekuje. Rasejano je udarala đačkom tašnom o koleno. Htela bi da je što duže sa bratom, a želela bi i da stigne na sastanak, u zakazano vreme.

Dragan je govorio o nepravdi, o patnjama studenata, i sve tako… o ljudima i događajima, što je njoj bilo nepojamno i strano. Ali je u svome bratu zapazila neko novo biće. Svojom detinjom logikom ipak je zaključila da u njegovim opažanjima ima mnogo čega o čemu se ne sme govoriti. − Jaoj, Dragane − govorila je uplašeno Milena. − Znaš, klasna nam je pre dva dana rekla: „Ne smete govoriti o onome što se dogodilo na Univerzitetu“. − A zašto je to kazala? Verovatno je postojao neki razlog? − U osmom razredu učenice su napisale na tabli: „Živeli studenti… Mi smo sa njima“. Videla klasna, pa je direktor ispitivao koja je napisala. Kažu, isteraće iz škole. − Ona zastade u nameri da se rastane od Dragana. Ali Dragan joj reče: − Ispratiću te do kuće. Milena je gužvala ručicu svoje torbe. Rešavala se da sklopi ruke pred njim i uzvikne: Pusti me, Dragane… molim te, čeka me on… Jer u njenom životu punom neprijatnosti, sastanci sa Milošem davali su joj podstreka i jedino je tada osećala istinsku radost. Dragan joj je nešto govorio, što ona nije razabirala. Tek kada joj je napomenuo da će se upisati i pilotsku školu, ona ga je pogledala zbunjena kao da je htela reći: Sada me sve to ne interesuje. − Potrebno mi je još odobrenje od tate, pošto nisam punoletan. Molim te, pričaj mu kako je to lepo biti pilot, a ja ću kroz dva-tri dana otići kod njega u institut. − Hoću… hoću − govorila je Milena rasejano i zastala. Iako je već davno prošlo vreme sastanka, nadala se da će ipak uspeti da stigne u poslednjem trenutku. Ali Dragan je opet počeo da govori o kući, o maćehi, o njenoj porodici, a naročito o događajima kada je Gojko ranjen. U Mileni je već pregorela žudnja za sastankom i sva malaksala slušala je brata. Naposletku, Dragan je zapita za neke njene drugarice. Jedna od njih je često zapitkivala Milenu za Dragana. Ali ona, kao da mu se sveti, namerno je oćutala da mu to saopšti. Najzad, kad su stigli pred kuću, Dragan reče: − Eh, da se rastanemo. Ne bih želeo da se i sa njom sretnem, jer bih joj rekao svašta. A ti, molim te, pripremi tatu da mi da dozvolu za avijatičku školu. Ali kada je pružila ruku bratu, Milena nije mogla da izdrži:

− Ah, zaboravila sam da ti kažem… Vera Obradović se mnogo interesuje za tebe. Jednom mi je rekla: „Tvoj brat mi se mnogo sviđa“. − A, je l’ − odgovorio je ravnodušno Dragan. On je Milenu smatrao kao dete, a i njene drugarice takođe. Sada pogotovu, kada je osetio težinu života. Celo društvo u kome se nekada kretao izgledalo mu je daleko i tuđe. On prihvati Mileninu ruku i više iz učtivosti odgovori: − Hvala lepo. Pozdravi je. − Polazeći dobaci: − Ne zaboravi da kažeš tati.

59 Milena se pela lagano uz stepenice, ponavljajući: „Dockan je… dockan“. Još jednom je ranije isto tako izostala, pa su se dugo objašnjavali. Zamišljala je kako on šeta očajan i pretpostavlja da se ona zabavlja sa drugim. Zastala je pred vratima da predahne i lomeći prste šaputala: „Mame mi, nisam kriva“. − Tata nije kod kuće? − zapitala je devojku. − Ni gospodin, ni gospođa. Ulazeći u svoju sobu zbacila je kapu s glave, torbu stavila na sto i onako u kaputu legla na krevet. Pomišljala je kako će se Miloš naljutiti i okrenuti drugoj. Grudi su joj se nadimale, usta su joj bila žudno otvorena, a oči vlažne. Pred mogućnošću da izgubi ljubav voljenog čoveka bila je očajna, a kuća joj se učini pusta. A uz to je bila lišena brata i porodičnih nežnosti. O njoj se niko nije starao i kao da je od sviju odbačena. Zaplakala je grčevito. Iskrene, tople suze odnose sa sobom veliki deo bola. Ležala je pritajena, vlažnih očiju i toplih usana. Svojim nežnim prstima gužvala je maramicu i uveravala sebe kako je drugi put ništa na svetu ne može zadržati. „Ali on možda drugi put neće doći?“ Od same ove pomisli trgla se i pridigla, oslanjajući se rukama. Krupne, crne oči, oivičene dugim trepavicama, grozničavo su se sjajile. „Napisaću pismo“. Ustala je, zbacila kaput i prišla stolu. Izvukla je hartiju i držeći stilo između kažiprsta i velikog prsta, disala je uzbuđeno i iznad hartije mahala perom kao da piše: Mili moj. Ovu misao je ponavljala. „Ne, ne… Naslov neću staviti“. Onda poče: „Molim te, veruj da nisam kriva. Ispalo je neočekivano. Uveravam te da silno patim. Ako želiš, možemo da se sastanemo u četvrtak i tada ću ti sve reći. Tvoja Milena“. Savila je pismo i stavila ga u koverat. A potom, zamišljajući kao da on čita pismo, otvorila koverat, izvadila hartiju i preletela očima preko redova.

„Tvoja Milena“ − govorila je. Zatvorila je oči i šaputala: „Tvoja… Tvoja sam“. Baš tada se začu zvonce. Milena brzo dohvati pismo i stavi ga u knjigu, zavuče je u svoju đačku torbu i nakrenute glave osluškivala je. − Dokle ću ja, Tereza, da napominjem za ove kvake. − govorila je ljutito Danica. − Milostiva, ne mogu da stignem. Cela kuća je na meni. Okrenute glave prema vratima, Milena se čudila kako njena maćeha može toliko da viče. Kao da je u tom neprekidnom izdiranju nad sirotim devojkama osećala neko naročito zadovoljstvo. Kad god bi čula prepirku, osećala bi se nelagodno. Milena začu kako su se ponovo otvorila vrata spavaće sobe. Iz kujne je dopirao žagor i Milena je jedva razumela da maćeha zamera devojci za štednjak. Devojka je nešto odgovorila. Čula je razgovetno: − Otkako sam došla u ovu kuću, živim kao u nekom svinjcu. Vrata Milenine sobe se otvoriše i ona ugleda Danicu, stisnutih usana i oštra pogleda. Milena zadrhta i nesvesno se podiže. − A, htela sam, i tebi da kažem − poče Danica ljutito. − Mogla bi i ti nešto da uradiš u ovoj kući, a ne samo da uvijaš lokne i misliš na muškarce. Kao da je uhvaćena u nekom krivičnom delu, Milena je zadrhtala i uzdigla ramena mucajući: − Ali mama?… molim vas… ja nisam kriva. − Šta nisi?… Dopraćaju te muškarci do kuće, kao da si neka poslednja… Milenu obli rumenilo i zažarenih očiju pogleda maćehu. − Mene je Dragan dopratio do kuće… − Šta? Dragan… Kakva posla imaš ti sa njim; on se druži sa mangupima. Ali poruči ti njemu da će se on zlo provesti, − vikala je besno Danica. Onda se uhvati za glavu: − Bože, u kakvu sam familiju zapala! Zbunjena neočekivanom vikom svoje maćehe, Milena je stajala zanemela pognute glave. Iz očiju potekoše joj suze; ona se sruči na stolicu i poče da jeca. − Umesto da ja kukam, ti sliniš, bezobraznice jedna − viknu Danica i zalupi vrata. Kad se malo primirila, Milena se rešila da ispriča sve ocu. Ali njega do neko doba noći nije bilo kod kuće. Legla je u postelju bez večere. Dugo nije mogla da zaspi. Mislila je o svemu šta se događa u njihovoj kući i jače nego ikada osetila kako je Miloš jedina njena uteha. Da nema njega, život bi joj bio besmislen i ne bi imala više razloga da živi. I kao da gleda Miloševu glavu

pred sobom, na njenim usnama je zaigrao osmeh, dok su joj očni kapci lagano pokrivali sjajne zenice… Sutradan joj je prva misao bila da nije otišla na sastanak. Setila se pisma i dok je još bila u pižami, otvorila je tašnu i dohvatila ga. Pročitala ga je još dva puta, a potom zalepila. „Potražiću od tate pare za pogačice, pa ću kupiti marku“ − pomislila je i brzo se obukla. Oca je zatekla u kabinetu, neobrijanog, kako sedi za stolom podbočene glave. U licu je bio bled, a oči su mu upale. − Tatice, tebi nije dobro? − zapita Milena. − Ništa… malo sam umoran. Šta si htela? Videći oca u takvom stanju, nije ni htela da govori o svome razgovoru sa maćehom. I zato poče: − Znaš… videla sam se juče sa Draganom. − E − učini Vladimir i počeša se po nosu. − A gde? − Sačekao me pred školom. I znaš, tata, molio me da ti kažem kako želi da se upiše u avijatičare. − U avijatičare?… Šta mu to treba? Ali, naposletku… on je dovoljno zreo. − Vladimir diže ramena i klimnu glavom. Njegova volja kao da je slomljena. Predosećao je da nema snage ikome da se odupre. Milena nije slutila šta se odigrava u duši njenog oca pa je mazeći se zamolila: − Tatice, hoćeš li da mi daš da kupim u školi nešto za doručak? Vladimir se bez reči maši novčanika i pruži Mileni više nego što je očekivala. Radosna, Milena se saže, poljubi oca i pođe žurno u školu. Pred prvim kioskom zaustavila se i kupila marku. Bacajući pismo u sanduče osetila je kao da su sa njim otišli i njen bol i patnja. Uverena da će se Miloš odljutiti, pošla je veselo u školu, nošena mladošću, a ozarena lepotom i sa izvesnim ponosom ogledala se u svakom izlogu. U četvrtak Milena je jedva sačekala da se svrši poslednji čas. Oblačeći kaput u hodu, sa strepnjom je pogledala oko sebe da je ne bi neko zaustavio. Pred frizerskom radnjom u blizini škole zastala je da vidi kako joj stoji đačka kapa. Bila je zadovoljna sobom.

Prilazeći mestu gde su se obično sastajali strepela je da li će i Miloš doći. Obuzeta tom mišlju žurila je, te nije ni osećala koliko je zadihana. Pred uglom je zastala… Prinela je ruku srcu i drhteći progovorila: „Bože, ispuni mi želju“. − Ali Miloša nije ugledala. Zastala je preneražena. Onda se okrenula. Pričinjavalo joj se da joj neko iz grudi izvlači poslednji dah i da je oko nje beznadežna pustoš. „Valjda će doći“ − šaputala je, kao da izgovara neku toplu molitvu. Pošla je lagano. Dah joj je zastajao pri pojavi svakog prolaznika. Prolazila je pored njih pokunjene glave. Onda se vratila nazad i iz grudi joj izlete uzvik radosti. Miloš se pojavio iza jednog drveta i prilazeći lagano, govorio: − Hteo sam da vas ostavim nekoliko trenutaka da vidite kako to izgleda. Sva radosna Milena je pritrčala i uhvatila ga za ruku. − Ti se ne ljutiš?… Oprosti, − molila je iskreno Milena. − Ovo nije prvi put − rekao je hladno Miloš. − A uveren sam, kad bi i malo osećali prema meni, bili biste drukčiji. Milena je shvatila da je ljut po tome što joj se zvanično obraćao, iako su odavno rešili da jedno drugom govore ti. Izbegavajući da mu se lično obrati, govorila je plačnim glasom: − Pa šta da radim? Bogami… sinoć me Dragan sačekao pred školom. − Zaista… lep izgovor − reče uporno Miloš. − Vi ste valjda jedina sestra koja se toliko boji brata. − Ne bojim se… ali… vi znate, pričala sam vam već… Zašto mi ne verujete? − Njen glas je podrhtavao. − Učinila bih sve da vas uverim. − Miloš je zastao i pogledao je. Njene su ga oči gledale iskreno i otvoreno. Izgledalo mu je da nikada nije bila tako lepa kao večeras. Odavno je u njemu tinjala želja da oseti dah njenih usana i sada zausti da kaže: „Poljubite me!“ Ali se i sam strese od ove pomisli, kao pred nečim nedopuštenim, i jedva čujno izgovori: − Recite mi iskreno… šta osećate prema meni? − Vi znate… − Posle vašeg izostanka, ja ne znam više ništa… Možda vam je prijatnije u nekom drugom društvu. Milena je osetila uvredu što joj se ne veruje i borila se da ne iskaže svoj bol. Ali suze su tekle bez njene volje, a ona nemoćna, gužvala je maramicu. Miloš je bio ponosan što ona plače. Milena okrete glavu na drugu stranu.

On joj stavi ruke na ramena i lagano okrete prema sebi. Bio je pripravan da padne na kolena i moli za oproštaj. Ali osećajući blizinu njenog lica i toplinu tela, sav ustreptao šaputao je: − Reci mi samo jednu reč… molim te, uveri me, uveri. Milena je drhćući disala i topli dah njenih usana kao da ga je zapljuskivao po licu. Miloš je obuhvati oko pojasa: − Milena, reci mi, voliš li me… ponovi… Biću najsrećniji. − Volim! − odgovori Milena kao u zanosu… I u tom času oseti Miloševe usne na svojima, a njegove ruke je snažno privukoše. Predmeti kao da se uskovitlaše oko nje, ali je ipak podsvesno osećala da se događa nešto lepo. Miloš se naglo odmače. Uviđao je kako u ovom trenutku treba nešto reći, ali celo njegovo biće obuzela je žudnja da joj se nanovo približi. Izišli su iz tame; sijalica je kao za pakost blještala i on promuca: − Oprosti… ti se ne ljutiš? − Ne, − odgovori Milena i prinese ruku obrazu. Sve se odigralo tako iznenada i neočekivano da nije ni bila svesna postupka. Ali nešto se desilo o čemu je od drugarica slušala, a i u bioskopu često posmatrala. Miloš je išao kao u bunilu i neprestano se saplitao. Nailazeći ponovo u senku jednog drveta, usporavao je hod rešavajući se da je opet zagrli. Zastao je. Drhtavom rukom je dohvatio njenu i tiho govorio: − Sad mi veruješ… Oprosti mi što sam te mučio. Ali znaj, ti si moja prva i poslednja ljubav. Ja sam tvoj… tebi pripadam. − On se naginjao prema njoj i zamućenim pogledom upijao se u njene zenice: − Hoćeš li dozvoliti? Milena je drhtala. Htela bi da odgovori da mu ne brani, ali nije imala daha, grcala je i njena glava klonu na njegovo rame. Miloš je zagrli oko ramena i dišući snažno priklonio je svoje usne njenim vlažnim i toplim. Miris kože ga je zanosio i nikada se ne bi odvajao od njenog zagrljaja. Oči su im bile zatvorene, misli stopljene, a pripijena tela u slatkom zanosu kao da su se gubila daleko od ljudi, izvan Zemlje. Milena se prva trgla i izvila iz zagrljaja, jer su im u susret nailazili neki ljudi. Ne mogući još da se priberu, stajali su zbunjeni, pognutih glava. − Jaoj… možda su nas videli! − strepela je Milena kada su prolaznici odmakli. U njenom glasu Miloš je primetio želju da sakrije njihov odnos. Bio je

gord što su i oni stekli svoju tajnu, a što će ih još više privezati. Uhvatio je Milenu pod ruku. Bio je ushićen što su njene lepe oči, vlažna usta, talasasta kosa, njegovi. Nalazio se na vrhuncu sreće. Stežući njenu ruku, govorio je: − Uveravam te da od sada pripadam samo tebi… Radiću, radiću koliko više mogu da te učinim srećnom i da se ponosiš sa mnom. Milena je bila zadovoljna zbog njegovih reči, a i sama sobom, što je mogla da izazove njegovo oduševljenje. Približavali su se svetlosti i ona izvi svoju ruku ispod njegove. − Plašiš se? − reče prekorno Miloš. − Jaoj… šta bi bilo od mene da tata sazna. A već o maćehi da i ne govorim. − Ali ti imaš mene − govorio je gordo Miloš. − E, znam… ali… uostalom dala sam ti dokaza koliko te volim. Miloš je u tom trenutku bio još uvek kao opčinjen bliskim dodirom i sa ushićenjem posmatrao Milenu. A sem dokučenih čari, naslućivao je i ostale njene draži što će vremenom postati njegove. I srećan, govorio je kao nadahnut o njihovom budućem životu koji im se pričinjavao sav nasmejan, ozaren i mirisan. O svome radu i tehnici koja će vremenom da ukloni bedu i čovečanstvo učini srećnim. Milena je slušala rasejano. Naslućivala je kako je sve to što Miloš govori pametno i razložno. Ali nije odgovarala, jer je podsvesno osećala, a što sa ženskim detetom dolazi na svet, da je njeno telesno biće dovoljan povod da sve Miloševe misli pripadnu njoj. Ukoliko je staza bila mračnija, veza misli postajala je nestalnija, a osećanja intimnija. Miloš je uhvatio za ruku i požudno udisao dah sa njenih usana. Ali vreme je odmicalo brzo, mnogo brže nego običnih dana. Časovi zaljubljenih koji govore o večnoj ljubavi postaju sekundi, te se teško rastaju. Milena se prva prenula: − Odocnila sam, moram da pođem… Ali njihove ruke kao da su se slepile. I baš toga časa hteli bi jedno drugom mnogo da kažu o ljubavi, o vernosti, o budućnosti. Obazirali su se da ih ko ne vidi, i onda ponovo ljubili, zastajali, rukovali. − Moram, moram da idem − govorila je Milena trupkajući nervozno nogama. − Je li, reci mi kada ćemo se opet videti? − Sutra, prekosutra, naksutra. − Ona steže njegovu ruku i naglo se okrete.

− Milena! − viknuo je Miloš i prišao. − Nisi mi rekla kad ćemo se videti. − U subotu u isto doba. Miloš je držao njenu ruku, milovao je i govorio rasejano: − Hoćeš li misliti o ovim časovima? − Hoću i… do viđenja! − ona izvuče svoju ruku i gotovo potrča niz ulicu. − Slušaj! − viknu Miloš i potrča za njom. − Hoću još ovo da ti kažem: volim te, volim. A ti? − Ovoliko! − Milena raširi ruke i smejući se, pođe kući. Išla je zaneta, opčinjena. Želela bi da je kuća daleko, ali se već našla pred vratima stana. Prošla je pored devojke koja je otvorila vrata i u trenutku kad je uhvatila kvaku na vratima svoje sobe, pojavila se Danica u kombinezonu. − Sad frajlica dolazi kući? Videći da se maćeha svlači, Milena zausti da joj napomene kako se i ona tek sad vratila. Ali naslućivala je da bi svako objašnjenje poremetilo prijatan utisak sastanka i bez odgovora uđe u svoju sobu. − Zapamtićeš me za to − čula je reči Daničine. Ali Milena je ugledala sebe u ogledalu i skupila je usne kao za poljubac, zatvorila oči i kao zaneta uzdahnula. Negde vrata zalupiše, ona se trže i brzo skide kaput i kapu, pa sede za sto. Osećala je zanosno uzbuđenje, puno divnih snova kao posle neke prijatne muzike. Da se ne bi slučajno srela sa maćehom, rešila je da legne i bude sama sa svojim mislima. Brzo se svukla i kad je oblačila pižamu pogledala se još jednom u ogledalo svesna svoje lepote i moći. Potom je odmah ugasila svetlost i legla. − Šta… vi ste legli? Nećete večerati? − zapita devojka kroz odškrinuta vrata. − Boli me glava i ne osećam se dobro − odgovori Milena. Oči su joj otvorene i kao na svetlom danu vidi Miloša. Njene usne su požudno otvorene i ona u svesti izaziva dah njegovih grudi, topao, snažan. Tek sada uviđa kako u svemu tome ima nečeg neobičnog, primamljivog što ranije nije osetila. Ali očni joj se kapci zatvaraju. Ona bi htela da se otme od sna i misli do zore, jer su vizije zanosnije od onoga što se događa na javi… Senke poigravaju, još poneka misao blesne, onda se postepeno udaljuju i ružičasta magla spušta se lagano…

60 Posle Draganovog odlaska iz kuće, Vladimir je verovao da će Danica uvideti najzad koliku je žrtvu podneo i da će bar tada nastupiti mir. Ali na njegovo zaprepašćenje, Danica je Draganov odlazak tumačila kao neminovnu potrebu, a što je proisteklo iz novostvorenih odnosa u kući, pa prema tome kao sasvim normalnu pojavu. − Šta bi ti hteo… valjda da ja odem iz kuće − rekla mu je jednom prilikom. − Ali Danice, zaboga, kako ne možeš da shvatiš da je on moje dete, moje, moje − uzbudio se Vladimir i sav potresen izišao iz sobe. I umesto da nađe svoj mir, osetio je grižu savesti i osuđivao sebe zbog tolike popustljivosti. Prema ženi je postao netrpeljiv. Ali znajući njenu upornost, izbegavao je svaki razgovor sa njom. Odlazio rano od kuće, a vraćao se dockan uveče. Ovakvo stanje godilo je Danici. Išla je često na žureve i zakazivali ih u svojoj kući. Na tim sastancima nije bilo ni muža, a ni Milene. Vladimira je izvinjavala poslom, a za Milenu je govorila kako je divlja i više voli samoću. U njenom prisustvu žene su joj odobravale, dok su na drugim sastancima, u njenom odsustvu govorile nepovoljno o odnosima u njenoj kući i o njoj kao ženi. Vladimir je uvideo kako je ona uzajamna porodična prisnost koja uslovljava duševnu uravnoteženost, najzad nepovratno raskinuta. On nije bio gospodar svojih postupaka i život ga je kao vetar savijao čas na jednu, čas na drugu stranu. I jednoga dana rešio se da ode do Aksentija i požali se da bi mu bar malo laknulo, jer utehe nigde nije mogao da nađe. − I ti si dozvolio da ti ona najuri iz kuće tvoje rođeno dete − rekao je Aksentije gledajući Vladimira preko naočara. − Bilo je neizdržljivo… Dragan je i sam to uvideo i bez mog odobrenja otišao od kuće. Šta sam mogao da radim?! − Hm!… Šta si mogao da radiš!… Mogao si, dragi moj Vlado, da je uhvatiš za vrat pa da raspališ… Vladimir se ironično nasmejao. Znao je njenu upornost, pa je pretpostavljao da bi takav njegov postupak izazvao još veću nesreću. A

Aksentije je, videći da se njegov brat mršti, nastavio: − Ili da je uhvatiš za ruku, odvedeš njenoj kući i pred vratima joj vikneš: više mi ne trebaš! I lepo se vratiš svojoj deci. Vladimir je izvadio cigaretu, i lupkajući njome po stolu, klimao zamišljeno glavom. − Ona je moja zakonita žena. I isto onako kao što osuđuješ nju što je oterala Dragana od kuće, tako bi ceo svet skočio na mene, jer teram ženu. − Zar bi ti bio prvi!… Ali ovde nije u pitanju samo to da je privremeno udaljiš iz svoje kuće, − Aksentije povisi svoj glas: − Uvideo si nemogućnost života sa njom… Upropastila ti porodicu, razorila tvoj duševni mir i na osnovu ovozemaljskih zakona tražiš potpun raskid, drugim rečima, razvod braka. − Aksentije pogleda upitno Vladimira kao da bi hteo da ga hipnotiše. Kad Aksentije pomenu razvod braka, Vladimiru kao da zastade dah i nervozno krete ramenima, pa se nakašlja i poče tresti nogom. Zar sada, u ovim godinama, na istaknutom položaju, da se povlači po sudovima i izlaže svoj intimni život celom svetu na ugled. I zato odmahnu rukama: − I to je nevolja svoje vrste. Aksentije izvadi maramicu, obrisa nos i trljajući potkresane brkove, nastavi: − Ni najmanje! U pitanju su na jednoj strani deca, a na drugoj žena… Molim… Ma kakva bila deca, ona su tvoja i ti si kao roditelj obavezan da se staraš o njima. Deca su deo tvoga tela, krv rođena, nešto nerazdvojno od tebe. Dobro! − on lupi šakom po stolu u znak da se sve ovo što je rekao ne može ničim poreći. − A žena?… Ako sa njom nemaš dece, ona ti nije ništa pod svodom nebeskim. Sutra kad se razvedeš od nje, udaće se za drugoga i ti joj nikada nećeš pasti na pamet… Uostalom, ona već ima praksu… Iako je uviđao da je brat u pravu, Vladimir je osećao da ne može da ga posluša… Još od svoga prvog braka srodio se sa mišlju da je brak, ma kakav bio, ipak jedna uzvišena zajednica. Uobražavao je da bi učinio rđavo delo ako bi pokušao da razori bračni odnos i plašio se nepredviđenih posledica. Sedeo je pognute glave i nesvesno tresao pepeo cigarete sebi na koleno. Onda se prenu i brzo obrisa rukom pepeo, pa reče: − Izgleda sve tako… Ali ti znaš najbolje koliko si imao muke da dobiješ razvod. Znaš li ti neko drugo rešenje? Aksentije skide naočari, duhnu u staklo i poče da ga briše maramom gledajući žmirkavo Vladimira: − Ti se ne plašiš samog fakta već postupka. Donekle razumljivo. Takvu

krizu sam i ja preživeo. A sem toga ti si profesor i kao takav statičan i podležeš više inerciji mira. To je ono: nolli me tangere… Ne diraj me, pa ma stvari tekle kako su dosada išle. Slušajući Aksentija, Vladimir je najednom shvatio kako mu je brat razotkrio nešto što je krio i od samoga sebe. On diže ruke i gotovo raspoložen povika: − Šta da radim, kad sam takav! Aksentije namesti naočare i nastavi: − Šta bi bilo da sam za tvojim primerom pošao i ja… Pakao!… A ovako? − Aksentije se zavali u naslon stolice i raširi ruke. − Sloboda, vazduh, ceo svet je moj. − A šta imaš od toga? Aksentije se naže preko stola i uverljivim glasom odgovori: − Duševni mir. − A da li si ti stekao tvoj mir razvodom braka, ili − Vladimir podiže prst i pogleda značajno brata: − naročitim vaspitanjem i pristupanjem učenjima Bahaja? Aksentije pogleda brata, kao da se premišlja, a potom dodade smireno: − I jednim i drugim. − Eto! − uzviknu Vladimir i poče šetati oko stola. − Dobro, pođimo od postavke da zatražim i razvod braka… Ne zaboravi da imam žensko dete koje je već devojka. Zamisli kakav bi to bio potres za nju u vreme kada treba da zakorači u život… A ti si, međutim, svega toga bio lišen i pošteđen… Nego, reci ti meni kako se u toj vašoj zajednici gleda na problem braka. Lice Aksentijevo dobi najednom smiren izgled, dok su mu oči senule nadom da će brata moći da privuče svojim shvatanjima. Naglašujući reči govorio je polako: − Brak je neophodno potreban. Supružnici su drugovi. Ali u ovoj zajednici oni su ravnopravni članovi, gde ne sme biti potčinjenih i povlašćenih. Idealan brak je minijatura onoga što u budućnosti treba da bude i celo društvo. A to znači: u braku mora vladati materijalna jednakost i jedinstvo duha. Aksentije je još dugo govorio sa zanosom. Vladimir se pretvarao da pažljivo sluša, zadovoljan što se više ne govori o njegovom slučaju. A svi ti pojmovi o jednakosti i jedinstvu bili su za njega apstraktni, kao ideje nekih zanesenjaka. Kada je izišao od brata, u Vladimiru je podsvesno tinjala misao o razvodu

braka kao jedinom izlazu iz mučnog položaja. I sam je nekada pomišljao na tu mogućnost. Ali se uvek tešio kako je to poslednje sredstvo. A kao prvi stepen ka rešenju mučnog odnosa smatrao je što je sa ženom raskinuo sve veze. I uveren da još nije iscrpio sva sredstva, prestao je da misli o onome što mu je brat predložio. Svoju ženu nikada nije pitao kuda odlazi, niti joj je saopštio gde je bio. Veliki deo vremena provodio je u svome institutu obavljajući tekuće poslove koliko da se pozabavi čime. Ali nije mogao da se lati naučnog rada. Gomile rukopisa ležale su po fiokama. I kada bi se rešio da ih razgleda, njegovu pažnju toga momenta su privlačile mnogobrojne druge stvari: paučina na zidu, prašina po instrumentima, ili neki izlomljeni aparat oko koga bi se mučio po nekoliko dana. Tada je obično osornim glasom prebacivao svome osoblju da niko ne vodi računa, da je sve ostavljeno njemu i ljutio se ako bi oni izišli iz instituta pre njega. Izgleda da je svu onu potištenost zbog lične bezbednosti u rođenoj kući, hteo da nadoknadi povišenim glasom nad osobljem svoga instituta. Jednoga dana zamolili su ga da održi predavanje na narodnom univerzitetu iz oblasti savremene teorije svetlosti, na čemu je specijalno radio. Iako nerado, ipak je pristao, računajući na vremenski razmak u kom može ispasti neka slučajnost zbog koje se ne bi održalo obećano predavanje. Ali vreme se neosetno približavalo i on je svakim danom sve više postajao nestrpljiv. Najzad je seo. Ali sve te teorije koje su nekada bile nerazdvojni deo njegovog misaonog života, izgledale su mu strane i sa naporom ih je pribirao. Kao da ih hvata, beležio je brzo. „Postoje dve teorije, koje raspravljaju pitanje o suštini svetlosti. Jedna je korpuskularna, druga talasna. Prema korpuskularnoj teoriji svetlost je materija i kao takva sastoji se iz svetlosnih atoma…“ Vladimir se nakašlja, onda ustade od stola i priđe pljuvaonici. Protrlja čelo i stegnu ruke da kosti zapuckaraše. Sa rukama pozadi prišao je prozoru i sanjivo pogledao na ulicu. Ugledao je neku damu sa modernim, gotovo smešnim šeširom, pa se setio Danice i jučerašnjeg razgovora sa njom, kada je najpogrdnije govorila o Mileni. Vladimir je smatrao da sve te primedbe njegove žene potiču samo iz pakosne namere da ga najedi. „Takva je tvoja porodica!“ − kao da sluša sada njene pakosne reči. „Najurila je moga brata… sina“ − pri pomisli na Dragana njegovo se lice zgrčilo. A doznao je kako njegov sin prodaje mleko. „Našto mu je to potrebno kad mu dajem novaca, dovoljno za život“ − ljutio se na sina i poželeo da ga potraži. Ali pogled mu se zadrža na rukopisu i on odmahnu rukama kao da se otresa toga posla.

„Nikada više!“ − reče ljutito i priđe stolu. Pošto je pročitao prethodni deo, uze olovku i nastavi s naporom: „Radio-talasi od svetlosnih razlikuju se samo po dužini, ali je brzina proticanja ista. Na svaki talas naše radio-stanice, došlo bi nekoliko desetina milijardi svetlosnih. Otprilike onako kao kad bi otac i njegov mali sin…“ Vladimir se zapita: „Zašto baš sin… može i kćerka. A ne, ne!“ On izbrisa ono mali sin, pa stavi „dete“ i produži: „… pošli u šetnju zajedno, istom brzinom, ali su im koraci po dužini različiti“. Zastao je sa pisanjem da bi pročitao ovaj deo. Kada je došao do reči „sin“ koju je prebrisao, odmače se i pogleda namršteno. „I ja sam iz svoga života izbrisao sina“. On odbaci olovku i ustade od stola. Podbočenih ruku, uzdignute glave, gledao je bezizrazno i klatio se. Sve je istina, dogodilo se… ali zar je on kriv… Možda je život takav − letele su tako neke neodređene misli, a pogled mu se rasplinuo pa mu prečaga na prozoru izgleda udvojena. Prestao je sa klaćenjem i zagledao se u prečagu. Zatim pogledao pored nje u daljinu i opet video dvostruku ivicu. „E da… Danica je za sve kriva“ − pomisli, stavljajući na ženu krivicu i vrati se svome stolu. „Ali, valjda će i tome stanju doći kraj“. I već utešen da će ipak jednoga dana nastati bolja vremena, protrljao je slepoočnice i uzeo olovku. „Gde sam ono stao?“ − on još jednom pročita poslednju rečenicu i pogleda u pravcu vrata iza kojih su se začuli nečiji koraci. − A ti si! − uzviknu kad ugleda Dragana. − Baš dobro što si došao. Dragan izvadi češalj i zagladi kosu. Vladimir odmače rukopis, zadovoljan što ne mora više da se napreže i pogleda Dragana. − O tebi slušam mnogo štošta… Gde si ti? − Postao sam poslovan čovek − govorio je Dragan smeškajući se. − Da… čuo sam. I nikakvo drugo zanimanje ne nađe nego da prodaješ mleko. − To je častan posao. − Ali ti ne treba da zaboraviš čiji si sin. − Vrlo dobro mi je poznato. Ali i ti tata svakako znaš da je Milan Stevanović korupcionaš, da pljačka beogradske građane, da podmićuje činovnike, pa ipak… ti se ne buniš što si njegov zet. Pri pomenu šurakovog imena, Vladimir se namršti i pogleda Dragana.

Svoga sina je poznavao kao nežnog dečka i sada se iznenadio zbog njegovog odlučnog glasa. A i lice mu je postalo oštrije. Iako je malo oslabio, videle su se energične crte i oštar pogled. Vladimir prevuče rukom preko lica, obuhvati podbradak, pa pogleda sina: − Ti se isuviše slobodno izražavaš. Kao pravnik treba da znaš kakve bi bile posledice ako bi on recimo saznao za tvoje mišljenje. − Znaju oni svi vrlo dobro šta se o njima govori. Ali prvo, oni imaju debeo obraz, a drugo, plaše se suda kao đavo krsta. − Savetovao bih te da se uzdržavaš od takvih izraza i… s obzirom na naše rodbinske veze… − Koje su učinile da nam razore kuću − prekide Dragan svoga oca. Vladimir slučajno pogleda rukopis gde je pisalo: „Talasnom teorijom mogu se objasniti…“ pa mu se učini kako je sve to bespredmetno prema onome što se u svakodnevnom životu događa. „Rešavati probleme svetlosti, a ne moći rešiti pitanja u svojoj porodici!“ − glava mu najednom postade teška i umornim očima pogleda Dragana: − E… teško je zaista! − odgovorio je neodređeno samo da bi nešto rekao. Dragan se pokajao što je naveo razgovor na ovako osetljivo pitanje. Osetio je koliko njegov otac pati. − Ja sam, tata, došao iz drugog razloga − i kao da se snebiva, posmatrao je svoju šaku. − Molim… šta želiš? − Tata… molio bih te nešto… Ti vidiš koliko se danas brzo razvija avijacija. A znaš izranije da sam se zanimao pravljenjem modela jedrilica… Vladimir se seti da mu je Milena nešto napomenula, ali je zaboravio, i pažljivo odmeri Dragana, ponavljajući: − Da, da! − Sada se otvara kurs za civilne pilote i želeo bih da se upišem. Vladimir ustade od stola i poče da šeta po sobi. Osećao je kako je izgubio kontrolu nad kućom i sinom i da njegova zabrana ne bi ništa vredela. Ali je hteo da ipak zadrži autoritet roditelja. − A šta ćemo sa školom… sa tvojim pravima? − Ja ne mislim da napustim školu. − Kako ne misliš?… Prodaješ mleko, učiš pilotažu, a škola na dud… E, moj sinko. A ja sam mislio da ćeš ti tek sada prionuti na posao, zato sam i rešio da

ti dajem izdržavanje da bi što pre postao slobodan čovek. − Vladimir kao da se tek sada priseti: − Dobro, molim te, kakva te nevolja tera da prodaješ mleko kad ti ja dajem novac? − Hoćeš da ti kažem iskreno? − Reci! − E… Za pilotsku školu treba plaćati. Ja za to nemam novaca. Da tražim od tebe… nisam mogao, jer znam sa kolikim naporom i ovo daješ. − To znači da si ti doneo odluku i bez moga odobrenja i onda zašto me sada pitaš?! − naljuti se Vladimir. − Ja nisam punoletan, a oni traže pismeno odobrenje od roditelja. − A to li je?… Naravno. Pametni ljudi. Iz prakse znaju da deca treba prvo školu da svrše. − Deca!… − i Dragan bolno klimnu glavom, jer se seti Đure koji još leži u hapsu i Gojka sa povijenom glavom. Na jednoj strani ih smatraju za nerazumnu decu, dok na drugoj postupaju sa njima kao sa odraslima. On zausti da to i ocu kaže, ali se predomisli i samo dodade: − Mi smo isuviše rano upoznali život, pa se čudim da tako govoriš. Uostalom, kada bih ja živeo pod normalnim prilikama, možda bih bio poslušno mamino i tatino dete. Ali na sve to me tera život, da ne kažem… pravi uzrok zbog koga svi patimo − Dragan oštro pogleda negde u stranu. Vladimir je prišao stolu da bi skrio svoje uzbuđenje. Iz reči Draganovih osetio je koliko je njegova mladost tragična. Kod oca i tople kuće, on se potuca kojegde i bori za svoj opstanak. A tome je kriv nesumnjivo on, otac. I zato se obrati sinu blagim glasom: − Ja nisam uporan… Smatrao sam, treba najpre školu da svršiš. Ali ako nalaziš da će ti pilotaža u životu koristiti, onda… dobro… nemam ništa protiv toga. − Tata… ti kao fizičar znaš da budućnost pripada avijaciji. Zar ne?… Sećam se kako si jednom prilikom i sam rekao… − Nesumnjivo… tehnika se svakim danom sve više usavršava − govorio je Vladimir brišući rukom pepeo od cigarete koji je ležao po stolu. Onda dunu i pogleda Dragana: − Šta bi ti želeo od mene? Dragan skoči i priđe ocu: − Tatice… ništa naročito. Na jednom parčetu hartije napiši samo: svome sinu, et cetera, et cegera, dozvoljavam da se upiše u civilnu pilotsku školu. Vladimir je naslućivao da se nalazi pred odlučnim momentom koji će

rešiti sudbinu njegovoga sina, klimao je glavom, kašljucao, onda protrljao oči i pogledao Dragana. − Ja!… Ali… Zar to mora sad odmah da bude? − Bojim se popuniće mesta, pa ću ostati tek za iduću godinu. − Šta je s tim? − odugovlačio je Vladimir. − Tebi je sad tek devetnaest godina. − Ušao sam u dvadesetu. Nemoj da mi smanjuješ godine. A posle toga rekao si i treba da održiš svoju reč. − Kad sam rekao? − Malopre… Kazao si: „Nemam ništa protiv toga!“ − govorio je Dragan i poturao ocu hartiju da napiše odobrenje. Privlačeći je, Vladimir reče: − Ti nekada nisi bio toliko naletljiv? − Eh, nekada… Zaista, nekada je sve drukčije bilo, − odgovori Dragan kao da prebacuje ocu. Da bi izbegao govor o prošlosti, Vladimir pipnu džepove tražeći naliv-pero i kao da govori samom sebi, dodade: − Zaboravio sam. − Evo ti moje! − reče Dragan i uslužno mu dodade. Vladimir ga pogleda i mahnu glavom. Pritiskujući perom po hartiji zapita: − Kome treba da uputim? − Aeroklubu… − Aha! − dodade Vladimir i poče pisati krupnim rukopisom. Ali pero je mestimično popuštalo pa je po nekoliko puta činio isti potez; odmahnuo je rukom i pružio Draganu naliv-pero: − Dođi, brate, sutra. − Čekaj, čekaj − reče Dragan, pa odvi malo zavrtanj na peru, tresnu njime iznad pepeljare u koju kanu nekoliko kapi i pruži ocu: − Savršeno piše. Vladimir se počeša po glavi i nastavi. Dragan je netremice gledao kako promiču slova i lagano izduživao vrat. Vladimir zastade da pročita šta je napisao i najzad potpisa. Pogledao je u hartiju, a slova kao da mu zaigraše pred očima. Najzad, mrzovoljno dodade: − Evo ti. Posle mučnog iščekivanja, Dragan dohvati hartiju, savi je i stavi u džep. Ustao je i pružio veselo ruku:

− Hvala, tatice… Čućeš ti za svoga sina… − Dobro, dobro. Ali slušaj moj savet. Ako se rešiš zaista na taj korak, onda upamti: nije dovoljno da znaš samo kako se upravlja avionom, to je na kraju krajeva sve lako… Potrebno je da upoznaš prvo materiju kojom rukuješ i koja te nosi, a to je motor. Zato ti preporučujem da se ne upisuješ odmah, već da te prethodno ja upoznam sa sastavom i radom motora. − Ne brini, tata, ništa. Sve ću ja postići. A što ne znam, doći ću da mi objasniš − odgovori Dragan. − Do viđenja. − I žurno iziđe, bojeći se da se otac ne pokaje. − Huj! − uzdahnu Vladimir i sede za svoj sto. „Da je Zagorka živa sve bi drukčije bilo“ − i obuhvati rukom čelo. Njegova žena rastura kuću. O Mileni čuje nepovoljne vesti. Dragan napušta školu. Svi oni lepi snovi na kojima je hteo da zasnuje svoj život, rasplinuli su se. A on eto, sedi ovako usamljen i piše. − Hm! − kao da se smeje samom sebi. Ali uviđao je kako mora da radi. Podigao je glavu i razgledao po sobi ne bi li se ma čim drugim pozabavio i opravdao sebe zbog nedostatka volje za naučni rad. Ugledao je svoj šešir i kaput i tada se setio kako je odavno rešavao da svrati do jedne knjižare i razgleda neke tek prispele knjige. Bez predomišljanja ustao je, obukao se i izišao na ulicu. Bio je duševno zamoren i kao u bunilu otpozdravljao nekim poznanicima. Išao je lagano, pognute glave, uviđajući kako on više nije onaj koji je nekad bio. I kao da bi hteo da pobegne od ove misli, ubrzao je hod. Stigao je na Terazije. „Gde sam ono pošao?“… Pa se seti knjižare i zastade. − O… Zdravo, profesionalni profesoru. Vladimir se okrete i ugleda prosedog čoveka, potkresanih brkova i crvenog lica. Jedva je poznao u njemu svoga starog školskog druga. − Zdravo, Sretene… Izvini, jedva te poznadoh. − Ah, vi veliki ljudi ne gledate nas sitne. − Nismo se videli… ima deset godina. Gde si ti? − Potpisati je „frajer“, ili tako reći „lufter“ − Sreten zabi palac između dugmeta od kaputa i poče da kreće raširenim prstima. − Ne razumem… − Naravno… penzioner − odgovori važnim glasom Sreten. Ne znajući da li treba da ga teši. Vladimir zapita: − Pa kako živiš? − Kao car!… Državne brige me ne more. Živim od jutra do mraka. Pa onda

nanovo… Nego hoćemo li na jednu rakiju. − Ama… žurim − odgovori neodlučno Vladimir. − Za čim žuriš?… Smrti umaći ne možeš, a za ostalo „gl’aj si posla“. Vladimir pogleda Sretena u nedoumici, ne znajući kakav ton da zauzme. Ali videći njegovo vedro raspoloženje, nasmešio se i pošao. − I ja ne opažam ljude u prolazu − govorio je Sreten, − osim onih koji se nasmeju kad me ugledaju. Znaš, ceo svet smatra da je moj život veseo, iako sam na sve strane naseo. − On se nasmeja i potapša po ramenu Vladimira kao da je hteo reći: ne vredi se jediti. Vladimiru je godilo saznanje da sem njega ima i drugih ljudi koji su nesrećni, pa ipak ne očajavaju. Sa simpatijom je pogledao svoga prijatelja i zapitao: − Kuda ćemo? − Evo. Stigli smo… Ja ću napred. − On skrete u jedno dvorište i odmah siđe u neku podzemnu prostoriju gde je verovatno bio podrum. Vladimira zapahnu memla i miris rakije. Svuda naokolo nalazila se burad sa vinom i rakijom, a u sredini nekoliko stolova. Odavde su ušli u drugu odaju sa izolučenim svodom gde su se videle čađave cigle. Za jednim stolom u uglu sedela su dvojica i pili rakiju. Sreten im priđe. − Da vam predstavim… moj školski drug Vladimir Mihajlović. − Onda pokaza rukom na prisutne: − Mitar Ružić, kapetan u penziji… Cane Stakić, arhivar… Vladimir privuče ponuđenu stolicu i sede. Palo mu je odmah u oči da na stolu nema zastirača. On još jednom prelete pogledom prostor, osećajući se nelagodno da ga ko ne vidi u ovom lokalu, a potom se nasloni rukom o sto. − Đuro, dve rakije − viknu nekome Sreten. Mitar Ružić, kapetan u penziji, buljavih, plavih očiju i crvena nosa kao i da ne primećuje novodošavše, nastavi započeti razgovor. − Sve se izmenilo − on nakrenu čokanj i ispi do dna. Potom lupnu njime o sto i ne govoreći ništa pruži kelneru, pa se obliznu i produži: − Sećam se kad sam bio unapređen za kaplara. Tri depeše sam dobio; čestitaju mi čin. A kad su Miku dnevničara unapredili za praktikanta u Požegi, od toga dana kafedžija počeo da mu pridržava kaput. A danas čitaš: Anta Antonović postavljen za bana… Niko ništa. − Ali uglavnom: njemu svašta − dodade Sreten i podiže čokanj da se kucne sa Vladimirom.

− Zdravo! Pošto je ispio rakiju, Vladimir se obrati kelneru: − Imate li što za meze? − Ovde se meze ne služi − odgovori kelner i pokupi čaše da bi ih ponovo napunio. − Jer nema gde da se prži − dodade Sreten. − Ne oseća se onda toliko slast rakije… − Ako se šta drugo u stomak dolije − dobaci Cane arhivar, pa sa nekom tugom u glasu dodade: − Prošla su stara dobra vremena. Sećam se kad sam bio policijski pisar u Jagodini pa moj načelnik pođe u obilazak sreza… dva konjanika žandarma napred. Na boku žandarm, a načelnik zavaljen u kolima kao car. I onda je brate, svet poštovao vlast. − Jer je na sve strane carovala slast − dodade kapetan Mitar i podiže čokanj prema Vladimiru u znak pozdrava. Vladimir prihvati svoju i ispi do dna. Obuzelo ga je neko razdragano raspoloženje. On prevuče rukom preko obraza, pa mu se učini da miluje tuđe lice. Došlo mu je da se smeje i da i on o nečem priča. A njegovi novi poznanici govorili su o starim, dobrim vremenima. „Bolje je i o tome govoriti, nego misliti o sadašnjosti“, − razmišljao je Vladimir i pogledao u prljav zid, pa se njegov pogled zadrža tamo negde u uglu kod kelneraja gde je stajao jedan sa kačketom na glavi. Oslonjen o visoku tezgu, na kojoj su bile poređane flaše sa rakijom, nepoznati je pio iz velike čaše sa izrazom blaženstva i beskrajne ravnodušnosti. Njegovi očni kapci bili su opušteni, a obrazi otromboljeni. Gledajući nekud daleko, izvlačio je lagano duvansku kutiju iz džepa i ne skrećući pogled zapalio cigaretu. Lagano ispušteni dim iz usta kovitlao se oko njegovog nosa, razvlačio ispred očiju i stvarao koprenu oko njegove glave kao neki oreol. Vladimir zapita Sretena: − Ko je onaj čovek? − Kapetan Berd… − Kako? − Niko ne zna njegovu prošlost. Priča se da je plovio po raznim morima i najzad propao. Postao je samoživ i izbegava ljude. Ali je inteligentan čovek. Ah, ovde ti tek imaš da vidiš prave ljude. − Sreten se obrati kelneru: − Đuro, moj rode, donesi malo vode − on protrlja ruke i zadovoljno progovori: − Eto tako ti mi živimo.

Vladimir se nasmeja pa se i sam začudi tolikoj svojoj veselosti. Izgledalo mu je kao da ga nešto nosi a on leti razdragan i čio. A ovi ljudi pričinjavaju mu se kao oni koji su uspeli da najpametnije reše pitanje svoga života. „Jer našto se jediti, kad smrti niko ne može izbeći“ − seti se reči Sretenovih. Ispio je i četvrtu čašu rakije i njime ovlada neka prijatna klonulost. Sedeo bi tako dugo, dugo, poluotvorenih očiju i sa usnama razvučenim u osmeh. Ali kapetan Mitar lupi šakom o sto. − Da platim! − Onda se obrati prisutnima: − Gospodo, zaključujem današnju sednicu, a drugu zakazujem za sutra u isto doba. A ti, Sreto, nemoj da zadocnjavaš − zatim pogleda kelnera: − Imao sam šest. − Njegove plave izbuljene oči bile su vlažne, a nos crven. Vladimir se maši za novčanik. − Četiri! − rekao je oštro i bacio dvadeseticu na sto. Ne gledajući koliko mu kelner vraća, sručio je novac u džep i digao se od stola. Išao je lako i na izlazu stegao srdačno ruke svojim novim poznanicima. − Vi često dolazite ovamo? − Kad god je moguće − odgovori Cane arhivar. − Da bi stekli vruće pregnuće − dodade Sreten i veselo mahnu rukom. Vladimir pođe sam. Ljudi su mu izgledali nekako drukčiji, veseliji, a dan vedriji nego obično. Novi poznanici su mu se pričinjavali kao pravi ljudi koji nikome ne zlobe, niti koga mrze, a sve svoje nevolje posmatraju sa vesele strane. „Da li su ženjeni“ − pade mu na pamet. Ovo pitanje ga je mučilo i zato se rešio da ih prvom prilikom zapita, nadajući se da će iz njihovog života izvući valjda neku pouku.

61 Posle sastanka sa Milanom, Olga je razmišljala o svemu i setila se njegovih reči kako treba pričekati izvesno vreme, pa će se naći neki izlaz. A nije mogla ni da zamisli da bi se njihov odnos mogao drugojače rešiti do brakom. I to što pre. Ali se bojala da ne prenagli i ne naljuti Milana. Pretresajući poslednji razgovor sa njim, činilo joj se da nije bila dovoljno obazriva prema njemu. Uobražavala je da se on naljutio zbog njenog plakanja na ulici. Kajala se što mu tu vest nije saopštila u njegovoj garsonijeri, gde su zaklonjeni od očiju prolaznika i uveravala sebe da bi on tada zauzeo drugojači stav. U časovima osame osetila bi plahu radost što će postati majka deteta čiji je otac čovek koga ona toliko voli. I kao da je neko uljuljkuje, sklapala bi oči, sanjareći o njihovom srećnom životu punom sunca i cveća, iznad koga ipak štrči neko crno drvo kao odžak lađe što se lagano kreće i gubi iza vrbaka na obali Dunava. Otvarala bi naglo oči i zadrhtala. Ružičasti snovi su iščezavali i opet bi postavljala pitanje: „A ako ne pristane“. Zatresla bi glavom, a očni kapci se grčevito priklapali da bi odagnali strašne misli. Ali ovo dete je i njegovo! Zar je moguće da neko mrzi svoje rođeno čedo? Ona nije mogla ni pretpostaviti da bi on pristao da bude ubica svoga deteta samo zato da bi izbegao bračnu formalnost. Starala se da shvati njegovu nelagodnost pri iznenadnom saznanju da je postao otac. Treba zaista vremena da se on saživi sa tom mišlju i zato joj je verovatno i savetovao da se sastanu docnije. Iz tih razloga nije ga ni zvala telefonom, očekujući da će se jednoga dana on sam setiti nje. Ali dani su promicali. Kad god bi zazvonio telefon, potrčala bi. Obuzimala bi je seta kad bi čula drugi glas. Suze su joj navirale na oči i brzo bi ulazila u svoju sobu ili kupatilo da sakrije tugu. Mati je primetila koliko je rasejana i jednoga dana je zapitala: − U poslednje vreme ti si se nešto promenila. Šta je to s tobom? − Bože, mamice, pa ni ja ne mogu večito da se smejem. − Niko to ne traži od tebe. Ali… ja te malopre pitam zašto u poslednje vreme ne sviraš, a ti mi ne odgovaraš.

Starajući se da sakrije svoje uzbuđenje, Olga je s naporom odgovorila: − Dosadilo mi i to sviranje. − A zašto? Kao da je priterana u neki tesnac, upinjući poslednju snagu da se spase, Olga sleže ramenima i živo odgovori: − Gospođa Karina mi uvek zadaje iste lekcije. Dosadile su mi te etide. Htela bih da pređem na kompozicije. Gospođa Đurić je ispitivački pogledala svoju kćerku, pa iako je verovala da navedeni razlog nije pravi, oćutala je i dodala: − Obećala sam Dragi da ćemo doći posle podne. Danas je prijem kod nje. − Kad bi ti znala koliko ja ne volim te žureve. − Ne voliš da sviraš, ne voliš da ideš kod moje sestre… vrlo lepo s tvoje strane − naljuti se gospođa Đurić. − Mamice, kako ne možeš da me razumeš… Tamo dođe stara gospođa Mojsilović, zatim Odavićka, pa ona matora Mileva i meni je dosadno. − Ne moraš sedeti celo vreme. Pojavi se da te samo vide, i posle idi. Kaže mi Draga kako izbegavaš da dođeš. Nekada si češće svraćala. Ama, ama! − govorila je gospođa Đurić vrteći glavom. Olga je pretrnula da njena mati nije šta saznala. Drhtavim rukama uvijala je zlatan lančić oko vrata i da bi prekinula dalji razgovor, dodala je brzo: − Ne izbegavam… Ići ćemo posle podne − i pređe iz sobe u kupatilo da se ogleda u ogledalu. U polutami učini joj se da joj je lice bledo, a usne modre. Obuhvatila je rukama obraze, uzdigla ramena, pa zatvorila oči kao da bi htela da skrije glavu. „Svi me smatraju za dete, a ja sam već majka“ − mislila je dok joj se telo treslo kao u groznici. Činilo joj se da je okružena nekom tamom iz koje ne može da nađe izlaz… Zloupotrebila je poverenje svojih dobrih roditelja, a čovek kome je žrtvovala svoju mladost i od koga očekuje spas, okleva u najtežem času njenoga života. A svi zahtevaju od nje da je nasmejana i vesela. Uz to, i ta poseta posle podne staroj tetki koja će joj sigurno govoriti o moralu i poštenju, kao što uvek čini. Ali uvredila bi mamu ako ne bi otišla i time bi izazvala još veću sumnju. Zamućena pogleda i skupljenih usana ušla je u svoju sobu. Najradije bi sada zaronila u jastuke i satima ostala tako. Ali bojala se da je mati ne primeti. Uzela je knjigu, otvorila je, sela pored prozora i gledala zamišljeno preda se. Neke nejasne i neodređene misli, ali sve neprijatne i teške, pritiskivale su je i glava joj je klonula od umora.

Za vreme ručka mati je primetila kako je pobledela. Otac nije obraćao toliko pažnje, računajući da je i to bledilo u vezi sa ženskim intimnostima, o čemu on kao otac ne treba da misli. Pričao je o beznačajnim događajima u kancelariji i razgovarao o svakodnevnim pitanjima njihove kuće. Olga se naprezala da sluša, ali ništa od svega nije razumela i jedva je čekala da se digne od stola kako bi izbegla poglede svojih roditelja. Učinilo joj se da će oni na njenom licu prozreti tešku tajnu što je toliko muči. Oko tri časa obukla se. Ušla je opet u kupatilo da stavi ruž na usne i rumenilo na obraze. Tada se setila kako se nekada spremala na sastanak. „Ako se ni sutra ne javi telefonom, zvaću ga“, − jer se pitanje njihovoga odnosa mora što pre raspraviti. Umirena nadom da će se sve povoljno rešiti, pošla je sa majkom u posetu. Njena tetka, gospođa Draga Simić bila je udovica bez dece. Živela je od penzije svoga muža koji je nekada bio visoki državni činovnik. A u porodici se govorilo kako ona pored kuće u kojoj stanuje ima i gotovog novca. Gospođa Đurić se nadala da će sestra taj novac ostaviti njenoj kćerki i oduvek je nastojala da Olga bude pažljiva prema svojoj tetki. − A baš bi mogla da ostaneš sa nama celo posle podne − govorila je gospođa Đurić uz put svojoj kćerci. − Ti znaš… ona je sama, a njena kuća dosta vredi. I zato je ne treba ljutiti. Olga je gledala rasejano oko sebe i nije čula reči svoje majke. Sva je bila obuzeta mišlju kako mora da igra lažnu ulogu devojčice, a ona je sada žena. Gledala je ispod oka majku i videći njeno dobro lice, najradije bi klekla i isplakala se na njenom krilu. Kuća gospođe Simić nalazila se u Dositejevoj ulici. Popele su se uz nekoliko stepenika i ušle u stakleni hol. Iz susedne sobe čuo se razgovor. Devojka im otvori vrata sobe i Olga ugleda gojaznu tetku, sede kose, kako sedi zavaljena u fotelji, a prema njoj dve njene prijateljice. Gospođa Đurić priđe sestri i poljubi se, a potom se obrati starim damama: − Kako ste, gospođo Mojsilović… Dobar dan, gospođice Mileva. − O… da bacim malo sitne proje − govorila je tetka kad joj Olga priđe ruci. Obuhvatila je njenu glavu i poljubila u obraz. − Pa kako ste? − poče gospođa Đurić. − Čekaj, čekaj, − upade u reč gospođa Simić, uzdignutih obrva. − Da pitam ovu šindivilu: a gde si ti? − Tu sam − odgovori Olga, praveći se na silu vesela.

− Znam… znam… Ali čujem ja nešto, čujem. A? Olga uzdiže ramena i obori glavu. Srce joj je snažno udaralo i jedva čujno odgovori: − Ne znam na šta mislite? Da bi opravdala kćerku, gospođa Đurić dodade: − A zbilja ima dosta posla. Uči sviranje, pa je po ceo dan zauzeta. − Traže deca svoje društvo − dodade gospođa Mojsilović, pa se obrati gospođi Simić. − E, moja draga, današnja omladina drugojače živi. − Da bog sačuva! − odmahnu rukom gospođa Simić. − Ne volim ni da slušam više. A čujem svašta. − Ja mislim da su roditelji krivi − umešala se u razgovor gospođica Mileva, stara devojka kukasta nosa. − Molim vas, pre neki dan sretnem dockan uveče jednu šiparicu sa kavaljerom. I čudim se kako ti njeni roditelji ne pitaju gde je bila do tada… Verujte, to je strašno − ona stisnu usne i pogleda sve redom. − Hvala bogu, moje dete je dobro − hvalila se spokojno gospođa Đurić. Olgu je obuzimala neka vatra, a reči njene majke kao da su je udarale po glavi. Izgledalo joj da zemlja nestaje pod njom i jedva se uzdržavala da ne klone. − Čuli ste šta je bilo sa Nikolajevićevom ćerkom? − zapita gospođa Mojsilović. − Ne!… A šta je bilo? − zainteresovale se sve odjednom. − Posle mesec i po dana razvodi se od muža. Kaže, ne može da trpi tutora nad glavom. Donela je mužu tri miliona, pa kaže, njoj je sve dozvoljeno. A udala se samo da stekne naziv gospođa. Gospođa Simić je coktala jezikom, pa odigla šake sa trbuha i zgranula se: − Strašno!… Ova mladež kao da je pomahnitala. − Rade i mnogo gore stvari − govorila je gospođica Mileva. − Danas mladići drže zasebne sobe u kojima se sastaju sa devojkama − ona zatrese rukama kao da se zgražava. Onda pogleda gospođu Đurić: − Izvinite… neprijatno je čak i da govorim o takvim pojavama pred vašim detetom. A verujte, ja sam ostala devojka, ali sam ponosna na svoju prošlost. Olga je grčevito stezala stolicu i lako se njihala. Činilo joj se kao da ove žene znaju šta se dogodilo i sa prikrivenim zadovoljstvom mrcvare njenu dušu. Više ih nije ni slušala. Disala je s naporom kao da nema daha. Želela je da što pre ode iz ovog društva, nađe Milana i kaže mu da joj je život postao nesnosan. U nekoliko mahova je zaustila da izjavi kako mora da ide, ali

videći smireno lice majke, ostajala je i dalje. A žene su saopštavale jedna drugoj sve što su čule o pojedinim beogradskim porodicama. Govorile su kako neka uobražava da je lepotica, druga se razmeće bogatstvom, onu muž vara, ali ni ona njemu ne ostaje dužna. Devojka je posluživala kafom. − A što ti, Mileva, ne uzmeš? − pitala je gospođa Simić. − Srce mi nešto nije dobro i sva se uzbudim. Olga je taman htela da kaže kako ne pije kafu, ali kad je čula Milevin odgovor, uzela je šoljicu. Majka je pogleda i zapita: − Otkad si ti počela da piješ? Olga se zbuni i jedva odgovori: − Eto… pijem. − E… moja Sofija, − umeša se gospođa Simić, − doznaćeš ti još mnogo što one nauče izvan kuće. Ruka Olgina zadrhta i kafa se prosu preko šoljice. Srknula je gutljaj, pa ostavila na sto i izvadi maramicu iz tašne da obriše usta. − Šta mogu! − pravdala se gospođa Đurić. − Današnja deca žive drugojače. Ti se sećaš, kad su nas roditelji izveli na prvi bal. Bože!… − Lepa su to vremena bila − govorila je setnim glasom gospođa Mojsilović. − A danas se devojke upoznavaju sa kavaljerima na žurevima, Kalemegdanu, korzou i prvi bal za njih ne predstavlja nikakav događaj. − A imaš li ti kavaljera? − zapita Olgu tetka, pa diže obrve, a usta joj se razvukoše u osmeh. − Bože. tetka… kako me to pitate?! − mucala je Olga. − Ju, ju… Stidi se sad, a ovamo, čujem… Ali neću sad pred majkom da te pitam, − reče više šaljivim glasom gospođa Simić, − već kad ostanemo nasamo. − Ja moram da idem… − odgovori Olga i stavi maramicu u tašnu. − Eto, eto, jesi li videla? − i gospođa Simić pogleda svoju sestru. − Rekla mi je još jutros kako mora da ide − pravdala je gospođa Đurić svoju kćerku i pogledala tužno Olgu koja je već ustala. − Dobro, dobro… hvala ti i na ovoliko − reče gospođa Simić i uze ruku

Olginu. − Hodi da te poljubim… svakim danom si mi sve lepša − i potapša Olgu po obrazu. Pošto se pozdravila sa svima, Olga pođe, pa se onda priseti, vrati se i poljubi majku u obraz. Zadovoljna Olginim postupkom, gospođa Đurić se nasmešila i otpratila je pogledom punim nežnosti do vrata. − Krasnu kćerku imate − začu Olga kako se govori o njoj i kao neki krivac brzo strča niz stepenice. Našla se ispod pozorišta, baš na mestu gde je Milan uzeo auto i poveo je na Dunavski put. Zastala je ne znajući na koju stranu da pođe. Okrenula se niz Francusku ulicu u pravcu Dunava kojim je baš tada plovila neka lađa i lagano iščezavala iza kuća. A ugledala je možda istu i onoga dana, kad se objašnjavala, samo se ona izgubila iza topola. I najednom dobi želju da se vrati na taj isti put gde je šetala s njim. Pošla je lagano u pravcu Dunava, prisećajući se svoje tetke, svih razgovora, a i svoje majke koja ju je branila. Oči su joj se napunile suzama i grčevito je stezala zubima usnicu kao da je htela zaustaviti bujicu misli i navalu suza. Zatresla je glavom i najednom se prenula. „Kuda idem?“ − pitala se. Tamo njega neće naći, a više nego ikad želela je da razgovara sa njim. Ona mu mora sve reći, objasniti, najzad moliti i on će razumeti njen bol i neprijatnost u koju je zapala. „Zvaću ga telefonom… ah, sad nema nikoga kod kuće“ − i brzo se vrati. „Kazaću mu sve“ − ponavljala je iako nije bila svesna svojih misli. „Kako da se toga ranije ne setim“ − prekorevala je sebe, uobražavajući da će taj razgovor sigurno doprineti razrešenju ovog teškog stanja. Kod pozorišta je ušla u tramvaj i neko je dohvati za rukav. Ugledala je na platformi svoju školsku drugaricu. − O, Bebo! − govorila je zadihano. − Gde si, bogati?… − Tu sam − odgovori kratko, pa pogleda ne bi li našla koje prazno mesto. − A ti ništa ne govoriš − zapita je polako Beba i steže za ruku. − O čemu? − odgovori Olga i kao da pretrnu. − Eh… o čemu. Čula sam da si pred veridbom. „Možda je on pričao“ − mislila je Olga i oči joj senuše. Ali umesto odgovora, ona uzdiže samo ramena i zatvori oči, kao da bi htela reći: možda. A zatim odgovori: − Ne znam… zasada još ništa nije rešeno.

− Ja sam se tako obradovala, iako znam da je on veliki mangup. Ali znaš, to sve zavisi od žene. Uostalom, svi su muškarci takvi. A oslabila si nešto? − govorila je Beba gotovo bez predaha. „Mangup“ − odjekivalo je po svesti Olginoj. „On možda postupa slično i sa drugim ženama?“ − Da bi skrila svoju zabunu, zapitala je: − Kako si ti? Nije slušala šta joj Beba govori. Želela bi da što pre siđe, pa joj se činilo da tramvaj mili. I ne čekajući poslednju stanicu, pružila je ruku drugarici. − Šta?… Ti silaziš… Dođi do mene jednoga dana, imala bih puno da ti pričam. Strašno lepo se provodim! Olga je žurila svojoj kući. Gotovo zadihana ustrčala je uz stepenice i zazvonila. − Tata nije kod kuće? − zapitala je devojku. − Nema nikoga. Utrčala je u sobu i ne svlačeći kaput, prišla telefonu. − Alo… molim gospodina Stevanovića. „Ko traži?“ − pitao je nečiji nepoznati glas. Olga je kretala prstima slobodne ruke i nestrpljivo dodala: − Jedna gospođica. Očekujući da čuje Milanov glas, privukla je stolicu i sela gledajući u zid. „Alo… gospodin je izišao“ − javljao je neko sa one strane. Glava joj klonu. Stežući slušalicu kao da bi htela da zadrži onoga na telefonu, upita očajnim glasom: − Možete li mi reći gde je? „Ne znam“ − odgovori ravnodušnim glasom nepoznati i prekide vezu. Držeći slušalicu spustila je mlitavo ruku na krilo, dok je otvoreni telefon ječao kao da neko doziva u pomoć. Htela bi da uzvikne pa da se do neba čuje. Upravila je oči naviše, a njene usne šaputale su: „Bože, spasi me!“ Ali ona nije bila svesna kakva joj stvarno opasnost preti. Naslućivala je da se nešto uskovitlalo oko nje i obuze je strah od samoće. Spustila je slušalicu. A tada nestade i onog zvuka što je dopirao iz otvorenog telefona i oseti kako joj srce udara. Prinela je ruku grudima i drhćući uzdahnula. Njena bezbrižna mladost pričinjavala joj se kao davna prošlost. A svojim sadanjim životom osramotila je porodicu. Lepi dani su nepovratno prošli, a danas nigde ne vidi spas. Kao nekom siročetu, prepuštenom svojoj sudbini, njene se oči ispuniše

suzama i ona poklopi lice rukama.

62 Kada je Olga sutradan zatražila telefonsku vezu sa Milanom, odgovoreno joj je da je otputovao, a vratiće se kroz deset dana. Pomirila se s tim da čeka. Obuzelo je čak i izvesno olakšanje, jer je uveravala sebe da bi je on sigurno zvao, kad bi se nalazio u Beogradu. Pred majkom se pretvarala svojom veselošću i jednoga dana čak i za klavir sela. Ali najednom je osetila klonulost usled uspravnog sedenja. Da bi sakrila svoj zamor, kretala je prstima po dirkama i zamorno disala. Njena mati je sedela kraj prozora i radila haljinicu od vunice za dete neke njihove rođake. − Vidi! − raširi haljinicu da pokaže Olgi. Olga se okrete i oči joj sinuše od radosti. „A on kaže da pobacim… nikada!“ − govorio je iz nje materinski instinkt. Podigla se i uzela haljinicu sa puno nežnosti, kao što majka pristupa svome detetu. − Kad se udaš, radiću i za tvoje dete − govorila je gospođa Đurić, ponosna na svoj rad. Olga bi htela da zaguši krik radosti i bola što su naizmenično ispunjavali njenu dušu. Pogledala je krišom majku i obuzeta materinskom nežnošću zaustila da prizna svoj greh. Valjda će majka razumeti… Ali se prisetila kako bi to bio strašan udar za njenu dobru mamu i tuga sa bolom kao oblak zamračili su njeno dobro raspoloženje. Orosile su je kapljice znoja. Prevukla je rukom preko čela i okrenula glavu, što nije izmaklo pogledu gospođe Đurić. − Tebi nije dobro? − zapitala je brižno i uhvatila je za ruku. − Ništa, mamice − odgovorila je Olga i pokušala da izvuče svoju ruku. − Kako ništa?!… Ruke su ti vlažne, a u licu si bleda. Ama tebi nešto „fali“. Vidiš li kako si oslabila. Bogami, moramo pozvati lekara. − Jaoj, mama, ti odmah lekara! Zaista, danas me boli glava. Dobila sam pre vremena − slaga Olga u poslednjem času da se i sama začudi otkuda joj ta misao pade na pamet. − Potrebno je da odmah prilegneš − savetovala je brižno mati. − Sigurno

si nazebla. − Hoću! − jedva dočeka Olga i pođe u svoju sobu. „Teško meni ako primeti. Ubiću se“ − ote joj se uzdah. Ali za njom je išla i mati i brzo je razmestila krevet. − Ranije se nisi tako osećala. Ali to je vaš svileni veš, kao paučina, − ona se okrete i pogleda vitku liniju svoje ćerke. − Lezi odmah. Olga je poslušno prišla krevetu. Plave kovrdžice kose rasuše se po belom, čistom jastuku. Njene plave oči su se grozničavo caklile. Mati je pogleda zabrinuto i reče da će ipak zvati lekara. Olga kao da premre. Njen greh bio bi javno utvrđen i time bi nanela još veću sramotu svojoj porodici. Zatresla je glavom i moleći progovorila: − Mamice, ja te molim da to ne činiš. − Dobro, dobro. Samo se ti čuvaj. Da bi otklonila sumnju, Olga je već sutradan ustala izgovarajući se kako se sada dobro oseća. Ali se njen izgled niukoliko nije izmenio. Sedeći sa majkom u sobi, počela je osećati potmule bolove u trbušnom delu. Upinjala se iz sve snage da zadrži prisebnost kako mati ne bi ništa primetila. Ali bolovi su postajali sve jači, ispod očiju su se javili tamni kolutovi i ceo izraz lica dobio je bolan izraz. I baš kad je htela da ustane, pogledala je mati. − A, nećeš ti meni više da soliš pamet − govorila je pomalo ljutito gospođa Đurić. − Odmah u krevet i pozvaću lekara. − Sigurno sam, mamice, pokvarila stomak − pokušavala je Olga da odvrati svoju majku. Ali mati je bila čvrsto rešena. Pozvala je telefonom muža i rekla mu da se Olga ne oseća dobro. Zamolila ga da odmah pozove lekara. Pred podne naišao je lekar, njihov poznanik. Ušao je u sobu kod Olge i trljajući zadovoljno ruke šalio se kao obično: − No… dođe red i na vas… − Žali mi se na žiganje u trbušnom delu − objašnjavala je gospođa Đurić. − Sve ćemo mi to lepo videti, pa posle toga može da se spremi za bal − govorio je lekar držeći Olgu za ruku da bi joj izmerio puls. Onda se nasmeši: − Aha… ništa naročito. Molim, da vidim stomak. Gospođa Đurić je zadigla pokrivač. Olga zatvori oči i, zanemela od stida i straha, okrete glavu na drugu stranu. Htela bi da jaukne od duševnog bola i tada oseti istinsku mržnju prema čoveku koji ju je doveo do ovakvog stanja.

Lekar je prevlačio rukom preko trbuha namršten i kao zamišljen, starajući se da prikrije svoje zadovoljstvo pri pogledu na mlado, obnaženo telo. Olga je ležala gotovo obeznanjena. Najednom je osetila laki bol, a telom prođe refleksni trzaj. − Aha! − učini lekar i poče da pritiska kao da buši negde s desne strane trbuha. − Onda se odmakao i podbočen još jednom pogledao Olgu. − Izgleda da su simptomi slepog creva. − Šta kažete? − zapitala je prestrašena gospođa Đurić. „Nije primetio“, pomisli Olga i otvori oči pa navuče pokrivač na sebe. − Dobro bi bilo da se prenese na kliniku radi posmatranja na dva, tri dana, pa ako se ispolji, onda da se izvrši operacija slepog creva. − Ali videći zaprepašćeno lice majke i kćerke, dodade raspoloženo trljajući ruke: − Ta je operacija danas laka. Uostalom, bolje što pre. Otac i mati se zabrinuše. Videvši svoje roditelje toliko potištene, Olga se gušila da ne zaplače što im je nanela toliki bol. A još gore bi se osećali kada bi doznali istinu. Ležala je na krevetu zgrčena, sva uvučena u sebe i pomišljala kako bi sada najradije umrla. Pri pomisli na operaciju zatvorila je oči i pomislila: „Samo to ne… radije u smrt!“ Ali i taj pojam smrti bio je nešto daleko, neizvodljivo. Ona još nije razgovarala sa Milanom. I tada, kao da je dobila neku snagu, ustala je iz kreveta i rekla: − Meni je sada sasvim dobro. Roditelji joj nisu verovali. Uostalom i taj proces slepog creva može da se primiri, a docnije nastupaju teže komplikacije. A i ta operacija je kao nešto zlokobno i opasno, čije posledice ne mogu da se utvrde sa sigurnošću. Zato su rešili da pozovu još jednog lekara za koga su svi tvrdili da postavlja tačne dijagnoze. I kako on kaže… − Osećam se sada sasvim dobro − gotovo je preklinjala Olga. − Molim vas da me poštedite. Ali ljubav roditeljska prema njihovoj jedinici bila je jača i otac je pozvao lekara. Olga je sa užasom pomišljala šta će raditi ako se utvrdi pravo stanje. Počela se već kajati što majci nije odmah poverila svoju tajnu. Ona bi je nečemu, valjda, poučila. A ovako, zbog jednog svog greha, upada u sve veću laž. Primoravaju je da leži u krevetu umesto da sama raspravi svoj slučaj. A rešenje može biti dvojako: brak ili… Na ovo drugo ona nije ni pomišljala, ali je naslućivala da će je i to drugo „ili“ na neki način osloboditi mučnog i

teškog položaja. Dockan uveče naišao je lekar. Roditelji su najednom osetili olakšanje kao da im u kuću ulazi spasilac. I ne predstavljajući se, lekar je upitao: − Ko je bolestan? − Naša kćerka, gospodine doktore. Ne znam… izgleda zapaljenje slepog creva… − Jeste li zvali koga lekara? − Bio je naš kućni prijatelj − klanjao se Đurić kao da se izvinjava. − Ja! − učini lekar i pođe u sobu. − Ovamo, molim vas − i Đurić otvori vrata Olgine sobe, propuštajući ga ispred sebe. Za lekarem ušla je i gospođa Đurić. Olga je zadrhtala kada je ugledala ozbiljno lice nepoznatog lekara i skupila noge da bi sakrila svoju tajnu. Gledala je lekara sva ustreptala kao da pogledom moli da ne odaje njenu tajnu. Lekar je merio puls i zatim preko svilene košulje povlačio prstima preko trbuha. Sumnjivo je zavrteo glavom i progovorio odlučno: − Nije u pitanju slepo crevo! Olgi stade dah i zatvori oči. − Je l’ te? − obradova se gospođa Đurić: − Hvala bogu! − Gospođica je oslabila i njen bubreg je ispao iz ležišta − govorio je lekar, pa se naže nad Olgom i poče pritiskivati po trbuhu. − Evo ga, može da se napipa. Olga otvori oči i usne joj se razvukoše. Obrve gospođe Đurić skupiše se, ona brižno pogleda lekara i sa strahom zapita: − Kako se to leči? − Jaka hrana i ništa više. Ona treba da se ugoji i bubreg će sam doći na svoje mesto. − A slepo crevo? − Ostavite molim vas! − mahnu rukom lekar kao da je hteo reći: zar on nešto zna. Svi su bili veseli kao da je mimo njih prošla neka velika opasnost. Olga je odmah ustala i prvi put se posle toliko vremena osetila

raspoloženom. Otac je govorio o jelovniku, a majka se zavetovala kako leto moraju provesti u Sloveniji da bi se Olga popravila. Ali čim se povukla u svoju sobu Olga je oborila glavu i uzdahnula. Ona je jedina znala pravi razlog i opet je obuze neraspoloženje zbog mučnog iščekivanja i neizvesne sutrašnjice. Legla je u krevet zgrčena i dugo razmišljala šta će na kraju biti. Ali sve je zavisilo od Milana. Zbog toga je rešila čvrsto da ga nađe po svaku cenu. Polagala je mnogo na taj sastanak, jer će razjašnjenje mučnog stanja u svakom slučaju nastupiti. Zaspala je dockan. Teški snovi mučili su je cele noći… Sve su to bile neke bezlične figure, snažne i visoke kao dimnjaci koji se kreću lagano i iščezavaju iza onih vrbaka na Dunavu. Sutradan joj je mati preporučivala da nikud ne izlazi. Pomirila se sa tim teška srca i celog dana vrebala priliku da telefonom pozove Milana. Za vreme ručka osetila je gađenje prema jelu. Voda joj je stalno išla na usta. Sa užasom je shvatila da nastupaju prvi vidljivi znaci trudnoće. Nikome nije smela da se poveri, a ustručavala se da izjavi kako oseća odvratnost prema hrani. Roditelji bi opet pozvali lekara i tada bi se očigledno utvrdilo njeno stanje. Sitne kapljice znoja ovlažile su njeno čelo, a i ruke su joj bile vlažne. Gutala je na silu i jedva čekala da se svrši ručak. Na sva njena prigovaranja i molbe kako bi želela da iziđe malo na vazduh, mati je ostala uporna. Osećala se nelagodno i nešto je gušilo u kući. Ali se primirila pretvarajući se da je raspoložena, da bi bar sutradan mogla izići. Jedva je sačekala dan. Obukla se pod izgovorom da ide svojoj drugarici. − Nije mi milo što izlaziš − govorila je mati, gledajući je brižno. − Malo na vazduh… vratiću se odmah − i priđe majci da je poljubi u obraz. Požurila je do prvog javnog telefona. − Alo, alo… o… ti si, Milane − uzviknula je srećna. „Ko pita?“ − Znaš ko pita… Olga. Slušaj, Milane možemo li se naći danas pre podne. „Ovaj… kako da ti kažem. Danas pre podne sam zauzet… a i posle podne“. − Hitno je, makar samo na pola časa. Milan je najzad pristao da se nađu posle podne u tri časa u njegovom stanu, gde su se i ranije sastajali. Srećna, što će imati prilike da se najzad vidi sa Milanom, i uverena da će se njihov odnos povoljno rešiti, vratila se raspoložena kući.

Po ručku obuzelo je ono prijatno stanje iščekivanja kao što je to uvek bivalo pred sastanak sa Milanom. Izvukla je krišom novo rublje i ušla u kupatilo. Brižljivo je trljala telo kolonjskom vodom i kada se obukla, bila je zadovoljna sama sobom. Majci je rekla da će sa drugaricom ići u bioskop, poljubila je i pošla… Ali se setila oca i vratila se. Đurić je već bio legao i čitao novine. Prišla mu je i poljubila ga u obraz. Đurić se zadovoljno nasmejao i pogledao je preko naočara. Olga je žurno silazila niz stepenice i pogledala na časovnik da ne zadocni. Bila je uzbuđena zbog ovog sastanka, jer se zaželela Milana, a i nadala se da će ga sada sigurno ubediti. Razmišljala je kako će mu reći da su se znaci trudnoće pojavili i ispričaće sve što se dogodilo poslednjih dana u njenoj kući. Ustrčala je živo uz stepenice i zazvonila triput kratko, pa je napregnuto osluškivala, da li će čuti korake. Neko je govorio na stepenicama i srce joj je snažno udaralo. Zazvonila je još triput i pogledala unezvereno prema stepenicama, bojeći se da je ne vide. Obuzimala je strašna slutnja da Milan nije došao. Ali začula je kako neko otvara unutrašnja vrata. Dohvatila je bravu i pribila se uza zid, želeći da je nestane. Vrata se otvoriše i ona gotovo ulete. − Polako… polako − govorio je Milan. Kosa mu je bila razbarušena, lice podnadulo. − Jaoj, ide neko − odgovori zadihano Olga i prinese ruku grudima. Skinula je šešir i onda prišla Milanu da ga poljubi. Potom otkopča kaput. − Ne skidaj kaput − reče Milan i priklopi joj krajeve. − Nije založeno, biće ti hladno. Olga ga pogleda začuđeno i uđe u sobu. Pade joj u oči divan na kome je bilo prebačeno ćebe. Pepeljara je bila puna cigareta. − Izvini, molim te, ja sam prilegao i čini mi se malo zaspao. Olga je stajala nasred sobe i ne krećući glavom preletala očima preko stvari od kojih su mnoge bile pomerene… Oborila je glavu. − Sedi − nudio je Milan. Olga se okrete i pogleda ga. − Izgleda, imao si posete ovde… − Koješta!… Ti znaš da sam se odavno preselio na Topčidersko brdo. A neki put kada se zadržim u varoši, svratim ovde da prenoćim.

Olga se starala da poveruje i prišla fotelji. Milan uze mašnu i poče je vezivati, govoreći: − U užasnom sam poslu. Skupština, biro, razne sednice… prosto ne mogu glavu da dignem. Olga je odmah uvidela da je njegovo ponašanje čudno. Bio je hladan i poslovan. Nije prišao čak ni da je poljubi. A nekada je ljubio još u predsoblju i obično klečao pored njene fotelje… Klimnula je glavom i tužno pogledala u vrhove svojih cipela. Pošto je vezao mašnu, Milan zateže prsnik, priđe Olgi i poljubi je u čelo. Onda je povukao fotelju bliže njoj i rekao: − Hajde, pričaj mi, kako si? Olga ga je posmatrala kao da bi htela iz njegovih očiju da pročita uzrok ovakvoj promeni. Potom je uzdahnula, zabacila glavu na naslon fotelje i suznim očima pogledala nekud daleko. Milan stavi ruku na njeno rame pretvarajući se da je potresen. − Mala moja… ti si nešto tužna. Ispričaj mi. Meni se valjda možeš poveriti. Sve ono o čemu je razmišljala uz put da će mu reći, iščezlo je iz njezine svesti pred saznanjem da je on više ne voli. Grizla je usnu i borila se da ne ispolji svoj bol. Ali oči su joj se zamaglile, a suze joj i protivu njene volje potekoše niz obraze. Briznula je u plač. − Šta je sad, zaboga! − poče nestrpljivo Milan i naže se prema njoj. − Ti me… više ne voliš − govorila je jecajući. − Eto ti sad − kao ljutio se Milan. − I ja valjda imam ponekad prava da budem neraspoložen. Smiri se. − Obuhvatio je njena ramena i zavalio je u naslon. „Nikad više sa balavicama“ − pomisli, pa se naže prema njoj. − Nemaš razloga… Umoran sam, a i ne osećam se dobro… Nema smisla što tako postupaš sa mnom − uhvati njenu ruku i prinese ustima. − Mačkice moja − tepao je. − Nisam znao da si tako osetljiva. A šta ćeš da radiš kad se sutra udaš? Olgu kao da je osvetlio zračak nade, pogledala je Milana i stegla njegovu ruku, pa je prinese svojim grudima i sa puno nade i topline odgovori: − Milane… ja sam majka tvoga deteta. − Kakvog deteta! − Milanove obrve se spojiše i on povuče svoju ruku. − Rekla sam ti već − progovori bojažljivo Olga. − Pojavili su se znaci i moji su juče zvali dva lekara. Milan se lupi po butinama, uzdahnu glasno kao da jeknu i okrete glavu na drugu stranu.

Olga pogleda prestrašeno i nešto kao da je zaguši u grlu. Grcala je i stezala prste. − Ja nisam kriva… − Kako da nisi kriva? − govorio je ljutitim glasom Milan. − Šta si imala da se poveravaš roditeljima, i zašto je bilo potrebno… − Ali, Milane… − … da oni zovu lekara da bi utvrdili tvoju trudnoću. Nije nego!… Treba još i menicu da mi podnesu na potpis. − Milan se diže i stavi ruke u džepove, pa sa izvesnim prezirom pogleda Olgu. Nenaviknuta na ovaj način ophođenja, sva prebledela, Olga pogleda zastrašeno Milana. Zabolelo je što vređa njene roditelje. Kršeći uzdrhtale ruke s naporom je govorila: − Pre ću umreti nego to da dozvolim. − A dozvolila si da pozovu lekare. A ti znaš… rekao sam ti da ću te ja voditi… − Ama, nisu oni ništa utvrdili − govorila je plačnim glasom Olga. − Nisu, nisu. Usne Milanove razvukoše se u osmeh. On ponovo sede, pa se naže prema Olgi. − A zašto me onda varaš da si postala majka? − Jesam… ali zato ne znaju ni mama, ni tata. Oni misle da sam bolesna od nečeg drugog, pa su zvali lekara. − I šta su oni utvrdili? − Jedan je rekao da mi je spao bubreg, a drugi kako treba da mi operišu slepo crevo. − I naravno… ti i tvoji roditelji pristali biste da ti iseku zdravo slepo crevo. A kad ti ja predlažem da se bez bola oslobodiš toga začetka, ti ne pristaješ, već me − htede reći „ucenjuješ“ ali se popravi: − već mi pričaš ovo i ono. Olga nije očekivala ovakav razgovor. Zbunjena Milanovim ponašanjem sedela je bez reči, ne znajući ni šta da odgovori, ni kako da se brani. Činilo joj se da se cela soba navalila svom težinom na nju. Uzdahnula je duboko, kao da ječi: − Ne, tako ti boga! − Ona se sva strese, glavu uvuče u ramena i šakama obuhvati obraze kao da se brani od nečega. Milan ustade i poče da šeta po sobi. Teškom mukom se savlađivao da ne

bude grub, jer je naslućivao da je samo lepim načinom može privoleti na njegov predlog. Ali u ovom stanju on nije bio u mogućnosti da joj laska, a još manje da moli. − Ja znam šta ti očekuješ od mene − govorio je tiho. − Očekuješ brak… Dobro, ja ne bežim od toga, pristajem… Olga spusti ruke na kolena. Usta su joj bila otvorena, a oči raširene. Bila je pripravna da skoči i da mu se obisne o vrat. − Ali pod jednim uslovom − nastavi Milan. − Da se oslobodiš toga gada, jer ja decu ne volim. Olgina glava klonu na grudi. Milan pogleda njen vrat i kovrdžice plave kose što su okružavale glavu kao neki venac. Uzdržavao se da joj ne priđe i poljubi je. Izgledalo mu je da se ona koleba, te se približi i pomilova je po glavi: − Poslušaj me, nećeš se kajati − pogledao je u ovlažene oči: − Mislim da nemaš nikoga bližeg od mene. I čudim se kako možeš biti toliko uporna kad je u pitanju jedna takva sitnica… Pa danas i udate žene to rade, a ti, međutim, oklevaš. Olga zatvori oči i nasloni glavu na njegove grudi. Jecajući, progovori: − Zar to mora da bude? Milanove oči senuše. Pritisnuo je na grudi i ljuljuškajući je kao malo dete govorio: − Iz izvesnih razloga mora. Prvi je, jer ne volim decu. Drugi, što ne želim da te opteretim od prvoga dana brigom o njima. Eto… i… najzad, tvoji roditelji − pade mi na pamet i gotovo podskoči. On dohvati Olgu za ramena, odmače je i pogleda u oči: − Da, da! Kakvo bi to teško razočarenje bilo za tvoje roditelje kad bi rodila posle sedmog meseca. Olga pogleda zamišljeno u Milanovo rame i lako uzdahnu. Sluteći da se koleba, Milan je privuče na grudi i poljubi u usta. − To je u tvome interesu. A pomisli šta bi tek svet rekao! Hm! − kao da je hteo reći: bruka i sramota. − No?… Jesi li odlučila? To samo od tebe zavisi. − Milan izvadi cigaretu, pa se priseti i ponudi prvo Olgu: − Pardon… Hajde zapali jednu da se lepo smiriš. Olga uze cigaretu. On joj pripali, ponudi je da sedne i prijateljskim glasom je zapita: − Pričaj mi, šta je to bilo kod vas u kući? − Od pre nekoliko dana pojavili su se znaci − govorila je tihim glasom. −

Bila sam na muci da sakrijem… − Eto vidiš! − govorio je raspoloženo Milan. − A da si mene poslušala, izbegla bi sve to. Danas bismo opet bili srećni kao nekad i mnogo bliže danu kada će o tebi govoriti: uvažena i poštovana gospođa Stevanović. − Milan je govorio šireći ruke i klanjajući se pred Olgom. Ona se nasmeja i zagrcnu se od dima. Htela je da ugasi cigaretu, ali ruka joj najednom zadrhta. Trgla se i naglo podskočila, gledajući razrogačenim očima u pepeljaru. − Šta je ovo? − ona pokaza prstom na nekoliko dopola sagorelih cigareta na kojima su se nalazili otisci od ruža sa ženskih usnica. „Ah boga mu!“ − pomisli Milan i poče da šara očima oko pepeljare, pretvarajući se kao da ne zna na šta Olga misli: − Šta… šta… da ti nije zlo? − Ovde su dolazile ženske − zavapi Olga, pa se zanjiha, sruči se u fotelju i poče da jeca. „Kako to da ne vidim“ − prekorevao je sebe Milan, dohvati pepeljaru i stavi na jedan stočić iza leđa Olginih. Tek kada je sklonio taj očigledan dokaz svoje nevernosti, kao da je došao k sebi. − Ne budi luda… Dolazile neke ženturine i tražile obaveštenja od mene − govorio je sa nekim omalovažavanjem. − Pričao si mi… da za ovaj tvoj stan niko ne zna sem mene − reče Olga uplakanih očiju i dohvati se za glavu: − Ah, bože! Milan je trupkao nogama, kašljucao i širio ruke, ljuteći se zbog tolike nesmotrenosti. A sve je ispalo tako neočekivano da mu ni jedan moguć i logičan razlog za opravdanje u ovom momentu nije padao na pamet. A da bi ma šta rekao, ponavljao je: − Smešno… i za to se jediš − htede reći kako je on mazao usne, ali i njemu je samom ovakav izgovor izgledao besmislen. Olga se grčevito tresla i nije slušala njegove reči. Onda se uspravi i zatrese glavom. − Zašto te žene nisu došle u tvoj biro nego u privatan stan? Pri spomenu biroa, Milanu najednom pade na pamet njegova daktilografkinja i kao da se tek tada prisetio, lupi se po čelu. − Sad se tek setih… Bila je sekretarica iz biroa… morao sam nešto da joj izdiktiram. − Ne laži! Ti me varaš… a ovamo tražiš žrtve od mene.

− Čekaj! − reče Milan i dohvati je za ruku. − Pusti me… pusti… Ja ovu sramotu ne mogu da podnesem − govorila je Olga otimajući se iz njegovog naručja. Njene oči kao da su usahnule, sijale su grozničavim sjajem, a na licu se ogledala odlučnost i rešenost da što pre ode sa ovoga mesta njenog srama i poniženja. − Kuda ćeš? − Tvoji saveti mi nisu potrebni… Ponizio si me, upropastio život, pusti me − ona saže glavu da ga ujede za ruku, kako bi se oslobodila. − Varaš me… Bože! − disala je šumno, grcala i nemoćno kretala glavom. − Pa šta je sad!… Lepo smo se dogovorili i taman rešili… − Nepotrebno… Razgovaraš isto tako i sa drugima. Ne, ne! − tresla je rukama. − Vidim sada… sve… sve… Ne tražim ništa… samo me pusti. − Obećaj mi da ćeš doći i sutra, pa ćemo se lepo sporazumeti. − Nikad više… Ali… dobro… doći ću, samo me pusti. Milan opusti njenu ruku. Olga iziđe u predsoblje, navuče žurno kaput i dohvati svoj šešir. Pred vratima je zastala da predahne. Držeći jednom rukom bravu, drugu pruži prema Milanu i grcajući progovori: − Idi, idi od mene… Ali ti nisi kriv… već ja… i ja ću otkupiti svoj greh. Zbogom! − otvorila je naglo vrata i potrčala. Silazeći niz stepenice pričinilo joj se da za njom ostaje njena mladost i sva radost života, a da sobom nosi neizmeran bol zbog svoga greha i sramote. Zamagljenih očiju išla je pognute glave i zamišljala, kako ceo okolni svet ukazuje prstom na nju kao na bludnicu. A i roditelji će isto tako misliti… „Našto mi je ovaj život“ − pomisli i najednom zadrhta pred mogućnošću da se ipak može naći neko rešenje… „Roditelje ću osloboditi sramote, a on će tek tada osetiti bol.“ Oči joj se ovlažiše. Ona se tek tada obazre oko sebe da vidi da li je ko posmatra. A došlo joj da se isplače nad svojom nesrećnom sudbinom i za svojim dobrim roditeljima. Zastala je stežući grčevito svoju tašnu, pa se setila one tišine na dunavskoj obali i bez razmišljanja pošla u tom pravcu. „Cvećarska radnja“ − pade joj u oči napis. „Nekada mi je slao cveće, a danas nije hteo ni da me poljubi.“ − Pomislila je na onu cigaretu i u grudima poče da je guši. Stisnula je usne da glasno ne jekne, a sa očiju kao da joj spade neka koprena. On je nju varao… nije je voleo. Iskoristio je njeno telo i sad bi hteo da se oslobodi svih dokaza. A ono što je radio sa njom, činio je i sa ostalima. Priseti se svoje drugarice koja joj je rekla da je on mangup. Ceo je

svet to video, samo je ona slepo verovala. Obuzela je duboka mržnja prema čoveku koji je upropastio njenu mladost, a želja da mu se osveti nije joj davala mira. Ova njena namera potiskivala je sve njene duševne uzmahe vezane za porodicu, roditelje, prijatelje. Ali i taj pojam osvete bio je više maglovita predstava nego namera. Zamišljala je sebe kako lagano iščezava nasmejanih usana, sva srećna, dok on bludi pogledom i traži je. Na jednom uglu naišla je na grupu dečaka koji su veselo ćeretali sa učenicama. „I one će biti isto ovako nesrećne.“ − Ljubav joj se pričini kao nešto zlokobno i tmurno, nešto što se neminovno nesrećno završava. „Ona je srećna“ − sinu joj misao kad ugleda jednu ženu rđavo odevenu kako metlom čisti ulicu. Glavu je ubradila maramom, a lice joj je ispijeno, sa izrazom ravnodušnosti prema ostalome svetu. Razmahivala je metlom, a okolo se dizala prašina. „Nju sigurno niko ne voli, a još manje zove u garsonijeru.“ − Osetila je gađenje prema svemu što je u toj osamljenoj sobi doživela i kao da beži i od same pomisli na to, stresla se i zatvorila za trenutak oči. „Tu smo se rastali“ − setila se mesta dokle je Milan dopratio poslednji put, pa se okrete kao da će se pojaviti i on. Svež povetarac je zapahnu i ona vide da se nalazi na Dunavskom putu. Visoki jablanovi štrčali su i podsećali je na nešto o čemu je često mislila. Na pustom putu ugledala je dvoje zagrljenih kako lagano nestaju. Preko puta je električna centrala, nepomična; iz njenog je odžaka sukljao crni dim. I tada se setila svoga sna. Ali taj se odžak ne kreće. Pogledala je u pravcu vrbaka ne bi li ugledala lađu, kao pre. Jedna se pomaljala i lagano približavala. I kao da je to ono što je očekivala, pošla je polako obali. „O čemu sam ono mislila“ − pade joj na pamet dok se saplitala o kamenje i visoku sasušenu travu. Jato čavki zaleprša nad njenom glavom i ona najednom uvide kako je sama kao da je odbačena od celog sveta. „Kajaće se“ − pomisli. Tada se zagrcnu i suze joj potekoše. Stigla je na obalu. Lađa je promicala. Talasi zapljusnuše, zatim se voda primiri i ogromna reka kao da klizi mirno. Olgu obuze laka jeza od hladne vode. Pošla je lagano uz rečni tok. Šljunak je škripao pod njenim nogama, a neki unutarnji glas kao da šapuće: osveti mu se! „Tada će tek uvideti koliko sam ga volela“. Počela je da žali sebe i svoj nesrećni život. Bez jecaja, suze su tekle niz njene pobledele obraze. Podigla je oči nebu i tiho šaputala: „Bože oprosti mi… ja nisam htela… volela sam iskreno… nadala se…“ Sitan šljunak ušao joj je u cipele i smetao joj. Zastala je. Htela bi nazad. Ali kuda će? Čovek kome je život predala, napustio je… Roditeljima ne bi

smela na oči da iziđe od sramnoga greha… Ceo svet će ukazivati na nju… Ta hučna varoš obavijena lakom izmaglicom od dima i prašine podsećala je na neku jazbinu ispunjenu grehovima ljudi… A pred njom je mostić i tiha voda koja mirno odmiče svojim putem. Olga priđe mostiću koji je služio za ukrcavanje u motorne čamce i stade na ivicu. Reka joj se učini kao neko nezlobivo biće koje čisti ljude od telesne nečistoće i njihovih grehova. A i ona ima svoj greh, težak i neoprostiv, i samo je ona u stanju da kazni sebe. Oslonjena na ogradu skinula je cipele da bi se oslobodila bola koji su joj pričinjavali sitni kamičci. Nagnula se i široko otvorenim očima pogledala u vodu odakle su je