Međunarodna ekonomija [5. ed.] [PDF]

Zitiervorschau

UNIVERZITET SINGIDUNUM FAKULTET ZA TURISTIČKI I HOTELIJERSKI MENADŽMENT POSLOVNI FAKULTET

Prof. dr Milorad Unković

M E ĐUN A RO D N A EKONOMI JA Peto izmenjeno i dopunjeno izdanje

Beograd, 2010.

MEĐUNARODNA EKONOMIJA - Peto izmenjeno i dopunjeno izdanje Autor: Prof. dr Milorad Unković Recenzenti: Prof. dr Stipe Lovreta Prof. dr Budimir Stakić Izdavač: UNIVERZITET SINGIDUNUM Beograd, Danijelova 32 www.singidunum.ac.rs

Za izdavača: Prof. dr Milovan Stanišić Tehnička obrada: Novak Njeguš Dizajn korica: Aleksandar Mihajlović Godina izdanja: 2010.

Tiraž: 1300 primeraka Štampa: Mladost Grup Loznica ISBN: 978-86-7912-280-3 Copyright: © 2010 Univerzitet Singidunum Izdavač zadržava sva prava. Reprodukcija pojedinih delova ili celine ove publikacije nije dozvoljena.

PREDGOVOR

PRVOM IZDANJU

Predmet Međunarodna ekonomija izučava se na Univerzitetu SINGIDUNUM. Ovo, prvo izdanje knjige, obuhvata celovitu i aktuelnu problematiku Međunarodne ekonomije, kao naučne discipline. To se odnosi kako na teorijsko – metodološku analizu, tako i na njihovu primenu u objašnjavanju složenih fenomena u razvoju međunarodne ekonomije i pojedinih zemalja u njoj. Knjiga ima 11 poglavlja. Počinje od objašnjavanja uvodnih pojmova o međunarodnoj ekonomiji, a nastavlja sa međunarodnom podelom rada i svetskim tržištem, subjektima koji nose međunarodnu ekonomiju, te poslovima odnosno transakcijama koje oni obavljaju. Izučava se uticaj spoljne trgovine na domaći privredni razvoj, konkurentnost u međunarodnoj ekonomiji, spoljno trgovinski sistem i međunarodna trgovinska politike i svi instrumenati koji se u njoj pri menjuju, a posebno carine i devizni kurs. U daljem toku izlaganja obrađene su sve značajne regionalne ekonomske integracije u međunarodnoj ekonomiji, posebno EU, robna i regionalna struktura spoljne trgovine – uključiv i usluge, posebno usluge turizma, sve najznačajnije međunarodne ekonomske i finansijske institucije, uključiv Svetsku turističku organizaciju, te tranzicija u svetskoj privredi, posebno bivšim socijalističkim zemljama, Kini i Srbiji.

P

III

Knjiga je prvenstveno namenjena studentima Univerziteta SINGIDUNUM, posebno na Fakultetu za turistički i hotelijerski menadžment. Njen sadržaj je u potpunosti usaglašen sa nastavnim programom ovog predmeta, tako da studenti imaju učilo koje će im olakšati savladavanje gradiva iz ove složene problematike. Sadržaj knjige takođe može poslužiti i studentima drugih fakulteta i škola, naučnim radnicima i svim stručnjacima koji deluju u oblasti međunarodne ekonomije. Zahvaljujem se Dr Milovanu Stanišiću, rektoru i redovnom profesoru Univerziteta SINGIDUNUM, koji je omogućio da se materija međunarodne ekonomije izučava na ovom mladom, ali vrlo kvalitetnom i perspektivnom Univerzitetu. Zahvaljujem se Dr Slobodanu Unkoviću, dekanu Fakulteta za turistički i hotelijerski menadžment i redovnom profesoru Univerziteta Singidunum, a koji je dao adekvatnu dimenziju ovom predmetu i omogućio kvalitetan program za njegovo izučavanje. Posebno se zahvaljujem Dr Stipi Lovreti, redovnom profesoru Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kao recenzentu ove knjige. Autoru je dao dragocene sugestije koje su uticale na konačno uobličavanje ove knjige i njenih pojednačnih delova, koje su u celini usvojene. Autor će biti zahvalan za sve primedbe i kritike koje bi vodile popravljanju kvaliteta ove knjige u sledećim izdanjima.

Beograd, avgust, 2005. godine AUTOR

DRUGOM IZDANJU

Mada je prošlo svega dve godine od prvog izdanja ovog udžbenika, u dinamičnoj svetskoj privredi nastale su značajne promene. Te promene, kao i stalni napredak u naučnim saznanjima, su uticale na potrebu izmena i dopuna u ovom udžbeniku. U prvoj glavi ažurirani su podaci o razvoju svetske privrede sa 2005. godinom. Preciznije su definisani faktori razvoja. Temeljno je dorađen deo koji se odnosi na svetske privredne krize, a pogotovo u domenu definicije krize, grafičkog prikaza privrednih ciklusa i detaljnijeg objašnjenja uzroka nastanka privrednih kriza, kako u nacionalnim, tako i u svetskoj privredi.

IV

M    

U drugom poglavlju preciznije je obrađena međunarodna podela rada, uključiv i teorijske poglede najvećeg svetskog stručnjaka za menadžment, Pitera Drakera. U trećem poglavlju dati su najnoviji podaci o multinacionalnim kompanijama, osveženi su podaci o bankama i preciznije je formulisana uloga savremene države u svetskoj privredi. U četvrtom poglavlju preciznije je definisana dugoročna proizvodna kooperacija u svetskoj privredi, sa praktičnim primerima. Data je definicija usluga, uključiv i definiciju Majkla Portera. Kod dela o međunarodnom kretanju kapitala i međunarodnoj migraciji radne snage, dati su novi, sveži podaci i preciznije je definisana savremena struktura međunarodnog kretanja kapitala. U petom, šestom, i sedmom poglavlju, izvršene su samo sitne promene, koje se, uglavnom odnose na formiranje države Srbije posle referendumskog izdvajanja Crne Gore iz državne zajednice Srbija i Crna Gora. U osmom poglavlju dorađen je tekst o Evropskoj uniji posebno sa stanovišta institucionalnih promena i uvođenja, umesto više kohezionih (pretpristupnih fondova) samo jednog IPA (Fond Instrument pretpristupne pomoći). Detaljnije je objašnjena integracija NAFTA, uključiv i sve ključne odredbe Sporazuma o integraciji. Navedene su i integracije zemalja u tranziciji (Zajednica nezavisnih država i CEFTA), proširen je deo o integracijama zemalja u razvoju uključivanjem novih integracija. U devetom poglavlju dati su potpuno novi podaci kod robne i regionalne strukture međunarodne trgovine, kretanja međunarodnih usluga, posebno turističkih, neto tokova međunarodnog kretanja kapitala kod odabranih zemalja i stanja svetskih deviznih rezervi. U desetom poglavlju su dati aktuelni podaci o kapitalu i kreditima međunarodnih finansijskih institucija, a izvršene su određene terminološke promene kod Svetske trgovinske organizacije i Svetske turističke organizacije. U jedanaestom poglavlju nastale su najznačajnije promene obzirom da je tranzicija u svetskoj privredi novi razvojni pravac nastao u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Neke bivše socijalističke zemlje su je završile, a kod nekih je taj proces u toku. Detaljno su obrađeni tok i promene tranzicije u Srbiji, kao i rezultati te tranzicije. Autor ostaje zahvalan za sve dobronamerne kritike, koje će ugraditi u sledećim izdanjima ovog udžbenika.

Beograd, avgust, 2007. godine AUTOR

P

V

TREĆEM IZDANJU

U svetskoj privredi i međunarodnoj ekonomiji dešavaju se dinamične promene, što je i razlog za izmene i dopune ovog udžbenika Glavne izmene i dopune odnose se na sledeće: U prvoj glavi bolje su sistematizovani faktori razvoja i data je formula njihovog izračunavanja, koja se najčešće primenjuje u praksi. U drugoj glavi, pored međunarodne podele rada i svetskog tržišta, obrađena je nova odrednica koja se odnosi na savremenu globalizaciju svetske privrede. U trećoj glavi, dati su novi, svežiji, podaci i tabele, koji se odnose na kompanije i banke u međunarodnoj ekonomiji. U petoj glavi data je formula uticaja izvoza na stopu privrednog rasta, u sklopu teorije uticaja ukupne tražnje (domaće i inostrane) na privredni rast. U devetoj glavi dat je potpuno novi tekst, tabele i grafikon, koji se odnose na regionalnu strukturu međunarodne trgovine, globalno, po međunarodnim ekonomskim transakcijama i sa stanovišta učešća i značaja pojedinih zemalja za međunarodnu ekonomiju. U jedanaestoj glavi ažurirani su statistički podaci i tabele. Na početku svakog poglavlja napisan je cilj istraživanja u tom poglavlju, a na kraju rezime, sve u cilju prilagođavanja udžbenika Bolonjskim standardima. Ispravljene su jezičke, statističke i slovne greške u celom tekstu. Zahvaljujem se prof. dr Milovanu Stanišiću, rektoru Univerziteta Singidunum i prof. dr Krunoslavu Čačiću, prorektoru Univerziteta Singidunum, na pomoći oko ovog izdanja. Zahvaljujem se recenzentu prof. dr Stipi Lovreti na korisnim sugestijama. Ostajem spreman za sve primedbe i kritike

Beograd, maj 2008. godine AUTOR

VI

M    

PETOM IZDANJU

Treće prerađeno izdanje udžbenika Međunarodna ekonomija predato je u štampu maja 2008. godine, neposredno pre velike svetske ekonomske krize iz 2008. godine, koja i dalje traje. Četvrto izdanje udžbenika urađeno je kao reprint. Kod petog izdanja,u svim delovima udžbenika koji se na to odnose, objašnjena je nova svetska privredna kriza iz 2008. godine (počela se osećati već 2007. godine), uzroci njenog nastanka u SAD i posledice po ukupnu svetsku privredu, građane i države. Kriza je uticala i na promenu snage privrednih subjekata, pa je i taj deo knjige prerađen i osvežen novim kretanjima u svetskoj privredi i novim podacima. Deo o robnoj i regionalnoj strukturi spoljne trgovine zahtevao je potpuno nov tekst s obzirom da su se promenile strukture (biće) svetske privrede, pa i rang liste pojedinih zemalja kod izvoza i uvoza, posebno istupanje Kine na prvo mesto sveta po apsolutnom nivou izvoza, čime je SR Nemačka dospela na drugo mesto. Bitno je promenjen deo o Međunarodnim ekonomskim organizacijama, s obzirom da je došlo do jačanja kapitala i snage svih međunarodnih i regionalnih finansijskih institucija - posebno Međunarodnog monetarnog fonda, Međunarodne banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog udruženja za razvoj, čiji je kapital povećan za tri puta. Na novom značaju su dobila i Specijalna prava vučenja čiji je iznos povećan od 21 na 243 milijarde dolara. Prerađen je i deo koji se odnosi na tranziciju u međunarodnoj ekonomiji, a posebno u Srbiji i u položaju privrede Srbije u svetskoj privredi. U Srbiji je došlo do mnogih, uglavnom nepovoljnih, trendova, posebno u slabljenju kursa dinara, stagnaciji privrede, ogromnoj nezaposlenosti, visokoj zaduženosti u inostranstvu i padu deviznih rezervi - zbog ojačanih intervencija na deviznom tržištu. Aktuelizovani su podaci i otklonjene štamparske greške iz predhodnog izdanja ovog udžbenika i u drugim delovima ove knjige. Zahvaljujem se rektoru Univerziteta SINGIDUNUM prof. dr Milovanu Stanišiću koji je predmet Međunarodna ekonomija uključio na dva studijska programa Univerziteta SINGIDUNUM i to: Marketing i trgovina i Turistički i hotelijerdki menadžment. Takođe se zahvaljujem recenzentima prof. dr Stipu Lovreti i prof. dr Budimiru Stakiću na više korisnih sugestija prilikom pripreme rukopisa ove knjige za štampu. Autor ostaje zahvalan za sve opravdane kritike upućene ovom udžbeniku koje će biti uvažene prilikom pisanja novog izdanja ovog udžbenika.

Beograd, jun 2010

AUTOR

P

VII

SADRŽAJ

GLAVA PRVA OSNOVNI POJMOVI O MEĐUNARODNOJ EKONOMIJI I OSNOVNI POJMOVI O RAZVOJU SVETSKE PRIVREDE II POZICIJA POJEDINIH ZEMALJA U SVETSKOJ PRIVREDI III KLASIFIKACIJA ZEMALJA U SVETU PO STEPENU RAZVOJA I ZADUŽENOSTI IV FAKTORI RAZVOJA SVETSKE PRIVREDE 1. Geopolitički položaj, raspoloživost prirodnih resursa i stanovništvo 2. Veličina zemlje 3. Kapital i tehnološki progres 4. Vizija, nivo i struktura razvoja 5. Mikro i makro menadžment i marketing (strateški i operativni) 6. Dugoročne strukturne promene u svetskoj privredi 7. Privredno-sistemski faktori Rezime Primer 1. Najbogatije i najsiromašnije zemlje u svetu (po kriterijumu bruto nacionalni dohodak po stanovniku/dolari) Primer 2. Najbogatije i najsiromašnije zemlje u svetu po kriterijumu ukupnog BDP Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

3 9 17 19 21 22 24 25 26 27 28 29 31 32 33 33

S  

IX

GLAVA DRUGA OSNOVNA PITANJA MEĐUNARODNE PODELE RADA, SVETSKOG TRŽIŠTA I GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE I MEĐUNARODNA PODELA RADA II OSNOVNI POJMOVI O TRŽIŠTU III NACIONALNO TRŽIŠTE I NJEGOVE OSOBENOSTI IV REGIONALNA TRŽIŠTA, SLIČNOSTI I RAZLIKE SA NACIONALNIM I SVETSKIM TRŽIŠTEM V SVETSKO TRŽIŠTE 1. Pojam i značaj svetskog tržišta 2. Formiranje cena i raspodela vrednosti na svetskom tržištu 3. Novac i svetsko tržište VI GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE Rezime Primer 1. Primer 2. Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

37 42 45 49 51 51 53 56 59 64 65 66 66 67

GLAVA TREĆA SUBJEKTI U SVETSKOJ PRIVREDI I POJAM I OSNOVNA PODELA SUBJEKATA II PREDUZEĆA – MONOPOLI I TRANSNACIONALNE KOMPANIJE 1. Pojam i proces nastanka 2. Dimenzije, veličine i snage 3. Način delovanja III BANKE IV DRŽAVA Rezime Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

X

M    

71 71 71 76 79 84 89 94 95 95

GLAVA ČETVRTA MEĐUNARODNE EKONOMSKE TRANSAKCIJE I POJAM I VRSTE II MEĐUNARODNO KRETANJE ROBE (DOBARA) 1. Pojam, karakteristike, značaj 2. Oblici izvoza i uvoza robe A. Redovan izvoz i uvoz B. Vezani poslovi a. Kompenzacioni i barter poslovi b. Poslovi dorade, obrade i prerade c. Reeksportni i tranzitni poslovi d. Sajamski kompenzacioni poslovi e. Malogranični i susedni prekomorski promet f. Klirinški aranžmani C. Specifični poslovi D. Dugoročna proizvodna kooperacija i poslovno - tehnička saradnja III MEĐUNARODNI PROMET USLUGA IV MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA 1. Pojam, motivi, značaj 2. Oblici međunarodnog kretanja kapitala A. Strane direktne investicije B. Strane portfolio investicije (tržište kapitala) C. Zajmovi i krediti 3. Zemlje neto izvoznice i zemlje neto uvoznice kapitala i dužnička kriza V MEĐUNARODNI TRANSFER TEHNOLOGIJE 1. Značaj i pojam tehnologije i njenog transfera 2. Oblici tehnoloških izuma i načini njihovog transfera 3. Načini transfera tehnologije 4. Način plaćanja transfera tehnologije 5. Zaštita intelektualne svojine VI MEĐUNARODNA MIGRACIJA RADNE SNAGE Rezime Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

99 101 101 106 106 106 107 109 110 112 113 114 114 116 120 127 127 129 129 132 138 141 145 145 147 150 151 152 153 156 158 159

S  

XI

GLAVA PETA POKAZATELJI USPEŠNOSTI U SPOLJNOJ TRGOVINI I POJAM I OBLICI II UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA PRIVREDNI RAST (NACIONALNI DOHODAK) III UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA CENE IV UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA ZAPOSLENOST V UTICAJ NA PLATNI BILANS 1. Platni bilans, devizni bilans i obračunski bilans 2. Definisanje ravnoteže u platnom bilansu 3. Faktori koji utiču na stanje platnog bilansa 4. Način uspostavljanja ravnoteže i finansiranja deficita u platnom bilansu 5. Devizna kontrola i platni bilans 6. Politika deviznog kursa Rezime Prilog I – Platni bilans Republike Srbije Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

163 165 169 172 173 174 176 180 182 184 185 187 188 190 190

GLAVA ŠESTA KONKURENTNOST U MEĐUNARODNOJ EKONOMIJI I TEORIJE KONKURENTNOSTI 1. Klasična i neoklasična teorija A. Teorija apsolutnih vrednosti Adama Smita B. Teorija komparativnih prednosti Davida Rikarda C. Teorija recipročne tražnje – Džon Stjuart Mil D. Hekšer – Olin – Samjuelsonov model komparativnih prednosti 2. Savremena teorija II POJAM KONKURENTNOSTI III FAKTORI KONKURENTNOSTI 1. Faktori na strani ponude 2. Faktori na strani tražnje

XII

M    

195 195 195 196 197 199 202 207 210 210 212

3. Faktori koji dovode do spajanja ili odbijanja ponude i tražnje A. Kvalitet i tehnološka svojstva kao faktor konkurentnosti B. Cene, korigovane instrumentima spoljno trgovinske politike C. Način plaćanja D. Rokovi isporuka i način održavanja E. Marketing i organizacija istupanja na spoljna tržišta kao faktor konkurentnosti F. Razvojno osposobljavanje privrede zemlje kupca G. Ostali faktori konkurentnosti IV MERENJE KONKURENTNOSTI SPOLJNE TRGOVINE Rezime Analiza slučaja (Case Study) Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

213 214 215 217 218 219 220 220 222 224 224 225 226

GLAVA SEDMA INSTRUMENTI ZA REGULISANJE MEĐUNARODNE TRGOVINE I KARAKTERISTIKE SPOLJNO TRGOVINSKOG SISTEMA I POLITIKE U SAVREMENIM USLOVIMA II LIBERALIZAM I PROTEKCIONIZAM 1. Liberalizam 2. Protekcionizam III OBLICI ZAŠTITE DOMAĆEG TRŽIŠTA 1. Mere koje direktno utiču na cene A. Carine B. Prelevmani C. Uvozne takse 2. Mere koje direktno utiču na količine 3. Ostali instrumenti za regulisanje međunarodne trgovine IV PODSTICANJE IZVOZA V MULTILATERALIZAM I BILATERALIZAM 1. Multilateralizam 2. Bilateralizam VI DEVIZNI KURSEVI

229 230 230 234 238 238 238 241 241 242 243 246 247 247 249 250

S  

XIII

1. Pojam 2. Vrste deviznih kurseva A. Fiksni devizni kursevi B. Fleksibilni devizni kursevi C. Puzajući devizni kursevi 3. Realni devizni kurs 4. Faktori (indikatori) od kojih zavisi devizni kurs 5. Devizno tržište 6. Devizne rezerve Rezime Analiza slučaja (Case Study) Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

250 251 252 253 254 256 257 258 261 262 263 264 265

GLAVA OSMA REGIONALNE EKONOMSKE INTEGRACIJE I POJAM, MOTIVI, METODE, FAZE II EFEKTI REGIONALNIH INTEGRACIJA III EVROPSKA UNIJA 1. Monetarna politika Evropske unije 2. Spoljnotrgovinska politika Evropske unije 3. Poljoprivredna politika Evropske unije 4. Ostale politike 5. Moguće proširivanje Evropske unije IV SEVERNO AMERIČKA ZONA SLOBODNE TRGOVINE (NAFTA) V EVROPSKA ZONA SLOBODNE TRGOVINE (EFTA) VI INTEGRACIJE ZEMALJA U RAZVOJU Rezime Primer 1. Primer 2. Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

XIV

M    

269 272 273 277 281 283 284 285 287 289 290 292 292 296 297 298

GLAVA DEVETA ROBNA I REGIONALNA STRUKTURA MEĐUNARODNE TRGOVINE I PROMENE U ROBNOJ STRUKTURI MEĐUNARODNE TRGOVINE II REGIONALNA STRUKTURA MEĐUNARODNE TRGOVINE III NAJZNAČAJNIJI PARTNERI U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI IV ZNAČAJ USLUGA, TEHNOLOGIJE I KAPITALA U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI V MONDIJALIZACIJA PUT RAZVOJA VI NAJZNAČAJNIJE ZEMLJE SVETSKOG TURIZMA VII VIZIJA RAZVOJA TURIZMA DO 2020. GODINE Rezime Prilog 1. Bilans tekućih transakcija razvijenih privreda Prilog 2. Bilans tekućih transakcija zemalja u razvoju i tranziciji Prilog 3. 10 najsufiicitarnijih i 10 najdeficitarnijih zemalja u 2007. i 2008. god. Primer 1. Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

301 304 307 309 313 315 318 322 323 324 325 326 327 328

GLAVA DESETA MEĐUNARODNE EKONOMSKE I FINANSIJSKE INSTITUCIJE I SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA 1. Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT) 2. Opšti sporazum o trgovini uslugama (GATS) 3 . Međunarodni sporazum o trgovinskim aspektima prava industrijske svojine (TRIPS) II KONFERENCIJA UN ZA TRGOVINU I RAZVOJ (UNCTAD) III MEĐUNARODNI MONETARNI FOND 1. Ciljevi osnivanja 2 . Kvote i krediti 3 . Specijalna prava vučenja 4. Mehanizam Fonda za uspostavljanje multilateralizma i stabilnih deviznih kurseva 5. Saradnja Srbije sa MMF

331 332 335 339 342 342 343 343 345 346 347 S  

XV

IV SVETSKA BANKA I NJENE AFILIJACIJE 1. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD) A. Kapital banke B. Odobravanje zajmova 2. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) 3. Međunarodna finansijska korporacija (IFC) 4. Multilateralna agencija za garancije investicija (MIGA) V REGIONALNE BANKE 1. Evropska investiciona banka 2. Evropska banka za obnovu i razvoj 3. Ostale regionalne banke i fondovi VI SVETSKA TURISTIČKA ORGANIZACIJA Rezime Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

348 348 349 349 350 351 351 352 352 353 354 355 361 362 363

GLAVA JEDANAESTA TRANZICIJA U MEĐUNARODNOJ EKONOMIJI I UVOD U TRANZICIJU II TRANZICIJA U BIVŠIM SOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA 1. Privatizacija 2. Tržišna privreda - liberalizacija 3. Makroekonomska stabilizacija 4. Konkurentnost privrede 5. Modeli privatizacije 6. Dometi i rezultati tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama – osnovna iskustva III TRANZICIJA U KINI IV TRANZICIJA U SRBIJI 1. Izbor modela tranzicije 2. Pravednost modela tranzicije 3. Rezultati makroekonomske stabilizacije 4. Liberalizacija tržišta i spoljne trgovine 5. Zaduženost Srbije

XVI

M    

367 369 369 370 372 373 373 375 377 378 378 379 380 381 382

6. Proces pridruživanja EU 7. Institucionalna rešenja 8. Opšti efekti tranzicije u Srbiji Rezime Pitanja i teme za diskusiju: Literatura:

386 387 390 396 397 397

S  

XVII

I

Glava OSNOVNI POJMOVI O MEĐUNARODNOJ TRGOVINI

CILJ POGLAVLJA Cilj izučavanja ovog poglavlja je upoznavanje studenata sa osnovnim pojmovima o zakonitostima razvoja svetske privrede. Poglavlje je struktuirano na sledeći način: t Osnovni pojmovi o razvoju svetske privrede, t Pozicija pojedinih zemalja u svetskoj privredi, t Klasifikacija zemalja u svetu po stepenu razvoja i zaduženosti, t Faktori razvoja svetske privrede.

KLJUČNE REČI: Razvoj, Faktori razvoja, Svetska privreda, Zaduženost, Kriza.

I - OSNOVNI POJMOVI O RAZVOJU SVETSKE PRIVREDE

Postoji privreda svake pojedine zemlje, svetska privreda i međunarodna ekonomija. Privreda pojedine konkretne zemlje je privreda bilo koje zemlje u svetu, velike, srednje ili male, kao što je, na primer, privreda Srbije, privreda Nemačke ili privreda SAD. Ona obuhvata kompletnu privrednu strukturu, faktore razvoja i privredni sistem svake pojedinačne zemlje. Svetska privreda predstavlja totalitet (zbir) privreda svih pojedinačnih zemalja u svetu. Međunarodna ekonomija predstavlja privrednu saradnju između svih zemalja sveta, odnosno onaj deo privrede koji nastaje po osnovu privredne saradnje (ekonomskih odnosa) između svih zemalja u svetu, bilateralno i multilateralno. Primera radi, ukupan bruto društveni proizvod sveta iznosio je u 2008. godini preko 60.000 milijardi SAD dolara, a deo koji proističe iz privredne saradnje sa svetom oko 20.000 milijardi ili oko 1/3, što znači da 1/3 bruto društvenog proizvoda sveta potiče iz međunarodne ekonomije. Međunarodna ekonomija je korisna za sve zemlje. Kao prvo, svaka zemlja izvozi proizvode za koje poseduje resurse, pa je uspešnija od drugih zemalja. Kao drugo, zemlja prodaje da bi, u međunarodnoj podeli rada, dostigla ekonomiju obima i najveću dobit i nabavila potrebne uvozne komponente. Kao treće, međunarodna trgovina omogućuje migraciju radnika i kretanje kapitala i tehnologije. Ciljevi privrednog razvoja su kvalitetan život, s tim da se danas živi bolje nego juče, a sutra bolje nego danas, podrazumeva se da svaka generacija bolje i kvalitetnije živi od prethodne generacije. Savremeni svetski privredni razvoj odvija se u eri globalizacije tj. otvorenog tržišta, privatizacije svojine, te makro i mikro ekonomske stabilizacije, koja uključuje značajnu ulogu države u privrednom životu. Dinamičan razvoj svetske privrede i još dinamičniji razvoj svetske trgovine, obeležja su druge polovine XX veka, a posebno početnih godina XXI veka. Privredni razvoj rezultat je delovanja mnogobrojnih činilaca, pre svega raspoloživosti faktora proizvodnje (prirodnih i stečenih) i uspešnosti (rentabilnosti) njihovog korišćenja. Razvoj se uvek zasniva na štednji, odnosno akumulaciji kapitala, od čega zavise i tehnološka otkrića i primena tehnologije. Tehnološki razvoj direktno utiče na ljudski faktor i njegovo obrazovanje, koji je u savremenim uslovima najznačajniji faktor rasta i razvoja, a obrazovanje utiče na tehnološki progres. Pri tome bi trebalo imati u vidu da nisu važne samo realne stope rasta, nego i kvalitet života (zdravstveno stanje nacije, slobodno vreme, sa koliko resursa i uz koje troškove se rast postiže).

O      

3

Nije slučajno što se u svetu pojavio termin “održiv razvoj”, jer ako se iscrpe resursi i zatruje životna sredina šta će biti sa budućim generacijama. Zemlje sa većom stopom rasta smatraju se uspešnim, ali je važan pokazatelj i sa kojim resursima se taj rast postiže i u kakvom ekološkom okruženju. Ekonomija je posle rata imala visoke stope rasta zahvaljujući tehnološkim inovacijama i ekspanziji tražnje. Produktivnost je od pojave razboja za tekstil, do pojave interneta porasla 50 puta, 4% godišnje, cene su u SAD rasle takođe 4% godišnje (Alan Grispen, 2007). Predsednik Obama je nedavno izjavio da izlaz iz privredne krize u SAD vidi u „buđenju duha inovacija” (Politika, 02.08.2009.). Spremnost za nove tehnologije, borba za produktivnost i smanjenje troškova i posvećivanje pažnje marketingu i razvoju, označavaju se kao “umeće pametnog upravljanja”. Pitanja društvenog razvoja nisu samo ekonomska, nego i istorijska, politička, psihološka, sociološka. Kvalitet državnih institucija podstiče, a može i da koči ekonomiju. Veća sloboda građana uvećava njihovu sposobnost da sami sebi pomognu, da se pojave kao ključni činioci rasta i razvoja. Mnoštvo faktora iz tradicije, istorijskog i kulturnog nasleđa utiču na rast i razvoj. Neekonomski faktori najčešće deluju preko ekonomskih, koji su merljivi, kao što su raspoloživi kapital, prirodni resursi, ljudski resursi, tehnologija (odnosno produktivnost rada i ekonomija troškova proizvodnje). Dilema “tržište ili država”je pogrešna, potrebno je i jedno i drugo, svako u svom domenu i u adekvatnim odnosima. Iako niko ne može da bira susede: “Treba ulagati sva sredstva da se svet menja i popravlja”. (D. Rokfeler, 2004., str. 527). Nijedna civilizacija ne može potrajati dugo ako troši više nego što proizvodi. Na bazi raspoloživih potencijala trebalo bi uvek da se stvara nešto novo. Ko ne primenjuje stalne inovacije o promene u proizvodnji (zasnovane na obrazovanju i nauci) neće moći dugo opstati na tržištu. Adam Smit je 1776. godine pisao da „tržište upravlja nevidljivom rukom“ i najbolji je mehanizam upravljanja privredom. Šumpeter je zahtevao veru u tržište, smatrajući da će ono, uprkos nesavršenosti, biti najbolji metod za efikasnu raspodelu resursa i zdrav ekonomski razvoj. Država bi trebalo samo da određuje pravila, da bude nepristrasan sudija i garant pravednog društvenog poretka. Kejnz je davao značaj tražnji: javni radovi, smanjenje poreza, jačanje investicija, čak i iz emisije, ako one uzrokuju restruktuiranje, punu zaposlenost i prosperitet. Kasnije su ekonomisti (Hajek, Fridman), umesto države, bili isključivo za dejstvo tržišnih sila, odbacujući deficitno finansiranje, iz emisije, kao stavku privrednog progresa. Oni su bili za formulu: radnik koji slabo radi ili koji je suvišan trebalo bi da gubi posao, preduzeće koje loše posluje trebalo bi da ide u stečaj, ako Vlada loše radi pa privreda zapadne u krizu, Vlada gubi mandat i raspisuju se novi izbori. Dejvid Rokfeler daje najveći značaj profitu i tržištu: “Nasuprot mnogim mišljenjima, sposobnost za stvaranje profita je ključni elemenat društvenog progresa. Profit kao mamac obezbeđuje posao, stvara bogatstvo i daje ljudima veću moć, nego što bi to bilo koji drugi sistem mogao. Zato niko ne bi trebalo da se oseća krivim što stvara novac, s tim da se rizik mora i sme preduzimati srazmerno izgledima za

4

M    

dobit.” (D. Rokfeler, 2004., str. 521). Podrazumeva se da je potrebno pratiti političku situaciju, moguće ratove, konjunkturu, tražnju, posebno recesiju, i da se optimalno struktuira imo-vina bez prezaduživanja. Lozinka je što više profita, a što manje rizika, jer dobit uvek traži smelost da se preduzme rizik. Zadovoljstvo koje pruža biznis je da se postigne ono što je čovek naumio i da nešto od bogatstva ostane i posle vas. Želja za profitom disciplinuje menadžere da postignu cilj, ne samo svoj nego i svoje države. Za postizanje uspeha izuzetno je važno da se građani, preduzeća i država ne prezaduže, nego da potrošnju dimenzioniraju srazmerno raspoloživim resursima. Značajna je i ekološka komponenta razvoja. U formiranju društvenog bruto proizvoda sveta u 2008. godini, zemlje EU učestvuju sa 30,8% (imaju visoku tehnologiju, vrhunski menadžment, produktivnost rada, ali i agresivan nastup u svetskom marketingu). SAD koje obiluju najsavremenijim faktorima razvoja, učestvuju sa 23,4%, Japan 8,1%, Kina 7,1%, zemlje Azije bez Japana i Kine 10,7%, zemlje Latinske Amerike 4,2%, zemlje Afrike 2,5%, evropske zemlje u tranziciji 3,5%, sve ostale zemlje 7,6% (WB, 2008.). Naravno, da i kretanje odnosa evra i dolara utiče na snagu i pomak pojedinih regiona i zemalja u Svetskoj privredi. Na početku XXI veka dinamiku razvoja (konjunktura) u svetu nose četiri zemlje tzv. BRIC (Brazil, Rusija, Indija, Kina) koje ponderišu preko 50% svetskog rasta. Po privrednom rastu Kina je dugo najdinamičnija zemlja sveta, dok zemlje EU stagniraju, u nekim godinama i opadaju, a i Japan je imao celu poslednju deceniju XX veka pad privredne aktivnosti. Jedinu ozbiljniju dinamiku rasta (iako nisu značajnog pondera) u EU pružaju Irska, Skandinavske zemlje i novoprimljene članice EU, posebno Poljska Mađarska i Slovenija. U 2008.godini rast BDP iznosio je: SAD 0,4%, Japan -0,7%, EU 0,1%, dok je u Kini iznosio 9,0% (Kina je zemlja relativno najveće štednje stanovništva), Indiji 6,1%, Rusiji 5,6% (gde pored ostalog značajan uticaj ima povećanje cena nafte i gasa na svetskom tržištu), Brazilu 5,1%, svim ZUR 3.5%. Posebnu krizu u povećanju rasta beleže Nemačka, Francuska i Italija, čiji rast BDP u 2008.godini je iznosio 1,3%, 0,4% odnosno -1,0%, respektivno. Budžetski deficit u sve ove tri zemlje iznosio je preko 4% BDP. (WB, 2009.). Inflacija u svetu smanjena je od 10% prosečno godišnje na početku osamdesetih godina na 2% na početku XXI veka. To i konvertibilnost valuta, dovelo je do buma u razvoju finansijskih tržišta širom sveta. Stopa nezaposlenosti iznosi 5% u SAD, 10% u EU, dok u pojedinim zemljama u razvoju iznosi i preko 50%. Od stope privrednog rasta zavisi nivo BDP, koji je u 2008. godini u svetu iznosio preko 60.000 milijardi SAD dolara ili prosečno po glavi stanovnika 8.500 US$, od 108 dolara u Mozambiku do 79.000 US$ u Luksemburgu (73 puta više), što svedoči da je privredni rast i bogatstvo u svetu nepravedno raspoređeno. Bogate zemlje imaju privredu kojom dominiraju usluge i proizvodi visoke industrijske prerade, a nedostaju im sirovine (poljoprivreda, rudarstvo, šumarstvo i energetika). “Na svetskom nivou ispoljila se prilično jasna empirijska pravilnost prema kojoj se ubrzanjem rasta ubrzava i ritam produbljivanja nejednakosti” (Lj. Madžar, 2005. str.16) O      

5

Forbsova lista kompanija u svetu, sa stanovišta sticanja profita, pokazuje da su najprofitonosniji, od privrednih sektora, bankarstvo, elektronika, nafta i gas (profit u 2008.god. 20,1%). Slede proizvodi za domaćinstvo i ličnu higijenu, softver, lekovi, biotehnologija, hrana, piće i duvan. Zarada na akcijama kod nafte i gasa u 2007. bila je 50,5%. (BETA, Politika, 5. april, str.4). U razvoju se treba boriti za što veće učešće usluga. Prva značajna ekspanzija usluga u BDP vezana je za industrijsku revoluciju (pre oko 200 godina). Primena parne ener-gije i saobraćaja utrla je put masovnoj proizvodnji u industriji i rudarstvu. To je dovelo do masovne distribucije i plasmana robe. Drugi skok usluga (od pre oko 100 godina) vezan je za Drugu tehnološku revoluciju uvođenje i širenje upotrebe elektriciteta. Telefoni, telegrafi, šifrovane poruke, osvetljenje, električne turbine, pokretne trake, dizalice, značajno su uvećale korišćenje usluga uslužnog sektora. Nastali su i razvijali se gradovi, pojavile su se nove vrste usluga. Treća tehnološka revolucija (posle 1960. g.) uslovila je pojavu niza novih usluga: vezano za kibernetiku, informatiku, telekomunikacije, mikročipove, bioinženjering, kosmičke tehnologije. Privreda XX i XXI veka je, po strukturi BDP, prihoda i zaposlenosti, postala prevashodno uslužna, a u međunarodnoj ekonomiji dominiraju materijalna dobra iz oblasti industrije, delom i poljoprivrede, pošto u ukupnom izvozu roba i usluga u svetu usluge učestvuju samo sa oko 20%. Svetski razvoj je neravnomeran. Od 6,8 milijardi ljudi u svetu u 2009. godini, 5 milijardi živi u zemljama u razvoju i tranziciji, a 1,5 milijardi stanovnika ima dnevni prihod za potrošnju manji od 1 dolara, dok 3 milijardi stanovnika živi bez dovoljno vode i bez kanalizacije. Proizvodnja hrane bi trebalo da se duplira do sredine XXI veka, da bi se svet prehranio. Do 2025. godine biće preko 7,5 milijardi stanovnika u svetu, a punih 30 godina planeta svakog sekunda gubi pola hektara pošumljene zemlje (Protokol iz Kjota). Zagađena je čovekova okolina, voda, često i hrana, a svet je 2007. god. na naoružanje potrošio 1.350 milijardi dolara (211 dolara po stanovniku), od čega su samo SAD potrošile polovinu ove sume. Dodatni problem svetskog razvoja je što oko 60% svetskog stanovništva živi u gradovima, mahom zagađenim, bez dovoljno prehrambenih resursa, vode i kanalizacije. Privrednom razvoju imanentne su i privredne krize, koje signaliziraju da se, slično ljudskom organizmu, i privreda nekad nalazi u fazi bolesti odnosno privrednog pada (recesija) ili nezdravog rasta (inflacija) previsok odnosno prenizak krvni pritisak. Privreda ima međusobnu reprodukcionu, uslovljenost i svoje cikluse. Pojava velikih privrednih kriza karakteristična je za kraj XIX i početak XX veka, a do sada najveća privredna kriza bila je Velika ekonomska kriza, kada je došlo do sloma kreditnog i finansijskog tržišta, koja je 1929-1933. uzdrmala ukupnu svetsku privredu. Berza je pala za 80%, BDP 30%, zarade 60%, 17 miliona ljudi je ostalo bez posla, likvidiralo je 15.000 preduzeća i 9.000 banaka. Posle Drugog svetskog rata, recesija je vladala od 1970-1980., na samom kraju XX veka, te u 2008 godijni sa tendencijom dalje krize. U poslednjoj deceniji XX veka kriza je vladala u srednje razvijenim zemljama Azije i Latinske Amerike, Japanu, Rusiji i nekim zemljama EU. Kriza iz 2008.godine je najveća kriza posle krize iz 1929.godine. Nju je izazvala kriza nekretnina u SAD, a proširila se na ceo svet. Tokom 2009.godine bez posla je ostalo

6

M    

u svetu 34 miliona radnika, svetska privreda je opala za 1,1%, likvidirana su mnoga preduzeća i banke, svetska trgovina je opala za 12%. Karakteristika privredne krize je pad proizvodnje, zaposlenosti i trgovine, velika bankrotstva preduzeća i banaka, pad zarada i socijalne napetosti. Krizu često prati i rast cena, a istovremena pojava recesije i inflacije naziva se stagflacija. Privredne krize prate u mnogim zemljama sveta i deficiti platnih (tekućih) bilansa i smanjenje deviznih rezervi.

Grafikon 1. Konjunkturni ciklus Na grafikonu se vide konjunkturni ciklusi koji mogu biti srednjeg ili dugog roka. Vidi se da se radi o cikličnosti privrednog rasta, od njegove ekspanzije, do kontrakcije i ponovne ekspanzije. Kriza je ozbiljna bolest privrede, inflacija ili stagflacija izazvana unutrašnjim ili spoljnim uzrocima. Može biti lokalna i opšte Svetska, kratkoročna ili dugoročna (hronična). Uzroci kriza najčešće se svode na: t disbalanse globalne svetske ponude i tražnje robe, posebno kod poljoprivrednih proizvoda, energije, sirovina i kapitala; t pad izvoznih prihoda zbog pada tražnje u inostranstvu (slučaj zemalja Latinske Amerike i Afrike); t olaku i preteranu zaduženost zemlje i visoke otplate kredita (slučaj Argentine, Meksika, Grčke); t veću domaću potrošnju od proizvodnje (mnoge zemlje Sveta); t preteranu zaduženost privrede i građana i masovan bankrot banaka i preduzeća, kad se smanje mogućnosti otplate kredita; t ozbiljan pad cene hartija od vrednosti (i preko 90%) na berzama, odnosno velike fluktuacije berzanskih cena (austrijska kriza 1873., Velika ekonomska kriza 19291933.): t krah nacionalne valute na međunarodnim berzama (slučaj SAD 1968-1973.). Krize se uvek manifestuju na finansijskim tržištima;

O      

7

t naglo uvođenje slobodnog fluktuirajućeg kursa i iscrpljivanje deviznih rezervi (Azijska kriza 1997/98.); t visok deficit budžeta (Brazilska kriza 1997., Nemačka kriza 1985., Grčka kriza 2010.); t izražene strukturne probleme u privredi (najčešće nedostatak energije, sirovina, opreme i tehnologije - sve zemlje u tranziciji izuzev Rusije); t nagao rast cene nafte i energenata na svetskom tržištu (krize 1973., 1979. i 2007-2008. godine) od 10 do preko 150 dolara po barelu, t nastanak tehnoloških uskih grla usled nejednakog širenja tehnološkog progresa; t visok rast zarada i primanja u odnosu na nisku produktivnost (sve zemlje u razvoju i tranziciji); t loš operativni i strateški menadžment u svetskim ekonomijama i državama, posebno određivanje vizije razvoja. Krize se naglo šire iz zemlje u zemlju, ako su u krizi najznačajnije zemlje u međunarodnoj ekonomiji (slučaj SAD krize 1929-1933., i tzv. krize hipotekarnih kredita u 2008. godini, i dalje). Manje ekonomije uvek su više osetljive na spoljne uticaje i krize uopšte, od velikih zemalja. Privredna kriza je uvek posledica određene privredne prenapregnutosti, najčešće znatno veće potrošnje od proizvodnje. Čest uzrok kriza je nagli pad tražnje na svetskom (i domaćem) tržištu, opadanje investicionih motiva i poremećaj u međunarodnom (nekad i domaćem) monetarnom sistemu. Krize izaziva i težnja špekulanata za visokim profitima na finansijskim tržištima - gramzivost i nepoverenje, a kada kasnije naglo opadne vrednost akcija i drugih vrednosnih papira (ili se svede na njihovu normalu) cela privreda doživljava kolaps i krizu jer nestaju motivi investiranja i proizvodnje. U poslednje vreme krizama posebno doprinose iznenadna povećanja cena nafte. Cena nafte je 1973. povećana od 3,3 na 10 dolara po barelu odnosno 300%. To je svetsku privredu (izuzev zemlje proizvođače nafte) stavilo u duboku recesiju, nezaposlenost i inflaciju. Pogođen je privredni rast i smanjeni prihodi. Između 1973. i 1977. prihod izvoznica nafte povećan je 600 puta i iznosio je 540 milijardi dolara. Da nije bilo “reciklaže dolara” stradale bi privrede zapadnih zemalja, a posebno zemalja u razvoju koje ne proizvode naftu. Reciklaža je dovela do viška kapitala, pa su se mnoge zemlje prezadužile. Najpre Meksiko (1982), pa Brazil, i mnoge druge zemlje proglasile su moratorijum dugova. Nastala je dužnička, pa bankarska kriza (zbog nemogućnosti naplate dugova), pa kriza svetskog monetarnog sistema. Kriza dugova obnovljena je 2001.godine. Tada je Argentina doživela kolaps i objavila svetu da ne može da vraća dugove od 150 milijardi dolara jer joj je budžetski deficit dostigao 40% BDP. Cena nafte OPEC, drugi put je povećana 1979. godine na 59 dolara po barelu, a treći put u jesen 2004. Tada je cena povećana na 66 dolara po barelu i važila je i u 2005.godini. U jesen 2006.godine cena nafte povećana je na čak 70, a u

8

M    

leto 2007. na 80 dolara po barelu. U julu 2008. godine cene nafte dastigla je 150 dolara po barelu, da bi se početkom 2009. godine vratila na 75 dolara. Eksperti procenjuju da rast cena nafte za 30%, obara svetsku proizvodnju za jedan indeksni poen i isto toliko podiže svetske cene. Najteža kriza posle 1929. godine je hipotekarna kriza u SAD, nastala 2008. (koja i dalje traje).

II - POZICIJA POJEDINIH ZEMALJA U SVETSKOJ PRIVREDI Sjedinjene Američke države su najveća privredna sila Sveta. Savremeni menadžment i marketiong, najobrazovaniji i najobučeniji radnici, podsticaj inovacija, ogromno tržište, veliki resursi, snaga privrede, produktivnost rada i položaj dolara u svetskim finansijama dali su najveću i globalnu snagu SAD kao jedinoj supersili u svetu. Amerika je dobila takvu snagu da sve češće vojno interveniše u međunarodnim poslovima. Agresija na SRJ, Irak, prodor na Istok, dokaz su takve politike. Privredni rast u SAD u 2008. godini iznosio je 0,4% i pored toga što su cene sirove nafte porasle za 3 puta u odnosu na godinu dana ranije. Rast cena iznosio je 3,8%, iako su kamatne stope osetno smanjene. Ceni se da potcenjen dolar, a 2/3 svetskog prometa se obavlja u dolarima, podstiče privredni rast u SAD, koliko je prejak evro smanjio privredni rast EU. Iz kapitala investiranog u Evropi, SAD izvlače minimum 30 milijardi dolara godišnje, više nego EU iz SAD. Privreda SAD je privreda velike snage po strukturnim promenama, kvalitetu proizvoda, nivou životnog standarda, zaposlenosti, tehnološkom vođstvu. Najveća joj je mana budžetski i spoljnotrgovinski deficit. Deficit tekućeg bilansa u 2008. iznosio je 706,6 milijardi dolara, a samo sa Kinom 230 milijardi dolara, što je najveći deficit koji su SAD ikada imale sa nekom zemljom. SAD za to optužuju niske nadnice u Kini i podcenjen juan. Amerikanci ga smatraju precenjenim za 40%. Potcenjen juan daje ogromne komparativne prednosti Kini, a Kinezi teško prihvataju da pređu na fleksibilni devizni kurs. Deficit tekućeg bilansa SAD iznosio je u 2008. godini čitavih 8% BDP, a neto spoljni dug oko 3000 milijardi dolara, tako da je najrazvijenija zemlja sveta i najzaduženija, što je razvojni apsurd. Budžetski deficit SAD u 2009. godini iznosio je 4.000 milijardi dolara ili 30% BDP. Alan Grispen, guverner Federalnog rezervnog sistema, izjavio je 2005. godine da opasnost privredi SAD preti i od pregrejanog tržišta nekretnina. U velikoj su ekspanziji stambeni krediti, jer imaju 4-7 godina poček, gde se plaća samo kamata, pa mogu dovesti do preterane tražnje kredita, inflacije i krize. Hipotekarni krediti doveli su u drugoj polovini 2008. godine do privredne krize koja se prelila na ceo svet.

O      

9

Već početkom 2006. godine desilo se da dužnici hipotekarnih kredita u SAD nisu sposobni da iste otplaćuju, pa postepeno nastaje kriza bankarske nelikvidnosti, a onda i opšta finansijska kriza i pad vrednosti akcija na tržištu kapitala. Kriza doživljava kulminaciju u 2008. godini i verovatno će trajati još nekoliko godina. Pošto su banke koje su kreditirale hipotekarno tržište (prvenstveno City Group, Meryl Linch i Bank of America) izgubile milijarde dolara u nepovratnim kreditima, sistem Federalnih rezervi, spustio je referentnu stopu, i ovim bankama odobrio preko 100 milijardi dolara povoljnih dugoročnih kredita, kako bi ih osposobio za dalji rad i da naprave reprograme sa dužnicima, da dužnici ne bi masovno ostali bez stanova. Sistem fede-ralnih rezervi, takođe je odobrio preko 300 molijardi dolara fondovima Feni Mej i Fredi Mek, koje garantuju hipotekarne kredite, plasirajući obveznice širom sveta. Samo Kini, Japanu i Rusiji SAD duguje, po osnovu obveznica, 979 milijardi dolara. SAD su inače, decenijama u finansijskoj neravnoteži. Sa neto javnim dugom od oko 8.400 milijardi dolara, prvi su dužnik sveta. Pozicija dolara, kao svetske valute, im je omogućila da se ubrzano, strukturno, ekonomski i vojno, razvijaju, putem korišćenja neto stranog kapitala, prvenstveno japanskog, kineskog, ruskog i kapitala sa petrodolarskog tržišta. Međutim, u privrednoj krizi je dokazano da strategija razvoja usluga (samo finansijske usluge dale su u 2008.godini 20%BDP), a zapostavljanje materijalne proizvodnje nije dugoročno održivo. Evropska unija, bez obzira na sve protivurečnosti, predstavlja značajan pol svetskog ekonomskog razvoja i političkog uticaja i obuhvata oko 31% svetske proizvodnje i 40% svetskog izvoza. Ako se isključi međusobna trgovina, EU u svetskoj trgovini učestvuje oko 15%. Značajna je tehnološki, a evro je po platežnoj snazi postao jači od dolara za oko 20%, i po svim pokazateljima prometa je druga svetska valuta. Dohodak u 2008. od oko 37.000 SAD dolara po stanovniku u EU iznosi 80% od američkog (47.000 US$) i smanjuje se srazmerno proširivanju EU, jer su zemlje koje se sada učlanjuju u Uniju mnogo siromašnije i sa nižim dohotkom od starih članica EU. Snaga evra odražava snagu Evrope i evropske privrede. Od ukupnih investicija SAD u inostranstvu koje su krajem 2005. iznosile 605 milijardi SAD dolara, na EU otpada 377 milijardi, a međusobna trgovinska razmena iznosi preko 500 milijardi dolara. EU je prvi trgovac sveta sa učešćem duplo većim od američkog. Osnovni problem EU je neravnomernost u razvoju, koji izaziva često nesuglasice u zajednici, kao i mnogo nepovoljniji odnos produktivnosti i nadnica nego u SAD. Nezaposlenost stanovništva od 10% duplo je veća nego u SAD. Investicije po stanovniku su manje nego u SAD i pored toga što je štednja po stanovniku za 30% veća nego u SAD. Evropska unija je visoko zavisna od uvoza energije i sirovina, mnogo više nego SAD. Smatra se da je evro precenjen, pa nepovoljno utiče na izvoz i platne bilanse zemalja članica Unije. Opasnost za Evropsku uniju je i prodor jeftine radne snage sa Istoka i preseljenje industrijskih pogona u zemlje gde su nadnice i ostali troškovi niži. Najdinamičnije se, pored Velike Britanije razvijaju privrede Češke, Slovačke i Poljske. EU se, u odnosu na SAD, bori za nacionalne tekovine, nacionalni identitet i nacionalne vrednosti, a stare članice smatraju da je došlo do naglog širenja Zajednice i

10

M    

da je u njoj poremećena ravnoteža. Dokaz je referendum u Francuskoj 29. maja 2005. kada je 55% stanovnika glasalo protiv novog Ustava EU, a u Holandiji je 1. juna 2005. protiv glasalo 63% građana. Srećna je okolnost da je Lisabonski ugovor omogućio proširenje Unije bez nacionalnih referenduma. Irska se drugi put na referendumu izjasnila pozitivno, pa je Lisabonski ugovor usvojen Značajne uspehe u razvoju i privrednoj aktivnosti pokazuju zemlje BENELUXa, kod kojih izvoz u formiranju BDPa premašuje 70%. To su visoko industrijalizovane zemlje, visokog dohotka po glavi stanovnika i visokog životnog standarda. Holandija je među najznačajnijim poljoprivrednim proizvođačima u svetu, a samo na izvozu cveća zaraduje 5 milijaide dolara godišnje (u svetskom izvozu cveća učestvuje sa 55%). Izuzetne uspehe u razvoju, u samom vrhu sveta po dohotku po glavi stanovnika, pokazuju decenijama sve četiri skandinavske zemlje, posebno Norveška, pored ostalog, zbog bogatstava u nafti, gasu, drvetu i ribi. Finska je pre samo 15 godina uvela proizvodnju mobilni telefona NOKIA, a sada je godišnji izvoz, u poslednjim godinama, veći od ukupnog izvoza Srbije. Značajne rezultate, po ulasku u Uniju ostvarile su privrede Španije, Grčke, Irske. Poljska, Češka, Mađarska, Estonija, Litvanija i Slovenija već pokazuju pozitivne trendove rasta po učlanjenju u EU i primer su uspešne tranzicije. Početkom 2010. Grčka je zapala u ogromnu finansijsku krizu blizu bankrota, a u rizičnoj situaciji našle su se Španija i Portugalija, delom i Italija. EU i MMF su odobrili Grčkoj 130 milijardi dolara kredita i formirale fond od 750 milijardi dolara za pomoć ostalim ugroženim zemljama da bi spasile evro. Japan je u XX veku ostvario izuzetno uspešne rezultate u razvoju. Godine 1950. imao je dohodak po glavi stanovnika približno kao tadašnja SFRJ. U 2008. godini je imao dohodak po glavi stanovnika od US$ 38.110 veći od EU (US$ 37.000), a manji od SAD (US$ 46.716). Japan je imao kontinuirani rast 35 godina (1950-1985.), dok ga nisu ukočile bankarske špekulacije zbog odobravanja ogromne mase kredita koje nikada nisu naplaćene, kao i zbog jakog jena. Korporativna proizvodnja i visoka tehnologija, privredna struktura (elektronika, automobili i hemija), dobri industrijski odnosi, odnos prema radu i štednji, učinili su ovu zemlju drugom industrijskom silom sveta, odmah posle SAD (ako se EU ne posmatra kao jedna zemlja). U poslednjoj deceniji XX veka Japan zapada u recesiju koja je trajala duže od decenije, da bi posle obnovio privrednu dinamiku po stopi rasta 1,3% godišnje. Uzrok su: defekti bankarskog sistema i suviše lako odobravanje kredita koji su teško ikada bili vraćeni. Japan je bio u recesiji sve do 2003. praktično bez privrednog rasta. U 2003. ostvaruje rast od 1%, u 2004. godini 1,9%, a u 2005. rast je iznosio 2,7%. Stopa nezaposlenosti u Japanu iznosi 4,5%, a uslužni sektor je, takođe u deficitu, nasuprot ogromne i svetski konkurentne industrije. Javni dug je, takođe, opterećujući jer budžetski deficit iznosi 7% BDP-a godišnje, a ukupni javni dug je 70% od godišnjeg BDP-a. Da bi se pokrenula privreda, smanjena je referentna kamatna stopa ispod 1% na godišnjem nivou, tako da su to kamatne stope među najnižim na svetu. Japan je suficitaran u platnom (tekućem) bilansu sa godišnjom aktivom 50-100 milijardi dolara. O      

11

Rusija, odnosno SSSR, kao takmac vojne ravnoteže sa Zapadom, oko 90% je izvozila sirovine. Tehnologija (izuzev vojne) je bila na izuzetno skromnom nivou. Odnosi zajedništva unutar SSSR bili su stalno u zoni napetosti, ali jake bezbedonosne službe sprečavale su nemire. ‘‘Sovjeti nisu mogli da postanu ekonomska sila bez konvertibilne valute, ali to nije bilo moguće sve dok su robovali marksističkoj dogmi i imali represivno autoritarno društvo’’ (D. Rokfeler, 2004., str. 255). Da bi se lakše razvijala saradnja socijalističkog lagera, osnovan je SEV (Savet uzajamne ekonomske pomoći), kao ekonomska integracija, u okviru koje je obavljano preko 2/3 ukupne trgovine socijalističkih zemalja, i Varšavski pakt, kao odbrambeni savez. I jedan i drugi savez, pod pritiskom međunarodne globalizacije i unutrašnjih protivurečnosti, raspali su se početkom 1991. godine. Rusija se, posle promašaja Gorbačova i Jelcina, uspešno oporavila pod Putinom i Medvedovom, jer je po apsolutnom iznosu BDP od 1.608 milijardi dolara u 2008. godini dospela na 9 mesto u svetu, sa stopom rasta dohotka od 6% i više godišnje. Ostvarila je u 2008.godini dohodak po glavi stanovnika od 16.136 dolara. Smatra se da će Rusija po BDP za dve decenije, izbiti na 3-4 mesto u svetu, ako se cene nafte i gasa budu kretale na nivou 2007. i 2008. godine i ako bude izvršila tehnološke promene u industriji, od proizvodnje sirovina ka proizvodnji najsavremenijih preradjenih industrijskih proizvoda. Međutim, Rusija još nije sprovela strukturne reforme, u proizvodnji i izvozu proizvoda najvišeg tehnološkog sadržaja, koje bi joj omogućile konkurentnost na svetskom tržištu. Rusija i dalje, pretežno izvozi sirovine (nafta, gas, metali) pa je po izvozu od 472 milijarde dolara u 2008.godini, na 9. mestu u svetu, a dosta se sporo ostvaruje i prava konvertibilnost rublje i njeno jačanje u krugu svetskih valuta. Radnici su nezadovoljni standardom, imovina je jeftino prodata (danas samo “Gasprom” vredi više nego što je zarađeno privatizaciom ukupne ruske privrede), masovno je bekstvo nacionalnog kapitala na Zapad (često i preko 30 milijardi dolara godišnje), a ukupno stanje stranih direktnih investicija krajem 2008. godine je 26,6 milijardi dolara što je na nivou Češke. Pozitivno je što je Rusija otplatila spoljne dugove (spoljni dugovi iznose samo 16% BDP) i što ima devizne rezerve od oko 450 milijardi dolara. Iako je pritisak SAD na Rusiju sve veći, Rusija ima šansu da se oporavi i uzdigne. Uslov je homogenizacija regiona, veća demokratija, borba protiv terorizma, veća konkurentnost razvoja i prvenstveno vojna moć koja će sprečiti SAD da ovladaju ruskim resursima u Kaspijskom regionu i Sibiru. Za to je potreban povratak „samo-svesti ruskog naroda“ (Solženjicin). Slično je i sa drugim zemljama u tranziciji. Pod stegom birokratizma Poljaci su govorili ”Poljska je izgubila svoju dušu”. Poljaci su značajno zaostajali u razvoju. Godine 1950. nivo razvoja Poljske i Španije bio je isti (imali su isti apsolutni iznos BNP), a 1990. Španija je dostigla duplo veći iznos BNP. Dobro izvedene tranzicione reforme (posle tri godine stagnacije) okrenule su Poljsku prosperitetu i razvoju. U periodu 1989/2003 Poljska je imala indeks rasta 135, i pošto je ispunila sve kriterijume, 1. maja 2004. je primljena u članstvo EU. Dalji napredak u razvoju Poljske čini se izvesnim. U 2008.

12

M    

godini Poljska je imala BDP 527 milijardi dolara ili 17.625 dolara po glavi stanovnika, a izvoz 168 milijardi dolara. Mađarska je 1950. godine imala BDP, po glavi stanovnika 2.480 dolara, a Austrija 3.706. Godine 1990. Austrija je imala US$ 16.860, a Mađarska US$ 6.470. Prelaskom na tranziciju i tržišnu privredu i uz aktivnu saradnju i uključivanja u EU u 2008. Mađarska je imala više od 19.329 dolara po glavi stanovnika. Izvršila je značajne strukturne promene, čak i u proizvodnji modernih automobila koje nikad ranije nije proizvodila, kompjutera i moderne elektronike. Problemi su visoka prezaduženost, preko 80 milijardi dolara, i činjenica da je većinu resursa prepustila stranom kapitalu, pa mora biti veran pratilac njegovih interesa, čak i kada su oni dijametralno suprotni izvornim mađarskim interesima. Primer Estonije pokazuje kako je jedna mala zemlja uspela za kratko vreme da preokrene privredu i društvo ka progresu. Doneta je Strategija inovacija, promenjeno makroekonomsko okruženje i stabilizovane državne institucije. Privatni sektor je postao konkurentan, tako da su maja 2004., takođe primljeni u članstvo EU. Nagli razvoj doživela je i Litvanija, pošto je smanjila javnu potrošnju od 50% BDP-a na 35%. Slovenija se može smatrati najuspešnijom zemljom u tranziciji. U periodu 1989/2003. godine indeks privrednog rasta iznosio je 145. Dupliran je dohodak po glavi stanovnika, koji je u 2008. iznosio 27.610 dolara. Resursi nisu prepušteni stranom kapitalu i nema prezaduženosti. Izuzetno vešto razvija marketing aktivnosti i upravljanje svojim resursima. Postala je članica EU 1. maja 2004. Iako mala zemlja od 2 miliona stanovnika (koliko i Beograd), ima veliku razvojnu perspektivu, jer značajne resurse odvaja za izvoz. Izuzetan uspeh u svetskom razvoju postigla je Kina. Kada je Deng Sjao Ping počeo sa ekonomskim (tržišnim) reformama 1978., pa do 2004. domaći bruto proizvod povećan je 32 puta. U BDP poljoprivreda učestvuje 15%. Prosečni rast kineske privrede, u poslednjim godinama prevazilazi 10%, rast izvoza 25%, a učešće investicija u BNP preko 24%. Iako mesečna primanja većine seljaka ne iznose ni 100 dolara, Kina u periodu 1979/2004 ima povećanje životnog standarda od 3,5 puta i jednu od najvećih štednji stanovnika od svih zemalja u tranziciji i razvoju. Kina je prvi proizvođač čelika u svetu. Od 1000 proizvedenih tona čelika u svetu u 2004., Kina je proizvela 250, EU 210, SAD 130, Rusija 110, Japan 105. Kina vrši tako značajne strukturne promene, da u izvozu elektronike, tekstila, igračaka i sl. čini takve prodore da u deficit stavlja i nairazvijenije trgovce sveta npr. SAD i EU, koji su prinuđeni da se u trgovinskoj politici štite i zatvaraju, uvodeći niz mera i ograničenja koji koče kineski izvoz. Bruto domaći proizvod Kine iznosio je u 2008.godini 4.326 milijardi dolara (treće mesto u svetu), a po glavi stanovnika 5.962 dolara. Kada je 2009.godine svetska privreda bila u padu za 1,1%, privreda Kine rasla je 9%. Izvesno je da će Kina već 2010. godine prevazići Japan i po iznosu apsolutnog BDP postati druga ekonomija sveta, odmah posle SAD. Kina je sa 1.450 milijardi dolara izvoza u 2009. godini, postala prvi trgovac sveta, posle Nemačke. U periodu 1979/2007. godine izvoz je povećan 65 puta ili prosečno O      

13

19% godišnje. Kina je izvršila industrijalizaciju i značajne strukturne promene u privredi, pa ne izvozi samo tekstil i igračke, nego proizvode visoke prerade, kompjutere, telekomunikacione uređaje, belu tehniku i televizore, pa je postala aktivna u spoljnoj trgovini sa ogromnim deviznim rezervama. U 2008. godini izvoz Kine je iznosio 1.428 milijardi, uvoz 1.133 milijarde dolara, a suficit robnog bilansa (bilansa materijalnih dobara) je iznosio 295 milijardi dolara. Suficit uglavnom ostvaruje sa SAD i EU, tako da je samo u obveznice budžeta SAD uložila oko 500 milijardi dolara, kao prva zemlja u svetu. Izvoz po glavi stanovnika iznosio je 850, dok je svetski prosek 2.400 dolara. Raspolagala je deviznim rezervama od preko 2.200 milijardi dolara, druga je u svetu i po stranim direktnim investicijama od 520 milijardi dolara, dok su kineske investicije u inostranstvu iznosile oko 60 milijardi dolara. Kineski rast se zasniva na ekspanziji investicija, primeni savremenih tehnologija, izvozu i visokoj štednji stanovništva. Za jedinicu BDPa Kina troši 1,5 puta više energije od Zapada. Zbog niskih nadnica veoma je konkurentna u izvozu (nadnice u SAD su 30 puta veće nego u Kini), pa se Amerikanci plaše da će im 1,5 miliona radnika, samo u tekstilnoj industriji, ostati bez posla, ako ili sama Kina ne smanji izvoz ili oni ne uvedu dodatne kvote i carine na uvoz iz Kine. Isti je slučaj i sa zemljama EU. Kina ima suficit robne razmene sa SAD od 230 milijardi dolara u 2008. godini. Juan je postao čvrsta valuta vezan za dolar (oko 8 juana za dolar), a SAD smatraju da je podcenjen za 40%, što daje konkurentnu prednost kineskom izvozu širom sveta, pa SAD traže da kineski juan u istom procentu odjednom revalvira. Kina to ne prihvata, pa je u 2007. godini apresirala juan za oko 8%. Međutim, ni Kina nije dovoljno angažovana da juan postane konvertibilna i transferabilna valuta i da se uvrsti u sistem svetskih valuta plaćanja i rezervi, za šta ima mnoge od uslova, posebno što je po obimu izvoza postala prvi, najveći trgovac (izvoznik) sveta. Da bi juan postao svetska valuta Kini je potrebna razgranata bankarska mreža širom sveta koja je za sada deficitarna. Kina najveći značaj pridaje obrazovanju i tehnološkom progresu. Prognoze svetskih naučnika su da će Kina oko 2030. godine, po nivou apsolutnog bruto domaćeg proizvoda postati prva ekonomija sveta, ostavljajući SAD iza sebe. Zemlje u razvoju su u najtežem položaju. Tehnološki progres i produktivnost su na niskom nivou. Akumulacija i investicije su niski i nedovoljni. Bogatstva se rasipaju i nezaposlenost raste. Životni standard je na izuzetno niskom nivou, nepo-voljno deluju domaći razvojni deficiti, pravna nejednakost, nedomaćinsko poslovanje i korupcija. Većina zemalja u razvoju je prezadužena. U najtežem položaju su zemlje Afrike. Broj siromašnih u Africi se udvostručio u periodu 1980 do 2005. Sa manje od pola dolara dnevno živi oko 21% stanovnika, a sa manje od dolara 46%. Do sredine osamdesetih godina, godišnja stopa inflacije u zemljama Latinske Amerike iznosila je u proseku 150% i dostigla zapanjujući nivo u Argentini 1130 i u Brazilu 217. Nezaposlenost je iznosila 15%, a bekstvo kapitala je dostiglo razmere epidemije. Godišnji neto transfer sredstava u inostranstvo samo u Brazilu je iznosio 30 milijardi dolara 1983., a dug 400 milijardi dolara. Moratorijum dugova nastao je prvo u Meksiku 1982. godine, a posle i u drugim zemljama Latinske Amerike. U praksi

14

M    

je to nazvano «dužničkom krizom». Ove zemlje imaju tri puta više kapitala nego duga, ali je problem odliv kapitala, pošto se kapital plasiran u zemlji obezvređuje kroz inflaciju, poreze i korupciju. Značajne rezultate među zemljama u razvoju ostvarile su Brazil i Indija. Brazil je ostvario rast od 5,1% u 2008. godini. Ekonomski razvoj Brazila obično je usporen 2005. godine. Uzrok su visoke kamatne stope koje su oborile investicije i precenjen kurs dolara. Kamatna stopa je značajno povećavana svakog meseca počev od septembra 2004. kako bi se obuzdala visoko narastajuća inflacija. Eskontna stopa iznosi 19,75 %., i berzanski indeks BOVESPA pao je za 14% mada je najavljivan njegov rast za 20%. Bruto društveni proizvod Brazila u 2008. godini, iznosio je 1.572 milijardi dolara, a po glavi stanovnika 7.300 dolara. U 2006. godini Brazil je imao stopu rasta od 3,7%, u 2007. godini stopu rasta od 4,9%, a u 2008. godini 5,1%. Izvoz je u zaostajanju i zbog precenjenog kursa i visoke kamate. Brazil je 2008. godine imao spoljni dug od 255 milijardi dolara, ali se iz razloga povećanja cena metala i poljoprivrednih proizvoda, ubrzano razdužuje u poslednjim godinama. Danas čak daje pozajmice MMF-u. Brazil je industrijski razvijena zemlja sa oko 190 miliona stanovnika i ogromnim prirodnim resursima, posebno u nafti, biogorivima, metalima, drvetu, kafi i tropskom voću, pa postaje respektabilna i sve značajnija privredna sila, ne samo u regionalnim nego i u svetskim okvirima. Predsednik Brazila Luis de Silva, u izbornoj promociji rekao je da Brazilu treba konstantan rast 3-5% godišnje, privredna stabilnost, kontrolisani deficit budžeta i trošenje samo onoga što je zarađeno, borba za priliv umesto odliva kapitala, jačanje štednje. Tabela 1. Glavni ekonomski pokazatelji Brazila

BDP apsolutni iznos/milijarde dolara BDP privredni rast/%

1983

1993

2008

203,3

438,3

1.572,2

2,4

2,3

5,1

BDP percapita/dolara

7.300

Cene/%

135,0

1928,0

7,1

Investicije u BDP/%

16,7

20,8

18,9

Izvoz dobara i usluga u BDP/%

11,4

10,5

14,3

Bruto domaća štednja u BDP/%

19,1

22,3

19,1

Tekući bilans/milijarde dolara

3,4

0,1

-1,8

Spoljni dug u BDP/%

48,5

32,9

16,2

Spoljni dug u odnosu na izvoz (otplate)/%

54,7

24,4

25,1

Izvor: World Development Indicators, At a Glance tables, World Bank 2009.

O      

15

Argentina, Meksiko i Čile pokazuju značajnu privrednu dinamiku u Latinskoj Americi. Rast privrede Argentine u 2008. iznosio je 4,4%, Meksika 3%, a Čilea 5,1%. Meksiko je u 2008. godini ostvario rast od 3%. Inflacija je iznosila 3,3%, a spoljni dug 8,3%BDP, najniži u poslednje 42 godine. Cena i prihod od nafte uticali su na ove rezultate. BDP Meksika iznosio je u 2005. godini 788 milijardi dolara, a učešće izvoza u BDP je iznosio 26%. Izvoz Meksika u 2008. godini iznosio je 292 milijarde dolara, a uvoz 297 milijardi dolara. U svetskom izvozu bio je na 16 mestu (1,8% svetskog izvoza), a u svetskom uvozu na 14. mestu (2% svetskog uvoza). Indija je postala značajan privredni faktor na ekonomskoj mapi sveta. Za 25 godina 1983-2008, uvećala je BDP 5,5 puta i postala deseta privredna sila sveta. Zbog ogromnog broja stanovnika BDP per capita u 2008. godini iznosio je 1040 dolara. Privredni rast konstantno iznosi preko 5% godišnje, a u 2008. iznosio je 6,1%. U 2009. godini, privredni rast je iznosio 8,1%. Obuzdana je inflacija tako da su cene u 2008. porasle 8%. Investicije i bruto domaća štednja u 2008. godini iznose 39,7% BDPa. U svetskom stanovništvu Indija učestvuje sa 17%. Otvorenost privrede, konkurentnost, posebno radne snage i prirodnih resursa, ogromni prirodni i ljudski resursi, stalno poboljšavaju konkurentnost i ponder Indije u globalnoj svetskoj ekonomiji. U periodu 1983-2008. izvoz u BDP porastao je 3,5 puta od 6% na 22,7%. Pozitiva u sektoru usluga, a posebno u prilivu doznaka iz inostranstva, učinili su da je tekući bilans iz negativnog prerastao u pozitivni, tako da je Indija postala zemlja mladi poverilac. Izuzetak je kriza 2008. godine kada je deficit tekućeg bilansa iznosio 2,6% BDPa. U svetskom izvozu, od 179 milijardi dolara (1,1% svetskog izvoza) Indija je zauzimala 26. mesto, a u svetskom uvozu od 292 milijardi dolara, Indija je zauzimala 17. mesto (1,5% svetskog uvoza). Indija nije zadužena zemlja. Spoljni dug u 2008. iznosio je 231 milijardu dolara, svega 19,9% BDPa a otplate 9% u izvozu. Svi izneti podaci su na bazi tabele 2. Tabela 2. Glavni ekonotnski pokazatelji Indije

BDP apsolutni iznos/milijarde dolara BDP privredni rast/%

1983

1993

2008

212,3

273,9

1.159,2

5,4

5,9

6,1

BDP per capita/dolara

16

1.040

Cene/%

14,4

5,0

8,0

lnvesticijeuBDP/%

19,7

21,3

39,7

Bruto domaća štednja u BDP/%

17,6

22,5

34,3

Izvoz dobara i usluga u BDP/%

6,0

10,0

22,7

Tekući bilans/milijarde dolara

1,7

0,6

-2,6

Spoljni dug u BDP/%

15,1

34,4

19,9

Spoljni dug u odnosu na izvoz (otplate)/%

16,5

25,2

9,0

M    

Izvor: World Development Indicators, At a Glance tables, World Bank 2009.

Značajne rezultate u razvoju ostvaruju i zemlje tzv. “Tigrovi Azije”. To su kineski Tajvan (Tajpei), Hong Kong, Republika Koreja i Singapur. Pošto su savladale privrednu krizu sa kraja XX veka, ove zemlje ostvaruju visoke stope rasta (preko 5% prosečno godišnje) i izvršile su značajne strukturne promene u privredi, tako da industrijski proizvodi visoke prerade u izvozu ovih zemalja čine 80 do 90%. Ove zemlje imaju dinamičku stopu spoljne trgovine i sprovode njenu liberalizaciju. One su uvršćene u najdinamičnije privrede u svetu, zemlje koje su posle II svetskog rata, u povezanih 25 godina, imale godišnju stopu rasta preko 7 odsto. U grupu ovih najdinamičnijih zemalja, po rastu i razvoju, spadaju još Kina, Japan, Malezija, Tajland, Brazil, Malta, Oman i Bocvana. MMF za 2010. godinu predviđa svetski rast od 4,6%. Da nije porasta nezaposlenosti to bi se mogle tumačiti kao izlazak iz recesije. Rastu će najviše doprineti Kina 10,5%, Indija 9,4%, SAD 3,3% i Japan 2,4%. Zemlje u razvoju imaće rast od 4,5%. Najlošije sa rasom stoji EU, gde se planira rast od 1% i pored toga što Evropska ceentralna banka (ECB) drži svoju osnovnu kamatnu stopu od 1% već četrnaest uzastopnih meseci, a Engleska banka svoju kamatnu stopu 0,5% već sedamnaest meseci. (World Street Journal, 8. jun 2010.)

III - KLASIFIKACIJA ZEMALJA U SVETU PO STEPENU RAZVOJA I ZADUŽENOSTI Svetska banka podarila nam je značajne podatke na osnovu kojih je svrstala sve zemlje u svetu, po kriterijumu visine BDP i po kriterijumu spoljnog duga. Po nivou dohotka Svetska banka sve zemlje svrstava po geografskim regionima (tzv. Atlas metod). Prosečan dohodak po glavi stanovnika u svetu u 2008. godini iznosio je 8.654 dolara. Zemlje grupe niskog dohotka (low income) su zemlje koje su u 2008. imale BDP po stanovniku 1.135 dolara i manje. Zemlje grupe nižeg srednjeg dohotka (lower middle income) su zemlje sa BDP 1.135 do 4.516 dolara po stanovniku. Zemlje grupe višeg srednjeg dohotka (upper middle income) su zemlje sa dohotkom 4.517 do 12.650 BDP po glavi stanovnika. Zemlje grupe visokog dohotka su zemlje sa 11.907 i više dolara BDP po glavi stanovnika. Visokorazvijene zemlje imale su prosečan dohodak 39.688 dolara (EU 31.710). Postoji i prikaz po kupovnoj snazi koji je nešto pouzdanijij za zemlje u razvoju. Od 208 zemalja u svetu, koje statistički prati Svetska banka, tzv. Atlas metod, nerazvijene zemlje (low income) su: Avganistan, Bangladeš, Benin (Afrika), Butan (Južna Azija), Burkina Faso, Burundi, Kambodža, Kamerun, Čad, Komorska ostrva (SubSaharska Afrika), Kongo, Obala Slonovače, Eritreja (SubSaharska Afrika), Etiopija, Gambija,

O      

17

Gana, Gvineja, Gvineja Bisao, Haiti, Indija, Kenija, Koreja Demokratska Republika, Kirgizija, LAO (Istočna Azija i Pacifik), Lesoto, Liberija, Madagaskar, Malavi, Mali, Mauritanija, Moldavija, Mongolija, Mozambik, Mianmar, Nepal, Nikaragva, Niger, Nigerija, Pakistan, Papua Nova Gvineja (Istočna Azija i Pacifik), Ruanda, Sao Tome i Principe (SubSaharska Afrika), Senegal, Siera Leone, Solomonska ostrva (Istočna Azija i Pacifik), Somalija, Sudan, Tadžikistan, Tanzanija, Istočni Timor (Istočna Azija i Pacifik), Togo, Uganda, Uzbekistan, Vijetnam, Jemen Republika, Zambija i Zimbabve. (World Bank, 2007.) Po kriterijumu zaduženosti postoje: t Prezadužene zemlje (Severely indebted) su one kod kojih su sva četiri pokazatelja iznad kritičnog nivoa: dug prema BDP (80% i više), dug prema izvozu (220% i više), otplate prema izvozu (30% i više), otplate prema BDP 8%. t Srednje zadužene (Moderately indebted) su one zemlje kod kojih tri od četiri premašuju navedene pokazatelje. t Sve druge zemlje sa nižim i srednjim dohotkom su klasifikovane kao manje zadužene (Low indebted). Isti izvor Svetske banke navodi i prezadužene zemlje. To su: Angola, Argentina, Belize (Latinska Amerika i Karibi), Butan (Južna Azija), Brazil, Bugarska, Burundi (SubSaharska Afrika), Centralna Afrička Republika, Čad, Komorska ostrva, (SubSaharska Afrika), Kongo Demokratska Republika, Kongo Republika, Obala Slonovače, Hrvatska, Dominikana (Latinska Amerika i Karibi), Ekvador, Eritreja, (SubSaharska Afrika), Estonija, Gabon, Gambija, Grenada (Latinska Amerika i Karibi), Gvajana (SubSaharska Afrika), Gvineja Bisao (SubSaharska Afrika), Gvajana (Latinska Amerika i Karibi), Indonezija, Kazahstan, Kenija, Kirgizija, Laos PDR (Istočna Azija i Pacifik), Litvanija, Liban, Lesoto (SubSaharska Afrika), Liberija, Malavi(SubSaharska Afrika), Mianmar, Panama, Ruanda (SubSaharska Afrika), Samoa (Istočna Azija i Pacifik), Sao Tome i Prin-cipe (SubSaharska Afrika), Srbija, Crna Gora, Sejšeli (SubSaharska Afrika), Siera Leone, Somalija, Sveti Kits i Nevis (Latinska Amerika i Karibi), Sudan, Sirija, Tadžikistan, Togo, Turska, Urugvaj, Zambija i Zimbabve. (World Bank, 2007.). Zemlje u svetu se mogu klasifikovati i po sledećim kriterijumima: t kriterijum uticaja na svetsku privredu i politiku; t kriterijum uspešnosti u ostvarivanju razvojne strategije; t kriterijum značaja za Srbiju. Po kriterijumu uticaja na svetsku privredu i politiku značajne su SAD, zemlje EU, Japan, Kina, Rusija, Indija i Brazil. Po kriterijumu uspešnosti u ostvarivanju razvojne strategije najznačajnije su sledeće zemlje: SAD, Japan, Kina, Rusija, Brazil, Bocvana, Indija, Australija, Austrija, Belgija, Holandija, Čile, Češka, Estonija, Litvanija, Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Hong Kong, Singapur, Kineski Tajpei, Mađarska, Irska, Izrael, Italija, Republika Koreja, Luksemburg, Malezija, Meksiko, Norveška, Poljska, Portugal, Singapur, Slovenija, Južna Afrika, Španija, Švedska, Švajcarska, Tajland, Tunis i Velika Britanija.

18

M    

Po značaju za Srbiju najznačajnije su zemlje EU, Rusija, SAD, susedne zemlje, Kina i arapske zemlje, jer od ovih zemalja zavisi naš privredni razvoj te politička i ekonomska stabilnost.

IV - FAKTORI RAZVOJA SVETSKE PRIVREDE Ekonomsku snagu zemlje možemo meriti veličinom teritorije, brojnošću stanovništva, bogatstvom prirodnih izvora, ljudskim resursima, stepenom tehnološkog razvoja, razvijenošću privredne strukture, visinom dohotka i sl. Ovi i drugi faktori čine bitne komponente ekonomskog potencijala svake zemlje u svetskoj privredi. Važna je raspoloživost faktora proizvodnje kao i da li se oni koriste po zahtevima produktivnosti i ušteda. Najuspešnije su zemlje koje stalno usavršavaju radnu snagu kroz sistem obrazovanja i koje koriste tehnološki progres. Moć (sila) i iz nje izrasla konkurencija, definiše položaj svake zemlje u svetu, a glavne poluge ekonomske moći su BDP, ukupno i po stanovniku, obim i stanje tekućeg bilansa i stepen zaduženosti zemlje prema drugim zemljama u svetu, uključenost u svetsku privredu kao i opšta privredna stabilnost.. Dugoročna konkurentska prednost gradi se na osnovu resursa i sposobnosti. Sami resursi, posmatrani izolovano, nisu produktivni bez dobre organizacije i menadžmenta. Svaka zemlja čini napore da svoj privredni položaj neprekidno popravlja. Ona preduzima autonomne mere da bi u sprovođenju politike razvoja stasala u industrijski razvijenu zemlju. Pri tome se polazi od početnih prednosti koje joj pružaju njeni prirodni resursi, geografski položaj, rezerve u radnoj snazi, a potom nadograđuje tzv. stečene prednosti, prvenstveno obrazovnog, tehnološkog, kulturnog, menadžment i marketing sadržaja. Faktori razvoja deluju na položaj nacionalne u međunarodnoj privredi (makro faktori), i na snagu i konkurentnost neposrednih proizvodača i njihovih proizvoda na svetskom tržištu (mikro odnosno mezo faktori). Makro i mikro faktori su međusobno isprepleteni, a jedni i drugi mogu biti dugoročni koji svoje efekte ispoljavaju na dužu stazu (npr. investicije, tehnološki progres, promene privredne strukture, uvođenje konvertibilnosti nacionalne valute) i kratkoročni koji u kratkom roku utiču na tokove spoljne trgovine (na primer promena carina, cena, deviznog kursa, poreza, kredita za finansiranje izvoza, izvoznih stimulacija i slično). Mogu biti unutrašnji tj. endogeni (politika unutrašnjeg razvoja, efikasnost proizvodnje, štednja, produktivnost rada, politika cena i slično) i spoljni egzogeni (npr. kretanje tražnje na inostranim tržištima, delovanje monopola na njima, protekcionizam i liberalizam u pojedinim zemljama, promene u odnosima valutnih kurseva u svetu, sklad finansijskih tržišta,

O      

19

sankcije i slično). I na kraju mogu biti subjektivni (koji zavise od ponašanja subjektivnog faktora u proizvodnji i međunarodnoj trgovini) i objektivni, na koje subjekti teže deluju u smislu njihovih promena. Ne može npr. preduzeće preuzeti u istoj meri i na isti način odgovornost za određene relacije u spoljnotrgovinskim bilansima, za održavanje spoljnotrgovinske likvidnosti zemlje i za kurs nacionalne valute, kako to može i mora da preuzme država, kao makro regulativni subjekt. Obrnuto, ne može se očekivati da država odgovara za vođenje proizvodnih procesa, kvalitet proizvoda, cenu i sl., kao što to može i mora preduzeće, kao mikro privredni subjekt. Subjektivni faktor obuhvata svesnu aktivnost ljudi, menadžera, sindikata, klasa, partija, državnih organa, u cilju političke i pravne sigurnosti, njihovu organizovanost, nadu, veru, volju, energiju, stimulans, motivaciju, nužnih za rešavanje razvojnih zadataka, koji, uvažavajući objektivne okolnosti, menjaju i usavršavaju i sami sebe, svoj standard i položaj u domaćoj i inostranoj privredi. Objektivni faktori obuhvataju sve faktore izvan subjektivnih (odnose snaga u svetu i položaj pojedinih zemalja u njima posebno malih zemalja, geografski položaj, bogatstvo prirodnih resursa, klimu, raspoloživost flore i faune i slično). Po Marksu su proizvodni odnosi najvažniji za razvoj, po Kejnzu tražnja, po stručnjacima tzv. Rimskog kluba sirovine, a po američkom teoretičaru razvoja Robert Solou tehnologija. Ekonometrijsko merenje faktora proizvodnje probijalo se od najprostijeg do složenijih modela. Prosti model, pedesetih godina XX veka, uradio je američki naučnik Harood Domar. On je stavio stopu rasta u funkciju akumulacije i kapitala, uzevši u modelu samo dve varijable: prosečnu stopu štednje u BDP, koju je podelio sa graničnim kapitalnim koeficijentom i ustanovio rang zemalja po ovom kriterijumu razvoja. Deceniju kasnije, šezdesetih godina dvadesetog veka, američki naučnik Robert Solou (Robert Solow) ukazuje na značaj tehnologije kao faktora razvoja. On je uradio regresionu jednačinu sledećeg oblika:

Yr = a + b X1 + c X2 + d Yr = stopa rasta a = rezidualni faktor b i c = parametri koji pokazuju značaj faktora X1 i X2 X1 = radna snaga X2 = kapital d = statistička greška Prirodni resursi su obuhvaćeni preko kapitala, pošto je kapital uzet kao ukupna aktiva uključiv zemljište i zasade, infrastrukturu, celokupni realni i finansijski kapital, osnovni i obrtni. Kada je izračunao parcijalne koeficijente korelacije, uvideo je da je najveći koeficijent rezidual (preko 50%), a protumačio ga je kao uticaj tehnologije na privredni rast i razvoj. U njegovim kasnijim modelima ovaj faktor povećan je na 70%, što znači da su obrazovanje, nauka i tehnologija najznačajniji faktor savremenog razvoja.

20

M    

Sve faktore razvoja teško je izmeriti, pošto su mnogi od njih kvalitativne prirode. Zbog toga je data i šira definicija faktora razvoja na makro nivou. Faktore razvoja (makro faktore) možemo grupisati na sledeći način: 1. geopolitički položaj, raspoloživost prirodnih resursa i stanovništvo; 2. veličina zemlje; 3. kapital i tehnološki progres; 4. nivo i struktura razvoja; 5. mikro i makro menadžment i marketing (strateški i operativni); 6. dugoročne strukturne promene u svetskoj privredi; 7. privrednosistemski faktori. (M. Unković, 2004., str. 162)

1. GEOPOLITIČKI POLOŽAJ, RASPOLOŽIVOST PRIRODNIH RESURSA I STANOVNIŠTVO Geopolitički položaj, iako ne presudan, može biti uticajan faktor razvoja. Po svim procenama Srbija teško može realno ispuniti uslove za punopravno članstvo u Evropskoj uniji pre 2020.godine, ali ako EU zaključi da im je ta država značajna iz geostrateških razloga, to mogu učiniti i ranije, isto kao što SAD nemaju cenu da ovladaju resursima nafte na Bliskom istoku, preduzimajući veoma rizične akcije u Avganistanu i Iraku. A pre toga, verovatno zbog istih ciljeva su, sa snagama NATO saveza, izvršile agresiju na SRJ. Što se tiče lokacije zemlje, uvek bolje prolaze zemlje koje u okruženju imaju razvijene i prijateljski naklonjene zemlje. Takođe, bolje prolaze zemlje čija je geografska lokacija bliže moru i međunarodnim plovnim rekama, te važnim železničkim, kopnenim i vazdušnim komunikacijama, zbog uticaja na transportne troškove. Lokacija, najčešće, određuje raspoloživost prirodnim resursima, kao što su klima, rude, izvori energije i slično. Veoma je uticajna na razvoj i pozicija zemlje u regionalnim ekonomskim integracijama, da li zemlja pripada tim integracijama i kako sa njima sarađuje, a posebno ako pripada najuticajnijim regionalnim ekonomskim integracijama (EU, NAFTA, ASEAN). Od geopolitičkog položaja zavisi i razvoj usluga, posebno turizma i saobraćaja, koji bitno utiče na razvoj međunarodne trgovine. Stanovništvo je od izuzetnog uticaja na privredni razvoj, njegove karakterne osobine, ponašanje, sposobnost za uključivanje i saradnju sa svetom, sposobnost za produktivnost rada i ponašanje u potrošnji (da li troši više nego što zaradi), sposobnost za menadžment i tehnološka otkrića, da li veruje u sebe ili živi u prošlosti i strahu i sl. Broj stanovnika je

O      

21

značajan, ali je istovremeno i relativna kategorija. Primera radi, privreda 25 miliona stanovnika BENELUXa jača je od privrede cele Afrike. Međutim, kada se spoji značajan broj stanovnika i tehnološki progres (slučaj EU, SAD, Japana i Kine) onda je uticaj na razvoj pozitivan ne samo kvalitativni, nego i kvantitativni. U ovom pomenutom slučaju kvantitet se pretvara u kvalitet, jer, na primer Japan, bez skoro ikakvih prirodnih resursa u decenijama posle drugog svetskog rata, čini drugog proizvođača i ranije trećeg najvećeg izvoznika u svetskoj privredi, ranije posle Nemačke i SAD, a sada četvrtog posle Kine, Nemačke i SAD, a tu je kvalitet stanovništva, kao radne snage, najznačajniji.

2. VELIČINA ZEMLJE Nijedna država, bez obzira koliko je velika, ne može biti ekonomski nezavisna (na primer SAD, Kina i EU zavise od uvoza nafte, gasa i mnogih sirovina) i ne sme se ograditi od saradnje sa drugim državama. Naravno, zavisnost malih država je veća, a moć njihovog uticaja u svetskoj privredi manja. Najmoćnije države u naučnotehnološkom, ekonomskom, kulturnom i civilizacijskom smislu, po brojnosti i dinamičnosti ljudskog faktora su najmanje zavisne od drugih država i najuticajnije u svetskim političkim i privrednim kretanjima (SAD, EU, Kina, Japan, Rusija, Indija, Brazil i sl.). Male zemlje i njihove privrede mogu opstati u svetskoj privredi i na svetskom tržištu, samo ako su veoma kooperativne u međunarodnoj politici i međunarodnoj trgovini. Položaj velike zemlje je različit od položaja male zemlje na svetskom tržištu. Normalno je da velika zemlja: t može na svom širokom tržištu lakše snabdevati tržište proizvodima domaćeg porekla. Ovo znači da velika zemlja, po pravilu, ima veću elastičnost uvoza nego mala zemlja. To se odražava na razvoj i strukturu njene spoljne trgovine; t ima veće mogućnosti da unapredi izvoz sa svog tržišta, jer raspolaže većom i kvalitetnijom proizvodnjom i većim zalihama, tako da lakše nego mala zemlja može da se usredsredi na izvozni napor. To znači da ima veću elastičnost izvoza od male zemlje; t može efikasnije da koristi prednost masovne proizvodnje, tj. efekat degresije troškova. Na taj način može lakše konkurisati nižim cenama na spoljnim tržištima; t zahvaljujući prostranosti unutrašnjeg tržišta može na njemu da realizuje najveći deo svoje proizvodnje, što je čini manje zavisnom od konjunkturnih kolebanja na svetskom tržištu; t masovnom proizvodnjom i monopolom u ponudi i tražnji diktira cene na međunarodnim tržištima; t u odnosu na malu zemlju, uz isti prosečni volumen spoljne trgovine po glavi stanovnika, ima centeris paribus nesrazmerno veću korist od međunarodne trgovine nego mala zemlja.

22

M    

Imajući u vidu sve ove prednosti, velika zemlja postiže efekte dominacija u odnosu na male, ekonomski slabije zemlje. Velike zemlje imaju nizak relativni značaj spoljne trgovine u nacionalnom bruto proizvodu, ali zbog ogromnog obima ponude, presudno utiču na svetske odnose ponude i tražnje, posebno SAD, Nemačka, Japan, Kina. Na male zemlje neuporedivo više utiče njihov spoljnotrgovinski položaj i međunarodno privredno okruženje. Zato je potrebno obrazovanje studenata o spoljnom svetu, njegovim dominantnim činiocima i trendovima, kao i realnim šansama određene male zemlje, na primer naše zemlje, u svetskoj privredi. Važno je naučiti da u realnom svetu vladaju interesi, manje pravda a više sila, odnosno zakon jačeg. Među 30 najvećih svetskih izvoznika u 2008.godini, koje imaju veće učešće u svetskom robnom izvozu od 1%, nalaze se neke male, a razvijene zemlje i to ukupno 12: t Holandija 634 milijarde dolara ili 3,9% svetskog izvoza; t Belgija 477 milijarde dolara ili 3% svetskog izvoza; t Hong Kong (Kina) 370 milijardi dolara ili 2,3% svetskog izvoza (najviše reeksport); t Singapur 338 milijardi dolara ili 2,1% svetskog izvoza (najviše reeksport); t Saudi Arabija 329 milijardi dolara ili 2% svetskog izvoza; t Taipei (Kina) 256 milijardi dolara ili 1,6% svetskog izvoza; t Ujedinjeni Arapski Emirati, 232 milijarde dolara ili 1,4% svetskog izvoza; t Švajcarska 200 milijardi dolara ili 1,2% svetskog izvoza; t Švedska 184 milijarde dolara ili 1,2% svetskog izvoza; t Austrija 182 milijarde dolara ili 1,1% svetskog izvoza; t Tajland 178 milijarde dolara ili 1,1% svetskog izvoza; t Norveška 168 milijardi dolara ili 1% svetskog izvoza; (WTO, 2009. Appendix, Table 1)

Iako su ove male zemlje ostvarile i ostvaruju visoke rezultate u razvoju, teško se može reći da one imaju snagu i stabilnost u svetskoj privredi poput velikih zemalja: SAD, Nemačke, Japana, Francuske, Britanije, Italije, Rusije, Kine i sl. Posebno zabrinjava položaj male nerazvijene zemlje u međunarodnoj trgovini, kao što je, na primer Srbija, čiji ukupni godišnji izvoz jedva prelazi 10 milijardi dolara, a uvoz je dva puta veći. Najvećih 20 zemalja u svetu po kriterijumu apsolutnog BDP/milijardi dolara u 2008. godini prikazane su u grafikonu 2.

O      

23

Grafikon 2

Izvor: WB, World Development Indicators, 2009.

3. KAPITAL I TEHNOLOŠKI PROGRES Kapital, kako akumulirani tako i novoinvestirani (realni i novčani) je motor pokretač ekonomskog razvoja. Od njega zavisi produktivnost rada i ekonomija troškova. Od kapitala zavisi i nivo ulaganja u tehnologiju, a tehnološki progres je najznačajniji faktor savremenog razvoja. Od kapitala zavisi i ulaganje u obrazovanje, zdravstvo, kulturu, infrastrukturu koji, takođe, imaju značajan uticaj na razvoj. Tehnološki progres je žila kucavica za uspostavljanje strateških prednosti kompanija i država u privrednom razvoju. On je direktno vezan za kapital i ljudski faktor (inteligenciju) i u savremenim uslovima je postao najznačajniji faktor razvoja. Njime se rast danas objašnjava i sa preko 70% u pojedinim zemljama. Roba se vrednuje znanjem, radom, ali i značajem za opstanak (retkošću). I osnovna sredstva i znanje su reproduktivni, što najčešće nije slučaj sa prirodnim faktorom. Znanje kao fond najznačajniji je činilac proizvodnje. Proizvodnja je kombinacija faktora, srazmerno odnosu proizvodnje i potrošnje, a pokretač je profit (kao razlika prihoda i troškova). Vrednost robe zavisi od odnosa ponude i tražnje, a nadnice su često veće od produktivnosti rada. Novac kao mera vrednosti reguliše odnose ponude i tražnje, nije neutralan i značajan je činilac razvoja. Najvažniji faktori razvoja su savremena tehnologija, dobra organizacija, informatika, menadžment, marketing. Oni utiču na kvalitet, cenu koštanja i prođu robe na svetskom tržištu. Robert Solou 50-ih godina dvadesetog veka ukazao je da rast najviše zavisi od tehnologije. Faktorom rada i kapitala on je rast u SAD, u periodu 1927 do 1957, objasnio sa 40%. Tehnologiju je objasnio kao rezidualni faktor sa 50%. U kasnijim njegovim istraživanjima 70% privrednog rasta SAD objašnjava

24

M    

tehnologijom, kod koje je obučeni ljudski faktor i njegovi talenti, najznačajniji faktori razvoja (Robert Solow, 1994.). Tehnologija je učinila da je sektor usluga postao najznačajniji u savremenoj privredi. Usluge čine preko 70% privrednog rasta i zaposlenosti u najrazvijenijim zemljama na štetu poljoprivrede, pa i industrije. Pre samo 30 godina činile su 50%. Tehnološki progres značajan je u svim oblastima, ali se najslikovitije može prikazati na primeru saobraćajai informatike. Tako je: t za prelazak neke robe preko Atlantika pre jednog veka trebalo 14 dana, 1927. godine 33 sata, a sada avioni lete samo 8 sati (avion Konkord je ovu razdaljinu preleteo za 2 sata); t vozarina za kabastu robu u periodu 1950 - 2000. godine, između Evrope i SAD smanjena je 6 puta od 60 na 10 dolara; t troškovi trominutnog telefonskog razgovora između Evrope i SAD 1990. bili su 80 puta niži nego 1930. godine; t vreme slanja poslovnih dokumenata od Njujorka do Tokija iznosi avionom 8 sati, telefaksom 31 minut, a internetom 2 minuta (citiramo prema: Slobodan Kotlica, 1996, str. 3). Kod tehnološkog progresa najvažnija je informatička revolucija, tj. Razvoj kompjutera, softvera i internet tehnologija. Internet omogućava korišćenje ogromnih baza podataka i plasiranje proizvoda i usluga on-line u sistemu tzv.elektronske trgovine.“ Savremeni konsalting, postao je deo tehnološkog napretka. Predsednik SAD Lindon Džonson sredinom šezdesetih godina XX veka osnovao je Međunarodnu izvršnu službu, koja je u inostranstvo, radi prenosa znanja obuke (a prvenstveno radi strateških interesa SAD) poslala 50.000 penzionisanih američkih uglednih privrednika i rukovodilaca. Oni su uradili preko 30.000 projekata, od reorganizacije fabrika za proizvodnju i preradu pilećeg mesa na Filipinima, do davanja saveta vladama Poljske, Mađarske i Češke o tranziciji na tržišnu privredu. To je ojačalo ugled SAD u svetu, ali i tražnju za njihovim proizvodima.

4. VIZIJA, NIVO I STRUKTURA RAZVOJA Bez vizije nijedna zemlja ne može računati na uspeh u globalnoj konkurenciji, posebno imajući u vidu uticaj spoljnog okruženja na razvoj. Dostignuti nivo razvoja, meren nivoom dohotka ukupno i po glavi stanovnika, pokazuje opštu privrednu snagu. Zemlje na visokom stepenu razvijenosti najčešće imaju diferenciranu strukturu privrede sa kojom se uključuju u sara-dnju sa svetom, imaju savremena tehnološka svojstva i kvalitetne proizvode, a sve to nemaju zemlje na niskom nivou razvoja. Karakteristika zemalja na visokom nivou razvoja je i to da su te zemlje, uglavnom, pronašle optimalni nivo uključenosti u svetsku privredu i ta uključenost je stabilizovana na tom visokom nivou. O      

25

Nivo i dinamika razvoja deluju zajedno sa privrednom strukturom. Tako, daleko više znači dostignuti nivo razvoja, npr. Izraela, sa diferenciranom proizvodnom strukturom, nego npr. Kuvajta, koji ima veći nivo dohotka po stanovniku, ali siromašniju privrednu strukturu. Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar, iz skupine najbogatijih po kriterijumu dohotka po glavi stanovnika, daleko manje znače u strukturi svetske privrede od npr. Češke čiji je dohodak po glavi stanovnika duplo niži. Privredna struktura se direktno odražava na spoljnotrgovinsku strukturu, s tim da propulzivne grane finalne proizvodnje imaju veću proizvodnu i dohodovnu elastičnost, a time bolje prolaze u međunarodnoj podeli rada. Ovde se ne radi samo o uticaju pojedinih sektora i proizvoda, nego je u pitanju konkurentnost ukupne izvozne i uvozne strukture. Svaka industrija mora napredovati da ne bi zaostala i propala, a da bi mogla napredovati mora se širiti, osvajati nova tržišta, stalno se uvećavati novim preduzećima i proizvodima. Ravnoteža globalne ponude i tražnje značajna je kako ne bi dolazilo do neravnomernosti i privrednih kriza. Kapitalizam je izvršio podelu rada među zemljama, tako da se u razvijenim kapitalističkim zemljama nalaze sektori i grane koji omogućuju kapitalno i tehnološki intenzivnu masovnu proizvodnju (prvenstveno elektronika, mašinska i hemijska industrija) i koje najbolje prolaze na svetskom tržištu. Obrnuto, u zemljama u razvoju, kapital je razvio proizvodnju sirovina, energije i poljoprivrednih proizvoda, što je, sve do naših dana, dalo osnovno obeležje nepovoljnom položaju ovih zemalja u međunarodnoj privredi.

5. MIKRO I MAKRO MENADŽMENT I MARKETING (STRATEŠKI I OPERATIVNI) Kapital i tehnologija, koji daju snažne prednosti, nisu dovoljni u međunarodnoj konkurenciji. Potrebna je određena organizacija i upravljanje (menadžment), kao i sposobnost plasmana proizvoda na spoljna tržišta (marketing). Snaga upravljanja i rukovođenja je u najboljoj kombinaciji svih resursa sa kojima se raspolaže, i posebno kontinuiranih inovacija i stalnih promena. Dobra organizacija i menadžment uspostavljaju najbolje veze između čoveka, prirode, tehnike i tržišta. Ljudski faktor, njegovo znanje, kontrola, liderstvo i motivisanost su nezamenljivi u razvoju. Organizacije koje žele da budu uspešne moraju da u samu svoju strukturu ugrade adekvatan menadžment sistema za upravljanje promenama, zavisno od nivoa tendencija u njegovom okruženju (Mašić, 2009., str.52). Gigantske kompanije i banke u međunarodnoj privredi menjaju u najvećoj meri odnose na svetskom tržištu u korist zemalja koje ih imaju, pa i samo delovanje zakona vrednosti. Velike multinacionalne kompanije u stanju su da drže, pod svojom neposrednom kontrolom, ponudu i tražnju kao dve komponente zatvorenog reprodukcionog procesa, a to

26

M    

im sa svoje strane omogućuje visoke zarade na svetskom tržištu, u vidu monopolskog ekstraprofita. Pri tome kompanije razvijenih zemalja u zemlji vode konkurentsku borbu, a u izvozu se međusobno pomažu i tesno sarađuju. Tehnologija, menadžment i marketing postali su osnovni nosioci savremenog razvoja privrede sveta i svake pojedinačne zemlje. Preko 500 milijardi dolara godišnje se u svetu izdvaja za nauku. Marketing je postao poslovni obrazac privrednog uspeha i uvećanog profita. U žiži marketinga je kupac, njegove želje i moć plaćanja, i dobri odnosi sa kupcima (Customer Relation Marketing). Draker je napisao da je kreiranje kupaca, uz pomoć marketinga, jedina svrha poslovanja preduzeća (P.Drucker, 1995.). On podiže konkurentnost ograničenih privrednih resursa i razvija pozitivna očekivanja kod klijenata. Njegova polazna tačka je konstituisanje marketing informacionog sistema, promocije i propagande kao dela “public relations”. Najjasniju definiciju marketinga dao je Kotler: “Marketing je analiziranje, organizovanje, planiranje i kontrolisanje potencijalnih izvora kupaca, politike i aktivnosti kompanija u želji da se zadovolje potrebe i zahtevi izabranih grupa kupaca i time stekne profit”. (P. Kotler: 1967. str.12), ili „Marketing je navika i veština pronalaženja, zadržavanja i negovanja mogućih kupaca“ (prema Adižas, 2003., str.153).

6. DUGOROČNE STRUKTURNE PROMENE U SVETSKOJ PRIVREDI Za uspeh u razvoju, sa aspekta spoljne trgovine, moramo da znamo gde se kreće razvoj i tražnja sveta, kuda one idu i kakvo mi mesto zauzimamo u svetu. Domaći i spoljni faktori razvoja su međusobno povezani. Treba znati iskoristiti pozitivna konjunkturna kretanja u svetu za domaći ubrzani razvoj, a isto tako izbeći ili umanjiti oštricu kriza. Kvalitet tražnje na domaćem tržištu je značajan faktor privrednog razvoja i konkurentnosti. Ako je domaća tražnja (kupci) probirljiva u pogledu kvaliteta, dizajna, načina pakovanja, načina obeležavanja proizvoda, to je odskočna daska za izvoznu tražnju i konkurentnost na inostranim tržištima. Rast domaće tražnje u SAD (na primer Coca Cola, Mc Donald “s, Jeans, Nike, Boeing, kompjutera i softvera) podigao je do neslućenih razmera i tražnju za ovim proizvodima i njihovu konkurentnost u svetu. Vlasnik i predsednik kompanije Sony, Akio Morita, firme koja je razvila video, vokmen, diskete, kompjutere, dao je čuvene izjave:”Deluj globalno, radi lokalno” i ”Ja ne opslužujem tržišta, ja ih stvaram” (Morita, 1989.) Pored privrednih kretanja u zemlji, privredni razvoj i komparativne prednosti određene zemlje, zavise i od privrednih kretanja u svetu: razvoja proizvodnje, ponude, tražnje i konkurencije na inostranim tržištima i sl. U spoljnoj trgovini najbolje prolaze zemlje koje su sposobne da se stalno prilagođavaju kretanjima na spoljnim tržištima, mada jake zemlje, kretanja na svetskom tržištu i sama nameću. O      

27

Struktura svetske privrede menja se dinamično, pod uticajem promena u tehnološkim postupcima, promenama u tražnji i sklonostima kupaca i pod uticajem drugih faktora. Te promene se uvek kreću u korist onih zemalja čiji se proizvodi supstituišu novim proizvodima. To se direktno odražava na tokove uvoza izvoza roba, usluga i faktora proizvodnje. Dugoročna analiza tražnje na svetskom tržištu ukazuje da teče stalno prestruktuiranje, mnogi proizvodi se menjaju, nestaju i nastaju. Naročito dolazi do trajnog relativnog pada tražnje za primarnim proizvodima u korist finalnih proizvoda. Tako je udeo primarnih proizvoda opao od 50% ukupnog svetskog uvoza u 1956. na 33,5% u 2008. godini. U isto vreme udeo industrijskih proizvoda povećan je od 50% na 66,5% ukupnog svetskog izvoza. Od sirovina, kao i uopšte, najveću tražnju beleži energija (posebno nafta i gas). Među industrijskim proizvodima najveću tražnju beleži elektronika, automobili, mašinogradnja i hemijska industrija, posebno farmacija, a pojavljuju se i nove privredne grane kao kosmička industrija, genetski inženjering i druge. Primera radi, elektronika i računarstvo za nekoliko poslednjih godina napravile su bum, pa u svetskoj trgovini u 2008. učestvuju sa preko 1700 milijardi dolara, oko 21% ukupnog svetskog izvoza (WTO, 2009.) U razvoju bolje prolaze one zemlje čija se izvozna struktura sastoji od onih, na svetskom tržištu traženih proizvoda, a to su uvek zemlje na visokom stepenu ekonomskog razvoja. U izvozu zemalja u razvoju, preko 80% učestvuju primarni proizvodi, dakle proizvodi na čiju se štetu vrše dugoročna strukturna pomeranja u svetskoj privredi. Ove zemlje, usled toga, imaju lošu pregovaračku poziciju u spoljnotrgovinskim poslovima u odnosu na razvijene zemlje, kao i nepovoljan uticaj spoljne trgovine na nacionalni privredni razvoj. Na njih se posebno nepovoljno odražava kriza u svetskoj privredi, protekcionizam u razvijenim zemljama, prezaduženost, nepovoljna kretanja cena, kamata i deviznih kurseva u svetskoj privredi i sl.

7. PRIVREDNO SISTEMSKI FAKTORI “Društveni sistemi koji zaostaju u ekonomskom razvoju nužno propadaju” (Branko Horvat, 1984., str. 291) Pravni sistem svake države opredeljuje okvire skladnog preduzetništva, konkurenciju i saradnju. Iskustvo je pokazalo da samo zrele države i privrede, sa pravom rukovodnom elitom mogu da budu dobri organizatori i upravljači nacionalnih resursa u interesu bogatstva i kvaliteta života njihovih stanovnika. Privatni sektor SAD, EU i Japana svetu prenosi znanje i stručnost poslovnih ljudi i veštine rukovođenja i upravljanja. Od privrednosistemskih rešenja najvažnije je funkcionisanje tržišta i konkurencije, zaštita kvaliteta, zaštita potrošača, stimulisanje rada, privatizacija imovine, otvorenost prema svetu, razvoj infrastrukture, makroekonomska stabilnost i njena kruna

28

M    

konvertibilnost valuta, te politika raspodele, investiciona, fiskalna i monetarna politika, kao i politika spoljne zaduženosti. Strategija, struktura, bonitet firmi i banaka, velikih, malih i srednjih, bi trebalo da bude zadatak njihovog menadžmenta koji bi trebalo da se orijentiše na stvaranje što većeg profita. Takođe je bitan i razvoj demokratije, decentralizacija odlučivanja, bezbednost zemlje, zaštita ljudi i imovine, borba protiv kriminala i korupcije, kulturne navike i sklonosti, jaka pravna država u svim domenima. Konvertibilnost valute, kao ključni pokazatelj snage privrednog sistema, je najveća blagodet za razvoj privrede. Rukovođena liberalizacija spoljne trgovine, dinamički izvoz i privlačenje direktnih stranih investicija, takođe izuzetno pozitivno utiču na razvoj privrede. Protekcionizam uvek izaziva kontra mere u drugim zemljama i otežava realizaciju robe, a tražnja je oslonac ekonomskog razvoja.

REZIME

Privreda pojedine konkretne zemlje obuhvata kompletnu privrednu strukturu, faktore razvoja i privredni sistem. Svetska privreda predstavlja zbir privreda svih zemalja u svetu. Međunarodna ekonomija predstavlja privrednu saradnju između svih zemalja sveta, odnosno onaj deo svetske privrede koji nastaje po osnovu privredne saradnje (ekonomskih odnosa) između svih zemalja u svetu, bilateralno i multilateralno. Ciljevi privrednog razvoja su kvalitetan život, s tim da se danas živi bolje nego juče, a sutra bolje nego danas, podrazumeva se da svaka generacija bolje i kvalitetnije živi od prethodne generacije. Savremeni svetski privredni razvoj odvija se u eri globalizacije i otvorenog tržišta, privatizacije svojine, te makro i mikro ekonomske stabilizacije, koja uključuje značajnu ulogu države u privrednom životu. Svetska banka klasifikuje zemlje u svetu, sa stanovišta razvoja na: t zemlje sa niskim dohotkom, na primer, 975 dolara po stanovniku; t zemlje sa nižim srednjim dohotkom od 976 – 3.855 dolara po stanovniku; t zemlje sa višim srednjim dohotkom od 3.856 – 11.905 dolara po stanovniku; t zemlje grupe visokog dohotka preko 11.906 dolara po stanovniku (podaci za 2008. godinu). Zemlja se smatra prezaduženom, ako 4 kriterijuma prevazilaze standarde i to: t učešće stanja duga u BDP preko 80%; t stanje duga preko 220% izvoza; t učešće otplate duga i kamata u izvozu preko 30%; t učešće otplate i kamatu BDP preko 8%.

O      

29

Nikada se ekonomski tokovi nisu zaustavljali na granicama bilo koje zemlje. Čak postoji i naučno mišljenje da je međunarodna ekonomija nastala pre domaće ekonomije, jer su plemena u prvobitnoj ljudskoj zajednici razmenjivala proizvode između sebe, pre nego je i nastala država u današnjem poimanju državnih granica. Sve u svemu, danas značajan deo privrede prelazi nacionalne granice i nastaje iz ekonomske saradnje sa inostranstvom, a veliki broj naučnika je dobio Nobelovu nagradu za proučavanje međunarodne ekonomije. Svaka zemlja ima svoju sopstvenu nacionalnu privredu i sopstvene privredne potencijale. Najčešće se u literaturi, kao faktori razvoja pominju zemlja, rad, kapital, a kasnije je dodata i tehnologija kao najvažniji faktor razvoja. Pored ove uže definicije, u ovoj knjizi prikazani su faktori razvoja i u široj verziji kao: t veličina zemlje; t geopolitički položaj i raspoloživost prirodnih resursa; t stanovništvo; t kapital i tehnološki progres; t vizija, nivo i struktura privrednog razvoja; t dugoročne strukturne promene u svetskoj privredi; t mikro i makro menadžment (strateški i operativni) i t privredno sistemski, istorijski, religijski i kulturni faktori. Zemlja, takođe, u razvoju može biti više ili manje napredna, bogata ili siromašna, prezadužena ili poverilac u međunarodnoj ekonomiji , sa češćim ili ređim krizama u sopstvenoj ekonomiji.

30

M    

PRIMER 1.

NAJBOGATIJE I NAJSIROMAŠNIJE ZEMLJE U SVETU (PO KRITERIJUMU BRUTO NACIONALNI DOHODAK PO STANOVNIKU/DOLARI) Atlas metod za 2008.godinu

Zemlje sa visokim per capita dohotkom (najbogatije)/US dolari

Zemlje sa niskim per capita dohotkom (najsiromašnije)/US dolari

1.Norveška

87.340

1.Kongo,Dem.Republika

328

2. Luksemburg

69.390

2.Burundi

383

3.Danska

58.800

3.Liberija

388

4.Švajcarska

55.510

4.Gvineja Bisao

538

5.Švedska

50.910

5.Eritreja

637

6.Irska

49.770

6.Niger

684

7.Holandija

49.340

7.CAR

736

8.SAD

47.730

8.Sijera Leone

766

9.Finska

47.600

9.Istočni Timor

801

10.V.Britanija

46.040

10.Togo

829

11.Austrija

45.900

11.Malavi

837

12.Belgija

44.570

12.Etiopija

868

13.Kanada

43.640

13.Mozambik

897

14.Nemačka

42.710

14.Ruanda

1.022

15.Francuska

42.100

15.Madagaskar

1.080

16.Island

40.450

16.Nepal

1.112

17.Australija

40.240

17.Mali

1.128

18.Japan

38.130

18.Burkina Faso

1.161

19.Italija

35.460

19.Uganda

1.165

20.Singapur

34.760

20.Komori

1.168

21.Španija

31.930

21.Haiti

1.177

22.Hong Kong

31.420

22.Gvineja

1.204

23.Grčka

28.400

23.Tanzanija

1.263

24.Novi Zeland

27.830

24.Bangladeš

1.334

25.Izrael

24.720

25.Zambija

1.356

Izvor: World Bank, World Development Indicators, 2009.

O      

31

PRIMER 2. NAJBOGATIJE I NAJSIROMAŠNIJE ZEMLJE U SVETU PO KRITERIJUMU UKUPNOG BDP Svetska banka za 2008. godinu Najbogatije zemlje/ukupan BDP/ milijarde US$

Najsiromašnije zemlje/ukupan BDP/ milioniUS$

1.SAD

14.093,31

1.Kiribati

137

2.Japan

4.910,84

2.Maršalska ostrva

158

3.Kina

4.326,99

3.Sao Tome i Principe

175

4.Nemačka

3.649,49

4.Palau

181

5.Francuska

2.856,55

5.Mikronezija

258

6.V.Britanija

2.674,06

6.Tonga

278

7.Italija

2.303,09

7.Dominika

357

8.Rusija

1.679,48

8.Gvineja Bisao

430

9.Španija

1.604,23

9.Timor Leste

496

10.Brazil

1.575,15

10.Samoa

523

11.Kanada

1.501,33

11.Komori

530

12.Indija

1.159,17

12.St Kits i Nevis

543

13.Meksiko

1.088,13

13.Vanuatu

590

14.Australija

1.015,22

14.St Vinsent iGrenadir

598

15.Republika Koreja

929,12

15.Grenada

638

16.Holandija

871,00

16.Solomonska ostrva

645

17.Turska

734,85

17.Gambija

811

18.Poljska

527,86

18.Sejšeli

833

19.Indonezija

510,73

19.Liberija

843

20.Belgija

504,20

20.Džibuti

875

21.Švajcarska

491,95

21.St Lucija

996

22.Švedska

478,96

22.Gvajana

1.155

23.Saudi Arabija

468,80

23.Burundi

1.163

24.Norveška

451,83

24.Antigva i Barbuda

1.217

25.Austrija

413,50

25.Maldivi

1.261

Izvor: World Bank, World Development Indicators, 2009.

32

M    

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Objasnite zašto su neke zemlje uspešne, a neke neuspešne u razvoju. Koje se zemlje u međunarodnoj ekonomiji smatraju uspešnim u razvoju? Koje zemlje u međunarodnoj ekonomiji najviše zaostaju u razvoju? Kako Svetska banka klasifikuje zemlje sveta, po kriterijumu razvoja? Kako Svetska banka klasifikuje zemlje sveta po stepenu zaduženosti? Koji su najznačajniji faktori razvoja? Zašto su obrazovanje, nauka i tehnologija najznačajniji faktor razvoja u savre-menoj međunarodnoj ekonomiji? 8. Kakav je značaj usluga u međunarodnoj ekonomiji? 9. Zašto je poslovno okruženje važno za privredni razvoj i kako ono deluje? 10. Navedite osam najznačajnijih faktora razvoja na makro nivou.

LITERATURA: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

Alan Grispen, Doba finansijske nestabilnosti, Masmedia, Zagreb, 2007. D. Rokfeler, Memoari, Interkomerc, Beograd, 2004. The Kyoto Protocol A brief summary, http:/europa.eu.int/comm/environment/climat/kyoto.htm World Bank, World Economic Outlook, 2004. Ljubomir Madžar, uvodnik, Ekonomski anali, Tematski broj, april 2005. Politika 5. april 2005. World Bank, World Development Indicators, July, 2008. Robert Solow, Perspectives in Economic Growth, Journal of Economic, No-I 1994. WTO, Geneve, International Trade Statistics, 2008. M. Unković, Savremena međunarodna trgovina, Beogradska knjiga, 2004. Slobodan Kotlica, Informativno tehnološka paradigma i ekonomski razvoj, Ekonomski institut, Beograd 1996. Branislav Mašić, Strategijski menadžment, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009. P. Drucker, Menadžment za budućnost, Grmeč, Privredni pregled, Beograd, 1995. Isak Adižes, Kako kreirati, upravljati i dominirati tržištem, ADIŽAS Institut,Novi Sad, 2003.

O      

33

15 16. 17. 18. 19. 20.

P. Kotler, Marketing Management Analisis. Planing and Control. New Jersey, 1967. WTO, International Trade Statistics, 2004., 2005., 2007., 2009. World Bank, World Development Indicators, 4/12, 7/24/2007. Akio Morita, Made in Japan, Tokio, 1989. Branko Horvat. Politička ekonomija socijalizma, Globus, Zagreb, 1984. World Street Journal, 8. jul. 2010.

II

Glava OSNOVNA PITANJA MEĐUNARODNE PODELE RADA, SVETSKOG TRŽIŠTA I GLOBALIZACIJE SVETSKE PRIVREDE

CILJ POGLAVLJA Cilj izučavanja ovog poglavlja je upoznavanje studenata sa složenim i značajnim pitanjima međunarodne podele rada, njene suštine - značaja i pojavnih oblika u praksi; izučavanje zakonitosti kretanja na svetskom tržištu, a posebno formiranje svetskih cena i načina međunarodnih plaćanja - svetski novac. Poseban aspekt i akcenat stavljen je na razvoj i delovanje svetske privrede i svetskog tržišta u eri savremene globalizacije. Poglavlje je struktuirano na sledeći način: - Međunarodna podela rada, - Osnovni pojmovi o tržištu, - Nacionalno tržište i njegove osobenosti, - Regionalna tržišta, - Svetsko tržište, - Globalizacija svetske privrede.

KLJUČNE REČI: Međunarodna podela rada dinamička, Medjunarodna podela rada statička, Finalizacija proizvoda, Tržište, Svetsko tržište, Svetske cene, Svetski novac, Globalizacija svetske privrede.

I - MEĐUNARODNA PODELA RADA Podela rada (počev od prirodne podele rada između polova i po uzrastu u prvobitnoj ljudskoj zajednici), preko tri društvene podele rada: odvajanje ratarstva od stočarstva u prvobitnoj ljudskoj zajednici, zanatstva od poljoprivrede u feudalizmu i kasnija pojava manufakture u kapitalizmu, te izdvajanje trgovine, a sa njom i banaka i saobraćaja krajem XV i početkom XVI veka, te pojava tehničke podele rada u XX veku i sl. uvek je nužno vodila razmeni dobara i usluga. Prema naučnim saznanjima starost čoveka meri se više od 200.000 godina. Razvoj proizvodnih snaga uslovio je i razvoj trgovine, koja je u XX i na početku XXI veka dostigla neslućene razmere. Od 10 milijardi ondašnjih dolara početkom XX veka, svetski izvoz robe i usluga je do kraja XX veka dostigao sumu od 7.600 milijardi dolara, ili 19.857 milijardi dolara u 2008.godini. Razvijena međunarodna podela rada nastala je na onom nivou razvoja proizvodnih snaga kada su društvene potrebe toliko narasle da ih nijedna zemlja u celosti nije mogla zadovoljiti sopstvenom proizvodnjom, isto kao što je za masovnu proizvodnju, baziranu na nauci i novim tehnološkim otkrićima, preusko nacionalno tržište u bilo kojoj zemlji nužno uslovljavalo ekspanziju razmene, pored nacionalnog tržišta, i u druge zemlje. Po definiciji, međunarodna podela rada je podela svetskog procesa proizvodnje na razne zemlje putem tržišta, plana ili kombinovano. Na tu podelu presudan uticaj vrši međunarodna trgovina koja omogućuje da se proizvodi jedne države kreću, uz komercijalne uslove, u druge države, u zamenu za izvozne viškove ili valute tih država. Prednost u toj trgovini ima ona zemlja, koja određene proizvode proizvodi po najpovoljnijim uslovima, uz najniže troškove proizvodnje i uz najniže cene. Stoga se svaka zemlja nastoji specijalizovati u proizvodnji onih dobara za koje ima najpovoljnije uslove proizvodnje (prirodne i stečene) i od kojih ostvaruje što veću korist u međunarodnoj trgovini. Povećana specijalizacija zemalja, s druge strane utiče na uvećanje međunarodne trgovine. Prema tome međunarodna podela rada dovodi do veće specijalizacije pojedinih zemalja za određene proi-zvode, a ta specijalizacija upućuje pojedine zemlje da razvijaju (uspostavljaju) i šire međunarodnu trgovinu. Kakav je značaj međunarodne podele rada, odnosno specijalizacije, davno je objasnio Adam Smit. On navodi primer proizvodnje dugmadi i kaže da u uslovima zajedničke proizvodnje i specijalizacije svaki pojedinac može proizvesti 4800 dugmadi dnevno, a da je radio sam sve operacije u najboljem slučaju mogao bi proizvesti 20, a možda ni jedno dugme na dan. Sa razvojem proizvodnih snaga došlo se do nepobitne zakonitosti da je za društvo i državu najbolje ako svako radi ono za šta je najsposobniji.

O    .    ,       

37

Međunarodna podela rada svodi se na teoriju i praksu lokacije proizvodnje. Ova zavisi od prirodnih uslova (tropske biljke i životinje ne mogu se gajiti u polarnom pojasu), geografskih uslova, istorijskih uslova (imperijalne države su namerno usmeravale kolonije da za njih proizvode sirovine, a prodavale su im finalne proizvode), te stečenih prednosti (kapital, tehnologija, menadžment, marketing, sposobnost stanovnika za tehnološka otkrića kao proizvođača i kao potrošača). Pošto zemlje u razvoju proizvode sirovine, one su siromašne, a razvijene zemlje finalne proizvode, one su bogate, pa se međunarodna podela rada može smatrati nepravednom, iako se sa njom mora suočiti i u nju uklopiti svaka zemlja. Mnogi teoretičari međunarodne podele rada (iz razvijenih zemalja) zalagali su se da se konzervira međunarodna podela rada, da zemlje u razvoju stalno proizvode sirovine, a takav pristup međunarodnoj podeli rada u praksi se označava kao statička koncepcija međunarodne podele rada. Znači da deca ne treba da budu različita od roditelja, da ih ne prevazilaze u znanju, radu, obrazovanju, zanima-njima, što je potpuno neistorijski pristup. Čak i najčuveniji teoretičar menadžmenta Draker smatra da zemlje u razvoju treba da proizvode za domaća ,,a ne za spoljna tržišta: ”Međutim, zemlje trećeg sveta bi možda morale da osmisle nove razvojne strategije koje bi se bazirale na domaćem tržištu, a to znači na slobodi i tržišnoj stimulaciji za farmere i lokalne preduzetnike.” (Drucker, 1995.) Zato ovaj koncept međunarodne podele rada nije mogao zaživeti u praksi, jer su mnoge zemlje u razvoju ostvarile zadivljujuću ekspanziju u razvoju u korist proi-zvoda visoke prerade (Kina, Rusija, Indija, Brazil, Meksiko, zemlje Jugoistočne Azije).Podaci Svetske trgovinske organizacije za 2007. godinu, pokazuju da se među prvih 20 prvih svetskih izvoznika u toj godini nalaze: Kina, (drugo mesto), Republika Koreja (jedanaesto mesto), Hong Kong (trinaesto mesto), Meksiko (petnaesto mesto), Kineski Taipei (šesnaesto mesto), Saudi Arabija (osamnaesto mesto) i Malezija (devetnaesto mesto) – (WTO, International Trade, 2007. Appendix, Tabela 3.) Prethodni podaci i činjenice pokazuju da je međunarodna podela rada dinamična kategorija, te se položaj proizvoda, privrednih grana i zemalja u njoj stalno menja, ka višem stepenu finalizacije proizvodaa, onako kako se menjaju uslovi razvoja i proizvodne snage u pojedinim zemljama i u svetu u celini. Ovo je koncept dinamičke podele rada koji je mnogo prihvatljiviji, tačniji i realniji u praksi, iako postoji još mnogo monokulturnih privreda u svetu, što pokazuje donja tabela:

38

M    

Tabela 3. Izvoz iz nerazvijenih zemalja (obuhvaćene samo zemlje u čijem izvozu sa preko 50% učestvuju sirovine) Zemlja

Roba

% u ukupnom izvozu u 1990. qodini 91

Alžir

nafta

Bangladeš

juta

53

Burundi

kafa

87

Čad

pamuk

65

Cile

bakar

67

Kongo

nafta

54

Dominikanska Republika

šećer

65

Ekvador

nafta

57

Gabon

nafta

86

Gambija

kikinki

92

Gana

kakaovac

54

Indonezija

nafta

74

Iran

nafta

97

Irak

nafta

99

Jamajka

boksit

68

Kuvajt

nafta

93

Liberija

ruda gvožđa

75

Libija

nafta

100

Mauritanija

ruda gvožđa

82

Mauricius

šećer

85

Nigerija

nafta

93

Ruanda

nafta

63

Saudijska Arabija

nafta

100

Siera Leone

dijamanti

54

Sirija

nafta

69

Togo

fosfati

76

Tunis

nafta

51

Uganda

kafa

76

Venecuela

nafta

95

Zair

bakar

66

Zambija

bakar

90

Izvor: IMF, International Financial Statistics, 1991.

O    .    ,       

39

U strategiji transnacionalnih kompanija najznačajnije je zadržati monopol tehnologije, s tim da se njen transfer u zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji vrši uz rigoroznu selekciju. Prilikom transfera tehnologije u spomenute zemlje ove kompanije vode takvu politiku da industrijske grane svrstavaju u četiri grupe: 1. vrhunske industrije, 2. prerađivačke industrije sa jakim dohotkom, odnosno profitom, 3. bazične industrije i 4. industrije sa malim dohotkom, odnosno profitom. U prvu grupu industrija spadaju: istraživanja, inovacije, najsavremenija tehnologija, informatika, telekomunikacije, aeronautika, medicinska istraživanja posebno genetski inženjering, nuklearna energija, novi materijali, ekološki materijali i oprema, kao i svemirska istraživanja, koje obezbeđuju dominantan položaj u svim pomenutim domenima razvoja. U ovim oblastima pomenute kompanije Ijubomorno čuvaju monopolski položaj. Samo izuzetno, i uz vrlo visoku cenu, pojedine, pažljivo odabrane zemlje, mogu računati da dobiju tehnologije iz ove oblasti, ali samo kroz direktnu zajedničku proizvodnju i strane direktne investicije. U drugu grupu industrija, sa jakom dodatnom vrednosti, kao npr. industrija automobila i mašinogradnja, koje predstavljaju pokretačku snagu razvoja, razvijene zemlje mogu da presele ovu proizvodnju samo u zemIje od poverenja, ali sa ciljem trajnog osvajanja tržišta, ukoliko je pouzdano i sigurno. Treća grupa, bazične industrije, rado se prepušta zemljama u razvoju ili tranziciji, ako imaju uslova, ne samo iz razloga profita, nego više što zagađuju čovekovu okolinu, pa razvijene zemlje žele da ih se oslobode u svojim zemljama. Konačno, što se tiče četvrte grupe industrija (obuća, nameštaj, tekstil), industrije na tehnološkom zalasku, ove industrije se u značajnom delu mogu preseliti i preseljavaju se u zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji. Draker tvrdi da je privreda zasnovana na sirovinama za zapadni svet marginalna. “Skoro celu deceniju (1985-1995.) privreda vezana za sirovine je u krizi. Privreda zasnovana na prerađenoj industriji nije. Stalno se smanjuje učešće sirovina u ceni” (Drucker, 1995. str.14.) Draker nije doživeo najnovije ozbiljno povećanje cene sirovina (nafta, metali, žitarice). Zemljama u razvoju predstoji borba da se umesto izvoza sirovina prepoznaju po finalizaciji sirovina, odnosno izvozu finalnih industrijskih proizvoda, a to će prisiljavati ove zemlje da preispitaju teorijske osnove dosadašnjeg razvoja i da se, prvenstveno, orijentišu na savremene faktore, procese i proizvode. Cilj je svake ekonomije da ne izvozi svoje sirovine, nego da ih što više prerađuje (finalizuje), jer bez promene privredne strukture nema dobrih izvoznih rezultata. Navodimo samo dva primera koji pokazuju koliko se na svetskom tržištu bolje vrednuju proizvodi viših stepena obrade u odnosu na sirovine. Prvi primer je da kilogram svežeg krompira (2003. godina) u SAD košta 0,64 dolara, pirea 2,20, a čipsa 5,68 dolara. Iako prerada proizvoda znači veću potrošnju struje, nafte, konzervi, ambalaže, boja, dodataka, uvek ostane visoka razlika, koja opravdava finalizaciju proizvoda. Drugi primer uradio je autor ove knjige na bazi statističkih podataka. On pokazuje da je jedna tona železne rude u 1985. godini na svetskom tržištu koštala 18 dolara, a tona čelika, koja je samo prva faza prerade 300 dolara. Ako se ide na

40

M    

dalju finalizaciju, pa se tona čelika proda kroz mašine alatljike dobija se 5.000 dolara, a ako se proda kroz komponente za proizvodnju kompjutera dobija se 50.000 dolara. (Milorad Unković, 1988, str. 28). Finalizacija menja ukupnu privrednu strukturu. Zakonito je da u nerazvijenim zemljama poljoprivreda u BDP učestvuje 25%, industrija 55% i usluge 20%). U srednje razvijenim zemljama poljoprivreda učestvuje 10%, industrija 50% i usluge 40%. U visoko razvijenim zemljama poljoprivreda učestvuje do 5%, industrija 30% i usluge 65% (Svetska banka, 2002). Istovremeno, nerazvijene zemlje imaju do 3.900 dolara BDP po glavi stanovnika, srednje razvijene do 12.000 (zavisno od privredne strukture, ako su monokulturne ne mogu se smatrati razvijenim bez obzira na nivo dohotka), a razvijene i preko 75.000 dolara (2008. godina). Sa razvijenom međunarodnom podelom rada (bez obzira koji su je faktori uslovili i koliko se ona dinamično menja) i da li je ona sprovedena putem plana ili tržišta), celokupna svetska privreda postala je međusobno povezana i međuzavisna. Ekonomska pozicija jednoga uslovljena je delatnošću i ponašanjem drugoga. Onaj ko proizvodi tkaninu zavisi od proizvođača vune, prediva, boja itd., koje izgrađuje neko drugi, često i iz druge zemlje. A odnosi međuzavisnosti su daleko širi i veći. Bez međunarodne podele rada, privrede bi bile autarhične, sa nedovoljnim korišćenjem proizvodnih prednosti, što ne odgovara savremenoj proizvodnji, razvoju životnog standarda i savremenim standardima proizvodnje. Istovremeno ni najrazvijenije zemlje, koje bi tehnološki mogle da proizvedu čitav proizvod to ne čine, jer im se ne isplati (imaju bolju varijantu), pa se specijalizuju kroz podelu proizvodnog procesa na komponente (dugoročna proizvodna kooperacija čak i kod istog proizvoda). To je (kao oblik intraindustrijske trgovine) uzrok najdinamičnije ekspanzije spoljne trgovine u drugoj polovini XX veka između najrazvijenijih zemalja (posebno unutar EU), sa istom privrednom strukturom, istim ili sličnim faktorima razvoja i nivoom razvoja. Klasična međunarodna podela rada iz prve polovine XX veka (i ranije) zasnovana na trgovini ustupa mesto kooperaciji tj. proizvodnji za poznatog kupca u širim međunarodnim razmerama. Time se razvija direktna međunarodna podela rada u proizvodnji istog (ili više) proizvoda u jedinstvenom lancu svetskog preduzetništva, a u tome proizvodnim preduzećima pomažu i prate ih snažne multinacionalne banke i kompanije osiguranja. Međunarodnom privredom danas više upravljaju direktna ulaganja kapitala nego svetska trgovina. Ekonomski interes je glavni pokretač međunarodne podele rada. Nejednaka snabdevenost faktorima proizvodnje i različita sposobnost njihovog kombinovanja i korišćenja u pojedinim zemljama dovode do razlika u cenama i ostvarenom dohotku profitu i do različite konkurentnosti proizvođača na svetskom tržištu. To tera na veću privrednu saradnju pojedinih zemalja u svetu, kako bi one u kooperaciji i zajedničkoj proizvodnji i saradnji koristile prednosti, ne samo svoje nego i drugih zemalja u svetu. Izlazak na svetsko tržište, poseban naglasak stavlja na osavremenjivanje privredne strukture, brže tehnološke promene, povećanje produktivnosti i ekonomičnosti rada O    .    ,       

41

i što šire povezivanje sa svetskim tokovima i svetskim tržištem. Prema tome, nisu značajne samo, na primer, tone gvožda, pšenice i mesa, nego i ukupna struktura proizvodnje u kojoj moraju biti zastupljene i grane sa najdinamičnijom stopom tehnološkog progresa. Na drugoj strani svrha proizvodnje nije u njoj samoj, već u potrošnji (upotrebnoj vrednosti). Životni standard, zbog toga, ne zahteva uvek razvoj supstitutivne proizvodnje, nego konkurenciju koja može omogućiti najjeftinije i najkvalitetnije zadovoljavanje ljudskih potreba, uključujući i potreban stepen međunarodne konkurencije na domaćem tržištu, a kod izlaza na svetsko tržište ona i onako uvek postoji. Iz međunarodne podele rada nastala je svetska proizvodnja i svetsko tržište. Evolutivni put međunarodne podele rada, u savremenim uslovima, ide od klasične kupoprodaje, preko ustupanja licenci, kooperacije i poslovnih alijansi, pa do proširenja pogona i proizvodnje transnacionalnih i multinacionalnih kompanija širom sveta

II - OSNOVNI POJMOVI O TRŽIŠTU Tržište se objašnjava kao mehanizam ukrštanja (uparivanja) ponude sa tražnjom. Tržište je pravni i organizaciono tehnički okvir za kontakte prodavaca koji u određeno vreme, na određenom mestu i po određenoj ceni, nude određenu robu za novac i kupaca koji su tu istu robu spremni da kupe po određenoj ceni i za određenu svotu novca. Tržište, dakle, čine odredene institucije, organizacije za ostvarivanje tržišne tehnologije, prostor, vreme, kupci, prodavci, ponuda, tražnja, cene i novac. Ono je nastalo u fazi tzv. treće društvene podele rada (odvajanje trgovine od zanatstva), a pojava novca omogućila je da se, umesto trampe, čin kupovine i prodaje robe odvoje personalno, lokalno i vremenski. Osnovno kod tržišta je da su kupci spremni da kupe od prodavca, a osnovna funkcija tržišta je da formira cene delovanjem zakona ponude i tražnje. U pojam i sastav tržišta ulaze veletrgovina, prodavnice, robne kuće, super i hiper marketi, specijalizovane tržnice, berze, aukcije, sajamske izložbe, tenderi, katalozi, elektronska trgovina i sl. Na tržištu mora da vlada potpuna kompetentnost, konkurencija kao model borbe za uspeh, a ne sme biti povlašćenog položaja nijednog kupca ni prodavca. Tržišta se mere po visini prometa, konkurenciji i efikasnosti naplate. Ponuda predstavlja ukupan obim ponuđene robe i njene cene na jednom geografski određenom tržištu i u određenom vremenskom periodu, a tražnja ukupnu sumu novca koju su kupci po usaglašenim cenama, na istom tržištu i u istom vremenu spremni da potroše. Tržište može biti perfektno i imperfektno. Na perfektnom vlada slobodan odnos ponude i tražnje, a na imperfektnom monopol (duopol, oligopol) ili monopson (duopson, oligopson). Perfektno tržište je više teorijska konstrukcija nego što deluje u praksi. Prema prevlasti kupca ili prodavca tržište se deli na” tržište kupca i”

42

M    

tržište prodavca”. Ono vrši distributivnu, selektivnu, alokativnu i informativnu funkciju. U distributivnoj ulozi tržište, preko cena, vrši primarnu raspodelu dohotka, zavisno od odstupanja pojedi-nih kupovina odnosno prodaja od prosečnih cena. Selektivna funkcija omogućava praćenje želja kupaca i prilagođavanje proizvodnje zahtevima istih. Alokativna funkcija znači usmeravanje faktora razvoje proizvođača na proizvode i programe koji daju veći profit (upozorava čime se treba baviti). Informativna funkcija podrazumeva prikupljanje značajnih informacija sa tržišta od strane kupaca i prodavaca, u cilju donošenja njihovih ispravnih poslovnih odluka. Pošto tržište deluje stihijski usmerava se savremenim marketingom, te merama privrednog sistema i ekonomske politike. A koliko sistemske promene (pogotovo one tektonskog karaktera)utiču najbolje pokazuje primer Rusije koja je pre 1990. oko 60% svoje spoljne trgovine obavljala sa zemljama SEVa, a sada sa istim zemljama, nekadašnjim članicama SEV-a, samo 16%. “Prostor, vreme i tehnika razmene predstavljaju anatomiju tržišta, a ponuda i tražnja njegovu fiziologiju. Tržišni mehanizam i tržišna konjunktura predstavljaju plan, osnovu i okvir za izgradnju određene strukturu kanala marketinga” (Stipe Lovreta i ostali autori, 2005. str.17) Globalna preduzeća (multikompanije) čitav svet vide kao jedno tržište, pa vrše transfer robe, kapitala i znanja iz jednih lokacija u druge, da bi ojačale komparativne prednosti. Brze komunikacije i savremeni transport im to omogućavaju. Specifičnost savremenog tržišta su i “off shore” kompanije i “off shore” centri. Njih 63 (koliko ih je bilo krajem 2004,) obavilo je novčani promet od 11.500 milijardi dolara, koliko je bio godišnji bruto proizvod SAD. Prednost su im niski porezi i tajnost podataka, s tim da ne mogu poslovati sa zemljom u kojoj su smešteni. Izbegnuti porez preko “off shore” zona u 2008. godini prevazišao je 1000 milijardi dolara. Uloga trgovine postaje sve značajnija. Danas trgovina upravlja tržištem, a ranije je bilo obrnuto. Trgovinska preduzeća se usmeravaju na proizvode i njihov asortiman, formiraju paket ponude, vrše promociju (propaganda potiče od latinske reči “propagare” što znači širenje, rasprostiranje). Bez trgovine bi proizvođač morao da smanjuje proizvodni kapital i vreme proizvodnog rada, a trgovinu bi obavljali manje kvalitetno i efikasno, sa većim troškovima i sa smanjenjem koeficijenta obrta sredstava i ukupne konkurentnosti proizvodnje. Može i proizvođač da se bavi trgovinom, ali je pitanje ekonomske isplativosti. Proizvođač trgovinu obavlja direktno, a trgovina posreduje između proizvođača i potrošača. Jedino je oprema specifična, pa nju najčešće direktno prodaju sami proizvodači. Osnovni faktori razvoja trgovine su masovna proizvodnja, broj stanovnika i njihov dohodak, te savremene komunikacije i transport. Prema podacima američkih instituta, troškovi trgovine u SAD iznose 20%, a približno toliko su i troškovi premeštaja proizvoda odnosno transport. Coca-Cola, na primer, ima 2 miliona prodavnica, 450.000 restorana i prodavnica brze hrane i 1,4 miliona automata. Najveća svetska trgovačka kuća“ WalMart posle široke prodajne mreže u SAD, prodaju je prenela i u druge zemlje (njih 109), pa je poslovno izuzetno uspela. O    .    ,       

43

Sopstvena marka trgovine je sve atraktivnija. U Velikoj Britaniji, na primer sopstvena marka trgovine (koja apsorbuje robu niza sitnih proizvođača) učestvuje sa 50% u prodaji poljoprivrednoprehrambenih proizvoda. Razvoj svetske trgo-vine išao je putanjom: t od fragmentarne do integralne sa složenom gamom kanala marketinga koji omogućuju da proizvodi dospeju u potrošnju (do potrošača); t od lokalne do globalne trgovine koja posluje na celokupnoj zemljinoj kugli; t od tehnološki neopremljene i vezane za jedno mesto, do elektronske trgovine koja ne poznaje granice; t od klasične trgovine sa markom proizvođača do sopstvene trgovinske marke; t od nezavisne, ustaljene i slabe do ogromnih, sistemski vođenih trgovinskih lanaca, uključiv i strateške alijanse; t od trgovačkih putnika do savremenog marketinga i propagande. (uporedi Stipe Lovreta i ostali autori, 2005. str. 462) U poslednjoj deceniji XX veka nastaju tzv. poslovne alijanse u svetskoj trgovini. One jačaju snagu preduzeća, mnoga se bez njih ne bi ni održala. U softveru je npr. stvorena alijansa General Magic Inc koji je okupio kompanije IBM, Intel i Nikon. Cilj joj je prepoznavanje jezika i njegova primena u telekomunikacijama. Dugoročna trgovinska alijansa stvorena je između Coca-Cole i McDonald’sa. To je prelaz iz pojedinačne, ad hoc trgovine u dugoročnu poslovnu sara-dnju. Poznata je i trajna poslovna alijansa Wal Mart i Procter & Gamble. PRG ima svoje stalno sedište u WalMart i posluje na principu “on line” biznisa. To mu omogućava direktan pristup mestu prodaje, bolje planiranje proizvodnje, istraživanje tržišta potrošača, formiranje novih robnih grupa, optimalizaciju zaliha. Ko uđe u alijansu uživa koncesije u cenama, finansiranju i zaštiti od konkurencije. U poslednje vreme atraktivna je trgovina “od vrata do vrata”, a elektronska trgovina (online biznis) je njen najsavremeniji oblik. Njene pozitivne strane su globalna dostupnost, bitno se skraćuje vreme prodaje (nabavke) i smanjuju troškovi. Ona je dokaz da tehnološka dostignuća pomeraju trgovinu ka mediju. Elektronika je tržište pretvorila u sveopšti planetarni sistem, gde se komunicira preko žica na udaljenosti od miliona kilometara samo u jednoj sekundi, a robe se sve više kupuju putem elektronske trgovine. Četrdeset kilograma optičkih vlakana ima propusnu moć u sekundi koliko i 2 tone bakarne žice. Time su mogućnosti prenosa podataka elektronskim putem neiscrpne. Kod elektronske trgovine Web je stalno otvoren, kupoprodaja je brza i to joj je osnovna prednost. Mane su što ona isključuje direktne kontakte koji su poseban kvalitet trgovine, pojava hakera i bezbednost podataka. Rizično je i da se otkrije šifra elektronske kartice prilikom plaćanja. Među institucije elektronske trgovine spada i prodaja preko TV programa (kanala), elektronski kiosci, savremeni mobilni telefoni, sistem baziran na centralnim računima i terminalima, sistem Internet. Za elektronsku trgovinu potreban je pravi softver (na primer Microsoft) hardver (na primer IBM) i konsultantske tirme.

44

M    

Tržište i trgovina su nerazdvojni od marketinga. Marketing se uvek vezuje za tržište (kupovinu na tržištu) uz udovoljavanje željama i potrebama kupaca. Marketing je prodaju uzdignuo na pijedestal najveće vrednosti. Kotler je marketing definisao kao miks od 4 P: t put na tržište (place) odnosno kvalitativni i kvantitativni zahtevi tržišta; t proizvod (product); t cene (price); t promocija (promotion). (Philippe Kotler, 1972.) Marketing se deli na operativni (taktički) i strateški. U operativnom se određuju marketing taktike, uključiv karakteristike proizvoda, izbor asortimana (merčendajzing), promocija, formiranje cena, kanali prodaje i posebne usluge kojima treba privući i motivisati kupce. Strateški marketing igra važnu ulogu u pokretanju novih proizvoda i poslova, ili novih tržišta, sve motivisano većim profitom. On se svodi na: t povećanje tržišnog učešća na postojećim tržištima, penetracijom sa postojećim ili novim proizvodom; t strategiju razvoja novih tržišta sa postojećim ili novim proizvodom. U pristupu marketingu i proizvodnom programu jedan od najvećih svetskih stručnjaka za menadžment, uključiv i menadžment marketinga, Peter Druker, smatra da, u ispunjenju svoje misije kompanija uvek mora da ima na umu i postavlja sledeća pitanja: Šta je naš posao? Ko je naš potrošač? Šta je vrednost koja može privući potrošača? Šta treba da bude naš posao? Imao je u vidu nužnost promena u vremenskoj dinamici (Drucker, 1973., str.7).

III - NACIONALNO TRŽIŠTE I NJEGOVE OSOBENOSTI Pojam tržišta veoma je složen. Često se koristi u opštem smislu kao celokupnost svih faza razmene izmedu ekonomskih subjekata u društvu u okviru kojih, po principu zakona ponude i tražnje robe, robe prelaze iz ruku prodavca (gde predstavljaju vrednost) u ruke kupca (gde predstavljaju upotrebnu vrednost). Često se za tržište kaže da predstavlja oblik razmene proizvoda i usluga posredstvom novca, gde se cene formiraju kroz odnos ponude i tražnje. Na strani ponude pojavljuju se proizvođači, koji svojom proizvodnjom ili nekom drugom delatnošću obezbeđuju zadovoljavanje pojedinačnih ili opštih društvenih potreba po određenoj ceni, na strani tražnje potrošači koji, u svojstvu posednika određenih novčanih sredstava, iskazuju svoje potrebe kao efektivnu ekonomsku snagu kupujući po određenoj ceni, a između njih su obično, posrednici trgovci. O    .    ,       

45

Tržište najčešće delimo po geografskom prostoru na kome se odvija kupoprodaja robe (nacionalno, regionalno i svetsko), prema vrsti robe koja se na njemu razmenjuje (tržište uglja, čelika, pamuka, vune, radne snage, hartija od vrednosti i slično), prema homogenosti: na homogenom tržištu postoji potpuna elastičnost supstitucija i takav karakter dobrim delom imaju robne berze; dok na heterogenom tržištu predmet kupovine i prodaje nije potpuno istovetna roba, pa postoji specifičnost pojedinih segmenata tržišta. Tržište, preko cena, povezuje proizvodnju i potrošnju, usklađuje njihove strukture i svojim kretanjem ukazuje proizvođačima koji su proizvodi potrebni i u kakvim količinama, a kupcima koje proizvode treba da kupe. Cene predstavljaju snažan mehanizam alokacije proizvodnih činilaca, one pružaju svim ekonomskim subjektima važne informacije, od bitnog uticaja na njihovo ponašanje. “U robnoj privredi uloga tržišta je nezamenljiva, jer je ono barometar privrednih kretanja i zdravlja svake ekonomije. Ono istupa kao veliki automatski regulator celokupne društvene proizvodnje. Ne ulazeći u složenost pojma tržišta i njegovu podelu prema vrsti robe koja se na njemu prodaje, mestu koje zauzima u lancu između primarne proizvodnje i konačne potrošnje ili prostoj obuhvatnosti, shvatajući ga u opštem smislu kao skup svih robnonovčanih transakcija između ekonomskih subjekata, ono ispunjava mnogobrojne funkcije, koje se veoma često svode na tri vrste: (1) ono vrši selekciju potrebnih proizvoda i za sada predstavlja najefikasniji mehanizam da se utvrde potrebe i želje članova date društvenoekonomske zajednice, koja svojim bitnim karakteristikama određuje njihove klasne, grupne ili pojedinačne mogućnosti; (2) ono dovodi do efikasne alokacije proizvodnih činilaca, efikasnog izbora proizvodnih činilaca i efikasnog izbora proizvodnih postupaka, na njemu deluje zakon vrednosti i ostali zakoni izvedeni iz društvenog oblika robne proizvodnje, preko kojih se ostvaruje opšte važeće načelo o srazmernoj podeli ukupnog društvenog rada i podstiče razvoj tehnologije, organizacionih oblika i znanja samih proizvođača; (3) ono vrši raspodelu novostvorene vrednosti (dohotka) između svih učesnika u društvenoj proizvodnji, pri čemu su osnovni zakoni raspodele dati, odnosno zasnovani na vladajućim svojinskim odnosima” (Zoran Pjanić, 1983., str. 58). Na tržištu se formiraju cene od kojih zavisi ukupna ekonomija i to: t cene dobara, usluga i tehnologije, t cene akcija, t cene rada, odnosno angažovane radne snage (nadnice), t kamatne stope, kao cene angažovanog kapitala, t devizni kursevi, kao cena deviza, odnosno platnobilansne ravnoteže. Iako tržište uvek ne daje prave efekte u infrastrukturnim dobrima (saobraćaj, energetika, zaštita prirode i slično), kod javnih i kulturnih dobara (zdravstvo, obrazovanje, nauka, oblast socijalnih davanja, sport), kao i kod delatnosti gde vladaju tipični monopoli, ono se pokazalo kao do sada najracionalniji sistem alokacije društvenih sredstava. Medutim, tržište najčešće deluje ex post, kao naknadna provera i korekcija,

46

M    

kao skupo plaćeno iskustvo, pa je potrebno dugoročno smišljenim planom, ekonomskom politikom i marketingom predviđati i korigovati njegova dejstva. Karakter tržišta zavisan je od ukupnog sistema društvene reprodukcije. Pre više od sto pedeset godina kapitalistička privatna inicijativa ubrzala je ekonomski napredak, toliko da je u buržoaskim slojevima stvorena iluzija, da je svet, konačno, posle dugog istorijskog perioda pronašao poredak koji odgovara ljudskoj prirodi i da je najvažniji zadatak društva otkloniti sve veštačke i političke ograde koje ometaju njegov puni razvoj. Reči, izgovorene u jednom davno održanom razgovoru, kada je na pitanje francuskog ministra Colbera (Colbert) upućeno trgovcima, na koji način vlada može da im pomogne, jedan od prisutnih privrednika Ležandr (Legendre) odgovorio “nous laisser faire” (pustite nas da radimo), postale su krilatica ovog doba. U liberalnom kapitalizmu čak se svaki zahtev za nekom većom državnom intervencijom u privredi smatrao pogrešnim i nazadnim, a za društveni razvoj smatrana je najkorisnija uporna borba između kapitalista za proširenje svoga udela i mesta na tržištu. Savremeni kapitalizam bitno je izmenio ovu idiličnu sliku tržišta. Proizvodne snage koje su pre više decenija prerasle okvire pojedinačnih kapitala, a kapitaliste pojedinačno naterale da se međusobno udruže u akcionarska društva, dobile su izrazit društveni karakter, pa su privatno kapitalističko prisvajanje i kapitalistički motivi privređivanja postali preuski (nedovoljni) za normalno odvijanje procesa društvene reprodukcije. Krah kapitalističkog sveta 1929-1933. godine bio je dokaz nesposobnosti privatnog kapitala da bude jedini nosilac kretanja i progresa. Ne zadirući u suštinu kapitalističkog sistema država je, nizom mera, počev od monetarno kreditnih pa do nacionalizacije čitavih sektora privrede, potpomagala dalje ekonomsko kretanje društva. Sve se ovo zasnivalo na Kejnzovnom učenju, koji je preporučio državi da nizom mera natera kapitaliste na investiranje i time omogući punu zaposlenost u privredi. Zbog toga se savremeno shvatanje tržišta svuda u svetu ne zaustavlja na definisanju tržišta kao mesta na kome se sreću ponuda i tražnja i na kome se javljaju kao učesnici poverioci, dužnici i posrednici. U krug učesnika uključuju se ravnopravno organi regulative, kontrole i fiskalni organi. To je praktično savremena država, sa svojim funkcijama u sferi ekonomije, koja je odgovorna za razvoj tržišta i koristi fini mehanizam državne regulative za otklanjanje njegove defektnosti i za ostvarenje harmoničnog društva, da i siromašni mogu da prežive, jer tržište izaziva socijalno raslojavanje. Regulativom i kontrolom primene propisa država obezbeđuje razvoj tržišta stvaranjem sigurnosti za poslovanje učesnika na tržištu, razvoj konkurencije, inovativnosti i javnosti. Fiskalna i monetarna politika (porezi, carine, kamate, krediti) takođe bi trebalo da bude usmerena na razvoj tržišta. U svakoj zemlji, i uvek, se mora naći optimalan odnos unutrašnjeg i spoljnog tržišta i da svet, odnosno partneri određene nacionalne privrede u svetu overe da je ta zemlja (privreda) sposobna za normalnu saradnju sa svetom. Zatvorenost domaćeg tržišta može dati samo trenutne uspehe, na dugu stazu je uvek štetna. Svaka zemlja mora tražiti načine za povezivanje, a ne izolaciju od sveta. Samo proizvodi koje prihvati tržište, bilo da ono deluje kao pojedinačno, regionalno ili svetsko tržište imaju opštu upotrebnu vrednost.

O    .    ,       

47

Danas je zabluda ograničiti se samo na nacionalno (domaće tržište). ”Razvijanje ekonomskih odnosa sa svetom ne znači gubljenje suvereniteta, nego može da znači put njegovog jačanja kroz postepeno otklanjanje ekonomske zavisnosti razvojem koji daje optimale kombinacije odnosa sa svetom, pri čemu uvek postoji opasnost da se izgubi i nezavisnost, ako se ne vodi adekvatna politika”. (Tadija Ivanović, 1979, str.2 i 3). U delima ekonomista u novije vreme susrećemo se sa pojmom nacionalnih ekonomskih prostora, kao supstitutom za nacionalno tržište. Nacionalni ekonomski prostor (nacionalna ekonomija), naime, u sve većoj meri ima obeležje tržišta koje se na organizovan način reprodukuje unutar sebe i u povezanosti s nacionalnim prostorima drugih zemalja. Tako se, delovanjem ekonomskih subjekata i drugih društvenopravnih lica (država, preduzeća, banke) uspostavlja mreža manje ili više polarizovanih nacionalnih ekonomskih prostora, koja se međusobno popunjava međuzavisnim ekonomskim tokovima, iako kriteriji jedinstvene svetske konkurencije uvek važe i to utoliko više ukoliko tržišni zakoni slobodnije deluju. Nacionalni ekonomski prostori, razlikuju se u onoj meri u kojoj se razlikuju ekonomski potencijali, nivo i struktura razvoja privrede i društvenopolitički uslovi u kojima se odvijaju ekonomski i drugi procesi reprodukcije pojedinih faza proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje. Na ovim diferenciranim osnovama razvijaju se specifični sistemi odnosa među privrednim subjektima i njihovim načinima ponašanja, izbora i odlučivanja. U pojavnom svetu ekonomskih indikatora ove razlike se ispoljavaju kao razlike u nacionalnim uslovima poslovanja u mikro sferi društvene reprodukcije. “Nacionalni ekonomski prostori razlikuju se i prema stepenu i načinu povezanosti sa svetom. Jedna zemlja uključena je u svet u onoj meri u kojoj radi i posluje po svetskim principima i standardima naučnog i tehnološkog razvoja”. (Ivo Fabinc, 1976, str.6). Pri tome se ne sme ispustiti iz vida da ekonomski sistem-ekonomija jedne zemlje mora biti sposobna da se održi i opstane i da ima svoja pravila i potrebe da kroz spoljnu trgovinu dobija pozitivne impulse za svoj brži razvoj. U tom kontekstu izvoz i uvoz su ekstremi ali zajedničke tačke jedne te iste situacije, interesa i potreba privrede. I tek u jednoj celini mogu se sagledati i realni odnosi jednog sistema reprodukcije sa svetom i njegova medusobna zavisnost. Pojam svetskog tržišta bio je do sada toliko isfetišiziran, da je to i samo od sebe uticalo na inferiornost zemalja u razvoju, da i one mogu biti ravnopravan partner u međunarodnoj trgovini i to ne samo kao subjekat tražnje, nego i u procesu ponude robe na svetskom tržištu. Zbog toga je izuzetno važna konstatacija da svetsko tržište izrasta iz nacionalnog tržišta i predstavlja sintezu nacionalnih tržišta, pošto na njemu zemlje učesnice stvaraju rigorozne uslove međunarodne konkurencije. Nacionalna tržišta su deo međunarodnog tržišta, a sve zemlje se bore da što više svojih proizvoda plasiraju na svetskom tržištu, isto kao što traže i najpovoljnije uslove nabavke. Kretanja na svetskom tržištu su nužno protivurečna i deluje zakon ponude i tražnje, koji odmerava individualne sposobnosti i pozicije pojedinih proizvođača i zemalja na njemu.

48

M    

Zbog međuzavisnosti svih naroda i zemalja, svi nacionalni ekonomski prostori zainteresovani su za sve veći razvoj međusobne saradnje. Zbog toga se sve zemlje bore da stvore bar minimalne međunarodne uslove i pretpostavke za tu saradnju. “Respektujući nacionalne interese, sve su zemlje u principu zainteresovane da se postigne bar minimalni sporazum o načinu ponašanja u međunarodnim ekonomskim odnosima. Modaliteti toga sporazumevanja mogu biti različiti, ali se nijedna zemlja sa bilo kojim ekonomskim potencijalom ne može odreći potrebe za minimumom stabilnosti, pa i poverenja, u međunarodnim ekonomskim odnosima. Uostalom duga istorija najpre bilateralnih, a zatim regionalnih međunarodnih sporazuma i ugovora počiva na ovoj osnovi”. (Ivo Fabinc, 1976, str. 266.). Nacionalna tržišta su različite ekonomske snage. Postoje džinovska tržišta, poput tržišta SAD (oko 295 miliona stanovnika i oko 14.300 milijardi SAD dolara BDP u 2008. godini), Kine, Japana, Nemačka, Rusije, Indije, Brazila i dr. Postoje i tržišta srednje veličine (Poljska, Indonezija, Egipat i dr.). I konačno, veoma mala tržišta (Mongolija, Mozambik, Nepal i dr.). Međunarodna razmena obavlja se na međunarodnim tržištima (nacionalnim, regionalnim i svetskom) susretanjem ponude zemalja koje izvoze i tražnje zemalja koje uvoze. Nacionalna tržišta predstavljaju istovremeno i svetsko tržište, ako se na njima u ponudi i tražnji transparentno može pojaviti svaka zainteresovana zemlja sveta, odnosno njeni ekonomski subjekti, kao i regionalna ako je zemlja članica određene regionalne integracije.

IV - REGIONALNA TRŽISTA, SLIČNOSTI I RAZLIKE SA NACIONALNIM I SVETSKIM TRŽIŠTEM Proširenje tržišta je neophodnost koja omogućuje efikasno korišćenje faktora proizvodnje i povećanje profita, čime se, istovremeno, smanjuju krize hiperprodukcije u svetskim razmerama. Svetsku privredu i svetsko tržište, u osnovi, čine privrede pojedinih zemalja (ili njihovih integracija) sa svim njihovim ekonomskim, političkim i kulturnim karakteristikama, posebno karakteristikama tržišta robe, rada, novca i kapitala. Svaka zemlja, (pa čak i regionalna ekonomska integracija, poput EU) je veoma različita kao tržište u kulturnom, ekonomskom, političkom i istorijskom smislu. Zbog toga zemlje ujednačavaju standarde trgovanja i konkurentnosti na širem planu. Regionalna tržišta predstavljaju grupisanje određenog broja zemalja radi zajedničkog vođenja spoljnotrgovinske, razvojne i ekonomike politike (delimično ili u celini) prema drugim zemljama. Ona su nastala posle Drugog svetskog rata. Njihove se karakteristike detaljno moraju upoznati dabi se sa njima trgovalo, jer su ona mnoge elemente ekonomske saradnje sa svetom objedinile, isto kao da se radi o jednoj zemlji. O    .    ,       

49

Najbolji primer regionalnog tržišta je tržište Evropske unije koja objedinjuje 27 zemalja. Bez obzira u koju se od 27 zemalja izvozi postoji jedinstvena spoljnotrgovinska politika (politika carina, taksi, prelevmana, kvota, izvoza, uvoza i sl). To ne znači da tržište svake od 27 zemalja nije specifično po odnosima ponude i tražnje, nego da u trgovini postoje prepreke za zemlje van integracije i stimulans za međusobnu trgovinu. To dovodi do različitih uslova ponude i tražnje, cena i konkurentnosti, često različito, za pojedine zemlje izvan ove regionalne integracije. Postoje i druga regionalna tržišta (NAFTA, MERCOSUR, ASEAN i dr.) ali nijedno sem Evropske unije nije formirao jedinstvenu spoljnotrgovinsku politiku. Međutim, i u okviru ovih tržišta, sa stanovišta mogućnosti rentabilnog poslovanja sa ovim zemljama, uvek su u prednosti zemlje unutar integracije kao regionalnog tržišta. U zadnje vreme vode se pregovori o stvaranju novih, džinovskih, integracija, odnosno regionalnih tržišta, kao što je tržište celokupne Amerike ili još šire zajedničko tržište Azije i Amerike, odnosno skoro svih zemalja na Pacifiku. Postojalo je i tržište socijalističkih zemalja Savez za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV), osnovan 1949., a ukinut 1991. godine. Najznačajnije regionalno tržište je tržište EU sa oko 500 miliona stanovnika i bruto društvenim proizvodom 18.625 milijardi dolara u 2008.godini, a zatim tržište NAFTA (SAD, Kanada, Meksiko) i dr. Regionalna tržišta su veoma značajna za međunarodnu trgovinu bilo koje zemlje u svetu. Ona se od nacionalnih tržišta razlikuju što predstavljaju objedinjena tržišta više zemalja (nastao je nov kvalitet tržišta u svetskoj trgovini), a od svetskog tržišta, što ona remete jedinstvene uslove svetskog tržišta u svim onim slučajevima, kada ne omogućuju transparentnu tržišnu saradnju, jednaku za sve zemlje (van određene regionalne integracije). No, detaljnija analiza regionalnih ekonomskih integracija, kao regionalnih tržišta, biće u posebnom delu ove knjige, a ovde ih samo pominjemo, kao vrstu tržišta, jer ne želimo da se u knjizi ista materija obrađuje na više mesta.

50

M    

V - SVETSKO TRŽIŠTE

1. POJAM I ZNAČAJ SVETSKOG TRŽIŠTA Sve zemlje se povezuju u svetsko tržište, a ono deluje univerzalno i čini ih međusobno zavisnim. U tome i jeste uloga svetskog tržišta, zato se ono i zove svetsko, jer preko razmene robe, formiranja vrednosti koja postaje univerzalna, dovodi sve nacionalne privrede u međusobno određen odnos i vezu. Ono je istovremeno i uvek nečije nacionalno tržište, ali na kome vladaju svetski transparentni uslovi kupoprodaje, jednaki za sve zainteresovane zemlje. Razvoj svetskog tržišta vodi zbližavanju naroda, umnožava ekonomske veze između raznih privrednih područja, povezuje ih i čini od njih jedinstvenu celinu. Svetsko tržište je osnova ekonomskog razvoja svih zemalja u svetu. Marks je govorio o svetskom tržištu kao integralnoj zajednici naroda i ono je manifestacija činjenice da u međunarodnoj razmeni učestvuju različiti nacionalni organizmi, sa specifičnim proizvodnim mogućnostima, nejednakom intenzivnošću i produktivnošću rada, i utrošaka, što istovremeno dovodi do prosečne svetske cene, a time i do neekvivalentne razmene na svetskom tržištu. Pošto međunarodnu zajednicu čine suvereni subjekti, odnosi na svetskom tržištu zasnivaju se i danas na principima konkurencije, kao bazne odlike međunarodnih ekonomskih odnosa. Istovremeno je u porastu i ograničavanje te konkurencije kroz sve različitije oblike institucionalizacije svetske privrede kao i bilateralne saradnje. Ispoljavaju se, isto tako, razni oblici državne intervencije, počev od carina, pa do dugoročnih međudržavnih robnih i drugih sporazuma te ugovora o kooperaciji i stranim direktnim investicijama. Razvijene zemlje pribegavaju državnoj intervenciji radi smanjivanja “uvoza krize”, a zemlje u razvoju angažuju državu da bi se zaštitile od jače spoljne konkurencije. Državna intervencija, koja je, u svetskoj trgovini intenzivirana posle krize iz 1929. dovela je do mnogih sporazuma u cilju regulisanja svetskog tržišta, kao što su: 1) dugoročni bilateralni i mulitilateralni međudržavni sporazumi o saradnji; 2) kartelski sporazumi o maksimalnoj proizvodnji, izvoznim kvotama i cenama zemalja izvoznica (OPEC, npr.); 3) sporazumi o maksimalnim uvoznim kvotama u pojedine zemlje (samoograničenje izvoza, uvozne kvote npr. u EU); 4) sporazumi o tampon stokovima (bufferstock); 5) sporazumi o međunarodnim organizacijama (STO, MMF, IBRD) i sl. 6) sporazumi o zaštiti od rizika, pošto se na svetskom tržištu, u principu ostvaruje profit, ali su mogući i gubici i rizici, koje je nužno osigurati.

O    .    ,       

51

Svi ovi sporazumi imaju bitnog uticaja na kretanje i odnose koji se uspostavljaju na svetskom tržištu. Nekada je svetsko tržište definisano kao mesto na kome se susreću ukupna ponuda i tražnja. To danas nije moguće niti je mesto uopšte bitno za definiciju svetskog tržišta. Pored direktnih kontakata kupaca i prodavaca na svetskom tržištu (sajmovi, berze, međunarodne licitacije, prikupljanje ponuda i slično) postoje kontakti u fabrici prodavca, mestu kupca, putem pošte, telefona, teleksa, kataloga, prospekta, interneta i sl. Zbog toga savremenoj praksi više odgovara definicija svetskog tržišta kao sistema ukupnih odnosa kupaca određene zemlje (koji predstavljaju svetsku tražnju) i prodavaca iz raznih zemalja (koji određenu robu nude pod različitim uslovima), a pobeđuje onaj ko ponudi najpovoljnije uslove prodaje. Ti uslovi, zatim, postaju važeći za zaključivanje toga određenog posla, a često i drugih sličnih međunarodnih poslova. Ukoliko je svetsko tržište autonomnije, utoliko je ono više domen mogućnosti izbijanja svetskih kriza. Kao što nacionalno tržište može izazvati disproporcije i krize u domenu nacionalne ekonomije, svetsko tržište uvek otkriva krize i disproporcije u svetskoj privredi, a može biti i njihov autonoman uzročnik (na primer krah cena metala, porast cena nafte, krah na tržištu akcija, deviza i sl.). Uključivanje u svet podrazumeva i uslovljava: a) prilagođavanje svetskoj situaciji i dinamici razvoja i b) hvatanje trendova i dinamike razvoja i, uopšte, progresa u svetu. Uključivanje u svet znači uključivanje privrede u složen sisteni svetskih odnosa iza kojih se nalazi mreža isprepletanih nacionalnih ekonomija. Tehnološka revolucija, kriterijumi racionalnog poslovanja, nedostatak domaćih resursa i faktora i internacionalizacija proizvodnje podstiču zahteve za ovim uključivanjem. Kada je reč o svetskom tržištu, treba reći da se ono stalno menjalo u svojim karakteristikama. Ono je izrastalo iz nacionalnog, a posle i iz regionalnih tržišta. U privrednoj istoriji svetsko tržište postoji najmanje 7.000 milenijuma. Tokom celog ovog perioda ono je menjalo svoga gospodara, odnosno glavnog upravljača. Nastanak svetskog tržišta vezuje se za Feničane, zatim Egipat (Misir) oko 3.200 godina pre nove ere, zatim Vavilonsku imperiju, Arabijsko carstvo “kalifat” (raspalo se 750 godina pre nove ere). U vladavini svetskim tržištem važno je pomenuti i Aleksandra Makedonskog (356 - 323 godine), Rimsko carstvo (prvi i drugi vek nove ere), Vizantijsku imperiju (395 - 1453.). Kasnije nastaje kolonijalni sistem, a najviše kolonija imale su Velika Britanija i Francuska. Predkapitalistička epoha poznavala je samo parcijalna, uska i rascepkana tržišta. Kapitalizam je u XVII veku stvorio jedinstveno svetsko tržište. Od sredine 17 stoleća, a posebno od kapitalističke revolucije u Francuskoj naovamo dolazi do ekspanzije svetskog tržišta. Ona nacionalna tržišta koja su bila presudna za ponudu i tražnju određene robe postala su, istovremeno, i svetska tržišta za tu robu. Na njima su formirani svetski uslovi kupoprodaje (cene, uslovi plaćanja i drugo) za širi krug zemalja.

52

M    

Zbog snage Velike Britanije u XIX veku, tržišta Londona, Mančestera i Liverpula bila su presudna za skoro sve proizvode. Za neke robe (bakar, cink, olovo, kalaj, nafta i slično) britansko tržište svoju snagu zadržalo je i do današnjeg dana. Krajem XIX i početkom XX veka svetsko tržište počinje da se raslojava, a Britanija gubi snagu koju je imala. Dolazi do formiranja novih centara svetske razmene. Tržište SAD postaje za mnoge robe najznačajnije (pšenica, kukuruz, pamuk, šećer, nafta i slično), kao i za ukupnu svetsku proizvodnju. Svetsko tržište u doba “zlatnog standarda” bilo je jedinstveno zahvaljujući zlatnom novcu, stabilnim deviznim kursevima formiranim dejstvom ponude i tražnje, slobodnom formiranju i kretanju kamata i cena. Roba se kretala svojim prirodnim kanalima u zavisnosti od odnosa cena, novac je bio jedinstven, pa su se brzo izravnala aktivna i pasivna salda u platnim bilansima pojedinih zemalja. Vladala je slobodna konkurencija u trgovini i multilaterizam u međunarodnim plaćanjima. Kapital je, takođe, predstavljao integracioni element svetske privrede, pošto se, po zakonima profita, lako selio iz zemlje u zemlju. U vreme zlatnog standarda, a posebno u periodu 1850-1914, svetska trgovina rasla je najdinamičnije u istoriji, slično periodu 19602000. Na razvoj svetskog tržišta uticao je tehnološki progres i međunarodna specijalizacija i podela rada, koji su doveli do masovne proizvodnje i viška proizvoda, kao i razvoj komunikacija i saobraćaja sposobnog za prevoz robe i na najveće svetske udaljenosti. Posebno joj je pogodovala pojava jakih privrednih subjekata (preduzeća i banaka), i liberalna državna regulativa koji su svojom snagom omogućili prodor na svetsko tržište. Na drugoj strani svetsko tržište doprinelo je razvoju trgovine i saobraćaja, kao i ukupnom razvoju proizvodnih snaga u svetu. Zemlje koje imaju jake privredne subjekte (kompanije) snažne izvore tehnologije jaku privrednu strukturi (finalne proizvode) iz koje proizilazi visoka produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost, masovna, diversifikovana, kvalitetna i jeftina proizvodnja, vladari su na svetskom tržištu. Postoji korelacija da zemlje koje imaju jake privredne kompanije imaju, po pravilu, i jake banke. Čak su i mere državne politike u tim zemljama više prilagođene interesima proizvodnih subjekata i banaka, nego što je slučaj sa drugim zemljama.

2. FORMIRANJE CENA I RASPODELA VREDNOSTI NA SVETSKOM TRŽIŠTU Nacionalne ekonomije su delovi jedinstvenog svetskog tržišta. U toj celini više nema jedinstvenog svetskog centra, nego svako nacionalno može biti i svetsko tržište. Svaka zemlja ulazi u taj proces sa sopstvenim snagama, trudeći se da što veći deo robe, sa kojim se uključuje u svetsku privredu, plasira na svetskom tržištu i da ponudi konkurentnije cene i kvalitet proizvoda (usluga) od drugih zemalja. O    .    ,       

53

Za deo proizvodnje koji se realizuje na unutrašnjem tržištu mogu se primenjivati unutrašnja merila vrednosti, a za deo proizvodnje koji se izvozi i uvozi moraju se poštovati kriterijumi vrednosti koji vladaju i koje prihvata svetsko tržište. S druge strane i objektivnost kriterijuma na unutrašnjem tržištu i formiranje cena na njemu zavise od parametara koje nameće svetska privreda, a ne samo od unutrašnjih odnosa i kretanja. I na unutrašnjem tržištu poželjno je prime-njivati svetske kriterijume vrednosti. Zakon vrednosti u međunarodnoj razmeni neprestano šalje impulse svim subjektima koji se uključuju u svetsku privredu i progoni njihove troškove kroz iglene uši svetske konkurencije. Sve dok individualne cene pojedinačnih proizvodača i zemalja ne prođu kroz zakon vrednosti u njegovoj međunarodnoj dimenziji, odnosno na svetskom tržištu, nisu cene u pravom ekonomskom smislu. Svaka zemlja mora stalno imati u vidu svetsko tržište i neposredno upoređivati domaće sa svetskim cenama. U ovom procesu uvek su u povoljnijem položaju zemlje čije unutrašnje kriterijume vrednosti priznaje svetsko tržište, ali i zemlje koje su sposobne da se brže prilagođavaju svetskim kriterijumima vrednosti i da se svojim kriterijumima vrednosti nametnu drugim zemljama, a posebno svetskom tržištu. Različite robe iste vrste, proizvedene u raznim zemljama za isto radno vreme, imaju nejednake međunarodne vrednosti izraženo u istoj valuti. “Ono što razmenjivače proizvoda praktično pre svega interesuje jeste pitanje koliko tuđih proizvoda dobijaju za vlastiti proizvod, dakle u kojoj se srazmeri proizvodi razmenjuju. Čim ove srazmere navikom steknu izvesnu stabilnost, čini se kao da proističu iz prirode proizvoda, tako da su npr. 1 tona željeza i dve unce zlata jednake vrednosti, kao što su jedna tona zlata i jedna tona željeza jednake težine, uprkos njihovim različitim fizičkim i hemijskim svojstvima.” (K. Marks, 1979, str. 76 i 67). Zakon vrednosti, na svetskom tržištu, deluje u modifikovanom obliku. Na svetskom tržištu učestvuje više država, zavisno od ekonomske pozicije i interesa. Svaka od njih nastupa sa svojim robama koje imaju različite nacionalne troškove proizvodnje i različite cene proizvoda. Sve to proizilazi iz različitih uslova proi-zvodnje, različitog tehnološkog nivoa proizvodnje, odnosno organskog sastava kapitala, produktivnosti i ekonomije rada, strukture proizvodnje, razvojne politike i niza drugih mera. Robe se na svetskom tržištu prodaju po svetskim cenama. Nacionalne cene proizvodnje, pod pritiskom konkurencije, formiraju na svetskom tržištu prosečnu svetsku cenu. Tako formirana svetska cena je nužno iznad cene proizvodnje zemalja koje su na gornjoj lestvici produktivnosti pa one ostvaruju ekstraprofit, i ispod cene proizvodnje zemalja na donjoj lestvici produktivnosti, pa one gube deo svoje proizvodne vrednosti na svetskom tržištu. U tom smislu razmena na svetskom tržištu je uvek neekvivalentna, jer svetsko tržište ne deli dohodak na pravedan način, već po svojim tržišnim zakonima gde uvek slabiji ekonomski subjekti gube, a jači dobijaju. Sam naziv svetska cena upućuje na dva bitna činioca za njeno objašnjenje: mesta i načina kako se cene formiraju. Ove cene se formiraju na svetskom tržištu delovanjem tržišnog mehanizma na osnovu svetske ponude i tražnje. Svetske cene, prema tome,

54

M    

predstavljaju produkt dejstvovanja tržišnog mehanizma i tržišnih odnosa kakvi vladaju na svetskom tržištu. U spoljnotrgovinskim poslovima uvek se postavlja problem odnosa cena po kojima će se izvršiti obostrano željeni akt kupoprodaje i obezbediti ekvivalentnost u razmeni između subjekata raznih zemalja. Tlo na kome cveta izrabljivački način prisvajanja viška vrednosti predstavljaju tržišta na kojima se formiraju monopolske, odnosno monopsonske cene (koncentracija ponude ili koncentra-cija tražnje). Zemlje u razvoju još uvek (sa preko 80% ukupnog izvoza) izvoze sirovine i primarne proizvode, a uvoze industrijske proizvode visoke prerade. Odnosi snaga na svetskom tržištu su takvi da se primarni proizvodi realizuju u uslovima koncentrisane tražnje, dakle, monopsone situacije kupca po pravilu u razvijenijoj zemlji, dok se industrijski proizvodi realizuju u situaciji koncentrisane ponude, dakle, monopolske situacije prodavca po pravilu u nerazvijenoj zemlji. Do istog se zaključka dolazi i kada se ovaj odnos obrnuto posmatra. Naime, može se reći da na strani ponude, kad se vrši prodaja proizvoda nerazvijenih zemalja, ne dolazi do monopolisane cene niti dolazi do monopsonog položaja kupca u ovim zem-ljama. (Milan Aleksić, 1975., str.29). Monopoli obično prodaju svoju robu po monopolskim cenama, radi ostvarivanja ekstraprofita. Čak i u uslovima niskih troškova po jedinici proizvoda oni ne smanjuju cene, nego se maksimalno mogućim (monopolskim cenama) bore za uvećanje svoga dohotka i profita. Najviše ekstraprofite izvlače kroz mani-pulacije cena sirovina na berzama i kroz transferne cene unutar monopolskih kompanija. Tako se, na primer, cena bakra određuje na Londonskoj berzi koja je, inače, i za preko 10.000 km udaljena od glavnog proizvođača. Tako London Metal Exchange, kontrolišući svega 10% tržišta izraženo u količinama, kontroliše u velikom delu cenu crvenog metala za daleko veći iznos proizvodnje: “Dovoljna je neka glasina, neki događaj, bili lažni ili istiniti i već ljudi na berzi razmahuju rukama i cena skače ili pada”. (J.J. Servan Schreiber 1981., str. 107). Godine 1977. cena bakra je tako pala da se moralo prodavati ispod troškova proizvodnje. Zalihe multinacionalnih kompanija od milion tona učinile su bakar sredstvom pljačke zemalja u razvoju i bogatstva razvijenih zemalja. Godine 1960. valjalo je prodati 190 tona bakra da bi se dobio jedan džip, a 350 tona 2008. godine. Uslovi razmene neprestano se pogoršavaju za nerazvijene zemlje. Određuju ih velike kompanije. Za robu koja nije predmet berzanske trgovine svetsku cenu diktiraju i određuju najjači i najkonkurentniji isporučioci, koji učestvuju na međunarodnim tenderima i licitacijama (aukcijama) i sa svojom cenom pobeđuju u obilnoj svetskoj konkurenciji. Na početku XXI veka poboljšavaju se odnosi razmene posebno kod metala, kao i kod nafte, pa čak i nekih poljoprivrednih proizvoda. Najveće komplikacije su kod određivanja svetskih cena investicionih objekata, posebno onih koji se rade po principu ”ključ u bravu”. Ovde se u cenu uračunava projektovanje, pripremni radovi, infrastruktura, materijali, oprema, izgradnja, montaža opreme, probna proizvodnja, uhodavanje kapaciteta, nadzor, garancije, održavanje objekata, školovanje kadrova, a često i prenos tehnologije i kapitala. Međutim, i ovde vlada oštra konkurenicja, pošto se ovi objekti,

O    .    ,       

55

najčešće, poveravaju putem međunarodnih tendera. Tako da u određivanju cena, najčešće, pobeđuje ponuđač sa najnižom cenom, pa njegova cena postaje, istovremeno, i svetska cena, mada uvek treba imati u vidu da cene nisu jedini uslov konkurentnosti u poveravanju ovakvih krupnih međunarodnih objekata. Na izbor izvođača utiču mnogi drugi faktori: kvalitet, rokovi isporuke, uslovi plaćanja i kreditiranja, tehnički standardi, servisiranje, poslovne i stručne veze, mogućnost učešća domaće industrije i domaće radne snage, mogućnost kontra isporuka, pa čak i neekonomski (politički, strateški i drugi interesi, tradicija iz prethodnog perioda i niz drugih faktora). Postavlja se pitanje da li je svetska cena objektivno merilo vrednosti u uslovima intervencionizma, monopola, odstupanja unutrašnjih cena od spoljnih, odstupanja pariteta nacionalnih valuta od njihove realne vrednosti, visoke stope inflacije koja razara sve standarde vrednosti. Intervencionizam je objektivno data veličina, pa se više i ne može negirati postojanje svetskih cena i u tim uslovima. Svetski kriterijumi vrednosti i svetske cene danas postoje, iako se formiraju u modifikovanoj strukturi tržišne morfologije. Svetsko tržište i cena na njemu su realne kategorije i nemoguće ih je odbaciti, bez obzira koji privredni model zemlja razvija, ukoliko se ne bi išlo na privrednu izolaciju od sveta. Izolacija bi donela neželjene efekte i deformacije u određivanju vrednosti na unutrašnjem planu određene zemlje. Zatvorene privrede pokazale su se daleko manje efikasnim od otvorenih, a jednom nelogično uspostavljeni odnosi cena teško se prevazilaze. Može se slobodno reći da je svetsko tržište, i u uslovima intervencionizma i delovanja monopola, zadržalo ulogu do sada najobjektivnijeg merila vrednosti i najstimulativnije deluje na rast produktivnosti. Ono je ostalo racionalan mehanizam odabira koji briše sve nerealne ambicije i vodi borbi za povećanje produktivnosti i ekonomičnosti, kao i ukupne efikasnosti proizvodnje. To ne znači da svetske cene u sebi ne sadrže eksploataciju i nepravde, ali za njih još nije pronađen pravi i bolji supstitut, pa ih kao takve moraju prihvatiti svi oni koji su primorani da se bore u svetskoj konkurenciji i za svetsku produktivnost rada. To, takođe, ne znači da država i međunarodne institucije ne treba da utiču na usmeravanje ponude i tražnje tamo gde se formiraju visoko nerealne cene.

3. NOVAC I SVETSKO TRŽIŠTE Pošto je u svetskoj privredi savladana faza trampe, novac je postao uslov ekspanzije proizvodnje i razmene. U naturalnoj privredi (privredi bez novca) bilo je izuzetno teško pronaći partnere u trgovini, odnosno robe koje su višak i koje su potrebne, pa je to kočilo ukupni društveni razvoj i napredak. Od pronalaska novca sve cene se izražavaju u određenim novčanim jedinicama, nacionalne u nacionalnim međunarodne u međunarodnim. Time su robe, kao i faktori proizvodnje, postali daleko mobilniji. U toku vremena, uz trgovinu robom, nastaje i trgovina novcem, kao specifičnom robom.

56

M    

Osnovne funkcije novca su da izmeri vrednost i omogući i olakša razmenu (kupovinu i prodaju) dobara i usluga i da preduzećima omogući specijalizaciju radi veće proizvodnje, a građanima da uveća životni standard. Svi državnici se zaklinju u čuvanje realne vrednosti novca, koja je za građane najvažnija, a zavisi od ukupne razvojne i ekonomske politike. Međutim, praksa je dokazala da je uvek lakše imati (kovati) novac, nego čuvati njegovu vrednost, a pogotovo ako dotična nacionalna valuta nije konvertibilna. Po Marksu samo spoljna trgovina razvija nacionalno u svetsko tržište i nacionalni novac u svetski novac, što znači da tek na svetskom tržištu novac postaje prava roba. Samo u svetskoj trgovini robna vrednost postaje univerzalna, a svetski novac funkcioniše kao roba. Pravi svetski novac, po Marksu, je zlato i srebro, a banknote preventivno služe unutar granica jedne zemlje. Kao apsolutno društveno ovaploćenje bogatstva zlato i srebro služe i tamo gde se ne radi ni o kupovanju ni o plaćanju, nego o prenosu (čuvanju) bogatstva iz jedne zemlje u drugu i gde je ovo prenošenje u robnom obliku isključeno, bilo usled konjunkture robnog tržišta, bilo usled same svrhe koja se želi postići. Izmedu pojedinih valuta se u međunarodnoj razmeni, a na osnovu njihove podloge, formiraju intervalutarni odnosi tzv. devizni kursevi, novac jedne zemlje izražava se u novcu neke druge zemlje. Pri tome se devizni kursevi kreću jednom na štetu neke zemlje, a drugi put u njenu korist, znači promenljive su prirode. Banke i berze su posrednici koji ove novčane transakcije izmedu određenih valuta vrše, a na tržištima kotiraju, uglavnom konvertibilne valute, koje su, po prirodi i svojstvima, stabilnije, mada i konvertibilna valuta nekada može biti i nerealne i nestabilna (američki dolar na početku XXI veka). Najznačajnija nacionalna novčana tržišta (londonsko, njujorško, parisko, frankfurško, ciriško i slično) postala su, istovremeno, i najznačajnija svetska devizna tržišta. Kurs valute koji se na ovim tržištima formira i sam od sebe predstavlja specifičnu cenu. Pošto se novac javlja u ulozi mere vrednosti, prometnog i platežnog sredstva, granice nekog nacionalnog tržišta prostiru se do granica obaveznosti neke nacionalne valute. Realan kurs jedne valute odražava odnos nacionalne produktivnosti rada i nacionalnih cena prema svetskim, odnosno važećim na svetskom tržištu, kao i stanju u platnim bilansima. Ova mera vrednosti dovodi pojedine grane, zbog njihovih različitih parcijalnih produktivnosti rada, u stvarno nejednake položaje. Težnja za pravom konvertibilnom valutom u svakoj zemlji je ispravna jer omogućava da se uvedu čisti računi između preduzeća, grana, pa i celih privreda: ona, pored ostalog, znači slobodu izbora da li da se prodaje ili kupuje u zemlji ili inostranstvu, što sigurno smanjuje izvore sukoba političke prirode o međunarodnoj eksploataciji. U periodu zlatnog standarda sve su države faktički posedovale jedan novac, a između njihovih specifičnih nacionalnih identiteta postojali su stabilni (fiksni) valutni kursevi. Stabilan novac i stabilni valutni kursevi omogućavali su brzo merenje i upoređivanje cena u okviru svake privrede i efikasno likvidiranje međusobnih plaćanja. Zbog fiksnih kurseva varirale su samo cene, što je bilo povoljnije za ekspanziju međunarodne trgovine, nego u uslovima čestih varijacija cena i deviznih kurseva. Neslućeno proširenje O    .    ,       

57

svetske trgovine u drugoj polovini XIX veka, koje je dostignuto tek pri kraju XX veka, može najviše da zahvali zlatnom standardu, odnosno jedinstvenom novčanom mediju, kao ravnopravnom merilu svetskih vrednosti u svim zemljama sveta, tj. automatskoj konvertibilnosti nacionalnih valuta merenih zlatnim paritetom. Privredna kriza iz 1929. godine nametnula je kao osnovni cilj privređivanja u svakoj zemlji unutrašnju razvojnu politiku i punu zaposlenost, pa je spoljnotrgovinska politika (posebno cene i kursevi) podređena unutrašnjoj politici. Spoljna ravnoteža i zlatni standard zamenjeni su nacionalnim merilima vrednosti i nacionalnim novcem. Od tada zvanično nije ni uspostavljen pravi međunarodni valutni standard, niti stabilno merilo međunarodnih vrednosti. Uspostavljen je prvo zlatnovalutni standard koji se zasnivao na funti sterlinga i dolaru, a posle 1960. godine samo na američkom dolaru. Međutim od tada se u međunarodni valutni promet, postepeno, uključuju i konvertibilne valute drugih zemalja. Nastale su i tzv. “valutne zone” u pojedinim regionima sa dvojnim valutnim kursevima, jednim za zemlje unutar zone, a drugim za zemlje van zone. To je posebno slučaj sa Evropskom zajednicom, koja će kasnije prerasti u Evropsku uniju (EU). Ona je prvog januara 1999. godine uvela jedinstven novac (evro) za sve zemlje koje to žele, a ispunjavaju za to određene rigorozne kriterijume. Svetska trgovina, dakle, traga za novim međunarodnim sredstvom plaćanja (specijalna prava vučenja bila su ta zamisao, ali nisu uspela). Radi se o potrebi da se uspostavi međunarodni monetarni sistem u kome bi ravnopravno, prema svojoj privrednoj snazi i odgovornosti za uvođenje konvertibilnosti, stabilnosti i realnosti nacionalne valute, učestvovale sve zemlje sveta sa svojim valutama koje mogu da ispune te uslove. Time bi se smanjio uticaj jedne ili malog broja zemalja na svetska monetarna zbivanja, realnije odmeravali devizni kursevi, a novac bi ponovo (kao u vreme zlatnog važenja) postao jedinstveno sredstvo izražavanja i upoređivanja nacionalnih cena, a time i ekspanzije međunarodne trgovine. Sve dok se ne pronađe jedinstveno merilo svetskih roba i vrednosti, novac će sputavati moguću ekspanziju svetske trgovine, što je posebno osvedočeno u privrednim krizama novijeg vremena: 1967., 1971., 1973., 1979., 1997., 2002., 2008, a kriza svetskog novca i dalje traje (dolar je u periodu 1999-2008 devalvirao za preko 60%). To nepravedno izaziva mnoge preraspodele na svetskom tržištu, izvan realnih privrednih snaga, realne produktivnosti rada i realnih cena na svetskom tržištu. Da bi se neka valuta probila, kao svetski novac, odnosno sredstvo plaćanja (i rezervi) u međunarodnoj ekonomiji, ona mora biti konvertibilna (mogućnost i slobodna zamena jedne valute za drugu) i transferabilna (da se može lako prenositi iz zemlje u zemlju). Istovremeno mora da se radi o značajnoj privredi države (ili država), koji taj novac emituju, sa obimnom novčanom masom, koja može da opslužuje nesmetan razvoj svetske trgovine. Svetski novac, takođe, mora biti stabilan i realne vrednosti u dužem vremenu. Kao novac za svetsko tržište, po ukidanju zlatnog novca i zlatnog standarda, do sada su se probili: dolar, evro i japanski jen na azijskom tržištu. Nekada se kao sredstvo plaćanja u međunarodnoj trgovini koriste i druge konvertibilne valute

58

M    

(na primer, britanska funta, kanadski dolar, švajcarski franak), kao i materijalna dobra (proizvodi) i usluge u međunarodnim kompenzacionim i barter poslovima, ali se ovde ne radi o svetskom novcu. Za svetsku valutu u srednjoročnom periodu realno će konkurisati kineski juan, ruska rublja i indijska rupia.

VI - GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE Savremena globalizacija je tvorevina druge polovine XX veka i predstavlja proces slobodne i intenzivne privredne saradnje u celoj svetskoj privredi i na svetskom tržištu. Potiče od engleske reči ‘‘the globe’’, što znači zemljina kugla, pa sama reč označava slobodno, ujednačeno i transparentno poslovanje na ukupnom svetskom tržištu. «U dvadesetom veku ne može biti mesta za izolacionizam, svi moramo da budemo internacionalisti. Svet je postao toliko povezan da ni SAD ne mogu same» (D. Rokfeler, 2004., str 432). Globalizacija ima političku , ekonomsku, kulturnu, socijalnu, vojnu i ekološku dimenziju, utiče na bogatstvo i život ljudi. U ekonomskom smislu globalizacija znači pristup radu, kapitalu i sirovinama na svim tržištima i proizvodnju za sva ta tržišta, što bi trebalo da omogući operativnu efikasnost, smanjenje transakcionih troškova i povećanje trgovine, temeljene na komparativnim prednostima. (Stiglic, 2002., str.285). Nastavljanje ove globalizacije vrši se posle Prvog svetskog rata pokušajem stvaranja Društva naroda, koji nije uspeo jer sporazum nisu ratifikovale SAD. Godine 1921. formiran je Savet za spoljne odnose SAD, pod pokroviteljstvom porodice Rokfeler. U početku je imao misiju da informiše građane o kretanjima u svetu radi širenja poslova američke privrede i prodora američke države u svetu. Kasnije je za cilj postavio izgradnju integralne političke i ekonomske strukture jedinstvenog sveta, u težnji za stvaranjem neke «svetske vlade». Zalagao se za širenje globalne trgovine, boljih komunikacija i višeg nivoa saradnje među Ijudima, preduzećima i državama, različitim kulturama, a cilj mu je bio i rušenje komunizma. Savet je proširio delatnost na uspostavljanje vojne ravnoteže u svetu, razvoj privrede, međunarodne trgovine, Ijudskih prava, ekologije. Od formiranja Saveta počinje u svetu da se postavlja pitanje da li je važnije nacionalno ili internacionalno u razvoju sveta. Savet je za internacionalno, kako bi najsnažnija privreda SAD raspolagala, na principima transparentnosti, svim tržištima sveta. Globalizacija daje prednost internacionalnom i vrši pritisak na nacionalne interese. To je i uticalo na stvaranje pokreta antiglobalizma čije pristalice smatraju da surovi tržišni liberalizam ljudima oduzima ostvarene socijalne tekovine, a radnike u mnogim zemljama čini najamnim radnicima. Agresivna najezda globalizma jedno vreme je u svetu stvorila utisak da nestaje nacionalno, čak i nacionalne granice, što se može smatrati zanosom i romantizmom. O    .    ,       

59

Izjašnjavanje Francuske i Holandije protiv Evropskog ustava na referendumu građana, dokaz je da je nacionalno još uvek jako i da nije validna alternativa globalizam naspram nacionalnog, nego nacionalno uz globalizam ili nacionalno kao vladajuće, a globalizam onoliko koliko služi nacionalnim interesima. Akcija širenja kapitalizma je nastavljena u toku posete američkog predsednika Niksona Moskvi 1971.godine. Tada je potpisan sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja (tzv.SAL I), čime je suštinski okončan hladni rat i uspostavljena globalna svetska „ravnoteža moći“, koja će se nepune dve decenije kasnije pretvoriti u američku nadmoć. Globalizacija je širena i posetom Niksona Kini 1972.godine, kada Kina počinje sprovoditi tržišne i ekonomske reforme. Materijalna snaga globalizacije bile su nove tehnologije i proizvodi prepoznatljivi u celom svetu (Nike, All star, Coca Cola, Blue Jeans, McDonalds, Microsoft i sl.). Ojačana je sistemom liberalizma u trgovini pod pokroviteljstvom GATT-a (kasnije WTO) i slobode međunarodnih plaćanja pod pokroviteljstvom MMFa, kao i liberalizacijom međunarodnog kretanja kapitala pod pokroviteljstvom Svetske banke (WB). SAD, kao jedina super sila, njene kompanije i banke i dolar kao svetska valuta, otvorile su tržišta u svetu tako da je većina postala globalno poprište svetske privredne konkurencije. Ekonomija sveta postala je planetarna i međuzavisna. Kapital je ujedinjen, a ostala je konkurencija država, preduzeća, roba, novca. Globalizacija omogućuje sigurnost i najjeftinije lokacije proizvodnje i ponude bilo gde u svetu, da bi se uvećavao rast i profit i uspevalo se u globalnoj svetskoj konkurenciji (tamo gde su najjeftiniji radna snaga i sirovine, bliže potrošačima i gde su veće mogućnosti masovne proizvodnje). Ona je uticala na povećanje konkurentnosti u međunarodnim razmerama i na razvoj inovacija., mada su informaciono-komunikacione tehnologije i savremeni transport veoma uticali na globalizaciju. Jedinstvo u razlikama, bez ratova, kolonijalizma i prevlasti bilo koje nacije, jedino je ispravno u XXI veku. Sa stanovišta preduzeća, odnosno privrednih društava, globalizacija predstavlja mogućnost slobodnog, transparentnog i standardizovanog poslovanja u celokupnoj svetskoj privredi, uz najnužnije izuzetke. To što postoje regionalne ekonomske integracije koje imaju svoj način privredne saradnje sa svetom, kao i to što su neki sektori i proizvodi u pojedinim zemljama van liberalnog režima, ne remeti moguće jednake startne uslove poslovanja, za ostale zemlje, na ukupnom svetskom tržištu u eri globalizacije. Koreni globalizacije nastaju još u starom veku, intenzivnom saradnjom država na prostoru Mesopotamije. Dve su, najznačajnije, do sada poznate globalizacije u svetskoj privredi: t globalizacija zasnovana na industrijskoj revoluciji i liberalizaciji svetske trgovine, negde u periodu 1850-1914. Tu globalizaciju predvodila je, i njome upravljala, prvenstveno, Velika Britanija, sa ogromnom ekonomskom, trgovinskom i kolonijalnom snagom, a značajna je bila i Francuska;

60

M    

t globalizacija kraja XX i početka XXI veka, koja je u toku, sa vođstvom SAD, kao jedinom svetskom super silom. Nastala je po ukidanju bipolarnog sveta i socijalizma na istoku Evrope, ekonomske integracije socijalističkih zemalja SEV-a i vojnog ugovora Varšavskog pakta. Sve se ovo desilo posle rušenja berlinskog zida u jesen 1989. godine. Pokazatelji prve globalizacije dostignuti su tek krajem XX veka, iako su SAD bile najjača ekonomska sila sveta u celom XX veku. Njima je najviše doprinosio zlatni novac, odnosno zlatni novčani standard, koji je omogućio do tada nezapamćenu ekspanziju međunarodne trgovine. Savremena globalizacija daje, takođe, izuzetne rezultate. Naime, izvoz je u bruto društvenom proizvodu sveta 2008. godine (roba - materijalna dobra i usluge) iznosio oko 31%, a izvoz i uvoz preko 60%, duplo više nego samo jednu deceniju ranije, što znači da globalizacija pokazuje značajne rezultate u razvoju svetske trgovine, a time i privrede. Globalizacija je nastala kao posledica pobede kapitalističkog nad socijalističkim sistemom i želje da se do tada podeljeno svetsko tržište, na kapitalističko i socijalističko, objedini u jedinstveno svetsko tržište, pod vođstvom kapitalističkog sistema. Njene karakteristike su sledeće: t predvodi je kapitalistički svet na čelu sa SAD, kao jedinom svetskom super silom; t omogućuju je i nose snažne multinacionalne kompanije, jake banke i adekvatne državne strategije u razvijenim kapitalističkim zemljama, koje predvode globalizaciju, pre svega SAD; t zasniva se na visokom razvoju tehnologije u zapadnim zemljama, kvalitetnom i savremenom transportu uz značajno snižene troškove po jedinici prevoza i razvoju telekomunikacija- prvenstveno INTERNET-a, koji je omogućio promptne komunikacije između svih preduzeća, banaka i država u svetu, a podrazumeva se i građana uz značajan pad komunikacijskih troškova; t posebno je karakteriše liberalizacija u svetskoj privredi kod kretanja robe, usluga i kapitala, manje i radne snage; t iako će uvek postojati državna i zadružna svojina, globalizacija se zasniva na privatnoj svojini, kao najracionalnijem obliku svojine koji je svet do sada izumeo; t podrazumeva demokratiju i tržišnu privredu, uključujući puno poštovanje građanskih i manjinskih prava, međunarodnu bezbednost kroz borbu protiv terorizma, kriminala i korupcije; t podrazumeva mikro i makroekonomsku stabilizaciju u svim zemljama i konkurentnost radi standardizovanog, liberalnog i transparentnog takmičenja na jedinstvenom svetskom tržištu, ne zapostavljajući značajnu ulogu države u tom procesu; t kroz globalizaciju zapadne zemlje (zapadni svet) nastoje nametnuti zapadnu civilizaciju celom svetu, uključujući i upotrebu vojne sile, kada to zemlje NATO-a ocene kao neophodno.

O    .    ,       

61

Povodom 20 godišnjice rušenja Berlinskog zida Mihailo Gorbačov je izjavio: “Rušenjem Berlinskog zida čovečanstvo je počelo da se preobražava u jedinstvenu civilizaciju“. Međutim, izjavio je da se pogrešno mislilo da je savladan hladni rat, jer su nastali novi ratovi i podela sveta, trka u naoružanju, siromaštvo i ekološke katastrofe (El Pais, 10.novembar 2009.). Vladimir Putin je tom prilikom izjavio da je raspad SSSR-a najveća geopolitička katastrofa dvadesetog veka Globalizacija ima više prednosti, ali i određene mane. Prednosti globalizacije su: t Visok razvoj svetske privrede. Posle značajne stagnacije u svetskoj privredi (posebno u periodu 1967- 1980. godine), u vreme globalizacije dolazi do visokih stopa rasta u većini zemalja sveta. Stopa privrednog rasta u pojedinim zemljama kreće se do 10%, a prosek sveta iznosi preko 3,5%. Ranije je bila za 30% niža. Značajne rezultate beleže i neke zemlje u razvoju, posebno Kina (oko 10%), Indija (5-8%), Rusija (6-8%), Brazil (3-5%) i zemlje tzv. “azijski tigrovi” (Republika Koreja, Hong Kong, Kineski Tajpei, Singapur). Zatim, zemlje u tranziciji, a posebno Češka, Slovačka, Slovenija. Bruto društveni proizvod sveta iznosio je 2008. godine preko 60.000 milijardi dolara. t Izuzetno intenzivan razvoj međunarodne ekonomske saradnje. Videli smo da je samo izvoz osvojio oko 31% svetskog BDP-a. Izvoz u vreme globalizacije (inače je karakteristika izvoza da raste brže od proizvodnje) raste po stopi duplo većoj od stope rasta svetske proizvodnje, odnosno BDP-a sveta. Takođe se beleži i rast usluga, koje su u mnogim zemljama sveta dostigle 70% ukupnog BDP-a i zaposlenosti, a u svetskom izvozu robe i usluge učestvuju sa oko 20%. Najveću dinamiku beleži međunarodno kretanje kapitala. Stanje dugovanja ili potraživanja u svetu u 2008. godini premašilo je 400.000 milijardi dolara, što je 5 puta više od svetskog BDP-a (uključena su i kratkoročna dugovanja). Dnevno se na deviznim tržištima sveta obrne 2.000 do 3.000 milijardi dolara, a samo je 10% te sume vezano za realne trgovinske transakcije. To je koliko pozitivno toliko i negativno sa stanovišta njegovog mogućeg špekulativnog kretanja, koje bi moglo srušiti mnoge svetske privrede i izazvati opštu svetsku ekonomsku krizu što se i desilo u vreme svetkse privrende krize iz 2008. godine., koja još traje. t Pozitivno je što globalizacija omogućava punu slobodu komunikacija preko Interneta i savremenog saobraćaja, kretanje ljudi, učenje, kulturnu saradnju i prenošenje prakse, najčešće pozitivne, iz jedne zemlje u drugu, posebno iz ratvijenih u nerazvijene zemlje. Glavne mane globalizacije su: t Preko vojne sile, ogromne i snažne privrede i dolara kao svetske valute u kojoj se obavlja preko 60% svetskog platnog prometa ili toliko svetskih rezervi, SAD vladaju svetom kao jedina super sila, iako u svetskom bruto proizvodu učestvuju sa oko 23%, a neophodan je multipolarizam učešća svih zemalja u svetu, srazmerno njihovoj ukupnoj snazi.

62

M    

t Smatralo se da će globalizacija svetu doneti mir, više nego u vreme hladnog rata, ali je otvaranje svetskih žarišta po interesima SAD (Srbija i Crna Gora, Avganistan, Irak i sl.) veoma često, nepravedno i opasno po svet, iako je sama borba protiv terorizma u svetu neophodna. t Rasponi u razvoju između razvijenih i nerazvijenih zemalja, kao i unutar pojedinih zemalja, stalno se pogoršavaju, najviše u vreme globalizacije. Distance u razvoju između bogatih i siromašnih zemalja iznosila je na početku XX veka 3:1, a na kraju istog veka 72:1. Sada 20% stanovnika sveta uživa 86 % svetskog bogatstva.“ t Brz razvoj privrede donosi i ekološke katastrofe (najrazvijenije zemlje nisu ratifikovale protokol iz Kjota), a sve veći broj stanovnika u nerazvijenim zemljama umire od gladi, side i drugih zaraznih bolesti, živi bez pijaće vode, kanalizacije, zdravstvene zaštite i obrazovanja. Droga, oružje i ljudi su postali najunosnija roba, za sticanje ogromnih bogastava. Klimatski poremećaji mogli bi dovesti do gladi, masovnih seoba stanovništva, zaraza i ratova. t Često se kroz globalizaciju nastoje nametnuti strani potrošački modeli, kulture i običaji, pa čak i religije, što je potpuno pogrešno, jer se moraju čuvati izvorne etičke, etničke i kulturne specifičnosti svake zemlje u svetu. (Milorad Unković, 2007.) t poništavanje nacionalnih vrednosti i kultura, pod prevlasti internacionalizma, nije prihvatljivo. Jedinstvo u razlikama, bez ratova, kolonijalizma i prevlasti bilo koje nacije, jedino je ispravno u XXI veku. Opšti zaključak je da je globalizacija pozitivna i ne treba je zaustavljati, samo treba otklanjati njene mane i činiti je pravednijom. Nju treba da vodi multipolarni svet, a ne bilo koja pojedinačna zemlja, pa ni SAD.

O    .    ,       

63

REZIME Međunarodna podela rada je podela svetskog procesa proizvodnje na razne zemlje putem tržišta, plana ili kombinovano. Nastala je sa samom pojavom ljudskog društva kao organizacione skupine ljudi. Počela je prirodnom podelom rada u prvobitnoj ljudskoj zajednici (podela prema polu i uzrastu). Nastavljena je izdvajanjem ratarstva od stočarstva, takođe, u prvobitnoj zajednici, te odvajanjem zanatstva od poljoprivrede u kasnom robovlasničkom i ranom feudalnom, periodu i pojavom manufakture u kapitalizmu. Odvajanje trgovine, a sa njom bankarstva i saobraćaja, u posebne privredne delatnosti (nastankom kapitalizma krajem XV i početkom XVI veka). Najnovija podela rada krajem XIX i početkom XX veka bila je tehnička podela rada, gde se isti proizvod tehnički proizvodi u više zemalja a montira u jednoj zemlji. Kasnije (posebno u drugoj polovini XX veka) transnacionalne i multinacionalne kompanije kreirale su, sebi svojstvenu i specifičnu, međunarodnu podelu rada. Međunarodna podela rada deli se na vertikalnu (kada se jedna faza proizvodnje obavlja u jednoj, a druga, finalna, u drugoj zemlji) i horizontalnu (kada se obavlja saradnja u delatnostima koje nisu tehnički povezane). Postoji i podela na statičku i dinamičku međunarodnu podelu rada. Zagovornici i sprovodioci statičke međunarodne podele rada su razvijene kapitalističke zemlje i njihovi teoretičari, a suština joj je da se sirovine proizvode u siromašnim, a finalna proizvodnja u bogatim, razvijenim zemljama. Nasuprot ove, nepravedne, postoji pravednija, dinamička, teorija i praksa međunarodne podele rada, gde i siromašne zemlje, kroz industrijaliza-ciju, proizvode finalne industrijske proizvode visoke prerade, aktivno učestvuju u pravednijoj međunarodnoj podeli rada (slučaj Republike Koreje, Kine, Brazila, Indije i drugih zemalja). Za zemlje u razvoju i u tranziciji, prihvatljiva je samo dinamička koncepcija međunarodne podele rada. Tržište je pravni i organizaciono- tehnički okvir za kontakte prodavaca koji, u određeno vreme- na određenom mestu i po određenoj ceni, nude određenu robu za novac, i kupaca, koji su tu istu robu spremni da kupe po određenoj ceni i za određenu svotu novca. Tržište ima četiri glavne funkcije: t selektivnu, kada omogućava kupcu slobodu izbora robe koja mu odgovara; t alokativnu, kada proizvođača usmerava da faktore proizvodnje alocira na robe koje kod kupaca imaju prođu; t distributivnu, kada preko cena, vrši primarnu raspodelu vrednosti na tržištu i t informativnu, kada dnevno, proizvođačima, potrošačima i trgovcima daje, kroz praćenje ponude tražnje i cena, dragocene informacije za donošenje njihovih odluka. Iz tržišta je nastala trgovina, koja svojom delatnošću, savremenim marketingom i motivacijom, dovodi u vezu kupce i prodavce robe i omogućuje da proizvodi od

64

M    

potrošača najefikasnije dospeju na mesto potrošnje. Tržište se deli na najrazličitije načine, a najvažnija je podela na lokalno, nacionalno, regionalno i svetsko tržište. Globalizacija predstavlja mogućnost startno transparentnog poslovanja na celom svetskom tržištu. Potiče od engleske reči “The Globe”, što znači zemljina kugla. Karakteriše je liberalizacija (princip otvorenih granica), privatizacija sa tržišnom privredom, i makro i mikro konkurentnost, kao uslovi učešća zemalja, preduzeća i banaka, na jedinstvenom svetskom tržištu. Ona je neophodna radi širenja saradnje, proizvodnje i poslova, ali ima i određene mane i nedostatke, posebno u produbljivanju raspona u razvoju u korist razvijenih, a na štetu zemalja u razvoju.

PRIMER 1.

Zemlje koje su najviše i zetnlje koje su najniže po uključenosti u svetsku globalizacijn Najviše uključene zemlje Najniže uključene zemlje rang rang preko 100% ispod 35% 1. Singapur 277,8 1. Ruanda 14,9 2. HongKongChina 252,8 2. SAD 18,3 3. Malezija 182,4 3. Egipat 18,8 4. Belgija 177,2 4. Japan 18,9 5. Liberija 159,3 5. Burundi 22,1 6. Estonija 156,7 6. Peru 22,3 7. Lesoto 149,8 7. Burkina Faso 23,8 8. Svazilend 144,6 8. Brazil 24,3 9. Slovačka 130,2 9. Centr.Afr. Rep. 25,1 10. Tadžikistan 119,9 10. Sudan 26,5 11. Belorusija 119,4 11. Tanzanija 27,3 12. Irska 114,1 12. Bangladeš 29,4 13. Češka 113,9 13. Kolumbija 30,6 14. Holandija 111,1 14. Gruzija 30,9 15. Mađarska 109,3 15. Grčka 31,3 16. Moldavija 105,9 16. Urugvaj 31,5 17. Tajland 105,6 17. Etiopija 33,2 18. Republika Koreja 101,7 18. Australija 33,5 19. Mongolija 101,5 19. Argentina 33,7 20. Vijetnam (i Angola) 101,3 20. Niger 33,8 21. Svet 40,3 21. Svet 40,3 Izvor: World Bank, World Development Indicators, 2004. str. 306308 Napomena: Izračunat je koeficijent globalizacije odnosno uključenosti zemlje u svetsku privredu, a ne značaj pojedine zemlje na svetskom tržištu. Koeficijent globalizacije izračunat je Izvoz+Uvoz/BDP. Zemlje su rangirane po stepenu globalizacije. Za Indiju nema podataka, Rusija ima koeficijent globalizacije 48,3 a Srbija 54,8. O    .    ,       

65

PRIMER 2.

Zemlje koje su najviše i zetnlje koje su najniže uključene u svetsku globalizaciju.

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4.

U čemu je međunarodna podela rada značajan za međunarodnu ekonomiju? Koje vidove međunarodne podele rada poznajete? Kako biste definisali tržište? U čemu je osnovni sadržaj distributivne, selektivne, alokativne i informativne funkcije tržišta? 5. U čemu se ogledaju specifičnosti pojedinih tržišta? 6. Da li ocenjujete da će prosečna austrijska firma pre početi biznis u Nemačkoj nego u Rusiji? Zašto? 7. Koji tipovi konkurencije pozitivno deluju na tržištu? Zašto se osuđuju monopoli? Koji su vidovi monopola?

66

M    

8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.

Kakav je značaj potrošača na tržištu? Kakva je veza proizvođača, potrošača i trgovine? Objasnite značaj marketinga za razvoj savremenog tržišta. U čemu je specifičnost nacionalnog tržišta? Kako biste definisali privredne prostore? Koja je uloga regionalnih tržišta u međunarodnoj ekonomiji? Šta je svetsko (globalno) tržište i koje su njegove karakteristike? Kako se formiraju cene i kursevi na svetskom tržištu? Šta je globalizacija svetskog tržišta? Koji je istorijski razvoj globalizacije? Koja zemlja upravlja globalizacijom? Koje su vrline globalizacije? Koje su osnove mane globalizacije?

LITERATURA: 1. Peter F. Druckers, Management: Tasks, Responsibilities and Practices: Haper i Row, New York, 1973 2. WTO, Intemational Trade, 2003., 2004., 2005., 2007., 2009. 3. Peter F. Drucker, Menadžment za budućnost, Grmeč, Beograd, 1995. 4. Milorad Unković, Svetska privreda danas, Beograd, Jugoslavijapublik, Beograd, 1988. 5. World Bank, World Development Indicators, 2002., 2004., 2005., 2007., 2009. 6. Stipe Lovreta (i ostali autori), Kanali marketinga. Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta. Beograd, 2009. 7. Philippe Kotler, Marketing Management, Prentice Halline, New Jersey, 1972. 8. Zoran Pjanić, Samoupravni privredni sistemi, Radnička štampa, Beograd, 1983. 9. Tadija Ivanović, Ekonomski položaj Jugoslavije u međunarodnoj podeli rada, IST, Beograd, 1979. 10. Ivo Fabinc, Strategija međunarodnih ekonomskih odnosa, BIGZ, Beograd 1976. 11. Ivo Fabinc, Zaštitna politika u međunarodnim ekonomskim odnosima, Informator, Zagreb,1970. 12. K. Marks, DELA, Kapital I, BIGZ, Beograd, 1979. 13. Milan Aleksić, Međunarodna trgovinska politika spoljnotrgovinski sistem SFRJ, Savremena administracija, Beograd, 1975. 14. J.J. Servan Schreiber, Svetski izazov, Globus, Zagreb, 1981. 15. D. Rokfeler, Memoari, Interkomerc, Beograd, 2007. 16. Mihail Gorbačov, intervju, španski El Pais, 10.novembar 2009. 17. J.E. Stiglic, Protivrečnost globalizacije, SBM-x, Beograd, 2002.,str.285

O    .    ,       

67

III Glava

SUBJEKTI U SVETSKOJ PRIVREDI

CILJ POGLAVLJA Cilj ovog poglavlja je izučavanje subjekata koji neposredno obavljaju proizvodne i spoljnotrgovinske poslove, onih koji obavljaju finansijske poslove i onih koji donose zakone i druge instrumente sistemske regulative. Poglavlje je struktuirano na sledeći način: t Pojam i osnovna podela subjekata, t Preduzeća - monopoli i transnacionalne kompanije, t Banke i druge finansijske institucije, t Država, t Međunarodne organizacije.

KLJUČNE REČI: Subjekti u svetskoj privredi, Multinacionalne kompanije, Banke, Berze, Fondovi, Država, Međunarodne organizacije.

I - POJAM I OSNOVNA PODELA SUBJEKATA

Da bi se razvijala proizvodnja i međunarodna trgovina moraju postojati sposobni subjekti, kao njihovi nosioci. Subjekti u međunarodnoj privredi dele se na one koji neposredno obavljaju proizvodne i spoljnotrgovinske poslove (razne vrste proizvodnih i uslužnih preduzeća), one koji obavljaju finansijske poslove (banke, berze, investicioni fondovi i organizacije osiguranja) i one koji sistemom privrednih instrumenata opredeljuju uslove privređivanja (države i organi državne uprave, uključiv i međunarodne institucije). Proizvođači robe i usluga kao osnovni subjekti u svetskoj privredi, su uvek u dilemi da li proizvoditi u zemlji ili inostranstvu, koliko prodavati u zemlji, a koliko u određenoj stranoj privredi. U tržišnoj privredi oni imaju šire mogućnosti izbora u pogledu poslovanja na unutrašnjem ili spoljnim tržištima, imaju više slobode u poslovnom odlučivanju. Oni kombinuju domaće faktore razvoja sa faktorima u inostranim privredama. Upoređujući svoj položaj na unutrašnjem i na spoljnim tržištima oni donose odluke prema tome šta za njih daje veće ekonomske koristi. U svetskom ekonomskom prostoru danas egzistira preko 60.000 transnacionalnih kompanija i veliki broj preduzeća srednjih i malih dimenzija, 1000 transnacionalnih banaka, oko 192 države i 300 različitih međunarodnih organizacija, što govori o sve većem broju subjekata koji se pojavljuju u svetskoj privredi i medunarodnim odnosima, a svi oni imaju kako različite interese, tako i različitu snagu da te svoje interese ostvaruju. Preduzeća se dele na mala, srednja i velika. Mala i srednja rešavaju problem zaposlenosti, te učešća u bruto društvenom proizvodu i dobiti, a krupna sticanje ogromnih bogatstava, posebno kroz izvoz robe, kapitala i tehnologije. Mala i srednja preduzeća mnogo lakše i češće idu u stečaj i likvidaciju od velikih. Da bi se uspevalo u međunarodnoj trgovini neophodno je imati subjekte u zemlji i inostranstvu i uspostaviti njihovu čvrstu saradnju i sadejstvo sa državom.

II - PREDUZEĆA MONOPOLI I TRANSNACIONALNE KOMPANIJE

1. POJAM I PROCES NASTANKA U drugoj polovini XIX i početkom XX veka slobodni kapitalizam prerasta u monopolski kapitalizam. Veliki monopoli nastaju u Holandiji, Engleskoj, Nemačkoj, a najveći razvoj doživeli su u SAD.

S     

71

Prva transnacionalna kompanija bila je holandska Istočnoindijska kompanija u drugoj polovini XVII veka. Bajer postaje transnacionalna kompanija 1865., Singer 1867., Simens 1875. Godine 1870. D. Rockfeller osniva prvu kompaniju za proizvodnju nafte Standard Oil Company. Godine 1892. osnovana je General Electric Company, a 1901. United States Steel Corporation. Kasnije im se pridružuju General Motors, IBM, Procter & Gamble, Lewis, Mcdonald “s, Coca cola, Merryl Linch, Microsoft i drugi. Posle Drugog svetskog rata dolazi do ekspanzije ovih kompanija širom sveta, a vlasništvo im pre svega potiče iz SAD, EU i Japana. U drugoj polovini XIX veka monopoli su toliko narasli da je već 1890. u SAD donet i prvi antimonopolski zakon tzv. Sherman Anti Trust Act. Po ovom zakonu smatra se da u proizvodnji postoji monopol ukoliko 4 firme kontrolišu preko 50% određene proizvodnje. Svrha ovog zakona bila je da se stimuliše konkurencija, obaraju cene i otklanjaju sve druge slabosti monopola. Privatna inicijativa, iznikla iz kapitalističke svojine, snažno razvija proizvodnju, a stvaranjem velikih proizvodnih jedinica sa naučnom organizacijom rada i porastom specijalizacije, proizvodnja i u kapitalizmu sve više postaje društvena,pa, samim tim, jača međuzavisnost svih samostalnih jedinki u privredi. Pri tome je koncentracija i centralizacija kapitala nužan i zakonit proces. Bez centralizacije kapitala svet bi, na primer, još bio bez železnica da je morao čekati dok akumulacija osposobi nekoliko pojedinačnih kapitala za građenje neke železnice. Međutim, centralizacija je to postigla putem akcionarskih društava. Svedoci smo neverovatno brzog savremenog tehničkog progresa koj i dovodi do stvaranja ogromnih proizvodnih jedinica, zbog proizvodnje u velikim serijama i unutrašnje specijalizacije i podele rada. Nauka i tehnologija osvajaju nova područja materijalne proizvodnje. Ceo ovaj proces ima za posledicu smanjenje rada u proizvodnji, a jačanje kapitala, znanja i nauke. Koncentracija i centralizacija proizvodnje svojstvena je svim savremenim oblicima privrede, iako je praksa pokazala da, u trci za profitom, monopoli rade na štetu potrošača, jer prodajući iznad normalnih tržišnih cena, izazivaju inflaciju. Velikim preduzećima je svojstveno da sve više rastu, što im tehnički progres, metode rukovođenja i razvijene komunikacije omogućavaju. Koncentracija je postala sve produktivnija i ekonomičnija, a najviše je razvijena u industriji čelika, energetici, saobraćaju, mašinskoj industriji, elektronici i hemijskoj industriji. Ukrupnjavanje privrede u kapitalizmu počinje od određenih sporazuma o cenama, tržištu, proizvodnji, preko potpune integracije i koncentracije, a najveći oblik udruživanja dosežu transnacionalne i multinacionalne kompanije. Pul je sporazum više krupnih kapitalista o koordiniranoj akciji, udruživanju odredenih interesa u proizvodnji i zajedničkom nastupu na tržištu. Najčešće se radi o dogovaranju cena. Svaka članica zadržava potpuni pravni suverenitet, a saradnja se svodi na ispunjavanje dogovorenog. Ovo je, u principu, privremeni sporazum, iako nekada može da traje više godina, pa i decenija.

72

M    

Kartel je seriozniji sporazum između sličnih preduzeća iste grane u cilju monopolske vladavine na tržištu, putem sporazuma o podeli proizvodnje, zajedničkoj prodaji svojih proizvoda ili nabavci sirovina, podeli tržišta, određivanju cena, uslova plaćanja i sl. Međutim, i u okviru kartela preduzeća ostaju pravno i finansijski samostalna, a sporazumno regulišu samo one funkcije koje su od zajedničkog interesa za sve članice kartela. Udruživanjem se, u izvesnoj meri, ograničava njihova nezavisnost i koordinira zajednička aktivnost u proizvodnji i prodaji. I karteli se osnivaju kao relativno privremeni sporazumi, ali pošto njihova stabilnost i trajnost u velikom stepenu zavisi od stanja tržišne konjunkture, oni često prerastaju u trajnije, pa čak, i trajne sporazume. Oni međusobno dele tržište, određuju količinu proizvoda koju svaki član ima proizvoditi, dogovaraju cene i time opredeljuju visinu profita koji će pripasti svakom pojedinačno učlanjenom preduzeću. Najbolji primer kartela je OPEC, udruženje zemalja proizvođača i izvoznika nafte. Trust je oblik trajnog povezivanja preduzeća kroz fuzije i preuzimanja, obično, u okviru iste privredne grane (npr. trust čelika, trust kafe, trust aluminijuma). To je čvrst i trajan oblik monopolske organizacije. Kad je u pitanju fuzija, najčešće, nastaje nova kompanija (A+B=C). Kada je u pitanju preuzimanje (akvizicija) velika firma guta, poništava manju firmu (A+B=A). Nova firma nastavlja poslovanje sa imenom veće firme. Kompanije u svetu svakodnevno vrše fuzije i preuzimanja, tako da je ukrupnjavanje akcija na ovaj način u 2000. godini iznosilo 2900 milijardi dolara. U 2003. najveće preuzimanje (kupovina firme) bilo je preuzimanje američke kompanije “Farmacia” od strane američkog “Pficera” u iznosu od 57 milijardi dolara. Trust ima prednost nad kartelom. Pri formiranju cena kartel se rukovodi najmanje rentabilnim preduzećem, a trust može formirati interkompanijske (tzv. transferne cene) putem kojih može prelivati kapital iz rentabilnih u nerentabilne i lakše ukidati nerentabilne pogone. Holding kompanija je preduzeće (grupa) koje raspolaže kontrolnim paketima akcija niza preduzeća, objedinjenih pod jedinstvenim rukovodstvom i većinskim vlasništvom. One su vlasnici drugih kompanija. Mogu biti potpuno nova, postojeća udružena ili postojeća podeljena preduzeća, s tim da nova preduzeća postaju članovi holdinga. Isto kao što se mogu integrisati vertikalno, horizontalno ili konglomeratski, preduzeća se mogu i razdvajati (raslojavati), kako bi se odvojili njihovi dobitnički od gubitničkih delova. Samostalni novi entiteti najčešće se ponovo povezuju u neki širi (veći) oblik povezivanja. Vlasnici ili akcionari ranijih preduzeća koja su formalno nestala sada u okviru holding kompanije dobijaju određen broj akcija novog preduzeća, koja im daju i određena prava upravljanja nad novonastalim preduzećem, normalno zavisno od visine kapitala koji se u novo preduzeće unosi. Pored holdinga zasnovanih na uloženom kapitalu, postoje i tzv. ugovorni holdinzi, kod kojih se ugovorom prenose prava ovim kompanijama da upravljaju drugim kompanijama, bez obzira na visinu uloženog kapitala.

S     

73

Koncern (konglomerat) predstavljaju najobuhvatniji oblik monopolske organizacije. On grupiše veći broj preduzeća, često iz raznih proizvodnih grana, koja se udružuju sporazumom u kome se regulišu zajednički interesi, pojedinačno učešće i druga važna pitanja. To je, najčešće, sistem proizvodnih, transportnih, trgovinskih i bankarskih društava objedinjenih pod jedinstvenom upravom. Privredne i pravne veze koncerna su veoma složene i raznovrsne. Udruživanje počinje uspostavljanjem proste zajednice autonomnih preduzeća, razmenom patenata, zajedničkim ugovaranjem snabdevanja i prodaje gotovih proizvoda i zajedničkim udruživanjem i korišćenjem finansijskih sredstava. Kasnije se preduzimaju razni oblici čvršćeg integrisanja, stvaranja akcionarskih društava, personalnih unija, konstitucija jedinstvenih upravnih organa. Privremeni sporazum o zajedničkim interesima, najčešće čine samo polaznu stepenicu ka potpunom, čvrstom i trajnom ujedinjavanju preduzeća. Kao krajnji ishod, po stepenu integrisanosti, koncern postaje sličan trustu, s tim što koncentriše (ujedinjuje) preduzeća iz različitih grana privrede, često i bez pune tehnološke povezanosti, dok trust integriše kapitale u okviru iste privredne grane. Manje obavezujući oblici integracije gde se udružuju samo određeni interesi, nazivaju se grupe ili poslovne alijanse. Nastaju, kako radi povećanja prihoda, tako i radi smanjivanja rizika. Koncentracija i centralizacija kapitala dovela je do gigantskih monopola transnacionalnih i multinacionalnih kompanija u svetskoj privredi. Reč je o gigantskim, superiornim, preduzećima koja kontrolišu ponudu, tražnju, cene kao i sva druga dešavanja na međunarodnim tržištima. Transnacionalne kompanije formiraju se na bazi kapitala jedne zemlje u većem broju država, a kod multinacionalnih kompanija kapital je vlasništvo iz većeg broja zemalja. U daljem tekstu upotrebljavaćemo zajednički termin transnacionalne kompanije. Transnacionalne kompanije su preduzeća kojima se rukovodi iz jednog centra kompanije, koji imaju svoje delove (preduzeća i pogone) u većem broju zemalja i koje imaju velike poslove i bogatstvo džinovskih razmera. Njihova struktura vlasništva sastavljena je: t iz osnovnog i obrtnog kapitala, t ljudskog faktora (rada, organizacije i menadžmenta), t tehnoloških komponenti, uključiv specijalizaciju poslova i proizvodnje. Sa stanovišta upravljanja postoje dve grupe ovih firmi: t one kojima upravlja vlasnik ili nekoliko vlasnika (porodična preduzeća) i t kompanije kojima, umesto vlasnika, upravljaju profesionalni menadžeri, tzv. korporativno upravljanje. Transnacionalne kompanije definišu se u skladu s opštom definicijom koju su prihvatile Ujedinjene nacije sredinom sedamdesetih godina XX veka. Po toj definiciji transnacionalne kompanije su one koje kontrolišu proizvodnju ili uslužnu delatnost u više zemalja van zemlje koja je njihovo matično sedište. Ovakve kompanije nisu uvek ujedinjena preduzeća, niti su uvek u privatnom vlasništvu; one mogu biti takođe preduzeća na kooperativnoj osnovi ili u državnom vlasništvu. (UN, 1974. str. 25).

74

M    

Američki ekonomist Raymond Vernon je dao konkretniju definiciju ovih kompanija. To su kompanije koje raspolažu proizvodnim kapacitetima ”ćerkama” u više zemalja, godišnji promet penje se na milijarde dolara, izvode velike poslovne, finansijske i investicione poduhvate van zemlje gde je njihovo sedište, imaju centralistički organizovano poslovanje pa njihovi ljudski i finansijski potencijali čine povezanu celinu čije je delovanje uokvireno elementima zajedničke strategije. (Raymond Vernon, 1971. str. 4). Ovim se podvlači suštinska karakteristika transnacionalnih kompanija kao glavnog oblika svetske proizvodne ekspanzije. One objedinjuju proizvodne, tehnološke, trgovinske i finansijske aktivnosti u većem broju zemalja. Njihova se moć ne sastoji samo u ogromnim finansijskim, tehnološkim i organizaciono komunikacijskim sistemima, nego, i u sposobnosti razvijanja određenih kulturnih modela (sistema vrednosti) od kojih je tzv. “potrošačko društvo” najočiglednija manifestacija ovog procesa. One, tim putem, opredeljuju svetsku ponudu i tražnju, diktiraju cene i vladaju svetskom privredom. Nastajanje i razvoj ovih kompanija se prikazuje na sledeći način: Prvi stepen koncentracije predstavlja nivo fabrike. Drugi stepen je prerastanje u nacionalnu kompaniju koja vertikalno povezuje više fabrika s tim da se oko porodičnog kapitala, koji je u početku bio samostalan, sada okuplja akcionarski kapital na široj osnovi. Treći stepen u procesu njihovog rasta je jednogranska korporacija ili konglomerat, koji prerasta granice jedne zemlje i ima ogranke u većem broju zemalja. Kapital u ovim konglomeratima ne gubi uže nacionalno obeležje, jer dominantnu poziciju zadržava kapital zemlje u kojoj je stvoreno početno jezgro tzv. “zemlja matica”. Penetracija nacionalnog kapitala u inostranstvo najčešće počinje prenosom raznih tipova patenata i licenci, primenom tehničkih projekata, isporukom mašina i opreme na kredit, pomoći u obradi i montaži, tehničkoj pomoći i slično. Druga faza je neposredno angažovanje kompanije u saradnji sa inostranim preduzećima u proizvodnji i realizaciji proizvoda na inostranom tržištu (tzv. dugoročna proizvodna kooperacija). Pri tome se prvo ide samo na montažu delova proizvedenih u zemlji matici, a kasnije se deo proizvodnje prenosi u druge zemlje sa kojima se posluje u inostranstvu. Ovom saradnjom kompanija uspeva da zaobiđe brojne barijere na koje nailazi u izvozu. Rizik je veći nego kod prvog oblika saradnje, ali i dugoročna rentabilnost i stabilnost je daleko veća, posebno ukoliko je odabran dobar partner i stabilna zemlja. Treća faza je vlasništvo preduzeća u inostranstvu, mešovito (tzv. zajednička poslovna ulaganja) ili potpuno. Kompanija se najviše zalaže za ovaj oblik delovanja u inostranstvu, jer je on za nju najpovoljniji, rizik nije mali, ali je zato rentabilnost najčešće veoma privlačna. Oblik punog vlasništva, karakterističan za XIX i prve decenije XX veka gubi na značenju, jer sve zemlje gde se kapital ulaže žele da imaju bar suvlasništvo. Tako je, na primer, od ukupnog američkog proizvodnog kapitala u Evropi u 1960. godini na kapital sa punim vlasništvom otpadalo 75%, u 1980. ispod 50%, a u 2000. godini 40%. (UNCTAD, 2002.)

S     

75

2. DIMENZIJE VELIČINE I SNAGE Transnacionalne kompanije postale su glavni nosilac razvoja sveta koje po tehničkim, ekonomskim, tehnološkim i finansijskim karakteristikama, prevazilaze snagu mnogih država. Transnacionalne kompanije daju preko 50% ukupne svetske proizvodnje i isto toliko svetskog izvoza. Oko 1/3 svetske trgovine obavlja se samo izmedu filijala ovih kompanija, koje posluju u raznim zemljama. Proizvodnja ovih kompanija u inostranstvu u 2003. godini iznosila je 14.000 milijardi dolara i duplo je veća od svetskog izvoza. Samo proizvodnja američkih kompanija u Evropi tri puta je veća od ukupnog američkog izvoza u evropske zemlje. Oko 1000 američkih kompanija poseduje 60% američkog kapitala. Pedeset vodećih britanskih firmi nosi 75% britanskog izvoza. Šest japanskih industrijskih džinova proizvodi skoro polovinu bruto nacionalnog proizvoda, a one rade u kooperaciji sa mnogo malih firmi, koje takođe razvijaju. Švajcarska kompanija NESTLE (osnovana krajem XIX veka) internacionalizovala je 95% ukupne svoje proizvodnje. (UNCTAD, 2004.) Godišnji ukupni prihod svake pojedinačne, od 10 najvećih svetskih transnacionalnih kompanija, veći je od bruto društvenog proizvoda 80 zemalja u svetu (ako se posmatraju zajedno), a među njima su i neke razvijene zemlje. Samo 20 ovih kompanija ima veći ukupni prihod nego polovina siromašnih stanovnika sveta. Neke kompanije imaju godišnji prihod veći i od 450 milijardi dolara. (FORTUNA, 2009.) “U Sjedinjenim Američkim Državama samo hiljadu industrijskih, trgovačkih, transportnih, energetskih i finansijskih korporacija daje otprilike jednu polovinu od ukupnog obima roba i usluga koje proizvodi čitava privreda. Stepen koncentracije je još veći u industriji. Dve najveće američke korporacije General Motors i Exxon imaju zajedno dohodak koji je znatno iznad dohotka saveznih država Kalifornije i Njujorka. Ako se zbiru njihovih prihoda pripoje prihodi korporacije Ford i General Electric, taj će zbir nadmašiti ukupni zbir svih poljoprivrednih, ribolovskih i drvnih preduzeća u SAD”. (J.K. Galbrait, 1979. str.49). Snagu kompanija još ubedljivije je opisao Lundberg. Svuda se, po njemu, oseća delovanje velikih kompanija: Du Ponta, U.S. Steela, General Motorsa, Dow Chemicala i drugih. Godišnji bruto proizvod Standard Oil Company of New Jersey veći je od ukupnog prihoda trideset država uzetih zajedno. Kompanija American Telephone and Telegraph ima ukupan godišnji bruto proizvod veći od 80 država kada se posmatraju zajedno. (F. Lundberg, 1977, deo I, str.64). Kompanija General Motors ima 300 preduzeća u preko 100 zemalja i ima veći godišnji promet od ukupnog BDPa Švajcarske ili Mađarske, Perua i Novog Zelanda zajedno. Ova kompanija preko 50% proizvodnje obavlja izvan matične zemlje SAD. McDonald “s posluje u 120 zemalja sveta, ima 30.000 restorana širom sveta, 395.000 zaposlenih. Svakoga dana proizvede 46 miliona obroka brze hrane. U isto vreme, čak i kompanija jedne relativno male zemlje Holandije, Filip, ima 350.000

76

M    

zaposlenih u pogonima u 70 zemalja sveta, a njen izvoz iznosi 30 milijardi dolara. (podaci UNCTADa) Kompanije su jače od mnogih država. Samo 10 zemalja na svetu ima veći BNP od kapitala najjačih kompanija. Države su rangirane po BDP, a kompanije po dodatoj vrednosti (plate, profiti pre plaćanja poreza i amortizacija). Ukupno 64 države sveta imaju godišnji društveni proizvod manji od 10 milijardi dolara, a istovremeno 68 transnacionalnih kompanija ima veće bogatstvo od 10 milijardi dolara. Exxon Mobil je snažnija od privrede Pakistana (63:62 milijarde dolara u 2000. godini), Ford Motors je jači od privrede Nigerije. Filip Morris je jači od Tunisa ili Slovačke. Samo 20 kompanija daje 9% svetskog BDP. (FORTUNE 2009.) Prema časopisu”Fortune” za 2005. godinu od 2000 transnacionalnih kompanija, iz SAD potiče 851, iz Azije i Pacifika 540, iz Evrope 511. Iz Rusije potiče 12, iz Češke i Madarske po 2.

t Grafikon 3. Pripadnost transnacionalnih kompanija pojedinim zemljama i/ili regionima Izvor: Fortune, 2009.

U časopisu FORTUNE, među 50 najvećih svetskih kompanija iz SAD potiče 20 (ili 40%), Japana i Francuske po 6 (ili po 12%), Nemačke 5 (ili 10%), V.Britanije 3 (ili 5%), dok po 2 (ili 4%), pripadaju Kini, Italiji, Holandiji, Belgiji i Švajcarskoj. (FORTUNE, 2008) Slična je multinacionalizacija banaka i trgovine. Bankarska grupa J.P. Morgan Chase&Co (druga iza bankarske Citigroup) u SAD ima 2300 filijala u Americi i svetu, kapital 137 milijardi dolara i tržišnu kapitalizaciju 1.000 milijardi dolara (sve u 2003. godini). Posluje u 50 zemalja sveta. Internacionalzaciju trgovine Doson definiše “kao poslove sa jednoobraznim poslovnim objektima u više od jedne zemlje.“ (J.A. Dawson, 2000, str.167). Trgovinska kompanija (SAD) Wal Mart je druga kompanija na svetu. Razvila se pod sloganom “ svaki dan niže cene”. Kompanija ima godišnji prihod u 2008. godini preko 406 milijardi dolara, uslužuje preko 100 miliona potrošača na globalnom svetskom tržištu, zapošljava 1,5 miliona radnika.

S     

77

Nemačka firma METRO radi na principu “plati i nosi” (cash and carry), ima diskontne centre u preko 50 zemalja. Francuska CORA gradi objekte površine preko 20.000 metara i nudi 100.000 artikala iz oblasti prehrane, odeće, obuće i elektronike. Tabela 4. Dvadeset najvećih svetskih kompanija u 2008. godini. R.br.

Kompanija

Prihod/mil $

Profit/mil $

1.

Royal Dutch Shell, Hol.

458,361

26,277

2.

Exxon Mobil ,SAD

442,851

45,220

3.

Wal-Mart Stores, SAD

405,607

13,400

4.

BP, Engleska

367,053

21,157

5.

Chevron, SAD

263,159

23,931

6.

Total, Francuska

234,674

15,500

7.

Conoco Phillips, SAD

230,764

-16,998

8.

ING Group,Holandija

226,577

- 1,067

9.

Sinopec, Kina

207,814

1,961

10.

Toyota Motors, Japan

204,352

- 4,349

11.

Japan Post Holdings

198,700

4,208

12.

General Electric, SAD

183,207

17,410

13.

China National Petroleum

181,123

10,271

14.

Volkswagen,Nemačka

166,579

6,957

15.

State Grid Corporation of China

164,136

664

16.

Dexia Group, Belgija

161,269

-4,868

17.

ENI, Italia

159,348

12,917

18.

General Motors, SAD

148,979

- 30,860

19.

Ford Motors,SAD

146,277

- 14,272

20.

Allianz, Nemačka

142,395

- 3,577

Izvor: FORTUNE, 20. jul, 2009.

Najvećih 20 svetskih TNK bavi se sledećim delatnostima: nafta, gas i električna energija (10), industrija motornih vozila i delova (4), elektronska industrija (2), trgovina (2), bankarstvo (2), osiguranje (1).“ U Evropskoj uniji je u poslednjoj deceniji XX veka broj trgovinskih preduzeća smanjen za 400.000, usled ukrupnjavanja i koncentracije trgovine. Najviše je udruženo u super i hiper markete površine 10.000-15.000 metara kvadratnih. Svega 3% trgovine ili 50 trgovinskih lanaca snabdeva 60% stanovnika ovih zemalja hranom. Dolazi do

78

M    

povezivanja i ukrupnjavanja trgovinskih lanaca maloprodaje. Istovremeno nastaje niz malih komplementarnih firmi domaćeg, stranog i mešovitog vlasništva, koji su u sprezi sa velikim trgovačkim sistemima. Male firme, najčešće, posluju sa 15 vrsta robe, a povezane su sa velikoprodajnim lancima kojima se roba prodaje i isporučuje, uključiv i transport kamionima koji su vlasništvo velikoprodaje. (Stipe Lovreta i drugi autori 2009.) Kontinuirano se proširuju vrste usluga potrošačima od strane maloprodajnih kompanija, koje posluju sve kvalitetnije i efikasnije, uključiv i praksu elektronske trgovine i direktnu isporuku na kućnu adresu.

3. NAČIN DELOVANJA Transnacionalne kompanije imaju ogromnu ekonomsku snagu, putem koje šire svoje interese, uticaj i moć po celoj planeti. One kombinuju faktore proizvodnje u celom svetu i to svoje suficitarne sa deficitarnim, u zemljama u kojima posluju. Nastoje da imaju potpuno zaokružen lanac proizvodnje, tržišta, robe, finansija, radne snage, informacija, nauke i tehnologije. Proizvodnja u visokim serijama, na bazi najsavremenije nauke i tehnologije, omogućuje im efikasnu upotrebu njihovog kapitala i racionalizovanje troškova proizvodnje, a investiranje u inostranstvu, internacionalizaciju proizvodnje viška vrednosti i potpuno prisustvo na tržištima drugih zemalja. Najveću ekspanziju dostižu one firme koje su uspele strateški locirati svoju proizvodnju i koje su izgradile specifičan sistem međunarodne integracije, koristeći na najefikasniji način komparativne prednosti pojedinih država u oblasti sirovina, radne snage, tržišta i tehnologije, čime ostvaruju brz obrt kapitala i visoke profite. Time one okreću sve moguće okolnosti u svoju korist. Nastoje da, na tržištima gde su locirani, najbolje unovče svoje robe, tehnologiju i kapital. Kada ocene da to moraju, udovo-ljavaju i radnicima kako bi ih motivisali na bolji rad i protiv obustava rada i štrajkova. Velike transnacionalne korporacije drže, pod svojom neposrednom kontrolom, i ponudu i tražnju, kao dve komponente zatvorenog reprodukcionog procesa i stvaraju imperfektnu konkurenciju na principima i po zakonima monopola i monopsona, oligopola i oligopsona. Time one formiraju cene koje su za njih veće u odnosu na uslove kada bi vladala perfektna konkurencija, a to im, sa svoje strane, omogućuje zarade i ekstraprofite na svetskom tržištu. Najveći broj kompanija ima američko poreklo, a sa kompanijama Evropske unije i Japana čine 90%. One kontrolišu ne samo privrede zemalja u razvoju, nego i razvijenih zemalja kao što su zemlje EU, Japan, Rusija i Kina. U zemljama u razvoju, u obliku direktnih investicija, ulažu, da bi obezbedile jeftine sirovine, radnu snagu i niže poreze, a u razvijenim zemljama da bi koristile prednosti ogromnih, a malo rizičnih tržišta i visoko obrazovane radnike i menadžere. S     

79

Transnacionalne kompanije ponašaju se po putanji sticanja što većeg profita. Oni preseljavaju pogone širom sveta da bi iskombinovali faktore proizvodnje, ka najjeftinijoj i najkvalitetnijoj proizvodnji i teže da su što bliže ili na atraktivnim tržištima. Kapital, a posebno tehnologija kojom one vladaju daju im ogromnu pregovaračku moć u ostvarivanju njihovih interesa. Najveća je međuzavisnost kompanija i tehnoloških otkrića, a u pogledu raspoloživosti kapitala, one se samofinansiraju sa preko 90%. Pri izboru zemalja plasmana gledaju da li postoje sve tržišne institucije (Međunarodni monetarni fond je izračunao da bi privredni godišnji rast u Africi bio veći za 0,8 indeksnih poena da imaju prave institucije). One idu gde su troškovi manji, a profit veći, a posebno preferiraju jeftinu radnu snagu i zemlje koje imaju niske poreze, liberalnije ekološke propise kako bi u njih selile prljave industrije, postojanje političke stabilnosti i pravne države bez korupcije, sa razvijenom infrastrukturom, gde nema inflacije, vlada konvertibilnost i stabilan devizni kurs. Zone razvoja se brzo sele iz zemlje u zemlju, a kapital tamo gde su mogućnosti za sticanje profita najveće, a rizici najmanji (u poslednje vreme Kina, Indija, Rusija). Pod pritiskom visokih troškova radne snage u Nemačkoj njihova preduzeća se sve više sele u inostranstvo, a posebno u Kinu, Indiju, Rusiju i države Dalekog istoka. Do kraja 2008. nemačka preduzeća su investirala 1.600 milijardi evra i tamo zapošljavaju 259.000 radnika, a proizvode u inostranstvu 180 milijardi evra. (Ekonomska politika, 15. oktobar, 2009. godine.) Savremeni trend je ukrupnjavanje velikih kompanija kroz razne vrste ugovornih odnosa, kako bi se u okviru širih alijansi obezbedio naučnoistraživački rad, visoka tehnologija, masovna proizvodnja i lakši prodor na svetsko tržište. Nekadašnji konkurenti često postaju saradnici najčešće, kroz Joint Venture, gde se prava i obaveze precizno ugovaraju. U vlasništvo se ne dira, svako je vlasnik onoga što je uneo, a profit se deli prema uloženom kapitalu. Ukrupnjavanje je poželjno, smanjuje troškove proizvodnje i distribucije, firme su efikasnije. Ovo se ne odnosi na integracije koje teže monopolskom položaju, lošem kvalitetu, povećanju cena, sputavanju inovacija. Konkurencija je uvek poželjnija od nelojalnih monopola. Ona snižava troškove proizvodnje, povećava inovacije i ekonomsku efikasnost. Kupcima (potrošačima) omogućava da izaberu najkvalitetnije i najjeftinije proizvode. Posle uvođenja više teleoperatera, cene impulsa u SAD i EU smanjene su za preko 1/3, što pokazuje značaj konkurencije. Transnacionalne kompanije se, prvenstveno, rukovode motivom da imaju kontrolu nad preduzećem u koje investiraju, što zavisi od ukupne strukture vlasništva i upravljačkog paketa odlučivanja. One stvaraju savezništva kako bi povećale vrednost svojih intelektualnih dobara, bogatstva i konkurentske (takmičarske) prednosti. Spajanje i kupovina preduzeća, tehnološko udruživanje, kupovina ili izdavanje licenci, poslovna saradnja, zajednički poduhvati povećavaju njihovu ekonomiju obima, pristup tržištima i uslove za povećanje profita. Nekada svesno idu na osnivanje zajedničkih preduzeća (Joint Venture), kada se mogu ostvariti veće komparativne prednosti, a propisi zemlje

80

M    

takav oblik saradnje stimulišu. Najveći deo stranih investicija u današnjim zemljama u tranziciji (ranije socijalističkim zemljama) bio je u ovom obliku u poslednje tri decenije XX veka. U rukama transnacionalnih kompanija koncentrisana je ogromna moć. Rukovodstva, tzv. «vrhuške» ovih kompanija sve više šire domen svoje moći i kontrole u svetskoj privredi, kontrolišući industrijske i druge potencijale mnogih zemalja u svetu. One to posebno čine kroz: a) pribavljanje dugoročnih koncesija i prava na geološka istraživanja prirodnih resursa u većini zemalja u razvoju; b) primenu svoje moći na oblikovanje načina života miliona ljudi putem njihovog uticaja na razvojnu politiku, političke i ekonomske institucije koje su obično u većini zemalja u kojima posluju vezane za ove kompanije; c) izvlačenje ogromnih ekstraprofita iz zemalja u razvoju i tranziciji; d) privilegije i izuzeća u odnosu na carine, poreze, mere kontrole platnog i deviznog prometa. Specifičan oblik moći nameću zemljama u razvoju. Oskudne u kapitalu i bez tehnoloških izuma, ove zemlje predstavljaju veoma isplativo područje za ulaganje kapitala. Tako u periodu 1980-2000. američke firme investirale su u zemlje u razvoju 320 milijardi dolara proizvodnog kapitala, dok je priliv profita iz ovih zemalja iznosio 620 milijardi. Nije slučajno “Wall Street Journal” napisao da su “američke korporacije kroz investicije u inostrane operacije, stvorile prave mašine za vrcanje novca”. Transnacionalne kompanije najviše su uticale da 20% stanovništva u razvijenim zemljama drži 80% svetskog bogatstva, kao i da zemlje u razvoju imaju nejake privredne subjekte, slabe pregovaračke moći u svetskim okvirima. One eksploatišu sirovine zemalja u razvoju, prerađuju ih u svojim razvijenim zemljama. Ceni se da samo 15-20% cene od nafte, kafe, ruda i drugih sirovina pripada zemljama u razvoju, vlasnicima tih sirovina, a ostalo pripada stranim kompanijama. Kompanije tako dolaze do sirovina po cenama koje same diktiraju. Neograničene su mogućnosti transnacionalnih kompanija da se prilagođavaju lokalnim uslovima delovanja, ukoliko im to donosi odgovarajuće profite i druge koristi. Od svih sektora proizvodnje u kojima su plasirani kapitali multinacionalnih kompanija, nijedan sektor ne donosi tako visoke profite, kao nafta. Sedam sestara multikompanija (Exxon, Shell, Mobil Oil, Texaco, British Peroleum, Standard Oil of Californija i Bulf) kontrolišu 38% svetske proizvodnje nafte. Neke od njih (npr. Shell) imaju filijale u preko 100 zemalja. Ovih ”sedam sestara” stalno uvećava profite i proširuje geostrateški uticaj. Drugi značajni sektori su automobilska industrija, mašinogradnja, elektronika, banke, trgovina i usluge koje postaju sve profitonosnije. Dve unosne oblasti, gde se lociraju ove kompanije, od početka šezdesetih godina XX veka, su slobodne zone i ofšor centri.

S     

81

Slobodne zone pomogle su razvoj mnogih zemalja (Irska, Kina, Meksiko, Singapur, Hong Kong, Tajvan i slično). Karakteristika im je potpuna sloboda spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja za preduzeća koja u njima posluju (i u zemljama čija valuta nije konvertibilna), te značajno smanjenje (ili ukidanje) carina i poreza ako roba iz zone ide u izvoz. U svetu ih ima preko 6000, zapošljavaju 30 miliona radnika i obavljaju 20% svetskog izvoza. Neke posluju na principu eksteritorijalnosti (isključenja iz nacionalne spoljnotrgovinske, carinske i devizne jurisdikcije), isto kao što je slučaj sa ambasadama i konzularnim predstavništvima. Ofšor (off shore), po engleskom nazivu, posluju sa subjektima van teritorije zemlje na kojoj imaju sedište. Eksteritorijalnost (nerezidentni status odnosno nerezidentni poslovi) ogleda se u dva ključna elementa: vlasnik kompanije mora da bude strano lice, a kompanijama koje posluju u ovim centrima dozvoljeno je samo međusobno poslovanje i poslovanje sa subjektima izvan granica zemlje gde ima sedište. Pošto su u ofšor zonama porezi mnogo niži nego kod redovnog poslovanja, obično u tim zonama strane kompanije otvaraju fiktivne firme za transfer novca. U svetu ima oko 250 ofsor zona koje koriste ove kompanije. Preko ovih zona obavljaju se sumnjive operacije i najčešće izbegavanje poreza i pranje novca. Oko 40 do 50 odsto novčanih tokova u svetu odvija se preko ovog “poreskog raja”. Suština je u izbegavanju ogromnih poreskih obaveza. U periodu od 2000. do 2008. godine iz ofšor centara plaćeno je Srbiji 12,3 milijarde SAd dolara, najviše iz Austrije, Belgije, švajcarske, Luksemburga, Kipra i Linheštajna. (časopis “Izazovi Evropske integracija” 9/2009.) Medutim, iako su leglo sumnjivih operacija, borba protiv njih je neuspešna i teško ih je ukinuti, pošto ih, uveliko, koriste najveće i najuglednije banke i firme sveta. Zvanično 32 poreska raja i 12 finansijskih centara su se obavezali na primenu međunarodnog poreskog standarda. Navodimo samo neke ofsor centre u svetu: Lihtenštajn, Kipar, Monako, Britanska devičanska ostrva, Kajmanska ostrva, Kukova ostrva, Bermudska ostrva, Holandski antili, Sent Kids i Nevie, Sent Vinsent i Grenadin, Aruba, i mnoge druge. Sukobe sa zemljama gde transnacionalne kompanije posluju često uzrokuju transferne cene unutar određene kompanije. Naime u intrafirmskoj trgovini one koriste tzv. transferne cene. Pod transfernim cenama podrazumevaju se cene za robe i usluge koje se razmenjuju unutar jedne TNK. One su arbitrarno odredene od strane centrale kompanije i, najčešće bitno odstupaju od realne tržne i svetske cene. Osnovni motiv primene ovih cena je izvlačenje što većih profita i izbegavanje poreza. Ove cene, često otstupaju od realnih tržišnih cena. Time se eksploatišu zemlje u razvoju i tranziciji i iz njih izvlače visoki proliti i smanjuju prihodi državnih budžeta u korist ovioh kompanija. Ove cene su i izuzete iz svetske konkurencije, pa su i bile povod da je UNCTAD počeo zagovarati usvajanje kodeksa ponašanja transnacionalnih kompanija. Oni omogućuju da se profiti sele gde su porezi manji, a troškovi u zemlje gde su porezi veći.

82

M    

Zbog ponašanja transnacionalnih kompanija deluju antimonopolski zakoni. Primera radi u EU, koja je najznačajnije tržište u svetu, postoje četiri oblasti antimonopolskih mera: t ne prihvataju se sporazumi o povezivanju i saradnji kojima se ograničava konkurencija i uspostavlja dominantan položaj jedne ili više firmi; t kontrolišu se integracije preduzeća; t sprovodi se potpuna liberalizacija uvoza za sektore u kojima posluju monopolska preduzeća; t prati se i strogo ograničava državna pomoć monopolisanim preduzećima. Koncentrisana ekonomska moć transnacionalnih kompanija često se transformiše u političku moć. Neke transnacionalne kompanije uspevaju da pridobiju vladajuće slojeve u pojedinim zemljama, tako da i oni vode politiku koja odgovara ovim kompanijama, a štete interesima sopstvenog naroda. U tim zemljama u razvoju multinacionalne kompanije ne prezaju od mešanja u unutrašnju politiku služeći se, ukoliko je potrebno, i nedopustivim metodama, a da bi trajnije ostvarivale svoje interese (slučaj Čilea i samoubistva šefa države Aljendea). Različito je tumačenje efekata transnacionalnih kompanija u pojedinim zemljama. Razvijene zemlje smatraju da se njihove kompanije žrtvuju da pomognu razvoj zemalja u razvoju, da su njihovi profiti niži od uloženog truda. Nasuprot njima, zemlje u razvoju opravdano ukazuju na njihovo nedozvoljeno ponašanje i eksploataciju. Pa i pored toga nijedna zemlja u razvoju ne želi da se odrekne njihovih preimućstava u organizaciji proizvodnje, porasta produktivnosti, transferu tehnologije i kapitala i širenju tržišta u cilju povećanja izvoza. Doprinos transnacionalnih kompanija, odnosno njihovih direktnih investicija, rastu zemalja u razvoju iznosio je u periodu 1980-1997. godine 16,6% i u 1997. je 2,8 puta veći nego 1980. godine. Stepen transnacionalizacije privreda razvijenih zemalja iznosio je 1997. godine 13,9% (poslovi kompanija u inostranstvu u odnosu na ukupne poslove - obrt kompanija), u zemljama u razvoju 5,8%, a u zemljama u tranziciji svega 0,2%, a prosek za svet u celini 11,9%. (UNCTAD, Geneve 1999, str. 13). Pozitivni efekti za zemlje u razvoju i tranziciji najveći su u onim zemljama koje su sposobne da pravilno sarađuju sa transnacionalnim kompanijama, da iskoriste njihove ekonomske prednosti, a spreče nepovoljne političke uticaje i mešanja. I ove kompanije, iako po prirodi profita razorno deluju i ne biraju sredstva, sve više shvataju da moraju, srazmerno svojoj veličini i bogatstvu, da budu moćne sile u službi opšteg svetskog dobra, podržavajući razvoj zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji kroz direktne investicije, kooperaciju i raznovrsne oblike poslovne saradnje.

S     

83

III - BANKE I DRUGE FINANSIJSKE INSTITUCIJE Za svetsku privredu nužno je da postoje finansijske institucije (banke, osiguranje, berze i fondovi), koje omogućavaju susretanje ponude i tražnje u finansijskoj sferi, da suficiti u novcu i kapitalu kod jednih dolaze na mesta deficita kod drugih subjekata. Banke prikupljaju i plasiraju finansijska sredstva i time proširuju finansijski potencijal nacionalnih privreda. One obavljaju poslove platnog prometa unutar i između subjekata raznih zemalja, prikupljaju depozite, odobravaju i koriste kredite, ulažu u akcije, obveznice i druge vrednosne papire, daju garancije, finansiraju i na taj način stimulišu izvoz, osiguravaju likvidnost u plaćanjima sa inostranstvom, utvrđuju kamate, devizne kurseve i obavljaju niz drugih značajnih poslova. Bankama pripada značajno mesto u finansijskom mehanizmu svake privrede. Od banaka mnogo zavisi finansijska snaga privrede, a, sa svoje strane, snaga banaka opredeljena je snagom nacionalne privrede i stanovništva u svakoj zemlji. Najbogatije zemlje imaju, uglavnom, i najsnažnije banke. Koliko je organizovana bankarska mreža važna, da bi prikupila dovoljne finansijske izvore iz nacionalne i medunarodne privrede, najbolji dokaz su banke razvijenih zapadnih zemalja, koje su se u kratkom roku organizovale da privuku ogroman kapital iz zemalja proizvođača nafte za vreme naftne krize iz 1973. i 1979. godine, i time spasile likvidnost i platne bilanse razvijenih zemalja. Bankama pripada važna uloga u svetskoj privredi, skoro nijedan posao ne može da se obavi bez njihovog aktivnog učešća. Ukupna spoljna (međunarodna) potraživanja banaka članica Banke za međunarodne obračune u Bazelu (Bank for International Settlement Bazel BIS) porasla su od 200 milijardi dolara u 1970. na 9891 milijardu dolara u 2006. godini, s tim da je u 2005. godini odobreno 930 milijardi novih kredita (BIS, 2007.). Ova ogromna potraživanja, po logici bankarskog poslovanja, samo su delom pokrivena depozitirna, pa ako poverioci posumnjaju u banku povlačeći svoja sredstva, može doći do ogromne krize, uključiv i likvidaciju mnogih banaka. Banke se za ove prilike obezbeđuju rezervnim fondovima, ali njihova sredstva najčešće nisu tako velika da mogu pratiti velike neizvesnosti i rizike. U zemljama EU samo 5% kredita odobrava se lošim platišama, a u zemljama u razvoju i do 40%. Proces koncentracije i multinacionalizacije prati i banke, posebno od sedamdesetih godina XX veka, tako da i banke sve više prelaze nacionalne granice i postaju multinacionalne. Danas u svetu posluje oko 1000 transnacionalnih banaka, najviše američkih, zemalja EU i japanskih. Proces ukrupnjavanja banaka je trajna pojava posle Drugog svetskog rata, čak i pre. Tako je u SAD 1970. godine bilo 15.000 banaka, a krajem XX veka oko 8.000. Pedeset najvećih banaka vladalo je sa 41% ukupnog bankarskog kapitala SAD u 1970. godini, a sa 59% u 2000. godini (BIS, 2001).

84

M    

Tabela 5. Najznačajnijih 20 banaka u svetu. R.br.

Banka/mlrd$

1.

Royal Bank of Scotland

2.

Kapital

Aktiva

Profit

101,819

3.500,960

-59,281

Deutsche Bank, Nem.

43,275

3.066,307

- 6,543

3.

Barclays Bank, UK

54.300

2.992,682

nepoznat

4.

BNP Paribas, Francuska

58,175

2.888,728

nepoznat

5.

HSBS Holding, UK

95,336

2.418,033

nepoznat

6.

Credit Agricole Group,Fr.

43,828

2.239,370

nepoznat

7.

JP Morgan Chase,SAD

39,932

2.175,o52

nepoznat

8.

Mitsubithi UEJ Financial

77,218

2.025,830

nepoznat

9.

Citgroup,SAD

118,758

1.938,470

nepoznat

Nepoznat

1.834,423

-19,636

10.

UBS, Švajcarska

11.

ING Bank,Holandija

44,564

1853,393

-4,185

12.

Bank of America Group

33,259

1817,943

nepoznat

13.

Societe Generale, Fran.

42,223

1572,721

nepoznat

14.

Mazuho Financial Group,

nepoznat

1434,960

48,752

15.

Santander Central Hisp.

30,389

1450,866

nepoznat

16.

Unicredit, Italija

29,060

1445,270

nepoznat

17.

ICBC, Kina

28,792

1427,585

4,301

18.

Wels Fargo and Co, SAD

28,583

1309,639

nepoznat

19.

Sumitamo Mitsui Fin.Cor.

27,440

1219,514

9,433

20.

China Construction BC

26,993

1106,471

7,424

Izvor: The Banker, july 2009

Najveća banka u SAD, Sitigrup, ima 327.000 zaposlenih radnika širom sveta i aktivu oko 1.900 milijardi dolara. Sve ozbiljnije banke traže nove izvore sredstava da bi mogle da podmire sve veće zahteve klijenata za kreditima. Često se banke spajaju da se proširi mreža radi osvajanja novih klijenata. Pri tome nastoje da što veći deo aktive, bar 50% donosi dobit. U SAD su banke sve do 1953. davale samo kratkoročne kredite do jedne godine, a od tada praktikuju srednjeročne, pa i dugoročne, uglavnom izvozne kredite. Godine 1955. osnovano je združeno preduzeće više banaka (AOFC) za kreditiranje prekograničnog izvoza na srednji rok do pet godina. Davanje zajmova državama pokazalo se rizičnim, ukoliko nisu bili pokriveni dobrim garancijama. Kada se kreditiraju proizvodnja i izvoz

S     

85

sirovina u ZUR, ako prodaje zapadnu u krizu, banke ostaju bez posla i prihoda. Kada je rezervni fond nedovoljan banke zapadaju u gubitke. I davanje zajmova za očuvanje stabilnosti valute, najčešće je rizičan posao, gde se u ulozi gubitnika javlja centralna banka odnosno država. Kanali marketinga u bankarstvu su: a) mreža ekspozitura, b) telefonsko bankarstvo, RS bankarstvo i Internet bankarstvo. Odabir kanala klijenti vrše u zavisnosti od obezbeđivanja što većeg profita. U drugoj polovini pedesetih automatizovane su bankarske operacije u SAD, zatim u Evropi i Japanu: vođenje depozita, kreditiranje, transfer akcija, računovodstvo, kontrola. Zapadne banke drže 66% bankarske aktive zemalja u tranziciji, koja se krajem 2003. procenjuje na 375 milijardi dolara. Svaki građanin zemalja u tranziciji duguje 1.600 evra (ukupno sve zemlje oko 200 milijardi dolara), a u razvijenim zemljama 22.857 evra (Privredni pregled 12-14 novembar 2004.). Ceni se da se kroz sektor bankarstva godišnje opere preko 1000 milijardi dolara «prljavog novca» (pored ostalog i kroz kupovinu državnih obveznica) Među 20 banaka u svetu 2008. godine, 4 banke su iz SAD, po 3 iz Velike Britanije, Francuske i Japana, 2 banke su iz Kine, i po jedna iz Španije, Holandije, Nemačke, Švajcarske i Italije. Među prvih 50 banaka u svetu, 9 su iz SAD, 6 iz Velike Britanije, 5 iz Kanade, po 4 iz Kine, Japana i Australije, 3 iz Francuske, po 2 iz Italije, Belgije, Španije i Brazila i po 1 iz Nemačke, Rusije, Irske, Republike Koreje, Danske, Švedske i Holandije (Fortune, 2008). Aktiva svih banaka Rusije iznosi 40% njihovog BDPa, dok je aktiva banaka razvijenih zemalja na zapadu 3,5 puta veća od njihovog BDP. Aktiva svih banaka Indije jedva dostiže aktivu jedne američke banke Citigroup. Banke se sve više udružuju u investicione asocijacije (trustove) koje nastaju grupisanjem vodećih banaka i formiranjem institucija poreklom iz više zemalja. Kao primer navodimo Societe Financiere Europeenne sa sedištem u Parizu, koje je vlasništvo sledećih banaka: britanske Barclays Bank, američke Bank of America, italijanske Banko Nationale de Lavoro, holandske Algemense Bank i belgijske Banque de Bruxelles, a mogli bi se navesti i mnogi drugi primeri. (Euromoney 2004/2005) Aktivnost multinacionalnih banaka prepliće se sa aktivnošću multinacionalnih kompanija, tako da one predstavljaju najznačajnije izvore finansiranja ovih kompanija. Učešće banaka u pravu glasa na skupštinama akcionara transnacionalnih kompanija kreće se od 10 do preko 30%. Banke su postale i uticajni akteri u procesu fuzionisanja kompanija, posebno kada je u pitanju fuzionisanje najvećih. U vezi sa poslovanjem multinacionalnih banaka je i kreiranje evrodolarskog tržišta kapitala, koje je, sa svoje strane, otvorilo nove mogućnosti za ekspanziju međunarodnih kredita. Uzrok nastanka evrodolarskog tržišta, šezdesetih godina, bila je restriktivna monetarna politika SAD da bi se smanjila inflacija. U inostranstvu su, od tada, počele masovno da se osnivaju filijale američkih banaka, kako bi se prikupilo što više sredstava iz depozita u Evropi i na drugim mestima, da bi se nadoknadio potreban kapital

86

M    

transnacionalnih kompanija SAD. Kasnije se, iz ovih operacija, razvilo tržište ogromnih razmera. Ceni se da evrodolarsko tržište (zajedno sa kratkoročnim kapitalom, odnosno dnevnim novcem) obrne 720.000 milijardi dolara godišnje (oko 2000 mlrd. dolara dnevno) što je za oko 50 puta više od obima svetske trgovine. To je jedna drastična cifra, koja, u stvari, prikazuje ogroman rezervni finansijski potencijal za prelivanje novca između zemalja, za korišćenje kredita, oscilacije kamatnih stopa i deviznih kurseva, špekulacije, što, istovremeno, stvara realnu bazu za uvećanje inflacionih potencijala i izazivanje kriza. Kompanije i banke ova sredstva pozajmljuju ili plasiraju na finansijskim tržištima, po pravilu, u trenutku kada se očekuje neka promena koja može povećati njihovu dobit ili smanjiti rizik, na primer, promena pariteta neke nacionalne valute ili promena kamatne stope. Nije bez značaja konstatovati da ove transakcije u svim slučajevima ne pokreću ekonomski motivi, nego se, s vremena na vreme, radi i o političkom pritisku na pojedine zemlje, njihova preduzeća i banke. Transnacionalne i multinacionalne banke stalno kreiraju nove zaštitne mehanizme u svoju korist, kažnjavajući, po potrebi, mnoge zemlje koje se kod njih zadužuju i držeći ih u stalnoj neizvesnosti da li će im ili neće odobriti preko potrebne kredite. One, često, nameću rigorozne kriterijume kreditne sposobnosti, sve do izolovanja pojedinih zemalja sa međunarodnog tržišta kapitala, na kraće ili duže rokove. Time one direktno utiču na privredni razvoj mnogih zemalja, a u tome im podršku pružaju vlade razvijenih zemalja, pa i Međunarodni monetarni fond. Ovo je posebno potvrđeno u vreme velike krize zaduženosti zemalja u razvoju tokom osamdesetih godina. Osnovno pravilo poslovanja multinacionalnih banaka je da one višestruko obezbeđuju svoje interese, bez obzira kako se to odražava na razvoj mnogih zemalja u razvoju. Budno prate sva kretanja u svetu i okreću ih u svoju korist. Kao što smo objasnili na prvi “naftni šok” iz 1973. godine, odgovorile su privlačenjem arapskog kapitala (tzv. “reciklaža petrodolara”), kao i ekspanzijom kredita van realnih potreba zemalja u razvoju, pa i svetske privrede u celini. S drugim”naftnim šokom “iz 1979. godine bogate zemlje i njihove banke, pod vođstvom SAD, traže izlaz kroz skup kredit, stezanje kaiša i obuzdavanje rasta u zemljama u razvoju, kako bi one mogle otplatiti nagomilane kredite uzete od banaka razvijenih zemalja. Ovde je uključeno i prolongiranje otplate kredita zemljama u razvoju, uz naplatu visokih dopunskih kaznenih kamata. Banke SAD, u trci za profitom, dale su ogromne sume hipotekarnih kredita kupcima stanova. Kad ovi krediti nisu mogli biti vraćeni, mnoge banke u SAD doživele su krizu, pa i stečaj, a kriza se proširila na ceo svet. Dakle banke razvijenih zemalja deluju, uvek u interesu svog kapitala, a suprotno od potreba da se zemlje u razvoju izvuku iz ekonomske krize. Iako mnoge zemlje u razvoju (Indija, Kina, Brazil i sl.) imaju razvijene banke, najbolji primer uspešnog razvoja banaka daju arapske zemlje članice OPECa posle povećanja cena nafte iz 1973. godine, što pokazuje koliko je razvoj banaka zavisan od raspoloživosti kapitala.

S     

87

Za proces razvoja zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji nema realne alterna-tive jačanju sopstvenih banaka, jer u protivnom sledi večna zavisnost ovih zemalja od gigantskih banaka razvijenih zemalja. Trendovi ukrupnjavanja, koncentracije i multinacionalizacije odvijaju se i u osiguranju. Najnoviji svetski trendovi u osguranju su: 1) ukrupnjavanje (pripajanje manjih kompanija većim ili spajanje na ravnopravnoj osnovi), a sve radi dopune i proširenja ponude kombinacijom svojih i tuđih usluga, 2) integracija sa bankom i kombinovanjem bankarskih usluga i usluga osiguranja. Aktiva pojedine osiguravajuće kompanije prelazi i 150 milijardi dolara. Tako u SAD 50 najvećih osiguravajućih kompanija poseduje 83% ukupne imovine u ovoj oblasti koja je 2008. godini procenjena na 5000 milijardi dolara, a slično je i u drugim zemljama. Najveće svetske osiguravajuće kompanije su američki AIG, nemački ALLIANZ, holandski ING Group i američki AXA, a reosiguravajuća nemački Munich Re, Swiss Re Group, Herksire Hatlaway. I berze su, takođe, postale značajan subjekt svetskih finansijskih kretanja. Na berzama brokeri i dileri, omogućuju da subjekti koji imaju višak kapitala kupuju raznovrsne hartije od vrednosti da bi ostvarili zaradu, a subjekti koji su u deficitu kapitala za razvoj i/ili za ostvarivanje likvidnosti da se snabdevaju na berzi prodavajući raznovrsne hartije od vrednosti. Na berzama se, takođe, kupuju i prodaju akcije i time menja vlasništvo kapitala u preduzećima, isto tako, robe, usluge, novac i devize. Berze, u svetu, su savladale sve viškove evrodolara i petrodolara, postupajući motivom profita, likvidnosti i zaštite od rizika. Takođe su pomogle da se ostvari liberalizacija u međunarodnom kretanju kapitala, a da se to ne odrazi destabilizirajuće na cene, kamate, a delimično i na devizne kurseve. Kroz međusobne kupovine (na primer kupovine londonske berze LIFFE i EURONEXT berze od strane NYSE američke berze) i povećanu saradnju, nastaje koncentracija i globalizacija svetskih berzi. Brokerske i dilerske firme, kao i berze sve više šire mrežu svojih posrednika, kako bi bile na licu mesta kod potencijalnih partnera i proučavali i zadovoljavali njihove želje, mogućnosti i namere. U istom cilju se sve više naloga plasira telefonski (uz snimanje razgovora) te putem interneta, odnosno elektronskim putem. Posebno značajni učesnici na svetskim berzama su razni fondovi (penzioni, zdravstveni, investicioni, hedžing i sl.). Oni u razvijenim zemljama snabdevaju i do 40% tržišta kapitala koncentrišu sitne kapitale na razvojne projekte i štite vrednost uloga. Radi koordinacije odobravanja međunarodnih kredita, pre svega zemljama u razvoju, uključiv i konzorcijalne (sindikalizovane) zajmove u čijem odobravanju učestvuje više renomiranih svetskih banaka, i osiguranja njihove naplate, često uključujući i delimične otpise i reprogramiranje dugova 500 najvećih banaka razvijenih zemlja su osamdesetih godina dvadesetog veka osnovale Londonski klub poverilaca, koji rešava pomenuta složena pitanja, prvenstveno reprogramiranju dugova i podužetak početka otplate kredita. Pre toga, 60-ih godina XX veka osnovan je Pariski klub poverilaca radi zaštite naplate državnih kredita. Takođe su, banke, u okviru Banke za međunarodne obračune (poravnanja) u Bazelu, izradile zaokružen sistem zaštite od kreditnih rizika (prvenstveno rizika naplate, nesol-

88

M    

ventnosti i nelikvidnosti dužnika) u tzv. Bazelskom sporazumu I i Bazelskom sporazumu II (skraćeno Bazel I i Bazel II). Bazel II ima tri osnovna stuba: prvi je nužni minimum kapitala, drugi obuhvata postupak nadzora nad bankama i treći tržišnu discipšlinu banaka.

IV - DRŽAVA Dugoročni razvoj jedne zemlje zavisi pre svega od kvaliteta razvoja njenih javnih institucija. Robert Mandel, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1999. godine izrekao je misao da su niski porezi i visoki profiti karakteristični za prosperitetne države, a obrnuto je kod društava koja propadaju. Država treba da štiti slobode gradana i imovinska prava. Državni suverenitet ima tri osnovna atributa: jasne državne granice, stanovništvo i efektivnu vlast (zakonodavnu vlast, izvršnu vlast i sudsku vlast). Ne postoji prosperitet bez dobrih zakona i njihovog sprovođenja u praksi. Još je u Rimskom pravu zapisana važna sentenca: Pacta Sund Servanda (ugovori se moraju izvršavati, poštovati). Jedino pravna država može da uvede red u društvu, a za to su neophodne procedure, te politička stabilnost i odgovornost. U protivnom vlada voluntarizam koji, kroz kriminal i korupciju, razara državu. Stabilna i suverena država je ona koja je u stanju da sledi interese građana i da se po njima ponaša. A to je država koja ima institucije koje su u stanju da građanima garantuju slobodu, a kriminalci da ne budu na slobodi. Vlast je stabilna ako stalno sprovodi promene (reforme) tržišne, ali i socijalno izdržive. Za poslednjih pola veka nastalo je novih 120 država, tako da ih danas u svetu ima 192 (članice UN) i 208 carinskih teritorija. Naravno neke ne funkcionišu dobro. A država se ne smatra sposobnom i dobrom ako: t nema definisane granice i nije u stanju da efikasno kontroliše granice; t nema legitimnu ni sposobnu vladu; t nije sposobna da zaštiti slobode građana i imovinska prava; t nije sposobna da se razvija i da zadovolji osnovne ekonomske potrebe stanovnika, pa ih prepušta kriminalu, bolestima i bedi. Sistem i sistemska rešenja su od izuzetnog značaja za snagu svake države. “Mi smo između Scile i Haridbe. Imamo ogromne izdatke za penzije, nezaposlene, izbeglice, zdravstvo, školstvo, infrastrukturu, a kolač iz kog izdvajamo je suviše mali. Emisija novca i štrajkački pokreti ništa ne znače. Moramo sprovesti reforme da bismo uskladili želje i mogućnosti, na demokratski način, i generalno, imati više strpljenja. Da li ćemo uspeti zavisi od toga da li će odnos između cilja (moderna Srbija) i sredstava (ekonomske i društvene reforme) biti definisan tako da bude prihvatljiv za većinu građana.” (Z. Đinđić, 2003., str.329).

S     

89

Reforme su rizične i bolne za građane, ali, bez njih, ni sutra neće biti bolje. U Srbiji se sprovodi veoma hrabra poreska reforma, liberalizacija cena i tržišta, privatizacija. Uvek je najvažniji odnos socijalne i razvojne komponente prilikom sprovođenja reformi. Kod nas je sada taj odnos 55:45, na štetu razvoja, što se dugo ne može održati, mora daleko više da učestvuje proizvodnja nego socijala. “Reforme su uvek sukob s mentalitetom, s nasleđem, s entropijom i inercijom.” (Z. Đinđić, 2003., str. 404). Kredibilitet vlasti je najznačajniii za sprovođenje reformi, a za njega su presudne institucije, pravila i procedure koje čine društveni poredak. Kredibilitet se meri po snazi ostvarivanja obećanja i zacrtane politike. Važna je bezbednost zemlje, zaposlenost, stabilnost cena, kursa, fiskalna i investiciona politika, kao i politika motivisanosti, odnosno raspodele. Ukoliko je inflacija manja, kredibilitet vlasti je veći. Ozbiljnoj državi inflacija ne odgovara, jer ona ne topi samo obaveze, nego i prihode. Kod nas je sistem vlasti nekredibilan, ne postoje prave institucije, zakoni i procedure. Sudski sporovi traju i 15 godina, stečajni postupci traju preko 7 godina, a naplata potraživanja sudskim putem i preko 5 godine, manje se vraća nego što se investira, a mnoga preduzeća rade zahvaljujući subvencijama. Nesigurnost svojine i ugovora dovela je do procesa dezinvesticija u zemlji, a nisu iskorišćena ogromna investiciona sredstva i porast u ponudi kapitala u svetu posle pada Berlinskog zida, kao ni nov tehnološki talas do koga je došlo sredinom devedesetih godina XX veka. Država je, mada kategorija političkog života društva, jednom svojom stranom i element ekonomije. U tom smislu nije dovoljno ako se država u bilo kom periodu društvenog života tretira isključivo kao politička kategorija. Tri su osnovne ekonomske funkcije države. Prva je odnos date države prema strategiji privrednog razvoja. Ona je osobito značajna u prelaznim društvenim epohama. Druga ekonomska funkcija države tiče se odnosa investicija i potrošnje. Najzad, treća funkcija bi bila u vezi sa međunarodnim ekonomskim odnosima: strategija izvoza i stanje platnog bilansa, stabilnost cena i deviznog kursa. Ekonomske funkcije države treba da razmaknu prostor za mikroprivredne subjekte, da otvori prostor proširenoj reprodukciji i ubrzanoj akumulaciji. Privatni kapital, po svojoj prirodi, teži što većem profitu. On pretpostavlja slobodu kretanja priznavajući jedini autoritet profita koji može da se ostvari na tržištu. Profit je njegova duša. Njime vlada jedan zakon: ići tamo gde se najlakše i najbrže zgrće profit; sniziti troškove koštanja a radi toga razvijati proizvodnost rada; iscediti što više iz rada, prigušiti konkurente. Država, takode, pomaže privatnom kapitalu da savlađuje suprotnosti i protivrečnosti, a posebno da obezbedi razvoj tržišta. Ona deluje u regulisanju potrošnje, kontroli cena, zaštiti uštedevina, određivanju najamnina i sl., upravlja kretanjem proizvodnje i raspodele. Država investira, kreditira, kupuje, naručuje. Kapital vrši sve veće pritiske na državu kao na organ pomoći, jer ona nacionalizuje i raspolaže koncentrisanim vrednostima budžeta i celim instrumentarijumom ekonomske politike. Ona brine o kretanju ukupne privrede, a posebno o usklađivanju proizvodnje i potrošnje, kretanju

90

M    

cena, novčane mase, potpomaže naučni i tehnološki razvoj, uklanja disproporcije u razvoju privrede, pomaže u savladavanju kriza. Na polju spoljnoekonomskih odnosa uloga države je najizraženija, ona utiče na: kretanje robe, novca i kapitala van zemlje, kretanje zlata, određivanje načina plaćanja sa svetom. Trgovina se sve više reguliše medudržavnim dvostranim ili multilateralnim trgovinskim i platnim sporazumima. Država je preuzela i funkciju regulisanja spoljnoekonomskih odnosa. Država deluje ukupnom energijom svoje ekonomske i političke moći. Uz ekonomsku konkurenciju privrede, sve je očitija i konkurencija država. “Bez uloge države ne može se ni zamisliti poslovanje savremene korporacije. Tako je država, putem carina mogla preduzetniku pružiti zaštitu od inostrane konkurencije; mogla je ponuditi na upotrebu železnice, električnu energiju ili druga sredstva od javne koristi; posedovala je zemlju, pravo na mineralna blaga, šume i druge prirodne izvore pogodne za prirodno iskorišćavanje; mogla je ponuditi izuzeća ili olakšice od poreza. Važno je u tome da su sve spomenute ili druge koristi mogle biti pružene ili uskraćene na osnovu sasvim jednostavne odluke.” (J.K. Galbrait, 1967, str.285). Savremena privreda se zbog snažne uloge države, ne može više označavati kao privreda “laisser faire”. Država reguliše razvoj, zaposlenost, cene, opštu privrednu stabilnost, spoljne odnose. Da bi to moglo, javni sektor proširio je svoje učešće u nacionalnoj privredi, mnogi sektori privrede su nacionalizovani, a u pojedinim zemljama i preko 50% ukupno nacionalnog dohotka nalazi se u raznim budžetskim fondovima (mada je loša država ako taj procenat prelazi 1/3). Pored aktivnog delovanja kompanija i banaka, kao subjekt u međunarodnoj trgovini pojavljuje se i država. Država, po pravilu, ne obavlja operativne poslove izvoza i uvoza, nego čak i ako se radi o nabavkama za njene potrebe, poverava ih neposrednoj spoljnotrgovinskoj operativi. Izuzetno država osniva preduzeća, koja posluju u njeno ime i za njen račun i u tom slučaju govori se o državnoj trgovini tj. tzv. ”državi trgovcu”. To je slučaj sa državnim monopolom spoljne trgovine kakav su poznavale socijalističke zemlje. Ovaj monopol izvirao je iz privrednog sistema ovih zemalja, zasnovanog na planiranju spoljnotrgovinske razmene i punoj kontroli izvoza i uvoza. Sva razmena s inostranstvom obavljala se preko malog broja specijalizovanih spoljnotrgovinskih preduzeća čiji monopolski položaj na tržištu ima za cilj da, u najvećoj mogućoj meri, obezbedi izvršenje plana razmene s inostra-nstvom u korist ravnomernog razvoja nacionalne privrede. U nekim kapitalističkim zemljama postoji, takođe, državna trgovina kao specifičan monopol. Država osniva izvozne i uvozne organizacije za određene proizvode od interesa za ukupnu nacionalnu privredu i daje im isključivo pravo izvoza i uvoza (duvan, alkohol, žitarice i sl.) Francuska, npr. izvozi žito i alkohol preko državnih organizaicja, SAD izvoz poljoprivrednih viškova poverava državnoj Commodity Credit Corporation CCC. I u nekim zemljama u razvoju stvaraju se veoma razvijena državna izvoznouvozna preduzeća, koja na odredenim proizvodima (npr. nafta, metali), obično najznačajnijim za privredu zemlje, dobijaju isključivo pravo izvoza i uvoza, dakle, pun izvozno - uvozni monopol. S     

91

Šire posmatrano jedna zemlja i ne mora pribeći državnoj trgovini da bi koristila prednosti monopola na tržištu. To se može postići merama spoljnotrgovinske politike kao što su: premije za izvoz, carine, zabrane, kontingenti, oporezivanje izvoza i uvoza i sl., a sve u cilju oživljavanja proizvodnje, uvećavanja zaposle-nosti, jačanja tehnološkog progresa, proširivanje kupovne moći nacionalne valute i slično. U ovoj tzv. regulativnoj ulozi, koja se razlikuje od operativne, ali često ima jače dejstvo, država svojim subjektima pomaže u organizaciji marketinga i zaključivanju konkretnih ugovora o izvozu i uvozu. Država u svim zemljama utvrđuje opštu politiku saradnje sa svetom, kao i konkretnu politiku izvoza i uvoza i tim putem usmerava svoje subjekte na ekspanziju izvoza i prilagođavanje uvoza interesima svoje poslovne i razvojne politike. Ove mere uvek imaju za cilj da domaćim proizvodima stvore manji ili veći stepen monopolizacija na stranim i domaćem tržištu. To je praksa koju su veoma razvile zapadne zemlje, uprkos proklamovanja politike liberalizma. U praksi primenjuju i politiku agrarnog i industrijskog protekcionizma, što domaće proizvodače stavlja u monopolski položaj na tržištu, ili se raniji monopolski položaj još više uvećava. Države razvijenih zemalja sve više deluju, u svetskoj privredi koordinirano i pored njihove povremene konkurencije. Time se multinacionalizuje i uloga države, što posebno dolazi do izražaja preko stvaranja regionalnih ekonomskih integracija (zemlje EU uvele su, npr. i Zajednički Parlament) kao i ulaganjem kapitala u raznovrsne privredne kompanije. U vremenu globalizacije postepeno se smanjuje uloga države, posebno od vremena Margaret Tačer i Ronalda Regana. Odmah po preuzimanju vlasti Margaret Tačer prodala je privatnim akcionarima više od dvadeset krupnih preduzeća, među njima i britanski Telelcom (džinovski sistem telekomunikacija), a zatim fabriku automobila Jaguar, više petrolejskih i vazduhoplovnih firmi, šećerana,pristaništa, transportnih i trajektnih preduzeća. Takvom prodajom udeo državne imovine u bruto proizvodu V. Britanije smanjen je od 10% u 1980. na 6% početkom 1986. godine. Vrednost prodate imovine procenjuje se na preko 15 milijardi dolara. Ovaj proces se nastavlja. Tako je u besedi koju je u maju 1986. godine održao u Londonskom Institutu za međunarod na istraživanja, ministar finansija u Vladi Tačer, Džon Mur rekao: “Program će biti nastavljen sve dok komercijalna industrija u državnoj svojini ne bude vraćena tamo gde joj je mesto u privatni sektor”. Plan je da se nacionalizuju: fabrika motora RolsRoys, British Petroleum, severnoirski vazduhoplovni koncern SHORD, British Gas, National Bus Company i mnoga druga krupna preduzeća. U Japanu je izvršena, uz ostalo, privatizacija japanskih železnica. Cela mreža japanskih nacionalnih železnica podeljena je na sedam zasebnih privatnih firmi. One su, u početku, registrovane kao “specijalizovane korporacije”, a vlada je zadržala u svojim rukama sve akcije železnice, uz obavezu da ih na javnoj aukciji proda, kad se ova preduzeća oslobode dugova i nerentabilnog poslovanja. Sistem socijalizma (izuzev u Kini, Vijetnamu, Severnoj koreji i Kubi) je srušen, pa bivše socijalističke zemlje takođe sprovode privatizaciju državne imovine. Osnivanjem međunarodne organizacije OUN i njenih ekonomskih agencija, uloga države prenosi se i na međunarodni teren. Od tada se u međunarodnoj trgovini,

92

M    

pored nacionalnih, pojavljuju i međunarodni subjekti. Međutim, to je samo pokušaj da se usklađuju teške protivurečnosti i antagonistički interesi u sferi međunarodnih ekonomskih odnosa, iako snaga nacionalnih država ostaje nezamenljiva što naročito pokazuje sistem glasanja u međunarodnim finansijskim institucijama (IBRD, IMF i dr.). Međunarodni subjekti od posebnog značaja za spoljnu trgovinu su: Ekonomskosocijalni savet UN, Ekonomska komisija UN za Evropu (isto za Aziju, Afriku, Latinsku Ameriku), Konferencija UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD), Organizacija UN za industrijski razvoj (UNIDO), Svetska organizacija za poljoprivredu (FAO), Svetska trgovinska organizacija (WTO), Svetka banka i njene afilijacije (WB), Međunarodni monetarni fond (IMF), Svetska turistička organizacija (UNWTO). Da bi koordinirale međunarodni razvoj i saradnju, razvijene zemlje osnovale su Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), koja je krajem 2007. godine imala 30 zemalja članica, i Grupu osam razvijenih zemalja. Svetska privredna kriza iz 2008. godine rodila je grupu 20 najjačih ekonomija u svetu tzv G20: Argentina, Australija, Brazil, Kanada, Kina, Francuska, Njemačka, Indija, Indonezija Italija, Japan, Meksiko, Rusija, Saudijska Arabija, Južnoafrička Republika, Južna Koreja, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD i EU. Ove zemlje čine 2/3 Svetskog stanovništva i oko 85% BDP Sveta. Razvijene zemlje takođe su, šezdesetih godina dvadesetog veka, osnovale Pariski klub poverilaca, kako bi koordinirale akcije odobravanja međudržavnih kredita, a posebno osiguranje njihove naplate, uključiv otpise i reprogramiranje dugova. Značajne su i nevladine organizacije koje nemaju primesu države, ali imaju određeni uticaj u svetskim privrednim zbivanjima, na primer, Svetski trgovinski centri, a posebno Međunarodna trgovinska komora koja je u Parizu osnovana 1919.godine. Svetski trgovinski centri osnovani su sa ciljem promocije i unapređenja međunarodne trgovine. Prvi takav centar osnovan je u Nju Orleansu (SAD) 1943. godine, a najveći u Njujorku 1970., koga su međunarodni teroristi, delimično, srušili 11. septembra 2001. godine. U njujorškom centru je radilo i imalo predstavništva 1.200 svetskih kompanija i banaka. U svom sastavu imao je četiri berze i carinu. Zapošljavao je 50.000 radnika, a dnevno ga je posećivalo 80.000 poslovnih ljudi. Sa savremenim elektronskim sistemom Global, uređajima i opremom mogla se za kratko vreme naručiti roba iz celog sveta i plasirati ponude zainteresovanih klijenata. Posle pozitivnog iskustva SAD Međunarodni trgovinski centri rašireni su širom sveta, a pre 11. septembra 2001. bilo ih je ukupno 306 u 92 zemlje sveta, sa brojem učlanjenih firmi i banaka od 750.000. Asocijacija Svetskih trgovinskih centara ima sedište u Njujorku, a veoma poznati centri nalaze se u Japanu i svim zemljama Jugoistočne Azije. Međunarodna trgovinska komora standardizovala je ukupno međunarodno poslovanje od tipskih modela ugovora, do instrumenata plaćanja (menica, ček, inkaso, akreditivi, garancije), međunarodnih transportnih klauzula (EXW franko fabrika, FCA franko prevozni, FOB franko na palubi broda, CIF cena sa osiguranjem i vozarinom, DDU dostavljeno carina nije plaćena i druge do ukupno trinaest ovih klauzula), elektronske trgovine, pa sve do uputstava kako se boriti protiv međunarodnih kriminalnih radnji u spoljnoj trgovini, a posebno u bankarstvu i međunarodnim plaćanjima.

S     

93

REZIME Da bi se razvijala proizvodnja i međunarodna trgovina moraju ih nositi sposobni subjekti. Subjekti u međunarodnoj ekonomiji su razne vrste preduzeća, banke, kao i države i njeni organi, uključiv i međunarodne institucije. Iako su potrebna mala i srednja preduzeća radi rešavanja problema zaposlenosti i rentabilnih poslova, najznačajnija preduzeća su transnacionalne i multinacionalne kompanije. One su jače od mnogih država. Svaka od deset najvećih transnacionalnih kompanija je jača od 80 država. Samo 10 zemalja u svetu ima veći BDP od najvećih kompanija. Kompanija General Motors (SAD) veća je od BDP Švajcarske ili Mađarske, Perua i Novog Zelanda zajedno. Exxon Mobil je snažnija od privrede Pakistana (63 prema 62 milijarde dolara u 2000. godini). Ford Motors je jači od privrede Nigerije, Filip Morris od privrede Tunisa ili Slovačke. Samo 20 kompanija ostvaruje 9% svetskog dohotka. Najveća kompanija na svetu u 2008. godini je Royal Dutch Shell, čiji godišnji promet je iznosio456 milijardi dolara i profit 26 milijardi dolara. Ranijih godina ova firma je imala veći profit, ali ga je smanjila privredna kriza u SAD i svetu. Kompanije posluju po celom svetu koristeći jeftine nadnice, tehnologiju, poreze, carine, sirovine i drugo kako bi ostvarile natprosečne profite. Potrošnju i investicionu klimu prilagođavaju svojim interesima, uključujući i kontrolu radnika da bi više radili a manje štrajkovali. Ne prezaju ni od mešanja u politiku, ukoliko je to u njihovom interesu. Pa ipak, one su korisne u razvoju, pa zemlje gde su locirane moraju da se srode sa njima kako bi koristile njihove prednosti i smanjivale njihov nepovoljan uticaj u ekonomskom i političkom razvoju. Banke su pokretači razvoja. Nijedan posao u međunarodnoj ekonomiji ni tekući ni razvojni, ne može se obaviti bez banaka. Banke pomažu u istraživanju tržišta i proveri boniteta potencijalnih poslovnih partnera, obavljaju platni promet, daju garancije, primaju depozite, daju kredite, vrše kupovinu i prodaju vrednosnih papira kao dela imovine ili pomažu oko ovih poslova, formiraju kamate i značajni su akteri u određivanju nivoa deviznog kursa. Bez domaćih banaka, koje zajedno sa privredom kreiraju razvojne projekte, nije se razvila nijedna zemlja. Banke su, kao i transnacionalne kompanije kapitalno bogate institucije. Medu 50 najvećih banaka u svetu 9 je iz SAD, 6 iz Velike Britanije, po 4 iz Japana i Australije, 3 iz Francuske, po 2 iz Italije, Belgije, Španije, Brazila i po 1 iz Nemačke, Rusije Irske, Republike Koreje, Danske, Švedske i Holandije. Zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju predstoji težak put transformacije i razvoja banaka, pogotovo što su mnoge od njih već u startu ostale bez sopstvenih banaka.

94

M    

Pored banaka značajne su i berze kao konkurencija bankama pri plasmanu i pribavljanju kapitala. Razvoj i poslovanje svake zemlje zavisi i od države i kvaliteta svih društvenih i državnih institucija. Dobra je ona država koja omogućava zaštitu imovine i ugovora, miran razvoj i bezbednost stanovnika, ali i kvalitetan život svojih građana. Istovremeno optimalno je da države ne raspoređuju preko budžeta više od 1/3 BDP, i bitno pomažu razvoj privrede i privredne saradnje sa svetom, posebno kroz stimulaciju izvoza i priliva direktnog stranog kapitala.

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4.

Koji su osnovni subjekti međunarodne ekonomije? Zašto? Zašto multinacionalne kompanije vladaju međunarodnom ekonomijom? Definišite transnacionalne kompanije. Objasnite snagu transnacionalnih kompanija, promet, profit, zaposlenost, razgranatost u inostranstvu. 5. Kako delaju i kako su organizovane transnacionalne kompanije? 6. Iz kojih zemalja potiče najveći broj transnacionalnih kompanija? 7. Koje transnacionalne kompanije imaju svoje filijale u Srbiji? 8. Koja je uloga banaka u međunarodnoj trgovini? 9. Od čega zavisi snaga banaka u međunarodnoj ekonomiji? 10. Kako definišete evro a kako petrodolar? 11. Kako su banke uticale na stvaranje dužničke krize u svetu? 12. Kako se boriti protiv prevarnih radnji pojedinih banaka? 13. Koje su najveće banke u medunarodnoj ekonomiji? 14. Objasnite ulogu berzi u međunarodnoj ekonomiji. 15. Zašto je dilema državna intervencija ili tržište lažna “? 16. Nabrojte savremene funkcije države u privredi. 17. Zašto privreda ne može da funkcioniše bez savremene države? 18. Zašto preterano mešanje države šteti privredi? 19. Objasnite dve uloge savremene države u privredi, a posebno regulativnu ulogu.

S     

95

LITERATURA: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

96

UN, The Impact of Multinational Corporation on Development and Intemational Relations, New York, 1974. Raymond Vernon, Soverenighty at Bay, Basic Books, New York, 1971. UNCTAD, World Investment Report, 1999., 2001.. 2002., 2003.. 2004., 2005., 2009. FORTUNE, fortune 500 (23. july 2007. i 10, may 2008.)., maj 2009. J.K. Galbrait, Ekonomija i društveni ciljevi. Otokar Keršovani, Rijeka, 1979. F.Lundberg, Bogati i najbogatiji, Globus, Zagreb. 1977. J.A.Dowson, The Internationalisation of Retailling. Ucl.Press, London, 2000. Stipe Lovreta i drugi autori, Kanali marketinga, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta, Beograd, 2009. Ekonomska politika, 15. oktobar 2009. BIS Bazel, Annual Report, Basel, 2001., 2005., 2009. BIS Bazel, Quaterly Review, March, 2007., March, 2009. The Banker, The Top One Thousand World Banks, July 2009. Euromoney, London 2004/ 2005. Zoran Đinđić, Srbija u Evropi, Tanjug 2003. J.K.Galbrait The New Industrial State, Boston, 1967. Mr. Dragan Veljović, Poslovanje posredstvom poreskih rajeva, časopis, “Izazovi Evopskih integracija” br. 9/2009., Službeni glasnik Srbije).

M    

IV Glava

MEĐUNARODNE EKONOMSKE TRANSAKCIJE

CILJ POGLAVLJA Cilj izučavanja je obuka studenata u predmetu međunarodnih ekonomskih transakcija, kao sadržaja i suštine ekonomskih odnosa u međunarodnoj ekonomiji, jer iz međunarodnih ekonomskih transakcija (robe, usluge, kapital, tehnologija, migracija radnika) nastaje beskonačno mnogo konkretnih i kreativnih međunarodnih poslova i ugovora u najraznovrsnijim oblicima. Poglavlje je struktuirano na sledeći način: t Pojam i vrste međunarodnih ekonomskih transakcija, t Međunarodno kretanje robe (materijalnih dobara), t Međunarodni promet usluga, t Međunarodno kretanje kapitala, t Međunarodni transfer tehnologije, t Međunarodna migracija radne snage.

KLJUČNE REČI: Međunarodne ekonomske transakcije, Roba, Usluge, Kapital, Tehnologija, Kooperacija, Strateške alijanse, Međunarodna migracija radne snage, Odliv mozgova.

I - POJAM I VRSTE

Međunarodne ekonomske transakcije sastoje se od realnih i finansijskih. Najveći problem međunarodne ekonomije je kako ove transakcije usaglasiti u uslovima kad ne postoji svetska vlada i kad su na svetskom tržištu imanentni stalni, često i neopravdani, dobici i gubici pojedinih zemalja. (Krugman i Obstfeld, 2009, str.8,9) Klasični promet robe i usluga sve više gubi na značaju. Preko granice se pored roba i klasičnih, sa robnim prometom vezanih usluga, sve više kreću savremene usluge (inženjering, informativne, naučne, turizam i sl.), novac, kapital i tehnologija. Pored toga klasične kupoprodaje robe, usluga i faktora proizvodnje, postepeno se supstituišu ulaganjem proizvodnog kapitala, proizvodnom kooperacijom, transferom tehnologije, poslovno tehnološkom saradnjom kroz uspostavljanje strateških alijansi kao najsavremenijih oblika poslovanja. Takođe je sve intenzivnija međunarodna migracija radne snage, koja postaje sve mobilnija i u međunarodnim okvirima. Struktura medunarodnih ekonomskih transakcija postala je veoma kompleksna i obuhvata: 1. Međunarodno kretanje robe, 2. međunarodno kretanje usluga, 3. međunarodno kretanje novca i kapitala, 4. međunarodni transfer tehnologije i 5. međunarodnu migraciju radne snage. Savremena praksa kombinuje sve međunarodne ekonomske transakcije na nivou istih privrednih subjekata, a samo se u pojedinačnim slučajevima radi o izolovanim tokovima pojedinih transakcija. Istorijski je menjan značaj pojedinih transakcija. Sve do početka XIX veka, praktično je jedini bio izvoz i uvoz robe, koga je, paralelno, pratio i međunarodni promet usluga, posebno onih bez kojih međunarodni transfer robe nije bio moguć (transport, bankarske usluge, osiguranje i sredstva veze). Drugu polovinu XIX veka karakteriše masovnije međunarodno kretanje kapitala. Za XX vek karakteristični su međunarodni transfer tehnologije, dugoročna proizvodna kooperacija, proizvodno tehnička i naučna saradnja, stvaranje strateških saveza - alijansi, kao i nastanak čitavog niza savremenih usluga u međunarodnom ekonomskom prometu. U periodu posle drugog svetskog rata četiri najdinamičnije međunarodne ekonomske transakcije su dugoročna proizvodna kooperacija, direktna ulaganja kapitala (posebno u obliku Joint Venture), transfer tehnologije, uključiv i poslovno tehničku saradnju (strateški savezi - alijanse) i savremene privredne usluge (naučne usluge, konsalting usluge, inženjering usluge, informativne usluge, turističke i druge vrste usluga). Međutim, po ponderskom značaju robna razmena, iako gubi u relativnom odnosu snaga, je još uvek značajnija od svih drugih oblika međunarodne ekonomske transakcije sa učešćem preko 50%. Kapital učestvuje u neto iznosu sa 36,5%,

M        

99

usluge sa 11,6%, doznake radnika 1% i prihodi od transfera tehnologije 0,7%. Jedino je promet novca (deviza) značajniji ne samo od robe nego od svih realnih međunarodnih ekonomskih transakcija, tako da je za 7 dana dostizao godišnji međunarodni promet robe i usluga. Tako je dnevni promet deviza na tržištima u svetu iznosio 2008. godine 2.000 milijardi dolara (BIS, 2009.). Međutim, novčane transakcije brzo nastaju i nestaju (gase se) tako da se u međunarodnim ekonomskim transakcijama pojavljuju samo sa saldom u okviru međunarodnog kretanja novca i kapitala. Transakcije se mogu videti u Tabeli 6. i Grafikonu 4. Tabela 6. Međunarodne ekonomske transakcije u 2005. (milijarde dolara %)

Roba Kapital Usluge Doznake Tehnologija UKUPNO

10.431 7.575 2.415 200 150 20.771

50,2 36,5 11,6 1,0 0,7 100,0

Izvor:WTO, IMF, IBRD, BIS, UNCTAD

Grafikon 4. Da bi se shvatila suština međunarodnih ekonomskih transakcija, koje se, u krajnjoj liniji operacionalizuju u spoljnotrgovinskim poslovima, one se pojedinačno objašnjavaju.

100

M    

II - MEĐUNARODNO KRETANJE ROBE (DOBARA)

1. POJAM, KARAKTERISTIKE, ZNAČAJ Svako društvo ima određenu strukturu potreba, kako u proizvodnim tako i u potrošnim dobrima. Potrebe (potrošnja) se zadovoljavaju jednim delom iz domaće proizvodnje, a drugim delom iz uvoza. Isto tako, deo nacionalne proizvodnje se troši u zemlji, a deo kroz izvoz prodaje potrošačima u drugim zemljama. Uvoz, predstavlja deo nacionalne potrošnje (oruđe za rad, sirovine, roba široke potrošnje) koji se zadovoljava kupovinom strane robe. Izvoz predstavlja deo nacionalne proizvodnje koji se prodaje inostranim subjektima (nerezidentima) u cilju zadovoljavanja određenih njihovih potreba. Izvoz se najčešće knjiži na paritetu isporuke (franko fabrika, franko prevoznik, isporučeno na granici), a uvoz na paritetu prijema robe (cena sa osiguranjem i vozarinom u mestu kupca, dostavljeno luka odredišta u zemlji kupca bez plaćene carine i sl.). Znači da je uvoz veći od izvoza za troškove transporta i osiguranja (oko 80 milijardi dolaru u 2008.). Da nije ove razlike izvoz i uvoz bi bili potpuno isti, pa bi mogli da se prikažu u obliku kvadratne matrice (redovi bi bili izvoz, a kolone uvoz određene zemlje). Međunarodne statistike su u toku iznalaženja načina da se izvoz i uvoz knjiže na istom paritetu. Spoljna trgovina koriguje potrebe, omogućava da se one zadovoljavaju kompleksnije i pod povoljnijim uslovima, kao i da domaći proizvodi raznih zemalja dopru na svetsko tržište. Uvoz i izvoz su dva međusobno zavisna pola iste celine - ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Oni su i sastavni deo odnosa u društvenoj reprodukciji svake zemlje, bez obzira na nivo razvoja, privrednu strukturu i društveni sistem koji ta zemlja razvija. Radi se o komplementarnosti inostrane proizvodnje i domaće potrošnje (uvoz) i domaće proizvodnje i inostrane potrošnje (izvoz). Pri tome uvoz, najčešće, pokazuje koje su od domaćih industrija nedovoljne ili nekonkurentne da zadovolje određene domaće potrebe, a izvoz pokazuje u kojim industrijama i proizvodima domaća privreda ispoljava komparativne prednosti pri uvozu u određenu inostranu privredu. Pokazuju i kakvi su koeficijenti komplementarnosti uvoza i domaće potrošnje, izvoza i domaće proizvodnje, te kakav je odnos i ponder izvoza u odnosu na domaću proizvodnju i uvoza u odnosu na domaću potrošnju, kao i kakvi su njihovi medusobni bilansi. Izvoz i uvoz mogu da se obavljaju prema zakonima tržišta, da se unapred planiraju, ili da se kombinuje tržišni i planski metod usmeravanja izvoza i uvoza, kao što je u praksi najčešći slučaj. Za sve zemlje je najvažnije da imaju trajnu i stabilnu izvoznu orijentaciju, da je izvoz ukomponovan kao neophodan faktor razvoja, da se u uvozu ne zapadne u preteranu zavisnost od drugih zemalja i da se održava ravnoteža u bilansu plaćanja

M        

101

sa inostranstvom. Ako su dobro ukomponovani u politiku domaćeg razvoja, izvoz i uvoz doprinose porastu produktivnosti, zaposlenosti, dohotka i životnog standarda. Izvoz je neophodan uslov devizne uvozne sposobnosti, a time funkcionisanja i širenja proizvodnje i razvoja, posebno, u visoko zavisnim privredama, koje nemaju konvertibilnu nacionalnu valutu. Medutim, cilj izvoza ne može biti samo da se dobiju konvertibilne devize, već se mora imati u vidu povećanje tržišta radi porasta proizvodnje i ukupnog materijalnog rasta. Pri tome se podrazumeva da je neracionalno isti proizvod jeftinije izvoziti, a skuplje uvoziti, to može da se dešava samo u nedovoljno organizovanim zemljama, tj. zemljama koje imaju loša i kompromisna rešenja za usmeravanje spoljne trgovine. Šta izvoz znači za nacionalnu privredu najbolje pokazuje primer Velike Britanije u XIX veku pod parolom “izvoziti ili umreti”, Japana i Kine danas. Posle Drugog svetskog rata dolazi do ubrzanog i do tada najvećeg rasta međunarodne trgovine. Obim svetske trgovine bio je 2008. deset puta veći nego 1950. Rast proizvodnje u ovom periodu iznosio je 5,1% prosečno godišnje, a rast svetske trgovine 9% (WTO, 2009.). Učešće svetskog izvoza u svetskoj proizvodnji iznosilo je 1950. godine 5,5%, 1973. godine 11,2%, 2000. godine 27,2%, a 2007. godine 31%. Po pojedinim zemljama iznosilo je: - Francuska - Nemačka - Belgija - Holandija - V. Britanija - Rusija - Italija - SAD Izvor: WTO, 2009.

28,7% 28,9% 67,0% 61,2% 25,0% 10,6% 23,0% 14,1%

- Brazil - Kina - Indija - Japan - Turska - R. Koreja - Kuba

11,9% 70,0% 9,4% 13,4% 15,0% 36,3% 51,0%

Iz ovog se uočava sledeća zakonitost. Najmanje učešće izvoza i uvoza u naciona-lnoj proizvodnji (uglavnom ispod 15%) imaju velike zemlje, bez obzira na nivo razvoja (SAD, Japan, Rusija, Brazil, Indija). Kina je izuzetak zbog konkurentnosti i retko zabeležene ekspanzije izvoza, pa izvozi oko 70% ukupne proizvodnje, a treba imati u vidu da je skoro polovina njenog izvoza reeksport. Zemlje srednje veličine (posebno sa visokim nivoom industrijskog razvoja) imaju srednji nivo učešća izvoza i uvoza u nacionalnoj proizvodnji 20-30%, (Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija). Najveće učešće imaju male, razvijene zemlje (npr. Belgija i Holandija, preko 70%) i monokulturne privrede zemalja u razvoju, (npr. Kuba) čak i preko 50%. U pojedinim privrednim granama zavisnost je različita. Tako u proizvodnji automobila Nemačka izvozi 2/3 ukupne proizvodnje. Izvoz kod pojedinih proizvođača premašuje i 90% ukupne proizvodnje. Švajcarska izvozi 95% celokupne domaće proizvodnje čokolade (Nestle), 82% hemijske i farmaceutske industrije, a istovremeno uvozi 86% celokupne domaće potrošnje u ovoj grani. Zemlje Beneluksa izvoze 90% domaće proizvodnje čelika, a uvoze 60% potrošnje proizvoda iste grane.

102

M    

Relativni značaj izvoza i uvoza najlakše se upoređuje ako se posmatra po glavi stanovnika. Po ovom pokazatelju Belgija je prvi trgovac sveta jer je u 2008. godini imala izvoz od 44.500 dolara per capita. Holandija je odmah iza nje sa 38.400 dolara izvoza per capita. U istoj godini izvoz po glavi stanovnika iznosio je u Nemačkoj 18.300 dolara, Italiji 10.000, SAD 4.200, Španiji 5.800, Kini 1.060. (WTO, 2009.). Privredna struktura svake zemlje izložena je promenama, pod uticajem različitog širenja tehnološkog procesa u pojedinim zemljama i pojedinim privrednim delatnostima, promenama u strukturi proizvodnje i potrošnje, te dejstvom drugih faktora. Ove promene se direktno odražavaju na promene spoljnotrgovinske strukture u uvozu i u izvozu. U srednjem veku spoljna razmena svodila se na nekoliko proizvoda (krzna, svila, vunene tkanine, začini, pića, šećer, nakit, građevinski materijali). Tek u XIX veku, kada je zaslugom parne mašine došlo do razvoja železničkog i pomorskog saobraćaja, dolazi do masovnog međunarodnog prometa i drugih proizvoda (žitarice, tekstil, kože, guma, drvena gradnja, ugalj, rude, metali i sl). U kasnijem razvoju, tj. u prvoj polovini XX veka, u privrednu i spoljnotrgovinsku strukturu uvedene su nove privredne delatnosti: mašinogradnja (automobili, avioni), elektromašinogradnja, kućni aparati, kancelarijska oprema, proizvodi hemijske industrije i slično. U najnovijoj fazi razvoja, a kod tehnološki naprednijih zemalja, u privrednu i spoljnotrgovi-nsku strukturu uvedene su nove privredne grane: elektronski računari, roboti, opreme za najsloženije transportne i telekomunikacione sisteme, opreme za atomske centrale, kosmička industrija, oprema za genetski inženjering, mikrobiološke procese, oprema za istraživanje novih sirovina i repromaterijala i slično. U svetskoj razmeni sve veći značaj imaju osnovna sredstva i investiciona oprema. Ona danas iznosi oko 30% ukupnog međunarodnog robnog prometa. Početkom ovog veka to učešće je iznosilo 10%. Najveći značaj u svetskoj trgovini imaju sirovine, energija i repromaterijali koji pokrivaju ispod 40% medunarodne razmene, dok robe široke potrošnje iznose oko 30%. Pod uticajem naučnotehnološkog progresa, razvija se snažna specijalizacija u međunarodnoj privredi, ne samo po granama, nego i unutar grana. Ključni faktor ekspanzije međunarodne trgovine postala je, upravo specijalizacija unutar grana, pa i unutar istog proizvoda, što je dovelo do značaja trgovine poluproizvodima. Tako da trgovina poluproizvoda dobija na značaju i gospodari u odnosu na razmenu gotovih proizvoda u međunarodnoj trgovini. (Branislav Pelević, 1993.). Ovu pojavu prvi je uočio Bela Belasa 1966. godine. On je utvrdio da se najveći deo svetske trgovine obavlja između zemalja sa sličnim stepenom razvoja, iako između njih ne postoje bitnije razlike u kompoziciji faktora proizvodnje (Bellasa Bela, 1966. str. 466467). Kod analize spoljne trgovine izvoz i uvoz se pored namene (oprema, reprodukcioni proizvodi i roba široke potrošnje) još analiziraju i po privrednim sektorima na bazi statistike UN tzv. SITC statistike i to na sledeći način: sektor 0 hrana (žive životinje, meso i prerade, mlečni proizvodi i jaja, ribe i prerađevine, žitarice, voće i povrće, šećer izrade i med, kafa čaj kakao začini, stočna hrana i ostali proizvodi za hranu); sektor 1 piće i duvan; sektor 2 sirove materije izuzev goriva (kože i krzna, sirova, uljano seme i plod, sirovi kaučuk, drvo, građa, pluta, celuloza i otpaci od hartije, M        

103

tekstilna vlakna i otpaci, sirova gnojiva i minerali, metalne rude i otpaci metala, ostale životinjske i biljne sirovine), sektor 3 mineralna goriva i maziva (ugalj koks i briketi, nafta i proizvodi nafte, električna energija), sektor 4 (ulja i masti životinjska i biljna), sektor 5 hemijski proizvodi (hemijski elementi i jedinjenja, katran i sl., boje - materije za štavljenje i bojenje, medicinski i farmaceutski proizvodi, eterična ulja i parfimerijske materije, veštačko đubrivo, eksplozivi i pirotehnički proizvodi, plastične materije i celulozne smole, ostale hemijske materije), sektor 6 proizvodi klasirani po materijalu (koža - izrade i urađeno krzno, izrade od kaučuka - regenerisana guma, izrade od drveta i plute, hartija karton i izrade, tekstilna prediva tkanine i gotov roba, izrade od metala - gvožđe i čelik, obojeni metali, izrade od minerala), sektor 7 mašine i transportna sredstva (mašine izuzev električnih, električne mašine i aparati, uređaji, transportna sredstva), sektor 8 razni gotovi proizvodi (materijal sanitetski grejni i za osvetljenje, nameštaj, putne, ručne torbe i ostali artikli, odeća, obuća, proizvodi precizne mehanike, ostali gotovi proizvodi i sektor 9 (razne ostale transakcije). Analiza izvoza i uvoza se takođe, često, vrši po privrednim granama: industrija nafte, proizvodnja uglja, električna energija, obojena metalurgija, poljoprivreda, prehrambena industrija, tekstilna industrija, industrija kože-gume i obuće, industrija nameštaja, brodogradnja, metaloprerađivačka industrija, mašinska industrija, elektroindustrija i slično. A sa stanovišta marketinga spoljne trgovine najbolja je analiza po konkretnim proizvodima i uslugama: meso, kukuruz, sobni nameštaj, frižider, automobil, veštačka dubriva, plastične mase, lokomotiva, generator, transformator, investicioni objekti”ključ u bravu” i slično. Pri tome namena uvoza može biti: t uvoz za domaću potrošnju, t privremeni uvoz radi dorade i prerade; t uvoz dorađenih proizvoda iz inostranstva; t uvoz za skladištenje u cilju ponovnog izvoza (reeksport); t uvoz radi provoza (tranzit); A poreklo izvozne robe može biti: t izvoz robe domaće proizvodnje; t izvoz nacionalizovane strane robe; t privremeni izvoz domaće robe radi dorade i prerade; te izvoz strane robe koja je bila na doradi u zemlji; t izvoz ranije uvezene strane robe sa skladišta (reeksport) i t izvoz robe koja se provozi preko nacionalne teritorije (tranzit). Robe koje su predmet međunarodne razmene dele se na konkurentske i komplementarne u zavisnosti od toga da li se one razmenjuju pod uticajem razlika u troškovima, (cenama) i drugim uslovima kupoprodaje, ili se radi o nemogućnosti zamene određene robe pri zadovoljavanju neke potrebe. Kod konkurentske spoljne trgovine radi se o istoj ili sličnoj robi koju istovremeno proizvodi više proizvođača i s njom se kod određenog kupca na tržištu pojavljuju pod različitim uslovima prodaje, pa na tržištu pobeđuje

104

M    

najkonkurentniji. Ti proizvodi mogu se medusobno supstituisati. Kod komplementarne spoljne trgovine radi se o izvozu i uvozu proizvoda kod kojih su mogućnosti zamene uvoza domaćom proizvodnjom veoma ograničeni. Spoljna trgovina omogućava da se takva deficitarna dobra razmenjuju za proizvode kojima nacionalna privreda raspolaže u izobilju. Izvoz i uvoz proizvoda u okviru dugoročne proizvodne kooperacije najčešće spada u kategoriju komplementarne spoljne trgovine. Najbolja izvozna politika je kad se ima stabilna izvozna struktura koncentrisana na određen broj proizvoda u svakoj grani koji daju širi ugled odredenoj zemlji kao izvozniku na svetskom tržištu, a onda se uz njih u izvoz uključuju i drugi proizvodi (jedni proizvodi vuku prodaju i izvoz drugih). Međutim, pitanja koncentracije i specijalizacije u spoljnoj trgovini specifična su za svaku zemlju pojedinačno. Ona su najuže oslonjena na razvojnu politiku, a zavise od dostignutog nivoa razvoja, veličine i geografskog položaja zemlje, kao i od privrednih kretanja na diferenciranim svetskim tržištima gde je zemlja prinuđena da prodaje svoje proizvode. SAD je poznata po lokomotivama, traktorima, atomskim centralama, elektronskim računarima, avionima; Francuska po avionima, automobilima, siru, vinu i kozmetici; Japan po kompjuterima, automobilima, tranzistorima, beloj tehnici; SR Nemačka po mašinogradnji (samo saobraćajna sredstva čine 40% ukupnog izvoza SR Nemačke), farmaciji, hemijskim proizvodima i slično. Najznačajnijih pet proizvoda čine 50% izvoza Japana, 45% izvoza Holandije, 40% izvoza Nemačke i 21% izvoza Francuske. Koncentrisan izvoz smanjuje izvozne troškove, više znači za pojedine partnere i lakše je voditi trgovinsku politiku. Koncentrisan izvoz je uvek loš, ako se radi o monokulturnim privredama. Međutim, preporučljiv je ako se radi o diversifikovanoj privrednoj strukturi i nosećim industrijskim proizvodima visoke prerade i visokog obima u izvozu, uz koje ide, kao dopunski, i čitav niz drugih proizvoda. Kod disperziranog izvoza radi se o marginalnim prodajama velikog broja proizvoda, velikom broju stranih kupaca, lakše se osvajaju strana tržišta, ali izvozna zemlja ni njeni subjekti ni za koga mnogo ne znače, slaba je pregovaračka pozicija izvoznika, a troškovi izvoza visoki. Marginalni izvoz koči razvoj specijalizaciie, uvođenje savremene tehnologije i masovne proizvodnje, suviše je nestabilan (promenljiv) i nepogodan je za dugoročno uključivanje u međunarodnu privredu. Takođe je važna koncentracija izvoza i uvoza po zemljama i pojedinim preduzećima. Zbog toga treba naći optimalan nivo koncentracije izvozne strukture, specifično prema konkurentnosti pojedinih proizvoda i snazi proizvođača i izvoznika u svakoj privrednoj grani, kao i po tržištima svake pojedine zemlje, jer je svako tržište specifično. Konačno, izvoz i uvoz mogu biti centralizovani i decentralizovani. Centralizovani su izvoz i uvoz kada ih obavljaju specijalizo vana državna preduzeća po uslovima i kriterijumima koje određuje država. Decentralizovani su izvoz i uvoz kada ih obavljaju samostalna preduzeća koja posluju po ekonomskim zakonima, na tržištu, i sopstvenom privrednom računu i mnogo je isplativiji i više motivisan od centralizovanog izvoza i uvoza. M        

105

2. OBLICI IZVOZA I UVOZA ROBE Između zemalja u svetu danas se izvoz i uvoz robe vrši kroz četiri osnovna oblika: A. redovan (slobodan) izvoz i uvoz; B. vezani poslovi; C. specifični poslovi D. dugoročna proizvodna kooperacija i poslovnotehnička saradnja. Kod dugoročne proizvodne kooperacije je, takođe, uvoz vezan za izvoz i obrnuto, ali se vezivanje vrši po principu dugoročne podele rada u procesu proizvodnje istog ili sličnog proizvoda, a ne po principu trgovine. A. REDOVAN IZVOZ I UVOZ Redovan izvoz i uvoz je druga faza razvoja međunarodne razmene, nastao neposredno posle trampe, a zajedno sa pronalaskom novca kao svetskog merila vrednosti i sredstava razmene. U ovom slučaju izvoz i uvoz su međusobno odvojeni personalno, regionalno i vremenski. Kupac kupuje, slobodno, gde može da najjeftinije kupi, a prodaje tamo gde može najpovoljnije da proda. Pošto se, kod ovog oblika trgovine, plaćanje, u principu, vrši konvertibilnim devizama, redovan izvoz i uvoz daju naviše mogućnosti izbora kupaca i prodavaca. Slobodan (redovan) izvoz i uvoz obavljaju se na principima slobodne trgovine sa minimumom mešanja države u spoljno-trgovinskoj politici. Preko 70% međunarodne trgovine obavlja se na principu redovnog izvoza i uvoza, a istorijska je težnja da njegov iznos bude što veći, normalno zajedno sa dugoročnom proizvodnom kooperacijom i specijalizacijom kao najsavremenijim načinom obavljanja međunarodne razmene, a koja danas u svetskoj trgovini dostiže iznos od oko 15% ukupne svetske trgovine. Razliku čine razne vrste vezanih i specifičnih poslova u međunarodnoj trgovini. B. VEZANI POSLOVI Pod vezanim poslovima podrazumevamo specijalne spoljnotrgovinske aranžmane kod kojih je izvoz vezan za uvoz ili obrnuto. U praksi se radi o robnim ili kombinovanim robno-uslužnim transakcijama. U savremenoj tehnologiji i praksi spoljne trgovine najčešće se za razne vrste vezanih poslova čuju sledeći nazivi: kompenzacije, paralelni poslovi, barter poslovi, kontratrgovina, verižna trgovina, kontra isporuke, kontra kupovina, recipročna trgovina, bilateralna trgovina, triangularna trgovina, klirinška trgovina, aranžmani, ofset trgovina, reeksportna trgovina, tranzitna trgovina i sl. Obradićemo sledeće vidove vezanih poslova u spoljnoj trgovini: a) kompenzacioni i barter poslove; b) poslovi dorade, obrade i prerade;

106

M    

c) d) e) f)

reeksportni i tranzitni poslovi; sajamski kompenzacioni aranžmani; malogranični i susedni prekomorski promet i klirinški aranžmani.

a. Kompenzacioni i barter poslovi Kompenzacioni i barter poslovi su najstariji oblik razmene (tzv. barter, trampa) i izraz su nužde. Obavljaju se, najčešće, između dva partnera, bez posredovanja novca tj. u razmeri izvoza i uvoza 1:1. Pošto se ovde obično trguje sa robama koje se teško probijaju na svetskom tržištu, kroz redovi izvoz i uvoz, važno je pronaći robe za koje su recipročno zainteresovani partneri u razmeni, a posebno, je važno ustanoviti ekvivalentne cene razmene, kako ne bi dolazilo do neopravdanih gubitaka i dobitaka za bilo koga od partnera u razmeni. Kompenzacije unapređuju odnose između zemalja, sa kojima, na drugi način trgovina ne bi išla. Time se omogućuje korišćenje kapaciteta i plasmana proizvoda, koji bi se teško prodavali na drugi način, kao i snabdevanje deficitarnim, često, vitalno potrebnim proizvodima (npr. opremom, sirovinama i energijom), zavisno od toga u čemu je koja zemlja, partner u ovim aranžmanima, deficitarna. Postoje tri posebne grupe kompenzacionih poslova u zavisnosti od načina trgovine i finansijske operacije koje prate izvršenje posla. Prvi je uravnotežena robna razmena 1:1, a može biti klasična kompenzacija ili savremeni barter posao. Klasična kompenzacija se sastoji u razmeni pojedinačnih navedenih roba u jednakoj vrednosti propraćen jednostavnim ugovorom. To može biti jedan proizvod ili grupa proizvoda i usluga. Kod ovog posla vrši se direktna razmena robe za robu, a samo se eventualni saldo plaća konvertibilnim devizima. Savremeni barter poslovi su jedan od najsloženijih vidova razmene. To su globalne kompenzacije koje na strani izvoza i uvoza (ili samo izvoza, odnosno uvoza) uključuju veći broj roba i veći broj subjekata. Obezbediti isporuke velikog broja proizvoda, što ovi aranžmani zahtevaju, nije nimalo lako, pa to zahteva dobru organizaciju, uključivanje većeg broja proizvođača, trgovaca i banaka. Zbog složenosti ovih poslova stvorene su specijalizovane Barter kompanije, kojih sada samo u Zapadnoj Evropi ima preko 1000. Njihova uloga proteže se od savetodavne, pa sve do vođenja ovih poslova, uživanja plodova i snošenja kompleksnog rizika. Zarade ovih kompanija, baš zbog ogromnog rizika, prevazilaze i preko 20% ukupne vrednosti poslovnih operacija, a ovo se najčešće prenosi na teret kupaca u zemljama kojima je ova roba namenjena. Ovi poslovi u praksi i po definiciji se najčešće bilansiraju u odnosu 1:1 (ravnotežu izvoza i uvoza), a ređe praksa pravi i određene izuzetke od ovog pravila. Ako do eventualne razlike dođe ona se izmiruje konvertibilnim devizama. Barter poslovi se obavljaju kroz specijalne uravnotežene poslove izvoza i uvoza. M        

107

Između zemalja (preko računa banke na kojima je samo evidencija priliva i odliva deviza, a obračun se vrši preko povezanih računa po jedne izabrane banke u svakoj zemlji). Između zemalja suštinski se vrši razmena robe za robu, s tim što su cene izvoznih i uvoznih roba izražene u istoj valuti. Unutar zemlje plaćanje uvoza i izvoza vrši se u nacionalnoj valuti svake zemlje. Drugi tip kompenzacionih poslova je kontrakupovina tj.paralelni poslovi, koja može potrajati više godina, dok se cela konstrukcija posla kompletno ne završi. Za vreme ovog perioda zainteresovani izvoznik, po pravilu iz industrijski razvijene zemlje, preuzima kao obavezu kontrakupovine određene robe od kupca njegove robe, po pravilu iz zemlje u razvoju. Pregovara se istovremeno o dva ugovora o prodaji, s tim da je prvi klasičan ugovor o prodaji (normalnoj spoljnotrgovinskoj razmeni), drugi može imati različite forme od jednostavnog ugovora sa trgovinskim karakteristikama (kvalitet, kvantitet, rok, cena) do opšte obaveze da se kupi bilo koji proizvod, u ugovorenoj vrednosti, od roba koje mogu biti na raspolaganju kupcu, a prohvatljive su za prodavca. Ukoliko se potpisivanje drugog ugovora odloži za kasnije u osnovni (prvi) ugovor upisuje se klauzula o obavezi kontrakupovine uz prezentiranje bankarske garancije. Izvoz je vezan za uvoz, ali ne mora biti 1:1. Kod paralelnih poslova kontrakupovina može biti i delimična, s tim da se kontraisporuke mogu izvršiti istovremeno, a mogu i naknadno. Finansijski i vremenski ove operacije su odvojene i tu je njihova glavna razlika u odnosu na klasične i savremene uravnotežene barter poslove. Plaćanje i naplata vrše se odvojeno u svakom pravcu, isto kao kod redovnog izvoza i uvoza. Kod klasične kontrakupovine svaki partner kod ovih poslova teži da prodaje proizvode većeg stepena obrade, ali deluje različit nivo razvoja razvijenih i manje razvijenih zemalja, pa u praksi najčešće imamo slučajeve prodaje finalnih proizvoda za sirovine (na primer izvoz automobila uvoz nafte, izvoz traktora uvoz fosfata, izvoz alatnih mašina uvoz željezne rude i sl.). Kao varijanta kontra kupovine često se javlja tzv. protivvrednosna odnosno protivtežna (offset) razmena. Obično se javlja kod značajnih nabavki za opremanje vojske, nabavke civilnih vazduhoplova, lokomotiva i sl. Navedene nabavke delom ili u celini (najčešće delom) bivaju pokrivene domaćim kontraisporukama i to: t proizvodnih komponenti koje se ugrađuju u kupljenu opremu, t proizvodnih komponenti koji se ugrađuju u istu opremu, a koja se isporučuje zemlji prodavca i drugim zemljama, t širokom listom domaćih proizvoda i usluga. Kod nas je u praksi poznat primer offset razmene između “Jugoslovenskog aerotransporta” (JATa) iz Beograda i američkog “Boinga “ iz Dalasa. Uvoz aviona sa 50% vrednosti otplaćivan je ugradnjom i izvozom domaćih proizvoda i usluga, a razlika je plaćana avansom i kreditom. Treći tip kompenzacione razmene je povratna kupovina (buy back). Ovde se, najčešće radi o davanju opreme na kredit (sa rokom otplate i preko 10 godina), s

108

M    

tim da se otplata vrši u proizvodima koji se, na osnovu te opreme proizvode (struja, ugalj, metali i sl.) U ugovornom aranžmanu faza nabavke i isporuke robe su odvojene, realno i finansijski. Period otplate kredita obično počinje godinu dana po puštanju izgrađenog objekta u proizvodnju. Postoje i čisti buy back poslovi kada se isti proizvodi ponovo otkupljuju po sniženoj ceni, odnosno sadašnjoj vrednosti. Najčešće se radi o zameni starih mašina, kompjutera i automobila novim proizvodima uz doplatu razlike u ceni.

b. Poslovi dorade, obrade i prerade Postoji mogućnost da se neka roba privremeno izveze ili uveze bez plaćanja carine, ali da se ona u određenom vremenu mora ili vratiti u zemlju porekla ili ocariniti kao redovan izvoz, odnosno uvoz. To se dešava sa sajamskim eksponatima, uzorcima, a najznačajniji oblik privremenog izvoza i uvoza robe jesu poslovi oplemenjivanja robe, tj. njene prerade, dorade i obrade. Industrijska dorada sastoji se u najraznovrsnijim radnjama kojima se roba oplemenjuje, ali bez menjanja njenih osnovnih svojstava. Najčešće je reč o prečišćavanju (npr. odlaganju urodice iz žita, čišćenje oraha, lešnika i sl.), zatim sortiranju, mešanju, bojenju, premazivanju, ušivanju dodatnih detalja na tkanine, opravci mašina i sl. Industrijska obrada podrazumeva svaki mehanički, hemijski ili drugi postupak koji se preduzima radi poboljšanja kvaliteta proizvoda (npr. legiranje čelika, industrijska obrada odlivaka i otkivaka i sl.). Industrijska prerada predstavlja proces proizvodnje u kome se menjaju osnovna svojstva robe kao predmeta oplemenjivanja (pretvaranje pšenice u brašno, brašna u hleb i peciva, mesa u mesne prerađevine, tkanina u odela, kože u cipele, nafte u derivate i sl.). Ako se poslovi oplemenjivanja obavljaju po tehnologiji (dokumentaciji) i od materijala vlasnika robe (npr.”Kluz” šije odela za Nemce po njihovoj tehničkoj dokumentaciji, od njihovih tkanina i pomoćnih materijala), oni se nazivaju lon poslovima. Naplata pomenutih poslova obavlja se u konvertibilnoj valuti ili u robi koja je predmet prerade, obrade i dorade, ali je uek vezan uvoz za izvoz odnosno izvoz za uvoz. Poslovi prerade, dorade i obrade važni su za tehnološki razvoj, iskorišćenost kapaciteta, obuku radne snage, transfer tehnologije, zaradu konvertibilnih deviza ili za raspolaganje značajnim proizvodima koji su predmet oplemenjivanja. Dele se na aktivne poslove, koje domaća preduzeća obavljaju u korist stranaca, i pasivne poslove, koje stranci obavljaju za domaću privredu. Aktivnim poslovima omogućuje se devizni priliv preduzeću i njegovoj zemlji, a pasivnim poslovima dolazi do deviznog odliva. Ovi poslovi nazivaju se i poslovi oplemenjivanja robe, a podležu primeni propisanog režima izvoza i uvoza.

M        

109

c. Reeksportni i tranzitni poslovi Reeksport se definiše kao uvoz robe da bi ista bila ponovo izvezena. Javlja se u srednjem veku kada su ruski trgovci prodavali kinesku robu Veneciji, posebo svilu, keramiku i staklo, a ova dalje Španiji, Portugaliji i drugim mediteranskim zemljama. Na isti način su Španija i Portugalija prodavale američku robu evropskim zemljama. Istočnoindijska kompanija kupovala je od Indije kafu, čaj, prirodni kaučuk, biber, kakao, drvo, da bi te proizvode prodavala u Evropi. Posle Drugog svetskog rata najznačajniii reeksportni poslovi obavljeni su kroz trgovinu Istok - Zapad. I naša najznačajnija reeksportna preduzeća (Genex, Inex, Progres), osnovana sredinom pedesetih godina XX veka, bavila su se reeksportom robe između Istoka i Zapada, radi pretvaranja klirinških u konvertibilne devize. Reeksport ima najviše smisla kad trgovinom povezuje zemlje koje imaju loše odnose pa direktno ne sarađuju (slučaj sankcija SR Jugoslaviji i drugim zemljama) i kada se radi o zemlji koja je raskrsnica puteva (na primer preko 80% ukupne spoljne trgovine Hong Konga, Singapura i Tajvana i 50% spoljne trgovine Kine čini reeksport između Azije, SAD i Evrope). U svim varijantama reeksport za trgovce koji ga obavljaju treba da donese zaradu, a njegove operacije, kupovina i prodaja obično i traju toliko dok se ne ostvari zarada. U spoljnoj trgovini najčešće su sledeće vrste reeksportnih poslova. t Uvoz robe radi ponovnog izvoza u nepromenjenom ili bitno nepromenjenom stanju tzv. poslovi uvoza radi izvoza. Pri obavljanju ovih poslova reeksporter slobodno bira zemlju prodavca i zemlju kupca. Prilikom privremenog uvoza robe radi izvoza, dozvoljeno je i obavljanje određenih radnji na robi kojima se ne menjaju osnovna svojstva robe (prepakivanje, sortiranje, stavljanje novih etiketa i sl.) Pri tom se, po pravilu, menja izvozno-uvozna dokumentacija da bi se savladale razne prepreke i sankcije u spoljnoj trgovini. To je i osnovni smisao ovih poslova jer oni omogućuju trgovinu između zemalja čija međusobna trgovina nije dozvoljena. t Kupovina robe u inostranstvu, uvoz te robe i paralelni izvoz iste količine i vrste domaće robe (ista šifra carinske tarife uvozne i izvozne robe), u različito vreme, tzv. spoljnotrgovinski ramplasman. Karakteristike ovog posla su sedeće: t reeksporter povezuje kupovinu robe u inostranstvu i prodaju iste vrste i jednakih količina domaće robe u inostranstvu. Različiti su samo periodi kupovine i prodaje robe: strana se roba nabavlja kada je domaća roba deficitarna, a domaća roba prodaje se u periodima kada postoje viškovi na domaćem tržištu (npr. nabavka pšenice u proleće, kada je deficitarna, a njena prodaja posle žetve u avgustu, septembru, kada postoji suficit pšenice, izvoz struje leti, a uvot zimi); t uvoz i izvoz su slobodni, tj. na režimu LB; t pored reeksportera, u poslu se pojavljuje još jedno ili više domaćih preduzeća kao krajnjih korisnika robe iz uvoza, odnosno krajnjih izvoznika sopstvene robe, pa se zaključuju i specifični kupoprodajni ugovori između reeksportera i tih preduzeća.

110

M    

t Kupovina robe u inostranstvu, njen privremeni uvoz radi dorade, obrade ili prerade i izvoz takve robe tzv. poslovi reeksportne dorade. Karakteristike ovih poslova su sledeće: t u svim fazama reeksportne dorade vlasnik robe je reeksporter, pa on zaključuje ugovore i plaća sve te poslove; t posao se u svim fazama obavlja kao privremeni uvoz sve do konačnog izvoza robe; t reeksporter finansira posao u svim fazama do konačne prodaje robe, ali i uživa plodove uspešnosti posla (dobitak ili rizik-gubitak). t Kupovina robe u inostranstvu i neposredna prodaja iste robe u inostranstvu. To je klasičan posao posredovanja, najstariji je od svih poslova posredovanja u praksi. Karakteristike ovog posla su sledeće: t reeksporter slobodno bira vrstu robe, zemlju prodavca i zemlju (zemlje) kupca; t reeksporter postaje vlasnik kupljene robe u inostranstvu i finansira posao sve do ponovne prodaje i naplate te robe, takođe u inostranstvu; t ovaj posao obavlja se slobodno, a takođe ne postoji ni privremeni uvoz te robe, u zemlju reeksportera, osim ako se ona provozi kroz domaću teritoriju ili privremeno smešta u domaće carinske i slobodne zone. Međutim, neophodna je prijava ovog posla odgovarajućem republičkom organu nadležnom za spoljnu trgovinu, kako bi se mogli pratiti njegovi finansijski troškovi i prihodi, i kontrolisao odliv domaćeg kapitala u inostranstvu. U reeksportne poslove spadaju i Svič (swich) poslovi. Cilj ovih poslova je berzanska igra na razlikama u cenama, kursevima ili kamatnim stopama na tržištima raznih zemalja i u različitim vremenskim periodima. Ako bi se radilo o istim vremenskim periodima, onda bi to bili poslovi međunarodne arbitraže. Ovi poslovi omogućuju naplatu teško naplativih potraživanja, posebno iz zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji. U praksi se ovi poslovi najčešće obavljaju na taj način što reeksporter (npr. ”Genex”) otkupljuje u nekoj zemlji potraživanja u nekoj valuti i sa nesigurnom naplatom od njihovog vlasnika, odnosno izvoznika. Ako je, na primer, reč o 1.000.000 klirinških dolara kao potraživanje u Rusiji, “Genex” to potraživanje otkupljuje za 700.000 dolara. Zatim kupuje robu u zemlji koja duguje (Rusiji) za 700.000 dolara i tu robu prodaje u drugoj zemlji za 850.000 dolara. Zarada “Genexa” je 150.000 dolara ili oko 22% vrednosti uloženih sredstava. Reeksportni poslovi su, zajedno sa poslovima građevinskog inženjeringa i barter poslovima, najsloženiji i najrizičniji poslovi u spoljnoj trgovini. Značajni su jer omogućuju zapošljavanje domaćih kapaciteta i zaradu konvertibilnih deviza. Za obavljanje ovih poslova potrebna je saglasnost republičkog ministarstva nadležnog za spoljnu trgovinu. Pri odobravanju reeksportnih poslova vodi se računa da se kroz njih ne pogoršavaju uslovi redovnog izvoza i uvoza robe. Takođe se vodi računa i o tome da poslovi budu pozitivno završeni, a ne sa gubitkom. Ovi poslovi su, uglavnom, na slobodnom režimu, izuzev ako se njihovim obavljanjem uvozi roba koja bi mogla

M        

111

naškoditi regularnoj zaštiti domaćeg tržišta. Oni ne podležu ni plaćanju carine, nego imaju tretman privremenog izvoza, odnosno uvoza. Tranzit podrazumeva provoz robe preko teritorije jedne ili više zemalja koje nisu ni prodavac ni kupac, a nalaze se na putu od mesta isporuke do mesta krajnjeg odredišta robe. Vezani su, tako, što ono što uđe u zemlju mora i da izađe na drugoj strani granice. Zemlje kroz koje roba samo prolazi nemaju nikakve obaveze iz kupoprodajnog ugovora. Preko njihove teritorije i njihovim putevima roba se samo provozi, pa one naplaćuju određene tranzitne takse (najčešće 5-10%), te naknadu za usluge prevoza, špedicije i manipulacije robom. Predstavlja značajnu aktivu za geografski dobro locirane zemlje (Holandija, Hong Kong, Singapur, Irska, Iran, Avganistan, Srbija). Tranzitni poslovi se dele na: t direktne, kada strana roba samo prelazi preko nacionalne teritorije, i t lomljene, kada se roba istovara i privremeno skladišti (dorađuje, prepakuje, preetiketira), pa tek posle toga nastavlja put. Tranzitni poslovi su za zemlje koje su pogodno saobraćajno locirane (npr. Holandija, Hong Kong, Singapur i sl.) važni izvori deviznih prihoda, pa se u svim zemljama stimulišu različitim merama ekonomske, carinske i poreske politike. Obavljanje ovih poslova se najčešće poverava trgovinskim ili špediterskim preduzećima. Da bi se tranzitni poslovi razvijali, sve zemlje zainteresovane za transport i tranzit robe zaključuju međudržavne transportne sporazume, čiji je sastavni deo i izdavanje dozvola za prelazak teritorije svake zemlje u određenoj godini. Radi lakšeg prolaska (tranzita) robe i olakšanja carinskog postupka izdaje se međunarodni TIR karnet. To je dokument sa popisom robe koja se prevozi. Prevoznici (kamioni) koji imaju tu oznaku mogu preći preko teritorije tranzitne zemlje slobodno i bez preteranih carinskih formalnosti. Ulazna carinarnica izdaje potvrdu o ulasku kamiona, koja se pokazuje kada kamion napušta carinsku teritoriju određene zemlje, ili se ceo posao obavlja putem kompjutera i telekomunikacija. Da bi se dobio TIR karnet, zemlja o čijem je prevozniku reč mora da bude učlanjena u međunarodnu transportnu uniju (IRU) i da položi adekvatan depozit u konvertibilnoj valuti (oko 50.000 dolara po jednom transportu na revolving osnovi) kao garanciju da neocarinjenu robu neće istovariti na teritoriji zemlje kroz koju tranzitira. Ako bi do toga došlo, carina se oštećenoj zemlji plaća iz unapred položenog deviznog depozita, ukoliko se ne može naplatiti od neposrednog krivca koji je izbegao njeno plaćanje.

d. Sajamski kompenzacioni poslovi Sajamski kompenzacioni poslovi počeli su se obavljati radi lakše prodaje sajamskih eksponata u zemlji u kojoj se sajam održava. Da se sajamski eksponati ne bi vraćali i plaćali transportni troškovi, pružena je mogućnost domaćim kupcima da izložene eksponate mogu otkupiti ne samo za konvertibilna sredstva plaćanja, nego i za sopstvenu robu. Pošto sve zemlje žele ne samo da kupuju nego i da prodaju, nastali su uravnoteženi kompenzacioni poslovi u odnosu 1:1, uodređenom vremenskom periodu.

112

M    

Kasnije su sajamski kompenzacioni poslovi prošireni i na drugu robu koja ne mora biti eksponat na sajmu, ali se ceo aranžman mora zaključiti za vreme trajanja sajma. Naime, roba čiji su uzorci izloženi na određenom sajmu, a do određene količine, može se plaćati naknadnim isporukama domaće robe, čak i u roku do godinu dana. Da bi se stimulisali izlagači na sajmovima, mnoge zemlje, u svoj spoljnotrgovinski režim, uvele su i ovu vrstu kompenzacionih poslova. Tehnologija ovog posla je takva da Vlada za svaki veći međunarodni sajam, u zemlji sa kojom ima potpisan Sporazum o ovoj vrsti posla, propisuje iznose mogućih kompenzacionih poslova u odredenoj godini (godišnje liste izvoza i uvoza). Ti iznosi se raspodeljuju, na pojedina preduzeća, prema kriterijumu značaja određenog preduzeća za saradnju sa zemljom organizatorom određenog sajma, obično u Privrednoj komori. Na ove poslove primenjuju se postojeći oblici izvoza i uvoza (slobodan izvoz i uvoz, kontingent, kvota, dozvola), dakle, nisu izuzeti iz spoljnotrgovinskog režima. Za vreme SFRJ kod nas su sajamski kompenzacioni poslovi u pojedinim godinama prevazilazili i 300 miliona dolara, uglavnom sa zemljama EU. Oni su imali opravdanje u uslovima kada domaća valuta nije bila konvertibilna, pa je domaći izvoznik na taj način u celini raspolagao ostvarenim devizama od izvoza, koristeći ih za nabavku opreme i repromaterijala za sopstvene potrebe. Trenutno se ne koristi u spoljnotrgovinskoj praksi naše zemlje.

e. Malogranični i susedni prekomorski promet Prilikom podele teritorija na pojedine države, granice su često bivale nepravedne. Dešavalo se da one rodbinsko stanovništvo podele i zadržavaju u dve susedne države. To je bio razlog da se pronađu načini posebne saradnje susednog (rođačkog) stanovništva, počev od slobode kretanja, pa do slobode prenošenja i razmene robe. Na taj način nastala je specifična vrsta kompenzacionih poslova pod nazivom malogranični i susedni prekomorski promet, budući da granica može biti kopnena i vodena. Obe susedne države žele, svakako, da i u ovim poslovima budu ravnopravne, pa se oni obavljaju na osnovu obostrano ratifikovanog međudržavnog sporazuma i razmene u toku određene godine (izvoza i uvoza) u odnosu 1:1. Ove poslove može zaključivati i obavljati samo preduzeće koje ima sedište ili bar predstavništvo u graničnom pojasu na koji se malogranični promet odnosi, a on je širine 15 km. sa svake strane granice, a na moru 30 km. Pri tom svaka država osniva sopstvena preduzeća u svom delu graničnog pojasa. Međudržavnim sporazumom određuju se: valuta obračuna, nadležne banke za bilansiranje, način sastavljanja robnih lista u izvozu i uvozu, često i ukidanje carina na ove poslove. Izvoz i uvoz obavljaju različiti privredni subjekti, koji imaju različite interese i nisu međusobno povezani, a na bankarskom računu knjiži se izvoz i uvoz. Izvoznici robu naplaćuju u domaćoj valuti, a uvoznici uvoz plaćaju takođe u domaćoj valuti. Pojedinačni izvoznik i uvoznik ne moraju imati uravnotežen bilans, ali za zemlju u celini u toku svake godine razmena mora biti uravnotežena u odnosu 1:1, jer se između zemalja suštinski vrši uravnotežena razmena robe za robu. Mogućnosti uvoza limitirane su mogućnostima izvoza, i obrnuto. M        

113

U prethodnoj Jugoslaviji (SFRJ) ovi poslovi su bili veoma razvijeni, posebno sa Itali-jom (tzv. Gorički kliring i Tršćanski kliring), i iznosili su više od pola milijarde dolara godišnje (u oba pravca). U novije vreme te poslove naša zemlja ne obavlja ni sa jednom zemljom u svetu. I Evropska unija je u režimu spoljne trgovine ukinula ove poslove, uz obrazloženje da svi stanovnici odredene zemlje moraju biti u istom položaju, bez obzira u kom delu zemlje oni živeli. Neophodno je konstatovati da, zbog toga, ovi poslovi nemaju veliku perspektivu. Inače, i oni se obavljaju u okviru propisanih režima izvoza i uvoza. F.

KLIRINŠKI ARANŽMANI

Klirinški poslovi su specifični vezani poslovi, jer se vezivanje ne vrši na nivou konkretnih preduzeća, nego na nivou država. Na bazi međudržavnog sporazuma celokupni izvoz robe i usluga balansiran je uvozom robe i usluga na godišnjem nivou. Pojedini kupci i prodavci obavljaju kupovine i prodaje odvojeno i jednosmerno, mada može biti i vezivanje, isto kao kod redovnog izvoza i uvoza, a na osnovu prethodno ugovorenih robnih lista među državama, koje se, uglavnom, zaključuju u srazmeri 1:1. No, za razliku od redovnog izvoza i uvoza, ovde se ne upotrebljavaju konvertibilna sredstva plaćanja, nego se vrši razmena robe za robu, a u okviru globalne međudržavne kompenzacije. Sva potraživanja i dugovanja između zemalja knjiže se na računima kod dogovorenih banaka dve zemlje. Račun je, u principu, uravnotežen, a privremene neravnoteže otklanjaju se manipultivnim kreditom, naknadnom isporukom robe, a izuzetno i u konvertibilnim valutama. Naplate i plaćanja između domaćih subjekata u zemljama partnerima, suštinski, se vrše u nacionalnim sredstvima plaćanja, isto kao što je slučaj sa nabavkom i prodajom robe na domaćem tržištu svake zemlje učesnice. Izvoznik robu kod određene banke (u SFRJ to je bila Narodna banka Jugoslavije) naplaćuje u domaćoj valuti, a uvoznik robe preko iste banke uvoz plaća, takođe, u domaćoj valuti. Zbog toga kliring, sa stanovišta plaćanja, ima karakteristike domaćeg robnog prometa. Ali pošto robe prelaze granicu i pošto se spoljnotrgovinski poslovi zaključuju izmedu domaćih i stranih lica (rezidenata i nerezidenata) i u istoj valuti po tim, značajnim, karakteristikama ovi poslovi spadaju u spoljnotrgovinske poslove, odnosno specijalne spoljnotrgovinske vezane aranžmane. C. SPECIFIČNI POSLOVI Specifični poslovi su lizing i franšizing. Lizing potiče iz Starog veka, najpre Egipta, a prvo lizing preduzeće posle Drugog svetskog rata osnovano je 1952. u SAD “States Leasing Corporation San Francisko”. Danas se preko lizinga obavlja oko 3% međunarodne trgovine. Lizing je oblik zakupa opreme ili poslovnog (stambenog) prostora, između dva subjekta. Jedan od njih (zakupodavac) obavezuje se da će drugom (zakupcu) dati određenu stvar, tj. opremu (npr. prevozno sredstvo, kompjuter, građevinsku opremu i sl.) ili prostor na poslugu. Istovremeno, drugi (zakupac) obavezuje se da će za vreme

114

M    

trajanja zakupa plaćati naknadu (zakupninu) i da će po isteku ugovorenog roka vratiti stvari (opremu) uzetu u zakup u ispravnom stanju, ili će je otkupiti po aktuelnoj tržišnoj vrednosti (umanjenoj za dotadašnju amortizaciju te opreme). Ako je reč o samo dva lica (vlasniku opreme i zakupcu), u pitanju je direktan operativni ili klasični lizing, a ukoliko se pojavljuje i treći subjekt (tzv. lizing preduzeće koje otkupljuje proizvod od vlasnika, pa ga zatim iznajmljuje zakupcu), onda je to indirektan savremen lizing. Klasični lizing naziva se i operativni lizing. Kod operativnog lizinga ugovor o lizingu je moguće raskinuti pre isteka ugovora, dok to nije slučaj kod savremenog lizinga. Savremeni lizing naziva se i finansijski lizing. Kod operativnog lizinga davalac opreme je dužan da istu servisira, uvek kada se dve ugovorene strane usaglase, dok kod finansijskog to nije obavezan i zavisi od toga šta je ugovorom propisano. Ugovor o finansijskom lizingu ne može se raskinuti do isteka ugovorenog roka lizinga. Kod lizinga opreme reč je o privremenom uvozu, sve dok se iznajmljena opreme ne vrati zakupodavcu, ili se ne otkupi. U trenutku uvoza korisnik opreme daje garanciju banke ili špeditera za plaćanje carine, a carina se obračunava u procentu amortizovane opreme. Osnovica carine su otplatne rate zakupa. Na kraju se, prilikom otkupa opreme ili njenog vraćanja vlasniku, u inostranstvo, sprovodi konačno carinjenje iznajmljene opreme. Rate lizinga plaćaju se mesečno, tromesečno ili šestomesečno. Neophodna je i garancija banke zakupca (korisnika opreme), da će uredno biti otplaćivana rata lizinga (zakupa). Davalac lizinga obavezan je da osigura opremu (prostor) jer je ona u njegovom vlasništvu, sve do eventualne konačne prodaje opreme ili raskida ugovora. U Srbiji ovi poslovi podležu važećem režimu izvoza i uvoza radi adekvatne zaštite domaće proizvodnje od preteranog uvoza opreme putem lizinga. Ovi poslovi se evidentiraju u Republičkoj upravi carina, tako da je stalno poznato njihovo stanje. Franšizing je prenos znanja, stečenog iskustva, uhodanog posla, u oblasti proizvodnje-trgovine i usluga, obuke i tehničke podrške korisniku franšize da razvije posao, uključiv i izbor ili izgradnju poslovnog prostora. Medu definicijama franšizinga najviše je u primeni definicija Međunarodnog udruženja za franšizing (International Franchise Association - IFA). ”Franšizing je kontinuirana saradnja u okviru koje franšizer daje pravo franšizantu za prodaju njegovog proizvoda (usluge) i pomaže mu u organizaciji, obuci, marketingu i upravljanju, uz određenu naknadu od strane franšizanta.” Za razliku od klasične licence u slučaju franšizinga licenca se daje u okviru celokupnog paketa poslovanja i sadrži kako patentirano tako i nepatentirano (trajno) znanje i iskustvo (know how) koje poseduje franšizer. Putem franšizinga franšizant ulazi u lanac poslovanja najrenomiranijih svetskih firmi (Coca Cola, McDonald’s, Nike, Jeans, Hayatt i slično). U SAD se svakih 8 minuta otvara nova franšizna lokacija. U Evropi ima 145.000 takvih lokacija, sa godišnjim prometom preko 100 milijardi evra i oko 1,5 milion zaposlenih radnika. Naknada franšizanta franšizeru može biti za ulazak u sistem (Initial fee) i za poslovanje sve dok ugovor traje (Royality fee) koja se plaća kvartalno, polugodišnje ili M        

115

godišnje najčešće 3-5% od obima prodate proizvodnje (usluga). Naknada se odnosi na pravo korišćenja robnih i trgovačkih žigova,”know how”, kao i ukupni goodwill. U okviru ugovora o franšizingu ustupa se kompletna tehnologija i dokumentacija spremna za proizvodnju robe i usluga ili, pak, gotovi proizvodi i usluge za prodaju. Najveći deo profesionalnog znanja ovde čini marketinški ”know how” kao poslovna tajna, jer se franšizing najčešće svodi na distribuciju (prodaju) franšizerovih dobara i/ili usluga. U poslednje vreme franšizant često plaća i poseban iznos u fond franšizera za objedinjeno reklamiranje posla. Franšizant može prodati franšizu drugom franšizantu, ali prodaju prvo mora ponuditi franšizeru koji ima pravo prvenstva. D. DUGOROČNA PROIZVODNA KOOPERACIJA I POSLOVNO TEHNIČKA SARADNJA Pošto se u praksi često mešaju termini dugoročne proizvodne kooperacije i dugoročne proizvodne specijalizacije, potrebno je objasniti oba termina. Dugoročna proizvodna specijalizacija rezultat je globalne društvene podele rada na pojedine zemlje, privredne grane i preduzeća, prema optimalnoj raspoloživosti faktora proizvodnje. Ona predstavlja dugoročnu podelu rada u proizvodnji i prometu između preduzeća razlićitih zemalja (može i unutar zemlje, ali u tom slučaju nije reč o spoljnoj trgovini). Prva posleratna međukontinentalna specijalizacija u literaturi se spominje u proizvodnji traktora guseničara između SAD, SR Nemačke i Japana. U ovoj podeli rada Amerikancima je pripala proizvodnja teških traktora, giganata od preko 300 KS čija cena premašuje 150 hiljada dolara po komadu. Nemačka se specijalizovala za traktore između 200 do 300 KS, a Japan u proizvodnji traktora do 200 KS. Na taj način isključena je međusobna konkurencija, svaki proizvođač određene kategorije traktora obezbedio je pojedinačno monopolske pozicije na svetskom tržištu, pri čemu je u podeli tržišta svaki proizvođač ostao sam u segmentu ovoga tržišta sa ukupnom gamom ponude svih proizvođača. U dosadašnjoj spoljnotrgovinskoj praksi naše zemlje, može se naći niz primera dugoročne proizvodne specijalizacije. Sa bivšom Čehoslovačkom je bio zaključen dugo-ročan sporazum o izvozu i uvozu raznih poluproizvoda i finalnih proizvoda u odnosu 1:1. Jugoslovenska preduzeća su izvozila razne proizvode obojene metalurgije, a Čehoslovačka iz oblasti crne metalurgije. Sličan sporazum bio je potpisan sa Demokratskom Republikom Nemačkom na osnovu koga su jugoslovenska preduzeća izvozila aluminijum, a uvozila kalciniranu sodu i sumpornu kiselinu, kao i sa SSSR-om, kada je Jugoslavija izvozila lekove, tekstil i obuću, a uvozila naftu, derivate nafte i pamuk. Svi sporazumi predviđali su uravnotežene godišnje isporuke izvoza i uvoza u odnosu 1:1. Sporazumi su bili zaključeni na pet godina (sa klauzulom automatskog produžavanja za naredni period), a robne liste razmene ugovorene su za svaku godinu. Svi su se održali više od dvadeset godina sve do velikih društvenih potresa i raspada SEVa 1991. godine.

116

M    

Dugoročna proizvodna kooperacija razlikuje se od specijalizacije po tome što se zasniva na tehničkoj podeli rada prilikom proizvodnje istog proizvoda između zainteresovanih preduzeća iz raznih zemalja. To je tzv. tehnička međunarodna podela rada. U savremenoj svetskoj privredi odvija se proces podele rada da bi se, na taj način, neutralisala ubitačna konkurenicja i uspostavio tzv. “funkcionirajući sistem međunarodne podele rada” na svetskom tržištu. Mogućnosti za povećanje obima saradnje neuporedivo su veće kod industrijske kooperacije, nego kod bilo koga vida saradnje. Ona ima najveću dinamiku od svih drugih oblika međunarodne saradnje i već je dostigla 15% obima svetske trgovine kod razvijenih zemalja i preko 1/3 ukupne međunarodne trgovine u pojedinim privrednim granama (elektronika, automobili, hemija, mašinogradnja). Sve više proizvoda proizvodi se u kooperaciji više preduzeća iz više zemalja. Firma “United Technologies” je jedan od primera kako se geografska diverzifikacija koristi za razvoj mnogih proizvoda na globalnom tržištu. Za njen novi model lifta Francuska je izradila vrata, Španija delove mehanizma, Nemačka elektronske uređaje, Japan poseban motorski pogon, a finalizacija izvršena u SAD. Zahvaljujući timskom radu trajanje procesa proizvodnje je prepolovljeno, a troškovi značajno smanjeni. Najveći proizvodači aviona u svetu Boing i Erbas, planiraju da do 2015.godine, preko 30% delova za avione proizvode u zemljama velikih tržišta i niskih nadnica, Rusiji, Kini i Indiji, na principima kooperacije u proizvodnji. Spoljnotrgovinski propisi naše zemlje dugoročnu proizvodnu kooperaciju su definisali kao ”podelu proizvodnje istog ili sličnog proizvoda” tako da jedan deo komponenata proizvodi jedan, a drugi deo drugi proizvodni partner, s tim da finalizaciju gotovog proizvoda vrši jedan ili oba proizvodna partnera”. Na primer, “Prva petoletka” iz Trstenika je proizvodila hidrauliku koja se ugrađuje u avione Boing, a “Boing” joj je isporučivao tehničke komponente neophodne za njenu proizvodnju; “Elektronska industrija” iz Niša uvozila je katodne cevi holandske firme “Filips”, a njoj je u odnosu 1:1 isporučivala razne svoje komponente za televizore; “Crvena zastava” iz Kragujevca isporučivala je ruskoj firmi “Zaporožac” različite autokomponente, a u odnosu 1:1 dobijala automobile “Lada”. Ako su u kooperaciju uključene samo dve zemlje, onda je ona bilate-ralna, a kada je u proizvodnju istog proizvoda (npr. aviona “AIRBUS” u zapadnoj Evropi) uključeno više zemalja, ona je multilateralna. Ako se kooperira na istom proizvodu (automobil, avion, traktor) ona je vertikalna, a ako je u pitanju širi asortiman proizvoda ona je horizontalna. Kooperacija je dugoročan posao u spoljnoj trgovini, sa sledećim karakteristikama: t razmena je , u principu, ujednačena 1:1, pa se, u suštini, roba plaća robom, što u deficitarnim zemljama pozitivno utiče na platni bilans; t tehnologiju daje jedan od partnera ili u tehnološkom razvoju učestvuju oba, odnosno više partnera; t za razliku od klasične trgovine, to je planski posao koji se svodi na proizvodnju za poznatog kupca, što je čini dugoročno i privlačnom u poslovanju. M        

117

Osnovni nedostatak kooperacije sastoji se u sledećem: ako postoji jedan ili više nesolidnih partnera u kooperaciji (a nema rezervnih snabdevača), onda je ugrožen sam finalni proizvod, a to se održava kako na rok, tako i na kvalitet proizvoda. Zato se često obezbeđuje i rezervni isporučilac. Dugoročna proizvodna kooperacija najčešće se zaključuje u mašinskoj industriji, elektroindustriji, proizvodnji saobraćajnih sredstava, hemijskoj industriji, industriji kože i obuće, tekstilnoj industriji i poljoprivredi. U našoj zemlji do sada nije prelazila 3% ukupne razmene u pojedinim godinama, s tim da je u razmeni sa pojedinim zemljama, na primer sa Mađarskom sedamdesetih godina XX veka, činila 1/4 ukupne razmene. Ranije je ove poslove odobravala država na sledeći način. Pre zaključivanja ugovora radio se elaborat o isplativosti posla. Ukoliko je on pozitivan, sačinjavao se ugovor sa stranim partnerom i dostavljao na saglasnost republičkom Ministarstvu za spoljnu trgovinu. Ugovor je stupao na snagu kad ga odobri pomenuto ministarstvo i kada note o njegovom stupanju na snagu razmene potpisnici ugovora. Pored ugovora, Ministarstvo za spoljnu trgovinu, odobravalo je liste izvoza i uvoza za celokupan period trajanja kooperacije. Te liste zamenjivale su spoljnotrgovinski režim (kontingente, kvote, dozvole, saglasnosti), pa se zato u praksi opravdano, kaže da se razmena po dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji obavlja na principima slobodne međunarodne trgovine. Kontrolu plaćanja i naplate (tačnije naturalne razmene izvozne i uvozne robe) obavljala je Narodna banka Srbije na osnovu mesečnog izveštaja koji je sadržavao obračun kooperacije (tj. mesečne liste i obračun vrednosti izvoza i uvoza), a koga je podnosila spoljnotrgovinska firma nosilac ugovora o kooperaciji. Ukoliko se u određenom roku izvoz i uvoz ne uravnoteže, Narodna banka nalagala je nosiocu ugovora o kooperaciji naplatu izvoza (ako je on u višku) u konvertibilnim devizama. U praksi je dokazano da je jednomesečni rok kontrole priliva i odliva deviza po kooperaciji bio je suviše kratak, pa bi adekvatniji bio tromesečni izveštaj i obračun kooperacije. Novi zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju liberalizovao je ove poslove, tako da nije obaveza domaćeg partnera da traži odobrenje ugovora od strane nadležnog ministarstva, nego ove poslove vrši samostalno po tržišnim uslovima. Čak se nemora rditi ni o odnosu izvoza i uvoza 1:1, nego je sloboda aranžmana prepuštena volji i interesima saugovarača. POSLOVNO TEHNIČKA SARADNJA - STRATEŠKE ALIJANSE Strateški savez je koalicija organizacija u cilju postizanja važnih poslovnih ciljeva, prvenstveno smanjenje troškova, povećanje konkurentnosti i tehnološkog razvoja. Strateški savezi se razlikuju od drugih vrsta saradnje, jer se oni sklapaju radi ostvarivanja dugoročnih ciljeva i planova preduzeća, i usmereni su na poboljšanje konkurentskog položaja na domaćem i/ili međunarodnom tržištu. Organizacije koje ulaze u strateški savez ostaju formalno nezavisne. Strateški savezi potiču iz brodarske industrije, zatim naftne, rudarske, gasne i nakon toga automobilske industrije. Prvi maloprodajni savez

118

M    

potiče još iz 1930. godine, a radilo se o istraživanju nafte. Strateški savezi u osamdesetim godinama 20. veka postali su uslov uspešnog poslovanja preduzeća koja žele konkurisati na globalnim tržištima. Primeri uspešne saradnje su Xerox i Fuji, Corning i Semens, Toyota i General Motors. Najčešće se svode na: t zajednički rad na razvoju novih tehnologija i konstrukciji novih proizvoda, t zajedničko korišćenje kapaciteta i pribavljanje resursa, t zajedničko obrazovanje i obuka kadrova, i ovladavanje znanjima iz oblasti menadžmenta, t zajednički nastup na trećim tržištima, i obezbeđenje pristupa novim tržištima, t zajedničko investiranje u nove poslove radi stvaranja lanca vrednosti (valueadded chain), t savlađivanje konkurencije i smanjenje rizika i neizvesnosti. (uporedi Tipurić, Markulin, 2002., str.8) Ova saradnja uključuje prenos prava korišćenja određenih dobara, tehnologije, inovacija, zaštitnog znaka, know how, modela poslovanja ili neposredne proizvodnje radi unapređivanja proizvodnje, konkurentnosti i plasmana. Osim toga moguća je i saradnja na projektnom principu, koja se najčešće realizuje kroz učešće u investicionim poduhvatima i razvojnim projektima određene države i njenih privrednih subjekata. Preduzeća, koja sarađuju na ovaj način, najčešće stupaju u tzv. strateške alijanse (Nemci ih zovu “zajednice interesa”). Kao svojevrsna kombinacija interne i eksterne ekonomije, strateške alijanse mogu da osiguraju značajan potencijal za rast preduzeća, posebno na onim tržištima gde samostalan nastup stranog preduzeća nailazi na brojne barijere.

Grafički prikaz funkcionisanja strateških alijansi Izvor: D. Tipurić, G. Markulin, „Strateški savezi“, Sinergija, Zagreb, 2002.

M        

119

Pod pritiskom krize nemački gigant „Dajmler“ i francusko-japanska korporacija „Reno-Nisan“ najavili su, početkom 2010.godine, saradnju u proizvodnji malih automobila i lakih komercijalnih vozila koji imaju nisku emisiju ugljovodonika. Kao simbol početka povezivanja, ugovoren je međusobni otkup akcija, u iznosu 3% ukupne vrednosti akcija. U fokusu saradnje je proizvodnja šasija za mala vozila „smart za dvoje“ i „reno tvingo“, uključiv verzije sa električnim motorom. Savez će obuhvatiti i razmenu benzinskih i dizel motora. „Dajmler“ će za potrebe „Reno-Nisan“ isporučiti motore sa četiri i šest cilindara, dok će od njih dobijati motore sa tri cilindra i dizel motor i menjač za „mercedes vito“. Saradnja „Renoa“ i „Nisana“ traje više od decenije. Francuzi imaju 44% akcija u „Nisanu“, a „Nisan“ 15% akcija u „Renou“ (Politika, 8.april, 2010.) Osnovna razlika kooperacije i poslovno-tehničke saradnje je u načinu plaćanja. Kod kooperacija je razmena uravnotežena u naturalnom obliku (eventualna razlika izmiruje se u konvertibilnim valutama). Kod poslovno-tehničke saradnje svaki partner svoje obaveze plaća slobodno u konvertibilnim devizama, tako da plaćanja i naplate teku odvojeno i nisu ničim vezane.

III - MEĐUNARODNI PROMET USLUGA U tehnološkom progresu sveta najviše su napredovale usluge, što posebno dokazuju informativne usluge, telekomunikacije i Internet. Kotler uslugu definiše kao aktivnost ili korist pretežno neopipljivu, koju izvođač nudi korisnicima na tržištu, nad kojom se ne može steći vlasništvo, a koja može ali ne mora biti vezana sa nekim fizičkim proizvodom (P. Kotler, 1991. str. 603) Svaki proizvod kreće se uz pomoć usluga, a same usluge mogu biti vezane za proizvod ili samostalne. Osnovna karakteristika usluga je da su radom, neke i znanjem, intenzivne delatnosti, pa upošljavaju najviše radnika i da su često nevidljive odnosno neopipljive. Na njima se ne može preneti vlasništvo kao kod proizvoda i ne mogu se skladištiti. Karakteriše ih neodvojivost usluge od proizvođača koji istu vrši i pravo izbora davaoca usluga od strane korisnika (kupaca). Ima više podela usluga. Prvo, se dele na materijalne i nematerijalne. Materijalne su usluge iz kojih nastaje neko novo dobro (materija), na primer, građevinske usluge (nastaje zgrada, put, elektrana), štamparske usluge (nastaje knjiga), naučne usluge (nastaju studije i projekti). Nematerijalne su tzv. nevidljive usluge koje se završe i nestanu (bankarstvo, osiguranje, saobraćaj, trgovina, turizam, ugostiteljstvo, špedicija, telefonski razgovori, državne usluge i sl). Usluge se, takođe, dele na faktorske i nefaktorske. Faktorske su usluge koje su sastavni deo proizvodnje robe (dobara), na primer, interni transport, istraživanja,

120

M    

nauka, obrada tržišta, reklama, propaganda, Internet. One ulaze u cenu proizvoda i ne egzistiraju posebno, iako, po prirodi, spadaju u usluge. Nefaktorske su usluge one koje se na tržištu pojavljuju samostalno: saobraćaj, turizam, građevinske usluge, bankarske usluge, osiguranje, oditori, advokati i sl. Kada se govori o međunarodnom prometu usluga, prvenstveno se misli na ovu vrstu usluga. Usluge se, dalje, dele na profitne (komercijalne) i neprofitne (nekomercijalne). Profitne su sve vrste usluga čiji je cilj zarada profita (trgovinske, bankarske, osiguranje, saobraćajne, gradevinske i sl.), a neprofitne (nekomercijalne) čiji je cilj obavljanje humanih delatnosti (socijalno osiguranje, besplatno zdravstvo, besplatno obrazovanja i sl). Većina zemalja u svetu u međunarodnu trgovinu uključuje se sa složenom šemom usluga. Najpoznatije su: t međunarodni transport robe, putnika i prenos pošte i vesti, t međunarodna špedicija, t kontrola kvaliteta i kvantiteta robe, t međunarodne bankarske usluge, t medunarodno osiguranje, t turističke usluge, t izvođenje građevinskih radova u inostranstvu, t usluge trgovine (posredništvo, zastupstvo, komision, slobodne carinske prodavnice - free shops), t usluge marketinga, reklame i propagande, t informativne i štamparske usluge, t naučnoistraživačke i razvojne usluge, t računarski softver, revizorske i advokatske usluge, t usluge iz oblasti zdravstva, obrazovanja, kulture i sporta, t državne usluge (sudovi, pasoši, vize, lične karte, prijava i odjava boravka, lutrija i druge igre na sreću i sl.). t ostale usluge. Najznačajnije tri vrste usluga u svetskoj privredi su turizam, saobraćaj i trgovinske usluge, a sve značajnije softverske, te bankarske, informacione i građevinske usluge. Usluge su prikazane u šemi 1.

M        

121

Šema 1 Vrste usluga u spoljnoj trgovini

Objašnjavamo samo neke vrste usluga, koje su najznačajnije za funkcionisanje međunarodne ekonomije i to usluga transporta, špedicije , kontrole kvaliteta, bankarske usluge, osiguranje, turističke, građevinske i trgovinske usluge. Pod uslugama međunarodnog transporta podrazumeva se prevoz robe i putnika koji se vrši svim prevoznim sredstvima u međunarodnom železničkom, pomorskom, drumskom, vazdušnom, rečnom, jezerskom i cevovodnom saobraćaju i svi poslovi koji povodom toga prevoza nastaju. U ovoj su oblasti usluge PTT i telekomunikacione usluge, uključiv i Internet. Uloga saobraćaja slikovito se upoređuje sa krvotokom u ljudskom organizmu, a posebno je značajan u zemljama koje imaju modernu prevoznu flotu i povoljan geografski položaj za tranzit i telekomunikacije. Usluge međunarodne špedicije su posrednički i pomoćni poslovi u međunarodnom prometu robe, koje vrše specijalizovana preduzeća. Špediteri posluju u svoje ime, a za račun lica čija se roba prevozi. U ove poslove, posebno, spadaju: zaključivanje

122

M    

ugovora o prevozu, otpremanje i dopremanje robe od/do transportnog sredstva (voz, brod, avion), ispostavljanje tovarnih listova, konosmana i sl. Pored toga, u ove poslove spadaju i davanje stručnih saveta za odabiranje najpovoljnijih transportnih rešenja, kontaktiranje isporučioca u pogledu spremnosti robe za isporuku, prijem transportnih instrukcija isporučioca, angažovanje stranih špeditera radi kvalitetnog prevoza, operativno praćenje pošiljki i davanje informacija pošiljaocu (primaocu) o kretanju robe. Ova preduzeća najčešće obavljaju i administrativne poslove oko uskladištenja robe, pretovara i otpreme robe, angažovanje organizacija za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe kada je to predviđeno ugovorom, carinjenje robe, posredovanje kod agenata za angažovanje prevoznih sredstava, ugovaranje potrebnih radova kod lučkih, skladišnih i pretovarnih organizacija, osiguranje robe u prevozu i dr. Usluge kontrole kvaliteta i kvantiteta robe nisu značajne po obimu koliko po kvalitetu, jer one omogućavaju da se ugovori izvršavaju u količini i kvalitetu i omogućuju da u spoljnu trgovinu ulaze samo ekološki, sanitarno i bezbednosno ispravne robe (proizvodi i usluge). U prethodnom poglavlju je pisano o bankama. Ovde treba konstatovati da su bankarske usluge bilansna stavka između zemalja. Aktivne bankarske usluge zemlji donose devizni prihod (priliv), a pasivne devizni rashod (odliv). One zemlje (npr. SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija, Švajcarska) koje imaju prvoklasne i sigurne banke zarađuju značajne devizne prihode na razlikama u aktivnim i pasivnim kamatama, razlikama u deviznim kursevima, kao i na provizijama u poslovima međunarodnog platnog prometa (prenosu sredstava, izdavanju akreditiva, inkasa, garancija, menica, čekova), osiguravanju kredita i komisionim (neutralnim) bankarskim poslovima. Suvišno je spominjati značajne provizije banaka iz razvijenih zemalja na platnom prometu zemalja u razvoju, koje sa svetskim bankama nemaju direktne kontokorentne odnose, pa rade preko banaka razvijenih zemalja. Usluge osiguranja su, takođe, sve značajnije. One u razvijenim zemljama daju i preko 5% ukupnog BDPa, a olakšavaju i čine sigurnijim međunarodno kretanje robe, ljudi, kao i plaćanja i investicije u svetskoj privredi. Pod turističkim uslugama podrazumeva se pružanje kompletnih aranžmana (prevoz, smeštaj i ishrana), organizovanje turističkih putovanja i službenih poseta između domaćih i inostranih rezidenata. One omogućavaju da se kroz prodaju raznovrsnih turističkih aranžmana, prodaje niz roba domaćeg porekla i ostvaruje značajan devizni priliv. Zbog toga se sve zemlje koje imaju uslove za turizam bore da izgrade odgovarajuće smeštajne kapacitete, infrastrukturu, da diversifikuju turističku ponudu i podignu kulturu radnika zaposlenih u turizmu. Od turizma je u svetu 2009. godine zarađeno 950 milijardi dolara, a najveće turističke sile sveta bile su: SAD (102 milijarde dolara), Španija (47,7 milijardi dolara), Francuska (42,2 milijarde dolara), a zatim slede Italija, Velika Britanija, Kina, Nemačka, Turska i Austrija. U svetu je u 2008. godini turističke usluge koristilo 980 miliona turista (WTO, 2009.)

M        

123

Izvođenje građevinskih radova u inostranstvu je najkompleksniji oblik obavljanja privrednih usluga sa inostranstvom i podrazumeva: t izradu ekspertiza, studija i investicionih programa, investicionotehničke dokumentacije, licitacionih elaborata i druge dokumentacije za objekte i radove; t vršenje geodetskih i drugih istražnih radova, izvođenje melioracionih radova, oplemenjivanje zemljišta i njegovo osposobljavanje za poljoprivredne kulture; t izvođenje svih vrsta građevinskih, geoloških, rudarskih, hidrotehničkih i sličnih radova, kao i radova unutrašnjeg uređenja i dekoracije; t izvođenje svih vrsta instalacionih, montažnih i demontažnih radova, kao i izvođenje radova na održavanju i remontu industrijskih i drugih postrojenja; t stavljanje u pogon postrojenja i opreme izgrađenih objekata i rukovođenje radom izgrađenih postrojenja, objekata i pogona u garantnom roku; t izgradnja kompletnih objekata i isporuka kompletne opreme za takve objekte; t vršenje nadzora nad izvođenjem objekata i radova; t pružanje stručne pomoći u toku gradnje i radova na izgrađenim objektima; i t vršenje drugih poslova vezanih za izvođenje investicionih radova u inostranstvu. Kada se izvode građevinski objekti u zemlji, oni se statistički knjiže kao domaća proizvodnja, a kada se usluge obavljaju u inostranstvu, predstavljaju čiste usluge (devizni priliv), jer se objekti koje oni proizvode statistički knjiže kao proizvodnja domicilnih zemalja u inostranstvu. Radovi se dele na komunalni (stanovi, poslovni prostor, infrastruktura) i industrijski inženjering (izgradnja raznovrsnih fabrika i drugih industrijskih objekata). Takođe se dele na niskogradnju (npr. putevi) i visokogradnju (npr. stanovi i poslovne zgrade). Njihovi direktni i indirektni efekti su značajni za privredni razvoj i platni bilans. AKo se jedna faza radova (projektovanje, zidanje, opremanje) radi po sistemu “ključ u ruke” onda je reč o parcijalnom inženjeringu, a ako se ceo objekat radi od početka do završetka po sistemu “ključ u ruke” onda se rai o kompletnom ili punom inženjeringu. U sklopu poslova inženjeringa najlakše i najefikasnije se prodaje i oprema, pošto se, u okviru ovih poslova, ona suštinski prodaje domaćim subjektima, radi kompletiranja gradilišta u inostranstvu. Zemlje OECD prosečno oko 22% opreme prodaju uz pomoć inženjeringa i to najviše u oblasti mašinogradnje, hemijske industrije, elektroindustrije i tekstilne industrije. Pri tome je procenat različit kod pojedinih zemalja i pojedinih proizvodnih delatnosti, a u oblasti hemijske industrije, npr. kod SR Nemačke, iznosi preko 80%. Za zemlje, koje ove radove izvode u značajnijem obimu, velika je prednost ako se domaći subjekti povežu i organizuju da prilikom zaključivanja ovih poslova na međunarodnim licitacijama ostvare što veće mogućnosti za domaći izvoz, i da se preduzimaju sve faze izvođenja, počev od projektovanja do prodaje objekata, a ne samo prodaja fizičkih građevinskih usluga, odnosno rada. Međutim, kod objekata “ključ u ruke” mogući su veliki poslovni rizici, ukoliko se oni dobro ne procene i ne reši

124

M    

problem njihovog finansiranja i stručne realizacije. I pored toga njihov je značaj ogroman, pa je nužna borba na međunarodnim licitacijama da se dobije što više ovakvih poslova. Procenjuje se da se kroz inženjering, uključiv predinvesticione studije, idejne i glavne projekte u svetu godišnje obrne preko 350 milijardi dolara. Zaključi se najmanje 100 poslova za objekte pojedinačne vrednosti preko milijarde dolara. Uobičajeni rokovi njihovog izvođenja su dve, tri i više godina. Jedan projekat od oko 100 miliona dolara zapošljava preko 5.000 radnika, pa su ovi projekti posebno značajni za rešavanje problema nezaposlenosti u mnogim zemljama. U usluge trgovine najčešće spadaju usluge posredovanja između proizvođača i kupaca, usluge zastupstva, komisione usluge, te usluge lizinga i frašizinga. Usluge posredovanja u trgovini obuhvataju prodaju i kupovinu robe u svoje ime i za tuđ račun, u svoje ime, a za tuđ račun i čisto posredovanje. Kod prodaje robe u svoje ime, a za tuđ račun (na primer za račun proizvođača) trgovina je odgovorna za sprovođenje ugovora, a pogotovo kod naplate posla. Kod čistog posredovanja ona samo pomaže dovođenju u vezu kupca i prodavca, a nije zadužena za zaključivanje i realizaciju ugovora, niti snosi posledice iz istih. Kod prodaje robe u svoje ime, a za račun proizvođača trgovina naplaćuje proviziju koja, najčešće, gravitira oko 3-5%, a za čisto posredovanje proviziju najčešće iznosi do 1%. Pod uslugama zastupanja inostranih firmi podrazumevaju se: t vršenje u ime i za račun strane firme poslova koji prethode zaključivanju ugovora o kupoprodaji robe, poslova dugoročne proizvodne kooperacije, zajedničkog ulaganja kapitala i poslovno tehničke saradnje; t zaključivanje ugovora o kupovini ili prodaji robe i drugih pomenutih transakcija u ime i za račun strane firme; t držanje konsignacionog skladišta strane robe radi njene prodaje; i t vršenje servisne službe za održavanje uvezene opreme i trajnih dobara i pružanje tehničkih i drugih usluga, da bi roba principala imala što veći ugled i bolju prođu na domaćem tržištu. Ovi poslovi se razlikuju od tzv. «franšizing poslova». Kod franšizinga franšizant kupuje robu od franšizera da bi je dalje prodavao pod markom i po tehnologiji franšizera. Kod zastupstva, zastupnik pomaže principalu na prodaji robe, koja sve do prodaje ostaje vlasništvo principala. Komisione usluge u trgovini svode se na prodaje robe u zemlji uvoznici, s tim da vlasnik robe u svim slučajevima ostaje subjekt iz odredene izvozne zemlje. Roba se prodaje po cenama i drugim uslovima koje određuje isključivo vlasnik robe, a plaćanje robe vrši se tek kada i ukoliko se roba proda. Ako se roba ne proda, ona se vraća vlasniku. Roba je pod carinskim nadzorom. Domaći prodavac zarađuje proviziju, koju je unapred ugo-vorom regulisao sa vlasnikom robe. Roba se, uglavnom, evidentira, naplaćuje i plaća u konvertibilnim valutama, pa je ovo od retkih načina prodaje strane M        

125

robe u zemlji kupca za konvertibilna sredstva plaćanja. U ovaj vid međunarodne trgovine spada i konsignaciona trgovina, kao i prodaja robe u slobodnim carinskim prodavnicama (free shops). Usluge lizinga i frašizinga kao deo trgovine već su objašnjene. Posebno su postale značajne usluge sporta (samo se u fudbalu zarađuje preko 100 milijardi dolara godišnje), muzike (60 milijardi), filma (50 milijardi). Sve su značajnije računovodstvene usluge, revizorske usluge, Internet usluge, advokatske usluge, štamparske usluge, informacione usluge (raznovrsne informacije), zdravstvene, naučne, obrazovne, igre na sreću i raznovrsne državne (administrativne usluge). Uslužni sektor neophodan je činilac savremene privredne strukture. Njegov značaj je u razvojnom i platnobilansnom pogledu, posebno u stvaranju BDP i zaposlenosti stanovništva. Tendencija jačanja usluga nastaje u procesu ekonomskog rasta, koga prati, prvo preseljavanje stanovništva iz poljoprivrede u industriju, a potom iz industrije u usluge. Usluge imaju sve veći udeo u bruto domaćem proizvodu, a posebno u zaposlenosti radne snage. Učešće usluga u bruto domaćem proizvodu iznosilo je u 2008. godini u svetu u celini 50%, kod razvijenih zemalja 70%, a kod zemalja u razvoju 40%. U razvijenim zemljama (SAD, Engleska, Španija, Švajcarska i druge) usluge danas zapošljavaju i preko 70% rado aktivnog stanovništva i daju približno toliko bruto društvenog proizvoda (BDP). Značaj usluga u svetu vidi se u sledećoj tabeli: Tabela 7. Ućešće usluga u BDP Usluge ukupno

Razvijene zemlje Zapada

Godina

Procenti

1900.

25%

Nema podataka

1970.

50%

Nema podataka

2008.

70%

50%

Svet

- EU, Servis Management Group SMG, AB/2002 i WB, World Development Indicatorz, 2009.

Posebno je značajan sektor usluga za platni bilans zemalja koje imaju aktivan saldo u uslugama (veći priliv od odliva). U nekim zemljama (npr. Španija, Grčka, Turska), uslužne transakcije su značajnije od robnih. Tako je na primer, u Španiji 1987. trgovinski deficit iznosio 14 milijardi dolara, ali je zbog suficita od 16 milijardi dolara u uslugama ostvaren suficit u tekućem bilansu od 0,5 milijardi dolara. Razlika je otišla na plaćanje kamata stranim poveriocima, pošto je Španija u 1987. godini imala spoljni dug od 26 milijardi dolara. Grčka decenijama deficit u robnom bilansu pokriva uslugama saobraćaja i turizma, a isto je i u slučaju Turske. Suficit u uslugama kod

126

M    

zemalja u razvoju pokazuju samo zemlje sa jakim turizmom i saobraćajem kao što su: Kina, Indija, Tunis, Egipat (Suetski kanal), Meksiko i druge zemlje. Izvoz usluga u ovim zemljama iznosi preko 50% robnog izvoza, a u nekim zemljama čak i više od robnog izvoza. Neke zemlje, među kojima naša zemlja, dobar deo robnog deficita pokrivaju uslugama. Nažalost, u Srbiji u poslednjim godinama i usluge su deficitarne. Ukupan Svetski izvoz usluga u 2008. godini iznosio je 3730 milijardi dolara, a uvoz 3490 milijardi dolara. Najveći suficit usluga u razvijenim zemljama u 2008. godini imaju: SAD 154 milijarde dolara, Velika Britanija 114 milijardi dolara, Hang Kong 47 milijardi dolara i Španija 38 milijardi dolara. Najveći deficit u uslugama u svetu imaju: Nemkačka (oko 50 milijardi dolara), Kanada (oko 15 milijardi dolara) i Japan (oko 10 milijardi dolara). Sve tri ove zemlje imaju značajan suficit u robnom bilansu. Zbog značaja usluga za tu zemlju, SAD su u okviru Urugvajske runde multilateralnih trgovinskih pregovora prvi put, pored robe, uključile i usluge, da bi se njihovo kretanje, na međunarodnom nivou, liberalizovalo poput liberalizacije robe. Uslugama je posvećen jedan od značajnih Sporazma u okviru Svetske trgovinske organizacije (WTO).

IV - MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA

1. POJAM, MOTIVI, ZNAČAJ Pod međunarodnim kretanjem kapitala podrazumevamo transfer realnih i finansijskih sredstava iz jedne zemlje u drugu, bez kontra transfera ili bez kontra transfera za određeno vreme, a u cilju ostvarivanja ekonomskih i političkih interesa učesnika u tom transferu. (Milorad Unković, 1980. str. 11). Što više jedna privreda danas uvozi i troši na osnovu korišćenja stranog kapitala, to će u budućnosti morati više da izvozi, a manje da troši, pošto se mora otplatiti glavnica i zarada na strani kapital (1+i) gde je i kamata - profit ili dividenda. Privredna aktivnost ni jedne zemlje u svetu ne može normalno da se odvija, ukoliko u nju nije uključeno i međunarodno kretanje kapitala, kako u korišćenju, tako i plasiranju kapitala. Kada je u pitanju veći deficit platnog bilansa i deficit budžeta, kao i politička nestabilnost, kapital beži iz te zemlje. Čak su u bogatoj Americi 2000. godine izračunali da im je potreban neto godišnji priliv kapitala od najmanje 450 milijardi dolara da bi održali privredni rast i kurs dolara zadržali na željenom nivou.

M        

127

Liberalizacija međunarodnog kretanja kapitala povećava svetsku proizvodnju, efikasnost i konkurentnost, a obeshrabruje špekulante, koji štete svetskoj privredi. Zemlje iz kojih se masovno seli (beži) kapital, što ugrožava privrede i razvoj tih zemalja, moraju tražiti kontrolne i regulacione mehanizme za smanjenje njegovog odliva. Međunarodno kretanje kapitala poravnava realne i finansijske suficite i deficite u pojedinim delovima svetske privrede. Prema predviđanjima Levinsona neke privrede, na primer, američka, pretvoriće se vremenom iz privrede usmerenih na izvoz robe u isključive izvoznike kapitala. (Levinson, 1974, sr.108). Međutim, kod međunarodnog kretanja kapitala često se starija generacija zadužuje,a mlađa vraća kredite. Ako oni nisu dali adekvatnu dodatnu vrednost, teret nepravedno pada na mlađu generaciju. Profiti, kamate, dividende, cene i devizni kurs bitno utiče na motive međunarodnog investiranja. Kapital, kod opredeljenja objekta u koji želi investirati, uzima u računicu, najčešće, tri pokazatelja: rentabilnost, likvidnost i sigurnost. Efikasnost tržišta kapitala, racionalnost investiranja i promptna likvidnost suštinski su motivi medunarodnog investiranja. Politički, tržišni i valutni rizici, pogotovo nelikvidnost zemlje, smanjuju prilive kapitala u tu određenu zemlju. Opšte je stanovište da se privatni kapital plasira prema ekonomskim interesima motivima, a javni kapital na osnovu širih društvenopolitičkih interesa. Ivo Fabinc međunarodne tokove kapitala tretira kao određene mase koji se kreću pod pritiskom određene sile. Mase su vezane za suficitarnost kapitala u jednim i deficitarnost u kapitalu u drugim zemljama, dok su sile subjekti koji biraju motive (Fabinc 1976). Na početku spiska ekonomskih motiva privatnih tokova kapitala je ostvarivanje visokih profita koji su vezani za nivo stope rasta u zemlji plasmana, a slede motivi kao što su proširenje tržišta plasmana, snabdevanje sirovinama, jeftina radna snaga, zaobilaženje carinskih barijera i mnogi drugi. Kapital odlazi tamo gde su porezi manji, kriminal manji, a sigurnost veća i gde sudstvo nije korumpirano. Na grupi najrazvijenijih zemalja sveta G7 plus Rusija 2002. godine Džordž Buš je rekao: ‘‘Nećemo finansirati društvo koje je netransparentno i korumpirano’’. Takode, kapital beži iz rizične zemlje u kojoj vlada inflacija, privredna recesija i visoki porezi. Strani kapital je realno očekivati ako u zemlji postoji čvrst pravni sistem, koji garantuje vlasnička prava stranih investitora i kreditora. Investicije su osnovno gorivo ekonomskog razvoja. Priliv kapitala, sa stanovišta zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji (gde se nalazi i naša zemlja), motivisan je potrebom za svežim kapitalom, bez čije aktivne upotrebe nije moguće pokrenuti razvojni proces. Treba imati u vidu da strani kapital može pokrenuti razvoj, ali na dugu stazu, razvoj mora biti oslonjen na domaću štednju i investicije, jer je strani kapital dug koji treba vraćati. Strani kapital, ako se pravilno investira, pozitivno utiče na osnovne ekonomske pokazatelje: privredni rast, zaposlenost, inflaciju i platni bilans. Kod uticaja na privredni rast pozitivan je primer Kanade od druge polovine devetnaestog veka, pa do pred Prvi svetski, gde se privredni rast sa preko 40% objašnjava investiranim stranim kapitalom. Drugi je primer posleratna Evropa vezano za Maršalov plan, gde se oko 35%

128

M    

privrednog rasta u evropskim zapadnim zemljama objašnjava prilivom stranog kapitala. Treći primer su Grčka, Španija i Portugalija, po ulasku u Evropsku uniju, gde se oko 30% ukupnog njihovog privrednog rasta objašnjava investicijama iz fondova Evropske zajednice odnosno Evropske unije. Ono što važi za privredni rast važi i za zaposlenost. Uticaj na stopu inflacije je, takođe, po definiciji pozitivan jer se nasuprot istih novčanih sredstava kao tražnje, prilivaju povećani robni fondovi, kao ojačana ponuda, iz inostranstva. Takode pozitivno utiče na platni bilans i zemalja korisnica i zemalja plasmana kapitala. Kod zemalja korisnica jer povećava uvoz koji će se tek kasnije otplaćivati, a kod zemalja izvoznica jer povećava ekonomiju obima i donosi zarade na plasirani kapital. Svi ovi pozitivni efekti važe samo ako se kapital korisno investira u razvoj.U protivnom predstavlja samo stavku potrošnje koja će se kasnije otplaćivati iz domaće proizvodnje, što je posebno problem kod zemalja nekonvertibilne valute. Nažalost naša zemlja spada u negativne primere korišćenja stranog kapitala, pogotovo posle 2000-te godine. ‘‘U prve dve godine (2000-2002.) dobili smo oko milijardu dolara pomoći i to za sanaciju energetike i rešavanje socijalnih problema (penzije, dečiji dodaci i slično). Želim, međutim, da istaknem da je vrlo malo od tih sredstava bilo namenjen za oživljavanje privrede’’ (Zoran Đinđić, str. 411). Izvoz kapitala je poslednja faza liberalizacije deviznog tržišta, vezana za transferabilnost i konvertibilnost domaće valute, koju nije lako dostići.

2. OBLICI MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA Glavni investitori međunarodnog kapitala su multinacionalne kompanije, komercijalne banke, države, berze i investicioni fondovi. Prema davaocu sredstava (izvozniku kapitala), kapital se deli na privatni i javni. Privatni kapital plasiraju multinacionalne kompanije, banke i fondovi, a javni države, državni fondovi i međunarodne finansijske institucije. Kapital se, između zemalja, kreće u tri osnovna oblika: A. strane direktne investicije, B. strane portfolio investicije (tržište kapitala), i C. zajmovi i krediti.

A. STRANE DIREKTNE INVESTICIJE Podrazumevaju otvaranje ili povećanje broja filijala u drugoj zemlji, gde ulagač kontroliše ulog, jer je filijala deo iste organizacione strukture preduzeća. Ulagač uživa

M        

129

dobit i snosi rizik. Polazi se od pretpostavke da će uložena sredstva doneti dobit, ako se poštuje teorija lokacije (bliže izvorima) i teorija internacionalizacije (bliže tržištima). Polazi se od pretpostavke da su investicije u inostranstvu niske (u SAD svega 5% od ukupnog broja zaposlenih), pa ne štete zapošljavanju radnika u zemlji, a dobro zarađuju u inostranstvu (24% finansijske aktive TNK i oko 1/3 prihoda ostvaruje se u inostranstvu). Po klasičnoj teoriji, ulaganje kapitala u inostranstvo dolazi posle trgovine, a po savremenoj, istoj prethodi, što je posebno dokazano na kraju XX veka. U savremenoj privredi ulaganja kapitala imaju veću stopu rasta od trgovine. Osnovni oblici stranih direktnih investicija multinacionalnih kompanija u inostranstvu su: t potpuno vlasništvo stranca koje nastaje ili potpuno novim investiranjem na ledini (tzv. green field investicije) ili otkupom postojećih kompanija u inostranstvu, t zajedničko ulaganje sa domaćim firmama u zemlji plasmana (Joint venture), i t ulaganje kapitala u postojeća preduzeća koja ostaju vlasništvo zemlje domaćina. U direktne investicije spadaju i koncesije. U užem smislu koncesija je ugovorni odnos u kome davalac njenom primaocu (korisniku) ustupa pravo korišćenja nekog prirodnog bogatstva (obično se gleda da ono bude obnovljivo), javnog dobra ili obavljanje neke javne službe. Prednost im je što se na ovaj način dolazi do kapitala i tehnologije, a dobro se otuđuje samo za određeno vreme (najčešće 10 do 30 godina), pa se onda, kao i dalje funkcionalno, vraća vlasniku. Angažuju se domaći kapaciteti i povećava zaposlenost. Prednost je i što strani kapital ulazi, a ne povećava se zaduženost zemlje, jer ne postoje fiksne otplate stranog kapitala. Povećava se finansijska stabilnost privrede i uravnotežuje platni bilans. Dobra u koncesiji i ukupno poslovanje imaju tretman domaće proizvodnje, pa povećavaju bruto domaći proizvod. U ove poslove ubrajaju se i poslovi koji se rade po BOT sistemu (Build, Operate, Transfer, izgradi, eksploatiši, transferiši). Najčešće se praktikuju kod izgradnje infrastrukturnih objekata, saobraćajnica i mostova i to sa rokom eksploatacije do 30 godina. U ove poslove, takođe spadaju i poslovi Vremenskog korišćenja objekata (Time Sharing), kada, na primer, stranac investira u izgradnju hotela, poslovnih i stambenih objekata, da bi iste ili češšće njihov deo (na primer jedan sprat, nekoliko apartmana, prostorija i sl. beslatno koristio određeni broj godina (najčešće 10-80 godina), a onda ih vratio vlasniku na dalju upotrebu, kada naplati realnu vrednost svoga uloga. U ovaj oblik saradnje spada i montažna proizvodnja. Prva montažna proizvodnja u inostranstvu izvršena je od strane američke firme Singer u Škotskoj 1867. godine. Montaža se vrši preko domaćeg, stranog ili zajedničkog preduzeća (ili njihovih filijala). Motivi za ove poslove su niži troškovi transporta i infrastrukture, niže nadnice u inostranstvu i visok stepen zaštite na stranom tržištu koja se na ovaj način izbegava. Lakše se osvaja tržište, uključiv i tržišta susednih zemalja.

130

M    

Strane direktne investicije su najpovoljniji oblik međunarodnog kretanja kapitala i sa stanovišta ulagača, jer daju: t značajne mogućnosti za ostvarivanje profita u stranim zemljama, t omogućuju kontrolu nad sopstvenim poslovanjem u zemlji plasmana kapitala, t šanse da se iskoriste povoljni lokalni uslovi u pogledu carina, povoljne poreske stope, infrastruktura, jeftina radna snaga, jeftine sirovine, rastuće tržište i dr. Direktne strane investicije (priliv u toku godine) iznosile su u svetu 58 milijardi dolara, 1982. godine, 1.400 milijardi 2000.godine, 818 milijardi 2001. godine, 650 milijardi 2002., 560 milijardi 2003., 916 milijardi 2005.godine., 800 milijardi 2008. godine (WIR za pomenute godine). Strane direktne investicije, po Kindlebergeru, predstavljaju direktno investiranje u preduzeća u inostranstvu u cilju sticanja trajne kontrole nad proizvodnjom, trgovinom i finansijama preduzeća u koje se ulaže. Zemlja se smatra sposobnom ako ima značajne direktne investicije u inostranstvu. (CH.P. Kindleberger, 1969.). Strane direktne investicije podstiću i razvoj zemlje u koju se kapital ulaže jer daju marku proizvoda (brandname), marketinško znanje, ulaz na strana tržišta, menadžerske sposobnosti neophodne za proizvodnju, konkurentnost izvoza i promenu privredne strukture. Japan je osvojio 40% tržišta automobila u SAD, s tim da ih ne izvozi iz Japana, nego proizvodi u SAD u svojim fabrikama u koje je investirao značajan kapital. Na to ga je prisilio protekcionizam u SAD ali i obilna, sposobna i kvalifikovana radna snaga u SAD.. Najsigurnije se vlasništvo obezbeđuje kada ulagač poseduje preko 50% vlasništva kapitala u preduzeću u inostranstvu u koje ulaže (stav MMF-a). Međutim, praksa je izmenila ove procente. US Department of Commerce smatra da je dovoljno i 25% vlasništva (akcija), ako su ostali vlasnici usitnjeni i nepovezani, a po pravilima OECD, dovoljno je čak 10%. Ako su ulaganja manja od 10% vrednosti kapitala tretiraju se portfolio investicijama. Dunning navodi sledeće motive direktnih stranih ulaganja: t obezbeđenje resursa u zemlji domaćina, t obezbeđivanje i proširivanje tržišta, t povećanje efikasnosti poslovanja, kroz ekonomiju obima, diversifikaciju proizvodnje i disperziju rizika, t ostvarivanje strateških prednosti u razvoju novih tehnologija i savlađivanje konkurencije u zemlji plasmana kapitala (Dunning, 1992, str. 57/65). Prema ovim motivima kapital menja zemlje i privredne delatnosti prilagođavajući se zakonu većeg profita i manjeg rizika, tako da je pre Prvog svetskog rata 50% ukupnog plasiranog kapitala u inostranstvu išlo u zemlje u razvoju, a 2008. godine samo 25%. Isto tako najviše kapitala pre Prvog svetskog rata je bilo plasirano u rudarstvo, naftu i poljoprivredu, a 2008. godine u prerađivačku industriju najvišeg stepena obrade i tehnološkog sadržaja (tzv. tehnološki intenzivnu proizvodnju) i usluge. M        

131

Odabrani indikatori stranih direktnih investicija dati su tabeli br. 8. Tabela 8. Odabrani indikatori stanih direktnih investicija, međunarodne proizvodnje, 1998 - 2005. godina (milijarde $ i procenti) Vrednost u tekućim cenama

Godišnje stope rasta (procenti)

Predmet 1982.

1990.

2005.

19861990

19911995

19962005

1998

2005

Ulazni SDI tokovi

58

209

916

24,0

20,0

31,9

43,8

12,8

Izlazni SDI tokovi

37

245

779

27,6

15,7

27,0

45,6

5,0

SDI ulazni stok

594

1.761

10.130

18,2

9,4

16,2

20,1

5,0

SDI izlazni stok

567

1.716

10.672

20,5

10,7

14,5

17,6

3,0

151

716

26,4

23,3

46,9

74,4

87,0

PrekograničneM&A Prodaje str. Afilijac.

2.462

5.503

22.171

15,8

10,4

11,5

21,6

5,0

BP stranih afilijacija

565

1.419

4.517

16,4

7,1

15,3

25,4

5,0

1.886

5.706

45.564

18,0

13,7

16,5

21,2

6,0

637

1.165

4.214

13,2

13,9

12,7

13,8

12,0

10.611

21.473

44.674

6,3

0,6

0,9

9,0

4.686

9.420

5,9

1,4

2,1

8,0

27

91

14,2

3,9

6,3

20,0

4.173

12.846

9,5

1,5

1,5

12,0

Ukupna aktiva SA Izvoz str. Afilijacija GDP po faktorskim cenama Bruto fiksne investicije u osnovna sredstva Plaćanja za rojaliti Izvoz robe/usluga

Izvor: WIR,2006, str.2

Nosioci direktnih stranih investicija su multinacionalne kompanije koje kapital plasiraju po sopstvenim interesima, ali i interesima zemlje plasmana, čiji subjekti znaju da iskoriste blagodeti stranih direktnih investicija. Pošto ova ulaganja omogućuju razvoj (ako se dobro koriste), a ne postoje fiksne otplate koje opterećuju platni bilans zemlje, nego sve zavisi od ostvarenog profita i izvoza, ona daju pozitivne efekte i u zemljama plasmana. One su detaljno objašnjene u prethodnom poglavlju ove knjige.

B. STRANE PORTFOLIO INVESTICIJE (TRŽIŠTE KAPITALA) Osnovni motiv za strane direktne investicije je sopstveno upravljanje proizvodnjom i poslovima i vlasništvo investitora. Motiv na tržištu kapitala je zarada, zaštita imovine od rizika i ostvarivanje likvidnosti. Proces funkcionisanja tržišta kapitala (komple-

132

M    

mentarno sa drugim oblicima međunarodnog kretanja kapitala) predstavlja bitnu mogućnost za finansiranje proste i proširene reprodukcije. Ovaj način finansiranja je u znatnoj prednosti u odnosu na kreditni odnos, jer u suštini tangira vlasnički odnos prema imovini. Smisao akcionarskog poslovanja je uvećanje privrednih i finansijskih tokova putem emisije i prometa akcija, koje se promeću na berzi. Na sekundarnom tržištu kapitala ostvaruje se koncentracija ponude i tražnje dugoročnih hartija od vrednosti i u isto vreme aukciono određivanje cene, po objektivnim trzišnim kriterijumima. Tržište kapitala omogućuje kupcima i prodavcima da diversifikuju svoje bogatstvo i smanje kolebanje svog dohotka. Na tržištu kapitala promeću se tzv. portfolio plasmani (akcije i obveznice). Na akcijama je moguća veća zarada nego na obveznicama, ali je sigurnost plasmana kod obveznica veća. Nije slučajno na Srpskoj berzi daleke 1884. nastala krilatica: “Ko hoće dobro da jede neka ulaže u akcije, a ko hoće mirno da spava neka ulaže u obveznice”. To znači da je moguća zarada kod akcija veća, ali je, zato i rizik veći (na akcijama, ako nema zakonskog ograničenja, se za jedan dan može zaraditi ili izgubiti i preko 50%, nekada i četiri puta, njihove vrednosti, dok se godišnja kamatna stopa na obveznice najčešće kreće do 10%). Razvoj tržišta kapitala je direktno povezan sa odnosom štednje i investicija, stopom inflacije, kamatom i deviznim kursom. Bez konvertibilne i stabilne nacionalne valute i niske stope inflacije nije moguć razvoj pravog tržišta kapitala. Tržište kapitala: t obezbeđuje po tržišnim uslovima nedostajući kapital za privredni razvoj, t ostvaruje optimalnu alokaciju sredstava i suficitima pokriva deficite u kapitalu preduzeća, građana i države, t utvrđuje realnu cenu kapitala, odnosno realne kamatne stope. Investiranje u akcije i obveznice je rizično, a tržište počiva na nadi da će sutra biti veća cena, mada može biti i gubitak (rizik). Za razvoj tržišta kapitala potrebni su: t približno uravnotežena ponuda i tražnja novca i konvertibilna valuta na dug rok, t stabilne i niske cene na dug rok , t transparentna i stabilna ekonomska politika, t stabilan politički sistem, dinamičan i stabilan privredni razvoj, t efikasna, konzistentna i transparentna pravna regulativa i sudska zaštita vlasnika, t odgovarajući obim i struktura kvalitetnih finansijskih instrumenata. Banke, berze i investicioni fondovi, kao osnovni nosioci tržišta kapitala, su odavno postali multinacionalni, sa ogromnom finansijskom snagom i opremljene elektronskoautomatizovanim i digitalno sofisticiranim procesima, što odgovara zahtevima savremenog globalnog finansijskog tržišta. Pored banaka na tržištu kapitala su berzanski posrednici, institucionalni investitori, komisija za hartije od vrednosti i institucije državnog nadzora.

M        

133

Na tržištu se pojavljuju otvoreni i zatvoreni investicioni fondovi. Kod otvorenih investicionih (Mutual Funds) ulagač kupuje akcije fonda. Ono što ove fondove čine specifičnim je njihova obaveza da zainteresovanim investitorima direktno prodaju akcije i da od svojih članova (investitira) obavezno otkupljuju svoje izdate akcije na njihov zahtev. Otkup akcija se vrši po neto vrednosti aktive fonda (net asset vallue - NAV). Prvi otvoreni investicioni fondovi osnovani su u SAD 1924. godine i to: Masachusetts Investor Trust i State Street Investment Trust. Oni čine preko 85% vrednosti svih fondova u razvijenih zemljama, a pojedini fondovi imaju aktivu veću od 100 mijardi dolara. Zatvoreni investicioni fondovi (Closed-end Funds) prikupljaju sredstva emitovanjem dokumenata o udelu u Fondu, te tako prikupljena sredstva Fond ulažu u finansijske instrumente. Vlasnici dokumenata o udelu mogu, u svakom trenutku, od Fonda zahtevati da te udele otkupi po ceni koja je jednaka neto vrednosti imovine Fonda, podeljenoj sa brojem udela. Prvi zatvoreni investicvioni fond osnovan je u Velikoj Britaniji krajem XIX veka. Pored fondova na tržištu kapitala značajni su i institucionalni investitori (kompanije za osiguranje, zdravstvo, penzije i sl.) investiraju mesečno i preko 70 milijardi dolara na tržištu kapitala u SAD, a prosečna ulaganja u državne obveznice SAD iznose 76 milijardi dolara. Banka ima tri uloge na tržištu kapitala: 1. plasman i kupovina vrednosnih papira za svoj račun, 2. komisionara kada preuzima emisiju efekata sa namerom njene dalje prodaje investitorima (u svoje ime, a za tuđ račun), 3. posredničku, kada samo postupaju po nalogu kupca i prodavca (rad u tuđe ime i za tuđ račun tzv. kastodi bankarski poslovi). U razvijenim zemljama ukupna bankarska aktiva preko tri puta prevazilazi BDP. Tržište kapitala Na novčanom tržištu se trguje depozitima i kratkoročnim papirima (menice, blagajnički zapisi, komercijalni zapisi, kratkoročne obveznice i dr.), na deviznom tržištu devizama, a na tržištu kapitala efektima sa rokom dospeća dužim od godinu dana (akcije, obveznice). Samo nacionalna novčana tržišta, gde i stranci, nerezidenti, mogu da trguju spadaju u međunarodna tržišta. Od pedesetih, pa do početka sedamdesetih godina XX veka svetska tržišta kapitala bila su zatvorena i izolovana. U sedamdesetim godinama XX veka polet im daje tržište evrovaluta i sindikalizovani zajmovi, pa ona, istovremeno dobijaju status otvorenih tržišta na kojima posluju ne samo domaći nego i strani privredni subjekti. Portfolio predstavlja investiciju u više različitih oblika aktive, najčešće različitih vrsta hartija od vrednosti u posedu individualnog investitora ili institucije. Izbor i struktura portfolija zavisi od očekivanog prinosa na pojedine oblike imovine (najčešće vrednosnih

134

M    

papira), kapitalnih dobitaka i pripadajućih rizika. Pored većeg prinosa, osnovni razlog za formiranje portfolija, je i smanjenje rizika investiranja. U portfolio investicije spadaju akcije ispod 10% vlasništva, preko toga su direktna ulaganja. Obimom i cenom portfolio investicija upravlja tržište, odnosno odnosi ponude i tražnje na njemu. Primarno tržište obuhvata finansijske transakcije između emitenata hartija od vrednosti i prvih investitora. Emisija na ovom tržištu može biti privatna ili javna. Javna može biti na aukciji ili putem tendera. Privatno je po izboru i direktnom pozivu emitenta određenom investitoru (investitorima). Niži su troškovi prodaje preko privatne emisije. Sekundarno tržište je tržište dalje prodaje papira (najčešće akcija i obveznica) emitovanih na primarnom tržištu. Ono obezbeđuje likvidnost, formiranje realne tržišne cene, održavanje efikasnosti poslovanja privrednih subjekata i optimalizaciju strukture njihove imovine. Trgovina može biti organizovana kao berzanska i vanberzanska. Generalno, bez etikasnog sekundarnog tržišta nema ni pravog razvoja primarnog tržišta jer na sekundarnom tržištu država, preduzeća i lokalne vlasti obezbeđuju sredstva za sopstveni razvoj i poslovanje. Bez dobrog razvoja sekundarnog tržišta zemlja ne može biti sposobna da privuče strane investicije, bilo direktne koje utiču na poboljšanje tehnologije i efikasnosti poslovanja preduzeća, bilo portfolio investicije koje značajno utiču na priliv kapitala u zemlju. Glavni nosioci tržišta kapitala su berze. One su mesta gde se susreće ponuda i tražnja i zaključuju poslovi, preko brokera i dilera. Na njima se pojavljuju kupci i prodavci kapitala, banke, fondovi (penzioni, zdravstveni i investicioni) i drugi subjekti. Berze u Engleskoj i SAD su vlasništvo akcionara (brokera i dilera). Banke i druge institucije ne mogu biti članovi berzi. Londonska berza osnovana je početkom XIX veka, ima 4.600 članova organizovanih u 400 brokerskih i dilerskih kuća. Njujorška berza osnovana je 1817., ima 1.366 članova organizovanih u 604 brokerske i dilerske kuće. Francuska berza (kao i italijanske, španske, portugalske) su pod direktnom kontrolom države, a banke ne mogu biti članovi berze. Postoji i treći, tzv. mešoviti tip berzi, koje se nalaze u Nemačkoj i njoj sličnim zemljama (Austriji, Švajcarskoj). Tu vlada mešavina privatnog i državnog kapitala. Većinski vlasnici berzi su banke, a i banke koje mogu biti članovi berze. U Velikoj Britaniji postoje različite berze vrednosnih papira: t Redovna berza vrednosnih papira (ISE) sa berzanskim indeksom FTS 100 t Londonski indeks FT 30, t Indeks običnih akcija i t Tržište izvan šaltera (OTC). Za redovnu berzu (FTS 100) preduzeća se moraju kvalifikovati da bi mogla poslovati na ovoj berzi, a kriterijumi su veličina i solventnost, visina akcijskog kapitala, očekivane dividende i veličina potencijalnog trgovanja akcijama. Na njoj učestvuje, i indeks akcija meri, 100 najvećih i najuglednijih britanskih kompanija iz oblasti industrije i spoljne trgovine, sa kojima je najsigurnije trgovati na berzi. M        

135

Londonski indeks FT 30 obuhvata 30 vodećih londonskih kompanija iz oblasti industrije. U njega nisu uključene kompanije iz oblasti banaka i osiguranja, kao ni državne akcije. Indeks običnih akcija obuhvata akcije industrijskog i finansijskog sektora sa fiksnim dividendama. Tržište izvan šaltera (OTC) osnovano je 1986. godine, u cilju omogućavanja kupovine i prodaje akcija i obveznica van berze. Uvođenje ovog tržišta povećalo je konkurenciju, smanjilo troškove, ali su akcije i drugi papiri kupljeni na ovom tržištu rizičniji od onih sa redovnih tržišta. Oko 25% trajnih izvora sredstava kompanija u Velikoj Britaniji potiče sa tržišta kapitala, a u USA 30%. (BJ. Foley, 1990. str. 6). U trgovini akcijama prednjače SAD sa 51% svetskog prometa, dok na region Azije otpada 20 %. U SAD na Njujorškoj berzi postoje četiri finansijska tržišta: 1. Redovno tržište, gde se meri indeks za 30 kompanija iz raznih oblasti i na kome se primenjuje indeks Dow Jones, 2. Tržište za perspektivne kompanije novih tehnologija (NASDAQ), 3. Tržište ostalih kompanija (najviše investicioni fondovi) koje su kvalifikovane za tržište, a ima ih 500. Ovo tržište naziva se S&P 500 4. Tržište izvan šaltera (AMEX). Iako stara 200 godina Njujorška berza (NYSE) elektronsku trgovinu uvela je tek 2004. godine. Saglasnost je dala Komisija za hartije od vrednosti (SEC). Među 30 firmi u SAD u sastavu indeksa Dow Jones samo je jedna firma bila i pre jednog veka, General Electric. Sada se tu nalazi jedan proizvođač automobila (General Motors), jedan proizvođač aviona (Boeing), veliki trgovci (Sears, WalMart, Rebac), moćna medijska kompanija (Disney), firme za potrošna dobra (Coca Cola, Mcdonald “s, Procter & Gembl), finansijske kuće (American Express, Travelers, John P. Morgan). Tu su i ATeT, IBM, Pacard. Tržište NASDAQ obuhvata tehnološki najnaprednije kompanije poput MICROSOFTa. Kompanije su iz 50 privrednih grana, a indeks obuhvata ukupno 5.000 akcija. Indeks S&P 500 meri se od 1957. godine, a obuhvata investicione fondove i finansijske derivate (fjučerse, opcije) i sl. Tržište izvan šaltera (AMEX) potpuno je slično OTC tržištu na Londonskoj berzi. U SAD postoje i druge berze, kao npr. Čikaška, koje imaju svoje specifične indekse akcija. U Nemačkoj glavno tržište akcija naziva se DAX, a u Francuskoj CAC. U Aziji su dve najpoznatije berze japanska NIKEI 225 i Hong Konška zvana HONG SENG. Osnovana je i EURONEXT berza koja objedinjuje akcije i obveznice Francuske, Belgije, Holandije i Portugala (ETS Eurofint 300). Ova berza je 2007. godine postala vlasništvo Njujorške berze NYSE.

136

M    

Glavni finansijski instrumenti kojima se trguje na tržištu kapitala su akcije i obveznice (hipotekarne založnice su vrsta obveznica). Akcije su hartije od vrednosti izdate u seriji koje glase na deo kapitala akcionarskog društva i daju pravo na upravljanje i sticanje dividendi. Vlasništvo akcionara se evidentira u knjizi članova i u nacionalnom registru akcionara. Akcije mogu biti na ime i na donosioca, a najčešće su na ime. Dele se na obične (common stock) i prioritetne akcije (preffered stock). Obične akcije daju pravo u upravljanju, a učešće u dividendi tek posle isplate prioritetnih akcija. Prioritetne akcije imaju prioritet u raspodeli dividendi, ali ne daju glasačko pravo u upravljanju firmom. Kumulativne prioritetne akcije daju pravo akcionaru da ako u jednoj godini ne primi dividendu ima pravo da se naplati iz budućih dividendi, pre vlasnika običnih akcija. Akcionari obično imaju pravo na jedan glas po akciji, mada su moguće i tzv. pluraliteralne akcije. Cena akcije zavisi od očekivane zarade kompanije vlasnika i odnosne ponude i tražnje i mogućeg rizika pri prodaji akcija u budućnosti. Ocenjuje se prošlost firme, imidž, koliko zarađuje, kakvi su izgledi za buduće zarade u odnosu na konkurenciju, kakve proizvode (usluge) i robnu marku ima, ko rukovodi firmom? Jedan od najuspešnijih igrača na berzi, Voren Bafet, dao je 4 sledeća principa kako trgovati akcijama: 1. Analizirajte akciju kao konkretan posao koji stoji pred vama, 2. Tražite prag sigurnosti pri svakoj kupovini, 3. Fokusirajte se na akcije manjeg broja kompanija, 4. Zaštitite se od špekulanata i emotivne procene tržišta. Uvek treba pogledati kakvi su ekonomski izgledi kompanije i tog posla, kakvi ljudi vode kompaniju i kakvu je cenu moguće postići. (Hegstrom, 2006., str.18) Tržište akcija je veoma turbulentno i violentno. Na početku Zalivskog rata 1991. indeks Dau Džons skočio je za 25%, da bi 2001. godine opao za 30%, a za vreme krize 2008. godine 40%, što pokazuje visoku nestabilnost tržišta akcija. Krah berzi desio se u julu 2002. a izazvan je lažiranim bilansima firme VodCom i Enron u SAD. Dau Džons indeks koji se obično kreće oko 10.000 spustio se 19.07.2002. na ispod 8.000, a indeks NASDAK sa 5048,62 na 1346,01. Velika kriza na tržištima kapitala u svetu desila se 2008. godine (i još traje), vezano za nemogućnost naplate hipotekarnih zajmova u SAD. Japanski indeks NIKEI pao je na najniži dvadesetogodišnji prosek. Špekulativni kapital je karakterističan za rad berzi, pa on utiče na cenu vrednosnih papira koji kotiraju na berzama. U mnogim zemljama (na primer i u Sloveniji) donet je propis da ako pojedinačna kupovina akcija na berzi prelazi 25% vrednosti kompanije saglasnost mora dati Komisija za hartije od vrednosti, isto je i ako akcije dnevno fluktuiraju preko 20%.

M        

137

Obveznice su dužničke hartije od vrednosti izdate u seriji koje imaocu daju pravo na isplatu nominalne vrednosti sa kamatom. Obveznice koje se mogu konvertovati u akcije ili druge oblike kapitala nazivaju se konvertibilnim obveznicama. Obveznica je obligaciona pravna hartija od vrednosti u kojoj se izdavalac obavezuje da će licu na kog obveznica glasi, ili po njegovoj naredbi, ili donosiocu, biti isplaćen nominalni iznos naveden u obveznici i odgovarajuća kamata (fiksna ili promenljiva). Obveznice daju manju zaradu od akcija ali su sigurnije, tj. manje rizične. Hegstrom navodi da je prosečna zarada na akcijama na Njujorškoj berzi 1979., iznosila 13% , a na obveznicama 9% (Hegstorm, isto, str.218). Izdavaoci mogu biti preduzeća, banke, građani i država. Dele se po dospelosti i načinu obezbeđenja od rizika. Otplata obveznica najčešće se vrši tako što se uredno šestomesečno ili dvanaestomesečno počne isplaćivati kamata (kamatni kupon), a glavnica posle isteka roka na koji obveznica glasi. Postoji i praksa da se kamata, na kraju roka na koji obveznica glasi pripiše glavnici, pa se onda u određenom vremenskom periodu (šestomesečnim ili dvanaestomesečnim anuitetima) otplaćuje istovremeno glavnica i kamata. To su obveznice bez kupona. Na kraju, moguće je da obveznice, pored kamate (ili bez kamate), daju i pravo učešća u dobiti, ako su one emitovane od strane preduzeća. Finansijski derivati su instrumenti ugovori čija vrednost zavisi od cene predmetnog ugovora, čija su vrsta, količina i druga svojstva standardizovana, a najznačajnije su fjučersi i opcije. Fjučers je sporazum dva subjekta u trgovini koji obavezuje prodavca da po unapred ugovorenoj ceni (fjučers ceni) i na određeni dan u budućnosti proda određenu cenu kupcu. U momentu ugovora dogovara se samo cena i uplaćuje inicijalni depozit do 10% vrednosti ugovora. Na dan isteka ugovora roba se može, a ne mora isporučiti, samo se uplaćuje razlika između stvarne i ugovorene fjučers cene robe. Ove ugovore berza je standardizovala, a obavezno se objavljuju preko klirinških kuća na berzi. Oni su špekulativnog karaktera. Opcija je finansijski instrument ugovor kao pravo kupca opcije naspram prodavca da zahteva od prodavca da na utvrđeni dan: a) isporuči (proda) osnovni predmet opcije po ugovorenoj (strike) ceni opcije (call opcija sa isporukom osnovnog predmeta opcija) ili b) primi isporuku (kupi) predmet opcije po ugovorenoj ceni opcije (put opcija sa isporukom predmeta opcije), ili c) isplatiti (prema uslovima trgovine) razliku između tržišne cene i ugovorene cene opcije (call opcija sa gotovinskom isplatom), ili d) isplatiti (prema uslovima trgovine) razliku između ugovorene cene opcije i tržišne cene opcije osnovnog predmeta opcije (put opcija sa gotovinskom isplatom). C. ZAJMOVI I KREDITI Zajmove i kredite daju: t komercijalne banke,

138

M    

t međunarodne finansijske institucije, i t organizacije za finansiranje izvoznih poslova (ređe i preduzeća). Države daju (iz budžeta) ekonomsku pomoć, tj. poklone, koji su uslovljeni raznim ucenama, pa se slobodno može reći da je nesrećna zemlja koja sebi dozvoli da živi od bespovratne pomoći. Komercijalne banke odobravaju dve vrste kredita i to: t kreditne linije (revolving credit facilities) i t zajmove sa fiksnim otplatnim programima (terms loans). Prvu kategoriju kredita daju kreditorske banke pojedinačno partnerskim bankama, sa osnovnom namenom tih kredita da olakšaju tekuće finansijske spoljnotrgovinske transakcije (najčešće se radi o uvozu sirovina i energenata iz zemlje kreditora u zemlju debitora). Za ove kredite obično se ugovara međubankarski kreditni limit. Drugu kategoriju kredita daju, pojedine banke ili konzorcijumi komercijalnih banaka direktno korisnicima, najčešće uz garanciju države (syndecated loans): t kod sindikanizovanih kredita radi se o velikim iznosima, pa pojedinačne banke ne žele da nose tolike rizike. Svaka komercijalna banka aktivno učestvuje u konzorcijumu sa određenim ponderom koji zavisi od veličine kreditnog potencijala te banke i njene spremnosti (interesa) da se angažuje u nekom projektu. t pojedinačni krediti daju se preko stranih banaka, ili direktno korisniku u inostranstvu, ili korisniku u zemlji radi plasmana robe u inostranstvu ili za druge potrebe, ili se daju direktno bankama. Krediti komercijalnih banaka imaju, po pravilu, rokove dospeća do 5, odnosno 7, izuzetno do 10 godina. Kako se tržišna kamatna stopa menja u toku trajanja kreditnih aranžmana, u kreditnim ugovorima se ugrađuju klauzule o reviziji kamatnih stopa na odobrene kredite u svakom sukcesivnom periodu od tri ili šest meseci (roll over period). Kao refe-rentna kamatna stopa za određene kredite obično se uzima LIBOR (London Interbank Offered Rate) plus kamatna marža (spread) koja se fiksira u kreditnom ugovoru, a zavisi od boniteta dužnika i stepena rizika njegove zemlje. U zemljama učlanjenim u sistem evra, primenjuje se EUROLIBOR. Korisnici konzorcijalnih kredita najčešće su strane banke, strane države ili ugledne privredne kompanije, a koriste se za projektno finansiranje, finansiranje preuzimanja kompanija kroz fuzije i akvizicije (Mergers and Aqusition), te za finansiranje platnog bilansa i popunu deviznih rezervi. Osnovna im je karakteristika brzina i efikasnost pri njihovom odobravanju, jer se odobravaju na bazi standardno propisane kreditne dokumentacije. Da bi zaštitile potraživanja iz odobrenih kredita banke su organizovane u Londonski klub poverilaca. Multilateralne zajmove odobravaju MMF, Svetska banka i regionalne banke. Međunarodni monetarni fond daje kratkoročne i srednjoročne kredite radi finansiranja platnog bilansa. i popune deviznih rezervi radi održavanja stabilnog kursa domaće valute. Svetska banka, kao veoma značajna banka, odobrava srednjeročne i dugoročne kredite za razvoj, strukturno prilagođavanje i sprovođenje društvenih reformi i tranzicije. Isto kao Svetska banka, kredite odobravaju i regionalne banke. M        

139

Kreditiranjem izvoza i osiguranjem naplata izvoznih potraživanja bave se nacionalne institucije za ove poslove. Prva institucija za osiguranje kredita u svetu osnovana je u Švajcarskoj 1906. godine. Kreditira i osigurava opremu, transportna sredstva i građevinske radove u inostranstvu. Velika Britanije je osnovala svoju Export Credit Guarantee Department (ECDG) 1919.godine. U Francuskoj je slična institucija formirana 1928. godine, Nemačkoj 1926. godine, Japanu 1931.godine. U SAD je 1934. osnovana US Exportimport Bank, kada je osnovana i tzv. Bernska unija (International Union of Credit and Investment Insurance). Godine 1946. u Francuskoj je osnovana Compagnie Francaise d Assurance pour la Commerce Exterieur (COFACE). U Italiji je formirana organizacija za osiguranje i kreditiranje (prvenstveno za osiguranja) izvoznih poslova tzv. SAĆE. Kasnije su i zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji formirale svoje institucije, tako da danas preko 70 zemalja u svetu ima ove institucije. Nemačka osigurava izvozne naplate preko HERMESa. Izvozni krediti dele se na komercijalne i robne kredite. Komercijalne odobravaju preduzeća proizvođači opreme i građevinskih radova, a robne odobravaju banke prodavcu (sales credits) ili direktno kupcu (buyers credits). U okviru Bernske unije 1969. godine između 13 zemalja usaglašeni su i standardizovani uslovi za odobravanje izvoznih kredita, koji su dopunjeni 1978. i 1997., tako da su uslovi odobravanja izvoznih kredita sledeći: t rok otplate, do 10 godina, t period početka otplate (grace period) 2 godine, t kamatna stopa do 10% na godišnjem nivou zavisno od valute (na primer u jenima 1,80%, a u mađarskim forintama 9,13%), t minimalni avans 15%. Oprema, transportna sredstva i građevinski radovi u svetu u 2008 su u procentu 41% finansirane izvoznim kreditima. Ukupno oko 11% svetskog robnog izvoza podleže kreditiranju od strane komercijalnih i robnih kredita. Posebni oblici kreditiranja izvoza (ili uvoza) su lizing, faktoring i forfeting. Lizing istovremeno predstavlja i međunarodnu robnu transakciju, pa je obrađen u tom poglavlju. Faktoring služi za kratkoročno finansiranje spoljne trgovine. Otkup izvoznih dokumenata (menica, faktura, akreditiv, ređe garancija) vrše faktoring firme (najčešće banke). Najčešće se radi o roku dospeća finansijskih dokumenata do šest meseci. Klijent (vlasnik potraživanja u inostranstvu po osnovu izvoza) prenosi (cedira) pravo naplate na faktora (najčešće banka). Banka klijentu isplaćuje potraživanje umanjeno za kamatu, rizik naplate i troškove obrade predmeta, a sama preuzima i snosi rizik naplate. Time se ovaj posao svodi na kratkoročno kreditiranje izvoza (izvoznik dobija sredstva- nešto umanjena) pre roka dospeća naplate. Pošto se, najčešće, radi o diskontovanju fakture

140

M    

izvoznika, po fakturi je ovaj bankarski posao i dobio naziv faktoring. Postoji slučaj u praksi, kada banka samo kreditira klijenta (kredit vezan za naplatu izvoza), rizik naplate i dalje snosi klijent koji unapred cedira budući devizni priliv na banku radi sigurnosti otplate kredita, a banka pomaže u naplati potraživanja. Forfeting je, po suštini i tehnologiji posla, sličan faktoringu, samo su rokovi dospeća diskontnih dokumenata duži, najčešće od 6 meseci, pa do 5, izuzetno 10 godina. Radi se o otkupu solo ili vučenih menica. U igri su četiri subjekta: prodavac, kupac, banka prodavca i banka kupca. Banka izvoznika, putem cesije, preuzima od klijenta potraživanje prema licu u inostranstvu i isplaćuje sredstva izvozniku u stranoj ili domaćoj valuti, zavisno od ugovora, umanjeno za kamatu i troškove. Pored menice može se raditi i o otkupu akreditiva uključiv i stand by akreditive. Izvoznik rizik naplate prenosi na forfetera, a forfeter se naplaćuje od kupca, preko banke kupca. I kod ovog posla banka, izuzetno, odgovornost naplate može zadržati na izvozniku. Dok faktoring, zbog kratkoročnosti, prati potrošna dobra, forfeting, zbog dugoročnosti, prati izvoz opreme, saobraćajnih sredstava i građevinskih radova.

3. ZEMLJE NETO IZVOZNICE I ZEMLJE NETO UVOZNICE KAPITALA I DUŽNIČKA KRIZA Svetskim tržištem kapitala u XIX veku dominirala je Engleska. Kapital u inostranstvu najviše je bio plasiran u akcije i obveznice, u zemlje u razvoju i proizvode poljoprivrede, rudarstva i energetike. Posle Drugog svetskog rata glavni svetski kreditor i finansijer postaju SAD. Sve do šezdesete godine prevlađuje javni kapital, plasiran u obliku poklon a i kredita većim delom u razvijene zemlje (Maršalov plan za obnovu Evrope, krediti multinacionlanih finansijskih institucija) i u najvećem iznosu u oblast finalne industrije i usluga. Šezdesetih godina (početkom) opet SAD dominiraju medunarodnim tržištem kapitala, ali kapital umesto javnih izvora sve više plasiraju njihove kompanije raspoređene širom sveta, a u obliku direktnih stranih investicija. Visoko učešće ima portfolio kapital i bankarski krediti, a javni kapital krajem XX veka iznosi svega 15% ukupnih plasmana međunarodnog kapitala. Neto suficitarne zemlje, zbog uspešnih razvojnih strategija, postaju Nemačka, Japan, Kanada, zemlje Beneluxa i zemlje Skandinavije, a jača ponuda kapitala na međunarodnom tržištu evro i petro dolara. Šezdesetih godina XX veka kao novi prioritetni fenomen u svetu nastaje tzv. evrodolarsko tržište, a osamdesetih godina XX veka petrodolarsko tržište. Najveći neto deficit u međunarodnom kretanju kapitala, oko 3.000 milijardi dolara imaju SAD, a deficitarne su Francuska, Španija, Italija, Australijaa, većina zemalja u tranziciji (izuzev Rusija) i zemlje u razvoju.

M        

141

Šta je evro dolarsko tržište? Ako, na primer, neka američka banka odobrava kredite u dolarima, to su uobičajeni dolarski krediti. Ali, ako londonska, nemačka, pariska ili neka druga slična banka odobrava dolarske kredite, to su evrodolarski krediti. Osim u dolarima, krediti se mogu davati i u drugim konvertibilnim valutama. Suština je u tome da ih zemlja odobrava u valuti koja nije njena nacionalna valuta. Nastanak evrodolarskog tržišta vezuje se za rane šezdesete godine kada su ruske banke, u strahu da će, zbog hladnog rata, Amerikanci blokirati njihove dolarske depozite u SAD, počele prenositi te depozite u Evropu, koja je prema Rusima imala liberalniji stav. Pored toga, SAD su 1963. godine uvele visok porez na kamate, pa su se depoziti, pod pritiskom većeg ukamaćenja, masovno prenosili u Evropu. Kasnije se ovo tržište proširilo i na azijske zemlje (Tokio, Singapur, Hong Kong, Tajvan i druge azijske zemlje), pa je nastala ogromna masa depozita za emitovanje ovih tzv. evrodolarskih kredita i obveznica. Iz ovih sredstava finansirane su i američke kompanije. Ona su postala veoma značajna jer se preko 1/3 kredita i obveznica uzajmljuje na evrodolarskom tržištu. Ogromni suficiti kapitala nastali su i u zemljama OPECa posle povećanja cene nafte 1973. Zemlje izvoznice nafte se naglo bogate, pa nastaje i značajna ponuda tzv. petrodolara (jer se nafta uglavnom prodaje u dolarima). Ceni se da se samo u 1974. i 1975. pojavila ponuda od 150 milijardi petrodolara na tržištima međunarodnim kapitalom. To je posebno došlo do izražaja 2006.-2008. godine, kada je cena nafte dostizala i do 150 dolara po barelu. Obim međunarodnog tržišta kapitala ima dve dimenzije: ukupno stanje u određenoj godini (engl. stock) i neto promene u istoj godini (eng. - flow). To se može videti u sledećoj tabeli, koja se odnosi na 2008. godinu, a izražena je u milijardama dolara. Tabela 9. Stanje i promene u međunarodnam kretanju kapitala 2008. godine. milijarde dolara Stanje krajem godine

Promene u toku godine

Direktne investicije

12.474

1.070

Krediti i depoziti

22.730

2.241

Obveznice

21.907

1.638

Akcije

11.200

919

Ukupno

68.311

5.868

Izvor: Global Financial Stability Report, 2009. UNCTAD, World Investment Report, 2009. BIS: Quarterly Review, 2009. World Federation of Exconges, WFE 10 Years in Review, 2000-2009.

142

M    

Iz Tabele se vidi da je najveće stanje kapitala kao i kretanje 2008. godine u obliku kredita, a potom u obliku obveznica (i stanje i kretanje). Struktura međunarodnog stanja i kretanja kapitala po oblicima za 2008. godinu prikazana je na grafikonima 5. i 6. Na grafikonu 5. prikazano je stanje oblika međunarodnog kretanja kapitala na kraju 2008. godine, a na grafikonu 6. njihove promene (tokovi) u 2008. godini.

U 2005.godini sve zemlje u razvoju dugovale su 2.730 milijardi dolara. Otplate su iznosile 513 milijardi dolara, 5,4%BDP, 13,8% od izvoznih prihoda, tako da je 2005.godina bila najpovoljnija godina posle Drugog svetskog rata za ZUR po pitanju spoljnih dugova i otplata. Ovo iz razloga što je otpisano oko 200 milijardi dolara najmanje razvijenim zemljama. (WB, 2007.) U 2009.godini globalni dug u svetu iznosio je 68.311 milijardi dolara, oko 115% bruto društvenog proizvoda sveta. Najveći dužnik je Afrika, koja duguje 600 milijardi, Grčka 300 milijardi, Argentina 150 milijardi, Rusija 125 milijardi, Brazil 110 milijardi, Turska 70 milijardi, Mađarska 70 milijardi, Hrvatska 60 milijardi dolara. Čak su i SAD postale neto deficitarne u međunarodnom kretanju kapitala (oko 3.000 milijardi dolara u 2008. godini), ne iz nužde, nego iz želje da se, preko deficita platnog bilansa ubrzano razvijaju (imaju najveću stopu rasta produktivnosti i konkurentnosti i najnižu stopu nezaposlenosti). To im sve omogućuje pozicija dolara u međunarodnim ekonomskim odnosima, s tim da dug iznosi oko 75% ukupnog godišnjeg BDP, a odnos prihoda i rashoda u međunarodnom kretanju kapitala još uvek je pozitivan, mada se približava nuli. Deficit na tekućem računu SAD porastao je od 12 milijardi dolara 1982. godine na 792 milijarde u 2008. godini (WB, 2009.) Iako su neto deficitarne u kapitalu, veoma uspešnu strategiju prema stranom kapitalu imaju Kina, Češka i Slovenija. Češka i Slovenija su od svih zemalja najuspešnije u tranziciji. Istu su sprovele, a zadržale su relativno prihvatljivu samostalnost u ekonomskoj politici. Kina je u pojedinim godinama prva zemlja po privlačenju direktnih stranih investicija (preko 60 milijardi dolara u 2008. godini, na drugom mestu su SAD). U Češku (malu zemlju) se u pojedinim godinama prilije i preko 3 milijarde dolara stranog kapitala, više nego u Rusiju. U Sloveniji vlada logika da “stranom kapitalu treba prodati samo ono što se mora” (Jože Mencinger, 2003.).

M        

143

OECD je usvojio kodeks ponašanja prema stranim investicijama, radi povećanog njihovog privlačenja, koji je sadržan u Multilateral Investment Agreement (MIA). Svaka zemlja treba da se bori da osigura prinose na strana ulaganja i pruža im bezbednost i punu pravnu zaštitu. Ne sme diskriminisati strana ulaganja i ometati njihov razvoj, upravljanje, korišćenje, širenje i sprečavati eventualnu prodaju takvih ulaganja. Ulaganja moraju imati nacionalni tretman i klauzulu najvećeg povlašćenja, neće se nacionalizovati, a u slučaju nužne eksproprijacije mora se nadoknaditi realna tržišna cena. U uslovima ratnog stanja ako se nešto bude nadoknađivalo domaćim, mora isto toliko i stranim preduzećima. Mora se obezbediti slobodan transfer kapitala i profita , pristup bankama radi korišćenja kredita i slobodan platni promet prema inostranstvu, isti kao za domaća preduzeća. Isti poreski tretman, plaćanje u slobodnim valutama po zvaničnom kursu i slobodan transfer imovine iz likvidiranih preduzeća. Dužnička kriza Uvek je u svetu bilo prezaduženih zemalja, isto kao što ima i porodica i preduzeća. Sve do 1930. godine budžetski deficit nije praktikovan, sada je u SAD 10% BDP, u EU 4% godišnje ili 60% BDP kumulativno. Smatra se podnošljivim tekući budžetski deficit do 3% i ukupan dug od 60% BDP. Prva velika dužnička kriza bila je u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, kada ova zemlja nije bila u stanju da vraća reparacije, pa je došlo do hiperinflacije i nezaposlenosti u zemlji. Spasio ih je ugledni ekonomist Džon Majnard Kejnz, kada je svetu predložio otpis ratnih reparacija Nemačkoj, kako bi ta zemlja postala značajan faktor svetskog rasta, što je i usvojeno. Prava posleratna dužnička kriza u svetu nastaje sedamdesetih godina. Razvijene zemlje i finansijska tržišta imali su ogromne iznose kapitala. Naime, međunarodna tržišta kapitala u sedamdesetim godinama XX veka imala su veliku ponudu sredstava od nafte, japanskih i nemačkih viškova i suficita na evrovalutnim tržištima. Mnoge zemlje su se olako zaduživale ne misleći blagovremeno da se ti krediti moraju vraćati. Kada su kasnije (1981.-1982. godine) Meksiko, Brazil, Argentina objavile da ne mogu vraćati dugove tražeći reprogram, nastala je panika poverilaca i prava dužnička kriza, koja je trajala 2-3 godine. Posle nekoliko godina stabilizacije, 1994. godine Meksiko ponovo zapada u dužničku krizu, a kasnije 1997. nastaje kriza u Aziji (azijski tigrovi), 1998 u Rusiji, 2002. u Argentini kada je došlo do masovnih pljački prodavnica od strane nezadovoljnog stanovništva. Iskustvo pokazuje da uzbuna mora nastati kada spoljni dugovi dostignu 80% (u Argentini, Peruu, Kolumbiji su bili oko 150%)(Ekonomist magazin, 3.septembar, 2002.). Prezadužene zemlje trpe što im se uzima deo dohotka na otplatu dugova čime se usporava, često, i onemogućava razvoj. U sadašnjoj međunarodnoj praksi postoji nekoliko načina za smanjenje prezaduženosti i to: t otpis dugova. U 2005. godini osam najrazvijenijih zemalja sveta otpisalo je dug najsiromašnijim zemljama Afrike, u iznosu od oko 70 milijardi dolara,

144

M    

t konverzija duga u akcije (debt-quity swaps), t otkup dugova (buy back) i zamena potraživanja (exchange of claims), jer je pozicija neke zemlje za naplatu duga često bolja od druge zemlje. Sve vrste smanjenja prezaduženosti podrazumevaju da će se poveriocu vratiti manje duga od njegove realne vrednosti, a pošto teško naplaćuje dugove, on se miri sa sudbinom “bolje išta nego ništa”.

V - MEĐUNARODNI TRANSFER TEHNOLOGIJE

1. ZNAČAJ I POJAM TEHNOLOGIJE I NJENOG TRANSFERA Intenzivna upotreba tehnologije u savremenoj svetskoj privredi dokaz je njenog fundamentalnog značaja. Tehnologija je najdinamičniji faktor razvoja, koji menja proizvodne postupke i nacionalnu pripadnost proizvoda u svetskoj privredi. Ni jedan proizvodni proces ne može se zamisliti bez odgovarajuće tehnologije. Zbog toga, uvek kad nema odgovarajuće domaće tehnologije, ona se uvozi iz inostranstva, a kvalitetni sopstveni tehnološki postupci prodaju se inostranstvu. Ovaj promet tehnologije sa inostranstvom (izvoz i uvoz) označava se pojmom transfera tehnologije između zemalja. Bitno je i koliko je neka zemlja bogata u gvožđu, uglju, čeliku, opremi, devizama, pa i radnoj snazi, ali je suštinsko pitanje kako ih ona koristi, odnosno kakvu tehnologiju - način proizvodnje primenjuje. Konkurentski položaj proizvođača u sopstvenoj zemlji, a posebno na spoljnim tržištima, zavisi od toga koliko taj proizvođač (zemlja) uvede novih proizvoda, najprihvatljivijih za potrošače, i koliko to rade brže od drugih proizvođača (zemalja). Dakle, konkurentska prednost, i sam položaj pojedine zemlje u međunarodnoj podeli rada, zavise od trajne tehnološke progresivnosti, koja je postala najvažniji faktor međunarodne specijalizacije i konkurenicje. A razvijene zemlje su davno prihvatile stav da je organizovano znanje i tehnologija, u korelaciji s drugim faktorima razvoja, (posebno savremenim marketingom) osnovni uslov konkurentske borbe na međunarodnim tržištima. Tehnologija je tipična za savremenu proizvodnju. Njome se trguje kao i svakom drugom robom. Ona, u odnosu na druge robe, ima i neke specifične karakteristike. Za njeno korišćenje nije dovoljno da se, ona samo kupi i plati, nego su potrebne trajnije veze kupaca i prodavaca radi kontinuiteta njenog održavanja, a to, suštinski, znači trajniju međusobnu vezanost i zavisnost kupaca i prodavaca, a, posebno, kupaca od prodavaca. Prodaja tehnologije omogućuje relativno veću zaradu dobiti od prodaje robe i usluga. M        

145

Sada je potrebno dati definiciju tehnologije u užem i širem smislu. Pod tehnologijom u užem smislu podrazumeva se određeni postupak ili skup postupaka, koji omogućuju da se, uz odgovarajuća ulaganja u proces proizvodnje (rad, sirovine, sredstva za rad) dobiju proizvodi sa unapred utvrđenim i zeljenim svojstvima, a koji su neophodni građanima, preduzećima i državama. Sličnu definiciju dao je fizičar Ampere u drugoj polovini XIX veka. On je tehnologiju definisao kao ”skup postupaka sposobnih da prirodu stave u službu čovekove sreće”. Pod tehnologijom u širem smislu podrazumeva se, pored pojma u užem smislu, još i niz drugih aktivnosti u procesu društvene reprodukcije kao što su: unapređenje proizvodnih procesa i organizacije rada, usavršavanje kadrova, savremeno upravljanje (menadžment), istraživanje tržišta (marketing) i slično. Stvaralaštvo proizilazi iz intelekta, umnog rada. Znanje je roba, ali samo pravo, ne obično znanje. Postoje fundamentalna i primenjena istraživanja. Fundamentalna znanja nisu direktno primenjiva, nego služe daljem razvoju nauke. Odgovorna država nikada ne sme zapostaviti ni ova znanja. Inovacije se svode na inovacije proizvoda, inovacije usluga, inovacije sirovina i materijala, inovacije proizvodnih procesa, inovacije organizacije i upravljanja, inovacije isporuke i distribucije, inovacije tržišta. Prva tehnološka revolucija nastala je pojavom parne mašine u Engleskoj 1793. godine, a uzrokovala je nagli razvoj industrije i saobraćaja. Može se nazvati energetskom revolucijom. Druga je nastala u drugoj polovini, odnosno krajem XIX veka, pojavom naizmenične struje (Nikola Tesla), što je uzrokovalo pojavu električnih mašina i niza novih proizvoda. Naziva se industrijskom revolucijom. Treća je nastala u drugoj polovini XX veka, počev od 1957. godine) kada su kompjuter i telekomunikacije (elektronika i informatika) preporodili svet. Kada je šezdesetih godina XX veka dat u komercijalnu upotrebu prvi kompjuter koštao je 1.000.000 dolara. Danas PS računar košta 1.000 dolara, a njegove brzine i kapaciteti su 1.000 puta veći. Karakteristika treće tehnološke revolucije je da je industrijsko društvo pretvoreno u tzv. informatičko društvo, pa se ona naziva informatičkom revolucijom. Računari, softveri i telekomunikacije (posebno Internet) omogućili su nastanak niza novih tehnologija, proizvoda i usluga. Najnovije tehnologije su: novi materijali, biotehnologije, mikroprocesori, računari, telekomunikacije i robotika. Sektor novih materijala obuhvata biomaterijale, visokotemperaturne superprovodnike, nove keramičke materijale, legure, kompozitne materijale, tanke dijamondske filmove, membrane, polimere. Sektor za informatičku tehnologiju obuhvata pronalaske vezane sa digitalnim, optičkim i analognim računarskim hardverom i softverom, te proizvodnju i primenu poluprovodnika. Biotehnologija je nauka koja se bavi (izučava) oplemenjivanje biljaka i životinja i proizvodnju lekova za produžavanje ljudskog života. Godina 1980. je presudna za nastanak biotehnologije. Te godine Vrhovni sud SAD u sporu “Diamond” protiv ”Chacrabarty” odlučio je da jedna bakterija, koja je genetskim inženjeringom podešena

146

M    

za razgrađivanje sirove nafte, može da se patentira kao i sve što je pod suncem usavršio čovek. Od tada se priznaju patenti iz oblasti biotehnologije, odnosno genetike, a pod zaštitom su i nove biljne sorte, ljudski geni, DNK analize. To je stimulisalo naučni rad u ovoj oblasti i označilo pravu tehnološku revoluciju u medicini i sudstvu. Tri su ključne faze u primeni nove tehnologije: t nastanak ideje i moguća rešenja, t istraživanje i uobličavanje tehnološkog postupka, t implementacija istraživanja (praktična primena). Tehnološki razvoj, kome je majka nauka, radikalno menja uslove ljudskog života i stvara novi svet.

2. OBLICI TEHNOLOŠKIH IZUMA I NAČINI NJIHOVOG TRANSFERA Tehnološki izumi svode se na intelektualnu svojinu, a dele se na autorska i srodna prava i industrijsku svojinu. Autorska prava su: t književna dela i naučna dela, t grafička, likovna, skulptorska dela, t dela primenjene umetnosti, t tehnološka dela, t arhitektonska dela, t kompjuterski softver za sistem provajdera i softverske kuće. Autorska prava zaštićena su 70 godina posle smrti autora. Srodna prava se najčešće zasnivaju na autorskoj svojini u oblasti tzv. fonografske industrije, odnosno topografije zvuka i podataka. To su: t prava interpretacije, t proizvodnja fonograma, t proizvodnja videograma, t proizvodnja raznovrsnih radio i TV emisija i t proizvođači baza podataka (informacija). Industrijska svojina je najznačajniji deo intelektualne svojine. Kao što sama reč kaže to su tehnološka otkrića koja služe direktno industriji odnosno privredi. Tu spadaju: t patent, t industrijski žig, t industrijski dizajn (model, uzorak), t geografska oznaka porekla proizvoda i t poslovne tajne (know how). Svi ovi oblici industrijske svojine da bi mogli biti korišćeni, sadrže adekvatnu tehničku dokumentaciju, odnosno način primene i upotrebe.

M        

147

Patent je pravo koje se priznaje za pronalazak iz bilo koje oblasti nauke. Pokriva uređaje, supstance, kompozicije, biološke materijale i razne procese i postupke. Patentirati se ne mogu: matematičke formule, estetske kreacije, postupci za igranje igara, prikazivanje raznih emisija filmova i serija i sve u vezi oblikovanja ljudskog tela. Odnosi se na proizvode i postupke. Uslov za njegovu zaštitu je: t da je nov, t da ima originalni pronalazački izum i t da je pogodan za industrijsku primenu. Kada se registruje u odgovarajućem zavodu za patente, prava njegovog korišćenja pripadaju samo izumitelju. Rok njegove zaštite je 20 godina. Patent može biti poništen u svako vreme ako se, naknadno, utvrdi da on nije verodostojan. Nacionalni patent je patent priznat na osnovu nacionalne prijave patenta. Ako se želi dobiti evropski patent, zahtev se podnosi Evropskom patentnom zavodu. Postoji i međunarodna prijava patenta kod Međunarodne patentne organizacije. Certifikat o patentu mora biti blagovremeno pribavljen, kako ne bi dolazilo do krađe intelektualne svojine. Srbija je među 11 zemalja u svetu bila osnivač svetske patentne Konvencije 1883. godine. Konvencija je preteča i utemeljivač današnjeg svetskog patentnog sistema koji okuplja 160 zemalja članica. Patent daje isključiva zakonska prava pronalazaču da ga primenjuje, proizvodi, koristi ili prodaje proizvode koji sadrže njegov pronalazak. Može da ga unovči kroz proizvodnju i distribuciju svojih proizvoda, ili kroz prodaje licence. Važi samo u državi u kojoj je izdat. Patent može i da se inovira. Samo 37% patenata u svetu doživi maksimalni rok njihove zaštite. Postoji i tzv. mali patent odnosno tehnološka inovacija. To je nov industrijski primenjiv pronalazak manjeg značaja, koji ima inventivni (ne samo rutinski) karakter, ali nema tako značajnu inventivnost kao patent. Postupak njegove registracije je mnogo prostiji, a štiti se na rok od 5 godina. Procene su da u svetu (2008. godine) ima preko 7 miliona patenata, a godišnje se registruje oko 100.000 patenata. Mala i srednja, pa i neka velika preduzeća obično ne praktikuju registraciju patenata, nego se oslanjaju na neformalne metode, koje se kao poslovna tajna (znanje i iskustvo) drže pod kontrolom kompanije, koja ih kupuje i prodaje. Žigovi su tradicionalni oblik industrijske svojine. Žig je simbol koji potrošaču prenosi poruku o proizvodu koji želi da kupi. Može biti reč, slogan, logo, boja, miris ili kombinacija boja, mirisa i zvukova. Njime se štiti originalnost, identitet i kvalitet proizvoda. Postao je nešto najvrednije što ugledne firme poseduju: Microsoft, CocaCola, Marlboro, Mc Donald “s, Nokia, Sony. Za usluge se koriste uslužni žigovi. Trgovački žigovi koriste se za prepoznavanje poznatih imena u trgovini (npr. Wal Mart, Metro, Cora i sl). Engleski termin za žig je”brand”, mada svaki žig ne mora da bude brendiran. (Internet,

148

M    

http//:www.interbrand.company). Brend je pravi ako se kupac sa njim identifikuje uz izreke ili zamisao “To sam ja”, “To je moje”, “To meni najviše odgovara”. Žigovi olakšavaju potrošačima da izaberu robe i usluge, a proizvodaču da kvalitet prilagodi zahtevima potrošača, danas, kada, na primer, u svetu ima 750 marki automobila ili 150 marki parfema. Rok zaštite žigova traje, u principu, sve dok se koriste odnosno dok ime firme postoji. Registracija žiga nosiocu daje ekskluzivno pravo proizvodnje i prodaje proizvoda i usluga koji se pod tom markom pojavljuju. Registracijom firme kod nadležnog državnog organa istovremeno se zaštićuje i njeno ime (žig). Niko posle toga, kod istog organa, ne može registrovati firmu istog imena, jer bi se pokrenuo sudski postupak za njeno brisanje. Na celoj teritoriji Evropske unije primenjuje se tzv. komunitarni žig. Registracija proizvoda sa oznakom određenog žiga, mora se izvršiti u svakoj zemlji gde se vrši prodaja tog proizvoda. Žigovi su zaštićeni Madridskim sporazumom. Geografska oznaka proizvoda, kao i žig, prenosi poruku kvaliteta. One upoznaju kupce da je proizvod proizveden na određenom području i da potiče sa određenog lokaliteta (npr. vina “Champagne” ili “Qianti”, sir “Roquefort”) i da ima specifična svojstva, po kojima je taj proizvod prepoznatljiv. Oznaka geografskog porekla ima značajnu marketinšku moć (perzijski tepih, brazilska kafa, kineska svila, malezijski kaučuk i sl. Štiti se registarskom oznakom, zakonima i Sporazumom TRIPS u sastavu Svetske trgovinske organizacije. Rok zaštite je trajan, sve dok određena regionalna specifičnost postoji, odnosno dok se taj proizvod (usluga) pod tim svojstvima proizvodi. Posebnu zaštitu ovom obliku industrijske svojine pruža Lisabonski sporazum. Industrijski dizajn obuhvata modele i uzorke. Uslov za njihovo priznanje i zaštitu je da: t budu novi, do tada nepoznati i t imaju mogućnost ekonomski korisne primene u industriji. Karakteristika modela je da je trodimenzionalan (na primer izgled stana, maketa automobila, nameštaja). Uzorak je slika (crtež) proizvoda i uvek je dvodimenzionalan (na primer šara na košulji, oblik, površina proizvoda, njegov sastav, boja, ukras i sl.) Dizajn, često u sebe uključuje i umetnički copyright. Prva zaštita dizajna iznosi 10 godina, a moguća zaštita je do 25 godina. Industijski dizajn zaštićen je Haškom konvencijom. Poslovne tajne (know how) mogu biti informacije i tehnička dokumentacija o novim proizvodima o novim proizvodima uslugama, načinu organizacije i upravljanja, marketinškim strategijama, obuci kadrova. Često uključuju informacije, crteže, izgled tepiha, pločica, parketa, CD romove, čipove za integrisana kola, hemijske smese, recepture, biološki materijal. Sve dok ih ne patentira vlasnik ih čuva kao poslovnu tajnu, koju unosno unovčuje (na primer proizvodnja CocaCole još uvek se čuva kao stroga poslovna tajna). Oni se prenose putem čvrstog ugovora o transferu, koji uključuje i zaštitna prava.

M        

149

3. NAČINI TRANSFERA TEHNOLOGIJE Načini transfera tehnologije su najčešće u praksi: t prodaja, t licenca, t lizing, t franšizing, t inženjering, t kooperacija i poslovnotehnička saradnja, t direktne strane investicije (uključiv i Joint Venture), t konsalting, t poklon. Prodaja se najčešće praktikuje kod opreme, sirovina, komponenti, rezervnih delova, knjiga, muzičkih dela, dramskih ostvarenja, filmova i sl. Tada važi cena i način plaćanja koji su ugovorom o prodaji predviđeni. Patenti se prodaju putem licence ili se mogu ulagati u nova ili postojeća preduzeća kao sastavni deo dugoročne proizvodne kooperacije, direktnih ulaganja kapitala i sl. Licencama se prenosi neopipljiva imovina (znanje, veštine, recepture, dizajn). Mogu služiti proizvodnji dobara ili vršenju usluga (radio i TV programi, turističke agencije i sl.). Ugovor o licenci sadrži i prateću proizvodnu dokumentaciju, kao i način korišćenja licencnih prava. Žigovi se mogu prodavati klasično na bazi Royalty, ili u obliku lizinga i franšizinga. Lizing: kao reč predstavlja najam - zakup i datira još iz starog veka. Oprema (kamioni, automobili, brodovi, avioni, kompjuteri, poslovni portal itd.) i poslovni prostor umesto trajne prodaje daje se u najam (zakup). Po isteku roka lizinga roba se, najčešće, prodaje po neamortizovanoj vrednosti ili se vraća vlasniku. Franšizing se zasniva na posebnom sistemu poslovne saradnje, po kome davalac franšize ustupa primaocu, uz plaćanje adekvatne nadoknade, pravo da u svom poslovanju koristi njegovu robu (usluge), trgovinsko ime, znak, pod tačno propisanim uslovima. Druga strana (korisnik) se obavezuje da će poslovati po sistemu organizacije, zaštite kvaliteta i uputstva vlasnika tehnologije. Najčešće je predmet prenosa i naplate tehnologije žiga zaštićeno ime vlasnika franšize i ceo postupak i proces rada vlasnika franšize. Inženjering podrazumeva izgradnju, a posebno izgradnju objekta ili dela objekta «ključ u ruke». Pošto su objekti veoma složeni uvek u sebi imaju jedan ili više značajnih oblika transfera tehnologije (crteži, skice i projekti za razne objekte, isporuke opreme, posebnih materijala, organizacija poslovanja i sl.).

150

M    

Kooperacija predstavlja zajedničku saradnju na proizvodnji komponenti koji se ugraduju u isti proizvod, a montaža se vrši u jednoj ili drugoj zemlji partneru u kooperaciji. Sastavni deo kooperacije često je i transfer adekvatne tehnologije. Poslovno tehnička saradnja ima razne oblike u praksi od zajedničkih tehnoloških otkrića, zajedničke podele poslovanja, zajedničkog osvajanja trećih tržišta i sl. Direktne strane investicije, najčešće, u sebi, kao stavku ulaganja, imaju i stranu tehnologiju, bilo da se radi o isporuci opreme ili čistih tehnoloških postupaka. Konsaltingom (know how) se, najčešće, prenose tehnološka iskustva koja proizilaze iz poslovne tajne, a na bazi čvrstog ugovora o prenosu i zaštiti tehnologije. Poklon znači besplatno ustupanje tehnologije, najčešće se radi o tehničkoj pomoći (obuci) koju pružaju pojedine države ili međunarodne institucije.

4. NAČIN PLAĆANJA TRANSFERA TEHNOLOGIJE Tehnologija može da se ugovara i plaća u fiksnom iznosu, tj. putem jednokratne nadoknade (npr. 500.000 dolara za prenošenje tehnološkog postupka za proizvodnju piva), u procentu od vrednosti proizvedene proizvodnje tzv. “royalty” (npr. 3% od vrednosti svake proizvedene flaše piva), ili, pak, kombinovano (npr. 250.000 dolara za prenešeni postupak proizvodnje piva, jednokratno i fiksno, i plus 1,5% od svake proizvedene flaše piva). Naravno plaćanje prestaje posle isteka određenog vremena, ukoliko se tehnološki izum ne inovira. Pri tome vlasnik tehnologije najčešće ima jaču pregovaračku moć, pa nameće cenu, i izbor metoda prodaje koji stranog kupca drži u stalnoj tehnološkoj zavisnosti. Plaćanje strane tehnologije vrši se, najčešće, u konvertibilnim valutama, izuzev između zemalja sa klirinškim sporazumom o plaćanju, gde se uključuje u stavke ukupnog bilansa roba i usluga. U praksi se, najčešće, transfer u obliku dugoročne proizvodne kooperacije plaća kroz deo kontra isporuka robe i usluga od primaoca davaocu tehnologije. Kod zajedničkih poslovnih ulaganja kapitala, najčešće se transfer tehnologije knjiži kao osnovni ulog stranca u ukupnom bilansu međusobnih ulaganja. Međunarodni transfer tehnologije u obliku tehničke pomoći ima često u sebi besplatan elemenat, tj. plaća se iz sredstava koja se prikupljaju u odgovarajućim regionalnim ili međunarodnim fondovima (OECD, UN). To je slučaj i u bilateralnim programima pomoći, pošto se i u tim slučajevima najčešće formiraju nacionalni programi pomoći ubiranjem sredstava putem fiskalnih instrumenata. Postoji i praksa da deo ove pomoći finansira zemlja koja pruža, a deo zemlja koja koristi međunarodnu tehničku pomoć.

M        

151

5. ZAŠTITA INTELEKTUALNE SVOJINE Svaka država ima suverenitet da štiti svoju intelektualnu svojinu. Zaštita se vrši da bi se opravdala ogromna ulaganja koja istraživanja zahtevaju, ali i da se suzbije piraterija i nelojalna konkurencija koja po osnovu krivotvorenja (krađe) intelektualnih dobara u svetu nastaju. Zaštita industrijske svojine propisana je Pariskom konvencijom donetom 1883. godine, kada je osnovana i Međunarodna unija za zaštitu industrijske svojine. Član 2. ove Konvencije glasi:” Pripadnici svake od zemalja Unije, ukoliko je u pitanju zaštita industrijske svojine, imaju koristi koje odgovarajući zakoni sada daju svim državama ili će dati naknadno, s tim da se ne vređaju prava naročito predviđena ovom Konvencijom. Prema tome, oni će imati istu zaštitu kao i ovi i isto zakonsko sredstvo protiv svake povrede nanete njihovim pravima, s tim da se ispune uslovi i formalnosti koji se traže i od svojih državljana...”. Konvencija je revidirana Stokholmskom konvencijom i osnivanjem WIPO 1967., tako da lice koje je podnelo na registraciju patent u jednoj zemlji članici ima pravo da ga takođe, registruje u bilo kojoj zemlji članici u roku od godinu dana. U okviru Svetske organizacije za intelektualnu svojinu zaključena su dva posebna međunarodna sporazuma: Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova (1891. godine) i Protokol uz Madridski aranžman iz 1966. godine. Po ovom Aranžmanu i Protokolu registracijom žiga u jednoj zemlji dobija se mogućnost zaštite u svim zemljama članicama WIPO, u kojima nosilac žiga želi pravnu zaštitu. Lisabonskim sporazumom zaštićena je geografska oznaka proizvoda. Kasnije su konvencijom potpisanom u Hagu tzv. Haškom konvencijom 1979. zaštićeni modeli i uzorci (dizajn). Klasifikovane su 32 grane, 223 područja i 6680 proizvoda. Sporazum sprovodi WIPO. Doneta je i Konvencija o zaštiti tzv. srodnih prava: interpretatora, proizvođača fonograma i prava emitera radiodifuzije. U zaštiti intelektualnih dobara najznačajnija je postala Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) osnovana u Štokholmu 14. jula 1967. godine. Ukupan broj njenih članova iznosi 175 (kraj 2008. godine). Predmet delovanja WIPO, kako je određeno njenim pravnim aktima, odnosi se na: 1. književna i umetnička dela, 2. dela koja izvode umetnici putem fonograma, radija, televizije i satelita, 3. patentne pronalaske u svim delatnostima, 4. naučna otkrića, 5. industrijske uzorke i modele, 6. fabričke, trgovačke i uslužne žigove, imena i nazive, 7. zaštitu od nelojalne konkurencije (misli se na zaštitu poslovnih tajni i borbu protiv piraterije),

152

M    

8.

sva druga prava povezana sa odnosima i interesima u oblasti industrije,nauke, književnosti i umetnosti. Zaštita intelektualne svojine najviše je ojačala uključivanjem u poseban Sporazum o zaštiti intelektualne svojine TRIPS u okviru Svetske trgovinske organizacije (WTO). Ovaj Sporazum ima tri cilja: ostvarivanje nacionalnog tretmana u ovoj oblasti, primena klauzule najvećeg povlašćenja i efikasne pravne procedure u svim zemljama radi zaštite intelektualne svojine. Sve zemlje su obavezane da primenjuju standarde koji se odnose na zaštitu intelektualne svojine, a oni uključuju opšte obaveze, administrativne procedure, mere krivične zaštite i bezbedne mere kontrole na granici, uključiv i oduzimanje krivotvorenih predmeta.

VI - MEĐUNARODNA MIGRACIJA RADNE SNAGE Međunarodna migracija radne snage predstavlja zapošljavanje građana jedne zemlje u nekoj inostranoj zemlji, bilo da se radi o nemogućnosti njene zaposlenosti u zemlji, ili pak o povoljnijim uslovima zapošljavanja u inostranstvu (zarade i drugi uslovi). U izveštaju Svetske banke za 2000. godinu zapisano je: “Migracija preko državne granice kombinovana s odlivom mozgova iz zemalja u razvoju, biće jedna od glavnih snaga obnavljanja privrednog razvoja tokom XXI veka. U svetu ima 191 milion migranata. Oko 75% koncentrisano je u 28 zemalja (samo u SAD 20%, a 12% ukupnog stanovništva SAD su migranti koji daju 23% nataliteta). Značajna imigraciona odredišta su i zemlje EU i Rusija.” Za nacionalnu privredu nije dobro da joj se odlivaju školovani i kvalifikovani kadrovi u inostranstvo. Bolje je sprovoditi politiku zaposlenosti u zemlji, ili u domaćim preduzećima koja posluju u inostranstvu. Međutim, u određenim fazama razvoja, u kojima nastaju disproporcije izmedu nužnog prelaska na kvalitetne faktore razvoja što oslobađa radnu snagu, posebno nekvalifikovanu, i ograničenosti domaće akumulacije da tu radnu snagu angažuje u drugim sektorima, dolazi do suficita radne snage i do odliva radnika u inostranstvo. To je posebno slučaj sa zemljama kod kojih je veliki priliv stanovništva iz sela u gradove i gde obrazovni sistem nije prilagođen zahtevima i strukturi proizvodnje, kao što je bilo u Jugoslaviji posle privredne reforme iz 1965. godine. Teži je problem odliv mozgova u želji za boljim uslovima života. Sve dok ova nužnost traje, radnici šalju deo zarade u zemlju (tzv. radničke doznake) koje se mogu korisno upotrebiti u razvojnoj politici. Ta sredstva je uputno udruživati sa domaćom akumulacijom u cilju proširenja radnih mesta za rešavanje problema nezaposlenosti i

M        

153

povratka radnika iz inostranstva, jer je na dugu stazu poželjno osigurati zaposlenost svojih građana u svojoj zemlji iz niza ekonomskih, političkih, socijalnih i strategijskih razloga. Velike istorijske migracije radne snage zabeležene su po otkriću Amerike, a posebno u XIX i prvim decenijama XX veka iz Evrope i drugih regiona u Ameriku, kao i u Afriku, Rusiju, Kanadu i Australiju. Evropa i Azija je od velikih geografskih otkrića do naših dana poznata kao kontinent emigracije. Računa se da je od 1800. godine do danas evropski kontinent napustilo 80 miliona ljudi. Oni su naselili Ameriku, Australiju, Novi Zeland. Posle Drugog svetskog rata značajan region imigracije postala je i Zapadna Evropa, u koju se useljavalo nezaposleno aktivno stanovništvo iz južne i jugoistočne Evrope, Srednjeg Istoka, Afrike i Azije (najviše zemlje Mediterana). U poslednjim godinama, posebno od privredne krize iz 1973. godine dolazi do nezaposlenosti i u zemljama Zapada. Oko 30 miliona nezaposlenih, odnosno 9% ukupnog radno sposobnog stanovništva je nezaposleno u zemljama OECD, od čega samo u Zapadnoj Evropi 20 miliona. Nemačka se iz razloga visoke nezaposlenosti plaši Azije gde se seli njihova industrija ostavljajući mnoge radnike bez posla iz razloga nižih nadnica, kao i prodor radnika sa Istoka. Nezaposlenost, na Zapadu, je manja nego u vreme Velike ekonomske krize 1929-1933., kada je bez posla ostalo 30% stanovništva. Međutim, elementi krize, sada su očigledni, pogotovo ako se ima u vidu da je u zemljama u razvoju čitavih 200 miliona stanovništva, koje bi bilo sposobno da radi, nezaposleno. Nezaposlenost je, u svakom slučaju, krizni fenomen i ima šire društvene dimenzije, uključujući i međunarodne. U svetskoj privrednoj krizi iz 2008. godine, nezaposlenost je najveći krizni fenomen i najduže traje. Samo u 2009. godini bez posla je u svetu ostalo 34 miliona lica. Nezaposlenost je dostigla najviši nivo u poslednjih 70 godina, prosečno u svetu 7,6%, u Evropi 10%, u SAD 5%. Istorijski posmatrano migracija radne snage je jedan od najznačajnijih oblika tehnološkog transfera između zemalja. Masovne migracije u XIX veku iz Evrope u vanevropske zemlje značile su, istovremeno, i odliv kapitala i odliv stručnjaka, te su znatno doprinele razvoju zemalja imigracije: SAD, Kanada, Australija, Novi Zeland, Argentina i sl. Poznato je da su svojevremeno merkantilisti zabranjivali odliv kvalifikovane radne snage u strahu da novi centri proizvodnje ne postanu konkurenti zemlji matici. Migranti jačaju saradnju i povezuju matične i imigrantske zemlje. Ne treba zapostaviti značaj doznaka koje emigranti šalju u svoju domovinu, za platni bilans, zapošljavanje, razvoj, životni standard. U 2008.godini doznake su u svetu iznosile 175 milijardi dolara, najviše u Indiji 25,7, Kini 24,3, Meksiku 18,1 milijardi dolara. Naša zemlja je imala u istoj godini 3 milijarde ili 430 dolara po glavi stanovnika (ili 13% BDP). Jordan je iste godine imao 471 dolar po glavi stanovnika, Albanija 225, a Hrvatska 541 dolar per capita (podaci MMF). Oko 191 milion ljudi ili 3% svetske populacije, radi i ostvaruje prihode, penziona i druga socijalna prava, van svoje matične zemlje.

154

M    

Ranije migracije bile su, uglavnom, iz razvijenih u novoosnovane zemlje, u kojima su postojali značajni uslovi za ekonomsku ekspanziju. Danas, obrnuto, dolazi do odliva stručne razmene snage iz zemalja u razvoju u razvijene. Samo u SAD danas se godišnje doseljava preo 5000 naučnika i inženjera, uglavnom iz nerazvijenih zemalja sveta, bilo da jer reč o studentima koji se tamo školuju i ostaju da rade u SAD, bilo da je reč o novouseljenim kadrovima. Isti je slučaj i sa zemljama Zapadne Evrope. To je tzv. “brain drain” (odliv mozgova) iz nerazvijenih zemalja. Ovakva migracija je veoma štetna za zemlje u razvoju, jer, u suštini, znači besplatan odliv ranije investiranih sredstava u obrazovanje i to preko radne snage od koje bi se jedino moglo očekivati da ubrza tehnološki progres u ovim zemljama. Istovremeno, to znači slabljenje naučno istraživačke delatnosti u zemlji emigracije i njeno jačanje u zemlji imigracije.

M        

155

REZIME

Osnovne međunarodne ekonomske transakcije su: međunarodno kretanje robe, međunarodno kretanje usluga, medunarodno kretanje novca i kapitala, međunarodni transfer tehnologije i medunarodne migracije radne snage. Međunarodno kretanje robe svodi se na izvoz i uvoz. Izvoz predstavlja deo nacionalne proizvodnje koji se prodaje inostranim subjektima (nerezidentima) u cilju zadovoljavanja određenih njihovih potreba. Uvoz predstavlja deo nacionalne potrošnje koji se zadovoljava kupovinom strane robe. Značaj izvoza i uvoza meri se po dva osnovna pokazatelja, učešće izvoza (uvoza) u BNP i apsolutnom iznosu po glavi stanovnika. Prosečno učešće svetskog izvoza u BNP u 2008. iznosilo je 31 %, a po glavi stanovnika 2.800 dolara. Iznad proseka su male industrijski razvijene zemlje (Holandija, Belgija i Luksemburg) sa preko 70% učešća izvoza u BNP i monokulturne privrede. Iznad su i razvijene zemlje, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija (sa učešćem 20-30%), a ispod proseka su najveće zemlje (SAD, Japan, Rusija, Indija, Brazil) sa učešćem do 15%, ili malo iznad toga. Isto je kad se izvoz (ili uvoz) posmatra po glavi stanovnika, gde je u 2008. Belgija (kao relativno prvi trgovac sveta) imala izvoz 44.500 dolara ili oko 12 puta iznad svetskog proseka a Holandija 38.400. Kina je imala 1.060 dolara, a Srbija 1.000. Izvoz i uvoz između zemalja kreće se u četiri osnovna oblika: redovnog izvoza i uvoza, vezanih poslova, specifičnih poslova i dugoročne proizvodne kooperacije i poslovnotehničke saradnje. Vezani poslovi su: kompenzacioni uključiv i paralelne poslove, poslovi dorade obrade i prerade, reeksportni i tranzitni poslovi, sajamski kompenzacioni aranžmani, malogranični i susedski prekomorski promet i klirinški aranžmani. Specifični poslovi su lizing i frašizing. Dugoročna poslovna kooperacija (i poslovnotehnička saradnja) je najsavremeniji oblik medunarodne saradnje gde proizvođači iz raznih zemalja proizvode komponente koje se ugrađuju u isti proizvod. Predstavlja rad za poznatog kupca i najviše je uticala na najveću dinamiku trgovinske razmene unutar članica EZ odnosno EU. Usluge su najznačajniji deo svetske privrede. U razvijenim zemljama čak i preko 70% BDP potiče od usluga. U ukupnoj međunarodnoj razmeni robe i usluga one učestvuju sa 20%. Karakteriše ih radna ili tehnološka intenzivnost, a posebno su značajne turističke usluge, saobraćajne usluge, inženjering i raznovrsne profesionalne usluge zasnovane na savremenoj digitalnoj tehnologiji i telekomunikacijama. Međunarodno kretanje kapitala nužno je kako kod obezbedivanja tekuće proizvodnje, a još više kod investicija.

156

M    

Pod međunarodnim kretanjem kapitala podrazumeva se transfer realnih i finansijskih sredstava iz jedne zemlje u drugu, bez kontra transfera, ili bez kontra transfera za određeno vreme, a u cilju ostvarivanja ekonomskih i političkih interesa u tom transferu. Osnovni motiv međunarodnog kretanja privatnog kapitala u svetskoj privredi je profit, a javnog ostvarivanje interesa ravnoteže svetske privrede. Osnovni oblici medunarodnog kretanja kapitala su: strane direktne investicije, strane portfolio investicije (akcije i obveznice na tržištu kapitala) i zajmovi i krediti. Pošto je kapital osnovni pokretač razvoja, sve zemlje u njemu deficitarne, bore se da ga privuku kroz mogućnost uvećane zarade (profita) i sigurnost njegovog korišćenja. Pri tome svaka zemlja mora voditi računa da efikasno plasira kapital, kako ne bi zapala u dužničku krizu prilikom njegove otplate (povraćaja kapitala i profita). Međunarodni transfer tehnologije je od fundamentalnog značaja u strukturi medunarodnih ekonomskih transakcija. Pod tehnologijom u užem smislu podrazumeva se određeni postupak ili skup postupaka, koji omogućuju da se uz odgovarajuća ulaganja u proces proizvodnje (rad, sirovine, sredstva za rad), dobiju proizvodi sa unapred utvrdenim svojstvima, koji su neophodni gradanima, preduzećima i državama. Pod tehnologijom u širem smislu podrazumeva se, pored pojma u užem smislu, još i niz drugih aktivnosti: unapređenje proizvodnih procesa i organizacije rada (menadžmenta), usavršavanje kadrova, istraživanje tržišta (marketing) i slično. Transfer tehnologije vrši se u obliku intelektualne svojine koju čine autorska i srodna prava i industrijska svojina. Načini transfera tehnologije su: klasična prodaja, licenca, lizing, franšizing, inženjering, kooperacija, poslovno-tehnička saradnja, direktne strane investicije, konsalting i poklon. Način plaćanja tehnologije su u fiksnom iznosu, kao procenat od proizvodnje (prihoda) tzv. “royalty” i kombinovanjem dva prethodna načina. Zemlje koje imaju tehnologiju uživaju ogromna bogatstva po osnovu njenog korišćenja i transfera, a zemlje deficitarne u tehnologiji plaćaju njenu deficitarnost, a moraju da se bore za patente i brendove u svim oblastima, gde je to moguće i realno. Međunarodna migracija radne snage predstavlja zapošljavanje građana jedne zemlje u nekoj inostranoj zemlji, bilo da se radi o nemogućnosti njene zaposlenosti u zemlji, ili pak o pogodnijim uslovima zapošljavanja u inostranstvu (zarade i drugi uslovi). Svaka zemlja mora se boriti da zadrži svoje stručnjake u zemlji jer odliv mozgova (tzv, “brain drain”) sputava razvoj dotične zemlje. Inače, doznake radnika u inostranstvu predstavljaju značajnu stavku platnog bilansa, a ušteđevine značajni razvojni faktor zemIje emigracije i zemlje imigracije.

M        

157

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31.

Definišite međunarodne ekonomske transakcije i iste nabrojte. Kako se definiše izvoz, a kako uvoz? Nabrojte vezane spoljnotrgovinske poslove i objasnite barter poslove. Nabrojte specifične spoljnotrgovinske poslove. Koje su karakteristike i značaj dugoročne proizvodne kooperacije u međunarodnoj ekonomiji? A u čemu j esuština strateških alijansi? Objasnite značaj direktnih stranih ulaganja u međunarodnoj ekonomiji. Definišite lizing poslove. Definišite franšizing poslove. Definišite faktoring poslove. Definišite forfeting poslove. Šta su usluge? Definicija Kotlera. Koji je značaj usluga u međunarodnoj trgovini? Nabrojte najmanje pet svojstava usluga koje ih razlikuju od drugih transakcija u međunarodnoj trgovini. Koje su najznačajnije usluge u međunarodnoj trgovini? Objasnite usluge turizma. Objasnite saobraćajne usluge. Objasnite građevinske radove u inostranstvu. Nabrojte profesionalne usluge u međunarodnoj ekonomiji. Definišite međunarodno kretanje kapitala. U kojim se oblicima kreće kapital? Koje su osnovne karakteristike direktnih stranih ulaganja? Koje su osnovne karakteristike međunarodnih kredita? Nabrojte sve berzanske indekse koje poznajete i iste objasnite. Koje su karakteristike međunarodnog tržišta akcija i obveznica? Objasnite strukturu međunarodnog kretanja kapitala. Definišite tehnologiju i njen međunarodni transfer. Šta su osnovni procesi i postupci da se dođe do primenjene tehnologije? Koji su oblici međunarodnog transfera tehnologije? Kako se plaća međunarodni transfer tehnologije? Sta je” brain drain” u međunarodnoj ekonomiji, prednosti i mane? U čemu je suština i koji su efekti međunarodne migracije radne snage?

LITERATURA: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23.

24. 25.

Krugman i Obstfeld, Međunarodna ekonomija, Datastatus, Beograd, 2009. WTO, World Trade Report, 2002., 2009 P. Kotler, G. Armstrong, Principles of Marketing, PrenticeHall, Englewood, Cliffs, 1991. World Bank, World Development Indicators, Washington, 2005. 2007., 2009 WTO. International Trade Statistics, Geneve, 2006., 2007., 2009. BIS, Bazel. Quarterly Review, March, 2007., March 2009. Branislav Pelević, Teorijske osnove intraindustrijske trgovine, Ekonomska misao, br 3-4, Beograd, 1993. Bellasa Bella, Intra Industry Specialisation; A Cross Country Analisis, Europian Economic Review, Brisel, 56/1966. Darko Tipurić i G.Markulin, Strateški saveti: Saradnjom preduzeća do konkurentske prednosti, Sinergija, Zagreb, 2002. EU, Servis Management Group SMG, AB/2002. Milorad Unković, Međunarodno kretanje kapitala i položaj Jugoslavije, Naučna knjiga, Beograd, 1980. Charles Levinson, Kapital, inflacija i multinacionalne kompanije, BIGZ, Beograd, 1976. Ivo Fabinc, Strategija međunarodnih ekonomskih odnosa, BIGZ, Beograd, 1976. Zoran Đinđić, Srbija u Evropi, Tanjug, Beograd, 2003. UNCTAD, World Investment Report, Geneve, 2000., 2004., 2007., 2009. Ch. P. Kindleberger, Ekonomija, Savremena administracija, Beograd, 1969. Dunning J., Multinational Enterprises and the Global Economv, Addison Wesley Publishing Company, 1992. Robert G.Hegstrom, Voren Bafet za sva vremena, Cardea, Beograd, 2006. Bernard J. Foley, Capital Market, Memillau, London, 1990. IMF, Global Financial Stability Report, Septembar 2009. BIS, Quarterly Review, 30.septembar, 2009. World Federation of Exchanges, WFE, 10 Years in Review, 2000-2009 Jože Mensinger, uvodni referat na okruglom stolu” Ekonomski aspekt tranzicije i mogućnost saradnje i razvoja na području Jugoistočne Evrope”, Novi Sad. 10. i 11. novembar 2003. Ekonomski magazin. 3. septembar 2002. Internet, http//:www.interbrand.company

V

Glava POKAZATELJI USPEŠNOSTI U SPOLJNOJ TRGOVINI

CILJ POGLAVLJA Cilj izučavanja ovog poglavlja je da se studenti upoznaju sa pokazateljima uspešnosti u spoljnoj trgovini, da prouče značaj spoljne trgovine i međunarodne ekonomije, na stanje preduzeća i nacionalne privrede u celini. Poglavlje je struktuirano na sledeći način: t Pojam i oblici pokazatelja uspešnosti u međunarodnoj ekonomiji, t Uticaj spoljne trgovine na privredni rast (nacionalni dohodak), t Uticaj spoljne trgovine na cene, t Uticaj spoljne trgovine na zaposlenost, t Uticaj spoljne trgovine na platni bilans.

KLJUČNE REČI: Privredni razvoj, Privredni rast, Nacionalni dohodak, Zaposlenost, Cene, Platni bilans, Multiplikator izvoza, Odnosi razmene.

I - POJAM I OBLICI Značaj spoljne trgovine za razvoj različit je u svakoj pojedinačnoj zemlji. On zavisi od stepena razvoja privrede, njene privredne strukture, veličine nacionalnog tržišta, privrednih kretanja u svetskoj privredi i na svetskom tržištu, kao i od ekonomske politike određene zemlje. Povoljna privredna struktura i opšta razvijenost privrede smanjuju zavisnost zemlje od uvoza, a povećavaju zavisnost zemlje od izvoza. Pokazatelji uspešnosti izražavaju uticaj spoljne trgovine na nacionalnu privredu, kao i položaj određene zemlje na svetskom tržištu. Ukoliko je određena nacionalna privreda otvorenija, utoliko je veza domaće i inostrane privrede čvršća i neposredniji je i veći uticaj spoljne trgovine na domaća privredna kretanja. Kod nekih zemalja, privredna snaga, omogućava im veću otvorenost, visok obim izvoza i dominaciju na svetskom tržištu. Kod tih zemalja spoljna trgovina je motor razvoja, mada kod nekih zemalja može biti i kočnica razvoja, ili, pak, imati neutralno dejstvo. Otvorenost privrede, kao mera uključenosti u međunarodnu podelu rada, izražava koliki deo razmene određena zemlja vezuje sa drugim zemljama i koliko je zavisna od drugih zemalja (medusobna zavisnost u razvoju sa drugim zemljama). Ovaj pokazatelj meri i koliko je privreda određene zemlje zavisna od drugih zemalja. Najčešće se meri ili putem udela izvoza i uvoza u nacionalnoj proizvodnji ili po vrednosti ostvarenog izvoza i uvoza po glavi stanovnika. Učešće izvoza i uvoza u bruto nacionalnom proizvodu, kao koeficijent otvorenosti i zavisnosti zemlje od spoljne trgovine, meri se na sledeći način: - zavisnost zemlje od izvoza (sklonosti izvozu)

x=

X Y

- zavisnost zemlje od uvoza (sklonost uvozu)

m=

M Y

- ukupna (globalna) zavisnost zemlje od izvoza i uvoza

x+m =

X+M Y

Simboli znače: t x je učešće izvoza u nacionalnoj proizvodnji za određenu godinu, t m je učešće uvoza u nacionalnoj proizvodnji (potrošnji) za određenu godinu, t X je ukupan izvoz zemlje u određenoj godini (samo roba ili zajedno sa uslugama), t M je ukupan uvoz određene zemlje u određenoj godini (samo roba ili zajedno sa uslugama) i t Y je bruto domaći proizvod određene zemlje u određenoj godini.

P     

163

Radi primera navodimo zavisnost pojedinih zemalja od izvoza. U 2008. godini ona je iznosila u Nemačkoj 33%. Ispred nje su Belgija sa procentom 75%, Holandija 70%, Norveška 45%, Švajcarska, Austrija 37%, Kuba 51%. Iza su Velika Britanija 25%, Francuska 25%, Italija 23%,Španija 23%. Najnižu uključenost imaju velike zemlje Indija 15%, Rusija 31%, SAD 15%. Izuzetak je Kina sa procentom 70%, ali se smatra da je više od polovine procenta reeksportovana roba.(WTO, 2009.) Ako se ukupan izvoz između dve zemlje podeli sa ukupnim uvozom, dobije se koeficijent važnosti odnosno značajnosti jedne zemlje za drugu. Izvoz Slovenije u našu zemlju, na primer, pet puta je veći od uvoza. To znači da je tržište Srbije pet puta značajnije za privredu Slovenije nego što je obrnuto. Relativni značaj i stepen zavisnosti zemlje od spoljne trgovine meri se i preko izvoza i uvoza po glavi stanovnika (per capita). Tako je izvoz po glavi stanovnika u 2008. godini izražen u američkim dolarima u svetu iznosio oko 2.800, a po pojedinim zemljama: Belgija 48.000, Holandiji 45.000, Češkoj 15.200, Nemačkoj 18.300, Italiji 10.000, Japanu 6.000, Kubi 2.900, Kini 1.060, Indiji 180, Srbiji 1000 i sl. (WTO, 2009.) Ne postoji optimalni nivo uključenosti koji bi se mogao primeniti na svaku zemlju. Svaka zemlja ima svoj optimum koji varira prema fazama razvoja i u svakoj je fazi razvoja specifičan. Moglo bi se, na primer, po svim pokazateljima privređivanja, reći da je SR Nemačka sa iznosom od 33% za robu, a 37% za robu i usluge dostigla optimalni nivo uključenosti svoje zemlje u međunarodnu privredu. To je nivo gde privreda nije potpuno ugrožena i zavisna od drugih, ima značajan uticaj na svetskom tržištu, značajan suficit u platnom bilansu, a istovremeno spoljna trgovina visoko stimulativno utiče na domaći privredni razvoj. Uključenost zemlje u međunarodnu privredu, njena otvorenost prema svetu i superiornost na svetskom tržištu zavise od veličine zemlje, privredne strukture, nivoa i dinamike razvoja, produktivnosti rada, tehnološkog nivoa i konkurentnosti proizvodnje. A nedovoljna saradnja sa svetom i zatvorenost, posledica su privredne inferiornosti protiv koje se treba razvojnom politikom kontinuirano boriti. Stepen zavisnosti pojedinih zemalja od spoljne trgovine ne meri se, međutim, samo po učešću izvoza i uvoza u domaćem proizvodu, nego je velikim delom zavisan od razvijenosti ukupne privredne strukture određene zemlje. Monokulturne privrede su preterano uključene u svetsku privredu i preterano zavisne od nje, pa to negativno utiče na njihove privrede. To je još jedan dokaz da je stepen uključenosti i otvorenosti prema svetskoj privredi specifičan za neku zemlju. Spoljna trgovina određuje međunarodni položaj svake zemlje, njenu mogućnost uticaja na svetska zbivanja, njenu važnost i ugled u svetskoj privredi. Uticaj spoljne trgovine na domaću privredu meri se sa dve vrste pokazatelja uspešnosti: mikro pokazatelji tj. pokazatelji na nivou preduzeća i makro pokazatelji, tj. pokazatelji na nivou zemlje u celini. Prvi treba da omoguće da se sa što manje napora ostvare što bolji rezultati od spoljne trgovine na ukupnu ekonomiju preduzeća, a drugi

164

M    

da se uz što manje napora ostvare što povoljniji rezultati spoljne trgovine na ekonomiju svake nacionalne privrede u celini. Najbolje je rešenje da su jedni i drugi pokazatelji usklađeni, da nisu u koliziji. I jedni i drugi (pokazatelji uspešnosti u celini) deluju na: t privredni rast (nacionalni dohodak), t cene, t zaposlenost, t platni bilans.

II - UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA PRIVREDNI RAST (NACIONALNI DOHODAK)

Uspešnost ukupnog poslovanja preduzeća obrađena je u nauci o ekonomiji proizvodnje preko tri osnovna principa reprodukcije: produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti, koji se svi izražavaju u svodnom pokazatelju da se sa što manje napora, žrtava i troškova ostvari što veći dohodak. Povećan dohodak, omogućuje povećanje ličnih dohodaka i akumulacije, a samim tim i životnog standarda zaposlenih. Ukoliko je preduzeće potpuno integrisano u svetsku privredu, to jest ukoliko se isključivo snabdeva na spoljnim tržištima i tamo plasira svoje proizvode, onda se ukupna mikro uspešnost u spoljnoj trgovini meri prema sledećim pokazateljima: dohodak po radniku u odnosu na ukupnu privredu privredu svoje grane ili svoga regiona, akumulacija po radniku, prosečnom ličnom dohotku po radniku, prosečnom standardu zaposlenih radnika. Normalno, polazi se od pretpostavke jednakih uslova privređivanja. Ukoliko bi ova uspešnost bila rezultat povoljnih uslova privređivanja, onda ona, za konkretno preduzeće, ne bi bila realan pokazatelj uspešnosti. Takođe ukoliko se radi o nekonvertibilnosti i deficitarnosti deviza u nacionalnoj privredi, onda i manji relativni pokazatelji uspešnosti, posebno kod izvoza, nekad realno znače veći doprinos spoljne trgovine ukupnom poslovanja. Merenje pokazatelja uspešnosti još se više komplikuje ukoliko spoljna trgovina predstavlja samo deo ukupnog prihoda i dohotka preduzeća, što je najčešće slučaj. Onda se uspešnost spoljne trgovine meri po tome koliko je ona doprinela ukupnom poslovanju preduzeća u pogledu povećanja dohotka, akumulacije, ličnih dohodaka i životnog standarda. Taj doprinos može biti veći ili manji u zavisnosti od toga da li je spoljna trgovina motor poslovanja i razvoja, odnosno da li je vodeći sektor rasta ili je pak, zaostajući ili indiferentan sektor rasta u preduzeću. Ista zakonitost važi i za zemlju u celini, što zavisi od toga da li na privredni rast više utiče tražnja na domaćem tržištu ili izvoz. P     

165

Za ekonomiju preduzeća fizički obim izvoza i uvoza značajan je samo radi većeg korišćenja proizvodnih kapaciteta. Međutim, daleko je važniji dohodak (profit) koji se na osnovu izvoznih i uvoznih kombinacija ostvaruju. Zbog toga se dohodak (i profit) moraju učiniti najvažnijim motivom spoljne trgovine, jer ako se izvozi samo da bi se podmirili devizni izdaci u uvozu, onda pokazatelji ekonomije u spoljnoj trgovini neće imati trajnije povoljan uticaj na ponašanje i rezultate preduzeća koja izvoze. Ovo je pogotovo važno za ona preduzeća koja izvoze visok procenat svoje proizvodnje u inostranstvu, a kod pojedinih proizvođača on premašuje i 90%. Izvoz je osnovni ključ rasta za mnoge zemlje (Kina, Nemačka, Japan). Zemlje kod kojih je uvoz drastično veći od izvoza (Grčka, Portugal,Španija, Srbija, Hrvatska) moraju da se zadužuju po nepovoljnim uslovima, pa ulaze u dužničke krize. Za razvoj ovih zemalja neophodno je stalno povećavati izvoz i stimulisati strane direktne investicije. Na makro nivou uticaj izvoza na dohodak meri se putem tzv. multiplikatora spoljne trgovine i multiplikatora investicija, a najčešće preko uticaja izvozne tražnje na privredni rast i dohodak. Izvoz je izvor deviza od kojih zavisi uvoz opreme, sirovina i tehnologije kao najznačajnijih faktora proizvodnje i razvoja. Zavisnost proizvodnje od spoljne trgovine meri se putem stavljanja u odnos izvoza prema nacionalnom dohotku. Pri tome se ima u vidu da ne samo spoljna trgovina zemlje zavisi od njenog dohotka, nego i njen dohodak zavisi od spoljne trgovine. Ovo navodi na potrebu da se prosečna sklonost uvozu i izvozu (M/Y, odnosno X/Y) upotpuni ispitivanjem granične sklonosti uvozu, odnosno izvozu. Ako se, na primer, autonomnom merom vlade, zaključi zajam u inostranstvu, pa se iz tih sredstava uveze oprema za izgradnju elektrane, onda će kroz određen period vremena izvoz struje omogućiti da se otplati zajam, uz istovremeno povećanje nacionalnog dohotka. Na sličan način ako se smanji budžetska potrošnja onda se stvaraju mogućnosti za povećanje investicija, izvoza i dohotka. U oba slučaja imamo pojavu da inducirani izvoz, izazvan autohonim merama vlade dovodi do stvaranja novog dohotka. Ako, naime, pretpostavimo da povećanje induciranog izvoza u iznosu od 100 miliona dolara znači istovremeno i povećanje primanja, odnosno povećanje dohotka određenih kategorija stanovništva za 100 miliona, onda lako možemo, dalje, pretpostaviti da će stanovništvo utrošiti primljeni novac, bilo u celosti ili delimično na raznu robu, čime će se povećati dohodak proizvođača ove robe. No, ako se samo deo povećanog dohotka od dodatnog izvoza utroši na domaću robu, a ostatak na uvozne proizvode, onda će u srazmeri utrošenih sredstava za uvoz doći do odliva dohotka u inostranstvu, što će smanjiti uticaj povećanog izvoza na dohodak. Ako uzmemo da je m=dm/dy - dodatni koeficijent uvoza (granična sklonost uvozu), tj. onaj deo povećanog induciranog izvoza koji se troši na uvoz, a da je c = dc/dy dodatni koeficijent potrošnje, tj. onaj deo povećanog dohotka koji se troši na domaća dobra, onda odnos:

166

M    

K=

1 1 = m (1 − c )

predstavlja multiplikator izvoza. Iz ovoga se može zaključiti da je multiplikator izvoza (K) jednak recipročnoj vrednosti granične sklonosti uvozu. Prema tome, što je veća granična sklonost uvozu, to je manji izvozni multiplikator i obrnuto, što je manja granična sklonost uvoza, a veća kupovina domaćih proizvoda, to je izvozni multiplikator veći. Ako se, na primer, 1/3 viška dohotka nastalog zbog nekog induciranog (iznenadnog neuobičajenog) izvoza troši na uvoz, izvozni množitelj (multiplikator) iznosi 3. Ovo znači da će granični (dodatni) porast dohotka biti tri puta veći od graničnog porasta izvoza. Multiplikator izvoza je, dakle, broj koji pokazuje koliki će ukupni novi (dodatni) dohodak nastati zbog nekog novog dodatnog induciranog izvoza. Nezavisno od induciranog izvoza, na dohodak deluje i ukupan izvoz, kao deo ukupne tražnje. Tako, na primer, svaki drugi evro dohotka u Belgiji potiče od izvoza, slično je i u Holandiji, a u Nemačkoj svaki treći evro. Uticaj izvoza na dohodak je, dakle, u funkciji učešća izvoza u nacionalnoj proizvodnji, s tim da kvalitativno može biti i veće od kvantitativnog učešća, a samo izuzetno je manji. Izvoz na dohodak utiče preko korišćenja kapaciteta, konkurencije u produktivnosti i troškovima, zaradama u inostranstvu, mogućnosti uvoza i slično. Izvoznim prihodima se finansira uvoz, a uvoz deluje preko korišćenja inostrane opreme, kapitala i tehnologije, energije i repromaterijala, tako da se u regresionoj analizi rasta mora, pored domaćih uzimati i inostrani faktori rasta (kapital, tehnologija, repromaterijal i sl.) Slično faktorima na strani proizvodnje i ponude, postoje i faktori na strani tražnje, izvoza od kojih zavisi kretanje nacionalne proizvodnje i dohotka. Njihovo ekonometrijsko merenje bilo bi formula: Yr = a + b ⋅ X1 + c ⋅ X 2 + d

Simboli znače: Yr = stopa rasta a = rezidualni faktor (zalihe kod proizvođača) b = parametar koji označava ponder faktora X1 c = parametar koji označava ponder faktora X2 X1 = tražnja (prodaja) u zemlji X2 =tražnja (izvoz) u inostranstvu d = statistička greška.

P     

167

Što je veća prodaja u inostranstvu (izvoz) odnosno parcijalni koeficijent korelacije c, veći je uticaj inostrane tražnje na nacionalni privredni rast i dohodak. Ako je, na primer, parcijalni koeficijent korelacije c=0,3 znači da 1/3 domaćeg rasta i dohotka zavisi od spoljne trgovine odnosno izvoza. Primera radi, posle duže stagnacije ili skromnog rasta ispod 1%, rast nemačke privrede u 2006. iznosio je 2%. To se najviše pripisuje rastu izvoza koji je u 2006. rastao 12,5% na oko 1.000 milijardi američkih dolara, što je Nemačku učinilo prvim izvoznikom sveta. Peru je posle duže stagnacije, u periodu 2000-2008. godine imao prosečnu stopu rasta 5%, jer je u ovom periodu izvoz dupliran. Zemlje su privredno međuzavisne. Sva kretanja u drugim državama utiču na poslovanje domaće privrede. Dinamika američkog uvoza utiče na ostali svet. Kada američki uvoz i deficit raste, povećavaju se kupovine iz mnogih zemalja, a time njihov rast i finansijska solventnost i likvidnost. Isti je slučaj sa zemljama EU, Kinom i drugim zemljama značajnim uvoznicama. Tako, na primer, smanjenje američkog uvoza za 10%, smanjuje evropski izvoz za 2%, a BDP za 0,4 indeksnih poena. Pad proizvodnje u jednoj delatnosti i jednoj zemlji izaziva pad proizvodnje u drugoj delatnosti i u drugoj zemlji, uglavnom preko međuzavisnosti u proizvodnji. Oko 35% proizvodnje Srbije, išlo je u druge republike SFRJ, a kada je to izgubljeno nastala je ogromna privredna kriza i privredni pad. Sankcije UN uvedene 31. maja 1992. godine i NATO bombardovanje 1999. godine, prekinule su stranu tražnju. Bruto dohodak je smanjen za 70% u odnosu na 1989. godinu. Izvoz i uvoz smanjeni su osam puta. Nestankom SSSR-a izgubljene su ogromne mogućnosti plasmana industrija visoke prerade, posebno metalne industrije, hemije, tekstila, kože i obuće, farmacije, nameštaja i dr. Ovo dokazuje od kolikog je značaja tražnja posebno izvozna, za razvoj nacionalne privrede. Pored multiplikatora izvoza na privredni rast i dohodak deluje i multiplikator investicija. Investicije, sa svoje strane, zavise od akumulacije, a ona se delom, preko uvoza stranog kapitala, popunjava i iz inostranstva. Ekonometrijski modeli daju uticaju stranog kapitala, ako se povoljno plasira, do 30% privrednog rasta, a ukupnoj spoljnoj trgovini i do 50%. To se računa regresionom analizom svih faktora od kojih privredni rast i dohodak u pojedinim zemljama zavisi.

168

M    

III - UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA CENE Uticaj spoljne trgovine na cene je još teže izmeriti. Milton Fridman, američki liberal i Nobelovac je rekao: “Postoji samo jedan put kojim vlade mogu da dođu do novca, bez podizanja poreza, a to je povećavanje novčane mase i izazivanje inflacije. Vlade često upadaju u ovo iskušenje”. (M. Fredman, 2003.). Za savlađivanje inflacije važne su miks mere: t pravilna monetarna politika (posebno potrebna količina novca u opticaju); t pravilna fiskalna politika radi uravnoteženja budžeta i upravljanja agregatnom tražnjom, da ona ne bude ni prevelika ni nedovoljna; t ispravna spoljnotrgovinska politika (stanje platnog bilansa, priliv i odliv kapitala i stabilan devizni kurs); t kontrola ponašanja kompanija i sindikata da bi se izbegla troškovna inflacija i t investiciona politika, korišćenje kapaciteta, produktivnost i konkurentnost u proizvodnji, kako bi se izbegla strukturna inflacija. U teoriji i praksi spoljne trgovine došlo se do zakoniitosti da uticaj spoljne trgovine na cene i inflaciju, zavisi, najviše od stanja platnog bilansa. Ako je platni bilans u ravnoteži taj uticaj bi, u principu, trebao biti neutralan. Znači da, u tom slučaju, domaće okolnosti određuju nivo cena u zemlji. Ukoliko je platni bilans suficitaran, znači da je veći izvoz domaće robe, usluga i kapitala u inostranstvo, nego što je njihov uvoz iz inostranstva. U tom slučaju je, dakle, ponuda na domaćem tržištu manja od tražnje, pa to utiče na rast cena u zemlji. Obrnuto je ako je platni bilans deficitaran on pozitivno utiče na cene u zemlji (smanjuje njihov rast) i stabilizuje ih, jer je veća ponuda roba u zemlji.uz istu (nepromenjenu) tražnju. Na kretanje cena u zemlji utiču i odnosi razmene, mada oni istovremeno utiču na privredni razvoj, dohodak i platni bilans Odnosi razmene (terms of trade) su odnosi između prodajnih i kupovnih odnosno između izvoznih (Px) i uvoznih (Pm) cena određene zemlje u dva različita vremenska perioda. T=

Px1 × Qx 0 Pm1 × Qm 0 IPX = : > Y = X > M = suficit platnog bilansa; i c) za Y < Y = X < M = deficit platnog bilansa. Ako već mora doći do deficita (slučaj c) onda je poželjno deficit finansirati korišćenjem dugoročnog stranog kapitala namenjenog privrednom razvoju, a ne kapitala namenjenog potrošnji. Ako uzmemo prethodnu jednačinu onda bi idealno bilo da je deficit razlika izvoza i uvoza jednak razlici između nacionalne štednje (S) i domaćih investicija (I). Odnosno S-I=X-M Ukoliko je teško uspostaviti potpunu ravnotežu uvoza kapitala i deficita između domaće štednje i investicija (zbog nužnog uvoza proizvoda široke potrošnje), onda je poželjno da su odstupanja od jednakosti što manja. U tom slučaju je ukupan deficit posledica razvojnog procesa, koji će omogućiti kasnije uspostavljanje ravnoteža uz dejstvo nove proizvodnje i izvoza.

P     

181

4. NAČIN USPOSTAVLJANJA RAVNOTEŽE I FINANSIRANJA DEFICITA U PLATNOM BILANSU Po članu VIII MMF, kao uslov konvertibilnosti nacionalne valute, zemlja treba da liberalizuje spoljnu trgovinu i izbegava ograničenja po tekućim transakcijama. Zemlja, takođe, ne sme da primenjuje diskriminatorsku praksu u spoljnoj trgo-vini, ni višestruke devizne kurseve. Takođe mora da drži optimalnu novčanu masu, realne kamate, plate i budžet i da devizne rezerve održava na potrebnom nivou. Podrazumeva, takođe, dovoljnu akumulaciju za privredni rast, spoljnu konkurentnost domaće privrede, funkcionisanje pravne države i borbu protiv kriminala, korupcije i sive ekonomije. Podrazumeva i uskladenu ponudu i tražnju deviza, odnosno održavanje platnog bilansa na nivou koji to omogućuje (tzv. održivom nivou). Platnobilansna ravnoteža, na trajnoj osnovi, može se uspostaviti samo ako se otklone oni uzroci (faktori) koji su i doveli do neravnoteže u platnom bilansu. Ranije je konstatovano da debalans nastaje usled disproporcija u faktorima razvoja, u odnosu na stopu rasta, i veće ukupne potrošnje od domaće proizvodnje. Problemi su utoliko teži ukoliko ima i promašaja u razvojnoj politici. Naime, ravnotežu je jedino moguće uspostaviti pravilnom razvojnom politikom i usmeravanjem privrednih subjekata da otklanjaju debalans u razvoju boljom organizovanošću, stimulativnim nagrađivanjem, većom produktivnosti rada, inovacijama, efikasnijom kombinacijom faktora proizvodnje, dovođenjem svih vidova potrošnje u granice ostvarenog dohotka, novim programima i rentabilnim investicijama, korišćenjem prednosti i otklanjanjem slabosti u ukupnom privrednom razvoju u cilju podizanja konkurentnosti domaće proizvodnje i izvoza na inostranim tržištima. Uspostavljanje ravnoteže se, dakle, i po pravilu rešava razvojnom politikom, odnosno politikom ubrzanog privrednog razvoja i adekvatnih strukturnih promena u privredi. Smanjenje potrošnje, uključiv i budžetski deficit, i povećanje štednje vodi uspostavljanju veće ravnoteže u platnom bilansu. U tim uslovima na proces uravnoteženja deluje razvojna politika, politika dohotka, politika cena, fiskalna, monetarna i kreditna politika i spoljnotrgovinska politika (uvozni režim, izvozne stimulacije i devizni kurs). Pored politike dugoročnog uravnoteženja platnog bilansa - nužno oslonjene na razvojnu politiku, postoji i politika finansiranja platnog bilansa odnosno politika održavanja spoljno finansijske likvidnosti. Ova politika, za razliku od politike uspostavljanja platnobilansne ravnoteže kroz razvojni proces i na dugi rok, je tekuća politika, čiji su instrumenti podešeni tako, da se brzo može reagovati u svim momentima kada je to neophodno da bi se uredno isplaćivale sve dospele obaveze prema inostranim rezidentima, u tačno vreme kada one dospevaju. Ona je najuže oslonjena na platnobilansnu politiku, a ima i svoje autonomne segmente kao što su: tekuća politika izvoza i uvoza, politika deviznih rezervi, politika zaduživanja u inostranstvu, politika devizne kontrole i politika deviznog kursa.

182

M    

Politika izvoza i uvoza sa aspekta likvidnosti, primenjuje se uvek, a najviše kada se očekuje da može doći do nelikvidnosti. Onda se na uvoznoj strani uvode linearna uvozna ograničenja (porezi, takse, carine), a na izvoznoj čitav arsenal mera koje treba da pospeše izvoz: ograničenja domaće potrošnje; povoljnije kreditiranje proizvodnje za izvoz i izvoza; uvođenje posebnih stimulacija za neto aktivne izvoznike; stimulisanje devizne štednje; smanjenje stopa carina, poreza, doprinosa i prevoznih tarifa na ino relacijama za najznačajnije izvoznike; stimulisanje većeg korišćenja kapaciteta; uvođenje stimulativnog nagrađivanja u cilju povećanja proizvodnje na izvoz i sl. Ove mere utiču na povećano ostvarivanje i smanjeno trošenje deviza, čime one popravljaju odnos priliva i odliva deviza, i potpomažu normalno održavanje likvidnosti u plaćanjima sa inostranstvom. Politika deviznih rezervi igra značajnu ulogu u održavanju spoljnofinansijske likvidnosti zemlje, kao i održavanju stabilnosti kursa nacionalne valute. Veličina deviznih rezervi je, pored ostalog i pokazatelj finansijske samostalnosti i suverenosti određene zemlje prema inostranstvu. Bez određenog iznosa deviznih rezervi, kao trajnije tendencije, ne može se postići ni konvertibilnost nijedne nacionalne valute. U devizne rezerve spadaju zlato u polugama, konvertibilne devize i specijalna prava vučenja. Zato svaka zemlja nastoji da raspolaže stalnim i tekućim deviznim rezervama i vodi računa da ih održava na odgovarajućem nivou. Smatra se da zalihe deviza koje predstavljaju rezervu treba da budu u određenom odnosu prema obimu uvoza. Sve zemlje se trude da, radi sigurnosti, stalne devizne rezerve mogu pokriti vrednost tromesečnog uvoza, dok iznos tekućih rezervi zavisi od fluktuacije u prilivima i odlivima deviza. Minimalni nivo tekućih deviznih rezervi je nivo stalnih deviznih rezervi, a maksimalni nivo je neograničen. Ukupne devizne rezerve sastoje se od stalnih i tekućih. Devizne rezerve su vlasništvo centralne banke određene zemlje, banaka i svih drugih subjekata određene zemlje na računima kod banaka. Da li će iznos deviznih rezervi biti veći ili manji, zavisi od niza faktora, a naročito od opšte stabilnosti privrede, od konkurentnosti izvoza, uvozne zavisnosti privrede, od trgovinske politike i instrumenata kojima se reguliše razmena sa inostranstvom. Devizne rezerve imaju važniju ulogu u zemljama koje imaju slobodnu spoljnu trgovinu, nego u zemljama koje primenjuju sistem devizne kontrole i kvantitativna uvozna ograničenja. Politika zaduživanja u inostranstvu, sa aspekta likvidnosti zemlje prema inostranstvu, je korisna, posebno, ako su devizne rezerve nedovoljne ili ako se na svetskom tržištu kapitala može doći do povoljnih kredita. Najpovoljniji su dugoročni zajmovi i krediti međunarodnih finansijskih organizacija i međuvladini krediti, koji se zaključuju pod povoljnim uslovima, dok su bankarske kreditne linije, u principu, manje povoljne, pa se koriste kao izraz krajnje nužde. Kratkoročni bankarski kapital može odigrati pozitivnu ulogu samo u otklanjanju trenutnih poteškoća u razmeni sa inostranstvom, na primer, ako neka zemlja očekuje dobru žetvu i njenu realizaciju u izvozu krajem godine ili u prvim mesecima naredne godine, onda se u letnjem periodu može kratkoročno zadužiti u inostranstvu, bez

P     

183

opasnosti za spoljnu likvidnost zemlje. Zbog toga je, za rešavanjem spoljnofinansijske likvidnosti, potrebno koristiti inostrani kapital sa dužim rokom i povoljnijim uslovima otplate. Sve pomenute mere deluju na spoljnu likvidnost kumulativno, a važno je da njihova mešavina (miks) da pozitivan uticaj na spoljnofinansijsku likvidnost. Prvo, deluju tzv. prirodne mere (mere na nivou preduzeća) za regulisanje ponude i tražnje deviza. Ako one ne uspostave spoljnu likvidnost preuzima se devizna kontrola i (ili) se vrši depergijagija (devalvacija) nacionalne valute. I devizna kontrola i depercijacija (devalvacija) nacionalne valute efikasno doprinose spoljnoj likvidnosti, ali imaju nepovoljne opšte posledice po privredni razvoj i uključivanje zemlje u svetsku privredu.

5. DEVIZNA KONTROLA I PLATNI BILANS Devizna kontrola, kao mera održavanja likvidnosti u plaćanju sa inostranstvom, podrazumeva direktnu akciju nadležnih organa, koja se svodi na uvođenje prioriteta (redosleda) u plaćanju uvoza u cilju racionalne upotrebe ostvarenih deviza. Po intenzitetu njenog delovanja postoje u praksi dve vrste devizne kontrole: a) devizna kontrola liberalnog tipa i, b) devizna kontrola autoritativnog tipa. Devizna kontrola liberalnog tipa je više posredna nego neposredna. Deluje se preko carina, taksi i kvota, premija na povećanje priliva i smanjenje odliva deviza, a preduzeća raspolažu, u većem iznosu, devizama koje ostvare izvozom. Ona teži da uspostavi nadzor nad prilivom i odlivom deviza. Ova vrsta kontrole je postavljena na principu privremenosti. Njen je cilj da se jačanjem unutrašnje privrede, ona osposobi za slobodno povezivanje sa međunarodnom privredom i da se njena snaga izjednači sa privrednom snagom glavnih spoljnih partnera određene zemlje u trgovini. U momentu kad se to postigne devizna kontrola se ukida, jer taj momenat, po pravilu, predstavlja i tačku na kojoj se unutrašnja vrednost valute izjednačuje sa njenom spoljnom vrednošću i uspostavlja konvertibilnost nacionalne valute. Drugi tip devizne kontrole zasniva se na koncepciji dirigovane privrede, pa se zbog toga i naziva devizna kontrola autoritativnog odnosno centralizovanog tipa. Ovde se država nalazi u centru svih ekonomskih zbivanja, a tržište gubi ulogu mobilizatora inicijativa privrednih subjekata. U ovim uslovima devizna kontrola postaje instrument prinude i omogućava državi da ponudu i tražnju deviza drži u željenim proporcijama. Obaveznom prodajom (tzv. cesijom) svih deviza centralnoj banci stvara se za državu mogućnost da, sa jednog mesta, reguliše ponudu deviza, a da tražnju predviđenu sistemom uvoza, ograničava i usmerava prema datoj ponudi i ciljevima

184

M    

razvoja i tekuće potrošnje. U ovoj situaciji devizni kurs koji država autonomno propisuje postaje, pre svega, obračunska kategorija između privrede i države. Spoljna vrednost valute se održava ograničavanjem tražnje deviza, a unutrašnja koja, po pravilu, odstupa od spoljne, zavisi, prvenstveno, od kretanja domaćih cena. Domaće cene se potpuno odvojeno i nezavisno kreću u odnosu na spoljne cene i spoljne kriterijume vrednosti. Devizna kontrola s druge strane ne mora da obuhvati sve transakcije koje se obavljaju s inostranstvom. Redovno se pod strožim režimom devizne kontrole nalaze transakcije u vezi sa izvozom i uvozom kapitala, nego one koje su u vezi sa međunarodnim plaćanjem robe i usluga. Promet zlatom i plemenitim metalima je, po pravilu, podvrgnut veoma strogoj kontroli, nekad i potpunoj zabrani. Takođe je regulisano iznošenje novca i određenih hartija od vrednosti izvan granica određene zemlje. Kontrola kretanja kapitala je, takođe, razumljiva. Izvoz kapitala predstavlja izvoz kupovne moći zemlje. Ukoliko se ne obezbede prihodi od izvezenog kapitala, odnosno njegova repatrijacija (povraćaj u zemlju) onda to predstavlja gubitak nacionalnog dohotka i umanjenje kupovne snage. Uvoz kapitala se podvrgava kontroli iz drugih razloga. Strani kapital može da bude špekulativnog karaktera, da teži za suviše velikim izvlačenjem dobiti, pa da, čak, podredi svome uticaju bitne ekonomske i političke interese zemlje plasmana. No, kao što je ranije izneto, međunarodni kapital dobija sve veći značaj u rešavanju problema razvoja i platnobilansne ravnoteže zemalja u razvoju. Zbog toga kontrola i uslovi kretanja dugoročnog kapitala sve više ulaze u sferu organizovanog medunarodnog usmeravanja, ili njegove liberalizacije.

6. POLTIKA DEVIZNOG KURSA Slobodnim delovanjem ponude i tražnje na deviznom tržištu uvek se može uspostaviti ravnoteža platnog bilansa. Međutim, njihovo slobodno fluktuiranje ugrožavalo bi ukupnu privrednu stabilnost, kretanje cena, sigurnost u poslovanju. Zbog toga se, u slučaju ozbiljnije neravnoteže u platnom bilansu i fiksnog kursa sprovodi devalvacija nacionalne valute, kao nepoželjna i iznuđena mera. Ako se kurs formira dejstvom ponude i tražnje na deviznom tržištu, klizanje kursa naniže, naziva se deprecijacijom nacionalne valute. Devalvacija (i deprecijacija) smanjuje vrednost nacionalne valute i čine domaću robu jeftinijom za strane i stranu robu skupljom za domaće kupce. Na taj način dolazi do povećanja izvoza kada je domaća ponuda elastična (iako se gubi deo nacionalne vrednosne robne supstance) i do smanjenja uvoza, kada je inostrana tražnja elastična, pa samim tim i do smanjenja deficita u platnom bilansu. Imajući prethodno izloženo u vidu, Alfred Marchall je utvrdio da efekat devalvacije na platni bilans zavisi u velikoj meri od elastičnosti domaće i inostrane tražnje za izvoznom robom. Na osnovu tog Maršalovog zapažanja švedski ekonomista Abba P     

185

Lerner je formulisao pravilo prema kome devalvacija, tj. depresijacija valute jedne zemlje popravlja njen bilans razmene sa inostranstvom samo ako je suma elastičnosti veća od 1. Ovo je pravilo ušlo u teoriju medunarodne trgovine pod nazivom MarchallLernerovoa teorema. Evo kako se objašnjava funkcionisanje ovog mehanizma. Devalvacija (deprecijacija) kao što je rečeno, ima za cilj da stimulira izvoz, a da destimulira uvoz. To se postiže time što se domaća roba prodaje po nižim cenama u inostranstvu, a strana roba kupuje po višim cenama na domaćem tržištu. Sniženje cena domaćoj robi na inostranom tržištu znači da se za istu količinu robe prodatu posle devalvacije dobije manji iznos stranih sredstava plaćanja (deviza), nego što se dobilo pre devalvacije, odnosno pre sniženja cena. Iz ovoga sledi zaključak da će devalvacija (deprecijacija) imati pozitivno dejstvo samo ako dođe do povećanja izvoza u tolikoj meri da veća izvozna masa donese više deviza. Ovakav efekat će uslediti ako je elastičnost strane tražnje za izvoznom robom veća od 1, tj. ako tražnja na inostranom tržištu poraste u većoj srazmeri od sniženja cena. Ukoliko inostranstvo pri sniženoj ceni nastavi da kupuje istu količinu robe kao ranije, drugim rečima ako elastičnost strane tražnje bude ravna 0 (nuli), onda će doći do opadanja vrednosti izvoza. Ovaj neuspeh dejstva devalvacije (deprecijacije) na strani izvoza se može ispraviti sa gledišta platnog bilansa ako domaća tražnja uvozne robe pokaže veći koefkijent elastičnosti u odnosu na porast cena ove robe od onog koji je zabeležen na strani inostrane tražnje za domaćom robom. Međutim, ukoliko je zemlja visoko uvozno zavisna, više nego što je izvozno sposobna, pa mora uvoziti određene proizvode bez obzira na njihovu cenu (npr. zemlje koje nemaju naftu, ni hranu, a moraju da ih uvoze), visok kurs strane valute pri uvozu ugrađuje se preko porasta cena u domaće proizvode, pa to predstavlja uvoz inflacije i smanjivanje konkurentnosti u izvozu. Isti je slučaj i ako rast domaćih cena brzo poništi postignute efekte devalvacije (deprecijacije). Da bi devalvacija imala pozitivan uticaj na platni bilans, po pomenutim autorima, nije bitno da i kod izvoza i kod uvoza elastičnost pojedinačno bude veća od 1. Važno je da suma njihove elastičnosti bude veća od 1.

186

M    

REZIME Uticaji spoljne trgovine na domaći privredni rast i stabilnost nazivaju se pokazatelji uspešnosti. Postoje mikro (mezo) pokazatelji uspešnosti (na nivou preduzeća) i makro pokazatelji uspešnosti (na nivou države). Pokazatelji uspešnosti na nivou preduzeća su produktivnost, ekonomič-nost i rentabilnost, a izražavaju se u svodnom pokazatelju da se sa što manje napora, žrtava i troškova ostvari što veći rast, dohodak i dobit. Makro pokazatelji uspešnosti spoljne trgovine su: t uticaj na privredni rast; t uticaj na cene; t uticaj na zaposlenost; t uticaj na platni bilans odnosno njegovo stanje. Merenje uticaja spoljne trgovine na privredni rast vrši se, najčešće, regresionom analizom, kao uticaj spoljnih faktora (kapital, tehnologija, repromaterijal) na ukupan privredni rast, a oni zavise od izvoznog kapaciteta privrede i njegove sposobnosti da iz ostvarenih deviza isfinansira neophodne uvozne komponente razvoja. Kao dopuna deviznom finansiranju značajan je i strani kapital. Modeli koji su rađeni u međunarodnoj praksi pokazuju uticaj stranog kapitala do 30% na stopu privrednog rasta, a ukupne spoljne trgovine i do 50%. Kod uticaja spoljne trgovine na privredni rast i dohodak značajni su kako multiplikator izvoza i multiplikator investicija, tako i ukupna izvozna i uvozna tražnja. Deficit platnog bilansa pozitivnije utiče na privredni rast od suficita. Uticaj spoljne trgovine na cene zavisi od stanja platnog bilansa. Deficit u platnom bilansu smanjuje inflaciju, a suficit znači odliv nacionalne robe u inostranstvo pa kroz odnose ponude i tražnje utiče na povećanje cena u zernlji. Da li je uticaj spoljne trgovine na cene veći ili manji zavisi od odnosa razmene, odnosa uvozne i domaće inflacije. Ako je uvozna inflacija veća uticaj je nepovoljan i obrnuto. Povećanje cena nafte često je izgovor za visoku domaću inflaciju, bez obzira da li se sve preduzima na supstituciji energije. Iako se u pojedinim zemljama smatra da je i preko 1/3 ukupne inflacije (rasta maloprodajnih cena) uvozna inflacija ipak je realnija ocena da spoljna trgovina na kretanje domaćih cena utiče ispod 20%. Važan je pokazatelj i uticaj promene cena uvoznih roba u potrošačkoj korpi proizvoda. Uticaj na platni bilans zavisi od odnosa izvoza i uvoza dobara, usluga i faktora proizvodnje. Ako se više troši nego što se proizvodi, platni bilans je deficitaran i pokriva se ili iz postojećih deviznih rezervi ili iz neto priliva stranog kapitala.

P     

187

Kad će se preći na suficit, zavisi od razvojnog procesa, a posebno da li se ukupne investicije (uključiv i strani kapital) ulažu u rentabilne projekte koji će dati određenu ponudu robe za izvoz i otplatu stranog kapitala. Naravno da je značajna i racionalizacija uvoza kao drugi pol deficita (suficita) platnog bilansa.

PRILOG 1.

PLATNI BILANS REPUBLIKE SRBIJE (IZNOS U MILIONIMA EVRA)

I. Tekuće transakcije

1. Robe

1999.

2000.

2001.

-432

-158

-349

2002.

2005.

2006.

2007.

2008.

2009.

-1.303 -1.248 -2.295 -1.803 -3.137 -4.615 -6.089 -1.743

-1.172 -1.720 -2.602 -3.398 -3.538 -5.201 -4.278 -4.981 -6.638 -7.549 -4.782 1.438

1.2.uvoz f.o.b.1

-2.610 -3.495 -4.610 -5.735 -6.470 -8.487 -8.267

1.775

2.008

2.337

2.932

3.286

4.009

5.109

6.382

7.416

5.978

109

154

272

136

179

133

-5

-41

-254

-173

23

2.1.izvoz

336

457

685

788

915

1.189

1.320

1.839

2.304

2.741

2.500

2.2 uvoz

-227

-304

-413

-652

-736

-1.056 -1.325 -1.880 -2.558 -2.914 -2.477

3. Roba i usluge (1+2)

-1.063 -1.566 -2.330 -3.262 -3.359 -5.088 -4.283 -5.022 -6.892 -7.721 -4.759

3.1, izvoz robe i usluga

1.774

3.2. uvoz roba i usluga

-2.837 -3.798 -5.023 -6.387 -7.206 -9.543 -9.612

4. Dohodak

2.232

7

2.693

3.125

3.847

4.475

5.329

6.948

8.686 10.157 8.478

7

-74

-119

-173

-259

-330

-599

-922

-502

517

558

500

4.1. Prihodi

39

58

54

65

61

64

80

157

4.2. Rashodi

-32

-59

-47

-139

-180

-237

-339

-487

-1.116 -1.480 -1.002

623

1.409

1.975

2.033

2.230

2.946

2.739

2.215

2.876

2.554

3.518

5.1. Prihodi

868

1.719

3.023

3.050

3.516

3.100

3.438

4.047

3.105

2.828

3.762

5.2. Rashodi

-245

-309

-418

-385

-385

-479

-674

-1.051

-229

-274

-244

5. Tekući transferi

* Nastavak tabele je na sledećj strani.

188

2004.

1.1. izvoz f.o.b.1

2. Usluge

1

2003.

1

Od 1997. uvoz robe je prikazan na paritetu f.o.b. u skladu sa metodologijom MMF, saglasno Priručniku za sastavljanje platnog bilansa, peto izdanje, 1993. Korigovanje uvoza robe po paritetu c.i.f./f.o.b izvršeno je prema proceni RZS, u iznosu 3,1%

M    

II KAPITALNE I FINANSIJSKE TRANSAKCIJE

1999.

2000.

2001.

2002.

2003.

2004.

2005.

2006.

2007.

2008.

2009.

204

380

883

2.148

2.206

2.466

3.853

7.676

4.430

6.193

1.862

670

-314

13

2

A. Kapitalne transakcije B. Finansijske transakcije

204

380

253

1.516

2.305

2.791

3.828

6.226

4.744

6.180

1.860

1. Strane direktne investicije, neto

105

54

184

500

1.194

774

1.250

3.323

1.821

1.824

1.372

355

678

-91

-55

2. Portfolio investicije, neto 3. Srednjeročni i dugoročni krediti, neto2

13

267

244

721

879

1.252

1.805

2.292

3.097

2.553

1.239

3.1. Korišćenje

27

280

299

800

1.046

1.758

2.411

4.313

5.277

5.100

1.221

3.2. Otplate

-14

-13

-55

-79

-167

-506

-606

-2.021 -2.182 -2.547 -2.592

U tome prevremene otplate glavnice i kamate

0

0

0

0

0

0

0

-873

-157

12

33

4. Krediti dati inostranstvu, neto

0

0

0

0

0

-3

-13

32

-859

-632

-435

202

-31

-35

29

81

168

58

365

362

93

7

6. Ostalo, neto (sa reklasifikacijom)

-4

-5

0

0

-49

-31

7. Komercijalne banke, neto3

36

40

77

3

-321

-98

-6

34

101

1

-51

III. GREŠKE I PROPUSTI4

201

30

27

151

-131

172

-403

-270

184

-104

-118

IV.UKUPAN BILANS

-27

252

562

996

827

343

1.647

4.269

742

-1.687

2.363

V. DEVIZNE REZERVE NARODNE BANKE (povećanje) Od čega MMF, neto

27

-252

-562

-996

-827

-343

-1.647 -4.269

-742

1.687

-2.363

5. Kratkoročni krediti i depoziti, neto

Izvor: NBS

2

2 3 4

3

4

Uključeni krediti MMF-a. Devizne rezerve NBS i komercijalnih banaka u periodu do 2000., date su sa međuvalutnim promenama, a u periodu 2001-2006 ,kao nova štednja, dati su bez međuvalutnih promena. Stavka Greške i propusti, neto, u periodu do 2000, uključuje međuvalutne promene, kratkoročne trgovinske kredite i stvarne greške i propuste, a u periodu 2001-2006, kratkoročne trgovinske kredite i stvarne greške i propuste P     

189

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4. 5.

Od čega zavisi i na šta sve utiče spoljna trgovina? Objasnite termin spoljna trgovina motor razvoja. Kako i koliko spoljna trgovina utiče na poslovanje preduzeća? Kako i koliko spoljna trgovina utiče na stopu rasta i privredni razvoj? Objasnite uticaj spoljne trgovine na zaposlenost. Šta znači činjenica da u Belgiji i Holandiji “svaki drugi radnik radi za izvoz”? 6. Kakva je korelacija spoljne trgovine (prevashodno uvoza) i rasta cena na malo u zemlji? 7. Šta je platni bilans? 8. Objasnite platni bilans u sistemu nacionalnih makro bilansa (nacionalnih računa). 9. Definišite robni bilans i bilans usluga. 10. Definišite bilans transfera. 11. Definišite tekući bilans. 12. Definišite kapitalni bilans. 13. Definišite platni bilans. 14. Definišite devizni bilans. 15. Definišite obračunski bilans. 16. Objasnite ravnotežu platnog bilansa i kako se ona uspostavlja. 17. Kako se vrši finansiranje platnog bilansa? 18. Koji je platni bilans najznačajniji za održavanje konvertibilnosti nacionalne valute? 19. Objasnite likvidnost zemlje prema inostranstvu. 19. Definišite deviznu kontrolu i njene osnovne oblike (vrste). 20. Objasnite Marshall Lernerovu teoremu.

LITERATURA: 1. 2. 3.

190

WTO, World Trade Report, Geneve, 2004., 2005., 2006., 2009. Milton Friedman, Pustite Erharda da uskrsne, Ekonomska politika br 2664 od 12. maja2003. J.J.Servan Schreibers, Svetski izazov, Globus, Zagreb, 1981.

M    

4. 5. 6.

Bilten SDK, Jun 1976, jun 1986. Ch. P. Kindleberger, Ekonomija, Savremena administracija, Beograd, 1969. Sava Obradović, Problemi platnog bilansa Jugoslavije, Savremena administracija. Institut za spoljnu trgovinu, Beograd, 1972. 8. Oskar Kovač. Platni bilans i međunarodne finansije, CESMECON, Beograd, 1992. 9. S.Alexander, Effects of a Devolution: A Simplified Sintesis of Elastities and Absorption Approaches, The American Economic Review, March, 1959. 10. IMF, www.inf.org, 2009. 11. NBS, Statistički bilten, januar-februar, 2007., januar-februar, 2009.

P     

191

VI Glava

KONKURENTNOST U MEĐUNARODNOJ EKONOMIJI

CILJ POGLAVLJA Konkurentnost (postizanje rezultata i uspeha) je centralna odrednica međunarodne ekonomije. Zato je cilj ovog poglavlja obuka studenata, u teorijskoj i praktičnoj sferi, radi osposobljavanja za kreiranje konkurentnih poslova u međunarodnoj ekonomiji, posebno kod robe (materijalnih dobara i usluga), ali i kod obavljanja svih drugih transakcija i poslova u međunarodnoj ekonomiji. Poglavlje je struktuirano na sledeći način: t Teorije konkurentnosti, t Pojam konkurentnosti, t Faktori konkurentnosti, t Merenje konkurentnosti u spoljnoj trgovinI.

KLJUČNE REČI: Konkurentnost, Teorije konkurentnosti, Konkurentske naspram komparativnih prednosti, Faktori makro-konkurentnosti, Faktori mikro-konkurentnosti, Integralna konkurentnost, Merenje konkurentnosti.

I - TEORIJE KONKURENTNOSTI

1. KLASIČNA I NEOKLASIČNA TEORIJA Prva teorija konkurentnosti spoljne trgovine bila je merkantilistička teorija, pre pojave liberalizma. Merkantilizam je, u svetskoj teoriji i praksi, vladao negde od 1500. godine, pa do sredine osamnaestog veka. Po ovoj teoriji zlato i srebro su jedino društveno bogatstvo, pa merama spoljnotrgovinske politike (posebno carinama i izvoznim stimulacijama) treba sve činiti da se više zlata i srebra zarađuje na izvozu, a manje troši na uvozu. Potiče od latinske reči merkantus, što znači trgovina. Pošto je merkantilizam bio krut sistem kočio je razvoj međunarodne trgovine. Svodio se na nacionalni egoizam i teoriju “osiromašenja suseda”. Iako se dugo održao morao je da padne, pa ga je počev od druge polovine osamnaestog veka zamenila klasična škola liberalizma, a posle je nastala i savremena škola spoljne trgovine, odnosno konkurentnosti u spoljnoj trgovini. A. TEORIJA APSOLUTNIH VREDNOSTI ADAMA SMITA Male zanatske radionice vremenom prerastaju u krupne manufakture. U njima veći broj radnika radi za kapitaliste. Kapitalisti organizuju proizvodnju i ostvaruju profit, a radnici žive od najamnine. Kapitalisti postaju robni proizvođači, proizvodeći masovno robu za tržište. Tokom XVIII i XIX veka kapitalistički odnosi postaju dominantni, a privreda doživljava intenzivan razvoj. Poseban progres zapaža se i u razvoju ekonomske nauke, pa i klasične škole spoljne trgovine. Njeni najznačajniji predstavnici su Adam Smit, David Rikardo, Džon Stjuart Mil. Adam Smit (Adam Smith) izložio je svoje poglede u delu Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda (1776.). U istom delu on je izložio i svoju teoriju apsolutnih prednosti (odnosno vrednosti) u spoljnoj trgovini. Prema toj teoriji iz inostranstva treba uvoziti robu koja je jeftinija od domaće robe, pri tom najjeftinija u svetu, a izvoziti robu koja se proizvodi uz najniže troškove u svetu, i to tamo gde će se postići njena najviša cena. “Načelo je svakog mudrog oca porodice da nikada ne pokuša da načini (misli: proizvede M.U.) kod kuće ono što će ga više koštati nego da kupi... Ako nas jedna strana zemlja može snabdevati nekom robom jeftinije nego što je mi sami možemo proizvesti, bolje je kupiti je jednim delom proizvoda naše vlastite radinosti, upotrebljene na način kojim postižemo izvesnu prednost”. (Adam Smith, 1970., str. 626-629). Smit je živeo u vreme opšteg procvata Velike Britanije, pošto je savladala konkurenciju Španije, Portugalije, Holandije i postala industrijska fabrika sveta, kojoj je cilj i potreba bilo slobodno tržište celog sveta (u to vreme zajedno sa Francuskom, kao takođe snažnom zemljom, sprovodila je kolonijalnu podelu sveta). K      

195

“Prirodne prednosti koje neka zemlja ima nad drugim zemljama u proizvodnji izvesne robe često su toliko velike da sav svet priznaje da je uzalud boriti se sa tim prednostima”. (Adam Smith, isto, str. 628-629). U svojoj teoriji Smit je pošao od pretpostavke da je rad jedini stvaralac vrednosti i da radna snaga nije mobilna iz jedne zemlje u drugu. Pošto se, prema Smitovoj teoriji apsolutnih prednosti, dobra proizvode i razmenjuju pod najpovoljnijim uslovima i najjeftinije, zaštita tržišta je nepotrebna, a njegova otvorenost (liberalizam) najbolje je rešenje. “Ali narod će najverovatnije kupovati jeftinije kad najsavršenijom slobodom trgovanja dâ podstreka svim narodima da mu donesu dobra koja treba da kupi. Iz istih razloga biće najverovatnije da će skuplje prodavati kad su njegova tržišta popunjena najvećim brojem kupaca.” (Adam Smith, isto, str. 636-637). Najveći nedostatak Smitove teorije jeste oslanjanje spoljne trgovine samo na apsolutne prednosti, zbog čega je ona postala statičnom. A zatim teško je zadovoljiti ogromne ljudske potrebe sveta samo na principima najvećih prednosti. Te nedostatke uočio je njegov zemljak, David Rikardo, koji je formulisao teoriju relativnih komparativnih prednosti. B. TEORIJA KOMPARATIVNIH PREDNOSTI DAVIDA RIKARDA Analizirajući Smitovu teoriju, David Rikardo (David Ricardo) je postavio pitanje: šta će se desiti ako neka zemlja nijedan proizvod ne proizvodi jeftinije od drugih zemalja, da li će ona uopšte učestvovati u međunarodnoj razmeni? On smatra da svaka zemlja treba da se bavi nekom proizvodnjom i da učestvuje u međunarodnoj razmeni, ako ne na principima apsolutnih, onda na principima relativnih prednosti. Naime, zemlja ne mora svaki proizvod da proizvodi apsolutno jeftinije, već su važni i uporedni odnosi dve ili više zemalja, gde jedna zemlja, koja apsolutno jeftinije proizvodi sve proizvode, za sebe treba da zadrži one proizvode u kojima ima veću produktivnost- pa u relativnim odnosima najviše dobija, a da drugim zemljama ustupi proizvode u kojima je manje produktivna. U tom slučaju u međunarodnoj specijalizaciji i razmeni veće koristi od međunarodne trgovine imaće sve zemlje koje u njoj učestvuju, pogotovo što je produktivnost u izvoznim sektorima veća od prosečne produktivnosti u svakoj zemlji. Svoje poglede Rikardo je izložio u delu Principi političke ekonomije i oporezivanja, koje se prvi put pojavilo 1827. godine. On je naveo primer dve zemlje Engleske i Portugalije i dva proizvoda platna i vina. Na osnovu tog primera moglo se zaključiti da oba proizvoda apsolutno jeftinije proizvodi Engleska. Prema Smitovoj teoriji apsolutnih prednosti Engleska bi trebalo da proizvodi i izvozi oba proizvoda, a Portugalija nijedan. Međutim, po Rikardovoj teoriji relativnih prednosti Engleska treba da proizvodi platno, pošto je njegova proizvodnja relativno jeftinija, a da Portugaliji ustupi proizvodnju vina, jer njegova proizvodna cena nije toliko nepovoljna kao proizvodna cena platna.

196

M    

Na istom računskom primeru može se objasniti i teorija apsolutnih i teorija relativnih komparativnih prednosti. Ali, umesto obrazloženja kao u Rikardovom primeru, Engleska će biti označena kao zemlja A, a Portugalija kao zemlja B, dok će proizvodi platno i vino biti označeni sa X, odnosno sa Y. Pretpostavka je da za isto vreme– jedan radni čas ili jedan radni dan -zemlje proizvede: Proizvod Zemlja Proizvod X

Proizvod Y

Zemlja A

120

100

Zemlja B

80

90

Polazi se od pretpostavke da je i proizvod X i proizvod Y, po jedinci, iste vrednosti. Prema teoriji apsolutnih prednosti Adama Smita zemlja A (Engleska) treba da proizvodi oba proizvoda, a zemlja B (Portugalija) nijedan, zbog toga što zemlja A proizvodi oba proizvoda jeftinije. U Engleskoj se za isto radno vreme (jedan radni dan) proizvede 120 jedinica (metara) platna, a u Portugaliji samo 80, ili 100 jedinica (litara) vina, a u Portugaliji 90. Prema tome, po teoriji apsolutnih komparativnih prednosti Adama Smita, između Engleske i Portugalije neće doći ni do specijalizacije ni do razmene. Rikardo nije prihvatio apsolutne, već se zalagao za relativne prednosti na primeru proizvodnje pomenute dve zemlje i pomenuta dva proizvoda. Po njegovom mišljenju, relativan odnos razmene kod proizvoda X (platna) bio bi: 120A = 80B, odnosno 1,5 A = 1 B. Kod proizvoda Y (vino) relativan odnos razmene bio bi: 100A = 90B, odnosno 1 A = 0,9 B. Iz primera se može videti da je relativan odnos razmene za Englesku mnogo povoljniji kada je u pitanju platno (1,5: 1), a da Portugalija manje zaostaje kada je reč o vinu (0,9:1). Zbog toga bi po Rikardovoj teoriji relativnih prednosti Engleska trebalo da se posveti proizvodnji platna, a da Portugaliji ustupi proizvodnju vina. Time ove dve zemlje zajedno dobijaju 30 novih jedinica proizvodna (120 - 100 + 90 - 80), kojih ne bi bilo bez medusobne specijalizacije. I Rikardo je, kao i Smit, bio pristalica liberalne svetske trgovine. C. TEORIJA RECIPROČNE TRAŽNJE DŽON STJUART MIL Teoretičari komparativnih prednosti Smit i Rikardo koristili su pri analizi prvenstveno prirodne faktore, i to samo one na strani ponude, dok je Mil prvi ukazao na značaj tražnje u objašnjavanju spoljne trgovine. On je pošao od pretpostavke da sve K      

197

zemlje u razmeni dobijaju (bogate se) ako se međusobno specijalizuju. Ali do pojave njegove teorije još uvek nije bilo odgovora na pitanje koliko koja zemlja učestvuje u ostvarenoj dobiti od specijalizacije (u našem primeru 30 jedinica proizvoda). Po Milu, to zavisi od intenziteta međusobne (recipročne) tražnje dve zemlje. Ako je, na primer, intenzitet tražnje u obe zemlje za proizvodima druge zemlje isti, onda će obe zemlje u dobiti učestvovati sa po 15 jedinica, odnosno uvek će više dobiti zemlja čiji se proizvodi više traže, na štetu zemlje čiji se proizvodi manje traže. Suština Milove teorije svodi se na sledeće: t tražnja je, po svojoj prirodi, ponuda nekog drugog u jednakoj vrednosti; t ponuda pokazuje iznos koji je neka zemlja spremna da ponudi za određenu cenu, odnosno količinu uvoza; t cene se formiraju u zavisnosti od ponude i tražnje (odnosno od količine novca zlata i srebra u opticaju); t međunarodna ravnoteža se uspostavlja u tački u kojoj se seku domaća ponuda i strana tražnja, a ta tačka predstavlja Milov zakon recipročne tražnje; t elastičnost ponude meri se stepenom reakcije količine ponuđenih proizvoda na promene cena; visoke elastičnosti su poželjne, dok niske elastičnosti donose nevolje; t manje razvijene zemlje imaju niske elastičnosti jer izvoze sirovine, a uvoze industrijske proizvode visokog stepena prerade, dok razvijene zemlje imaju visoke elastičnosti izvoza i uvoza. Kao što se može videti, Mil je u spoljnoj trgovini bio preteča odnosa razmene (terms of trade) jer je postavio pitanje: kolika je potrebna količina izvoza da bi se dobila određena količina uvoza. “Stoga se može smatrati kao sigurno da se, kada dve zemlje razmenjuju dve robe, prometna vrednost tih roba formira u međusobnom odnosu na taj način što se prilagođava tendencijama i uslovima potrošača u obema zemljama...” (J.S.Mill,1848, str. 66). Drugim rečima, ako jedna zemlja, recimo Srbija, danas dobije za vrednost izvoza jednu količinu izvezene robe X, a sutra za tu istu količinu i asortiman robe X +, odnosi razmene za Srbiju se poboljšavaju, i obrnuto, ako dobije X - , odnosi razmene se za nju pogoršavaju. Sve se to prati na osnovu kretanja izvoznih i uvoznih cena za nepromenjenu količinu izvoza, odnosno uvoza neke zemlje sa svim zemljama sveta. Uvodeći značaj tražnje i preferencija potrošača u različitim zemljama, Mil je, očigledno, bio pod uticajem marginalističke, prvenstveno Bečke škole. Mil je bio preteča teorije platnog bilansa i njegove ravnoteže. “Proizvodi jedne zemlje razmenjuju se za proizvode druge zemlje po takvoj ceni koja omogućuje da se sredstvima dobijenim za isporučenu robu inostranstvu može da plati izvršeni uvoz”. (J.S. Mill, str.12).

198

M    

Može se zaključiti da je Milov doprinos teoriji spoljne trgovine veliki. On je u ovu teoriju uveo elemente potrošačke tražnje, ukusa, raspoloženja i subjektivnog dejstva kupaca, te obrazložio kakvi su uticaji spoljne trgovine na nacionalno bogatstvo, cene i platni bilans. Pošto po mišljenju sva tri autora tzv. klasične engleske škole spoljne trgovine (Smit, Rikardo, Mil) međunarodna trgovina ujednačava uslove privređivanja na svetskom nivou, od nje imaju koristi sve zemlje koje u njoj učestvuju. To se odnosi čak i na zemlje koje su zbog izvoza sirovina i uvoza gotovih proizvoda podložne eksploataciji na svetskom tržištu, jer se u uslovima postojanja međunarodne specijalizacije i podele rada strana roba dobija jeftinije, a domaća prodaje skuplje bez obzira koja je zemlja sveta u pitanju. Smit i Rikardo, pri tome, su se zalagali za slobodnu trgovinu, dok Mil pominje potrebu zaštite “mlade industrije”, kako bi se održali odnosi razmene i ravnoteža izvoza i uvoza. D. HEKŠER OLIN SAMJUELSONOV MODEL KOMPARATIVNIH PREDNOSTI Po Rikardovoj teoriji komparativnih prednosti medunarodna razmena obavlja se zbog (i pod uticajem) razlika u komparativnim troškovima. Međutim, ova teorija ne pruža objašnjenje zašto su komparativne prednosti između zemalja različite. Odgovor na ovo pitanje pokušao je dati švedski ekonomista Eli Hekšer (Eli Hecksher) 1919. godine, a potom i njegov učenik Bertil Olin (Bertil Ohlin) 1933. godine. Njihovo učenje dopunio je američki ekonomista Pol Samjuelson (Paul Samuelson), pa se zato ova teorija naziva Hekšer-Olin-Semjuelsonov model (tzv. H.O.S. model). Ova teorija spada u neoklasničnu teoriju međunarodne trgovine i nosi naziv standardna teorija međunarodne trgovine.

Ovi naučnici su dokazali da se primenom teorije komparativnih prednosti, skuplji domaći proizvodi zamenjuju jeftinijim uvoznim i da se domaći proizvodi skuplje prodaju na svetskom nego na domaćem tržištu. Najuspešniji predstavnik među ovim ekonomistima je Šveđanin Bertil Olin, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 1977.godinu. Svoje poglede on je izneo u delu Međuregionalna i međunarodna trgovina.

Olin je pošao od Rikardove teorije komparativnih prednosti, u koju je uneo sledeće kritike i novine. 1) Po Olinovom mišljenju osnovna Rikardova greška bila je što je uzeo rad kao jedini faktor formiranja troškova, vrednosti i cena kod proizvoda koji ulaze u međunarodnu razmenu. Drugi, takođe važni faktori, kao što su zemlja, kapital i kretanje ponude i tražnje, su potcenjeni. Olin je definisao troškove tri faktora proizvodnje i specijalizacije: zemlja, rad i kapital, kao inpute formiranja cena. K      

199

2)

Po Olinu zemlje imaju tendenciju da izvoze robe za čiju proizvodnju intenzivno koriste faktore proizvodnje u kojima obiluju. Ako je cena rada niska, a zemljišna renta skupa, u izvoznim proizvodima koristi će se više rad, a manje prirodni faktori. Ako zemlja, u izvoznim proizvodima, intenzivno koristi radnu snagu cena tog faktora u međunarodnoj razmeni će rasti, a opadaće nekog drugog, na primer zemljišne rente. 3) Dokazao je, zatim, da međusobni uticaji proizvodnih i tržišnih faktora (ponuda i tražnja) određuju cenu, što je kombinacija Rikardove i Milove teorije komparativnih prednosti. 4) Na međunarodnu trgovinu najviše utiču raspoloživi faktori (“prirodni” i “stečeni”), na kojima se zasniva odredena proizvodnja i od kojih zavise cene. Ali Olin smatra da na ovu trgovinu utiču transportni troškovi i mere trgovinske politike (posebno carine i devizni kursevi). Pošto su cene najvažnije za konkurentnost, one se uvek moraju uvećavati za transportne troškove, pa ako su oni veliki dolazi do eliminacije neke robe sa svetskog tržišta. Cene mogu deformisati i nacionalne ekonomske politike, na primer primenom carina, izvoznih premija, dampinga izvoznih cena i slično. Zbog toga se Olin zalaže za što više tržišnog, spontanog i liberalnog u međunarodnoj trgovini kako bi roba išla svojim prirodnim kanalima, a mere trgovinske politike preporučuje samo kao eventualne i privremene, i to ako bi zapretila opasnost od velike nezaposlenosti. U protivnom je okrnjeno dejstvo ponude i tražnje izobilja faktora proizvodnje. 5) Spoljna trgovina, povratno, takođe utiče na cene zemlje, rada i kapitala. Po Olinovom mišljenju, proces izravnavanja robnih cena, do koga dovodi međunarodna trgovina, utiče i na izravnavanje cena faktora proizvodnje (zemljišna renta, najamnina, kamata). U idealnoj primeni ovoga modela međunarodna trgovina bi dejstvom ponude i tražnje dovela do izjednačavanja cene faktora proizvodnje, poput rada i kapitala između zemalja. Sve, ukoliko ne postoje trgovinske barijere i velike razlike u tehnologiji izrade proizvoda. Tehnologija se meri po učešću obrazovane radne snage i njenih izuma. 6) Dok Rikardo smatra da postoje dve teorije jedna za spoljnu, druga za unutrašnju trgovinu, Olin trgovinu u celini posmatra kao problem lokacije proizvodnje prema raspoloživim komparativnim prednostima, odnosno faktorima proizvodnje. Po njegovom mišljenju ne postoji razlika između unutrašnje i spoljne trgovine, već je bitno da li postoje razlike domaćih i stranih cena. Zbog toga neki teoretičari Olinovu teoriju nazivaju i teorijom opšte privredne ravnoteže unutrašnje i spoljne, a najčešće se naziva standardnom teorijom spoljne trgovine. 7) Kroz trgovinu se vrše međusobne preraspodele u korist zemalja koje izvoze proizvode zasnovane na intenzivnim faktorima kojima one obiluju. U Rikardovom modelu trgovina donosi koristi svim zemljama, a u Olinovom može doneti i gubitke zavisno kako se kreću izvozne i uvozne cene robe i faktora. U krajnjoj liniji preraspodele zavise od odnosa ponude i tražnje za pojedinim robama koje zemlje nude i traže.

200

M    

Olin nije u celini negirao Rikardovu koncepciju, već je prihvatio teoriju komparativnih troškova. Međutim, uočio je razlike upoređivanjem pojedinih vrsta troškova u pojedinim zemljama u zavisnosti od toga kojim faktorima proizvodnje svaka od njih raspolaže. ”Opšte uzevši, faktori kojih ima u izobilju su relativno jeftini, a oskudni faktori su ralativno skuplji u svakom delu sveta. Robe koje za svoju proizvodnju zahtevaju mnogo prvog, a malo onog dugog, izvoze su u razmenu za robe koje traže faktore u obrnutim (suprotnim) proporcijama. I, tako, indirektno (misli preko cena izvozne i uvozne robe - M.U.) faktori kojih ima u izobilju se izvoze, a faktori koji su oskudni u ponudi, uvoze. (Bertil Ohlin, 1955, str. 67). Određena zemlja, dakle, ima komparativne prednosti u onoj robi čija proizvodnja intenzivno koristi faktore kojima ta zemlja obiluje. Na primer, Australija ima prednosti u proizvodnji vune, Finska u proizvodnji drveta i papira, Belgija u proizvodnji crne metalurgije, SAD u proizvodnji pšenice (prirodni faktor), automobila i kompjutera (obučena radna snaga i raspoloživi kapital), Nemačka u mašinogradnji, hemiji, Japan kod automobila, u elektronici, hemiji i slično.

Za razliku od Rikarda, Olin smatra da su faktori rad i kapital između zemalja mobilni, a njihove proporcije promenljive tokom vremena. On je time dinamizirao klasičnu teoriju spoljne trgovine, pa njegova teorija spada u dinamičku koncepciju međunarodne podele rada i konkurentnosti. Olin je posebno uočio značaj čvrstog novca, deviznog kursa i platnog bilansa u spoljnoj trgovini. Po njegovom mišljenju, pasivan spoljni bilans dovodi se u ravnotežu putem odliva zlata ili konvertibilnih valuta, dok se unutrašnji debalansi mogu rešavati i merama ekonomske politike, kao što su nadnice, porezi i kamatne stope. Veliki značaj, u prilagođavanju mera trgovinske politike, pridavao se održavanju likvidnosti u međunarodnim plaćanjima. Zemlja sa višim cenama težiće da uvozi robu iz inostranstva po nižim cenama, ali će u tom slučaju valuta te zemlje opasti u odnosu na valutu izvozničke zemlje. Taj porast kursa učiniće proizvode izvozničke zemlje skupljim, a uvozničke jeftinijim, što će uticati na uspostavljanje ravnoteže. Time je devizni kurs postao instrument prilagođavanja, koji se formira na nivou na kome se vrednost uvoza robe izjednačava sa vrednošću njenog izvoza. Po Olinu, kurs mora biti realan da bi realne komparativne prednosti u spoljnoj trgovini, izražene u cenama, mogle doći do izražaja. Američki ekonomista Pol Samjuelson, dopunio je Olinovu teoriju uvodeći razlike u ukusima i tražnji. Postavio je pitanje da li će do trgovine doći i između dve zemlje kod kojih su proizvodni troškovi i cene identični. Po njegovom mišljenju, do trgovine će doći i u tom slučaju, jer postoje razlike u ukusima u pojedinim zemljama. On je naveo primer Norveške i Švedske, koje po približno istim troškovima mogu proizvesti ribu i meso. Međutim, pošto Šveđani više vole meso, a Norvežani ribu, doći će do izvoza ribe iz Švedske u Norvešku, i obrnuto, do izvoza mesa iz Norveške u Švedsku. (Paul Samuelson,1969, str. 701-702). K      

201

U kasnijim radovima Samjuelson ukazuje na značaj svetske ponude i tražnje kod svakog proizvoda, sa aspekta mogućnosti njegovog izvoza, odnosno uvoza i rentabilnosti njegove proizvodnje.

2. SAVREMENA TEORIJA Savremeni teoretičari uvodili su nove faktore od kojih zavise komparativne prednosti, ili su, pak, na praktičnim primerima izvozne i uvozne strukture u pojedinim zemljama proveravali samu teoriju i kritički se osvrtali na njene postavke. Od novih faktora najčešće se spominje tehnologija, odnosno tehnološki progres kao otkriće potpuno novih proizvoda ili inoviranje postojećih, uvodenje savremenog marketinga i menadžmenta kao sastavnih delova tehnološkog progresa. Tehnologija na razvoj spoljne trgovine deluje direktno, ili indirektno, tj. preko drugih faktora proizvodnje, posebno kapitala i radne snage. Najnovija, tehnološka revolucija, tzv. informatička, brzo i potpuno menja svet, u čemu najveći doprinos daju SAD, Japan i Evropska unija. Tehnologija menja proizvodnu i izvoznu strukturu ka većem kvalitetu, povoljnijoj ceni i opštoj konkurentnosti ponude. Sa aspekta komparativnih prednosti osnovne karakteristike promena u savremenoj privredi jesu: t primena nove tehnike i tehnologije u proizvodnji, t promena uloge pojedinih faktora proizvodnje i odnosa među njima, t promena strukture proizvodnje i zaposlenosti, uključujući jačanje sektora usluga, t mobilnost ne samo proizvoda i usluga, nego i faktora proizvodnje između zemalja. Statistika spoljne trgovine pokazuje da najveću dinamiku razmene (izvoza) imaju proizvodi visokog tehnološkog intenziteta: kompjuteri za kancelarijsko poslovanje (16%), elektronika i telekomunikacije (12%), naučni instrumenti (13%), automobili (10%) i farmaceutski proizvodi (10%). (WTO, 2006.) Nažalost, zemlje u razvoju skoro da i nemaju pomenute vrste proizvoda, jer u većini slučajeva imaju monokulturnu privredu. Na značaj tehnologije kao faktora konkurentnosti u spoljnoj trgovini prvi je ukazao engleski teoretičar Posner. Tradicionalni faktori proizvodnje: zemljište odnosno prirodni resursi, radna snaga i kapital, po njemu, mogu dati efekte samo uz primenu savremenog znanja i savremenog menadžmenta. Po njegovom mišljenju tehnologija deluje i na postojeće proizvode i faktore proizvodnje, ali je najvažnije njeno dejstvo kada je reč o novim proizvodima, sve dok oni u inostranstvu ne budu kopirani ili izmenjeni. Kad prestane konkurentska tehnološka prednost jednog proizvoda, zemlja treba da se bori za tehnološki monopol nekog drugog proizvoda. (Posner M.V., 1961, str. 323-344).

202

M    

Čuveni američki teoretičar Majkl Porter je naveo četiri faktora konkurentnosti: t faktori proizvodnje (prodacts conditions), t uslovi tražnje (demand conditions), t nivo razvijenosti povezanih i pratećih industrija (related and supporting industries), t strategija, struktura i rivalitet firmi. Ova četiri faktora koje naziva dijamantom, , odnosno rombom utiču na produktivnost rada odnosno konkurentske prednosti. (Porter M.,1990.) Faktori proizvodnje čine skup heterogenih faktora, kao što su prirodni resursi, kvalifikovana radna snaga, infrastruktura, lokacija zemlje, kvalitet, znanje i iskustvo (umeće). Važna je raspoloživost faktora proizvodnje kao i da li se oni koriste po tehnološkim zahtevima. Najuspešnije su zemlje koje stalno usavršavaju radnu snagu kroz sistem obrazovanja i koje koriste tehnološki progres (inovacije i marketing). Kvalitet tražnje na domaćem tržištu je drugi važan faktor makro konkurentnosti. Ako je domaća tražnja (kupci) probirljiva u pogledu kvaliteta, izgleda, načina pakovanja, načina obeležavanja proizvoda to je odskočna tačka za konkurentnost u inostranstvu. Rast domaće tražnje u SAD (na primer avioni Boing, Coca Cola, Mcdonald “s, Jeans, Nike i sl.) digao je, do neslućenih razmera, konkurentnost Amerike u inostranstvu, istih proizvoda. Nivo razvijenosti povezanih i pratećih industrija je važan, sa stanovišta konkurentnosti cena. Ako su visoke dobavljačke cene infrastrukture, energije, saobraćaja, crnih i obojenih metala, sirovina, komponenti, delova, opreme, zakupa, poreza, onda će cene teško biti konkurentne u inostranstvu, bez obzira na troškove rada (a često i kapitala). Strategija, struktura i rivalitet firmi kao četvrti faktor zavisi od kvaliteta menadžmenta, da firme i proizvode učine sposobnim da stiču profit uz minimalno nužan rizik, delujući u uslovima najžešće međunarodne konkurencije. Pri tome inovacije zasnovanim na pravovremenim informacijama, smatraju se srcem nacionalne konkurentnosti. Konkurencija je pozitivna, a borba protiv monopola nužna, s tim da Porter ne osuđuje ni strateške alijanse koje vode saradnji i time otupljuju oštricu iscrpljujuće ko nkurencije. Porter je dao i prvu definiciju klastera, kao geografski udruženih preduzeća radi ostvarivanja konkurentnosti u spoljnoj trgovini: ”Klaster je geografska koncentracija međusobno povezanih preduzeća, specijalizovanih dobavljača robe i usluga, preduzeća u srodnim delatnostima: na primer univerziteta, institucija za standardizaciju i kvalitet, preduzeća u određenim delatnostima koje međusobno konkurišu ali i sarađuju.” (Porter, 1990.) Udružena preduzeća, na određenoj lokaciji, proizvode sinergiju i povećavaju konkurentske prednosti. Klasična teorija zasniva se na nemobilnosti faktora proizvodnje između zemalja, konstantnim prinosima od faktora proizvodnje i nepostojanju eksterne ekonomije. Savremena teorija je tražila odgovore šta se dešava sa teorijom spoljne trgovine u uslovima kada su ne samo proizvodi nego i faktori proizvodnje između zemalja

K      

203

mobilni, kada proizvodnja nije homogena (nego je deljiva), prinosi od faktora proizvodnje nisu konstantni i kada, pored interne, postoji i eksterna ekonomija. Na ova pitanja odgovore su dali nosioci moderne teorije moderne rtrgovine i konkurentnosti (Dixt, A. i Stiglitz J., 1997). Oni su dokazali da su razlike u konkurentnosti ako neka preduzeća imaju rastuće, a druga opadajuće prinose, ako pojedina imaju a drugi nemaju eksternu ekonomiju, ako neka mogu a druga ne mogu da vrše diversifikaciju svoje proizvodnje. Nova teorija uključuje segmentaciju tržišta (diferencijaciju proizvoda, kvalitet, cene, razlike u tehnologiji) i ekonomiji obima preko stratetegije širenja firmi. “Nova teorija mora da odgovori zašto su neke kompanije inovativnije od drugih, zašto neke zemlje imaju povoljnije okruženje za sticanje profita od drguih.” (Porter, 2008., str. 166-167) Čuveni američki teoretičar menadžmenta Peter F. Draker je pod konkurentnošću („teorijom biznisa“) podrazumevao: a) pretpostavke o kretanju faktora eksternog okruženja (društvo i njegove strukture, tržišno ekonomska kretanja, tehnologija, politička i demokratska kretanja); b) pretpostavke o misiji preduzeća (svrha postojanja), a ona se svodi na stalno kreiranje kupca kao potrošača njenih proizvoda i usluga; c) pretpostavka o jezgru i suštini konkurentnosti zasnovane na integrisanim sposobnostima, veštinama, znanjima, dobrom organizacijom i tehnologijama (Peter F. Drucker, 2001.) Multinacionalne korporacije (motivisane profitom) kombinuju resurse širom sveta koristeći diversifikaciju proizvodnje, internu i eksternu ekonomiju obima i monopolsko ponašanje. Bore se da proizvode određene proizvode u određenim delovima sveta sa najvećim komparativnim prednostima. Interna ekonomija, pri tome, predstavlja povećanje proizvodnje uz smanjenje jediničnih proizvodnih troškova na jednom homogenom proizvodu (ekonomija obima). Eksterna ekonomija nastaje kada jedan proizvod i kroz kooperaciju proizvodi više proizvođača iz više zemalja, kombinujući tehniku podele rada, obučenu radnu snagu, visok kvalitet proizvoda, najveću produktivnost, najniže troškove‚ pa obezbeđuju sinergiju proizvodnje. Umesto, do tada, teorije homogenih proizvoda, nastaje diversifikovana proizvodnja, koju oličavaju intraindustrijska trgovina i kooperacija, nastala u pogonima transnacionalnih kompanija širom sveta. To objašnjava najdinamičnije širenje trgovine između samih razvijenih zemalja koje imaju iste ili slične faktore proizvodnje (na primer, između zemalja članica EU). Eksterna ekonomija dovela je do pojave niza pratećih (nus) proizvoda. Diversifikacija proizvoda, koja je prilagodiva i reaguje na zahteve kupaca, omogućava ekonomiju obima, a carinska i druga zaštita koja pogoduje narastanju i održavanju monopola, doprinosi privlačenju stranih kompanija i podstiče izvoz. U novoj teoriji spoljne trgovine aktuelna je potpuna globalizacija svetske privrede kroz novi svetski poredak, koji predvode SAD kao jedina preostala supersila. Komponente ekonomske globalizacije su: liberalizacija svetske trgovine, mobilnost radne

204

M    

snage i kapitala, raspoloživost novih tehnologija širom sveta (posebno informacionih), formiranje regionalnih trgovinskih blokova i globalno delovanje transnacionalnih i multinacionalnih kompanija. Sve to zasniva se na raspoloživom osnovnom kapitalu, modernom sistemu obrazovanja, modernom upravljanju i rukovođenju (menadžmentu) i modernom marketingu kao savremenoj tehnologiji osvajanja tržišta. Usluge su postale najdinamičnija kategorija razvoja, dinamičnija čak i od industrije najvišeg stepena prerade. Najveće impulse razvoju tehnologije daju informatika, robotika, genetika, novi materijali i telekomunikacije. Potencijali novih ideja, tehnologija, znanja i tržišta mogu se najbolje koristiti uz saradnju različitih učesnika: proizvodnja, trgovina, obrazovanje, nauka, državna administracija. Porter, veliki značaj daje lokaciji proizvodnje, privlačenju stranih direktnih investicija, rastu produktivnosti i razvoj infrastrukture, inovacijama i sposobnosti poslovanja u elektronskoj ekonomiji. Svaka kompanija mora da usvoji globalni pristup, strategijom svoje proizvode mora da prodaje širom sveta, sopstvene marke, uz liderstvo i preko međunarodnih kanala marketinga koje ona kontroliše. Globalni pristup može, čak, od kompanije da zahteva izmeštanje proizvodnje u druge zemlje, kako bi koristila prednosti niskih zarada, stekla i olakšala pristup tržištu, ili iskoristila prednost strane tehnologije. Čim vidi da nešto zastareva, treba da otkriva novine. Ako nije informaciono opremljena i ne prikuplja prave informacije kompanija počinje da stagnira i samo je pitanje vremena kada će je preteći agresivniji konkurenti. (Porter, 2008., str. 167-170) Da bi se uvećala konkurentnost, preko korišćenja porekla proizvoda, jeftinije proizvodnje i ekonomija obima u svetskoj privredi, posebno u privredama zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji, došlo se do pojma klastera. Reč klaster je engleskog porekla i predstavlja geografski omeđenu koncentraciju proizvodnih i drugih komplementarnih delatnosti radi povećanja konkurentnosti u proizvodnji i zvozu. Značaj i vrednovanje faktora proizvodnje u međunarodnoj specijalizaciji pojedinih zemalja i proizvoda, išli su sledećom putanjom: 1) prirodno intenzivni proizvodi, kod kojih su zemlja, klima i prirodna bogatstva najznačajniji faktori proizvodnje i međunarodne specijalizacije određene zemlje; 2) radno intenzivni proizvodi, kod kojih je fizički rad glavni faktor proizvodnje; 3) kapitalno intenzivni proizvodi, kod kojih je kapital (osnovni i obrtni) glavni faktor proizvodnje, zasnovan je na štednji stanovništva i prilivu stranih investicija; 4) naučno-tehnološki intenzivni proizvodi, kod kojih su obrazovanje i tehnologija glavni faktori proizvodnje. Navedeni faktori proizvodnje sadržani su u ceni skoro svakog proizvoda i uvek su u pitanju njihove određene kombinacije. U sledećem prilogu dati su grafički prikazi proizvoda, kod kojih pojedini faktori proizvodnje preovladavaju. K      

205

PRIRODA (SIROVINE) KAPITAL

KAPITAL

KAPITAL

RAD RAD

KAPITAL

TEHNOLOGIJA

vuneno predivo

TEHNOLOGIJA električna energija

kompjuteri

RAD bukova građa

PRIRODA

Iz priloga se može videti da su glavni faktori cene i konkurentnosti: t kod bukove građe priroda, t kod vunenog prediva radna snaga (uglavnom nekvalifikovana), t kod električne energije kapital (jer su potrebne skupe instalacije), t kod kompjutera tehnologija i obrazovana radna snaga. Na svetskom tržištu najbolje prolaze zemlje i proizvođači, kod kojih u okviru cene proizvoda sve veći značaj zauzima tehnologija koja se zasniva na kapitalu i visokostručnom radu. Savremena konkurentnost je integralna od nivoa preduzeća (mikrokonkurentnost) do nivoa države i okruženja (makrokonkurentnost).

Teorija komparativnih i konkurentskih prednosti, koja se zalaže da svako treba da proizvodi i izvozi ono kod čega ima najveće uporedne i razvojne prednosti, a da uvozi ono što ne može proizvoditi pod konkurentnim uslovima, i dalje je osnovni zakon spoljne trgovine. Ovu teoriju kritikovali su i u praksi proveravali mnogi naučnici, a najviše američki teoretičar ruskog porekla Vasilij Leontijev.

Leontijev je analizirao 50 izvoznih i uvoznih grana u SAD i došao do zaključka da ova teorija, navodno, nije tačna. Naime, njegova analiza je pokazala da Amerika u više od 50% slučajeva izvozi ranointenzivne proizvode (proizvode sa najvećim učešćem nadnica u ceni), a uvozi kapitalno intenzivne proizvode (proizvode sa najvećim učešćem kapitala, odnosno kamate i amortizacije u ceni). Očigledno je da kritika nije opravdana jer Amerika ima povoljne uslove proizvodnje, kako u savremenim, tako i u klasičnim industrijama, a kada je reč o izvozu, prevlast je preuzela tehnologija, odnosno kvalifikovani rad. Istovremeno, pod uticajem preferencija potrošača, tj. želje za različitim proizvodima u potrošnji, dolazi do uvoza proizvoda visokog stepena obrade i visokog sadržaja kapitala. To samo potvrđuje, a ne demantuje, teoriju komparativnih prednosti.

206

M    

Uspešniju kritiku teorije komparativnih prednosti dali su teoretičari razvoja: Marks, Emanuel, Prebiš, Singer, Levis, Mirdal i drugi. Osnovne teze njihove kritike zasnivaju se na eksploataciji zemalja u razvoju na svetskom tržištu te na potrebi da i one proizvode finalne proizvode visokog stepena obrade, a ne samo sirovine, što bi, prema teoriji komparativnih prednosti, bilo teško ostvariti. Ovde je reč o dinamičkoj (a ne statičkoj) primeni teorije komparativnih prednosti u borbi za ubrzani razvoj, budući da se ta teorija i njeno dejstvo na svetskom tržištu ničim ne mogu pobiti. Naime, kod jedinstvenih međunarodnih tendera, po kojima se obavlja većina svetske trgovine, niko ne pita, kad komisijski otvori do tada zatvorene koverte svetske konkurencije, da li je proizvod proizveden u razvijenoj ili nerazvijenoj zemlji, već kakav je njegov kvalitet, cena i drugi uslovi ponude.

II - POJAM KONKURENTNOSTI Konkurentnost je superiornost u odnosu na rivale, druge konkurente na tržištu. Darvin je davno konstatovao da uvek pobeđuju biološki superiornije biljne i životinjske vrste. Zoran Đinđić govorio je o konkurentnosti u politici: “Demokratiju definišem kao fer konkurenciju gde se probijaju najbolji ljudi, ideje, energija. Ali, to nije trajno stanje nego večno takmičenje. U našem je interesu da najbolji ljudi vode zemlju jer je to dobro i za sve druge (Zoran Đinđić, str. 379). ”Naša zemlja je prirodno veoma siromašna. Nemamo rude, imamo vrlo malo obradivog zemljišta. Mi smo možda najsiromašnija zemlja u Evropi. Zato moramo raditi veoma mnogo da bismo pravili finalne proizvode koje moramo da izvozimo. Naši izvozni proizvodi moraju da budu izvanrednog kvaliteta da bi potrošači u svetu kupovali našu robu”. Ovako počinju prvi časovi u osnovnim školama Švajcarske, koja ima BDP po glavi stanovnika veći od 40.000 evra godišnje. Kod analize konkurentnosti je najvažnije: 1. Kako izgleda konkurentsko okruženje? 2. Šta su naši konkurenti uradili poslednjih godina? 3. Šta smo mi uradili u odnosu na njih u istom periodu? 4. Na koji način oni mogu ugroziti našu konkurentnost, pa i budućnost? 5. Kakvi su naši planovi u budućnosti? 6. Kreirati pravu viziju razvoja usmerenu na potrošače. 7. Boriti se za sticanje tehnoloških prednosti 8. Da poznajete svoje potrošače i da oni poznaju vas. Sve zavisi od spremnosti za promene, ideja, vizija, tehnologije, sposobnog menadžmenta (uporedi: B. Mašić, 2009.. str18.)

K      

207

Da bi organizacija mogla da kreira nova tržišta, tj. da bude konkurentna, po Drakeru, ona mora: t Prvo, vršiti stalno unapređenje onoga što radi, što Japanci zovu „kaizen“. t Drugo, stalno se moraju uvoditi i aktivirati novi modeli uspeha (Japan je na bazi američkih izuma razvio niz novih proizvoda). t Treće, stalno se mora inovirati, inovacije treba da pokrene sistematski proces. (Peter F. Drucker, 2001, str.64) Postoji makro, mikro i integralna konkurentnost. Makro konkurentnost je konkurentnost privrede. Makro konkurentnost predstavlja sposobnost zemlje da nacionalne resurse specijalizuje u pravcu rasta realnog dohotka i standarda stanovništva, te pozitivnog salda tekućeg platnog bilansa, sve na bazi transparentne i efikasne nacionalne makroekonomske politike. Mikro konkurentnost je konkurentnost na nivou preduzeća. To je sposobnost određene kompanije da učestvuje i pobeđuje u svetskoj ponudi konkretnog proizvoda (usluge). Integralna konkurentnost objedinjuje obe pomenute konkurentnosti na putu uspeha. Makro konkurentnost zasniva se na globalnoj efikasnosti nacionalne privrede, fleksibilnosti proizvodnje, načinu upotrebe tehnologije i investicija, produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti proizvodnje (koliko se uspešno koriste rad, kapital i znanje). Mikro konkurentnost zasniva se na sposobnosti preduzeća da pobedi ponudom na određenom međunarodnom tržištu, savlađujući svu važeću konkurenciju. U teoriji spoljne trgovine sve se više koristi termin integralna konkurentnost, gde borbu na svetskom tržištu vode uspešna preduzeća i njihove banke, a pomaže im njihova efikasno organizovana država. Pored cena, u teoriji i praksi konkurentnosti, uvodi se niz tzv. necenovnih faktora konkurentnosti, kao što su kvalitet, asortiman, preferencije potrošača, način plaćanja i kreditiranja, rokovi isporuka, servisiranje, mogućnost kontra kupovine od strane isporučilaca i uopšte pomoć razvoju zemlje kupca, kao i savremeni marketing i menadžment. Na sektoru privrede je da, uz konzistentnu i transparentnu makroekonomsku politiku (politiku vlade), stvori ambijent za konkurentnost, kao ekonomsko takmičenje, da se proizvode prozvodi visoke tehnologije, koje svetsko tržište prihvata. Privreda treba da izabere proizvode, da li će proizvoditi šljive ili čipove, a država da preuzme funkcije koje tržište ne može da reši, po principu”disciplinuj i podstakni”. Sunce, plodno tle i jeftina radna snaga postoji u Kolumbiji, ne i u Holandiji, pa Holandija proizvodi cveće za ceo svet, a od poljoprivrede, na svetskom tržištu, zarađuje preko 30 milijardi dolara godišnje. Suština je u znanju, menadžmentu i tehnologiji. Znači treba omogućiti stvaranje sposobnih preduzeća koje proizvode najbolje proizvode, na bazi najsavremenije tehnologije, i prodaju ih najprobirljivijim kupcima.

208

M    

Recept konkurentnosti je povećanje kvaliteta proizvoda prilagođenog svetskim standardima, produktivnosti i ekonomičnosti, organizacija istupanja na tržištu, marke-ting i znanje kao faktor uspeha. “Naš cilj je izlazak na svetsko tržište, gde nas čekaju ajkule. A, za njih treba imati dobro oružje, ili biti veoma vešt da bi se izbegli oštri zubi. Hiperprodukcija u svetskoj privredi, osiromašenje stanovništva u mnogim zemljama, jača konkurenciju, pa se sve teže probijati na svetskom tržištu, pogotovo ako se ovome dodaju i rizici i slabljenje dolara, iznad svih očekivanja” (Dragoljub Vukadinović, 2003.). Prema oceni ekonomskog foruma iz Davosa, Srbija je 2009. godine je na 92 mestu po konkurentnosti, od 134 zemlje, sedam mesta lošije nego prethodne godine. Da bi za oko jednu deceniju dospeli na 50 mesto, koje bi odgovaralo našoj privrednoj snazi, neophodno je duplirati domaću produktivnost uvođenjem inovacija i savremenog menadžmenta, prilagođavanjem strukture proizvodnje ka visokom stepenu finalizacije i tehnološkog sadržaja. Potrebno je stalno uvođenje novih tehnologija, privlačenje stranog kapitala, povećanje produktivnosti i ekonomičnosti. Nužno je, takođe, povećati domaće investicije na najmanje 20% domaćeg BDP, a posebno je važno rešavanje problema osiguranja i kreditiranja izvoznih poslova, uključiv i kredite za pripremu proizvodnje za izvoz. Ako se osposobimo da naše proizvode strancima (opremu i građevinske radove) nudimo na povoljan kredit, onda ćemo biti mnogo konkurentniji, kao nadogradnja kvaliteta i cena, kao i da rešimo probleme domaćeg obrazovanja i razvoja infrastrukture. Prodaja jeftine radne snage i izvoz sirovina nije izlaz. Moramo se usmeriti na proizvode veće vrednosti da bismo bili konkurentni, više izvozili i bolje živeli. Na bazi nove tehnologije i umnog rada moramo podići standarde kvaliteta (posebno da pratimo tehnološke standarde Evrope), što je jednako važno kao i podizanje produktivnosti i smanjenje troškova, odnosno formiranje konkurentnih izvoznih cena i fer trgovine. Važna je i spoljnotrgovinska politika radi ostvarivanja preferencijalnog statusa za naše robe na mnogim tržištima.

K      

209

III - FAKTORI KONKURENTNOSTI Plasman robe na inostranom tržištu, sve se više susreće sa zaoštrenom konkurencijom, pa je njoj potrebno prilagoditi standarde poslovanja privrednih subjekata u pojedinim zemljama. Da bi bila prihvaćena od strane inostranih kupaca, domaća ponuda na spoljnim tržištima mora biti konkurenta u odnosu na ponude drugih proizvođača. Konkurentnost u spoljnoj trgovini je sposobnost prodavca (izvoznika) da osvaja spoljna tržišta, da se sa povoljnim uslovima proizvodnje i prodaje nametnu zahtevima stranih kupaca (potrošača-korisnika) i da ih pridobije za kupovinu svojih, umesto proizvoda drugih ponuđača konkurenata. Zbog toga je najznačajnija analiza faktora koji neposredno utiču na konkurentnost određenog proizvoda i konkurentnog proizvođača na svetskom tržištu. U ove faktore spadaju: 1. faktori na strani ponude; 2. faktori na strani tražnje; 3. faktori koji dovode do spajanja ili odbijanja ponude i tražnje (uslovi kupoprodaje).

1. FAKTORI NA STRANI PONUDE Kod formiranja izvozne ponude, najvažnije je da se njena struktura popuni konkurentnim proizvodima koji imaju atraktivnu marku i tražnju na svetskom tržištu. Ponuda mora biti u traženom obimu, asortimanu, cenama, kvalitetu i rokovima (trajnost), ukoliko se misle zadržati postojeći i osvajati novi kupci. A sve to zavisi od stepena udruženosti, specijalizacije i podele rada u domaćoj privredi, izbora tehnologije i optimalizacije kapaciteta radi masovne proizvodnje. Zbog toga se stalno mora prilagođavati proizvodna i izvozna struktura i usmeravati prema delatnostima koje imaju trajnije komparativne prednosti u resursima i koje su sposobne da, na bazi tehnološkog progresa, visoke produktivnosti i degresije troškova zasnovane na masovnoj proizvodnji proizvode i nude izvozne proizvode visokog kvaliteta i po konkurentnim cenama. Iskustvo razvijenih zemalja pokazuje da su najunosnije izvozne grane sa visokim stepenom obrade: mašinogradnja, saobraćajna sredstva, elektronika, hemijska industrija, građevinarstvo na principu inženjeringa i da stalno nastaju novi sve unosniji izvozni proizvodi. Nasuprot ovoga zemlje u razvoju se u svetsku privredu uključuju sa proizvodima zasnovanim na prirodnim resursima, mada se i one opravdano bore da u njihovoj izvoznoj strukturi bude sve više propulzivnih industrijskih proizvoda. Pri tome, u formiranju izvozne ponude isto kao što nije dobra monokulturna struktura, nije preporučljiva ni suviše usitnjena izvozna struktura, koja sama od sebe, uvek vodi odlivu nacionalne vrednosne supstance u inostranstvo kroz nepovoljne odnose razmene. Zbog toga je potrebno pronaći optimalnu koncentraciju izvozne ponude na bazi unapred dugoročno

210

M    

isplanirane, sposobne i tražene proizvodne strukture. Noseće izvozne grane i odabrani konkurentni proizvodi u njima, kao kostur izvoza, omogućuju, često, rentabilan izvoz i proizvodima ostalih privrednih grana. Da bi se trajno održavala konkurentnost u ovim nosećim privrednim granama, treba im prilagoditi proizvodne grane koje za njih daju inpute (metalurgija, energetika, saobraćaj i sl.), uvoznu politiku, sistem stimulisanja izvoza i voditi politiku realnog deviznog kursa. Pošto je tražnja na svetskom tržištu veoma diferencirana ne sme se izgubiti iz vida da, skoro, sve privredne grane mogu imati unosne proizvode za izvoz. Za konkurentnost ponude potreban je i visok stepen obrade izvoznih proizvoda i stalno osavremenjavanje i inoviranje načina prodaje. Ako se, na primer, bolje prolazi prodajom kompleksnih proizvoda i kompleksne ponude što je zakonita pojava onda taj način ponude i prodaje treba i prihvatiti, na primer, motore prodavati, prvenstveno, preko brodova, automobila, kamiona, traktora i sl.; građevinsku opremu, nameštaj, cement i sl. preko izvođenja građevinskih radova u inostranstvu; meso, povrće, odeću, obuću, sportsku opremu, proizvode narodne radinosti preko turizma i sl. Ovi načini prodaje daju mnogo povoljnije, sigurnije i stabilnije rezultate u izvozu. Da bi se privreda određene zemlje osposobila za kvalitetno nove i sve složenije uslove poslovanja sa svetom, težište se mora staviti na ukrupnjavanje kapaciteta putem različitih oblika proizvodnog i poslovnog povezivanje i primenom raznih savremenih oblika saradnje sa inostranstvom kao što su: kompletni objekti na principu inženjeringa, zajednička ulaganja kapitala, dugoročna proizvodna kooperacija, poslovno tehnička saradnja (poslovne alijanse), razni oblici transfera tehnologije, dugoročni kupoprodajni ugovori i zajednička proizvodnja, franšinzing i lizing u inostranstvu. Sve to treba da omogući dugoročno stabilnu i uspešnu poziciju u saradnji sa inostranstvom, svake zemlje koja ove najsavremenije načine privredne saradnje sa svetom primenjuje. Normalno, da ovakva dugoročna orijentacija za uključivanje u međunarodne privredne tokove i razmenu zahteva nužne materijalne, finansijske, tehnološke, kadrovske i druge uslove. No, pošto se jedino na taj način omogućuje povo-ljan položaj svake zemlje u novoj međunarodnoj podeli rada koju diktira savremena naučnotehnološka revolucija, odredene žrtve su potpuno normalne i opravdane. Za trajno konkurentno prisustvo na spoljnim tržištima, posebno u oblasti izvoza proizvoda široke potrošnje, sirovina i repromaterijala, važna je, takođe, trajnost i stabilnost ponude. Ovo iz razloga što je izuzetno bitno da kad kupci naviknu na određeni proizvod trebaju stalno da ga imaju na raspolaganju, pošto bi prekidi u snabdevanju odvraćali kupca i orjentisali ga na drugog ponuđača (izvoznika), čak i kod najkvalitetnijih proizvoda i najuhodanijih poslovnih veza. U uslovima sve teže konkurencije na svetskim tržištima, takođe, je potrebno udružiti sve snage i sredstva radi zajedničkog nastupa prema inostranstvu jer u konkurentsku bitku na svetskom tržištu uključuju se sve više ukupne privrede i ukupni privredni sistemi (tzv. klastering). Trajna borba za uspeh i zauzimanje pozicija u svetskoj privredi i na svetskom

K      

211

tržištu, jedinstven nastup, posebno se pokazuje neophodnim kod krupnih objekata čije vrednosti, danas, premašuju i milijarde dolara. U svim zemljama, a posebno u onim koje nemaju konvertibilnu valutu, a imaju visoku tražnju i ograničenu ponudu deviza za konkurentnost ponude, izuzetno je značajno funkcionisanje deviznog tržišta, odnosno način raspolaganja devizama. U uslovima kada neradi devizno tržište najznačajnije je da izvoznik (pogotovo aktivan) ima prioritet u raspolaganju devizama, kako bi se za njegovu izvoznu ponudu mogli nabaviti najnužniji uvozni repromaterijali, energija i oprema koji se u zemlji ne proizvode, jer se bez toga ne bi mogao održati ni kvantitet, ni kvalitet, ni rokovi izvozne ponude.

2. FAKTORI NA STRANI TRAŽNJE Ponuda, ma kako bila povoljna, nije u ravnotežnoj situaciji ukoliko ne predstavlja integralni deo sa tražnjom. Zbog toga je, pored privrednih kretanja u zemlji, neophodno pratiti i privredna kretanja u svetu, ponašanja i želje stranih kupaca i ukupnu morfologiju stranih tržišta. Od tražnje se, najčešće, mora poći kao od polazne tačke i pre proizvodnje, ukoliko se misli uspešno proizvoditi i prodavati u inostranstvu. Tražnja je, dakle, važan pol i uslov za postizanje rezultata u spoljnoj trgovini. Ni na jednom od pitanja ekonomska teorija nije više lomila zube, kao na pitanju da li je važnija ponuda ili tražnja na tržištu. Čuveni engleski ekonomista Alfred Maršal pomirio je ove stavove odgovarajući da je pitanje da li je važnija ponuda ili tražnja lišeno smisla isto kao i pitanje”da li gornje ili donje sečivo makaza seče papir”. Pa, ipak i pored približnog značaja ponude i tražnje, u pojedinim vremenskim periodima u zavisnosti od stanja u proizvodnji, potrošnji i na tržištu u pojedinim zemljama i svetskoj privredi u celini, nekad duži ili kratkoročniji značaj preovlađuje na strani tražnje ili na strani ponude. U XIX i XX veku, sve do privredne krize 1929. godine, značaj je davan ponudi po poznatom Sejovom zakonu tržišta, prema kome proizvodnja i ponuda same sebi stvaraju tražnju. Kriza hiperprodukcije iz 1929. godine, nastala naglim smanjenjem kupovne moći na tržištu, dovela je teoriju i praksu pred nove dileme. Od tada je prihvaćen značaj tražnje i nikle su teorije “Vladavine kupca”, umesto “Vladavine prodavca”. Od 1980. godine, izborom Regana za predsednika SAD, ova zemlja se ponovo vratila teoriji ponude. U svakom slučaju, bez obzira, na privremeno nešto veći značaj ponude ili tražnje u teoriji razvoja one se moraju jedinstveno vagati, uravnotežavati i ne zapostavljati ni jednu ni drugu. Primeri istorijski najviših izvoznih uspeha: Engleska u XIX i Kine i Japana u XX veku, kroz krilaticu”izvoziti ili umreti”, zasnivaju svoje rezultate na kombinaciji ponude i tražnje, čije uspešno ukrštanje daje najbolje izvozne rezultate. Da bi se ocenilo da li neki proizvod može da se prodaje u inostranstvu i da li ga se isplati proizvoditi za inostrano tržište, uvek se mora poći od uslova koji na tom tržištu vladaju, kao i širih uslova prodaje na svim spoljnim tržištima. Pri tome je analiza tražnje

212

M    

različita za robe široke potrošnje i tekuću reprodukciju (energiju, sirovine i repromaterijale) u odnosu na investicione proizvode (opremu). Kod robe široke potrošnje i tekuće reprodukcije analiziraju se potrebe stranih kupaca, njihova realna kupovna moć, domaća proizvodnja, strana konkurencija, tradicija u zadovoljenju tih potreba, spoljnotrgovinski i devizni sistem, moguća relativna konkurentnost u odnosu na druge ponuđače i slično. Kod proizvoda za investicije analiziraju se, prvenstveno, planovi razvoja, akumulativna sposobnost kupca, domaća i strana konkurencija, tehnološka rešenja, ranija vezanost za potencijalne isporučioce, kretanja deviznih kurseva, mogućnosti kreditiranja, spoljnotrgovinski i devizni sistem i drugi značajni faktori. Od odnosa ponude i tražnje, njihovog sudaranja i sučeljavanja i snage njihovih nosilaca zavise uslovi kupoprodaje (cene i drugi faktori), kao interesi kupaca i prodavaca, drugim rečima zavisi konkurentnost izvoza, da li će istoga biti ili neće?

3. FAKTORI KOJI DOVODE DO SPAJANJA ILI ODBIJANJA PONUDE I TRAŽNJE Vetar medunarodne konkurencije je, najčešće, veoma surov, eliminišu se loši proizvođači i izvoznici. Zbog toga se stalno mora nastojati da, putem modernizacije, privreda povećava kvalitet proizvoda (usluga), produktivnost, smanjuje troškove i jača konkurentsku snagu i poziciju. Potrošači se pridobijaju pravilnim nastupom, dobrim kvalitetom, povoljnom cenom, prikladnosti proizvoda za upotrebu, pogodnim rokovima isporuka, dobrom servisnom službom i drugim odgovarajućim uslovima kupoprodaje. U ovim uslovima, konkurencija je poželjna i ima niz prednosti: snižava troškove proizvodnje, usavršava tehnološki progres, jača produktivnost rada i vodi kvalitetnijem zadovoljenju ljudskih potreba. Na međunarodnim tržištima vrši se trajno odmeravanje konkurentskih snaga proizvođača iz raznih zemalja, koji nastoje da, pod povoljnim uslovima, nude robu, kako bi osvojili preferencije stranih kupaca i nadvladali svu stranu konkurenciju. Konkurentnost zavisi od vlastitih prednosti i konkurentskih slabosti drugih ponuđača. Najnapredniji proizvođači imaju veću mogućnost razmene robe na spoljnim tržištima i uspevaju, svojom ukupnom sposobnošću, da diktiraju cene na tim tržištima, opredeljuju druge uslove kupoprodaje i pridobijaju najveći deo svetskih kupaca za svoje proizvode. Zbog toga je učešće njihovih roba u svetskom izvozu značajno, a učešće izvoza u nacionalnom dohotku dostiže optimalnu veličinu sa stanovišta interesa ukupne nacionalne privrede i njene pozicije u svetskoj privredi. Pravi je napredak u izvozu ako se svaki proizvođač i zemlja u celini, bori da nadvlada u, inače, sve ofanzivnijoj konkurenciji na svetskom tržištu i da većina spoljnotrgovinskih zaključaka ide u njenu korist, ostavljajući, svakako prostora i drugim zemljama, tamo gde su one konkurentnije u svetskoj proizvodnji i trgovinskoj utakmici u pojedinim oblastima proizvodnje i usluga. K      

213

Faktori koji dovode do spajanja ili odbijanja ponude i tražnje u spoljnoj trgovini nazivaju se i faktori konkurentnosti u užem smislu. Među ovim faktorima najznačajniji su: A. kvalitet i tehnološka svojstva proizvoda (usluge i sl.); B. cena, korigovana instrumentima spoljnotrgovinske politike u zemlji izvoznici i zemlji uvoznici; C. način plaćanja; D. rokovi isporuke i način održavanja; E. organizacija nastupa na strana tržišta i marketing; F. razvojno osposobljavanje privrede zemlje kupca; G. ostali faktori konkurentnosti. (Milorad Unković, 1991, str.125) A. KVALITET I TEHNOLOŠKA SVOJSTVA KAO FAKTOR KONKURENTNOSTI Biti konkurent ne znači imati samo nižu cenu. Postoji čitav niz tzv. necenovnih faktora konkurentnosti. Reč je, u prvom redu, o kvalitetu i tehnološkim rešenjima određenog proizvoda (usluge). U stvari, kod svake kupovine u inostranstvu i ocene međunarodnih tendera i licitacija, prvo se polazi od tehnoloških svojsta proizvoda, pa ako se kupac ubedi da roba može udovoljiti njegovoj potrebi, tek onda se ide na tzv. komercijalne uslove (cene), finansijske uslove (način plaćanja) i druge uslove kupoprodaje (rokovi isporuka, servisna služba, tehnička pomoć, prenos tehnologije, domaći razvoj i sl). “U izvoz idu konkurentno sposobne organizacije i kvalitetna roba. Tačno je da takvu robu ne možete da napravite sami, već u saradnji s drugima u zemlji. I kad to učinite, onda iza vas ne mora da stoji država dovoljno je da stoji samo kvalitet” (Milorad Savićević, 1987.). Cena se uvek određuje za određeni standardni kvalitet, pa dobar kvalitet proizvoda može da podnese i veće cene, a da se ne izgubi u konkurentnosti. Osim toga cene se uvek koriguju različitim merama spoljnotrgovinske politike (carine, porezi, izvozne stimulacije) stimulativnim u zemlji izvoznici i destimulativnim u zemlji uvoznici, a za kupca je važna konačna cena koju on plaća u mestu potrošnje. Psihologija kupaca je najznačajnija u savremenom marketingu. Treba dati odgovor zašto većina kupaca koristi proizvode samo neke kompanije, čak i uz nešto veću cenu. U pitanju je superiorniji kvalitet proizvoda. Kvalitet je pogodnost proizvoda za upotrebu, da odgovore željenoj svrsi korisnika, a i objektivnoj javnosti. Usaglašavanje proizvoda sa zahtevima kupaca (Nestle, Coca Cola, McDonald’s, Jeans, Ford, japanski video rikorderi i kamere, Mercedes, švajcarski satovi, motori Rollce Royce) je od najveće važnosti. Kvalitet u sebi uključuje izgled, dizajn, način pakovanja, način obeležavanja, način servisiranja proizvoda. Postoji kvalitet koji su sertifikatima potvrdili najjači svetski instituti, kvalitet ISO, kvalitet EU, HACCP standardi, Halal standardi, Haram standardi,

214

M    

nacionalni standardi, ispitivanje i homologacija proizvoda i dr. U svetu se na 41% proizvoda primenjuju nacionalni standardi, tehnička regulativa i sertifikacija. U EU najbolju prođu i cene imaju proizvodi sa oznakom CE. Uvedena je Key mark (znak ključa) koja se posebno kontroliše kod proizvoda poljoprivrede, zdravstva, ekologije i kod kojih se traži bezbednost proizvoda. Znak slova E sa krugom iznad ima dve boje (plava i žuta). ISO 9000 i ISO 14.000 uvelo je oko 500.000 preduzeća u svetu do kraja 2000. godine. ISO 18000 odnosi se na usluge. Postoji i HACCP standard koji se odnosi na analizu kritičnih kontrolnih tačaka kod prehrambenih proizvoda. Specifični su standardi kvaliteta Halal kod izvoza u muslimanske zemlje i Haram kod izvoza u Izrael. Firme koje su uvele ove standarde bolje posluju i brže se prilagođavaju zahtevima kupaca. Istraživanja pokazuju da preduzeća sa brendiranim znakom kvaliteta imaju pet puta veću dobit od ostalih preduzeća. U spoljnotrgovinskoj praksi davno je nastala krilatica ”kvalitetan proizvod sam sebe prodaje”. Kvalitet je skup fizičkih, konstrukcionih, estetskih, ekoloških, bezbednih i drugih svojstava proizvoda, kao i odgovarajućeg načina pakovanja, obeležavanja i servisiranja proizvoda. Kvalitet se ocenjuje kroz sertifikaciju, akreditaciju i ocenjivanje usaglašenosti sa odgovarajućim standardima, nacionalnim, evropskim ili svetskim. Najskuplji su brendirani poizvodi sa kojima se kupac identifikuje pod sloganima: “To sam ja”, “To je za mene”, To meni najbolje odgovara”. B. CENE, KORIGOVANE INSTRUMENTIMA SPOLJNOTRGOVINSKE POLITIKE Kada se pođe od definisanog kvaliteta proizvoda, koji može da, na najbolji način, zadovolji određenu potrebu kupca, onda su cene značajan faktor konkurentnosti, pa je veoma bitno kakva se politika izvoznih cena primenjuje. Da bi se dostigla konkurentnost cena (a presudne su bruto cene koje plaća strani kupac), mora se ući u kompletnu strukturu cena i analizirati: amortizaciju, plate, materijalne troškove, izdatke za opštu i zajedničku potrošnju, razvoj i sl. Marketing stručnjaci moraju stalno da analiziraju ne samo kalkulaciju svoje prodajne cene, nego i koja cena kupcu odgovara i koliko su cene konkurentne. Takođe je značajno realno odmeriti devizni kurs, ustanoviti odgovarajući nivo izvoznih subvencija, optimizovati transportne troškove i analizirati uvozne dažbine u zemlji uvoznici sa stanovišta opterećenja proizvoda koji se izvoze. Ovo je sve važno zato što je kupcu relevantna ona cena koju on bruto plaća, tj. cena u mestu potrošnje. Ako je pravilno odmeren, odnosno ako je realan, kurs je samo faktor za prevođenje domaćih na spoljne cene i obrnuto (radi izrade spoljnotrgovinskih kalkulacija), a ne i faktor konkurentnosti. Ako je domaća valuta podcenjena ona je faktor stimulisanja

K      

215

izvoza, a ako je precenjana ona stimuliše uvoz. Tek, ako imamo informacije o podcenjenosti odnosno precenjenosti nacionalnih valuta, možemo izračunati spoljnu konkurentnost, zbog različite kupovne moći koju podcenjene odnosno precenjene valute imaju u pojedinim zemljama sveta. Stopa inflacije, mora se držati u korak s konkurencijom, a to se postiže većom produktivnošću rada, boljim korišćenjem kapaciteta i smanjivanjem troškova. Schreiber navodi primer da je japanska Toyota, još pre masovnog uvođenja robota, po radnom mestu godišnje proizvodila 65 automobila, nasuprot učinka 10-11 automobila što su ga ostvarili evropski i američki proizvođači... Produktivnost je, dakle, u Toyoti daleko veća, pa moraju biti niže i cene. Zamenik generalnog sekretara kineskog udruženja za upravljanje preduzećima je jednom prilikom rekao da ukupni broj i kvalitet mašina alatljika u Kini je skoro isti kao u Japanu, a da je njihova produktivnost mnogo niža, pa to utiče na nedovoljnu konkurentnost i rezultate. Istovremeno potrošnja električne energije, po proizvodu, u Kini je tri puta veća nego u Japanu. Isto tako u Srbiji se, na primer, proizvodi 8 tona jabuka po hektaru, a u Nemačkoj 40 tona, a zaostajanje je daleko veće u mašinskoj, elektroindustriji i hemijskoj industriji. Nadnice su postale nužan faktor konkurentnosti i lokacije medunarodnih firmi. Kinezi, naprimer, mesečno zarađuju oko 100 dolara, koliko američki radnici zarađuju za jedan dan. Nadnice su glavni krivac konkurentnosti kineskog izvoza i deficita platnog bilansa SAD u razmeni sa Kinom. Pri tome, 60% kineskog izvoza u SAD potiče iz američkih kompanija lociranih u Kini. Ni pritisak SAD da Kina oslabi konkurentnost izvoza apresijaciom juana ne nailazi na pozitivan odgovor Kine. Troškovi za nadnice u automobilskoj industriji za 2003. godinu, po radnom satu u evropskim zemljama u kojima posluje Dženeral Motors: Nemačka

33

Belgija

26,60

Švedska V. Britanija

22,80 22,30 Izvor: Godišnji izveštaj Dženeral Motorsa za 2003 godinu.

Konkurentnost domaće privrede prvenstveno zavisi od inovacija, produktivnosti rada i ekonomije troškova. Međutim, u određenim uslovima ona može, i skoro je to uvek slučaj, biti uvećana sistemom mera državne regulative u zemlji izvoznici (kursevi, povraćaji carina i poeza, carine, subvencije) ili umanjena državnom regulativom u

216

M    

zemlji uvoznici (carine, porezi, takse i sl.). Intervencija za određeni artikal je potrebna zato što je, za iznos željenog dejstva intervencija na unutrašnju cenu, produktivnost te proizvodnje u zemlji ispod svetske, pa se izvoz tog artikla po domaćoj ceni, bez intervencija ne bi mogao održati. Intervencija preko pomeranja dohotka deluje kao neka vrsta povećanja domaće produktivnosti za artikal pod intervencijom. Sve zemlje primenjuju intervenciju u izvozu i uvozu, pa se one više i ne razlikuju po tome, da li je primenjuju, nego po tome, koliki stepen intervencije one primenjuju. Čak i najrazvijenije zemlje OECD daju 3-5% ukupnog bruto domaćeg proizvoda za razne vrste subvencionisanja svoga izvoza, a primenjuju i značajna uvozna ograničenja. Mere - instrumenti intervencija: carine, premije, odstupanje deviznog kursa od realnog i sl. primenjuju se sve više u celini kao tzv. “mix” mera ekonomske politike za stimulisanje izvoza. One ne smeju biti nisko odmerene da umanje konkurentnost, ali ni visoko da nepotrebno odlivaju domaći dohodak u inostranstvo. Ipak treba konstatovati da uključivanje države u rešavanje konkurentnosti nije prirodna mera, nego isključivo izraz nužde. Za razliku od ovih pretežno subjektivnih administrativnih i veštačkih instrumenta u spoljnoj trgovini transportni troškovi predstavljaju deo kalkulacije na koji se u svakoj situaciji uvek mora računati, a oni su vrlo iticajni pri razmeštaju međunarodne trgovine. Cena transporta zavisi od vrste robe koja se prevozi, njene vrednosti i gabarita, udaljenosti mesta prevoza i veštine u izboru transportnog sredstva i prevoznika. Kada se radi o troškovima transporta, onda, čak, dolazi i do kategorizacije robe na domaću (malokalorični ugalj, piritna ruda, sve kabaste i pokvarljive robe) koja nije pogodna za izvoz i međunarodnu (ručni satovi, nakit, računari, određene mašine, tekstil i sl.), koja je pogodna za međunarodni transport, a time i za izvoz i za uvoz. Prva vrsta robe ne može izdržati troškove međunarodnog transporta, a kod drugih roba troškovi transporta su podnošljivi i tolerantni u ukupnoj ceni robe. Raspon učešća transportnih troškova kod pojedinih roba koje su predmet međunarodne trgovine iznosi, uglavnom, se kreće 1- 30%, ali se u praksi smatra da je za međunarodnu trgovinu najpogodnija roba čiji transportni troškovi iznose 3-10%. Time su transportni troškovi uvek važan faktor odmeravanja međunarodne konkurentnosti određene robe, a cene se, uvek, upoređuju ili na paritetu (FOB, franko) gde su isključeni troškovi transporta i osiguranja, ili pak, na paritetu CIF, C&F gde su ovi troškovi uključeni.

C. NAČIN PLAĆANJA Veoma je značajna konvertibilnost valute za konkurentnost izvoza. Srbija je na svetskom tržištu bila konkurentna kod mnogih roba i pre uvođenja konvertibilnog dinara (obojeni metali, lekovi, poljoprivredni i prehrambeni proizvodi, tekstil, nameštaj, kablovi, kuglični ležajevi, neke mašine i dr.). Međutim, u uslovima konvertibilnosti lakše se upoređuju cene sa raznih tržišta i uspostavljaju jedinstveni standardi u oceni konkurentnosti pojedinih izvoznih proizvoda na spoljnim, regionalnim i svetskom tržištu.

K      

217

Uvek je konkurentniji ponuđač koji prihvati odloženo plaćanje (npr. menicu s odloženim plaćanjem 90 dana, odloženi akreditiv i sl.) od kupca koji traži plaćanje u gotovom. Garancija za obezbedenje naplate je, takođe, skupa, pa je konkurentniji ponuđač koji ima više poverenja kupca i traži uobičajena obezbeđenja naplate (npr. akceptiranu i avaliranu menicu ili garanciju banke kupca) nego ako traži npr. konfirmaciju akreditiva ili garanciju neke ugledne banke u svetu. Međutim, obezbeđenje naplate je alfa i omega prodaje za prodavca, pa uvek mora naći sigurne kanale i instrumente obezbeđenja naplate. U način plaćanja spadaju i uslovi kreditiranja. To je poseban slučaj kod opreme, transportnih sredstava i izvođenja investicionih radova u inostranstvu, gde se izvoz retko može ostvariti, ukoliko se stranom kupcu ne odobre odgovarajući krediti. Uvek je konkurentniji onaj ponuđač koji nudi veći deo vrednosti ponuđene robe (usluge) na kredit i traži manji avans. Konkurentniji je, takođe, onaj ponuđač koji nudi duži rok otplate kredita, nižu kamatnu stopu i duži početak otplate. Kredit je, i sa stanovišta proizvođača (ponuđača), uvek važan faktor konkurentnosti, kada se njemu odobrava za pripremu proizvodnje i finansiranje zaliha proizvoda namenjenih izvozu, kao i za kreditiranje izvoza, pri čemu su, takođe, uslovi odobravanja ovih kredita važan faktor konkurentnosti i sposobnosti izvoza za ponuđača. U poslednje vreme razvijen je i način plaćanja putem tzv. kontra-isporuka tj. plaćanje robama stranog kupca delimično ili u celini. U jednakim ostalim uslovima posao dobija onaj strani ponuđač koji ove kontraisporuke prihvati. Preuzimanje kontraisporuka zahteva visok stepen komercijalne i finansijske organizovanosti i poslovnu sposobnost i spretnost, svakog stranog ponuđača robe, pošto su rizici i gubici kod ovih poslova uvek mogući. D. ROKOVI ISPORUKA I NAČIN ODRŽAVANJA Strani kupac najčešće treba da sa kupljenom robom zadovolji neku svoju potrebu u tačno odredeno vreme, čime istovremeno optimalno troši svoja finansijska sredstva na držanje zaliha. Time je rok isporuke značajan faktor konkurentnosti. Način održavanja prodate robe odnosi se, uglavnom, na transportna sredstva, mašine i opremu. U ovom slučaju za konkurentnost je izuzetno važno ubeđenje kupca da će, u svako vreme, moći doći do rezervnih delova i pod povoljnim uslovima, kao i da postoje kvalitetni servisi radi održavanja i mogućih kvarova, jer bi bez ovoga proizvod, često, bio van upotrebe. Politika rezervnih delova je važna i sa stanovišta marketinga ponuđača (navodimo primer nemačkog Dajmler Benca koji oko 1/4 ukupnih godišnjih deviznih prihoda ostvaruje izvozom rezervnih delova). Onaj ko na određenom tržištu prokocka dato mu poverenje u pogledu rokova isporuke, servisiranja i raspoloživih rezervnih delova izgubiće dalje šanse na tom tržištu, bez obzira na druge faktore konkurentnosti. Servis i rezervni delovi su sastavni elementi kvaliteta proizvoda u širem smislu. Prošlost je kod održavanja rokova, servisiranja i rezervnih delova izuzetno važna za sadašnjost i budućnost, pošto se prethodna iskustva, ne zaboravljaju, kako pozitivna, a posebno ona negativna.

218

M    

E. MARKTETING I ORGANIZACIJA ISTUPANJA NA SPOLJNA TRŽIŠTA KAO FAKTOR KONKURENTNOSTI

Moderno tržište ne osvaja se samo kvalitetom i cenom. I najkvalitetniji i najjeftiniji proizvodi, u savremenoj praksi, ostaju nezapaženi bez marketinga i propagande i vešte organizacije u istupanju na tržišta drugih zemalja. Radi uspešnosti i konkurentnosti izvoza neophodan je pravilan izbor kanala prodaje (licitacije, tenderi, berze, aukcije, sajmovi, elektronska trgovina i sl). Takođe je potrebno održavati stalne kontakte sa potencijalnim kupcima i investitorima, kako bi se na vreme prikupilo što više informacija o potencijalnim poslovima. Uvek je potrebna i prava prezentacija budućeg isporučioca kako bi se znalo za njega i njegov proizvod (uslugu). Da se u dužem periodu poslovanja, vide njegove reference (good will), da je solventan i likvidan, da nije prezadužen, da radi kvalitetno, da je uredno ispunjavao sve obaveze iz prethodnog ugovora, da ima skladišta rezervnih delova, da je uredno servisirao isporučenu opremu i objekte, da pokazuje stalan interes kako rade objekti i oprema koju je on isporučio, da je održavao rokove isporuke, da ima sve kvalitetne faktore proizvodnje koji garantuju kontinuiranu solidnost isporuka. A, svetu se potrebno, trajno predstavljati, knjigama, studijama, brošurama, video bimovima, filmovima, preko radija, TV-a, Interneta i sl. Jaka, kvalitetna i istinita (objektivna) propaganda uvek je saveznik dobre izvozne konkurentnosti. Važno je organizovano i svesno istupanje na spoljna tržišta na principima savremenog menadžmenta i umešnost prodavca. Za spoljnu trgovinu su značajne i male kompanije, kao kooperanti, ali na međunarodnim tenderima, berzama, aukcijama i licitacijama mogu uspešno istupati samo transnacionalne velike kompanije sa poznatim imenom, referencama i poverenjem. Potrebno je, takođe, sistematski istraživati spoljna tržišta, potpuno se prilagođavati kupcima stalno komunicirati sa njim da bi se zadržala njihova lojalnost, poznavati sve odnose na njima, organizovati sajmove, prikupljati dragocene informacije o tražnji, konkurenciji, razvijati propagandu, sprovoditi tehnologiju savremenog marketing menadžmenta. Drugim rečima biti u pravo vreme na pravom mestu i sa pravim proizvodom i cenom i sl., pa je onda to tržište osvojeno. Bez ovoga svi drugi faktori konkurentnosti su mrtvi i nijedan ne može doći do izražaja. Posebno je važan udružen i usklađen nastup svih subjekata određene zemlje na svako strano tržište, uspostavljanje efikasne spoljnotrgovinske inreže u inostranstvu i iznalaženje kanala unosne prodaje domaće robe. U rešavanju organizovanosti za nastup prema inostranstvu moraju se uključiti banke, organizacije osiguranja i država, pošto se u spoljnoj trgovini ne takmiče samo kompanije, nego im pomažu banke i države (klastering). Za uspehe u prodaji najvažniji su trajno dobri odnosi sa kupcima na principima CRM - Customers Relation Marketing.

K      

219

F. RAZVOJNO OSPOSOBLJAVANJE PRIVREDE ZEMLJE KUPACA Svaka zemlja je zainteresovana da se razvija. Njena spoljna trgovina uvek gravitira prijateljskim zemljama, koje prihvataju i potpomažu njen razvoj, umesto večnog zaostajanja i podređenosti. U jednakim ili približnim ostalim uslovima, ovo je značajni faktor spoljne konkurentnosti za svakog ponuđača. Radi se, najčešće, o obuci kadrova, pružanja raznih vidova tehničke pomoći i povoljnom načinu transfera tehnologije. A kod dugoročne kooperacije i zajedničkih ulaganja kapitala važan je procenat osvojenosti delova proizvoda od strane nacionalnog proizvođača u zemlji kupca tzv.”integracija proizvoda”. Sve zemlje kod zaključivanja ovih ugovora trude se da “integrišu” preko 50% vrednosti određenog proizvoda, mada se osvajanje proizvoda sprovodi fazno i u određenom vremenskom periodu. Počinje se san montažom proizvoda, pa sa njegovom integracijom od npr. 10-15%, da bi se posle nekoliko godina osvojila proizvodnja određenog proizvoda u celini ili najveći njegov deo. Po ovoj narodnoj “nije bitno nekome pokloniti ribu, nego ga treba naučiti kako se ona lovi”. Ovde spadaju i kontraisporuke jer je svaka zemlja prinuđena da prodaje i osvaja strana tržišta. G. OSTALI FAKTORI KONKURENTNOSTI Na razvoj spoljne trgovine i konkurentnosti utiču ne samo ekonomski, nego i vanekonomski faktori (sličnost privrednog sistema, bliskost prijateljskih veza i poslovnih kontakata privrednih subjekata, tradicija u dosadašnjim odnosima, razne vrste embarga i sankcija, psihološki faktori, bliskost jezika i ostali mnogobrojni faktori). Ovi faktori, na prvi pogled, nisu značajni, ali često mogu biti eliminirajući za pojedine subjekte u međunarodnoj trgovini. Ima mnogo poznatih primera za to: bojkotovanje robe iz Rusije, NR Kine, Kube i NR Vijetnama od strane SAD u dužem vremenskom periodu, bez obzira na konkurentnost; bojkotovanje robe poreklom iz SAD od strane arapskih zemalja, zbog njihove podrške Izraelu; ekonomska blokada SR Jugoslavije u novembru 1991 od strane zemalja EU i u maju 2002. od strane Ujedinjenih Nacija. Slično kao što je kvalitet eliminirajući faktor za dalje pregovore kod normalnih trgovinskih odnosa, ovde je politički faktor, između zemalja koje nemaju prijateljske odnose, eliminirajući i od njega se ne ide dalje na ponderisanje drugih faktora konkurentnosti. Da rezimiramo, u ostale faktore konkurentnosti, najčešće, se ubrajaju: t blizina kupca (sa stanovišta transporta najpovoljnija je, obično, trgovina sa susednim zemljama); t tradicija u saradnji (dobri poslovni partneri se samo iz krajnje nužde napuštaju); t bliskost naroda oličena u sličnosti jezika (razvijena trgovina Velike Britanije i SAD i Nemačke sa Austrijom, Belgijom, Holandijom, Danskom i Švajcarskom, Srbije sa Rusijom i Italije sa Španijom i sl.); t geografski položaj zemlje (ako je zemlja, po prirodi, tranzitna nastaje niz spoljnotrgovinskih poslova, posebno iz oblasti reeksporta, tranzita, dorade-

220

M    

prerade i obrade), što je, na primer slučaj Irske, Turske, Singapura, Hong Konga, Holandije, Srbije i sl.; t sistem obrazovanja - “konkurentnost jedne privrede stvara se u školskim klupama” rekao je Li Jakoku uspešni američki menadžer japanskog porekla); t ugled zemlje u svetu (sa uglednom zemljom koja nije rizična svi žele praviti spoljnotrgovinske poslove, a sa neuglednim i rizičnim niko). Nema apsolutnih uslova konkurentnosti koji važe za sva vremena i sva tržišta u svetu. Svako je tržište specifično, pa njemu treba i prilagođavati uslove konkurentnosti iz čega i proizilazi šansa svih zemalja, pa i zemalja u razvoju, da izvoze, često i proizvode visoke složenosti. Svi faktori razvoja i konkurentnosti spoljne trgovine, sa svoje strane, funkcija su globalnog ekonomskog razvoja i sposobnosti određene zemlje u alokaciji resursa sa kojima raspolaže i dejstva mera privrednog sistema i ekonomske politike na ponašanje preduzeća kao osnovnog nosioca konkurentnosti. U celini posmatrano konkurentnost se sve više vezuje za kreativnost proizvođača i njihovu sposobnost i organizovanost da se prilagođavaju zahtevima koji na inostranim tržištima vladaju, posebno proizvodnjom visokog kvaliteta visoke produktivnosti i niskih troškova proizvodnje. Konkurencija u robi se, dakle, na tržištu uvek pretvara u konkurenciju preduzeća i privrede u celini, što je god ona jača to je i konkurentska snaga veća. Svaka privreda, da bi bila konkurenta, mora se stalno razvijati pod uticajem kriterijuma svetskog privređivanja i poslovanja i biti osposobljena da odgovori sve većim i težim uslovima svetskog tržišta. Da bi se u takvim uslovima ostvarivali veći izvozni rezultati, trajnije se moraju održavati povoljna privredna kretanja u zemlji, faktori proizvodnje vrednosti prema njihovoj raspoloživosti, povećati proizvodnju i smanjivati sve vidove potrošnje i inflaciju, a strategiju izvoza graditi na porastu produktivnosti, štednji, novoj tehnologiji i ostalim faktorima konkurentnosti. Praksa pokazuje da može da trajno egzistira i napreduje samo ona privreda i društvo koji umeju da proizvode ono što je današnjem izbirljivom svetu potrebno i koje je sposobno da više prodaje nego što kupuje.

K      

221

IV - MERENJE KONKURENTNOSTI SPOLJNE TRGOVINE

Merenje konkurentnosti spoljne trgovine, kao i sama konkurentnost, je različito za makro i za mikro konkurentnost, odnosno za konkurentnost na nivou države i konkurentnost na nivou preduzeća. Merenje makro konkurentnosti prvi su počeli Švajcarci 1979. godine i to: Institute of Managment Development (IMD) i World Economic Forum iz Davosa. Faktori koji se uzimaju kod merenja makro konkurentnosti (za 134 zemalja u svetu koje su predmet posmatranja) najčešće su: t ekonomski potencijal privrede (bruto proizvod i po stanovniku, štednja, investicije, inflacija, zaposlenost, platni bilans, kupovna moć valute); t stepen uključenosti privrede u svetsku privredu i međunarodne investicije (trgovinski bilans u BDP deficit-suficit, saldo razmene, spoljna zaduženost, strane direktne investicije u zemlji); t kvalitet vlasti i državnih institucija (broj političkih partija, politička stabilnost, javne finansije, bankarska struktura, razvoj nauke i obrazovanja, makroekonomski okviri za poslovanje, razvijenost finansijskog tržišta, tržište rada); t efikasnost poslovanja preduzeća (business efficency) koja obuhvata strukturu privrednih kompanija (male, velike, srednje), monopolsku strukturu, ko upravlja preduzećima, da li su preduzeća inovativna i profitabilna, kakav je obim poslovanja preduzeća, odnos sopstvene i tuđe aktive, obrt sredstava, pokazatelji ekonomije, odnos dobitaka i gubitaka u privredi i sl.); t razvijenost infrastrukture u svim oblastima i njena prilagođenost potrebama privrede, i t kvalitet stanovništva - ljudski kapital, kao stvaralac, inovator, proizvođač, njegovo ponašanje u potrošnji, natalitet i sl. Daje se rang lista deset najkonkurentnijih zemalja (primenom prethodnih pokazatelja) izrađena od strane Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa, za 2009. godinu: 1. SAD 2. Švajcarska 3. Danska 4. Švedska 5. Singapur

6. Finska 7. Nemačka 8. Holandija 9. Japan 10. Kanada

Srbija je na 92 mestu (prethodne godine 85 mesto) od 134 zemlje, a poslednji su Čad, Burundi i Zimbabve.

222

M    

Mikro konkurentnost (na nivou preduzeća) u praksi se najčešće meri po tri pokazatelja: t učešća izvoza u proizvodnji (neke firme izvoze i preko 90% ukupne proizvodnje, što je slučaj sa velikim firmama u malim zemljama, na primer NESTLE u Švajcarskoj, CIMOS u Sloveniji, malinari u Srbiji; t odnosa izvoza i uvoza da li je preduzeće neto devizni aktivac ili pasivac (na primer odnos izvoza i uvoza malinara u Srbiji je vrlo povoljan, uvoz predstavlja samo 10% ukupnog izvoza; t preko tzv. koeficijenta penetracije izvoza, odnosno učešća izvoza određenog proizvoda neke kompanije u odnosu na drugu svetsku konkurenciju na nekom nacionalnom, regionalnom ili svetskom tržištu. Formula koja se primenjuje je sledeća:

X ijr =

X ijr X.jr

X ijr j e procenat učešća nekog izvoznog proizvoda (r) proizvedenog u zemlji i na tržištu zemlje j (bilo koje dve zemlje koje međusobno trguju),

X ijr izvoz proizvoda (r) zemlje i na tržištu zemlje (j) u apsolutnoj vrednosti, X.jr

ukupan uvoz datog proizvoda (r) na tržište zemlje (j) od strane svih proizvođača u svetu.

Ako je, na primer, učešće automobila FIATa na tržištu KINE u 2008. iznosilo 10%, a u 2009. godini 8% onda je konkurentnost FIATa opala za 20% u odnosu na druge proizvođače automobila. Velike svetske kompanije stalno mere koeficijent penetracije (tzv. tržišni udeo) izvoza svojih proizvoda na tržište svake zemlje (mesečno, tromesečno, šestomesečno, godišnje), na primer FIAT na tržištu Nemačke, Toyota na tržištu SAD, Ford na tržištu Japana. Ako učešće opada znak je da je proizvod postao nekonkurentan na tome tržištu, pa nastaje uzbuna i preispituju se svi faktori konkurentnosti, kako bi se vratilo standardno učešće toga proizvoda na datom tržištu ili se, pak, povećalo

K      

223

REZIME

Prvo se daje teorijski osvrt na konkurentnost, uključiv teoriju apsolutnih i relativnih konkurentnosti, HOS model raspoloživih prirodnih i stečenih faktora konkurentnosti, pa do savremene teorije oličene u teoriji Portera, Diksta i Štiglića. Proizvodi su sa stanovišta konkurentnosti, podeljeni na prirodno-intenzivne proizvode (na primer bukova građa), radno-intenzivne proizvode (vuneno predivo), kapitalno intenzivne proizvode (električna energija) i tehnološki intenzivni proizvodi (na primer kompjuteri- hardver i softver). Konkurentnost je podeljena na mikro konkurentnost (konkurentnost na nivou pojedinačnog preduzeća i proizvoda), makro konkurentnost (konkurentnost na nivou države) i svodna ili integralna konkurentnost, koja predstavlja sintezu mikro i makro konkurentnosti. Faktori konkurentnosti su faktori na strani ponude, faktori na strani tražnje i faktori koji spajaju (sa stanovišta interesa) ponudu i tražnju i dovode do zaključivanja poslova i ugovora ili razlaza partera (cene, devizni kursevi, carine, transportni troškovi i drugi faktori konkurentnosti). Faktori koji dovode do spajanja ponude i tražnje ili razlaza partnera (faktori konkurentnosti u užem smislu) su: t kvalitet i tehnološka svojstva proizvoda (usluga i sl.), t cene, korigovane instrumentima spoljno-trgovinske politike u zemlji izvoznici i zemlji uvoznici; t način plaćanja; t rokovi isporuka i način održavanja; t organizacija istupanja na strana tržišta i marketing; t razvojno osposobljavanje privrede zemlje kupca i t ostali faktori konkurentnosti. Na međunarodnom tržištu uvek pobeđuju oni proizvođači koji, svojim faktorima konkurentnosti, osvoje preferencije stranih kupaca, nadvladaju stranu konkurenciju i privlače (zaključuju) međunarodne poslove u svoju korist.

ANALIZA SLUČAJA (CASE STUDY)

Proračun konkurentnosti izvoza zamrznute maline iz Srbije i Poljske na tržištu Nemačke u 2004. godini

224

M    

Radi se o kvalitetu, po standardima EU i sledećim kalkulativnim elementima Opis

Srbija

Poljska

Otkupna cena za 1 kg/evra

0,60

0,50

Troškovi zamrzavanja

0,50

0,50

Transport i špedicija

10%

8%

Carine u Nemačkoj

10%

0

Troškovi trgovine

5%

7%

Bankarski troškovi

3%

2%

Pribavljanje otpremnih dokumenata

2%

2%

Osiguranje

1%

1%

1,452

1,206

Konkurentnost

Iz primera se vidi da je izvoz poljskih malina konkurentniji na tržištu Nemačke od izvoza srpskih malina za 0,246 po kilogramu ili 20%.

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4. 5.

U čemu se ogledaju novi uslovi konkurencije na svetskom tržištu? Definišite konkurentnost u međunarodnoj ekonomiji. Koji su osnovni vidovi (oblici) konkurentnosti? Da li je značajnija mikro ili makro konkurentnost? Zašto se makrokonkurentnost naziva poslovno okruženje i šta u tome znači savremena dobro organizovana država? Kako ona utiče na konkurentnost? 6. Šta je integralna konkurentnost? 6. Objasnite klasičnu teoriju konkurentnosti. 7. Objasnite neoklasičnu teoriju konkurentnosti. 8. Objasnite savremenu teoriju konkurentnosti. 9. Objasnite faktore konkurentnosti (preko mikro faktora). 10. Zašto se tehnologija i njeni manifestacioni oblici (kvalitet, asortiman, dizajn, menadžment i marketing sa propagandom) smatraju najvažnijim faktorima konkurentnosti?

K      

225

11. Objasnite značaj cena kao faktora konkurentnosti. 12. Kako plaćanje utiče na konkurentnost? 13. Kako rokovi isporuke i način servisiranja složenih proizvoda (opreme) utiču na konkurentnost? 14. Objasnite ostale (tzv. rezidualne) faktore konkurentnosti. 15. Kako se meri makro konkurentnost i koje su relevantne međunarodne institucije za to, vladine ili nevladine? 16. Kako se meri mikro konkurentnost (konkurentnost na nivou preduzeća)?

LITERATURA: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

226

Adam Smith, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda 1776. Kultura, Beograd, 1970. David Ricardo, Principi političke ekonomije i oporezivanja, London 1827. J.S.Mill, Principles of Political Economy, London, 1848. Berthil Ohlin. La politique du commerce exterieuis, Dunod, Paris, 1955. Paul Samuelson, Ekonomija, Vuk Karadžić, Beograd, 1969. WTO, International Trade Statistics, Geneve. 2004., 2006., 2009. Posner V., International Trade and Technical Change, Oxford Economic Papers, London, 1961. Porter M., The Competitive Advantage of Nations, The Free Press, New York, 1990. Dixt A. Stiglits J., Monopolistic Competition and Optimum Product Diversitty, American Economic Review 67/1997. Porter M. O konkurenciji, FEFA, Beograd, 2008. Peter F. Drucker, Inovacije i preduzetništvo, GRMEČ, Privredni pregled, Beograd, 2001. Zoran Đinđić, Srbija u Evropi. Tanjug 2003. Branislav Mašić, Strategijski menadžment, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009. Dragoljub Vukadinović, Intervju, Ekonometar, br 2, decembar, 2003. Milorad Unković. Međunarodna trgovinska politika, Savremena administracija, Beograd. 1991. Milorad Savićević, Geneks ne poznaje krizu, Politika, 1. mart, 1987.

M    

VII Glava

INSTRUMENTI ZA REGULISANJE MEĐUNARODNE TRGOVINE

CILJ POGLAVLJA Cilj izučavanja ovog poglavlja je obuka studenata u primeni najrazličitijih instrumenata za regulisanje međunarodne trgovine. Studenti se detaljno upoznaju sa spoljnotrgovinskim sistemima i politikama, kao i sa instrumentima od kojih zavisi kretanje spoljne trgovine, a koji direktno deluju preko cena (carine, porezi, premije i stimulacije), preko količina (kontigenti, kvote, dozvole, zabrane, saglesnosti) i ostalih instrumenata. Poseban značaj pridaje se načinima plaćanja i deviznim kursevima. Poglavlje je struktuirano na sledeći način: t karakteristike spoljnotrgovinskog sistema i politike u savremenim uslovima, t liberalizam i protekcionizam, t oblici zaštite domaćeg tržišta (carine, kvote, dozvole i sl.), t podsticaj izvoza, t multilateralizam i bilateralizam, t devizni kursevi (fiksni, fleksibilni, puzajući).

KLJUČNE REČI: Liberalizam, Protekcionizam, Multilateralizam, Bilateralizam, Carine, Vancarinske mere, Kvote, Dozvole, Podsticaji izvoza, Devizni kursevi, Konvertibilnost, Transferabilnost.

I - KARAKTERISTIKE SPOLJNOTRGOVINSKOG SISTEMA I POLITIKE U SAVREMENIM USLOVIMA

Osnovna karakteristika savremene privrede je u tome što je razmena robe, usluga i faktora proizvodnje prepuštena inicijativi privatnog kapitala, na tržištu na kome deluje zakon ponude i tražnje, i uz odgovarajući uticaj države. Tržište je mehanizam za raspodelu ekonomskih resursa (robe, radne snage, novca i kapitala), u skladu sa instrukcijama koje daju potrošači. Tržište je ujedno sredstvo kojima se ti resursi vrednuju i nadoknađuju u skladu s njihovim doprinosom proizvodnji. Od posebnog značaja je informativna funkcija tržišta u okviru koje tržište informiše privredne subjekte da li su se, ili nisu, u dovoljnoj meri opredelili za proizvodnju onoga što je društvu potrebno i da li u tu proizvodnju ulažu vrednost koju društvo na tržištu priznaje, ili neku vrednost koja od toga odstupa na niže ili na više. Tržište je mesto sticanja profita, a profit osnovni motiv proizvodnje i razvoja. Sa jačanjem monopola funkcija zakona vrednosti, kao regulatora privrede, delom se potiskuje, pa se delovanje toga zakona kombinuje sa raznim merama državne intervencije (naročito u oblasti cena) i posebno sve prisutnijim državnim planiranjem najznačajnijih ekonomskih tokova. Pojavljuju se tzv. tržišni i vantržišni delovi ekonomije. Država reguliše monopole i deluje na zaštiti potrošača. U spoljnotrgovinskoj politici svi instrumenti koji regulišu razmenu robe i usluga su podešeni ne samo da sačuvaju stečene prednosti pojedinih zemalja, nego da se te prednosti i dalje razvijaju i učvršćuju. Osnovni instrumenti ove politike, kao što su devizni kurs, konvertibilnost valuta i multilateralizam plaćanja, zatim sistem carinske zaštite, niz necarinskih instrumenata, tako su podešeni i dozirani, da na izgled održavaju maksimum slobode i ravnopravnosti, tj. nediskriminatornih uslova u međunarodnoj trgovini, ali svi ti instrumenti, prvenstveno deluju u interesu privrede i države koja ih donosi. Pored ovih uobičajenih instrumenata u spoljnoj trgovini razvijene zemlje uvele su veoma rafinisan sistem mera indirektne zaštite uvoza i stimulacije izvoza. Ovaj sistem, naslonjen na mere fiskalne politike, administrativna ograničenja, cenu kapitala i bankarskih usluga itd., odražava, u stvari, veoma profinjenu strategiju i taktiku izvlačenja maksimalnih koristi od međunarodne trgovine. Agrarni i industrijski protekcionizam postali su moćne poluge politike razvijenih zemalja, koja je mogla imati opravdanja kad su privrede ovih zemalja činile prve korake u svom privrednom razvoju, ali ta politika postaje anahronizam na stepenu visoke privredne razvijenosti koji su dostigle ove zemlje. Razvijene zemlje razvile su instrumentarijum za vladavinu nad zemaljama u tranziciji i zemljama u razvoju. Time je spoljnotrgovinska politika u savremenom svetu kompletno stavljena u službu razvoja.

I         

229

II - LIBERALIZAM I PROTEKCIONIZAM

1. LIBERALIZAM Teorija liberalizma nastala je posle rigorozne politike merkantilizma, koji je oštriji i od protekcionizma, a primenjivan je preko 200 godina, od sredine XVI do sredine XVIII veka i to najviše u Španiji, Portugaliji, Holandiji, a kasnije i u Francuskoj i Nemačkoj. Kada je Velika Britanija dobila prevlast u svetskoj privredi i postala industrijska radionica sveta, u drugoj polovini XVIII veka, nastaje teorija i praksa liberalizma. Njegovi nosioci (Smit, Rikardo, Mil) smatrali su da se zemlja najbrže razvija u uslovima liberalnog tržišta. Liberalizam znači otvorene granice u spoljnoj trgovini i povećanu saradnju sa svetom. Potpuno je primenjiv u razvijenim zemljama. Zemlje koje su ostvarile visoku stopu zdravog (stabilnog) privrednog rasta, strukturne promene i konkurentnost izvoza, normalno je da se bore za liberalnu trgovinu, dok nerazvijene zemlje moraju da štite privrede u razvoju. Liberalizam odgovara jakim, razvijenim zemljama, sa visokom zaposlenošću i uravnoteženom ponudom i tražnjom. U liberalnom spoljnotrgovinskom sistemu na dobitku su efikasni proizvođači i građani koji jeftinije kupuju, a na gubitku neefikasni domaći proizvođači. Nosilac liberalizma u svetskoj trgovini je Svetska trgovinska organizacija osnovana 1. januara 1995. Ona broji 153 zemalja članica i 30 posmatrača među kojima je i Srbija. “Sve zemlje, pa i one najsiromašnije imaju potencijale ljudske, industrijske, prirodne, finansijske, koje mogu pokrenuti za proizvodnju robe i usluga za domaće i međunarodno tržište. Konkurentska prednost znači da zemlja napreduje iskorišćavanjem svojih potencijala, koncentrišući se na ono što najbolje proizvodi. Ovo se odnosi na firme na domaćem tržištu, ali i na svetskom. Mnoge firme su svesne da što je tržište veće, veće su mogućnosti postizanja efikasnih prodaja i pristupa većem broju potrošača. Drugim rečima, liberalne trgovinske politike, koje omogućuju nesmetan protok robe i usluga, multiplikuju dobiti za one koji proizvode najbolje proizvode, po najboljim cenama. Međutim, uspeh u trgovini nije statična kategorija. Konkurentnost u nekim proizvodima može se pomerati sa jedne firme na drugu kada promene na tržištu i nove tehnologije uslovljavaju da se proizvode jeftiniji i bolji proizvodi. Istorija i iskustvo su pokazali da pojedine zemlje koje su imale prednosti, npr. u ceni radne snage ili prirodnim resursima, mogu postati nekonkurentne sa razvojem privrede. Međutim, kada je reč o otvorenoj ekonomiji, mogu krenuti na druga tržišta i postati konkurentne. Ukoliko trgovinski sistem deluje bez zabrane i protekcionizma, firme se mogu bezbolno adaptirati usmeravanjem na nove proizvode ili nova područja. Alternativa ka uvoznom protekcionizmu i vladinim subvencijama stvara neefikasne kompanije koje proizvode neprivlačne i zastarele proizvode. Na kraju dolazi do zatvaranja fabrika i gubitka poslova uprkos zaštiti i subvencionisanju. Ako i vlade

230

M    

drugih zemalja sprovode sličnu politiku, dolazi do sužavanja tržišta i smanjivanja svetske privredne aktivnosti. Jedan od ciljeva STO je sprečavanje takvog destruktivnog pomaka ka protekcionizmu”. (STO, 1996, str. 78). Do sada je u okviru GATTa i STO (kasnije će detaljnije biti objašnjen GATT i STO) vođeno osam rundi međunarodnih pregovora o smanjenju prepreka međunarodnoj trgovini tj. o liberalizaciji međunarodne trgovine. Sve do Kenedijeve runde iz 1961., koji je prvi put uvela globalno smanjenje cariina, pregovori su vođenju zemlja po zemlja, za svaki pojedinačni proizvod. Najznačajniji su pregovori u okviru tzv. Urugvajske runde koji su počeli u urugvajskom gradiću Punte del Este. Pored klasičnog smanjenja carina i vancarinskih prepreka u robnom sektoru (proizvodi), pregovori iz Urugvajske runde (vođeni 1986-1995.) kojima je osnovana STO liberalizovali su i sektor usluga, intelektualne svojine (ona je više standardizovana i zaštićena) i kretanje robe po osnovu stranih direktnih investicija. U robnom sektoru, pored značajnog smanjenja carina, delimično je liberalizovan i sektor poljoprivrede i tekstila, tradicionalno dva najzaštićenija sektora u razvijenim zemljama. Uvedena su multilateralna pravila koja posebno zabranjuju primenu mera tzv. “sive zone” (kao što su bilateralni ugovori o podeli tržišta, sporazumi o samoograničavanju izvoza, sporazumi o primeni minimalnih cena pri uvozu, zakoni koji favorizuju domaću privredu i sl.). Predviđeno je da se ove mere fazno eliminišu u roku od 5 godina od početka primene sporazuma o zaštitnom sistemu, a taj rok je istekao. Skrenuta je pažnja da se ne sme dozvoliti da se ukidanje mera “sive zone” presele na antidamping mere i kompenzatorne carine. Osnovan je i Komitet za zaštitni sistem (kada je zaštita nužna zbog poremećaja na tržištu, u zaposlenosti i kod platnog bilansa), a zemlje članice su obavezne da, u kratkom roku, ratifikuju sve propise i procedure za primenu mera zaštite. Kod intelektualne svojine standardizovana je zaštita svih oblika ove svojine (patenata, žigova, književnih dela i sl.) i predviđene su rigorozne mere za krijumčarenje, tzv. krivotvorenje intelektualne svojine. Usluge su isto kao i robe stavljene pod klauzulu najvećeg povlašćenja i principa nacionalnog tretmana, a ako neka zemlja neku vrstu usluge želi i dalje držati pod zaštitom, onda to precizno mora biti predviđeno nacionalnim zakonom za tu vrstu usluge, transparentno za sve članice STO. Veliki značaj dat je kretanju robe po osnovu stranih direktnih ulaganja, odnosno njenoj liberalizaciji. U programu devete runde međunarodnih trgovinskih pregovora u Deklaraciji koja je potpisana u Dohi (Katar) 31. jula 2004. godine, predloženo je liberalizacija u sedam različitih oblasti što predstavlja veoma značajan korak u daljoj liberalizaciji međunarodne trgovine. To su poljoprivreda (sniženje carina, smanjenje izvoznih subvencija s ciljem da se potpuno ukinu, i značajno smanjenje drugih mera koje remete trgovinu). Zatim industrijski proizvodi (smanjenje i ukidanje carina i drugih barijera, naročito na proizvode koji

I         

231

su važni za zemlje u razvoju). Predložene su nova pravila STO (pre svega smanjenje carina i subvencija za proizvode čelika i tekstila). Poboljšan je sistem rešavanja trgovinskih sporova, zaštite životne sredine (povezana su pravila STO i međunarodnih sporazuma za zaštitu okoline, smanjene carine na ekološku opremu i usluge). Uveden je sistem registracije i zaštite vina i alkoholnih pića koja su poznata po regionu gde se proizvode. Predložena je liberalizacija i oblast usluga koje pružaju bankarske, turističke, osiguravajuće i druge kompanije. Četiri druge oblasti investicije, politika konkurencije, transparentnost u javnim nabavkama i carinska procedura mogu biti predmet pregovora tek posle dve godine, ako se sve članice STO slože. Svetska banka dala je računicu da bi novi ciklus otvaranja tržišta uvećao svetski BDP za 2.800 milijardi dolara do 2015. godine, pri čemu 1.500 milijardi u zemljama u razvoju. Liberalizam se razvija na temelju teorije uporednih troškova, prema kojoj svaka zemlja treba da se posveti proizvodnji one robe za koju ima relativno povoljnije uslove proizvodnje u odnosu na druge zemlje. Protekcionizam je, po mišljenju liberalne škole, opravdan samo kao izuzetna, privremena i kratkoročna mera. Teoretičari protekcionizma se nisu složili sa ovom tezom. Oni smatraju da se uporedne prednosti stiču vremenom i da, prema tome, treba voditi takvu politiku čiji je cilj ravnomerno razvijanje proizvodnih snaga u svakoj zemlji. Prisustvo strane konkurencije je potrebno, ali ona ne sme da ugrozi razvoj i ukine dinamično kretanje domaće privrede. Nasuprot liberalizma koji je poželjan, postoji protekcionizam koji je nužan (najbolji su u praksi njihovi omeri po formuli što više liberalizma, a protekcionizma samo tamo gde je i koliko nužan, zavisno od konkurentnosti privrede, razvojne strategije i nivoa zaposlenosti radne snage). Po najvećem teoretičaru protekcionizma Nemcu Fridrihu Listu i po praktičaru protekcionizma Amerikancu Hamiltonu, svakoj zemlji je potreban određeni nivo zaštite, dok u konkurentnosti ne dostigne razvijene zemlje, sa kojima je nužno boriti se na domaćem i svetskom tržištu. U protivnom će doživeti privrednu degeneraciju, a mnogi proizvodni sektori, koji bi imali šanse u budućnosti, nestaće sa privredne scene te zemlje. Znači da je kod zemalja u razvoju ispravna jedino postepena liberalizacija tržišta jer u protivnom može ostati bez privrede, radnih mesta i bez zarada. Pozitivan primer postepene liberalizacije uvoza, u tranziciji, dala je Slovenija. Svaka zemlja hoće da bude domaćin u svojoj kući, domaćin svoje privrede i gospodar svoje sudbine. Ona mora da brani svoju industriju, poljoprivredu, zaposlenost i da stranci ne vladaju njihovom državom. Ako se uništi nacionalna proizvodnja, uništiće se radna mesta i tržište gde će se zarađivati plate i zadovoljavati životni standard. «Borimo se i bog će dati pobedu, ako ne budemo solidarni stranci će progutati Francusku». (Jovanka Orleanka).

232

M    

Bivši predsednik Vlade Srbije dr Zoran Đinđić, inače liberalni mislilac, metaforično je prikazao potrebu protekcionizma odnosno neophodne zaštite domaćeg tržišta. «Mnogi kabinetski ekonomisti gledaju sa neke liberalističke visine smatrajući da sve treba prepustiti tržištu, koje će zavesti red. Zapravo, tržište bi uvelo pustinju pošto bi poumirali svi, niko ne bi uspeo da preživi. Štiti se i tržište SAD i EU, iako imaju mnogo manje razloga». (Z. Đinđić, 2003. str. 318). Znači, da i zemlje najveći protagonisti liberalizma, preduzimaju protekcionističke mere kad je to neophodno. Postoje osetljivi proizvodi koji bi nestali, pod pritiskom mnogo konkurentnijih stranih proizvođača, ako bi se primenjivao samo liberalizam bez ikakve zaštite domaćeg tržišta. Tako da su uvek u praksi kombinovani liberalizam i protekcionizam ne samo u zemljama u razvoju, nego i u razvijenim zemljama. Lozinka je što više liberalizma, ali se neki osetljivi proizvodi za nacionalnu privredu, tržište, platni bilans i zaposlenost moraju štititi. U Rusiji, na primer, klauzula najpovlašćenije nacije podrazumeva bazne carine koje se kreću 5-30%. Zemlje bez preferencijalnog statusa plaćaju carinu dva puta veću od bazne. Ni američka vlada svoju privredu ne prepušta slučaju. Kada je zapretila opasnost masovnog otpuštanja radnika, zbog nekonkurentnosti u proizvodnji čelika, predsednik SAD uveo je dodatnu carinu na uvoz čelika početkom 2002. godine. Carine su povećane za 40%, od 18% na 26%. Pošto je, zbog ove mere, pretila odmazda EU, a STO je stala na stranu EU, SAD su pomenute carine ukinule, ali su sa istom pomagale svoju industriju čelika u periodu od 20 meseci. Evropska Unija, koja je ovom merom bila pogođena, uz saglasnost STO, uvela je kao kontra mere, dodatne carine na 4 milijarde američke robe, sve dok nisu izravnata opterećenja i efekti. Zemlje EU iz budžeta sele najmanje pet milijardi evra godišnje za razvoj svoga aviona «Erbas». SAD, koje imaju 90 miliona zaposlenih, zaštitile su uvoz tekstila iz Kine, krajem 2004., kada je ukinut Sporazum o tekstilu, pod izgovorom da 1,5 miliona radnika ostati bez posla, a limitirala je i uvoz drveta iz najbratskije zemlje Kanade. Posle jedanaestog septembra 2001. SAD su uvele poreske olakšice za svoje izvoznike. Raspisujući licitaciju za nabavku aviona za vojsku SAD, su napisale u tenderu da se isključuju proizvođači koji uživaju državne subvencije kako bi posao dobio Boing, a ne evropski Erbas. EU je ograničila uvoz mesa i genetski modifikovane hrane iz SAD, da bi zaštitila domaću proizvodnju, a početkom 2005. naterala je Kinu na trogodišnje samoograničenje izvoza tekstila, jer je kineski tekstil, čiji je uvoz porastao za 30%, navodno ugrozio 2,5 miliona tekstilnih radnika u EU. Prosečna carinska stopa na tekstilne proizvode u SAD i Japanu iznosi 12,2 a zajedno sa necarinskim barijerama 33,1%. U Japanu carina na uvoz pirinča iznosi 490%.

I         

233

2. PROTEKCIONIZAM Protekcionizam potiče od latinske reči protegere, što znači pokriti, zakloniti, zaštititi. Nastao je u tada siromašnim, a danas najrazvijenijim zemljama sveta, Sjedinjenim Američkim Državama i Nemačkoj, u prvoj polovini XIX veka. Cilj ovih zemalja bio je da se suprotstave najezdi jeftine robe iz razvijenih zemalja, Engleske i Francuske, kako bi razvile domaću privredu. Zaštitni efekat carina, kao najznačajniji i najprihvatljiviji argument za zaštitu domaćeg tržišta (odnosno proizvođača), grafički se može predstaviti pomoću krivih ponuda i tražnje (grafikon 7). Svodi se na zaštitu nivoa kapaciteta domaće proizvodnje, zaposlenosti i nadnica. Grafikon 7. Zastitno dejstvo carina

Iz grafikona se može videti da uz cenu (C), tj. liniju (OP), zemlja proizvodi i troši količinu (OC') određene robe. Sa uspostavljanjem razmene sa inostranstvom cena pada na (OP''), a potrošnja se u zemlji povećava na (P'Q), s tim što se deo (P'L) proizvodi u zemlji, a deo (LQ) uvozi iz inostranstva. Uvođenje carina u iznosu (OP''OP') dovodi do povećanja cena na (OP'') i do smanjenja potrošnje na (P''B) (manjak je NQ). Domaća proizvodnja se povećava od (P'L) na (P''A), a uvoz se smanjuje od (LQ) na (AB). Površina pravougaonika (ABNM) predstavlja fiskalni prihod od carina, a površina četvorougaonika (P''P'AM) predstavlja iznos koji domaći potrošači plaćaju zaštićenim domaćim industrijama po osnovu više cene robe koja se proizvodi u zemlji (domaća roba), nego ako bi se ona uvozila iz inostranstva. Carine koje se uvode na osnovu argumenta zaštite domaće mlade industrije (engl. Infant industry argument) nazivaju se zaštitnim carinama. Svetska trgovinska organizacija podržava carine u određenom procentu i zalaže se da se svi drugi instrumenti zaštite ukinu, a da ostanu samo zaštitne carine jer ih je najlakše kontrolisati. Svetska trgovinska organizacija dala je, čak, mogućnost zemlji koja je konsolidovala carine da ih privremeno može povećati, ako to uslovi domaće privrede nalažu, ali je obavezna to kompenzovati zemljama koje su ovom merom pogođene.

234

M    

Kod zaštitne politike uvek postoje različiti interesi domaćih proizvođača koji su zaštićeni i domaćih potrošača koji tu zaštitu plaćaju, Sledeća tabela pokazuje koliko američki potrošači plaćaju zbog uvođenja carine i drugih instrumenata zaštite nacionalnog tržišta. Tabela 12. Troškovi zaštite za potrošače u SAD u 1984. godini. Pojedine robe Automobili (za svaku uvezenu jedinicu) Mlečni proizvodi (godišnje)

Troškovi potrošača (u $) 2.500 1,5-4,9 mlrd.

Meso (godišnje)

1,2 mlrd.

Motocikli (za svaku uvezenu jedinicu)

400-600

Grašak (godišnje)

200 mil.

Radio i TV aparati (godišnje)

221 mil.

Obuća

114.000

Čelik (kvota i samoograničenja)

7,2 mlrd.

Šećer (godišnje)

3,0 mlrd.

Tekstil i odeća (za 1980)

19 mlrd.

Izvor: Weidenbaum, M., Rendezvous with Reality, The American Economy After Regan, Basic Books, Inc. Publishers, New York, 1988.

“Svako biće u ranom dobu života mora da bude pod zaštitom”. To je filozofija i osnovni argument protekcionizma. Mlada indnstrija ne raspolaže proizvodnim iskustvom, nema obučene kadrove, nije se probila na svetsko tržište... Jednom reči, nije dorasla da izdrži rivalstvo stare, iskusne industrije. Zato je opravdano da mlada industrija bude zaštićena odgovarajućim merama trgovinske politike kako bi se mogla održati na tržištu. U protivnom se ne bi mogla ni razvijati, pa čak ni postojati. Protekcionistička shvatanja o spoljnoj trgovini, posebno su se manifestovala u SAD, tzv. Novom svetu. Osnovno delo američkog protekcionizma, Izveštaj o manufakturama, napisao je prvi ministar finansija SAD, Aleksandar Hamilton, 1791. godine. U tom delu Hamilton zahteva da se domaća industrija, koja je tek u povoju, zaštiti od strane konkurencije, tj. mnogo jače i starije engleske industrije. Hamiltonov izveštaj poslužio je njegovom savremeniku i zemljaku, Henriju Keriju, da te stavove i teorijski uobliči (1804. godine). Američki teoretičar Henri Keri (Henri Charles Carey) bio je jedan od tvoraca američkog carinskog sistema. U svom delu Principi političke ekonomije engleskoj ‘‘slobodnoj trgovini’’, koja je imala monopol nad prirodnim bogatstvima širom sveta, suprotstavio je američki sistem carinske zaštite, koji se oslanjao na razvoj domaće mlade industrije. Keri smatra da i spoljna trgovina mora uvažavati ‘‘biološku ravnotežu proizvodnje’’. Naime, ni najveća zemlja, kao što je SAD, ne sme neprestano izvoziti sirovine, jer bi to

I         

235

moglo prouzrokovati prekid azotnog ciklusa i zemlju lišiti vitalnih organskih supstanci. Zato treba voditi politiku uspostavljanja ‘‘harmonije interesa između poljoprivrede i industrije’’. (H.C. Carey, 1804.). Uz pomoć carinske zaštite Amerika treba da razvije preradivačku industriju i tako oslabi engleski trgovački centralizam (misli monopol - MU). Keri je zastupao kombinaciju liberalizma u duhu laisser faire i zaštitnih carina u cilju razvoja Amerike, a time i harmoničnijeg razvoja sveta u celini. Fridrih List (Freidrich List), Nemac koji je dugo živeo u SAD, smatra se najvećim teoretičarem protekcionizma. Svoje poglede izložio je u više dela, od kojih je najpoznatije Nacionalni sistem političke ekonomije. (F.List, Das nationale system der politischen okonomic, 1840.) List je kritikovao stavove liberalne škole, prema kojoj je samo liberalizam povoljno stanje u spoljnoj trgovini. Teoretičari liberalizma, po njegovom mišljenju,”gledaju samo sadašnjost, a ne budućnost”. Njihova koncepcija je statička, dok privredni razvoj traži dinamiku. Kao teoretičar protekcionizma, List polazi od toga da svaka zemlja, odnosno njeni potrošači moraju da žrtvuju sadašnje koristi da bi ubuduće, sa razvojem svojih proizvodnih snaga, mogli imati veće i trajne prednosti. Zaštitne carine se uvode da bi domaći prerađeni proizvodi poskupeli i da bi se, pored poljoprivrede, razvila i industrija manufaktura. Inače, manufaktura se intenzivno razvijala u doba Lista, sredinom XIX veka. List je bio teoretičar Ujedinjene nemačke zajednice naroda ‘‘zollverein’’ koja je formirana 1834. godine. On je želeo da (po uzoru na protekcionizam u SAD), u Centralnoj Evropi dođe do stvaranja šire slobodne carinske zone ‘‘Zollverein’’, pod okriljem Nemačke. Tako bi se Nemačka, zahvaljujući politici carinske zaštite Francuskom, ubrzo privredno razvila i bila sposobna za ravnopravno partnerstvo sa Engleskom i Sjedinjenim Amieričkim Državama. List je postavio tri pitanja, do danas neprevaziđena u sprovođenju politike protekcionizma, odnosno carinske zaštite. 1) Šta štititi? Po Listu treba štititi industrije u razvoju, i to one koje imaju šanse u budućoj konkurenciji. O tome se mora voditi računa već u vreme zasnivanja nove industrije. “Onaj narod koji se bavi poljoprivredom sličan je pojedincu kome nedostaje jedna ruka. Narod koji je prinuđen da u međunarodnoj trgovini razmenjuje poljoprivredne za industrijske proizvode može se poistovetiti sa individuom sa jednom rukom, koji se još poštapa jednom tuđom rukom”. Međutim, List je bio samo za zaštitu onih industrija koje imaju razvojne šanse. 2) Koliko štititi? Intenzitet zaštite, po Listu, treba da bude odmeren i ne sme prelaziti 25% uvozne cene. U protivnom bi zaštićene industrije postale «Razmažene», ne bi se borile za produktivnost, pa bi to trajno išlo na štetu domaćih potrošača. Oni moraju plaćati veće cene za iznos carine, a o mora ukinuti granice. 3) Koliko dugo štititi? Po Listu, otpočinjanje nove industrije ima svoj raison d’etre (razlog postojanja) jedino ako su se stekli uslovi da će joj biti potrebna samo

236

M    

privremena zaštita, najviše do 30 godina. Privredu i građane zemlje koja bi morala da računa sa dugoročnijom zaštitom to bi koštalo veoma skupo, pa se takva investicija ne bi isplatila. Kasnije je nauka, da bi kompletirala politiku zaštite, uvela i četvrto pitanje: Čime štititi? Ovo znači primenu miksa mera koje štite domaću proizvodnju: carine, kontingenti, kvote, saglasnosti, dozvole, prelevmani, manipulacija deviznog kursa, krediti i slično. Činjenica da je u zemljama u razvoju jeftina radna snaga, odrazila se na preteranu zaštitu radno intenzivnih delatnosti u zemljama OECD, a posebno poljoprivrede i tekstila. Godine 1970. Evropa je bila deficitarna u razmeni poljoprivrednih proizvoda sa svetom, da bi već 1985. postala njihov najveći izvoznik na svetu, a SAD su odmah posle Evrope. Zemlje u razvoju nisu mogle iskoristiti svoje komparativne prednosti. Na to su uticale i visoke carine, prelevmani i subvencije u EEZ i drugim razvijenim zemljama. Tek od 2000. zemlje EU su smanjile carine na poljoprivredne proizvode za 30%, i to u proseku. Efektivne carine na šećer, pirinač i meso se u EU i SAD i sada kreću preko 100%. I subvencije na izvoz poljoprivrednih proizvoda su smanjene za oko 1/3, ali i dalje u razvijenim zemljama iznose preko 300 milijardi dolara godišnje, dok se na bruto javni dug zemljama u razvoju izdvaja ispod 60 milijardi dolara godišnje. Posebno su u kontroli uvoza značajne sanitarne i fitosanitarne mere, koje bi trebalo da se transparentno primenjuju, da služe zaštiti zdravlja ljudi i životinja, a da ne ograničavaju uvoz. U STO konstituisan je Komitet za sanitarne i fitosanitarne mere koji kontroliše sprovođenje sporazuma i rešava sva pitanja vezana za ovaj segment međunarodne trgovine, uključiv i nužnu harmonizaciju između zemalja. Slično je i sa Sporazumom o tekstilu koji se primenjuje od 1955. godine. Da nije toga izvoz iz zemalja u razvoju bio bi veći za 25% za odevne predmete, odnosno 10% za tekstilne proizvode. (UNCTAD, 1995.) Zadržavanje visokog carinskog opterećenja u sektoru tekstila i odeće posebno je karakteristično za dva najznačajnija regiona EU i SAD. Prema podacima Svetske banke, samo je u EU 1997. god. pokrenute su 233 antidampiške mere, od čega se preko 60% odnosi na zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji. Ukidanje Sporazuma o tekstilu i integrisanje tekstila u liberalizaciju po STO urađeno je 1. januara 2005. godine, ali samo za zemlje članice STO. Za zemlje nečlanice moguće je i dalje nametati režim samoograničenja izvoza na proizvode tekstila i odeće, čime su pogođene zemlje u razvoju koje još uvek nisu postale članice STO, uključiv i Srbiju. Pored tekstila važili su carinski vrhovi i pri uvozu kože, gume i obuće, drveta i proizvoda od drveta, čelika, obojenih metala, mašina i određenih hemijskih proizvoda.

I         

237

III - OBLICI ZAŠTITE DOMAĆEG TRŽIŠTA Trgovinska politika predstavlja skup mera (instrumenata) kojima se ostvaruju ciljevi spoljne trgovine i privredne saradnje sa svetom. Ti ciljevi su: pozitivan uticaj na proizvodnju i zaposlenost, smanjivanje cena i stabilizacija ekonomskih tokova uopšte, kao i ostvarivanje poželjnog stanja u platnom bilansu. A najbolje je ako se ovi ciljevi ostvaruju uz slobodnu trgovinu i konvertibilnost nacionalne valute. U sistemu liberalizma, kao i u sistemu protekcionizma postoje adekvatne mere spoljnotrgovinske politike. U slobodnoj trgovini, međutim, postoji daleko manje ovih mera (instrumenata). One su više svojstvene sistemu protekcionizma - zaštita domaćeg tržišta. Oblici zaštite domaćeg tržišta ispoljavaju se u okviru mera spoljnotrgovinske politike. One se mogu podeliti na: t mere koje direktno utiču na cene (uvećavaju ih ili smanjuju), t mere koje direktno utiču na količine i t ostale mere. (M. Unković, 2004., str. 188) Poseban instrument za regulisanje međunarodne trgovine, kao most za povezivanje domaćih i međunarodnih cena, je devizni kurs. U grupu mera koje direktno utiču na cene najznačajnije su carine, prelevmani, uvozne takse i izvozne premije (podsticaji izvoza). U grupu mera koje direktno utiču na količine spadaju kontingenti, kvote, dozvole i zabrane izvoza, odnosno uvoza. U ostale mere spoljnotrgovinske politike spadaju: monopoli, državna trgovina, damping, restriktivni uvozni postupak, tehnički-sanitarni i ekološki standardi, samoograničenje izvoza, sankcije i druge mere.

1. MERE KOJE DIREKTNO UTIČU NA CENE A. CARINE Carina prestavlja obavezu uvoznika, eventualno izvoznika da u momentu kad roba prelazi nacionalnu granicu plati propisanu sumu novca u korist države. Carina na taj način predstavlja vrstu posrednog poreza koji se naplaćuje kad roba prelazi carinsku liniju, odnosno teritoriju jedne zemlje, ili grupe zemalja, udruženih u carinsku uniju. Najčešće je reč o uvoznim, mada se u praksi pojedinih zemalja primenjuju i izvozne, ređe i tranzitne carine.

238

M    

Postoje i drugi kriterijumi za podelu carina. Autonomne i ugovorne carine. Ako određena država samostalno utvrđuje carine, onda je reč o autonomnim carinama. Ali ako to radi u sporazumu sa drugim državama, ili u okviru GATTa, odnosno Svetske trgovinske organizacije WTO, onda su u pitanju ugovorne carine. Maksimalne i minimalne carine. Obično se carinska tarifa sastoji od dve kolone. U jednoj koloni nalaze se minimalne carine koje se primenjuju prema zemljama sa kojima se održavaju redovni trgovinski odnosi na bazi klauzule najvećeg povlašćenja, odnosno tzv. „fer“ trgovine“. U drugoj koloni su više maksimalne carine ili se u carinskoj tarifi uvodi klauzula da su na primer carine sa nepovlašćenim zemljama 50% odnosno 100% veće od minimalne carine. Carine po vrednosti, specifične i kombinovane carine. Kao kriterijum za ovu podelu koristi se tehnika carinjenja. Naime, kada se kao osnov carinjenja uzima fakturna cena robe, onda je reč o carinama po vrednosti. One se najčešće primenjuju u praksi. Kada se kao osnov carinjenja primenjuju količine (1 komad, 1 metar, 1 kg.), u pitanju su specifične carine. Kombinovane carine, međutim, primenjuju se na vrednost i količinu kombinovano. Na primer, 20%, ali ne manje od 1 dinara po komadu. One se retko primenjuju u praksi. Zaštite i fiskalne. Cilj zaštitnih carina jeste zaštita domaće privrede, a fiskalnih popuna državnog budžeta. U zaštitne carine spadaju i tzv. sezonske carine, čiji je cilj dopunska zaštita poljoprivrede u vreme dospeća roda sezonskih proizvoda. Antidampinške i kompenzatorne carine. Ako se neka strana roba izvozi na određeno uvozno tržište po cenama osetno nižim od normalnih tržišnih cena, to ugrožava poslovanje i opstanak domaćih proizvođača. Prema propisima Svetske trgovinske organizacije, na takvu robu ugrožena zemlja može uvesti visoku odnosno antidampišku carinu. Njen je cilj da uvoznu cenu strane robe dovede na nivo cena domaćih proizvođača. Antidampinške carine, dakle, neutrališu efekat dampinga. Kompenzatorne carine imaju za cilj da kompenzuju razlike niže uvozne cene ako strani proizvod uživa značajne izvozne subvencije u svojoj zemlji. Kompenzatorne carine treba da pokriju ovu razliku između nižih uvoznih i viših domaćih cena. One neutrališu efekte izvoznih subvencija. Prohibitivne i retorzivne carine. Prohibitivne carine su tako visoko odmerene carine da se uvoz uopšte ekonomski ne isplati, pa se one, u suštini, svode na zabranu uvoza. Uvode se u slučaju potrebe da se potpuno zaštiti neka proizvodnja, a da se, pri tom, izbegne zabrana uvoza. One su anahronizam u uslovima postojanja Svetske trgovinske organizacije, mada su se one često primenjivale u istoriji spoljne trgovine pojedinih zemalja. Retorzivne carine (nazivaju se još ratnim ili osvetnim carinama) predstavljaju mere iz arsenala carinskog rata između dve zemlje. One su veoma visoko odmerene, a uvode se radi osvete zemlji koja je pre toga uvela visoke prohibitivne carine na proizvode

I         

239

iz njihove zemlje. Svetska trgovinska organizacija ne priznaje carinske ratove kao kategoriju, već se svi sporovi zemalja članica rešavaju mirnim putem na osnovu njenih pravila i u okviru njenih institucija, normalno za zemlje članice. Carinska osnovica Predstavlja vrednost uvezene robe na koju se primenjuje carinska stopa da bi se dobio iznos carine. Reč je o fakturnoj ceni stranog isporučioca, uvećanoj za troškove osiguranja, manipulacije i transporta, do mesta carinjenja (kopneni granični prelaz, luka, aerodrom). Ukoliko carinska služba posumnja u prijavljenu carinsku osnovicu, pokreće postupak utvrđivanja realne carinske vrednosti. Carinska tarifa Predstavlja spisak robe svrstane po uobičajenoj međunarodnoj nomenklaturi i sa odgovarajućim carinskim stopama. Carinska tarifa Srbije ima oko 10.000 tarifnih (carinskih) brojeva (pozicija), a urađena je na bazi univerzalne carinske nomenklature, tzv. Briselske nomenklature, koju primenjuju sve zemlje članice Svetske trgovinske organizacije. Odstupanje od Carinske tarife U sprovođenju carinske politike nailazi se često na carinske propise čija je intencija da carinsku tarifu učine što fleksibilnijom. Tako se na neke specifične spoljnotrgovinske transakcije, kao što su poslovi oplemenjivanja uvozne robe, zatim uvoz kojim se omogućuje izvoz istovrsne robe (ramplasman) predviđa način carinjenja različit od sadržanog u carinskoj tarifi. U sklopu takvih odstupanja uobičajena je praksa carinskog kontingenta. Do vrednosti ili količine uvoza fiksiranih carinskim kontingentom primenjuje se niža carina, ili se uopšte ne primenjuje, a kod uvoza iznad ove vrednosti ili količine redovna carina. Carinski kontingenti mogu biti i diskriminatornog karaktera, ako se primena snižene carine do određene količine uvoza, odobrava samo pojedinim zemljama izvoznicama, a ne primenjuje se na svu uvoznu robu bez obzira na poreklo. Carinsko opterećenje je iznos carine koju domaći uvoznik plaća u nacionalnoj valuti. Može se izračunati prema sledećoj formuli:

Ukupna vrednost uvoza × carinska stopa 100

Ako je, na primer, na uvoz jednog automobila plaćena carina po stopi 30%, a njegova uvozna cena iznosi 3.000.000 dinara, onda je carinsko opterećenje 900.000 dinara.

240

M    

Carinsko područje i carinska unija Carinsko područje predstavlja teritoriju na kojoj se primenjuje nacionalna carinska tarifa. Ono se najčešće poklapa sa državnom teritorijom odredene zemlje. Međutim, i više zemalja može činiti jedinstveno carinsko područje, ako one primenjuju jedinstvenu carinsku tarifu prema trećim zemljama. Takav je slučaj carinskih unija, na primer, Evropska unija, kod koje jedinstveno carinsko područje čini 27 zemalja, a prvih šest još od 1958. godine Italija, Francuska, SR Nemačka, Belgija, Holandija i Luksemburg. B. PRELEVMANI Stvaranjem Evropske ekonomske zajednice pojaviće se novi oblik zaštite domaće proizvodnje, koji se razlikuje od klasične carinske zaštite. Prelevmani, predstavljaju taksu koja se ubira prilikom uvoza robe, ali za razliku od carine prelevmani nisu izraženi u jednom fiksnom iznosu (kao što je slučaj sa carinom), nego se utvrđuju u skladu sa promenama spoljnih i unutrašnjih cena. Moglo bi se reći da prelevman predstavlja neku vrstu ‘‘klizne carine’’. Prelevmani su se afirmisali kao instrument savremenog agrarnog protekcionizma zapadnih zemalja. Oni su odraz želje da se poljoprivrednom stanovništvu obezbedi određeni nivo učešća u nacionalnom dohotku putem veštačkog održavanja cena poljoprivrednih proizvoda na visokom nivou, pa makar to bilo suprotno interesima gradskog stanovništva, i makar se kosilo sa principima međunarodne podele rada. Prelevmani, dakle, predstavljaju razliku između više domaće i niže uvozne cene koju mora da plati uvoznik kad uvozi robu. Na primer, ako je cena uvoznog šećera 60 dinara, a domaćeg 80, određuje se prelevman u iznosu od najmanje 20 dinara. Pošto on pokriva celu razliku između niže uvozne i više domaće cene, kao u datom primeru, onda se često svodi na zabranu uvoza, pa predstavlja mnogo rigidniji oblik zaštite nego što su to carine. C. UVOZNE TAKSE U praksi se primenjuju razne uvozne takse, porezi i akcize. U Srbiji, na primer, na uvoz kafe donedavno su postojale uvozne carine i takse, zatim uvozni porez na dodatnu vrednost (PDV) i akcize, u ukupnom iznosu od oko 100% od uvozne cene. U svetu je, međutim, uobičajeno plaćanje PDV-a i akcize, kao i taksa do 1% na tzv. carinske usluge pri izvozu i uvozu. Svetska trgovinska organizacija (GATT) prihvata, takođe, porez na promet (dodatnu vrednost), odnosno akcize. Sve druge takse i porezi moraju da se ukinu i svedu na jedinstvenu carinsku zaštitu, izuzev takse za carinsko evidentiranje do 1%, koja pokriva troškove carinskog postupka. U mere koje direktno deluju preko cene spadaju i izvozne subvencije i devizni kursevi, ali su oni, zbog svojih specifičnosti posebno obrađeni u okviru ove glave. I         

241

2. MERE KOJE DIREKTNO UTIČU NA KOLIČINE Ove mere spadaju u domen vancarinske zaštite, tzv. necarinskih prepreka, a najznačajnije među njima su: t kontingenti, t kvote, t dozvole i t zabrane. Kontingenti predstavljaju količine, odnosno vrednosti robe, koju je moguće uvesti ili izvesti u toku određenog perioda. Na primer, u Srbiji se u toku 2008. godine može uvesti 3 miliona tona nafte, (količinski kontingenti), ili raznovrsnih lekova u iznosu od 30 miliona dolara (vrednosni kontingenti), ili izvoz od 1,5 miliona tona kukuruza. Zemlju porekla određuje uvoznik, mada je i tu moguće mešanje države kad je u pitanju ispunjenje određenih multilateralnih ili bilateralnih trgovinskih sporazuma sa određenim zemljama. Obim, odnosno vrednost kontingenata u većini zemalja utvrđuje vlada odredene zemlje, a dele ih nadležna ministarstva za spoljnu trgovinu, ili, pak, privredne komore. U praksi su uobičajeni sledeći načini podele kontingenata: t princip prioriteta, na osnovu roka podnete molbe i priloga ugovora sa stranim partnerom; t princip proporcionalnog učešća, na bazi izvoza, odnosno uvoza u prethodnoj godini (ili drugom vremenskom periodu), t raspisivanje aukcija na principu najpovoljnijih uslova za podelu kontingenata, t prepuštanje uvoznicima da se u svojim privrednim komorama sami dogovore o načinu raspodele kontingenata. Svaki od ovih kriterijuma za raspodelu kontingenata ima mnogo nedostataka. Zbog toga se u većini zemalja kontingenti, pa i sva kvantitativna ograničenja, ukidaju čim to prilike i materijalne mogućnosti dozvole. Za ukidanje kvantitativnih ograničenja zalaže se i Svetska trgovinska organizacija. Kvote su slične kontingentima. Kao i kod kontingenata, određuje se vrednost, odnosno količina mogućeg uvoza (izvoza) neke robe, i to najčešće prema uvozu (izvozu) u ranijem periodu. Kvote određuje nadležno ministarstvo za spoljnu trgovinu na bazi globalnog obima (vrednosti) uvoza koji propisuje Vlada. Određuju se za godinu dana ili za kraći vremenski period (tromesečje, polugođe, rede mesečno). Kontrolu iskorišćenja kvota vrši Uprava carina. Kada se one ispune, obično je i dalje moguć uvoz, ali se carine povećavaju dva do tri puta, čime se štiti domaća proizvodnja, a što je osnovna funkcija uvođenja kvota. Dozvole predstavljaju uobičaieni režim izvoza i uvoza, a u praksi se primenjuju u manjem obimu i za uži krug proizvoda, na primer za opojne droge, umetničke predmete (slike kao nacionalno kulturno blago), proizvode naoružanja i vojne opreme.

242

M    

Uvoz, odnosno izvoz proizvoda koje je vlada stavila na ovaj režim mogu se obaviti samo ako se dobije dozvola (pismena licenca) nadležnog državnog ministarstva. Zabrane se retko primenjuju u spoljnoj trgovini. One ne predstavljaju redovnu meru zaštite, već su opravdane samo kada su krajnje nužne. Primenjuju se iz sledećih razloga: t sanitarnih, kada im je cilj zaštita narodnog zdravlja (na primer, zabrana uvoza mleka iz Ukrajine za vreme katastrofe nuklearne elektrane u Černobilju, ili uvoza mesa od tzv. ludih krava iz Engleske) ili uvoz živinskog mesa z avreme pričijeg gripa; t političkih, kada zemlji preti opasnost od agresije druge zemlje, pa se zabranjuje razmena sa tom zemljom; t ekonomskih (na primer, zemlji preti glad pa zbog toga zabranjuje izvoz esencijalnih prehrambenih proizvoda, odnosno uvoz luksuznih proizvoda). Zabrane uvode Vlade, a njihovo sprovođenje kontrolišu uprave carina.

3. OSTALI INSTRUMENTI ZA REGULISANJE MEĐUNARODNE TRGOVINE U ostale mere, koje se, u principu, ne primenjuju sistematski i trajno, a mogu imati jako zaštitno dejstvo na domaću privredu, spadaju: t monopoli, t državna trgovina, t damping, t restriktivni uvozni postupak, t tehnički, sanitarni i ekološki standardi, t samoograničenje izvoza, t međunarodne sankcije, t mere iz oblasti finansijske politike i t mere iz arsenala neoprotekcionizma. Monopoli (karteli). Svojim dejstvom ili kartelskim sporazumima, monopoli mogu postati značajna brana za uvoz robe iz inostranstva. Zbog toga se Svetska trgovinska organizacija zalaže da sve zemlje imaju transparentne zakone za borbu protiv monopola. Takođe se zalaže i za formiranje jedinstvenog medunarodnog tela za nadgledanje monopola kako bi se uspostavila zdrava, lojalna i fer konkurencija u međunarodnoj trgovini. Državna trgovina. U mnogim zemljama veliki procenat nacionalne privrede nalazi se u državnim rukama (rudnici, energija, putevi, železnica, PTT i telekomunikacije, komunalne usluge i slično). To znači da je država ta koja nabavlja znatne količine robe iz inostranstva. Svetska trgovinska organizacija zalaže se da se i državna trgovina stavi

I         

243

pod međunarodnu kontrolu i da se za veće nabavke obavezno raspisuju međunarodni tenderi (ili licitacije) kako bi sve strane zemlje potencijalni isporučioci bile u jednakom položaju. Damping (dumping). Podrazumeva prodaju određene robe na stranom tržištu po cenama nižim od normalnih tržišnih cena, da bi se pobedila konkurencija na stranom tržištu. Teret snose domaći proizvođači te robe, jer niže uvozne cene utiču na smanjenje njihovih prodaja na domaćem tržištu. Svetska trgovinska organizacija dozvoljava borbu protiv dampinga, i to: t uvođenje posebnih tzv. antidampinških carina, t mogućom zabranom uvoza dampinške robe. t kompenzacija oštećenoj zemlji od strane zemlje koja dampinguje cene. Restriktivni uvozni postupak (tzv. šikanozni postupak, odnosno administrativne procedure). To je složena administrativna procedura prilikom carinjenja i plaćanja uvozne robe kada se traži niz uverenja i potvrda, nejasni propisi o zaštiti intelektualne svojine (uverenje o poreklu robe, uverenje o krajnjoj nameni, odnosno o krajnjem korisniku robe, veterinarska, sanitarna i ekološka uverenja, konzularne overe i sl.). Cilj tih mera može biti psihološko maltretiranje uvoznika kako bi sam odustao od uvoza strane robe (ukoliko mu ona nije preko potrebna). Tehnički, sanitarni, ekološki i bezbednosni standardi. Opravdano je da se kod niza uvoznih proizvoda zahtevaju standardi kvaliteta (tehnološki, sanitarni, ekološki i bezbednosni). Na primer, u zemlju koja ima električnu mrežu od 220 volti ne mogu se uvoziti električni aparati od 200 ili 250 volti. Niko ne može biti protiv standarda. Oni se čak i unificiraju na svetskom nivou uvođenjem standarda ISO 9000 i ISO 14000 (Standardi kvaliteta Međunarodne organizacije za standarde), ili regionalnom nivou, standard EU- sa oznakom kvaliteta CE. Međutim, često se nacionalni standardi propisuju na taj način da ih može ispuniti samo domaća industrija, pa se tako posredno doprinose smanjenju uvoza strane robe, odnosno zaštiti domaćih proizvođača. Samoograničenja izvoza. To je specifična mera spoljnotrgovinske politike kada restrikciju uvoza ne preduzima uvoznik, već to, prema sporazumu sa uvoznom zemljom, radi neposredno izvoznik, odnosno izvozna zemlja. Izmedu uvozne i izvozne zemlje vode se bilateralni pregovori o kvotama uvoza, a zatim sama izvozna zemlja propisuje kvote i striktno ih se pridržava. Najbolji primer ove mere jeste ograničenje izvoza japanskih automobila na američko tržište na iznos od 2 miliona automobila ili 10% ukupnog uvoza. Kvote se obično ugovaraju svake godine, mada nije redak slučaj ugovaranja i petogodišnjih kvota (na primer, kod izvoza tekstila). Samoograničenje izvoza ne može se smatrati redovnim instrumentom spoljnotrgovinske politike, pa ga je Svetska trgovinska organizacija uključila u mere tzv. sive zone, koje što pre treba da iščeznu iz međunarodne trgovine. Međunarodne sankcije su najrigoroznije mere u spoljnoj trgovini koju uvode pojedine zemlje ili grupe zemalja (npr. EZ) ili svetska zajednica. Zabranjuje se svaki uvoz,

244

M    

izvoz, transport i plaćanje izuzev roba za humanitarne minimalne potrebe. Najrigoroznije sankcije u istoriji međunarodne zajednice koje je UN primenila bile su prema SR Jugoslaviji, Rezolucijom od 31. maja 1992. godine, politički ciljno, a izazvale su kriminal, korupciju i trajno uništile našu privredu. Pre toga EU je uvela sankcije SRJ u novembru 1991. Posle njih, 1999. godine, izvršena je agresija na SR Jugoslaviju, od strane NATO pakta, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, da bi, kasnije, većina članica NATO pakta priznala izdvajanje Kosova iz Srbije i uspostavljanje nelegalne države Kosovo, posle 17. februara 2008. godine, kada je Skupština Kosova proglasila nezavisnost. Mere iz oblasti finansijske politike primenjuju se radi smanjenja uvoza, odnosno povećanja izvoza, a najčešće iz platnobilansnih razloga. Najčešće su sledeće mere: Avansni depozit kod uvoza. Neke zemlje postavljaju svojim uvoznicima kao uslov da prilikom dobijanja uvozne dozvole polože kod svoje banke određenu sumu novca (na primer, 20-30% vrednosti uvoza) kao garanciju da će obaviti uvozni posao. Novac se vraća tek po uvozu robe. To je destimulativno za uvoznika, jer se pre vremena angažuje njegov obrtni kapital, a on ne naplaćuje ni kamatu. Cilj je da se smanji uvoz odnosno odliv deviza. Razne vrste deviznih kvota. U uslovima kada domaća valuta nije konvertibilna, a postoji obavezna cesija (ustupanje) deviza državi, za uvoznika je naročito važan način na koji će doći do potrebnih deviza za uvoz. Ako se one odobravaju restriktivno i selektivno, to se svodi na izuzetno efikasnu zaštitu domaćeg tržišta i smanjenje uvoza, a obrnuto u slučaju liberalnog uvoza. Manipulacija kursom nacionalne valute. Ako je domaća valuta precenjena, to stimuliše uvoz, a destimuliše izvoz i dovodi do deficita platnog bilansa. Međutim, ako je domaća valuta potcenjena, to stimuliše izvoz, a destimuliše uvoz. Promene kursa značajne su za izvoz i uvoz čak i u uslovima konvertibilne, a da se i ne govori o zemljama sa ”mekom” valutom. Najbolje rešenje jeste realan devizni kurs koga je, inače teško izmeriti, on ima neutralno dejstvo na uvoz i izvoz, odnosno na spoljnu trgovinu.

I         

245

IV - PODSTICANJE IZVOZA Carine i necarinske prepreke spadaju u mere tzv. pasivne mere zaštite. A postoje i mere aktivne zaštite, koje se zovu podsticaji izvoza, odnosno stimulacije izvoza, odnosno izvozne premije i subvencije. Izvoz je pitanje “biti ili ne biti” za većinu zemalja. Bez izvoza nema deviza za uvoz, ali ni punog korišćenja kapaciteta domaće privrede, kao ni borbe za svetske kriterijume konkurentnosti, produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti. Zbog toga se izvoz stimuliše (podstiče) raznim merama. Najčešće mere stimulisanja izvoza jesu: 1. proizvodne subvencije; 2. izvozne premije; 3. poreske i carinske olakšice (povraćaji); 4. odobravanje izvoznih kredita sa niskim kamatama; 5. subvencioniranje transportnih troškova; 6. davanje garancija za kredite, koje se odobravaju za proizvodnju i za izvoz; 7. finansiranje propagande (sajmovi, izložbe, publikacije); 8. informacije i izučavanje spoljnih tržišta; 9. pomoć ambasada, konzulata i predstavništava privrednih komora u prodoru domaće robe na strana tržišta. Svetska trgovinska organizacija zalaže se za ukidanje izvoznih premija i subvencija, izuzev tzv. dozvoljenih. Dozvoljenim se smatraju: t opšte raspoložive usluge vlade u domenu istraživanja, kontrole bolesti, bezbednosti u hrani i infrastrukturne bezbednosti; t direktna davanja farmerima (pre svega u seoskim područjima), koja utiču na rast njihovih prihoda, a direktno ne utiču na rast proizvodnje, trgovine i konkurentnost izvoza. t pomoć za strukturna prilagođavanja (razvoj nerazvijenih područja); t direktna plaćanja u okviru programa za zaštitu životne sredine i pro grama pomoći regionima. Dozvoljene subvencije obuhvataju razne vrste pomoći države za istraživanje i razvoj, koje se na ugovornoj osnovi odobravaju firmama i istraživačkim ustanovama, s tim da ona ne prelaze 50% troškova potrebnih za bazna industrijska istraživanja ili 25% troškova za primenjena istraživanja. U ovu kategoriju subvencija spada i pomoć nerazvijenim regionima u zemlji, pri čemu svaki od njih mora biti jasno geografski označen, sa ekonomskim i administrativnim identitetom. Stepen nerazvijenosti regiona se utvrđuje na osnovu objektivnih, zvanično verifikovanih kriterijuma kao što su dohodak po glavi stanovnika ili stopa nezaposlenosti. Konačno, u kategoriju dozvoljenih subvencija spada i pomoć u cilju prilagodavanja postojećih postrojenja novim zahtevima zaštite čovekove okoline, s tim što ona mora biti ujednačena i ograničena na 20% vrednosti troškova adaptacije. Takođe, moraju biti dostupna svim firmama, proporcionalno njihovim planovima o smanjenju zagađenja.

246

M    

Bogate članice EU insistiraju da i dalje imaju pravo na državne subvencije kao pomoć privredi. Samo francuski Alstom dobio je 2,28 milijardi evra od države da bi preživeo krizu. Širak je krajem 2004. predložio novu industrijsku politiku Francuske iako se druge članice EU s predlogom ne slažu. Za svaki evro koji preduzeće uloži za industrijsku inovaciju, dobiju još jedan evro od države iz sredstava nastalih privatizacijom državnih preduzeća. EU je u 2008. godini izdvojila 40,8 milijardi eura za subvencije u poljoprivredi ili 31,68% ukupnog budžeta. U pregovorima iz Dohe planirano je ukidanje direktnih subvencija u definisanom vremenu, što bi trebalo da izvoz ZUR poveća za 200 milijardi dolara i da smanji siromaštvo oko 500.000 ljudi zaposlenih u poljoprivredi zemalja u razvoju. Protiv subvencija, koje su dokazane, zemlja uvoza ima pravo preduzeti kompenzatorne carine. Nužna pretpostavka je da je uvoz subvencionisanih proizvoda ispoljio tendenciju rasta i da je izazvao poremećaj proizvodnje i cena na domaćem tržištu, a potrebno je da zahtev podnese najmanje 25% oštećenih proizvođača u zemlju uvoznici.

V - MULTILATERALIZAM I BILATERALIZAM

1. MULTILATERALIZAM Multilateralizam predstavlja mogućnost slobodnih međunarodnih plaćanja u bilo kojoj valuti koja je konvertibilna. Time se konvertibilna potraživanja stečena, po raznim osnovama, u jednoj zemlji veoma lako prenose za plaćanje dugovanja u bilo kojoj zemlju u svetu. Potrebno je samo da se popuni nalog za prenos deviza ili uplati domaća valuta, a uvoz, u uslovima konvertibilnosti je, uglavnom, na liberalnom režimu. Nekonvertibilan novac ne može biti osnova multilateralizma, a kvarenje novca nastalo je samom njegovom pojavom. Ranije je obavljano u obliku smanjenja metala u novčanici, a kasnije suvišnim štampanjem novca tj. inflacijom. Do kvarenja novca najviše je dolazilo u privrednim krizama i pripremi ratova. Hiperinflacija u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata otvorila je put za dovođenje Hitlera na vlast, a depresija u SAD 1929-1933., otvorila je put dolasku Ruzvelta na vlast sa njegovom politikom javnih radova New Dill-a. Po osnivanju bretonvudskih institucija 1944. najznačajnija svetska valuta postao je dolar (kao papirno zlato umesto metala). Dolar je ozvaničen kao valuta SAD daleke 1792. godine. Evropske valute na zapadu posle Drugog svetskog rata uspostavile su konvertibilnost tek 1958. godine, posle investiranja ogromnih američkih sredstava iz Maršalovog plana.

I         

247

Osnov multilateralizma u međunarodnim plaćanjima je konvertibilna valuta koju svako rado prima u međunarodnim plaćanjima. Reč konvertibilnost potiče od latinske reči convertere, što znači preobraziti jedno u drugo, pretvoriti. Konvertibilnost podrazumeva da svaki imalac te valute može slobodno da je zameni za bilo koju stranu valutu po važećem kursu razmene, fiksnom ili fleksibi-lnom (varijabilnom) i bez posebnih ograničenja. Postoje razni oblici i stepeni konverti-bilnsti, zavisno od ekonomske razvijenosti i drugih ekonomskih i političkih okolnosti u pojedinoj zemlji ili grupi zemlja. Unutrašnja konvertibilnost omogućava domaćim licima da nacionalnu valutu zamenjuju za inostrane valute, a spoljna konvertibilnost omogućava stranim licima da domaću valutu neke strane zemlje zamenjuju za druge valute slobodno i bez posebnih dozvola. Konvertibilni novac je prihvatljiv za sve zemlje sveta i daje veću sigurnost vlasniku za očuvanje realne vrednosti novca i prilikom kupovine neke robe. Konvertibilnosti nisu svojstvene zabrane, specijalni depoziti, procedure alokacije stranih valuta, niti razne restrikcije za medunarodni promet robe, usluga i stranih investicija. Nažalost i konvertibilni novac može biti nestabilan i nerealan (SAD 2001-2010). Transferabilnost valute označava mogućnost iznošenja te valute u inostranstvo i poslovanje sa njom u stranim zemljama i u dovoljnim količinama, tako da konvertibilnost određene valute bez transferabilnosti nema veliku praktičnu vrednost, jer je bez toga teško ostvariva spoljna konvertibilnost valute. Konvertibilnost nije jednostrani formalni akt države, već opšte priznanje dostignutog stepena razvoja nacionalne ekonomije, kada se ona bez ograničenja može uspešno suprotstaviti drugim ekonomijama u produktivnosti i ekonomičnosti i kada taj odnos određuje realan kurs nacionalne valute na tržištu, realnije nego kad kurs propisuje država svojim aktom. Konvertibilnost znači da je valuta prihvatljiva u komercijalnim transakcijama izvan zemlje, a uslov su slobodno kretanje ljudi, robe i kapitala preko granice. Ni sve konvertibilne valute nemaju opštu prihvatljivost u međunarodnim plaćanjima. Važna je snaga privrede, dugoročna stabilnost valute i obim transakcija koje se u toj valuti obavljaju, i da obim (raspoloživost) valute ne koči normalan i prirodan razvoj međunarodne trgovine. Kao opšte priznate svetske valute kvalifikovale su se dolar i evro, kao i jen na području Azije. Verovatno, u bliskoj budućnosti i kineski juan. U maju 2002. godine MMF je dao saglasnost na punu konvertibilnost dinara (unutrašnju i spoljnu), što je objavljeno u službenom glasilu Fonda “lMF Survey”. Kod unutrašnje konvertibilnosti pravo zamene valuta imaju domaća lica, a kod spoljne zahtevi za konverziju dolaze od stranaca (tzv. nerezidenata). U početku se radi samo o tekućim, a kasnije i o kapitalnim transakcijama. Međutim, dinar je ostao konvertabilan samo u Srbiji jer se ne kotira na međunarodnim berzama kapitala.

248

M    

2. BILATERALIZAM Za razliku od multilateralizma koji se, kao što smo videli, oslanja na konvertibilnost i transferabilnost valuta i na slobodnu trgovinu, bilateralizam je sistem međunarodnih plaćanja, gde se primenjuje vezana trgovina, tj. klirinški način plaćanja i suštinski razmenjuje roba za robu. Kao sredstvo obračuna uzima se valuta neke nezavisne treće zemlje (najčešće dolar). Bilateralizam je izrastao iz protekcionizma jer zemlje u razvoju koje se nalaze u teškoj razvojnoj situaciji moraju da, pored preduzimanja zaštite u trgovini (carine, kontingenti, dozvole i sl.), preduzimaju i mere ograničenja u domenu međunarodnih plaćanja, kako bi deficit platnog bilansa održavale u dozvoljenim granicama. Bilateralizam im omogućava ekspanziju trgovine, a bez negativnog uticaja na platni bilans, kao i razmenu roba koje bi teško mogle biti predmet trgovanja na slobodnom međunarodnom robnom tržištu. Bilateralizam u trgovini je planska kategorija i zasniva se na sistemu planskog bilansiranja trgovine između dve zemlje na duži rok. Osnovni princip je vrednosno uravnoteženje godišnjih bilansa na bazi međusobnih robnih isporuka, a ne zlata i konvertibilnih deviza. Uslov za razvoj bilateralizma je da svaki partner ima robu potrebnu drugome partneru. Kao primer pozitivnog uticaja bilateralizma na međunarodnu razmenu možemo navesti primer trgovine između Rusije i Indije, gde je, posle potpisivanja dugoročnog trgovinskog i platnog sporazuma 1969. godine, trgovina za 10 godina, od 1970-1980., porasla za preko 3 puta od 6% na 20% ukupne spoljne razmene Indije, a mogu se navesti i drugi primeri. Bilateralna razmena ima niz nedostataka. Problem je ako se javlja suficit u razmeni. Tada zemlja izvoznik beskamatno kreditira zemlju uvoznika, pa opadaju ekonomski motivi za izvoz. Zemlja može naplatiti izvoz samo ako na klirinškom računu ima sredstava. Zbog toga je u sistem kliringa uključeno automatsko kreditiranje do određenog iznosa i to beskamatno (tzv. manipulativni kredit). No u kriznim periodima u razmeni između dve zemlje obično se sredstva manipulativnog kredita brzo iskoriste, pa se problem neravnoteže ne rešava. Takođe, ako jedna zemlja duže primenjuje ovaj sistem, obično se domaće cene visoko izoluju od kretanja spoljnih cena i unutrašnja vrednost valute od spoljne. Gube se sva realna merila vrednosti, pa se nacionalna privreda trajno udaljava od svetske produktivnosti i prave međunarodne podele rada, koja omogućava međunarodnu utakmicu za sve zemlje u svetu. Nacionalna valuta zemlje, zbog nerealne vrednosti, postaje i sredstvo špekulacija između domaćih i stranih subjekata. Domaća valuta, dakle, iščezava kao parametar vrednosti, čak i nacionalne, a da i ne govorimo o međunarodnoj vrednosti te valute. Slabost ovog sistema pojavljuje se, takođe, u rešavanju unutrašnjih obračuna između uvoznika i izvoznika robe. Ovo ima za posledicu da, često, izvoznici prodaju robu po višim cenama, što znači da su i uvoznici primorani da plaćaju više cene. Ako se razlika između uvoznih i

I         

249

izvoznih cena ne poravnaju u nekom fondu za egalizaciju cena, onda to izaziva usporavanje poslovne aktivnosti i koči razvoj međunarodne trgovine. Pored toga bilateralizam predstavlja i neku vrstu protekcionizma i nejednakog regulisanja međunarodne trgovine za sve druge zemlje, izuzev te dve zemlje koje su potpisnice tih sporazuma.

VI - DEVIZNI KURSEVI

1. POJAM Novac, prevashodno služi da omogući kupoprodaju robe. Svaka zemlja ima svoje zakonski odredeno sredstvo plaćanja unutar zemlje. Kod plaćanja između zemalja domaći novac (ako je konvertibilan) postaje roba koja se kupuje i prodaje na deviznom tržištu po ceni koja se zove devizni kurs. Kod mekih valuta situacija je složenija, pa se prema inostranstvu vrši ili plaćanje konvertibilnim valutama ili se primenjuju razni oblici bilateralizma, tj. direktne ili preko kliringa, razmene robe za robu. Konvertibilne valute podstiču, a meke koče međunarodnu trgovinu. Devize su potraživanja u inostranstvu koja glase na stranu valutu. Tu spada i efektivni strani novac, osim kovanog zlatnog novca. Valutom se naziva efektivni novac, domaći i strani. Kada se efektivni strani novac pošalje stranoj banci i uknjiži u korist tekućeg računa banke pošiljaoca, on postaje deviza potraživanje koje glasi na stranu valutu. Isto, ako se sa deviznog računa, podiže, po bilo kom osnovu gotovina, deviza se pretvara u valutu. Znači između valuta i deviza postoji stalna međusobna protočna cirkulacija. Devizni kurs je cena strane valute izražena u domaćoj valuti i obrnuto. Njegova je uloga da omogući preračunavanje stranih cena u domaće i obrnuto, radi izrade jedinstvenih kalkulacija kod prometa po osnovu bilo koje međunarodne ekonomske transakcije. Time kurs omogućuje da se utvrdi nivo cena domaće i strane robe i da se one preračunavaju, upoređuju i ispituje isplativost posla. Ako je kurs domaće valute precenjen jeftinija je strana roba, a skuplja je domaća roba na inostranom tržištu. Devizni kurs makroekonomski povezuje domaću sa svetskom privredom i sa međunarodnim tržištem robe, usluga i kapitala. On je u uskoj vezi sa cenama, ponudom i tražnjom deviza, novčanom masom, kamatnom stopom, deviznim rezervama, budžetskim deficitom. Konačno devizni kurs je čvrsto povezan sa tržištem kapitala (prilivom i odlivom). Imaoci imovine bilo da se radi o nekretninama, potraživanjima, finansijskim instrumentima uvek biraju valutu, ako im je to omogućeno, u kojoj će držati svoju imovinu, tako da devizni kurs postaje i sredstvo za čuvanje imovine odnosno bogatstva (raniji termin novac kao sredstvo za tezaurisanje odnosno čuvanje blaga).

250

M    

Devizni kurs (njegova prihvatljivost, stabilnost i realnost) je ogledalo privrede, a nestabilnost kursa odraz je teškog stanja privrede, mada, istovremeno, održavanje realnog i stabilnog kursa spada skoro u domen kvadrature kruga. Svaki kurs može da se kratkoročno»prisilno» održava, manipulisanjem novčane mase. Ali dugoročne ravnoteže platnog bilansa i povoljni odnosi u kretanju cena i međunarodnom kretanju kapitala su najznačajniji u njegovom trajnijem stanju i promenama. Devizni kurs nas informiše o svetskim i našim cenama, troškovima i našem položaju i mogućnostima u svetskoj privredi. Čvrst novac, ravnotežni kurs i otvorena privreda formalno sve subjekte stavljaju u jednak položaj, daju osnove za realne ekonomske kalkulacije, racionalno privređivanje, pravilnu raspodelu dohotka. Ali onog momenta kad se raziđu oficijelni i tržišni kurs, a država vrši raspodelu deviza po nerealnom kursu, tada nema prave stabilnosti novca. Kad nema stabilnosti novca kao osnovne cene ne može se ostvariti i realno meriti ni stabilnost drugih cena. Stabilan i realan novac garantuje da građani neće biti opljačkani niti inflacijom, niti od strane države. Kad se štampanje novca veže za devize, ako je njihov priliv nedovoljan dolazi do recesije. Istovremeno nijedna zemlja sa visokom inflacijom nije uspela stabilizovati novac i razviti sklonost ka štednji i investicijama, niti uvećati sopstveni razvoj. U Spomenici NBS iz 1909. godine piše:“ Valutna pitanja su proizvod ekonomskog i finansijskog stanja u kojem se zemlja nalazi. Ako zemlja nema mnogo duga na strani, ako je aktivna u međunarodnom bilansu i ako su državne finansije u dobrom stanju, valutno je pitanje lako rešivo“. A u Izveštaju NBSHS iz 1922. piše: „Veštački načini podizanja kursa jedne monete osuđeni su na neuspeh, a naš dinar biće stabilan kad se uvede red u državnim finansijama, da budžet nije u neravnoteži i kad se radinost uveća u svim pravcima, kad se trgovina uravnoteži i na svim poljima uvede štednja. (NBSHS, 1922.)

2. VRSTE DEVIZNIH KURSEVA Postoje tri osnovne vrste deviznih kurseva: t fiksni devizni kursevi, t fleksibilni devizni kursevi, i t puzajući devizni kursevi. Fleksibilni devizni kursevi mogu biti čisti tržišni devizni kursevi i rukovođeni ili vođeni devizni kursevi. Ovi poslednji se u literaturi često označavaju kao prljavi devizni kursevi, jer nisu transparentni i samo centralna monetarna vlast zna logiku njihovog formiranja, usmeravanja i održavanja.

I         

251

A. FIKSNI DEVIZNI KURSEVI Fiksni devizni kurs je kurs koje administrativno određuje država. Može biti vezan za valutu neke zemlje (na primer dolar, evro, jen), ili za ponderisanu korpu valuta, ili za specijalna prava vučenja (Special Drawing Rights SDR). Izbor korpe valuta najčešće je, u praksi vezan za dve valute (na primer evro i dolar), u skladu sa ponderima trgovine u pojedinoj valuti. Kod specijalnih prava vučenja kurs je propisan od strane Međunarodnog monetarnog fonda, a ponder njegove promene čine dolar, evro, britanska funta i japanski jen. Fiksni devizni kurs moguć je i u uslovima funkcionisanja deviznog tržišta, a ukoliko država strogo kontroliše njegovo kretanje. Pozitivne strane fiksnog deviznog kursa uglavnom su sledeće: t u odnosu na fleksibilni kurs, pruža stabilniju osnovu kod izrade spoljnotrgovinskih kalkulacija pri uvozu i izvozu, posebno kod sklapanje dugoročnih aranžmana sa stranim partnerima; t više štiti nacionalnu privredu od kratkoročnih, stihijskih i špekulativnih poremećaja i radnji na svetskom tržištu; t mnogo više stabilizuje cene u zemlji (borba protiv inflacije) od fleksibilnog kursa i predstavlja tzv. monetarno sidro za obuzdavanje rasta cena. Osnovni nedostaci fiksnog deviznog kursa su sledeći: t povećava deficit platnog bilansa, jer je nacionalna valuta najčešće precenjena, pa koči izvoz, a podstiče uvoz; t celokupnu nacionalnu ekonomiju podređuje potrebi održavanja stabilnog deviznog kursa; t nacionalnu privredu udaljava, ili je teže povezuje sa svetskom privredom; t najčešće je nerealan pa su neophodne dodatne mere za usklađivanje nivoa cena u zemlji sa cenama stranih partnera (carine, kontingenti, premije, dozvole i sl); t potrebno je držati veće devizne rezerve u odnosu na fleksibilni kurs; t najčešće je domaća valuta precenjena (ređe potcenjena), pa je prisutna mogućnost devalvacije (ređe revalvacije), odnosno značajnije promene deviznog kursa preko noći, čime se potiru mnoge pozitivne strane fiksnog kursa; t u slučaju devalvacije u većem procentu iznenadno se remeti poslovanje, kalkulacije i bilanse cele privrede zbog ogromnih i iznenadnih kursnih razlika. Glavna pozitivna osobina fiksnog deviznog kursa je njegova stabilnost, a time i pozitivan uticaj na stabilnost i nisko kretanje cena (pa se uzima kao antiinflaciono sidro). On se održava na restriktivno (visokoj) emisionoj politici, kamatnoj stopi, operacijama na otvorenom tržištu i na vezi novca i cena (a kredibilnoj vlasti stalo je da i novac i cene budu stabilne). Glavna mu je mana nerealnost. Ako kurs miruje, a cene u zemlji rastu, to dovodi do smanjenja izvoza, povećanja uvoza i ogromnog deficita tekućeg bilansa i najčešće je nerealan. Znači ne meri realno kretanje domaćih cena u poredjenju sa cenama konkurenata na međunarodnim tržištima, i odnos ponude i tražnje deviza.

252

M    

B. FLEKSIBILNI DEVIZNI KURSEVI Postoje dve vrste fleksibilnog deviznog kursa, onaj gde ponuda i tražnja deviza na deviznom tržištu transparentno i istinito određuju njegov nivo na bazi potpuno slobodnog fluktuiranja i tzv. rukovođeni devizni kursevi (managed float ili dirty float). Pošto kurs utiče na sve najvažnije ekonomske kategorije (proizvodni rast, privredna struktura, zaposlenost, inflacija, izvoz, uvoz, platni bilans, nadnice, kamatne stope, novčanu masu i sl.) slobodno se može reći da nijedna država sudbinu deviznog kursa ne sme prepustiti dnevnim uticajima i oscilacijama ponude i tražnje, nego ga smatra jednim od elemenata ekonomskog razvoja i ekonomske politike. Stoga je pitanje da li je posle primene zlatnog standarda (koji je ukinut posle privredne krize 1929-1993. u celini, a potpuno kada je ukinuta i konvertibilnost dolara u zlato po Niksonovom programu iz 1971. godine), ovaj oblik kursa ikad i primenjivan. Sa velikom verovatnoćom se može reći ne. Umesto njega primenjuje se rukovođeno fluktuiranje (managed float ili dirty float). U ovom sistemu monetarna vlast ima ciljni devizni kurs, koji odgovara privrednom razvoju, ekonomskoj politici, platnom bilansu, deviznim rezervama i kretanju cena i kamata, a niko i ne primećuje koliko ona rafinirano čuva devizni kurs, koji ne obelodanjuje nego njegovo poželjno kretanje drži u tajnosti. Svi misle (često i nacionalna vlada) da se kurs formira na bazi slobodnog delovanja ponude i tražnje, a suštinski se radi o tajni monetarne vlasti (na primer, Sistema federalnih rezervi u SAD sa Alenom Grispenom na čelu u periodu dugom preko 16 godina). Kurs niti je unapred poznat, niti je objavljen, a monetarne vlasti ga prate i intervenišu na deviznom tržištu. (Friedman, 1968. str. 413-437) Najčešće fleksibilni kurs pokazuje visoke fluktuacije. Tako su u samo dve godine (1999. i 2000.) dolar i evro fluktuirali za 33%, evro naviše, a dolar naniže. Japanski jen pokazao je relativnu stabilnost. Sve se ovo vidi na grafikonu 8 i 9. Od jeseni 2000. do kraja 2004. dolar je u odnosu na evro izgubio 60% vrednosti. Evro je na dan uvođenja 1.januara 1999. vredeo 1,17 dolara. Početkom 2002. vredeo je 0,85 dolara, krajem 2009. vredeo je 1,64 dolara, a u junu 2010. 1,20 dolara. Grafikon 8

Grafikon 9.

Izvor: IMF, International Financial Statistics, 2004. I         

253

Pozitivne strane fleksibilnog deviznog kursa su sledeće: t blagovremeno upućuje domaću privredu na potrebu prilagođavanja međunarodnom okruženju, čime olakšava privrednu saradnju sa svetom; t efikasnije deluje na uspostavljanje ravnoteže platnog bilansa (a u uslovima slobodnih odnosa ponude i tražnje deviza, može uspostaviti njegovu potpunu ravnotežu u kratkom roku); t smanjuje potrebu uvođenja dodatnih mera (ingredijenata) da bi se uskladile domaće cene sa cenama strane konkurencije (carine, premije, dozvole, kontingenti, monetarne mere i sl.); t manja je mogućnost da dođe do precenjenosti (potcenjenosti) nacionalne valute nego kod fiksnog deviznog kursa; t smanjuje potrebu držanja velikih monetarnih rezervi. Nedostaci fleksibilnog deviznog kursa su sledeći: t podstiče i uvećava inflaciju u domaćoj privredi; t ne obezbeđuje postojane kalkulacije i kriterijume za ocenu rentabilnosti izvoznih i uvoznih poslova; t izlaže domaću privredu nekontrolisanom uticaju svih kratkoročnih, stihijskih i špekulativnih kretanja na svetskom tržištu; t u privrednoj saradnji okruženju se daje veći značaj nego sopstvenoj privredi; t povećava dnevne (česte) komercijalne rizike i kursne razlike u ekonomskim poslovima sa inostranstvom. Glavna vrlina fleksibilnog deviznog kursa je što sve ekonomske kategorije i, trenutno, drži realnim na principu opšte privredne ravnoteže. On ažurno amortizuje fluktuacije koje dolaze iz inostranstva (okruženja) i u svako vreme može držati platni bilans u ravnoteži. Glavne mane su što negativno utiče na nivo cena (inflaciju), često veoma visoko i iz psiholoških razloga, zbog njihovih čestih, skoro dnevnih, promena. Takođe, otežano je pravljenje dugoročnih kalkulacija u spoljnoj trgovini, a može i pozitivno i negativno uticati na kamatne stope i na međunarodno kretanje kapitala, u zavisnosti od drugih ekonomskih agregata, kao i od razvojne i ekonomske politike koju vlada određene zemlje vodi.

C. PUZAJUĆI DEVIZNI KURSEVI Koji oblik deviznog kursa može biti najbolje rešenje u uslovima inflacije i u okolnostima rastuće mobilnosti međunarodnog finansijskog kapitala? Ukoliko se odbaci potpuno fleksibilni devizni kurs i potpuno fiksni kurs, kao ekstremna rešenja, onda je najbolji tzv. puzajući kurs, kao srednje-prosečno rešenje.

254

M    

Puzajući kurs (crawling peg) najčešće se koristi u zemljama s visokom inflacijom, a svodi se na česte mini deprecijacije da bi se izbegle ogromne devalvacije, kao pravi privredni šokovi. Staza prilagođavanja je prethodno objavljena, a najčešće se kreće od 1% do 5%. Njegove prednosti su sledeće: Prvo, priznaje se činjenica da je, u uslovima inflacije, potpuno fiksni kurs nemoguće održavati bez ogromnog deficita platnog bilansa, gubitka rezervi, drastične kontrole uvoznih tokova ili veoma čvrste monetarne, fiskalne te politike zarada i cena. Drugo, u ovom sistemu kursa izbegava se potreba ogromnog procenta devalvacije kursa (što je slučaj sa fiksnim kursem), u cilju rasta izvoza i deviznog priliva. Tri su uslova da ova politika kursa uspe. Prvo, da se domaća tražnja drži pod kontrolom, tj. da ne bude rasta zarada iznad produktivnosti i rasta budžeta izvan realnih izvora. Drugo, tekuće devizne rezerve treba da se kreću minimalno na nivou tromesečnog uvoza kako bi se kurs branio u trenucima kad dostigne granice intervala koji se mora braniti. I treće, privreda mora biti konkurentna da bi davala adekvatne odnose izvoza i uvoza. Kakva je praksa u svetu u izboru oblika deviznog kursa pokazuje sledeća tabela: Tabela 13. Aranžmani deviznih kurseva u 2005. godini Fiksni kursevi • US dolar ili vezane za dolar • Evro ili vezano za evro • Ostale valute

10 30 9

Puzajući kursevi • Fleksibilnost prema jednoj valuti • Fleksibilnost prema korpi valuta

49 7

Fleksibilni kursevi • Upravljano fluktuiranje • Nezavisno fluktuiranje

53 30

Izvor: IMF, www.sr.imf.org/external/np/mfd/er/2005/eng/1205.htm.

Po Mandelu fleksibilni kurs više zavisi od špekulacija kapitalom, a manje od svetske trgovine. On je pristalica fiksnog kursa, tj. da novac bude vezan za nešto stabilno i trajno (poput zlata), da nije prepušten volji štampača novca. (Robert Mandel, 2004.)

I         

255

Tokom 70ih godina 86% zemalja u razvoju vodilo je politiku fiksnih deviznih kurseva, bilo da su svoju valutu vezivali za jednu valutu (dolar, nemačku marku, francuski franak), bilo za korpu valuta, ili specijalna prava vučenja. To je, zapravo bio teorijsko-empirijski vrhunac fiksnih deviznih kurseva. Već sredinom 1999. godine 147 zemalja članica MMF ostvarilo je konvertibilnost (sa raznim manjim ili većim restrikcijama i ograničenjima), dok je ostalih 35 imalo meku valutu i primenjivalo je deviznu kontrolu. Zemlje koje su prešle na konvertibilnost dužne su da ne uvode restrikcije na tekuća plaćanja i transfere, niti da uvode diskriminatorske valutne aranžmane i višestruki kurs. Ovde se ne radi o konvertibilnosti po fiksnom kursu, već, posle ukidanja valutnog pariteta, o tržišnoj konvertibilnosti po fleksibilnom deviznom kursu. Događaji u ekonomsko finansijskoj sferi SRJ u periodu 1991-993. otkrili su činjenicu da fiksiranje deviznih kurseva u uslovima visoke inflacije, stimulira i bežanje iz domaće valute i kupovinu deviza, a radi zaštite imovine od gubljenja kupovne snage domaćeg novca. Porast tražnje deviza iscrpio je devizne rezerve, izazvao ogroman deficit tekućeg bilansa i hiper inflaciju. Bežanje u devize, kao način zaštite kapitala, pratilo je brzo širenje težnje za dopunskom zaradom kroz sivu ekonomiju i špekulativne poslove, a najviše su ih koriste firme i pojedinci bliski režimu (uključiv i banke). Umesto zvaničnog kursa, korišćeni su tzv. crni i šticovani kursevi sa razornim dejstvom na ukupnu ekonomiju.

3. REALNI DEVIZNI KURS Varijacije deviznog kursa direktno utiču na izvozne i uvozne cene. Ako je dinar precenjen, nastaje gubitak u izvozu i dobitak u uvozu, pa kurs izaziva ili uvećava deficit u platnom bilansu. Zbog toga je najznačajnije da kurs bude realan. To je ravnotežan i pravičan devizni kurs, koji ne vrši precenjenost ili potcenjenost nacionalne valute i interne (unutar zemlje) i medunarodne preraspodele dohotka, nego mu je samo cilj da realno izmeri intervalutarnu vrednost i da bude most izrade kalkulacija i uspostavljanja jedinstvenih preračuna domaćih u svetske cene i obrnuto. On je više teorijska zamisao i vrlo ga je teško izmeriti, jer kurs nije neutralna ekonomska kategorija. Kako bi se mogao definisati realan devizni kurs? Realni devizni kurs je kurs ravnoteže kod koga su izjednačene domaće cene i kupovna moć novca (korpa namirnica) sa cenama i kupovnom moći kod zemalja glavnih spoljnotrgovinskih partnera i uravnotežen tekući deo platnog bilansa. Ravnotežni devizni kurs ima neutralno dejstvo na platni bilans, kretanje kapitala, kamatnih stopa i cena. Ravnotežni devizni kurs, koliko ga je uopšte moguće utvrditi, mora biti i stabilan. ‘‘Mi moramo preduzeti nešto protiv našeg šašavog valutnog sistema. Činjenica je apsurdna, da dve najvažnije valute sveta (dolar i evro) pokazuju kolebanje

256

M    

od 33% u samo dve godine’’. (Robert Mandel, 2004.) Japan je, da bi sprečio rast jena, za intervencije na tržištu samo u 2002. godini potrošio 189,2 milijarde dolara, a ova zemlja, zajedno sa Kinom, Hong Kongom i Tajvanom drži 80% svetskih deviznih rezervi u dolarima i 18% u evrima. Ravnoteža kursa znači da valutni kurs nema ni inflatorno ni deflatorno dejstvo. «Sa potcenjenim dolarom i precenjenim evrom imamo, inflatornu opasnost u Americi, a deflatornu u Evropi. Ravnotežni kurs bi mogao da iznosi 1,1 dolara za evro» (Robert Mandel, isto). Snagu kurseva određuje snaga privrede. Za pad kursa dolara (lošu vrednost dolara ili loš dolar) krivi su spoljni dugovi SAD, deficiti tekućeg bilansa i deficit budžeta, a najviše ekonomska politika SAD. Mandel predlaže da je, za stabilnost kurseva u svetu najbolja korpa valuta dolar, evro i jen, ali je potrebna zajednička politika deviznog kursa uz zajedničke intervencije, te zajednička politika, cena, kamata, budžeta i poreza. Realni devizni kursevi zavise od stanja tekućeg bilansa, odnosno stanja međunarodne trgovine, kretanja cena i kupovne moći, novca, kretanja kamatnih stopa i razlike u ekonomskom rastu pojedinih zemalja. U želji da devizni kurs bude trajno realan i stabilan, Ruzvelt je 1932. godine izjavio: «Sjedinjene Države žele da stvore takav dolar koji će i za života sledeće generacije imati jednaku kupovnu moć i jednaku moć da otplaćuje dugove» (J. K. Galbrait, 2000. str. 260).

4. FAKTORI (INDIKATORI) OD KOJIH ZAVISI DEVIZNI KURS Faktori (indikatori) od kojih zavisi devizni kurs su: t stabilna privreda i značajni rast BDP u dužem periodu, t kretanje cena u zemlji u odnosu na cene inostrane konkurencije, t odnos ponude i tražnje deviza odnosno stanje platnog bilansa, t kretanje deviznih rezervi, t kretanje kamatnih stopa i deficita budžeta, Uporedne stope rasta su izuzetno važne za realnost i stabilnost deviznog kursa. Mnogo je veća verovatnoća da će stabilniji i realniji kursevi biti u zemljama većeg privrednog rasta, nego u zemljama nižeg rasta, stagnacije ili pada privrede. Takođe, samo ukoliko su domaće cene stabilne, ili se menjaju u uzajamnom skladu sa domaćim cenama drugih zemalja, najvažnijih spoljnotrgovinskih partnera, kurs valute može biti stabilan i realan. A kad se ne zna kakav će kurs biti u budućnosti ne mogu se praviti dugoročni planovi. Cene zavise od ponude i tražnje. Tražnja je novac u opticaju, a ponuda sve robe koje u datom momentu čine ponudu. Centralna banka tražnju novca

I         

257

reguliše kupovinama i prodajom vrednosnih papira i deviza na otvorenom tržištu i referentnom kamatnom stopom. Operacije na otvorenom tržištu su kupoprodaja državnih papira, papira centralne banke i deviza. Time se ili upumpava novac ili povlači njegov višak, a indirektno se smanjuju cene ili nezaposlenost, zavisno od toga šta se u datom momentu želi činiti. Savremeni robni novac svoju stabilnost zasniva na robi i poverenju u državu, umesto na zlatu u vreme zlatnog standarda. Alen Grispen je pred ekonomskim klubom u Njujorku 19. septembra 2002. izjavio: «Cene su bile stabilne u periodu 1800/1929., zahvaljujući zlatu, odnosno zlatnora standardu. Nakon napuštanja zlatnog standarda 1933. indeks potrošačkih cena u SAD je za 20 godina udvostručen, a u sledećih 20 upetostručen u odnosu na 1933. godinu». Dok su Kenzijanci smatrali da oronuloj privredi treba upumpati dovoljno novca da se podstakne potrošnja i investicije, nobelovac Milton Fridman je tražnju za novcem, a time i mogućnost potrošnje, doveo u stabilne okvire vezujući je za ukupnu sumu dohotka, koji pojedinac i nacija može da proizvede. (znači za BDP) Inflacija potiče od latinske reči inflatio što znači duvati, naduvati, a termin se koristi od 1838. godine. Cene se mogu držati ako se novac veže za zlato, obezbedi puna samostalnost centralne banke, ili se uvede valutni odbor. Stanje platnog bilansa i raspoložive devizne rezerve su od neposrednog uticaja na kretanje kursa, jer od njih zavisi ponuda i tražnja deviza na deviznom tržištu, koje su osnovne poluge formiranja deviznog kursa. Odnos izvoza i uvoza i visina deviznih rezervi najdirektnije utiče na ponudu i tražnju deviza, a time i na visinu i kretanje deviznog kursa. Kada zapadne u spoljnu nelikvidnost država povećava izvoz, smanjuje uvoz, prodaje imovinu, zadužuje se u inostranstvu, koristi (troši) devizne rezerve, a u krajnjoj liniji sledi deprecijacija ili devalvacija deviznog kursa. Ponuda i tražnja deviza bitno zavisi i od stanja (salda) u međunarodnom kretanju kapitala jer je kapital značajna stavka ponude i tražnje deviza, kao i od doznaka radnika iz inostranstva i deviza koje drže građani. Inače, stabilan i realan devizni kurs uzrokuje eliminaciju platnobilansnih restrikcija (deviznih kvota, dozvola, depozita i sl.). Kamata je pitanje razvojne i ekonomske politike. Ona opredeljuje proizvodnju, potrošnju i investicije. Veća je ako postoji rizik povraćaja plasiranih sredstava. Očuvanje realne vrednosti novca, njegova ponuda i tražnja glavni su faktori kretanja kamatne stope. Ali i kamata utiče na kretanje kursa. Povećanje kamate i smanjenje emisije novca od strane centralne banke jača kurs nacionalne valute, a smanjenje kamate i povećanje emisije novca dovodi do njenog slabljenja. Kod pravljenja ekonomskih kalkulacija zaduživanje se isplati samo dotle dok se kamata može vraćati iz ostvarenog profita. Deficit budžeta, uvek slabi devizni kurs i utiče na precenjenost domaće valute, a time i na nerealnost deviznog kursa.

258

M    

5. DEVIZNO TRŽIŠTE Na deviznom tržištu (prvenstveno ako je valuta konvertibilna) vrše se operacije kupovine i prodaje deviza (i kratkoročnih hartija od vrednosti koje su u deviznom znaku) i formira se tržni devizni kurs. Na deviznom tržištu formira se devizni kurs i u zemljama koje imaju samo delimično konvertibilnost. Dinar, na primer, nema punu konvertibilnost jer se devize na njemu ne mogu potpuno slobodno kupovati, nego samo na osnovu urednih uvoznih ugovora. Da nije tako banke bi mogle otkupljivati devize, prebacivati ih u inostranstvo i ugroziti monetarni sistem i konvertibilnost valute, jer se još uvekradi o krhkoj konvertibilnosti, pošto se, ponuda deviza ne zasniva na sigurnim i trajnim izvorima. Osnova za postojanje trgovine sa devizama su poslovi platnog prometa sa inostranstvom, koji se zasnivaju na kontokorentnim odnosima sa inostranstvom. Motivi i razlozi glavnih učesnika (banaka) na deviznom tržištu su: a) interesi komitenata (domaća i međunarodna likvidnost). Ovi poslovi se zovu “čisti” poslovi deviznog tržišta; b) kupovina deviza radi prodaje, “špekulativni poslovi”, čiji je cilj zarada ili zaštita imovine u budućnosti. Prilivi deviza na deviznoj poziciji banke, na nostro kontu su sledeći: uzeti ili kupljeni devizni depoziti, kupljena devizna sredstva na tržištu, priliv deviznih sredstava od uzetih kredita, naplata potraživanja banaka i njenih komitenata, kao i priliv po osnovu transfera dobiti, poklona, prodaje imovine i po drugim osnovama. Odliv deviza čine: prodati devizni depoziti, prodata devizna sredstva na tržištu, odliv deviza po datim kreditima, odliv za kupovinu imovine sa plaćanjem u stranim valutama, odliv po osnovu plaćanja kreditnih i drugih obaveza banke i njenih komintenata. Na deviznom tržištu obavljaju se sledeći poslovi: a) promptna kupovina deviza kasa ili spot; b) terminska kupoprodaja deviza; c) osiguranje od kursnog (deviznog) i kamatnog rizika; d) svop poslovne operacija; e) valutne opcije; i f) fjučers ugovori. Devizna tržišta dele se na otvorena i zatvorena. Na otvorenima, u kupovini i prodaji deviza mogu učestvovati i strana lica, a na zatvorenim samo domaća. Dele se, takođe, na tržišta koja se organizuju na jednom mestu (tržište u Švajcarskoj, Srbiji) i potpuno slobodna tržišta (kao u Nemačkoj) na kojima se devize kupuju direktno između banaka, kao i banaka sa njihovim komintentima (preduzećima i građanima), bez bilo kakvog organizovanog centralnog tržišta. Bez obzira na tip deviznog tržišta, institucionalni osnov njihovog funkcionisanja predstavljaju devizni računi građana, preduzeća, banaka i države kao i državni devizni režim tj. propisi koji promet deviza regulišu. I         

259

I strana lica mogu imati dinarske račune u zemlji (tzv. dinarski računi nerezidenata) preko kojih se mogu uključivati na naše devizno tržište. Dinare na tim računima mogu sticati na osnovu: t prodaje deviza za dinare ovlašćenoj banci, t prodaje robe i usluga za dinare, t učešća u dobiti u preduzećima u našoj zemlji, t prenosom sa računa drugih lica u zemlji i inostranstvu po propisanim osnovama. U Srbiji devizno tržište ima najširu definiciju kao: t kupoprodaja deviza između banaka i njihovih komintenata (građana i preduzeća), t kupovina deviza između banaka, i t kupovina deviza na tzv. Međubankarskom tržištu, na kome kao interventijent učestvuje i Narodna banka Srbije. Međubankarsko tržište organizovano je pri Narodnoj banci Srbije. Sve operacije kupovine i prodaje deviza vrše se virtuelno, tj. elektronskim putem.“Narodna banka Srbije na kretanje kursa utiče ili kroz povećanje (smanjenje) ponude novca, ili kroz kupovinu ( prodaju) deviza: t održavanja likvidnosti plaćanja prema inostranstvu, t ostvarivanja jedinstvenog kursa dinara i uticaja na njegov nivo, t obezbeđenja deviznih rezervi zemlje. Kad Narodna banka interveniše na Međubankarskom tržištu dolazi do monetarnog efekta. Naime, kada prodaje devize ona povlači dinare i time se smanjuje novčana masa u opticaju. Kada kupuje devize od ovlašćenih banaka ona pušta (emituje) dinare i time povećava novčanu masu u opticaju. Monetarnih efekata nema kod kupovine i prodaje deviza između banaka, kao i banaka sa njihovim komintentima. Kada se tražnja za novcem pregreje, pa može da ugrozi devizni kurs i izazove inflaciju, Narodna banka podiže bazične kamatne stope (eskontnu stopu) na viši nivo i povećava obavezne rezerve banaka kod Narodne banke, kako bi uspostavila monetarnu ravnotežu. Takođe, u odbrani cena kupuje ili prodaje prvoklasne hartije od vrednosti banaka i država. Na sve finansijske i druge ekonomske transakcije sa inostranstvom primenjuje se jedinstveni kurs dinara. Na medubankraskom tržištu, na osnovu ponude i tražnje i interventne politike Narodne banke, utvrđuje se srednji kurs dinara. Dodavanjem, odnosno oduzimanjem marže na srednji kurs (propisan NBS) formiraju se kupovni i prodajni kurs. Kupovni kurs primenjuje se za obračun naplate izvršene u devizama, radi isplate dinara pravnom licu ili preduzetniku. Prodajni kurs primenjuje se za obračun plaćanja u devizama po nalogu pravnog lica ili preduzetnika.

260

M    

Pravna lica i preduzetnici preračunavaju potraživanja i obaveze u devizama, po pravilu, na kraju svakog meseca, za potrebe računovodstva, ocene njihovog stanja i radi utvrđivanja kursnih razlika pozitivnih i negativnih. Za potrebe statistike primenjuje se kurs po kome je utvrđena Projekcija platnog bilansa, a za potrebe carine srednji kurs dinara formiran poslednjeg dana rada deviznog tržišta u nedelji koja prethodi danu utvrđivanja carina i drugih uvoznih dažbina.

6. DEVIZNE REZERVE Krajem 2008. godine devizne rezerve sveta držane su: 57% u dolarima, 26% u evrima, 5% u jenima, 4% u funti sterlinga, 4% u zlatu, 3% u specijalnim pravima vučenja i 1% u ostalim konvertibilnim valutama. Devizne rezerve Srbije čine: t potraživanja Narodne banke Srbije, ovlašćenih banaka i drugih domaćih pravnih lica i preduzetnika na računima u inostranstvu; t hartije od vrednosti koje glase na strane novčane jedinice, a kojima raspolaže Narodna banka Srbije, ovlašćene banke i druga pravna lica; t monetarno zlato (zlatne poluge ne i kovani zlatni novac); t efektivni strani novac (valute). Devizne rezerve koriste se za održavanje likvidnosti u plaćanjima prema inostranstvu i za intervencije na jedinstvenom deviznom tržištu. Dele se na stalne i tekuće. devizne rezerve. Stalne devizne rezerve predstavljaju deo ukupnih deviznih rezervi, kojima se obezbeđuje minimum opšte likvidnosti u plaćanjima prema inostranstvu (minimalno tromesečna plaćanja prema inostranstvu). Republička vlada, na predlog Narodne banke, odlučuje o njihovom korišćenju. Tekuće devizne rezerve predstavljaju deo ukupnih deviznih rezervi preko stalnih deviznih rezervi. Zavise od ukupnog obima plaćanja i naplata sa inostranstvom po svim osnovama. Njima se ostvaruje redovna likvidnost u plaćanjima sa inostranstvom jer se stalne devizne rezerve čuvaju za krajnju nuždu, kada je država ugrožena, odnosno za “zlu ne trebalo”. Narodna banka ovlašćena je zakonom da kupuje i prodaje devize u inostranstvu radi obezbedenja valutne strukture deviznih rezervi kojim ona rukuje. Devize koje ostvari u inostranstvu pravno lice i preduzetnik, po predlogu novog Deviznog zakona, dužno je posle 180 dana uneti u zemlju (izuzev kod izvoza na kredit). Može ih držati na svom računu kod ovlašćene banke ili, iste prodati ovlašćenoj banci. Plaćanje i naplaćivanje u obavljanju poslova sa inostranstvom pravno lice i preduzetnik vrše preko banke ovlašćene za poslove sa inostranstvom, a ovlašćenje im daje Narodna banka Srbije. I         

261

REZIME

Osnovna karakteristika savremene privrede je u tome što je razmena robe, usluga i faktora proizvodnje prepuštena inicijativi privatnog kapitala, na tržištu na kome deluje zakon ponude i tražnje, uz odgovarajući uticaj države. Tržište je mesto sticanja profita, a profit osnovni motiv proizvodnje i razvoja. Instrumenti spoljnotrgovinske politike koji regulišu razmenu robe i usluga usmeravaju spoljnu trgovinu prema ciljevima razvoja, privrednoj stabilnosti, spoljnoj konkurentnosti i željenoj ravnoteži u platnom bilansu. Glavni spoljnotrgovinski sistemi: liberalizam i protekcionizam te bilateralizam i multilateralizam, različiti su u pojedinim fazama razvoja. Nižim fazama razvoja odgovara bilateralizam i protekcionizam, a višim fazama razvoja liberalizam i multilateralizam. Osnovna institucija međunarodnog liberalizma je Svetska trgovinska organizacija, a međunarodnog multilateralizma Međunarodni monetarni fond. Liberalizam je bolji spoljnotrgovinski sistem jer on vuče sposobnosti i konkurentnosti. Međutim, i protekcionizam je, u početnim fazama razvoja, neophodan, ali ga treba primenjivati samo u najnužnijoj meri da bi se zaštitili ključni sektori razvoja, koji se ne bi mogli održati, a pogotovu razviti, bez protekcionizma. Oblici zaštite domaćeg tržišta su veoma raznovrsni i složeni, a dele se na: t mere koje direktno utiču na cene (prvenstveno carine i izvozne premije i subvencije), t mere koje direktno deluju preko količina (kontingenti, kvote, dozvole i zabrane), t ostale mere spoljnotrgovinske politike (monopoli, državna trgovina, damping, restriktivni uvozni postupak, tehničko-sanitarni i ekološki standardi, samoograničenje izvoza, međunarodne sankcije, mere iz oblasti finansijske politike i razne mere iz savremenog arsenala neoprotekcionizma). Multilateralizam predstavlja mogućnost slobodnih međunarodnih plaćanja u bilo kojoj valuti koja je konvertabilna, transferabilna i ima je u dovoljnim količinama da opslužuje međunarodne transfere novca i plaćanja. Time se konvertibilna potraživanja stečena po raznim osnovama u jednoj zemlji, mogu upotrebiti za plaćanja u bilo kojoj drugoj zemlji u svetu, što je suština i definicija multilateralizma. Međunarodna plaćanja u sistemu multilateralizma vrše se, najčešće, u svetskim valutama. Uslov da bi neka valuta bila sredstvo svetskih plaćanja je da bude konvertibilna ali i transferabilna, da je na raspolaganju ima dovoljno da opslužuje međunarodnu trgovinu. Svetske valute, tj. valute međunarodnih plaćanja su istovremeno (ne i jedine) i svetske rezervne valute. Nekada je to bilo zlato i zlatni novac, delimično britanska funta i francuski franak (druga polovina XIX veka, pa do Prvog svetskog rata), a danas su glavne dolar, evro i jen na azijskim tržištima. Verovatno će u skoroj budućnosti multilateralne valute postati kineki juan, a moguće i ruska rublja i indijska rupija.

262

M    

Nasuprot multilateralizma, koji je najbolji sistem međunarodnih plaćanja, iz nužde, postoji i bilateralizam, gde se razmena i plaćanja regulišu bilateralno, jedna zemlja sa drugom zemljom. U okviru ovog poglavlja obrađene su i glavne vrste deviznih kurseva i to: - fiksni devizni kursevi, - fleksibilni devizni kursevi i - puzajući devizni kursevi. Posebno su obrađeni ravnotežni devizni kurs i faktori (indikatori) od kojih zavisi devizni kurs. Takođe je obrađen mehanizam funkcionisanja deviznog tržišta, te devizne rezerve (stalne i tekuće).

ANALIZA SLUČAJA (CASE STUDY)

t Rasporedite osnovna spoljnotrgovinska i međunarodna dokumenta na osnovne vrste spoljnotrgovinskih poslova: t redovan izvoz i uvoz; t vezane poslove; t dugoročnu proizvodnu kooperaciju; t izvoz i uvoz po osnovu stranih direktnih investicija i to: t ugovor o zaključenju posla; t specifikacija robe; t paking lista; t potvrde špeditera o otpremi (dopremi) robe; t konosman, tovarni list ili teretnica; t trgovačka faktura; t uverenje o poreklu robe; t uverenje o krajnjoj nameni robe; t jedinstvena carinska isprava; t polisa osiguranja; t odobrenje kompenzacionog posla; t odobrenje za registraciju dugoročne proizvodne kooperacije; t izveštaj o toku izvršenja dugoročne proizvodne kooperacije; t elaborat o stranim direktnim investicijama; t rešenje o registraciji ugovora o stranim direktnim investicijama; t certifikat o kontroli kvaliteta robe (sanitarni, veterinarski, ekološki, tržišni); t kontrolnik spoljnotrgovinskih poslova; I         

263

t dokument o plaćanju (doznaka, akreditiv, menica, kreditno pismo, ček, kreditna kartica, međunarodni inkaso i sl.); t dokument o obezbeđenju kvalitetnog izvršenja ugovora i naplati spoljnotrgovinskog posla (razne vrste garancija i jemstva); t zahtev za isplatu izvoznih stimulacija; t Koje su posledice i kazne ako se ne primenjuju zakoni i propisi kod realizacije spoljnotrgovinskih poslova?

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24.

264

Koje su karakteristike savremenog spoljnotrgovinskog sistema i politike? Objasnite liberalizam u spoljnoj trgovini. Kojim se argumentima služi? Koliko je rundi međunarodnih trgovinskih pregovora do sada vođeno u GATTu i WTO? Dajte definiciju protekcionizma u spoljnoj trgovini. Koji su argumenti za zaštitu domaćeg tržišta? Objasnite vaspitni protekcionizam Fridriha Lista. Koji su najzaštićeniji privredni sektori u sistemu svetskog protekcionizma? Koji su oblici zaštite domaćeg tržišta? Objasnite mere koje direktno utiču na cene. Objasnite kvantitativne mere zaštite domaćeg tržišta. Koje se tzv. ostale mere u zaštiti nacionalnog tržišta najčešće primenjuju? Sta je carinska osnovica? Objasnite carinsku tarifu i odstupanje od iste. Objasnite carinsko opterećenje i carinsko područje. Šta su prelevmani? Objasnite uvozne takse. Šta je neoprotekcionizam? Objasnite pojam i navedite mere podsticaja izvoza. Koja su dva osnovna sistema međunarodnih plaćanja? Koja je suština multilateralizma međunarodnih plaćanja? Objasnite konvertibilnost i transferabilnost nacionalne valute. Koje oblike konvertibilnosti poznajete? Objasnite sistem bilateralizma u međunarodnim plaćanjima. Šta je devizni kurs i čemu služi? Šta su valute, a šta devize?

M    

25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33.

Navedite vrste deviznih kurseva. Koje su karakteristike fiksnog deviznog kursa? Koje su karakteristike fleksibilnog deviznog kursa? Koji je sistem deviznog kursa najprilagodljiviji (zašto)? Objasnite realni (ravnotežni) devizni kurs i koji su uslovi za njegovo održavanje? Koji su indikatori od kojih zavisi stanje i promena deviznog kursa? Objasnite svaki pojedinačno. Definišite devizno tržište. Koja je njegova funkcija u ekonomiji? Šta su devizne rezerve? Objasnite stalne i tekuće devizne rezerve.

LITERATURA: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

Svetska trgovinska organizacija, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1996. Milorad Unković, Savremena međunarodna trgovina, Beogradska knjiga, 2004. Zoran Đinđić, Srbija u Evropi, Tanjug, Beograd, 2003. H.C. Carey, Principles of Political Economv, 1804. F. List, Das nationale system der politishen oconomic, 1840. UNCTAD, An Identification of New Trading Opportunities Arising from the Implementation of the Uruguay Round in Selected Sectors and Markets, Td/BWG,8/2/Addl, Geneve. 26.July 1995. Weidenbaum M., Rendezvous with Reality, The American Economy After Regan, Basic Books, Inc. Publishers, New York, 1988. NBSHS, Izveštaj za 1922.godinu Friedman Milton, Case for Flexibile Exchange Rates, Reading in International Economies, George Allen and Unwin, London, 1968. IMF, Annual Report, Washington, 1997. Robert Mandel, intervju listu” Handelsblatt”, prenet u ”Ekonomskoj politici” br 2702, 2. februar 2004. J.K. Galbrait, Novac, odakle je došao i gde je otišao, GRMEČ, Privredni pregled Beograd, 2000. IMF, International Financial Statistics, 2004. IMF, http://www.imf.Org/external/np/mfd/er/2005/eng/l 205.htm.

I         

265

VIII Glava

REGIONALNE EKONOMSKE INTEGRACIJE

CILJ POGLAVLJA Regionalne integracije, kao spoj između nacionalnog i svetskog tržišta, u okviru kojih se obavlja preko 80% međunarodne trgovine, postale su nezaobilazan mehanizam uspeha u međunarodnoj ekonomiji. Zbog toga je njihovo izučavanje značajno i za obuku studenata za kvalitetno obavljanje poslova u međunarodnoj ekonomiji. To se odnosi na integracije razvijenih zemalja, zemalja u tranziciji i zemalja u razvoju. U slučaju Srbije posebno je značajno proučavanje Evropske unije u koju Srbija izvozi preko 50% ukupnog svoga izvoza, a ne treba zapostaviti ni druge regionalne ekonomske integracije, posebno NAFTA-u, Zajednicu nezavisnih država i CEFTA-u. Poglavlje je struktuirano na sledeći način: t pojam, motivi, metode i faze u razvoju regionalnih ekonomskih integracija, t efekti regionalnih integracija, t Evropska unija, t Severnoamerička zona slobodne trgovine (NAFTA), t Evropska zona slobodne trgovine (EFTA), t Integracije zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji.

KLJUČNE REČI: Regionalne ekonomske integracije, Evropska unija, NAFTA, EFTA, ASEAN, ZND, CEFTA, MERCOSUR, Regionalne integracije u Africi.

I - POJAM, MOTIVI, METODE, FAZE Posle Drugog svetskog rata izvršen je oporavak, a zatim su glavni napori svih nacionalnih vlada bili usmereni na ubrzavanje razvoja nacionalnih privreda. Regionalne ekonomske integracije (regionalna tržišta) pojavile su se kao spona između nacionalnih i svetskog tržišta. U GATTu je registrovano više od 300 sporazuma o regionalnim integracijama sa pravom izuzeća od klauzule najpovlašćenije nacije. Svetska privreda je još od početka svoga formiranja imala tendencije ka integraciji i tendencije ka dezintegraciji, bez obzira što se sam termin nije upotrebljavao u studijama o međunarodnoj ekonomiji. U stvari, teško je da se govori o svetskoj privredi sa stanovišta političke ekonomije, a da se ne konstatuje da se jedino zahvaljujući delovanju integracionih faktora moglo da formira ono jedinstvo sistema proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje u globalnim razmerama, koje nazivamo svetskom privredom. To što u okviru svetske privrede postoje ogromne razlike među pojedinim zemljama, pre svega sa stanovišta različitih parametara njihove ekonomske moći, i što se odnosi snaga (ekonomski i drugi) povremeno menjaju, to ništa ne umanjuje značaj činjenice da postoji svetska privreda kao jedinstven sistem proširene reprodukcije u globalnim okvirima. Jer ne negira se ni postojanje integrisanih nacionalnih ekonomija, iako postoje i dezintegracione tendencije i razlike u položaju pojedinih grana i sektora privrede, pojedinih regiona, i najzad, razlike između pojedinaca, grupa, slojeva i društvenih klasa.“ (Ljubiša Adamović, 1987, str.5.) Regionalna integracija predstavlja čvrsto i dugoročno povezivanje zemalja u cilju ostvarivanja ekonomskih i političkih interesa, te iznalaženja puteva za efikasniju saradnju privrednih subjekata zemalja u integraciji. Integracije dovode do povezivanja tržišta, specijalizacije i podele rada, koordinacije ekonomskih politika i time postaju značajan faktor savremenog razvoja svetske privrede i međunarodne ekonomske saradnje. Regionalne integracije su sastavni deo funkcionisanja svetske privrede, sistema i mehanizma međunarodnih ekonomskih odnosa. Integracija je postala nerazdvojni elemenat današnjih medunarodnih ekonomskih i političkih odnosa i nacionalnih politika. U periodu posle Drugog svetskog rata dolazi do dezintegracije svetske privrede usled stvaranja dva vojna bloka koja su delila svet na ideološkoj osnovi (kapitalizam i socijalizam). Uporedo sa dezintegracijom odvija se i proces integrisanja užeg kruga bliskih zemalja u jedinstvene ekonomske celine. Pošto je u posleratnom periodu politika rukovodila ekonomijom, dve najjače zemlje sveta SAD i SSSR bile su presudne i u stvaranju regionalnih ekonomskih integracija. Juna 1947. godine ministar spoljnih poslova SAD Maršal (Marchall) predložio je evropskim zemljama pomoć za njihovu obnovu u iznosu od 16 milijardi ondašnjih

R      

269

dolara. Ovaj predlog je prihvatilo 16 zapadnoevropskih zemalja, pa je 1948. godine došlo do osnivanja Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (OECE) kako bi se lakše usmeravala sredstva tzv. Programa za evropsku obnovu (European Recovery Program), koji je poznat pod nazivom Maršalov plan. U okviru ovog programa SAD su dodelile sumu od 13,8 milijardi posleratnih dolara, i to 9/10 u obliku poklona i 1/10 u vidu zajmova. Ova sredstva omogućila su obnovu evropskih zemalja, njihov prelazak na konvertibilnost, a pomogla su i procese integracije u Zapadnoj Evropi. Slično kao što su pod okriljem Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju i pod uticajem SAD zapadnoevropske zemlje usklađivale svoje šire političke i ekonomske interese, bilo je zamišljeno da se formira i jedinstvena integracija zapadnoevropskih zemalja. Medutim, zbog rivaliteta Francuske i Engleske to nije bilo moguće, pa su formirane dve regionalne ekonomske integracije: “Evropa šestorice” Evropska ekonomska zajednica (EEZ) 1957. godine i”Evropa sedmorice” Evropsko udruženje slobodne trgovine (EFTA) 1960. godine. Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju (OECE) krajem 1960 godine prerasta u Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Iz naziva je brisana reč “evropsku”, jer su ravnopravne članice postale i vanevropske zemlje (SAD, Kanada, Japan, Australija i sl), a značaj ove organizacije je proširen budući da sada obuhvata i razvoj. Krajem 2009. godine Organizacija je imala 30 zemalja članica. Socijalističke zemlje istočne Evrope nisu pristupile Organizaciji za evropsku ekonomsku saradnju jer su u programu Maršalove pomoći videle prodiranje američkog političkog i ekonomskog uticaja u Evropi. One su u Varšavi 1949. godine, nasuprot ovoj organizaciji, osnovale Savez za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV), u okviru koga se odvijalo preko 60% njihove ukupne spoljne trgovine, sve do njegovog ukidanja 5. januara 1991. godine. Posle 1960. godine dolazi i do ekonomskih integracija zemalja u razvoju, a 1993. godine na području Severne Amerike potpisan je sporazum o stvaranju integracije SAD, Kanada i Meksika pod nazivom Severno-američka zona slobodne trgovine (NAFTA). Motivi pokretači regionalnih integracija su politički i ekonomski, s tim da su jedni ili drugi u specifičnim slučajevima više ili manje izraženi. Do sada najrazvijenijim integracijama prethodili su politički motivi. Procesi integracije su se odvijali pod uticajem industrijske revolucije i naučnotehnološkog progresa koji su doprineli porastu proizvodnih snaga i opštoj ekonomskoj ekspanziji. Visok nivo ekonomske ekspanzije tražio je, istovremeno, šira tržišta u cilju povećanja međusobne trgovine i kooperacije, bolje koristi od lokacije faktora proizvodnje, poboljšavanje proizvodne funkcije i porasta proizvodnje, tehnološke opremljenosti i produktivnosti, a time i uvećanja ukupnog razvoja. Najlakše se dolazi do integrisanja privrede zemalja sa približno sličnom političkim sistemom, proizvodnom strukturom i podjednakim stepenom razvijenosti. U ovim slučajevima koncentraciju međunarodne razmene i povećanje međusobne saradnje stvaranje zajedničkom voljom, na manje ili više ravnopravnoj osnovi, putem izjednačavanja uslova

270

M    

privređivanja (ukidanje carina, ukidanje necarinskih prepreka u međusobnoj razmeni, uvođenje realnih intervalutnih kurseva, uskladivanje poreskih sistema, izjednačavanje kamatnih stopa, itd.). Zemlje koje su ulazile u privrednu integraciju, nastojale su da ukupnu produktivnost svoje nacionalne proizvodnje dignu na viši nivo međunarodne konkurentnosti i da ravnopravno učestvuju u dohotku, koji se, zahvaljujući procesu integracije i racionalizacije u podeli rada, stalno povećava. Na proces stvaranja integracija uticale su, dakle, objektivne i subjektivne snage. Proizvodne snage tražile su koncentraciju i proširivanje i to je bila objektivna uslovljenost. Subjektivne snage daju procesu integracije određena politička i ideološka obeležja i vezuju ga za interese određenih nacija, klasa i slojeva. Integracije mogu imati tržišni i planski metod integrisanja. Tržišni metod daje subjektima, neposrednim učesnicima u spoljnotrgovinskim poslovima, relativno veću slobodu izbora varijanti i generalno slobodnije ponašanje. Pristalice ovog metoda idealizuju integraciju zasnovanu na slobodnoj razmeni roba i faktora proizvodnje, cenama, konkurenciji. Taj tip integracije, po njima, doprinosi najracionalnijoj lokaciji proizvodnje u međunarodnoj podeli rada. Pristalice planskog metoda integracije kritikuju tržišnu stihiju i tvrde da plan na dugu stazu vodi najefikasnijoj alokaciji resursa između zemalja. Savremena praksa ne prihvata uprošćavanje, pa sve više kombinuje elemente prvog i drugog metoda integrisanja, dajući veći ponder tržišnom metodu, ali, i zemlje EU imaju dugoročnu plansku viziju razvoja ove integracije. Zavisno od stepena na kome dve ili više zemalja integrišu svoje privrede često se čini klasifikacija privrednih integracija na: preferencijalna područja, zone slobodne trgovine, carinske unije, ekonomske unije i kompletne integracije (uključiv i političku uniju). Preferencijalno područje podrazumeva da zemlje tog područja, u međusobnom prometu primenjuju povlašćene, dakle niže carine, od onih, koje primenjuju na zemlje van tog područja. Zona slobodne trgovine predstavlja viši stepen integrisanosti u tom smislu što zemlje članice ove zone delimično ili potpuno ukidaju carine u međusobnoj trgovini, dok na robu iz trećih zemalja svaka zemlja članica zone primenjuje carine prema svojoj carinskoj tarifi. Zone slobodne trgovine postoje u Latinskoj Americi, Aziji i Africi, a kao tipičan primer se uzima Evropsko udruženje slobodne trgovine (EFTA). Carinska unija, u odnosu na zonu slobodne trgovine, predstavlja višu fazu integracije, u tom smislu, što zemlje članice unije, ne samo da ukidaju carine u međusobnoj trgovini, nego uspostavljaju i zajedničku carinsku tarifu i spoljnotrgovinsku politiku prema trećim zemljama. Najbolji primerje EU, mada i MERKOSUR teži ovom tipu integracija. Ekonomska unija je još složeniji oblik integracije. Pored robe izjednačavaju se i liberalizuju uslovi za kretanje faktora proizvodnje (kapital, radna snaga, nauka i tehnologija), a uz to se vodi zajednička politika u raznim oblastima društveno ekonomskog života (sprovodi podela rada i specijalizacija, koordiniraju proizvodni programi i tehnološki razvoj, izjednačava sistem unutrašnjeg oporezivanja, uspostavljaju stabilni

R      

271

intervalutarni pariteti i drugo). Kompletna integracija je poslednji (najviši) stepen integracije kod koga se uvode nadnacionalni organi (na primer u EU - Evropski parlament, Evropski sud, predsednik Evropskog Saveta, ministrar spoljnih poslova), koordiniraju se vojna i bezbedonosna saradnja (Šengenski sporazum). Uvodi se jedinstven novac za zemlje koje žele i ispunjavaju uslove i koordinira fiskalna politika i politika širenja integracije. Evropska unija korak po korak teži ekonomskoj, monetarnoj i političkoj integraciji, odnosno tzv. kompletnoj integraciji.

II - EFEKTI REGIONALNIH INTEGRACIJA

Regionalne integracije imaju veliki ponder u svetskoj privredi. Samo dve najznačajnije (EU i NAFTA) imaju učešće u svetskoj proizvodnji oko 60% i u svetskoj trgovini preko 50%. U okviru regionalnih integracija dolazi do izjednačavanja troškova, odnosno cena istih roba uz postizanja veće produktivnosti odgovarajućih i jednakih faktora proizvodnje. Troškovi proizvodnje ravnaju se prema efikasnijim proizvođačima i ostvaruje se veća proizvodnja sa datim resursima, nego što je bio zbir pojedinačnih proizvodnji zemalja članica pre integracije. To je čist dobitak koji korene vuče iz realokacije faktora proizvodnje, posle ukidanja carina među zemljama članicama. Druga korist proizilazi iz zadržavanja carina prema zemljama van integracije, supstitucijom jeftinih uvoznih proizvoda skupljim robama poreklom iz zemalja članica. Ovde potrošači gube deo dohotka, ali ga zemlja na razlici u proizvodnji nadoknađuje i još više uvećava. U alikvotnom procentu zemlje koje izvoze u zaštićene integracije gube deo vrednosti u odnosima razmene (terms of trade) u razmeni sa zemljama u integraciji, a ove poslednje taj deo u svoju korist dobijaju. Sa ekonomske tačke gledišta korist od ekonomske integracije sastoji se u doprinosu širenju i jačanju materijalne, tehnološke, finansijske i naučnotehničke baze, koncentrisanjem ekonomskih resursa i potencijala zemalja u integraciji. Putem ekonomske saradnje i integracije moguće je efikasnije korišćenje proizvodnih kapaciteta, postavljanje tehnološko ekonomskih parametara prema zahtevima unosne serijske proizvodnje u preduzećima, stvaranje integrisanih privrednih kompleksa specijalizovane proizvodnje, diverzifikacija izvoza, proširenje tržišta, ostvarivanja konkurentske prednosti i druga. Američki ekonomist Viner (Viner, 1950.) je efekte integracije podelio na efekte stvaranja novih tokova trgovine (trade creating effect) i efekte skretanja, tj. efekte supstitucije dotadašnjih uvoznih roba, robama zemalja u integraciji (trade derecting effect).

272

M    

Prvi efekat deluje u okviru zemalja članica same unije, jer eliminiše trgovinu manje efikasnih proizvođača jedne zemlje članice, a povećava promet proizvođača iz druge zemlje članice, čija je proizvodnja efikasnija. Drugim rečima, proizvođač iz jedne zemlje članice koji je u povoljnijoj situaciji da koristi prednosti masovne proizvodnje potiskuje sa tržišta proizvodača iz druge zemlje članice čija produktivnost nije na odgovarajućoj visini, a ranije se na tržištu održavao zahvaljujući carinskoj zaštiti. Iz ovog, dalje, sledi da carinska unija pojačava konkurentsku sposobnost proizvodnje zemalja članica na njihovim unutrašnjim tržištima. Drugi efekat deluje na štetu trgovine ranijih partnera koji su ostali izvan integracije, jer se deo isporuka ranijih partnera sada potiskuje i substituiše isporukama proizvođača neke zemlje članice unije, zbog visokih carinskih i drugih barijera u trgovini prema zemljama van integracije. Uklanjanje trgovinskih barijera i liberalizacija trgovine nije jedini efekat stvaranja ekonomske integracije. Uspostavljanjem optimalne podele rada dolaze pozitivni efekti i na proizvodnju, privrednu strukturu i konkurentnost. Efekti na zemlje van integracije su različiti u pojedinim slučajevima. Medutim, činjenica je da one izražavaju protekcionistička dejstva, a uslovi prodaje su teži za zemlje van, nego za zemlje u integraciji. Postoji, dakle, pojačana diskriminacija prema zemljama van integracije, pa i prema čitavim grupama zemalja. Činjenica da je u EU celo vreme uvoz iz zemalja van integracije raste znato brže od proseka svetskog uvoza delimično je ublažavala ova restriktivna dejstva i mišljenja o trgovinskom egoizmu EU.

III - EVROPSKA UNIJA Rimskim ugovorom zaključenim 25. marta 1957. godine osnovana je Evropska ekonomska zajednica (EEZ) koju su sačinjavale bliske susedne zemlje. Ugovor je stupio na snagu 1. januara 1958. godine. Članice ovog zajedničkog tržišta postale su zemlje ranije carinske unije: BENELUKS, tj. Belgija, Holandija i Luksemburg, te Francuska, Italija i SR Nemačka. U EEZ eliminisanje unutrašnjih carina i uspostavljanje zajedničke carinske tarife završeno je 1. jula 1968. godine i to pre određenog prelaznog perioda, a kvantitativna ograničenja su ukinuta već 1. jula 1961. godine. Izuzeci su jedino bili kod tzv. “osetljivih proizvoda” (aluminijum, cink, olovo, pamučni tekstil, poljoprivreda i drugo), čiji je rok ukidanje carina bio nešto duži. Zajednica je sporazumom potpisanim u Briselu 22 januara 1972. godine proširena ulaskom Velike Britanije, Danske i Irske. U Zajednicu se, zatim, uključuju: Grčka 1979. godine, Španija i Portugalija 1986. godine, Austrija, Švedska i Finska 1995. godine. Početkom 2003. godine doneta je odluka da se EU proširi za 10 novih zemalja i to 01.05.2004. godine, a to su: Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Litvanija, Estonija, R      

273

Letonija, Slovenija, Malta i Kipar. Evropska unija od 1. maja 2004. godine broji 25 zemalja članica. Od prvog januara 2007. godine članice su postale Bugarska i Rumunija, tako da EU ima 27 zemalja članica. Predstavlja, do sada najjaču i najorganizovaniju integraciju u svetskoj privredi, čak, sa nekim elementima jedinstvene države. U početku nastanaka nosila je naziv Evropska ekonomska zajednica (EEZ), a popularno su je nazivali i Zajedničko evropsko tržište (ZET) ili Zajedničko tržište (ZT). Juna 1979. godine u Parlamentu EEZ doneta je odluka o promeni naziva u Evropsku zajednicu (EZ) kako bi se naglasilo stvaranje kompleksne integracije, ne samo ekonomske već i monetarne i političke. Godine 1992., sedmog februara, u Mastrihtu je potpisan Ugovor o Evropskoj uniji (EU) i to je poslednji naziv ove zajednice. Međutim, u praksi se upotrebljavaju svi pomenuti nazivi, pa oni čak imaju i različita pravna značenja, odnosno tumačenja. Usvajanjem Lisabonskog ugovora EU je od 1.decembra 2009. stekla status pravnog lica. Tvorci koncepta Zajedničkog tržišta: Robert Šuman, Alsid de Gasperi i Žan Mone započeli su sa konceptom unije hrišćanskih zemalja u okviru zapadne Evrope kao političke, trgovinske, ekonomske i socijalne unije. Francuski ministar inostranih poslova Robert Šuman predložio je nemačkom predsedniku Konradu Adenaueru 1950. osnivanje Evropske zajednice mira i punu kontrolu uglja i čelika, kao osnovnih proizvoda za vođenje rata. Kasnije su zaključeni: a) Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (ESCS) potpisan je 18. aprila 1951. (prestala da postoji 1. januara 2002. godine); b) Ugovor o osnivanju EEZ i Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju (Euroatom) potpisani su u Rimu 25. marta 1957. godine; c) Ugovor o Evropskoj zajednici (EZ) potpisan juna 1979. godine. d) Ugovor o Evropskoj uniji potpisan je u Mastrihtu 7. februara 1992. godine. Rušenje Berlinskog zida 1989. dalo je nove impulse EU. U Mastrihtu je ne samo promenjeno ime u EU, nego je u status zajednice uključena i politika, uklljučiv spoljnu, odbrambenu, bezbedonosnu i sudsku. Mastrihtski ugovor, usvojen je 7. februara 1992., a stupio je na snagu 1. novembra 1993. On sadrži: t promenu imena u EU; t tri nove nadležnosti EU (spoljna politika, bezbednosna politika i sudstvo) koji su pridodati ranijoj EZ; t uvođenje državljanstva EU; t uvođenje evra kao jedinstvene valute; t snaženje uloge Parlamenta; t povećanje broja pitanja o kojima se glasa 3/4 većinom; t uspostavljanje odbrambene politike Zajednice; t stvaranje kohezionog Fonda; i t uvođenje ustava EU i supsidijarnosti akata, kao ustavnog principa.

274

M    

Nacrt ustava urađen je 2004., ali je propao na referendumu u Francuskoj i Holandiji. Zamenio ga je, manje ambiciozan dokument o daljem razvoju EU, Lisabonski ugovor 2009.godine. Ovaj dokument, manje ambiciozan od Ustava, obezbedio je Uniji status pravnog lica u međunarodnim odnosima, predsednika Saveta Unije i ministra spoljnih poslova, brže donošenje odluka. Dozvoljen je prijem novih zemalja-članica bez referenduma, na bazi Kopenhagenskih uslova iz 1993, ali je prvi put regulisano i istupanje neke zemlje iz članstva. Osnažene su Evropske direktive, kao osnovni zakonski akti Zajednice, mada postoje i uredbe, odluke, uputstva, preporuke i pravilnici. Evropski parlament, Evropska komisija, Evropski savet, Savet ministara, Sud pravde i Finansijski sud, glavni su organi za upravljanje Unijom. Evropski parlament (EP), sa sedištem u Strazburu, predstavlja narode država članica i njegovi poslanici neposredno se biraju, ali ne prema broju stanovnika pojedinih zemalja, već prema multinacionalnim političkim partijama koalicijama. Evropska komisija predstavlja najviši izvršni organ EU (Vladu). To je kolegijum od 27 članova komesara koji deluju nezavisno od svojih nacionalnih vlada, sa ovlašćenjima da pokreću inicijative, pripremaju odluke, bore se da se one usvoje i, na kraju ih sprovode. Ona obezbeđuje ostvarivanje osnivačkih ugovora EU i zajedničkih politika u pojedinim oblastima. Za svaku od njih nadležan je po jedan komesar, koji se bira na pet godina, uz saglasnost Evropskog parlamenta. Evropski savet čine šefovi država i vlada zemalja članica EU, kao i predsednik Evropske komisije. Oni se sastaju najmanje dva puta godišnje kako bi razmotrili sva pitanja od značaja za EU, posebno spoljo političk apitanja, a zaključci sa ovih samita imaju ulogu smernica za rad organa i institucija Unije. Evropski savet ima svog predsednika. Savet ministara Evropske unije, objedinjuje zako-nodavne i izvršne funkcije, a nadležan je za donošenje propisa i usaglašavanje politika zemalja članica. Savet se sastoji od resornih ministara nacionalnih vlada država članica za pojedine oblasti (prema aktuelnom dnevnom redu) koji odluke donosi jednoglasno ili kvalifikovanom većinom (u 35 precizno definisanih slučajeva). Najznačajnije odluke donose se na sastancima ministara spoljnih poslova i ministara za ekonomiju i finansije. Savet se sastaje jednom mesečno, po potrebi i češće, ali i na nezvaničnim sastancima (na kojima se ne odlučuje). Ministri finansija zemlaja članice su obavezni učesnici sesije Saveta ministara. Dana 18. juna 2004. usvojen je prvi Nacrt ustava EU. Primenjivo bi se posle dve godine, kada ga ratifikuju sve zemlje članice. Po njemu bi EU bolje i efikasnije funkcionisati od zaštite životne sredine i otvaranja novih radnih mesta, smanjenja siromaštva i ravnomernijeg razvoja, do borbe protiv kriminala i terorizma i uz jači glas u svetu. Veto je bilo predviđeno samo u tri oblasti: spoljnoj politici, odbrani i pore-zima (taksama). Ustav nije ratifikovan (nije prošao na referendumu) u Francuskoj i Holandiji, pa se odustalo od Ustava, kao glavnog akta Unije, i na pedesetogodišnjicu osnivanja Zajednice usvojen je manje značajan dokument - Ugovor o daljem razvoju Unije - tzv. Lisabonski ugovor.

R      

275

Evropska unija (EU) ima ogromnu privrednu snagu. Prešla je dug razvojni put da bi izrasla u svetskog privrednog giganta. Bruto društveni proizvod zemalja Unije iznosi 2008. godine oko 18.626 milijardi dolara (25% više od SAD). Dohodak po glavi stanovnika iznosio je 2008. godine 37.250 dolara. Po ulasku novih 10 članica dohodak po stanovniku opao je za 12%, jer su novoprimljene članice siromašnije od starih članica. Učešće EU u svetskom stanovništvu iznosi 7%, a u BDP oko 31%. Još je značajnije učešće EU u svetskoj trgovini. U 2008. godini., kad se uključi međusobna trgovina zemalja članica, učestvuje u svetskom izvozu robe i usluga sa oko 39%. Međutim, kada se isključi međusobna trgovina zemalja članica, koja iznosi oko 60% ukupne trgovine Unije, onda je EU učestvovala u 2008. godini sa 13%. Učešće spoljne trgovine u bruto društvenom proizvodu iznosi 25%, a ako se izuzme međusobna trgovina svega 12%. “Zajednica je, takođe, veoma značajna u svetskoj ponudi i tražnji usluga, kapitala i tehnologije.” (Finanzstandorf Deutschland, december 2004.) Osnovna joj je mana, u strukturi privrede, što ne raspolaže značajnim izvorima energije i sirovina, ne poseduje kompjutersku industriju, kućna elektronika je slabo razvijena, a zaostaje u tekstilnoj industriji i industriji igračaka. Evropska unija prošla je značajan put integracije od ukidanja međusobnih carina i uvođenja zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama, slobode u kretanju tehnologije, radne snage i kapitala, uvođenja monetarne saradnje, pa do kompleksne ekonomske, monetarne i političke integracije, uključujući i socijalnu politiku, unutrašnju bezbednost i spoljnu politiku. Od početka se ove zemlje trude da preporode evropsku industriju, da nasuprot američkoj i japanskoj konkurenciji, podstaknu brzo usaglašavanje najvažnijih grana privrede. I pored toga što je proces integracije zasnovan na tržišnom metodu u zajednici postoji zajednička politika razvoja svih važnih sektora privrede (energija, čelik, poljoprivreda, saobraćaj, nauka, tehnologija). Intenzivna saradnja ostvarena je i u tehnološki intenzivnim industruijama: kompjuteri, elektronika, vazduhoplovstvo, oprema za nuklearnu energiju. To bitno utiče na položaj i sistem odnosa u ukupnoj svetskoj privredi. Ne ulazeći u oblasti spoljne politike, odbrane i bezbednosti, obrazovanja i kulture, u ekonomskoj oblasti stalno se proširuju nadležnosti Unije. Unija je, praktično, objedinila ili stavila u domen zajedničke politike: t monetarnu politiku i delimično fiskalnu, t spoljnotrgovinsku politiku (zajedničko tržište), t poljoprivrednu politiku, t politiku osnivanja firmi, kretanja građana i zapošljavanja, t naučno tehnološku politiku, t politiku saobraćaja, t politiku životne sredine, t antimonopolsku politiku i t zaštitu potrošača.

276

M    

1. MONETARNA POLITIKA EVROPSKE UNIJE Autori Rimskog sporazuma još su, davne, 1957. godine zapisali da formiranje zajedničkog tržišta, progresivno ukidanje prepreka trgovini, kao i slobodna cirkulacija robe, usluga, radne snage i kapala ne mogu biti ostvareni bez konvertibilnosti i stabilnih valuta. Zbog toga su i predložili neophodnost koordinacije nacionalnih monetarnih politika kao osnovni uslov progresije u ostvarivanju integracije. De Gol se još 1965. godine zalagao za monetarnu uniju Evropske zajednice, zasnovanu na “čvrstim paritetima nacionalnih valuta”. Zbog toga se i savremena Francuska zalaže za monetarnu uniju i jedinstvenu valutu “evro”, koji, kako je zamišljeno, treba da bude jači od dolara i jena. Ostvarivanje monetarne unije otpočelo je 24. aprila 1972. godine vođenjem politike međusobnih deviznih kurseva na bazi propisanih marži fluktuacije. Svaka valuta slobodno je fluktuirala prema dolaru, a u međusobnim odnosima, valuta EEZ određene su marže fluktuacije +-2,25%. Bilo je potrebno sačuvati neku vrstu fiksnog deviznog kursa. Pošto je kurs fluktuirao nagore i nadole kao zmija u tunelu, ceo sistem je i nazvan”zmija u tunelu”. Marža fluktuacije za slabije valute, kao što je bila italijanska lira, grčka drahma, španski pezos, portugalski eskudero, određena je na +- 6%. Kasnije je marža za sve valute fluktuacije proširena na +/- 15%, što je smatrano poništavanjem puzajućeg i uvođenjem fleksibilnog kursa. Druga faza u razvoju evropskog monetarnog sistema otpočela je 7. jula 1978. godine kada su Francuska i Nemačka na samitu u Bremenu predložile uspostavljanje Evropskog monetarnog sistema (EMS), čija je suština uvođenje zajedničke obačunske valute zemalja EEZ - ekija. Zajednička valuta eki (ECU - European Currency Unit), sastavljena od korpe nacionalnih valuta, postaje evropska obračunska jedinica u kojo se iskazuje i vodi budžet Zajednice. Da bi se kursevi učinili stabilni, u sklopu uvođenja EMS 1979. godine osnovan je i Fond za evropsku monetarnu saradnju (FECOM) sa početnim kapitalom od 20 milijardi ekija, kao pomoć slabim valutama u Zajednici i kao devizna rezerva za očuvanje željenog kretanja deviznih kurseva. Ugovorom u Mastrihtu 7. februara 1992. godine odlučeno je da EZ preraste u Evropsku ekonomsku, monetarnu i političku uniju. Predviđeno je uspostavljanje jedinstvenog monetarnog sistema i uvođenje jedinstvene novčane jedinice evra. Zamišljeno je da se stvori jedinstvena emisiona banka i Savet ministara ekonomije i finansija, koji će čuvati vrednost evra sa imidžom najstabilnije valute u svetu. “Čim je uspešno lansiran program Evropa 1992., organi EZ su nastavili rad na pripremi finalnog oblika integracije ka ekonomskoj i monetarnoj uniji. Od 1.01.1994. godine nastala je druga etapa stvaranja ekonomske i monetarne unije, odnosno Evropske unije. Prva etapa je, naime, protekla između 1.06.1990. i 1.01.1994. godine. U tom razdoblju je izvršena potpuna liberalizacija kretanja kapitala unutar EEZ, a utvrđeni su i mehanizmi tešnje koordinacije ekonomskih i monetarnih politika zemalja članica.

R      

277

Druga etapa ostvarivanja ekonomske i monetarne unije ima za cilj dalje jačanje koordinacije monetarnih politika zemalja članica kako bi se pripremio teren za konstituisanje i vođenje jedinstvene monetarne politike u trećoj etapi. Od 1.01.1994. funkcionise i Evropski monetami institut u Frankfurtu, kao preteča buduće jedinstvene centralne banke EU. U drugoj etapi, koja je trajala najduže do 1999., jača i koordinacija ekonomskih, a naročito budžetskih politika zemalja članica. Već je onemogućeno da se deficiti budžeta monetizuju i finansiraju iz centralnih banaka. Treća etapa, odnosno definitivan ulazak zemalja u monetarnu uniju sa jedinstvenom valutom i jedinstvenom centralnotn bankom 1999. godine, zavisi od ispunjenja odredenih kriterijuma konvergencije u toku dnuge etape”. (Oskar Kovač i Tomislav Popović, 1995, str.34) Stabilnost valute trebalo bi da se oslanja na: t snažnim privredama, ravnoteži platnih bilansa i značajnim deviznim rezervama; t niskoj stopi inflacije koja ni u jednoj zemlji ne sme biti veća od 1,5 procentnih poena u odnosu na prosek tri zemlje EU sa najnižom stopom inflacije; t niskom stepenu budžetskog deficita (najviše do 3% bruto društvenog proizvoda godišnje) i ukupnom stanju duga države od najviše 60% BDP; t niskim kamatama, sa odstupanjem ne više 2 od indeksna poena tri ponderisane zemlje sa najnižom kamatom; t fiksnom ili relativno fiksnom deviznom kursu (svaka zemlja mora dokazati, pre ulaska u monetarnu Uniju, da je u prethodne dve godine imala stabilan devizni kurs, u granicama dozvoljenih fluktuacija, i da nije devalvirala svoju nacionalnu valutu u tom periodu); t koordinaciji ukupnih mera ekonomske politike. Evro, nova jedinstvena valuta Evropske unije, uvedena je 1. januara 1999. godine kod zemalja, koje su do tada ispunile uslove utvrđene Sporazumom iz Mastrihta o ujednačenom funkcionisanju nacionalnih privreda. Do 1. januara 2002. važio je dvovalutni sistem, a od tada su nacionalne valute, za zemlje u sistemu evra, pa je evro postao jedina valuta. Velika Britanija za sada nije prihvatila ulazak u novi monetarni sistem i ukidanje funte kao nacionalne novčane jedinice, a takođe ni Danska ni Švedska. U početni start prihvatanja evra, kao jedinstvene valute Unije, ušlo je 12 zemalja. Od 1. januara 2007, kao 13. zemlja u zoni evra pristupila je Slovenija. Već 1. januara 2008. godine, zona evra je proširena na 15 zemalja, jer je doneta odluka da u sistem evra uđu Kipar i Malta. Od 1. januara 2009. godine u sistem evra ulazi i Slovačka kao šesnaesta zemlja. Smatra se da će cena evra (kurs) rasti i da će ga koristiti 50-60 zemalja u svetu kao valutu. Rimskim sporazumom osnovana je i Evropska investiciona banka. Ona odobrava kredite pod tržišnim uslovima prvenstveno zemljama članicama, ali do iznosa od oko 10% ukupnog kreditnog potencijala i pridruženim zemljama. Do kraja 2008.godine odobrila je neto 350 milijardi evra, a u 2008.godini 59 milijardi evra.

278

M    

Fondovi u EU, zavisno od cilja njihovog osnivanja se dele na strukturne i kohezione. Postoje četiri strukturna fonda i to: t Evropski fond za regionalni razvoj (European Regional Development Fund kraće ERDF), osnovan 1975. Cilj mu je da odobrava finansijsku pomoć za regionalni razvoj najsiromašnijih regiona u EU. Njegov budžet za period 2001-2006. iznosio je 200 milijardi evra. t Evropski socijalni fond (European Social Fund, ESF), osnovan je 1960. Ima funkciju da rešava socijalna pitanja radnika koji ostaju bez posla zbog strukturnih promena u privredama EU kroz obučavanje, prekvalifikaciju i finansiranje šema za kreiranje zaposlenja. t Evropski fond za garancije i upravljanje u poljoprivredi (European Agricultural Guidance and Guarantee Fund), EAGGF. Finansira sprovođenje opšte poljoprivredne politike EU. Ima dva odeljenja, odeljenje za vođenje poljoprivredne politike i odeljenje za garancije. Cilj Odeljenja za vođenje poljoprivredne politike je usmeravanje cena poljoprivrednih proizvoda, a odeljenja za garancije da doprinese poboljšanju strukture poljoprivredne proizvodnje i razvoj sela. t Evropski fond za upravljanje u ribarstvu kroz usmeravanje ponude i tražnje, finansijski instrument za razvoj ribarstva (FISR). Najznačajniji kohezioni fond vezan je za program CARDS (Community Assistance for Reconstruction, Development and Stabilization). U okviru ovog programa usmeravana je pomoć namenjena zemljama u tranziciji, radi njihove stabilizadje, pridruživanja, a kasnije i članstva u EU. U usmeravanju sredstava poseban značaj pridaje se razvoju tržišno orjentisane ekonomije i razvoju infrastrukture, male privrede, ekologije i susedne međugranične saradnje. Pruža se podrška izradi demokratskih zakona, obnavljanju državnih institucija,jačanju ljudskih i manjinskih prava, razvoju nezavisnih medija, te borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije. ISPA Fond (Instrument for Structural Policy PreAccession), koji služi za finansiranje saobraćaja (odnosno saobraćajne infrastrukture), ekologije i zaštite kulturnih dobara, kao i obuku članica za pristupanje EU. Program PHARE namenjen je pospešivanju razvoja, posebno razvoja male privrede i pospešivanju privatizacije i razvoja tržišnih institucija. Konačno, SAPARD (Support for Agriculture and Rural Development), fond za razvoj poljoprivrede i sela. Cilj mu je održiv razvoj poljoprivrede na seoskim područjima uključiv razvoj infrastrukture, ekologije i prevođenje stanovništva na druga zanimanja ako je poljoprivreda predimenzionisana. Uslov za korišćenje sredstava iz ovog fonda je izrada Nacionalnog programa za razvoj poljoprivrede i sela. Pomoć iz svih kohezionih fondova odobravana je na bazi tendera i konkusa preko Evropske agencije za rekonstrukciju (Europian Agency for Reconstruction-EAR). Planirano je da se u periodu 2006-2013. po svim programima, podeli 336 milijardi evra, naravno iz povećanog budžeta EU. U SCG je u periodu 2000-2005. uloženo 1,13 milijardi evra za 130 projekata.

R      

279

Od 1. januara2007. svi kohezioni fondovi su objedinjeni u jedan IPA fond (Instrument for PreAccession). Iz njega će se odobravati sredstva neophodna za pridruživanje i učlanjavanje novih zemalja u Uniju. U budžetu Unije u periodu 2006-2013. pomoć za pristupanje EU za zemlje Zapadnog Balkana, planirana je 14,1 milijardu evra, za Srbiju oko 2 milijarde evra, Zemlje (10 zemalja) koje su učlanjene u Uniju 2004. godine, dobile su 27 evra po glavi stanovnika godišnje pretpristupne pomoći, a za zemlje Zapadnog Balkana planirano je 14 evra. Za Srbiju je planirano 200 miliona evra godišnje, 10% u vidu poklona i 90% u vidu kredita pod istim uslovima pod kojima se finansijske razvojne institucije EU zadužuju na međunarodnom tržištu kapitala. U EU imaju i zajedničke elemente fiskalne politike, jer su sve zemlje prihvatile porez na dodatnu vrednost kao osnovni sistem oporezivanja prometa, dok su porezi na plate i porezi na imovinu, kao i takse, zadržani na nacionalnom nivou. Opšta stopa poreza na dodatnu vrednost iznosi: t Austrija 20%, t Belgija 15%, t Finska 22%, t Francuska 19,6%, t Nemačka 16%, t Grčka 18%, t Italija 30%, t Luksemburg 15%, t Holandija 17,5%, t Španija 16%, t Švedska25%, t Velika Britanija 17,5%, t Prosek 19,4%. t Uvedene su i akciza na naftne derivate, alkoholna pića i duvanske prerađevine. (Izvor: IBRD, 2003.).

Slabljenje evra sredinom 2010. godine otkrilo je veliku slabost Unije što je inegrisana monetarna, a ne i fiskalna politika. To je dokazano u slučaju Grčke, Italije, Španije, Portugalije pošto su napravljenja prekoračenja u budžetsko politici, a bez bilo kakvog uticaja organa EU. Sada se pokušavaju iznaći korekcije u ovoj oblasti kako bi Unija preventivno mogla uticati na deficit budžeta. Uvek su sukobi i prepirke oko usvajanja zajedničkog budžeta EU, pogotovo što Nemačka uplaćuje 25% budžeta, a koriste ga poljoprivredne i siromašne zemlje. EU je imala budžet od 106,7 milijardi evra, a od 2006. do 2013. godine planirano je preko 120 milijardi evra godišnje, i to u 2006. = 121,2 milijardi evra, u 2007. godini =126, milijardi evra, u 2008. = 129,1 milijarda evra, itd. , oko 1% BDP. Britanija,

280

M    

Nemačka, Holandija, Švedska i Austrija zalažu se da zajednički budžet ne prelazi 1% BDP godišnje. Oko 32% budžeta troši se na poljoprivredu (subvencije, tržišne intervencije i ruralni razvoj), a oko 36% na pretpristupni kohezioni fond (pomoć siromašnim regionima, strukturne promene u privredi i prekvalifikaciju radnika koji ostaju bez posla).

2. SPOLJNOTRGOVINSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE Evropska unija zauzima vodeće mesto u svetskoj trgovini, kao i mesto značajnog svetskog izvoznika i uvoznika kapitala i tehnologije. U startu je formirana kao Carinska unija. U članu XIV carinsku uniju GATT definiše na sledeći način: “Pod carinskom unijom se podrazumeva zamena dveju ili više carinskihteritorija jednom jedinstvenom carinskom teritorijom, kada ta zamena ima za posledicu: t da se carine i druga trgovačka ograničenja... ukidaju za najveći deo trgovinske razmene između teritorija koje sačinjavaju uniju... t i da... carine i druge odredbe koje svaki član unije primenjuje na trgovinu sa zemljama van unije budu identične”. (WTO, 2001.). Eliminisanje unutrašnjih carina i kontingenata, kao i uspostavljanje zajedničke tarife u EEZ, ostvareno 1. jula 1968., godinu dana pre nego što je bilo planirano. Istovremeno, spoljna trgovina zemalja članica rasla je mnogo dinamičnije od rasta svetske trgovine, a ni trgovina sa zemljama van Zajednice nije zaostala za trendom rasta svetske trgovine. Van zemalja Zajednice najviše se trguje sa ostalim razvijenim zemljama Zapada (EFTA, SAD, Japan, Kanada), i to oko 50%, sa zemljama u razvoju Azije, Afrike i Latinske Amerike oko 30%, sa zemljama u tranziciji centralne i istočne Evrope oko 10%, sa Kinom oko 5% i sa svim ostalim zemljama u svetu oko 5%. (Duško Lopandić, 1997, str. 27.) Unija vodi jedinstvenu, ali po zemljama i regionima različito koncipiranu spoljnotrgovinsku politiku. Do 31.XII 2006. godine zaključila je ukupno 157 sporazum o saradnji sa zemljama koje nisu članice Zajednice. Po prioritetima saradnje i povlasticama koje Unija u saradnji odobrava, postoje sledeće grupe spoljnotrgovinskih sporazuma: t sa zemljama članicama EFTA, t sa zemljama tzv. Zapadnog Balkana, t sa Rusijom i Zajednicom Nezavisnih Država, t sa mediteranskim zemljama, t sa zemljama u razvoju, t sa ostalim zemljama i regionalnim ekonomskim integracijama.

R      

281

Ovi sporazumi, u principu, sadrže odredbe o: t demokratizaciji društvenog života u određenoj zemlji, kao i o uspostavljanju ljudskih i manjinskih prava; t regulisanju tržišne privrede putem “četiri slobode”: kretanja robe, usluga, kapitala i radne snage, i uspostavljanju zone slobodne trgovine u što kraćem roku procesom tzv. pridruživanja odnosno stabilizacije i asocijacije; t slobodi osnivanja preduzeća iz pridruženih zemalja na tržištu EU, i obrnuto, na principu nacionalnog tretmana; pridruženim zemljama daje se rok do 10 godina da prilagode svoje propise; t usklađivanje zakonodavstva radi postepenog stvaranja uslova za eventualno kasnije uključivanje u Evropsku uniju; t bliskoj saradnji dve strane u nizu ekonomskih i drugih oblasti od zajedničkog interesa (industrija, nauka i tehnologija, zaštita sredine,investicije i patenti, turizam, telekomunikacije, standardizacija, regionalni razvoj, borba protiv monopola i sl.), kao i o t uspostavljanju zajedničkih institucija radi lakšeg ostvarivanja saradnje (susreti predstavnika država i vlada, razni saveti, komisije i sl.). Evropska unija posebno je značajna je za zemlje u razvoju, ako se ima u vidu da je preko 50% njihove spoljne trgovine vezano za razmenu sa Unijom. Kada je reč o izvozu ovih zemalja u Evropsku uniju, 80% otpada na sirovine. Evropska unija, pak, u ove zemlje izvozi oko 85% gotovih industrijskih proizvoda. Da bi ublažila negativne posledice restriktivnog dejstva njene trgovinske politike na zemlje u razvoju, Zajednica je, pod pritiskom Francuske čije su bivše kolonije bile u pitanju, potpisala Konvenciju o pridruživanju 18 afričkih zemalja. Konvencija je potpisana u glavnom gradu Kameruna Jaundeu (Yaounde) 20. jula 1963. godine. Ova konvencija naziva se Yaunde konvencija. Po ulasku Velike Britanije u EEZ i ona je insistirala da se slična konvencija potpiše sa njenim bivšim kolonijama. Tako je u Lomeu (Togo) 28. februara 1975. godine potpisana Lome konvencija između Zajednice i 46 zemalja Afrike, Kariba i Pacifika. Ova konvencija stupila je na snagu 1. aprila 1976. godine. Ona sadrži tri polja saradnje: t otvaranje tržišta EEZ za zemlje u razvoju, uz mogućnost povlašćenog tretmana na nerecipročnoj osnovi; t stabilizaciju prihoda od izvoza sirovina koje izvoze zemlje u razvoju i osnivanje posebnog fonda radi ostvarivanja tog cilja; t pružanje pridruženim zemljama pomoći za razvoj iz potencijala Evropske investicione banke i specijalnih fondova. Ova konvencija produžava se petogodišnje, a krajem 2000. godine imala je 79 zemalja članica. Unija praktikuje i potpisivanje sporazuma sa drugim značajnim zemljama i regionalnim ekonomskim integracijama (NAFTOM, Japanom, MERKOSUROM, ASEANOM

282

M    

i sl.). Osim carina, zemlje Evropske unije primenjuju i druge mere spoljnotrgovinske politike: kvote, kontingente i druga količinska ograničenja, prelevmane, kompenzatorne carine, minimalne uvozne cene, zaštitne mere, antidamping carine, izvozne i uvozne subvencije, izvozne kredite i osiguranja, samoograničenja izvoza, mere trgovinske promocije, pa sve do sankcija i blokade kada se svete pojedinim zemljama čiju unutrašnju ili spoljnu politiku ne prihvataju. Izvršena je liberalizacija usluga najviše u 2006. godini pošto usluge daju 70% BDP i zaposlenosti u Uniji. Usvojena je direktiva (pravilo) da svi koji pružaju usluge iz bilo koje zemlje (od frizera do advokata i računovođe) mogu slobodno da rade u bilo kojoj zemlji članici uz uslov da moraju da poštuju standarde zemlje domaćina u sektoru rada, bezbednosti i zaštite životne sredine. Do 2006. važili su propisi zemlje porekla. Izuzete su samo poštanske, obrazovne, zdravstvene i socijalne usluge. Liberalizacija kretanja kapitala je najviše odlagana zbog špekulacija i osetljivosti. Ozbiljniji početak njegove liberalizacije izvršen je Mastritshim ugovorom 1992. godine. Strane direktne investicije su potpuno liberalizovane, a očekuju se dalje mere liberalizacije kod kredita i na tržištima kapitala. Unutar EU liberalizovano je kretanje ljudi (ukinute su vize) radi poslovanja, turizma, školovanja. Određene restrikcije ostale su kod dobijanja radnih dozvola radi zapošljavanja, a posebno u slučaju 10 novoprimljenih zemalja, koje imaju visoku ponudu radne snage. Stare članice Unije plaše se da novopridošle zemlje ne poremete njihova tržišta rada, pa integraciju politike zapošljavanja odlažu za kasnije. Jedino Velika Britanija i Irska od starta prihvataju slobodu zapošljavanja na celom prostoru EU. Ostale zemlje najavljuju uvođenje radnih dozvola, sve do 2015. godine.

3. POLJOPRIVREDNA POLITIKA EVROPSKE UNIJE Godine 1961. prvi put je u Evropskoj ekonomskoj zajednici dogovorena zajednička cena pšenice, što je predstavljalo početak zajedničke poljoprivredne politike koja je usvojena 30 jula 1962. godine. Cilj zajedničke poljoprivredne politike bio je stimulisanje domaćih proizvodača kako bi Unija stabilizovala poljoprivrednu proizvodnju i postala, najvećim delom, nezavisna od uvoza hrane. Zajednička poljoprivredna politika zasniva se na: t direktnoj podršci poljoprivredi preko subvencija, t podršci seljacima da izvrše strukturne promene, da prilagodavaju količine proizvodnje i da povećavaju produktivnost rada, t dogovaranju proizvodnih kvota, prelevmana i minimalnih uvoznih cena za pojedine proizvode. R      

283

Prema dosadašnjoj politici EU subvencije su davane kao podrška proizvodnji, a ne dohotku. Politika STO je obrnuta i insistira da, ukoliko se uopšte daju, treba da se daju kao podrška dohotku, bez vezanosti za konkretnu proizvodnju i konkurentnost cena na tržištu. U EU su subvencije 120 dolara po hektaru, a učešće agrarnog budžeta 32% u budžetu EU. Na svaki evro izvoza poljoprivredni proizvođači EU dobijaju skoro još jedan evro iz budžeta Unije. Najviše se stimuliše, ali i štiti, proizvodnja mesa, žitarica, pića, voća, te mleka i mlečnih proizvoda. Što se tiče podrške seljacima (tzv. ruralni razvoj) tu će se lakše odobravati stimulacije u raznim oblicima, a da se ne bude u sukobu sa politikom subvencija sa kojima je saglasna STO. Zaštita tržišta domaćih proizvođača, osim putem carina i kvota, obavlja se i prelevmanima koji su ranije objašnjeni.

4. OSTALE POLITIKE U velikom broju politika i regulative u EU navode se samo ključne ostale politike: Osnivanje preduzeća: Centralni subjekti svake integracije su preduzeća, kao nosioci privredne aktivnosti. Direktivom EU predviđena je sloboda njihovog osnivanja i transparentnog rada jedinstveno na celoj teritoriji EU, s tim da se novorimljenim zemljama članicama ostavlja načešće period nereciprociteta od 10 godina da prilagocde svoje propise i praksu. Politika kvaliteta Uvedeni su evropski standardi kvaliteta (Comformite Europee CE) donošenjem 21 direktive, 1987.godine, koje se odnose na kvalitet. Standardi su usvojeni za: električnu opremu, sudove pod normalnim pritiskom, igračke, građevinske proizvode, mašine, elektromagnetne proizvode, opremu za ličnu zaštitu, merne instrumente, medicinske implante, aparate za merenja gasovitih goriva, telekomunikacionu opremu, grejače za vodu i gasna tečna goriva, eksplozive za civilnu upotrebu, medicinsku opremu, opremu za zemaljske satelitske stanice, oprema za zaštitu od eksplozije, sredstva za rekreaciju, opremu pod pritiskom, kablovske instalacije, liftove, kućne aparate, medicinsku dijagnostičku opremu. Direktive se odnose na 25 grupa proizvoda plus Direktiva o opštoj sigurnosti proizvoda. Standardi nisu obavezujući, ali se u trgovini bolje prolazi ako se primenjuju (jača konkurentnost). Naučno tehnološka politika formirana je sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka, tačnije 1985. godine, usvajajući na nivou EZ tzv. program EUREKA. Njegov je cilj bio stimulisanje nauke kako bi Evropa pratila tehnološki korak sa SAD i Japanom. Formirano je prvo, na nivou EZ, 100 ključnih projekata za tehnološko takmičenje sa svetom, a potom su ti projekti finansijski podržavani i na nacionalnom nivou i iz budžeta Zajednice. Kasnije je, zbog finansiranja, njihov broj smanjen na 30 koji se uspešno realizuju. Najznačajniji novi tehnološki programi su: avioni Erbas, satelitske letilice, računari i informacione tehnologije, program GALILEO za kontrolu

284

M    

i satelitsko snimanje prostora i navigaciju, telekomunikaciona oprema, novi materijali i genetski inženjering. Politika saobraćaja stara je koliko i Zajednica. Jedinstveni saobraćajni standardi kod saobraćajne infrastrukture, prevoznih sredstava i regulisanja bezbednosti saobraćaja formirani su u početnoj fazi razvoja zajedničkog tržišta. Evropska investiciona banka, pored regionalnog razvoja i razvoja energetike, dala je najviše sredstava za razvoj saobraćaja i pod najpovoljniiom uslovima. Ovo iz razloga što je saobraćaj, kao uobičajeno, i u Zajednici žila kucavica privrednog razvoja i standarda stanovnika Zajednice, kasnije Unije. U oblasti ekologije postoje jasni evropski propisi i direktive kojima se obezbeđuje zaštita životne sredine i slobodna razmena energetskih i koloških informacija. Reč je, pre svega, o Arhurskoj konvenciji ‘‘Natura 2000’’ i ‘‘Habitas direktivi’’. Uključivanje u ekološki proces 10 novopriključenih zemalja, u narednih 10 godina koštaće iste 50-80 milijardi dolara odnosno 2 do 5% njihovog godišnjeg BDP. U oblasti zaštite životne sredine u EU postoji 13 ključnih oblasti zaštite: vazduh, voda, industrijske otpadne vode, obrada otpada, industrijska zagađenja, buka, nuklearna zaštita, (od zračenja), opasne hemikalije ...i sl. Ne postoji jedinstveni zakon već ima više od 300 evropskih akata, direktiva, uredbi, odluka, preporuka, pravilnika i raznovrsnih programa. Suština antimonopolske politike, koja se vodi u Uniji, i propisa u ovoj oblasti je zaštita potrošača od nelojalnog monopolskog udruživanja i ponašanja. Svaka nova integracija podleže preispitivanju od strane nadležnih organa Unije. Dozvola se daje samo ukoliko se integracije ne prave radi ostvarivanja monopolskih koristi protiv druge privrede i građana Evropske unije, kao potrošača. Isto tako, firma koja krši antimonopolske propise, posebno kod povećanja cena, može biti kažnjena od strane Evropske komisije, čak do iznosa njenog ukupnog godišnjeg prihoda, ukoliko iste propise krši više puta. Propisi o zaštiti potrošača u EU su najbolji, pa ih direktno primenjuju i mnoge zemlje koje nisu članice Unije. Oni insistiraju na punoj informisanosti potrošača, a zatim konkretnim merama i sankcijama za zaštitu količine i kvaliteta proizvoda koji potrošači kupuju, cena i ukupne usluge, koje proizvođači i trgovci imaju obavezu da kvalitetno pruže potrošaču.

5. MOGUĆE PROŠIRIVANJE EVROPSKE UNIJE Posle proširenja za 10 novih zemalja 1. maja 2004. Evropska unija imala je ukupno 25 zemalja. Sa prijemom Rumunije i Bugarske 2007. Unija ima 27 zemalja. Posle toga realno je očekivati prijem Islanda, drugih republika bivše SFRJ, kao i Albanije. Status Turske još nije rešen, iako je ona 1997. godine podnela zahtev R      

285

za prijem u članstvo. Odbijanje Ustava Unije, a posebno birokratska i propisima prebukirana administracija, može dovesti do usporavanja daljeg širenja Unije. Saradnja Evropske ekonomske zajednice sa SFRJ počela je dosta rano. Prvi sporazum o saradnji potpisan je 1970. godine, sa važnošću od tri godine. Drugi sporazum potpisan je 1973., sa važnošću od pet godina. Treći sporazum je potpisan 2. aprila 1980. godine, a stupio je na snagu pošto su ga ratifikovale sve zemlje EZ 1. aprila 1983. godine. On je regulisao: t trgovinske olakšice za uvoz jugoslovenskih proizvoda, prvenstveno industrijskih, t olakšice u kretanju radne snage i tehnologije, kao i u transportu, t finansijsku pomoć koju je Jugoslaviji, putem kredita, odobravala Evropska investiciona banka. Zajednica je Jugoslaviji bila prvi partner: više od polovine ukupne robne razmene, priliva kapitala, priliva od usluga, doznaka radnika i slično otpadalo je na ovaj region. Nažalost, novembra 1991. godine EEZ je uvela sankcije prema SR Jugoslaviji, koje su ukinute tek 4. decembra 1995. godine. Početkom 2001. godine EU je vratila autonomne preferencijale SR Jugoslaviji za preko 90% ukupnog njenog izvoza u EU (uglavnom industrijskih proizvoda), odredila kvotu za uvoz mesa, šećera i tekstila i najavila pregovore za potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Pri tome se SRJ (odnosno Srbija) mora pridržavati Kopenhagenskih uslova kao i sve druge zemlje. Kopenhagenski uslovi za pristupanje EU su: t izgradnja demokratskih institucija, t uspostavljanje slobodnog tržišta i konkurentnosti privrede i izvoza, t pravna država, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, t doprinos regionalnoj stabilnosti i saradnji. Srbija i Crna Gora početkom oktobra 2005. godine počinju pregovore sa EU o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji. Po odvajanju Crne Gore, Srbija je potpisala Sporazum o asocijaciji i pridruživanju u 2009. godini. Očekuje se da će Srbija u 2010 ili početkom 2001. godiene popisati Sporazum o zemlji kandidatu za članstvo u EU. Posle predstoji teška procedura i pregovori za pristupanje EU, koja će verovatno trajati najmanje 5 godina. Kada određena zemlja zaključi Sporazum o asocijaciji i pridruživanju, koristi bespovratna sredstva iz Fonda za predpristupnu pomoć (IPA), sa namenom za izgradnju institucija, razvoj regionalne i razvoj prekogranične saradnje. Zemlje kandidati proširuju mogućnost korišćenja sredstava iz pomenutog Fonda, za regionalni razvoj, razvoj sela i poljoprivrede i za razvoj ljudskih resursa.

286

M    

IV - SEVERNOAMERIČKA ZONA SLOBODNE TRGOVINE (NAFTA) Sjedinjene Američke Države ranije su bile odbojne prema regionalnim integracijama, smatrajući da je bolje da se svom svojom privrednom snagom zalažu za jedinstvenu svetsku integraciju, odnosno jedinstveno svetsko tržište. Međutim, uspešan primer Evropske unije promenio je mišljenje SAD, pa one sada smatraju da se do jedinstvenog tržišta može doći i putem regionalnih ekonomskih integracija. To je i bio razlog da pokrene stvaranje severnoameričke integracije, a potom i njeno proširivanje na Srednju i Južnu Ameriku. Sporazum o uspostavljanju Severnoameričke zone slobodne trgovine (NAFTA) stupio je na snagu 1. januara 1994. godine, a potpisale su ga severnoameričke zemlje (SAD, Kanada i Meksiko). Tako je nastalo ogromno tržište sa oko 2.050 milijardi dolara izvoza i uvoza u 2008.godini, sa bruto društvenim proizvodom od oko 19.000 milijardi dolara u 2008. godini. Sporazum o osnivanju NAFTA sadrži 22 poglavlja: 1. Eliminisanje barijera u trgovini. Carinske stope treba da se ukinu za 10 godina, a u slučaju Meksika z a15 godina; 2. Unapređenje lojalne konkurencije, zaštita prava industrijske svojine i procedure za rešavanje sporova; 3. Obezbeđenje nacionalnog tretmana za robu; 4. Regulisanje porekla robe; 5. Slučajevi zajedničkog carinskog postupka; 6. Trgovina bazičnim prehrambenim proizvodima i energentima; 7. Sanitarne i fitosanitarne mere za poljoprivredne proizvode; 8. Zaštitne mere u trgovini (safeguards); 9. Tehničke prepreke trgovini; 10. Vladine nabavke, njihova transparentnost; 11. Investicije uz klauzulu najpovlašćenije nacije i nacionalnog tretmana; 12. Prekogranična ulaganja; 13. Telekomunikacije; 14. Finansijske usluge; 15. Konkurencija, monopoli i državna preduzeća; 16. Osnivanje preduzeća; 17. Intelektualna svojina; 18. Notifikacija, transparentnost i objavljivanje zakona; 19. Rešavanje sporova po kompenzatornim merama; 20. Rešavanje sporova po antidampinškim merama; 21. Izuzeci radi nacionalne bezbednosti, zaštite tržišta, zaštite fiskalnog sistema i zaštite platnog bilansa; 22. Stupanje na snagu sporazuma, praćenje primene i izmene;

R      

287

Pitanja poljoprivrede, rada i zaštite životne sredine, regulisano je posebnim sporazumima. Nadzor nad sprovođenjem sporazuma vrši Kabinet predsednika država kroz telo - Komisija za spoljnu trgovinu. Postoji i Sekretarijat koji se sastoji od nacionalnih odeljenja Komisija za spoljnu trgovinu, a svaka zemlja finansira članove svojih odeljenja. Sekretarijat sprovodi panele i procedure za rešavanje sporova. Zamišljeno je da se carine i kvantitativna ograničenja na većinu industrijskih proizvoda ukinu u periodu od 10 godina, a na poljoprivredne i tzv. osetljive industrijske proizvode u periodu od 15 godina. U slučaju Meksika rok je uvek 5 godina duži. Takode je regulisano da se paralelno razvija saradnja i u drugim oblastima, na primer u nauci, tehnologiji, zaštiti investicija, zaštiti intelektualne svojine, kretanju radne snage, saobraćaju, ekologiji i slično. Ova integracija ima perspektivu i za međusobnu saradnju i za širenje. Njen napredak jedino koči zaostajanje Meksika u razvoju u odnosu na druge dve zemlje. Naime, SAD ima dohodak po glavi stanovnika oko 47.000 dolara godišnje, Kanada 37.000 dolara, dok Meksiko jedva prelazi cifru od 15.000, sve u 2008. godini. Sa zemljama, danas članicama NAFTA, Jugoslavija je imala razvijene odnose. Daleke 1881. godina potpisan je trgovinski ugovor Kneževine Srbije i SAD. On je davao značajne rezultate sve do uvođenja sankcija Saveta bezbednosti UN SR Jugoslaviji 31. maja 1992. godine. Nove šanse za saradnju otvorene su 4.11.2003. godine kada su SAD Zajednici Srbija i Crna Gora, odlukom Kongresa, ukinule spoljnotrgovinske restrikcije i zemlju stavile u status “normalnog trgovinskog partnera”. To znači da su od tada ukinute ili bitno smanjene mnoge carine na uvoz iz Srbije, a naša zemlja izjednačena sa drugim povlašćenim partnerima u spoljnotrgovinskoj politici SAD. Predsednik SAD Klinton je decembra 1994. organizovao samit o saradnji i integraciji dve Amerike u Majamiju (SAD). Prisustvovala je 31 zemlja članica (svi osim Kube). Osnovan je Savet dveju Amerika sa veoma aktivnom ulogom u predlaganju koncepta regionalne integracije cele Amerike. Kasnije su ovi pregovori intenzivirani. Trebalo je da sporazum stupi na snagu 1.1.2005. ali nije došlo do kompromisa jer SAD neće da ukinu poljoprivredne subvencije, a zemlje Juga da liberalizuju poljoprivredu i usluge. Sjedinjene Američke države (SAD) pokrenule su stvaranje mega tržišta, u perspektivi, između zemalja NAFTA i zemalja Azije i Pacifika (APEC zemlje). Ako se formira biće to najjača integracija u svetu sa 21 zemljom (2,5 milijardi stanovnika, 60% svetske trgovine): Australija, Brunei, Kanada, Čile, Kina, Hong Kong, Indonezija, Japan, Republika Koreja, Malezija, Meksiko, Novi Zeland, Papua Nova Gvineja, Peru, Filipini, Rusija, Singapur, Tajland, Kineski Tajpei, SAD i Vijetnam. Konferencija o postepenom stvaranju pomenute integracije osnovana je 1980. sa nazivom Pacific Economic Cooperation Conference (PECC), koja bi u krajnjem ishodu trebalo da preraste u međukontinentalnu ekonomsku integraciju.

288

M    

V - EVROPSKA ZONA SLOBODNE TRGOVINE (EFTA) Ova integracija osnovana je na inicijativu Velike Britanije Konvencijom u Stokholmu 4. januara 1960. godine. Njene članice postale su: Austrija, Velika Britanija, Danska, Norveška, Portugalija, Švedska i Švajcarska. Kasnije su punopravni članovi postali Finska, Island, a 1991. godine i Lihtenštajn. Sam pojam zona slobodne trgovine najbolje je definisao GATT u članu XIV: “Pod zonom slobodne trgovine se podrazumeva grupa od dve ili više carinskih teritorija između kojih se carine i druga trgovinska ograničenja... ukidaju za najveći deo trgovine proizvodima koji su poreklom sa teritorija koje sačinjavaju zonu slobodne trgovine. Pri tome svaka zemlja vodi autonomnu spoljnotrgovinsku politiku prema trećim zemljama”. To je i glavna razlika zone slobodne trgovine u odnosu na carinsku uniju. U drugom članu Konvencije navedeni su sledeći ciljevi osnivanja EFTA: t proširenje ekonomske delatnosti, t puna zaposlenost, t povećanje produktivnosti, t racionalno korišćenje raspoloživih resursa, t poboljšanje životnog standarda i t finansijska stabilnost. Kada je bila u punom sastavu, EFTA je predstavljala značajnu snagu u svetskoj privredi. Sada su sve zemlje, osim Švajcarske, Norveške, Islanda i Lihtenštajna, istupile iz EFTA i postale ravnopravne članice Evropske unije. I pored toga što su privrede Švajcarske i Norveške značajne, ova integracija nema više neki veći značaj u svetskoj privredi, pa ni u privrednoj saradnji Srbije sa svetom. U svetskom izvozu, kao i u uvozu učestvuje sa oko 2%. Island je kandidat za skoro uključenje u EU, pa će ova integracija još više oslabiti. Po učlanjenju u EEZ Velika Britanija nije bila nekorektna prema svojim ranijim partnerima u EFTA. Insistirala je da se zaključi sporazum o zoni slobodne trgovine izmedu dve integracije, što je i učinieno tzv. Luksemburškom deklaracijom zaključenom septembra 1974. godine. U Portu je kasnije potpisan Sporazum o jedinstvenom evropskom, ekonomskom prostoru, koji je stupio na snagu 1.1 1994. godine. Prema ovom sporazumu, kad je u pitanju ekonomska saradnja, zemlje EFTA praktično su izjednačene sa zemljama Evropske unije. Pored ukidanja carina i određene harmonizacije trgovinske politike, objedinjena je saradnja i u oblastima saobraćaja, nauke i tehnologije, energetike, informatike, životne sredine, slobodnog kretanja ljudi (Šengenski sporazm), obuke i obrazovanja, socijalne politike, turizma, audio-vizuelne tehnike, pravosuđa, zakonodavstva i slično. Razlika je, dakle, ostala samo kod monetarne unije, politike unutrašnje bezbednosti i spoljne politike.

R      

289

Perspektiva ove integracije nije njen dug opstanak, već utapanje u Evropsku uniju. Do sada je dva puta bio referendum: u Švajcarskoj i u Norveškoj. Čim referendumi uspeju, ova integracija će, defacto, nestati, a Island je već u postupku učlanjenja u EU.

VI - INTEGRACIJE ZEMALJA U RAZVOJU I ZEMALJA U TRANZICIJI Kao prva integraciona grupacija između zemalja u razvoju 1960. godine je osnovana Centralnoamerička zona slobodne trgovine (CAFTA). Njene članice su postale Kostarika, El-Salvador, Gvatemala, Honduras i Nikaragva. Od tada do danas sklopljena su 43 različita sporazuma o medunarodnoj saradnji između ovih zemalja. Mnogi su vezani za saradnju u užem geografskom lokalitetu (sliv reke, područje pored okeana, mora i sl.), dok je 11 sporazuma sklopljeno na međuregionalnoj osnovi. U praksi se, uglavnom, svode na sporazume o zoni slobodne trgovine ili preferencijalnim područjima, a nijedan nema karakter dubokog stepena integracije, analogno Evropskoj uniji. Budući da su mnoge integracije nastajale i nestajale (gasile se), ovde će biti navedene samo najznačajnije koje i danas dejstvuju u međunarodnoj trgovini: t U Aziji postoji intgracija: Udruženje zemalja jugoistočne Azije (ASEAN), kao zona slobodne trgovine i kooperacije, osnovano 1976. godine u Bankoku. Da bi se mogle primeniti carinske povlastice (carina ispod 5%), proizvod mora biti dorađen u nekoj od zemalja članica najmanje 30%. Njegove članice su: Indonezija, Malezija, Singapur, Filipini, Brunei, Tajland, Vijetnam, Kambodža, Laos i Mijanmar. Udruženje deset zemalja ASEANa potpisalo je 29. novembra 2004. sporazum o saradnji sa Kinom, u kome je predviđeno ukidanje carina do 2010. godine, a za nerazvijene zemlje (Vijetnam, Mijanmar, Laos i Kambodža) do 2015. godine. Ako Kina postane članica integracije, ovo bi bila jedna od najvećih integracija u međunarodnoj trgovini, sa oko dve milijarde potrošača; U Latinskoj Americi postoje sledeće integracije: t CAFTA, Centralnoamerička zona slobodne trgovine (grupa San Hoze) osnovana 1960. godine. Njene članice su: Kostarika, El-Salvador, Gvatemala, Honduras i Nikaragva; t LATA-ALADI (Rio grupa) osnovana je 1983. umesto latonoameričkog udruženja slobodne trgovine LAFTA. Članice su Argentina, Bolivija, Brazil, Ekvador, Čile, Kolumbija, Paragvaj, Peru, Urugvaj i Venecuela. Cilj joj je da se stvori zona slobodne trgovine zemalja cele Latinske Amerike;

290

M    

t MERCOSUR, osnovan 1991. godine; članice su: Brazil, Argentina, Paragvaj, Urugvaj, a od 2006. godine i Venecuela. Ovo je druga po snazi integracija zemalja u razvoju (posle ASEANa), sa značajnim privrednim potencijalom i respektabilnim učešćem u međunarodnoj trgovini, pogotovo Brazil, Argentina i Venecuela. Po modelu je carinska unija, sa izuzetkom šećera i automobila; t Andska grupa, (ANCOM), osnovana u Peruu (Lima) 1969. godine; njene članice su: Bolivija, Kolumbija, Ekvador, Venecuela i Peru. To je zona slobodne trgovine sa zajedničkom tarifom za neke proizvode. Venecuela 2006. godine istupa iz integracije; t Udruženje karipskih država (CARICOM) osnovano je 1995. od strane 25 latinoameričkih i karipskih zemalja sa ciljem liberalizacije spoljne trgovine i ukupne saradnje. Sedište je u Port of Spain (Trinidad i Tobago). Inegracija je u početnoj fazi; U Africi postoje sledeće značajnije integracije: t Istočnoafrička unija (EAC), osnovana 1969. godine; njene članice su: Kenija, Tanzanija i Uganda. Godine 1977. ova unija se raspada, da bi ponovo bila osnovana u maju 1994. godine; t Zapadnoafrička ekonomska zajednica (ECOWAS), formirana ugovorom u Abidžanu (Obala Slonovače) 1966. godine; njene članice su: Obala Slonovače, Senegal, Mali, Mauritanija, Niger, Gornja Volta, Benin, Burkina Faso, Zapadnortska Ostrva, Gambija, Gana, Gvineja, Gvineja Bisao, Liberija, Nigerija, Siera Leone i Togo; t Centralnoafrička carinska i ekonomska unija (UDAEC), osnovana je 1964. godine, a sporazum stupio na snagu 1.11966. godine; njene članice su: Kamerun, Centralnoafrička Republika, Čad, Kongo, Ekvatorijalna Gvineja i Gabon; U bivšim socijalističkim, sada zemljama u tranziciji, postoje dve integracije: t Zajednica nezavisnih država (bivše republike SSSR, izuzev pribaltičkih zemalja). Političke nesuglasice sprečavaju ekonomsku integraciju; t Srednjeevropska zona slobodne trgovine (CEFTA) Srbija, Hrvatska, BiH, Makedonija, Crna Gora, Albanija i Moldavija. Ugovor za teritoriju Kosova i Metohije potpisao je UNMIK. Zbog nedovoljne komplementarnosti privreda i nedovoljne međusobne kupovne moći, opšti nivo integracija zemalja u razvoju je veoma nizak. Posle integrisanja medusobna razmena se povećava, i to različitim tempom u pojedinim integracijama, ali retko premašuje 20% ukupne njihove trgovine. Već je rečeno da ta saradnja među zemljama Evropske unije iznosi oko 60%, koliko je iznosila i razmena bivših socijalističkih zemalja u integraciji SEV. Ipak, se može konstatovati da su regionalne integracije zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji, doprinele poboljšanju ukupnog stanja privrede u ovim zemljama.

R      

291

UMESTO REZIMEA

PRIMER 1. KAKO ISPUNITI USLOVE EVROPSKE UNIJE Efikasna tržišna ekonomija podrazumeva veoma visok nivo odgovornosti proizvođača koji plasiraju svoje proizvode na “određenom” tržištu. Pojam “određeno” tržište odnosi se na tzv. “regionalna tržišta”, koja nastaju na osnovu posebnih sporazuma grupacija zemalja, koje definišu pravila organizovanja regionalnog tržišta, čime u neku ruku štite sopstvene interese, odnosno interese zainteresovanih strana. Za naše društvo i privredu najznačajnije regionalno tržište jeste tržište Evropske unije. Razlozi za ovakav stav su brojni: geografska bliskost, tradicionalno dobre privredne veze, komunikacije, visoka kupovna i investiciona moć, poznavanje i bliskost kultura, osećaj pripadnosti i opredeljenje većine građana za saradnju sa zemljama članicama Evropske unije, u kojima živi i radi veliki broj naših sunarodnika. Osnovni zadatak i najveći problem tranzicije našeg društva ka uređenoj tržišnoj ekonomiji, odnosno ka upoznavanju i primeni pravila “jedinstvenog evropskog tržišta” jeste neophodna i sveobuhvatna reforma celokupnog društva i privrede koja mora zahvatiti: 1) zakonodavnu vlast, 2) izvršnu vlast i 3) privredne subjekte. Ova transformacija (ili tranzicija) koju moramo sprovesti, predstavlja za čitavo društvo i privredu najveću reformu u našoj novijoj istoriji.

ZAKONODAVSTVO EVROPSKE UNIJE Glavni cilj utvrđen ugovorom iz Rima 1957. godine o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEZ), kasnije Evropske zajednice (EZ) pa Evropske unije (EU), bio je stvaranje regionalnog jedinstvenog evropskog tržištai eliminisanjem trgovinskih prepreka u razmeni izmedu članica, putem: t carinske unije (koja je postepeno formirana do 1968. godine), t eliminisanja kvantitativnih prepreka (kvota, kontingenata i sl.) u trgovini, već 1961. godine., t obezbedenje slobode kretanja ljudi, usluga i kapitala, posebno posle Mastrohta 1992. godine. Juna 1985. godine Komisija EZ objavljuje “Belu knjigu” o realizaciji unutrašnjeg tržišta do kraja 1992. koja je sadržala predloge oko 300 zakonodavnih akata EU, sa ciljem da se eliminišu:

292

M    

t fizičke prepreke (za lica i robu) na granicama između članica; t tehničke prepreke (nacionalni tehnički propisi o robama i uslugama) putem harmonizacije propisa ili uzajamnim priznavanjem recipročnih pravila članica; t poreske prepreke (usklađivanjem akciza i harmonizacijom poreza na dodatnu vrednost). Realizacija ”Programa Evropa ‘92” doživela je veliki politički, medijski i ekonomski uspeh, mada sve predviđene mere nisu bile u potpunosti realizovane (kontrola kretanja lica, usvajanje statuta evropske kompanije, sektor transporta, harmonizacija poreza). Juna 1997. Komisija EEZ donosi Akcioni plan za jedinstveno tržište, koji je predvidao da se do kraja 1999. realizuju 62 ”aktivnosti”, sa preciznim rokovima i nosiocima posla uz redovno šestomesečno izveštavanje o realizaciji aktivnosti. U ove aktivnosti su uključene i nove oblasti (direktive o: informacionom društvu, zaštiti biotehnoloških pronalazaka, modernizaciji sistema poreza, liberalizaciji telekomunikacija, tržištu električne energije i dr.). Dokument Komisije EZ ”Strategija za unutrašnje tržište” usvojen novembra 1999. obuhvatao je kratkoročne i dugoročne ciljeve, koji su podeljeni u četiri grupe: 1) poboljšanje kvaliteta života građana (poboljšanje zakonodavstva u oblastima zaštite potrošača, priznavanje diploma i kvalifikacija, prava nasta-njivanja i sl.) 2) jačanje efikasnosti tržišta EU (finansijske usluge, usvajanje propisa o patentima i patentu na softvere u EU, propisa o telekomunikacijama i dr.); 3) poboljšanje poslovnog okruženja (modernizacija poreza na dodatnu vrednost i o akcizama, propisi o državnoj pomoći maloj privredi, javnim nabavkama i sl.); 4) korišćenje prednosti unutrašnjeg tržišta u svetu koji se menja (uključivanje predstavnika zemalja kandidata za EU u rad tela EU zaduženih za unutrašnje tržište, mere zaštite podataka u nekim zemljama van EU i dr.). Posle uvođenja jedinstvene valute moguće je govoriti o jedinstvenom tj. “domaćem tržištu EU”, koga pored novca i harmonizovanog poreskog sistema čine integrisana infrastruktura (transevropske mreže saobraćaja, energetike i telekomunikacija), kao i pravni mehanizmi koji u potpunosti omogućavaju slobodno i efikasno poslovanje u EU (statut evropske kompanije). Zakonodavstvo Evropske unije (franc.”acquis communautaire”) je zajednićki pravni sistem, koga su sve države članice EU preuzele u svoju nacionalnu regulativu, a to moraju uraditi i države koje se pridružuju i to najkasnije do svog punopravnog članstva u EU. Ove države će morati u periodu pridruživanja i “harmonizacije” preuzeti oko 20.000 zakona i propisa. To mora učiniti, takođe, Srbija. Projekat preuzimanja zakonskih i tehničkih propisa EU traži sistematičan pristup i koordinaciju u izvođenju od strane države. Medutim, to istovremeno zahteva da uspešna preduzeća koja nameravaju da izvoze svoje proizvode na tržište EU, u potpunosti upoznaju i R      

293

primenjuju propise EU i pre nego što zemlja kandidat postane član EU. Preporuka Evropske komisije odnosi se na oko 1.200 onih propisa, koji su od bitnog značaja za uređenje “zajedničkog tržišta EU” ili “unutrašnjeg tržišta EU” (common market, internal market), a koje treba “države kandidati” što pre da preuzmu u svoje nacionalno zakonodavstvo. Među njima su i sve harmonizovane direktive EU (EEZ, EZ), koje se odnose na tehničko zakonodavstvo i označavanje proizvoda sa CE oznakom. Sprovodenje zakonodavstva u vezi sa bezbednošću proizvoda (proizvodi sa CE oznakom) se u Evropskoj uniji od 1985.godine bitno promenilo. Članice EU su počele napuštati specifično nacionalno zakonodavstvo i prihvatati zajednički dogovorene direktive koje su implementirale na nacionalnom nivou. Obavezno ispitivanje i sertifikacija (atestiranje) kod neutralnih i nezavisnih institucija se smanjivalo, a briga za ispunjavanje zahteva za bezbednost proizvoda je u mnogo većoj meri prepuštena proizvođačima. Na taj način je na proizvođače preneta znatno veća odgovornost. Proces harmonizacije je postupak u kome se nacionalno zakonodavstvo usklađuje sa zakonodavstvom EU. Iskustva država članica EU, kao i zemalja koje su prošle proces harmonizacije i pridruživanja (na primer Slovenije koja je imala isti pravni sistem u prethodnoj zajedničkoj državi), veoma su slična i potvrđuju da je na području privrede taj proces potrebno sprovoditi u tesnoj saradnji sa stručnom javnošću. Osnovni koncept harmonizacije započinje odgovorom na pitanje da li popravljati nacionalne zakone (koji su možda razdeljeni na više postojećih nacionalnih akata), ili ih treba ponovo pisati i donositi nove propise? Primera radi, Ministarstvo za privredu Slovenije koje je koordiniralo čitavu akciju, odlučilo se da za svaku direktivu EU napiše novi pravni akt, a prestane da koristi stare zakone. Postoje i neki izuzeci, gde je iz odredenih razloga odabran i drugačiji pristup. Intenzivan proces harmonizacije i pridruživanja EU započinje zaključivanjem “Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji”, kao i drugih sporazuma kojima se reguliše pridruženi status i Sporazum o kandidatu, a odnosi sa EU postaju sastavni deo unutrašnjih procesa. To je u stvari tranzicija političkog i ekonomskog sistema u sistem kompatibilan sa sistemima u EU i podrazumeva: t jačanje demokratije i građanskog društva, uključiv i manjinska prava, t zdravu makroekonomsku politiku, privatizaciju i prestruktuiranje privrede, u cilju konkurentnosti proizvodnje i izvoza, t pravne i institucionalne promene u cilju liberalizacije trgovine sa EU i susednim zemljama, t svestrana saradnja sa susedima na prijateljskoj osnovi. Za našu privredu i društvo proces harmonizacije će predstavljati veoma težak zadatak posle višegodišnjeg zaostajanja u mnogim oblastima. Međutim, jedan od ključnih problema na koji se često ne ukazuje, jeste ogroman posao na preuzimanju (transpoziciji) evropske tehničke regulative koja bazira na međunarodnim EU standardima i direktivama, što se posebno mora sagledati u okviru Nacionalne strategije harmonizacije ili Politike unapređenja kvaliteta.

294

M    

Posebni problem za Srbiju predstavlja priznanje nezavisnosti kosova od strane 22 zemlje članice EU, a Srbija nemože ni po Ustavu, ni po pravdi, ni po istorijskim korenima da se odrekne Kosova.

PROCES HARMONIZACIJE SA EU IMA TRI FAZE PRVA FAZA - SPORAZUMI: Intenzivan proces harmonizacije i pridruživanja EU započinje zaključivanjem «Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji», kao i drugih sporazuma kojima se reguliše pridruženi status, a odnosi sa EU postaju sastavni deo unutrašnjih procesa. DRUGA FAZA -TRANZICIJA: Reč je u stvari o tranziciji političkog i ekonomskog sistema u sistem kompatibilan sa sistemima u EU i podrazumeva: a) jačanje demokratije i građanskog društva, b) zdravu makroekonomsku politiku, privatizaciju i prestruktuiranje privrede, radi postizanja konkurentnosti, c) pravne i institucionalne promene u cilju liberalizacije trgovine sa EU i susednim zemljama. TREĆA FAZA - HARMONIZACIJA PROPISA: Zakonodavstvo EU obuhvata niz pravnih akata kao što su: t direktive (engl. directives) obavezne po cilju, koji žele ostvariti; t odluke (engl. decisions) obavezne samo za onoga na koga su adresirane; t uredbe (engl. regulations) obavezne u celini za sve; t mišljenja (engl. opnions) i t preporuke (engl. recommendations). Najvažniji dokumenti su direktive, koje predstavljaju glavnu aktivnost pri harmonizaciji zakonodavstva. Državama članicama je trebalo od 5 do 10 godina za prihvatanje i uvođenje u praksu svake pojedine direktive. Slovenija je u periodu od 5 do 6 godina prihvatila i uvela u upotrebu celokupno zakonodavstvo EU i uz to još uspostavila svu potrebnu infrastrukturu (standardizacija, akreditacija, sertifikacija i utvrđivanje usaglašenosti).

R      

295

PRIMER 2. USKLAĐIVANJE ZAKONA - PRAVNE TEKOVINE EU (35 OBLASTI) Poglavlja pravne tekovine EU (acquis communautaire) obuhvata: 1. Slobodno kretanje robe, 2. Slobodno kretanja radnika, 3. Pravo poslovnog nastanjivajna i sloboda pružanja usluga, 4. Slobodno kretanje kapitala, 5. Javne nabavke, 6. Pravo trgovačkih društava, 7. Pravo intelektualne svojine, 8. Tržišna konkurencija, 9. Finansijske usluge 10. Informatičko društvo i mediji, 11. Poljoprivreda i ruralni razvoj, 12. Sigurnost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika, 13. Ribarstvo, 14. Saobraćajna politika, 15. Energetika, 16. Porezi, 17. Ekonomska i monetarna politika, 18. Statistika, 19. Socijalna politika i zapošljavanje, 20. Preduzetništvo i industrijska politika, 21. Transevropske mreže, 22. Obrazovanje i obuka kadrova, 23. Regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata, 24. Pravosuđe i osnovi prava, 25. Pravda, sloboda i sigurnost, 26. Nauka i istraživanje, 27. Obrazovanje i kultura, 28. Životna sredina, 29. Zaštita potrošača i zdravlja, 30. Carinska unija, 31. Spoljni poslovi, 32. Spoljna bezbednosna i odbrambena politika, 33. Finansijska kontrola, 34. Finansijski i budžetski propisi, 35. Institucije, 36. Ostala pitanja

296

M    

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4. 5. 6 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27.

Dajte definiciju regionalnih ekonomskih integracija. Koje su razlike između ekonomske saradnje i regionalne ekonomske integracije? Koji su motivi nastanka regionalnih ekonomskih integracija? Kako je Maršalov plan uticao na formiranje regionalnih ekonomskih integracija? Koji su efekti stvaranja regionalnih ekonomskih integracija? Koje su faze u razvoju regionalnih ekonomskih integracija, od preferencijalnog područja do kompletne ekonomske, monetarne i političke unije? Kada je osnovana EU i koje su njene članice? Koji metod integracije EU primenjuje? Koja je razlika između EEZ, EZ i EU? Šta sadrži Mastrihtski ugovor? Koji organi rukovode EU? Koje je razvojne i ekonomske politike objedinila EU? Objasnite monetarnu politiku EU. Objasnite fiskalnu politiku EU. Koji strukturni fondovi postoje u EU? Koji kohezioni fondovi postoje u EU? Šta sadrži spoljnotrgovinska politika EU? Šta sadrži poljoprivredna politika EU? Koje su ostale politike EU? Kakvo dalje širenje EU predviđate i koji su uslovi za učlanjenje u EU i nužne faze? Objasnite integraciju NAFTA. Nabrojte integracije zemalja u razvoju u Latinskoj Americi i koje su njihove članice? Nabrojte ekonomske integracije u Africi i koje su njihove članice? Nabrojte ekonomske integracije u Aziji i koje su njihove članice? Šta mislite da li je moguće stvaranje velike integracije na Pacifiku između zemalja Amerike i Azije? Kada je osnovana i koje su članice Zajednice nezavisnih država (ZND)? Kakav je položaj Srbije u regionalnim ekonomskim integracijama, posebno u integraciju CEFTA?

R      

297

LITERATURA: Ljubiša Adamović, Integracija i dezintegracija svetske privrede, Savremena administracija, Beograd, 1987. 2. Viner J., The Customs Union Issue, Carnegie Endowment for International Peace, NewYork, 1950. 3. Finanzstandorf Detschland, Integration of European Markets, Francfurt, december 2004. 4. Oskar Kovač, Tomislav Popović, Prilagođavanje privrede uslovima poslovanja na tržištu Evropske unije. IEN, Beograd. 1995. 5. IBRD, Value Adeed Tax in Europe, Guide to European Taxation, Amsterdam, 2003. 6. WTO, International Trade Statistics, Geneve, 2001. 7. Duško Lopandić. Trgovinska politika Evropske unije i Jugoslavije, IEN, Beograd, 1997. 8. Gordana Gasmi, Pravo i institucije EU, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009. 9. Milorad Unković, Osnovi ekonomije - međunarodna trgovina, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2008. 10. Izazovi Evropskih integracija, Službeni glasnik Srbije, br. 10/2009. 1.

298

M    

IX Glava

ROBNA I REGIONALNA STRUKTURA MEĐUNARODNE TRGOVINE CILJ POGLAVLJA U glavi IX studenti se obučavaju za analiziranje strukture međunarodne trgovine, koja je od neposrednog uticaja na mogućnosti plasmana domaće robe na svetskom tržištu i nabavku neophodnih roba iz drugih zemalja sveta. Obuka se odnosi na robnu strukturu svetske trgovine, koja pokazuje koji su najznačajniji sektori i proizvodi u međunarodnoj trgovini, ukazujući, na praktičnim primerima, koliko je značajan stepen visoke finalizacije proizvoda, za uspehe u međunarodnoj ekonomiji (najveće učešće mašinogradnje, automobila, elektronike i telekomunikacija, te hemijske industrije, uključiv i farmaciju). Studentima se daju i dragocene informacije koji su najznačajniji kontinenti (regioni) i zemlje u svetskoj trgovini, ne samo kod robe, nego i kod usluga, kapitala, tehnologije. Poglavlje je strukturirano na sledeći način: t promene u robnoj strukturi međunarodne trgovine, t regionalna struktura međunarodne trgovine, t najznačajniji partneri u međunarodnoj trgovini, t značaj usluga, tehnologije i kapitala u međunarodnoj ekonomiji, t mondijalizacija put razvoja, t najznačajnije zemlje svetskog turizma, t vizija razvoja turizma do 2020. godine.

KLJUČNE REČI: Robna struktura međunarodne trgovine, Regionalna struktura međunarodne trgovine, Najznačajnije zemlje u međunarodnoj trgovini, Najznačajnije zemlje u međunarodnim uslugama, Najznačajnije zemlje svetskog turizma, Vizija razvoja turizma do 2020. godine.

I - PROMENE U ROBNOJ STRUKTURI MEĐUNARODNE TRGOVINE

Obim međunarodne trgovine je u periodu posle Drugog svetskog rata 3 puta brže rastao od obima svetske proizvodnje. Uvoz je nešto više rastao od izvoza zbog ulaganja kapitala u svetski razvoj iz ranije formirane akumulacije i rezervi. Učešće izvoza u BDP sveta iznosilo je 4,5% u 1960., 10,2% u 1980., i 31% u 2008. godini. Uvoz je imao učešće u BDP u istim godinama 4,5%, 10,7% i 33% i pokazuje stabilniju liniju rasta, dok izvoz više fluktuira po godinama. Svetska trgovina je u 2009. godini zabeležila pad od 12,2%, što je najveći pad u poslednjih 70 godina. Izvoz Japana je opao 24,9%, Evrope 18,8% i SAD 13,9%. Razlozi su u tome što je ekonomska kriza ugrozila poverenje potrošača, oslabila tražnju, ugrozila kvalitetne linije za izvoznike, a u nekim slučajevima dovela do povećanog državnog protekcionizma. “Privredni rast u svetu praćen je pomeranjima u strukturi svetske trgovine. Za razliku od ranijih faza razvoja, kada je industrijski sektor predstavljao ključni faktor rasta privrede, tokom 90-tih godina sektor usluga je postao najdinamičniji elemenat razvoja svetske privrede. Pomeranja uloga u stvaranju GDP (bruto domaćeg proizvoda M.U.) prenela su se i na strukturu svetske trgovine, pri čemu je sve značajnija uloga uslužnog sektora. U domenu industrijske proizvodnje zapažena je promena u pravcu jačanja uloge kancelarijske i telekomunikacione opreme, računara i visokosofisticiranih sektora u okviru hemijske industrije i industrije mašina i opreme. U proizvodima mnogih sektora naglašena je uloga savremene elektronike”. (Radovan Kovačević; 1996, str. 43). Privredna struktura svake zemlje izložena je promenama pod uticajem tehnološkog progresa u pojedinim zemljama, zatim promenama u strukturi potrošnje, kao i dejstvu drugih faktora. Ove promene neposredno se odražavaju na promene spoljnotrgovinske strukture u izvozu i uvozu. U srednjem veku spoljna razmena svodila se na nekoliko proizvoda (krzna, svila, žitarice, stoka, vunene tkanine, začini, pića šećer, građevinski materijali, nakit i sl.). Tek u XIX veku, kada je zaslugom parne mašine došlo do razvoja železničkog i pomorskog saobraćaja, dolazi do masovnog međunarodnog prometa i drugih proizvoda (tekstila, kože, gume, drvene građe, uglja, ruda, metala, prevoznih sredstava i sl.) U drugoj polovini XIX i početkom XX veka, kao posledica druge industrijske revolucije uvođenjem motora sa unutrašnjim sagorevanjem i naizmenične struje, javlja se niz novih proizvoda u svetskoj trgovini iz oblasti mašinogradnje, elektronike, metalo prerađivačke i hemijske industrije. Posle Drugog svetskog rata, kao posledica treće industrijske revolucije, u spoljnotrgovinskoj strukturi sve veći značaj dobijaju tzv. novi proizvodi u svetskoj trgovini: elektronski računari, roboti, savremena transportna i telekomunikaciona oprema, R    

     

301

oprema za atomatske centrale, kosmička industrija, procesna oprema, kancelarijske mašine i oprema, novi materijali iz domena genetskog inženjeringa, savremena hemija i elektronika. Dinamičnu stavku svetske proizvodnje i trgovine čine, takođe, razne usluge: turizam, trgovina, bankarstvo, transport, telekomunikacije, inženjering, konsalting, saobraćaj, informacije i slično. U tabeli 14 prikazane su promene u robnoj strukturi svetske trgovine (izvoz) u periodu posle Drugog svetskog rata. Tabela 14. Promene u robnoj strukturi svetske trgovine izvoz (milijarde US$ i %) Vrednost 2008

Ukupno robe*

1955.

Udeo 2000.

Udeo 2008.

Godišnje promene u % 2000 - 2008.

15.330

100

100

100

11

Poljoprivredni proizvodi

1.342

21,9

8,8

9,0

13

Goriva i rudarski proizvodi

3.530

27,9

13,7

23,0

19

Primarni proizvodi ukupno

4.872

49,8

22,5

32,0

14

10.458

50,2

77,5

68

12

587

4,7

2,3

3,8

15

1.705

5,1

9,3

11,0

14

804

2,3

7,2

5,2

4

Mašine i transportna oprema

5.989

23,3

42,0

39

12

Kancelarijska i telekomunikaciona oprema

1.561

3,1

10,4

10,1

16

Automobilski proizvodi

1.234

4,7

9,2

8,0

7

Ostale mašine i transportna sredstva (procesna oprema, kućni aparati i uređaji, železnička oprema, avioni, brodovi i sl.)

3.194

9,3

11,3

20,9

15

612

6,5

5,7

4,0

7

1.761

6,7

11,0

5,0

5

Industrijski proizvodi ukupno Gvožđe i čelik Hemijski proizvodi Ostali poluproizvodi (obojeni metali, nemetali, vuna, pamuk, i sl.)

Tekstil i odeća Ostali proizvodi široke potrošnje

* isključen reeksport koji obuhvata oko 3% svetskog izvoza robe u 2008. godini. Izvor: GATT, International Trade Statistics 1956, WTO, World Trade Report, 2009.

302

M    

Iz tabele se može videti da su u ovom vremenskom periodu najveću dinamiku rasta (čime su promenili svoje učešće u strukturi svetskog izvoza) imali industrijski proizvodi. Oni su u periodu 1955-2008 povećali svoje učešće od 50,2% na 68%. Primarni proizvodi (poljoprivreda i rudarstvo) u ovom periodu opali su od 49,8% na 32% ukupnog svetskog izvoza. Učešće industrijskih proizvoda u svom izvozu iznad svetskog proseka od 68%, imale su: zemlje Azije 79%, zemlje Evrope 77%, a zemlje Severne Amerike su bile na svetskom proseku. Sirovine preovlađuju u: zemljama Afrike 82%, Srednjeg Istoka 78%, Zajednice nezavisnih država 75%, i Latinske Amerike 71% (WTO, 2009) Od industrijskih proizvoda najveću dinamiku rasta izvoza imali su mašine i transportna oprema, a naročito telekomunikaciona i informaciona oprema, kancelarijske mašine, automobili zajedno sa dostavnim vozilima- kamionima i autobusima, te ostala transportna sredstva i oprema (brodovi, avioni, želznička oprema i mašine za procesnu industriju i široku potrošnju). Mašine i transportna oprema su promenili svoje učešće u strukturi svetskog izvoza od 23,3% u 1955. godini na 39% u 2008. Samo proizvodi vezani za informatiku iznosili su 1.561 milijardi dolara. Dinamiku rasta imali su i hemijski proizvodi, i to od 5,1% svetskog izvoza u 1955. godini na 11% u 2008. godini. Opada učešće klasičnih industrijskih proizvoda kao što su: tekstil, odeća i obuća, proizvodi drvne industrije, guma i koža. Kod sirovina najdinamičniju stavku izvoza imala je nafta sa četiri njena značajna poskupljenja, 1973, 1979, 2006 i 2008.godine, kad je tražnja znatno nadmašila ponudu. Goriva i rudarski proizvodi iznosili su 23% svetskog izvoza u 2008.godini. Proizvodi poljoprivrede i metali, posle dužeg pada, beleže blag rast u poslednjim godinama. Poljoprivreda u svetskom izvozu u 2008 godini učestvuje sa 9%. Goriva, metali i poljoprivreda pokazuju ogromnu nestabilnost i najveća kolebanja u prihodima na svetskom tržištu iz godine u godinu. U razvoju napreduju zemlje koje izvoze proizvode visokog stepena obrade (telekomunikaciona i elektronska oprema, mašinogradnja i hemija) a zaostaju zemlje koje proizvode primarne proizvode (poljoprivreda i rudarstvo). Tehnološki intenzivni proizvodi u 2008. godini čine 21% svetskog izvoza (preko 4.200 milijardi dolara), a u SAD 35%, Velikoj Britaniji 30%, Japanu 27%, Francuskoj 32%, Nemačkoj 31% i sl. Samo pet pomenutih zemalja u izvozu tehnološko intenzivnih proizvoda u svetu učestvuje sa 51% (WTO, 2009) Dinamična stavka u svetskoj trgovini (izvozu),pored mašina, elektronike i hemije, u poslednjim godinama imali su nafta, gas, metali, žitarice.

R    

     

303

II - REGIONALNA STRUKTURA MAĐUNARODNE TRGOVINE Regionalna struktura međunarodne trgovine prikazana je u Tabeli 15 Tabela br. 15 MEĐUNARODNA TRGOVINA PO REGIONIMA, 2008. (milijarde dolara i procenti) IZVOZ

UVOZ

Vrednost

Učešće

Promene

Vrednost

Učešće

Promene

2008

2008

2000-2008

2008

2008

2000-2008

16.127

100

16.120

100

Severna Amerika

2.049

12,5

7

2.909

17,8

7

SAD

1.301

8,2

7

2.166

13,5

7

SVET

12

Latinska Amerika

602

3,8

15

595

3,7

12

MERCOSUR

279

1,8

16

259

1,7

11

Brazil

198

1,3

17

183

1,2

12

Ostale zemlje L.A.

404

2,5

14

413

2,5

12

Evropa

6.456

41

12

6.833

42,4

12

Evropska unija (27)

5.913

37,5

12

6.268

39,7

12

Eksterna trgovina

1.928

12,2

14

2.283

14,5

11

Interna trgovina

3.985

25,3

11

4.550

25,2

13

Nemačka Zajednica nezavisnih država Ruska federacija

1.465

9,3

13

1.206

7,7

11

703

4,7

22

493

3,1

24

472

3,0

21

292

1,8

26

Afrika

561

3,6

18

466

2,9

15

Južna Afrika

81

0,5

13

99

0,9

17

Izvoznici nafte 1

347

2,2

21

137

0,9

18

Ostale afričke zemlje

133

0,9

15

229

1,1

13

Srednji Istok

1.047

6,7

19

575

3,6

16

Azija

4.355

27,8

13

4.247

25,8

13

Kina

1.428

8,9

24

1.133

7,0

23

Japan

782

4,9

6

762

4,7

7

Indija Četiri istočnoazijske zemlje 2 ASEAN

179

1,1

20

292

1,9

23

1.033

6,5

10

1.093

7,1

9

990

6,3

11

936

5,9

11

Zemlje u razvoju

6.025

38,2

15

5.494

34,9

14

Izvor: WTO, International Trade Statistics, Geneve 2009., Appendix Table 1. 1 2

304

11

Alžir, Angola, Kongo, Ekvatorijalna Gvineja, Gabon, Libija, Nigerija i Sudan. Tajvan kineski, Hong Kong kineski, Republika Koreja i Singapur.

M    

Iz tabele se vidi da su najveće učešće u svetskom izvozu u 2008. godini imale zemlje Evrope 6.456 milijardi dolara ili 41%. Zemlje EU su učestvovale sa 5.913 milijardi dolara ili 37,5%, a ako se isključi međusobna trgovina ovih zemalja, onda ove zemlje učestvuju sa 1.928 milijardi dolara ili 12,2%. Na drugom mestu su zemlje Azije sa 4.355 milijardi dolara ili 27,8%. U tome Kina učestvuje sa 1.428 milijardi dolara ili 8,9%, Japan sa 782 milijarde dolara ili 4,9%, četiri zemlje tz.“azijski tigrovi“ 1.033 milijarde ili 6,5% svetskog izvoza, Indija 179 milijardi dolara ili 1,1%. Na trećem mestu su zemlje Severne Amerike (SAD, Kanada i Meksiko), koje su u 2008.godini učestvovale u svetskom izvozu sa 2.049 milijardi dolara ili 12,5%. U tome su SAD učestvovale sa 1.301 milijardom ili 8,2%. Zemlje Zajednice nezavisnih država (ZND) imale su izvoz od 703 milijarde dolara ili 4,7% svetskog izvoza. U tome Rusija je učestvovala sa 472 milijarde dolara ili 3%. Zemlje Latinske Amerike imale su u 2008.godini izvoz od 602 milijarde dolara ili 3,8% svetskog izvozaZemlje Srednjeg Istoka imale su u 2008.godini izvoz od 1.047 milijardi dolara ili 6,7% svetskog izvoza. Zemlje Afrike imale su u 2008.godini izvoz od 561 milijarde dolara ili 3,6% svetskog izvoza. Ukupan svetski robni izvoz iznosio je u 2008. godini 16.127 milijardi dolara ili 31% svetskog bruto društvenog proizvoda (BDP). Što se tiče svetskog uvoza, rang zemalja je isti, samo su razmere dosta različite. Prvi svetski uvoznik u 2008. godini bile su, kao i kod izvoza, zemlje Evrope, sa 6.456 milijardi dolara ili 42,4% svetskog uvoza. Ako se isključi međusobna trgovina zemalja Evropske unije, uvoz zemalja Evrope iznosio je 2.283 milijarde dolara ili 14,5%svetskog uvoza. Na drugom mestu su, kao i kod izvoza, zemlje Azije, sa uvozom od 4.247 milijardi dolara ili 25,8%. U tome najveći udeo ima Kina sa 1.133 milijardi uvoza ili 7% ukupnog svetskog uvoza, Japan 762 milijarde dolara ili 4,7% svetskog uvoza, i četiri zemlje „Tigrovi Azije“ 1.093 milijarde dolara ili 7,1%. Zemlje ASEAN-a imale su 936 milijardi dolara uvoza ili 5,9%.svetskog uvoza, a Indija 292 milijarde dolara ili 1,9% svetskog uvoza. Na trećem mestu su zemlje Severne Amerike (SAD, Kanada i Meksiko) koje su u 2008.godini učestvovale sa 2.909 milijarde dolara ili 17,8%svetskog uvoza. U tome SAD učestvuju sa 2.166 milijardi dolara ili 13,5% ukupnog svetskog uvoza. Zemlje Zajednice nezavisnih država (ZND) imale su u 2008.godini uvoz od 493 milijardi dolara ili 3,1% od svetskog uvoza. U tome je Rusija učestovala sa 292 milijarde dolara ili 1,8% svetskog uvoza. Zemlje Latinske Amerike imale su u 2008.godini uvoz od 595 milijardi dolara ili 3,7% svetskog uvoza.

R    

     

305

Zemlje Srednjeg Istoka imale su u 2008.godini 575 milijardi dolara ili 3,6% svetskog uvoza. Zemlje Afrike, imale su u 2008. godini ukupan uvoz od 466 milijardi dolara ili 2,9% svetskog uvoza. Ukupan svetski uvoz u 2008. godini iznosio je 16.120 milijardi dolara ili 31,6% svetskog bruto društvenog proizvoda. Iz navedenih podataka se vidi da su suficit trgovinskog bilansa u 2008. godini imale: zemlje Azije (uključiv i Kinu), zemlje Zajednice nezavisnih država, zemlje Srednjeg Istoka i zemlje Afrike. Deficit su imale zemlje Severne Amerike (SAD u iznosu od 865 milijardi dolara) i zemlje Evrope 377 milijardi dolara (WTO, International Trade Statistics, Geneve, 2009). Zemlje Evropske unije u 2008. godini najviše su trgovale sa Azijom 22,9% ( u tome Kina 7,9%, Japan 3%), Severnom Amerikaom 22,5% (u tome SAD 19,1%), EFTA-om 11,9% (u tome Švajcarska 7,5%), Centralnom i Istočnom Evropom 11,4% (u tome Rusija 8%), Afrikom 8,8%, Srednjim Istokom 8,1%, Latinskom Amerikom 4,6%, i sa svim ostalim zemljama oko 10%. SAD najviše trguju sa zemljama Severne Amerike 32,1% (Kanada 22,6%), Azije 25,6% (u tome Kina 5,4%, Japan 5,1%), sa zemljama Zapadne Evrope 24,2% (u tome zemlje EU 20,6%) zatim sa Latinskom Amerikom 10,5%, Srednjim Istokom 4,3%, Afrikom 2,2% i zemljama Centralne i Istočne Evrope 1,1%. Vidi se da je razmena samo sa Kanadom veća od ukupne razmene sa Evropom ? Kina najviše izvozi u EU 20,5%, SAD 17,7%, Hong Kong 13,4%, Japan 8,1%, Republiku Koreju 5,2% i sve ostale zemlje 35,1%. Japan najviše izvozi u zemlje Azije 44% (u tome Kina 18,7%, Republika Koreja 7,6%, Tajpei kineski 5,9%), zatim zemlje Severne Amerike 20,2% ( u tome SAD 17,6%), zemlje Zapadne Evrope 15,3% (u tome EU 14,1%). Slede Srednji Istok 4,4%, zemlje Centralne i Istočne Evrope 2,5%, Zemlje Latinske Amerike 2,5%. Podaci su izračunati na bazi WTO i odnose se na 2009. godinu. Kako struktura i dinamika izvoza utiče na položaj pojedinih zemalja i njihov značaj u svetskoj trgovini, najbolje pokazuje sledeća tabela.

306

M    

III - NAJZNAČAJNIJI PARTNERI U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI Tabela br.16 – GLAVNI SVETSKI IZVOZNICI I UVOZNICI ROBE U 2008. GODINI (milijarde dolara i procenti) Rang zemlja - izvoznik

Vrednost (FOB)

Udeo u %

Promena u odnosu na 2007.

Rang zemlja - uvoznik

Vrednost (CIF)

Udeo u %

Promena u odnosu na 2007.%

1. Nemačka

1.465

9,1

11

1. SAD

2.166

13,2

7

2. Kina

1.428

8,9

17

2. Nemačka

1.206

7,3

14

3. SAD

1.301

8,1

12

3. Kina

1.133

6,9

19

4. Japan

782

4,9

10

4. Japan

762

4,6

22

5. Holandija

634

3,9

15

5. Francuska

708

4,3

14

6. Francuska

609

3,8

10

6. V.Britanija

632

3,8

1

7. Italija

540

3,3

10

7. Holandija

574

3,5

16

8. Belgija

477

3,0

10

8. Italija

556

3,4

10

9. Ruska federacija

472

2,9

33

9. Belgija

470

2,9

14

10. V.Britanija

458

2,8

4

10. Rep.Koreja

435

2,7

22

11. Kanada

456

2,8

8

11. Kanada

418

2,5

7

12. Rep.Koreja 13. Hong Kong - Bez reeksporta 14. Singapur - bez reeksporta 15. Saudi Arabija

422 370 17 338 176 329

2,6 2,3 0,1 2,1 1,1 2,0

14 6

16. Meksiko

292

1,8

7

402 393 98 323 320 157 292

2,5 2,4 0,6 2,0 1,9 1,0 1,8

7

13 13 4,0

12. Španija 13. Hong Kong - Bez reeksporta 14. Meksiko 15. Singapur - bez reeksporta 16. Ruska federacija

9 22 31 31

17. Španija

268

1,7

6

17. Indija

292

1,8

35

6

18. Tajpei Kina

256

1,6

4

18. Tajpei Kina

240

1,5

10

19. UAE

232

1,4

28

19. Poljska

204

1,2

23

20. Švajcarska

200

1,2

16

20. Turska

202

1,2

19

21. Malezija

200

1,2

13

21. Australija

200

1,1

21

22. Brazil

198

1,2

23

22. Austrija

184

1,1

13

23. Australija

187

1,1

33

23. Švajcarska

183

1,1

14

24. Švedska

184

1,1

9

24. Brazil

183

1,1

44

25. Austrija

182

1,1

11

25. Tajland

179

1,1

28

26. Indija

179

1,1

22

26. Švedska

167

1,0

10

27. Tajland

178

1,1

17

27. UAE

159

1,0

20

28. Poljska

168

1,0

20

28. Malezija

157

1,0

7

29. Norveška

168

1,0

23

29. Češka

142

0,9

20

30. Češka

147

0,9

20

30. Indonezija

126

0,8

36

I z v o r: WTO, International Trade, 2009. godina Appendix, tabela 1.

R    

     

307

Iz tabele se može videti da su najznačajniji svetski izvoznici u 2008. godini: Nemačka sa izvozom 1.465 milijardi dolara, odnosno 9,1%, Kina sa 1.428 milijardi dolara ili 8,9%, SAD sa izvozom od 1.301 milijardi dolara odnosno 8,1%, Japan sa 782 milijarde dolara ili 4,9%, Holandija 634 milijardi dolara ili 3,8%, Francuska sa 609 milijardi dolara odnosno 3,5%, Italija 540 milijardi dolara ili 3,3%, Belgija 477 milijardi ili 3%, Rusija 472 milijarde ili 2,9%, V. Britanija 458 milijardi ili 2,8%, Kanada 456 milijardi ili 2,8%. Slične su pozicije i najvećih svetskih uvoznika: SAD 2.166 milijardi dolara, odnosno 13,2%, Nemačka 1.206 milijardi ili 7,3%, Kina 1.133 milijarde ili 6,9%, Japan 762 milijarde odnosno 4,6%, Francuska 708 milijardi dolara ili 4,3%, V. Britanija 632 milijarde dolara ili 3,8%, Holandija 574 milijarde dolara ili 3,5%, Italija 556 milijardi dolara ili 3,4%, Belgija 470 milijardi dolara ili 2,9%, Republika Koreja 435 milijardi ili 2,7%, Kanada 418 milijardi dolara ili 2,5%. Izvoz navedenih 30 zemalja u 2008.godini iznosio je 81,4% ukupnog svetskog izvoza, a isto tako uvoz 81,7% svetskog uvoza. Iste godine samo 10 zemalja najvećih svetskih izvoznika, učestvovalo je sa 50,7% u svetskom izvozu, a 10 zemalja najvećih svetskih uvoznika sa 52,7% u ukupnom svetskom uvozu. Ukupan svetski izvoz robe (sa međusobnom trgovinom zemalja EU), u 2008. godini iznosio je 16.127 milijardi dolara, a uvoz 16.415 milijardi dolara. Izvoz usluga u istoj godini iznosio je 3.730 milijardi dolara, a uvoz 3.490 milijardi dolara. Svetski izvoz, zajedno materijalnih dobara i usluga, iznosio je u 2008.godini 19.857 milijardi dolara, a uvoz 19.905 milijardi dolara. U bruto društvenom proizvodu sveta izvoz materijalnih dobara i usluga učestvovao je sa 31% a uvoz sa 31,6%. Na grafikonu 10 prikazano je 20 zemalja najvećih izvoznika na svetu u 2008.godini. Grafikon 10.

308

M    

Najznačajnije svetske trgovinske sile su EU (posebno Nemačka), Kina, SAD i Japan. SAD u svetskoj tražnji (uvozu) u 2008.godini učestvuje sa 13,2%, a ovo učešće se, uglavnom dinamično povećava iz godine u godinu. Najveće iznenađenje u međunarodnoj trgovini (izvozu) pruža Kina, koja je postala pravi džin po dinamici spoljne trgovine, a u poslednje dve decenije XX veka spoljnu trgovinu povećala je šezdeset puta i u 2008. godini dostigla izvoz od 1.428 milijardi dolara, i izbila na drugo mesto svetskih izvoznika. U 2009. godini je prevazišla i Nemačku i zauzela prvo mesto. Kod prognoza potrošnje najdinamičnijih svetskih proizvoda (nafta, čelik, elektronika, telekomunikacije, prevozna sredstva i slično) uvek i prvenstveno se analiziraju trendovi uvoza najznačajnijih privreda EU, SAD i Kine, pa tek potom drugih zemalja: Rusije, Indije, Brazila i slično. Pozitivno iznenađenje, takođe, daju zemlje tzv. „Tigorovi Azije”. Ove zemlje imaju mnogo dinamičniju spoljnu trgovinu od svetskog proseka i sprovode liberalizaciju međunarodne trgovine. Uporedo sa dinamikom rasta izvoza ove zemlje izvršile su i kvalitetne strukturne promene, tako da industrijski proizvodi visoke prerade u ukupnom izvozu ovih zemalja iznose između 80 i 90 %. Značajne pozitivne korake u međunarodnoj trgovini takođe daju Rusija, Indija i Brazil, sa stanovišta ponderskog značaja dinamike međunarodne razmene, kao i sve zemlje izvoznice nafte i gasa, čije cene imaju visok i dinamičan rast na svetskom tržištu u poslednjim godinama.

IV - ZNAČAJ USLUGA, TEHNOLOGIJE I KAPITALA U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI

U sektoru usluga, u međunarodnoj trgovini, suficitirane su samo razvijene zemlje, dok su zemlje u tranziciji i zemlje u razvoju, kao blok, deficitirane. Čak i među razvijenim zemljama značajno su deficitarne u razmeni usluga Nemačka i Japan. Sve vrste usluga okrenute su u korist razvijenih zemalja. Posebno treba istaći saobraćaj, turizam i građevinarstvo, izrazito nadmoćne bankarske usluge i usluge osiguranja i trgovine, te najznačajnije vrste naučnih, konsultantskih, informativnih, propagandnih i raznovrsnih drugih profesionalnih usluga. U tabeli br. 17 dajemo 20 zemalja najvećih svetskih izvoznika i uvoznika usluga:

R    

     

309

Tabela br.17 Najveći svetski izvoznici i uvoznici usluga u 2008. milijarde dolara i procenti Rang izvoznici

Vred.

Udeo

God. promena

1. SAD

521,4

13,8

10

2. V. Britanija

283,0

7,5

3. Nemačka

241,6

4. Francuska

Rang uvoznici

Vred.

Udeo

God. promena

1. SAD

367,9

10,5

8

1

2. Nemačka

283,0

8,1

11

6,4

11

3. V.Britanija

196,2

5,6

0

160,5

4,2

11

4. Japan

167,4

4,8

13

5. Kina

146,4

3,9

20

5. Kina

158,0

4,5

22

6. Japan

146,4

3,9

15

6. Francuska

139,4

4,0

8

7. Španija

142,6

3,8

12

7. Italija

131,7

3,8

11

8. Italija

121,9

3,2

10

8. Irska

106,2

3,0

12

9. Indija

102,6

2,7

17

9. Španija

104,3

3,0

9

10. Holandija

101,6

2,7

8

10. Rep.Koreja

91,8

2,6

12

11. Irska

99,2

2,6

12

11. Holandija

90,8

2,6

8

12. HongKongKina

92,3

2,4

9

12. Kanada

86,6

2,5

6

13. Belgija

86,1

2,3

16

13. Indija

83,6

2,4

18

14. Singapur

82,9

2,2

3

14. Belgija

81,9

2,3

17

15. Švajcarska

75,2

2,0

16

15. Singapur

78,9

2,3

6

16. Rep.Koreja

74,1

2,0

20

16. Rusija

74,6

2,1

29

17. Danska

72,0

1,9

17

17. Danska

62,3

1,8

16

18. Švedska

71,6

1,9

13

18. Švedska

54,3

1,6

13

19. Luksemburg

68,9

1,8

5

19. Tajland

46,3

1,3

21

20. Kanada

64,8

1,7

2

20.HongKongKina

45,8

1,3

8

18. Švedska

71,6

1,9

13

18. Švedska

54,3

1,6

13

19. Luksemburg

68,9

1,8

5

19. Tajland

46,3

1,3

21

20. Kanada

64,8

1,7

2

20. HongKongKina

45,8

1,3

8

I z v o r: WTO, International Trade Statistics 2009, Appendix, Table 5

U svetskom prometu usluga najznačajnije su SAD, V. Britanija, Nemačka, Francuska, Kina, Japan, Španija, Italija. Značajan suficit imaju SAD, V.Britanija, Hong Kong, Španija i Švedska. Zemlje najvećeg robnog suficita (Nemačka i Japan) su deficitarne u uslugama, što je slučaj i sa Republikom Korejom i Kanadom.

310

M    

Najznačajnije vrste usluga prikazane su u tabeli br.18 Tabela br. 18 Svetski izvoz komercijalnih usluga po vrstama 2008. milijarde dolara i stope rasta

2008.

1995.

2008.

2000 - ’08.

3.730

100

100

Saobraćaj

875

25,2

Turizam

945 1.910

Sve komercijalne usluge

Ostale usluge

2000.

2005.

2006

2008

12

6

12

12

11

23,4

12

7

13

9

15

33,7

25,3

9

4

7

9

10

41,1

51,3

14

7

14

15

10

Izvor: WTO, International Trade Statistics, Geneve, 2009.Table 3.

Iz tabele se vidi da je turizam najznačajnija vrsta usluga u međunarodnoj trgovini sa 25,3% od ukupnih usluga...“Turizam, deviznim prihodima od stranih turista, vrši direktan uticaj ne samo na povećanje nacionalnog dohotka, već igra i značajnu ulogu u platnom bilansu zemlje, vršeći istovremeno i tzv. Multiplikativni efekat na privredu zemlje u celini“ (S.Unković, B. Zečević, 2004., str.34). Odmah iza njega je saobraćaj, 23,4%. U tabeli nije izdvojeno prikazano, a po istom izvoru slede trgovina 830 milijardi dolara ili 22,2%, finansijske i bankarske usluge i osiguranje 365 milijardi dolara ili 9,7%, kompjuterske i informacione usluge 240 milijardi dolara ili 5,0%, profesionalne usluge 45 milijardi dolara ili 1,2% i sve ostale usluge 170 milijardi dolara ili 4,8%. Razvijene zemlje učestvuju sa oko 90% svih prihoda po osnovu izvoza tehnologije u međunarodnoj trgovini. Tehnologija je dala novu snagu ovim zemljama i dovela zemlje tranzicije i zemlje u razvoju u novu vrstu ekonomske i političke zavisnosti. Ulaganje u istraživanje i razvoj u svetu u 2008. prevazilazi 200 milijardi dolara, a na zemlje u razvoju otpada samo 5% od ove sume. U uslovima monopola razvijenih i sama naučno-tehnološka revolucija doprinosi produbljavanju jaza između razvijenih i nerazvijenih zemalja u svetu. Visoka su plaćanja uvezene tehnologije (oko 10% ukupnih izvoznih prihoda zemalja u razvoju), a često se radi o sitnim i zastarelim tehnloškim postupcima, koji zagađuju čovekovu okolinu. Što se tiče kapitala tu su kretanja manje logična. Najveći svetski pojedinačni neto dužnik, postale su SAD sa oko 3 000 milijardi dolara neto duga u 2008. godini, a neto dužnici su i Engleska, Francuska, Italija, Španija, Portugalija, Mađarska, Poljska, Grčka i Australija. Tradicionalno su neto dužnici zemlje u tranziciji i zemlje u razvoju koje ne izvoze naftu. Deficiti se poravnavaju na međunarodnom tržištu kapitala, a izvor su evro i petrodolari i suficitarne zemlje: Japan, Nemačka, Kanada, zemlje Beneluksa, Skandinavske zemlje i zemlje izvoznice nafte. R    

     

311

Devizne rezerve sveta iznosile su na početku 2010. godine 9.007 milijardi dolara. U tome su učestvovale: Kina 2.477 milijardi dolara ili 27,16%, Japan 990 milijardi dolara ili 10,99%, Evro zona 668 milijardi dolara ili 7,41%, Ruska federacija 447 milijardi dolara ili 4,96%, Saudi Arabija 395 milijardi dolara ili 4,38%, Kineski Tajpei 358 milijardi dolara ili 3,97%, Indija 273 milijardi dolara ili 3,03, Republika Koreja 279 milijardi dolara ili 3,09% , Hong Kong 259 milijardi dolara ili 2,87%, Brazil 250 milijardi dolara ili 2,77%, Singapur 203 milijardi dolara ili 2,25%, Evro zona 668 miolijardi dolara, Nemačka 183 milijardi dolara ili 2,03%. Pregled navedenih i daljih podataka dat je u Tabeli 19. Tabela 19. Zemlje sa najvećim deviznim rezervama Podaci ažurirani početkom 2010.

milijarde dolara i procenti

Zemlja

Devizne rezerve

Učešće u svetskim rezervama

SVET

9.007

100

1. Kina

2.447

mart 2010

27,16

2. Japan

990

april 2010

10,99

Evro zona

668

februar 2010

7,41

3. Ruska Federacija

447

mart 2010

4,96

4. Saudi Arabija

395

maj 2010

4,38

5. Kineski Tajpei

358

april 2010

3,97

6. Indija

273

maj 2010

3,03

7. Republika Koreja

279

april 2010

3,09

8. Hong Kong

259

mart 2010

2,87

9. Brazil

250

maj 2010

2,77

10. Singapur

203

ma j2010

2,25

11. Nemačka

183

februar 2010

2,03

12. Tajland

150

maj 2010

1,66

13. Švajcarska

150

februar 2010

1,66

14. Alžir

149 decembar 2009

1,65

15. Francuska

134

februar 2010

1,48

16. Italija

133

februar 2010

1,47

17. SAD

127

april 2010

1,41

Izvor: IMF, Data Template on International Reserves and Foreign Currency Liquidity, last updated on May 27, 2010. including respective country central banks.

312

M    

Na početku 2010. godine, svetske devizne rezerve su iznosile 9.007 milijardi dolara. U odnosu na 2008.godinu povećanje iznosi 7,09%. U strukturi rezervi po zemljama, povećano je učešće Kine, Tajvana, Hong Konga i Rusije, dok je smanjeno učešće Japana, Evro zone, Saudi Arabije i Indije, pri čemi je redosled prvih 10 zemalja isti kao 2008. godine. Jedino su SAD u 2009. godini spale na 17 mesto, a u 2008. godini su bile na 11 mestu. Medjutim, njihov udeo u ukupnim svetskim rezervama povaćan je od 0,93 % na 1,41%. Treba imati u vidu da SAD štampaju dolar kao svetsku rezervnu valutu, pa im držanje rezervnih deviznih rezervi nije potrebno. U svetskom valutnom prometu dolar SAD je i dalje najznačajniji (oko 59%), evro sa 26% je drugi po značaju, koji je mlada valuta i bori se za osvajanje većih pozicija. Japanski jen, uglavnom na području Azije, učestvuje sa oko 5% u svetskom valutnom prometu, a razlika otpada na sve druge konvertibilne valute. Izraženo u milijardama dolara, još neke odabrane zemlje imale su sledeće devizne rezerve na kraju 2007. godine: Nemačka 144, Alžir 127, Francuska 125, Malezija 125, Tajland 109, Italija 107, Velika Britanija 100, Meksiko 92, SAD 76 milijardi dolara. Srbija je imala devizne rezerve od 16 milijardi dolara.

V - MONDIJALIZACIJA - PUT RAZVOJA

Mondijalizacija je veliki ekonomski događaj koji je obeležio našu epohu. Ona pokazuje šta vlade mogu i šta bi morale da urade. Ali o čemu se zapravo radi? I zašto je mondijalizacija tako potrebna? U svojoj poslednjoj studiji o svetskoj ekonomiji Medunarodni monetarni fond je definiše kao “rastuću međusobnu ekonomsku zavisnost svih zemalja sveta, do koje je došlo povećanjem obima i raznovrsnosti međunarodnog prometa robe i usluga, tako i kapitala i ubrzanom prenosu tehnologije”. Poboljšanje komunikacija dovelo je do nove organizacije, do stvaranja multinacionalne firme koja predstavlja izvanredan mehanizam za prenos tehnologije s jednog kraja sveta na drugi. ”Tehnologija je omogućila mondijalizaciju, a liberalizacija ju je pokrenula. Između 1970. i 1997. broj zemalja koji je ukinuo kontrolu deviznog kursa sa 35 popeo se na 137. Mora se, međutim, priznati da je u izvesnom smislu svetska ekonomija u manjoj meri integrisana nego što je to bilo pre Prvog svetskog rata. Na svom vrhuncu pre 1914., odliv britanskog kapitala je iznosio 9% bruto nacionalnog proizvoda (BNP) Ujedinjenog Kraljevstva, tj., proporcionalno njihovom BNPu, dva puta više nego što R    

     

313

je tokom osamdesetih zabeleženo u Nemačkoj i u Japanu. U to vreme zlato je bila jedinstvena svetska valuta. A na samom početku veka, broj radnika koji je prelazio granicu bio je veći nego danas. Uprkos svemu, mondijalizacija je otišla dalje nego ikad u prošlosti. Već 1970. učešće izvoza u odnosu na celokupnu proizvodnju se vratilo na nivo iz 1913. Od tada (do 1997) je poraslo sa 12 na 17 odsto. Finansijska tržišta su veoma integrisana, prenos tehnologije dostigao je dosad neviđen ritam, a vlade sve češće povezuju multilateralni sporazumi. Zašto je toliko vlada odlučilo ili je bilo primorano da se otvori svetskoj privredi? Treba uporediti Istočnu i Zapadnu Nemačku, Severnu i Južnu Koreju, SAD i SSSR. Ova ekonomska iskustva pokazuju zašto se SSSR raspao, Kina liberalizovala, mnoge zemlje prešle na tranziciju i slično. Poruka je da se ne mogu liberalizovati oni koji se plaše stranaca, mrze tržište, preventivno i neopravdano se plaše za plate i nezaposlenost. Mondijalizacija nije bila neizbežna, kao ni primena tehnologije koja vuče napred, ali se pokazala dobrom. Ona predstavlja uspeh ekonomske liberalizacije na svetskom nivou, započete pre pola veka Maršalovim planom. Ona pruža mogućnosti bez presedana milijardama ljudi širom sveta. Treba, međutim, bliže ispitati šta vlade mogu i treba da urade kada je njihovo tržište globalno, a prostor za akciju lokalan». (M. Volf, 1997.).

314

M    

VI - NAJZNAČAJNIJE ZEMLJE SVETSKOG TURIZMA Najznačajnije zemlje svetskog turizma prikazane su u Tabeli 20. Date su zemlje sa preko 10 milijardi dolara deviznog priliva od turizma u 2005. godini, ukupno 15 zemalja, a isto i u pogledu deviznog odliva od turizma (takođe 15 zemalja). Obuhvaćeni su, dakle, kako receptivni tako i emitivni turizam. Tabela 20. Vodeći izvoznici turističkih usluga, 2008. godine (milijarde dolara i procenti) Zemlje izvoznice International Tourism Receipts

promena % promena % 2008

2007 08/07

07/06

1. SAD

110,1

96,7

13,8

12,8

2. Španija

61,6

57,6

6,9

12,8

3. Francuska

55,6

54,3

2,4

17,1

4. Italija

45,9

42,7

7,2

11,9

5. Kina

40,8

37,2

9,7

9,7

6. Nemačka

40,0

36,0

11,0

9,9

7. Velika Britanija

36,0

38,6

-6,7

11,6

8. Australija

24,7

22,3

10,6

25,0

9. Turska

22,0

18,5

18,7

9,7

10. Austrija

21,8

18,9

15,4

13,5

Izvor: UNWTO, Tourism Highlights, 2009 Edition

Prihodi od turizma su u 2008.godini u svetu iznosili 944 milijarde dolara, što je u poređenju sa 2007. godinom, kada je ukupan svetski prihod od turizma bio 858 milijardi dolara, povećanje od nešto više od 10%. Deset zemalja koje su u 2008.godini imale najveće zarade od turizma, ukupno su imale prihod u toj godini 458 milijardi dolara, što je 48,54% ukupnog prihoda. Većina ovih zemalja su u Evropi, ali SAD i dalje prednjače u prihodima od turizma.

R    

     

315

Tabela 21. Vodeći uvoznici turističkih usluga, 2008. godine (milijarde dolara i procenti) Zemlje uvoznice International Tourism expenditure

promena % promena % 2008

2007 08/07

07/06

1. Nemačka

91,0

83,1

9,5

12,4

2. SAD

79,7

76,4

4,4

10,5

3. Velika Britanija

68,5

71,4

-4,1

13,1

4. Francuska

43,1

36,7

17,4

17,6

5. Kina

36,2

29,8

21,4

22,6

6. Italija

30,8

27,3

12,8

18,1

7. Japan

27,9

26,5

5,2

-1,5

8. Kanada

26,9

24,7

8,9

19,9

9. Rusija

24,9

22,3

11,8

17,1

10. Holandija

21,7

19,1

13,6

12,3

Izvor: UNWTO, Tourism Highlights, 2009 Edition

Rashodi (devizni odliv) u turizmu su u 2008.godini iznosili 943 milijarde dolara, što je u odnosu na prethodnu 2007.godinu (857 milijardi dolara), nešto više od 10%. Deset zemalja koje su najveći potrošači kada je turizam u pitanju su ukupno potrošile 451 milijardu dolara, što čini 47,8% ukupne potrošnje u turizmu. Već četvrtu godinu zaredom Nemačka najviše troši na turističke usluge. Radi jasnijeg pregleda, raspored zemalja po značaju u svetskom turizmu, prikazan je grafikon 11. (najveći svetski izvoznici turističkih usluga) i grafikon 12. (najveći svetski uvoznici turističkih usluga).

316

M    

Grafikon 11.

Grafikon 12.

Iz tabele i grafikona se reljefno vidi da su SAD najveća sila svetskog turizma sa učešćem u 2008. godini 110 milijarde dolara ili 11,7% svetskog deviznog prihoda. Slede Španija 61,6 milijardi dolara ili 6,5%, Francuska 55,6 milijarde dolara ili 5,9%, Italija 45,9 milijardi dolara ili 4,8%, Kina 40,8 milijardi dolara ili 4,2%, Nemačka 40,1 milijardi dolara ili 4,1%, Velika Britanija 36 milijarde dolara ili 3,9%, Australija 24,7 milijardi dolara ili 2,7%, Turska 22 milijarde dolara ili 2,3%, Austrija 21,8 milijardi dolara ili 2,2%. U uvozu (deviznom odlivu od turizma) najznačajniji su: Nemačka, SAD, Velika Britanija, Francuska, Kina, Italija, Japan, Kanada, Ruska Federacija, Holandija i sl..

R    

     

317

VII - VIZIJA RAZVOJA TURIZMA D0 2020. GODINE Vizija predstavlja dugoročnu projekciju razvoja turizma 1995.-2020. godine, koju je uradila Svetska turistička organizacija. Turizam, kao globalna ekonomska pojava je najveći fenomen XX veka. Učestvuje u svetskom bruto domaćem proizvodu sa 9%, a kod pojedinih zemalja mnogo više (na primer kod Grčke 18%). Za EU je turizam izuzetno važna delatnost tako da je osnovana Direkcija za turizam pri Evropskoj komisiji u Briselu. Procenjuje se da u ovoj oblasti radi preko 200 miliona ljudi u svetu. Međunarodni turistički promet, meren brojem turističkih putovanja, 2000. godine beleži porast od 50% u odnosu na 1990., sa skoro 700 miliona dolazaka. Brzi razvoj turizma bio je u periodu 1995.-2000., da bi u 2001. i 2002. došlo do smanjenja stope rasta zbog terorističkog napada na Svetski trgovački centar u Njujorku, 11. septembra 2001.godine. U 2005. turizam u svetu je zabeležio rast (podaci Svetske turističke organizacije) od 8%, ostvareno je 680,5 milijardi dolara ili 820 miliona turista. U 2008. godini svetski prihod od turizma iznosio je 944 milijardi dolara. Najveću stopu rasta ima turizam Azije zbog ekspanzije u Kini i Indiji. Po visini stope rasta slede Srednji Istok i Afrika. Grafikon 13.

*Source: World Tourism Organization, Tourism 2020 Vision, Madrid, 2001.

Vizija predviđa da će međunarodne posete do 2020. godine premašiti cifru od 1,56 milijardi, a devizni priliv od međunarodnog turizma premašiće iznos od 1.300 milijardi dolara. Ukupna turistička poseta po regionima pokazuje da će tri najposećenija regiona biti Evropa (717 miliona turista), Istočna Azija i Pacifik (397 miliona) i Severna, Srednja i Južna Amerika (282 miliona), a da za njima slede Afrika (77), Srednji Istok (69 miliona) i Južna Azija (19 miliona).

318

M    

Predviđa se da će Istočna Azija i Pacifik, Južna Azija, Srednji Istok i Afrika ostvariti stopu rasta od 5% godišnje, a svet prosečnu stopu rasta od 4,1%. Anticipira se nešto niža stopa razvoja od prosečne u naprednim regionima Evrope i Amerike. Evropa će i dalje biti najposećeniji region sveta, mada se predviđa pad poseta sa 60% ukupnih svetskih poseta ostvarenih u 1995. godini na 46% 2020. godine. Učešće u svetskom turizmu u 2020., smanjivaće se ne samo kod Evrope, nego i u slučaju Amerike, posebno Severne (SAD i Kanada). Paralelno sa povećanjem fizičkog obima prometa i finansijskih prihoda od svetskog turizma, uočavaju se i kvalitativne promene u turističkoj industriji. Radi se o trendu kontinuiranog porasta tražnje novih klijenata, sa mnogo znanja i iskustva, kao i visoko sofisticiranih zahteva i potreba. S druge strane, receptivne države ulažu velike napore u smislu poboljšanja strukture, kvaliteta i raznovrsnosti ponude, kako bi zadovoljile potrebe za rastućim zahtevima probirljive i vrlo elastične turističke tražnje. U narednim godinama očekuju se sledeće globalne promene u svetskom turizmu: t kontinuirano će se smanjivati kretanja ka toplim morima usled saturacije tražnje na Mediteranu, koji će i pored svega i dalje biti najzastupljenija makro regija u međunarodnom turizmu; t očekuju se intenzivna kretanja ka planinskim turističkim centrima, selima i velikim gradovima i rekama; t procena je da će se masovnije povećati tranzitna turistička kretanja; t razne vrste zdravstvenog turizma, uz korišćenje termalnih izvora i klimatska lečilišta posebno velnes i spa centri u narednom periodu činiće okosnicu tražnje budućih turista u međunarodnim i domaćim okvirima; t nautički turizam, sportovi na vodi, skijanje i drugi oblici rekreacije na vodi su od posebnog interesovanja turističke tražnje na međunarodnom i domaćem tržištu; t specifični vidovi turističkog kretanja razvijaće se motivisani željom za upoznavanjem specifičnih karakteristika pojedinih turističkih destinacija kao što su prirodne vrednosti, kultura, religija, tradicija, etnosocijalne vrednosti određenih prostornih celina; t konstantno će se povećavati interesovanje za sportskim i rekreativnim aktivnostima u autentičnoj i očuvanoj prirodi, uključujući posete kulturnoistorijskim spomenicima, arheološkim nalazištima, ambijentalnim celinama, safari i dr.; t sve više preovladava svest o prihvatanju koncepcije održivog, usklađenog razvoja turizma sa zaštitom čovekove okoline i prirodnih resursa. Pri izboru turističkih zemalja, odnosno turističkih destinacija, svakako će prednost imati one zemlje i turističke destinacije koje imaju raznovrsnu i kvalitetnu ponudu, posebno ponudu bogatu kulturnim dobrima i elementima za aktivnu rekreaciju. Turistička ponuda postaje sve kompleksnija i obuhvata, pored delatnosti iz oblasti turizma i ugostiteljstva, kulturu, sport, razgledanje gradova i istorijskih mesta, planinski,

R    

     

319

seoski, zdravstveni i lovni turizam, kongresni turizam, poslovni turizam, sportske manifestacije, promet roba i usluga, sajamske aktivnosti, marketing i promociju. Pored toga, u narednim godinama, ukupna kretanja u međunarodnom turizmu očekuju sledeće tendencije: t prihvatanje marketinga kao osnovne poslovne koncepcije u turizmu; t intenziviranje promotivnih, propagandnih i drugih aktivnosti; t dalji rast organizovanih putovanja i neophodna prilagođavanja poslovne politike organizatora putovanja koja se odnose na poboljšanje kvaliteta ponude i cene; t osetno smanjenje interesa za korišćenje hotelskog smeštaja i povećanje interesa za smeštaj u apartmanskim turističkim naseljima, bungalovima, vilama, kampovima i savremenim komplementarnim smeštajima; t u turističkim kretanjima u daljem periodu, dominirajuću ulogu imaće turisti sa srednjom i nižom platežnom moći; t i dalje dominantno učešće u prevozu turista imaće učešće putničkog automobila, i aviona na velikim udaljenostima; t sve više ljudi starijeg doba se uključuje u turistička kretanja što dovodi do razvoja turizma” trećeg doba”, sa značajnom ekonomskom snagom i dosta slobodnog vremena; t povećanje učešća omladinskog, posebno školskog turizma; t sve izraženiji zahtevi turističke klijentele za specijalizovanom, kvalitetnom i dobro organizovanom ponudom. Stvaranjem jedinstvenog svetskog tržišta, izmenom uslova privredivanja u turizmu i globalizacija na ekonomskom i političkom nivou, doveli su do stvaranja novih fleksibilnijih vidova proizvodnje i potrošnje turističkih usluga, sve većih pritisaka turizma na prirodnu i sociokulturnu sredinu, i nametnuli su potrebu redefinisanja dosadašnjeg koncepta razvoja turizma i njegovo postavljanje na nove osnove. Za razliku od ranijih shvatanja koja su u turizmu isključivo sagledavale usluge ugostiteljstva i saobraćaja, turizam je kompleksan fenomen koji uključuje niz privrednih i društvenih delatnosti, pri čemu bi trebalo integralno tretirati ekonomske, ekološke, estetske, etičke i sociokulturološke aspekte njegovog razvoja. Razvoj održivog turizma u svetu podrazumeva: 1) analiziranje svih promena kod stanovništva i u njegovoj strukturi i prihodima; 2) adekvatan i turizmu prilagođen razvoj saobraćaja; 3) regionalni razvoj i prostorno planiranje; 4) razvoj poljoprivrede i sela; 5) razvoj smeštajnih kapaciteta i turističke infrastrukture; 6) adekvatna zaštita životne sredine i privlačnog okruženja radi razvoja tzv. ekoturizma;

320

M    

7) razvoj kulture i kulturnih institucija; 8) razvoj obrazovanja i školovanje kadrova sposobnih za unapređenje turizma. (detaljnije videti: Slobodan Unković, Bojan Zečević, 2009.) Svetska turistička organizacija je utvrdila deset pravila ponašanja turiste na principima održivog razvoja turizma i to: 1. Tražiti oblik smeštaja koji je posvećen smanjenju negativnog uticaja na životnu sredinu; 2. Izabrati organizatora putovanja koji je svestan ekološkog uticaja turizma; 3. Usmeriti se na sredstva prevoza koja manje zagađuju okolinu (železnica, brod i sl.), kako bi dospeo do svoje turističke destinacije; 4. Tokom odmora koristiti kolektivna sredstva prevoza kao i ekološka kao što je bicikl; 5. Stvarati manje otpada i doprineti njegovom diferenciranom sakupljanju; 6. Smanjiti potrošnju vode; 7. Smanjiti potrošnju energije; 8. Dati prednost lokalno proizvedenim ručnim radovima i lokalnim gastronomskim specijalitetima; 9. Učiniti sve kako bi se ispoštovala životna sredina u mestima koja se posećuju; 10. Dati savete i predloge o poboljšanju životne sredine u mestima za odmor. Izvor: ICLEI, www.iclei.org/europe/tourism Za razvoj održivog turizma izuzetno je značajno očuvanje životne sredine što je sadržaj protokola iz Kjota. Protokol iz Kjota o borbi protiv zagađenosti životne sredine stupio je na snagu sedam godina po usvajanju i to tek 16. februara 2005. Uslov je bio da ga ratifikuje 141 zemlja (koje emituju 55% štetnih gasova). Štetni gasovi izazivaju globalno zagrevanje efekat staklene bašte), a tokom XX veka svetske temperature povećane su za 0,06%. SAD, iako najveći zagađivač čovekove sredine na svetu, nisu ratifikovale Protokol iz Kjota (The Kyoto Protocol, 2005).

R    

     

321

REZIME

Privredna struktura svake zemlje izložena je promenama pod uticajem tehnološkog progresa u pojedinim zemljama, zatim promenama u strukturi potrošnje, kao i dejstvu drugih faktora. Ove promene neposredno se odražavaju na spoljnotrgovinsku strukturu, posebno u izvozu. U periodu posle Drugog svetskog rata, svi proizvodi koji se pojavljuju u svetskom izvozu mogu se podeliti u dve velike grupe i to: t rastući sektori i proizvodi u svetskom izvozu; t opadajući proizvodi i sektori u svetskom izvozu. Rastući proizvodi imaju iznadprosečnu izvoznu dinamiku i menjaju na više svoje učešće u svetskom izvozu. To su prvenstveno sledeći proizvodi: mašine i transportna sredstva, računari, kancelarijska i komunikaciona oprema, automobili i hemijski, posebno farmaceutski proizvodi. Opadajući proizvodi i sektori su oni koji beleže konstantan pad u strukturi svetskog izvoza. To su prvenstveno: rude, tekstil, odeća, obuća i nameštaj. U celini, opada učešće primarnih proizvoda od oko 50% u 1955. godini na 32% u 2008. godini. Raste učešće industrijskih proizvoda većeg i visokog stepene obrade od oko 50% u 1955. godini na 68% u 2008. godini. Promene izvozne strukture su posledica, ali i uzrok visokog industrijskog rasta. U razvoju napreduju zemlje koje izvoze proizvode visokog stepena obrade, a zaostaju zemlje koje proizvode primarne proizvode (poljoprivreda i rudarstvo). U poslednje vreme povećane su cene nafte, metala i hrane na svetskom tržištu. Ponuda nafte je ograničena, a tražnju karakteriše sve veća dinamika posebno zbog visoke stope rasta u Kini i Indiji. Isto je i sa poljoprivrednim proizvodima, a pogotovo što se deo poljoprivrednih proizvoda pretvara u ekološka biogoriva. Tendenciju rasta beleže i metali, posebno obojeni. Ne bi se reklo da je ovo prolazna pojava, nego promena tendencije u svetskom izvozu u korist zemalja koje proizvode energiju i poljoprivredne proizvode. Što se tiče regionalne strukture izvoza, najznačajnije su zemlje EU, slede zemlje Azije, zemlje Severne Amerike, zatim sa manjim učešćem zemlje Srednjeg Istoka, Zajednica nezavisnih zemalja, zemlje Latinske Amerike i zemlje Afrike. I u uvozu je slična struktura, s tim da Severna Amerika mnogo više učestvuje u uvozu, zbog ogromnog spoljnotrgovinskog deficita SAD. Pored robe značajno je i učešće usluga, kapitala, tehnologije i pozicija pojedinih zemalja u raspolaganju deviznim rezervama.

322

M    

PRILOG 1. BILANS TEKUĆIH TRANSAKCIJA RAZVIJENIH PRIVREDA (MILIJARDE DOLARAI PROCENTI)

Razvijene privrede SAD Evrozona Nemaćka Francuska Italija Španija Holandija Belgija Austrija Finska Grčka Portugalija Irska Luksemburg Slovenija Japan V.Britanija Kanada Južna Koreja Australija Tajvan,Kina Švedska Švajcarska HongKong,Kina Danska Norveška Izrael Singapur Novi Zeland Kipar Island Evro zona2) Nove industrijske zemlje Azije

Učešće u BDP u 2005.

2000

2001

2002

2003

2004

2005

-267,9

-213,0

-229,0

-220,6

-255,2

-473,4

-1,7

-415,2

-389,0

-472,4

-527,5

-665,3

-791,5

-6,5

-41,3

3,2

42,2

35,5

97,5

8,1

0,2

-32,6

0,4

40,6

46,3

118,0

128,4

4,3

18,0

21,5

14,5

7,9

-7,0

-33,6

-2,1

-6,2

-0,9

-8,1

-19,8

-15,5

-28,4

-0,7

-23,1

-24,0

-22,4

-31,1

-54,9

-83,0

-0,5

7,2

9,8

10,9

29,4

54,2

40,0

2,3

9,4

7,9

11,7

12,8

12,6

9,2

4,8

-4,9

-3,7

0,7

-0,5

0,4

3,8

0,9

10,6

12,0

12,6

10,6

14,7

9,7

0,9 -1,7

-9,9

-9,5

-9,7

-12,5

-13,3

-18,2

-11,6

-11,5

-10,4

-9,6

-13,8

-18,0

9,4

-0,4

-0,7

-1,2

-

-1,1

-5,2

-9,4

2,7

1,8

2,6

2,2

4,0

4,3

-3,3

-0,6

-

0,2

-0,2

-0,9

-0,7

7,3

119,6

87,8

112,6

136,2

172,1

165,7

2,9

-37,6

-31,5

-24,8

-24,4

-35,4

-53,7

-2,8

19,7

16,2

12,6

10,1

21,3

26,3

2,9

12,3

8,0

5,4

11,9

28,2

15,0

1,7

-14,9

-7,3

-15,5

-28,3

-38,5

-41,2

-5,5

8,9

18,3

25,6

29,2

18,5

16,0

5,5

9,9

9,8

12,5

22,4

24,0

25,2

4,5

30,7

20,0

23,0

42,9

50,4

61,4

13,1

7,0

9,8

12,4

16,5

15,7

20,3

10,1

2,3

5,0

4,3

7,3

7,5

9,3

2,6

25,3

27,5

24,2

27,7

32,9

46,7

19,9

1,2

0,7

0,5

1,8

3,2

3,8

2,1

10,7

12,0

12,1

22,3

21,5

28,6

26,3

-2,7

-1,4

-2,4

-3,5

-6,5

-9,8

-7,6

-0,5

-0,3

-0,4

-0,3

-0,8

-0,9

-4,6

-0,9

-0,3

-0,1

-0,5

-1,3

-2,6

-8,6

-91,7

-19,7

53,7

36,9

69,0

-10,3

0,2

38,9

48,1

55,5

80,0

83,9

79,9

5,6

Izvor: IMF, www.imf.org

R    

     

323

PRILOG 2. BILANS TEKUĆIH TRANSAKCIJA ZEMALJA U RAZVOJU I TRANZICIJI (MLRD$ I PROCENTI) 2000

Zemlje u razvoju i tranziciji

2001

2002

2003

2004

2005

Učešće u BDP/2005

85,8

39,4

77,3

147,6

212,6

428,0

7,2

0,5

7,5

-2,2

0,6

14,6

2,7

-0,6

-7,3

-12,6

-11,9

-11,0

-7,2

0,8

Regionalne grupe Afrika Podsaharska oblast Bez Nigerije i Južne Afrike

-5,8

-9,8

-8,1

-8,5

-7,9

-7,1

Centralna i istočna Evropa Zemlje zajednice nezavisnih država Rusija

-31,8

-16,0

-24,0

-35,8

-56,6

-63,2

-3,7

48,3

33,1

30,2

36,0

62,6

87,7

8,1

46,8

33,9

29,1

35,4

58,6

83,3

8,1

Bez Rusije

1,4

-0,8

1,1

0,5

4,0

4,4

9,5

Zemlje u razvoju Azije

38,1

36,6

64,6

82,5

88,5

165,2

4,0

Kina

20,5

17,4

35,4

45,9

68,7

160,8

7,1

Indija

-4,6

1,4

7,1

8,8

0,8

-6,9

-3,1

Bez Kine i Indije

22,2

17,8

22,1

27,8

19,0

11,2

5,6

Srednji Istok

72,1

39,2

30,0

59,5

99,2

189,0

18,1

Zapadna hemisfera (Latinska Amerika)

-48,1

53,9

16,1

7,7

20,4

34,6

-0,2

Brazil

-24,2

-23,2

-7,6

4,2

11,7

14,2

0,2

Meksiko Analitičke grupe Po izvoru zarade u izvozu gorivo

-18,7

-17,7

-14,1

-8,9

-6,7

-4,9

-0,8

150,9

83,7

64,2

110,0

185,9

337,9

Bezgoriva

-65,1

-44,2

13,1

37,6

26,7

90,1

-1,5 Primami proizvodi Po spoljnim izvorima finansiranja -95,0 Zemlje neto dužnici

-3,2

-4,3

-2,9

0,4

0,2

-74,3

-36,0

-29,7

-69,0

-93,5

-0,4

-2,6

-4,6

11,0

-2,6

-8,9

Zvanično (državno finansir-6,7 -4,6 -2,3 anje) Zemlje neto dužnici po iskustvu u servisiranju otplata ZemljesaReprogramom za -9,3 -10,8 7,1 20012005 Druge grupe Prezadužene siromašne zemlje

-6,9

-7,3

-8,8

-7,3

-7,7

-9,4

Srednji Istok i Severna Afrika

77,9

44,7

33,6

67,6

108,8

207,0

Izvor: www.imf.org

324

M    

PRILOG 3. 10 NAJSUFICITARNIJIH I 10 NAJDEFICITARNIJIH ZEMALJA U 2007. I 2008.GODINI, U PLATNOM BILANSU milijarde dolara Zemlje sa suficitom platnog bilansa 1. Kina 2. Nemačka 3. Japan 4. Saudi Arabija 5. Rusija 6. Švajcarska 7. Norveška 8. Holandija 9. Kuvajt 10. Singapur

2007

2008

promena 08/07 %

371.833 252.501 210.967 95.762 76.163 70.797 59.983 52.522 48.039 39.157

426.107 243.875 156.634 134.046 102.401 5.093 88.341 42.571 64.742 27.180

14,59 -3,42 -25,76 39,97 34,44 -92,81 47,27 -18,95 34,76 -30,59

2008

promena 08/07 %

-29.598 -23.719 -64.228 -41,289 -51.312 -78.143 -47.786 -39.903 -154.129 -706.066

34,61 2,08 109,97 9,56 16,04 48,20 -15,19 -62,08 6,19 -3,44

Zemlje sa deficitom platnog 2007 bilansa 1. Portugalija -21.987 2. Rumunija -23.234 3. Francuska -30.588 4. Turska -37.684 5. Grčka -44.218 6. Italija -52.725 7. Australija -56.342 8. V. Britanija -105.224 9. Španija -145.141 10. SAD -731.214 Izvor: World Bank, WDI, 2009.

R    

     

325

PRIMER 1.

KLASIFIKACIJA USLUGA Po sistemu STO, sve usluge su klasifikovane u 12 grupa: 1. Profesionalne usluge (gde spadaju: pravne, računovodstvene, usluge oporezivanja, medicinske i stomatološke, veterinarske, arhitektonske, inženjerske, kompjuterske, usluge vezane za nekretnine, usluge lizinga, ostale poslovne usluge (usluge propagande, istraživanje tržišta, menadžerskog konsaltinga, tehničkog testiranja i analiza, naučni i tehnički konsalting itd.); 2. Usluge komuniciranja, gde spadaju: poštanske usluge, kurirske usluge, telekomunikacione usluge (telefonske usluge, teleks usluge, usluge telegrama, elektronska pošta, zvučna pošta, pretraživanje baza podataka, elektronska razmena podataka EDI, konverzije kodova i protokola, online informacije, Internet itd.), audiovizuelne usluge (proizvodnja i distribucija igranih filmova i video traka, usluge radija i televizije, snimanje zvuka itd.); 3. Građevinske i ostale usluge u vezi sa građevinarstvom (gradevinski radovi na zgradama, niskogradnja, instalacioni radovi i montaža, završni radovi na zgradama itd.) 4. Distributivne usluge (komisione, trgovina na malo, trgovina na veliko, lizing, franšizing itd.) 5. Obrazovne usluge (osnovno obrazovanje, srednje obrazovanje.više obrazovanje obrazovanje za odrasle, ostale usluge obrazovanja); 6. Komunalne usluge (gradski prevoz, voda, kanalizacija, struja, zelenilo, gradska čistoća, održavanje zgrada, i sl.); 7. Finansijske usluge (usluge osiguranja i reosiguranja, brokerske i agentske usluge, bankarske i druge finansijske usluge: depozitni poslovi, pozajmice svih vrsta, finansijski lizing, poslovi plaćanja i transfer novca, garancije i jemstva, trgovina za svoj račun ili za račun klijenta na berzi ili na slobodnom tržištu, učestvovanje u izdavanju svih vrsta hartija od vrednosti, brokerski novčani poslovi, upravljanje sredstvima kao što je gotovina, penzioni fondovi itd. usluge poravnanja i prebijanje finansijskih potraživanja i dugovanja finansijskih sredstava, uključujući i hartije od vrednosti, savetodavne i druge pomoćne finansijske usluge, obezbeđenje i prenos finansijskih informacija i obrada finansijskih podataka, kao i softvera pružalaca finansijskih usluga); 8. Zdravstvene i socijalne usluge (bolničke usluge, socijalne usluge i ostale usluge); 9. Turizam i usluge vezane za putovanja (hoteli i restorani, uključujući I ugostiteljstvo, putničke agencije i usluge turoperatera, usluge turističkih vodiča i ostale usluge);

326

M    

10. Usluge vezane za sport i kulturu (usluge zabave, uključujući i pozorišta i cirkuse, usluge novinskih agencija, biblioteke, arhivi, muzeji i usluge vezane za kulturu, sport i rekreacija); 11. Saobraćajne usluge (usluge u pomorskom saobraćaju, unutrašnji vodeni transport, usluge vazdušnog saobraćaja svemirski saobraćaj, železnički saobraćaj. drumski saobraćaj, cevni saobraćaj, pomoćne usluge u svim vidovima saobraćaja i ostale saobraćajne usluge); 12. Ostale usluge koje nisu uključene na drugom mestu.

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21.

Objasnite pojam “robna struktura međunarodne trgovine”. Koji sektori (proizvodi) imaju najveće učešće u međunarodnoj trgovini? Koji sektori rastu, a koji opadaju u strukturi međunarodne trgovine? Zašto su elektronika, nafta i turizam najdinamičnije stavke međunarodne trgovine? Kakva je tendencija učešća primarnih i industrijskih proizvoda u međunarodnoj trgovini? Zašto je za zemlju bolje da izvozi proizvode najvišeg stepena obrade i najvećeg tehnološkog sadržaja? Kakva je pozicija zemalja koje izvoze primarne proizvode (rudarstvo i poljoprivreda) na svetsko tržište? Koji je globalni regionalni raspored i koji je položaj pojedinih grupacija u međunarodnoj trgovini? Koje zemlje pojedinačno imaju najveće učešće u međunarodnoj trgovini (izvoz i uvoz)? Koje zemlje u svetu najdinamičnije popravljaju svoj položaj u međunarodnoj trgovini, zašto je jedna od njih Kina i zašto “Azijski tigrovi” ostvaruju značajne uspehe? Koji je regionalni raspored spoljne trgovine EU? Koji je regionalni raspored spoljne trgovine SAD? Koji je regionalni raspored spoljne trgovine Japana? Koji je regionalni raspored spoljne trgovine Kine? Kakav je opšti položaj zemalja u tranziciji (uključiv i Srbiju) u međunarodnoj trgovini? Objasnite značaj usluga u međunarodnoj ekonomiji i njihovu klasifikaciju. Kakav je značaj međunarodnog kretanja kapitala i deviznih rezervi u međunarodnoj ekonomiji? Koje zemlje imaju najveći suficit, a koje najveći deficit u međunarodnoj ekonomiji? Koje su najznačajnije zemlje u svetskom turizmu? Kakva je vizija razvoja turizma do 2020. godine? Kako STO klasifikuje usluge?

R    

     

327

LITERATURA: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.

328

Radovan Kovačević, Povratak Jugoslavije u svetsku privredu, IST, Beograd. 1996. GATT, VTO Intemational Trade Statistics, Geneve, 1956., 1981. WTO, International Trade Statistics, Geneve, 2003. i 2004., 2007., 2009. WTO, World Trade Report, Geneve, 2009. IMF, Annual Report, Washington, 2004., 2009. Slobodan Unković, B. Zečević, Ekonomika turizma, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta, Beograd, 2004. M. Volf. Mondiaiisation n “est pas mauvais, Monde diplomatique, 2 avgust 1997. UN WTO, Yearbook of Tourism Statistics, Madrid, 2001., 2007., 2009. World Tourism Organisation, Tourism 2020. Vision, Madrid, 2001. ICLEI, Local Government for Substainality, www.iclei.org/europe/tourism The Kyoto protocol A brief summary, http://europa.eii.int/comm/enviwnment/climat/kyoto.htm WB, World Developing Indicators, 2005., 2009. Intemational Monetary Funds, and World Bank, datafiles, 29. may 2008. UNWTO, Tourism Highlights, 2009 Edition. IMF, Data Template on International Reserves and Foreign Currency Liquidity, last updated on May 27, 2010. including respective country central banks.

M    

X

Glava MEĐUNARODNE EKONOMSKE I FINANSIJSKE INSTITUCIJE

CILJ POGLAVLJA U svetskoj privredi deluju različite međunarodne ekonomske i finansijske institucije. Njihov je cilj ubrzanje nacionalnog ekonomskog razvoja, sa stanovišta međunarodnog okruženja. U ovom poglavlju se obrađuju institucije iz oblasti trgovine, razvoja, finansija i turizma. Zbog toga je značajno da se studenti upoznaju sa radom i delatnostima ovih institucija. Poglavlje je strukturirano na sledeći način: t Svetska trgovinska organizacija, t Konferencija UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD), t Međunarodni monetarni fond, t Svetska banka i njene afilijacije, t Regionalne banke, t Svetska turistička organizacija.

KLJUČNE REČI: Međunarodne ekonomske institucije, MEđunarodne finansijske institucije Klauzula najpovlašćenije nacije, Fer trgovina, Nacionalni tretman, Transparentnost, Preferencijali, Stend by krediti, Kvote, Zajmovi, Specijalna prava vučenja, MMF, Svetska banka, Regionalne banke, Svetska turistička organicazcija, Regionalne komisije za turizam.

I - SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA

Svetska trgovinska organizacija, čije je sedište u Ženevi, počela je sa radom 1. januara 1995. godine. Pregovori o njenom osnivanju, u okviru tzv. Urugvajske runde multilateralnih trgovinskih pregovora (prva konferencija održana u Urugvaju u gradu Punta del Este 20. septembra 1986. godine), trajali su više od sedam godina i okončani 15. XII 1993. godine. Na sastanku u Marakešu (Maroko) ministri spoljne trgovine zemalja učesnica dali su političku podršku osnivanju STO aprila 1994. godine, uvereni da će rezultati “Urugvajske runde” ojačati svetsku privredu i doprineti svetskom rastu trgovine, investicija, zaposlenosti i dohotka. Od 152 države koje su učestvovale u osnivanju ove trgovinske organizacije sporazum je (do 1. januara 1995. godine) ratifikovalo 28 zemalja članica. Krajem 2009. godine STO je imala, 153 punopravnih zemalja članica i 30 zemalja posmatrača među kojima je i Srbija. STO je forum za vođenje multilateralnih pregovora i za liberalizaciju međunarodne trgovine, što je nasledstvo GATTa. Pregovori se ne završavaju, stalno se lansiraju novi čim se okonča prethodna runda multilateralnih trgovinskih pregovora. Pokušaj lansiranja tzv. milenijumske runde multilateralnih pregovora na trećoj Ministarskoj konferenciji u Sijetlu nije uspeo, ali je nova runda lansirana na IV Ministarskoj konferenciji u Dohi (Kataru) 2001. godine, koja traje i sredinom 2010. godine i još nije okončan. U članu VIII Sporazuma o STO, ona se definiše kao pravni subjekat (“legal personality”), s tim da joj svaka od država članica odobrava privilegije i imunitete koji su joj neophodni za obavljanje njenih funkcija. Zemlje članice su odobrile privilegije i imunitete službenicima STO i predstavnicima država članica pri STO. Pored Opšteg sporazuma o osnivanju Svetske trgovinske organizacije, ona u svom sastavu ima sporazume, regulisane sa četiri aneksa kako sledi: ANEKS 1 ANEKS 1 A Multinacionalni sporazum o trgovini robama sadrži: t Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT.); t Sporazum o poljoprivredi; t Sporazum o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera; t Sporazum o tekstilu i odeći, ukinut 1.01.2005. Važi samo za Albaniju, Severnu Koreju i Vijetnam. Srbija i Crna Gora su potpisali Sporazum o ukidanju kvota; t Sporazum o tehničkim preprekama trgovini;

M       

331

t t t t t t t t

Sporazum o uslovima za strana ulaganja koja utiču na trgovinu; Sporazum o primeni člana VI Opšteg sporazuma o carinama i trgovini; Sporazum o primeni člana VII Opšteg sporazuma o carinama i trgovini; Sporazum o kontroli robe pre isporuke; Sporazum o pravilima o poreklu robe; Sporazum o procedurama izdavanja uvoznih dozvola; Sporazum o subvencijama i kompenzatornim merama; Sporazum o zaštitnom sistemu.

ANEKS 1 B: Opšti sporazum o trgovini uslugama (GATS). ANEKS 1 C: Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine. (TRIPS). ANEKS 2: Dogovor o pravima i procedurama za rešavanje sporova. ANEKS 3: Mehanizam ispitivanja trgovinskih politika. ANEKS 4: Plurateralni trgovinski sporazumi: t Sporazum o trgovini civilnim vazduhoplovima; t Sporazum o javnim nabavkama; t Međunarodni sporazum o mleku i mlečnim proizvodima; t Međunarodni sporazum o goveđem mesu. Sporazum o STO, zajedno sa prva tri aneksa, nazivaju se Multilateralni trgovinski sporazumi (Multilateral Trade Agreements) i oni su obavezni za sve potpisnike, članice STO, dok je Aneks 4, koji sadrži plurateralne sporazume (Plulateral Trade Agreements) obavezan samo za članice STO koje su pojedinim sporazumima pristupile.

1. OPŠTI SPORAZUM O CARINAMA I TRGOVINI (GATT) Svetska trgovinska organizacija nastala je iz GATTa, koji je od dana njenog osnivanja postao i njen sastavni deo. Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT) potpisale su 23 zemlje 1947. godine kao privremeni sporazum. GATT je imao zadatak da doprinosi svetskom privrednom razvoju, zaposlenosti i privrednoj stabilnosti putem razvoja raznovrsnih oblika međunarodne saradnje i liberalizacije međunarodne trgovine. U okviru GATTa vođeno je osam rundi multilateralnih trgovinskih prego-

332

M    

vora o smanjenju carina i ukidanju ili ublažavanju drugih prepreka koje koče razvoj međunarodne trgovine. Iako su presudan uticaj na odluke GATTa imale razvijene zemlje, jer je on prvenstveno i služio njihovim interesima, GATT je,bez sumnje, doprineo smanjenju prepreka za ekspanziju međunarodne trgovine (grafikon 14). Grafikon 14. Snižavanje trgovinskog protekcionizma na granici (procenat carine)

Izvor: WTO, Svetska trgovinska organizacija, IEN, Beograd 1996, str.5.

Iz grafikona se može videti da je prosečan procenat carinskog opterećenja na svetski uvoz u celini, dejstvom GATTa, odnosno multilateralnih trgovinskih pregovora koji su u njemu vođeni, smanjen od 38% u 1947. godine na 4% u 1994. godini, a to je veoma značajan rezultat. Liberalizacija je stimulisala razvoj svetske trgovine, dok je u uslovima kriza i protekcionizma beležen njen pad. Najveći pad svetske trgovine od osnivanja GATT-a 1947.godine bio je 2009. godine 12,2%, što je posledica svetske privredne krize. Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT) sadrži četiri poglavlja. Prvo poglavlje GATTa reguliše klauzulu najvećeg povlašćenja i koncesione liste. Klauzula najvećeg povlašćenja regulisana je članom 1 GATTa. Suština je u tome da su članice GATTa obavezne da proizvodima drugih zemalja članica daju tretman u spoljnoj trgovini, koji nije nepovoljniji od tretmana koji se daje bilo kojoj drugoj zemlji članici. Tako nijedna zemlja ne može dati drugoj posebne trgovinske povlastice ili je diskriminisati: sve zemlje su jednake i sve dele koristi od smanjivanja trgovinskih prepreka. Kasnije su iz primene ove klauzule izuzete carinske unije, zone slobodne trgovine,

M       

333

malogranični i susedni prekomorski promet, i jednostrane carinske povlastice koje su razvijene zemlje odobravale zemljama u razvoju (tzv. preferencijali), pa je klauzula imala slabiji uticaj od uobičajenog. U prvom delu GATTa (član 2) nalaze se i liste carinskih koncesija. U multilateralnim trgovinskim pregovorima uvek postoji i deo u kome zemlje bilateralno (jedna drugoj) traže kod uvoza određenih proizvoda carinske povlastice (koncesije). Po usaglašavanju se koncesije potvrđuju bilateralnim sporazumom. One se mogu menjati samo po osnovu sporazuma zemalja koje su ih dogovorile, pa se te povlastice zato nazivaju i “vezanim carinama”. Naime, da bi od njih kasnije odustala, zemlja mora pružiti određene kompenzacije drugoj zemlji sa kojom je potpisala carinske koncesije. Lista carinskih koncesija (kao sastavni deo prvog odeljka odredbi GATTa) ima za cilj da obaveže zemlje koje daju koncesije (povlastice u spoljnoj trgovini nekoj drugoj zemlji) da ih prijave u GATTu, kako bi ih organi GATT-a mogli kontrolisati i postepeno transparentno širiti i na druge zemlje. Time liste koncesija postaju stabilan instrument liberalizacije međunarodne trgovine. Obaveza zemalja članica je, takođe, da konsoliduju (registruju) svoje carinske tarife u GATTu. Posle konsolidacije, carinske stope mogu se samo smanjivati, a nikako povećavati. Prilikom stupanja na snagu ugovora o Svetskoj trgovinskoj organizaciji, procenat konsolidacije povećan je kod razvijenih zemalja sa 78% na 99%, kod zemalja u tranziciji sa 73% na 98%, a kod zemalja u razvoju sa 21% na 73%. Ovo se odnosi na industrijske proizvode, dok je poljoprivreda još uvek pod znatnim spoljnotrgovinskim restrikcijama, čak i u razvijenim zemljama. U drugom poglavlju GATTa regulisan je princip tzv. nacionalnog tretmana i necarinske prepreke. Prema principu nacionalnog tretmana (član 3) kada uvozni (strani) proizvodi uđu na neko tržište, oni ne smeju biti nepovoljnije tretirani od domaćih proizvoda. To, u praksi, znači: kada se proizvod ocarini na granici, posle toga on ima isti tretman kao i domaći proizvod. Po obavljenom carinjenju i uvoznim procedurama na granici naknadno se na njega ne smeju uvoditi dodatni porezi, takse, veće prevozne tarife, standardi kvaliteta i slično. U drugom delu GATTa regulisane su i tzv. necarinske prepreke (članovi 4-13). To su najveće prepreke trgovini, a neke od njih je teško i otkriti. U praksi se najčešće jav-ljaju: kontingenti, kvote, dozvole, prelevmani na poljoprivredne proizvode, minimalne uvozne cene, razne uvozne takse, izvozne subvencije i slično. Ove mere, prema GATTu, mogu se primenjivati samo privremeno i u precizno definisanim situacijama, kao što su platnobilansne teškoće, visoka nezaposlenost, poremećaj tržišta usled naglog i preteranog povećanja uvoza određenog proizvoda, razlozi bezbednosti, zaštita zdravlja i čovekove okoline i slično. GATT reguliše i ukidanje mera tzv. “sive zone” (safeguards) kao što su bilateralni sporazumi o ograničavanju izvoza (gde sama izvozna zemlja potpisuje ograničavanje sopstvenog izvoza, npr. kod tekstila, automobila, čelika i sl.), dogovori o podeli tržišta, propisivanje cene (minimalne/maksimalne) i sl. Svetska trgovinska organizacija izričito je protiv primene ovih mera i smatra da sve one treba da se pretvore u carine i da ostanu samo carine.

334

M    

Izuzetak su samo proizvodi poljoprivrede za određeni vremenski period, i to do 6 godina, kad su u pitanju razvijene zemlje, i do 10 godina, kada je reč o zemljama u razvoju. U ovom poglavlju GATTa razrađena su i određena tehnička pitanja, kao što su: utvrđivanje carinske vrednosti, tehnika carinjenja, tranzitna roba, oznake porekla robe, standardi kvaliteta itd. Svrha ovih odredbi jeste da spreče tzv. administrativni protekđonizam i diskriminaciju, te da obezbede primenu klauzule najvećeg povlašćenja i lojalnu međunarodnu trgovinsku konkurenciju. Treće poglavlje GATTa odnosi se na proceduralna pitanja, kao što su organi i način rada GATTa, kazne, prekršaji, odredbe o multilateralnim trgovinskim pregovorima, mogućnost povlačenja koncesija i slično. U ovom poglavlju regulisan je i antidamping postupak prema zemljama koje izvoze po cenama nižim od normalnih, pa tako nelojalnom konkurencijom štete domaćoj proizvodnji u zemljama uvoznicama. U ovom poglavlju regulisana je i mogućnost uvođenja kompenzatornih carina, koje imaju za cilj da ponište izvozne premije i proizvodne subvencije u zemlji izvoza. Regulisane su i državne nabavke kako bi se i one obavljale transparentno i bez diskriminacije. Četvrto poglavlje GATTa pod naslovom Trgovina i razvoj uneto je 1965. godine kako bi GATT ubuduće više uvažavao položaj zemalja u razvoju. Na osnovu ovog poglavlja, na Drugom zasedanju UNCTADa u Nju Delhiju 1968. godine razvijene zemlje usvojile su Opštu šemu carinskih povlastica (preferencijala) za proizvode poreklom iz zemalja u razvoju, koji se izvoze na tržišta razvijenih zemalja. Ova šema u praksi se počela primenjivati od 1971. godine. Od nje su zemlje u razvoju imale velikih koristi, jer su bez carina mogle izvoziti svoje industrijske (delom i poljoprivredne) proizvode na tržišta razvijenih zemalja, koje su te preferencijale odobrile, a da za uzvrat nisu morale davati nikakve kontraustupke u svojoj spoljnotrgovinskoj politici. Svetska trgovinska organizacija integrisala je GATT i sve njegove odredbe kao svoj prvi deo, a uvedena su i dva nova dela: t Opšti sporazum o trgovini uslugama GATS (Aneks 1B) i t Međuarodni sporazum o trgovinskim aspektima prava industrijske svojine TRIPS (Aneks 1C).

2. OPŠTI SPORAZUM O TRGOVINI USLUGAMA (GATS) Reguliše liberalizaciju usluga na potpuno isti način kao i GATT međunarodni promet robe (klauzula najvećeg povlašćenja, nediskriminacija, koncesije, nacionalni tretman i sl.). Zemlje prethodno vode pregovore i zaključuju bilateralne ugovore o određenim koncesijama u oblasti trgovine uslugama, a zatim se to konsoliduje u GATT radi njegove postupne transparentnosti.

M       

335

Ukoliko je neka vrsta usluga izuzetno osetljiva u nacionalnoj privredi (na primer zdravstvo u Srbiji), pa liberalizacija korišćenja stranih usluga ne sme biti brza, to se mora precizno regulisati nacionalnim zakonodavstvom i prijaviti GATSu. Predviđeno je da se svake pete godine vode novi multilateralni pregovori o liberalizaciji međunarodnih usluga. Sporazum o trgovini uslugama zasniva se na tri elementa: prvi je serija dospelih obaveza u vezi sa trgovinom uslugama koji će se primenjivati na sve članice STO; drugi su nacionalne liste koncesija koje sadrže obaveze koji će biti predmet kontinuiranog procesa liberalizacije; treći čine aneksi koji se odnose na specifičnosti liberalizacije kod pojedinih vrsta usluga. Prvi deo Sporazuma o trgovini uslugama reguliše obuhvat njegove primene. Usluge su podeljene na: t usluge koje se pružaju sa teritorije jedne zemlje na teritoriji druge zemlje (PTT, telekomunikacione usluge i sl); t usluge koje se pružaju na teritoriji jedne zemlje korisnicima iz neke druge zemlje (na primer u turizmu); t usluge koje se obezbeđuju putem komercijalnog prisustva privrednih subjekata jedne zemlje na teritoriji neke druge zemlje (na primer bankarske usluge, trgovinske, ili građevinske usluge, itd.); i t usluge koje pružaju fizička lica, državljani jedne zemlje, na teritoriji neke druge zemlje (razne vrste profesionalnih usluga). Finalnim aktom, kao relevantna za buduće funkcionisanje Sporazuma o trgovini uslugama, obuhvaćena su još i sledeća dokumenta: t Odluka o institucionalnom organizovanju Opšteg sporazuma o trgovini uslugama (GATS) kojom se određuje pravo Saveta o uslugama da formira sektorske komitete za svaku vrstu usluga, obuhvaćenu Sporazumom. Istom odlukom formiran je Komitet za finansijske usluge u okviru kojeg će se nastaviti pregovori o ovoj vrsti usluga; t Odluka o proceduri rešavanja sporova nastalih među stranama ugovornicama GATSa kojom se određuje nadležnost STO za formiranje panela i administrativne procedure rešavanja sporova. Budući da domaća zakonodavna regulativa, a ne mere na granici, ima najveći uticaj na trgovinu uslugama, odredbama Sporazuma se precizira da sve takve mere treba da budu administrirane na razuman, objektivan i nepristrasan način. Takođe se od svih zemalja članica zahteva da obezbede hitnu reviziju administrativnih odluka u vezi sa pružanjem usluga. Sporazum sadrži i odredbe o zahtevima za priznavanje školskih kvalifikacija, u cilju dobijanja ovlašćenja, dozvola ili certifikata u pojedinim oblastima pružanja usluga, i u tom smislu Sporazum podstiče priznavanje kroz harmonizaciju i putem međunarodno dogovorenih kriterijuma.

336

M    

Od članica STO zahteva se da obezbede da monopoli i ekskluzivni pružaoci usluga svojim ponašanjem ne narušavaju konkurenciju, a restriktivna poslovna praksa bi trebalo da bude predmet konsultacija između članica, sa ciljem njene eliminacije. Drugi deo Sporazuma o uslugama (GATS) reguliše obaveze i discipline zemalja. Najznačajnija odredba odnosi se na klauzulu najvećeg povlašćenja, kojom se određuje da će svaka članica STO “odmah i bezuslovno dodeliti uslugama ili pružaocima usluga neke druge članice, tretman koji nije nepovoljniji od tretmana koji ta članica dodeljuje sličnim uslugama ili pružaocima usluga bilo koje druge zemlje”. Međutim, istovremeno se priznaje da postoji saglasnost o tome da tretman najpovlašćenije nacije nije moguć u svim uslužnim delatnostima i stoga je predviđeno da članice mogu da navedu određene izuzetke od primene ovog tretmana, ali samo jednako prema svim članicama STO. Aneks o takvim izuzecima (koji je sastavni deo samog Sporazuma o trgovini uslugama) sadrži uslove pod kojim će oni biti preispitivani nakon pet godina, i definiše njihovo okončanje u roku od deset godina. Značajna je i obaveza transparentnosti. Ona obuhvata obavezu publikovanja svih relevantnih zakona i propisa. Odredbe o olakšanju zemljama u razvoju da povećaju svoje učešće u svetskoj trgovini usluga predviđaju postizanje dogovora kroz pregovore o koncesijama, o pristupu tehnologiji, poboljšanju pristupa distributivnim kanalima i informativnim mrežama, kao i liberalizaciju pristupa tržištu u sektorima od interesa za zemlje u razvoju. Treći deo Sporazuma o uslugama obuhvata obaveze o pristupu tržištu i nacionalni tretman. Ove obaveze nemaju karakter opštih obaveza, već ih svaka članica STO preuzima na osnovu svoje nacionalne liste koncesija. To znači, u slučaju pristupa tržištu, da će “svaka članica STO dodeliti uslugama i pružaocima usluga druge članice, tretman koji ne može biti nepovoljniji od tretmana određenog pod uslovima i ograničenjima navedenim u njenoj listi koncesija i usaglašenog pregovorima”. Cilj odredbe o pristupu tržištu je da se postepeno, u svakoj narednoj rundi pregovara, eliminišu sledeća ograničavanja: broja pružalaca usluga, ukupne vrednosti uslužnih transakcija, ukupnog broja uslužnih transakcija i ukupnog broja zaposlenih. Postepeno treba da se ukine i ograničavanje maksimalnog učešća stranih lica u kapitalu zajedničkih preduzeća, kao i potpisivanje forme pravnog lica putem kojeg će se vršiti uslužna delatnost. Odredba o nacionalnom tretmanu obavezuje da se i strani i domaći pružalac usluga tretiraju na isti način. Međutim, predviđa se i dozvoljava mogućnost formalno drugačijeg tretmana stranog pružaoca, ali samo pod uslovima da svi strani pružaoci usluga budu u jednakom položaju, ukoliko je njihova zemlja članica STO. Na osnovu ovih odredbi u EU je početkom 2007. liberalizovano kretanje radnika koji pružaju usluge, s tim da se na njih primenjuju uslovi rada u zemlji korisnici (uvoznici) usluga. Četvrti deo Sporazuma o uslugama obezbeđuje uslove za progresivnu liberalizaciju u oblasti usluga, putem sukcesivnih rundi (najčešće posle svakih pet godina) pregovora o trgovina uslugama u kojima će se dalje liberalizovati uslovi utvrđeni u nacionalnim listama koncesija.

M       

337

Peti deo Sporazuma o uslugama sadrži institucionalne odredbe, uključujući konsultacije i rešavanje sporova, kao i uspostavljanje Saveta za usluge, čije su nadležnosti određene posebnom Ministarskom odlukom. Ovim delom predviđa se mogućnost postojanja opštih izuzeća od obaveza po osnovu Sporazuma, kao i izuzeća radi zaštite bezbednosti zemlje. Takođe se predviđa i da se u budućnosti iniciraju pregovori radi smanjivanja i postepenog ukidanja subvencionisanja usluga. Posebna pitanja Sporazuma o uslugama regulisana su aneksima, kojih ima osam: t Aneks o izuzecima od primene klauzule najpovlašćenije nacije svih onih sporazuma, koji se ne mogu podvrgnuti njenoj primeni. Uslov za uključivanje tih sporazuma na listu izuzeća je njihovo ograničeno trajanje (ne duže od 10 godina), nakon čega se izuzeta mera mora podvesti pod opštu disciplinu. Po stupanju na snagu STO nova izuzeća moraju se podvrgnuti posebnoj proceduri odobrenja koja je za to predviđena u Sporazumu o osnivanju STO; t Aneks o kretanju fizičkih lica koja pružaju usluge na osnovu Sporazuma, predviđa da članice STO mogu da pregovaraju o specifičnim obavezama koje će se primenjivati na lica koja pružaju usluge po Sporazumu. Sporazum se, pri tome, ne primenjuje na mere koje se odnose na državljanstvo, mesto boravka ili stalno zaposlenje; t Aneks o uslugama vazdušnog saobraćaja isključuje iz obuhvata Sporazuma prava preleta (koje se, uglavnom, regulišu bilateralnim sporazumima). Aneksom se, međutim, omogućava obuhvatanje usluga popravke i održavanja aviona, marketing usluga vazdušnog saobraćaja i kompjuterskog sistema rezervacija karata. Odredbe aneksa preispituju se svakih pet godina. Kasnije su (2007.godine) liberalizovane usluge preleta aviona, bez obzira na količinski reciprocitet preleta; t Aneks o uslugama pomorskog saobraćaja, reguliše da se primena klauzule najvećeg povlašćenja, kao i izuzetaka od nje, uslovljava rezultatom dodatnih pregovora koji će se specifično organizovati u tri glavne oblasti: pristupu i upotrebi lučkih kapaciteta, pomoćnim uslugama i prekomorskom transportu; t Aneks o telekomunikacionim uslugama odnosi se na mere koje pogađaju pristup javnim telekomunikacionim mrežama, njihovoj upotrebi i njihovim uslugama. Osnovni je zahtev da se u drugoj zemlji, članici STO, omogući takav pristup pod razumnim i nediskriminatorskim uslovima, kako bi se omogućilo nesmetano obavljanje usluge koja je uključena u dogovorenu listu koncesija. Uslovi koji se postavljaju za upotrebu javnih prenosnih mreža trebalo bi da budu ograničeni na odgovornost za zaštitu tehničkog integriteta mreže, kao i da se obezbedi da strani pružalac putem mreže pruža isključivo uslugu dopuštenu listom koncesija. Aneksom je, takođe, ukazano na potrebu zemalja u razvoju da jačaju razvoj mreža kako bi se uključile u razmenu i svih ostalih usluga na ravnopravnoj osnovi. I ova vrsta usluga je liberalizovana u GATSu. t Aneks o turističkim uslugama. Reguliše nužnost liberalizacije i jednakog tretmana domaćih i stranih turista vezano za putovanja, ugostiteljstvo, putničke agencije i sl.

338

M    

t Aneks o uslugama bankarstva i osiguranja. Reguliše pravo članica STO da mogu da preduzmu tzv. prudencijalne mere, radi zaštite investitora, štednih uloga, imalaca polisa, kao i radi obezbeđenja integriteta i stabilnosti finansijskog sistema. Regulisani su: pristup tržištu, monopolska praksa, prekogranična trgovina (izdavanje polisa osiguranja i reosiguranja, obrada finansijskih podataka i transfer novca), pravo na komercijalno prisustvo i privremeni ulazak personala. U odnosu na nacionalni tretman, izričito se ukazuje na pristup obračunskom sistemu i platnom prometu koji su u nadležnosti javnih tela, kao i državnom finansiranju i refinansiranju. Takođe se reguliše i članstvo u nekim nevladinim institucijama, berzama za hartije od vrednosti i obračunskim sistemima. Sporazumom se predviđa obaveza članica STO da ne uvode restrikcije na međunarodne transfere i plaćanja povodom tekućih transakcija. Jedino se odredbama koje se odnose na slučaj platnobilansnih teškoća, koje članica može imati, dozvoljava privremeno uvođenje restrikcija u ograničenom obimu, dok se teškoće ne otklone, odnosno ne ublaže. Uvodenje restrikcija po ovom osnovu se, međutim, podvrgava veoma precizno propisanim uslovima: one moraju biti nediskriminatorne, ne smeju da nanose komercijalnu štetu ostalim članicama i moraju biti vremenski ograničene; t Aneks o profesionalnim uslugama. Odnosi se prvenstveno na usluge lekara, inženjera, računovoda, revizora, advokata i drugih poznatih profesija. Ovim aneksom je osnovana Radna grupa za profesionalne usluge. Mandat grupe je da ispita i hitno podnese izveštaj, sa preporukama o disciplinama koje je potrebno primeniti kako bi se obezbedilo da mere kojima se reguliše priznavanje školskih kvalifikacija i odgovarajuća procedura, te tehnički standardi i izdavanje dozvola za obavljanje profesionalnih usluga, ne bi predstavljale barijeru trgovine profesionalnim uslugama.

3. MEĐUNARODNI SPORAZUM 0 TRGOVINSKIM ASPEKTIMA PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE (TRIPS) Nastao je usled rastuće potrebe da se zaštiti industrijska svojina. Sporazum tretira primenu osnovnih principa GATTa i odgovarajućih principa relevantnih međunarodnih sporazuma o pravu intelektualne i industrijske svojine (patenti, inovacije, trgovački znaci i marka usluga, modeli, dizajn, geografsko poreklo proizvoda, trgovačke tajne, znanje i iskustvo, uključujući borbu protiv kopiranja knjiga, kaseta, disketa i sl.) Uveden je osnovni princip da nijedna zemlja (odnosno njeni subjekti) ne sme da koristi tuđa znanja, bez saglasnosti vlasnika tih znanja, niti da ih krivotvori.

M       

339

Definisan je maksimalni rok zaštite pojedinih oblika intelektualne i industrijske svojine. Tako se književna i naučna dela štite 70 godina, patenti 20 godina a sa inovacijama 25 godina. Industrijski dizajn (modeli i uzorci) štite se 10 godina. Industrijski, uslužni i trgovinski žig (znak) kao i geografska oznaka porekla proizvoda štiti se sve dok firma uspešno i zakonito postoji. Predviđeni su postupci efikasne zaštite, uključiv i rigorozne kazne i oduzimanje imovine i dobiti po osnovu krivotvorenja (krađe) intelektualne i industrijske svojine. Svetska trgovinska organizacija regulisala je i liberalizaciju robe koja se uvozi u okviru direktnog ulaganja stranog kapitala i stavila je u ravnopravan tretman sa robom domaćeg porekla. Ovaj deo naziva se Sporazum o uslovima za strana ulaganja koja utiču na trgovinu i sastavni je deo GATTa. Po njemu je zabranjena primena mera: t kojima se zahteva da preduzeća stranog ulagača moraju da kupuju i koriste proizvode domaćeg porekla (tzv. zahtev za lokalnim sadržajem koji mora biti izbegavan); t kojima se ograničava da preduzeće stranog ulagača nabavlja i koristi uvezene proizvode zavisno od obima i vrednosti lokalnih proizvoda koje to preduzeće izvozi (zahtev o bilansiranju trgovine); t kojima se preduzeće stranog ulagača ograničava da za potrebe sopstvene proizvodnje može da uvozi samo u onoj količini i vrednosti koja je vezana za količinu, odnosno vrednost njegove lokalne proizvodnje namenjene izvozu (zahtev o vezivanju uvoza za izvoz); t kojima se za preduzeća stranog ulagača ograničava pristup deviznim sredstvima za potrebe uvoza za njegovo preduzeće na iznos koji je vezan za devizni priliv koji to preduzeće ostvari (devizne restrikcije); t kojima se preduzeću stranog lica, na bilo koji način, ograničava izvoz (zahtev u vezi sa obaveznom prodajom na domaćem tržištu). Prilikom pristupanja STO i pored ostalih uslova zemlja obavezno podnosi: MEMORANDUM O SPOLJNOTRGOVINSKOM REŽIMU Sa sledećim sadržajem: I II

340

Uvod (opšti ciljevi spoljnotrgovinske politike i veza sa WT0) Privreda, ekonomske politika i spoljna trgovina 1. Privreda (opšti opis i tekuća ekonomska situacija); 2. Ekonomska politika (opšti ciljevi, monetarna i fiskalna politika, politika deviznih kurseva); 3. Spoljna trgovina robama i uslugama (obim, vrednost, izvoz, uvoz, trgovinski bilans isl.) Aneks 1;

M    

4. 5. 6.

Domaća trgovina uslugama uključujući i strane direktne investicije; Informacije o finansijskim kretanjima vezanim za radnike zaposlene u inostranstvu (doznake); Informacije o rastu trgovine robom i uslugama;

III Okvir za donošenje i sprovođenje politike koje se odnose na trgovinu robom i trgovinu uslugama 1. Ovlašćenja izvršne, zakonodavne i sudske vlasti; 2. Državni organi odgovorni za donošenje politika o spoljnoj trgovini; 3. Podela nadležnosti između državne i lokalne vlasti; 4. Program i planovi izmena režima spoljne trgovine; 5. Zakoni i propisi (Aneks 2); 6. Opis sudskih i arbitražnih procedura; IV Politike koje se odnose na trgovinu robom - Regulativa uvoza (zahtevi za registrovanje, tarife, procedure izdavanja dozvola Aneks 3, carinsko vrednovanje Aneks 4 i sl.); 1. Regulativa izvoza (zahtevi za registrovanje, carine, kvantitativne restrikcije); 2. Interne politike koje se odnose na trgovinu robom (industrijska politika, tehnički propisi i standardi Aneks 5, trgovina državnih preduzeća Aneks 6); 3. Politike koje se odnose na spoljnu trgovinu poljoprivrednim proizvodima; 4. Politike koje se odnose na spoljnu trgovinu drugih sektora. V

Režim trgovine intelektualnom svojinom

VI Režim trgovine uslugama VII Institucionalna osnova za trgovinu i ekonomske odnose sa trećim državama Aneks 1: Statistika i publikacije Aneks 2: Spisak zakona i propisa Aneks 3: Informacije o procedurama dodele dozvola Aneks 4: Informacije o primeni i nadzoru nad sporazumom o carinskom vrednovanju Aneks 5: Informacije o tehničkim preprekama trgovini Aneks 6: Informacije o trgovanju državnih preduzeća Aneks 7: Klasifikacija sektora usluga Aneks 8: Spisak medunarodnih i dvostrukih trgovinskih ugovora

M       

341

II - KONFERENCIJA UN ZA TRGOVINU I RAZVOJ (UNCTAD) Osnovana je 1964. godine na predlog Nesvrstanih zemalja. Sve članice UN su i članice UNCTAD, 192 zemlje. Sedište je u Ženevi. Bilo je zamišljeno da UNCTAD bude operativna organizacija koja će se boriti za popravljanje položaja zemalja u razvoju u svetskoj privredi. To nisu prihvatile razvijene zemlje, pa je UNCTAD ostao kao organizacija savetodavnog i publicističkog karaktera. Najzapaženija konkretna aktivnost UNCTADa je što se 1968., sa primenom od 1971., izborio za uvođenje nerecipročnih odnosno jednostranih preferencijala, koje od tada i još uvek odobravaju razvijene zemlje zemljama u razvoju, gde su, u okviru određenih kontingenata, uglavnom, ukinute carine na industrijske proizvode koje zemlje u razvoju izvoze na tržišta razvijenih zemalja. UNCTAD objavljuje u svetu cenjene i često citirane publikacije kao što su: godišnjak Trade and Development Report, statističku godišnju publikaciju Handbook of International Trade Statristics i publikaciju World Investment Report (WIR) u kome se daju ukupna kretanja stranih direktnih investicija u svetu.

III - MEĐUNARODNI MONETARNI FOND Po završetku Prvog svetskog rata SAD postaju najznačajnija industrijska i finansijska sila sveta, što je rezultat njenog razvoja, ali i slabosti u razvoju drugih svetskih privreda. Drugi svetski rat imao je slične efekte, pa privreda SAD i dalje jača. Posle rata SAD su učestvovale sa preko 40% u svetskim zlatnim rezervama. Predložile su konferenciju o novom posleratnom međunarodnom monetarnom sistemu, koja je održana 1944. godine u američkom gradu Breton Vudsu. Jugoslavija je bila među 44 zemlje osnivača. Na ovoj konferenciji prezentirana su dva osnovna plana budućeg uređenja monetarnih odnosa u svetu. Englezi su zagovarali plan poznatog teoretičara, Džona Majnarda Kejnza, a Amerikanci plan njihovog monetarnog stručnjaka Hari Dejvida Vajta. Zbog velike snage Amerike usvojen je Vajtov plan, ali je nešto prihvaćeno i iz Kejnzovog plana. Na pomenutoj konferenciji dogovoreno je osnivanje Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), kao osnovne institucije i nosioca međunarodnog monetarnog sistema.

342

M    

1. CILJEVI OSNIVANJA Oni su iskazani članom 1. njegovog statuta i to: t da razvija međunarodnu monetarnu saradnju; t da olakša širenje i ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine kako bi doprineo razvoju i održavanju visokog stepena zaposlenosti i realnog dohotka i razvoju proizvodnih snaga, kao prvenstvenim zadacima privredne politike; t da doprinosi stabilnosti valutnih kurseva, da podržava redovne platne odnose između zemalja članica i da sprečava konkurenciju pomoću valutnih devalvacija; t da pomaže uvođenje i širenje multinacionalnog sistema plaćanja po tekućim transakcijama između zemalja članica i da ukida devizna ograničenja koja usporavaju razvoj svetske trgovine; t da uliva poverenje zemljama članicama, stavljajući im svoja sredstva na raspolaganje, uz odgovarajuće obezbeđenje, dajući im tako priliku da isprave neravnotežu svog platnog bilansa, a da, pri tom, ne moraju da pribegavaju merama koje su štetne za narodno i međunarodno blagostanje; t u skladu sa tim, da skraćuje vreme trajanja i smanjuje stepen neravnoteže platnih bilansa zemalja članica. MMF je bretonvudska ustanova, uspostavljena za čuvanje valutnih kurseva (na principu stabilnog kursa) i za pomoć zemljama u platno bilansnim teškoćama. Centralna uloga Fonda u MMS je da zemlje ubedi da prihvate politike koje će olakšati adekvatnu liberalizaciju spoljne trgovine i smanjiti moguće finansijske i platnobilansne krize.

2. KVOTE I KREDITI Međunarodni monetarni fond ima 185 zemlje članice, a svaka od njih ima utvrđenu nacionalnu kvotu u specijalnim pravima vučenja. Do 25% kvote uplaćuje se u rezervnoj valuti, a ostatak u nacionalnoj valuti. Kvote se odreduju prema ekonomskoj snazi svake zemlje, a sama kvota određuje glasačku snagu u MMFu, koja bazira na jednom glasu za svakih 100.000 specijalnih prava vučenja (bazni glasovi su ekvivalent kvote od 25 miliona SPV). Ovim glasovima dodaje se i 750 osnovnih glasova (predlog G-20 je bio 250) za svaku zemlju. Na osnovu visine kvote određuje se maksimalni pristup sredstvima MMF, kao i učešće u alokacijama SPV. Iznos kvote sastoji se od: zlata i konvertibilnih deviza, specijalnih prava vučenja i evropske novčane jedinice evra. Ukupan zbir nacionalnih kvota MMFa iznosio je 30.aprila 2010. godine oko 750 milijardi dolara, a stanje kredita 630 milijardi dolara. U fiskalnoj (30.april 2008. do 30.aprila 2009.) M       

343

odobrio je 74 milijardi dolara za 72 zemlje, od čega je uplaćeno 64 milijarde dolara (IMF, Annual Report, 2009.). Fond odobrava 20-30 milijarde dolara kredita samo iz sopstvenih izvora. Od ukupnog obima kvota u MMFu deset vodećih industrijskih zemalja ima oko 50%. Samo SAD raspolažu sa 18,26% od ukupnih kvota, što ovoj zemlji daje pravo veta na sve odluke Fonda. Najlošije su prošle zemlje u razvoju koje sve zajedno imaju samo nešto višu kvotu od kvote SAD, pa to limitira i mogućnost njihovog uticaja. Sve zemlje u razvoju koristile su manje kredita u posleratnom periodu nego samo dve razvijene zemlje, Britanija i Francuska. Posle Londonskog samita G-20 zemalja iz aprila 2009.godine, kvote ZUR biće povećane na oko 25% ukupnih kvota, pa će SAD izgubiti pravo veta. Iz kvota, ali i iz pozajmica na međunarodnom tržištu kapitala, Fond zemljama članicama odobrava kredite za finansiranje platnobilansnih neravnoteža, i to u sledećim oblicima: t kreditna tranša, kada se prvih 25% kvote odobrava potpuno liberalno, pošto zemlja, u suštini, povlači svoje konvertibilne devize koje ima kod Fonda; t stendbaj (stand by) krediti predstavljaju vučenje ostalih kreditnih tranši do 480% kvote, s tim da ekonomska politika zemlje mora biti usaglašena sa Fondom koji kontroliše i njeno izvršenje, kao uslov za povlačenje sredstava; t proširena olakšica Fonda, sastoji se u tome što se umesto stendby aranžmana Fondu podnosi trogodišnji program makroekonomske stabilizacije. Vučenje od Fonda vrši se šestomesečno u roku od 3 godine, a rok otplate je 5-10 godina; t olakšica za finansiranje zaliha predstavlja kredit koji omogućuje finansiranje zaliha onih proizvoda koji su predmet međunarodnih robnih sporazuma (obojeni metali, kafa, šećer, kakao i sl.) i u ovom slučaju rok za otkup valute je 3 - 5 godina; t olakšica za strukturno prilagođavanje (Structural Adjustment Facility) preduzima se zbog poremećaja u proizvodnji, trgovini ili cenama: rok otplate je 10 godina uz “grace period” od 5 godina, a daje se do nivoa 140% od kvote i to zajedno sa dodatnim kreditima Međunarodne banke. t politika povećanog pristupa sredstvima Fonda, koristi se u slučaju kada proširena olakšica nije dovoljna sa stanovišta obima sredstava. Rok otplate ovih kredita je 5-7 godina, a zemlji na raspolaganju može biti do 345% kvote, što mogu koristiti samo siromašne zemlje; t kompenzatorsko finansiranje, obezbeđuje zemlji članici kredite ukoliko iznenada dođe do pada cena sirovina koje ta zemlja izvozi i ukoliko za pomenutu sirovinu postoji zaključen međunarodni robni sporazum (žitarice, metali, kafa, kokos, juta, pamuk, kaučuk, tropsko i južno voće). Rok otplate kredita je 3-5 godina. Fond, uglavnom, nameće iste ili vrlo slične kratkoročne mere prilagođavanja kao uslov za dobijanje njegovih kredita i širu međunarodnu finansijsku podršku, tako da njegovi programi (sredstva se uplaćuju u roku od jedne do tri godine) imaju defla-

344

M    

cione efekte u privredi. Osnovno u njegovim programima je da se uspostavi ravnoteža između ukupne ponude i tražnje da bi se poboljšao platni bilans i zemlja osposobila za otplatu spoljnih dugova. Zato pristup MMF nalaže smanjenje tražnje, odnosno kontrolu svih vidova potrošnje, a pre svega ograničavanje bankarskih kredita i smanjivanje deficita budžeta. To usporava privredni razvoj. Fondov pristup je preuzak, jer na složene probleme privrednog razvoja gleda, uglavnom, sa aspekta platnog bilansa i sposobnosti zemlje da otplaćuje međunarodne dugove. Akcenat je na kontroli tražnje, devalvaciji i plafoniranju bankarskih kredita, kao glavnim instrumentima prilagođavanja što umanjuje značaj mera za podsticanje razvoja, koje su za zemlje u razvoju najprimarnije.

3. SPECIJALNA PRAVA VUČENJA Specijalna prava vučenja uvedena su u međunarodni monetarni sistem prvim amandmanom na Statut Fonda 1969. godine. Nastala su posle svetske monetarne krize 1967 godine i slabljenja dolara kao svetske valute. Osnovni cilj je bio da se uvede neka vrsta svetskog novca i da ceo međunarodni monetarni sistem ne bude zavisan od valute jedne zemlje, Sjedinjenih Američkih Država. (D. Jovović, 1997.) Specijalna prava vučenja predstavljaju svetsku monetarnu rezervu, a na pojedine zemlje alocirana su srazmerno kvotama u Fondu. Do sada je obavljeno šest alokacija SPV (u periodu 1972-1981) u ukupnom iznosu od 21,4 milijarde SPV. Na Londonskom samitu grupe 20 zemalja iz aprila 2009.godine, doneta je odluka, pa je iznos SPV povećan na ukupno 243 milijarde dolara. Početna vrednost specijalnih prava vučenja bila je: 1 SPV = 0,888671 g čistog zlata, što je bilo isto kao i američki dolar. Od 1981. godine kurs SPV određuje se u korpi od pet valuta na bazi njihovih dnevnih fluktuacija. Ponder valuta u korpi, pre uvođenja evra, bio je sledeći: dolar 39%, marka 21%, jen 18%, funta i franak po 11%. Posle uvođenja evra i ukidanje marke i francuskog franka, ponder evra iznosi 32%. Time su SPV po kursu postala jača od dolara. Specijalna prava vučenja koriste se kao obračunsak valuta u Fondu i za finansiranje platnog bilansa. Na pozitivan saldo SPV Fond plaća kamatu od 4% godišnje, a na njihov negativan saldo naplaćuje kamatu od 6%. Osnovnu poteškoću za veću primenu SPV predstavlja ponovno jačanje dolara, koji je sprečio njihovu ekspanziju i zadržao primat vodeće svetske valute. Specijalna prava vučenja, rival dotadašnjim rezervnim valutama su marginalizovana pod izgovorom da nemaju realnu podlogu, pa izazivaju inflaciju na svetskom nivou. Zbog otpora SAD njihovo učešće u ukupnom svetskim monetarnim rezervama opalo je sa 7,5% na kraju 1973. godine na 2% krajem 2005., iako je bilo planirano da SPV u ovom periodu učestvuju sa 10% u ukupnom svetskim rezervama. Njihovo učešće će značajno porasti posle odluke Londonskog samita G-20.

M       

345

4. MEHANIZAM FONDA ZA USPOSTAVLJANJE MULTILATERALIZMA I STABILNIH DEVIZNIH KURSEVA Medunarodni monetarni fond pomogao je uvođenje konvertibilnih valuta kao osnove multilateralizma u svetskoj trgovini, pre svega, u zemljama Evrope i OECDa, a zatim i u mnogim zemljama u razvoju Azije, Afrike i Latinske Amerike. Nizom mera i pomoći zemljama članicama on se borio za smanjenje deviznih ograničenja u tekućim transakcijama platnog bilansa, a dozvoljavao je kontrolu međunarodnog kretanja kapitala. U posleratnom periodu dugom oko tri decenije Fond je multilateralizam zasnovao na sistemu fiksnih kurseva. Svaka zemlja imala je obavezu da za 30 dana od dana utvrđivanja pariteta nacionalne valute taj paritet prijavi Fondu jer bi, u protivnom, iz njega mogla biti isključena. Bila je dozvoljena dnevna marža fluktuacije kursa na deviznim tržištima od + 1%. Eventualna devalvacija bilo koje nacionalne valute morala je biti prijavljena Fondu. Za iznos devalvacije do 10% Fond je davao automatsku saglasnost, za iznos do 20% Fond je mogao da prigovori u roku od 72 časa, a preko tog iznosa bila je potrebna pismena saglasnost Fonda. Ceo sistem poverenja u dolar zasnivao se na mogućnosti konvertovanja dolara u zlato kod Federalnog rezervnog sistema SAD, po kursu 1 fina unca zlata 35 dolara, koji je bio utvrđen daleke 1934. godine. Zbog preterane potrošnje u odnosu na proizvodnju SAD (potrošnje izazvane, pored ostalog, i ratom u Vijetnamu), predsednik SAD Ričard Nikson je 15. avgusta 1971. godine ukinuo konvertibilnost dolara u zlato. Izvršene su dve devalvacije dolara od po 10%, a evropske valute morale su da uvedu fleksibilni kurs prema dolaru. To je pokrenulo talas špekulacija koje su kurs dolara značajno umanjile u odnosu na jen i evropske konvertibilne valute. Nemačka i Japan potrošile su ogromne devizne rezerve za spasavanje dolara. Iako su izvršene velike preraspodele kapitala u korist SAD, fiksni kurs se više nije mogao održati. Tako je fleksibilni kurs u praksi uveden krajem 1971. godine. Međutim, privremeni komitet MMFa je tek 7. januara 1976. godine formulisao amandman 2 za prelazak na fleksibilne kurseve, koji je uključen u Statut Fonda. Taj amandman glasi: t “Svaka zemlja članica obavezuje se da sarađuje s Fondom i sa ostalim zemljama članicama radi obezbeđenja pravilnih kursnih aranžmana i uvođenja stabilnog sistema deviznih kurseva; t Sve zemlje članice slobodne su da izaberu sistem kurseva koji će primenjivati, i to: vezivanje i iskazivanje svoje valute prema SPV ili nekom drugom nominatoru, ali ne u zlatu; vezivanje i iskazivanje svoje valute prema nekoj drugoj valuti, ili prema više valuta drugih zemalja, ili primena nekog drugog aranžmana koji izabere zemlja članica; t Fond je ovlašćen da vrši nadzor nad funkcionisanjem međunarodnog monetarnog sistema, a time i nad politikom deviznih kurseva, i da određuje načela kojima će se članice rukovoditi u pogledu te politike;

346

M    

t Većinom od 85% glasova, Fond može da zaključi da uslovi zadovoljavaju zavođenje, na široj osnovi, sistema stabilnih, ali prilagodljivih pariteta; t u slučaju ponovnog uvođenja sistema fiksnih kurseva Fond bi bio nadležan da utvrdi zajednički nominator: u obzir bi došla SPV ili neki drugi imenitelj, a ne zlato niti pojedine nacionalne valute”. Amandman 2 bio je odgovor na drugu krizu Fonda (posle prve iz 1969. godine, kada su uvedena specijalna prava vučenja). On se, istovremeno, tretira i kao druga reforma međunarodnog monetarnog sistema, odnosno MMFa. Treća reforma uvedena je trećim amandmanom na Statut Fonda 1991. godine i proceduralne je prirode. Ona daje mogućnost da tzv. neposlušne zemlje, odnosno zemlje koje ne izvršavaju obaveze prema Fondu, mogu biti kažnjene sankcijama, pa čak i suspendovane iz Fonda (amandman je donet uoči sankcija SR Jugoslaviji).

5. SARADNJA SRBIJE SA MMF FNR Jugoslavija odnosno SFRJ u periodu 1947-1991. povukla je 5,5 milijardi dolara sredstava od MMF i oko 6 milijardi dolara zajmova od Svetske banke. Pri tome je trogodišnji stend baj aranžman, odnosno proširena kreditna olakšica, koji je iznosio 2,4 milijarde dolara, a odobren u vremenu 1981-1983., predstavljao u to vreme najveći kredit koji je Fond odobrio jednoj zemlji. SR Jugoslavija, iako osnivač MMFa, od decembra 1992. do decembra 2000. godine de jure nije bila njegova članica. Fond je prihvatio stav Badinterove komisije da SFRJ više ne postoji (dakle nije prihvatila kontinuitet SRJ). Odredio je SR Jugoslaviji novu kvotu u Fondu 36,52%, od ranije kvote SFRJ. Postavio je i niz drugih uslova ekonomskog i političkog karaktera, uključujući i otplatu duga od 185 miliona dolara pre bilo kakvog aranžmana sa Fondom. Prijem Jugoslavije u članstvo odlagan je više puta. Jugoslaviji je bilo stalo da reguliše odnose sa Fondom jer je to opšti uslov za priliv stranog kapitala u našu zemlju. Regulisanjem svih otvorenih pitanja, SR Jugoslavija je krajem 2000. godine ponovo primljena u članstvo MMFa. Po izdvajanju Crne Gore, Srbija je nasledila članstvo u Fondu. Srbija ima akcionarski ulog u Fondu oko 600 miliona dolara (467 miliona specijalnih prava vučenja). Naša zemlja je treća po snazi u tzv. Švajcarskoj konstituanci koju čine Azerbejdžan, Kirgizija, Poljska, Srbija, Svjcarska, Tadžikistani Moldavija. MMF je 1. aprila 2002. odobrio SR Jugoslaviji tzv. pojačanu trogodišnju finansijsku olakšicu (Enhanced Financial Facility EFF) od 850 miliona dolara u 13 šestomesečnih rata. Ova olakšica bila je snažna podrška procesima tržišnih reformi, stabilizaciji i obnovi ekonomskog rasta. U 2009. godini Fond je Srbiji odobrio trogodišnji Stand by aranžman u iznosu od 2,9 milijardi dolara koji će se uplatiti u šest jednakih rata, a sa ciljem stabilizacije deviznih rezervi, deviznog kursa i deficita budžeta. M       

347

IV - SVETSKA BANKA I NJENE AFILIJACIJE Svetska banka predstavlja bankarsku grupu od četiri svetske finansijske institucije, a to su: Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD), Međunarodno udruženje za razvoj (IDA), Međunarodna finansijska korporacija (IFC) i Mulutlateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA). Postoji i međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (ICSID) osnovan 2002. godine. On se tretira petom članicom bankarske grupe Svetske banke, ne spada u finansijske institucije.

1. MEĐUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (IBRD) Ciljevi osnivanja Svetske banke navedeni su u članu 1 njenog Statuta: l. ”da pomaže obnovu i razvoj na teritorijama članica, olakšavajući investiranje kapitala u proizvodne svrhe, uključujući obnavljanje privreda koje su ratom razorene ili dezorganizovane, ponovo prilagođavanje proizvodnje mirnodopskim potrebama i podsticanje razvoja proizvodnih mogućnosti i prirodnih bogatstava u manje razvijenim zemljama; 2. da podstiče privatne investicije u inostranstvu putem garancija ili učestvovanja u zajmovima i drugim vrstama privatnih investicija; kad privatni kapital nije pristupačan pod umerenim uslovima, da nadoknadi privatne investicije, stavljajući na raspolaganje, pod povoljnim uslovima i za proizvodne svrhe, finansijska sredstva iz sopstvenog kapitala, ili dobijena svojim posredovanjem ili iz svojih drugih izvora; 3. da pomaže na duži rok sračunato ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine i održavanje ravnoteže u bilansima plaćanja podsticanjem međunarodnih investicija u cilju razvoja proizvodnih izvora članica, doprinoseći na taj način porastu produktivnosti, životnog standarda i poboljšanju uslova rada na njihovim teritorijama; 4. da dovede u sklad zajmove koje sama daje, ili za koje garantuje, sa međunarodnim zajmovima iz drugih izvora, tako da se prvo uzmu u rad korisniji i hitniji projekti, bez obzira na njihov obim; 5. da vodi svoje poslove, imajući u vidu dejstvo međunarodnih investicija na privredne prilike na teritorijama članica i da u godinama neposredno posle rata doprinese što lakšem prelazi sa ratne na mirnodopsku privredu.” Osnovana 1944. godine od strane 44 zemlje, Banka je krajem 2009. godine imala 185 zemlje članice.

348

M    

A. Kapital banke Članice Svetske banke su zemlje koje su se prethodno učlanile u MMF. Za razliku od MMFa gde zemlje članice uplaćuju nacionalnu kvotu, kod Banke se upisuje kapital. Od osnovnog kapitala Banke članice 1% uplaćuju u zlatu i 9% u nacionalnoj valuti svake zemlje članice. U slučaju promene deviznog kursa zemlja članica vrši prilagođavanje (povećanje ili smanjenje) onog dela kapitala koji je uplaćen u nacionalnoj valuti. Preostalih 90% osnovnog kapitala koristi se za izvršenje obaveza Svetske banke po osnovu uzimanja zajmova, emisije obveznica ili po osnovu garancija. Ovaj deo uplaćuje se tek na poziv Svetske banke i predstavlja fond solidarnog jemstva (služi kao podloga emisiji vrednosnih papira) na svetskim tržištima kapitala. Osnivački kapital Banke iznosio je 10 milijardi dolara. Sa kasnijim uvećanjem kapitala i sa stanjem od 30.juna 2009. godine iznosio je 275,4 milijarde dolara. (WB, 2009.) Pošto upisani kapital nije dovoljan, Svetska banka pribavlja kapital i putem emisije obveznice na tržištu. Treći izvor sredstava Banke su portfolio prodaje, koje predstavljaju prenošenje dela zajma na druge kreditore u vreme njegovog zaključenja (obično na pojedine zemlje, odnosno pojedine banke). To je tzv. međunarodno finansiranje od strane konzorcijuma banaka, moguće i drugih finansijera. Pravilo je da zajmovi odgovaraju raspoloživom kapitalu, odnosno ne smeju da pređu 100% upisanog kapitala, rezervi i viškova banke. B. Odobravanje zajmova Zajmovi Svetske banke daju se zemljama u razvoju, na nešto višem stupnju ekonomskog i društvenog razvoja, u 2009.godini od 1.135 do 12.650 dolara, per capita dohotka. Otplata zajma počinje posle 5 godina, a uobičajeni rok otplate je do 2o godina ne računajući grace period. Kamatna stopa je ili fiksna ili promenljiva. Promenjiva se, najčešće određuje, kao određeni fiksni dodatak, na LIBOR. Zajmovi se daju vladama ili uz vladine garancije. Osim toga, zajmovi se daju samo ako će ubrzati privredni razvoj i strukturne promene, i to u oblasti industrije, poljoprivrede, infrastrukturnih objekata, tehničke pomoći, zdravstva, školstva, nauke i ekologije. Korišćenje zajma, po pravilu, nije ograničeno na kupovinu u određenoj zemlji, već se raspisuje međunarodni tender. Prednost imaju domaći ponuđači zemlje koja je dobila zajam, ako su skuplji do 15%. Banka nikada ne finansira celu predračunsku vrednost projekta ili programa, već samo do 40%, a ostatak prepušta domaćim finansijerima ili stranim sufinansijerima. U poslednje vreme Svetska banka, zajedno sa MMFom, odobrava tzv. zajmove za strukturno prilagođavanje za koje angažuje ukupno oko 20% svojih sredstava. Takođe odobrava zajmove u vidu tehničke pomoći, sa rokom 2-6 godina, na šta usmerava 10% svojih sredstava. Banka često učestvuje do 20% potrebnih sredstava i u

M       

349

projektima nacionalnih banaka ili međunarodnih sindikalizovanih zajmova, ukoliko se uveri da će ti projekti omogućiti razvoj i pozitivne strukturne promene u pojedinim zemljama. Svetska banka je u fiskalnoj 2008/2009, koja je završena 30.juna, odobrila samo iz svojih sredstava preko 32,9 milijardi dolara, a zajedno sa pozajmljenim sredstvima na tržištu kapitala 85 milijardi dolara. Stanje odobrenih kredita 30 juna 2009.godine iznosilo je 289 milijardi dolara. Od svog osnivanja, pa do 30.juna 2006. godine ukupno je odobrila 399,1 milijardi dolara za 129 zemalja u obnovi i razvoju (6.000 projekata) od čega je otplaćeno 226,1 milijardu dolara. (WB, 30. jun 2009.) Pored finansiranja Svetska banka pruža tehničku pomoć i raznovrsne savete zemljama članicama. Većina komercijalnih banaka u svetu prate aktivnost Svetske banke i usmeravaju sredstva tamo gde i ova banka usmerava svoja sredstva i gde im signališe. Banka ima najveći kreditni rejting AAA, pa lako dolazi do pozajmica na svetskom tržištu kapitala

2. MEĐUNARODNO UDRUŽENJE ZA RAZVOJ (IDA) Ova institucija osnovana je 1960. godine kao specijalna filijala Svetske banke. Cilj njenog osnivanja bio je finansiranje najsiromašnijih zemalja u razvoju i pod najpovoljnijim uslovima kako bi se Banka mogla posvetiti finansiranju nešto razvijenijih zemalja u razvoju. Kreditira i pomaže 108 najsiromašftiju zemlju, 40 u Africi. Pomoć se daje zemljama čiji nacionalni dohodak per capita ne prelazi iznos od na primer, 1.135 dolara u 2009.godini. Krediti IDA imaju period mirovanja od 10 godina, rok otplate, 20,35 ili 40 godina, uključujući i period mirovanja duga (grace period). Rok otplate zavisi od nivoa siromaštva zemlje u pitanju. Daju se bez kamate i uz minimalne troškove 0,75% na godišnjem nivou. Sredstva za kreditiranje obezbeđuju zemlje članice (169 članica 30.juna 2009.), IBRD, kao i posebni donatori (pojedine bogate zemlje). Od inicijalnog upisa od 1960 godine u iznosu od 757 miliona dolara, IDA je popunjavala sredstva četrnaest puta svake treće godine. Sredinom 2009.godine upisani kapital je iznosio je 41,6 milijarde dolara. Oko 60% kapitala uložilo je 45 zemalja donatora. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) odobrilo je u fiskalnoj 2008/2009 (30. jun2008/30.jun 2009) 9,5 milijardi dolara kredita za 176 projekata u 62 najsiromašnije zemlje u razvoju, i to najviše u oblasti poljoprivrede, industrije, energetike, transporta, telekomunikacija, vodosnabdevanja, urbanog i ruralnog razvoja, obrazovanja, zdravstva, tehničke pomoći i sl. Od osnivanja pa do sredine 2009.godine, IDA je odobrila ukupno 207 milijardi dolara kredita i pomoći za 108 najsiromašnijih zemalja u razvoju (WB, 30.jun 2009). Po odvajanju Crne Gore, Srbija je nastavila članstvo u ovoj instituciji i koristila je manje iznose kredita i pomoći. Administraciju oko odobravanja i vraćanja kredita IDA, sprovodi IBRD. (http://www.worldbank.org/ida/2009)

350

M    

3. MEĐUNARODNA FINANSIJSKA KORPORACIJA (IFC) Ova međunarodna institucija takođe je filijala Svetske banke. Osnovana je 1956. godine sa zadatkom da unapređuje privredni razvoj u zemljama članicama jačanjem privatnog sektora, uz pomoć domaćeg i inostranog kapitala. Korporacija investira, po tržišnim uslovima, u privatne firme, mobiliše za njih dopunsko finansiranje i daje savete o pravcima razvoja privatnog sektora. Pri ulaganju kapitala ne traži državnu garanciju. Uslov za članstvo u ovoj korporaciji jeste članstvo u Svetskoj banci. Krajem 2009. godine imala je ukupno 181 zemalje članice. Svoj kapital Međunarodna finansijska korporacija popunjava dotacijama IBRD, ulozima zemalja članica i zaduživanjem na međunarodnom tržištu kapitala. Sredinom 2009. godine upisani kapital iznosio je 5,11 milijardi dolara. Međunarodna finansijska korporacija odobrila je, od svog osnivanja, u vidu zajmova, akcija, udela i garancija, sa stanjem 30.jun 2009.godine, 42,5 milijardi dolara (iz svojih sredstava 34,5 a iz tuđih 8 milijardi dolara). U fiskalnoj 30.jun 2008/30.jun 2009, odobrila je 7,6 milijardi dolara (iz svojih sredstava 5,6, a iz truđih 2 milijarde dolara). Preko 50% tih sredstava odobreno je u vidu garancija finansijskim institucijama, za infrastrukturu 11% i za razvoj malih preduzeća 10% (IFC, Annual Report, 2008/2009). Kapital plasira prvenstveno u zemlje u razvoju. Prilikom ulaganja sredstava Korporacija ne zahteva da upravlja projektima privatnih preduzeća, već samo stimuliše njihov razvoj. Oko upravljanja se angažuje samo ukoliko primeti da preduzeću, u koje je uložila kapital, preti likvidacija. Tada učestvuje u organizaciji nove uprave kako bi lakše izvukla i zaštitila svoja uložena sredstva.

4. MULTILATERALNA AGENCIJA ZA GARANCIJE INVESTICIJA (MIGA) Ova institucija je filijala Svetske banke, osnovana 1985. godine. Kapital MIGA (početni) iznosi milijardu SPV, od čega 10% u gotovom, 10% u obveznicama, a ostatak na poziv. Krajem 1999. godine kapital je povećan za još milijardu dolara. Agencija daje garancije za investiciona ulaganja u slučaju nastanka nekomercijalnih rizika (politički rizici, na primer, makroekonomski rizici, požari, poplave, rat, nemiri, štrajkovi i sl.) i obezbeđuje tehničku pomoć u vezi sa investicionim mogućnostima. U fiskalnoj 2008/2009 godini date su garancije u iznosu od 1,4 milijardi dolara. Krajem 2009. godine imala je 173 zemlje članice. Od osnivanja do kraja juna 2009.godine dala je garancije za 970 projekata u 92 zemlje u razvoju. Vrednost ovih garancija iznosila je 7,3 milijarde dolara, čime su pokriveni nekomercijalni rizici u iznosu od 67 milijardi dolara. MIGA daje garancije do 90% vrednosti investicije i najviše 180 miliona dolara za pojedinačni projekat. M       

351

Srbija je članica Svetske banke i svih njenih afilijacija. Koristila je sredstva Banke i duguje joj oko 1,5 milijardi dolara. Takođe je koristila i sitna sredstva IDA i Međunarodne finansijske korporacije, ali ne i sredstva MIGE.

V - REGIONALNE BANKE Najznačajnije regionalne banke su dve evropske banke: Evropska investiciona banka (EIB) i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), kao i banke za finansiranje zemalja u razvoju.

1. EVROPSKA INVESTICIONA BANKA Osnovana je Rimskim sporazumom 1957., s tim da je svoju aktivnost otpočela početkom 1958. godine. Finansira projekte značajne za harmoničan strukturni razvoj Unije. Ona odobrava kredite po tržišnim uslovima prvenstveno zemljama članicama radi njihovog uravnoteženog razvoja. Međutim, oko 10% ukupnog kreditnog potencijala odobrava pridruženim zemljama i zemljama koje namerava učlaniti u Uniju. Sedište joj je u Luksemburgu. Evropska investiciona banka ima na dan 31.12.2009. stanje odobrenih kredita u iznosu od 361 milijarde evra, a u toku 2009.godine, odobrila je 79 milijardi evra kredita, od čega zemljama nečlanicama 10,2 milijarde evra. Prosečno finansira do 50% vrednosti projekta. Raspolaže upisanim kapitalom od 261 milijarde evra i po iznosu je odmah iza svetske banke. Najviše kredita odobrila je za razvoj nedovoljno razvijenih regiona (tzv. regionalni razvoj), izgradnju transferzalnih saobraćajnica (putevi, pruge, mostovi, metro, gradski saobraćaj i sl.) i telekomunikacija, energetiku, razvoj male privrede, podizanje konkurentne industrije i za razvoj visoke tehnologije. Dosta sredstava ulaže i za sanaciju država koje imaju šansu za članstvo u EU. EIB, pored baznog osnivačkog uloga, nabavlja sredstva na tržištu kapitala, a njen dobar kreditni rejting (AAA) joj omogućava dobijanje povoljnih kredita i plasman hartija od vrednosti (najčešće obveznica), koje ona zatim replasira. Pri odobravanju sredstava, Banka koristi međunarodne tendere, a sredstva ulaže isključivo u projekte, ne i u državne programe. Kamatnu stopu formira na principu: tromesečni EURIBOR + 4,5 (margina na pozajmljena sredstva) + prosečna naknada Banke od 1%. U 2009. godini prosečna kamatna stopa iznosila je 7,87% na godišnjem nivou (EIB Group, 2009). Kredite najčešće odobrava na rok do 20 godina, sa počekom 3-5 godina, zavisno od stepena razvijenosti zemlje korisnika. Akcionari (vlasnici Banke) su samo zemlje punopravni članovi

352

M    

EU. Srbija je, do kraja 2009.godine, ukupno koristila oko 950 miliona evra kredita, uglavnom za investicije u saobraćaj i energetiku.

2. EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD Europian Bank for Reconstruction and Development) nova je bankarska ustanova u evropskim razmerama. Osnovana je 1991. po uzoru na Svetsku banku. Sedište joj je u Londonu, a svoje ispostave (Resident office) ima u svim zemljama u kojima posluje. To su zemlje Srednje Evrope, Istočne Evrope tzv. Zapadnog Balkana, i Zajednica nezavisnih država (ZND) ukupno 27 zemalja. Vlasnici EBRD su 60 zemalja, dve međuvladine ustanove EU i Evropska investiciona banka. Akcijski kapital banke sastoji se od kapitala koji obezbeđuju članice, a glasačka moć članica srazmerna je broju akcija koje poseduju. Banka je počela poslovanje 1992. godine sa upisanim kapitalom (subscribed capital) od 10 milijardi evra. Od toga je odmah uplaćeno (paidin capital) 30%. U 2008. upisani kapital je dostigao 43 milijardi evra. Od toga efektivno je uplaćeno 10 milijardi evra, a 33 je garantni kapital (callable capital). To znači da EBRD ima solidnu kapitalnu osnovu. Obim ukupnog kapitala banke i domaćinsko poslovanje obezbedili su EBRD visoku kreditnu sposobnost. Cilj njenog osnivanja bio je da se prikupi kapital za finansiranje brže tranzicije bivših socijalističkih zemalja Centralne, Istočne i Južne Evrope, uključiv ZND. Uglavnom pozajmljuje sredstva za konkretne projekte kao i međunarodna finansijska korporacija, samo što to radi mnogo efikasnije i uspešnije. Svaka investicija EBRD mora: a) olakšati zemlji korisniku prelazak na potpunu tržišnu privredu; b) preuzimati rizik radi podržavanja privatnih investitora; c) sadržati primenu zdravih bankarskih načela; Pomoću svojih ulaganja EBRD potpomaže: a) strukturne i sektorske reforme, uključiv i bolju saradnju sa susedima; b) konkurenciju, privatizaciju i preduzetništvo; c) finansijske ustanove i pravni sistem; d) razvije infrastrukture nužne za pomaganje privatnog sektora; e) upravljanja preduzećima, uključujući zaštitu prirodne sredine. Osnovna svrha EBRD je da zemljama u kojima posluje pomaže prelazak na tržišnu privredu. Finansira i javni i privatni sektor, a u javnom sektoru samo infrastrukturu. Inače, polovina njene delatnosti usmerena je na pomaganje razvoja malih i srednjih preduzeća u privatnom sektoru. Pored toga, EBRD nastoji da olakša unutar regionalnu međunarodnu trgovinu u zemljama u kojima posluje (na primer unutar sporazuma CEFTA). Daje i kredite privatnim preduzećima u vidu revolving (preexport financing) i zajmove za obrtni kapital (working capital). Najzad, EBRD pomaže i u obuci kadrova (know how) u vođenju poslova u industrijskim preduzećima. M       

353

EBRD sledi načelo sufinansiranja projekata sa lokalnim i stranim investitorima, to jest udružuje kapital sa drugim zajmodavcima. U oceni valjanosti projekata postupa kao komercijalna banka. Cene svojih usluga obrazuje na tržišnoj osnovi. (Babić, 2005.) S obzirom da kao banka ima rejting AAA, ona pod povoljnim uslovima mobiliše sredstva na finansijskom tržištu, slično Svetskoj banci. Sredstva pozajmljuje po kamatnoj stopi LIBOR sa premijom (spread) čija visina zavisi od stepena rizičnosti zemlje zajmoprimca. Dužina počeka (grace period) je stvar pregovora. Rok dospelosti od 5-10 godina, a izuzetno do 15 godina, kod finansiranja infrastrukture. EBRD zaračunava i sopstvene troškove kao i godišnju proviziju na nepovučeni deo odobrenog zajma (commitment fee on undisbursed loans). Povrh svega, EBRD zahteva osiguranje protiv normalnih komercijalnih rizika (krađa imovine, požar, građevinski rizici), ali ne traži osiguranje protiv političkih rizika niti od nekonvertibilnosti lokalne valute. Standardno učešće EBRD u finansiranju projekata je 5 miliona dolara. U proseku ono iznosi 22 miliona evra (privatnim firmama 19 miliona koliko je dobio npr. ‘‘ISTPOINT’’ za program Sevojno bakar), a državni sektor 36 miliona evra. Banka ne finansira direktno mala i srednja preduzeća, nego posredstvom domaćih banaka. Po pravilu, EBRD obezbeđuje 35% troškova izgradnje novih projekata (greenfield project) ili 35% dugoročne kapitalizacije (long term capitalisation) postojećih projekata. EBRD ne daje garancije za izvozne kredite, ne pruža bankarske usluge na malo (retail banking services), niti učestvuje u postupku preuređivanja otplata duga stranim državama (sovereign debt). Osnivački kapital iznosi 10 milijardi ekija (isto toliko evra), a u periodu 1991-2008 godine, odobrila je 195 milijardi evra (EBRD, Annual Report, 2009). U 2008. godini uložila je 13,5 milijardi evra u 302 projekta, najviše u promenu privredne strukture, od sirovina do prerađevina. U iznosu odobrenih kredita za 2008. godinu 5,1 milijardi su sopstvena, a 8,4 milijarde evra pozajmljena sredstva. Projekti su odobreni u 27 bivših socijalističkih zemalja Srednje, Istočne i Jugoistočne Evrope, sa prosečnom kamatom od 6,5%. SRJ je postala član EBRD 18. januara 2001. godine, sa upisom i uplatom akcija u vrednosti od 128 miliona evra. Kao svoje glavne poslove u Srbiji Banka naznačuje: postići oporavak domaće privrede kroz investicione projekte, podstaći priliv stranog kapitala i podržati konsolidaciju i reforme. Istovremeno, EBRD će nastojati da domaćim privatnim bankama pomogne da razviju spoljnu trgovinu tako što će im davati garancije i otvarati kreditne linije. Druga oblast su srednja i mala preduzeća u privatnom sektoru.

3. OSTALE REGIONALNE BANKE I FONDOVI Značajne regionalne banke su banke koje finansiraju zemlje u razvoju: Latinoamerička banka za razvoj, Azijska banka za razvoj, Afrička banka za razvoj, kao i ostale banke i fondovi. Oni su detaljno obrađeni u knjizi Milorad Unković i Budimir Stakić: Međunarodni ekonomski odnosi, Bijeljina, 1996., ili Budimir Stakić, Međunarodne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009. godina.

354

M    

VI - SVETSKA TURISTIČKA ORGANIZACIJA Osnivanje WTO Svetska turistička organizacija svoj rad je započela kao Međunarodni kongres zvaničnih turističkih putničkih agencija (International Congress of Official Tourist Traffic Associations) koji je održan 1925. godine u Hagu. Nakon Drugog svetskog rata usvaja se novo ime Međunarodna unija zvaničnih turističkih organizacija (International Union of Official Travel Organisations IUOTO), a sedište je preseljeno u Ženevu. Godine 1967. članovi IUOTO predložili su da se organizacija transformiše u međudržavno telo koje će biti ovlašćeno da na svetskom nivou rešava sva pitanja vezana za turizam. U decembru 1969. godine Generalna Skupština Ujedinjenih nacija donela je rezoluciju kojom je ovaj predlog zvanično usvojen i time formalno potvrdila da će transformisana organizacija IUOTO, u saradnji sa postojećim agencijama UN, igrati odlučujuću i centralnu ulogu u oblasti svetskog turizma. Zvanične turističke agencije, kao članovi IUOTO, donele su 1974. godine Rezoluciju o prerastanju u Svetsku turističku organizaciju (WTO). Na ovaj način je nastala Svetska turistička organizacija (WTO) a njena prva Generalna skupština održana je u Madridu, u maju 1975. godine. Madrid je početkom 1976. proglašen za zvanično sedište WTO. Rezolucijom UN, WTO postaje specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija, čime potvrđuje svoju vodeću poziciju u međunarodnom turizmu. Od samog stvaranja WTO neprestano uvećava članstvo, a time i svoj uticaj u svetskom turizmu. Zaključno sa 2009. godinom, članstvo je obuhvatalo 144 zemlje, sedam teritorija i preko 390 pridruženih članova koji predstavljaju privatni sektor, obrazovne institucije, turistička udruženja i lokalne turističke vlasti. Cilj WTO je da svojim delovanjem u oblasti turizma podstakne privredni rast kao i porast zaposlenosti, (a posebnim merama) stimuliše zaštitu životne sredine i kulturno nasleđe i doprinese očuvanju mira kao i većem prosperitetu i poštovanju ljudskih prava. Da bi se razlikovala od Svetske trgovinske organizacije koja ima isto skraćeno ime, WTO pridodat joj je prefiks UN, tako da ona zvanično ima skraćeni naziv UNWTO. Funkcionisanje UNWTO Organi Svetske turističke organizacije su: Generalna skupština Generalna skupština je glavni organ Svetske turističke organizacije. Sastaje se svake godine da bi donela i usvojila budžet i program rada i raspravila o pitanjima od vitalnog značaja za sektor turizma. Svake četvrte godine bira se Generalni sekretar organizacije. Generalna skupština sastavljena je od redovnih i vanrednih članova M       

355

organizacije. Pridruženi članovi i predstavnici drugih međunarodnih organizacija imaju status posmatrača. Izvršni odbor Izvršni odbor je upravni organ Svetske turističke organizacije, i stara se da Organizacija obavlja svoje zadatke i ne prekorači predviđeni budžet. Sastaje se najmanje jedanput nedeljno i sastavljen je od 27 članova koje bira Generalna skupština u srazmeri 1 član na svakih pet redovnih članova UNWTOa. Kao zemlja domaćin Svetske turističke organizacije, Španija ima stalnog člana Izvršnog odbora. Predstavnici vanrednih i pridruženih članova UNWTOa učestvuju u radu sednica Izvršnog odbora u statusu posmatrača. Regionalne Komisije UNWTO ima šest regionalnih komisija - za teritoriju Afrike, Amerike, Istočne Azije i Pacifika, Južne Azije, Evrope i Srednjeg Istoka. Komisije se sastaju najmanje jednom godišnje i sastavljene su od svih redovnih i vanrednih članova organizacije tog regiona. Pridruženi članovi jednog regiona učestvuju u radu komisije u statusu posmatrača. Komisije pokreću i raspravljaju najvažnija pitanja i projekte razvoja turizma, u regionu za koji su nadležne. Komiteti i saveti Specijalizovani komiteti Svetske turističke organizacije pružaju savete članovima u vezi sa upravom i programskim sadržajem. To su: Programski komitet (Programme Committee), Budžetsko finansijski komitet (Committee on Budget and Finance), Komitet za statističku i makroekonomsku analizi u turizmu (Committee for Statistics and Macroeconomic Analysis of Tourism), Komitet za tržišna obaveštenja i promotivne aktivnosti (Committee on Market Intelligence and Promotion), Komitet za održiv razvoj turizma (Sustainable Development of Tourism Committee), Komitet za očuvanje kvaliteta (Quality Support Committee) i Svetski komitet za etiku u turizmu (World Committee on Tourism Ethics). Postoje i Saveti, a dva su najznačajnija: Poslovni savet STO (WTO Business Council) i Obrazovni savet STO (WTO Education Council). Poslovni savet sastavljen je od hotelskih lanaca, organizatora putovanja, avioprevoznika, turističkih udruženja, konsultanata, promotivnih - reklamnih agencija, obrazovnih institucija i sl. Savet broji 350 članova. Obrazovni savet je sličnog sastava, sa nešto većom strukturom prosvetnih radnika, sve do profesora Univerziteta i akademika. On je odgovoran za razvoj ljudskih resursa u turizmu, kao glavne karike uspešnih rezultata i konkurentnosti u ovoj oblasti. Sekretarijat UNWTO Sekretarijat UNWTO predvodi Generalni sekretar pod čijom kontrolom se nalazi oko 90 stalno zaposlenih službenika u štabu Svetske turističke organizacije u Madridu. Ovi službenici odgovorni su za implementiranje programa rada Svetske turističke organizacije i dužnost im je da izađu u susret potrebama država članica. Službeni jezici Svetske turističke organizacije su: engleski, španski, francuski, nemački, ruski i arapski jezik.

356

M    

Danom svetskog turizma od 1980. godine proglašen je 27. septembar.

PROJEKTI RAZVOJA TURIZMA Na zahtev država članica, UNWTO obezbeđuje potrebna finansijska sredstva kao i vodeće svetske stručnjake i preduzima sve potrebne aktivnosti da realizuje čitav niz razvojnih projekata različitog obima, kako malih tako i velikih. WTO je do sada implementirao sledeće razvojne projekte: t Turistički master plan za Pakistan (2001); t Turistički master plan za osam provincija Kine (2000 2002); t Razvoj nacionalnih parkova u Ruandi: (1999); t Strategija turističkog razvoja u Moldaviji (1999.); t Integrisani razvojni program za Palestinu (2000); t Razvojne aktivnosti u turizmu implementirane u oko 70 zemalja u vrednosti od preko 2,5 miliona US dolara (2001 - 2002). t Ključne razvojne projekte koji razvijaju turizam između više zemalja i regiona, čak i više kontinenata (“Put svile”, “Put robova”, “Put Rimskih vladara” i sl.). Projekti takođe mogu biti kratkoročni i osnovni zadatak im je da u najkraćem roku razreše neko aktuelno pitanje, kao što su, na primer, projekti: t Zakonodavstvo u oblasti turizma u Siriji; t Plan ekoturizma za Litvaniju; t Razvoj turističke statistike u Republici Bocvani; t Studija o uticaju turizma na društvo na Maldivskim ostrvima; t Upravljanje lokalitetima nacionalne baštine u Ekvadoru; t Klasifikacija hotela u Boliviji; t Plan za poboljšanje položaja žena u Namibiji; t Stručno usavršavanje za pružanje kvalitetnih usluga u turizmu u Peruu. Turizam se potvrdio kao moćno oružje u borbi protiv siromaštva. U velikom broju nerazvijenih zemalja postao je glavno ekonomsko uporište, oslonac razvoja i izvor zaposlenja. Zajednički program sa UNCTADom pod nazivom “Održivi turizam u borbi protiv siromaštva (STEP)” pažnju usmerava na postojeću spregu između održivog razvoja turizma i smanjenja siromaštva, kako bi njihovo potencijalno sadejstvo bilo što delotvornije i kako bi u većoj meri doprineo da nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju dostignu održivi razvoj. WTO je u idealnoj poziciji da sprovodi specijalne projekte koji će promovisati turizam. Takvi projekti su na primer: Projekat Put Svile pokrenut je 1994., i ima za cilj da putem turizma oživi drevne puteve kojima se kretao Marko Polo. Put svile, dugačak 12.000 km, proteže se od Azije do Evrope, a 22 zemlje udružilo je snage da realizuje ovaj projekat: Azerbeidžan, Kina,

M       

357

DR Koreja, Egipat, Gruzija, Grčka, Iran, Italija, Izrael, Japan, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Mongolija, Pakistan, Republika Koreja, Ruska Federacija, Sirija, Tadžikistan, Turkmenistan, Turska i Uzbekistan. Rezultat su zajedničke promotivne aktivnosti, seminari, zajednička brošura i video kaseta, a sve u cilju razvoja i korišćenja ovog ogromnog turističkog potencijala. Projekat Put Robova, započet 1995. godine, kao deo međunarodne akcije Ujedinjenih nacija Godina Tolerancije (Year of Tolerance), ima za cilj da podstakne razvoj turizma u zapadnim afričkim zemljama. Neposredni cilj ovog projekta je restauracija spomenika, i otvaranje novih istorijskih muzeja kao i pokretanje zajedničkih kampanja za informisanje javnosti o odabranim turističkim tržištima, koje bi strane turiste motivisale da vide prirodne leopte i istoriju ovih zemalja, a mnogi da otkriju svoje korene. Projekat predviđa i uvećanu turističku saradnnju crnačkog stanovništva u Africi i ŽSevernoj Americi posebno u SAD. Neki od problema koji zaokupljaju pažnju WTO su: rešavanje problema prebukiranosti, razvoj kapaciteta lokalne infrastrukture, problemi naglog porasta broja ljudi tokom turističke sezone u turističkim destinacijama posebno obalskim, ekonomska procena potencijala turizma na lokalnom nivou; razvoj seoskog turizma; marketing destinacija za gradove; informacione i komunikacijske tehnologije; razvoj ljudskih resursa satelitski računi, kao i, upravljanje rizikom i krizama u pojedinim turističkim destinacijama.

KVALITET U TURIZMU Program ”Kvalitet u razvoju turizma” fokusira se na pitanja od ključnog značaja za pojam iskustva i garanciju kvaliteta u turističkim uslugama: t zakonska regulativa u oblasti privrede, uključujući i propise o liberalizaciji i konkurenciji; t uticaj turizma na društvo; t bezbednost i sigurnost, uključujući i zdravlje; t standardi kvaliteta. UNWTO tesno sarađuje na rešavanju različitih razvojnih pitanja sa Konferencijom Uiedinjenih nacija za razvoj trgovine (United Nations Conference on Trade and Development UNCTAD), dok u Svetskoj trgovinskoj organizaciji ima status posmatrača (WTO-OMC). Cilj čijem ostvarenju se teži je uspostavljanje veze između pravila i propisa preciziranih u Opštem ugovoru o prometu usluga (General Agreement on Trade in Services GATS) i mera liberalizacije turističke privrede / turističkog prometa, da bi se članovima pomoglo da osmisle i sprovedu koherentne trgovinske politike i omogućilo da ovaj sektor, naročito u nerazvijenim zemljama, da svoj doprinos održivom razvoju. Periodično se održavaju seminari koji će pregovaračima ukazivati na specifičnosti turističkih usluga, izveštavati članove i privredni sektor o aktuelnim trgovinskim i turističkim pregovorima i podsticati diskusije o inicijativama vezanim konkretno za turizam, kao što je Aneks o turizmu gore pomenutog Opšteg ugovora o prometu usluga (GATS).

358

M    

U okviru UNWTO rade se specijalni projekti, koji se bave uticajem turizma na društvo i njegove strukture. Ovi projekti ohrabruju, kreiraju i podržavaju međunarodne kampanje koje promovišu odgovorni razvoj turizma. Prvi urađeni projekat, Opšti etički kodeks u turizmu, uključuje i zaštitu dece od seksualnog zlostavljanja u turizmu, za šta je osnovana i posebna stalna Radna grupa sa istim nazivom. Drugi projekat odnosi se na pokretanje i osnivanje globalne Turističke bezbedonosno-sigurnosne mreže, koja će članovima obezbediti pristup informacijama u ovoj oblasti i uvesti bezbedonosnosigurnosne usluge, mere i institucije. Treći projekat se odnosi na Zaštitu zaposlenih u turizmu od seksualnog zlostavljanja. Generalna skupština Svetske turističke organizacije usvaja ga 1999. godine Opšti kodeks u turizmu, a Generalna skupština Ujedinjenih nacija 2001. potvrđuje ga specijalnom rezolucijom. Kodeks obrazlaže plan koji stavlja pod zaštitu resurse od kojih zavisi turizam i obezbeđuje pravičnu deobu (raspodelu) ekonomske koristi. Kodeks se zasniva na principima održivog razvoja na kojima počivaju svi programi Svetske trgovinske organizacije, naročito naglašavajući potrebu uključivanja lokalnih zajednica u planiranje, upravljanje i praćenje turističkog razvoja. Sadrži deset članova od kojih devet opisuju “pravila igre” kojih se moraju pridržavati: destinacije, lokalne vlasti, vlade, organizatori putovanja, službenici turističkih agencija, turistički radnici, turistički vodiči, nosioci turističke politike, kao i sami turisti. Deseti član odnosi se na implementaciju kodeksa kroz aktivnosti Svetskog komiteta za etiku u turizmu.

ODRŽIVI RAZVOJ TURIZMA Osnovno načelo kojim se pri sprovođenju svojih aktivnosti rukovodi Odeljenje za održiv razvoj turizma je osigurati održiv razvoj turizma. To znači i upravljanje koje će podržavati politiku razvoja i korišćenja resursa u turizmu bez suvišnog raubovanja prirode i uz punu primenu ekološke zaštite, kako bi sve nove generacije mogle da koriste blagodeti turizma. UNWTO je usvojio praktične instrumente koji će menadžmentu, u javnom i u privatnom sektoru, omogućiti da u konkretnim situacijama primene principe održivog razvoja. Odeljenje je objavilo nekoliko publikacija, priručnika, spiskova i analiza najuspešnijih slučajeva iz prakse i ovu literaturu distribuiralo širokoj javnosti, kao i organizovalo veliki broj seminara širom sveta.

STATISTIČKI PODACI I NAJVAŽNIJE PUBLIKACIJE Odeljenje za statistička i ekonomska merenja u turizmu, ima za cilj da formira kvalitetnu bazu podataka i da ih stalno ažurira. Rezultati se saopštavaju na različite načine, npr. putem prezentacija i seminara, web sajta Svetske turističke organizacije kao i velikog broja publikacija. Najvažnije publikacije UNWTO su: t Priručnik turističke statistike (Compendium of Tourism Statistics); t Knjiga godišnjih statističkih podataka iz oblasti turizma (Yearbook of Tourism Statistics);

M       

359

t Sistem merenja turizma preko satelitskih računa; t Radovi o merenju ekonomskog uticaja turizma, Vol. 1 i 2 (Enzo Paci Papers on Measuring the Economic Significance of Tourism, Vol. 1 and 2); t Merenje potrošnje stranih turista (Measuring Visitor Expendituer for Inbound Tourism). t Tržišna kretanja u turizmu (Tourism Market Trends) 6 svezaka posvećenih različitim regionima i jedna koja se bavi analizom tržišnih kretanja u svetu; t Budžeti nacionalnih turističkih uprava (Budgets of National Toursm Administrations); t Turistička tržišta (Tourism Generating Markets); t Svetski turistički barometar (World Tourism Barometer), izlazi tri puta godišnje, u januaru, junu i oktobru; t Turistička kretanja u svetu i pojedinim državama. To je sveobuhvatan, uporediv i aktuelan izvor za procenu statističkih podataka za svetski turizam podržavama, regionima i podregionima. Daje analizu medunarodnih turističkih poseta, međunarodnih turističkih prihoda, regiona iz koga turista potiče, svrhe posete, sredstava transporta, međunarodne turističke potrošnje, itd. Web adresa UNWTO je: www.worldtourism.org UNWTO ima i poseban sopstveni dokumentacioni centar.

360

M    

REZIME

Osnovne međunarodne ekonomske i finansijske institucije su: Svetska trgovinska organizacija, Konferencija UN za trgovinu i razvoj, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i njene afilijacije, regionalne banke i Svetska turistička organizacija. Svetska trgovinska organizacija bavi se liberalizacijom svetske trgovine robama (dobrima), uslugama, tehnologijom i kapitalom (strana direktna ulaganja). Broji 153 punopravnih zemalja članica i 30 posmatrača zemlje, među kojima je i Srbija. Sedište joj je u Ženevi. Njeni sastavni delovi su: t Opšti sporazum o carinama i trgovini robama (GATT); t Opšti sporazum o trgovini uslugama (GATS); t Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS). Konferencija UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD) osnovana je 1964. u Ženevi sa ciljem da pomaže brži razvoj zemalja u razvoju u svetskoj privredi. Bilo je zamišljeno da ona donosi operativne mere i odluke u svetskoj privredi, što razvijene zemlje nisu prihvatile. Zbog toga je ona ostala kao značajan forum za razmenu mišljenja o svetskom privrednom razvoju i za kvalitetne analize svetske privrede, te međunarodne trgovine i investicija objavljivanje značajnih privrednih statistika i publikacija. Međunarodni monetarni fond osnovan je 1944. sa ciljem kratkoročnog kreditiranja međunarodne trgovine i platnih bilansa, razvoj multilateralnog sistema plaćanja i stabilizacije valuta u svetu. t Sve zemlje članice poseduju kvote u Fondu u specijalnim pravima vučenja ili konvertibilnim valutama (srazmerno ekonomskoj snazi), a od tih kvota zavisi mogućnost vučenja kredita i glasačka snaga u Fondu. Fond odobrava više vrsta kredita i to: t liberalna kreditna tranša do 25% kvota u Fondu; t tzv. stend baj (stand by) kredite do 480% kvote u Fondu; t proširena olakšica Fonda; t kompenzatorne kredite i kredite za finansiranje zaliha po osnovu medunarodnih robnih sporazuma; t kredite (olakšice za strukturno prilagođavanje) koji se odobravaju zajedno sa kreditima Svetske banke, do 140% kvota; t politika povećanog pristupa sredstvima Fonda do 345% kvote. Krediti Fonda su uslovljeni. Fond se meša u ukupnu ekonomsku politiku čije mere, najčešće, tromesečno ocenjuje. Svetska banka je bankarska grupacija od pet institucija: t Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD) koja odobrava kredite zemljama srednjeg nivoa razvoja (na primer od 1.135 do 12.650 dolara u 2009. godini) sa rokom otplate do 25 godina. početkom otplate do 10 godina i tržišnom kamatnom stopom (7-9% zavisno od rizičnosti zemlje); M       

361

t Međunarodno udruženje za razvoj (IDA), odobrava kredite najsiromašnijim zemljama (ispod 1.135 dolara po glavi stanovnika u 2005.), sa rokom otplate do 40 godina, periodom počeka 10 godina, i svim troškovima kredita 0,75% na godišnjem nivou; t Medunarodna finansijska korporacija (IFC) odobrava kredite, daje garancije ili ulaže u akcije privatnih preduzeća, a cilj joj je tehnička i finansijska pomoć za ubrzani razvoj proizvodnog sektora u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji. Ne učestvuje u upravljanju preduzeća u koje ulaže; t Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA) odobrava garancije za nekomercijalne rizike radi podrške stranim direktnim investicijama u zemljama u razvoju; t Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (ICSID) je međunarodni forum koji posreduje u rešavanju sporova za svoje članice, koji proizilaze iz osnova stranih direktnih investicija. Regionalne banke, po raznim osnovama odobravaju kredite zemljama članicama i pridruženim zemljama. Najznačajnije su Evropska investiciona banka koja finansira regionalni razvoj zemalja EU (a do 10% sredstava i pridruženih zemalja) i Evropska banka za obnovu i razvoj, koja finansira tranziciju na tržišnu privredu bivših socijalističkih zemalja. Svetska turistička organizacija, osnovana 1974. godine, predstavlja instituciju UN, koja svestrano doprinosi razvoju turizraa u svim delovima sveta.

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

362

Nabrojte međunarodne ekonomske i finansijske institucije. Kada je osnovana Svetska trgovinska organizacija i koga je nasledila? Koje su nadležnosti WTO u svetskoj privredi? Koja je uloga Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATTa)? Koja je uloga Opšteg sporazuma o trgovini uslugama (GATSa)? Šta sadrži Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS)? Objasnite plurateralne trgovinske sporazume. Koliko je GATT doprineo liberalizaciji međunarodne trgovine? Koja je uloga UNCTADa u svetskoj privredi? Nabrojte međunarodne finansijske institucije. Objasnite ulogu MMFa u svetskoj privredi. Objasnite način određivanja i visinu kvota u MMF. Koje vrste kredita odobrava MMF? Šta su Specijalna prava vučenja i koja je njihova uloga i značaj?

M    

15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32.

Koje vrste kredita odobrava Međunarodna banka za obnovu i razvoj? Objasnite kredite za strukturno prilagođavanje. Koja je uloga kredita IDA u svetskoj privredi? Čime se bavi IFC? Objasnite ulogu MIGA garancija u svetskoj privredi. Koja je funkcija ICSID u medunarodnoj ekonomiji? Objasnite ulogu EIB u razvoju EU i pridruženih zemalja. Objasnite ulogu EBRD u tranziciji privreda bivših socijalističkih zemalja. Koje ostale regionalne banke poznajete? Kada je osnovana Svetska turistička organizacija i zašto? Koji su organi Svetske turističke organizacije? Kako Svetska turistička organizacija vrši transfer znanja u nerazvijene zemlje? Objasnite za kakav se sistem obrazovanja turističkih radnika zalaže Svetska turistička organizacija. Kakav značaj Svetska turistička organizacija pridaje razvoju informacione tehnologije? Za kakav se kvalitet u turizmu Svetska turistička organizacija zalaže? Objasnite opšti etički kodeks u turizmu. Šta je održivi razvoj turizma u svetu (uključiv ekoturizam)? Koje su najvažnije turističke publikacije u svetu?

LITERATURA: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 11. 12. 13. 14.

WTO, Svetska trgovinska organizacija, IEN, Beograd, 1996. IMF, Annual Report, Washington, 2004., 2006, 2007. Dejan Jovović, Međunarodne finansijske institucije, IEN. Beograd, 1997. WB, Annual Report, Washington, 2004., 2006, 2007, 2009. WB, Management Disscusion and Analisis, Selected Financial Data, BOX 1, Washington, June 30 th. 2004. http://www.worldbank.org/ida IFC, Annual Report, 2009, www.ifc.org MIGA, Annual Report, 2009, www.miga.org EIB Group, Annual Report, 2009. EBRD, Annual Report, 2008. Blagoja Babić, Evropska banka za obnovu i razvoj, Ekonometar, 23 .maj 2005. Milorad Unković, Budimir Stakić, Međunarodni ekonomski odnosi, Bijeljina 1996. WTO. Web: wvw.worldtourism.org

M       

363

XI Glava

TRANZICIJA U MEĐUNARODNOJ EKONOMIJI

CILJ POGLAVLJA Tranzicija, kao karika međunarodne ekonomije, podrazumeva da se u svetskoj privredi i međunarodnoj ekonomiji stalno vrše dinamične promene, u cilju napretka zemalja. Te promene se vrše i u najrazvijenijim zemljama (privatizacija, jačanje tržišnih elemenata, postizanje i povećanje konkurentnosti). Ovde se izučava pravi preokret odnosno tranzicija bivših socijalističkih zemalja i njihov povratak u kapitalizam kroz uvođenje tržišne (umesto planske) privrede, pretvaranje društvene i državne u privatnu svolinu, te stvaranje uslova za makro, a paralelno i mikro privrednu stabilizaciju, radi postizanja trajnog razvoja demokratije i privredne konkurentnosti. Zbog toga je značajno da se studenti upoznaju sa složenim pitanjima tranzicije, od čega će često zavisiti uspesi i rezultati u njihovom budućem radu. Poglavlje je strukturirano na sledećo način: t uvod u tranziciju, t tranzicija u bivšim socijalističkim zemljama, t tranzicija u Kini, t tranzicija u Srbiji.

KLJUČNE REČI: Tranzicija, Privatizacija, Liberalizacija, Makroekonomska stabilizacija, Mikroekonomska stabilizacija, Razvoj zemalja u tranziciji.

I - UVOD U TRANZICIJU Drugu polovinu XX veka obeležila su dva paralelna procesa: t Globalizacija 80-tih godina dvadesetog veka, i t Tranzicija 90-tih godina dvadesetog veka. Osnovne karakteristike političkog ambijenta u kome funkcioniše savremeni svet su sledeće: t izmenjena je politička karta sveta i umesto dva, međusobno ideološki i vojno konfrontirana bloka, dominira samo jedan pakt, NATO savez; t raspadom socijalizma, podela zemalja na kapitalističke i socijalističke, ustupila je mesto podeli na razvijene zemlje, zemlje u tranziciji i nerazvijene zemlje. U ekonomskom smislu okruženje karakterišu tri bitne činjenice i to: t reafirmacija tržišta i tržišno regulisanje ekonomskih aktivnosti; t pobeda neoliberalne nad kejnzijanskom ekonomijom (Vašingtonski konsensus), a koja se sastoji u tržišnoj privredi, niskoj inflaciji, politici zdravog novca, politici smanjenja poreza i socijalnih transfera i deregulaciji ekonomskog života; t internacionalizacija (globalizacija) ekonomskih aktivnosti zasnovana na novim tehnologijama i ekspanziji transnacionalnih korporacija; t Ekonomska kriza u svetu nastala 2008., koja još traje, promenila je odnos snaga u svetu, prvenstveno u korist BRIK zemalja (Brazil, Rusija, Indija i Kina), a na štetu SAD, EU i Japana, pa se preispituju koncepti razvoja i jača uloga države u privrednom životu ,kombinovano sa tržišnim zakonitostima. Tranzicija na tržišnu ekonomiju i slabljanja uticaja države počela je u Velikoj Britaniji (politika Margaret Tačer), a onda se proširila i na druge zemlje (Reganomika u SAD, pa dalje). Pored vladavine tržišta, podstiče se tehnološko, organizaciono i menadžersko prestruktuiranje preduzeća i ubrzava se proces formiranja malih i srednjih preduzeća. Razvoj malih i srednjih preduzeća rezultat je reafirmacije tržišta, individualnog privatnog vlasništva i preduzetništva, kao i činjenice da mala i srednja preduzeća, zahvaljujući svojoj fleksibilnosti, mnogo lakše podnose recesiju. Međunarodni ekonomski odnosi u savremenom svetu razvijaju se u pravcu liberalizacije i globalizacije. Svetska privreda postaje ‘‘globalno selo’’, u kome više ne postoji konkurencija dva suprotstavljena ekonomska bloka, i dva svetska tržišta nego svi posluju po istim principima i kriterijumima. Sa procesom globalizacije upliv u nacionalne privrede postaje mnogo veći, a glavni nosioci svetske globalizacije, transnacionalne kompanije i banke, slobodno koriste bogatstva širom sveta. Tranzicija je svetski (a ne samo regionalni proces), koji obuhvata sve oblasti ljudskog života, a ne samo ekonomiku. To je put ka stvaranju preduzetničkog društva,

T      

367

zasnovanog na znanju i informatici. Njemu odgovara kooperacija rada i kapitala, a ne njihova konfrontacija, uz prisustvo kooperativne i preduzetničke države. To je.... ‘‘epohalni proces transformacije prirode Ijudskog rada u uvjetima totalnog globalnog privređivanja na super visokim informatičkim temeljima...’’ (A. Dragićević 1992. str. 370). Iz prethodnog proizilazi da proces tranzicije ima najširu svetsku dimenziju. Prodor na Istok služi Zapadu da, uz niska ulaganja i jeftinu kupovinu imovine, otvori nove tržišne prostore i obezbedi, pomoću prihvatanja pravnih normi i standarda, sigurnost na uloženi kapital i izvlačenje što većih profita. Pored proširenja tržišta za plasman vlastite robe, zapadni» privredni igrači» dobijaju jeftino kupljena preduzeća i sirovine, dobro obučenu radnu snagu, tržišta. Istok je na to prisiljen, jer mu treba zapadni kapital za razvoj i obrtna sredstva za popunu budžeta. Istočne države se stalno upozoravaju da moraju uspostaviti demokratiju i političku stabilnost i otkloniti poreske i pravne nejasnoće i nesigurnosti, da bi nesmetano privlačile strani kapital. Istočni sistemi bili su duže od pola veka podređeni jednoj vladajućoj partiji, pa prilagođavanje na nove okolnosti nije jednostavno. Predsednik SAD Džordž Buš mlađi je na sastanku Grupe 8, održanom u Škotskoj 6. i 7. jula 2005. izjavio: ‘‘Niko ne želi da daje novac nekoj korumpiranoj državi, gde će novac završiti u džepovima njenih lidera, niti državama koje nemaju slobodno tržište. Kad pomažemo, mi očekujemo i uzvratne efekte.’’ Tranzicija podrazumeva: osposobljavanje za globalnu priverdu, privatnu svojinu, tržišno liberalnu privredu, civilno demokratsko društvo, politički pluralizam i pravnu državu, sve zasnovano na snažnim i efikasnim demokratskim institucijama. Zadatak države je sigurnost građana i granica, te ublažavanje privrednih ciklusa, sprečavanje enormne nezaposlenosti, obuzdavanje inflacije, ublažavanje socijalnih tenzija i podsticanje dinamike ekonomskog rasta. Za te ciljeve država se koristi instrumentima monetarne, fiskalne, razvojne i socijalne politike. Iako i razvijene države na Zapadu stalno vrše prodaju preostalih državnih preduzeća, one su davno izvršile tranziciju na tržišnu privredu, pa se tranzicija odnosi na bivše socijalističke zemlje. Suština tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama je temeljna, a svodi se na preobražaj socijalističkog planskog društvenog sistema u tržišni. Zbog toga ćemo obraditi tranziciju u bivšim socijalističkim zemljama, sa specifičnim aspektima tranzicije u Kini i Srbiji.

368

M    

II - TRANZICIJA U BIVŠIM SOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA Suština tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama svodi se na: t privatizaciju imovine; t prelazak na tržišnu privredu i liberalizam; t makroekonomsku stabilizaciju i t ostvarivanje konkurentnosti privrede.

1. PRIVATIZACIJA Najvažnije pitanje tranzicije je privatizacija imovine, bez obzira da li se radi o državnoj ili društvenoj svojini. Ona je uslov da se formira pravo tržište robe, radne snage, novca i kapitala, da se motiviše upravljanje preduzećem i izbegne preterana koncentracija moći u rukama države. Brojne su koristi od privatizacije na mikro i makroekonomskom planu, posebno: t priliv novog investicionog kapitala koji omogućuje da se smanji deficit budžeta i da se više investira; t smanjivanje troškova poslovanja i veća motivisanost u radu; t nova upravljačka struktura u preduzeću, koja je bliže preduzetničkoj filozofiji i nije opterećena politikom; t svež kapital i nova upravljačka struktura sa sobom, obično nose i veći stepen stručne osposobljenosti kako rukovodilaca, tako i radnika; t preobražaj neefikasne u efikasnu i konkurentnu privredu. Na mikroekonomskom planu dobro izvedena privatizacija znači veću produktivnost, niže troškove, veću dobit i ukupno pozitivne sve druge pokazatelje poslovanja preduzeća i privrede. Veština je države koja prodaje imovinu da nađe optimume kako ne bi uništila domaću privredu i postala satelit stranog kapitala. Na makro planu: t u privredi vlada veća konkurencija, a to je pretpostavka uspeha ukupne ekonomije; t popunjava se budžet i ostvaruje fiskalna stabilnost; t prikupljena sredstva od privatizacije omogućavaju da se bezbolnije isfinansira socijalni program za radnike koji, u procesu privatizacije, nužno ostaju bez posla i za penzionere koji su i sticali bogatstvo koja se sada prodaju; t lakše se privlače strane investicije, jer stranci radije ulažu u privatna nego u državna preduzeća; T      

369

t domaća privreda se više povezuje sa svetskom, jer se u klub svetske privrede lakše uključuju preduzeća iz privatne svojine, pošto oni koji ih primaju takođe, najviše posluju u privatnoj svojini. (Stakić, 2004.,str.221.)

2. TRŽIŠNA PRIVREDA - LIBERALIZACIJA Tržišni sistem privređivanja pretpostavlja decentralizovan način odlučivanja svih učesnika u razmeni, koji samostalno donose odluke o svojoj delatnosti i koji su rukovođeni motivom uvećanja profita i životnog standarda zaposlenih. Nedostatak tržišta je jedan od glavnih faktora propasti centralističkih sistema Istočne Evrope. Istina je da se i tržište mora usmeravati dobrim marketingom, preventivnim planiranjem i merama privrednog sistema i ekonomske politike, jer čisto stihijsko delovanje tržišta, isključivo na bazi autonomnog delovanja ponude i tražnje, je čista teorijska konstrukcija, koja očito nikada nije ni postojala u praksi.” Danas u svim naprednim industrijskim zemljama možemo naći mešovitu privredu u kojoj tržište određuje većinu pojedinačnih cena i količina, dok država upravlja celokupnom privredom pomoću programa oporezivanja opšte tražnje i monetarne regulacije” (P.E. Samuelson, 1970. str.45). Uloga savremene države je: Prvo, država definiše i utvrđuje zakonske osnove za tržišnu privredu. Ova funkcija se odnosi na definisanje, utvrđivanje i uvažavanje tržišnih pravila koja uključuju definisanje vlasništva, uzajamne obaveze zaposlenih radnika i uprave (menadžmenta), obligacione zakone, zakone o stečaju, likvidaciji i sl. Cilj ove funkcije države, zapravo je da ne ometa funkcionisanje tržišnog mehanizma, već da pomoću sistemskih zakona omogući ekonomsku slobodu preduzeća u njihovom poslovanju, ali i da se ona učine zakonski odgovornim za svoje odluke, postupke i proizvode. Drugo, država otklanja manjkavosti tržišta u alokaciji resursa. To se posebno odnosi na: sprečavanje narušavanja zdrave konkurencije putem antimonopolske politike, sprečavanje diskriminacije na tržištu radne snage i omogućavanje normalnih uslova rada radnika, optimalizacija ulaganja u nauku, zdravstvo, obrazovanje i sport, te zaštita životne sredine, kao i potrošača. Uloga države je i da smanjuje neopravdane nejednakosti u raspodeli dohotka i da vodi adekvatnu socijalnu politiku. Treće, država se bori za civilno društvo i politički pluralizam. Ona štiti bezbednost, osnovna prava i slobode građana i razvija demokratiju, kako bi se građani u miru i slobodi borili za ostvarivanje svojih i društvenih odnosno državnih interesa. Ona propisima reguliše rad političkih stranaka, jer bez političkog pluralizma nema demokratije. Pri tome mora postojati snažna pravna država, jer bez sprovođenja propisa nema demokratije, kao i jake institucije od kojih zavisi kako tržišna privreda, tako i stanje

370

M    

demokratije, a posebno borba protiv sive ekonomije, kriminala i korupcije. Država mora sprovoditi makroekonomsku stabilizaciju i strukturne reforme da bi privredu učinila zdravom, stanovništvo bezbednim i ekonomski bogatijim. Tržišna privreda podrazumeva adekvatnu liberalizaciju domaćeg tržišta i cena, spoljne trgovine, otvaranje novih i kupoprodaju postojećih firmi. Liberalizacija omogućava delovanje integralnog tržišta na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou. Slobodno formiranje cena pod uticajem odnosa ponude i tražnje, važna je pretpostavka tržišnog ponašanja proizvođača, jer one određuju vrstu i količinu proizvodnje koja je potrebna, odnosno definišu konstituciju tražnje. Razumljivo je da u počecima tranzicije sve zemlje koriste mehanizam kontrole cena vitalnih proizvoda kako bi se sprečili socijalni potresi i destabilizacija u procesu tranzicije. Protekom vremena cene skoro svih proizvoda i usluga bi trebalo da se formiraju slobodno. Liberalizacija se takođe odnosi i na razvoj originalnog privatnog sektora, odnosno na preduzeća koja se u startu formiraju kao privatna. Za bivše socijalističke zemlje u tranziciji ovo predstavlja novinu, koju bi trebalo stimulisati raznim podsticajnim merama, od maksimalnog pojednostavljenja procedure i normativne regulative prilikom osnivanja privatnih preduzeća, preko urbanističkih dozvola i poreskih olakšica kod osnivanja tih preduzeća, do raznih podsticaja za njihovo osnivanje u manje atraktivnim sektorima privrede. To iz razloga što sva iskustva pokazuju da je to mnogo brži i izvesniji put u preduzetničku privredu od bilo kog oblika privatizacije državnog ili društvenog sektora privrede. Liberalizacija u tokovima spoljne trgovine podrazumeva samostalno istupanje preduzeća na inostrana i svetsko tržište, kao i ukidanje ili barem ublažavanje strogih pravila koja su važila za bivše socijalističke zemlje (tačno određivanje obima uvoza i izvoza, unapred određene cene, visoke carine, specijalne dozvole, kontingenti i kvote) u spoljnotrgovinskoj razmeni, uz zadržavanje najnužnijih protekcionističkih mera koje su svojstvene, manje ili više, svim razvijenim tržišnim privredama. Poseban aspekt liberalizacije odnosi se na osnivanje stranih firmi i preduzeća u nacionalnim privredama bivših socijalističkih zemalja. Ovaj aspekt je posebno važan zbog velike rezervisanosti stranog kapitala za njegovo učešće u privredama bivših socijalističkih zemalja, usled loše ekonomske i razvojne situacije u tim zemljama. Zato novi ekonomski i pravni poredak u tim zemljama nužno mora stimulisati učešće stranog kapitala i posebno u osnivanju novih (green field) preduzeća posebnim merama stimulacije, čija bi se zakonska sigurnost garantovala, kako sa aspekta zaštite svojinskih upravljačkih prava u tim preduzećima, tako i sa aspekta njihove dozvoljene privredne aktivnosti.

T      

371

3. MAKROEKONOMSKA STABILIZACIJA Program mera makroekonomske stabilizacije u bivšim socijalističkim zemljama u tranziciji po pravilu je neophodan korak tranzicije u ovim zemljama, od koga zavisi ukupna tranzicija. Njena je suština: t napuštanje prakse u odnosima između država i preduzeća, u kojoj su se preduzeća gotovo isključivo oslanjala na finansijsku pomoć države kroz različite oblike subvencija; t uspostavljanje efikasnog bankarskog sistema i obuzdavanje inflacije; t regulisanje ukupne količine novca u opticaju; t liberalizacija cena i spoljne trgovine; t finansijska stabilizacija i upravljanje porezima i budžetom; t uvođenje stabilne, a u što kraćem roku i konvertibilne valute; t formiranje konkurentne strukture preduzeća. “Makroekonomska stabilizacija privrede u bivšim socijalističkim zemljama u tranziciji upravo predstavlja test ispit za novu ulogu države kao subjekta ekonomske politike i primenu novog seta mera i instrumenata njene ekonomske politike primerenih dominantno tržišnom načinu privređivanja”. (Stakić, 2004. str. 233.) Na liniji praktične akcije to podrazumeva da ekonomski razvoj preduzeća počiva i funkcioniše na ekonomskoj prinudi i da vlasnici preduzeća sami snose posledice za neefikasno poslovanje i upravljanje (stečaj, likvidacija). Zapravo, to znači potpuno napuštanje stare prakse u bivšim socijalističkim zemljama u odnosima između države i preduzeća. Princip tvrdog budžetskog ograničenja, čiji je cilj nametanje budžetske ravnoteže, kao i mera tekuće ekonomske politike, podrazumeva pravilo da svi ekonomski subjekti posluju tako da sami odgovaraju za svoje finansijske obaveze da se trošenje uskladi sa realnim prihodima, koje pravilo važi i za državu, koja takođe ne može da troši više nego što prihoduje. Mere makroekonomske stabilizacije u okviru politike ekonomskih odnosa sa inostranstvom i spoljnotrgovinske politike, pre svega, odnose se na promenu regulisanja deviznog kursa nacionalne valute u tranzitornim privredama, koji pored nominalnog sidra i smanjenja zaduženosti preduzeća, banaka i države, ostvaruje najdirektniji uticaj na platnobilansne pozicije zemlje. Pri tome, zemlje u tranziciji trebalo bi da pomire ovu dvojnu i donekle konfliktnu ulogu kursa. Naime, njima je potrebna i interna stabilizacija (pre svega snažno reduciranje inflacije), koja zahteva što stabilniji kurs, i eksterna stabilizacija, koja traži koliko god je moguće konkurentnije i fleksibilnije postavljen paritet domaće valute. Međutim, reč je pre svega o tome da se izvrši devalvacija (depresijacija) nerealnog i po pravilu precenjenog deviznog kursa, kao najčešće, glavnog uzroka platnobilansne neravnoteže i uvede konvertibilnost domaće valute. Dva su bitna razloga

372

M    

za takvu akciju nove ekonomske politike u zemljama u tranziciji: prvi, koji je više psihološkog karaktera i odnosi se na stvaranje poverenja u domaću valutu; a drugi se ogleda u značaju deviznog kursa domaće valute u spoljnotrgovinskoj razmeni, koja takođe počinje da se odvija po novim principima. Monetarna politika, izbor i prilagođenost njenih mera osnovnom cilju tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama tržišnom načinu privređivanja tržišnim principima i disciplini u tokovima novca i kapitala, smatra se glavnim područjem makroekonomske stabilizacije u njihovim ekonomijama. Čvrsta i restriktivna monetarna politika centralne banke, visoke eskontne stope, limiti poslovnim bankama, realna kamatna stopa, tržište kapitala i novca, devizno tržište, tržište hartija od vrednosti kao sekundarno tržište kapitala, su mere i instrumenti monetarne politike u funkciji stvaranja zdravog novca i uspostavljanja i održavanja ponude i potražnje na novčanom tržištu. Upravo one bi trebalo da donesu značajne promene u načinu raspolaganja novcem i kapitalom, kao najoskudnijim resursima u tranzitornim ekonomijama.

4. KONKURENTNOST PRIVREDE Konkurentnosti je posvećeno celo poglavlje ove knjige. Ovde je pominjemo da bi se znalo da je ona i sastavni deo tranzicije privrede i to najvažniji deo. Sve drugo (privatizacija, liberalizacija, makroekonomska stabilizacija i sl.) su metodi i uslovi da ojača privreda, da bude konkurentna, da unapredi razvoj zemlje i životni standard stanovništva. A za konkurentnost privrede potrebna je dobra razvojna politika i ekonomska politika, adekvatna struktura privrede, temeljni i sposobni privredni subjekti, savremeno obrazovanje i tehnološka politika, te razvijen sistem menadžmenta i marketinga. Bez ovih preduslova teško je dobijati poslove i sticati dohodak na domaćem, a pogotovo međunarodnom tržištu.

5. MODELI PRIVATIZACIJE Uobičajeni su sledeći modeli privatizacije: Akcionarstvo zaposlenih: Odvija se tako što se vrši besplatna podela ili prodaja akcija zaposlenim (radnicima i menadžerima) u preduzeću, uključujući i penzionere i bivše radnike. Spajajući funkciju radnika i vlasnika pretpostavka je da se kod radnika širi motivacioni sistem, pa pored plata njihov motiv postaje i uvećanje profita i imovine. Prednost ovog metoda je u tome što je primenljiv u svim preduzećima, što mobiliše

T      

373

resurse koji bi najverovatnije završili u potrošnji, što omogućuje normalno funkcionisanje preduzeća tokom postupka njegove privatizacije, što uopšte privatizacija preduzeća može biti sprovedena relativno brzo i uz povoljnu okolnost da se akcije mogu prodavati radnicima i sa popustom. Kao nedostatak ovog modela privatizacije obično se navodi činjenica da u uslovima tranzicije kada su narasli državni troškovi, ne obezbeđuje dovoljan priliv sredstava u budžet države i ne omogućava ravnopravan položaj svih građana. Vaučerska privatizacija (besplatna podela akcija punoletnim građanima) se smatra takvim modelom koji pokazuje izrazite prednosti u brzini procesa privatizacije, jednakosti u samom procesu i širokoj motivaciji za nju. Suština ovog modela privatizacije je u sledećem: građanima se pod jednakim uslovima raspodeljuju vaučeri (novčani bonovi, kuponi), sa ograničenim rokom važenja, kojim oni mogu direktno kupovati akcije unapred određenih preduzeća za privatizaciju, učestvujući u vlasništvu manjeg dela kapitala tih preduzeća. Veći deo kapitala tih preduzeća prenosi se na nekoliko novoformiranih investicionih fondova. Ti investicioni fondovi emituju svoje akcije, koje građani mogu kupovati svojim vaučerima, tako da sada građani postaju akcionari investicionih fondova, koji u njihovo ime profesionalno upravljaju preduzećima čije akcije poseduju. Ovaj model privatizacije objedinjuje male vlasnike akcija i time omogućuje kontrolu nad preduzećima koja su privatizovana. Pored toga, investicioni fondovi jačaju tržište kapitala, a postojanje više takvih fondova nužno razvija njihovu uzajamnu konkurenciju. Iskustva sa ovim modelom privatizacije posebno su bila dobra u Češkoj, Slovačkoj i Litvaniji. Primena ovog modela izvršena je i u Rusiji, ali se ova tranzicija ne smatra uspešnom, pošto su pojedinci preuzeli ogromna bogatstva za malo novca. Smatra se da je od privatizacije država zaradila ukupno koliko danas vredi jedno od tih velikih preduzeća, npr. LUKOIL. Prodaja državnih / društvenih preduzeća je metod privatizacije čije se prednosti sastoje u tome što se njime vrši potpuno svojinsko i poslovno restruktuiranje preduzeća i što se njime državi obezbeđuju prihodi bilo u domaćoj valuti ili deviznim sredstvima. Privatni vlasnici preduzeća koja se prodaju postaju svi oni koji su zainteresovani da konkurišu za njihovu kupovinu, uključujući tu i strane investitore. Osnovni problem kod ovog modela privatizacije je u pitanju kome pripada prihod i u koje svrhe se on koristi, od prodaje državnog (društvenog) preduzeća. Bilo bi logično da deo prihoda pripada zaposlenima u tom preduzeću (u obliku akcija preduzeća), deo Penzionom fondu, deo Fondu za razvoj, deo Fondu za zapošljavanje, deo državnom budžetu za finansiranje socijalnog programa. Zapravo, podela prihoda ne može nikada optimalno izraziti doprinos svih faktora veličini imovine (kapitala) preduzeća. Zato je mnogo važnija namena tih prihoda, koja ih stavlja u funkciju ekonomskog razvoja. Ovaj model koristile su Poljska i Mađarska, bilo putem prodaje bloka akcija strateškom partneru, bilo prodajom na tržištu od strane malih akcionara. Ovaj model koristi i Srbija s tim da se 30% akcija (udela) od prodaje na aukciji i 15% od prodaje na tenderu deli zaposlenim, penzionerima i ostalim građanima.

374

M    

Konverzija duga u imovinu je specifičan metod kod koga se umesto vraćanja duga, poveriocu ustupa imovina, najčešće u obliku akcija. Ovaj metod, najviše, ima smisla u slučaju inostranih poverilaca, kreditora. U slučaju domaćih kreditora, banaka, ovaj metod je opravdan samo na osnovu njihove prethodne privatizacije. Ovaj model, u manjem obimu koristile su sve zemlje u tranziciji. Dokapitalizacija predstavlja ulaganje tzv. strateškog partnera u oživljavanje i razvoj nekog preduzeća, pre njegove privatizacije. Menja se ponder vlasništva u korist strateškog partera. Preduzeće na ovaj način ozdravljuje i priprema se za kasniju prodaju akcija (udela) ranijih vlasnika, stim da strateški partner ima pravnu i pozicionu prednost pri kupovini preostalog vlasništva imovine u ovim preduzećima. Reprivatizacija je vraćanje imovine starim vlasnicima, koja im je oduzeta najčešće po nekom političkom osnovu. Tamo gde nije moguće vratiti konkretnu imovinu vraća se u novcu ili hartijama od vrednosti njena realno procenjena tržišna protivvrednost (Slučaj Češke, Mađarske i Slovenije). Tri prva modela mogu se smatrati osnovnim, a tri druga pomoćnim (dopunskim) modelima. U vezi sa privatizacijom, nezaobilazno pitanje je i udela (veličine) i funkcija državne svojine. Razumljivo, u specifičnim oblastima od velikog značaja je državna svojina (energetika, pošta i telekomunikacije, železnica, komunalna preduzeća i sl.). Pri tome se mora sprečiti monopolski položaj državnih preduzeća, koji je utemeljen isključivo na direktnim ili indirektnim državnim subvencijama.

6. DOMETI I REZULTATI TRANZICIJE U BIVŠIM SOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA - OSNOVNA ISKUSTVA Dosadašnja empirijska iskustva pokazuju da se procesi ekonomske tranzicije sa različitim tempom i rezultatima ostvaruju u svim istočnoevropskim, centralnoevropskim i južnoevropskim bivšim socijalističkim zemljama. Uvažavajući kao kriterijum način pristupanja tranziciji, sve zemlje se mogu podeliti u tri grupe: Prvu grupu čine one zemlje u kojima je vlast pokazala nedvosmisleno opredeljenje za tržišni način privređivanja i u kojima je privatizacija, kao osnovna strategija tranzicije, poodmakla ili je ušla u završnu fazu. U tu grupu zemalja spadaju Češka, Poljska, Mađarska, Slovenija, Slovačka, Hrvatska kao i pribaltičke zemlje. Karakteristično je za privrede tih zemalja da posle višegodišnje recesije danas beleže ekonomski rast. Drugu grupu zemalja predstavljaju one države u kojima je vlast, barem u deklarativnom smislu, bila odana ciljevima tranzicije, ali se privatizacija odvija relativno sporo zbog jakih unutrašnjih otpora. U tu grupu spadaju Rusija, Belorusija, Ukrajina, Jermenija,Gruzija, Bugarska, Rumunija, Makedonija i Albanija. T      

375

Treću grupu čine one države u kojima je vlast na prvim postsocijalističkim izborima konstituisana tek tokom 1994., pa je uticaj nekadašnje sovjetske nomenklature ostao i dalje snažan, tako da ni političko opredeljenje vlasti za tranziciju, ni njeno sprovođenje do sada nisu bili značajnijih razmera. U tu grupu spadaju Moldavija, Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija, Tadžikistan, Azerbejdžan. Specifičan model predstavlja tranzicija u Kini koja, pod lozinkom ‘‘jedna zemlja dva sistema’’ sprovodi tranziciju pod jednopartijskim rukovodstvom Komunističke partije Kine i mešovitog socijalističkog sistema. Srbija predstavlja poseban slučaj, zbog višegodišnjeg rata u okruženju, totalne ekonomske blokade od strane EU i OUN, te agresije NATO pakta tokom 1999. godine, kao i nejedinstva političkih struktura unutar zemlje, tokom proteklog perioda. Pošto se proces privatizacije u bivšim socijalističkim zemljama smatra osnovnom pretpostavkom razvoja, koji je inače prilagođen specifičnostima pojedinih zemalja u tranziciji, on zaista postaje poluga razvoja efikasnosti i efektivnosti njihovih ekonomija (kroz novi sistem kontrole, podsticaja i motivacije) i razvoja tržišnih institucija, što je slučaj i sa Srbijom. Ključno pitanje privatizacije je pitanje njenih ekonomskih efekata, pošto je iskustvo već potvrdilo ozbiljne postprivatizacione probleme i tranzicionu recesiju u gotovo svim zemljama u tranziciji. Radi se o tome da je privatizacija jedan od najbitnijih, nužno potrebnih, ali ne i jedini dovoljan preduslov za prelazak sa komandne na tržišnu ekonomiju. Ona sama po sebi neće povećati efikasnost privređivanja u tim zemljama, ako nije paralelno praćena i podržavana radikalnim reformama u svim segmentima ekonomskog sistema, koje podrazumevaju: konsolidaciju bankarskog sistema, reformu poreskog sistema, liberalizaciju spoljnotrgovinskog sistema, stečaj i likvidaciju loših preduzeća, politiku konkurencije,državnu deregulaciju, instrumente makroekonomske politike imanentne tržišnom načinu privređivanja i sl. S druge strane, da podsetimo, zemlje u tranziciji su po pravilu prinuđene da istovremeno sprovode i politiku makroekonomske stabilizacije i politiku strukturnih reformi privrede. Prva pretpostavlja je eliminacija viška potrošnje, uključujući tu i politiku ograničenja plata, a druga stečaj i likvidaciju loših preduzeća u procesu njihovog prilagođavanja strogim tržišnim uslovima poslovanja. Obe politike nužno vode ka zaoštravanju socijalno političkih tenzija u zemljama tranzicije. Relativizacija ovih konflikata predstavlja jedan od bitnih preduslova za uspešno sprovođenje procesa tranzicije. Mnoge zemlje u tranziciji, kao jedan od najefikasnijih metoda za rešavanje pomenutih tenzija i konflikta, našle su u podršci osnivanju i razvoju malih i srednjih preduzeća, kao amortizera negativnih efekata povećane nezaposlenosti i smanjene socijalne nesigurnosti u vremenu tranzicije. Kao primer, pominjemo da je samo u Makedoniji, za nepunih 5 godina od početka tranzicije, formirano oko 70.000 novih malih i srednjih preduzeća, u odnosu na svega oko 1.100 društvenih preduzeća koja su postojala do tada.

376

M    

III - TRANZICIJA U KINI Komunistička partija Kine, pod rukovodstvom DengSijao Pinga, 1978. donela je istorijsku odluku o reformi kineskog društva. Odluka je uvela, postepenu i u ograničenom obimu, privatizaciju (ne brzu i ne masovnu) koja će garantovati brz razvoj i socijalni mir. Istovremeno, akcent je stavljen na očuvanje socijalističkog sistema, ali uz naglasak na tržišnu privredu i politiku “jedna zemlja dva sistema” pošto je Hong Kong, po dogovoru sa Velikom Britanijom, trebalo da uđe u sastav kineske države. U međunarodnim pitanjima zauzela je politiku da unutrašnja pitanja svake zemlje treba da rešava narod (narodi) te države, a pitanja od globalnog interesa da rešavaju svi narodi sveta (multipolarnost), a ne samo jedina preostala super sila SAD. Kina je najbolje iskoristila globalizaciju svetskog tržišta. Zbog ogromnog tržišta i jeftine radne snage, strani kapital skrenula je u svoju zemlju, godinama je druga u svetu po prilivu direktnih stranih investicija, odmah posle SAD. Po obimu izvoza prvi je trgovac sveta već od 2009. godine. Učešće izvoza u BDP u 2009. godini iznosi 70%, mada je polovina ovoga iznosa reeksport. U vreme kad su mnoge azijske zemlje pogođene krizom, bruto nacionalni proizvod Kine u periodu dužem od dve decenije, raste po stopi preko 10% godišnje. Uspeh je zbog ogromne štednje i investicija (među najvećim u svetu), ali i zbog primene savremenih tehnologija i jeftine radne snage. Po nivou BDP treća je u svetu posle SAD i Japana. U 2009. godini prešišala je Nemačku, a u 2010. godini to će uraditi i Japanu, pa će po nivou apsolutnog iznosa BDP biti druga zemlja u svetu, odmah posle SAD. Po procenama nekih eksperata za manje od tri decenije izbiće na prvo mesto u svetu i po nivou apsolutnog iznosa BDP-a. Po nivou dohotka po glavi stanovnika spada u siromašnije zemlje zbog ogromnog broja stanovnika. Najveći problemi Kine su ogromna nezaposlenost i siromaštvo, posebno na selu. Primena visoke tehnologije i jeftine radne snage, omogućila je Kini konkurentnost (niske cene) i strah zapadnih zemalja od prodora kineske privrede. Na Zapadu se sve više govori o “otimanju tržišta od strane Kine” i “uništavanju miliona radnih mesta” u ovim zemljama. U zemlje u razvoju (Azije, Afrike i Latinske Amerike) Kina sve više investira radi pribavljanja sirovina, a najbolja preduzeća zapadnih zemalja kupuje, radi proširenja tržišta i korišćenja najnovijih tehnologija, što često zbunjuje zapadne zemlje. Samo u 2008. godini ostvarila je suficit trgovinskog bilansa od 262 milijarde dolara, sa SAD od 200 milijardi dolara. Fiksni kurs juana (1 dolar = 8,28 juana) držala je duže od jedne decenije. Tek u avgustu 2005. Kina je usvojila sistem kontrolisanog fleksibilnog kursa, s tim da je juan revalvirao samo 8%. za tri godine, a SAD su zahtevale apresijaciju juana za 40%. SAD jedino u Kini vide ekonomskog, političkog i strateškog rivala u decenijama koje dolaze. Nastoje da je zaustave, ali je teško u tome uspeti, jer su tranzicija, razvoj i snaga, na ponos kineskog naroda, više nego očigledni.

T      

377

IV - TRANZICIJA U SRBIJl Osnovne karakteristike tranzicije u Srbiji mogu se svesti na sledeće: t Mnogo se lutalo u izboru modela tranzicije; t Tranzicija nije izvedena pravedno prema svim građanima; t Uspešno je i brzo ostvarena makroekonomska stabilizacija; t Napravljene su greške u liberalizaciji, domaće tržište je prerano prepušteno stranoj konkurenciji, nestale su mnoge domaće proizvodnje (mašinogradnja, elektronika, tekstil) i vlada ogromna nezaposlenost; t Srbija nije primenjivala realan kurs dinara. Zbog neregulatrnog ( veštačkog ) odnosa ponude i tražnje deviza, nastalog preteranim zaduživanjem i prodajom imovine za devize, dinar je više od decenije precenjen, pa Srbija ostvaruje visok deficit tekućeg bilansa i visoku spoljnu zaduženost; t Pozitivno je što je otvoren proces pridruživanja EU; t Opšti efekti tranzicije na razvoj i životni standard su suviše skromni.

1. IZBOR MODELA TRANZICIJE Transformacija svojine u Srbiji vršena je na bazi različitih modela i u raznim vremenima. Od tri poznata modela tranzicije primenjivana su dva: radnička odnosno insajderska privatizacija i prodaja tzv. strateškom partneru, dok treći model vaučerizacija, je samo delimično primenjen i to pri kraju privatizacije. On je dao preskromne rezultate, tako da ne zaslužuje da se nazove modelom privatizacije u Srbiji. Prvi model bila je tzv. radnička privatizacija po zakonu Vlade SFRJ iz 1990. godine. Za svaku godinu radnog staža zaposleni i penzioneri imali su pravo na besplatne akcije u vrednosti 400 nemačkih maraka (oko 200 evra) tako da su radnici teorijski mogli kupiti preduzeće i sa 100% vlasništva, što je i bio slučaj kod malih preduzeća. Radnici su mogli, dopunski kupovati akcije, od svoje zarade. Neprivatizovani deo akcija i udela preduzeća pripadao je Državnom akcijskom fondu, a sredstva od prodaje akcija iz tog Fonda išla su u državni budžet iz koga je deo izdvajan u Penzioni fond, a deo u Fond za nezaposlene. Kasnije je na predlog predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića, u Skupštini Srbije usvojena odluka da se privatizacija po ovom zakonu poništi i da se izvrši ponovna procena imovine. Mnoge privatizacije koje su bile izvršene i do 100% vrednosti svedene su na ispod 10%, a 1997. je na toj osnovi Skupština Srbije usvojila novi Zakon o privatizaciji. Po ovom zakonu limitiran je iznos vlasništva koji mogu imati radnici i penzioneri, na 60%, procenat od 30% pripadao je Akcijskom fondu Republike, a 10% Penzionom fondu.

378

M    

Po dolasku DOS-a na vlast, usvojen je nov Zakon o privatizaciji (2001.) ali je privatizacija na osnovu drugog zakona ostala validna. Novi zakon se odnosio samo na nove privatizacije. Njegova je suština prodaja preduzeća strateškim vlasnicima putem tendera, aukcije ili na tržištu akcija, do nivoa 70% vlasništva. Razlika od 30% može besplatno da se podeli radnicima i penzionerima (a u javnim preduzećima od izuzetnog državnog značaja do 15%). Sredstva od prodaje idu u državni budžet sa namenom dopune budžeta, s tim da deo iz budžeta ide u razvojne projekte (npr. NIP) direktno ili preko Fonda za razvoj, deo u Penzioni fond i deo u Fond za zapošljavanje, a deo za obeštećenje starih vlasnika tzv. Fond za restituciju. Dopunom Zakona o privatizaciji iz 2008. godine, omogućena je delimična vaučerizacija iz fonda neprodatih preduzeća (prvenstveno javna i komunalna preduzeča), u iznosu od 1 000 evra za svakog punoletnog državljanina, koji ranije nije dobio akcije, ili kojih se odrekao, ako su one bile u lošim preduzećima sa zanemarivo niskom vrednosti. Međutim, uskoro se uvidelo da zamišljenih 1.000 evra na tržištu vredi mnogo manje (100-300 evra), što je izazvalo opšte nezadovoljstvo vlasnika tih akcija.

2. PRAVEDNOST MODELA TRANZICIJE Iako se nijedan model tranzicije ne može smatrati pravednim, model vaučerizacije je najpravedniji, jer omogućava jednako vlasništvo svim građanima starijim od 18 godina, iz stvorene državne odnosno društvene svojine. Prvi model radničke privatizacije favorizuje radnike određenog preduzeća. Neki se neopravdano bogate samo što rade u dobrom preduzeću (na primer radnici cementare “Beočin”, “Hemofarma”, “Apatinske pivare”, “Knjaz Miloša”, “C marketa”, “Soko Štarka”), dok drugi koji su radili u lošim preduzećima (preduzeća iz metalskog kompleksa i tekstila) ne mogu da unovče svoje akcije. Druga je nepravda što su vlasništvo nad preduzećima preuzeli i bogataši koji su se obogatili na ratnom profiterstvu i pranju novca, po osnovu prodaje droge, oružja i krijumčarenja ljudi, kao i u raznim operacijama kriminala i korupcije. Poseban je problem što se učešće tzv. “prljavog novca” u tranziciji veoma teško otkriva. Treća je nepravda što sve privatizacije nisu izvršene transparentno, pa se dešavalo da preduzeća u koja su uložene milijarde dolara, novi vlasnik plati nekoliko desetina miliona dolara, ili uopšte mnogo manje od tržišne vrednosti. Sve prethodno uticalo je da je na jednoj strani formiran sloj bogataša, a na drugoj strani siromašno stanovništvo. Smatra se da ispod 5% najbogatijih stanovnika Srbije drži oko 50% nacionalnog bogatstva. Srednja klasa nestala je sa privredne scene Srbije, a ispod ili na minimumu egzistencije je oko četvrtine stanovnika naše zemlje.

T      

379

3. REZULTATI MAKROEKONOMSKE STABILIZACIJE Makroekonomska stabilizacija izvedena je brzo i uspešno. Umesto ranije inflacije (a za vreme hiper inflacije 1992-1993. godine, cene su dnevno rasle 80%, a vrhunac je dostigla 15. januara 1994 od 338% po satu), inflacija je svedena na granicu ispod 5% na godišnjem nivou, mada bi za naše uslove bilo tolerantno do 10%. Ostvarena je monetarna i fiskalna stabilnost, oprošten deo duga Pariskog kluba i Londonskog kluba, a dinar je postao konvertibilan po pravilima MMF-a. U monetarnoj politici, pored klasičnih instrumenata regulisanja novca, uvedeni su svi savremeni instrumenti: operacije na otvorenom tržištu i propisivanje referntne kamatne stope. Iako budžet previsoko opterećuje BDP preko 45% (a za naše uslove normalno bi bilo 35%) prednost je što nema veliki deficit, u čemu su značajnu ulogu odigrali i prihodi od privatizacije. U vreme ekonomske krize iz 2008. godine u Sporazumu sa MMF-om , za 2009. godinu je dozvoljen deficit budžeta od 4,5%. Regulisana je stara devizna štednja i povraćaj Zajma za preporod Srbije. Banke su u manjim dubiozama i efikasnije posluju, mada je veoma loša tendencija što preti opasnost da uskoro ostanemo bez izvorno domaćih banaka. Donet je moderan Zakon o radnim odnosima kao i Zakon o privrednim društvima i o stečaju. Takođe je promenjeno zakonodavstvo koje reguliše oblast trgovine, spoljne trgovine, deviznog poslovanja i zaduživanja u inostranstvu. Doneti su Zakoni koji daju polaznu osnovu za borbu protiv monopola, kriminala i korupcije, zaštitu potrošača, kao i zakoni iz oblasti vojske i bezbednosti. Otvoreni su i procesi dobre međuregionalne saradnje i pridruživanja Evropskoj uniji. Tabela 21. Uspesi odabranih zemalja u tranziciji (bivše socijalističke zemlje) 2006. god. Zemlja

BDP/mlrd$

Albanija

Stopa rasta %

Rast cena %

Investicije u BDP%

Tekući bilans/BDP

Spoljni dug/BDP

9,1

2 960

5

2,4

23,6

-8

22

Azerbejdžan

15,7

1 850

12,2

5

29

-26

...

Belorusija

33,7

3 470

9,4

7

23,5

-3,5

14,7

Bugarska

30,6

3 980

6,1

7,3

15,5

-15,8

55

Gruzija

6,9

1 560

9,4

5,9

28,7

-8

35

Estonija

15,30

11 400

11,4

6,1

38

3,6

...

Kazahstan

59,2

4 790

10,7

8,6

43,5

-2,2

73,2

Letonija

18,5

8 100

11,9

6,6

35,9

-12,2

89

Litvanija

26,7

7 870

7,5

3,8

13,7

-3,2

46,4

110,1

10 950

3,9

3,9

21,6

-9,3

71

Mađarska

380

BDP po stanovniku/$

M    

BDP po stanovniku/$

Stopa rasta %

Investicije u BDP%

Tekući bilans/BDP

Spoljni dug/BDP

6,6

12,6

-9,7

41

3,6

4,5

20,4

-8,3

49

16 980

5,2

2,3

27

-0,8

...

29,0

3 900

7,1

11,7

9,1

-12,2

66

90,8

1 950

8,7

9,1

21,4

-1,5

41

131,40

12 790

6,1

2,0

27,0

-4,3

...

Zemlja

BDP/mlrd$

Rumunija

104,5

4 850

7,7

Slovačka

51,8

9 620

Slovenija

37,30

Srbija Ukrajina Češka

Rast cena %

Izvor: The World Bank Group, http://ddp-ext.worldbank/ddpreports 6/2/2008

Tabela pokazuje da je Srbija značajno napredovala kod BDP po glavi stanovnika i kod stope privrednog rasta. Nepovoljni su pokazatelji niska nezaposlenot, deficit tekućeg bilansa i spoljna zaduženost, kao i nisko učešće štednje i investicija u BDP.

4. LIBERALIZACIJA TRŽIŠTA I SPOLJNE TRGOVINE Liberalizacija ponude i tražnje na unutrašnjem tržištu delimično je izvršena i to najviše u domenu cena. Liberalizovane su sve cene izuzev cene lekova, energetike i komunalnih usluga. Takođe su ukinute neke subvencije iz budžeta, a subvencioniše se i dalje proizvodnja mleka, priplodnih junica, zasada voća, pšenice, kukuruza, duvana i suncokreta. Spoljna trgovina naglo je liberalizovana, prilikom harmonizacije propisa sa Crnom Gorom, a nije se dovoljno imalo u vidu da je naša privreda godinama izložena sankcijama, ratovima u okruženju i bombardovanju po osnovu agresije NATO pakta. Nagla liberalizacija je zaustavila razvoj mnogih privrednih sektora. Preko noći nestaju cele privredne grane, kao što su industrija metala, elektroindustrija, tekstilna industrija i industrija obuće, a donekle nameštaja i građevinarstvo. Zaštitna politika prilično je standardizovana. Naša Carinska tarifa je harmonizovana sa WTO. Broj carinskih pozicija u Srbiji iznosi 10.268, prosečna carinska stopa koja pokazuje carinsko opterećenje iznosi 8,8%, a ponderisana stopa iznosi 6,3%, približno carinskoj stopi u EU. U toku je harmonizacija i vancarinskih instrumenata, a posebno izvoznih stimulacija. STO dozvoljava zaštitu na granici samo u formi carine. U domenu stimulacija dozvoljene su samo one koje minimalno utiču na trgovinu i to: t opšte raspoložive usluge vlade u domenu istraživanja, kontrole bolesti i bezbednosti, T      

381

t direktna davanja proizvodnji (uvećanje dohotka preduzeća), koja su odvojena od uticaja na cenu proizvoda i konkurentnost, t pomoć za strukturno prilagođavanje, t direktni transfer sredstava za zaštitu okoline (ekologija), t transfer sredstava za pomoć nerazvijenim regionima, t određeni vidovi finansiranja poljoprivrede, sela i ruralnog turizma, a koji nisko i simbolično utiču na cenu proizvodnje. U Srbiji danas posluje preko 1.000 stranih firmi i 15 transnacionalnih kompanija. Do kraja 2009. investirano je oko 9 milijardi dolara stranog kapitala, više u obliku otkupa postojećih, nego izgradnje novih fabrika (green field investicije). Nagli priliv deviza od privatizacije, donacija i zaduživanja omogućio je precenjenost dinara i nagli uvoz koji razara domaću privredu i njenu konkurentnost, a nedostaje i jasna izvozna strategija. Kurs dinara prema evru u 2004. depresirao je za 4,25%, a prema dolaru za 2,75%, dok je stopa rasta cena na malo iznosila 13,7 %. U 2005. i 2006. godini, cene su povećane 30,4%, a kurs je blago apresirao prema evru, prema dolaru i prema korpi valuta (evro 70%, dolar 30%). Precenjen dinar i ogroman deficit tekućeg bilansa, pogoršali su dugovnu poziciju zemlje, ponovo je gurajući ka prezaduženoj zemlji.

5. ZADUŽENOST SRBIJE “Proizvodnja i njen odnos prema potrošnji jeste jednačina svih jednačina privrede i društva i samo ona na dugi rok čini ravnotežnim sve druge jednačine” (Ivanović 2004. str. 135) Najveći problem Srbije je što potrošnja značajno nadmašuje proizvodnju, što je posledica dugoročnih strukturnih problema u privredi, a posebno sankcija i NATO bombardovanja. Preterana potrošnja u odnosu na proizvodnju direktno se odražava na deficit platnog bilansa, na zaduženost zemlje prema inostranstvu i na stalne inflatorne težnje i naboje. Delovanje preko konjunkture i cena može poboljšati situaciju u kratkom roku, ali dugoročno uklanjanje deficita nije moguće bez temeljnih strukturnih promena i uravnoteženja proizvodnje i potrošnje. U slučaju naše zemlje posebno je nepovoljno što višak potrošnje nad proizvodnjom, preslikan u deficitu tekućeg bilansa, značajnim delom ide u neproizvodne namene, umesto u razvoj, što će nepravedno opterećivati standard naših potomaka. Radi usklađivanja bilansa potrošnje sa proizvodnjom potrebna je kontrola ukupne tražnje, a još više investiranje u strukturne promene, kako bi se proizvodilo mnogo više kvalitetnih i jeftinih proizvoda i usluga (brendova) koje prihvata svetsko tržište.

382

M    

“Nakon oktobarskog preokreta zapadni svet je velikodušno otvorio mnoge mogućnosti korišćenja kredita; bio je to način na koji je hteo da učvrsti tek izvojevanu i još uvek slabašnu demokratiju. Samo se po sebi razume da je zaduživanje kratkoročno usmerena strategija; ono na raznim područjima poboljšava privrednu situaciju i blagostanje stanovništva, ali samo na ograničeno vreme; zaduživanju, makar i posle galantno doziranog perioda počeka mora da usledi servisiranje tako prispelog duga i resurski tokovi neminovno se i predvidivo obrću” (Ljubomir Madžar, 2005,str. l7). Treba imati u vidu da su sankcije i NATO bombardovanje direktno i indirektno naneli štetu privredi Srbije od preko 100 milijardi dolara, a da su nam zapadne zemlje dale 3 milijarde dolara pomoći u periodu 2001-2006. godine (M. Unković, 2007.) U srednjeročnom periodu potrebna je stopa rasta 6-7% da bi se značajno ojačala izvozna ponuda dobara i usluga. Izuzetno nepovoljan pokazatelj jeste da investicije iznose svega 15% BDP, a domaća štednja je tri puta manja. Bez stope investicija od 20 - 25% BDP teško je ostvariti bilo kakve razvojne zamisli, a pogotovo u razumnom vremenskom periodu smanjiti nezaposlenost i učiniti prihvatljivim i optimalnim deficit u tekućem podbilansu platnog bilansa koga uzrokuje preterana potrošnja u odnosu na proizvodnju. Spoljnotrgovinski bilans, kao osnovni pokazatelj uspešne tranzicije, kod nas godinama pokazuje nepovoljne rezultate, što se vidi iz sledećih podataka: Tabela 22. - Izvoz, uvoz i spoljnotrgovinski deficit u periodu 2000-2006. U milionima evra godina

izvoz

uvoz

deficit

2000

1.645

3.227

2001

1.821

2002

pokrivenost uvoza izvozom

deficit prema izvozu

1.582

50,9

96,2

4.129

3.308

44,1

126,7

2.212

5.440

3.228

40,1

145,9

2003

3.319

7.340

4.021

53,4

121,1

2004

4.082

10.551

6.469

38,7

158,5

2005

4.970

10.260

5.290

48,4

106,4

2006

6.486

12.716

6.230

51,0

96,1

Izvor: Podaci Narodne banke Srbije

T      

383

Uzroci deficita (gde izvoz robe pokriva jedva 40-50% uvoza i znatno je manji od deficita robnog bilansa) jesu, pored pomenutih strukturnih problema, i nekonkurentnost domaće privrede, precenjen kurs dinara i preterana liberalizacija uvoza. Deficit tekućeg računa u Srbiji u 2009.godini iznosi 5,7% BDP, u Sloveniji 0,3%, Češkoj 1%, Poljskoj 1,6%, dok Mađarska pokazuje suficit 0,4%.“ Izvoz je u 2009. godini u Srbiji iznosio 1.000 dolara po stanovniku, radi poređenja u Češkoj je isti pokazatelj 7.600, u Mađarskoj 7.200, u Poljskoj 3.100, u Hrvatskoj 1.600, u Rumuniji 1.400 dolara. U Češkoj je izvoz u 2009. godini iznosio 50% BDP, kod nas 25%. Vredi pomenuti i izvanredne uspehe u izvozu koje su napravile Slovenija (apsolutno tri puta veći izvoz od našeg) ili Mađarska sa preko 10 puta većim izvozom. Još je nepovoljnija situacija na strani uvoza, koji je u Srbiji duplo veći od izvoza. Ako moramo uvoziti mašine i opremu, naftu i gas, mnoge sirovine, repromaterijale i komponente, nismo morali za uvoz robe široke potrošnje trošiti 3-4 milijarde dolara godišnje, od čega, na primer, na uvoz starih automobila 850 miliona dolara, ili tekstila i obuće oko 700 miliona dolara, a domaći proizvodi i proizvođači iz ovih oblasti skoro da nestaju sa privredne scene. Kvantitativna ograničenja sistem konvertibilnosti ne dozvoljava, ali se može delovati sistemom kvaliteta i zaštitnim merama, koje su saglasne sa pravilima STO, kao i jačom kontrolom ulaza robe na granici. Primera radi tradicionalno značajni i suficitarni izvozni proizvodi tekstila, kože i obuće, imali su u 2004. rast izvoza od 1% ili ukupan izvoz 235 miliona dolara, dok je uvoz porastao za 70% i iznosio je 682 miliona dolara. Uvezeno je na primer 20 miliona pari obuće. Slično je i sa uvozom nameštaja, pića, prehrambenih proizvoda i hemije, gde se često uvozi nekvalitetna, zdravstveno štetna i krivotvorena roba. Zemlje liberalnog Zapada, kompjuterski prate svaku uvoznu robu i čim primete da uvoz neke robe nenormalno visoko raste u odnosu na prosek, odmah ispituju slučaj i preduzimaju mere, a kod nas se ni jedna institucija time ne bavi. Finansiranje ogromnog robnog deficita od oko 4,1 milijarda dolara u 2003. i 6,5 milijardi dolara u 2004., 5,3 milijardi dolara u 2005., i 6,2 milijardi dolara u 2006., i 9 milijardi dolara u 2007. godini., vrši se većim delom iz deviznih rezervi građana i preduzeća nagomilanih u prošlosti, stranih direktnih investicija, prvenstveno kroz prodaju imovine i stranih kredita i donacija. U 2005., 2006. i 2007. godini čak su i usluge deficitarne, Strane donacije od početka 2001. do kraja 2004. iznosile su oko 3 milijarde dolara (380 miliona dolara u 2007.). Međutim, one su po namenama neadekvatne, izuzev u slučaju sanacije energetike. Mnogo je od tog iznosa potrošeno za neproizvodne namene. Čak se i strani krediti sve više koriste za neproizvodne namene, a zadužuju se buduće generacije (na primer na reformu vojske, policije, državne uprave, penzionog sistema, socijalne politike i sl.). Našoj zemlji treba kapital za razvoj (koji će davati novi profit i devize), a ne zaduživanje za oblasti u kojima i mi imamo respektabilne stručnjake. Jedino što je potrebno u tom domenu jeste tehnička pomoć iz razvijenih zemalja. Strane direktne investicije su uglavnom iz otkupa imovine koje su malo uticale na rast proizvodnje i izvoz, vrlo malo su green field investicije.

384

M    

Praktično nemamo “green field” stranih direktnih investicija, a imovina koju su stvarale prethodne generacije brzo se prodaje. Ne bi trebalo žuriti sa prepuštanjem stranom kapitalu, elektroprivrede i komunalne privrede, jer su one pokretač ukupnog razvoja i garant, koliko toliko, samostalnosti u donošenju razvojne i ekonomske politike. Strani vlasnici brzo bi povećali cene i prepolovili broj zaposlenih. Na početku sankcija spoljni dug iznosio je 7,1 milijardu dolara. Zbog nagomilanih kamata, uključujući i zatezne, koje su obračunavane čak i za vreme sankcija i bombardovanja, dug je krajem 2000. narastao na 11,4 milijarde dolara, a krajem 2009. na 31 milijardu dolara, čak i posle oprosta dela dugova po Pariskom i Londonskom klubu. Tabela 23. Spoljni dug Srbije, 31. mart 2010. Banke , preduzeća ,fondovi, fizička lica Međ. finansijske organizacije Pariski klub Londonski klub Ostale vlade Kliring

% 63,4 22,7 7,8 2,3 3,5 0,3

Izvor: Narodna banka Srbije

Krajem 2009. godine devizni dug Srbije iznosio je 31 milijardi dolara. U ovome dug države (javni dug) iznosi 9,9 milijardi dolara, a banaka i preduzeća 21,1 milijardi dolara . Dug preduzeća iznosio je 14,4 milijardi dolara ili 68,4%, a dug banaka 6,7 milijardi dolara ili 31,6%. Privreda i društvo dovedeni su u potpunu zavisnost od stranog kapitala. Priliv kapitala, po svim osnovama, za 9 godina (2001-2009) iznosio je 70 milijardi dolara, pri čemu je ostvaren prosečan rast industrijske proizvodnje 1%, a poljoprivrede 0,9%. Preterano zaduživanje banaka i preduzeća (porast za 4 milijarde dolara u 2009) može ugroziti likvidnost zemlje i konvertibilnost dinara. Bolja je strategija da konkretni projekti i njihova rentabilnost (dinarska i devizna) budu nosioci spoljnog zaduživanja, umesto banaka i države. Spoljni dug iznosi oko 80% BDP, 300% izvoza, a otplate duga u izvozu iznose 35% umesto normalnih 25%. Samo u 2010.godini država bi trebalo da, sa zaostalim otplatama iz ranijeg perioda otplati oko 6 milijardi dolara stranih dugova ili 1o,4% BDP. Otplate su premašile prirast BDP, pa se za njih troši supstanca. Problem je što se i devizne rezerve smanjuju, samo u 2009. godini za 2,3 milijarde (Mladen Kovačević, 2010). Da bismo uredno otplaćivali spoljne dugove (do 25% deviznog priliva), a da zemlja ne upadne u spoljnu nelikvidnost, potrebno je da deficit tekućeg bilansa bude približan gepu domaće štednje u odnosu na ukupne racionalne i rentabilne investicije i da stopa rasta izvoza robe i usluga bude znatno veća od stope rasta uvoza, a to su veoma T      

385

ambiciozni ciljevi i zadaci. Isto tako, deficit tekućeg bilansa, koji se može normalno finansirati a da ubrzava razvoj, ne bi trebalo da prevazilazi 8% BDP, izuzev ukoliko bi bio pokriven bespovratnom ekonomskom pomoći. U 2007. godini iznosio je 13,7% (M. Unković, 2005., str.71.)

6. PROCES PRIDRUŽIVANJA EU Pozitivno je što je otvoren proces pridruživanja EU. Dobijena je pozitivna ocena Studije o izvodljivosti, kao prvi korak u pridruživanju EU. Iz nje se jasno vidi šta smo postigli, a šta nismo, u tranziciji i društvenim i privrednim reformama, demokratizaciji društva, vladavini prava, kao i borbi protiv sive ekonomije, kriminala i korupcije. Takođe je data ocena i o tome koliko je sama država stručno osposobljena da vodi i usmerava proces pridruživanja, a kasnije pristupanja EU. I, najzad, kolika je stvarna saglasnost vodećih političkih snaga i raznih društvenih grupa da promovišu i ostvare evropsku budućnost Srbije. U Studiji se nedvosmisleno zahteva da je neophodno ubrzati proces tranzicije, restruktuiranje preduzeća, razvoj ukupne privredne infrastrukture, kao i savremenih tržišnih institucija, posebno razvoj finansijskog tržišta. Takođe je neophodna izrada strategije razvoja malih i srednjih preduzeća i strategije mikro i makro konkurentnosti domaće privrede. Predstoji nam ogroman posao oko harmonizacije naših propisa (radi se o oko 20.000 zakona i drugih pravnih akata) sa propisima EU, što će trajati sve do momenta pristupanja Uniji. Koliko će trajati proces pristupanja Uniji zavisi od nas samih, ali i međunarodnih okolnosti. Krajem 2005. počeli su pregovori u vezi potpisivanja Sporazuma o stabilizaiji i asocijaciji. Sporazum je potpisan u aprilu 2008. godine, pa predstoje njegova ratifikacija i teški pregovori o potpisivanju sporazuma o kandidaturi za članstvo u EU, pogotovo zbog nelegalnog priznavanja Kosova od strane većine zemalja – članica EU. U međuvremenu će delovati i uslovljavanja po osnovu Suda u Hagu. Harmonija domaćih političkih snaga i mudro rukovođenje sa naše strane, otklanjali bi jednu po jednu prepreku u interesu očuvanja državnosti i razvoja, kao i životnog standarda građana. Pristupanje EU rešilo bi mnoge statusne, političke i ekonomske probleme naše zemlje. Za sada je rok prijema teško predvideti, a trebalo bi da se desi pre jedne decenije.

386

M    

7. INSTITUCIONALNA REŠENJA Institucionalna rešenja transformacije državne i društvene u privatnu svojinu data su u: t Zakonu o privrednim društvima (Službeni glasnik RS, broj 125/2004.); t Zakonu o privatizaciji (Službeni glasnik RS br. 38/2001 i br. 18/2003.); t Zakonu o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata (Službeni glasnik RS, br. 47/2006.); A. SUBJEKTI PRIVATIZACijE Pored subjekata koji se privatizuju, najznačajniji subjekti nadležni za privatizaciju su: t Agencija za privatizaciju; t Akcijski fond; t Privatizacioni registar; t Centralni registar depoa i kliringa hartija od vrednosti. Agencija za privatizaciju promoviše prodaju kapitala, komunicira sa subjektima privatizacije i ubrzava njihov rad, posebno izradu Prospekta za prodaju kapitala, koji sadrži imovinu i uspešnost poslovanja subjekta privatizacije i Procenu vrednosti kapitala. Ona sa odabranim kupcem zaključuje ugovor o privatizaciji koji sadrži cenu, socijalni program i program investicija. Kontroliše sprovođenje ugovora i nadležna je da isti raskine ako kupac ne ispuni obaveze iz ugovora. Neuspešne privredne subjekte, koji su u dužem periodu nelikvidni i posluju sa gubitkom, Agencija prodaje iz stečaja. Akcijski fond je vlasnik akcija državnih i društvenih preduzeća koja nisu privatizovana u celini. U modelima privatizacije pre Zakona iz 2001.godine, sve akcije koje nisu besplatno ustupljene radnicima i penzionerima, ili koje isti nisu otkupili, prenete su u vlasništvo Akcijskog fonda, koji, te akcije, kad proceni da je najpovoljnije, prodaje na tržištu. Po Zakonu o privatizaciji iz 2001. i kasnijim zakonima i izmenama, ako se, posle prodaje 70% kapitala preduzeća koja se prodaju na aukciji i 85% kapitala preduzeća koje se prodaje na tenderu, razlika besplatno ne podeli radnicima, penzionerima i drugim građanima, 30%, odnosno 15% vrednosti kapitala, ona se takođe unosi u Akcijski fond. Privatizacioni registar služi za evidentiranje dela kapitala subjekata privatizacije, izražene u akcijama, koje se prenose građanima bez naknade, a vodi se u Ministarstvu nadležnom za privatizaciju (u Srbiji se zove Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj). Centralni registar depoa i kliringa hartija od vrednosti, sadrži jedinstvenu bazu podataka o svim vlasnicima akcija, o njihovim promenama i njihovom stalnom ažuriranju. Centralni registar je pravno lice koje se organizuje i posluje kao zatvoreno akcionarsko društvo, čiji je jedini vlasnik Republika Srbija. T      

387

Delatnost Centralnog registra određena je njegovim Statutom na sledeći način: 1) vođenje registra hartija od vrednosti; 2) vođenje evidencija hartija od vrednosti na računima izdavaoca; 3) vođenje i evidencija računa hartija od vrednosti i drugih računa članova Centralnog registra i njihovih klijenata; 4) upis prava trećih lica na hartijama od vrednosti; 5) čuvanje materijalizovanih hartija od vrednosti; 6) vođenje novčanih računa članova Centralnog registra; 7) uknjižavanje materijalizovanih hartija od vrednosti u dematerijalizovanoj formi; kliring i saldiranje obaveza i potraživanja u hartijama od vrednosti i novcu nastalih na osnovu zaključenih poslova sa hartijama od vrednosti i utvrđivanja stanja, obaveza i potraživanja članova Centralnog registra i njihovih klijenata posle izmirenja međusobnih obaveza i potraživanja u roku utvrđenom Pravilima poslovanja Centralnog registra; 9) kliring i saldiranje inostranih hartija od vrednosti kojima se trguje u Republici Srbiji; 10) prenos hartija od vrednosti na račune članova Centralnog registra i zakonitih imalaca tih hartija od vrednosti; 11) utvrđivanje i dodela jednoobraznog identifikacionog broja hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata; 12) vođenje šifarnika vrsta hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata; 13) poslove u vezi sa korporativnim radnjama; 14) obračunavanje poreza na prenos apsolutnih prava na hartijama od vrednosti u skladu sa zakonom koji reguliše poreze na imovinu; 15) saradnja sa međunarodnim organizacijama koje se bave poslovima registracije, kliringa i saldiranja hartija od vrednosti i novca po osnovu poslova sa hartijama od vrednosti; 16) druge poslove u vezi sa hartijama od vrednosti (član 8. Statuta Centralnog registra depoa i kliringa hartija od vrednosti - Sl. glasnik RS br. 13/2006.) B. MODELI PRIVATIZACIJE Po Zakonu o privatizaciji (član 9) postoje dva modela privatizacije: t prodaja kapitala, t prenos kapitala bez naknade (zaposlenim, penzionerima koji su radili u subjektu privatizacije i ostalim građanima). Zaposleni imaju pravo na sticanje akcija bez naknade 200 evra za svaku godinu radnog staža do 35 godina radnog staža. Pravo na sticanje akcija bez naknade

388

M    

ne stiče se u subjektima privatizacije u kojima nije prodato više od 50% društvenog kapitala ni u subjektima u kojima se sprovodi restruktuiranje. U preduzećima koja se prodaju na aukciji, bez naknade se može ustupiti 30% kapitala, a u preduzećima koja se prodaju na tenderima (izuzev javnih i komunalnih preduzeća) mogućnost sticanja akcija bez naknade iznosi 15%. Pre privatizacije, preduzeće može biti restruktuirano, kako bi ono ozdravilo i povećalo svoju vrednost kapitala. U restruktuiranju, preduzeće može biti podeljeno na osnovnu i sporedne delatnosti, te profitne i neprofitne centre, a svi se mogu odvojeno prodavati. Promet akcija emitovanih u postupku privatizacije (bilo da su one otkupljene ili besplatno dobijene) slobodan je na finansijskom tržištu i odvija se preko finansijske berze na uobičajen način i uz propisanu tehnologiju rada berzi, uključiv i njihov nadzor od strane Komisije za hartije od vrednosti. U zaključku, ponavljamo, da prodaja kapitala može biti izvršena: a) na aukciji, b) putem tenderske prodaje, c) na tržištu kapitala. C. KORIŠĆENJE SREDSTAVA OD PRIVATIZACIIE Sredstva od privatizacije, na osnovu Zakona o privatizaciji, mogu se koristiti za finansiranje: 1. Republičkog fonda nadležnog za penzijsko i invalidsko osiguranje (10% sredstava); 2. Podsticanje razvoja preko Republičkog fonda za razvoj ili NIP-a, a ako se prodaje preduzeće na području Vojvodine ova sredstva pripadaju Razvojnom fondu Vojvodine (50% sredstava); 3. Isplate naknade licima čija je imovina konfiskovana (5% sredstava); 4. Posebnog programa razvoja privrede i zaštite životne sredine opština odnosno gradova gde se nalazi subjekat privatizacije (5% sredstava); 5. Vraćanje dugova čiji je obveznik ili garant Republika Srbija (prema Programu Vlade Republike Srbije); 6. Ostale namene (prema Programu Vlade Republike Srbije). Zakon o privatizaciji (Službeni glasnik RS, 38/2001., članovi 64. i 65.

T      

389

8. OPŠTI EFEKTI TRANZICIJE U SRBIJI Na privrednoj sceni Srbije danas posluju firme transformisane po prethodnim zakonima. To je tzv. insajderska privatizacija čiji je cilj preuzimanje preduzeća od strane radnika. Po ovim zakonima privatizovano je oko 2000 preduzeća. Oko 3/4 su solidna i finansijski zdrava preduzeća, a 1/4 nelikvidna, prezadužena, u gubicima ili stečaju. Drugu grupu čine firme privatizovane po zakonu iz 2001.godine. Bilo je predviđeno da se po ovom zakonu privatizuje 2.800 firmi. Od početka 2001. pa do kraja 2009. godine, ukupno je privatizovano 2.330 firmi i od njihove prodaje ostvaren je prihod 2,7 milijardi evra, a u budžet uplaćeno 1,5 milijardi evra. Visina ugovorenih investicija iznosila je 1,181 milijardu evra i socijalnog programa 276,6 miliona evra. Knjigovodstvena vrednost prodatih preduzeća iznosila je 2,316 milijardi evra i manja je za oko 100 miliona evra od ostvarene prodajne cene. Na aukcijama je prodato 1.627 firmi i ostvarena vrednost 875 miliona evra. Na tenderima je prodato 99 firmi za 1,307 milijardi evra. Na tržištu kapitala (prodaje Akcijskog fonda) prodato je 598 firmi i ostvaren prihod od 518 miliona evra. Na ovaj način prodati su vlasnički paketi značajnih firmi kao što su „Knjaz Miloš“, „Beogradska industrija piva (BIP)’’, „Putnik“ i sl. Pošto je raskinuto oko 541 ugovora o privatizaciji, još je preostalo da se privatizuje 581 preduzeće u državnoj i društvenoj svojini, najviše kroz stečaj (podaci Agencije za privatizaciju). Na aukcijama je u 2008. prodato 218, na tenderima 14 firmi, a na tržištu 2 firme, a ugovorene su investicije od 65 miliona evra. Agencija je 2009. godine započela još jedan značajan posao - “čišćenje bilansa”, pa je tako pokrenula likvidaciju 235 preduzeća. Te firme samo su formalno figurirale kao preduzeća na evidenciji Agencije za privredne registre, ali njihova privatizacija nije bila moguća jer i pored održavanja tri i više aukcija nije bilo kupaca.) – podaci Agencije za privatizaciju. Javna preduzeća (uključiv i komunalna, do sada nisu privatizovana, a ona imaju ogromnu privrednu snagu i strateški značaj za Srbiju. Učestvuju u ukupnom kapitalu cele privrede sa 25%, u broju zaposlenih sa 9%, u ukupnom prihodu sa 16% i u profitu sa 13,4%. U Srbiji ima oko milion akcionara bez vaučerske privatizacije od 1000 evra iz 2008. godine (u SAD 50 miliona, Rusiji 41 milion, Češkoj 8,5 miliona). Sva otvorena akcionarska društva obavezno kotiraju na berzi, a postoje i tzv. ‘‘zatvorena društva’’ sa internim akcijama koje ne kotiraju na berzi. Na Beogradskoj berzi formiraju se dva berzanska indeksa: indeks najlikvidnijih kompanija - BELEX15 i opšti indeks, komponovan od 100 kompanija iz različitih oblasti - BELEX line. Članovi berze su banke, te dilerske i brokerske kuće. Berza radi pod nadzorom Komisije za hartije od vrednosti. Na kraju 2009. godine Srbija je imala 34 banke, dok je 2000.godine imala 91 banku. U većinskom stranom vlasništvu nalazi se 26 banaka, u državnom vlasništvu 3 banke, a 5 banaka je sa pretežnim privatnim kapitalom. Na dan 31.12.2009. ukupna bilansna suma svih banaka iznosila je oko 23 milijardi evra. U istoj su strane banke

390

M    

učestvovale sa 17 milijarde evra, a domaće sa oko 3 milijarde evra. Kapital je iznosio oko 2,7 milijardi evra, na strane banke otpadalo je 2,1 milijarde, a na domaće 600 miliona evra . Na samo 5 banaka otpadalo je oko 60% bilansne sume (aktive) i kapitala svih banaka. Ukupni depoziti u bankama iznosili su oko 8,5 milijardi evra, a ukupni krediti oko 7,3 milijarde evra (NBS, 2009). Najznačajniji rizici u poslovanju banaka su kreditni rizik, rizik likvidnosti, rizik plaćanja, kamatni rizik i operativni rizici. Ovi rizici, pogotovo rizik zemlje, u Srbiji značajno povećavaju kamatnu stopu. To, ali i ponašanje banaka da iskoriste muke privrede i građana, koji ne mogu da žive bez kredita, a radi ostvarivanja sopstvenih, što većih profita, utiče na to da je kamatna stopa u Srbiji 2% mesečno, a u nekim zapadnim zemljama godišnja kamatna stopa iznosi 4%. U SAD Agencije za osiguranje depozita, osiguravaju depozite na iznos do 100.000 dolara, u Evropi 50.000 dolara, a u Srbiji takođe 50.000 dolara. U svim zemljama u tranziciji Centralne, Istočne i Južne Evrope celokupni bankarski sektor, krajem 2006. godine, imao je 2.600 banaka sa ukupnom aktivom 1.400 milijardi evra ili svega 5,6% konsolidovanog bilansa banaka evro zone. Najveća je italijanska Unicredit grupa sa ukupnom aktivom 109 milijardi evra. U politici Narodne banke Srbije ne sme se dozvoliti da ostanemo bez domaćih banaka, kao što je to dopustila, na primer, Hrvatska, a Slovenija to nije dozvolila. Strane banke, iznose u visokim iznosima dividende i devizne depozite, a finansiraju samo tekuće operacije iz kojih se brzo i izvlači profit, ne i ključne razvojne projekte u zemlji. One brinu samo o svom profitu, tako da se nedovoljno angažuju u interesu domaćeg razvoja. Smatra se da će strane banke za manje od 5 godina u vidu zarada izvući iz Srbije više nego što su uložili u njihovu kupovinu, a na zapadu se rentabilnim smatraju projekti iz kojih se ulog vrati za 8-10 godina. U Hrvatskoj je više od 10 milijardi evra ušteđevina plasirano u strane banke koje posluju na njenoj teritoriji, a zemlja se prezadužila, dostigavši dug od preko 35 milijardi evra. Ko otuđi svoje banke postaje predmet eksploatacije u finansijskoj sferi. Ko se prezaduži postaje subjekt eksploatacije, sa malom šansom da se, i u budućnosti toga oslobodi. Živimo u vreme surove, ali nužne, tranzicije koja pogađa većinu građana, a najviše nezaposlene i penzionere. Nezaposlenih je oko milion, a penzionera oko 1,7 miliona. Međunarodni monetarni fond zahteva smanjenje tražnje i javne potrošnje, primanja i penzija i sprovodi niz uslovljavanja, kako bi se zemlja osposobila da na vreme vraća dugove, na koje su zatezne kamate obračunavane čak i za vreme sankcija i ratnih razaranja od strane NATO pakta. Da bi se savladali problemi tranzicije neophodne su sledeće mere na makro i mikro nivou: t Tolerantni odnosi među političkim strankama, različitim veroispovestima i različitim nacionalnostima, doprinose napretku privrede, što posebno pokazuje primer Švajcarske;

T      

391

t Ljudski kapital, a pogotovo njegov najvažniji deo, intelektualni kapital, glavni je nosilac ekonomskog razvoja. Od sposobnosti zemlje da obezbedi kvalitetno obrazovanje od osnovne škole do završetka studija, da motiviše sve svoje stanovnike da stalno usavršavaju svoja znanja i veštine i stalno stiču nova iskustva, sve više zavisi rast konkurentnosti i zdravlje ukupne nacionalne privrede. Razvoj nauke je od strateškog značaja. Srbija za nauku izdvaja svega 0,2 - 0,3 BDP, a razvijene zemlje deset puta više; t Tempo investiranja u tehnološku infrastrukturu i inovacije, vremenom postaje sve značajniji faktor razvoja i konkurentnosti privrede. Od dinamike razvoja domaćih telekomunikacija, dinamike i stepena uključenosti u međunarodne informacione sisteme, nivoa razvijenosti saobraćajnih sredstava i saobraćajne infrastrukture, sve više zavisi mesto zemlje na rang listi svetske konkurentnosti; t Postojanje pravne države, odnosno stabilnog i predvidivog pravnog okruženja, a posebno zaštita vlasničkih prava kako bi vlasnik imao motiv da imovinu što rentabilnije koristi, veoma je značajan faktor razvoja i konkurentnosti privrede. Pravna država sprečava sivu ekonomiju, motiviše rad i stvaralaštvo i najveća je brana protiv sive ekonomije, kriminala i korupcije; t Stimulisanje i promocija štednje i investicija jedino omogućuje stvaranje visokih profitnih stopa, a uz uslov da se više ulaže u proizvodnju a manje u potrošnju. Da bi ostvarili rast od 6-7% našoj zemlji potrebne su investicije najmanje 20-25 % BDP u narednih 10 godina, i tome adekvatno prilagođena stopa domaće štednje; t Razvijenost tržišta i efikasnih tržišnih institucija, maksimalno forsiranje domaćeg preduzetništva, jačanje konkurencije na domaćem tržištu, ukidanje monopola, zaštita potrošača, forsiranje ekonomskih sloboda, takođe bitno jača snagu i konkurentnost domaće privrede. t Uključivanje u EU i WTO doprinosi snazi privrede i njenih preduzeća, kao privrednih subjekata; t Veći priliv direktnih stranih investicija, motiviše ukupni privredni razvoj i izvoz, a do sada privreda Srbije nije u tome uspevala. Veći deo stranih direktnih investicija stimulisan je kupovinom domaćeg tržišta, a samo mali deo se pojavljuje u vidu strateškog partnera, green field investitora koji ravnopravno i paralelno razvija domaću privredu; t Stvaranje fleksibilne, elastične privredne strukture (sa proizvodima visoke prerade i uslugama), sa pravim karakteristikama velike, srednje i male privrede, usklađene sa okruženjem i procesima globalizacije, obezbeđuje trajno stvaranje bogatstva, uz očuvanje ljudske sredine, popravljajući zdravlje nacionalne u svetskoj privredi, sve na principu teorije i prakse održivog razvoja; t Makroekonomska stabilnost, privredni rast, stabilnost budžeta, cena i kursa i održavanje konvertibilnosti valute uvek je najbolji pokazatelj stanja ekonomije. Održavanje optimalnih odnosa između nivoa plata, produktivnosti i poreza, tolerantni odnosi sveta rada i sveta kapitala su takođe, izuzetno značajni;

392

M    

t Pri tome je neophodno sadejstvo razvojne i investicione politike, politike dohodaka, monetarne politike, politike cena, i politike kursa dinara ka njegovom realnom neprecenjenom nivou. Uporedo sa tim, preduzeća se moraju osposobiti za efikasno privređivanje i konkurentnost, uključiv razvoj klastera, slobodnih zona, tehnoloških i industrijskih parkova. Bez toga nema bitnijeg povećanja izvoza, poželjnog tempa privrednog rasta, pa samim tim ni boljeg života. Tehnološki razvoj i kreiranje izvoznih brendova presudni su za oporavak ekonomije. t Politika precenjene vrednosti nacionalne valute, uz istovremenu preteranu i naglu liberalizaciju uvoza, drastično je smanjila cenovnu konkurentnost domaćih proizvoda na unutrašnjem i svetskom tržištu, a masa ranije konkurentnih preduzeća je ugašena ili pod stečajem. Zbog toga se mora voditi politika realnog kursa dinara i zaštita domaće proizvodnje, prema privrednoj snazi zemlje. Nerealan kurs utiče na nerealnost celokupnog vrednosnog (valorizacionog) sistema u zemlji. Uvođenje PDV, bez obzira na privremeno negativan uticaj na likvidnost privrede, pokazao se pozitivnim kod stabilizacije i pokrivanja budžeta, kao i najefikasnija prepreka sivoj ekonomiji, a nužno je i uvođenje sintetičkog poreza na ukupne prihode građana; t Visok nivo razvijenosti banaka, konkurentski uslovi kreditiranja domaćih preduzeća, domaćih i inostranih kupaca domaće robe, postaju važni za konkurentnost svakog izvoznika. Posebno je važna uloga banaka koje ulažu u razvojne i izvozne programe i proizvode. t Samo u ovakvim uslovima Srbija može do 2015. godine, ostvariti stopu rasta od oko 4-7% godišnje, i dohodak od 12.000 po stanovniku, ukupan BDP oko 84 milijardi dolara. To je moguće postići sa stopom investicija od 25% BDP, obaranjem inflacije na 5% godišnje, postepenim smanjenjem javne potrošnje u BDP za 35-40% i smanjenjem deficita u tekućem delu platnog bilansa na 8% BDP (iz Strategije Srbije za pristupanje EU). Ovo će voditi i povećanju životnog standarda i povećanju zarada koje su u 2006. iznosile 350 evra, tri puta manje nego u Sloveniji. Nemamo alternativu evropskom putu pa moramo diversifikovati izvoz i odrediti privredne grane koje imaju najveće izvozne šanse. “Nema sumnje da porast učešća izvoza u BDP mora biti primarni cilj domaće razvojne politike. Mora se zato pristupiti ubrzanoj promeni privredne strukture, kako bi se uz pomoć inostranih investicija, formirali konkurentni robni izvozni potencijali... Povećanje vrednosti izvoza bi trebalo da stvori zadovoljavajuće devizne potencijale za uredno snabdevanje domaće privrede iz uvoza i uredno servisiranje spoljnog duga” (Radovan Kovačević, 2004. str. 235). Strukturne promene znače i popravljanje globalne privredne strukture, smanjenje učešća poljoprivrede, koja daje 25% BDP i povećanje učešća usluga na preko 50% BDP, u kraćem vremenskom periodu. I uvoz je toliko hipertrofiran, pod pritiskom preterane liberalizacije, precenjenog kursa dinara i deviznih izvora od zaduživanja i prodaje T      

393

imovine, kao i iz štednje građana, da se on ne može smatrati razvojno podsticajnim. On je dva puta veći od izvoza, a deficit tekućeg bilansa dostigao je 13,5% BDP u 2007. godini. Uvoz je posledica preterane potrošnje, precenjenog kursa dinara i nagle liberalizacije domaćeg tržišta. Učešće izvoza u društvenom proizvodu trebalo bi do 2015. da se poveća na 36%, a zatim u kraćem periodu da prevaziđe 50% BDP. Da bi se to postiglo mora se povećati konkurentnost izvoza. Prema izveštaju Global Competitivness Report, Srbija je po konkurentnosti na 93 mestu, od 133 posmatrane zemlje koje raspolažu sa 97 % svetskog BDP, Slovenija je na 37., a Hrvatska na 52 mestu. Džefersenov institut u rangu konkurentnosti zemalja od 17 poena, Srbiju svrstava, odnosno ocenjuje sa 2,5, jer se domaći izvoz oslanja na prirodne resurse i jeftinu radnu snagu, a inovacije i nove tehnologije se ograničeno primenjuju. Srbija sve više mora uvažavati devizni priliv iz turizma, saobraćaja, trgovinskih, građevinskih, informativno računarskih, bankarskih, profesionalnih i drugih usluga. Postepeno se može povećati izvoz svih vrsta usluga. Pri tome, valja imati na umu da zakonito sa povećanjem društvenog proizvoda u njegovom stvaranju opada učešće poljoprivrede, pa i industrije, a jača učešće sektora usluga. Za Srbiju to može biti prednost jer su usluge tradicionalno i radno intenzivne, a vrlo često traže i visokokvalifikovanu radnu snagu. Promene na svetskom turističkom tržištu ukazuju na komparativne prednosti Srbije u ovoj oblasti, posebno kod kongresnog, zimskog, zdravstvenog, sportskorekreativnog, ekološkog i seoskog turizma. Uz određena adekvatna poboljšanja svog turističkog proizvoda i uz njegovo maksimalno strukturalno prilagođavanje savremenim zahtevima elastičnosti tražnje na svetskom tržištu, rezultati neće izostati. Naravno, za očekivane rezultate, neophodno je u narednom periodu očekivati da nosioci turističke politike poboljšaju uslove poslovanja, restruktuiranje, privatizaciju i veća materijalna i finansijska izdvajanja za prevazilaženje nagomilanih problema turističke privrede, a posebno za njen izraženiji marketing i propagandu na stranim turističkim tržištima. Prema londonskom “Observeru” (januar 2005.) Srbija je uvršćena među 20 najatraktivnijih turističkih destinacija u svetu. Pri razvoju turizma uvek se moraju uvažavati specifičnosti lokalnog stanovništva u zemlji prijema stranih turista. “Što ne nađe oslonac u srpskom nacionalnom biću, to teško može doprineti iskoraku iz začaranog kruga u kojem se ovaj narod našao” (Miljan Sforcan, 2005. str. 7374). Na sastanku Svetske turističke organizacije održane u Beogradu 20. i 21. juna 2005. predstavljene su nacionalne, regionalne i lokalne mere i aktivnosti za održiv razvoj turizma u Srbiji i Crnoj Gori (tada je bila zajednica država). Posebni separati urađeni su u domenu finansiranja turističkog proizvoda i to odvojeno seoskog, gradskog i kulturnog turizma. Saobraćaj je, slično turizmu, velika razvojna šansa Srbije, a od njega zavisi i razvoj turizma. Koridor 10 (autoput i železnica) obuhvata teritoriju osam država i krakove za još šest država. Sa zapadne strane polazi od austrijskog grada Salzburga, preko

394

M    

Ljubljane, Zagreba i Beograda do Soluna na jug, prema Turskoj, na istok. Na teritoriji Srbije je 800 od 2360 km. Predračun projekta u koji će investirati više zemalja je 1,7 milijardi evra (približno 1 milion evra po kilometru). Po projektu samo u Srbiji moguće je izgraditi 20 motela, 40 benzinskih stanica. Koridor 7, Dunavski koridor košta oko 1,0 milijardu evra, a kroz Srbiju protiče dužinom od 600km. Potencijalni finansijeri su EIB, EBRD, WB, Republika Srbija i privatni investitori. Predviđena je izgradnja 10 novih luka na koridoru Dunava, uključiv u našoj zemlji Bogojevo i Apatin.

T      

395

REZIME

Svaka zemlja stalno nastoji povećati performanse svoje privrede kroz stalne promene, koje u sebi sadrže i elemente tranzicije. Međutim, prava, krupna i revolucionarana tranzicija vrši se kad se ceo jedan svetski privredni sistem, socijalizam, transformiše tj. pretvara (preobražava) u drugi svetski privredni sistem, kapitalizam sa tržišnom privredom, koji se pokazao superiornijim. Tranzicija bivših socijalističkih zemalja u kapitalistički sistem, vrši se uz teškoće, pa i velike privredne recesije u početnom periodu 3- 5 godina. Suština te tranzicije svodi se na: t privatizaciju svojine (imovine), t prelazak na tržišnu privredu, kroz liberalizaciju tržišta, t makroekonomsku stabilizaciju i t mikroekonomsku stabilizaciju, u cilju postizanja konkurentnosti privrede. Modeli privatizacije dele se na osnovne i dopunske. Osnovni su: akcionarstvo sadašnjih i bivših zaposlenih radnika, vaučerska privatizacija i prodaja preduzeća. Dopunski modeli privatizacije su: konverzija potraživanja u ulog (akcije i udele), dokapitalizacija i reprivatizacija. Najveće uspehe u tranziciji, među bivšim socijalističkim zemljama, pokazale su: Češka, Poljska, Slovenija i Slovačka, kao i pribaltičke republike, dok model tranzicije u Rusiji, Ukrajini, Belorusiji, Albaniji, Uzbekistanu, Kirgistanu, Tadžikistanu, Jermeniji, Gruziji, zaostaje u rezultatima, iako je Rusija u kasnijem periodu ojačala svoju privredu i državu. Model privatizacije u Kini je specifičan i uspešan, mada ona nije ostvarila tranziciju sistema, u osnovi je zadržala socijalistički sistem. Srbija još nije završila tranziciju, niti je uspela da razvije projekte i privredu, koja bi joj omogućila dugoročnu konkurentnost u međunarodnoj ekonomiji.

396

M    

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21.

Definišite tranziciju. Koliko su vezane globalizacija i tranzicija? Kada je nastala tranzicija? Koja je suština tranzicije? Kakva je veza privatizacije i tranzicije? Koliko liberalizacija domaćeg tržišta utiče na tranziciju? Kakav je uticaj makroekonomske stabilizacije na tranziciju? Kakav je uticaj mikroekonomske stabilizacije na tranziciju? Koje modele tranzicije poznajete? Objasnite svaki pojedinačno. Koja se grupa zemalja smatra tranzicionim zemljama? Koji su dometi tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama? U čemu je specifičnost tranzicije u Kini? Objasnite suštinu tranzicije u Srbiji. Koji su modeli tranzicije primenjeni u Srbiji? Zašto se tranzicija u Srbija smatra nepravednom? Kako je sprovedena makroekonomska stabilizacija u Srbiji? Kako je sprovedena liberalizacija tržišta u Srbiji? Objasnite dugovnu poziciju Srbije prema svetu. Kako tranzicija utiče na proces pridruživanja naše zemlje EU? Koji su opšti efekti tranzicije u Srbiji? Kada se očekuje da će tranzicija u našoj zemlji pokrenuti razvojni proces i osetnije poboljšati standard života naših građana?

LITERATURA: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

Adolf Dragićević, Uvod u političku ekonomiju, INFORMATOR, Zagreb, 1992. Budimir Stakić, Međunarodna ekonomija, Univerzitet Singidunum. Beograd, 2004. P.E. Samuelson, Ekonomija, Vuk Karadžić, Beograd, 1969. Tadija Ivanović, Srbija Drama opstajanja, Beograd, 2004. Ljubomir Madžar, Rizici negativne sinergije razvojnih poremećaja, Ekonomski anali, Beograd, april, 2005. Narodna banka Srbije, Ekonomski pregled, januar 2005., januar 2007., januar 2009.

T      

397

7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18.

398

Mladen Kovačević, Aktuelni problemi i perspektive ekonomskofinansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom, Ekonomski anali, Beograd, april, 2005. Milorad Unković, Mere za smanjivanje deficita u platnom bilansu, Ekonomski anali, Beograd, april, 2005. str. 71 Mladen Kovačević, http:// www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Dugovi-SrbijeNemoralno novo zaduživanje; Radovan Kovačević, Mogućnosti i mere za povećanje izvoza Srbije u 2005., Ekonomski anali, decembar 2004. Observer, january, 2009. Miljan Sforcan, Azbučnik marketinga usluga, Fakultet za menadžment BK Univerziteta i Viša hotelijerska škola, Beograd, 2005. Statut Centralnog depoa i kliringa hartija od vrednosti (Službeni glasnik RS br. 113/2006.); Zakon o privrednim društvima (Službeni glasnik RS, broj 125/2004.); Zakon o privatizaciji (Službeni glasnik RS, broj 38/2001. i broj 18/2003.); Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata (Službeni glasnik RS, broj 47/2006.); World Bank, World Development Indicators, april 2007., april 2009. World Bank Group, http://II/ddp-ext.worldbank/ddpreports6/2/2008

M    

Odlukom Senata Univerziteta “Singidunum”, Beogrаd, broj 636/08 od 12.06.2008, ovaj udžbenik je odobren kao osnovno nastavno sredstvo na studijskim programima koji se realizuju na integrisanim studijama Univerziteta “Singidunum”.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 338.1(100)(075.8) 339.56(075.8) 339.13(075.8) УНКОВИЋ, Милорад, 1945Međunarodna ekonomija / Milorad Unković. - 5. izmenjeno i dopunjeno izd. - Beograd : Univerzitet Singidunum, 2010 (Loznica : Mladost grup). - XVII, 398 str. : graf. prikazi, tabele ; 25 cm Na vrhu nasl. str.: Fakultet za turistički i hotelijerski menadžment [i] Poslovni fakultet. - Tiraž 1.300. - Bibliografija uz svako poglavlje. ISBN 978-86-7912-280-3 a) Светско тржиште b) Светска привреда c) Међународна трговина COBISS.SR-ID 177939980

© 2010. Sva prava zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan u bilo kom vidu i putem bilo kog medija, u delovima ili celini bez prethodne pismene saglasnosti izdavača.