Босански рат Bosanski rat 978-86-519-1255-2 [PDF]

Zitiervorschau

Добрица Ћосић

Босански рат

П ри реди да Ана Ћосић-Вукић

ГЛАСНИК

Записи председника Савезне Републике ЈуГославије

16. аирил 1992. Из Босне стижу застрашујуће вести: почео је рат између Муслимана и Срба. Започели су га муслимански, сарајевски разбојници, убијајући Србе „четнике“. За Муслимане и њихове „зелене беретке“ сви су Срби „четници". Алија, уз политичку подршку Европе и Америке, кренуо је свој џихад за „независну и цјеловиту Босну и Херцеговину“. Одбацио је српски предлог о федерацији и конфедерацији три националне заједнице. Подржали су га лорд Карингтон, европске и америчке дипломате. Нисам очекивао да ће тај миран, замишљен човек кренути у верски и међунационални рат. Срби беже из Сарајева. „Зелене беретке“ нападају касарне ЈНА. Дуж Дрине масовни покољи Срба. Горе српска села. Наравно, Срби ће им узвратити. Биће то један од најужаснијих грађанских ратова, јер ће се водити и из освете. Муслимани - усташе и Хрвати - усташе крећу у освету над Србима. Срби, потомци усташ ких жртава, кренуће у освету за жртве из прошлог рата. Прокључала је црна босанска крв. Срби ће, као и у Хрватској, остати без подршке света. Отпочела је снажна антисрпска пропаганда. Циљ јој је да нас пред светом учини агресорима и злочинцима, да би нас потом казнили како агресори и злочинци заслужују. Ми се тој антисрпској пропаганди не умемо и не можемо супротставити... Радован ми се не јављ а последњих неколико ноћи. Чекам да ми он каже шта се догађа у Сарајеву и по Босни.

8

Д обрица Ћ осић

26. аирил 1992, Васкрс Србима у Србији није Васкрс. Наше распеће се истински наставља. Убијају нас ножевима, куршумима и гранатама; убијају нас лажима, уценама, ултиматумима. Знам одавно да је политика - сила, неморал, себични интерес. Као комунист, до 1948. године веровао сам да постоји социјалистичка политика и да се та политика заснива на истини и поштењу, разуму и општем добру. Стаљин и кремаљски генералштаб светске револуције су ме разуверили: не постоји социјалистичка политика; постоји само политика, једна иста: интерес и интерес; моћ и непоштење; лукавство, сила и неправда. Тито је потврђивао својом политиком - политику. И привео Југославију амбису. Наследницима није био потребан већи напор да докончају ту, заиста, „вештачку творевину“. Рођена у крви, Југославија у крви и умире. Али нешто ипак нисам очекивао: у свету, у Европи, у Америци, у Русији, умире свака савест, свака одговорност и потреба за истином, правом и правдом. Знам: државе, политичари, странке, њихови плаћеници - новинари, немају савести; њима истина и право нису потребни ако им нису корисни; сили је правда непријатељ. Шта се то догодило са светом кад се у њему не може наћи човек коме је савест изнад интереса и који ће да дигне глас против србофобије, тог модерног антисемитизма и расизма, против сатанизације Србије? Како је могуће да у Европи не постоје један Анри Барби и Арчибалд Рајс, или некакав „левичар“, „хуманиста , „хришћанин , „ангажовани интелектуалац , један Расел и Сартр, који би видели српску истину, супротставили се армији плаћених новинара, дивизији дипломата и шпијуна? Зар смо ми Срби заиста само зликовци, варвари, агресори? Како је могуће да се види Арканова чета у Бијељини, а да се не виде усташке бригаде у Босанском Броду, западној Херцеговини и западној Босни? Како се то зна за српске „паравојне формације", а не зна се за

Б осански рат

9

хрватске и усташке „војне“ и муслиманске „зелене беретке“? Како се то зна за велику Србију, а не зна се за велику Хрватску? Како то да се Меморандум САНУ проглашава великосрпским манифестом, а ћути се о Исламској декларац ији и легализованој усташкој идеологији у Хрватској? Зна се у Европи и Америци за Исламску декларацију и хрватско усташ тво и виде се хрватске и муслиманске бригаде које су кренуле на ЈНА и Србе. Али, нас је Немачка осудила на пораз; Европа нас је осудила на националну капитулацију; Америка је потврдила ту пресуду. [...]

16. мај 1992. Муслимани су Србима објавили рат до потпуног освајања Босне и Херцеговине и истребљења Срба из прве муслиманске републике у Европи. Јуче су у Тузли Муслимани „цивили“ убили и ранили неколико стотина војника ЈНА који су се повлачили из Тузле. Муслиманске „зелене беретке“ и чланови Патриотске лиге пуцали су из митраљеза у војнике у камионима који су пролазили улицама Тузле... Нико не јављ а да су војници пружили отпор. По обавештењима које примам из Сарајева од Николе Кољевића, био је то прави масакр на улицама Тузле. Убијено је најмање три стотине војника. А Тузла је у Босни сматрана „југословенским градом“.

28. мај 1992. Двадесет седми мај 1992. године Је кобан дан по читав српски народ. У С арајеву, у Улици Васе М искина, пред пекаром, експлодирала је граната и измасакрирала групу мушкараца и жена, који су чекали у реду за хлеб. Тај стравичан призор пренеле су све светске телевизије.

10

Д о бри ц а Ћ осић

Свет је згрожен српском свирепошћу. Који је лудак и зликовац могао топом да гађа људе који чекају хлеб? Шта се то догађа са Србима? Очајан сам, очајни смо сви. Па ми ћемо сами себе уништити, служећи својим непријатељима. После бесмисленог, „победничког“ освајања, тј. рушења Вуковара, и оне још бесмисленије црногорске „офанзиве“ на Дубровник, ово бомбардовање Сарајева је самоубилачко лудило. Јављају да су пропали преговори у Лисабону, који су били доведени до потписивања договора између Срба, Муслимана и Хрвата о оснивањ у три националне и државне заједнице, које би биле у конфедералном савезу који би чинио Босну и Херцеговину. Тај би договор окончао међуетнички, верски и грађански рат у Босни. А у миру и повољнијим међународним околностима, еволуцијом, остваривало би се државно јединство српског народа. Та могућност је, можда, засвагда пропала. Рат се наставља... Докле? С каквим исходом? С коликим жртвама? Ноћас су ми јавили с Пала да генерал Младић тврди да није српска граната погодила људе пред пекаром у Улици Васе Мискина. То технички није могуће, потврдили су балистички стручњаци. Тврди се из Младићевог штаба да Срби немају положај с којег би могла да се гађа Улица Васе Мискина. Тиме се тврди да су тај злочин извршили Муслимани да би оптужили Србе и имали аргументе да одустану од лисабонског договора... Да ли је то могуће? Убијати свој народ због политичких циљева, а злочин приписивати противнику, није ли то могуће само у исламском фанатизму, у џихадској политици? Да ли је за такав злочин способан озбиљни, замишљени, громи Алија Изетбеговић? Радован и Никола ме уверавају да је он подмукао и лажљив човек. Не разумем шта су постали људи у земљи коју сам сматрао својом отаџбином. Ако је Босна стварно „земља мржње“, како је тумачио њен највећи писац, има ли граница та босанска мржња?

Б осански рат

11

30. мај 1992. Савет безбедности данас усваја одлуке о санкцијама против Србије и Црне Горе, тј. Савезне Републике Југославије. Санкције подразумевају потпуну изолацију Србије и Црне Горе. Ако те санкције не буду довољне, прете нам и војним мерама због тобожње „агресије“ на Босну и Херцеговину. Русија је подржала санкције; православна, словенска Русија, наша последња национална нада, издала нас је под америчким и немачким притиском. Кина ће се залагати, кажу новине, за ублажење казне. Светска заједница је осудила српски народ на ропство и избеглиштво; на понижења и просјачења; на усташко и муслиманско клање, као освету наших вековних непријатеља; на разбијање српског националног бића; на комадање српске националне целине; на државу у оквиру Кнежевине Србије, ограничене Берлинским конгресом... У таквим околностима, и Срби ће вршити злочине и освете. Наступају хаос, криминал, немаштина, глад, пљачка, шпекулација, корупција... Насиље свихврста. [...]

20. јун 1992. Алија Изетбеговић је објавио Србима рат до коначне победе Муслимана. И истребљења Срба. Како с таквим непријатељем да преговарамо о миру? И колика ће бити цена тог мира? А нама је мир неопходан! Председништво Босне и Херцеговине прогласило је ратно стање. Због чега? Због својих Срба. Због „агресора“ Србије и Црне Горе, ЈНА и Српске демократске странке. Ми немамо намеру да ратујемо с Босном и Херцеговином. Ми немамо намеру да освајамо Босну и Херцеговину. Али ми морамо да помажемо Србе, своје сународнике, који се боре за животна права. Европа, Америка и читав исламски свет су против нас. Они имају права да помажу Муслимане, а ми немамо

12

Д о 6р и ц а Ћ осиђ

права да помажемо Србе. Ми смо осуђени као агресори. А треба да их убедимо да то нисмо. Да ли је то могуће? Бојим се разбуктавања рата у Босни. Хрвати су с великим снагама ушли у Босну и Херцеговину. Они су с Муслиманима против Срба. Алија још не схвата смисао Туђмановог пријатељства. [...]

14.јул 1992. Из говора пред Скупштином СРЈ приликом избора Милана Панића за председника Владе СРЈ [...] Тешко ми је да поверујем да је неком народу у овом свету до живота и мира више стало но нама. Али мир у Босни и Херцеговини не може се постићи само српским и југословенским миротворством. Мир у Босни и Херцеговини онемогућује Хрватска својом агресијом на ту земљу и анексијом њене територије. Мир у Босни и Херцеговини спречава муслимански рат за исламску хегемонију, с верским мотивима и аспирацијама. Одговорно тврдим: у Босни и Херцеговини нема више ниједног војника и официра Војске Југославије, а сва ратна техника Југословенске народне армије није повучена због оружаних дејстава хрватско-м услим анских снага на касарне и блокирања саобраћајница. Ратно наоружање Југословенске народне армије није остало само Војсци Републике Српске у Босни и Херцеговини. Муслиманско-хрватској коалицији остало је: 231 тенк, 300 топова разних калибара, 27 вишецевних бацача ракета „кол“, 60 вишецевних бацача ракета „огањ“, око 5.000 минобацача већег калибра, 100.000 аутоматских и полуаутоматских пушака, 100.000 пушака „М -48“, 5.000 снајперских пушака и 15.000 пушкомитраљеза и митраљеза, као и веће количине пешадијске и артиљеријске муниције. Такође, муслиманско-хрватској коалицији на

Б осански рат

13

њиховим територијама остало је и 11 фабрика за производњу ратних оруђа и муниције, а међу њима и фабрика вишецевних бацача и ракета, која данас ради пуним капацитетом. Војсци Републике Српске у Босни и Херцеговини остало је: 24 школско-борбена авиона, 20 хеликоптера и четири ракетна дивизиона, који су задржани на Аеродрому Бањалука, због одбијања пилота и других чланова посада да се преместе на територију Савезне Републике Југославије, јер су држављани Босне и Херцеговине; затим, остало је 300 тенкова, 231 артиљеријско оруђе разних калибара и већа количина пешадијског наоружања и муниције. Од 19. маја 1992. године ниједан борбени авион и хеликоптер Ратног ваздухопловства Војске Југославије није прелетео границе Босне и Херцеговине и Хрватске. Војска Југославије не пружа никакву помоћ у наоружању и војној опреми Војсци Републике Српске у Босни и Херцеговини, изузимајући пружање хуманитарне помоћи, и то у ограниченим количинама, нити има икаквог удела у командовању Војском Републике Српске у Босни и Херцеговини. Генералштаб Војске Југославије улаже велике напоре да, уз помоћ Унпрофор-а, извуче из Босне и Херцеговине остатак ратне технике, предлажући да се целокупно тешко наоружање на територији Босне и Херцеговине одмах ускладишти и стави под контролу Унпрофор-а. ...Ш то се тиче п аравојних формација, оне су ван наше контроле и не можемо одговарати за њ ихову делатност. .. .Не разумем зашто се не увиђа да је рат у Босни и Херцеговини међунационални, верски и грађански рат; то није рат једне нације и једне вере, да би престао вољом једне зараћене стране. Његов крај не зависи од добре воље Србије и Црне Горе. Тај се рат може окончати само вољом све три зараћене стране и вољом њ ихових иностраних заштитника. [...]

14

Д о бри ц а Ћ о с и ћ .......... ........ ..........................................................................................

7. август 1992. Америка појачава притисак на Србе. Председник Буш је необично оштро говорио против Србије. Подржава све сецесионистичке државе. Тражи изолацију Србије. Подгрева побуну Албанаца на Косову и мањина у Војводини. Очигледно је да желе да раздробе Србију. Све због непостојећих „нацистичких логора“; оних логора које су смислиле и чије су слике монтирале њихове телевизије и новинари. Маргарет Тачер тражи хитно наоружавање Муслимана из „хуманих разлога“; и Британци су ступили у заштиту „јадних Муслимана“. Рат у Босни се незадрживо интернационализује у име „мира“, „демократије“ и „права“. Неизбежна је интервенција НАТО-а против Срба. А то ће бити и крај њихове ослободилачке борбе.

8. авГусш 1992. Дивљачка, гебелсовска кампања у Америци, Европи и Британији против Срба и Србије. Никада читав свет тако клеветнички, с толиком мржњом, с толиким лажима није нападао један народ, као што се то чини у овим данима са српским народом. [...] Предложићу Савету безбедности и Бутросу Галију образовање међународне комисије, састављене од бивших логораша, да провери истинитост те безумне пропаганде. Упропастиће српски народ. Зар толико сметамо Америци, Немачкој, Великој Британији? Или се то савест Америке пере за Хирошиму и Вијетнам, а Немачке за Аушвиц, Дахау и крематоријуме? [... ] Извесно је да су на Западу одлучили да поразе Србе у Босни и с њима читав српски народ. Какав је стратешки интерес Европе да уништава српски народ? Ако је то верски циљ исламских земаља, да би основали прву исламску државу у Европи - Босну, ако је интерес Америке

Б осански рат

15

због нафте и арапског капитала да помаже исламски свет и истовремено осваја Балкан, зар Европа сме данас да следи исламски и амерички империјализам? Како се то укрстише мрачне силе историје да Срби постану жртвени јарци на крајуХ Х века? [...] Пишем писма чланицама Савета безбедности и поруке државницима читавог света, да докажем постојање Савезне Републике Југославије. Дајем интервјуе, разговарам с људима, најчешће с разборитим Мићуновићем, спремамо округли сто и изборе, а ко зна шта нас све може снаћи ове јесени.

14. авгусш 1992. Савет безбедности је одобрио употребу војне силе у Босни за тобожњу заштиту „хуманитарних конвоја". То је почетак војне интервенције у Босни. Тамо где крочи америчка чизма, слободе више нема. Уз политичку и војну подршку „међународне заједнице“, Муслимани су обезбедили остварење својих циљева. Како Срби да победе у таквим условима? Позваћу Радована да чујем његово мишљење и намере. [...]

17. авгусш 1992. Представницима парламентарних политичких странака и посланичких група данас сам упутио писмо: Н аш а зем љ а н алази с е у судбоносним искушењима и на историјској прекретници. Такве прилике налаж у сабир полит ичке пам ет и и в о љ е у циљу изн алаж ењ а најбољ их реш ењ а за будућност н арода и др ж а ве коју ст варам о. Част м и је д а В ас позовем и замолим д а учест вујет е на консулт ативном саст анку предст авника политичких

16

Д о бри ц а Ћ осић

ст ранака заст упљ ених у С авезн ој скупштини, Н ародној скупш т ини Републике С рбије и С купш т ини Републике Црне Горе, посвећеном М еђународној конференцији о Ју1ославији која ће почет и 26. август а 1992. тдине у Лондону. Очекујемо учеш ћ е председника ст ранке или ш еф а посланичке Групе ва ш е ст ранке у одт варајућ ој скупштини. В аш а мишљења би ћ еузет а у обзир приликом ут врђивањ а с т а в о в а за наст уп југословен ск е делеГације на Конференцији... Надам се позитивном одговору. [...]

20. авГусш 1992. Из бележака за припрему излагања на Лондонској конференцији о Југославији: ...Желим да изложим тачне податке ко је и када започео рат у Босни и Херцеговини и захтевам од Радована Караџића да ми те податке достави. Из његовог извештаја цитирам: Рат у Босни први су започели Хрвати против Југославије 25. августа 1991. године. Нападима на Босанску Дубицу 13. септембра 1991. године и Босански Брод 15. и 16. септембра 1991. године. Југословенска народна армија није пружила отпор. Конфузија у Председништву СФРЈ и Генералштабу. Издаје, кукавичлук, хаос у главама генерала и политичара. Уочи референдума о независној Босни и Херцеговини, 28. фебруара 1992. године, хрватска војска са артиљеријом упада у околину Травника, блокира га заједно са касарном ЈНА и фабриком оружја. ЈНА остаје пасивна. У Посавини центар хрватске агресије је Славонски Брод и околина из које протерују Србе. Неки су побијени, а неки смештени у логоре у Славонском Броду. Догодило се то 3. марта 1992. године нападом Збора хрватске народне гарде уз сарадњу муслиманских паравојних формација.

Б осанскират

17

25. марта 1992. године хрватска војска врши покољ Срба у селу Сијаковац у коме убија седам сељака и спаљује село. 3. априла 1992. године хрватска војска уз помоћ л калних Хрвата и Муслимана напада Купрес и околину. Убијено је и масакрирано више десетина Срба. ЈНА је у тим догађајима потпуно пасивна. Она није бранила територију Босне и Херцеговине којој Европска заједница и Америка још нису признале независност. Учињено је то 6. априла 1992. Почетком марта 1992. године хрватска војска уз помоћ мештана Хрвата и Муслимана прогони и убија Србе у западној Херцеговини и долини Неретве. Хрвати блокирају Чапљину и претварају је у логор за Србе. У читавој Босни и Херцеговини Србима се најављује усташки геноцид из Другог светског рата. Савезна држава и њена војска ЈНА не бране Србе од усташких покоља. Ни представници „Међународне заједнице“ који су се налазили на тим подручјима нису реаговали на усташке и муслиманске покоље Срба. Не виде их и не чују. Радован ми шаље и свој цитат из изјаве новинарима 3. марта 1992. године пред хотелом „Холидеј ин“: ...„Ја хоћу да будем поштен овде и нећу да оптужујем никога, мада смо добили информације да се Муслимани организовано мобилишу по Сарајеву и крећу према неким српским насељима. Ми у Сарајеву имамо један број хомогених насеља Срба и Муслимана. И мада су Срби у тим насељима направили неке одбрамбене формације, узнемирили се и позвали родбину из околине Сарајева. Та родбина је била спремна да дође у Сарајево. Звали су нас и питали: ’Шта да радимо?’ Ми смо рекли да ипак остану на пристојној дистанци од Сарајева и да се уздрже од било какве агресивне акције. Чак смо рекли, да ако Срби буду нападнути, три-четири сата не смеју да се бране. Нек се јасно види ко је почео овај грађански рат. Ко почне овај грађански рат свесно и намерно на њега ће пасти велика одговорност“

18

Д о бри ц а Ћ осић

25. авгусш 1992. Путујем у Лондон с Милошевићем и Булатовићем на Конференцију о чијем сам дневном реду тек синоћ обавештен. Мучна неизвесност. Шта смо ми тамо? Кога ће да занима шта ћу ја рећи? Најгоре ми је што на аеродрому морам да дам оптимистичку изјаву. Лорд Карингтон, стари енглески лисац, дао је оставку на место председавајућег Конференције о Југославији. Нешто гадно нам се скувало, а лорд не жели да га сматрају куваром.

31. авгусш 1991. Отишао сам на Лондонску конференцију с конструктивним, миротворним и демократским предлозима, спреман на компромис и жртве да би се окончао рат и СР Југославија ослободила санкција и изолације. Говор на међународној конференцији о Југославији у Лондону, одржаној 26. августа 1992. Будућност Европе неће нам опростити ако ни овом конференцијом не зауставимо ужасна страдања стотина хиљада људи, жена и деце на тлу бивше Југославије, ако ова конференција не означи преокрет у политици свих унутрашњих и спољних актера у југословенској агонији, у смислу окончања међунационалног, верског и грађанског рата у Босни и Херцеговини, докончавања државно-политичког прекомпоновања Југославије и обезбеђивања објективних претпоставки за стабилизацију и трајан мир на Балкану. Да 6и се тај преокрет остварио, неопходно је, по мом уверењу, да сви југословенски актери:

Б осански рат

19

одустану од сваке употребе силе и националистичке искључивости у остваривању државних циљева својих националних идеологија; да дијалозима, споразумима и компромисима, пре свега, сами потраже решења за окончавање југословенске агоније и крену ка интегралној нормализацији међусобних односа и уваж авањ у егзистенцијалне међузависности свих југословенских и балканских народа; да у процесима демократске револуције, настале пои • сле слома „реалног социЈализма , а коЈа се основним принципима људских права преко форума светске заједнице универзализовала као светски процес, убрзају и доврше демократске преображаје својих друштава, остваре сва људска права и права националних мањина по највишим стандардима КЕБС-а и тиме коначно раскину са тоталитаристичком прошлошћу и режимом Комунистичке партије, али и да владавином права онемогуће даље разбуктавање резидуалних енергија нацистичке, клерикалне и шовинистичке провенијенције, које су постале снажни чиниоци рата на тлу бивше Југославије; да све три стране у Босни и Херцеговини одмах престану са међусобним убијањем, етничким чишћењем, организовањем логора за цивилна лица, да омогуће свим избеглицама и прогнаницима да се врате у своје домове, укину све облике националне, верске и грађанске дискриминације и под патронатом Европске заједнице наставе и доврше преговоре о политичком уређењу Босне и Херцеговине; да Савезна Република Југославија, са конститутивним републикама Србијом и Црном Гором, буде доследна у непружању војне помоћи Босни и Херцеговини, онемогући свако учешће грађана Савезне Републике Југославије у паравојним формацијама у Босни и Херцеговини, не понови ниједан вид своје •

20

ДобРицдЋосиЂ

политичке и друге партиципације у антагонизмима југословенских народа и започне билатералне преговоре о нормализацији односа са свим новоствореним државама; - да Хрватска одмах повуче своју војску из Босне и Херцеговине, напусти војну коалицију са Муслиманима и поведе политичке преговоре са Републиком Српском и представницима осталих Срба у Хрватској; - да вођство Муслимана напусти тежњу за политичком хегемонијом у Босни и Херцеговини, прекине опструкцију у преговорима за постизање политичког споразума са Србима и Хрватима и одрекне се тежњи за конфесионалном и војном интернационализацијом грађанског рата у Босни и Херцеговини; - да вођство Срба у Босни и Херцеговини учини Муслиманима одговарајуће територијалне уступке на просторима које сада Срби бране као своје и тиме створи здраву основу за будуће уређење на темељу споразума три конститутивна народа; - да све бивше југословенске републике и нације одмах прекину медијски рат, одрекну се шовинистичке искључивости и политичке борбе свим средствима, чиме је већ изазвана патолошка мржња међу људима и народима, фрустрираним за сваку етичку и демократску комуникацију. Ако се жели да ова конференција буде преокрет у политици међународних фактора и промени стања на југословенском тлу, а сви то желимо, по мом мишљењу, разумно је: - да међународни чиниоци југословенске кризе успоставе равноправност свих југословенских учесника у одлукама и правима у докончавању државно-политичког прекомпоновања на простору бивше Југославије; - да рехабилитују порекнута начела и норме међународног права, а пре свега право свих народа на

Босански рат

21

самоопредељење, као фундаментално начело Уједињених нација; - да напусте двоструке критеријуме у тумачењу права југословенских народа, којима је тешко оштећен српски народ, особито олаким легализовањем сецесије и рушењем спољних државних граница, успостављеним Версајским уговором и мировним уговорима по заврш етку Другог светског рата, а гарантованим Хелсиншким споразумом, као и истовременим проглашењем унутрашњих републичких граница за неприкосновене, иако су те границе октроисане одлукама Коминтерне и Комунистичке партије Југославије, чиме су и узроковани међунационални ратови на југословенском тлу; - да Савезну Републику Јутославију ослободе санкција Савета безбедности заснованим на необјективним проценама карактера рата у Босни и Херцеговини и стереотипним произвољностима и фалсификатима мас-медија, који су сатанизовали српски народ и психолошки припремили светско јавно мњење да Србија и Црна Гора буду „жртвени јарци“ пројектованог Новог светског поретка, а Срби - Јевреји с краја двадесетог столећа; - да Савет безбедности повуче Резолуцију 770, којом се одобрава војна интервенција, чак и појединим државама или групи држава, чиме се Савезна Република Југославија дефакто ставља у положај таоца учесника грађанског рата у Босни и Херцеговини; - да се у мас-медијима земаља учесница ове конференције обуставе „етничка чишћења" информација; - да се одрекну притисака и кажњавања једног актера у рату, у коме учествују три стране, и остану у функцији добрих услуга и миротворне мисије. Да би се остварили основни циљеви ове конференције, разумно је, по мом мишљењу, постићи сагласност о следећим одлукама:

22

Д обрица Ћ осић

1. Демилитаризовати Босну и Херцеговину и целокупно наоружање ставити под контролу Унпрофор-а. 2. Етапно демилитаризовати читаво балканско подручје и државе које имају територијалне аспирације у односу на Балкан. 3. П ризнати државни континуитет и суб јекти ви тет Савезне Републике Југославије, ослободити је санкција и учинити је равноправним партнером у правима и одговорностима за мирно и политичко решавање свих питања државно-политичког прекомпоновања на југословенском тлу. 4. М еђународну конференцију о Југославији претворити у сталну Конференцију са седиштем у Женеви и са Југословенским мешовитим комитетом као њеним телом, који ће, заједно са одговарајућим комисијама Уједињених нација и КЕБС-а, наизменично заседати у градовима бивших југословенских република, све до закључивања државних уговора и потпуног нормализовања односа међу новоствореним државама. 5. Од држава образованих на принципу самоодређења народа створити економску, политичку и комуникацијску асоцијацију, као регију корелативну Европској заједници, и асоцијацију која тежи стварању балканске конфедерације. То су, по мом уверењу, путеви конструктивне и превентивне дипломатије, чији је циљ претварање традиционално нестабилног балканског подручја у подручје мира, интегралне демократије, слободе народа и људи. Вашој пажњи желео бих да препоручим и један поглед на будућност, не само југословенских и балканских народа. Вирус националетатизма и сецесионизма, који је у посткомунистичкој ери захватио мултинационална друштва, дијаспоричне нације и националне мањине на југоистоку и истоку Европе и бившег Совјетског Савеза, представља наслеђе комунизма и традиционалних политика.

Б осански рат

23

„Балканизација" која управо сада на нашем тлу добија трагичне размере под утицајем и спољњих чинилаца и политичких манипулација људским правима, може постати извор перманентних сукоба и разоран процес у светској заједници на почетку трећег миленијума. „Балканизацију“ није могуће санкцијама ограничавати и контролисати. Интернационална гетоизација појединих региона света у нескладу је са прокламованим демократским начелима Новог светског поретка. Таква опасна игра на Балкану вратиће се као бумеранг Европи, Русији и свету. Међународним санкцијама и војном интервенцијом не отклањају се стварни узроци сукоба, већ само умнож авају зле последице лоше политике и постају додатне енергије за убрзано „балканизовање“ других мултинационалних и мултиконфесионалних подручја. Зато мирно прекомпоновање Југославије захтева увођење нових и антиципативних начелних решења у остваривању националних и државних права, решења којима може да се изврши и оконча државно-политичко прекомпоновање балканског, и не само балканског, подручја мирним средствима и методима. С надом да ће нам ова конференција бити инспирација за дефинисање и стварање новог демократског поретка и за почетак нове, демократске ере на Балкану, желим да коначно одбацимо оружје и разумно овладамо својом судбином. Желим на крају да изразим захвалност премијеру Велике Британије Џону Мејџору, генералном секретару УН Бутросу Галију и оним учесницима ове конференције који су, политичком мудрошћу и добром вољом, тражили најбољи пут за успех овог међународног форума. Председник владе Милан Панић, који је уочи Конференције и за време њеног трајања испољио изванредну преговарачку активност, својим миротворачким радикализмом у дванаест тачака превазишао је моје ставове.

24

Д обрица Ћ осић

Панић је изјавио да влада СР Југославије признаје све границе отцепљених република и да нема никаквих територијалних претензија према суседним народима. Као доказ такве конструктивне политике Југославија је 12. августа признала Словенију, а влада изражава спремност да призна Босну и Херцеговину и са Хрватском започне преговоре о узајамном признавању. Оштро је осудио „етничко чишћење“ и обећао да ће се у СР Југославији судити сваком ко буде учествовао у том „морално гнусном“ чину. На Косову и Санџаку ће бити установљ ена људска права по стандардима КЕБС-а. Панићев говор деловао је оптимистички и реторички је сав био окренут будућности. Слободан Милошевић је говорио принципијелно, миротворно и конструктивно. Министри Европске заједнице, САД, Русије и бивше Југославије слушали су наше говоре да не чују. Они су нас третирали као кривце с доказаним злочинствима, који су ту да саслушају пресуду. Вратили смо се из Лондона потиштени, повређени, посвађани. Поражени. У Лондону је поништен Версајски уговор. И онај у Јалти и Паризу 1945. У Лондону је, као на Берлинском конгресу 1878, Србији одређена државна граница. Српски народ је лишен основних демократских и националних права. Сурово је кажњен зато што је створио Југославију и зато што се борио за њен опстанак. Стварање Југославије је тумачено као остварењ е великосрпства, а покушаји одбране те државе проглашени су агресијом на Хрватску и Босну и Херцеговину. Та Лондонска конференција има за нас учеснике из СР Југославије два садржаја и две драматургије: на једној страни је сама Конференција са својим одлукама, а на другој збивања у нашој делегацији, коју сам ја предводио, а чланови су били Милан Панић, Слободан Милошевић, Момир Булатовић, Владислав Јовановић и Оскар Ковач, са саветницима Светозаром Стојановићем и Теодором Олићем. Била је ту и повећа

Б осански рат

25

група пратилаца, преводилаца, новинара, пријатеља... Био је и Радован Караџић са својим сарадницима; био је и Драгољуб Мићуновић, председник Демократске странке, својим послом. Био је то скуп светских силника и медиокритета, моћних бирократа тоталитарне демократије „новог светског поретка“ и његових европских сателита. Ти министри су људи бесни на истину, право и правду, а Србе мрзе зато што им се супротстављају. Ниједна истинита и далековида политичка мисао није се чула из Европе и Америке у та два дана трајања Конференције о Југославији. Био је то призор тријумфалистичког западног прагматизма: по сваку цену издејствовати победу неистине, неправа и силе. И успели су. Комунистички министри су бар имали реторику која је претендовала на неку начелност и универзалност; ове „демократе“ говоре језиком нациста, лажу, прете, заповедају, пресуђују. А судило се српском народу. Судило и пресудило. Савезна Република Југославија се не признаје. Наша жеља да будемо правни наследници СФРЈ одлучно је одбачена. Ми смо осуђени као агресори на Хрватску и Босну и Херцеговину. Муслимани су наше жртве. Хрвати ни за шта нису криви. Срби су злочинци који врше етничка чишћења. Не признају им се никаква права. Авнојске границе међу републикама су државне и неповредиве. За Косово и Војводину се захтева „специјални статус". Окончање рата у Босни и Херцеговини не види се у федерацији три националне заједнице, него у унитарној мултиетничкој држави, издељеној на некакве административне кантоне... Аустријанац Мок је захтевао во јн у интервенцију у Босни. Француз Дима је тражио међусобно дипломатско признавање бивших југословенских република и очување јединствене Босне и Херцеговине. Британац Херд је, као домаћин, покушавао да остави утисак објективности, напомињући да у том рату нема невиних, али да су Срби најгори. А тражено је од Србије да Косову врати аутономију коју је имало по Уставу из 1974. године. Дански и бугарски министри

26

Д обрица Ћ осић

окривили су Србију за рат у Босни. Најгори је био Немац Кинкел, који је с нацистичком мржњом напао Србију, опомињући учеснике да не „дозволе да буду изиграни псеудојугословенством велике Србије“. Американац Иглбергер тражио је још оштрије санкције против Србије и Црне Горе и, држећи штап међу ногама, од досаде се клатио и врпољио на столици... Најгори су према Србима и Србији Немачка, Аустрија и Турска. Наши стари пријатељи! Али Америка је дириговала Лондонском конференцијом о Југославији. Европски сателити с у је само следили. А ја сам у свом говору покушао савесно да изложим стање земље под санкцијама, положај и политику СР Југославије и њена становиш та о босанском рату и путевима за постизање мира и консолидацију Балкана. У истом духу и са истим циљем говорили су Панић и Милошевић. Тај министарски и дипломатски зверињак наши ставови и предлози нису дотакли. Они су пре Конференције имали написану пресуду: Србија и Црна Гора су агресори на Босну и Херцеговину, што има адекватне последице. Када сам устао и позвао југословенску делегацију да напусти Конференцију у знак протеста, Мејџор је морао да прекине завршну седницу и да нам пошаље Бутроса Галија, па Русе Чуркина и Козирјева, да нас убеде да се вратимо на седницу. Нисам хтео да се вратим и прихватим закључак да су Србија и Црна Гора агресор, свестан консеквенци тог закључка. Седели смо у „српској соби“, несрећни и увређени, и договарали се шта да чинимо. Чуркин је улазио и излазио, убеђивао нас да је тај закључак „формалне природе“; појавио се и љигави руски министар Козирјев, опомињући нас да ћемо биги осуђени за опструирање Конференције ако се не вратимо на седницу. Нисам прихватио његово „пријатељско убеђивање". Панић и Милошевић су се поколебали и међу нама се створио раздор. Предложио сам да се гласањем изјаснимо о повратку на Конференцију и прихватању њених закључака. За повратак на Конференцију гласали су Панић, Милошевић и Булатовић; Оскар Ковач, Владислав

Б осански рат

27

Јовановић и ја гласали смо против повратка на завршну седниду Конференције. Пошто је мој глас, као глас шефа делегације, био одлучујући, ми се нисмо вратили на седницу, док нам Козирјев, односно разборити Бутрос Гали, није гарантовао да се из закључака Конференције изоставља завршна одредба којом се Србија и Црна Гора осуђују за агресију на Босну и Херцеговину, из чега би проистекле ужасне последице по будућност Србије и Црне Горе: плаћање ратне штете и других контрибуција, уз признање историјске кривице и злочина, за које следе многоврсне и дуговеке казне српском народу. Милошевић није увиђао колико су тешке последице те осуде; веровао је у њену ефемерност, уздао се у време које ће, наводно, радити за нас. Ваљда је слично мислио и Булатовић. А Милан Панић, у жељи да се оствари мир, скину санкције и постигне сагласност с Америком и Европском заједницом, прихватио је све што су захтевали Американци и Европљани, убеђен да је то наш животни интерес. Кад се наша делегација вратила у салу и заузела своја места у суморној тишини, британски председник владе Џон Мејџор, као председавајући Конференције, те репризе Берлинског конгреса за српски народ, прочитао је закључке Конференције, без последњег става по коме су Србија и Црна Гора извршиле агресију на Босну и Херцеговину. Видим у данашњој П олитици како новинари одгонетају зашто је завршна седница Конференције о Југославији имала двочасовни прекид. Не знам зашто им ту „тајну“ још нико није открио. А то је, можда, једини успех југословенске државне делегације на тој конференцији, где ме је Историја казнила да преживим судбинска искушења мојих јунака из романа Време смрти и Време зла - Пашића, Катића, Александра, Путника, Слободана Јовановића, кнеза Павла, и да се одлучујем између чувања достојанства и опстајања, између правде и егзистенцијалне нужде. Био је то, можда, најмучнији тренутак мог родољубља. Ками каже да је трагедија свест о себи. Ја је имам. [...]

28

Д обрица Ћ осић

11. сеишембар 1992. Примио сам Сајруса Венса, представника Савета безбедности и лорда Дејвида Овена, који представља Европску заједницу, а заменио је лорда Карингтона на посредничкој функцији Међународне конференције о Југославији. Њих двојица имају звања копредседника Међународне конференције за Југославију. Поздрављајући се са мном, лорд Овен ми је са осмехом рекао: „Знам све о вама. Радујем се што ћу сарађивати са вама, господине Ћосићу. Пријатељи су ме обавестили да сте ви Србин који држи реч - оно што ти Ћосић каже, то је истина. А то на Балкану није чест случај.“ Жацнула ме је та традиционална енглеска супрематија. „Истинољубље, лорде Овен, није врлина ни у енглеској дипломатији. Али и ја верујем у нашу успешну сарадњу.“ Онда смо обојица променили тему. Он је снажан, леп, испршен, самоуверен човек. Самом појавом и ставом намеће мобилност и опрезност. Рекли су ми да је био најмлађи министар спољних послова Велике Британије у овом веку и да је неком партијском игром као социјалдемократа избачен из владе и смештен у Дом лордова. Лекар је и неурофизиолог по образовању. Сајрус Венс делује доброћудно, лежерно, као стари господин. Обавестили су ме да се сврстава у либералну елиту Америке; био је Картеров министар спољних послова, дипломата с великим искуством. Та два човека нашем разговору обезбеђују значај. Панић и ја са сарадницима дуго смо и озбиљно разговарали с Венсом и Овеном о прекиду грађанског рата у Босни и решењу босанске кризе. Американац Венс и Енглез Овен су искусне дипломате с јасним циљем: мир у Босни по сваку цену. За мир сам и ја, али и за поштовање основних националних права српског народа, чиме се не угрожавају права Муслимана и Хрвата. Овен и Венс, „међународни посредници“ с вештинама интелигентних политичара, фаворизују Муслимане и ослобађају Хрвате

Б осански рат

29

одговорности за рат. Једноставно игноришу моје доказе о хрватској одговорности за започињање рата против Срба. Као да им је забрањено да говоре о Хрватима. Начелно смо се договорили о демилитаризацији Превлаке. Не верујем да ће се мир у Босни постићи задовољавањем основних српских права и интереса. Венс је начелнији и мекши; Овен је борбенији и лукавији. Панић је самоуверен, агресиван и нестрпљив; он је безусловни миротворац. Понудио им је признање отцепљених република и стране посматраче на граници с Босном. Панић верује да би нас то ослободило санкција. Нисам склон Панићевом оптимизму којим пенуши сваки његов политички говор. Настојао сам толеранцијом да одбраним свој функцијски ауторитет и сачувам преговарачку позицију СР Југославије. Ваљда сам Венса и Овена уверио да сам искрен поборник мира. А зар у то треба неког убеђивати? Треба! Свет дуби на глави и мора се доказивати идентитет. А можда и ми дубимо на глави. Милан Панић, као председник владе, приредио је у Белом двору свечани ручак у част Венса и Овена. И тим ручком у лепој трпезарији кнеза Павла „дечак с Вождовца“, „мали српски емигрант“, како себе у шали назива, из Титовог комунизма побегао је у Америку с двеста долара и постао милионер, коришћењем Белог двора, у коме се понаша као газда, доказује свој емигрантски тријумфализам: он је једини српски и југословенски емигрант из „Титове диктатуре“ који се враћа у отацбину као председник владе. Својим понашањем делује самоуверено и победнички. У његовој радости има и неке спонтане охолости. За време тог гламурозног ручка седео сам поред Сајруса Венса. Уз помоћ преводиоца, представљали смо један другом своје биографије. Посматрајући људе за трпезом, Сајрус Венс ми повери свој доживљај: „За овим столом, господине Ћосићу, једино ви и ја немамо никакве личне интересе у пословима којима смо се посветили. За моју миротворну мисију, месечна плата износи један

30

Д о бри ц а Ћ осић

долар. А ви, обавештен сам, ни плату не примате. Верујем да су нам циљеви исти и хумани.“ „У то сам уверен, господине Венс. О дсуство сваког егоизма у мотивима наших мисија учиниће нас слободним да у свему морално поступимо.“ Венс је забринут климнуо главом. Док смо пили кафу у кнежевом салону, сећао сам се својих јунака из Верника уочи потписивања Тројног пакта 1941 - кнеза Павла и Вукашина Катића, и њиховог дипломатског дијалога испод Ел Грековог Л аок оон а. Вукашин је после разговора с кнезом Павлом из Белог двора отишао пешице кући, на врх Бирчанинове. Његов творац ће са овог дедињског ћувика да се одвезе председничким аутомобилом и с пратиоцима. Али са одлуком: да дворове прогласи музејима и дворски парк - народним парком.

Сеишембар 1992.

[...] Европа нас је одбацила. Велика Британија, Француска и Русија су нас жртвовале, онако како су пред Други светски рат жртвовале Чехословачку, Пољску, Норвешку. Америка нас је продала Арапима и Муслиманима за петролеј и своју стратегију на Балкану. Немачкаубедљиво добија Други светски рат. Поражени и сами - како да не капитулирамо? [...]

25. окшобар 1992. Поводом настављања етничких чишћења у Босни и Херцеговини и непоштовања резолуције УН о забрани летова над том бившом југословенском републиком, посетили су ме представници Европске заједнице и КЕБС-а. Британски отправник послова Мајкл Џон Робинсон представљао је ЕЗ, Американац Роберт Рекмејлс КЕБС и

Б осански рат

31

Сједињене Државе, а чешки амбасадор Франтишек Липка - КЕБС. Требало је да дође и руски амбасадор Генадиј Шикин, али „није добио никаква упутства из Москве“. Мој саветник Ранчић тај разговор овако је описао у својој књизи Д обрица Ћосић или председник без власт и: ,,’Којим добром, господо?’, питао је Ћосић. Седео је уврх дугачког стола. С његове десне стране седели су гости, а с леве министар спољних послова Ћукић> проф. Стојановић и ја. Брадати Робинсон, чији је тон у комуницирању обично учтиво жовијалан, био је смртно озбиљан и почео је одсечним гласом, са цезурама ради ефекта, да чита протест Европске заједнице у којем се изражава забринутост због етничког чишћења и повреда људских права у Босни и Херцеговини и могућег ширења те праксе на Косову и у Војводину и Санџак. Чланице Европске заједнице су свесне да су све три ратујуће стране криве за такво стање, али им је јасно да су Срби главни кривци. Примили су к знању напоре да се пракса обустави, али питају: који су кораци у том правцу досад предузети? Београдско руководство мора да искористи свој утицај на босанске Србе. Робинсон је поменуо деловање паравојних формација које тврде да припадају Аркану и Шешељу. ЕЗ поздравља оснивање Комисије за истраживање ратних злочина, али је разочарана што савезни органи нису тиме били одушевљени. Међународна заједница је бесна, кривци се морају извести пред суд. Ћосић је благо додирнуо руку захукталог британског дипломате: ’Станите мало, драги господине Робинсон. Старији сам човек, не могу да упамтим све те важне ствари које сте поменули’ Робинсон је тако био прекинут и никад није успео да до краја ишчита текст демарша, а Ћосић је рекао: Ћисоко ценимо вашу забринутост и хуманистичку мотивацију. Кад се ради о етничком чишћењу, ми за спречавање тога зла немамо мањи интерес и нижу мотивацију од вас.

32

Д обрица Ћ осић

Али, у вашој бризи има доста ирационалности. Чините Савезну Републику Југославију одговорном за етничко чишћење у Босни и Херцеговини. Ја нисам председник Босне и Херцеговине, нити имам команду над српском војском у Босни и Херцеговини. Ми смо изражавали осуду, зграж авањ е и бол због злочиначких деловања свих трију страна у грађанском, међуетничком и верском рату. Осуђивати једну страну, значи фаворизовати оне две друге. Ја имам више искуства од вас у тим ужасима. Ако хоћете да говоримо о крају геноцидног рата, чинимо то заједно и сви. Звао сам Изетбеговића да дође у Женеву, још нисам добио одговор’ Ћосић пита откуд им информација о етничком чишћењу на Косову, у Војводини и Санџаку. Зар не виде колико је Срба протерано из Хрватске? Дао је налог да се приче о протеривању Хрвата из Војводине испитају и да се евентуални кривци судски гоне. Пита: могу ли му навести иједан пример да је у СР Југославији неки Хрват изгубио посао само зато што је Хрват? Понавља да жели преговоре са Изетбеговићем. Југославија је спремна да учини све што је у њеној моћи да се овај геноцидни рат заустави. То је рекао и Венсу и Овену. То је политика југословенске владе и друге политике нема. ...За деловање нерегуларних трупа у Босни Робинсон се позвао на читуље које Арканова гарда објављује у Полит ици (амбасадор Липка каже да Аркан чак лети хеликоптером српског МУП-а). Не желе да компликују посао Венсу и Овену. Што се тиче злочина, ако злочинци не буду осуђени, нема изгледа за признање Југославије и укидање санкција. Ћосић на то каже прекорно: ’Ви нас држите као таоце. Тражите да учинимо оно што не можемо да бисте нас касније додатно кажњавали. Ваша политика је катастрофална. Она ће изазвати џихадски рат светских размера. Није добро што нас уцењујете. У име људских права ширите рат чак и на три општине у

Б осански рат

33

Санџаку. Што се тиче ваших примедаба о паравојним формацијама, њих прихватамо. Оне ће нам живот затровати. То је проблем криминализације нашег друш тва’ Ћосић је у овом разговору први пут изнео шта је, у три узастопна разговора, саветовао др Караџићу. То је листа од десетак тачака која ће касније, једно време, бити помињана као ‘Ћосићева мировна иницијатива’ за Босну и Херцеговину. Предлагао је босанским Србима следеће: хитно окончање рата, деблокаду и демилитаризацију Сарајева, заустављање етничког чишћења, ликвидирање паравојних формација, увођење преких судова за пљачкаше, увођење мешовитих међунационалних мировних већа на територијама које контролишу, укључивање Муслимана и Хрвата у органе власти, амнестирање свих заробљеника осим ратних злочинаца, растурање свих логора за заробљенике, охрабривање Хрвата и Муслимана да на српским територијама слободно оснивају своје политичке и културне организације ради заштите културно-историјских споменика и богомоља.“

8-15. новембар 1992. У Женеви, на разговорима са Изетбеговићем и Туђманом о босанском рату, миру и уређењу Босне и Херцеговине, вођеним под неизбежним руководством Сајруса Венса, у име Савета безбедности УН, и лорда Овена, као представника Европске заједнице, уз учешће Радована Караџића, Момчила Крајишника, Николе Кољевића и Алексе Бухе, није постигнут никакав напредак. Радован је упоран у тврдњи да Босна и Херцеговина може бити само држава три националне заједнице које су конфедерално повезане; Алија је још упорнији у ставу да Босна и Херцеговина треба да буде унитарна држава; Туђман и ја не верујемо у опстанак државе Босне и Херцеговине, која нема ни

34

Д обрица Ћ осић

историјско, ни етничко утемељење, што доказује грађански рат геноцидног карактера сва три народа, па зато треба уважавати политичку вољу тих народа. Венс и Овен захтевају хитно обустављање рата и ново уставно уређење; Босна и Херцеговина треба, по њиховом уверењу, да буде федерација девет или десет неетничких кантона. Неће поделу Босне и Херцеговине; хоће по сваку цену да сачувају ту вештачку државну творевину, којој су комунисти и Тито дали историјску егзистенцију. Настојао сам, подржавајући Србе, да пронађем компромис. Нисам успео. [...]

19. децембар 1992. Јавили су ми вечерас да је Радован Караџић изабран за председника Републике Српске. Он јесте политички најспособнији човек кога има Република Српска. Песник, а лекар, даровит вођа, добар говорник, велики борац, ауторитативна личност, али максималист у циљевима; у неким схватањима и конзервативан политичар. Ми се озбиљно разликујемо у важним питањима стратегије и тактике, али га подржавам у борби за српску републику у Босни. Ствара се српска држава преко Дрине, Срби ће остварити своја национална и грађанска права. Велики историјски догађај. Дрина више неће бити „крвава међа“. Сада треба свим снагама у мир. Сачувати изборено и створено.

30. децембар 1992. Вратио сам се из Женеве. Налазимо се пред ултиматумом: ако не прихватимо план о уређењу Босне и Херцеговине с десет провинција и на новим уставним принципима који су припремили Венс и Овен, иза којег стоје Европска заједница и Америка, чека нас бомбардовање српских положаја у Босни и Херцеговини,

Б осански рат

35

мостова на Дрини и свих комуникацијских средишта у Југославији, која нас повезују с Босном. Муслимани ће добити слободу да увозе оружје, чиме ће бити окончано војно преимућство Младићеве војске. Војна интервенција, бомбардовање, требало је да почне 7. јануара, па је, ваљда из религиозно-хришћанског сентимента према православним Србима и њиховом Божићу, одложено за 15. јануар. Мислим да овај ултиматум није само психолошки притисак на „бандоглаве Србе“. Наступају заиста судбоносни дани за српски народ. Из Женеве носим страх од војне интернационализације босанског рата, уз снажну војну и политичку подршку Америке и исламског света. А у таквом рату Срби губе. Лорд Овен ме је уверавао да следи војна интервенција ако не прихватимо Венсов и његов план. Венс и О вен, обавештени о мојој намери, саветују ми да ни по коју цену не подносим оставку на дужност председника Републике и да не наносим штету започетом мировном процесу. У Женеви сам примио француског министра Ролана Диму, који на нас врши притисак да прихватимо Венсов и О венов план о Босни. Захтевао је да му изнесем своје мишљење о Косову и Метохији. Покушао сам да га убедим да се Албанци не боре за демократска права него за Косово републику и отцепљење од Србије и Југославије, опструирајући грађанска права која имају. Није ми веровао. М оју концепцију трајног решења албанско-српских односа разграничавањем и поделом територије на Косову није прихватио, сматрајући да се тиме угрожавају македонски интереси. Рекао сам му да ми Срби немамо никаквих територијалних претензија према Македонији; ми тражимо да се дају права српској националној мањини у Македонији и Србији призна историјско право на културно-верске споменике створене у средњем веку, када је македонска територија била у саставу српске државе. Дима је одбио да прихвати моје захтеве за универзализацијом права на самоопредељење балканских и југословенских

36

Д обрица Ћ осић

народа, чиме би се трајно решили иманентни национално-државни проблеми балканских народа. Није се сагласио ни с мојим схватањима о неодрживости мултиетничке и самосталне државе Босне и Херцеговине. Рекао сам му: „Ако није могла да постоји мултиетничка Југославија, како може после оваквог ужасног грађанског рата да постоји мултиетничка Босна и Херцеговина?“ На то питање није имао одговор. Излагао је општа схватања Европске заједнице. Тај Ролан Дима ме ничим није импресионирао. А пренео ми је Митеранов савет да не подносим оставку и да и даље делам на успостављању мира у Босни. То 6и требало да значи да ја имам подршку Европе за спољну политику коју заступам. Вероватно им је корисно. Други пут и дуго разговарао сам с Козирјевим. Бледа, хладна, конвенционална личност. Тај човек ни својим очима не улива поверење. Представља се као дипломата велике силе, а по идејама је само курир Запада. Посредује, али неубедљиво. Не верујем у руску улогу. И он ми је, из неког разлога, пренео Јељцинову поруку да истрајем на својој дужности. Разговор с Бутросом Галијем донео ми је мало спокојство. Тај разборити Египћанин разуме босанску несрећу; схвата верски карактер тога рата и његове енергије. У једном тренутку је узвикнуо: „Молим вас, реците ми као човек, шта ја да радим да се рат у Босни оконча?“ Изложио сам своје погледе. Пажљиво ме је саслушао. Мисли објективно, али врло обазриво. Н аговеш тава америчке и исламске намере да и војно интернационализују рат у Босни и остваре победу Муслимана и Алије И зетбеговића. Он је, наравно, одлучно за мир, али не крије сумњу у могућност споразума с Муслиманима. Био је то одиста озбиљан разговор са озбиљним човеком, који је, нажалост, само дипломатски чиновник „међународне заједнице“. И Бутрос Гали ми је саветовао да наставим миротворну политику. Ћутао сам. Тај египатски Копт као да је схватио да се колебам, па је некако заповедно рекао: „Ви морате да наставите политику коју сте започели."

Б осански рат

37

Није ми сасвим јасан тај савет спољних чинилаца „југословенске кризе“ да останем на дужности председника. Значи ли то да ће ме подржати? Највероватније виде у мени човека спремног на компромисе у преговорима који се воде и који предстоје. Али таква политика нема велику подршку у српском народу. У Женеви је постигнута једна значајна политичка сагласност између Туђмана и мене у разговорима у „четири ока“. Туђман и ја смо чврсто уверени да се мир у Босни може постићи само стварањем конфедерације три националне заједнице. Туђман сматра да БиХ као држава никада у историји није постојала нити може да постоји. Изразио сам пуну сагласност с Туђмановим ставом. Договорили смо се да на тој основи утичемо на своје сународнике у Босни: ја на Србе, он на Хрвате, и учинимо их савезницима. Босна је до сада једино питање о коме смо се Туђман и ја сагласили. Ако би се Караџић и Бобан споразумели, Алија би се нашао у тешком положају. Туђмановој и мојој концепцији конфедерације Босне и Херцеговине одлучно се супротстављају Европска заједница и Америка, преко копредседника Међународне конференције о Југославији - Сајруса Венса и лорда Дејвида Овена. Али ако Хрвати и ми будемо јединствени у политици према Босни, постоје изгледи да се изврши преокрет у „босанској кризи“. М услимани концентриш у јаке снаге на И гману и спремају се за велику офанзиву. Десетине хиљада Срба преко Дрине пребегле су у Србију. Нисам о томе разговарао с Алијом. Венс и Овен су проценили да, у овом часу, више изгледа на успех у разговору с њим о заустављању офанзиве може имати Туђман, као његов досадашњи савезник. А и они ће да врше притисак на Алију. А у Скупштини, Влади Милана Панића изгласано је неповерење. Савезни парламент се понаша као пијанац: земља пред војном интервенцијом, а они Влади одричу поверење и збацују Милана Панића. Блесава одлука. Ни трунке државничке мудрости у најкритичнијим часовима

38

Д обрица Ћ осић

српског народа. Лако, бахато је потрошена српска, јутословенска шанса - Милан Панић као мост према свету. Ми немамо човека за комуникацију са светом као што је Панић. Он по свом хабитусу није политичар; није лако с њим радити и усмеравати га по танкој и вијугавој линији националне политике, коју он не разуме добро, али смо морали с њим сачувати сарадњу и користити га за излазак из изолације, што је наш примаран интерес и циљ. Тај способан и успешан пословни човек са својим америчким искуством и модерним економским схватањима, могао је у нашу замрлу и примитивну привреду да уноси своје искуство, дух рационалности и ефикасности. Странке које су победиле на изборима, предвођене Милошевићем и Шешељем, наступају против тог државног интереса. Истерују своје страначке страсти и личне омразе. Шешељ је оптужио Панића да је покрао паре и затражио његово хапшење, иако је тај председник владе за путовања у иностранство трошио свој новац. Нема разумне политике у држави у чијем парламенту је стратег Милошевић, а најгласнији политички говорник Војислав Шешељ, дошљак, четник и силеџија. За његово постојање и деловање у Србији и сам сам много одговоран. И Брана Црнчевић је своју говорничку вештину издашно користио против Панићеве „издаје“. У Бранином родољубљу премного је сатире да би било уверљиво. Радоје Контић обављаће дужност председника док се не образује нова влада. Влада ми је сада најтеже питање. Борићу се за концентрациону владу. Учинићу све да убедим Милошевића да схвати тежину положаја у коме смо се нашли. Муслиманска офанзива у Босни угрожава хидроцентралу на Дрини. Гранатирањем наше територије, Муслимани ме приморавају да вршим дужност и врховног команданта Војске Југославије. Историја има свој смер и свој хук. Понела нас је у вртлог, све, и мене. Рођендан сам „прославио“ вечером с Тасом, Војом, Ацом и нашим оданим женама, уз разговоре о политици и

Б осански рат

39

рату. Нисам од пријатеља скривао забринутост и нерасположење. Чека ме наставак преговора о Босни у Женеви. Јавили су ми се Ана, Зоран и унучићи. Милена некако сетна. Никола строг. Растужили су ме, ипак. За какав свет расту садашња деца? И колика је моја одговорност за њихову будућност? Сасвим безначајна.

9. јануар 1993. Председавајући Савета министара Европске заједнице, Данац Јенсен, донео ми је ултиматум Европске заједнице: ако не прихватимо женевски споразум који диктирају Европска заједница и Америка, предстоји нам потпуна политичка и економска изолација, тежа од досадашње. Затварају нам и последње рупице на логору у који су нас затворили, удвостручујући бодљикаву жицу и страже. Јасно нам каже Данац Јенсен: „Ви сте одоворни за рат у Босни и све његове несреће. Чека вас мрачна будућност." Мрачнија, дакле, и од садашњице! „Или ће Срби да живе заједно с Муслиманима, или неће постојати", прети и Данац Јенсен; тако нам је само Хитлер претио. Нова европска демократија неодољиво подсећа на Хитлеров „нови поредак11. Очитао сам политичку лекцију том европском игноранту, северњачки дрском и суровом, и одбио ултиматум. [...]

13.јануар 1993. Прошле ноћи вратили смо се из Женеве. Пратила ме је Божица, да имам поред себе неког ко није политичар, коме смем све да кажем, ко ће ми рећи оно што му срце мисли. Изузетно драматични преговори о прихватањууставних принципа нове Босне и Херцеговине и мапа десет аутономних провинција, по којима око петсто хиљада Срба

40

Д обрица Ћ осић

треба да живи у провинцијама у којима ће Муслимани бити већина, а у неким Хрвати, што Караџић није могао да прихвати. По понашању Венса и Овена, мора се закључити да су Америка и Европа чврсто одлучиле да сачувају самосталну и мултиетничку Босну и Херцеговину. Два дана и једну ноћ смо се спорили, свађали, усаглашавали. Мапе провинција које предлажу Венс и Овен, а које су исцртали Финац Марти Ахтисари и Немац Фред Ехард, заиста нису праведне. Српска територија је разбијена. Не дају Србима ни коридор између Крајине и Семберије, на чему нарочито инсистира Радован с друговима. И ми смо се мучили између мира и неправди; између мира и свести о узалудности српских жртава. Хрвати нису имали већих колебања. Задовољни су мапама; њихове етничке територије су јединствене. Муслимани су незадовољни, али су избегли да они буду разбијачи конференције, препуштајући ту улогу Србима. Милошевић, Булатовић и ја, с министром Дукићем и нашим политичким и војним саветницима, определили смо се за прихватање Венсовог и О веновог пројекта, жртвујући неке значајне српске интересе само да бисмо постигли мир и ослободили се санкција. У тим преговорима Милошевић се показао као ванредан тактичар у политичкој и дипломатској бици. Врло луцидно и вешто је бранио српске интересе, али и мир. Првог дана нисмо успели да убедимо Караџића, Кољевића, Крајишника и Буху да нам општи државни и национални интереси налажу да по цену великих жртава постигнемо мир и извучемо се из међународне блокаде. Расправу и свађу наставили смо у хотелу „Берг“, где смо одсели ми из Југославије. Око поноћи дошли су Венс и Овен да утичу на Караџића и другове. Безуспешно. Ја сам учествовао у убеђивању Срба из Републике Српске од десет увече до два по поноћи, када ме је мој лекар доктор Бошковић, забринут за моје здравље, извео напоље, у апартман у коме ме је чекала Божица с Радовановим пратиоцима.

Б осански рат

41

Била је то заиста драматична, жестока, мучна ноћ, чијег смо исхода сви били свесни. Знали смо да се одлучује о рату и миру, о слободи и правима Срба, о опстанку Републике Српске, али и о опстанку Савезне Републике Југославије. Невероватна је упорност Радована Караџића и другова да остваре сво је циљеве. То су фанатични и тврдоглави политичари. Нису напуштали своје позиције ни пред каквим аргументима, јер су били дубоко свесни неправде која им се чини. Носили су их борилачка вера њихове војске и одговорност пред њом и народом за политички исход тог ужасног рата. Милошевић је снагом политичке прагматике и аргумената, али и грубим претњама, па и увредама, настојао да убеди Караџића и другове да прихвате уставне принципе и мапе, које су за њих спорније од уставних принципа. Они су веровали да бију историјску битку за српски народ и борили су се фанатично. Ја сам упорно заступао идеју компромиса у прихватању Венсовог и Овеновог предлога, ширио приступе том предлогу, отварао нове хоризонте српском питању. Али нисам имао снаге да до краја издржим ту свађу око српске судбине, у којој је било мало братског. Ујутру сам сазнао да су вође Републике Српске у свануће отишле у свој хотел, неубеђене и очајне. Милошевић, Булатовић и ја, у десет пре подне, смрачени смо отишли у Палату нација, где су нас сачекале стотине новинара, магнетофона и филмских камера, поред којих смо прошли неми. Био је то догађај за прве странице светских новина и прве вести светских телевизија: рат или мир у Босни. Разговор, то јест расправа између нас Срба, наставио се у нашој „српској соби“, али договор нисмо постигли. Главна заврш на седница је два пута одлагана зато што ми нисмо могли да се споразумемо. Најзад смо морали да закључимо: на завршној седници свих делегација којима председавају Венс и Овен, ја морам да искажем несагласност са ставовим а представника Републике Српске

42

Д обрица Ћ осић

и супротставим се Караџићу и друговима. Полазећи на седницу, стојећи сам исписао петнаестак најболнијих реченица у мом списатељском и политичком животопису, којима сам прихватио предложене принципе и мапе као основ за даље преговоре, изражавајући несагласност с Караџићем и његовим друговима. Док сам читао нашу изјаву, муслимански србомрзац Харис Силајџић се осмехивао. Караџић је мирно примио наше мишљење и изјавио да ће, уз консултовање народа, Владе и Скупштине, настојати упорно да ради на прекиду рата и остваривању мира. Венс и Овен нису крили љутњу и нерасположење због својих посредничких неуспеха. Не верујем да ће Скупштина Републике Српске прихватити женевске принципе за окончање босанског рата. Хрвати су их прихватили, и то не кријући своје задовољство, особито мапама. Разговор с Туђманом је потврдио наша претходна несагласја о српском питању у Хрватској. Ипак, договорили смо се да наставимо да радимо на нормализовању међусобних односа. Напустио сам Женеву, неуверен у близак мир у Босни и Херцеговини. И уверен да читав Запад пристрасно и снажно подржава Муслимане. Запад са исламским светом је антисрпски расположен и неће нам дозволити да остваримо своја национална права. Настављају се наша судбинска искушења.

16. јануар 1993. Субота, у кући сам, јутро. Обавештавају ме да су Муслимани минобацачима бомбардовали Бајину Баш ту и Перућац. Око Скелана се воде жестоке борбе. Муслимани убијају редом, пале српска села, протерују Србе преко Дрине. Бије се битка за Дрину. То је етничко чишћење Срба. Велике жртве на обема странама.

Б осански рат

43

Заступник божји на земљи, папа Војтила, критикује Европу због равнодушности према угроженим Муслиманима, захтева кажњавање агресора и војну интервенцију против Срба. [...]

18. јануар 1993. Пре два дана муслимански гарнизон из Сребренице, којим командује неки зликовац Насер Олић, бивши официр ЈНА, убио је и масакрирао у Скеланима више од педесет цивила. То не виде европски „хуманисти“ и америчке „демократе“. То није снимила ни чула телевизија Си-Ен-Ен, која иначе све види и све чује. Тај догађај није