Sveti Petar Atonski u vizantijskoj i južnoslovenskoj tradiciji 8653106111, 9788653106119 [PDF]

Zitiervorschau

БИБЛИОТЕКА

ORTOGRAF Књига 9

Зорица Витић СВЕТИ ПЕТАР АТОНСКИ У ВИЗАНТИЈСКОЈ И ЈУЖНОСЛОВЕНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ

Уредник ЖАРКО ЧИГОЈА

Зорица Витић

СВЕТИ ПЕТАР АТОНСКИ У ВИЗАНТИЈСКОЈ И ЈУЖНОСЛОВЕНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ

Српскословенско издање Житија светог Петра Атонског Зорица Витић Превод најстарије Службе и Житија светог Петра Атонског са грчког Марина Вељковић

Београд 2020.

Штампање ове књиге омогућио је Републички секретаријат за вјере Владе Републике Српске

Свети Петар Атонски, Протатон, Кареја (1290–1300)

НАСТАНАК И РАЗВОЈ КУЛТА СВЕТОГ ПЕТРА АТОНСКОГ

П

рви светогорски подвижник, свети Петар Атонски (12. јун), провео је у „перивоју Пресвете Богородице” више од пет деценија у осами и најстрожем уздржању, свакако у време пре настанка великих киновијских манастира (уп. Папахрисанту 2003: 51–57). Развој његовог богослужбеног штовања текао је постепено: након чудесног проналажења моштију, неизвесно колико дуго после упокојења, атонски монаси спонтано су почели да им одају поштовање, те се богослужење у спомен светитеља природно почело понављати сваке године.1 Најстарије писано сведочанство о њему, Канон посвећен „нашем преподобном оцу Петру Атонском”2 Јосифа Химнографа,3 сачињен је 1   Византијска црква никада није придавала нарочит значај званичној процедури проглашења светитеља, признавање је понајвише зависило од осећања која је заједница гајила према тој изузетној личности, потом се штовање светитеља ширило, и на крају је могло бити прихваћено у читавој Цркви (Папахрисанту 2003: 54). О сасвим сличном поступању када су у питању српски светитељи уп. Трифуновић 1970: 18–20. 2   Препис Канона пронашао је владика Порфирије Успенски на путовању по Светој Гори, а писца је идентификовао на основу акростиха ( ). У својој Историји Атона, овај велики путник и познавалац хришћанског истока први је изнео претпоставке о хронологији Петровог живота. По његовом мишљењу, Свети се упокојио 734. године, а монаси Климентовог манастира дуго су скривали његове мошти (Порфирий 1877: III, 1, 14–15; 20). Међутим, у свим потоњим проучавањима, како ћемо показати, време Петровог подвига ипак се смешта знатно касније. 3   Светитељ пореклом са Сицилије, прославља се 3. априла (812/818–886). Боравио је у Солуну и у Цариграду. Припадник Студитске песничке школе и веома плодан писац (преко 600 канона и известан број кондака и стихира), изузетно је допринео уобличавању канона као поетског облика. Неке од својих многобројних црквених песама посветио је и светитељима свога времена. Уп. ODB 1991: II, 1074, као и исцрпну одредницу у Православној енциклопедији (Макаров 2013: 58–68).

8

Зорица Витић

највероватније између 831. и 841. године (Papachryssanthou 1970: 19; Naumow 2010: 192–193).4 У овом поетском спису са мало биографских детаља наглашено је Петрово дугогодишње тиховање, као и чудотворне, мироточиве мошти откривене после много година. Дионисија Папахрисанту сматра, међутим, да време које је протекло између проналаска моштију и настанка Канона није морало бити нарочито дуго, јер би елементи које Јосиф наводи (дубоко укорењено поштовање, приврженост Петровом спомену, његово посредништво у молитвама) били још богатији да је та два догађаја делио дужи период (Папахрисанту 2003: 54–55). У успостављању хронологије ваља узети у обзир и чињеницу да су монаси своје трајно обитавалиште на Атосу нашли највероватније током последњих деценија VIII века. То се може закључити на основу навода Јосифа Генесија, који у Историји царева (обухвата период између 813. и 886. године) посебно издваја 843. годину, када се на сабору у Цариграду поново успоставља штовање икона у Византији. Генесије помиње монахе са Олимпа, Атоса и из Киминаса који су се тим поводом запутили у Цариград (Rigo 1999: 8). Убрзо потом, судећи према Житију светог Јевтимија Новог Солунског (†898), Света Гора постаје привлачна монасима из читавог Царства. Тако се и Јевтимије Нови око 859. године одлучује да напусти свој манастир на Олимпу и да се једно време посвети усамљеничком подвигу на Атосу.5 Јосифов Канон централни је део најстарије Службе светом Петру Атонском,6 једноставне по структури, студитског типа, која про4   Антонио Риго ипак је мишљења да се као једина сигурна хронолошка координата може узети време смрти Јосифа Химнографа – 886. година, а да претпоставка Д. Папахрисанту да је Канон настао на основу локалне усмене традиције током Јосифовог боравка у Солуну 831–841. године није подржана никаквим доказима (Rigo 1999: 8). 5   Могу се издвојити четири карактеристична атонска периода у Јевтимијевом животу. Први и најдужи боравак (859–863) обележен је заједничким строгим подвигом са монахом Јосифом, који се већ тамо био затекао, а други, веома кратак (863–864), прати запажање Јевтимијевог животописца Василија о тадашњем броју монаха на Светој Гори: „Преподобни Јевтимије не остаде дуго на Атону, јер не нађе жељено безмолвије. Пређашња пустиња бејаше густо насељена новим подвижницима.” (уп. Папахрисанту: 2003:58–69). 6   Издање: Papachryssanthou 1970: 34–41. У питању је облик службе типичан за средину IX века – један седалан, три стихире и канон Светоме, а сачувана је у рукописима од краја Х столећа. Најстарији препис словенске Службе потиче из 1459. године, а извесне строфе, без Канона, сачуване су у српскословенском минеју из Ве-



Свети Петар Атонски

9

славља мањег, локалног светитеља. Осам песама Канона немају једнак број тропара (строфа) – првих пет састоје се од по три тропара и једног богородичног (тропар у част Богородице), док су последње три песме опширније (четири тропара и богородичан). Топика и метафорика коју користи Јосиф Химнограф уобичајена је у прослављању светитеља-пустиножитеља:7 становник горе и пештере, далеко од људи, ослобођен сваке страсти, Петар избегава демонским замкама и стрелама и односи победу над вечитим непријатељем (4. песма). Наглашено је физичко и духовно усхођење анахорете, који, попут Мојсија, „узлази на гору врлине” (5. песма), те се на Атону настањује као Илија на Кармелској гори (8. песма). Овај имењак и ученик апостола Петра постаје „стена вере” (метафора заснована на значењу имена Светог, 6. песма), „пречисти сасуд”, „стециште божанске милости” у којем блиста незалазна светлост Свете Тројице (1. песма). Најуочљивији елемент штовања „новога” Петра – мироточиве мошти, „скривено благо” пронађено после много година (5. песма) – представљене су као „тамјан Христов” и уздарје за анђеоски живот у ненастањеној пустињи (7. песма), а таква прегнућа подвижнику доносе победнички венац дарован од самога Христа (6. песма). Канон се заокружује захвалношћу за свето миро које својим миомирисом обухвата верне (9. песма).8 У складној и једноставној Јосифовој химни неколики мотиви кључни за Петрово прослављање успешно се варирају, кроз понављања допуњују и тако наглашавају изузетност подвига првог атонског аскете. У другој половини IX века и извесни Арсеније саставио је канон посвећен светом Петру, са акростихом „Стена монаха”, али за 5/6. јун. У њему су такође представљени предани пост, бдење, борбе са демонима, живот у пустињи попут светог Илије и Јована Крститеља, откривање моштију у „последње време”, као и посмртна чуда која привлаче ходочаснике (Acconcia Longo 1972: 11–22). Не може се са сигурношћу утврдити да ли је реч о истоме светитељу, али извесно је да овај канон, за разлику од лике Лавре (Z-42) из средине XIV века (Naumow 2010: 194). Превод Службе са грчког на савремени српски језик, који је сачинила Марина Вељковић, налази се у завршном делу књиге. 7   О Јосифовим канонима посвећеним нешто другачијим типовима подвижништва (свети Алексије Божји човек и свети Јован Каливит) в. Савова 2015: 75–116. 8   Служба се у најстаријим преписима окончава на крају 9. песме, без једног завршног тропара, икоса, кондака и седална сачуваних у млађим преписима (Naumow 2010: 194).

10

Зорица Витић

Јосифовог, није имао нарочитог утицаја на даљи развој штовања светог Петра Атонског (Rigo 1999: 9; Naumow 2010: 195). Међутим, постојање Арсенијевог канона може наводити на општији закључак: успостављени култ светог Петра несумњиво се односио на све анонимне одшелнике Атоса, његове савременике, једнако колико на стварног анахорету чије су реликвије нађене (Живојиновић 1995: 14). * Овакви богослужбени текстови природно најављују и предодређују најобимније и најзначајније књижевно дело посвећено Светоме – Житије светог Петра Атонског (ЖПА). Написао га је монах Никола,9 и то, како сам у уводу наглашава, „по отачаској заповеди”, највероватније крајем Х века. Са историјског и биографског становишта писац не доноси значајне новине у односу на Јосифов Канон. Као светогорски монах и сведок већ развијеног локалног култа, Никола је морао свом јунаку обезбедити прошлост, а онда и деценије Петрове аскезе обогатити детаљима везаним за усамљенички живот. Прво је постигао, како ћемо видети, преузевши чудо светог Николе везано за војника Петра Схоларија, а друго уз озбиљно ослањање на дугу и разноврсну традицију аскетских житија. На крају кратког увода Никола наводи речи чувеног епископа и утицајног хришћанског писца и мученика Методија Патарског († 311), заправо цитирајући истоименог патријарха, Методија Цариградског († 847). Те су се две личности истог имена могле помешати или из жеље да се живот Светог веже за славни IV век, или једноставно из незнања. Друго објашњење чини се вероватнијим управо зато што писац, иако о себи говори као о млађем савременику Светога, очевицу крађе моштију, ипак ЖПА пише више од столећа касније, када је до такве забуне могло много лакше доћи. Приповедање почиње кратким представљањем похода на Сирију, у којем високи војни заповедник Петар доживљава војни пораз, и, након заробљавања, бива одведен у тврђаву у Самари. У оковима, у тамници, преиспитује се и моли светом Николи и светом Симеону Богопримцу.   Ранији покушаји идентификације писца: Никола Синаит (IX век) и Никола Катаскепинос, писац из прве половине XII века, из манастира Богородичиног Покрова на Босфору који је подигао цар Манојло I Комнин (Papachryssanthou 1974: 52). 9

Свети Петар Атонски



11

Молитве су му услишене, ослобођен је, и под вођством светог Николе стиже у Рим. Тамо га, у цркви Светог апостола Петра, замонашује папа. С његовим благословом напушта Рим, и већ током пловидбе чини чуда – исцељује болесну породицу задивљујући морепловце. По Богородичиној жељи, брод се зауставља код атонске обале, где Петар и остаје. Подвизава се 53 године, а храну му до смрти доносе сами анђели. Пред смрт се исповеда ловцу који га је пронашао ловећи јелена. После годину дана ловац у пећини проналази тело Светога. Одмах почињу чудесна исцељења. Убрзо потом ловчева дружина испловљава с Петровим моштима, али брод сâм пристаје надомак Климентовог манастира (касније грузијски манастир Ивирон). Онда су чудотворне мошти пренесене у Кареју и са посебним почастима постављене у цркви Протатона посвећеној Богородици. Двојица монаха их краду и односе у село Фокомис10 у Тракији. Исцељења се настављају, а тамошњи епископ откупљује мошти и смешта их у цркву посвећену светом Петру. Житије је употпуњено пишчевом завршном поуком. Проучавалац Новога завета и црквене историје, Кирсоп Лејк, у књизи о почецима монаштва на Атосу, први је издао Николино Житије према рукопису Велике Лавре бр. 79 из XII века, уз увид у још три светогорска преписа (Lake 1909: 18–39). Немајући сазнања о постојању Канона Јосифа Химнографа, Лејк време светитељевог подвига смешта касније од свих осталих проучавалаца, између 840. и 890. године, заснивајући датирање на Петровом утамничењу у Самари (престоници Абасидског калифата од 836. до 892. године), ходочашћу и замонашењу у Риму (пре 842, године смрти цара-иконоборца Теофила), као и на помену манастира светог Климента (постојао од 880. до 980, када је запустео, а онда уступљен Јовану Грузијцу), потоњег Ивирона (уп. Lake 1909: 11–17). Изразит помак у проучавању ЖПА донело је откриће Густава Анриха, који је, у капиталном делу посвећеном светом Николи, објавио Похвалу светом Николи Мирликијском приписану цариградском патријарху Методију († 847). Похвала садржи житије светог Николе са три постхумна чуда (Anrich 1913: 153–182). Последње чудо (поглавља 48–59) односи се на извесног Петра Схоларија, војника којег су заробили Арабљани,11   Друго читање „Фотокомис”, према једној групи грчких преписа ЖПА, потврђено је и у рукописној традицији Слова о светом Петру Атонском Григорија Паламе (Papachryssanthou 1974: 39–40; Rigo 1999: 16). 11   Ово казивање вероватно потиче из времена византијско-арабљанских сукоба и представља сећање на заробљавање угледних Византинаца код града Аморија (12. 10

12

Зорица Витић

а управо тај део писац Никола искористио је за почетно представљање свог јунака.12 Тиме су Лејкове претпоставке доведене у питање, потом и оповргнуте (Binon 1939: 41–53), а тек је седамдесетих година прошлог столећа Дионисија Папахрисанту начинила издање најстарије Службе светом Петру према преписима X–XII века (Papachryssanthou 1970: 27–41) и поново размотрила све дотад познате чињенице о ЖПА (Papachryssanthou 1974: 19–61). Установила је да у Житију постоје три целине које је хагиограф преузео из три различите традиције уједињене заједничким именом Петар.13 Први део представља поменуто чудо светог Николе, следи нарација о педесетогодишњој аскези у атонској пећини, док је завршни део везан за чудесна дешавања у вези са моштима у Тракији, која писац приписује светом Петру, иако се, по свој прилици, ради о неком локалном светитељу (уп. Papachryssanthou 1974: 30–32). Неки делови Јосифовог Канона о чудесном налажењу моштију и о њиховим чудотворним моћима поткрепљују ову хипотезу, али, нажалост, чињенице о Петровом култу у Тракији то не потврђују (Rigo 1999: 16–17). ЖПА се стога не може узети као веродостојан историјски извор,14 али свакако употпуњава слику монашког живота на Атосу с краја X столећа, из Николиног времена, и највероватније настаје као хагиографски аргумент за становиште по којем би анахореза била једини прави монашки пут (Flusin 1993: 36). Потврда за то може се наћи у двама непосредним пишчевим обраћањима, у којима се осећа оштра осуда иночког живота у било каквом благостању или богатству. Извесно је да Никола мисли на моћне новоосноване манастире (60–70. године Х века), попут Лавре свеавгуст 838. године). На основу тога би се утамничење, чудесно избављење и путовање војника Петра у Рим могло одвијати крајем 30-их и почетком 40-их година IX века, свакако пре поновног успостављања штовања икона у Цариграду 843. године (Rigo 1999: 14). 12   Прича о Петру блиска је и другим изводима који баштине чуда светог Николе. Тако у двама рукописима из XI столећа постоји комбинована повест о светом подвижнику и светом војнику (Похвала Симеону Богопримцу и тзв. Vita acephala светог Николе, уп. Rigo 1999: 23–24). 13   Иполит Деле на примеру Житија светог Прокопија показује да је преплитање и удруживање хагиографских „историја”, као и повезивање истоимених светитеља, одувек било важна особеност житијног стварања (уп. Delehaye 1907: 137, 140–141). 14   За различите временске интервале аутор користи симболичне бројеве (Papachryssanthou 1974: 34).

Свети Петар Атонски



13

тог Атанасија, који су код атонских монаха изазивали негодовање због одступања од аутентичне форме монаштва (Rigo 1999: 19–21). Lake VI, 3, 35; Хил. 463, 63б–64а.15 simq samoslQ[atelq i samovidcq smyrenQ azq bQhq nikolaa. potq{ah se a{e i ne vsa, nq oubw malaa nykaa izlo/iti. i n(Q)n][nemM vq;initi pisanJ}. ]ko da bMdetq vydomo i/e po sih%q& mir'skaa wstavlq[ei. i vq gorou sJ} oustrqmiv[e s(e). kako p%o&dobaet(q) hoditi tymq i koego drq/ati se /itJa. i sq kacymi podvigQ, i troudi i bolyzni. n(e)b(e)snoe c(a)r(q)stvo naslydMet se. ]ko oubw pad%q&[eii, ]ko/e azq ouniv[e i velJe sJe nep{}}{e tqkmo j/e wt%q&trqgnMti se mira i sou{ih%q& vq miry. drougaa /e nevqzdrq/no dyla}{e. sJiry;q, w ste/anJi sqsoudq razli;nQh%q& i mn(o)gocyn'nQh%q&, i selq i ste/anJi. i inyh%q& i/e mirol}bcemq i l}bope;alnQm(q) sout(q) spy[na. kq e/e ni;im/e sebe polzevati. i slQ[e{ihq i zre{Jih%q& velmi vredetq. i houliti se imQ b(o)/Je oustra]}t(q) ime. mn(o)goste/atelE vqmysto neste/at(e)le imenMemQ. i zemlqnomM bogatqstvou gospodJe, i n(e)b(e)snago bogat'stva tou/di. nq ne boudi komou wt%q& i/e nelq/no wt%q&rek[Jih%q& se /itJa, vqsprotivnoe zapovydi hoditi. tysnQi /e pa;e pryd%q&po;itati, ne/e prostran'nago. i ni{etou pa;e bogatqstva, i bez'slavJa ne/e slavQ. i n(Q)n][nEe radosti. mnimago bolyznago trqpynJa. da i nastoe{Jim%q& /itJemq, svytq tymq wzaritq. i vq b%ou&dou{Jim(q) newt%q&EmlEmoe naslydetq c(a)r(q)stvJe. e/e niedino wt%q& sou{Jihq zde l}bqznyi[eE ili ;qstnyi[eE oumq oubw imou{Jimq i istinou po;ita}{imq, pa;e lq/e. Ово све својим ушима [чувши] и очима [видевши], ја смирени Никола, пожурих да (и то не све, већ нешто мало од тога) изложим, и у овај спис уврстим како би, онима који ће касније оставити свет и у Гору ову доћи, било познато, дакле, како треба да се владају и који живот да држе и којим се подвизима, напорима и боловима наслеђујуе Царство Небеско. А они који се тога плаше јесу, по мом мишљењу, лењивци. Они великим сматрају раскид са светом и оним што је у свету, а осталим се без страха баве. Дакле, стицањем сасуда разних и драгоцених, и њива и поседа и осталог – што је веома привлачно за оне који љубе свет и светске бриге. Међутим, они ни у чему себи не користе, а онима који их слушају и гледају веома шкоде и хули се због њих име Божије. Они стицатељима уместо добровољним сиромасима бивају називани. И као поседници земаљског богатства, небеском богатству остају туђи. Но, нека се не догоди да неки од оних који се нелажно одрекоше [светског] живота, противно заповестима иду. Него да већма узак [пут] изаберу: сиромаштво, а не богатство, уместо славе непознатост и уместо садашње радости оно што се сматра болним трпљењем. Тако ће у овом садашњем светлост њиховог   Цитате из ЖПА доносимо према нашем српскословенском издању словенског превода, уз превод с грчког на савремени српски језик Марине Вељковић. 15

14

Зорица Витић

живота засијати, а у будућем животу неотуђиво наследиће Царство, од којег нема ничег жељнијег или часнијег за оне који ум поседују и који истину воле више од лажи.

Lake VII, 6, 38–39; Хил. 463, 68б–69б. sihq slQ[e{e bratJe i w(tq)ci. na skrQ/alyh(q) sr%q&dca napi[imq, i sqbl}dem(q). i i/e pry/de nas(q) wt(q)cq beskvrqn'no /itJe. i malom(q) ;imq besplqtnoe, i beztylesnoe, svoimi d(ou)[ami vqwbra/a}{e, pla;im se i rQdaim(q). lynos(tq) svo} vide{e. i kq vsakomou bl(a)gomou slaboe i nemo{noe. wni bw jdino} mira i sou{Jih%q& vq miry izmyn'[e s(e). ne k tomou w mir'skQh%q& i souetnQih%q& dylyh%q& i trMdyh%q& oupra/n]hou se. nq d(q)nq d(q)ne kq wgn} prJeml}{e wgnq i vqsho/denJi ]ko/(e) wb(o)/aemQi, dobroto} zrimQih%q& i /itJa wbilJe ]ko syni mimotykaahM. i mlqvi i pe;ali. i drougaa ]/e l}boste/atelE i l}bove{nici slastnaa imout(q), ]ko sponQ dobrodytelemq wt%q&vra{ahou se. jdinovidno ste/av[e /itJe i edinowbrazno. e/e nou/dno wbrytaemoe. i rytkQmi n(Q)n] vydomo, da ne rekou pry[%q&dq[eE. ne bw w pi{i pe;ahM . ne vq mek'kQih%q& krasovahou se. ili tylesnQi iskahM pokoii. ni ste/anJa /elaahM. i w ste/anJi i prostran'stvy ]ko/(e) mQ. nq vq bl(a)goouhanJe mVra te;ahM mQslqnago, i/e Es(tq) h(risto)s(q). /ivotq, i svyt(q). i wt%q& nEgo n(e)b(e)snou} prJemahou pi{} i outy[enJe. im'/e sQtos(tq) vqkou[q[Jimq nys(tq). i na str(a)sti i bysQ pobyditelnaa imout(q). vystq bw vsakq i/e b(o)goougodnago sego /itJa poslou[atelq. kakova svytilnika svytozarna i vsemirna, n(a)[a sJa b(o)/(q)stv(q)naa gora izn(e)se. i/e bdynJ} i bolyzni. i nagoty i al';qby. neprystannomM /e pla;} i vqkrM[enJ} sr%q&d%q&ca vq vsyh%q& lytyh%q&, %3. sebe vqdavq. vQ[q[Ji bQs(tq) i pomQ[lenei i str(a)stei i bysovq. i vq samoE dosti/e /elaemQh%q& poslydneE, sqvrq[en'noi g(lago)l} kq b(og)ou l}bve. i prqvoe i edinoe bl(a)/en'stvo. Ово саслушавши, браћо и оци, на таблице срца све запишимо и испунимо, оних пре нас отаца непорочни живот и скоро сасвим бестелесни. И запечативши га у нашим душама, оплакујмо и ридајмо, лењост своју угледавши и на свако добро [дело] слаби и немоћни. Јер они се, једном од света и од свега у свету ослобођени, не повратише да се светском таштином баве, већ свакога дана огањ примајући, и усхођењем [душе] обожени бивајући, видљиве красоте и изобиље у животу као сенку мимоиђоше (а и бриге и старања и остало) – чему се радују они који воле стицање и материјалне ствари – и као препреку за врлину одвраћаху се од тога. Једноставни и једнообразни стекоше начин живота, који се тешко и ретко може пронаћи. Јер, нису се бринули за храну, ни у меким хаљинама не налажаху задовољство, нити одмараху своје тело. Не желећи стицање и хвалисање, као ми, него трчаху ка духовном миомиру, који је Христос, живот и светлост. А од Њега примаху небеску храну и утехе, којих се човек не може заситити. Зато што такву благодат примише, страсти и демоне побеђиваху.

Свети Петар Атонски



15

Јер, погледај, сваки који ово богоугодно житије слуша, какав је светилник светозарни свему свету ова наша божанствена Гора произвела. Он – који у бдењу, труду, нагости и посту проведе и себе, боловима и скрушеношћу срца, себе свих педесет три године предајући – изнад помисли, страсти и демона беше. И тако стремише ка самом врху, дакле божанској љубави, и до првог и јединог блаженства.

„Стицатељима”, „поседницима земаљског богатства”, који остају „туђи небеском богатству”, Никола супротставља слику идеалног монаха, истинског подвижника Петра. Непорочни и готово бестелесни живот овог „светилника светозарног свему свету”, који је поникао управо на тој „божанственој Гори”, треба да послужи као пример сваком ко „стреми ка самом врху, ка божанској љубави”.16 Према још неким пишчевим узгредним опаскама може се ближе одредити време настанка ЖПА (уп. Papachryssanthou 1974: 36). Наиме, када помиње излагање моштију у Богородичиној цркви у Кареји, цркви Протатона (потиче с краја IX века),17 писац наглашава да се ту одвијају „годишња окупљања” (увео их је цар Јован Цимискије 972. године), а слично време (седамдесете године Х века) намеће се и због коришћења имена манастира Светог Климента (цар Василије II 980. године уступа овај манастир Јовану Грузијцу). Lake VI, 2, 34; Хил. 463, 62а–62б wbtek[i oubw ]ko propovydnikou vysti. ne tq;J} sou{eE vq aTwn'scyi gory sqbra mnihQ. nq oubw i mno/qstvo bes;islqno wkr(q)stnQih(q) selq. i vsi iscylyvahou i zdravJe prJemahou. ]cem/e nedMgomq wdrq/imi bQvahou. i by rados(tq) velJa i v(e)selJe sou{Jimq vq gory, i vsym(q) i/e vqny gorQ /ivou{Jimq. i po sih%q& i/e vq vryme Ono sou{e i mnisi. vqzqm[e s(ve)t(a)go tylo. vqneso[e E vq priprat(q), vse;(q)stnago hrama prypytJe (sic!) b(ogorodi)ce. id(e)/e wbQ;ai pryE[e lytnJe sqborQ sqtvarati. i sqtvor[e bdynJa i pynJa neprestan'na da/e do, 7. d(q)nJi. postavi[e w desnM} stranM cr(q)kve s(ve)tQe vl%a&d%Q&;%i&ce n(a)[e b(ogorodi)ce.   И почетак и крај пишчеве завршне поуке јасно сведоче о пресудном утицају узорне монашке књиге, Лествице светог Јована Лествичника: победа над сопственим телом подвижника готово изједначава са анђелима (Богдановић 1988а: 161, 276), а у хијерархији врлинâ љубав надилази све (Богдановић 1988а: 274–278). 17   Према наслову поглавља у Лејковом издању остаје нејасно у коју су цркву пренесене Петрове мошти, те се може разумети да су остале у Климентовом манастиру, међутим, А. Риго претпоставља да је у питању Богородичина црква у Кареји, управо због помена годишњих окупљања (Rigo 1999: 19–21). 16

16

Зорица Витић

И пошто као какав гласник полете глас, не само оне на Атонској гори да окупи монахе, него и небројено мноштво из околних села. И сви се исцељиваху и здравље им се врађаше, ма каквом да су мучени болешћу. И бејаше радост велика и весеље и онима на Гори и свима који се сабраше. а [живе] изван ње. После тога, монаси који живљаху у то време, узевши свете мошти, пренеше их у припрату свечасног храма Пресвете Богородице, где обичаваху годишње саборе савршавати. Уз бденија и песмопојања непрестана свих седам дана, беху мошти положене на десној страни цркве Свете наше Владичице Богородице.

Читав Петров аскетски и духовни пут одвија се под Богородичином заштитом. С друге стране, Никола Њену спаситељску улогу не везује само за судбину самога Петра, већ генерално за Атос – за будућу изузетност „перивоја Пресвете”. Стога је и у покушајима датирања ЖПА посебна пажња посвећивана једној епизоди из првог дела житија, Петровом сну у којем му Богородица предсказује процват светогорског монаштва. На први помен Богородичиног пророчанства изреченог светом Петру наилазимо у Теофановом Житију Максима Кавсокаливита (XIV век), а ова епизода преписује се и као самостална целина у неколиким грчким рукописима из XIV (Paris. Coisl. 109, некада у власништву Петрове испоснице, уз још два рукописа из сличног времена) и из XVII столећа (Papachryssanthou 1974: 21; Rigo: 36–37). Такав одломак ЖПА налази се и у српскословенском хиландарском рукопису бр. 489 из прве половине XVII века, на л. 171 (Богдановић 1978: 187; Иванова 2008: 544), а истим кратким казивањем о светом Петру почиње 21. чудо пресвете Богородице, у оквиру Спасења грешних (1641. година) Агапија Ландоса Крићанина, које говори о манастиру Ивирону и о његовој свечасној икони Портаитиси (Јовановић 2012а: 78–79). Пророчанство је такође део легенде о Богородичином путовању на Кипар, сачуване у различитим самосталним варијантама (у некима одредиште је Иверска земља).18 Приповест започиње убрзо после Спаситељевог Вазнесења, када се током пута Богородичина лађа због буре зауставља на обалама Атона (у Климентовом пристаништу, код Аполо  У руском рукопису из прве трећине XVI века, који садржи Теодосијево Житије светог Саве и Похвалу светом Симеону и светом Сави, као и житија деспота Стефана и Стефана Дечанског (Тројице-Сергијева лавра, бр. 686, ГБЛ ф. 304; читав рукопис доступан је на http://old.stsl.ru/manuscripts/book.php?manuscript=686), налази се састав о томе како је Света Гора названа (л. 278–282), а циљ Богородичиног путовања је Иверска земља (о препису Теодосијевог житија в. Гаврюшина 1984: 75). 18



Свети Петар Атонски

17

новог светилишта). Пагански идоли позивају житеље да поздраве „Марију, Матер великог Бога Исуса”, а Богородица благосиља место, предсказујући будућу улогу и значај Свете Горе: „Божија благодат да је на овоме месту и на онима који с вером и са страхом и по заповедима Сина мојег у њему пребивају; с малом бригом да им изобилно буде све на земљи, и задобиће небесну жизан, и неће одступити милост Сина мојега од овога места до скончања века, а ја ћу овоме месту и онима који ту пребивају бити ревносна заступница пред Сином својим” (прев. према Порфирий 1877: II, 6–7). Епископ Порфирије овај одломак наводи према Сказанију преподобног Стефана Светогорца, објављеном у оквиру књиге Рај мислени, у издању Иверског манастира из 1659. године. Исто Сказаније налази се и у једном хиландарском зборнику из прве половине XVII века (Богдановић 1978: 186, бр. 488),19 а слова сличнога садржаја посвећена Богородици садржана су и у зборнику различитих предања о настанку манастира на Атосу, названом Πάτρια, који је сачуван у редакцији не старијој од XV столећа (Papachryssanthou 1974: 21).20 Аргументи за датирање ЖПА у овом случају заснивани су на дотад расположивим подацима – да је термин „Света Гора” фиксиран тек у хрисовуљи Константина IX Мономаха око половине XI столећа (Binon 1939: 52). Међутим, Д. Папахрисанту, у студији посвећеној Петровом житију, епитет „Света” проналази и у ранијим документима, већ од треће четвртине X века, и одлучује се за датирање око 970/80. године, после Цимискијевог типика, а пре оснивања Ивирона (Papachryssanthou 1974: 38–41). Научно интересовање за прослављање светог Петра Атонског и ЖПА показало се веома постојаним код проучавалаца византијске историје, црквене поезије и житијне литературе. Током последње деценије XX века, као и почетком овог столећа, појавиле су се неколике обухватне студије посвећене Петровом подвигу и култним списима о њему. Две од њих прате преводе Житија на италијански и руски (Rigo 1999: 5–47; Виноградов 2007: 7–133),21 док Михаил Митреа, поредећи Николино 19   Оваква „сказања” постоје и у грчким рукописима, такође од XVII столећа (Rigo 1999: 38). 20   Списак преписа овог зборника у Rigo 1988: 78. 21   Иако се Андреј Јурјевич Виноградов превасходно бави делом светог Григорија Паламе, у студији детаљно износи важне чињенице и запажања о ЖПА. Уп. и његову одредницу у Православној енциклопедији посвећену светом Петру Атонском (Виноградов 2019: 726–730).

18

Зорица Витић

ЖПА и Слово о светом Петру Атонском Григорија Паламе, доноси веома користан преглед свих досадашњих открића (Mitrea 2016: 243–263). Разноврсним богослужбеним наслеђем кроз векове у новије време бавио се Александар Наумов (Naumow 2010: 191–200). Може се закључити да се у свим овим студијама аутори држе становишта да се Петар подвизавао почетком IX века, да је Канон Јосифа Химнографа настао вероватно између 831. и 841, а свакако пре 886. године, те да је ЖПА морало бити написано крајем Х столећа.22 Овакво датирање и нама изгледа најприхватљивије. * У епохи која непосредно следи након друге половине Х века значај Петровог култа напросто се губи: више од два столећа не настају нови састави њему посвећени, нити има икаквих забележених помена, а из тог периода сачувана су само два кодекса која садрже ЖПА – један из Кареје (Athos Protaton 36 из XII века) и један који је био у власништву Лавре пре него што је доспео у Москву (Mosq. Syn. 387 из XI века). То су, уосталом, манастири у којима ће Петрова традиција и сећање на њега остати као непорециво наслеђе (уп. Rigo 1999: 22). С друге стране, најстарији преписи Канона Јосифа Химнографа сведоче о ширем територијалном распростирању култа: минеј с краја Х века (Hierosol. Sabaiticus 70), који је припадао цариградском манастиру Акаталиптос, садржи стару Службу преподобном Петру, док је други из XII столећа непознате провенијенције (Hierosol. Sabaiticus 72), али свакако са подручја изван Атоса. Ова два минеја пружају и драгоцено обавештење о 22. јуну као датуму прослављања Светога (Папахрисанту 2003: 55–56). Средином XIII века свети Петар помиње се у једној редакцији Цариградског синаксара. Рукопис је кипарског порекла (Petrop. gr. 240), што сведочи о још даљем ширењу култа, али и о промени датума штовања на 12. јун, иако се, како је утврђено, у свим старијим рукописима Јосифов Канон налази под 22. даном тога месеца. Овај нови датум свакако има везе са прослављањем светог Онуфрија (IV век), египатског светитеља популарног у Византији, познатог из житија приписаних Пафнутију и   Сажет преглед досадашњих истраживања о светом Петру и ЖПА налази се и у DOHD 1998: 82–83. Ту се и временски оквир Петровог подвига, као и време Николиног стварања, постављају врло широко – VIII/IX век, односно период између 980. и 1050. године. 22

Свети Петар Атонски



19

Николи Синаиту, као и из дела патријарха Филотеја Кокина (Rigo 1999: 25).23 Онуфријев живот је конкретан пример пустињаштва доведеног до крајности, а свети Петар прославио се истим таквим подвигом. Отуда је дошло до спонтаног повезивања двеју личности сродних како у култном прослављању,24 тако и у иконографији.25 Египатски монах је „стари” светитељ, насупрот „новог”, атонског, те су им се датуми прослављања спојили у један дан, и то на годишњицу славнијег од њих двојице, светог Онуфрија. Оваква појава, између осталог, доказује и чињеницу да се, од самог настанка Атоса, одшелништво „отаца пустиње” увек сматрало узором живота у тиховању. Нови стадијум у развоју култа светог Петра може се пратити на Светој Гори на прелазу из XIII у XIV столеће. Тада се ЖПА много интензивније преписује (Papachryssanthou 1974: 20), а у запису на крају једног рукописа из Лавре управо из овог времена (поменути Paris. Coisl. 109), који садржи аскетско-духовна дела исихастичког типа (Нил, Евагрије, Максим Исповедник), стоји да књига припада „храму наше пресвете Богородице и преподобног оца нашег Петра Атонског”. Место ове цркве није познато, међутим, с обзиром на то је рукопис припадао Лаври, вероватно се налазила у њеним границама (Папахрисанту 2003: 57). Ову претпоставку поткрепљује још један литерарни траг. Наиме, у Житију преподобног Нифонта (14. јуни, средина XIV века) наведено је да се он, уз учитеља Теогноста, подвизавао у близини пећине светог Петра Атонског, у области Лавре светог Атанасија. Потом се Нифонт зближио са другим тадашњим знаменитим атонским аскетом, светим Максимом Кавсокаливитом (13. јануар, упокојио се 1365. или 1380. године), који је проводио живот у екстремном сиромаштву.26 По хагиогра  Најстарије Житије светог Онуфрија сачувано је на коптском и грчком језику, али и у бројним старим преводима (ODB 1991: 3, 1527). У IX веку Никола Синаит саставио му је ново житије (Halkin 1987: 7–27), док је, у складу са литерарним тенденцијама у XIV столећу, цариградски патријарх Филотеј Кокин једну од својих нових верзија житија из раног периода хришћанства такође посветио овом светитељу (Mitrea 2017: 100). 24   У париском рукопису из XV века сачувана је проширена Служба светом Петру комбинована са Службом светом Онуфрију, али се и касније у богослужбеним текстовима ова два светитеља заједнички прослављају (Papachryssanthou 1970: 30–31). 25   О ликовним представама светог Петра Атонског биће речи на крају овог поглавља. 26   Максимова изузетна пророчанства и аскеза привлачили су на Атос ученике и славне посетиоце, укључујући и цареве: Јована V, Јована VI, као и патријарха Ка23

20

Зорица Витић

фу Теофану, проигуману Ватопеда, свети Максим читао је житија оснивача светогорског монаштва, светог Атанасија и светог Петра Атонског, „оца онима који живе у великом манастиру”, а другог „усамљеницима посвећеним подвигу у пустињи”, дакле, атонске моделе киновијског и аскетског житија. Још један Максимов биограф, Нифонт, представља га као другог Онуфрија и другог Петра Атонског (уп. Rigo 1999: 27–28). Процват култа, видљив у овим вековима, крунисан је Словом о светом Петру Атонском,27 реторском похвалом светог Григорија Паламе, написаном у скиту светог Саве, недалеко од Лавре, 1332. године. У овом свом раном спису, више од три столећа након старог житија, атонски јеромонах Григорије верно прати структуру оригинала, додајући дужи увод, завршна разматрања, као и делове у којима износи исихастичко духовно искуство и праксу (уп. Mitrea 2016: 251–255).28 Писац изоставља готово све хронолошке и географске детаље из Николиног Житија, а његов оригинални допринос посебно је уочљив у двама одломцима: дужи, на почетку Петрове аскезе, посвећен је животу у тиховању и осликава важне аспекте унутарњег развоја исихасте, док се у дêлу Житија у којем Петар саветује ловца експлицитно помиње практиковање Христове Молитве, термина у то време већ одомаћеног у духовној традицији (уп. Rigo 1995: 177–190; Rigo 1999: 30–35). Паламино Слово, за разлику од ЖПА, написано је у вишем стилском и језичком регистру, по свим правилима похвалног дискурса, са реторским украсима, библијским, патристичким, али и класичним цитатима, алузијама и поређењима, и очигледно је било намењено тадашњој ученој монашкој публици (Mitrea 2016: 256). У последњим годинама византијске власти на Атосу, као увод у Службу, настало је и „кратко”, пролошко житије Светога (најстарији препис из XV века, Athos. Pantel. 478). Његов анонимни састављач начинио је извод из Николиног житија и тиме употпунио списе везане за листа и Григорија Синаита. Овом светитељу посвећена су четири житија (Теофаново, Нифонтово, и још два, у столећу након његове смрти), а у XVIII веку основан је скит именован по њему – Кавсокаливија (ODB 1991: II, 1322–1323). 27   У Acta Sanctorum (June, II, 538–556) и у Мињовој Патрологији (PG 150, 996– 1040), упараво је ово Паламино дело стајало наместо старог житија под 12. јуном (Lake 1909: 8). Литература у DOHD 1998: 82–3. Руски превод са обимним уводом: Виноградов 2007: 135–148. 28   М. Митреа, у додатку на крају своје студије, доноси веома користан табеларни преглед сличности и разлика између ЖПА и Слова Григорија Паламе (Mitrea 2016: 258–259).

Свети Петар Атонски



21

Петрово штовање на Светој Гори (Halkin 1988: 249–255). Такође, у бројним атонским преписима Службе, сведочанствима о живом Петровом култу током читавог византијског периода, уочљиво је да се она временом проширује и добија свој коначни облик, било да се Свети прославља самостално или у заједништву са светим Онуфријем (Papachryssanthou 1970: 30–31).29 Због потребе да се олакша разумевање, крајем XVI века сачињена је прва димотики верзија ЖПА, а потом и једна нова 1858. године (Rigo 1999: 40–41). * Иако се састави у Петрову част на грчком могу пратити кроз векове до наших дана (Rigo 1999: 41–47), за његово штовање у српској средини на Светој Гори посебно је значајан круг списа насталих на српскословенском крајем XV века. Наиме, у рукопису манастира Хиландара бр. 463, зборнику из тога времена, сачувана је Служба светом Петру Атонском, као и Синаксарско житије,30 оригинални састави Генадија Светогорца. Овај јеромонах и доместик (хоровођа), највероватније је у време пада деспотовине Ђурђа Бранковића дошао на Свету Гору, неизвесно у који манастир (Велику Лавру, Ватопед или Ивирон). Оба његова дела, с краја девете или почетка последње деценије XV века, посвећена су првом атонском подвижнику. Генадијево име јавља се у наслову саме Службе, потом у наслову канона, али и у акростиху који творе почетна слова осам богородичних тропара. Ова исихастички уздржана, једноставна и непосредна служба представља један од ретких сачуваних аутографа старих српских песника. Синаксарско житије, са стиховима на почетку, детаљније и другачије представља порекло Светога – он је син ивирског цара Варзабакуа из времена византијског цара Василија I. У односу на пространо житије, додата је битка коју, заједно са Византинцима, Ивирци добијају против „Перса и Агарена”, као и Петров боравак у Цариграду и Јерусалиму. Тек онда следи   И касније на грчком настају службе посвећене светом Петру: једну је написао јеромонах Дионисије из скита Свете Ане, а другу, Петру и Онуфрију, монах Герасим из скита Мале Свете Ане (Rigo 1999: 40–41; Naumow 2010: 198). 30   Издање српскословенског изворника и превод Службе на савремени језик сачинио је Ђорђе Трифуновић (1995: 73–92; 95–115), као и превод кратког житија (119– 123). В. и Naumow 2010: 197. 29

22

Зорица Витић

сажето излагање које одговара садржају ЖПА, а изостављена су завршна дешавања са светитељевим моштима. Веза светог Петра са манастиром светог Климента/Ивироном наглашена је и у Николином животопису, а очигледно је да је „до Генадијевог времена легенда добила свој коначни облик – Петар је стекао ивирско порекло” (Трифуновић 1995: 50–51). Генадије је преписао и пространо ЖПА (л. 38а–69б), на крају бележећи своје име тајнописом (Генадије доместиг), и тиме је на српскословенском језику објединио старе и нове списе намењене штовању Светог. Премда се у Служби Генадије много више ослања на садржај житија него на химнографска дела посвећена Петру, он његову поетску биографију уобличава користећи се традиционалним средствима, основним обележјима овога жанра, попут симболике светлости, која је доминантна у читавом спису. У првом тропару шесте песме повезују се две Горе и две једнаке светлости, уобличене и схваћене на потпуно исихастички начин (уп. Трифуновић 1995: 41–45; Шпадијер 2014а: 132–135):31 tavwr'skaa gwra svytwm(q) sqftet 0 h(ri)sta vidy prywbrazMjma 0 tQ /e pr%y&p%o&dobne 0 vq aTwn'scyi gwry svytq vidylq jsi 0 h(ri)s(t)a ro/dq[M} 0 teby prosvy{a}{M} 0 i svytlM} bl%ago&d%a&tq podava}{oi12 (Трифуновић 1995: 86). Таворска гора у светлости светли Христа видевши преображена, а ти, преподобни, на Атонској Гори светлост видео јеси која Христа роди, тебе просветљава и светлу бладодат даје (Трифуновић 1995: 109).

На почетку канона, који садржи крајегранесије (акростих): Песму Петру Атонском, а у строфама посвећеним Богородици: Генадије, у другом тропару прве песме писац се обраћа Светоме, који је у подвигу све друге превазишао „светлошћу трпљења” (Трифуновић 1995: 107):

  Схватање Таворске светлости свети Григорије Палама формулисао је у Тријадама (II, iii: 9): Ова светлост није Божанска суштина, јер је она недокучива и непојмљива; она није анђео, јер носи знамење Господа. Она понекад чини да човек изађе из тела, и не одвајајући га од њега, уздиже тело до несагледивих висина. Понекад, пак, преображава тело, уносећи у њега своју красоту, док на чудесан начин ова светлост која обожује тело не постане видљива и телесним очима (Григорије Палама 2016: 25). Пробрану литературу о исихазму доноси Трифуновић 1995: 39. 31

Свети Петар Атонски



23

jst(q)stvomq si o(tq);e vq tylysi 0 neve{estqvnQh /itJ} porevnovavq 0 vq aTwn(q)scyi gwry prosJalq jsi 0 ]ko sl(q)nce pr%y&p%o&dobne 0 wzaraj[i vselen'nM} ;}desi (Трифуновић 1995: 83). „Природом ти, оче, у телу животу бестелесних подражавао си, у Атонској гори просијао јеси, као сунце, преподобни, обасјаваш васељену чудесима” (Трифуновић 1995: 105).

Како је мотив божанске светлости и мољења за просветљење одозго светлошћу небеске благодати основно обележје светилна, једне од завршних строфа у служби, тако се и Генадије светитељу-заступнику Петру моли за стицање „незалазне, невечерње светлости”: svytwm(q) trisl(q)n(q);nimq prosvy{ajmq 0 vq s(ve)tyi gwry aTwnscyi 0 svytozarno /itJe skon;alq jsi 0 i kq svytM pryide nezahwdimomou 0 tym/e svytonosnM} ti pamet sqvr[a}{ih(q) 0 svyt polou;iti nev(e);ernJi hodataistvMi kq h(ri)s(t)ou b(og)ou12 (Трифуновић 1995: 89–90). Светлошћу трисунчаном просветљаван на Светој Гори Атонској светлозарни живот завршио јеси и ка светлости пређе незалазној, зато ти светлосни спомен вршимо, светлост да стекнемо незалазну посредуј код Христа Бога (Трифуновић 1995: 114).

Симбол горе, одувек сматране обитавалиштем богова, тачком у којој се небо сусреће са земљом, дубоко укорењен у свим религијама, у Светом писму заузима посебно место. Наиме, од стварања света, гора је место Божјег јављања, необориво и поуздано молитвено уточиште, а такво се њено поимање може пратити до краја времена и до узвишеног Небеског Јерусалима, који се уздиже изнад земаљске равнице (уп. RBT 1980: 263–267). С друге стране, гора асоцира и на неприступачне, напуштене пределе, и у том смислу се, нарочито у аскетској традицији, може поистоветити са топосом пустиње,32 о чему ће бити речи у наредним поглављима.   О посебном схватању шуме-пустиње на средњовековном Западу в. Le Gof 1999:

32

73–88.

24

Зорица Витић

У српској светогорској књижевности овај вишезначни симбол веома је распрострањен (Gil 1999: 131–141). Навешћемо само један од бројних примера: Теодосије Хиландарац користи га да представи чудесно јављање Богородице светом Сави у сну, а Дева је за њега „гора мислена и света, гора Божија, гора зелена, гора натопљена Духом, гора небу слична, гора виша од небеских гора, свима анђелским силама подобна” (Богдановић 1988: 200). На исти начин мотив горе варира и Генадије Светогорац у богородичином тропару прве песме (Шпадијер 2014а: 135): gwra b(o)/Ja 0 gwra tou;naa 0 gwra }/e bl(a)govoli b(og)q (Трифуновић 1995: 83). „Гора Божија, гора родна, гора коју омили Бог (Трифуновић 1995: 105).

У стихири на Великој вечерњи удружени су гора, небо, светлост и пустиња:33 gwra n(e)b(e)sQ p%o&dobl][e s(e) 0 prJeml}{i svytilnika pMstQn'nago w(tq)ca petra (Трифуновић 1995: 75). „Гора небесима наликоваше примајући светилника пустињског, оца Петра” (Трифуновић 1995: 98).

Светлосна симболика („атонско светило”, „пустињска звезда”) и мотив горе обележавају Петрово прослављање и у завршним стихирама, међутим, у њима је додатно наглашено његово основно светитељско својство – мироточиве мошти. Као и у Јосифовом Канону, због њих Свети постаје isto;nikq ;}d(e)semq vsemq bwgatno izliva}{q, cvytq aTwn'skQ 0 vq vsem(q) miry bl(a)goouhanJi sqftei (Трифуновић 1995: 90), „извор чудеса што се свима изобилно излива”, „цвет атонски што у свем свету миомирисом блиста” (Трифуновић 1995: 114–115). Чини нам се прикладним да ову целину закључимо једним упечатљивим поређењем А. Рига: традиција о светом Петру Атонском је попут реке понорнице – повремено увире и ненадано се опет појављује,   У Служби светом Петру Коришком (из збирке Валтазара Богишића) Теодосије за место светитељевог подвига користи израз „пустињско бездомље”, pMstQnnoe bezhramJe, а Коришка гора је „Гора Светозвана”, gora svytonaricaema] (Шпадијер 2014: 272, 273). 33



Свети Петар Атонски

25

а за то су заслужни атонски подвижници, које је Петар као узор увек надахњивао. Они нису остављали толико историјски значајне и пресудне трагове, колико оне важне за „благо скривено у гори, у теснацима и пештерама земље” (Rigo 1999: 47). * Сликане представе светог Петра Атонског34 у тесној су вези са развојем његовог прослављања. Премда су главни култни списи (Јосифов Канон и Николино Житије) настали већ у IX и Х веку, Петров лик није сачуван у ликовној уметности пре краја XIII столећа. Објашњење за то може се тражити у слабљењу његовог штовања током XI и XII века, међутим, ваља се подсетити једног важног податка – да је најстарија Служба преподобном Петру ипак била укључена у богослужење месеца јуна, а да му је спомен тада био празнован 22. јуна.35 Смело би се тврдити да је ликовни траг тог почетног раздобља Петровог култа очуван у знатно каснијим сликаним Менолозима, и то у српским црквама краља Милутина у Старом Нагоричину (1316–1317) и Грачаници (1320–1321). У њима је, наиме, под 22. јуном приказан преподобни Петар (),36 у коме без сумње треба видети првог атонског подвижника, будући да се тог дана није славио други Петар нити било који преподобни. Боље сачувана фреска у Нагоричину приказује Петра одевеног као монаха, кратке седе браде и косе и са савијеним свитком у рукама, дакле, потпуно другачије од иконографије Петра Атонског која се мало раније зачела на Светој Гори и потом усталила у средњовековној уметности. То би се могло објаснити или околношћу да су се сликари краља Милутина служили неким много старијим предлошцима или чињеницом – што је вероватније – да они уопште нису знали да је реч о светом Петру Атонском, чија се успомена више није славила 22. јуна, због чега му ни име у натпису, ни у једној ни у другој цркви, нису пропратили топографском одредницом. 34   Искрену захвалност за осмишљавање и уобличавање овог дêла књиге дугујем проф. др Браниславу Тодићу. 35   У већ поменутим најстаријим сачуваним минејима с краја Х и из XII столећа тај дан означен је као датум прослављања Светога (Папахрисанту 2003: 55–56). 36   Павле Мијовић у свом истраживању Менолога доноси Петрове представе са знаком питања у идентификацији (1973: 280, 303, сл. 95, 97).

26

Зорица Витић

Са замирањем Петровог култа вероватно је заборављена и иконографија овог светогорског испосника, ако је она икад и била образована. Приликом обнове његовог штовања у другој половини XIII столећа,37 често као и приликом формирања нових култова, дошло је до спајања са прослављањем неупоредиво познатијег египатског пустињака светог Онуфрија: отада је и он почео да се слави 12. јуна, сликани су често заједно и у веома сличној иконографији. Нимало није случајно што је свети Петар Атонски био први пут насликан око 1290–1300. године у карејском Протатону, главној светогорској цркви посвећеној Богородици (Millet 1927: pl. 55, fig. 2), у веома пажљиво замишљеном програму. Ликовима великих чудотвораца у приземном појасу југозападне просторије овога храма придружени су славни Светогорци који су по предању започели пустињачки и манастирски живот на Атосу: свети Петар Атонски, Павле Ксиропотамски и Атанасије Атонски (Todić 1987: 28; Djurić 1991: 56–62, fig. 23–24). Наспрам Петра насликани су свети Никола, његов заштитник од рођења до смрти, и свети Онуфрије Велики, његов нови календарски пар. Онуфрије је Петру „позајмио” свој иконографски изглед који се вековима неће значајније мењати (Djurić 1991: 58; Tomeković 2011: 36, 274–275, fig. 73, 103): он је овде приказан нагог тела прекривеног длакама и једино са перизомом око бедара, са косом која му у уврнутим праменовима пада на рамена, са дугачком брадом што досеже до појаса и крстом на дугачкој дршци у левој руци. Такав његов изглед, са додатком исписаног свитка, препоручиваће уметницима и каснији сликарски приручници (Медић 2005: 420–421). Он се у млађим споменицима само понекад мењао, али никада значајније, најчешће у вези са местом где је био сликан и особама које су га окруживале или због иконографских порука тема у којима је учествовао. У том смислу би подробнија историјско-уметничка анализа лако открила неколико његових хронолошки или значењем блиских иконографских варијанти, од којих ћемо овде поменути неке важније. Најпре треба истаћи да је Света Гора била и остала извор и средиште Петровог култа испољаваног књижевним саставима и иконографским представама. Скоро да нема манастира на Светој Гори у коме се не налази бар по једна његова икона, на којима је приказан сам или са светим Онуфријем (Μαλαδάκης, Στράτη 2006: 319–345). Судећи према   Тек средином XIII века свети Петар помиње се у једној редакцији Цариград-ског синаксара, али тада већ под 12. јуном (Rigo 1999: 24). 37

Свети Петар Атонски



27

сачуваним фрескама, завршеним на самом измаку живота српског краља Милутина у септембру или октобру 1321, католикон Хиландара био је први споменик после Протатона у чијој је припрати приказан његов лик (пресликан 1803), уз другу двојицу дотада најпознатијих Светогораца, већ представљених у карејској цркви: Атанасија Атонског и Павла Ксиропотамског. Свети Атанасије је у хиландарској саборној цркви, разумљиво, добио угледније место на источном зиду припрате, док је Петар насликан у низу монаха на западном зиду тог простора, између светог Силуана и светог Луке Стириота (уп. Тодић 1998: 166, 180, 355). Несачувани споменици зидног сликарства из средине XIV века на Светој Гори отежавају могућност да се из деценије у деценију прати приказивање светог Петра Атонског, али се на основу каснијих примера може закључити да је он постао малтене неизоставни део сликаног програма светогорских храмова и трпезарија.38 У њима је најчешће био представљан по иконографском обрасцу из Протатона, што је било и очекивано: у првој зони фресака, међу монасима и пустиножитељима, најчешће у близини свог календарског парњака светог Онуфрија или светог Атанасија, оснивача манастирски организованог монаштва на Атосу. Тако је био насликан и у цркви Светих бесребрника у Ватопеду крајем XIV века, што се суди по његовом лику пресликаном 1847. године; у цркви Светог Власија у Великој Лаври (1528/1529); наспрам светог Онуфрија у параклису Светог Јована Богослова у ватопедској келији Светог Прокопија (1536/1537); у припрати католикона манастира Кутлумуша поред Атанасија Атонског (1539/1540); у хиландарској келији Моливоклисији до светог Онуфрија (1541); у светопавловском параклису Светог Георгија поред Антонија Великог и Атанасија Атонског (1552– 1555); у припрати католикона Дохијара уз светог Онуфрија (1567/1568), као и на западном зиду припрате католикона Дионисијата (XVII век), те опет са светим Онуфријем око улаза гробљанске цркве Свих светих овог манастира (1627) и, најзад, у келији Светог Георгија манастира Лавре (1634/1635). Свети Петар Атонски је на исти начин и у близини истих пустиножитеља био сликан и у трпезаријама светогорских манастира: Филотеју (1561. и 1774), Дионисијату (1602/1603), Хиландару (1622), Вели  В. обимни попис сликаних споменика на Светој Гори од Х до XVII века Николаоса Тутоса и Георгиоса Фустериса (Τούτος, Φουστέρης 2010: 93, 106, 111, 151, 164, 195, 231, 244, 264, 290, 308, 348, 356, 363, 372, 421). 38

28

Зорица Витић

кој Лаври (1634/1635), Есфигмену (XVII век) и у Дохијару (1700). Међу споменицима ове врсте треба посебно поменути Петрову представу у хиландарској трпезарији, где је у првој зони на северном зиду постављена између светог Онуфрија и Марка Трачког (Τούτος–Φουστέρης 2010: 195, εικ. 115; Кајмаковић 1977: 258, сл. 131). Георгије Митрофановић га је несумњиво насликао према узору из Протатона и по препорукама из ерминије (мршав, са тканином око бедара, са крстом у руци и са дугачком брадом), али је донекле од њих и одступио, па је Петра приказао са кратком косом, десну руку му је подигао према светом Онуфрију, а у леву му је ставио развијени свитак као и свим осталим монасима и пустиножитељима насликаним у хиландарској трпезарији. Текст поуке на Петровом свитку је оштећен, али се ипак запажа да је он различит и од текста предвиђеног ерминијом и од осталих малобојних слика на којима је свети Петар био приказиван с исписаним свитком (Μαλαδάκης– Στράτη 2006: 329–330, 333, εικ. 7, 9, 14). Јачање култа Петра Атонског у XIV веку и његово ширење са Свете Горе одразило се и на појаву његовог лика у сликарству суседних области – Тесалији, Македонији и Србији, у чему су несумњиво важну улогу имали и уметници из Солуна.39 Око средине тог столећа настало је у споменицима ових области неколико Петрових представа у којима се јасно могу уочити њихово светогорско порекло, али исто тако и појединости које су се вероватно у међувремену појавиле у иконографији његовог лика. У тесалијској цркви Богородице Олимпиотисе код Еласона издвојена су двојица пустиножитеља међу монасима насликаним у западном делу цркве: свети Онуфрије и свети Петар Атонски приказани су на чеоним странама западног пара стубаца, до апостола Павла и Петра. Обојица су скоро једнако насликана, због чега је дошло до знатног одступања Петровог изгледа од протатонског узора: уместо крста, он овде, као и Онуфрије, има обе руке подигнуте пред грудима (Constantinides 1992: 238–239, Pl. 102). На измаку прве половине XIV века и сликар Јован Теоријан увео је Петра Атонског у хор светих монаха и испосника на спрату охридске Свете Софије, а приказао га је на уобичајени начин, осим што му је овде лева рука подигнута до рамена (Грозданов 1980: 77,   У самом Солуну, граду у којем су се атонски утицаји брзо и непосредно ширили, свети Петар насликан је већ у првим деценијама XIV столећа у цркви Светог Николе Орфаноса. У тој невеликој грађевини, првобитној капели старијег запустелог манастира, Петар је представљен уз древне подвижнике Саву Освећеног, Павла Тивејског и Јефрема Сирског (уп. Tsitouridou 1987: 11–14). 39



Свети Петар Атонски

29

сл. 52). Тај иконографски детаљ је без сумње проистекао из неке старије заједничке Петрове слике са светим Онуфријем, који је у Охриду, међутим, био замењен Макаријем Египатским. Некако у исто време кад и у Охриду, Петар Атонски насликан је и у припрати Богородичине цркве у Матеичу на Скопској Црној гори, задужбини царице Јелене и краља Уроша, и то између светих Варвара Етиопљанина и Макарија Египатског (Димитрова 2002: 223, т. XV). Мада доста испрана, његова представа показује да се непознати сликар у обликовању Петровог лика верно држао иконографског узора из Протатона. Даљи продор портрета зачетника светогорског одшелничког монаштва на север десио се у првој половини XV века. Свети Петар Атонски је око 1417. године насликан у цркви Свете Тројице у манастиру Ресави, задужбини деспота Стефана Лазаревића, одмах до ктиторске композиције на западном зиду наоса, изнад северног пролаза што води у припрату. Иконографија му је добро позната и најближа је примеру из Охрида: он је и овде старац седе косе која му у праменовима пада на рамена, дуге браде и нагог тела обраслог длакама са перизомом око бедара, десном руком придржава дугачки крст, док је леву подигао према светом Онуфрију који је насликан до њега на суседном северном зиду (Зарић 1995: 51–52, сл. 1). Тридесет година после Ресаве, лик светог Петра Атонског појавио се 1457. у још једној српској цркви, посвећеној Светом Николи, у селу Рамаћи на Руднику (Кнежевић 1968: 150–151). Овде је Петров портрет, оштећен у горњем делу, различит од свих досад наведених по томе што се, као и ликови осталих монаха и испосника налази у другој зони живописа у уплетеним медаљонима, и што је приказан допојасно. И иконографија му је донекле измењена, будући да уместо крста он у Рамаћи држи савијени свитак као, уосталом, и већина осталих светих монаха. Важно је истаћи да он и овде има подигнуту десну руку којом се обраћа светом Онуфрију насликаном у суседном медаљону, што их од средине XIV столећа удружује у препознатљиву иконографску и смисаону целину. Судећи на основу ових и млађих ликовних сведочанстава, поуздано се закључује да се култ светог Петра Атонског рано и чврсто укоренио у српској средини. Његов лик се у сликарству XVI века најпре појавио у Благовештењској цркви манастира Крушедола (1545) на Фрушкој гори, на северозападном ступцу припрате, са свим традиционалним иконографским ознакама у изгледу (Петковић 1998–1999: 120; Тимотијевић 2008: 236, т. 31). А приликом обнове живописа у Немањиној Богородичиној цркви у Студеници (1568) сликари су на јужном зиду припрате

30

Зорица Витић

насликали и малу скупину светих монаха и одшелника: Марка Трачког, Алексија Божјег човека и између њих Онуфрија и Петра Атонског (Бабић, Кораћ, Ћирковић 1986: 158, сл. 125). Лонгин и његова зографска дружина су се у њиховом приказивању држали давно установљених иконографских образаца, па су и атонског првоподвижника представили као старог испошћеног човека са дугачким крстом у руци, препознатљивих облика браде и косе, по чијем су обнаженом телу схематски распоредили длаке у водоравним низовима. Он се и овде подигнутом руком, са дланом окренутим напред, обраћа светом Онуфрију са којим га спаја и веома сличан изглед. Само мало касније Петар Атонски је 1573/1574. године био насликан и у католикону манастира Светог Николе Дабарског на Лиму, међу стојећим монасима и пустињацима на западној страни припрате цркве (Пејић 2009: 174, 270, цртеж 13). Његова до груди сачувана фигура иконографски је врло блиска студеничкој, а са његове десне стране (где више нема фресака) највероватније је био свети Онуфрије, док је са леве очуван и поуздано препознат Атанасије Атонски. Такав континуитет у приказивању првог светогорског пустињака не постоји у другим православним земљама. Петар Атонски је крајем XIV века био насликан у манастиру Козији у Влашкој (Tomeković 2011: 275), док је његово препознавање у једном монаху истог имена на слоју из раног XVII века у Илијенском манастиру у Бугарској (Пенкова 2012: 188) тешко прихватљиво, с обзиром на то да овде иконографија потпуно одудара од свих познатих представа овог атонског светитеља. Он је изгледа нешто чешће био сликан у Русији, о чему би сведочили једна минејна икона из новгородске цркве Свете Софије (сада у Новгородском музеју), насликана између 1484. и 1504. године, на којој је приказан са светим Макаријем и Онуфријем (Смирнова 2008: 354–363, илл. 60б), и његов лик са једним од ове двојице, досликани у XVI или XVII веку на много старијој икони Богородице Знамења (Смирнова 1995: 288, илл. на стр. 291). Петар Атонски је на старијој икони представљен на уобичајен начин, у иконографској варијанти са кратком косом, док на другој икони има прекрштене руке на грудима, вероватно ради тога да би се, као неколико столећа раније у Олимпиотиси, слагао у изгледу са другим пустињаком. Много занимљивија је, међутим, једна друга руска икона, настала у Москви 1547/1548. године и свакако намењена неком светогорском манастиру, а која се сада чува у ризници манастира Хиландара (Петковић



Свети Петар Атонски

31

1997: 56, сл. на стр. 165). Реч је о триптиху у чијем је средњем делу приказана Богородица с Христом на престолу, којима се с обе стране молбено обраћају свети Петар Атонски и свети Онуфрије, док су на крилима триптиха насликани свети Симеон Богопримац и свети Никола. Златна позадина иконе и по њој насликани херувими уводе призор у ванвременски, небески свет. Садржина иконе је пак непосредно повезана са Петровим житијем, његовим чудесним ослобађањем из тамнице и Богородичином жељом да се он подвизава на Атосу (Петковић 1997: 56), док је свети Онуфрије, као Петров календарски парњак, већ неколико векова био његов неизоставни сапутник у иконографији и уметности. Стога хиландарски триптих представља сасвим ново и оригинално иконографско решење и на сјајан начин, у складном споју књижевног и сликарског израза, заокружује и прославља испоснички лик преподобног Петра Атонског у уметности.

Руска икона-триптих (1547/1548), ризница манастира Хиландара

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПЕТРА АТОНСКОГ У ВИЗАНТИЈСКОМ КЊИЖЕВНОМ КОНТЕКСТУ

К

ао добар познавалац хагиографије,40 писац Никола користи се многим стандардним општим местима: од уобичајеног увода, наглашеног аскетизма, виђења и чуда, до бројних исцељења у присуству светитељских моштију. Ретко цитира Свето писмо, и то готово увек Нови завет, а у малобројним поређењима присутне су само старозаветне личности – Мојсије, Илија, Јов и Данило (Papachryssanthou 1974: 51–52). Драматичне и развијене епизоде с демонима, јављања и помоћ древних светитеља и анђела, нека су од основних обележја аскетских житија.41 Природно је да управо у том кругу писац проналази литерарна решења   Литература о византијским житијима настајала је столећима и немогуће ју је сасвим обухватити ни у најзамашнијим покушајима, попут оног који се одвија у Дамбартон Оуксу, центру за Византијске студије при Универзитету Харвард, још од 1940. године (https://www.doaks.org/research/byzantine/ resources/hagiography). Навешћемо само један новији преглед историје настанка, трајања и особености византијске хагиографије, који уз свако поглавље садржи обимну, новију библиографију: The Ashgate Research Companion to Byzantine Hagiography. S. Efthymiadis (ed.). Vol. I: Periods and Places (2011); Vol. II: Genres and Contexts (2014). Разноврстан и прилично исцрпан списак проучавања словенске житијне литературе доноси Трифуновић 1990: 73–77. О топици житија преподобних на великом материјалу руских житија од XI до XVII века в. Руди 2006: 431–500. 41   Од „отаца пустиње” надаље, научно интересовање за аскетска житија одувек је било веома интензивно у оквиру хагиографских проучавања (в. новију литературу у Harmless 2004). Само о Житију светог Антонија исписано је на хиљаде стран (в. селективну библиографију уз критичко издање: Bartelink 1994: 11–22). Специфичности композиције житија јужнословенских пустињака уочио је још Првош Сланкаменац (1926: 215–233). Татјана Робертовна Руди издваја неколика значајна општа места аскетских житија (место подвига, анђеоски живот у тиховању, демони који покушавају да отерају подвижнике) и потврђује њихово присуство у свим руским житијима овог типа (Руди 2011: 517–530). 40

34

Зорица Витић

за уобличавање јунаковог вишедеценијског подвижништва, али и начина на који се објављује свету. ЖПА у великој мери подсећа на Житије светог Онуфрија (Halkin 1989: 49–88), оца пустиње из IV столећа, а култови двојице светитеља, као што је већ поменуто, уједињени су истим датумом прослављања и варијантама заједничких богослужбених текстова. Уз идентичан физички портрет наге аскетске фигуре са дугом косом и брадом, најупечатљивији топос који повезује ова два анахоретска житија – исповедање читавог живота богопосланом намернику – коришћен је кроз векове у сасвим разнородним хагиографским делима: у покајничком житију Марије Египћанке,42 у животопису свете Теоктисте са Пароса,43 те у апокрифном житију Макарија Римљанина.44 Сличности се могу пратити и у Житију преподобног Јована пустињака (Halkin 1963: 273–279), египатског подвижника јерменског порекла из IV века, а неки ситнији мотиви повезују ЖПА и Житије светог Јевтимија Новог Солунског (Petit 1904: 14–51), светитеља из IX столећа.45 * Већ у самом уводу Никола следи обрасце дотадашње византијске хагиографије, тако да сврху писања житија види у излагању узорног мо-

  Знаменита покајница, чије време подвига није лако утврдити (V/VI век), прославља се 1. априла. Житије, приписивано Софронију Јерусалимском, највероватније потиче из VII века. Издање: PG 1863: 87.3, 3697–3726. Превод на енглески језик: Kouli 1996: 70–93; Издање српскословенског текста: Шпадијер 1994: 52–87. О хагиографским традицијама у овом житију в. Шпадијер 1992: 183–186. 43   Светитељка из прве половине IX века (9. новембар). Никита Магистар написао је њено житије по узору на Житије Марије Египћанке око 920. године. Ново датирање житија, око 949. године, предлаже Høgel 2018: 233–236. Издање: Delehaye 1925: 224–233. Превод на енглески: Hero 1996: 65–116. О хагиографској инвенцији и имитацији на примеру овог житија Jazdzewska 2009: 257–279. 44   Издање грчког текста: Vassiliev 1893: 135–166; словенски превод: Попов 1872: 396–404; превод на савремени језик: Јовановић 2012: 57–68. Претпоставке о настанку и утицајима овог житија први је изнео Александар Николајевич Веселовски (Веселовский 1886: 305–329; Веселовский 1884: 182–197). 45   А. Ю. Виноградов међу могућим узорима ЖПА помиње и Житије преподобног Јоаникија Великог (VIII/IX век; 4. новембар), војника-подвижника из времена иконоборства (Виноградов 2019: 729), међутим, осим по типу светитељства, у овом житију нисмо пронашли неке изразитије сродности. 42

Свети Петар Атонски



35

дела понашања који ваља сачувати за будуће нараштаје, наглашавајући корист коју писци посредно стичу од користи својих слушалаца.46 ЖПА, 1.1. (Lake 18); Хил. 463, 38а j/e s(ve)tQh(q) /itJa. i }/e tyh%q& b(o)gol}b'znou} /iznq napisan'no polo/iti. im'/e po seby polzi dyl] i revnosti tako/de prydati, dobro i zylo polxzno i b(o)goougodno. SlQ[e{im bw polza ne ]ko prilM;i se bQvaetq. i pi[M{omM mqzda wt%q& polzi poslM[a}{ih%q&. tym/e i azq wt(q);qscyi povinMv se zapovydi povylyva}{Ji, prybla/en'nago w(tq)ca n(a)[ego petra /itJe napis(a)ti. Житија светих и њихов богоугодни живот писано изложити – и ради користи и истог тог ревновања потомцима предати – добро је и веома корисно, и богоугодно [дело]. Јер и онима који слушају не мала добит бива од тога, а писцу награда зарад користи оних који слушају.

Управо у овом исказу сједињена су два основна вида античке биографије: хипомнематички, који у сећању потомства задржава догађаје из живота „изванредних” људи, и моралистичко-психолошки тип са обавезном дидактиком (Шпадијер 2010: 254–255), док је трећи, реторски (енкомијастички) тип, у овако сведеном пишчевом уводу, али не и у самом житију, остао занемарен.47 Након кратког извештаја о бици, поразу и заробљавању у Сирији, војник Петар заточен је у Самари, и ту, у тамници, узноси упечатљиву молитву светом Николи, завет који је антиципација читавог његовог животног пута. ЖПА, 1.3. (Lake 19); Хил. 463, 39а–40б ne k tomM vq mir'skQih%q& mlqvah%q& prybMdou. ni vq svoem%q& wt%q&;qstvQ po/ivM. nq vq rimq poidou. i ou vrqhwvnago ap(o)s(to)la petra grobq postrig se. tako skon;a} vsemo ego /itJa vreme. inokq vqmysto miranina ]vl]emq. i bl(a)goougoditi b(ogo)vi jlika sila ouhQ{ra}.

  У знатно обимнијем и комплекснијем уводу Житија светог Атанасија Атонског износи се у основи сличан, само нешто другачије формулисан разлог: „Шта би било корисније или вредније од таквог једног мужа и таквог (примера) живота, а чији је и сами спомен довољан за утеху, и сама приповест (о њему) представља велики подстицај ка добродетељи?” (Вељковић 2012: 42). 47   Стандардне елементе, специфичности и функцију житијних увода на бројним примерима раних сиријских хагиографија разматра Жан-Никол Мелон Сен-Лоран (Mellon Saint-Laurent 2021: 1–36). 46

36

Зорица Витић

Нипошто нећу остати у светском метежу, нити ћу у својој отаџбини живети, већ ћу кренути у Рим, и постригавши се [у монаха] у главном делу храма врховног апостола Петра, инок уместо мирјанина показавши се, тако провешћу све време свога живота и стараћу се да свим својим силама благоугодим Богу.

Чудесна појава светог Симеона Богопримца, „општег ходатаје и самолитвеника”,48 пред Петрово избављење, уводи читаоца у низ епизода у којима су велики светитељи (свети Никола и свети Симеон) сапутници будућег аскете, а њихов присан однос представљен је кроз једноставна, непосредна обраћања. Животне и динамичне сцене испуњавају опис пловидбе из Рима, а следи и јављање Богородице Петру у сну, у којем му, уз његов лични пут, предсказује и предстојећи процват монаштва на Светој Гори. ЖПА, 2.3. (Lake 25); Хил. 463, 48б–49а vq aTon'scy gory bMdetq pokoi jgw. i/e vq /drybQ//rebJi svoi prosiv[Ji prJehq wt%q& moego s(Q)na i b(og)a. ]ko da i/e mir'skQh%q& wt%q&lou;a}{e s(e) mlqvq, i d(ou)hovnQh%q& jlika sila jml}{e s(e). i moE, istino}, i vyro} i l}bovJ} d(ou)[e prizQva}{i ime. n(Q)n][neE /itJe bes pe;ali pryprovodet%q&. i boudM{eE dyli b(o)goougodnimi naslydet%q&. zylo bw radostno imam%q& sJe. i velmi moi d(ou)hq v(e)selMet se. ibw izvystno vymq. ]ko bMdet%q& nekogda jgda oumno/it se ;inq ino;qskQ wt%q& kon'cq do kon'cq Ego. i m(i)l(o)stq moeg%o& s(Q)na i b(og)a. a{e i wni sp(a)s(e)nQe zapovydi sqbl}d%ou&tq, vq vse vykQ wt%q& nih%q& ne razorit se. i rasprostran} ih%q& na }gq i severq r(e);enQe gorQ. i wbl%a&da}tq e} wt%q& mora do mora. i ime ih%q& vq vsM pod%q&sl(q)n(q);nM} pryhvalno polo/M. i trqpy{eE v' nEi za{i{}. „На Атонској гори, коју замоливши примих у удео од мог сина и Бога, наћи ће спокојство они који се удаљавају од светске пометње да би духовни подвиг, сходно снази, узели на себе, а они који моје име призивају у истини и вери и љубављу душе, како би овај садашњи живот без светских брига провели и наследили онај будући кроз богоугодна дела. Веома се овоме радујем и веома се дух мој томе весели, јер знам веома добро да ће се [Света Гора] једног дана чином иночким испунити од краја до краја. А милост сина мога и Бога неће се удаљити у све векове од оних који се држе спасоносне заповести [Његове]. И распространићу их на југ   ЖПА, 1. 5 (Lake 21); Хил. 463, 42б–43а: vq trepety /e vsemM bQv%q&[M ou/aswm%q& zrenJa. pravednJi tomM pryd%q&stavq sJmewn%q&. /qzlq zlatq vq rMcy drq/e. vq efoud%q& /e i kVdar%q&, i pla{anicM wdyanq. [Петар] сав престрављен беше пред виђењем. А праведни Симеон стаде пред њим златну патерицу држећи [у руци], у ефуд, кидар и плашт одевен (старозаветна првосвештеничка одежда). 48

Свети Петар Атонски



37

и север наречене горе, и освојиће је од мора до мора, и њихово име по свој васељени славним учинићу, а оне који се на њој подвизавају заштитићу”.

Овај Петров пророчки сан, како је у првом поглављу већ показано, ушао је у народно-монашку легенду о Светој Гори као „Богородичином перивоју”, и, готово неизмењен, постао саставни део многих списа о почецима монаштва на Атосу. Стога нимало није необично то што ће се Богомати,49 као општа „помоћница, заступница, прибежиште и крепки покров”, „слава анђелима и пророцима остварење, похвала апостолима, венац мученицима, држава царевима, прибежиште грешницима”, готово по правилу помињати у најразличитијим средњовековним списима чији се настанак или сврха везују за Свету Гору.50 Трудећи се да читаоце извести и о испуњењу овог пророчанства, у завршном делу житија, када су Петрове мошти донесене до Климентовог манастира, писац Никола радосно саопштава: ЖПА, 6.1. (Lake 33); Хил. 463, 61а–61б ne ;}dite /e s(e) mwnastQrq slQ[av[e. ibw b(ogorodi)ce pror(e);enJe, }/e pristMpati na;etq. i e/e oubw g(lago)lEmoe. wt%q& kaplE vodQ /ivou{Jimq vq wskoudynJi bes;islqny i oumalenJi, vq bez%q&dnou vqzra{enJi bezmyrnyi prostran'stvy i mno/qstvy e/e n(Q)n] vidimoe, e/e dobrJim' dyistqvnoe oustroi sqmotrenJe. wt%q& n%ou&dou/e bl(a)govrym(e)n'no Es(tq) re{i i namq sq rek[imi. ]ko dobri domi tvoi Iakwve i skVnJe tvoe Is(ra)il}. }/e vqdrouzi g(ospod)q a ne ;l(ovy)kq. Не чудите се чувши за манастир, јер Богородичино пророштво већ је почело да се испуњава и оно речено – да из капљице воде оних који живе у оскудици и сиромаштву, а које је лако избројати, увећаће се до мора бескрајног и ширине и мноштва, које сада видимо. Она која садејствује добрим [делима] устројила је промисао. А због тога благовремено је да кажемо и ми заједно са оним ко је рекао: „Како су лијепи шатори   Значају Богородичиног култа у источно-православном, али и у читавом свету, посвећени су безбројни научни радови из различитих области. За библијска и литерарна тумачења, са новијом литературом в. Dal Covolo, Serra 2009, док се преглед догматичких, литургијских и иконографских мариолошких проучавања нуди у одредници у Православној енциклопедији (2009: Т. 5, 486–504). Скрећемо пажњу и на најновији обимни зборник посвећен рецепцији Богородице у византијској уметности (Arentzen, Cunningham 2019). 50   О Богородичиним поменима у корпусу српских повеља насталих између XII и XVI века, с посебним освртом на оне које се чувају у Хиландару уп. Тријић 2019: 101–126. 49

38

Зорица Витић

твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу, које утврди Господ, а не човјек” (4 Мој 25,5).

* У најважније елементе који сачињавају једно аскетско житије спада слика предела где се јунак подвизава. Издвојена од света,51 таква „богосаздана места” подразумевају присуство дивљих звери, гмизаваца, али и демона: ЖПА, 4.1. (Lake 26); Хил. 463, 51а mnogQ /e strqmnini i ;estimi dryvesi mysto propasti pro[%q&dq, Obryte oubw pe{erM zylo tqmnM. ObraslM /e kMpinJemx, i hrastJemq wt%q& vs%ou&dM. v nEi/e toliko gadx mnw/qstvo by, ]ko/%e& pryminMti n(e)b(e)snQh(q) zvyzdq mno/qstvwm%q&, i mor'skQ pes'kq. sq nimi /e i bysovq vqgnE/da[e s(e) mnw/qstvo. i/e toliko vqzdvigo[e, bes;islqnQh%q& napastei s(ve)t(o)mM. ]ko/e ni ezQkom%q& povydati, ni/e slMhwm%q& prJeti. nekaa oubw wt%q& ;e{avQ wnoe posykae. ]/e b(o)gos(e);en'nQe pokrivahM pe{erQ dv(q)rx. vqseli se vq n} bl(ago)dare g(ospod)a. И пошто многе јаруге, клисуре и брежуљке прође, наиђе на веома мрачну пећину, окружену густим дрвећем, у којој беше толика скупина змијâ и разних гмазâ, да је и број звезда небеских и песка морског превазилазила. Заједно с њима гнежђаше се [ту] и мноштво демонâ, који ставише светитеља на небројена искушења, која се ни речима не могу исприповедати, а ни ушима чути.

Писац у ову слику на крају вешто уклапа и топос неизрецивости,52 њиме још појачавајући омиљену старозаветну хиперболу (1 Мој 15,5) – ]ko/%e& pryminMti n(e)b(e)snQh(q) zvyzdq mno/qstvwm%q&, i mor'skQ pes'kq – којом је претходно изражена бројност Петрових непријатеља. Пре него што представимо низ демонских напада на Светог, ваља обратитити пажњу и на стандардни опис пустињакове свакодневице:

  „Туђиновање” (), као један од најважнијих почетних елемената аскезе, дефинисано је у Јеронимовом чувеном писму Хелиодору из 376/77. године (уп. Guillaumont 1967: 31–58), док трећа поука Лествице сликовито објашњава неопходност овог ступња у монашком усавршавању („туђиновање је одвајање од свега да би се мисли учиниле нераздвојним од Бога”), али указује и на замке које из такве одлуке могу произаћи (Богдановић 1988а: 59–63). 52   О разноврсној и честој употреби овог општег места в. Curtius 1971: 168–170. 51

Свети Петар Атонски



39

ЖПА, 4.7. (Lake 31); Хил. 463, 57а–57б vq tolicyh /e lytyh%q&, ne ouzry Es(tq)stva ;l(ovy);a. ne by tomou pi{a ino, tqkmo man'na. ni wde/da ni pokrovq. ni ino ;to j/e trybouetq ;l(ovy);qskQi rodq. nq tqkmo n(e)bo imyE pokrovq. i zeml} vqzl}blEn'nQ wdrq. sice po;iva[e bl(a)/ennQ. vq znoiou bw goreI, vq zimy /e pomrqzae. i sJa vsa trqpya[e pa;e ;l(ovy)ka. za boudou{eE radi mqzdovqzdaanJe. За време свих тих година није виђао ниједно људско биће, није имао другу храну осим мане, ни одеће, ни крова, нити било шта друго од оног што је потребно људском роду. Само је небо имао као кров и земљу за вазљубљену постељу. Тако се одмараше блажени: жегом паљен, на ветру и снегу смрзавајући се. И све ово је трпео изнад људских снага, ради будуће плате.

Уз самоћу и тиховање, још један подвижников неминовни избор је и живот проведен у апсолутном одрицању. У писму из Сирије из 376. године већ је свети Јероним сажео одговоре на аскетске дилеме:53 Бојиш се немаштине? Сиромашне Христос зове блаженима. Прибојаваш се напора? Нема тог атлете који круну осваја без зноја. Мислиш на храну? Али вера не осећа глад. Плашиш се да се испошћеним телом бациш на голу земљу? Али с тобом лежи Господ (прев. З. В.). Овакав идеал, непромењен још од IV столећа, неизоставан у свим подвижничким житијима, поново је потврђен и у ЖПА. * У Старом завету читаво царство застрашујућих и погубних животиња (лавови, вуци, рисови, хијене, птице грабљивице, гмизавци, скакавци), повезаних са присуством злих духова, супротстављено је човеку, па и самом Богу. Паралелно постојање злих духова и анђела очигледно је у старозаветном тексту, али тек у мишљењу касног јеврејства тај се свет систематизује: ови духови сматрају се палим анђелима, Сатаниним помагачима, који муче људе и упињу се да их наведу на зло (уп. RBT 1980: 1519–1523). Христов живот и деловање смештају се у перспективу   S. Hieronymus, Epistulae, Laus eremi, 14, 10: Paupertatem times? Sed beatos pauperes Christus appellat. Labore terreris? Sed nemo athleta sine sudoribus coronatur. De cibo cogitas? Sed fides famem non sentit. Super nudam metius humum exesa ieiuniis membra collidere? Sed Dominus tecum iacet (PL 1845: 22, 358). 53

40

Зорица Витић

борбе ова два света, Он се и сам суочава са Сатаном и односи над њим победу (Мт 4,11). У аскетским житијима задржана је ова концепција, најбоље илустрована у Житију светог Антонија.54 Демонски напади интензивирају се све већим подвижниковим удаљавањем у потрази за крајњом осамом. Антоније се прво покрај свог родног села учи подвигу од једнога старца монаха (3); потом, још увек недалеко од села, проналази пуст гроб у који се затвара, и ту први пут доживљава демонске насртаје (8). Друга фаза одшелништва почиње преласком Нила, када се Антоније настањује у рушевинама римске тврђаве (12). Најзад, врхунац аскезе достиже у још већој осами, у високим планинама близу Црвеног мора (50), на месту које писац Атанасије назива „унутрашњом гором”,  (Витић 2015: 6). Демони пустињу бране као сопствени терен од аскете који се усудио да ту крочи. Они то не чине само страшним појављивањима, већ и бројним халуцинацијама. Антоније објашњава шта се збило с демонима: у време паганизма они су били господари свега, али, доласком Христа, морали су се повући (уп. Guillaumont 1975: 12–13).55 Тако анахорете, одласком у дубине пустиње, на неки начин одуховљују земљу, припитомљавајући дивљину и преузимајући је од демона (Harmless 2004: 86), и то све до часа док „пустиња не постане као град насељена монасима” (), како бележи свети Атанасије Александријски описујући бројност Антонијевих следбеника (14). Појам пустиње-града56 осим духовног има и материјални смисао – доласком хиљада монаха ови су неплодни предели доиста процветали. Погодна за усамљенички подвиг, али и историјско место борбе између демонâ и одшелникâ (Дојчиновић 2014: 63), пустиња се, дивна и застрашујућа у исти мах, током векова тек понешто преображава у зависности од географских и историјских условљености (Le Gof 1999: 73–79).

  Поглавља означавамо према критичком издању Антонијевог житија: Bartelink

54

1994.

  ВА 41: Немам више ни мјеста, ни оружја, ни града. Хришћани су се раширили посвуда, на крају се и пустиња испунила монасима. Нека се позабаве собом, а мене нека не проклињу без разлога (Дојчиновић 2014: 147). 56   О топосу пустиње као слике Небеског Јерусалима в. Popović 2009: 151–175. 55

Свети Петар Атонски



41

Поред тога што се у Антонијевом житију експлицитно помиње велика Христова победа над демонским силама,57 она се изнова доказује кроз свакодневне аскетске тријумфе. Колико год били силни, организовани и неустрашиви у својим нападима на пустињака, бесови његовим молитвама и крсним знамењем постају слаби, неразумни и збуњени.58 Демонска кушања у ЖПА концентрисана су на почетку аскезе. Представљена су четири напада: прва два су типични насртаји мноштва наоружаних демона предвођених Сатаном, отровних гмизаваца или дивљих звери које покушавају да усмрте Светога, док су трећи и четврти осмишљени као лукави ђавољи преображаји. ЖПА, 4.2. (Lake 27); Хил. 463, 51б trqpelivnoe jgo i drqzostnoe ne mogQi trqpyti i/e pr(i)sno zlQmi zavistmi satana. vqzm' vse voinqstvo svoe sq strelamQ i lMkQ, vqnide edinq vq wnM pe{erM. ide/e bl(a)/en'nQ m(ou);(e)n(i);qskago str%a&danJa skon';a podvigq. i ini /e kamenJe pryveliko ]ko/%e& pryvra{a}{e iz'vqnou. sq glasi i vqpli pM{ahM na nq. i prqvosto]telq oubw sih%q& vqnMtrq by pe{erQ. drMzQ ego vsa wrM/Ja i stryli drq/e{e, mnyhM pM{ati na pr%y&p%o&dobnago vra/dqbno. А његово трпљење и смелост не могаше поднети онај који увек завиди добру, Сатана. И окупивши сву своју војску са стрелама и луковима, уђе и сам у ону пећину где блажени провођаше подвиг мученички страдајући. Остали [демони] огромно камење, тобож споља ваљаху, вриштећи и урличући на њега. Њихов предводник беше у пећини, а остала његова војска држаше лукове и стреле. Изгледало је да ће их на светога с убилачком намером одапети.

Уводна формула којом се укључују дејства демонских сила такође је преузета из Житија светог Антонија (5): „Ђаво, који мрзи и завиди на свему што је добро, није могао трпјети гледајући такву одлучност код младог човјека” (Дојчиновић 2014: 81), а понавља се, с мањим ва  ВА 24: И мада је у својој одважности говорио многе и велике ријечи, без сумње га је Спаситељ извукао удицом попут оне немани (Јов 40, 20–21), и као теглећа животиња примио је улар око ноздрва, и попут бјегунца метнута му је алка у нос, а усне су му пробушене сјечивом. И Господ га је везао као врапца, како бисмо му се могли наругати. И са њим су његови пратиоци демони, да их хришћани згазе као змије и шкорпије (Дојчиновић 2014: 119). 58   Поред бројних конкретних демонских пораза, њиховој немоћи посвећени су и велики делови Антонијеве беседе египатским монасима (Bartelink 1994: 195–221; Дојчиновић 2014: 103–153). 57

42

Зорица Витић

ријацијама, и у другим пустињачким житијима. Међутим, нешто мање упадљива, али важна спона са најстаријом аскетском традицијом изражена је у ЖПА само једном, на први поглед необичном синтагмом – „подвиг мученичког страдања”. Објашњење опет ваља потражити у раном IV веку, када је експанзија монаштва и његова интеграција у живот Цркве подразумевала уздизање идеалног монаха, „преподобнога”, на исту раван светости која припада старијем типу светитеља-мученика – сам Антоније својевремено је тражио прилику да пострада у прогону (46) и жалио што му се она није пружила, трудећи се потом да свој подвиг учини „свакодневним мучеништвом” (47; уп. Harmless 2004: 65). Овакво схватање пустињачког подвига у ЖПА само је још једно сврсисходно уклапање давно уобличеног општег места.59 Разноврсност нападача, али и њихову пословичну немоћ илуструје и други напад на Светога: ЖПА, 4.3. (Lake 27–28); Хил. 463, 52б pry[%q&d[em%q& d(q)nemq pakQ prqvim%q& wb'jm[e s(e) wbrazwm%q& OkaanQ vqwrM/a}t se na nq. i podvigo[e vsakq gadx, i prysmQkaemaa po zemli. i vse zvyrQ i/e byhM vq gory, i sq nimQ poidw[e vq pe{erM. i wva oubw wt%q& nih%q& sMdM, i wnoudM te{i tvorahM nep%o&dobnQi. wva /e zJati. i /iva po/dryti pravednika. ina /e skakati i sviskati i grozno zryti oustraahM. nq i pakQ nemo{nJih%q& sQh%q&, i slabQh%q& znamenJemq kr(q)sta, i prizvanJemq imene b(o)/Ja i pry;(i)sto sego ro/dq[M} m(a)t(e)rq, vsyh%q& wt%q&gan][e5 Узевши поново пређашње обличје, ти несрећници се против њега наоружаваху и, покренувши све отровнице и све звери које беху у планини, са њима кренуше у пећину. И ти злочесници примораваху неке од ових [животиња] да овамо-онамо трче, а друге да разјапљеним чељустима покушавају праведника живог прогутати. А остале да пузе и пиште и злокобно гледају. Али [Петар] и њих поново, немоћне и слабе, знаком крста и призивањем Божјег имена и Матере која Га је пречисто родила, све натера у бекство.   И у Теодосијевој похвали светом Петру Коришком читамо: „свакодневно у пустињи пошћењем са Христом разапе се, и без мача самомучени до крви јави се мученик” (Богдановић 1988: 285), док у Житију краљице Јелене архиепископ Данило II поимање „новог” мучеништва кроз самоосуђивање грешности и духовно усавршавање образлаже на следећи начин: „Пророци и мученици пролише крв (мучени) од безаконика и поднеше толика различна страдања, и добар дар себи стекоше. А други место проливања крви и мука, топлим сузама и многим врлинама распеше тело своје” (Мак Данијел, Петровић 1988: 80). 59



Свети Петар Атонски

43

У покушају да преласти Петра, ђаво се у трећем нападу јавља као један од његових вољених слугу, који жели да у њему подстакне сећање на ближње и обесмисли усамљивање и подвиг (ЖПА, 4. 4; Lake 28), док је следећи демонски преображај још импресивнији – пред улазом у пештеру стоји арханђео са исуканим мачем, који такође покушава да Светог одврати од пустиње: ЖПА, 4.5. (Lakе 29); Хил. 463, 55б azq jsmq g(o)s(podq)nq ar'histratigq i poslanq jsmq k teby? krypi se oubo i mou/ai. i rad%o&ui se i v(e)seli se. ]ko prystol' ti b(o)/(q)stv(q)nq ougotova se i vyn'cq neouvydajmQ. i n(Q)n] oubo mysto sJe wstavlq idi vq mirq. na outvrq/denJe i polzM mnwgQm%q&. „Ја сам архистратиг Господњи и послат сам теби. Буди крепак и мужаствен, и радуј се и весели, јер су престо божански и венци неувенљиви уготовљени за тебе. Сада, дакле, ово место остави и иди у свет ради укрепљења и на корист многих.”

У обраћање су укључене и претеране похвале које изриче лажни архистратиг, а необично је то што се једино на овом месту у читавом житију Свети пореди са библијским личностима: ЖПА, 4.5. (Lake 30); Хил. 463, 56а i velJi nar(e);e se na n(e)b(e)seh(q); za sqvrq[en'noe trqpynJa tvoego. ilJ} bo pryvqzq[qlq jsi postomq. danJila zvyr'mi i gadovi, i Iwva trqpynJemq. Не чуди се, јер си ти у овим временима победио и Мојсија и Илију и Данила, и велики си се назвао на небесима због твог савршеног трпљења: Илију си превазишао у посту, Данила по животињама и зверима, Јова – у трпљењу.

Петров одговор одраз је потпуног скрушења: sih%q& slQ[avq s(ve)tQi, r(e);e vq smyreni. kto esmq azq pqsq, da agg(e)lq g(ospod)nq prJidetq kq mny. А Свети рече смирено: „Ко сам ја, да к мени, псу, дође архистратиг Господњи?”.

Ово последње велико искушење разрешено је појавом Богородице (ЖПА, 4.6; Lake 30) и анђела који у наредне педесет три године подвижниковог живота проведених у миру, без присуства демона, редовно долази доносећи му небеску храну.

44

Зорица Витић

Случајеви исцељења болесних или оздрављења опседнутих у Новом завету нису стриктно раздвојени (уп. Мт 17,15.18; Мк 1,34–39; Лк 6,18; 7,21). То потврђује да је свака болест знак Сатанине моћи над људима. Зли духови сматрали су да су постављени за господаре земље, а Христос је дошао да их отера и погуби (Мк 1,24). Шаљући ученике да проповедају, Oн им даје и своју власт над злим духовима (Лк 10, 17–19): Господе! и ђаволи нам се покоравају у име твоје. А он им рече: ја видјех сотону гдје спаде с неба као муња. Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сваку силу непријатељску, и ништа вам неће наудити (уп. RBT 1980: 1522). Све ове моћи одликују и светог Петра Атонског, а сцена ослобађања поседнутог демоном у присуству његових моштију, као посебан вид исцељења, пружа прилику писцу да искористи још једно омиљено опште место аскетске литературе, гнев бесова које пустињаци терају из њихових последњих прибежишта:60 ЖПА, 5.4. (Lake 33); Хил. 463, 60а–60б w petre. ne dovleEt li ti %3.mq lytomq gonEnJe j/e sqtvorilq jsi vq me izgnavq me pe{erQ moee. nq i n(Q)n] hw{e[i me i sego izgnati /ili{a moego. ne ouslQ[M tebe, ni/e izQdou. „О Петре, не беше ти довољно што си ме прогонио педесет три године, изгнавши ме из пећине, већ и сада хоћеш да ме и из овог мог обитавалишта избациш? Нећу те послушати, нити ћу изаћи”.

* Треће искушење ваља помније размотрити. У питању је перфидни демонски плач, којим се на пробу ставља подвижникова савест, а заснован је на подсећањима на све људске, потиснуте везе, али и на преиспитивању смисла изолованог подвига. ЖПА, 4.4. (Lake 28–28); Хил. 463, 53а–54б prywbrazi bo se bysq vq edinogo wt%q& doma[nJih%q& jgo wtrok(q). tekwm(q) idy[e kq pe{ere. i bestidno wbqjmq jgo. lobzati sqsM/dae i/e mrqzosti isplqnEnJi. sydx na;etq pl(a)kati i g(lago)lati sice. tem/e i vsi i/e vq domM tvoem%q&. vqkMpy sq mno} i/e pa;e wpalen'nwmM sr%q&d%q&cemq zrynJa i bysydi tvoee radi, pla;}tq   Још од Житија светог Антонија овај топос је општеприхваћен (уп. Витић-Недељковић 1999: 151–152). 60



Свети Петар Атонски

45

neouty[no. mnwgQ /e gradi i vqsi wb'tek[e ]ko mnogQ, ne vqzmogohwm%q& mysta polM;iti, i /elaemi namq vidyti wbrazq. nedovedenJem' /e wbxeti bQv[e, slqzami i m(o)l(q)bami velikago prizQvahwm%q& nikolM. m(o)le{e s(e) w sladkQ wt%q&krQti namq gde l}bo da esi, sqkrqven'noe skrovi{e. i ne pryzre n(a)[e nedos(to)in'stvo i/e vq vsemq toplii. nq wt%q&krQ vqskory ]/e w teby ]vlen'naa sqtvorq. n(Q)n] oubw g(ospod)i moi ouslQ[i me i poidymq vq domq n(a)[q. vysi /e ]ko krasnq i prydobrq Es(tq). i vidytq vsi i/e tymq /elaemoe lice. i proslavit se b(og)q vq wboihq. i/e pr(i)snoslavimQ. w bezmlqvi /e ne bMdi teby pe;ali, i tamo bw monastiri sM prymnwzi, i mlq;alnici. v' nih/e vse svoe /itJe mlq;al'no po/ive[i. nq i samq w samoi toi istiny g(lago)li mi. koe wt%q& Obo}, pa;e b(og) l}bitq. w[qstvJ mira i poustin] i bezmlqvJe. i vq raspad%q&n'nQh%q& kamennQh%q& i hlqmyh%q& sih%q& ho/denJe. vy nih/e sebe tqkmo. vasnq /e ni sebe svoistqvny pol'zevati, ili ;l(ovy);qskoe ou;enJe i nastavlenJe. i e/e kq nEmou wbra{enJa wt%q& zablM/denJa. az' /e nep{ou}, ]ko edinoe d(ou)[e wt%q& zablou/denJa pouti Ee Obra{enJe. mnogQh%q& poustQn'nikq pryvqzQdet%q& podvigQ. i sv%y&dytelqstvMjt' mi w sih%q& slovou g(lago)lQi. izvodei nedos(to)inago wt%q& nedos(to)instva, ]ko ousta mo] boudet%q&. mnoga /e mno/qstva vq mysty n(a)[em' soutq. pr(i)sno vq t%q&mah%q& strastei zablou/denJa. i trybou}tq vq lypotM i/e po b(o)zy tymq pomaga}{ago. prymnoga oubo pryd%q&le/it' ti mqzda, a{e zablou/den'nQih%q& pri[%q&dq Obratil bi kq b(og)ou. pro;eE oubo ;to ho{et%q& bQti. po;to i/e vsymq sr%q&d%q&cemq l}be{im te rabomq ouklan]e[i se pouti. Преобразивши се у једног од Петрових кућних слугу, трком дошавши до пећине, бестидно га загрли. Пошто седе – претварајући се да га воли, онај који је мржњом препуњен – поче плакати и овако говорити: „Чусмо, господару наш, како си у рату био заробљен и у Самару одведен, и бачен био у ону ужасну и мрачну тамницу; и како те Бог изведе, молитвама свеблаженог оца нашег Николе, и из оне тврђаве слободна [од окова] и у Ромејску земљу поврати. Зато и сви у дому твоме – заједно са мном коме срце уистину веома гори [од љубави] – због [невиђања] лица твога и твога одсуства, плачу неутешно. Многе смо градове и велики број места прошли, али нисмо жељено могли постићи: да љубљено нам лице твоје угледамо. И недоумицом обузети, сузама и молбама, великог призивасмо Николу молећи Га: ‚О најмилији, откриј нам, ма где да је, то скривено благо’. И не презре нашу недостојност, онај који је у свему брзопослушан, већ веома брзо објавивши, откри све везано за тебе. Стога сада, господару мој, чуј ме, и кренимо у наш дом (знаш и сам како је леп и красан) да сви угледају њима драго твоје лице, и од нас обојице прослављен буде Бог, Који се увек слави. А за безмолвије се немој бринути, јер и тамо има много и манастира и молчалница, у којима ћеш сав свој живот у исихији проживети. Али и сам праведно ми реци. Чиме се, од ова два, Богу већма служи: одласком из света, отшелништвом и безмолвијем и пребивањем у тим пукотинама стенâ и кланцима, у којима себи самом, а чак ни самом

46

Зорица Витић

себи, нећеш бити од користи, или пак поучавањем људи и руковођењем и њиховим повратком Богу из обмане? (подвукла З. В.) Ја сâм мислим да обраћање једне душе с пута њене обмане, подвиге многих пустињакâ превазилази. А сведок ми је у томе Онај Који говори: ‚Ко обрати недостојног у достојног, биће као уста моја’ (Јерем 15, 19). А многи су у нашем месту многобројним страстима вечно прелашћени, и очигледно потребују, поред Бога, некога ко би им помогао. Премнога ће теби бити убројана плата, ако прелашћене, вративши се, повратиш Богу. Дакле, шта ће бити? Зашто се одвраћаш од путовања са слугом који те свим срцем воли?”

Сличан начин демонског искушавања Дионисија Папахрисанту (Papachryssanthou 1974: 46) проналази у мање познатом Житију преподобног Јована пустињака (29. март),61 светитеља јерменског порекла који се подвизавао у Египту у IV веку. Јован десет година проводи на дну сувог бунара, а анђеоску храну доноси му духовник Фармутије. И у овом житију „мрзитељ свег добра” користи сличну стратегију да збуни Светога и одврати га од подвижничког наума. Наиме, ђаво, преображен у оданог слугу, проналази подвижника после много година и не покушава да га наведе ни на какав грех, већ да пољуља његову решеност да остане у осами, а аргументе заснива на томе да се може остати свети човек и након повратка међу људе, па чак и међу ближње. Јовану се демони такође јављају у обличју мајке и сестре хотећи да га унесреће и омету њиховим лажним оптужујућим плачевима. Необичан подвиг светог Јована пустињака, уз примање анђеоске хране, близак је Петровом управо по коришћењу истог древног демонског лукавства – подстицања сећања на ближње. Већ у првим кушањима светог Антонија враг користи бригу о напуштеној сестри не би ли преластио младића (Bartelink 1994: 143; Витић 2009–2010: 280; Дојчиновић 2014: 81), а свети Јован Лествичник упозорава (Поука III, 671): „Када се ми, оставивши ради Господа свој дом и своје сроднике, предајемо туђиновању из љубави према Богу, тада демони пробају да нас узнемире, представљајући нам наше сроднике како тугују, или како умиру, или како их због нас затварају и пљачкају” (Богдановић 1988а: 63). Овом искушењу треба се одупрети на следећи начин (Поука II, 657): „Припре  Полулегендарна сведочанства о овом подвижнику сачувана су у три хагиографске традиције: грчкој, сиријској и јерменској (уп. Ванькова 2011: 242–243). Грчко издање према рукопису који се чува у Москви: Halkin 1963: 273–279. Издање сиријског текста и превод на француски: Brière 1909: 155–173. Превод на српски: ЖС 1972–1977: За месец март. 61

Свети Петар Атонски



47

мимо се за борбу против њих молитвом, и распалимо у себи сећање на вечни огањ, да бисмо сећањем на тај огањ угасили ватру нашега срца, запаљену у невреме. Потпуно се вара онај који мисли да није привржен ни према чему – а растужи му се срце кад нешто изгуби” (Богдановић 1988а: 58). Реч је, дакле, о нарочитим демонским преластима са једином сврхом – да одврате светога од усамљеничког подвига, али, поред очигледног ослањања на претходну аскетску традицију, други део арханђеловог обраћања Петру (означен курзивом) носи и обележје тадашњих актуалних атонских расправа о вредностима и смислу анахоретског или киновијског монашког начина живота (Papachryssanthou 1974: 49–51). * У потрази за Николиним узорима давно су уочене сличности са Житијем светог Онуфрија, египатског пустињака из IV века (Binon 1939: 51; Papachryssanthou 1974: 44–45). Почињу физичким портретом (мршава, нага аскетска фигура са дугом косом и брадом), а најупадљивија веза међу овим житијима јесте коришћење општег житијног места, посебне врсте објаве Светога који придошлици приповеда читав свој од људских погледа скривени живот. У Житију светог Онуфрија, познатом као Peregrinatio Paphnutii, такође је наглашена тема путовања као трагања за савршенством, али и удаљавања и лутања „оних који траже” парадоксално усмерених на приближавање „још светијем” (уп. Goddard-Elliott 1987: 51–64). Познато у неколиким верзијама и бројним старим преводима,62 ово специфично житије видљиво утиче на потоњу византијску аскетску хагиографију. Након бекства из киновијског манастира, Онуфрије проводи шездесет година у потпуној изолацији, доживљава и физички и духовни преображај, а његов сусрет са монахом Пафнутијем представљен је тако упечатљиво да ће ово место постати узорно за многа будућа аскетска житија:

  Поред грчког издања (Halkin 1989: 49–88), постоји енглески превод двеју коптских верзија Онуфријевог житија (Vivian 1993). Сачувани су и арапски, јерменски, латински, па и словенски превод. У IX веку Никола Синаит (Halkin 1987: 7–27) и Теофан Сицилијски састављају нова дела посвећена светом Онуфрију, а доцније о њему још пишу песник Манојло Филес и патријарх Филотеј Кокин (ODB 1991: 3, 1527). 62

48

Зорица Витић

Утом угледах издалека мужа који је ишао к мени, изгледа врло страшног; сав је био обрастао у густе длаке као звер, и био је бео као снег, јер од старости беше оседео. Коса и брада досезаху му до земље, и као одећа покриваху му тело; бедра му беху препасана лишћем од пустињског биља. Када видех да се овај муж приближава к мени, ја се препадох и утекох на стену што беше на врху горе. А он, дошавши до тог подгорја, седе у хладу да се одмори, јер се беше уморио од силне жеге, а и од немоћи старачке. Погледавши на гору, он ме угледа и повика к мени говорећи: „Сиђи к мени, човече Божји, јер сам и ја човек као ти; живим у овој пустињи Бога ради”.

Следи исповест светог Онуфрија: „Изнемогавао сам од глади и жеђи, јер спочетка нисам имао ништа ни да једем ни да пијем, сем што сам налазио неко пустињско зеље и њиме се хранио, а жеђ сам своју расхлађивао само небеском росом; дању ме је пекла сунчана жега, а ноћу сам се смрзавао од хладноће, и тело ми се квасило од росе небеске. И шта све нисам претрпео? И какве све трудове нисам узимао на себе у овој непроходној пустињи? Немогуће је испричати све трудове и подвиге, а и не треба објављивати оно што је човек дужан ради љубави Божје радити насамо. Благи Бог, видећи да сам се сав предао испосничким подвизима и душу своју унео у гладовање и жеђ, нареди анђелу Своме да се брине о мени и да ми сваки дан доноси по мало хлеба и по мало воде ради укрепљења тела мог. Тако ме је анђео хранио тридесет година” (ЖС 1972–1977: За месец јуни).

Епизода с ловцем у Житију светог Петра Атонског готово је идентична: ЖПА, 5.1. (Lake 31); Хил. 463, 57б–58б i se pryvelikq jlenq wt%q& dMbravQ sou{eE blizq pe{erQ izq[%q&dq, igrae nykako, idy[e pryd%q& licemq lovca. vidyv /e Onq pryvelika sou{a i zylo krasna. drougQe /e vse wstavlq. poslydova[e emou vqs' d(q)nq. ]ko/e oubw promQ[lenJemq nykoimq jlenq nastavl]emq pri[%q&dq sta nad%q& pe{ero}. vqslyd%q& /e idou{} lovcou. i sqmatra}{ou koimq wbrazomq imetq i. ]vl]et' se jmou na desnou} stranou vqzryv[ou, mou/q. goustq oubw brado}. i glavnQe vlasQ. da/e do ;ryslq porastq[ee imyE. a pro;ee vse tylo wbna/eno. i vsakoe li[eno wde/de. ego /e vidyvq i pryslavnQm(q) zrynJemq oudivlenq bQvq, ou/asa se zylo. i lovq wstavlq. vqspetq oustrqmiv se by[e, i by/ati vse} silo} na;etq. vidyv /e sego bl(a)/en'nQ bygM se vqdav[a, r(e);e kq nEmou velikwm%q& gl(a)swmq. ;to boi[i se ;to sqmou{ae[i se. ;to mene by/i[i brate, i azq ;l(ovy)kq esmq. ]ko/e i tQ. a ne prividynJe bysov'sko, ]ko/e nep{eva. prJidi kq mny, i ska/M ti vsa ]/e w mny. na se bo i posla te g(ospod)q.

Свети Петар Атонски



49

И гле, један огроман јелен изађе из шуме, која беше близу пећине, скачући испред ловца. Видевши онај да је јелен огроман и веома красан, све остало остави и иђаше за њим током целог дана. Јелен, као неким промислом вођен, дође и стаде изнад пећине. По трагу његовом иђаше ловац, размишљајући на који ће начин стићи животињу. И кад погледа на десну страну, појави му се муж с веома дугом брадом и косом која се спуштала све до паса, а остали део његовог тела беше потпуно обнажен, без одеће. Њега угледавши и чудним призором зачуђен, веома се уплаши и лов остави. Одступајући уназад поче бежати колико га ноге ношаху. Видевши да се спрема у бекство, рече му блажени громким гласом: „Чега се плашиш? Зашто се узнемираваш? Што бежиш од мене, брате? И ја сам човек као и ти, а не демонско привиђење, како си помислио. Дођи овде код мене и рећи ћу ти све о себи, јер те је због тога Господ послао”.

Поред упадљиве сличности, ваља ипак обратити пажњу и на почетни елемент ових сцена који их разликује. У питању је мотив лова на јелене, складно уклопљен у ЖПА, познат још из описа преобраћења у хришћанство римског војсковође Плакиде (II век).63 Наиме, на почетку житија, будући великомученик Плакида-Јевстатије (20/21. септембар) издвојио се током лова од осталих да би пратио великог, прелепог јелена дубоко у дивљину. Док је размишљао о начину на који би га уловио, између јелењих рогова угледао је сјајни крст, и тада му се, кроз уста животиње, обратио сам Христос, позивајући га да се крсти. За тумачење ове сцене, у којој писац поентира тиме да је Господ уловио самога ловца, од посебног су значаја два старозаветна места: стих Песме над песмама (2,9) у којем се лепота драгог пореди са грациозношћу младог јелена, као и чувени Псалам 42, где се жудња за Господом метафорично исказује сликом јелена који тражи изворе вода (Пс 42,1). Ова жеђ душе често се доводи у везу са крштењем, а у Физиологу, позноантичком поучном спису, уједињена су оба симболична значења јелена (уп. Томин 1997: 45): у Слову о јелену и змији, убиство змије представља Христову победу над ђаволом, док је у Другом слову наглашена псаламска линија, те је гутање змије и хитање на изворе воде (ако јелен не попије воду у року   У ово рано мученичко житије које се састоји из три различите наративне целине – преобраћења, испаштања попут старозаветног Јова и мученичког страдања – уткана је вишезначна симболика животиња (уп. Koch 2018: 31–48). Постоје неколика издања грчког текста: Combefis 1660: 1–44 (BHG 641); van Hooff 1884: 66–112. О двама словенским преводима Јевстатијевог житија пише Стилијана Баталова (Batalova 2007: 1–25). Превод на савремени српски: ЖС 1972–1977: За месец септембар (20). 63

50

Зорица Витић

од три сата, умире) протумачено тако да укаже хришћанину на нужност примања Светих Тајни – крштења и причешћа у покајању (Јовановић 2012: 351–352). У апокрифном Житију Макарија Римљанина (23. октобар и 19. јануар) опет се, слично удружена, јављају иста општа места: светог Макарија проналазе тројица монаха и он им укратко казује свој живот, а управо јелен двапут усмерава путнике. И Макаријев портерет потпуно се уклапа у традицију: „И не беше на њему никакве одеће, осим белих власи од главе до земље ... И очи његове беху се удубиле од старости. И обрве његове беху пале и покриле очи. А нокти његових руку и ногу од лакта дуги” (Јовановић 2012: 63). Међутим, ово житије, које почиње стандардним топосом бекства са сопственог венчања,64 након чега будућег подвижника анђео Рафаил одводи до краја земље, где у пећини живи у миру и слози са зверима, сасвим излази из оквира пустињачких житија и поприма облик фантастичног путописа: три монаха (Сергије, Теофил и Јевгеније), из манастира у Месопотамији полазе да нађу место „где належе небо на земљу, као да на стубовима железним стоји небо” (Јовановић 2012: 58). Опис њиховог пута преко Јерусалима, Ктисифона, Персије и Индије испуњен је сликама невероватних река, планина, животиња и људи далеког истока.65 Након сусрета с Макаријем упозорени су да не могу даље због тога што се, недалеко од Макаријеве пећине, налазе два зида (од гвожђа и од бронзе) који окружују Рај. Житије је сачувано у бројним преписима од XI века,66 а поред занимљивог књижевног склопа, ова легенда о испоснику комбинована са приповешћу о потрази за земаљским рајем значајна је за реконструкцију ране средњовековне географске перцепције (ODB 1991: 2, 1270–1271).

64   У житију још једног Римљанина, знаменитог светитеља-просјака из времена царева Хонорија и Аркадија (крај IV века), Алексија Божјег човека (17. март; сиријска верзија житија из VI века, а од IX столећа светитељ се прославља и у Византији), овај мотив представља кључну тачку у којој се живот аскете усмерава ка жељеној светости (ODB 1991: 1, 66–67; Муравьёв, Турилов 2008: 8–12). 65   О везама овог житија са средњовековним Романом о Александру Великом и са његовом посебном варијантом познатом као Српска Александрида в. Салмина 1987: 41–43. 66   Издавач Александар Александрович Васиљев износи сумњив аргумент ex silentio – да је спис морао настати у V/VI веку, зато што се у њему не спомињу Арабљани (Vassiliev 1893: XXXVIII).

Свети Петар Атонски



51

* Иако се важни модели, наративне технике, омиљена општа места, па и неки појединачни мотиви коришћени у ЖПА могу пратити кроз читаву византијску хагиографију, показаће се да писац Никола ипак најрадије посеже за литерарним решењима свога времена. Користећи нарацију у првом лицу, као начин да нагласи аутентичност, инсистирајући на личном учешћу у догађајима, и тиме чак појачавајући сумњу у историчност свога казивања, он се прикључује бројним византијским писцима IX–X столећа који овој техници прибегавају много чешће него ранији хагиографи (уп. Messis 2014: 328–329). Пратећи одређене специфичности анахоретских житија кроз историју византијске литературе, Бернар Флизен уочава паралелу међу житијима светог Павла Тивејског,67 Марије Египћанке (PG 1863: 87.3, 3697–3726) и преподобне Теоктисте са Пароса (Delehaye 1925: 224–233), називајући ове светитеље „непостојећим”, „скривеним слугама Божјим” (Flusin 2004: 59–71; Jazdzewska 2009: 267–278). На овој хагиографској линији одеђеној сасвим посебним служењем Господу, којој свакако треба придружити и Житије светог Онуфрија, наћи ће се и ЖПА, а извесне наглашеније сродности имаће управо са временски блиским Житијем свете Теоктисте (прва половина IX века, 9. новембар). Настало почетком X века (око 920), веома цењено међу савременицима, ово житије убрзо је, са сасвим ситним изменама, увршћено и у Минологион Симеона Метафраста, са датумом прослављања помереним на 10. новембар (ODB 1991: 3, 2055–2056). Писац Никита Магистар у уводу прецизно наводи у којој се прилици обавестио о животу Свете – учествовао је у дипломатској мисији код Арабљана на Криту у време цара Лава VI (886–912), али је њихова лађа, ветром натерана да промени курс, морала да пристане на обали Пароса. Никита ту сусреће старца Симеона,68 који му приповеда о Теоктисти на основу сведочанства ловца који ју је пронашао.   Чувено Јерономово кратко житије египатског еремите издавано је више пута: PL 1883: 23, 17–28; критичко издање: Degòrski 1987; издање са преводом на француски: Leclerc, Morales, and de Vogüé 2007: 142–183; превод на енглески језик Fremantle 1893: 299–303; издање старог словенског превода: Буланин 1995: 5–21. 68   Симеон 30 година живи крај Богородичине цркве, у којој је Теоктиста претходно боравила. Како је Житије свете Теоктисте у Минологион Симеона Метафраста унесено без имена аутора, то је довело до претпоставке да је заправо старац Симеон аутор овог житија (Talbot 1996: 98). 67

52

Зорица Витић

Сусрет с ловцем у Житију свете Теоктисте са Пароса: Ловац се опет издвоји од дружине, па уђе у цркву да се помоли Пречистој Богородици. А када се, стојећи у средини цркве, мољаше, он угледа с десне стране светог престола густе мреже паучине, а иза њих некакво створење као ветром љуљано. Желећи да дозна шта је то иза паучине, он приђе, и таман хтеде да покида паучину, он тог тренутка чу глас који говораше: Стој, човече, и не прилази ближе, стид ме је, јер сам нага жена. – Чувши то ловац се уплаши и хтеде да бежи, али од великог страха не могаше, пошто му ноге дрхтаху, и коса му се диже на глави поставши оштра као трње, и он стајаше у ужасу. А кад се мало прибра, он се усуди те упита: Ко си ти, и како живиш у овој пустињи? – И поново чу глас који говораше иза паучине: Молим те, добаци ми одећу, и када покријем наготу своју казаћу ти о себи што ми Господ нареди. Ловац скиде са себе горњу одећу, положи је на земљу, па сам изађе из цркве. Почекавши мало док се та жена обуче у његову одећу, он поново уђе и угледа је где стоји на истом месту на коме бејаше и малочас. Изглед њен беше веома страшан, једва је личила на људско биће: не виђаше се на њој жив човек него сва беше као мртвац: кости – само кожом покривене, коса – бела, лице – црно са нешто белине, очи – дубоко упале; и уопште сав изглед њен беше као изглед мртваца који лежи у гробу (подвукла З. В.);69 она једва само дисаше, и могаше само тихо говорити. Угледавши је такву, ловац се још више препаде; па павши на земљу, он стаде искати од ње молитве и благослова. A она, окренувши се истоку, подиже руке своје и мољаше се; но ловац не могаше чути речи њене молитве, једино он чујаше глас који тихо говораше к Богу. Затим, окренувши се ловцу, рече: „Бог нека те помилује, човече! Но кажи ми, због чега си дошао у ову пустињу? Шта теби треба ова пустиња, у којој нико не живи? Али, пошто те је, мислим, Господ упутио овамо ради моје смерности, и ти желиш да сазнаш о мени, то ћу ти ја испричати све” (ЖС 1972–1977: За месец новембар).

У драматичној исповести свете девице, некадашње младе монахиње из Метимне на Лезвосу, која је допала арабљанског ропства, приповеда се о приспећу брода са заробљеницима, међу којима је и сама   Први сусрет старца Зосиме и преподобне Марије Египћанке: Када овог пута стајаше појући, он (Зосима) с десне стране угледа као сенку тела људског. Испрва се уплаши, мислећи да је демонско привиђење, и уздрхта. Али, прекрстивши се, он одагна од себе страх. И када, завршавајући већ своју молитву, погледа на југ, он виде где иде неко нага и црна, од сунца опаљена тела, са белом као снег косом на глави, која је била кратка и досезала до врата (ЖС 1972–1977: За месец април). 69



Свети Петар Атонски

53

била, на острво Парос и о чудесном бекству од отмичара у „унутрашњу пустињу” острва. Остатак живота ова „чиста невеста Христова” проводи у потпуној самоћи, молитвама и крајњем уздржању: „И ето од тада до сада ја тридесет шест година живим на овом острву. Храним се семењем сунцокрета кога овде много има; а нарочито се храним речју Божјом: јер све псалме, песме и читања, што у манастиру своме научих, памтим до сада, и њима се тешим и храним душу своју. Одећа пак моја убрзо се подера и ја остадох нага, имајући само благодат Божију као покривач који ме покрива од свих зала.”

Молба ловцу да је догодине поново посети и понесе Свето причешће најава је завршнице житија. Након годину дана ловац затиче светитељку живу, али, одмах након причешћа, она „одлази куда наређује доброта Господња”. Следе веома необична дешавања са телом Свете: „прости” ловац одлучује да га оскрнави откидајући једну руку, што ће изазвати чудесно задржавање брода, али и коначан расплет – читава ловчева посада дознаће о преподобној Теоктисти и наставити да шири глас о „скривеној” светитељки. Ерудита Никита Магистар се, и поред наглашеног ауторског начела, сасвим држи хагиографских конвенција. Његово дело намењено је образованим читаоцима Х столећа, и очигледно подразумева добро познавање раније литерарне традиције,70 поготово Житија Марије Египћанке,71 блуднице из Александрије, чије покајање у пустињи, осами и уздржању, након мистичког виђења и преобраћења у Јерусалиму, пружа утеху сваком хришћанину.72 Иако је ово житије Никити послужило као директна инспирација, повест о Теоктисти другачија је и по литерарном уобличавању, али и по карактеру јунакиње. За разлику од Марије, Теоктиста је чедна жена, а њена борба није против демона, већ против 70   У стилски узвишеном и елегантном тексту Никита цитира свете оце (Василија Великог, Григорија Ниског, Кирила Александријског), али и Хомера, Тукидида, Ахилија Татија, Диона Хризостома (Talbot 1996: 98). 71   Да би се потцртала та веза, један од наратора, старац Симеон, експлицитно помиње старца Зосиму из Маријиног житија, истичући његову узвишеност и способност да увиди светитељску изузетност, наспрам неуког ловца из Теоктистиног животописа (Jazdzewska 2009: 273). 72   Утицаји Житија Марије Египћанке уочљиви су како на истоку, у византијској књижевности, тако и на западу (латински преводи у бројним преписима у Шпанији, Француској и Италији). Начињени су и дурги стари преводи: сиријски, јерменски, етиопски и словенски (уп. Talbot 1996: 67–68).

54

Зорица Витић

последица ратног разарања и пустошења (Talbot 1996: 96). Као верзија легенде о Марији Египћанки, ово житије ипак јасно одсликава политичку и друштвену климу с краја IX и почетка X века. С друге стране, иако је оквир за ове две различите исповести исти, наратор у Маријином житију крије се иза аскетске фигуре великог старца Зосиме, док је аутор Никита истурен у први план (Jazdzewska 2009: 273). Упркос популарности житија,73 култ свете Теоктисте није се значајно развио: према традицији, њене мошти са Лезвоса украли су неки морепловци, али су их од њих током пловидбе уграбили становници острва Икарије (у близини Самоса), на којем се до данас штује њен гроб. И у катедралној цркви на Паросу постоји мала капела из XVII века посвећена овој светитељки, заштитници острва, али се спомен на њу, осим на ова три егејска острва, није даље ширио (уп. Talbot 1996: 98). Ваља приметити да се управо у животописима светитеља чији се подвизи одвијају на острвима и полуострвима Егејског мора готово по правилу јављају специфична чуда током пловидбе (Божја воља оличена кроз повољан или неповољан ветар), те се често везују и за судбину светитељских моштију (крађа, скрнављење). Тако приповест о пловидби царског посланства на Крит, са почетка Житија свете Теоктисте, где се лађа, чудесно осујећена буром, зауставља на обалама Пароса, неодољиво подсећа на растанак светог Петра и морепловаца на обали Атона: ЖПА, 3.4. (Lake 26); Хил. 463, 49б–50а pribli/a}{im /e se }/e kq aTonscyi gory kraevi, vqnezapM sta korablq, vytrM e{e diha}{ou, i vytrila isplqn]}{ou. i ;}/dahM se korablqn%i&ci drMg(q) kq drMgM g(lago)l}{e. ;to oubw bMdetq znamenJe se. i ;to pryslavnoe se tq{etnoe pryse;enJe. ]ko vq tolicy propasti pM;innyi. vytrM ougodnM sM{M, korablq sta nenade/dno wt%q& prydn]go [qstvJa. Кад се већ приближише обали Свете Горе, брод изненада стаде, иако је ветар још дувао и једра пунио. И морнари бејаху у недоумици говорећи један другоме: „Какав је знак ово, и каква је ово необичност досад невиђена, јер на толикој пучини, уз повољан ветар, брод стаде без наде да се путовање даље настави?”

И у сценама у којима ловци/морепловци покушавају да се докопају светитељских моштију у двама житијима писци користе исти модел:   Набрајајући само најважније, Иполит Деле наводи 27 преписа од XI до XVI века (Delehaye 1925: 222). 73

Свети Петар Атонски



55

ЖПА, 6.1. (Lake 33); Хил. 463, 60б–62а radosti} oubw i slqzami ;(q)stnQe jgo vqzm'[e mo{i sqneso[e ih%q& do korabl]. i vq[%q&dq[e vq nq idyahou vq pMtq svoi. i/e na syver'skou} plava}{e gorQ stranou. po sqmotrenJ} /e b(o)/J}. sta korablq vq pou;iny prymo bQvq mwnastQra. jmou/e pronaricaemo klimentovq. wt%q& ;(a)sa /e tretJago, do ;(a)sa, 9, go. i koupJami poteza}{e i i vytrq ougodnq imou{e, pokolybati sego wt%q&t%ou&dou ne mo/ahou. zre{e /e r(e);en'nag(o) mwnastQra inoci. korablq nepokolybimq i i/e vq nEm%q& vq bydy i nou/di sM{emq. i drougoe mysto pryiti ne mogou{em(q), divl]hou se. i svo} ladJ} vazqm[e ido[e kq nEmq. i vqpra[aemii byhou wt%q& nih%q&. ;to oubw ho{etq se bQti. ne hotyahou /e ]viti tymq tainou. nq sq pleten'nmi i lq/nJimi wtvyti. tq{ahou se ]/e w vy{i razoriti. razoumyv[e /e mnisi ]ko neistinou g(lago)l}tq nq pletout(q), tq;i} wbrati[e korablq kq mwnastQrou. i abJe w seby poide kq zemli. С радошћу и сузама његове часне узеше мошти и однесоше до брода. И ушавши у њега, кретоше на пут пловећи северном страном Горе. По промислу Божјем стаде брод на пучини, насупрот манастира, чији је назив Климентов... Од трећег часа до шестога часа, веслајући и једра ширећи и ветра повољног имајући, не могаху се покренути одатле. А монаси нареченог манастира, гледајући да се брод не помера и како они у њему с напором и муком покушавају да га покрену и у томе не успевају, осташе зачуђени. И своју барку узеше и упутише се ка њима. И упиташе их шта би то могло значити. Но, не хтедоше им рећи тајну, већ одговарајући им измишљотинама и лажима, покушаваху да све у вези с тима [моштима] сакрију. Кад монаси схватише да ови неистину говоре и измишљају, само једнм мигом окренуше брод ка манастиру и он одмах, сам од себе крете ка копну.

Након скрнављења моштију свете Теоктисте и ловци са Евије чудесно су спречени да отплове са острва: Касно увече они се отиснуше од обале, и разапевши једра запловише при повољном ветру. И сви ловци мишљаху да њихова лађа плови брзо, лети као птица, и надаху се да рано изјутра стигну до Евбејске горе. Но у расвитак они се поново обретоше на истом месту – крај обале острва Пароса, и њихова лађа стајаше непокретна као котвом укопана или пак враћена натраг рибом ремором.74 Од тога све њих спопаде страх, и они се питаху међу собом, не сагреши ли ко, и не задржава ли их на месту нечији   Ремора, риба позната још из грчке митологије, јавља се у великим јатима око лађа и омета њихову пловидбу. Описује је Плиније Старији (De naturalis historia, IX, 41), а посвећен јој је и део Борхесове Књиге о измишљеним бићима. 74

56

Зорица Витић

грех, те лађа ни с места макнути не може. Тада ловац што узе руку преподобне, познаде грех свој, па сиђе са лађе и кришом од другова својих оде цркви. И пришавши моштима преподобне он придружи свету руку њену к саставу на њено место, и, помоливши се мало, врати се к својој дружини. И када он уђе у лађу, тог часа лађа се покрену са свога места, и стаде пловити без икакве сметње.

У комплексном Никитином житију, у којем се, према мишљењу већине проучавалаца, могу наслутити и неке романескне одлике (Messis 2014: 329), поред поигравања трима наративним круговима (писац, старац Симеон, ловац) и фокусирања на споредне ликове (Jazdzewska 2009: 275), управо се у завршним сценама са морепловцима и морским неманима, као и са чудесним нестанком тела Свете понајвише уочавају елементи фикције: Када стигоше на острво, они сви заједно одоше цркви, са страхом уђоше у њу и приступише месту где лежаше часно тело преподобне. Они нађоше место, али тела не нађоше; видеше само отиске на земљи од тела које је лежало ту, пошто су се јасно распознавали трагови где је лежала глава а где ноге. И сви се силно зачудише, и беху у недоумици где се то сакри преподобна. Неки од њих говораху да је васкрсла, а други говораху да није васкрсла пре свеопштег васкрсења него рукама анђела пренесена на неко друго место и погребена. И онда се сви они разиђоше по целом острву, не би ли нашли скривено божанско благо. Прости и неуки, они хоћаху да докуче тајне Божије, које никоме нису познате.

Најзад, по истој врсти чуда везаних за пловидбу,75 може се начинити и паралела са Житијем светог Јевтимија Новог (IX век; 15. октобар),76 светитеља тек нешто млађег од светог Петра Атонског. За време кратког Јевтимијевог боравка на острву Неи (данас Свети Евстратије), око 866. године, њега са још двојицом монаха, Симеоном и Јованом Коловим, умало су заробили Арабљани, али непријатељски брод чудесно је заустављен, те су се монаси искрцали, а, нешто касније, предат им је и пртљаг из другог брода (Petit 1904: 35–37; Høgel 2018: 231):   Пловидба, осим свог правог значења, у средњовековној литератури представља и омиљени топос најчешће коришћен да дочара стварање писца (уп. Curtius 1971: 136–139; Трифуновић 1990: 201). 76   Житије светог Јевтимија Новог написао је његов ученик Василије, потоњи архиепископ Солуна, почетком Х века. Издање: Petit 1904: 14–51. О овом трећем Јевтимијевом боравку на Атону в. Папахрисанту 2003: 65–67. 75

Свети Петар Атонски



57

Користећи се погодним ветром, варвари с радошћу дигоше једра и отпловише. Али њихова радост би краткога века. Лађа, на којој се налажаху заробљени монаси, изненада стаде насред мора и никако се не могаше покренути с места, док друга пловљаше потпуно слободно. Један од варвара схвати прави разлог тога и рече својим друговима: Зар смо ми толико неразумни да нисмо у стању схватити, да се ово догоди с нама због насиља над слугама Божјим? Ако не желимо да се подавимо у мору, пустимо их што пре на слободу! Другови његови одмах пристадоше: сви они падоше к ногама светих заробљеника и молише их за опроштај, који тог часа добише. После тога, дотле непокретна лађа сама крену с места и брзо стиже до опустошеног острва. Три житеља његова поново добише слободу. И мољаху они варваре да им врате њихове, иако ништавне ствари, но за њих, као пустињаке крајње неопходне. Међутим свирепи варвари, малочас наказани прстом Божјим, не осврнуше се на њихову молбу. Због тога им и би суђено да поново осете на себи ову силу карајуће деснице Божје. Јер када беху насред мора, изненада дуну супротан ветар и наново притера њихове лађе уз напуштено острво. Разуме се, сада већ нису могли одбити молбе преподобних (ЖС 1972–1977: За месец октобар).

Оваква miracula maritima, позната и из раније хагиографске традиције,77 очигледно су изузетно често и радо коришћена управо у житијима IX–X столећа. Преглед литерарних утицаја можемо окончати тврдњом којом смо и започели ово поглавље. Наиме, из свега реченог произлази да је Никола, писац ЖПА, заиста врстан познавалац хагиографске традиције, те да Антонијева демонска кушања, Плакидин величанствени јелен, застрашујући изглед и еремитска исповест светог Онуфрија, побожни ловац из повести о Теоктисти, необична судбина моштију, па и чуда на мору из   Читав Медитеран представљен је кроз описе пловидбе у различитим житијима. Навешћемо тек понеки пример. У поменутом Житију светог Алексија Божјег човека преокрет у подвижниковом животу објашњен је деловањем виших сила: Дошавши у Лаодикију, уђе у корабљу и хтеде прећи у град Тарас (Тарс) у Киликији, јер ту га не познаваху. И вољом Божјом занесена би корабља бурним ветром и стиже у Рим (Јовановић 2012: 53). У делу из времена иконоборства, Житију светог Панкратија Тавроменијског, читамо о доласку будућег епископа и мученика на Сицилију: По вољи Божјој, која прославља оне који Га славе, изненада задува ветар, који се назива северац, те отпловисмо. Како је путовање било управљано Божјим промислом, након три дана и три ноћи бејасмо на половини пловидбе. Дошавши тачно између два града, састаше се оба брода, и, пошто смо се поздравили, подиже се ветар и раздвојисмо се на различите стране (прев. према српскословенском издању: Витић 2014: 215). 77

58

Зорица Витић

„егејских”, временски и територијално блиских житија, чине животопис првог атонског подвижника виртуозно сачињеним склопом бројних општих места. Међутим, и поред толико узора, ово житије је у много чему инвентивна, јединствено обликована уметничка целина, у којој аскета, под окриљем Богородице, анђела и светог Николе, већ знани пут прелази с посебном истрајношћу, али и скрушеношћу, а писац своја честа обраћања користи да јунака, који је увек био изнад „помисли, страсти и демона”, реторски узвелича као „светилник светозарни свему свету” просијао са Свете Горе. Сигурни смо да ће управо због тога ЖПА оставити значајног трага у потоњој, нарочито јужнословенској анахоретској традицији. Те његове литерарне одјеке покушаћемо да утврдимо у наредном поглављу књиге.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПЕТРА АТОНСКОГ И ЈУЖНОСЛОВЕНСКА АНАХОРЕТСКА ТРАДИЦИЈА

У

тицаје Житија светог Петра Атонског најупутније је тражити у житијима раних, општештованих јужнословенских светитеља.78 Одавно је уочено да уобичајена топика аскетских житија, а неретко и исти библијски цитати (Томин 1997: 48), обележавају животописе Јована Рилског († 946),79 Јоакима Осоговског (крај XI – почетак XII века),80 Прохора Пчињског (XI век),81 па и Житије светог Петра Коришког (српског подвижника с краја XII или самог почетка XIII столећа).82 Из овог круга   О специфичној композицији ових житија: Сланкаменац 1926: 215–233. О утицају Житија светог Антонија: Гагова, Шпадијер 2002: 159–175; Шпадијер 2013: 108–120; Шпадијер 2014: 139–142; Витић 2015: 6–7. 79   Хагиограф Георгије Скилица време Јовановог живота везује за владавину византијских царева Константина VII Порфирогенита (913–959) и Јована I Цимискија (969–976), док се у житијима бугарског порекла помиње владавина бугарског цара светог Петра (927–970). Овом најстаријем јужнословенском анахорети, чудотворцу који се сматра оснивачем Рилског манастира (датуми прослављања 18. август и 19. октобар), посвећена су бројна хагиографска и химнографска дела (уп. Павловић 1965: 20–25; Иванова, Чешмеджиев, Турилов 2010: 585–598). 80   Свети Јоаким (16. август) подвизавао се у близини Криве Паланке (Осоговска планина, место Сарандапор). Према Климентини Ивановој, његово житије, под видним утицајем најстаријег житија Јована Рилског, написано је у ХIII или у првој половини ХIVвека, вероватно на основу текста с почетка ХII столећа (уп. Павловић 1965: 28–31; Турилов, Чешмеджиев 2015: 184–187). 81   Пустиножитељ Прохор (15. јануар, 19. октобар), родом из врањског краја, подвизавао се на планини Козјак. Осим житија, посвећена му је служба и синаксарско житије (Хаџи-Васиљевић 1900: 57–116; Павловић 1965: 26–28; Трифуновић 1996: 359–364). 82   Најисцрпнији преглед обимне литературе о овом изузетном подвижнику (5. јун) из околине Призрена доноси Шпадијер 2014: 227–244. О јужнословенском кон78

60

Зорица Витић

унеколико се издваја Житије Гаврила Лесновског,83 у којем је, уместо дуготрајног осамљивања и ђавољих кушања, наглашена Гаврилова веза са Лесновским манастиром, његове исцелитељске моћи и чудесно откривање моштију. Започећемо недвосмисленим и најуочљивијим сродностима. Наиме, иако уводни део Житија светог Прохора Пчињског (изд. Иванов 1931: 401–404) умногоме подсећа на почетне елементе Житија Алексија Божјег човека, његов аскетски подвиг mM;enika na kameni le/a{a, и сусрет са ловцем Диогеном,84 представљен је готово идентично као у ЖПА (Иванов1931: 402):85 i J[edx is cr!kvi Ato sA pMti begati v gorM, Ako\e elenx na isto;nikx, tako/e i st!i prohorx v pMstinM}. dostiglx gorM vertepx malx, i tM na[elx pe{erM malM i vodM isto;nikx mali i tM vseli sA st!i Ako/e M cr!skiA palatx. prepitanie emM by zelie i korenie travna, i to AdA[e edino/di vx sedmicM. i kto mo/etx ispovystx negoviA trMdi i slezi i podvigi i nizM leganie, v zimy vo mraze leganie, i vx lete znoi? i prebistx na tomx meste l!v lete, ne vide ;l!ka, no so zvyri prebivaA. J po smotrenJ} b/!i} sedA[e st!i predx pe{ere} svoe}, i serna prJide k st!omM, dihaA MtrM/dena, a st!i pogla/daA rMko} zvere i gl!a[e1 ;ado, {o MtrM/dena esi? a diwgenx lwvecx by[e i gonA[e segw zvera i pribli/i sA vertepa i vide starca i zveri le/e{a pod nogami egw i Mpla[i sA diwgenx i na;a by/ati J Mstide sA W starca. i starecx vozva egw imenemx1 diwgene, ne be/i, no vozvrati sA, i azx esamx ;l!kx. togda vo strahx priJde diwgenx, egda ;M starca ime egw zna}{a, togda so strahx priJde k nogami egw i bl¶gvenie prosa W st!agw diwgenx. Изашавши из цркве стаде бежати у гору – као јелен на извор, тако и свети Прохор у пустињу. Досегнувши гору и малу пећину, ту нађе пештеру малу и мали извор воде, и ту се насели као у царску палату. Храна му бејаше зеље и корење трава, и то једанпут у седмици. И ко може испричати његове трудове и сузе и подвиге, и лежање на голој земљи, по зими и по мразу, и лети у зноју? И остаде на том месту 32 године, не видећи човека, но са зверима пребивајући. тексту који би могао утицати на уобличавање Житија светог петра Коришког в. Шпадијер 2014: 133–139. 83   Подвижник (15. јануар) с краја XI – почетка XII века, родом из Осечког поља код Криве Паланке. Сачувано је његово пролошко житије из прве трећине XIV века, а опширнија верзија потиче тек с краја XVI и почетка XVII столећа (уп. Павловић 1965: 31–33; Турилов 2009: 243–246). 84   У питању је будући византијски цар Роман IV Диоген (1067–1071). 85   Уп. опис Петровог сусрета с ловцем у ЖПА V, 1.

Свети Петар Атонски



61

И по Божјем смотрењу, седеше Свети пред пештером својом, и срна приђе к њему, сва задихана, а Свети руком помилова животињу и рече: „Чедо, зашто си уморна?”. А Диоген беше ловац који је гонио ову звер. И приближи се пећини, и виде старца и срну која му лежаше крај ногу. И уплаши се Диоген, и поче бежати, и устиде се од старца. А старац га позва по имену: „Диогене, не бежи, врати се, и ја сам човек”. Тада у страху приђе Диоген, када чу да га старац зна по имену, са страхом паде ничице молећи благослов од Светога (прев. З. В.).

Иако без представљања измењеног испосничког изгледа Светог, као и без исповедања његовог „скривеног” живота, у невеликом Житију светог Прохора Пчињског у потпуности је пресликана сцена подвижниковог сусрета са мирјанином који ће доцније открити његове мошти, а симбол јелена двоструко је искоришћен: у поређењу исконске светитељеве жудње за пустињом, и нешто касније, када срна код аскете налази уточиште од ловца, тако иницирајући њихов богомдани сусрет.86 У веома развијеном уводу Житија Јоакима Осоговског (изд. Новаковић 1867: 242–264), као наследници древних мученика и првих подвижника, помињу се „новопросијали оци наши и пустиножитељи, небески људи и земаљски анђели, другови Христови – Јован и Прохор, заједно са Гаврилом, а с њима и преподобни отац наш Јоаким” (244–245). Светом Јоакиму анђео је „хранитељ и водитељ” (246), а у Осоговској гори, прикладној за сваки подвиг (247), чека га „место од Бога припремљено” (Сарандапор), где остатак живота проводи у уздржању (248). Следи нешто мање упечатљива епизода с ловцима које Јоаким пред смрт упућује на боље ловиште и који његово тело проналазе недуго након упокојења (248–249), те бројна збивања у вези са са чудотворним моштима Светог. Читав склоп Јоакимовог животописа подсећа на ЖПА, али са важном разликом – у њему су потпуно изостављена демонска кушања, и, осим самог описа подвига, нема никаквих детаља из најдужег периода светитељевог живота. Треба такође истаћи да су управо у представљању аскезе уочљиве изразите сличности са најстаријим пространим житијем светог Јована Рилског (в. ниже), те није лако са сигурношћу тврдити да   Поређење Плакиде-Јевстатија (о житију овог светитеља в. II поглавље) и светог Ћирила забележено је на самим почецима словенске књижевности, у Житију светог Ћирила (Трифуновић 1964: 49), а утицај псаламског симболичког значења фигуре јелена – жудња за Господом (Пс 42,1) – обележио је како житија јужнословенских подвижника (Прохора Пчињског, Јоакима Осоговског и Јована Рилског), тако и читаву српску средњовековну оригиналну литературу (Томин 1997: 41–50). 86

62

Зорица Витић

је утицај ЖПА на Јоакимов животопис био директан – могуће је да су, како ћемо на још неким примерима показати, у питању посредни утицаји, преузети у великој мери преко старог житија првог балканског анахорете. * Светом Јовану Рилском посвећена су три житија: већ поменуто најстарије пространо, тзв. „народно” житије из прве половине XII столећа,87 потом хагиографија коју је саставио Георгије Скилица у другој половини XII века, као и најпознатији његов животопис који је у XIV столећу написао патријарх Јевтимије Трновски. За наша разматрања од посебне је важности најстарије пространо житије, прожето фолклорним и апокрифним елементима (изд. Иванов 1936: 28–37). У њему се, без икаквог увода, започиње излагањем догађаја из живота Светог, и то првим искушењем: ђаво га одвраћа од подвига преко ближњих (брат, познаници), али свети Јован прозире демонску намеру и наставља са удаљавањем (I, 28); брат га проналази и у Рилској пустињи, где Јован, несрећан због таквог ометања, упућује молитвени плач Господу и као награду задобија пећину припремљену само за њега, „светлу Даницу и сунце у Рилској пустињи” (II, 29); Светога храни анђео, али ђаво наставља са кушањима у епизоди са братанцем који страда од уједа змије (III, 29); Јован узлази на високу и стрму стену, на којој се подвизава и даље добијајући небеску ману, када читав „сабор” бесова долази с намером да га са тог места отера или барем непрестано омета; тада анђео удара у камено клепало, чује се звук звона и светитељева молитва, што коначно одвраћа демоне, а потом се подвижнику указује сам анђео Господњи који га храбри и велича кроз кратку, ефектну реторску похвалу (IV, 32–33); у првом појављивању Јован Богослов га упућује на даља лутања, која се окончавају у Рилској пустињи, где ће сам себи припремити гроб (V, 33); потом цар Петар, сазнавши за Јованов подвиг, шаље ловце да га пронађу; након исцрпљујуће потраге, сусрет са ловцима заокружен је чудом: сви који су се ту нашли примају небеску ману (VI, 34); следи посета цара Петра (VII, 34–35); на крају му Јован Богослов најављује смрт називајући га „вазљубљеником Господњим, коме је венац већ припремљен”, а сама сцена смрти веома је   Климентина Иванова његов настанак везује за Средец, а не за Рилски манастир (Иванова 1998: 38–40). 87

Свети Петар Атонски



63

необична: бела пчела улази Светоме у уста, после чега се његов дух уздиже и, као орао или голуб, лебди над горама (VIII, 35–36);88 после много времена цар шаље ловца који проналази Јованов гроб, на којем су се дотад исцељивале звери (IX, 36); житије се завршава преносом моштију у Средец (Х, 36–37). Од специфичних почетних искушења, анђеоске хране, напада бесова, обраћања анђела, преко учешћа великих светитеља (Јована Богослова), до ловаца и чудотворних моштију, најстарије житије светог Јована Рилског показује низ сродности са узорним анахоретским житијима,89 као и са чланцима из патерика, међутим, чини нам се да је, према избору општих места, управо нарочити подвиг светог Петра Атонског морао оставити трага у његовом уобличавању.90 По томе би се ово житије могло сматрати својеврсном споном између најстарије атонске анахоретске традиције и млађих житија јужнословенских пустињака – Теодосијевог Житија светог Петра Коришког и Јевтимијевог Житија светог Јована Рилског. У Житију Георгија Скилице, написаном неколико деценија касније, сачуваном само у словенском преводу (изд. Иванов 1936: 38–51), за разлику од најстаријег животописа, заступљена су сва уобичајена почетна општа места: увод са старозаветним реминисценцијама, помен скромних и побожних родитеља, наглашена рана склоност младића ка молитвама и божанским књигама. Ту склоност писац је представио познатом метафором: „Као трудољубива пчела, у скровиште срца полагао је речи Господње, слађе од меда и саћа” (II, 40).91 Нижу се бројне библијске паралеле, а демонски напади представљени су на исти начин као у Житију светог Антонија – „[разбојници] опколише његову колибу, и само што је   Ово место било је предмет бројних тумачења: Буланин 1987: 57–67; Караджова 1997: 75–91. Обухватна студија о симболици „беле пчеле” и њеном литерарном значају: Бјелетић 2001: 106–118. 89   Климентина Иванова наводи неколико по типу разнородних раних аскетских житија: Саве Освећеног, Павла Тивејског, Теодосија Великог, Пахомија Великог и Антонија Великог (Иванова 1998: 41). 90   Сматрамо да чињеница да ЖПА у то време још увек није било преведено на словенски језик за ову врсту утицаја није од пресудног значаја, и то стога што су се писци могли служити грчким оригиналима. 91   И свети Антоније, кад год би чуо за некогa испуњеног ревношћу, ишао је, као мудра пчела, да га потражи (ВА 3,4). Ова метафора и иначе није ретка у раној монашкој литератури (Касијан, Григорије Богослов, уп. Bartelink 1994: 137). Исти цитат искористиће и патријарх Јевтимије у свом житију (Иванов 1931: 372). 88

64

Зорица Витић

не срушише, а њега самог до крви претукоше, говорећи му: Ако ускоро не одеш са овог места, распорићемо те мачем!” (III, 42).92 И надаље се хагиограф придржава најстарије анахоретске традиције: Свети борави у дупљи огромног храста (IV, 42–43), откривају га пастири (V, 43–44), следе исцељења (VI–VII, 44–46), те смирена смрт коју дочекује међу ученицима (VIII, 47), пројављивање благоуханог тела и чуда на гробу (IX, 48). Житије се завршава преносом моштију (Х, 49), још једним чудом и кратком похвалом (XI–XII, 50–51). Већ и летимичан преглед садржаја указује на то да Георгије Скилица није користио ЖПА као модел за своје житије, међутим, у трећем житију посвећеном светом Јовану Рилском,93 како ћемо покушати да покажемо, поред неизбежног уплива традиције „отаца пустиње”, патријарх Јевтимије ипак преузима неке важне мотиве управо из житија атонског подвижника. * С обзиром на то да житија првих јужнословенских пустињака углавном немају класичне уводе, за почетна поређења са ЖПА намећу се Теодосијево Житије светог Петра Коришког (ЖПК, Шпадијер 2014: 301–353) и Јевтимијево Житије светог Јована Рилског (ЖЈР, Иванов 1931: 370–383). Међутим, и у најстаријем Јовановом пространом житију (ПЖЈР, Иванов 1936: 28–37) уочљиве су извесне црте објашњиве једино утицајем Петровог житија. Како је већ у поглављу о књижевним својствима ЖПА истакнуто, писац Никола се, наглашавајући корист коју писци житија посредно стичу од користи својих слушалаца, ослања на дотадашњу византијску хагиографију, а преко ње на античку грчку, превасходно хеленистичку књижевну традицију. Следећи исте принципе, у својим развијеним ре  ВА 9,5: Усред ноћи подигао је толику буку да је узгледало као да је земљотрес. Демони су навирали на сва четири зида [колибе] и чинило се као да ће провалити, долазећи у облику звијери и разних других језивих створова (Дојчиновић 2014: 92–93). У овој сцени искоришћен је и други напад на Антонија (8): Дошао је једне ноћи са мноштвом демона и тако га је пребио да је овај лежао нијем од силног бола (Дојчиновић 2014: 89). 93   Јордан Иванов запажа да се патријарх Јевтимије ослањао на све дотадашње писане изворе посвећене овом светитељу. Уз то, сматра да се Јевтимије служио грчким оригиналом Скиличиног дела, а утицај „народног” житија понајвише уочава у представама демонских мучења (Иванов 1936: 18). 92

Свети Петар Атонски



65

торским уводима,94 у којима се сврха писања житија још детаљније образлаже, и Теодосије Хиландарац, и патријарх Јевтимије Трновски користе готово идентичну формулацију:    (Lake I, 1, 18) SlQ[e{im bw polza ne ]ko prilM;i se bQvaetq. i pi[M{omM mqzda wt%q& polzi poslM[a}{ih%q& (Хил. 463, 38а). o koristi /e, wboi bl(a)gQmi bQva}tq. slQ[e{imq oubo polZa i pi[ou{omou mxzda wt polZe poslou[a}{ihq (ЖПК, 305–306). И у једном и у другом житија служе на корист: слушатељима су већ сама по себи корисна, а списатељима следује награда због користи слушатеља (Богдановић 1988: 266). jlma Mbo wbwimx, sxpovydM\{imx ]vy ]ko i slQ[\{Jimx prilagaet sA d![evnaa pi{a, i ly;ba kx s!psenJou takovoe /itJe ]vit sA (ЖЈР, 370). Пошто се духовна храна прилаже и једнима и другима – онима који приповедају, а извесно и онима који слушају – такво житије постаће лек за спасење (прев. З. В.).

Светитељски живот схваћен као norma vivendi, али и награда коју писци стичу током стварања, а слушаоци/читаоци кроз подражавање уметнички уобличене „остварене светости”, доведени су у везу већ у прологу Житија светог Антонија: Јер и мени је велика корист и добробит од самог присјећања на Антонија. А знам да ћете и ви, када будете чули, осим уподобљавања човјеку, жељети да се уподобите његовој одлучности, пошто је Антонијев живот прави примјер уздржања (Дојчиновић 2014: 71–73). Прецизније утврђену двоструку корист коју житије доноси – формулацију из ЖПА – у јужнословенску традицију преносе Теодосије Хиландарац и патријарх Јевтимије. * Важан елемент аскетских житија најчешће су и почетне емотивне препреке које будућег светитеља задржавају на подвижничком путу. То није случај са ЖПА: Николин јунак нема рану прошлост, нити праве   О античким коренима Теодосијеве поетике уп. Шпадијер 2010: 249–260, о сличностима Теодосијевог и Јевтимијевог увода в. Гагова, Шпадијер 2001: 161. 94

66

Зорица Витић

сроднике, и тек у трећем демонском нападу доживљава врхунско кушање кроз лажно обраћање и плач верног слуге (ЖПА, 4.4, Lake 28–28; Хил. 463, 53а–54б). С друге стране, Петар Коришки остао је у свету све до мајчине смрти, задржан њеним молбама, сузама, па и прекорима, а доцније му, већ као монаху, удаљеном од сродника, пријатеља и посетилаца, препреку за следећу фазу подвига представља сестра – и сама одлучна да живи у чистоти, али не и у осами. Петар је ипак напушта у планини, те она оплакује своју несрећу, а каснија вест о њеној смрти, премда смиреној, уводи подвижника у тешку борбу с демонима, који га искушавају оптужујућим обраћањем сестриним гласом. И у двама житијима Јована Рилског Свети је на почетку подвига „оскрбљен” истрајним присуством свога брата, те у најстаријем ПЖЈР (II, 29) упућује Господу искрену и дирљиву молитву-плач не би ли га ослободио таквих напасти.95 Његова кушања се настављају и у епизоди са братанцем (ПЖЈР III, 29; ЖЈР, 372–373), те је извесно да се оволико детаљне, индивидуализоване „породичне историје” обојице светитеља не могу свести само на општу схему пустињачког житија (Гагова, Шпадијер 2001: 161). Наиме, проблем напуштене сестре постоји и у узорном Житију светог Антонија (3), међутим, ова прича имаће сасвим другачији исход – његова сестра наставља живот у једној девичанској заједници, и надаље неће утицати на судбину јунака, док се у двама јужнословенским житијима, у почетним етапама аскезе, ове приче драматично развијају. До савршенства доведено демонско кушање засновано на подстицању подвижникове савести сећањем на напуштену сестру уобличио је Теодосије Хиландарац (ЖПК, 319–320): ... ovogda /e ]ko sestra emou pri[xd[i ]vl]ahou se. i vx no{i pla;}{e se g(lago)lahou, brate brate imenemq zovou{e ego, izQdi g(ospod)i brate izQdi i prJimi me vx pe{erou, da ne wt Zvyri sxnydena boudou tebe bw vx roditelei mysto imyhq. i teby vxsyhq ostaviv[i poslydovahq. tQ /e me edinou ostavilq esi. se koliko vryme vx gorahq i{ou[i te zablou/da}. gladem' /e i pla;em iznemog'[i pogQba}. tQ /e ]ko o tou/dei o mny nerade prybQvae[i. kamenooutrobne nem(i)l(o)stivne, ne pom(i)loue[i li slxzi moe? prJimet' li te g(ospod)q za moe ostavlEnJe? ... час као да му сестра долази јављаху му се и у ноћи плачући говораху: „Брате, брате”, по имену га зовући, „изађи, господине брате, изађи и прими ме у пештеру, да ме звери не поједу. Тебе јединог уместо родитеља   У Житију светог Петра Коришког сестра је дословно означена као „напаст”: w kolq velJa napastq /ena si prikl};i mi se (ЖПК, 311). 95

Свети Петар Атонски



67

имађах, и с тобом, све напустивши, пођох, а ти ме саму оставио јеси! Гле, колико времена по горама тражећи те лутам, од глади и плача изнемогла пропадам, а ти живиш не бринући се за мене као да сам туђа. Ти, каменосрдни немилостивче, зар да се не смилујеш на сузе моје? Хоће ли те примити Господ што си ме оставио? (Богдановић 1988: 272–273).

* Када је у питању место подвига, свети Петар Атонски налази богосаздану пештеру „веома мрачну, сву зараслу у дубоко грмље, у којем беше гомила гмаза ... а ту се гнежђаше и мноштво демона” (ЖПА 4.1, Lake, 26). Недостатак светла, непријатељско растиње и животиње у окружењу атонског подвижника представљају непосредан увод у низ демонских искушења. У овај оквир уклапају се и пустиње Јована Рилског и Петра Коришког, с том разликом што је Теодосијева слика знатно развијенија, проширена ерудитски сачињеним описом аскетског „свакодневног мучеништва”.96 И овај елемент аскетског житија утврђен је још на самим почецима: након неколиких ступњева удаљавања, свети Антоније настањује се у високим планинама у близини Црвеног мора и ту, на месту које Атанасије назива „унутрашњом гором” (50), достиже жељену равнотежу и потпуну блискост с Богом. Ваља, наравно, узети у обзир историјске и географске различитости места подвига у Египту, на Атосу и у унутрашњости Балкана, али и чињеницу да су наши светитељи читавим својим животом, па и именом, везани за конкретне горе и „пустиње” – Атос, Рилу и Коришу,97 које у датом хагиографском контексту попримају и симболична значења (уп. Gil 1999: 131–141). Свети Петар Атонски се „са обале оне горе пење уз стрм и непроходан пут, уз доста зноја и напора” (wt%q& kra] /e gorQ wnoe vq strxmnq pMtq i nM/dno poet se. potomq mnwgom(q) pry[%q&dq i trMdwm%q&, 4.1, Lake 26; Хил. 463, 50б), а, након проналаска „богосаздане” пештере, „за време свих тих година није виђао ниједно људско биће, није имао другу храну осим мане, ни одеће, ни крова, нити било шта друго од оног што је пот  О утицају Надгробног слова светом Василију Великом Григорија Богослова на овај Теодосијев опис в. Витић 2018: 72. 97   Не треба заборавити Осоговску планину која је пружила уточиште светом Јоакиму (Новаковић 1867: 247), али ни „унутрашњу пустињу” на Козјак планини светог Прохора Пчињског (Иванов 1931: 402). 96

68

Зорица Витић

ребно људском роду. Само је небо имао као кров и земљу за вазљубљену постељу. Тако се одмараше блажени: жегом паљен, на ветру и снегу смрзавајући се”.98 Кључним за разумевање комплексних веза међу анахоретским житијима која разматрамо чини нам се IV поглавље најстаријег пространог житија светог Јована Рилског (ПЖЈР, 32–33): i izlyze vqnq i obryte kamenq, vQsota emM $ sx/nei, a [irina emM ]ko {itq velikq. i vxlyze na kamenq txi, i stoa na nemq 7 ly!t i 4 m¶cA, d!nq i no{q ne po;ivaA, biA prqsQ svoA i kolyny pryklanyA i slqzQ to;A, postomq i bdynJemq MbivaA tylo svoe, mrazwmq i bMre\, trqpA znoi i gradq sx n¶be, postwmq i bdynJemq dn!J} i no{J} (oudrM;ae tylo svoe). i Mvydyvq b!x trqpynJe ego, i ag!glq g¶nq priho/„aa[e kx nemM prinosA emM mann\. И изађе изван [пештере] и нађе стену високу 40 сежања, а широку као велики штит, у успе се на њу, и стајаше на њој 7 година и 4 месеца, ни дању ни ноћу немајући починка, бијући се у прса, преклањајући колена и точећи сузе, постом и бдењем убијајући тело своје, мразом и олујом, трпећи жегу и лед с небеса, даноноћним постом и бдењем (кротећи тело своје). И увидевши Бог његово трпљење, анђео Господњи долажаше к њему доносећи му ману (прев. З. В.).

Награде (анђеоске хране) достојно вишегодишње трпљење на неприступачној стени сврстава светог Јована Рилског у посебан тип светитеља стилита. Њему се, у богосазданој пештери на стени високој и стрмој попут стуба,99 на којој, „према ветру и у очи сунцу, мразом смрзаван и сунцем жежен” извршава подвиге поста, стајања на молитви, поклоњења и бијења у прса, уз сузе и умиљења на свеноћним бдењима (Богдановић 1988: 271), придружује и свети Петар Коришки.100 Идентичну сцену успињања светог Јована на стену, проширену поређењем са Мојсијeвим доласком на Синај, у житије је унео и патријарх Јевтимије (ЖЈР, 377), уз наглашавање важне разлике – Мојсије богописане таблице   ЖПА, 4.7. (Lake 31); Хил. 463, 57а–57б: vq tolicyh /e lytyh%q&, ne ouzry Es(tq)stva ;l(ovy);a. ne by tomou pi{a ino, tqkmo man'na. ni wde/da ni pokrovq. ni ino ;to j/e trybouetq ;l(ovy);qskQi rodq. nq tqkmo n(e)bo imyE pokrovq. i zeml} vqzl}blEn'nQ wdrq. sice po;iva[e bl(a)/ennQ. vq znoiou bw goreI, vq zimy /e pomrqzae. 99   i na edinu stynou vQswkou nokqt'mi prJemlE se, ]ko na stlxpq bydno vxzq[xd. wt b(og)a /e ]ko sxgotovannou vQ[q[ou pe{erou wbrytq (ЖПК, 315–316). 100   О блискости подвига Петра Коришког и светитеља стилита в. Popović 1997: 202–203, као и Гагова, Шпадијер 2001: 169. 98

Свети Петар Атонски



69

прима на камену, док Јован своје богопознање уписује на таблице срца.101 На основу овако представљеног места подвига и посебног светитељског уздржања, намеће се закључак да, и поред непорецивог утицаја на читаву анахоретску традицију, Житије светог Антонија, барем у овој тачки, не служи као ослонац житијима која разматрамо. Исто ће се показати и у случају анђеоских појава и обраћања. Наиме, у Антонијевом житију анђели и арханђели немају никакву улогу, заправо једва да се и помињу (само три пута, и то у оквиру библијских цитата, уп. ВА 28,10; 35,1; 37,1), док се код Петра Атонског, Јована Рилског, Прохора Пчињског и Петра Коришког јављају као важни божји изасланици и помоћници подвижницима, који се понекад, раме уз раме са њима, боре против злих сила. Анђео педесет три године, по Богородичином наређењу, Петру Атонском доноси храну: ЖПА 4.6 (Lake 30); Хил. 463, 56б i wnogo d(q)ne no{q ousnouv[M emou ]ko/%e& imya[e malo. ]vl]et se emou skoraa hristJanwm%q& pomo{nica. ;l(ovy)kol}bica b(ogorodi)ca vqkMpy sq nikolaemq velikQmq. i r(e);e kq nEmou. wt%q& n(Q)n] k tomM ne ou/asai se, ibw b(og)q s tobo} Es(tq). i bezq sqmnynJa, outro poslanq boudet%q& agg(e)lq. pi{} n(e)b(e)snou} prinose teby. Те ноћи усну, како је имао обичај, на кратко. И јави му се брза помоћница хришћанâ, човекољубива Богородица, заједно са великим Николом, говорећи му: „Одсад се немој бојати јер је Бог с тобом и, неоспорно, сутра ће бити послат анђео да ти доноси храну небеску”.

Ову врсту охрабрења и помоћи, као што смо видели, прима и свети Јован Рилски,102 свети Јоаким Осоговски такође има свог анђела „водитеља и хранитеља” (Новаковић 1867: 246), док свети Петар Коришки, смирен након последње борбе са демонима, у пештери обасјаној светлошћу, „умиљењем срца радосне сузе своје као хлеб сладак за јело и пиће   Иста синтагма искоришћена је и у ЖПА (Lake VII, 6, 38; Хил. 463, 68б): sihq slQ[e{e bratJe i w(tq)ci. na skrQ/alyh(q) sr%q&dca napi[imq, i sqbl}dem(q). Ово саслушавши, браћо и оци, на таблице срца све запишимо и испунимо. 102   У Јевтимијевом житију (ЖЈР, 377) стоји да је Господ, „погледајући одозго милостивим оком на свога угодника, заповедио свом анђелу да му свакога дана доноси храну. И надаље се и на њему испуњавало писано: хлеба анђелскога јеђаше човек (Пс 78,25)”. 101

70

Зорица Витић

себи нуђаше. Али је и горки жир и сирово биље ублажио Бог, и у ману претворио”103 (Богдановић 1988: 282; уп. Гагова, Шпадијер 2001: 163, 166). У сасвим различито представљеним победама наших подвижника анђели по правилу играју важну улогу. У најстаријем ПЖЈР демонска досађивања коначно се прекидају у тренутку када се истовремено три звука слију у један: анђео удара у камено клепало, оглашава се звоно и Свети изговара крај молитве „амин”. Након тога потресла се пустиња, задрхтало језеро, а читава гора зазвонила је као „kamqbanq”, те је ђаво протеран на већ припремљено место у вечитој тами. Ова зaједничка победа крунисана је обраћањем светом Јовану које изговара анђео послат од Бога (IV, 33): m\/ai sA i krypi sA, vxzl}bleni;e moi, azq esmq pr¶no s tobo\, ne M/asai sA, n\ radoui sA („Буди храбар и крепи се, вољени мој, увек ћу бити с тобом; не бој се, него се радуј!”). Следи анафорски организована похвала која уздиже Светог низом изузетних метафора: „санаследник пророка”, „зеница пресветла у овој пустој гори”, „сунце пресветло у рилској пустињи”. На самом крају је позив на општу радост: „Радујте се и ви, горе, које сте примиле овог светилника у пустињи, веселите се и сви земаљски народи који приступате моштима пустиножитеља Јована, радуј се и ти, пустињо, која си примила овог светилника и мога сабеседника, по плоти равног анђелима, земаљског анђела, небеског човека!” (ПЖЈР IV, 33; прев. З. В.).104 И док у овом Јовановом житију анђео заиста бодри будућег светитеља, у ЖПА је реч о већ поменутом претворном говору лажног архистратига, али ипак, подстицаји су истоветно формулисани. Наиме, у последњем нападу на Светог ђаво поприма облик арханђела, који пред пештером стоји са исуканим мачем и претераним похвалама покушава да Петра одврати од пустиње:

  oumilEnJem sr%q&dca radostnQe ]ko hlybq sladkQi slxzQ svoe vx pi{M i pitJe seby prydlagaa[e. nx i gorkQi /eloudq i sverypoe bQlJe wttoli vx manQ mysto prylo/iv[ou i ousladiv[M emM b(og)ou (ЖПК, 339–340). 104   Писац користи општа места и фигуре омиљене у византијској химнографији, заступљене и у житијима Прохора Пчињског и Јоакима Осоговског. У српској књижевности фигура парадокса „земаљски анђео, небески човек” забележена је већ у делима светог Саве (уп. Богдановић 1986: 98, 123, 186). 103

Свети Петар Атонски



71

ЖПА 5, Lake, 29; Хил. 463, 55б azq jsmq g(o)s(podq)nq ar'histratigq i poslanq jsmq k teby? krypi se oubo i mou/ai. i rad%o&ui se i v(e)seli se. ]ko prystol' ti b(o)/(q)stv(q)nq ougotova se i vyn'cq neouvydajmQ. i n(Q)n] oubo mysto sJe wstavlq idi vq mirq. „Ја сам архистратиг Господњи и послат сам теби. Буди крепак и мужаствен, и радуј се и весели, јер су престо божански и венци неувенљиви уготовљени за тебе. Сада, дакле, ово место остави и иди у свет ради укрепљења и на корист многих.”

Анђео штити и светог Прохора Пчињског од последњег ђавољег напада (Иванов 1931: 403): i pomalo paki dAvolx prewbrazi sA vo zverA imenemx l!va i vnide k nemM, i s!ti smMti sA, i abie predsta an!glx st!mM M pe{erM, i dAvolx bistx nevidimx, i s!ti vide an!gla i bl!gdari b!ga poslav[ago an!gla svoegw i pomo{x st!omM. И ускоро се ђаво поново преобрази у звер звану лав, и уђе к њему. Свети се поколеба, али одмах испред њега у пештери стаде анђео, и ђаво поста невидљив. Свети виде анђела и заблагодари Богу што му је послао анђела свог и помоћ (прев. З. В.).

У Теодосијевом житију, пак, као први непријатељ подвижников јавља се змија, коју савладава управо уз помоћ арханђела Михаила. Сцена двоструког напада – старца са мочугом и арханђела са мачем – представља прву велику победу светог Петра Коришког, а у Михаиловом обраћању најављене су пустињакове бројне борбе са демонима,105 након којих ће их коначно посрамити и отерати (ЖПК, 324): arhJstratigq g(lago)la kx starcou. mirq teby d(ou)[e i{ou{Ja g(ospod)a. vidy li slavou b(og)a na[ego? se pro[enJe tvoe mno} b(og)q isplqni. i k tomou strxptivJi i loukabQi ZxmJi ne imatq zde prJiti vx vykQ. vxnimai /e seby i krypi se w g(ospod)i. mnwgQ bo brani wt byswvq prJeti ima[i. i/e zde zavide{ih' ti. ne ouboi /e se ihq. i straha ihq ne ou/asai se. imenem' /e g(ospod)nimq protivl]i se imq. i posramlEni wtidoutq. Архистратиг рече старцу: „Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од бесова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и застрашивања се њихова не плаши,   И у једном од следећих драматичних напада бесова Светога штити и оснажује неименовани „Божји анђео” (ЖПК 332–333; Богдановић 1988: 279). 105

72

Зорица Витић

него им се именом господњим противи и отићи ће посрамљени” (Богдановић 1988: 275).

Скрушење и самоунижење пред божанским изаслаником у ЖПА изражено је кратко и ефектно – kto esmq azq pqsq, da agg(e)lq g(ospod)nq prJidetq kq mny (ЖПА, 4.5.Lake 30; Хил. 463, 56а) – док је у житију коришког подвижника исти исказ знатно развијенији (ЖПК, 324): kto esmq azq i/e vx str(a)steh(q) o;rxnev[Ji. i vx grysyh sxgnivQi, smrxde{Ji? da pryslavnago i prysvytlago tvoego na;elnago agg(e)lwm(q) g(ospod)i vx pomo{q mo} poslalq esi. „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима трули и усмрдели, те си преславног и пресветлог твојег главног анђела, Господе, у помоћ мени послао?!” (Богдановић 1988: 275).

Како је култ арханђела Михаила посебно био распрострањем међу пустиножитељима, због анђеоског живота на земљи и свесрдне помоћи коју им Господ често шаље преко анђела,106 не чуди његова улога у житијима атонског и српског подвижника. Међутим, колико год је ефектно формулисана завршна демонска беседа коју у ЖПА изговара лажни арханђел Михаило, Теодосије свој узор ипак надмашује промишљеним композиционим повезивањем – Михаило, божји изасланик, у свом обраћању антиципира све будуће догађаје, а завршна победа светог Петра Коришког, након које му постиђени демони узносе наговештај похвале („О, невољо! О, ти, Петре, тврда стено! Одоле каменим трпљењем својим, одоле и победи!”),107 нашем писцу омогућава да својом похвалом складно заокружи животопис подвижника „именом тврдог и животом”. Најзад, потврду за то да се Теодосије Хиландарац грчким изворником ЖПА надахњивао не само на идејном, тематско-мотивском и композиционом плану, већ да је неке формулације из Николиног списа дословно преузео и превео их на српскословенски,108 налазимо како на почетку (уп. део увода о сврси књижевног стварања), тако и у завршници житија: 106   То потврђује и живопис цркава балканских испосника. Наиме, у XIV веку обновљене цркве над гробовима светог Прохора Пчињског и светог Гаврила Лесновског биле су посвећене арханђелима (Тодић 1998а: 196). 107   w nou/da wt tebe petre tvrqdoimenite. odoly kamenotrxpynemq tvoimq odoly, i prypry (ЖПК, 337–338) 108   У следећем поглављу биће речи о времену настанка словенског превода ЖПА, а мишљења смо да у Теодосијево време још увек није постојао.

Свети Петар Атонски



73

  (Lake VII, 6, 39) i vq samoE dosti/e /elaemQh%q& poslydneE, sqvrq[en'noi g(lago)l} kq b(og)ou l}bve. i prqvoe i edinoe bl(a)/en'stvo (Хил. 463, 69б). i vx samoe oubo dosti/e /elaemQh krainEe, sxvrq[ennQe g(lago)l} kx b(og)ou a}bve, e/e Es(tq) prxvoe i edinoe bl(a)/en'stvo (ЖПК, 346). ... и достиже до краја свега жељеног, то јест савршену љубав према Богу, која је прво и једино блаженство (Богдановић 1988: 285).

Ако се из овог Теодосијевог кратког подсећања на Петров подвиг и постигнућа изузме уметнута односна реченица (у стреластим заградама), пред нама је очекиван, прецизан и тачан превод дêла Николиног обраћања слушаоцима с краја ЖПА.109 Већ је посведочено да обојица образованих светогорских писаца изузетно добро познају и обилато у својим литерарним саставима користе Лествицу светог Јована Лествичника, међутим, очигледно је да је, у овом случају, мисао о љубави према Богу као првом и једином блаженству Теодосије директно преузео из житија атонског подвижника. * Пред писцима који покушавају да објаве „оно што је човек дужан ради љубави Божје чинити насамо” (свети Онуфрије) налазе се неколика решења. У кратком Житију Павла Тивејског свети Јероним своју намеру експлицитно ограничава на то да исприча почетак и крај Павловог живота, јер о његовој „средњој доби нико од људи не може знати ништа” (PL 1883: 23, col. 18–19). С друге стране, свети Атанасије Александријски главну пажњу посвећује унутарњем развоју Антонијеве личности, који је наративно приказан као борба за савршенство. У овако постављеној причи аскета више није једино лице: његова духовна борба постаће права, каткад натуралистички приказана битка против чудовишних напада  Теодосије преводи и неке делове Житија светог Атанасија Атонског и уноси их у свој животопис светог Саве (уп. Витић 2018: 69–70). 109

74

Зорица Витић

ча. Ову концепцију, попут многих подвижничких житија, следи и ЖПА. Међутим, писац Никола свог јунака додатно профилише: велики светитељи и Богородица од почетка наговештавају и одређују његов аскетски пут, анђео-хранитељ га не напушта до смрти, овај „скривени слуга Господњи” на посебан се начин објављује свету, а потом бива прослављен по својим чудотворним моштима. Пробијајући се кроз различите слојеве традиције понекад је тешко разлучити којим су се путевима, и нарочито којим редоследом, бројни утицаји стицали у анахоретским житијима. Показали смо да су се неки кључни аскетски мотиви из ЖПА нашли у животопису светог Прохора Пчињског, али и у најстаријем пространом Житију светог Јована Рилског, те вероватно делимично захваљујући њему доспели у млађа јужнословенска подвижничка житија.110 Поуздано је утврђено да је Теодосије Хиландарац своје узоре налазио у далекој прошлости и најранијој хагиографској литератури,111 међутим, мишљења смо да је овом изврсном познаваоцу атонске традиције112 управо ЖПА послужило у осмишљавању и уобличавању животописа светог Петра Коришког: од стандардне уводне поетичке формулације, градацијског представљања демонских напада,113 до инспирације за изузетну, у житију коришког подвижника потпуно трансформисану сцену – појаву арханђела Михаила као божанског помоћника наоружаног мачем. Уз сусрет с ловцем светог Прохора Пчињског, те изузетан, небеске мане достојан подвиг светог Јована Рилског, Теодосијево житије само је још једна од несумњивих потврда да је Житије светог Петра Атонског и његово духовно наслеђе у различитим епохама надахњивало како византијске, тако и словенске подвижнике, али и њихове животописце.

  Чини нам се да, с обзиром на уочене сличности ЖПК са најстаријим ПЖЈР, ваља унеколико преиспитати закључак Ирене Шпадијер да Теодосијево Житије светог Петра Коришког нема никакву ближу, конкретнију релацију према балканској еремитској традицији (Шпадијер 2013: 115). 111   Најстарија анахоретска житија, посебно Житије светог Антонија Великог, имају пресудан утицај на ЖПК (уп. Витић-Недељковић 1999: 143–153; Гагова, Шпадијер 2002: 159–175; Шпадијер 2013: 108–120). 112   О утицајима Житија светог Атанасија Атонског на Теодосијево Житије светог Саве в. Розанов 1911: 180–182; Витић 2018: 69–71. 113   За разлику од Јевтимијевог Житија светог Јована Рилског, у коме је тај тип епизода скромно развијен, или само назначен (Гагова, Шпадијер 2002: 163). 110

ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ПРЕПИСИ СЛОВЕНСКОГ ПРЕВОДА ЖИТИЈА СВЕТОГ ПЕТРА АТОНСКОГ

Б

огата грчка рукописна традиција од преко тридесет преписа ЖПА датира још од XI столећа. Иако се неки рукописи, чак и најстарији, данас налазе у удаљеним збиркама (Москва, Париз), испоставља се да су сви они атонског порекла (Papachryssanthou 1974: 20). Значајна је чињеница да се у XIII и XIV веку умножавају касновизантијски преписи, посебно у Лаври светог Атанасија, и то свакако у контексту исихастичких тенденција у светогорским монашким круговима. Тада се култ првог подвижника поново оживљава као модел атонског аскетизма (уп. Rigo 1999: 30–35; Mitrea 2016: 247). Настанак словенског превода Николиног Житија може се повезати са сличним духовним стремљењима у XIV столећу на словенском југу. Наиме, књижевни, филолошки, преводилачки и редакторски рад трновског књижевног круга и самог патријарха Јевтимија,114 његових учитеља (преп. Теодосије Трновски) и ученика, следи савремене токове у Византији и такође се одвија под пресудним утицајем исихазма,115 светогорског покрета који је у првој половини XIV века актуализовао древну традицију православне монашке духовности.116 У оквиру ових нових културних 114   Постоји изузетно обимна и разграната литература о овом значајном културном и књижевном покрету – од најстаријих изучавања (Сырку 1890/91; Сырку 1898/99), до читаве колекције зборника научних радова посвећених Трновској књижевној школи (Библ. Сборници 2019: 379–413). 115   Нешто другачије становиште о утицају исихазма на реформе и књижевно стваралаштво патријарха Јевтимија, изван схватања општеприхваћеног међу бугарским проучаваоцима, изнео је Ростислав Станков (уп. Станков: 1999). 116   О предисторији, развоју, одликама и утицају исихазма, са новијом литературом, в. одредницу А. Г. Дунаjева у Православној енциклопедији (Дунаев 2016: 240–254).

76

Зорица Витић

струјања приступало се проверавању, ревизији и исправљању садржине богослужбених књига, али и стварању нових словенских превода, према најаутентичнијим грчким изворницима, најчешће светогорског порекла. Тада настају преводи литургијских, канонских, хомилитичких и аскетско-поучних дела, па и хагиографских састава (уп. Yovcheva, Taseva 2012: 292–304). При превођењу водило се рачуна како о формалној, тако и о значењској верности оригиналу. Тачност превода претпостављала је поштовање ауторитета текста, а одступање од форме значило је нарушавање савршенства превођеног списа (Иванова 1990: 254).117 Како Ђорђе Трифуновић примећује, строгост односа према грчком тексту није имала чисто филолошки смисао, већ је, у виђењу тадашњих преводилаца, неоскврњено водила и према философским, духовним и естетским основама изворника (Трифуновић 1995: 222). Однос старих и нових словенских превода најбоље се може пратити код текстова који су више пута превођени с грчког.118 Као пример се, због изузетног значаја и трајног утицаја самог дела, али и старине превода, и овог пута намеће Житије светог Антонија Великог (IV век): ово узорно аскетско житије веома је рано преведено на словенски језик (највероватније у X веку),119 а потом су, средином XIV столећа, сачињена још два његова нова превода.120 Док „стари” преводилац, који и сâм блиско следи структуру грчке реченице, користећи утврђене словенске конструкције као пандане грчким, ипак успева да нађе самосталнија и инвентивнија лексичка решења (уп. Витић 1999: 82–101), код двају млађих превода овога житија одмах је уочљива већа ослоњеност на грчки оригинал. То подразумева знатан број грецизама, али и избегавање словенских архаизама, који се замењују распрострањенијим речима. Прате се префикси грчких глагола и налазе њихови еквиваленти у словенском језику. Изведенице и сложе  О историјским и филозофско-теолошким основама естетских погледа патријарха Јевтимија Трновског и његових ученика уп. Русев 1983: 24–36. 118   Читава једна научна конференција одржана у Софији 2005. године била је посвећена управо овом питању („Многократните преводи в южнославянското Средновековие”). О паралелним преводима в. и Yovcheva, Taseva 2012: 303. 119   Списак словенских преписа старог словенског превода: Витић-Недељковић 1999: 46–52; Helland 2004–2005: 9–14. Издање: Витић 2009–2010: 275–343. О синтаксичким особеностима овог превода Димитрова 2012: 79–100; 110–119; 129–132. 120   Издање ”другог превода”: Витић 2015: 143–193. О „трећем преводу”: Димитрова 2013: 92–107. 117

Свети Петар Атонски



77

нице потпуно су уподобљене оригиналу, а занимљиво је да се избегава синонимија тако што се више сличних грчких израза често преводи једном словенском речју (уп. Витић 2015: 58–64). Потпуно је сачуван и грчки ред речи, понекад неприродан у словенском, а верно праћење изворника најуочљивије је у коришћењу конструкција неуобичајених за словенску синтаксу, али карактеристичних за преводилачку технику XIV века – много чешће и униформније коришћење индеклинабилног i/e у функцији члана, декларативног инфинитива, акузатива са инфинитивом, те особених предлошких конструкција (уп. Димитрова 2013: 96–101). Иако се сва наведена својства „нових” превода препознају и у словенском тексту ЖПА,121 овај углавном тачан, читљив и складан превод само на први поглед делује извештачено и превише налик грчком моделу. У многим наративним пасажима, дијалозима, развијеним демонским монолозима, Петровим једноставним молитвама, преводилац такође успева да сасвим складно уобличи словенски израз, да не буде потпуно дослован, а да притом што прецизније пренесе значење изворника.122 Као илустрацију, доносимо одломке описа пештере, типичног подвижничког „богосазданог” пребивалишта. У само неколико редова показују се преводиочеве недоумице, разумљива и објашњива сналажења, очигледне погрешке, као и нека интересантна решења. Lake IV, 1, 26–27; Хил. 463, 51а    mnogQ /e strqmnini i ;estimi dryvesi mysto propasti pro[%q&dq, Obryte oubw pe{erM zylo tqmnM. ObraslM /e kMpinJemx, i hrastJemq wt%q& v%q&s%ou&dM.

У првом делу реченице испреметани су називи за одлике планинског рељефа:  – „шупљине/раселине, шуме/шумске гудуре и брежуљци/узвишице” у преводу су у другачијем поретку – strqmnini (), ;estimi dryvesi (), mysto propasti (). Поред редоследа, ту су и ситна одступања: словен  Ваља додати да је словенски преводилац ЖПА био пред тежим задатком. Наиме, грчки језик с краја X века умногом се разликује од језика патристичке литературе IV века (Papachryssanthou 1974: 52). 122   На извесним местима, у синтаксички сложенијим Николиним обраћањима, примећује се преводиочева, па и преписивачева несигурност, те се словенска реченица може пратити само уз помоћ оригинала. 121

78

Зорица Витић

ска реч propastq већ сама означава некакву рупу, шупљину, али додатак mysto чини ово набрајање нешто јаснијим на словенском. У наставку, грчки израз , „обраслу густом шумом”, преводилац занимљиво проширује и обогаћује врстама шумског растиња: ObraslM /e kMpinJemx, i hrastJemq wt%q& v%q&s%ou&dM. Lake IV, 1, 27; Хил. 463, 51а 123  -   nekaa oubw wt%q& ;e{avQ wnoe posykae. ]/e b(o)gos(e);en'nQe pokrivahM pe{erQ dv(q)rx. vqseli se vq n} bl(ago)dare g(ospod)a.

Већ у следећој реченици та иста, сасвим уобичајена грчка реч за шуму, , преведена је једном одговарајућом словенском речју ;e[ta (стсл. ;A[ta), али потом преводилац прави необичну грешку: уместо придева  („богосаздани”), највероватније зато што му је претходио партицип глагола  („просећи”, „раставити”), причинила му се непостојећа, али лако изведива грчка реч , „богосечени”, b(o)gos(e);en'nQ, тако да се, уместо „богосаздане пештере”, може, заправо и не тако далеко далеко од првобитног значења, разумети да је Петрова пећина била „Богом просечена”. Lake IV, 3, 27; Хил. 463, 52б  i podvigo[e vsakq gadx, i prysmQkaemaa po zemli.

Најзад, у овом кратком одломку привлачи пажњу и хомерска реч  („који избацује стреле”, отуда и „отрован”). Не знајући њено значење, преводилац је уз , „све живо, све што гмиже” (gadx), само додао синоним prysmQkaemaa po zemli („која гмижу по земљи”), и тиме је нехотице ублажио слику Петрових нападача, „отровних гмизаваца”. * С обзиром на порекло грчких преписа, Словени су се са изворником ЖПА могли сусрести једино на Светој Гори, у тадашњем водећем   Грешка у грчком изворнику или у Лејковом издању: уместо  треба да стоји  . 123



Свети Петар Атонски

79

монашком и литургијском средишту читавог византијског, али и словенског света. Подстицај за редиговање и поновно превођење, поред промене византијске богослужбене праксе, самим тим и литургијске литературе, те и оне која је за њу непосредно везана, биле су и све интензивније везе између Атоса, Трнова, важних балканских манастира, као и удаљених центара попут Синаја и Свете земље (уп. Йовчева, Тасева 2008: 510–519; Yovcheva, Taseva 2012: 288–289). Међу сачуваним рукописима XIV века који садрже преводе житијне и беседничке литературе уочава се постојање неколиких паралелних тенденција. Наиме, актуална духовна струјања изражена су, с једне стране, у рукописним зборницима монашко-подвижничке литературе. Они су променљивог састава, неспутани литургијским богослужбеним поретком, намењени индивидуалном читању, и, као типична монашка лектира, обухватају како најстарије представнике аскетске мисли православног Истока, тако и њихове позније исихастичке следбенике.124 С друге стране, у исто време, српском редакцијом, рашким правописом, преписује се велики број календарских хагиографско-омилитичких зборника (панагирика, чти-минеја) у којима доминирају стари преводи с грчког, чији поредак такође указује на старије архетипове (Иванова 1980: 193–194).125 Међутим, средином XIV столећа настају и рукописни зборници новога типа, такозвани „новоизводни” панагирици (према класификацији Климентине Иванове), које карактерише систематска редакција старих превода са грчког, али и присуство нових преводних текстова. Управо је у оваквим зборницима сачуван словенски превод ЖПА (Иванова 1980: 195).126 Од осам преписа које је идентификовала К. Иванова, поред најстаријег рукописа Народне библиотеке у Софији бр. 307, још један је бугарске редакције (Хил. 321); два припадају молдавској, а четири су исписана српском редакцијом (Иванова 2008: 544). Пронашли смо још четири 124   На основу 18 зборника српске редакције из XIV столећа (из збирки манастира Дечана и Хиландара), Димитрије Богдановић успоставља кругове тематски сродних текстова из различитих епоха који су се нашли у књигама намењеним искључиво индивидуалном монашком читању (Богдановић 1997: 293–300). 125   Овакви зборници садрже најстарије сачуване преписе „старог превода” Житија светог Антонија (уп: Витић 2012: 149–156). 126   Исто се може приметити и за „нови превод” Антонијевог житија: укључен је у бугарске, српске, молдавске и влашке чти-минеје новога типа, те се у неким од ових рукописа налази уз ЖПА (уп. Витић 2015: 29–35).

80

Зорица Витић

преписа: два бугарска (страдали рукопис Народне библиотеке у Београду бр. 340 и рукопис из збирке М. П. Погодина бр. 72) и два српска (Хил. 463 и МСПЦ Грујић бр. З-I-46). Хронолошким редоследом доносимо списак свих 12 јужнословенских преписа ЖПА: 1. Рукопис Народне библиотеке у Софији бр. 307 (152), из 1340/50. године, зборник житија, слова и поученија бугарске редакције.

Вуловић 1900: 2–33; Цонев 1910: 248–252; Христова, Караджова, Икономова 1982: бр. 96, 49; Иванова 1991: 125; Иванова 2008: 544.

2. Рукопис Велике Лавре бр. 52, панагирик из друге половине XV века, српке редакције.

Matejic, Bogdanovic 1989: 492–526; Нихоритис 1983: 70–71; Нихоритис 1986: 198; Иванова 2008: 544; Турилов, Мошкова 2016: 431–432, бр. 970.

3. Рукопис манастира Путне бр. 551, изборни чти-минеј за април-јуни, из 1474. године, молдавске редакције.127

Иванова 2008: 111, 544; Pascal 2012: 67.

4. Рукопис Румунске академије наука у Букурешту бр. 306, из треће четвртине XV века, српске редакције.

Яцимирский 1905: 476–47, бр. 1519; Panaitescu 1959: бр. 306; Карановић 1962: бр. 50; Васиљев, Гроздановић, Јовановић 1980: 57, бр. 66.

5. Зборник Владислава Граматика из 1479. године, „Рилски панагирик” (манастир Рила бр. 4/8; стара сигнатура 61), српске редакције.

Спространов 1902: бр. 4/8 (61), 106; Христова 1996: 64–109; Шпадијер 2014: 111–115.

6. Рукопис манастира Хиландара бр. 463, зборник из XV и са почетка XVI века, српске редакције.

Дучић 1884: 61–62; Радојичић 1952: 62–66; Radojičić 1960: 208, 347; Радојичић 1961: 362; Радојичић 1967: 325–327; Богдановић 1978: бр. 463, 177–178; Богдановић 1978а: бр. 112, 113 и 114; Трифуновић 1995: 12–16.

7. Рукопис Народне библиотеке у Београду бр. 340, житија преподобних светих бугарске редакције из XV. века.

Стојановић 1903: 105–107, бр. 380; Богдановић 1982: 195, бр. R 94.

  Овај зборник исписао је јеромонах Јаков по заповести Стефана Великог (запис на л. 307б). Садржи најстарији препис Похвале светом Константину и Јелени патријарха Јевтимија Трновског (Иванова 2008: 111). 127

Свети Петар Атонски



81

8. Рукопис из збирке М. П. Погодина бр. 72 (Руска национална библиотека у Санктпетербургу, Ф. 588), чти-минеј за јуни–август из друге половине XV или с почетка XVI века, бугарске редакције.

Иванова 1981: 387–390.

9. Рукопис манастира Хиландара бр. 321, из прве четвртине XVI века, бугарске редакције.

Богдановић 1978: 134. бр. 321; Турилов, Мошкова 2016: 362, бр. 786.



Тодоров 1981: 73–74, 76–78; Иванова 2008: 69–70.

10. Рукопис манастира Драгомирне (Буковина, Румунија) бр. 739, из XVI века, молдавске редакције. Идентичан рукопису манастира Путне бр. 551 (бр. 3 на овом списку). 11. Рукопис манастира Хиландара бр. 445 из 1626. године, српске редакције.

Богдановић 1978: 172, бр. 445; Турилов, Мошкова 2016: 227–228, бр. 435.

12. Рукопис Музеја Српске православне цркве у Београду, из збирке Радослава Грујића бр. З-I-46, из 1648. године, српске редакције.

Изложба 1973: 75, бр. 266; Богдановић 1982: 99, бр. 1413; Суботин-Голубовић 1999: 159; Бошков 1998: 104–105.

* Најстарији сачувани словенски препис ЖПА налази се у Народној библиотеци „Кирил и Методиј” у Софији под бројем 307. Писан бугарском редакцијом, трновским правописом, првобитно је био доста непрецизно датиран у XIV век (Цонев 1910: 248),128 а по новом датирању потиче из 1340/50. године.129 Овај зборник житија раних светитеља источне цркве и беседа светих отаца, поређаних по датуму прослављања, припада поменутој групи „новоизводних” панагирика (Иванова 1991: 125). Рукопис има укупно 272 листа фолио формата, веома је пострадао од влаге, а недостају му листови с почетка и краја, али и из средишњег дêла. Након одломка Надгробног слова светом Василију Великом светог   По Светиславу Вуловићу рукопис је из XVI века (Вуловић 1900: бр. 191).   К. Иванова ново датирање зборника доноси према необјављеној докторској дисертацији Н. Атанасове Филиграноложки проблеми на български ръкописи от XIV– XV в. (запазени в България) одбрањеној 1985. године (Иванова 1991: 125). 128 129

82

Зорица Витић

Григорија Богослова (л. 1 и 2), у њему се налазе најстарији досад забележени преписи словенског превода житија двају атонских подвижника – Житија светог Атанасија Атонског (3а–67а, уз знатна оштећења на почетку) и ЖПА (л. 67б–87а). Следе житија Павла Тивејског, Јована Јуродивог, Пахомија, свештеномученика Ипатија, преподобног Јоаникија, а потом бројна слова светих отаца: Јована Дамаскина, Теодора Исповедника, Јована Златоустог, Козме Веститора, Јосифа Исповедника, архиепископа солунског, Теодора Студита, Георгија, митрополита Никомидије и Битиније. На последњих 26 листова, накнадно ушивених, писаних српском редакцијом, налазе се слова Јефрема Сирског, Климента Охридског, као и још неки текстови Јована Златоустог и Јована Дамаскина. Нажалост, у рукопису нема записа који би сведочили о месту настанка, наручиоцу или преписивачима (Цонев 1910: 252). Како се у овом зборнику, уз Николино ЖПА, јавља и словенски превод пространог Житија светог Атанасија Атонског,130 оснивача Лавре, показаћемо да оба ова превода од настанка деле једнаку судбину, имају упоредиву рукописну традицију, преписују се у истим скрипторијима и чак се често јављају у истим кодексима. Ваљало би, наравно, испитати и које су редакције остали преводни текстови које обимни и сложени софијски рукопис садржи, али то излази из оквира нашег истраживања.131 * Према нотираним рукописима, тек читаво столеће касније, након половине XV века, ЖПА се интензивније преписује у јужнословенским скрипторијима. Подробније ћемо размотрити све српске преписе ЖПА. Међу најстаријима је зборник Владислава Граматика из 1479. године (Спространов 1902: 106; Христова 1996: 64–109; Иванова 2008: 544),   Прво Атанасијево житије (Vita A) настало је убрзо после светитељеве смрти (око 1001), а најкасније око 1025. године, а друго, анонимно (Vita B), између 1028. године и краја XI века (Вељковић 2012: 30). Издање: Noret 1982: 1–125; 127–213. Словенски превод одговара другој грчкој верзији (Иванова 2008: 577). 131   Покушали смо ипак да међу издањима словенских превода житија чији преписи постоје у овом рукопису проверимо да ли су у питању другачије редакције превода. Потврду смо нашли у случају старог (Х век) и веома распрострањеног превода кратког Јеронимовог Житија светог Павла Тивејског, уз чије су издање размотрене различите варијанте (Буланин 1995: 5–21), али ниједна од њих, према инципиту из описа (Цонев 1910: 249), не наликује тексту из НБКМ 307 (л. 87а–92б). 130

Свети Петар Атонски



83

знаменити „Рилски панагирик”, настао у манастиру Матеичу, задужбини царице Јелене и краља Уроша.132 У првом, мањем делу овог кодекса су слова и житија за фебруар-март, док је посебно занимљив други његов део, од л. 213а до краја: након списа посвећених светом Димитрију Солунском и светом јеванђелисти Луки, увршћена су дела патријарха Јевтимија Трновског и патријарха Калиста (Житије Јована Рилског, Житије Григорија Синаита, Житије Теодосија Трновског), а потом и бројна житија великих подвижника и светих отаца: поред Житија Антонија Великог и Житија Атанасија Александријског, ту су житија Теодосија Општежитељника, Макарија Египатског, Јевтимија, Григорија Богослова, те мучење, похвала и чудо светог Георгија. На наредних стотинак листова овог зборника (456а–560б) нижу се искључиво житија подвижника и пустиножитеља: Пахомија и Пајсија Великог, Петра Атонског (л. 499б–507б) и Онуфрија Великог, а одмах затим и Житије светог Петра Коришког од Теодосија Хиландарца. Следи Житије с малом похвалом светог Јована Рилског од Димитрија Кантакузина, као и Житије светог Атанасија Атонског. Уз списе посвећене светом Ћирилу и Методију преписано је и ретко Житије Лава, епископа катанског (чудотворца, највероватније из VIII века), извесна мученичка житија, Житије Стефана Дечанског од Григорија Цамблака и, на крају, три посланице патријарха Јевтимија Трновског. Овај већи део зборника, како примећује Ирена Шпадијер (2014: 111–115), има јединствен састав за који не постоји аналогија у досад познатим средњовековним зборницима и очигледно је оригиналан избор самог Владислава Граматика. Из сличнога времена, и, уз Владислављев, једини српски препис који можда није светогорског порекла (не садржи записе, те је тешко утврдити његову провенијенцију) сада је у Румунској Академији наука под бројем 306 (Яцимирский 1905: 476–479, бр. 151; Panaitescu 2003: 45–48, бр. 306; Иванова 2008: 544). Према новом датирању, потиче из треће четвртине XV века (Васиљев, Гроздановић, Јовановић 1980: 57, бр. 66).   Запис на л. 729б (Стојановић 1905: 147, бр. 5575): „... Исписа се ова божаствена књига, звана панегирик, последњим међу дијацима, Владиславом Граматиком, у свечасном манастиру пресвете Владичице наше Богородице, у подножју Црне Горе, у пределу Жеглиговском, у дане великога и самодржавнога цара мусорманског Мехмедбега, двадесет осмог лета царевања његовог, од саздања света овог лета 6987 (1479), месеца априла деветог. Сврши се дело ово до вечери самог тог Великог Петка, а круг сунца беше тада петнаести, месеца четрнаести, индикт дванаести.” (Грковић-Мејџор 1993: 116). 132

84

Зорица Витић

Насловљен као „Зборник житија многих светих”, поред Житија Григорија Акрагантског и ЖПА (л. 179–217), садржи Цамблаково Житије и Службу Стефану Дечанском. Ваља нагласити да се у овом зборнику, као и у „Рилском панагирику”, налази необично житије Лава, епископа Катаније на Сицилији (321а–347б), познатог само из хагиографских списа – из краће и дуже верзије житија из VIII/IX века (DOHD 1998: 62–63). Ово житије из времена иконоборства у словенском преводу постоји једино у овим двама српским преписима (Иванова 2008: 473–474). У атонским словенским скрипторијима ЖПА се преписује од XV до XVII столећа. Сачувано је у четири српска и једном бугарском рукопису.133 Најстарији светогорски препис налази се у панагирику српске редакције из друге половине XV века. У питању је рукопис Велике Лавре Z-52 (Matejic, Bogdanovic 1989: 492–526; Иванова 2008: 544), који садржи беседе светих отаца за изабране празнике, као и слова Андреја Критског, цариградског патријарха Прокла, Јована Дамаскина, Максима Исповедника и других (ЖПА на л. 222а–239б). У рукопису се смењује више преписивача, а један од њих, јеромонах Гаврило, у другим двема књигама (Велика Лавра, Z-31 и келија светог Антонија, без броја) оставио је записе о њиховој припадности келији светог Антонија у Керасији (Турилов, Мошкова 2016: 431–432, бр. 970). Од свих осталих издваја се раније поменути рукопис манастира Хиландара бр. 463, зборник с краја XV века, који садржи Службу светом Петру Атонском и синаксарско житије, оригиналне саставе Генадија Светогорца. Овај зборник, конволут на хартији од тридесетих година XV до почетка XVI века,134 који је исписивало више руку, а на л. 87б има и трагова глагољице, запазио је још архимандрит Нићифор Дучић боравећи у Хиландару 1882. године. Описао је рукопис и представио његов садржај (Дучић 1884: 61–62): Служба Петру Атонском Генадија јеро  Рукопис манастира Хиландара бр. 321, који садржи службу и житије светог Николе са додатим текстом ЖПА (л. 54а–78а), бугарске редакције, из прве четвртине XVI века. Српском редакцијом писан је део у којем је Похвала светом Николи (л. 79а–86б). Главни део писао је монах Варлаам (Богдановић 1978: 134, бр. 321). У Хиландару се чува и Октоих монаха Варлаама (бр. 134) из 1588. године, писан српском редакцијом (уп. Турилов, Мошкова 2016: 362, бр. 786). 134   Прецизног датирања једино нема за део рукописа у којем се налази ЖПА. Исцрпну литературу о овом рукопису доносе Турилов, Мошкова 2016: 375–376, бр. 813. 133



Свети Петар Атонски

85

монаха и доместика, Служба светом Антонију, синаксарско житије Петра Атонског, ЖПА са Генадијевим потписом тајнописом на крају (л. 38а–69б), „Осам чести слова”, избор из Сказања о писменима Константина Филозофа, „О писменех” Црнорисца Храбра, Житије преподобног старца Исаије и Житије светог Филотеја. Тетраде на којој је био овај последњи састав, л. 98–105, више нема (Трифуновић 1995: 14). Препис Службе потиче, према воденим знацима, с краја девете и почетка десете деценије XV века, а по Ђ. Трифуновићу, највероватније представља Генадијев препис сопственог аутографа, то јест „радне верзије текста” (Трифуновић 1995: 30; Шпадијер 2014: 132). На оригиналне саставе Генадија Светогорца први је указао Ђорђе Сп. Радојичић (1952: 62–66), рукопис је потом описао Димитрије Богдановић (1978: 177–178), а најдетаљније га је представио Ђорђе Трифуновић у књизи посвећеној Генадијевој Служби светом Петру Атонском (1995: 12–16). У оквиру разматрања свих химнографских дела посвећених Петру помиње га и Александар Наумов (Naumow 2010: 197). Столеће и по касније ЖПА поново је преписано у Карејском пиргу. У питању је хиландарски рукопис бр. 445 (л. 204б–220б), панагирик за мај–јун из 1626. године (Богдановић 1978: 172, бр. 445; Иванова 2008: 544; Турилов, Мошкова 2016: 227–228, бр. 435). Иако је преписивач анониман, овај зборник свакако представља интегрални део Чти-минеја (потпуног комплета зборника житија и слова за читаву годину), јединственог у јужнословенској традицији, насталог на иницијативу хиландарског игумана Илариона, чијих је првих шест импозантних кодекса (Хил. 439–444) саставио и преписао монах Аверкије од 1622. до 1626. године (уп. Синдик 1995: 377–393; Thomson 2014: 89–143; Витић 2015: 40–42). Последњи српски препис ЖПА који смо досад идентификовали налази се у рукопису Музеја Српске православне цркве, у збирци Радослава Грујића бр. З-I-46, из друге четвртине XVII века (Богдановић 1982: бр.1413, 99; Суботин-Голубовић 1999: 159). Први део овог конволута чине синаксари триода, а у другом дêлу налазе се житија атонских подвижника, светог Атанасија и светог Петра. На крају прве целине, на л. 96б, налази се запис преписивача Нестора: „Трудом и подвигом отца Нестора ва Светеј Гори сије сабраније саписа се и посла се ва храм светаго отца Николи јеже јест Ораховица” (Стојановић 1902: 355, бр. 1408). Следи Житије Атанасија Атонског (л. 97а–161а), ЖПА (л. 161а–185б), потом кратка Повест о житију великаго

86

Зорица Витић

мајстора „певетнаго художаства” кир Јована Кукузеља (л. 185б–190б), а на самом крају (л. 190б) сачуван је други запис: „Сију божаставнују књигу приложи јеромонах Нестор от Светије Гори Ахтонскије на благословеније својеј цркви, монастиру Ораховици, храму светаго Николи чудотворца, и повеза је проигуман Теофан повељенијем отца игумена Кипријана ва лето 7154, а от рождаства Христова 1646” (Стојановић 1902: 355, бр. 1407). Један познији запис из 1772. године (л. 160б) извештава да књига тада припада цркви Вазнесења у манастиру Беочину. Несторови записи сведоче о обичају Светогораца да шаљу књиге манастиру из којег су потекли, а како се из датираног записа сазнаје само време повезивања рукописа, може се претпоставити да су оба његова дêла настала на Светој Гори пре 1646. године. Мирјана Бошков мишљења је да би ораховачки проигуман Теофан, који је књигу повезао, могао бити исти онај Теофан чија се смрт 1673. године помиње у рукопису МСПЦ Грујић 69 (Бошков 1998: 105).Овај брижљиво исписани и лепо украшени рукопис са Свете Горе стигао је у славонску Ораховицу, а са њим и житија двојице најславнијих атонских подвижника.135 Из прегледа преписа ЖПА (6 српских, 4 бугарска и 2 молдавска) очигледно је да се поглавито на Атосу, али и на већ покореном Балкану, у јужнословенским, а посебно српским рукописним зборницима од друге половине XV столећа, уз оригиналну јужнословенску књижевност тога времена, преносе и чувају састави византијских исихастичких аутора, нови преводи с грчког, редакције старих, па и списи настали у време деловања трновског патријарха Јевтимија и његових следбеника. Како је с правом приметио Димитрије Богдановић (1980: 257–258), та интензивна и континуирана преписивачка делатност допринела је очувању старих и новијих јужнословенских превода читавог корпуса византијске литературе, из којега је потекла, а потом се вековима надахњивала самостална српска средњовековна књижевност.

  Летимичан осврт на рукописну традицију Житија светог Атанасија Атонског (Иванова 2008: 577) показује да се, од најстаријег преписа НБКМ 307, ова два житија често преписују заједно: у Зборнику Владислава Граматика, у дêлу великог хиландарског чти-минеја – рукопису бр. 446, као и у рукопису МСПЦ Грујић бр. З-I-46. Још је уочљивије да су ти кодекси настали у истим центрима: на Атосу, у манастиру Матеичу, те у румунским манастирима Путни и Драгомирни. 135

ЗАКЉУЧАК Након разматрања књижевних састава посвећених светом Петру Атонском, литерарних помена, па и легенди везаних за настанак „перивоја Пресвете” које чувају сећање на њега, преко иконографских представа овог пустиножитеља, до рукописне традиције ЖПА, сасвим је јасно да је Света Гора била и остала извор и средиште његовог култа.136 С друге стране, судећи према сачуваним рукописима, али и фрескама и иконама, манастир Хиландар издваја се као центар словенског штовања светог Петра. Не треба заборавити чињеницу да је католикон Хиландара био први споменик после Протатона у чијој је припрати приказан његов лик (1321), те да је у манастирској трпезарији светитељ поново насликан 1622. године, али ни податке о томе да се од друге половине XV века управо у овом манастиру умножавају или у њега стичу преписи словенског превода ЖПА. Најзначајнији оригинални књижевни допринос даљем развоју култа свакако представљају Служба светом Петру и синаксарско житије Генадија Светогорца, сачувани у хиландарском рукопису бр. 463, с краја XV столећа. Било да је овај зборник настао у самом Хиландару, или да је у њега, попут многих српскословенских књига насталих диљем Свете Горе, касније доспео (Трифуновић 1995: 27; Шпадијер 2014: 133), он чини јединствену богослужбено-књижевну целину посвећену светогорском подвижнику која се и данас чува у овом српском манастиру. Када се узме у обзир релативна бројност српскословенских преписа житија, а посебно континуитет у Петровом ликовном приказивању   И у данашње време, честице моштију светог Петра чувају се у манастиру Дохијару, док се у манастиру Ивирону, од давнина везаном за овог светитеља, налази келија преподобних Онуфрија и Петра. Петрова келија постоји и у Великој Лаври, а тој обитељи такође припада пећина у којој се Свети подвизавао. У католикону Велике Лавре је и параклис светог Петра Атонског (уп. Трифуновић 1995: 49; Виноградов 2019: 729). 136

88

Зорица Витић

од XIV столећа надаље у српској средини (у Матеичу, Ресави, Рамаћи, Крушедолу, Студеници, манастиру Светог Николе Дабарског на Лиму), какав, понављамо, не постоји у другим православним земљама, намеће се закључак да су српски средњовековни уметници на сасвим посебан начин допринели уобличавању и трајању култа првог атонског анахорете. Довољно је само подсетити на то у којој се мери Теодосије Хиландарац надахњивао његовим житијем пишући животопис коришког подвижника Петра, али и како је, у Житију светог Саве, кроз похвалу светогорским пустињацима, онима који „становаху у раселинама стена и у пећинама земље, и на морској стени као птице савивши гнездо сеђаху”, прославио и самог њиховог зачетника, светог Петра Атонског: Ови, дакле, у високим горама настањени с јеленима, небо као цркву, а Христа у души изображена гледајући, колибе тесне травом украшене имађаху, у којима трпљаху, шумом дрвећа и птичијим цвркутом поучавани, а уз то од њих позивани да хвале Бога. Чистим и мирисним ваздухом напајани, безбрижношћу увек увесељавани, рекао бих, жудњом за Богом уздизани високо са земље, много богатијим од богатих сматрали су се (Богдановић 1988: 117).

Попут хагиографа Николе, и наш Теодосије је три столећа касније видео „беспорочан, безметежан, бесплотан и бестелесан, скоро анђеоски” живот (Богдановић 1988: 118) ових „трудбеникâ поста у Гори”,137 и истакао га као врхунски узор свакоме монаху. Уопште није искључено да је, пишући ове редове, мислио и на првог атонског пустиножитеља. Доиста, свети Петар, „атонско светило”, који је све превазишао „светлошћу трпљења”, како га је доцније видео и песник Генадије, наставио је да обасјава тесни и мукотрпни, али изабрани и жељени пут светогорских и свих осталих будућих подвижника.

  Овим бираним изразом Теодосије је означио светогорске испоснике у Заједничком канону светом Симеону и светом Сави на осам гласова, у осмој песми четвртог канона (Јовановић-Стипчевић 1988: 164). 137

Мала света Ана, испосница на литицама Атоса

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА Бабић, Кораћ, Ћирковић 1986: Г. Бабић, В. Кораћ, С. Ћирковић, Студеница, Београд: Југословенска ревија. Библ. Сборници 2019: Библиография. Сборници „Търновска книжовна школа”.1– 10, у: Цамблакови четения, 379–413, Велико Търново: УИ. Бјелетић 2001: М. Бјелетић, Беле пчеле, Кодови словенских култура 6, 106–118. Бјелогрлић, Поповић, Шпадијер 1986: В. Бјелогрлић, Т. Поповић, И. Шпадијер, Скраћенице најстаријих српских рукописа, Археофрафски прилози 8, 39–61. Богдановић 1978: Д. Богдановић, Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, Београд: САНУ, НБС. Богдановић 1978a: Д. Богдановић, Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара. Палеографски албум, Београд: САНУ, НБС. Богдановић 1980: Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд: СКЗ. Богдановић 1982: Д. Богдановић, Инвентар ћирилских рукописа у Југославији (XI–XVII века), Београд: САНУ. Богдановић 1986: Свети Сава, Сабрани списи, прир. Д. Богдановић, Београд: Просвета, СКЗ. Богдановић 1988: Теодосије, Житија, прир. Д. Богдановић, Београд: Просвета, СКЗ. Богдановић 1988а: Свети Јован Лествичник, Лествица. Друго издање. Превод са грчког, предговор и коментари Д. Богдановић. Увод М. Лазић, Београд: Сфаирос. Богдановић 1997: Д. Богдановић, Претече исихазма у српским зборницима XIV века, Cyrillomethodianum, 5, 1981, 202–207 (прештампано у: Д. Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности, избор и предговор Т. Суботин-Голубовић, Београд: СКЗ, 293–300). Бошков 1998: М. Бошков, Хронограф из Свете Горе – о раду непознатог Светогорца, Археографски прилози 20, 93–127.

92

Зорица Витић

Буланин 1987: Д. М. Буланин, К интерпретации „Народного” жития Иоанна Рилского, Palaeobulgarica 11/3, 57–67. Буланин 1995: Д. Буланин, Житие Павла Фивейского – болгарский перевод X века, Кирило-Методиевски студии, кн. 10, 5–21, София: Академично издателство „Проф. Марин Дринов”. Ванькова 2011: А. Б. Ванькова, „Иоанн [Пустынник]”, у: Православная энциклопедия, Том XXIII, 242–243, Москва: Церковно-научный центр „Православная энциклопедия”. (http://www.pravenc.ru/text/468975.html), приступљено 18. 04. 2020. Васиљев, Гроздановић, Јовановић 1980: Љ. Васиљев, М. Гроздановић-Пајић, Б. Јовановић-Стипчевић, Ново датирање српских рукописа у Библиотеци Румунске академије наука, Археографски прилози 2, 41–69. Вељковић 2012: Свети Атанасије Атонски, Увод. Житије. Коментари. Превод са грчког Марина Вељковић, Краљево: Манастир Жича. Веселовский 1884: А. Н. Веселовскій, Къ вопросу объ источникахъ Сербской Александріи, Журналъ Министерства народного просвÇщенія, ч. CCXXXIII, Июнъ 1884, Санктпетербургъ, 182–197. Веселовский 1886: А. Н. Веселовскій, Изъ исторіи романа и повÇсти. Матеріалы и изслÇдованія. Выпускъ первый. Греко-византійскій періодъ. Сборникъ ОРЯС, XI, кн. 2, Санктпетербургъ 1886, 305–329. Виноградов 2007: А. Ю. Виноградов, Источники, используемые свт. Григорием Паламой, Свт. Григорий Палама. Слово на житие прп. Петра Афонского, 135–148; Житие преподобного и богоносного отца нашего Петра Афонского, 149–176, Святая гора Афон: Σμάραγδος φιλοκαλίας. (http://www.k-istine.ru/library/grigoriy_palama-16.htm), приступљено 30. 06. 2019. Виноградов 2019: А. Ю. Виноградов, „Петр Афонский”, у: Православная энциклопедия, Том LV, 726–730, Москва: Церковно-научный центр „Православная энциклопедия”. (https://www.academia.edu/41205324/), приступљено 30. 05. 2020. Витић-Недељковић 1999: З. Витић-Недељковић, Демонска искушења у Теодосијевом „Житију светог Петра Коришког”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 28/1, 143–153. Витић-Недељковић 1999а: З. Витић-Недељковић, „Житије светог Антонија” у српској рукописној традицији, Археографски прилози 21, 37–131. Витић 2009–2010: З. Витић, Текст „Житија светог Антонија” према српским преписима, Археографски прилози 31–32, 269–343. Витић 2012: З. Витић, Дечански и Грачанички препис „Житија светог Антонија”, у: Дечани у светлу археографских истраживања, Зборник радова,



Свети Петар Атонски

93

уредник Т. Суботин-Голубовић, 149–156, Београд: Народна библиотека Србије. Витић 2014: З. Витић, Житије светог Панкратија Тавроменијског у српској рукописној традицији, Београд: Филолошки факултет. Витић 2015: З. Витић, Житије сетог Антонија Великог према српским средњовековним рукописима, Београд: Чигоја штампа. Витић 2018: З. Витић, Атонски узори Теодосијевих житиja, у: Српска славистика : колективна монографија. Том 2, Књижевност, култура, фолклор. Питања славистике, 67–75. Радови српске делегације на XVI међународном конгресу слависта, Београд: Савез славистичких друштава Србије. Вуловић 1900: С. Вуловић, Опис словенских рукописа Софијске библиотеке, Споменик Српске краљевске академије XXXVII, 2–33. Гаврюшина 1984: Л. К. Гаврюшина, Русская рукописная традиция Жития Саввы Сербского, Советское славяноведение1, 68–82. Гагова, Шпадијер 2002: Н. Гагова, И. Шпадијер, Две варијанте анахоретског типа у јужнословенској хагиографији (Теодосијево Житије светог Петра Коришког и Јевтимијево Житије светог Јована Рилског), у: Словенско средњовековно наслеђе (Зборник посвећен Ђорђу Трифуновићу), 159–175, Београд: Чигоја штампа. Григорије Палама 2016: Свети Григорије Палама, Тријаде. У одбрану свештених исихаста, прев. са енглеског Катарина Олимпић, 1–66. (https:// grigorijepalama.files.wordpress.com/2016/07/), приступљено 14. 03. 2020. Грковић-Мејџор 1993: Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, прир. Ј. Грковић-Мејџор, Београд: Просвета, СКЗ. Грозданов 1980: Ц. Грозданов, Охридско зидно сликарство XIV века, Београд: Институт за историју уметности, Филозофски факултет. Димитрова 2012: А. Димитрова, Синтактична структура на преводната агиография, София: УИ „Св. Климент Охридски”. Димитрова 2013: А. Димитрова, Третият превод на житието на св. Антоний Велики, у: Светци и свети места на Балканите. Материали от международната конференция. София, 14–16 юни 2012 г. Т. 1. Филология. Археография. Текстология, Старобългарска литература 47, 92–107. Димитрова 2002: Е. Димитрова, Манастир Матејче, Скопје: Центар за културно и духовно наследство Каламус. Дојчиновић 2014: Атанасије Александријски, Житије светог Антонија, превод, предговор и коментари Д. Дојчиновић, Бања Лука: Универзитет у Бањој Луци, Филолошки факултет.

94

Зорица Витић

Дучић 1884: Н. Дучић, Старине Хиландарске, Гласник Српског ученог друштва 56, 1–116. Дунаев 2016: А. Г. Дунаев, „Исихазм”, у: Православная энциклопедия, Том XXVII, 240–254, Москва: Церковно-научный центр „Православная энциклопедия”. (http://www.pravenc.ru/text/674926.html), приступљено 31. 03. 2020. Живојиновић 1995: М. Живојиновић, Почеци светогорског монаштва (од краја VIII до друге половине X века), у: Казивања о Светој Гори, 11–24. Београд: Просвета. ЖС 1972–1977: Архимандрит Др. Јустин Поповић, Житија светих, Београд: Манастир Ћелије код Ваљева. За месец март. (https://svetosavlje. org/ zitija-svetih-4/30/), приступљено 30. 07. 2019. За месец април. (https:// svetosavlje.org/zitija-svetih-5/2/), приступљено 30. 10. 2019. За месец јуни. (https://svetosavlje.org/zitija-svetih-7/13/), приступљено 28.07. 2019. За месец септембар. (https://svetosavlje.org/zitija-svetih-10/21/), приступљено 30. 10. 2019. За месец октобар. (https://svetosavlje.org/zitija-svetih11/16/), приступљено 28.10. 2019. За месец новембар. (https://svetosavlje. org/zitija-svetih-12/10/), приступљено 20. 10. 2019. Зарић 1995: Р. Зарић, Представе светаца око деспотовог портрета у Ресави, у: Манастир Ресава: историја и уметност, Дани српскога духовног преображења II, 51–62, Деспотовац: Народна библиотека „Ресавска школа”. Иванова1980: К. Иванова, Житийно-панегирчното наследство на Търновската книжовна школа в балканската ръкописна традиция, Търновска книжовна школа 2, 193–214. Иванова 1981: К. Иванова, Български, сръбски и молдо-влахийски кирилски ръкописи в сбирката на М. П. Погодин, София: БАН. Иванова 1990: Послеслов, у: Патриарх Евтимий, Съчинения, 244–255, София: „Наука и изкуство”. Иванова 1991: К. Иванова, Новоизводните търновски сборници и въпросът за ролята на патриарх Евтимий в техния превод, Старобългарска литература 25–26, 124–134. Иванова 1998: К. Иванова, Най-старото житие на св. Иван Рилски и някои негови литературни паралели, у: Медиевистика и културна антропология (Сборник в чест на 40-годишната творческа дейност на проф. Донка Петканова), 37–47, София: „Мнемозина”. Иванова 2008: К. Иванова, Bibliotheca Hagiographica Balcano-Slavica, София: Академично издателство „Проф. Марин Дринов”. Иванова, Чешмеджиев, Турилов 2010: К. Иванова, Д. Чешмеджиев, А. А. Турилов, „Иоанн Рильский”, у: Православная энциклопедия, Том XXIV, 585–



Свети Петар Атонски

95

598, Москва: Церковно-научный центр „Православная энциклопедия”. (http://www.pravenc.ru/text/471475.html), приступљено 20. 04. 2020. Иванов 1931: Й. Ивановъ, Български старини изъ Македония (фототипно издание 1970) София: БАН, „Наука и изкуство”. Иванов 1936: Й. Ивановъ, Жития на св. Ивана Рилски с уводни бележки, Годишникъ на Софийския университетъ, Историко-филологически факултетъ, XXXII, 13, София: Придворна печатница. (https://slavicabyzantina. files.wordpress.com/2016/04/), приступљено 20. 03. 2020. Изложба 1973: Изложба српске писане речи. Каталог, Београд: Народна библиотека СР Србије. Йовчева, Тасева 2008: М. Йовчева, Л. Тасева, Атонска книжовна реформа, у: История на българската средновековна литература, 510–519, София: Изток-Запад. Јовановић 2012: Т. Јовановић, Хрестоматија средњовековне књижевности, I, Београд: Филолошки факултет. Јовановић 2012а: Агапије Ландос, Спасење грешних. Препис Јеротеја Рачанина из 1697. године, Том други. Српскословенски текст и пренос на савремени српски језик Т. Јовановић, Бајина Башта: Фондација „Рачанска баштина”. Јовановић-Стипчевић 1988: Теодосије, Службе, канони и Похвала, прир. Б. Јовановић-Стипчевић, Београд: Просвета, СКЗ. Кајмаковић 1977: З. Кајмаковић, Георгије Митрофановић, Сарајево: Веселин Маслеша. Караджова 1997: Д. Караджова, Към интерпретацията на израза „бяла пчела” в Народното житие на св. Иван Рилски, Археографски прилози 19, 75–91. Карановић 1962: В. Карановић, Словенске рукописне књиге у Румунији, Библиотекар, XIV, 6, 490–504. Кнежевић 1968: Б. Кнежевић, Црква у селу Рамаћи, Зборник за ликовне уметности Матице српске 4, 121–171. Макаров 2013: Е. Е. Макаров, „Иосиф Песнописец. Песнотворческая деятельность”, у: Православная энциклопедия, Том XXVI, 58–68, Москва: Церковно-научный центр „Православная энциклопедия”. (http://www.pravenc.ru/ text/1840445.html), приступљено 15. 07. 2019. Мак Данијел, Петровић 1988: Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, прир. Г. Мак Данијел, Д. Петровић, Београд: Просвета, СКЗ. Медић 2005: М. Медић, Стари сликарски приручници, III. Ерминија о сликарским вештинама Дионисија из Фурне, Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.

96

Зорица Витић

Мијовић 1973: П. Мијовић, Менолог: историјско-уметничка истраживања, Београд: Археолошки институт. Миловановић 2001: Григорије Богослов, Надгробно слово Великом Василију уз митолошка тумачења аве Нона. Предговор, превод и белешке Челица Миловановић, Глас САНУ, CCCLXXXIX, Одељење језика и књижевности, књ. 18, Београд 2001, 129–195. Муравьёв, Турилов 2008: Т. 2, 8–12: А. В. Муравьёв, А. А. Турилов, „Алексий, человек Божий”, у: Православная энциклопедия, Том II, 8–12, Москва: Церковно-научный центр „Православная энциклопедия”. (http://www. pravenc.ru/ text/1840445.html), приступљено 20. 04. 2020. Нихоритис 1983: К. Нихоритис, Резултати от едно научно пътуване в Света Гора, Език и литература, 2, 68–72. Нихоритис 1986: К. Нихоритис, Нови сведения за неизвестни южнославянски книжовници, ръкописи и преписи от Атонските манастири, Кирило-Методиевски студий 3, 194–200. Новаковић 1867: С. Новаковић, Прилози к историји српске књижевности, Гласник Српског ученог друштва 5, 1867, 242–264. Павловић 1965: Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца (Историјско-етнографска расправа), Смедерево: Народни музеј. Папахрисанту 2003: Д. Папахрисанту, Атонско монаштво. Почеци и организација, Београд: Друштво пријатеља Свете Горе Атонске. Пејић 2009: С. Пејић, Манастир Свети Никола Дабарски, Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. Пенкова 2012: Б. Пенкова, Илиенски манастир „Св. Илия”, у: Корпус на стенописите от XVII век в България, 187–190, София: Международен съюз на академиите, Българска академия на науките, Институт за изследване на изкуствата. Петковић 1997: С. Петковић, Иконе манастира Хиландара, Манастир Хиландар 1997. Петковић 1998–1999: С. Петковић, Фреске XVI века у цркви манастира Крушедола, Саопштења XXX–XXXI, 113–136. Попов 1872: А. Н. Поповъ, Описаніе рукописей и каталогъ книгъ церковной печати библіотеки А. И. Хлудова, Москва: Сѵнодальна типографія. Порфирий 1877: Порфирій [епископ Чигиринский, Успенский], Исторія Аөона, II; III, 1, Кіевъ: тип. В.Л. Фронцкевича. (http://books.e-heritage.ru/ book/10076278), приступљено 15. 08. 2019.



Свети Петар Атонски

97

Радојичић 1952: Ђ. Сп. Радојичић, Старе српске повеље и рукописне књиге у Хиландару, Извештај о њиховом проучавању у новембру и децембру 1952. године, Архивист II, 2, 62–66. Радојичић 1961: Ђ. Сп. Радојичић, Стихови о иноку Исаији, Летопис Матице српске, књ. 387, св. 4, 361–365. Радојичић 1967: Ђ. Сп. Радојичић, Књижевна збивања и стварања код Срба у средњем веку и у турско доба, Нови Сад: Матица српска. Розанов 1911: С. П. Розановъ, Источники, время составленя и личность составителя Өеодосиевской редакціи жития Саввы Сербского, ИзвÇстія ОтдÇленія русского языка и словесности Имп. акад. наук, т. XVI, кн. 1, 136–209. Руди 2006: Т. Р. Руди, О композиции и топике житий преподобных, Труды Отдела древнерусской литературы, LVII, 431–500. (http://odrl.pushkinskijdom. ru/LinkClick.aspx?fileticket=2xpjtN6FHmg%3d&tabid=5957), приступљено 9. 05. 2020. Руди 2011: Т. Р. Руди, Пустынножители Древней Руси (из истории агиографической топики), у: Русская агиография: Исследования. Материалы. Публикации. Вып. 2. Под ред. Т. Р. Руди и С. А. Семячко, 517–530, СПб: Издательство „Пушкинский Дом”. (http://odrl.pushkinskijdom.ru/Default. aspx?tabid=1972), приступљено 9. 05. 2020. Русев 1983: П. Русев, Естетика и майсторство на писателите от Евтимиевата книжовна школа, София: Издателство на Българската Академия на науките. Савова 2015: В. Савова, Св. Алексий Човек Божи, св. Йоан Каливит и каноните на св. Йосиф Песнописец та тях, Старобългарска литература 51, 75–116. Салмина 1987: М. А. Салмина, Апокриф о Макарии Римском, Словарь книжников и книжности Древней Руси, вып. I, 41–43, Ленинград: АН СССР, Институт Русской литературы (Пушкинский дом), „Наука”. Синдик 1995: Н. Р. Синдик, Хиландарски писар Аверкије. У: Проучавање средњовековних јужнословенских рукописа. Зборник радова са III међународне хиландарске конференције одржане од 28. до 30. марта 1989, Београд 1995, 377–393. Сланкаменац 1926: П. Сланкаменац, Легенде о јужнословенским анахоретима, Гласник Скопског научног друштва, I, 1–2, 215–233. Смирнова 1995: Э. С. Смирнова, Новгородская икона „Богоматерь Знамения”: некоторые вопросы богородичной иконографии XII века, Древнрерусское искусство: Балканы. Русь, Т. 17, 288–310.

98

Зорица Витић

Смирнова 2008: Иконы Великого Новгорода XI–начала XVI веков (коллектив авторов). [Серия „Древнерусская живопись в музеях России”]. Москва: Северный паломник. Спространов 1902: Е. Спространов, Описъ на ръкописите в библиотеката при Рилския манастир, София: Държавна печатница. Станков 1999: Р. Станков, Исихазмът, стилът „плетение словес” и езиково-правописната реформа на Патриарх Евтимий, София: Харон прес. (https://www.academia.edu/38055873/), приступљено 15. 03. 2020. Стојановић 1902: Стари српски записи и натписи, скупио их и средио Љуб. Стојановић, књига I, Београд: Државна штампарија Краљевине Србије. Стојановић 1903: Љ. Стојановић, Каталог Народне библиотеке у Београду IV. Рукописи и старе штампане књиге, Београд: Државна штампарија Краљевине Србије. Стојановић 1905: Стари српски записи и натписи, скупио их и средио Љуб. Стојановић, књига III, Београд: Државна штампарија Краљевине Србије. Суботин-Голубовић 1999: Т. Суботин-Голубовић, Српско рукописно наслеђе од 1557. године до средине XVII века, Београд: САНУ. Сырку 1890/91: П. А. Сырку, Къ исторіи исправления книгъ въ Болгаріи въ XIV вÇкÇ. Томъ I, вып. II, Литургическіе труды патріарха Евөимія Терновскаго, Санктпетербургъ: Типографія Императорской академіи наукъ. Сырку 1898/99: П. А. Сырку, Къ исторіи исправления книгъ въ Болгаріи въ XIV вÇкÇ. Томъ I, вып. I, Время и жизнъ патріарха Евөимія Терновскаго, Санктпетербургъ: Типографія Императорской академіи наукъ. Тимотијевић 2008: М. Тимотијевић, Манастир Крушедол, књ. I, Београд: Драганић, Покрајински завод да заштиту споменика културе Војводине. Тодић 1998: Б. Тодић, Српско сликарство у доба краља Милутина, Београд: Драганић. Тодић 1998а: Б. Тодић, Одраз култа светог Петра Коришког у уметности, у: Манастир Црна ријека и свети Петар Коришки, 189–204, Приштина–Београд: Друштво пријатеља манастира Црна ријека. Тодоров 1981: И. Тодоров, Из ръкописна сбирката на манастира Путна, Старобългарска литература, 10, 71–87. Томин 1997: С. Томин, Мотив ујелењења душе код Теодосија Хиландарца, Међународни састанак слависта у Вукове дане 26/1, 41–50. Тријић 2019: В. Тријић, Помени Богородице у хиландарским и другим српским повељама, у: Десета казивања о Светој Гори, 101–126, Београд: Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Задужбина Светог манастира Хиландара.



Свети Петар Атонски

99

Трифуновић 1964: Климент Охридски, Константин Преславски и непознати писци, Ћирило и Методије. Житија, службе, канони, похвале, прир. Ђ. Трифуновић, прев. И. Грицкат, О. Недељковић, Ђ. Трифуновић, Београд: СКЗ. Трифуновић 1970: Ђ. Трифуновић, Стара српска црквена поезија, у: О Србљаку. Студије, 9–93, Београд: СКЗ. Трифуновић 1990: Ђ. Трифуновић, Азбичник српских средњовековних књижевних појмова. Друго, допуњено издање, Београд: Нолит. Трифуновић 1995: Ђ. Трифуновић, Служба светом Петру Атонском јеромонаха и доместика Генадија, у: Генадије Светогорац, Служба светом Петру Атонском, приредио Ђ. Трифуновић, 5–70, Крушевац: Багдала. Трифуновић 1996: Ђ. Трифуновић, Најстарији српскословенски животопис светог Прохора Пчињског, Књижевна историја XXVIII (100), 359–364. Турилов 2009: А. А. Турилов „Гавриил Лесновский”, у: Православная энциклопедия, Том Х, 243–246, Москва: Церковно-научный центр „Православная энциклопедия”. (http://www.pravenc.ru/text/161373.html), приступљено 20. 04. 2020. Турилов, Чешмеджиев 2015: А. А. Турилов, Д. Чешмеджиев, „Иоаким Осоговский”, у: Православная энциклопедия, Том XXIII, 184–187, Москва: Церковно-научный центр „Православная энциклопедия”. (http://www. pravenc.ru/text/468939.html), приступљено 20. 04. 2020. Турилов, Мошкова 2016: Каталог славянских рукописей афонских обителей. Составили А. А. Турилов и Л. В. Мошкова. Под редакцией А. –Э. Н. Тахиаоса. Второе исправленное и дополненное издание, Београд: Чигоја штампа. Хаџи-Васиљевић 1900: Ј. Хаџи-Васиљевић, Свети Прохор Пчињски и његов манастир, Годишњица Николе Чупића, књ. ХХ, 57–116. Христова, Караджова, Икономова 1982: Б. Христова, Д. Караджова, А. Икономова, Български ръкописи от XI до XVIII век запазени в България. Своден каталог, I, София: НБКМ. Христова 1996: Б. Христова, Опис на ръкописите на Владислав Граматик, Велико Търново: ПИК. Цонев 1910: Б. Цоневъ, Описъ на рѫкописитÇ и старопечатнитÇ книги на Народна библиотека въ София, I, София: Държавна печатница. Шпадијер 1992: И. Шпадијер, Житије Марије Египћанке у рановизантијском књижевном контексту, Књижевна историја, XXIV, 87, 177–192. Шпадијер 1994: И. Шпадијер, Житије Марије Египћанке у српскословенској рукописној традицији, Археографски прилози 16, 15–89.

100

Зорица Витић

Шпадијер 2010: И. Шпадијер, Антички корени Теодосијеве поетике, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. LVIII, св. 2, 2010, 249–260. Шпадијер 2013: И. Шпадијер, Јужнословенски пустињаци X–XIII века у најстаријој литерарној традицији, Старобългарска литература 47,108–120. Шпадијер 2014: И. Шпадијер, Свети Петар Коришки у старој српској књижевности, Београд: Чигоја штампа. Шпадијер 2014а: И. Шпадијер, Светогорска баштина, Београд: Чигоја штампа. Яцимирский 1905: А. И. Яцимирскій, Славянскія и русскія рукописи румынскихъ библиотекъ. III. Націонльны Музeй Древностей в БукурештÇ. Сборникъ ОРЯС, т. LXXIX, Санктпетербургъ: Имп. Акад. наук. Acconcia Longo 1972: A. Acconcia Longo, Analecta hymnica graeca e codicibus eruta Italiae inferioris, X, Canones Iunii, I. Schiro (ed.), Roma: Istituto di studi bizantini e neoellenici, Università di Roma. Anrich 1913: G. Anrich, Hagios Nikolaos. Der heilige Nikolaos in der griechischen Kirche, I, Leipzig: Teubner. (http://resolver.sub.uni-goettingen.de/ purl?PPN632244720), приступљено 30. 04. 2019. Arentzen, Cunningham 2019: The Reception of the Virgin in Byzantium: Marian Narratives in Texts and Images, ed. by T. Arentzen, K. B. Cunningham, Cambridge, New York: Cambridge University Press. Batalova 2007: S. Batalova, The Tradition of the Hagiographical Cycle about St Eustathius Placidas in Slavonic – Some Parallels and Common Research Problems, 1–25. (https://www.academia.edu/2908212/), приступљено 18. 05. 2020. Bartelink 1994: Athanase d’Alexandrie, Vie d'Antoine, Introduction, texte critique, traduction, notes et index par G. J. M. Bartelink, Sources chrétiennes, vol. 400. Paris: CERF. Binon 1939: S. Binon, La vie de S. Pierre l’Athonite, Rivista di studi bizantini e neoellenici 5, 41–53. Brière 1909: M. Brière, Histoire de Jean le Siloïte, Revue de l’Orient Chretien 14, 155–173. (https://archive.org/stream/revuedelorientch141909), приступљено 18. 04. 2020. Combefis 1660: Illustrium Christi martyrum lecti truimphi, ed. F. Combefis, BHG 641, 1–44. Constantinides 1992: E. C. Constantinides, The Wall Painting of the Panagia Olympiotissa at Elasson in Northern Thessaly, Athens: Canadian Archaeological Institute at Athens.



Свети Петар Атонски

101

Curtius 1971: E. R. Curtius, Evropska književnost i latinsko srednjovjekovlje, Zagreb: Matica hrvatska. Dal Covolo, Serra 2009: E. Dal Covolo, A. Serra, Storia della mariologia, vol. 1. dal modello biblico al modello litterario, Roma: Marianum, Città Nuova. Degòrski 1987: Edizione critica della “Vita Sancti Pauli Primi Eremitae” di Girolamo, a cura di Remigiusz Degòrski, Roma: Typis Pontificiae Universitatis Gregorianae. Delehaye 1907: H. Delehaye, Legends of the Saints. An Introduction to Hagiography, translated by V. M. Crawford, New York, Bombay, Calcutta: Longmans, Green and co. (https://archive.org/details/legendsofsaintsi00dele/), приступљено 20. 06. 2020. Delehaye 1925: H. Delehaye, Acta Sanctorum Novembris, IV, 224–233, Brussels: Société des Bollandistes. Djurić 1991: V. J. Djurić, Les conceptions hagioritiques dans la peinture du Prôtaton, Хиландарски зборник 8, 37–89. DOHD 1998: Dumbarton Oaks Hagiography Database, Washington: Dumbarton Oaks Trustees for Harvard University. (https://www.doaks.org/research/ byzantine/resources/hagiography/hagiointro.pdf), приступљено 5. 08. 2019. Flusin 1993: B. Flusin, L’hagiographie monastique à Byzance au IXe et au Xe siècle. Modèles anciens et tendancescontemporaines, Revue Bénédictine 103, 31–50. Flusin 2004: B. Flusin, Le serviteur caché, ou Le saint sans existence, dans: Les Vies de saints : genre littéraire ou biographie historique?, P. Agapitos et P. Odorico (éd.), Dossiers byzantins 4, 59–71. Paris: Centre d’études byzantines, néohelléniques et sud-est européennes. Fremantle 1893: W.H. Fremantle, The Life of Paulus the First Hermit, in: Nicene and Post-Nicene Fathers, 2nd ed., vol. 6. Edited by Philip Schaff and Henry Wace, 299–303. New York: Christian Literature Publishing Co. (http://www. ccel.org/ccel/schaff/npnf206.vi.i.html), приступљено 6. 02. 2019. Gil 1999: D. Gil, Топос „горе” у српској светогорског књижевности, Научни састанак слависта у Вукове дане 28/1, 131–141. Goddard-Elliott 1987: A. Goddard-Elliott, Roads to Paradise. Reading the Lives of the Early Saints, Hanover and London: University Press of New England. Guillaumont 1967: А. Guillaumont, Le dépaysement comme forme d’ascèse, dans le monachisme ancien. In: École pratique des hautes études, Section des sciences religieuses. Annuaire 1968–1969, Tome 76, 31–58. (http://www.persee. fr/web/revues/home/prescript/article/ephe_0000-0002_1967_num_80_76_ 16468), приступљено 5. 03. 2019.

102

Зорица Витић

Guillaumont 1975: A. Guillaumont, La conception du désert chez les moines d’Égypte, Revue de l’histoire des religions 188, 3–21. Halkin 1963: F. Halkin, Inédits byzantins d’Ochrida, Candie et Moscou, Subsidia hagiographica 38, № 15: La Vie ancienne de Saint Jean ascète dans un puits, 273–279. Bruxelles: Société des bollandistes. Halkin 1987: F. Halkin, La Vie de saint Onuphre par Nicolas le Sinaite, Rivista di studi bizantini e neoellenici 27, 7–27. Halkin 1988: F. Halkin, Vie brève de s. Pierre l’Athonite, Analecta Bollandiana 106, 249–255. Halkin 1989: F. Halkin, Un récit du moine Paphnuce concernant saint Onuphre, in Hagiographica inedita decem, Corpus Christianorum–Series Graeca 21, Turnhout: Brepols, 79–88. Harmless 2004: W. Harmless, Desert Christians: An Introduction to the Literature of Early Monasticism, Oxford–New York: Oxford University Press. Helland 2004–2005: T. Helland, The Greek archetypes of the Old and Middle Bulgarian translations of the Life of Saint Anthony the Great, Palaeobulgarica 28, №. 4, 3–18. Hero 1996: A. C. Hero, Life of St. Theoktiste of Lesbos, in: Holy Women of Byzantium: Ten Saints’ Lives in English Translation, A.-M. Talbot (ed.), 101–116, Washington D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. Høgel 2018: C. Høgel, Beauty, Knowledge and Gain in the Life of Theoktiste, Byzantion 88, 219–236. Jazdzewska 2009: K. Jazdzewska, Hagiographic Invention and Imitation: Niketas’ Life of Theoktiste and Its Literary Models, Greek, Roman, and Byzantine Studies 49, 257–279. (https://www.academia.edu/504308/), приступљено 18. 02. 2020. Koch 2018: E. Koch, A Staggering Vision: The Mediating Animal in the Textual Tradition of Saint Eustachius, Interfaces: A Journal of Medieval European Literatures No 5: Biblical Creatures: The Animal as an Object of Interpretation in Pre-Modern Christian and Jewish Hermeneutic Traditions, 31–48. (https://riviste.unimi.it/interfaces), приступљено 14. 08. 2019. Kouli 1996: М. Kouli, Life of St. Mary of Egypt, in: Holy Women of Byzantium: Ten Saints’ Lives in English Translation, A.-M. Talbot (ed.), 70–93, Washington D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. Lake 1909: K. Lake, The Early Days of Monasticism on Mount Athos, Oxford at the Clarendon Press.



Свети Петар Атонски

103

Leclerc, Morales, de Vogüé 2007: Jerome: Trois vies de moines: Paul, Malchus, Hilarion, eds. P. Leclerc, E. M. Morales and A. de Vogüé, Sources chrétiennes 508, 142–183. Paris: CERF. Le Gof 1999: Ž. Le Gof, Srednjovekovno imaginarno. Ogledi. Prevela s francuskog Ivanka Pavlović, Sremski Karlovci–Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1999. Matejic, Bogdanovic 1989: M. Matejic, D. Bogdanovic, Slavic Codices of the Great Lavra Monastery, Sofia: CIBAL. Mellon Saint-Laurent 2021: Ј.-N. Mellon Saint-Laurent, Prologues as Narthex in Syriac Hagiography, in: Syriac Hagiography: Texts and Beyond (ed. S. Minov and F. Ruani), Texts and Studies in Eastern Christianity, Vol. 20, 1–36. Leiden: Brill (not yet published). (https://www.academia.edu/44053313/), приступљено 26. 10. 2020. Messis 2014: Ch. Messis, Fiction and/or Novelisation in Byzantine Hagiography, in: The Ashgate Research Companion to Byzantine Hagiography, S. Efthymiadis (ed.), Vol. II: Genres and Contexts, 313–341. (https://www.academia. edu/9454090/), приступљено 23.12. 2019. Millet 1927: G. Millet, Monuments de ľAthos, I. Les peintures, Paris: Ernest Leroux. Mitrea 2016: M. Mitrea, ‘Old wine in new bottles’? Gregory Palamas’Logos on Saint Peter of Athos (BHG 1506), Byzantine and Modern Greek Studies 40 (2), 243–263. Published online by Cambridge University Press: 22 September 2016. (DOI: https://doi.org/10.1017/byz.2016.6), приступљено 30. 07. 2019. Mitrea 2017: M. Mitrea, A Late-Byzantine Hagiographer: Philotheos Kokkinos and His Vitae of Contemporary Saints, PhD in Classics, The University of Edinburgh. Naumow 2010: A. Naumow, La figura di S. Pietro l’Athonita nei testi liturgici, Црквене студије 7, 191–200. Noret 1982: Noret J. Vitae duae antiquae Sancti Athanasii Athonitae. Corpus Christianorum Series Graeca 9, Louvain: Brepols–Turnhout. ODB 1991: The Oxford Dictionary of Byzantium. Prepared at Dumbarton Oaks, vol. 1–3, New York, Oxford: Oxford University Press. Panaitescu 1959: P. P. Panaitescu, Manuscrisele Slave din Biblioteca Academiei R. P. R., t. I, Bucureşti: Editura Academiei Române. Panaitescu 2003: P. P. Panaitescu, Catalogul manuscriselor Slavo-Române şi Slave din Biblioteca Academiei Române. Vol. II, Bucureşti: Editura Academiei Române.

104

Зорица Витић

Papachryssanthou 1970: D. Papachryssanthou, L’office ancien de Pierre l’Athonite, Analecta Bollandiana 88, 27–41. Papachryssanthou 1974: D. Papachryssanthou, La vie ancienne de Saint Pierre l’Athonite. Date, composition et valeur historique, Analecta Bollandiana 92, 19–61. Pascal 2012: A. Pascal, Din istoria scrierii de carte na Мǎnǎstirea Putna în secolele al XV-lea – al XVI-lea (copiştii şi cǎrturarii sfântului lǎcaş), Analele Putnei, VIII, 2, 65–110. (https://www.academia.edu/4270067/), приступљено 30. 07. 2019. PG 1863: J. P. Migne, Patrologiae cursus completus. Series graeca, LXXXVII, pars III, Βίος Μαρίας Аἰγυπτίας, col. 3697–3726. PL 1845: J. P. Migne, Patrologiae cursus completus. Series latina, XXII, Epistolae S. Hieronymi, col. 325–1182. PL 1883: J. P. Migne, Patrologiae cursus completus. Series latina, XXIII, Vita Sancti Pauli, col. 17–28. Petit 1904: L. Petit, Vie et office de saint Euthyme le Jeune, Bibliotheca Hagiographica Orientalis 5, 14–51, Brussels: Société des Bollandistes. Popović 1997: D. Popović, The Cult of St Petar of Koriša, Stages of Development and Patterns, Balcanica XXVIII, 181–212. Popović 2009: D. Popović, Desert as Heavenly Jerusalem: the imagery of sacred space in making, in: New Jerusalems. The translation of sacred spaces in christian culture, ed. A. M. Lidov, 151–175, Moscow: Indrik. Radojičić 1960: Antologija stare srpske književnosti (XI–XVIII veka). Izbor, prevodi i objašnjenja Đorđa Sp. Radojičića, Beograd: Nolit. Rigo1988: A. Rigo, La Διήγησις sui monaci athoniti martizzati dai latinofroni (BHG 2333) e le tradizioni athonite successive, Studi Veneziani, N. S. 15, 71–106. Rigo 1995: A. Rigo, La Vita di Pietro l’Athonita (BHG 1506) scritta da Gregorio Palama, Rivista di studi bizantini e neoellenici 32, 177–190. Rigo 1999: Nicola della Santa Montagna, Alle origini dell’Athos: la vita di Pietro l’Athonita. Introduzione, traduzione e note a cura di Antonio Rigo, Magnano: Edizioni Qiqajon, Comunità di Bose. RBT 1980: Rječnik biblijske teologije, uredio Xavier Léon-Dufour, preveo Mate Križman. Drugo izdanje. Kršćanska sadašnjost, Zagreb. Talbot 1996: A.-M. Talbot, Life of St. Mary of Egypt, Introduction, 65–68; Life of St. Theoktiste of Lezbos, Introduction, 95–99, in: Holy Women of Byzantium: Ten Saints’ Lives in English Translation, A.-M. Talbot (ed.), Washington D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection.



Свети Петар Атонски

105

Thomson 2014: F. J. Thomson, Abercius. The Principal Scribe of the Hilandar Menologium, the Largest Extant South Slav Menologium, Analecta Bollandiana 132, I, 89–143. Todić 1987: B. Todić, Protaton et la peinture serbe des premières décennies du XIVe siècle, in: L’art de Thessalonique et des pays balkaniques et les courants spirituels au XIVe siècle: recueil des rapports du IVe Colloque serbo-grec, Belgrade 1985, 21–31. Belgrade: Académie serbe des sciences et des arts, Institut des études balkaniques. Tomeković 2011: S. Tomeković, Les saints ermites et moines dans la peinture murale byzantine, Paris: Éditions de la Sorbonne. Tsitouridou 1987: A. Tsitouridou, La peinture monumentale a Salonique pendant la premiere moitie du XIVe siecle, in: L’art de Thessalonique et des pays balkaniques et les courants spirituels au XIVe siècle: recueil des rapports du IVe Colloque serbo-grec, Belgrade 1985, 9–19. Belgrade: Académie serbe des sciences et des arts, Institut des études balkaniques. Vassiliev 1893: A. Vassiliev, Anecdota graeco-byzantina, Mosquae: Sumptibus et typis Universitatis Caesareae. van Hooff 1884: Acta græca S. Eustathii martyris et sociorum ejus, еd. Gulielmus van Hooff. Analecta Bollandiana 3, 66–112. Vivian 1993: Histories of the Monks of Upper Egypt and The Life of Onuphrius by Paphnutius with a Discourse on Saint Onuphrius by Pisentius of Coptos, Tim Vivian, ed. and transl. Cistercian Studies Series 140, Kalamazoo, Michigan: Cistercian Publications. Yovcheva, Taseva 2012: M. Yovcheva, L. Taseva, Translated Literature in the Bulgarian Middle Ages as a Social and Cultural Phenomenon, Scripta & e-Scripta, 10–11, 271–324. (https://www.academia.edu/5088081/), приступљено 13. 04. 2020. Μαλαδάκης, Στράτη 2006: Β. Μαλαδάκης, Α. Στράτη, Γυμνοίς τοίς σώμασι τοίς ανταγωνισταίς συμπλεκόμενοι: Συζυγία ερημιτών αγίων σε μεταβυζαντινές εικόνες του Αγίου Όρους (ο άγιος Ονούφριος και ο άγιος Πέτρος ο Αθωνίτης), Βυζαντινά 26, 319–345. Τούτος, Φουστέρης 2010: Ν. Τούτος, Γ. Φουστέρης, Ευρετήριον της μνημειακής ζωγραφικής του Αγίου Όρους, 10ος–17ος αιώνας, Αθήαι: Ακαδημία Αθηνών.

Zorica Vitić

SAINT PETER OF ATHOS In the Byzantine and South-Slavic Tradition (Summary)

T

he tenth/eleventh-century Vita of Saint Peter of Athos, ‘the first monk of the Holy Mountain’, written by a certain Athonite monk Nicholas, presents St. Peter as an example of authentic ascetic life. Using several hagiographical topoi – contests with demons, emphasis on asceticism, visions and miracles, and posthumous efficacy of the saint’s relics performing numerous healing miracles – writer Nicholas composed Peter’s Vita. What is more, he wrote it combining at least three different traditions: the miracles of St. Nicholas of Myra performed for Peter scholarios (‘the soldier’) who was imprisoned by the Arabs, the fifty years of eremitism of a monk Peter on Mt. Athos and the miracles effected in Thrace by the relics of a certain saint Peter. With a rich manuscript tradition of more than thirty codices, the earliest dating back to the 11th century, Nicholas’ Vita, originally aimed at promoting St. Peter’s cult, also had a significant role in the context of the thirteenth and fourteenth century hesychast revival. The numerous late Byzantine manuscripts transmitting the Vita corroborate a renewed interest in St. Peter as the model for Athonite hermits. Peter’s Vita, as well as his iconography, to a large extent resembles that of the late fourth-century desert father Onouphrios (these two saints are celebrated on the same day, June 12th). The hagiographer creates Peter’s portrait according to Onouphrios’ image – a slim ascetic figure with long

108

Зорица Витић

hair, deprived of any garment. Furthermore, he applies another distinct hagiographical topos, the saint’s narration of his entire life to a hunter (or to a God-sent traveler), later used in the lives of various saints (e.g. St. Mary of Egypt, St. Theoktiste of Lesbos, St. Makarios of Rome). Similarities could be also found in the Life of St. John the Hermit (March 29th), the Armenian saint who practiced his ascesis in Egypt in the 4th century (demonic temptations with a unique aim – to dissuade the saint from his solitary anachoretic life), as well as in the tenth-century Vita of St. Euthymios the Younger, one of the forerunners of Athonite monasticism (a special kind of miracula maritima). On the other hand, the vitae of the early South-Slavic hermits from the tenth to the thirteenth centuries – St. John of Rila (†946), St. Prochorus of Pčinja (the 11th c.), St. Joachim of Osogovo (the 11th –12th c.) and St. Peter of Koriša (the 12th, possibly the early 13th c.) – emulate the important ascetic motifs and patterns from Peter’s Vita. The Slavonic translation of the Vita originates most probably from the 14th century, through the activities of the Tarnovo Literary School, the epochal cultural revival, which includes correction of Old Church Slavonic translations from Greek, as well as creating some new ones. The Slavonic translation is preserved in twelve South Slavonic manuscripts (the 14th–17th c.). Among six Serbian Slavonic manuscripts containing the Vita one could be distinguished – the autograph of Genadije, the Athonite hieromonk, the author of the Service to St. Peter the Athonite from the end of the 15th c. (Hil. 463). This work describes the origins and development of St. Peter’s cult, with brief discussion of his icographical figures in Byzantine and Serbian medieval art (Chapter I), as well as the place within Byzantine hagiography, the literary features and the influences of his Vita (Chapters II and III). Besides that, the aim of this study is to present the origin, some characteristics, and the manuscript tradition of the Slavonic translation of the Vita by listing all South Slavonic codices containing Nicholas’ work, along with their detailed description (Chapter IV). The unique role of Hilandar monastery and many of Serbian medieval artists in developing and preserving St. Peter’s cult is emphasized in the conclusion. In the addendum, both the edition of the Slavonic translation based on Athonite Serbian Slavonic manuscripts and the modern Serbian translation of the Vita of Saint Peter of Athos are provided. Furthermore, the modern Serbian translation of the oldest Service dedicated to St. Peter is added to complete the literary works concerning his cult.

Хиландарска келија Моливоклисија (1541)

СРПСКОСЛОВЕНСКО ИЗДАЊЕ ЖИТИЈА СВЕТОГ ПЕТРА АТОНСКОГ

НАЧЕЛА ИЗДАЊА

И

здање словенског превода ЖПА начињено је превасходно на основу увида у српску рукописну традициjу. Као основни изабрали смо препис Генадија Светогорца (рукопис манастира Хиландара бр. 463, зборник из XV и са почетка XVI века), са преписивачевим потписом тајнописом (zneTZvnZl;nwKvzq: genadie domestigq) на крају житија (л. 38а–69б). Намера нам је, наиме, била да, са културно-историјских, али и књижевно-филолошких разлога, издањем Генадијевог преписа ЖПА заокружимо његове списе посвећене светом Петру Атонском (Трифуновић 1995). Овај препис, јасан и углавном целовит, са занемарљивим разликама према доступним српским преписима, садржи и Генадијеве ситне исправке у самом тексту, а још чешће на маргини (b!ou 5 b!vi, 40б; додато jgo, 42а; past%irq&, 53б; b!q, 59а; y замењено словом e 63а). На једном месту, на л. 59а, преписивач, исписујући zri („види”) на маргини, скреће читаоцу пажњу на дирљиву молбу ловца да и сâм остане уз Светога. Невелика одступања забележена у двама другим српским рукописима такође атонског порекла (рукопис манастира Хиландара бр. 445 из 1626. године, скраћеница: Х 445; рукопис Музеја Српске православне цркве, из збирке Радослава Грујића бр. З-I-46, из 1648. године, скраћеница: Грујић З-I-46) доносимо у напоменама уз издање. За поређење смо користили и рукопис манастира Хиландара бр. 321 (скраћеница: Х 321), из прве четвртине XVI века, бугарске редакције, који, иако и сам нецеловит (у другом делу ЖПА недостаје му неколико поглавља у низу), на неколиким местима доноси комплетнији текст од српских преписа. У издању су рукописне скраћенице с титлом разрешене у облим заградама, скраћенице без титле у угластим, а натписана слова спуштена су у ред (уп. Бјелогрлић, Поповић, Шпадијер 1986: 39–61). У стреластим заградама стоjе омашком испуштена слова, као и допуне текста према осталим преписима. Курзивним слогом у основном тексту обележене су очигледне преписивачке омашке – понављање слова, слогова и речи.

114

Зорица Витић

Пренесена је и интерпункциjа основног преписа, међутим, распоред инициjала ниjе нам увек могао послужити као основа за поделу текста. Зато смо, уз уобичаjену нумерациjу страница основног преписа, спровели и поделу на главе и одељке по угледу на Лејково издање ЖПА (Lake 1909: 18–39). Из тог издања превели смо и наслове поглавља. Нажалост, нисмо били у могућности да дођемо до најстаријег преписа словенског превода Службе посвећене светом Петру из 1459. године који помиње А. Наумов (Naumow 2010: 194), тако да ће се у завршном дêлу књиге наћи једино превод на савремени српски језик који је М. Вељковић сачинила према издању грчког оригинала (Papachryssanthou 1970: 34–41), као и њен превод ЖПА према наведеном Лејковом издању.

Свети Петар Атонски



115

|38a| IounJa .vI.

/itJe i /iznq i/e vq s(ve)tQh(q) w(tq)ca n(a)[ego petra aTon'skago. bl(ago)s(lo)vi w(tq);e12

I, 1. Увод j/e s(ve)tQh(q) /itJa. i }/e tyh%q& b(o)gol}b'znou} /iznq napisan'no polo/iti. ni/e1 po seby polzi dyl] i revnosti tako/de prydati, dobro i zylo polxzno i b(o)goougodno. SlQ[e{im bw polza ne ]ko prilM;i se bQvaetq. i pi[M{omM mqzda wt%q& polzi poslM[a}{ih%q&. tym/e i azq wt(q);qscyi povinMv se zapovydi povylyva}{Ji, prybla/en'nago w(tq)ca n(a)[ego petra /itJe napis(a)ti. i/e vq aTwn'scyi gory agg(e)lqskQ prybQv[M, i besplxtno da sice rekM po/iv'[M pravedno soudih%q&. wt%q& t%o&go |38б| i/e w nEm%q& bQv[em%q& ;}desi wt%q& trqbla/en'nago w(tq)ca n(a)[ego nikolQ na;eti. i tako po p%o&dobJ}, i po poslydovanJ}, drMgoe ego skazati /itJe.

I, 2. Утамничење у Самари a ]/e ;}de se, sJi imatq wbrazq. ]ko/e samQi velikQ wt(q)cq n(a)[q meTodJe patar'skQi jp(i)sk(o)pq sqpisa. inoci r(e);e nyci wt%q& lM;[Jh%q& vqsa;qskQih%q&2 b(og)ou ouhi{ra}{im%q&3 ougoditi. sx inimi dobrimQ istinQ drq/e{e se. se mi bQv[4 wt%q& nikolQ vsebl(a)/ennago novoe ;}do sk%a&za[e. petrq gl(ago)l}{e i/e vq bl(a)/ennyi pameti. inokq wt%q& voevodqska sana bQvq. simq wbrazwm%q& ino;qstvovati outvrqdi se. sM{ou bw emM vq petqm%q& ;inM. |39a| i sq voi razli;nQmi vq sirJ} poslanM bQv[M na branq. prilM;i se i/e mno  i i/e Грујић З-I-46; im'/e Х 321   vqsa;qskQ Грујић З-I-46, Х 321 3   ouhi{ra}{ih%q& Х 321 4   bQv[e Х 321 1 2

116

Зорица Витић

/ice} l}bqzno vq nih%q& bQvati. inopl(e)men'nikom%q& kryp;ai[em%q& ]vlq[em' se, pobyditi oubw grqkQ na brani. Etomq /e bQti wt%q& nQh%q& mnwgomq, sx nimi/e i sJi petrq plynEn(q) bQvq, vq g(lago)lEmQ samara posilaet se. grad /e sq5 Es(tq) arav'skQ, outvrqd%q&6 /e i mnogo;l(ovy);qnq. wt%q&dati /(e) se simq starei[iny branQ ]ko hQ{enJe. jlma /(e) wn(q) zlo;qstivQi, vq te/;ai[M tqmnicM vqsadi. i nozy ego vq /elyza te/ka outvrqdi. cylomMdrqnyi[e ]ko/(e) svoim%q& bQv' istezatelq. i razMmyv' ]ko oubw sego radi vq plenEnJe |39б| i rabotM prydanq bQs(tq). zanE mno/icy} pom(o)li se b(ogo)vQ bQti inokq, i mirskQh%q& wt%q&re{i se ve{Ji, vq koncq privesti m(o)litv(q)naa wt%q&metaa[e s(e). m(o)l][e s(e) klqca[e, prynemaga[e, sebe kqsnynJem' ouni;i/a[e. i oubw ]ko dos(to)inaa stra/de, bl(a)godarqstv(q)na trqpyaa[e bQvaemaa.

I, 3. Прва молитва светом Николи ]ko/e vryme emM prybQv[M vq tqmnici mn(o)gw. i niedina vina sp(a)senJa7 promQ[l][e s(e), wt%q& mnoga bo wbQ;aa i/e s(ve)t(a)go nikoli ;}des(q) pry/de sQi, i vnEgda sego 8 pomo{nika prizivati pop(e);enno, E/e wt%q& obQ;aa drqznovenJe prJem(q). azq r(e);e s(ve)tQ nikolae vymq ]ko nedo(sto)inq jsmq vsakogo sp(a)senJa. mno/icy} bw ino;q|40a|stvovati b(ogo)vQ wby{av' se, ne skon;av /e e/e pomolih se zi/ditel}, pravedno i/e zde tqmnQi zatvorq oulM;ih%q&. sego /(e) radi E/e kq nEmM oubw m(o)lqbM izbavlenJa ne smy} sqtvoriti. teby /e ]ko wbQ;no imou{M nM/dnQe vqzlo/iti tegoti. i molbami *skrqbQ sytM}{Jih%q&9 pryklonEnM bQti. drxza}{e pribyga}. i te hodata] kq nEmM i isporM;nika pryd%q&laga}. ]ko a{e oubo 10 wnogo maanJemq zde[nQih%q& sqouzq, izbavlen(q) bQvq, ne k tomM vq mir'skQih%q& mlqvah%q& prybMdou. ni vq svoem%q& wt%q&;qstvQ po/ivM. nq vq rimq poidou. i ou vrqhwvnago ap(o)s(to)la petra grobq postrig se. tako skon;a} |40б| vsemo ego /itJa vreme. inokq vqmysto miranina ]vl]emq. i bl(a)goougoditi b(ogo)vi11 jlika sila ouhQ{ra}. sJa i sQh%q& mno/ai[aa g(lago)lE mou/q. i vqkMpy pos(to)mq i molbamq sebe vqdavq. sedmoricM d(q)nJi al';nq skon;a. pri sedmori;nym /e kon'ci. ]vl]et se emM skorQi prizQva}{Jim%q& jgo pomo{nik(q). teplQi pryd%q&statel(q)   tq Грујић З-I-46   tvrqd' Х 445, Грујић З-I-46, Х 321 7   sp(a)senJ} Х 321 8   изостављено , текст према Х 321 9   skrxbe{Jihq Х 445, Х 321 10   изостављено , текст према Х 321 11   исправка на маргини, у основном тексту стоји b(og)ou 5 6

Свети Петар Атонски



117

velikQi nikolae. i r(e);e kq nEmM. molbM tvo} brate petre ouslQ[ah%q&. i vqzdQhanJa sr%q&d%q&ca tvoego vqnM[ihq. i bl(a)gosrxdago i ;l(ovy)kol}bivago b(og)a w teby oumek;Jih%q&. nq pon(e)/e samq kqs'nq t(o)go zapovyd(q)mq bQlq esi, razMmyi brate. ]ko ne ho{et' te wt%q& ouzx |41a| raz%q&dry[it(i). lou;[e ne/e po nas(q) sp(a)senJe tvoe promQ[l]E. wba;(e) /e oubw, pon(e)/e t(o)gova Es(tq) zapovyd%q&. j/e prosite i prJimete. tlqcyte i wt%q&vrqzet se vamq. ne stM/aim si t(o)go m(o)liti bl(a)gostq i ;l(ovy)kol}bJe. i E/e vys(tq) polqznoe. se vsako oustroit%q& vq nas(q). sJa rek(q) s(ve)tQ nikolae. i po/dati t(o)go povelyvq. vqkMsiti /e pi{} zavy{avq, wt%q& nEgo wt%q&lM;i se.

I, 4. Друга молитва светом Николи petrM /e togda prJem[M pi{}, i abJe potomq sebe na m(o)l(q)bou sq pos(to)mq prostrx[M. ]vl]et se emM pakQ ftoroe (sic!) s(ve)tQ nikolae. sytovan'nomq nykoim(q) wbrazwm%q&. ]ko vasnq w nEm%q& m(o)le i preslM[aemq. i gl(ago)la jmM tihwm%q& i krotkwm%q& gl(a)swm%q&. |41б| azq oubo brate vyrM mi imi, ne prystah%q& w teby b(o)/J} bl(a)gostq i ;l(ovy)kol}bJe prinM/dae. nq ne vymq koimi sMdbami, ili koim' sqmotrenJemq izbavlenJe n(a)[e wt%q&lagaetq. wba;e, pone/e oubw obQ;ai imat(q), mn(o)gwmil(o)stivQi wt%q&laganJe kq polzQ n(a)[ei tvoritq. da ne skoro prJem[e, prywbQdim%q& oudobq bl%ago&d%y&tq. ho{et%q& /e vqkMpy i wt%q& inyh%q& w teby m(o)limq bQti bl(a)goougodiv[Jih%q& jmou. az' ti kq nEmM poka/M m(o)litv'nQka dos(to)ina. vqzmymq oubw togo sqglasna wba. tq;J} w nelq/nQih%q& ve{eh%q&. i vym' ]ko pomaEtq12 b(og)q dati nam%q& ]/e kq sp(a)senJ} pro[enJa. semM /e rek[M. i kto Es(tq) |42a| oubo s(ve)tQi vl%a&d%Q&ko i/e mno/ae tebe b(og)a oumol]e. i tvoimi m(o)l(q)bami i pryd%q&statelstvJi, mirq vsq sp(a)saet se. podimq slovo jgo13 r(e);e velikQ nikolae. vesi li sJmewna pravednago, i/e na rMkM g(ospod)a ;etirid(e)seto d(q)nev(q)nago prJemq vq cr(q)kvq vqn(e)se. vymq r(e);e s(ve)t(q);e b(o)/Ji i ne nevym%q& mou/a. vq s(ve)tym' bo jV(ag)gelJi Es(tq) napisanq. ;l(ovy)kol}bqzni /e nikolae. sego r(e);e wba na m(o)l(q)bM pod%q&vignymq. mo/et bw ]ko prystolM vladi;n} sq pryd%q&t%e&;e}14 i b(ogorodi)ce} pryd%q&stoe. i vsako ne na kon;naa n(a)[a, kon'cq bl(a)gq prJimMt%q&. ]ko/(e) sJa rek(q) s(ve)tQi nikolae nevidim%q& bQs(tq).

  pomagaet%q& Х 445, Х 321   додато на маргини 14   pryd%q&t%e&;emq Х 445, Х 321 12 13

118

Зорица Витић

I, 5. Молитва светом Симеону и бекство из тамнице vqz'bnMv /e mou/q. pakQ sebe m(o)l(q)bamq i p(o)stomq vxdavq. |42б| s(ve)t(a)go nikolQ molbi prizQvati ne prystaa[e. sqmotri mi zde s(ve)t(a)go milovanJe. kako m(o)le{ago se outoliti hote. i pro[enJe ego outy[it%i& kon;ae, ne wblyni se vq semq pomo{nika m(o)litvy i sJmewna prJeti praved%q&nago. sq nim'/e prystavq vq tretJemq ]vleni wt%q&krqvenJa. jgda /e i razdry[enJe jmou pe;alemq darova. drqzai r(e);e brate petre. i pe;ali mnogQe wt%q&lo/ivq. wp'{emM hodata} i sqm(o)litv(q)nikM sJmewnM pro[enJa vqzlo/i. semou /e ^;i vqzved%q&[M. i velikago sJmeona ousmotriv%q&[M. vq trepety /e vsemM bQv%q&[M ou/aswm%q& zrenJa. pravednJi tomM pryd%q&stavq sJmewn%q&. /qzlq zlatq vq rMcy drq/e. |43a| vq efoud%q& /e i kVdar%q&, i pla{anicM wdyanq. tacymi kq nEmM provy{a g(lago)lQ. tQ li jsi r(e);e i/e bratM nikoly stM/ae i ;esto m(o)le se izbaviti te wt%q& odrq/e{ee te pe;ali i zde[nEe tqmnice, i /elyznQh%q& sqouzq. wn' /e jdva ousta svo] wt%q&vrqzq.15 ji, r(e);e s(ve)tQi b(o)/Ji, azq esmx smyrenni. i/e isporM;nika eg(o) kq b(o)gou i tvo} s(ve)t(i)n} hodata] i m(o)l(i)tv(q)nika pryd%q&lo/ivQi. i sqhrani[i li r(e);e wt%q& n(Q)n] tvrqdo ]/e tomM ispovydalq jsi. inokq bQvq i dobrod%y&tel%q&no po/ivq wt%q& s%ou&dou vqstavq. ji, r(e);e podimq sl(o)vo rabq protivM wt%q&vy{a. i pravednJi sJmewn(q). ponE/(e) oubw r(e);e prybQti vq nQh%q&/e wby{al se jsi oukrypl]e[i se, izQdi nevqzbra|43б|n'no wt%q& soudM. i ]mo/e ho{e[i [qstvMi. ni;to/e bo te pro;ee wt%q& mnQmih%q& vqzbranEnJi prypyti ili Mdrq/ati vqzmo/e. petrM /e nozy /elyzQ stegnMte pokazav[M prostrq rouko} drq/ei /qzlq s(ve)tQi sJmewn(q). /elyzam' /e prikosnMv se, ]ko taetq voskq wt%q& lica wgn}, sice sJa sqtvorivq16 vq tq ;as(q) bezvysti sqtvori. ta/e izq[%q&dq is tqmnice, pravednJi sJmewnq. i poslydMe jmM petrq vqkMpy sq nikolajmq b(o)gobl(a)/ennQm%q&. [qstvJe vqny gr%a&da wbryte s(e) tvore. sk%a&zav /e petrM ]ko nys(tq) sqnq zrimoe. sqn bo vidy tq mny[e s(e) pryslavnM ve{x. velikwm%q& nikoly pop(e);enJe |44a| w nEmq sqtvor%i&ti prirek(q). tq oubw nevidim%q& bQs(tq) wt%q& ^;J} ih%q&. prybQs(tq) /e ;l(ovy)kq jdin(q) stroitel} svoego sp(a)senJa nikoly pop(e);enJe svoe vqzlagae. velikQ /e nikolae, ]/e kq ]di tomM povyleva[e. semM /e rek'[M ni;to/%e& imyti im'/e pityti se. g(o)s(podq)nq iskrqn'ni ougodnik(q) nikolae. drqzati jmou pro;eE povylyv[M. vqniti vq edin(q) wt%q& sM{Jih%q& tM vrqtogradx. i tou jlika ho{etq ovo{Ja seby vqzeti. jmou /(e) bQv[M, i ;l(ovy)kM ]/e na pi{} podava}{ou. ne prysta vel%i&ki nikolae vode jgo. doneli/e vq gr(q);qskM} zeml} 17 pryide mou/q. s(ve)tQi abJe wt%q& nEgo wt%q&ho/da[e. se tqkmo kq nEmM rek(q). vryme teby brate petre wbe{anJa sqvr[iti |44б| vqskore. a{e li /(e) ni pakQ samary wt%q&veden(q) bMde[i ]ko sqouznikq. wn' /e, wvo oubw i prqvago wt%q&metanJa boe se pry{enJa. wvo /e i s(ve)t(o)mM ougodJe tvoriti oumQ[l]e. ni vq svoi dwm%q& [%q&dq. ni wt%q&n%ou&dM svoim%q& ili znaemQm%q& seby ]viv'. ]ko da ne wt%q& nih%q& tq{anJa sponM prJimet%q&, skoro jliko mo/a[e kq rimM idya[e. vqzdati g(ospode)vi m(o)l(i)tvQ sq ispovydanJemq j/e izrykosty18 oustny moi.19

II, 2. Свети Никола и папа i sqmotri mi zde w l}bimi;e pravoslavnQm%q&. vsebl(a)/en'nago nikolQ sqnabdynJe izrednoe. kako ]ko/(e) wt(q)cq ;edol}bivq, i m(i)l(o)stivq. ili ]ko/(e) pystMnq naro;itq to/de kq neviknM}{omM sqstradaetq. sice tomM sq pMtq [qstvova[e, vqslyd%q& idy[e. |45a| pryd%q&te;a[e prydn] ougla/dae, zadn] podimae pryspyvae vq v%q&syh%q&, i ne wt%q&stMpi wt%q& nego dond%q&/e jgo b(ogo)vi privede ]ko/e i na;et%q&. vnegda bo togda vq rimq priblQ/a}{M se ;l(ovy)kM. i mysto ne vyde{}. nevydomM /e i tomM. togda vq rim'skM} cr(q)kovq pryd%q&tek[M. velikQ t(o)go skazana, i ]vlen'na pryd%q&stavi nikolae. vq no{i bw papy pryd%q&stavq. mou/a za roukM drq/e, tomM sego pokazova[e.20 kako oubw ego wt%q& samari izbavi. i kako wby{anJe imatq ou vrqhovnago ap(o)s(to)l(o)mq postri{i se groba, po redM skazMe. sk%a&zavq emM vqkMpy i ime. petrq tq imenMet se rek(q). pospy[%i&ti /e w nEm%q& papy vely, ]k(o) da skoro wby{anJe |45б| skon';ae.

II, 3. Петар у цркви Светог Петра у Риму. Разговор са папом vqz'bnMvq oubw papa, i kq vrqhwvnago crkvQ [qdx. by bo ned%y&l] wt%q& d(q)nJi. v%q&syh%q& smatra[e. i vsem vidyvq lica. a{e oubw sk%a&zan'nago emM vq sny pozvavq ouzrit%q&. i oubw mn%o&gwmq sqbrav[em se l}dem%q&. vidy ;l(ovy)ka   изостављено  , текст према Х 321   i rekosty Х 321 19   egw Х 321 20   pokazaa[e Х 445, Х 321 17 18

120

Зорица Витић

posryd%q& inyh%q& stoe{a. maanJem /e edino} i dva{i sego prizvavq. da ]ko vidy neposlM[a}{a. na ime t%o&go na;etq gla[ati. petre g(lago)lE i/e wt%q& grq;qskQe zemlE pri[qdQi. ne tQ li jsi, jgo/e velikQ nikolae wt%q& samara ouzq tqmni;nQh%q& izbavi. semM /e tomM ispovydav[M bQti. i pryslavnomM oudivlq se vidynJ}, papa tomM wt%q&vy{ava[e. 21 petre brate g(lago)lE. ]ko na ime teby prizvah%q&. |46a| ego/e nikoli/e ouzryh%q&. i bw i mnogQ i velikQ nikolae vq no{i pryd%q&stavq, vsa ]/e w tebe ]vlEn'na sqtvori. i ]ko pri[qdQi, postrig se. i g(ospode)vQ m(o)l(i)tvQ svoe skon'avae.

III, 1. Одлазак из Рима sJa rek(q) papa, i mM/a postrQg'. b(ogo)vQ sego ]ko wby{av[e se ws(ve)tQ. i sqtvorq vrym%e& ne malo sq nimq b(o)/Ji vq istinM ;l(ovy)kq, wgla[en(q) bQvq wt%q& nEgo ]/e kq spasenJ} d(ou)[i. i polzM tvore{a, wt%q&lM;i se sq mirwm%q& wt%q& rima. rek[M jmou bl(a)/en'nwmM papy. idQ ;edo g(ospod)q bMdi s tobo}. i tq da ispravit(q) poutq tvoi outvrq/dae kq vsakomM dylM bl(a)gou. i sqhran]e te wt%q& dJavol'skQh%q& kovar'stvq. padq oubw bla/en'nQ petr na nozy samogo papQ, g(lago)la kq nEmou. |46б| sp(a)si se ;(q)st(q)ni w(tq);e, sp(a)si se ou;eni;e h(ri)s(to)vq. i poslM[ni;e moego isporM;nika i izbavitel] mi. s(ve)t(a)go nikolQ. i lob'zavq ego i pri;'tq vsq izQde iz gr%a&da. m(o)le se b(ogo)vi, bl(a)gago ne oukloniti se pryd%q&lo/enJa.

III, 2. Путовање и чудо исцељења Obret' /e korablx vqnide vq nq, i wt%q&plM. by[e /%e& vytrq ougodnq. i plavav'[e d(q)nJi dovol'nQ. oukloni[e s(e) vq nykM} v'sq. i korablq privlyk[e. izQdo[e korablqn%i&ci ispe{i hlybQ. [%q&dq[e oubw vq nykM} hraminM, obryto[e vse i/e v' nEi boly{eE. ispek[e hlebQ i syd'[e ]sti, ry[e edinwmM wt%q& nih%q&. vqz'mq hlybq toplq, ponesi krqmnikM i wt%q&cM. ]ko oubw slQ[a g(ospodi)nq domM w oci, g(lago)la korablqnikwm%q&. g(o)spodJe moi. |47a| da prJidet(q) wt(q)cq i bl(aago)s(lo)vitq m(e)ne i s(Q)na moego. ]ko }/e kq s(q)mr(q)ti pribli/ihwm%q& se. vq l}tM} sJ} ]ko/e zrite nemo{%q& vqpad'[e. sihq slQ[av[e wni, [qd'[e vqzvysti[e w(tq)cM. kon;nim /e smyrenJemq wdrq/im%q&. i ne hwte sebe ]viti, i ti sq nimi ne hotya[e. ouv%y&dyv%q& /e ]ko vq samQe prispy[e smrtnQe dv(q)ri. pla;e vqkMpy i   изостављено , текст према Х 445, Х 321

21

Свети Петар Атонски



121

sytMe, sq nimi poidy vq pMtq. ]ko/(e) kq dv(q)remq domM pribl%i&/i[e s(e), w(tq)cM rad%o&ui se kq g(o)s(podi)nM domou provy{av[M. abJe ]ko/e wt%q& te/'kago s'na vq seby bQvq, vqsta wt%q& odra bolei. i padq na nogM pr%y&pod%o&bnago, i sJe slqzami wblobizavq, vqsta mogQi zdravq. pryslavno polM;(i) iscylenJe. |47б| em /e s(ve)t(a)go za rMkou wbt%e&;e vsymq boly{Jimq wdrovQ, i tvore{} pr%y&p%o&d%o&bnwmM j/e w h(ri)s(t)y znamenJe. abIe iscylyvahM i/e nedMgwm%q& wdrq/imQ. iscylivq oubw vse i/e vq domM boly{eE abJe vqzvrati se vq korablq. vqzvystiv[e /(e) vsa i/e tymq bQv[a krqmnikou korablqn%i&ci. i dav[e slavM b(ogo)vi, pad[e vqkMpy pokloni[e s(e) jmM. g(ospodi)nq /e domM i/e iscylenJe polM;ivQ sq vsymq domomq. vqz'mq[e hlybq i vino i maslo prJide kq korabl}. svoima rMkama nose sJa. velikQ /e wt(q)cq n(a)[q petrq. ousrqdJe oubw jgo prJetq. vqzeti /e sJa ne vqshwty. i pad%q& kq nogama ego vqkMpy sq pri[%q&dq[imQ sq nim%q&. plakahM kMpno |48a| gorko g(lago)l}{e. rabe bli/nJi h(ri)s(to)vq. a{e ne malo sJe bl(ago)s(lo)venJe wt%q& rMkq n(a)[Jihq prJime[i ni samQ pakQ rad%o&u}{e s(e) bMdem%q& vq domM svoem%q&. edva /e povinM wt(q)cq. sou{Jim(q) vq korabli vsym%q& m(o)le{im se w symq prJieti ta izvoli, i rad%o&u}{e s(e) vqzvrati[e s(e) vq domx svoi, bl(a)godare{e b(og)a i raba ego.

III, 3. Богородичино јављање и откривање Атоса simq tako bQvaemomq. i g%ospod&ou proslavl]}{M vq vsem%q& svoego raba. wt%q&t%ou&dM pry[%q&dq[e korablxn%i&ci. kq prydnEmM [xstvJ} j[e s(e). by[e /(e) oubw pi{a bl(a)/en'nago w(tq)ca vq korabli, wt%q& v(e);era vq v(e);er', wn'gJa hlyba. pitJe /e, wt%q& mor'skQe vodX, jdina mala ;(a)[a. i plavav[e d(q)ni dovolnQ. i vq nykoe bezmlqvno mys(to) oustrqmi[e s(e), malo vqkM[q s'na b(o)gonosnQ petrq. vidy |48б| pry;(i)stM} b(ogorodi)cou sq nykoim%q& pa;e myrQ ispM{a}{im(q) zare ]vlq[M se. i sq velikQm%q& nikolaemq. ou/aswm%q& i strahwm%q& i wprytanJem%q& pribli/a}{a se i rab'skQ g(lago)l}{a Ei. vl%a&d%Q&;%i&ce vsa;qskQm%q& i gospo/de. ponE/%e& oubw raba tvojgo sego l}tago wn%o&go plenEnJa svobod%i&ti vqshotyla esi. oumolena bMdi pokazati jmou mysto. na nEm'/e pro;ee /ivota svoego skon;aetq vryme, l}bqzna b(ogo)vi tvore. i wbra{q[i se kx nEmM r(e);e b(ogorodi)ca. vq aTon'scy gory bMdetq pokoi jgw. i/e vq /drybQ22 svoi prosiv[Ji prJehq wt%q& moego s(Q)na i b(og)a. ]ko da i/e mir'skQh%q& wt%q&lou;a}{e s(e) mlqvq, i d(ou)hovnQh%q& jlika sila jml}{e s(e). i moE, istino}, i vyro} i l}bovJ} d(ou)[e prizQva}{i ime. |49a| n(Q)n][neE /itJe bes pe;ali pryprovodet%q&. i boudM{eE dyli b(o)goougodnimi naslydet%q&. zylo   /rebJi Х 445, /rybQ Х 321

22

122

Зорица Витић

bw radostno imam%q& sJe. i velmi moi d(ou)hq v(e)selMet se. ibw izvystno vymq. ]ko bMdet%q& nekogda jgda oumno/it se ;inq ino;qskQ wt%q& kon'cq do kon'cq Ego. i m(i)l(o)stq moeg%o& s(Q)na i b(og)a. a{e i wni sp(a)s(e)nQe zapovydi sqbl}d%ou&tq, vq vse vykQ wt%q& nih%q& ne razorit se. i rasprostran} ih%q& na }gq i severq r(e);enQe gorQ. i wbl%a&da}tq e} wt%q& mora do mora. i ime ih%q& vq vsM pod%q&sl(q)n(q);nM} pryhvalno polo/M. i trqpy{eE v' nEi za{i{}. nq vi/dq mi vsakq prilM;ivQ se kq sei povysti. vl%a&d%Q&kQ oubo kraineE ;l(ovy)kol}bJe, raba /e milovanJe i l}bovq kq p%o&dobnomM ,23 i vl%a&d%Q&;%i&cou kq rabM sqnabdenie i zastMplenJe. pomQsli /e |49б| mi pr%y&p%o&dobnago petra soumen'nM} vyrM ]/e vsa neoudobiznaa vqzmo/e. i wbynJe j/e wby{a g(ospode)vi sqtvori. vxzbnMv' /e bl(a)/en'nQ. jdina;e i e{e vidynJe imyE. bl(ago)dari b(og)a, i pry;(i)stM} sego m(a)t(e)rq, i velikago w(tq)ca nikolM. by /e ;as(q) ]k(o) tretJi, i vytrq ougodnq polM;iv[e. idyahM rad%o&u}{e se.

III, 4. Долазак на Свету Гору pribli/a}{im /e se }/e kq aTonscyi gory kraevi, vqnezapM sta korablq, vytrM e{e diha}{ou, i vytrila isplqn]}{ou. i ;}/dahM se korablqn%i&ci drMg(q) kq drMgM g(lago)l}{e. ;to oubw bMdetq znamenJe se. i ;to pryslavnoe se tq{etnoe pryse;enJe. ]ko vq tolicy propasti pM;innyi. vytrM ougodnM sM{M, korablq sta nenade/dno wt%q& prydn]go [qstvJa |50a| simq nedomimi[l]}{im' se imq velmi vqzdqhnMvq r(e);e. kq nim(q) s(ve)tQi, ;edca. hwte{a ouvydyti mi, i vqpra[a}{a r'cyte mi. vsako bw nedov%y&dynJa va[ego ry[itel(q) boudM. ;to imenovanJe mystM semM. wni /%e& reko[e, s(ve)taa Es(tq) gora ;(q)st(q)nQ O(tq);e. ]/e wt%q& isprva aTon'skoe prJet%q& zvanJe. i g(lago)la imq. vasnq mene radi znamenJe se bQs(tq) d(q)n(q)sq. i a{e na m(y)sty symq iznes[e wstavite me, na drMgoe pryiti ne mo/ete. Oni /e slxzami wbqem[e s(e), vytrila nizvysiv[e. kq zemli pri/i[e s(e). i sego oubw sq pla;em%q& i rQdanJemq iznes'[e Ostavi[e tou, g(lago)l}{e emM. ]ko velika pokrova i pomo{i li[ihwm se d(q)n(q)sq, teby wt%q&vrqg[M se nas. |50б| i s(ve)tQi kq nim(q). ;to tako vqpIete i sebe raztrqzaete ;eda, za mene i/e vsakogo gryha isplxnEna. b(og)q ;l(ovy)kol}bcq. i/e vqzdesQi i vsa isplxn]e. tq i vamq sqpMt%q&[qstvMetq i v' vsako dylo bl(a)go sqbl}detq i mny rMkM pomo{i podas(tq). na;elo tvor%i&ti /itJa b(o)gol}bqzna. sice rek I e/e O g(ospod)i davq im(q) cylovanJe, tr%i&{i prJem se w korablq. i ;(q)st(q)nQimq kr(q)stomq znamenavq. prirek(q) idete bratie sq mirom%q&, g(ospod)q boudi sq vami, i wt%q&pMsti ih%q& vq svo].   , текст према Х 445, Х 321

23

Свети Петар Атонски



123

IV, 1. Петрова пећина на Атосу wt%q& kra] /e gorQ wnoe vq strxmnq pMtq i nM/dno 24 poet se. potomq mnwgom(q) pry[%q&dq i trMdwm%q&? kq nykoei ravniny prJide gladcy i prohladny. i malo wt%q& bolyzni wt%q&dqhnMvq. pakQ na;et%q& prohody smatrati mysto |51a| na nEm'/e pokoi emM bMdet%q&. mnogQ /e strqmnini i ;estimi dryvesi mysto propasti pro[%q&dq, Obryte oubw pe{erM zylo tqmnM. ObraslM /e kMpinJemx, i hrastJemq wt%q& v%q&s%ou&dM. v nEi/e toliko gadx mnw/qstvo by, ]ko/%e& pryminMti n(e)b(e)snQh(q) zvyzdq mno/qstvwm%q&, i mor'skQ pes'kq. sq nimi /e i bysovq vqgnE/da[e s(e) mnw/qstvo. i/e toliko vqzdvigo[e, bes;islqnQh%q& napastei s(ve)t(o)mM. ]ko/e ni ezQkom%q& povydati, ni/e slMhwm%q& prJeti. nekaa oubw wt%q& ;e{avQ wnoe posykae. ]/e b(o)gos(e);en'nQe pokrivahM pe{erQ dv(q)rx. vqseli se vq n} bl(ago)dare g(ospod)a. ispovydae se d(q)nq i no{q. i m(o)l(i)tvQ typle vqspou{ae.

IV, 2. Први демонски напад ne ou/e vqtoroe vq ned%y&lnoe vryme |51б| s(ve)t(o)mM ]dM{ou. trqpelivnoe jgo i drqzostnoe ne mogQi trqpyti i/e pr(i)sno zlQmi zavistmi satana. vqzm' vse voinqstvo svoe sq strelamQ i lMkQ, vqnide edinq vq wnM pe{erM. ide/e bl(a)/en'nQ m(ou);(e)n(i);qskago str%a&danJa skon';a podvigq. i ini /e kamenJe pryveliko ]ko/%e& pryvra{a}{e iz'vqnou. sq glasi i vqpli pM{ahM na nq. ]ko/e sJa zre{M s(ve)tomM g(lago)lati. ]ko vsako prispy mi kon;ina. i nektomM vq /ivQh%q& pri;qtM sebe.25 i prqvosto]telq oubw sih%q& vqnMtrq by pe{erQ. drMzQ ego vsa wrM/Ja i stryli drq/e{e, mnyhM pM{ati na pr%y&p%o&dobnago vra/dqbno. ]ko/%e& vQ[nE} bl%a&godytJ} nevrydim%q& sqbl}da[e s(e).26 |52a| g(lago)la vq seby da izQdM is pe{erQ i razMmy} ;to Es(tq) sicevQi gnEvq. i ;to sqbrav[ih se plxkq. i izq[%q&dq vidy lMkav'stvJa dMhQ plqkq wkr(q)stq pe{erQ stoe{e. i glasQ newdrx/imimi i stra[nQmi vqzorQ vel'mi na nq pM{a}{e. i ^;i na n(e)bo vqzvydq b(ogorodi)cou prizQva[e na pomo{q, rekq sice, s(ve)taa b(ogorodi)ce pomozQ rabM tvoemM. i vnEgda slQ[ati sqprotivnQm%q&, sladkoe i pryvq/delyn'noe namq b(ogorodi)ci ime. skoro i naprasno bQ[e bezvysti. drq/a[e s(e) oubw pakQ podvigwm%q& s(ve)tQi. vqdav' sebe vq pe{ere. i m(o)le se g(lago)la[e sq vxplEm%q& krypkom%q&. g(ospod)i Js(o)u(sq) h(ri)s(t)e, b(o/)e moi ne wstavi me. i ktomM ne slQ[ahM se glasQ, da/e do vrymene nykoego.   изостављено , текст према Х 445, Х 321   vx;qt\ sA ou/e Х 321 26   sqhranya[e sA Х 321 24 25

124

Зорица Витић

IV, 3. Други демонски напад po sih%q&, %. |52б| pry[%q&d[em%q& d(q)nemq pakQ prqvim%q& wb'jm[e s(e) wbrazwm%q& OkaanQ vqwrM/a}t se na nq. i podvigo[e vsakq gadx, i prysmQkaemaa po zemli. i vse zvyrQ i/e byhM vq gory, i sq nimQ poidw[e vq pe{erM. i wva oubw wt%q& nih%q& sMdM, i wnoudM te{i tvorahM nep%o&dobnQi. wva /e zJati. i /iva po/dryti pravednika. ina /e skakati i sviskati i grozno zryti oustraahM. nq i pakQ nemo{nJih%q& sQh%q&, i slabQh%q& znamenJemq kr(q)sta, i prizvanJemq imene b(o)/Ja i pry;(i)sto sego ro/dq[M} m(a)t(e)rq, vsyh%q& wt%q&gan][e5

IV, 4. Трећи демонски напад lytou oubw skon;av[M se jdinwmM. i bezmlqvJe drq/e{} velikwmM o(tq)cM n(a)[emM petrM. I jlika sila jmM, nizlaga}{M vra/Je vqzvi[enJe i hitrosti. bydno tvora[e lqstivQ |53a| w(tq)cM bezmlqvJe, a ne tihwstno. i zri kakovaa tomM oumQ[l]etq. prywbrazi bo se bysq vq edinogo wt%q& doma[nJih%q& jgo wtrok(q). tekwm(q) idy[e kq pe{ere. i bestidno wbqjmq jgo. lobzati sqsM/dae i/e mrqzosti isplqnEnJi. sydx na;etq pl(a)kati i g(lago)lati sice. slQ[ahqm%q& g(ospod)i n(a)[q, ]ko na branQ etq bQv(q). kq samary wt%q&vedenq bQs(tq). zloi Onoi i mra;noi tqmn%i&ci prydanq bQs(tq). kako /%e& b(og)q m(o)l(i)tvami vsebl(a)/en'nago w(tq)ca nikolQ. wt%q& tqmnice wnoE ]ko wt%q&r%e&[ena izvede vq gr(q);qskM} zeml} tebe oustavi. tem/e i vsi i/e vq domM tvoem%q&. vqkMpy sq mno} i/e pa;e wpalen'nwmM sr%q&d%q&cemq zrynJa i bysydi tvoee radi, pla;}tq neouty[no. mnwgQ /e gradi |53б| i vqsi wb'tek[e ]ko mnogQ, ne vqzmogohwm%q& mysta polM;iti, i /elaemi namq vidyti wbrazq. nedovedenJem' /e wbxeti bQv[e, slqzami i m(o)l(q)bami velikago prizQvahwm%q& nikolM. m(o)le{e s(e) w sladkQ wt%q&krQti namq gde l}bo da esi, sqkrqven'noe skrovi{e. i ne pryzre n(a)[e nedos(to)in'stvo i/e vq vsemq toplii. nq wt%q&krQ vqskory ]/e w teby ]vlen'naa sqtvorq. n(Q)n] oubw g(ospod)i moi ouslQ[i me i poidymq vq domq n(a)[q. vysi /e ]ko krasnq i prydobrq Es(tq). i vidytq vsi i/e tymq /elaemoe lice. i proslavit se b(og)q vq wboihq. i/e pr(i)snoslavimQ. w bezmlqvi /e ne bMdi teby pe;ali, i tamo bw monastiri sM prymnwzi, |54a| i mlq;alnici. v' nih/e vse svoe /itJe mlq;al'no po/ive[i. nq i samq w samoi toi istiny g(lago)li mi. koe wt%q& Obo}, pa;e b(og) l}bitq. w[qstvJ mira i poustin] i bezmlqvJe. i vq raspad%q&n'nQh%q& kamennQh%q& i hlqmyh%q& sih%q& ho/denJe. vqnih/e sebe tqkmo. vasnq /e ni sebe svoistqvny pol'zevati, ili ;l(ovy);qskoe ou;enJe i nastavlenJe. i e/e kq nEmou wbra{enJa wt%q& zablM/denJa. az' /e nep{ou}, ]ko

Свети Петар Атонски



125

edinoe d(ou)[e wt%q& zablou/denJa pouti Ee27 Obra{enJe. mnogQh%q& poustQn'nikq pryvqzQdet%q& podvigQ. i sv%y&dytelqstvMjt' mi w sih%q& slovou g(lago)lQi. izvodei nedos(to)inago wt%q& ne|54б|dos(to)instva, ]ko ousta mo] boudet%q&. mnoga /e mno/qstva vq mysty n(a)[em' soutq. pr(i)sno vq t%q&mah%q& strastei zablou/denJa. i trybou}tq vq lypotM i/e po b(o)zy tymq pomaga}{ago. prymnoga oubo pryd%q&le/it' ti mqzda, a{e zablou/den'nQih%q& pri[%q&dq Obratil bi kq b(og)ou. pro;eE oubo ;to ho{et%q& bQti. po;to i/e vsymq sr%q&d%q&cemq l}be{im te rabomq ouklan]e[i se pouti. sJa bysou g(lago)l}{ou i ina nykaa sq slqzami. na;etq sqmM{ati se i s(ve)tQi. i slqzami wmakae lice re;e kq nemM. vq mysto sJe ni agg(e)lq, ni ;l(ovy)kq privede me. nq samq b(og)q i pry;(i)staa ego |55a| m(a)ti b(o)gorodica. i a{e ne sq wnymi volE i povelynJem wt%q& sMdou wtidou. inako ne imamq wtiti. vqkoupy /e jgda slQ[ati bysM b(o)gorodi;noe ime, abJe byzvysti bQstq. i oudivlq se s(ve)tQi kqzni bysov'scyi. j/e w h(ri)s(t)y znamenJe sqtvorq. pakQ oumlq;e.

IV, 5. Четврти демонски напад postom' /e wdy]v se i vqzdrq/anJemq mnwgQm%q&. i m(o)l(i)tvami neprystan'nQmi oupra/n]e se, vq sqvrq[ennoe dosti/e smyrenJe i myrou l}bve ;istQe i ouma ;istotM. tym/e Zylo tou/a[e i tq{a[e s(e) pryloukavQi, krypostq ego razoriti, i e/e na lou;'[ee vedou{ago pouta wtvratiti. i po pry[qstvi lyt%q& 7. vq agg(e)la svytou prywbra/ se. wbna/eno imye vq roukou wrou/Je. sta blizq vratq pe{erQ. i prizvavq jgo |55б| na ime r(e);e. petre rabe h(ri)s(to)vq. izQdi i vqzvy{} ti slovesa dobra. i g(lago)la s(ve)tQ. tQ kto esi i/e slovesa mny vqzvystiti hote polqznaa. i loukavQi. azq jsmq g(o)s(podq)nq ar'histratigq i poslanq jsmq k teby? krypi se oubo i mou/ai. i rad%o&ui se i v(e)seli se. ]ko prystol' ti b(o)/(q)stv(q)nq ougotova se i vyn'cq neouvydajmQ. i n(Q)n] oubo mysto sJe wstavlq28 idi vq mirq. na outvrq/denJe i polzM mnwgQm%q&. g(ospod)q bo b(og)q isM[i isto;nikq vodnQi sou{i blizq tebe. zvyrei radi i gadovq na[qstvJa i/e na te bQv[ih%q&, ]ko izmrMtq vodQ ne pi}{e. by /e prymMdrQi vq zloby sqi, pryd%q&poslavq bysa vqzbran]}{a i drq/e{a vodnoe te;enJe. sih%q& slQ[avq s(ve)tQi, r(e);e vq smyreni. kto esmq azq |56a| pqsq, da agg(e)lq g(ospod)nq prJidetq kq mny. i bysq, ne ;}di se. vq vrymena bo sJa, tQ wdolylq jsi mwVseM, i ilJi, i danJilou i velJi nar(e);e se na n(e)b(e)seh(q)? za sqvrq[en'noe trqpynJa tvoego. ilJ} bo pryvqzq[qlq jsi postomq. danJila zvyr'mi i gadovi, i Iwva   нема Х 321   Овде се прекида текст у Х 321.

27 28

126

Зорица Витић

trqpynJemq. n(Q)n] oubw vqstavq, ouzri vodi wskoudenJe. i skoro izq[%q&dq wt%q& s%ou&dou, idi vq monastQre i/e vq miry. i tou boudM s tobo} i sp(a)sou mnwgQh%q& tobo} gl(ago)letq g(ospod)q vsedrq/itelq. i s(ve)tQi, azq vydomo ti boudi. a{e ne prJidetq ]/e vq vsemq pom%a&ga}{Ja mi b(ogorodi)ca. i toplQi vq bydah%q& pomo{nik(q) nikolae, wt%q& s%ou&dou ne wt%q&stMpl}. vqkoupy /e vqnEgda slQ[ati b(o)gorodi;noj ime. |56б| abJe is;eze wt%q& ^;J} s(ve)t(a)go bysq. i razoumyvq hQtrosti dJavoli s(ve)tQi, i e/e togo vq vsym%q& nemo{q. pom(o)li se kq b(og)ou g(lago)le sice. vragq oubw g(ospod)i Is(o)u(sq) h(ri)s(t)e moi, rQkae wbhodit(q) iskQ po/dryti me. nq tQ drq/avno} rMko} si, wgra/dae[i me raba tvoego. tym/e bl(ago)darou te ]ko nysi wt%q&stMpilq wt%q& mene.

IV, 6. Јављање Богородице и дар мaне небеске sJa rekq oumlq;e. i wnogo d(q)ne no{q ousnouv[M emou ]ko/%e& imya[e malo. ]vl]et se emou skoraa hristJanwm%q& pomo{nica. ;l(ovy)kol}bica b(ogorodi)ca vqkMpy sq nikolaemq velikQmq. i r(e);e kq nEmou. wt%q& n(Q)n] k tomM ne ou/asai se, ibw b(og)q s tobo} Es(tq). i bezq sqmnynJa, outro poslanq boudet%q& agg(e)lq. pi{} n(e)b(e)snou} prinose teby. semou /e povelyno Es(tq) na koi/do, $. d(q)ni i no{i |57a| wt%q& d(q)n(q)sq tvoriti. poka/et' /e ti i man'na pi{}. i sJa rek[e. i mirq jmou dav[e, wtido[e. On /e padq pokloni se mystou ide/e nogQ ih%q& sto]hou. i naoutryi prJide agg(e)lq sqvQ[e nose n(e)b(e)snou} pi{}. i pokazav' man'nou ]ko/%e& b(ogorodi)ca wby{a, wt%q&stMpi wt%q& nEgo.

IV, 7. Последње педесет три године Петровог живота bl(ago)dariv /e b(og)a i m(a)t(e)rq jgo, bez'mlqvstvova jdinq poste se i m(o)l(i)tvQ g(ospode)vi vqzdae lyt(q), %3. is;ezo[e /e i ;estaa mq;tanJa dJavol] i agg(e)lq jgo. b(o)/Je} pomo{J} i dyistvomq. vq tolicyh /e lytyh%q&, ne ouzry Es(tq)stva ;l(ovy);a. ne by tomou pi{a ino, tqkmo man'na. ni wde/da ni pokrovq. ni ino ;to j/e trybouetq ;l(ovy);qskQi rodq. nq tqkmo n(e)bo imyE pokrovq. i zeml} vqzl}blEn'nQ wdrq. sice po|57б|;iva[e bl(a)/ennQ. vq znoiou bw goreI, vq zimy /e pomrqzae. i sJa vsa trqpya[e pa;e ;l(ovy)ka. za boudou{eE radi mqzdovqzdaanJe.

Свети Петар Атонски



127

V, 1. Светога открива један ловац jgda oubw g(ospod)q vqshwty togo ]viti ;l(ovy)kwm(q) sqmotrenJemq sicevimq, wbrazq bQti oustroi. lovcq nykQi. lMkq svoi i toulq vqzqmq, izQde loviti po gory. mnogaa /e strqmnaa mysta i oudolJa glqboka vq strqmninah%q&, i ;esti hlqmovQ gor'skQe pro[%q&dq, prJide na wno mysto. ide/e s(ve)tQi agg(e)lqskoe /ivy[e /itJe i n(e)b(e)snoe by koupoue bogat'stvo. i se pryvelikq jlenq wt%q& dMbravQ sou{eE blizq pe{erQ izq[%q&dq, igrae nykako, idy[e pryd%q& licemq lovca. vidyv /e Onq pryvelika sou{a i zylo krasna. drougQe /e vse wstavlq. |58a| poslydova[e emou vqs' d(q)nq. ]ko/e oubw promQ[lenJemq nykoimq jlenq nastavl]emq pri[%q&dq sta nad%q& pe{ero}. vqslyd%q& /e idou{} lovcou. i sqmatra}{ou koimq wbrazomq imetq i. ]vl]et' se jmou na desnou} stranou vqzryv[ou, mou/q. goustq oubw brado}. i glavnQe vlasQ. da/e do ;ryslq porastq[ee imyE. a pro;ee vse tylo wbna/eno. i vsakoe li[eno wde/de. ego /e vidyvq i pryslavnQm(q) zrynJemq oudivlenq bQvq, ou/asa se zylo. i lovq wstavlq. vqspetq oustrqmiv se by[e, i by/ati vse} silo} na;etq. vidyv /e sego bl(a)/en'nQ bygM se vqdav[a, r(e);e kq nEmou velikwm%q& gl(a)swmq. ;to boi[i se ;to sqmou{ae[i se. ;to mene by/i[i brate, i azq ;l(ovy)kq esmq. |58б| ]ko/e i tQ. a ne prividynJe bysov'sko, ]ko/e nep{eva. prJidi kq mny, i ska/M ti vsa ]/e w mny. na se bo i posla te g(ospod)q. pristra[nou /e mou/ou vqzvra{a}{ou se i ;}da isplqnq. wblobizavq wt(q)cq i drqzati povelyvq. podrobnou i po ;inou. i po poslydovanJ} vsa prilou;'[a se jmou vqzvysti mM/ou. jtJe ego i drq/anJe i/e vq samary. izbavlenJe s(ve)tQm(q) nikolaemq bQv[imq. i koim(q) wbrazom(q) vqseli se vq gorou. i kako wt%q& bysovq razli;no branq prJetq. i kako pitya[e se agg(e)lwm(q). i kako podas(tq) jmou man'nou g(ospod)q. i kako se} tqkmo pi{e} dovolnq bQs(tq), %3. i prosto vse /itJe svoe skaza mou/evi.

V, 2. Поуке ловцу oudivlq /e se wnq w r(e);en'nQh%q& i vq ou/asy bQvq r(e);e s(ve)tomou. n(Q)n] |59a| razoumyh%q& ]ko g(ospod)q posyti m(e)ne. i skaza mi w O(tq);e sqkrqvena te svoego ougodnika. i azq oubw, s tobo} boudou wt%q& n(Q)n] rabe b(o)/Ji. i s tobo} sp(a)s(q)nQi prytrqpl} podvigq. On /e r(e);e kq nEmou. ne tako boudetq ;edo. nq prqvyE idi vq domq svoi, i wstav[Ja teby ;estq w(tq);a naslydJa, poda/dq trybou} {imq. wt%q&r'ci /e s(e) vina i masla i mesa i sQra. i pry/de sQh%q& svoee /enQ. i prile/i m(o)l(i)tvamq i seby vqnimai. i sqkrou[enJ} d(ou)[e, sJe lyto. i po skon;anJi ego prJidi kq mny. i e/e mi g(ospod)q b(og)q29 wt%q&krQet%q& sJe i boudet(q).   додато на маргини

29

128

Зорица Витић

sJa rekq. i m(o)l(i)tvM svo} ]ko wbrou;enJe davq lov'cou, posla i vq svo] rekq. i tQ oubw sq mirom%q& idi ;edo. tainou /e sqhrani. skrovi{e bw |59б| wt%q&krQvaemo wskoudyvaetq i tatmi oukradaemo.

V, 3. Откривање моштију i[%q&dq oubo lovcq i lyto wno sqtvori ]ko/e r(e);e s(ve)tQi. po skon;ani /e zapovydi, prJemq sq sobo} dva inoka. i svoego brata. ido[e vqkoupy wbryto[e korabicq. i oubw vq maly, oustrqmi[e s(e) do pod%q&no/Ja gorQ blizq mysta, i pouti /elanJemq mnwgQmq em'[e se, vqzQdo[e vq pe{erou. i ouzri mi w l}bimi;e b(o)/Ja oustroenJa neizg(lago)lan'noe. prydvariv' bo vsyh%q& lovcq. ]ko oubo i revnostJ} typle} podvizaem(q). wbryte bl(a)/en'nago oumrq[a, i roucy kr(q)sta wbrazno svezany imou{a. i ^;i bl(a)gowbrazno pokrqveny. i pro;eE tylo ;(q)stny na zemli le/e{e i wprytano. vidyvq /e sice |60a| s(ve)t(a)go le/e{a. pe;alJ} ]ko/(e) vq ou/asy bQvq, roukama bJe lice, pade nicq. hlipanJemq i pla;emq. i rQdanJemq wdrq/imq. po male /e i sq nimq pri[%q&dq[ei mnisi dostig[e tou. i ]/e w ou;eni i nak%a&zani i zapovydi s(ve)t(a)go i /itJe ego izrek[ou sq slqzami lovcou. plaka[e i ti gorko. li[enJi bQv[e besydQ ego i m(o)l(i)tvQ.

V, 4. Ђаво и ловчев брат bratq oubw lovca, douhomq wdrq/imq by[e ne;istim(q). i vnEgda pribli/iti se, i prikosnMti se kq mo{emq. by vidyti stra[no vidynJe. trqzan'mi ;estimi tylo ego prou/a[e. ^;i /e ego krqvavy bQ[e i izvra{en'ny. ousta /e plqna pynq. skrq/e{e zoubi vqpJa[e g(lago)lE. w petre. ne dovleEt li ti |60б| %3.mq lytomq gonEnJe j/e sqtvorilq jsi vq me izgnavq me pe{erQ moee. nq i n(Q)n] hw{e[i me i sego izgnati /ili{a moego. ne ouslQ[M tebe, ni/e izQdou. i zre{emq pryd%q&stoe{imq, bQ(stq) ]sno nykako. i pryoudobre s(ve)t(a)go lice, i mn(o)go prou/avq. i sqtresq jgo zloby bysq. is;eze ]ko dimq iz oustq ;l(ovy)ka. i/e padq na zeml} i mlq;anJemq wdrq/imq by i bezglasJemq, mrqtqvca ni;im'/e lou;[Ji. prizvav[em /e m(o)l(i)tvQ s(ve)t(a)go starca. i i/e ego radi pomo{q b(o)/J}, vqsta zdravq i cylomMdroue. rekq svoemou bratou. bl(a)godarou te g(ospod)i moi brate. ]ko tobo} na dobro prJidoh%q& zde. i sJe ]ko/(e) zri[i polou;ihq iscylEnJe.

Свети Петар Атонски



129

VI, 1. Пренос моштију до Климентовог манастира radosti} oubw i slqzami |61a| ;(q)stnQe jgo vqzm'[e mo{i sqneso[e ih%q& do korabl]. i vq[%q&dq[e vq nq idyahou vq pMtq svoi. i/e na syver'skou} plava}{e gorQ stranou. po sqmotrenJ} /e b(o)/J}. sta korablq vq pou;iny prymo bQvq mwnastQra. jmou/e pronaricaemo klimentovq. ne ;}dite /e s(e) mwnastQrq slQ[av[e. ibw b(ogorodi)ce pror(e);enJe, }/e pristMpati na;etq. i e/e oubw g(lago)lEmoe. wt%q& kaplE vodQ /ivou{Jimq vq wskoudynJi bes;islqny i oumalenJi, vq bez%q&dnou vqzra{enJi bezmyrnyi prostran'stvy i mno/qstvy e/e n(Q)n] vidimoe, e/e dobrJim' dyistqvnoe oustroi sqmotrenJe. wt%q& n%ou&dou/e bl(a)govrym(e)n'no Es(tq) re{i i namq sq rek[imi. |61б| ]ko dobri domi tvoi Iakwve i skVnJe tvoe Is(ra)il}. }/e vqdrouzi g(ospod)q a ne ;l(ovy)kq. wt%q& ;(a)sa /e tretJago, do ;(a)sa, 9,go. i koupJami poteza}{e i 30 i vytrq ougodnq imou{e, pokolybati sego wt%q&t%ou&dou ne mo/ahou. zre{e /e r(e);en'nag(o) mwnastQra inoci. korablq nepokolybimq i i/e vq nEm%q& vq bydy i nou/di sM{emq. i drougoe mysto pryiti ne mogou{em(q), divl] hou se. i svo} ladJ} vazqm[e ido[e kq nEmq. i vqpra[aemii byhou wt%q& nih%q&. ;to oubw ho{etq se bQti. ne hotyahou /e ]viti tymq tainou. nq sq pleten'nmi i lq/nJimi wtvyti. tq{ahou se ]/e w vy{i razoriti. razoumy|62a|v[e /e mnisi ]ko neistinou g(lago)l}tq nq pletout(q), tq;i} wbrati[e korablq kq mwnastQrou. i abJe w seby poide kq zemli.

VI, 2. Мошти у Богородичиној цркви31 dosadiv /e tym%q& igoumenq. i pry[enmi mno/ai[imi poprytivq. podrobnou ouv%y&dyvq vsa wt%q& lovca. abJe e/e sq svy{ami i lambadami tek[e vqze[e tylo i vqneso[e E vq cr(q)kovq. i by vidyti vsakq nedMgq wt%q&gonim(q) wt%q& bratJe sou{Jih%q& vq wbQtyli. i zly imou{e skoro iscyl]emi. wbtek[i oubw ]ko propovydnikou vysti. ne tq;J} sou{eE vq aTwn'scyi gory sqbra mnihQ. nq oubw i mno/qstvo bes;islqno wkr(q)stnQih(q) selq. i vsi iscylyvahou i zdravJe prJemahou. ]cem/e nedMgomq wdrq/imi bQvahou. i by rados(tq) velJa |62б| i v(e)selJe sou{Jimq vq gory, i vsym(q) i/e vqny gorQ /ivou{Jimq. i po sih%q& i/e vq vryme Ono sou{e i mnisi. vqzqm[e s(ve)t(a)go tylo. vqneso[e E vq priprat(q), vse;(q)stnago hrama   изостављено , текст према Х 445, Х 321   Према Лејковом издању читава епизода одвија се у Климентовом манастиру, док А. Риго сматра да су мошти потом пренесене у цркву Протатона у Кареји (Rigo 1999: 78). 30 31

130

Зорица Витић

prypytJe b(ogorodi)ce. id(e)/e wbQ;ai pryE[e lytnJe sqborQ sqtvarati. i sqtvor[e bdynJa i pynJa neprestan'na da/e do, 7. d(q)nJi. postavi[e w desnM} stranM cr(q)kve s(ve)tQe vl%a&d%Q&;%i&ce n(a)[e b(ogorodi)ce. mastJ} izmVrno} i razli;nimi von]mi sq ;isto} pla{anice} wbviv'[e. imyhM /e E vq velicyi ;qsti. ]ko vsakq ih%q& nedMgq iscylyva[e J jze.

VI, 3. Крађа моштију sice /e oubo s(ve)t(o)mou vq oustyh%q& vqsym(q) sou{Jimq proslavlenou vq ;}deseh%q& bQv[ou, lovcq koupno sq svoim(q) bratomq. m(o)l(i)tvQ na sqbory starcq ispro|63a|siv[e vq poutq svoi poido[e rad%o&u}{e s(e). i inoci /e wni, i/e sq lovcem(q) vqlyzo[e vq pe{erou. oukrasti tylo velikago petra sqvy{av[e s(e). inymq nravwm(q) i sqkrven'no} hitrostJ}. pripad'[e reko[e w(tq)cemq. vydomo boudi vamq b(o)gonosnQ w(tq)ci. ]ko ne wt%q&stMpimq wt%q& skrovi{a jgo/e g(ospod)q wt%q&krQ nam. nq sq nimq i sq vami, pro;ee d(q)ni n(a)[e pryboudemq. i w(tq)cemq velmi radostno prJem[emq slovo. byhou bo pa;e inyh%q& dobrodyteli prostoto} oukra[eni. malo wni prybQv[e d(q)nJi. vidyv'[e ide/e pogrebenq bQs(tq) wt(q)cq. i no{'nQe zasydi sqtvor[e. ]ko/(e) nycJi grobnQirQtelE na grobq poteko[e. i sJi strahwm(q) i tq{anJemq wt%q&vrqz'[e, ;(q)stnoe vqze[e tylo. |63б| i sq nimq tekou{e na pomorJe dostig[e. vq ladJ} pry/de oucynEn'nou} vq[%q&dq[e. wt%q& gorQ bygou se j[e. simq samoslQ[atelq i samovidcq smyrenQ azq bQhq nikolaa. potq{ah se a{e i ne vsa, nq oubw malaa nykaa izlo/iti. i n(Q)n][nemM vq;initi pisanJ}. ]ko da bMdetq vydomo i/e po sih%q& mir'skaa wstavlq[ei. i vq gorou sJ} oustrqmiv[e s(e). kako p%o&dobaet(q) hoditi tymq i koego drq/ati se /itJa. i sq kacymi podvigQ, i troudi i bolyzni. n(e)b(e)snoe c(a)r(q)stvo naslydMet se. ]ko oubw pad%q&[eii, ]ko/e azq ouniv[e i velJe sJe nep{}}{e tqkmo j/e wt%q&trqgnMti se mira i sou{ih%q& vq miry. drougaa /e nevqzdrq/no dyla}{e. sJiry;q, w ste/anJi sqsoudq razli;nQh%q& |64a| i mn(o)gocyn'nQh%q&, i selq i ste/anJi. i inyh%q& i/e mirol}bcemq i l}bope;alnQm(q) sout(q) spy[na. kq e/e ni;im/e sebe polzevati. i slQ[e{ihq i zre{Jih%q& velmi vredetq. i houliti se imQ b(o)/Je oustra]}t(q) ime. mn(o)goste/atelE vqmysto neste/at(e)le imenMemQ. i zemlqnomM bogatqstvou gospodJe, i n(e) b(e)snago bogat'stva tou/di. nq ne boudi komou wt%q& i/e nelq/no wt%q&rek[Jih%q& se /itJa, vqsprotivnoe zapovydi hoditi. tysnQi /e pa;e pryd%q&po;itati, ne/e prostran'nago. i ni{etou pa;e bogatqstva, i bez'slavJa ne/e slavQ. i n(Q)n][nEe radosti. mnimago bolyznago trqpynJa. da i nastoe{Jim%q& /itJemq, svytq tymq wzaritq. i vq b%ou&dou{Jim(q) |64б| newt%q&EmlEmoe naslydetq c(a)r(q)stvJe. e/e niedino wt%q& sou{Jihq zde l}bqznyi[eE ili ;qstnyi[eE oumq oubw imou{Jimq

Свети Петар Атонски



131

i istinou po;ita}{imq, pa;e lq/e. nq sqkra{eno boudi abJe slovo. i skazatel} sou{Jimq po ukradeni tylese b(o)gonosnago w(tq)ca ;}desem(q).

VII, 1. Мошти изван Атоса. Долазак у Фокомис vqzqm[e oubw mnisi im'/e ryhwm%q& wbrazomq tylo wt%q&vezo[e vq nykou} vqsq naro;itou32 sou{} pod%q& wblastJ} makEdon'skou}. by /e blizq isto;nikq. i blizq ego wbydq ougotovlq[e. vqlagali{e /e v' nEm/e tylo sqkrQ[e s(ve)t(a)go. sadovnQmi vytqv'mi pokrQ[e malsi;nQmi. ti /e bez'pe;ali postavlq[e trapezou. bl(a)godariv[e ]dyahou. ne ou/e prypolovlq[emq |65a| wbydq. se mnogo mno/qstvo strani toe /itelE, sq /enami i dyt'mi idyahou. sebe trqza}{e i rQda}{e. i petra velikago wt%q& aTona pri[%q&dq[ago prizQva}{e.

VII, 2. Демон „тисућник” у Фокомису wbraz' /e takovago tymq izmynEnJa ne wblyn} se povydati. cr(q)kvi{e by[e dryvnEe blizq doubravQ. vq nEi/e mnisi sebe prostM/dahou. ne tqkmo vQsoto} pryvqzn(q)sen'no i [iroto} pryveliko, nq i pryvQ[e myrQ. j/e vrym(e)nemq ve{J} pogreb[e se. /ili{e bQs(tq) bysou tisou{nomM. i/e sq pod%q&rM;nikQ svoimi tolika tou sqdyva[e. ]ko ne tqkmo ;l(ovy)kQ rastlyvati, i bysnovati. nq i wsli, i psi, i voli, pro;ee skoti oudavl]ti. i mnoga skrqbq i byda |65б| vq strany toi by[e w semq. sJi oubw vnEgda pribli/iti se tymq tylesi s(ve)t(a)go. by/a[e oubo wt%q& cr(q)kvi{a. dobygo[e /e vq vqsq wnou. i vsymq ou/asati se i sqmou{ati se /ivou{Jim(q) vq nEi tvorahM. ]ko/(e) kq sadov'nQmq vytvymq i vqlagali{} trqzanJemq i vqplEmq priplqze[e. by vidyti ;}do dryvnQEh%q& ;}desq pryslavnyi[e. abJe wt%q&lyta}{e bysove ;l(ovy)kq i pla;evny rQda}{e. wkr(q)stq strani toe wt%q&hoditi. kto /e podrobnou izr(e);etq, ili pisanJemq ska/etq bQv[ih%q& togda ;}desq i/e pa;e pyska mno/qstvom(q). mVra bo bl(a)gouhan'na isplqnq bQv[e. abJe tylo by vidyti sego prikosnovenJemq. bysnQi cylomoudrou}{e. slypJe zre{e. proka/enJe O;i{aemi, |66a| pogrqblEn'nQe ispravlEnQ. hromQe novohode{e. i wt%q&noudq prosto, vse vsakoe bolyzni prymenouemi.33 vq nih/e i nykQ mou/q vq vsyh%q& lytq, 8. na wdry by vq domou le/e, sq vqplEmq m(o)l][e i/e kq lewforou tekM{eE. na ;}dodyistqvnoe wno vqlagali{e. i/e vsemi pyvaemoe, sego ponysti. wni /e pa;e pouti jmahM se ne/e      Тек се одавде наставља текст у Х 321.

32 33

132

Зорица Витић

li wnogo poslou[ahou. pryziraem' /e pa;e, i pa;e bolyznovaa[e, i prynemaga[e s(e), ]ko/e }/e wt%q&r(e);enq bQs(tq). nikogo/(e) kq m(i)l(o)sr(q)dJ} privlykq. se i/e wt%q& domou jgo zdravou}{e vqzvra{q[e s(e) i cylomoudrM}{e, wt%q& i/e sq inymi na[%q&dq[Ji tymq naitJa bysov'skago. vqskory pones'[e sego sq wdromq, isto;nikou idyahM iscylenJa. i vqnEgda blizq bQt(i). |66б| izmyni se wdra abJe. i Edin(q) wt%q& poutq[qstvM}{Jih%q& bQs(tq). ih/e prydvarivq. kq s(ve)t(o)mou radostnimi slqzami pripadq. vsymq na nq zre{emq. skoro wt%q& zemlE vqsta i zdravq. gl(a)sq nykQi stra[nq i tresanJe34 oudomq svoim(q), vqstaniJemq ispMsti i vsi da[e slavou b(ogo)vi. sq inymi vidyv[e, i stra[noe se zrynJe. vysti /e po vsei wkr(q)stnyi vqsi wbqtek[i. by vidyti ]ko/e rykQ tekou{e bli/nQih%q& selq mno/qstva. i/e nedou/nQe svoe na wdryh%q& nose{e, zdravi. mogou{e. svoimi nogami hode{e, vq svoa wt%q&ho/dahou.

VII, 3. Градски епископ откупљује мошти Светога razoumno /e grad%q&skomou jp(i)skopou bQv[e. vqzqmq v'sq pri;qtq svoi sq kadili i svy{ami. kr(q)sti /e vq roukah%q& |67a| i s(ve)toe nose{e jV(ag)gelJe, vq vqsq prJido[e. ide/e cylqbnonosnoe by[e pr%y&p%o&dobnago tylo. i ]ko wt%q& znamenJa edinogo ;qsti radi p%o&dobnQe pryklon'no idyahou. donde/e pri[%q&dq[e sta[e ou wdra. sqtvor[e /(e) m(o)l(i)tvou prile/nM, wblobiza tylo. prqvye oubw jp(i)sk(o)pq. i tako pro;i po redM. i ;asi ne mali po/dav[e, vidy[e ;}desq bezd%q&nou pryd%q&le/e{}, i oudivi[e s(e). i slqzami wmaka}{e lica, g(ospod)i pom(i)loui zovyhM. i slava teby b(o/)e tvorei pryslavnaa ;}desa. ougo/dq[imi teby. po sih%q&/e prizva kq seby mnihQ jp(i)sk(o)pq. g(lago)la m(o)lqbo} kq nimq. m(o)l} se vamq bratJe darovati namq b(o)/(q)stv(q)noe se i zlata vqsakogo ;(q)stnyi[eE skrovi{e. i sqzdavq hramq m(o)l(i)tv(q)nJi. vq nEm(q) sJe polo/ou. vq pamet(q) va[M, i izbavlenJe moim(q) prygry[enJemq. |67б| i/e vq n(Q)n][nEm(q) /itJi. i za sJe darovanJe prJimyte wt%q& mene zlatikq, rä. ne mogu bo trqpyti takovQi biserq mnogocynqnq samo i wnamo wbhoditi1 ili svy{nii35 pod%q& spoudwm(q)36 kriti se. i zare sqstavl]ti bl%q&g%o&d%y&ti. wni /e ni krainim(q) slouhwm(q) r(e);en'naa vqshwtyv[e slQ[ati, prybQ[e pry;e{e se, i ne pJanwm(q) bQti g(lago)l}{em(q), a{e i zlata tisou{a wby{aetq talanti.

  sxtrAsanJe Х 321   svy{nikq Х 445, svy{nikou Х 321 36   spodwm%q& Х 321 34 35

Свети Петар Атонски



133

]ko/(e) oubo vlas(tq) imyE i simq popryti jp(i)sk(o)pq vqkoupy sq pro;imi s(ve){en'nnikQ. a{e ne sJe ho{et%q& vqzeti rek[e. wtidete wt%q&s%ou&dou tq{ema roukama. i povinMv[e s(e) bQ[e i pryklonEni. i r. vqzqm[e zlatik(q). i sq inymi nykoimi vidi. wtido[e kq vqsto;nyi strany. wvo oubw pr%y&p%o&dobnago li[enJa pla;}{e s(e). wvo /e koli;qstvomq zlata malo wt%q& pe;ali outy[enJe imou{e.

VII, 4. Ђавоље притужбе и покушај спаљивања моштију w[%q&dq|68a|[em' /e simq. se nykQi bysnoue se te;a[e sq vqplEmq neposto]n'nomq. i petra wt%q& voevodqskago ;ina naricae. nedovolno li ti bQs(tq) g(lago)lE, moego sqprybQvanJa i gorQ wt%q&gnati me. vq nEi/e sQ tq{anJe imyh(q) pryla{ati mnihi vq mirq ishoditi. nq i zde pri[qlq esi malago sego hote izgnati me /ili{a i poko]. n(Q)n] tvoe tvoe tylo wgnEpalno sqtvorou, vsemq zre{im(q) a{e ne wstavi[i me. by /e drq/e ;l(ovy)kq lam'badQ gore{e vq wbo} roukou. i ]ko tq;J} oustrqmi se sJi kq tylesi prinesti, bQs(tq) nykQi toutnq i [oumq bour'nq. i vq tq ;as(q), ]ko/(e) mlqnJi wgnqnaa wt%q&lyty wt%q& ;l(ovy)ka bysq. pla;evny po vqzd%ou&hou wbhode.

VII, 5. Полагање моштију у цркву proslaviv'[em(q) /e vsymq i w semq ;l(ovy)kol}bca g(ospod)a. vqz'mq tylo jp(i)sk(o)pq vqkoupy sq pri;tomq. vq ep(i)sk(o)pJ} vqzneso[e. |68б| i tou razli;nQih%q& nedougq razli;nom%q& prinesen'nom(q). izmynEnJe prJem[em(q). vq mnogocyn'nou} rakou von]mi sego vqlo/iv[em(q), vq cr(q)kovq prineso[e i vq trJi d(q)nJi i no{i slavoslovJa sqtvor[e, sice kq/do strahwm(q) i radostJ} rastvoreni. vq svo] wtido[e. da/e do n(Q)n] iscylenJa tou sqtvara}t se mnogaa. vq slavou prys(ve)tQe i edinosou{nQe troice. i ;qstq pr%y&p%o&dobnago w(tq)ca n(a)[ego.

VII, 6. Завршна поука sihq slQ[e{e bratJe i w(tq)ci. na skrQ/alyh(q) sr%q&dca 37 napi[imq, i sqbl}dem(q). i i/e pry/de nas(q) wt(q)cq beskvrqn'no /itJe. i malom(q) ;imq besplqtnoe, i beztylesnoe, svoimi d(ou)[ami vqwbra/a}{e, pla;im se i rQdaim(q).   изостављено , текст према Х 445, Грујић З-I-46; vxsy Х 321

37

134

Зорица Витић

lynos(tq) svo} vide{e. i kq vsakomou bl(a)gomou slaboe i nemo{noe. wni bw jdino} mira i sou{Jih%q& vq miry izmyn'[e s(e). ne k tomou w mir'skQh%q& i souetnQih%q& dylyh%q& i trMdyh%q& |69a| oupra/n]hou se. nq d(q)nq d(q)ne kq wgn} prJeml}{e wgnq i vqsho/denJi ]ko/(e) wb(o)/aemQi, dobroto} zrimQih%q& i /itJa wbilJe ]ko syni mimotykaahM. i mlqvi i pe;ali. i drougaa ]/e l}boste/atelE i l}bove{nici slastnaa imout(q), ]ko sponQ dobrodytelemq wt%q&vra{ahou se. jdinovidno ste/av[e /itJe i edinowbrazno. e/e nou/dno wbrytaemoe. i rytkQmi n(Q)n] vydomo, da ne rekou pry[%q&dq[eE. ne bw w pi{i pe;ahM . ne vq mek'hQih%q&38 krasovahou se. ili tylesnQi iskahM pokoii. ni ste/anJa /elaahM. i w ste/anJi i prostran'stvy ]ko/(e) mQ. nq vq bl(a)goouhanJe mVra te;ahM mQslqnago, i/e Es(tq) h(risto)s(q). /ivotq, i svyt(q). i wt%q& nEgo n(e)b(e)snou} prJemahou pi{} i outy[enJe. im'/e sQtos(tq) vqkou[q[Jimq nys(tq). i na str(a)sti i bysQ pobyditelnaa imout(q). |69б| vystq bw vsakq i/e b(o)goougodnago sego /itJa poslou[atelq. kakova svytilnika svytozarna i vsemirna, n(a)[a sJa b(o)/(q)stv(q)naa gora izn(e)se. i/e bdynJ} i bolyzni. i nagoty i al';qby. neprystannomM /e pla;} i vqkrM[enJ} sr%q&d%q&ca vq vsyh%q& lytyh%q&, %3. sebe vqdavq. vQ[q[Ji bQs(tq) i pomQ[lenei i str(a)stei i bysovq. i vq samoE dosti/e /elaemQh%q& poslydneE, sqvrq[en'noi g(lago)l} kq b(og)ou l}bve. i prqvoe i edinoe bl(a)/en'stvo. emou/e da sp%o&dobim' se i mQ dylwm(q), i/e sego /itJ} p%o&dobe{e s(e). i/e po b(o)zy starei[inqstvi oukra[aemi. da i podob'nQE jmou slavQ polou;im(q). wt%q& pr(i)snotekou{ago isto;nika sp(a)sa n(a)[ego. jmou/e p%o&dobaetq vsaka slava ;(q)stq i poklan]nJe. sq bezna;elnQim(q) w(tq)cemq. i /ivotvore{im(q) i v'sebl(a)gQimq d(ou)homq. n(Q)n] i pr(i)sno i vq vykQ vykwmq amin3 zneTZvnZl;nwKvzq (genadie domestigq)

  mek'kQih%q& Х 445, Грујић З-I-46, Х 321

38

Фреска Георгија Митрофановића, хиландарска трпезарија (1622)

ПРЕВОДИ НАЈСТАРИЈЕ СЛУЖБЕ И ЖИТИЈА СВЕТОГ ПЕТРА АТОНСКОГ

СЛУЖБА ПРЕПОДОБНОМ ПЕТРУ АТОНСКОМ Овога дана (12. јуни), [спомен је] преподобног оца нашег Петра Атонског Катизма, глас 1, подобан: Гроб твој, Спаситељу Пошто си покопао свако уздизање страсти умртвљењем плоти, свештени оче, после смрти си примио бесконачни живот; стога данас Христова црква празнује достојан дивљења спомен твој, украсу преподобних. Стихира, глас 8, подобан: О преславног чуда Познасмо те као имењака и правог следбеника божанственог Пет1 ра коме си, благочастиво поревновавши у вери, постао заједничар, преподобни; јер си јединога Доброг заволео, и Његове божанске заповести, оче, зажелео [да испуниш], украсивши душу врлинама; стога те поштујемо и славимо. Преподобни Петре, свебогати, пошто си задобио истинско трпљење и несаломиву наду и савршено смирење умиљењем душе, божанственог Духа био си храм, Његово сијање чисто примивши, а смртни те као другу светлост видеше због чистоте твога живљења. Преподобни оче, богонадахнути, много година скривен на земљи непојављивањем, Духом Светим постао си познат кроз знаке и чудеса; јер источивши благоухано миро, онима који те воле, показао си да у теби обитава сијање, светост и истинита благодат божанственог Духа.

  Химнограф пореди преподобног Петра са врховним апостолом Петром (прим.

1

прев).

140

Преводи Службе и Житија

Канон чији је акростих: Као другог Петра праведно те поштујем, блажени, Јосиф. Прва песма, глас 2, Опевајмо народи Другог пред нас, новог Петра, износи тебе Црква данас, који просвећујеш наше мисли божанственим твојим споменом, оче пребогати. Од блата страсти очистивши очи ума, преподобни, јасно си видео неизмерну доброту Христа Цара, Који те је прославио. Кад у теби просија тросунчаног божанства, незалазна светлост, преблажени, она те учини чистим сасудом за божанске дарове, оче богомудри.

Богородичан: Ради нас, од тебе, Дјево, у човека се из превелике доброте оденувши, од саборâ преподобних, који су Га заволели, јесте препрослављен.

Трећа песма, Утврди нас у Себи Умртвивши земаљске удове, преподобни, напорима по Богу,

Свети Петар Атонски



оживео си своју душу и задобио си вечни живот и светлост. Окупио си се, преблажени, са оним вишњим анђеоским хоровима, поживевши на земљи, пребивајући у исихији, и гледајући божанску лепоту. У горама сасвим скривен, од људских сусретања си се удаљио сав свој ум окриливши ка небеским красотама, веселећи се.

Богородичан: Знајући те као палату красну Неизрециве Суштине, Дјево, дужно те славимо, ми спасени породом твојим, Свенепорочна.

Четврта песма, Дошао си од Дјеве По горама и пећинама, мудри, пребивајући, божанско усхођење у срце положивши, исушио си свих страсти струјања божанском благодаћу. Демонске стреле и мреже, до краја си избегао покриван штитом вере, преподобни, и чуван страхом Господњим.

141

142

Преводи Службе и Житија

Гледајући зликовца баченог под твоје ноге, како је смешан, и како бесни, Петре свеславни, величање Господу узносимо.

Богородичан: Господ, Који се од тебе Госпође родио, Свенепорочна, све оне који су Га заволели, од преласника, који је светом завладао, избавио је и узвеличао.

Пета песма, Онај који дарује светлост На гори часних врлина, попевши се као Мојсије, преподобни, видео си Бога јасно, колико је могуће примити, и сва чула душе просветивши, веома си се прославио. Знаком божанским увек украшаван, мудри, остао си свакој страсти непричастан, Петре, и у бестрашће, као одежду, обукао си се преподобним животом. Много година су твоје мошти скриване, а јављају се на просвећење наше, точећи нам реке исцељења и миро благодати.

Свети Петар Атонски



Богородичан: Свештеним гласовима тебе, красоту Јакова, појемо, јер си телесно свету родила Светлост од Светлости, која просвећује сабор преподобних.

Шеста песма, У бездану падова Утврђен крепошћу духа сву непријатељску силу си понизио, и победник поставши, ка Христу овенчан си се узнео. Следбеник си постао врховног Петра, камена вере, преподобни, чије си звање имао, и веру преподобним животом обогатио. Подвигом божанским си се подвизавао, оче, и веру си исправну сачувао, стога теби припада венац доброг делања.

Богородичан: Бог се уселио у твоју утробу, и сву смртника суштину обожио, Чиста, и мноштво преподобних свештено привукао.

Седма песма, Златном иконом Чврстом одлуком, оче, на раме си крст узео, Распетом си последовао као монах освећени, сажижући страсти попут дрва, преблажени, вапијући: благословен си, Господе, Боже отаца наших.

143

144

Преводи Службе и Житија

Много година скриван, јавља те као тајну ризницу божански Логос, Петре преподобни, као јављено исцељење за све оне који задобише тајне греховне мрље, преподобни, а тебе као јављеног молитвеника стекоше они који су добре среће. Јавио си се као Христов тамјан стицањем врлина; миро изливаш најблагоуханије од часних моштију твојих, уливајући задивљеност свима који гледају, Петре, преподобни; и заударање страсти увек одгониш. Виче гласно о зноју многом и твојим напорима, пустиња ненастањена. У месту неприступачном на гори где као у божанској скривници анђеоски живећи – у телу, преподобни, живот си савршио.2

Богородичан: Красну и добру пронашавши те међу женама, Пресвета, прекрасно Слово усели се у пресвету утробу твоју, светима учинивши све хорове преподобних који зову: Благословен си, Боже, отаца наших.

  Ова пета строфа Канона не постоји у данашњој Служби посвећеној спомену преподобних Онуфрија и Петра, ни у грчким, ни у руским, односно српским минејима. 2



Свети Петар Атонски

Осма песма, У пећ огњену Блаженства божанственог уистину си се удостојио, Петре богомудри, добровољно поставши сиромах, и увек, мудри, плачући, и кротак будући, и зато си наследио земљу кротких. Имајући бодар ум, успавао си бунтовања страсти, и уснувши сном, којим су сада дужни да сви праведници усну, пребогати, јавио си се као неуснули молитвеник онима који те поштују. Подносећи зиму и студен победио си зиму демонâ потпуно их уништивши топлином духа; а телесне страсти умртвљујеш обасјањем бестрашћа. Гору Атонску настањујеш, Петре богомудри, као некада на Кармелској [гори] Тесвићанин Илија, у исихији Бога усрдно тражећи, ти који си достојан дивљења, и удостојио си се виђења Њега јер си преподобан.

145

146

Преводи Службе и Житија

Богородичан: Лењу имајући помисао, и душу сластима оптерећену, теби прибегавам, Богородице Чиста, вапијући ти: подигни ме, спаси ме, очајног и осуђеног.

Девета песма, Од Бога Бога Слова Крепошћу и силом Христос Бог те опаса и укрепи, да победиш лукавства демонâ, пребогати, јер си Га заволео од свег срца и душe. Тога ради, тебе вером и љубављу прослављамо. Јавио си се дому Господњем као маслина, богомудри, уљем твога зноја, умасти наша лица који савршавамо овај твој славни и божански празник, монахâ лепото и украсу преподобних. Твоје преславно тело је источило, свеславни Петре, благоухано и пријатно миро, испунивши вернике њиме; јер си се и за живота и по кончини показао благоухан ка Богу; зато те достојно прослављамо.

Свети Петар Атонски



Господа Бога нашега освећени сасуде, мученикâ, апостолâ, пророкâ и анђелâ сабеседниче, моли за све који те с вером на земљи поштују, да сви нађемо разрешење сагрешења.

Богородичан: Поштеди ме, Господе, поштеди, када ми будеш судио и немој ме осудити на огањ, немој ме изобличити ни гневом својим. Моли те Дјева, која Те је родила, Христе, и сабори анђелâ, и зборови преподобних.

147

Свети Петар Атонски, параклис Светог Георгија у манастиру Светог Павла (1552–1555)

ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА АТОНСКОГ I, 1. Увод Житија светих и њихов богоугодни живот писано изложити – и ради користи и истог тог ревновања потомцима предати – добро је и веома корисно, и богоугодно [дело]. Јер и онима који слушају не мала добит бива од тога, а писцу награда зарад користи оних који слушају. Зато и ја, очевој се повиновавши заповести – која наређује да житије буде записано преблаженог оца нашег Петра, који је на Атонској гори анђеоски живот проводио и тако рећи бестелесно поживео – праведно расудих да започнем од чуда триблаженог оца нашег Николe које се [Петру] случило и тако, по редоследу и последовању, остали део [Петровог живота] подробно изложим. А ово чудо овако се збило.

I, 2. Утамничење у Самари Као што велики наш отац, епископ Методије Патарски,1 сам написа: „Неки монаси”, каже, „од најбољих, који се у свему старају да Богу угоде, и заједно са осталим добрим [делима] држе се истине, о овом ми чуду, које се недавно збило од [стране] Николе свеблаженог, исприпове  Свештеномученик Методије, епископ патарски, познат и као Методије Патарски и Методије Олимпијски (око 260–311 или 312) ранохришћански је светитељ и епископ града Патаре у Ликији. Међутим, према Лејку (Lake 1909: 16), хагиограф је највероватније помешао име аутора Похвалног слова светом Николи, патријарха цариградског Методија, који је такорећи био светитељев савременик, са Методијем из Патаре, који је живео у IV веку. О томе више Виноградов 2007: 82–91. 1

150

Преводи Службе и Житија

даше. Петар, казују, блаженог спомена, који беше монах из [војничког реда] схоларијâ ,2 на овај начин се у иночком животу утврдио”. Будући да он бејаше у петој схоли3 и са разним војним јединицама беше отпослан у Сирију, у рат, догоди се, како се често дешава људима, да се варвари учинише јачим, а да се Ромеји дадоше у бег и од њих [варвара] бејаху ухваћени као плен, а са њима и овај Петар беше заробљен, и у [место] које се зове Самара отпослат (ово је арапска тврђава веома утврђена и многољудна). И беше предан њиховом војсковођи у рату као ратни плен. А када га тај злочастиви посади у државну тамницу, и ноге му у тешке гвоздене окове стави, [Петар] поставши најблагоразумнији испитивач својих [поступака], разумеде, дакле, да због њих беше предан у ропство као заробљеник јер много пута Богу обећаваше да ће постати монах и да ће се одрећи светских ствари, а спровођење тога у дело одлагаше. Плачући, јадикујући, негодујући, и себе најтеже оптуживаше [сматрајући] да по правди страда и с благодарношћу подношаше све што се [са њим] збивало.

I, 3. Прва молитва Светом Николи Зато што он дуго времена провођаше у заточеништву, и ниједну могућност за спасење не провиђајући – будући да му од раније беху добро позната чуда Светог Николе, и стекавши навику да га [Николу] много пута у несрећама за помоћника призива – због те навике осмеливши се рече: „Свети Никола, ја знам да сам недостојан сваког спасења; много сам пута обећавао Богу да ћу се замонашити и, не извршивши оно на шта се заветовах Створитељу, праведно је што ове мрачне тамнице допадох. Због тога, дакле, Њему молбу за избављење не усуђујем се учинити, а теби, који обично терет оних који су у невољама носиш, и савијаш се да чујеш молбе жалосних, са смелошћу прибегавам, и тебе за посредника и узданицу стављам пред Њим. Јер, ако преко тебе, Његовом сагласношћу,   Схоларији су одреди састављени од страних плаћеника који су носили у уху једну алку. Вероватно је данашњи назив за минђуше у савременом грчком језику настао по аналогији са називом тих одреда: σχολάριοι > σκουλάρι > σκουλαρίκι. Састављач Vitae demoticae преподобног Петра није разумео значење ове речи па је војнички ред схоларијâ превео као „тумачи Светог Писма” (Виноградов 2007: 150). Словенски преводилац правилно преводи израз ἀπὸ σχολαρίων – wt%q& voevodqska sana. 3   Σχολή – јединица византијске војске која је имала око 500 војника. 2

Свети Петар Атонски



151

ових окова будем ослобођен, нипошто нећу остати у светском метежу, нити ћу у својој отаџбини живети, већ ћу кренути у Рим, и постригавши се [у монаха] у главном делу храма4 врховног апостола Петра, инок уместо мирјанина показавши се, тако провешћу све време свога живота и стараћу се да свим својим силама благоугодим Богу”. Ово, дакле, и више од тога, говорећи и истовремено себе посту и молитвама предајући, седам дана остаде без хране. А пред крај седмице јави му се брзи помоћник онима који га призивају, топли заступник велики Никола, и рече му: „И молбу твоју, брате Петре, чух и уздисање срца твога услиших и благосрдног и човекољубивог Бога за тебе умолих. Но, зато што ти одоцни у испуњавању својих заповести, знај, брате, Он неће да те ослободи окова, боље од нас промишљајући о твом спасењу. Јер Његова је заповест ’иштите, и даће вам се; куцајте и отвориће вам се’.5 Стога се немојмо уморити да умољавамо његову доброту и човекољубље, а то што Он зна да је на корист, то ће обавезно устројити и за нас”. Рекавши то и заповедивши му да буде трпељив, Свети Никола га охрабри да окуси храну, и оде од њега.

I, 4. Друга молитва Светом Николи Тад Петар узе храну, а затим се поново мољењу и посту предаде, и по други пут му се јави Свети Никола, тужног погледа, молећи се уистину за њега, али не услишаван [од Бога], и говораше му тихим и кротким гласом: „Ја, брате, поверуј, не престадох за тебе да Божју доброту и човекољубље принуђујем, али не знам којим судовима или којим промислом се ваше избављење одлаже. Али обичај има Многомилостиви да ради наше ползе одлагање твори, да не примимо брзо и пренебрегнемо лако благодат. А можда Он жели да се и други, који су му угодили, за тебе помоле. А показаћу ти ка Њему молитвеника најдостојнијег. Узмимо га, дакле, обојица за заступника, само за истините ствари, и знам да ће се Бог сагласити да нам испуни молбе за спасење”. Овај [Петар] му рече:   Σηκός је централна просторија античког храма где је постављана статута бога, односно богиње; у хришћанској епохи то је био назив за гробницу, заправо гробно место знаменитог човека, јунака. Словенски преводилац вероватно познаје оба ова значења и зато је одабрао да употреби ово друго, grobq, јер је у том храму заиста и сахрањен апостол Петар. 5   Мт 7, 7. 4

152

Преводи Службе и Житија

„А ко може, свети владико, боље од тебе умилостивити Бога, јер твојим заступништвом и заштитом васцели свет се спасава?”. Претекавши га, велики Никола рече: „Знаш ли Симеона праведног, који на руке Господа четрдесетодневнога прими и у цркву унесе?”. „Знам”, казује, „светитељу Божји, није ми непознат тај муж, у Светом Јеванђељу записано је о њему.” А најчовекољубивији Никола на то каза: „Њега обојица ћемо на заступништво покренути, јер може [испунити молбе], будући да пред троном Владике заједно са Претечом и Богородицом увек предстоји, а да наш у сваком случају безизлаз благопријатан исход добије”. А пошто све то рече, Свети Никола невидљив постаде.

I, 5. Молитва Светом Симеону и бекство из тамнице А пошто се овај муж пробуди, поново се молбама и постовима предаде, и заступништво Николе призивати не престајаше. А овај, погледавши овде светитељево састрадање, како молитељу желећи да помогне и да му молби испуни циљ, не олењи се да у томе помоћника у молитви узме и Симеона, најправеднијег. Заједно са њим ставши при трећем јављању откривења, када се и разрешење од тугâ њему дарова. „Имај храбрости”, рече, „брате Петре, и велику своју малодушност одбаци, заједничком посреднику и самолитвенику Симеону прозбе повери.” Кад овај [Петар] подиже своје очи и великог Симеона угледа, сав престрављен беше пред виђењем. А праведни Симеон стаде пред њим златну патерицу држећи [у руци], у ефуд, кидар и плашт6 одевен, овим се к њему обрати речима: „Ти ли си тај који брата Николу узнемираваш и непрестано се молиш да те избави од несреће која те окружила, и од ове тамнице, и од ових гвоздених окова?”. А овај [Петар] чим уста своја отвори рече: „Да, светитељу Божји, ја сам јадни, који њега за узданицу и твоју светост за посредника и молитвеника пред Богом стављам”. „А да ли ћеш сачувати”, говори [светитељ], ,,од сада тврдо оно што си Њему обећао: монах да постанеш и у врлинама да поживиш чим будеш одавде избављен?” „Да”, одговоривши каза одмах молилац. А праведни Симеон: „Зато што”, рече, „пребивању у ономе што си обећао нас увераваш, изађи без препрека одавде, и куда хоћеш иди, јер ниједна од осталих помињаних препрекâ да те спречи или задржи неће моћи”. Кад Петар ноге железом оковане   Делови одежде старозаветног првосвештеника.

6

Свети Петар Атонски



153

показа, Свети Симеон испружи патерицу [коју држаше] у руци, и окова се дотакнувши, као што се топи восак од лица огња,7 тако истопивши их одједном, потпуно их уништи. Затим изађе из тамнице праведни Симеон, а следоваше за њим Петар заједно са Николом богоблаженим, и обретнуше се на путу ван града. И пошто [Свети Симеон] објасни Петру да није сан то што види (јер он сам помишљаше да сања због чудноватости догађаја), великом Николи рече на крају да се постара о њему [Петру], а сам ишчезе испред њихових очију. И оста сам човек заједно са стараоцем свога спасења, Николом, следећи га и ослањајући се на њега. А велики Николај нареди му да узме нешто за храну. Када му је [Петар] рекао да нема ништа за јело, искрени слуга Господа, Никола, заповеди му да одсад па надаље има храбрости, да уђе у један од вртова који су били у близини, и да одатле све што пожели од воћа узме. И чим то би и Петар узе мало хране, не преста велики Никола да га руководи, и до Романије8 неповређеног га доведе.

II, 1. Пут у Рим Пошто на грчку земљу9 дође муж, светитељ одмах од њега оде, ово му само рекавши: „Време ти је, брате Петре, обећања да испуниш веома брзо, а уколико не, поново ћеш у Самару бити одведен као заробљеник”. Овај одмах, с једне стране, бојећи се казне од првог одлагања, а с друге стране размишљајући како да послуша светитеља, ни у свој дом не оде, нити се својима нити се познаницима показа, да не би од њих ревност ослабила, брзо колико могаше ка Риму иђаше да испуни Господу обећања и исповедања, које изрекоше уста његова.

  Пс 67,3.   Романија, то јест Византијска царевина. А. Риго указује да израз εἰς Ῥωμανίαν није својствен за византијске ауторе, али је зато пронашао доста паралела у хагиографским текстовима пореклом из Палестине (Виноградов 2007: 154). Средњовековни преводилац преводи овај термин на следећи начин: vq gr(q);qskM} zeml} privede. 9   У тексту оригинала стоји: τῆς Γραικῶν ἐπέβη γῆς, а словенски преводилац такође преводи тим речима: vx grq;qsk\A zemlA pryide. 7 8

154

Преводи Службе и Житија

II, 2. Свети Никола и папа Погледајте овде, љубљени моји православци, свеблаженог Николе изванредно старање – како он као отац чедољубив и милостив, или као васпитач и најбољи сапутник [Петру] који му беше поверовао – како с овим путоваше, пратећи га, пред њим иђаше, уклањајући препреке.10 Укрепљујући га и старајући се да у свему има добро путовање, не одступаше од њега све док га не одведе Богу, како је и замислио. Чим се човек тад Риму приближи, а будући да не познаваше место, и сам беше непознат, епископу Римске цркве велики Никола њега откри и представи.11 Ставши у току ноћи испред папе, овог мужа [Петра] за руку држећи, њега епископу у сну показиваше и по редоследу казиваше како га из Самаре избави, и како је овај [Петар] дао обећање да у главном делу храма врховног апостола Петра прими [монашки] постриг. Саопштивши му одмах и човеково име – да се зове Петар, рече папи да похита у цркву и да што пре обећање [овога Петра] изврши.

II, 3. Петар у цркви Светог Петра у Риму. Разговор са папом Када се папа пробуди, и кад у светилиште Врховног [апостола] оде, беше недеља. Све около посматраше, загледајући се у лица свих које среташе, да би показаног њему у сну угледао и распознао. И тако у много окупљеном народу угледа човека где између других [људи] стоји. Знацима једном или двапут њега позва, но кад виде да овај није послушао, по имену њега покуша да позове: „Петре”, казујући, „који си дошао из грчке земље, зар ти ниси тај кога велики Никола из Самаре од окова и тамнице избави?” Кад овај [Петар] признаде да је тај, и задиви се невероватношћу тога што је чуо,12 папа му одговори. „Никако се не чуди, брате Петре”, говорио је, „што сам те по имену позвао, мада те никада нисам видео. Јер, чувени и велики Никола ноћу стаде код мене и све ми о

10   Средњовековни преводилац овде буквално преноси грчку реченицу: προέτρεχε, τὰ ἔμπροσθεν προωμάλιζε – pryd%q&te;a[e prydn] ougla/dae. 11   Грчки оригинал ὁ μέγας αὐτὸν κατάδηλον καὶ ἐμφανῆ παρίστησι Νικόλαος у преводу гласи: velikQ t(o)go skazana, i ]vlen'na pryd%q&stavi nikolae. 12   Словенски преводилац је то овако срочио: pryslavnomM oudivlq se vidynJ}.

Свети Петар Атонски



155

теби откри: да си дошао да примиш постриг и да обећања своја Господу испуниш.”

III, 1. Одлазак из Рима Папа ово рекавши и мужа постригавши, Богу њега, како и [беше Петар] обећао, посвети.13 Проведе с њиме не мало времена, тај уистину Божији човек [Петар] поучаван од стране овога [Папе] све у вези са спасењем душе и што је корисно, и удаљи се у миру из Рима. А његова светост, Папа, рече му: „Иди, чедо, Господ ће бити с тобом, и Он ће управити пут твој, укрепљујући те у сваком добром делу чувајући те од демонских лукавстава”. Павши блажени Петар на ноге Папи, говораше му: „Буди ми здраво,14 часни оче, буди ми здраво, учениче Христов, и буди послушан гаранту и избавитељу моме, Светом Николи”. И загрли га и даде целив њему и свом клиру и изађе из града, молећи се Богу да од добре намере не одустане. И нашавши брод, уђе у њега и исплови.

III, 2. Путовање и чудо исцељења Беше повољан ветар, и пловећи доста дана, стигоше у једно место. Пошто усидрише брод, морнари изађоше да испеку хлебове. Отишавши до неке кућице, нађоше да су сви у њој болесни. Кад испекоше хлебове, седоше да једу, рекавши једном од њих [болесних]: „Узми топли хлеб и однеси га капетану и нашем ави”. Кад чу господар куће о ави, рече морнарима: „Господо моја, нека дође отац, и нека благослови и мене и сина мога, јер се смрти приближисмо. Као што видите, у злу болест западосмо”. Кад они то чуше, отидоше и обавестише аву. Одевен у крајње смирење и не желећи да себе истиче, не хтеде да крене са њима. Ипак, сазнавши да су они пред самим вратима смрти, тужан и смркнут са њима пође на пут. Када се они приближише вратима куће, и кад отац „здраво” домаћину рече, овај одмах као из најдубљег сна дође себи. Подиже се болесник с постеље и павши на ноге преподобног, њих са сузама цели  Овде се завршава текст код Методија Цариградског (Виноградов 2007: 155).   У тексту Житија на грчком језику изрази Σώζου, σώζου, буквално спасавај се, спасавај, у средњовековној епохи одговарао је поздраву „буди ми здраво”, „нека Бог буде с тобом ”. Словенски преводилац ипак преводи речима sp(a)si se, sp(a)si se. 13 14

156

Преводи Службе и Житија

ваше. Уста крепак и здрав, преславно добивши исцељење. Узе за руку преподобнога, и обиђе све болесничке кревете. И док свети чињаше знак Христа, одмах се исцељиваху они које је болест држала. Исцеливши пак све који су били у дому болесни, [Петар] се одмах врати на брод. А морнари обавестише капетана о свему што се с њим догодило, и прославиши Бога, падоше и поклонише се Петру. А домаћин, коме се исцелише сви укућани, узевши хлеб, вино и уље, дође на брод, у својим рукама то носећи. А велики наш отац Петар, усрђе његово прими, али да прими поколоне не сагласи се. Домаћин паде ка ногама његовим заједно са свима који с њим дођоше и плакаху заједно горко, говорећи: „Слуго искрени Христов, ако овај мали благослов из наших руку не примиш, ни ми се нећемо вратити својој кући”. Једва се повинова томе отац, јер га сви на броду умољаваху за то, те прихвати да то прими. И радујући се вратише се својој кући благодарећи Богу и његовом слуги.

III, 3. Богородичино јављање и откривање Атоса Пошто се то тако догоди да Господ прослави у свему свога слугу, морнари одатле кренуше на даљи пут. Беше храна блаженом оцу на броду, од вечери до вечери, унца хлеба, а пиће морска вода, један мали крчаг. И пловећи доста дана, и у неко мирно место усидришиви се, кратко се предавши сну богоносни Петар угледа Свенепорочну Богородицу која се, у неком ван сваке мере сијању, јави са Светим Николом, који јој са снебивањем и са страхом и уздржаношћу приђе и с умољавањем обрати: „Владичице свега и Госпођо, пошто си хтела да овог свог слугу од ужасног оног заточеништва ослободиш, умољена буди да му покажеш место на којем ће остатак свог живота провести, чинећи оно што је угодно Богу”. И окренувши се к њему, Богородица му рече: „На Атонској гори, коју замоливши примих у удео од мог сина и Бога, наћи ће спокојство они који се удаљавају од светске пометње да би духовни подвиг, сходно снази, узели на себе, и они који моје име призивају у истини и вери и љубављу душе,15 како би овај садашњи живот без светских брига провели и наследили онај будући кроз богоугодна дела. Веома се овоме радујем и   Хагиограф описује начин на који Светогорци треба да призивају име Богородице: ἀληθείᾳ καὶ πίστει καὶ διαθέσει ψυχῆς (у истини, вери и добром настројењу душе), у словенском преводу: istino}, i vyro} i l}bovJ} d(ou)[e. 15



Свети Петар Атонски

157

веома се дух мој томе весели, јер знам веома добро да ће се [Света Гора] једног дана чином иночким испунити од краја до краја. А милост сина мога и Бога неће се удаљити у све векове од оних који се држе спасоносне заповести [Његове]. И распространићу их на југ и север наречене горе, и освојиће је од мора до мора, и њихово име по свој васељени славним учинићу, а оне који се на њој подвизавају заштитићу”. Али, погледај ти коме је допала ова повест, на крајње човекољубље Владике, на састрадање слуге и љубав према подобном њему слуги, и старање и заштиту Владичице према молиоцу. Размисли и о најчистијој вери преподобног Петра, који све препреке победи и обећање Господу испуни. Пошто се блажени пробуди, још увек живо имајући виђење, заблагодари Богу, и пречистој Његовој мајци, и великом оцу Николи. Беше то око трећега часа и ветар добар добише. И кретоше на пут радујући се.

III, 4. Долазак на Свету Гору Кад се већ приближише обали Свете Горе, брод изненада стаде, иако је ветар још дувао и једра пунио. И морнари бејаху у недоумици говорећи један другоме: „Какав је знак ово, и каква је ово необичност досад невиђена, јер на толикој пучини, уз повољан ветар, брод стаде без наде да се путовање даље настави?” Док они тако у недоумици бејаху, светитељ веома уздахну и рече им: „Чеда, реците мени који желим да сазнам – јер можда ваше недоумице могу бити разрешитељ – који је назив овог места?” Они рекоше: „То је Света Гора, часни оче, која у давнини Атон назив доби ”. А он им каза: „Дакле, због мене знак овај би данас, и ако ме на овом месту не оставите, даље нећете моћи да наставите ”. А они, сузама обливени, једра спустише и копну се приближише, и њега с плачем и ридањем изнесоше и оставише ту, говорећи му: „Великог се покрова и помоћи лишисмо данас, јер си се ти од нас одвојио”. А светитељ њима: „Што тако плачете и кидате се, чеда, због мене сваким грехом испуњеним?” Бог човекољубиви, Који је свуда присутан и све испуњава, Он сам ће и вама сапутник бити и у сваком добром делу ће вас сачувати, а мени ће руку помоћи пружити да започнем богољубив живот”. Ово рекавши, и у Господу им давши целив три пута, он сиђе с брода, часним крстом га закрсти, и заједно с тим каза им: „Идите, браћо, у миру. Нека Господ буде са вама”. И отпусти их уз благослов Божји.

158

Преводи Службе и Житија

IV, 1. Петрова пећина на Атосу Од оне обале, уз стрми и непроходан пут, уз доста зноја и напора, он стиже до неке висоравни с добром климом, и пошто се мало одмори од напора, поново поче да се пење, тражећи место свог спокоја. И пошто многе јаруге, клисуре и брежуљке прође, наиђе на веома мрачну пећину, окружену густим дрвећем,16 у којој беше толика скупина змијâ и разних ситних гмизаваца,17 да је и број звезда небеских и песка морског превазилазила. Заједно с њима гнежђаше се [ту] и мноштво демонâ, који ставише светитеља на небројена искушења, која се ни речима не могу исприповедати, а ни ушима чути. Пошто посече нешто од оног растињâ које покриваше улаз богомсаздане пећине, настани се у њој благодарећи Господу, даноноћно се исповедајући18 и молитве топло узносећи.

IV, 2. Први демонски напад Ни два дана светититељ не проведе тамо, а његово трпљење и смелост не могаше поднети онај који увек завиди добру, сатана. И окупивши сву своју војску са стрелама и луковима, уђе и сам у ону пећину где блажени провођаше подвиг мученички страдајући. Остали [демони] огромно камење, тобож споља ваљаху, вриштећи и урличући на њега, тако да гледајући и слушајући то светитељ рече: „Свакако ми је дошао крај и нећу се више убрајати у живе”. Њихов предводник беше у пећини, а остала његова војска држаше лукове и стреле. Изгледало је да ће их на светога с убилачком намером одапети. А он, вишњом благодаћу сачуван неповређеним, сам себи говораше: „Изаћи ћу из пећине, видећу какво је ово лудило и ко се то окупио”. И изишавши угледа духове зла како испред пећине стоје и како се с неподношљивим крицима, великом буком и страшним изразом лица на њега устремљују. И [Петар] поглед свој 16   Интересантно је да словенски преводилац подробно описује врсту дрвећа, односно жбуња којим је пећина била окружена: ObraslM /e kMpinJemx, i hrastJemq wt%q& v%q&s%ou&dM. 17   У тексту на старословенском језику проналазимо реч gadx која прецизно преноси грчку реч ρπετά, θηρία дакле животиње које гамижу (у већини случајева нечисте, мрске), Старославянский словарь 1994: 167. 18   Ἐξομολογούμενος, који се исповеда, што подразумева узношење свакодневне молитве Господу прво уз славословље, затим исповедање грехова и благодарење.



Свети Петар Атонски

159

к небу устремивши, поче у помоћ призивати Богородицу овим речима: „Пресвета Богородице, помози слуги своме”. И чим противници чуше нама мило и најжељеније име Богородице, одмах нестадоше. Светитељ поново започе подвиге. Ушавши у пећину, и изговараше молитве снажним вапајем: „Господе Исусе Христе, Боже мој, немој ме напустити”. И извесно време нису се чули демонски гласови.

IV, 3. Други демонски напад Прође тако педесет дана. Узевши поново пређашње обличје, ти несрећници се против њега наоружаваху и, покренувши све отровнице и све звери које беху у планини, са њима кренуше у пећину. И ти злочесници примораваху неке од ових [животиња] да овамо-онамо трче, а друге да разјапљеним чељустима покушавају праведника живог прогутати. А остале да пузе и пиште и злокобно гледају. Али [Петар] и њих поново, немоћне и слабе, знаком крста и призивањем Божјег имена и Матере која Га је пречисто родила, све натера у бекство.

IV. 4. Трећи демонски напад Кад се испуни година дана – а велики отац наш Петар се подвизаваше у безмолвију, према снази својој уништавајући непријатељско узношење и лукавства – зли демон учини страшним и неподношљивим очево безмолвије. И гле, шта му спрема. Преобразивши се у једног од Петрових кућних слугу, трком дошавши до пећине, бестидно га загрли. Пошто седе – претварајући се да га воли, онај који је мржњом препуњен – поче плакати и овако говорити: „Чусмо, господару наш, како си у рату био заробљен и у Самару одведен, и бачен био у ону ужасну и мрачну тамницу; и како те Бог изведе, молитвама свеблаженог оца нашег Николе, и из оне тврђаве слободна [од окова] и у Ромејску земљу поврати. Зато и сви у дому твоме – заједно са мном коме срце уистину веома гори [од љубави] – због [невиђања] лица твога и твога одсуства, плачу неутешно. Многе смо градове и велики број места прошли, али нисмо жељено могли постићи: да љубљено нам лице твоје угледамо. И недоумицом обузети, сузама и молбама, великог призивасмо Николу молећи Га: ’О најмилији, откриј нам, ма где да је, то скривено благо’. И не презре нашу недо-

160

Преводи Службе и Житија

стојност, онај који је у свему брзопослушан, већ веома брзо објавивши, откри све везано за тебе. Стога сада, господару мој, чуј ме, и кренимо у наш дом (знаш и сам како је леп и красан) да сви угледају њима драго твоје лице, и од нас обојице прослављен буде Бог, Који се увек слави. А за безмолвије се немој бринути, јер и тамо има много и манастира и молчалница, у којима ћеш сав свој живот у исихији проживети. Али и сам праведно ми реци. Чиме се, од ова два, Богу већма служи:19 одласком из света, отшелништвом и безмолвијем и пребивањем у тим пукотинама стенâ и кланцима, у којима себи самом, а чак ни самом себи, нећеш бити од користи, или пак поучавањем људи и руковођењем и њиховим повратком Богу из обмане? Ја сâм мислим да обраћање једне душе с пута њене обмане, подвиге многих пустињакâ превазилази. А сведок ми је у томе Онај Који говори: ’Ко обрати недостојног у достојног, биће као уста моја’.20 А многи су у нашем месту многобројним страстима вечно прелашћени, и очигледно потребују, поред Бога, некога ко би им помогао. Премнога ће теби бити убројана плата, ако прелашћене, вративши се [у свет], повратиш Богу. Дакле, шта ће бити? Зашто се одвраћаш од путовања са слугом који те свим срцем воли?”. Док демон са сузама ово изговараше и много тога другог, потресе се и светитељ и, сузама квасећи лице, говораше ономе: „На место ово нити ме анђео нити ме човек доведе, него сам Бог, и пречиста Његова мајка, Богородица, па без њиховог се знања и подстрека одавде нећу удаљити. На други начин не одлазим”. Чим зачу демон име Богородице, одмах ишчезе. А светитељ се зачуди лукавству демона и учинивши у Христу запечаћење, поново се предаде безмолвију.

IV, 5. Четврти демонски напад Потом се предаде посту и уздржању многом. Пребивајући у непрестаним молитвама, савршено достиже смирење и меру љубави чисте и ума чистоту. Зато свелукави веома снажно негодоваше, трудећи се да му ослаби снагу, и да га одвуче од стремљења ка бољем. И пошто прође седам година, преобразивши се у анђела светлости, држећи голи мач у руци, стаде близу отвора пећине и позвавши га по имену рече: „Петре,   koe wt%q& Obo}, pa;e b(og) l}bitq.   Јер 15, 19.

19 20



Свети Петар Атонски

161

слуго Христов, изађи и казаћу ти речи добре”. А светитељ упита: „А ко си ти, који ми обећаваш да ћеш ми речи корисне рећи?” А демон ће: „Ја сам архистратиг Господа и послат сам теби. Буди крепак и мужаствен, и радуј се и весели, јер су божански престо и венци неувенљиви уготовљени за тебе. Сада, дакле, ово место остави и иди у свет ради укрепљења и на корист многих. Зато Господ Бог исуши источник воде у твојој близини, како би од жеђи угинуле звери и животињице које су те нападале”. А, заправо, онај премудри у злу беше послао неког демона да спречава и задржава ток воде. То чувши, светитељ рече смирено: „Ко сам ја, пас, да анђео Господа дође мени?”. А демон: „Не чуди се, јер си ти у овим временима победио и Мојсија и Илију и Данила, и велики си се назвао на небесима због твог савршеног трпљења: Илију си превазишао у посту, Данила по животињама и зверима, Јова – у трпљењу. Сада пак уставши, погледај на оскудност воде, и брзо изашавши одавде иди у манастире који су у свету. И тамо ћу бити с тобом, и спашћу многе преко тебе, како говори Господ Сведржитељ”. А светитељ: „Знај, ако не дође она која ми у свему помаже, Богородица, и брзи у невољама помоћник Никола, одавде не одлазим”. Како чу име Богородице, одмах с очију светитеља ишчезе демон. И чим светитељ разумеде лукавства демона и његову у свему немоћ, помоли се Богу говорећи овако: „Господе Исусе Христе, Боже мој, непријатељ ричући ходи тражећи да ме прогута. Но ти својом крепком руком чувај мене, слугу свога. Зато ти и благодарим, јер ме ниси оставио”.

IV, 6. Јављање Богородице и дар мaне небеске То рече и предаде се тиховању. Те ноћи усну, како је имао обичај, на кратко. И јави му се брза помоћница хришћанâ, човекољубива Богородица, заједно са великим Николом, говорећи му: „Одсад се немој бојати јер је Бог с тобом и, неоспорно, сутра ће бити послат анђео да ти доноси храну небеску. Наређено му је да следећих четрдесет дана од сада теби доноси мaну као храну”. То рекавши и дајући му поздрав мира, отидоше. А он паде и поклони се месту где њихове ноге стајаху. А сутрадан дође анђео одозго носећи небеску храну. И давши му мaну, као што је Богородица обећала, оде од њега.

162

Преводи Службе и Житија

IV, 7. Последње педесет и три године Петровог живота Заблагодаривши Богу и Његовој мајци, предаде се безмолвију у самоћи и узносећи Господу молитве у току педесет и три године, престаше чести напади демона, Божјом помоћи и дејством анђела његових. За време свих тих година није виђао ниједно људско биће, није имао другу храну осим мане, ни одеће, ни крова, нити било шта друго од оног што је потребно људском роду. Само је небо имао као кров и земљу за вазљубљену постељу. Тако се одмараше блажени: жегом паљен, смрзавајући се на ветру и снегу. И све ово је трпео изнад људских снага, ради будуће плате.

V, 1. Светога открива један ловац Када је, дакле, Господ зажелео да га објави људима, овим промислом учини да се то на овај начин догоди. Неки ловац, лук свој и тоболац узевши, изађе да лови по гори. Прође многе честаре, дубоке клисуре с провалијама и шумовите планинске падине и дође на оно место где светитељ, живећи анђеоским животом куповаше небеско благо.21 И гле, један огроман јелен изађе из шуме, која беше близу пећине, скачући испред ловца. Видевши ловац да је јелен огроман и веома красан, све остало остави и иђаше за њим током целог дана. Јелен, као неким промислом вођен, дође и стаде изнад пећине. По трагу његовом иђаше ловац, размишљајући на који ће начин стићи животињу. А кад погледа на десну страну, појави му се муж веома дуге браде и косе која се спуштала све до појаса, а остали део његовог тела беше потпуно обнажен. Њега угледавши и чудним призором зачуђен, веома се уплаши и лов остави. Одступајући уназад поче бежати колико га ноге ношаху. Видевши да се спрема у бекство, рече му блажени громким гласом: „Чега се плашиш? Зашто се узнемираваш? Што бежиш од мене, брате? И ја сам човек као и ти, а не демонско привиђење, како си помислио. Дођи овде код мене и рећи ћу ти све о себи, јер те је због тога Господ послао”. Испуњен страхом и чуђењем великим, ловац се врати и отац га целива и охрабри. По редоследу и последовању исприча мужу [ловцу] све што му се догодило: о утамничењу у Самари, избављењу од великог оца Николе; и на који се   Уп. Мк 6, 20.

21



Свети Петар Атонски

163

начин настани у планини и како је од стране демонâ на разне начине нападан и како је храњен од анђела, и како му је Господ дао ману, и како му само та храна довољна беше педесет и три године; и просто, сав живот свој детаљно исприповеда том мужу.

V, 2. Ловчева реакција Задививши се он изговореним речима, оставши на месту укопан, каза светитељу: „Сад познадох да ме је Господ посетио и показао ми, оче, тебе, Његовог скривеног слугу. И ја ћу зато од сада бити с тобом, слуго Божији, и с тобом подносићу спасоносно подвизавање”. А овај му одговори: „Неће тако бити, чедо, него прво иди у свој дом и део очевог наслеђа, који је теби припао, подај потребитима. Уздржавај се од вина, меса, сира и уља, а пре свега од своје жене, и приљежно се бави молитвама и на себе пази с душом скрушеном целу годину дана. А на крају те године дођи код мене и шта ми Господ Бог открије, то ће и бити”. То прозборивши и као залог давши ловцу свој благослов, посла га дому његовом рекавши: „Иди у миру, чедо, али тајну чувај, јер благо које се открије, плен лак постаје крадљивцима”.

V, 3. Ловац проналази Петрове мошти А ловац, отишавши [одатле], ту годину дана проведе како му рече светитељ. И пошто испуни заповеђено, поведе са собом два монаха и свог брата и упутише се заједно. Пронађоше бродић и за кратко време усидрише се на обали и кренувши жељно, попеше се до пећине. И погледај, љубљени мој, Божију неизрециву промисао! Јер ловац, трчећи испред свих, ревношћу веома топлом покретан, нађе да је блажени преминуо, с рукама крстообразно положеним и очима благообразно затвореним, и да његово тело побожно и достојанствено лежи на земљи. Видевши да светитељ тако лежи, од жалости као да поста ужаснут, рукама удараше лице и паде на земљу ридајући, плачући и кукајући. А мало после тога ту стигоше и монаси, који с њим бејаху дошли. И када им ловац о поучавању и саветима и заповести светитељевој, и о његовом животу, са сузама исприча, заплакаше и они горко, јер су се лишили његовог присуства и благослова.

164

Преводи Службе и Житија

V, 4. Ђаво и ловчев брат А брат овог ловца нечистим духом беше обузет. И чим се приближи и додирну мошти, могли су видети најстрашнији призор: честа трзања кидала су његово тело, очи његове беху крваве и окреташе се наопако, а уста пуна пене. Шкргућући зубима, он вапећи говораше: „О Петре, не беше ти довољно што си ме прогонио педесет три године, изгнавши ме из пећине, већ и сада хоћеш да ме и из овог мог обитавалишта избациш? Нећу те послушати, нити ћу изаћи”. Али, они који стајаху гледаху како некако поста светло и прекрасно лице светога. Након што ловчевог брата дуго трзаше и тресијаше демон злобе, оде овај као дим из тела тог човека. И он паде на земљу глув и нем, не разликујући се ни по чему од мртваца. Кад остали призваху молитве светог старца и помоћу њих помоћ Божију, устаде човек здрав и разуман, рекавши свом брату: „Благодарим ти, господару мој и брате, јер преко тебе у добру дођох овде и ово, као што видиш, получих исцељење”.

VI, 1. Пренос моштију до Климентовог манастира С радошћу и сузама његове часне узеше мошти и однесоше до брода. И ушавши у њега, кретоше на пут пловећи северном страном горе. По промислу Божјем стаде брод на пучини, насупрот манастира, чији је назив Климентов. Не чудите се чувши за манастир, јер Богородичино пророштво већ је почело да се испуњава и оно речено – да ће се из капљице воде оних који живе у оскудици и сиромаштву, а које је лако избројати, увећати до мора бескрајног и ширине и мноштва, које сада видимо. Она која садејствује добрим [делима] устројила је промисао. А због тога је благовремено да кажемо и ми заједно са оним ко је рекао: „Како су добри домови твоји Јакове и скиније твоје Израиљу, које утврди Господ, а не човек”. Од трећег часа до шестога часа, веслајући и једра ширећи и имајући ветра повољног, не могаху се покренути одатле. А монаси нареченог манастира, гледајући да се брод не помера и како они у њему с напором и муком покушавају да га покрену и у томе не успевају, осташе зачуђени. И своју барку узеше и упутише се ка њима. И упиташе их шта би то могло значити. Но, ови им не хтедоше рећи тајну, већ одговарајући им измишљотинама и лажима, покушаваху да све у вези с тим сакрију. Кад монаси схватише да ови неистину говоре и измишљају,

Свети Петар Атонски



165

само једним мигом окренуше брод ка манастиру и он одмах, сам од себе крете ка копну.

VI, 2. Мошти у Богородичиној цркви Изгрди их игуман, употребивши најсуровије претње, и до детаља сазнаде све од ловца и одмах, са свећама и светиљкама трчећи, узеше мошти и положише их у цркви. И могао си видети да свака болест бежи од братије у обитељи, а они који беху болесни, да се у истом тренутку исцељују. И пошто као какав гласник полете глас, не само оне на Атонској гори да окупи монахе, него и небројено мноштво из околних села. И сви се исцељиваху и здравље им се враћаше, ма каквом да су мучени болешћу. И бејаше радост велика и весеље и онима на Гори и свима који се сабраше, а [живе] изван ње. После тога, монаси који живљаху у то време, узевши свете мошти, пренеше их у припрату свечасног храма Пресвете Богородице, где обичаваху годишње саборе савршавати.22 Уз бдења и непрестана песмопојања свих седам дана, беху мошти положене на десној страни цркве Свете наше Владичице Богородице. Алојом и смирном и разним мирисима их помазаше и у чисту плаштаницу умоташе. И веома их поштоваху, јер се њима свака болест и слабост исцељиваше.

VI, 3. Крађа моштију И тако, док светитељ беше у устима свих и прослављен чудима својим, ловац и његов брат, молитве стараца испросивши, на свој пут кретоше радујући се. А они иноци, који се с ловцем попеше до пећине, смишљаху да тело великог Петра украду. И прибегавши скривеном лукавству, говораху оцима: „Нека вам буде познато, богоносни оци, да нећемо одступити од блага које је Господ нама открио, но с њим и са вама, провешћемо остале дане наше”. И оци веома радосно примише ту реч, јер осим осталих врлина беху украшени и простосрдачношћу. Сачекавши неколико дана и знајући где беше погребен отац, ноћну заседу учинише и као какви пљачкаши гробнице, гробу дотрчаше и са страхом   Виноградов, позивајући се на Ригово истраживање, тврди да је вероватно у питању храм Протатона, у Кареји, посвећен Богородици (Виноградов 2007: 170). 22

166

Преводи Службе и Житија

и журбом га отворише. Часне узеше мошти и са њима трчећи, стигоше до обале. У чамац припремљен уђоше и од горе брзо отпловише. Ово све својим ушима [чувши] и очима [видевши], ја смирени Никола, пожурих да (и то не све, већ нешто мало од тога) изложим, и у овај спис уврстим како би, онима који ће касније оставити свет и у гору ову доћи, било познато, дакле, како треба да се владају и који живот да држе и којим се подвизима, напорима и боловима наслеђује Царство Небеско. А они који се тога плаше јесу, по мом мишљењу, лењивци. Они великим сматрају раскид са светом и оним што је у свету, а осталим се без страха баве. Дакле, стицањем сасуда разних и драгоцених, и њива и поседа и осталог – што је веома привлачно за оне који љубе свет и светске бриге. Међутим, они ни у чему себи не користе, а онима који их слушају и гледају веома шкоде и хули се због њих име Божије. Они стицатељима уместо добровољним сиромасима бивају називани. И као поседници земаљског богатства, небеском богатству остају туђи. Но, нека се не догоди да неки од оних који се нелажно одрекоше [светског] живота, противно заповестима иду. Него да већма узак [пут] изаберу: сиромаштво, а не богатство, уместо славе непознатост и уместо садашње радости оно што се сматра болним трпљењем. Тако ће у овом садашњем светлост њиховог живота засијати, а у будућем животу наследиће неотуђиво Царство, од којег нема ничег жељнијег или часнијег за оне који ум поседују и који истину воле више од лажи. Али, ово слово треба скратити.23 И треба исприповедати, после крађе моштију богоносног оца, о чудима која се догодише.

VII, 1. Мошти изван Атона. Долазак у Фокомис Узеше монаси тело, на начин како рекох, и стигоше у село Фокомис, које припада Тракијској теми.24 Беше близу њега извор. Ту доручковаше и џак, у коме тело светитеља сакрише, окачише о гране маслиновог дрвета.25 Спремивши на брзу руку и једноставну трпезу, заблагодаривши једоше. Још нису ни до средине доручка стигли кад, гле, велико мноштво житељâ из те земље, са женама и децом долажаху, ударајући се [у груди] и великог Петра, који је дошао са Атона, име узвикујући.   Уп. nq sqkra{eno boudi abJe slovo.   Уп. vq nykou} vqsq naro;itou sou{} pod%q& wblastJ} makEdon'skou}. 25   Уп. sadovnQmi vytqv'mi pokrQ[e malsi;nQmi. 23 24

Свети Петар Атонски



167

VII, 2. Демон ,,тисућник” у Фокомису А узрок таквој промени нећу одоцнити да вам исприповедам. Стоа некаква беше древна близу врела код којег се монаси расхлађиваху, не само изузетна висином и огромне ширине, него и дужине, коју је временом покрило растиње. Она беше станиште демона „тисућника”, који заједно са онима које имађаше у руци својој, толико тога [зла] тамо учини. И није само људима шкодио и њих демонизовао, него је и магарце, псе, говеда и остале животиње давио. И велика жалост беше у тој земљи и униније због тога. А демони, чим им се приближише мошти светитеља, побегоше из стое и падоше на оно сеоце, чинећи све да сви који у њему живљаху булазне и буду неспокојни. Када се дрвету и моштима, с трзајима и вапајима, они приближише, могло се видети чудо и од старијих чудеса још преславније. Одмах се сви демони из људи, с плачем и очајничким крицима, удаљише из те области. Ко би могао подробније испричати или писањем изложити о чудима, бројнијим од песка морског, која се тада случише? Јер се мошти најблагоуханијим миомирисом испунише. И могло се видети да само додирујући их [мошти] демонизовани посташе разумни, слепи прогледаше, лепрозни се очистише, згрбљени се исправише, хроми проходаше. Сви се од сваке болести ослобађаху, а међу њима и неки човек, који пуних осам година код куће лежаше на постељи. Он вапијаше молећи оне који трчаху путем ка оним чудотворним моштима које сви прослављаху, не би ли и њега повели. Али они толико брзо трчаху да га не чуше. И он, од свих занемарен, још је више страдао и туговао, павши у очај јер се нико не учини милостив према њему. Али, гле, његови укућани враћајући се [сада] здрави и разумни – после демонског напада на њих – заједно са осталима, брзо га понеше заједно с креветом и упутише се ка извору здравља. И чим беху близу, скочи он с кревета и одмах поче ходати. И претекавши их, светитељу са сузама радосницама припаде. И сви гледаху како устаде здрав и читав са земље, уз некакав страшни звук и шкрипу његових зглобова док се усправљао. И сви узнесоше славу Богу са другима који су гледали овај страшни призор. И пошто глас по свој околини одлете, могло се видети како се као река слива из оближњих местâ мноштво народа који своје болесне на креветима ношаху и које спасаваху, а ови се, крепки и здрави, властитим ногама враћаху својим кућама.26   Овај пасус је изостављен у руском преводу Виноградова.

26

168

Преводи Службе и Житија

VII, 3. Градски епископ откупљује мошти Светога Када за то сазнаде градски епископ, окупивши сав свој клир с кадионицама и свећама, крстовима и Јеванђељем у рукама, стигоше до места где беху целебне мошти преподобног. Као по некаквом знаку, са одговарајућим поштовањем, корачаху побожно док не дођоше до кревета [светитељевог]. И савршивши усрдну молитву, целиваху мошти, прво епископ, а затим сви по реду. И не мало времена проведоше гледајући како бездно чудâ истицаше. И задивише се, и сузама квасећи образе, узвикиваху: „Господе, помилуј” и „Слава Теби, Боже наш, Који чиниш преславна чудеса кроз оне који су ти угодили”. А после тога, позвавши к себи монахе, епископ им се обрати с молбом: „Молим вас, братијо, дарујте нам божанствено ово и од сваког злата драгоценије благо. А пошто саградимо храм молитвени, у њега ћу их [мошти] положити, у ваш спомен и за отпуштање мојих прегрешења у овом животу. А за овај дар примићете од мене стотину златника. Јер, не могу поднети да такав бисер драгоцени лута тамо-овамо или да светиљка остане скривена под судом и да се зраци благодати умањују”. Али, они ни крајичком слуха речено не желеше да прихвате. Противљаху се и говораху да се не слажу, чак ни да им хиљаду златних таланата обећају. Као онај ко власт има, епископ им, заједно са осталим свештеницима, строго запрети: „Ако ово нећете примити”, рекоше, „идите одавде празних руку!”. Повинујући се, али и убеђени примивши стотину златника заједно с неким другим стварима, упутише се ка местима на Истоку,27 с једне стране оплакујући губитак преподобног, али с друге, количином злата мало утешени.

VII, 4. Ђавоље притужбе и покушај спаљивања моштију Кад они отидоше, гле, неки демоном опседнути трчаше, вичући из свег гласа и помињући име Петра из [реда] схоларијâ: „Не беше ти довољно да ме отераш из мог обитавалишта и планине, на којој сам покушавао да прелашћујем монахе да се у свет враћају, него и овде дође да ме, из ове мале куће и места покоја, протераш? Сада ћу ти спалити тело   Израз говори о територијама у Азији које су припадале Византијском царству (Виноградов 2007: 174). 27



Свети Петар Атонски

169

пред свима који гледају, ако ме не оставиш”. Држаше тај човек запаљене бакље у обема рукама и чим их ка моштима устреми, наста некаква велика бука и хук и одмах, као муња огњена, изађе из тог човека демон који се уз кукњаву по ваздуху преметаше.

VII, 5. Полагање моштију у цркву Сви због тога прославише човекољубивог Господа. И епископ, узевши мошти заједно са клиром, у епископију их пренесе. И тамо окупљени многи [људи] од различитих болести ослобођени, у драгоцени ковчег са ароматима њега положише и ка цркви однесоше. И три дана и ноћи славословља узношаху. А затим се сви, с помешаним страхом и радошћу, вратише домовима својим. И све до данас многа исцељења се тамо дешавају, у славу пресвете и једносушне Тројице, и у част преподобног оца нашег.

VII, 6. Завршна поука Ово саслушавши, браћо и оци, на таблице срца све запишимо, и испунимо оних отаца пре нас непорочни живот, и скоро сасвим бесплотни и бестелесни. И запечативши га у нашим душама, оплакујмо и ридајмо, лењост своју угледавши, ми на свако добро [дело] слаби и немоћни. Јер се они, једном од света и од свега у свету ослобођени, не повратише да се баве светском таштином, већ свакога дана огањ [на огањ] примајући, и усхођењем [душе] бивајући обожени, видљиве красоте и изобиље у животу као сенку мимоиђоше (а и бриге и старања и остало) – чему се радују они који воле стицање и материјалне ствари – и као препреку за врлину одвраћаху се од тога. Стекоше једноставни и једнообразни начин живота, који се тешко и ретко може пронаћи. Јер, нису се бринули за храну, ни у меким хаљинама не проналажаху задовољство, нити одмараху своје тело. Не прижељкујући стицање и хвалисање, као ми, него трчаху ка духовном миомиру, који је Христос, Живот и Светлост. А од Њега примаху небеску храну и утехе, којих се човек не може заситити. Зато што такву благодат примише, страсти и демоне побеђиваху. Јер, свако ко слуша ово богоугодно житије нека види какав је светилник светозарни свему свету ова наша божанствена гора произвела. Он – који у бдењу, труду, нагости и посту и себе предајући боловима и скрушености

170

Преводи Службе и Житија

срца проведе свих педесет три године – изнад помисли, страсти и демона постаде. И тако стремише ка самом врху, дакле божанској љубави, и до првог и јединог блаженства, којег нека бисмо се и ми удостојили – да делима подражавајући његов живот и украшавајући себе божанским особинама, подобне њему [Петру] награде получимо од вечног извора спасења нашега: Коме приличи свака слава, част и поклоњење са беспочетним Оцем и животворним и свеблагим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

СНИМЦИ РУКОПИСА

Почетак ЖПА у препису Генадија Светогорца, Хил. 463, л. 38а

174

Зорица Витић

Крај ЖПА са Генадијевим потписом, Хил. 463, л. 69б



Свети Петар Атонски

Хиландарски рукопис бр. 445 из 1626. године, л. 204б

175

176

Зорица Витић

Хиландарски рукопис бр. 445, л. 205а



Свети Петар Атонски

Хиландарски рукопис бр. 445, л. 220б

177

178

Зорица Витић

Рукопис Музеја СПЦ, збирка Радослава Грујића бр. З-I-46, л. 161а



Свети Петар Атонски

Рукопис Музеја СПЦ, збирка Радослава Грујића бр. З-I-46, л. 185б

179

180

Зорица Витић

Запис преписивача, јеромонаха Нестора, Грујић З-I-46, л. 96б



Свети Петар Атонски

Завршни запис, Грујић З-I-46, л. 190б

181

182

Зорица Витић

Почетак ЖПА у бугарском препису Хил. 321, л. 54а

РЕГИСТАР ИМЕНА* А Абасидски калифат 11 Аверкије, монах, преписивач 86 Агапије Ландос Крићанин 16 Агарени 21 Азија 168 Акаталиптос, манастир у Цариграду 18 Александар Велики 50 Александрија 53 Алексије Божји човек, св. 9. 30, 50, 57, 60 Аморион, град у малоазијској Фригији 11 Андреј Критски, св. 84 Анрих, Г. 11 Антоније Велики, св. 27, 33, 40–42, 44, 46, 57, 59, 63–67, 69, 73, 74, 76, 79, 83, 85 Арабљани 11, 50, 51, 56 Арсеније, писац канона св. Петру 9, 10 Атанасије Александријски, св. 40, 67, 73, 83 Атанасије Атонски, св. 13, 20, 26, 27, 30, 35, 73–75, 82, 83, 85, 86 Атанасова, Н. 81 Атон (Атос) 7–12, 16–20, 26, 27, 31, 37, 54, 56, 57, 67, 79, 86, 89, 121, 123, 131, 156–158, 166 Атонска Гора, в. Света Гора Ахилије Татије 53

Б Бабић, Г. 30, 91 Балкан 67, 86 Баталова, С. 49 Бјелетић, М. 63, 91 Бјелогрлић, В. 91, 113 Богдановић, Д. 15–17, 24, 38, 42, 47, 65, 67, 68, 70–73, 79–81, 84–86, 88, 91 Богишић, В. 24 Богородица Знамења, руска икона 30 Богородичина црква у Студеници 29 Борхес, Х. Л. 55 Бошков, М. 81, 86, 91 Буланин, Д. М. 51, 63, 82, 92 В Ванькова, А. Б. 46, 92 Варвар Етиопљанин, св. 29 Варзабаку, ивирски цар 21 Варлаам, монах (преписивач) 84 Василије I, виз. цар 21 Василије II, виз. цар 15 Василије Велики, св. 53, 67, 81 Василије, животописац св. Јевтимија Новог 8, 56 Васиљев, А. А. 50 Васиљев, Љ. 80, 83, 92 Ватопед 20, 21, 27

Регистар не садржи изузетно бројне помене Христа, Богородице (Дева, Марија, Пресвета), као ни светог Петра Атонског. *

184

Зорица Витић

Велика Лавра (Лавра светог Атанасија) 9, 11, 12, 18–21, 27, 28, 75, 80, 82, 84, 87 Вељковић, М. 9, 13, 35, 82, 92, 114 Веселовский, А. Н. 34, 92 Византија 7, 8, 18, 20, 33, 45, 50, 75, 119, 124, 150, 153, 159, 168 Византинци 11, 21 Виноградов, А. Ю. 17, 20, 34, 87, 92, 179, 150, 153, 155, 165, 167, 168 Витић (-Недељковић), З. 40, 44, 46, 57, 59, 67, 73, 74, 76, 77, 79, 85, 92, 93 Владислав Граматик 80, 82, 83, 86 Вуловић, С. 80, 81, 93 Г Гаврило Лесновски, св. 60, 61, 72 Гаврило, јеромонах (преписивач) 84 Гаврюшина, Л. К. 16, 93 Гагова, Н. 59, 65, 66, 68, 70, 74, 93 Генадије Светогорац 21–24, 84, 85, 87, 88, 113 Георгије Скилица, хагиограф 59, 62–64 Георгије, митрополит Никомидије и Битиније 82 Георгије, св. 83 Герасим, монах 21 Грачаница 25 Григорије Акрагантски, св. 84 Григорије Богослов, св. 82, 83 Григорије Ниски, св. 53 Григорије Палама, св. 11, 17, 18, 20, 22 Григорије Синаит, св. 20, 83 Григорије Цамблак 83, 84 Грковић-Мејџор, Ј. 83, 93 Грозданов, Ц. 28, 93 Гроздановић-Пајић, М. 80, 83, 92 Грујић, Р. 81, 85, 86 Грчка земља, в. Византија

Д Дамбартон Оукс (Dumbarton Oaks) 33 Данило II, српски архиепископ 42 Данило, пророк 33, 43, 125, 161 Деле, И. 12, 54 Дечани 79 Димитрије Кантакузин 83 Димитрије Солунски, св. 83 Димитрова, А. 76, 77, 93 Димитрова, Е. 29, 93 Дион Хризостом 53 Дионисијат 27 Дионисије, јеромонах 21 Дојчиновић, Д. 40, 41, 46, 64, 65, 93 Дохијар27, 28, 87 Драгомирна, манастир у Буковини (Румунија) 81, 86 Дунаев, А. Г. 75, 94 Дучић, Н. 80, 84, 94 Ђ Ђурђе Бранковић, деспот 21 Е Евбејска гора 55 Евија 55 Еласон, место у Тесалији 28 Есфигмен 28 Ж Жеглиговски предео (у близини Куманова) 83 Живојиновић, М. 10, 94 З Зарић, Р. 29, 94 Зосима, старац 52–54 И Иванова, К. 16, 59, 60, 62, 63, 76, 79, 80–86, 94 Иванов, Й. 60, 62–64, 67, 71, 95 Иверска земља 16



Свети Петар Атонски

Ивирон, грузијски манастир 11, 16, 17, 21, 22, 87 Ивирци 21 Израиљ 38, 129, 164 Икарија 54 Икономова, А. 80, 99 Илија (Тесвићанин) , пророк 9, 33, 43, 125, 145, 161 Илијенски манастир (Бугарска) 30 Индија 50 Ипатије, свештеномученик 82 Исаија, старац 85 испосница св. Петра (крај Велике Лавре) 87 Италија 53 Ј Јаков, праотац 38, 129, 143, 164 Јаков, јеромонах 80 Јацимирски (Яцимирский), А. И. 80, 83, 100 Јевгеније, монах 50 Јевтимије Нови Солунски, св. 8, 34, 56 Јевтимије Трновски, патријарх 62–65, 68, 69, 74–76, 80, 83, 86 Јевтимије, св. 83 Јелена (Анжујска), краљица, св. 42 Јелена, мајка цара Константина, св. 80 Јелена, српска краљица и царица 29, 83 Јероним, св. 38, 39, 51, 73, 82 Јерусалим 21, 50, 53 Јефрем Сирски, св. 28, 82 Јоаким Осоговски, св. 59, 61, 62, 67, 69, 70 Јоаникије Велики, св. 34, 82 Јов (старозаветни) 33, 41, 43, 49, 125, 161 Јован I Цимискије, виз. цар 15, 59 Јован V Палеолог, виз. цар 19 Јован VI Палеолог, виз. цар 19 Јован Богослов, св. 27, 62, 63, 67 Јован Грузијац, оснивач Ивирона, св. 11, 15

185

Јован Дамаскин, св. 82, 84 Јован Златоусти, св. 82 Јован Јуродиви, св. 82 Јован Каливит, св. 9 Јован Касијан, св. 63 Јован Колов, св. 56 Јован Крститељ (Претеча), св. 9 Јован Кукузељ, певач и композитор (XIV век) 86 Јован Лествичник, св. 15, 46, 73 Јован Пустињак, св. 34, 46 Јован Рилски, св. 59, 61–64, 66–70, 74, 83 Јован Теоријан, сликар 28 Јовановић, Т. 16, 34, 50, 57, 95 Јовановић-Стипчевић, Б. 80, 83, 88, 92, 95 Јовчева (Йовчева), М. 79, 95 Јосиф Генесије, виз. историчар 8 Јосиф Исповедник, архиепископ солунски 82 Јосиф Химнограф, песник и светитељ (812/818–886) 7–12, 18, 24, 25, 140 Јосиф, монах, саподвижник Јевтимија Новог 8 К Кавсокаливија, светогорски скит 20 Кајмаковић, З. 28, 95 Калист, патријарх 83 Караджова, Д. 63, 80, 95, 99 Карановић, В. 80, 95 Кареја 11, 15, 18, 129, 165 Карејски пирг 85 Кармелска гора 9, 145 келија Моливоклисија, хиландарска 27 келија Светог Антонија у Керасији 84 келија Светог Георгија Велике Лавре 27 келија Светог Прокопија, ватопедска 27 Киминас, монашка заједница у Битинији 8 Кипар 16

186

Зорица Витић

Кипријан, игуман 86 Кирил Александријски, св. 53 Климент Охридски, св. 82 Климентов манастир 8, 11, 15, 16, 22, 37, 55, 129, 164 Кнежевић, Б. 29, 95 Козија, манастир у Влашкој 30 Козјак, планина 59, 67 Козма Веститор, писац (VIII–IX век) 82 Константин IX Мономах, виз. цар 17 Константин VII Порфирогенит, виз. цар 59 Константин Велики, св. 80 Константин Филозоф 85 Кораћ, В. 30, 91 Кориша (Коришка гора) 24, 67 Крива Паланка 59, 60 Крушедол 29, 88 Ктисифон, град на Тигру 50 Кутлумуш 27 Л Лав VI, виз. цар 56 Лав, епископ Катаније 83, 84 Лаодикија 57 Лезвос 52, 54 Лејк, К. 11, 12, 15, 78, 114, 129, 149 Лесновски манастир 60 Лонгин, зограф 30 Лука Стириот, св. 27 Лука, јеванђелист 83 М Мак Данијел, Г. 42, 95 Макаријe Римљанин, св. 34, 50 Макарије Египатски, св. 29, 30, 80 Макаров, Е. Е. 7, 95 Македонија 28 Максим Исповедник, св. 19 Максим Кавсокаливит, св. 16, 19, 20

манастир Богородичиног Покрова на Босфору 10 манастир Светог Николе Дабарског на Лиму 30, 88 Манојло I Комнин, виз. цар 10 Манојло Филес, виз. песник (1275– 1345) 47 Марија Египћанка, св. 34, 51–54 Марко Трачки, св. 28, 30 Матеич 29, 83, 86, 88 Медитеран 57 Медић, М. 26, 95 Мелон Сен-Лоран, Ж.-Н. 35 Месопотамија 50 Метимна, место на Лезвосу 52 Методије (Солунски), св. 83 Методије Патарски, епископ града Патаре у Ликији, св. 10, 115, 149 Методије Цариградски, патријарх и писац (IX век) 10, 11, 149, 155 Мехмед-бег, турски султан 83 Мијовић, П. 25, 96 Милутин, краљ 25, 27 Мињ, Ж. П. 20 Митреа, М. 17, 20 Митрофановић, Георгије, сликар 28 Михаило, арханђел 71, 72, 74 Мојсије 9, 33, 43, 68, 125, 142, 161 Москва 18, 30, 46, 75 Мошкова, Л. В. 80, 81, 84, 85, 99 Муравьёв, А. В. 50, 96 Н Наумов, А. 18, 85, 114 Небески Јерусалим 23, 40 Неи, острво у Егејском мору (данас Свети Евстратије) 56 Нестор, јеромонах (преписивач) 85, 86 Никита Магистар, писац (X век) 34, 51, 53, 54, 56 Никола Катаскепинос, писац (XII век) 10



Свети Петар Атонски

Никола Синаит, писац (IX век) 10, 19, 20, 47 Никола, писац ЖПА 10, 11–13, 15–18, 20, 22, 25, 33, 34, 47, 51, 57, 64, 65, 72–75, 77, 82, 88, 130, 166 Никола, св. 10–12, 26, 31, 35, 36, 45, 58, 69, 84, 115–122, 124, 126, 127, 149–157, 159, 161, 162 Нифонт, св. 19 Нифонт, хагиограф 20 Нихоритис, К. 80, 96 Новаковић, С. 61, 67, 69, 96 О Олимп 8 Онуфрије, св. 18–21, 26–31, 34, 47, 48, 51, 57, 73, 83, 87, 144 Ораховица, манастир у Славонији 85, 86 Осоговска планина 59, 51 Охрид 29 П Павле Ксиропотамски, св. 26, 27 Павле Тивејски, св. 28, 51, 63, 73. 82 Павле, апостол, св. 28 Павловић, Л. 59, 60, 96 Пајсије Велики, св. 83 Палестина 153 Панкратије Тавроменијски, св. 57 Папахрисанту, Д. 8, 12, 46 параклис Светог Георгија (у манастиру Светог Павла) 27 параклис Светог Јована Богослова 27 параклис светог Петра Атонског (у католикону Велике Лавре) 87 Парос 51, 53–55 Пафнутије, животописац св. Онуфрија 18, 47 Пахомије Велики, св. 63, 82, 83 Пејић, С. 30, 96 Пенкова, Б. 30, 96

187

Перси 21 Персија 50 Петар Коришки, св. 24, 42, 59, 60, 63, 64, 66–69, 71, 72, 74, 83 Петар Схоларије, војник 10, 11 Петар, апостол, св. 9, 28, 116, 139, 151 Петар, бугарски цар 59, 62, 63 Петковић, С. 29–31, 96 Петровић, Д. 42, 95 Плакида-Јевстатије, св. 49, 57–61 Плиније Старији 55 Погодин, М. П. 80, 81 Поповић, Ј. архимандрит 94 Поповић, Т. 91, 113 Попов, А. Н. 34. 96 Портаитиса, Богородичина икона 16 Порфирий, епископ Чигиринский [Успенский] 7, 17, 96 Прокло, цариградски патријарх 84 Прокопије, св. 12 Протатон, храм у Кареји 11, 15, 26–29, 87, 129, 165 Прохор Пчињски, св. 59–61, 67, 69– 72, 74 Путна, манастир у Румунији 80, 81, 86 Р Радојичић, Ђ. Сп. 80, 85, 97 Рамаћа 29, 88 Рафаил, анђео 50 Ресава 29, 88 Риго, А. 8, 15, 24, 129, 153, 165 Рила 67, 80 Рилска пустиња 62 Рилски манастир 59, 62 Рим 11, 12, 36, 57, 119, 120, 151, 153–155 Розанов, С. П. 74, 97 Роман IV Диоген, виз. цар 60 Романија (Ромејска земља), в. Византија Руди, Т. Р. 33, 97

188

Зорица Витић

Рудник 29 Русев, П. 76, 97 Русија 30 С Сава Освећени, св. 28, 63 Сава (Српски), св. 16, 24, 70, 71, 74, 88 Савова, В. 9, 97 Салмина, М. А. 50, 97 Самара 10, 11, 35, 45, 115, 116, 119, 120, 124, 127, 149, 150, 153, 154, 159, 162 Самос 54 Сарандапор 59, 61 Сатана 39–41, 44 Света Гора (Атонска) 7, 8, 13, 15–17, 19, 21–25, 27, 28, 36, 37, 54, 55, 58, 78, 85–88, 91, 94, 96, 98, 122, 143, 157, 165 Света земља 79 Сергије, монах 50 Силуан, св. 27 Симеон Богопримац, св. 10, 12, 31, 36, 117, 118, 152, 153 Симеон Метафраст, св. 51 Симеон, монах 56 Симеон (Српски), св. 16, 88 Симеон, старац 51, 53, 56 Синај 68, 79 Синдик, Н. Р. 85, 97 Сирија 10, 35, 39, 150 Сицилија 7, 57, 84 скит Мале Свете Ане 21 скит Свете Ане 21 скит Светог Саве 20 Скопска Црна гора 29, 83 Сланкаменац, П. 33, 59, 97 Смирнова, Э. С. 30, 97 Солун 7, 8, 28, 56 Софија 76, 79–81 Софроније Јерусалимски, св. 34

Спространов, Е. 80, 82, 98 Србија 28 Средец 62, 63 Станков, Р. 75, 98 Старо Нагоричино 25 Стефан Велики (Стефан III Молдавски), св. 80 Стефан Дечански, св. 16, 83, 84 Стефан Лазаревић 16, 29 Стефан Светогорац, преп. 17 Стојановић, Љ. 80, 83, 85, 86, 98 Студеница 29, 88 Суботин-Голубовић, Т. 81, 85, 91, 93, 98 Сырку, П. А. 75, 98 Т Таворска гора 22 Тарс, град у Киликији 57 Тасева, Л. 79, 95 Теогност, учитељ св. Нифонта 19 Теодор Исповедник, св. 82 Теодор Студит, св. 82 Теодосије Велики (Општежитељник), св. 63, 83 Теодосије Трновски, св. 75, 83 Теодосије Хиландарац 16, 24, 42, 63– 67, 71–74, 83, 88 Теоктиста са Пароса, св. 34, 51–55, 57 Теофан Сицилијски, химнограф (IX век) 47 Теофан, проигуман славонске Ораховице Теофан, проигуман Ватопеда 16, 20 Теофил, виз. цар 11 Теофил, монах 50 Тесалија 28 Тимотијевић, М. 29, 98 Тодић, Б. 25, 27, 72, 98 Тодоров, И. 81, 98 Томин, С. 49, 59, 61, 98



Свети Петар Атонски

Тракија (Македонска област) 11, 12, 131, 166 Тријић, В. 37, 98 Трифуновић, Ђ. 7, 21–24, 33, 56, 59, 61, 76, 80, 85, 87, 99 Трново 79 Тројице-Сергијева лавра 16 Тукидид 53 Турилов, А. А. 50, 59, 60, 80, 81, 84, 85, 94, 96, 99 Тутос, Н. 27 Ћ Ћирило (Константин Солунски), св. 61, 83 Ћирковић, С. 30, 91 У Урош (V), краљ 29, 83 Ф Фармутије, духовник св. Јована Пустињака 46 Филотеј 27 Филотеј Кокин, патријарх 19, 47 Филотеј, св. 85 Флизен, Б. 51 Фокомис (), село у Тракији 11, 131, 166, 167 Француска 53 Фрушка гора 29 Фустерис, Г. 27 Х Харвард (Harvard) 33 Хаџи-Васиљевић, Ј. 59, 99 Хелиодор, монах, пратилац Јеронима 38

св.

189

Хиландар 21, 27, 30, 32, 37, 79–81, 83, 84, 87, 113 Хомер 53 Христова, Б. 80, 82, 99 Ц Цариград 7, 9, 12, 21 Цонев, Б. 80–82, 99 црква Благовештења манастира Крушедола 29 црква Богородице Олимпиотисе Тесалији 28, 30 црква Вазнесења у манастиру Беочину 86 црква Свете Софије у Новгороду 30 црква Свете Софије у Охриду 27 црква Свете Тројице у манастиру Ресави 29 црква Светих бесребрника у Ватопеду 27 црква Светог апостола Петра у Риму 11, 36, 116, 119, 151, 154 црква Светог Власија у Великој Лаври 27 црква Светог Николе Орфаноса у Солуну 28 црква Светог Николе у Рамаћи на Руднику 29 црква Свих светих у Дионисијату 27 Црноризац Храбар 85 Ч Чешмеджиев, Д. 59, 94, 99 Ш Шпадијер, И. 22, 24, 34, 35, 59, 60, 64–66, 68, 70, 74, 80, 83, 85, 87, 91, 93, 99, 100, 113 Шпанија 53

190

Зорица Витић

A Acconcia Longo, A. 9, 100 Anrich, G. 11, 100 Arabs 107 Arentzen, T. 37, 100 B Bartelink, G. J. M. 33, 40, 41, 46, 63, 100 Batalova, S. 49, 100 Binon, S. 12, 17, 47, 100 Bogdanovic, D. 80, 84, 103 Brière, M. 46, 100 C Combefis, F. 49, 100 Constantinides, E. C. 28, 100 Cunningham, K. B. 37, 100 Curtius, E. R. 38, 56, 101 D Dal Covolo, E. 37, 101 de Vogüé, A. 51, 103 Degòrski, R. 51, 101 Delehaye, H. 12, 34, 51, 54, 101 Đ Djurić, V. J. 26, 101 E Efthymiadis, S. 33, 103 Egypt 108 Euthymios the Younger, St. 108 F Flusin, B. 12, 51, 101 Fremantle, W.H. 51, 101 G Genadije, Athonite hieromonk 108 Gil, D. 24, 67, 101 Goddard-Elliott, A. 47, 101 Guillaumont, А. 38, 40, 101, 102

H Halkin, F. 19, 21, 34, 46, 47, 102 Harmless, W. 33, 40, 42, 102 Helland, T. 76, 102 Hero, A. C. 34, 102 Hieronymus, St. 39, 104 Hilandar monastery 108 Høgel, C. 34, 56, 102 J Jazdzewska, K. 34, 51, 53, 54, 56, 102 John of Rila, St. 108 John the Hermit, St. 108 K Koch, E. 49, 102 Kouli, М.34, 102 L Lake, K. 11, 13–15, 20, 35–39, 41–44, 48, 54, 55, 65–69, 71–73, 77, 78, 102, 114, 149 Le Gof, Ž. 23, 40, 103 Leclerc, P. 51, 103 M Makarios of Rome, St. 108 Mary of Egypt, St. 108 Matejic, М. 80, 84, 103 Mellon Saint-Laurent, Ј.-N. 35, 103 Messis, Ch. 51, 56, 103 Migne, J. P. 104 Millet, G. 26, 103 Mitrea, M. 18–20, 75, 103 Morales, E. M. 51, 103 Mt. Athos 107 N Naumow, A. 8–10, 18, 21, 85, 103, 114 Nicholas of Myra, St. 107 Nicholas, Athonite monk 107, 108 Noret, J. 82, 103



Свети Петар Атонски

O Onouphrios, St. 107

St. Joachim of Osogovo, St. 108 T Talbot, A.-M. 51, 53, 54, 102, 104 Taseva, L. 76, 79, 105 Theoktiste of Lesbos, St. 108 Thomson, F. J. 85, 105 Thrace107 Todić, B. 26, 105 Tomeković, S. 26, 30, 105 Tsitouridou, A. 28, 105

P Panaitescu, P. P. 80, 83, 103 Papachryssanthou, D. 8, 10–12, 15–17, 19, 21, 33, 46, 47, 75, 77, 104 Pascal, A. 80, 104 Peter of Koriša, St. 108 Peter Scholarios (‘the soldier’) 107 Petit, L. 34, 56, 104 Popović, D. 40, 68, 104 Prochorus of Pčinja, St. 108

V van Hooff , G. 49, 105 Vassiliev, A. 34, 50, 105 Vivian, T. 47, 105

R Radojičić, Đ. Sp. 80, 104 Rigo, A. 8, 10–13, 15–21, 25, 26, 75, 104, 129

Y Yovcheva, M. 76, 79, 105

S Serra, A. 37, 101

~ Μαλαδάκης, Β. 26, 28, 105 Στράτη, Α. 26, 28, 105 Τούτος, Ν. 27, 28, 105 Φουστέρης, Γ. 27, 28, 105

191

О ПРЕВОДИМА СПИСА ПОСВЕЋЕНИХ ПРВИМ АТОНСКИМ СВЕТИТЕЉИМА

П

ештера у којој се подвизавао преподобни Петар Атонски, а која је откривена тек у XIV веку и постала место великог поштовања на Светој Гори, данас припада Великој Лаври. Заправо, празник посвећен том првом познатом светогорском исихасти и пустиножитељу – који је постао образац и идеал аскетског живота за све Светогорце углавном захваљујући „Похвалном слову преподобном Петру Атонском”, Светог Григорија Паламе – данас се посебно побожно слави и поштује у овом општежитељном манастиру, чији је оснивач Атанасије Атонски. У редовима који следе покушаћу да изложим „пут” којим је Житије Петра Атонског доспело у моје руке, али и да осветлим сопствене „преводилачке” везе са овом двојицом светогорских духовних дивова, Атанасијем и Петром Атонским. Свети Атанасије Атонски, утемељивач општежитељног живота на Светој Гори у X веку, дошао је на Атос као обичан монах, скривајући своје благородно порекло и високо образовање, с намером да на том тихом и мирном месту, о коме је слушао у Киминасу, настави управо њему тако омиљени усамљенички начин живота – у исихији, непрестаном пребивању у молитви, сам са Богом. Међутим, смерни Атанасије, који је изнад свега заволео послушност – и премда је прошао све стадијуме монашког живота и васпитања у монашкој заједници свог духовног оца, Светог Михаила Малеина – провешће своје прве монашке дане на гори овој светој као послушник неког непознатог светогорског старчића, обичног монаха, пре него што ће бити препознат на синаксису у Кареји од стране Прота. Ускоро му беше додељена посебна пустињачка келија ради већег духовног подвига. Тако почиње приповест, заправо дуго похвално слово његовог биографа1 такође по имену Атанасије о светитељевом живо  Аутор реторског Житија Светог Атанасија Атонског, познатог у литератури као Vita A (Noret 1982), јесте монах Атанасије који је био ученик игумана Антонија, 1

194

О преводима

ту, устројавању спасења душâ његових монаха општежитеља и о његовом расуђивању. Заправо, Атанасије Атонски је утемељивач савршеног споја тиховатељног и општежитељног монашког живота у манастиру, где би се духовно млади монаси васпитавали, стасавали и сазревали, да би касније, будући да им је био омогућен индивидуални подвиг и духовно усавршавање у оквиру своје монашке заједнице, ипак увек имали за идеал овај најсавршенији степен духовног живота, пустиножитељни, пребивање само са Богом, које је предвиђено за духовно најјаче и најсавршеније монахе и монахиње. Имала сам много среће и велики благослов да – „αὐτήκοος καὶ αὐτόπτης” – будем сведок оваплоћења овог монашког идеала у монашкој заједници женског манастира Ормилија на Халкидикију, устројеној и надахнутој Житијем Светог Атанасија Атонског. Сестринство овог манастира, чија је поштована Игуманија, Мати Никодима, приредило је и издало на савремени грчки језик овај тако значајни историјски извор за светогорско и уопште православно монаштво, али и лаике широм света. Како је наглашено у предговору грчког издања књиге, сестринство и братство Симонопетре било је од својих најмлађих дана надахњивано овим духовним штивом, које је до њих дошло из благословених и светих руку њиховог Старца, архимандрита Емилијана Вафидиса, некадашњег игумана Великог Метеора, а касније и игумана Симонопетре. Захваљујући женској монашкој обитељи манастира Жича и њиховој преподобној Мати, Игуманији Јелени, која са својим сестринством верно чува светосавско предање и више деценија одржава чврсте духовне везе са манастиром Ормилија и игуманијом Никодимом, јавила се жеља да ово Житије буде преведено на српски језик. Тај велики и значајан подухват поверен је мени пре готово десет година, док сам још увек стасавала као преводилац. Под сводовима Свете Жиче, у манастирској молитвеној атмосфери, упијајући њихов изузетан и не од овога свега монашки живот и подвиг, као и у благословеним и духовним сусретима и неисказаном радовању са преподобном Мати Никодимом у Ормилији и са њеним светим у Христу сестринством, уз свесрдну помоћ једне мокоји је требало да наследи на игуманском трону Атанасија Атонског у Великој Лаври, али који силом прилика (вероватно га братство није прихватило за игумана) одлази у Цариград и оснива манастир Пресвете, постаје игуман и тамо примењује Атанасијев Ипотипосис, односно пише Типик манастира Пресвете. Биограф Атанасије је у свету био судија и самим тим он је изузетно владао правилима писања енкомијастичких житија, а „публика” су му били добро образовани монаси овог цариградског манастира.

Свети Петар Атонски



195

нахиње-теолога из Ормилије (коју због њене монашке скромности нећу именовати), уз молитвену подршку обе игуманије, полако је настао тај превод на српски језик. Житије Атанасија Атонског у мој живот довело је и поштовану професорку Зорицу Витић са Катедре за јужнословенске књижевности. Заправо, спојили су нас Свети Атанасије Атонски и Преподобни Петар Атонски, па смо на преводу Житија овог другог на савремени српски језик почеле да сарађујемо пре нешто више од годину дана. Тако је преда мном сада био захтевнији задатак да на савремени српски језик пренесем језгровиту реченицу византијског хагиографа из друге половине X, односно средине XI века,2 монаха Николе. Дакле, као и у духовном узрастању, тако и у преводилачком узрастању једног неохеленисте, постављен је већи подвиг – усхођење и напредовање у усвајању и преношењу синтаксе старогрчког језика и реторског стила средњовековног биографа на савремени српски језик – али на концу, и још посвећенији и преданији рад на преводу најстаријег Канона Петру Атонском, насталог највероватније из пера чувеног Јосифа Химнописца (815–886). Овом преводу је свакако допринео поштовани господин Јоргос Jоану (Γιώργος Ιωάννου) који је потписник стручне редактуре овог превода. Његова помоћ у мом успињању лествицом овладавања свим историјским слојевима грчког језика током последњих осам година наше успешне сарадње, била је од непроцењивог значаја и за овај превод. Тако сам и у сопственом искуству доживела исправност тврдње многих савремених лингвиста да у грчком језику постоји непрекинути језички континуитет четрдесет векова писане речи. Брушењем српске реченице – нажалост толико одвикнуте од честе употребе аориста и имперфекта у нашој свакодневној језичкој стварности, премда сваки од њих појединачно или удахњује живост приповедању или пак улива свечани мирни ток својим трајањем – засјао је поново овај омиљени средњовековни хагиографски жанр у руху савременог српског језика благодарећи несебичној помоћи мр Драгослава Ђуровића, професора философије. Предајем суду посвећених читалаца и стручњака овај први превод на савремени српски језик „пространог” Житија Преподобног Петра Атонског, очекујући сасвим оправдано и нове и боље будуће преводе.   Истраживачи из америчког византолошког центра у Дамбартон Оуксу смештају настанак Житија Петра Атонског између 980–1050. године (DOHD 1998:82–83). 2

196

О преводима

Први преводи су у неку руку и прве критике књижевног дела, према тврђењу традуктолога Анри Мешоника (Maнчић 2010: 40). У том духу осмелићу се да на овом месту повучем пар паралела између Житија ова два духовна горостаса, Атанасија и Петра, односно о њиховим биографима и о Канонима написаним за њихово богослужбено прослављање. Писац Житија Преподобног Петра Атонског је смерни монах Никола, коме је игуман његовог манастира као послушање – због његових духовних квалитета, а свакако и због његове учености – наложио да напише о житију и подвигу овог, за време живота скривеног од људских очију аскете, кога Светогорци почињу да поштују већ средином IX века, кад отприлике настаје и Канон Преподобном Петру Атонском из пера Јосифа Химнографа. Житије Светог Петра Атонског написано је да би било прочитано на дан прослављања светитеља (Papachryssantou 1974: 51, 52), што одређује и регистар језика и стилске нивое које аутор користи у обраћању својој публици, а према савременој наратолошкој методи чији је фокус на анализи хагиографског дискурса. Ово житије је настало у процесу формирања светитељевог култа, односно његовог богослужбеног прослављања.3 Хагиографски текстови, пространа житија, passio, enkomia или њихове прерађене и скраћне верзије, у великом броју су употребљаване, уколико испрва и нису у том циљу и писане, за богослужбену употребу, према најновијим истраживањима Хогела и раније Каждана (Høgel 2014: 181–196). Они су били саставни делови раних манастирских Типика, односно синаксара појединих великих црква (Krausmuller 2000: 1–26).   Иполит Деле тврди да је обичај проузношења похвалног слова или пак читања житија светога на дан светитељевог празника потицао још из првих хришћанских векова. Верници су се обично окупљали на гробу мученика пострадалог за веру или касније у храмовима подизаним на гробном месту мученика како би обележили годишњицу његове мученичке смрти, односно памет мученика, πανήγυρις. Том приликом би епископ или неко од угледник клерика, познат по својој елоквенцији, узимао реч и проузносио панегиричко слово о светитељу. У појединим црквама су читани Записи о мучеништву а нешто касније и чуда тог мученика (Delehaye 1927: 115–116, 124). Наводимо један карактеристичан одломак из Oratio ad Sanctum Coetum, XII који нам предочава начин савршавања првих празновања памети мученика, односно светитеља : Ὕμνοι δὴ μετὰ ταῦτα καὶ ψαλτήρια καὶ εὐφημίαι καὶ πρὸς τὸν πάντων ἐπόπτην ἔπαινος. Καὶ τοιαύτη τις εὐχαριστίας θυσίας τοῖς ἀνδράσιν άποτελεῖται, ἁγνὴ μὲν αἵματος ἁγνὴ δὲ πάσης βίας, οὐδὲ μὴν ὀσμὴ λιβάνων ἐπιποθεῖται οὐδὲ πυρκαϊά, καθαρὸν δὲ φῶς ὅσον ἐξαρκέσαι τοῖς εὐχομένοις πρὸς ἐκλαμψιν, σωφρονέστατα δὲ πολλῶν καὶ τὰ συμπόσια πρὸς ἔλεον καὶ ἀνάκτησιν τῶν δεομένων ποιούμενα καὶ πρὸς βοήθεια τῶν ἐκσπεσόντων (Delehaye 1912: 52–59). 3

Свети Петар Атонски



197

Аутор добро познаје начин комповања житија: 1. уводни део у коме обавезно хагиограф оклева да се прихвати овог дела, али се ипак повинује заповести свог духовног оца, 2. главни део и 3. доксологију, односно похвалу на крају животописа. За нас је интересантна чињеница да је монах Никола имао врло мало извора које је могао искористити у свом раду: Канон светог химнописца, светогорско предање о преподобном Петру, локалне легенде о светим моштима неког Петра у једном сеоцету у грчкој Македонији и сопствено монашко искуство (неки научници сматрају да је, припадајући братији неког оптежитељног манастира, ипак живео као подвижник) и монашко штиво уризничено у његовој свести и сећању (Виноградов 2007: 82–91; Papachryssantou 1974: 26–32, 40, 43). Сам аутор наводи већ у првим пасусима да је користио Енкомиј Методија (Encomium Methodii, BHG 1352z) о чуду које је мирликијски чудотворац, Свети Никола, учинио неком Петру Схоларију, али притом чинећи погрешку наводећи име Методија Патарског (IV век) уместо правог аутора, патријарха цариградског Методија Константонопољског (843–847). С обзиром на оскудност грађе коју је имао пред собом о преподобном Петру, током превођења стекла сам утисак о великом таленту ученог монаха Николе и његовом дару приповедања при стварању занимљивих заплета и уношењу иновација у надахнутом компоновању Житија. Ту су присутни и општи хагиографски топоси из анахоретског типа житија – о демонским нападима – а инспирацију о тој духовној борби могао је црпсти из Канона Јосифа Химнописца (4. песма, тропар 2, 5. песма, тропар 3, 3. стихира, 7. песма, тропар 2) затим о истицању мира из његових моштију (3. стихира 3, 5. песма, тропар 3, 7. песма, тропар 3, 9. песма, тропар 3), а присутна су и општа места из сиријске житијне књижевности о sacrum furtum, о благочестивој крађи и трговини светим моштима (Papachryssantou 1974: 32–33). Језик којим пише је правилан старогрчки, лишен великих синтаксичких грешака и варваризама (Papachryssantou 1974: 52). Ретки су код њега цитати из Светог Писма, углавном из Новог Завета. Нема цитата отаца цркве. Такође, нема ни најмањег трага профане књижевности у раду монаха Николе.4   На основу најновијих истраживања хагиографског жанра (Hinterberger 2014: 215), за Житије Петра Атонског могли бисмо казати да је било намењено ширим, народним слојевима који су били упознати са Светим Писмом, углавном Новим Заветом, 4

198

О преводима

Монах Никола користи уобичајене стилске фигуре у својој реторској реченици: антанаклазу, антитезу, таутологију, синегдоху, литоту, чести су и усклици, а најпретежнији је дијалог у првом делу Житија, који даје посебну динамику и живост приповедању. Године 1331. у скиту Светог Саве на територији Велике Лавре, у другој години свог боравка на Светој Гори, Свети Григорије Палама је саставио нови хагиографски текст о Петру Атонском, у форми похвалног слова (BHG, N 1507). Наиме, култ првог познатог светогорског аскете вековима је полако бледео на Светој Гори, а услед процвата великих манастира. Свети Григорије је, прочитавши житије написано од стране смерног монаха Николе, пожелео да састави похвално слово у којем је посебно истакао исихастичку црту у подвизавању атонског аскете. Редослед у настанку богослужбених текстова, односно монашког штива за прослављање празника Преподобног Петра Атонског код православних, а посебно на Светој Гори, био је, према досадашњим истраживањима, следећи: Канон → Βίος καὶ πολιτεῖα → Енкомион, односно Λόγος. У светлу савремених хагиографских истраживања и службе спадају у хагиографски жанр, јер их је химнограф састављао имајући за предложак и узор управо хагиографски извор – житије (Giannouli 2014: 310– 337).5 То је случај са богатом светогорском традицијом у састављању са моралним поукама, монашком и патристичком литературом, а његов аутор је, сасвим сигурно, из монашких кругова. Аутори enkomia, односно похвалних слова (Λόγος), с друге стране, поседовали су класично, секуларно образовање, а имали су прилике да се огледају и у састављању хагиографских и теолошких текстова, у складу са реторским правилима за шта је познавање античке књижевности било од суштинске важности. 5   Ауторка наводи на основу ранијих истраживања К. Крумбахера, E. Фолијеријеве, K. Мицакиса и сопствених упоредних истраживања, да осим Јосифа Химнографа (886) – који је одиграо кључну улогу у ,,промовисању” култа светитељâ и саставио највећи број канона за Минеје, јер се управо употреба Минеја у богослужбеној употреби датира од времена Јосифа Химнографа (Nikiforova 2010: 103–122) када долази и до замене кондака каноном – и други химнографи из тог периода Свети Теофан, Свети Георгије Никомидијски, као и млађи химнописци, узимају најчешће као предложак за састављање својих канона житије тог светитеља кога желе да опевају у својим химнама. Ауторка разликује енкомијастичке каноне – у којима је присутан утицај реторике зато што и сами химнописци примењују реторичке топосе – и тропе из хагиографског енкомиона. У Канону Светом Петру Атонском примећујемо овај тип енкомијастичког, похвалног канона, написаног у веома узвишеном стилу, са честом игром речи и компликованом атичком синтаксом, услед, вероватно, недостатка биографских података о светитељу, конкретно житија. С друге стране, пак, постоје тзв. биографски канони



199

Свети Петар Атонски

Канона Светом Атанасију Атонском. У својој књизи Полемис је објавио 18 непознатих канона овом светитељу, од којих је онај под бројем 9. анонимни химнограф саставио директним преузимањем биографских података и дословним преношењем појединих фраза и реченица највише из Vita А а онда и из Vita B. На овом месту ћемо то илустровати двама примерима (Πολέμης 1993: 95, 92): Богородичан у 8. песми Канона Атанасију Атонском: τῇ καθ’ἡμᾶς καὶ γὰρ ἤγειρε (sc. ὁ Κύριος) γενεᾷ ἄνδρα οὐράνιον, μετὰ δικαίων ἐκλεκτῶν, ἀρχαίων ὅσιων.

Израз из 3. тропара 5. песме канона: προλέγει (sc. Μιχαήλ ὁ Μαλεϊνός) ποιμαντικῆς διάδοχον (sc. τὸν Ἀθανάσιον).

Vita A (1): Ἰδοὺ καὶ ὁ καθ’ἡμᾶς βίος τοῦ παλαιοῦ παρέδειξε γνωρίσματα βίου καὶ τῶν πάλαι βεβοημένων ἐπ’ ἀρετῇ οὐδὲν ἦττον ἤνεγκε θαυμασιώτερων ἄνδρα. Vita A (16–17): Ἀλλ’ἐκεῖνος μὲν τὴν τῆς χάριτος ἔλεγε διαδοχὴν καὶ τὴν τῆς ποιμαντικῆς παρὰ τῆς χάριτος ἐπιστήμη, ἦν δὴ καὶ τῷ ὄντι διαδοχὴν ὀνομαστέον.

Велики број ових канона посвећених Атанасију Атонском, који су настајали почетком XI века, између 997–1000, односно 1006. па све до XIII века, изузетно су сведочанство о цветању писмености и учености на Светој Гори у том периоду.6 Аутор Првог Житија Светог Атанасија Атонског је учени монах, иначе судија у световном животу, који је написао овај дуги реторски састав ради проузношења за време празничног светковања овог светитеља, а према Типику цариградског манастира Пресвете (Παναγίου) чијој је монашкој заједници и сам припадао (Krausmuller 2000: 1–26). Публику су му представљали добро образовани монаси тог манастира. У тој уистину светитељевој биографији, свакако светодуховски надахнукоји приповедају о мучеништву, чудима и другим биографским моментима из живота светитеља. А такође постоје и канони који су нека врста мешавине ова два типа канона (Giannouli 2014: 292). Напоменимо овде и С. Кожухарова (Кожухаров 1974: 281) који на основу својих истраживања закључује да је писање службе, односно последованија канонизованом, признатом светитељу – будући да је житије овога већ написано – представља завршну етапу у настајању светитељског култа. 6   Уп. Ἅγιον Όρος καὶ Λογιοσύνη, Ἀγιορείτικη Έστία, Θεσσαλονίκη 2014.

200

О преводима

тој, постоји низ историјских чињеница везаних за изградњу и устројство првог општежитељног манастира Велике Лавре на Светој Гори од стране Атанасија Атонског, као и сведочанство у неку руку, о нацрту Типика Велике Лавре, који је касније успостављен у овом цариградском манастиру, а затим у и Пакуријановом манастиру Бачково (уп. Krausmuller 2001). Друго Житије, познато као Vita B, насловљено Βίος καὶ ἀγῶνες καὶ μερικὴ θαυμάτων διήγησις τοῦ ὁσίου πατρὸς ἡμῶν Ἀθανασίου τοῦ ἐν τῷ Ἄθω, било је замишљено као монашко духовно штиво, написано језиком који је био једноставнији и приступачнији потребама монашке заједнице и многобројних поклоника. Дакле, редослед настајања богослужбених текстова у част светитеља Атанасија Атонског текао је овако: Vita prima7 → Vita A → Vita B → Канони. То би био у неку руку уобичајени редослед у настајању црквеног песништва, односно канона у византијском свету, поготово од VII века, а у знак сећања и штовања неког светитеља, узимајући за предлошке мартирије, прве записе о мучеништвима светитељâ, односно њихове биографије у случају Атанасија Атонског.8 Затим би иконопис  Антоније је био ученик Светог Атанасија Атонског, његов монах и према Атанасијевом Завештању (Διαθήκη) требало је да постане његов наследник, игуман у Великој Лаври. Међутим, изгледа да га братија није прихватила за свог игумана и вероватно напушта убрзо Атанасијеву Лавру и одлази у Цариград, у манастир Пресвете. Он је и аутор Vitae prima, дакле првог житија о Светом Атанасију, које је вероватно написао одмах после уснућа свог учитеља и игумана Атанасија Атонског, а које су хагиографи – Атанасије, односно анонимни хагиограф – употребили као предложак за писање својих житијâ, и то независно један од другог, Атанасије у Цариграду а анонимни Лавриота у Великој Лаври. Ово житије је дуго времена било изгубљено. Пронашао га је К. Манафис у синајском манастиру. Писано је на пергаменту, кодекс М63. Сачуване су само две свешчице (16 листова) и досада је неиздато (Μανάφης: 2014). 8   Још је К. Крумбахер први учио потребу да се истражује црквено песништво уз поређење са хагиографским изворима. Он је приметио, према А. Јанули (Giannouli 2014: 287), да су химнографи, да би обезбедили изворни материјал за састављање својих химни, користили житија светих баш онако како су антички митови послужили античким ауторима за састављање епова и трагедија. У свом закључку, ауторка навови да су химнографи свакако користили и локално предање о светитељу, vitae и synaxaria (лат. legenda), enkomia али и лично учење светитеља. Овде ћемо још поменути истраживање И. Шпадијер о постојању старијих и новијих служби Светом Петру Коришком што сведочи о постепеном уобличавању песничког виђења светитеља током времена. Хиландарска служба Петру Коришком послужила је Теодосију у стварању његовог песничког састава који је оригиналан, посебно надахнут, панегирички настројен, у односу на Хиландарску службу која одише непосреднијом атмосфером, пуном јасних чињеница, које упућују на прослављање светитеља на, додуше уобичајен, али зато 7



Свети Петар Атонски

201

ци, надахнути читањем тих Житија, или слушањем приповести живих савременика светитеља живописали лик светога или преподобнога.9 Кад је реч о Служби, односно о Житију великог аскете, Петра Атонског, чији су подвизи само Богу били познати, прво је пропевала лира Духа Светога кроз перо надахнутог химнописца, а онда је надахнуту песму усвојио и обогатио својим облагодаћеним монашким искуством и светодуховним штивом уризниченим у свом срцу, скромни по свему према свом призиву, а велики по свом делу, смерни монах Никола. За стварање правог култа преподобног Петра Атонског, као симбола атонског монаштва од XIV века па до наших дана, заслужан је свакако Свети Григорије Палама, који је својим узвишеним животом, подвигом, богонадахнутим стваралаштвом и сведочењем православне вере, прославио Бога, а верне утврдио у слављењу Оца и Сина и Светога Духа, Бога једне суштине у трима Лицима, сада и увек и у векове векова. Амин. Марина Вељковић

ЛИТЕРАТУРА Библиотека святоотеческой литературы: 26.05.2020. Большой греческо-русский/русско-греческий словарь: 10.05.2020. Виноградов 2007: А. Ю. Виноградов, Источники использумые Свт. Григорием Паламой, Свт. Григорий Палама. Слово на житие прп. Петра Афонского, 135–148; Житие преподобного и богоносного Отца нашег Петра Афонского, 149–176; Святая Гора Афон: Σμάραγδος φιλοκαλίας. 19.05.2020. Виноградов 2019: А. Ю. Виноградов, „Петр Афонский”, у: Православная энциклопедия, Том LV, 726–730, Москва: Церковно-научсасвим конкретан начин (Суботин-Голубовић, Шпадијер 1997: 83). Верујем да ове закључке такође можемо извести пажљивим проучавањем развоја Канона, односно Служби Светом Петру Атонском као и Атанасију Атонском. 9   Овај закључак износим на основу самог текста Другог Житија Атанасија Атонског на чијим се последњим страницама приповеда о чудесном живописању друге по реду његове иконе од стране неког монаха Пандолеона коме је то дато као монашко послушање кроз један веома необичан, чудесан догађај. Уп. Noret 1982: Vita B, 78, 1–45.

202

О преводима

ный центр „Православная энциклопедия”. 19.05.2020. Кожухаров 1974: С. Кожухаров, Търновската книжовна школа и развитието на химничната поезия в старата българска литература, Тръновска книжовна школа 1371–1971, Великотръновски увеверситет „Кирил и Методии”, Институт за Балканина при БAН, София 1974. 25.06.2020. Maнчић 2010: A. Maнчић, Превод и критика, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2010. Никифорова 2010: А. Ю. Никифорова, Рождение Минеи: греческие Минеи IX–X вв, Вестник Православного Свято-Тихоновского гуманитарного университета. Серия 3: Филология 2010. Вып, 4 (22), 103–122. 28.06.2020. Папахрисанту 2003: Д. Папахрисанту, Атонско монаштво. Почеци и организација. Београд: Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, 2003. Поповић 1998: Aрхимандрит ДР. Јустин Поповић, Житија светих за јун. Житија светих, Београд: Манастир Св. Ћелије код Ваљева. За месец јун < http://svetosavlje.org/zitija-svetih-7/13/> 28.07.2019. Старославянский словарь 1994: Старословянский словарь (по рукописям X–XI веков), Р. М. Цейтлин, Р. Вечерка, Э. Благова, Москва: 1994. Суботин-Голубовић, Шпадијер 1997: Т. Суботин-Голубовић, И. Шпадијер, Византијска химнографија и српска литургијска књижевност – култ светитеља и настајање службе, Зборник Матице српске за славистику 53, 1997, 71–85. Шпадијер 2014: Шпадијер И. Свети Петар Коришки у старој српској књижевности. Београд: Чигоја, 2014. Cavallo 2006: G. Cavallo, Lire à Byzance. Paris, Les Belles Lettres, 2006. Delehaye 1912: H. Delehaye: Les Origines du culte des martyrs, Bruxelles, Bureaux de la Société des Bollandiste, 1912, 52–59 Delehaye 1927: H. Delehaye: „Sanctus: essai sur le culte des saints dans l’ antiquitè”, Subsidia hagiografica 17, Bruxelles, 1927, 115–116, 124.



Свети Петар Атонски

203

DOHD 1998: Dumbarton Oaks Hagiography Database, Washington: Dumbarton Oaks Trustees for Harvard University. https://www.doaks.org/ research/ byzantine/resources/hagiography/hagiointro.pdf > 25.05.2020. Giannouli 2014: A. Giannouli, Byzantine Hagiography and Hymnography: An Interrelationship, The Ashgate Reasearch Companion to Byzantine Hagiography, Volume II: Generes and Contexts, Ashagate, 2014, 310–337. Hinterberger 2014: M. Hinerberger, The Byzantine Hagiographer and its text, The Ashgate Reasearch Companion to Byzantine Hagiography, Volume II: Generes and Contexts, Ashagate, 2014, 211–246. Høgel 2014: Ch. Høgel, Symeon Metaphrastes and the Metaphrastis Movement, The Ashgate Reasearch Companion to Byzantine Hagiography, Volume II: Generes and Contexts, Ashagate, 2014, 181–196. Krausmuller 2000: D. Kraussmuller, On contents and structure of the Panagios Typikon a contribution to thw Early history of Extened Monastic Rules, Byzantinische Zeitschrift, 2000, 1–26. < http://www/academia. edu/24834685/Dirk Krausmuller> 27.06.2020. Krausmuller 2001: D. Krausmuller, Saints’ lives and typika: The Constantinopolitan monastery of Panagiou in the eleventh century, Queen’s Univeristy Belfast, 2001. Lake 1909: Lake K. The Early Days of Monasticism on Mount Athos, Oxford: Clarendon Press, 1909. Appendix to Chapter I: The Life of Peter the Athonite, 18–39. Liddell H. G. – Scott R. – Jones H. S., А Greek-English Lexicon (LSJ): 10.05.2020. Noret 1982: J. Noret, Vitae duae antiquae sancti Athanasii Athonitae, Corpus Christianorum, Series Graeca 9, Turnhout, 1982. Papachryssanthou 1970: D. Papachryssanthou, L’ Office ancient de Pierre l’ Athonite. Analecta Bollandiana, t. 88, 1970, 27–41. Papachryssanthou 1974: D. Papachryssanthou, La Vie ancienne de saint Pierre l’ Athonite. Date, composition et valeur historique. Analecta Bollandiana. t. 92, 1974, 19–61. Ἅγιον Όρος καὶ Λογιοσύνη, Αγιορείτικη Εστία, Θεσσαλονίκη 2014. 25.06.2020. Λεξικό της κοινής νεοελληνικής: 20.05.2020.

204

О преводима

Μανάφης 2014: Κ. Μανάφης, Ἄγνωστος Βίος τοῦ ὁσίου Ἀθανασίου τοῦ Ἀθωνίτου, ἀρχῶν τοῦ 11ου αἰῶνος, Ἅγιον Όρος καὶ Λογιοσύνη, Αγιορείτικη Εστία, Θεσσαλονίκη 2014. < www.agioritikiestia.gr/el/hepistimoniko-synedrio.Περιλήψεις Εισηγήσεων.> 25.06.2020. Πολέμης 1993: Ἰ. Πολέμη, Κανόνες εἰς τὸν ὅσιον Ἀθανάσιον τὸν Ἀθωνίτη, κριτικὴ ἔκδοσις, Ἀθῆναι, 1993.

О ОВОЈ КЊИЗИ

Б

ављење животописом првог светогорског подвижника, светог Петра Атонског, давно сам започела нотирањем и прикупљањем преписа словенског превода Житија, и то на подстицај свога професора Ђорђа Трифуновића, који ми је указао на Генадијев препис у рукопису манастира Хиландара бр. 463, као и на Лејково издање грчког изворника. Од Архива САНУ, у којем се чувају фотографије овог преписа, преко Музеја Српске православне цркве, до Археографског одељења Народне библиотеке Србије, где ми је увек од изузетне помоћи била колегиница Љиљана Пузовић, сви су показали велико разумевање и предусретљивост за ову моју потрагу, дајући ми да користим рукописе, микрофилмове и снимке неопходне за српскословенско издање Житија. Иако је почетна идеја била да истраживање буде посвећено искључиво Петровом житију, на замисао о ширем праћењу његовог штовања како у Византији, тако и међу Јужним Словенима, навеле су ме неколике новије обухватне студије посвећене култу овог светитеља, нарочито она коју је Антонио Риго написао уз италијански превод житија. Захвалност за ову књигу, коју није било лако наћи ни у Риму, дугујем својој драгој рођаци Александри Ивановић. У прибављању литературе од неизмерне помоћи био је и колега Срђан Пириватрић из Византолошког института САНУ. Дêла књиге о иконографским представама светог Петра Атонског не би било без научног вођства и свесрдног залагања професора Бранислава Тодића. Како сам желела да се у књизи нађу бар неке од ових изузетних слика, управа Хиландарске задужбине љубазно ми је изашла у сусрет и дала допуштење да се користим њиховим снимљеним материјалом, а илустрације сам добила добротом колега Зорана Ракића, Владимира Џамића и Зорана Костића. На корицама се налази руска икона-триптих из 1547/1548. године, која се чува у ризници манастира Хиландара.

206

Зорица Витић

Посебну благодарност на преданом читању и важним сугестијама изражавам рецензентима књиге, професорима Љиљани Јухас-Георгиевској, Томиславу Јовановићу и Светлани Томин, као и свом докторанду, младом колеги Данијелу Дојчиновићу са Филолошког факултета у Бањалуци, који је имао стрпљења да прати различите верзије током настанка текста. Он је такође заслужан за сусрет са талентованим преводиоцем, сада драгом пријатељицом Марином Вељковић, сарадницом Хеленске фондације за културу, без чијег превода с грчког ова књига не била комплетна, али и за успешно изналажење средстава неопходних за прелом и штампу. На објављивању књиге и њеном изгледу изузетно сам захвална господину Жарку Чигоји и издавачкој кући „Чигоја штампа”, а на јединој и правовременој финансијској подршци Друштву наставника српског језика и књижевности Републике Српске, као и Секретаријату за вјере Владе Републике Српске. На крају, не могу да не поменем љубав, животну радост, искрено разумевање, али и сваковрсну помоћ коју ми је током рада пружао мој син Димитрије Станојевић. Њему и посвећујем ову књигу.

* Поједини мањи делови књиге, тада још у облику нацрта за садашње IV и II поглавље, били су предмет излагања на двама научним скуповима на којима сам учествовала (27. Дани српскога духовног преображења, Деспотовац–Манасија, 19–28. август 2019. године; 49. Међународни научни састанак слависта у Вукове дане, 12–16. септембар 2019. године). Један од ових радова недавно је објављен (Српскословенски преписи „Житија светог Петра Атонског”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 49/2, 2020, 77–86), док је други још увек у штампи. У Београду, на Свету Петку 2020.

САДРЖАЈ Настанак и развој култа светог Петра Атонског................................

7

Житије светог Петра Атонског у византијском књижевном контексту...........................................................................

33

Житије светог Петра Атонског и јужнословенска анахоретска традиција................................................................................................

59

Јужнословенски преписи словенског превода Житија светог Петра Атонског....................................................................................

75

Закључак................................................................................................

87

Извори и литература.............................................................................

91

Saint Peter of Athos in the Byzantine and South-Slavic Tradition (Summary).............................................................................................. 107 Српскословенско издање Житија светог Петра Атонског............. 111 Начела издања....................................................................................... 113 /itJe i /iznq i/e vq svetQhq wtqca na[ego petra aTon'skago................................... 115 Преводи најстарије Службе и Житија светог Петра Атонског (М. Вељковић)....................................................................................... 137 Служба преподобном Петру Атонском............................................... 139 Житије и подвизи преподобног и богоносног оца нашег Петра Атонског...................................................................................... 149 Снимци рукописа.................................................................................. 171 Регистар имена...................................................................................... 183

О преводима списа посвећених првим атонским светитељима (М. Вељковић)....................................................................................... 193 О овој књизи.......................................................................................... 205

Зорица Витић СВЕТИ ПЕТАР АТОНСКИ У ВИЗАНТИЈСКОЈ И ЈУЖНОСЛОВЕНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ Суиздавачи „Чигоја штампа” Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске За суиздаваче Жарко Чигоја проф. др Ранко Поповић Рецензенти проф. др Љиљана Јухас-Георгиевска проф. др Томислав Јовановић проф др. Светлана Томин Графички дизајн Биљана Живојиновић Слика на корицама Руска икона-триптих, Ризница манастира Хиландара Штампа и повез [email protected] www.chigoja.com Тираж 300 примерака ISBN 978-86-531-0611-9

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 27-36 Петар Атонски, преподобни 27-282 091=163.1(497.11) 821.14'04.09-97 ВИТИЋ, Зорица, 1965Свети Петар Атонски у византијској и јужнословенској традицији / Зорица Витић ; српскословенско издање Житија светог Петра Атонског [приредила] Зорица Витић ; превод најстарије Службе и Житија светог Петра Атонског са грчког Марина Вељковић. – Београд : Чигоја штампа ; Бањалука : Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске, 2020 (Београд : Чигоја штампа). – 206 стр. : факс. ; 25 cm. – (Библиотека Ортограф ; књ. 9) Тираж 300. – Напомене и библиографске референце уз текст. – Summary: Saint Peter of Athos in the Byzantine and South-Slavic Tradition. – Библиографија: стр. 91-105. – Регистар. – Садржи и: Житије светог Петра Атонског / Никола Светогорац. Служба преподобном Петру Атонском / Јосиф Химнограф. ISBN 978-86-531-0611-9 (ЧШ) а) Петар Атонски, преподобни (8в-9в) – Култ б) Византијска књижевност – Хагиографије в) Византијска књижевност – Химнографија COBISS.SR-ID 27088905