Сузе и осмеси Suze i osmesi 86-421-0028-1 [PDF]

Zitiervorschau

Stevan Jakovlјević

SUZE I OSMESI

MMXVIII SLOBODA BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD © Gordana Jakovlјević-Mimica

Slutnja

I Još iz dalјine se čuje kako se nešto ogromno, ludo, valјa i lomi. Onda se pritaji, kao da se uzdržava i najednom počinje da pridolazi, sve je bliže, tu je, izgleda nad samim glavama, narasta sve više, onda se prolama, zavija i sliva u opštu huku, vri, klјuča, zviždi… Malo se primiri, pa opet počinje još strašnije, još bešnje. Pred očima pukla beskrajna pučina, siva i prlјava, kreće se, guravi i nadima. Pogled se zaustavlјa daleko gde je sivo nebo sišlo, kao da umiruje pobesnelog kolosa. Tamo se vide mali talasići, penušavi i beli, kako se nestašno razbacuju; ali što bliže kopnu, sve više narastaju, valјaju se kao brda, sudaraju s urlikom i razbijaju u bezbroj kaplјica, koje kao prašina lebde nad uzburkanom pučinom. A još bliže zemlјi, u gotovo pravilnim razmacima, nastupaju čitavi vodeni bregovi i s užasnom lomlјavom naleću na obalu, vraćaju se, sudaraju sa drugim, onda se stapaju i udruženim snagama nanovo navalјuju, pa sa strašnom bukom prskaju u sudaru sa naboranim stenama, ili se onako penušavi kao pipci razvlače po pribrežnome žalu. Za momenat se sve utiša i borba talasa se prenese na pučinu. A za to vreme nadošla voda juri u more i sa šumom vuče kamenje i šlјunak. Na obali uzavrelo klobuča i kao da brekće od silnoga zamaha. Pa opet talasi, sve veći i veći, valјaju se jedan preko drugoga, penušaju i udaraju sumanuto u obalu… Nјihov zvizak, izmešan sa hukom vetra, pojačava

riku i lom, da izgleda kao da more urla!… Pučina se beli kao da je pena spopala od silnoga besa. Nekoliko srpskih vojnika, kao zastrašeno stado, pribili se jedan uz drugoga i nemo posmatraju ovu igru prirode. Zapanjeni, otvorenih usta, blenu oni u ovo čudo što urliče zapenušano i besno. Izgleda im da su sada tako maleni i ništavni kao trunke, jer uviđaju da nad lјudima ima jedna još strašnija sila, koja ih može srušiti, zdrobiti… A sutra, oni treba da se navezu na tu strašnu pučinu i da stupe sa njom u borbu. I grče im se tela, mišići podrhtavaju, vilice se stežu od studeni i nemile strepnje, pa im noge same uzmiču od straha, da ih ova pomahnitala neman još i sada ne zgrabi i ne sruči u svoje ponore. Laka izmaglica zaokuplјa horizonat sve više, vidik se postepeno umanjuje i neosetno se spušta hladna jesenja noć, kroz koju promiču kišne kapi. Potom mrak zakloni more, koje postade još strašnije. Vetar fijuče, sa treskom zatvara vratnice galipolјskih kuća, zviždi, ciči, meša se sa hučanjem mora koje kao da je zinulo pa besomučno zavija… Vojnici se polako vraćaju. Ne govore ništa, već se bore sa vetrom koji vitla okolo i zanosi. A kad zađoše za prvi ugao, gde je nepogoda manja, jedan, sumnjivo i značajno vrteći glavom progovori, kao da zapomaže: − Auh… majko moja!… More! − Ništa bez zemlјe! − dodaje drugi iz mraka. Pa su se vukli kao senke pored kuća, i najzad uđoše u slabo osvetlјenu krčmu galipolјskog pristaništa.

II Vraćaju se oni sa bolovanja iz Francuske. Za vreme celoga puta pretresali su uspomene iz ove lepe zemlјe, a mnogi su je sa tugom napuštali, naročito pri pomisli šta ih sada čeka: zemunica, rov, zvizak

ubojnih zrna i prasak granata. Poneki put ih je samo uznemiravala pomisao što će se na more navesti. Najzad i tu pučinu oni će prebroditi, ali su im veliku nelagodnost pričinjavale vesti: „Nemački sumaren potopio je…“ Sada ta reč sumaren čula se sve češće ukoliko su bili bliže moru. Ali sada evo nove napasti − bure, koju niko do tada nije video i o kojoj nije ni mislio. Natmureni i neraspoloženi, ušli su u krčmu. Zastali su neodlučno, posmatrali tuđ svet, okretali se levo i desno, pa se uputili praznom stolu u uglu gostionice. Sa zadignutim jakama i rukama u džepovima zbili se oko stola, zagledajući nepoznate lјude i slike povešane o zidu. Mali, debeo i prlјav krčmar, sa već uobičajenom familijarnošću, tromo priđe, pa se nasloni na dve stolice pitajući: − Che desiderate i signori? Vojnici se zglednuše i jedan progovori: − A šta kaže? − Sigurno pita šta ćemo da naručimo. Jedan se okrete, pogleda u gosta za susednim stolom koji je jeo ribu, pa dodirnu krčmara po ramenu i, pokazujući rukom, progovori: − Ono… Krčmar klimnu glavom. − Tutti? − E ded’ mu sada protumači! − Tutti? − ponovi krčmar i jednim pokretom ruke sve ih obuhvati. − Aha!… Jes’ tuto, tuto! − i kao više za sebe: − Tuto serbo kolonelo, − sećajući se uzrečice koju su Italijani često ponavlјali. Vetar zatrese prozore, hučanje mora se začu jasnije. Svi nelagodno okretoše glave na tu stranu, a kaplar Stojan uzdahnu: − Ovo ne valјa! − Ja sam čuo, lјudi, da je baš ovo dobro, jer se od ove napasti svi sumareni posakrivaju. − Naprotiv!… Pričali su mi u Tulonu da je za vreme jedne bure

sumaren potopio neku lađu. A i zašto bi se pa krio? Ja sam ga video… zatvoren k’o lopta, pa se okreće kako hoćeš; a sa lađom to već nije slučaj. − Uh! Tu nema spasa, lјudi, kad pri ovakvoj buri udari u lađu! − opet uzdiše Stojan i nervozno lomi hleb. U blizini zalupiše vratnice. − Ala duva, bogo!… Sad sigurno nema lađa na moru? − A zar moramo baš sutra? − obraća se Stojan svima. Okolni ćute i svi bi želeli da se putovanje odloži. − Jednom se mora − procedi s uzdahom mali pešak sa prćastim nosom. Kad su se gosti razišli, gostioničar pokupi posuđe, očisti stolnjak od mrvica i diže stolice na stolove. Sede zatim pored kelneraja i dremlјivo posmatraše vojnike. Karbitska lampa poče polako da se gasi. Gostioničar se leno podiže, uze sud sa vodom, pope se na stolicu i doli u rezervoar. Vojnici su posmatrali njegovo kretanje i žmirkali. − A je li?… Jel’ to morska voda? − Što ga pitaš kad on srpski ne zna! Voda u rezervoaru zaklokota, gas na otvoru zapuckara i svetlost jače sinu. Vojnicima se oči otvoriše. More je povlačilo šlјunak i kamenje i spolјa je dopiralo kakorenje. − Ja! Tako je to! − Sila božja!… Niko je umiriti ne može. I vojnici zamišlјaju pučinu i strah ih sve više obuzima od onoga šta ih sutra čeka. − Rov je, brate, sigurniji od mora. Udari te zrno, ali ti se bar zna mesto, a ovde te ribe pojedu! − razmišlјa kaplar Stojan ispuštajući guste dimove. − Vala samo da pređem na onu obalu, pa makar još ovoliko ratovao, − odgovori mu zemlјak Milan, pa se diže od stola i leže na klupu. − Jes’, vreme je već da se legne, pa sutra ako bog da…

Onda svi poustajaše od stola. Neki prostrše šinjele po podu, a drugi prikloniše glave na sto. Krčmar donese malu petroleumsku lampu, pa ugasi dimlјivu karbitsku, i, sigurnosti radi, leže i on iza kelneraja. U krčmi zavlada tišina… Samo na moru poneki put zafijuče vetar, dopre bučno do grada, da se prozori zatresu i negde u susedstvu vratnice zaškripe… Ali i to sve ređe i slabije… Pa se sve stiša; jedino se čulo hrkanje vojnika.

III Sutradan, dok je mala varoš spavala, vojnici su već bili na nogama. Bledi, ispijeni, izlomlјeni, izlazili su pred kafanu, i protezali se gledajući u sivo nebo. More kao da se bilo primirilo, a i vetar je umanjio, i od strane pučine dopire samo lako šumorenje. U vazduhu se oseća miris izgnjavlјene i zdroblјene morske trave, pomešan sa zadahom slanih riba. Kako koji od vojnika izlazi, pita: ima li bure. Ali kako se more ne vidi, polaze u pravcu pristaništa. Kaplar Stojan ide zamišlјen, namršten i nervozno puši cigaretu. Onda zastaje, očima preleće preko vojnika i, kad ugleda svoga zemlјaka Milana, priđe mu. − Ama znaš, Milane… noćas sam nešto vrlo rđavo snio, što mi nije milo. − Šta si to sanj’o? − Sanjao sam kao oca moga pokojnoga, pa on kao na dnu mora, a okolo ribe, sijaset riba, i on nas kao časti nešto… − To nije dobro, − uzviknu Milan i zastade gledajući širokim očima Stojana. „Ali ja putujem sa njim i mene može to isto snaći“ − i glasno dodade: − Znaš kako je… u to ne treba verovati… Naš narod lepo kaže: san je laža, a bog je istina.

− A šta to? − zapita artilјerac Stanojlo. − Ništa… Ovaj nešto sanj’o. − A šta si sanjao?… Je l’ dobro? − Sanjao da ga otac časti na morskom dnu… nekom ribom… − Pa je l’ ti, burazeru, putuješ sa nama? − Pa jes’, − odgovori rasejano Stojan. − Ih, boga mu!… Onda ja ne putujem s tobom! − pa se odmače od Stojana kao od neke opasnosti i priđe ostalima da ispriča san. Vojnici zastadoše da čuju. − To je rđavo predskazivanje. − Jakako!… Moj brat sanj’o da ga zmija ujela za srce i posle dva dana pogibe. − Ih, ih… i ja se uvek sa takvim baksuzima nađem. − Slušajte, lјudi! − uzviknu Stanojlo. − Ne treba ići! I pred očima njihovim puca opet pučina, u dalјini plavkasta, po sredini modra, a bliže obali siva. Laki talasi igraju po površini, naleću na obalu ostavlјajući za sobom komađe drveta i morsku travu, od koje se obala zeleni. Mestimično talasi nalete opet, ali se vidi: more se zamorilo i kao da napreže poslednju snagu. Bura je prestala, ali sada svi misle o Stojanovom snu. Sad ih to više plaši nego i sama bura. Poveli su opet razgovor o snu i mnogi su namerni da odustanu od dalјeg putovanja. − Eto, na moru su bure svakako česte, pa opet lјudi ostaju čitavi. Ali ovde ti nema spasa… predskazuje ti se unapred. − Jes’ nezgodno, baš očigledno ti se kaže… − Da smo u rovu, ne tiče nas se… Šta ko sanja, lupa se njemu o glavu… Ali ovde je, lјudi, drugo. Bapi sumaren u lađu, pa odosmo na dno svi. − Pazi šta je čuda izbacilo! − Sutra će možda i tebe tako… − A što baš mene?… Ako mene, vala, i tebe će.

− Mene jok!… Ja ne putujem. − Onda ni ja… − Ne treba niko… Eno ga delegat, pa da mu kažemo otvoreno. Delegat u novoj vojničkoj uniformi, zategnuta lica, izbrijan i zadovolјan sobom, priđe vojnicima. − Dakle, vojnici, posle podne… A? Vojnici se uskomešali, neki okreću leđa, drugi nešto gunđaju. − Sad sam dobio izveštaj… Tačno u tri časa treba da ste ovde! − Ovi neće da idu… − Ko neće?… Zašto? − Pa vojnici… − Nema tu hoće neće! Ko ne bude ovde posle podne… zna se šta ga čeka, − pa se obrati malom pešaku prćasta nosa: − Jesi li razumeo? − Jesam… Ali ovaj… ako idu ostali, idem i ja. − A zašto oni neće? − Pa… jedan sanjao rđav san. Vojnici se oslobodiše. − Onaj sanjao da će lađa biti potoplјena… − Sanjao da sve nas koji putujemo njegov pokojni otac pozvao na večeru na dno morsko… pa nas ribe pojele. − Otvoreno ti se kaže, − dodade mali pešak. − Jakako! − Eto vidite, pa ko sme sad da se naveze na lađu. − Slušajte! − viknu strogo delegat naglašujući svaku reč. − Ko ne bude posle podne ovde, biće optužen za odricanje poslušnosti i predaću ga u zatvor ovdašnjim vlastima. Niko ništa ne odgovori. Jedan samo procedi kroz zube, ali tako da delegat ne čuje: − Jes’ al’ i ti, druže, sa nama! − Lako je njemu, vidiš kako se užirio! − Zabušio čova u ovu ladovinu, a mi da se davimo.

− Jeste li razumeli? U tri časa posle podne! − ponovi delegat, pa se okrete i ode. Odlučnost njegova pokolebala je vojnike. Reči: „odricanje poslušnosti“ − odjeknule su u ušima sviju. Još od prvoga dana, kad su u vojsku stupili, pa i docnije, kad su pošli u rat, govorili su im: „Ko kaže neću − za kolac!… Kroz glavu su im proletali zatvor, ćelija, lanci. A s druge strane, opet, sumareni, morsko dno, gozbe, ribe… Ali ko da se usudi da to predloži, ko sme da bude kolovođa?… Talasi su igrali na pučini, a na obali vali šumorili, kao da zovu: čekamo vas… hodite! I njih je ponovo podilazila jeza. Bled i izmučen, Stojan je mutnim očima posmatrao drugove okolo sebe i nikako nije mogao da shvati šta se oko njega događa. „Pa dobro, baš, i da odem… Otac me zove“. − Zamišlјa na dnu mora svoju kuću i celo selo. Ali opet − ribe i sumareni, i strah ga novi obuze. Gledao je bezizrazno pučinu, uzmicao, uklanjao se od drugova i, tek kad uvide da je sam ostao, trže se pa se vrati svojima. − Siromah, nije mu lako, − šaputali su vojnici. − A što?… Tebi će biti bolјe! Lupi torpedo u lađu, pa svi u vodu… Nema biranja, bato! − Nije baš tako… Zašto ide torpilјer, nego da spasava. Kada sam išao sa Krfa, ukarario jedan za lađom, pa je ne ispušta ni za dlaku. − E moj brajko, ti si pontonirac, pa ćeš da isplivaš. A šta da radimo mi, pešaci? − More, lјudi, nije suđeno svakome da pogine. − Zaista, ako ti je suđeno, ne možeš se spasti. Kad smo ono polazili Srem… − Osvetlaste obraz onda… Ceo dan prođe, a vi ne stigoste da napravite most, te se onoliki svet podavi. − A što smo mi krivi?… Dali neispravne čamce pa aj − u vodu, a oni se rastoče i voda šiklјa u nji’ kao da su se rascepili. Nego šta počeh da pričam… A-ja! Omače se jedan iz drugog odelјenja, pa buć u vodu. Drži mi sa pontonima, veslaj, dobacuj konopce, ali uhvati ga matica i udavi se čovek na očigled nas sto pontoniraca.

− Pa je li umeo da pliva? − Umeo, nego! Otkuda bi mogao biti pontonirac kad ne bi plivao! − Sudbina mu! Sudbina… Jedna samo reč u kojoj svi slabi duhom traže zaštite i objašnjenja za ono što njihov um nije u stanju da im razjasni. Utešeni sudbinom i predajući se njoj, vojnici pođoše lagano u varoš da kupe neke sitnice za put. Za njima se uputi i Stojan šapućući: „Sudbina“! − Ali, dok je ona za ostale bila kao neka kotva spasenja, za njega je značila užas, jer kao da mu nešto šapće: sudbina je tvoja da u moru ostaneš… Trapulјao je za drugovima, zastajkivao, ali nije ništa video, niti je o čem drugom mislio, do o svome nesrećnom snu.

IV Lanci su zveketali… A kada se lenger pojavi iz vode, lađa poče polako da se niše, zanoseći jednim krajem. Mornari su vršili poslednje pripreme i, najzad, kratak pun zvuk što je podsećao na urlik, bio je znak da ona kreće. Pozadi nje nešto kao da se prućnu, izleteše nekoliko klobuka, zatim se ču klokotanje, propeler ubrza, voda se zapenuši i lađa neprimetno krete. Jedan torpilјer promiče pored nje i zaplovi negde napred, ostavlјajući za sobom penušav trag. Ljudi su na krovu i zavidlјivo posmatraju one koji su ostali na pristaništu. Lađa zaplovi pored torpilјera, koji su se lako lјuškali na vodi, onda prođe pored jedne krstarice, ogromne, gorde, sa topovima čije su cevi zjapile kao čelјusti. Mornari sa nje su mahali rukama… Pored lađe projuri mali patrolni čamac, pa se izgubi u talasima kao da će potonuti. Najzad brod minu pored crne šalupe što je tu bila na straži kao poslednja zaštita, jer dalјe napred ništa se videlo nije do redovi

burića što su kao ribarska mreža zatvarali pristanište. Pred lađom je plovio dugačak kočoperan torpilјer i kao zmija provlačio se između talasa. Na njemu su mornari na straži, uspravlјeni i hladnokrvni. Komandant broda naredi vojnicima da se prikupe i, pomoću tumača, odredi svakome mesto pored čamaca i splavova. Zatim izdade uputstva šta treba da rade u slučaju ako brod bude torpilјiran. Sve ove pripreme onespokojiše vojnike. Uputiše poslednje poglede Galipolјu, pomišlјajući sa strepnjom da li će ikada još videti čvrstu zemlјu. Galipolј i okolna brda ostajahu za lađom sve dalјe… Videle se još samo siluete kuća kao da su dimom obavijene. Već se približavao i poslednji lanac buradi i ledena strava obuze lјude pri pomisli da će kroz koji čas biti na otvorenom moru. Jedna mala lađica razvrati taj niz buradi, kao da otvara neku kapiju, i kroz taj otvor prođe prvo torpilјer, a za njim i lađa sa vojnicima. Videla se već jasno pancirna burad kako se lјulјaju na talasima, sve su bliže, najzad se spojiše u jednu dugačku liniju, i brod, ne obazirući se na strah svojih putnika i želјe njihove da se vrate natrag, prođe kao kroz vratnice i − isplovi na otvoreno more, gde ga svakoga časa može poduhvatiti bura, i gde ga, možda, vrebaju sumareni. Ogromna, siva pučina otegla se u nedogled… Vetar jednostavno huji i razbija se o užad na katarci. Laki talasi nestašno poigravaju, pa se sa šumom razbijaju, a potom iza broda ostaje duga brazda… I prema ovoj ogromnoj pučini… šta je ova lađa?… Šta su sićušni lјudi prema njenoj ogromnoj snazi? Stari mornari vele da svako more ima svoju ćud. A kada nastupi taj trenutak, lađa je onda na pučini kao neka igračka. Voda je vija na sve strane, okreće, zanosi, dok je najzad ne proguta, ili je kao kakav džin baci o stenje, da joj ni traga ne ostane. Posmatrajući pučinu, čovek ne zna da li da se divi ogromnoj njenoj snazi ili da beži što dalјe, da je ne vidi, da ne bi iskusio njen gnev. Ali, sada se nema gde. Šta je, tu je… Svi sa strahom posmatraju more, gledaju u talase, kao da će se sada iz njih pojaviti sumaren. Mornarska straža bludi pogledom po pučini, a i svi okolni naprežu oči, da ih neprijatelј ne iznenadi.

Sve je nekako nemo i tajanstveno, i svi su u iščekivanju nečega, što − čini se to svakome − mora najzad doći. I baš zato, zbog te lake drhtavice koja dolazi od straha, sve ono što je na zemlјi bilo lepo i prijatno, živo se ređa u svesti. Sada kada se nalaze pred nepoznatom, ali mogućom opasnosti, svi uviđaju kako je život ipak ugodan, i iz potaje žale što ga još bolјe nisu iskoristili, jer eto, kada se pogleda ova ogromna pučina prema kojoj su lјudi tako ništavni i slabi, šta je i taj život?… Ništa drugo do staklo, koje nepažnjom drugoga prsne i nestaje ga. I to saznanje o ništavilu života pojačava drugo: da život treba koristiti, da on ima puno lepota, ali ne ovde, gde ga sumareni iz potaje vrebaju, već na suvu, na čvrstoj zemlјi. I svaki žudno pomišlјa: kad li će jednom doći kraj ovoj nedoglednoj pučini… Gde je ta zemlјa? Vetar poče jače da duva. Zahladne. Vidokrug na pučini bivao je sve manji, a iznad lađe lebdela je neka izmaglica, lučno se svijala i kao polulopta opkolјavala je. Zatim poče da se zbija oko lađe sve bliže, preglednost postaje sve manja, dok najzad tama poklopi lađu… Crna, pusta noć zavlada svuda unaokolo. Jedan mornar priđe vojnicima i preko tumača objasni da glasno ne govore i ne puše. Vojnici su inače već osetili jezu straha, ali ova primedba ih uveri da je opasnost zaista tu, i da joj se mogu nadati svakoga časa. Razgovor presta; vojnici su se pribijali jedan uz drugoga i čekali…

V Kaplar Stojan uhvatio se čvrsto za splav i blene u strašnu noć kao da bi hteo očima da predvidi opasnost i da je izbegne. Oseća već pritisak u glavi i nešto kao da ga zanosi. Pokušava da skrene tok svojih misli, da se oslobodi tereta, ali teška mora sve jače pritiskuje njegovu dušu. I ukoliko se više stara da odstrani crne misli, utoliko mu, kao po nekoj

zlokobnoj kobi, sve jasnije izlazi na javu san prošle noći. „Ama našto misliti na to!… Zar sam ja malo puta sanjao, pa mi se nije obistinilo. Zar drugi lјudi isto tako ne sanjaju, pa opet… Ne! O tome ne treba misliti… To nije dobro!“ − Ali se priseti reči svoga zemlјaka: „Mnogo puta i san može da predskaže“. − I zgrči mu se lice, zatvori oči, dok su talasi oko lađe šumeli kao da šapuću: smrt, tvoju smrt, Stojane… On zadrhta, pa odskoči od splava šapućući: „Bože, spasi me zlih misli… Kako ovi spokojno spavaju, a ne znaju šta ih čeka“. − I Stojan zapali cigaretu, da bi odstranio neprijatne misli. − Ko puši?!… Zabranjeno je! − Gasi cigaretu! To „zabranjeno“ uverava ga da je njegov strah opravdan, da nešto zaista postoji što preti životu njegovom. Ta opasnost je tu, u neposrednoj okolini, možda će sada naići. I Stojan pritrča ogradi pa pogleda u noć, gustu i mračnu. Napreže vid, ne bi li šta ugledao i najednom mu se pričini: kao da u dalјini kovitlaju neke svetle iskrice, a mali talasići narastaju kao ogromna brda što se dižu i spuštaju, pa hoće da se na lađu navale. I, da bi izbegao opasnost, Stojan se saginje, grči, hteo bi da beži i viče za pomoć, a u jednom trenutku mu se učini da je sam na lađi, osuđen da propadne… umre. − Ej, čoveče, šta ti je more?… Šta si se uzmuvao? − čuo se iz mraka lјutit glas. Stojan zastade, pa skide šajkaču i prekrsti se. Malo se primiri, i duboko uzdahnu, šapućući: „Neću ništa da mislim“. Neki od vojnika se nakašlјa. „Blago njemu!“ − pomisli Stojan. − „Ali i ja to mogu“ − pa se nakašlјa i tada kao da shvati svoj odnos prema okolnim lјudima. Ali njegovo duševno stanje osta nepromenjeno. „Ja sam sigurno zgrešio bogu!“ − I Stojan napreže pamćenje da se priseti nečega, zbog čega bi trebalo da pati sad. Ali veza njegovih misli je i suviše labava, krug saznanja malen, misli teku po jednom uzanome krugu i on se opet vrati na prvobitnu misao: „Blago njemu… Teško meni!… Ali zašto?… Pa lepo, zar nismo na istoj lađi, zar ne idemo zajedno u komandu, bili smo zajedno u Galipolјu“… I opet ono Galipolјe, i noć ona uoči polaska, i san, i otac, i gozba na dnu mora, pa se Stojan uhvati za glavu i glasno

jeknu, kao da ga nešto davi, steže, a katarka se nija kao čovečja prilika, ogromna, strašna. „To je eto otac!“ − pomisli s užasom, a okolo nešto gamiže, kao ribe, i on tone, nestaje, pa bi hteo da viče, ali daha nema… − Pobogu, čoveče, šta ti je noćas?… Ta smiri se jedanput! Stojan duboko uzdahnu, pa skide šajkaču i hladan vetar mu rashladi zagrejano čelo. Priđe ogradi. Tada mu kroz telo prostruja jeza, kao da je u groznici. Voda je šumela i dalјe oko lađe, a taj šum talasa kao da mami i podseća da je tu njegov kraj, u toj hladnoj vodi. On napreže oči da pronikne pogledom tminu i čini mu se kao da vidi nešto što se miče, izlazi iz vode. „To je sumaren!… Sad će pucati!“ Pa zavapi punim glasom: − Braćo moja, ne dajte me! − Ama vežite ga, boga mu, cele noći se vrpolјi! − Jest, vidim… vidim!… Eno ga, eno… − Šta, šta vidiš?! Gde?… Šta vidiš? − Sumaren! Vojnici skočiše, pa svi pojuriše splavovima i čamcima i zamalo da ih obujmi panika. Ali mornari dotrčaše među lјude, uveravajući ih da opasnosti nema. Tek tada vojnici stadoše pitati Stojana šta je to video. − Ne znam… eto tako, nešto sam video, − mrmlјao je smušeno Stojan. Malaksao i slomlјen, prostre se po podu ruku podmetnutih ispod glave. „Šta je to bilo?… Šta se desilo?… Ali ne, ne treba na ono misliti, nego na kuću, decu, ženu…“ Seti se tada žene i prvog poznanstva sa njom i onoga trenutka kada ga je otac jednom prilikom zbog nje grdio. „Otac!… Šta je ono bilo s ocem?“ − Tamo… eno ga otac, baš u zabranu, ali to kao da nije zabran, već voda, i Stojan razaznaje onaj zlokobni šum: ovde, ovde ćeš doći, ovde moraš doći. Pa mu se pred očima stvara kao neki bezdan i on u dalјini vidi oca, a okolo nešto gamiže, katarka se nija, i sve mu se čini kao da će da se navali na njega. „Evo, sad će nešto da pukne… sad“. − Ah, majko moja, ne daj! Toga trenutka preko nogu vojnika pretrčala su dva mornara. Na

komandantovom mostu neka žurba i onda komanda: − Pojase, svaki na svoje mesto! Bes panike na jedan mah obuhvati lјude. U divlјem nagonu da se održe, vojnici su se obarali, udarali, grizli… Drugi, zahvaćeni bezumlјem, otimali se oko pojasa za spasavanje. Na splavovima i u čamcima borili su se o mesto kao zverovi… A na pučini, svitkala je s vremena na vreme neka svetlost, kao da neko otuda daje signale. Neko je iz mraka povikao da otuda signalizira torpilјer na straži da se lađa nalazi u mreži sumarena. Torpilјer koji je u toku noći promenio mesto i išao iza lađe, dostiže je, pođe sa njom naporedo i sa njega se razleže komanda preko dozivala, što odjeknu kroz noć jezovito. − Skrenite na desno!… Punom parom! Vojnici su shvatali šta to treba da znači, i nova panika obujmi lјude. Lađa je jurila najvećom brzinom kroz noć u kojoj je bilo sve nemo i pusto. Vetar je zviždao, a voda kao da je šumorila: čekam vas, moji ste… Sekundi su bili večnost. Neko viknu: − Opkolјeni smo sumarenima. − Ljudi, ne dajte!… Eno vidim ga, vidim ga! − povika Stojan pa potrča kukajući i saplićući se o predmete na brodu. − A-a-aj!… Ljudi! Neko ga dohvati za nogu, ali on se trže, razmahujući rukama, i viknu: − Pustite me, lјudi. Ne dam se, ne dam, − pa priđe ogradi bez kape i raskopčanog šinjela čije je peševe vetar kovitlao. Onda pogleda razrogačenim očima vodu, odakle kao da nešto narasta, ogromno i strašno. On se odmače uzdignutih ruku, pa krete na suprotan kraj i sudari se s nekim. − Otac moj… hoće… vidim ga!… Eno, vidim! Ali i tamo je voda šumela i on se okrete leđima ogradi, pa upravi oči nebu. A katarka se zanija opet, tu je, nad samom glavom, i on opruži ruke napred kao da se brani, previ se leđima preko ograde, noge izdiže, telo izgubi ravnotežu… pa polete u dubinu. Samo jedan kratak izbezumlјen krik odlete za njim u mrak. Lađa je i dalјe kroz noć jurila, mašina brektala, a voda šumela i talasi

šlјapkali o bokove broda… [1921.]

Urednik

I Kad okrenu i poslednju stranu rukopisa, književnik Stanić šmiknu kroz nos i pokrenu nervozno desnim ramenom, pa se obrati mladom čoveku koji ga je netremice i napregnuto posmatrao. − Ovoga trenutka prosto nemam reči, Ratko Banoviću… Odlično, izvanredno. Ja sam po vašem pričanju osetio da se u vama nešto krije i govorio sam vam više puta: pišite, pišite… Vi ste čudan čovek!… Pa, boga mu, mi koji smo preživeli ovaj užasan rat, patnje i nevolјe, mi jedini imamo pravo, a i dužnost, da budućim generacijama izložimo sliku preživlјenih užasa, ne bi li se lјudi jednom otreznili, tresnuli pesnicom i rekli: dosta! − Da, da, naravno! − odobravao je ustreptalo Ratko Banović. − Eto, na primer vi! − Stanić pokrenu desnim ramenom i zateže usta. − Imate mnogo smisla i vaša zapažanja su vrlo upečatlјiva. Evo! − i lupi šakom po rukopisu. − Zašto ne zasednete i ne nastavite? A ovu stvar nećemo ostaviti. Idemo sad odmah u redakciju. Uveravam vas da ću vašu pripovetku odmah primiti i štampati. Ovako laskavo mišlјenje i neočekivani izgledi da se njegova pripovetka pojavi u jednom književnom časopisu, ispunilo je Ratka radošću, pa je trenutno zaćutao, slično čoveku koga je iznenada obasuo mlaz snažne svetlosti. Nјegove grudi su se nadimale i u ušima kao da je odzvanjalo: „Vi imate smisla“. − Ovo saznanje podsticalo je snažno

njegov misaoni tok, osećao je kako u njemu nešto narasta i buja, obuzimalo ga to svega, pa bi da zapeva i zagrli ceo svet. A sve ono što je dugim vremenom u njemu tinjalo ili se pritajeno nagomilavalo, sada će se razliti preko časopisa i svet će čitati književne sastave pod potpisom: Ratko Banović. I bi mu najednom čudno kako to i ranije nije shvatio, već se uvek drugima divio, pa čak i zavideo. − Vi i sami vidite − govorio je Stanić kada su izišli na ulicu − kako se svet danas gura, kako pojedini tipovi sumnjive ili ništavne vrednosti izbijaju lako na površinu. Mi treba najzad da se okupimo, da povedemo borbu, i da svetu kažemo istinu… Ne može to tako, boga mu! Ratko je klimao glavom i mucao u znak odobravanja, idući sa svojim mislima: „Eto, on se obraća meni… i ja svakako nešto vredim“. I već nestrplјivo očekuje da se pojavi pred urednikom, koga zamišlјa kao ozbilјnog, ali nekako skromnog čoveka, pred kime će on ponosno staviti svoj rukopis i reći: „ja sam Ratko Banović“. A danas je baš čudno svetao dan. Pa i lјudi mu nekako drugojače izgledaju. Cela priroda kao da je ispunjena radošću, što ga još više nadahnjuje i uzdiže. − Evo nas! − rekao je Stanić. Ratka je obuzela laka drhtavica kao pred nečim odlučujućim, što će svakako izvršiti preokret u njegovom jednoličnom životu. Prošli su kroz uzan hodnik. U polumračnoj sobi za pisaćim stolom sedeo je poguren čovek i nešto pisao. Po stolu razbacane hartije, rukopisi i gomile pojedinih brojeva časopisa u zavojima, spremlјenih svakako za ekspediciju. Ispod stola zgužvane hartije i mnogi isečci. „Sigurno je to urednik“, − pomislio je Ratko. − Dobar dan, − progovorio je Stanić. Zgurena prilika pogledala je preko naočara i lako se pridigla. − Je li ovde urednik Petrić? − Da, tamo! − rekla je prilika, klimajući uslužno glavom. Stanić otvori vrata bez kucanja. Ratko ugleda suvog čoveka, zbrčkana lica, ali ženskog izraza, i nevolјno mu nalete misao: „Zar je on urednik?“

− Mi smo vas, čini mi se, uznemirili? − primeti učtivo Stanić, ali ipak priđe. − Quelle surprise, quelle bonheur, dragi prijatelјu! − govorio je urednik ustajući, pa priđe Staniću stežući mu šaku s obe svoje ruke. Nјegovo lice bilo je razvučeno u osmeh, a očima je žmirkao kao kuca koja očekuje zalogaj. − O, ni najmanje, ni najmanje, samo izvolite, − govorio je piskavim glasom i malo kroz nos, otežući pri izgovoru poslednjih slogova. − Dozvolite da vam… − Pardon? − uzdiže ruke urednik, kao da se od nečega brani. − Samo da završim razgovor sa gospodinom. Ratko zastade kod vrata zbunjen. „Ni ruku da mi pruži“ − pomisli uvređen i smrknuto pogleda urednika. „Ali on ne zna da sam ja pisac“ − tešio se i posmatrao ga kako se obraća mlađem čoveku, koji je sedeo skrušeno pored stola. Lice urednikovo se najednom otrombolјi, i on nastavi: − Dakle tako… Ja ću vašu stvar razgledati, a potom daću svoj sud, to jest mišlјenje, − govorio je poslovno, dajući jednovremeno na znanje da je razgovor završen. „I ovaj je početnik. Ali zašto se ponizno smeška?“ − mislio je nestrplјivo Ratko. − Hvala lepo, hvala lepo! − klanjao se početnik i lagano izmicao. − A kada treba da dođem? − pitao je snishodlјivo. − Ha… Cela dépend… Znate… kad osetite potrebu. Ali ne, ne; znate, kroz deset, petnaest dana. Da, tako! − Onda se okrete Staniću: − Pa, dragi moj, kako ste? − i njegovo lice se opet razvuče. „I uši mu se smeju“, pomisli Ratko. − Kako drugi hoće, − odgovori bezlično Stanić. − Ah, bože moj!… Pa vaše stvari idu dobro, i vi imate puno razloga da budete zadovolјni. Čitao sam vašu… − Dozvolite, da vam − upade u isto vreme Stanić, ali kada začu da je reč o njegovoj poslednjoj pripoveci, on zastade. Zaćuta i urednik.

− Šta ste hteli reći? − zapita Stanić. − Ne, ne izvolite, kažite vi! − nudio je lјubazno urednik. − Hteo sam da vam predstavim Ratka Banovića, našeg novog talentovanog pripovedača. − A tako… Gospodin, dakle, piše? − reče urednik poslovno i pomalo s dosadom, pružajući ruku Ratku. Onda pogleda na sto kao da tamo nešto traži i progovori rasejano: − Gospođice… obrati se činovnici koja je sedela u uglu sobe. − Ah, ništa, ništa!… Hvala lepo, − pa se okrete Staniću: − Eto tako… po ceo dan sam u poslu, pa često zaboravim šta sam ono hteo… − Vi rekoste da ste čitali… I taman urednik otvori usta da odgovori, kad zazvoni telefon, i on nemarno podiže slušalicu. − Ah, to ste vi? − njegovo lice se razvuče u osmeh. − Enchanté, également, enchanté, madamé… Aha!… Bio sam na sednici ženskog društva i proveli smo se izvanredno. Šteta što i vi niste bili… Da… da… da. Sad je six heures et demi… Alors, à huit heures. Orei… Au revoir! − i nesvesno se pokloni pred telefonom. Onda se obrati Staniću: − Izvinite, molim vas… Vidite i sami, angažovan sam na puno strana. Nego, šta sam ono hteo?… Ah, da, vaša pripovetka. Ratko kao da se trže, pripravan da pruži svoj rukopis. − Čitao sam vašu pripovetku iz rata. O, tako jezivo i strašno! Siromah čovek!… A je li to bilo istina? − Urednik se namršti i njegovo lice dobi tužan izgled, kao da je hteo da Staniću izrazi saučešće. − Bio je narednik u mome vodu. Odličan vojnik… Ratko se premeštao s noge na nogu i, u jednom trenutku, hteo je prekinuti njihov razgovor, ali se bojao da se uvredi svoga zaštitnika, jer se razgovor sad vodio oko njegovih pripovedaka. A ovaj zanesen pohvalama, nije više ni obraćao pažnju na njega… Ču se kucanj u vrata i pojavi se dama u crnom velu. Urednikove usne razvukoše se u osmeh i oči sitno zatreptaše. − Oprostite! − obrati se on Staniću i priđe dami. − Kolika čast!

Ljubim ruku. Ja vas molim za izvinjenje što ste morali dolaziti ovamo. To je trebalo da bude moja obaveza, ali su me poslovi vezivali. Ha-ah, ha-ah − smejao se usilјeno urednik. „I gde baš sad naiđe?“ − mislio je Ratko i pogledao gnevno damu u crnom velu. − Je li po volјi da sednete? − i tada pogleda Stanića u nameri da ga predstavi dami u crnom velu. − Žurim se, hvala lepo. Došla sam samo za momenat da vas pitam: hoćete li doći sutra na sednicu društva za nahodčad, u pet časova. − Dakle, sutra… u pet. − Urednik skupi usne, zažmire i, ne krećući glavom, pogleda negde ukoso, kao da nešto premišlјa. − Da, doći ću. Dakle, u pet časova?… A sada, ja vas molim da mi oprostite što sam juče bio onako − on izdiže ramena − onako nepažlјiv. − O tome ćemo sutra razgovarati, − i dama koketno zatrese glavom. − Jel’te? Ha-ah, ha-ah! − i pođe izlazu da isprati damu. „Šta nalaze ove žene na njemu lepo?“ − mislio je Ratko starajući se da nađe neko poređenje sa njegovom ličnošću. Ali, kako je od ovoga čoveka očekivao uslugu, važnu i značajnu, to kao da se izvinjava pred samim sobom, dobaci Staniću tiho: − Vrlo interesantan i lјubazan čovek. Stanić šmiknu i preko vrha nosa pogleda lјutito u desno rame. Bio je neraspoložen što mu se nikako ne daje prilika da završi započeti razgovor. Preko njegovog duševnog stanja kao da se odlivalo i nelagodno osećanje Ratkovo, jer je zamišlјao da će njegov susret s urednikom biti sasvim drugojači, naročito posle glasno izgovorene pohvale o njegovom talentu. A ispred vrata dopirao je živahan razgovor. − Ni najmanje, ni najmanje, gospođo… A biće i gospođa Martić… Ah, to je, znate, divna žena, izvanredna žena, razume se, uvek posle vas… Da, da… Do viđenja. Klanjam se. Najzad se pojavi urednik, preplićući nogama. Lice mu je bilo opušteno. − Izvinite, gospodo… Ja već počinjem da zloupotreblјavam vaše raspoloženje. Ali vi ste inače vrlo lјubazni i oprostićete. − Nјegovo lice

se opet razvuče. − A pišete li još koju pripovetku? − upita Stanića, očekujući odgovor otvorenih usta. − Razmišlјam sada o jednom romanu i prikuplјam materijal. − Ah, to će biti sjajno. Mi još nemamo posleratni roman. Ratko se nakašlјa glasno, kao da želi da obrati pažnju na sebe, pripravan da pruži svoj rukopis. Ali se u poslednjem trenutku uzdrža, pomišlјajući da u celom tom razgovoru i on čini jedan delić tog značajnog i sveobuhvatnog pitanja literature, čiji opseg zahvata tanane duševne treptaje i sve društvene probleme. Valјda će u tom delokrugu i on naći svoje mesto. „Samo strplјenja!“ − umirivao je sebe pretvarajući se da pažlјivo i sa interesovanjem sluša razgovor o jednom piscu čija je pripovetka izišla u poslednjem broju časopisa. − Pa znate… e − odugovlačio je urednik. − Ni meni se ne dopada. Ali on je, znate-e, stari pisac, koji je tako reći… kako da se izrazim, stekao već pravo građanstva u ovom časopisu. − Urednik mahnu rukom da uhvati jednu muvu. − Da, tako je! − rekao je već zamorno i zaćutao. Ratko se pomeri sa mesta i, da razgovor ne bi skrenuo na drugu stranu, dobaci: − Ako hoćete biti lјubazni, da pogledate moj rukopis. − Da, da, mi smo se zagovorili pa zaboravili ono radi čega smo došli, − dodao je Stanić. − O, vrlo rado, vrlo rado! − Ali neko je baš tada otvorio vrata bez kucanja. − Ah, pardon. − uzviknuo je urednik i uslužno prišao klanjajući se omalenom starijem čoveku sa kratkom prosedom bradicom i naočarima uokvirenim zlatnim okvirom. − Dobar dan, gospodine profesore… − Dobar dan!… O, gospodin Stanić!… Šta ima novo kod vas? − Ali, ne čekajući odgovor, nastavi: − Ama, jeste li čitali da je Benovska konferencija raspuštena? − Nije moguće! − uzviknu gotovo preneraženo urednik. „Zar je to nešto važno“ − mislio je lјutito Ratko. − „Svršeno je sa mojim rukopisom“, − i pogleda nelagodno urednika. „Kako samo ume da se pretvara, kao da ga to nešto interesuje!“

− Je l’te? − reče i Stanić, šmiknu i pogleda u desno rame. − Dabome… Francuska politika pobeđuje. Ja sam to već izranije predviđao. Molim vas, da vam izložim… Profesor sa bradicom pričao je lagano i odmereno kao da bira reči, što su se titravo razlivale, kao neki tih žubor. Pričalo se za njega da je izvanredan sagovornik koji neosetno sa jedne teme prelazi na drugu. I tako u beskraj, po ceo dan. Ljudi su ga rado slušali. Pri susretu na ulici, prilikom pozdrava, govorio je kako nema ni minuta vremena, ali je sa svakim ostajao po pola časa, a i više, u razgovoru. Iako nije bio političar, govorio je rado o Benovskoj konferenciji kao o aktuelnoj temi dana, isto onako kao što je marlјivo razmatrao najnoviji prevod jedne Šekspirove tragedije. Urednik je zamorno-lјubaznog lica pažlјivo slušao. Stanić je netremice posmatrao profesora, a povremeno šmiktao i nervozno trzao desnim ramenom. Ratko je smrknuto šarao očima očekujući s nestrplјenjem da profesor najzad završi. Stezao je svoj rukopis, kao nešto rođeno i milo, preko čega ovi lјudi neosećajno prolaze, pa se to osećanje prenese i na njegovu ličnost, te ukoliko je razgovor duže trajao, on je postajao sve više neraspoložen. Uzalud je pokušavao da ubedi sebe kako je to ipak velika stvar biti u društvu ovih lјudi, čija su imena zračila u oblasti literature i o kojima se mnogo govorilo. Mučilo ga je ipak saznanje da je on sam još beznačajan. Najzad, tako i jest. On to priznaje. Dolazi sada prvi put. Ali ga čudi što se bar ne zainteresuju, što ga bar nešto ne zapitaju. Zazvonio je telefon. Profesor i Stanić su se izdvojili u ugao i nastavili razgovor, dok je urednik na telefonu zakazivao neki sastanak. Kada je spustio slušalicu, Ratko je ulučio priliku i prišao. − Molim vas, hoćete li biti lјubazni da pregledate moj rukopis? − Dakle-e, vi pišete? Ratko se sramežlјivo nasmešio i promucao kao da je nešto skrivio: − Da… Pišem… A vi razgledajte i izvinite… što vam zadajem truda. − O, ni najmanje! − Urednik uze rukopis prelistavajući strane kao

kad se lepezasto razvlače karte, onda skupi listove i stavi ih na šaku kao da odmerava težinu. − Kada mogu čuti rezultat? − Pa… kroz deset, petnaest dana. U drugu subotu. − Hvala lepo, veliko hvala, − govorio je Ratko klanjajući se i uzmičući vratima, pa kad leđima dodirnu Stanića: − Izvinite… Ja idem. − Onda se pokloni profesoru i dohvati za kvaku. − Do viđenja, − dobaci Stanić. − Videćemo se docnije…

II Iako još nije znao rezultat, Ratko je osećao pritajeno zadovolјstvo i imao utisak da je već zakoračio u davno želјenu oblast u kojoj je sreo lјude čija je dela čitao, i o kojima se govorilo i pisalo. Nekada mu je sve to izgledalo daleko, nedostižno, veličanstveno… Da, literatura. Ljudi umni, neobični. Nјihove misli kao dugački pipci zailaze smelo u društveni organizam i kao da osluškuju njegove otkucaje. A problemi niču. Ratko je već nestrplјiv, pa bi hteo jednim zamahom da obuhvati sve to obilјe i napiše veliki roman. Društveni roman. Ali samo dok sačeka rezultat. Mesto ga nije držalo. Zastajkivao je pred izlozima velikih knjižara i čitao naslove. Ili bi prevrtao časopise, zamišlјajući da će jednoga dana u njima pročitati i svoje ime − Ratko Banović… Još deset dana… Čitao je u časopisima pripovetke i sravnjivao sa svojom. Kritikovao ih ili izvlačio pouke. Zamišlјao kako urednik čita i jedva čekao čas, kada će mu ovaj stegnuti ruku i reći: Čestitam… Tako je rekao i Stanić. Urednik ima manje razloga da mu zavidi. A onda će on pisati, pisati… I, kao da je pronašao svoj životni put, išao je ponosno, ispunjen nadom i nadahnut. Još pet dana… Da li da se pohvali prijatelјima?… Neka se iznenade.

Ali neki unutarnji napon kao da ga je gušio; osećao je neodolјivu potrebu da odlije svoju radost, pa je nekima i rekao. „Predao sam rukopis i nadam se“. − Učinilo mu se da im je bilo vrlo drago, jer se i on veseli svačijem uspehu. A život je ionako mio. Na svima stranama puno podstreka, na svakom koraku stiče neko nadahnuće, pa bi hteo da zasedne i odlije. Povremeno ga samo uznemiravalo iščekivanje, i zato je sve utiske iz spolјnjeg sveta slagao za docnija vremena kada će, oslobođen očekivanja, sesti najzad pribran i staložen… Petnaest dana. Večeras u šest časova. U njemu su se naizmenično smenjivala tiha radost i neka pritajena strepnja… Šta li će biti?… Nema razloga… Ali ko zna. I sve neke napola izražene misli bez određenog predubeđenja, što mu baš godi, kao da je hteo da radost bude veća ili razočaranje manje. Ukoliko se približavao trenutak sastanka sa urednikom, osećao je neku golicavu strepnju, kao da očekuje važnu presudu, koja će snažno uticati na njegov budući život. Pogledao je na časovnik. Vreme je… Čudio se samom sebi kako je prošlog puta zakoračio smelo u ovu zgradu. Ali tada je sa njim bio Stanić kao neki oslonac. Tada je bio nepoznat, ali preporučen, sa rukopisom u čiju je vrednost verovao. A sada su se umetnuli nepoznati lјudi, možda drugih shvatanja, velikih nadahnuća ili bolesna džangrizala, a možda i uobraženi na svoj visok položaj, jer im je dato neprikosnoveno pravo da mese i gnječe lјudske duše. „Možda sve to nije tačno“, − umirivao je sebe i zatezao kravatu, pre nego što će zakucati na vrata. − Entré, − čuo se otuda glas. Urednik Petrić pričao je nešto veselo dami koja je sedela prema njemu. Lice mu je bilo rasplinuto a oči nasmejane. − Ona je velika glumica, − objašnjavao je − ali ne toliko po svojoj igri, već više po jednom drugom kvalitetu. − Vi ste vrlo indiskretni. Ugledavši Ratka, preko urednikova lica prešla je senka neugodnosti: ono se trenutno rasplinu. Urednik prodorno pogleda kao da se priseća gde li je to lice video. − Oprostite, − pravdao se Ratko. − Vi ste mi rekli da dođem danas. − Da… da… ošlјario je urednik, kolutajući očima oko glave Ratkove.

− Kada je to bilo? − Pre dve nedelјe… Dolazio sam u društvu Stanića. − Ah, da! − I lice urednikovo razvuče se u osmeh, jer se najzad setio. − Jest, jest, vi ste mi, ako se ne varam, nešto predali. − Pripovetku… − Tako je!… Ali, znate-e − razvlačio je urednik − ja sam za ovo vreme bio toliko pretrpan poslovima, da prosto nisam imao ni trenutka slobodnog vremena da se tim pozabavim. − Kada onda da dođem? − pitao je smušeno Ratko. − Pa-a… Znate… Kroz neki dan, kroz neki dan − ponavlјao je urednik i pružio ruku Ratku. − Hvala lepo… Izvinite! − mucao je Ratko i dohvatio se za vrata. Izišao je sa mučnim utiskom i neodređenim osećanjem kao da mu je neko posrednim putem naneo uvredu, pa još nije svestan da li da ga mrzi ili sažalјeva. U svakom slučaju, desilo se nešto neugodno, omalovažavajuće… „On je zato urednik i dužnost mu je… Dve nedelјe je prošlo… Kroz neki dan!“ − brujalo je u njegovoj svesti. Okolo su promicali lјudi poslovni, nasmejani, ili tmurni. Svi oni nosili su sobom odraz uzajamnih odnosa, svega što ih je povezivalo ili odbijalo, slično mnogobrojnim planinskim potocima što se probijaju, razbijaju, bučno žubore, ali se opet slivaju, stapaju i odmiču kao snažna nabujala reka. Tako nešto neodređeno vitlalo je i po glavi Ratka Banovića, koji se mučio da nađe pravi izlaz i uspostavi svoj odnos. Nјegova očekivanja su naglo splasnula i sada je trebalo ispuniti ispražnjenu dušu nekim određenim stavom. Činilo mu se, lakše bi mu bilo da je dobio određeni odgovor: prima se… odbija se. Ugodnije bi mu bilo da je dobio povolјno mišlјenje. A ako njega ne bude?… Pred očima kao da mu se zamagli i on se sudari sa jednim prolaznikom. − Pardon! − uzviknuo je po navici. − Ah, šta sam ono mislio… Da, da… „Vaša pripovetka je odlična“ − kao da sluša urednika i na usnama mu zaigra osmeh. Ali taj prizvuk nije toliko ubedlјiv, pa se ta misao sve više rasplinjava, a iz nekih tajanstvenih dubina navire suprotna: „Da… Da… Znate-e, ne sviđa mi se!“ − i da bi je odagnao, zastao je pred

osvetlјenim izlogom posmatrajući stvari praznim očima. Oko njega su se gomilali lјudi posmatrajući isto tako, i Ratku se nehotice nametnu: „Baš su srećni!“ − i krete dalјe. A onda upita samog sebe: zašto je nezadovolјan? „Pa da… možda je zaista i zauzet poslovima i nije mogao da pročita“, − pravdao je on urednika i tada ga obuze neka tiha radost. „Čekaću. Zar sam ja prvi koji čeka!“ − oseti najednom neko olakšanje kao da je izišao iz mračnog lavirinta i tek tada primeti blјeštavu svetlost sijalica. „Čekaću“ − mislio je pribrano. I, zanoseći se nadom da će se njegovo ime jednoga dana ipak pojaviti na stranicama časopisa, Ratko Banović se primiren uputi svojoj kući.

III − I šta je na kraju bilo? − pitao je Stanić šmrkćući i migajući desnim ramenom. Ratko Banović je šarao prstom po stolu, gledajući zamišlјeno preda se. Onda je učinio: „Hm!“ − i klimnuo glavom. − Mučno mi je da se svega setim. − Potpuno shvatam i razumem. Ali evo, i Branko nije bolјe prošao − i pokaza očima na mladog čoveka koji je sedeo nalakćen na sto. − To nije nikakva uteha ni za njega, ni za mene. U pitanju je ustalјen postupak, to večito nepoverenje prema novom, u ovom slučaju prema dobronamernim i iskrenim početnicima, kojima s planom ubijaju svaki smisao i volјu još na samom početku. Ja mogu da razumem da mi možda u nečemu, a možda i u mnogo koječemu grešimo, ali treba početnike srdačno prihvatiti i ukazati na njihove greške. − A ima i obrnutih slučajeva − umešao se u razgovor Branko. − Izviču, na primer, nekoga, tako reći za noć, za velikog književnog talenta. Nјegova slava sine kao zvezda repatica, ali se isto tako posle

dve-tri godine nečujno ugasi, i taj se neopaženo izgubi u životu. − Mene, Ratko, interesuje vaš slučaj. Bio sam dugo na putu i nismo se videli toliko vremena. Mi smo zajedno išli, i vi ste predali rukopis. Šta je dalјe bilo? − Posle dve nedelјe otišao sam. Razgovor je bio kratak. Izvinjavao se kako nije mogao da pročita i rekao mi da kroz neki dan dođem opet. Navratio sam posle nedelјu dana. Nisam ga zatekao. Sekretarica mi reče da će možda doći. Čekao sam, čekao… Pitao sekretaricu. „Dockan je, verovatno neće doći. Izvolite sutra“. Došao sam posle tri dana. Kada me ugledao, počeo je: „O, gospodine Banoviću, − podražavao je Ratko francuski naglasak urednika Petrića. − Kako da vam kažem, vi ćete mi oprostiti-i, ova-aj, znat-e, vi se nećete lјutiti, ali ja vašu stvar nisam još stigao da pročitam. − O, molim, molim, − odgovorio sam bez smisla. „Znate-e, poslovi, obaveze-e. Ali, da, da, da, pročitaću izvesno − i lupio me prijatelјski po ramenu. Za sve to vreme njegovo lice se razvlačilo kao da je od gume i svaki čas menjalo izraz. Dok su me njegove oči hladno posmatrale, usta su mu se razvlačila u osmeh, ali na uglovima usana opažao se zamoran drhtaj od usilјenog raspoloženja. Bilo mi je neprijatno što sam ga doveo u tako neugodan položaj, i, da bih prekratio razgovor, zapitao sam: − Dakle, kada da dođem? − „U iduću subotu“ − rekao mi je s izvesnim olakšanjem. Ratko beznadežno pogleda prisutne i, otresajući pepeo sa cigarete, nastavi: − Moje raspoloženje?… Nepotrebno je da vam objašnjavam. Sav onaj misaoni napon koji me gonio da pišem, postepeno je splašnjavao. I tako dalјe. Uglavnom, iduće subote otišao sam u tačno zakazano vreme. Nјegova stolica prazna, a u uglu je daktilografkinja nešto kucala. Rešio sam da čekam. Od duga vremena razgledao sam neke časopise, onda posmatrao klatno na časovniku koje se ravnomerno kretalo i nije hajalo za moju žurbu. Pogled mi se zaustavio na daktilografkinji koja je nešto otkucavala, i kako je udarala rukom po dirkama slova, presavijeni

pramen njene kose koji je slobodno visio iznad čela, poigravao je zajedno sa svojom senkom, a to je njenom licu davalo neki treperav izraz. U jednom trenutku prestala je da kuca i nagnula se nad rukopisom. Nјeno lice tada najednom kao da usahnu, pa mi beše čisto krivo što se onaj pramen kose i dalјe ne trese. − Našao si ipak neko zanimanje − dodade podsmešlјivo Branko. Ratko se priseti da je u pojedinostima otišao daleko i otpoče: − Zapitao sam je hoće li doći urednik. − „Sumnjam“ − odgovorila je ravnodušno. Nalјutio sam se ozbilјno i zatražio koverat i hartiju. Bio sam rešen da mu napišem oštro pismo i zamerim za neulјudnost šta već i po treći put ne održava svoju reč. Seo sam i počeo: „Gospodine uredniče, najobičnija ulјudnost zahteva…“ − tada sam zastao i najednom mi palo na pamet da je on možda zaista pregledao rukopis i već ga dao u štampu. Dabome!… Ovim pismom bih ga samo nalјutio. Iscepao sam hartiju i onda sam ga učtivo izvestio da sam dolazio, da žalim što ga nisam zatekao, i molim za dozvolu da ga mogu posetiti u iduću subotu u šest časova i petnaest minuta. − Zašto baš i petnaest? − zapita Branko. − Da bih mu stavio do znanja kako polažem mnogo na tačnost. Zaista, sve je to čudno i prosto neshvatlјivo da se tako nešto događa među lјudima za koje se misli da su neki stvaraoci. U mnogima od nas tinjaju još primitivni nagoni, i oni se naročito ističu kod onih koji se nalaze na nekom položaju i od čije odluke zavisi dalјi tok našeg razvoja. Pišući ovu pripovetku ja sam se zanosio… Uostalom, našto sve to da pričam! U iduću subotu, tačno u šest i petnaest, ušao sam u redakciju. Urednik je razgovarao sa jednim, izgleda, isto tako nesrećnikom kao što sam i ja. Kada me ugledao, razvukao je usne u neki osmeh, klimnuo glavom i dao rukom znak da pričekam. Zatim se opet uozbilјio i produžio govor… Posmatrao sam bele i tamne šare na zidu i mislio: „Pročitao“ − to su bila bela polјa. „Nije pročitao − tamna polјa. I onda: „Pročitao, nije pročitao, jeste, nije, jeste, nije“ − i ko zna dokle bih tako ja pogađao da on ne reče: „Dakle, u subotu. Do viđenja! − pa se lјubazno obrati meni: − Drago mi je što vas vidim, i molim vas da me-e izvinite-e,

za prošli put, jer znate-e, bio sam zauzet oko-o spremanja predavanja za Šekspirovo veče“. − O, vi ste jako zauzeti, − otpočeh ja, kao da ga sažalјevam, a u meni još i dalјe bruji ono jeste, nije, jeste, nije. − A šta reče, spremao predavanje? − zapita Stanić i trgnu desnim ramenom. − Jest, tako reče, za Šekspirovo veče. − To njegovo predavanje ja sam slušao pre petnaest godina i do sada ga je održao već deset puta. Interesuje me šta je bilo sa vašom pripovetkom? − Nije pročitao, − rekao je potišteno Ratko Banović. − Šta si mu tada rekao? − pitao je nestrplјivo Branko. − Ništa!… Smeškao sam se glupo i klanjao snishodlјivo, u pustoj nadi da će mi jednoga dana stisnuti ruku i reći: „Vašu pripovetku štampaću“. A u duši gadio sam se na samoga sebe. I onda sam razmišlјao… Priroda nijedno stvorenje nije ostavila bez zaštite. Jednome je dala zube, pomoću kojih se brani, drugome snažne mišice, trećem brze noge, četvrtom pamet, petom… i tako dalјe. A uredniku Petriću?… Debeo obraz, dug jezik i gipka leđa. Za takve lјude beogradske žene kažu „le causeur“, mada bi im više priličio naziv „le blageur“. Danas su takvi lјudi u modi. Oni su umešani, savitlјivi, vidite ih u svima društvima, i prema svakom imaju drugojači ton i određen stav. Prema onima, koji su ga doveli na taj položaj Petrić ima snishodlјiv stav, razvlači lice u ponizan osmeh. Prema starijim piscima trudi se da pokaže prijatelјsko držanje jer mu oni trebaju. A prema mladim i početnicima je ohol, nadima se, i kada nekome udeli osmejak, to je prevelika milost. I onda ih lјubazno vređa i nipodaštava… Ali ja sam se rešio da istrajem do kraja. U meni je već splasnuo onaj napon koji podstiče, ali se sad razvilo neko čudno lјubopitstvo da vidim dokle će. I posle petnaest dana otišao sam nanovo. I opet ono njegovo: „Drago mi je“ − praćeno kolutanjem očiju, našta ja odgovaram: „Molim, molim“. − Najzad se uozbilјio, lice mu se nekako opustilo kao u čoveka koji se pretvara da je u teškoj žalosti, i progovorio je: „Vašu pripovetku-u pročitao sam“ − i pogledao me umornim očima,

samo što ne kaže: vi ne znate koliko je to za mene bio težak posao. „No… Jedva jednom!“ − samo što nisam uzviknuo i onda sam sa strepnjom zapitao: − Da li smem znati? „Kako da vam kažem… − Glavom je bio okrenut meni, ali je gledao negde ukoso. − Još ne! − i tada je bacio na mene pogled. Na mome licu video je svakako ustreptalu radoznalost da saznam razlog njegovog uzdržavanja, pa produži: − Znate-e, vaša pripovetka je sada kod jedne vrlo autoritativne ličnosti i kompetentne za ratne doživlјaje. Kao na kakvom filmu kroz svest su mi proletale glave generala i generalštabnih oficira koje sam poznavao, pitajući se, razume se u sebi, kakve veze imaju oni sa književnošću. Nastala je trenutna tišina. Lice urednikovo je omlitavilo, a oči kao da su mu usahle. Trebalo je nešto reći. Bez razmišlјanja, zapitao sam: − Hoćete li biti lјubazni da mi kažete vaše mišlјenje? − ali sam se odmah pokajao što sam mu postavio tako teško pitanje. Podigao je umorno glavu i odgovorio: „Frapantno… jezovito!“ − Uh! − uzviknu Branko, pisac humorističkih priča i lupi pesnicom po stolu. − Izvanredan materijal za pripovetku. Molim te, nastavi. − Jeste li i tada rekli: „Molim, molim“ − pitao je smeškajući se Stanić. − Ni reči!… Zapitao sam ga bezvolјno kada treba da dođem i čujem mišlјenje „autoritativne ličnosti“. „Pa-a, kroz dve nedelјe“. Ratko tada zaćuta, uzdahnu i izvadi maramicu da obriše znojavo čelo, pa produži: − Eto, tako, zapao sam u ruke čoveka koji je u samoj stvari neodgovoran činilac i bezlična forma, a kome su oni okolni dali pravo da koči početnike i time sebi pribavlјa neku literarnu vrednost. Ali ja mislim da i do pisaca ima malo krivice. Kod mnogih preovlađuje pritajena zavist, a pomalo i surevnjivost, pa čak i skriveno zadovolјstvo kada izvestan pisac doživi neuspeh. A neki kritičari i urednici iskorišćavaju te slabe strane i stavlјaju se u položaj nekog vrhovnog suda, pa čak uobražavaju da pisci bez njihove pomoći ne bi mogli da

opstanu. − Donekle imate pravo. Ali to se, srećom, ne odnosi na sve. Nepristrasna kritika je važan regulator. Ali vaš slučaj je zaista osobit. Molim vas, kako se sve to na kraju završi? − pitao je Stanić. − Šta sam ja osećao i preživlјavao za sve to vreme, nije potrebno da vam izlažem… Posle tri nedelјe otišao sam opet. Opet uspijanje, treptanje, zatim razvlačenje sladunjavih reči i izvinjenje što nije imao prilike da se sastane sa „autoritativnom ličnošću“. Onda je s izrazom dosade na licu molio za izvinjenje, jer on ima tako mnogo poslova, ali on će… I tako dalјe. U trenucima mi je dolazilo da dignem ruke od toga posla. Počeo sam da gubim veru u samoga sebe. Možda lјudi imaju i pravo. Ali tada sam se setio vas, Staniću, kako ste me bodrili i mislio sam da i vi valјda imate neki kriterijum. Mnogo puta sam se kajao što sam se uopšte izlagao takvoj neprijatnosti. Šta mi sve nije padalo na pamet!… Pomišlјao sam da napišem novu pripovetku pa da potpišem vas, Staniću, i pošalјem uredniku Petriću. Zaista, to bi bilo divno da je on štampa, a vi tada date izjavu kako vi niste pisac, već ja. − A ako bi odbio? − pitao je Stanić sa prizvukom gorčine. − Ja čvrsto verujem da on uopšte i ne čita radove onih koji imaju literarnu prošlost, jer polazi sa stanovišta da oni nose punu odgovornost za ono šta pišu. Možda je to na kraju i pravilno. Ali sa mlađim on ne misli da eksperimentiše, jer bi tada njemu zamerili zbog nedovolјne kritičnosti. I onda razvlači, dok nesrećniku ne dosadi pa odustane od dalјeg navalјivanja, ili učini onako kao što sam ja uradio… − To me interesuje, − dobacio je Branko očekujući sa nestrplјenjem dalјi rasplet. − Posle dva meseca, bilo je to, dakle, pre dva dana, odem u redakciju. Sad već ne znam po koji put. Već sam bio i otupeo. Sećam se onih prvih dana sa koliko sam strepnje otvarao vrata redakcije. A sada, začudo, bio sam pribran, otprilike isto onako kao kada priđete pozorišnoj kasi i zatražite kartu za neku predstavu. Možda ćete dobiti; a ako su sve rasprodate, nećete se mnogo ni lјutiti ni žalostiti. Bio sam čvrsto rešen, ako počne sa onim njegovim razvlačenjem, da zatražim

rukopis, pa će valјda doći vreme… A tada bih na naslovnoj strani kao neki moto stavio: „Ovu pripovetku odbio je da štampa urednik Petrić“ − i onda neka široka javnost donosi sud o meni kao piscu i njemu kao uredniku. Zakucao sam i otvorio vrata. Urednik je sedeo za svojim stolom, a prema njemu dve nepoznate, ali dosta mlade i koketno odevene dame. Nјegovo lice bilo je sjajno i razvučeno kao onaj dečji balon široko nacrtanih usta i svetlih očiju. Kada me je ugledao, balon je najednom splasnuo, usta mu se zbrčkala i dobacio: „Molim vas budite lјubazni i pričekajte tamo za jedan momenat!“ Zatvorio je vrata i zastao… Da me je neko posmatrao, video bi da sam bio strahovito smrknut i namršten. Osetio sam laku drhtavicu i počela su da me razdiru dva suprotna osećanja: da nepovratno odem, ili da ostanem pa da mu sve izgovorim. Pošao sam izlazu kroz onaj polumračni hodnik i pri kraju zastao. Šta da radim? Mesecima taj me čovek izlaže neizvesnosti, koja se graniči sa ponižavanjem. Ako bih mu i sada oćutao, onda bih mu dao za pravo da sam zaista čovek takve vrednosti s kime on može da se ophodi kao sa nekim balavcem, koga roditelјi, u nedostatku novca, stalno zavaravaju da će mu kupiti neku igračku. I u meni kao da se pobunilo dostojanstvo čoveka. Do tada je ono bilo prigušeno želјom, ambicijom, recite kako hoćete, pisca da vidi svoje delo izloženo javnosti. Ali i ta želјa ima svojih granica isto onako kao kad se guma razvlači i najzad pređe preko granice elastičnosti, pa više ne može da se vrati u prvobitan položaj. Jest, baš tako nešto. Zastao sam primiren, ali odlučan i rešen da više ne molim, već da s pravom zahtevam: obećanje da će pripovetku štampati, ili da mi smesta vrati rukopis. Vratio sam se. Ali se setih onih žena… Pričekaću! − Umirivao sam sebe i počeo da šetam hodnikom zastajkujući pri svakom šumu. Kod njega sam bio više puta, ali se nikada nisam toliko zadržavao kao ove žene sada. Ta činjenica je još više pojačavala moju rešenost da sa njim otvoreno razgovaram. One žene su se najzad pojavile. Bez uzbuđenja, već primiren i odlučan, zakucao sam na vrata i zakoračio. Urednik je sedeo za stolom navučenih očnih kapaka i opuštenih

obraza slično čoveku kome su posle nekog zanosnog mirisa podmetnuli pod nos neku ogavnu travu. Podigao je umorno glavu i usne mu se na silu razvukle u osmeh. Ne nudeći me da sednem, otvorio je fijoku stola i izvukao moj rukopis. „Dobro je“ − sinulo mi kroz glavu − „autoritativna ličnost dala je svoje mišlјenje“. − Obuzelo me je nestrplјenje i s naporom sam očekivao odgovor. Prevlačeći preko ivica hartije, počeo je razvlačeći: „Dobio sam rukopis… Mišlјenje nije toliko nepovolјno − reč „toliko“ je naglasio − ali… znate-e ima primedaba, koje… kako da vam kažem… ne bi trebalo da vas obeshrabre, jer, bože moj, svaki početak je težak. Da! − zastao je i pogledao negde u stranu. I, pored odlučne rešenosti da budem pribran, u meni je nešto naviralo i u stisnutoj pesnici prsti su mi se grčevito pokretali. Nјegove usne su se razvlačile u osmeh, ali oči su mu bile ukočene i preko njih kao da je ispolјavao neku dosadu, pa čak i prezir prema meni. Nisam mogao da otrpim već sam zapitao: − Dakle, vaša poslednja reč? „O, nemojte da ste toliko nestrplјivi. Čućete… Ali hteo sam samo da vas zapitam: zašto ste dozvolili da onaj nesrećnik skoči u more… To je strašno… On je nesumnjivo poludeo, ali mogli ste da ga uhvatite“. Dok je to govorio, on mi se pričinjavao kao neka senka koja će tokom vremena svakako nečujno nestati, ali preko koje mi moramo obazrivo da obilazimo ili da je preskačemo. Promucao sam: − Tako je bilo. Ja ne stvaram nikakvu montažu − i odjednom sam shvatio kako sam stavlјen u besmislen položaj da mu se još i pravdam. Ljutnja je počela da me podilazi… Pomišlјao sam da mu okrenem leđa i nikada više… U tom je rekao: „Zaklјučili smo da vam vratim rukopis i da ga vrlo malo skratite…“ „Opet isto, ispočetka“ − senula je misao. Drhtavim rukama dohvatio sam rukopis i tada sam hteo da mu kažem, izgovorim, ali lјutnja me zaglušila i kao da mu se svetim, nekom nepojamnom snagom iscepao sam hartiju rukopisa na polovinu, onda još na pola, više nisam mogao, i taj ostatak sam tresnuo pred njim da su se parčad hartije lepršavo rasturila na sve strane…

Sećam se samo da je ustuknuo i izdignuo ruke. Bez ijedne reči okrenuo sam se, dohvatio za kvaku, i s treskom zalupio vrata za sobom. [1923]

Mrak savesti

I Sure i teške oblačine spustile se gotovo do zemlјe, pa se valјaju i razvlače kao ogromne tamne prilike, i najzad se stapaju u gust, siv zastor iz koga lije i sipi… Jednostavno i dosadno rominja jesenja kiša šapatlјivim šumom. Po koji put zavije hladan vetar i kaplјice zašumore živlјe, a ogolele grane stresaju krupne kapi što tupo taparaju po uvelom lišću. A kad se vetar utiša… opet prigušeni šum, koji sa šlјaporenjem kapi sa drveća podseća na tih jecaj. Neka pusta tišina… Ljudi se sklonili u zaklone, a stoka opustila glave, oklembesila uši, ne miče. Čak i nestašni vrapci, ukvašena perja, šćućurili se ispod neke grane i pogledaju tužno na zemlјu, mokru i hladnu. Dokle se okom vidi nigde živog stvora. Promakne retko po koji ordonans, pa se i on ubrzo izgubi u nekoj saobraćajnici, gde su blato i voda do iznad stopala. Ili razlokanim drumom prođu koja kola, čiji točkovi zapadaju u blato do blizu glavčina. Umorni konji jedva izvlače noge iz gliba, sapliću se, ruda ih zanosi i udara, a iz kola viri pokisla glava komordžije, sa nabijenom šajkačom do očiju. I na položajima mir takođe. Povremeno prasne po koji pucanj potmulo i odjek se leno odbija od blata, pa se gubi u jedva prozirnoj izmaglici, koja postepeno i sve više obuhvata drveće, zemlјu i lјude sakrivene u njoj.

Jest, u blatnjavoj i razrivenoj zemlјi, punoj gada i reptilija, žive oni mesecima. Život ratnika je ionako težak. Ali kada nastanu ovi sumorni i vlažni dani pozne jeseni, kad nestane sunca, plavog neba, jedine njihove utehe, tada duša kao da zamre, skupi se i lјudi blenu u nadstrešnice, odakle dopire reski šum crva koji nagrizaju koru drveta. Tamo gore iznad njih je − tmurno nebo: dole − vlažna zemlјa; napred − bajoneti. A natrag? − Stid i poruga… Iz grudi im izleće nemoćan uzdah, pa bezizrazno zure u dalјinu, ili zatvaraju oči pred teškim životom, dok kroz glavu proleće bezbroj svakojakih misli… Samo puste želјe!… Prasak pušaka i zemlјa što se neprekidno osipa i pada na glavu surovo opominju da rat još traje, i da začas i zanavek može nestati sunca, svetlosti, pa i ove kiše. Neprijatno je i misliti! A i o čemu bi? Telo je u punoj snazi i brekće pod snažnim damarima, htelo bi slobode i vazduha, − samo jedno puščano zrno, i onda večan mir i mrak. Ta podmukla misao kao da je sakrivena negde u dubini duše, i pri svakom pucnju kao da vaskrsne, obujmi svega i teška nostalgija za prošlim danima pritiska lјude zarivene u blatu. Leže oni već mesec dana u rovovima prema neprijatelјu, koji nije dalјe od sto koraka. I da bi ma i trenutak zaboravili na neposrednu i surovu stvarnost, izmišlјaju se priče, pretresaju se stari događaji, šale se, često zajedlјivo, i spavaju. Pa i to dosadi. I dok stražari motre budno kroz puškarnice, ostali igraju karte, trebe se od vašiju, ili od komada isečenih drva režu kutije i razne druge sitnice. Krug kretanja je sasvim uzan, društvo strogo ograničeno, i svi se osećaju nekako bliski jedan prema drugome. Neumitna opasnost lebdi nad glavama sviju, njen zlokoban dah kao da svi osećaju, a stanje iščekivanja dugo traje, pa su nervi već zamoreni. Saznanje da su pred smrtnom nemani svi izjednačeni, daje smelosti prostom vojniku da se prijatelјski obraća oficiru; to čini da se i oficiri ophode drugarski prema svojim lјudima. Kiša jednostavno rominja, jesenja kiša koja do srži prodire. A iz zemunice poručnika Dragolјuba, komandira četvrte čete, kulјa dim od križanog duvana kao iz kakvog dimnjaka. Na „krevetu“, napravlјenom od nekih odvalјenih vrata što su položena na četiri koca, leži poručnik Dragolјub, a oko njega čuče ili sede na trupcima ordonansi i posilni. U zemunici se oseća zapah vlažne zemlјe, izmešan sa mirisom

duvana i zadahom rakije. Omalen i dežmekast, obrastao u čekinjastu bradu, komandir se nakrenu porebarke, dohvati sa zemlјe čuturicu sa rakijom i, zabacujući glavu unazad, uz šumno klokotanje, isprazni je do dna, pa je tromo odbaci. Onda vodnjikavih očiju pogleda prisutne i zapita: − Ej, lјudi, što ste se, bre, ućutali? − Pa se okrete svome posilnom: − Ti bar, Milosave, nemaš razloga da si tužan, jer si dobio pismo od kuće. − Onda povuče dim od cigarete i zažmiri na jedno oko. Kažu da je redov Milosav Čorbić bio omilјen među vojnicima. Nјegova isuviše velika revnost padala je u oči svima i njegovu su dobrotu mnogo puta zloupotreblјavali. Zato on nikada nije imao mira. Vojnicima je nosio vodu, križao duvan, donosio sanduke sa municijom, prao rublјe komandiru, a u toku borbe uvek bio sa puškom među borcima. Za vreme najjače puščane vatre, kad je trebalo odneti neko naređenje ili izveštaj, komandir je obično slao svoga posilnoga, govoreći: „Mićo, ti si mi najsigurniji“ − a on, zadovolјan takvom pohvalom, trčao je ne mareći mnogo za svoj život. Poručnik Dragolјub je često mislio o revnosti svoga posilnog i katkada se čudio njegovoj hrabrosti, pa mu je ponekad bilo krivo što i on ne može da bude takav, kako bi izazvao veće poštovanje svojih vojnika. Ali da bi sebe donekle opravdao, mislio je da Milosav sve to radi zato što je glup, pa iz tog razloga u njemu i nije razvijena žudnja za životom. Takvo uverenje se kod njega ukorenilo, pa se tako i ophodio prema svome posilnom. A Milosav je o lјudima sa ove strane žice, bez razlike čina, mislio dobro, a naročito o pretpostavlјenima i o svome komandiru. Sada, na pitanje poručnika, on ništa ne odgovori, već turobno pogleda kroz otvor zemunice odakle je dopirao hladan vazduh. − Nije mu ni lako − dobaci kaplar ordonans − kod kuće ostavio mladu ženu… pa, boga mi, muka. Pri pomenu žene, poručnik Dragolјub se seti sobarice jednog hotela iz unutrašnjosti, oseti neki napon u grudima, steže vilice i zaškripi zubima. „Ah, da je sada ovde!“ − pomisli i isteže ruke, pa se okrete Milosavu:

− A je li, veliš, mlada i lepa žena?… To tebe boli!… Zamisli da je dovedeš u zemunicu… A-uh! − on lupi nogom u soju što podupire nadstrešnicu. − Zna se… prvo komandiru na raport! Posilni se namršti, kao da htede nešto reći, ali se uzdrža, ujede se za usnicu, pa jedva progovori: − Što ćutim?… Da je i vas snašlo ono što i mene, daleko od vas bilo, i vi bi ćutali… Piše mi mlađi brat kako predsednik opštine iz pizme tera na kuluk moga starog oca, a kod kuće nema ko da radi, a žena mi bolesna… Na ovce udari metilј, pa sve pocrkaše… − More, batali sad ovce, na njinu glavu bilo, nego čuvaj ti svoju kožu − razmišlјao je podnarednik ordonans. − Šta da radiš… ni kod nas ni je bolјe − dodaje kaplar sa uzdahom, pa se maši za kesu sa križanim duvanom. − Boga mi, lјudi, kad ovako šta čujem, dojadi mi i ovo ratovanje. Dođe mi da jurnem pa kud puklo… Ne, boga mi, što ne narede neki juriš ili nama ili njima, pa da se pokolјemo: ili mi nji’, ili oni nas, − govorio je ogorčeno Milosav. − Šteta, bre, što nisi neki komandant − upade ironično poručnik Dragolјub, češući se iza vrata. − Uh, majku mu, pojedoše me živog vaške. Ali Milosav je išao za svojim mislima i nastavi: − Šta je ovo?… Gledamo se kao petlovi preko plota već mesec dana. − Slave ti, šta bi radio da si neki komandant? − pitao je podnarednik. − Eh, šta bih! − i Milosav odmahnu glavom, kao da mu je neprijatno što lјudi počinju da zbijaju šalu sa njegovom nevolјom. Komandir se ironično nasmeja i dobaci: − Je li?… Pa zar ti, stara junačina?… Dojadilo ti, a?… Baš si kukavica! − ovu poslednju reč je naročito naglasio. − Nisam kukavica, gospodine poručniče, nego zašto tako da rade?… Ja ne žalim da poginem… rat je, branimo zemlјu. Ali taj predsednik, koji vredi za četiri čoveka, sedi kod kuće i tera moga oca… Telefon zasvira i poručnik dohvati slušalicu.

− Alo… ovde… Za sada je mirno i nema ništa novo, gospodine pukovniče… Razumem… Dakle, u osam časova?… Razumem! − ostavi slušalicu pa se podiže sa kreveta. Svi su ćutali i posmatrali netremice komandira, očekujući šta će sada reći. Jedna krupna kapka pade na drveni stočić, pa se rasturi u veliki broj sićušnih kaplјica. Komandir upravi pogled naviše, osmatrajući odakle kaplјe, pa se okrete posilnome: − Milosave, bre, ovo poče da prokišnjava. Gledaj sad odmah da nekako začepiš. − Onda se obrati ordonansu: − A ti, Radoje, idi do potporučnika Alekse i reci mu da odmah dođe. − Komandir se podboči, duboko uzdahnu i produži mrzovolјno: − Ako ova kiša potraje… neće dobro biti. Što rekao Milosav, dojadi mi… − Pa ni njima nije bolјe, − dobaci ordonans, pokazujući glavom na stranu gde su neprijatelјski rovovi. − A sada da smo kod kuće, pa topla soba, pa vruća rakija, − dodade sa tugom u glasu podnarednik. − Prošle noći sruši se moja zemunica, sav sam bio mokar. − E, šta sve živ čovek neće izdržati! − odvrati kaplar. Povrh njihovih glava začuše se potmuli udari slični onima kada se bacaju grudve zemlјe na mrtvački kovčeg, a odmah zatim oštar pucanj i posilni slete u zemunicu. − Šta je? − zapita komandir. − Gađaju, slavca im njinog! − odgovori posilni, brišući kalјave ruke o direk. − Taman počesmo da nabacujemo zemlјu, a oni pripucaše. Moraćemo da pričekamo još malo, dok se smrkne. Vetar dunu jače, pa zanese šatorsko krilo stavlјeno umesto vrata i nanese kišne kapi do polovine zemunice. Spolјa su se čuli teški koraci, neko je šlјapnuo po vodi, a odmah zatim kao da se nešto surva. − Uh, boga mu! − začu se uzvik, a potom koraci sve bliže. Na ulazu se pojavi čovek u prostom vojničkom odelu, suv i potamneo, neobrijan, sav mokar i kalјav. Ulazeći sa štapom u mračnu zemunicu, pogleda unezvereno u lјude, da bi ih raspoznao. Kada ugleda komandira, obrati mu se:

− Zdravo, Dragolјube! Rekoše mi da si me zvao? − A ti si, Aleksa?… Šta to bi? − Zamalo da skr’am vrat pred zemunicom. Omače mi se noga… − Pa, naravno, ova buba moja zna samo da se zabije unutra, a ne ume da iziđe i vidi kako je pred zemunicom, − pa se okrete posilnom: − Vuci se napolјe!… Sedi, Aleksa… Šta si radio? − Igrao sam sans sa Brankom i Milanom iz treće čete. Igramo do dve stotine bula… Dok neko ne padne u nesvest. A zašto si me zvao? − Slušaj, boga ti, naređuju oni iz odseka da se večeras bacaju bombe na neprijatelјske objavnice. Pa znaš kako je, spremi se, − kao da je hteo reći: stariji naređuje, mora se. − Pa jesu li oni pri sebi?!… Lako je njima naređivati iz tople sobe. Ali ako nas oni potkupe noćas sa merzerom, šta da radimo po ovoj kiši i ovom blatu! − Potporučnik skide šajkaču s glave i lupi njome o direk da bi isterao vodu. − Još sam mokar, jer sam celo pre podne bio na kiši dok smo kopali saobraćajnice. − Znam sve… ali naređeno je, − govorio je komandir, nemarno, misleći: „Glavno je, mene ne diraju“. − Što im nisi, zaboga, objasnio kakvo je stanje kod nas? − Pa ono jes’… ali znaš kako je − onda se priseti da govori pred ordonansom, pa će važno: − Uostalom, neprijatelј mora da se uznemirava. − A oni će da ćute?!… Tako je to! − odmahnuo je glavom potporučnik. − Svaki se stara da nad nama oproba svoju veštinu. A kad bi oni bili ovde i morali da bacaju bombe, pitao bih ih onda! Danas poče da tuče merzer… sve pobi… tebe zasu, čini mi se − obrati se podnaredniku. − Udari, nema… pet metara. Onaj nesrećni Izvorac pogibe siroma’, i da ne beše on ispred mene, odo’ i ja. − A ja tražim artilјeriju − nastavio je Aleksa − a ovaj njihov osmatrač mi kaže: „Nemam naređenje za otvaranje vatre“. − Boga ti miloga, mi izgibosmo ovamo, a on traži odobrenje. Hajd’ i to, ali njegov komandant, koji je deset kilometara daleko, odgovara: „Preteruju

pešaci!“ − Napiši ti to, a nemoj meni da se žališ − odvrati poručnik Dragolјub. Iako je isto osećao i mislio, ipak nije voleo ovakve razgovore, jer se bojao da ne dočuje ko od pretpostavlјenih starešina. I, da bi skrenuo razgovor, zapita: − Hoćeš li rakije? − Ko to neće!… To je jedino okreplјujuće i osvežavajuće sredstvo u rovu. − Milosave… Milosave! − povika komandir. − Ah, buba jedna, gde se baš sada izgubi! − Milosave! − viknu jedan ordonans, i tada se na ovtoru pojavi posilni. Komandir mu se obrati: − Dajde, Mićo, onu tvoju rakiju što si je danas dobio od kuće − na se okrete potporučniku: − Nalјutio se naš Mića, znaš, što mu je lipsala jedna ovca. Ordonansi se nasmejaše onim obligatnim smehom kojim se obično propraćaju šale pretpostavlјenih. − Nije baš tako, gospodin-poručniče − odgovori uvređeno Milosav, pružajući čuturu sa rakijom. − A šta veliš, dojadilo ti… pa juriš, pa da nas pokolјu − poručnik zažmire, i na jednom kraju usana mu zaigra osmeh. − Kako bi bilo da večeras sa potporučnikom Aleksom pođeš malo do objavnice… A? − Da idem… nije to meni prvi put. A da mi je teško, i to jest, pa čovek u lјutnji sve kaže. Meni rat nije težak, sve ću da podnesem. Ali kad čujem šta je kod kuće, nije mi onda ni do čega − odgovori Milosav, misleći da se komandir šali. − Opet poče! − iskrlјešti se komandir. − Napolјe! − viknu strogo i pogleda posilnog zakrvavlјenih očiju. − More, šali se on, − dobaci potporučnik Aleksa, dodajući nanovo komandiru čuturicu sa rakijom. − Milosav nam je najbolјi vojnik u četi. − Ajd’… ajd’, ja valјda znam šta govorim. Ti misliš da sam j-ja − komandir štucnu − da sam pijan.

− Ne kažem… ali je jaka rakija. Komandir zažmire, stisnu usnice i pogleda sve redom, pa se obrati vojnicima: − Izlazite napolјe! Potporučnik sa čuđenjem pogleda komandira, pa, kad ostadoše sami, zapita: − Pa, dobro, molim te, šta ti je čovek učinio?… Šta ti bi najednom! Život nam je ionako težak… − Ne mešaj se… u moje stvari, jer ja inače… − Inače… šta? − i potporučnik proniclјivo pogleda komandira. − Inače, vi ste gos-gospodin po’poručnik, a ja poručnik… komandir! Je li tako? − pa se unese u lice potporučniku Aleksi, oblivajući ga zadahom rakije. − E, kada je takva i takva stvar, onda molim, molim!… Ja vidim, razumem sve! − ovu reč naročito naglasi, pa se diže i bez ijedne reči iziđe iz zemunice. − Noćas bombe! − doviknuo je komandir poslednjom iskrom svesti i zavalio se na krevet. Napolјu se spuštala mračna jesenja noć, iz koje su rominjale sitne kapi, proizvodeći šapatlјivi šum…

II Komandir Dragolјub ležao je po ceo dan u zemunici, koja je sada ličila na dubok bunar i razmišlјao o svome životu… Pre rata nije imao neko određeno zanimanje, već se bavio raznim poslovima: posredovao, podvalјivao, preprodavao, često lažno svedočio, po kafanama pijančio, a ponekad se i tukao. Zbog takvih, katkada

nečasnih postupaka pozivali su ga često na saslušanje, ali se uvek izvlačio posredstvom lokalnih političara, koji su ga iskorišćavali prilikom raznih političkih smicalica, naročito u toku izbora. Onda je nastao rat. Kao rezervni oficir upućen je za komandira komore, daleko negde u pozadini divizije. Na ovome položaju, udalјen od očiju viših starešina, a imajući vlast u rukama, došle su do punog izražaja ustalјene navike poručnika Dragolјuba. Vršlјao je siledžijski po pozadini, nabavlјao, otimao, mnogo štošta prisvajao sebi, napadao žene i bančio, dok vest o njegovim postupcima nije doprla do pretpostavlјenih starešina. Još dok je istraga bila u toku, smenili su ga pre mesec dana sa zvanja komandira komore i po kazni uputili za komandira četvrte čete, trećeg batalјona, koji se nalazio ukopan u rovu ispred sela Metkovića u Mačvi. „Gore biti ne može… od žice dalјe ne mogu. Biti komandir komore i ratovati… to razumem, ali ovako“… pa se zagleda u tavanicu, gde je između greda i grana provirivala kukuruzna šaša. „Udari granata i zatrpa!“ − i neka grozničava jeza prostruja mu kroz telo, on se okrete na drugu stranu, kao da bi hteo da pobegne od strašnih misli, dok daske, na kojima je ležao, zakrckaše pod teretom njegovog tela. „Slavno beše u komori… krevet, astal“, − i, poredeći ga dva položaja, poručnik Dragolјub s užasom pogleda oko sebe, osluškujući neprekidno šuškanje crva i raznih buba u onoj šašlјici. „I kakve koristi imam od ovoga“ − mislio je dalјe. „U komori beše i leba i s lebom, imalo je i za mene i za drugoga… a sada se čovek muči i prebija, a kada se rat završi, opet na ulici“. Na objavnici prasnuše nekoliko pušaka i istoga trenutka začu se zvrkut zrna odbijenog od zemlјe. Iako je u dubokom zaklonu, komandir steže pesnice i zatvori oči, pa osluškivaše pritajena daha dok se šum ne izgubi. Onda lagano podiže očne kapke… U dalјini zabubnjaše pucnji topova… bau-u… bau-u! Zatim jeziva tišina. Pa i miši se pritajili… Ali kada iščeze i poslednji odjek nanovo se prenuše i počeše riškati među granjem i šašlјikom. Poručnik Dragolјub duboko uzdahnu, a potom protegli ruke. Hteo bi nekuda da ide, ali uviđa da je svaki pokret u rovu u vezi sa smrtnom opasnošću. Već mu se i ne puši. A ne može ni da leži. Onda ustade, pa neodlučno zastade, ne znajući ni sam šta radi. Pogledao

je kroz otvor zemunice i na suprotnoj strani saobraćajnice, negde u dnu, ugleda svoga posilnoga kao kakvu senku, gde čisti košulјu od vašiju. − Posilni! − Izvol’te − odazva se iz zemlјe Milosav i poče žurno navlačiti košulјu. Poručnik Dragolјub se opet vrati na krevet. Čekao je… Onda ga obuze nervoza, poče stezati pesnice, a muskuli na vilicama odskočiše od nestrplјenja što posilni ne dolazi. I opet povika: − Milosave, bubo jedna! Kao neka zver, izvuče se posilni pobaulјke, saže se na otvoru i ulete u zemunicu. − Bubo smrdlјiva! − viknu kroz stisnute zube poručnik Dragolјub i povuče za uši posilnog. − Klјeštama te treba izvlačiti! − Zatim se zagleda u vojnika i unese mu se u lice. − Rakije!… Rakije daj!… Šta čekaš? − Nema više, gospodine poručniče… − Nađi, nađi gde znaš! Posilni sleže ramenima i zamače među saobraćajnice. Poručnik Dragolјub vrati se opet na krevet i već mrzovolјan odupre se leđima o zemlјani zid mičući ramenima kao da se češe, pa prevuče rukom preko čela i uzdahnu, gledajući mračno preda se. A između očiju pojaviše se duboke bore. „Dokle će ovako!“ − mislio je već očajan. „Ni s koje strane se ne vidi kraj… sem da se predam“. Tada se zagleda u vlažnu zemlјu, naprežući se da zamisli kako bi to izveo, najzad šmiknu kroz nos i odrečno mahnu glavom. „U takvim prilikama se gine!“ − Pri ovoj pomisli lice mu se zgrči. A takav jedan poduhvat može i da ne uspe, i tada je predviđao kraj. „Kada bi me malo ranili, e − to bi bila srećna okolnost“. Ova misao mu se dopade, on otvori oči i bezizrazno se zagleda u nadstrešnicu nad sobom. „Da… ranjen, ali i to boli“ − šaputale su njegove usne. „Zašto neprijatno?“ − odgovara samom sebi. „Odseku, na primer, levu šaku“… On pogleda svoju ruku i čisto se uplaši. „Ne, ne, ne mora celu šaku… jedan prst samo, da, jedan prst; onda odem u pozadinu, pa bolničarke, pokloni, i sa ratom svršeno!“ − Poručnik Dragolјub protrlјa zadovolјio ruke i već je zamišlјao kako se u dubokoj

pozadini provodi, dok ovde po rovovima riju granate. Ali se iznenada seti: „A kad se rat svrši, ja bez šake i prstiju… bogalј koji traži milostinju!“ − I opet se zamisli i pogleda mračno u zemlјu. Kolebao se šta da radi, pa se tek najednom priseti: „Pređem u aktivu, ne radim ništa, a primam platu“. − Očni kapci mu se raširiše, a usne razvukoše u osmeh, i on nastavi: „Zar ja ne bih mogao podneti raport još i sada?“ − Ova misao kao da ga podiže sa kreveta. „U rovu sam kao aktivan oficir, a još bih dobio i veći dodatak“. Sa njegova čela nestade bora, on podskoči zadovolјan, dižući u isto vreme i čakšire. U dalјini se opet začu… bau-u! − i on se okrete na tu stranu osluškujući i prateći pravac zrna. Ovaj potmuli pucanj izazva neko nelagodno stanje i on bi hteo da se vrati na ona ranija razmišlјanja, ali jednom već stvoreno neugodno raspoloženje izazva još neprijatniju misao: „Mene ne bi ni primili u aktivu… imam krivica!“ − Tada se seti kako je pre izvesnog vremena dolazio islednik da ga saslušava zbog mnogih zloupotreba dok je bio na položaju komandira komore, a povodom kojih je i premešten po kazni za komandira čete. Nјegovo čelo se opet nabra. Puške u dalјini pripucaše i namah mu se njegovo stanje učini još teže, kao da su i ove vojske stale jedna prema drugoj samo da bi njega uništile, dok on, zatvoren u zemlјi, lagano umire. I poručnik Dragolјub glasno jeknu… U tom se pojavi posilni, noseći čuturicu sa rakijom. − Dao mi podnarednik… − Daj! − reče žudno poručnik i naže čuturicu. U početku se čulo klokotanje, a potom samo cičeći šum, kao kada dete doji. Zakrvavlјenih očiju gledao je u nadstrešnicu, ali ništa video nije; potom se oštrina njegova pogleda ublaži, on zažmire, najzad odmače čuturicu i, mlјaskajući ustima, progovori zadovolјno: − O-ho-ho!… Ovako se može. − Onda se obrati vojniku: − Pa kako je?… Šta radiš. − Ništa, gospodin-poručnik! − odgovori s osmehom Milosav, ne znajući ni sam šta dalјe da kaže. − Trebiš se po ceo dan… Oca vam vašeg, puni ste vašiju, da sam i ja od vas primio, − pa zavuče ruku za vrat i poče se češati. − Vaške svi imaju. Priča posilni komandantov…

− ’Aj’ marš!… Šta ti meni odmah komandant… − Pa ne, gospodine poručniče… − Ajd’ maglu! − mahnu rukom pokazujući na izlaz. Kada vojnik iziđe, poručnik Dragolјub istegnu ruke, zevnu, mlјasnu nekoliko puta usnama, pa se spusti na trupac ukraj kreveta. Osećao je kako mu neka toplina struji kroz telo, prodire u muskule, pa je veseo, nekako gibak i raspoložen. „A šta sam ono hteo?… A-ja!… Podneću raport za aktiviranje… Onda aktivni oficir… dodatak na drva, posilnog, a kad se rat završi, ja major!“ − Poručnik Dragolјub prevuče zadovolјno rukom preko usta i poče da cupka nogom. Sa stola dohvati jedan akt na koji je trebalo hitno odgovoriti još u toku dana, ali od lenosti nije ga još ni pročitao i sad prelete letimično očima. U aktu poverlјive prirode govorilo se o teškoćama rovovskih vojni i kako treba bodriti vojnike. Viša komanda sumnja da ima vojnika koji su već klonuli duhom, pa ako bi se i takav slučaj pojavio, onda imena takvih dostavlјati odmah i sa njima će se postupiti po zakonu. A na kraju je pisalo da će se voditi računa o starešinama koji se budu pokazali revnosni u smislu ovoga naređenja. Poručnik Dragolјub kolutao je vlažnim očima preko slova, pa mu se činilo kao da su udvojena… U grudima, pa i u celom telu osećao je neki napon i bio pripravan da skače, da se tuče… Ustade, pa zavuče ruke u džepove čakšira i pođe po zemunici dva koraka napred, dva nazad, ponavlјajući poslednje reči iz onoga akta: „Vodiće se računa o revnosti… da, i ja ću se preporučiti, a isledni sudija… može saslušanje mačku o rep… Ali vraga! Takvih vojnika kao za inat nema u mojoj četi!“ − On zastade, desnom rukom pritisnu prste leve šake i zglavkovi zapuckaraše. Mislio je redom na svoje vojnike. „Do đavola, ni jednoga nema!“ − Uze nanovo akt i poče čitati poslednji stav: „Ako bi se taj slučaj pojavio…“ „Ali kakav slučaj?“ − pitao se kao da je već počeo gubiti vezu. „Šta traže oni?“ − Dohvatio je nanovo akt i, klateći se, preletao pogledom preko slova, ne shvatajući potpuno smisao, pa se zaustavi na reči: „klonulih duhom“. „Klonulih duhom“, ponavlјao je. „Kako klonulih?… Valјda pijani!… Pijani duhom!… Ha-ha… glupost!“ − Ali pri pomenu ove reči, kao da

poslednja iskra svesti sinu, te i on sam uvide da govori besmislice. „Ne, ne, vojnici nemaju rakije, nego… nego… koji pobegne, kome dojadi“… On otvori usta i pogleda u nadstrešnicu. „Koji buni, izda“. Iz suprotne zemunice začu kašalј, što u svesti njegovoj izazva predstavu posilnog, te se ta slika veza za jedan događaj i on poluglasno viknu: „Ha!… On je taj!“ − i zadovolјno protrlјa ruke. „Dojadilo mu i… pokolј, jec’, jes’… da pokolјe sve nas“. − Poručnik Dragolјub se spusti na trupac i taman da uzdahne, ali mu rakija udari na nos. „Uh, ala je!…“ ali ne dovrši misao jer se začuše pucnji. „Pucanj!… Dragolјub se ni boga ne boji!“ − i, podstaknut ovom mišlјu, on uobrazi da je junak, pravi heroj, a svi ostali su plašlјivci. A što je on zaklonjen duboko u zemlјi, to je stoga, što je njegov život dragocen. „Ja sam ge-gener-al!“ − Onda je spustio mlitavo glavu i žmirkajući gledao u akt. Neke neodređene misli letele su mu kroz svest i on se zapita: Šta hoće… sa onim?! − Raširio je nanovo akt i zagledao se u slova koja su mu poigravala pred očima, ali su mu skretale pažnju samo reči: „klonuli duhom“ i „revnost“. One podstaknuše jednu raniju misao. „Ko se buni?…“ i tada mu iznenada senu u glavi: „Milosav… jeste, on hoće da zakolјe, jeste, jeste, MILOSAV“ − izusti glasno? − Izvol’te − odazva se posilni. − Kuš tamo!… Kako si sada sladak, ali ću ti pokazati. − Onda uze žurno blok, spusti glavu do hartije i poče pisati nesigurnim rukopisom: „Komandantu 3 batalјona. U vezi naređenja od juče, čast mi je podneti izveštaj. Redov Milosav Čorbić se buni i preti da će sve da pokolјe, pa i mene i svu vojsku sa Švabama. Molim da se uzme na hitan odgovor“. S leve strane stavio je datum, a sa desne potpis. Onda je odmakao hartiju i, klateći se, čitao nanovo. Ali kao da uviđa neki nedostatak. „A… revnost… nema nigde!“ − Uzeo je pisalјku, obliznuo, i iznad datuma i potpisa dopisao: „Ja bdim nad vojnicima dalјe“. „Tako, − mrmlјao je savijajući hartiju, pa je stavio u koverat. „Pokazaću ja njima ko je poručnik, ne major, general Dragolјub!“ − Ordonans… ordonans!… Napred, juriš!

U zemunicu ulete kaplar ordonans, govoreći: − Izvol’te, gospodine poručniče! − Kakav poručnik… major, budalo… Bog!… Nosi u batalјon! − i pogleda ordonansa mutnih i vlažnih očiju. A kada ordonans zamače, poručnik Dragolјub se zavali na krevet. Predmeti pred očima su mu treperili, a očni kapci se lagano priklapali. U svesti njegovoj zatreptaše razne boje, ostade najzad siva, pa crna, i savest njegovu poklopi tama i mrak. Mišići popustiše, lice mu se otrombolјi, on zinu, a sa krajeva usana potekoše bale. Lagano, kao da se prikrada, spuštala se hladna noć na promrzle vojnike, koji su budno motrili da ih neprijatelј ne iznenadi. Posilni Milosav je očekivao da ga komandir pozove. „Što li se ućutao?“ − pitao se, jer je već navikao da po ceo dan sluša njegove grdnje i psovke. Prišao je lagano zemunici, zadigao šatorsko krilo i, kad ugleda komandira da spava, prebaci ćebe preko njega. „Da ne nazebe“ − i lagano izađe.

III Mračna i gotovo beskrajna jesenja noć pripila se za zemlјu… Život se pritajio, nigde svetle iskre, i zemlјom kao da je ovladala nema pustoš. I tek onda kada se zemlјa obavije tamom, kada više nije uočlјiv onaj odnos između lјudi i predmeta, čovek uviđa koliko je bespomoćan i slab… A kroz vazduh kao da nešto stalno šumi, bruji i ovaj tajanstveni šapat stvara u njemu iluzije i proviđenja… Duge jesenje noći su zaista dosadne. Ali tamna noć na položaju, gde je neprijatelј na osamdeset koraka, one su već poklon prirode. Ljudi se tek tada ispravlјaju, dišu slobodnije, kreću se, utvrđuju, riju kroz zemlјu da bi se što bolјe zaštitili. A kada završe poslove, uvlače se nanovo u rovove i, onako kalјavi i mokri, sa zadignutim jakama šinjela, a šakama zavučenim u

rukave, čekaju… Čekaju neprijatelјa… smrt. Stražar sa posuvraćenom šajkačom i stisnutom puškom stoji kao sfinks… Mrtva straža. Uzdignutih obrva i usplamtelih očiju gleda u tamnu noć… A kada vetar zahuči kroz suvo granje i zašušlјara uvelo lišće, on kao da čuje lјudske glasove… Srce mu jače zalupa, krv kao da se uzburka, nervi se zatežu, zenice šire, pa mu se pričinjava kao da se i drveta kreću, a iz zemlјe nešto buja… neke tamne prilike, pa su sve bliže. Muskuli mu podrhtavaju, steže vilice, dah postaje ubrzan, on upravlјa hitro pušku napred i kroz noć odjeknu pucanj… A vetar i dalјe jezivo šumi, kao da se podsmeva slabosti lјudskoj. I opet pucanj. Vojnici u rovu uznemireno dižu glave, i već naviknutim pokretima dohvataju puške i onako sanjivi stežu oroz… Razležu se pojedinačni pucnji, počinju bombe da prašte, šrapneli svitkaju, sve brže i brže, pa se eksplozije stapaju u jednostavan huk, sličan orkanu… Misao zamre… Ali energija popušta, telo malaksava… pucnji su sve ređi i noć, gusta i teška, opet pritiskuje lјude pospale u blatu, pod otvorenim nebom. I tako svake noći, po nekoliko puta, širi se ubistveni talas od Mitrovice, pa preko Mačve, čak tamo do Šapca. … Kao iz kakvog bezdana, tiho i nečujno, pomalјa se dan. U utrobi zemlјe kao da nešto gori, sve se puši i sa njene površine uzdiže se leno magla, pa se u visinama rastura i gradi mlečan zastor, iza koga je sakriven sunčev zrak. A zemlјa šlјapori od vode. Vojnici kalјavi i mokri, ispijena lica, izvlače se sa mokrog ležišta i iz zaostalih barica kvase neispavano i podnadulo lice. Svuda naokolo širi se zadah amonijaka i raznih gasova izmešanih sa mirisom vlažne zemlјe, pa davi i guši. Ali uskoro se začu lak žagor i zazveckaše manjerke i porcije. Doručak se deli. Desetari prilaze, i već primaju ohladneli čaj i dele ga svojim drugovima. − Ih… ovo nema ni na jedan zub. − Ovo, bre, ladno kao da su ga juče kuvali… − More bre, znaš kad besmo na Ceru, pa ni ovo ne beše. − A Milan pogibe… E, siroma’… Je li trećak, imaš duvan? − Evo, pokupi! − i pokaza rukom na svenulo lišće.

− Kad me ono raniše na Drini, pa odo’ u bolnicu, duvana kol’ko oćeš. Ih, što sad ne dadu! − Jec’, treba za one u pozadini… − Jesi l’ čuo, kaže ordonans, Miću noćas oterali… − A što i gde? − Ne znam… Vele, stražarno ga oterali. − Je li, Radoje, − zapita kaplar desetar ordonansa komandirovog − šta ono bi sa Milosavom? − Ne znam, brate, šta je učinio… Dođe jutros rano narednik iz puka sa aktom… Kaže, mora da ga sprovedu odmah, čini mi se reče… pod preki sud. − Ene de!… A šta je, grdan, učinio? − Ne znam… Komandir je cele noći spavao. Jutros ga budili, ali on priča nešto deseto, te je potporučnik Aleksa primio naređenje. Idem da vidim šta je to sa njim bilo… Zemunica komandirova je dvadeset metara daleko od rova i sa ovim spojena jednom saobraćajnicom. Ordonans Radoje zadiže šatorsko krilo i u sumraku jedva nazre lice poručnika Dragolјuba koji leno otvori jedno oko. − Gospodine poručniče, poslao narednik izveštaj da potpišete. − Ostavi… videću − progovori promuklim glasom. A kada ordonans spusti šatorsko krilo, komandir zevnu glasno, pa protegli ruke i noge, stenjući slično kolima kad zaškripe. Osećao je neku težinu u glavi, a u ušima mu neprekidno zujalo. Zatim mlitavo opusti ruke mlјaskajući ustima i zagleda se tupo u jednu tačku. Hteo se okrenuti na drugu stranu, ali pažnju njegovu privuče jutarnji izveštaj. „Oni misle da ja nemam druga posla, nego da potpisujem“. Prevuče rukom preko čela, starajući se da kroz zamućenu svest pronađe uzrok mučnog stanja koje ga tišti i muči. „Šta je ono juče bilo?“ − pitao se, dok su mu kroz glavu proletali nejasni događaji. „Koliko ima nogu“, − pomisli gledajući jednu bubicu koja je milela uz direk. „Jedan… dva… tri… Što čovek nema toliko nogu, onda bi mogao odseći jednu i svršeno sa ratom. A ovako samo dve“. − On spusti pogled i pomisli: „A-haj, u

komori su cokule bile uvek čiste, a ovde pobelele od blata i vode“. − Pri pomisli na vodu oseti kako su mu usta suva. „To je od rakije!“ − priseti se iznenada. „Dobra beše… zlikovac, gde je nađe… Aleksa kaže: jedino osvežavajuće sredstvo… ha-ha-ha!“ − Istegnu ruke. „Žestoko… rakija majka…“ − Osećao je bol u glavi, a i neko mučno stanje u stomaku, pa se priseti kako sinoć nije ništa jeo. „Da li je nešto ostalo od onoga suvoga mesa?“ − pa viknu: − Posilni! − i promoli malo glavu izvan zastora od šatorskog krila. „Odavno svanulo… sada će početi da rije merzer“ − i pogleda naviše. „Da li ovo može da izdrži… neka još stavi zemlјe“. − I reši se da odmah naredi posilnome, ali se priseti da ga je jednom već zvao. „Buba lena, odvukao se nekud… Posilni! − viknuo je lјutito. „Milosave!“ − uzviknu još jače i oslušnu… „Ah, životinjo jedna, pokazaću ja tebi! − pa se diže sa kreveta. Bio je lјut i pripravan da ga tuče čim ga ugleda. Tada začu neko truparanje ispred zemunice, okrete se na tu stranu, očekujući stegnutih pesnica. − A gde je onaj? − uzviknu lјutito, kad ugleda ordonansa Radoja. − Pa… njega su oterali… − Koga „njega“? Nije taj bog, savaot! − Milosava Čorbića, vašeg posilnog… − Ko ga oterao? − Iz puka došao narednik sa aktom. − Kakav akt?… Šta pričaš? − govorio je uznemireno. − Ne znam… gospodin potporučnik će valјda znati. − Oterali ga?… Zašto?… Dobro, idi! − Potpišite izveštaj. − A-ja!… Evo! „Da nije šta ukrao… onu rakiju?… Ali on je to svakako za sebe, pa je posle i meni dao… Ah, oca mu… samo da ne dozna komandant!“ − mislio je uznemiren. − „Ali ako on kaže da sam i ja pio?… Nemoguće. Ne, ne, ja sam komandir… kažem nisam i meni se veruje“, − tešio je

sebe, ali ga sve više obuzimalo neko neprijatno raspoloženje. − „Oterali ga… to me čudi… Dobro, ukrao je, ali ja sam mu naredio!“ − pa se trže, kao da neko može doznati i ovu njegovu misao. „Što ja?… Zar za svakog lopova ja da odgovaram i da se uznemiravam?!“ − Ali ma koliko se starao da bude miran, ova vest kao da ga je neprekidno proganjala. − „Da nije šta drugo učinio rđavo… ili koga uvredio… kazao ružno?“ − U njegovoj svesti se pojavi neka maglovita predstava, bio je na krajnjoj granici da je shvati, ali misao namah iščeznu. Zamišlјeno je gledao preda se, zatim ne krećući glavom baci pogled na akta što su ležala na stočiću. − „Uostalom, našto misliti“. − Ali tada pogleda letimično na blok, gde ugleda otisak indigo-papira. Posmatrao je slova, ali nije shvatio smisao. „Komandantu…“ − pisalo je na vrhu, ali takvim naslovom počinju svi raporti i njegov pogled se zaustavi na sredini teksta „… da će sve da pokolјe“. „Ko da pokolјe?!“ − uzviknuo je preneraženo. „Šta je ovo?“ − i on uze blok, pa poče čitati… Nјegovo čelo se sve više nabiralo i on preneraženo zinu. „Kad sam ja ovo pisao?“ − i poče ponovo čitati. − „Jeste… rekao je jednom, ali zašto sam ja ovo i ovako napisao?“ − Onda sede na krevet i podboči se rukama. Dohvatio je opet blok i sada je pažlјivo čitao. „Ja bdim nad vojnicima i dalјe“. − Učini mu se kao da ovaj pasus ima veze sa nečim… Dobovao je prstima po kolenu i gledao namršteno preda se. „On me dobro slušao… ali sam svakako imao razloga što sam ovako napisao, čim sam bio toliko revnostan… revnostan, da, da, znam, ja sam uvek revnostan, a revnost se nagrakuje“. − U jednom trenutku mu se pričini, kao da je težište celog događaja u ovoj rečenici, pa je opet ponovi. „Lenjivci se kažnjavaju, a revnost se nagrađuje… revnost, revnost!“ − Onda kao da se priseti, naglo se uspravi, ali misao iščeznu i on ostade kao ukočen, pa se ujede za donju usnu i zažmire na jedno oko. Naslućivao je, kako je potrebna samo neka sitnica, pa da se seti. Ne menjajući položaj glave, kretao je očima, zagledajući predmete i pogled mu se zaustavi na aktu, dohvati ga, i tada kao da mu sa očiju pade neki zastor, seti se svega. „A-a!“ − jeknu, ispusti akt, pa pođe levo i desno uplašen, da ga vojnik ne izda, pošto je i on sam mnogo puta govorio isto, zbog čega je vojnika optužio. „Ali neće valјda, za toliko će biti pošten“ − umirivao je sebe. „Znam

ja njega… glup je on za te stvari… Uostalom, ja sam u mogućnosti da to uvek poreknem… Kazaću da govori iz pakosti… jest, jest!“ − I, kao da mu je neki teret pao sa duše, sada je već hladnije rasuđivao. „Oterali ga… dakle imao je uticaja ovaj moj raport“. − Oči mu sevnuše. „A sada dolazi preporuka i islednik mi ne može više ništa“. Seo je na krevet i pogledao kroz otvor u suprotnu zemunicu, gde je bio njegov posilni, pa mu najednom dođe žao. Ali da ne bi dao maha popuštanjima, počeo je da iznalazi razloge da bi sebe opravdao. „A što… on će me spasti odgovornosti, dobiću i preporuku, a on… ah, bože moj, osudiće ga dva, tri meseca zatvora, a to će izdržati posle rata“. − Lice mu posta vedrije. „Pa još ako dođe amnestija, a sigurno će doći, tako uvek biva, njega će osloboditi… i našto se još i za to uznemiravati!“ − Onda je razmišlјao kakve će koristi iz ovoga događaja izvući. Dobiće sigurno čin, prevešće ga u aktivu, a njegova krivica biće bačena u akta. „A najzad i kriv je. Nema tu opravdanja!… Kazao je, kazao, e, brajko, ne može tako!… Dojadilo mu!… Mustra! A ja trunem ovde“. I već sasvim primiren, zapalio je zadovolјan cigaretu i počeo razmišlјati o sjajnoj budućnosti svojoj… − Je li ovde? − čuo se nečiji glas. − Da, tu je, gospodin-kapetane. Na ulazu u zemunicu poručnika Dragolјuba pojavi se kapetan, ađutant batalјona. − Ah, tu ste… Gospodine poručniče, sproveo sam vam vojnika na izvršenje kazne. − Kakvo izvršenje kazne?! − pitao je začuđen poručnik Dragolјub. − Pa Milosava Čorbića, protivu koga ste podneli optužni raport za izdajstvo. Prekim sudom, po kratkom i brzom postupku, osuđen je da bude vezan za drvo između naših i neprijatelјskih rovova, na mestu gde je najmanje odstojanje… − Kako… kako?! − uzviknuo je preneražen poručnik Dragolјub. − Vezan tako, ostaće dvadeset i četiri časa. Ako ostane živ, oprostiće mu se kazna. Izvolite presudu na izvršenje! − Ali molim vas… kako ću ja to da učinim! − povikao je drhteći. − To

znači da sam i ja osuđen na smrt… da ja poginem, jer ko će smeti da iziđe… Molim vas, zašto… − Izvolite potpišite da ste primili, jer ovde svoji: „Komandiru na izvršenje!“… Sad vi kako znate i umete − govorio je hladnim glasom ađutant batalјona. − Vojnik je pod stražom ovde. Drhtavom rukom poručnik Dragolјub je tražio olovku po džepovima, pa onda poče zagledati po uglovima. − Šta tražite? − pitao je nestrplјivo ađutant. − Ama… o, lјudi!… Je l’te, pa zar ja to da sprovedem? − Evo pisalјke! Poslušan kao dete, poručnik uze pisalјku i potpisa koverat. − Naređenje se mora izvršiti sad odmah. − Kapetan izvadi časovnik. − Sada je tri časa… Do viđenja! Poručnik Dragolјub je shvatio odmah koliko je njegov položaj nezgodan, a još teži osuđenoga vojnika. Okretao se zbunjen u mestu, a hladan ga znoj probijao. Pokušavao je da proguta plјuvačku, ali kao da ga je neko davio. − „Oh… bože… šta je ovo? − Trebalo je brzo raditi, ali nije imao ni misli ni snage, a strah ga obuzimao pri pomisli da se pojavi pred osuđenim vojnikom. Počeo je da drhti. „On je tu… da, tu, šta ću sad!“ − Osećao je kako nema odvažnosti da pogleda vojnika u oči. − „Zašto ga nisu odveli drugom komandiru… lakše bi mi bilo“. − Mlјaskao je ustima kao da je hteo nešto reći, narediti, ali je lomio prste i okretao se bespomoćno. „Oh, bože!“ − bila je jedina misao izgovorena po navici. Rukom prevuče preko čela, pa je zaustavi na temenu i, kao ukočen, ostade nekoliko trenutaka. Kao van sebe, ne shvatajući šta se oko njega dešava, pošao je izlazu, ponavlјajući uzdrhtalo: „Šta da radim?“ − i tada zasta kao ukopan. Pred njim je bio njegov posilni Milosav, vezanih ruku pozadi i gledao prekornim pogledom, ali sa nekim blagim izrazom na licu, kao da još ne shvata šta se ovo sa njim događa. Poručnik ustuknu jedan korak i obori pogled, pa se ujede za usnicu dišući ubrzano. „Kriv je, kriv?“ − uveravao je sebe, da bi zaglušio savest svoju. Ali ipak trebalo je nešto reći, i kad baš zausti, Milosav ga prekide:

− Gospodine poručniče, ja ovo nisam zaslužio, − govorio je blagim glasom, kao da je hteo reći: oprostite što vas uznemiravam. − Takvo je naređenje − odgovori kratko poručnik, trupkajući u mestu i mašući glavom kao da nekoga traži. Usilјavao se da bude pribran, pa se okrenu i viknu strogim glasom: − Ordonans, pozovi mi potporučnika Aleksu… Stoj!… Zovni narednika Živula! − i vrati se u zemunicu, razmišlјajući: „Aleksa je živeo lepo sa njim, a Živul je Vla’… ubio bi rođenog oca“. Zamoren i malaksao od uzbuđenja svalio se na trupac. − „Eh, samo da mi ne stoji više ovde… Sve dok je ovde, osećam se… − htede pomisliti „kriv“, ali se trže i odmah dodade: − „On hoće mene“… Ali ni ovu misao ne dovrši, jer neki glas, kao iz neke dubine, neodolјivo navali: „Kriv si ti“ − i njegove usne nesvesno su šaputale: „Da, kriv sam!“ − Ali tada se uplaši od svog sopstvenog glasa i uzbuđen podskoči. „Zašto ja?… Da on nije ovde, ja ne bih bio kriv!“ − Kretao je uzbuđeno prstima kao da nekoga davi i mislio gnevno: „Treba ga udalјiti što pre, što pre… Ubiti ga, ubiti!“ − pa se nestrplјivo okrete izlazu, osluškujući ide li narednik. „Bubetina jedna, nema ga… smrdlјa negde… ah, izdajnici. A neprijatelј može sve da pokolјe!“ − On steže pesnice, a muskuli na vilicama mu odskočiše, pa se obrati prvome vojniku: − Idi zovi narednika, neka odmah dođe! − zatim pogleda Milosava, zažmire onim zelenim očima i zaklati glavom: − A ti… ti… hoćeš da zakolјeš, a?… Videćemo ko će koga! − The! uzdahnu Milosav gledajući preda se. − Pravda je spora, ali dostižna. Svaki će za svoja nedela odgovarati, − i on upravi pogled negde naviše, pa pogleda poručnika, a ovaj obori glavu i vrati se u zemunicu. „Pomišlјa na boga… Nema boga, kad on trpi da sam ja ovde, nema… Nema, nema! − povika glasno, razmahujući rukama, kao da bi hteo da zagluši samoga sebe. − Izvol’te, gospodine poručniče! − odazva se zadihano narednik. − A, jesi li došao? − reče odsečno. − Čuj dobro… imaš da izvršiš ovo

što ću ti reći. Doneli su presudu prekog suda… ti znaš šta je to preki sud? − govorio je sa naglaskom, lupkajući šakom po pisanoj presudi. − Jesi li razumeo?… Preki sud! − i unese se u lice narednika. − Razumem! − Dakle, preki sud, a po saglasnosti viših starešina, odlučuje da se redov, evo piše ovde, da se Milosav Čorbić veže za drvo ispred tvoga voda, okrenut ka neprijatelјu. Jesi li razumeo? − Razumem!… Razumem! − mucao je narednik. − Ali zašto je doneta takva presuda? − Tvoje nije da pitaš zašto… Preki sud zna šta radi − pa se poručnik Dragolјub unese u lice naredniku. − Šta?… Ti još sumnjaš? − Ne, ne, gospodine poručniče… ja tek onako. Poručnik zaklati glavom i preteći nastavi. − Nemoj da te đavo nosi!… Čuo si kako presuda glasi. Jesi li razumeo… vezati za drvo!… I to sad odmah! − Razumem! − Na izvršenje!… A kada izvršiš naređenje, bićeš pohvalјen. − Razumem! − Narednik pozdravi oštro, okrete se živo pa se obrati grubo Milosavu: − Napred! Kretali su se ćuteći kroz saobraćajnicu. Među vojnicima se već prenela vest da je Milosav doteran vezan, ali nisu znali zbog čega. Kad je povorka prišla glavnom rovu, svi su se okrenuli prema vezanom čoveku. Milosav je još od početka rata njihov drug i poznavali su ga kao dobrog i hrabrog vojnika. I zato im je sada bilo neshvatlјivo da je on mogao toliko zgrešiti da bude tako strašno kažnjen. Ali mu nisu mogli pomoći, pa da je na njegovom mestu bio i ko drugi, rođeniji i bliži, jer je nad svima njima kao zla kob lebdela strašna reč − preki sud!… Zato su krili pogled, kao da su hteli reći: znamo da si nevin, ali… ne možemo pomoći. Osećali su se neugodno i stideli se sami sebe. Narednik pogleda niz rov, odabirajući vojnike. − Ti! − upravi rukom na jednoga i savi kažiprst. − Vas petorica… i ti Izvorac, ajd’ i ti, Musa.

Vojnici su se leno pridizali i saginjući se, da ih neprijatelј ne ugleda kroz puškarnice, prilazili. Za to vreme, jedan od onih koji beše najbliži, obrati se Milosavu: − Šta je to s tobom? − Komandira pitajte… Ostali se takođe oslobodili i navalili pitanjima. − Ne znam, lјudi, tako mi onog jedinčeta… Ako šta znate vi, to i ja… Jutros rano dođoše, spetlјaše me… pred sud. A kad tamo, kažu, bunim lјude… i… i evo vidite, − jedva izgovori poslednje reči i obori pogled. Zatim najednom podiže glavu. − Zar ja izdajnik… izdala ga duša?! − Ne mogade dalјe, donja mu vilica zadrhta i on duboko uzdahnu. Narednik je objašnjavao: − Ja ću dići belo barjače… kao sanćim treba nešto da im saopštim. Kad iziđem napred, vi ćete stati jedan pored drugog, eno onde, pored onog drveta − i pokaza rukom kroz puškarnicu. − A ti, Musa, ti ćeš da ga vežeš za drvo. Samo dobro veži, inače ću tebe posle… A šta ste vi tu stali? − viknuo je na vojnike koji se behu sakupili oko Milosava. − Na svoja mesta! Vojnici su ga pogledali mračno, gotovo prezrivo, ali se ipak raziđoše. Narednik za jedno drvo veza peškir i izdiže ga izvan rova, mašući levo i desno. Milisav pogleda vojnike koji su se polako razilazili. Svi su oni njegovi drugovi iz detinjstva, prijatelјi, ili dobri poznanici. Pogledao je tužno za njima, uviđajući kako je sada usamlјen i napušten. Pa mu se učini kao da mu oni nikada i nisu bili drugovi i prijatelјi, i da su lјudi uopšte, o kojima je on inače lepo mislio, sebični i zlobni. Zemlјa mu se učini kao nedogledna pučina, a lјudi kao zverovi. A ako je i video koji sažalјiv pogled, vređalo ga je. − „Teško im je samo zbog mučnog prizora… a kada se to svrši, oni će i dalјe nastaviti isti život, podao i lažan“. − U mislima se vinu daleko, u rodni kraj, jedinim prijatelјima svojim, ženi i detetu. „Šta će oni misliti kad čuju šta je sa mnom bilo… da sam izdajnik!“ − Oči mu se ovlažiše, ali on savlada sebe, da ne bi izgledao bedan i

žalostan, pa se ujede za usnicu, trepnu nekoliko puta i baci prazan pogled preko glave vojnika… Narednik je digao maramu i sa suprotne strane učinili su to isto. Sa belom maramom u ruci, a bez oružja, narednik se pojavi iznad rova. Vojnici su lјubopitlјivo posmatrali događaj kroz puškarnice. Milosav je opazio njihovo interesovanje i najednom osetio bol i uvredu. Usilјenim, a prezrivim glasom viknuo je: − Šta je, prijatelјi moji?… Sada ćete posmatrati predstavu za džabe… Gledaćete Milosava Čorbića izdajnika. − On steže vilice i gnevno pogleda. − Šta je, Milovane?… Što ste se ućutali?! Narednik krete napred i pozva da i neprijatelјski vojnici priđu bliže, jer ima nešto da im kaže. Pozadi njega poređali su se vojnici jedan pored drugog, takođe bez oružja. − ’Ajde brzo! − doviknuo je Musa Milosavu. − Polako… čekaj, za smrt se niko ne žuri, − govorio je Milosav i krenuo usporenim korakom. Ljutnje sa lica nestade, bio je tužan što ostavlјa svet, svoje drugove, i najednom je prema njima osetio opet onu staru lјubav. U licu je prebledeo, a pogled mu ostao ukočen. Kada je hteo da prekorači rov, zgazio je na nogu jednome vojniku. − Oprosti, druže… znaš kako je, − kao da je hteo reći: treba da me razumeš. Onda se ispravi i sa visine pogleda lјude koji su ležali zastrašeni i nemi. Beše mu teško što ih zanavek ostavlјa, zažali za kućom, ženom, detetom, za sobom. Pogledao je neodlučno napred, kolebao se jedan trenutak pa se okrete: − Zbogom, braćo!… Kažite mojoj ženi i detetu da stradam nevin… Zbogom, gospodine potporučniče i vi, braćo… oprostite! − oči mu se zamagliše i, da bi sakrio svoje stanje, okrete se naglo, pođe odlučno i zaustavi se kod drveta, ispred koga su stojali zbijeni vojnici. Sa nekoliko pokreta Musa mu priveza ruke, a potom tiho dobaci ostalima: − Gotovo! Vojnici su se polako povlačili, a kad su bili blizu rova, sručili su se jedan preko drugoga. Pobegli su i neprijatelјski vojnici i prostor je ostao prazan, brisan. A između dve neprijatelјske vojske, sam, između stotine

pušaka, stojao je vezan za drvo posilni Milosav Čorbić. On se okrete usplahireno levo i desno. − „Da li je moguće?!“ − pitao se, pokušavajući da oslobodi ruke. Sa suprotne strane puče jedna puška, druga, treća… − Majko moja!… Jaoj lјudi, ne dajte! − vikao je bolno Milosav i zavukao glavu u ramena… Pucnji su učestali. Vojnici dohvatiše puške. − Pucajte u vis! − doviknu jedan od vojnika, koji se nalazio prema drvetu. Potporučnik Aleksa trčao je pognut kroz rov, tražeći artilјerijskog osmatrača. − Druže, skreni palјbu, da ne pogodiš onog našeg nesrećnika! − Pet hilјaditih levo! − komandovao je artilјerijski osmatrač. I palјba, u početku pojedinačna, posta sve brža i jača, pa se rasu levo i desno. Negde prasnu bomba, i kao na neki signal blјunu vatra, neobuzdana i strašna, pa se pucnji složiše u grozan huk, sličan gromu, paklu… A kroz taj bes, kao iz kakvog dubokog podzemlјa, dopirao je glas: − Braćo mila!… Jaoj, majko moja! − Prekini palјbu! − doviknuo je kaplar desetar. Palјba se postepeno stišavala, čuli se još pojedinačni pucnji, pa i oni umukoše. Nasta tišina… Vojnici pogledaše kroz puškarnice… Milosav je stajao na jednoj nozi, opuštene glave i pokušavao da oslobodi veze. − Živ je… živ je! − proneo se glas među vojnicima i svi su se oraspoložili. Zadovolјni su što im se ukazala prilika da mu iskažu svoju naklonost i saglasnost. − Pazite, lјudi… Ako mu je suđeno da pogine, neka to ne bude od naše ruke. Pucajte stalno u vis, − govorio je vojnicima kaplar desetar. − E, siroma!… Izgleda da je ranjen u nogu… Pogledajte! − Sigurno su ga slučajno ranili, inače, da su ga hteli ubiti, učinili bi to odavno… Evo, sad mogu nesmetano.

Na frontu je vladala tišina i čulo se samo tiho ječanje i bolan jauk. − Ja-a-oj!… Ja-a-oj, braćo, ubite me… Vojnici, zamišlјeni i tmurni, oborili glave, a neki poklopili uši da ne čuju. − Ja-a-oj, lјudi… ima l’ pravde!… A-a-a!… A-a-a! A vojnici u rovu su se grčili i u nedoumici pitali: da li su oni zaista lјudi.

IV Savijen u krevetu, sa ćebetom preko glave, ležao je poručnik Dragolјub i razmišlјao… Posle prve puščane vatre pomislio je: „Sada je svršeno!“ − Osetio je neko olakšanje i kao razrešenje onog mučnog stanja što ga je neprekidno mučilo, i nastavio je: „Pretpostavimo i da sam kriv… Pa šta?… Zar čovek ne greši?… Komandant batalјona je za vreme jedne borbe ubio vojnika što je zaostao, a posle se videlo da je bio ranjen… The, šta mu danas „fali“… dobio još i čin“. − On zadovolјno pogladi brk, predosećajući da će ova duševna kriza brzo proći. Ali se tada priseti kako su vojnici sa nepoverenjem primili vest o krivici njegovog posilnog. „Šta će oni misliti o meni?“ − uzdahnu. − I taj posilni… večite muke! Đavo ga odneo i kad ga uzeh… on mi je svu ovu komediju napravio!“ − I tada namah oseti izvesno zadovolјstvo što ga je optužio. „Šta tu vazdan, kriv je!“ − Pa kao da bi hteo da potkrepi ovu misao, ustade i lupi šakom po stolu. „A sa krivcima tako treba postupati… Uostalom, svako čudo za tri dana“. − Zavuče ruku u nedra i počeša se. „Najzad, zašto je rat nego da se gine… Zar je malo njih poginulo? Pa zar to mene, ovaj… drugog, trećeg ne može snaći?… Ja! Još i o tome misliti! Jedan čovek više ili manje… Bože moj!“ − on podskoči, podižući čakšire i poče zviždukati, pa se i sam iznenadi ovolikoj svojoj ravnodušnosti. „Ja ne bih dobar starešina bio kada bih se

još i za to sekirao… Komandir izgubi celu četu vojnika… kapetan Martinović… pa zar on treba da kuka sada… a dobio je čak i pohvalu“. − I njegove oči sevnuše. „Red je da i ja budem nagrađen… prvo preporuka, jer je u pitanju moja revnost“. − Ali pri pomenu ove reči on se seti posilnog i kao da vide njegov prekoran pogled, pa poluglasno dodade: „Gegula!… Kakav mi je i on život imao… Kao redov on je osuđen da pogine onda kada pretpostavlјeni nađe za potrebno… Pa bolјe ranije, nego docnije. Ja!… Nego šta sam ono mislio?“ − On se zavali na krevet starajući se da izazove raniju misao. „Đavo ga nosio, on mi je uvek u pameti… Aja!… Pohvalnica sleduje i onda raport za aktivu… Čin dolazi sam po sebi… Major, pukovnik… Baš je lepo biti general, za vreme mira šepuri se i samo nadzirava… dobra plata i svi mu se klanjaju“. − Ali se seti da on nema kvalifikacija za taj položaj. „More, dobro je biti i pukovnik, pa i major nije rđavo… Samo da nisam niži oficir, jer na njemu leži sve… Ali major, e, to je…“ − Jaoj braćo!… Ja-a-oj braćo, ubite me! Sav naježen i stisnutih pesnica, poručnik Dragolјub je skočio sa kreveta. „Šta je to?… Nije valјda!“ − Osluškivao je nakrenute glave. „Posle onolike palјbe, on nije mogao ostati živ!… Da li je moguće?… Ne, ne, to mi se pričinilo… jeste, neko ječi!“ − Ujede se za usnicu kao da je hteo da priguši uzvik gneva i namršteno zakoluta očima. „Skotovi!… Pa šta oni čekaju?“ − Mislio je na neprijatelјske vojnike, pa uzdahnu i opusti glavu. „Kada se još izdajnici štite… ama to nisu lјudi… Ali oni?… Meni bi zadovolјstvo bilo da ga onako vezanog nišanim“, − i podiže ruke kao da drži pušku. „I šta čekaju?“ − Spustio se na krevet i podbočio glavu rukama. „Ali zašto ječi?… Sigurno je ranjen, i to teško“. − On plјesnu rukama po kolenu. „To je!… Nema mu spasa!… Inače, zašto bi se drao kad ga niko ne dira i… i umreće sigurno, nema mu spasa!“ − Ali na duši njegovoj ostade ipak teška mora kao olovo. „Da su odmah svršili sa njim, bilo bi mnogo bolјe“. − Majko moja!… Bože, vidiš li? − ječao je Milosav. „Bože, vidiš li?“ − ponovio je reči poručnik Dragolјub. Šta da vidi bog… Bog je veliki, sveznajući, pravedan… vidi sve, sve“. − Lice mu se grčilo kao da se pravda. „Ja sam dobro radio, u interesu otadžbine, bog mi je svedok, radio sam onako kako mi je dužnost nalagala… i svaki

drugi bi tako postupio“, − mislio je živo, skloplјenih ruku kao da se moli. Onda uzdahnu duboko i protrlјa slepoočnice. „Neću o tome više da mislim… idem do potporučnika Alekse na karte. Ali zašto on ne dođe do mene?… Da nije lјut?… Zbog čega bi bio, sem ako nije… Opet kuka!… Aj!“ − uzviknuo je glasno i dohvatio se za kosu. „I to mi je starešina!… Tapše stalno Milosava po ramenu i veli: „bravo, junače!“ − i najednom oseti mržnju prema potporučniku Aleksi. „Svi se njemu obraćaju, kao da je on komandir, ali pokazaću ja i njemu ko je ovde starešina. Neka, neka!“ − mislio je gnevno, pa mu se pričini kao da ga svi lјudi gledaju popreko i da je on prepušten samom sebi. „Da, da, Aleksa je kriv, on, on je napustio vojnike, i zbog njega ovaj kuka, a ne zbog mene!“ − I tako je nevolјno samom sebi priznao da vojnik nije kriv. „I Aleksa sada sedi i smeška se… i… i zašto ja da napišem onaj raport… Zašto?“ − i lupi se po čelu. − Boli, braćo − odgovarao je Milosav na pitanje vojnika. − Ja-a-oj… Vode, braćo moja. „Strašno, nepodnošlјivo… pa još ako i vojnici znaju?!… Sud nije kaznio njega, nego mene. I zašto tako da ga kazni? Zašto ga nisu ubili odmah, tamo negde daleko… a ne ovde“. − On se nalakti na kolena i šakama zapuši uši. Usled strujanja krvi i drhtanja ruku oseti u ušima neko brujanje, što ga podseti na brzu puščanu palјbu. Poče cupkati nogom. „Štepuje kao mitralјez… eto, mitralјezom ga mogu ubiti“, − i, pri pomisli na vojnika, u njegovoj svesti odjeknuše nanovo jauci, pa mu se lice naglo zgrči i oko očiju se javiše duboke bore. On spusti ruke i tada začu neki čudnovat šum i žagor vojnika, našta ranije usled navike nije obraćao pažnju. „Sada o meni govore i misle da sam ga ja…“ − digao se naglo da bi prekratio neprijatnu misao. „Šta da radim?… Bože, nauči me… spasi me ovih muka!“ − pa upravi ruke naviše… Osetio je i neku čudnu malaksalost… Od svakog šušnja pričinjavalo mu se kao da čuje jauk i taj bolan uzvik je desetostruko odjekivao po njegovoj duši, odbijao se, nanovo vraćao, davio ga i mučio… „Smrt će me spasti!“ − pomisli iznenada, pa se uplaši i razrogači oči. „Šta govorim ovo?“ − i ujede se za prst. − „Jesam li pri svesti… neka on umre, on, on…“ Osluškivao je… „Nema ga, ne čuje se više… umro je! Još jauče, ah!…

Samo da to ne čujem!“ − i naglo se okrete. Na direku ugleda jednoga crva, na udari pesnicom o drvo i od životinjice ostadoše samo tragovi. „Tako… što nemam te moći!“ − i pogleda na mesto gde je do tada bio crv, a uz leđa mu podiđe neki žmarac i on se strese kao u groznici ispuštajući glas kao da reži. Obuze ga neki nemir i dobi volјu da nekoga tuče, gnjavi, muči, da grize telo svoje. Disao je brzo, bludeći pogledom kao da nešto traži, dok su mu muskuli podrhtavali, a čelo nabiralo. Spolјa dopre jauk vezanog vojnika i on, besan i razjaren, udari pesnicom u direk što je podupirao nadstrešnicu. Oseti fizički bol, i kao da mu to umanji duševne patnje. Pogleda u odranu ruku, onda sede na krevet, nalakti se na kolena, a šakama obuhvati čelo. „Ovako se više ne može. Ja ili on?“ − pa se lupi po kolenu. „I, kao za inat, danas je tišina… Da naredim palјbu?… Ne ide… merzer će početi da gađa i može svašta biti“. − Opet se zavali na krevet i leže. Spolјa dopre neki glas. Osluškivao je… „A ne, vojnici govore“ − i šmiknu kroz nos lјut i na samoga sebe što je toliko plašlјiv. „Sigurno je on!“ − mislio je na vezanog vojnika, podsmevajući se tako samome sebi. − Ja-a-oj! − ječao je Milosav. Poručnik Dragolјub nije mogao da dosluša do kraja, već zapuši šakama uši… Šištao je kroz nos i taj je šum odjekivao u njegovoj glavi kao rezonator i podsećao na jaukanje… Opet je spustio ruke i pritajeno osluškivao. Tišina… Hitrim pokretom prebacio je ćebe preko glave i pritajio se, „Što ne mogu da zaspim, dok s njim ne svrše“. − Zatvorio je oči, ali je neprestano kretao rukom ili nogom. „Da mi je da zaspim, i kad se probudim… gotovo“. − Starao se da diše umereno, uveravajući sebe kako bi trebalo da zaspi. „Ne treba misliti više, ne, ne, ne treba… zašto se uzbuđivati zbog jednog mrtvog vojnika. Ali, nije mrtav!“ − uveravao je sebe i opet zatvori oči. „Umreće on… on… i ja… Ja?… Zašto ja?“ − Očni kapci mu se raširiše i u svesti njegovoj se pojavi slika vezanog vojnika. On zabaci ćebe i htede da ustane… − Braćo!… Poručnik je kriv! − dopre glas. „A-ah… zemlјo!“ − riknu poručnik Dragolјub, zaškripa zubima i udari nogom o direk, a sa visine polete zemlјa i rasu se po ćebetu. On se okrete na suprotnu stranu, pa zubima dohvati svoju mišicu i, krećući

glavom levo i desno, kao da nekoga davi, ispuštaše životinjske glasove. Onda odmače glavu. „Mora umreti, mora!“ − uzviknu poluglasno, pa skoči sa kreveta razbarušen i krvavih očiju. − Ordonans!… „A šta će mi on!“ − pitao se, jer namah uvide kako je teško izvršiti za videla takvo naređenje. − Vi ste me tražili? − pitao je sumornim glasom. − Jeste, zvao sam te… ovaj − trlјao je slepoočnice − uđi unutra. Sedi… Ah da, imaš li jednu cigaretu? − Imamo križanac… − Svejedno, daj… U ratu čovek sve nauči, − i primi maramu u kojoj beše duvan i zgužvani papir. Zaćutali su… Čulo se samo šuštanje cigarpapira. „I ovaj me osuđuje!“ − mislio je poručnik Dragolјub, savijajući cigaretu. − Ja, tako je to, − reče gasno, da bi prekinuo ćutanje. − Imaš li šibicu? Ordonans se diže, pripali cigaretu i osta stojeći. − Šta radi potporučnik Aleksa? − Sedi u zemunici. − Mene nešto glava boli… A ovo danas tišina, pa baš dobro da se lјudi malo odmore. − Pa… dojadilo i njima − i upravi rukom u pravcu neprijatelјskih rovova. − To je dobro i za onoga, − dodade poručnik pokazujući očima. − E, siroma’!… Vojnici ga žale, a dobar je bio, boga mi. − Dobar je, i meni ga žao, − govorio je s naporom. − Ali što priča koješta?… Komandant batalјona čuo da je on kazao kako će poklati vojnike… − Ama zar Milosav! − uzviknuo je preneraženo ordonans. Slušaj, slušaj samo, pa komandant batalјona mene za vrat… A ja, drži, ne daj, ama dobar je on, uveravao sam ja. Aja! Ni da čuje. Veli, mene će pod sud… Eto, stavi se na moje mesto! − dodao je plačnim glasom.

− Ih… ih!… Baš se ogrešio komandant. A verujte, gospodine poručniče, najbolјi je vojnik u četi… − Znam… Zar bih ga ja držao za posilnog, da ne valјa… Ali vidiš li… oni naši ne znaju u čemu je stvar, pa svi mene popreko gledaju, − tada proniclјivo pogleda vojnika pravo u oči, ne bi li šta saznao. Ali ordonans je ćutao. „Zlikovče jedan, ćutiš, ali čekaj samo“. − Tako je to! − progovorio je tek da nešto kaže, a kada vide da vojnik ima nameru da ide, on zapita: − Pa je li… on je, čini mi se, ranjen? − Jeste, video sam ga… Siroma’. Kad nastade prva palјba, raniše ga u nogu. Ali izgleda nisu teško, pomalo se oslanja, a malopre se spustio niz drvo i kleči… Baš se muči. A i Švabe posmatraju i ćute. „Neće umreti!“ − pomisli zaprepašćeno poručnik Dragolјub. Onda dodade glasno: − Pa i on, slabotinja… kuka!… Kad vidi da mu neće niko ništa, šta kuka?! − Boli ga, gospodine poručniče, sva mu noga krvava… A nije mu ni lako grešniku. Svakog momenta može poginuti… Da me bog sačuva! − ordonans se prekrsti. − Ali vala, ako ostane živ… − Šta, da ne misliš da će se osvetiti… komandantu? − Ne velim… ali imaće da, priča… − U selu? − dodade poručnik. − „Strašno, on može još i živ ostati!“ − pa se obrati ordonansu: − Dobro, dobro, Radoje, hvala na duvanu. Možeš ići. „Ako ostane živ“ − s užasom je pomislio i na tu mogućnost. „Ali to je nemoguće… sad je mrak, noću uvek pucaju i onda je svršeno… Ah… kad će se ovo jednom svršiti!“ Do sada ga je mučila griža savesti i razmišlјao je o samome delu. Ali sada se pojavilo nešto novo o čemu ranije nije mislio: da vojnik može ostati živ, i da će mu se tada osvetiti. I obuze ga strah. − „Vojnici ga štite, pa i ovaj je na njegovoj strani… Svi su protiv mene… ubiće me!“ − on preblede, a po čelu, ga obli hladan znoj. U zemunici ga nešto gušilo, nije imao daha; otkopča bluzu. Na objavnici pripucaše puške, on se sav zgrči i dohvati ćebe, kao da bi hteo da se od nečega zakloni. „To njega gađaju… Bože milostivi, usliši moju molitvu… spasi me!… Sigurno su ga

ubili“… − i već zamišlјa mrtvog vojnika sa ranom na grudima… Pred zemunicom neko je šlјapao po blatu. „Idu, idu“ − zadrhtao je i skočio u ugao. „Bože dobri, ne dozvoli, ja ti se molim, bogorodice presvetla!“ − šaputao je, a ruke upravio naviše… „Nema ih… otišli… dobri su oni, neće oni na svoga komandira!“ − pa se diže i zasta pogružen. „Mrak je… ako se privuku…“ Poručniku Dragolјubu se kosa diže, pade na krevet, grčio se, glasno ječao, onda se opet uspravi razrogačenih očiju i otvorenih usta. Krv mu je udarila u slepoočnice i drhtao je celim telom. − „Ubiću ga“. − Ordonans… Radoje! − viknuo je, vraćajući se u zemunicu. − Izvol’te! − odazva se iz rupe Radoje. − Pozovi Musu odmah, brzo! − Razumem! Zemlјu je već pritisla mračna, jesenja noć… „Neće ga niko zaštiti… Ali oni mogu sada da ga odreše!… Ne, ne, jedan od nas dvojice… Ječi, ječi još malo!“ − i okrete glavu na onu stranu odakle su dopirali jauci. „Ako ga odreše i dođu?!“ − pitao se preplašen. Tada je baš začuo nečije korake. „Ako je on?“ − srce mu snažno zalupa i on se hitro maši za revolver. − Je l’ ovde! − pitao je neko. − Još malo. − Musa? − razdra se poručnik Dragolјub. − Izvol’te, gospo’n-poručnik! − A, jesi li ti? − i poručnik kresnu palidrvcem, pa zapali slepi, fenjer. Sedi!.. Zvao sam te da pitam… jesi li ti vezao onoga za drvo? − Jesam! − odgovori neodlučno i zastrašeno Musa. − Ali narednik je naredio, − govorio je pravdajući se. − A jesi li ga čvrsto vezao? − pitao je strogo poručnik. − Onako… kako mi naredili… boga mi, gospon poručnik… − Aha!… Zvao sam te, dakle, da ti saopštim − on zaćuta jedan momenat, da bi pojačao stanje stravičnoga iščekivanja kod Muse koji je već počeo da drhti. − Zvao sam te da ti javim da sam te predložio

komandantu za odlikovanje. Lice Musino se razvuče u blažen osmeh i on podskoči, pozdravlјajući: − Hvala, gospon poručnik. − Sedi, sedi, ja dobre vojnike volim, pa ću te i novčano nagraditi. Kako stojiš sa troškom? − Pa znate… u rat sam pošao sa jedan dinar. − Biće, biće i, para, samo da slušaš dobro… I još nešto… Tebi, kao najvernijem, dodelio sam jedan vrlo važan zadatak, zbog čega ćeš, razume se, biti novčano nagrađen i već medalјa ti sleduje… − Braćo, odvežite me! − čuo se glas Milosavlјev. − Čuješ li ovoga što moli… To je razbojnik, uhvaćen u izdajstvu otadžbine… Od strane viših starešina, ti si, čuj dobro, određen da mu učiniš kraj, sad odmah. Lice Musino se još više zamrači. On se pomeri na trupcu i zapita preneraženo: − Kako, kako? − Šta ti meni: „Kako, kako!“ − izbrecnu se poručnik i pogleda prodorno i strogo Musu. − Jesi li ti vojnik?… Znaš li ti šta biva sa onim koji odrekne poslušnost u ratu? − Ja nisam ništa kazao? − mucao je Musa. − Dakle čuj: određen si da ubiješ onoga izdajnika. − Razumem… ali je l’ sad odmah? − Odmah… O ovome ne smeš nikome ni reči reći. Ti se nalaziš u blizini njegovoj… mrak je… − Vidi se ipak, blizu je. − E, onda nema šta… Jedan metak i gotovo. Hajd sad!… Čekni!… Imaš li rakije? − Kupio sam večeras… − Plaćam ti, donesi mi prvo nju, pa onda na izvršenje. „Tako… sada je svršeno!“ − Poručnik Dragolјub protrlјa zadovolјno

ruke, kao da je obavio neki unosan posao. „Da nije ovo, ja bih sutra morao da bežim… A možda bi ga još noćas odvezali… i on pred mene!“ − I tada mu se pričini kao da vidi nekoga pred vratima i sav zadrhta. „Oh, strašno!… Ubio bi me!… Ali bolјe ja njega, nego on mene“ − i lud nemir iznenada obuze njegovu dušu. „Ako su ga odrešili?“ − i maši se za revolver. − „Samo što pre, ne verujem nikome. Ali šta mi je trebala rakija?… Prvo je trebalo svršiti, pa onda… Ako Musa ne dođe?… Ako me prokaže vojnicima?!… Neko ide!“ − povuče se u ugao i pritisnu rukom srce, a razrogačenim očima je blenuo u mrak. Ali ne mogade više izdržati i viknu: − Ko je? − Ja sam, ja, ne mogu da nađem zapušač − odazva se Musa. − Pa, budalo jedna, zar zato stojiš i… i zebeš. Ulazi. A, jesi li doneo?… − Milovane… dobri lјudi! − vikao je bolno Milosav. − Imate dece… setite se… jedva je izgovorio. − A-a-ah!… A-a-a! Poručnik Dragolјub se strese od ovoga uzvika, pa kretaše prstima kao da nešto hvata. „Dobri lјudi!“ − ponavlјao je njegove reči, pa se dohvati za kosu. „Šta je ovo… on pati, ali trpim ja… i oboje stradamo… Zašto!… Jadnik! Ali ovaj ode… sad će da pukne, sad, sad, puni, ah Musa, ostavi!“ − lupao je nogama i čupao kosu. − „A-a-ah… a-a, on je ubica, on Musa… ja mu naredio… Ja sam ubica, ja, ja!“ − pa se dohvati rukama za lice, zabi prste u obraze i poče čupatn bradu. − „D-a-a, Musa stoj, ne, molim te, Musa brate dobri, ja nisam hteo, on je nevin…“ − Musa! − razdrao se iz sveg glasa. Pucanj odjeknu… − J’oj! − ču se kratko. „A-a-a!“ − riknuo je poručnik Dragolјub, pa skoči, dižući ruke iznad glave, ali udari o nisku nadstrešnicu i pade na kolena pored kreveta. Sa tavanice lupiše nekoliko grumenova zemlјe. „Zemlјa… zemlјa!“ − ponavlјao js ne shvatajući smisao svojih reči. Vukao se na kolenima, pa zakači stočić sa koga pade čuturica i rakija poteče. Žudno dohvati čuturicu, pa se na kolenima ispravi i alaplјivo je gutao na prazan

stomak, dok je ne isprazni, a potom je odbaci… „Rakija majka!“ − zanija se, ali se pridrža za krevet i s naporom se podiže. „Ah, muka i nevolјa!“ − šaputao je poluglasno, klateći se. Krv mu je živahnije zastrujala i svest kao da mu se malo povrati. „Šta sam ono hteo?“ − Mahnu rukom preko lica i dobi utisak kao da nekog drugog miluje. „Baš me rakija povrati!“ − pa zinu i proteže ruke. „A on ubi!“ − tada najednom otpusti ruke i blesavo pogleda u direk, u glavi mu se nešto zakovitla, on se zanija, ali se pridrža za direk. − Laže on… ja sa-m ga… ubio… „A šta ćeš“ − trže se i pade na krevet, priviđajući neke senke. „Niko!… Haha-ha! Beži žena sad!“ − i skoči sa kreveta. − „Ne plaši se pukovnik Drag…“ Šatorsko krilo se zadiže i pojavi se crno Musino lice! Oči su mu sijale. − Gotovo! Poručnik Dragolјub priđe klateći se i unese mu se u lice. − A?…. Š’a gotovo?… Paprikaš… − Ubio sam izdajnika… − Ma’š lopužo!… Ti pod sud… A gde je? − Pa… tamo… − Izdajnik… Sm’t svima, koji… A?… Šta? − Ništa, gospon poručnik. − Znaš… ko sam ja?… Tvoj bog… bog… general! − i dohvati Musu za uši. − Ubio sam ga, jer ste mi naredili… − Lažeš… da vidim, − pa dohvati slepi fenjer i pođe teturajući se kroz saobraćajnicu. Vojnici su ga začuđeno posmatrali. − Gasite lampu! − doviknu neko iz mraka. − Ma’š!… Kukavice… izdajnici! − šušlјetao je poručnik, klateći se i razmahujući fenjerom kao nekom kadionicom. Vojnici se pridigli i nakrenuli glave. Kroz desetinu se proneo šapat:

„Komandir, komandir!“ − i kao da se nalaze pred neprijatelјem, njihove ruke su grčevito prihvatile puške. Komandir je ušao među vojnike glavnoga rova, gurao ih, gazio i vikao: − Š’a je, bre?… Oca ti tvoga… lopužo!… Gde je izdajnik? − i poče da se prevalјuje preko rova. Neko je doviknuo: − Natrag, gospodine poručniče. − Ma’š… izdajnik… hoću da vidim! − pa se ispravi iznad rova i pođe preko brisanog prostora s fenjerom u ruci, povodeći se levo i desno. Svetlost najednom obasja drvo ispod koga je ležao vojnik, ruku vezanih pozadi, a celim trupom nagnut napred, dok je glava mlitavo visila, nakrenuta malo na jednu stranu. Vojnici nalegli na puškarnice i, uzdržana daha, stisnutih usana i napregnutih očiju, prate komandira preko nišanskih mušica na svojim puškama. − A-a-a! − ispusti komandir neprirodan glas i diže ruke u vis. Slaba svetlost obasja njegovo bledo lice. − Pali! − ču se prigušen glas. Grr-u! − odjeknu plotun. Usta poručnika Dragolјuba se iskriviše, on se zanija, lampu ispusti iz ruke i, kao klada, sruši se na zemlјu. Žižak u fenjeru svitnu, obasja dva leša, trepnu još jednom i sve poklopi gust mrak… U toku sutrašnjeg dana potporučnik Aleksa napisao je kratak izveštaj, i, u rubrici: „Gubitci“, napisao: „Komandir 4 čete, 3 batalјona, poručnik Dragolјub Marković; redovi: Milosav Čorbić i Musa Cimrić…“ [1930.]

Živa lobanja − Život velike varoši podseća na neku ogromnu centrifugu što besomučno vitla, i sve što je lakše, upravo sirotnije, poduhvaćeno zamajnom silom izbacuje na periferiju, zajedno sa mrtvima, − pričao mi moj prijatelј. Zaćutao je jedan trenutak kao da pribira misli, i nastavio: − I danas mi je u živom sećanju taj dan. Bilo je vedro, ali malo prohladno, jer je vetar pomamno vitlao, dizao oblake prašine, a telefonske žice su očajno pištale. To posle podne krenuo sam od svoje kuće oko četiri časa u nameri da posvršavam neke svoje poslove. Čekajući tramvaj, naslonio sam se na drvo kako bi se unekoliko zaklonio od vetra, i tako nisam ni primetio da su blizu mene prišle dve dame. Sasvim slučajno okrenuo sam glavu na tu stranu i video u prvom momentu šešir, nagnuo se malo više… i ugledao dva mlada lica. Ništa neobično, jel’ te, jer ih ima na svakom koraku. Ali tada se jedna od njih okrete i nekako me značajno odmeri pogledom, onda reče nešto svojoj drugarici, pa se obe okretoše i pogledaše me. Ako su htele na taj način da privuku moju pažnju, uspele su, jer sam odmah počeo razmišlјati zašto me tako gledaju. U početku sam smatrao da su svakako neke moje stare poznanice sa kojima se odavno nisam video, pa sam ih zaboravio. Napregnuo sam pamćenje ne bih li se setio, ali mi je njihov lik i dalјe bio nepoznat. „Možda im ličim na nekog njihovog poznanika“ − mislio sam. Ali ipak… zabuna je mogla biti trenutna, a one su me i dalјe posmatrale. „Možda sam im se dopao?“ − Priznajem… ova misao mi je najviše godila. Počeo sam sada da posmatram i ja njih. Povod mi je dat, i svakako bih pred njima izgledao neotesan, a možda i uobražen ako im bar pogledom ne bih odvratio. Imale su kapute od pelca i male, crne, neobično ukusne šešire. Ona veća, koja je izgledala starija, mogla je imati oko dvadeset pet godina, tople oči i sočna usta. Mlađa između

osamnaest i dvadeset. Podsećala me je na bulku: crne oči, a ružičasto lice. Vetar zakovitla, ja se zanesoh da pridržim šešir i sigurno učinih neki smešan pokret, te se ona mlađa nasmeja. Ne znam zašto, nasmejah se i ja, i tada mi se nametnu misao da im priđem i da… bože moj, upitam: da nisu slučajno one, na primer, te i te, i da im se predstavim. Ali baš tada vetar duhnu jače, prašina nas zasu, neke vratnice se s treskom zalupiše, sito se neko otkači sa eksera jedne susedne radnje i zatandrka niz ulicu. Pored nas projuri auto, sirena urliknu i… hajd’ do vraga, sve mi to odstrani pažnju od ovih devojaka. U tom ona starija priđe do šina da vidi ide li tramvaj i, vrteći glavom, vrati se mlađoj. Nešto su progovorile, pogledale su me još jednom, zatim pređoše preko ulice i uputiše se groblјu, pa naskoro zamakoše za susedni ugao. Priznajem… nisam bio potpuno smiren i u meni kao da je tinjalo neko pritajeno kajanje. „Zašto im ne priđoh? Ništa me ne bi koštalo, ali bih doznao, ako ništa drugo, ko su one“. Ali da ne bih dao maha kajanju, iznalazio sam razloge da je najzad bolјe što sam ovako postupio. Te vetar, te posao, pa onda kako je baš ovo pametan postupak sa moje strane. I taman da zaboravim na sve, pa da i sam krenem na suprotnu stranu, kada se iza ugla pojavi ona mlađa gledajući u mene, onda se naglo okrete i nestade. Kao hipnotisan, pođoh u pravcu Groblјanske ulice. I tada se u meni javi misao: „Možda žele moje poznanstvo… Ako ne odem kajaću se“. I ono: „Ne košta me ništa“. Vetar kao da je vriskao. Jednom prolazniku odlete šešir, a suknja neke dame lepršala se kao barjak… Stigoh tako do ugla i zastadoh. Nјih dve su išle u pravcu groblјa… „Verovatno idu svojoj kući“. − I pri pomisli da će one skrenuti u neku kapiju, pa će mi se onda smejati, prođe me svaka volјa da ih i dalјe pratim. „A i vetar je… gde ću?“ − odvraćao sam samoga sebe. Ali, tada se ona mlađa opet okrete, pa kada me ugleda, mahnu rukom kao da me pozdravlјa. Moje noge same pođoše. I ma koliko uviđao da je besmisleno ići po ovako rđavom vremenu, da će one najzad otići svojoj kući, the!… da li iz lјubopitstva, ili neke čežnje i nade, ipak sam ih pratio u korak.

Međutim, kada one minuše i pored Studentskoga parka i uputiše se u pravcu groblјa, ja zastadoh na uglu. „Gde li će dalјe kada kuća tamo malo ima? A i dockan je… Ko zna ko su one?“ − Počeo sam uviđati kako je besmislica što sam i dovde došao. „Da su na svome mestu, ne bi se vrzmale oko groblјa u ovo doba“. A onda mi pade na pamet: kakvi ih to razlozi gone da u ovo pozno doba idu na groblјe. Suton… vetar… krstovi, a njih dve same. „A možda imaju neki sastanak. Dobro, ali šta ću im, vraga, ja?… Da me namame?“ − Onda opet vidim onaj naivan osmeh i golubije oči. „Sumnjam“ − rekoh gotovo poluglasno. One se opet okretoše, pa kada videše da ja još stojim, zastaše i one. Govorile su nekoliko trenutaka, onda krenule žurno u pravcu groblјa, ne obraćajući na mene pažnju. „Ama ko su one?“ − javi se u meni neko golicavo lјubopitstvo. „Možda idu da obiđu grob nekog svog bliskog“… Ne znam zašto, ali mi se taj njihov postupak sviđao. Vetar diže prašinu i ona me zasu po licu, te okretoh glavu na suprotnu stranu i tada ugledah tramvaj koji je jurio prema groblјu. Ne razmišlјajući mnogo u tom trenutku… da li da bih izbegao prašinu, ili namamlјen onim devojkama potrčao sam, dohvatio ručicu i našao se odjednom u tramvaju koji je bio gotovo prazan. Sećam se, kako me neka starica začuđeno posmatrala. Neki radnik je dremao u uglu i ravnomerno se klackao. Sijalica je škilјila i ta mlitava svetlost me opomenu da je već prilično dockan… „Gde li će sada u ovo doba?“ − mislio sam neprestano. „Možda tamo stanuju… Ah!… Zar u groblјu!“ − Tramvaj projuri pored poslednjih osvetlјenih kuća, pređe preko mosta i ja ugledah dame kako, pognute, žure. Nagoh se preko platforme. Ona mlađa me ugleda i, pokazujući na mene rukom, nasmeja se. Taj me osmeh namami, ja poleteh na vrata, ali sa strane beše rov i jedva se uzdržah. Još nekoliko kuća, radnje sa nadgrobnim spomenicima, onda cvećarnice i − tramvaj stade. Iziđoh, obazirući se levo i desno… Nikoga! Starica sa korpom i onaj radnik siđoše za mnom, pa se uputiše drumom nekuda iza groblјa. Kondukter okrete trolu, kočničar lupi u zvonce nekoliko puta i tramvaj se vrati. Iz jedne cvećarnice od dasaka, jedino još otvorene, pojavi se jedan starac i poče zatvarati kapke. Osetih neku naklonost prema ovom starom čoveku, jedinom na ovom pustom mestu,

pa mu priđoh i zapitah šta ima za prodaju. − Samo cveće, gospodine. Pokajah se odmah što sam ga pitao, jer našto će mi i to cveće. On me blago posmatrao dišući teško i očekivao da nešto kupim. Uzeh jedan već pripremlјen buketić od jagorčevine i visibabe. Plaćajući, pogledao sam niz prugu i ugledao „moje“ devojke. „Sigurno idu na groblјe“. Učini mi se tada neugodno da im pred groblјem prilazim. Ali mi pade na um jedna misao. „Ući ću u groblјe prvi, zatim ću videti na koju stranu idu one, onda ću poći za njima i na grobu najbližem onome gde one zastanu, staviću cveće“… Sasvim!… I pošto one ne behu dalјe od pedeset metara, stavih ruke u džepove, pa, kao da sam ja nezavisno od njih pošao, uputih se groblјanskoj kapiji. Silueta kapele. Levo i desno krstovi kao stražari sa raširenim rukama. Bila mi je neugodna ova samoća, priznajem, te podigoh glavu kroz ono golo granje i ugledah jednu zvezdu kako tužno treperi. A vetar se ludački cereka… Sapletoh se o neki kamen i okretoh se da vidim na koju stranu idu one dame. Zastadoh… Nјih nigde. Pogledah levo… desno pođoh nekoliko koraka natrag gledajući između krstova. Aja!… Nigde žive duše… Ja jedini. Suton. Pričini mi se u jednom momentu kao da se u dalјini nešto kreće… Ne, to je krst… Obuze me neki nemir i, da bih umirio sebe, šaputao sam: „Ah, budalaština!… Koještarija!“ Ali sam video kako se grane kreću, pa mi se činilo da se i oni krstovi klate i sve se vetrom pomera, huji, juri, nekuda. I taj opšti pokret kao da i mene zanese, te ubrzah hod i iziđoh brzo na groblјansku kapiju. Obazreh se na sve strane ne bih li ih ugledao… Jedna kola projuriše drumom. U dimlјivoj kafani preko puta sijalica kao da je žmirkala, a s one strane gde je jevrejsko groblјe dopirao je lavež psa. A ja, u crnom kaputu, kao kip pred groblјanskom kapijom. „Gde li su?… Ako, tako mi i treba!“ − svetio sam se samom sebi. „One mi se sada smeju“ − lјutio sam se. „Ah, zar mi je to prvi put… kao da se to jedino meni dešava“ − tešio sam se i već bio pripravan da ceo slučaj smatram kao jedan običan događaj. Ali napipah cveće u džepu. Izgledao sam samom sebi smešan. Šta da radim sa njim? Ne bi imalo smisla da ga bacim. Vratih se na groblјe i na jedan od prvih grobova stavih buketić.

„Možda su se sakrile da bi me iznenadile“, − senula mi misao. Puste želјe!… Onaj pas je očajno lajao. Iz uličice pored kafane pojavi se neki čovek kao senka i uputi se groblјanskoj kapiji. Videh ga kako ramlјe. „On ih je možda video“, − i taman da ga zapitam, a nepoznati zastade i skide kapu. − Molim! − prošaputa. Zanesen onim devojkama, zastah iznenađen ne poimajući šta ovaj čovek hoće. Pogledasmo se. Bio je bez jedne noge, a sa leve strane njegova lica zjapila je očna rupa. Na grudima je nosio invalidsku značku. „Otkuda sada ovde, kada na groblјu nikoga nema?“ − razmišlјao sam vadeći novac. Pođoh nekoliko koračaji. „Možda ih je on video“ − setih se, pa se okretoh da ga zapitam, ali do mene dopre jezovita škripa njegove drvene noge. Osetih sažalјenje prema ovom siromahu i beše me stid da ga zapitam. Primećujući verovatno da ga posmatram, on za stade. Trebalo je nešto reći. − A… sada nema nikoga na groblјu? − Nema, − odgovori tužno. − Pa onda… ne vredi čekati. − Ovde mi je stan, − i on pokaza rukom na čekaonicu pred groblјem. „Stan!… Na ovoj hladnoći?! − pitao sam se u čudu. Hteo sam nešto reći, utehe radi, ali sam odmah uvideo da bi to bilo besmisleno. Našto, kad mu ne mogu pomoći. Iskašlјao sam se i, zaklanjajući se od vetra, okrenuo sam se na drugu stranu i uputio lagano tramvajskoj stanici. Zanesen pojavom ovog jadnika, zaboravio sam trenutno na devojke zbog kojih sam na groblјe i došao u ovo doba. I tada mi se nametnuše druge misli… Eto, taj čovek bio je snažan i zdrav. Obasipan lepim rečima bačen je na krvavo razbojište, postao je bogalј, i onda izbačen na ulicu. Istorije junaka su kratke. Neko je jednom prilikom rekao da su za vreme mira poslednji oni, koji su za vreme ratova bili prvi. Okrenuo sam se da ga vidim još jednom, ali on već beše zamakao. Vatreno oko tramvaja zasvetli i zvono jeknu. Požurih da se udalјim sa ovoga mesta na kome sam sigurno poslednji posetilac. Tramvaj je bio prazan. Kondukter okrete trolu i mi odmah kretosmo.

Kako sam bio na zadnjoj platformi, bacih poslednji pogled u pravcu groblјanske kapije i, gle!… Nije moguće?… Ama to su one!… Zaista, odnekud iza groblјa primetih dve siluete. Jesu, nisu, hteo sam baš da se uverim, pa nabijem šešir na oči, prikupim kaput i skočim iz tramvaja. „Zar toliko išao za njima, pa da ne doznam ko su“. Išao sam čvrstim korakom nepokoleblјivo rešen da im priđem, da ih pratim. „Ako me odbiju?… Baš ću im zato prići“, − mislio sam prkosno, osećajući pritajeno zadovolјstvo što ću im se na taj način osvetiti. Da, one su. Ugledale su i one mene i primetih neku koleblјivost kod njih. U jednom trenutku su zastale i nešto se dogovarale, a potom je ona starija prešla na drugu stranu puta i sada su, razdvojene, išle meni u susret. Ne znajući kojoj da priđem, odlučih da krenem sredinom puta. Kad sam bio prema njima, zastah, skidoh šešir i, obraćajući se i jednoj i drugoj, progovorih: − Neobično mi je drago da vas pozdravim. One su se zglednule, nasmejale, ali su i dalјe išle. Da me ne bi prešle, presekoh put mlađoj. Ona zastade. − Hoćete li dozvoliti da vam se predstavim? − I ne čekajući da mi odgovori, pružio sam joj ruku izgovarajući svoje ime. Ako se ne varam i ona reče svoje i, kao što to obično biva u takvim prilikama, ja ne čuh njeno ime, a sumnjam i da je ona čula moje. U tom nam je prišla i ona starija. − Oprostite, gospodine, mi smo krive za sve ovo. − O, molim… − htedoh reći da sam i sam imao posla na groblјu, ali blagovremeno uvideh da mi ne bi verovale. − Moja sestra je tako nestašna… − Ja mislim nema mesta izvinjavanju. Ovaj susret je za mene velika prijatnost. − Da… ali šta ćete vi o nama misliti? − Ništa rđavo… vrlo lepo i simpatično. − Ispod oka pogledah onu mlađu… njen vrat, oči… Ona opazi da je posmatram, pa se nasmeja. A one jamice na obrazima kao da me čikale.

Vetar zakovitla oko nas, ona se malo povede i ja je dotakoh po ruci. Osetih toplinu i mekotu njene šake. Sijalica kao da blјesnu jače i učini mi se da i suvo granje više zašume. − Vi ste sestre? − Da, − opet odgovori starija. − Oprostite mojoj lјubopitlјivosti… ali otkuda vi u ovo doba ovde? − Išle smo da posetimo dva studenta koji stanuju u jednoj grobnici. − Kako?… U grobnici?! − Sigurno sam izgledao smešan kad sam govorio, jer mlađa smejući se, dobaci: − Da, da u grobnici! − Izvinite, u to ne mogu verovati, dok ne bih video svojim očima, − izustih, ali se odmah i trgoh. − Hoćete li da se vratimo, pa da vam pokažemo? − zapita starija. Zastadoh. Pogledom sam obuhvatio celu okolinu… Već je noć, a tamo krstovi i crna pustoš. Nas troje sami. I taman da kažem: neka, drugi put, kad će mlađa: − Ne smete, aha, strah vas! Žene neobično cene muškost i kuraž lјudi. Bio sam sada stavlјen u položaj: ili da mi ceo napor propadne, ili da dobijem sve. I, da bih povratio izgublјeni trenutak, izmakoh se jedan korak, namerno pogledah mlađu i s podsmehom joj se obratih: − Ja plašlјiv?!… Ne poznajete me! − Onda odlučnim glasom: − Izvol’te! − i uputih se prvi u pravcu odakle su se one pojavile. Govorim iskreno… nadao sam se ipak da one neće poći. Ali kad ih ugledah da idu za mnom, pokajah se odmah što sam izjavio želјu da vidim grobnicu. To bi možda još moglo da bude zanimlјivo po danu, ali ovako noću… sa nepoznatim ženama, hm! A posle… možda je to kakva zamka. Pomislio sam da se vratim. Ali sada to ne bi imalo smisla. Ranije sam se i mogao izviniti nekim poslom u varoši, a sada bi mi se tek smejale. Ljutio sam se pa samoga sebe što sam toliko lakomislen. „Ako, tako mi i treba!“ − svetio sam se samom sebi, osećajući neko pakosno zadovolјstvo što se mučim zbog svoje ludosti. Zastadoh da ih sačekam. − Mi često ovde dolazimo, − progovori starija.

„Pretvaraju se. Ako, tako mi i treba!“ − Jel’te? − upitah tek da se nešto kaže. − Svake nedelјe dolazimo kod Igora, − dodade mlađa. − Ko je taj Igor? − Student… Rus. Znate kako je simpatičan! − govorila je tako ubedlјivo i bezazleno, da je taj njen ton odstranjivao unekoliko neprijatnu sumnju. Da, ali sada se eto, javlјa neki Igor zbog koga se ja lomatam po groblјu, i to još po noći. Činilo mi se kao da sam ismejan i u meni se pojavi neka pakost da se osvetim tome Igoru. Baš tada stigosmo do zadnjeg zida groblјanskoga, odakle se kroz neka drveta naziralo u dalјini nešto belo, nalik na kuću. Ali mi smo išli drugom stranom, uvek pored zida. Pred nama se ukaza polјana kao zasejana belim, naerenim krstovima, na starim, već zapuštenim grobovima. Sapletoh se, i najednom me obuze neki nemir i luda želјa da se vratim i da bežim. U mislima se opirem, ne bih hteo dalјe, ali noge same odmiču, gazim po nekom granju što jezovito puckara pod mojim nogama i saplićem se po kamenju. − Tu smo, eno grobnice. Nad zemlјom se dizala jedva primetna humka iz koje je štrčao neki crn predmet. Zastadoh, rešen da ne idem dalјe. Nisam osobito hrabar, ali, mogu reći, ni mnogo plašlјiv. U toku života bio sam izložen raznim nezgodama, ali ovaj događaj za mene je bio neobičan. Zatrpani varoškom prašinom, omlitaveli pored kafanskih stolova, zaneseni čaršijskom politikom, mi i ne poznajemo posleratnu periferiju. Nebo i zemlјa, živi i mrtvi. „Apaši!“ − senu mi misao. Ali i oni su lјudi, živi lјudi, pa − zar u grobnici među mrtvima! Stresoh se… Čudna stvar! U trenucima strepnje, napregnutih nerava, čovek oseća nekako naročito sebe. Čuo sam udare srca jasno, razgovetno, i ti ritmički otkucaji kao da su me opominjali da se čuvam, da obratim na sebe pažnju. I sve takve misli rojile su u mojoj glavi, bez smisla i nekoga reda. Devojke, misleći da hoću da ih propustim, pređoše me. Učinih još nekoliko koračaja i najednom se nađoh na ivici stepenica što su vodile

negde u dubinu, verovatno u grobnicu. A neki unutarnji glas kao da mi šaputao: beži, beži što pre… Ali ja sam i dalјe stajao kao omamlјen i mislio: „Dockan, dockan je sada!“ Starija siđe prva, za njom mlađa. Kao hipnotisan spustih se niz dvatri stepenika. Vrata grobnice jezovito zaškripaše i starija uđe kao u neku mračnu čelјust. Ruka mi je mahinalno stezala mali nožić. „Dockan… dockan!“ − ponavlјao sam bez smisla. − Kresnite palidrvce! „Dockan, dockan“ − brujalo je nešto u mojoj glavi. − Imate li palidrvce? − Ah, da… imam, − nervozno sam otvarao kutiju. Nisam mogao da zapalim, jer je vetar stalno gasio. − Uđite unutra. Zastadoh na ulazu. Teška memla zapahnu me. Palidrvce sinu, ali je tmina toliko gusta da se ništa nije videlo. − Čekajte, da uzmem lampu. Palidrvce se ugasi i poklopi nas mrtvački mrak. Ponor… večnost! Učini mi se da oko mene treperi hilјadama nekih svetlih iskrica, čas crvene, čas plave, uvećavaju se, narastaju, i sve se prepliću okolo. Izgledalo mi kao da čujem neke korake, od čega me obuze strah: sad će neko da me ščepa, da me davi. Drhtavom rukom nanovo kresnuh žižicu. Napregoh vid i unezvereno pogledah okolo, kad mi pogled pade na lice mlađe sestre čije mi se oči učiniše čudnovato sjajne. Ona starija podnese mi gotovo pod nos neku lampu i ja pripalih fitilј. Žmirkava svetlost obasja grobnicu i ja se obazreh oko sebe. Ne beše nikoga do nas troje. Levo i desno od ulaza dva kreveta od običnih dasaka podsetiše me na mrtvačke sanduke; između njih stočić i na njemu čovečji kostur. Nakašlјah se da bi prikrio uzbuđenje i, sav malaksao, spustih se lagano na jedan krevet. Ali kostur je privlačio moje oči kao magnet, i ma koliko da mi je neprijatno što sam u njegovoj blizini, moj se pogled zadržava na lobanji odakle su zjapile mračne duplјe. „U ovom prostoru je ležao mrtav čovek, to su njegove kosti… one

duplјe, iskeženi zubi… Šta ću ja ovde?“ − pitao sam se u čudu. − Eh, c’est la vie, monsieur! − dobaci starija. − Napregoh pažnju da shvatim njene reči i, posle nekoliko trenutaka, progovorih bez smisla: − Sasvim! − i tada je pogledah. Naši se pogledi sukobiše. Ali njene mi oči nisu izgledale onako sveže i čežnjive. Sve mi se činilo da u dubini njenoga oka nazirem tamnu senku koja kao da narasta, ispunjava prostor očiju i ja vidim dva tamna koluta, ista onakva kao na onoj mrtvačkoj lobanji. Bi mi neprijatno. Pomerih se, daske zakrckaše. − Da, da − govorila je mlađa više za sebe, gledajući negde neodređeno, pa onda lako uzdahnu. Pogledah u nju, pa mi se i ona učini nekako drugojača nego na ulici, kao prozračna. „I ona će umreti, postaće kao ovaj kostur“ − pade mi na pamet luda misao. Moj se pogled zadrža na zabačenim duplјama lobanje prema kojima su zubi istureni napred, kao da se keze nama živima. Onda se zagledah u lice mlađe sestre, starajući da nazrem konture kostiju njenoga lica. − Mi često ovde dolazimo, − reče starija. − Čudnovato!… Kakva su vam to zadovolјstva? − izustih malo lјutitim glasom. − Vi ste tako mlade i… hm! − htedoh reći neki komplimenat, ali slučajno pogledah na lobanju i onda slegoh ramenima. − Mi znamo da ćemo uskoro umreti i zato želimo da smo bliže, − govorila je starija nekim ledenim glasom. − Boga mi, našto živeti? − upade mlađa. − Zar ne? U rečima starije sestre bilo je neke teške zbilјe. Mlađa je govorila bezazleno, kao da je život neka bezazlena stvarčica koja, i ako se izgubi, može da se opet nadoknadi. Kada bi se ovakav razgovor vodio u nekom salonu, smatrao bih ovakva njihova shvatanja života kao koketeriju. Ali na ovom mestu, u grobnici, primih njihove reči ozbilјno. − Kakve su vam to misli!… A po čemu sudite da ćete uskoro umreti! − Naša mati je bila tuberkulozna, − reče starija. − Nas je bilo četvoro

dece. Dvoje su umrli po navršetku dvadeset četvrte. Mi smo inteligentne i… najzad razumemo. Sad je red na mene. − Pa ipak, ako je tačno to što govorite, ipak… tuberkuloza može da se leči, − pokušah da ublažim surov smisao njenih reči, ali i sam osetih kako tupo bruje moje reči. − Da… da, − reče ona tiho kao da povlađuje samoj sebi i pogleda zamišlјeno u jednu tačku, ne slušajući o čemu ja govorim. Vetar je tužno zavijao. Nešto šušnu iznad naših glava i nekoliko grumenova zemlјe pade na pod. Od lampe je purnjao zadah izmešan sa mirisom vlažne zemlјe. U prisustvu lobanje i tih priča o smrti meni se najednom pričini kao da osećam zadah leša i poče nešto da me guši. Udahnuh punim grudima vazduh, pa ga naglo isturih da je verovatno izgledalo kao da uzdišem. Mlađa sestra me pogleda. I misleći, svakako, da i ja saučestvujem u njihovom bolu, njene oči se ovlažiše. Izvadi maramicu i pokri lice. Starija sestra je pogleda ozbilјno, govoreći: − Mimi, budi pametna. Pod teškim utiskom, meni se pričinjavalo kao i da ta smrt lebdi okolo mene. Trebalo je nešto reći, nešto kao utehu, ali misli su titravo vijorile po mojoj glavi, da se nisam mogao ničega setiti. Pod utiskom reči i događaja, počeh i sam verovati da će one zaista uskoro umreti, sigurno, neizbežno. I pod navalom tih misli, ja izustih: − Zašto plačete?… Svi moramo umreti. − I tek kada te reči izgovorih, shvatih njihov strašan smisao, jer sam njima potvrdio njihovo verovanje ili zabludu. − Da… svi! − govorila je melanholično starija. A zatim živo: − Da, da! Igor lepo kaže: „Naš život je sekund prema večitom trajanju.“ „Opet Igor!“ − mislio sam lјutito. Ali to sad već nije bila lјubomora. Ljubavni zanos me je prošao čim sam ušao u grobnicu. Sve mi se činilo da ga one vole, ali ne običnom čulnom lјubavlјu, već nekako tiho i pobožno, i da taj čovek potpuno vlada njihovim duhovnim moćima. − I zaista je tako, − progovori starija odlučno. − Dvadeset, trideset godina umreti ranije ili docnije, to je vreme za večnost tako malo da se ono… kako da se izrazim, ničim ne bi moglo izmeriti.

Mimi, zavalјena na krevetu posmatrala je neodređeno u tavanicu. „U čemu je njegova moć?“ − pitao sam se, misleći na toga Igora. Moj je pogled bludeo po „tavanici“, nadajući se da ću u nekom predmetu naći rešenje ovoga pitanja… Trule daske, između kojih je provirila trošna zemlјa… Zidovi gole tamne cigle. I ja ugledah opet lobanju. Pade mi sada u oči jako ispupčena čeona kost, na čijoj sredini su bili veliki inicijali ispisani crvenom olovkom: O. f… „Svakako Os frontale!“ − Cela lobanja, svaka njena košnica, bila je išarana crvenom olovkom. Ali to kao da nisu inicijali, već neke pruge, čudnovate linije koje nemaju nikakve veze s anatomskim nazivima tih kostiju. − Šta mislite vi o tome? − zapita me najednom starija sestra. − Kao da je živa, − odgovorio sam, misleći s užasom na lobanju. − Ko? − zapita Mimi, ne poimajući o čemu to govorim. I taman da odgovorim, pa se setih da me o tome niko nije pitao, niti je o lobanji bilo reči. Da bih se izvukao iz zabune, rekao sam: − Eh, tako je to mala… Živećete vi dugo. Ona se zagleda u mene dubokim, ali unezverenim pogledom i odgovori gotovo plašlјivo. − Pa ja sam živa… Ah, mene je nešto strah… Olga, reci mi − i dohvati sestru za ruku. − Ti uvek tako patiš od nekih uobraženja, − umirivala je Olga. „Da li je živa, ili ja sanjam?“ − mislio sam sa strahom i s izvesnim nestrplјenjem zapitah: − Kako ste vi dospele ovde? − Evo kako, − odgovori pripravno Olga. − Ovde je u blizini groblјanski zid, a odmah s one strane je grobnica naše porodice, gde ja i moja sestra dolazimo svake nedelјe jedanput. Jednoga dana moja sestra je prišla zidu, nešto se zagledala i počela sa nekim da razgovara… Znate, ona ima taj običaj… − Ali i ti si prišla, − dobacila je prekorno Mimi. − Da, kada si ti zapitala: „Šta radite to?“… Tamo sam videla dva mlada čoveka koji su otvarali ulaz jedne stare grobnice. Na moje pitanje odgovorili su da pripremaju sebi stan. Ju!… Premrla sam od straha,

misleći da su namerni da izvrše samoubistvo. Jedva sam shvatila da oni tu hoće da noćivaju, jer nemaju stana. Prešle smo onda tamo, upravo ovde gde se sada nalazimo i tako smo se upoznali. Bila su to dva studenta. Eto tako. I od tada svake nedelјe mi ih posećujemo i donosimo im kolače i voće. − Pa zar u ovo kasno doba? − Da, jer su oni preko dana zauzeti. Ali kad je rđavo vreme, mi dođemo ranije i ostavimo im… Lampa je škilјila i svetlost je jedva probijala tminu grobnice. Videli su se samo predmeti u neposrednoj blizini, pa mi je izgledalo kao da smo nas troje stešnjeni na ovom uzanom prostoru, gde opet poče nešto da me guši. Podigoh se da idem, ali pogled mi se zadrža na lobanji. Onako išarana, izgledala je kao tetovirana, a mračne očne duplјe bile su nekako izrazitije, kao žive. Ne znam zašto, ali sam opet seo. Bio sam lišen volјe i misli, i bezizrazno sam gledao negde preda se. Vetar je zviždao iznad naših glava, čunak male peći tresao se i neki šum prenosno se kroz peć, ispunjavao grobnicu, kao da iz zemlјe prodire neki šapatlјivi šum… Svi smo ćutali. − Koliko je časova? − prekinula je ćutanje Olga. − Pet i trideset… Vreme je! − i ja se pridigoh. − Što li ga nema? − progovori nestrplјivo Mimi. − Koga! − zapitah. −… Igora. Trebalo je već da dođe. Čekajte još koji minut, on se obično u ovo doba vraća sa rada, − govorila je molećivim glasom Olga. − On je zaposlen? − Da. Sa posla izlazi u pet… Sad će, valјda, biti ovde. Zavalih se nanovo na krevet. „Zašto će mi on… Ići ću!“ − mislio sam, ali sam i dalјe sedeo. Gledao sam negde u ugao starajući se da više ne posmatram lobanju, koja mi je stalno privlačila pogled. Naprezao sam se da ne mislim više o njoj, da je ne gledam, te sam zatvorio oči i osluškivao hujanje vetra. Prikazivalo mi se kao da neko zavija, jeca. Onda sam počeo da uobražavam kao da razaznajem lјudske glasove i strah me novi obuze. Otvorih oči i pogledah sestre koje su sedele na

drugom krevetu i nešto mislile. I namah mi pade napamet: „Igor!“ − i pri pomenu njegovog imena, moj se pogled zadrža na lobanji, pa mi se po nekoj čudnoj vezi misli pričini da je ta lobanja „Igor“, kao da živi Igor i ova mrtvačka lobanja čine jedan pojam… Nije mrtva, živa je, živa. One crvene pruge trepte i lobanja sva trepti. Očne duplјe izgledaju sve tamnije, narastaju, a ona usta kao da se satanski cerekaju. „Ona je!“ − senu misao. „U toj lobanji je njegova moć!“ − Hteo sam da okrenem glavu, ali moje su oči kao prikovane, ja ne treplјem, gledam je netremice, dah mi je ubrzan, a prstima stežem. I strah i lјutnja, i srdita nemoć moja, sve me pritislo i predosećam da ću nešto učiniti, ali kao da nemam ni smelosti ni snage, mene obuze neka drhtavica, a usta mi se razvlače i počinjem nekako čudno da se smeškam, baš kao ona lobanja. Sestre me sa čuđenjem posmatraju. Onda se najednom uozbilјih, pogledah u lobanju: kao da me nešto privlačilo k njoj. Pridigoh se lagano, kao da se prikradam da mi ne umakne i zgrabih je. Pri dodiru prožma me hladna jeza, trgoh se i lobanja s treskom pade na pod. Mimi vrisnu. Olga me dohvati za ruku. Sećam se sada toga kao kroza san… Viknula je nešto oporo, a na njenom licu se ogledao užas. Sagla se naglo, dohvatila sa zemlјe lobanju i, držeći je na grudima kao neko milo stvorenje, progovorila je drhtavim glasom: − Kako ste nemilosrdni!… Zaboravlјate da je ova lobanja bila živa, živa… Gledao sam je unezvereno. Nјene su očne duplјe postajale sve veće, sve tamnije, slične onima u kostura. „Jest, to je lobanja“. − Živa, živa, − ponavlјao sam glasno njene reči i ustuknuo jedan korak. „Živa, živa, pa možda sam i ja živa lobanja!“ − Dohvatio sam se za glavu. „Gde sam?…“ Prišao sam vratima rešen da bežim i krišom sam grebao po rapavim daskama grobnice, tražeći rezu, ali je ne nađoh. − Kako nemate srca! − govorila je Olga uzbuđeno. − Vidite, to je bio čovek kao i vi. Pa i sada, iako je bestelesno biće, mnogo je od vas bolјe, jer ne mrzi nikoga, nikome ne želi zla. Odmakla je lobanju, gledajući je zadovolјno. Donja vilica njena, podržavana žicom kao slabim ligamentima opusti se i mračna duplјa zinu iza onih iskeženih zuba. Učini mi se da između lica ovih devojaka i

lobanje nema razlike. Možda je ova lobanja taj Igor… Možda ove devojke i nisu živa bića? Da, svakako… duhovi, mrtve duše!… A ja? Sanjam li, gde sam ovo?… Obazreh se levo i desno. Lampa se pušila i osećao se vonj, ali to kao da nije miris petroleuma već neki otužan zadah što se u sećanju spaja sa slikom ove lobanje, likom ovih devojaka. Osećam kako mi se grči lice, a muskuli tresu kao u groznici. Oči su mi već umorne. I opet mi kroz glavu prolete: „Živa lobanja, živa, živa“. Taman da se okrenem da bežim odavde, kad spolјa dopreše koraci. − Eto ga Igor! − viknule su obe radosno. Vrata su se naglo otvorila i u grobnicu je upao mlad čovek, bledog i izmučenog lica. Kada nas je ugledao, njegovo se lice najednom razvedri. − Kakva prijatnost, kakva sreća! A, vi ne zaboravlјate vašeg prijatelјa, − govorio je zadihano držeći devojke za ruke. − Zar vas, Igore? − govorila je oduševlјeno Olga držeći lobanju pritisnutu na grudima. − Vi ste naš jedini prijatelј. − Da li pojmite koliko ste mi zadovolјstvo pričinili… − Da… ali vi niste sami. Imate druga, − i ona pokaza glavom na lobanju. − Drago mi je što i vi tako mislite. Ali pardon! − on pogleda u devojke, pa u mene, pitajući pogledom: ko je ovaj? − Oprostite što vam odmah nismo predstavili gospodina i Olga se obrete meni: − Eto, to je Igor. − Drago mi je. A vi ste ovde? − mucao sam. − Izvolite sesti, izvolite, molim vas. „Dockan, dockan!“ − brujalo mi kroz glavu i ja nevolјno sedoh na krevet posmatrajući Igora. Sa njegova lica pale su mi u oči tri pojedinosti: ispupčeno čelo, uvučene crne oči i tanke nozdrve. − Pa kako provodite život? − progovori Mimi. − Eto tako… staram se da ovo malo života na zemlјi izduram… − Ah, život je dosadna dužnost, − upade Olga. − Da, da vrlo dosadna, ali ovako kako ga ja provodim. Pa mi tako poneki put dođe smešno, kad vidim lјude da su se zahuktali za poneki

posao, očajni zbog neuspeha, ili drugi, beskrajno srećni zbog neke sitnice. Neki opet žude za uobraženom slavom. Ali svi oni… ovde, ovde će najzad završiti. Zar ne?! Govorio je živo, lako. U tonu njegova glasa ispolјavala se bezbrižnost čoveka koji se ne brine za sutrašnjicu, niti ga uznemirava dalјa budućnost. Ali po misaonim očima se videlo da je mnogo razmišlјao i da je ova lakoća izražavanja ipak plod dugih rasuđivanja. Zanesen lepršanjem njegovih misli, ja sam ga tako shvatio i u fizičkom smislu. Sav mi je izgledo providan. I poredeći sebe sa njim, činio sam se samom sebi težak, glomazan. − I tek kad se nađu ovde, − govorila je Olga − sa njima zajedno izumru strasti, pakosti… − Svi su ravnopravni građani ove zemlјe, − odgovori Igor i pogleda me smešeći se, kao da i ja odobravam njegova shvatanja. − Moguće! − rekoh, ni sam ne znam zašto. − Je l’te? Eto, juče sam bio slobodan pa sam izašao na groblјe da učim, jer je ovde, u mom stanu, mračno. Naiđe tada jedna pratnja… Luksuzna kola. Rodbina ide za kovčegom pogružena, žalosna. Zvono ječi. Stigoše do groba. Tišina… Neki lјudi dostojanstveni i ozbilјni izvlače sanduk. Sveštenik nešto očita i onda sanduk sa mrtvacem baciše u rupu. Zatutnja zemlјa. Vrisak… jauk, jedna žena se zanese, drugi je pridržaše. I ceo svet jeca… Ja, nezainteresovan, stojim malo podalјe, posmatram sve i pitam se: zašto plaču?… Zašto, kada će i ti lјudi, i te žene, pa i ona deca kroz pet, deset, petnaest godina umreti. Je l’ te, smrt je nešto neminovno i neizbežno… Pet, deset godina je za večnost hilјaditi, milioniti deo sekunde… Eto i mi ćemo umreti. Ne plašim se. Ali imam samo jednu želјu, a to je, kad umrem, da me postave eto ovde, na krevet, i da samo nabacaju zemlјu odozgo. Kad to reče, mene podiđe neka jeza. Kako to mora biti strašno u grobnici. Potpun mrak, pusta tišina. I dok se telo raspada i previre, svud okolo nešto nečujno gmiže, bakterije, crvi, zmije, pa se čitavi rojevi slivaju i gadno prepliću. I ja počeh da uobražavam kako nešto mili po mome telu, pa krećem nogama kao da bih hteo da zbacim sa sebe taj gad, koji hoće da me pridavi, zaguši. A Igor, kao da je u nekom zanosu,

nastavlјa: − I sutra, kada me ne bude više, pa i nas sviju koji smo ovde, sunce će isto tako u svom večitom hodu lagano prelaziti preko horizonta, vetar će isto tako zavijati, drveta će se klatiti, ulicom će promicati lјudi, neki srećni, drugi umorni, gladni ili presiti, mnogi zalјublјeni… i svi će oni rasti, sazrevati i opet… neizbežno umirati. A na ovoj polјani izidaće možda kuće, pa će i moji najsitniji tragovi nestati… Dok je on govorio nekim čudnim glasom, podavao sam se neosetno i nevolјno njegovim mislima i zamišlјao ga kao neki kostur isto ovakav, što je ležao na malom stočiću, samo je ovaj još živ, još živ, pa mi se njegova glava prikazivala kao živa lobanja. Ustao sam naglo, sigurno nezgrapno, jer svi me čudnovato pogledaše. Uzdrhtalim glasom zapitah: − Otkuda vi ovde? Igor me nemarno pogleda i, ukrštajući prste između kolena, progovori: − Gospodine, meni je sada dvadeset šest godina. Računajući: šest godina rata, tri godine revolucije. To je devet godina. − On se ispravi, a oči su mu sevale čudnom mržnjom. − Devet godina ubistva, klanja, krvoprolića. Za vreme tih devet godina, ničeg dobrog nisam video. Zemlјa je gorela na svima stranama, a lјudi… kulturna bića, klali su se kao zverovi. Civilizacija!… Izgubio sam roditelјe, izgubio sve. Potucao sam se po svetu gladan, bos, i ni u jednom oku nisam video iskru sažalјenja. Smrt mi je stalno lebdela pred očima. I posle devet godina, da, posle devet godina lutanja, plivanja po krvi, obreo sam se najzad ovde, da, ovde u grobnici. Klonuo je, onda nanovo seo na krevet, gledajući mračno preda se. − Vi se, Igore, bezrazložno uzbuđujete, − progovorila je Olga, i prekorno me pogledala kao da je htela reći: vi ste tome krivi. Ne obazirajući se na njene reči, Igor nastavi tihim glasom. − Pitate me, otkuda ja ovde… Posle toliko mojih patnji i muka, osetio sam najzad potrebu da se nađem na mestu gde vlada večiti mir. Ovde prestaje lјudska moć, pakost i zverski ponos… Na ovome mestu se

nalazi čitav jedan svet koji je prestao da se brine i strahuje, i meni je ovde mnogo lakše, nego među živim lјudima bez srca i čovečnosti. Igor zaćuta. U njegovim rečima osećao sam širok zamah i kobnu tragičnost. Govorio je ubedlјivo, odlučno. Bio sam u nedoumici da li da ga sažalјevam, ili da mu se divim. − Ja nikome ne smetam, − nastavio je dalјe Igor − niti ko ima potrebe mene da uznemirava. Možda sam ovom društvu nekoristan. Ali ga ne mrzim. Ono me je u svoje vreme naučilo da patim, da poznam bedu i jad, iako sam ovom istom društvu dao sve što se od mene tražilo: i porodicu, i mladost, i ceo život svoj. „Pa zar u grobnici traži mir?!!!“ − pade mi na pamet, ali ništa ne rekoh. Igor međutim, kao da pogađa moje misli, govorio je sada hladno i pribrano: − Upisao sam se na Medicinski fakultet, želјan znanja i u nameri da budem koristan član lјudskog društva. Ali sam naišao na strahovite teškoće… Bio sam uvek gladan i spavao na klupama u parkovima, kao i mnogi drugi studenti. Naišla je zima. Molio sam da me prime u neko sklonište, u neki dom; niko nije hteo da čuje za mene, kao ni za mnoge druge. U tom traženju sreo sam jednoga dana isto takvog nesrećnika, studenta biologije, koji je tavorio mučne dane u jednom napuštenom autobusu. − Milana? − pitala je Mimi. − Da, njega… − I došli ste u grobnicu? − zapitao sam nestrplјivo. − Da, u grobnicu, − odgovorio je mirno Igor. Videći svakako užas na mome licu, nastavio je: − Po suštini nauka koje izučavamo, nas dvojica smo raščistili sa svim onim predrasudama zbog kojih inače mnogi beže od ovih mesta. A od lјudi se ne plašimo. Jer i svi ti koji noću gamižu po ovim šuplјinama, nalaze se u sličnom položaju kao i nas dvojica. Ali, molim vas, nemojte nas rđavo shvatiti. − Igor zažmiri i zagleda se u jedan ugao kao da traži pravu misao, pa nastavi živo: − Da… nemojte misliti da smo mi pasivisti i da se mirimo sa svojim današnjim životom. Taj svet podzemlјa, iz grobnica, u pravom smislu reči, zapuštenih autobusa, periferijskih straćara, predstavlјa strahovitu stihijsku snagu,

koja će jednoga dana zatresti temelјe i… i… položaje onih koji su nas doveli do ovakvog stanja, − govorio je zadihano Igor. − Da li ste zadovolјni što nas vidite? − zapita Olga, svakako u nameri da skrene razgovor na drugu stranu. − Vrlo mi je drago. − Igor se učtivo nasmeja, ali su njegove oči plamsale i odavale drugu misao. Onda se okrete nanovo meni: − Pa i vi… koji se užasavate što ste me našli na ovome mestu… Ko ste vi? Šta imate od života?… Dobro, pretpostavimo, svršili ste univerzitet, možda ste novinar, možda naučnik, ili književnik, možda… uostalom, svejedno. Pa šta?… Mučite se, kidate se celoga života zarad neke uobražene slave. I zbog takvih ambicija svet se ovaj pretvorio u pakao. A na kraju… smrt! Ili se zanosite mišlјu da vam docnija pokolenja pominju ime? Ha, ha!… Pogledajte ovu lobanju… Eto, ona je bila nekad slavna. To je možda glava nekog čuvenog naučnika, pesnika, lekara koji je nekada lečio mnoge od ovih koji pod zemlјom leže, pa na kraju i sam umro od iste bolesti, ili… nekoga čistača. Ali vidite, ona danas nije znamenita zbog svoje nekadanje životne aktivnosti, kojoj se svet divio. Ne!… Ona je danas podnošlјivija od mnogih drugih lјudskih glavurdi samo zato što ne podmeće nogu nikome, što se ne razmeće svojim umenjem, što ne skače s meseca na zvezde, što ne mrzi, ne laže, ne ujeda. Igor je disao brzo i njegove tanke nozdrve su se širile i skuplјale. − Igore, već je dockan, − upade Olga. − Radovaćemo se ako nam kažete kada možemo opet doći. − Izvinite, ja sam se i suviše zaneo. Oprostite za ovaj moj istup; obećavam, drugi put ću biti mnogo bolјi. Dođite uvek, uvek, svaki dan, − govorio je stežući ruke devojkama. − Ja sam vam vrlo zahvalan… Vraćali smo se ćuteći i tek kod groblјanske kapije zastali smo da sačekamo tramvaj. Mračna se noć spustila, pa mi se činilo kao da je zemlјa ogromna grobnica nad kojom trepere hilјadama kandila. „Ovde najzad svi moramo doći!“ − uporno je brujao u mojoj savesti Igorov glas. Pokušavao sam da ubedim sebe da je to naposletku ipak prirodno, ništa neobično. Ali pri sećanju na grobnicu, iskeženu lobanju, pri pomisli da ću isti takav biti i ja, i ove devojke i onaj kafedžija preko

puta, dok će nad nama i dalјe treperiti mirno zvezde, mene je obuzimala neka neodređena tuga. „Ne, to nije moguće, nije, nije!“ − ponavlјao sam, krećući nervozno prstima. − Igor je divan čovek… On tako zdravo misli, − progovorila je Olga. − Svakako! − odgovorio sam bez volјe. Tramvaj je pristigao i malo zatim krenuli smo. Prozori su treskali i mi smo jurili pored nekih nadgrobnih spomenika. „Ovde, ovde moramo“… iskrsnula je ponovo misao. Ljudi su promicali kao senke… Tada su naišle prve osvetlјene kuće, i čuo žagor lјudi. Neki mimoprolazeći automobil osvetli farovima, zatim projuri, ostavlјajući za sobom mrak. Na raskrsnici žandarm zvaničan i dostojanstven. Sirene automobila su urlikale, zvono tramvaja je odjekivalo, neka kola su tandrkala i čula se vreva gradska. I namah mi opet pade napamet: „A na groblјu je tako mirno“. − Vi ćete nas izviniti. Mi ovde silazimo. Hvala na društvu, − govorila je Olga pružajući mi ruku. − Pa i ja ću… − Molim vas, nemojte nas pratiti. − Molim!… Laku noć! Na idućoj stanici siđoh i ja. U jednoj obližnjoj kafani je treštao džez. Pored mene prođe mlad par smejući se veselo. „Kao da će večno živeti!“ − pade mi napamet i ja utonuh u hučnu reku života, starajući se da zaboravim ovaj događaj, zanoseći se obmanom da ću večno živeti, da ću večno biti mlad… [1925.]

Osveta

I Kada pročita pismo, Boriša Stanojević prevuče rukom preko kose, pa se zadovolјno zavali u naslon stolice; onda izvadi cigaretu, lupnu njome nekoliko puta o sto, pa je zapali. „Sjajno… izvanredno“ − mislio je, ispuštajući plavkaste dimove. Zatim se zagleda u koverat ispisan čitkim rukopisom i njegove se usne lako razvukoše. Pogleda kroz prozor da ga ko ne posmatra, pa koverat prinese nosu. Udahnu snažno, osećajući lak miris, i neko zadovolјstvo razli mu se po telu. „I još ona mladost!“ − pomisli ushićen, zažmire, pa zubima obuhvati donju usnu i čežnjivo uzdahnu. „Šta bi rekla da zna?“ − seti se svoje žene, a lak osmeh mu zaigra na kraju usana. Pri pomisli na svoju ženu priseti se kako je u poslednje vreme postala nekako čudna i primetno zamišlјena. „Ah, kazala bi, izdala bi se, da ma šta zna“. − I njemu posta još prijatnije ovo pismo za koje njegova žena ne zna. „A i da zna!“ − pomisli nemarno. „Svi lјudi to rade“ − pravdao se, onda se diže, istegnu ruke i zadovolјno pogleda izmučena lica radnika koji su nasipali železnički nasip. Pogleda u časovnik. „Vreme je!“ − i, pošto izdade neka naređenja, uze šešir i pođe lagano, seoskim putem kući. „E da!… Kao njene oči“ − priseti se, posmatrajući kupinu punu crnih sjajnih plodova, pa ubra jedan i zagrize. „Slatka kao njena usta“. Opet se nasmeši, zatim se obazre da ga ko ne posmatra, izvadi pismo i poče ga nanovo čitati.

20. avgust „Nametlјivče! Ja sam se našalila pa rekla da mi piše češće, a on jedva dočekao, pa mi piše svaki dan. Misli, ja nemam druga posla nego da sedim i čitam njegova dosadna pisma. Pa se još uplašio što nisam nekoliko dana pisala! Brine, kao sanćim, da nisam bolesna… Ha, ha! (Među nama: sve je u redu, sve je ispravno. Da žena ne čuje: dođite što pre). Hajde, sad lepo da razgovaramo. Ja sam hvala bogu itd. A kada mi dosadi cigareta, knjiga, kupanje, sunčanje, šetnje, zajedanje okoline (od moje strane, naravno; oni se samo brane), onda dobijem neodolјivu želјu da jurim i teram vetar kroz planine. Sad sam se baš vratila iz jedne šetnje. Jutro je divno, vazduh svež, niko me u putu nije sreo. Šetala sam dugo i mislila: zašto ja ne mogu po svojoj ćudi da upravlјam jednim malim delom prirode, ne većim nego što je jedno selo. Pa kad zaželim da bude sneg, pa odmah da je zrelo grožđe, pa da je dan kad ja hoću, da padne noć kad ja kažem, da bude proleće i zamirišu jorgovani. Pa da preko svega opet padne sneg, pa sunce, pa mrak, pa da zvezde padnu, male, male, na smrzle jorgovane, pa da zasija julsko sunce i da zamirišu zreli plodovi… Da li bi voleli i vi to? Ja ne volim ono što je propisano… Volim huku. Ne volim ni obaveze, nikakve, ni prema kome, pa ni prema vama. Kao što vidite, moje su ambicije vrlo široke i vrlo razgranate. Ali iako ne ostvarlјive, moje je čelo uvek vedro. Jer cilј moga života je lјubav: voleti i biti volјen, voleti punom snagom svoje mladosti… Ali, na žalost, dato nam je malo vremena. Žena brzo stari (a vi lјudi još ranije malakšete − baš mi je ćef!). Ali ja moram, čujte i upamtite, biti mlada do poslednjeg daha. − Molim!… Evo odmah. Jaoj, ova mi tetka dušu pojede. Oprostite, zove me, nastaviću drugi put.“ 25. avgust „Juče sam dobila vaše pismo. Tiens! Sasvim, sasvim… mi ćemo biti dobri prijatelјi i bez onoga luksuza po muškarce, kao na primer, lјubav,

vernost, iskrenost. Vaše su teorije tačne, ja vam se divim i radujem što sam vas upoznala (još možete lako uobraziti!). Ali… oprostite, u sve to ja slabo verujem, jer ste vi svi jednaki. Tako govorite samo zato što je to u duhu vremena, a svi do jednoga tražite „dobru priliku“ (kao što ste je našli Vi), neku malu ćurkicu (prisutni se izuzimaju), čiji tata ratni ili posleratni bogataš (vi ćete to bolјe znati) ima milione, kuću, auto, letnjikovac i ostalo. I onda mi se pravdate: takvo je društvo, kod nas je obavezan crkveni brak (bože moj!), the… formalnost, slučajnost. Vaša prošlost me se ne tiče, ali mi je prijatno da mislim: kakvi ste izgledali, kad ste vašu zlatnu gusku vodili pred oltar, a posle na svečani ručak. I gledam Vas, kako nestrplјivo čekate da padne noć i da se nađete sami u spavaćoj sobi, gde ćete pri sanjivoj svetlosti noćne sijalice otkriti „nedirnuto blago“ − biti prvi… Koliko mužjačke sebičnosti! Pfuj!… Pa ste svakako išli na svadbeni put, vukli neispavanu ženu po vagonima, kolima i hotelskim sobama, javlјali se „familiji“. I tako imate brak sa svima gadostima… Ali Vi se snalazite. Dobili ste „poštenu devojku“, zakleli ste joj se na vernost, a ona Vam uskoro daruje sina, pa posle − rogove. Eh, puknite od muke! Zbog toga ne volim da čujem od vas onu već oveštalu frazu: volim vas. I bez lјubavi i obećanja na vernost, bićemo, tj. biću iskrena. Isto tako ne pozivate me nikada na čašu piva, a još manje se možete usuditi neki poklon da mi učinite. Ne cenim takve lјude. Imate ženu, i neka Vam ona pravi društvo u kafani, na trkama. Ja idem u pozorište, na predavanja, sednice, i to sama. Sa Vama ću biti kad god ste slobodni i zaželite moje prisustvo, tj. ako sam tada ja slobodna. Žrtve nisu potrebne. Ne volim glumu i scene. Je l’te da se slažemo? Već Vam je dosadno?… A šta ste mislili: da ću biti manje dosadna kad pišem? Prema rđavim lјudima kao što ste Vi, ja ne umem da budem bolјa. Pa ipak bih, da ste mi (ma i tako rđavi) bliže, sasvim blizu, da bi nam se češće dala prilika da budemo nevalјali. (Sram Vas bilo!)“ 1. septembar

„Ja sam prilično… Kad mi dosadi da ležim na leđima i čitam novine, onda legnem potrbuške, jedem voće i gađam košticama Nataliju, moju prijatelјicu, i govorim joj neučtive reči. Posle idem te berem kupine i grizem zrele plodove crne kao moje oči, a slatke kao moje usne. Šta, zar nije tako? Puknite! Imam kosu kao mahovinu, usne kao jagode sa Gučeva, zube kao kremen sa Drine, stas kao omorika sa Zlatibora i… A što se Vi tako neučtivo kezite! A šta Vi imate? − Buve! Neću, neću, lјuta sam. Ali znajte, osvetiću vam se sada, u subotu. Strašno! Uješću Vas, uješću, da ženi ne smete na oči izaći. Nevalјalče! Ipak Vaša, Gordana Boriša zatvori pismo i pođe veseo i raspoložen kući, a kada je ugleda, seti se svoje žene i pomisli: „Da li ima smisla?“ − jer ona je oduvek bila pažlјiva prema njemu. U prolazu zakači za granu kupine, pa se seti pisma i Gordane. I opet ga obuze prijatno raspoloženje. Jer Gordana zna za njegovu ženu, dok Ivanka ne zna za pismo. A on ih obe voli: svoju ženu po navici, a Gordanu zbog usana koje su kao jagode sa Gučeva, i srećan je što su odnosi tako lepo uređeni. − Uh, zaboga, Ivanka, šta ti je? − zapita posle pozdrava svoju ženu. − Čudna mi izgledaš nekoliko dana! − Ništa naročito − sleže ona ramenima. − Može biti pomalo i dosada. − Nećemo dugo − govorio je nežno − još mesec dana… Zamisli, opet moram u Beograd. Nјene se obrve primetno sastaviše, skupi usnice i tiho s drhtajima uzdaha. − Opet kod ministra?! − gledala ga je značajno. − Već mi dosadilo i to referisanje − govorio je nemarno krijući pogled. − Žao mi je što moram nedelјom da te ostavlјam samu.

− Ah, ne brini, vrši ti svoju dužnost − govorila je hladno. − Stvar je značajna i vrlo važna. Ako želiš, ostaću. − Koješta! Kad moraš tamo. − O, naravno − govorio je primiren. − Voleo bih da si i ti sa mnom, ali šta vredi, kada sam ceo dan zauzet poslom. − I smatrajući da mu ona potpuno veruje, Boriša Stanojević uđe veselo u trpezariju, skide kaput i zatraži da opere ruke.

II Kada auto zađe za prvi ugao, ostavlјajući za sobom oblake prašine, Ivanka Stanojević posrćući uđe u kuću, zastade neodlučno nasred sobe, gledajući neodređeno preda se. Zatim uzdahnu duboko, dohvati se za kosu, pritrča krevetu i zaplaka. „Dakle, istina je, istina!“ − govorila je poluglasno. „Zar on, on!“ − ponavlјala je isprekidano… Teška slutnja koja je mučila nekoliko dana, obistinila se. U nemoćnom jadu ništa videla nije; gubila se na mahove, i plačući grčevito trzala. Najzad, premorena, bez suza, glave prebačene preko ruke, gledala je bezizrazno i na mahove ispuštala glasne uzdahe. Pokušavala je da se priseti srećnih trenutaka, kako bi zavarala stvarnost. Ali sve je to bilo tako daleko. I sada joj se činilo kao da je njen život prelomlјen, iznenada, i nešto teško, nemilostivo spušta se na nju. Htela bi da se otrese neprijatnih misli, ali je nemoćna, ona to uviđa, pa joj se čini da je sama, potpuno sama, ostavlјena od čoveka koga voli… od sviju. I suze nanovo potekoše. „Ali to je nemoguće!“ − povika, pa se naglo ispravi i ugleda sebe u ogledalu. Raspletena kosa, uplakane oči, bledi obrazi kao da joj govore: istina je, istina. Ona se strese, klonu na stolicu i podboči glavu rukama. U svesti joj ona slika iz ogledala, i u njoj podsvesno navire neka još nejasna misao; ona steže čelo, jeknu, kao da bi htela da odstrani

neprijatnu predstavu, ali ona postaje sve izrazitija, pa se neodolјivo nameće i već čuje: lepša je, lepša. „Da li je moguće?“ − Ona nesvesno gladi kosu, briše oči. Htela bi opet da vidi sebe u ogledalu, ali se boji da se ne razočara u samoj sebi, i, kao da traži nešto po stolu, premešta nervozno predmete ponavlјajući: „Ne, ne… nije moguće. To je san… ja sam bolesna“. − Pokušava da se nasmeje, i slučajno podiže jednu knjigu, pa se naglo trže i zadrža dah. Ispod knjige se nalazilo pismo adresovano pisaćom mašinom na gospođu Ivanku Stanojević. „Dakle, istina“, − šaputala je tiho, klimajući glavom. Dohvati koverat, drhteći izvadi pismo i poče nanovo čitati: „Gospođo, Vaš muž svake subote dolazi sa jednom damom u Vaš stan, gde ostaje po celu noć. Primite k znanju. Vaša prijatelјica.“ „Jedna dama“ − ponavlјala je nesvesno. Ta treća ličnost srušila je njen mir, i u njoj se najednom javi neodolјiva želјa za osvetom. „Ubiću je!“ − pa se naglo diže od stola i priđe prozoru. U momentima bola, lјudi zaboravlјaju na nekadanje srećne trenutke, i čini im se kao da ih nikada nisu ni preživlјavali, da su svi srećniji od njih, čak i ona selјanka koja nosi vodu, i ona vesela ptičica, i drvo što se lako nija. „Oh, bože!… Šta je ovo?“ − govorila je plačnim glasom. Izgledalo joj kao da ceo svet zna za njen bol. Htela bi da sakrije tugu, okrete leđa prozoru i pogled joj se zadrža na njegovoj slici koja je visila na zidu. Lagano, posrćući priđe bliže, gledajući njegove nasmejane oči… Te usne su je lјubile, ruke milovale, da, nekada, pa i sada, i oni su bili srećni, zadovolјni. I najednom joj postade čudno kako to ranije nije uviđala, da bi svesno uživala u radostima bračnog života. Ona ga još voli, on je njen samo njen, i sve što joj kažu protivu njega laž je, intriga… A i ova nepoznata prijatelјica, možda joj samo zavidi na sreći, pa joj bi čudno kako je mogla tako olako poverovati jednoj običnoj dostavi. Na usnama joj zaigra osmeh i malo se stiša. „Bio je uvek pažlјiv i nežan prema meni“ − svitnula je misao kao iskrica i Ivanka zastade

nasred sobe raširenih očiju, kao da bi htela da prikopča ovu misao, ne bi li muža opravdala, a sebe primirila. Onda zakoluta očima prisećajući se njihovih odnosa u poslednje vreme. Ceo život joj se prikaza kao neprekidna nit, na kojoj nije bilo nijednog čvorića. „Ah Janković“ − priseti se ona čoveka s kime se zanimala još pre udaje i zbog koga se nekoliko puta objašnjavala, više u šali, sa svojim mužem. „Baš zato što je lјubomoran on me voli“, − mislila je sasvim umirena. Auto neki zasvira. „To je on“ − i pritrča radosno prozoru. „Pokajao se“. Kad auto velikom brzinom projuri pored kuće, ona razočarano obori glavu na prečagu prozorskog krila i duboko uzdahnu. Zamišlјala je kako njen muž sedi zavalјen u autu i veselo žuri za Beograd. A ona ostavlјena, osuđena da gleda kokoši koje čeprkaju ispod prozora i psa isplažena jezika koji se leno provlači pored ograde. Nјene se nozdrve širile, disala je duboko. „To mu nije prvi put“ − mislila je o svome mužu. „A, jedna dama!“ − Prstima steže obraze. I opet joj se učini da je sve istina u onom pismu i da je on pri polasku bio veseo zato što ide njoj. „Bednik! − povika gnevno, priđe krevetu i sede oborene glave. I šta sad?… Da ide u Beograd, već je dockan; da ostane, nemoguće je. Htela bi nekud, ali ne zna ni sama kuda. A nervi trepere i muskuli podrhtavaju. U nemogućnosti da se ma za šta odluči, ona zatrese glavom i gotovo glasno uzdahnu: „Ubiću se“. Ali se i sama trže od ovih reči. „Našto život?“ − šaputala je gledajući ukočeno u jednu tačku. „Neka uvidi koliko sam ga volela“. I zamišlјa kako bi on primio vest o njenoj smrti. Tek bi tada uvideo koliko je grešio prema njoj. Ali tada će biti sve dockan. Tada će mu biti drage i njene stvari, možda bi išao svaki dan na groblјe i plakao, plakao. Pa joj dođe tako tužno, zaplaka se i ona, i suze potekoše kao bujica. To je plač zbog tuge njegove, plač za samom sobom, za svojom prošlom lјubavlјu i minulim životom. I kao da mu se već osvetila, oseti neko olakšanje. Očiju crvenih od plača, glave teške i tela klonula, Ivanka se zavali na jastuk, malaksala od iznenadnih uzbuđenja, gledajući neodređeno nekud daleko. Veče se lagano i nečujno spušta. Sa polјa dopire žagor lјudi, blejanje

ovaca; u dalјini negde klopara zvono, jednoliko, jednostavno. U sobi otkucava časovnik i njegovi ritmički udarci su čas jasniji, čas slabiji, da se najzad sasvim izgube u sutonu letnjeg večera. Ivanka se namah prenu. „Bože… mrak već“. Onda se uspravi u krevetu, časovnik kao da jače zakuca i ona oseti sebe. Pogleda kroz prozor… Siluete drveta se jedva razaznaju. Opkolјena tamom, obuze je strah od ranijih misli, smrti, ubistva. Jer život je ipak lep. A to osećanje da živi, da će još živeti, unese iznenadnu radost u njeno raspoloženje. Ona ustade i upali lampu. I pri pogledu na njegovu sliku, dobi volјu da mu se sveti, da mu nanese isti bol. „Ah!“ − uzviknu prkosno. U tome neko zakuca. − Gospođo, pitaju gospoda inženjeri, hoćete li doći na večeru u menažu. − Evo me odmah. Je l’ te, kad ide voz za Beograd? − Sutra izjutra u 10 časova, a stiže posle podne u dva. − Hvala… Evo sad ću.

III Upoznali su se sasvim slučajno, ni sami ne znaju gde i kako. Bilo je to jedno od onih prolaznih poznanstava od kojih ostaju u sećanju samo izvesne upadlјive pojedinosti. Boriša se sećao samo njenih sjajnih očiju. Pa i preko njih se počela već navlačiti izmaglica zaborava. Jer se on oženio i već počeo tonuti u svakidašnjicu porodičnog i službenog života. I možda bi zaboravio čak i one sjajne oči, ali… Čekajući u redu da uđe u kancelariju jednog nadleštva, on se premeštao s noge na nogu, prilazio lagano, osluškivao zvonca, posmatrao s dosadom činovnike koji su prolazili nekud žurno, brisao znoj i prebrojavao koliko ih još ima pred njim. Najzad je otvorio novine,

i tada je začuo ženski glas, iza svojih leđa: − Gospodine, koliko je časova? Vrlo uslužno izvadio je časovnik i, kada je pogledao damu, učinila mu se poznata. Razmišlјao je koja bi to mogla biti. I da bi je još jednom video, okrenuo se, kao nemarno, da vidi koliko ih još ima iza njega, dobro pogledao damu u lice, kolebao se jedan momenat i najzad se usudio: − Izgleda, mi se poznajemo. − Ali se pravite kao da me ne poznajete. − A, kako da ne?… Gordana Milovanović − setio se najednom. Onda izvinjenje, pravdanje, razgovori o poslu, komplimenti i najzad o njegovoj ženidbi. − A vi? − pitao je Boriša. − I ja sam udata, samo se nisam venčala. Ovakav odgovor bio je razlog da povedu živ razgovor o nepraktičnosti braka, teškim obavezama, o slobodnoj lјubavi. Mada su se mnoge misli kosile sa njegovim dotadašnjim životom, ipak je odobravao, malo iz učtivosti, a i što je i sam uviđao da ima mnogo istine u njenim rečima. − Jest… lepo je biti oženjen, ali je još lepše biti slobodan. I tako su prilazili lagano, razgovarali srdačno, ne obazirući se mnogo na okolinu. Pred vratima kancelarije ustupio je svoje mesto njoj. Najzad je i ona ušla. − Krasna devojka, gospodine Stanojeviću! − Čuo je ženski glas pored sebe. − Oprostite, nisam vas video. Dobar dan, gospođo! − Krasna!… I to mi je neka prosvetitelјka! − klimala je glavom postarija žena. Boriša je mucao, pokušavao da opravda i nju i sebe, kako su to sve teorije, život je drugojači, dok je žena stisnutih usana, pakosno žmirkala. Gordana baš tada iziđe i lјubazno se nasmeja. Boriša se zbunjeno izvini starijoj dami, pa uđe i sam u kancelariju. I opet je proteklo izvesno vreme posle toga. Život je zahuktano nosio

Borišu Stanojevića. U retkim trenucima sećao se Gordane, i tada je osećao pritajenu želјu da se s njom nađe i produži započeti razgovor. Ali sve je to bilo prolazno. Žena, razne obaveze, svakidašnjica bračnoga života, razni obziri, zamarali su ga i činili sve više ravnodušnim prema spolјnjem svetu. Voleo je avanture, ali već nije imao volјe da ih sam traži. Ali je naslućivao, ako bi mu se prilika pružila, da se ne bi mnogo razmišlјao, prosto iz navike koja se zadržala još iz doba kada je bio neženjen. Preturajući jednoga dana službenu poštu, našao je akt zaveden pod „Str. pov.“. Mahnuo je glavom i otvorio ga. „Da g. Stanojević po prednjem da reč“, − pisalo je na kraju akta. Okrenuo je prvu stranu, pa, ozbilјan i namršten, čitao. Akt se presavi i on ga nervozno ispravi, ne odvajajući pogled od slova. Zatim se počeša po potilјku i tu mu ruka zastade. Zadrža dah i obrve se njegove sastaviše. Onda duboko uzdahnu, spusti akt i rukom prevuče preko lica. „Hm!“ − lako se nasmeja. Ona stara gospođa, predsednica društva za zaštitu mladih devojaka, tuži Gordanu Milovanović zbog pogrešnih i grešnih pojmova. Upozorava nadležne starešine na ovu nemilu pojavu i traži da se Gordana Milovanović kazni, kako rđavim primerom ne bi zarazno dejstvovala na svoju okolinu. I poziva za svedoka Borišu Stanojevića. „Šta sad?“ − pitao se Boriša… Da posvedoči i kaže istinu, Gordana će izgubiti službu. Da odrekne?… U pitanju su njegova čast i dostojanstvo… ali i čvršća veza. I nije se mnogo premišlјao. Napisao je kako se ne seća više toga razgovora, ali zna izvesno da se razgovor nije kretao u tom smislu kako je u tužbi navedeno. Bio je vrlo zadovolјan. Prilika mu se sama pružila. Pa čak ako ga do sada i nije zapažala, posle ovoga odgovora će sigurno obratiti na njega pažnju. „Da li će doznati?“ − mislio je Boriša. − Zato se reši da je nađe i lično saopšti. I našli su se. A posle pozdrava i prekora zbog tako dugog rastanka, Boriša je poverlјivim tonom ispričao sadržinu akta, uveličavajući izvesne pojedinosti. Onda je lagano, zastajkujući, da bi pojačao njeno nestrplјenje, pričao svoj odgovor.

Gordana se smejala kao da se to nje ne tiče, ali mu je ipak srdačno stegla ruku. − Tako zanimlјivo, − govorila je. − Omogućila nam je da se sastanemo − dodao je Boriša. − O, mi smo se mogli sastati i bez toga. − Dakle, hoćete li sutra? − koristio je momenat Boriša. I sastali su se. Pa su onda sastanci bili sve češći. Išli su u Košutnjak, diskretno se pogledali u pozorištu i srdačno se pozdravlјali u prolazu. Sve do njegovog odlaska kao šefa sekcije za građenje pruge, negde u okolini Beograda. A otada, gotovo svake subote u njegovom stanu, gde su ostajali do nedelјe uveče, kada se vraćao na svoju dužnost.

IV − Interesuje me… da li me voliš?… Nikada mi to nisi rekla, − pitao je Boriša Gordanu, nudeći je kolačima. − Ti si jako simpatičan… Ali se staram da te ne zavolim. Dovolјno je, mislim, što imaš moje telo, pa bi hteo još i dušu… A vi ste muškarci tada gadni, odvratni. Čak i da te volim, nikada ti to ne bih rekla. − A trebalo bi da je obrnuto. − Naravno… tako misli moja baba. A ovako sam slobodna. Zamisli koliko bih patila, razume se, kad bih te volela, pri pomisli da ti imaš ženu koja polaže puno pravo na tebe, kao na kakvu stvar. Ovako sam prema toj vezi potpuno ravnodušna. − Ali lјubav se ne javlјa onda kada ti hoćeš… ona dolazi spontano, i nesvesno podležeš njoj. − Bilo je to jednom, − govorila je polako, a između sjajnih očiju pojavi joj se jedna brazda. − Sećaš li se… jednom sam ti rekla: bila sam

udata, ali se nisam venčala. Zbog toga me ona matora veštica i tužila. E, vidiš… toga sam čoveka volela, tome čoveku sam se i dala, njemu sam bila verna. Pa, i pored toga, on me je varao sa ženama i starijim i ružnijim od mene. Oh, koliko sam patila tada!… Ali, on je imao moju lјubav, zarobio me, i onda je gospodin mogao da radi što je hteo. Baš ste gadovi! − uzviknula je Gordana i pogledala mu, pravo u oči. Usta su joj se razvukla u ironičan osmeh i, klimajući glavom, dodala je: − Tražiš od mene da ti poverim svoje najtananije i skrivene misli, dok su ti oči pospane… Boriša brzo otvori oči i prinese njenu ruku svojim ustima. − Oprosti. Ti tako lepo pričaš, slušao bih te dugo, dugo. Ali znaš, nismo spavali cele noći, a večeras moram na put. − Svojoj ženi, naravno! − Oho!… Ironičan ton! Milo mi je što si to rekla. Dakle, ipak me voliš − govorio je naglašavajući svaku reč i privlačeći je k sebi. − Ne, ne! − govorila je otimajući se i krijući pogled. − Jeste, jeste − i snažno je obuhvati. − Reci, reci!… Eto, ja te volim, tvoj sam… − Ne govori, molim te! − i stavi mu ruku na usta, krećući odrečno glavom. Ali on je privuče i, držeći je čvrsto, govoraše: − Kaži, ja to osećam. − Usta su im bila sasvim blizu, ali je nije lјubio. Osećao je toplinu tela, dah usana, dok je ona drhtala. − Ne muči me, ne mogu ti reći… ti vidiš, − a kad se izvi iz njegovog zagrlјaja, ona zatrese glavom i zagladi kosu. − Hoćeš i sa te strane da zadovolјiš svoju sujetu… Lezi i spavaj… Zatvori oči… eto tako, i budi miran. − Onda mu okrete leđa i zabaci se na jastuk. Pokušavala je da zaspi, ali je obuzimalo neko potajno nespokojstvo. Osećala je kako se nešto odvija i bez njene volјe. Pokušavala je autosugestijom da uspava sebe, ponavlјajući: „Ja sam potpuno mirna“. − Ali neki potajan glas kao da je govorio: „Na protiv, na protiv“. − Ona ga je osećala, ali se starala da ne čuje, misleći čas na jedno, čas na drugo. „A zašto bi i bila uznemirena?“ − postavi sebi pitanje. Da bi izbegla odgovor, ona se ispravi i svoj pogled zadrža na Boriši koji je ravnomerno

disao. Naže se bliže, posmatrajući njegove nozdrve kako se lako šire i skuplјaju. I tada ona skrivena misao, koju je toliko gušila, poče da navire, oči joj se raširile, i ona, kao da se plaši priznanja prinese ruku ustima i zubima obuhvati svoje prste. Klonu lagano na naslon… „Ipak ga ja volim!“ šaputala je, dišući duboko. Ali najednom, dah joj stade. Čula je nečije korake pred ulaznim vratima, tamo je neko zastao, a odmah zatim dopro je šum klјuča i brava škripnu. Neko je ušao. Skočila je sa kreveta, pritrčala vratima i okrenula klјuč u bravi. Srce joj je snažno udaralo. Priklonjene glave na vratima osluškivala je… Neko se kreće… prilazi vratima… kvaka se pomera. Vrata zaklјučana. Gordana se nečujno odmače od njih… Oči joj široko raširene, usta otvorena, a prsti grčevito stegnuti. „Moje su cipele pred vratima… gospode! − i, kao da traži spas, okrete se prema Boriši, pritrča mu na prstima i blago dodirnu. − A… šta? − pitao je bunovno. Ona mu poklopi usta šakom i usplahireno progovori: − Neko je ušao u kuću… Sigurno je tvoja žena. − Šta govoriš?… Ti sanjaš!… Smiri se, smiri − pa u nedoumici pogleda u vrata, osluškujući. „Nije valјda luda“ − tešio se, ali je ipak bio uznemiren. − Otkud znaš? − Gordana je ležala, nogu spuštenih niz krevet i ćutala. „Šali se“, mislio je Boriša. − Eto, vidi… lјubomorna si, a ovamo govoriš drugo. Ona naglo skoči, unese mu se u lice. Govorila je uzbuđeno: − Došla je, došla. Ko bi drugi mogao da otklјuča vrata?! − Ozbilјno govoriš?! − šapatom upita Boriša, pa se plјesnu po čelu. − Propao sam, − ote mu se uzvik i on očajan sede na krevet. − Molim te, nemoj da si kukavica… − Kako, kako… pa šta… dozvolićeš… ovo nije prijatno − govorio je uzrujano. − Ali rekao si da me voliš, da si moj, i šta te se onda tiče. − Ostavi, molim te! − mahnu on rukom, kao da je hteo reći: dosadno mi je to.

Gledala ga je usplahirenih očiju. Grudi su joj se nadimale i, savlađujući jedva sebe, hladno mu se obrati. − Dobro, ići ću. Neka me vidi. Sada znam da sam ti ja samo metresa, lјubavnica… da me nisi ni voleo. − Zagrcnu se, pa se okrete stočiću na kome je stojalo njeno odelo i poče navlačiti halјinu. Trebalo je nešto reći, utešiti je, ali je Boriša hladno i mračno gledao preda se. Ipak, on joj neće dozvoliti da se pokaže pred njegovom ženom; pustio je neka se oblači, kako bi dotle pribrao misli. „A i ona!“ − mislio je, lјut na svoju ženu i stezao pesnice. „S kakvim pravom!… Kako je smela da dođe?“ − U predsoblјu se čuše koraci. Srce mu jače zalupa. „Jest, ona je!“ i okrete se prema vratima osluškujući. „Pa šta mi je trebalo ovo!“ − nalјuti se na samog sebe, obuhvati glavu i nalakti se na koleno. Gordana pomeri stolicu. „Namerno je pomera, da se čuje“ − ujede se za usnicu, ali se ipak savlada, okrete se prema njoj i, već očajan, progovori sasvim polako: − Lakše, lakše!… „Ah, sve su iste!“ Gordana je zakopčavala bluzu, i ne gledajući ga više. „Kako su lјudi žalosni!“ − mislila je na Borišu i dobi volјu da ga muči i da mu se sveti. Bacala je stvari, pomerala predmete namerno, jer je uviđala da ga to lјuti. I pričinjavalo joj je naročito zadovolјstvo pri pomisli kad mu kaže da su joj cipele u predsoblјu. A kada je bila potpuno gotova, obrati mu se: − Oprosti, ja sam ti nanela mnogo bola… Ali još samo jednu uslugu: donesi mi cipele iz predsoblјa. − Kako, zar one nisu ovde?… Pa to ih je ona videla? Šta ćemo sad? − govorio je stežući prste. − Ako ti je neprijatno, izići ću onda ja. − To bi divno bilo! − šaputao je ironično. Ali Gordana pođe vratima. Boriša je nekoliko trenutaka posmatrao kolebajući se, ali, kada ona stiže blizu vrata, on žurno pritrča i dohvati je za ruku. − Gde ćeš… Stani! − govorio je prigušenim glasom. − Pusti! − Preklinjem te! − molio je Boriša. − Budi pametna, ne muči me više,

− šaputao je, vukući je krevetu, dok je ona pokušavala da otme ruke. I, kao da neki bes podiđe u njegove muskule, nerve, on zakoluta očima, pa je snažno steže za mišice i spusti na stolicu. − Ni reči više! − govorio je kroz stisnute zube, gotov da se obori na nju svom svojom snagom. Nikad ga takvog nije videla. Pred tom surovom snagom zanemela, gotovo uplašena, gledala je preda se, dišući duboko. U tom ga je momentu mrzela, ali se i bojala. Htela bi da mu se osveti, ali je uviđala i njegovu gotovost da joj vrati još grublјom merom. Udahnu duboko, zatim zatrese glavom i pokri oči rukama. Boriša je stojao nasred sobe, s desnom rukom preko grudi, a levom se nalaktio, i nervozno obuhvatao zubima prste. Sobnu tišinu je prekidao pritajen jecaj. Iz susedne sobe čuo se glas: − Alo, alo! Jeste li vi, Slavolјube… Ja sam, ja, Ivanka… Slušajte, možete li doći sada do mene… Da, mojoj kući… Ja sam potpuno sama… Muž mi je na terenu… Razumete valјda i shvatate… Dođite sad odmah, čekam vas! „Šta… šta… Janković“ − iznenada se Boriša. „Valјda meni za inat“ − obori glavu i rukom prevuče preko čela. „Ja sam potpuno sama… šta to treba da znači… lјubav!“ − on podiže glavu, gledajući zaprepašćeno u vrata, pođe neodlučno jedan korak, pa stade. „U pravu sam… ona me vara!“ Do sada je verovao u svoju moć, bio je ponosan zato i smatrao je da mu je sve dozvolјeno. Ali, ovo mu je saznanje neprijatno, osetio se ponižen, pa mu se učini da je sve izgubio, čak i u očima Gordane, te ga zato i ona posmatra nekako podruglјivo. „O, šta se napravi“ − mislio je s očajanjem. Okrete glavu od nje, priđe prozoru i zagleda se nekuda daleko. Gordana podiže glavu, prateći svaki njegov pokret. Čula je glas njegove žene, nije poznavala Jankovića, ali po onome: „Ja sam potpuno sama“ osetila je da se događa nešto neobično, i što Boriši nije prijatno. U bolu se najviše ispolјava sebičnost lјudi. Jer ako čovek sam pati, njegove su muke teške. Ali ako su bolovi bližnjega još jači, onda mu ovo saznanje umanjuje patnje. Gordana najednom oseti neko olakšanje i zadovolјstvo što se Boriša muči. Pogleda ga ispod oka, a na jednom

kraju usana joj zaigra osmeh. „Eto mu njegova lјubav“ − pomisli pakosno. „Zašto li ga zove?“ − pitao se Boriša. Brak… vernost! − govorila je ironično Gordana više za sebe, ali tako da i Boriša čuje. − Vrlo simpatična žena. Boriša je uvideo da u ovim njenim rečima ima dosta istine, ali i uvrede. Učini mu se kao da mu se ona u oči smeje i nalјuti se. Onda joj lagano priđe. Gledao je pravo u lice. Htede nešto reći, ali lјutnja kao da ga je stegla u grlu i on samo mahnu glavom, i vrati se na staro mesto. Osećao se pritešnjen, pa bi hteo da zbaci veze, da skoči kroz prozor i beži daleko od ovoga mesta. Izgleda mu da ga obe kao po nekom dogovoru gone i uživaju u njegovim mukama. I mrzi ih, mrzi sve žene, jer su sve iste… Pa, jedva savlađujući sebe, priđe Gordani. − Šta sad? − Iziđi i dočekaj ženu − govorila je hladno ona. − Detinjarija!… A ti… a šta ću ja onda? − Važno je šta ćete, gospodine, vi onda?! A ja? Hm! − ona nervozno sleže ramenima. − Za mene je sporedno… ja sam i onako suvišna. U njenim je rečima osetio gotovost i pritajenu želјu da mu se odupre. Ali sada nije bio momenat za scene i zato je prinuđen da popušta. Seo je pored nje i nalaktio se na koleno. − Zašto me ne razumeš, zašto nećeš da me razumeš? − Ja nisam kriva… − Kako nisi?! − prasnu Boriša, gledajući je strogo, kao da je hteo reći: da nisi ti ovde, ovoga svega ne bi bilo. Ali se priseti da ju je on doveo, i jedva se savlada. − Dabome… onda sam kriv ja! − i obuhvati rukom čelo. Spolјa se vrata otvoriše i u predsoblјu se čuše laki koraci. − Kakvo prijatno iznenađenje! A kad ste došli! − Pre pola časa… − A vaš muž? − On je na terenu, inače vas ne bih zvala.

„Gospoda joj njenog“ − šaputao je Boriša i naglo se diže kolutajući očima u pravcu vrata. − Ne zaboravi da sam ja ovde − dobaci Gordana, predosećajući da se može dogoditi nešto što bi imalo neprijatnih posledica po nju. − Ja sam vam vrlo zahvalan za ovu prijatnost − čuo se glas iz predsoblјa. − Izvolite u sobu. − Ah! − uzviknu Boriša i mahnu glavom. Onda glasno jeknu i sruši se na krevet. Glasovi se više nisu čuli iza vrata. Gordana je i dalјe sedela nepomično. S vremena na vreme je glasno uzdisala. I neprestano se pitala: zašto Boriša toliko očajava? Ako on nju voli, onda treba da je ravnodušan prema svojoj ženi, a zbog njenog neverstva čak i zadovolјan. Sada ima dokaza protivu nje. S druge strane vređalo je što lјudi smatraju da im je sve dozvolјeno, i misli da je žena u spolјnim odnosima potčinjena njihovoj volјi… Jer kakva je razlika između nje i Boriše? Ona je materijalno obezbeđena, i isto tako službenik kao i on. Istina, nema fizičke snage, ali zato ima telesnu lepotu koja očarava lјude. Onda se zamišlјeno zagleda, tražeći uzrok. Predoseća nešto veliko, zamašno, što je izvan njih dvoje. Pojmovi bivaju jasniji i ona razaznaje okolinu, neku širu zajednicu… društvo. „Da, da… oni se zaklanjaju za društvo, kao iza busije“. Jer lјudi propisuju zakone i oni kategorišu žene po moralu. „Bludnici!“ − pomisli gnevno, i lјutito pogleda Borišu, koji je mračno gledao preda se. „I on… s kakvim pravom!… Ako je voli, zašto je mene doveo ovde… Zašto me ponižava i izlaže sramu?… A ovamo se pretvara da me voli… Ako, ako, tako mu i treba!“ − mislila je likujući. „Alal joj vera!“ − Onda se obrati Boriši: − Zašto ćutiš?… Ovakve se scene ne doživlјavaju svaki dan. Vrlo interesantno… je li? Boriša je ćutao. Umesto odgovora, duboko uzdahnu. „I šta sad?“… ponavlјao je neprestano. Mislio je da li da izađe i vikne onom prijatelјu svoje žene: napolјe! Lakše bi mu bilo. Ali je u sobi s njim Gordana. „A ko zna… možda ga je dovela kao svedoka“ − i on pritisnu šakom oči da bi iz svesti istisnuo neprijatne prizore. „Ah!“ − lupnu se nervozno po kolenu,

diže se pa pođe krupnim korakom po sobi. Osećao se kao zaroblјenik, uviđao je nemoć svoju, pa mu dođe da lupi glavom o zid i kazni sebe, zbog tolike nepromišlјenosti. Pogleda Gordanu ispod oka i učini mu se kao da je ona za sve kriva, pa zabaci ruke na leđa i zaustavi se kod prozora, cupkajući nogom. „I ona!“ − opet pomisli na svoju ženu. I najednom pogleda razrogačenih očiju. „Možda je ona sada u njegovom zagrlјaju“ − obuhvati rukom čelo, glasno jeknu, pođe dva, tri koraka, onda zastade, gledajući namršteno u vrata, kao da bi hteo pogledom da prodre u susednu sobu. Disao je snažno i kretao nervozno prstima. „I to u mojoj kući… pred mojim očima!“ Priđe vratima i neodlučno dohvati za bravu. − Boriša! − viknu Gordana i pritrča predviđajući njegovu nameru. − Šta ćeš?… Pomisli na mene − i ona mu obavi ruke oko vrata. Ali on, kao da je i ne vidi, i dalјe je mračno gledao, ne puštajući bravu. − Zar tako? − govorila je uzbuđeno. − Pa ja sam tvoja, ja te volim, eto, hteo si to da znaš, volim te, volim. Ne pravi gluposti, mene radi… molim te. On opusti glavu, okrete Gordani leđa, kao da nije ni čuo šta mu ona govori i, slomlјen, svali se na stolicu. Gledala ga je raširenih očiju i otvorenih usta. Na licu se njenom ogledala strepnja, bol, razočaranje. On je ne voli, misli njegove pripadaju drugoj. Povede se. Grudi joj lako zadrhtaše, pred očima joj zatreperi, ona duboko uzdahnu, glasno zajeca i pade na krevet.

V Kada su izišli iz kuće, Ivanka pregleda još jednom svoju halјinu, onda zateže bluzu i stupi na ulicu. − Slušajte, gospodine Jankoviću… − Gle, gle, otkuda taj ton?

− Bićemo kao i ranije… samo prijatelјi. Zato vas molim, zaboravite sve što je bilo među nama ovo posle podne. − Pa… ha! − mucao je zbunjeno Janković. − Vi me rđavo cenite, ako mislite da bih ja od toga pravio upotrebu. − Ne, u to ne sumnjam. Ali… ovo je prvi i poslednji put. − Ne razumem… sada najednom taj ton. Ivanka je ćutala. − Recite šta to treba da znači. − E, dovde. Ovde ćemo se rastati. − Kako, pa zar nećemo u šetnju? − To je bio samo izgovor da iziđemo iz kuće. Jer… bilo je potrebno da najzad oslobodim svoga muža. − Muža?… Pa gde je on? − U stanu, u drugoj sobi sa jednom damom. − Ivanka, vi se šalite… − Časna reč. Sada ćete valјda razumeti zbog čega sam vas zvala… i ostalo. − Ali… dozvolićete, to je neugodno. − Za koga? − Za vas, a i za mene, jer… na kraju krajeva, on mi je prijatelј… − Prijatelј kome otimate ženu! Uostalom, ja sam kriva, nemate se čega plašiti. − Znam, ali… − Čujte! U brak smo ušli sa istim pravima Kad on smatra da mu je tako što dozvolјeno, i to u mojoj spavaćoj sobi, on mi time ukazuje šta treba i ja da radim. A sada zbogom. U vašim sam rukama. Ali budite mi častan drug i dobar prijatelј. Imali ste jedan prijatan trenutak i sećajte ga se. Zbogom! − Čekajte! − govorio je, držeći je za ruku. − Zar posle svega ovoga idete njemu? − Da, svome mužu, gospodine, − odgovori brzo, istrže ruku i hitrim

korakom pođe svojoj kući. Ukoliko se bližila kući, sve je više bila uznemirena. A kada je ugleda, zadrhta i uspori hod. Nešto je gušilo, a srce joj snažno udaralo pri pomisli da će se sada sresti sa svojim mužem. „Nisam ovo trebala da radim… drugo je on… čovek je“ − korila je sebe. Ali teško je priznati greh. „On me vara… vara“. Bujica misli kao da je zaguši; ona se zagrcnu; suze joj zablistaše u očima. „Nema smisla… ulica je, ah, bože“. Ona zastade da izvadi maramicu. Onda duboko uzdahnu i pođe laganim korakom. „Sad smo kvit!“ − mislila je malo primirena. „Učinila sam to zato što ga volim!“ − Ova joj se misao dopade i, gotovo sasvim primirena, ona uđe u dvorište. Ali pred vratima zastade. „Ako je lјut?“ − pade joj na pamet. On je može i oterati. „Ako je otišao!“ Dah joj zasta pri ovoj pomisli… Nevolјno dohvati za bravu i uđe lagano u predsoblјe, kao da se prikrada. Onih ženskih cipela nije više bilo. Priđe tiho vratima sobe gde joj se nalazio muž… Otuda su se čuli koraci i ona se hitro odmače, pa uđe u susednu sobu. Zastade na sredini ustreptala daha. Vrata se na susednoj sobi otvoriše. „Sam je… otišla je!“ − i Ivanka htede da istrči, ni sama neznajući šta bi mu u tom trenutku sve rekla, ali snaga je izdade i ona nemoćno stezaše ruke. „Ne… ne… neka on uđe“. − Ali tada začu kako se on vrati u sobu. „Oblači se… Ako ode!… On ne zna da sam ovde… a, moram ga videti“ − i ona svesno pođe i sa strahom pogleda kroz otvorena vrata u susednu sobu. Pogled joj se zadrža na krevetima koji su bili u neredu. „Ah!“ − glasno uzviknu, pa se dohvati za glavu i vrati nazad. Pred njenim duhovnim očima razotkriše se najednom scene, koje su se svakako morale odigravati u njihovoj spavaćoj sobi. Oseti se ponižena, duševno i fizički malaksala i kroz zadnju iskru svesti senu joj misao: „Napustiću ovu kuću… ostaviću ga!“ − I, kao da je neko goni, okretala se bespomoćno po sobi, kao da nešto traži, i jedva se prisetila svoga kofera, ponavlјajući gotovo bez veze: „Napustiću ga!“ − Ali kada je dohvatila svoj kofer, prisetila se: „Kuda?“ Pri toj pomisli uvidela je da se nalazi pred zamršenim spletom događaja, koji bi iz osnove izmenili već ustalјeni tok njenog dotadanjeg života. Zastala je zamaglјena pogleda, potpuno rastrojena i neodlučna… Tada je začula korake. „On je!“ − Ali

ona ne sme da otvori oči, drhti, oseća stid, mržnju, i lјubav… Htela bi da mu dovikne kako ga mrzi, prezire, ali je u grlu nešto steglo i ona se zaplaka. − Ha!… sada suze… suze! − stojao je Boriša na vratima sobe i klimao glavom. „Napustiću je!“ − pade mu na pamet. Ali ova kuća i sve stvari podsetiše ga na domaći život, njegove službene odnose i društvene obaveze. „Šta će tada lјudi reći… kriv sam ja!“ Ivanka je zadrhtala i prestala sa plačem. U njegovim rečima je osetila ironiju i preziranje. Osetila se uvređena. Gordo je digla glavu i, gledajući ga pravo u oči, progovorila odlučno: − Da, gospodine… u meni je ostalo još ponosa i savesti. A vi, vi… − nije mogla više, zaplakala se i pala na divan. Boriša huknu, pođe nekoliko koraka, gledajući turobno preda se. Onda izvadi cigaretu, zapali je i povuče dim ispuštajući ga potom glasnim duvanjem. Uviđao je da je kriv. Ali i ona takođe. Htede joj doviknuti nešto grubo, ali se odmah seti Gordane, i zaćuta. Podboči glavu i poluglasno uzdahnu: − Ne vredi sad plakati… Ja znam da se ti sada kaješ… − Kajem? − ona se naglo ispravi. − Ne, gospodine, nego me boli… U mojoj spavaćoj sobi! − i pokri oči rukama. − Bože, šta sam dočekala! − Šta si dočekala?… Ha! A ja! A ja!… Govori! − pa krupnim koracima pođe po sobi. Gledajući je kako pati, njemu se učini da ona sa Jankovićem nije imala ništa prisnije i da ga je njime htela samo da zaplaši. Ali taj je Janković i za njega dobar izgovor, da sebe pred ženom opravda. − Dabome, − produži, − čovek i može da greši. Tako smo vaspitani. Ali žena, ako jednom posrne, ta se teško vraća na pravi put. − Nije istina, nije istina! Ja sam te volela, ali si ti sve radio da bi me pokvario… − Šta si kazala?… „Ja sam te volela“. A sad?… Reci! Reci! − i priđe joj sasvim blizu. Ivanka je ćutala i pritajeno jecala. Po grozničavom tonu uviđa da u njemu tinja još malo lјubavi. I, u jednom momentu, htede mu priznati da ga voli, više nego ikad. Ali se uzdrža, jer je htela da ga muči i da mu

se sveti. − Ćutiš… Dakle, više me ne voliš… Znao sam… − Šta si znao?… Našto će ti moja lјubav kada ti voliš drugu! − preduhitri ga. − To je fizička razonoda. − Koju nisi mogao naći kod mene, jer sam ti dosadila. I Boriša uvide kako se razgovor promeni na njegovu štetu. Zato pokuša nanovo: − A Janković?… I ono „ne bih vas zvala, da mi je muž kod kuće!“… A? Šta to treba da znači? − To znači da si ti vrlo glup, jer sam znala da si ti u sobi sa drugom i da ćeš me čuti. − A, tako! − govorio je Boriša, tek da nešto kaže. − Tako je, gospodine! Zaćutali su. I jedno i drugo osećaju težinu događaja i bilo bi im drago ako bi se na neki način raščistio odnos. Oboje se osećaju krivi, ali niko neće prvi da popusti. Boriša je zastao pred Ivankom i zapitao ironično: − Da li bih mogao znati kako si se zabavlјala? − Zacelo drugojače od tebe. Ali znaj, brak nisu terazije na kojima valјa odmeravati svoje grehove. Upamtite, gospodine, upamtite: deset života da imam, ja ne bih mogla da pretegnem sve vaše momačke i muževlјeve gadosti. Da, da! − govorila je zadihano. „Ah, boga ti tvoga!… Kriv sam!“ − I zato me više ne voliš? Ona se uspravi, gledajući ga pravo u oči: grudi su joj se nadimale, a nozdrve širile. − U ovom trenutku ja ne znam da li te više mrzim ili volim. Ali ako te i volim… da, da, − ona se zagrcnu. − Prezirem te, − i pokri oči šakama. Boriša zadrhta, priđe joj, prebaci ruku preko njenog ramena i zabaci

joj glavu. Oseti topao dah njenih usana, pa je grčevito steže. Čulo se njegovo snažno disanje. Zatim odmače glavu i molećivim glasom zapita: − Ti mi ipak praštaš… Reci!… Što ćutiš?… Nјeno je telo drhtalo. Ona duboko uzdahnu, obavi mu čvrsto ruke oko vrata i klonu na njegove grudi. − Nikad više! − reče iskrenim glasom Boriša. [1926.]

Od Pontija do Pilata.

I Sitne pahulјice snega titravo su lepršale i prema uličnim svetilјkama izgledale kao neka čipkasta koprena. Povremeno bi zahujao vetar i snežni kristali šumeli kroz ogolele grane, a kad se utišalo, onda bi opet jednostavno rominjali i taložili se pustim ulicama kao srebrnasto-beli zastor. Bilo je već pozno doba. Noć mrazna. Prolaznici retki. Stražar, uvijen u bundu, zavukao je šake u rukave, pa se zgrčio uz neku kapiju. Negde je tužno zavijao pas, a kroz Bulbulderski Potok se provlačila pored plotova lјudska senka, povijena, umotana. Stražar pogleda dremlјivo u tom pravcu, onda se zagleda oštrije, steže jače pušku i, gotovo lјutit što ga je neko pokrenuo iz ugodnog skloništa, lagano kao mačka pođe pored zidova i zastade u senci drveta. − Stoj! − banu iznenada. − Kako se zoveš? Prolaznik se trže… − Stojan Arsić… Što me diraš? − promuca drhtavim glasom. − Čime se zanimaš? − Radnik… − Gde stanuješ? − Eno onde, − i pokaza rukom.

− Legitimaciju! Promrzlim rukama Stojan je otkopčavao kaput, vadeći neku umašćenu hartiju. − Pođi napred! − naredi stražar i tako dođoše do prve sijalice. − Stani na tri koraka! − Onda stražar lagano poče da čita legitimaciju pomerajući neprestano glavu, zatim je okrete i s druge strane, potom odmeri Stojana od glave do pete i vrati mu objavu. − Prolazi! − naredi, pa zabaci pušku o rame i zabi ruke u džepove. Stojana ovaj postupak nije vređao, činio mu se možda čak i beznačajan među obilјem neprijatnosti koje su pritisle njegov mučan život. On uvuče glavu u zadignutu jaku kaputa, a šake u rukave, i pođe žurno. Na raskrsnici ga poduhvati vetar, on se okrete leđima, pođe malo nasatke, sneg ga zasu po licu. On strese glavu, pa kad vetar minu, potrča i žurno otvori jedne vratnice. Zastade da predahne… A potom, kao da se osvesti, sa strahom pogleda u onisku kućicu zasutu do polovine snegom, što u svesti njegovoj izazva predstavu sveže humke. Ukočenih očiju blenuo je u oronule zidove kao da bi pogledom hteo da prodre kroz njih u onu memlјivu sobu. Pa mu se pred oči vrati ceo današnji tegoban dan, kada se na ovome mrazu znojio, radio, da bi ovima u kući doneo radosti i života. I ceo bogovetni dan ta ga pomisao i mučila i radovala… mislio je, zamišlјao… navijao gvintove i čistio slavine, zalagao se predano da bi druge zadovolјio, pa ipak, na kraju, vraća se praznih ruku, promrzao, mokar. I neki ogroman teret, nešto teško i olovno spusti se na njegovu dušu. Mlitavo je nogama razgrtao sneg pred kućom, zatim otkopča kaput i tresnu ga nekoliko puta, pa lagano zakuca na vrata. Iznutra se čuše žurni koraci, brava šklјocnu i na vratima se pojavi, osvetlјena slabom svetlošću lampe, omalena i sitna žena, umotana šalom. − Stiže li? − Eto… dobro veče, Marija. Gledala je ispitivački i sa strahom, kao da je htela pitati: jesi li doneo što?… Zavaravala je sebe, kao da je kupio, pa sakrio, da bi ih iznenadio i još više obradovao… Okretala je glavu da ga ne gleda više, ne bi li on sam progovorio… Priđe krevetu pokrivajući decu, pa prošaputa: „Oh

bože, obraduj nas!“ − Ali umesto ohrabrujućih reči, ona začu tupo kašlјanje. Okrete se i vide muža gde sedi na maloj stoličici, obuhvatio glavu i mračno gleda preda se. Zaigra joj donja usna. Udahnu vazduh s drhtajima, i jedva zadržavajući suze, ne znajući šta da radi, šta da mu kaže, kao senka pređe lagano preko sobe i nasloni se na vrata. Uviđala je da i on isto tako pati, ali joj se činilo da su njene muke još i veće. Najzad, i nije joj do njega, pa ni do nje same. Dosta joj je života i patnji… I mnogo puta, razmišlјajući kako je njihov život čemeran i jadan, mislila je kako bi hladno uzela konopac pa prikačila na onu kuku onde i namakla sebi o vrat. Ali se tada prisećala dece, obično bi briznula u plač, i sa neizmernom materinskom lјubavlјu grlila ih i lјubila. Zbog dece ona samo živi. Za njih se ona muči i radi. Ali otkako su se razbolela, prinuđena je da ih čuva i nad njima bdi po ceo dan… Na sve to još ova pusta zima. „Da je bar doneo što za jelo… pomreće siročići od gladi!“ − mislila je, dršćući celim telom, lomila prste, grizla usne, ne smejući ni da pogleda više decu, mališana i devojčicu, koja su kao senke ležala na slamnom dušeku. I ne mogade više. Suze kao bujica potekoše… − Za kim?… Zašto? − progovori Stojan promuklim glasom. − Za nesrećnom sudbinom − odgovori Marija brišući rukavom oči. Stojan duboko uzdahnu pa se diže, pipajući i tražeći po džepovima limenu kutiju za cigarete, pa kad vide da je prazna, baci je u jedan ugao i nanovo se okrete ženi: − Je l’ misliš da nisam hteo?… A?.. Radio sam… radio kao rob − glas mu zadrhta − pogledaj, sav sam mokar, glava mi gori, i prestani, molim te! − pa se dohvati za kosu i svali na stolicu. − Ne tražim za sebe… za decu, Stojane. Što bar njima nisi doneo? − Za decu… decu, − govorio je lagano kao da se priseća nečega. − Hm! − na usnama mu zaigra bezizrazan osmeh. − Tako je!… Za decu. − Onda naglo skoči: − Ali kad bi ti lјudi imali za polovinu dušu koliko imaju novca, jeste… jeste… onda bi i deca bila srećna, i ti srećna, i ja, i svi, svi… O, lјudi!… Je li to pravda da se moja deca − zastade kao

da traži misao, glava mu se njihala − vesele, pa trče… pevaju… a ovako gladuju. Otvori usta da još nešto kaže, ali zaćuta i obori glavu. − Stojane, za ime božje šta ti je? − žena mu priđe i povede ga krevetu. − Pa ti si mokar, sav goriš… smiri se i lezi… − Pa mi još i ti govoriš… i prebacuješ! − govorio je tiho skidajući odelo. Onda zastade gledajući usplamtelim očima… Sve mu se činilo kao da se nešto ogromno i teško kovitla nad njegovom glavom i kao da će sad da se spusti, da ga pritisne, i on, braneći se, uzdiže ruke iznad glave, povi telo i sruši se na krevet. Ali to nije teret, već snažan mlaz vode koji ga bije po licu, pa mu je hladno i Stojan drhti, a neka voda oko njega kao da će sve da potopi, te on povika: − Gvint… gvint daj! − Lice mu se zgrči i on mahnu rukom kroz vazduh, kao da se brani, a potom kao da one vode nestade, čuje samo neko brujanje, kao neke daleke glasove, koji se lagano udalјuju i Stojan oseti najzad nečije hladne ruke na svome licu. − Gospode, smiluj se! − ponavlјala je Marija dršćući i pritiskivala rukama, vrelo čelo Stojanovo. Obuzimala je neka zlokobna slutnja… Stiskala je oči, kao da bi htela da odagna strašnu misao. Ali se ona, i protivu njene volјe, neodolјivo nameće, sve je jasnija, i Marija odskoči gledajući sa strahom u poluotvorene, ukočene i užagrene oči Stojanove. − Poludeo! − izusti poluglasno i sa strepnjom pogleda u decu, pa pritrča njihovom krevetu, povijajući se pad njima, i gledajući još uplašeno u Stojana. Spolјa je dopiralo hujanje vetra i čulo se teško disanje Stojanovo… „Umirio se“ − pomisli Marija, pa se diže i lagano mu se primače, gledajući njegovo izmučeno lice, i žulјevite ruke, ispucale od mraza. Te ruke su ih hranile, mučile se, pošteno zarađivale. U grudima joj nešto zaigra, ona uzdahnu i, pri pomisli na raniju slutnju, sva se strese… Sada se zastide. Jer on je bolestan, zaista bolestan. A radio je, hteo je… eto zbog njih… ali je ceo život mučan… valјda tako mora da bude… A ne bi trebalo… I zar baš sad kad su i deca gladna i bolesna! Zaista, glad je strašna, zima još gora… a lјudi kao zveri, i on se jadnik bori… Eto, ruke mu sve krvave! Ona obuhvati njegovu ruku, bojažlјivo, lagano, a nešto kao da navre u grudima njenim, u očima joj zablistaše suze i ona promuca tiho: „Mučeniče moj!“

II Presedela je noć moleći se bogu za zdravlјe i život svoje dece i svoga muža. Jer i ko bi joj drugi pomogao?… Mislila je i mislila… Da radi?… Ali ko će onda njih da gleda?!… Pomreće od zime. I očajno je sklapala ruke šapućući: „Gospode, smiluj se!“… Kandilo zapuckara i kroz oči natoplјene suzama namah ona vide mali svetao žižak, koji poigrava kao da se raduje ili smeje, a hladnoća prožima telo i vetar pomamno besni… Pomeri pogled u pravcu detinjih glava, i lagano zadiže pokrivač. „Nije moguće… siročići moji!“ − progovori gotovo nesvesno, onda se naže nad muškarcem i zagleda se u njegova poluotvorena usta, bledo ispijeno lice i glavicu koja se lagano pomerala od teškog disanja. Duboko uzdahnu, spusti ruke i nemoćno sede pored dece. Tupo je gledala negde u dalјinu… Niotkuda pomoći!… Prazan život bez nade. I čemu sve to?… Našto?… Onda kroz stisnute zube udahnu duboko, izdišući s drhtajima, a suze potekoše. Bol se spusti na dušu njenu, kao da će da je uguši, Marija pritisnu rukom čelo, zatrese glavom, i klonu na uzglavlјe pored detinjeg lica. Provela je nemirno noć… Ustajala je s vremena na vreme i stavlјala na Stojanovu glavu hladne obloge. A on je vikao cele noći, zaklanjao se rukama od neke napasti i onda, staklastim očima, iskolačeno gledao u tavanicu. Pred zoru se digao iz postelјe. − Stojane, kuda ćeš?… Smiri se… − A ne… ne, posao mora da se svrši… − Dobro, ostavi sada, pa kad svane. Probudićeš decu, a ti znaš… bolesna su. Eto tako, sedi, odmori se lepo, i sutra… Jes’, jes’ − odgovarao je nesvesno Stojan i poslušno seo na krevet? − A ko viče? − povika snažno osluškujući fijukanje vetra.

− Niko… pričinilo ti se, i ja sam malopre tako mislila, a ono duva vetar − govorila je nežno i stavlјala mu na čelo vlažan peškir. − Tako… vidiš, sada je dobro, lezi, odmori se, − zavali ga na krevet i pokri ćebetom. − Sve će dobro biti, samo da budemo zdravi. − Ej… beše moje, − jedva prošaputa Stojan, pa zatvori oči. Disao je teško: udisao je kratko otvarajući usta, već ispucala od unutrašnje vatre, i povremeno jezikom oblizivao usnice, ne bi li ih i malo ovlažio. Marija mu podiže glavu i dade gutlјaj vode. Blagodarno je pogleda Stojan, pa je uhvati za ruku: − Nije mi do mene… već… i dubok uzdah ote se iz njegovih grudi. Ona mu ništa ne odgovori, već nečujno uzdahnu, a suze joj navreše u oči. Spolјa dopre odnekud tužno urlikanje psa ostavlјenog na vetru i zimi, pa joj se učini kao da čuje neke zloslutne glasove. Trže se, pogleda na decu i lagano priđe njihovom krevetu. Opipa im vratove, koji kao da su sagoreli… A mraz steže. Ono pseto cvili. Kao za inat!… Sve je muči, i ona već ne zna kuda će i šta će… Što je bilo do nje, učinila je… I već zamorenih nerava, otupela, nemoćno se spusti na klupicu i podupre glavu rukama. I tako u hladnoj sobi dočeka zoru.

III Dan za danom… Navraćale su žene iz susedstva, tešile i pomagale. Savetovale se da pozovu lekara, ali koja vajda… On je tražio da mu se plati poseta, a i kola. Kad su mu objasnili da je to ukleta sirotinja, on se onda izgovarao velikim poslom, pa nije ni došao. I tako su žene preuzele lečenje raznim travama i tejovima, a kad ni to nije pomoglo, onda su komšike nagovorile Mariju da zovne jednu ženu koja će isterati nečastivog iz Stojana, jer je on povremeno buncao… I to je pokušala, ali spasa nije bilo. Najzad su žene čule da postoje neki uredski lekari koji

sirotinju leče besplatno. I rešila se Marija da ode tamo. Obukla je kratak kaput što ga je dobila od neke žene kojoj je ribala patos u kući, podbradila se šarenom maramom i pošla… Lutala je dugo, dok se ne zaustavi pred jednom visokom kućom. Objasniše joj neke žene na ulici da u tu kuću često zailaze radnici zavijenih ruku i da će svakako to biti ta kuća koju Marija traži. Ušla je, i u hodniku zatekla mnogo naroda. Stala je i ona u red, misleći uvek na svoje bolesnike i na samilost ovih nepoznatih lјudi, koji će joj pomoći. Oslobodila se malo, pa je pričala lјudima o svojim jadima, uzdisala i očajno lomila ruke. Ali ni kod njih nije bilo bolјe. Mahali su samo glavom, kao da saučestvuju u njenim patnjama, ali bez ijedne utešne reči, onda okretali glavu i uzdisali zbog svojih muka, žulјevitim rukama stezali šešire i sa puno poštovanja posmatrali činovnike koji su nekud žurno i zvanično dolazili i odlazili. I verovali su radnici da su one napuderisane činovnice i ova namrgođena i ozbilјna lica činovnika samo zbog njih ovde, pa, da ih ne uvrede, sklanjali su im se bojažlјivo s puta. I svi ti lјudi poderanih odela i iscepanih cipela, koji su gotovo odrasli na visokim skelama ili pored parnih kotlova, osećali su se nekako neobično u ovoj sredini… Ulazili su redom. − Ljudi božji, pomreće mi deca!… Pustite me! − zavapi Marija i probi se kroz redove. Svi je pogledaše sažalјivo, pa je bez i jedne reči propustiše. Shvatali su i razumeli njen jad. Najzad, navikli su oni na čekanje, a dani njihovi su i suviše dugi… Stići će. Marija je uviđala njihove sažalјive poglede. I ako joj nisu mogli ničim pomoći, ipak je nalazila utehe u njihovim rečima i nešto kao da joj se sa srca otkidalo. Takve su i njene komšije, pa takvi i ovi lјudi ovde, takav mora biti i ostali svet. A i zašto bi bio drugojači… I zato je smatrala da ne treba roptati. Iz ove se kože u drugu ne može. Ni ovima oko nje nije bolјe, i opet ćute u jadu svome, mislila je Marija, gledajući poderane cipele u jednoga radnika. − Jesi li ti na redu? − zapita je služitelј, pa je odmeri pogledom. Onda mlitavo dohvati bravu, a rukom joj dodirnu ramena. − Hajd’, ulazi! Mislila je ranije kako će prići i šta će reći. Sve je napamet znala. Ali

sada zbunjeno zastade. Ne zna kuda će. Neki lјudi, neke žene, troje, četvoro, zabili glave u neke knjige i niko da je pogleda… Da nije pogrešila?… Otvorenih usta blenula je redom u svakoga, očekujući samo jedan pogled, pa da priđe. Ali pred sobom gleda samo sagnute glave, talasave kose, namrštena lica. Ona nehotice zateže halјinu, čisto stideći se što je upala u ovo društvo. Nakašlјa se, ne bi li skrenula pažnju na sebe. Onda priđe prvom stolu. − Molim vas, saslušajte me, muž mi je bolestan i deca umiru… − Tamo, tamo! − i devojka za stolom samo uzdiže obrve, pokazujući negde na suprotnu stranu. Marija se okrete i neodlučno priđe. − Je li vi to radite? Mladić neki, sa navučenim crnim dolakticama, i ne gledajući je, mahnu rukom, pokazujući nekud desno od sebe. Učini joj se kao da se ovi lјudi podsmevaju, a ona pera kojim pišu kao da bodu. U grudima joj nešto zaigra, donja joj usna zadrhta, ona steže maramicu koju je gužvala u rukama kao da savlađuje sebe; dođe joj da beži, da tresne vratima, ili da ščepa nekoga za vrat i da ga primora da je sasluša. Ona iznenada viknu: − Ma, lјudi, kome da se obratim, sve mi po kući pomre, a vi se zabili u te knjižurine. Svi je sada pogledaše. Jedno namrgođeno, mrzovolјno lice se pojavi iza visokoga stola i važnim glasom: − Nemojte vikati − reče. − Molim vas, saslušajte me, rekli su mi… − Ovo je nadleštvo, jeste li razumeli? −… da jedini vi možete pomoći… − Kako je to! − viknu lјutitim glasom. Marija zaćuta. Šef se izvuče kao iz kakve jazbine, zabi ruke u džepove, pa uzdiže ramena kao da se proteže. − Vi mislite da mi sedimo ovde samo zbog vas. − Onda se vrati na svoje mesto, lupi lјutito upijačem o sto, i obrati se jednom činovniku: − Vidite šta hoće? − Ej, teško meni! − progovori Marija više za sebe. Omanu očima

preko onih natmurenih glava, ne bi li videla ma i jedan pogled saučešća. − Sirotinja i bogu je teška. Šef je pogleda strogo. − Dakle, u čemu je stvar? − obrati joj se činovnik. − Molim vas, slušajte me. Muž mi je radnik i na onome mrazu opravlјao je vodovod, pa prsla cev i pokisao, i od tada nazebao, pa samo bunca. A i deca su mi bolesna i od zime i od gladi, ja ne znam, jadna i kukavna, kuda ću pre. Nemamo ni drva, ni lekova, ni lekara da platimo, pa lјudi, ako imate srca i duše, pomozite − govorila je bez predaha, a u očima su joj blistale suze. − Kako se vaš muž zove? − Stojan, limar. − Pa nije valјda on vladika − povika šef, mašući nervozno glavom i šakama − da ga znamo samo po imenu i zanimanju. Marija ga pogleda zbunjeno, kao da ne shvata smisao njegovih reči, a u glavi joj zabruja reč „vladika“… Da, vladika, a i pop Nikola nosi crnu mantiju… i kao da čuje odjek nekih zvona, u duši njenoj je sve crno i čemerno. A ovima kao da je krivo što ih je uznemirila, pa se oseća sve više usamlјena, dok je na drugoj strani nešto ogromno, i neki lјudi sa glavama neprobojnim kao od čelika… − Gospodin šef pita vas samo kako se vaš muž preziva. − Arsić − progovori tiho i kroz stisnute zube uzdahnu, gledajući netremice u činovnika koji je šarao prstom po nekoj ogromnoj knjizi. − Nema ga u spisku. − Ali on je bolestan… − Znam… Ali nije naš član − i činovnik uzdiže ramena, kao da je hteo reći: nema mu spasa… neka umre. A šef kao da jedva dočeka: − Eto, jeste li videli? − obrati se širokim gestom ruke činovnicima. − Nadala galamu kao da je njen muž upravnik ureda. I zbog takvih se mi ometamo u poslu… Zanemela od bola, zamaglјenih očiju, gledala je Marija bezizrazno

okolo, kao da se one reči šefa na nju i ne odnose. A i nemoguće je da lјudi budu toliko nemilosrdni i grubi. Ona im ništa nije nažao učinila. A svi su nekako nemi i ozbilјni, dostojanstveno klimaju glavom, odobravajući svome šefu, i ona dobi utisak kao da ih je uznemirila u nekom važnom poslu, ona, žena Stojana limara iz Bulbulderskog Potoka. Marija lomi prste i kroz suze se osmehuje zajedno s onim činovnikom koji daje za pravo svome šefu, i zato se snishodlјivo sklanja u ugao sobe. A šef još i dalјe govori činovnicima i razmahuje rukama, kako im ta bespravna publika dosadi, kako će izdati nova naređenja o prijemu, i da ovakvi slučajevi ne treba da se ponove. I Marija tako misli i klima glavom odobravajući, jer njena deca i muž umiru, a oni su ovde zato da pomognu bednim i nevolјnim… − A šta čekaš ti? − Je l’ ja? − zapita zastrašeno Marija. Onda se zagleda u roavo lice šefovo, u njegove nakostrešene obrve i oči koje su caklile od lјutine. − Pa čula si šta ti je rekao čovek… Nema ga u spisku i možeš ići. − On se vrati za sto i zazvoni. − Pusti ko je na redu! Opet Marija ugleda onoga radnika iscepanih cipela i zavijene ruke, pa se seti Stojana i dece, a pred očima joj se zamagli. Povede se, proguta plјuvačku i nekoliko puta brzo uzdahnu. Uvide da su odbačeni od sviju, pogleda preko glava činovnika kroz prozor negde u dalјinu, u krovove pokrivene snegom i odžake iz kojih je kulјao dim. Tamo je sigurno toplo. A i ona bi htela i toplote i radosti, i Stojan, i deca njena, i ako ne poznaju paragrafe ureda. Uz to ona je majka, hranitelј njihov, deca traže spasa od nje, a ovi je odbacuju. Pa kuda će?… I odjednom, kao da shvati svoj beznadežan položaj, Marija steže pesnice i škripnu zubima. − Ma, lјudi, je l’ to pravda? Zar on ratovao, pa ne pogibe na bojnom polјu, a ovde sad da strada. Imate li duše, srca? Zar da mi deca pomru!… Jao, kuku meni… − Izvedite je napolјe! − Ama neću, neću, hoću ovde da umrem, da ne gledam onaj čemer. − Ali nečije snažne ruke već su je nosile. − Jaoj, deco moja, šta dočekasmo, − i vrata zalupiše za njom. Ljudi su joj se sklanjali s puta. Neko se usudi da joj napomene da se

obrati opštini, drugi da ide u bolnicu, a svi su krili poglede, kao da se stide nemoći svoje. Teturajući, silazila je niz stepenice, jaučući na glas…

IV A tih dana skretao je pažnju napis u jednome jutarnjem listu, negde na četvrtoj strani, ispisan masnim slovima: TRAGEDIJA JEDNE PORODICE Saradnik je ovako opisivao događaj: „… Ostavlјajući za sobom vrevu varoškog života, nastaje predgrađe sa onim kućama čiji su prozori do zemlјe, i memlom koja se penje do krova. A kroz kalјave ulice žubore potoci otoplјenoga snega, koje treba preskakati, onda ići sa jednog brežulјka na drugi, pridržavajući se za naerene plotove. Kroz prozor viri neka čupava glava i unezvereno gleda u prolaznike, koji su svakako retki u ovome kraju. A iza nekog plota uporno laje psina, ne znamo da li na prolaznike, ili na mačku koja se nakostrešila na vrhu jednog direka. Kažu: ovde stanuje radan narod, a i ko bi drugi u onim kućama, uprskanim blatom gotovo do krova… Predgrađe je niklo za kratko vreme. Naterana oskudicom, dizala je sirotinja kuće za noć, onda ih lepila blatom, zavlačila se kao u jazbine, da samo skloni glavu od nepogoda. A bilo je i gazda koji su podizali iste takve kuće i davali pod kiriju… The!… Šta mari… Ipak će vam oni govoriti o humanosti svojoj. − Pardon, molim vas… zaustavismo jednu ženu. Ali ona i ne sačeka naše pitanje, već nas preduhitri: − Je l’ tražite njegovu kuću? Eno one na ćošku. Ej siromah, dobar je bio… Jadni siročići. Trebalo je samo ranije doći, sada je dockan.

I dok nas je propuštala uzanom stazom, gledala nas je oštro iz očnih šuplјina, kao da nam zavidi ili nas mrzi, pa će tek za nama: − Ako mislite da će vam platiti, vratite se slobodno… − Ona zamišlјa da smo lekarski konzilijum, − primetih svome kolegi. − Koješta… Oni bi išli autom, jer šta ih se tiče, bolesnik plaća. Prekide nas neki žagor. Zastadosmo. Preko oniske kapije i kalјavog dvorišta, gde su se još ponegde zadržale gomile nanetoga snega, ugledasmo dva crna mrtvačka kovčega. Iako smo po svome pozivu navikli na svakojake scene zastadosmo neodlučno za trenutak… Kao da ulazimo u grobnicu. Pođosmo lagano i zapahnu nas miris farbe kojom su obojeni sanduci… Uvek me taj miris podseća na smrt. Zgazih u baru. A ko to mari… Još jedan korak… Skidosmo kapu. Miris tamjana i voštanih sveća steže, davi… Ugledasmo odmah dve voštane glavice, upalih očnih duplјa i ispupčenih jagodica. Tela su pokrivena belim pokrovom. A jedna su usta otvorena i zubići svetlucaju pri sjaju voštane sveće. Zanemesmo… dugo… ko zna koliko. Sveće su samo puckarale. Skrenuo bih pogled, ali me nešto neodolјivo prikovalo za one prozračne nozdrve, bledo čelo. Kroz kratko ošišanu kosu providi se teme. Obrve su još više crne i senke trepavica poigravaju na ukočenom i nepomičnom licu. Osetih svoj dah. Možda je uzdah, čisto se trgoh, da ih ne uznemirim, i pogled mi se zadrža na rasutoj kosi preko bledoga čela, pod kojim otvorena usta kao da vapiju za pomoć… Brat i sestra! − Jeste li videli gospodine? − neko tiho progovori. Okretoh se i tek tada ugledah jednu ubrađenu ženu pored sebe. Šta da odgovorim? Slegoh ramenima i, kao da me prisustvo ove žene oslobodi, pomerih se sa mesta i tek tada omanuh pogledom po sobi… Na slamnjači, u jednom uglu, ugledah čoveka čiji se izraz lica malo razlikovao od ove jadne dece. A ona ponjava lako se odizala i donja se usna pri disanju pomerala. Ali on i ne obrati pažnju na nas, već užagrenih očiju gleda negde daleko. Ko zna… možda je mislima sa decom svojom. Priđoh… Čudno je bilo moje stanje. Žao mi dece, sažalјevao sam ovoga jadnoga čoveka, bunio se na nepravdu, ali u isto vreme sam osećao neko skriveno zadovolјstvo što sam živ i zdrav. Čini

mi se da čovek samo u ovakvim trenucima ceni život, i kao da mu nesreća drugih ukazuje na put ka sreći i zadovolјstvu. Istina, to mislim sada, ali je onda moje raspoloženje bilo mutno i nejasno. − Kako se osećate? − zapitah ga, tek samo da nešto kažem, iako sam uviđao da ovo pitanje nema mnogo smisla. A on, kao da to i sam uviđa, ništa mi ne odgovori, već samo lako pomeri šaku, kao da htede reći: svršeno je… − Već se muči dva dana i teško govori − šapnu mi jedna žena, pa zatrese glavom i lako uzdahnu. − A i ona jadnica, kao da je van sebe − pokaza mi očima na drugu stranu. Okretoh se i ugledah ženu ubrađenu crnom šamijom, gde sedi na maloj stolici, ispod glava detinjih. Prekrstila ruke, stisnula usne i ukočenim pogledom posmatra samo u jednom pravcu. Sigurno majka… treba joj koju reč reći, utešiti je… Progovorih nešto u znak saučešća. Ali ona se i ne pomeri, niti mi što odgovori. Ni izliv očajanja, ni jecaj. Nјeno je lice bilo isto onako ukočeno. To mi razotkri strašnu sudbinu ovih lјudi, za koje kao da ne postoji razlika između života i smrti… − Eto tako sedi po ceo dan − dodade ona žena − ćuti i gleda preda se… A namučila se, jadnica… trčala je, molila… − Ima, gospodine, bezdušnih lјudi − upade druga žena. − Radio je, grešnik, pa je na poslu i propao… prsla neka đavolska cev na onome mrazu, i tu nazebao. Kad je otišla ova sirotica da traži novac, rekli: nije završio posao i ništa joj nisu dali. − Pa jesu li zvali lekara? − E moj gospodine, teško siromahu koji se razboli. Dolazio je jedan, ali mu malo dali i više nije hteo ni da priviri. Traži da mu se plate kola. A otkuda!… I sinoć, pred sam mrak, umre dečak, a noćas i devojčica − govorila je brišući suze. − Vrisnu sinoć kad vide mrtvo dete, zanija se, u njoj nešto kao da prepuče. Skameni se i kao da se izgubi. A kad se malo osvesti osta zagledana… eto tako, bože me prosti, kao da je van sebe. I umre drugo dete, jadniče. A ona ništa… Prekrstila onako ruke i ćuti. Žene su tiho jecale i sveće puckarale. − A on?

− Kad ona vrisnu, on kao da dođe k sebi pa povika: „Što vičete… pustite me da umrem!“ − i sad vidite… tu je već. Nehotice se okretoh. Nјegov se grudni koš s mukom nadimao, a grleni kotlac se duboko uvlačio. Ruke su mu nemoćno ležale, a sjaj očiju potamneo. − Ipak ima milostivih lјudi… Eto, jedno preduzeće dalo besplatno pogrebnu opremu a neki duševan čovek poklonio pola metra drva. Obećao je da će ga sada nositi u bolnicu… − E-ej… šta vredi! Dok su deca bila živa, niko nije hteo ni da čuje za njih, a oko mrtvih se svi snalaze… Opet jedna žena odgovori nešto u tom smislu, pa se razgovor prenese na svakidašnjicu teškoga života, skupoću, besposlicu, dok je sveća poigravala na voštanim licima, a Stojan lagano umirao… Dadoh kolegi očima znak da idemo… Šta ćemo više“… [1927.]

Priča o malom drugu

I „Zamišlјam kako okrećete pismo i zagledate rukopis… Davno je to bilo, moj dobri, veliki druže, tako davno. I vreme i prostor razdvojili su nas. Događaji su možda istisli iz vašeg sećanja pomisao na onu malu, ustreptalu devojčicu koja je nekad svojom „nežnom rukom ispisivala vitka slova“ − upućena Vama (tako ste mi nekada pisali). A kad otvorite pismo, Vaša usta razvući će se u osmeh. Ja tako zamišlјam. Ja tako želim, moj dobri, veliki druže… Još na počecima Vaših velikih dana, kada se o Vama pisalo i žene Vas laskavo pogledale, kada su Vas uspesi i godine uznosile, Vi ste, veliki druže moj, bili uvek nežni prema vižlјavoj devojčici, čije su „oči plave kao jezerska voda“. Nemate razloga da danas budete drugojači. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog te davne uspomene. Istina, Vi odlivate sve te svetlucave iskrice iz prošlosti preko Vaših književnih dela, a meni, ženi i majci, te uspomene izazivaju suze. Kako je nekada bilo lepo… Danas je sve drugojače. Preko Vas, dobri veliki druže, upoznala sam život. Sve mi je tada izgledalo ružičasto i svetlo. Vi ste mi svojim iskustvom i znanjem otvorili nove horizonte saznanja. Moja se duša upijala u Vašu i preko misaonih očiju Vaših ja sam navikla da posmatram ostali svet. Ali ukoliko sam onda više saznala, utoliko sam sada žalosnija. Sećam se živo, moj veliki druže, − dozvolite da Vas i sada tako zovem

− sećam se… da, Vi ste mi jednom prilikom izlagali crtežom odnos znanja i neznanja. Rekli ste mi čak i ime tog filozofa. Zaboravila sam. Nisam ga ni tada znala, jer ste Vi, jedan jedini, sačinjavali svet mojih snova. Misao je bila izražena kroz Vaša usta, i ma čija, tvorevina bila, ona je dolazila od Vas, te sam je zato i zapamtila… Uzeli ste olovku i njome pritisli na hartiju. Rekli ste: „Ova tačka treba da predstavi znanje. Sve što je okružuje, to je neznanje. Dodirna površina znanja i neznanja je vrlo mala“. Onda ste oko tačke opisali krug, koji bi trebalo da znači proširenje znanja. Kazali ste mi ubedlјivo: „Ukoliko je znanje šire, utoliko je veća dodirna površina između znanja i neznanja, i čovek koji sve više saznaje postaje obazriviji u svojim zaklјučcima“… Zatim još jedan veći krug… Priznajem sada, onda nisam sve to razumevala. Vaše reči primala sam više čulno, površinski, kao muzičke tonove koji u svesti našoj izazivaju trenutne vizije, a sa treptajima zamiru i prestaju. Jer Vi ste svim svojim bićem ispunili moju dušu, moju svest, da više nije bilo mesta za druge misaone utiske. Ali docnije, kada su me nasilno istrgli iz Vašeg zagrlјaja, tada sam osetila pustoš i prazninu u svojoj duši. Kao davlјenik… ne, kao gladan čovek, prikuplјala sam Vaše raskošne pabirke, prisećala se Vaših reči, sećala se onih krugova i tada mi je najednom postalo sve jasno…

II Neću Vam pisati roman svoga života. Ta on je sam u Vama, u nežnoj lјubavi koja tinja u mome srcu kao neki večni plamen. Od tada, čini mi se, i počinje moj život, koji je Vama, moj jedini druže, tako dobro poznat. A sve što se odigralo van toga vremena u mome detinjstvu, sve je zaklonjeno moćnom vizijom Vašega lika i snagom Vašega duha.

Pre nego Vam izjavim svoju sadašnju odluku, pokušaću da se setim letimično svoga, odnosno našega života. Odbacićemo početak, o čestitoj kući, patrijarhalnim shvatanjima i porodičnoj lјubavi. Svojim docnijim životom porekla sam stečeno vaspitanje. Ne kajem se nimalo. Sve je to došlo, izgleda mi, samo od sebe, prirodno, podstaknuto godinama i načinom života. Ali znam jedno. Ono jutro kada sam polazila od kuće kao svršena maturantkinja, to jutro predosećala sam da se dotadašnji moj život završava kao lep san. U tom času osetila sam bol i želјu da zaustavim kola, da se samo još koji čas produži taj san… Kola su odmicala. Tiha varoš sa starim, ali sočnim životom gubila se u plavkastoj izmaglici dana… Nešto neumitno i neodolјivo nosilo me u novi život. U Beogradu osećala sam tešku tugu za svojim domom. Mamica… moj tata… sestre. Imala sam utisak kao da me neka neodolјiva sila drži na vrpci, visoko u zraku, i ja se tako nišem između neba i zemlјe… Umorna od učenja, lutala sam večerom po ulicama i u vrevi velikog grada u šarenilu izloga i množini lјudi nastojala sam da ugušim čežnju za svojom kućom, koja je tinjala u mojoj duši kao neki pritajeni bol. Još jedinu utehu nalazila sam u muzici. Bila sam tako srećna kada sam na nekom koncertu ili u operi. Tada sam se predavala zvučnim tonovima koji kao da su uznosili moje biće, a nervi su mi podrhtavali kao list jasike. I meni su nesvesno tekle suze. Oh, kako bih želela da sam uvek u tom svetu zvukova i da treperim za jedno s njim… Počela sam ozbilјno da radim. Posećivala sam uredno predavanja. Pred mojim očima ređale su se formule, dijagrami i razne sheme, što me je uvodilo u jedan do tada nepoznat svet. Mrtva priroda oživlјavala je u mojim očima. Kao na nekom filmu posmatrala sam planine što se izdižu, mora koja se presipaju, jezera što su ostavlјala za sobom terase… Trebalo je zaista imati živu maštu pa oživotvoriti tok zbivanja na zemlјi. Sećam se kako ste mi jednoga dana, moj veliki druže, rekli da sam sanjalica. Moguće… Ja nisam izučavala činjenice savremenih zbivanja u prirodi, jer je naš lјudski vek i suviše kratak prema geološkim periodima, već događaje iz daleke prošlosti. A za to je, zaista, trebalo

imati živu maštu. Sve je to godilo mojim shvatanjima. Ali ipak, ponekad, kada sam se noću vraćala kući iz pozorišta i ostavlјala onaj šareni svet pozornice, kada bi osetila dah prolećne noći i ugledala zvezdano nebo, osetila bih se najednom usamlјena. U meni se javlјalo neko novo osećanje, kao žudnja… pritajena čežnja. Dolazilo mi je na pamet da poput onih prosjakinja stanem za prvi ugao i pružim ruku − za malo lјubavi, malo nežnosti. Ulazeći u svoju đačku sobicu, posmatrala sam tabake za učenje, ispisane hladnim, ledenim stilom. Tada sam se vraćala u tok svakidašnjih događaja i pribrano razmišlјala… Zar bi imalo nekoga u ovom velikom gradu cementnih zgrada i kamenih srdaca, koji bi mi pružio misaone topline?… Trgla bih se… Ne, ne, nego bi me još pokrali. Oduzeli bi mi moja čista osećanja, koja tako brižno čuvam i negujem, kao neku divnu bilјku, da njima jednoga dana okitim čoveka koga budem zavolela. To je cveće na oko neznatno i maleno. Ali ja sam bila ubeđena da ga ima toliko, da bih njime mogla celoga svoga života posipati put lјublјenome čoveku. Mučila me je samo jedna pritajena misao: ako „on“ ne dođe, a moje cveće uvene.

III Nisam ni slutila onoga dana kada sam sela na fotelјu u Vašoj sobi, da od toga časa nastaje za mene novi život. Bilo je to, moj veliki druže, sasvim slučajno. Došla sam Vama samo zarad kratkog obaveštenja. Sedeli ste zavalјeni na stolici. Posmatrali ste nemarno ustreptalu devojčicu i razgovor je tekao glatko. Pod utiscima Vaših misli i širokih pokreta, u meni se podsvesno rađala misao koju sam maglovito predosećala, ona je bila na ivici moje svesti da vaskrsne kao nepobitna stvarnost. Oh, bože, kako sam treperila. Osećala sam kao

neko nadahnuće posmatrajući Vaše oči. Za mene je bilo mnogo koječega neobičnog. Nalazila sam se u društvu čoveka o kome se govorilo i pisalo. Vi ste za mene, devojčicu, bili oličenje uma i duhovne moći, slavan čovek, moj veliki drug… Ona tajanstvena misao je sve više nadirala… Ne, ne! Vi ste bili ženjen čovek… Ne treba se podavati trenutnim utiscima. Ali, govorilo se tada o braku. Sećam se Vaših misli, koje su odlučile sudbinu moju. „Ljudska osećanja podložna su neprekidnim promenama, što zavisi od fiziološkog stanja, doba starosti i vaspitanja… Pogrešno je verovanje mnogih da se samo jednom u životu voli. Ljubav korača naporedo sa dobom. Velika je vrlina suprotnoga pola da to osećanje lјubavi održava u neprekidnom naponu. Ljubav je kao ona živa u libeli što se pri najmanjem nagibu pokreće na jednu ili drugu stranu. Treba biti vrlo pažlјiv da se ne poremeti ravnoteža osećanja, koja su vrlo labilna…“ Govorili ste još dugo. Ali za mene je bilo dragoceno samo jedno saznanje, da se može više puta voleti. Upravo da to osećanje lјubavi kod Vas, ženjenog čoveka, nije zamrlo i da Vi možete i nanovo voleti. I tada je izbila ona skrivena misao… Vi ste taj! Bila sam ozarena. Možda se to i na mome licu opažalo, jer sam osećala Vaš prodorni pogled na sebi. Toga momenta ja se više nisam nihala, već sam osećala zemlјu pod sobom, stojeći pred Vama, veliki druže… Neću kriti. Napregla sam svu snagu svoga uma da Vam se dopadnem i da skrenem tok Vaših misli na sebe. Govorili ste kako ste to isto i Vi činili. Utoliko bolјe. Mi smo u isti mah osetili jedno drugo… Dohvatili ste jednu od svojih knjiga i na naslovnoj strani napisali posvetu meni. Bila sam na vrhuncu sreće. Stegla sam knjigu kao dragoceno blago. Imala sam utisak kao da nosim sobom deo Vas i žurila se u svoju studentsku sobicu, da se mislima predam Vama, svome velikom drugu. Čitajući knjigu, živela sam sa Vama i Vašim ličnostima iz romana. Osvojili ste me pojavom, zasenili stilom, sputali mislima svojim. U tom duhovnom podavanju obuzimalo me je slatko blaženstvo pri pomisli da ste Vi, veliki druže, samo moj, i da sam ja samo Vaša… Bila sam

ponosna i gorda što Vi, slavan čovek, pored toliko drugih žena, pripadate mislima meni. Reći ću Vam i ovo. Meni samoj moje srce bilo je kao neki osvetlјeni hram u kome su svetlucale mnogobrojne iskrice. Ali Vi ste bili taj koji ste jednim mahom uspeli da rasplamsate još više te iskrice i probudite u meni lјubav… Ja sam počinjala novi život… Poveriću Vam jednu svoju tajnu… Jednoga dana pogledali ste me proniclјivo i rekli: „Imate oči plave kao jezerska voda“. Da mi je te reči izgovorio neki drugi čovek, „malograđanin“ (da upotrebim izraz Vaš), prešla bih preko toga kao preko nekog stepenika po kojem koračamo ne misleći. Ali to ste mi rekli Vi… Vratila sam se u svoju sobicu, dohvatila ogledalo, pogledala sebe, svoje oči. Izgledale su mi toga časa čudno sjajne, kao da iz njih izbija odblesak Vaše duše. Mojim telom je prostrujala slatka misao… Prvi put osetila sam sebe, u sebi ženu sa svima njenim čarima… Ja Vam nisam bila dorasla duhom, ali sam bila srećna što na sebi imam nešto što se Vama može dopasti. Ali vremenom ja se ovim saznanjem nisam zadovolјila. Posmatrajući svet kroz Vaše oči, ja sam osećala postepeno i duhovni preobražaj. Vi ste me izdigli iz života „malograđanke“, one male, lutkaste, pomalo ćurkaste, napudrovane, kojoj je jedini smer života da nađe „dobru priliku“, i onda se utopi u svakidašnjicu života. To su one devojke koje se pojavlјuju u društvu na početku svake sezone, kao one serije novih automobila, da već idućega proleća ili jeseni budu zamenjeni novim tipovima… Vi ste uspeli, veliki druže, da me duhovno uzdignete iznad te sredine, da razvijete u meni moć opažanja, duhovnog produblјivanja i volјu da stvaram, pišem… Na tome se danas zasniva sreća… i bol moga života.

IV Kako su bile divne večeri obasjane mesečevim sjajem, kad smo šetali, veliki druže, zagrlјeni. Još i danas mi bruje u sećanju Vaše reči kao neka pesma u prozi: „Od pamtiveka njegovo usamlјeno oko na mračnom horizontu traži druga na svom večnom osamlјeničkom putu… Nјegova svetlost razliva se preko ustalasanih mora, tamnih gora, širokih polјa i beskrajnih pustinja. Ona uspavlјuje iznemogle, primiruje uzburkane savesti, raspalјuje žudnju… U prolećnim noćima, kad pirka povetarac i odjekuje uspavlјivo brujanje zrička, to mirno, svetlo oko izaziva čista osećanja i lake treptaje. Ljudi upravlјaju svoje poglede nebu, zagrlјeni slave lјubav i udišu dah prolećne noći…“ Bili smo srećni… Pili smo dah sa usana naših. Nizali su se tako dani, najlepši dani u mome životu. Činilo mi se, ne, to je činjenica, da svakim danom mislim sve više na Vas, i Vi ste, eto tako, neosetno postali deo moga života. I kad ste bili odsutni, Vi ste me pratili na ulici, u školi, mislili smo zajedno u mojoj maloj sobici i ja bih najzad zaspala misleći na Vas i sa Vašim imenom na usnama… U tom vremenu, prilikom šetnje, kad sam išla sama, začula bih neke čudne melodije koje ranije nikad nisam čula, a niti bih ih mogla glasovima izraziti. Prolazilo bi mi nešto dušom kao začarana koprena, puna treptavih boja. Dolazilo mi je tada neko nadahnuće pa bih htela da zavlada mir i lјubav među lјudima, da prodrem u tajne prirode i da zagrlim nebo… Tražila sam osamlјene staze, jer sam u srcu nosila Vas, cveće, sreću… Ponesena uzmahom misli, izgledalo mi je kao da nas dvoje letimo u večnost, zagrlјeni, nasmejani… Sećam se kao da je to juče bilo. Spuštala se tiha, prolećna noć. U dalјini kroz suton nazirala se

hučna varoš, ustreptala, uzavrela. Nјene zidine skrivale su bolne uzdahe, razdragane usklike, pakosne povike… mešavinu svih lјudskih osećanja, sa svima prelivima od lјubavi do mržnje. A nad gradom treperile su sijalice, kao kandila na groblјu. Pod nama je tekla tiha voda Save i na površini njenoj, kroz lelujavi refleks, ogledala se silueta grada. Oko nas bila je tišina… Pozadi beskrajna polјa utonula u noćnu tminu. Naše su se duše upijale… Pokraj obale našli smo usamlјenog ribara. Da li se opominjete, druže, kako nam je pričao o svom čemernom životu, ali smišlјeno i pribrano, kao o nečem što je došlo na svet zajedno sa njim, prisno, nerazdvojno… Ja sam naslonila glavu na Vaše grudi, i slušala otkucaje Vašega srca. Mislila sam tada kako taj dobri čovek u svom mukotrpnom životu nije osetio čak ni takvu sreću… Bilo je to pomalo sebično od naše strane. Kao da ste pogađali moju nameru, Vi ste mu, moj dobri druže, dali neku malu nagradu. Oh, kako sam Vam za to bila zahvalna. Ali ni slutila nisam kako će ubrzo iz te sreće proizići za mene nezaboravan bol… U tom času nisam ni pomišlјala da ću koliko sutra, baš u isto doba, stojati pored onog ugašenog ognjišta i da ću zavideti ribaru na njegovom spokojnom životu… Desilo se to naglo, neočekivano, što je napravilo prelom u mome životu. Od tada… ja tonem. Vi ste postali otac zakonitoga deteta. Do tada mi ta mogućnost nije padala na pamet. Imali ste ženu… Da. Ali ja sam bila pod sugestijom Vaših reči da čovek može više puta voleti. Nalazila sam da Vi, veliki drug, ne možete i ne smete pripadati jednoj ženi do kraja života… Možda ni meni. Ali u tom vremenu Vi ste bili moj, i van ovoga saznanja ja nisam ništa mislila više. Možda je to bilo sebično od moje strane. Ali, ne, druže, ne! Ja sam Vas iskreno volela i pomisao na sve ono šta me može snaći u budućnosti, bila je daleko od mene… Uveravam Vas, mili druže (oprostite mojoj nežnosti), moja je misao bila nenamerna i iskrena. Ali sada najednom, u naš život umetnulo se treće biće, nejako, maleno, bezazleno… Postali ste otac. To je dete nosilo u sebi krvi Vaše, a i njene. Ono postaje spona između Vas i nje. Na njemu će biti

usredsređena Vaša misao. Vaša pažnja i nežna briga. Pred mojim očima vitlale su te tri glave kao na nekom filmu: Vi, ona, ono… Ja sam pripadala onoj mnogobrojnoj publici u mračnoj sali koju glavni junaci na platnu ne vide, niti vode računa o njihovom raspoloženju… Da postala sam suvišna. Osetila sam se najednom usamlјena, ostavlјena, i ako ste se Vi trudili da mi dokažete kako se prema meni niste niukoliko promenili. Niste me ubedili. Smatrala sam onda da su deca u braku simbol roditelјske lјubavi. Mislila sam da drugojače ne sme, i ne može biti. Inače, zašto bi se stupalo u brak?… Volela sam Vas, ali Vi ste bili obavezni. Zato nisam ni mislila na brak. Ali ako bi mi kadgod i palo na pamet da ću nekada biti žena, mati, ja tada nisam mogla zamisliti da bi neko drugi mogao biti otac moga deteta, nego Vi, moj veliki drug. Ah, teška mora bila se svila oko moje duše. U početku nešto neodređeno, kao ona mučna omorina na vedrom nebu. Ali naskoro su se pojavili crni oblaci i ono nejasno stanje pretvorilo se u tugu, koja se izražavala preko neodolјive misli što je potresala moju svest, i na usnama mi je lebdelo kao krik: zašto ja nisam mati toga deteta?! A ono je već tu… dete zakonitih roditelјa. Vi ste intimno zašli u moju dušu, i baš zato materinski nagon je raspinjao moje biće, zaglušivao razum, i ja sam neprekidno ponavlјala jednu reč: zašto… zašto? U tim časovima nisam mogla hladno da razmišlјam. Po mojoj glavi vrzmao se čitav splet nedokučivih činjenica… razni obziri, zakoni, običaji. Sve tako nešto besmisleno pred velikom lјubavlјu, a opet neminovno prema društvenim nadzorima… Nemoćna pred golim činjenicama, osetila sam duboku mržnju prema ukorenjenim navikama. O podstaknuta lјubavlјu, veliki druže moj, jedino tim uzvišenim osećanjem, osetila sam se uvređena kao ženka. Sada, kada događaj posmatram iz dalekog vremena i razmišlјam o tim mučnim danima, uviđam kako je tada bila poremećena osnovna podloga moga duhovnoga života. Sve se bilo izmešalo u mojoj svesti: i lјubav prema Vama, i zavist prema toj ženi, i obziri prema nejakom biću. Sva ta osećanja vitlala se bezumno, rastrzala me, zamarala i

odnosila san sa mojih očiju. Postala sam mrzovolјna i došlo mi je da mučim samu sebe. Jest, to sam radila… Iako je moja lјubav bila bezgranična, htela sam da se pred Vama pokažem rđava, htela sam da me mrzite, iako sam pred tom mogućnošću bila u stanju da presvisnem. Nalazili smo se u društvu. Vi ste me uvek posmatrali Vašim blagim, umornim očima iz kojih je tinjala pritajena vatra… Okretala sam glavu od Vas, pričinjavajući tako namerno sebi užasan bol. Zanimala sam se nevolјno sa drugim… Onda sam Vas napustila i lutala sam… Tražili ste me… Oh, kako bih se vratila da Vam obavijem ruke oko vrata. Ali prisećala sam se Vašeg deteta, u kome je bilo krvi Vaše i njene… Htela bih da Vas kaznim. U meni je tinjalo zadovolјstvo pri pomisli da se i Vi mučite. Jest, htela bih da patite, i taj Vaš bol, zamišlјen u mojoj duši, kao da je raspalјivao još više moju lјubav. Vraćajući se posle u svoju studentsku sobicu, zarila bih glavu u jastuk i plakala… plakala. Onda je došlo do objašnjenja. Zapitali ste me ustreptalo, sa jedva uzdržanom prisebnošću: − Želeo bih da znam šta treba da znači ovako vaše ponašanje. Svaka Vaša reč, svaki Vaš pokret, ostao mi je u živom sećanju. Svega se još i sada prisećam, ali ne znam šta sam Vam odgovorila. Kao da je bol prigušio moj razum, reči su izlazile nesvesno, možda bez smisla i veze. Ali jedno znam, pred mojim očima je bila neka magla… Nije moguće da Vi niste uviđali u kakvom sam se stanju nalazila. Ali vi ste mi ipak rekli pribrano, isto onako kao da govori neka ličnost iz Vašeg romana: − Ja ću se udalјiti iz Vašeg života, − izgledalo mi je kao da Vam je zadrhtao glas. Poda mnom zemlјa kao da je tonula. Dodali ste polako: − Želim Vam mnogo sreće, − dohvatili ste me za ruku da se pozdravimo poslednji put. Pred tim odsutnim časom izgledalo mi je kao da padam u neki ponor. Htela sam da Vam se obisnem oko vrata, da Vas grčevito stegnem, naslonim glavu na Vaše grudi i ne pustim više nikada, nikada od sebe, mili druže. Svet je prolazio. Sekundi su proletali. Napregla sam snagu svoga uma i rekla: − Patim… beskrajno, mnogo. Ali Vi… Vi… reč mi je zastala u grlu.

− Zbogom! − rekli ste prigušeno, okrenuli mi leđa i otišli. Otišli ste zanavek od Vašeg malog druga…

V Ne znam sada da li će Vam pričiniti zadovolјstvo ili bol kad Vam kažem koliko sam mnogo patila… Svenulo je moje cveće… Utulјene su svetlucave iskre u mojoj duši. Vratila sam se svojima kao ptica kojoj su slomlјena krila. Kroz osmeh je izlazio prebolan uzdah, a iz očiju su mi navirale suze. Vratila sam se tihom životu nemirna srca, ustalasane duše. Sa pomišlјu na Vas sklapala sam oči, s imenom Vašim budila sam se. A pri saznanju da sam Vas za navek izgubila padala sam u dubok zanos. Izbegavala sam društvo. Zatvorena u svojoj sobi, grcala sam u suzama. Druže, to su plakali i duša i srce bez utehe, daleko od Vas… A ništa strašnije nema od skrivenoga bola… Tako je to danima išlo i moja se tuga pretvarala postepeno u tešku melanholiju. Moji dobri roditelјi su se zabrinuli. Zvali su čak i lekara. Govorio je kako je moja bolest nastupila od napornoga rada. Preporučio mi je čist vazduh, šetnje, dobru hranu i svaku uzdržlјivost od duhovnoga rada. A niko od njih nije znao da bi samo jedan pogled Vaš, moj veliki druže, dejstvovao na moju dušu kao čaša vode umirućem od žeđi. Rešili su da napustim školovanje. Bila sam lišena svake volјe te se nisam opirala. A teško je zaista, u stanju duševne potištenosti, misliti na školske tabake i još uz to nalaziti se u blizini Vašoj. Ubeđena sam da bih nešto sa sobom učinila. Sigurno, jer su takve misli neprekidno mučile. Ali sam se uzdržala jedino iz obzira prema svojim dobrim roditelјima… Ovu sam tugu navukla sama vlastitom težnjom i našto da i drugi pate. Onda se ređala mnogobrojna porodica. Strine, tetke, ujaci. Svi su me

posmatrali kao nekog teškog bolesnika i mučili svojim brižnim pogledom. U odsutnosti mojoj savetovali se. Čula sam gde govore kako bi me trebalo udati. Užasavala me je i sama pomisao da ja mogu pripasti drugom čoveku. Ta ja sam Vaša, još uvek Vaša. Pri pomisli na drugog celo moje biće grčilo se, kao da se brani od neke napasti. Bivala sam sve više uznemirena, što ih je opet utvrđivalo u verovanju da je brak jedini spas za mene. A nisam smela reći istinu, da ja volim ženjenog čoveka čije je ime bilo svima poznato. Mala varoš bacila bi anatemu na mene, „javno mnjenje“ osudilo kao neku grešnicu, a moja porodica bi patila. Jače nego ikad osetila sam taj lažni društveni moral koji sa izvesnim divlјenjem podnosi besramnosti mnogih brakova, a guši iskrena i čista osećanja. I tako, u moj život se sve više uvlačila okolina. Neki iz iskrene brige, drugi zbog senzacija, a mnogi iz prirođene palanačke radoznalosti, da bi ispunili svoju duševnu prazninu, jer sam ja svojim nastranim ponašanjem postala predmet opšte pažnje… Stavlјena sam silom prilika na raskrsnicu da biram: ili će me to „javno mnjenje“ proglasiti za ludu, ili da se povratim životu malograđanske devojke koja čeka „dobru priliku“. Rekla sam Vam već kako je moja volјa bila prigušena, jer se nikome nisam smela poveriti. Vi ste, druže, bili daleko, a moja porodica uporna. Opirala sam se kao onaj poslednji jesenji list, ali me je neumitnost savladala. Priklonila sam glavu, kad su mi priveli njega. Tako je htelo „javno mnjenje“, tako je želela porodica. Svi su govorili kako sam ja dobila „sjajnu priliku“. Ali, ja svega toga nisam bila svesna. Znala sam samo jedno: da sam izgubila Vas. A ako mora da se ispuni još i ta strana moga života, koja se naziva brak, onda mi je bilo savršeno sporedno ko će je ispisati. Tih dana bila sam kao u nekom bunilu. Svi su nastojavali da me privedu tome činu, kao neko jagnje koje su nekada kitili vencem, da bi ga uz izvesni religiozni ritual žrtvovali nekom bogu… Izgovorila sam bez smisla reč: „pristajem“ − i, po pojmovima današnjice, moje telo i duh postali su svojina njegova.

Došlo mi je da jauknem od bola. Ali to bi već bio društveni skandal. Sa usilјenim osmehom primala sam izlive čestitanja i mlitavo stezala pružene ruke. Takav je običaj… Uz izvesni ceremonijal uveli su me u kuću, u malograđanski život, da postanem verna supruga svome mužu. Ogrešila bih se ako bih rekla šta rđavo o njemu. Po pojmovima malograđanke, jer sam to isto postala i ja, on je dobar čovek. Kažu, dobar je službenik… Ujutru popije svoju belu kavu uz krišku hleba, namazanu buterom. Onda svlači pižamu, oblači ispeglane pantalone i marlјivo vezuje kravatu. Pita redovno šta će danas biti za ručak. Potom pažlјivo namesti šešir, uzima štap i dostojanstven izlazi iz kuće. Sa tim važnim i nadmenim izrazom na licu, ali bez ikakvog duševnog izgleda, ulazi u svoju kancelariju. Seda za sto, dižući visoko nogavice, i sa strogom i ozbilјnom minom na licu predrema celo pre podne. Po završenom kancelarijskom vremenu vraća se istim putem kući… Oblači pižamu i seda za sto. Po ručku lice mu se opusti, očni kapci otežaju, onda leže na otoman i blaženo zahrče. Po pojmovima malograđana, žena mora da bdi da se „zamoreni“ suprug ne uspava. U tačno određeno vreme budim ga i prinosim kavu. Potom se opet ponavlјaju jutarnje scene… pižama, ispeglane pantalone, šešir, isti put, kancelarija i − pardon!… danas posle podne gospodin je imao važan razgovor sa nekim uglednim ličnostima, zbog čega se vratio ranije kući, jer je bio jako zamoren… Pročitao je novine, zatim prebacio desnu preko leve noge i češkao se po tabanu. „Sjajna prilika“ ustala je posle toga mlitavo, svukla se i legla. Kada bi se čitalo ovo moje pismo, malograđani bi se bunili što tako govorim o svetinji braka. Ali lјudi zaboravlјaju da su mi baš oni uskratili sreću da mogu Vas voleti. Oni su skršili moju dušu, našli mi čoveka, istina nedužnog, i naredili, uz poziv na neke crkvene paragrafe, da ga moram voleti. Uz čitavu svečanost celog tog sveta i porodice (da, porodice!) priveli su me bračnoj postelјi. Ali kad sam jednoga dana saznala da ću biti mati, prva moja misao bili ste Vi, veliki druže. Ona skrivena tajna koja me je nekada tako mučila, izbila je nanovo u mojoj duši i u mojoj savesti je neprestano odzvanjalo: zašto Vi niste otac toga deteta? Ali, isto tako priznajem, starala sam se koliko mi je bilo moguće da se otresem navale takvih

grešnih sećanja. Da, ja sam u mislima pogrešila i neka ono ne sazna za duhovno sagrešenje svoje majke. I rodila sam dete… Ljupku, milu devojčicu. Prigrlila sam je na svoje grudi u nameri da zaboravim na sve ono što me toliko mučilo. Ali umesto Vas, veliki druže, ja sam zanemarila njega… Nisam to svesno činila. Ubeđivala sam sebe da tako sve treba i mora da bude. Pokušavala sam da pređem preko njegovih svakodnevnih navika i dokazivala samoj sebi da milioni žena provode takav život… Jest, zaista, ali one nisu poznavale Vas, velikog druga. One su odrasle u zamaglјenoj sredini, bez svetlih duhovnih horizonata. Nјihov se duh kretao po obimu one Vaše tačke, te su zamišlјale da van njihovog svakodnevnog života druge sreće nema. Ja sam upoznala Vas, čoveka nemirnoga duha, ali širokih pogleda i uspravnoga pred svakojakim patnjama. Vaši su dani raznovrsni, nikad jedan kao drugi. Poznavala sam velikoga druga koji stvara, a ne obavlјa tekući posao. Ukoliko smo bili vremenski više udalјeni, utoliko je bujnija snaga Vašega uma. Sve su češće dopirali glasovi o Vama, i oni kao da su podgrejavali moju lјubav. Eto, takva su se poređenja nametala. Došla sam do saznanja kako je ženama teško zaboraviti umetnike, pesnike, književnike i misaone lјude − pored svih njihovih mana i nedostataka. Ostavlјene žene sreću se sa njihovim imenima na svakom koraku, a što ih podseća na mnogu pojedinost iz njihovoga zajedničkoga života. U odsustvu svoga muža, držeći malu na grudima, preturala sam po novinama i tražila Vaše ime. Ispod rubrika: „Predavanja“, „Književne večeri“, „Knjige i listovi“, nalazila sam često ime velikoga druga. Podskočila sam od radosti kad sam pročitala oglas da je izišao Vaš novi roman. Kako sam bila srećna kad sam dobila Vašu knjigu u svoje ruke. Bila sam ushićena isto onako kao onoga dana kada ste mi dali Vaš roman sa posvetom. Čitala sam žudno… Poznala sam Vaše misli. Videla sam Vas celoga u životu. I najednom… Oh, bože dragi!… Da li je moguće?… Srce mi je snažno udarilo. Vraćala sam se iznova. Jest, poznala sam sebe… Druže!… Da li ste mogli čuti moj krik… Opisali ste naš rastanak.

Aleksandar u Vašem romanu ste Vi, a Milena sam ja. Događaji se poklapaju do najmanjih sitnica. Suze su me zagušile… Druže mili, da li je moguće da ste toliko patili?… Onda Vam nisam verovala. Uobražavala sam da ćete lјubav koju ste osećali prema meni preneti na svoje dete. Oh, kako sam onda bila nepravedna! Kako sam morala onda izgledati nemilosrdna i rđava u Vašim očima… Oprostite mi, dragi druže. Bila sam neiskusna i nisam znala da su to dve potpuno različite lјubavi, ali koje se ne isklјučuju. Jer evo sada, ja držim na grudima svoju malu devojčicu koju volim kao oči svoje, i izgovaram Vaše ime, moj veliki druže. Klonula sam. Ne mogu više… Vi, lјudi, imate više i moralne i fizičke čvrstine da odolite iskušenju. Ili je to možda negativna strana u karakteru mnogih, jer vi, lјudi, nalazite često razonode i na drugoj strani. Ali ja to ne mogu. I neću. Ja znam samo Vas, svoga velikoga druga. I ja ne mogu više da igram dvoličnu ulogu, da duhovno pripadam Vama, a svojim telom njemu. Ne mogu… Ne! Između naših duša je bezdan, nešto nepremostivo i ja… druže… dozvolite da se priberem… Vi ste umeli da me duhovno uzdignete, ali niste hteli da me sačuvate. I sada čujte moju odluku: Odlučila sam da prekinem sa ovim mučnim stanjem. Kada budem završila ovo pismo, uzeću svoju malu u naručje i napustiti kuću. A posle?… Ne znam. Ne okrivlјujem nikoga, a najmanje Vas… Vaš mali drug.“ [1936.]

Petronije Žugiću, ja nisam kriv

I Lagano pomoli glavu ispod pokrivača Petronije Žugić, pa bunovno pogleda u časovnik, onda se naglo diže, proteže se da mu zapucketaše kosti, zatim protrlјa ruke i poče se žurno oblačiti. Bojažlјivo pogleda kroz prozor, u drveće okićeno injem, pa se naježi, potom priđe česmi, plјusnu se vodom po licu koliko tek da okvasi oči, brzo navuče kaput i iziđe žurno na ulicu. A dugačka povorka poslovnih lјudi kretala se u jednome pravcu. Iz bočnih ulica pristizali su novi, pa se masa uvećavala kao reka i slivala niz Miloševu ulicu. Žurili su sitni činovnici kao rečna matica, svi nekako mrzovolјni i u susretu sa starijim snishodlјivi, dok su oni višeg položaja lagano koračali i nemarno otpozdravlјali. Pred vratima nadleštva Petronije stiže svoga šefa i nakašlјa se da bi skrenuo pažnju na sebe, pa se pokloni, ali se šef baš tada okrete na drugu stranu i ne opazi preveliku revnost svoga činovnika. Strepeo je sada Petronije da ga šef ne vidi pred sobom, i poboja se da ne pomisli kako ga namerno nije hteo pozdraviti. Išao je zato neodlučnim korakom, hteo je da zastane i ponovo pozdravi svoga pretpostavlјenoga, ali je već bio pred vratima, pa kao ponesen uđe sa onom masom činovnika i uputi se pravo vratima iznad kojih se video natpis: „Arhiva“. Bila je to soba u prizemlјu sa gvozdenim rešetkama na prozorima, puna ormana, izlizanih stolova i debelih knjižurina. Neki zadah kao

barska ginja, od starih listina i crvotočnih drva naslaganih uz peć, posuklјa iz sobe kad Petronije otvori vrata i duboko se pokloni peći. − Moj „rešpekt“! − a potom hitro skide kaput i priđe peći trlјajući ruke. − More, lјudi, razbiću nos onome ko mi još jednom kaže da živimo u umerenom pojasu… Auh! − naježi se, skakućući s noge na nogu. − Molim te, šest meseci nosiš zimski kaput, najmanje tri meseca „ibercig“… − Tamo neko, tamo neko! − dobaci jedan činovnik. − Svejedno, ja ga nosim i zimi, − odgovori Petronije i nastavi. − Pa onda dva meseca kaput i prsnik i tek… koliko je to… pet i tri… − E, sad nemoj da vrdaš, rekao si prvo šest meseci… − Isplјuckali ga ratovi! − zadirkivali su činovnici Petronija. Petronije se dobroćudno smešio. Dozvolјavao je on šalu i na svoj račun, ako to samo čini zadovolјstvo drugima. Računao je nešto prstima, pa će tek: − A jedan mesec si samo komotan… može se ići bez prsnika. − Srećom, te godina ne traje petnaest meseci; inače, kako si počeo da nas svlačiš, ko zna kako bi izgledali. − Što ste bre, takvi, sve mi izvrćete reči… − Dobar dan, tatice! − ulete jedna činovnica, noseći doručak uvijen u novine. − O, ćerkice… Jesi li se setila i svoga tatice? − govorio je Petronije prevlačeći šakom preko usta. − Ama šta se ti, matori, motaš oko ove dece? Te ćerkice, te dušice, te tatice… − Boga mi, ne dam ja taticu za sve vas. − He-he-he-he! − smešio se zadovolјno Petronije. − Bravo, bravo! − zagalamili su činovnici. − Čestitamo, čestitamo. Dakle, posle kancelarije da nas častiš. − A nema, bato!… Kad hoćeš da si kavalјer, onda mora da se plati. − Ih, da je za mene to kazala, doneo bih tepsiju bureka.

− Hm! − obrati se jedan Petroniju podsmešlјiva izraza. − Za njih je to sreća, a za tebe svakidašnji događaj… tekući posao. Zavedeš je samo i kažeš: Zorka Stojanović izjavi mi danas lјubav. A sutra dopišeš samo: u akta. − A posle − upade drugi − zapiše u svome delovodnom protokolu sledeće ime, pa onda: „Deto“, ili dve „štrikle“. − Ps… ide šef! − dobaci neko i činovnici najednom zaćutaše, pa se žurno raziđoše na svoja mesta. Natmuren i važan pojavi se šef kancelarije i, ne obraćajući pažnju ni na koga, priđe jednom izdvojenom stolu u uglu sobe. Služitelј mu prihvati kaput. Potom šef obuhvati šakama krajeve rukava i isteže ruke. Zatim pogleda u časovnik i preko naočara prelete pogledom preko cele sobe da se uveri jesu li činovnici na svojim mestima. Onda sede i izvadi kutiju sa cigaretama. Iz fijoke stola uze nožić za brijanje, prepolovi jednu cigaretu pa je stavi u dugačku muštiklu od višnjevog drveta, zapali je i pusti zadovolјno nekoliko dimova. I tako svakoga dana u osam časova, godinama već istim putem i na jednome mestu, jednoliko, gotovo automatski, isto onako kao hod šetalice na zidnom časovniku. A činovnici pognuti nad delovodnim protokolima izdužili vratove, pa zavode, razvode, odašilјu akta, ili ih stavlјaju u fascikle i slažu u prašlјivim ormanima, dok akta ne požute, ili od memle ne istrunu. Godinama sedi Petronije Žugić na istoj stolici, za istim stolom. A kada završi posao, onda u časovima dosade gleda uvek u neke oronule zidine obrasle mahovinom, i na pukotinama u malteru sklapa u mislima neke figure, iskrivlјene i raskrečene, dokle ga neki od činovnika ne zamoli da svrši i njegov posao. U početku su ga hvalili zbog njegove revnosti, a posle su počeli govoriti kako on takav treba i mora da bude. Svi su gledali kao sa neke visine na njega, Petronija Žugića, zvaničnika treće kategorije, neke tamo grupe i bog će znati koga još stepena. Pa i pored svekolikog njegovog truda, mlađi drugovi u službi su ga davno prestigli, jer su imali jače kvalifikacije, dok je on ostajao na istom položaju, pa mu se nekada činilo kao da je potonuo u neke lavirinte i ponore činovničke hijerarhije, odakle se nikada neće moći da izvuče.

Obično je Petronije mlađe činovnike upućivao u poslove, na čemu su mu oni u početku bili zahvalni. Ali, kada bi doznali da on nema uslova za dalјe napredovanje, da će Petronije Žugić zaostati daleko iza njih i još uvek „rendisati“ istu stolicu, onda su prema njemu postajali ravnodušni, plјeskali ga blagonaklono po ramenu i šalili se na njegov račun. Znao je Petronije da je zakon neumitan i da tako mora da bude. Zato se smeškao snishodlјivo, radio neumorno i za druge, i sa prikrivenom gorčinom podnosio šale mlađih drugova, koji su na njemu kušali svoju duhovitost. I tako su dani nepovratno odmicali, kao one kišne kapi sa kućne streje… dok se jednoga dana, od vrhova mansarde pa do onih izbica u prizemlјu, ne pronese strašna i zlokobna reč − redukcija!

II Razgovori su zamrli, ali su i poslovi stali. Promicali su činovnici kao senke, pogureni i uplašeni, da ih i ta neman ne snađe. Teške ih misli morile pri pomisli da mogu ostati bez službe, a za drugi posao nisu sposobni. Saživeli su se oni sa svojim položajem, pa, iako je težak i dosadan, ipak, svakidašnjica kao da je kanalisala njihove navike, i tako su kolektivno lakše podnosili sve jade i tegobe života. Ali sutra?… Kao da kriju svoje misli, sedeli su zamišlјeni za svojim stolovima. Još jedan mesec… a posle, možda baš idućega meseca na današnji dan, sedeće drugi na njihovom mestu. Osećali su zavist i mržnju prema toj zamišlјenoj ličnosti, i ako je to lice moglo biti baš i kolega preko puta koji verovatno u tom cilјu radi za sebe, a protivu njih. I zato su postali nepoverlјivi jedan prema drugome. Iz potaje su mrzeli sve one za koje se znalo da će sigurno ostati, pa su sada postajali razmetlјivi i zauzimali važne poze, kao da je u njihovim rukama sudbina svih činovnika. − Znaš, − obratio se jedan od ovih Petroniju − ako te reduciraju, ima

jedno odlično mesto za tebe. − Boga ti! − Kažem ti… Samo ne znam… hoćeš li da se primiš? − Kako da neću! − govorio je ushićeno Petronije, pripravan da zagrli svoga druga. − Pa… evo, jedan moj prijatelј… znaš, bogat je čovek, pa se plaši, i traži nekoga da mu noću laje. Petronije samo tužno mahnu glavom, ali se ipak nasmeši. Plašio se da ga ne nalјuti, jer ovaj dobro stoji kod pretpostavlјenih pa bi mogao da mu naškodi. Pretvarao se kao da je razumeo šalu, ali je bio gotov da zaplače, i prvi put je osetio kako nema nikoga kome bi se mogao požaliti. Među činovnicima se govorilo i šaputalo koliki će procenat činovnika biti reduciran, i koga bi trebalo udalјiti iz službe. A kad se odmaknu, onda su svi bili saglasni kako Petronija treba otpustiti, jer on nema pune kvalifikacije. Iako je Petronije bio najstariji među njima, uz to dobar drug, i radio u kancelariji za sve činovnike, u ovom vremenu, zarad ličnog opstanka, trebalo je njega žrtvovati… − Ja mislim da je i ta redukcija samo zbog takvih − govorio je jedan koliko da umiri sebe. − Ama naravno! − slagali su se ostali. − Ja sam to i naglasio šefu… − Je li? − zapitkivali su činovnici, odobravajući njegov postupak. Ali su ipak pomalo strepeli da i njih nije slučajno ili namerno pomenuo, pa su tražili priliku da i oni to isto kažu pretpostavlјenima, onako kao uzgred, koliko tek da naglase i zamole u isto vreme za sebe lično. I kao da je Petronije već reduciran, činovnici su izbegavali njegovo društvo. A on je to uviđao i negde u dubini njegove duše kao da je tinjao oganj tuge i žalosti. Nabijena šešira i poguren, provlačio se Petronije pored zidova, izbegavajući da pogleda u lјude. Sve mu se činilo da svi upiru prstom u njega i govore kako je on reduciran, a otpušten je zato što je nesposoban, iako je sve upućivao u posao i svršavao poslove drugih… I zato je po ručku išao odmah svojoj kući, gde je u hladnoj

sobi, pokriven ćilimom, ležao zgrčen sve do polaska u kancelariju. Pa najzad… dobro, i da ga otpuste − proletalo je kroz glavu Petronija Žugića. Ali je teško podnosio sažalјive poglede svojih drugova i počeo je verovati da su se pred šefom izrazili nepovolјno o njemu, pa ih je sada stid ili osećaju strah da ih šef ne vidi s njim. Grčio se Petronije i s drhtajima uzdisao. Nije video izlaz ni sa koje strane, sem… da se obrati lično načelniku, kao što i ostali čine, da mu izloži svoje stanje i patnje, da sklopi ruke i moli… „Ipak, nema smisla“ − mislio je, praveći grimase na licu. „Reći ću kratko… i on je čovek pa će razumeti“. Onda u sebi razgovara sa načelnikom, i vidi njegovo nasmejano lice, pa se i Petronije smeje i radosno skače sa kreveta. „Reći ću i za Milana“ − mislio je na svoga druga, koji je izdržavao slepoga oca i sestru. „Siromah je, ostaće na ulici… a ako baš i ne usvoji, odužiću se bar savesti svojoj.“ Ali sada kao za pakost, nikako nije mogao da se susretne sa svojim načelnikom i da mu se duboko pokloni. Obilazio je i pored kancelarije, a jednoga dana čekao ga i pred nadleštvom. A da se prijavi sam, videće ga drugovi, pa se bojao da oni ne pomisle kako on radi protivu njih. A u kancelariji načelnikovoj održavaju se neke konferencije i činovnici šapuću kako se sastavlјaju spiskovi za redukciju. − Priča služitelј, − objašnjavao je jedan − čuo je, kada je ložio peć, da je načelnik kazao kako mu je pomoćnik ministrov rekao da se sada moraju otpustiti deset činovnika. Ostalo nije mogao da dozna. Činovnici razrogačili oči i ponavlјaju zaprepašćeno: „Deset“! − Pa valјda iz celog odseka. To znači… kod nas bi bio reduciran samo jedan. − I ja mislim − slaže se drugi − jer inače ko bi onda ostao… Uostalom, oni će valјda gledati i na kvalifikacije. I tako su uvek iznalazili najlakše rešenje da bi sebe umirili. Samo je Petronije nespokojan, jer, iako je bio najstariji među njima i po mišlјenju sviju najviše radio, jedini on nije imao kvalifikacija, niti je uspevao da dođe do načelnika. Ali jednoga dana načelnik je zatražio hitno jedan akt što je ležao na Petronijevom stolu. Podskočio je Petronije od radosti i požurio da ga

lično preda. Pred vratima je zastao da predahne i smisli šta će reći… „Gospodine načelniče… akt… molim… gospodine“… − Što ne uđete? − rekao je služitelј. − Je li načelnik sam? − pitao je uzbuđeno Petronije. − Ah, vrlo dobro. − Zakucao je na vrata. − „Reći ću mu, imajte me u vidu.“ Zbunjen pred širinom kabineta i luksuznim fotelјama, trenutno je zastao, pa se onda duboko poklonio i prišao. − Izvolite, gospodine načelniče! − progovorio je uslužno, klanjajući se. − A, jeste li doneli? − i načelnik skide naočare pa poče brisati stakla maramicom. − Ako treba kakvo objašnjenje, ja sam… Telefon zazvoni. Načelnik laganim pokretom dohvati slušalicu. − Alo… Jesam… O, zdravo… Pa eto, sirotinjski, − onda pritisnu rukom dozivalo, pa se obrati Petroniju. − Možete ići! − i nastavi dalјe da govori na telefonu: − A-ha… Pa sad… gledaćemo nekako da ga spasemo… Petronije zatvori vrata i zastade očajan. Došlo mu da jaukne od bola, pa mu se čini kao da se i ceo svet zaverio protivu njega. A kada bi znao onoga koji je pozvao načelnika na telefon baš sada kada je jedva jednom ulučio priliku da mu se iskreno ispovedi, otišao bi odmah, dohvatio bi ga za gušu, pa bi ga stezao i sa najvećim uživanjem posmatrao njegove muke. A taj bi molio… „A, ne, ne, nema milosti za takve koji sede u toplim sobama i hoće sirotinji da oduzmu hleb“, − mislio je zadihano Petronije i stezao pesnice osećajući izvesno olakšanje što je na toj nepoznatoj ličnosti iskalio svoju lјutnju. Onda je mrzovolјan pošao u kancelariju. Ali se najednom prisetio! „Načelnik je baš danas bio dobre volјe… da se vratim?“ − Petronije uspori hod. „Nema smisla, a malopre je bila zgodna prilika.“ − Međutim, neki unutarnji glas mu govorio: idi, idi, pokušaj, gore za tebe neće biti, ali se bar nećeš kajati. Pred vratima arhive Petronije zastade. „Pa da… pitaću ga da li mu treba kako objašnjenje, nije ni odgovorio… sasvim, sasvim!“ − gotovo uzviknu glasno i, već okuražen što je našao izgovor, vrati se natrag i smelo

zakuca na vrata. − Oprostite, gospodine načelniče, − govorio je najlјubaznijim glasom, − ne rekoste mi da li vam treba kakvo objašnjenje. Načelnik kao da se trže, bunovno podiže glavu i pogleda ispitujući Petronija, a onda, kao da se priseti, progovori: − Ne treba, hvala! − i nastavi da čita neki predmet. − Oprostite, hteo sam da vas zamolim… I, ne dižući glavu, načelnik ga pogleda nestrplјivo preko naočara. − Znate… neprijatno mi je, ali bih vas molio… Neko baš tada otvori vrata i Petronije zaćuta. Načelnik diže glavu i svu pažnju upravi na ličnost koja je ulazila. „Zar baš sada!“ − pomisli nervozno Petronije i tada ugleda sekretara. Omalen, uglađen i zalizane kose, sekretar je prišao slobodno načelniku pritvorno uslužna izraza, pa, i ne obraćajući pažnju na Petronija, progovorio: − Gospodine načelniče, stigli su sada izveštaji iz kojih se vidi da se onaj Pravilnik rđavo tumači. Petroniju zamagli pred očima, a u ušima mu nešto zabruja i dođe mu da poleti na sekretara, da i njega dohvati za vrat i izbaci napolјe. „Stoka jedna!“ − mislio je gnevno, ali usta su mu se razvlačila u osmeh i on je stajao i dalјe neodlučan, ne znajući da li treba da ide ili da ostane. A sekretar je sa važnim izrazom na licu objašnjavao nadugačko, pričajući o onome šta je zakonodavac mislio, pa je iz njegovih misli izvlačio „slovo zakona“, i onda pokušavao da objasni „pravnu materiju“. Petronije je usporio dah, da im ne bi skrenuo pažnju na sebe, nadajući se da će sekretar odmah izići. Ali kada sekretar izvadi iz svoje torbe još neka akta, a načelnik stavi nanovo naočare, Petronije s drhtajima uzdahnu i nakašlјa se. − A vi… šta ste ono hteli? − obrati mu se načelnik. − Pa ništa… ako biste imali šta vi? − odgovorio je zbunjeno. Sekretar ga lјutito pogleda. − Možete ići, − naredi kratko načelnik i Petronije se pokloni, pa

lagano iziđe. Obuze ga tada neka obamrlost i beskrajna ravnodušnost. „Pa neka bude… valјda će naići neka pravda koja će i mene saslušati.“ Sedeo je tako Petronije za stolom i nesvesno šarao pisalјkom po hartiji. − „Neka samo oni ostanu živi“ − mislio je na načelnike, šefove i sekretare, a sirotinja može i da pomre.“ Seti se tada nekih svojih prijatelјa koji su u još težem položaju, jer imaju ženu i dedu. Ali on i pored toga uviđa da je i njegov život isto tako jadan u očima svih činovnika, koji sada baš veselo razgovaraju, pa mu se učini kao da je odbačen i prezren od sviju.

III Nekad je veselo žurio u kancelariju da primi platu, ali danas je želeo da se ovaj put što više oduži, jer je strepeo da ne čuje ono od čega se užasavao. A pričalo se da će svima onima koji su reducirani, tu vest saopštiti prilikom izdavanja plata. I Petronije zastade na uglu premišlјajući da li da izostane danas, pa da se naknadno raspita. Ali se ipak poboja da oni baš ovaj izostanak ne uzmu kao razlog, pa ga zbog toga reduciraju. Jer možda je ipak uveden u platni spisak, šta mu ga zna… Pošao je lagano. Pri ulazu posmatrao je svoje drugove, ne bi li na njihovim licima video šta je sa njim bilo. Načelnik ga u susretu lјubazno pozdravio, ali sekretar nije hteo ni da ga pogleda, i Petroniju se učini kao da je namerno okrenuo glavu. Bojažlјivo je pristupio grupi svojih kolega, gde je jedan bezbrižno pričao kako se proveo na nekoj večeri. − Ama bomba, bato… Ne pamtim onakvu večeru, i vino kao grom!… A ženske… Petronije zavidi svom kolegi na raspoloženju, pa mu najednom dođe čudno kako danas neko uopšte može biti tako raspoložen. Ako ne misli na sebe, onda neka se seti drugih. Kada su u jednom trenutku zaćutali, Petronije zapita:

− More, lјudi, šta će sa nama biti danas? − Slušaj, Petronije, šta se ti sekiraš?! Pa i da te reduciraju, bože moj, glavno je, ne mogu da ti oduzmu mladost i lepotu. Iako je Petronije uviđao da je to gorka ironija na njegove godine, ipak je razvukao usta na osmeh, ali je stegao prste na ruci da su mu kosti zapuckarale, i zbunjeno dodao: − Pa jes’… iz ove se kože u drugu ne može… Naišao je i šef, pa, pošto je prepolovio cigaretu i povukao nekoliko dimova, uzeo je nagomilana akta sa svoga stola i razdelio među činovnike. Pored Petronija je prošao, ali ga nije pogledao. Ukočenim očima pratio je pokrete svoga šefa, i bio je u nedoumici da li ga je namerno obišao ili slučajno. Kada se šef vratio svome stolu, Petronija obuze neki nemir, ruke su mu podrhtavale i on je sedeo zgrčen na stolici uzdignutih ramena, zanemeo, gledajući ukočenim pogledom preda se. „Pa neka me otpuste, neću biti sam“, − pokušavao je da uteši sebe. Ali to bolno saznanje kao da mu najednom ukaza na njegov beznadežan položaj, jer se onako izdvojen i bez posla oseti kao neki osuđenik koji očekuje strašnu presudu. Svi oni okolo izgledaju mu kao tužioci, koji uživaju u njegovim mukama, da bi samo sebe spasli… „Načelnik me lјubazno otpozdravio, ali i dželat baca rukavice ispod obešenog i veli: Petronije Žugiću, za vašu smrt ja nisam kriv“. − Naglo se trgao i najednom ga probio hladan znoj, između očiju mu se pojavile duboke bore, i Petronije je uzdahnuo pa se mlitavo zavalio u naslon stolice, gledajući bezizrazno nekud preda se. − Gospodine, izvolite platu! − povikao je služitelј sa vrata. Činovnici su zagalamili i žurno krenuli. Ali Petronije, kao da su mu noge oduzete, nemoćno je sedeo za stolom. Naprezao se da izgleda priseban i pretvarao se kao da nešto traži po stolu, da ne bi u očima ostalih izgledao bedan. − Hajde, Petronije, − reče mu jedan u prolazu. Ovaj poziv kao da mu uli malo nade, te se i on diže i pođe za ostalima. Neki činovnici iz drugih odelјenja vraćali su se veseli. Nekada je i

Petronije galamio, pa su se oko njega skuplјali drugovi, izmišlјali neke događaje i terali ga da ih časti… Ali danas okreću glavu od njega i pretvaraju se kao da ga ne vide. I opet ga spopadoše misli… „Petronije Žugiću, ja nisam…“ − i na njegovom se licu javi grčevita grimasa. Petronije ubrza, kao da bi hteo da pobegne od ovih misli, ali i dalјe vidi lice svoga načelnika koji ga posmatra ukočenim pogledom i Petronije se najednom nađe u redu činovnika koji su lagano prilazili i potpisivali platni spisak. Blagajnik je sa nekom dosadom na licu posmatrao sav taj narod i, kao da daje svoje pare, mrzovolјno je otvarao pakete stotinarki, bacao novac na staklenu ploču i gledao sledećeg, kao da veli: hajde, brže, mičite mi se sa očiju. Još je prema nekom višem činovniku razvlačio krajeve usana, ali kada naiđe Petronije, pogleda ga hladno i jedva procedi kroz zube: − Ime? − Žugić Petronije − progovorio je i zaustavio dah, a pred očima mu zaigraše slova na platnom spisku i on se osloni o sto rukama, da bi prikrio svoje uzbuđenje. Blagajnik je prevlačio preko imena na spisku, onda prevrte i drugu stranu. − Nema vas ovde. Drugi! − i pogleda sledećeg. Neko ga odgurnu i uze pero iz ruku, ali Petronije, zanemeo pri saznanju da je reduciran, stojao je i dalјe kao okamenjen i otvorenih usta i pognute glave blenuo preda se… Blagajnik je odbrajao novac i srebro je zveckalo. Petronije najednom razrogači oči, pa se zagleda u blagajnika kao da pita: je li moguće da mu ne dadu ni za hleb, da su ga odbacili kao neku nepotrebnu stvar. Onda otvori usta da nešto kaže, ali malaksa, te tužno klimnu glavom i prošaputa: − Svršeno je, − pa se okrete i, opuštenih ruku, poguren, iziđe lagano iz sobe. Išao je kroz hodnik zamaglјenih očiju i po navici našao se pred arhivom. „Besposlenima zabranjen ulaz!“ − pročita natpis na koji do sada nije obraćao pažnju, pa se trže i zastade. „Svršeno je!“ − prošaputa, dok mu onaj glas dovikuje: „Petronije Žugiću, ja nisam kriv.“ Trgao se. Bilo ga je stid da uđe, i obrati se služitelјu koji je stojao pred vratima:

− Iznesi mi, molim te, kaput i šešir… − Zašto ne uđete?!… − Neka, neka… bilo je moje, − prošaputao je, a oči mu zamagliše, te okrete glavu na drugu stranu i nasloni se na zid. − Izvol’te! − govorio je uslužno služitelј, pokušavajući da pridrži kaput, iako to ranije nikada nije činio. − Neka, neka, hvala, sam ću… − Ama, molim vas. Pa… šta ćete, takav je život, − pokušavao je služitelј da ga uteši. − Vi ste za sve radili, ali eto… sirotinja plaća, − reče polako da ga ko ne bi čuo. − Zbogom, Đorđe… − Zbogom, gospodin Petronije. Daće bog da opet bude dobro. Uzdignutih ramena koračao je lagano, kao da se nadao da će ga ipak neko vratiti na njegovo staro mesto. Ali noge su ga nosile i on se nađe na ulici. Obrazi mu opušteni, usta otvorena, a mutan pogled nesvesno bludi kao u bunilu. Godinama sedi već Petronije Žugić u ovo doba dana u kancelariji, pa sad, izbačen na ulicu, a omamlјen sunčevom svetlošću, stoji neodlučan ne znajući šta da radi, ni kuda da ide. Pošao je nesumce i zamalo da naleti na automobil, te ga šofer lјutito pogleda. Nesvesno se dohvatio za šešir kao da se izvinjava, i prešao na suprotnu stranu. Onda je zastao, pogledao još jednom u pravcu svoga nadleštva, za koje su ga vezivale mnoge uspomene što mu se sad pričiniše kao daleka prošlost, a budućnost mu se prikazivala skrhana kao onaj zarđali i olupani oluk. U grlu ga nešto steže. Petronije se zagrcnu i zatrepta očima, pa žurno okrete i, kloneći se od lјudi, pođe u svoj stan. Jer ti isti lјudi su ga odbacili, i sad bi hteo samoću, da se isplače nad žalosnom sudbinom, da jaukne nad nepravdom. „Nema pravde, nema!“ − šaputao je Petronije, otvarajući vrata svoje sobe, gde se baci na krevet i zaplaka nad svojim jadnim životom. Ostao je bez roditelјa rano, pa se mučio i posluživao do četvrtog razreda gimnazije, a dalјe nije mogao. Nјegovi drugovi su završili univerzitet i postali viši državni činovnici. Ali vreme i život su ih razdvojili, te ga sada i ne poznaju, ili ga se sećaju kao kroza san, i

Petronije Žugić je za njih kao one stare, potamnele slike na zidovima seoskih kafana koje su muve poplјuvale. Pojedinosti iz mladosti kovitlale su po njegovoj svesti, sve mučne i teške, sirotinja ukleta, straćare, stari i bolesni roditelјi, posluživanje u tuđim kućama i najzad njegovo zaposlenje u državnoj službi. A sunce napolјu blјešti, činovnici su na svojim mestima snishodlјivi i uslužni, a načelnik pali cigaretu i veli: „Petronije Žugiću, za tvoju smrt ja nisam kriv.“

IV Petronije se naglo podiže sa kreveta, usta mu otvorena, oči razrogačene i krvave, i on kao da vide vešala… Ta predstava lagano iščeze iz svesti njegove i on ugleda prečagu na prozoru i onu kuku, pa nesvesno prošaputa: „Može…“ Neko zakuca. Petronije podskoči i zastrašeno pogleda u vrata. − A, otkuda vi tako rano?… Baš dobro, došli ste kao poručeni, − govorila je žena ubrađena šamijom. − Vama nije dobro? Petronije je ćutao i mračno gledao preda se. − Vi ste sigurno primili platu, pa ako hoćete da mi platite kiriju… Toga momenta se u svesti njegovoj stvori slika načelnika, činovnika, svi oni kao da se prkosno smeju, a pred njim je neki bezdan u koji nepovratno propada. Petronije duboko uzdahnu, pa diže izmučenu glavu kao da traži spas, i pred sobom ugleda svoju gazdaricu ubrađenu šamijom, s ukrštenim prstima i stisnutim ustima. Klimnuo je tužno glavom i opet uzdahnuo. − Šta vam je zaboga? − progovori žena. − Ja tražim svoje, sirota sam. − Nemam! − uzviknu očajno Petronije. − Reduciran sam! − pa klonu na krevet i pognute glave zagleda se mračno preda se.

− Znam, ali vi ste mi to trebali reći ranije… Šta ja da radim sad?!… Gazda će mi sigurno prodati stvari! − i žena se zaplaka. Petronije lagano podiže glavu i zagleda se u nju. Do sada je verovao da on za druge strada i podnosio je svoje patnje sa skrivenom utehom što je bar nekome dobro, i uvek se nadao da će se lјudi najzad smilovati, pa će i za njega ipak nastupiti bolјi dani. A ovoga časa je s užasom saznao da i drugi zbog njega stradaju. I gazdarica plače zbog njega, Petronija Žugića, reduciranog činovnika i propalog čoveka. On se nesvesno pipnu po džepu, pa se seti ledenog lica blagajnikovog, a načelnik se zavalio u fotelјu, briše naočari i veli: Petronije Žugiću, za vašu smrt ja nisam kriv… „I nije, nije, ja sam krivac što ona plače, što će joj stvari, prodati“ − pa se obazre po sobi i priđe ženi odlučno. Gospođo, smirite se… ja ću se postarati, eto, za dan dva, biće… biće… − Molim vas, vi valјda razumete moj položaj… − O… i suviše! Zato ne brinite, budite spokojni, − i uslužno joj otvori vrata. A kada je žena izašla, Petronije zatvori vrata, zabaci ruke na leđa, i zaprepašćeno se zagleda negde u dalјinu. Maglovito je predosećao kako se kida nit njegovoga života i uviđao je da je za društvo nepovratno izgublјen. Ali nije se bunio, ni pretio nikome… Kao da tako mora da bude. Nije se ni starao da sebe spasava, jer je možda tako suđeno Petroniju Žugiću. „Pa neka bude!“ − ponavlјao je nesvesno − a u ušima mu zabruja kao neki daleki odjek: Petronije Žugiću, ja nisam kriv… „Kriv je, kriv je!“ − ponavlјao je drhteći kao u groznici, pa žurno priđe stolu i stojeći napisa: „Okrivlјujem…“ Onda zastade. „A da li je baš on kriv… Možda mu je naređeno“ − i tada se seti sekretara. „Mlađi ne zapoveda starijem“, − i dođe mu krivo što ne može sav svoj gnev da iskali na to mrsko i uobraženo lice. Dohvati cedulјicu, pa je iscepa. Disao je ubrzano i lomio prste; onda žurno zgrabi iz fijoke stola jedan list. Ali kad uze olovku zastade. I opet neke senke, maglovite predstave, scene iz mladosti, onda natmureno lice blagajnika, i u svesti,

reči njegove gazdarice: „… Sirota sam.“ Petronije se dohvati za glavu i jeknu: „Ja sam kriv, ja!“ − pa žurno, da se ne bi pokajao, poče pisati: „Moje stvari prodati. Od dobivenog novca isplatiti odmah kiriju.“ Zastade, držeći i dalјe ruku nad hartijom, ali je gledao namršteno negde iz očnog ugla kao da se premišlјa. „Našto ovakav život… muke i patnje celoga veka. A tek će oni posle uvideti…“ On skupi prste na sredini čela, pa ih razvuče obuhvatajući slepoočnice i duboko uzdahnu. „A tada će se pokajati.“ S ovom mišlјu kao da nastupi razrešenje svih patnji, on naglo otvori oči kao da sluša neki dalek razgovor: nisu imali pravo… on je kriv − čuo je kako činovnici optužuju načelnika, a ovaj se pravda i muči… I Petronije oseti neko olakšanje, pa čvrsto rešen da istraje u svojoj nameri, uze hartiju, pročita još jednom šta je napisano, i na kraju stavi tačku. − Tako! − prošaputa sasvim smiren. Pismo nasloni na čašu, da bi odmah palo u oči. Neki unutarnji nagon gonio ga da pristupi delu čije posledice je maglovito predosećao. Činilo mu se da je to jedini način da se osveti društvu koje ga je nemilosrdno odbacilo. Okrete se kao da se nečega priseća, pa priđe sanduku i izvadi konopac, koji mu je ranije služio za pakovanje stvari. Sutradan su listovi doneli kratku belešku kako je neki Petronije Žugić, bez zanimanja, star četrdeset i osam godina, izvršio samoubistvo vešanjem o kuku na prozoru. Uzrok samoubistva je nepoznat. Leš je prenesen u prosekturu radi obdukcije, a odatle na groblјe i sahranjen u parceli gde ukopavaju samoubice i ostalu sirotinju. [1932.]

Priča o Joakimu kritičaru

I Joakim Stojković nervozno odbaci pero, pa se zavali u naslonjaču, prebaci desnu preko leve noge i čupkajući potkresane brkove, zagleda se namršteno preda se. Čitav čas pre toga razmišlјao je tražeći neki događaj za pripovetku. Maglovite predstave kovitlale su po svesti njegovoj, samo se malo pomalјale, kao neki pramičak magle namah nestane, i on je i dalјe cupkao nogom, gledajući tupo u belu čistu hartiju. U jednom momentu mu se učinilo da baš ta bela čista hartija usporava tok njegovih misli i zato okrete glavu na drugu stranu. Ali ova promena položaja podsećala ga stalno na uzrok zbog koga je to učinio, pa hitro dohvati hartiju i stavi je u fijoku stola. Gledajući namršteno preda se, Joakimu se tada privide da će i njegov budući život biti isto tako prazan i bescilјan i zgrči mu se lice pred mogućnošću da se sruše svi njegovi snovi. Otvorenih usta i bezizrazna pogleda bludeo je negde u dalјinu. „Svršeno je!“ − šaputao je kao da hoće da muči samoga sebe. Jer inače on je želeo, hteo… Pa se seti nekih drugova čija su imena već poznata široj javnosti po štampanim radovima, i o njima se sada govori i piše, a oni kao da ne umeju da iskoriste ovaj svoj zavidan položaj. Eh, da je on na njihovom mestu… Ali se najednom oseti uvređen!… Zašto bi se ponosio tuđom slavom. Ne priznaje Joakim da je nemoćan da napiše jednu pripovetku. Oseća on

uvek u sebi neki unutrašnji napon, samo treba čekati trenutak pa da se misli proliju… „Inspiracija!“ − pade mu na pamet. „Zaista… samo reporteri pišu po dužnosti, a veliki pisci po unutarnjem nagonu.“ Ta misao mu se dopade i Joakim se nakašlјa, pa lupi šakom po stolu kao da je hteo da je prikopča, da mu i ona ne umakne. Pronašao je tako neko opravdanje, malo se primirio i počeo vedrije da razmišlјa. On ima volјe, a zamišlјa da može, i čvrsto veruje da će najzad njegov čas doći. „Da, doći će, doći“ − mislio je zadovolјan i zapalio cigaretu. Zavalјen u naslonjaču posmatrao je beličaste kolutove dima kako se lagano rastežu i razvlače, onda se tiho spuštaju gradeći prozračnu koprenu po kojoj klize njegove misli… Jest, i život se razvlači isto tako nečujno, dok najzad ne iščili, da bi u tome beskrajnome nizu ustupili mesto drugima. Od iskoni čovek blene u vasionu i čeprka po tvrdoj zemlјi, kako bi se u nju najzad sakrio za večita vremena. I svi uobražavaju, pa ipak nestaju, a od ponekih samo blesne zračak i vekovi govore o Aristotelu, Danteu… I Joakim se priseća slavnih imena iz uporedne književnosti koju je nekad na univerzitetu znao napamet. Sada ga obuze nelagodno osećanje da mu od svoga toga znanja ne ostane samo žalosno saznanje da je on beznačajan prema svim tim velikim i slavnim imenima… Pa valјda se nije rodio samo zato da bi bio jedna neznatna i nepoznata karika u bezbrojnom i beskrajnom nizu. A sutra… sutra? Joakim se čisto trže pri pomisli na neumitan zakon prirode prema kome lјudi nestaju kao i onaj dim što nepovratno iščezava. „Ali ostaju njihova dela“ − opirao se Joakim i opet je s negodovanjem mislio na sebe, jer još ništa nije dao, i lјudi će se sećati njega isto onako kao i onoga nosača br. 52, koji baš tada prođe pokraj kuće stenjući pod ogromnim teretom. Valјda je tako u prirodi lјudi da su sebični ma koliko bili duševno potišteni. Ili su sebični baš zato što ih pritiska neki jad. Joakim je srećan što nije nosač, pa zadovolјno proteže ruke i sav se strese pod naponom svojih muskula. On će na kraju ipak biti poznat književnik, svet će ukazivati prstom na njega, šiparice po školama čitaće njegove pripovetke, a studenti uporedne književnosti smatraće za čast ako ga poznaju… Joakim se nasmeši samouvereno pa ustade, i po nekoj čudnoj asocijaciji seti se svoga prijatelјa, čija je pripovetka skoro štampana.

Oseti najednom neko nadahnuće, pa obuhvati šakom podbradak, gledajući zamišlјeno preda se. U njemu kao da je nešto naviralo… bio je pripravan da ponovo sedne za sto. „Bože moj, zar je to tako teško. Eto, − seti se svoga prijatelјa i provuče ruku kroz kosu − prost siže… Duvao je vetar goneći kišne kapi i jedan čovek se sklonio pod neku streju. Tu je bila i dama. Slučajan, sasvim slučajan susret, onda pogledi, poznanstvo, razgovor i odatle se razvija idilična istorija. The, svakidašnji događaj“. − Joakim se priseti kako je i on tako prišao jednoj dami, onda je otpratio do kuće, pa su se i docnije sastajali i… Ali ovo prisećanje mu je neprijatno zbog neugodnih posledica toga susreta. „Ah, to su beznačajni događaji“ − odmahnu rukom kao da se nekome pravda i dohvati novine čitajući naslove. „U pijanstvu ubio oca“ − pade mu u oči krupan naslov. „Zbilјa… eto, to bi moglo. Opisati odnos oca i sina, roditelјska nežnost… a sin nezahvalan ubio oca… oca… oca… Prvi put s ocem na jutrenje… Šta to beše… Aha!“ − priseti se i u sećanju njegovom javiše se slike iz te priče koju je davno čitao, dok je još bio gimnazista, što izazva uspomene na doba njegova đakovanja i nastavnika književnosti, koji je tu pripovetku tako lepo čitao. Misleći tako, Joakim je nesvesno preturao listove i čitao naslove dok se ne pojaviše oglasi. Pokraj kuće protutnja teretni auto i prozori su se zatresli. Nestrplјivo je okrenuo glavu prozoru osluškujući dok se šum ne izgubi, onda lјutito baci pogled na oglas u novinama kojim se oglašuju celokupna dela Tolstojeva. Joakim šmiknu kroz nos, lupkajući prstima po stolu. I ako u njemu naviru beskrajne želјe, on predoseća da je, i pri najvećem pregnuću svojih misli, ipak ništavan pred umom velikog čoveka i mnogih drugih. Grudi mu se nadimaju, kroz svest kovitlaju čudne misli. Joakim se bori da uzdigne sebe, ali duša njegova kao da tone i on mračnim očima gleda ono misaono lice obraslo sedim pramenovima… To lice učini mu se sada ružno, a cela pojava kao da daje razmetlјivog starca, koji je živeo samo udobnim životom. Odbaci novine, dohvati nož za sečenje hartije i poče nervozno da ga

okreće. Naslućivao je kao da je našao pravu misao, ali nikako nije mogao da joj zahvati kraj; tu je, ali namah iščezne. Zubima je grizao donju usnu, između njegovih očiju pojavi se duboka brazda, i on rukom obuhvati čelo. Tramvaj neki bučno protutnja ulicom i on se prenu. „Ko može da radi u ovoj varoškoj vrevi!… Veliki lјudi su se povlačili u samoću.“ − U njemu kao da nastupi razrešenje onog mučnog stanja i, pravdajući tako oskudicu ideja, on se malo primiri. Onda se pridiže, zavuče ruke u džepove pantalona i priđe prozoru, mlitavo zevnu. Uveren je da bi isto tako i on bio slavan, kada ne bi morao da gleda ove grube i sure blokove kuća, iz čijih dimnjaka suklјaju leno dimovi gradeći siv zastor prema plavom horizontu. Pa ono dosadno dvorište gde je uvek razapeto neko rublјe i gde svakoga dana vidi istog petla koji čeprka po đubrištu. „Svi ti slavni i veliki lјudi živeli su svakako pod drugim prilikama“ − mislio je Joakim i osetio neku nelagodnost, kao da su mu oni zaprečili put ka slavi. Stisnuo je usne i ukočena pogleda zurio negde u dalјinu. Gomilale se opet neke mračne misli. Setio se svojih poznanika čiji se radovi štampaju u književnim časopisima, o kojima se već govori i raspravlјa na književnim sastancima. Sve je jasnije uviđao kako je mnogo zaostao i njegov napor treba da bude isuviše veliki da bi im se ma i malo približio… „Prazna je njihova slava“ − šaputao je sebi, jer on najbolјe zna i veruje da su njegove sposobnosti daleko iznad njihovih. A što su oni već stekli književno ime, krivo je društvo koje ih trpi, i on s nipodaštavanjem misli o tim pripovedačima, i tim pesnicima, i svima koji o njima pišu povolјno. Obuzet mislima, koračao je Joakim krupnim korakom, ruku zabačenih pozadi… Najzad je zastao. Pred strahom da prizna svoju nemoć, kritikovao je ostale i trudio se da iznađe mane njihove. I u toj oblasti duševne delatnosti, Joakim Stojković otkri svoj pravi put.

II U večernjim časovima pa sve do nekoga doba noći, sakuplјali su se u uglu jednoga restorana, gde su pretresali dnevne događaje, često ogovarali otsutnoga druga, a ponajčešće, zavalјeni u naslone fotelјa, posmatrali ravnodušnim i dremlјivim očima prolaznike. U njihovom društvu bilo je i lјudi koji se nisu bavili književnim radom, često slučajnih prolaznika, kojima je godilo to društvo književnika, kao neka duhovna razonoda. U ovo društvo često je dolazio i Joakim. Studirao je on literaturu i čitao u udžbenicima izvode iz dela pojedinih pisaca, pa je zbog toga smatrao da i njemu pripada naziv − književnik. On je ušao skromno u društvo, gotovo nečujno. I neobično mu je laskalo, ako bi se ko od književnika i njemu obratio izlažući mu svoje mišlјenje. Klimao je obično glavom i svakome odobravao, naprežući u isto vreme pamćenje da se seti nečeg sličnog iz svojih tabaka dok je bio na univerzitetu, kako bi sa više autoriteta učestvovao u razgovoru. Ali tada bi obično u reč upadao drugi, razgovor je skretao i Joakim je uvek bio u zadocnjenju da iskaže svoju misao. A kada se društvo raziđe, tada je on razmišlјao o onome o čemu se govorilo i u mislima razgovarao, pa čak iznosio i svoje suprotne razloge… Zamišlјao je sebe kako razlaže i sa zadovolјstvom posmatra svoga protivnika kako se muči da mu odgovori, dok se celo društvo divi njegovoj rečitosti. Toga večera vodio se živ razgovor. Neki kritičar napisao je kako jedan član toga društva nema talenta i savetovao mu da se više ne bavi pisanjem. − Ja ne pišem zbog njega. Pisanje je moja unutarnja potreba. Slušaj! − govorio je uvređeni pisac, dok su mu oči plamsale. − Ja ne bežim od kritike. Mnogo puta je ona potrebna. Ali ta kritika ne sme da bude sama sebi cilј. Kritika mora da bude dobronamerna i objektivna, i da podstiče

pisca na dalјi rad. A ne kao ovaj… sekirom po glavi; te ne znam nema talenta, te ne bi trebalo da se bavi pisanjem, − on se zagrcnu i nakašlјa, pa nastavi živo: − Ispada najzad ovako: ako napišeš neku pripovetku, roman ili dramu, ti si samim tim stavio sebe na optuženičku klupu. A novac koji si primio kao honorar, smatraju kao da si od nekoga ukrao − on se zavali umorno u naslon stolice i lupnu nervozno cigaretom o nadlanicu šake. − Meni lјudi ne ide u glavu, − umešao se u razgovor drugi pisac − kako pojedinci mogu da postave sebe kao jedini cilј života − kritikovanje drugih. Sedi lepo čovek i čeka da neko od nas napiše knjigu, kao što trgovac iščekuje svoje mušterije, i onda se naroguši i napravi važan… − Ama, te lјude raspinje bolesna ambicija, − govorio je uvređeni pisac. − Hteli bi slavu, pa su izmislili kritičarsku profesiju. A skoro svi od reda su po temperamentu holerici. Eto, sa toga gledišta ih treba posmatrati. Čitao sam negde da su holerici skloni mučenju životinja. Da je taj kritičar nekim slučajem kasapski momak, davio bi stoku rukama iz čistoga zadovolјstva; da je bez zanimanja, bio bi ubojica i ne bi izlazio iz zatvora; da je vojnik, poginuo bi pri nekoj avanturi. Ali on je intelektualac i… zato je kritičar! − govorio je jetko napadnuti književnik. Joakim je pažlјivo pratio raspravlјanje, očekujući pogodan momenat da i on nešto kaže. Čudio se samo lakoći izražavanja ovih lјudi. Imalo je nečeg samouverenog u njihovim mislima i sve mu se činilo da ta osobina njemu nedostaje, pa je nevolјno počeo uviđati kako su ti lјudi ipak iznad njega. − Ja nalazim da ta kritika nije na naučnoj osnovi, − dobacio je Joakim, da bi udovolјio piscu i skrenuo pažnju na sebe. − Da, ovakva kakva je. Ali ona bi trebalo da bude na naučnoj osnovi, ali samo onda ako kritičar razmatra događaje sa istorijsko-sociološkog gledišta, i na osnovu književnih stvaranja izvodi zaklјučke o prilikama koje su, recimo, vladale u to doba. „Uh, kako se toga nisam setio da kažem!“ − prekorevao je Joakim sebe i naprezao se da shvati smisao razgovora. − Ali zanimlјivo je što mnogi od njih uobražavaju, kako oni treba nas

da pouče u kome pravcu da pišemo i kako bi trebalo da pišemo, kao da se pripovetke i pesme stvaraju po nekom kuvarskom receptu. Izlazi, na kraju, da su oni važniji nego mi. Bez njih ne bi imalo književnoga pravca, bez njihovog diktata mi ne bi trebalo da pišemo. Iako oni trčkaraju za našim mislima, ipak… čudne su njihove zamisli kad smatraju da su oni u središtu književnog stvaranja… − Ali ipak, mora postojati neki regulator… − Ne osporavam, − dobacio je uvređeni književnik. − Ali takvi su kritičari retki, a u većini slučajeva su i pisci… upao je u reč drugi književnik. „Eh, hteli bi i to pravo sebi da prisvoje“, − mislio je jetko Joakim, ali se ipak lјubazno smešio. − Oni su misaoni odraz epohe i jedini koji mogu dati tačne i dobronamerne analize, a što omogućava piscu da uoči svoje nedostatke i da se blagovremeno ispravi. Ali − ovu reč je naglasio − za njima ide čitava gomila propalih pisaca, ili lјudi s ogromnim ambicijama, kao što je, na primer, taj, i hteli bi na tuđem trudu, pa ako hoćete i talentu, da izgrade sebi slavu i zarade novac. Danas ima više takvih kritičara nego pisaca. „Hteli bi da im niko ništa ne zameri“ − mislio je Joakim, češkajući se po nosu. − Tako je! − odgovorio je uvređeni književnik. − Mi najbolјe možemo osetiti jedan drugoga i dobronamerno ispraviti. Ali vi ste čitali kritiku o meni?… Eto, molim vas, prišiva mi izvesne namere koje mi ni u snu nisu padale. Ili kada stanu da nagvaždaju šta smo hteli, ili šta smo mislili kada smo pisali… A dođe mi da mu odgovorim: ne pišem ja ni zbog njega, a najmanje zbog onoga što kritičar misli. Pišem zato što me podstiče životna sredina, što me goni unutarnja stvaralačka snaga koja je sa mnom na svet došla, a što njemu nedostaje… Eto, zato pišem! − izgovorio je lјutito, i kao da mu je laknulo, zavali se u naslon i pogleda namršteno preko lјudskih glava u zamaglјena prozorska stakla. Stisnutih usana posmatrao je Joakim žmirkavo uvređenog književnika. Zavideo mu je ranije na uspehu, i slava njegova izgledala mu je nedostižna. Pa i sada kada je napadnut, uviđao je da u njegovim

rečima ima dosta oholosti i taj samouvereni stav vređao ga. Ali, i pored svekolikog napora, Joakim se nije mogao maći sa nivoa prosečnoga čoveka i zato ga obuze neka potištenost pri pomisli da u prosečne lјude dolazi i Pera kelner, i sva ona masa lјudi koji su u istom lokalu i tupo gledaju u zidove kafane… On je sada bio zahvalan kritičaru. Svoje jetko zadovolјstvo vešto je krio, ali kada bi našao toga kritičara, stegnuo bi mu srdačno ruku… Gledao je on još uvek uvređenog književnika i sa prikrivenom nasladom slušao njegove jetke reči. Hteo je najzad i on nešto reći, ali se plašio svojih sopstvenih reči. Mislio je da neće biti dovolјno ubedlјiv i onda bi možda pokvario onaj utisak koji ovi lјudi imaju o njemu. Ali tešio se da bi on to sve mogao bolјe napisati. Toga večera rastao se vrlo raspoložen, kao da je dobio neko zadovolјenje za sve one duševne patnje zbog svoje nemoći da napiše neki književni sastav. On je sada pojačavao misao kritičara da bi što više unizio pisca. I ne samo njega, već i one ostale koji mnogo uobražavaju i zamišlјaju da su po svojim duhovnim moćima iznad ostalih lјudi. „Bože moj, opisao neki beznačajan događaj, i smatra da ga zbog toga treba u nebo dići“ − mislio je ironično. Ali sada su poravnjani pred javnim mišlјenjem. On, istina, nije ništa napisao, a opet zamišlјa da može stvarati mnogo bolјe i izražajnije. Međutim ova misao kao da prazno zvuči u duši njegovoj, ona ga skriveno muči i, bojeći se da ne prizna istinu, on se glasno nakašlјa i samom sebi postavi pitanje: „Šta sam ono prijatno mislio?“ I seti se kritičara. Joakim je sutradan lјubazno prišao kritičaru i srdačno mu stegao ruku. − Čitao sam vašu kritiku. Vrlo ubedlјiva. Treba najzad jednom da se raščiste pojmovi, − laskao je on. Uzdignute glave i gordog pogleda, kritičar se smešio jednim krajem usana. − Pa da, danas gotovo svaki uobražava da može biti književnik, −

govorio je usilјeno ravnodušnim glasom, a zatim se duboko poklonio nekim mimoprolazećim damama. − Sasvim, sasvim je tako. Zauzeli ste dobar stav. Molim vas… dopada mi se… Kritičar zastade da se pozdravi sa jednim prolaznikom. Joakim se odmače podalјe razmišlјajući šta će dalјe reći. Naskoro mu kritičar priđe i, navlačeći skinutu rukavicu, reče: − Profesor univerziteta… pita me za neki savet, izvinite… − O molim… Znate, dopada mi se ono što kažete da su oni plitki, i da u njihovim radovima nema analize, jer… kako da kažem… analizom se dolazi do suštine. − Ama naravno, − govorio je s dosadom kritičar, onda pogleda sebe u jednom ogledalu za reklamu, pa obuhvati rukama svoj šešir spreda i pozadi, i pričvrsti ga, pa dodade: − Mnogi se od njih igraju samo praznim frazama. − A čuo sam kako se strašno lјute. I još zamislite, kaže mi jedan moj prijatelј, oni smatraju da samo pisac može biti kritičar. − Ta koješta! Kritičar je analitičan duh, a oni su i suviše jednostrani… Uostalom, bolјe da oni mene grde, nego da ja njih hvalim. Pardon! − i kritičar priđe nekom svom poznaniku, pozdravlјajući se srdačno. Joakim se odmače malo pa zastade. Divio se sada samom sebi, sa kakvom se lakoćom i smelošću izražavao. A u svesti njegovoj odjekuju reči kritičara: „Bolјe da oni mene grde, nego da ja njih hvalim“. Ova misao mu je izgledala neobično duhovita i značajna. „Kolosalno!“ − ponavlјao je zadovolјan što je našao misao vodilјu u svome životu. − O, vi imate mnogo poznanika, − govorio je Joakim zadivlјeno kritičaru. − Šta ćete!… Danas nije lako biti javan radnik. Na primer, ovaj moj poznanik je urednik i traži mi hitno članak. Na sve strane traže. A sada izdajem knjigu članaka i eseja. Ljubim ruke, gospođo! − onda se nakašlјa, pa kao uzgred dodade: − Divna je to žena. Joakim je koračao ponosno pored kritičara. On se nije toliko divio

njegovim izlaganjima, koliko njegovim pokretima koji su odavali samouverenog čoveka, a naročito njegovim društvenim vezama. On je upoređivao društvo književnika u onoj dimlјivoj kafani, i ona lica koja povlače poslednji dim iz opuška prileplјenog na donjoj usni, i otmen i gord stav kritičara. − A čuo sam, znate… da će vam pisac odgovoriti. − Hm! − smeškao se ironično kritičar. − Preimućstvo našeg poziva je baš u tome što mi njima smemo sve da kažemo, ali nije uputno, ni preporučlјivo da oni odgovaraju. Ti njihovi odgovori podsećaju na batrganje onoga koji se valјa u blatu. − Zamislite… to nisam znao, − uskliknuo je gotovo veselo Joakim. Na jednom uglu su zastali. − Izvinite, ja moram hitno na jednu sednicu, a potom imam važan sastanak. Joakim skide kapu, duboko se pokloni i srdačno pozdravi. Onda zabaci gordo glavu, podražavajući kritičaru. Po navici hteo je da svrati u staro društvo, ali se predomislio. Tamo će on ćutati. A Joakim bi hteo da govori. I ne samo to… On hoće da piše i da im sve izgovori, jer je sada saznao za društveno pravilo: da pisci ne treba i ne smeju odgovarati. „Kritičari su, dakle, neprikosnoveni“ − mislio je zadovolјan. On pogleda sebe u izlogu jedne radnje, obema rukama pričvrsti svoj šešir, pa, ponosan i ohol, pođe lagano svojoj kući.

III Joakim ostavi pero, pa se maši za kutiju sa cigaretama, uze jednu i lupi njome nekoliko puta po hartiji. Onda dunu, rastera sitan prah od duvana i pripali. Pošto je povukao dim, privuče hartiju i poče čitati poslednje rečenice:

Izlaganja su suviše površna. Pisac opisuje onaj sentimentalni malograđanski život protkan čipkastim karnerima, koji odiše na turšiju, bez onog proživlјavanja, što je bitno za doba u kome su živeli… Čitajući ovo, Joakim u svojoj svesti vide lik pisca, njegovu zabačenu glavu i onaj njegov oholi osmeh, a u ušima mu zabrujaše njegove reči: „Ja sam svestan sebe… Ja sam daleko iznad svakidašnjeg života… i ne čujem one koji viču za mnom“. Posmatrao je tada netremice književnika, divio se njegovom samopouzdanju, i u isto vreme patio pri pomisli da on sličan uspeh nikada neće dočekati. A kada su jednom prilikom bili zajedno u nekom društvu, učinilo mu se da taj književnik i ne obraća dovolјno pažnje na njega. Od tada se osećao neprijatno u njegovom društvu, izbegavao njegovo prisustvo, i iskreno bi se zaradovao ako bi čuo šta nepovolјno o njemu, pa je najzad osetio i neodolјivu mržnju prema tom čoveku. Joakim provuče prste kroz kosu i zaustavi ruku na temenu, gledajući zadovolјno u tekst. Dopala mu se poslednja misao i ona igra reči, gde pominje „turšiju“ i „čipkaste karnere“, jer time još više omalovažava pisca. A to baš i hoće. Pa opet oseća izvestan nedostatak, jer do sada nije imao prilike da primeni reči koje je povadio iz nekih kritika, te se maši jedne hartijice i poče čitati: „Produblјivanje“, „udublјivanje“, „uživlјavanje“, „intuicija“, „stremlјenje“, „fatalističko stradavanje“, „emotivno kazivanje“, „golo zbivanje“, „htenje“, „realistički potez“, „socijalne sugestije“, „klavijatura psihe“. Joakim je zamišlјao da tek upotrebom ovih reči spis kritičara dobija pravu književnu vrednost. Onda se opet vrati na ono šta je napisao i pročita poslednju rečenicu. Uze pero i zagleda se žmirkavo negde kroz prozor. Uviđao je da je sada potrebno govoriti o ličnosti pisca, kako bi ga što više unizio, jer taj naposletku treba da čuje glas onih koji viču za njim. Zato nastavi: Nesumnjivo je da pisac nema urođene intuicije… Ali tada zastade premišlјajući o značenju reči „intuicija“. Izgovarao je on tu reč mnogo puta, no čuvenju od drugih, ali ne poimajući pravi njen smisao. Upotreblјavao je tu reč više no navici, smatrajući da

njegova izlaganja imaju tada neki bolјi smisao. Ali sada uze Larusov rečnik i pročita da ta reč znači: Connaissance claire. „Dakle, jasno saznanje, urođeno jasno saznanje… Aha… naravno!“ − i onda produži: … niti onog priređenog jasnog saznanja… Tada pogleda u hartijicu i njegov se pogled zaustavi na reči: „fatalističko stradavanje“, pa nastavi: … U tom golom zbivanju, začinjenom kao nekom alevom paprikom, ogleda se fatalističko stradavanje pisca. Bez emotivnog kazivanja u paučinastim pripovetkama, bez dublјeg udublјivanja, ogleda se velika praznina, kao kakav šupalј lumen u stvaralačkom radu pisca…“ Joakim se nanovo zavali u naslon stolice, razmišlјajući kako će odjeknuti njegova kritika. O kritičaru svi će govoriti, to je izvesno… Zna on da taj pisac ima i protivnika, koji mu zavide na slavi. Oduvek je tako bilo. Oni će se obradovati kada pročitaju kritiku. Mlađi pisci prilazeći mu sa poštovanjem i sa potajnom bojazni da i o njima tako šta ne napiše. I u toj opštoj zabuni on će izići na površinu, s planom i umišlјeno. Joakim opet uze hartijicu, birajući reči i nastavi: Izgleda, da na pisca nisu uticale niukoliko socijalne sugestije… Onda pročita „udublјivanje“… − Čini mi se, tu sam reč upotrebio − i poče čitati tekst ispočetka. − A-ha, da! − zatim prelete očima preko spiska i zaustavi se na reči: „Stremlјenje“… − Zgodna reč − zamisli se za momenat, pa nastavi: … niti stremlјenja današnjice. U pripovetkama ne vidimo onaj zarezani realistički potez, čime bi se ispolјilo htenje današnjice. Joakim obuhvati čelo, jer njegove misli kao da utonuše u neki ponor. Pogleda mrzovolјno u hartijicu i uvide da je već upotrebio sve pribeležene reči. Ali se priseti da je skoro pročitao u novinama jedan zgodan izraz, i odmah ga zabeležio. Izvadio je beležnicu i prelistavao strane na kojima je često beležio razgovore književnika, pomišlјajući pri tome: „Zlu ne trebalo… neka se nađe“ − i najednom pročita, pa uzviknu: „Titravi ritam“… aha, da!“ − „Hm − šmiknuo je brižno − ta je reč zgodna kada se neko hvali, pa

se govori o titravom ritmu pesama, stihova, ali je teško upotrebiti ovaj pojam kada se kritikuje proza. Titravi ritam… titravi ritam“ − ponavlјao je tražeći prigodnu misao. „U njegovim napisima nema titravog ritma… da, da, stil je rogobatan, ali i nije, ali… ali… nema titravog ritma“ − pa dohvati pero, kao da se plaši da mu misao ne umakne. … Najzad, progovorićemo i o spolјnoj obradi, iako to nije običaj kada je reč o proznim sastavima. Pripovetke su pisane teškim stilom, da čitalac ne može da doživi uživlјavanje u suštinu događaja, jer ga zamara dugački i glomazni sklop rečenica. Kazivanje, dakle, nije izraženo titravim ritmom i zbog toga zbivanja nisu shvatlјiva. Joakim zapali novu cigaretu i, ispušgajući šumno dimove, prevrnu list hartije i poče čitati iz početka. Posle završne rečenice, njemu se pričini da u napisanom tekstu nedostaje nešto što bi trebalo još više da istakne vrednost ovoga sastava, a njega kao nesumnjiv autoritet. Da bi osvežio svoju misao, dohvati sa stola jednu svesku časopisa i, prevrćući listove, tražio je neku kritiku, ne bi li pronašao u čemu je nedostatak… „Ah!“ − lupio se po čelu. − „Pa da, treba navesti nekoliko stranih imena, bez čega se ne može zamisliti autoritativna kritika“ − i žudno prevrtaše listove časopisa, ispisujući na hartijici imena: Grig, Žak, Šarl Dilen, Luj Verner.“ Za sada dosta!“ Za neka od navedenih imena Joakim je saznao sada prvi put, dok je o drugima znao vrlo malo, i to po čuvenju. Prelistavao je i dalјe časopis, čitao prikaze, a u stvari menjao i preinačavao tekstove. Onda je nastavio da piše. Ceo sadržaj knjige protkan je Grigovim (ovu je reč podvukao) akordima… − Joakim je zastao i pogledao još jednom u štampan tekst prikaza, gde je doslovno pisalo: „Grigovim akordima“. Treba izmeniti ovu reč. Ali kako… na primer, prizvucima… ne, ne… Zvucima. Ah, da!“ − On precrta reč „akordima“ i nastavi: zvucima i nekim tupim otkucajima što odišu na prašinu starih fotelјa i stvaraju atmosferu − kako to lepo kaže jedan od današnjih kritičara − atmosferu potamnelih ružičnjaka i ustajalih izvora. Joakim ukrsti prste ruke i pritisnu ih na grudi, da kosti zapucketaše. Potom pročita spisak ostalih imena i dohvati pero.

Bilo bi interesantno znati, šta bi danas rekli Žak Kopo, Šarl Dilen i Luj Verner, kada bi imali u rukama ovu knjigu. Oni bi zapali sigurno u neku skepsu, neku ravnodušnost, ili bi dobili nastupe cinizma, ali ne iz nekog filozofskog razloga, već iz one brutalnosti, koju želi da nam nametne pisac. „Dabome!“ − uzviknu zadovolјno Joakim i lupi šakom po stolu, kao da time daje za pravo samom sebi. Pogleda još jednom u hartijicu i primeti da je ostao neiskorišćen još jedan pojam: „Klavijatura psihe“. Onda povuče nekoliko dimova iz cigarete razmišlјajući kako da primeni i ove reči, jer je slušao da se pod „klavijaturom“ podrazumeva sistem slova na pisaćoj mašini. I nikako nije mogao da spoji jednu materijalnu i opiplјivu stvar s izrazom duševnoga stanja. Ali je predosećao da je smisao kritike baš u tim bombastim frazama, u igri reči koje mnogo puta i ne znače ništa, ali su ubačene u tekst da bi stil imao neku tajanstvenu sadržinu. „Kritičaru je sve dozvolјeno… jer nad kritičarom nema kritičara. Uostalom − Joakim zažmire kao da se nečega priseća i tada mu iskrsnu misao koju je čuo od kritičara: bolјe da oni mene grde, nego da ja njih hvalim“ − pa se nasmeši, ugasi već dogorelu cigaretu i poče da piše: Najzad da završimo naš prikaz. Javno mnjenje zavedeno raznim himerama plovilo je zajedno sa piscem po zračnoj i svetloj vasioni, zaboravlјajući da na zemlјi postoje brda i planine urvine i provalije, obrasle trnjem i bocom. I to javno mnjenje kao da večno gazi po baštama i cvetnim alejama, te se i nije udublјivalo u klavijaturu psihe pisca, da bi na kraju uvidelo sve praznoslovlјe i goli cvećarski karakter pisca. Joakim se diže i protegli ruke. Ohol je sada što će se o njemu govoriti, i već zamišlјa sebe kao važnog činioca u javnom životu. On se više ne oseća potišten, niti žudi za slavom književnika, jer je uspeo da ih potčini svome uticaju. „Ja sam sada iznad njih!“ Ponosan i gord, korača Joakim lagano, sa podruglјivim osmehom na jednom kraju usana. Jer sada je on − uvaženi kritičar. [1933.]

Čitalački čas U jednoj prostoriji na uglu ulice, gde je iznad vrata na zidu još od davnih vremena ostao olinjali izbledeli natpis „Bakalnica“, smeštena je sada osnovna organizacija Narodnog fronta za nekoliko susednih ulica. S desne strane od ulaza nalazi se sto, koji je nekada, vidi se, bio pokriven čistom belom hartijom, ali vreme, a i lјudi izmenili su joj boju, ostavili mrlјe i okrzali ivice, a sa jednoga ugla otceplјen poveći komad, da sada podseća na dno neke razlupane šerpenje. Ispred stola razmešteno je nekoliko redi nejednakih stolica, a tamo pozadi proste klupe bez naslona. Na zidovima prikucane dugačke trake hartije ispisane parolama, od kojih su neke požutele, druge iskrivlјene i obasute prašinom. Iako je drveće davno olistalo, pa čak i lipa zamirisala, još je visio transparent sa krupnim slovima: „Srećna nova 1946. godina“… Prozori su do polovine obleplјeni izbledelom hartijom, mestimično pocepanom, a sa tavanice škilјe dve sijalice, kao dva žmirkava oka, i osvetlјavaju ubrađene glave, prosede ili ćelave, ali sve napregnutog i zamišlјenog izgleda. Svi oni kao da su sobom dovukli i svoj privatni život ispunjen svakodnevnim čekanjem u redovima, traženjem namirnica i kovitlavim sadržajem misli između onoga što je nekad bilo, što se sada događa i onoga što će se dalјe odviti, pa kao da neprestano traže svoje ležište, da se i oni već jednom smire. Nјihovi pogledi upravlјeni su stolu za kojim je sedela žena srednjih godina u džemperu od grube vune, rasute kose, i prodornim pogledom propraćala pridošlice, beležeći revnosno njihova imena. Prolazili su nametlјivo pored nje, neki se lako priklanjali, a pojedinci su i sami prilazili izgovarajući svoje ime, iz bojazni da slučajno ne bi izostali iz spiska, o čemu se vodilo računa prilikom izdavanja karata za snabdevanje. A i zbog one puste karakteristike, koja bi mogla da im poremeti ceo njihov život. Svi se sećaju one nesrećne plavuše Mare, koja nije mogla da dođe

na dva sastanka i, kada joj je sekretarica strogim glasom tražila izjašnjenje, odgovorila je naivno: „Meni su preča moja deca!“ − I eno je sad gde luta od jedne ustanove do druge, a za njom se vuče nepovolјna karakteristika kao neka sablast. Ili one daktilografkinje koja se još za vreme okupacije zavadila s ovom istom sekretaricom oko nekog brašna, pa se sada stalno gube njene karte za snabdevanje. Sve te slike prepleću se u svesti lјudi s osećanjem nečeg obaveznog, a što je inače neumolјivo i nepoštedno, i zato osećaju izvesno olakšanje što su ispunili ovu dužnost i spasli se dalјih neugodnosti. − Dobro veče! − progovorila je žena umotane glave i zastala neodlučno kod vrata, pod unakrsnim pogledima prisutnih. − Iz koga si broja, drugarice? − pitala je sekretarica i počela da prevrće spisak. − Ko?… Je l’ ja? − Da, ti, ti! − Četrnaest… − Ti beše domarka?… Jesi li prenela poziv stanarima? − Jesam… − Pa? − Kazala sam… ali šta mogu više. − Nije dovolјno da kažeš, već da im objasniš, razjasniš, ubediš, i dovedeš. − Onda se okrete mladiću za stolom koji je prelistavao neku knjigu: − Eto, vidiš li, druže, pa posle ovo, ono − i naglasi poslednju reč, kao da se iza toga krije njena pravovernost na mnoge proteste i podozrive poglede prisutnih. − Dobro, drugarice, posle ćemo razgovarati, − i pokaza očima na nezauzeta sedišta. Iako je bilo praznih stolica u prvom redu, domarka se provlačila između klupa tražeći neko skrivenije mesto, kao da je želela da izbegne poglede okolnih, a naročito sekretarice, kojoj se svakako zamerila zbog nedolaska nekih stanara. Mlad čovek za stolom prevukao je rukom preko otvorene knjige, potom pogledao na ručni časovnik i obratio se sekretarici:

− Možemo da počnemo… Kao pred neki odlučan čas, sekretarica je pogledala neodređeno preko glave prisutnih, onda namršteno preda se, nakašlјa se i udahnula kao da pribira snagu. Onda je ustala. Lupnuvši nekoliko puta prstima po stolu, progovorila je: − Drugovi i drugarice! − Nјen pogled trenutno se zaustavi na oksidisanoj kosi jedne žene iz prvoga reda, misli joj namah iščezoše, ona se nakašlјa i produži strogim glasom: − Drugovi!… Vi znate zašto smo vas sazvali. Sad imamo čitalački čas… Da, čitalački. Mnogi od vas zauzeti su poslovima i nemaju vremena da prate dnevnu štampu i literaturu. Naročito literaturu. Do sada smo prorađivali članke naših drugova rukovodilaca, a sada ćemo se upoznati sa literaturom. To je u stvari književnost… Vrata su se baš tada otvorila i na ulazu je zastao čovek srednjih godina, opuštenih brkova i malo pogrblјen, u poabanom odelu. Pogledao je unezverenim pogledom prisutne, i taman hteo da se vrati, ali neko mu doviknu: − Ulazi, ulazi slobodno! Sekretarica je pogledala pridošlicu namrgođena i, već lјutita što joj je prekinuo nit misli, dodala uzdržlјivo: − Zauzmite mesto! Poguren čovek plašlјivo je koraknuo malo udesno, kao da se nekome sklanja s puta i pošao žurno pomerajući stolice i gurajući prisutne, čak do one poslednje klupe uza zid. Seo je i pogledao ukočenim pogledom sekretaricu, kao da je hteo reći: „Oprostite!“ Sekretarica je nastavila: − Dakle, da produžimo. Održaćemo sada čas literature, ili kao što rekoh književnosti. U pitanju je Maksim Gorki… Aja… da, Maksim je ruski pisac, verovatno to znate, i mnogo je pisao… Pisao o svem i svačem, a naročito o radničkoj klasi koja je, kao što znate, avangarda socijalizma. A mi gradimo socijalizam. Dakle, čućete sada o čemu piše Maksim Gorki. Reč ima drug Milan. Visokog čela i razbarušene kose, sa jednim pramenom što mu je

visio između obrva, a isturene donje vilice kao da nekome preti, razdrlјenog okovratnika, podigao je Milan glavu i prevukao rukom preko otvorene knjige. Šmiknuo je dva puta, i gledajući negde u ivicu stola, progovorio koleblјivim glasom. − Kao što vam je rekla drugarica Vida… pročitaću vam nešto iz knjige Maksima Gorkog, upravo jednu pripovetku… ili napis, kako hoćete, pod naslovom: „Kaštiga“. − Onda se nakašlјao, pomerio na stolici i počeo napregnutim, ali ujednačenim glasom: „Seoskom ulicom, između belih kućica od čatme, prolazi čudna povorka, divlјački urlajući…“ Glave lјudi i žena su se tromo podigle i umorne poglede upravile u pravcu stola. Pokušavali su da zamisle tu seosku ulicu… bele kućice, pa se ta misao ukopča za njihov stan, koga dele, ili im je teskoban… A u onom selu po putu zbijena gomila, baš kao i oni ovde, ili oni preko puta u redovima… A Milan čita i pominju se neka kola… vezana žena, kažu da je neverna, i čovek je šiba… Crvena traka krvi, crvena, crvena, baš kao naružirane usne one iz prvoga reda. Lica prisutnih postaju ukočena, kao skamenjena, usne im stisnute, a pogledi upravlјeni u čitača, čiji brkovi mrdaju gore-dole, a jedna dlaka se presamitila preko usana, i lako treperi kao slobodan krak opruge. „Nјene noge vitke i male, jedva se kreću po prašini“ − čitao je Milan. Po nekoj čudnoj asocijaciji, pogledi prisutnih spuštaju se na noge sekretarice, obuvene u meke čizme, i onda premišlјaju da li su čizme njene, ili prekrojene, od njenoga muža… A za onim kolima valјa se gomila… viče, urla… Pokraj zgrade projurila su neka kola koja su svojim tandrkanjem dočarala viziju one galame oko vezane žene… A i ta gomila zašto ne uzme u zaštitu tu ženu… Ih, da se nešto tako danas dogodi… Ali sekretarica nije partizanka, a pravi se važna… Šta li bi ona radila u onoj gomili, kad lјudi danas zaziru od nje… Drug Milan je zastao sa čitanjem i nakrenuo flašu da naspe vodu. Čulo se klokotanje. Onda je lagano prineo čašu kao da je hteo da pojača napetost prisutnih, progutao je nekoliko gutlјaja, zatim prevukao šakom preko usana, šmrknuo i nastavio:

„Konj zastaje, ali posle nekoliko trenutaka nastavlјa put, a premlaćena žena ide za kolima kao pre…“ Premlaćena žena!… Bože, žene su oduvek tukli… A i danas su se potukli na ulici muž i žena i ona je vikala: „U pomoć!“… Zašto im o tome ne priča sekretarica − vrcale su misli u glavama nekih prisutnih, dok su drugi žmirkali ili se iskašlјavali. Malo zatim Milan je prekinuo čitanje i pogledao prisutne, kao da pita: šta velite na ovo? Zatim se obratio sekretarici: − Gotovo! − A je l’?… Dobro. − Onda je sekretarica podigla glavu, omanula pogledom preko žena i lјudi, i progovorila: − Drugovi i drugarice!… Čuli ste šta je pročitao drug Milan. A sada, otvaramo diskusiju po ovom pitanju. Oči sviju klonuše i nasta trenutna tišina. U glavama lјudi kao da je nastao kovitlac, pa su se predstave mešale, svetlucavo iskrsavale i gubile kao u nekom ponoru. A sekretarica čeka… Mučna tišina kao da se nadima i pritiska lјude, koji bi najradije hteli da se negde skriju od očiju sekretarice čiji pogledi kao da bockaju. I svaki misli: zašto baš on da počne prvi. Svima bi nekako laknulo da se neko digne, i kroz navučene očne kapke pogledali su krišom levo i desno. Sekretarica je lupnula pisalјkom o sto i podigla se sa svoga sedišta. − Šta je, drugovi, zašto ste se ućutali?… Tema je interesantna, a naročito za žene. Vi ste čuli kako su se nekada ponašali muževi prema nevernim ženama. Danas tako nešto ne može da se dogodi. Žena je u našoj socijalističkoj domovini dobila potpunu ravnopravnost sa lјudima. Mi nismo više u ropskoj zavisnosti od njih, već smo slobodne građanke. − Ove poslednje reči je naglasila i trenutno zaćutala, kao da osmatra utisak svojih reči. − Molim vas, izjasnite se… U glavama mnogih od prisutnih vitlale su misli: o čemu?… Vernost, nevernost, pa onda ravnopravnost… A ona sa oksidisanom kosom vara svoga muža, i još sela u prvi red… A ko u životu nije prevario, na ovaj ili onaj način… Svejedno, muž ili žena… Varali su se nekad, pa i danas… I šta tu ima da se priča − pravdale su se na taj način skrušene glave i kao neki krivci žmirkali očima, ili pogledom šarali oko glave sekretarice… A

drug Milan čačka uvo, kao da ga se ovo ništa ne tiče. Uostalom, lako je čitati, ali ustani, druškane, ti prvi… Najzad, s koga kraja da se počne? − vrcale su misaone iskrice. − Nezgodno je ovo, drugovi − korila je sekretarica. − To vaše ćutanje pada nekako nezgodno i moglo bi se nazvati naročitim imenom, ali ja tu reč… sabotažu, neću da pomenem. O-ho! − odjeknulo je u glavama prisutnih. Jedni su se pomerali na stolici, drugi iskašlјavali, kao da time iskazuju neki protest, a u isto vreme i dobru volјu da udovolјe sekretarici. Ali eto… ne znaju ko će prvi, a kao svi bi hteli, jer je pala teška reč i, sačuvaj bože, ako bi se prilepila za njih, vukla bi se, vukla. Ljudi su se pogledali ispod oka; nastalo je tiho sašaptavanje i gurkanje. Ama samo da neko počne. I svima je najednom laknulo, kada je jedan podigao glavu i upitno pogledao sekretaricu. − Hoćete li vi, druže, da govorite? − pitala je sekretarica. − Pa… izustio je i uzdigao ramena, kao da je hteo reći: ako se mora, i neodlučno je ustao. − Kako se zovete? − Sima Petrović, penzioner. − Reč ima drug Sima. Prisutni su živahnuli i upravili poglede na govornika. − Drugovi i drugarice! − počeo je neodlučno Sima. − Čuli ste ovu Maksimovu priču. Žena je dakle, kao što vidimo, bila neverna i selјaci su je upregli u kola. − Onda je zaćutao za trenutak, kao da pribira misli i koleblјivo nastavi: − Da, upregli su je u kola… Žena je, dakle, bila neverna i hteli su da je kazne… − Nije da su „hteli“, već su je kaznili − dobacila je sekretarica. − Da, da, tako je − ispravlјao se Sima. − Dakle, žena je bila neverna i oni su je kaznili time što su je upregli u kola. Je li tako? Dakle, kaznili su je. Eto, to je prvo što sam hteo da kažem. U pitanju je, dakle, bilo neverstvo. Ja ne kažem… da su i danas sve žene verne. − U sali se čuo žagor. − Pardon, ja nisam ništa kazao, nego tek onako. Ali molim vas, drugovi i drugarice, danas je drugo vreme. − Onda je povisio glas: − Mi

živimo u socijalizmu i tako nešto ne može da bude… − Hteli ste da kažete − dodala je sekretarica, − da je žena danas potpuno ravnopravna sa čovekom. − Jest, jest, baš tako. Jer ako bi lјudi hteli neverne žene da upregnu u kola, i žene bi isto tako imale prava da upregnu neverne muževe. To sam hteo da kažem, − i seo je. U sali je nastao prigušen smeh i žagor. Sekretarica je lupnula olovkom po stolu i progovorila: − Molim vas, drugovi, ko se javlјa za reč? Opet je nastalo mučno ćutanje i glave su se priklonile, dok su ispod gornjih očnih kapaka osmatrali, neće li se još ko javiti za reč. Sekretarica je preletala pogledom preko smušenih glava, podstičući: − Molim drugove i drugarice da se jave za reč. Iz jednog ugla začulo se neko meškolјenje, onda šapat i glasovi: − Hajde, kaži… − Drug Joca hoće… Sve glave su se nakrenule na tu stranu, čak i onih iz prednjih redova. Svi su odahnuli. Sa lica prisutnih nestalo je onog ukočenog izraza, kao da ih je mimoišla neka teška nezgoda. Uostalom, samo da se počne. Pogledi su se zaustavili na suvonjavom čoveku razbarušene kose, opuštenih brkova i čekinjaste brade. Usne su mu stisnute, a proniclјive oči kroz poluotvorene kapke uprte u jednu tačku na zidu. − Čujmo! − odjeknuo je nečiji glas. − Hajde reci! − bodrili su okolni. − Hoćeš li ti druže da govoriš? − pitala je sekretarica. − Pa… ne znam… ako treba… − Kako se zoveš? − Joca… − Gde radiš? − Noćni čistač. − Ima reč drug Joca.

Ujednačenim i mirnim glasom počeo je Joca: − Mislim nešto na tog Maksima… Znate, dok je onaj čitao, pade mi nešto na pamet i… kako da vam kažem… ne znam da l’ to smem reći… ja sam prost čovek… − Ovde, druže, možeš sve reći. Danas vlada demokratija − bodrila je sekretarica. − Zato smo se borili. − Pade mi nešto na pamet… Ja sam noćni čistač, pa izvinite, vidim mnogo što-šta. I mislim nešto, šta bi bilo kad bi i mi postupali tako sa nevernim ženama iz naših ulica. Mislim, ne bi imalo dovolјno kola da ih upregnemo… Eto, toliko sam imao da kažem. − Molim druga da se izjasni, na koga je mislio − čuo se lјutit ženski glas. − Tako je, tako!… To je uvreda! − čuli su se ženski glasovi. Ne menjajući položaj glave, još uvek ukočena pogleda, odgovorio je Joca: − Nemam šta da govorim… Ja nisam nikome svetlio. Ali to se zna. − Čistači i „hauzmajstori“ sve znaju − dopre muški, podruglјivi glas. − A je l’ tako? − čuo se uvređeni ženski glas. − Za žene se sve zna, a lјudi ispadoše jaganjci! Nastala je galama i kroz žamor neko je doviknuo: − Molim, dajte mi reč! − Drugovi i drugarice! − vikala je sekretarica. − Molim vas, umirite se. Reč ima drug Jovanović. Prosedih vlasi, pokresanih brkova i crvena nosa, počeo je Jovanović: − Molim vas, gospodo i drugovi. Pitam se ja, kakve veze imamo mi lјudi sa ovom pričom. − Gle, gle, kako da nemate! − govorila je jarosno žena s oksidisanom kosom. − A ko je tukao tu nesrećnu ženu, nego vi lјudi, vajni muževi, pa mi se sada pravite nevini, kao da je to nešto normalno i prirodno i da smo mi žene uvek krive! − Čujete li vi šta kaže čovek? − izvlačio se Jovanović, pokazujući na

Jocu, koji je sedeo kao kip i palacao očima levo i desno. U razgovor se umešala i sekretarica. − Drugovi i drugarice, molim vas, nemojte da se udalјavate od predmeta i prelazite na lični teren. Stvar treba raspravlјati principijelno i povući jasnu razliku između onoga što je nekad bilo i što je danas. U tome baš i jeste stvar − dobacio je Jovanović. − Mnoge žene se danas zaboravlјaju… Reč je pala… Ustala je žena s oksidisanom kosom i uvređenim glasom dobacila: − Zašto dozvolјavate, drugarice, da nas vređaju? Ako je do neverstva, to bi se moglo pripisati i muževima, i još u većoj meri. Ako su nekada žene uprezali u kola, danas bi trebalo mnoge muževe stavlјati u topovsku zapregu… − Ja protestujem! − odvratio je Jovanović. − Gle’te molim vas, sada protestujete, a kad su u pitanju žene, onda ćutite. Prošla su ta vremena… U sali je nastao žagor, krckanje i pomeranje stolica, dok je sekretarica lupala o sto da se prisutni primire. Čuo se muški glas: − Molim za reč! − Ustao je opet penzioner Sima i, posmatrajući okolne, čekao da se primire. Onda je rekao: − Pažlјivo sam slušao čitanje i baš je dobro što sam ovo sve čuo i saznao. Ne kažem da je ono ispravan način kako se kažnjavaju žene, ali, brate, nešto treba ipak preduzeti… − Ama šta preduzeti, protivu koga preduzeti?! − vikala je žena u kratkom kaputu. − Mi smo danas ravnopravni, i ako treba šta preduzeti, onda na prvom mestu protivu nekih muževa, pa na kraju krajeva i protivu vas, koji se usuđujete da tako govorite, da ne kažem lupetate… − Tako je! − Nećemo da ga slušamo više! − Drugarice, oduzmite mu reč! − Ne dopuštamo da nas vređa! Penzioner Sima pokušao je da govori: − Molim vas, saslušajte me…

− Nećemo, nećemo!… Napolјe! − Dole, dole! − vikale su jarosno žene i poustajale sa svojih sedišta. Sekretarica je pokušavala lupanjem o sto da žene primiri, ali neke su vikale mašući rukama, a mnoge su u znak protesta napuštale prostoriju. − Zaklјučujem današnju sednicu! − čuo se kroz bučne proteste žena glas sekretarice. Onda je zagladila rukom kosu i obratila se Milanu: − Danas je bila plodna diskusija. [1947.]

Svašta se priča.

I Ona naglo priklopi knjigu, kao da bi htela da se zakloni od nečeg nepovolјnog što svakim danom, i protivu njene volјe, navire sve jače iz nekih tajanstvenih dubina njene duše. A to je ono neumitno i neminovno, protivu čega se ne može boriti, i što se svakim danom sve vidnije ispolјava. Sedi pramenovi su paučinasto protkali njenu kosu. Prohujali dani kao da su utisnuli svoje tragove oko očiju, a na gornjoj usni užlјebili čitav palisad bora. I ona s tugom uviđa kako neosetno godine odmiču, a sa njima i mnoge ženstvene odlike koje su je krasile i u znatnoj meri omogućavale uspon na životnome putu… Svi njeni dosadanji napori da masažom i raznim preparatima zbriše neugodne tragove vremena, ostali su uzaludni. U časovima osame bili su joj najprijatniji trenuci da se seća sebe iz prošlih dana, pa bi to htela i sada, i neka blažena i ugodna sećanja, još prilično sveža, promiču kroz njenu svest kao na filmu… Kao da je to juče bilo. Seća se ona lika slikara, zatim inženjera, onda pravnika sa kojim je čak i nevenčano stanovala, i kad je zamišlјala da je na vrhuncu svoga životnoga ostvarenja, veze su popucale i dalјi odnosi su raskinuti… Nјen pogled se slučajno zaustavio na ruci punoj sitnih bora i mrkih pega, pa se predstave uskovitlaše, zamutiše, iščezoše i njome ovlada opet raspoloženje beznadežne nemoći i nečeg nepovratno izgublјenog… Ceo njen život prikazuje joj se sada kao neka ustalasala reka koja titravo

žubori i neprestano odmiče, dok ona zaostaje po strani, kao da je zapala u neki mutan kovitlac iz koga ne može da nađe izlaz. A ona bi još uvek žudno htela onog ustreptalog života punog daha i zračne svežine. I zavidi svima onima koji razdragani odmiču, pa ih, u nemoći svojoj, pritajeno mrzi i, da može samo, zaustavila bi ih u njihovom poletnome hodu. Ispred vrata sobe odjekivali su laki i brzi koraci. „Danka!“ − uzviknu prigušeno. U svesti njenoj javi se predstava mlade devojke, crnih očiju, izvijenih obrva i kovrdžaste kose, pa stisnu usne, bore oko njenih usana postadoše još dublјe, a pogled prodoran, kao u neke životinje kad vreba plen… Dankina mladost je prkosno podseća na njene poodmakle godine, pa joj se pričinjava kao da ona namerno prolazi, i što više razmeće svojom svežinom i lepotom. „Ona se naročito udešava da bi svima zapala u oči svojom pojavom… a i šef se uvek osmehne kad je vidi.“ − Priseća se ona i svoga osmeha, srdačnih razgovora i mnogih požudnih pogleda. Bilo je to nekad. A sada samo službeno i ozbilјno. Jer sve one ženske odlike koje su je uokvirivale kao neka sjajna patina i izazivale usplamtele poglede lјudi kao da su najednom iščezle pred blistavom mladošću Dankinom… U njoj su narastali potajan bol, a i gnev, protivu nečega što je neizbežno i surovo u samoj prirodi, a sada još i pojačano prisustvom ove mlade devojke… Nemoćna je da zaustavi hod godina. I zato je muči svakidanja mladost, pa, iako je prolazna, ona je ipak u nizu generacija stalna, a to saznanje izaziva u njoj suprotna osećanja, protkana mržnjom i želјom za osvetom. Tihi kucanj u vrata. − Napred! − i namršteno pogleda u pravcu vrata. Ušao je visok, mlad čovek, kukasta nosa i potkresanih brkova. − Izvinite, gospođo Stamenka… samo jedan potpis. Bila je starija od njega. Ali pojava ovog mladog čoveka rasterala je onu tešku moru i, kao da su se stopile vremenske razlike, pogledala ga je blago, i rekla uslužno: − Molim, molim, izvolite, Jezdimire!

− Ovo je, znate, jedno trebovanje… Pronašao sam u jednom preduzeću i smatram da će nam biti od velike koristi, − počeo je nadugačko da objašnjava gde je sve bio i tražio, da bi na taj način istakao svoju revnost u poslu. Sa ženstvenom proniclјivošću Stamenka je posmatrala Jezdimira i na njegovom licu tanku liniju potkresanih brkova, pa se najednom seti kako je i on obilazio oko Danke, koja ga je, kako je doznala, grubo odbila. I baš zbog toga bilo joj je ugodno da ga sluša kad govori. Pošto je već dva puta ponovio isto, ističući svoj trud da pronađe traženi aparat, pružio je trebovanje. − Da… da… govorila je rasejano. − Kad bi svi hteli da se tako staraju, kud bi nam bio kraj. − Vraćajući potpisano trebovanje, dodala je: − A ima ih koji ceo dan vršlјaju po hodnicima i ništa ne rade. Ne znajući na koga ona misli, Jezdimir se premeštao s noge na nogu i razmišlјao na koga se ta primedba odnosi, da bi i on to isto potvrdio i udovolјio Stamenki. Jer on je u službenim odnosima u zavisnosti od nje. I dodao je koleblјivo: − Pa… da, ima ih, ima. Ali ja vršim svoju dužnost, − isticao je sebe. − Šta radi ona Danka?… Ona se samo doteruje i zamiče u šefov kabinet. A u poslednje vreme zauzela je neki nadmen stav. − Ah, da! − uzviknuo je Jezdimir, i u njemu je buknuo pritajen bol. − Molim vas, pripazite na nju. Ja sam ceo dan zauzeta i nemam vremena da motrim šta ko radi. Pred mogućnošću da bude Stamenkina poverlјiva ličnost, shvatio je Jezdimir mnoge povolјne okolnosti za sebe lično. A u pitanju je bila baš Danka koja mu ne posvećuje dovolјno pažnje i pored sveg njegovog truda da joj se više približi. Uz to, ona se svojim predanim radom sve više ističe i stoji na putu njegovog dalјeg napredovanja. Zato je pripravno dodao: − Da, to uviđam i ja… − Je l’ te?… To mi je drago što čujem da i vi tako mislite. Uostalom, vi bolјe poznajete i sigurno znate mnogo što-šta o njoj − govorila je sugestivno Stamenka.

− Ah, o njoj bi moglo svašta da se priča. − Da, da − govorila je napregnuto Stamenka. − Kad ustreba, razgovaraćemo o svemu. − Da, hvala, − rekao je Jezdimir uslužno i izišao zadovolјan. Osetila je Stamenka neko olakšanje, jer, na kraju krajeva, nije ona jedina koja tako misli o Danki. „O njoj bi moglo dosta da se priča… da, da, svašta, svašta“ − brujalo je u njenoj glavi, i sa pritajenom nasladom ona je razmišlјala kako će tršavo lepršati na vetru Dankine lokne, kada jednoga dana bude napuštala preduzeće. Ali iskrslo je nevolјno pitanje: kako, i na koji način? Tada joj je pala na pamet fraza koja se često ponavlјala i odmah je prihvatila: „Mi gradimo novo društvo i takvim frajlicama nema mesta“ − progovorila je jetko, kao da razgovara sa nekim. „Moja savest to ne dozvolјava… da, savest!“ − mislila je ushićeno, kao da je time odbacila sve ono što je gušilo i pritiskivalo u vezi sa njenim poodmaklim godinama i Dankinom mladošću. Razlog za opravdanje je nađen. Takvom savešću, uokvirenom predrasudama i svojim godinama, pravdala je Stamenka svoje držanje. I kao da je nastupilo neko razrešenje mučnog stanja, postala je najednom raspoložena. Iako se u preduzeću govorilo da je Danka jedna od najbolјih službenika, savest Stamenkina raščlanjavala je rad ove mlade devojke kroz njene vijugave lokne, sjajne i zavodne oči, sveže usne i zube mlečne boje.

II Po prirodi lako pokretlјiv, a uz to snalažlјiv, Jezdimir je stalno pronalazio načine, a i mnoge skrivene puteve, da se preduzeće što bolјe tehnički opremi. U njemu je bilo strasti lovca i bez ičijeg podstreka on je iznalazio predmete koji često puta nisu ni bili toliko potrebni preduzeću. Ali uzimalo se, pod izgovorom: „Valјda će i to nekad

zatrebati“. I odavali mu priznanje za njegovu preveliku revnost. Sva ta priznanja stvarala su u njemu uverenje da je preduzeću neophodan, pa čak i onda kada takve usluge nisu više bile potrebne. Preduzeće je počelo normalno da radi i ispunjava postavlјene zadatke. Ali, da bi se proizvodnja još više usavršila, bila je potrebna stručna naučna podloga, zbog čega je Jezdimir i doveden u preduzeće. − Mi smo vam zahvalni za sve što ste do sada uradili, − govorio je Jezdimiru šef ustanove. − Sada je potrebno da se vratite svome poslu. Pred nama su mnogobrojni zadaci, a i novi problemi. Od sada će drugi preuzeti staranje o tehničkoj opremi i raznim nabavkama, a vi treba da otpočnete sa radom u laboratoriji. Evo, ja vam postavlјam konkretan zadatak, i o svome radu ćete me povremeno obaveštavati. Ja ću vam davati sva potrebna uputstva. Zahvalio se Jezdimir i vratio u laboratoriju. Ali toga trenutka osetio se usamlјen i bespomoćno se okretao u svojoj novoj radnoj sobi. Uvideo je najednom da je mnogo lakše nabaviti jedan instrumenat i dobiti odmah pohvale za revnosnu službu, nego raditi sa njim i rešavati naučne probleme. Jer naučni rad je dugotrajan, često vrlo tegoban, i na kraju može biti neizvestan. I mnogo puta umesto pohvale − prekor. Na tom poslu trebalo bi od sada da se zasniva njegov rad, od čega u dalјem procesu zavisi i uspeh preduzeća. Mislio je Jezdimir, i mislio, kako i s koje strane da pristupi poverenom zadatku. A njegove misli kao da su se kretale po nekom začaranom krugu, gde nije mogao da uoči početak, niti da sagleda kraj. Nјegov pogled zaustavio se na pravilno uređenim knjigama, koje su se kao neki bedem isprečile na jednom zidu radne sobe. Možda bi neko razrešenje postavlјenog problema mogao naći u onoj gomili knjiga… Ali su one pisane na stranim jezicima, koje on nije znao, pa su mu bile nedostupne kao da su pisane hijeroglifima, i baš zbog toga činile mu se kao strašila koja ga muče svojim prisustvom. I kadgod je hteo da počne sa radom, tada se baš prisećao kako njemu, ili nekom drugom u laboratoriju, nedostaju izvesne stvari, i onda bi kao ptica prnuo iz svoje ustanove pod izgovorom nabavke materijala. I opet priče o teškoćama, o naporima oko nabavke, koje zahvalјujući samo njegovim vezama − i tako dalјe.

− Od vas se to više ne traži − rekao mu je suvo šef. − Vi ste dobili određen zadatak i postarajte se da ga što pre rešite. Uviđao je Jezdimir da je taj zadatak van okvira njegove moći. I ma koliko se starao da se primi i usredsredi na određeni posao, neke unutarnje snage, slične zamajnoj sili, rasterivale su iskričave misli. Naročito od dana kada je u laboratoriju stupila Danka, koja je svojom mladalačkom pojavom unela neku svežinu među lјude. Dolazeći pravo s univerziteta, a ponesena svežinom godina, ona je htela sve da vidi, mnogo da sazna i lično uradi. Jezdimir je posmatrao svaki Dankin pokret i starao se da joj pribavi sve što joj je potrebno za rad. Nјen zahvalan pogled bio mu je vrlo drag i ispunjavao ga vedrinom. Zažagrenim očima upijao se u njeno telo starajući se da uoči ženske obline, i sa zanosom je slušao kad ona govori, što ga je podsećalo na cvrkut ptice. Zbog stalne neposrednosti u poslu, smatrao je da su oni bliski jedno drugom, upravo ona njemu, i samo njemu. I bilo bi mu neugodno, ako bi se duže zadržala u nekom drugom odelјenju, ili ako bi je šef pozvao. Minute je brojao. A kada bi se vratila, uputio bi joj blag prekor, kao više od šale, preko čega je Danka prelazila s osmehom i nastavlјala započeti posao. Dobiveni zadatak Danka je izvršila. Šef je tada javno pohvalio. Iako je Jezdimir bio u velikom zakašnjenju sa svojim radom, i slušao česte prekore kako bi trebalo da se više njemu posveti, on nije zavideo Danki, smatrajući kao da je ona već deo njegove ličnosti, pa je donekle prisvajao i pohvale njoj upućene. Ova misao se tiho uvlačila, sve dublјe vrežila, obuzimala ga sve jače i povremeno izbijala na videlo, da su okolni primetili njegov zanosan pogled, kada je dočekivao, razgovarao ili otpraćao Danku. Primetila je to i Danka. Mada je već navikla na laskave reči lјudi, ovi prodorni pogledi Jezdimirovi bili su joj neugodni; izbegavala je uvek da ostane nasamo sa njim. A on je baš želeo njeno prisustvo, pa bi se ponekad čak i nalјutio ako bi se zadržala u nekoj od soba, ili u susednoj laboratoriji. Jednoga dana prišao joj je i tiho zapitao: Gde si bila do sada? Pogledala ga je začuđeno. Obuzela ju je trenutno lјutnja zbog

dosadne kontrole, a i neko sažalјenje da ga ne uvredi, i jedva primirenim glasom odgovorila mu: − Imala sam posla… − Kakva posla? Pogledi su im se ukrstili. U njenim očima ogledao se pritajeni gnev, a u njegovim usplamtela strast. − Čudan si ti čovek! − rekla je i prišla svome laboratorijskome stolu. Sve što je do tada tinjalo ili bilo prigušeno izvesnim obzirima, a stvaralo pritajenu golicavu draž, sada se najednom razotkrilo, i svojom neposrednošću stvorilo kao neki zastor između njih. „Dosadan čovek!“ − mislila je Danka. „Ona voli drugog!“ − senula je misao Jezdimiru. Sve što je nalazio lepo u njoj, kao da se iznenada pretvorilo u svoju suprotnost i u njemu se najednom pojavila želјa da je kinji i muči. Savlađujući još uvek svoj bol, obratio joj se prigušenim glasom: − Pa zašto se lјutiš… ako si u nekog zalјublјena?! − Pre svega, tebe se to ništa ne tiče − obrecnula se Danka i pogledala lјutito. − A i da jesam, pa šta?… Ko ti daje pravo da ti vršiš neku kontrolu nada-mnom! − Ništa… ništa!… Toliko samo da se zna! − mucao je smušeno Jezdimir, krijući svoj pogled. − Pa i da se zna!… Ako nisi u stanju da mi budeš drug, onda me ostavi jednom na miru, − dobacila je jetko Danka i izašla iz laboratorije.

III I pored svih lјudskih strasti, bolnih uzdaha, veselih usklika i mnogih drugih tananih osećanja kojima su lјudi povezani kao nekom paukovom

mrežom, mašine su se okretale i proizvodnja lagano odmicala. Ali trebalo je sada više prionuti na rad, usavršiti još bolјe sredstva za proizvodnju što bi olakšalo posao, a na osnovu naučnih tekovina dobila i kvalitetna roba. Takvi problemi su se sve češće nametali, pa su osoblјu postavlјani zadaci da ih u što kraćem vremenu reši. U krajnjoj liniji sve je zavisilo od lјudi, njihove volјe, lјubavi prema preduzeću i naučne spreme. I zaista su se pojedinci već isticali, dok su drugi, zaokuplјeni ličnim odnosima, tapkali na istom mestu, ili čak zaostajali, pa se bespomoćno okretali tražeći pomoć od drugih. U kartoteci preduzeća ubeležavan je svaki uspeh. I na kraju godine delјene su pohvale. Na skupu svih trudbenika preduzeća, šef je svečanim glasom čitao imena pohvalјenih. − Danka Jovanović… Srednjeg rasta, lica boje slonove kosti, brižlјivo negovane kose i skladno obučena, izišla je Danka ustreptala, ali i nasmejana, ispolјavajući svoje bele zube. Šef joj je srdačno stegnuo ruku i pohvalio za revnostan rad. − Mi izgrađujemo novo društvo na tekovinama naučnoga rada i svaki prilog učvršćuje našu društvenu zajednicu i olakšava život našim građanima. Vrlo mi je drago što mogu istaći primeran rad drugarice Danke. Želeo bih da njenom primeru sleduju i ostali, a naročito oni koji su isto tako zaduženi poverenim zadacima, ali na žalost… rezultati su još uvek neznatni… Prisutni su slušali pritajena daha. Nečije usne bile su razvučene u osmeh, u drugih stisnute ili pakosno nabrane. Oči razdragane ili natuštene. Neki su bili raspoloženi, drugi su nesebično zavideli. Bilo ih je koji su mrzovolјno pratili scenu i sa ogorčenjem posmatrali mladu devojku. Oko usana Stamenkinih sakupio se čitav palisad bora, a lice Jezdimirovo bilo je smrknuto. Dok su okolni Danki čestitali, Stamenka je nečujno izišla, a Jezdimir je preko glava prisutnih mahnuo samo rukom i zamakao u svoju radnu sobu. U odelјenjima se prepričavao događaj i većina trudbenika saglasila

se da je zasluga pravilno odmerena. Mnogi su u Danki gledali novog čoveka, ističući pritom njenu marlјivost i tačnost u poslu, a uz to mladost i zračnu lepotu. Kada se Danka vratila u laboratoriju, Jezdimir je šumno ispuštao dimove cigarete i preturao po svome stolu kao da nešto traži. Lice Dankino, nekada milo i zanosno, izgledalo mu je sada posle ove pohvale mrsko, i najednom mu se pričinilo da je ona glavna smetnja na njegovom životnom putu. Sva njegova ranija nadanja da će zauzeti viši položaj, kao da su iščezla. Novi uslovi rada zahtevali su lјude sasvim novih kvaliteta, koje on nije mogao da stekne. A Danka ga je već prevazišla. Imao je utisak kao da je bačen sa neke visine na kojoj se nekada ponosno prsio, a sada je jadan i nemoćan. U stalnoj borbi za prestiž on nije razmišlјao kako da se izdigne svojim trudom, već kako da onemogući one koji stoje na putu njegovog uspona. A Danka je baš ta… Pogledao ju je mrko kako zadovolјna i vesela rasprema svoje stvari na stolu, a potom vadi ogledalce i počinje da „ružira“ usne. Vrata su se naglo otvorila. − Zdravo, Danka! − govorio je mladić razbarušene kose. − Čestitam ti… i radujem se iskreno. Zaslužila si. Ali znaš… to ne može samo na tome da ostane. Drugovi te čekaju u bifeu. − Evo, Vlado, baš se sad spremam… Gotova sam. Jezdimire, hajde sa nama. Jezdimir je zatreptao očima i, praveći na silu lјubazno lice, odgovorio: − Izvinite… ja sam zauzet. − More, ostavi čoveče − navalјivao je Vlada. − Sedam godina nisi radio, pa si se sad provrednio, − dodao je u šali. Preko lica Jezdimirovog kao da je prešla neka senka, usne su mu se zategle, a pogled postao ukočen. Energično je mahnuo glavom i rekao: − Ne, ne!… Sad ne mogu. − Ali, videvši iznenađen pogled Dankin, dobacio je: − Uostalom, videću… idite vi. „Sedam godina nisi radio“ − odzvanjalo je u svesti Jezdimirovoj. „A ona došla pre dve godine i sad se njoj svi obraćaju“ − pa se seti scene

kad joj je šef stezao ruku i čestitao na naučnim radovima. „Eh, radovi!“ − uzviknuo je jetko. Iako je ta vrsta posla bila osnovni činilac u njihovoj ustanovi, Jezdimir je zanemarivao tu njenu sposobnost i uobražavao kako se ona svojom mladošću i lepotom probija kroz život. I to baš onim svojstvima kojima je zanela i njega, a potom ga grubo odbacila, da bi sad drugi uživali u njenim telesnim čarima. Osećao je kako ga nešto pritiska i muči. Naslućivao je kako je on u spletu ovih događaja odbačen u stranu, protivno svim svojim nastojanjima… Ko je tome najviše doprineo… „Ona!“ − odjekivalo je prodorno… „Ona! − ponavlјao je. „Kad nje ne bi bilo…“ mislio je gnevno. I tada se seti Stamenke, pa mu se lice najednom razvuče u ironičan i pakostan osmeh. „Ah, ona će njoj da smrsi konce“. Po logičnoj asocijaciji setio se svih onih koji su sa negodovanjem pogledali Danku. „I Danilo ne može očima da je vidi… aha!“ − pa mu se ceo slučaj otkri pred očima i začudi se kako se njega ranije nije setio. Jer žena Danilova trebalo je da dođe na Dankino mesto, pa su je zato oboje oduvek mrko posmatrali, izbegavali susret sa njom, i otvoreno govorili protivu nje. Danilova žena Milka je odlična prijatelјica sa personalkom Zagom… aha!“ − uzviknuo je Jezdimir, protrlјao zadovolјno ruke i pošao u susednu laboratoriju, gde je radio Danilo.

IV Pričalo se za Danila da nema u potpunosti formalne kvalifikacije za mesto koje zauzima. Ali lјudi su izbegavali da pitanje postave otvoreno, jer ga je na to mesto dovela Stamenka, a uz to i njegova žena Milka bila je prisna prijatelјica sa personalkom Zagom. Znao je to Danilo i zato se klonio bližeg opštenja sa lјudima u preduzeću. Da bi najzad učvrstio svoj položaj, odlučio je da se oženi svojom koleginicom Milkom. Otada se držao nadmeno i oholo, kao da je hteo svima da pokaže kako od sada njemu ne može niko ništa, a i da bi ugušio osećanje niže vrednosti koje ga je stalno pritiskivalo. I baš zato sva njegova nastojanja svodila su se

da pronađe poneku grešku u radu drugih. Sredstva nije birao. U nedostatku dokaza izmišlјavao je, pa čak i podmetao. Kada bi službenici izišli, ulazio je u njihove sobe i pretresao fijoke, ne bi li šta pronašao. Povezan sa lјudima sličnim sebi, ulazio je i u kabinet svoga šefa, pretresao rukopise, pa čak kupio i koncepte bačene u korpu za otpatke. Suvonjav i visok, plavih vodnjikavih očiju i potkresanih brkova, a lica boje ustajale bele džigerice, Danilo je držao uvek malo nakrenutu glavu i stalno kolutao očima oko glave sagovornika. Razgovori njegovi bili su kratki, i onda se povlačio u svoju sobu. Mnogima je izgledalo kao da se on ne bavi sitnim ličnim pitanjima koja tako često zaokuplјaju lјude pri istom poslu. Ali u njegovoj okolini, i svuda gde bi se on pojavio, iskrsavale su stalno prepirke i ogovaranja, i dugo bi vremena proteklo dok bi se duhovi primirili. Neki su sumnjali na Danila… Pošto bi pustio vest, povlačio se i ostavlјao okolnim da se prepiru, a on je nakrivlјene glave i vodnjikavih očiju, posmatrao nekud u dalјinu, ali osluškivao svaku reč. Bio je slabe invencije, i ako je u sebi skrivao velike ambicije. Stamenka je pokušavala da ga uputi u posao, ali rezultati su bili neznatni i nedovolјni. A za to vreme Danka je rešila nekoliko teških problema, što je doprinelo da ugled preduzeća poraste još više. Pa sad još i javna pohvala. I kada se naskoro bude raspisivao konkurs za više zvanje u preduzeću, nju će izabrati nesumnjivo, a on, hteo ne hteo, ostaće na istom mestu bez nade na bolјu budućnost. O tome je baš razmišlјao Danilo, kada je u njegovu sobu ušao Jezdimir. − Šta veliš, Dačo, na ovo? − pitao je napeto Jezdimir. Nakrivlјene glave, gledajući negde mimo Jezdimira, on je zapitao obazrivo: − Našta misliš? − Na ovu pohvalu… Kao da ga je neko bocnuo, skočio je Danilo. − Neka ide bestraga! − I počeo je da šeta no sobi, udarajući snažno potkovanim cipelama.

− Jesi li čuo kako je šef govorio da mi svi treba da se ugledamo na nju? − raspalјivao je Jezdimir. − A na konkursu koji će sad biti raspisan, nas dvojica ostaćemo u bubnju. − A ne, ne!… To ne može da bude!… Ne samo da ne može biti izabrana, već ona mora da leti iz preduzeća neizostavno… neminovno. − Ali kako?! − pitao je iznenađeno Jezdimir, jer takav rasplet nije očekivao. Danilo je zaćutao i pogledao natušteno između nogu Jezdimirovih. Pod neposrednim uticajem događaja koji su se odražavali nepovolјno no njega lično, on je protivno svojoj navici rekao isuviše otvoreno ono što je u sebi stalno skrivao i priželјkivao. U prirodi njegovoj je da radi tiho i podriva neopaženo, i da sa izvesnog odstojanja posmatra posledice podmetanja. Ali Jezdimir ga je sada posmatrao upitno, i nestrplјivo očekivao odgovor. I, da bi ga podstakao, dodao je: − Ti zapažaš njen stav… digla glavu kao da bi htela svima nama da komanduje. − Da, da, − dodao je rasejano Danilo, smatrajući da je ovaj razlog još nedovolјan da neko napusti preduzeće. − Pa onda, jesi li video kako ona ulazi smelo u kabinet šefa, koji joj daje uputstva i upućuje na literaturu?… − To, to! − dobacio je određenije Danilo. − A ona se tada dotera i nakinđuri… Moja žena mi reče da ona drži čitavu toaletu u fijoci svoga stola i jednoga dana, kad ona ne bude prisutna, mi ćemo je otvoriti i pretresti… I naravno, ona piše jedan naučni rad, pa drugi, pa treći, − govorio je brzo i bujica misli kao da ga je zagušila. Onaj kontrolni ventil, koji ga je dotle uvek kočio, kao da je sada naprskao i počeo nekontrolisano: − Da, da, i eto tako, ona je žensko, a mi, muškarci, nosimo pantalone i… i svi su blagonakloni prema njoj. Jest, to, to!… I zato mora da leti iz preduzeća. Na ovu mogućnost Jezdimir ranije nije mislio, iako je pratio svaki Dankin pokret. Ali pod ovim okolnostima bilo mu je drago da sve to čuje. − Zaista, to je važna činjenica. I meni sad pada na pamet mnogo što-

šta. Juče se zadržala kod šefa pola časa. Čovek može svašta da pomisli. − Jezdimir je zastao i kao da se trgao od ove pomisli, jer je i on pre Danke tražio izvesna obaveštenja od šefa, pa se i duže zadržao. I zato je koleblјivim glasom dodao: − Ali, znaš… trebalo bi imati sigurne dokaze. − Dokaze?!… Kakve dokaze?… Dovolјno je da joj pretresemo fijoku radnog stola, pa eto… − Znam, znam, ali da li to smemo? − Zašto ne!… Neka oni posle dokazuju, a ne mi. I dok ona dokaže, ima da pukne bruka. Pa onda i njen stav. Pre neki dan prišao joj je jedan laborant i nešto su se objašnjavali, a ona će tek: „Dobro, dobro, ja ću to saopštiti šefu“… Zamisli!… Ona!… Ko je ona?… Hteo sam juče da uzmem jedan instrument, a ona veli: „Potreban je meni, jer sad radim sa njim“… Vidiš, prosto mi onemogućava rad. − I nije ti dala instrument? − Dala mi je, ali ne odmah, pa sam izgubio volјu… To je isto kao da mi je kazala: ne dam! − Aha, aha! − odobravao je Jezdimir. − Trebalo bi o svemu da razgovaramo sa Stamenkom. Ona je, znaš, ne trpi. A ti sa svoje strane, preko tvoje žene Milke, obavesti Zagu personalku. − Ne brini ništa. Spakovaćemo mi njoj ono čemu se najmanje nadala. Zaga personalka prima rado sve šta joj se dostavi, pa će na kraju ispasti… uostalom, da ne govorim dalјe. A hteo je reći: Ispašće da smo nas dvojica, koje nazivaju reakcionarima, čuvari današnjega poretka…

V I kao kad se kamen baci u mirnu vodu, pa odmah digne velike talase, tako je odjeknuo glas u preduzeću o Dankinom uspehu i mnogi dobronamerni lјudi su joj predviđali lepu budućnost. I taman su se

stišali ti talasi, a u vodu kao da je bačen drugi kamen. Usred dobrog raspoloženja počele su da kruže i neke druge priče, koje su kao neki vetrić pirkale oko lјudi, u početku kao uzgred, a potom sve određenije… Danki se izlazi na susret, te Danka ume da se snađe, te oko Danke obleću muškarci, te videli su je u šetnji sa ovim, pa sa onim… I sve ono što je do tada prolazilo kroz saznanje lјudi kao nešto beznačajno i najzad pojmlјivo u odnosu na njenu mladost i lepotu, počelo je sada da se iščaurava, i lica mnogih bila su ozarena lјubopitstvom. A po nekoj čudnoj navici lјudi da radije kude nego hvale, počeli su trudbenici da se radoznalo zagledaju, predosećajući neku senzaciju, koja će ipak donekle uneti i neku razonodu u njihov prilično jednoličan život. Pri susretu pitali su šapatom jedan drugog: − Je li, boga ti, jesi li čuo? − Za Danku… Ko bi se tome nadao!… − Svašta pričaju… Ali oni koji su bili malo podalјe od laboratorije, sumnjivo su vrteli glavom i govorili: − Niko nema prava da se meša u njen privatan život. Ako bismo pošli sa toga gledišta, mnogi od nas ne bi trebalo da se nalaze na svome mestu, pa čak ni oni koji takve glasove pronose. − Pa baš i da je takva, ona svojim radom u preduzeću opravdava svoje postupke. Više ona vredi od mnogih koje preduzeće godinama plaća, a oni ničim nisu doprineli njegovom uspehu. Talasi su jenjavali i trebalo je baciti novi kamen u vodu. Na vrata Stamenkinog kabineta zakucali su Danilo i Jezdimir. − Oprostite što vas uznemiravamo, − počeo je Danilo nakrivlјene glave gledajući negde pored Stamenke. − Mi smo došli do vas povodom glasova koji se šire o Danki. − Ah, da!… Čula sam nešto, − uzviknula je Stamenka raspoloženo. − Sedite molim vas. − Iako je ona sa zadovolјstvom slušala i potpirivala vesti o Dankinom ponašanju, zapitala je nestrplјivo: − Recite, molim vas, u čemu je stvar? Danilo je nakrenuo glavu prema Jezdimiru, pitajući:

− Hoćeš li ti da izložiš? − Svejedno… reci ti, − Jezdimir se ugrizao za usnu i oborio glavu kao neki krivac. Danilo se lako nakašlјao, uzdigao obrve i vodnjikavim očima zagledao se u jedno dugme na bluzi Stamenkinoj, povlačeći rukom po ivici stola. − Od nekog vremena pronose se čudni glasovi o ponašanju Dankinom. Ko pronosi te vesti, ja ne znam; ali ipak priča se i to ne bez osnova. Ona ima nadmen stav, prosto kao da prkosi svima… Ona zamiče vrlo često u šefov kabinet i jednom prilikom lično sam se uverio kako joj on daje uputstva za rad… Uostalom, to možda i ne bi bilo ništa neobično, jer i mi idemo takođe… Ali znate… to je malo nezgodno, jer ona posle piše radove, pa se čak govori kako će joj se ti radovi i štampati, što, razume se… kako da kažem, to ne bi trebalo dozvoliti s obzirom na njeno ponašanje, a uz to… šta će pa i taj svet pomisliti o nama. To znači, treba biti… − hteo je reći „žensko“, pa se seti pred kim govori i brzo dodade: − treba biti ulickan, pa su ti vrata svuda otvorena. Ona, molim vas, u fijoci svoga stola drži čitavu toaletu, pod izgovorom da su joj te stvari potrebne kad dežura noću… − A šta ima tamo? − pitala je ustreptalo Stamenka. − Intimnu toaletu… pižamu, spavaćicu… − Jeste li vi sigurni? − Svojim očima smo videli… Kada je jednoga dana nekud otišla, mi smo joj otvorili fijoku stola. − Da, da! − ošlјarila je Stamenka, razmišlјajući kako da iskoristi i ovu okolnost. Ali videći upravlјene poglede na sebi, rekla je pribrano: − Primetila sam ja odavno da ona ima čudan stav i ja vas potpuno shvatam. Preko toga mi ne možemo olako preći i zaista bi nešto trebalo preduzeti… − Ona, molim vas, treba sada da dobije viši položaj, − podsticao je Danilo. − Jezdimir sedi ovde već osam godina i volјan je svakome da pomogne, a Danka piše radove i štampa… Stamenkn je i onako smetala Dankina mladost i svežina, a kad se tim

svojstvima pridodadu i njene radne sposobnosti, onda je to zaista kvalitet koji počinje da zaplјuskuje i njen lični prestiž. Osećanje netrpelјivosti pretvaralo se u mržnju postepeno, što je opet podsticalo suprotna osećanja prema Danilu i Jezdimiru… Sada je najednom uvidela kako su oni zaista simpatični, i baš zato privlačni što joj izlažu događaje koji joj jako gode i upotpunjuju njenu savest. Jer, na kraju krajeva, zašto bi ona mrzela tu balavicu. Ali eto, ovi mladi lјudi joj govore upravo ono isto protivu čega se buni njena savest kao ispravnoga trudbenika. Ali u toku celog ovog razgovora u njoj stalno tinja pitanje: kako, i na koji način. Letele su misli: Danka… naučni radovi… njena mladost… pižama. A uz to šef ceni Dankin rad, a onda ne bi htela da se njemu zameri, već ako bi to moglo na neki zaobilazan način, preko ove dvojice… A ako to zatreba, oni će reći sve… − I još nešto, − nastavio je Danilo. − Evo, ovde imamo jedno njeno pismo, koje je pisala jednoj svojoj prijatelјici, gde joj priča kako se zalјubila u jednog inženjera, pa se sa njim čak i polјubila… − Skandal! − zgražavala se Stamenka. − O tome svi govore… − Imate li to pismo? − Mi smo ga fotografisali. Ja mislim da i Zaga personalka o tome zna… − Ah, vidite, nje se nisam setila. Molim vas, saopštite sve to i njoj, a i ja ću sa svoje strane reći sve šta znam. − A sem toga, Danka nije dolazila na dve sindikalne konferencije… − Eto vidite, sad i to. To je važan podatak, jer ona zanemaruje rad na društvenom polјu − govorila je sugestivno Stamenka. − To, to! − ustala je i, stežući im srdačno ruke, oprostila se. Onda se vratila za svoj sto i sa zadovolјstvom mislila: „Konac se sve više steže!“

VI Položaji obavezuju lјude i daju im izvesna prava. Ali neki smatraju da su uvek i po svakom pitanju u pravu baš zato što se nalaze na određenom mestu. A položaji se nižu kao stepenice i sa višim zvanjem lјudi sve oholije posmatraju one ispod sebe i govore sa više prava i autoriteta. Ako se nalaze na mestu gde su im poverena personalna pitanja ustanove, mnogi među njima zamišlјaju da su u njihovim rukama i životi svih trudbenika. Jer njima se veruje… Oni posmatraju, saslušavaju, slušaju došaptavanja i samo jedna nepovolјna reč, pa je životni put mnogih prekinut. To osećanje vlasti ih uzdiže, te je njihovo ophođenje često puta hladno pa i osorno prema nižim, a blagonaklono prema višim. Omalena i puna, okrugle glave i sitnih zelenih očiju, a pakosno stisnutih usana, Zagorka je za mnoge službenike u preduzeću bila oličenje neprikosnovene vlasti. Svi su joj se klanjali, pa čak i starešine nekih odelјenja da bi pridobili njenu naklonost. Jer ona ima veza − pričalo se. A ti snishodlјivi pogledi koji su je stalno pratili, stvarali su u njoj uverenje o ličnoj moći, i prema stepenu dodvoravanja ona se i ophodila prema lјudima. I zato su joj teško padale zamerke koje joj je često upućivao šef. Jednom prilikom je prekoreo u blagoj formi što ne održava ideološkopolitička predavanja, a drugom za slabu budnost, jer je nekim trudbenicima omogućila da odu u inostranstvo, odakle se više nisu vratili. U preduzeću se pričalo da je među ovima bio i jedan s kojim je Zagorka bila u srdačnim odnosima. Ali najteže joj je palo kada joj je uputio javan prekor pred svima trudbenicima… Preduzeću je bio dodelјen jedan stan, u koji se uselila ona, iako je imala pristojnu kuću. Mnogi su se zbog toga žalili. Na otvorenom skupu šef joj je rekao: − Vi, koja pripadate misaonoj kategoriji današnje društvene

stvarnosti, trebalo je da budete poslednja koja bi mogla da polaže pravo na taj stan. Otada je Zagorka budno motrila na šefa, ne bi li i ona njemu mogla da stavi neku zamerku. I sa primetnim zadovolјstvom slušala je priče o Danki, koje su širili Jezdimir, a naročito Danilo. − Aha, aha! − uzvikivala je Zagorka sa strašću lovca koji je naišao na trag divlјači. − Šta si još čula, Milka? Suvonjava, splјoštena nosa i širokih usana, sa naočarima od više dioptera, govorila je Milka pućeći usne, kao da nešto žvaće: − Kažem ti, digla je nos otkada je dobila pohvalu… − Kako, kako to? − pitala je nestrplјivo Zagorka. − Pa eto… Jednoga dana prišla je Zagorčićki, znaš onoj staroj, koja se već pet godina muči, ne bi li i ona nešto napisala, pa je lupnula po ramenu i oholo zapitala: „No, kako ide sa vašim radom?… Hoćete li jednom završiti?“… Zamisli tu drskost!… Ona, balavica, da se tako ophodi prema jednoj starijoj ženi. A međutim mi svi znamo da nju šef upućuje u rad… Zagorka je očekivala nešto više, pa je sa izvesnom nijansom razočaranja dodala: − Pa sad… to mu je i dužnost. Kad bi svi šefovi potpomagali svoje službenike u radu, kud bi nam bio kraj… Nego onako nešto… Ti si bila nekada sa njom intimna prijatelјica i svakako znaš njene tajne. − Kako da ne znam! − mlјacnula je ustima Milka… Čuo se tihi kucanj u vrata. Milka je zaćutala. Zagorka je s izvesnom nelagodnošću pogledala u pravcu vrata i progovorila: − Napred! Ušla je mlada devojka u belom radnom mantilu, zastala je trenutno i odmah raspoloženo progovorila: − Ah, baš dobro što ste tu! − pozdravila se sa prisutnim i obratila Zagorki: − Došla sam samo na kratko… Znaš, povodom onoga postavlјenja.

− Znam, čula sam. Ali vi se u odelјenju bunite da ona dođe tamo. − Onda se obratila prisutnim: − Šef ima nameru da postavi Bilјanu Hadžik… Zna li je ko od vas? − Svi prisutni su smrknuto gledali, neraspoloženi što im je prekinut započeti razgovor. Slegali su ramenima. − Pa dobro, zašto se vi bunite? − zapitala je Zagorka. − Evo da objasnim… U našem odelјenju vlada izvanredna harmonija. Ali ako Bilјana dođe, sve će se poremetiti. Jer u preduzeću gde sada radi, ona dolazi pre sedam časova, a i svako posle podne kada prestaje rad. I zamislite kako će to izgledati kad dođe kod nas. Svi smo mi vezani za kuću, porodicu, pa, boga mi, dođemo nekad i docnije. A već posle podne kod nas u preduzeću niko ne radi. Međutim ona će dolaziti pre svih nas, a i posle podne, i onda će nam prebacivati kako mi ne radimo, kako ošlјarimo i nastaće prepirke. Ona će dobijati pohvale, a mi prekore. − Da, da, nešto slično kao i sa Dankom − dobacila je Milka. − E da… i zato bi trebalo nekako sprečiti. − Dobro, − klimnula je glavom Zagorka − razmotriću taj slučaj. Pravo da vam kažem, i meni lično je stalo da u odelјenju vlada sloga među osoblјem. − Ja sam smatrala za dužnost… − Shvatam i razumem. Do viđenja! − onda se Zagorka obratila prisutnim: − Eto tako po ceo dan!… Gde smo stali? A-ja! − pogledala je Milku. − Ti si nekada bila sa Dankom dobra prijatelјica i svakako znaš dosta o njoj. − O njo j bi mogla satima da pričam. More, doteruje se; more, gladi se; more, manikira nokte, a već o kosi i da ti ne govorim. I onda nije čudo što je svi posmatraju i trče za njom. Kažem ti… svašta se priča. Imam čak i jedno njeno pismo gde piše kako se u nju zalјubio jedan inženjer. Kažem ti… svašta!… Pa se sad pronose glasovi kako će dobiti viši položaj… − A to, ne može da bude! − otelo se Zagorki sa usana, i to samo zbog onoga „svašta se priča“ − iako nije znala šta to upravo obuhvata. Ali u svakom slučaju označava nešto što joj može korisno poslužiti da i šefu u pogodnom trenutku može prebaciti.

Svi su napregnutih očiju posmatrali Zagorku i na usnama im zaigrao osmeh, što su naišli na sigurnog i autoritativnog saučesnika u svom poduhvatu. − Vrlo nam je drago što ste nas shvatili, − govorila je laskavo Stamenka. − Meni je… pravo da vam kažem nje žao, ali moja savest mi nalaže da bi protivu nje trebalo nešto preduzeti. − Molim vas samo konkretno, − dodala je poslovno Zagorka uzimajući blok i olovku. − Evo… molim vas, Jezdimir i Danilo znaju… Pred odsudnim momentom Jezdimir je uvukao glavu u ramena i mutnim pogledom obletao oko glave personalke. Dok se govorkalo po sobama, on je rado pričao i izmišlјao, ali sada je stavlјen u položaj tužioca. A pred njim personalka Zaga… I njen prodoran pogled kao da izvlači njegove misli. − Znate… s političke tačke gledišta, − ošlјario je i trlјao ruke − ne može se reći da ispunjava sve kako treba. Glasala je, znate… za drugu listu, kad smo birali poverenike… − Aha, dakle i to… Dalјe još! − zahtevala je Zagorka. U razgovor se umešala i Milka: − Zašto se ustručavate i ne kažete šta se sve nalazi u fijoci njenog stola? − Da, da, to je važno − dodao je Danilo i nakrivio glavu. − Molim vas, ona u svom laboratorijskom stolu drži svoju intimnu toaletu… − A otkuda vi to znate? − pitala je Zagorka. − Jednom prilikom sasvim slučajno otvorio sam fijoku njenog stola i tamo sam svašta našao. Tu su bili prisutni Jezdimir i Bora. I svi smo se pitali, zar se to sme držati u laboratorijskom stolu! A onaj inženjer je stalno sačekuje kada izlazi sa posla. Pa to je isuviše… Slušajući pričanje Danilovo, Zagorka je neprimetno povukla fijoku svoga stola, da se uveri je li zaklјučana, jer je i ona tu držala neke svoje intimne stvari i privatna pisma. Ovaj razgovor je nju lično upozorio da ubuduće bude predostrožna, jer je i ona više puta zaboravlјala da zaklјuča sto. Taj podatak mogao je uostalom da bude i beznačajan, jer

su tako radile mnoge žene u preduzeću, naročito kad su dežurne. Ali nju je interesovao odnos šefa prema svim tim činjenicama. − A šta na to kaže šef? − pokušavala je Zagorka da sve ove događaje dovede u vezu sa njim. − Meni izgleda − rekao je Jezdimir − šef ima nameru da preko svega toga pređe, jer on ne želi da ulazi u privatan život… − Ama slušajte, drugarice! − upao je Danilo i zakolutao zavodnjenim očima. − Nije važno šta on na sve to kaže. Važno je da on hoće Danku da predloži za viši položaj, a to ne može da bude. Najzad, mi možemo da kažemo šta hoćemo… pardon, naša je dužnost da to izložimo, a ona posle neka dokazuje da to nije istina. − Potpuno se slažem − odobravala je Stamenka. − Kad je čovek vidi onako uglađenu i nalickanu, može unapred svašta da pretpostavi. A evo, i drugovi kažu da ona piše skandalozna pisma, manikira nokte, da je sačekuju na izlazu, i ko zna šta ona još sve radi… svašta. Molim vas, izvinite, ja ništa ne tvrdim, ali postoje osnovi podozrenja i najzad razlozi da se posle svašta priča. Uostalom, evo imamo ovde i jedno njeno prefotografisano pismo… Pravo da vam kažem… meni je neugodno kad čujem kako šef ima nameru da preko svega toga pređe, pa čak i da je unapredi. Vi znate koliko je on dobar čovek, i bilo bi vrlo neugodno da i on dođe u takav položaj, pa da se posle svašta priča… − Prosto naprosto, to treba onemogućiti i udalјiti je iz preduzeća − prožvakala je Milka. − I ja to isto mislim − odobravao je Danilo. − Ali ona će pokušavati da se poziva na svoje radove. − Ah, na to ne polažem! − dodala je sa bagatelisanjem Zagorka. − Za mene je važan njen odnos prema lјudima, a ako se ukaže potreba navešćemo i njenu političku neispravnost. To je dovolјno, − zaklјučila je razgovor personalka.

VII Obuzeti opštim zamahom u novim uslovima života, radnici su za kratko vreme izgradili preduzeće, ogromne zgrade, mašinske hale i laboratorije. Ali neživim stvarima trebalo je udahnuti život. Tražila se stručna i naučna radna snaga… Mašinski kolosi su se razmahnuli, hale zatutnjale od huke motora, a zapah čelika i maziva ispunio je atmosferu preduzeća. Materija se gnječila, mesila, odlivala i stapala u nove oblike. Brižne oči i vredne ruke pratile su ovo teško porađanje… Laboratorija je mozak ustanove. Misli su se rojile kao svetlucave varnice usijanog liva i preplitale oko složenih strojeva. Ili su se usredsređivale na onu gnjecavu materiju, da bi se što dublјe prodrlo u njenu suštinu i izvukla još veća korist za čoveka i njegov dalјi životni put. Iako sada u novim uslovima, bilo je ipak lјudi koji su se držali mnogih starih predrasuda. Umesto da obrate najveću pažnju na proizvodni proces, oni su se bavili više pitanjima svakodnevnog života, ispunjenog prekorima, došaptavanjima, zavišću, pa i podmetanjem. I u tom uzavrelom misaonom procesu lјudske savesti su se sagibale i pregibale pred zelenim očima i stisnutim usnama Zagorke personalke. A proizvodni proces, a naučni rad… O tome se starao šef. Pred njim su se postavlјali mnogobrojni problemi. Trebalo je postarati se da se otkloni nisko učešće radne snage u strukturi cena, kako se ne bi događalo da fizički rad bude jevtiniji od mašinskog. Trebalo je u proces rada uvesti nove savremenije metode tehnoloških ispitivanja, i sprovesti bolјu organizaciju rada… O tome je baš razmišlјao šef, kad je začuo kucanj u vrata. − Ulazi! Sa tašnom u ruci, zabačene glave i sitno ucaklјenih očiju koje kao da su bockale, a usana razvučenih u prividan osmeh, ušla je Zagorka

personalka. − Ne smetam? − pitala je pritvorno lјubaznim glasom i stavila tašnu na sto. Oduvek se šef osećao nelagodno kada bi se sreo sa referentom personalne službe… Nјegove misli bile su stalno zauzete oko unapređenja ustanove, razgovorima sa stručnjacima, ili davanjem saveta saradnicima. I uvek uz osmeh i srdačan razgovor, da bi podstakao i obodrio lјude. Iako je mnogo puta zapažao sitne surevnjivosti među svojim saradnicima, pretvarao se kao da sve to i ne uviđa, da bi svojim držanjem ublažavao nesuglasice, pa često puta i protivnike dovodio u vezu, i kroz šalu i smeh izobličavao nesporazume. I dok se on starao na usklađivanju opštih i posebnih interesa, da bi ličnost, i njeni moralni i kulturni kvaliteti postali odlučujući činilac društvenoga razvitka, dotle je Zagorka personalka stalno čeprkala po lјudskim dušama i često narušavala jedva ustalјene odnose među trudbenicima u preduzeću. − Izvolite sesti, − ponudio je šef. − Dakle? Lice Zagorkino se trenutno namrštilo kao da izvlači neku tešku misao. Pogledala je šefa oštrim pogledom, a zatim, gledajući negde pored njegova uva, progovorila: − Došla sam zbog važne stvari, vrlo važne… Zaćutala je kao da pribira snagu i nastavila uporno, kao prkosno: − U našem preduzeću dešavaju se vrlo neugodne stvari, što je prosto nedopustivo. Šef je podigao lagano glavu, pogledao prodorno Zagorku i zapitao: − Neugodne stvari?!… To sad čujem prvi put… Recite! Ohrabrena trenutnim iznenađenjem šefovim, Zagorka je nastavila: − Znate, da niste u pitanju vi, ja bih možda preko toga prešla… Ali znate, govori se u celom preduzeću, pa se to nekako dovodi u vezu sa vašim imenom, i zato sam rešila da vam to otvoreno kažem i… izložim. A vi znate koliko ja vas cenim… − Molim, molim, recite, našta se ta vaša priča odnosi? − zapitao je nestrplјivo šef. − U pitanju je, znate, Danka… − Šta se desilo sa njom… i kakve to veze ima sa mnom?

Pred odlučnim pitanjem, kada je trebalo reći nešto o čemu nije imala sigurnih podataka, pa čak ni proverenu sumnju, Zagorka je zatreptala očima i promucala: − Znate… u pitanju je naše preduzeće, a priča se svašta. − Tada se prisetila da je ona na položaju personalke, i da je po dužnosti pozvana da bdi nad svima onim o kojima se ponešto priča, da motri na ispravnost gledišta i proverava stav pojedinih lјudi, ma i nemala sigurnih podataka. U tom pogledu bolјe je i zastraniti, nego učiniti neki propust. A sada joj se ukazala prilika da učini zamerku i samom šefu. − U pitanju je njeno ponašanje van našega preduzeća, zašta imamo i dokaze. A sem toga i njen stav u preduzeću je nadmen i uobražen. To svi uviđaju, i Jezdimir, i Danilo, i Stamenka, i drugarica Milka. Kažem vam… svi od reda. Izvinite, to se dovodi u vezu sa vašom ličnošću, kao da joj vi… tako izgleda, povlađujete. − Ja, − uzviknuo je iznenađeno šef. − Pre svega, svaki čovek ima prava da ceni sebe i svoj rad. A u privatan život lјudi ja ne samo da neću, već i nemam prava da se mešam… − Ali molim vas… − Ne, ne, pričekajte… Meni je prvo stalo do unapređenja preduzeća, a razume se i do njegovog ugleda. Vi govorite protivu Danke. A međutim ona je vrlo ispravna i marlјiva na svom radnom mestu. Ja joj povlađujem − kažete!… Kako?… Ništa više nego ostalim. Ja sam volјan da svakome pomognem. A šta se događa?… Jezdimir je dobio zadatak, ali on nije tako reći s mesta makao, iako sam ga upućivao u rad i više puta opominjao da požuri i najzad završi posao. Što se tiče Danila, njemu, prema njegovim kvalifikacijama, i nije mesto u ovoj ustanovi, a ovde se održao blagodareći jedino svojoj supruzi, koja je, i ako se ne varam, vaša odlična prijatelјica. A što se Milka lјuti, pojmlјivo je, jer je ona htela da zauzme Dankino mesto… i kad nije uspela, sada bi htela da osigura položaj svome mužu. Molim!… Šta kažete na to? Iako je uviđala da su razlozi šefovi opravdani, a da ne bi popustila u svojim nastojanjima, Zagorka je počela uporno i brzo da ponavlјa ono što je već rekla. Najzad je pribegla poslednjem razlogu, koji je često iskorišćavala, a protivu čega se nije moglo, niti smelo boriti.

− Ona vrlo često izostaje sa konferencija u našem preduzeću, i zato ja smatram, a i mnogi takođe, da ona ne može dobiti viši položaj. Šef je lagano podigao glavu, pogledao oštro Zagorku i rekao odlučno: − Hvala!… Naš razgovor je završen i možete ići! − oprostio se, a potom umorno i razočarano klonuo na stolicu. Posle ovog razgovora u njegovoj svesti kao da se raskinula neka koprena… Zauzet svojim svakodnevnim poslovima, on je prelazio preko mnogih lјudskih slabosti i starao se da se uživi u lik novoga čoveka, koji se postepeno izgrađivao u njegovoj mašti. Međutim, sada je ugledao one iste lјude iz nedavne prošlosti sa svima njihovim starim navikama i mnogim štetnim predrasudama koji su protkali novi život i još uvek guše opšti uspeh i zagorčavaju život trudbenika… Kroz njegovu svest su promicali likovi Stamenke, Jezdimira, Danila, Zagorke i Milke, koji su mu se sada prikazali kao bezlični i bezvredni, a uz to pakosni i nakostrešeni, pa i štetni. Svi ti duševni zahvati ispolјavali su se u njegovom smrknutom izgledu i u naponu što je izbijao iz dubine njegove duše, i sve se više uobličavao u određenu misao. − Da, na žalost, tako je, − šaputale su njegove usne. − Zakoračili smo u novi život, ali su se još i dalјe kod mnogih zadržale štetne navike iz nedavne prošlosti. To treba uništiti. Ustao je od stola i prišao prozoru. Dvorište preduzeća bilo je ispunjeno radnim lјudima… Taj opšti pokret kao da je poduzimao i njega, jedan kraj usana razvukao mu se u osmeh, i kroz sumaglicu što je ispunjavala radionice, on je među onim lјudima tamo, preplanula lica i žulјevitih ruku, nazirao lik novog čoveka… [1955.]

Jama

I Od Dubrovnika pa krivudavim putem do Trebinja, a odatle podnožjem Bjelašnice preko stenovitih rebara ispredvajanih osulinama trošnog kamenja i oštrim serpentinama puta što se sve više uzdiže, pogled se razastire postepeno u nedogled… U dalјini, obavijeni plavkastom izmaglicom dana, vide se kupasti vrhovi ili testerasti grebeni planina. A oni bliže zastrveni su oštrim kamenjem što ga voda izlokala, razdruzgala, a između pukotina stena kao da jedva životari kržlјavo stabaoce poneke bilјke. Od iskoni traje nemilosrdna borba u prirodi između golog stenja s jedne i atmosfere i vode s druge strane, a u korist živog sveta, koji iskorišćava svaku, ma i najmanju povolјnu okolnost da se nastani i pusti svoje korene. Ovde-onde vidi se uska udolјica u koji je voda snela trošne ostatke stena, što ih je čovek iskoristio za svoj opstanak. I tako je postalo poneko parče zemlјišta uklјešteno među surim stenama i kamenjem, siromašno i jadno, zasejano krompirom ili ječmom, čije sklerotične stablјike jedva životare pod vrelim sunčevim zracima koji treperavo zrače sa onih krševa i cela priroda kao da dahće. Sa vrha Bjelašnice put se postepeno spušta. Bokovi planina su razmaknuti i već se nazire dolina obrasla mestimično šumom i zasejanim njivama. Posle jednog šireg zavijutka put se isteže u pravcu mestanca u kojem se, kroz granje kestena i platana, naziru kućice

varošice. To je malo mesto u uskoj dolini, zabito između krševitih hercegovačkih planina. Pre drugog svetskog rata, u njemu su se nalazili sud, sresko načelstvo, duvanska stanica, nekoliko radnji i osnovna škola. A i jedna velika cisterna, jer u ovom predelu preko leta vladaju dugotrajne suše, a izvora i rečica nema, a u koliko i postoje, oni presuše. Ovako zabačena mesta nazivana su nekada kasabom, što je bilo nerazdvojno povezano sa jednolikim i sporim načinom života stanovnika. Jedina im je razonoda kada naiđu neka putnička kola na pravcu Dubrovnik−Mostar. Tada se sjate oko putnika i sa izvesnog udalјenja ih posmatraju, pa ponekad stupe i u razgovor, odgovarajući obično na beznačajna pitanja. A kada putnici odu, vraćaju se mlitavo u kafanu, razvlače domine, ili ćućore po uglovima prenoseći poruke pojedinih političkih vođa, i ponekad prepričavaju vesti iz zakasnelih novina. Jednom u nedelјi varošica malo oživi. Tada siđu selјaci iz okolnih sela, doteraju pred sobom stoku na pazar i konjiće natovarene naramcima tankih stablјika ili šibova, sa malo vune ili ponešto živine. Čuče selјaci pored svoje robe, cimajući poslednje dimove iz opušaka prileplјenih za donju usnicu i žmirkavo posmatraju prolaznike, koji sa rukama pozadi, odbacujući razmetlјivo noge, razgledaju iskosa namirnice razastrte po zemlјi. A kada selјaci isprodaju svoje zlehuve stvari, razilaze se po dućanima, gde kupuju gas, so, potkovice za konje, a neki i bela hleba za bolesne članove porodice. Ponekad svraćaju i u kafanu na po koju čašicu rakije. A potom uzbrdo svojim kućama… Kasaba zaprlјana rasturenom slamom i stočnom balegom začas opusti. Od nje prema severu proteže se put preko kamenite podloge uz Oblo i posle kratkih zaokreta izlazi se na zaravan, gde se nalaze nekoliko razmeštenih kuća zaseoka Rankovci. Ceo ovaj predeo sastavlјen je iz stena u kojima preovlađuje krečni karbonat, koji je lako rastvorlјiv u vodi, koja sadrži uglјene kiseline. Voda otiče sa stena stvarajući udublјenja, a između njih ostaju rebrasta ispupčenja. Ili ponire kroz pukotine, rastvara ih i dubi stene, postepeno, i tako postaju plitke vrtače, a na mnogo mesta i duboke jame. Jedna iznad druge, ove jame su često povezane uskim grlima i u dubini se obrazuju bezdani ili surduci. Iz ponekih od njih izbija hladan vazduh, pa

ih zato narod i naziva oduh ili izduh. Kuće sela Rankovca su od grubog sivog kamena, pokrivene pločama odvalјenim sa stena, a ograđene naslaganim oblucima, kao da su sastavni deo okolnog kamenja proraslog kržavom šikarom graba, jasena i zanoveta. Sve je tu nekako razložno i oburvano, siromašno i turobno, zajedno sa lјudima koji provode mukotrpan život oko nekoliko vrtača i udolјica zasutih kamenom prašinom. Na ovakvoj podlozi, koju po nevolјi nazivaju zemlјom, raste ječam, krompir, kupus i repa, koju jedu lјudi i stoka. A po šikari se razmilela stoka, najviše koze i poneko goveče. Leti treperi toplotna jara, a zimi pucaju stene od mraza. Ušlo je već kao uzrečica da su ovde: „Leti Čepikuće, te Čepikuće (po jednom mestu koje je najtoplije u Dalmaciji), a zimi Durmitor, te Durmitor.“ Od sela Rankovca izvila se planina Radimlјa, preko koje je nekada krivudala staza. Ali između dva rata ona je proširena i put izbija na zaravan Igrište, gde je još iz ranijih vremena podignuta cisterna za vodu. Vraćajući se iz varošice, selјaci na ovome mestu obično se odmaraju i napajaju stoku. A svuda naokolo izrasla je jasenova i hrastova šuma iz pukotina stena. Tupo odzvanjaju kopite konja o kamenitu podlogu puta što se proteže od Igrišta preko Tatine, jednog zaoblјenog ogranka planine Radimlјe, dok ne izbije na brežulјak koga nazivaju Jasen. Valјda zato što je sva okolina obrasla jasenovom šumom. I na ovoj zaravni putnici zastaju koliko da predahnu, dok konji nestrplјivo trupkaju nogama i mašu repovima braneći se od muva u toku sparnih dana. S ovoga rbata razastire se visoravan ispredvajan brežulјcima na kojima se nalaze zaseoci sela Vlahovići. Vide se kuće pokrivene kamenim pločama, a poneka samo crvenim crepom, kao nagoveštaj nečeg novog, pa i neobičnog u ovom kršnom kraju, opkolјenom sivim stenama. Svi ti zaseoci nose naročita imena, kao: Vala, Škrlјani, Ljubomišlјe, Zadrvenica, Stanjevići i Vlahovići. U središtu ovih zaselaka su Vlahovići, gde se nalazi škola, crkva, mejtef − muslimanska škola, pa je celo ovo raštrkano naselјe nazvano opštim imenom − selo Vlahovići. Ni kap vode ne otiče sa ovih terena. Sve ponire u jame, pećine i pukotine, koje su povezane jedna za drugom i otiču u dolinu Bregave ili

Dabarsko Polјe između sela Vlahovići i Nevesinja. Tamo se stvaraju močvare i ritovi, nazvani kosanice, obrasli oštrom travom, koju meštani kose da bi koliko-toliko ishranili svoju stoku u toku zimskih dana kada šume ogole, a snegovi zaveju prisutne puteve.

II Vekovima traje mučna borba lјudi sa prirodom da bi se održali na zasnovanim ognjištima, pa se tako vremenom izradio i fizički lik gorštaka, suvonjavog, oštrog izraza i prodornog pogleda. Sva nastojanja njegova svode se na pribavlјanje najnužnijih životnih potreba. Uzbiraju plodove šlјiva i oraha izraslih u pukotinama stena, ili krešu stabla pa granje odnose u obližnja mesta i za prodatu robu kupuju najpotrebnije namirnice. Mnogo puta, vraćajući se sa ono malo kuplјenih stvari, selјake bi sačekivale žene iz usputnih zaselaka, moleći ih da im dadu po koju šolјu soli. A kada nastaju sušne godine, lјudi bi silazili u naselјena mesta i tamo mukotrpnim životom ishranjivali svoje porodice. Ili bi se otiskivali u dalek svet, odakle su čeznuli za svojim i povremeno im slali novac ili potrebne stvari. Zauzeti ličnim jadom u borbi za opstanak, lјudi nisu imali prilike da se interesuju zbivanjima u širokom svetu, dok ne bi naišla neka najezda. A bilo ih je više. Još u davnim vremenima kada su Turci ognjem i mačem došli u ove krajeve i poseli sva veća i plodnija mesta, starosedeoci su bežali u ove kršne krajeve i nastanjivali se oko vrtača ili udolјica koje su teškom mukom obrađivali. I tamo gde su se zadržali, ostajali su kroz vekove do današnjeg dana, čuvajući svoje običaje, veru i jezik. Ma bi imali neku kontrolu i znali šta misle i smeraju ovi gorštaci sa hercegovačkih krševa, Turci su među njima naselјavali pomuslimanjene hrišćane. Ali i ovi, iako su promenili veru, sačuvali su govorni jezik i,

živeći pod istim teškim uslovima, sprijatelјili su se sa starosedeocima i tako podnosili jedni druge. Potom su došli Austrijanci. Oni su podizali crkve i po narodu su se razmilele crne rize. Iz severnih krajeva pridolazio je izmešan svet obuzet verskim fanatizmom i naselјavao župnije krajeve i sva veća mesta. Rimokatolička crkva koja je u suštini misionarska, uz to ratoborna i osvajačka, na ovom terenu našla je pogodno tle, povezujući svoja verska učenja za hrvatsku nacionalnost, i time podsticala ne samo versku netrpelјivost već i nacionalnu neslogu. Na toj čisto verskoj osnovi označavane su i nacionalnosti. Pravoslavni su bili Srbi, muslimani Turci, a katolici Hrvati. Još odmah tada počele su da se zaoštravaju nesuglasice, što je donekle uticalo i na odnose među lјudima, a naročito u većim naselјenim mestima. Upravlјači između dva rata stvorili su novu državu, ali su malu pažnju obraćali narodima koji su je sačinjavali, već je sve ostavlјeno iskonskim navikama i zastarelim predrasudama koje su tinjale u dušama lјudi. Iako su po ondašnjim zakonima nacionalnosti i vere bili ravnopravni, ipak u granicama određenih oblasti netrpelјivost verska i nacionalna, podstaknuta političkim partijama i katoličkom crkvom, uzimala je povremeno veliki zamah. Naročito za vreme izbora za skupštinu. Pa ipak, po biološkom zakonu da sva živa bića koja su izložena istovetnim uslovima spolјne sredine imaju među sobom dosta zajedničkih odlika, tako je bilo i sa selјacima koji su nastanjivali ove kršne i neplodne krajeve. Iako razdvojeni po nacionalnosti i veri, pritisnuti opštom nevolјom, posle bučnih izbora oni su se vraćali svome domaćem ognjištu. Izloženi decenijama raznim neugodnostima, kod lјudi ovoga kraja stvorila se životna mudrost izražena u uzrečici: „Najbolјe je držati se svoga doma“. U svima zaseocima sela Vlahovići živeli su Srbi. Samo u središnjem zaseoku po kome je i celo selo dobilo ime, zatim u Zadrvenici i Vali bili su nastanjeni u dvadesetak kuća muslimani. U okolnim selima: Ravno, Dublјani, Velјa Meća, Kotezi, Trnčine živeli su Hrvati. Prizvuci političkih i verskih suprotnosti tupo su odzvanjali u ovim

selima okruženim kršom i kamenom. Ljudi su nazivali boga jedan drugom, posećivali se uzajamno, trgovali, prodavali ko konja ili vola, i zajednički patili u toku sušnih godina. Ali ako bi se ko od Srba udalјio od svog kraja i nekim poslom naišao na veće mesto nastanjeno Hrvatima, prilazio bi mu neki od zagriženih ustaša ili pristalica Selјačke sloge, skidao mu sa glave kapu − „zavratku“, oivičenu crnom čojom i crvenim poklopcem na kome je izvezen srpski ili jugoslovenski grb, i bacao je u prašinu. Okolna rulјa vikala bi tada podruglјivo, i primoravala pridošlicu da viče: „Živeo Mačak!“ Iako su ustaše zalazile u hrvatska sela i podsticale mase u borbu protivu Srba, selјaci su se uzdržavali otvorenog neprijatelјstva i izbegavali svaki sukob. Jer sunce je podjednako dahtalo nad njihovim glavama, dok su stene prskale od lјutih mrazeva.

III Od izvesnog vremena pred poslednji rat počeli su se pronositi čudni glasovi o nekom dogovoru sa Nemačkom. Iz vojnih komandi pristizali su selјacima pozivi za vojsku, dok su se ustaše razilazile po selima odvraćajući lјude da ne odgovaraju svojim obavezama. Pričalo se da su u nekim selima katolički sveštenici u propovedima sa amvona govorili da se ne ide u vojsku, propraćajući svoje reči sa: „Hvalјen Isus i Marija!“ Mase su se ustalasavale i raspinjale između dužnosti prema državi i prokletstva crkve koje je lebdelo nad glavama lјudi. I mnogi su tako pokolebani zamicali u šume, gde su očekivali dalјi razvoj događaja. A u nekim opštinama sa katoličkim živlјem cepali vojne pozive za aktiviranje da obveznici ne bi odlazili u vojsku. Po nekoj istorijskoj nužnosti događaji su se iz dana u dan sve više uskovitlavali. Dok se jednoga dana nije pronela vest i preko hercegovačkih krševa da je Nemačka objavila rat Jugoslaviji.

U jednoj ovako zamaglјenoj situaciji, s verskom i nacionalnom neslogom, a pod pritiskom oružane sile Nemačke, koja je rušenjem iz aviona i tenkova uspostavlјala novi poredak u svetu, rodolјubive mase, iako volјne da se bore, pokleknule su. Čitavi pukovi, obuzeti katoličkom i ustaškom propagandom, predavali su se i otvarali breše kroz koje je neometano ulazila u zemlјu neprijatelјska oružana sila. U nekim katoličkim krajevima narod je sa cvećem u rukama dočekivao svoje „oslobodioce“, a za ovom oružanom silom nastupala je kleroustaška rulјa obuzeta verskim fanatizmom i nacionalnim šovinizmom, i uzimala vlast u svoje ruke. Jugoslavija je bila pregažena. Uz sadejstvo domaćih izdajnika, stvorene su nacionalne jedinice, pa i Nezavisna Država Hrvatska. U ovoj nezavisnoj državi među nekatoličkim svetom zavladala je kolektivna psihoza nespokojstva i straha od mogućih terora. Jer nad ovom zemlјom lebdela je kao avet Nemačka, čija je osnovna misao da se silom može sve postići, a uz nju i rimokatolička crkva koja je kroz vekove rešavala verske sporove mučenjima i surovom inkvizicijom. Vojnici su se, bez starešina, razilazili svojim kućama. Na putu su razgovarali o minulim događajima ne shvatajući još njihov zamah i strašne posledice. Vlado Šarenac, selјak iz sela Vlahovića, sreo je u Konavlјu svog dobrog poznanika Hrvata iz susednog sela, i zapodeo razgovor o svemu što ih je snašlo. − Ih, vi jadni Srbi, kad bi znali šta vas čeka, svi biste poskakali u more. − A zašto jadan? − Ama, znaš ja to tek onako rekoh, ali nemoj ti shvatiti baš ozbilјno… Ali i pored ove utehe, selјake iz Vlahovića obuzimalo je pritajeno nespokojstvo i neki unutarnji nemir, pa su požurili svojim kućama u onim kamenitim brdima. I usput su razgovarali i razmišlјali… Najzad, zašto bi ih ko gonio. Razni zavojevači su vitlali ovom zemlјom, pa se u narodu već stvorila uzrečica: „Ko mi aga, ja mu sluga“. Nikome oni nisu pričinili nikakvo zlo i sva njihova nastojanja svodila su se na održavanje golog života.

Natovareni ratnom spremom, a poneki i sa puškom u ruci, zamicali su oni u planine i došli svojim kućama. Poizdolazili su vojnici sa raznih strana i po zaseocima su se pronosile vesti. Neki su svojim očima videli kako su ustaše presretale vojnike Srbe, pa ih tukle i plјačkale, dok su muslimane puštali, pa ih čak i svojatali. A u susednoj varošici došli neki lјudi sa strane, sakupili varoški ološ, i podstrekivani od katoličkih sveštenika, oplјačkali kuće i radnje Srba. Ti isti popovi obraćali su se Srbima rečima „Ili se pokloni, ili se ukloni“ − napominjući im da promene zavetnu veru, ili da se udalјe sa pradedovskog ognjišta. Sve Srbe vojnike iz drugih pokrajina ustaše su razoružavale i zatvarale kao obične razbojnike, ostavlјajući ih bez hrane i vode. U kući Gaše Pavića, selјaka iz zaseoka Ljubomišlјe, sakupile su se komšije da se raspitaju i razgovore šta se sve ovo događa. Slušali su neobične priče otvorenih usta i ukočena pogleda. Oni su bili pripravni da se priklone novom stanju, jer se u nekoj državi moralo živeti. Ali im je neshvatlјiv bio odnos njihovih komšija katolika s kojima su podnosili zajedničke patnje na ovom kršu i kamenu, što im sad postavlјaju tako teške uslove, iako ničim nisu ispolјili svoju netrpelјivost prema novoj državi. Hteli bi ipak nekako da stupe u vezu sa Hrvatima iz susednih sela i da im objasne kako oni nisu buntovnici, i kako će ispunjavati sve obaveze koje nova država od njih zahteva. Ali niko se od njih nije usuđivao da zađe u ta sela, jer su lјudi tamo postali nekako goropadni i osioni, i jednoga Srbina zamalo nisu premlatili. I tamo je već bilo ustaša i sveštenika koji su raspalјivali mase govoreći da su Srbi plјačkaši i razbojnici, koje treba uništiti i negde oterati. − Posle onoga sloma svojim ušima sam slušao − pričao je jedan − kad je katolički pop mašući krstom govorio sakuplјenom narodu: „U ovoj zemlјi mogu živjeti samo Hrvati katolici i Hrvati muslimani. Za pravoslavne Srbe nema mjesta među nama.“ Selјaci su coktali jezikom. − Ljudi božji, šta se ovo dogodi i našta se izvrnu najednom! − čuo se glas pun očaja, dok su ostali zamišlјeno mahali glavama, trudeći se da

iznađu uzroke promena kod svojih komšija sa kojima vekuju na ovom pustom kamenu. Među selјacima nalazio se i Gašin sin Branko, jedini iz sela Vlahovića koji je otišao na dalјe školovanje. On, kao da pogađa misli ovih sirotih lјudi, progovorio je: − Možda se svi ovi događaji i ne bi ispolјili u tako žalosnom i oštrom obliku, da iza tih ustaša ne stoji fašistička sila Hitlerova, i onaj nesrećni Vatikan, koji je pomoću vere i svojih popova potčinio naciju svom uticaju. Došla je i sestra Gaše Pavića, koju je ovaj uputio u zaseok Zadrvenicu jednom svom prijatelјu muslimanu, da se raspita kakva je tamo situacija i šta će iz svega ovog proizići. − Bila sam kod Šaćira… i on je nekako smušen. Veli Šaćir, da će oni đavolјi ustaši doći nasigurno i u naše selo, ali veli, neće nam nikakvu štetu praviti. Samo tek onako da se pokažu kako su oni vlast. − Niko im neće ništa smetati, − čuo se glas. − Aja, reče mi još i ovo… znaš, dobro bi bilo da se Gašin Branko negde za to vreme skloni. Dani su mutni, a on je znaš „školac“, pa ga mogu nekud sa sobom povesti. U razgovor se umešao i Ilija Pilјević, preplanula lica, opuštenih brkova i prodorna pogleda. − Juče sretoh onog muslimana Murata Zećića, pa ga zapitah šta on misli kako će se sve ovo svršiti. A on će meni: „Ha… šta ćeš… Bili su ovde nekad Turci i sultani, pa odoše. Onda dođe car Franjo, pa i on ode. Pa dođe vaš Aleksandar, te i on ode. Sad je, veli Pavelić… Šta da ti kažem… bez nekog belaja neće proći. Ali na kraju će opet sve biti dobro i lijepo kao uvijek“. I sami uvereni da će i nadalјe biti sve „dobro i lijepo“, selјaci su se malo primirili i razišli svojim kućama. Gašini sinovi, „školac“ Branko, jedini đak iz celog sela Vlahovića, sa bratom Slavkom i rođakom Dušanom, izlazili su svakog dana iznad kuće u obližnju šumu i otuda osmatrali prilaze zarad svake sigurnosti, ako se u selu pojave ustaše.

IV Da se ne bi zamerali vlastima, odlučili su selјaci da Jovo Šarenac sa još četvoricom pokupi sve vojničke stvari i preda nekoj komandi u obližnjoj varošici. Sa jednim konjićem natovarenim vojničkom opremom krenuli su. Svi su osetili izvesno olakšanje što će se rasteretiti i tako od sebe otkloniti svaku sumnju da prikrivaju državne stvari, koje su im inače bile nepotrebne. Nedaleko od sela sreli su jednog selјaka koji im je išao u susret. Zastali su. − Kuda si pošao? − pitao ga Jovo. − Ama, lјudi, nestao mi konj, pa sam pošao ovako sam u okolna sela, ne bi li ga pronašao. A gde ćete vi? − Rekli su nam da vratimo vojničku opremu i znaš, da ne bi bilo nekog belaja oko toga, pošli smo u kasabu. − Ja vam ne bih rekao da idete tamo. Čuo sam da su ustaše oplјačkale srpske kuće, pa i vas može svašta zadesiti. U ovim mučnim vremenima najbolјe je biti kod svoga doma. Ja vam to rekoh, a vi kako hoćete, Hajd’, u zdravlјe! − onda je zastao i doviknuo: − Kad uđete u varoš, skinite te vaše zavratke… Poslušajte me. Selјaci su zastali neodlučni. Ali, uvereni da nisu učinili nikakvo rđavo delo, a bojeći se da im ne nađu kod kuća vojničku spremu, odlučili su ipak da krenu za kasabu, da bi se oslobodili sumnjičenja i neprijatnosti. Pred varoši sreli su bivšeg žandarma Ajnošu. Nјegova ćerka bila je udata za komandira žandarmerijske stanice u selu Vlahovići, gde je i sam češće dolazio, pa su ga poznavali. Zastali su. Pričao im je Ajnoša da je pošao u selo da otuda iseli ćerku i zeta. − Čudna su vremena, − rekao im − a i lјudi su postali nekako

neobični, nisu više oni stari, pa je bolјe da su kod mene. A kuda ćete vi? Selјaci su mu objasnili. Ajnoš je sumnjivo zavrteo glavom i dodao: − Ja vam savetujem da ne idete dalјe. − A šta da radimo ako dođu u selo i nađu ove stvari? − I to jes! − odgovorio je neodređeno i krenuo u selo. Sve ove napomene, i svi ovi saveti izazivali su nespokojstvo kod selјaka. Prevagnulo je ipak osećanje dužnosti, a i obaveze prema novoj vlasti, te su krenuli dalјe. Zakoračili su u kasabu bojažlјivo i obazrivo. Varošica je imala neuobičajen izgled. Bilo je mnogo lјudi sa oružjem kao da je objavlјena mobilizacija. Među njima dosta pijanih koji su podvriskivali, a neki su išli zagrlјeni i bahatno se drali. Sa raznih strana dopirali su poklici: „Živeo Pavelić!“… „Živela država Hrvatska!“… „Dole Jugoslavija!“ Pred sreskom zgradom stojala je gomila naoružanih ustaša i među njima dva katolička sveštenika, koji su nešto objašnjavali. Okuplјena masa se ustalasavala kao da reži i čuli su se povici: „Srbe o vrbe!“ − a ustaše, kao da se zaklinju, dizali su ruke na fašistički način izvikujući: „Spremni za dom!“ U pokretima i na licima lјudi bilo je nečeg razuzdanog i izazivačkog. A u povicima: „Spremni za dom!“ i „Živeo Pavelić!“ − ispolјavala se njihova rešenost na svako zlodelo. Sva ta nadražena gomila odavala je utisak lјudi u kojih su sve one svesne kočnice razmišlјanja, nametnute inače društvenom sredinom i službenim kodeksima, popustile najednom, a mesto njih javili se primitivni nagoni podstaknuti još i klerofašističkom propagandom. Ljudi kao da su se nalazili u afektu jarosti, koju je unapred pripremlјena i smišlјena propaganda počela da iskorišćava protivu pripadnika pravoslavne vere − protivu Srba. Ne znajući kome da se obrate, selјaci iz sela Vlahovića zastali su neodlučno. Jovo se obratio prvom prolazniku, pitajući kome da predadu stvari. − Eno, onde su Vido Žutac i Miškulin, i pitajte njih. Sa pištolјem u pojasu, Vido Žutac je razmetlјivo mahao rukama i

pričao o nečem lјudima, koji su ga slušali stisnutih usana. Kada su im se selјaci približili, setili su se reči onoga na putu koji im je govorio da skinu zavratke, pa su smakli kape i, držeći ih u rukama, prišli. − Dobar dan! − rekao je snishodlјivo Jovo. − Doneli smo vojničke stvari kako je naređeno. Vido se naglo okrenuo. Izraz njegovog lica se najednom izmenio, pogledao je smrknuto selјake i zapitao: − Jeste li vi Srbi? − Jesmo, − odgovorio je Jovo sa zebnjom. − Ha! − uzviknuo je lјutito Vido. − Sve ćemo vas pomlatiti! − i stavio ruku na futrolu pištolјa. − Zašto… mi smo doneli vojničku spremu, − mucao je Jovo. − Doneli, doneli! − vikao je zapenušeno Vido. − A hteli ste ih zadržati pa posle u šumu… − Ni na pamet! − zaustio je Jovo. − Zaplatićete vi meni. Ali sad nemam vremena. Dođite docnije, pa ćete onda videti vašega boga. Marš! − i okrenuo im leća. Zbunjeni selјaci udalјavali su se nazatke, kao da uzmiču pred nekom neposrednom opasnošću. Kad su malo poodmakli, išli su zamišlјeni, udarajući konjića šakom po sapima, i ne znajući ni sami kuda će sada. − Ču li šta reče?! − Ja ne znam šta mu bi… − Ljudi, ovo ne sluti na dobro! − šaputali su selјaci. Onda su zaćutali, ali se i dalјe čudili iznenadnoj i gruboj promeni na svima lјudima koje su sretali. Najzad, zastali su pred susednom kafanom, gde je stojala jedna žena i plakala. Videći selјake sa zavratkama u rukama, obratila im se: − O, lјudi, šta se ovo radi. Od nas Srba neće ništa biti. Sve su nam oplјačkali. Iako su iskreno saučestvovali u njenom jadu, naslućivali su mnoge

neugodnosti i zakoračili žurno u kafanu. Za njima su ušle tri ustaše sa pištolјima o pojasu, i jedan im je doviknuo: − Ej vi!… Jeste li vi pravoslavni ili katolici? Uvučene glave u ramena, kao da će ga onaj rukom poklopiti, odgovorio je Jovo: − Mi smo pravoslavni. Ustaše su se okrenule jedan drugome i počeli tiho da se sašaptavaju. − Da ih uhapsimo. − Nemoj… to im ne gine. Ali bojim se zaplašićemo ostale. − Onda se obratio selјacima: − A šta tražite ovde? − Doneli smo vojničku spremu… − Par zar ovde u kafani! Vucite se napolјe! Izišli su zbunjeni i utučeni. Vratili su se opet pred srez terajući svoga konjića. Usput je savetovao selјak Pavić: „Predaj ove stvari što pre, pa da bježimo odavde.“ Stigli su pred srez i, ne pitajući nikog, istovarili su spremu i stavili na gomilu. Naišao je tada jedan ustaša i poznao Pavića. − Je li, Paviću, zašto nisi doneo pištolј?! − Nisam ga ni imao… − Aha, a je l’ tako! − uzviknuo je preteći. − Dobro, dobro, kad se sretnemo idući put, daćeš ga makar ga iz crne zemlјe izvadio. Oslobođeni tereta, selјaci su hteli da vide još uglednog Srbina iz varošice Peru Hamovića, kafedžiju, i da ga zapitaju šta da rade, jer na svima stranama slušaju samo psovke i pretnje… Da ne bi pali ustašama u oči, išli su jedan za drugim. Ušao je prvi Jovo Šarenac. Kafana je bazdila na vino i rakiju, a po podu bile su razbijene čaše, flaše, i rasuto piće. − Pomaže bog! − upao je Jovo. − Dobar dan! − odgovorio je iza kelneraja Hamović, razbarušene kose i podnadulog lica. Poznao je Jovu i pitao začuđeno: − Otkuda sada ti ovde?!

− Predali smo, znaš vojnu spremu, pa bi kupili malo soli. − Nemam ni zrna! − rekao je trgovac. Onda je počeo da plače. − Slušaj, brate, vidiš li šta se radi sa nama Srbima. Sve nam rasuše, sve odneše. Ovakav zulum ni Turci nisu činili. − Spolјa su dopirali pijani povici ustaša. − Čuješ li?… Brže se kupi i bježi odavde. − Je li tako? − pitao je pripravno Jovo. − Bježi sad odmah! Jovo je izišao i sreo svoje drugove, govoreći: − Ovde je neka velika nevolјa. Pero mi kaže da bježimo što pre. Izišli su iz varošice izbegavajući da se susretnu sa pijanim ustašama. Svaki na svoj način je shvatao da se u ovoj novoj državi prema Srbima sprovodi naročito okrutan postupak. Iako su Hrvati dobili sada svoju državu, koju su još izranije priželјkivali, hvalili sebe za propast stare, svakim svojim činom su ispolјavali da su im Srbi teški, pa čak i suvišni, ma to bilo i na onom pustom kamenu. Idući pogruženi, sa takvim mislima, sustigli su izvan varošice dva žandarma iz svoga sela. Pitali su ih žandarmi kuda su išli. Ispričali su im sve potanko, ne pominjući razgovore sa ženom i Perom Hamovićem. Jovo je zaokolišno zapitao žandarma, svoga poznanika: − Je li, Alija… šta se ovo bolan radi? − Ama ne znam vala ni sam… Zvali su nas u X. i vazdan o koječem govorili. I sad treba da se zamerimo ja l’ narodu, ja l’ vlastima. On nije rekao zbog čega. Ali selјaci su naslućivali nešto teško i požurili da se što pre nađu u svojim kućama.

V Iako su se po zaseocima pronosili svakojaki glasovi o nemilim

događajima i progonu Srba u raznim krajevima Hercegovine, selјaci Vlahovića i okolnih srpskih sela neodlučno su vrteli glavom, kao da su sve te vesti preterane i kao da će jednoga dana nastupiti smirenje. A valјda je to i u prirodi lјudi da zle vesti otklanjaju, da bi se uživeli u svakidašnjicu koja je i onako bila mučna i teška. Leto je bilo sparno, a po krševima su gamizale zmije otrovnice. Trebalo je okopati ono vrtača zasejanih krompirom i duvanom i pokositi ono malo kosanica sa kržlјavim čupercima trave između kamenja. Vraćajući se sa rada, sretali su muslimane koji su ih podozrivo posmatrali i kao za utehu govorili: − Ama, šta ste se uznemirili, lјudi!… Ono jes’ da naše babe proriču kako ćete vi Srbi na Vidovdan dići ustanak. Ali mi u to ne vjerujemo. Gde ćete vi udariti na zemalјsku silu! Ni Jugoslavija joj nije mogla ništa, a kamoli vi, šaka jada. − Sačuvaj nas bože! − čudili su se selјaci. − Možda će vas samo pozvati u X. da se zakunete Paveliću. Starije lјude će pustiti kućama, a mlađe će verovatno upotrebiti za neki rad. Savetujemo vam da se ne udalјavate od kuća, niti da lutate po brdima. Ako imate vojničke stvari, predajte. I ništa se ne bojte. I zaista, zašto bi se bojali − razmišlјali su selјaci. Žive oni na ovoj zemlјi od pamtiveka. Od krša otimaju hleb nasušni svojim žulјevitim rukama i pošteno daju ono što je božje bogu, a caru carevo. Nikakvo zlo ne misle novoj vlasti, i jedina im je želјa da ih ostave na miru na ovom oštrom kamenu. A posle, znaju se oni iz davnina, drugovi su iz vojske, i mnogo puta činili su razne usluge jedni drugima. Pa baš ako bi neko i hteo da im pričini neprijatnost, tu su njihovi poznanici iz susednih sela, koji će ih zaštititi od svake nevolјe, kao što bi i oni njima pritekli u pomoć. Bio je četvrti juni hilјadu devetsto četrdeset prve. Vlado Šarenac, omalen i čvrst selјak, kao da je iz kamena isklesan, vratio se sa svoje vrtače i taman hteo da krene u kamenitu šikaru da vrati kravicu i dve koze, kad je sa kućnjeg praga ugledao grupu naoružanih ustaša, koji su se približavali njegovoj kući. − Majko, eno ustaša! − doviknuo je starici, koja se pomolila na

vratima kuće. − Joj sine, bježi ako boga znaš. − Zašto ću bježati, kad nisam ništa rđavo učinio? − Ama ima vraških lјudi… vidiš li nose puške u rukama! Vlado je zastao za trenutak. Iako je verovao da mu se ništa neugodno neće dogoditi, ipak su one pripravne puške u rukama ustaša izazivale neku sumnju. Da bi izbegao prvi susret, vratio se u kuću i izišao na zadnja vrata. Zastao je kod tora osluškujući. Spolјa je dopro glas: − Je li, stara, koga imaš u kući? − Imam sina… − A gde je on? − Ma, eto tu je negde, ako nije gde otišao. − Idi ga zovi neka odmah dođe! − čuo se zapovednički glas. − I nemoj životom da se šali da zamiče u šumu. Nakrivlјene glave i stisnutih usana slušao je Vlado ovaj razgovor i sve mu se pričinjavalo kao da mu je ovaj glas poznat. Najzad, zašto bi bežao?… Krenuo je i susreo majku, koja ga je pogledala ustreptala izraza. Kroz otvorena vrata zapazio je dva svoja poznanika u ustaškoj uniformi, Vidu Žutca i Matu Gagu. Ohrabren njihovim prisustvom, izišao je smelo, trlјajući ruke kao da je bio zauzet nekim poslom. − Evo me, lјudi, zašto bih bježao! − Aho, dobro, dobro, − govorio je Žutac. − Slušaj, reci ti nama kako se zove ovaj zaseok. − Ljubomišlјe. − Koliko ima porodica u selu? Vlado je zažmirio i počeo da izgovara savijajući prste: − Pa evo: Cerovina, Maltez, Krunići, Domazet, Perišić, Popara, Kašiković… − Čekaj, čekaj, nemoj mi sve ređati već samo u ovom zaseoku.

− Ima ih sedam: Pavić, Pivac, Stajčić, Barbarez, Pilјević, Sikimić i mi, Šarenci. − A čija je kuća ono dolјe? − Pere Pivca… − Reci ti meni ko je od vas doveo svojoj kući državnoga konja? − Prišao je Vladi i pogledao ga strogo. − Pazi dobro, ako pravo ne kažeš, ubiću te kao psa. Vlado ga pogledao iznenađen, kao da pred njim nije bio onaj njegov stari poznanik, već neki razbojnik stisnutih usana i ucaklјena pogleda, pripravan na skok i na svako zlo. − Šo bi krili − promucao je. − Ljudi su otišli sa svojim konjima i vratili ih. − Dobro, to ćemo ispitati… A sad aj’mote kod Pere Pivca. Vlado je hteo da se vrati u kuću, ali mu je Žutac strogo doviknuo: − Gde ćeš? − i stavio ruku na pištolј. − Napred! Vlado je pošao, a za njim ustaše. Sa raznih strana pridolazili su naoružani lјudi sa pripravnim puškama i pridruživali se povorci koja se kretala u pravcu kuće Pere Pivca. Na vratima ih je sačekao Pera Pivac. − Dobar dan! − rekao je nabusito Žutac. − Dobar dan, gospodine, − odgovorio je smušeno Pera Pivac. − Kora imaš, stari, u kući? − Imam ženu, sina, dvije snaje i pet unuka, bogu na amanet. − Gde su ti sinovi? − doviknuo je Žutac. − Eno ih u Rosulјama, grade kupusni vrt. − ’Ajde otpremi nekoga da ih odmah pozove, imam nešto važno da saopštim. Pera, sav ustreptao i užurban da ne uvredi vlast, okrenuo se kući i povikao: − Medanuša, hajde pozovi Radu i Danila neka odmah dođu − i zastao zanemeo, posmatrajući ustaše. − A čija je ono kuća gore?

− Gaše Pavića. − ’Ajdemo gore. A i ti, stari, pođi sa nama.

VI Bio je vedar i topal dan. Gaše Pavića sinovi Branko „školac“ sa bratom Slavkom i rođakom Dušanom sedeli su ceo dan u šumarku, pa su se već napričali i od duga vremena gađali zmije po kamenjaru, da ih otrovnice pri ležanju ne bi iznenadile. Prošlo je davno podne, njihova budnost je popustila i Branko se odlučio da ode do kuće u blizini i zamoli majku da mu nešto da za jelo. − Pričekaj, sine majka će ti spremiti prijesnac. Seo je Branko na kućni prag i taman isekao hleb, kad je ugledao ustaše, među kojima su bili neki i na konjima, kako se približavaju njegovoj kući. Ostavio je jelo i povikao: − Eto ustaša! − pa je skočio sa praga, preskočio cisternu i nagao bežati u pravcu šume. Za njim je pojurio na konju jedan od ustaša vičući: − Stoj, pucaću! Ali nije mogao konjem preskakati kamene ograde i zastao je. Tu u neposrednoj blizini ugledao je jednu ženu koja je nešto čeprkala oko nekog žbuna. − Ša kriješ tu? − doviknuo je i prišao sa naperenom puškom. Žena se uspravila držeći u ruci novčanik. − Daj ovamo to! − podviknuo je ustaša, istrgao joj novčanik iz ruke i vratio se pred kuću Pavića. Ustaše su baš tada stigle, terajući pred sobom uhvaćene selјake. Na vratima je stojala majka, suvonjava i uspravna, povezana belom

maramom, brišući ruke o kecelјu. − Koga imaš, stara, u kući? − pitao je Žugac. Videći među ustašama svoje komšije, i ne sluteći nikakvo zlo, odgovorila je pribrano: − Evo mi ovde Gaše. − A gde su ti sinovi? − U mene su đeca mala i čuvaju stoku. − Neka iziđe Gaša! Na pragu kućnom pojavio se Gaša Pavić, visok i mršav, ali koščat, pravilnog i preplanulog lica i otpuštenih brkova. Progovorio je mirnim glasom i pribrano, kao da dočekuje prijatelјe. − Evo me… tu sam. Tada je Žutac povikao da se čulo u okolnim kućama: − Narode, neka svi muškarci iziđu iz kuća i priđu nama. Imamo nešto da im saopštimo, − i krenuo je u pravcu kuće Gašinog rođaka. U dvorištu je zatekao mladu ženu i zapitao: − Ej ti, mlada, koga imaš u kući? − Ovde mi je muž Vlado. Iza nje pojavio se i Vlado, na zastao iznenađen… Videći ustaše s oružjem, senula mu je misao da beži. Ali među njima nalazile su se i njegove komšije i on se nevolјno pridružio grupi, posmatrajući jednog pa drugog, ne bi li na njihovim licima razaznao šta se sve ovo događa. Žutac se tada mašio za džep, izvadio pištolј, uperio na zbunjene selјake i povikao: − Ruke u vis! Zatreptali su lјudi očima i pogledali jedan drugoga kao da ne veruju svojim ušima, digli su koleblјivo ruke i iznenađeno se zagledali u Žutca. Okolne ustaše uperile su puške u njih kao da će odmah opaliti. U glavama opkolјenih selјaka nametala se misao: Zašto… zašto? Među ustašama videli su i nekadanje svoje prijatelјe. Posmatrali su ih sada zgranuti, jer ovi kao da su bili izmenjeni lјudi, stisnutih usana i krvoločnih očiju, čiji se pogledi micali sa njihovih glava na Žutca, kao da

s nestrplјenjem očekuju naredbu pa da opale u gomilu, u svoje nekadanje prijatelјe. Žutac se okrenuo Mati. − Pretresi ih. Sa pištolјem u ruci prišao je Mata i počeo preturati po džepovima zastrašnih selјaka, izvlačeći novac, satove, noževe i stavlјao u džep, a sve ostalo bacao je na zemlјu. Za to vreme, ustaše koji su se okupili u velikom broju, uleteli su u okolne kuće i plјačkali sve što im je do ruku došlo: bedne zalihe hrane, ćilime, pokrivače, sanduke sa devojačkom spremom, halјine, i trpali na gomilu u dvorište. Iz susednih kuća čulo se zapomaganje žena, psovke ustaša, negde u dalјini odjeknuo je pucanj. U nekim dvorištima našli su konje sa samarima, priveli ih i potovarili oplјačkane stvari. Žene kao da su zanemele… Uplakane i presamićene, mahale su tužno glavom, bojeći se da ih ne zadesi još veća patnja, jer su im muževi, sinovi i braća stojali uzdignutih ruku, pred naperenim puškama. Čuo se samo glasan uzdah ili prigušen jauk. Sa revolverom u ruci Žutac je obilazio dvorište jarosno vičući: − Dosta ste vi, Srbi, nas tlačili! Sad je došlo naše vrijeme. − Šta smo vam mi, grešni Srbi, skrivili?! Patimo zajedno na ovom kamenu, − usudio se da progovori Gaša Pavić, držeći ruke iznad glave. − Kuš! − dreknuo je Žutac i uperio pištolј. − Ako samo neko reč progovori, ubiću ga. − I omanuo pogledom preko glava utučenih selјaka. − Napred! − naredio je i pokazao rukom u pravcu susedne kuće. Opkolјeni ustašama, kretali su se selјaci tromim korakom kao čopor goveda u pravcu kuće Dušana Pavića. Pred tom kućom su ugledali sinove Pere Pivca, Danila i Radu, koji su se na poziv očev vraćali svojim kućama, pa ih ustaše presrele, priterale uza zid i sad je jedan stojao pred njima sa naperenom puškom. U dvorištu su ležale izbačene stvari i hrana, preko čega su ustaše gazile, tovareći od toga nešto na konje. Ali je ostalo još mnogo. Naredili su zato da preostale stvari ponesu opkolјeni selјaci. Natovareni tako stigli su pred kuću Jove Šarenca. Tamo je iz okolnih kuća bilo doterano još dosta selјaka koji su stojali uzdignutih ruku, preplašeni i smrknuti.

VII Sve one pritajene želјe primitivnih lјudi, koje su godinama tinjale, buknule su sada u dušama ustaša snagom razjarene zveri. Zakoni stare Jugoslavije ne važe više, a oni su sada dobili u ruke oružje kojim stvaraju novi poredak po svome nahođenju, neometano i nekažnjeno. I gaze sve što je srpsko. Tako su im rekli. I da bi ispolјili svoju vlast, razmahivali su kundacima preko leđa opkolјenih selјaka, lomili stvari u kućama i nemilosrdno izbacivali meki nameštaj. Što nisu mogli natrpati na samare konja, tovarili su selјacima na leđa. Vlado Šarenac, stojeći u košulјi bez kaputa, obratio se jednom ustaši: − Eno, onde mi je kuća. Pusti me, molim te, da uzmem kaput. − A, ne može… imate vi da crknete, majku vam srpsku… Dosta ste nas mučili. Jedna žena koja je čula ovaj razgovor, prišla je neopaženo Vladi i dodala mu kaput svoga muža. Gomila natovarenih selјaka i konja, opkolјena ustašama, kretala se u pravcu kamenitog brežulјka. Na njemu je rastao usamlјen klen, odolevajući kamenu i vremenskoj stihiji, pa su mu grane kržlјave i krive baš kao pogrblјena leđa selјaka, koje su tu još izranije doterali iz okolnih kuća. Ustaše su naredile da sada svi sednu, da bi pohvatali još meštana iz okolnih zaselaka. Selјaci su poslušali i netremice pratili pokrete ustaša koji su im se podrugivali i razmetlјivo kretali. Milan Pavić, selјak iz zaseoka Ljubomišlјe, sedeći prekrštenih nogu, skinuo je krišom prsten sa ruke, začeprkao prstom rupu i spustio ga, a odozgo stavio poveći kamen. − Kako su počeli, možda će nam i ovo oduzeti, − šaputao je Milan

svome susedu Jovi Šarencu. − Neka ga ovde. Ako se vratim živ, naći ću ga. Zapamti ovo mesto i ti. Ispred gomile selјaka koji su sedeli jahao je na konju jedan ustaša koji je neprestano vikao i naređivao naoružanim stražarima da paze na pritvorenike, da se ovi ne dogovaraju. − Ko pokuša da bježi, ubiću ga! Neko je došapnuo da se onaj na konju naziva Miškulin. Naskoro se pojavila nova grupa selјaka. Išli su u gomili uzdignutih ruku i opkolјeni ustašama. − Ha!… Jeste li pofatali zlikovce! − doviknuo je Miškulin sa konja, pa se obratio novopridošlim: − Gde vam je oružje?… Gde vam je vojničko odelo? Selјaci su ćutali; niko se nije usuđivao prvi da progovori. − Što ćutiš, marvo? − i poterao je konja bliže. Neko od onih prednjih je procedio: − Mi nemamo oružja. − Aha!… To znači, sakrili ste ga. A gde vam je vojničko odelo? − Ja sam ga predao… − Ja ga nisam ni oblačio… − Ja sam moje prodao za žito, − usudio se da kaže Vlado Pavić. − Šta kažeš! − dreknuo je Miškulin. − Zar si, pravoslavna stoko, smeo da prodaješ državno odelo? − i razmahnuo ga štapom po vratu. Da bi dokazale svoju revnost, ustaše su pritrčale i udarale Vladu, koji je stojao pogrblјen, zaklanjajući glavu rukama. − Ustajte! − doviknuo je Miškulin i naleteo konjem među selјake. Likujući što im se najzad ukazala prilika da ispolјe svoju moć i vlast, ustaše su gurale ili udarale nogama selјake terajući ih pred sobom u pravcu zaseoka Zadrvenice. Ispred ove gomile izjahao je Miškulin i povikao: − Čujte!… Ufatite se za ruke dva i dva. Ko to ne učini, ubiću ga na mestu.

Selјaci su prebacivali denjkove s jednog ramena na drugo, da bi jednu ruku oslobodili, i tako povezani, išli su pogureni, vukući noge, ili se saplitali o oštro kamenje. Oko njih razlegali su se povici ustaša: − Živeo Pavelić! − Dole Jugoslavija! − Vi, Srbi, dvadeset pet ste godina uživali, a mi patili. Sad je vrijeme došlo da mi blagujemo, − dovikivale su ustaše i kundacima udarali selјake, ako bi se ko sapleo ili poklecnuo. Po ostalim zaseocima bilo je slično. U zaseoku Zadrvennce lјudi su bili na radu. Zato su sakupili žene i objašnjavali: − Dovedite lјude. Mi im nećemo ništa rđavo učiniti, već da ih samo uputimo kako da se vladaju. Mi smo vojska koja treba da savetuje narod. Vrtače nisu bile daleko i, sa njivica zasutih kamenjem lјudi su se žurno vraćali. − Haj’te, lјudi, na ovu ledinu ispod sela na dogovor! − rekao im je jedan ustaša. Verujući da će čuti neko naređenje, selјaci su se sakupili. Ustaše su tada opkolile masu, na komandu otkočile puške i povikale: − Ruke u vis! Nekoliko ustaša stalo je raskrečenih nogu prema selјacima sa naperenim puškama, a ostali su se razišli po kućama i plјačkali sve što se moglo poneti. Izbačene stvari tovarili su na konje, a lјude su poterali u pravcu zaseoka Hazdije. Selјaci su išli ćuteći i smušeni. Bili su oni volјni da prihvate novu upravu, na razne promene su se već navikli, ali nikako nisu mogli da shvate zašto im plјačkaju kuće, i zašto ih teraju pod naperenim puškama. Neki su pokušali da se objasne sa ustašama, ali su ovi zamahivali kundacima i pod takvim objašnjenjima su svi zaćutali. Još dok su se kretali kroz zaselak sreli su grupu iz Ljubomišlјa, i svi su zastali kod rezervoara za vodu, nazvanog po imenu sopstvenika: Šlјokina čatrnja. Selјaci su spustili denjkove i uzdišući pogledali smrknuto ustaše. Jer, ako su ustaše htele da im prikažu pravo lice svoje države, onda je dosta i

ovo što su do sada prepatili… Oplјačkali su im kuće, tukli su ih i više im, činilo se, ništa gore i crnje ne mogu učiniti… Sunce je već bilo zašlo i plavkast suton se lagano spuštao… Selјaci su bili umorni a i žeđ ix morila… Neke žene su zahvatale vodu, i to je još više pojačavalo njihovu žeđ, pa se jedan obratio ustaši moleći ga da se bar vode napiju. Čuvši ovu molbu, jedna je žena prišla sa vedricom i dala im da piju. − Šta si ti? − obratio joj se razmetlјivo ustaša. Žena ga je pogledala i ćutala. − Govori šta si? − doviknuo je lјutito ustaša. − Jesi li Muslimanka ili Srpkinja? Videći gomilu opkolјenih Srba, a bojeći se da i nju ne snađe neka nevolјa, zatreptala je sitno očima i jedva procedila: − Muslimanka… Na to je Sava Maltez, selјak iz zaseoka Ljubomišlјe, dobacio: − Nije Muslimanka već Srpkinja. Videla žena šta radite sa nama Srbima, pa se, jadnica, prepala. − Aha, jakom ćete vi videti, i ne vredi vam da se krijete. Sad je došlo naše vrijeme. Neko je povikao da krenu. Selјaci su potovarili stvari, i onako u gomili, pošli u neizvesnost. Kad su prolazili pored zaseoka Hazdije, gde je bilo nekoliko kuća, petorica ustaša su se izdvojili da bi i iz toga mesta pokupili muške glave. Ostali su krenuli uz brdo Orlovac, puno trošnog kamenja, stenjući pod teretom, dok su pojedine suvišne stvari preuzimali mlađi, da bi olakšali starijim. Začuli su se najednom pucnji pušaka od strane zaseoka. − Lezite! − povikale su ustaše, psujući pogrdno. Selјaci su se sa tovarom prostrli po zemlјi osluškujući sa strepnjom povike iz zaseoka Hazdije. Možda su nekog ubili, ili su se lјudi razbežali. Nastala je mukla tišina… Naskoro se čuo bat koraka i ustaše su se lјutile što nisu zatekle selјake, sem jednoga, koji im je pobegao. Uz psovku upućenu njihovoj veri i nacionalnosti, ustaše su pretile: − Zaplatićete nam vi… Uzećemo nemački mitralјez i samo kad

zagrokće, frrr… svi ste gotovi, majku vam… Dok su lјudi još bili izdvojeni po svojim kućama i prepričavali svakojake nemile događaje, bili su podložni psihozi straha od neizvesnosti i svakojakih neugodnih mogućnosti koje su lebdele nad njihovim glavama kao teška mora. Ali kada su se našli sada ovako okuplјeni, pa i opkolјeni, osećanje straha prešlo je u svoju suprotnost, i oni su postajali uporni, pa čak i otporni, i pretnje ustaša odzvanjale su tupo u dušama lјudi. Ustaše su se i mogle svetiti pojedincima, ali lјudi nisu mogli ni pretpostaviti da bi oni bili u stanju da izvrše neki masovni pokolј. Jer i kod njih postoji valјda neka savest, koja će ih uputiti na pravičan postupak. Tako razmišlјajući, i opet svaki na svoj način, selјaci su stigli pred školu zaseoka Vlahovići.

VIII Sve Srbe doterane iz raznih zaseoka sela Vlahovići ustaše su sabili u dve školske učionice. Među zatvorenicima bilo je staraca, sredovečnih lјudi i dosta mladića. Mesta nije imalo za ležanje, već su mnogi stojali, a neki, naročito starci, čučali su uza zid. Zapah znojavih tela ispunjavao je prostoriju i vazduh je postao zagušlјiv i težak. Ljude je morila žeđ, a mnogi su osećali potrebu da vrše nuždu. Ispod prozora i pred vratima stojale su ustaše sa puškama i pretile svakoga časa da će pucati kroz zatvorene prozore, ako bi ma ko pomolio glavu. Iz susedne kafane dopirali su raskalašni glasovi pijanih ustaša i povici u slavu Pavelića i države Hrvatske, a povremeno i pucnji iz pušaka kao opomena zatvorenim selјacima. Sve one rasplinute misli vezane za prošlost i onaj pust krš, počele su da se sakuplјaju i usredsređuju na sadašnjost. I ako je ona bila teška i mučna, zatvorenici su ipak iznalazili svakojake razloge, da bi bar

donekle olakšali sebi. − More, lјudi, nemojte se plašiti. Ne mogu nam oni ništa. Oni će tako bančiti dva-tri dana pa će nas pustiti. − Neko mora da radi zemlјu… neko mora da nam hrani žene i đecu. − Možda će nas sutra ispitati nešto… − Uzeće verovatno mlađe da nešto rade, a starije će osloboditi. Ali ma koliko bile utešne ove reči i ovakva nagađanja, mnoge je mučio neizdržlјiv položaj u školskim sobama. Ljudi su se previjali od napona i lupali na vrata, moleći ustaše da ih puste radi vršenja nužde. − Niko ne može napolјe, pa makar svi pocrkali! − vikao je otuda stražar. − Ko pokuša da iziđe, biće ubijen. − Joj, lјudi, šta ćemo! − čuli su se povici. Neki su obuhvatili podavijena kolena na koja su naslonili glavu i tako dremali. Iz jednog ugla dopirao je nepodnošlјiv smrad, što je još više otežavalo disanje u prostoru prezasićenom lјudskim telima. Iako naviknuti na težak život, selјaci su se prevrtali, uzdisali, ustajali i, podbočeni rukama, očekivali zoru. Nešto će se tada valјda dogoditi… Ovako se dalјe nije moglo. Nebo na istoku se rasvetlilo i oreol mlečne boje se sve više širio. To je ono vreme kad oni i inače ustaju kod svojih kuća, i, po sasvim razumlјivoj asocijaciji, čuo se razgovor: − Danas sam nameravao da okopam krompir. − Dok sam bio u vojsci, moja se njiva ukorovila, a žena mi bolesna, pa muku mučim. − Meni voda poplavila ono malo kosanice i ne znam kako ću zimus ishraniti stoku. Zora je zaplamsala i tada su kroz prozore ugledali stvari i namirnice uzete iz njihovih kuća, bačene sada na gomilu u školskom dvorištu. Neki su raspoznavali svoje stvari. I jače nego išta, te sirotinjske prnje oplјačkane iz njihovih domova, ukazivale su im na njihov težak i gotovo beznadežan položaj, što im se zasecalo u duše kao oštrica mača. Sa raznih strana prilazile su školi žene, poseći u malom zavežlјaju

nešto hrane preostale od plјačke. Ustaše su ih grubo terale, govoreći: − Ništa tu njima nije potrebno. Sve što treba daćemo im, jer mi nismo banda, već uređena vojska nove države. Gubite se što pre! − A kada ćete ih pustiti? − Oni ništa nisu skrivili! − Joj nama mučenicima, kako ćemo ishraniti đecu! − zapomagale su žene i, gonjene ustašama, lagano uzmicale. Nepodnošlјiv zadah i smrad širio se iz sobe gde su se zatvorenici nalazili već dvanaest časova. Najzad su ustaše otvorile vrata. Zatvorenici su nagrnuli, ali je stražar otkočio pušku i uzviknuo: − Samo jedan po jedan, inače ću pucati u gomilu. Ljudi su se primirili i izlazili jedan za drugim. U dvorištu su ih sve saterali u jedan ugao i opkolili naoružanim lјudima koji su, polupijani, dobacivali zatvorenicima uvredlјive reči, potržući oružje svaki čas na ponekog koji bi glasnije progovorio. Selјaci su sedeli prekrštenih nogu i oborene glave. Sunce se prelilo preko izmučenih lјudi, kad su u dvorište nagrnuli muslimani iz okolnih kuća. Bilo je u toj gomili lјudi, zabulјenih žena, a i dece, i svi su usplamtelih očiju posmatrali gomilu oplјačkanih stvari. − Braćo, muslimani i Hrvati, − dreknuo je ustaša Žutac. − Došao je najzad naš vakat… Ove stvari ovde, to su Srbi plјačkali od nas dvaest i više godina, i sad je došlo vrijeme da svaki uzme svoje. Priđite i raznesite ovo. Na očigled zatvorenih selјaka, žene i lјudi muslimani navalili su. Uzimali su jastuke, pokrivače, izvezene čarape, a žene su se otimale o devojačku spremu. Neki od muslimana, uviđajući mrke poglede zatvorenika, ili poneke suzne oči, obraćali su im se rečima kao da se pravdaju: − Uzeli smo nešto malo… ako se vratite živi, videćemo šta ćemo. Salko Zećić, zadrigao musliman, prolazeći pored zatvorenika natovaren, dobacio je: − Šta ćete!… Nikakav prevrat ne more bit’ bez malo belaja. Sve po

zakonu i ćitabu…

IX Bio je peti jun. Sunce pripeklo i jara trepti sa zagrejanih stena. Tužna povorka selјaka, uređenih po dvojica, i opkolјenih naoružanim ustašama, kretala se u pravcu sela Rankovci. Među stražarima nalazili su se sada i muslimani, kojima su ustaše dale puške, pa su se i oni prsili i vikali, da bi dokazali svoju vernost, a i zahvalnost za oplјačkane stvari. − Živeo Pavelić! − drale su se ustaše. Zatvorenici su ćutali. − Šta ćutite, džukele! − vikali su stražari i udarali pojedince pesnicama u glavu. − Živeo Pavelić − razdrao se opet jedan od stražara. Pred naperenim puškama čuli su se mukli povici, a samo je jedan uzviknuo glasnije. − Aha! Dockan si se setio. Udri baš njega! − dovikivale su ustaše cerekajući se. Onda je jedan naredio: − Držite se za ruke! − i sa usta mu je izletela psovka. Zatvorenici su se uhvatili. Neki su naramkivali. Stariji lјudi bili su zadihani i sa lica im je kapao znoj. Pokraj puta šuškale su zmije. − More, ovi će nas pobiti, − čuo se šapat. − Ma neće, − javio se koleblјiv odgovor. − Kako da neće, kad su nam oplјačkali kuće. Jedan od stražara je dreknuo: − Šta se šaptavate, džukele! − prišao je i udario kundakom u leđa

Vladu Pavića, koji je naleteo na onoga ispred sebe. Tada je jedan od ustaša uzviknuo: − Otpustite se. Ljudi su se razmakli. Malo posle čuo se zapovednički glas: − Uhvatite se za ruke. Ustaše su se na taj način iživlјavale, smatrajući da je nastalo vreme kada se moglo nekažnjeno poigravati dostojanstvom lјudi. Mučeći na razne načine izgladnele, umorne i žedne selјake, stigli su posle podne u selo Rankovce. Pri ulazu u selo, Vlado Šarenac je ugledao drvo na kome je visio konopac i zavapio: − Eno vešala! Selјaci su pretrnuli, trenutno zastali i sa strahom pogledali u konopac čiji su se krajevi lelujali kao da mame. Jedan od ustaša je tada povikao: − Sedite odmah sa strane puta i niko da se nije s mesta makao. Selјaci su ćuteći izvršili nalog i onako skrušeni i presamićeni podsećali su na gomile kamenja bačene sa strane puta. Ustaše su se razmestile prema njima sa pripravnim puškama, kao da će svakoga časa izvršiti strašan nalog i uz to se izrugivale: − Aha, tako da vas vidimo… Eno, eno Engleza, nose vam pozdrav. − Pokazivali su u pravcu nekog aviona koji je leteo na velikoj visini. Duž puta išao je jedan ustaša, prilazio redom zatvorenicima i ubeležavao: ime, prezime, selo i ko je ženjen. Selјaci su davali tačne odgovore u nadi da će time i ovo mučenje biti najzad završeno. Istina, ustaše su to mogle učiniti i u njihovom selu, ali sad svejedno, danas će se valјda vratiti svojim kućama. Gaša Pavić, sedeći prekrštenih nogu, gledao je zamišlјeno preda se i najednom se obratio svome susedu Iliji Pilјeviću. − Pogreših mnogo što sam savetovao svojim sinovima Branku i Slavku da se sklone. Šta misliš, da li treba na nekoji način da im poručim pa da se i oni prijave, da ne bi posle imali nekog belaja? − Ostavi se… Nikako! − odgovorio je Ilija. − Da vidimo prvo šta će sa

nama biti. Ako puste nas, onda ćemo reći đeci da se i oni jave. − Tada je upravio prstom na jednu stranu govoreći: − Vidi, vidi šta su sve oplјačkali… Ustaše su sa raznih strana doterivale plen: ovce, ovnove, koze i u susednom dvorištu klali stoku uz smeh, podvriskivanje i pretnje Srbima. U duše zatvorenih selјaka uvlačila se neka zlokobna slutnja da se ustaše neće zaustaviti samo na ovom „belaju“ i, kao da bi hteli da izbegnu neprijatne misli, obarali su glave i glasno uzdisali. Bezazleno su poverovali i besmisleno zapali u zamku. Odavde se mogu samo trplјenjem izvući, i ako im ustaše svakoga časa prete, pa čak odabiraju i žrtve. U neko doba dana naredili su zatvorenicima da ustanu i uterali ih u jedno ograđeno dvorište. Tamo su zatekli oko osamdeset selјaka iz okolnih sela i zaselaka: Rankovca, Kapavice, Uboska i Pocrnja. Na uglovima su ustaše postavile tri mitralјeza koje su uperili u gomilu zatvorenika. U tome dvorištu našli su se sada poznanici i tiho jadali. Oplјačkali su im stoku, hranu i nameštaj. U praznim kućama ostale su im samo žene i deca. A mučila ih je neizvesnost šta će se njima dogoditi. Ustaše bi se mogle svetiti pojedincima, ali mnogi su se tešili prisustvom ovolikog broja nedužnih lјudi. A posle toga, mnogi od njih poznavali su neke ustaše iz ranijih vremena, pa valјda će ti promisliti i najzad ih pustiti kućama. Istina, čudili su se i neprestano lјutili zašto ne dozvolјavaju nikome, iz njihovih porodica da im priđe i preda hranu. Iz susednog dvorišta dopirali su larma i protesti žena. Nekoliko ustaša otrčalo je sa puškama i povici su se sve više udalјavali. Jedna žena se nekako krišom izdvojila i sa vedricom mleka prišla ogradi gde su bili zatvorenici. Ali jedan ustaša je dotrčao, oduzeo vedricu, onda bajonetom brlјao po mleku, ne bi li u njemu našao oružje, i najzad ga prosuo. Stražari su nešto baratali oko mitralјeza. Zatvorenici su stojali nemi kao ukočeni. Tada su ustaše povikale: − Bando vašlјiva, ufatite se za ruke dva i dva i izlazite.

Držeći se za ruke, zatvorenici su ćuteći krenuli i povorka od oko sto sedamdeset lјudi, opkolјena ustašama, pošla je u pravcu kuće Jovana Pecelјa. Oniska kuća pokrivena kamenim pločama bila je otvorena i oplјačkana. U dve male sobice saterivali su lјude, koji su se zbijali, potiskivali, umetali i kad je soba bila ispunjena do poslednje stope lјudskim telima, ustaše su pritvorile vrata, onda uterale još trojicu i tada kuću zatvorili. Stisnuti i omlitaveli lјudi povijali su se kao lesa, neki su padali, a starce su naslanjali uza zid i svojim telima ih održavali u uspravnom položaju. Otvorenih usta disali su teško kao da izvlače poslednji dah; povremeno se čuo glasan uzdah kao jauk. Iz njihove svesti kao da su bila istisnuta sva sećanja na prošli život i svi svesni podsticaji svodili su se na pomisao da izdrže samo još i ovu noć… A ona je tekla neprozirna, zgusnuta, beskrajna.

X Osvanuo je šesti jun. Spolјa je neko otvarao vrata i promolio se bajonet kao zub zmije otrovnice. Zatvorenici u blizini vrata ustuknuli su, potiskujući pozadnje i tada se začuo glas stražara: − Izlazite jedan po jedan i „proluftirajte“ se. Ali da niko ne viče; a ko pokuša da bježi, biće ubijen. Posle ove noći, lјudi se nisu više zavaravali da će naići na neku samilost ustaša. Ali da ne bi krivica pala na njih, izlazili su ćuteći i mirno, i kao omamlјeni svežim zrakom povodili su se, a onda zastajali dišući snažno otvorenih usta. I iz susedne kuće, gde je bilo zatvoreno oko četrdeset, izlazili su lјudi podnaduli, protezali se i, terani od ustaša,

ulazili u ograđena dvorišta. I opet ona tri mitralјeza na uglovima, i ustaše sa puškama presamićene preko ograde, koje su zlurado pokazivale na pojedince, kao da uživaju u mukama svojih nekadašnjih suseda. Zatvoreni selјaci, i ako umorni i malaksali, pogledali su u nebo zastrto pramenastim oblacima i žudno želeli da su sada na onim svojim usahlim njivicama, odakle su žulјevitim rukama izvlačili poslednje sokove da bi ishranili sebe i svoje. Sedeli su prekrštenih nogu i pričali šta je ko zasejao, i kako je ponela letina. A ovo je leto dosta sušno, a uz to i rat ih omeo, te su neke useve zasejali pozno. I baš kad su prionuli svom snagom na rad, zadesila ih ova nevolјa sa ustašama. Pričali oni tako o svojim tegobama i svaki čas očekivali da ustaše otvore vratnice i puste ih svojim kućama. Vlado Šarenac se uspravio, da bi se protegao, i tada je ugledao svoga dobrog poznanika iz ranijih vremena, a sada ustašu, sa puščanim redenicima prebačenim preko prsiju. Prišao mu je lagano, kao da se prikrada, i dobacio: − Zdravo, Salko! − Zdravo, Vlado. Ohrabren ovim pozdravom, prišao je Vlado ogradi, i obratio mu se: − Salko, brate rođeni, šta se ovo događa sa nama? − Ama ništa… tek onako… znaš, došla nova vlast, pa lјudi to treba da osete. − Nemamo mi ništa protivu nove vlasti, ali zašto nas teraju ovako kao neke razbojnike. − Ama de… proći će i to. Još dan, dva, pa ćete svojim kućama, − i udalјio se od ograde. Naišle su žene iz sela Rankovci i Vlahovića noseći zavežlјaje sa hranom. Iza ograde čuli su se opori razgovori. Ustaše su uveravale žene da se njihovim lјudima neće nikakvo zlo dogoditi, a potom su počele da prete ako se odmah ne raziđu. Najzad su pokupili zavežlјaje i bacili preko ograde među zatvorene selјake. I ako gladni, lјudi se nisu otimali. Prihvatili su hranu i, ne znajući kome je namenjena, delili su je među

sobom. Bilo je i bolesnih lјudi, naročito među starijima, koji su nemo odmahivali rukom i odbijali hranu. Sunce se visoko diglo i svojim vrelim dahom kao da je peklo. Nigde hlada. Sa kamene ograde zračila je toplota. Zatvorenici su ležali sa prebačenim maramama preko glave i rukama ispod obraza. Neki su spavali, drugi dahtali, brišući povremeno znoj, ili se prevrtali. Iz susednog dvorišta ih je zapahnjivao dim izmešan sa mirisom pečene ovčetine i čula su se raskalašna dovikivanja pijanih ustaša. Povremeno bi među selјake pala oglodana kost, i čuo se povik: − Dosta smo mi glodali koske, a vi krmetine. Došlo je vrijeme da sada mi blagujemo. Preko dana među ustaše navraćali su i katolički popovi, koji su ih podsticali govoreći im da je „lijepa zemlјa Hrvatska“ stvorena promišlјu božjom i da sve one koji ne priznaju gospodina Hrista, kako ga oni ispovedaju, treba uništiti. „Neka se znade da je ovo zemlјa Hrvatska i grko-pravoslavnim Srbima nema mjesta u njoj. U ovoj zemlјi mogu živjeti samo Hrvati katolici i muslimani, koje je naš dični vođa Ante Pavelić oslobodio…“ − Živio Pavelić! − Živio, živio! − orilo se po zaseoku. Pred smiraj sunca upale su u dvorište ustaše sa naperenim puškama. − Narode, diži se! − viknuo je jedan. − Držite se za ruke. Poterali su zatvorenike opet u one male, neprovetrene i zagušlјive sobe. Ljudi su ulazili tužni i smrknuti i pribijali se jedan uz drugoga. Čuli su se glasni uzdasi. − Ovo se na dobro neće svršiti, − čuo se jedan glas. Iako su svi počeli nešto maglovito predosećati, izbegavali su pravu misao, jer im je i ovako dosta jada, pa bar na miru da provedu još i ovu noć. Svojim telima zaklonili su ono malo svetlosti što je dopirala kroz uske i niske prozorčiće i obavila ih zagušlјiva tama. Spolјa su dopirali glasovi, pa je neko odazvao stražara. Ovaj se uskoro vratio i kroz poluotškrinuta vrata povikao: − Je li među vama referent Perišić?

− Ovde sam. − Iziđi napolјe! S teškom mukom Perišić se provlačio, dok su ga okolni zapitkivali: − Zašto te zovu? − Reci im da nas puste. − Drži se hrabro… Ustreptala izraza i sav zajapuren, izišao je Perišić. Odmah zatim čuli su se povici, tupi udarci, psovke, onda jauci. Zatvorenici su stojali nakrenute glave i kao zakočeni. Čuo se šapat: − Tuku ga… − Zašto? − Bio je vojni referent i sigurno se nekima zamerio. − Teško nama… − Pst! − Jaoj, jaoj, − odjekivali su bolni povici. Zatvorenici su zaboravili na svoje jade i nepodnošlјiv smrad u zatvorenom prostoru, pa su svi u napetom stanju iščekivanja i strepnje da će možda i njih početi da tuku. Spolјa je dopirala larma, onda bat nečijih koraka, koji se bližio. Čuo se glas stražara ispred vrata: − Što si tako krvav?… Jesu li te tukli? Umesto odgovora, bolno stenjanje. − Govori, kad te pitam! − Pa… tukli su me… Joj meni! − E kad su te oni, i ja ću! Odjeknulo je nekoliko tupih udara. Potom je stražar otvorio vrata i gurnuo premlaćenog p poluonesvešćenog Perišića. Sa vrata odjeknuo je surov glas stražara: − Ako se čuje ma i jedna reč, pucaćemo u gomilu.

Zatvorenici su prihvatali Perišića i, predajući ga iz ruke u ruku, spustili lagano pored zida, pazeći da ga neko od okolnih ne nagazi.

XI Napajani svakodnevnom propagandom da je država Hrvatska stvorena božjom volјom, da iza te države stoje Nemačka i Italija svojim avionima i tenkovima, lišeni uz to svake odgovornosti, i dobivši unapred od crkve oproštenje za počinjene grehove, ustaše se nisu zadovolјavale samo plјačkom tuđe imovine, već su posegli i na lјudske živote. Baš i na živote lјudi. A u njihovom zahvatu nalazili su se sada ovi zatvoreni Srbi, koje su poglavnici, doglavnici i logornici stavili van svih lјudskih obzira i zakona. I kod mnogih ustaša javila se golicava draž ubijanja lјudi, pa su svaki čas potrzali oružje da bi dokazali svoju privrženost bogu i poglavniku. Uz poklike Paveliću i sa povikom: „Za dom spremni!“ − otvorili su vrata sedmoga juna i, udarajući kundacima zatvorene selјake, isterali ih u ograđeno dvorište. Izlagani postupno sve težim mukama, selјaci su sedeli skrušeni, gladni i premoreni, naslućujući svakim danom sve jasnije da će se nešto teško dogoditi. Najviše ih je zabrinjavalo što svoje dojučerašnje poznanike, pa čak i prijatelјe, nisu mogli više poznati. Izobličena lica i zakrvavlјenih očiju, kao da bi hteli da prikriju svoju savest, ustaše su im dobacivale uvredlјive reči, preteći im najstrožom kaznom, pa i ubistvom. Ovoga dana su bili naročito užurbani. Odlazili su u okolna sela i otuda doterivali nove žrtve, koje su gotovo pretučene ubacivali u ograđeno dvorište. Među njima bio je i jedan pravoslavni sveštenik kome su prilikom tuče iscepali mantiju, pa su mu se sada izrugivali, dobacujući:

− Ego, doveli smo vam i popa da vam očita zauopokojenu službu. Na nas se, dakle, ne možete požaliti. Selјaci su ćutali. Ali iz njihovih natuštenih pogleda siktala je pritajena mržnja, pa i odlučnost na neku akciju kako bi se učinio kraj ovim mukama. Ustaše kao da su to uvidele. Sa bedema od naslaganog kamenja štrčale su puščane cevi i čuli se povici da niko i ne pokušava bekstvo, jer će biti ubijen. Da bi najzad otklonili takvu mogućnost, gde bi u nastaloj gužvi i pometnji i mnogi od njih nastradali, povikali su: − Ljudi, pojedite to što imate, pa da uđete u kuću, a sutra ćete biti slobodni. Sunce je bilo još visoko na horizontu kada su naredili da se selјaci uhvate za ruke i krenu u one zagušlјive sobe. Ustaše su ih sprovodile sa otkočenim puškama. U nadi da će sutra, u nedelјu, biti slobodni, zatvorenici su ušli smerno jedan za drugim. Ali u susednom dvorištu, gde je toga dana bilo doterano još oko četrdeset selјaka, nastala je neka pometnja. Oni su neprestano tražili neka obaveštenja od ustaša zašto ih tuku i zatvaraju, kad ništa nisu skrivili. Bojeći se da se ovi ne odupru kada ih budu saterivali u susednu kuću, ustaše su donele konopce sakuplјene iz okolnih kuća. Pred naperenim puškama selјaci su mirno pružali ruke da im vežu. Kad je došao red na selјaka Niku Bogdanovića, on je zamolio ustašu da mu dozvoli da svrši nuždu u ograđenom prostoru gde su do tada bili zatvoreni. Ustaša je klimnuo glavom i pokazao na jedno mesto u blizini, dodajući: − Eto tu! Bez predomišlјanja, Niko je potrčao, u jednom zamahu preskočio ogradu i pognut bežao dalјe između kamenih ograda. − Pobježe! − doviknuo je jedan od ustaša i nasumce opalio iz puške. Nekoliko ustaša potrčali su za beguncem, pucajući neprekidno. Bojeći se da se i ostali ne razbegnu, stražari su udarali zatvorenike kundacima saterujući ih u susednu kuću. U zagušlјivim sobama lјudi su se pritajili osluškujući pucnje i povike spolјa. − Pao je, majku mu srpsku.

− Nije!… Eno ga opet bježi. − Treba sve pse pobiti! − Sva straža napred, trk! Po okolnim brdima su se razlegali pucnji iz pušaka, neki povici, ali iz razgovora ustaša koji su bili na straži oko kuće, zatvorenici su razaznali da je begunac umakao. Pod prozorima su se ustaše prepirale i čuo se glas: − Ko je dozvolio da zlikovac umakne? Ustaše su se o nečem sašaptavale i onda se čuo glas: − On me molio da svrši nuždu i zaleteo se na ogradu… − Ah, ti si taj, majku ti muslimansku, − čuo se lјutit glas i odjeknuo je pucanj pištolјa. − Znajte… tako će proći svaki koji ne vrši svoju dužnost. Živeo Pavelić! − Živeo, živeo! Pod znamenjem ovoga imena ubijen je jedan stražar. Pa kad tako postupaju sa svojim lјudima, šta tek očekuje pravoslavne Srbe, kojima otvoreno dobacuju da za njih nema mesta u novostvorenoj državi Hrvatskoj… Zatvorenici su osećali snažan dah jedan drugoga. Pred vratima je šetao stražar sa puškom i otuda je dopro njegov glas: − Ko pokuša na vrata, dobiće metak u čelo. Zatvorenici su se sašaptavali… − Ovako se više ne može… Vlado Šarenac, stojeći uz vrata, opipavao je šarke i tiho govorio okolnim: − Ja ću podići vrata i onda neka mlađi navale na stražara. − Slušajte, lјudi! − doviknuo je Stevan Pecelј. − Manite se toga posla. Ama ko će smeti da se usudi da ubije nas dvesta! Ako šta pokušate, možemo samo još gore da napravimo. Iz jednog ugla dopirao je prigušen glas: − Jest, vi ćete zdravi pobjeći, a šta ćemo mi bolesni, i ovi jadni starci. Pobiće nas kao mačke.

Oko kuće čuo se žagor ustaša. Neki od njih se čak i po tavanu kretao. Iz gomile zatvorenika neko je kriknuo: − Sad će možda provaliti tavanicu i sve će nas pobiti bombama. − Ćuti, ne govori! − Jaoj, braćo, šta će sa nama biti! − zavapio je neko glasno. Čula se lupa stražara o vrata i strog glas: − Ako čujem samo još jednu reč, pucaću kroz vrata! Oni oko vrata počeli su da uzmiču, ali masa je bila neprobojna i samo se povijala. − Nema mesta… gde ćete? − čulo se kroz nečije stisnute zube. U strahu, uz stenjanje i prigušene uzdahe, zatvorenici su dočekali zoru u nadi da će ih najzad pustiti kućama.

XII Nedelјa, osmi jun devet sto četrdeset prve. Sa neke udalјene crkve, pravoslavne ili katoličke, dopirao je meki odjek crkvenoga zvona i stariji selјaci među zatvorenicima krstili su se po navici, imajući jednu jedinu želјu da se što pre vrate svojim domovima. Ali dan osvaja, a oni se još guše u sobi koja bazdi na znoj i amonijak. Zatvoreni su već više od petnaest časova i, na sva zapomaganja da ih puste, stražar je stalno pretio da će pucati u gomilu kroz vrata. Pa bar da mogu otvoriti prozor. Ni to. Onda će u sobu bacati bombe… Čuli su se prigušeni jauci, a bilo je starih i bolesnih, koji su ležali u polusvesnom stanju. Prošlo je podne kada je jedan ustaša otškrinuo vrata i ubacio na glave lјudi nekoliko zavežlјaja sa hranom koju su donele žene. Nije

rekao ni ko daje, ni kome je namenjeno. Komadići sira i kukuruznog hleba pali su između lјudi i rasuli se. I ovom su prilikom zavapili zatvorenici da ih puste na vazduh. − Mi smo sinoć ubili jednog našeg stražara zbog vas. Nikakve više milosti prema vama! − i zalupio je vrata. Neki od zatvorenika su kupili mrvice i jeli, ali većina je bila kao smlaćena, pa su stresali sa sebe ostatke, jer im nije stalo do jela u strahovitom smradu koji ih je gušio. Prošlo je davno podne kada su oko kuće počele da se okuplјaju ustaše. Preko zatvorenika je preleteo zračak nade da će ih sada osloboditi. A ako im se i ta želјa ne ostvari, udahnuće bar svežeg vazduha. Bili su već na krajnjoj granici strplјenja i podnošlјivosti. Pred susednom sobom čuo se prvo žagor i onda razgovetan glas: − Izlazite jedan za drugim i neka svaki kaže svoje ime i prezime, da ne bi to pitao pojedinačno. Zatvorenici su se promeškolјili i jedan je glasno prošaputao: − Sigurno ih puštaju kućama. − Sad će, valјda, doći red i na nas. Stražar je lupio pesnicom o vrata upozoravajući ih da se primire. Svi su se utišali. Naskoro je zaškripao klјuč u bravi. Pojavio se prvo bajonet, a potom su ugledali dva ustaše, od kojih je jedan držao naperenu pušku, a drugi veliki zavežlјaj konopaca, prebačenih preko jedne ruke. Pozadi se nalazio još jedan sa pištolјem u ruci, i taj je progovorio osorno: − Svaki koji iziđe, neka pristupi meni i izgovori svoje ime i prezime. − Ja se zovem Gojko Pilјević − rekao je prvi pripravno i taman hteo da prođe mimo stražara, ali jedan ustaša ščepao ga za ruku. − Stani! − razdrao se, zbacio konopce i jednim krajem koji mu je ostao u ruci, počeo da vezuje desnu ruku Gojkovu. Gojko je usplahireno pogledao u ustaše, i promucao: − Zašto?… Treba svojoj kući da idem… − Kuš! − doviknuo je ustaša sa puškom i lupio Gojka po licu. − Vaš četnik je sinoć ubio jednog našeg stražara, pa sad hoćete da vas mi

pustimo kućama… Sledeći! Zatvorenici su izlazili potišteni, izgovarali nevolјno svoje ime. Svima ostalima ustaše su vezivali leve ruke, iznad šake. U zahvatu jednog dužnog konopca spajali su po deset do petnaest lјudi, koji su sad bili zbijeni i odmicali porebarke u dvorište. Tamo su se već nalazili vezani zatvorenici iz susedne sobe, uređeni prema konopima u nekoliko vrsta. Prema njima, a i pozadi, nalazile su se ustaše sa naperenim puškama i veselo dobacivali šale na račun vezanih, među kojima je bilo i njihovih poznanika iz ranijih dana. Ali sada su oni bili njihovi neprijatelјi, jer su pravoslavne vere i Srbi. Kad se među selјacima pojavio vezan i pravoslavni sveštenik, ustaše su zagrajale: − Aha, eno i popa… − Čitaj, pope, opelo, i povedi Srbe u crkvu. Među vezanim nalazio se i šumar Vaso Krunić, koji je na nekoliko dana ranije bio pozvan da položi zakletvu Paveliću. On je to i učinio. O toj svojoj obavezi je ćutao, jer ju je dao pred ustašama koji su držali pištolјe u rukama. Ali kada su ga sada vezali, i čuvši pretnje ustaša, počeo je jasno da naslućuje da će im se nešto teško dogoditi i prisetio se dokumenta o položenoj zakletvi, što mu se nalazio u džepu. Izvukao ga je desnom rukom i zamahao prema ustašama. Jedan je prišao. − Šta je ovo? − Zakletva… − Kome si se zakleo? − Poglavniku Paveliću. − Šta?!… Zar ti srpska svinja, da se zakuneš jednom hrvatskom plemiću, − dohvatio je potvrdu i iscepao je. Onda je zapitao Vasu: − Kako se zove ova država? − Nezavisna Hrvatska. − U kom je veku stvorena? − U dvadesetom… − Ne znaš, svinjo srpska… Ova je država stvorena pre hilјadu godina, − i razmahnuo je pesnicom po glavi šumara Vasu… Sad si valјda dobro

zapamtio… Znaš li ko te je udario? − Ne znam, − odgovorio je smušeno Vaso i priklonio glavu na grudi. − E, da znaš… hrvatski ustaša! Vezani konopima po deset po petnaest, pa i više, zatvorenici su stojali u dugačkim nizovima jedni iza drugih. Ma koliko se starali da svojim mirnim držanjem i molećivim izgledom ublaže jarost ustaša, ovi su postajali sve više osioni i drskiji. Lično osećanje beznadežne nemoći obuzimalo je lјude. Sputani jedan uz drugoga, počeli su gubiti pojam o svojoj ličnosti i još jedino osećanje kolektivnog samoodržavanja ulivalo im je malo nade da će se nekako spasti nevolјe u koju su zapali. − Kreći! − komandovao je jedan ustaša. Vezani selјaci su se pomerali u mestu ne znajući kako da se snađu onako sputani. − Konop po konop, napred! Čelni zatvorenik prvog niza, kome je bila vezana desna ruka, krenuo je, a za njim nanizani lјudi, preplićući nogama i više porebarke, jer su im bile vezane leve ruke… Krenuo je i drugi konop, pa treći, a za ovim i ostali. Ta čudna povorka vezanih lјudi, podnadula, usahla i neobrijana lica, među kojima je bilo mladića, a i staraca od kojih su neki toliko izmučeni da su se jedva kretali, izišla je iz sela Rankovci i lagano odmicala putem u lravcu kasabe. Do Stevana Pecelјa bio je vezan Vlado Šarenac, i ovaj mu se tiho obratio: − Gde li će nas oterati, i šta će najzad s nama biti? − Sigurno u kasabu. Tamo će nas rasporediti na neke radove. Vidiš li šta nas je. Ko će smeti da pobije dvesta lјudi! − tešio se Stevap Pecelј. Iako su se kretali u pravcu varošice, i mnogi verovali da će ih tamo najzad osloboditi, lјudi su glasno uzdisali, a neki i stenjali. Onako vezani preplitali su nogama i s teškom mukom koračali. A i ta varošica je daleko!… Ko će izdržati do tamo. Vezane ruke su ih bolele, a u nekih se konop zario u kožu.

Na ovom tegobnom putu prolazili su pored svojih njivica zasejanih ječmom, kukuruzom ili repom. Nјihovi pogledi su se upijali u one stablјike, kao u nešto prisno i rođeno što su oni lično izvodili i uzgajali. I dokle god je mogao da doseže njihov pogled, posmatrali su ono parče zemlјe što ih je prisno podsećalo na njihovo ognjište, porodicu i decu. A kad su ga izgubili iz vida, pričinjavalo im se kao da im se nešto otkida od tela. U duši im je bila pustoš… Bilo je starih lјudi koji su se povodili, neki su ramali i na njihovim licima odražavao se očaj od napora i iznemoglosti, pa su ih drugovi vukli. A ustaše su vikale, i svakoga ko bi za trenutak zastao koliko da predahne, udarali su kundacima u leđa uz najpogrdnije psovke. Duž celoga puta nalazili su se naoružani stražari na izvesnim odstojanjima i, kad bi povorka prišla, oni su se pridruživali začelјu, ili prilazili pojedinim zatvorenicima, psovali ih i tukli. Na raskrsnici odakle se odvaja put za kasabu, a drugi za selo Kapavicu, stojali su na konjima Vido Žutac i logornik Miškulin sa gomilom ustaša. Zatvorenici su još iz dalјine čuli njihovu viku i pretnje što se sporo kreću kao mrcine. − Udrite stoku! − naređivao je Žutac, razmahujući štapom preko glava vezanih selјaka. I, umesto za varošicu, povorku vezanih selјaka poveli su u pravcu sela Kapavice. Na čelu je jahao Žutac… Zatvorenici su se usplahirili. Hteli bi da zastanu, ali su ih ustaše tukle. Među lјudima proneo se šapat: Ubiće nas… − Vode nas u Bukov Potok, gde će nas sve pobiti. − Joj, odvešće nas u Fajića ogradu, gde ćemo kosti ostaviti. Oči im bile zamućene, usta široko otvorena, dok im je sa čela kapao znoj. Povorka je zašla između kamenih ograda od imanja sela Kapavice. Oni napred su negde zaostali, zatvorenici su se zgomilali i tu priliku je iskoristio Uroš Domazet da odveže ruku. Ali ustaša s desne strane primetio je njegovu nameru i, bez predomišlјanja, iz neposredne blizine

opalio je iz puške. Uz neodređeni krik Uroš se sklјokao između nogu vezanih selјaka, glasno krklјajući. − Jaoj! − Zakukao je i Mihailo Perišić koga je isti metak pogodio ispod kolena. − Kuku mene, ubiste svoga druga! − zapomagao je ustaša sa leve strane, stojeći na jednoj nozi i pridržavajući se za ogradu od naslaganog kamenja. Ustaše su prilazile žurno mestu pogibije. Videći svog ranjenog druga, razmahivali su divlјački preko glava i leđa vezanih lјudi, psujući ih najpogrdnijim rečima. Selјaci su stojali pogurenih leđa i oborene glave, prestrašeni, uzvereni i ubledeli. Uroš je još ječao i tresao se. Jedan od ustaša dohvatio ga je za nogu, izvukao iz gomile, prislonio mu cev od puške na glavu i opalio. Pred ovim stravičnim prizorom neki od vezanih su se zaneli i pali, pa su preko njihovih tela ustaše gazile, ili ih u prolazu udarali nogama. Ostali su se refleksno trzali da bi oslobodili ruke. Ustaše su razmahivale pesnicama po glavama i licu selјaka, da je mnogima iz usta i nosa tekla krv. Dojurio je i Žutac, tukući nemilosrdno po vezanim lјudima i vikao razjareno: − Ako neko još pobegne na levu stranu, pucaće stražari sa leve strane, ko pobegne na desnu, onda oni sa desne strane. − Tada mu je iz usta izletela strašna psovka upućena vezanim selјacima. − Marvo, dižite desnu ruku uvis. Ko pokuša da je spusti, ubite ga odmah. Terajte stoku što pre. − Brzo, brzo! − vikale su ustaše udarajući selјake kundacima. Povorka je krenula. Ranjeni Perišić nije mogao ići već su ga vezanoga vukli po kamenitom putu. Onim najbližim ruke su pomodrele od natezanja pa su zastali. I svi lјudi vezani istim konopom okupili su se oko ranjenika, koji je bolno zapomagao. − Zašto ste zastali? − vikali su pozadnji stražari i, probijajući se kundacima, prišli su ranjenom Perišiću koji je klečao oborene glave i jaukao.

− Aha, sad ćeš da vidiš svoga boga! − drao se jedan ustaša pokušavajući da odveže Perišića. Ali čvor je bio čvrsto vezan pa se konop utisnuo u ruku, da je šaka nabrekla i već potamnela sa istaknutim krvnim sudovima, kao i isprepletane žile nekog korena. Prodrmusao je dva-tri puta čvor, onda izvadio nož, presekao vezu sa jedne i druge strane, dohvatio Perišića za ramena i odgurnuo ga sa strane puta. Drugi ustaša je iz neposredne blizine upravio pušku u glavu Perišića i opalio. − Pa boga ti milog, zašto se ja mučim oko njega, pa da ga ti ubiješ, − lјutio se ustaša što mu je uskraćeno zadovolјstvo da on ubije ranjenika, koji je sada ležao nepomično. − Tako će svaki proći, ko zaostane za jedan korak. Napred, brzo, brzo! Ovu opštu pometnju iskoristio je Arsen Cerović, neopaženo je odvezao ruku i doviknuo drugu do sebe: − Ja bežim, − i u jednom skoku prebacio se preko niske ograde, bežeći u cik-cak. − Ha, pobježe! − Udri… Ne daj mu da pobjegne. Puške su treštale. Jedan od ustaša je potrčao za beguncem, ali Arsen je preskočio i treću ogradu od imanja i, poguren, da bi se zaklonio od metaka što su prštali po naslaganom kamenju ograda, zamakao iza jedne kuće. Razlegale su se psovke i preko glava lјudi plјuštali su udarci. Među vezanim nalazio se i Milan Burić, selјak iz sela Kapavice. Kad su stigli pred njegovu kuću, prišao mu je ustaša Pero Prkut. − Je li, Milane, sećaš li se kad smo zajedno služili vojsku? Sećao se toga Milan. Kad je video Peru među ustašama, obradovao se i tražio je stalno priliku da mu se obrati, ne bi li se preko ovoga poznanstva spasao. I zato je pripravno i raspoloženo odgovorio: − Kako da se ne sećam. Bili smo dobri drugovi i prijatelјi. I molim te, Pero… − Čekaj, čekaj, − doviknuo je Pero i dodirnuo ga po ramenu. − Sjećaš

li se kako smo često igrali karte… − Kako, Pero, da se ne sjećam… − A ti si mi podvalјivao… − Pero, zaboravio sam, bili smo mladi. − Eh, vidiš li, ja se toga sjećam, i došlo je vrijeme da ti sad vratim. − U magnovenju je uperio pušku u grudi Milanove. Odjeknuo je pucanj. Milanu je klonula glava na grudi; bez reči se srušio na zemlјu. − Jaoj, teško meni, slomi mi ruku! − zakukao je drug vezan za Milanov leš, jer je isti metak i njega pogodio. − Jaoj, ubite me… ubite! − i pokleknuo. − Pa baš kad hoće, učini mu po volјi, − dobacio je jedan od ustaša smejući se. Odjeknuo je još jedan pucanj. Vezani selјaci shvatili su najednom šta ih dalјe očekuje. Nalazeći se na granici života, neki su pokušavali da se oslobode veze, pa makar i poginuli. Ali mnoge, koji su bili bolesni i malaksali, osećajući se uz to u beznadežnom položaju, obuzela je fizička i duševna zamrlost, koja se graničila sa psihičkom prazninom, pa im je najednom postalo svejedno šta će se sa njima dogoditi. Poslednjom iskrom svesti želeli su samo da se s ovim mukama jednom završi, na koji bilo način. Vezani lјudi u konopima su se uskomešali. Mitar Brklјača uspeo je da odveže ruku, usplahireno se obazreo oko sebe i poleteo preko ograde niz strm, ali brisan prostor. Ustaše s leve strane su pripucale, dok su oni sa desne vikali. Jedan od ustaša potrčao je niz padinu, zastao kod prve ograde od kamenja, prislonio pušku i opalio. − Eno ga, pade! − Alal ti vera! − klicale su ustaše, kao da je ubijena neka divlјa životinja. Vezani selјaci su zastali, zgomilali se, okrećući se beznadežno. − Jaoj, lјudi, pobiće nas! − Napred, napred, brzo! − drale su se ustaše i razmahivale

kundacima i motkama preko glava i leđa selјaka. Iz gomile je istrčao Branko Banćur, selјak iz Uboska, i pojurio niza stranu. − Ubi ga, majku mu srpsku! Oko njega su počeli da prpore kuršumi. Branko je krivudao pognut i najednom se našao pred ustašom koji je ubio Mitra pa se vraćao. Držeći pripravno pušku, uperio je u Branka i opalio. Dižući ruke u vis, kao da bi hteo da se za nešto uhvati. Branko je trenutno zastao, sklјokao se kotrlјajući se, i najzad ostao ležeći raširenih ruku. − Bravo! − Vazda ti pucala… − Za tebe i jeste puška. − Živeo Pavelić! − klicale su ustaše. Neki od zatvorenika bili su potpuno izbezumlјeni, pa su pokušavali onako vezani da iziđu iz niza, vukući za sobom svoje drugove. Ustaše su pritrčavale i udarale ih uterujući ih u red, i dobacivali: − Aha, šta misliš… tamo te čeka ručak! Nema toga više. Dosta ste vi jeli bijeli hleb, a mi tukom kukuruzu. Sad ste u našim rukama, pa da vidite šta je to ustaša i nova država. Selјak Danilo Krulј, koga je bolela noga i drugovi ga celog puta vukli, pa mu je leva ruka bila potpuno pomodrela i oduzeta, zastao je i zavapio. − Jaoj… ja više ne mogu. Ubite me! − A, je li ’oćeš? − doviknuo je jedan ustaša, prišao Danilu i odvezao mu ruku. − Hajde! − dohvatio ga za rame i sveo sa strane puta. − Okreni se! − naredio je i prislonio mu pušku na potilјak. Otvorenih usta i zgrčenih očiju Danilu je zastao dah. Ali ustaša nije pucao, već ga je lako udario puščanom cevi u potilјak. Onda ga je ščepao za vrat, okrenuo i gurnuo među vezane selјake, vičući: − Neću još da te ubijem. Hoću da se mučiš, ubiću te onda kad je meni ćef! − i opsovao mu majku srpsku, pa ga nanovo vezao, obraćajući se ustaši koji je išao za njim; − Znaš, nije mi zadovolјstvo da ga ubijem

kad mi se nudi sam. Volim kad potrči, pa onda… Ja sam stari lovac. Konopi su se izmešali. Ljudi su posrtali neki su padali i čuli se glasni uzdasi: − Ah, živote moj! − Ej, šta dočekasmo… Od telesnih napora i duševnih uzbuđenja vezani lјudi su osetili nezajažlјivu žeđ, pa su im se suva usta lepila, a oči gotovo usahle. Duž vezane gomile razlegao se povremeno vapaj: „Voda… voda!“ Iz susedne kuće dopirala je pesma pijanih ustaša, koji su tu ranije došli. Neki su izišli na vrata crvena lica i razdrlјenih košulјa, uzdignute ruke u znak fašističkog pozdrava, derući se: − Spremni za dom! − Što ih niste pobili odmah, već se mučite oko njih! Vezani selјaci su zaćutali. Usnice su im bile stisnute, a duše premrle od stravičnog iščekivanja. Sva njihova pažnja bila je s naporom usredsređena na sledeći korak, da bi koliko toliko ublažili bolove ruke, koje su im već pocrnele, a u nekih su i krvavile. Gomila se približavala Burekovoj kući, gde su stanovali muslimani. Žene muslimanke, u crvenim šalvarama, izišle su pred kuću, neke držale decu u naručju, i dovikivale: − Vala, dobar ste lov ulovili. Vido Žutac jahao je na konju pozdravlјajući žene kao neki pobednik, i odgovarao: − Biće veselјa. Presudićemo im sada. − I da bi to dokazao, okrenuo se ustašama i komandovao: − Otkočite puške. − Onda se obratio ženama: − Gde je put za Gumno? − Lijevo! Lijevim putem! − zagrajale su uslužno žene. Iza Burekove kuće teren se spušta ka jednom potoku. Među vezanim selјacima prostrujala je vest: − Strelјaće nas u potoku!… Teško nama! Ali Žutac je prešao potok i okrenuo uz jednu uzbrdicu gde je na desnoj strani u kamenjaru rasla šuma, a sa leve bila čistina od sitnog ili

nagučenog kamenja. Žutac je zastao sa konjem i doviknuo: − Neka svi stražari pređu na desnu stranu prema šumi. A vi, svinje, dignite desnu ruku. Jedan od selјaka, dižući desnu ruku, sastavio je tri prsta kao za molitvu. Nјemu je prišao ustaša i snažno ga udario po ruci, vičući: − Svinjo, nema krsta sa tri prsta. Ovo je država Hrvatska, gde se krsti sa četiri prsta.

XIII Na zaravnjenoj polјani, gde su selјaci svakoga leta vrli žito i mesto nazvali „Guvno“, zaustavili su povorku vezanih. Već premoreni i zamućenih očiju, prilazili su teško dišući, pa su se u gomili izmešali, a neki se i upleli u konopcima. − Šta je to, šta je?! − urlao je Žutac sa konja, razmahujući štapom preko glava i leđa selјaka. − Uredite se po konopima u vrste. Selјaci su se uzmuvali, vukući čas na jednu ili drugu stranu, dok se najzad nisu uredili u deset vrsta i zastali uprtih pogleda u Žutca, koji je obilazio oko gomile da vrši smotru. Ispred vezanih lјudi postavili su dva teška mitralјeza… Videći neku neobičnu užurbanost među ustašama, pa njihova usplamtela lica, a onako vezani stavlјeni ispred mitralјeskih cevi na ovom pustom mestu, selјaci su najednom uvideli, da se svi zajedno nalaze na poslednjoj granici života. Među njima nastao je lelek: − Jaoj, ubiće nas… − Jaoj, ko će moju đecu odgojiti… − Jaoj, sestro moja…

− Zašto nas ubijate! − Smilujte se na đecu našu! − molili su. − Dosta! − dreknuo je Žutac. − Sedite svi, inače ćemo mitralјezom po vama. Selјaci su ućutali. Mnogi su suznih očiju posmatrali Žutca, ne bi li izazvali neku samilost. A jedan od ustaša izrugivao se selјacima, govoreći: − Šta ste zakukali… Vidite kako je on dobar čovek, pa vam dozvolio da se odmorite. Dižite desnu ruku u vis. Selјaci su sedeli zgureni, prekrštenih nogu. Leve ruke su im bile prebačene preko trbuha i vezane, a desne uzdignute. Iz grupe ustaša izdvojio se na konju logornik Miškulin i odjurio negde na uzvišicu, gde su počele da se okuplјaju ustaše. Ne znajući šta će sa njima biti, vezani selјaci su napregnuto i preplašena pogleda pratili svaki pokret ustaša. Sa one uzvišice vratio se Miškulin i saopštio Žutcu: − Sve je gotovo! − i okrenuo se vezanim selјacima: − Lezite na leđa. A vi − okrenuo se ustašama, − odvite im pojase i zavežite im oči. Ko se usprotivi, ubite ga odmah! Iz gomile se začu zapomaganje: − Kuku majko! − Jaoj đeco moja! − Mi smo nevini… zašto? − Nemojte, lјudi… jaoj! Ustaša Mašo prišao je Vladi Šarencu. Bili su nekada dobri prijatelјi. − Mašo dragi, nemoj me stezati… − Ah, samo rokni još jednom, pa ćeš poznate svoga boga − rekao je Mašo i stezao što jače može. Poklopio mu je levo oko, ali je na desnom ispod pojasa mogao nešto malo videti. Milorad Šarenac bio je vezan do Vlade i ovaj mu je tiho došapnuo na uvo: − Sad će nas možda gaziti konjem. Drži konja za prednju nogu i davi

zubima koga dohvatiš. Logornik je sa konja povikao: − Slušajte hrvatske ustaše! Kada ih poterate za jamu, pazite dobro da vam neki ne pobjegne. Danas smo doživjeli srećan dan da mi budemo age, a ovi pravoslavci, upravo njihove žene i djeca, da budu naši kmetovi. Živela država Hrvatska! − Živela, živela! − Živeo Ante Pavelić! − Živeo, živeo! Jedan od vezanih selјaka poslednjim naporom svesti, a u nadi da se spase, viknuo je: − Živeo Pavelić! − Aha, sad ne vredi! − povikale su ustaše. Logornik sa konja, doviknuo je: − Je li gotovo? − Gotovo!… Svima su oči vezane… − Prvi konop ustaj! − naređivao je Žutac. Vezanih očiju i ruku, selјaci su se teško pridizali. Neki su nanovo padali i ječali. Ne znajući na koju će stranu, pokušavali su da se okrenu u mestu i trzali vezane ruke, ne bi li ih nekako izvukli, ma i poginuli. Neko je doviknuo: − Drži onoga desnoga za ruku i vodi, a vi ostali za njim. Među vezanim u prvom konopu nalazio se i sveštenik u crnoj mantiji. Jedan od ustaša dobacio je: − Povedi, pope, Srbe u crkvu… Čuo se smeh… Zamračene svesti i pogleda, selјaci su se vukli porebarke, da bi ublažili bol ruku i dizali noge da se ne bi o nešto sapeli i pali. Naježeni i napregnuti očekivali su svaki čas plotun, pa im se grčilo telo od stravičnog iščekivanja, usredsređenog samo u jednoj reči: sad će!… Ali nikad kraja… Sad će!… Dopire neki žagor i smeh… I oni su lјudi…

valјda neće… Možda… Sad će!… Neko ih je raspoređivao i gurao negde napred… Pod nogama im strmina i, predosećajući neku opasnost, lјudi su se nagonski opirali i pokušavali da uzmaknu. Odjeknulo je nekoliko pucnjeva i začuli se jauci. Oni još živi osetili su kako ih nešto snažno vuče naniže… A oni pozadi nemilosrdno guraju i tle im sve više izmiče ispod nogu. I najednom kao da lete u neki ambis, vukući vezanom rukom i one za sobom… Strašan udar glavom. Tresak strahovit. Čuje se stenjanje. Odozgo trešte puške… Jauci. Preko glava ranjenih razliva se neka topla tečnost. Prigušeno stenjanje. A teret neki pritiska neodolјivo, da više daha nemaju. I kao da tonu sve dublјe u neki ponor, bez misli i svesti. Ustaše su se vraćale u gomili, prepričavajući veselo scene. Žutac ih je savetovao: − Što se vi mučite oko njih. Privedite ih jami i prvu petoricu ubite, a oni će povući i ostale. Vezani selјaci su čuli pucnjeve. Više nisu sumnjali. Više im povratka nema. Pa čak i oni koji su bili potpuno duševno i fizički klonuli, nalazeći se sada pa poslednjem stepeniku života, kao da su se najednom prenuli i počeli snažno da trzaju rukama, ne bi li se nekako oslobodili. Drugi su mahali glavom, ili je otirali o zemlјu, i postepeno svlačili zavoj sa očiju. − Drugi kopop napred! − vikale su ustaše. Ali niko nije ustajao. Ljudi su ležali obuzeti konvulzivnim trzajima, ili zabijali glave u zemlјu, kao da bi hteli da se zaklone od neke strašne nemani. Preko njihovih tela su se razlegali udarci, ustaše su ih gazile nogama. Da bi izbegli trenutnu opasnost, dizali su se teškom mukom. Gurani od ustaša, saplićući se, kretali su jedan za drugim. Sad im je gotovo svejedno. Neka se što pre završi s ovim mukama… Ali u nekih su navirala i suprotna osećanja. Ako nisu u stanju da se fizički odupru, onda će bar na poslednjem času života reći šta misle, i čuli su se povici: − Živela Jugoslavija! − Živela Rusija! Ustaše su se sjatile oko ovih i počeli ih udarati. Neko je vikao: − Ubite mrcine!

Odjeknuli su pucnji. Razlegali su se jauci. Vezani lјudi u ovom konopu su zastali. Ustaše su udarale kundacima i gomila je krenula vukući za sobom mrtve i ranjene. Nekima su zavoji sa očiju pali… S užasom su pogledali u jamu, čiji je otvor bio širok kao neki krater, pa se naglo sužavao i nastavlјao u bezdan, odakle su dopirali jauci i stenjanja. Vezani selјaci su ustuknuli, pokušavajući da smaknu veze sa ruku. − Šta čekate?! − urlao je Žutac. Odjeknuli su opet pucnji. Još četvorica su pali. Ustaše su pritrčale i gurale mrtve i ranjene kao vreće, a ovi su za sobom vukli i žive, koji su glava okrenutih naniže padali, udarajući o kamenite izbočine jame. − Brže dovodite i ostale konope! − vikao je neko. Bodeni noževima i udarani kundacima, prilazili su „konopi“; lјudi su uzmicali i ginuli na otvoru jame. Razlegali su se jauci, preklinjanja i jedan glas: − Upamtite, krvnici. Svaka jama ostaviće nekog živog i vi ćete platiti za ove zločine. Praštale su puške. Živa i mrtva tela su se strmoglavlјivala u provaliju. Odozgo su pucale ustaše u zgužvana i vezana tela. Na redu je bio šesti konop, u kome je bio vezan Vlado Šarenac. Pokraj njih je ostao samo jedan stražar, koji je trebalo da ih do jame sprovede. Poznavao je dobro njega Vlado, jer su služili zajedno vojsku i spavali u jednom krevetu. Nije hteo da ga moli za milost, ali mu se obratio rečima: − Đuro, imaš li malo vode? − Nemam, Vlado… evo čuj − i zatresao čuturicom pored njegove glave. Onda se obratio vezanim selјacima blagim rečima, kao da ih požuruje na neki koristan posao. −’Ajde, lјudi, dižite se!… Bolјe sami, nego da vas tuku. Oslanjajući se desnom rukom, selјaci su ustajali, dok je Vlado zavapio: − Kuku meni, ja ništa ne vidim. − Makni, makni, − govorio je Đuro. − Ja ću ti komandovati. ’Ajd sad

lijevo, lijevo. Ali na levoj strani odjekivali su pucnji, pa su svi nagrnuli na desnu stranu. Tom prilikom Vlado se sapleo o jedan žbun, i povukao za sobom još dvojicu, koji su pali preko njega. Ovaj je momenat on koristio i zubima smakao konop sa ruke. Ustajući, digao je desnu ruku i presavijen kukao: − Jaoj meni, sav sam se slomio. − Ništa, ništa, sad ćemo te izliječiti − doviknuo je jedan ustaša koji je baš tada prišao, i dohvatio Vladu za vrat. − Pobježe jedan! − doviknuo je ustaša Đuro. Umače Pero Cerovina! − čuo se uzbuđen glas kao opomena da i ostali to isto pokušaju. Ustaša je ostavio Vladu i potrčao za beguncem, pucajući… Sa vezanim selјacima ostao je samo Đuro. Tada je Vlado zbacio zavoj sa očiju, i, da bi izbegao susret sa ustašom koji je trčao za Perom, okrenuo je na desnu stranu pored Đure, vičući: − Bježte, lјudi. Pošto su mnogi još ranije krišom smakli veze, rastrčali su se pa razne strane. Samo dvojica, Gojko Pilјević i Vlado Pavić, trčali su vezani. Za njima je pojurio na konju Vido Žutac i, psujući pogrdno, stigao ih, izvadio pištolј i opalio. Gojko je pao. Odmah za njim, zaklanjajući rukom glavu pao je i Vlado Pavić. Vido se obazreo tražeći usplamtelim pogledom ostale. Ali ovi su zamicali u šumu sa desne strane. Čuvši larmu i neujednačenu puščanu i revolversku palјbu, sve ustaše koje su se nalazile oko jame potrčale su u pravcu gumna, derući se i pucajući nasumce. Sav zapenušen, Žutac je vikao kako će sve pravoslavne pobiti kao pse, a ako još koji umakne, stražari će odgovarati svojom glavom. Oko preostalih vezanih selјaka okupile su se ustaše. − Sledeći konop napred! − doviknuo ie Žutac. Ustaše su pritrčavale vezanim lјudima gotovo premrlim od straha i,

udarajući ih nogama, naterale da se dignu. Opkolјene sa svih strana poveli su ih u pravcu jame. U istom konopu bili su vezani jedan do drugoga braća Bukvić, Novica i Slavko. Iako sputani, oni su se u ovom odsudnom času; pribijali, kao da bi hteli da se uzajamno zaštite od ustaša koji su ih grubo gurali i udarali u leđa. A hteli bi mnogo što-šta da kažu, da se sete svojih, da im nešto poruče, ali su im oči zamućene, a kroz svest preleću predstave sa onog mrtvog na putu, na ustaše koji su se divlјački derali kao da im se žuri da što pre završe ovaj krvav posao. − Jadna sirotinjo naša… kome vas ostavlјamo! − zavapio je Novica. Slavko je najednom shvatio da im više nema spasa… da je na poslednjoj ivici života, pa mu se u glavi zamutilo, počeo je da se povodi, u jednom trenutku se zaneo, i brat ga je jedva zadržao vezanom rukom. Priveli su ih jami. Mnogima su spali zavoji sa očiju i oni su s užasom ugledali bačena telesa krvavih glava, raskrečenih nogu i razjaplјenih vilica. Iz dubine se čulo krklјanje kao podzemna tutnjava. Vezani lјudi su ustuknuli iskolačenih očiju. − Pucaj! − čuo se glas kao urlik. Zapraštale su puške. Ljudi su padali… Čuli se otegnuti i bolni jauci. Mrtve i ranjene selјake ustaše su vukle za noge i kao klade odgurivale u dubinu. − Ubijaj gadove! − vikao je Žutac, gurajući leševe. Slavko Bukvić, koga su mrtvi povukli, pokleknuo je već zamućene svesti i nagnuo se nad jamom, ali ga je brat za koga je bio vezan još zadržavao. Prasnula je puška. Novica se s oboda sklјokao i gomila lјudi se stropoštala u dubinu. Neki su još ječali, drugi zapomagali… Odozgo su ustaše pucale na one koji su još odavali znake života, dok jauci nisu zamrli. Slavko je teško disao, kao da mu se navalio neki teret na grudi, a preko lica mu je teklo nešto toplo i slivalo mu se niz vrat. Ne shvatajući šta se sve ovo najednom dogodilo, udahnuo je, pa mu se pričinilo kao da je u nekom procepu što ga sve više pritiska, a leva ruka mu je utrnula,

kao da ga bockaju hilјade iglica. Hteo bi da se oslobodi tog nesnosnog tereta, ali noge su mu zakočene i nad njim nešto bubnji, onda neki tresak kao pucanj, pa − lјudski glasovi. Zaustavio je dah… Odozgo je neko govorio: − Svi su mrtvi! I tog trenutka kao da je Slavku spala neka koprena sa svesti, shvatio je trenutno svoj položaj. „Oni kažu da sam mrtav, a ja sam živ… živ sam! − uveravao je sebe. „Ali zašto me ruka boli…“ − Jama je puna… Nema više mesta. Treba je zatrpati kamenjem, − dopirao je glas. „Joj meni!“ − užasnuo se Slavko. Iako je jednom bio pred neposrednom smrtnom opasnošću, kada su u njemu zamrli svesni podsticaji, ovo novo saznanje da će biti živ zakopan, rastreznilo ga je sasvim. Setio se namah svega što se zbilo i u kakvom se sada položaju nalazi. S naporom je izvukao desnu ruku koja mu je klizila preko nečije tople krvi i trzao levom da bi je oslobodio… Zadah krvi i isparenja sa mrtvih lјudi gušili su ga. Otvorio je oči i kroz lјudske leševe ugledao je jednu sjajnu tačku kao svetlo oko neke zveri, pa je nanovo pretrnuo i pritajio se. Ispod njega neko je krklјao. „Ja sam živ!“ − senula mu misao. Ugledao je opet onu žmirkavu svetlost… „Zvezda“ − setio se… „Treba pobjeći… živog će me zatrpati“. − Napregao je desnu ruku i smakao vezu sa leve… Onda se okrenuo glavom nadole, odupro rukama o nečiju glavu i grudi, i izdigao leđa. Nečiji leš se osulјao mimo njega i osetio je najednom olakšanje. Pokraj sebe ugledao je tada brata Novicu čije su oči bile poluotvorene i staklaste, a sa krajeva usana otegla se dva mlaza krvi. „Jadna sirotinjo naša… kome te ostavlјamo“ − setio se poslednjih bratovlјevih reči. Užasnuo se i zadrhtao… Opkolјen sa svih strana mrtvim, pričinilo mu se kao da se leševi nadimaju i da će ga nepovratno ščepati u svoj smrtonosni zagrlјaj. „Ali ja sam živ!“ − i, obuzet neodolјivim nagonom za životom, naglo se ispravio stojeći na grudima nečijeg leša… Oko jame bila je tišina. Udahnuo je snažno i pogledao u nebo koje je sada bilo zamračeno, a svuda naokolo prigušen suton. Vetar je zahučao kao da ga mami… Iz jame je dopirao potmuo i jeziv ropac. Kao da beži od smrti, Slavko je gazio preko leševa povodeći se, dok se nije dohvatio za istureno kamenje na grotlu jame. Zastao je i

oslušnuo… Iz dalјine je dopirao neki žagor. Setio se svojih drugova na gumnu i, bez predomišlјanja, uspuzao se na grotlo. Zapahnuo ga je vetar i šapatlјiv šum lišća. A dole na gumnu neka pometnja i prasak pušaka. Gonjen nagonom za samoodržanje, pojurio je bez predaha na suprotnu stranu, u pravcu šume i, krijući se između drveta, zamakao u tamu, radostan što je živ. Ustaše su se vratile na gumno i jedan je saopštio: − Jama je puna. Nema više mesta! − Pomlatite ostale na gumnu! − razdrao se Žutac, sjahao s konja i pritrčao vezanim selјacima pucajući iz pištolјa u njihove glave. Za njegovim primerom pošle su i ostale ustaše, nišaneći puškama iz neposredne blizine na zgrčene selјake. Neki od njih, iako vezani, pokušali su da ustanu, ali su padali. Kroz pucanj pušaka razlegao se prigušen jauk i povici: − Ubite me da se ne mučim! Preko Ilije Pilјevića pala su dvojica. Iz njihovih tela liptala je krv, pa se slivala na Iliju, koji je ležao licem okrenut zemlјi. Krv onih iznad njega slivala mu se niz obraze i ustaše su smatrale da je i on mrtav. Ilija je neprimetno pritiskivao prstom zemlјu, da bi uverio sebe je li živ. I dah je zaustavio. Iako je osećao pritisak na sebi i bolove od neugodnog ležanja, sva njegova nastojanja svodila su se na jednu misao: „Izdržati, izdržati dok ne odu!“ − Neko je u blizini ječao. − Ko god mrda i daje znake života, ubite ga… Ilija je zaustavio dah. Oko svoje glave osetio je nečije korake, a odmah zatim, negde u blizini, pucanj puške. − Slušajte muslimani, − govorio je neko − ujutru rano dođite i zatrpajte ih kamenjem. Naskoro je nastao strahotan mir. Trupine su ležale nepomično. „Ja sam još živ… izdržati, izdržati“ − razmišlјao je Ilija. Korake više ne čuje. Polako je udahnuo i jedno oko otvorio. Nečija ukočena ruka

visila je sa krvavim polusavijenim prstima. Odnekud iz dalјine odjeknuo je pucanj. Ilija je zatvorio oko i pritajio se… Učinilo mu se kao da čuje neki čudnovat šum. Zaustavio je dah… Tiho, istrajno nešto romori i jedna hladna kaplјica dotakla je njegovo uvo, a zatim i obraz… „Valјda nije krv“ − pomislio je. Osećao je bol u nozi od nekog tereta. „Bolјe i to nego smrt!“ − Osećao je udare svoga srca. „Ja sam živ… izdržati, izdržati!“ − ponavlјao je i obuzela ga je tiha radost. Rešavao se da ustane… Otvorio je široko usta i zaustavio dah, ne bi li šta čuo. Opet hladne kaplјice… „Kiša!“ − i najednom je osetio neutolјivu žeđ. Otvorio je oči. Na dohvat ruke ugledao je orošen list neke bilјke… Pomerao je ruku da ga dohvati, ali se trgao i zastao. Ne čuje se ništa sem tihog rominjanja. Naokolo suton. Kao da se prikrada, pomerao je lagano ruku, dohvatio list i prineo ga ustima. Jezik je ovlažio i osetio zanosan miris zelenila. Prigušeno blaženstvo. I kao da je najednom dobio snagu i hrabrost, podigao je obazrivo glavu. Niko uspravan. Naokolo mrtvi. Šumica se jedva nazirala. Odigao se lagano na ruke zbacujući teret sa sebe. Hitro se obazreo, skočio i potrčao u pravcu šume. Poslednji živi svedok teške tragedije… [1958.]

Krvava avlija

I Poodmakle godine, a i događaji koje je preturio preko glave ostavili su duboke tragove na njegovom licu. A bilo je mnogo koječega u njegovom životu. Neka zbivanja izgledaju mu sada maglovita, druga prozračna, kao da ih je pređeni životni put izduvao, a izvesni događaji urezali su mu se u svest, pa kao da su se ukorenili i neprekidno pritiskuju njegovu dušu. Nailaze novi dani, život odmiče kao rečna matica, a on, kao da je pritisnut nekim teretom, zaostaje i vraća se svojoj prošlosti. I priča, kao da bi hteo sebe da opravda, ili da ukaže pokolenjima na teška stradanja svoja i najbližih drugova. Neka se zna. Iako se ti događaji gube u obilјu drugih, svi su oni zalančeni u opštem zahvatu i doprineli su krajnjem uspehu. Lice mu je usahlo i kao providno, kosa proređena, dah kratak, ali oči još uvek plamte. Povremeno udahne snažno dižući glavu, onda obori pogled i zaćuti kao da pribira misli. Bilo je to godine 1941, kada je neprijatelј avionima i tenkovima pregazio zemlјu. Moralne lјudske vrednosti kao da su bile razbijene, i u toj opštoj pometnji i propasti lјudi su se spasavali prema ličnim shvatanjima: jedni su ponizno prilazili neprijatelјu, drugi su bežali u šume i planine, i vodili borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika. − U borbi kod Kralјeva ranjen sam u rame i morao sam odmah nekud da se sklonim, da me Nemci ne bi uhvatili. Kako je Jošanička

Banja mestance malo po strani, tu sam se i zaustavio. Svoje stanje morao sam da krijem. Bilo je to ono vreme kada su se lјudi nalazili u stanju nekog iščekivanja. Mnogi su se opredelјivali prema mesnim prilikama, i često niste znali da li razgovarate sa prijatelјem, ili nekim koji želi da vas iskuša. Ja sam znao šta hoću. Rana na mome telu bila je očigledan dokaz da sam borac. Sada sam bio prinuđen da se čuvam ne samo od Nemaca, već i od četnika, koji su bili u njihovoj službi. Starao sam se na sve načine da ne budem zapažen dok mi rana ne zaraste i uhvatim nanovo vezu sa drugovima. Zato sam se prijavio kao izbeglica iz Sandžaka. U ovom malom mestu nije bilo Nemaca, ali je postojalo jedno četničko odelјenje i koliko god mi je bilo moguće sklanjao sam im se s očiju. Mala palanka, daleko od velikih svetskih zbivanja, živela je prilično učmalim životom. Tu su komšije, prijatelјi, dobacivanja, tekući dnevni poslovi, razna prepričavanja, pa i ogovaranja. I baš što je živeo povučeno, bilo je to povod da i o njemu govore. I reč po reč, čak do žandarmerijske stanice razneo se glas o čoveku koji je nešto sumnjiv, jer izbegava opštenje sa lјudima. Jedno veče na vrata njegovog stana neko je snažno zakucao. Neprijatno iznenađen i podstaknut nekom zlom slutnjom, otvorio je vrata i ugledao bivšeg žandarmerijskog narednika. − Je l’ se ti zoveš Milija? − pitao je osorno narednik, držeći ruku na otvorenoj futroli pištolјa. − Da… ja sam. − Ti si uhapšen! Milija je odmah shvatio težinu svoga položaja. Kratkim pogledom obuhvatio je širinu snežnih polјa i osetio jače nego ikad svežinu vazduha. I dok su mu kroz glavu proletale vizije minulih događaja, opazio je držak revolvera, i namah ga je obuzela klonulost. Okrenuo se nevolјno, dohvatio kaput i pognute glave izašao. Pred kapijom ugledao je jednog svog nekadašnjeg prijatelјa, koji je svakako prokazao kuću. Zastao je iznenađen: − Zar i ti?

− Da nisam ja došao, poveli bi nekog drugog, − promucao je krijući pogled. Spuštala se hladna zimska noć. Pod nogama je zlokobno škripao sneg. U toj noći, punoj nekih tajanstvenih šumova, dva čoveka su išla jedan za drugim, napregnutih nerava i krvnički raspoloženi, kao da žele jedan drugom smrt. Ali usput im se pridružio još jedan stražar. Mogućnost bekstva bila je isklјučena. Idući po smrznutom i džombastom putu, Milija se sećao prošlih dana, svoje kuće i porodice, one borbe u kojoj je ranjen od lјudi koji se nimalo nisu razlikovali od ovih stražara, koji sada bezbrižno razgovaraju držeći oružje u rukama. I pri najmanjem pokretu, ubili bi ga hladno i bez razmišlјanja. A možda oni to i žele. Pognute glave išao je smireno, zadovolјan što je još živ. Na ovakvim mestima i pod sličnim okolnostima organi vlasti vrše nekad samovolјno egzekucije i posle podnose kratak izveštaj: „Pri pokušaju bekstva…“ I Milija je osetio tihu radost kada je ugledao svetilјke u varošici Raška. U ovom mutnom vremenu u kome opasnosti iznenada niču, obuzelo ga je ipak neko spokojstvo što će proživeti bar ovu noć. O dalјoj budućnosti nije mislio. Mala varoš kao da je zamrla. Ulice su puste i razgovor stražara nekako čudno odzvanja. U dalјini je zavijalo neko pseto. Samo jedna zgrada je osvetlјena, i pred njom stražar sa puškom. Tu su se zaustavili. I u sasvim mirnim prilikama ovakve kuće izazivaju nelagodnost i neku bojazan kad se u njih zakorači, a kamoli u ovom vremenu, u kome se sudi po ličnom nahođenju. Jedan od stražara ušao je u zgradu, a pred kućom je ostao Milija sa drugim čuvarom. Znao je Milija ovaj kraj, poznavao je lјude, imao je i prijatelјa, ali u ovoj mračnoj noći osećao se usamlјen, izgublјen. Shvatao je zamah događaja. Svi oni izopačeni nagoni, koji su u mnogim lјudima tinjali i bili duboko skriveni, sada su, podstaknuti događajima, izbili na videlo svom žestinom i postali zakon vremena. Uskoro se pojavio stražar i naredio Miliji da pođe sa njim. Otklјučao je jedna vrata i bez reči gurnuo ga u sobicu sa škilјavim svetlom. Kao životinja uterana u kavez i Milija se bespomoćno okretao, kao da traži neki izlaz iz ovog stanja, dok iz mračnog ugla nije začuo tihi

glas: − Učo, zar i tebe doteraše? Zastao je iznenađen i napregnuvši oči ugledao tamne prilike, među kojima je jedva razaznavao neke svoje poznanike. Prišao im je srdačno. Sada će bar imati s kime da izmenja misli, a i patnje će u društvu lakše podnositi. Razgovarali su šapatom gde je ko uhvaćen i zašta je optužen. Svi su oni bili pod sumnjom da imaju veze sa partizanima, ali niko do sada ni je saslušavan. Dovolјno je bilo da se prstom ukaže na nekoga i četnici su ga uz pomoć domaće policije hvatali, zatvarali u hapsane i izlagali raznim neprijatnostima. Otpre nekoliko dana sve osumnjičene doteraju ovde, pod nadzor komitskog vojvode nekog Đurovića. U ovim zatvorima bilo je lјudi iz raznih krajeva. Neki od zatvorenika su saznali da je ovde samo sabirni logor, i da će ih sprovesti na neko drugo mesto. Ali niko nije znao pravac. Možda u Nemačku, ili u neki drugi logor za taoce. Razgovor je zamirao. Svako je bio zauzet svojim jadom. U glavama lјudi su se kovitlale mučne misli o ostavlјenoj porodici, o toj Nemačkoj, gde se nalaze prava mučilišta za lјude, o mogućnosti da budu taoci, i smrti koja im lebdi nad glavom kao neka zla kob. Svetilјka škilјi. Očni kapci se lagano priklapaju, dok telo tone u polubunovno stanje. Posle povlačenja partizanskih jedinica u Bosnu, okupatora je obuzelo besnilo. Hajci okupatora su se pridružili dražinovci i pećančevi komitski odredi. Jureći za partizanima, pijani četnici upadali u sela, i vršili pokolјe nad mirnim stanovništvom da bi se dodvorili Nemcima. U nekim selima Dragačevskog, Moravičkog i Kopaoničkog sreza ubijali su po šezdeset selјaka za jednu noć, pod izgovorom da su jataci partizana. Među ovim žrtvama bilo je lјudi koji nikada nisu imali veze sa partizanima. Onda bi sa preostalim selјanima, obuzetim strahom, priređivali hajke po planinama i zabitnim mestima da bi pronašli bolesne i ranjene partizane. U ovoj akciji učestvovale su i pristalice Dražinih odreda, koji su uhvaćene partizane predavali četnicima, jer su znali da će ih ovi uručiti Nemcima. Na taj način oni su hteli pred

narodom da prikažu kako sa Nemcima nemaju veze. Četnici su rado prihvatili posredničku ulogu i takmičili su se sa Dražinim odredima u hvatanju boraca. Neki od partizana bili su do te mere bolesni da su ih morali nositi, ali su i takve predavali Nemcima, kao dragoceni plen. Zatvori su bili prepuni. I svakoga dana dovodili su nove rodolјube i partizane. Po nekim pripremama, a i glasovima što su dopirali spolјa, zatvorenici su očekivali da će ih premestiti u neki drugi logor. Najzad je došao i taj dan. Rano izjutra počeli su da izvode lјude. Neobrijani, usahlih obraza i izgužvanih odela izlazili su po dvojica i ređali se jedan za drugim. Jedan od četnika, u kome su zatvorenici prepoznali bivšeg pisara, obilazio je stroj sa rukama na leđima, kao da im prkosi i uživa u njihovim mukama. Pojedine je glasno psovao kao izdajnike, gurao ih grubo i najednom zastao kad je ugledao Miliju. Onda mu je prilazio polako, kao mačka koja se prikrada plenu, i najzad progovorio gledajući ga podruglјivo: − Zar i ti učitelјu? − i razmahnuvši rukom snažno ga udario pesnicom po licu. Onda je zaurlao: − Vi ste učitelјi krivi za propast srpskog naroda… Da mogu sve bih vas povešao! − Zatim se okrenuo stražarima: − Vezujte ih po dvojicu! Sećajući se ovih trenutaka Milija je prekinuo pričanje. Počeo je duboko da diše, a po čelu su mu izbile graške znoja. Prevukao je rukom preko lica i oborio glavu. Potom je lagano otvorio oči. − Izvinite… Kada se toga setim, teško mi je… Nije to učinio Nemac, već, nažalost, naš čovek. Izdajnik ja, koji sam se borio protivu okupatora, a rodolјub on, koji sakuplјa Srbe i predaje Nemcima da bi ih pobili!… Strašno! Stražari su prilazili i na ruke zatvorenika nabijali „lisice“. Miliju su vezali sa učitelјem Simićem… Dok su imali slobodne ruke, zatvorenici su ispolјavali izvesnu živost u slobodnim, volјnim pokretima, što je i njihovim mislima davalo podstreka. Ali, sputani ovako, gubili su pojam o prostornim odnosima, bili su lišeni mogućnosti za ma kakvu akciju, čak i za najmanje pokrete i sve to u njima je izazivalo osećanje srama i teške potištenosti. Kako nisu imali dovolјno „lisica“, vezivali su lјude konopcima, ne obazirući se na bolove koje su im nanosili. Ali niko se

nije žalio, da ne bi bio izložen još većim mukama. Ovako vezane uteravali su ih u kamione, koji su krenuli putem za Kralјevo. Sedeli su po dvojica, pritešnjeni jedan uz drugog, i već izmučeni stigli pred srušeni most u Kralјevu. Rat je za sobom ostavio pustoš: porušene kuće, izbušene zidove kao da su rovašeni, pa i ovaj most, koji su nekako opravili. Onako vezani, zatvorenici su prešli pešice preko mosta i krenuli kroz varoš opkolјeni stražarima. Građani su smrknuto posmatrali tužnu povorku. Sećaju se oni skorih masovnih strelјanja i u ovim vezanim lјudima kao da vide neke svoje bliske pokojnike. Psihoza straha i užasa lebdela je nad ovim gradom, ali i pritajen revolt ispolјavan stisnutim pesnicama i nabreklim muskulama. Osetivši raspoloženje naroda, stražari su pritvorno govorili zatvorenicima: − Ne bojte se ništa… nećemo vas predavati Nemcima. Vratićemo vas u naš logor, gde ćete ostati do kraja rata. Nemamo mi Srba za bacanje. Pomodrelih ruku i već malaksali zaroblјenici su trapulјali neravnomernim koracima, što je pojačavalo bol njihovih svezanih ruku. Usplamtele poglede upućivali su levo i desno, ne bi li poznali koga koji bi izvestio njihovu porodicu… Čuo se pisak lokomotive i sprovodnik je požurivao zatvorenike da bi stigli na vreme, ali oni kao da su bili otupeli od zamora. Mučila ih je samo misao gde li će se najzad zaustaviti. Na ulazu u stanicu Milija je ugledao svog bliskog rođaka. Ovaj je, izgleda, neopaženo pratio povorku i dok su stojali pred vagonima prišao je sprovodniku, svome poznaniku, i zamolio ga da Miliju odveže i ostavi u Kralјevu. − Učinio bih to vrlo rado, − odgovorio je pritvorno sprovodnik − ali nemam klјuč od lisica i ne mogu ga odvojiti od onog drugog. Uostalom, ne brini ti ništa. Sada ih vodimo u Niš, ali naskoro ćemo ih vratiti u Kralјevo da im se sudi. Kakvo suđenje!… To je tek onako! Tada ćemo učiniti sve što možemo. − Onda se okrenuo i naredio zatvorenicima da ulaze u vagone. Onako svezani penjali su se porebarke, vukući jedan drugoga, i smeštali se na sedišta vagona treće klase. Nјihovi ukočeni pogledi upravlјeni su kroz prozore, ne bi li ugledali nekog svog poznanika.

Učitelј Simić, koji je bio vezan za Miliju, trgao se snažno i mahnuo rukom nekom na peronu… Otuda je prišla žena ubrađena šamijom, raširenih očiju i otvorenih usta… − Reci mojoj porodici da me sprovode u Niš. Molim te učini to. Napisao bih im, ali ne mogu − i pokazao na vezanu desnu ruku. Milija, koji je bio vezan za Simića, brzo se dosetio. Slobodnom desnom rukom izvadio je iz džepa izgužvano parče hartije i na stočiću pored prozora napisao ženi: „Još sam živ. Sprovode nas u Niš“ − potpisao se, stavio adresu svoje žene i kroz prozor bacio cedulјu. Žena se obazrela levo i desno, sagla se, dohvatila cedulјu i žurno se udalјila sa perona. U vagonu ih je bilo trideset: činovnika, selјaka i radnika. Izloženi istim nevolјama, sedeli su pokunjeni i praznim očima posmatrali pusta okolna sela. Drumovima su promicala nemačka vozila sa vojnicima u šlemovima, što ih je upozoravalo na teške dane koji dolaze. U isti vagon ulazili su i putnici. Videći svezane lјude, sedali su kao zanemeli i pogledima punim saučešća posmatrali nevolјnike. Na nekoj od seoskih stanica ušla je jedna otresita selјanka, zastala je začuđena i zavapila: − O jaoj lјudi, šta ste, pobogu, zgrešili?! − Sedi tu i ne govori ništa! − obrecnuo se stražar. Ona je tek tada ugledala stražara sa kokardom i odmerila ga smelo, rekavši: − A šta ćeš pa ti tu?… Ja mislila da ih sprovode Nemci, a ono se našao vajni Srbin da im služi i sprovodi nevine lјude. Sa drugog kraja se podigao sprovodnik i osornim glasom dobacio: − Slušaj ženo, jezik za zube, dok i tebe nismo vezali! Okolne žene su povukle selјanku i umirivale je pokretima i mimikama. Ali sada kao da je popustilo ono napeto stanje, žene su se komešale, i nešto tiho dogovarale i, ne obazirući se na stražare, nudile zatvorenicima hleb, jaja i meso. Energični nastup ove selјanke kao da je primirio stražare, i oni su, bojeći se još žešćih prekora, sve to posmatrali namršteno, ali nisu protestovali. Jedna devojka skinula je svoj vuneni džemper i prišla svezanome

radniku u kratkom kaputu i razdrlјenoj košulјi. Ne obazirući se na stražara, progovorila je smelo: − Druže, ovaj džemper izradila sam za brata. Ali on je strelјan. Ponesi ga onda ti… Glas joj je zadrhtao, trepnula je očnim kapcima, stisla usne da ne zaplače, i vratila se na svoje mesto oborenih očiju. Osećanje tihog saučešća obuzelo je zatvorenike, a i radost što ih narod ne smatra odmetnicima, već stoji iza njih. Osetili su neko olakšanje i u znak zahvalnosti klimali glavama ženama i devojkama… Voz je ulazio u stanicu Lapovo. Putnici su se spremali da iziđu. Prolazeći pored zatvorenika spuštali su krišom namirnice, dok su ovi tužno gledali za njima, zatim u staničnu zgradu odakle je odjekivao jednoliki zvuk signalnog zvona. Ostavši sami u vagonu osetili su se opet nekako usamlјeni a u glavama su im odzvanjale reči jednoga stražara da ih vode u Niš za taoce… Teška je ova reč za vreme rata, kad neprijatelј gospodari zemlјom, a na svim stranama niču zasede. Oni sada svojim životima treba da garantuju bezbednost okupatora… Pa bar da su slobodni!… Čini im se da je smrt lakša tamo u onim planinama, u borbi. A ovako?… Osuđeni su na smrt i svakog časa očekuju izvršenje. Kompozicija se trgla, vagoni zakloparali i nastalo je ujednačeno taktuk, kao odjeci doboša pri pogrebnom sprovodu. Pred njihovim zamućenim očima promicala su polјa i sela, što ih je podsećalo na skore dane, ali sada tako davne i usahle. Iskrsavaju misli kao svetlucave iskrice, pa se namah gase na vrhovima bajoneta stražara, što ih upozorava na neprijatnu i mučnu stvarnost i njihovu neizvesnu budućnost.

II Prošlo je podne kad se kompozicija voza zaustavila na niškoj

železničkoj stanici. Putnici su prihvatili stvari i žurno silazili upućujući zatvorenicima oproštajne i sažalјive poglede. Oni su sedeli bespomoćno i sa zavišću posmatrali putnike koji slobodno odlaze… Signalno zvono je odjekivalo. Jedan službenik je udarao čekićem o točkove vagona. Kada se peron ispraznio naređeno je da i zatvorenici krenu. I opet su se provlačili porebarke kroz uzana vrata i s teškom mukom silazili niz stepenice, držeći slobodnom rukom zavežlјaj sa najpotrebnijim stvarima. Stanični službenici, iako već navikli na slične sprovode, zastajali su, ne bi li prepoznali koga, a potom, kao neki sukrivci, okretali glave i odlazili. Mnogo je takvih prošlo i nikada se više nisu vratili. Istim pogledom, punim saučešća i neprijatnog iznenađenja, posmatrali su ih i građani. A Jevreji sa žutim trakama čistili su ulice. Oni nisu smeli ni da pogledaju povorku, već su pognute glave i smrknuti razmahivali metlama, kao da bi time hteli da rasteraju i svoj jad. Ulicama su se kretali Nemci, nadmeni i osioni, pa je sve napregnuto, napeto, potajno i uzdrhtalo. Tužna povorka svezanih lјudi zaustavila se pred štabom četničkog odreda, u blizini Nišave. Neko je otuda naredio da ih uvedu u susednu kafanu, kako se oko njih ne bi okuplјali građani… Vezani po dvojica stajali su u kafanskoj prostoriji, koja je zaudarala na duvanski dim i rakiju. Stražari su naredili posluzi da im ne prilazi. Na duše premorenih zatvorenika kao da se navukla neka koprena, pa su zanemeli i kao kroz maglu posmatrali okolinu i lјude. A četnici su neprestano ulazili i izlazili. − Ha, uhvatismo ’tičice partizane… − Džukele jedne… sve ćemo da vas pomlatimo. Zatvorenici su ćutali oborenih očiju. Znali su da bi se na njihove glave sručile pesnice ako bi i najblaže protestovali. I patili su. Ali ne zbog ovih uvreda, već zbog svoje nemoći. Kad je počelo da se smrkava u kafanu je ušao jedan četnik sa spiskom u ruci. Neko od zatvorenika poznao je pridošlicu i šapatom pomenuo njegovo ime… „Mikić“. Mikić je preleteo pogledom preko glava vezanih lјudi i počeo da čita njihova imena. Čulo se prigušeno: „Ja!“… „Ovde!“… Onda se okrenuo

jednom stražaru: − Vodite ih. Ali pazite dobro da kroz varoš niko ne dobacuje i ne izlazi iz reda. Ako se to desi, zapamtite ga i večeras zna se… I bez dovršene misli zatvorenici su shvatili. Nјihovi životi su sada bezvredni. Četnici možda i traže takav povod, da bi pretpostavlјenima ukazali na svoju revnost, a zatvorenicima zadali smrtni strah. Plavkasti suton je pritisnuo grad pokriven snegom. Kuće su zamračene kao uklete. Retki prolaznici žure da ih ne zahvati policijski čas. Iako kuće izgledaju kao puste, u njima je sada toplo i ugodno. Ova tajanstvena noć je kod nekih primirila strepnje, dok je kod drugih rasplamsavala skrivene namere. A pod nogama zatvorenika škripi sneg… Kuda li ih vode?… Ulica se izdužila, a njihove vezane ruke su otekle i promrzle. Prošli su pored Ćele-kule, koja ih je podsetila na stradanja lјudi i još više podstakla mračne slutnje. Najzad, s desne strane puta, ugledali su neke zamračene barake kao ogromne gomile. Pred kapijom, isprepletanom žicama, povorka se zaustavila. Prijem zaroblјenika je brzo obavlјen. Za njima su se priklopile vratnice sa bodlјikavom žicom, koja se protezala još i dalјe levo i desno, i gubila u mraku kao u nekom ponoru. Priveli su ih poslednjoj baraci u blizini železničke pruge. Onako vezane uterali su ih u mračnu odaju. Otuda ih je zapahnuo zadah vlažne tinje, izgažene slame i neprovetrene prostorije. Vezani parovi stajali su zbunjeno, očekujući da ih odvežu, ali stražari su zalupili vrata, a lјudi su ostali nepokretni, kao oduzeti. Dok su ih sprovodili mogli su još i da shvate predostrožnost stražara, ali u ovoj zaklјučanoj prostoriji, opkolјenoj naoružanim čuvarima, to im je bilo neshvatlјivo. Bili su potpuno paralisani, ne usuđujući se da krenu a još manje da legnu. Naviknuti oduvek da vrše volјne pokrete, sada nisu znali ko koga treba da vodi i na koji način da nametnu svoju volјu onom drugom. Simiću je bilo teško. Otpočeli su napadi sipnje, i iz grudi su mu se razlegali jezivi šumovi. Nјegovo teško stanje delovalo je sugestivno na Miliju, koga je oblivao znoj, pa je i on teško disao. Predložio je drugu da sednu uza zid. Drugi par prišao je kibli koja se nalazila u uglu barake i odakle je dopirao neprijatan zadah. Parovi su se pomerali. Neki su sa

izrazom očajanja, kao da vuku nepodnošlјivi teret, sedeli na klupi i tupo gledali preda se. „Starosedeoci“ su obilazili oko njih sa izrazom saučešća, a neki lupali u vrata zahtevajući da se novopridošli oslobode veza. U neko doba ušlo je nekoliko naoružanih četnika i skinuli im veze. Svi su najednom odahnuli i stali razmahivati rukama kao da bi hteli da polete. Milija je opet zaćutao i obrisao znojavo čelo. Dišući teško govorio je sa prekidima: − Pričali su mi drugovi da je pre nas bila jedna grupa zatvorenika koji su za sve vreme boravka u ovoj baraci bili vezani po dvojica. Među njima bilo je i tuberkuloznih i stomačnih bolesnika. Teško je zamisliti te scene, neshvatlјive u svakodnevnom životu, kad neko, na primer, vrši nuždu, a onaj drugi vezan za njega… izvinite, mora to da podnosi. Mučno i teško!… Kad smo ušli u baraku primetili smo siluete lјudi. Učinilo nam se da ih ima mnogo, a bilo ih je oko trideset. A toliko sada i nas. Iz mraka su se čuli glasovi: „Odakle ste?“ „Ima li koga iz Prokuplјa?“ I ovde sam našao neke svoje dobre poznanike. Oslobođen onih nesretnih veza, pozdravlјao sam se srdačno. Onda smo se povukli u ugao barake, seli na pod i pričali… Godina 1941. bila je izvanredno teška. Nemačka je objavila rat i Sovjetskom Savezu. Posle bučnih fanfara i vesti da je Sovjetska armija uništena, Nemci su se najzad zaustavili pred Moskvom, opkolili Lenjingrad, i u toku decembra vršili bombardovanje sovjetskih gradova. Borbe su se vodile i u Africi, tamo negde oko Marsa Matruha. U rat je, na strani Nemačke, stupio i Japan. U nedostatku povolјnih vesti sa frontova, Nemci i Italijani, a preko njih i domaća štampa, raspirivali su pobede japanskih armija do fantastičnih, ali donekle i istinitih razmera. Novine su donosile karte na kojima su se nalazile lučne strelice kao pipci polipa, koje su dopirale do srca savezničkih armija. Po zvaničnim izveštajima saveznici su propali, uništeni… Japanci su se iskrcali na Borneu, zauzeli Honkong i nadiru neodolјivo ka Singapuru, najjačoj tvrđavi na Pacifiku. Po japanskim izveštajima, oni neometano nastupaju jer su uništili celokupnu američku flotu stacioniranu na Havajskim Ostrvima i put za Australiju im je otvoren.

Ali iako oni predviđaju skori završetak pobedonosnog rata, slobodolјubivi građani Jugoslavije se uporno bore protiv okupatora. Zatvorenici, doterani iz raznih krajeva Srbije, pričaju da se borbe vode u Moravičkom srezu, u selu Radobuđu, i da komunisti već nekoliko dana drže u svojim rukama Ivanjicu… Partizani daju snažan otpor u selima Šareniku, Dobrači i Breskovu. Prema izveštajima domaće štampe, koja je u službi okupatora, oko Gornjeg Milanovca i Rudnika ubijeno je 479 komunista, a kod sela Dobrače 137. Pa kad ih je toliko ubijeno, koliko li je tek partizana u slobodi, koji su naneli još i veće gubitke napadačima. Cela zemlјa kao da plamti… Borbe se vode i pred Lebanima, kod sela Pertate. U Užičkoj Požegi strelјan je 21 komunista. Sve te vesti ulivale su zatvorenicima moralnu snagu i verovanje da postoje lјudi koji će se osvetiti neprijatelјima za sve ove pretrplјene muke. − Samo treba izdržati − bodrili su jedan drugoga. Iako izgladneli, jer to veče nisu primili hranu, a „starosedeoci“ nisu imali šta da im ponude, priklonili su glave uza zid i zaspali teškim snom. Bila je to velika prostorija od dasaka, sa betonskim podom po kome je bila razastrta slama. Zatvorenici su je zgomilali uza zidove da bi sebi napravili neki ležaj. Ali slama se isitnila usled neprekidnog gaženja, pa su je vlažnim nogama raznosili po celoj baraci, a sitni sasušeni delovi lebdeli su neprekidno sa prašinom. U sredini je bila peć koju su jednom dnevno ložili sirovim drvima, pa se pušila, i dim od vatre, izmešan sa prašinom i duvanskim dimom, prodirao je u pluća i gušio. Učitelј Simić teško je disao, astma ga je gušila. Sedeći na podu obuhvatio je rukama kolena, i široko raskolačenih očiju a otvorenih usta podizao je i spuštao glavu, boreći se da ne izgubi dah. Lice mu je već pomodrelo, a ispod očiju su tamni kolutovi. Nјegove pomodrele usne isprekidano su šaputale: − Jaoj… lјudi… vazduha, umreću! Zatvorenici su lupali u vrata i pozivali stražara. U neko doba škripnula je brava i pojavio se jedan četnik prlјave brade i sa nakrivlјenom šubarom. Više njih govorilo je u isti mah kako jedan umire. − Šta mu mogu! − rekao je četnik i uzdigao ramena… − Da li će

umreti ovako ili onako, nama je svejedno. − Ali ipak, smilujte se, da ne umre ovako, − usudio se jedan da progovori. Četnik je izišao, ali se posle izvesnog vremena vratio. − Gde je onaj? − zapitao je osorno. Iznesite ga! Toga dana ušla su u baraku trojica u građanskom odelu. Sa izrazom zadovolјnih i osionih lјudi došli su da vide nove zatvorenike, da nad njima ispolјe svoju vlast u vremenu u kome se često zbog neke sitne greške dospe u zatvor, pa čak i život izgubi. A oni su ti koji to procenjuju… − Ha, to ste, dakle, vi, koji hoćete u Rusiju, je l’ te, a Rusi beže iz nje! − počeo je jedan sa zlobnim osmehom. Među zatvorenicima čuo se tihi šapat: − Ljotićevac, nastavnik crtanja… − Onaj do njega je Živanović, šef specijalne policije. Čuvši neko sašaptavanje među nekim zatvorenicima, Živanović je dreknuo: − Marvo vašlјiva, šta se domunđavate! − i zakolutao očima. − Bando komunistička… sve ću ja vas pred mitralјez! Zatvorenici su stajali pogruženi i nemi. Crtač je nešto tiho govorio onom trećem, u dugačkom kožnom kaputu. Ovaj je klimao glavom i onda se obratio prisutnima: − Koji je od vas komesar? − i preleteo pogledom preko lica zatvorenika, čije su fizionomije bile kao okamenjene. − Aha, sada niko. Znači tu su. Dobro, dobro, pronaći ćemo. Imamo za to puta i načina, − dodao je pretećim glasom. − Potom su tiho razgovarali o nečemu i izašli. Vrata su za sobom zaklјučali. Jedan od zatvorenika objasnio je da je onaj u kožnom kaputu poverlјivi tumač šefa Gestapoa za Niš, doktor Francezi. Način života i postupak ukazivali su zatvorenicima na nove nevolјe koje ih mogu zadesiti svakog časa. Ovo stanje iščekivanja nečeg sudbonosnog izazivalo je kod lјudi nespokojstvo, koje se odražavalo u

mučnoj potištenosti i nekom unutarnjem pritisku. Prošlo je nekoliko dana u neizvesnosti da li će ih izvesti pred sud ili odvesti nekud dalјe. Jedno jutro neko se prisetio da je toga dana Nova godina. I baš toga dana dobili su smanjenu porciju hleba i posnu čorbu po kojoj su plivale listine nekog promrzlog povrća. − Mogli ste da nam date bolјi ručak bar danas, kad ceo svet priprema u kući − rekao je jedan prolazeći pored stražara. − Vama?! − izbečio se četnik. − Šta će komunistima bolјe!… Vi ionako ne treba da živite! U žarištu borbe protiv komunista, ova primedba je nagoveštavala teške dane. Ali niko se nije odricao svojih ubeđenja. Uzeli su jelo, koje su samo omirisali i grickajući suv hleb sedeli zamišlјeni. A baš to popodne došao je da ih obiđe komandant grada Niša, nemački oficir, u pratnji Živanovića i nekoliko stražara. Zatvorenici su poskakali na noge i stojeći „mirno“, uzdignutih ramena, a malo pogureni, posmatrali komandanta smrknutim pogledom. Visok, oštrog i uskog lica, sa primetnim ožilјkom na obrazu, komandant je prolazio između ukočenih zatvorenika sa osećanjem premoći i kao da traži neku žrtvu. Ljudima je zastajao dah. Onda se komandant zaustavio, preleteo pogledom preko glava i viknuo: − Da, Srbija je propala… A ko je kriv za propast srpskog naroda? Krivi ste vi banditi, jer ste se usudili da dignete ruke na našeg firera i spregli ste se sa komunistima, koje ćemo mi nemilosrdno uništiti! − Vikao je i dalјe o snazi nemačke okupacione sile, o slavnom vođi, razmahivao rukama i najzad završio: − Kad očistimo zemlјu od komunističke gamadi, tada će srpski narod živeti u miru i pod okrilјem i moćnom zaštitom Rajha. Jeste li razumeli? Zatvorenici su ćutali. Jedan, koji je bio u blizini i na koga je komandant upravio pogled, nakašlјao se lako i malo pomerio. Taj njegov postupak bio je dovolјan povod da mu komandant priđe. Dohvatio ga je za kosu i tresući mu glavu urlao: − Svinjo! − i udario ga nogom u trbuh, usled čega se nesrećnik zaneo

i pao. Niko nije smeo da mu priđe. Stisnutih usana i oborena pogleda zatvorenici su stajali, prigušeni bolom i poniženjem. − Upamtite dobro! − doviknuo je komandant. − Od ovog časa vi ste pod mojom komandom. Ko pokuša ma čime da ispolјi neko negodovanje biće na mestu strelјan. − Zatim se okrenuo i otišao u drugo odelјenje. Iznad glava zatvorenika kao da je prošla smrtna opasnost… Svi oni imali su nekada svoj način života, ispunjen nadama, gorčinom ili radošću, i sva ta raznolika osećanja stapala su se sa opštim tokom života ostalih lјudi, gde se potirala, ublažavala, volјno ili nevolјno, ali tek utapali su se nekako u opšti tok svakodnevnih zbivanja. Taj kolektivni zamah nosio ih je ili olakšavao hod kroz život isto onako kao što voda svojim potiskom održava ribe. Ali ovde, osećali su se kao ptice sa slomlјenim krilima, bez oslonca i ostavlјeni na nemilost ovih surovih lјudi. Pod takvim uslovima sve im je izgledalo mračno, a budućnost neizvesna, čak i stravična. Uklјešteni između železničke pruge s jedne strane i druma sa druge, zatvorenici su po ceo dan osluškivali huku vozova i buku automobilskih motora. Taj opšti pokret izazivao je u njima želјu da se i oni vinu u daleke prostore. I onda su nagađali, i nadali se nečem što im još nije bilo jasno, ali spojeno uvek sa širokim prostorima i zahuktalim kretanjem… Prilikom dnevnih izlazaka ispred barake sa čežnjom su posmatrali okolinu. Preko železničke pruge je kratka zaravan Široke Padine, a iz nje kao da izrasta Delinski Vis, pošumlјen, gde svakako promiču naoružani partizani… Tu odmah, takoreći, nadohvat ruke. A na suprotnoj strani, izvan puta što vodi za Pirot, razastrla se široka ravnica, čak tamo do Čegarskih Visova obraslih gustom šumom, koji se stepenasto dižu. Negde u podnožju nazire se Spomenik junacima sa Čegra, još iz Prvog ustanka. Sva nagomilana rezerva moralne snage proizišla iz slavne prošlosti, a koja je već bila pritajena, razbuktala se sada najednom u ovim teškim danima, i postala glavni duhovni oslonac mnogih lјudi. Taj Spomenik kao da ih je opominjao da izdrže u neravnoj borbi, jer je bolјe i poginuti, nego provoditi sraman život. A kad ih

nanovo sateraju u zagušlјive barake, sedali su zamišlјeni ili se pribijali jedan uz drugoga, ne bi li se nekako zagrejali. Do njih nisu dopirali nikakvi prizvuci i imali su utisak kao da vise nad nekim ambisom. Jednog januarskog dana ispred barake se zaustavio vod naoružanih policajaca. Vrata barake otvorila su se široko i na ulazu se pojavio komandir voda, sa pištolјem o pojasu i listom hartije. Iza njega je išao jedan četnik natovaren kratkim konopcima, prebačenim preko ramena, i otvorenim lisicama koje su jezivo zjapile. − Čujte lјudi! − počeo je komandir, stojeći na ulazu raskrečenih nogu. − Prozivaću, i čije ime pročitam neka se odazove i odmah iziđe. Ko se ne odazove, a tu je, biće strelјan. Zatvorenici su se zgomilali i napregnuto slušali. Odazivali su se „Ja“! − i prilazili vratima. Tamo su ih sačekivali i po dvojicu vezivali konopcima ili im nabijali lisice na ruke. Red vezanih lјudi se povećavao i najzad je baraka ostala otvorena i prazna, kao napuštena grobnica. Komandir je savio tabak, stavio ga u džep šinjela i obratio se vezanim zatvorenicima: − Sada vas vodimo za taoce u nemački zatvor. Naglašavam vam: ko pokuša da beži biće ubijen na mestu. − Tada se obratio stražarima: − Jesu li vam napunjene puške? − Jesu, − čuo se mukli glas. − Napred! Teški sivi oblaci su se primakli osneženoj zemlјi. Krenula je kolona, smrknuta i ćutlјiva, a pod nogama joj pršti i kao da zapeva smrznuti sneg. Stražar je otvorio kapiju, isprepletanu žicom, i pred očima zatvorenika je pukla širina, sve tamo do Čegra, koji je ostao u sećanju naroda kao simbol patnje i herojstva srpskog naroda. Pred kapijom su zagalamili neki lјudi, žene, pa i deca. Bili su tu roditelјi i bliski rođaci zatvorenika, koji su danima čekali pred vratnicama ne bi li ugledali svoje rođene. Znaju oni da žive u vremenu, u kome se u zatvorima „omrkne“, ali ne „osvane“ i svakodnevno su se smenjivali ne bi li šta čuli. Stražari su se uznemirili. Dvojica su se izdvojila i, upirući puške, vikala:

− Nazad… nazad!… Pucaću! − Sine, mili… − Za nas ne brini, čuvaj se ti… − Tošo, ovde sam, ovde, tvoj otac… Držite se hrabro… Stražari su odbili gomilu na izvesno odstojanje. Ali niko nije napuštao povorku. Išli su zbijeni iza zatvorenika, kao na nekom pogrebu, ojađeni, potišteni, mnogi uplakani, kao da one vode na gubilište. Građani na ulicama videći vezane lјude opkolјene stražarima, zastajali su preneraženi, stezali pesnice, a mnogi plјuvali na stražare, pa hitno zamicali iza kapija. Jedan rudarski radnik držeći pomodrelu šaku slobodnom rukom, pitao je stražara koji je koračao pored njega: − Hoće li odmah da nas strelјaju? U njegovom glasu nije bilo ni straha ni uzbuđenja, već davno utisnuto nestrplјenje da se jednom sa ovim mučenjem završi. Stražar se nakašlјao pribirajući misli. U njemu kao da je najednom progovorila poslednja iskra savesti, duboko je uzdahnuo i tihim glasom rekao: − Vala, treba sve da nas strelјaju kad smo ovakvi da svoju braću predajemo neprijatelјu. Povorka je prešla most na Nišavi, krenula u pravcu Crvenoga Krsta, pa pored električne centrale ka vojnom slagalištu kasarne artilјerijskog puka. Zaustavili su ih najzad pred kapijom isprepletanom bodlјikavom žicom. Odatle se protezala dvostruka ograda od gusto izukrštanih žica. Na uglovima su bile stražarske kule sa reflektorima. Iza žica izdizala se oronula zgrada na spratu… U prizemlјu zgrade nalazila se četvora široka dvokrilna vrata, kao da je to ulaz u neku garažu. Između ovih vrata, a prema sredini zgrade, nalazio se glavni ulaz. Iznad prizemnih prostorija je bio prvi sprat sa nizom prozora. Onda kosi krov iz koga su štrčale neke široke cevi, kao sulundari. Ispred ove zgrade, u zahvatu bodlјikave žice, protezala se još jedna prizemna, iz koje su izlazili stražari − nemački vojnici… U dvorištu, ispred nekadanje kasarne kretali su se u krugu, jedan za drugim, neki zatvorenici. Kada su ugledali ove nove, svi su zastali, i radoznalo posmatrali pridošle. Iz

zgrade je žurno izišao stražar, nešto strogo doviknuo i svi zatvorenici trčećim korakom ušli su u zgradu, ne okrećući se. Za njima je ostalo pusto dvorište, sa ugaženim i prlјavim snegom. Novopridošli, promrzli i malaksali, posmatrali su ovu scenu, ne očekujući nikakvo dobro u ovom zatvoru. Ispred kapije pojavio se Nemac, oficir, a iza njega grupa nemačkih vojnika. Sprovodnik je prišao komandantu i predao mu spisak zatvorenika. Nemački vojnici su potom odvezali lјude, bacajući lisice i konopce na gomilu. Oslobođeni veza zatvorenici su sa interesovanjem posmatrali zgradu, iza čijih zatvorenih prozora su provirivale glave nekih žena, sigurno Jevrejki, a i partizanki. A kroz velika dvokrilna vrata u prizemlјu, što su bila malo odškrinuta, svetlele su grozničavo oči nekih zatvorenika. Komandant je mahnuo rukom da ulaze. Vratnice su se iza njih zatvorile. Zamračene svesti, bespomoćni i gladni lјudi su se postrojavali ispred zgrade, opkolјeni sada nemačkim vojnicima. Lica stražara kao da su izolučena, pokreti oštri, a oni spremni svakog momenta da nasrnu na nečiji život. Komandant je prišao sredini stroja, lupkajući debelim korbačem po sari čizme, preleteo krvničkim pogledom preko glava zatvorenika i viknuo: − Banditi!… Vi ste se usudili da dignete ruke protivu nemačkog Rajha. Ali sada smo vas doveli ovde, gde ćemo vas naučiti pameti. Neko se valјda pomerio. Komandant je zastao, pogledao strogo, onda žurno prišao i počeo da udara zatvorenike korbačem po glavama. Nemački vojnici su sa naperenim puškama stali ispred stroja očekujući komandu… Oči lјudi su se grčile, usta stiskala, ali niko nije ispustio glasan uzdah. Udarivši dvadesetak puta po glavama lјudi, komandant je sav crven u licu dobacio: − Ovo je samo blaga opomena. A imaćete prilike da upoznate i druge metode. − Onda je opružio ruku prema sredini stroja i mahnuo na desno. − U sobu broj dvanaest, a ostali u sobu četrnaest.

III Posle Prve nemačke ofanzive, kada su se partizani povukli u Bosnu, zemlјa je bila prepuštena na nemilost Nemcima i nekim domaćim izdajnicima, koji su im verno služili. Nastali su pogromi širokih razmera, hapšenja i ubijanja svih onih na koje se sumnjalo da imaju veze sa partizanima. Rodolјubi su bežali u planine, tamo su se organizovali i odatle ispadali braneći živalј od Nemaca. Suprotnosti su se sve više zaoštravale, sve češće su bivale borbe, u kojima su ginuli partizani, a u još većem broju njihovi protivnici. Ali kad već nisu mogli da unište partizanske odrede, fašisti su odlučili da se svete mirnom stanovništvu, pa su hvatali potpuno nedužne lјude kao taoce, da bi za jednog palog Nemca ubili stotinu, pa i više građana. Zemlјom su se razmileli njihovi špijuni i hvatali građane na koje bi pala i najmanja sumnja i terali ih u koncentracione logore. Jedan od takvih sabirnih logora bio je i ovaj u Nišu. U Niški koncentracioni logor doterivali su većinom bolesne ili ranjene borce partizanskih odreda, koji se nisu mogli povući sa glavninom u Bosnu. Bilo ih je iz Kopaoničkog odreda, koji su pod vrlo teškim uslovima povlačenja pali u ruke Dražinih odreda, koji su ih predali četnicima, a ovi ih uručili Nemcima. Bilo je nedužnih građana i selјaka, koji nisu hteli da se odazovu pozivu četnika pa su ih ovi predali Nemcima. A zatim dosta Jevreja iz Mađarske, Rumunije, Bugarske i Jugoslavije. Zatvorenici su naslućivali šta ih očekuje. Odavde su povremeno odvodili grupe, koje se više nikada nisu vraćale, niti je ma ko znao šta se sa njima dogodilo. Kao neka nevidlјiva avet, smrt je lebdela nad glavama lјudi. Jedino zanimanje zatvorenika je bilo da krišom posmatraju kad dovode nove žrtve, ili odvode neke na strelјanje. Nјihova svest je bila već gotovo zamrla od mučnog iščekivanja i mnogi kao da su pregoreli sebe, sedeli su zanemeli očekujući dan kad će i na njih doći red. Vrata prostorije broj 12 otvorila su se da prime nove. „Starosedeoci“

su bili na nogama i sa neskrivenim interesovanjem posmatrali pridošlice, ne bi li koga poznali. Pozivali su ih da se spuste pored njihovih ležišta da im u razgovoru brže prođe vreme, a i da bi saznali novosti. Bila je to široka prostorija sa betonskim podom, slična nekoj garaži za automobile. Na suprotnoj strani od vrata nalazila su se tri mala prozorčeta sa prlјavim staklima i gvozdenim rešetkama na spolјnoj strani. Sa obe strane vrata opet dva prozora sa mutnim, žičanim staklom, kroz koje je jedva prodirala svetlost. Neka okna bila su razbijena. Vrata su bila sastavlјena iz dva krila i samo se desno otvaralo, dok se prema levom nalazila kibla za vršenje nužde, te je cela prostorija bila ispunjena zadahom amonijaka. Na sredini sobe stavlјen je grubo izdelјan sto, a sa strane po jedna klupa. Betonski pod bio je zasut isitnjenom i ugaženom slamom, po kojoj su gamizale vaši. Po njoj su svuda unaokolo ležali neobrijani lјudi bez pokrivača. Čuli su se razgovori: − Zašto te doteraše? − Koliko ti znaš za sebe, toliko i ja… − Šta ima novo? Pridošlice su se pravdale da i oni ne znaju jer su zatvoreni više od dvadeset dana i nisu imali veze sa spolјnim svetom. Od „starosedelaca“ su doznali da je ovde režim dosta težak, i da ih za najmanju sitnicu tuku i prete im ubistvom. Nedavno su odveli dvadesetoricu pod optužbom da su komunisti, i strelјali ih negde u blizini. Neki od pridošlica su još stajali ne usuđujući se da legnu na hladan beton, kada je brava na vratima zaškripala. Sve glave su se sa izrazom straha okrenule prema vratima. Ušla su trojica u građanskom odelu. Neko je dobacio da oni sačinjavaju lekarsku komisiju. Među njima bio je i jedan lekar iz Kruševca, takođe zatvorenik, i dva lekara mađarska Jevrejina, koji su odavali utisak izgublјenih lјudi. Pridošlice su se zaradovale. Jedan je bolovao od teške tuberkuloze, drugi je imao otvorenu fistulu iz koje je kulјao gnoj, a treći je bio sav podnaduo od uremije. Milija je na leđima imao još nezaraslu ranu, ali se nije smeo prijavlјivati lekarima jer bi se onda saznalo da se borio protiv Nemaca.

Ali raspoloženje zatvorenika je brzo splasnulo. I pored dobre volјe lekara da lјudima pomognu, njima je pod smrtnom odgovornošću naređeno na šta samo treba da obrate pažnju: na kragne i šavove na kaputima i pantalonama, ne bi li pronašli šta skriveno. Istina, reda radi, kuckali su neke po grudima, pipali po trbuhu, ali po gestovima i ležernom ponašanju videlo se da im to nije bio zadatak. Neki od zatvorenika zapitkivali su tiho lekara za novosti. On je šapatom davao oskudne odgovore, jer se i sam nalazio pod istim uslovima, a zbog nametnute odgovornosti, još i u težem položaju. Lekarska komisija je otišla, bolesnici su ostali. Jedini koji je glasno govorio i izdavao naloge, bio je neki Aca, koga su zvali Kockar. Među partizane i ostale zatvorenike ubacili su Nemci i ovoga kriminalca, koji je kao trgovački pomoćnik naučio nešto malo nemački, pa su ga postavili za sobnog starešinu. Nјegova dužnost je bila da motri na zatvorenike i obaveštava komandu. Bilo je i još nekoliko drugih kriminalaca, koji su pojedincima činili sitne usluge, ili novopridošle prizivali pored sebe, znajući kakva ih teška sudbina čeka, i u tim tragičnim trenucima oni su prisvajali njihovu hranu, pa i preostale stvari. Hladno januarsko veče brzo se spustilo. Jedna umrlјana sijalica škilјila je kao kandilo. Ljudi su sedeli presamićeni preko kolena i ogrnuti kaputima, a bilo ih je koji nisu imali toplog odela, pa su se grčili, ili leđima pribijali jedan uz drugoga, ne bi li se malo zagrejali. Napričali su se i narazgovarali. A i ko bi smeo nešto glasnije da kaže, kad Aca osluškuje, ili čak pojedince nešto zapitkuje da bi im izmamio neku reč. I zato ćute pritisnuti opštim jadom, ili razmišlјaju o prošlim danima. Bilo je osam časova kada se pred vratima začuo udar čizama, kao da stražar nekoga pozdravlјa. Spolјa je dopirao neki razgovor, a potom škripa katanca. Ni po danu ovaj šum nije prijatan, a kamoli u ovoj mračnoj i mraznoj noći. Gvozdena poluga je tresnula i vrata su se širom otvorila. Ušao je visoki gestapovac, izrazito dželatskog lica, hladnog i ukočenog, u oficirskoj uniformi, sa korbačem u ruci. Na njegovom obrazu bila je dugačka brazgotina od hladnog oružja, što je njegovu i

inače grubu fizionomiju činilo još surovijom. Bio je to šef Gestapoa, kapetan Hamer. Iza njega su išla dva logorska podoficira, gefrajteri: Nikolaus i „Plavi“ (kako su ga zatvorenici zvali) sa parabelumima, a iza gefrajtera dva stražara-gestapovca sa pripravnim puškama. Na ulazu stojao je raskrečenih nogu stražar sa puškom uperenom u zatvorenike. − Mirno! − dreknuo je Aca. Zatvorenici su poskakali sa svojih mesta, stojeći u gomili, dok su neki od novih, koji još nisu znali za kućni red, sedeli ili se polako pridizali. − Šta?… Koje su ono svinje? − dreknuo je kapetan, pa se okrenuo gefrajterima: − Zašto nisu u stroju? Bez naredbe ili neke opomene gefrajteri su sa stražarima pritrčali onim nesrećnicima i počeli ih udarati kundacima. Lice kapetana se iskrevelјilo, staklaste oči su mu bezdušno zaplamtele, pa je i on priskočio i počeo da udara zatvorenike korbačem po glavi. Onda je zabacio ruke na leđa i kolutajući očima progovorio grubim glasom: − Šta mislite vi, da se mi igramo rata?!… Je l’ te?… Svinje! − Onda je mrskim pogledom preleteo preko zatvorenika, kao da opet traži neki povod, šmiknuo kroz nos i rekao strogo: − Svi oni koji su danas pristigli, neka se svuku do pojasa i izađu napolјe. Nastupio je onaj kritični momenat kada se pri najmanjoj nesmotrenosti ili nevolјnom oklevanju gubi život. Na goloruke zatvorenike bile su upravlјene puščane cevi, dok su oči stražara palacale kao da traže žrtvu. Vladala je mučna tišina, remećena samo šuškanjem odela koje su zatvorenici svlačeći se bacali pokraj sebe. Ostali zatvorenici posmatrali su grozničavo obnažene lјude, koji su opuštenih ruku i pognute glave gledali smrknuto preda se. − Napred! − naredio je strogo kapetan. Jedan za drugim zatvorenici su izlazili između redova nemačkih vojnika, koji su držali naperene puške. Hladan i kao sečivo oštar zimski vazduh zaparao je njihova gola tela, koja su trenutno zadrhtala, a potom onako naježena kao da su obamrla. Pred smrtnom opasnošću svi volјni podsticaji su zamrli. Ne vredi moliti, a još manje plakati. Bajoneti, puške, bodlјikave žice, a nad svim tim „rekvizitima“ surova i neumolјiva

lica pod šlemovima. Dvorište je bilo osvetlјeno jakim sijalicama, čija se svetlost bleštavo odbijala od zamrznutog snega. Na sredinu avlije bio je stavlјen poduži sto, pored koga su stajali nemački vojnici. Kapetan je upro rukom na prvog zatvorenika, s desne strane. Dva vojnika ščepala su ga za mišice i privela stolu. Zbunjen, zanemeo i kratkog daha zatvorenik je preleteo pogledom preko prisutnih i taman otvorio usta da nešto kaže, ali su ga vojnici bacili potrbuške na sto, po kome se bilo uhvatilo inje. Jedan od stražara uhvatio ga je za ramena i dovukao do ivice stola, preko koje mu je samo brada prelazila, i obema rukama ga pritisnuo po vratu. Druga dva vojnika pokušala su da mu svuku pantalone, ali kako nisu bile otkopčane, jedan je izvadio nož i, parajući ih zajedno sa kožom, svukao ih naopako. Drugi je odmah obuhvatio noge zatvorenika i čvrsto ih stegao pod pazuhom. Dva vojnika su stajala sa strane držeći gumene palice. − Počinji! − naredio je kapetan. Vojnici su naizmenično razmahivali palicama. Obnaženo telo se trzalo, grčilo, po leđima su iskakale crvene pa onda krvave brazde, koža oko očiju se nabirala, dok se kroz stisnute zube razlegao neartikulisani šum, u početku, pri svakom udaru, kratak, a onda odužen kao prigušena rika… Glava mu je sve više klonula, iz usta je kulјao krklјavi ropac, bolan, malaksao, i najzad kratak kao uzdah… Čulo se samo fijukanje i prasak gumenih palica. Jedan od vojnika je zastao i progovorio: − Tot!* (Mrtav.) Kapetan je mahnuo rukom, vojnici su dohvatili i kao vreću bacili na sneg telo, sa koga su se slivali crveni potočići krvi. Smrknuti, premrli od užasa, zatvorenici su stajali kao zaleđeni. Strašna je ova smrt! Ali ako se mora, onda neka se umre kratko i bez mučenja… Jedan je u očajanju učinio pokret, digao ruke i pomerio se van reda. Najbliži gestapovac pritrčao je i lupio ga kundakom po glavi. Telo se zanjihalo i bespomoćno srušilo. Stražari su dohvatili sledećeg i postupak se ponavlјao mehanički, uz zvizak korbača, jauke i ropac do nesvesti. Kao klade ređala su se obnažena tela po snegu, koji je već

postao krvav i po kome su vojnici gazili. Jedan je doviknuo na nemačkom: „Ubite me… ubite!“ − Tada je pristupio kapetan i snažno ga udario korbačem po glavi. Telo se mlitavo opustilo. Počeo je i sneg da pada na gola tela, topio se i krvava tečnost je slivajući se niz bedra gradila crvene ledenice. Kada je i poslednji zatvorenik bačen na sneg, stražari su pokupili „rekvizite“ za mučenje, a jedan je otvorio vrata sobe pod brojem 12 i pozvao zatvorenike da sklanjaju tela. Ne znajući da li su pretučeni mrtvi ili samo onesvešćeni, zatvorenici su pod nadzorom stražara unosili malaksala i okrvavlјena tela i stavlјali ih potrbuške, da im se za ranjava i krvava leđa ne bi lepila sitna slama. Stražari su vrata zalupili, brava je škripnula, poluga tresnula. Krvava avlija ostala je pusta. Oko obamrlih obilazili su zatvorenici, saginjali se i pipali ih da vide jesu li još u životu. Neki su se lako pomerali, ali su još uvek bili u nesvesti, dok su ostali ležali nepomični, otvorenih usta iz kojih su tekle bale. Zatvorenici su uzimali njihova odela i pokrivali ih pažlјivo, da im ne bi ozledili rane…

IV Sutradan rano vrata su se širom otvorila i stražar je rukom dao znak zatvorenicima da izađu u uobičajenu jutarnju šetnju. Iako je jutro mrazno, a mnogi bez gornjih kaputa, rado su izlazili da bi udahnuli čist vazduh, i odmorili pogled posmatrajući nebo i okolna brda. U sobi je ostala samo nekolicina onih koji su prošle noći tučeni. Nemački podoficir doviknuo je s vrata: − Šta je to?… Je li to bunt?… Svi napolјe! Ranjenici su podizali glave, gledajući bolno, kao da vele: „Snage

nemamo“. To njihovo ćutanje, iako bolno i nemoćno, dražilo je podoficira. Pritrčao je prvom i udario ga čizmom vičući: − Napolјe!… Nije ovo bolnica! − a onda je razmahnuo korbačem preko leđa i glava ranjenih. Teško su se dizali i izlazili pogureni, stenjući od bolova. Ostao je samo jedan. Nјegove rane bile su najteže. Leđa su mu bila pokrivena usirenom krvlјu, za koju se zalepila sitna slama, i pri najmanjem pokretu stvrdnuta kora je pucala i nanovo krvarila. Pokušao je da ustane, ali je nanovo pao ničice. Podoficir ga je udario nogom, i psujući „srpske svinje“ izašao lјutit. Ovu grupu zatvorenika nisu puštali u veliko dvorište, već u malo, iza zgrade, gde su se nalazili klozeti. Šetajući u krugu krišom su bacali poglede na zgradu, odakle su ih posmatrali lјudi i žene sa gotovo usahlim očima. Ranjenici su išli pogureni i povremeno stenjali. A ovaj bol je podsticao još strašniju mržnju prema onom nabusitom tipu pod čeličnim šlemom. Prešli su određeni broj krugova po utabanoj stazi, po kojoj su se ovde-onde videli tragovi ili lokve smrznute krvi. U lјudima je tinjala mržnja pomešana sa strahom, što ih je podsticalo da razmišlјaju kako da se oslobode ovoga pakla. Svaki je ovu misao nosio kao najveću tajnu, jer bi se i pri najmanjoj nesmotrenosti izložili smrtnoj opasnosti… Pa i ta smrt im nije izgledala toliko strašna, koliko ova mučenja i lagano umiranje. Pažlјivo su obilazili krvave mrlјe, kao da se boje da obesvete uspomenu na te nesrećnike ko ji su pod strašnim mukama gubili živote. − Vorwärtz!* (Napred.) − doviknuo je stražar i začula se pištalјka. Svi su trčećim korakom ušli u memlјiv i hladan zatvor, da bi ugaženu stazu ustupili drugima. Nekolicina je odmah prišla ranjenome drugu koji je ležao zatvorenih očiju i tiho ječao. Jedan mu je podavrnuo košulјu. Sa obe strane kičme videla se tamna koža sa koje se širio zadah truleži. Iako sa grozom na licu, neki su pokušali prstima da očiste zaleplјenu slamu. Sa njom su izvlačili i gromulјice trulog mesa, te se ukazala crvena, krvava rana… Posle dva dana doterali su nove zatvorenike iz Kralјeva. Među njima bio je i jedan dečko od četrnaest godina.

− Kako se zoveš mali? − zapitaše ga. − Miša! − odgovorio je otresito. − A čiji si ti? − Učitelјa Simića. − Zašto su te doterali? − Optužili me da sam partizanski kurir − odgovorio je dečko. − Ćuti, nesretniče, o tome se ovde ne govori glasno! − dobacio mu je prigušeno jedan od zatvorenika. Neiskusan u životu, mališan je sa interesovanjem posmatrao lјude, naivno im prilazio i zapitkivao ih, i ne sluteći šta se ovde sve dešava. Zatvorenici su prepoznali i četničkog vojvodu Vula i sa interesovanjem se okupili oko njega, pitajući otkuda on da zapadne u ovo društvo. − Kad su partizani otišli, − pričao je Vule − mene su mobilisali četnici. Upravo nisu morali mnogo da me ubeđuju, jer sam četnik još iz ranijih vremena. U početku verovao sam da će se oni boriti protiv Nemaca. Međutim, oni su održavali prisne veze sa njima, pa su počeli da hapse rodolјube i poštene građane i da ih predaju kao taoce Nemcima, da ih ovi strelјaju. I ne samo to. Upadali su u sela i vršili pokolјe nad mirnim stanovništvom… Ja više nisam mogao to da gledam, ni da podnosim. I jednoga dana, sa nekolicinom svojih lјudi, odmetnuo sam se u šumu. Ali potkazali su me žbiri… Tukli su me, hteli da me ubiju… i evo, vezanog su me predali Nemcima. Predveče je ušao gefrajter, okružen vojnicima. Izraz njegovoga lica bio je hladan, ali krajevi usana su mu se cinično smeškali. Prošao je između zatvorenika posmatrajući ih podruglјivo i izazivački, onda je zabacio ruke iza leđa i rekao: − Svi koji su danas dovedeni, neka stanu u jednu vrstu. − Tada je prišao prvom i upravio prst na njega: − Ti, komunist? Nesrećnik je uzdigao ramena i zatresao odrečno glavom, jer ako bi priznao, samog sebe bi osudio na smrt. Gefrajter je zamahnuo pesnicom, onaj se zaneo, vojnici su ga prihvatili i izveli pred vrata.

Gefrajter je prišao drugome. − No… komunist? − Ne… ja četnik, − pokušao je ovaj, ne bi li se na taj način izvukao. Ali Nemci su imali drugu logiku. Četnici su bili u njihovoj službi. A ovaj je vezan od četnika predat njima na neograničeno raspolaganje. Imajući žrtvu pred sobom, gefrajter se razmetlјivo šegačio: − Hm, dakle, četnik… četnik. Aha! − ujeo se za usnu, između očiju pojavila mu se duboka bora, i stao ovoga da tuče korbačem po licu. Poslednjom snagom za samoodbranu, zatvorenik je pokrio lice rukama i trzao ramenima ne pomerajući se s mesta. Ostali zatvorenici su stajali pogruženi, stisnutih usana, potišteni. Na taj način se gefrajter predstavlјao novodošlim zatvorenicima. Izveli su ih napolјe u krvavu avliju i zatvorili vrata. Naskoro se otuda začuo zvizak korbača, jauk lјudi i bolni uzvici maloga Miše. Zatvorenici su slušali podavijenih kolena, i po ropcu mučenih ocenjivali do koje mere traje njihova izdržlјivost. Ili bi se među njima začuo težak uzdah. Neki su pritiskivali ušne školјke da ne slušaju više… Zatvorenici su već izgubili pojam o vremenu. Zaboravili su datume, a nisu se mogli setiti ni dana u nedelјi, kao da su se dani i noći stopili. Pred očima im je sve bilo mutno i krvavo. U poslednje vreme najradije bi ostali u zatvoru da pri šetnji ne gledaju nove lokve lјudske krvi. Ali nemačka mašina radila je besprekorno i svakoga dana u određeni čas morali su svi izlaziti, i oni bolesni, i oni pretučeni. Posle kratkog vremena vraćali su se i sedeli gladni zureći u sive zidove, ili osluškivali stenjanje pretučenih. Svi su bili u očekivanju nečega što se nije smelo otvoreno izraziti, ali iako je to bilo maglovito, predosećali su nešto mučno. I kad su začuli zvuk praporaca, njihove misli kao da su zamrle od stravičnog iščekivanja, dok su oči, staklastog sjaja, bile uperene u pravcu vrata. Osmatrači kroz proreze na vratima saopštavaju da je stigao komandant na saonicama. Iz ranijeg iskustva znali su da je svaki njegov svečani dolazak u vezi sa nekim teškim zločinom. Spolјa je dopiralo trupkanje i treskanje čizama, onda neki užurbani pokreti i naskoro je zaškripala brava… Pojavio se gefrajter, obrijan i zategnut, pun

samopouzdanja i neke naduvene oholosti, i povikao: − Izlazite svi na apel-plac! Bešumno i nemo izlazili su zatvorenici, ređali se u tri vrste i gledali netremice u grupu oficira. Među njima je bio i komandant i nešto veselo pričao. Gefrajter je sa korbačem u ruci išao duž stroja, i udarajući pojedine po trbuhu ili licu „isterivao“ ravnanje. Potom je prišao komandantu i podneo raport. Komandant je i dalјe pričao, dok su okolni kao po komandi razvlačili usne u smeh i klimali zadovolјno glavom. Onda se komandant okrenuo. Kad je ugledao ukočene zatvorenike, lice mu se najednom zgrčilo. Prišao je sredini stroja, izvadio iz cepa list hartije, preleteo pogledom preko zamrlih glava, kao da osmatra utisak svoga nastupa, i progovorio: − Svi oni čija imena pročitam na idućem apelu stajaće izdvojeni! − Zaćutao je i opet pogledao zatvorenike, nakašlјao se, i počeo da čita imena… U stroju bi se začuo laki uzdah, ili bi se neko zanjihao. Komandant je čitao lagano, neka imena ponavlјao da bi izazvao uzbuđenje kod zatvorenika. Pročitao je dvadeset četiri imena. Savio je lagano hartiju, isterujući joj ivice, i dobacio: − Jeste li razumeli? Svi su ćutali. − Jeste li razumeli? − upitao je odsečno. − Da! − procedili su kroz zube oni čija imena nisu pročitana. Komandant mahnu rukom da ih uvedu u zatvor. Isto onako ćuteći, ali sada još više potišteni, ulazili su. Jer ovi čija su imena pročitana biće strelјani… A i oni ko ji sada nisu prozvani predosećali su da će jednog dana i na njih doći red. − Sigurno će biti upućeni na neki rad, − pokušao je neko da ih teši. Ali ova uteha je prazno odzvanjala. Mnogi čija su imena pročitana ležali su i pokrivali lice rukama, kao da bi hteli za momenat da odstrane surovu stvarnost i za trenutak se sete svoje prošlosti. Okolni drugovi obraćali su im se biranim rečima: − Treba se hrabro držati…

− Šta ćeš, gine se na sve strane… − I na nas će doći red… Neki od pročitanih govorili su trezveno i bližim prijatelјima ostavlјali poruke za svoju porodicu. Svi su trenutno zaboravili svoje muke i nastojali da nekako ublaže poslednje časove svojim osuđenim drugovima, koje su među sobom nazivali „mrtvacima na dopustu“. Toga dana izašli su na zbor u krvavu avliju. „Mrtvaci na dopustu“ stajali su izdvojeni. Na njih gefrajter i nije obraćao pažnju. Time je hteo da ispolјi da su oni otpisani sa spiska živih, iako nisu ni saslušavani, a još manje suđeni. A njihova imena su pročitali ranije da bi ceo logor držali u napetosti sa lјudima za koje se unapred znalo da su osuđeni na smrt. Sledećeg jutra Jevreji-zatvorenici doneli su za doručak poparu, kao poslednju poslasticu onima koje odvode na strelјanje. Znali su to svi. Nastala je uznemirenost. Neki su bili potišteni. Selјak iz jednog obližnjeg sela, koji je bio na spisku osuđenih, zavapio je: − Jaoj, lјudi, zar treba umreti?… Pa bar da su mi sudili… Verujte ne znam zašto umirem! − i kolutao je očima preko prisutnih, kao zver u kavezu. Onda je pogledao na kazan, dohvatio činiju i povikao: − Ljudi, ja idem u smrt… dajte mi da jedem. Jedan od „mrtvaca na dopustu“ dohvatio ga je za rame i pogledao strogo: − I ja idem u smrt… Ali žao mi je što ću sa takvim kao što si ti da poginem. Selјak se trgao i pogledao ga široko otvorenih očiju. Oborio je potom glavu, prišao kazanu i primio hranu. Onda se vratio na svoje mesto, činiju stavio pokraj sebe, pa se zamišlјeno zagledao nekud u dalјinu, dok se popara pokraj njega postepeno hladila. Tada se začuo šum nekog motora. Kamion je prilazio sve bliže… − Čuo se šapat: − To je… odvode ih!

Svi su bili na nogama. Neko je uzbuđeno govorio: − Budite pribrani!… Budite pribrani! Nešto je snažno lupilo u vrata i čuo se glas: − Genug!* (Dosta.) Vrata su se otvorila i ukazala se zadnja strana velikog kamiona, pokrivenog crnom ciradom, čija je unutrašnjost podsećala na grobnicu. U sobu je upao gefrajter sa pištolјem u ruci. − Mirno! Gefrajter je još s vrata povikao: − Svi čija su imena pročitana neka ulaze u kamion. Onaj koji se ne bude odazvao naređenju biće ubijen na mestu. Nastalo je pomeranje i šuškanje. Oni koji su morali da idu, okretali su se u mestu, upućujući poglede očajanja na drugove koji ostaju. Neki su pakovali svoje stvari da bi se ma čime zabavili i na neki način odužili boravak. − Brže, brže! − drao se gefrajter. Nјemu se obratio sobni starešina: − Da li treba da ponesu stvari? − Nјima ništa ne treba! − dobacio je sa neskrivenim zadovolјstvom gefrajter, prišao jednom koji je držao zavežlјaj i snažno ga gurnuo prema kamionu. Vojnici su ga prihvatili i ubacili unutra. Između kamiona i vrata provukao se i komandant sa spiskom u ruci. Neko je opet dreknuo: − Mirno! Zatvorenici su znali da su njihovi životi u njegovoj ruci i stajali su gotovo bez daha. U nemoj tišini i mrtvilu, komandant je čitao imena… − Zbogom drugovi i braćo… − Osvetite nas, drugovi! Neki su u prolazu stezali ruke prijatelјima govoreći: − Kaži mojoj porodici… Ali na poslednjem stepeniku života, sve što je u njima bilo prigušeno

izbilo je nagonskom snagom. Neki su pribrano spuštali stvari, dok su drugi demonstrativno bacali. Jedan se uspravio i doviknuo: − Drugovi, u borbu smo pošli i moramo biti spremni na najgore. − Ali oko njegova lica obavio se korbač, on se zaneo i teturajući ušao u kamion. Sa platforme kola mrsko je pogledao gefrajtera i uzviknuo: − Živeli partizani! Gestapovci su ih u kamionu vezivali žicom i saterivali u dubinu kola da bi i za ostale bilo mesta. Kada je i poslednji ušao, popela su se tri stražara sa puškama uperenim u zbijenu masu. Zadnji poklopac su podigli. Iz dubine kamiona svetlele su užagrene oči osuđenika. Motor je zabrektao. Začuli su se glasovi: − Živela Crvena armija! − Živeli partizani! Neko je spustio crnu ciradu na zadnji otvor, kao što se spušta na mrtvačkom sanduku. Kamion je krenuo. Vrata na zatvoru su sa škripom zatvorili i preko prikloplјenih krila tresnula je gvozdena poluga.

V Sa smišlјenom postupnošću život u ovom logoru pogoršavao se iz dana u dan. Svakodnevno su doterivali nove rodolјube i zatvarali ih po raznim sobama, a noću se razlegao njihov bolan ropac, koji je mnoge zatvorenike dovodio do bezumlјa… Šum kamiona izazivao je smrtonosne vizije. A gestapovci su svakodnevno nalazili razloge da tuku lјude prilikom ravnanja u stroju, ili su upadali u zatvoreničke sobe, gde su iznalazili ništavne razloge da ih muče. To su radili gefrajteri, a vrlo često i komandant, kome je tuča pričinjavala posebno zadovolјstvo. Zatvorenici su znali njegove namere i prilikom ulaska stajali su kao prikovani, oborenih očiju, da mu ni svojim pogledom ne bi dali povoda za neki ispad.

− Banditi!… Svinje! − drao se komandant i bez razloga mlatarao korbačem po glavama zatvorenika. Za vreme jedne takve posete udario je jednoga zatvorenika tako da se ovaj jedva održao na nogama. Pri polasku zastao je kod vrata, preleteo pogledom preko skrušenih lјudi, dobacio još nekoliko pogrdnih reči i upro korbačem u onoga koga je maločas tukao. − Izlazi napolјe! − naredio je strogo. Za sobom su vrata priklopili. − Svršeno je s njim, − rekao je neko od zatvorenika običnim glasom, jer su ubistva u ovom zatvoru postala svakodnevni, tekući posao. Ali posle dva dana ovoga su ponovo uterali u sobu broj 12. − Šta je bilo s tobom?… Gde si bio do sada? − pitali su sa raznih strana. Tek kad se malo pribrao, počeo je nesigurnim glasom: − Bio sam u samici. − Gde? − Na tavanu. Videli ste one sulundare na krovu. To nisu sulundari od peći već široke cevi. Krov je pod nagibom i ceo taj prostor je ispredvajan u male sobice, sa gvozdenim, rešetkastim vratima. One su mračne, a kroz one cevi što štrče na krovu pridolazi vazduh. Bio sam dva dana na golom podu… Davali su mi samo parče hleba i vodu. Taj tavan je pun nesretnika i žena, i odatle ih vode pravo na strelјanje. − A kako se ti izvuče? − Doterali sada veliki broj, i nas nekoliko vratiše. Dani prolaze u iščekivanju tuče ili smrti. Neki su već otupeli od mučenja i gladi. Svakoga dana dobijaju po četvrt kilograma bajatog kukuruznog hleba i retku čorbu od pasulјa ili kupusa, koju su Jevrejilogoraši donosili već ohlađenu… U kratkim trenucima zatišja, obrćući ono parče hleba, razgovarali su da li je uputnije da se celo parče pojede najednom, da se za kratko vreme utoli glad, ili da se raspodeli na tri dela, koliko da se „zavara stomak“.

U dubinama duša mnogih tinjala je misao da su njihovi dani odbrojani. I kad to već mora da bude, onda treba da traže priliku, ma i po cenu smrti, da se ovoga pakla oslobode. Ali ovu misao nije smeo niko glasno da izgovori, jer bi tada doveo u pitanje živog ne samo svoj, već možda i svojih drugova. Kad već nisu mogli da naću izlaz iz ovoga stanja, mnogima je počelo da ovladava neko fatalističko verovanje i lјudi su bespomoćno očekivali neko čudo koje bi ih spaslo. Ali u njihovom životu desio se veliki preokret. Kako je u njihovoj sobi bilo dosta prostora posle odvođenja one dvadesetčetvorice na strelјanje, uprava zatvora je odlučila da isti toliki broj zatvorenika prevede iz sobe broj 14. Prelaskom ove grupe odnosi su se mnogo izmenili. Bili su to mladi lјudi, prekalјeni u patnjama i borbama, i imali specijalne podobnosti da brzo reaguju na sve smicalice gestapovaca. Iako su bili izlagani najstrašnijim mukama, ipak nisu klonuli, već, štaviše, bodrili su lјude napominjući da će čas odmazde doći. Među njima isticao se Tomović, student, srednjeg rasta, suvonjav, tamne puti i živih, prodornih i proniclјivih očiju. Pred rat bio je sekretar Sreskog partijskog komiteta u Kosovskoj Mitrovici, a za vreme Narodne revolucije komesar Kopaoničkog odreda. Ovaj odred, pred Prvu nemačku ofanzivu, imao je oko hilјadu pet stotina boraca i slobodnu teritoriju od Slatine do Lopatnice, gde se počelo sa organizacijom narodnih odbora. Zatim Ćurčić, student prava, takođe borac Kopaoničkog odreda. Visok, pravilnog lica. Na njegovim usnama kao da je lebdeo pritajeni osmeh, što je njegovoj fizionomiji davalo izraz dobroćudnog i pristupačnog čoveka. Onda Branko Bjegović, student Zagrebačkog univerziteta, Ličanin, koji je sa izbeglicama prešao u Srbiju i stupio u Kralјevački partizanski odred. Pa Vučković, takođe student, naoružan teorijskim poznavanjem klasne borbe i organizacionim iskustvom iz borbe studenata Beogradskog univerziteta.

Svi oni, kao i mnogi drugi, posle Prve nemačke ofanzive sklonili su se po okolnim selima kao bolesni ili ranjeni, pa su ih četnici pronašli i predali Nemcima. O njihovoj delatnosti kao komunista i boraca partizanskih odreda znali su neki zatvorenici, ali su to čuvali kao najveću tajnu, jer su Nemci za takvim borcima tragali i odmah ih strelјali. Nemačka obaveštajna služba u prvim danima Narodne revolucije još nije bila uhvatila korena, pa su borce hvatali kao sumnjiva lica, bez dokaza, i držali ih u zatvoru kao taoce. Na primeru Bjegovića to se najbolјe videlo. On je dosta dobro govorio nemački i to je bio jedan od glavnih razloga što su Nemci baš njega postavili za starešinu sobe, namesto Ace Kockara, koji je samo natucao njihov jezik. Branko je bio svestan borac. A uloga starešine sobe je da obaveštava Nemce o svemu što zatvorenici rade i govore. On to nije mogao da čini i nelagodno se trgao kad je komandant saopštio svoju odluku. Hteo je po cenu smrti da ode komandantu i odbije poverenu „čast“. Ali drugovi su se sakupili oko njega i stali ga ubeđivati da se primi te nezahvalne uloge, jer će ih on poštedeti mnogih neprijatnosti. Pristao je, teška srca, i dugo se nije mogao pomiriti sa tom nedostojnom ulogom. I pored sve strogosti i strašnih mučenja kojima su zatvorenici bili izlagani gotovo svakoga trenutka, Nemci su se potrudili da objave svoj kućni red… Strogo ravnanje i dužno poštovanje prema višoj nordijskoj rasi… Ako u zatvor uđe ma koji gestapovac, po bilo kom poslu i ma u koje doba dana i noći, zatvorenici su dužni da ustanu i dočekaju ga u stavu „mirno“. Mnogi koji su tek dovedeni i nisu znali za ovu odredbu kućnog reda bili su tučeni do nesvesti… Jedna tačka propisivala je postupak prilikom izlaska u „šetnju“, koja je trajala samo deset minuta, računajući u to vreme i ravnanje pri izlasku i povratku… Zabranjena je svaka prepiska, svaka poseta. Sem odela i obuće zatvorenik nije smeo ništa drugo imati. Ni olovku, ni hartiju, ni knjigu. Svaki prekršaj kažnjavan je tučom ili odvođenjem okrivlјenog u nepoznatom pravcu, gde mu se gubio svaki trag. Pod ovako teškim uslovima života, svaki

zatvorenik rado bi popušio cigaretu, ali i to se smatralo kao strašan prestup. Nervi zatvorenika bili su u svakome momentu napeti. Celo njihovo biće nalazilo se u napregnutom grču, jer su morali biti pripravni da svakoga momenta brzo reaguju na mnoge postupke gestapovaca, da bi izbegli tuču, pa i smrtnu opasnost. Važno je bilo kolikom će se brzinom i kako formirati besprekorni stroj u vremenu od dodira katanca do otvaranja vrata. A to se dešavalo i danju i noću. Potom, kakvo držanje zauzeti u stroju, jer i pri najmanjoj nesmotrenosti gestapovci su tukli korbačem po glavi. Onda, kako uhvatiti red u klozetu da bi se na vreme stiglo u stroj, kada gestapovac da znak pištalјkom za prekid šetnje… Kad je Bjegović postavlјen za starešinu sobe, slobodolјubivi zatvorenici su osetili znatno olakšanje. Mogli su bar slobodno govoriti, jer ih ovaj ni po cenu života ne bi odao. A i sam je učestvovao u poverlјivim razgovorima. Svi su još uvek zazirali od bivšeg starešine sobe, koji je bio jako surevnjiv pa Bjegovića i uvek pripravan da ga potkaže… jer je on stalno hrabrio i bodrio lјude da ne klonu. − Jednom se živi, − govorio je Bjegović. − Na kraju svi moramo umreti. Ali ako baš i nastupi taj trenutak, treba biti trezven i uveren da i mi svojim životima dajemo prilog opštoj borbi slobodolјubivih lјudi svega protiv fašizma i reakcije. − Slažem se potpuno, − dodao je Tomović. − Ali ja bih još nešto dopunio i ispravio: iako nam smrt lebdi svakoga časa nad glavom, ja se ne bih odavao sasvim pasivističkom gledanju i prostom očekivanju smrti. Ako to već mora da bude, onda neka bude na drugi način − tada je zaćutao i značajno pogledao Bjegovića. − Kako ti to zamišlјaš? − pitao je u nedoumici Bjegović. Ležeći na betonskom podu, pokriven ćebetom, Tomović je tiho govorio: − Ne treba se miriti sa neminovnom smrću, a još manje iščekivati neko legalno spasavanje. Sutra, prekosutra, ali jednoga dana sigurno, Nemci će nas izvesti na strelјanje. To je izvesno. Ali ne zaboravi da smo mi komunisti, usto borci, pa ako se mora ginuti, onda neka to bude u

borbi. − U borbi?!… Objasni mi to. − Ja razmišlјam o jednom planu. Zasada se ne raspituj dalјe. Ali pitam ja tebe jesi li ti volјan za jedan poduhvat, koji, moram ti odmah reći, nije nimalo lak, štaviše vrlo opasan, ali ima izgleda na uspeh. − Pristajem. − Slušaj… ovo o čemu smo razgovarali zadrži zasada samo za sebe i nikom ni reči. − A kad će to biti? − Izvestiću te blagovremeno. Pred vratima se baš tada začula neka vika i sve misli povukle su se kao pipci polipa i sakrile u najintimnije dubine, dok je na licu ostala bezizrazna maska i zamućen pogled. Zaškripao je katanac. − Mirno! − komandovao je Bjegović. Na vratima su se pojavila izbezumlјena lica u građanskim odelima, a među njima i jedna mlada devojka, usahlih očiju i raspletene kose. Za njima su nastupali gestapovci. Jedan je grubo dohvatio devojku za ramena, okrenuo je i gurnuo napolјe. Za lјudima su zatvorili vrata. „Starosedeoci“ su sa lјubopitstvom prišli novoj grupi. Iz kratkih razgovora saznali su da su iz okoline Ćuprije, a da su osumnjičeni kao pristalice ili simpatizeri partizana. − Ja, prosto, ne znam zašto sam doteran, − objašnjavao je jedan mladić sa tek naznačenim nausnicama… − Odbio sam da idem u četnike. Neke su zbog toga ubili, a mene su doterali vezanog… Bili su zbunjeni i rasejano se okretali, ne bi li ugledali koga poznatog. Nisu se još bili ni smestili, a zaškripao je katanac. − Mirno! − komandovao je opet Bjegović, napominjući da se „starosedeoci“ izdvoje na jednu stranu, a Ćupričani na drugu. Ušao je gefrajter, praćen vojnicima koji su držali naperene puške. Bjegović je prišao, stao mirno i saopštio: − U sobi broj 12 ima pedeset i pet lјudi! Gefrajter je pogledao jednu, pa drugu grupu, i sa samozadovolјnim

izrazom zaustavio se pred Ćupričanima. Bez ikakvog uvoda uperio je korbačem u trojicu prvih i naredio im da svuku gornje odelo. Ali oni nisu razumeli. Sa bolnim izrazom na licu, i kao da se izvinjava, prevodio je Bjegović: − Drugovi, molim vas, skinite gornju odeću, tako je naredio. Jedan od Ćupričana zaustio je da zapita zašto, ali videći cev puške uperenu u svoje grudi, svukao je brzo kaput i košulјu. Mašući puškom vojnik ih je isterao na mraz. − Zatvorenici su dobro poznavali dalјi postupak i sa napetošću su očekivali. Naskoro se začuo bolni jauk, kao krik, a potom plјaštanje korbača po golim leđima, jauci, onda bolno ječanje, zatim ropac, sve tiši, pa najzad samo udari korbača… neki glasovi i tupi udar tela o smrznutu ledinu… Tako tri puta uzastopce. Vrata su se nanovo otvorila. Opet gefrajter. − Mirno! Nјegovo lice bilo je osiono i prkosno. Zaustavio se pred premrlim Ćupričanima i upirući korbačem na pojedince, ponavlјao već uobičajenu frazu: − No, ti komunist?… Ti četnik? Dugo je trajala procedura mučenja. Ako bi neko od onih koji su ležali na snegu došao svesti i nekim se pokretom odao, gefrajter je prilazio i tukao ga nogom po glavi, dok onaj ponovo ne bi izgubio svest. − Ovo su zverovi… To nisu lјudi! − čuo se šapat u zatvoru. − Mirno! Iako je napolјu bio mraz, gefrajger je bio znojav. Uperio je korbačem na Bjegovića i još dvojicu i naredio da iziđu. Zatvorenici su zanemeli od straha misleći da će sada i oni nanovo biti podvrgnuti mučenjima. Onako potpuno bespomoćni imali su utisak da su zapali u neku džunglu i da su sa svih strana okruženi pobesnelim zverima. Sve glave bile su okrenute izlazu, gde se naskoro pojavio Bjegović noseći obnaženo i ukočeno lјudsko telo koje je spustio pažlјivo uza zid. Pojavila su se i ona dvojica. Onesvešćena tela ređali su kao neke klade. U svih su leđa i košulјe bili krvavi, glave zabačene unazad, a ruke mlitave i opuštene.

Mnogi zatvorenici, sa izrazom očajanja i užasa, prilazili su unakaženim i nepomičnim prilikama da se uvere jesu li još živi, da im na neki način pomognu i prenesu ih na slamu, jer su bili položeni na goli beton. Ali vrata su se naglo otvorila. − Mirno! Stražar je držao naperenu pušku i dreknuo: − Nazad!… Nјima kazna još traje… Sedite! Zatvorenici su uzmicali pokunjeni i sedali sa prekrštenim nogama, ne usuđujući se ni da pogledaju stražara, koji je lјutito sevao očima, a onda lagano izašao i zatvorio vrata. Zatvorenici su sedeli ne mičući se. Niko nije mogao ni oka da sklopi, jer su im pogledi bili upravlјeni prema nepomičnim telima. Ali na veliku radost, neki od tučenih Ćupričana počeli su da se pomeraju. Onda su stenjali, s teškom mukom se uspravlјali na ruke, a potom, kao da im je neka koprena skinuta sa lica, razrogačenih očiju posmatrali oko sebe, kao da se pitaju šta se ovo sa njima dogodilo i gde su zapali. Strašni bolovi u leđima ukazivali su im tešku stvarnost. Kao da se spasavaju od smrti, s naporom su se pridizali i teturajući prilazili drugovima, koji su ih pokrivali i opominjali da ne govore glasno. Jedan za drugim ustajali su, sem jednoga, koji je dalјe ležao nepomično. Tomović i Bjegović su se lagano primicali osluškujući šumove spolјa. Najzad su se obazrivo privukli do nepomičnog tela i pipali ga po glavi i grudima. − Još je živ! − šaputao je Tomović. − Hajde da ga prenesemo na slamu. Prihvatili su ga obazrivo, osluškujući neprestano da neko ne bane spolјa, kako se to često dešavalo, preneli na na slamu i pokrili odelom. Razgledali su njegova krvava leđa i jedva su primetili ranu na glavi, gde je kosa bila uleplјena krvlјu. Ranjenik je buncao neke nerazumlјive reči. S vremena na vreme jedva bi prevalio preko razjaplјenih usta: „Voda… voda…!“ − Ali niko nije imao ni kapi. Onda je padao u težak zanos. Cele noći lјudi su se prevrtali, pridizali, uzdisali, a ranjenici stenjali. Izlaza ni sa koje strane. Pa i smrt im je izgledala lakša od ovog večitog

mučenja… A onda vizija porodice… dece. Pa bar da mogu da ih vide… Nikakvog prizvuka spolјa. A noć pusta, stravična, hladna i preduga. Iako su zbijeni jedan uz drugoga, izloženi su istim nevolјama, pa im se čini da su usamlјeni, odbačeni, osuđeni… Jedva je svanulo. Dobro poznati šumovi su ih opominjali da nastaje dan sa novim iznenađenjima, koja mogu biti sudbonosna. Ovu noć su preživeli. A sada se otvaraju vrata i Jevreji, bez presude osuđeni na smrt, unose kazan sa nekom mirišlјavom vodom, bez šećera. Ma i to… A onaj još stenje: „Voda… voda!“ Kroz otvorena usta sasuli su mu nekoliko kašika tečnosti, koju je šumno i žudno gutao. Pred podne u zatvor je ušao šef Gestapoa, kapetan Hamer. − Mirno! Iako zatvor ostavlјa mučan utisak zbog ranjavih, neobrijanih i klonulih lјudi, kapetan je sa izrazom vidnog zadovolјstva ulazio gotovo svakodnevno u pojedine sobe, naročito one iz kojih su lјudi skoro tučeni, da bi video utisak svojih „vaspitnih“ metoda, da bi nad njima ispolјio svoju vlast, a sebe lično uverio u svoju bezgraničnu moć. Zatvorenici su poskakali. Ranjeni su se dizali stenjući, a neki ostajali na kolenima, ne mogavši da se usprave. Ostao je ležeći samo onaj Ćupričanin, koji se još nalazio u nesvesti. Bio je nekada snažan i krupan, a sada „istresak“ čoveka, sa upalim trbuhom, iznakaženim licem, usahlim očima i poluotvorenim ustima, iz kojih je jedva izlazio dah. − Was?* (Šta?) − dreknuo je kapetan i počeo da tuče ranjenika korbačem po glavi. Za njim su pritrčali i vojnici da im se ne bi zamerilo kako su napustili „vašlјive bandite“, i udarali nesrećnika pesnicama i kundacima. Čulo se bolno stenjanje. Bjegović je prišao smelo kapetanu, i rekao: − Gospodine kapetane, on je u nesvesti cele noći… Pogledali su mrsko ranjenika, zaošijali očima preko ostalih, koji su stajali nemi i pogureni i najzad izišli. Ranjeni Ćupričanin se gasio kao sveća koja dogoreva… Još jedan dubok uzdah i telo je ostalo nepomično i neosetlјivo.

Neka jeziva, smrtonosna studen ispunila je prostoriju i lјudi su zaćutali. Moglo se to isto i njima dogoditi, i po mnogim okolnostima izgleda da ih taj strašni udes neće mimoići. Svakoga časa, danas… sutra… Hteli bi da sklone lešinu da ih ne podseća više na tragičnu mogućnost, jer im je i bez toga dosta jada i muka. Bjegović je zalupao u vrata. Kroz uski prorez pojavila se glava stražara. − Jedan je umro… trebalo bi ga odneti. − Was? − rekao je ravnodušno stražar i priklopio vrata. Nešto kasnije zaškripao je katanac. Bjegović je taman hteo da komanduje: „Mirno!“ − ali na ulazu su se pojavila dva Jevrejina, naduvenih očnih kapaka i ukočena izraza kao u leša. Vrše oni stalno posao grobara, očekujući da u raku iskopanu sopstvenim rukama bace i njihovo telo. Preko položenih držalјa stavili su popreko leš, čija je glava visila, a noge i ruke klimatale, i izneli da ga zakopaju negde u susednoj njivi, izvan žica.

VI Svakodnevni šum kamiona kojim su odvodili lјude na strelјanje, jauci tučenih, upadanje u sobe, usto glad, hladnoća, prenatrpanost lјudskih tela u malom prostoru i stalni zadah amonijaka uticali su snažno na duševno stanje zatvorenika. Mnogi su postali razdražlјivi, u kritičnim momentima gubili prisebnost, ili se lјutili i svađali za svaku malenkost. Neki kao da su podivlјali, i prilikom donošenja ručka ponašali su se kao psi na koritu. Bilo je lјudi koji su smišlјali kako da se izvuku iz ovog pakla, ma i po cenu moralnoga pada. Počeli su da optužuju neke od drugova da su krivi što su oni dovedeni do ovakvog stanja, i, očekujući svakog časa da budu izvedeni na gubilište, tražili su mogućnost da preko stražara dostave svoju lojalnost Gestapou,

obećavajući da će biti mirni i korisni građani. Prilazili su i Bjegoviću moleći ga da ih on preporuči. Ali ovaj takvu posredničku ulogu nije hteo da primi… Pojedini su sedeli sa prekrštenim nogama po ceo dan i ređali pasijans, ne bi li kako saznali šta će sa njima dalјe biti, pa im se prema tome i raspoloženje menjalo. Bilo je lјudi koji su pokušavali da se našale i nasmeju drugove. Ali ova ubistvena atmosfera uticala je i na njih, te su i oni postali ćutlјivi i zamišlјeni. Takav je bio i jedan koga su, ne zna se iz kojih razloga, nazvali „Kum“. Ali odskora prestao je da razgovara sa lјudima i išao s jednog kraja prostorije na drugi, preskakao preko nogu lјudi i stalno zviždukao jednu te istu ariju. Prekidao je šetnju i zviždanje samo kad se razlegne povik: „Mirno!“ − a potom je nastavlјao dalјe. I tako puna dva dana, pa se ona đavolska arija zarezala duboko u svest lјudi. Neki su skakali, vikali i zahtevali da prestane. On bi samo zastao, pogledao ih nemarno, kao da je odsutan, i produžavao dalјe… Trećega dana se smirio, ili malaksao, legao uza zid i zaćutao. Ležeći pa razređenoj slami, Tomović se obratio tiho Ćurčiću: − Ti vidiš šta se ovde radi… Nemci tuku, ubijaju, demorališu lјude. Dojučerašnji borci sede sada malaksali i čekaju da i na njih doće red. Ali čuj me: i ova naša grobnica ima svoju logiku. Ovde je borba, teška borba, kojoj su potrebni borci. I mi kao komunisti ne smemo sedeti skrštenih ruku. Jer, na kraju krajeva, ako treba ginuti, onda neka to bude u borbi, pa bar neka pas zapamte… − O tome sam nešto i ja mislio… Ovde ima valјanih lјudi. Tačno je: naši drugovi na terenu ginu, a mi očekujemo da nas Nemci vežu. Samo ne znam kako ti to zamišlјaš? − Ja imam plan. Ali za izvođenje potrebni su nam lјudi. Jer nije cilј da se, recimo, nas dvojica isprsimo pred naoružanim stražarima koji bi nas na mestu ubili. Potrebna je organizovana akcija u kojoj će verovatno neki nastradati, pa makar to bili i mi, ali većina će uspeti da se spase i umakne u šumu. A uveravam te… Oni koji iziđu odavde, neće prići četnicima, jer oni su ih vezane doterali, a većina bi otišla u partizane, u to sam uveren.

− To je tačno. Ali kako ti zamišlјaš tu akciju? − Ja mislim da u zgodnom trenutku napadnemo stražare. Kako i na koji način, o tome ćemo još razmisliti. To zavisi od broja lјudi koji hoće dobrovolјno da učestvuju u ovoj zaveri. − Pristajem! − odgovorio je odlučno Ćurčić. − I veruj mi… mogućnost te akcije uliva mi sada neku moralnu snagu, jer, pravo da ti kažem, ovo neprekidno iščekivanje počelo je da utiče nepovolјno i na mene. Dovolјno je kad znam da neću izgubiti život vezan. A kad krenem u borbu, onda šta bude… − Eh, to!… Potrebno je da razgovaraš sa sigurnim i proverenim lјudima. A takvih ima. Učiniću to isto i ja. Samo u dubokoj konspirativnosti. − Odmah! − rekao je pripravno Ćurčić, pa je, da dalјim razgovorom ne bi privukli pažnju ostalih, ustao i prišao grupi zatvorenika. U sobu broj 12 doterali su Nemci još dve grupe lјudi. U prostoriji gde je moglo biti smešteno najviše pedeset lјudi, sada se nalazilo oko sto četrdeset šest, tako da su se jedva kretali. Ležali su svuda po podu, pa i ispod stola. Novopridošli pričali su šapatom o stanju u narodu i na frontovima. Partizani nisu uništeni. Velike snage boraca nalaze se u okolini Niša, na Ozrenu, oko Dobriča. Ali Kosanica i Toplica su pod nadzorom četnika. Usto, Nemci su zaustavlјeni pred Moskvom. Nјihove priče prekidali su povici: „Mirno!“ − i odvođenja polugolih lјudi na mučilište u krvavu avliju. U ovoj vrsti zabave gestapovci nisu malaksavali. A što bi veći neuspeh pretrpeli u borbi sa partizanima, postajali su sve gori i krvoločniji. To više nije bila odmazda, pa ni navika, već strastvena zabava kojoj su pristupali sa uživanjem sadista. Sedeći u noćnim lokalima u Nišu sa prostitutkama, izlazili su polupijani, i zajedno sa tim ženama dolazili u logor da im pokažu svoju moć, vlast i silu. Toga dana baš doveli su rodolјube iz okoline Požarevca. Poluobnaženi lјudi izlazili su i njihova tela na svetlosti jake sijalice izgledala su kao voštana, ali naskoro su postala krvava i išarana brazgotinama. A potom su ih bacali na sneg. Po završenom mučenju, gazeći po krvavim lokvicama, povlačili

su se gestapovci sa ženama u zgradu i nastavlјali orgiju započetu u niškim kafanama. U ovom krvavom poslu su se nadmetali da preteknu jedan drugoga. Jer taj „vašlјivi narod“, „niže rase“, trebalo je da uvidi veličinu i oseti značaj fašističke civilizacije. U tom poslu niko nije izostajao, pa čak ni šofer komandanta logora. Bila je to riđa, rošava lјudeskara, perverznih usana i žmirkavih, lukavih očiju. Ušao je jednog dana u sobu 12. − Mirno! Zatvorenici su se teško dizali, ali su se ipak brzo uredili. Išao je šofer lagano pored stroja, posmatrao pojedince, kao da ih strelјa otrovnim pogledom. Tada je ugledao u uglu malog Mišu, koji se bio uspavao i nije čuo škripu katanca. A kada se probudio bilo je dockan da priđe u stroj i klečeći u uglu posmatrao je gestapovca prestravlјen kao da mu se prikrada neka divlјa zver. Gestapovac se trgao, zgranut tolikim nepoštovanjem, oči su mu sevnule zverskim sjajem, a vilični muskuli zadrhtali od lјutine i divlјine. Kao da se prikrada, prilazio je dečku uzdignutih ramena i poluzgrčenih prstiju. Fasciniran ovim strašnim pogledom mali Miša se podigao. Otvorenih usta i razrogačenih očiju, kao da moli za milost, pošao je bez ijedne reči u susret gestapovcu. Ali videći onaj strašni izraz, zastao je i preko lica mu se razlilo bledilo, a oči su mu postale još crnje i svetlije. − Komm!* (Dođi!) − dreknuo je gestapovac. Zadrhtale su usnice maloga Miše. Disao je isprekidano, kao da je hteo nešto da kaže, ali snažne ruke gestapovca su ga ščepale i počele udarati po obrazima i glavi. Dete je vrisnulo, istrglo se i pobeglo u ugao, gde se zgrčilo i molećivo gledalo svoga mučitelјa. − Komm! − viknuo je šofer i mahnuo šakom kao da vabi pseto. Miša se podigao. Suze su mu tekle bez jecaja, grizao je usnu i drhteći celim telom prilazio je lagano. Šofer mu je žurno prišao, dohvatio ga za vrat, uzdigao od poda i tukao krvnički pesnicom po vratu, glavi i leđima. Mali se koprcao, vrištao, pozivao lјude da ga spasu i u samoodbrani pokušao da ujede razbojnika za ruku. Ali usled jakog udara u slepoočnicu zateturao se. Šofer mu je prišao, lupio ga još jednom snažno po čelu i kao neku stvar bacio onesvešćenog dečka u ugao.

Mumlajući psovke, zakrvavlјenih očiju i crven u licu, šofer je išao lagano duž stroja… Kod vrata je zastao, okrenuo se još jednom i izišao. Zatvorenici su se razišli nemi, stideći se sami sebe… Teško je posmatrati kad tuku i odrasle, ali je neizdržlјivo bilo prisustvovati mučenju ovoga dečka bez ijednog znaka protesta. Jače nego išta ova scena sa dečkom ukazala im je na njihov ponižavajući i beznadežni položaj, i kod mnogih je nagonski navirala misao: bolјe je i u borbi hrabro poginuti, nego umirati lagano, kao neka nesvesna životinja. Pa čak i oni koji su bili volјni da se približe gestapovcima, postali su posle ovog slučaja uzdržlјivi, i prilazili dečku milujući ga. Po zloglasnom redu koji vlada u ovoj kući smrti, Bjegović kao starešina sobe bio je dužan da sve nagonske izlive zatvorenika dostavlјa nemačkoj komandi. Ali on je ćutao. Pa čak i sam učestvovao u takvim razgovorima, mada skriveno. A šaputalo se na raznim stranama. Ćurčić se sa dvojicom tiho razgovarao: − Mi ovako više ne možemo. Pobiće nas sve… Ovde nas ima preko stotinu. Pa dobro, neka pas izgine trideset… četrdeset, ali više od polovine može se dočepati slobode. − Kako i na koji način? − Da napadnemo stražare. Šta mislite?… Jer smrt nam ionako predstoji. − Tako je! − Slažem se!… A kada ćemo to izvesti? − Ima neko ko o tome vodi računa. Pitam ja vas samo: pristajete li da izvršimo napad? − Pristajemo… − Sada mi je lakše kad smo našli zajednički jezik. Slušajte… razgovarajte sa lјudima, ali obazrivo, i samo sa proverenim drugovima. Ležeći zbijeni na skučenom prostoru, šapatom su prenosili poruku, jedan drugom. − Majku im razbojničku, prvoga ću zubima zaklati.

− Stani, pojedinačne akcije ničemu ne vode. Takvim postupkom mogli bismo još i da ih nadražimo, a za jednog Nemca ubiće stotinu vezanih. U pitanju je organizovana akcija, pa ko ostane živ neka beži u šumu… − Ako treba sad odmah… − Ne!… Zasada je potreban samo pristanak. A kako i na koji način, o tome ćeš biti obavešten blagovremeno. Na suprotnom kraju su takođe šaputali: − Razgovaraj sad odmah sa drugovima u koje imaš poverenja. A oni opet neka dalјe hvataju vezu. Čuvaj se samo Ace Kockara i njegovog društva. Tomoviću je prišao Ćurčić, i spuštajući se kraj njega rekao tiho: − Ide ne može biti bolјe. Samo jedna stvar: šta ćemo da radimo sa starim Vulom. On za sobom ima deset četnika… − Nјega su četnici doveli vezanog… Prepusti ga meni. Razgovaraću sad odmah sa njim. Tomović je ustao i pošto je prošetao između nogu zatvorenika, prišao je Vulu i spustio se kraj njega. − Kako je čika-Vule? − Eh, kako… onako kako Nemci hoće. − Daleko smo doterali… − E, moj sinko, kamo lepe sreće da su me Nemci u borbi ubili, nego ovako što me mrcvare − rekao je stari klimajući očajno glavom. − Mogu da pojmim… Ti si stari borac i nikada nisi dozvolio da te uhvate. − Ah, pasji sinovi, izdadoše me. − Slažem se, čika-Vule. Sve nas ovde oni su tako pohvatali, i jednoga dana odvešće nas na gubilište. − Ah, − odmahnuo je rukom Vule, sa prizvukom gneva u glasu. − Slušaj, ti si stari borac… pa ako treba da umremo, onda neka to bude muški i u borbi. Šta misliš o tome?

Vule je lagano podigao glavu. Nјegove zamućene oči postale su izrazitije, onda je upravio proniclјiv pogled na Tomovića i zapitao: − Pod borbom u ovakvim uslovima? − Da, samo pod borbom… − Kako ti to zamišlјaš? − Prosto, da napadnemo stražare… − Aha! − dodao je Vule i ugrizao se za usnu. − Da napadnemo stražare? Vidiš, to mi nije padalo na pamet. − U određenom momentu, navalićemo, pa ko ostane živ neka otvori kapiju i beži kud zna. Vule je značajno pogledao Tomovića i rekao: − To nije rđavo… − Upravo, to je izvodlјivo ako budemo energični. A bolјe je i pod takvim okolnostima poginuti, nego da te vežu kao neku životinju? Pristaješ li ti na borbu? − Pristajem! − odgovorio je Vule bez razmišlјanja. − Časna reč? − Časna reč! − I još nešto… Ti imaš ovde deset tvojih četnika. Da li će oni pristati? − Dajem ti unapred njihov pristanak. Dobri su i pošteni mladići. I njih su doterali vezane zajedno sa mnom. − Kad razgovaraš sa njima, ti im to izloži kao svoj plan. Ne pominji im ovaj naš razgovor. − Ne brini!… Biće tako kao što kažeš! Razgovor su prekinuli jer su se na vratima pojavili Jevreji noseći kazan sa nekom vodnjikavom čorbom. Gladni lјudi navalili su sa činijama. Ali nekolicina je ležala. Broj pretučenih povećavao se iz dana u dan. Nјihove rane su se raspadale. Trojica su imala rupe na kičmenom stubu, odakle je tekla žućkasta tečnost, a dvojici je naprsla lobanja i po celi dan su buncali. Ove unakažene hranili su drugovi.

Po završenom ručku na svim stranama lјudi su se nešto sašaptavali, a posle razgovora njihova lica bila su nekako vedrija. U njima se uvrežilo verovanje da odsada oni lično raspolažu svojim životima, a ne zavise od ćudi obesnih gestapovaca. Jer u toj akciji, čije razmere još nisu znali, stradaće, vala, i ti gefrajteri, pa i kapetan Hamer, čija zverska lica nisu mogli više ni na izvesnom udalјenju da vide, a kamoli pod udarcima korbača. Raspreda se zavera… Drugovi su se povezivali, iako nisu znali na koji način će se izvesti ta akcija. Nјima nije bilo poznato odakle potiče zavera, ali su ipak donekle naslućivali, upućujući ispitivačke poglede na Tomovića i Ćurčića. Ali bili su napeto uzdržlјivi i samo su očima pitali: „Kad ćemo?“ Jednoga dana desila se čudna okolnost koja je ohrabrila zaverenike. Jevreji su doneli zaslađeni čaj. Tada se pronela vest da je ilegalna partijska organizacija obaveštena o njihovom očajnom i beznadežnom životu, i da je pronašla kanal da ih na neki način pomogne. Jevreji to nisu otvoreno rekli, ali na postavlјena pitanja odgovarali su potvrdno, klimanjem glave. Prenapregnuta mašta lјudi uobličavala je tu podzemnu akciju do te mere da su verovali kako se partizani kreću oko logora i da se mogu pojaviti svakoga časa među njima. Često su slušali pucnje koji su dopirali sa udalјenih polјa, pa su to povezivali sa današnjom akcijom u logoru, i njihova iščekivanja prešla su u nestrplјive zahteve. Jedan je prišao Tomoviću, i šapatom mu govorio: − Druže, treba zahtevati od drugova spolјa, od partizanskog odreda, da napadnu logor i tom prilikom organizovati bekstvo. Tomović je znao da njihove zamisli nemaju nikakve veze sa napadom drugova izvan logora. Tako nešto, uostalom, bilo je i nemoguće, jer su nemačke snage u gradu i logoru bile dosta jake, a usto, u neposrednoj blizini je i kasarna u kojoj su smešteni bugarski vojnici. On to nije hteo otvoreno da prizna, i oprezno je izbegavao odgovor, napominjući kratko: − Ima ko o tome vodi računa. Vi budite samo spremni. Ova nova okolnost naterala je organizatore zavere da se odmah

neopaženo sakupe. Iz razgovora doznali su da je u zaveru uvučeno oko šezdeset lјudi. Bili su tu svi oni koji naizgled leže nemarno, ali iz očnog ugla motre Tomovića, Ćurčića i Bjegovića, očekujući njihovu odluku. − Svaka mogućnost očekivanja napada spolјa otpada. Mi moramo da se oslonimo na naše snage, − govorio je Tomović. − Našu akciju treba izvesti što pre, da nas gestapovci ne bi pretekli. Ja sam zamislio plan, pa ću vam ga izložiti, a vi me dopunite ili ispravite. Tomović je pričao tiho, lagano, ravnodušnim glasom, kao da govori o nekom beznačajnom događaju. Ali njegovo izlaganje prekinuo je šum katanca. Bjegović je skočio. − Mirno! Naišao je lekar-logoraš u pratnji gefrajtera, radi pregleda teško ranjenih. Jedan sa naprslom lobanjom je ležao nepomičan i jedva davao znake života, Ostali su stenjali, ne smejući da se pomaknu da im se krvava očvrsla kora na leđima ne bi rasprsla, što bi im pričinilo još veće bolove. Gefrajter je vikao, i jednoga nogom udario u leđa, zahtevajući da ustane. Sa krajnjim naporom nesrećnik je stajao poguren. Lekar je nekom mašću premazao leđa, koliko da omekša rana, stavio preko ranjenog mesta tanak sloj gaze i pokrio košulјom. Za sve vreme ostali zatvorenici su stajali nepomični, ali su gefrajtera posmatrali mrsko, pripravni da skoče na njega. Ali rečeno im js da će dočekati i taj čas. Po odlasku gefrajtera, čuli su se glasni i neuobičajeni protesti. − Slušajte, drugovi, − šaputao je Tomović. − Vi vidite šta se radi. Ljudi su upoznati sa našim namerama i nestrplјivo očekuju akciju. A ovi kriminalci slušaju, naročito Aca Kockar, koji ne može da zaboravi što mu je Bjegović zauzeo mesto i koji je pripravan da nas sve oda da bi sačuvao svoju glavu. − Zato je potrebno da čujemo plan za napad rekao je Ćurčić. − O tome sam, drugovi, ja dugo razmišlјao, − nastavio je Tomović, − i razmatrao koji je momenat najpogodniji da izvršimo napad. To mora biti posle podne, pri večernjem izlasku u šetnju. Kao što znate, tada nas puštaju u malo dvorište iza zgrade gde su polјski klozeti. Na zvuk

pištalјke mi se postrojavamo u veliko dvorište u blizini kapije. Pred nama se tada na izvesnom rastojanju raspoređuju gestapovski stražari, duž celoga stroja. Iza nas postavlјen je puškomitralјez, a na vratima hodnika u prizemlјu je laki mitralјez, koji može da dejstvuje pravo u nas, a i po dužini stroja. Eh tada… Na osnovu ovakvog rasporeda neprijatelјskih vojnika sastavlјen je sledeći plan. Prema svakom gestapovcu sa puškom treba da stane po četiri zatvorenika-zaverenika. Broj ovih grupa treba da bude onoliki koliko ima vojnika ispred njih. Onda su odlučili da sastave još dve grupe od po deset lјudi, od kojih je jedna imala zadatak da napadne vojnika sa puškomitralјezom, a druga da juriša na mitralјez u prizemnom hodniku. Početak napada treba da potekne od Bjegovića, koji kao starešina sobe stoji pred strojem. Kad svrši sa obaveznim raportom komandantu o brojnom stanju sobe, i kada komandant naredi da zatvorenici ulaze trkom u svoje sobe, tada Bjegović treba da naredi napad. Svakoj grupi dodelјeno je da napadne najbližeg stražara. Bjegović, kao vrlo snažan, uzeo je na sebe dužnost da likvidira komandanta. A potom sa otetim puškama navaliti na kapiju. Svi prisutni složili su se sa ovakvim planom. − U redu. Ovo je sve dobro smišlјeno, − nastavio je Ćurčić. − Ali sada dolazi najteži posao, kako da rasporedimo lјude. Upravo, to nije teško, ali kako to sprovesti u najvećoj tajnosti. − Ja sam pobeležio lјude. Koristio sam se sa svojim položajem da pri sebi mogu imati olovku i hartiju. Ima nas šezdeset, taman toliko koliko je potrebno. Evo vam spiska, − dodao je Bjegović. Na suprotnoj strani sobe okupili se zatvorenici oko teško ranjenog druga, i jedan se okrete: − Bjegoviću… ovaj umre…

VII

Početkom februara dani su odužali, ali je još uvek bilo hladno, naročito u jutarnjim časovima. Oko podne, vazduh bi se malo zagrejao, i sa dugačkih ledenica, kao sa nekih stalagmita, šlјaporile su krupne kapi vode. Sneg u dvorištu bio je ugažen, mestimično zatvorenocrvene boje, i prilikom otapanja ružičasta voda skuplјala se u malim baricama. Svakodnevna tuča bila je jedan od redovnih poslova, a naročito noću, kada su se razlegali bolni jauci. Jevreji − grobari imali su pune ruke posla. Oni su mrtve iznosili i zatrpavali ih u okolini logora. Na ovome poslu su se smenjivali, jer su grobare iz prethodnih dana gestapovci odvodili na strelјanje da bi tako utrli tragovi svojih zločina. I nikada da posustanu, i nikad da se zaustave. U dane kad nije bilo novih zatvorenika, gestapovci su upadali u sobe i prilikom ravnanja bez razloga tukli lјude… Zatvorenici koji su bili umešani u zaveru sa nestrplјenjem su očekivali dan obračuna. Oni su sada bili povezani u grupe, koje su se prilikom postrojavanja postavlјale baš onako kako je bilo predviđeno planom napada. Mučila ih je samo strepnja da gestapovci ne pretuku koga od njih i onesposobe ga za borbu. I zato su se čuvali i sklanjali od pogleda gestapovaca. A čim bi se našli među sobom, dopunjavali su plan. Za odlučan čas trebalo je odrediti lјude koji će preseći telefonsku vezu, zatim prekinuti struju, a potom otvoriti kapiju i ostale prostorije u kojima se nalaze zatvorenici. Pred mogućnošću izlaska u slobodu, svaki je na svoj način zamišlјao taj srećan trenutak, što ih je kao neka opsesija obuzimala, pa nisu ni mislili na opasnosti kojima se izlažu. I neprestano su se pitali: kada ćemo?… Sada ih je svaki šušanj oko vrata uznemiravao iz bojazni da ne nastupi neki nepovolјan momenat, što bi omelo njihovu nameru. Tih dana baš, početkom februara, desio se značajan događaj. U selu Kamenici, u blizini Niša, jedan partizan Ozrenskog odreda izvršio je atentat na nekog gestapovskog oficira i njegovog pratioca. Ne usuđujući se da gone partizane na planinama, Nemci su odlučili da osvetu izvrše nad mirnim stanovništvom i zatvorenicima koje su držali kao taoce.

Na jutarnjem zboru, kada su zatvorenici stali u stroj, pojavio se komandant logora sa spiskom u ruci. Oči zatvorenika bile su kao prikovane za list hartije, koji su u međusobnom razgovoru nazivali „posmrtna lista“. Pred tim odsutnim časom mnoge je obuzelo osećanje bezumnog straha, a i neka potajna nada da svoje ime neće čuti. Stojeći na poslednjem pragu života njihova lica bila su kao okamenjena, a telo ukočeno. Iz njihove svesti kao da je iščezao spolјni svet i sva pregnuća bila su svedena na onaj list hartije, kojom je komandant nemarno mahao… Stroj je zamro od stravičnog iščekivanja. Kada su završene formalnosti oko prebrojavanja, komandant je lagano prišao sredini stroja, uzeo hartiju kao da će da čita, onda žmirkavim pogledom omanuo preko glava zatvorenika da osmotri utisak i progovorio: − Oni čija imena pročitam neka budu spremni. Mnogi u stroju su se lako zaneli i pred očima im se zamaglilo. − Tomović Dušan… U ušima lјudi su snažno odzvanjala imena osuđenih na smrt, a u glavi im se mutilo, te su ih jedva shvatali, i čuli su samo završetke imena ili prezimena. − Ćurčić… Vučković… Milija… Vule… Vaš… Neki su brojali… Jedan… deset… dvadeset… pedeset… Ah, kad li će jednom prestati!… šezdeset osam… osamdeset jedan… Gluva tišina. Komandant je savijao hartiju posmatrajući zatvorenike sa očitim zadovolјstvom, a onda je mahnuo rukom da ulaze u zatvor. − „Przo!“ „Przo!“ − vikali su gestapovci, zamahujući kundacima… Gvozdena poluga je tresnula preko zatvorenih vrata. Ljudi su stajali, kao da ne mogu da dođu sebi od silnog iznenađenja. − Jesu li i tebe pročitali? − čuli su se prigušeni glasovi. Oni čija imena nisu pročitana bili su raspoloženi, mada su krili svoje zadovolјstvo što su bar ovoga puta pošteđeni. Pokušavali su da teše osuđene, govoreći im kako će ih možda sprovesti na rad u Nemačku. Ali

njihove reči su prazno odzvanjale. Iskustvo ih je naučilo da se iz ove „sobe smrti“ odlazi na gubilište. Trebalo je sada samo čekati, dan-dva… Običaj gestapovaca bio je da pročitaju imena i osuđene na smrt izlože najtežim duševnim patnjama i stravičnom iščekivanju smrti. I zato su zatvorenici ove nazivali „mrtvacima na dopustu“. Na zatvorenike koji nisu bili umešani u zaveru saopštenje o smrtnoj presudi delovalo je porazno. I kao što visoki napon struje isklјučuje automatski osigurač, i ova vest je istisla iz njihove svesti sve predstave i pokidala životne niti protkane osećajnošću. Pred očima im se zamaglilo, telo je omlitavelo, pa su se, kao da su izgubili pojam o sebi, sručili nemoćno na hladni pod, ili su gledali bezizrazno i tupo preda se. Ni napred ni nazad. Spasa niotkuda… Ponor. Međutim, svi oni koji se nisu zavaravali nadama da će teror gestapovaca popustiti i koji su ovaj čas svesno iščekivali, sklopili su već zaveru, po cenu svoga života, da bi se oslobodili dalјih patnji. Sada nemaju više šta da očekuju. Došlo je razrešenje mučnog stanja. Jer kad već moraju umreti, onda neka to bude u borbi, u kojoj će gestapovci osetiti njihove snažne pesnice i oštre zube… Umesto da su klonuli i uplašeni, bili su borbeni, pa i raspoloženi. Svoje namere više nisu krili. Govorili su glasno i otvoreno. Okupili su se oko Tomovića, Ćurčića i Bjegovića, i odluka je odmah donesena: „Sutra, posle večernjeg zbora!“ A danas, na večernjem zboru, izvršiće se kao neka generalna proba. Svaka grupa treba da zauzme mesto prema pojedinim stražarima i dobro zapamti svoj položaj, da u odlučnom času, za vreme sutrašnjeg zbora, ne bi nastala neka pometnja. Bjegović je učestvovao u organizovanju zavere, ali nije bio na spisku osuđenih na smrt. Gestapovci su smatrali da im je još potreban zbog znanja nemačkog jezika. Koristeći svoj položaj, a i to što nije bio na spisku, Bjegović je odlučio da o njihovoj nameri obavesti i političke osuđenike iz sobe broj 11, da bi i oni mogli da iskoriste metež koji će nastati za vreme napada. Prišao je vratima i zalupao pesnicom. Stražar

je odškrinuo jedno krilo. Bjegović ga je zamolio za dozvolu da pređe do sobe broj 11, jer su, navodno, prilikom poslednjeg devaširanja mnogi zatvorenici izmenjali svoja odela. Slična saopštenja je često prenosio. Znajući da je starešina sobe, stražar ga je pustio. Malo posle, Bjegović se vratio i tiho saopštio Tomoviću da je zadatak izvršio. Među osuđenima vladalo je uzbuđenje zbog nastupajućih događaja, dok su oni čija imena nisu bila pročitana sedeli spokojno uza zidove. „Mrtvaci na dopustu“ prilazili su jedan drugome, sašaptavali se, ili u grupama stajali i razgovarali. Oni su se nalazili u položaju vojnika koji se spremaju na juriš. Neki će izginuti, a mnogi će se spasti. I svaki je radije mislio na ovu drugu mogućnost, pa su sa nestrplјenjem očekivali večernji zbor, kako bi se i psihološki pripremili za otsudan čas. I kada su to popodne otvorili vrata za večernju šetnju, zaverenici su prvi izišli u malo dvorište, a potom bez poziva pištalјke prelazili u veliko dvorište, gde su se pomerali, pretrčavali jedan uz drugog, što je pružalo malo neobičnu sliku i skretalo pažnju gestapovaca. Straže su odmah pojačane, pa je izišao čak i stariji gefrajter, koga su zvali „Plavi“. Šetajući pored stroja, gefrajter je držao otkočen mašingever, zagledao zatvorenike i glasno govorio: − Vidite, pogledajte, ovo je jedan vrlo lep instrument za komunističke bandite! Lica zatvorenika bila su smrknuta, a tela nepomična. I dah su zaustavlјali kada je pored njih prolazio gefrajter. Samo sada da izdrže, a već sutra će… Naredili su im da ulaze u zatvor. − Danas smo bili prilično neoprezni, − govorio je Bjegović zavereničkom aktivu. − Sve mi se čini da su oni nešto primetili. Molim vas, skrenite pažnju lјudima da se sutra apsolutno uzdržavaju sve dok ja ne naredim napad. Ali tek što je to rekao, vrata su se otvorila. − Mirno! − komandovao je Bjegović. Gestapovac je prišao Bjegoviću i rekao kratko: Vorwärtz!* (Napred!) Često su ga pozivali, ali ne tako strogo. U ovim uslovima mnogima je

bilo neugodno što su ga odazvali i s nestrplјenjem su očekivali njegov povratak. Ali ovom prilikom zadržali su ga više nego obično. Mnogi su se uznemirili što se tako dugo ne vraća. A kada su zaškripala vrata, svi su lјubopitlјivo okrenuli glave. Opet gestapovci. Neko je uzviknuo: − Mirno! Gestapovac je ušao i očima nekoga tražio. Onda je prstom upro na Acu Kockara. − Ah, ti… Pođi sa mnom. Kada su izišli, Ćurčić je prišao Tomoviću i zabrinuto ga zapitao: − Šta ovo treba da znači? Tomović je natušteno gledao preda se, uzdizao ramena i dodao: − Ne razumem… Ali ja u Bjegovića imam poverenja. Plaši me samo ovaj Kockar. Ćurčić je zacoktao i ućutao. Vreme je sporo odmicalo. Otuda se još niko nije vraćao. Ljudi su sedeli potišteni. Vrata su nanovo zaškripala. I opet gestapovac sa cedulјicom u ruci. Prema škilјavoj svetlosti sijalice pročitao je imena Tomovića, Ćurčića i Vula. Zaista, zavera je bila otkrivena… A evo kako. Među zatvorenicima nalazio se i jedan tipografski radnik. Boža se zvao. Inače vrlo pametan čovek, trezven i oprobani borac još od pre rata. I on je stupio u zaveru, i pripadao grupi desetorice koji su imali zadatak da jurišaju na mitralјez. U zatvoreničkoj sobi do njega je ležao neki advokatski pripravnik, ne zna se tačno iz koga mesta. Ležeći po ceo dan jedan do drugoga pričali su o svemu i svačemu, a usto i zajedničke patnje, pa su se tako sprijatelјili. I Boža mu poveri tajnu kako se spremaju da napadnu stražu i pobegnu iz logora. Čuvši za zaveru, u kojoj će drugi napasti stražu i žrtvovati sebe, advokatski pripravnik je shvatio da bi i on mogao da iskoristi tu priliku da beži, pa je nameravanim poduhvatom bio oduševlјen. Međutim, kada je posle toga sam razmišlјao, došao je, verovatno, do zaklјučka da poduhvat nije nimalo lak, štaviše vrlo opasan, ne samo za one koji napadaju već i za sve ostale. U toj borbi gestapovci neće birati pojedince, već će pucati u masu. A ako i ostane

živ, a ne umakne, onda dolazi odmazda. I da bi spasao sebe, on se odluči da zaveru prijavi Gestapou. I to baš uoči dana kada je trebalo izvršiti napad. Tamo je rekao otvoreno da mu je o svemu pričao tipograf Boža. Istoga dana posle zbora pozvali su Božu. Nјegovo odsustvo zatvorenici nisu ni primetili. Ovaj je u početku odbijao. Ali gestapovci su pribegli svojim oprobanim metodama, pomoću kojih kako oni kažu, „i mrtva usta progovaraju“. Svukli su ga i izložili najstrašnijim mukama. Najzad je, onako polumrtav, spomenuo ime Bjegovića. Klube je počelo da se odmotava. Pozvali su odmah Bjegovića. On je energično odbio da ma šta zna o nekoj zaveri. − Bolјe ti je da kažeš otvoreno, jer si kao starešina sobe morao čuti takve razgovore. Inače… ti znaš šta te očekuje. − Ja vas uveravam da o tome ne znam ništa, pa me ubili. − Svlači se! − naredili su gestapovci. Po golom telu plјaštali su pendreci. Bjegović je stisnuo usta, ne ispuštajući ni najmanji krik, da se njegov glas ne bi čuo i možda demoralisao ostale zatvorenike. Posle desetog udarca rekli su mu: − Govori, šta znaš?… − Ništa! − odgovorio je kroz stisnute zube Bjegović. Nastavili su sa batinama. Posle dvadesetog udarca ponovili su pitanje i opet dobili odrečan odgovor. I posle tridesetog udarca usta Bjegovića ostala su nema. Gestapovci su se okrenuli Boži. Dok je gledao mučenje i izdržlјivost Bjegovića, u Boži kao da je progovorila poslednja iskra savesti, pa je sad rekao kako u sobi na bekstvo misle samo oni čija su imena pročitana, ali ne i Bjegović, koga na spisku nema. Gestapovci su to hteli ipak da provere u pozvali su Acu Kockara. Od njega su se najopreznije čuvali i svima je skrenuta pažnja da pred njim ni jednim znakom ne odadu tajnu. I zaista, on do poslednjeg časa nije znao za zaveru, ali je naslućivao da se nešto priprema, a u tom poslu su bili najaktivniji Tomović, Ćurčić i Vule. Pozvali su odmah i ove. U hodniku pred kancelarijom zadržao ih je stražar. Iz sobe je izišao jedan gestapovac i pozdravlјajući ih sa: „Wie getz?“* (Kako je?) lupio svakoga

korbačem po glavi. Na saslušanje su uveli najpre Tomovića. Gefrajter ga je dočekao rečima: − Vaši drugovi pre vas priznali su da se ovde u logoru priprema bekstvo i da ste vi jedan od organizatora. Recite nam sada kako ste to zamislili! − Ja pojma nemam o tome! − odgovorio je pripravno Tomović. − Uostalom, lјudi nisu ni sposobni za takvu akciju jer su toliko iznureni da su gotovo žive lešine. − Protivu nemačkog Rajha i ne mogu niti smeju da se bore takve svinje kao što ste vi! − vikao je mlatarajući rukama i onda razmahnuo Tomovića korbačem po glavi. Četiri gestapovca su prišla Tomoviću, ščepala ga i prevalila preko stolice. Tukli su ga nemilosrdno palicama po leđima, pitajući ga povremeno da li je on organizator bekstva. Isti postupak ponovili su sa Ćurčićem i Vulom. Ali i pod ovako teškim mukama i još strašnijim pretnjama oni nisu odali tajnu. Uostalom, znali su da su osuđeni na smrt i da ih ništa gore od toga ne može snaći. A čuvajući tajnu, oni su se pripremali za osvetu, ma to bilo i u poslednjem času života. I klupče koje je počelo da se odmotava, zahvalјujući upornosti i svesti ovih drugova, sada se nanovo zamrsilo. Inače, da je istraga pošla drugim pravcem, ko zna kako bi se sve završilo.

VIII U neko doba noći, vratili su se u sobu Tomović, Bjegović, Ćurčić i Vule. Iako izmučeni i premlaćeni, krili su svoje stanje da se ostali ne bi uznemirili. Mnogi zatvorenici su spavali, ali bilo ih je dosta koji su čekali i sada tiho pitali šta se dogodilo.

− Glavno je da je tajna sačuvana. Budite spremni! − rekao je Tomović i odmah legao. Duga je noć… Zatvorenici su se prevrtali, budili, neki buncali, ili se dizali i išli na kiblu. Mnogima je ova noć možda poslednja… Stražari su treskali čizmama i smenjivali se. Negde u blizini zakukurikao je pevac. I sve je prošlo i nikad više… Narod gine i na svim stranama se vode borbe… Uteha?… Pa bar da su izgubili život u borbi… Mladost, porodica… Ali i nada da će se u poslednjem času osvetiti… Ah, kad li će svanuti dan? A možda će se dočepati i slobode… Šuma, polјa, sunce. A osveta će biti strašna. Zubima bi gefrajtera… Samo da dođe čas. A posle šta bude neka bude! Smrt… život… Beton je hladan i žulјi. Našto ovakav život? A onaj ječi premlaćen. Kako li će on izdržati borbu?… Žičana kapija… I svuda je bodlјikavo, surovo, naježeno. Opet pevac… Prizvuk lјudskih glasova… Možda poslednji dan. Pred vratima se čuo razgovor, a potom škripa katanca. Ušli su Jevreji sa kazanom neke kuvane trave, koja je ispuštala otužan zadah. Zatvorenici su ustali, otimajući se za možda poslednji gutlјaj. Posle doručka gledali su kroz proreze na vratima, da li se nešto priprema. Začuo se šum kamiona, ali se on zaustavio na suprotnoj strani zgrade. Možda opet neke odvode. Ili nešto dovlače… Grupe se sastaju i dogovaraju. Svi su u napetom iščekivanju naloga za bekstvo od strane zavereničkog aktiva. Iako pretučeni hrabrili su lјude da neće dugo čekati, mada su se kolebali da zakažu bekstvo još istoga dana. Bjegović je bio premlaćen i strepeo je da li će izdržati u neravnoj fizičkoj borbi sa gefrajterom, koga je smatrao svojom žrtvom. Zato su se sastali Tomović, Ćurčić i još nekoliko „mrtvaca na dopustu“ i odlučili da napadnu stražare u toku sutrašnjeg dana, pa bilo na zboru ili kad gestapovci otvore vrata da ih vode na gubilište. Ali o toj nameri obavestiće drugove večeras ili rano izjutra. U podne su Jevreji uneli kazan sa hranom. Zatvorenici su zakloparali sudovima i kašikama, a tu priliku je iskoristio jedan od Jevreja i tiho došapnuo Bjegoviću: − Sada se kopa dugačka raka u blizini. Sutra će biti veliko strelјanje. Bjegović je odmah sazvao u ugao zaverenički aktiv i saopštio im vest.

Svi su jednoglasno povikali: − Večeras napad! Odluka je bila neopoziva. Pozvali su odmah vođe četvorki i desetina i rekli im da pripreme svoje lјude. Vest se raznela. Zatvorenici su se uzmuvali, dozivali se i bili prilično usplahireni pred odlučnim časom. Neki, koji dotada nisu znali za zaveru, videći sada užurbane lјude i slušajući njihove glasne razgovore, uplašili su se za sebe, jer nisu znali kakav stav sami da zauzmu. Bilo ih je koji su odobravali i nudili se da i oni uzmu učešća u napadu, dok su mnogi sumnjivo vrteli glavom i premišlјali kako bi se u otsudnom času izvukli iz opasnog položaja da se u slučaju neuspeha opravdaju pred Nemcima. Detalјe napada nisu znali, ali su naslućivali strašan pokolј i još groznije posledice. Ali svi takvi pojedinačni razgovori gubili su se u opštem zahvatu zaverenika, koji su se nalazili pred otsudnim i tragičnim momentom i s nestrplјenjem očekivali da otvore vrata i puste ih u šetnju. − Pazi dobro! − govorio je vođa jedne četvorke, − ja ću u skoku da ščepam stražara za gušu, a vi mu istrgnite pušku iz ruke. − Stražar kod mitralјeza u prvoj zabuni neće imati vremena da nišani. Zato odmah pri izlasku osmotrite gde mu je upravlјena cev mitralјeza i pri jurišu nastupajte sa strane. − Ja sam u dvorištu našao parče gvožđa, i evo krijem ga već tri dana. Ovim ću stražara pravo u čelo. − Ja ću o beton na podu da zašilјim dršku kašike. − Ih, kada bismo imali aleve paprike i bibera, pa da saspemo stražarima u oči. Ovakvi razgovori vodili su se na raznim stranama, pa su se i ponavlјali. Ali što se više bližilo vreme kada zatvorenike obično puštaju u večernju šetnju, razgovori su postepeno zamirali i svi su napeto očekivali da zaškripi brava. A ovo posle podne se odužilo, i ono četvrtasto parče neba što se videlo kroz zamrlјano prozorče nikako da potamni. Spolјa su dopirali nečiji koraci i svima je lebdelo na usnama: „Sad će!“ − I opet „Sad će!“ − ali vreme odmiče, nebo tamni i u sobu se uvlači tama. Prošlo je i ono moguće vreme.

− Šta ovo treba da znači? − pitao je Tomović Bjegovića. − Da nisu nešto doznali? − Posle sinoćnjeg događaja ja nisam imao veze sa njima. A iz sobe niko nije izlazio, − govorio je zabrinuto Bjegović. − Ne znam šta se ovo događa. A jama se kopa. Sutra će ih odvesti na strelјanje. Pripremlјen plan je sasvim propao, a drugi nisu pripremili… Na ulazu će stajati stražari sa naperenim puškama i prozivati jednog po jednog… Lanci, konopci. A pri najmanjem otporu − smrt. Glave lјudi beznadežno klonu. Čuje se i poneki uzdah. Svi pomišlјaju da je po sredi izdaja i upravlјaju krvničke poglede na Acu Kockara. Neki su se i dogovorili da se bar u poslednjem trenutku života njemu osvete, da svojim dalјim prisustvom ne truje okolinu. Smrklo se sasvim… Tada je iznenadno zaškripala brava. Svi su se prenuli. Stražar je otvorio vrata i pozvao zatvorenike u šetnju. I kao kad se na prenapregnutom parnom kotlu otvori ventil i para šumno pokulјa, tako su i zatvorenici skočili, naročito zaverenici, i nerazumno potrčali izlazu, gurajući jedan drugoga, da se čak i stražar morao skloniti sa vrata. Zatvorenici su otrčali do polјskog klozeta i posle dva minuta, što je inače bilo neuobičajeno, prešli u spolјno dvorište i stali u stroj, iako ih nisu pozvali, i netremice gledali stražara pred sobom. Pala im je tada u oči retka okolnost. Stroj je obično obilazio Hamer, s kojim je po planu trebalo da se obračuna Bjegović. Međutim, sada su bila prisutna oba gefrajtera, pa čak i dva oficira, koje su svi doveli iz varoši. Zaverenici su stajali u stroju. Ali ostali, njih preko sedamdeset zadržali su se u zadnjem dvorištu očekujući zvuk pištalјke da pređu u prednje, kako je to uvek bivalo. Misleći da su se oni tamo namerno zadržali, gefrajteri i oficiri počeli su se uzbuđivati i sa izvučenim pištolјima, uz dreku i psovku, povikali su da i ostali priđu u stroj. Vojnici su otkočili puške i kao razdražene životinje udarali su kundacima koga su stigli. Zaverenici su bili pripravni na skok, ali su i gestapovci bili nadraženi i pripremlјeni, a njihova vika i dernjava privukla je pažnju i ostalih stražara koji su izišli sa oružjem da vide šta se to iznenada događa. Ono što su zaverenici smišlјali o neočekivanom i

brzom napadu i trenutnom zbunjivanju stražara, bilo je umnogome poremećeno. A kada je i poslednji zatvorenik utrčao u stroj, Bjegović je prišao da podnese raport. Zaverenici su bili pripravni i netremice su gledali u Bjegovića, očekujući njegovu komandu. Ali nije još ni završio raport, a drugi gefrajter, koji je verovatno uočio napeto stanje, povikao je: − „Przo, przo!“ − naređujući da se zatvorenici najhitnije povuku u sobu. U stroju je nastalo komešanje. Svi oni koji nisu bili upućeni u zaveru potrčali su u sobu da bi izbegli tragičan trenutak i tako su četvorke najednom ostale kao razgolićene, očekujući Bjegovićevo naređenje. Stražari su naletali na pojedince, udarajući ih kundacima. Tomovićeva četvorka, napeta i stravična, krenula je prema stražaru, ali na nju su naleteli ostali koji su se povlačili i razbili je. Gefrajteri kao da su urlali, vadeći pištolјe. Bjegović, zauzet mišlјu šta da radi sa dva gefrajtera i dva oficira, nije blagovremeno komandovao, a za to vreme stroj se rasturio, četvorke se izmešale, gonjene stražarima, i on se najednom našao usamlјen. Pokunjene glave ulazili su poslednji, a za njima čopor stražara sa naperenim puškama. Gvozdenu polugu su priklopili. Zaprlјana sijalica žmirkala je kao kandilo. U prostoriji polumrak. Ljudi su bili pogruženi i ćutali kao da su prisustvovali svojoj sopstvenoj sahrani. I poslednji momenat je propušten… Raka je već gotova… Sutra izjutra spasa im nema. Ova nametnuta nužnost uzimala je fatalističke razloge i mnogi su verovali da im je tako suđeno. A od sudbine se ne može pobeći. I kao da su smlaćeni, ležali su sa glavama zarivenim u slamu. Ali neki, iako su verovali da im spasa više nema, hteli su bar u poslednjem času života da pronađe krivca, te su se čuli glasni povici: − Ovo je izdaja! − Kriv je Bjegović, koji nije dao znak za napad. Mnogi su mrko pogledali i Tomovića, koji je govorio: − Osećam isto što i vi. Verujte drugovi, lakše ću, čini mi se, podneti i

trenutak kada nas povedu na gubilište, nego ovaj povratak u sobu. Bjegović, duboko pogružen, ćutao je. Uviđa i sam da je propušten momenat koji se više neće ukazati. A od Jevreja je čuo da će sutra izjutra, u četiri časa, izvesti njegove drugove na strelјanje. U glavi je preturao minule događaje. Zbilo se sve tako nešto nepredviđeno što je izazvalo naročitu opreznost gestapovaca. A sekundi su odlučivali. Pre nego što je i mogao da komanduje napad, gestapovci su razbili zamišlјeni plan. A da su tada nešto i pokušali, svi bi izginuli. „Pa oni će i ovako sutra biti strelјani!“ − senulo mu je kroz glavu i klonuo je uza zid. I otići će u smrt sa ubeđenjem da je on kriv… Hteo je da skoči, da se glasno opravda i moli drugove za oproštaj. Ali na suprotnoj strani sobe vodili su glasan razgovor, te je čuo reči: − Sutra, kada nas povedu na gubilište, ja ću prvog gestapovca za gušu. I bolјe da poginem ovde, nego da me vode vezanog… Mnogi od osuđenih na smrt odobravali su glasno i počeli se dogovarati kako svoju zamisao da sprovedu u delo… Kada kamion svojim zadnjim delom priđe sobi i vrata se otvore, tada treba silovito da nalete na stražara. Ali čuli su se protesti onih čija imena nisu bila na spisku. − Jest, vi ćete izvršiti napad, a ne vodite računa šta će posle toga sa nama biti! − A šta?… Vi se nadate da će vam gestapovci poštedeti živote. Posle dva do tri dana pomlatiće vas kao pse. I opet se ta smrt uobličila u nešto neminovno i stvarno, nešto što ispunjava svaki kutak ove sobe i već kovitla oko lјudi, nešto pripravno da se svakoga časa sruči na njihove glave. I kao da osećaju korak smrti saginju se, hteli bi da ga izbegnu, ma samo za koji dan, da imaju još malo daha i života. A potom su opet zaćutali. Neki od „mrtvaca na dopustu“ ležali su nepomični. Oni kao da nisu shvatali o čemu se govori. Sad im je svejedno kako će poginuti, kad im večerašnji poduhvat nije uspeo. Ućutao se čak i stari komita Vule. Ovo im je poslednja noć. A hteli bi da se oduži do večnosti. Međutim, vreme neumolјivo odmiče. „Sutra u četiri časa“ − proletelo im je kroz glavu. Onaj pevac je zakukurikao. Svi

su otvorili oči i osluškivali… A potom tišina. Ne čuje se ni šum udalјenih vozila. Kao da se i priroda primirila u očekivanju stravičnog događaja. Umorne glave klonu, ali se pri najmanjem šumu trgnu i prisete se onoga što ih očekuje… Nјihove oči se šire i blenu u tamnu noć. „Sutra u četiri časa“ − i vizije prošlosti, iskidane i trenutne, kao da im svitkaju pred očima. I nikad više… Kroz prozorče je zasvetlilo nebo. Neki su ustali i čekaju. Svi su se pritajili. Još koji minut, možda… A onda!… Zbogom sunce!… Zbogom drugovi!… Neka larma… Sad će… − Pozdravi mi porodicu… Čuje se lupa kazana. Lica su se najednom ozarila. Možda neće danas. I opet sunce… Brava je škripnula. Jevreji su uneli kazan sa poparom. Gestapovci su obično osuđenim na smrt davali poparu od hleba, koji su izvlačili iz paketa zatvorenika, dok su ostale stvari zadržavali za sebe. Oni su se strogo držali starih običaja da osuđenima na smrt daju izvesno predovolјstvo, a u ovim uslovima bila je to popara. Bjegović, kao starešina sobe, stajao je pored Jevrejina, ali ne radi kontrole deobe hrane, već da čuje neku novost. Jevrejin je to znao, i tiho dobacio: − Sutra… Nemaju dovolјno konopaca! Vest se raznela. Zatvor je namah oživeo. Ali sada su se unezverili oni čija imena nisu pročitana, jer u toj neravnoj borbi stradaće i oni, iako nisu u zaveri. A zašto na taj način, ni krivi ni dužni? A docnije možda će se dogoditi nešto što će im spasiti živote. To nešto je neodređeno, ali puno neke nade i unutarnjeg pregnuća. Pa ako ništa više, ono najstrašnije neće se desiti danas, pa ni sutra, a dotle se može svašta dogoditi. I čuli su se povici: − Zašto to ovde, u zatvoru? Taj napad izvršite negde izvan logora. − Tako je! Zašto da stradamo i mi… − Sve će nas pobiti… Zaverenici su trenutno zaćutali. Ovi će, zaista stradati. Ljudi su koleblјivo zastali. Nјihova duševna stremlјenja su treperila kao živa u libeli, čas na jednu, onda na drugu stranu, i sada nikako da se usredsrede na određeni cilј. Smrt im i tako predstoji. Ali i ove koji ostaju neće poštedeti. I najzad, svi će umreti, ko ranije ili docnije.

− Čuješ li šta govore oni kapitulanti? − rekao je Tomović Ćurčiću. Onda se okrenuo grupi zatvorenika: − A šta mislite, da će Nemci vas ostaviti? − Napadnite stražare u automobilu, izvan logora, a ne ovde. − A kako ćemo ih napasti kad su nam ruke vezane? − Tako je! Umešao se i Ćurčić: − Poslednji put kada su vodili na strelјanje, prozivali su jednog po jednog i vezivali. − Umesto da se koristite današnjom gužvom i oslobodite se ovih muka, vi čekate kao životinje − da vas vežu, − govorio je lјutito Tomović. Tada se okrenuo nekolicini zatvorenika: − Drugovi, jeste li volјni da danas napadnemo stražare i ko može neka beži… − Ja sam za napad, pa makar svi izginuli! − doviknuo je Gvozdenović. − Hoćemo… − Tako je! Oko Tomovića i Ćurčića okupile su se vođe četvorki i desetina. − Drugovi, − nastavio je Tomović − ne treba se zavaravati. Svi koji smo ovde, mi smo „mrtvaci na dopustu.“ I sada samo od nas zavisi da se mnogi u toku današnjeg dana dočepaju slobode. Pristajete li drugovi, kao što smo se dogovorili! − Pristajemo! − Mi nemamo više šta da izgubimo. − Tako je. Danas neodložno, inače smo propali! − čuli su se glasovi. − Onda, zapamtite jedno. Starajte se da budete mirni i prisebni, i da se jučerašnje scene ne ponavlјaju − savetovao je Tomović. − Ne trčite sami na zborno mesto, već onda kada čujete zvuk pištalјke. − A čim stanete u stroj prema stražarima, ja ću toga časa dati znak za napad, pa ma kakva situacija bila, − dodao je Bjegović. I opet su otpočeli razgovori o planu napada. Čak i stari Vule, kao da

se probudio iz nekog teškog sna, sazvao je svoje lјude i davao je naloge. Svi su bili odlučni da ako iziđu više se u ovu sobu ne vraćaju. U smrt ili slobodu! Ceo dan je protekao u mučnom iščekivanju. To popodne pojavila se bojazan da ih neće pustiti u šetnju posle jučerašnjih neprilika, iz straha da se sada nešto ne dogodi. I opet su se pritajili od strepnje da ne ostanu zatvoreni do ujutru, a tada… Dok je prošla noć gotovo proletela, ovaj dan im se odužio. Iz žudnje za poslednjim dahom, njihove usne su šaputale: „Samo jedan minut izvan sobe…“ Oko vrata čuo se šušanj. Brava je škripnula. − Pst… Drugovi, samo mirno! − čuo se tih šapat. Poluga je tresnula ii vrata su se otvorila. − Mirno! Stražar je dao rukom znak za izlazak. Kao da izlaze iz mračne grobnice, lјudi su nagrnuli na vrata odlučni i napeti, kao otkočena i pripravna puška. Snagom volјe nastojali su da sakriju svoje nestrplјenje. A kada su izmakli iz vida stražara i zašli u malo dvorište, tada su veselo stezali ruke zaričući se da će pre izginuti nego da se vrate u sobu. Neko je skretao pažnju da se primire, ali u ovom zadnjem času niko se nije obazirao, jer oni su pregoreli sebe, a pružila im se mogućnost da se izvuku iz ove jazbine. Sa uzdržanim dahom očekivali su zvuk pištalјke da se postroje u velikom dvorištu kod kapije, a tada će… Ali oči svih najednom su se upile u Acu Kockara, koji je prišao stražaru i nešto mu uzbuđeno govorio. Stražar je pozvao susednoga i valјda mu skrenuo pažnju na namere zatvorenika, a on je sa Acom krenuo žurno u kancelariju, gde su se nalazili gefrajteri. Među zatvorenicima se čuo povik: − A − a − a! I umesto da daju znak pištalјkom da se zatvorenici postroje u velikom dvorištu, iz stražare su istrčali gestapovci i obuhvatajući malo dvorište sa obe strane nastupali su kao u strelјačkom stroju sa puškama uperenim u gomilu zatvorenika.

Ljudi su zastali zaprepašćeni. Bjegović je odmah shvatio da je izvršena provala i kriknuo je iz sveg glasa: − Drugovi, izdaja! Napred! − i onako snažan prvi je naleteo na dva gestapovca, ščepao ih za grudi i svom silinom ih bacio na ogradu od žice. Zaprepašćeni stražari podigli su ruke sa puškama, koje su zatvorenici dohvatili. Čuo se pucanj. Krvožedni gestapovci zaklanjali su glave rukama i vikali očajno: − Hilfe, Hilfe!* (Pomoć, pomoć!) Bjegovićevim postupkom ohrabreni, zatvorenici su kidisali goloruki na gestapovce koji su bili bliže kapiji, i razvila se neravnomerna, ali krvožedna borba prsa u prsa. U ovom opštem haosu i metežu, kada smrt nije birala svoje žrtve, našli su se u životnoj opasnosti i oni koji nisu učestvovali u zaveri. Izloženi sa svih strana mitralјeskim i puščanim mecima, nalazeći se u neizbežnoj smrtnoj opasnosti, pridružili su se zaverenicima, i jurišali golim rukama na stražare, ne bi li se kako spasli. Strelјački stroj sa jedne strane bio je pregažen i na zemlјi su ležala skoturana tela zatvorenika i gestapovaca. Sa prvim otetim puškama zatvorenici su pojurili u spolјne veliko dvorište da bi se dočepali kapije. Stražar kod klozeta se isprečio i opalio iz puške. Jedan se zaneo i pao. Iz neposredne blizine neko od zatvorenika je upravio pušku na ovoga… Tresak… Stražar je pao pogođen u oko. Trojica su potrčala da se dočepaju njegove puške. Gestapovci s druge strane, videvši nameru zatvorenika da se približe kapiji, povukli su se trčećim korakom i sa ostalim stražarima iz zgrade obrazovali vatreni zid pred kapijom. Zatvorenici su u gomili navalili na spolјno dvorište gde ih je dočekao snažan plotun. Jedan metak pogađao je po dvojicu. Mnogi su popadali. Kroz pucanj čuo se jauk ranjenika. Oni sa puškama otvorili su palјbu na stražare. Borba se vodila na dalјini od petnaest metara. Padali su stražari. Odnekuda sa strane grunula je bomba među zatvorenike. Oni preostali nagrnuli su opet u malo dvorište iza kuće, koje je sad bilo slobodno. Na kapiju nisu mogli. Čuo se glas Tomovića: − Bežite preko žica!

Zatvorenici su golim rukama dohvatili prvi red bodlјikavih žica. Pod teretom lјudi žice su popuštale i mnogi su padali u zamotanu žicu i u očajanju se batrgali, ne obazirući se na bolove od mnogobrojnih oštrih šilјaka. Gestapovci su se pojavili na prozorima zgrade i pripucali na gomilu koja se pentrala preko bodlјikavih žica. Neki zatvorenici visili su kao krpe na žicama, a ostali su se preko njihovih tela otiskivali na drugi red i padali u sneg sa one strane. Čakšire ili šinjeli pojedinaca zakačinjali su se za žice sa one strane, i u očajnom naporu cepalo im se odelo, pa i koža na telu. Gestapovci su pucali sa odstojanja od nekoliko metara, ali su i njima drhtale ruke, jer su se plašili zatvorenika sa otetim puškama, koji su im uzvraćali gađajući ih u glavu. Na ove sa puškama upravili su svu palјbu, dok je gužva oko žičane ograde bila vratolomna i ubistvena! Tela nekih zatvorenika visila su mlitavo, i žičana ograda se sve više slegala. Gazeći preko mrtvih drugova, zatvorenici su se, obuzeti nagonskom snagom za samoodržanjem, prebacivali sa one druge strane. Na jednom mestu zjapio je otvoren prolaz. Reflektori su sinuli. Iza ugla pojavili su se gestapovci pucajući iz neposredne blizine. Mnogi koji nisu mogli da se dočepaju prolaza, našavši se sada pred grlom puščanih devi, naletali su golim rukama na gestapovce, hvatajući ih za gušu, i tako ginuli. Sa prozora susedne kasarne, gde su se nalazili bugarski vojnici, razlegala se pucnjava, ali više nasumce, jer oni nisu znali šta se dogodilo. Susedna fabrika kao da je urlala na uzbunu. Talas panike se širio po celoj okolini, pa je zahvatio i niške ulice. U kolutima žice su se trzali ranjenici. Preko polјa zamicale su tamne prilike, od kojih su mnoge ostavlјale krvave tragove za sobom. Na žicama su visile lešine, opanci i delovi odela. Reflektor je omanuo preko polјa osvetlјavajući lјude koji su bežali. Poneki bi jauknuo, ali se vukao dalјe i krijući se pod senku snažnog mlaza svetlosti, zamicao u noć prema Viniku. Palјba je zamirala. Odjekivao je još poneki pucanj u dvorištu. To su gestapovci ubijali ranjenike. A onda je zavladala jeziva tišina… Milija je zaćutao teško dišući. Onda je duboko uzdahnuo, kao da bi hteo da istera utiske što su ga mučili, i nastavio: − Sve se to odigralo velikom brzinom. Za nekoliko minuta. Od stočetrdesetšest zatvorenika, koliko ih je bilo u jednoj sobi, poginula su u malom dvorištu ili na žicama četrdeset i dvojica, a sto četvorica su

uspela da se spasu. Neki od njih bili su ranjeni, pa su se krišom lečili u seoskim kućama. Među spasenim nisu se nalazili Bjegović, Vule i mali Miša. Od onih koji su se spasli bekstvom, šezdeset je stupilo u Ozrenski partizanski odred, dvadeset i pet u Svrlјiški, pet do šest u Jastrebački, a mali broj se razišao svojim kućama… Eto, tako je to bilo − završio je svoju priču Milija.

Stevan Jakovlјević SUZE I OSMESI Glavni i odgovorni urednik Dimitrije Tasić Urednici Dunja Vojinović, Gordana Dimitrijević, Ljubiša Jeremić, Rajko Petrov Nogo, Jovan Radulović Recenzent Sveta Lukić Likovno-grafička oprema Rade Rančić Korektura BIGZ-a Izdavači SLOBODA Izdavačka radna organizacija Beograd, Vojvode Stepe 315 RO Beogradski izdavačko-grafički zavod Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17/VI Za izdavače Miloš Džaković Antun Martić

Slog, štampa i povez RO Beogradski izdavačko-grafički zavod Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17 Tiraž 10000 primeraka Beograd, 1987. YU ISBN 86-421-0028-1 SUZE I OSMESI Stevana Jakovlјevića objavlјuju se treći put na srpskohrvatskom jeziku oktobra 1987. godine u Beogradu u biblioteci SABRANA DELA, slagani su iz pisma ASTER 10/10 tačaka (osnovni tekst) i odštampani na belom bezdrvnom ofsetnom papiru BEROX 80 g/m2, formata 125x205 milimetara.