Sociologija Maksa Vebera [PDF]

Zitiervorschau

MATICA HRVATSKA SOCIOLOŠKA HRESTOMATIJA VI

MIHAILO

ĐURIĆ

UREDNIK

RUDI SUPEK

MIHAJLO ĐURIC

SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA

SOCIOLOGIJA MAXA WEBERA

ŠTAMPARIJA „OGNJEN PRIČA", ZAGREB

1 964 MATICA HRVATSKA ZAGREB

MIHAILO ĐURIĆ

SOCIOLOGIJA MAKSA

t

VEBERA

UVOD U sociološkim krugovima na Zapadu je tokom poslednjih deset—petnaest godina naglo poraslo interesovanje i oduševljenje za delo Maksa Vebera (Max Weber), i može se slobodno reći da je u ovom periodu Veberov uticaj dostigao razmere kojima se meri samo uticaj najvećih među velikima. Po gotovo nepodeljenom sudu merodavnih predstavnika za­ padnoevropske i američke sociologije, Veber spada u red naj­ većih i najznačajnijih mislilaca našeg stoleća, a čak i u širo­ kim neakademskim krugovima Veberova dela uživaju danas ugled klasičnih dela sociološke literature. Da ovo interesova­ nje i oduševljenje za delo Maksa Vebera nije samo deklara­ tivno po karakteru najbolje se vidi po tome što se od zavr­ šetka drugog svetskog rata naovamo Veberove knjige sve češće pojavljuju u novim nemačkim izdanjima i engleskim prevodima 1 , i što sve veći broj sociologa mlađe generacije orijentiše svoi rad prema izvesnim ključnim tačkama Veberovog shvatanja čoveka i društva. Izuzev možda samo Marksa (Marx) i donekle Frojda (Freud) — čiji uticaj, uostalom, prelazi granice sociologije kao posebne društvene nauke — niko nije tako snažno i duboko podstakao sociološku maštu i toliko obogatio sociološku misao kao što je to učinio Maks 1

Najveći broj novijih nemačkih izdanja priredio je Johannes Winckelmann, koji je pojedina dela i dopunio nekim ranije neob­ javljenim Veberovim rukopisima. Pregled najvažnijih engleskih izdanja može se naći u knjizi: Reinhard Bendix, Max Weber: An Intellectual Portrait (Garden City, N. Y.: Doubleday and Co., Inc. 1960) str. 10—11. Ο Veberovom uticaju na američku sociologiju vidi Günther Roth und Reinhard Bendix, »Max Webers Einfluss auf die amerikanische Soziologie«, Kölner Zeitschrift für Sozio­ logie und Sozialpsychologie, XI/1 (1959), str. 38—53. Nedavno je izašao iz štampe italijanski prevod Veberovog glavnog dela Pri­ vreda i društvo, a u pripremi su i prevodi istog dela na španski i francuski. Ovaj podatak navodi Johannes Winckelmann u svom prikazu italijanskog prevoda: Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie, XIV/4 (1962), str. 735—736.

7

Veber. U izvesnom smislu treba reći da se s Veberom može porediti samo još Emil Dirkem (Emile Durkheim), koji se, inače, toliko razlikuje od njega u nizu bitnih tačaka, uprkos tome što je u nekim drugim ne manje važnim tačkama toliko blizak njemu. Da li je onda čudno što savremena sociologija u Veberu i Dirkemu slavi svoje prave osnivače, dok Konta (Comte) i Spensera (Spencer), koji su joj pored imena dali i prve teorijske podsticaje, ubraja samo u svoje najstarije pokrovitelje? Međutim, za svoga života Veber je jedva bio poznat van granica svoje zemlje, a i u zemlji kojoj je toliko bio privr­ žen njegov uticaj ni izdaleka nije bio tako dubok i obuhvatan kao što bi se moglo pretpostaviti s obzirom na današnju situaciju. Mada je već u 29. godini postao redovni profesor — što je za nemačke prilike onoga doba bio događaj bez pre­ sedana — i mada je među svojim kolegama i studentima, kao i među svojim savremenicima uopšte, uživao glas jednog od korifeja nemačke nauke, njegove ideje nisu našle većeg odje­ ka u ondašnjem naučnom svetu. Koliko god da je rečju i delom aktivno učestvovao u političkom životu Nemačke, naro­ čito poslednjih godina svog života, ostaje činjenica da u Nemačkoj svoga doba Veber nije osnovao nikakvu sociološku školu koja bi bila nalik na školu njegovog nešto starijeg savremenika Dirkema u Francuskoj. Uprkos tome što je fasci­ nirao svoje slušaoce i čitaoce snagom i smelošću svojih shvatanja, Veber nije uspeo da okupi oko sebe krug idejnih pri­ stalica. Utoliko je, svakako, karakteristično da su mnogi Veberovi sunarodnici u njemu mnogo više gledali političkog vo­ đu nego naučnika i da je ubrzo posle svoje smrti Veber stekao reputaciju preživelog predstavnika političkog i naučnog libe­ ralizma građanske epohe 2 . To što je uticaj Veberovih ideja na teorijska strujanja u sociologiji uzeo maha tek znatno posle njegove smrti stoji, svakako, u vezi s tim što je Veber relativno vrlo kasno počeo da sistematski razvija svoje sociološko stanovište. Ogledavši se najpre u nizu drugih oblasti društvenih nauka — u oblasti

prava, ekonomije, privredne i kulturne istorije — Veber se počeo baviti sociološkim problemima u poodmaklim godina­ ma, tako da ga je smrt zatekla upravo u trenutku kad je užurbano pripremao za štampu svoje monumentalno delo Privreda i društvo. Ali nije sva nesreća u tome što Veber nije dočekao objavljivanje dela u kome je pokušao da na siste­ matski način izloži svoje sociološko stanovište. Jer iako uvod­ na glava knjige Privreda i društvo sadrži obuhvatnu i logički povezanu mrežu socioloških kategorija, uzeto u celini, ovo delo nije nikakav zaokrugljen sociološki sistem. U stvari, ovaj rad, koji predstavlja jedinstven pokušaj teorijske sinteze ne­ preglednog istorijskog materijala, ima izrazito fragmentaran karakter, i to kako u spoljašnjem tako i u unutrašnjem po­ gledu. Trebalo je, doista, vremena da se iza impozantne gra­ đe koju je Veber ovde izložio otkrije teorijski kostur na ko­ me ona počiva. Jer u trenutku Veberove iznenadne smrti ru­ kopis dela bio je nepotpun i nedovršen do te mere da izdavač nije znao čak ni kako da rasporedi pojedine partije po gla­ vama i odeljcima. Ali treba odmah reći da se Veberovom iznenadnom smrću ne može u potpunosti objasniti to što je njegovo glavno soci­ ološko delo došlo do nas u obliku manje ili više proizvoljno združenih odlomaka. Jer gotovo sve što je Veber napisao nosi pečat provizornosti i nedovršenosti. U celini uzev, Veberova literarna zaostavština je samo jedan veliki fragment. I u to­ me ničeg što bi njegovu vrednost činilo problematičnom. Ne­ dovršenost Veberovog dela je upravo ono što nas najviše pri­ vlači njemu i ona je, možda, najautentičniji dokaz izuzetne veličine i snage Veberovog stvaralaštva 3 . Uostalom, sam Ve­ ber je bio svestan toga da nauka nikad ne može da se domog­ ne apsolutnog mira i savršenstva i da je ideja o zatvorenom sistemu naučnog saznanja nespojiva s prirodom naučnog po­ sla. Za razliku od umetničkog dela, koje je u sebi zatvoreno i završeno, naučno saznanje je uvek podložno usavršavanju. U najdubljem smislu reci, naučno saznanje je jedan besko­ načan proces: sudbina svakog naučnog dostignuća je da bude prevaziđeno, a najviši cilj svakog pravog naučnika je da dru-

2

Kratko obaveštenje o tome daje Karl Löwith, »Max Weber und Karl Marx«, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 57. Vidi i Paul Honigsheim, »Max Weber als Sozio­ loge«, Kölner Virteljahrshefte für Sozialwissenschaft, 1/1 (1921), str. 32—41.

8

* U toj nedovršenosti i fragmentarnosti Karl Jaspers je video najdublju i najoriginalniju manifestaciju Veberove filozofske egzistencije. Vidi Karl Jaspers, Max Weber (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), passim. 9

ge podstakne na nova i viša dostignuća 4 . Stoga se s pravom možemo pitati: nije li Veber, možda, namerno ostavio svoje glavno delo u razasutim odlomcima, nagoveštavajući time da ono u mnogo većem stepenu podleže sudbini da bude prevaziđeno nego bilo koje drugo njegovo delo? Pomenimo uzgred još jednu okolnost koja je, verovatno, otežala i još otežava brzo širenje i prihvatanje Veberovih so­ cioloških shvatanja. U pitanju je, naime krajnja složenost, glomaznost i neprobojnost Veberovog načina izražavanja. Ostavljajući po strani čisto jezičke teškoće Veberovog stila — u šta pre svega spada sklonost ka neverovatno dugim re­ čenicama — najveća nevolja je u tome što Veber često zatr­ pava osnovnu ideju koju iznosi mnoštvom sporednih pojedi­ nosti i što se upušta u razmatranje mnogih pitanja koja ne stoje u čvršćoj vezi ni s onim ο čemu je ranije bilo reci ni s onim što sleduje. Da sve to iziskuje ogromne napore da bi se shvatilo šta Veber zapravo hoće da kaže, lako može proveriti svako ko pročita makar samo nekoliko stranica bilo kog Ve­ berovog teksta. U ovom nemaru prema jeziku i stilu ispoljava se jedna važna osobina njegove ličnosti: gonjen neutoljivom žeđi za novim saznanjima, zaokupljen radom na različnim projektima i opsednut bogatstvom ideja i iskustve­ nog materijala, Veber nije imao ni vremena ni volje da pazi na oblik u kome iznosi svoje poglede. On prosto zahteva od čitaoca da se pomuči pitanjima koja su i njemu samom zada­ vala toliko muke. Iz razumljivih razloga, u izlaganju koje sledi neće biti reči ο svemu što je Vebera interesovalo. Uostalom, Veber je bio izrazito enciklopedijski duh — što je, inače, krajnje retko u modernim uslovima — i teško je verovati da bi danas iko mogao u celini oceniti vrednost svih pojedinih delova nje­ gove ogromne literarne zaostavštine. U ograničenom prosto­ ru koji nam stoji na raspolaganju mi ćemo se zadržati samo na razmatranju Veberovih socioloških shvatanja, a zanemarićemo Veberov doprinos drugim društvenim naukama. Pri tom, pokušaćemo da rekonstruišemo Veberovo sociološko shvatanje i pokažemo kako ono proizlazi iz jednog dubljeg filozofsko-antropološkog i filozofsko-istorijskog stanovišta, a

ne da prosto nabrojimo pojedine Veberove sociološke ideje, oslobađajući ih samo slabosti i ograničenosti oblika u koji su sabijene. S obzirom na ovako postavljen zadatak, prirodno je što nećemo uvek govoriti samo ο Veberovim teorijskim rešenjima, već i ο mnogim filozofskim, moralnim, društvenim i istorijskim problemima, kao i ο shvatanjima drugih mislilaca i istraživača. Razume se, to ne znači da time hoćemo da uma­ njimo značaj Veberove sociologije. Naprotiv, time hoćemo da što jasnije istaknemo njenu trajnu vrednost i njen duboki ljudski smisao. Jer u nauci je stvarno veliko samo ono što otvara prostrane vidike i što nas obavezuje da uzmemo u ob­ zir i šira društvena i kulturna strujanja s kojima je ono najtešnje povezano. U osnovnim crtama, plan našeg izlaganja je nagovešten u analitičkom sadržaju koji se nalazi na kraju knjige.

4 Max Weber, »Wissenschaft als Beruf«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck. 1922), str. 534—535.

10

11

I. ŽIVOT I DELO AKADEMSKA KARIJERA Maks Veber je rođen 21. aprila 1864. godine u Erfurtu u Tiringiji. 1 Njegov otac, koji je poticao iz ugledne porodice pruskih trgovaca platnom i tekstilnom robom, bio je jedan od prvaka nacionalne liberalne partije i dugogodišnji član nemačkog parlamenta. Njegova majka, koja je bila umna i plemenita protestantkinja, vodila je poreklo iz učiteljske i činovničke porodice Falenštajn (Fallenstein). Maks Veber je bio slabog zdravlja i u četvrtoj godini preležao je meningitis. Odrastao je u Berlinu gde se njegova porodica nastanila kad mu je bilo 5 godina. U roditeljskom domu, koji je bio širom otvoren svima, on je imao prilike da rano upozna najistaknu­ tije ličnosti kulturnog i političkog života onog doba. Brak iz­ među njegovog oca i majke bio je pun unutrašnjih nemira i trzavica, zbog čega se Maks Veber sve više udaljavao od oca i vezivao za majku. S njom je održavao najprisniji odnos čita­ vog svog života — koji nije bio prekinut sve do 1919. godine, jer je ona umrla samo godinu dana pre njega — ali u njego­ vom karakteru ima i jasnih tragova očevog uticaja. Zbog oče­ ve smrti, koja je nastupila neposredno posle jednog njihovog 1 Opširniji podaci ο Veberovom životu i radu mogu se naći u lepo i toplo napisanoj knjizi koju je objavila Veberova žena ne­ koliko godina posle njegove smrti: Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926). Postoji i novije izdanje ove knjige iz 1950. godine. Vredan je pa­ žnje i biografski deo u opširnom uvodu koji su napisali Hans Η. Gerth i C. Wright Mills uz englesko izdanje nekih Veberovih radova: From Max Weber: Essays in Sociology, Translated, edited and with an Introduction by H. H. Gerth and C. Wright Mills (New York: Oxford University Press, 1947), str. 3—44. Vidi i Paul Honigsheim, »Max Weber in Heidelberg«, u Rene König und Johannes Winckelmann (Hrsg.), Max Weber zum Gedächtnis (Köln und Opladen: Westdeutscher Verlag, 1963), str. 161—271.

13

oštrog objašnjenja u vezi s majkom, on se stalno osećao kri­ vim. Njegova žena Marijana, rođena Snitger (Schnitger), bila je jedna od prvih nemačkih žena koja je aktivno učestvovala u akademskom i društvenom životu. Njegov mlađi brat Alfred Veber, koji je tek nedavno umro, zauzima značajno mjesto u istoriji nemačke sociologije. Još odmalena Maks Veber je pokazivao izuzetnu obdare­ nost. Kao dečak je mnogo više voleo knjige nego igre sa svo­ jim vršnjacima, a već u 15. godini pravio je opširne izvode iz pročitanih knjiga i pisao prve istorijske oglede. Studirao je pravne nauke na univerzitetima u Hajdelbergu, Berlinu i Getingenu, ali je slušao i predavanja iz istorije, ekonomije, filo­ zofije i teologije. Među njegovim učiteljima najvažniji su bili Imanuel Beker (Immanuel Becker). Rudolf fon Gnajst (R. v. Gneist), Karl Knis (K. Knies), Herman Baumgarten (H. Baumgarten), Adolf Goldšmit (A. Goldschmidt) i Kuno Fišer (Κ. Fischer). Predmet njegove doktorske disertacije Prilog istoriji trgovačkih društava u srednjem veku nalazi se na gra­ nici između pravne i privredne istorije. Po završetku studija Veber je najpre jedno vreme služio u sudu, da bi ubrzo po­ stao privatni docent na Berlinskom univerzitetu. Habilitovao se radom Agrarna istorija Rima. Ovaj habilitacioni spis je ka­ snije poslužio kao osnov za njegovo čuveno delo Agrarni od­ nosi u starom svetu koje sadrži čitavu ekonomsku, kulturnu i sociološku analizu antičkih društava. Već 1893. godine Maks Veber je bio pozvan za redovnog profesora ekonomije na Univerzitetu u Frajburgu, gde se na­ ročito zbližio s poznatim filozofom Hajnrihom Rikertom (H. Rickert). a posle dve godine preuzeo je ekonomsku katedru na Univerzitetu u Hajdelbergu kao naslednik Karla Knisa. Ovde je uspostavio prisne odnose s nizom istaknutih naučni­ ka, među kojima su mu najbliži bili Georg Jelinek (G. Jellinek) i Ernst Trelč (E. Troeltsch). Njegovu briljantnu aka­ demsku karijeru prekinula je teška bolest — prvi simptomi bolesti javili su se već 1898. godine — koja je pune četiri go­ dine gotovo do kraja paralisala njegov intelektualni život. Iz­ gleda da je u pitanju bio potpun nervni slom, izazvan delom preteranim radom a delom konstitucionalnim činiocima. Pro­ veo je nekoliko nedelja u duševnoj bolnici, a zatim je dugo putovao, tražeći okrepljenja pod sunčanim podnebljem Italije i po planinskim predelima Švajcarske. Nikad se nije sasvim 14

oporavio, tako da je ostatak života proveo kao poluinvalid. Iz zdravstvenih razloga napustio je svoj univerzitetski položaj i živeo je u Hajdelbergu kao privatni naučnik. U jesen 1904. go­ dine putovao je u Sjedinjene Države Amerike da bi prisustvo­ vao Kongresu za umetnost i nauku u Sent Luisu. Tu je održao i prvo javno predavanje posle bolesti koje je bilo odlično primljeno. Ali iako se povukao iz akademskog života, Maks Veber je nastavio da održava veze s naučnim svetom. Aktivno je uče­ stvovao u radu Udruženja za društvenu politiku, 2 a zajedno sa Teniesom (Tönnies), Zimelom (Simmel) i drugim istaknu­ tim nemačkim sociolozima bio je jedan od osnivača Nemačkog sociološkog društva. Njemu lično je najviše godilo što je od 1904. godine počeo da uređuje časopis Arhiv za društvene nauke zajedno sa Vernerom Zombartom (W. Sombart) i Edgarom Jafeom (E. Jaffe). Ovo zbog toga što je na taj način do­ bio mogućnost da brzo i redovno objavljuje rezultate svojih proučavanja u obliku naučnih eseja i da polemiše s gledišti­ ma svojih kolega. Tek pred kraj života, 1918. godine, nasta­ vio je svoju univerzitetsku karijeru, najpre kao gost Univer­ ziteta u Beču, a zatim kao naslednik Luja Brentana (L. Bren­ tano) na Univerzitetu u Minhenu. Umro je od upale pluća 14. juna 1920. godine, na vrhuncu svojih intelektualnih moći, tek što je bio napunio 56. godinu života. NAUČNE PREOKUPACIJE Naučni horizont Maksa Vebera bio je neobično širok. Počev od najopštijih filozofskih razmatranja, pa sve do najsit­ nijih istorijskih pojedinosti i praktičnih društvenih pitanja, on se interesovao za sve što je u vezi s čovekom i njegovom sudbinom u društvu. U punom smislu reci, Veber je bio uni­ verzalan naučnik ili, ako se tako hoće, naučnik-filozof. I ma 2 Kao što već njegovo ime kaže, ovo udruženje je imalo pre­ težno praktičko-politićki karakter. Osnovano je 1873. godine, a jedan od njegovih glavnih ciljeva bio je da suzbije revolucionarne težnje Marksovih sledbenika i doprinese ostvarenju društvene pravde mirnim putem. Osnivači ovog udruženja bili su mnogi istaknuti profesori i ljudi od pera, koje je neko duhovito nazvao »katedarskim socijalistima«.

15

koliko to danas izgledalo čudno, u njegovo doba je to bilo sasvim prirodno. Čitava generacija naučnika kojoj je Veber pripadao bila je generacija svestrano obrazovanih intelektua­ laca, a ne uskih stručnjaka. To je bilo uslovljeno određenim društvenim činiocima koji su u Nemačkoj, u periodu opšteg prosperiteta između 1870. i 1914. godine, radikalno izmenili položaj prosvetnih i naučnih ustanova i omogućili stvaranje takvog tipa ljudi. Među ovim činiocima naročito treba pomenuti odsustvo društvenog pritiska da se nauka usmeri na rešavanje praktičnih i neposredno korisnih zadataka, relativno visok stepen autonomije nemačkih univerziteta i izrazito hu­ manistički duh koji je na njima preovladavao. Ako se tome još doda da su univerzitetski profesori najčešće dolazili iz vi­ ših slojeva nemačkog društva i da su bili dobro plaćeni — što znači da se nisu morali mnogo brinuti oko nasušnih pot­ reba — i da mlade ljude na početku univerzitetske karijere nije očekivalo nikakvo opterećenje predavanjima i drugim na­ stavnim dužnostima — što znači da su najveći deo vremena mogli posvetiti radu i istraživanju — onda nam neće biti te­ ško da shvatimo, kako su naučnici onoga doba mogli da sa­ vladaju neverovatno velike, gotovo nepregledne mase nauč­ nog materijala i da stvore dela od trajne vrednosti. Intelektualna atmosfera u Nemačkoj krajem 19. i počet­ kom 20. veka takođe je povoljno uticala na stvaranje nauč­ nika onakvog tipa kakvog je bio Veber.3 Usred oštrog sukoba između idealističke tradicije u društvenim naukama — koja je, oslanjajući se na Kantovo i Hegelovo učenje i Rankeovu istoriografiju, nastojala da povuče nepremostivu granicu iz­ među prirodnih nauka i onih disciplina koje se bave prouča­ vanjem čoveka, društva i ljudske kulture — i Marksovog ma­ terijalističkog shvatanja istorije — koje je skrenulo pažnju na izvanrednu važnost ekonomskog činioca u društvenom ži­ votu i u središte svih naučnih razmatranja postavilo pitanje kapitalizma kao jedinstvenog društveno-ekonomskog sistema zasnovanog na specifičnim principima organizacije — bilo je teško zatvoriti se u neku usko stručnu oblast i zadovoljiti se nekim sasvim specifičnim naučnim opredeljenjem. Onaj ko3

Bliže ο tome u knjizi: H. Stuart Hughes, Consciousness and Society: The Reorientation of European Social Thought 1890— 1930 (New York: Vintage Books, 19ol), str. 33—53, 67—74, 183— 200, 229—248, 292—296, 317—318. 16

me je bilo stalo do nauke i koji se osećao pozvanim da uzme učešće u sukobu koji je razdirao akademske krugove onoga doba, morao je da pribavi pouzdana obaveštenja sa najrazličitijih naučnih područja i da se osposobi za samostalno prilaženje mnogobrojnim pitanjima koja su relevantna za rešavanje osnovnog teorijskog i filozofskog problema. Ovo je pogo­ tovo bio neophodan preduslov za svaki kritički stav prema pomenutim suprotnim težnjama i strujanjima. U takvoj intelektualnoj atmosferi, punoj unutrašnje nape­ tosti i nespokojstva, formirao se naučni lik Maksa Vebera. I upravo zbog toga što se u Veberovoj ličnosti ukrštaju i pre­ lamaju najrazličitiji uticaji, svako poniranje u dublje slojeve njegovog misaonog sveta pretpostavlja poznavanje specifič­ nih okolnosti sredine i vremena u kojima su njegove ideje nastale. Jer čitavo Veberovo naučno delo predstavlja, u stvari, gigantski pokušaj da se prevaziđu jednostranosti i ograniče­ nosti idealističke tradicije u nemačkoj pravnoj nauci i eko­ nomiji i da se produbi i proširi analitički okvir Marksovog materijalističkog shvatanja. To što Veber nije uspeo da čvr­ šće poveže one suprotne težnje i strujanja i da stvori potpu­ niju teorijsku sintezu — da li, možda, zbog toga što je osećao mnogo više afiniteta prema Marksu nego prema bilo kom drugom misliocu, tako da je i pored svih ograda ostao jedan od najvećih i najsamostalnijih revizionista? — nije nikakav argument protiv genetičko-istorijskog prilaženja. Budući da samo stalno suočavanje ovih dveju velikih intelektualnih tra­ dicija može da nas zaštiti od nepotrebnih nesporazuma oko spoljašnjih i površnih pojedinosti, sistematsko izlaganje Veberovog shvatanja najbolje je udružiti s razmatranjem nje­ govog intelektualnog zaleđa. Veberovi rani naučni radovi ne pokazuju nikakvu izuzetnu samostalnost i originalnost. Oni su vrlo učeni, besprekorno dokumentovani i strogo objektivni po karakteru, a kreću se u okvirima istorijske škole, sa znatnim primesama Markso­ vog materijalističkog shvatanja. Ali već u njima je jasno into­ nirana jedna od Veberovih središnih tema, tema po kojoj je on najviše poznat i u naučnim krugovima i van njih, i na koju se najpre pomišlja kad je reč ο njegovom sociološkom shvatanju — problem birokratije. I, što je naročito važno, već u 2 Sociologija Maksa Vebera

17

ovim ranim radovima Veber posvećuje izuzetnu pažnju dru­ štvenim posledicama birokratizacije. Njega pre svega interesuje sudbina čovekova u svetu u kome je »poredak« zamenio »anarhiju proizvodnje«. Po ugledu na Marksa, koji je ovom pitanju takođe prišao sa humanističkog stanovišta, Veber se pita kakav će biti čovek budućnosti, to jest hoće li taj čovek posedovati osobine koje čine ono što je ljudski veliko i pleme­ nito u čovekovoj prirodi. Ove Veberove preokupacije najviše su došle do izražaja u njegovom pristupnom predavanju Na­ cionalna država i ekonomska politika i na završetku njego­ vog dela Agrarni odnosi u starom svetu* Iz ovog ranog perioda Veberovog stvaralaštva treba pomenuti još dva rada. Jedno je rasprava ο berzi, a drugo anketa ο položaju poljoprivrednih radnika u istočnoj Njemačkoj. 5 Ovu anketu Veber je sproveo 1891. godine po ovlašćenju Udru­ ženja za društvenu politiku, a njene rezultate objavio je 1892. u jednoj knjizi koja obuhvata preko 800 stranica. Ovaj rad je karakterističan po tome što se Veber ovde prvi put suočio s jednim pitanjem koje ga je živo interesovalo i u njegovim zrelim godinama. Pitanje ο kome je reč svodi se na ovo: da li je društvene pojave mogućno proučavati nezavisno od po­ litičkih obzira, to jest nezavisno od svih vrednosnih pretpo­ stavki? Jer Veber je ovde jasno uvideo da se pitanje zamene nemačkih radnika poljskim radnicima na velikim poljopri4

Karakteristično je sledeće mesto iz Veberovog pristupnog predavanja: »Für den Traum von Frieden und Menschenglück steht über der Pforte der unbekannten Zukunft der Menschen­ geschichte: lasciate ogni speranza. Nicht wie die Menschen der Zukunft sich befinden, sondern wie sie sein werden, ist die Frage, die uns beim Denken über das Grab der eigenen Generation hi­ naus bewegt, die auch in Wahrheit jeder wirtschaftspolitischen Arbeit zugrunde liegt. Nicht das Wohlbefinden der Menschen, son­ dern diejenigen Eigenschaften möchten wir in ihnen emporzüch­ ten, mit welchen wir die Empfindung verbinden, dass sie mensch­ liche Grösse und den Ade! unserer Natur ausmachen«, Max We­ ber, Der Nationalstaat und die Volkswirtschaftspol tik (Freiburg i. B. und Leipzig: J. C B. Mohr/ Paul Siebeck, 1895), str. 16—17. Vidi i Max Weber, »Agrarverhältnisse im Altertum«, Gesammelte Aufsätze zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str. 278. 5 Bliže podatke o ovim ranim Veberovim radovima daje Rein­ hard Bendix, Max Weber: An Intellectual Portrait (Garden City, N. Y.: Doubleday and Co., Inc., 1960), str. 37—70.

18

vrednim dobrima istočno od Elbe može posmatrati kako sa čisto ekonomskog stanovišta tako i sa stanovišta nacionalnih interesa i, što ga je naročito uznemiravalo, da ova dva stano­ višta vode suprotnim zaključcima. U onom prvom slučaju, rešenje je očigledno: pošto je poljska radna snaga jeftinija od nemačke, ekonomski razlozi nalažu da se prihvate poljski radnici. Ali u ovom drugom slučaju rešenje je još očigledni­ je: pošto regrutovanje poljskih radnika jača slovensku pene­ traciju u nemačke oblasti, upotreba poljske radne snage na­ nosi štetu nacionalnim interesima. Zanimljivo je da u ovom ranom Veberovom radu ima mnogo više elemenata koji govore u prilog shvatanju da nauka treba da bude društveno i poli­ tički angažovana nego protiv tog shvatanja, što izgleda da ni­ je u skladu s gledištem koje je Veber kasnije tako uporno zastupao. Da li se to može objasniti samo time što je Veber, koji je bio nacionalist po prevashodstvu, ovde imao pred so­ bom jedno pitanje od vitalnog nacionalnog interesa, videćemo kasnije. Tek u drugom periodu svoje naučne delatnosti, koji poči­ nje posle oporavka od teške bolesti, Veber uspeva da poste­ peno izgradi vlastito naučno stanovište. Razume se, ovaj pre­ okret nije nastupio odjednom. Da bi uopšte mogao da priđe samostalnom radu, Veber se najpre morao osloboditi od uticaja svojih učitelja i neposrednih prethodnika. Stoga u ovom drugom periodu njegovog stvaranja kritički rad prethodi si­ stematskim pokušajima. Na samom početku novog perioda Veber se najpre obračunava sa svojim ekonomskim učitelji­ ma Rošerom i Knisom i čitavom istorijskom školom kojoj i ova dvojica pripadaju. Ο ovom Veberovom obračunu s pro­ šlošću svedoči niz polemičkih i programskih članaka objavlje­ nih uglavnom između 1903. i 1906. godine koji predstavljaju dragocen prilog metodologiji društvenih nauka. 6 Naporedo s ovim člancima, Veber objavljuje svoju čuvenu raspravu Pro­ testantska etika i duh kapitalizma u kojoj nasuprot Marksu skreće pažnju na važnost idejnih činilaca u društvenom raz­ vitku. I povrh svega, neprekidno zaokupljen uporednim prou6

Svi Veberovi metodološki članci objavljeni su kasnije u jed­ noj knjizi: Max Weber, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschafts­ lehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922).

2·

19

čavanjem velikih svetskih religija — proučavanjem koje je isto toliko nerazdvojno povezano s osnovnim tačkama nje­ govog metodološkog programa koliko i s njegovim nastoja­ njima da shvati i objasni prirodu i poreklo modernog kapita­ lizma — Veber stalno radi na razvijanju i produbljavanju so­ ciološke teorije u želji da svoje raznovrsne naučne preokupa­ cije sistematski poveže u skladnu celinu. Najbolje i najdublje svedočanstvo ovih poslednjih nastojanja koja se protežu kroz čitav drugi period predstavlja već pomenuto posthumno ob­ javljeno delo Privreda i društvo na kome je Veber počeo da radi, kako izgleda, još 1909. godine. Ako se površno pregledaju Veberovi radovi, i to kako oni iz prvog tako i ovi iz drugog perioda njegovog stvaranja, lako se može steći utisak da njima nedostaje dublja teorijska podloga i da nema nikakve zajedničke niti koja bi ih povezi­ vala. Spolja gledano, ovi radovi, doista, predstavljaju niz od­ vojenih istorijskih studija, tako da se neodložno nameće pi­ tanje: šta je zapravo okosnica Veberove misli? Toliko su ti radovi pretrpani obiljem specifične istorijske građe i toliko oni zadiru u najrazličitije oblasti kulturnog i društvenog ži­ vota različitih istorijskih epoha. Sam Veber je dobro znao u čemu je glavni nedostatak njegove obimne književne pro­ dukcije i posljednjih godina svog života je svim silama po­ kušavao da uspostavi čvršću vezu između razbacanih i nedo­ vršenih odlomaka svog naučnog dela. Da ova veza postoji i da su se sva Veberova proučavanja, u stvari, rukovodila jednom osnovnom idejom, u to nema nikakve sumnje. Uostalom, to treba da pokaže naše dalje izlaganje. Ovde treba samo reći da je Veber bio mislilac s malo sintetičkog dara 7 . Snažan i dubok kao malo ko i pre i posle njega, on nije umeo da pođe od relativno prostih teorijskih principa i jasnih alternativa — štaviše, on se strahovito plašio dogmatičkih implikacija ta­ kvog načina prilaženja — već se s mukom probijao do njih preko najudaljenijih stramputica. Njegovo interesovanje za iskustvene podatke bilo je više ekstenzivno nego intenzivno po karakteru, tako da se osnovne linije njegovog teorijskog 7 To je dobro istakao Talcott Parsons, The Structure of So­ cial Action (Glencoe, III.: The Free Press, 1949), str. 501.

20

shvatanja često gube u masi pojedinosti i uzgrednih rešenja. Ali zato je njegovo shvatanje tako duboko ukorenjeno u isku­ stvu. U tome je najveća snaga i najveće bogatstvo Veberove sociologije. ODNOS PREMA POLITICI Maks Veber nije bio samo čovek od nauke. Pored strasti za nauku, on je strasno živeo i za politiku. Možda čak i više nego za nauku. Interesovanje u ovom drugom pravcu obuzelo ga je vrlo rano, i sasvim je mogućno da bi on pošao pu­ tem politike da nije imao tako brz uspeh u akademskoj ka­ rijeri. To se najbolje vidi iz jednog Veberovog pisma napisa­ nog odmah posle završenih studija, u kome budući docent govori ο svojoj životnoj dilemi: »U ovom trenutku, čisto naučna delatnost je za mene izgubila svaku draž, jer imam utisak da praktični interesi, koje pravo treba da reguliše, obilato pružaju kombinacije koje se ne mogu shvatiti sred­ stvima naše nauke. Zbog toga je u meni znatno popustila že­ lja da se bavim naukom radi nje same.« 8 Izgleda da je tek bolest definitivno pokopala Veberove ambicije da se oda po­ litici. Za čoveka koji je pretrpeo nervni slom i koji je stalno morao da se kloni većih napora da bi održao duševnu ravno­ težu, doista nije bilo drugog izlaza. U mnogo čemu, Veberovo naučno delo je plod jedne lične tragedije. Ali iako je silom prilika morao da suzbije svoje političke sklonosti, Veber nikad nije prestao da se interesuje za poli­ tičke događaje. Zahvaljujući očevom položaju, on je rano upoznao mnoge istaknute političke ličnosti onoga doba i brzo je uvideo loše strane Bizmarkovog režima. Još u svojim ra­ nim radovima posvećenim razmatranju položaja poljoprivred­ nih radnika u istočnoj Nemačkoj, Veber je oštro kritikovao nemačku aristokratiju, optužujući je da ne vodi računa ο na­ cionalnim interesima. Kad je 1905. godine izbila građanska revolucija u Rusiji, on je za kratko vreme naučio ruski da bi mogao da prati tok događaja iz ruskih novina. Napisao je dva dugačka članka ο ovim događajima u kojima je tvrdio da u slučaju pobede ekstremne levice Rusija mora poći pu8 Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926), str. 173.

21

tem birokratizacije čitavog društvenog života». Poslednjih go­ dina svog života Veber je bio vrlo aktivan na političkom po­ lju. Za vreme prvog svetskog rata bio je među prvima koji su pružili otpor politici cara Vilhelma I I . Već 1915. godine napisao je jedan memorandum u kome se zalagao za zaklju­ čenje separatnog mira. Bio je protiv vođenja bezobzirnog rata na moru i upozoravao je vladajuće krugove da zbog toga Sjedinjene Države mogu ući u rat protiv Nemačke. Bio je član komisije koja je sastavila poznati memorandum podnet mirovnoj konferenciji u Versaju po kome je Nemačka bila proglašena krivom za izbijanje rata. Posle rata, bio je jedan od osnivača demokratske stranke u Nemačkoj, a učestvovao je i u radu komisije za pripremu Vajmarskog ustava. Hteo je da se kandiduje za poslanika ustavotvorne skupštine, ali ova njegova želja nije naišla na razumevanje kod rukovodstva stranke. Smrt ga je pretekla u daljim političkim planovima. Pada u oči da je Veberov politički horizont bio mnogo uži od njegovog naučnog horizonta. Najvećim delom, njegova po­ litička delatnost se inspirisala usko nacionalnim interesima 1 0 . Onaj opšteljudski ideal koji je toliko rasplamsavao njegovu strast naučnika nije igrao nikakvu značajniju ulogu u nje­ govim političkim istupanjima. Veber je uvek bio i ostao dosledan nemački nacionalist koji na svetsku politiku pre sve­ ga gleda kroz prizmu društvenog, kulturnog i ekonomskog potencijala svoje zemlje. Ono što ga je najviše privlačilo po­ litici — koju je, inače, prvenstveno shvatao kao veštinu da se postigne ono što je mogućno — bila je veličina i slava Ne9 Oba članka objavljena su neposredno posle revolucije. Vidi Max Weber, »Zur Lage der bürgerlichen Demokratie in Russland«, Archiv für Sqzialwissenschaft und Sozialpolitik, 22 (1906), str. 234—353, i »Russlands Uebergang zum Scheinkonstitutionalismus«, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 23 (1906), str. 165—401. Kasnije je Veber napisao i nekoliko manjih članaka ο daljem razvoju događaja u Rusiji. Iznenađuje brzina njegovog reagovanja na aktualna društvena i politička zbivanja. 10 Za šire razmatranje Veberove političke delatnosti, vidi J. P. Mayer, Max Weber and German Politics, Second edition (Lon­ don: Faber and Faber Ltd., 1956), i Wolfgang J. Momsen, Max Weber und die deutsche Politik 1890—1920 (Tubingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1959). Niz zanimljivih zapažanja ο Veberovom odnosu prema politici može se naći i u knjizi: Raymond Aron, La sociologie allemande contemporaine (Paris: Librairie Felix Alcan, 1935), str. 123—133.

22

mačke. I mada je pri tom manje imao u vidu vojnu moć ne­ mačke države, a više njenu kulturno-istorijsku misiju, Veber je bio pobornik politike sile u međunarodnim odnosima i smatrao je da Nemačka mora da spašava Evropu kako od ru­ ske tako i od anglosaksonske dominacije. Bilo je nečeg odveć agresivnog u Veberovim političkim ocenama položaja Ne­ mačke posle izgubljenog rata. Izgleda da je to bio najdublji razlog koji je mnoge naveo da u njemu vide nemačkog Makijavelija (Macchiavelli). Pa ipak, malo je verovatno da bi Veber odobrio Hitlerov dolazak na vlast (kao što bi se na prvi pogled moglo pretpo­ staviti), ma koliko da je njegovo shvatanje ο ulozi koju treba da igra izabrani predsednik republike u obnovljenoj Ne­ mačkoj možda utrlo put diktaturi fašističkog vođe." U tome bi ga sigurno morala sprečiti njegova istinska privrženost demokratiji i njegova duboka vera u vrednost lične slobode. Jer uprkos nacionalnom osećanju koje ga je toliko zanosilo, Veber nije bio zaslepljeni šovinist. Uostalom, poznato je da je on gajio duboke simpatije prema potlačenim društvenim slojevima, da je podržavao liberalne tendencije u nemačkom političkom životu i da je čak pomišljao da se učlani u rad­ ničku partiju. S obzirom na otvorenost i bespoštednost nje­ gove kritike reakcionarnih nemačkih krugova onoga doba, mnogo je verovatnije da bi Veber završio u koncentracionom logoru nego što bi preuzeo ulogu ideologa nacionalsocijalističkog pokreta. U stvari, u Veberovoj političkoj delatnosti ima mnogo više romantičarskih nego realističkih prizvuka. Poput jevrejskih proroka, koje je tako iscrpno opisao u svo­ jim studijama iz sociologije religije, Veber je dizao svoj glas da bi koreo, pretio i opominjao svoje sunarodnike na stra­ hote koje ih čekaju. To što Veberova politička istupanja ne­ maju nikakav širi međunarodni značaj nije samo posledica njegovih nacionalističkih predrasuda. Ova ograničenost Veberovog shvatanja politike stoji u neposrednoj vezi s jednim mnogo dubljim slojem njegovog pogleda na svet. Sta je dru11 Vidi Wolfgang J. Momsen, »Zum Begriff der 'plebiszitaren Führerdemokratie' bei Max Weber«, Kölner Zeitschrift für So­ ziologie und Sozialpsychologie, XV/2 (1963), str. 295—322.

23

go mogao da čini čovek koga su toliko mučile crne slutnje ο budućnosti čitave zapadnoevropske civilizacije nego da podstiče uspavane energije svog naroda? Rastrgnut između nauke i politike, Veber nikad nije bio načisto s tim u čemu je smisao njegovog života. Sumnjao je u to da je pravi naučnik, ali nije uobražavao da je političar od poziva. Osećao je da ove dve stvari ne mogu ići odvojeno, ali nije znao kako da ih poveže ujedno. Nije nimalo slučajno što je pred kraj života Veber objavio dve rasprave koje nose karakteristične nazive Nauka kao poziv i Politika kao poziv. Svoje bogato životno iskustvo on je ovde izrazio na ovaj na­ čin: da se nauka mora držati daleko od politike, to jest da naučnik kao naučnik ne sme da se upusti u političko i uopšte vrednosno procenjivanje pojava koje istražuje; i da politika neizbežno pretpostavlja nauku, to jest da političar kao poli­ tičar mora znati šta nauka kaže ο ciljevima kojima se ruko­ vodi i ο sredstvima koja upotrebljava. Na taj način Veber je verovao da mu je pošlo za rukom da u isti mah i spoji i raz­ dvoji nauku i politiku: nauka treba da se uhvati u koštac s gorućim moralnim i političkim problemima, iako ne može da ih resi, a politika treba da se orijentiše prema nauci, iako ima svoju autonomnu logiku. Kasnije ćemo videti kojim se filozofskim razlozima Veber rukovodio u zasnivanju ovog shvatanja i kakve su posledice tog shvatanja. LIČNOST I KARAKTER Kao čovek, Veber je imao tešku sudbinu. Bio je sav u sebi podeljen, razdirale su ga sumnje svake vrste i strahovito je patio. I to kako fizički tako i duševno. U njegovom životu nije bilo mesta za pravu ljudsku radost. Svet u kome je živeo bio je turoban i nespokojan. Baš kao i u njegovom delu, tako se i u njegovoj ličnosti ogleda čitava epoha kojoj je pri­ 12 padao. Prava priroda bolesti od koje je oboleo u najvećem rasponu svojih snaga i koja ga je pratila do smrti nije sasvim jasna, a malo se zna i ο tome zašto ga je toliko mučilo osećanje krivice zbog očeve smrti. Ima razloga za pretpostavku 12

24

Uz ovo i dalje, vidi H. Stuart Hughes, op. cit., str. 288.

da je Veber bio tipičan neurotičar i da ga je razjedao Edipov kompleks. Ali, ako je to uopšte važno, psihoanaliza treba da kaže poslednju reč ο tome. Bilo bi teško nabrojati sve protivrečnosti koje je Veber nosio u sebi, a koje su duboko potresale njegov intelektual­ ni život. Evo najvažnijih protivrečnosti između kojih se Ve­ ber kretao: bio je racionalist po ubeđenju, a uviđao je svu problematičnost racionalizacije društvenog života; smatrao je da birokratska organizacija ima prednosti nad svim dru­ gim tipovima društvene organizacije, ali je strahovao da ona ugrožava demokratiju i ličnu slobodu; verovao je da se čovek mora do kraja založiti za svoju stvar, mada je znao da izme­ đu namere i ostvarenja zjapi čitava provalija; imao je puno razumevanja za ogromnu ulogu religije u društvenom životu, a sam je bio »apsolutno religiozno nemuzikalan«, kako je sam jednom rekao za sebe; 13 verovao je da je vreme proroka nepovratno prošlo, da je moderno društvo bezbožno i da mo­ deran čovek može da otkrije svoju dušu samo u intimnom krugu a ne i u javnosti, ali je u isti mah bio izuzetno jako politički angažovan; bio je bez iluzija u pogledu tendencija društvenog razvitka, ali je energično potvrđivao vrednost lične slobode i ljudskog dostojanstva; verovao je u snagu ličnih ideala i pogleda na svet, a oduševljavao se naučnim metodom i pbjektivnošću naučnog saznanja; ponosio se svo­ jim rangom rezervnog pruskog oficira, iako se oštro suprot­ stavljao pruskoj monarhiji i pruskom militarizmu; zalagao se da Nemačka prekine ratne operacije i zaključi separatni mir, ali je žalio što ne može lično da ode na bojno polje; i tako dalje. U Veberovom karakteru bilo je nečeg strogog i opakog, nečeg što odbija. Prekomerno razdražljiv i plahovit, Veber je sve ozbiljno uzimao srcu. čak i prema najbeznačajnijim stvarima svakodnevnog života on se odnosio tako kao da od njih zavisi život ili smrt. Bio je nemilosrdan prema sebi i prema drugima, i u svakom trenutku se osećao pozvanim da brani ljudsko dostojanstvo i naučnu istinu. Samo se time može objasniti njegova upornost u vođenju mučnih sudskih procesa oko ugrožene časti i njegova opširnost u kritici tuđih " Marianne Weber, op. cit., str. 339.

25

shvatanja. Stoga je prirodno što su ga njegovi savremenici mnogo više obasipali strahopoštovanjem nego ljubavlju. Jedna ličnost koja je ostavljala utisak da je neopozivo opsednuta demonskim silama — to je, uglavnom, bilo mišljenje svih koji su Vebera poznavali — može da nas pridobije tek na većem odstojanju. Pored toga što nam je njegovo delo danas razumljivije i privlačnije, Veber nam je danas i kao čovek bliži.

II. FILOZOFSKE PRETPOSTAVKE VEBEROVO SHVATANJE ČOVEKA Svoje shvatanje čoveka Veber nigde nije sistematski iz­ ložio. Ovo shvatanje je razasuto po njegovim mnogobrojnim delima, bilo izričito bilo između redova, a najviše je došlo do izražaja u njegovom radu Politika kao poziv. I mada bi, sva­ kako, bilo preterana tvrditi da Veberove uzgredne i oskudne napomene sadrže celovit i jedinstven filozofsko-antropološki sistem, nema nikakve sumnje da u njima ima dovoljno ele­ menata za stvaranje i razvijanje takvog sistema. U svakom slučaju, Veberovi nagoveštaji i fragmentarna zapažanja daju mogućnost da se stvori jasna slika ο tome kakvim se idealom čoveka rukovodilo njegovo proučavanje društva i ljudske istorije. 1

26

1 Uz izlaganje dalje u tekstu, vidi: Max Weber, »Politik als Beruf«, Gesammelte politische Schriften (München und Leipzig Drei Masken Verlag, 1921), str. 439—450; Max Weber, »Die 'Objek­ tivität' sozialwissenschaftlicher und sozialpolitischer Erkenntnis«, »Der Sinn der 'Wertfreiheit' der soziologischen und ökonomischen Wissenschaften«, »Wissenschaft als Beruf«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/ Paul Siebeck, 1922), str. 149—161, 466-470, 545—555; Max Weber, »Debattenrede über die Produktivität der Volkswirtschaft«, Gesammelte Aufsät­ ze zur Soziologie und Sozialpolitik (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str. 417—420. Na filozofsko-antropološke osnove Veberove sociologije skrenuo je pažnju Karl Löwith, »Max We­ ber und Karl Marx«, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpo­ litik, 67 (1932), str. 53—99. 175—214. Ova rasprava snada među najbolje što je dosad napisano ο Veberovom delu. Uspelo raz­ matranje filozofsko-antropoloških osnova Veberovog shvatanja nauke može se naći u knjizi: Dieter Henrich, Die Einheit der Wissenschaftslehre Max Webers (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1952).

27

U mnogo čemu, Veber obnavlja humanistički program filozofije prosvećenosti. Kao i mnogi drugi njegovi savremenici, on se oduševljava idejama velikih evropskih prosvetitelja. I to ne nekim njihovim specifičnim filozofskim rešenjima, već onim što je najdublje i najtrajnije u njihovom programu — njihovim shvatanjem da razum i sloboda čine suštinu ljudske prirode. U duhu humanističke tradicije filo­ zofije prosvećenosti, i sasvim u duhu tradicije klasične nemačke filozofije, Veber stalno ima pred očima ideal slobod­ nog čoveka koji zna šta hoće i koji se oseća odgovornim za ono što čini. I pored toga što je bio svestan da ljudski život ima duboke korene u iracionalnoj oblasti i što je sumnjao u mogućnost održavanja i razvijanja najplemenitijih ljudskih osobina u svetu koji ide u pravcu sve potpunije racionaliza­ cije društvenog života, Veber je duboko verovao u vrednost razuma i lične slobode. Po njegovom mišljenju, život koji nije prožet svešću ο sebi i svetu oko sebe predstavlja običan prirodni događaj, a čovek koji se prepušta doživljajima i tre­ nutnim osećanjima i koji misli samo radi zadovoljenja svo­ jih sklonosti i strasti ostaje na najnižem, životinjskom nivou. Ono što Veberovom shvatanju čoveka daje specifičnu boju i po čemu se ono najviše udaljava od ideala koji je proklamovala filozofija prosvećenosti, to je istorijski duh koji kroz njega provejava. Za razliku od filozofa epohe prosvećenosti, koji su imali malo razumevanja za istoriju i koji su, štaviše, nepokolebljivo verovali u postojanje apsolutnih i univerzal­ nih vrednosti koje je mogućno racionalno opravdati, Veber je sav bio prožet istorijskom svešću. U perspektivi svetske istorije, koja je dominirala svim njegovim sociološkim pro­ učavanjima, on nije mogao da otkrije ništa trajno i opšte, ništa što bi bilo apsolutno obavezno za sve ljude. Na podru­ čju vrednosti on je video samo večnu i nepomirljivu borbu između bogova i demona koji teže da se domognu vlasti nad čovekovim životom. I upravo zbog toga što je toliko bio ispu­ njen istorijskom svešću i što je dobro znao da u modernom svetu nema mesta prorocima koji bi autoritativno propisivali tablicu vrednosti, Veber je sa zabrinutošću, ali i s upadlji­ vom gordošću govorio ο sudbini i dostojanstvu modernog čo­ veka. On je zahtevao od modernog čoveka da smelo pogleda u lice svom vremenu i da se pomiri sa saznanjem da mir nje­ gove duše nikad ne može biti tako potpun i savršen kao mir

28

ljudi ranijih epoha. U svetu koji je izgubio religiozno osećanje — kaže Veber — čovek može naći veru u svoje ideale samo u sebi samom. 2 Ali da vidimo najpre malo bliže koji su osnovni elementi na kojima Veber gradi svoje shvatanje čoveka. Kad kaže da je čovek racionalno biće, Veber ne misli samo da je čovek biće koje ume da misli. Jer kad bi bilo drukčije, onda bi sva­ ki čovek, već samim tim što je rođen kao čovek, ostvarivao suštinu ljudske prirode. Po Veberovom mišljenju, racional­ nost je, u stvari, jedna ljudska mogućnost, i to jedna od naj­ viših mogućnosti. Stoga Veber smatra da je ona u isti mah krajnji cilj istorijskog čovečanstva. Racionalnost je prvobit­ no data svim ljudima bez razlike, ali ona nalazi svoje ispu­ njenje samo u malom broju pojedinaca. I zahvaljujući tome što racionalnost shvata samo kao jednu ljudsku mogućnost, Veber je u stanju da objasni zašto u istoriji ima tako malo razuma i zašto čovek, uprkos bezumlju u kome živi, nikad ne može biti lišen svoje ljudskosti. Prema tome, kad kaže da je čovek racionalno biće, Veber misli na nešto mnogo dublje. Po njegovom mišljenju, čovek je obdaren sposobnošću da svesno živi svoj život i da da smi­ sao svetu koji ga okružuje. Pošto ova sposobnost predstavlja najdublju ljudsku mogućnost, Veber smatra da je čoveku svojstvena težnja ka racionalnosti. Ali čovek stvarno postaje racionalno biće tek kad razum postavi kao najviši princip ži­ vota, to jest kad ovlada svešću ο tome šta hoće i može, kad sebi trajno polaže račun ο krajnjem smislu svog delanja i kad poštuje jedinstvo i celovitost svoje ličnosti. Osnovna pretpostavka na kojoj počiva Veberovo uverenje da čovek može ostvariti svoju najdublju prirodu, svodi se na ovo: za razliku od svih drugih živih bića, koja su neopozivo potčinjena prirodnoj nužnosti i koja tupo i nagonski reaguju na pojave bliže i dalje sredine, čovek je u stanju da se odluči za život zasnovan na razumu. Ili drugim recima: čovek je u stanju da probije mehanizam prirodne nužnosti i da se uz­ digne nad životinjskom osnovom svoje egzistencije samo zbog toga što je slobodan, što je obdaren sposobnošću da se otrgne od fizičke i psihičke prinude i da svoje pobude i po­ našanje podredi kategorijama sredstvo—cilj. 2

Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, str. 154, 547. 29

Karakteristično je da odnos između razuma i slobode Veber shvata na način koji se bitno razlikuje od shvatanja prosvećenosti. Dok je prosvećenost naivno verovala da je razum uslov slobode i da čovek, da bi bio slobodan, mora biti što više racionalan, Veber obrće ovaj odnos. On tvrdi da je slo­ boda uslov razuma, i da samo slobodan čovek može postaviti razum kao najviši princip života. Time što odnos između ra­ zuma i slobode posmatra iz sasvim drukčijeg ugla, Veber uspeva da izbegne plitki optimizam filozofije prosvećenosti. J Nasuprot veri da razum predstavlja vrednost po. sebi, on otkriva iracionalne korene racionalne životne orijentacije. Po njegovom mišljenju, život zasnovan na razumu ima osnov u volji, jer je za njegovo ostvarenje neophodno angažovanje či­ tave ličnosti. Drugim recima, Veber tvrdi da se ideal racio­ nalnog načina života ne može dokazati racionalnim sredstvi­ ma. U vrednost i obaveznost ovog ideala može se samo verovati. Što je možda još važnije, ovim obrtanjem odnosa izme­ đu razuma i slobode Veber nalazi čvrst oslonac koji mu omo­ gućuje da mnogo dublje shvati ulogu razuma u modernom društvu nego što su to učinili filozofi prosvećenosti i mnogi drugi mislioci koji su pošli njihovim stopama. Umesto da se spokojno prepusti veri da razum, nauka i opšte obrazovanje doprinose oslobođenju ljudske ličnosti — a to je upravo ono što je prosvećenost tako patetički proklamovala — Veber sta­ vlja pod pitanje čitavu modernu civilizaciju baš zato što se osniva na racionalnim temeljima. Jasnije nego bilo ko drugi od njegovih savremenika, on uviđa da razum i sloboda ne mo­ raju uvek ići zajedno i da porast racionalnosti ne obezbeđuje i porast lične slobode. Ali na tome se ovde ne možemo duže zadržavati. To pitanje ćemo opširnije raspraviti u posebnom odeljku. PATOS ETIKE ODGOVORNOSTI U središtu Veberove filozofske antropologije nalazi se jedno osobeno etičko shvatanje. Po strogosti koja kroz nje­ ga probija, ovo shvatanje je vrlo blisko stanovištu Kantove praktičke filozofije. Njegova strogost ogleda se već u tome 3

Uz ovo i dalje, vidi C. Wright Mills, The Sociological Ima­ gination (New York: Oxford University Press, 1959), str. 165—176.

30

što ono postavlja zahteve koji premašuju snage prosečnog čoveka i kojima čovek može da udovolji samo na vrhunskim tačkama svog života. Ali ovo shvatanje odiše strogošću još više po tome što odbacuje svako mešanje dužnosti i osećanja. Ako se tome još doda da je ono blisko Kantovoj etici i po tome što kao najviši princip morala proklamuje jedinstvo racionalnog bića sa samim sobom u svakom mogućnom po­ stupku, onda otpada svaka sumnja da je ovde u pitanju samo slučajna podudarnost. 4 Ovo shvatanje Veber naziva etikom odgovornosti i suprotstavlja ga jednom drugom shvatanju koje naziva etikom čiste volje.s Veberovo etičko shvatanje teško je izraziti pomoću jedne proste formule. Ali njegov smisao je vrlo jasan. Najprostije rečeno, Veber zahteva od čoveka samo jedno: da bude ono što jeste ili, tačnije, da ostvari svoju ljudskost. Sta to znači, videćemo odmah. Pre svega, čovek koji racionalno dela mora znati šta stvar­ no hoće, to jest kakvo je idealno vrednosno značenje njego­ ve volje. Pošto je u svakoj konkretnoj životnoj situaciji izlo­ žen raznovrsnim podsticajima koji njegovoj volji nameću različita konkretna rešenja, čovek se ne sme olako prepustiti doživljajima koji ga obuzimaju. Umesto da prihvati prvu mo­ gućnost koja mu se nudi, on mora svesno zauzeti stav prema stvarnosti. Svaki emotivno-afektivan sadržaj koji nesvesno ili polusvesno utiče na njegovu volju, čovek mora svesti na jedan jedinstven idealni imenitelj. Ili drugim recima, on mo­ ra utvrditi na kojim se vrednosnim aksiomima ili poslednjim vrednosnim principima osniva konkretan cilj za čije bi ostvarenje hteo da se založi. Ovo je neophodno zbog toga što je idealno vrednosno značenje konkretnih ciljeva koji se vo­ lji najpre nameću prikriveno i što ovi ciljevi često pate od unutrašnje protivrečnosti, to jest osnivaju se na različitim vrednostima koje su međusobno nespojive. Međutim, kao što u teorijskoj oblasti važi stav logičke protivrečnosti, tako i u praktičkoj oblasti važi stav emocionalne protivrečnosti: ne 4 Da je Veber poznavao Kantovu filozofiju i da je visoko cenio Kantovo učenje potvrđuje Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Sibeck, 1926), str. 165. Vidi5 i Henrich Dieter, op. cit., str. 116, 1. U originalu stoji: »Verantwortungsethik« i »Gesinnungs­ ethik«. Ovaj posljednji izraz može se i drukčije prevesti.

31

može se u isti mah nešto hteti i ne hteti, ne može se jedna ista vrednost prihvatati i odbacivati, niti se istovremeno mogu usvajati dve suprotne vrednosti. 6 Stoga se prva i naj­ preča stvar koju čovek mora resiti sastoji u tome da sebi razjasni šta stvarno a ne prividno hoće. Ali to je samo prvi korak. Pošto je utvrdio kakvo je ideal­ no vrednosno značenje njegove volje, čovek mora da ispita u kakvom odnosu stoji vrednost u pitanju prema drugim vrednostima s kojima se on kao ličnost identifikuje. Da se ne bi izgubio u mnoštvu mogućnih vrednosnih orijentacija i da bi održao jedinstvo svog racionalnog bića, čovek mora biti dosledan u izboru između različitih mogućnosti. Bez obzira na sve ostalo, njega mora krasiti intelektualno poštenje, to jest on mora biti u stanju da izdrži sve konsekvencije svojih poslednjih i najdubljih životnih značenja. Jer život koji se svesno vodi nije ništa drugo nego lanac konkretnih odluka pre­ ko kojih čovek bira svoju vlastitu sudbinu i potvrđuje smi­ sao svog postojanja. S druge strane, čovek koji racionalno dela mora znati šta može, to jest koja su sredstva podesna za ostvarenje želje­ nog cilja i kakve posledice, pored eventualnog uspeha, može izazvati upotreba tih sredstava u konkretnom slučaju. U ovom drugom pravcu mora se ići zbog toga što je svako delanje uklopljeno u širi splet uzročnih veza i odnosa, tako da ostvarenje konkretnog cilja zavisi od toga koliko čovek ume da se koristi poznavanjem ovih veza. S obzirom da svako za­ laganje za ostvarenje izvesnih ciljeva podrazumeva moguć­ nost povrede nekih drugih vrednosti, čovek mora biti načisto s tim koliki se i kakvi troškovi moraju podneti u konkret­ nom slučaju. Jer samo ako dobro zna u kakvom međusob­ nom odnosu stoje ciljevi, sredstva i propratne posledice, on može doneti racionalnu odluku. Veber je bio duboko ubeđen da ovo dvostruko razjašnje­ nje osnovnih pretpostavki racionalnog delanja — u idealnovrednosnoj i realno-uzročnoj ravni — može da dovede do že­ ljenih rezultata ili, tačnije, da se u oba slučaja može doći do pouzdanih rešenja. Moglo bi se čak reći da Veberovo etičko shvatanje uključuje u sebe postulat objektivnog saznanja 6 Naravno, samo u pogledu smisla. U životu je prividno jedin­ stvo suprotnih vrednosti redovna pojava. Max Weber, op. cit., str. 469.

32

stvarnosti. Jer kad stvarnost ne bi bila dostupna razumu, razjašnjenje smisaonih i stvarnih pretpostavki racionalnog delanja predstavljalo bi običnu iluziju. U stvari, razjašnjenje je mogućno baš zbog toga što stvarnost možemo shvatiti i objasniti. I ukoliko je naše poznavanje stvarnosti potpunije i pouzdanije, utoliko lakše možemo zadovoljiti onu etičku potrebu. Samo zahvaljujući znanju kojim raspolaže i samo u granicama tog znanja, čovek može da se uzdigne do svesti ο tome šta sve idealno i stvarno znači njegovo ponašanje i za šta je sve spreman da preuzme odgovornost na sebe. Razma­ tranje ο tome šta se može po pravilu ide zajedno s razmatranjem ο tome šta se hoće, ali ih u analitičke svrhe treba razlikovati. 7 Time smo došli do najvažnije tačke Veberovog etičkog shvatanja. Po Veberovom mišljenju, čovek koji racionalno dela mora uzeti na sebe punu odgovornost za sve posledice svog delanja. On se ne srne zavaravati time da je sa etičkog stanovišta važno samo kakva je njegova volja, odnosno kakve su njegove namere i da, prema tome, odgovornost za rđave posledice koje mogu izazvati njegovi postupci pada na druge a ne na njega. U stvari, osećanje ljudskog dostojanstva je ne­ razdvojno povezano s osećanjem odgovornosti. Suočen s či­ njenicom da postoji mnoštvo vrednosti i da između njih ne­ ma nikakvog strogo utvrđenog poretka, čovek ne može ostati ravnodušan prema onome što neposredno ili posredno proiz­ lazi iz njegovog zalaganja za ostvarenje određenog cilja, niti srne uobraziti da su sve ostale vrednosti samo sredstvo ili uslov njegovog delanja. Naprotiv, on mora da odmeri težinu ili relativnu važnost pojedinih vrednosti u konkretnom slu­ čaju i mora da vodi računa ο mogućnim posledicama jednog određenog postupka ne samo s obzirom na postizanje vlasti­ tog cilja, već i s obzirom na druge vrednosti. Jer čovek odgo­ vara kako za željene tako i za neželjene posledice onoga što čini. Za razliku od ovog shvatanja, koje je izrazito relativističko po karakteru, etika čiste volje apsolutizuje pojedine vredno­ sti. Po ovom drugom shvatanju, čiju neodrživost Veber po7 U svom izlaganju Veber nije uvek vodio računa ο ovoj raz­ lici. Vidi Alexander von Schelting, Max Webers Wissenschaftsleh­ re (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1934), str. 19—25.

3 Sociologija Maksa Vebera

33

druge vrednosti, to pitanje nije u stanju da resi nijedna eti­ ka na svetu. Ο tome mora da odluči svaki čovek za sebe, a u skladu sa svojim pogledom na svet. S druge strane, ne postoji nikakav jedinstven sistem vred­ nosti koji bi bio obavezan za sve, niti se može dokazati da svi ljudi bezuslovno treba da teže nekoj određenoj vrednosti. štaviše, u sferi vrednosti vlada nepomirljiv sukob između pojedinih elemenata, što znači da se nikad ne može živeti u harmoniji sa svim vrednostima. Opšte je poznato, naime, da nešto može biti istinito iako nije ni lepo ni dobro, a od Ničea nema više nikakve sumnje da nešto može biti sveto ne samo nezavisno od toga što nije lepo, već baš zbog toga i utoliko što nije lepo, kao što nešto može biti lepo ne samo nezavi­ sno od toga što nije dobro, već upravo u tome što nije dobro. Situacija u kojoj se čovek nalazi je tragična do krajnjih gra­ nica mogućnosti. Jer već samim tim što se zalaže za ostva­ renje jedne vrednosti, on neizbežno dolazi u sukob s drugim vrednostima. ili drugim recima: pošto sfera vrednosti ima izrazito antagonistički karakter, čovek teško može postići da sredstva kojima se služi i propratne posledice koje izaziva budu u skladu sa samom vrednošću koju želi da ostvari. Ovaj neizbežan sukob kome je čovek izložen u procesu ostvariva­ nja vrednosti, a koji je duboko zasnovan u samoj strukturi vrednosne sfere, ne može se izgladiti racionalnim putem. Kao i u prethodnom slučaju, čovek mora sam da se odluči kome će bogu služiti a kome će okrenuti leđa. Najzad, ali ne najmanje, etička iracionalnost sveta ogleda se u tome što je malo ko u stanju da postigne baš ono što hoće. Pošto je unapred nemogućno do kraja predvideti sve posledice koje će izazvati zalaganje za izvesne ciljeve, često može doći do nepodudarnosti između prvobitne namere i stvarnih rezultata. U krajnjem slučaju, ova nepodudarnost može uzeti strahovite razmere. Kad ono što je ostvareno ne­ ma nikakve veze, već je, štaviše, sasvim suprotno onome što se htelo, onda je tragedija ljudske sudbine na vrhuncu. Pozi­ vajući se na istorijsko iskustvo, Veber tvrdi da je apsolutna nepodudarnost između namere i ostvarenja redovna pojava u 9 oblasti politike. Ali i u drugim oblastima društvene delatnosti krajnji rezultat često stoji u paradoksalnom odnosu pre9

36

Max Weber, Gesammelte politische Schriften, str. 437.

ma svom prvobitnom značenju. Zbog ove nemoći da ooezbedi svoje ciljeve od mogućnih izopačenja, čovek lako može doći na misao da etika čiste volje ima prednost nad etikom odgo­ vornosti. Jer ako se sve ne može do kraja predvideti, nije li onda bolje služiti jednom idealu iz čistog ubeđenja, radi nje­ ga samog i bez obzira na posledice? Ali Veber zahteva od čoveka da hrabro izdrži ovo iskušenje. FILOZOFSKO-ISTORIJSKA PERSPEKTIVA Veberovo filozofsko-antropološko shvatanje je najtešnje povezano s njegovim filozofsko-istorijskim shvatanjem. Kao i mnogi drugi veliki mislioci prošlog stoleća, Veber polazi od određene društveno-istorijske situacije, u uverenju da socio­ logija treba da se bavi problemima koje je istorija postavila na dnevni red, a ne nekim uskostručnim trivijalnostima. Njega interesuju društvene posledice francuske revolucije ili, tačnije, poreklo, struktura i tendencije razvitka modernog kapitalističkog društva koje je izgrađeno na idealima fran­ cuske revolucije. Osnovna tema svih Veberovih socioloških proučavanja je postojeći društveni poredak, a ne apstraktna sistematika društvenih oblika van vremena i prostora. Po Veberovom mišljenju, sociologija ima za predmet jedno odre­ đeno društvo, ono koje danas postoji na Zapadu, a njen za­ datak je da razume to društvo u njegovoj osobenosti i da objasni kako je došlo do toga da se ono razvije samo na Za­ padu. 1 0 Potpuno u duhu istorijske škole iz koje je potekao, Veber smatra da je kapitalističko društvo jedna istorijska kategorija, jedna karika u lancu istorijskog razvitka, jedan stupanj u istoriji čovečanstva. A po ugledu na svoje učitelje i druge velike predstavnike društvene misli prošlog stoleća, 10

Max Weber, »Vorbemerkung«, Gesammelte Aufsätze zur Re­ ligionssoziologie, I (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str. 1—l6. Uz izlaganje u tekstu vidi Siegfried Landshut, Kritik der Soziologie (München und Leipzig: Duncker und Humblot, 1929), str. 2—,10, 35—38, 61—63, 77—82; Hans Freyer, Soziologie als Wirklichkeitsw'ssenschaft (Leipzig und Berlin: B. G. Teubner, 1930), str. 1—12, 156—158; Karl Löwith, loc. cit., str. 63—77; Her­ bert Marcuse, Reason and Revolution: Hegel and the Rise of Social Theory (New York: Oxford University Press, 1941), str. 258—262, 323—329.

37

U ovoj Veberovoj zastrašujućoj viziji modernog društva — jednog sveta koji obogaljuje i osakaćuje čoveka i u kome, prema onoj Ničeovoj (Nietzsche) krilatici koju Veber navodi na krajnje dramatičnom završetku svoje studije Protestant­ ska etika i duh kapitalizma, ima mesta samo za stručnjake bez duha i sladokusce bez srca — mogu se otkriti jasni tra­ 13 govi Marksovog uticaja . Jer ono preobraćanje sredstava u ci­ ljeve ο kome govori Veber u osnovi izražava istu misao koju je razvio Marks u svom čuvenom razmatranju ο fetiškom ka­ rakteru robe — da je u modernom svetu čovek pretvoren u stvar. Sam Veber bio je potpuno svestan srodnosti između svog i Marksovog stanovišta. U jednom svom predavanju ko­ je nosi naziv Socijalizam on ubedljivo pokazuje kako Marksovo otkriće da je u kapitalističkom društvu radnik odvojen od sredstava rada važi i za druge oblasti društvenog života i izričito tvrdi da socijalistička formula »vladavina stvari nad ljudima« znači isto što i njegova formula »vladavina sredsta­ va nad ciljem«.14 Treba još pomenuti da je ovaj paradoksa­ lan istorijski obrt na koji su Marks i Veber uprli prstom, Georg Zimel uzdigao na stepen apsolutnog filozofskog prin­ cipa 15 . Na širokom filozofskom planu Zimel utvrđuje da je Marksovo shvatanje ο fetiškom karakteru robe samo poseban slučaj opšte sudbine svih kulturnih sadržaja, kao što je i proces specijalizacije, koji demonskom neumoljivošću sve dublje zahvata sve grane društvene delatnosti, samo poseban oblik u kome se ispoljava sudbina čitave "kulture: da ono što čovek stvara i što je namenjeno čoveku, zadobija samostalnu egzistenciju i potčinjava se imanentnoj logici razvitka. Ili dru­ gim recima: da se svi proizvodi kulture otuđuju od svog iz­ vora i od svog cilja. U ovom razdoru Zimel vidi tragediju kulture. Jer kultura rađa iz svog krila ono što će je uništiti, ono što će je lišiti smisla. 13 Ο sociološkom smislu Marksovog shvatania otuđenja opšir­ no govori Vojin Milić, »Ideja otuđenja i savremena sociologija«, u knjizi: Humanizam i socijalizam, Branko Bošnjak i Rudi Supek (red.), (Zagreb: Naprijed, 1963), str. 90—106. 14 Max Weber, »Der Sozialismus«, Gesammelte Aufsätze zur So­ ziologie und Sozialpolitik (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str. 498—499, 502. 15 Vidi Georg Simmel, »Der Begriff und die Tragödie der Kul­ tur«, Logos, II (1911), str. 1—25.

40

Razume se, bilo bi preterano tvrditi da je Veberova vizija društva istovetna s Marksovom vizijom.16 Za razliku od Marksa, koji je optimistički gledao u budućnost, Veber je bio okoreli pesimist. Po njegovom mišljenju, epoha bogato i svestra­ no razvijene ljudske ličnosti pripada dalekoj prošlosti i ne može se više ponoviti, kao što se ne može ponoviti ni zlatno doba stare Atine. I nasuprot Marksu, koji se zanosio verom da čovek može izmeniti svet i uspostaviti novo društvo u ko­ me neće biti otuđenih odnosa, Veber je smatrao da se proces racionalizacije ne može zaustaviti i da čovek nije u stanju da izmeni ništa. Umesto društvene revolucije, Vebera su interesovale samo mogućnosti u okviru postojećeg poretka. Stoga se on stalno pita: kako je mogućno obezbediti život dostojan čoveka u uslovima sveopšteg otuđenja? Ili tačnije: kako čo­ vek, koji je osuđen da živi pod pritiskom moćnog mehanizma birokratske društvene organizacije i koga podela rada poistovećuje s njegovom delimičnom društvenom funkcijom, može da sačuva svoju slobodu i da uprkos svemu živi kao svesno i racionalno biće? Ali dosledno svom naučnom ubeđenju, Veber nigde ne odgovara na postavljeno pitanje. Kao što nigde nije jasno izložio svoje filozofske pretpostavke, on je propustio da na­ piše i svoju filozofsku oporuku. Smatrao je da bi time zako­ račio u oblast vrednosti i vrednosnih sudova i da bi na taj način zbrisao granice između nauke i politike. Možda je sva veličina i slabost Veberovih socioloških proučavanja baš u tome što postavljaju krajnje zloslutnu dijagnozu našeg vre­ mena, ali ne preporučuju nikakvu terapiju.

16

Za šire razmatranje odnosa između Vebera i Marksa, vidi Karl Löwith, loc. cit.

41

III. METODOLOŠKI PROGRAM INTELEKTUALNO ZALEĐE Više nego ijedan drugi sociolog pre njega, Veber se živo interesovao za metodološka pitanja. Na početku druge faze svog naučnog stvaranja objavio je nekoliko obimnih meto­ doloških rasprava (kojima je nešto kasnije, pored izvesnih manjih priloga, dodao još dve), a pred samu smrt napisao je sažet metodološki uvod za svoje glavno delo Privreda i društvo. Kao i toliki drugi njegovi naučni radovi, možda čak i više nego ostali, svi Veberovi metodološki napisi nose pečat provizornosti i nedovršenosti. Mada je kroz čitav drugi period svog naučnog stvaranja obraćao veliku pažnju na metodološ­ ka pitanja, Veber nigde nije sistematski izložio svoj metodo­ loški program. Utoliko više zapanjuje činjenica da njegovi mnogobrojni metodološki članci sadrže jedno jedinstveno gle­ dište. Da postojanost Veberovog interesovanja za metodološ­ ka pitanja nije posledica neke njegove urođene sklonosti ka logičkim i epistemološkim razmatranjima, vidi se po tome što gotovo svi njegovi radovi iz ove oblasti imaju izrazito pole­ mički karakter. Veber se bavi metodološkim pitanjima prven­ stveno zbog toga da bi kritički ispitao osnovanost vladajućih gledišta i da bi na taj način osvetlio put vlastitim teorijskim i istraživačkim zamislima. I baš zbog toga što je Veberovo metodološko shvatanje poglavito izloženo u polemičkom kon­ tekstu, njega je teško razumeti. U svojim metodološkim razmatranjima Veber se usredsređuje na osnovna pitanja sociološkog načina prilaženja dru­ štvenoj stvarnosti, a samo uzgred dodiruje pitanja tehnike sociološkog istraživanja. Ono što njega interesuje nije toliko istraživačka praksa sociologije koliko filozofski temelji na ko­ jima ona počiva. Ako se tako može reći: Veberovi metodološ­ ki napisi mnogo više otvaraju nove teorijske perspektive, ne-

42

go što nude određena praktična rešenja. čitavo Veberovo bav­ ljenje metodološkim pitanjima proisteklo je iz uverenja da proučavanje društvene stvarnosti zahteva prethodno logičko razjašnjenje formalnih i materijalnih pretpostavki od kojih se u proučavanju mora poći, da u oblasti društvenih nauka vlada krajnja zbrka u pogledu osnovnih pitanja, i da socio­ logiju tek treba zasnovati kao posebnu društvenu nauku. Uto­ liko je teško složiti se s gledištem da su Veberova metodo­ loška razmatranja bila samo slučajan i usputan posao i da je Veber, u stvari, gubio dragoceno vreme baveći se pitanjima za koja nije imao dovoljno razumevanja. 1 Doduše, tačno je da se Veber nije interesovao za metodologiju radi nje same, zbog toga što je hteo da izgradi sistematsku teoriju nauke i naučnog istraživanja. Ali iz toga nipošto ne proizlazi zaklju­ čak da su Veberova metodološka shvatanja sporedan i manje ili više slučajan proizvod njegove neutoljive žeđi za novim saznanjima, a najmanje da nemaju nikakve dublje veze s njegovim sociološkim shvatanjem. U stvari, metodološka raz­ matranja su konstitutivan deo Veberove sociologije. Uprkos tome što su mnoga njegova konkretna metodološka rešenja nejasna i problematična, nema nikakve sumnje da Veberova sociologija umnogom predstavlja dosledno ostvarenje njego­ vog metodološkog programa. Koliko je Veberovo metodološko shvatanje povezano s nje­ govim filozofskim shvatanjem, koliko je ono prožeto racionalističkim elementima kao i njegovo shvatanje čoveka, pokazaćemo u narednim odeljcima. Na ovom mestu treba reći da je Veberova metodologija u isti mah proizvod jedne sas­ vim određene intelektualne situacije i da se može razumeti samo ako obratimo pažnju i u ovom drugom pravcu. Jer sa­ mo ako se dobro poznaje širi okvir naučnih i filozofskih stru1 Ovo gledište je nedavno izneo Friedrich Η. Tenbruck, »Die Genesis der Methodologie Max Webers«, Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie, Xl/4 (1959), str. 573—630. Koliko je to gledište neosnovano, može se videti tek kad se u pojedinostima razmotre Veberova konkretna metodološka rešenja. U stvari, Veberovo bavljenje metodološkim pitanjima ima korene u etici odgovornosti. To je dobro primetio Alexander von Schelting, Max Webers Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. Β. Mohr/ Paul Siebeck, 1934), str. 9.

43

janja u Nemačkoj u drugoj polovini prošlog veka, mogu se izbeći nepotrebne zabune i obezbediti adekvatno tumačenje Veberovog shvatanja. Naravno, intelektualno zaleđe Veberovog programa ovde možemo samo nagovestiti u najkraćim crtama. 2 Pre svega, treba imati na umu da je Nemačka oduvek bila postojbina idealističke filozofije i da je u 19. veku, pod uticajem Kantovih i Hegelovih ideja, najveći broj nemačkih naučnika smatrao da između prirodnih nauka i onih nauka koje proučavaju čoveka, društvo i kulturu treba povući oštru granicu. Manje ili više jasno, naučnici su se slagali u tome da se u oblasti društvenih proučavanja ne može primeniti analitički postupak kojim se služe prirodne nauke, da je bes­ misleno nastojati da se postave ma kakvi opšti principi dru­ štvenog života i da je ljudsko delanje mogućno razumeti sa­ mo na osnovu ispitivanja konkretnih, pojedinačnih slučajeva u njihovoj jedinstvenoj i neponovljivoj istorijskoj određeno­ sti. I što naročito treba naglasiti, pri tom se uzimalo kao ne­ što što se po sebi razume da se zadatak ispitivanja sastoji samo u tome da otkrije smisaoni osnov ljudskog delanja i, naročito, da protumači ljudsko delanje sa stanovišta odre­ đene istorijske celine u kojoj pojedinačni događaji nalaze svoje jedinstvo. U krajnjoj liniji, ovo suprotstavljanje prirod­ nih i društvenih nauka osnivalo se na uverenju da prirodne nauke imaju bitno teorijski, a društvene nauke bitno istorijski karakter. To se vidi po tome što je istorijski način prilaženja neograničeno vladao u nemačkoj ekonomskoj nauci onog doba i što su pozitivistička stremljenja bila osetno suz­ bijena i u mnogim drugim granama društvenih nauka. Među nemačkim filozofima koji su u drugoj polovini 19. veka najviše doprineli učvršćenju idealističke tradicije u dru­ štvenim naukama izuzetno mesto zauzimaju Vilhelm Diltaj 2

Opširniji prikaz, sa podacima ο starijoj literaturi, može se naći u knjizi: Talcott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe, 111.: The Free Press, 1949), str. 473—499. Niz zanimljivih pojedinosti, kao i mnogobrojne podatke ο novijoj literaturi, na­ vodi Friedrich Η. Tenbruck, loc. cit., str. 589—598, 603—614. Za dublje razumevanje intelektualne situacije u kojoj je Veber stva­ rao vidi i knjigu: Georg Simmel, Die Probleme der Geschichtsphi­ losophie, Fünfte Auflage (München und Leipzig: Duncker und Humblot, 1923), mada ona ima pretežno sistematski karakter.

44

(W. Dilthey) i Hajnrih Rikert. Shvatanja ove dvojice uživala su veliki ugled u ondašnjem naučnom svetu, i Veberov meto­ dološki program se u mnogim bitnim tačkama oslanja na njih. Inače, između Diltajevih i Rikertovih shvatanja postoje značajne razlike, uprkos tome što im je osnovna orijentacija zajednička. Po Diltajevom shvatanju, društvene nauke se raz­ likuju od prirodnih nauka kako po predmetu tako i po me­ todu. Dok se prirodne nauke bave činjenicama, društvene nauke se interesuju za značenja i kulturne vrednosti. I nasu­ prot prirodnim naukama, koje prilaze činjenicama spolja i nastoje da ih objasne pomoću opštih principa, društvene nau­ ke prilaze svom predmetu iznutra i. nastoje da razumeju sub­ jektivnu stranu ljudskog ponašanja u širem smisaonom kon­ tekstu. Drukčije Rikert. Po njegovom mišljenju, razliku iz­ među prirodnih i društvenih nauka treba tražiti na čisto epistemološkom planu. Ova razlika se sastoji u tome što je pravac našeg interesovanja u ovim dvema naučnim oblasti­ ma drukčiji. Kad stvarnosti prilazimo sa prirodnonaučnog stanovišta, onda se interesujemo za ono što je opšte, za ono što se ponavlja u svim situacijama određene vrste. Kad stvar­ nosti prilazimo sa kulturno-istorijskog stanovišta, onda se in­ teresujemo za ono što je jedinstveno i neponovljivo s obzi­ rom na izvesne vrednosti kojima se rukovodimo. Prema to­ me, razlika između prirodnih i društvenih nauka nema nikak­ ve veze s prirodom predmeta koji ove nauke proučavaju: prirodnonaučno saznanje, koje teži apstraktnoj opštosti, i kulturno-istorijsko saznanje, koje teži konkretnoj pojedinačnosti, predstavljaju dve podjednako legitimne vrste naučnog saz­ nanja. Ali to je samo jedna, ma koliko važna, strana intelektualne situacije u kojoj je Veber stvarao. Koliko god bilo tačno da su u nemačkoj nauci onoga doba pozitivistička stremljenja bila potisnuta u pozadinu, pozitivizam ipak nije bio mrtav. Štaviše, treba reći da je nasuprot idealističkoj tradiciji, koja je zvanično vladala na nemačkim univerzitetima, tokom dru­ ge polovine 19. veka došlo do snažnog prodora pozitivističkog duha. Podsticaji koje je Veber dobio sa ove druge strane nisu ništa manji od onih koje smo maločas pomenuli. To je potreb­ no naglasiti tim pre što sam Veber nije bio dovoljno svestan

45

svih filozofskih struja kojima je bio zahvaćen 3 ni koliko du­ guje svojim pozitivistički orijentisanim prethodnicima. Krat­ koće radi, ovde ćemo pomenuti samo dva najvažnija momen­ ta koja su doprinela buđenju pozitivističkog duhu u društve­ nim naukama u Nemačkoj u drugoj polovini prošlog veka. Jedno je pojava Marksovog učenja ili, tačnije, zaoštravanje situacije u istorijskoj nauci u vezi s Marksovim materijalistič­ kim shvatanjem istorije, a drugo kritika istorijske škole u nemačkoj ekonomskoj nauci koju je dao Karl Menger u svo­ jim Istraživanjima ο metodu društvenih nauka i, u vezi s tom kritikom, početak čuvene »borbe oko metoda« između Mengera i šmolera (Schmoller). Pogledajmo najpre koliki je udeo Marksovog shvatanja u ovom procesu. Važno je uočiti da je Marksovo materijalistič­ ko shvatanje istorije izazvalo duboko nespokojstvo zbog toga što je nagovestilo nove mogućnosti posmatranja istorijskih događaja. Nasuprot vladajućem gledištu, po kome je istoričar trebalo samo da detaljno opiše prošle događaje i odredi nji­ hovo mesto u okviru istorijske epohe kojoj pripadaju, Marks je udario drugim putem. Mada prvenstveno zaokupljen prou­ čavanjem modernog kapitalističkog društva, on je jasno sta­ vio do znanja da prava istorija leži u mnogo dubljoj ravni od one kojom se istoričari bave, da je način proizvodnje nepo­ srednog života ključ za razumevanje društveno-istorijskih zbivanja i da je jedan od najvažnijih i najprečih zadataka onih nauka koje proučavaju čoveka, društvo i kulturu da utvr­ de zakone istorijskog razvitka. Doduše, Marksovo shvatanje društvenog razvitka, a pogotovo njegovo uverenje da je bor­ ba klasa osnovna pokretačka snaga ljudske istorije, naišlo je na oštar otpor i u nezvaničnom taboru nemačke nauke onoga doba. Ali osnovna ideja da u istoriji vladaju strogi i neumitni zakoni i da društvenoj stvarnosti treba prići sa apstraktnoanalitičkog stanovišta — koju su pozitivistički orijentisani mislioci izneli znatno pre Marksa, a kojoj je Marks dao osoben humanistički pečat — bila je prihvaćena s velikim žarom. 3 On je javno priznao samo svoj dug prema Vindelbandu, Zimelu, Rikertu, Jaspersu, Gotlu, Huserlu i Lasku. Vidi Max We­ ber, »Die 'Objektivität' sozialwissenschaftlicher und sozialpoli­ tischer Erkenntnis« i »Ueber einige Kategorien der verstenhenden Soziologie«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922), str. 146, 1. 403, 1.

46

Ta ideja je podstakla mnoge naučnike da traže nove i drukčije zakone istorijskog razvitka od onih koje je Marks otkrio, ta­ ko da je ubrzo ugledao sveta bezbroj pokušaja da se istorija objasni pomoću psiholoških, bioloških, demografskih, geo­ grafskih i mnogih drugih prirodnih činilaca. Na taj način je sukob između idealizma i pozitivizma u društvenim naukama dostigao kritičnu tačku. A sad nekoliko reci ο Mengeru i »borbi oko metoda« koju je izazvala pojava njegove knjige 1883. godine. 4 U pomenutoj knjizi, Menger je podvrgao oštroj kritici istorijsku školu u nemačkoj ekonomskoj nauci. Nedvosmisleno pozitivistički orijentisan i naoružan logičkim principima koje je formulisao Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill), Menger je udario u same temelje ove škole. A to pre svega znači da je stavio pod pitanje ukorenjenu predrasudu da teoriji i teorijskom razmatranju nema mesta u društvenim naukama. Jer pomenuta škola, koja je nastala kao izdanak nemačke istorijske škole prava, nije imala nimalo razumevanja za metod anali­ tičke apstrakcije koji je u klasičnoj školi velikih engleskih ekonomista našao neograničeno polje primene. Ona se uporno držala shvatanja da su ekonomske pojave nedeljivi deo dru­ štvene stvarnosti i da ih treba proučavati u vezi sa svim osta­ lim pojavama, naravno u perspektivi istorijskog razvoja. Mengerova je zasluga što se prvi odlučno usprotivio neogra­ ničenoj vladavini istorizma u nemačkoj ekonomskoj nauci. On je jasno pokazao da istorijski način posmatranja ne iscr­ pljuje sve mogućnosti naučnog posmatranja ekonomskih po­ java. Pored istorijskog pravca, Menger je našao da se u eko­ nomskoj nauci može primeniti i teorijski način posmatranja. Ovaj poslednji sastoji se u utvrđivanju iskustvenih pravilno­ sti putem indukcije ili postavljanju strogih zakona veštačkim izdvajanjem ekonomskih činilaca iz složenog spleta društve­ nih činilaca. Kao što je već rečeno, Mengerov napad na istorijsku ško­ lu izazvao je žive diskusije u nemačkim naučnim krugovima. Posle oštre recenzije Mengerove knjige, koju je napisao Gu­ stav Smoler, čelnik istorijske škole, rasplamsala se prava bor­ ba koja je trajala gotovo punih pedeset godina i u kojoj je 4 Za bliže upoznavanje ο tome korisno može da posluži i knjiga: Werner Sombart, Die drei Nationalökonomien (München und Leipzig: Duncker und Humblot, 1930).

47

učestvovao veliki broj naučnika. Njen epilog napisao je Ludvik Mizes tek 1929. godine. 5 U razvijanju svog metodološkog programa Veber je, nesumnjivo, stalno imao pred očima Mengera i druge učesnike u ovoj borbi, mada treba reći da je nje­ gova kritika idealističke tradicije u društvenim naukama mno­ go dublja i prodornija od Mengerove. Uostalom, ona u isti mah sadrži i izvesne elemente kritike pozitivističkog shvatanja.

5 Ludwig Mises, »Soziologie und Geschichte: Epilog zum 'Me­ thodenstreit' in der Nationalökonomie«, Archiv für Sozialwissen­ schaft und Sozialpolitik, 61 (1929), str. 465—512. ' U svim bitnim tačkama, izlaganja ο ovom odeljku oslanjaju se na rezultate do kojih je došao Alexander von Schelting, op. cit., str. 178—214. Vidi i Talcott Parsons, op. cit., str. 579—591.

gledišta je u sledećem: da u društvu nema nikakvih pravil­ nosti koje bi bile nalik na pravilnosti koje vladaju u prirodi, to jest da u oblasti društvenog delanja nema ničeg što bi bilo trajno i nepromenljivo, kao što je to slučaj u oblasti prirod­ nog zbivanja, i da zbog toga društvene nauke nemaju šta da traže na planu opštih pojmova pomoću kojih prirodne nauke formulišu zakone, opšte principe ili hipoteze ο tim pravilno­ stima. Drugim recima, gledište ο kome je reč smatra da je društvena stvarnost po svojoj prirodi iraoionalna, i da zbog to­ ga društvene nauke u načelu ne mogu da se ravnaju prema prirodnim naukama: umesto da teorijski uopštavaju iskustve­ nu građu po ugledu na prirodne nauke, one treba da se bave proučavanjem pojedinačnih događaja. Jer pošto su opšti poj­ movi racionalni po karakteru (a to se ogleda već u tome što pomoću njih izdvajamo ono što je zajedničko mnoštvu poje­ dinačnih pojava), opštim pojmovima nema mesta onde gde nedostaje bitan uslov njihove primene. I ukoldko u društve­ nim naukama uopšte može biti reći ο nastojanju da se obja­ sne pojedinačni događaji, objašnjenje može da se sastoji sa­ mo u otkrivanju veze između određenih događaja i drugih pojedinačnih događaja koji im vremenski prethode, ali bez obzira na opšte principe. Protiv ovog gledišta Veber iznosi nekoliko razloga. On po­ kazuje da se tvrdnja ο iracionalnom karakteru društvene stvarnosti može shvatiti na više različitih načina i da nijedno od tih shvatanja ne može da izdrži ozbiljniju kritiku. U svo­ jim člancima uperenim protiv Rošera i Knisa, Veber nalazi da pomenuto gledište operiše s trostrukim značenjem pojma iracionalnosti, i redom kritički razmatra svako od njih. Pre svega, iracionalnost se može shvatiti u smislu nemo­ gućnosti da se na osnovu opštih pravila objasni jedan konk­ retan događaj, odnosno da se predvidi nastupanje nekog bu­ dućeg događaja. Ako se uzme da gledište ο kome je reč usva­ ja ovo značenje iracionalnosti, onda je teško uvideti zašto bi društvene nauke trebalo suprotstavljati prirodnim naukama. štaviše, u tom slučaju bilo bi nemogućno izbeći zaključak da između ljudskog delanja i prirodnog zbivanja nema nikakve bitne razlike i da se prirodne i društvene nauke nalaze u si­ tuaciji koja je u logičkom pogledu istovetna. Jer nijedna nau­ ka nije u stanju da objasni konkretne pojave u celini, u svim njihovim mnogobrojnim vidovima i pojedinostima. To je ne-

48

4 Sociologija Maksa Vebera

OBRAČUN S PROŠLOŠĆU Pre nego što pređemo na izlaganje Veberovog pozitivnog programa, navešćemo ukratko osnovne argumente protiv shvatanja ο korenitoj razlici između prirodnih i društvenih nauka 6 . Ove argumente Veber je opširno izneo poglavito u nizu svojih polemičkih članaka Rošer i Knis i logički proble­ mi istorijske ekonomske nauke, ali su oni upotrebljeni i u programskom članku Objektivnost društvenonaučnog i drustvenopolitičkog saznanja, kao i u članku Kritičke studije iz ob­ lasti logike kulturno-istorijskih nauka, iako oba poslednja članka predstavljaju znatan korak napred u pravcu razvijanja vlastitog metodološkog stanovišta. Veberovi argumenti protiv radikalnog odvajanja društvenih od prirodnih nauka kreću se u dva pravca. S jedne strane, Veber pokazuje da objektivna priroda predmeta kojim se društvene nauke bave ne onemo­ gućuje upotrebu analitičkog postupka niti ugrožava teorijsko nastojanje u ovoj oblasti. S druge strane, Veber pokazuje da to što su društvene pojave neposrednije date od prirodnih pojava i što ih doživljavamo na specifičan način, nema nikak­ vog uticaja na logičku strukturu saznanja u društvenim nau­ kama. Da vidimo najpre u čemu se sastoji gledište koje metodo­ lošku razliku između prirodnih i društvenih nauka zasniva na objektivnim svojstvima društvene stvarnosti i kakve razlo­ ge Veber navodi protiv njega. Najprostije rečeno, jezgro ovog

49

mogućno zbog toga što je stvarnost heterogeni kontinuum, 7 to jest beskonačan lanac uzroka i posledica koji izmiče saz­ nanju. Za konačan ljudski razum predmet saznanja može biti samo jedan određen isečak stvarnosti, to jest onaj njen deo koji nas interesuje, koji je značajan s obzirom na cilj kojim se rukovodimo. Tako, na primer, prirodne nauke nisu u stanju da do tančina predvide sve pojedinosti koje nastaju kad oluja razbije jednu stenu u paramparčad: na osnovu poznatih za­ kona mehanike i podataka kojima raspolažemo pre oluje ne možemo unapred odrediti tačan broj, oblik i položaj svih ko­ madića 8 . Ali na sreću, to nikog i ne interesuje. Sve što je u pomenutom primeru mogućno predvideti, to su pojedine stra­ ne konkretnog zbivanja koje potpadaju pod opšte pojmove. I pošto već i u prirodnim naukama svako objašnjenje i pred­ viđanje ima posla samo s opštim odnosima koji su izdvojeni iz složenog tkiva konkretnog zbivanja, a nikad s konkretnim zbivanjem u celini, otpada svaka sumnja u mogućnost predvi­ đanja u oblasti društvenog delanja. Jer svaka vojnička zapovest, svaki krivični zakon, kao i svako obaveštenje koje ljudi prenose u društvenom saobraćaju računa s tim da će izazvati određene posledice u svesti onih kojima se obraća, narav­ no ne takve koje bi za sve bile potpuno jednake u svakom pogledu, ali koje su približno jednake i, što je naročito važ­ no, koje su sasvim dovoljne s obzirom na ciljeve kojima zapovest, zakon ili obaveštenje služi'. Kad to ne bi bilo moguć­ no, to jest kad oficir ne bi bio u stanju da približno predvidi ponašanje vojnika posle izdavanja zapovesti, kad zakonoda­ vac ne bi unapred znao kako će ljudi shvatiti pojedine od­ redbe krivičnog zakona i kad obaveštenje koje ljudi prenose jedni drugima ne bi za sve imalo približno jednak smisao, kako bi onda društveni život uopšte bio mogućan?

S druge strane, iracionalnost se može shvatiti u smislu nemogućnosti da se nešto razume. Po ovom drugom shvatanju, osnovna razlika između prirodne i društvene stvarnosti je u tome što je prirodno zbivanje jasno i razumljivo, a dru­ štveno delanje zagonetno i nerazumljivo. Drugim rečima, ho­ će da se kaže da priroda nema nikakve tajne, dok čovek i njegovo delanje zadaju velike brige. Prema tome, u ovom dru­ gom slučaju iracionalnost označava nemogućnost da se nađu unutrašnji razlozi kojima se ljudi rukovode u svom ponaša­ nju, da se razumeju pobude na osnovu kojih oni delaju, da se otkrije smisao koji oni pridaju svojim postupcima i po­ stupcima drugih ljudi. Nasuprot ovom shvatanju, Veber isti­ če da je ljudsko delanje, u stvari, jedino što možemo razumeti. Naročito ukoliko je u pitanju delanje normalnih ljudi a ne luđaka 1 0 . Ljudsko delanje možemo razumeti zbog toga što pored svoje spoljašnje, objektivne strane, koja je dostupna posmatranju, ono ima i unutrašnju, subjektivnu stranu, koja je dostupna smisaonom tumačenju. Međutim, priroda nam zauvek mora ostati nerazumljiva. Jer kod prirodnog zbivanja možemo samo posmatrati spoljašnji tok i, eventualno, otkriti pravilnosti po kojima se događaji smenjuju, ali ne možemo prodreti dublje u unutrašnjost samog zbivanja. Doduše, po­ stoji bezbroj antropomorfnih tumačenja prirode, to jest po­ kušaja da se prirodno zbivanje shvati po analogiji s ljud­ skim delanjem, ali takva tumačenja nemaju nikakvu naučnu vrednost. Kao što se vidi, prirodne nauke nemaju nikakvu prednost nad društvenim naukama ni u ovom drugom pogle­ du. Čak bi se moglo reći da znatno zaostaju iza njih. Jer kao i prirodne nauke, društvene nauke mogu da objasne pojave s područja koje istražuju, to jest da utvrde njihove uzroke, ali za razliku od prirodnih nauka, one mogu i da ih razumeju, to jest da otkriju njihovo značenje. U razvijanju svog meto­ dološkog programa Veber se stalno vraća na ovo otkriće da društvene nauke mogu postići nešto više od prirodnih nau­ 11 ka . Po njegovom mišljenju, to bi bio jedini razlog za razli-

' Ovaj izraz potiče od Rikerta. Vidi Heinrich Rickert, Die Gren­ zen der naturwissenschaftlichen Begriffsbildung, Dritte und vier­ te Auflage (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), str. 28—29. Iako Veber polazi od Rikertovog shvatanja stvarnosti, on nigde ne upotrebljava ovaj izraz. * Max Weber, »Röscher und Knies und die logischen Probleme der historischen Nationalökonomie«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck 1922), str. 65. ' Ibidem, str. 64.

Ibidem, str. 12, 1. 67. Svestan da se time suprotstavlja čitavoj tradiciji Kontove pozitivističke sociologije, Veber naziva svoju sociologiju pose­ bnim imenom — »verstehende Soziologie« (to jest, sociologija koja se bavi razumevanjem a ne samo objašnjavanjem društve­ nog delanja).

50

4*

10

11

51

kovanje društvenih od prirodnih nauka, mada, naravno, ne i za njihovo suprotstavljanje. Najzad, po trećem shvatanju, iracionalnost bi trebalo da stoji u vezi sa slobodom ljudske volje. Smatra se, naime, da društvene nauke ne mogu da se služe opštim pojmovima i da je besmisleno tragati za opštim pravilima društvenog ži­ vota zbog toga što je čovek slobodan i uvek može da postupi i drukčije nego što smera. Na ovaj prigovor Veber odgova­ ra kao i u prethodnom slučaju — obrtanjem oštrice argumen­ ta protiv shvatanja koje se njime želi da dokaže. Po Veberovom mišljenju, sloboda nema nikakve veze s iracionalnim već s racionalnim postupcima 1 2 . Suprotno onome što navede­ no shvatanje tvrdi, čovek se oseća najslobodnijim onda kad racionalno dela, to jest kad na osnovu znanja kojim raspo­ laže, a nezavisno od fizičke i psihičke prinude, bira najadekvatnija sredstva za postizanje određenog cilja. Samo onda kad je pod spoljašnjim pritiskom ili pod pritiskom emocionalnih poriva čovek ne zna šta čini, niti su drugi u stanju da shvate njegove postupke. Ali takvo delanje, koje je očito iracionalno, nije ni slobodno. U stvari, slobodno je samo racionalno de­ lanje. Razume se, to ne znači da je racionalno delanje slo­ bodno u metafizičkom smislu, to jest da je bezuzročno ili da ima osnov u nekoj čistoj volji po sebi, već da je subjektivno osećanje slobode nerazdvojan pratilac racionalnog delanja. I pošto odnos sredstvo—cilj nije ništa drugo nego ljudska transpozioija odnosa uzrok—posledica, Veber s pravom zaključuje da je ljudsko delanje podvrgnuto opštim pravilima i da je poznavanje tih pravila neophodna pretpostavka racionalnosti. Kao što se vidi, već ovde, dakle u okviru metodoloških raz­ matranja, javlja se onaj pojam koji je toliko karakterističan za Veberovu sociologiju — pojam racionalnosti i racionalnog delanja koji uključuje u sebe odnos sredstvo—cilj. Pošto je na taj način pokazao da se pozivanjem na objek­ tivna svojstva društvene stvarnosti ne može opravdati teza ο korenitoj razlici između prirodnih i društvenih nauka, Ve­ ber prelazi na razmatranje u drugom pravcu. Sa isto toliko pažnje koliko je posvetio kritici ontološkog stanovišta, on

opovrgava gledište ikoje metodološku razliku između prirod­ nih i društvenih nauka pokušava da zasnuje na razlici u na­ činu poimanja prirodnih i društvenih pojava. Po ovom drugom gledištu, koje se neposredno nadovezuje na neku od mnogobrojnih varijanti prethodnog gledišta, ap­ straktni pojmovi su sasvim neprikladno sredstvo za sazna­ nje društvenih pojava. Pošto društvene pojave nisu obične činjenice, već pojave sa značenjima, njih možemo razumeti samo intuitivnim poniranjem u aktualna duševna stanja ljudi koji su nosioci smisaonih sadržaja. Prema tome, naučnik ko­ ji se bavi proučavanjem društvene stvarnosti treba da umetnički oblikuje doživljaj koji ima i da ga sugeriše svojim čita­ ocima, a ne da stvara sistem apstraktnih pojmova. Protiv ovog gledišta Veber navodi nekoliko razloga 13 . Pre svega, ovo gledište greši u tome što pitanje psihološkog porekla sazna­ nja mesa s pitanjem logičkih osnova njegovog važenja. Jer mada se do novog saznanja, doista, najčešće dolazi intuitiv­ nim putem (i to kako u oblasti društvenih tako i u oblasti prirodnih nauka), gola intuicija nije u stanju da dokaže ni­ šta: proveravanje osnovanosti jednog saznanja može se spro­ vesti samo pomoću opštih pojmova. Druga, i ne manja zablu­ da ovog gledišta je u tome što brka neposredno iskustvo sa saznanjem. U stvari, intuitivno doživljavanje nije nikakvo sa­ znanje. Saznanje je uvek diskurzivno i pojmovno, a sastoji se u selekciji i sistematizaciji elemenata neposrednog iskustva. Najzad, svojstvo neposredne očiglednosti i izvesnosti koje obično prati intuitivno poimanje smisaonih sadržaja nema onaj značaj koji mu se pridaje. Ono je samo jedan element koji potkrepljuje osnovanost predloženog rešenja, ali ne i apsolutan dokaz. Intuitivno poimanje može biti tačno, ali mo­ že biti i pogrešno. U tome nema nikakve bitne razlike između intuicije i čulnog opažanja. I ovo poslednje je očigledno i izvesno u najvećem mogućnom stepenu. Pa ipak, na njega se ne možemo nekritički osloniti. Ono podleže proveravanju s obzirom na teorijsko saznanje kojim raspolažemo. Utoliko, ni intuitivno poimanje smisaonih sadržaja ne može izbeći_ proveru pomoću opštih pojmova i teorijskih principa.

12

Ibidem, str. 45-48, 64—67, 132—137. Vidi i Max Weber, »Kritische Studien auf dem Gebiet der kulturwissenschaftlichen Logik«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922), str. 226—227.

52

13

Kritici intuicionističkog stanovišta Veber je posvetio gotovo čitav treći deo svoje rasprave protiv Rošera i Knisa (loc. cit., str. 105—137). 53

Ostavljajući po strani mnoge druge pojedinosti koje bi u okviru šireg razmatranja metodoloških pitanja svakako tre­ balo uzeti u obzir 14 , na kraju ovog odeljka valja naglasiti da se Veberov obračun s prošlošću ne sastoji samo u kritici ide­ alističke tradicije u društvenim naukama. Isto tako, bilo bi neumesno zaključiti da je svoju kritiku istorijske škole Veber doveo do kraja i da nije ostavio nimalo mesta sumnji u metodološko jedinstvo prirodnih i društvenih nauka. U stva­ ri, Veberova kritika idealizma ne podrazumeva bezrezervno prihvatanje pozitivističkog programa 1 5 . U svojim metodološ­ kim člancima Veber na nekoliko mesta izričito tvrdi da se stvarnost ne može deduktivno izvesti iz opštih principa (što, u stvari, predstavlja napad na jednu od osnovnih tačaka svih varijanti pozitivizma) i da krajnji cilj prirodnih i društvenih nauka nije i ne može biti isti. Za razliku od prirodnih nauka, čiji se krajnji cilj sastoji u postavljanju mreže apstraktnih pojmova i utvrđivanju opštih pravila zbivanja, društvene nau­ ke imaju za zadatak da objasne postojeću društvenu stvar­ nost u njenoj osobenosti i da protumače tu stvarnost s ob­ zirom na kulturno značenje koje ima. U tom cilju, društvene nauke moraju da stvore odgovarajući kategorijalni aparat, to jest sistem opštih pojmova i pravila, jer bez njega ne mo­ gu postići cilj kome teže. Ali pri tom treba imati na umu da je ovaj kategorijalni aparat obično pomoćno sredstvo, to jest sredstvo za dolaženje do novih saznanja ο konkretnim poje­ dinačnim događajima, a ne cilj za sebe. On nema nikakvu samostalnu vrednost, a najmanje bi trebalo misliti da mu pri­ pada onako istaknuto mesto u sistemu društvenonaučnog sa­ znanja koje ima teorija u sistemu prirodnonaučnog saznanja. U sledećem odeljku razmotrićemo malo šire logičke posledice ove Veberove nedoslednosti. PRIRODA I ZADACI SOCIOLOGIJE Nezadovoljan tuđim shvatanjima, Veber nije stao na pola puta. Kao što je to uvek slučaj kad je u pitanju velika i sna­ žna ličnost, kritika prethodnika je povod i podstrek za dalji 14

Vidi Alexander von Schelting, op. cit., str. 214—247. Ο tome opširno govori Friedrich Η. Tenbruck, loc. cit., na­ ročito str. 589—598. 15

54

rad, a ne izraz sumnje i razočaranja. U članku Objektivnost društvenonaučnog i društvenopolitičkog saznanja, koji je ob­ javljen 1904. godine, Veber ide korak dalje. Preuzevši dužnost urednika časopisa Arhiv za društvene nauke i društvenu po­ litiku, on se oseća pobuđenim da iznova odredi lik i smernice časopisa i da u isti mah iznese svoje načelno uverenje ο pri­ rodi i zadacima sociologije. Svi kasniji Veberovi radovi iz ob­ lasti metodologije kreću se utrvenim stazama: u njima se sa­ mo dalje razvija i upotpunjava stanovište koje je u ovom članku proklamovano. Ali i pored sve opširnosti i temeljnosti kojima se odlikuje njegovo programsko izlaganje, Veberova argumentacija je daleko od toga da zadovoljava zahteve logič­ ke strogosti. U pomenutom članku, a isto važi i za članke koji su posle njega napisani, Veber je blistav, dubok i oštrouman, ali i težak, nerazumljiv i protivrečan. U celini uzev, njegovo shvatanje ο prirodi i zadacima sociologije predstavlja mešavinu tačnih, pogrešnih i irelevantnih zapažanja. U ovom odeljku razmotrićemo samo jedno, ključno pitanje Veberove me­ todologije, dok će ο ostalim pitanjima biti reci u narednim odeljcima. Da bi se bolje shvatile osnovne tačke Veberovog metodo­ loškog programa, treba najpre pokazati koji su opšti ontolo­ ški i epistemološki principi ugrađeni u njegove temelje. Sam Veber se malo zadržavao na ovim pitanjima. Smatrao je da su ona dovoljno obrađena u filozofskim delima njegovih savremenika i da on ne bi imao šta da doda onome što su rekli Vindelband (Windelband), Zimel i Rikert. Naročito ovaj poslednji. Svoj zadatak Veber je video samo u tome da pokaže kako se Rikertova filozofska shvatanja mogu upotrebiti u me­ todološkom kontekstu. S obzirom da Rikertovo stanovište pa­ ti od poznatih ograničenosti Kantovog transcendentalnog ide­ alizma, pravo je čudo kako je Veber uopšte uspeo da po­ stavi nekoliko metodoloških principa od trajnog značaja. Ob­ jašnjenje bi, verovatno, trebalo tražiti u njegovoj prvobitnoj kritičko-realističkoj i duboko pozitivističkoj inspiraciji. Ali to što Veberov metodološki program sadrži toliko problema­ tičnih i neprihvatljivih rešenja, možemo objasniti samo time što se on tako uporno držao Rikertovih shvatanja. Veberovo shvatanje nauke i naučne delatnosti podrazumeva jedno specifično shvatanje stvarnosti. Zajedno s Rikertom, Veber tvrdi da je stvarnost heterogeni kontinuum, to jest ne55

16

pregledno i raznoliko mnoštvo pojava. U onom vidu u kome nam se neposredno pokazuje, stvarnost je beskonačan lanac uzroka i posledica. U njoj je sve međusobno povezano i ispre­ pleteno do te mere, da nigde nema ni kraja ni početka. Cak i jedan majušan prostorno-vremenski isečak stvarnosti sadrži pravo obilje sastavnih elemenata koji su povezani mnogostru­ kim vezama kako s onim što im prethodi tako i s onim što dolazi iza njih. A to znači da je stvarnost i intenzivna a ne samo ekstenzivna beskonačnost. Zbog toga što ima svojstvo heterogenog kontinuuma, stvarnost nikad ne možemo shvatiti u potpunosti; krajnji rezultat takvog pokušaja bio bi besmi­ slen haos sudova ο nebrojenim pojedinačnim posmatranjima. Po sebi se razume da ovo shvatanje uzima stvarnost u naj­ širem smislu: stvarnost obuhvata sve što može biti predmet neposrednog iskustva. Kad kaže da je stvarnost heterogeni kontinuum, Veber ne pravi nikakvu razliku između prirodne i društvene stvarnosti. Sve što je neposredno dato, bilo da je u pitanju prirodno ili društveno iskustvo, ima svojstvo eksten­ zivne ili intenzivne beskonačnosti.;I još nešto, Veber ne osta­ vlja mesta sumnji da ovo shvatanje ima ontološko značenje. Stvarnost je heterogeni kontinuum bez obzira na subjekta ko­ ji je saznaje. Beskonačna raznovrsnost je njeno objektivno svojstvo. Naučno saznanje stvarnosti je mogućno samo uko­ liko se apstrahuje od ovog njenog svojstva. Ili drugim reci­ ma: nauka je u stanju da sazna samo jedan ograničeni deo onoga što uzima za predmet svog proučavanja, onaj deo koji je bitan s obzirom na stanovište kojim se naučnik rukovodi, koji je vredan pažnje s obzirom na pravac njegovog interesovanja 17 . Zbog toga je naučno saznanje uvek apstraktno i jed­ nostrano. Ono nikad ne zahvata stvarnost u celini, već samo delimično. I pri tom treba znati da sama stvarnost ne govori ništa ο tome šta je u njoj vredno i važno saznati. Kriterijume izbora nauka mora da stvori sama i da ih tako reći spolja na­ metne stvarnosti. Kao što se vidi, Veber je, povodeći se za Rikertom, u pot­ punosti usvojio stanovište transcendentalnog idealizma. Sas16

Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, str. 171. Ibidem, str. 178. Vidi i Heinrich Rickert, op. cit., naročito str. 257. Za dalje pojedinosti o tome, vidi Henrich Dieter, Die Einheit der Wissenschaftslehre Max Webers (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1952), str. 25—35. 17

56

vim u skladu s Kantovim učenjem, on smatra da je stvarnost jedna amorfna i nepregledna masa koju tek čovek uobličava svojom delatnošću.. Jedva je potrebno reći da bi danas malo ko mogao da prihvati ovakvo gledište. Naravno, to ne znači da je Veber grešio u svemu što je mislio ο prirodi stvarnosti i naučnog saznanja. Jer stvarnost je, doista, neiscrpna u svo­ joj raznolikosti i bogatstvu, a naučno saznanje nema nikakve veze s pasivnim preslikavanjem stvarnosti onakve kakva po­ stoji nezavisno od nas. Kao i znanje kojim raspolaže zdrav razum ili narodna mudrost, naučno saznanje je stvaralačka delatnost koja se sastoji u pojmovnoj obradi iskustvenih po­ dataka pomoću širih teorijskih principa. Ali Veber je prevideo dve stvari. Prvo, da stvarnost koju neposredno doživlja­ vamo i u kojoj neposredno živimo nije nikakvo haotično mno­ štvo besmislenih pojedinosti, već jedna složena celina u ko­ joj postoje određeni strukturni odnosi nezavisno od subjekta saznanja. I drugo, da naučna delatnost nije nikakvo proiz­ voljno uobličavanje iskustvenog materijala koji nam stoji na raspolaganju, već istraživanje objektivno postojećih veza i od­ nosa. Međutim, pošto je pošao od pogrešnih ontoloških i epi­ stemoloških pretpostavki, Veber nije imao drugog izlaza ne­ go da prihvati i Rikertovo shvatanje da se razlika između pri­ rodnih i društvenih nauka svodi na razliku u načinu prilaženja stvarnosti: prirodne nauke uspevaju da savladaju nepre­ glednu raznovrsnost stvarnosti na taj način što se interesuju za ono što je opšte, što se uvek ponavlja, dok društvene nau­ ke postižu isti cilj na taj način što se interesuju za pojedi­ načne pojave koje stoje u vezi s nekim vrednostima. U okviru ovog razlikovanja između prirodnih i društvenih nauka Veber određuje prirodu i zadatke sociologije. Po nje­ govom mišljenju, Ip'olazna tačka sociološkog interesovanja je 18 postojeća društvena stvarnost . Kao i sve druge društvene nauke, sociologija ima kulturno-istorijski karakter i njen za­ datak je da razume postojeće društvo u njegovoj osobenosti, da objasni mehanizam njegovog nastanka i održavanja i da naznači perspektive njegovog daljeg razvitka. Doduše, ovu 18 Ibidem, str. 178. Uz ovo i dalje, vidi Siegfried Landshut, Kritik der Soziologie (München und Leipzig: Duncker und Humblot, 1929), str. 2—10, 35—38, 61—63. Slično i Hans Freyer, Sozio­ logie als Wirklichkeitswissenschaft (Leipzig und Berlin: B. G, Teubner, 1930), str. 148, 158.

57

odredbu o prirodi i zadacima sociologije Veber je kasnije delimično izmenio utoliko što je apstraktnu kategoriju društve­ nog delanja stavio u središte sociološkog razmatranja". Ali ova izmena, mada pokazuje izvesno pomeranje u pravcu apstraktnc-analitičkog tretiranja socioloških problema, ne zna­ či i napuštanje prvobitnog stanovišta. Ona samo bliže odre­ đuje Veberovo uverenje da iza svih složenih društvenih obli­ ka koje sociologija hoće da razume i objasni stoji čovek kao nosilac smisaono orijentisanog delanja. Ali ο tome malo ka­ snije. Kad je reč ο Veberovom shvatanju odnosa između prirod­ nih i društvenih nauka, treba najpre podsetiti na jednu važnu okolnost. Time što je sociologiju shvatio kao kulturno-istorijsku nauku i stavio joj u zadatak da proučava društvene i kul­ turne pojave u njihovoj osobenosti, Veber je, nesumnjivo, bio dosledan svom osnovnom filozofsko-istorijskom ubeđenju. Kao što smo ranije već videli, osnovni pokretač svih njego­ vih naučnih interesovanja bila je težnja da shvati i objasni moderno kapitalističko društvo, dakle jedan određen društveno-ekonomski sistem koji je nastao i razvio se u zapadnoj Evropi i Americi, a koji se bitno razlikuje od svih drugih društveno-ekonomskih sistema koji su postojali i postoje u drugim delovima sveta. I pošto su sve osnovne društvene nau­ ke za koje se u ono doba znalo imale bar koliko-toliko odre­ đen predmet proučavanja, a nijedna se nije bavila proučava­ njem postojećeg poretka kao globalnog društvenog oblika, Veber je smatrao da se sociologija mora prihvatiti ovog po­ sla. Nasuprot prvim pobornicima formalističkog pravca u so­ ciologiji, koji su već u njegovo doba počeli da izgrađuju ap­ straktnu mrežu društvenih oblika van vremena i prostora, Veber je imao pred očima istorijsku misiju sociologije. On je dobro znao da su svi veliki protagonisti sociološke misli u 19. veku nastojali da sociologiju konstituišu kao nauku ο mo­ dernom kapitalističkom društvu. Podstaknuti čuvenom Hegelovom izjavom da je u društvu koje je stvoreno na idealima francuske revolucije čovečanstvo dostiglo stupanj zrelosti, predstavnici najstarije sociološke generacije bili su jednodu­ šni u tome da je sociologija duhovni korelat postojeće društ19

M . W e b e r - Wirtschaft und Gesellschaft (Tübingen: J. C. Β. Mohr/Paul Siebeck, 1921), str. 1.

58

vene stvarnosti 2 0 . Oni su verovali da je posle Hegelove smrti najzad došlo vreme da se filozofija, koja metafizičke princi­ pe uzdiže iznad stvarnosti i koja društvo i državu tumači po­ moću ideje slobode, zameni sociologijom, to jest jednom iskustvenom naukom koja će se držati samo činjenica i koja će proučavati ljudsko društvo sa stanovišta objektivne nuž­ nosti. I doista, od Sen-Simona (Saint-Simon) i Konta, pa sve do Marksa i Lorenca fon štajna (L. v. Stein), sociologija je bila zaokupljena samo jednim pitanjem — njeno glavno i jedino polje interesovanja bilo je pitanje porekla, strukture i tendencija razvitka modernog društva u zapadnoj Evropi. Ali mada je Veberovo shvatanje sociologije kao kulturno-istorijske nauke razumljivo s obzirom na filozofsko-istorijsko stanovište kojim se rukovodio, njegovo shvatanje ο prirodi stvarnosti i naučnog saznanja nema nikakvog opravdanja. Čudno je, naime, da je čovek koga je toliko uznemiravao pro­ ces racionalizacije modernog društva, dakle jedno karakteri­ stično svojstvo same društvene stvarnosti, uopšte mogao da nađe intiman pristup Kantovom učenju, koje stvarnost svodi na bezobličnu masu, a naučniku dodeljuje ulogu tvorca svega što je u njoj značajno i vredno istražiti. U stvari, moderno društvo nije nikakva nerazumljiva gomila pojedinosti, već je­ dan određen društveno-ekonomski poredak koji nameće niz objektivnih zahteva i ograničenja s kojima se svakodnev­ no suočava svaki pojedinac koji u njemu živi, svejedno da li takvo suočavanje za njega znači nešto poželjno i prihva­ tljivo ili nešto neprijatno i nepodnošljivo. Prema tome, zada­ tak sociologije ne može biti u tome da stvori kriterijume po­ moću kojih će proizvoljno odrediti šta je važno i vredno znati ο kapitalističkom društvu, već da otkrije najvažnije struktur­ ne odnose koji postoje u samom društvu. Ili, drugim recima, ako sociologija uopšte hoće da se bavi proučavanjem društve­ ne stvarnosti, onda ona mora da se usredsredi na ono što je bitno u njoj, nezavisno od svih subjektivnih kriterijuma. Ko­ liko god bilo tačno da naučni problemi imaju smisla samo u 20

Tako i Hans Freyer, op. cit., str. 1—12. Uz izlaganje u tekstu vidi i Herbert Marcuse, Reason and Revolution: Hegel and the Rise of Social Theory (New York: Oxford University Press, 1941), str. 258—262, 323—329, i Barrington Moore, Jr., »Strategy in Social Science«, Political Power and Social Theory (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1958), str. 1ll—125. 59

okviru nekog šireg pojmovno-teorijskog konteksta, 2 1 ne ma­ nje je tačno i to da naučni pojmovi i teorije upućuju na stvarne odnose zavisnosti koji vladaju u svetu oko nas 2 2 . Čak bi se moglo reći da su naučni problemi utoliko značajniji uko­ liko više zadiru u strukturu same stvarnosti. Ovo važi za sve nauke bez izuzetka. A što se tiče sociologije, to je, očigledno. uslov bez koga se ne može. Uostalom, Veberova sociologija najbolje pokazuje da su značajni naučni problemi nerazdvoj­ no povezani s problemima koje nameće određena društvenoistorijska situacija. Vratimo se sad na pitanje odnosa između prirodnih i dru­ štvenih nauka. Videli smo već da je Veber pošao od pogre­ šnog shvatanja da nauka spolja nameće stvarnosti određene kriterijume, i da je razliku između prirodnih i društvenih nauka tražio u razlici između kriterijuma kojima se ove nauke služe. Po njegovom mišljenju, prirodne nauke se inte­ resu ju za opšta svojstva i opšte odnose između pojava, dok se društvene nauke interesuju za pojedinačne događaje i konkretne uzročne veze između njih. Prema tome, zaključio je Veber,23 krajnji cilj kome prirodne nauke teže bitno se razlikuje od krajnjeg cilja društvenih nauka. Kod onih prvih, cilj je da se stvori sistem opštih pravila (zakona) koje je mogućno primeniti bez ikakvih ograničenja; kod ovih poslednjih, cilj je da se shvate pojedinačni događaji. Drugim recima, prirodne i društvene nauke se razlikuju po tome što imaju različit odnos prema pojedinačnim događajima, od­ nosno prema opštim pravilima. Kod onih prvih, pojedinačno je interesantno samo kao slučaj opšteg pravila; kod ovih poslednjih, opšte pravilo je interesantno samo ukoliko može da posluži za objašnjenje pojedinačnog događaja. Nasuprot Veberu, treba reći da se razlika koju on poku­ šava da povuče nipošto ne podudara s razlikom između pri­ rodnih i društvenih nauka. U stvari, ovde je reč ο razlici iz­ među teorijskog i istorijskog načina posmatranja koja pod­ jednako zadire u oblast prirodnih i društvenih nauka. Ima prirodnih nauka koje su izrazito istorijske po karakteru (na 21 Kako to Veber izričito kaže u svom članku ο objektivnosti društvenonaučnog saznanja (loc. cit., str. 166). 22 Nasuprot Veberu, to je dobro istakao Siegfried Landshut, op. 23cit., str. 7. Drukčije Dieter Henrich, op. cit., str. 18—20. Ibidem, str. 214.

60

primer, geologija i meteorologija), a ima društvenih nauka koje su nedvosmisleno teorijski usmerene (na primer, eko­ nomija i politika). Izgleda da je tokom vremena i sam Veber sve više uviđao da se sociologija ne može izjednačiti s istorijom. Mada ga interesovanje za postojeće kapitalističko dru­ štvo nikad nije napuštalo, on je postepeno otkrivao da se bez teorijskog mišljenja ne može postići ništa, č a k je u svom poslednjem metodološkom napisu izričito suprotstavio socio­ logiju istoriji. 24 Ali Veber nigde nije objasnio u kakvom od­ nosu stoji njegovo novo shvatanje, po kome sociologija ima za zadatak da stvori tipske pojmove i postavi opšta pravila zbivanja, prema njegovom osnovnom uverenju da je sociolo­ gija kulturno-istorijska nauka. Znači li to da je on naknadno hteo samo da skrene pažnju na važnost samostalnog razvija­ nja i usavršavanja pojmovno-teorijske mreže kao pomoćnog sredstva sociološke analize ili je u okviru njegovog novog shvatanja ovo pomoćno sredstvo najzad dobilo status kraj­ njeg cilja? Sudeći po svemu što je Veber pružio u svom po­ slednjem delu Privreda i društvo, izgleda da je mnogo boJje prihvatiti onu prvu mogućnost. Ovaj zaključak se može potkrepiti i time što je Veber do kraja bio privržen Rikertovom shvatanju da je »odnos prema vrednostima« (Wertbeziehung) osnovni kriterijum kojim se rukovode društvene nauke. Po Veberovom mišljenju, dru­ štvene nauke uspevaju da savladaju nepreglednu raznolikost stvarnosti na taj način što izdvajaju one pojave koje su rele­ vantne s obzirom na izvesne vrednosti. Istina, unapred nije jasno koje vrednosti Veber ima na umu. Jednom su to »naše« vrednosti, drugi put »vrednosti koje važe u sredini koja se proučava«, treći put »univerzalne« vrednosti. Ali tu nam može pomoći ono što smo već utvrdili u jednom ranijem odeljku. Pošto je Veber bio duboko ubeđen da postoji više mogućnih vrednosti sistema i da u sferi vrednosti nema ni­ čeg što bi bilo trajno i opšteobavezno, biće da je on smatrao da se u proučavanju može poći od bilo kojih vrednosti. I upravo zbog toga što vrednosti koje služe kao rukovodni principi svakog proučavanja u oblasti društvenih nauka mo­ gu biti različite, Veber je smatrao da društvene nauke znatno zaostaju iza prirodnih nauka u pogledu objektivnosti posti24

Wirtschaft und Gesellschaft, str. 9. 61

gnutih rezultata. 2 5 Dok prirodne nauke opravdano računaju s tim da je interesovanje za opšte veze i odnose između po­ java postojano bez obzira na vreme i mesto — jer poznava­ nje tih veza i odnosa doprinosi povećavanju ljudske moći nad prirodom — d r u š t v e n e nauke ne mogu da se pozovu na to da je kriterijum kojim se rukovode opšteprihvatljiv. Jer s promenom društvene sredine i istorijske epohe menjaju se i vrednosti. Naravno, bilo bi pogrešno zaključiti da je ovim shvatanjem Veber sankcionisao princip relativizma u društvenim naukama. Neverovanje u mogućnost objektivne naučne isti­ ne na području društvenih proučavanja nije krajnji smisao njegovog priklanjanja idealističkom stanovištu. 26 Kad kaže da saznanje koje pružaju društvene nauke ne može biti objektiv­ no u onom smislu u kome je prirodnonaučno saznanje objek­ tivno po karakteru, Veber, u stvari, misli na nešto drugo. Time hoće da kaže samo da je stepen zainteresovanosti za re­ zultate društvenih nauka po pravilu manji nego što je to slu­ čaj kad su u pitanju rezultati prirodnih nauka. Pošto se dru­ štvena stvarnost ne može saznati drukčije nego izdvajanjem njenih pojedinih strana s obzirom na izvesne vrednosti, pred­ loženo objašnjenje, očigledno, ne može zadovoljiti sve. Ne zbog toga što bi bilo nemogućno oceniti da li je ono što se tvrdi osnovano ili nije — jer kad je istraživanje tačno sprovedeno, objašnjenje mora biti istinito, to jest ono mora va­ žiti za sve koji istinu hoće — već zbog toga što svi nisu pod­ jednako zainteresovani za onaj ugao posmatranja koji je na­ učnik izabrao. Drugim recima, Veber tvrdi da u oblasti dru­ štvenih nauka postoji mnoštvo manje ili više prikladnih kriterijuma kojima se možemo rukovoditi, tako da naučno pro­ učavanje društvene stvarnosti u izvesnom smislu uvek ostaje subjektivno obojeno: naučnik proučava onaj aspekt društve­ ne stvarnosti koji ga interesuje. Inače, kad je predmet pro­ učavanja određen s obzirom na neko vrednosno stanovište, onda se uzročne veze između pojava koje nas interesuju i drugih pojava mogu utvrditi nezavisno od bilo kojih vrednosnih kriterijuma, izuzev kriterij uma naučne istine. 25 26

62

Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, str. 184. Bliže o tome, vidi Talcott Parsons, op. cit., str. 594—601.

U uverenju da se ne može naći nikakva čvrsta tačka od koje treba poći prilikom proučavanja društvene stvarnosti, Veber je, u stvari, stavio pod pitanje mogućnost kumulativnog razvoja u društvenim naukama. On je smatrao 2 7 da dru­ štvene nauke nikad ne mogu stvoriti zatvoren i sveobuhvatan sistem pojmova koji bi bio prihvatljiv u opšteljudskim razmerama. Niti to može biti cilj kome ove nauke treba da teže. Štaviše, jedan takav kategorijalni aparat koji bi definitivno određivao oblast i probleme kojima društvene nauke treba da se bave, predstavljao bi nešto po sebi besmisleno. Pola­ zna tačka u društvenim naukama zauvek mora ostati promenljiva, sve dok kineska ukočenost duhovnog života ne odvikne ljude od toga da stalno postavljaju nova pitanja uvek neiscrpnoj stvarnosti koja ih okružuje. 28 Prema tome, u dru­ štvenim naukama se stalno moraju smenjivati različita i če­ sto disparatna stanovišta pod kojima stvarnost za nas posta­ je značajna u kulturnom pogledu. Otuda prethodni rezultati društvenih proučavanja malo mogu da posluže kao podsticaj za nova i viša dostignuća. Za razliku od prirodnih nauka, saznanje u društvenim naukama je mnogo više podložno ko­ lebanju; ono je neizbežno privremeno, nedovršeno i hipotetičko. Nema sumnje da se ovaj zaključak u potpunosti slaže sa shvatanjem da sama društvena stvarnost ne govori ništa ο tome šta je u njoj važno i vredno ispitati, već da ο tome odlučuje naučnik služeći se izvesnim vrednosnim kriterijumom. Ali taj zaključak je isto toliko promašen kao i shvatanje na kome počiva. U vezi s Veberovim shvatanjem odnosa između prirodnih i društvenih nauka treba reći nešto više i ο jednom pitanju koje smo maločas dodirnuli, a koje upućuje na jednu vrlo važnu tačku njegovog metodološkog programa. U pitanju je, naravno, Veberovo uvažavanje osnovne dogme pozitivističkog shvatanja nauke. Uprkos tome što je kulturne vrednosti shva­ tio kao rukovodne principe naučnog proučavanja društvene stvarnosti i, utoliko, proglasio ih regulativnim idejama, Veber je bio jedan od najvatrenijih pobornika shvatanja ο vredno27 28

U maločas pomenutom članku, loc. cit., str. 184. Ibidem, str. 184. 63

snoj neutralnosti društvenih nauka. Po njegovom mišljenju, vrednosti služe kao kriterijumi pomoću kojih se određuje predmet proučavanja, one upućuju naše interesovanje u od­ ređenom pravcu i pokazuju koje aspekte društvene stvarno­ sti treba proučiti. I to je sve. Time se njihova uloga završa­ va. Operacija dovođenja u vezu s vrednostima, pomoću koje se, u stvari, određuje polazna tačka istraživanja, nema nika­ kve veze s vrednosnim procenjivanjem. U društvenim naukama nema mesta vrednosnim sudovima. 29 Zadatak ovih nauka je da opišu i objasne stvarnost, a ne da ocene koliko je ona u skladu s nekim idealom. U tom pogledu nema nikakve raz­ like između prirodnih i društvenih nauka. Kao i prirodne nauke, društvene nauke se moraju držati onoga što jeste i prepustiti filozofiji da raspravlja o tome šta treba da bude. Ovo ograničenje Veber uvodi zbog toga što smatra da u sferi vrednosti postoji nepomirljiv sukob između pojedinih eleme­ nata i da je pluralizam krajnjih smisaonih orijentacija pre­ ma svetu praoinjenica istorijskog iskustva. Razume se, Veber ne tvrdi da nauka nema šta da traži na području vrednosti i da treba da se zaustavi pred njima. U stvari, objektivna kritika vrednosti i vrednosnih sistema je jedan od vrlo va­ žnih zadataka koji se postavlja pred društvene nauke. Ali nauka nije u stanju da dokaže osnovanost nijednog vrednosnog sistema niti pogleda na svet koji se na njemu osniva. Nauka može samo da pomogne čoveku da otkrije šta stvarno hoće, to jest kakvo je idealno vrednosno značenje njegove volje, i šta može, to jest kakva su sredstva podesna za ostva­ renje željenog cilja i kakve posledice, pored eventualnog uspeha, može izazvati upotreba tih sredstava u konkretnom slučaju. Sve ostalo je stvar filozofskog razmatranja i, narav­ no, moralne odluke.

VEBEROVO SHVATANJE DRUŠTVA S obzirom da u središtu svih Veberovih socioloških pro­ učavanja stoji kapitalizam kao celovit društveno-ekonomski sistem, očekivalo bi se da će polazna tačka njegovog poku­ šaja da zasnuje sociologiju kao posebnu društvenu nauku biti društvo kao relativno samostalna iskustvena celina, a ne po­ jedinac. Drugim recima, očekivalo bi se da će u okviru svo­ jih metodoloških razmatranja Veber razviti jedno prevashodno univerzalističko i realističko shvatanje društva, to jest jedno shvatanje po kome društvo predstavlja stvarnost po­ sebne vrste. Međutim, suprotno takvom očekivanju, Veberovo shvatanje društva je izrazito individualističko i nominali­ stičku po karakteru. Budući krajnje nepoverljiv prema meta­ fizičkim spekulacijama i stalno prezajući od mogućnosti hipostaziranja kolektivnih pojmova, to jest pretvaranja poj­ movnih apstrakcija u nadljudska suštastva,^Veber polazi od pojedinca. On smatra da se društvo može shvatiti samo kao proizvod ili način organizacije specifičnih radnji pojedinaca i da, prema tome, osnovna jedinica sociološke analize može biti samo čovek i njegovo delanje, odnosno delanje većeg broja pojedinaca. 30 Ovo nominalističku shvatanje ima duboke korene u Veberovoj kritici idealističke tradicije u društve­ nim naukama: ono se suprotstavlja organskom shvatanju društva koje je predstavljalo okosnicu gotovo svih važnijih teorijskih pokušaja u evropskoj društvenoj misli onoga do­ ba. Zanimljivo je da je organsko shvatanje društva, koje se u Nemačkoj uglavnom razvilo pod okriljem Hegelove ideali-

Svoje shvatanje Veber je izložio na mnogim mestima, a na­ ročito u članku »Der Sinn der 'Wertfreiheit' der soziologischen und ökonomischen Wissenschaften«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, str. 451—502. Svojevremeno, njegovo shvata­ nje je izazvalo žučne polemike. Ono je i danas aktualno. Vidi, na primer, Ralf Dahrendorf, »Sozialwissenschaft und Werturteil«, Gesellschaft und Freiheit: Zur soziologischen Analyse der Gegen­ wart (München: R. Piper, 1961), str. 27—48.

30 Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, str. 415—416. Uz izlaganje u tekstu vidi Hans H. Gerth and C. Wright Mills, »Introduction«, From Max Weber: Essays in Sociology (New York: Oxford University Press, 1947), str. 53—61. Za šire razmatranje logičkih pitanja, vidi Friedrich A. Hayek, The Counter-Revolution of Science (Glencoe, 111: The Free Press, 1952), str. 25—35, 36—43, 53—63; Karl R. Popper, The Poverty of Historicism (London: Routledge and Kegan Paul, 1957), str. 17—19, 76—83, 147—150; Quentin Gibson, The Logic of Social Enquiry (London: Routledge and Kegan Paul, 1960), str. 92—112. Zanimljiva zapažanja o društveno-političkoj pozadini sukoba između individualističkog i univerzalističkog shvatanja društva mogu se naći u knjizi Leon BramBon, The Political Context of Sociology (Princeton, N. J.: Prin­ ceton University Press, 1961), str. 11—26.

64

5 Sociologija Males» Vebera

29

65

stičke filozofije, u Francuskoj i drugim evropskim zemljama našlo dosta pristalica među pozitivistički orijentisanim misli­ ocima. U znatno izmenjenom i prečišćenom obliku, ovo shvatanje je naročito otvoreno i energično zastupao veliki pobor­ nik pozitivizma u sociologiji Emil Dirkem, nesumnjivo naj­ značajniji Veberov savremenik. Ali nisu to bila samo strahovanja od metafizičkih implika­ cija univerzalističkog stanovišta koja su Vebera navela da se odluči za nominalističko shvatanje. Mada je odlučno odbaci­ vao svaki pokušaj da se istorija shvati kao proces objektivizacije apsolutnog duha ili kao poprište sukoba nadljudskih sila koje se radi ostvarenja svojih ciljeva služe ljudima kao oru­ đima (što je bila omiljena tema filozofsko-istorijskih speku­ lacija mnogobrojnih Hegelovih sledbenika), Veber nije bio zaslepljeni pozitivist koji priznaje da postoji samo ono što se neposredno može iskusiti pomoću čula. U stvari, u svom za­ snivanju nominalističkog i individualističkog pogleda na dru­ štvo Veber se rukovodio jednim posebnim razlogom. Po nje­ govom mišljenju — s kojim smo se susreli već u prethodnom odeljku, prilikom razmatranja onog shvatanja koje tvrdi da je društvena stvarnost iracionalna po karakteru — društvene nauke imaju posla sa svesnim zbivanjima, a ne s običnim pri­ rodnim događajima. One teže da razumeju, a ne samo da objasne pojave koje su predmet njihovog proučavanja. Me­ đutim, s obzirom na ovo »više« što nasuprot objašnjenju po­ moću posmatranja pruža razumevanje pomoću tumačenja, si­ tuacija je unapred jasna: samo čovek može biti nosilac smisaono orijentisanog delanja ili, drugim recima, samo je čo­ vek u stanju da se svesno rukovodi određenim ciljevima i da bira između različitih mogućnosti i, utoliko, ljudsko delanje je jedino što možemo razumeti. Sve ono što je ispod ili iznad čoveka ostaje nerazumljivo, bilo da su u pitanju pojedini delovi ili elementi koji sačinjavaju čovekovo biološko i psiho­ loško biće ili neke društvene tvorevine u koje čovek ulazi kao njihov član. Nema nikakvih prirodnih elemenata ili fizičkohemijskih procesa koji bi imali ma kakvo značenje, kao što nema ni kolektivnih ličnosti koje delaju. Naravno, Veber zna dobro da se čovek može posmatrati i sa prirodnonaučnog stanovišta i da se do tančina može obja­ sniti mehanizam funkcionisanja pojedinih elemenata njegove

prirode. Ali on s pravom tvrdi 3 1 da se ponašanje tih eleme­ nata ne može razumeti. Isto tako, Veber je sasvim načisto s tim da se sa određenog naučnog stanovišta, recimo sa stano­ višta pravne nauke, pojedine društvene tvorevine kao što su, na primer, država, udruženje ili privredno preduzeće mogu shvatiti kao ličnosti, to jest kao nosioci prava i obaveza ili kao izvršioci pravno relevantnih radnji. Ali on izričito tvrdi da su sve kolektivne ličnosti obične hipotetičke konstrukcije, a ne nešto što stvarno postoji. Sa sociološkog stanovišta, pomenute društvene tvorevine treba shvatiti kao spletove me­ đusobno povezanih pojedinačnih radnji i treba ih bez izuzet­ ka svesti na delanje koje se može razumeti, to jest na delanje konkretnih ljudi koji u njima učestvuju. I pošto se osnovna razlika između prirodnih i društvenih nauka sastoji upravo u tome što se u ovom poslednjem slučaju predmet proučava­ nja može i razumeti, pored toga što se može objasniti, Ve­ ber je, očigledno, bio prinuđen da prihvati nominalističko shvatanje društva. Šta bi drugo mogla biti polazna tačka so­ ciologije koja se bavi razumevanjem nego čovek i njegovo de­ lanje, ako je već ljudsko delanje jedino što možemo razu­ meti? U vezi s Veberovim shvatanjem društva moglo bi se najpre primetiti ovo. Time što društvo svodi na zbir pojedinaca i uzroke svih društvenih pojava traži u ravni pojedinačnog delanja, Veber gubi čvrsto tlo pod nogama. On ne uviđa da na taj način, u stvari, lišava svoje shvatanje prave sociološke dimenzije. I što je ne manje rđavo, time što se odlučuje za nominalističko shvatanje društva on grubo vređa jedan me­ todološki princip na kome se u krajnjoj liniji osniva njegovo antropološko shvatanje. Sasvim u duhu liberalne tradicije en­ gleske ekonomske škole, Veber primenjuje na društvo onaj isti način posmatranja koji prirodne nauke primenjuju na prirodu, a pomoću koga se, kako sam kaže, čovek ne može razumeti u onome što ga karakteriše kao kulturno biće. Dru­ gim recima, Veber na jednoj strani preporučuje ono što na drugoj proglašava neprikladnim. Jer kad je u pitanju druš­ tvo, Veber smatra da redukcionističko rešenje jedino može

66

5*

31

Ibidem, str. 415. 67

da dovede do željenih rezultata, a kad je reč ο čoveku, on tvrdi da redukcionizam ne vodi nikud. Sta to bliže znači, pokazaćemo odmah. š t o se tiče čoveka, Veber usvaja gledište da se viši stup­ njevi stvarnosti ne mogu svesti na niže. On smatra da se ljudsko delanje ne može razumeti pomoću njegovih sastav­ nih elemenata. Ispitivanjem pojedinih elemenata mogu se, doduše, dobiti dragocena saznanja ο uzročnim odnosima, ali se ne može prodreti u središte same stvari, to jest ne može se shvatiti zašto čovek čini ono što čini a ne nešto drugo. Kao što se vidi, Veber, u stvari, tvrdi da je čovek jedna jedin­ stvena celina koju ne možemo svesti na zbir njenih delova. Međutim, kad pređe na razmatranje društva, Veber odbacuje pomenuto shvatanje ο relativnoj samostalnosti pojedinih stu­ pnjeva stvarnosti. On smatra da društvo nema nikakvih pose­ bnih svojstava koja bi bila nezavisna od pojedinaca koji su njegovi članovi i da se u potpunosti može razumeti i objasni­ ti pomoću pojmova koji upućuju na specifične individualne radnje. Lako je otkriti da ovo odstupanje nema nikakvog op­ ravdanja. Jer ako je redukcionističko stanovište neprikladno u prvom slučaju, zašto bi trebalo verovati da je prikladnije u drugom? Dalje bi se moglo primetiti da se Veberovo shvatanje dru­ štva osniva na pogrešnoj pretpostavci da su društvene poja­ ve prvenstveno subjektivne prirode. Mada umnogom pred­ stavlja opravdanu reakciju na pozitivističko shvatanje, koje društvene pojave izjednačava sa stvarima, to jest uzima ih kao nešto što postoji nezavisno od pojedinaca, Veberovo shva­ tanje ide predaleko. Ono precenjuje važnost psihičke strane društvenog života. Pošavši od ljudskog delanja kao osnovnog elementa društvene stvarnosti, Veber završava u vodama subjektivizma i psihološkog naturalizma. On veruje da je ljudsko delanje izrazito voljno po karakteru, to jest da čovek uvek teži ostvarenju izvesnih ciljeva, bilo svesno i namerno, bilo pod pritiskom navike ili emocionalnih poriva. Zbog svega toga, Veberov individualistički metod ima prevashodno psihološko značenje. Uprkos tome što na jednom mestu izričito kaže da sociologiju interesuju samo nestvarni smisaoni sadržaji a ne stvarni psihički doživljaji i da, utoliko, psihologija nije i ne 68

može biti osnov sociologije,32 Veber je, u stvari, pridavao izuzetan značaj psihičkim elementima kao uzročnim kompo­ nentama ljudskog delanja. Stoga njegovo ograđivanje od psi­ hologije ne treba uzeti ozbiljno. Ono je naknadno uneto u njegov metodološki uvod za delo Privreda i društvo, očito pod uticajem Huserlovog (Husserl) fenomenološkog shvatanja i Rikertove teorije razumevanja 33 , a nije u skladu ni s mnogim drugim tačkama njegovog metodološkog programa ni s tim kako je on stvarno proučavao društvenu stvarnost. Međutim, individualna stanja svesti i volje nisu ni jedini ni najvažniji sastavni deo društvene stvarnosti, a još manje se pomoću njih može objasniti sve što se događa u društve­ nom životu. Cak bi se moglo reći da se pomoću subjektivnih činilaca malo šta može objasniti. I to ne samo zbog toga što ljudi nisu u stanju da predvide sve mogućne posledice svog delanja, tako da je krajnji rezultat često nešto sasvim drugo od onoga što se htelo da postigne, već pre svega zbog toga što u svakom društvu postoji niz manje ili više trajnih struk­ turnih oblika koji nameću određene granice ljudskom pona­ šanju i što svaka društvena situacija ima vlastitu, objektiv­ nu logiku koja dejstvuje nezavisno od pojedinaca, njihovih namera i pobuda. Uostalom, kao sociolog, Veber je dobro znao kako za ono tragično iskustvo potpunog raskoraka između namere i ostvarenja, tako i za ulogu objektivnih činilaca u društvenom životu. U svojim sociološkim proučavanjima on se ne pridržava slepo svog nominalističkog shvatanja. Staviše, on primjenjuje jedan analitički postupak koji nesum­ njivo prekoračuje okvire njegovog metodološkog programa. Uprkos tome što u svojim metodološkim razmatranjima daje prevagu subjektivnim činiocima i smatra da u središtu svih društvenih zbivanja stoji čovek sa svojim potrebama, želja­ ma i namerama, Veber zanemaruje psihološke uzroke čim pređe na sociološki teren. Njega interesuju pojedini društveni 32

Wirtschaft und Gesellschaft, str. 9. Bilo bi, svakako, korisno proučiti u pojedinostima Veberov odnos prema Huserlu. Inače, što se tiče njegovog odnosa prema Rikertu, stvar je jasna: mada se u mnogim važnim tačkama držao Rikerta, Veber je precenjivao svoj dug prema njemu. Štaviše, neka njegova vrlo važna metodološka rešenja nemaju nikak­ vih dodirnih tačaka s Rikertovim shvatanjem. Ο razlici između Veberove i Rikertove teorije razumevanja, vidi Alexander von Schelting, op. cit., str. 370—373. 33

69

oblici u široj društveno-istorijskoj perspektivi i on objašnja­ va mnoge društvene ustanove pomoću njihovih funkcija u društvenom sistemu, a ne pomoću namera i pobuda pojedi­ naca koji u njima učestvuju. Jedan sociolog takvog ranga ka­ kvog je bio Veber, teško je mogao da učini išta drugo. Pa ipak, i pored sve slabosti i ograničenosti Veberovog shvatanja društva, treba reći da nominalizam nije poslednja reč njegovog metodološkog programa. U svom poslednjem radu posvećenom metodološkim pitanjima, u svom uvodu za delo Privreda i društvo, koji je napisao posle bogatog istra­ živačkog iskustva, Veber odaje puno priznanje jednoj vari­ janti univerzalističkog shvatanja društva poznatoj pod ime­ nom sociološkog funkcionalizma. 34 U punom uverenju da ti­ me nimalo ne dira u temelje svog metodološkog programa, Veber kaže da funkcionalno stanovište odlično može da po­ služi kao najopštiji orijentacioni okvir za sociološko prou­ čavanje društvenih pojava. Staviše, on smatra da je heuristič­ ka vrednost ovog stanovišta tako nesumnjiva da je izlišno dokazivati njegovu važnost. Jer samo ovo stanovište je u sta­ nju da skrene pažnju na izvesne tipične oblike društvenog delanja koje je važno razumeti i protumačiti s obzirom na značenja koja im pojedinci pridaju. Da bi se, naime, uopšte moglo prići sociološkom proučavanju društvene stvarnosti, mora se najpre znati koje je delanje u funkcionalnom pogle­ du neophodno za održavanje društva u ravnoteži, to jest ka­ kvu ulogu ima neki oblik organizacije specifičnih radnji po­ jedinca u okviru društvenog sistema kao celine. Ali pošto je, zajedno s Diltajem, bio čvrsto uveren da se društvene nauke razlikuju od prirodnih nauka po tome što imaju posla s psi­ hičkim pojavama, Veber se nije upuštao u detaljnije razma­ tranje funkcionalnog stanovišta u sociologiji. Njemu je iz­ gledalo da" se najpreči i najvažniji zadatak metodološkog raz­ matranja sastoji samo u tome da razvije sve logičke konsekvencije koje proističu usled pomenute razlike. Stoga se on ograničava na nekoliko kratkih napomena. 34 Ibidem, str. 7—9. Uz ovo i dalje, vidi i Talcott Parsons, »Introduciton«, Max Weber: The Theory of Social and Economic Organization, Translated by A. M. Henderson and Talcott Prasons (Glencoe, 111: The Free Press, 1947), str. 18—23. Opširno kritičko razmatranje funkcionalnog stanovišta u sociologiji može se naći ν mojoj knjizi Problemi sociološkog metoda (Beograd: Savremena škola, 1962), str. 263—310.

70

Po Veberu, funkcionalno stanovište krije u sebi jednu opasnost. Ako se izgubi iz vida da su osnovni pojmovi funk­ cionalne analize obične heurističke maksime, onda može doći do strahovite zablude. U tom slučaju, naime, analitički instru­ menti lako mogu dobiti metafizički status. A time se zatvara put sociološkom proučavanju. Jer sociološko proučavanje, po Veberovom mišljenju, počinje tek onda kad se postavi pita­ nje: čime se rukovode pojedinci koji učestvuju u nekom druš­ tvenom odnosu ili, drugim recima, koje pobude određuju nji­ hovo delanje? Na taj način, Veber vjeruje da je na metodološ­ kom planu uspostavio čvrstu vezu između funkcionalnog sta­ novništva i svog nominalističkog shvatanja društva. Međutim, bliže upoznavanje Veberove teorije društvene strukture i, možda još više, njegove teorije društvene organizacije pokazaće da je Veber-sociolog bio daleko manje nominalistički nastrojen nego Veber-metodolog. Čak bi se moglo reći da je, u celini uzev, Veberova sociologija u velikoj meri prožeta funkcionalnim načinom mišljenja. RAZUMEVANJE I UZROČNO OBJAŠNJENJE Ranije smo već rekli da Veberov obračun s prošlošću nije bio radikalan i da je njegova kritika idealističke tradicije u društvenim naukama, ma koliko oštra i duboka u pojedino­ stima, stala na pola puta. Tome treba dodati da je u pozitiv­ nom razvijanju svog programa Veber pokazao izvanredno mnogo obzira prema idealističkim shvatanjima; mnogo više nego što bi se verovalo da može pokazati čovek koji se ono­ likom žestinom sručio na svoje nekadašnje učitelje. Kao da je naknadno uvideo da potpun raskid s prošlošću ne vodi nikud i da se sociologija ne može postaviti na čvrste temelje napuštanjem idealističkih okvira, već samo povezivanjem najvažnijih elemenata idealističke i pozitivističke tradicije u jednu skladnu celinu. Nastojanje u tom pravcu moglo se zapaziti već kod izlaganja epistemoloških pretpostavki Ve­ berove metodologije. Uprkos tome što polazi od pozitivisti­ čkog shvatanja nauke, Veberovo razmatranje odnosa izme­ đu prirodnih i društvenih nauka sadrži niz idealističkih primesa. Ali to se još jasnije može videti kad se pređe na de­ taljnije upoznavanje Veberovih konkretnih metodoloških 71

rešenja. U prvom redu u vezi s određivanjem prirode i za­ dataka sociologije. Kao što smo već pomenuli, Veber postavlja sociologiji dvostruk zadatak: ona treba da razume i protu­ mači društveno delanje, ali u isti mah i da uzročno objasni njegov tok i posledice. Kako treba shvatiti ovu karakteri­ stičnu crtu Veberovog metodološkog programa? Kakav je od­ nos između razumevanja i uzročnog objašnjenja u okviru Ve­ berovog shvatanja sociologije? Ο samom pojmu razumevanja Veber nije rekao mnogo. Smatrao je da je razumevanje osnovni metodološki postulat društvenih nauka i da tu nema šta da se raspravlja. Pa ipak, Veber je jasno stavio do znanja da razumevanje nije obično intuitivno uživljavanje u duševna stanja drugih, niti doživ­ ljavanje u mašti tuđih osećanja i raspoloženja (kao što su mislili mnogi njegovi idealistički nastrojeni savremenici). Po Veberovom mišljenju, 35 razumevanje je jedan oblik saznanja. I to jedan oblik saznanja koji je svojstven samo društvenim naukama. Razumevanje pretpostavlja istovetnost subjekta i objekta saznanja, a razlikuje se od drugih oblika saznanja po tome što ima najviši stepen jasnosti i izvesnosti. Ono se sa­ stoji u otkrivanju stvarnih psihičkih doživljaja, to jest unu­ trašnjih motiva koji predstavljaju smisaoni osnov ljudskog delanja. I pošto u svetu prirodnih zbivanja nema nikakvih unutrašnjih, subjektivnih elemenata koji dejstvuju kao uz­ ročni činioci, pomoću metoda razumevanja može se prići samo čoveku a ne i prirodi. U pozadini Veberovog shvatanja ο razumevanju kao osnov­ nom metodološkom postulatu društvenih nauka stoji uverenje da su idejni činioci jedna od vrlo važnih poluga ljudskog ponašanja. Drugim rečima, Veber insistira na metodu razu­ mevanja samo zbog toga što značenja izjednačava sa stvar­ nim motivima. Štaviše, Veber smatra da je ljudsko delanje predmet sociologije samo ukoliko poseduje značenje. Pri tom, on misli na subjektivno značenje koje ljudi pridaju svom spoljašnjem ponašanju, a ne na neko objektivno »tačno« ili u metafizičkom smislu »pravo« značenje. U pitanju je, dakle, ono što ljudi stvarno misle u konkretnoj situaciji, a ne ono što bi sa nekog određenog stanovišta trebalo da misle.'Inače, razumevanje može biti intelektualno ili emocionalno, što za35

72

Ibidem, str. 3—4. Vidi i Dieter Henrich, op. cit., str. 44—65.

visi od naše prijemčivosti za različita duševna stanja koja uti­ ču na pravac ljudskog delanja. Ali u svakom slučaju, sposob­ nost da se u mašti doživi pobuda koja leži u osnovi nekog po­ našanja nije neophodna pretpostavka razumevanja. Sposob­ nost za ovako doživljavanje samo povećava unutrašnju očiglednost smisaonog tumačenja. Prema tome, mogućno je razumeti najrazličitije pobude kojima se ljudi rukovode, bez obzira da li je ponašanje racionalno ili iracionalno po karak­ teru, to jest nezavisno od toga da li pobude predstavljaju po­ desno sredstvo za postizanje cilja koji se ima pred očima ili sadrže samo običnu reakciju na neko uzbuđenje. Bitno je da se pobude dovedu u vezu sa spoljašnjim ponašanjem. Ali Veber zna dobro da je saznanje koje se dobija pomo­ ću metoda razumevanja krajnje problematično. Uzeto za sebe, razumevanje otkriva samo mogućnu vezu između unutrašnjeg stanja i spoljašnjeg toka događaja. Ono je daleko od toga da uspostavlja nesumnjivu vezu između uzroka i posledice. Ra­ zumevanje otežavaju dve stvari. S jedne strane, pojedinci če­ sto ni sami ne znaju kakvo je stvarno značenje njihovog de­ lanja, delom zbog toga što su izloženi različitim, katkad i su­ protnim nadražajima, a delom i zbog toga što. razni procesi potiskivanja zamagljuju pravo stanje stvari. S druge strane, pojedini oblici ponašanja, koji spolja izgledaju isti ili slični, često imaju sasvim različita značenja za one koji delaju. Je­ dini način da se razumevanje zaštiti od mogućnih proizvolj­ nosti bio bi ovaj: uporediti predloženo tumačenje sa stvar­ nim tokom događaja, to jest proveriti iskustvenim putem da li je ono što je smisaono adekvatno u isti mah i uzročno ade­ kvatno. Samo u slučaju pozitivnog ishoda ovog proveravanja može se uzeti da predloženo tumačenje stvarno objašnjava za­ što neko čini ono što čini. Kao što se vidi, razumevanje zauzima sasvim posebno me· sto u okviru Veberovog shvatanja sociologije. Ono nema ni­ kakvu samostalnu ulogu, već predstavlja obično heurističko sredstvo, to jest sredstvo pomoću koga se mogu postaviti na­ učne hipoteze. Osnovni princip naučnog objašnjenja ostaje princip uzročnosti. 3 6 Na taj način Veber nesumnjivo daje pre36

U svom članku ο objektivnosti društvenonaučnog saznanja Veber izričito kaže da je ovaj princip pretpostavka naučne delatnosti uopšte (loc. cit., str. 186).

73

vagu pozitivističkom stanovištu u društvenim naukama. Jer pozitivističku shvatanje karakteriše upravo zahtev da se pri proučavanju društvenih pojava primeni logika uzroka i posledice, to jest onaj isti princip kojim se služimo prilikom proučavanja prirodnih pojava. Ali pre nego što pređemo na izlaganje Veberove sheme za proveravanje uzročne relevantnosti pojedinih činilaca, zadržimo se još malo na metodu ra­ zumevanja. 37 U svom metodološkom programu Veber pominje jednu varijantu razumevanja koja apstrahuje od stvarnih psi­ hičkih doživljaja i bavi se značenjima van konteksta ljud­ skog delanja. Ovu drugu vrstu razumevanja Veber naziva »ne­ posredno razumevanje«, ali ne uspeva da je jasno odvoji od one ο kojoj je dosad bilo reci. Izgleda da je Veber hteo da prilagodi svoje shvatanje Rikertovoj teoriji razumevanja, a možda i da naknadno skrene pažnju na jednu važnu stranu svog bogatog istraživačkog iskustva. U pitanju je razumevanje nestvarnih smisaonih sadržaja, to jest bezvremenih značenja koja su apstrahovana iz stvarnih psihičkih procesa preko ko­ jih se ispoljavaju. Zadatak ove druge vrste razumevanja je da otkrije najdub­ lje idealne korene smisaonih sadržaja koji leže u osnovi poje­ dinih motiva, to jest da uključi ove sadržaje u šire smisaone celine. Za razliku od pravca kojim se kreče razumevanje pr­ ve vrste, značenja se ovde uzimaju kao elementi jednog ide­ alnog sistema, a ne kao delovi sheme sredstvo—cilj. Odnosi iz­ među pojedinih elemenata nisu uzročni odnosi, već smisaoni odnosi, što znači da svaki idealni sistem predstavlja skladnu celinu smisaono povezanih delova. Kad je u pitanju sistem ideja, onda je veza između pojedinih elemenata logičke pri­ rode, što je samo jedan vid smisaone veze. Razume se, socio­ logija se interesuje za ove idealne sisteme zbog toga što su oni posredno relevantni za razumevanje ljudskog delanja. Ali da bi se uopšte moglo govoriti ο relevantnosti pojedinih ide­ alnih sistema za razumevanje konkretnih motiva kojima se ljudi rukovode, ovi sistemi se moraju najprije razumeti ne­ zavisno od svega ostalog, dakle sami za sebe i kao takvi. Naj­ poznatiji primeri ovakvih idealnih sistema kojima je Veber Za šire razmatranje, vidi Alexander von Schelting, op. cit., str. 353—399. 37

74

posvetio mnogo pažnje u svojim sociološkim proučavanjima, a pomoću kojih je nastajao da otkrije šire smisaone veze kon­ kretnih pobuda kojima se ljudi rukovode u određenim istorijskim situacijama jesu protestantska teologija, bramanska filozofija, i tako dalje. Bliže ο tome u petoj glavi. A sad da vidimo kako Veber rešava osnovno metodološko pitanje — pitanje mogućnosti uzročnog objašnjenja društve­ nih pojava. Unapred treba reći da je ovde reč ο najvažnijem i najvrednijem delu Veberovog metodološkog programa. Niko pre Vebera nije bio toliko svestan logike uzročnog istraživa­ nja i niko pre njega nije tako jasno pokazao da je formalna struktura uzročnog objašnjenja ista u svim slučajevima, bez obzira da li nas interesuju značajni istorijski događaji, pojave iz svakodnevnog života, prirodno zbivanje koje je lišeno zna­ čenja ili smisaono orijentisano ljudsko delanje 38 . Time je Ve­ ber, u stvari, utvrdio da između prirodnih i društvenih nau­ ka nema nikakve bitne razlike ili, drugim recima, da sve nau­ ke, ma kakav bio predmet njihovog proučavanja, počivaju na istim logičkim pretpostavkama, čudno je da sam Veber nije izveo ovaj zaključak. Veber se najpre pita: kako je uopšte mogućno utvrditi da je jedan određeni činilac uzrok jedne određene pojave, kad postoji beskonačno mnoštvo činilaca koji uslovljavaju tu poja­ vu u njenom konkretnom obliku i kad je neophodno udruženo dejstvo svih tih činilaca da bi pojava mogla nastati? Ovo pi­ tanje, očigledno, polazi od shvatanja da je stvarnost hetero­ geni kontinuum i ne vodi računa ο razlici između prirodne i društvene stvarnosti. U najkraćim crtama, Veberov odgovor na postavljeno pitanje glasi: uzročno objašnjenje je moguć­ no pod ovim uslovima: 1) ako se potraže oni činioci koji su relevantni za objašnjenje onog aspekta ili sastavnog dela po­ jave koji nas interesuje, a zanemare oni činioci koji su od značaja i za njene ostale strane ili za pojavu u celini; i 2) ako se zanemare oni činioci koji predstavljaju opšte uslove čita­ vog niza drugih pojava, to jest bez kojih ni mnoge druge po38 Razne strane Veberovog shvatanja iscrpno razmatra Alexan­ der von Schelting, op. cit., str. 255—i09. U znatno skraćenom i uprošćenom obliku, Veberovo shvatanje izlaže na isti način i Talcott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe, 111.: The Free Press, 1949), str. 610—624.

75

jave ne bi mogle nastati. Nema sumnje da je ovim odgovo­ rom Veber tačno pogodio u središte same stvari. Njime je jasno pokazao dve stvari: 1) da uzročno objašnjenje pretpo­ stavlja apstraktno-analitičko određivanje same pojave koju treba objasniti, i 2) da prilikom nastojanja da se objasni ne­ ka pojava koja nas interesuje ima smisla pozvati se samo na specifične uslove koji su nužni i dovoljni za nastupanje te pojave, a ne i na bilo šta što s njom stoji u vezi. Pošto je utvrdio da je uzročno objašnjenje u načelu mo­ gućno bez obzira na složenost i isprepletenost područja koje istražujemo, Veber se usredsređuje na glavno pitanje. On ra­ zmatra formalnu stranu procesa koji podrazumeva svako kau­ zalno istraživanje, to jest istraživanje koje nastoji da otkrije odnos između uzroka i posledice, i detaljno opisuje pojedine logičke operacije od kojih se sastoji postupak proveravanja osnovanosti predloženog objašnjenja. Međutim, ovde ne mo­ žemo opširno pretresati logičke uslove koje mora da zadovo­ lji svako uzročno objašnjenje ukoliko polaže pravo da bude istinito. Navešćemo samo ono što je najvažnije u Veberovom izlaganju. Potpuno u duhu Milovog kanona eksperimentalnog istraživanja, Veber ističe da proveravanje uzročne relevantnosti jednog činioca zahteva uspostavljanje stroge kontrole nad nizom činilaca koji neposredno nisu predmet proučavanja, i da se sastoji u poređenju jedne stvarne ili zamišljene situa­ cije koja je u svemu ista ili slična onoj koja nas interesuje i koju hoćemo da objasnimo, s tom razlikom što u njoj nedo­ staje onaj činilac čiju uzročnu, relevantnost ispitujemo. Dru­ gim recima, Veber tvrdi da u središtu svakog pokušaja da se utvrdi da li je neko objašnjenje stvarno ili prividno stoji pi­ tanje: šta bi se dogodilo kad činilac čiju relevantnost ispitu­ jemo ne bi postojao, to jest da li bi i bez tog činioca mogla nastati pojava koja nas interesuje? Očigledno, Veber ima na umu upravo najstroži model za proveravanje uzročnih od­ nosa — model eksperimenta. Ali odmah treba preduprediti jedan mogućan nesporazum. Veberova logička shema uzima eksperiment kao idealan obra­ zac uzročnog istraživanja, ali ne polazi od shvatanja da je u svakom konkretnom slučaju stvarno mogućno menjati po­ jedine činioce i veštački stvarati najpogodnije uslove, što je karakteristično za eksperiment kao istraživački postupak. Gak bi se moglo reći da je Veber malo verovao u mogućnost eks76

perimentalnog proučavanja društvene stvarnosti. Smatrao je da se to može postići u sasvim ograničenom obimu, i da od svih društvenih nauka samo psihologija može da pođe putem eksperimentalne nauke, š t o se tiče sociologije, Veber nije re­ kao ništa. Najverovatnije zbog toga što nije video nikakvu mogućnost da se eksperimentalni metod upotrebi u sociološ­ kom proučavanju. Po njegovom mišljenju, sociologija je pr­ venstveno upućena na uporedno-istorijski metod. Kao i Dirkem, možda čak i odlučnije od njega, Veber tvrdi da je upo­ redno-istorijski metod najbolje i najprikladnije sredstvo koje sociologiji stoji na raspolaganju za proučavanje društvene uzročnosti. 39 U nemogućnosti da stvarno manipuliše s činiocima čiju uzročnu relevantnost hoće da proveri, sociologija mora da se ograniči na istorijske analogije, to jest mora da prona­ đe takve istorijske situacije koje su približno jednake situa­ ciji koju treba objasniti, ali se razlikuju u pogledu činioca za koji se pretpostavlja da je uzročno relevantan. Idealno bi bi­ lo, kaže Veber, kad bi se mogla pronaći takva istorijska situa­ cija koja se u svemu podudara s onom koja nas interesuje, tako da u njoj nedostaje samo onaj činilac koji proveravamo. Ali pošto je ovaj ideal praktično nedostižan, u sociologiji retko kad možemo proveriti osnovanost nekog uzročnog objaš­ njenja na sasvim zadovoljavajući način. Što je još gore, često nismo u stanju da se poslužimo ni istorijskim analogijama, ma koliko bile nesavršene, često je mogućno upotrebiti samo imaginaran eksperiment, koji je, kako i sam Veber kaže, sasvim nepouzdano sredstvo. Najpro­ stije rečeno, imaginaran eksperiment predstavlja jedan oblik hipotetičke rekonstrukcije objektivno mogućnog razvoja pod promenjenim uslovima: pošto se najpre u mašti odstrani onaj činilac koji nas interesuje, ispituje se da li se u tom slučaju moglo dogoditi ono što se stvarno dogodilo. Naravno, nije po­ trebno da se pri tom do tančina predoči šta bi se dogodilo kad činilac za koji pretpostavljamo da je uzročno relevantan 39 Vidi, na primer, Max Weber, »Vorbemerkung«, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str. 12, 15. Ο Veberovom odnosu prema istoriji opširno govori H. Stuart Hughes, Consciousness and Society: The Reorientation of European Social Thought 1890—1930 (New York: Vintage Books, 1961), str. 323—335.

77

ne bi postojao — takav pokušaj bi mogao da dovede do mon­ struoznih rezultata. Dovoljno je samo utvrditi šta se ne bi moglo dogoditi. I ako se pokaže da je pod promenjenim uslovima nemogućno zamisliti da bi se dogodilo ono što se stvar­ no dogodilo, onda je opravdano zaključiti da je činilac u pi­ tanju relevantan u uzročnom pogledu. Na kraju, treba pomenuti da je u svom razmatranju for­ malnih uslova koje mora da zadovolji svako uzročno obja­ šnjenje Veber prvenstveno mislio na objašnjenje pojedinačnih događaja. Stoga se može steći utisak da logička shema koju smo upravo izložili mnogo više vodi računa ο istraživačkoj praksi istorije nego sociologije i da, utoliko, ne važi i za proveravanje opštih hipoteza, to jest takvih hipoteza koje utvr­ đuju postojanje uzročne veze u masi slučajeva iste vrste. U stvari, takav utisak bio bi sasvim pogrešan. U pitanju je jed­ na logička shema koja služi za proveravanje osnovanosti pre­ dloženog objašnjenja bez obzira da li je reč ο opštim ili po­ jedinačnim vezama između pojava. Kad se proverava uzroč­ na veza između pojedinačnih događaja, onda ova shema po­ staje nešto složenija, to jest u nju se moraju uključiti izvesni elementi koji nemaju uticaja na proveravanje opštih hipote­ za. Uostalom, lako se može videti da je u svom metodološkom uvodu za delo Privreda i društvo, gde je pomenuta logička shema ponovo izložena u vrlo sažetom obliku, Veber imao na umu proveravanje opštih hipoteza, a ne problem istorijskog objašnjenja.

STVARNOST I IDEALAN TIP Ostalo nam je još da se pozabavimo Veberovim shvatanjem idealnih tipova koje zauzima važno mesto u njegovom metodološkom programu. Kao što ćemo odmah videti, ovo shvatanje je bitan sastavni deo Veberovog shvatanja ο prirodi i zadacima sociologije, a u isti mah predstavlja dosledan za­ vršetak njegovog filozofsko-antropološkog shvatanja. Ono je jedna od najpoznatijih tačaka Veberove metodologije i socio­ logije: kad se danas pomene Veberovo ime, onda se često mi­ sli baš na idealne tipove. Međutim, Veberovo shvatanje ideal­ nih tipova spada u najteže i najzamršenije strane njegovog

78

metodološkog programa. 4 0 Mada se često vraćao na ovo pita­ nje, u nastojanju da što potpunije i tačnije izloži svoje shva­ tanje, Veber nije uspeo da pokaže u čemu se zapravo sastoji metod idealnih tipova i kakva je njegova uloga u sociološkom proučavanju. Stoga moramo zaci iza mnogobrojnih i često protivrečnih Veberovih formulacija, kako bismo otkrili nji­ hovo racionalno jezgro. Najbolji i najpouzdaniji način da se prodre u središte Ve­ berovog shvatanja idealnih tipova bio bi onaj preko izvesnih opštih pitanja. U tom pogledu najvažnije je obratiti pažnju na pitanje odnosa između pojma i stvarnosti u okviru Vebe­ rove metodologije. Već u svojoj kritici istorijske škole, Ve­ ber odbacuje svaku pomisao na mogućnost potpunog i iscrp­ nog saznanja stvarnosti. Po njegovom mišljenju, saznanje je jedan aktivan, stvaralački proces, a ne pasivno odslikavanje. Za saznanje je bitna pojmovna prerada stvarnosti, a ne intui­ tivno poniranje u nju. Ono podrazumeva izdvajanje izvesnih pojava iz haotičnog mnoštva, podređivanje iskustvenog mate­ rijala određenom stanovištu, suvereno razdvajanje i spajanje pojedinih elemenata. Odatle proizlazi da pojmovi nikad ne sa­ drže čitavu stvarnost, već mnogo manje. Oni imaju apstrak­ tan karakter. To dolazi otud što oni ne opisuju nijednu poja­ vu u njenoj individualnosti, dakle vodeći računa ο svim nje­ nim svojstvima, već samo s obzirom na ono što je opšte na njoj. Prema tome, svi pojmovi su u izvesnom smislu nestvar­ ni i treba ih dobro razlikovati od pojava koje pomoću njih obuhvatamo. Pojmovi su misaone tvorevine, podešeni za rešavanje određenih problema, a ne nešto što-objektivno postoji. U njima su sjedinjeni izvesni elementi i odnosi koji su za istraživača značajni sa nekog određenog stanovišta, a pomoću njih nepregledna raznovrsnost stvarnosti dobija određenu strukturu. U načelu, Veber smatra da ovo shvatanje ο odno­ su između pojma i stvarnosti podjednako važi za sve nauke. 40

Uz izlaganje dalje u tekstu, vidi Siegfried Landshut, op. cit., str. 38—53; Hans Freyer, op. cit., str. 145—158; Alexander von Schelting, op. cit., str. 354—361; Talcott Parsons, op. cit., str. 601—610; Dieter Henrich, op. cit., str. 83—103. Vidi i odeljak »Ve­ berovo shvatanje idealnih tipova« u mojoj knjizi Problemi socio­ loškog metoda, str. 133—139. / 79

Pa ipak, on nalazi da se ο apstraktnom karakteru socioloških pojmova može govoriti i u jednom posebnom smislu ili, tačnije, da se jedna vrlo važna grupa socioloških pojmova u logič­ kom pogledu znatno razlikuje od svih ostalih pojmova kojima se služe kako prirodne tako i društvene nauke. Ovu grupu pojmova koji imaju takva svojstva koja ne srećemo ni kod jedne druge grupe pojmova, Veber naziva idealnim tipovima. Druga stvar ο kojoj treba povesti računa u vezi s Veberovim shvatanjem idealnih tipova tiče se samog predmeta koji sociologija proučava. U pitanju je, naravno, unutrašnja, sub­ jektivna strana ljudskog delanja koja je dostupna smisaonom tumačenju i razumevanju. Po Veberovom mišljenju, za­ datak sociologije je da pronikne u smisaoni mehanizam ono­ ga što se u društvu događa, da otkrije unutrašnje pobude ko­ jima se ljudi rukovode, da protumači širi kontekst značenja u kome se ljudsko delanje odvija. Međutim, ovaj zadatak se ne može postići nikako drukčije nego stvaranjem idealnih ti­ pova. Razlog je vrlo prost. Ο tome sam Veber kaže: »U naj­ većem broju slučajeva, društveno delanje protiče u mukloj i tupavoj polusvesnosti ili nesvesnosti svog naumijenog znače­ nja. Onaj koji dela mnogo više neodređeno oseća šta znači njegovo delanje nego što zna ili je svestan njegove unutrašnje strane. Daleko najčešće, društveno delanje je nagonsko ili ru­ tinsko. Pravo značenje delanja, bilo da je u pitanju racional­ no ili iracionalno delanje, uzdiže se do svesti samo u pojedi­ nim prilikama, a kad su u pitanju oni oblici delanja koji su masovni po svojim razmerama samo kod malog broja poje­ dinaca. U stvarnosti, potpuno svesno i jasno smisaono delanje je samo graničan slučaj«.41 Prema tome, ako uopšte hoće da razume ljudsko delanje, sociologija mora da stvori takve poj­ move koji se znatno udaljuju od stvarnosti, ali koji su u naj­ većem mogućnom stepenu smisaono adekvatni. Jer pošto su značenja bitan sastavni deo ljudskog delanja — bez obzira da li su pojedinci svesni šta čine — sociologija ne može da se zadovolji time da utvrdi samo kako stvari stoje. Ona mo­ ra da postupa tako kao da ljudi stvarno znaju kakav je smi­ saoni osnov njihovog ponašanja. Samo na taj način sociolo­ gija može da nađe pravi ključ za razumevanje predmeta koji 41 Wirtschaft und Gesellschaft, str. 10.

80

proučava. U krajnjoj liniji to znači da je sociološki fikcionalizam 42 ugaoni kamen Veberovog shvatanja društvene stvar­ nosti. Ali time još nismo u potpunosti razjasnili suštinu Vebe­ rovog shvatanja. Ima jedna okolnost kojoj naknadno mora­ mo posvetiti punu pažnju, a koja je neobično važna za razu­ mevanje čitavog Veberovog metodološkog programa. Iz ono­ ga što je napred rečeno proizlazi da je sociologija neizbežno upućena na metod idealnih tipova, jer samo na taj način može da razgraniči različite tipove značenja i da pokaže koje značenje treba pripisati pojedincu ili pojedincima u zami­ šljenom tipu društvenog delanja. Drugim recima, hoće da se kaže da svi idealnotipski pojmovi imaju fiktivan karakter, bez obzira da li se odnose na racionalno ili iracionalno dela­ nje. Ali iako je verovao da je mogućno i korisno stvoriti ta­ kve idealne tipove koji bi otkrivali smisaone veze onih obli­ ka ljudskog delanja kod kojih preovlađuju iracionalni činio­ ci, Veber se toga malo pridržavao u praksi, ćak treba reći da u tom pravcu nije učinio gotovo ništa. Smatrao je da najviši stepen jasnosti i izvesnosti poseduje racionalno delanje, to jest takvo delanje koje se u izboru sredstava racionalno orijentiše prema nekom cilju, i da sociologija treba da se usredsredi na ono što najpre možemo razumeti. Doduše, u stvar­ nosti se racionalna shema sredstvo—cilj retko kad javlja u čistom vidu. Ali baš zbog toga što je racionalno delanje mno­ go razumljivije nego ono koje je uslovljeno iracionalnim po­ budama, Veber je mislio da sociologija prvenstveno treba da stvori racionalne idealne tipove. Samo pomoću njih može se objasniti koliko na stvarno delanje utiču iracionalni či­ nioci i koliko ti činioci skreću njegov tok od čisto racional­ nog pravca. Utoliko, može se s pravom reći da Veberovo shvatanje idealnih tipova počiva na racionalističkim temeljima. I po­ što je metod idealnih tipova nerazdvojno povezan s metodom razumevanja, jasno je da u središtu Veberovog shvatanja ο prirodi i zadacima sociologije stoji ideal čoveka koji razum postavlja kao najviši princip života. Razume se, to ne znači 42

To je dobro istakao Friedrich Η. Tenbruck, loc. cit., str. 625. Vidi i Raymond Aron, La sociologie allemande contemporaine (Paris: Librairie Felix Alcan, 1935), str. 105—106. 6 Sociologija Maksa Vebera

81

da je Veber podlegao racionalističkoj predrasudi da u ljud­ skom životu stvarno preovlađuju racionalni elementi. Jer kad bi bilo drukčije, Veber ne bi govorio ο idealnim tipovi­ ma. Kad bi prosečni ljudi doista bili racionalna bića, onda smisaono tumačenje njihovog ponašanja ne bi imalo fikti­ van karakter. U tom slučaju bi idealnotipska shema pred­ stavljala stvarno objašnjenje, a ne samo nagoveštaj objek­ tivnih mogućnosti. U celini uzev, Veberovo shvatanje idealnih tipova zaslu­ žuje najveća priznanja. Ovo pogotovo ako se ima na umu antropološka dimenzija u kojoj se kreće i na koju ukazuje. Treba, doista, priznati da Veberovo shvatanje idealnih tipo­ va otkriva jednu mogućnost prilaženja i saznanja koja mora zainteresovati svakog kome leži na srcu pitanje čoveka i nje­ gove sudbine u društvu. Ravnodušan može ostati samo onaj kome je izmakla iz vida osnovna nit Veberovog nastojanja. Jer Veberovo shvatanje, bar što se tiče osnovne ideje kojom se rukovodi, otvara zadivljujuću perspektivu nauci koja hoće da razume i objasni čoveka, društvo i kulturu. U mnogo če­ mu, metod idealnih tipova predstavlja novu i samosvojnu verziju čuvene Sokratove dijalektičke veštine (τέχνη μαιευ­ τική )• U njemu je našao svoje ispunjenje osnovni zahtev Veberove etike da čovek treba da bude ono što jeste, to jest racionalno biće. Ali u njemu je u isti mah došla do izražaja značajna misao da sociološko saznanje ima smisla i oprav­ danja samo ukoliko doprinosi tome da čovek bolje i dublje upozna samog sebe. Time što sociologiju upućuje da stvara idealne tipove društvenog delanja koje se racionalno orijentiše prema određenim ciljevima, Veber, u stvari, obavezuje sociologiju da bude od pomoći čoveku koji teži da ostvari svoju najdublju prirodu. Jer samo zahvaljujući tome što se udaljava od stvarnosti, što je racionalizuje do krajnjih mo­ gućnih granica, sociologija može da udovolji ovoj obavezi. Kao nauka ο idealnotipskim oblicima racionalnog ponašanja, ona pomaže čoveku da se uzdigne do svesti ο smisaonim i stvarnim pretpostavkama svog delanja i, u krajnjoj liniji, podstiče i olakšava čovekovo oslobođenje 43 . Ima li ičeg pri43....

82

vlačnijeg i uzbudljivijeg od nastojanja da se nauka najtešnje poveže s etikom, ne gubeći pri tom nimalo od svoje auto­ nomnosti? Ali ako se Veberovo shvatanje idealnih tipova razmotri u pojedinostima, slika se menja iz osnova, štaviše, u tom slu­ čaju treba reći da ono pati od velikih nedostataka. To se ja­ sno vidi već na prvi pogled. Veberovo shvatanje idealnih tipo­ va sadrži niz različitih elemenata koji se, doduše, međusobno prepliću i dopunjavaju, ali koji, ipak, pripadaju različitim ravnima naučne sistematizacije i koje je relativno lako odvo­ jiti jedne od drugih. To što Veberu nije pošlo za rukom da jasno odredi logičku prirodu pojedinih analitičkih postupa­ ka koji potpadaju pod zajednički imenitelj »idealan tip« ne treba da nas čudi. Cesto i najveći mislioci previde sasvim proste i očigledne činjenice. Uostalom, slabost Veberovog shvatanja može se objasniti time što se Veber mnogo više interesovao za samu ideju idealnotipskog metoda nego za njenu sistematsku logičku razradu. Treba još dodati da se dosta i preteruje kad se tvrdi da je Veberovo shvatanje idealnih tipova nejasno, nedosledno i protivrečno. Veliko je pitanje da li razdvajanje i razlučivanje pojedinih elemenata koje je Ve­ ber udružio u svojoj metodološkoj zamisli može mnogo da obogati pojmovno-teorijski arsenal sociologije. Ali nema sum­ nje da se na taj način lako može izgubiti iz vida osnovna ideja Veberovog shvatanja. Osnovni nedostatak Veberovog shvatanja je u tome što pojmovno određivanje brka s hipotetičko-analitičkim razma­ tranjem i na taj način zanemaruje razliku između upotrebe idealnih tipova u cilju deskripcije i njihove upotrebe u cilju objašnjenja. Veber govori čas ο tome da je idealan tip jedna zamišljena, stilizovana slika konkretnih pojava, čas opet ο tome da je idealan tip jedan analitički model koji pokazuje nestvaran, ali objektivno mogućan tok događaja. Ali to nije jedini nedostatak Veberovog shvatanja. Pored toga što je pomešao pomenute dve različite ravni naučne sistematizacije, on nije jasno odvojio ni istorijsku od teorijske upotrebe ideal­ nih tipova. U njegovom izlaganju idealni tipovi preuzimaju najrazličitije uloge: to su i pojmovi pomoću kojih shvatamo »istorijske individuume«, to jest kolektivne istorijske pojave (kao što su, na primer, srednjovekovna varoška privreda, ki­ neska patrimonijalna birokratija, italijanska renesansa, i to6·

83

me slično), kao i pojmovi pomoću kojih određujemo prirodu izvesnih pojava bez obzira na vreme i mesto (na primer, ciljno-racionalno delanje, harizmatska vlast, birokratska organi­ zacija, i tome slično), ali to su i ad-hoc stvorene sheme objek­ tivno mogućnog toka jednog konkretnog događaja (na pri­ mer, bitke kod Vaterloa), kao i apstraktno-analitićki modeli koji se odnose na izvesne tipične situacije koje se ponavljaju u društvenom životu (na primer, Grešemov zakon). Najzad, što je ne manje važno, Veber greši i u tome što ne pravi jasnu razliku između idealnih tipova kod kojih je smisaono tuma­ čenje nerazdvojno povezano s utvrđivanjem uzročnih odnosa između pojava (u okviru zamišljene slike objektivno moguć­ nog toka događaja) i idealnih tipova koji utvrđuju samo smisaone veze između izvesnih duhovnih sadržaja na osnovu nji­ hove bezvremene idealne pripadnosti (na primer, ideal demokratije, duh određene istorijske epohe, i tome slično). Da je ova razlika ne manje važna od prethodnih, može se lako za­ ključiti već na osnovu onog što je rečeno u jednom ranijem odeljku. Daleko bi nas odvelo kad bismo hteli da podrobno objasnino logičku osobenost svake od navedenih varijanti idealnih tipova. Ali, na sreću, to nije neophodno. U narednim glavama imaćemo prilike da se upoznamo s pojedinim načinima upo­ trebe idealnih tipova na konkretnom sociološkom materijalu. Uostalom, pošto se u svojim sociološkim proučavanjima Ve­ ber obilato služio metodom idealnih tipova, svako kome je stalo da se detaljnije upozna s tim metodom trebalo bi pre svega da pogleda šta je Veber stvarno radio, a ne šta je ο svom radu mislio.

84

IV. SISTEM SOCIOLOŠKIH KATEGORIJA ZAMISAO I OSTVARENJE Videli smo već da je Veber bio krajnje rezervisan prema ideji da se u društvenim naukama, i posebno u sociologiji, stvori jedan trajan i zatvoren teorijski sistem. Smatrao je da nastojanje u tom pravcu nikad ne može uroditi plodom i, štaviše, da je konačan sistem sociološkog saznanja u načelu ne­ dostižan ideal. Po njegovom mišljenju, u oblasti društvenih nauka nema kumulativnog razvoja, već se uvek mora početi iz početka. Ovo zbog toga što kulturne vrednosti koje određu­ ju pravac sociološkog interesovanja ne pružaju čvrst i opšteprihvatljiv okvir u kome bi se stalno moglo graditi dalje na re­ zultatima prethodnih pokušaja. Ali to nije bio ni jedini ni najvažniji razlog Veberove skepse. Pored toga što je uviđao da je nemogućno ostvariti pomenuti ideal, Veber je smatrao da nije ni poželjno gajiti ambicije takve vrste. Ovo zbog toga što je zadatak sociologije da razume i objasni konkretnu društve­ nu stvarnost, a ne da stvori apstraktnu mrežu pojmova koja obuhvata sve što se bilo kad i bilo gde u društvu dogodilo ili moglo dogoditi. Pa ipak, Veberova sociologija nije zaokupljena samo istorijskim pitanjima, a još manje bi se moglo reći da joj nedo­ staje dublja teorijska podloga. Pogotovo u poslednjem perio­ du svog rada, Veber je znatno pomerio naglasak sa istorije u pravcu teorijskog razmatranja. Pod pritiskom ogromnog istorijskog materijala koji je godinama gotovo pomamno prikup­ ljao, on je sve više osećao potrebu da jasno formuliše osnov­ ne pojmove koji se moraju upotrebiti u svakom sociološkom proučavanju, bez obzira da li je u pitanju moderno kapitali­ stičko društvo ili neki drugi tip društva. Najupadljiviji simp­ tom ove promene je novo određivanje prirode i zadataka soci­ ologije. U uvodu za svoje glavno delo Privreda i društvo Ve­ ber je naknadno stavio u zadatak sociologiji da stvori čiste

85 *

tipove i postavi opšta pravila zbivanja, dakle da formuliše opšte pojmove i hipoteze ο opštim vezama između pojava, i na taj način gotovo okrenuo leđa istoriji. Ali uprkos tome, on se nikad nije odrekao istorijske perspektive: bio je do kra­ ja života ubeđen da teorijsko razmatranje nije krajnji cilj u kome nalazi zadovoljenje naša težnja za saznanjem društve­ nih pojava, već samo pomoćno sredstvo. Naravno, Veber se nije zanosio preteranim nadama na uspeh svojih teorijskih pokušaja. Ostao je i dalje pri svom prvobitnom uverenju da sociologija ne može da stvori ništa trajno i konačno na pojmovno-teorijskom planu, mada je, očigledno, otišao mnogo dalje nego što je smerao. Kao da nije bio dovoljno svestan prave prirode zadatka koga se latio. Pogledajmo malo bliže čime se Veber rukovodio kad je stvarao svoj sistem socioloških kategorija i kakvo je njegovo mesto u celini Veberovog shvatanja ο prirodi i zadacima so­ ciologije. Na prvi pogled, reklo bi se da ovaj sistem obiluje apstraktno-shematskim konstrukcijama i da je u njemu, u stvari, do­ šla do izražaja jedna čisto formalistička težnja koja nema ni­ kakve dublje veze s osnovnom, izrazito istorijskom orijenta­ cijom Veberove sociologije. Taj utisak se može dobiti tim pre što u Veberovom glavnom sociološkom delu ima izvesnih ele­ menata koji podstiču na takvo tumačenje. I doista, izvestan broj predstavnika mlađe sociološke generacije pokušao je da u tom smislu traži objašnjenje za Veberov izlet u oblast so­ ciološke teorije, osuđujući ili veličajući rezultate do kojih je došao. 1 Međutim, takvo tumačenje se ne može prihvatiti. Ono ne odgovara ni Veberovom načinu mišljenja ni njegovom shvatanju logike sociološkog istraživanja, koliko god, inače, ostva­ renje bilo daleko od zamisli. U protivnom, teško bi se mogao izbeći zaključak da je Veber bio običan epigon formalne so­ ciologije (bar što se tiče osnovne teorijske orijentacije). U 1 Vidi, na primer, sledeća mesta: Siegfried Landshut, Kritik der Soziologie (München und Leipzig: Duncker und Humblot, 1929), str. 34—35; Hans Freyer, Soziologie als Wirklichkeitswis­ senschaft (Leipzig und Berlin: B. G. Teubner, 1930), str. 154; Talcott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe, 111.: The Free Press, 1949), str. 640; Barrington Moore, Jr., »Strategy in Social Science«, Political Power and Social Theory (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1958), str. 122.

86

tom slučaju, moralo bi se uzeti da Veberov sistem socioloških kategorija sadrži samo nepotpun i provizoran nacrt jedne apstraktne sheme onoga što je u društvu mogućno ili, ako se tako hoće, jedan uprošćen prikaz društvenih odnosa i tvo­ revina van vremena i prostora. Drugim recima, to bi značilo verovati da je pred kraj života Veber potpuno izgubio iz vida osnovno pitanje koje ga je toliko mučilo i kome je posvetio sve svoje snage i prihvatio formalističko stanovište u socio­ logiji po kome sve društvene odnose i tvorevine treba izdvo­ jiti iz istorijskog konteksta, preneti ih u apstraktnu ravan i sistematski srediti kao mogućne oblike društvenog života. Jed­ va je potrebno reći da u tako što ne može poverovati niko kome je pred očima Veberovo delo u celini. U stvari, u svojim teorijskim razmatranjima Veber je išao samostalnim putevima. Svoj kategorijalni aparat stvorio je zbog toga što je verovao da su opšti pojmovi neophodno sred­ stvo sociološke analize, a ne zbog toga što je potpao pod uticaj formalističkog pravca u sociologiji. Jedan od osnovnih za­ ključaka do koga je Veber došao u svojoj kritici idealističke tradicije u društvenim naukama bio je upravo taj da se bez opštih pojmova ne može objasniti ništa, ni u prirodi ni u društvu. Prema tome, možemo s pravom pretpostaviti da se u svom teorijskom razmatranju Veber rukovodio nekim dub­ ljim razlozima, a ne samo željom da se prilagodi tuđim shvatanjima. Najprostije rečeno, Veber je hteo da izgradi jedan što je mogućno širi i obuhvatniji pojmovno-teorijski sistem, to jest da izdvoji i razvrsta osnovne društvene oblike koji se javljaju u svim društvima bez izuzetka i da ukaže na najvaž­ nije činioce koji dejstvuju u društvenom životu i koji se moraju uzeti u obzir u svakom sociološkom proučavanju. Do­ duše, treba reći da ovu zamisao nije uspeo da ostvari do kra­ ja. U tome ga je sprečilo kako njegovo nominalističko shvatanje društva tako i njegovo shvatanje ο razumevanju kao osnovnom metodološkom postulatu društvenih nauka. Pošavši od uverenja da je društvo samo zbir pojedinaca i da socio­ logija pre svega treba da se bavi proučavanjem ljudskog delanja koje se smisaono orijentiše prema nekom cilju, on se nije mnogo obazirao na šire kolektivne oblike koji nastaju u okvi­ ru društvene strukture (klase, staleži, kaste) ili na planu kul­ turnih razlika (etničke zajednice), niti je do kraja raščlanio elemente društvene organizacije. Isto tako, on je zanemario 87

one činioce koji već po definiciji ostaju van sfere onoga što možemo razumeti, mada je, inače, znao da su ovi poslednji u najmanju ruku isto toliko važni kao i oni prvi. 2 Na taj način, Veber je drastično suzio sociološku perspektivu. U svoj kategorijalni aparat on nije uneo mnoge osnovne sociološke poj­ move kojih je sam bio akutno svestan i koje je stalno upotre­ bljavao u svojim sociološkim proučavanjima. Isto tako, heuri­ stička vrednost izvesnih pojmova koji su našli mesta u siste­ mu je sasvim problematična. Zbog toga se za Veberov poku­ šaj teško može reći da je bez mane. Ali to ne umanjuje nje­ gov značaj. Uostalom, ni do dan-danas sociologija nije uspela da stvori jedan sveobuhvatan pojmovnotcorijski sistem koji bi bio prihvatljiv u najširim profesionalnim razmerama, iako je u novije vreme bilo dosta pokušaja da se to postigne. Pošto je u sociološkim krugovima široko rasprostranjeno mišljenje da Veberov kategorijalni aparat stoji pod zname­ njem sociološkog formalizma, trebalo bi, možda, podrobnije obrazložiti gledište koje je upravo izneto. Ali to ćemo učiniti posredno u narednim odeljcima, kad pređemo na izlaganje sa­ mog sistema. Na ovom mestu dovoljno je samo ukazati na uzroke koji su doveli do nesporazuma. Kako izgleda, nespo­ razumi u vezi s prirodom Veberovih teorijskih nastojanja po­ tekli su iz dva razloga. S jedne strane, Veber je, očigledno, precenjivao važnost klasifikacijskog momenta u razvijanju sociološke teorije, a zanemarivao rad na hipotetičkom obja­ šnjavanju raznih iskustvenih odnosa. On je pošao od društve­ nog delanja kao osnovne sociološke kategorije i nastojao je da tačno pojmovno odredi sve ostale složenije društvene ob­ like i tvorevine sistematskim uvođenjem relevantnih struk­ turnih činilaca. Time je svoj teorijski sistem doveo do ivice formalističkog shematizma. S druge strane, Veber je verovao da svi osnovni sociološki pojmovi imaju idealnotipski karak­ ter. To je jedna od bitnih tačaka njegovog metodološkog pro­ grama. Za razliku od ostalih pojmova, idealni tipovi ne opisu­ ju ono što stvarno postoji, već idealizuju pojedine aspekte ili delove stvarno postojećih pojava, to jest određuju prirodu izvesnih pojava na smisaono najadekvatniji način. Ova težnja 2 Gotovo je neverovatno s kakvom je ležernošću on pomenuo ograničenost svog shvatanja ο prirodi i zadacima sociologije. Vidi Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), str. 12.

88

da se svi sociološki pojmovi svedu na idealne tipove nanela je velike štete samoj stvari. Pored toga, upotreba idealnotipskog metoda je još više pojačala utisak da je Veberov kategorijal­ ni aparat samo logička konstrukcija apstraktnih mogućnosti bez ikakvog konkretnog društveno-istorijskog sadržaja. Međutim, obe pomenute okolnosti samo otežavaju pravilno razumevanje Veberovog pojmovno-teorijskog sistema. Nijed­ na od njih ne menja njegov logički status. TIPOVI DRUŠTVENOG DELANJA Žarišna tačka Veberovog teorijskog sistema je pojam dru­ štvenog delanja, To je pojam kojim on počinje svoja razma­ tranja, koji najčešće upotrebljava i na koji se uvek vraća. I to je sasvim· razumljivo. Po Veberovom mišljenju, 3 društveno delanje je osnovna jedinica sociološkog proučavanja, ono što sociologiju konstituiše kao nauku. Pre svega, Veber pravi oštru razliku između delanja i po­ našanja. Delanje je samo ono ponašanje koje ima neko zna­ čenje za onoga koji obavlja radnju. Drugim recima, delanje se razlikuje od ponašanja po tome što ima unutrašnju, sub­ jektivnu stranu koju možemo razumeti. Inače, delanje obuh­ vata i propuštanje i trpljenje pored aktivnog činjenja. Dru­ štveno delanje je posebna vrsta delanja. Da bi se neko pona­ šanje moglo svrstati u kategoriju društvenog delanja moraju biti ispunjena dva uslova: 1) nosilac radnje, to jest onaj koji dela mora pridavati neko značenje svom delanju, i 2) nosilac radnje mora uzimati u obzir ponašanje drugih lica i smisaono orijentisati svoje delanje prema njemu. Pri tom je, naravno, nevažno ko su druga lica — poznati pojedinci ili neodređeno mnoštvo nepoznatih — i da li se uzima u obzir njihovo pro­ šlo, sadašnje ili buduće ponašanje. Bitno je da tuđe ponaša­ nje služi kao tačka smisaone orijentacije, a ne samo kao uz­ ročna komponenta vlastitog delanja. Prema tome, van katego­ rije društvenog delanja ostaje ponašanje koje se orijentiše prema prirodi i prirodnom zbivanju, kao i čisto subjektivno doživljavanje, ukoliko pri tom ponašanje drugih ne igra ni3

Ibidem, str. 12.

89

kakvu ulogu. Ali na granici ove kategorije nalazi se i pona­ šanje pojedinaca u masi (takozvano »masovno ponašanje«), kao i podražavanje tuđeg ponašanja, jer između ponašanja i pripadništva masi obično nema nikakve smisaone veze, a po­ dražavanje je najčešće čisto instinktivno po karakteru. Nema nikakve sumnje da je u ovim uvodnim odredbama Veber jasno izneo svoje sociološko stanovište. Ono je vrlo jednostavno, ali i prilično jednostrano. Ova jednostranost je, doduše, delimično ublažena priznanjem da su i pojave bez značenja relevantne u sociološkom kontekstu, ukoliko se jav­ ljaju kao povod, uslov, proizvod, podsticaj ili prepreka dru­ štvenom delanju. Ali pošto se takve pojave ne mogu razumeti, one nužno ostaju na periferiji sociološkog interesovanja. Pa ipak, treba reći da Veberovo sociološko stanovište zaslu­ žuje punu pažnju. U svojoj osnovi, ono je duboko antropolo­ ški promišljeno. Njime je Veber nedvosmisleno stavio do zna­ nja dve stvari: 1) da sociologiju interesuje čovek u onome što je najdublje ljudsko u njemu, dakle kao biće koje je ob­ dareno sposobnošću da svesno živi svoj život i da da smisao svetu koji ga okružuje, i 2) da veliki deo onoga što ljudi u svakodnevnom životu uzimaju kao nešto što se po sebi ra­ zume, u stvari, pretpostavlja izvesne smisaone sadržaje bez ' kojih ne može da funkcioniše. Na taj način, Veber je usposta­ vio čvrstu vezu između svog antropološkog i sociološkog shvatanja. Ali Veber nije ostao samo na uopštenom razmatranju društvenog delanja. Važan korak u razvijanju njegovog pojmovno-teprijskog sistema predstavlja tipologija društvenog delanja. 4 U želji da što tačnije odredi predmet koji konstituiše sociologiju kao nauku, on razvrstava društveno delanje u četiri grupe. S obzirom na to koliko je unutrašnja, subjektiv­ na strana u njemu izražena, društveno delanje može biti ciljno-racionalno, vrednosno-racionalno, afektivno i tradicional­ no. Već sami nazivi nagoveštavaju sadržaj ovih kategorija. Ciljno-racionalno dela onaj koji bira najefikasnija sredstva za ostvarenje izvesnih ciljeva, ali vodi računa i ο drugim moguć­ nim ciljevima, to jest razmatra troškove koji se u konkret­ nom slučaju moraju podneti. Vrednosno-racionalno dela onaj koji veruje u apsolutnu vrednost nekog određenog oblika po4

90

Ibidem, str. 12—13.

našanja i teži ostvarenju jednog cilja radi njega samog i bez obzira na uspeh. Afektivno dela onaj koji se povodi za svojim strastima i duševnim raspoloženjima i smisao delanja nalazi u njemu samom a ne u postizanju nekog cilja van njega. Naj­ zad, tradicionalno dela onaj koji se slepo drži ustaljenih na­ vika, nezavisno od toga koliko to odgovara izmenjenim uslovima života. Po sebi se razume da ovi tipovi, kao i svi drugi pojmovi, imaju apstraktno-analitički karakter, što znači da se konkretno delanje nikad ne poklapa samo s jednim od njih, već najčešće predstavlja njihovu mešavinu. Naravno, ova tipologija je daleko od toga da bude potpu­ na. To pada u oči već na prvi pogled. Kao što je i sam Veber istakao, ovde su uzeti u obzir samo osnovni tipovi društvenog delanja. I u tome nema ničeg što bi navodilo na sumnju. Sasvim je izvesno da iscrpno nabrajanje svih mogućnosti u ovoj oblasti ne bi značilo nikakav napredak: sistematsko razvrstavanje, ma kako grubo i nesavršeno, uvek ima pred­ nost nad običnim gomilanjem inventarskih brojeva. Ali uprkos tome Veberova tipologija društvenog delanja zadaje velike teškoće. I pored toga što je njen logički osnov jasan, znače­ nje pojedinih tipova je teško uhvatljivo. 5 Ovo pogotovo ako se ostane na terenu čisto apstraktnih razmatranja. Stoga Veberove apstraktne formulacije ne možemo uzeti odvojeno; njih treba posmatrati u konkretnom sociološkom kontekstu. Sto se tiče ciljno-racionalnog i vrednosno-racionalnog de­ lanja, situacija je relativno jednostavna. Ovdje je reč ο izvesnim oblicima delanja kod kojih idealni zahtevi ulaze u sa­ stav same definicije. U osnovi, oba racionalna tipa delanja imaju idealnotipsko značenje. Iza ovih dveju kategorija stoje dva osnovna i bitno različita etička stanovišta — etika odgo­ vornosti i etika čiste volje — koje smo opširno izložili u dru­ goj glavi. Mnogo je teže utvrditi šta Veber zapravo misli u pogledu preostala dva tipa delanja. Da je u oba slučaja reč ο izvesnim oblicima ponašanja koji odstupaju od racionalno­ sti, stoji van svake sumnje. Ali veliko je pitanje da li se afek­ tivno i tradicionalno delanje mogu izjednačiti s racionalnim tipovima delanja u metodološkom pogledu. Još bi se nekako i moglo uzeti da se tradicionalno delanje orijentiše prema ne­ kim normativnim standardima, ali kategorija afektivnog dela5

Uz ovo i dalje, vidi Talcott Parsons, op. dt., str. 643—649. 91

nja je, očigledne, lišena takvih elemenata. Stoga se s pravom možemo pitati da li je afektivno delanje uopšte trebalo uvr­ stiti u tipologiju društvenog delanja. Ovo utoliko pre što afek­ tivno delanje ne igra gotovo nikakvu ulogu u Veberovim soci­ ološkim proučavanjima. Možda bi najbolje bilo pretpostaviti da je afektivno delanje obična rezidualna kategorija koju je Veber uneo u svoju tipološku shemu delom zbog toga što je znao da su iracionalni činioci važna poluga stvarnog ljudskog ponašanja, a dekan i zbog toga što je smatrao da se i iracio­ nalno ponašanje može razumeti kao i racionalno. Drukčije stvar stoji s tradicionalnim delanjem. Budući da pojam tradi­ cionalizma zauzima važno mesto u Veberovim sociološkim proučavanjima, r,a ovo pitanje ćemo se vratiti kasnije. Zasad treba reći samo da pojam tradicionalnog delanja ima idealnotipski status. U pitanju je jedan ideal ο tome šta čovek treba da čini, a ne opis psihološkog mehanizma aktualnog pona­ šanja. Nema potrebe da ovde u pojedinostima navodimo sve elemente Veberovog kategorijalnog sistema. Pomenimo još da je pojam društvenog odnosa jedna od vrlo važnih karika u njegovom razvijanju. Ovaj pojam je važan zbog toga što pred­ stavlja most između pojedinačnih radnji i širih društvenih struktura. Pod društvenim odnosom Veber podrazumeva de­ lanje većeg broja pojedinaca koje se uzajamno smisaono orijentiše i povezuje. Drugim recima, Veber tvrdi da se dru­ štveni odnos sastoji u uzajamnom povezivanju spoljašnjih radnji na osnovu odgovarajućih smisaonih sadržaja. Sve dok postoji verovatnoća da će se pojaviti određeni oblici smisaono orijentisanog delanja, postoji i društveni odnos. Kad ova vero­ vatnoća padne na nulu, društveni odnos prestaje. Razume se, uzajamnost u društvenom odnosu ne mora biti potpuna. Do­ voljno je da značenje koje partneri pridaju svom delanju bar približno odgovara onome što se očekuje. A to znači da odsu­ stvo uzajamnosti na smisaonom planu ne povlači odmah za sobom i odsustvo uzajamne orijentacije delanja. Šta sve još uključuje u sebe pojam društvenog odnosa i kako pomoću njega Veber izgrađuje čitavu morfologiju društvenog sistema, videćemo u posljednjem odeljku ove glave.

MATERIJALNI INTERESI I NORMATIVNI POREDAK Po svemu što je napred rečeno, može se s pravom zaklju­ čiti da je Veberovo shvatanje društva izrazito individualističko i nominalisticko po karakteru. Ali mada društvo rasparčava na njegove sastojke i iskustveno polje sociološke analize ograni­ čava na oblast društvenog delanja, Veber nije šlep za činje­ nice. Preko izdvojenih delova on se postepeno probija ka celini. Najvažniji korak u tom probijanju je upravo pred nama. Po Veberovom mišljenju, oblast društvenog delanja ima jedno važno svojstvo: u njoj vlada red, a ne haos. Kao što u oblasti prirode možemo zapaziti izvesne pravilnosti u smenjivanju pojedinih događaja, tako možemo otkriti da i u društvu ima izvesnih postojanih i relativno nepromenjivih odnosa, to jest da se izvesna tipična značenja ponavljaju u delanju istih poje­ dinaca ili da se javljaju u delanju različitih pojedinaca. 6 To je jedno od najelementarnijih društvenih iskustava. U isti mah, to je polazna tačka sociologije kao teorijske nauke. Usvojivši ovu osnovnu pretpostavku, Veber utire put sociološkom raz­ matranju. Jer u središtu sociološkog razmatranja stoji pita­ nje: otkud dolazi do toga da se društveno delanje javlja u traj­ nim i relativno nepromenljivim oblicima ili, drugim recima, koji su to činioci što uslovljavaju pravilnosti u društvenom životu? Zanimljivo je da Veber pridaje izuzetnu važnost materijal­ nim interesima u uspostavljanju trajnih i postojanih društve­ nih oblika. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je Vebe­ rovo isticanje materijalnih interesa kao jednog od najvažnijih kanala društvene uzročnosti proizvoljno i nepromišljeno i da njegova konkretna sociološka proučavanja nimalo ne potvr­ đuju umesnost ovog teorijskog upozorenja. Međutim, stvari stoje sasvim drukčije. Nije to nikakva slučajnost što svoja teorijska razmatranja Veber započinje naglašavanjem važno­ sti materijalnih interesa. To je u velikoj meri u skladu s nje­ govim shvatanjem racionalnosti, kao i s tim kako je on stvar­ no proučavao društvene pojave. Pre bi se moglo reći da iznenađuje to što je u svom pojmovno-teorijskom sistemu Veber posvetio neuporedivo više pažnje razmatranju uloge idejnih činilaca u društvenom životu nego raščlanjavanju 6

92

Vidi gore str. 50 93

društvenih okvira pod kojima podudarnost interesa dovodi do širih, kolektivnih reakcija. Ali ο tome malo kasnije. Po­ gledajmo najpre šta Veber podrazumeva pod materijalnim in­ teresima i u čemu vidi teorijsku važnost ovog pojma. Po Veberovom mišljenju, veliki broj upadljivih pravilnosti u obla­ sti društvenog delanja osniva se na tome što se ljudi orijentišu prema vlastitom interesu, to jest nastoje da iskoriste po­ godnosti koje im data situacija pruža. Najčvršći i najpostoja­ niji odnosi u društvenom životu nastaju kao posledica odre­ đene konstelacije interesa. Ti odnosi su daleko manje podlož­ ni kolebanju od onih koji se pomoću normi često uzalud na­ stoje da iznude. Naročito ukoliko ljudi nisu zaslepljeni vla­ stitim subjektivnim ocenama, već vode računa i ο tuđim inte­ resima. Jer ukoliko se tuđi interesi zanemare, može se izaz­ vati otpor drugih, tako da se ljudi izlažu opasnosti da rade protiv sopstvenih interesa. Pada u oči da je Veberovo razmatranje uloge materijalnih činilaca u društvenom životu sasvim usko i jednostrano. Ono se kreće u okvirima nominalističkog shvatanja društva, i isti­ če u prednji plan čisto ciljno-racionalne elemente. Reč je sa­ mo ο dobro shvaćenom ličnom interesu u smislu engleske ekonomske škole. 7 Da je to tačno, vidi se po tome što sam Veber izričito kaže da se i u svim ostalim oblastima društve­ nog delanja može otkriti ona ista pojava koja je svojevreme­ no tako živo zainteresovala ekonomske stručnjake — da u ve­ likom broju slučajeva orijentacija prema vlastitom interesu dovodi do sličnih reakcija. Drugim recima, Veber, u stvari, ima pred očima zamišljenu sliku »ekonomskog čoveka« (ho­ mo oeconomicus), tako da delanje koje se orijentiše prema vlastitom interesu uključuje u opštu shemu tehničko-ekonomske racionalnosti. Po njegovom mišljenju, rukovoditi se sopstvenim interesom ne znači ništa drugo nego birati najadekvatnija sredstva za postizanje racionalno postavljenih ciljeva. Delanje uslovljeno materijalnim interesom je poseban slučaj ciljno-racionalnog delanja; ono je utoliko postojanije ukoliko je više ciljno-racionalno po karakteru. Kao što se vidi, time što je pridao izuzetnu važnost materijalnim interesima u uspo­ stavljanju trajnih i postojanih društvenih oblika, Veber je, u stvari, samo na drugi način, rekao da kategorija ciljno-raci7

94

onalnog delanja zauzima središno mesto u okviru njegovog shvatanja sociologije. Međutim, ako se smisao Veberove apstraktne odredbe ma­ terijalnih interesa potraži u kontekstu njegovih konkretnih socioloških proučavanja, onda se mora otići korak dalje. U tom slučaju je lako pokazati da pod materijalnim interesima treba razumeti nešto mnogo dublje i važnije od tehničko-ekonomske racionalnosti. U pitanju je, u stvari, suprotnost izme­ đu životnih izgleda pojedinih kategorija ljudi koja je uslovIjena načinom raspodele i upotrebe ekonomskih dobara i uslu­ ga. U krajnjoj liniji, pojam materijalnih interesa obuhvata ekonomske interese u svojini nad dobrima i pogodnostima za sticanje prihoda pod uslovima robnog tržišta, i nerazdvojno je povezan s pojmom društvene klase. Ovako shvaćeni, ma­ terijalni interesi su, nesumnjivo, jedan od najuticajnijih či­ nilaca u društvenom životu i ne treba se čuditi što je Veber našao za potrebno da najpre ukaže na njihovu važnost. Uo­ stalom, Veberovi radovi iz sociologije religije pokazuju da je udeo ovog činioca zamašan i u nastanku tako složenih i sup­ tilnih pojava kao što su religiozna shvatanja i verovanja, da i ne govorimo ο tome koliko je u svojim drugim sociološkim radovima Veber nastojao da pomoću njega objasni razne ob­ like kolektivnog ponašanja. Kako bi i moglo biti drukčije, kad Veberovo glavno sociološko delo već u samom naslovu ističe ekonomsku stranu društvenog života kao nešto relativ­ no samostalno i različito od drugih društvenih činilaca? šte­ ta je samo što u svom pojmovno-teorijskom sistemu Veber nije rekao ništa određenije ο prirodi ovog činioca i mehaniz­ mu njegovog delovanja. Da je to učinio, onda bi veza između različitih delova njegovog sociološkog shvatanja bila mnogo jasnija. Stoga se na ovo pitanje moramo vratiti još jednom, kad budemo izlagali Veberovo shvatanje društvene struktu­ re i organizacije. Drugi činilac kome Veber pridaje izuzetnu važnost u uspo­ stavljanju trajnih i postojanih društvenih oblika je prevashodno idejne prirode. Pored materijalnih interesa, uslovljenih položajem koji pojedinci zauzimaju u društvenoj strukturi, Veber ukazuje na normativne elemente društvene organiza­ cije.8 Po njegovom mišljenju, učesnici u društvenom odnosu 8

Siegfried Landshut, op. cit., str. 54—61.

Ibidem, str. 15. 95

mogu orijentisati svoje delanje kako prema vlastito η intere­ su (koga se, doduše, po volji uvek mogu odreći), ta :o i pre­ ma nekom normativnom poretku za koji veruju da ih oba­ vezuje, to jest koji važi kao legitiman. Ovo poslednje je dale­ ko najvažniji način povezivanja pojedinačnih radnji sa širim društvenim zaleđem, budući da Veber ima na umu kulturne vrednosti i normativne standarde na kojima se zasniva opšta društvena organizacija: u pitanju su oni elementi društvenog poretka koji određuju dozvoljene oblike individualne i uže grupne delatnosti i, utoliko, usmeravaju individualno i kolek­ tivno ponašanje u određenom pravcu. Naravno, pri tom nije bitno da li se pojedinci stvarno pridržavaju pojedinih normi koje društvena organizacija štiti ili ih izbegavaju, odnosno prikrivaju prekršaj ili se prijavljuju nadležnom organu poš­ to su normu prekršili. Jer u svim pomenutim slučajevima nor­ mativni poredak važi kao nešto obavezno. To se vidi po tome što pojedinci uzimaju u obzir njegovo postojanje, bilo da ga poštuju ili krše. Sa sociološkog stanovišta, treba praviti oštru razliku između iskustvenog i normativnog važenja: za jedan normativni poredak može se reći da važi samo ukoliko po­ stoji verovatnoća da će se u masi slučajeva delanje stvarno orijentisati prema njemu. U više mahova, Veber ističe da normativni poredak koji ima za sobom autoritet opšte društvene organizacije sadrži u sebi element prinude, jer se njegovo poštovanje štiti i spoljašnjim sankcijama. U osnovne tipove normativnog poretka Veber ubraja pravo i moralnu konvenciju. Razlika između prava i konvencije je u tome što u prvom slučaju postoji po­ sebna grupa ljudi koja se stara da poredak održi u važnosti, dok u drugom slučaju sankciju primenjuje difuzno društvo. Ali Veber se ne zadovoljava samo time što normativni aspekt društvenog delanja izdvaja iz složenog spleta društvenih čini­ laca i što u pravu i moralnoj konvenciji vidi osnovne idejne poluge društvene organizacije; on nastoji da objasni i meha­ nizam delovanja ovog činioca u društvenom životu. Ili tačnije: on hoće da pokaže da gola prinuda nije jedini osnov efikasno­ sti društvene organizacije. U tom cilju, Veber postavlja dva pitanja: 1) zašto pojedinci veruju da je neki normativni po­ redak legitiman ili, drugim recima, čime se oni rukovode kad jednom poretku pripisuju svojstvo moralnog autoriteta?, i 2) zašto pojedinci orijentišu svoje delanje prema nekom norma96

tivnom poretku ili, drugim rečima, čime sve jedan poredak obezbeđuje svoje poštovanje? Razmotrimo ukratko Veberove odgovore na ova pitanja. U skladu sa svojim osnovnim sociološkim shvatanjem, Ve­ ber ne pravi veliku razliku između razloga kojima se pojedin­ ci rukovode kad jedan normativni poredak priznaju kao le­ gitiman i razloga zbog kojih ga se pridržavaju u praksi. 9 Naj­ većim delom, oni isti razlozi na kojima se osniva vera u legi­ timnost jednog poretka služe i kao unutrašnja poluga dela­ nja koje se saobražava njegovim zahtevima. Kako izgleda, to­ me se nema šta prigovoriti. Jedan poredak koji važi kao legi­ timan zbog toga što je osveštan tradicijom, zbog toga što se pojedinci afektivno vezuju za njega ili što vrednosno-racionalno veruju u njegovu apsolutnu obaveznost, već samim tim u velikoj meri obezbeđuje i svoje poštovanje, š t a drugo mogu da čine oni koji priznaju legitimnost jednom poretku na osno­ vu vere u svetost tradicije, na osnovu emocionalne predano­ sti ili vrednosno-racionalne vere u ideal koji je u poretku ote­ lo tvoren, nego da iz tih istih razloga prilagode svoje delanje njegovim zahtevima? To što u Veberovom izlaganju ova po­ dudarnost nije dosledno sprovedena, već se na jednom mestu pominje tradicija kao osnov legitimnosti, a religiozni mo­ tivi kao osnov efikasnosti, bitno ne menja ništa. Ο tom od­ stupanju ovde nećemo voditi računa. Pa ipak, teško je reći da je Veber do kraja održao ovaj princip — da oni isti razlozi koji služe kao osnov za prizna­ nje legitimnosti jednom poretku u isti mah obezbeđuju i njegovo poštovanje. To najbolje pokazuje poslednja tačka njegovog odgovora na gornja pitanja. Na odgovarajućim mestima, Veber kaže da se svojstvo legitimnosti može pripisati jednom poretku i na osnovu vere da je uspostavljen po za­ konskom postupku, dok pojedinci mogu orijentisati svoje delanje prema njemu na čisto ciljno-racionalan način, to jest tako što će ga shvatiti kao spoljašnji uslov kome je korisno prilagoditi se u vlastitom interesu. Kako treba razumeti ova objašnjenja? U pogledu ciljno-racionalnih motiva pomoću kojih jedan poredak obezbeđuje svoje poštovanje, situacija 9 Talcott Parsons, op. cit., str. 651—652. Uz izlaganje u tekstu vidi i Johannes Winckelmann, Legitimität und Legalität in Max Webers Herrschaftssoziologie (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1952), str. 26—39.

7 Sociologija Maksa Vebera

97

je relativno jasna. U krajnjoj liniji, Veber hoće da kaže da pojedinci mogu orijentisati svoje delanje prema nekom po­ retku bez obzira na to što ga intimno ne usvajaju. Uprkos tome što u njemu ne vide ništa po sebi dobro i vredno po­ štovanja, oni se mogu poslužiti njime kao sredstvom za ostva­ renje vlastitih ciljeva. Treba samo dodati da se u ovom slu­ čaju ciljna racionalnost ne mora oslanjati na stanovište eti­ ke odgovornosti; ona može biti i izraz golog oportunizma. Ovu poslednju mogućnost Veber nije dovoljno jasno istakao. Ali njegovo izlaganje prećutno sadrži i upozorenje u tom pravcu. Mnogo je teže razumeti zašto je priznanje legitimnosti na osnovu vere u zakonsku formu Veber izdvojio u posebnu grupu, kad ovu veru nije uzeo u obzir kao unutrašnji motiv kojim poredak obezbeđuje svoje poštovanje. Jer materijalna zainteresovanost ne izgleda da bi mogla biti adekvatna protivteža idealnom sadržaju vere u zakonski postupak. Ovo po­ gotovo ako se ima u vidu Veberovo shvatanje ovog poslednjeg. Po njegovom mišljenju, priznanje legitimnosti na osno­ vu vere u zakonsku formu javlja se u dva slučaja: 1) kad je poredak dogovorom ustanovljen, to jest kad se svi slažu da poredak treba da bude takav kakav jeste, i 2) kad poredak nameće jedna vlast za koju se smatra da je legitimna i da joj svi duguju poslušnost. Nije li umesno pretpostaviti da će oni koji veruju da je jedan poredak legitiman zato što je ustanovljen po zakonskom postupku, biti spremni da upravo zbog toga orijentišu svoje delanje prema njemu? Ako se tako nešto ne može pretpostaviti, onda bi i one druge pretpostav­ ke koje veličaju snagu tradicionalne privrženosti, afektivnog vezivanja i vrednosno-racionalnog uvažavanja trebalo staviti pod pitanje. Na kraju, pomenimo još da pravilnosti u društvenom životu Veber ne objašnjava samo materijalnim interesima i normativnim elementima društvene organizacije. U svom iz­ laganju on skreće pažnju i na mogućnost da se delanje orijentiše prema društvenoj praksi, to jest prema ustaljenom na­ činu postupanja u stvarima koje društvena organizacija pre­ pušta slobodnoj inicijativi pojedinaca 10 . Doduše, Veber posve-

čuje jedva nekoliko šturih reči ovom činiocu. Valjda zbog toga što smatra da je u pitanju nešto periferno u odnosu na njegovo sociološko shvatanje. U svakom slučaju, ovaj činilac ne igra gotovo nikakvu ulogu u Veberovim sociološkim pro­ učavanjima. Uključujući ga u svoj pojmovno-teorijski sistem Veber kaže ο njemu samo ovo: da relativno postojani dru­ štveni oblici mogu nastati i na osnovu toga što se nešto čini na jedan određen način, bilo zbog toga što se tako oduvek činilo, bilo zbog toga što je to novo i moderno. Naravno, mi­ sli se pre svega na pravilnosti koje nastaju u užim sektori­ ma društvenog sistema, a samo izuzetno i u globalnim dru­ štvenim razmerama. I pošto nema nikakve obaveze da se po­ jedinci pridržavaju postojeće prakse u stvarima ο kojima sa­ mi mogu da odlučuju, pravilnosti ove vrste iščezavaju čim prestane stvarno upražnjavanje. ELEMENTI DRUŠTVENE MORFOLOGIJE Daleko bi nas odvelo kad bismo hteli da podrobno izlo­ žimo sve što je Veber smatrao za potrebno da uključi u svoj pojmovno-teorijski sistem. Uprkos tome što polazi od jedno­ stranih pretpostavki, Veberov kategorijalni aparat je toliko razvijen i razgranat, da bi trebalo napisati čitavu knjigu ako bi se htelo da prodre dublje u sve njegove složenije slojeve. Radi uštede prostora, ovde ćemo pomenuti samo najvažnije društvene oblike koje Veber određuje pomoću pojma dru­ štvenog odnosa. Pre svega, Veber razlikuje zajednicu od društva". To su čisti tipovi društvenog odnosa. Društveni odnos ima karak­ ter zajednice ukoliko učesnici u odnosu osećaju da pripada­ ju jedan drugom kao deo iste celine. Osećanje ο zajedničkom pripadništvu može se javiti kako na afektivnoj tako i na tra­ dicionalnoj osnovi. Ali da bi uopšte moglo biti reci ο društve­ nom odnosu, potrebno je da ovo osećanje na bilo koji način podstakne jednu grupu ljudi da uzajamno orijentišu svoje

10 Ibidem, str. 15. Opširnije ο tome Talcott Parsons, op cit., str. 677—«86.

11 U svom izlaganju Veber upotrebljava izraze »Vergemein­ schaftung« i »Vergesellschaftung« za koje se ne može naći ade­ kvatna zamena u našem jeziku. Niz zanimljivih napomena u vezi s Veberovim shvataniem zajednice i društva daje Talcott Parsons, op. cit., str. 686—694.

98

7*

99

delanje. Društveni odnos ima karakter društva ukoliko uče­ snici u odnosu sporazumno usklađuju svoje interese u težnji da zadovolje neku određenu potrebu ili postignu neki odre­ đen cilj. Ovo usklađivanje interesa može biti vrednosno-racionalno, ukoliko pojedinci veruju da ih obavezuje pristanak koji su dali, ili ciljno-racionalno, ukoliko oni orijentišu svo­ je delanje prema očekivanju da će partneri biti lojalni. Po­ što su u pitanju čisti tipovi društvenog odnosa, teško je na­ vesti konkretne primere zajednice i društva koji bi u potpu­ nosti odgovarali apstraktnim odredbama. Pominjući slučaje­ ve koji im se najviše približavaju, Veber kaže da najveći broj stvarnih odnosa ima delom karakter zajednice a delom ka­ rakter društva. Opšte je poznato da pojmovi zajednice i društva zauzima­ ju vidno mesto u istoriji sociologije. Njima se služio već i Marks, i to u izlaganju izvesnih ključnih tačaka svog socio­ loškog shvatanja 12 , a na sistematski način ih je bliže odredio Ferdinand Tenies u svom klasičnom delu Zajednica i dru­ štvo". I pored izvesnih manje važnih razlika, svi Veberovi prethodnici su se slagali u tome da zajednica i društvo pred­ stavljaju dve različite i, štaviše, suprotne društveno-istorijske kategorije: dok zajednica označava organsko jedinstvo, dru­ štvo predstavlja običan mehanički agregat. Stoga je sasvim ra­ zumljivo što je i Veber uključio ove pojmove u svoj kategorijalni aparat i što je čitav drugi odeljak svog glavnog dela posvetio razmatranju najrazličitijih tipova zajednice i dru­ štva. Jedva treba reći da se Veber nigde nije pozabavio raz­ matranjem Marksovog načina upotrebe ovih pojmova. On je samo usput odao priznanje Teniesovim nastojanjima, ali se ogradio od njegovih rezultata. Obe okolnosti svedoče da Ve­ ber hoće da se razlikuje od svojih prethodnik* 4 . U čemu je ta razlika? Najprostije rečeno, razlika je u tome što Veber mnogo tačnije određuje značenje ovih pojmova, ali u isti mah znat­ no sužava njihov iskustveni domašaj. Prva stvar je jasna već 12

Kao što je dobro poznato, Marks je u razotuđenom društvu video slobodnu zajednicu svestrano razvijenih ljudi. Vidi ο tome Karl Löwith, »Max Weber und Karl Marx«, Archiv für Sozial­ wissenschaft und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 99, 201—202. 13 Ferdinand Tönnies, Gemeinschaft und Gesellschaft (Berlin: Karl Curtius, 1887). 100

pri letimičnom poređenju, tako da se na njoj ne treba po­ sebno zadržavati. Uostalom, Veber postiže tačnost u pojmov­ nom određivanju baš zahvaljujući tome što sužava obim ovih pojmova. Sužavanje ide u dva pravca. S jedne strane, Veber zanemaruje globalne društvene okvire: zajednica i društvo nisu više svojstva određenih društveno-istorijskih epoha ili, tačnije, simptomi određenih stanja društvenog sistema kao celine, već samo tipovi društvenog odnosa koji se mogu ja­ viti u svim društvima bez razlike. S druge strane, Veber za­ nemaruje istorijsku dimenziju: zajednica i društvo ne pred­ stavljaju više određene faze društvenog razvitka koje srnenjuju jedna drugu, već apstraktne mogućnosti društvenog ži­ vota koje koegzistiraju jedna pored druge. Na taj način Ve­ ber je, očigledno, ostao u okvirima svog individualističkog i nominalističkog shvatanja, ali je propustio da razmotri ono što bi sa sociološkog stanovišta bilo najvažnije: ima li ma kakvu heurističku vrednost pretpostavka da postoje izvesni stupnjevi u društvenom razvitku, kad društveni odnosi koji imaju karakter zajednice ili društva preovlađuju do te mere da daju pečat čitavom razdoblju? U svojim konkretnim socio­ loškim proučavanjima Veber je bio mnogo jasniji i otvoreniji u tom pogledu. Proces racionalizacije modernog društva — što je, u stvari, osnovna tema njegove sociologije — može se shvatiti samo kao proces rastvaranja složenog tkiva mnogo­ brojnih zajednica feudalne epohe i uspostavljanja prevlasti robnog tržišta u najrazličitijim sektorima modernog kapitali­ stičkog društva. Ali, vratimo se na ono što nas ovde neposredno interesuje. Pošto je najpre razmotrio pitanje sukoba i borbe kao mo­ gućnih oblika društvenog odnosa (naravno, držeći se istih razmera kao i prilikom razmatranja pitanja zajednice i dru­ štva), Veber uvodi pojam društvene grupe 14 . U izvesnom smislu, ovaj pojam obuhvata najtrajnije oblike povezivanja pojedinačnih radnji, i, utoliko, predstavlja završnu kariku Veberovog pojmovno-teorijskog sistema. Za pojam društvene grupe je od najveće važnosti razlikovanje između otvorenih i zatvorenih društvenih odnosa. Pod otvorenim odnosom tre14 Veberov izraz je »Verband«. Ni za njega nema odgovaraju­ ćeg izraza u našem jeziku. Izraz »društvena grupa« ne ističe doToljno element vlasti koji je bitan za Veberovo shvatanje.

101

ba razumet? takav odnos u kome mogu uzeti učešća svi koji to žele. Nasuprot tome, zatvoren društveni odnos monopolise izvesne pogodnosti za učesnike u odnosu, i to tako što svo­ jim pravilima ograničava učešće onih koji su van odnosa ili članstvo vezuje za ispunjenje određenih uslova. Naravno, ova razlika je relativna, što znači da način i stepen otvorenosti odnosno zatvorenosti jednog odnosa mogu biti različiti. Veber određuje pojam grupe vodeći računa ο razlici između otvorenih i zatvorenih društvenih odnosa. Po njegovom mi­ šljenju, društvena grupa može biti samo zatvoren društveni odnos. Ali svaki zatvoren odnos nema već samim tim i svoj­ stvo grupe. Da bi se uopšte moglo govoriti ο društvenoj gru­ pi, neophodno je da postoje određeni ljudi — starešina gru­ pe i, eventualno, upravni aparat — koji imaju za zadatak da obezbede poštovanje normativnog poretka koji važi za gru­ pu 15 . Po Veberu, društvena grupa postoji sve dotle dok po­ stoji verovatnoća da će nadležni organi delati u pomenutom pravcu. Pri tom je nevažno da li se ova verovatnoća osniva na tradicionalnim, afektivnim ili vrednosno-racionalnim mo­ tivima (vazalska zakletva, osećanje dužnosti prema službi) ili na ciljno-racionalnim interesima (primanje plate), članovi grupe vezuju se za grupu na dva načina: 1) time što učestvu­ ju u grupnom delanju kojim rukovode starešina grupe i upravni aparat, i 2) time što orijentišu svoje delanje prema normama koje regulišu izvesna pitanja koja se ne tiču gru­ pe kao celine, već samo njenih članova (ukoliko normativni poredak grupe sadrži i takve elemente). I pored toga što pojmu društvene grupe posvećuje rela­ tivno najviše prostora, Veber mahom ostaje na čisto formal­ nom terenu, š t o je još gore, njemu nedostaje jasna sociolo­ ška perspektiva. Pa ipak, globalni okvir stoji u pozadini svih njegovih pojmovnih odredaba. To se naročito lepo vidi na primeru ο kome je upravo reč. U razvijanju svog shvatanja gru­ pe, Veber stalno proširuje društveni horizont. Pre svega, on jasno pokazuje da se grupe ne stvaraju u društvenom vakuu­ mu, već u okviru globalne društvene organizacije. U krajnjoj liniji, normativni poredak svake grupe koja postoji u okviru jednog konkretnog društvenog sistema — i to bez obzira da

li je uspostavljen slobodnim dogovorom između svih člano­ va ili nametnut manjini od strane većine — pretpostavlja va­ žnost osnovnih društvenih ustanova pomoću kojih društvo određuje dozvoljene oblike individualne i uže grupne delatnosti. Drugim recima, to znači da grupno delanje mora biti u skladu s pravnim i konvencionalnim poretkom; u protiv­ nom, grupa je nezakonita. Isto tako, vlast starešine grupe i upravnog aparata, koja se sastoji u verovatnoći da će odre­ đeni ljudi iznuditi poslušnost od onih koji su im potčinjeni, pretpostavlja postojanje širih izvora društvene moći. Vlast koja nema za sobom autoritet opšte društvene organizacije nije legitimna, već uzurpirana. S druge strane, Veber zavr­ šava svoje izlaganje upućivanjem na državu i crkvu. Po nje­ govom mišljenju, država i crkva su najvažnije društvene gru­ pe. Od drugih grupa one se razlikuju po tome što predsta­ vljaju izrazito prinudne organizacije i što imaju monopolski položaj na određenoj teritoriji, odnosno prema određenim licima: dok država monopolise upotrebu fizičkog nasilja u okviru određene geografske oblasti, crkva monopolise upo­ trebu psihičke prinude prema onima koji su rođenjem po­ stali njeni članovi. Time smo, uglavnom, razmotrili sve osnovne tačke Veberovog pojmovno-teorijskog sistema. Iz nešto drukčijeg ugla, na neka pitanja koja su ovde samo dodirnuta vratićemo se u daljem izlaganju.

15

Tu se već jasno vidi da Veberov pojam obuhvata društvene tvorevine kod kojih postoje odnosi gospodarenja i potčinjenosti. 102

103

V. PRIRODA I POREKLO KAPITALIZMA KAPITALIZAM KAO DRUŠTVENO-EKONOMSKI SISTEM Osnovni predmet svih Veberovih socioloških proučavanja je moderno kapitalističko društvo kao jedinstven i celovit društveno-ekonomski sistem, čak i onda kad ide sasvim da­ leko u prošlost, Veber ne gubi iz vida društveno-ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi čovek modernog doba. Njegova go­ tovo univerzalna istorijska radoznalost ima duboke korene u sadašnjosti: Veber se interesuje za indijski kastinski sistem i kinesku religiju, za agrarne odnose u starom svetu i srednjovekovne trgovačke korporacije, kao i za mnoge druge ekonomske, političke i kulturne pojave najrazličitijih istorijskih epoha, pre svega zbog toga što hoće da shvati i objasni postojeću društvenu stvarnost 1 . U punom smislu reci, Veberova sociologija je savremena istorija ili, tačnije, uporedna istorija savremenog društva. U ovom nastojanju da društveno-ekonomski sistem zapad­ nog sveta oštro odvoji od svih drugih društveno-ekonomskih sistema i da u središte svih naučnih interesovanja stavi pita­ nje čovekove sudbine u uslovima kapitalističke privredne i društvene organizacije Veber se rukovodio određenim filo­ zofsko-istorijskim razlozima. Mada načelno nije poricao kon­ tinuitet društveno-istorijskog procesa u celini, on je smatrao da je moderno kapitalističko društvo jedinstvena i izuzetna pojava, da predstavlja poseban stupanj društvenog razvitka i da nikad i nigde nije postojalo ništa slično njemu. Za Vebera je to bio najnesumnjiviji podatak društvenog i istorijskog iskustva. To pokazuje da je ogorčeni kritičar Rošera i Knisa imao dosta razumevanja za stremljenja istorijske škole i, štaviše, da je naginjao kulturno-istorijskom relativizmu. U 1

To je lepo primetio Raymond Aron, La sociologie allemande contemporaine (Paris: Librairie Felix Alcan, 1935), str. 133—134. 104

isti mah, to pokazuje da je Veber održao čvrstu vezu sa svo­ jim prethodnicima. Jer uprkos tome što su zauzimali različi­ te stavove prema postojećem društvenom poretku, svi veliki društveni mislioci 19. veka slagali su se u tome da je moder­ no kapitalističko društvo bitno drukčije od svih drugih tipo­ va društva. Ova jednodušnost Veberovih prethodnika u shvatanju prirode modernog društva nije bila slučajna. Nju je uslovilo to što su svi oni odreda bili pod neposrednim ili po­ srednim uticajem Hegelove filozofije istorije. Preko istorij­ ske škole, taj uticaj nije mimoišao ni Vebera. Ali dok su mnogi idealistički orijentisani predstavnici isto­ rijske škole pribegavali metafizičkim konstrukcijama i u mnogobrojnim ustanovama i odnosima modernog kapitali­ stičkog društva videli izraz jednog specifičnog duha, to jest jednog kulturno-istorijskog principa koji nema ničeg zajed­ ničkog s kulturno-istorijskim principima drugih epoha, Ve­ ber se držao grubih činjenica 2 . Strahovito nepoverljiv prema metafizici svake vrste, on je razliku između modernog dru­ štva i svih drugih tipova društva tražio na mnogo opipljivijem planu — u oblasti privrede i organizacije privrednog ži­ vota. Pre svega u procesu proizvodnje. U tom pogledu, on se u potpunosti slagao s Marksom. Kao što je osnivač naučnog socijalizma već u jednom od svojih ranih radova došao do zaključka da zakon tržišta neograničeno vlada čitavim kapi­ talističkim svetom i nevidljivom rukom uzdiže i ruši carstva i narode 3 , tako je i Veber, doduše u jednom od svojih poslednjih radova, u uvodnom razmatranju za novo izdanje svoje prve istorijsko-sociološke studije iz drugog perioda stvara­ nja, utvrdio da je privreda najsudbonosnija sila modernog društva 4 . Sve ostale razlike u drugim sektorima društvenog 2

Za šire razmatranje odnosa između Veberovog i Marksovog shvatanja, vidi Talcott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe, 111.: The Free Press, 1949), str. 503—513, i naročito Karl Löwith, »Max Weber und Karl Marx« Archiv für Sozialwissen­ schaft und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 53—62, 97—99, 207—214. 3 Karl Marx i Friedrich Engels, »Njemačka ideologija«, Rani radovi, preveo Stanko Bošnjak, redaktor Predrag Vranicki (Za­ greb: Naprijed, 1961), str. 357. 4 Max Weber, »Vorbemerkung«, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str. 4. 105

života Veber je nastojao da objasni pomoću onih osobenih crta koje je otkrio u privredi kapitalističkog društva. Već samim tim što je za polaznu tačku svog razmatranja uzeo proces proizvodnje, Veber je umnogom odredio i pra­ vac daljeg izlaganja. U razmatranju prirode kapitalističkog privrednog poretka 5 on se u velikoj meri drži Marksa. Idući Marksovim stopama, on kaže da kapitalističku privredu pre svega karakteriše orijentacija prema dobiti. I to ne izolovanih pojedinaca, već privrednih preduzeća na kojima se teme­ lji kapitalistička privredna organizacija. Ali to je samo najopštija odredba koja ne kazuje mnogo. Po Veberovom mi­ šljenju, kapitalistički privredni poredak predstavlja složen sistem međusobno povezanih privrednih preduzeća koja ra­ cionalno, trajno i sistematski teže sticanju dobiti korišćenjem pogodnosti na robnom tržištu. Bez obzira na stepen tehničke razvijenosti i specifičnost pojedinih konkretnih obli­ ka u kojima se javlja, kapitalistički privredni poredak pret­ postavlja postojanje slobodnog tržišta i klase slobodnih rad­ nika odvojenih od sredstava proizvodnje, a sastoji se u organizovanju privredne delatnosti na bazi stroge podele rada, tačnom vođenju poslovnih knjiga i stalnom ulaganju kapita­ la u nove poslove. U kapitalizmu je profit krajnji cilj svake privredne delatnosti, ali u isti mah i mera društvenog uspeha. Razume se, težnja za sticanjem profita nema nikakve veze s gramžljivošću privatnih kapitalista ili njihovom pohlepom za novcem. U pitanju je jedno objektivno svojstvo samog si­ stema ο kome pojedinci moraju voditi računa bez obzira na subjektivne želje i namere. U krajnjoj liniji, to znači da ro­ bno tržište, i to samom logikom svojih zahteva, bitno sužava obim mogućnih ljudskih odluka i postupaka. Sasvim u duhu Marksovog shvatanja, Veber kaže: »Današnji, kapitalistički privredni poredak je jedan čudovišan kosmos u koji pojedi­ nac dospeva rođenjem i koji je za njega, bar kao pojedinca, 5

Uz ovo i dalje vidi Max Weber, »Die protestantische Ethik und der Geist des Kapitalismus«, Gesammelte Aufsätze zur Religions­ soziologie, I (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str. 30—62; Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft (Tubingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), str,. 48—53, 59—62, 95—97; Max Weber, Wirtschaftsgeschichte, Aus den nachgelassenen Vorlesun­ gen herausgegeben von. S Hellmann und M. Palyi (München und Leipzig: Duncker und Humblot, 1923), str. 238—240, 300—315. 106

dat kao faktički nepromenljiva ljuštura u kojoj ima da živi. Ovaj poredak nameće pojedincu, ukoliko je upleten u mrežu tržišta, određene norme privrednog delanja. Fabrikant koji trajno dela suprotno tim normama biće isto tako nepogrešno ekonomski uništen, kao što će i radnik koji ne ume ili neće da im se prilagodi ostati bez posla i biti izbačen na ulicu.« 6 Drugim recima, Veber, u stvari, tvrdi da kapitalistički sistem ima prinudan karakter u odnosu na sve koji učestvuju u pri­ vrednoj delatnosti, to jest da objektivno postoji u onom istom smislu u kome je to i Marks utvrdio. Ali na tome se završava Veberovo oslanjanje na Marksa. U daljem razmatranju prirode kapitalističkog privrednog po­ retka ova dva mislioca se udaljuju jedan od drugog. Mada je i Veber uviđao veliku važnost klasne borbe u modernom društvu, on joj nije pridavao odlučujući značaj. Svoje shvatanje kapitalizma Veber je izgradio uzimajući u obzir neke druge elemente, a ne samo one od kojih je Marks pošao. Nje­ ga je prvenstveno interesovao specifičan oblik organizacije privrednog života, a ne sukob između dveju osnovnih dru­ štvenih klasa koje imaju suprotne interese u procesu proiz­ vodnje i dinamika kapitalističke privrede, što je toliko za­ okupljalo Marksovu misao. Zbog toga se Marks i Veber zna­ tno razlikuju u oceni kapitalističkog sistema kao celine. Dok je Marks svuda video samo suprotnost interesa i anarhiju proizvodnje, Veber je kapitalističku privredu shvatio kao najviši oblik racionalne organizacije. Po njegovom mišljenju, kapitalistička privreda je najdalje otišla u pravcu kojim ide čitavo moderno društvo — u pravcu sve potpunijeg podređi­ vanja svih društvenih delatnosti kategorijama sredstvo—cilj. Da bi što jasnije odredio svoje stanovište, Veber uvodi jednu važnu razliku. On razlikuje moderan industrijski ili 7 građanski kapitalizam od političkog kapitalizma . Najrazličije varijante ovog poslednjeg postojale su u svim epohama ljudske istorije. Za razliku od modernog kapitalizma, gde se težnja za sticanjem dobiti zadovoljava racionalnim i disciplinovanim radom, korišćenjem pogodnosti koje pruža situaci• Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 37. ' Ibidem, str. 41—43. Vidi i Wirtschaftsgeschichte, str. 286—287. 107

ja na tržištu — i koji Veber zbog toga naziva i miroljubivim kapitalizmom — politički kapitalizam ima prevashodno avan­ turistički karakter. Za njega je karakteristično sticanje dobi­ ti putem beskrupulozne špekulacije ili korišćenjem preroga­ tiva moći nad pobeđenim neprijateljem ili osvojenom teritorijom. Miroljubivi, građanski kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem postoji samo na Zapadu, i to u razvijenom obliku tek od sredine 19. veka, mada se već u 15. veku javlja­ ju prvi zameci kapitalističkih preduzeća koja zadovoljavaju svakodnevne potrebe na racionalnoj osnovi. Iz razumljivih razloga, ovde ne možemo opširnije izlagati Veberovo shvatanje kapitalizma. Onaj ko bi hteo da se de­ taljnije upozna s Veberovim gledištem ο ovom pitanju tre­ balo bi pre svega da obrati pažnju na izlaganja u drugoj gla­ vi njegovog dela Privreda i društvo i u četvrtoj glavi njegove Privredne istorije*. Ο tome ovde ne može biti reci. Ali pošto racionalna organizacija proizvodnje — u čemu Veber vidi osnovno svojstvo kapitalističke privrede — predstavlja samo poseban slučaj jednog mnogo opštijeg principa društvene or­ ganizacije, nije ni neophodno zadržavati se duže na tome. U perspektivi koja je sa sociološkog stanovišta mnogo privlačnija, to će biti tema posebnog odeljka ο birokratiji u sledećoj glavi. Međutim, u daljem izlaganju moramo pomenuti jednu važnu stranu Veberovog shvatanja. I to tim pre što ona predstavlja most za razumevanje Veberovog objašnjenja geneze modernog kapitalizma kao društveno-ekonomskog si­ stema. U pitanju je skup izvesnih karakterističnih shvatanja i stavova prema osnovnim životnim pitanjima koja su ma­ sovno rasprostranjena u svim zemljama u kojima je privred­ ni život organizovan na racionalnim temeljima, a u kojima se, kako to sam Veber kaže, ispoljava »duh« kapitalizma, to jest etos kapitalističke privrede. 8

Opširan komentar ο ovoj strani Veberovog dela, naročito onih shvatanja koja su izložena u knjizi Privreda i društvo, daje Talcott Parsons, »Introduction«, Max Weber: The Theory of So­ cial and Economic Organization, Translated by A. M. Handerson and Talcott Parsons (Glencoe, 111.: The Free Press, 1947), str. 30—55. 108

TRADICIONALIZAM I EKONOMSKI RACIONALIZAM Mada osnovnu razliku između modernog kapitalističkog društva i svih drugih tipova društva prvenstveno traži na ma­ terijalnom planu, Veber se ne zadovoljava prostim nabraja­ njem spoljašnjih elemenata kapitalističke privredne organi­ zacije. U skladu s jednim od osnovnih postulata svog meto­ dološkog programa, po kome sociologija treba da razume i protumači društvene pojave a ne samo da ih uzročno objasni, on posvećuje veliku pažnju unutrašnjoj, subjektivnoj strani ljudskog ponašanja u uslovima kapitalističke privrede i na­ stoji da otkrije najdublje smisaone korene privredne delatnosti koja se orijentiše na sticanje dobiti. Može se bez preterivanja reći da Veberova rasprava Protestantska etika i duh kapitalizma predstavlja klasičan primer primene metoda razumevanja i povezivanja ovog metoda s uzročnim objašnje­ njem. U narednim odeljcima imaćemo prilike da vidimo sa koliko doslednosti i umešnosti Veber na delu ostvaruje me­ todološke principe do kojih je došao u polemici sa svojim učiteljima i prethodnicima. U čemu se sastoji prvi korak u tom pravcu videćemo odmah. Po Veberovom mišljenju, kapitalistički privredni poredak nije samo običan skup mehanički povezanih ustanova i od­ nosa koji se sam od sebe održava u dinamičkoj ravnoteži. Konstitutivni princip kapitalističkog načina proizvodnje je kapitalistički duh, to jest jedan specifičan pogled na svet i jedna osobena privredna etika 9 . U svojoj osnovi, kapitalisti9 Izraz »privredna etika« Veber retko upotrebljava u čisto svetovnom kontekstu. U svojim uporedno-istorijskim studijama, on govori ο privrednoj etici velikih svetskih religija. Pod privred­ nom etikom jedne religije on podrazumeva praktičke podsticaje na delanje koji se zasnivaju na određenom religioznom stavu prema svetu i životu, a ne etički ideal koji je zapisan u teološkim spisima. Max Weber, »Die Wirtschaftsethik der Weltreligionen«, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str. 238. Ο kapitalističkom duhu vidi Max Weber, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, str. 30—62. Sa malim odstupanjima, isto shvatanje je izloženo i u Wirtschaftsgeschichte, str. 300—315. Uz izlaganje dalje u tekstu, vidi Talcott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe, III.: The Free Press, 1949), str. 513—516. Opširan prikaz Vebero\'og shvatanja. ali bez ikakvog samostalnijeg stava, može se naći u knjizi Reinhard Bendix, Max Weber: An Intellectual Portrait (Garden City, N. Y.: Doubleday and C, Inc., 1960), str. 72—85.

109

čki duh se suprotstavlja tradicionalizmu, to jest pogledu na svet i shvatanju privredne delatnosti svih prethodnih istorijskih epoha. Utoliko, bilo bi pogrešno misliti da ovaj duh ima univerzalno značenje i da se može izjednačiti s ljudskom pri­ rodom uopšte. Sva problematičnost privredne i društvene or­ ganizacije modernog sveta je baš u tome što je kapitalistički duh tako jedinstvena i izuzetna pojava. Pod kapitalističkim duhom mogu se razumeti razne stvari. U zavisnosti od prirode problema koji podstiče maštu istra­ živača, pojedine strane ove složene pojave mogu se rastavlja­ ti i sastavljati na razne načine, i unapred je jasno da nikad ne može biti potpune saglasnosti u tome koje bi značenje tre­ balo uzeti kao tačno i autentično. Stoga Veber naglašava da ono što on razume pod kapitalističkim duhom ne mora biti bitno i sa nekog drugog stanovišta. Time hoće da kaže da njegovo shvatanje ima idealnotipsko a ne metafizičko znače­ nje. Po Veberu, kapitalistički duh pre svega karakteriše po­ zitivan stav prema privrednoj delatnosti. U svetu koji je za­ dojen ovim duhom, težnja za sticanjem dobiti i povećava­ njem materijalnog bogatstva važi kao osnovna i najsvetija dužnost svakog čoveka. Nasuprot tradicionalističkom shvata­ nju, po kome je privredna delatnost nešto sramno, prljavo i nedostojno ili, u najboljem slučaju, nešto što se mora pri­ hvatiti kao nužno zlo, kao sredstvo za zadovoljenje životnih potreba, kapitalistički duh donosi novo vrednosno određenje — da sticanje materijalnih dobara zaslužuje poštovanje kao cilj po sebi. Ovoj osnovnoj odredbi kapitalističkog duha Veber dodaje niz drugih. Tako, između ostalog, kapitalistički duh ne posta­ vlja nikakve granice težnji za sticanjem materijalnih dobara. Nema nikakvih merila na osnovu kojih bi se moglo utvrditi kad je dovoljno stečeno, već čovek mora stalno i neprekidno da radi, sve dok je zdrav i snažan. A u toj težnji ka bezgra­ ničnom bogaćenju čovek se ne sme držati ustaljenih oblika privređivanja, već uvek treba da iznalazi nove puteve koji 10 bolje i potpunije odgovaraju konkretnoj situaciji . S druge strane, kapitalistička etika sankcioniše samo pošten i disciplinovan napor da se poveća materijalno bogatstvo, a osu-

đuje beskrupulozno bogaćenje. To stoji u vezi s tim što u ka­ pitalističkom privrednom poretku nema mesta eudemonističkim i hedonističkim sklonostima: od čoveka se traži da pre­ dano obavlja svoj poziv, ne radi toga da bi uživao u materi­ jalnim dobrima koja je stekao, već da bi osetio duhovno za­ dovoljstvo u samom radu. Ovde se ne možemo upuštati u podrobnije raščlanjivanje navedenih odredaba. Možemo samo reći da Veberovo shvata­ nje ima smisla i opravdanja samo pod uslovom da se kapita­ listički duh shvati kao opšte pravilo privrednog života. U pro­ tivnom, pođe li se od toga da je ovaj duh svojstvo pojedina­ ca, to jest jedna ljudska mogućnost, teško se može izbeći za­ ključak da je on postojao i van granica zapadne Evrope i Amerike. Opšte je poznato da kapitalistička etika poziva ima izvesne zametke u dalekoj prošlosti. Oduvek je bilo vrednih i marljivih pojedinaca koji su bolje i spretnije tekli imovinu od drugih, koji su radili uporno i bez predaha, koji su nasto­ jali da poboljšaju i što racionalnije organizuju proizvodnju, koji su se klonili toga da uživaju u stečenom bogatstvu i koji su svoj imetak delimično upotrebljavali i kao kapital, to jest ulagali ga u nove poslove, a ne samo kao sredstvo za život. Ali u modernom kapitalističkom društvu ovaj duh nije više samo svojstvo retkih i darovitih pojedinaca koji prkose tra­ dicionalističkom stavu prema privrednoj delatnosti, već po­ gled na svet i način života čitavih grupa ljudi 11 . To je osnov­ na razlika koju stalno treba imati na umu. U modernom sve­ tu, kapitalistički duh je nešto obično i svakidašnje, nešto što se samo po sebi razume, što nikog ne začuđuje. Pre nego što pređemo na pitanje geneze kapitalističkog duha — što je jedna od ključnih tačaka Veberovih sociolo­ ških proučavanja — dodajmo još jedno objašnjenje. Kao što prethodno izlaganje pokazuje, osobenost i izuzetnost kapita­ lističkog duha u poređenju s tradicionalističkim odnosom prema privrednoj delatnosti Veber je pre svega video u eko­ nomskom racionalizmu. Po njegovom mišljenju, kapitalisti­ čki duh je najviši i najčistiji izraz ekonomskog racionalizma. Trajno i smišljeno orijentisanje privredne delatnosti na stica­ nje dobiti i neograničeno povećavanje materijalnih dobara jeste i ostaje bitna crta kapitalističkog duha. Svuda gde se

10

Ovaj dinamički element Veber je naročito često isticao. Talcott Parsons, op. cit., str. 514. 110

11

Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 37. Ill

pojavio, i u svim fazama svog razvitka, kapitalistički duh je bio nosilac procesa racionalizacije privrednog života. Glavna prepreka njegovom širenju je tradicionalizam, koji žigoše svaku težnju ka sticanju dobiti i koji u privrednoj delatnosti vidi samo sredstvo za zadovoljenje životnih potreba, onako kako se uobičajeno shvataju. Nepomirljivost sukoba između tradicionalističkog i kapitalističkog duha potiče otud što tra­ dicionalizam ima duboke korene u ljudskoj prirodi i prirodi same stvari. S manje ili više odstupanja, tradicionalizam je preovladavao u čitavoj pretkapitalističkoj epohi 12 . U tradicio­ nalističkoj privredi ni radnik ni poslodavac nemaju mnogo razumevanja za patos kapitalističke etike poziva. S jedne strane, radnik više voli da manje radi nego da više zaradi, na poslu je komotan i ležeran do krajnjih granica i ne ume da se lako prilagodi novom načinu rada. S druge strane, poslo­ davac ne vodi računa ο tome da obezbedi proizvodnju robe standardnog kvaliteta, zadovoljava se prihodom koji mu omo­ gućuje dobar život i održava lične i neposredne veze kako s radnicima tako i s mušterijama. Kao što se vidi, tradicio­ nalistički odnos prema privrednoj delatnosti je dijametralno suprotan izrazito racionalističkoj orijentaciji kapitalističkog duha. RELIGIOZNI OSNOVI KAPITALISTIČKE PRIVREDE Zašto je Veber pridavao toliku važnost unutrašnjoj, su­ bjektivnoj strani kapitalističkog načina proizvodnje i zašto je toliko nastojao da što tačnije razgraniči kapitalistički duh od tradicionalističkog odnosa prema privredi, pomenuli smo već u prethodnom odeljku. Ali tek sad možemo potpuno ja­ sno videti šta je on time hteo da postigne. Proširujući svoje razmatranje kapitalističke privrede u pomenutom pravcu, Veber je pre svega hteo da kaže ovo: da se kapitalistički oblik privredne organizacije kao konkretan društveno-ekonomski sistem koji danas postoji na Zapadu ne može za­ misliti bez određenih idejnih elemenata. Drugim recima, Ve­ ber tvrdi da bi sam opis modernog kapitalizma bio nepotpun kad bi se iz njega izostavio kapitalistički duh. Jer jedan pri12

112

Ibidem, str. 45.

vredni poredak koji ima spoljašnji oblik kapitalističke orga­ nizacije može da funkcioniše i na čisto tradicionalističkoj osnovi 11 . Tek kad se kapitalistički duh udruži s kapitalistič­ kim oblikom organizacije privrednog života dobija se potpu­ na slika modernog kapitalizma kao društveno-ekonomskog sistema. S druge strane, Veber se posebno interesovao za poreklo kapitalističkog načina proizvodnje. Time što je kapitalistički duh uključio u svoj opis kapitalističkog poretka, on je, u stva­ ri, tačno odredio ugao iz koga namerava da priđe predmetu koji ga interesuje. Držeći se svog osnovnog uverenja da so­ ciologija treba da otkrije kako neposredne pobude kojima se ljudi rukovode tako i širi smisaoni kontekst njihovog delanja, on smatra da je pitanje nastanka kapitalističkog duha jedno od najvažnijih pitanja koje se postavlja pred onog ko­ me je stalo da razume i objasni postojeću društvenu stvar­ nost. Jer mada je potpuno razvijen kapitalistički sistem u stanju da održava i podstiče rasplamsavanje kapitalističkog duha kod ljudi koji žive u njemu, on ga nije mogao stvoriti. Drugim recima, Veber tvrdi da kapitalistički duh nije prost odblesak materijalne osnove, već samostalna sila. Staviše, na­ stanak kapitalističkog privrednog poretka se ne može razumeti i objasniti drukčije nego pomoću idejnih činilaca koji su ugrađeni u njegove temelje. Stoga Veber pokreće pitanje: zašto se kapitalistički duh rodio samo na Zapadu i koliki je njegov udeo u stvaranju modernog kapitalizma kao društve­ no-ekonomskog sistema? Po Veberovom mišljenju, kapitalistički privredni poredak ima duboke korene u religioznoj oblasti. Presudnu ulogu u stvaranju moralnih i političkih preduslova koji su omogućili uspostavljanje kapitalističkog načina proizvodnje odigrao je religiozni pokret reformacije u 16. i 17. veku ili, tačnije, asket­ ski protestantizam koji se razvio u krilu reformisane, presvega kalvinističke crkve. Da bi dokazao ovu na izgled para­ doksalnu tvrdnju da je moderni kapitalizam (doduše ne u celini, ali u jednom svom važnom vidu), nastao pod uticajem određenih religioznih shvatanja i strujanja — što je svoje13

Ibidem, str. 49.

8 Sociologija Maksa Vebera

113

vremeno izazvalo žučne prepirke 1 4 u naučnim krugovima u Nemačkoj i drugim evropskim zemlj'ama — Veber je najpre morao da utvrdi smisaonu srodnost između kapitalističkog duha i praktičkih maksima protestantske etike, to jest onih delova ove etike koji se odnose na svetovan, pre svega pri­ vredni život. Tek posle toga mogao je da pređe na proveravanje uzročne adekvatnosti ovog odnosa. Ovde ćemo ukratko izložiti obe strane Veberovog argumenta. Glavni oslonac za svoju tvrdnju da su kapitalistički duh i protestantska etika srodni u smisanom pogledu Veber na­ lazi u ideji poziva. Po njegovom mišljenju, pobornici oba po­ gleda na svet podjednako su privrženi shvatanju da je rad najsvetija dužnost čovekova i najviši izraz etičkog samopotvrđivanja. Kao što kapitalistički duh proklamuje pozitivan stav prema privrednoj delatnosti, ukoliko se ova obavlja na predan i disciplinovan način, tako i protestantska etika sankcioniše bavljenje ovozemaljskim stvarima, uključujući i sri­ canje materijalnih dobara, ali samo pod strogo asketskim uslovima. Doduše, Veber naglašava da u okviru protestantske etike ideja poziva ima prevashodno religiozno značenje i pred­ stavlja sastavni deo šireg shvatanja koje čovekovo spasenje vezuje za ispunjenje određenih dužnosti prema Bogu. Tek sa širenjem i razvijanjem kapitalističkog duha religiozni pri­ zvuk se izgubio15, tako da danas ova ideja ima čisto svetovan sadržaj. Ali baš to što je ekonomski racionalizam tako iracio­ nalan sa stanovišta ljudske sreće i ljudskih potreba, poka­ zuje da su religiozni motivi nekad morali biti ugaoni stubovi kapitalističkog duha. Kako bi se, inače, moglo razumeti ono 14 Sam Veber je napisao nekoliko polemičkih članaka u odbranu svoje teze ο uticaju protestantske etike na nastanak moder­ nog kapitalizma. Vidi Max Weber, »Antikritisches zum 'Geist des Kapitalismus'« i »Antikritisches Schlusswort zum 'Geist des Kapi­ talismus'«, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 30, 31 (1910), str. 176—202, 554—599. Inače, kao najbolje delo o pita­ njima koja je Veber pokrenuo, treba pomenuti knjigu: Richard Η. Tawney, Religion and the Rise of Capitalism (London: Pen­ guin Books, Ltd., 1938). Bliži podaci o novijoj literaturi mogu se naći u članku: Paul Honigsheim, »Katholizismus und kapitalisti­ sche Mentalität in der nordfranzösischen Textilindustrie«. Köl­ ner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie, XIII/4 (1961), str. 685—701. 15 Gesammelte Aufsätze zur Religions Soziologie, I, str. 56, 81—82. Vidi i Wirtschaftsgeschichte, str. 314—315.

114

na prvi pogled sasvim nerazumljivo svojstvo kapitalističke etike poziva — da se toliko uznosi i veliča težnja za bezgra­ ničnim povećavanjem materijalnog bogatstva u kome čovek niti srne niti ima mogućnosti da uživa? Po Veberu, pozitivan stav prema radu i ovozemaljskim stvarima je jedna od vrlo važnih, bitnih strana protestantske etike. Bez ovog elementa, bilo bi nemogućno shvatiti društve­ ni značaj i društveno-istorijske posledice reformacije. Poziti­ van stav prema radu i ovozemaljskim stvarima — koji je reformacija proklamovala — predstavlja prekretnicu u istoriji zapadnog sveta. U svojoj osnovi, on znači potpun raskid s učenjem katoličke crkve, koja je kroz čitav srednji vek sputavala svaku stvaralačku delatnost i podržavala čist tra­ dicionalizam u privrednom i društvenom životu. U tom po­ gledu, reformacija je bila sasvim na liniji renesansnih stre­ mljenja. Možda čak mnogo dublje, ali u svakom slučaju u daleko širim razmerama, ona je uskomešala duhove i podstakla uspavane energije. Kako sam Veber kaže 16 , reformacija je mnogo više preobrazila ljudske duše negoli sama rene­ sansa. Pa ipak, uprkos tome što se pozitivno odnosila prema radu i ovozemaljskim stvarima, reformacija nije propovedala nikakav životni optimizam, niti se zalagala za čovekovo oslobođenje u onom smislu u kome je to renesansa činila. Nosioci reformacije nisu bili ništa manje zaokupljeni reli­ gioznim pitanjima nego crkveni oci. č a k bi se moglo reći da njih stvarno i nije interesovalo ništa drugo nego religiozna sudbina čovekova i da su oni, u nastojanju da uspostave pot­ punu kontrolu crkve nad pojedincem, samo još više pojačali interesovanje za ta pitanja. Utoliko, bilo bi pogrešno misliti da su protagonisti protestantskog pokreta bili ispunjeni ka­ pitalističkim duhom ili da se širenje ovog duha može dovesti u vezu s njihovom delatnošću kao nešto čemu su oni nepo­ sredno i svesno težili. U stvari, reformacija je išla za svojim, prevashodno reli­ gioznim ciljevima. U ime novog, izrazito aktivističkog shvata­ nja pobožnosti, ona je istakla zahtev da se ostvari Božje car­ stvo na zemlji. Krajnje nepoverljiva prema svakoj vrsti kvijetizma i monaškog podvižništva, ona je tražila od svih vernika da veru potvrde delima i uvela je strogu disciplinu 16

8*

Wirtschaftsgeschichte, str. 314. 115

u svakodnevni život. Specifično delo reformacije sastoji se u odbacivanju crkvenih sredstava spasenja, ukidanju podvoje­ nosti između svetovnog i monaškog života i proklamovanju opšte dužnosti rada i asketskog odricanja za sve ljude bez razlike. To je jasno formulisao već Sebastijan Frank na jed­ nom mestu koje Veber s odobravanjem navodi u svojoj Pri­ vrednoj istoriji:17 »Ti veruješ da si odbegao iz manastira? Odsad svaki čovek mora biti kaluđer celoga svog života.« Ti­ me što je zavela opštu ovozemaljsku askezu, reformacija je, doduše, donekle ublažila stroge zahteve katoličke monaške askeze. Ali ona je dala nov smisao asketskom načinu života. Pozitivan stav reformacije prema radu i ovozemaljskim stva­ rima nema nikakve veze s katoličkim shvatanjima ideje po­ ziva: rad nije kazna zbog prvobitnog greha, već sredstvo spasenja. Ovo shvatanje da je predano vršenje svetovnih poslova i zanimanja etička dužnost svih vernika i da su svi dužni da rade na uspostavljanju Božjeg carstva na zemlji, opaža se kod svih protestanskih sekti, naročito kod kalvinizma. U izvesnom smislu, ono je direktna posledica Kalvinovog učenja ο pre­ destinaciji. 18 Po ovom učenju, čovek postoji radi Boga, on je oruđe njegove volje. Bog je stvorio ovaj svet da bi uvećao svoju slavu i njegova volja je zakon kome se svi moraju potčiniti. Ali Bogu se nikako ne može prići; njemu se može samo služiti. Mada je Božja volja utvrđena od večnosti, čovek je ne može pojmiti. Sve što se može znati, svodi se na ovo: da je sudbina svakog čoveka unapred određena — jednima je dodeljen večni život i blaženstvo, a drugi su osuđeni na večne muke i smrt. Božja volja se ne može izmeniti, a najmanje je čovek u stanju da utiče na nju. Božju milost ne može dobiti onaj kome je ona uskraćena, niti izgubiti onaj kome je dodeljena. Svi su dužni da rade, i to uporno i predano, uzdržavajući se od svakog luksuza i uživanja u stečenom bogatstvu, i svi su dužni da veruju da im je podaren večni život. Niko ne može biti siguran da je Božji izabranik, mada po nekim spoljašnjim znacima može poznati svoje izglede na spasenje. Onaj ko ima uspeha u zanimanju kojim se bavi, kome poslovi dobro napre­ duju i kome sve polazi za rukom, taj ima razloga da u tome 17

Ibidem, str. 312. Opširnije ο tome, vidi Talcott Parsons, op. tit., str. 516—533.

18

116

vidi potvrdu za ono što mu je naloženo da veruje — da mu se Bog smilovao. Jer kako bi, inače, rđavo drvo moglo dono­ siti dobre plodove? Bez obzira na izvesne pojedinosti koje mogu biti sporne, ali koje možemo mirne duše prepustiti istoričarima reformacjie, treba reći da je Veberu nesumnjivo pošlo za rukom da utvrdi smisaonu srodnost između kapitalističkog duha i pro­ testantske etike. Ova srodnost se pre svega ogleda u tome što ideja poziva dominira kako kapitalističkom tako i protes­ tantskom svešću: u oba slučaja je racionalan i sistematski rad, uz odricanje od uživanja u proizvodima rada, postavljen u središte ovozemaljske životne orijentacije. Ili, drugim re­ cima, u osnovi privredne etike asketskog protestantizma na­ laze se one iste vrline koje zastupaju i pobornici kapitali­ stičkog pogleda na svet — vrednoća, štedljivost i poštenje. Ali, utvrđivanje smisaone veze između kapitalističkog du­ ha i protestantske etike predstavlja samo prvi, a nikako završ­ ni korak Veberovih razmatranja. Jer problem se sastoji upra­ vo u tome da li između kapitalističkog duha i protestantske etike postoji uzročna veza, to jest da li su i u kojoj meri izvesni elementi religioznih stremljenja i shvatanja iz perioda re­ formacije stvarno uticali na pojavu kapitalističkog pogleda na svet. U tom cilju, Veber navodi niz okolnosti koje treba da posluže kao dokaz za tvrdnju da takva veza postoji." Pre svega, Veber uzima u obzir izvesne (doduše oskudne, ali vrlo karakteristične) statističke podatke koje je prikupio jedan njegov učenik. Ovi podaci pokazuju da postoji visok stepen korelacije između verske pripadnosti i položaja koji pojedinci zauzimaju u društvenoj strukturi: klasa kapitalista i indus­ trijalaca, to jest klasa onih koji poseduju i upravljaju ka­ pitalističkim preduzećima pretežno je sastavljena od pripad­ nika protestantske veroispovesti, kao što je i učešće protesta­ nata u višim slojevima radničke klase daleko veće nego učešće katolika. Isto tako, ovi podaci pokazuju da protestanti pret­ postavljaju stručno obrazovanje humanističkom, jer je broj 19 Koliko je Veberu bilo stalo do toga da svoju tezu što bolje . potkrepi činjenicama, najbolje pokazuje sama kompozicija stu­ dije Protestantska etika i duh kapitalizma: izlaganje u tekstu prati ogroman kritički aparat koji je pretrpan bibliografskim po­ dacima i obiljem polemičkih napomena. Uz izlaganje u tekstu, vidi i Richard Η. Täwney, όρ. cit., str. 283—285.

117

protestantskih maturanata u školama koje pripremaju za tehničke, zanatske i trgovačke pozive upadljivo veći od broja katoličkih maturanata, a znatno manji u gimnazijama klasič­ nog tipa. Razume se, pomenuti statistički podaci se ne mogu uzeti kao nesumnjiv dokaz. Njih je mogućno objasniti i čisto ekonomskim razlozima, to jest time da su najimućniji slo­ jevi nemačkog društva u 16. veku imali najviše sklonosti ka crkvenoj revoluciji i da je različit stav protestanata i katolika prema obrazovanju posledica prvobitnih imovinskih razlika. Zbog toga se Veber ne zadržava mnogo na statističkim brojejevima, niti preduzima samostalna istraživanja u tom pravcu. Mnogo više pažnje i daleko veću važnost Veber pridaje vremenskom redosledu između pojava koje ispituje. On sma­ tra da već sama činjenica što je kapitalistički duh istorijski nastao i počeo da se širi u periodu posle reformacije nedvo­ smisleno upućuje na zaključak da je asketski protestantizam mogao biti samo uzrok kapitalističkog duha, a nikako njegova posledica. Jer kako bi pojava koja se javlja kasnije mogla uticati na pojavu koja joj vremenski prethodi? Ali, mada se ovom zaključku ne može prigovoriti ništa sa metodološke strane, pitanje je koliko vremenski redosled između kapita­ lističkog duha i reformacije stvarno odgovara Veberovoj pret­ postavci. Može se s punim pravom primetiti da je kapita­ listički duh uveliko cvetao već u 15. veku u Veneciji i Firenci, kao i u južnoj Nemačkoj i Flandriji, dakle u periodu koji prethodi reformaciji i u zemljama koje su, bar nominalno, bile potpuno katoličke. Prema tome, to što je kapitalistički način proizvodnje počeo da uzima maha u Holandiji i Engle­ skoj u 16. i 17. veku, dakle pošto je reformacija već obišla gotovo čitavu Evropu, može se objasniti i na drukčiji način, recimo uticajem tehničko-ekonomskih činilaca, a ne time što je onaj religiozan pokret najpre omogućio buđenje kapi­ talističkog duha. S treće strane, Veber posebno naglašava da je tokom vre­ mena i sama protestantska etika pretrpela znatne promene i da je prvobitna, čisto religiozna prinuda na sistematski rad i racionalno vođenje života postepeno ustupila mesto ovoze­ maljskom utilitarizmu. Detaljnim ispitivanjem teoloških spi­ sa, Veber pokazuje da religiozni koren ideje poziva postepeno slabi i u okviru protestantskog pogleda na svet: umesto prvo­ bitnog shvatanja, po kome je rad najvažnije sredstvo pomoću 118

koga čovek može poznati vlastito stanje milosti, vremenom sve više jača shvatanje da je sticanje materijalnih dobara dozvoljeno i Bogu ugodno, ukoliko se postiže poštenim za­ laganjem na poslu. Na taj način, Veber tvrdi da se ono gr­ čevito traženje Božjeg carstva — koje je karakteristično za prve nosioce protestantskog pokreta — postepeno rastvorilo u trezvenu vrlinu profesionalne delatnosti. Ali, kao ni pret­ hodne dve, tako ni ova poslednja okolnost ne dokazuje da između protestantske etike i kapitalističkog duha postoji uz­ ročna veza. Ostaje otvoreno pitanje zašto je protestantska etika pretrpela pomenute promene, to jest šta je uslovilo slabljenje religioznih osnova ideje poziva. Da li je pomeranje naglaska sa čisto religioznih motiva ka utilitarističkom indivi­ dualizmu izazvano unutrašnjim razlozima ili je to posledica nastojanja protestantskih vođa da svoje shvatanje prilagode objektivnim društvenim kretanjima i privrednom razvitku? I samom Veberu je bilo jasno da navedeni dokazi nemaju takvu snagu kakva se u nauci zahteva i, štaviše, bio je pot­ puno ubeđen da se uzročna veza između protestantske etike i kapitalističkog duha teško može dokazati neposrednim pu­ tem. Ali on nije prezao od toga da se upusti u dalekosežna uporedno-istorijska proučavanja kako bi na posredan način što temeljitije proverio uzročnu adekvatnost odnosa između ovih dveju pojava. Umesto da dalje nabraja okolnosti koje bi mogle da potkrepe tvrdnju da je kapitalistički duh nastao pod uticajem određenih elemenata protestantske etike, Veber kreće obrnutim putem: on nastoji da utvrdi zašto se kapitali­ stički način proizvodnje nije javio nigde drugde sem na Za­ padu i da li se ovo odsustvo može dovesti u vezu s tim što nijedna velika svetska religija nije razvila privrednu etiku ko­ ja bi bila nalik na privrednu etiku asketskog protestantizma. 2 0 Pošto ovo posredno dokazivanje uzročne veze između prote­ stantske etike i kapitalističkog duha zauzima važno mesto u celini Veberovog sociološkog shvatanja, njemu ćemo posvetiti poseban odeljak. 20 Ο metodološkoj strani ovog postupka opširno govori Alexander von Schelting, Max Webers Wissenschaftslehre (Tübingen: J C B. Mohr/Paul Siebeck, 1934), str. 281—309. Vidi i Talcott Parsons, op. cit., 539—542.

119

UPOREDNA ISTORIJA KAPITALIZMA Po osnovnoj ideji koja se provlači kroz njih kao crvena nit, Veberova uporedno-istorijska proučavanja predstavljaju direktan produžetak studije Protestantska etika i duh kapi­ talizma. U njima se iscrpno razmatra privredna etika velikih religija starog Istoka, u koje Veber ubraja konfučijanstvo i taoizam u Kini, hinduizam i budizam u Indiji, kao i staro jevrejstvo. Svojim opsežnim radovima iz ove oblasti (koji su najpre objavljeni u nizu članaka u Arhivu za društvene nauke u periodu između 1915. i 1919. godine), 21 Veber je nameravao da doda i studije o prvobitnom hrišćanstvu i islamu, 22 ali ovu zamisao nije uspeo da ostvari. Doduše, treba reći da Veberova uporedno-istorijska proučavanja nemaju čvrst logički okvir koji bi jasno stavljao do znanja da u središtu interesovanja stoji pitanje prirode i porekla modernog kapitalističkog pri­ vrednog i društvenog poretka. Isto tako, treba reći da ova proučavanja nisu isključivo podređena pomenutom osnovnom zadatku (ovo naročito važi za studiju Staro Jevrejstvo). Staviše, usled obilja iskustvenog materijala koji se u njima iz­ nosi i usled toga što izlaganje često skreće na mnoga druga pitanja koja se tiču uticaja društvenih činilaca na reli­ gijski razvitak, Veberova uporedno-istorijska proučavanja prikrivaju osnovnu ideju često do te mere da se ona gotovo potpuno gubi iz vida, pogotovo pri brzom i površnom čitanju. Da bi se pravilno shvatila metodološka i teorijska važnost ovih uporedno-istorijskih proučavanja, treba imati na umu ono što je sam Veber rekao u uvodnoj belešci za prvu knjigu svojih Sabranih članaka iz sociologije religije: da ga ovde prvenstveno interesuje ono što je relevantno za razumevanje i objašnjenje zapadnoevropskog kulturnog razvitka. Ovde ne možemo izlagati, čak ni u sasvim sažetom obliku, bogatu građu Veberovih opsežnih uporedno-istorijskih prou21 Ti radovi su kasnije izdati u tri knjige: Max Weber, Gesam­ melte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, II, II (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920, 1921). 22 O ovim namerama Veber govori na samom početku svojih uporedno-istorijskih proučavanja velikih svetskih religija. Vidi Max Weber, »Die Wirtschaftsethik der Weltreligionen«, Gesam­ melte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 237—238. 120

21

čavanja. To bi nas odvelo na razmatranje mnogih pitanja koja prelaze okvire ovog rada. Za naše potrebe, dovoljno je samo naznačiti opšti karakter i krajnje rezultate tih prouča­ vanja. Kao što smo maločas već rekli, Veberova uporedno-istorijska proučavanja su neposredno povezana s pitanjem nastanka modernog kapitalizma. U nameri da proveri uzročnu adekvatnost odnosa između protestantske etike i kapitalisti­ čkog duha, Veber traga za istorijskim primerima društvenog razvitka koji približno odgovaraju situaciji koja je postojala u zapadnoj Evropi početkom Novog doba i usredsređuje se na ispitivanje uticaja religioznih činilaca na privredni život. Naravno, u istoriji je nemogućno naći primere koji bi na ide­ alan način zadovoljavali stroge zahteve uzročne analize. Ali, Veber nije mnogo zabrinut zbog toga. On svesno žrtvuje me­ todološki postulat preciznosti u korist realističkog postupka, u uverenju da je proveravanje polazne pretpostavke mnogo bolje sprovesti na konkretnim nego na hipotetičkim događa­ jima. Detaljnim ispitivanjem mnogobrojnih elemenata društvene strukture Kine i Indije u periodu koji je prethodio stvaranju velikih religioznih sistema kcnfučijanstva i hinduizma, Veber utvrđuje da je opšta situacija u tim zemljama bila isto toliko povoljna za razvitak kapitalističke privrede kao i u zapadnoj Evropi u odgovarajućem periodu, to jest na pragu reformacije. U izvesnom pogledu, naročito u slučaju Kine, čak i mno­ go povoljnija, kad se sve uzme u obzir. Pa ipak, kapitalizam se pojavio samo na Zapadu. Zašto? Naravno, kad se kaže da je opšta društvena situacija u Kini, Indiji i zapadnoj Evropi (u odgovrajućim istorijskim razdobljima) bila približno podjednako povoljna za razvitak kapitalističke privrede, onda to ne treba shvatiti tako kao da je ona bila u dlaku ista i da su svi elementi bili ravnomerno raspoređeni. Tako, na primer, 24 u Kini je postojala gotovo neograničena sloboda u privrednom životu i saobraćaju, bo­ gatstvo je bilo na velikoj ceni, tehnika proizvodnje na rela­ tivno visokom stupnju, a u državi je vladao trajan mir posle 23 Taj zadatak je uspešno resio Reinhard Bendix, op. cit., str. 117—264. 24 Max Weber, »Konfuzianismus und Taoismus«, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 391, 435, 447, 524, 535—536, 529—530. 121

epohe velikih unutrašnjih sukoba i trzavica. U poređenju sa stanjem u evropskim zemljama, ove okolnosti su bile mnogo povoljnije za razvitak kapitalističkog načina proizvodnje. Ali, za razliku od evropskih zemalja, u Kini je bilo i nekih nepo­ voljnih okolnosti (dovoljno je samo pomenuti da je pravni poredak bio nedovoljno razvijen, da je birokratska uprava imala izrazito patrimonijalne crte i da je novčana privreda bila tek u povoju), dok su na Zapadu delovali neki drugi činioci kojih nije bilo u Kini, a koji su sprečavali kapitalis­ tički razvitak (na primer, feudalna i esnafska zatvorenost i postojanje najrazličitijih monopola koji ograničavaju trgovač­ ki saobraćaj). Slično i u Indiji. 25 U mnogo čemu, Indija je bila nalik na Kinu, naročito u pogledu razvijenosti zanatske veštine i trgovine. I politička organizacija nije bila mnogo druk­ čija od one koja je postojala u Kini. Doduše, Indija ima svojih osobenosti. Najupadljiviji element društvene struk­ ture u Indiji jesu kaste. Ali kastinski sistem nije oduvek postojao, i bilo bi pogrešno misliti da je on predstavljao glav­ nu prepreku kapitalističkom razvitku. U stvari, u vreme stva­ ranja velikih religijskih sistema u Indiji je bilo bar isto to­ liko društvene pokretljivosti koliko i u Evropi u srednjem veku. Kaste predstavljaju krajnji proizvod dugog razvitka. Problem se sastoji baš u tome zašto je u Indiji razvitak otišao u tom pravcu, a ne u onom kojim se krenulo na Zapadu. Ali, uprkos tome što su u Kini i Indiji postojale mnoge okolnosti za koje se na osnovu opšteg znanja kojim raspola­ žemo mora reći da predstavljaju neophodan preduslov kapi­ talističke privrede, to nije bilo dovoljno da razvitak privred­ nog života u tim zemljama stvarno krene tim putem. Cak ni u Kini, gde je opšta konstelacija različitih činilaca bila naj­ povoljnija, nema ničeg što bi bilo nalik na moderan kapita­ listički poredak koji danas postoji na Zapadu. Sve što se u Kini može naći, to su razni oblici političkog kapitalizma koji koristi prerogative vlasti u cilju nagomilavanja materijalnog bogatstva — a koji je, po Veberovim recima, često slavio prave orgije 26 — kao i izvesni oblici trgovačkog kapitalizma koji živi od špekulacije na tržištu. Ali nigde nema ni traga 25

Max Weber, »Hinduismus und Buddhismus«, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, II, str, 1—5, 45—51, 102—103, 26

122

Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, 1, str. 393.

od onoga što je specifično za moderan zapadnoevropski ka­ pitalizam koji čitavu organizaciju privrednog i društvenog života postavlja na racionalne osnove, čime se, dakle, može objasniti odsustvo kapitalističkog razvitka u Kini i Indiji? Po Veberovom mišljenju, to se može objasniti samo utir čajem religioznih činilaca. Jer velike religije starog Istoka nisu bile u stanju da razviju pozitivan odnos prema radu i ovozemaljskim stvarima u onom smislu u kome je to učinio asketski protestantizam, a što je toliko karakteristično za duh koji prožima kapitalističku privredu. Dok je protestantizam odbacivao svaku vrstu eudemonizma i hedonizma i u isti mah potvrđivao vrednost predanog i sistematskog rada na uspo­ stavljanju Božjeg carstva na zemlji — što je tek omogućilo raskid s tradicionalističkim odnosom prema privrednoj delatnosti i dobilo svoj najviši izraz u ideji poziva, bez koje se ne može zamisliti funkcionisanje modernog kapitalis­ tičkog privrednog pokreta — dotle su konfučijanstvo i hin­ duizam samo doprineli učvršćivanju tradicionalizma u priv­ rednom i društvenom životu. Konfučijanstvo se teško može nazvati religijom u pravom smislu reci. Ono nije imalo ni­ kakvu metafizičku podlogu, niti se uopšte interesovalo za onozemaljsku sudbinu čovekovu. To je bilo čisto ovozemalj­ sko i krajnje utilitarističko učenje koje je bogatstvo, dug ži­ vot i dobro ime smatralo najvišim vrlinama. U okviru ovog učenja, pozitivan stav prema svetu uključivao je i pozitivan stav prema postojećem društvenom poretku.. Etički ideal konfučijanstva sastojao se u racionalnom prilagođavanju svetu, a ne u racionalnom gospodarenju nad njim. Sa svoje strane, hinduizam je razvio panteističko shvatanje sveta koje je u Indiji oduvek bilo osnovna orijentacija svih religioznih po­ kreta, naročito bramanske religiozne filozofije. Dužnost sva­ kog vernika je da predano vrši ono što priliči položaju koji zauzima u kastinskom sistemu. Samo na taj način čovek može da poboljša svoje izglede na bolju inkarnaciju u budućem životu. Krajnji ideal je spajanje čoveka s bezličnim božan­ stvom. Sve ostalo je obična iluzija. Da bi se postigao večni život, treba okrenuti leđa svim ovozemaljskim stvarima. Očigledno, ovaj asketski stav ima spekulativnu i kvijetističku podlogu. Tu nema nikakvog zahteva za racionalnim preure­ đenjem sveta. Nad telom se mora zagospodariti; ali ne zato 123

da bi se ono moglo upotrebiti kao oruđe za ostvarenje nekog transcendentnog ideala, već da bi se načinilo bezopasnim. Slična shvatanja se mogu naći i u drugim velikim religi­ oznim sistemima u Kini i Indiji. Glavni konkurent konfučijanstvu u Kini bio je taoizam. To je bila čisto mistička i kontemplativna religija. U njoj je došao do izražaja krajnje negativan stav prema ovozemaljskom životu i društvenoj delatnosti uopšte, tako da se jedva može govoriti ο privrednoj etici ovog religioznog pokreta. U Indiji je budizam izveo ra­ dikalne zaključke u odnosu na društveni život. To je bio antikastinski pokret koji se suprotstavljao svakoj racionalnoj privrednoj etici. Polazeći od shvatanja da je ovaj svet samo dolina plaća, budizam je osuđivao svaki aktivan dodir s ovo­ zemaljskim stvarima. Po Veberu, asketska orijentacija taoizma i budizma ima izrazito onozemaljsko značenje. Pošto je tako opširno razmotrio etička shvatanja velikih religija starog Istoka, Veber zaključuje da je njegova polazna pretpostavka tačna. Protestantska etika je jedina religiozna etika koja u smisaonom pogledu odgovara kapitalističkom du­ hu i jedino je ona mogla da utiče na stvaranje modernog ka­ pitalizma kao društveno-ekonomskog sistema. Ukoliko su etička shvatanja velikih azijskih religija uopšte uticala na privredni život, to nije moglo biti u pravcu racionalizacije privrede koji odgovara modernom kapitalističkom razvitku. Jer stav ovih religija prema postojećem privrednom i dru­ štvenom poretku bio je sasvim konzervativan. 27 Tu nije bilo ničeg što bi podsticalo na revolucionaran preobražaj stvarno­ sti — da se putem racionalnog i sistematskog rada ostvari jedan transcendentan ideal. Šteta je samo što je Veber tako malo vodio računa ο svojoj osnovnoj ideji prilikom proučava27 Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 512—536, II, str. 363—378. To što je krajem prošlog i početkom ovog veka Japan usvojio zapadnoevropski stil života i kapitalistički način proizvodnje i što se poslednjih godina u nizu azijskih i afričkih zemalja opažaju sve jače težnje ka racionalizaciji društvenog i privrednog života, nije nikakav dokaz protiv Veberovog gledišta. Jer Veber tvrdi samo da je protestantska etika odigrala važnu ulogu u procesu spontanog stvaranja kapitalističkog duha i ka­ pitalističkog načina proizvodnje, a ne da je ona neophodon uslov ι prilikom usvajanja gotovih racionalnih i kapitalističkih oblika. Opširniji komentar na Sorokinov prigovor u vezi s Japanom daje Talcott Parsons, op. cit., str. 552, 1

124

nja starog jevrejstva (naročito s obzirom na dalekosežne im­ plikacije etičkog racionalizma starozavetnih proroka) i što nije stigao da razmotri privrednu etiku islama i neprotestantskih grana hrišćanstva. Jer kod svih pomenutih religija na­ lazimo izvesna shvatanja za koja se s pravom može pretpo­ staviti da su daleko manje mogla nepovoljno uticati na kapi­ talistički razvitak nego shvatanja velikih religija starog Istoka. Ovo pogotovo važi za staro jevrejstvo i razne hrišćanske veroispovesti, budući da kod njih dominira vera u jedan transcen­ dentan ideal i da je težnja za preuređenjem sveta putem asketskog delovanja njihova manje ili više zajednička podlo­ ga. Izgleda da je i sam Veber bio duboko svestan svetskoistorijskog značaja starojevrejske profetije, kad je u uvodu svog spisa Staro Jevrejstvo28 istakao da etička shvatanja koja su nastala u Palestini označavaju prekretnicu u kulturnom razvitku čovečanstva i predstavljaju osnov svih etičkih shva­ tanja u Evropi i na bliskom Istoku. Ali bez obzira na ovaj nedostatak, treba reći da Veberovo posredno dokazivanje uzročne veze između asketskog prote­ stantizma i kapitalističkog duha spada u najjače delove nje­ govih konkretnih istorijsko-socioloških proučavanja. Ono daje snažnu podršku njegovoj polaznoj pretpostavci. U punom smi­ slu reči, to je obrazac naučne analize društvene uzročnosti. To što Veber nije uspeo da kaže ništa određenije ο tome koliki je udeo protestantske etike u stvaranju kapitalizma kao dru­ štveno-ekonomskog sistema (i to procentualno, u odnosu pre­ ma drugim činiocima koji su takođe povoljno uticali u istom pravcu), nimalo ne umanjuje vrednost njegovih rezultata. Jer u pitanjima takve vrste, to jest kad je reč ο jednoj konkret­ noj društveno-istorijskoj pojavi koja je proizvod dejstva najrazličitijih činilaca, mera uticaja se teško može izraziti po­ moću brojeva. Čak se možda uopšte ne može izraziti. To je dobro znao i sam Veber, pa se zadovoljavao time što je tvrdio da je uticaj protestantske etike, po njegovom dubokom ube29 đenju, morao biti vrlo veliki. 28

Max Weber, »Das antike Judentum«, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, III, str. 6—7. Vidi i Talcott Parsons, op. cit., str. 575—576. 29 Max Weber, »Antikritisches Schlusswort zum 'Geist des Ka­ pitalismus'«, loc. cit., str. 598. 125

VEBEROVA KRITIKA ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA Na ovom mestu treba samo u nekoliko reči razmotriti je­ dno pitanje koje je ranije davalo povoda mnogobrojnim ne­ sporazumima, a koje je u izvesnom smislu bitno za razumevanje Veberovog sociološkog shvatanja. Reč je, naravno, ο ulozi idejnih činilaca u društvenom životu. Po jednom gledištu koje se i dan-danas može čuti, a koje obično uzima za primer studiju Protestantska etika i duh kapitalizma, Veberovo shvatanje društva i istorije je u osnovi idealističko i, utoliko, su­ protno duhu i slovu Marksovog materijalističkog shvatanja.3* Za razliku od Marksa, koji je pridavao največu važnost eko­ nomskim i tehničkim činiocima, Veber je išao obrnutim pu­ tem; on je polazio od toga da su idejni činioci glavna pokre­ tačka snaga društvenog i istorijskog razvitka. Suvišno je na­ voditi ovde imena danas već gotovo sasvim zaboravljenih pi­ saca koji su prvi skrenuli pažnju na tobož korenitu razliku između Veberovog i Marksovog gledanja na problem društve­ ne uzročnosti. Više posredno nego neposredno, kod nas je ovo gledište izneo Slobodan Jovanović u svojoj sjajno napisanoj, ali u mnogo čemu jednostranoj raspravi ο Marksu u kojoj je bez ikakvih ubedljivih razloga koji bi to opravdavali, Vebera svrstao među antimarksiste. 3 1 Inače, u marksističkoj publi­ cistici se ovo gledište često nekritički ponavlja, i to kako kod nas tako i na strani. Međutim, gledište koje u Veberu vidi predstavnika ide­ alističkog shvatanja istorije nema nikakvog osnova. Ono je posledica nerazumevanja ili nedovoljnog poznavanja Vebe­ rovog dela. Jer, mada je sam Veber često naglašavao da nje­ gova istorijsko-socioloska proučavanja velikih svetskih re­ ligija sadrže »pozitivnu kritiku istorijskog materijalizma« — štaviše, on je pod tim nazivom držao i jedan kurs na uni30

Koliko je sam Veber doprineo tome da se njegovo shvatanje protumači u antimarksističkom smislu, pokazao je Karl Löwith, loc. cit., str. 207—214. Uz izlaganje u tekstu, vidi i H. Stuart Hu­ ghes, Consciousness and Society; The Reorientation of European Social Thought 1890—1930 (New York: Vintage Books, 1961), str. 316—318. 31 Slobodan Jovanović, »Marks«, Iz istorije političkih doktrina (Beograd: Geca Kon A. D., 1935), str. 627. Slično i Veljko Korać, Marks i savremena sociologija (Beograd: Kultura, 1962), str. 310—311. 126

32

verzitetu u Beču — njemu nikad nije padalo na pamet da u celini ospori vrednost Marksovom stanovištu. Još manje je hteo da, nasuprot Marksu, stvori neku idealističku teoriju istorije. Smisao Veberove tvrdnje da su određena religiozna shvatanja doprinela razvijanju i učvršćenju kapitalističkog načina proizvodnje nije u tome da je religija krajnji uzrok svih društvenih pojava. Na jednom mestu, Veber čak izričito odbacuje svaku pomisao da je reformacija stvorila moderni (kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem. Isto tako, on nigde ne kaže da je kapitalistički duh mogao nastati samo pod uticajem protestantske etike i da nikakvi drugi činioci sem religioznih nisu uticali na stvaranje modernog kapitali­ zma. U stvari, takvo tumačenje bilo bi protivno osnovnom metodološkom principu koji je Veber proklamovao na po­ četku drugog perioda svog stvaranja i koga se manje ili više dosledno pridržavao i u svojim najranijim radovima. Suprot­ no pomenutom gledištu, Veber nije verovao da ideje vladaju svetom, a najmanje mu je bila bliska pomisao da se sve dru­ štvene pojave u potpunosti mogu objasniti pomoću jednog jedinog činioca. On je odveć dobro vladao nepreglednim istorijskim materijalom da bi mogao biti sklon ma kakvom naivnom uprošćavanju. Sve što je Veber imao na umu kad je prišao proučavanju odnosa između religije i društva, svodi se na ovo: da su ide­ alni interesi isto toliko važna i moćna poluga ljudskog delanja kao i materijalni interesi. 33 Pogotovo kad neki sistem religioz­ nih shvatanja kanališe te interese u određenom pravcu. U tom smislu, Veber postavlja sebi tačno određen zadatak. Njega interesuje kakav je uticaj na privredni život imala činjenica da su u 16. i 17. veku privrženici protestantskog pokreta bili snažno zaokupljeni pitanjem spasenja. Ili, drugim recima, on hoće da utvrdi u kojoj su meri izveseni specifični religiozni 32

Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926), str. 617. 33 Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 252: »Interessen (materielle und ideelle), nicht: Ideen, beherrschen unmittelbar das Handeln der Menschen. Aber: die 'Weltbilder', weiche durch 'Ideen' geschaffen wurden, haben sehr oft als Wei­ chensteller die Bahnen bestimmt, in denen die Dynamik der Interessen das Handeln fortbewegte. Nach dem Weltbild richtete sich ja: 'wovon' und 'wozu' man 'erlöst' sein wollte und — nicht zu vergessen: — konnte.« 127

interesi uticali na stvaranje i širenje kapitalističkog duha. Pri tom, njemu je bilo jasno da objašnjenje do koga se na taj način može doći mora biti parcijalno i jednostrano. Po njegovom mišljenju, protestantizam nije uzrok kapitalizma, već samo jedan od uzroka izvesnih njegovih sastavnih delova. Prema tome, pitanje nastanka kapitalizma kao društveno-ekonomskog sistema Veber i dalje ostavlja otvorenim, Naravno, to ne znači da je Veber načelno odustajao od potpunijih i svestranijih zahvata prilikom proučavanja geneze modernog kapitalizma, niti da je grešio kad se ograničavao na ispitivanje uticaja religioznih činilaca na kapitalistički raz­ vitak. Sa metodološke strane, njegov postupak je bio sasvim ispravan. S obzirom na strahovitu isprepletenost uzajamnih uticaja između materijalne osnove, društvenih i političkih oblika organizacije i duhovnih sadržaja u periodu reformacije, drukčije se i nije moglo postupiti. Naučno objašnjenje uvek ima apstraktno-analitički karakter. Ako se uopšte hoće da dođe do nekih rezultata ο uzročnoj relevantnosti izvesnih či­ nilaca za objašnjenje neke pojave koja nas interesuje, onda se ne može odjednom poći u svim pravcima, već se mora izabrati jedan. Uostalom, na završetku svoje studije Prote­ stantska etika i duh kapitalizma Veber ocrtava čitav program za dalja istraživanja u vezi s pitanjem koje je pokrenuo. 3 4 On kaže da bi u cilju odmeravanja veličine uticaja asketskog protestantizma na nastanak kapitalističkog načina proizvodnje trebalo dalje ispitati ulogu humanističkog racionalizma i nje­ govih životnih ideala, zatim ulogu filozofskog i naučnog po­ gleda na svet t kao i ulogu tehničkog razvitka i drugih kul­ turnih činilaca. S druge strane, trebalo bi ispitati začetke ovozemaljske askeze u srednjem veku i detaljno razmotriti promene koje je asketski protestantizam pretrpeo sve do svog rastvaranja u čistom utilitarističkom individualizmu. Najzad, trebalo bi ispitati koliko su drugi društveni, ekonomski i kulturni činioci uticali na nastanak i širenje same protestant­ ske askeze. Tek posle tog može se dati potpunije objašnjenje zašto se kapitalistički duh javio na Zapadu i zašto je, naporetio sa širenjem ovog duha, došlo do uspostavljanja kapitali­ stičkog društvenog i privrednog poretka. 34

128

Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, I, str. 204—205.

Kao što se vidi, Veber se klonio dogmatizma i doktrinarstva svake vrste. Zajedno s mnogim drugim velikim misli­ ocima i pobornicima pozitivističkog shvatanja nauke i naučne delatnosti, on je smatrao da metafizičkim konstrukcijama nema mesta u nauci. Suprotno gledištu koje smo gore pomenuli, Veber nije verovao u prednost idealističkog nad ma­ terijalističkim pogledom na društvo i ljudsku istoriju. Štaviše, bio je strahovito nepoverljiv prema Hegelu i njegovim sledbenicima i imao je malo poštovanja za one koji religio­ znim ili nekim drugim spiritualnim činiocima objašnjavaju sve i svašta. Po njegovom mišljenju, nauka može i treba da ispituje pojave sa različitih strana, ali se mora čuvati od toga da bilo koje stanovište pretvori u apsolutan princip uzročnog objašnjenja. Jer, mada sve pojave mogu biti uslovljene i onim specifičnim činiocem kojem jedno stanovište pridaje najveću važnost, teško je pretpostaviti da ima takvih pojava koje su uslovljene samo tim jednim činiocem. U pitanju su alter­ nativni, a ne ekskluzivni uzročni nizovi. U tom smislu, Veber kaže da je traganje za religioznim osnovama moderne kapi­ talističke privrede samo jedan u nizu mogućnih i oprav­ danih načina prilaženja, kao što i traganje za ekonomskim uzrocima reformacije predstavlja jedno od mnogobrojnih sta­ novišta koje se može usvojiti, pre ili posle nekih drugih. 35 Posmatran iz ovog ugla, Veberov stav prema Marksu bio je više pozitivan nego kritičan. Ali, u svakom slučaju, to nije bio neprijateljski stav. Po Veberu, Marks je učinio veliku stvar kad je prišao proučavanju društvenih i kulturnih po­ java sa ekonomskog stanovišta. Time je postavio jedan heu­ ristički princip od izvanredne važnosti. Ali, dosledno svom osnovnom naučnom uverenju, Veber se kritički odnosio pre­ ma svakom preteranom uvažavanju ekonomskog stanovišta. Po njegovom mišljenju, Marksov princip je parcijalan i je­ dnostran, kao i svaki drugi mogućan heuristički princip. Ma koliko bio važan i plodan, on nema apsolutnu vrednost. Eko­ nomija nije ključ kojim se mogu otvarati sva vrata. To je ono što je karakteristično za Veberov stav prema materija­ lističkom shvatanju istorije. 35

Ibidem, str. 205—206.

9 Sociologija Maksa Vebera

129

U stvari, Veber se samo bunio protiv dogmatičkih zastra­ njivanja izvesnih Marksovih sledbenika koji su pokušavali da na krajnje uprošćen i shematski način objasne čitavu istoriju pomoću ekonomije. Ali, kao što je poznato, od takvih sled­ benika se i sam Marks ograđivao. Utoliko, treba reći da Veberova kritika uopšte ne pogađa tvorca istorijskog materija­ lizma. Jer dogmatizam i doktrinarstvo nisu odlike Marksovog načina mišljenja.

VI. DRUŠTVENA STRUKTURA I ORGANIZACIJA METODOLOŠKO STANOVIŠTE Kao što je svoje objašnjenje porekla modernog kapitali­ zma zasnovao na uporednoj obradi ogromnog istorijskog ma­ terijala, tako je i svoje shvatanje strukture i organizacije modernog evropskog društva Veber izgradio na širokoj uporedno-istorijskoj podlozi. U nastojanju da što dublje i pot­ punije shvati i objasni postojeći društveni poredak — u kome je, kao što smo ranije već rekli, video nešto jedinstveno i izuzetno — Veber je stalno proširivao svoj uporedno-istorijski horizont. Bio je čvrsto uveren da se samo na taj način, to jest poređenjem odabranih društveno-istorijskih situacija s postojećim društvenim odnosima i oblicima, i to pre svega u cilju isticanja razlike i suprotnosti između njih, može ot­ kriti ono što je najvažnije za razumevanje epohe u kojoj ži­ vimo. Utoliko, treba reći da između Veberove analize uticaja religioznih činilaca na društveni život i njegovog proučavanja strukture i institucionalnih osnova modernog kapitalističkog društva postoji neraskidiva veza i u metodološkom pogledu. 1 Između ostalog, ova dva glavna dela Veberove sociologije po­ vezuje i njihova prevashodno uporedno-istorijska orijentacija. Pa ipak, uprkos tome što uporedno-istorijsko prilaženje predstavlja zajedničku podlogu svih Veberovih socioloških proučavanja modernog kapitalističkog društva, prava priro­ da i stvarni domašaj ovog metodološkog principa nisu pod­ jednako vidljivi u oba pomenuta slučaja, a ni sam Veber, kako izgleda, nije bio do kraja dosledan u sprovođenju svoje 1 Tako i Talcott Parsons, »Introduction«, Max Weber: The Theory of Social and Economic Organization, Translated by A. M. Henderson and Talcott Parsons (Glencoe, 111.: The Free Press, 1947), str. 78.

130

9*

131

metodološke zamisli: dok je na jednoj strani jasno stavio do znanja kako treba razumeti njegovo stanovište, dotle je na drugoj ostavio mesta raznovrsnim nagađanjima. Pre nego što pokušamo da odredimo opšti okvir i smernice Veberovih uporedno-istorijskih proučavanja društvene strukture i orga­ nizacije, podsetimo još jednom na metodološko stanovište ko­ jim se on rukovodio u svojoj sociologiji religije. Osnovni problem koji je Veber nastojao da reši pomoću svojih uporedno-istorijskih proučavanja velikih svetskih re­ ligija bio je izrazito teorijske prirode. Mada nema nikakve sumnje da Veberova studija Protestantska etika i duh kapi­ talizma predstavlja značajan doprinos razumevanju istorij­ skih okolnosti koje su uticale na nastanak modernog kapita­ lizma, njen značaj nije samo u tome. Bar isto toliko je zna­ čajno i to što je preko nje Veber skrenuo pažnju na izvesne idejne činioce koji su od izvanredne važnosti za razumevanje ljudskog društva uopšte. Da je to tačno, vidi se i po tome kako je Veber nastavio svoje proučavanje religioznih osnova kapitalističke privrede. Umesto da se upusti u sve detaljnije i detaljnije ispitivanje specifičnih istorijskih okolnosti koje su dovele do stvaranja modernog kapitalističkog društva, on je krenuo sasvim drugim putem. Počeo je da traga za istorijskim situacijama koje približno odgovaraju situaciji u Evropi na pragu reformacije i usredsredio se na razmatra­ nje društvenih posledica različitih religioznih shvatanja. U punom smislu reči, Veberova uporedno-istorijska proučava­ nja velikih svetskih religija predstavljaju instrument teorij­ skog zaključivanja. Pomoću njih, Veber je hteo da postigne nešto sasvim određeno — da izdvoji jedan određeni činilac iz šireg spleta društvenih činilaca i da proveri njegovu uz­ ročnu relevantnost pod različitim uslovima. U tome se on u potpunosti pridržavao shvatanja koje je razvio u svom me­ todološkom programu, a kome se ni dan-danas ne može ništa prigovoriti. Jer do zaključka ο uzročnoj relevantnosti bilo kog činioca može se doći samo proučavanjem slučajeva koji su slični u jednom a različiti u nekom drugom pogledu. Međutim, Veberova uporedno-istorijska proučavanja strukture i organizacije modernog evropskog društva nema­ ju ovako jasno i u osnovi jednostavno teorijsko značenje. Pojmovi klase, staleža i kaste, koji zauzimaju središno mesto u Veberovom analitičkom aparatu za proučavanje društvene 132

strukture, kao i pojmovi harizme, racionalne i tradicionalne vlasti, koji služe kao osnovna analitička sredstva za prouča­ vanje društvene organizacije, sadrže mnoge elemente koji ote­ žavaju pravilno tumačenje. I pored toga što je bio temeljno logički i metodološki obrazovan, Veber nije umeo da jasno razgraniči dve različite ravni pojmovne obrade društvenoistorijskog materijala, štaviše, dao je povoda da se njegovo shvatanje protumači u smislu teorije unilinearnog društve­ nog razvitka 2 . Taj utisak se dobija već u vezi s tim kako je on odredio pojmove klase i staleža. Po nekim karakterističnim formulacijama, reklo bi se da su ovi poj­ movi pre svega zamišljeni kao konkretno-istorijske kate­ gorije i da je staleški poredak i klasno diferenciranje Veber prvenstveno shvatio kao dva tipična stupnja u razvitku ljud­ skog društva. Ali taj utisak još više pojačava Veberovo shva­ tanje institucionalizacije društvene moći, a naročito to kako je on gledao na sudbinu harizmatskih pokreta u istoriji i što je strukturu i dinamiku različitih sistema društvene organi­ zacije pre svega posmatrao sa stanovišta racionalizacije. U stvari, ovakvo tumačenje uporedno-istorijske orijentaci­ je Veberovog shvatanja društvene strukture i organizacije ne­ ma dovoljno opravdanja. Veber nije bio nikakav pobornik evolucionizma u sociologiji, niti je uopšte verovao da ljudsko dru­ štvo napreduje od nižih oblika ka višim. Prezajući od moguć­ nosti da se heuristički principi pretvore u metafizičke dogme, on se klonio svakog filozofskog tumačenja istorije 3 . Mada je duboko uvažavao izvesne osobene crte zapadne kulture, on nije bio fanatički pristalica racionalizacije društvenog života. Nigde u svojim radovima on nije rekao da zapadno društvo predstavlja najviši stupanj u istoriji čovečanstva, ni izričito 2 Uz ovo i dalje, vidi Η. Η. Gerth and C. Wright Mills, »Intro­ duction«, From Max Weber: Essays in Sociology (New York: Oxford University Press, 1947), str. 51, i Hans Freyer, Soziologie als Wirklichkeitswissenschaft (Leipzig und Berlin: B. G. Teubner, 1930), str. 156—157, 266—267. 3 U tom pogledu, karakteristično je jedno mesto iz njegovog najvažnijeg dela iz prvog perioda stvaranja: »Das Kontinuum der mitellandisch-europäischen Kulturentwicklung kannte bisher we­ der abgeschlossene 'Kreislaufe' noch eine eindeutig orientierte 'gradlinige' Entwicklung«, Max Weber, »Agrarverhältnisse im Altertum«, Gesammelte Aufsätze zur Sozial- und Wirtschaftsge­ schichte (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str. 278.

133

ni prećutno. čak bi se moglo reći da je Veber imao vrlo raz­ vijena čula za tamne strane modernog razvitka i da je prili­ kom proučavanja pojedinih društvenih procesa i oblika, na­ ročito različitih sistema društvene organizacije, pre svega na­ stojao da otkrije unutrašnje klice koje vode propasti. Ali, na­ ravno, to ga nije navelo da istoriju shvati kao proces kvare­ nja i nazadovanja. U skladu sa svojim shvatanjem da vrednosnim sudovima nema mesta u nauci, on se ustručavao od filozofskih uopštavanja. Gotovo sa sokratovskom ironijom, tvrdio je da se nimalo ne razume u filozofiju. Uostalom, već u jednom od svojih prvih radova iz drugog perioda stvara­ nja, u članku Rošer i Knis i logički problemi istorijske eko­ nomske nauke, on je podvrgao oštroj kritici teoriju unilinearnog društvenog razvitka 4 i bilo bi, doista, čudno da je na­ knadno ipak usvojio neku varijantu shvatanja koje je prvo­ bitno tako energično odbacio. Kao što se vidi, Veberova uporedno-istorijska proučava­ nja strukture i organizacije modernog evropskog društva sa­ mo prividno podržavaju evolucionističko stanovište. Koliko god bilo tačno da je svojim nebrižljivim izlaganjem sam Ve­ ber najviše doprineo stvaranju pogrešnog utiska, situacija ipak nije tako beznadežna kao što na prvi pogled izgleda, štaviše, osnovna ideja kojom se on rukovodio kad je prišao pro­ učavanju društvene strukture i organizacije na uporedno-istorijski način može se relativno lako otkriti. Dovoljno je samo setiti se toga kakvu je ulogu Veber pridavao idealnotipskom metodu u proučavanju društvene stvarnosti. Kao što smo u jednom ranijem odeljku već istakli, on je bio mišljenja da su opšti pojmovi neophodno pomoćno sredstvo naučne ana­ lize i da se bez njih ni u sociologiji ne može postići ništa. Baš zbog toga što sociologija ima za zadatak da razume i objasni postojeću društvenu stvarnost, ona mora stvoriti po­ seban kategorijalni aparat, da bi u nepreglednoj masi pojedi­ nosti uopšte mogla da odvoji ono što je bitno od onoga što je sporedno. I pošto se u društvenom životu na najrazličitije načine ukrštaju racionalna stremljenja s iracionalnim pobu­ dama, što znači da sve društvene pojave predstavljaju manje 4

Max Weber, »Röscher und Knies und die logischen Probleme der historischen Nationalökonomie«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922), str. 40—42. 134

ili više srećnu mešavinu raznorodnih elemenata, sociološki pojmovi moraju imati idealnotipski karakter. Doduše, Veber nije uvek vodio dovoljno računa ο ovom dvostrukom zadatku sociologije u svim fazama svog stvaranja. Ali sistem sociolo­ ških kategorija koji je stvorio pred kraj života pokazuje ko­ liko mu je ležala na srcu teorijska strana pitanja. Velika je šteta što nijedno od pomenutih analitičkih sred­ stava za proučavanje društvene strukture i organizacije Ve­ ber nije uneo u svoj pojmovno-teorijski sistem. Da je to uči­ nio, bilo bi mnogo lakše izložiti i razmotriti njegovo sociolo­ ško shvatanje u celini i mnoge teškoće u tumačenju bile bi izbegnute. Ipak, treba reći da je i u okviru svojih uporednoistorijskih proučavanja strukture i organizacije modernog ev­ ropskog društva Veber dovoljno jasno nagovestio da klase, staleži i kaste nisu nikakvi primeri konkretnih istorijskih oblika društvene slojevitosti, već apstraktno-analitičke kate­ gorije, to jest pojmovi koji upućuju na izvesne činioce koji uvek i svugde, u svim istorijskim epohama, mogu uticati na obrazovanje širih, kolektivnih oblika u društvenoj strukturi, baš kao što je na tolikim mestima izričito utvrdio da čisti ti­ povi legitimne vlasti označavaju izvesne mogućne oblike dru­ štvene organizacije koji se u konkretnim istorijskim situaci­ jama uvek javljaju u kombinaciji s drugim oblicima. U tom smislu treba razumeti i mnoga Veberova prećutna upozore­ nja. Možda najveću podršku tumačenju koje ovde predlaže­ mo 5 daje okolnost što je Veber stalno iznova tragao za racio­ nalnim elementima u Kini, Indiji, Egiptu i drugim velikim kulturama koje je proučavao i što je tako neumorno otkri­ vao karakteristične crte harizme i tradicionalizma u zapad­ nom svetu. Da bismo što jasnije pokazali u čemu se sastoji najvažniji i najtrajniji deo Veberovog doprinosa savremenoj sociologi­ ji, ovde se ne možemo zadržavati na svim pojedinostima nje­ gove uporedno-istorijske analize modernog kapitalističkog dru­ štva. U cilju što veće uštede prostora, najpre ćemo kritički razmotriti Veberov pojmovno-teorijski aparat za proučava­ nje društvene strukture i organizacije. Naravno, pri tom mo5 Slično gledište zastupa Reinhard Bendix, Max Weber: An Intellectual Portrait (Garden City, N. Y.: Doubleday and Co., Inc., 1960), str. 326—329.

135

ramo zanemariti neiscrpno bogatstvo konkretnog materijala na kome Veber demonstrira način upotrebe ovog aparata. Tek u poslednjim odeljcima ćemo se malo šire pozabaviti Veberovom dijagnozom društvene situacije u periodu pred i ne­ posredno posle prvog svetskog rata. DIMENZIJE DRUŠTVENE SLOJEVITOSTI Svoje shvatanje društvene strukture Veber je izložio na sasvim fragmentaran i nepotpun način. U izvesnim tačkama, on čak nije ni dovoljno jasno rekao ono što je imao na umu. Pa ipak, mnogi savremeni poznavaoci Veberove sociologije smatraju da njegovo shvatanje ima trajnu vrednost i da pred­ stavlja najbolji, najširi i najadekvatniji okvir za sociološko proučavanje društvene strukture 6 . Istini za volju, treba reći da to nije opšte mišljenje. Ima i danas pisaca koji tvrde da je shvatanje društvene strukture jedan od najslabijih delova Veberove sociologije7. Bilo kako mu drago, činjenice govore da je Veber najviše uticao na savremenu sociologiju baš svo­ jim shvatanjem društvene strukture. Naravno, to ne znači da savremena sociologija nije otišla ni korak dalje od Vebera i da niko drugi sem njega nije doprineo stvaranju i razvijanju pojmovno-teorijskog aparata za proučavanje društvene struk­ ture. Tako što mogao bi da pretpostavi samo onaj koji ne poznaje dovoljno ni istoriju sociologije ni sadašnje stanje u sociološkoj teoriji. Međutim, ovde ne možemo izlagati Veberovo shvatanje u celini, niti možemo podrobnije razmatrati kakvu je ulogu ono odigralo u razvitku socioloških shvatanja ο društvenoj strukturi. Još manje možemo uzeti u siste­ matsko pretresanje problem društvene nejednakosti, koji leži 6 Vidi, na primer, sledeće radove: Kurt B. Meyer, »The Theory of Social Classes«, Transactions of the Second World Congress of Sociology, II (London: International Sociological Association, 1954), str. 332; Milton Gordon, Class in American Sociology (Durham. N. C: Duke University Press, 1958), str. 15; C. Wright Mills (ed.), Images of Man: The Classic Tradition in Sociological Thinking (New York: George Braziller, 1960), str. 13. 7 Zanimljivo je da takvo mišljenje zastupa i Pitirim Sorokin, mada je njegovo shvatanje društvene strukture u osnovi veberovsko. Vidi Pitirim Sorokin, Society, Culture and Personality (New York: Harper and Brothers, 1947), str. 271.

136

u osnovi svih raspravljanja ο društvenoj strukturi. Kratkoće radi, zadržaćemo se samo na onim pitanjima koja su u teo­ rijskom pogledu najvažnija. Ali najpre valja načiniti neko­ liko opštih napomena. To može samo da olakša razumevanje širih, filozofskih osnova Veberovog shvatanja. Otkad postoji ljudsko društvo, postoje i društveno prizna­ te razlike između ljudi. Podela društva na klase ili slojeve koji zauzimaju različite položaje u društvenoj strukturi je gotovo univerzalna pojava ljudske istorije 8 . U različitim tipo­ vima društvene organizacije nejednakost između ljudi je ma­ nje ili više oštro izražena, ali svuda bez izuzetka ona ima relativno trajne oblike. Naravno, društvena nejednakost nije isto što i nejednakost između ljudi u fizičkim ili intelektual­ nim sposobnostima, mada donekle stoji u vezi s njom. U pi­ tanju su razlike koje ljudi stiču zahvaljujući tome što žive u određenom društvu. Razvrstavanje ljudi u određene klase ili slojeve zasniva se na izvesnim društvenim merilima, a ne na njihovim prirodnim ili biološkim osobinama. Nijedno dru­ štvo koje je dosad postojalo ili postoji u svetu, izuzev možda donekle najprostije oblike prvobitnih plemenskih zajednica, nije bilo potpuno homogeno. Samo u utopističkim romanima postoje društva u kojima su ljudi potpuno izjednačeni u dru­ štvenom pogledu. Razlike koje društvo uspostavlja ogledaju se u tome što ljudi vrše različite funkcije u društvenoj podeli rada, zauzimaju različite položaje na lestvici društvene hije­ rarhije i u različitom stepenu učestvuju u raspodeli najviše cenjenih društvenih dobara i usluga. Time što stvara razlike između pojedinih društvenih položaja, svako društvo sankcioniše neki oblik nejednakosti između ljudi. Pošto se podela društva na klase ili slojeve javlja gotovo u svim istorijskim epohama, sasvim je razumljivo što su već i oni koji su prvi počeli da razmišljaju ο društvu i načelima društvene organizacije obratili pažnju na ovu pojavu. Može se bez preterivanja reći da je problem društvene nejednako­ sti oduvek bio u središtu svih filozofskih i političkih raspra­ vljanja ο društvenim pojavama. Još od antičkog doba, za pro­ blem društvene nejednakosti su se živo interesovali filozofi i politički reformatori najrazličitijih pravaca i ubeđenja. šta8 Vidi Ralf Dahrendorf, Veber den Ursprung der Ungleichheit unter den Menschen (Tübingen: J.C.B. Mohr/Paul Siebeck, 1961).

137

više, nema nijednog značajnijeg mislioca iz bliže ili dalje pro­ šlosti kome je izmakla iz vida činjenica da u svim društvima postoje manje ili veće razlike između ljudi i koji je propu­ stio da na neki način zauzme stav prema toj činjenici, bilo pozitivan ili kritički. To jasno pokazuje da problem društve­ ne nejednakosti spada u red najdubljih, ali i najtežih i najzamršenijih problema koji se mogu postaviti u vezi s čovekom i njegovim položajem u društvu. Jer ovde se sustiču mnogobrojna pitanja koja nisu samo od teorijske, već i od dalekosežne praktičke važnosti. Istorijski gledano, nastanak sociologije kao posebne dru­ štvene nauke pada u vreme definitivnog uspostavljanja kapi­ talističkog načina proizvodnje i podudara se s prvim pokuša­ jima sistematskog proučavanja novonastale društveno-istorijske situacije 9 . Nad kolevkom sociologije bilo je ispisano saznanje da je moderno društvo koje je izgrađeno na ideali­ ma francuske revolucije, u stvari, klasno društvo, to jest da je feudalni sistem staleške hijerarhije u njemu samo zamenjen novim oblicima nejednakosti između ljudi. Ali i u ka­ snijem razvitku sociologije problem društvene nejednakosti zauzima vidno mesto. Koliko god da je u međuvremenu iz­ gubila oštricu društvene kritike i smisao za racionalno procenjivanje postojećih društvenih odnosa — što se najbolje vidi po tome da je izraz »društvena nejednakost«, u kome se jasno oseća prizvuk osude, postepeno zamenjen neutralnim izrazom »društvena slojevitost« — sociologija nikad nije pot­ puno napustila prvobitno polje svojih interesovanja. Uprkos pomeranju naglaska sa filozofsko-istorijskog na naučno prilaženje društvenoj stvarnosti, u njoj su se trajno održali oni podsticaji koji su uslovili njen nastanak. I u tome nema ni­ čeg što bi bilo čudno. Pojam društvenog položaja je osnovno analitičko oruđe sociologije ili, ako se tako hoće, to je jedna od glavnih tačaka u koordinatnom sistemu sociološkog nači­ na mišljenja. 9 Tako i Barrington Moore, Jr., »Strategy in Social Science«, Political Power and Social Theory (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1958), str. 113. Vidi i Herbert Marcuse, Reason and Revolution: Hegel and the Rise of Social Theory (New York: Oxford University Press, 1941), str. 251—257, 273—276, 285—287, 320—322.

138

Mada je društvena misao vrlo rano otkrila da se sve dru­ štvene razlike između ljudi u krajnjoj liniji svode na razlike u materijalnom bogatstvu i pogodnostima za sticanje dohot­ ka ili, drugim rečima, da je privatna svojina uzrok podele društva na klase ili slojeve koji zauzimaju različite položaje u društvenoj strukturi, ipak se ekonomsko tumačenje dru­ štvene nejednakosti obično vezuje za ime Karla Marksa. To nije nimalo slučajno. Jer Marks je prvi uzdigao ovo otkriće na stepen opšteg principa i zahvaljujući njemu ono je po­ stalo poznato u čitavom svetu, kako kao žarište teorijskog mišljenja, tako i kao oruđe revolucionarnog delovanja 10 . Do­ duše, Marks nigde nije na sistematski način pokazao kako i pod kojim uslovima razlike u ekonomskim interesima dovo­ de do podele društva na klase, ma koliko da se za sve što je napisao s pravom može reći da je u neku ruku povezano s pi­ tanjem stvaranja i borbe između klasa. Kako izgleda, on je to nameravao da učini u poslednjoj knjizi Kapitala. Ali u to­ me ga je pretekla smrt. Rukopis glave posvećene društvenim klasama prekida se posle nepune stranice, tek pošto je nagoveštena tema izlaganja. Pa ipak, Marksovo shvatanje je lako rekonstruisati. Treba se samo držati čvornih tačaka koje povezuju mnogostruke niti njegove analize kapitalističkog društva. Po Marksovom mišljenju, društvene klase se javljaju sa porastom proizvod­ nih snaga, proširenjem društvene podele rada, nagomilava­ njem bogatstva i uspostavljanjem privatne svojine. Ukratko, Marks tvrdi da se podela društva na klase osniva na svojinskim odnosima u oblasti proizvodnje. U istoriji čovečanstva Marks razlikuje nekoliko osnovnih tipova društvene organi­ zacije, prema načinu proizvodnje koji u njima preovlađuje. U svakom od tih tipova društvene organizacije postoji odre­ đen sistem društvenih odnosa koji učvršćuje dati način raspodele svojine nad sredstvima za proizvodnju. Po Marksu, kla­ sna podela društva ima oblik dihotomne podele. U svakom društvu postoje dve osnovne klase koje imaju suprotne inte­ rese. Ove dve klase se razlikuju po mnogim obeležjima: jed10

Na razne načine, to se ističe u mnogim radovima objavlje­ nim u zborniku: Reinhard Bendix and Seymour Μ. Lipset (eds.), Class, Status and Power: A Reader in Social Stratification (Glencoe, 111.: The Free Press, 1953). 139

na od njih je bogata, druga je siromašna; jedna uživa veliki društveni ugled, druga obavlja delatnosti koje se u društvu malo cene; jedna poseduje veliku društvenu moć i presudno utiče na razne društvene procese i odnose, druga je nemoćna i manje ili više zavisi od one prve. Ali u osnovi svih ovih dru­ štvenih razlika nalazi se jedan činilac koji je od presudnog značaja — svojina nad sredstvima za proizvodnju. Vratimo se sad na Vebera. Ne treba da nas mnogo brine to što je gornji prikaz Marksovog shvatanja grub i uprošćen. U krajnjoj liniji, ovaj prikaz predstavlja samo provizoran nacrt Veberovog intelektualnog zaleđa, i ništa više. To nije nikakva sistematska rekonstrukcija nedovršene glave treće knjige Marksovog Kapitala11. Ali za naše potrebe, tih nekoli­ ko opštih napomena je sasvim dovoljno. Jer Veberovo shvatanje društvene strukture ima dosta dodirnih tačaka s Marksovim shvatanjem. Doduše, u nekim važnim pitanjima Veber se jasno razlikuje od Marksa. Razlike su dvojake priro­ de. S jedne strane, Veber proširuje Marksov pojmovno-teorijski okvir za proučavanje društvene strukture: pored eko­ nomskog činioca, on uzima u obzir i neke druge činioce. Po njegovom mišljenju 12 , materijalno bogatstvo, društveni ugled i društvena moć predstavljaju tri osnovne i relativno samo­ stalne dimenzije društvene slojevitosti koje je nemogućno svesti na jedan zajednički imenitelj. Kao što se vidi, Veber zastupa višedimenzionalno shvatanje društvene strukture. U tom pogledu, njegov uticaj na teorijska strujanja u savremenoj sociologiji je neobično jak. S druge strane, Veber napu­ šta Marksov aktivistički stav prema društvu. Njega ne interesuju praktičko-političke implikacije sociološkog proučava­ nja društvene stvarnosti niti njeno revolucionarno menjanje. On hoće samo da razume postojeću društvenu stvarnost u njenoj osobenosti i da je uzročno objasni. Shodno tome, u njegovom izlaganju preovlađuje upotreba izraza »društvena slojevitost« umesto izraza »društvena nejednakost«. Od Vebe­ ra, ova zamena je gotovo opšte prihvaćena. U profesionalnim 11 Jedan takav pokušaj može se naći u knjizi: Ralf Dahrendorf, Class and Class Conflict in Industrial Society (Stanford: Stanford University Press, 1959), str. 9—18. 12 Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft (Tübingen: J. C. Β. Mohr/Paul Siebeck, 1921/22), str. 631.

140

sociološkim krugovima, danas gotovo više niko ne govori ο društvenoj nejednakosti niti poziva na društvenu revoluciju koja će učiniti kraj svim društvenim razlikama između ljudi i uspostaviti besklasno društvo. U najboljem slučaju, to se čini samo onda kad je reč ο zemljama koje pripadaju drukčijem tipu društvene organizacije nego vlastita zemlja. Pošto ova poslednja razlika stoji u vezi s Veberovim shva­ tanjem ο prirodi i zadacima društvenih nauka, koje ima du­ boko filozofsko opravdanje, nema potrebe da ovde ponavlja­ mo ono što smo u jednom ranijem odeljku već utvrdili. U daljem izlaganju valja se zadržati malo duže samo na onoj prvoj razlici. Najprostije rečeno, Veber smatra da poreklo svih klasnih razlika treba tražiti u sferi raspodele materijalnog bogatstva i pogodnosti za sticanje dohotka ili, drugim recima, da je podela društva na klase prvenstveno uslovljena ekonomskim činiocima. U tome je on sasvim saglasan s Marksom. š t o je ne manje važno, Veber smatra da je klasna podela društva bitno dihotomna po karakteru. I u tome je njegovo gledište blisko Marksovom. Po Veberu, u svakom društvu postoje dve osnovne klase — vladajuća klasa, koja poseduje materijalno bogatstvo, to jest sredstva za proizvodnju ili neka druga sred­ stva za sticanje zarade, i podvlašćena klasa, koja ne posedu­ je ništa. Doduše, Veber napominje da se svaka od ovih dveju klasa dalje diferencira prema vrsti svojine kojom pripadnici klase raspolažu, odnosno prema vrsti usluga koje su oni u stanju da ponude na tržištu. Ali on se ne zadržava duže na tim razlikama. Kao što je poznato, ni Marks nije poklanjao mnogo pažnje takozvanim srednjim klasama (u koje je ubra­ jao sitne sopstvenike i slobodne profesije). On je smatrao da je njihova uloga u sukobu koji razdire čitavo društvo potpu­ no beznačajna ili, tačnije, da tokom vremena pripadnici tih klasa moraju preći ili na stranu onih koji imaju efektivnu privatnu svojinu i brane svoj povlašćeni položaj u društvu ili na stranu onih koji nemaju ništa i nastoje da radikalno izmene postojeće svojinske odnose. Jedva treba reći da Veber nije išao tako daleko u razmatranju krajnjih posledica klasne podele društva. Mada je znao da razlike u interesu mogu iza­ zvati oštre sukobe između suprotstavljenih strana, njega nije 141

zanosila vizija revolucionarnog preobražaja društva. Za razli­ ku od Marksa, on nije verovao da je klasna borba glavna po­ kretačka snaga društvenog razvitka. Ali, uprkos tome, Veber je preuzeo osnovnu ideju Marksovog ekonomskog tumačenja društvene nejednakosti. Po njemu, klasne razlike su u prvom redu ekonomske razlike. Osnovni kriterijum po kome se određuje klasna pripadnost je­ ste položaj na robnom tržištu. To je ono što najdublje poga­ đa svakog pojedinca. Usled razlike u položaju na robnom tr­ žištu, pojedinci imaju različite izglede u životu: oni koji poseduju materijalno bogatstvo mogu pribaviti sebi sva dru­ štveno cenjena dobra, a mogu i pretvoriti to bogatstvo u ka­ pital i na taj način povećati svoju ekonomsku moć, dok oni koji nemaju ništa mogu samo da prodaju svoje usluge, to jest svoju radnu snagu. Zanimljivo je da klasni položaj Veber ne posmatra kroz prizmu društveno-profesionalne delatnosti. On smatra da klasne razlike nisu samo posledica razlike u do­ hotku koji pojedinci stiču ličnim zalaganjem, to jest posle­ dica razlike u visini novčanih naknada koje oni dobijaju za obavljanje određenih zanimanja u nekom sektoru društvene delatnosti. Svoje razmatranje ο klasama i klasnoj podeli dru­ štva Veber uopšte ne povezuje s pitanjem lične sposobnosti pojedinaca koja dolazi do izražaja kroz njihovo učešće u si­ stemu društvene podele rada. Kao i Marks, on pre svega ima u vidu razlike u raspodeli materijalnog bogatstva koje se odr­ žavaju putem nasleđa, a ne razlike u stečenom dohotku". U tom pogledu, savremena sociologija se malo drži i Marksa i Vebera. Danas se smatra da je zanimanje jedan od najvažni­ jih indikatora društvenog položaja, pa prema tome i klasne pripadnosti. Ostaje otvoreno pitanje da li ovo odstupanje treba shvatiti samo kao ideološko ulepšavanje izvesnih promena u savremenom društvu ili u tome treba videti specifi­ čan teorijski napredak. Inače, Veber s pravom naglašava da su klase obični dru­ štveni agregati, a ne organizovane grupe. Klase su sastavlje­ ne od pojedinaca sličnog ekonomskog položaja. Pripadnici 13

Za šire razmatranje ovog pitanja, vidi Egon Ε. Bergel, Social Stratification (New York: McGraw-Hill Book Co., Inc., 1962), str. 180—201. 142

jedne klase mogu postati svesni svog položaja i preduzeti od­ govarajuće korake radi zaštite zajedničkih interesa. Ali do toga ne mora doći. Uostalom, čak i kad je klasna svest raz­ vijena, klasno delanje može biti difuzno. Ipak, Veber smatra da pripadnici pojedinih klasa po pravilu reaguju na sličan način na ekonomske situacije u pravcu koji najviše odgovara prosečnom interesu svih. Ali on nigde bliže ne pokazuje koji činioci podstiču, odnosno sputavaju razvijanje klasne svesti i zaoštravanje klasne borbe. On samo primećuje da se naj­ ogorčenija borba vodi između onih koji se na tržištu poja­ vljuju kao neposredni protivnici, mada oni koji stoje iza sce­ ne često izvlače mnogo više nezaslužene dobiti. Kao što se vidi, ovaj deo Veberovog shvatanja ima velikih praznina. On znatno zaostaje iza Marksove analize. Međutim, to je samo jedna strana stvari. Kao što smo već pomenuli, Veber je otišao mnogo dalje od Marksa u jednom drugom pogledu. On smatra da društvene razlike između Iju di nisu samo klasne razlike ili, drugim recima, da se u kla­ snoj podeli društva ispoljava samo jedna dimenzija društve­ ne slojevitosti. Druge dve dimenzije društvene slojevitosti jesu društveni ugled i društvena moć. Ali, treba odmah reći da su Veberove odredbe ovih drugih činilaca više nego nedo­ voljne. Što se tiče društvenog ugleda, situacija je, ipak, do­ nekle jasna. Pod društvenim ugledom Veber podrazumeva raspodelu časti i prestiža među društvenim slojevima. U pi­ tanju je društvena ocena značaja pojedinih kategorija ljudi ili, tačnije, uvažavanje koje društvo ukazuje izvesnim ljudi­ ma koji se međusobno smatraju jednakim, a na koje oni po­ lažu pravo zbog toga što imaju izvesne kulturne osobenosti, to jest što se pridržavaju određenog stila u vođenju života, što žive na određen način. Po Veberu, raspodela društvenog ugleda ne podudara se s raspodelom materijalnog bogatstva. Štaviše, često se događa da oni koji poseduju veliku ekonom­ sku moć ne uživaju nikakav društveni ugled, i obratno. Ali tokom vremena po pravilu dolazi do uspostavljanja ravnote­ že između ovih dveju dimenzija društvene slojevitosti. Kako bi i moglo biti drukčije, kad održavanje određenog stila u vo­ đenju života pretpostavlja potrošnju materijalnih dobara? 143

Da bi što jasnije istakao relativnu samostalnost društve­ nog ugleda prema klasnom položaju, Veber uvodi pojam sta­ 14 leža . Sve društvene razlike koje se tiču ocene časti i presti­ ža, on naziva staleškim razlikama, š t o je još važnije, on sma­ tra da se te razlike po pravilu kristališu u relativno trajnim društvenim oblicima. Po njegovom mišljenju, staleške razli­ ke snažno utiču na stvaranje društvenih slojeva kao realnih društvenih oblika. Pojedinci koji imaju određene kulturne karakteristike i uživaju sličan ugled u društvu obrazuju po­ seban društveni sloj u kome se odvija najveći broj neformal­ nih i prisnih međuličnih odnosa. Ovo ograničavanje društve­ nog saobraćaja na staleški krug, naročito u pogledu sklapa­ nja bračnih veza, može biti čisto konvencionalno po karakte­ ru. Ali ono može biti i formalno regulisano pravnim poret­ kom koji štiti opšta društvena organizacija. Kad ograničava­ nje društvenog saobraćaja na pripadnike određenog kruga dovede do potpune endogamne zatvorenosti i kad ograniča­ vanje počne da štiti i određeni ritual, pored prava i konven­ cije, onda se staleška grupa pretvara u kastu. To se obično događa onda kad se smatra da su razlike na kojima se osni­ va staleška slojevitost etničke prirode. Ο trećoj dimenziji društvene slojevitosti Veber je rekao najmanje. Pomenuo je samo toliko da pod društvenom moći treba razumeti sposobnost da se utiče na ponašanje drugih i da političke stranke predstavljaju organizovane grupe pre­ ko kojih pripadnici pojedinih klasa ili slojeva brane svoje interese i nastoje da nametnu svoju volju državi. Ali, mada sam Veber nije učinio ništa više od prvog koraka, on je ja­ sno odredio pravac u kome treba dalje raditi. Uostalom, Veberov pokušaj je poslužio kao polazna tačka gotovo svim no­ vijim pokušajima da se bliže odredi priroda društvene moći. Ipak, na čisto pojmovnom planu ima još dosta nerešenih pi14

Nemački izraz »Stand« ima dvojako značenje. S jedne strane, »Stand« označava položaj na lestvici društvene hijerarhije, po­ gotovo takav položaj koji se u društvu visoko ceni. S druge strane, »Stand« označava stalež kao konkretan društveno-istorijski oblik u srednjovekovnom sistemu društvene slojevitosti. Po svemu sudeći, Veber ima na umu ono prvo značenje, ali sa znatnim primesama ovog posljednjeg. Ova nijansa je potpuno izgubljena u engleskim izdanjima, gde se »Stand« dosledno prevodi sa »status«. Pošto u našem jeziku izraz »stalež« obuhvata oba pomenuta značenja, najbolje je zadržati se na njemu. 144

15

tanja . Ostavljajući po strani mnogobrojne teškoće na koje nailazi primena ovog pojma u neposrednoj istraživačkoj pra­ ksi, treba reći da je Veberova neprolazna zasluga što je po­ kazao da društvena moć nije pasivan odblesak ni ekonom­ ske moći ni društvenog ugleda. U poređenju s tim, manje je važno što je on propustio da utvrdi u kom stepenu društve­ na moć zavisi od položaja koji neko zauzima u određenom tipu društvene organizacije. Tim pre što ga je u tome, kako izgleda, sprečilo uverenje da se pojam moći uopšte ne može tačno odrediti i da svaki oblik uticaja na ponašanje drugih koji ima izvesnu institucionalnu podlogu potpada pod pojam vlasti. Na to pitanje vratićemo se u sledećem odeljku. Time što je odvojio tri osnovne dimenzije društvene slo­ jevitosti i pokazao da društveni položaj sačinjavaju tri rela­ tivno samostalne komponente, Veber je načinio otkriće od prvorazrednog sociološkog značaja. Ne manje je važno i to što je on prvi primetio da je odnos između raspodele mate­ rijalnog bogatstva, društvenog ugleda i društvene moći vrlo kolebljiv, tako da pojedinci ili pojedine grupe ljudi mogu za­ uzimati sasvim različita mesta na pomenutim lestvicama dru­ štvene hijerarhije, naročito u periodima naglih društvenih promena izazvanih ratnim potresima ili tehničko-ekonomskim pomeranjima, mada je veza između ovih triju dimenzi­ ja društvene slojevitosti vrlo čvrsta u periodima relativnog mira i društvene ravnoteže 16 . Naravno, pitanje odnosa između različitih dimenzija društvene slojevitosti zahteva mnogo svestranije ispitivanje od onog koje je Veber pružio. POJAM VLASTI Tokom celog svog života, Veber je razmišljao ο mestu, ulozi i uslovima razvijanja i održavanja slobode u ljudskom društvu. Naročito mu je zadavalo brige pitanje granica legi­ timne upotrebe prinude i fizičkog nasilja u odnosima između ljudi. Njegovo interesovanje za ovu stranu društvenog živo­ ta graničilo se gotovo sa opsesijom: kao malo ko i pre i po­ sle njega, on je stalno naglašavao da prinuda i fizičko nasi15 16

Vidi Milton Gordon, op. cit., str. 14. Max Weber, op. cit., str. 639.

10 Sociologija Maksa Vebera

145

lje igraju neobično važnu ulogu u društvenom životu". I to ne samo u moderno doba, već u svim epohama ljudske istorije. Među društvenim činiocima kojima je Veber poklanjao najveću pažnju u svojim sociološkim proučavanjima izuzetno mesto zauzimaju moć i vlast. U svim oblastima društvenog života, čak i u najintimnijim odnosima između ljudi, on je zapažao prisustvo ovih činilaca. Za njega, ljudsko društvo se u krajnjoj liniji svodilo na odnose gospodarenja i potčinjenosti. Očigledno, bilo bi teško pretpostaviti da se Veber interesovao za problem prinude i fizičkog nasilja samo zbog toga što je smatrao da se moderno kapitalističko društvo sve više razvija u pravcu koji ugrožava ličnu slobodu i ljudsko dosto­ janstvo. U stvari, njegovo interesovanje bilo je motivisano dubljim, teorijskim razlozima. Ono je poteklo iz ubeđenja da su prinuda i fizičko nasilje najelementarnije i najrasprostra­ njenije pojave društvenog života uopšte. Pogledajmo kakvo značenje Veber pridaje pojmovima moć i vlast i razmotrimo analitičku vrednost njegovih odredaba. Budući da se u savremenoj sociologiji sve doskora poklanjalo malo pažnje pitanjima društvene organizacije, tako da u toj oblasti vlada prava zbrka 18 , razmatranje Veberovih odredaba može biti isto toliko zanimljivo koliko i poučno. Najpre treba reći da se Veber nije zadovoljavao praznim i neodređenim nagoveštajima; naprotiv, on je težio da posti­ gne najveću mogućnu pojmovnu tačnost. U svom sistemu so­ cioloških kategorija on je oštro odvojio moć od vlasti. Po njemu, moć označava »svaki stepen verovatnoće da se na­ metne svoja volja u jednom društvenom odnosu uprkos otpo­ ru, bez obzira na čemu počiva ova verovatnoća« 19 , dok vlast 17

To je dobro primetio Talcott Parsons, »Introduction«, Max Weber: The Theory of Social and Economic Organization, Trans­ lated by A. M. Henderson and Talcott Parsons (Glencoe, III.: The Free Press, 1947), str. 56. 18 Iz relativno oskudne sociološke literature, izdvaja se svojom vrednošću rad: Renate Mayntz, Soziologie der Organisation (Ham­ burg: Rowohlt, 1963). Uz izlaganje u tekstu vidi i Robert Bierstedt, »The Problem of Authority«, Morroe Berger, Theodore Abel and Charles H. Page (eds.). Freedom and Control in Modern Society (New York: D. Van Nostrand Co., Inc., 1954), str. 67—81. 19 Max Weber, op. cit., str. 28. 146

nije ništa drugo nego »verovatnoća da će određena lica po­ slušati jednu zapovest određenog sadržaja« 20 . I pored svih prigovora koji se mogu staviti na račun navedenih odredaba, teško je poreći da je Veber ovde tačno uočio ono što je naj­ važnije. U krajnjoj liniji, bitna razlika između moći i vlasti je u tome što se u prvom slučaju odnos gospodarenja i potčinjenosti uspostavlja čisto faktičkim putem, dok je u dru­ gom slučaju ovaj odnos utvrđen normativnim poretkom dru­ štvene organizacije. Nije ovde mesto da se detaljno raščlanjava Veberovo shvatanje moći. Tačno je, nesumnjivo, da se moć sastoji u spo­ sobnosti da se utiče na ponašanje drugih, da se ona javlja u najrazličitijim oblicima i da su gotovo svi društveni odnosi u izvesnoj meri prožeti prinudnom uzajamnošću. Isto tako, tačno je da se sociologija ne može baviti proučavanjem svih oblika u kojima se moć ispoljava. Utoliko je opravdano Ve­ berovo nastojanje da moć oštro razgraniči od vlasti. Ali baš zbog toga što je ovo razgraničenje Veber izveo na tako strog način, treba naglasiti da je vlast, u stvari, samo jedan oblik moći. U slučaju vlasti, odnos gospodarenja i potčinjenosti ima institucionalnu podlogu: taj odnos regulišu izvesni nor­ mativni standardi koji imaju za sobom autoritet društvene organizacije. Drugim recima, to znači da je vlast institucionalizovana moć. Po tome se ona razlikuje od svih drugih obli­ ka moći, na primer od ekonomske moći, koja se osniva na određenoj konstelaciji interesa, šteta je što Veber nije do kraja shvatio da pojam moći predstavlja važnu kariku koja povezuje teoriju društvene strukture s teorijom društvene organizacije. Pošto pojam vlasti zauzima središno mesto u Veberovom analitičkom aparatu za proučavanje društvene organizacije, ovde se valja zadržati malo duže na njemu. Naravno, ne u tom cilju da bi se još jednom ponovilo ono što je Veber iz­ ričito rekao, već da bi se pokazalo šta sve prećutno podrazumeva njegovo shvatanje. Preglednosti radi, Veberovu odred­ bu vlasti treba rastaviti na njene sastavne elemente i obja20

10*

Ibidem, str. 28. 147

21

sniti šta svaki od njih sadrži . Osnovni elementi na kojima je Veber izgradio svoje shvatanje vlasti bili bi ovi: 1. Vlast postoji samo u okviru društvene organizacije. Ona je bitno svojstvo organizovanih društvenih oblika, sve­ jedno da li je u pitanju globalno društvo u celini ili neki nje­ gov uži deo (društvene grupe). Onde gde nema organizacije, nema ni vlasti. Između difuznih kolektivnih društvenih obli­ ka koji se obrazuju u okviru društvene strukture ne postoji odnos vlasti, mada postoji hijerarhijski odnos. Vlast podrazumeva hijerarhiju, ali svaka hijerarhija nije već samim tim i vlast. 2. Vlast je institucionalizovani odnos gospodarenja i potčinjenosti. Ona se osniva na normativnom poretku društvene organizacije, tako da nema nikakve veze s ličnim osobinama učesnika u odnosu. Doduše, vršenje vlasti je retko kad oslo­ bođeno svih psiholoških primesa. U društvenom saobraćaju, pojedinci cene jedni druge ne samo s obzirom na to koliko je njihovo ponašanje u skladu s onim što je propisano za od­ ređeni položaj, nego i s obzirom na lične osobine onih koji te položaje zauzimaju. Samo u idealnom slučaju, odnos vla­ sti je potpuno obezličen. Ali uprkos tome, vlast uvek ima in­ stitucionalnu podlogu: to je odnos između društvenih polo­ žaja, a ne između ličnosti. 3. Onde gde postoji odnos vlasti, raspodela prava i dužno­ sti je obostrana. Od onih koji zauzimaju više položaje očeku­ je se da pomoću naredbi, upozorenja ili zabrana kontrolišu ponašanje onih koji zauzimaju niže položaje (naravno u gra­ nicama svoje nadležnosti), a od ovih poslednjih očekuje se da usklade svoje ponašanje s onim što se od njih traži (na­ ravno, ukoliko zahtev postavlja nadležan organ). Time se ho­ će da kaže da je vlast takav odnos u kome nema mesta ni ličnoj samovolji ni slepoj poslušnosti. 4. Vlast ima specifično obeležje. Za razliku od moći, koja se rasprostire difuzno, vlast se kreće u određenim granica­ ma. Ona nikad ne znači uspostavljanje potpune kontrole nad 21 U izlaganju u tekstu, vidi Max Weber, op. cit., str. 603—612, Pored već pomenutog Bierstedtovog članka, vidi i Ralf Dahrendorf, op. cit., str. 166—167. Kao što ćemo videti u sledećem odeljku, Veberovo shvatanje vlasti sadrži izvesne elemente koji su speci­ fični samo za jedan tip vlasti — za onaj koji Veber naziva racionalnom vlašću.

148

onima koji su dužni da slušaju. Oblast u kojoj je kontrola dozvoljena može biti uža ili šira; ali u svakom slučaju, ta oblast je tačno određena. Vlast se sastoji u izdavanju odre­ đenih upozorenja i određenih zabrana, što zavisi od prirode društvene organizacije koja obezbeđuje njeno vršenje. Isto tako, vlast se obraća određenim licima, onima koji zadovo­ ljavaju određene kriterijume, koji zauzimaju određene dru­ štvene položaje. Ona nema nikakvog uticaja na one koji su van organizacije. 5. Vlast nameće, održava i štiti društvena organizacija. A to znači da se neposlušnost vlasti kažnjava po određenom postupku. Nema vlasti koja nije sankcionisana. U krajnjoj li­ niji, vlast se oslanja na prinudu, ć a k i kad je u pitanju do­ brovoljna organizacija, poštovanje vlasti je obavezno, a ka­ moli kad se za članstvo u organizaciji ne traži dobrovoljan pristanak. Vlast uvek sadrži u sebi element prinude, bez ob­ zira na stepen moralne saglasnosti unutar same organizacije. Kao što se vidi, Veberovo shvatanje vlasti je mnogo du­ blje nego što na jprvi pogled izgleda. Ono sadrži mnoga zapa­ žanja od trajnog značaja. RACIONALNA, TRADICIONALNA I HARIZMATSKA VLAST Pitanje opravdanja vlasti zauzima važno mesto u Veberovom razmatranju društvene organizacije. I to ne sa filozof­ skog, već u prvom redu sa sociološkog stanovišta. Po Veberovom mišljenju, odnos između onih koji imaju pravo da zapovedaju i onih koji su dužni da slušaju ima unutrašnju, subjektivnu stranu koju možemo razumeti. To što neko uspešno utiče na ponašanje drugih još ne znači da postoji odnos vlasti. Za odnos vlasti je karakteristično upravo to što nor­ mativni poredak društvene organizacije sankcioniše pravo zapovedanja i što učesnici u odnosu veruju u njegovu legi­ timnost: oni koji vrše vlast smatraju da imaju legitimno pravo da naređuju, a oni koji se pokoravaju vlasti smatraju da je ta vlast sastavni deo normativnog poretka kome se du­ guje poslušnost. Pod normalnim okolnostima, vera u legitim­ nost vlasti je neprikosnovena i održavanje ove vere je jedno od najmoćnijih sredstava kojim se obezbeđuje uspešno funk149

cionisanje društvene organizacije. Ali u periodima krize ova vera može biti uzdrmana, što izaziva dalekosežne posledice. Ali na toj strani pitanja ne treba se dalje zadržavati. Ο tome je već bilo reči u jednom ranijem odeljku. Ovde treba samo reći da je Veber naknadno delimično izmenio svoje shvatanje. Dok je ranije tvrdio da pojedinci mogu pripisati svojstvo legitimnosti jednom poretku na četiri načina — na osnovu tradicije, na osnovu afektivnog uvažavanja, na osnovu vere u njegovu apsolutnu obaveznost, ili na osnovu toga što je poredak uspostavljen po zakonskom postupku — on je naknadno našao da postoje samo tri načina opravda­ nja vlasti. Po njemu, legitimna vlast može biti racionalna, tradicionalna ili harizmatska. Nije jasno kako treba razumeti ovo odstupanje 2 2 . Otkud samo tri čista tipa legitimne vlasti, kad postoje četiri osnovna načina smisaone orijentacije u svetu kojima odgovaraju četiri načina opravdanja normativnog poretka? Simptomatično je da Veber ne kaže ništa ο to­ me zašto je u svojoj shemi čistih tipova legitimne vlasti izo­ stavio četvrti tip društvenog delanja. Da li je time možda prećutno priznao da afektivno delanje (ukoliko je u pitanju obi­ čno nagonsko reagovanje u kome nema ni traga od vrednosne racionalizacije) ostaje s one strane polja sociološkog interesovanja i da u okviru tipologije društvenog delanja ova kategorija ima čisto rezidualno značenje? Pažljiv čitalac otkriće lako da Veberovi tipovi racionalne, tradicionalne i harizmatske vlasti imaju idealnotipski status. Kao i svi drugi sociološki pojmovi, to su apstraktno-analitičke konstrukcije koje treba da omoguće sociološko prouča­ vanje konkretnih pojava. U stvarnosti nema čistih primera nijednog od navedenih tipova vlasti. Mogu se naći samo takvi primeri koji manje ili više odgovaraju jednom od njih ili, što je još češći slučaj, koji predstavljaju mešavinu raznih tipova. Inače, razlika između pojedinih tipova legitimne vlasti nije samo u tome što im je osnov važenja različit (mada je to glav­ ni kriterijum), nego i u tome što je svakom od njih svojstven odgovarajući način organizacije upravnog aparata i što se u svakom od njih na bitno drukčiji način regulišu odnosi između 22 To nije uspeo da pokaže ni Johannes Winckelmann, Legiti­ mität und Legalität in Max Weoers Herrschaftssoziologie (Tübin­ gen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1952), str. 31—39, iako je posve­ tio dosta pažnje tom pitanju.

150

onih koji imaju pravo da zapovedaju i onih koji su dužni da slušaju. U razmatranju različitih tipova legitimne vlasti držaćemo se Veberovog redosleda 23 . Kao što se moglo očekivati, Veber najpre govori ο racionalnoj vlasti (polazeći od uverenja da vlast u modernom društvu ima mnoga karakteristična svojstva racionalnog tipa), pa zatim uvodi druga dva tipa vla­ sti, nastojeći da ih što bolje odredi nasuprot onom prvom. Racionalna vlast (koju Veber naziva i zakonskom vlaš­ ću) 2 4 predstavlja specifičan pronalazak zapadne kulture. U tehničkom pogledu, to je najsavršeniji tip vlasti. U njoj je ovaploćena ideja apstraktne vladavine, to jest vladavine bez­ ličnog zakona. Racionalna vlast počiva na opštim pravilima koja podjednako važe za sve koji zadovoljavaju određene kriterijume, bilo da su u pitanju oni s najvećim ovlašćenjima, članovi upravnog aparata koji pomažu u vršenju vlasti ili obi­ čni članovi društvene organizacije. Ova pravila utvrđuju način upravljanja društvenim poslovima i oblast nadležnosti pojedinih upravnih organa. Racionalna vlast je opravdana sa­ mo ukoliko je vrši nadležan organ po utvrđenom postupku. Da bi jedna naredba bila punovažna, mora biti izdata u pisa­ nom obliku. Racionalna vlast je trajan društveni oblik. Ona podrazumeva odvajanje službene dužnosti od privatnih pos­ lova i odvajanje javne svojine od lične svojine članova orga­ nizacije. Vlast pripada pojedincima samo ukoliko zauzimaju određene položaje, ukoliko vrše određene službene dužnosti, ukoliko čine ono što im je stavljeno u nadležnost. Mimo toga, nosioci najviše vlasti i članovi upravnog aparata tretiraju se kao obični građani. U privatnom životu, nema nikakve razlike između njih i drugih članova organizacije, onih koji su dužni da slušaju. Ovi poslednji, koji su između sebe jednaki u prav­ nom pogledu, pokoravaju se bezličnom pravilu, a ne licu koje izdaje konkretnu naredbu. Racionalna vlast postoji kako u modernoj državi, tako i u privatnim kapitalističkim preduzećima i raznim dobrovolj­ nim udruženjima, ukoliko raspolažu brojnijim upravnim apa23 Naravno, to nije neophodno. Mogućno je izmeniti redosled izlaganja. Da bi pokazao kako Veber nije bio pristalica teorije unilinearnog društvenog razvitka, to je učinio Reinhard Bendix, op. cit., str. 299, 22. 24 Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, str. 124—130, 650—678. 151

ratom koji je hijerarhijski uređen. Racionalna vlast uzima oblik birokratske organizacije onda kad se pred nju postav­ ljaju obimni i složeni upravni zadaci. Veberovo shvatanje birokratije izložićemo u sledećem odeljku. Tradicionalna vlast 25 se osniva na veri u svetost postojećih društvenih normi i ustanova. Uzima se da je obavezno živeti onako kako se oduvek živelo. U ovom tipu vlasti, normativni poredak važi kao legitiman baš zbog toga što niko ne zna kad je i kako stvoren, a ne zato što ga je uspostavila nadležna društvena instancija po propisanom postupku. Tradicionalna vlast je nepoverljiva prema svemu što nije osveštano dugo­ trajnim upražnjavanjem. Čak i kad se uvodi neka novina u društveni život, tvrdi se da je u pitanju nešto što je od dav­ nina bilo u važnosti, ali da je u međuvremenu palo u zaborav i da se sada ponovo vraća na snagu. Tradicionalna vlast ne poznaje i ne priznaje nikakvo novo zakonodavstvo. U sistemu tradicionalne vlasti, pravo zapovedanja nije strogo odvojeno od ličnosti. Isto tako, nema jasne razlike između privatne i javne svojine. Odnos vlasti je pre difuzan nego specifičan. Oni koji imaju pravo da zapoveđaju odnose se prema onima koji su dužni da slušaju kao gospodari prema podanicima. Gospodari uživaju lični autoritet zahvaljujući položaju koji su dobili u nasleđe. Podanici se pokoravaju naredbama gos­ podara iz poštovanja prema ličnosti koja zauzima položaj osveštan tradicijom. Normativni poredak se sastoji od konkret­ nih pravila koja nejednako tretiraju različite kategorije ljudi. Naredbe gospodara su legitimne ukoliko su u skladu s nor­ mativnim poretkom, ali postoji i oblast u kojoj gospodar mo­ že da odlučuje prema svom nahođenju i milosti. U sistemu tradicionalne vlasti, upravni aparat igra daleko podređeniju ulogu nego u sistemu racionalne vlasti. Doduše, ne može se uopšteno reći da je njegova uloga beznačajna, štaviše, u tom pogledu postoji bitna razlika između patrimonijalnog i feudalnog oblika tradicionalne vlasti. Na tradicio­ nalnim osnovama, upravni aparat može biti organizovan na dva načina. On se može sastojati od lica koja potpuno zavise od gospodara i zauzimaju određene položaje samo dotle dok uživaju njegovu naklonost (domaće sluge, rođaci, ljubimci). To je slučaj u patrimonijalnom režimu. Ali upravni aparat se 25

152

Ibidem, str. 130—140, 679—723, 724—752.

može sastojati i od lica koja ne zavise od gospodara, već uži­ vaju društveni ugled na osnovu vlastitog položaja (staleži). To je slučaj u feudalnom društvu. U patrimonijalnom reži­ mu, vlast je samo prividno podeljena između gospodara i up­ ravnog aparata. Budući da nema nikakvih garantija protiv samovolje gospodara, članovi upravnog aparata su u svemu potčinjeni njegovim naredbama. U tome je njihov položaj sa­ svim nalik na položaj ostalih podanika. Jer oni nemaju nikak­ vu određenu oblast delovanja koja bi im bila trajno stavljena u nadležnost. Međutim, u feudalnom društvu postoji jasna podela vlasti između gospodara i upravnog aparata. Na osno­ vu privilegije, koja po pravilu ima oblik ugovora, članovi up­ ravnog aparata dobijaju pravo da obavljaju izvesne službene dužnosti. Razume se, oni se obavezuju na poslušnost gospo­ daru time što polažu zakletvu vernosti. Ali u okviru svoje pri­ vilegije oni su zaštićeni od njegove samovolje. Po tome je fe­ udalni oblik tradicionalne vlasti mnogo bliži racionalnom ti­ pu nego patrimonijalan oblik, mada i ovaj poslednji ima iz­ vesne elemente racionalne organizacije (stroga disciplina). Po Veberu 26 , razlika između patrimonijalne i feudalne vlada­ vine je od bitnog značaja za sociologiju prebirokratske epohe. Poslednji tip legitimne vlasti je harizmatska vlast 27 . To je vlast koja ne poznaje nikakva pravila, ni racionalno usposta­ vljena ni tradicionalna. Za razliku od prva dva tipa, koji pred­ stavljaju trajne oblike društvene organizacije i služe zadovo­ ljenju svakodnevnih potreba društva, harizmatski tip vlasti je izrazito prelazna pojava 28 . On se obično javlja u periodima krize, kad postojeći društveni poredak nije u stanju da zado­ volji izuzetne potrebe koje su naglo izbile u prvi plan. U izvesnom smislu, to je ono što ovom tipu daje revolucionarno obeležje. Harizmatski vođa je uvek radikalno nastrojen: on stavlja pod pitanje postojeće društvene norme i ustanove ti­ me što ide do samog korena stvari. Harizmatska vlast se os26

Max Weber, »Die drei reinen Typen der legitimen Herr­ schaft«, Preussische Jahrbücher, 187 (1922), str. 5. 27 Reč »harizma« potiče iz grčkog jezika i znači dar milosti, milošta. Kako sam Veber kaže, izraz »harizmatska vlast« upotrebio je prvi Rudolf Sohm u jednom specifičnom konteksu, prou­ čavajući pravo starohrišćanskih opština. Vidi Max Weber, Wirt­ schaft und Gesellschaft, str. 124, 753—754. 28 Ibidem, str. 140—168, 753—757.

153

niva na veri u izuzetna lična svojstva onoga koji polaže pravo da bude vođa u stvarima koje ne trpe odlaganja, a tiču se čitavog društva ili nekog njegovog užeg dela. Harizmatski vo­ đa može biti prorok, heroj, demagog ili bilo šta drugo. Spo­ redno je da li je misija vođe dobra ili rđava u vrednosnom smislu. Važno je samo da on delom potvrđuje da raspolaže izuzetnom snagom i natprosečnim sposobnostima. Njegova vlast je nerazdvojno vezana za njegovu ličnost. On vlada samo dotle dok je u stanju da nađe pristalice, to jest dok ljudi veruju da mu duguju poslušnost. Čim nema uspeha u stvari koje se latio, harizmatski vođa gubi i poverenje svojih prista­ lica. Napušten od njih, on gubi vlast. Po Veberovom mišljenju, harizmatski pokret je plod ko­ lektivnog entuzijazma, mada je nosilac harizme uvek indivi­ dualni vođa. Inače, nema nikakvih pravila koja regulišu od­ nos između harizmatskog vođe i njegovih pristalica. Ovi poslednji nemaju ni nadležnosti ni privilegiju da čine ma šta na svoju ruku i za svoj račun. S vremena na vreme, vođa im mo­ že poveriti izvesne zadatke, ali on uvek može povući ovlašćenje koje je dao. Kao što se vidi, harizmatski tip ne zadovo­ ljava osnovne uslove definicije vlasti koju je sam Veber pos­ tavio. Budući da odnos između harizmatskog vođe i njegovih pristalica ima prvenstveno psihološko značenje, pre bi se mo­ glo reći da je ovde u pitanju odnos moći nego vlasti. Jer ni­ kakvi institucionalni činioci ne nalažu i ne obezbeđuju pošto­ vanje naredbe harizmatskog vođe. Svakome je ostavljeno na volju da vođu prizna ili da ga odbaci. Jedino pristalice mogu negodovati protiv onih koji se drže po strani. Ali ova sankci­ ja je potpuno neformalna. Situacija se iz osnova menja tek kad harizmatski pokret zadobije šire priznanje. U tom slu­ čaju, vera u izuzetna lična svojstva vođe prestaje da bude odlučujući činilac. Potreba za uspostavljanjem čvršće orga­ nizacije dovodi do obezličenja2* harizme. Prvobitan čisto lični 29 Kad govori ο preobražaju harizmatske vlasti, Veber upotre­ bljava dva izraza. »Versachlichung des Charisma« i »Veralltäglichung des Charisma«. Ti izrazi nisu istovetni. Ima čak i neke suptilne razlike keju Veber nagoveštava pomoću njih. Izraz »obezličenje harizme« nije doslovan prevod nijednog od pomenutih izraza, mada u osnovi tačno izražava Veberovu misao.

154

odnos između nosioca harizme i njegovih pristalica pretvara se u institucionalni oblik gospodarenja i potčinjenosti. Pro­ ces obezličenja harizme može ići u dva pravca — u pravcu uspostavljanja tradicionalnog ili racionalnog tipa vlasti. NAČELA BIROKRATSKE ORGANIZACIJE U svakodnevnom razgovoru, izraz »birokratija« ima po­ grdno značenje. Njime se žigošu pojave odugovlačenja, spo­ rosti i bezdušnosti u radu organa državne uprave ili nekih drugih društvenih organizacija. Tako, na primer, svaki pos­ tupak zvaničnog predstavnika određenog društvenog položaja koji vređa interese ili dostojanstvo građana naziva se biro­ kratskim postupkom, a svako državno nadleštvo ili privred­ no preduzeće koje zapošljava veliki broj službenika, ali spo­ ro i neuredno izvršava postavljene zadatke naziva se leglom birokratije. Po sebi se razume da Veberovo shvatanje birokratije nema nikakve veze s ovim popularnim shvatanjem. Izraz »birokratija« Veber ne upotrebljava u pogrdnom smi­ slu. Pod birokratijom on podrazumeva najracionalniji oblik društvene organizacije ili, tačnije, takav društveni mehani­ zam koji sistematski usklađuje rad velikog broja pojedinaca i s najvećim mogućnim uspehom ostvaruje postavljene zadat­ ke, svejedno da li u okviru državne uprave, vojske, privrede ili neke druge grane društvene delatnosti 3 0 . Po Veberovom mišljenju, za birokratiju je karakteristično upravo nešto obr­ nuto od onoga što se u svakodnevnom razgovoru obično ima na umu. U punom smislu reci, birokratija predstavlja najsavršeniji način upravljanja društvenim poslovima. U pitanju 30

Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, str. 650—678. Za šire razmatranje sadašnjeg stanja u oblasti sociološkog prouča­ vanja birokratije, vidi Robert Κ. Merton et al. (eds.), Reader in Bureaucracy (Glencoe, 111.: The Free Press, 1952). Odličan uvod, sa podacima ο novijoj literaturi, predstavlja knjiga: Peter Μ. Blau, Bureaucracy in Modern Society (New York: Random House, 1956). Kod nas je o Veberovom shvatanju birokratije prvi pisao Eugen Pusić, »Idealni tip birokracije Maxa Webera i svojstva racionalne uprave«, Sociologija, 1960/2, str. 80—92. Sasvim štur i neodređen prikaz Veberovog shvatanja daje i Jovan Đorđević, Ogled ο birokratiji i birokratizmu (Beograd: Kultura, 1962), str. 19—22.

155

je skup izvesnih organizacionih principa koji omogućuju uspešno obavljanje raznih društvenih delatnosti većih razmera. Naravno, Veber misli na idealnotipski model birokratije, a ne na prosečna svojstva konkretnih birokratskih struktura. Kao konkretna društveno-istorijska tvorevina, birokratija nije nova pojava. U rudimentarnom obliku, ona je postojala u Egiptu i Kini (kao i u nekim drugim zemljama starog sve­ ta), a izvesnih elemenata birokratske organizacije bilo je i u rimskoj imperiji i vizantijskom carstvu. Ali u moderno doba, birokratija dobija novo ruho i razvija mnoge svoje skrivene mogućnosti. Naporedo s uspostavljanjem racionalnog prav­ nog poretka i racionalne vlasti uopšte, ona se javlja kao naj­ viši izraz bezlične vladavine zakona. Zahvaljujući tome, ona je u velikoj meri ubrzala društveni preobražaj i omogućila korišćenje tekovina industrijske revolucije. Od polovine 19. veka, proces birokratizacije je uzeo daleko šire razmere nego ikad ranije u prošlosti. U modernom društvu, birokratiju sre­ ćemo na svakom koraku; ona zauzima središno mesto u mre­ ži društvenih ustanova i prožima gotovo sve strane društve­ nog života. Utoliko, treba reći da je Veber dobro osetio u čemu je osnovni problem koji je istorija postavila na dnevni red kad je prišao sociološkom proučavanju birokratije i bi­ rokratskog načina upravljanja. Po Veberu 31 , birokratska organizacija podrazumeva visok stepen društvene podele rada. Svaki član organizacije zauzi­ ma određen položaj i ima tačno utvrđena prava i obaveze. To je ono što sačinjava njegovu službenu dužnost. Sfera slu­ žbene dužnosti je strogo odvojena od sfere privatnih poslo­ va. Različiti položaji u okviru organizacije povezani su na ta­ kav način da sačinjavaju strog hijerarhijski sistem viših i ni­ žih stupnjeva vlasti. Svaki član organizacije koji zauzima viši 31

Dosledno svom osnovnom metodološkom uverenju, Veber stvara idealan tip birokratije. To je izazvalo mnogobrojne nespo­ razume u vezi s mogućnošću upotrebe Veberovog modela u empi­ rijskom istraživanju. Na mogućnost da se idealnotipska obeležja birokratije shvate kao kvantitativne promenljive ukazao je ne­ davno Stanley Η. Udy, Jr., »'Bureaucracy' and 'Rationality' in We­ ber's Organization Theory: An Empirical Study«, American Socio­ logical Review, Vol. 24, No. 6 (December, 1959), str. 791—795. Vidi i Richard Η. Hall, »The Concept of Bureaucracy: An Empirical Assessment«, American Journal of Sociology, Vol. 69, No. 1 (July, 1963), str. 32—40. 156

položaj nadgleda r a d onih koji zauzimaju neposredno niže položaje. Nadzor uključuje i pravo postavljenja, unapređenja i otpuštanja. Jedinstvo organizacije obezbeđuju opšta pravila koja utvrđuju odgovornost svakog člana organizacije i njiho­ ve međusobne odnose. Službeni poslovi se obavljaju na osno­ vu pisanih dokumenata, i to u duhu formalističke bezličnosti, bez strasti i mržnje, nezavisno od ličnih sklonosti i simpatija. Ovo nezainteresovano prilaženje ogleda se kako u odnosu pre­ ma članovima organizacije tako i u odnosu prema klijentima. Nagrada za rad u organizaciji sastoji se u tačno utvrđenoj plati (obično u novčanom obliku) sa izgledima na unapređe­ nje i starosno obezbeđenje (penzija). Podobnost za preuzima­ nje određenih položaja u organizaciji ceni se prema stručnim kvalifikacijama koje se po pravilu stiču dugogodišnjim školo­ vanjem, a može se i proveriti nekim racionalnim postupkom. Diploma ο položenom stručnom ispitu je bitan preduslov za nameštenje, a često i za napredovanje u službi. U okviru šireg razmatranja ο nastanku moderne države, Veber navodi niz društveno-istorijskih uslova koji su podstakli razvitak birokratije. 3 2 Pre svega, birokratija pretpostavlja novčanu privredu i razvijen poreski sistem. To omogućuje re­ dovno nagrađivanje članova organizacije u tačno utvrđenim iznosima. Doduše, ovo nije apsolutan uslov. Ima konkretnih primera birokratske organizacije kod kojih se ne primenjuje novčani oblik naknade za rad u organizaciji, već naknada u naturi. Ali birokratska organizacija koja svoje članove nagra­ đuje u naturi nije u stanju da održi disciplinu u organizaciji niti da podstakne na predano vršenje poverenih dužnosti. Ovo zbog toga što se naknada u naturi obično dodeljuje ne­ redovno i u neujednačenim iznosima. U takvoj situaciji, uvek postoji opasnost da članovi organizacije prisvoje sebi pravo da se po svom nahođenju obeštete za rad u organizaciji ili da napuste posao. To pokazuje da je redovna plata, pogotovo plata u novcu, važan element birokratske organizacije. Time se postižu dve stvari: članovi organizacije dolaze u odnos pot­ pune ekonomske zavisnosti prema organizaciji u kojoj rade, ali se u isti mah podstiču da savesno obavljaju svoju službe32

Max Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, str. 655—660. Vidi i Max Weber, Wirtschftsgeschichte, Aus den nachgelassenen Vorlesungen herausgegeben von S. Hellmann und M. Palyi (Mün­ chen und Leipzig: Duncker und Humblot 1923), str. 289—300. 157

nu dužnost. Očigledno, plata u novcu je mnogo podesniji ob­ lik naknade za rad u organizaciji nego plata u naturi. S druge strane, proces birokratizacije je tesno povezan s pojavom složenih i obimnih upravnih zadataka koji se teško mogu resiti bez angažovanja većeg broja pojedinaca. U sta­ rom Egiptu, potreba za regulisanjem rečnih tokova i navod­ njavanjem ogromnih površina uslovila je nastanak prve ve­ like birokratije u istoriji. U drugim zemljama je u istom pravcu delovala potreba za stvaranjem jake vojske koja se s uspehom može suprotstaviti spoljnjem neprijatelju, kao i potreba za redovnim i sistematskim ubiranjem poreza. U no­ vije vreme, proces birokratizacije je ubrzala potreba za stva­ ranjem jake centralne vlasti i održavanjem unutrašnjeg reda i mira, kao i potreba za razvijanjem javnih službi i korišćenjem tehničkih pronalazaka (naročito u oblasti transporta i poštanskog saopraćaja). U vezi s tim stoje i potrebe moderne kapitalističke privrede koja zahteva racionalno odmeravanje poslovnog rizika i racionalno vođenje poslovnih knjiga. Na­ ravno, Veber ne tvrdi da su ove potrebe automatski stvorile birokratiju kao sredstvo koje će ih zadovoljiti. On samo kaže da je postojanje tih potreba pomoglo u traženju takvog obli­ ka društvene organizacije koji omogućuje uspešno resavanje složenih upravnih zadataka velikih razmera. U treću grupu društveno-istorijskih uslova spada ono što Veber naziva »koncentracijom sredstava upravljanja« 33 . Ovaj izraz podseća na jednu Marksovu misao kojoj Veber daje šire tumačenje. U pitanju je jedan proces koji se javlja ne samo u privredi nego i u državnoj upravi, vojsci i političkim stran­ kama, pa čak i u oblasti kulture. Usled kvantitativnog poras­ ta i porasta složenosti društvenih potreba i zadataka, razne društvene organizacije monopolišu sredstva za zadovoljava­ nje tih potreba i obavljanje pojedinih delatnosti. Pojedinac više nije u stanju da se slobodno bavi svojom profesional­ nom delatnošću, jer to premašuje njegove finansijske moguć­ nosti. U modernom društvu, radnik je odvojen od sredstava državne uprave, član stranke od sredstava za vođenje politi­ ke, naučnik od sredstava naučnog istraživanja, i tako dalje. Ta sredstva prisvajaju razne društvene organizacije, naročito država. Na taj način, pojedinac je prinuđen da se stavi u slu-

žbu jednog moćnog društvenog mehanizma koji raspolaže tim sredstvima. Zahvaljujući tome što se sredstva upravlja­ nja sve više koncentrišu u rukama vladajuće manjine, biro­ kratska mašina raste i pojedinac sve više zavisi od nje. Naporedo s razmatranjem opštih uslova koji podstiču pro­ ces birokratizacije, Veber razmatra način funkcionisanja bi­ rokratske mašine. Mada je svestan toga da birokratija može služiti različitim ciljevima, on se malo zadržava na toj strani pitanja. Njega posebno interesuje samo instrumentalna racio­ nalnost birokratske organizacije. U tehničkom pogledu, biro­ kratija nadmašuje sve druge oblike društvene organizacije, kao što i mašinska proizvodnja nadmašuje sve druge oblike proizvodnje pomoću ručnog rada. Staviše, nijedna mašina na svetu ne radi tako uspešno kao ova ljudska mašina. U svom izlaganju, Veber navodi čitav niz prednosti birokratskog na­ čina upravljanja nad nebirokratskim. Najvažnije prednosti bile bi ove: tačnost, brzina, jednoobraznost poslovanja, po­ znavanje dokumenata, trajnost, predvidljivost, stroga potčinjenost, ušteda na materijalnim i ličnim rashodima 3 4 . Sve je to mogućno samo zbog toga što birokratija obezličuje vršenje službenih dužnosti i što je svaka birokratska mera proraču­ nata do krajnjih granica mogućnosti. š t o se tiče društvenih i kulturnih posledica birokratizaci­ je, Veber je video mnogo dalje od svojih savremenika. Po nje­ govom mišljenju, birokratija je najmoćnija sila koja niveliše društvene i ekonomske razlike između ljudi. U prebirokratskoj eposi, vršenje upravnih funkcija bilo je privilegija imuć­ nih i uglednih. Od položaja koji neko zauzima na jednoj od lestvica društvene hijerarhije zavisilo je kakvo će mesto do­ biti u upravnom aparatu. Međutim, birokratija je ukinula ove plutokratske privilegije i zavela upravu pomoću stručno kvalifikovanih i plaćenih činovnika, bez obzira na njihov dru­ štveni i ekonomski položaj 35 . Pored toga što je nivelisala dru­ štvene i ekonomske razlike, birokratija je unela i dalekosežne promene u sistem obrazovanja i vaspitanja. Umesto ljudi sta­ rog kova, koje pokreću lične simpatije i naklonosti, birokra­ tija traži objektivne stručnjake koji su u ljudskom pogledu nezainteresovani. Zbog toga je ona razgranala mrežu vaspit34

33

158

Wirtschaft und Gesellschaft, str. 665—666.

35

Ibidem, str. 660—661. Ibidem, str. 666. 159

nih ustanova u kojima se mnogo veća važnost pridaje nauci i tehnici nego filozofiji i klasičnoj literaturi. Uopšte uzev, birokratija pretpostavlja stručno znanje humanističkom obra­ zovanju. Ideal birokratske epohe je stručnjak za određenu vrstu posla, a ne svestrano razvijena ličnost. U mnogo čemu, Veberovo shvatanje birokratije je prožeto 36 funkcionalnim načinom mišljenja . Mada izričito ne kaže ništa što bi potvrđivalo taj zaključak, Veber daje jedno izra­ zito funkcionalno objašnjenje birokratskog načina upravlja­ nja. To se vidi po tome što on, u krajnjoj liniji, nastoji da pokaže kako pojedini elementi birokratske organizacije do­ prinose njenom održavanju i omogućuju njeno uspešno funkcionisanje. Ali upravo zbog toga što Veber ima na umu idealnotipski model birokratije a ne prosečna svojstva konkretnih birokratskih struktura, njegovo shvatanje je nepotpuno i ne­ dovoljno iskustveno zasnovano, štaviše, ono stvara pogrešan utisak da je birokratska organizacija mnogo čvršća nego što je to stvarno slučaj i da svi elementi te organizacije podjed­ nako unapređuju njenu efikasnost. Ipak, bilo bi pogrešno misliti da se Veber interesovao samo za čisto formalnu stra­ nu birokratske organizacije, da je potcenjivao važnost ispiti­ vanja raznih manje ili više postojanih ali zvanično neprizna­ tih odstupanja od formalnih zahteva i da je imao malo razumevanja za unutrašnje suprotnosti koje razdiru birokratsku strukturu. U tom pogledu, on je bio mnogo više realistički nastrojen od mnogih savremenih funkcionalista. Ali ta pita­ nja ne možemo ovde opširno pretresati. U jednom specifič­ nom kontekstu, o njima će ukratko biti reci u sledećem odeljku. UZROCI DRUŠTVENIH PROMENA Svoje shvatanje društvene organizacije Veber je protkao mnogobrojnim zapažanjima o uzrocima društvenih promena. Mada nigde nije na sistematski način utvrdio šta je to što ljudsko društvo goni napred, to jest koji uzroci izazivaju dru­ štveno kretanje i menjanje, on je posvetio mnogo pažnje unutrašnjim izvorima nestabilnosti u različitim tipovima dru-

štvene organizacije. To je sasvim u skladu s njegovim osnov­ nim uverenjem da u ljudskim odnosima nema ničeg što bi bilo imuno prema promeni i da svaka društvena ustanova nosi u sebi klice vlastite propasti". Najdalje u tom pravcu Veber je otišao prilikom razmatranja harizmatske vlasti, ma­ da i u njegovim izlaganjima o tradicionalnoj i racionalnoj vlasti, naročito u onim delovima koji se odnose na moderno kapitalističko društvo, ima dosta elemenata koji upućuju na tu stranu pitanja. Koliko god da je često naglašavao trajnost, nezamenljivost i neuništivost birokratske mašine, Veber je dobro znao da vera u legitimnost racionalne vlasti može biti dovedena u sumnju i da se između različitih društvenih sna­ ga vodi stalna borba oko toga ko će zagospodariti ovom ma­ šinom. Utoliko, njemu je bilo jasno da i birokratska organi­ zacija može pretrpeti znatne promene, uprkos tome što je bio duboko ubeđen da se ne može uništiti. Kao što smo ranije već videli, harizmatska vlast je izra­ zito revolucionarna sila. Najpogodnije tlo za širenje harizmatskog pokreta jeste stanje društvene anomije (u smislu poz­ nate Dirkemove odredbe). Kad vera u legitimnost postojeće vlasti oslabi i kad se postojeći društveni poredak pokaže ne­ sposobnim da zadovolji izuzetne potrebe koje su naglo izbile u prvi plan — svejedno da li je u pitanju poredak osveštan tradicijom ili poredak uspostavljen po zakonskom postupku — onda uvek postoji mogućnost obraćanja harizmatskom vođi. U situaciji psihološke napetosti i nesigurnosti, koja pra­ ti proces društvene dezorganizacije, stvara se uverenje da je samo ličnost izuzetne snage i natprosečnih sposobnosti u sta­ nju da pokaže izlaz iz krize i da obnovi društveno jedinstvo. Ali budući da harizmatska vlast ima psihološke korene i da se u potpunosti svodi na odnos između konkretnih ličnosti, Veber je s pravom tvrdio da se ona može održati na duže vreme i postati podloga trajnog poretka samo ukoliko radi­ kalno izmeni svoju unutrašnju strukturu. Proces pretvaranja harizmatske vlasti od jednog čisto lič­ nog odnosa u institucionalan odnos gospodarenja i potčinjenosti počinje čim harizmatski pokret zadobije veliki broj pristalica, dakle čim stekne izglede na trajno održavanje i suoči se s praktičnim pitanjima svakidašnjice. Po Veberu, 37

36 To je primetio i Peter M. Blau, op. cit., str. 32—33. 160

11

Slično i Talcott Parsons, op. cit., s0r 84. Sociologija

Maksa

Vebera

161

glavna pokretačka snaga na putu obezličenja harizme jesu idealni i materijalni interesi pristalica harizmatskog vođe. S jedne strane, oni teže da sačuvaju harizmatsku poruku u nepatvorenom vidu i da je po mogućstvu uzdignu na stepen dogme, a s druge nastoje da regulišu svoj društveni položaj i trajno monopolišu materijalnu i drugu korist koju su stekli učešćem u pokretu 3 8 . Potreba za menjanjem unutrašnjeg me­ hanizma harizmatske vlasti postaje naročito akutna kad se postavi pitanje naslednika, bilo za života prvobitnog vođe ili posle njegove smrti. Pitanje je u tome kako osigurati na duže vreme blagodet harizme koja se izlila preko jedne određene ličnosti. Obično se pristalice ne zadovoljavaju pasivnim išče­ kivanjem da se pojavi novi vođa i delom potvrdi svoja harizmatska svojstva. Ovo tim pre što programska shvatanja izveznih harizmatskih pokreta u načelu isključuju mogućnost nove inkarnacije harizme. Prema tome, jedini izlaz je u tome da se harizma odvoji od ličnosti prvobitnog nosioca, to jest da se harizmatski autoritet prenese na članove jedne porodi­ ce ili da se pretvori u objektivno svojstvo jedne društvene funkcije, bez obzira na ličnost onoga koji može obavljati tu funkciju. Prvi slučaj Veber naziva naslednom, a drugi insti­ tucionalnom harizmom 3 9 . Izlišno je ovde opširno izlagati razlike između dva glavna načina obezličenja harizme, a još manje je potrebno zadrža­ vati se na mnogobrojnim primerima pomoću kojih Veber ulazi u razmatranje tih razlika. Dovoljno je samo napomenuti da u prvom slučaju preobražaj harizme ide u pravcu tradi­ cionalne, a u drugom u pravcu racionalno-zakonske vlasti. Najčistiji primer nasledne harizme Veber vidi u monarhiji, a institucionalne harizme u crkvi. Ali elemente nasledne hariz­ me on nalazi i u aristokratiji i, naročito, u indijskom kastinskom sistemu, dok za institucionalnu harizmu kaže da se u izvesnom stepenu javlja gotovo u svim oblicima političke vla­ davine. Po njegovu mišljenju, u Nemačkoj je Luterov uticaj naročito doprineo širenju shvatanja da se državnoj vlasti tre­ ba pokoriti zbog njenih božanskih svojstava. U onim zemlja­ ma u kojima je puritanski uticaj bio jači, teokratsko shvatanje državne vlasti nikad nije uzelo takve razmere. Time se 38 39

162

Max Weber, op. cit., str. 758—778. Ibidem, str. 772, 774.

može objasniti to što je Engleska uvek pokazivala relativno veliku otpornost prema autokratskim težnjama i što u Ame­ rici ima tako malo dubokog poštovanja prema državnim veli­ kodostojnicima. U vezi s harizmatskom vlašću treba još dodati da je Ve­ ber razlikovao i tri posebna načina pomoću kojih se može rešiti pitanje naslednika harizmatskog vođe. Po njegovom mi­ šljenju, svaki od tih načina menja prvobitno značenje hariz­ me utoliko što je pretvara u trajnu ustanovu, mada svaki za­ država jedan od osnovnih elemenata po kome se harizmatska vlast razlikuje od drugih tipova vlasti — verovanje da je iz­ vor vlasti u konkretnoj ličnosti i njenim izuzetnim svojstvi­ ma. Prvi način se sastoji u tome što prvobitni vođa sam odre­ đuje svog naslednika, a pristalice aklamacijom prihvataju njegovu odluku. Po drugom načinu naslednik se bira na os­ novu izvesnih spoljašnjih kriterijuma za koje se veruje da potvrđuju postojanje harizmatskih osobina kod onoga koji zadovoljava te kriterijume. Najzad, treći je način u tome što pristalice aklamacijom biraju novog vođu. Naravno, to nije izbor u modernom smislu reči. U skladu s verovanjem da je harizma nerazdvojno vezana za ličnost, smatra se da novi vođa ima pravo da bude aklamacijom izabran za naslednika i da je njegov izbor, u stvari, dužnost svih pristalica prvobit­ nog vođe. Pogledajmo sad kakve unutrašnje teškoće i razvojne ten­ dencije Veber otkriva u strukturi druga dva tipa vlasti. Videli smo već da tradicionalna i racionalna vlast predstavljaju traj­ ne oblike društvene organizacije i služe zadovoljenju svako­ dnevnih potreba društva. Po tome se oni razlikuju od hariz­ matske vlasti. Ali to ne znači da su ovi oblici nepromenljivi. U okviru svakog od njih dejstvuju specifične sile koje uslovIjavaju kretanje i menjanje. U poređenju s racionalnom vlaš­ ću, tradicionalna vlast je mnogo čvršći i postojaniji oblik društvene organizacije. Po Veberu, to se može objasniti time što je tradicionalna vlast, u stvari, jedan vid očinske vlasti. U interesu održavanja zajednice, tradicionalni poredak utvr­ đuje uzajamna prava i obaveze i uspostavlja odnos lične za­ visnosti između onih koji zauzimaju različite društvene po­ ložaje. I pošto pri tom važnu ulogu igrSfju magija i religiozno posvećenje, tradicionalna vlast razvija snažno osećanje dru11·

163

štvene kohezije i solidarnosti kod svih članova zajednice 40 . Uprkos tome što često pribegava sasvim brutalnim sredstvi­ ma, tradicionalna vlast je sveta i neprikosnovena. U punom smislu reci, to je vlast koja brine za one koji su joj potčinjeni. Budući da je njen uzor očinska vlast, to je sasvim razum­ ljivo. Time što insistira na uzajamnom odnosu između zaštite i pokornosti, društveni poredak koji je izgrađen na tradicio­ nalnim temeljima pokreće najosetljiviji psihološki mehani­ zam ljudskog ponašanja na mnogo neposredniji način nego društveni poredak koji je izgrađen na racionalnim temeljima. To je ono što ga čini čvršćim i postojanijim od ovog poslednjeg. Pa ipak, tradicionalna vlast nosi u sebi klice unutrašnjeg razdora koje ugrožavaju njeno održavanje u nepromenjenom stanju. U sistemu tradicionalne vlasti vodi se stalna i uporna borba između gospodara i članova upravnog aparata. Dok oni prvi nastoje da što više učvrste svoju vlast i prošire teritorije kojima vladaju, ovi poslednji teže da obezbede što širu auto­ nomiju i da što jasnije razgraniče svoja prava i dužnosti pre­ ma gospodarima. Drugim recima, to znači da se borba vodi oko toga hoće li vlast biti organizovana na manje ili više cen­ tralistički način ili će biti što je mogućno više decentralizovana. Borba oko vlasti je isto tako oštra u patrimonijalnom kao i u feudalnom režimu. Kakav će konkretan oblik dobiti sistem tradicionalne vlasti u jednom određenom društvu za­ visi od odnosa snaga između gospodara i onih koji mu poma­ žu u vršenju vlasti. Po Veberovom mišljenju 41 , decentralističke tendencije su naročito došle do izražaja na Zapadu, što je uslovilo nastanak feudalnog poretka kao ugovornog odnosa između kraljeva i vazala, dok su na starom Istoku bile dale­ ko moćnije centralističke tendencije, što je na mnogim mestima dovelo do uspostavljanja sultanizma kao krajnje despot­ skog oblika tradicionalne vlasti. Na primerima iz istorije Kine, Japana, Turske, Engleske, Francuske i mnogih drugih zemalja Veber pokazuje kojim su se sve sredstvima služili najviši predstavnici patrimonijamih 40

Talcott Parsons, op. cit., str. 69—70. Max Weber, »Die drei reinen Typen der legitimen Herr­ schaft«, Preussische Jahrbücher, 187 (1922), str. 6. Vidi i Reinhard Bendix, op. eil., str. 360—368. 41

164

režima da bi suzbili separatističke težnje lokalnih velikodo­ stojnika i zaštitili svoju moć od rasparčavanja. Uglavnom, on razlikuje tri karakteristična postupka. Prvi postupak se sa­ stoji u tome što gospodar lično obilazi pojedine delove svog carstva u određenim vremenskim razmacima u uverenju da svojim prisustvom učvršćuje autoritet nad lokalnim namesnicima i podanicima. Drugi postupak je neka vrsta zamene za prvi. On se sastoji u tome što gospodar s vremena na vreme šalje specijalne izaslanike u pojedine oblasti svog carstva kako bi ovi u njegovo ime podelili pravdu. Najzad, treći po­ stupak se sastoji u tome što gospodar uvodi posebne mere obezbeđenja prema onim članovima upravnog aparata koje neposredno ne može nadgledati. Tako, na primer, on može zahtevati od pojedinih velikodostojnika da redovno dolaze na podvorenje ili da ostave svoje porodice na dvoru kao taoce, može ograničiti vreme trajanja njihove službe, može postaviti uslov celibata za obavljanje određenih dužnosti ili uslov da niko ne može služiti u onoj oblasti u kojoj poseduje zemlju ili ima srodnike, može postaviti u istoj oblasti dva ili više namesnika sa sličnim ovlašćenjima kako bi oni uzajamno nad­ gledali jedni druge, može uspostaviti posebnu službu uhoda i obaveštajnih činovnika koji će prikupljati podatke ο radu drugih članova upravnog aparata, i tako dalje. Pri tom treba primetiti da se ovi poslednji pomoćnici u vršenju vlasti obi­ čno regrutuju iz redova onih koji u potpunosti zavise od go­ spodara, a ne iz redova onih koji uživaju društveni ugled na osnovu vlastitog položaja. Po sebi se razume da i lokalni velikodostojnici u sistemu tradicionalne vlasti pribegavaju najrazličitijim sredstvima da bi se zaštitili od samovolje gospodara i proširili svoju au­ tonomiju. Veber je naročito mnogo pažnje poklonio razma­ tranju procesa decentralizacije vlasti u periodu zapadnoev­ ropskog feudalizma, dovodeći u vezu taj proces s nastankom različitih staleža. Po njegovom mišljenju, borba za podelu vlasti u okviru feudalnog poretka je presudno uticala na stva­ ranje modernih političkih ustanova. Ali izlaganje tih pitanja bi nas daleko odvelo. Uostalom, treba reći da Veber nigde nije detaljno pokazao kako je iz mešavine patrimonijalnih i feudalnih elemenata nastala moderna država 42 , štaviše, to nije 42

Reinhard Bendix, op. cit., str. 380. 165

ni nameravao da uradi. Smatrao je da se to mora prepustiti istoričarima, a da je zadatak sociologa samo da stvori pode­ sne pojmove koje u tom cilju treba upotrebiti. Ο unutrašnjim suprotnostima i razvojnim tendencijama racionalne vlasti Veber je takođe rekao niz važnih stvari. Mo­ žda čak mnogo važnijih, dubljih i originalnijih nego ο uzro­ cima i procesima transformacije harizmatske i tradicionalne vlasti. U celini i u pojedinostima, Veberovo razmatranje ra­ cionalne vlasti u kretanju je puno mračnih naslućivanja. Ako se ima na umu da se u svom izlaganju Veber usredsređuje na moderno kapitalističko društvo, onda je to lako razumeti. Naravno, Veber ne proriče neizbežnu propast zapadne kul­ ture. Ali on jasno uočava pravac kretanja i upozorava na opa­ snosti koje prete. Po Veberovom mišljenju, racionalna vlast je jedna dina­ mička sila koja stalno stvara nešto suprotno onome što želi da stvori. Kao i prethodna dva tipa vlasti, i ona nosi u sebi klice vlastite propasti. Mada predstavlja najviši proizvod čovekove težnje da se oslobodi od mnogostrukih tradicionalnih stega i okova i da sve društvene ustanove prilagodi svojim potrebama i mogućnostima, racionalna vlast je u isti mah i najveća prepreka na putu čovekovog oslobođenja. 43 štaviše, ona neizbežno vodi u birokratski apsolutizam. Najdublji uz­ rok nestabilnosti racionalne društvene organizacije Veber vi­ di u tome što ona razbija jedinstvo i celovitost ličnosti, što odnose između konkretnih ljudi svodi na odnose između ap­ straktnih društvenih položaja i što usađuje osećanje nesigur­ nosti i bespomoćnosti u ljudske duše. Drugim recima, Veber tvrdi da onaj isti element racionalne vlasti koji omogućuje njeno uspešno delovanje — to jest stroga podela rada i oštro odvajanje sfere službene dužnosti od sfere privatnih interesa — ugrožava same temelje na kojima ta vlast počiva. Jer upra­ vo time što do kraja produbljuje suprotnost između čoveka i stručnjaka, što čoveka poistovećuje s njegovom delimičnom funkcijom u društvenoj podeli rada i što od svih svojih čla­ nova zahteva da precizno izvršavaju dužnosti čiji dublji smi­ sao ne poznaju i ne razumeju, racionalna društvena organi43 Na to pitanje Veber se stalno vraća u svojim političkim člancima. Vidi naročito Max Weber, »Parlament und Regierung im neugeordneten Deutschland«, Gesammelte politische Schrif­ ten (München: Drei Masken Verlag, 1921), str. 126—260.

166

zacija priprema teren za novu vrstu ropstva. Otuđena od čo­ veka kome treba da služi, ona lako prelazi u neki oblik tra­ dicionalizma, bilo neposredno ili posredstvom nekog harizmatskog pokreta. U svojim političkim člancima Veber je jasno predočio mogućnost otvorene reakcije na liberalne i demo­ kratske ustanove modernog evropskog društva 4 4 . Iz razumljivih razloga, ovde neće biti reči ο Veberovoj kritici konkretnih prilika u Nemačkoj krajem prošlog i po­ četkom ovog veka, iako ova kritika u mnogo čemu predsta­ vlja obrazac realističkog političkog rasuđivanja. Možemo samo uopšteno reći da je Veberovo razmatranje društveno-istorijske situacije u periodu pred i neposredno posle prvog svetskog rata duboko antropološki zasnovano. Ali, bilo bi po­ grešno zaključiti da Veber žali modernog čoveka zbog toga što ga društvo prisiljava da se specijalizuje za određenu vrstu delatnosti i što mu uskraćuje mogućnost da svestrano razvije sve svoje potencijalne sposobnosti. Veberovo shvatanje čoveka ne uključuje u sebe ideal svestrano razvijene ličnosti. Po Veberu, suštinu ljudske prirode čine razum i sloboda. U skladu s tim, Veber zahteva od čoveka samo dve stvari: da sebi raz­ jasni šta hoće i može i da preuzme odgovornost za ono što čini. Za Vebera je suprotnost između čoveka i stručnjaka re­ levantna samo ukoliko otežava ispunjenje ovih zahteva. Ina­ če, Veber je bio duboko ubeđen da u modernim uslovima čovek mora biti stručno obrazovan i da može stvoriti nešto veliko samo ako se sav preda svojoj profesionalnoj delatno­ sti. »Puritanac je hteo da bude čovek od poziva, mi to moramo biti«, kaže Veber u svojoj studiji Protestantska etika i duh kapitalizma. U ovim recima ima mnogo više herojskog po­ tvrđivanja nego sentimentalne rezignacije. Budući i sam dete 44 To donekle podseća na gledište koje je izneo Osvald Spen­ gler u svom čuvenom delu Propast Zapada, mada je sličnost iz­ među Veberovog i špenglerovog shvatanja mnogo manja nego što na prvi pogled izgleda. Ο Veberovom odnosu prema Špengleru vidi Marianne Weber, Max Weber,: Ein Lebensbild (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926), str. 685—686. Vidi i H. Stuart Hughes, Consciousness and Society: The Reorientation of European Social Thought 1890—1930 (New York: Vintage Books, 1961), str. 332—333. 45 Max Weber, »Die protestantische Ethik und der Geist des Kapitalismus«, Gesammelte Aufsätze Jtur Religionssoziologie, I (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), str. 203.

167

modernog doba, Veber smatra da je stručno obrazovanje ne­ ophodna pretpostavka svake stvaralačke delatnosti i društve­ nog napretka uopšte. U stvari, Veber je sa zabrinutošću gle­ dao na proces sveopšte racionalizacije društvenog života samo zbog toga što je smatrao da birokratija guši čoveka, spre­ čava ga da živi kao racionalno biće i pretvara u stvar, u auto­ mat bez svesti i odgovornosti. Saznanje da je sve potpunija birokratizacija društvenog života neizbežna i da u budućnosti nema nikakvih izgleda za radikalan društveni preobražaj provejava kroz čitavo Veberovo delo. BIROKRATIJA, KAPITALIZAM I SOCIJALIZAM Ostaje još jedno pitanje koje treba spomenuti uz Veberovo shvatanje birokratije. To pitanje je danas naročito akut­ no, a tiče se položaja birokratije u socijalističkom društvu. Mada je živeo u vreme kad je socijalizam kao društveno-ekonomski sistem bio tek na pomolu, Veber je išao daleko ispred događaja. Na raznim mestima u svom delu Privreda i društvo, u mnogim svojim političkim člancima i, naročito, u jednom predavanju koje je održao 1918. godine u Beču,46 on je izrazio sumnju u mogućnost ukidanja birokratije u socijalističkom društvu. Čak je tvrdio da će birokratske tendencije još više ojačati u socijalizmu i da će u tom novom društvu birokra­ tija trijumfovati nad čovekom. Po njegovim recima, socijali­ zam može doneti samo »diktaturu birokratije« a ne »diktaturu proletarijata«. Ovim skeptičkim stavom prema krajnjem ishodu socija­ lističkog eksperimenta koji je upravo pred njegovim očima za­ počinjao u Sovjetskom Savezu, Veber je do krajnjih konsekvencija razvio svoje pesimističko shvatanje društva i ljud­ ske istorije. Njegova osnovna teza mogla bi se formulisati ova­ ko: čovek ne može rastočiti okove koje je sam sebi pripre­ mio, ni u bližoj ni u daljoj budućnosti. Ili još tačnije: pošto 46

Max Weber, »Der Sozialismus«, Gesammelte Aufsätze zur Soziologie und Sozialpolitik (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Sie­ beck, 1924), str. 492—518, naročito str. 508. 168

je sveopšta racinalizacija i birokratizacija društvenog života neizbežna, besmisleno je verovati da socijalizam može unaprediti stvar čovekovog oslobođenja. Covekova sudbina u dru­ štvu je zapečaćena. U tom pogledu, sasvim je nevažno da li je privreda organizovana na kapitalističkoj ili na socijalistič­ koj osnovi. Svoja zapažanja ο socijalističkom društvu Veber je izneo sasvim ukratko, u nekoliko jednostavnih, ali smelih poteza. Kao da je strahovao da time zalazi u oblast vrednosti i vrednosnih sudova. To je sasvim u skladu s njegovim shvatanjem ο prirodi i zadacima sociologije. Držeći se metodoloških prin­ cipa do kojih je došao na početku druge faze svog stvaranja, Veber je smatrao da se budući tok društvenog razvitka ne može tačno i do tančina predvideti i da u nauci nema mesta nekontrolisanoj igri mašte. U okviru sociološkog proučavanja postojeće društvene stvarnosti mogu se samo u najopštijim crtama predočiti tendencije razvitka s obzirom na odnos iz­ među različitih društvenih snaga koje dejstvuju u određenoj istorijskoj situaciji. I to je sve. Po Veberovom mišljenju, bu­ dućnost se ne sastoji u običnom ponavljanju prošlosti, već u odlučivanju za jednu od postojećih alternativa. Nepoverljiv prema metafizici svake vrste, Veber nije verovao u nužne za­ kone društvenog razvitka. Bilo mu je sasvim tuđe i neprihvat­ ljivo Hegelovo shvatanje koje slobodu svodi na saznanje to­ božnje istorijske nužnosti. Smatrao je da se sloboda sastoji u samoodređenju. Biti slobodan, znači moći birati. Naravno, Veber nije mislio da čovek slobodno stvara i same alternative. Sloboda izbora je ograničena istorijskim okvirima. Ne može se bilo šta učiniti u bilo koje doba. U svakom društvu postoje određene tendencije koje ograničavaju polje mogućnih alter­ nativa. U modernom društvu, to polje je sasvim usko. Prak­ tično ne postoji nikakva mogućnost za slobodan izbor i efika­ sno ljudsko delovanje u širim društvenim razmerima. U tom smislu treba razumeti Veberovu tvrdnju da budućnost pri­ pada birokratiji. Ali, čime Veber obrazlaže svoju tvrdnju da će birokratija i birokratski način upravljanja produžiti svoj vek i u budu­ ćem socijalističkom društvu? Zašto u socijalizmu moraju ja­ čati birokratske tendencije? 169

Odgovor ne treba tražiti daleko. To Veberu, 47 socijalizam pre svega karakteriše planska privreda u uslovima društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju. U tome je bitna raz­ lika između socijalizma i kapitalizma. U kapitalističkom priv­ rednom poretku vlada zakon slobodnog tržišta. Čitava privre­ da se nalazi u rukama privatnih kapitalista preduzetnika. Kao vlasnici sredstava za proizvodnju, kapitalisti pribavljaju po­ trebne sirovine, iznajmljuju tuđu radnu snagu i na svoj rizik, a u nadi da će steći dobit, proizvode određenu vrstu robe ko­ ju prodaju na tržištu. U privrednom poretku koji se zasniva na socijalističkim načelima nema slobodnog tržišta niti se pri­ vredna delatnost obavlja s izgledima na ličnu dobit. Nasuprot privatno-kapitalističkom načinu zadovoljavanja ekonomskih potreba, socijalizam uspostavlja društvenu svojinu i plansku privredu. U krajnjoj liniji, to znači da država uzima u svoje ruke sredstva za proizvodnju i sama postaje kapitalist preduzetnik. Na taj način se odstranjuje konkurencija između pri­ vatnih kapitalista i zavodi strogi red u privredi. Međutim, ukidanjem privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju i uspostavljanjem planske privrede ne postiže se ništa. Pre svega, radnik i dalje ostaje odvojen od sredstava za proizvodnju. On ne može postati vlasnik ni rudnika, ni visokih peći, ni železnica, ni fabrika. Niti to može postati neka udru­ žena grupa radnika. Tako nešto je nemogućno već zbog pri­ rode moderne tehnike. 4 * Položaj radnika nije bitno izmenjen time što nad njim stoji državni funkcioner umesto privatnog kapitalista. Može se čak s pravom pretpostaviti da će nje­ gov položaj biti samo otežan kad država preuzme rukovođenje privredom. Jer protiv države se ne može štrajkovati. S druge strane, plansko rukovođenje privredom zahteva ogromno po­ većanje upravnog aparata. Bez stručno obrazovanog činovništva, država ne može zavesti red u privredi. Ako privredu prepusti diletantima, nastaće haos i dezorganizacija. Prema tome, ukoliko ekonomske potrebe uopšte hoće da zadovolji na racionalan način, socijalizam mora zadržati birokratiju. A ukoliko u tome hoće da bude još racionalniji od kapitalistič­ kog sistema, on mora do kraja razviti birokratske tendencije. Tu nema drugog izbora. 47

Ibidem, str. 500. 48 Ibidem, str. 499. 170

Kao što se vidi, Veber je, u stvari, stavio socijalizam na istu liniju s državnim kapitalizmom. Mada je dobro znao da se pod socijalizmom mogu razumeti različite stvari, on je mi­ slio samo na jednu varijantu socijalizma koja je vrlo bliska državnom kapitalizmu, ali koja ima malo veze s Marksovim shvatanjem budućeg društva. Praktično ostvarenje socijali­ stičkih načela Veber je vezivao za proširenje državnih funk­ cija u oblasti privrede. Koliko god da je on na taj način umnogom tačno predvideo budući tok događaja — i to ne sa­ mo u pogledu onoga što se dogodilo u mnogim kapitalističkim zemljama posle njegove smrti, već i u pogledu onoga što se događalo u socijalističkom svetu u doba Staljinove vladavine — time nisu iscrpene sve mogućnsoti. Ukratko, treba reći da je Veberovo shvatanje nepotpuno. Da je imao prilike da se upozna s raznolikim iskustvom socijalističke prakse u perio­ du posle drugog svetskog rata, možda bi on u izvesnim tačkama drukčije mislio o tome šta nas čeka u budućnosti. U svakom slučaju, bilo bi neumesno prebacivati Veberu da je bio zaslepljeni neprijatelj socijalizma i radničkog pokreta uopšte. Isto tako, bilo bi pogrešno misliti da mu je neprija­ teljski stav prema socijalizmu zamaglio pogled. U velikoj rneri, njegova vizija budućnosti se surovo obistinila, štaviše, može se reći da je Veber dao dosta korisnih podsticaja za razmišljanje o mestu i ulozi birokratije u socijalističkom dru­ štvu. Ali, time još nismo došli do kraja. Kad bi se sve što je Ve­ ber rekao na temu čovek u modernom društvu svelo na for­ mulu: društveni razvitak nezadrživo ide u susret diktaturi bi­ rokratije, to nas ne bi moralo mnogo potresti. U tom slučaju, Veberovo sociološko shvatanje bilo bi bledo, siromašno, bez snage. Njemu bi nedostajala filozofska poenta. Međutim, ono ima baš jednu takvu poentu. U čemu je, dakle, pravi smisao Veberove sociologiie? Besumnje. Veber je bio pesimist. Po njegovom mišljenju, čovekov položaj je beznadežan, kako u kapitalističkom tako i u socijalističkom društvu. Nema izlaza na širem društvenom planu. Napredovanje i pobedonosno širenje birokratije se ne može zaustaviti. Ali iako je bio ubeđen da je sve potpunija racionalizacija i birokratizacija društvenog života neizbežna, Veber se stalno pitao: može li se nekako pomoći čoveku koji je osuđen da živi pod pritiskom moćne birokratske mašine? 171

Može li se bar donekle spasti ono što je najveće i najplemeni­ tije u ljudskoj prirodi? Koliko su ta pitanja zaokupljala nje­ govu misao i podsticala njegovo naučno stvaranje najbolje pokazuje jedno mesto iz onog čuvenog govora koji je on odr­ žao u Udruženju za društvenu politiku još 1909. godine. U tom govoru, Veber je upečatljivo izneo svoje humanističko stano­ vište. Pošto je ovo mesto vrlo važno, navešćemo ga u celini: 49 »Zamislite posledice onog procesa sveopšte birokratizacije i racionalizacije koji nam se već približava. U privatnim preduzećima velike industrije, kao i u svim drugim privrednim preduzećima koja su organizovana na moderan način, na sva­ kom koraku susrećemo racionalnu računicu. Pomoću nje se svaki radnik pretvara u jedan točkić ove mašine i sve više in­ timno priprema da se tako i oseća i da se samo pita može li od tog malog točkica postati malo veći. Uzmite za primer au­ toritativnu vlast države ili opštine u monarhijskom obliku vladavine. To živo podseća na stari Egipat, koji je od vrha do dna bio prožet ovim duhom »malih službenih položaja«. Do dana današnjeg nije postojala birokratija koja bi se mogla porediti s birokratijom u starom Egiptu. To je jasno svakome ko poznaje istoriju upravnog sistema u starom svetu. Isto tako, jasno je da danas nezadrživo idemo u susret jednom razvitku koji je sasvim nalik na ovaj uzor, izuzev što se za­ sniva na drugim temeljima, na temeljima koji su u tehničkom pogledu savršeniji, koji su mnogo više racionalni i mehanički. Pitanje koje nas interesuje nije u tome: kako se može izmeniti tok ovog razvitka? — jer to se ne može učiniti, već: šta će iz toga proisteći? Mi rado priznajemo da se na čelu našeg upravnog aparata nalaze časni i daroviti ljudi i da uprkos svim izuzecima ti ljudi imaju izgleda da se uzdignu u činovničkoj hijerarhiji, baš kao što i univerziteti (uprkos svim izuzecima) pružaju mogućnost za selekciju darovitih. Ali ma koliko bila strašna pomisao da bi svet jednom mogao biti naseljen samo profesorima — morali bismo pobeći na pusto ostrvo kad bi se tako što dogodilo — još strasnija je pomisao da svet treba da bude naseljen samo onim malim točkićima, malim ljudima 49 Max Weber, »Debattenrede über 'Die wirtschaftlichen Unter­ nehmungen der Geimeinden'«, Gesammelte Aufsätze zur Soziolo­ gie und Sozialpolitik (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str. 413—414.

172

koji se grčevito drže svog malog društvenog položaja i teže da se domognu nešto većeg. Kao i u egipatskim papirusima, možete videti kako ova pojava igra sve veću ulogu u našem upravnom sistemu i, naročito, među našim današnjim studen­ tima, koji su izdanak tog sistema. Ova strasna čežnja za bi­ rokratijom, koju su danas mnogi ispoljili, navodi čoveka na očajanje. Kao da bi demon bojažljivosti — s kojim Nemac i inače najbolje ume da izađe na kraj — trebalo sam da drži kormilo politike u svojim rukama. I kao da bi trebalo da se svi mi namerno preobrazimo u ljude koji osećaju potrebu za poretkom i ničim drugim sem za poretkom, koji postaju ner­ vozni i preplašeni kad taj poredak za trenutak popusti i koji su bespomoćni kad se iščupaju iz potpune prilagođenosti tom poretku. Da u svetu sve više preovlađuje takav tip ljudi — to je pravac u kome se već krećemo. Ali glavno pitanje nije u tome kako možemo pomoći i ubrzati taj razvitak, već šta mo­ žemo suprotstaviti ovoj mašini da bismo spasli ostatak čovečanstva od ovog rasparčavanja ljudske duše, od ove apso­ lutne prevlasti birokratskih životnih ideala.« Doduše, Veber ne odgovara izričito na pitanje koje je sebi postavio. On nigde ne kaže kako se čovek može odupreti bi­ rokratskoj mašini. Jasno je tek toliko da je on pomišljao na strogo individualan otpor izdvojenih i neorganizovanih poje­ dinaca. Mogućnost na koju Veber ukazuje ima protestantsko obeležje. U otuđenom svetu, čovek treba da živi ponosno i pr­ kosno. A čitavim njegovim bićem treba da struji patos etike odgovornosti. Nejasno je, međutim, koliko je Veber verovao da je ova mogućnost dostupna svima i da li bi svaki prosečan čovek mogao imati uspeha u takvom nastojanju. To pitanje je ostalo čak i bez odgovora između redova. Teško je pretpo­ staviti da je to bila gola slučajnost. Uostalom, ranije je već rečeno zašto je Veber propustio da napiše svoju filozofsku oporuku. Ovde možemo dodati nekoliko završnih napomena. Po Veberu, čovek se ne srne skrušeno prikloniti sudbini. On joj se mora privremeno potčiniti samo zato da bi je u sebi trajno savladao. Usred one ljušture od čelika koju je sam oko sebe sagradio, čovek se mora boriti za svoje dostojanstvo. Kao pojedinac, i to baš kao stručnjak koji se sav predaje svom pozivu, on može probiti mrežu sveopšte zavisnosti i potčinjenosti i održati jedinstvo svoje ličnosti. Potrebno je samo da bude odlučan i istrajan u tome. U svakom konkretnom slu173

čaju, čovek mora znati šta hoće i može i mora preuzeti na se­ be odgovornost za ono što čini. Pitanje odgovornosti je od presudne važnosti. 50 Jedno je odgovornost koju neko oseća prema organizaciji čiji je član a s obzirom na službu koju u njoj vrši. To je odgovornost ropskih duša koje su potpuno prilagođene birokratskoj mašini. Drugo je odgovornost koju neko oseća pred samim sobom za svoju stvar. To je odgovor­ nost herojskih priroda. Samo ova poslednja vrsta odgovorno­ sti omogućuje život dostojan čoveka u uslovima sveopšteg otu­ đenja.

Srednjovekovnih zamkova više nema, a ukoliko su i oču­ vani, oni su danas samo predmet naše istorijske radoznalosti. Međutim, Kafkin Zamak je surova stvarnost našeg doba. Taj zamak i atmosferu tog zamka možemo sresti na svakom ko­ raku. Zamak je simbol našeg doba. Uprkos svim razlikama između postojećih društveno-ekonomskih sistema i oblika po­ litičke vladavine, mreža sveopšte zavisnosti i potčinjenosti je svuda razapeta. Hoće li stručnjak uspeti da u sebi nađe čoveka? I može li on na duže vreme izdržati u borbi protiv svojih otuđenih tvorevina a za svoje ljudsko dostojanstvo?

50 Uz ovo i dalje vidi Gesammelte politische Schriften, str. 154. Vidi i Karl Löwith, »Max Weber und Karl Marx«. Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 91—98.

174

PREVODI IZ VEBEROVOG DELA

I. NAUKA I POLITIKA1 NAUKA KAO POZIV . . . Dosad sam govorio samo ο spoljašnjim razlozima zbog kojih treba izbegavati nametanje ličnog stanovišta. Ali to nisu jedini razlozi. Ima mnogo dubljih razloga zbog kojih je nemogućno naučno zastupati praktična stanovišta, sem u slu­ čaju raspravljanja ο sredstvima za ostvarenje nekog cilja koji je unapred dat. Naučno zastupanje praktičkih stanovišta je u načelu bes­ misleno zbog toga što su različite vrednosne sfere u nepomir­ ljivoj borbi jedne s drugima. Stari Mili, čiju filozofiju inače ne želim da hvalim, bio je u pravu kad je jednom rekao: ako se pođe od čistog iskustva, onda se mora doći do politeizma. Ova formulacija je plitka i zvuči paradoksalno, pa ipak u njoj ima istine. Ako danas išta znamo, onda znamo opet bar to da nešto može biti sveto ne samo uprkos tome što nije lepo, već upravo zbog toga i ukoliko nije lepo. Podatke ο tome možete naći kod proroka Isaije u 53. glavi, i u 21. psalmu. A od Nietzschea znamo ponovo da nešto može biti lepo ne samo uprkos tome, već upravo zbog toga što nije dobro. To je ranije izra­ zio i Baudelaire u svojoj zbirci pesama koju je nazvao Fleurs du mal. I opšte je poznata činjenica da nešto može biti istini­ to, mada nije ni lepo ni sveto ni dobro. Ali to su samo najosnovniji slučajevi ove borbe između bogova pojedinih sfera i vrednosti. Ja ne znam kako neko hoće da naučno reši pitanje vrednosti francuske i nemačke kulture. Jer i ovde se bore različiti bogovi, i to za sva vremena. To je ista situacija kao ona u starom svetu koji još nije bio digao čini sa svojih bogova i demona, samo u drukčijem smi1

Max Weber, »Wissenschaft als Beruf«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922), S. 545—555, i Max Weber, »Politik als Beruf«, Gesammelte politische Schriften (München: Drei Masken Vrelag, 1921), Teil, Kap. I, S. 1—30. — Preveo Mihailo Đurić. 12 Sociologija Maksa Vebera

177

slu. Kao što je stari Grk prinosio žrtvu prvo Afroditi a zatim Apolonu, a pre svega bogovima svog grada, tako je i danas, samo bez čarolije i mitske, ali istinske plastike onog ponaša­ nja. A nad ovim bogovima i njihovom borbom vlada sudbina, ali sasvim sigurno nikakva nauka. Može se samo razumeti šta je božansko za jednu i drugu ili u jednoj i drugoj sferi. Time je, međutim, stvar završena, ukoliko se misli na raspravlja­ nje koje jedan profesor može dati u univerzitetskoj slušaonici. Ali, razume se, time nije završen i veliki životni problem koji iza toga stoji. U tim stvarima, reč imaju druge sile, a ne uni­ verzitetske katedre. Koji bi se čovek usudio da naučno opovrgne etiku Besede na gori, recimo stav: »ne opiri se zlu«, ili sliku ο jednom i drugom obrazu? Pa ipak, sa ovozemaljskog stanovišta je ja­ sno da se ovde propoveda etika ponašanja bez dostojanstva. Čovek mora da odabere između religioznog dostojanstva, koje ova etika nudi, i etike ljudskog dostojanstva, koja propoveda nešto sasvim drugo: »odupri se zlu, inače ćeš i ti biti odgovo­ ran za njegovu premoć«. S obzirom na krajnji stav, za čoveka je jedno đavo a drugo bog. I svaki čovek mora odlučiti koji će za njega biti bog a koji đavo. I tako je u svim sferama života. Grandiozni racionalizam etičkog i metodičkog načina vo­ đenja života koji teče iz svakog religioznog proroštva skinuo je sa prestola ovo mnoštvo bogova u korist »onoga što je je­ dino nužno«, da bi zatim, suočen sa stvarnošću spoljašnjeg i unutrašnjeg života, bio prinuđen na one kompromise i relativiranja ο kojima svi znamo iz istorije hrišćanstva. Ali danas živimo u doba religiozne svakidašnjice. Mnogi stari bogovi, lišeni čarolije i u obliku bezličnih sila, ustaju iz svojih gro­ bova, teže da zagospodare našim životima i ponovo otpočinju svoju večnu borbu. Ono što modernom čoveku tako teško pada, a mladoj generaciji najviše, to je biti dorastao takvoj svakidašnjici. Sva trka za doživljajem dolazi od ove slabosti. Jer slabost je ne moći pogledati u ozbiljno lice sudbine našeg vremena. Sudbina je naše kulture da smo mi ponovo postali svesni te borbe, pošto je naše oči čitavu hiljadu godina zaslepljivala tobožnja isključiva orijentacija prema grandioznom patosu hrišćanske etike. 178

Ali, dosta ο ovim pitanjima koja daleko vode. Jer u za­ bludi bi bio onaj deo naše mladeži koji bi na sve to odgovo­ rio: »Da, ali mi dolazimo na predavanja da bismo čuli nešto više nego samo analize i konstatacije činjenica«. Zabluda je u tome što oni u profesoru traže nešto drugo od onog što on jeste. Oni traže vođu, a ne učitelja. Ali mi smo postavljeni za katedru samo kao učitelji. A to su dve različite stvari, kao što se lako može uvideti. Dopustite mi da vas još jednom odvedem u Ameriku, jer se te stvari tamo često mogu videti u najizvornijem obliku. Američki dečak uči neuporedivo manje od nemačkog dečaka. Ali uprkos neverovatno velikom broju ispita, život u školi ga još nije pretvorio u biće koje samo polaže ispite, kao što je to slučaj s nemačkim dečakom. Jer u Americi tek počinje da se stvara birokratija koja pretpostavlja diplomu ο položenom ispitu kao ulaznicu u carstvo prebendalne službe. Mladi Ame­ rikanac nema poštovanja ni prema čemu i ni prema kome; ni prema tradiciji ni prema javnoj službi. On uvažava samo ono što je pojedinac u stanju da postigne svojim ličnim zalaga­ njem. To je ono što Amerikanci nazivaju demokratijom. Nas ovde interesuje upravo ovo shvatanje demokratije, bez obzira koliko je ono u stvarnosti iskrivljeno. Ο svom učitelju Ame­ rikanac misli ovo: on mi za očev novac prodaje svoja znanja i metode, baš kao što i piljarica prodaje mojoj majci kupus. I to je sve. Naravno, ukoliko je njegov učitelj i majstor u fudbalu, onda je on u toj oblasti i njegov vođa. Ali ako to nije (ili nije ništa slično u nekoj drugoj sportskoj grani), onda je on samo učitelj i ništa više. I nijedan mladi Amerikanac ne bi ni pomislio da od njega kupuje pogled na svet ili neka merodavna pravila za vođenje života. Očigledno, kad se to kaže na takav način, mi to moramo odbaciti. Pa ipak, pitanje je nema li zrna istine u ovom shvatanju, koje sam namerno izneo u nešto preteranom vidu. Kolege studenti i studentkinje! Vi dolazite na naša preda­ vanja i tražite od nas svojstva vođe, ne uviđajući unapred da od stotine profesora bar devedesetdevet njih ne polažu pravo i ne smeju polagati pravo da budu fudbalski majstori života, a kamoli vođe u stvarima koje se tiču načina vođenja života. Razmislite i sami: vrednost jednog čoveka ne zavisi od toga da li ima svojstva vođe. A u svakom slučaju, svojstva koja nekog čoveka čine izvrsnim naučnikom i akademskim 12*

179

učiteljem nisu i svojstva koja bi ga mogla načiniti vođom u oblasti praktičke životne orijentacije ili, posebno, u oblasti politike. To je gola slučajnost što neko ima i ta svojstva, a bilo bi opasno kad bi svaki učitelj koji stoji za katedrom, podstaknut studentskim očekivanjima, osetio da treba da ih ima. Još opasnije bi bilo kad bi svakom akademskom učitelju bilo ostavljeno na volju da u univerzitetskoj slušaonici izigrava vo­ đu. Jer najmanje su vođe oni koji sami za sebe najčešće veruju da su baš za to pozvani. I nezavisno od toga da li su oni vođe ili nisu, treba reći da situacija na katedri ne daje nikak­ vu mogućnost da se posvedoče svojstva vođe. Profesor koji se oseća pozvanim da bude savetodavac omladini i uživa njeno poverenje, može da pokaže svoje ljudske osobine u ličnom odnosu s omladinom. A ako se on oseća pozvanim da se ume· ša u borbu između različitih pogleda na svet i stranačkih mi­ šljenja, onda neka to čini napolju, na tržištu života, u štampi, na sastancima, u udruženjima, gde god hoće. Jer ipak je to odveć ugodno da neko pokazuje svoju hrabrost u ispovedanju ličnih shvatanja onde gde su prisutni, koji možda drukčije misle, osuđeni na ćutanje. Najzad, vi ćete postaviti pitanje: Ako stvari tako stoje, šta onda zapravo nauka može da pruži što bi bilo korisno za praktički i lični život? I time se ponovo vraćamo na problem nauke kao poziva. Pre svega, naravno, nauka može da pruži tehnička znanja, to jest znanja ο tome kako se na sistematski način kontroliše život, i to kako spoljašnji predmeti tako i ljudsko delanje. Ali vi ćete primetiti da takvim znanjem raspolaže i pi­ ljarica američkih dečaka. To je i moje mišljenje. Drugo, nauka može da pruži nešto što pomenuta piljari­ ca ne može: metode mišljenja, oruđa i vežbe u mišljenju. Vi ćete možda reći: dobro, to nije povrće, ali ipak nije ništa više nego sredstvo da se povrće pribavi. U redu, ostavimo to danas po strani. Ali, na sreću, time još nije iscrpeno sve što nauka može da pruži. Mi smo u stanju da vam pomognemo još u nečem — da vam omogućimo da sebi razjasnite ono što vas interesuje. Naravno, pod pretpostavkom da je nama samima to jasmo. Ukoliko je to slučaj, možemo vam razjasniti sledeće: da se prema nekom vrednosnom pitanju — a uvek je reč ο takvim pitanjima, i ja vas molim da jednostavnosti radi 180

mislite na primere iz društvenog života — mogu zauzeti ta­ kvi i takvi različiti stavovi. Ako se zauzme takav i takav stav, onda se, u skladu s naučnim iskustvom, moraju primeniti takva sredstva, da bi se taj stav praktično sproveo u delo. Ali ova sredstva mogu možda biti takva za koja verujete da ih morate odbaciti. Tada se mora birati između cilja i neizbežnih sredstava. Da li cilj opravdava sredstvo? Učitelj vas može suočiti s nužnošću takvog izbora, ali ne može učiniti ništa više, ukoliko hoće da ostane učitelj i neće da bude de­ magog. Naravno, on vam dalje može reći: ako hoćete taj i taj cilj, onda morate uračunati i te i te propratne posledice koje će, koliko na osnovu iskustva znamo, nastati. I opet se nalazimo u istom položaju kao i maločas. Međutim, sve su to problemi koji se mogu postaviti i pred svakog tehničara koji u bezbrojnim slučajevima mora da donese odluku shodno principu manjeg zla ili relativno najvećeg dobra. S tom raz­ likom što je za njega obično jedna stvar, i to ona najvažnija, unapred data — cilj. Ali upravo to kod nas nije slučaj, uko­ liko su stvarno u pitanju poslednji problemi. I time tek dospevamo do poslednje stvari koju nauka može da pruži u ci­ lju razjašnjenja. Ali time dospevamo i do njenih granica. Mi možemo i treba da vam kažemo i ovo: s obzirom na svoje značenje, takav i takav praktički stav može se dosledno i pošteno izvesti iz tog i tog osnovnog pogleda na svet i život — bilo da je u pitanju samo jedan takav pogled ili više razli­ čitih — ali ne i iz nekih drugih. Slikovito rečeno, vi služite ovom bogu i vređate drugog boga kad se odlučite za taj prak­ tički stav. Jer vi nužno morate doći do tih i tih poslednjih smisaonih konsekvencija, ako hoćete da ostanete verni sami sebi. Nauka to može da pruži, bar u načelu. To pokušava da učini filozofija kao stručna disciplina, a i druge naučne disci­ pline, ukoliko se bave načelnim filozofskim razmatranjem. Prema tome, ukoliko se razumemo u ono čime se bavimo (a to se ovde mora pretpostaviti), mi možemo da prisilimo po­ jedinca ili bar da mu pomognemo da sebi položi račun ο krajnjem smislu svog sopstvenog delanja. Meni se čini da to nije sasvim beznačajno, čak ni za čisto lični život. Za onog učitelja kome to polazi za rukom, mogu da kažem i ovo: da on vrši etičku dužnost kad pomaže drugom da dođe do sve­ sti ο tome šta hoće i kad razvija osećanje odgovornosti. I verujem da će on biti utoliko sposobniji da to postigne uko181

liko sa više savesti izbegava da svojim slušaocima nametne ili sugeriše svoj sopstveni stav. Shvatanje koje vam ovde iznosim polazi od osnovne či­ njenice da život, sve dok ostaje u sebi i dok se posmatra iz njega samog, poznaje samo večnu borbu između bogova. Ili, rečeno neposredno, ovo shvatanje polazi od toga da postoji nepomirljiva borba između različitih krajnjih mogućnih sta­ novišta prema životu i da se između njih mora birati. Da li pod takvim okolnostima nauka može postati za nekog poziv kojim je vredno baviti se i da li je ona sama objektivno po­ ziv vredan uvažavanja, to je opet vrednosno pitanje ο kome u univerzitetskoj slušaonici ne može biti govora. Jer potvr­ dan odgovor je pretpostavka da bi se ovde uopšte moglo uči­ ti. Ja lično potvrdno odgovaram na to pitanje već svojim ra­ dom, ali i sa stanovišta koje mrzi intelektualizam kao najgo­ reg đavola, kao što to danas čini i omladina (ili samo uobražava da čini). Jer u tom slučaju za ovu omladinu važi reč: »Razmisli dobro, đavo je star, treba ostariti da bi ga se mo­ glo razumeti.« Tu se ne misli na starost u smislu krštenice. Reč je samo ο tome da onaj kome je stalo da izađe na kraj s tim đavolom ne sme pobeći od njega, što danas mnogi rado čine. Jer đavolji putevi se moraju najpre do kraja obuhvatiti pogledom, da bi se mogla videti njegova snaga i njegove granice. Nauka je danas jedan stručno organizovan poziv koji se nalazi u službi samoosvešćivanja i saznanja odnosa između či­ njenica. To nije milostinja preko koje nam vidoviti ljudi i proroci daruju sredstva spasenja i otkrovenja, niti je to sa­ stavni deo razmišljanja mudraca i filozofa ο smislu sveta. Treba biti načisto s tim da je to neizbežan uslov naše istorijske situacije od koje ne možemo pobeći, ako hoćemo da ostanemo verni sami sebi. I ako se ponovo setite Tolstoja i za­ pitate: »Ako nauka nije u stanju, ko će odgovoriti na pitanje: ,šta treba da činimo i kako treba da uredimo naš život?' ili, rečeno slikovitim jezikom kojim smo se večeras poslužili: ,kome od zavađenih bogova treba da služimo i, ako je to neki sasvim drugi bog, ko je on?'« — onda vam treba reći da to može učiniti samo prorok ili spasitelj. A kad takvog nema ili se više ne veruje u njegovo poslanstvo, onda ga sigurno ne­ ćete prisiliti da se pojavi time što ćete hiljadama profesora prepustiti da kao od države plaćeni ili povlašćeni mali pro182

roci preuzmu njegovu ulogu u vašim slušaonicama. Na taj način možete postići samo jedno: pokazaćete da uopšte ni­ ste shvatili pravo značenje one sudbinske činjenice koju sam maločas pomenuo — da danas nema proroka koga mnogi iz naše najmlađe generacije tako željno iščekuju. Unutrašnjim interesima jednog čoveka koji je stvarno religiozno muzika­ lan nikad se ne može učiniti usluga time što će se od njega i drugih prikriti ona osnovna činjenica da mu je suđeno da živi u doba u kome nema ni bogova ni proroka ili time što će mu se u zamenu ponuditi proroštvo sa katedre. Izgleda mi da bi se protiv toga moralo pobuniti njegovo religiozno čuvstvo. A sad, vi možete reći: Ali kakav stav treba zauzeti prema činjenici da postoji teologija i da ona polaže pravo da bude nauka. Nemojmo se mnogo paštiti oko odgovora. Doduše, teologija i dogme ne postoje svugde, ali ipak njihovo posto­ janje nije vezano samo za hrišćanstvo. Idući natrag u pro­ šlost, možemo ih naći u vrlo razvijenom obliku i u islamu, maniheizmu, gnozi, orfizmu, parsizmu, budizmu, hinduistič­ kim sektama, taoizmu i Upanišadama i, naravno, u jevrejstvu. Razume se, stepen njihovog sistematskog razvitka je vrlo različit. Nije nimalo slučajno što je zapadno hrišćanstvo — za razliku od onoga što imaju Jevreji — razvilo teologiju na mnogo sistematičniji način (ili je bar težilo da to učini). Na Zapadu je razvitak teologije u tom pravcu bio od izvan­ rednoga istorijskog značaja. To je bio proizvod helenskog duha. I kao što sva teologija na Zapadu vodi poreklo od he­ lenskog duha, tako i sva teologija na Istoku, očigledno, poti­ če iz indijskog mišljenja. Uopšte uzev, teologija je intelektual­ na racionalizacija religioznih vrednosti. Nema nauke koja bi bila apsolutno slobodna od svih pretpostavki, i nijedna nauka ne može dokazati svoju vrednost čoveku koji te pretpostavke odbacuje. Razume se, svaka teologija dodaje izvesne specifič­ ne pretpostavke kojima opravdava svoj rad i svoje postoja­ nje. Ove pretpostavke mogu biti različite po smislu i obimu. Svaka teologija, uključujući i hinduističku, pretpostavlja da svet mora imati neki smisao i pitanje je samo u tome kako je mogućno protumačiti ovaj smisao i učiniti ga razumljivim. To je sasvim ista situacija kao ona u Kantovoj teoriji sa­ znanja. Kant je pošao od pretpostavke: »Naučna istina po­ stoji i važi«, pa je onda postavio pitanje: »Pod kakvim pret183

postavkama je to mogućno u smisaonom pogledu?« Mnogi moderni estetičari (stvarno ili izričito, kao na primer G. v. Lukacs) polaze od pretpostavke: »Umetnička dela postoje«, pa zatim pitaju: »Kako je mogućno zamisliti njihovo posto­ janje?« Po pravilu, teologije se ne zadovoljavaju samo onom bitno religioznom i filozofskom pretpostavkom. One obično polaze od jedne dalje pretpostavke da su određena otkrovenja va­ žno sredstvo spasenja i da tek ona omogućuju smisaon način života. Zbog toga se u ta otkrovenja mora verovati. I dalje, teologije pretpostavljaju da određena subjektivna stanja i radnje imaju svojstvo svetosti, to jest da sačinjavaju reli­ giozan način života ili bar jedan njegov deo. I pitanje je onda u ovom: Kako se te pretpostavke, koje treba bezuslovno pri­ hvatiti, mogu smisaono protumačiti u okviru opšte slike sve­ ta? Pri tom, za teologiju su one pretpostavke van granica nauke. To nije nešto što se zna u uobičajenom smislu, već nešto što se ima. Teologija ne može da zameni veru ili ona druga sveta stanja onome koji ih nema. A pogotovo to ne može učiniti nikakva druga nauka, štaviše, u svakoj »pozi­ tivnoj« teologiji vernik dostiže onu tačku na kojoj važi Augustinov stav: credo non quod, sed quia absurdum est. Naj­ važnija osobina pozitivno religioznog čoveka je sposobnost za ovo virtuozno delo »intelektualne žrtve«. To pokazuje da je napetost između vrednosne sfere nauke i vrednosne sfere re­ ligioznog spasenja nepremostiva, uprkos tome ili možda baš kao posledica toga što teologija prikriva tu činjenicu. Po pravilu, intelektualnu žrtvu prinosi samo učenik pro­ roku, odnosno vernik crkvi. Dosad nijedno novo proroštvo nije nastalo zbog toga što (i ja ovde namerno ponavljam sli­ ku koja je mnogima bila uvredljiva) neki moderni intelek­ tualci imaju potrebu da svoje duše snabdeju tako reći garantovano pravim antiknim stvarima i što se pri tom prisećaju da religija spada u takve stvari i da im ona nedostaje. U zamenu za pravu religiju oni ukrašavaju domaće kapele sličicama svetaca iz svih zemalja sveta ili izazivaju najrazličitije doživljaje kojima pripisuju dostojanstvo mističke sve­ tosti, da bi s tim otišli da torbare na knjižarskom tržištu. To je obična podvala ili samoobmana. Ali to je nešto sasvim ozbiljno i istinsko kad neki mladi ljudi koji su poslednjih godina mirno izrasli na religiozan, kosmički ili mistički na184

čin tumače svoj ljudski odnos prema zajednici, mada u tome možda ima i pogrešnog tumačenja vlastitih namera. Tačno je da svaki akt pravog bratstva može uključivati u sebe i zna­ nje da se time dodaje nešto trajno jednom nadličnom car­ stvu, ali ja sumnjam da se dostojanstvo čisto ljudskih odno­ sa prema zajednici može povećati onim religioznim tumače­ njima. Ali to više ne spada u našu temu. Sudbina je našeg doba — koje karakteriše racionalizacija i intelektualizacija i, pre svega, uklanjanje svih čarolija iz sveta — da su se upravo one krajnje i najsublimnije vrednosti povukle iz javnosti u transcendentno carstvo mističkog života ili u bratstvo neposrednih odnosa između pojedinaca. Nije to slučajno što je naša najveća umetnost intimna a ne monumentalna po karakteru i što danas samo u najužim krugovima, u odnosu čoveka prema čoveku, u pianissimu, pulzira ono nešto što odgovara proročkoj pneumi koja je ra­ nije kao silovit plamen išla kroz velike zajednice i stapala ih ujedno. Ako pokušamo da iznudimo i izmislimo monumen­ talan stil u umetnosti, onda mogu nastati samo žalosne nakaze kakvih toliko ima u spomenicima poslednjih 20 godina. A ako pokušamo da izmislimo neku novu religiju, bez novog, pravog proroštva, onda će nastati nešto slično u pogledu unutrašnje vrednosti, ali još gore u pogledu posledica. I naj­ zad, proroštvo sa katedre može da stvori samo sekte fanati­ ka, a nikako pravu zajednicu. Onome koji ne može muški da podnese sudbinu našeg doba, treba reći: neka se radije vrati, ćutke i bez uobičajene renegatske reklame, prosto i jednostavno, u krilo stare crkve čije su ruke širom otvorene i spremne da mu se smiluju. To mu neće teško pasti. Pri tom, on mora na neki način da pri­ nese intelektualnu žrtvu. To je neizbežno. Ako on to stvarno može, onda ga zbog toga nećemo nagrditi. Jer jedna takva intelektualna žrtva u korist bezuslovne religiozne predanosti je u etičkom pogledu ipak nešto drugo nego ono izbegavanje dužnosti jednostavnog intelektualnog poštenja, do čega do­ lazi kad čovek nema hrabrosti da sebi jasno predoči svoje krajnje stanovište, već ovu dužnost sebi olakšava slabačkim relativiranjem stvari. Po mom mišljenju, bezuslovna religi­ ozna predanost je nešto više od onog proroštva sa katedre kome nije jasno da u univerzitetskim slušaonicama nijedna druga vrlina ne važi osim vrline jednostavnog intelektualnog 185

poštenja. Ovo poštenje nam nalaže da utvrdimo sledeće: da je za mnoge od onih koji danas nestrpljivo iščekuju nove pro­ roke i spasitelje situacija ista kao ona iz lepe edomitske pesme stražara iz vremena izgnanstva koja je uključena u Isaijino proroštvo: »Čuje se glas sa Sira u Edomu: Stražaru, ko­ liko će još trajati noć? Stražar reče: Doći će jutro, ali još je noć. Ako hoćete da pitate, dođite opet drugi put.« Narod kome je to bilo rečeno, pitao je i uporno čekao više nego dva milenijuma, i mi poznajemo njegovu potresnu sudbinu. Iz toga treba izvući pouku: da se ništa ne može postići samo čekanjem i priželjkivanjem i da treba postupiti drukčije. Mo­ ramo se prihvatiti posla i nastojati da zadovoljimo zahteve dana, i to kako u ljudskom tako i u profesionalnom pogledu. A to je prosto i jednostavno, kad svaki nađe i posluša svog demona koji drži u ruci konce njegovog života. POLITIKA KAO POZIV . . . Ali, kakav je stvarni odnos između etike i politike? Da li je tačno da etika i politika nemaju baš ničeg zajedničkog, kao što se katkad kaže? Ili je tačno obrnuto, da ista etika važi za političko delanje kao i za svako drugo? Cesto se mi­ sli da se ove dve tvrdnje međusobno isključuju i da samo jedna od njih može biti tačna. Ali, da li je istina da bilo koja etika na svetu može postaviti zahteve istog sadržaja za erot­ ske i poslovne, porodične i službene odnose, za odnose pre­ ma bračnom drugu, piljarici, sinu, suparniku, prijatelju ili optuženom? Može li za etičke zahteve koji se postavljaju po­ litici stvarno biti bez ikakvog značaja to što se ona služi jed­ nim sasvim specifičnim sredstvom, kakvo je moć koja ima za sobom nasilje? Zar ne vidimo da ideolozi boljševizma i spartakizma postižu iste rezultate kao i bilo koji militaristi­ čki diktator baš zbog toga što upotrebljavaju ovo sredstvo politike? Po čemu se drugom razlikuje vlast radničkih i voj­ ničkih saveta od vlasti bilo kog predstavnika starog režima, sem po ličnosti vlastodržaca i njihovom diletantizmu? Po čemu se razlikuje polemika većine predstavnika tobožnje nove etike protiv njihovih suparnika (koji su ih i sami zbog toga kritikovali) od politike bilo kojih drugih demagoga? Ne­ ko će reći: po tome što je imala plemenite namere! Dobro. 186

Ali ovde je reč ο sredstvima, i zaraćene strane mogu sa isto toliko subjektivnog poštenja da polažu pravo da su njihove krajnje namere plemenite. »Ko se lati mača, od mača će i poginuti«, i borba je svugde borba. Dakle — etika Besede na gori? Beseda na gori — to jest apsolutna etika jevanđelja — mnogo je ozbiljnija stvar nego što veruju oni koji ove zapovesti rado pominju. S njom se ne može zbijati šala. Za nju važi ono što je rečeno za princip uzročnosti u nauci: to nije kočija koja se može po volji zaustaviti da bi se u nju ušlo ili iz nje izašlo. Njen smisao je samo u ovom: sve ili ništa. Ko to nije shvatio, taj je promašio ono najvažnije. Kao onaj bogati mladić za koga je rečeno: »Otišao je tužan, jer je imao veliko bogatstvo.« Jevanđelska zapovest je bezuslovna i ne­ dvosmislena: podaj sve što imaš, apsolutno sve. Na to će po­ litičar reći da je to u društvenom pogledu besmislena zapo­ vest, sve dok je ne prihvate svi. Zbog toga je on za poreze i konfiskacije — jednom rečju za prinudno regulisanje odnosa između ljudi. Međutim, suština etičke zapovesti je u tome što se uopšte ne interesuje za društvene posledice. Ili uzmimo za primer zapovest: »pruži i drugi obraz«. Ova zapovest je bezuslovna i ne pita otkud drugome pravo da udara. Očigled­ no, to je etika bez dostojanstva — izuzev za sveca. A to znači: čovek mora biti svetac u svemu, bar što se tiče namere, mora živeti kao Isus, apostoli, sveti Franja i njima slični. Samo onda ova etika ima smisla i predstavlja izraz njegovog dosto­ janstva. Inače, ništa od svega toga. Jer kad se u skladu sa akosmičkom etikom ljubavi kaže »Ne opiri se zlu silom«, onda za političara važi obrnut stav: »Zlu treba da se odupreš sliom, inače ćeš biti odgovoran zbog toga što se zlo u svetu povećava.« Onaj ko hoće da dela po etici jevanđelja, taj treba da se uzdrži od štrajka — jer štrajk podrazumeva prinudu — i može da se priključi sindikatima. A pre svega, on ne srne da govori ο revoluciji. Jer etika jevanđelja nas ne uči tome da je građanski rat jedino legitiman rat. Pacifist koji se drži jevanđelja odbiće da nosi oružje. U Nemaokoj se to prepo­ ručivalo kao etička dužnost da se okonča rat i da se na taj način prekine sa svakim ratom. Političar će reći da bi jedi­ no pouzdano sredstvo kojim se rat može diskreditovati za svako dogledno vreme bio mir na bazi status quo. Jer tada 187

bi se narodi zapitali: zašto je rat bio vođen? Time bi se rat doveo ad absurdum. Ali to je sada nemogućno. Jer za pobednike, ili bar za jedan deo onih koji su pobedili, rat će se politički isplatiti. A odgovornost za to snose oni koji su nam onemogućili da se odupremo. I kad prođe period iscrpljeno­ sti, diskreditovan će biti mir a ne rat. To je posledica apso­ lutne etike. Najzad, razmotrimo dužnost kazivanja istine. Za apso­ lutnu etiku, to je bezuslovna dužnost. Prema tome, zaklju­ čilo se da treba objaviti sva dokumenta, pogotovo ona koja terete vlastitu zemlju, i da na osnovu tih jednostranih pu­ blikacija treba priznati krivicu za izbijanje rata, jednostrano, bezuslovno, bez obzira na posledice. Političar će otkriti da se time neće unaprediti istina, već da će je naprotiv zloupo­ treba i razobručene strasti zamračiti; da samo svestrano i plansko ispitivanje sprovedeno preko onih koji nisu zaslepljeni stranačkim obzirima može dovesti do rezultata; i da svaki drukčiji postupak može imati takve posledice za čitav narod koje se decenijama ne mogu popraviti. Ali apsolutna etika uopšte ne pita za posledice. To je najvažnija tačka. Moramo sebi jasno predočiti da se svako delanje koje je etički usmereno može rukovoditi jednom od dveju bitno raz­ ličitih i nepomirljivo suprotnih maksima — ono može biti usmereno prema etici čiste volje ili prema etici odgovornosti. Naravno, to ne znači da je etika čiste volje isto što i odsu­ stvo odgovornosti, a etika odgovornosti isto što i odsustvo čiste volje. Nije reč ο tome. Ali postoji suprotnost duboka kao ponor između delanja koje se rukvodi maksimom etike čiste volje — koja u religioznom obliku glasi: »Hrišćanin čini ono što je pravo, a uspeh ostavlja Bogu« — i delanja koje se ru­ kovodi maksimom etike odgovornosti — koja nalaže čoveku da uzme u obzir posledice svog delanja koje se mogu predvideti. Jednom ubeđenom sindikalnom funkcioneru koji veruje u etiku čiste volje možete i te kako ubedljivb pokazati da će njegovo delanje povećati izglede reakcije, pojačati tlačenje njegove klase i omesti njen uspon — ali na njega to neće ostaviti nikakav utisak. Kad neka radnja koja je preduzeta iz čiste volje dovede do rđavih posledica, onda on smatra da za to nije odgovoran onaj koji dela, već glupost drugih ljudi ili volja božja koja ih je takvim načinila. Nasuprot tome, onaj 188

koji veruje u etiku odgovornosti računa baš s onim prosečnim nedostacima ljudi. Kao što je Fichte tačno rekao, on nema nikakvog prava da pretpostavi njihovu dobrotu i savr­ šenost, i on oseća da ne može prevaliti na druge teret za po­ sledice svog delanja, ukoliko je mogao da ih predvidi. On mora reći: ove posledice se uračunavaju mom delanju. Onaj koji veruje u etiku čiste volje oseća se odgovornim samo za to da se ne ugasi plamen čiste namere, na primer plamen pro­ testa protiv nepravde društvenog poretka. Cilj njegovih po­ stupaka, koji su sasvim iracionalni sa stanovišta mogućnog uspeha, jeste samo u tome da se ponovo upali onaj plamen. Njegovi postupci mogu i treba da imaju samo egzemplarnu vrednost. Ali ni time problem nije iscrpen. Nijedna etika na svetu ne može zaobići činjenicu da je u mnogim slučajevima posti­ zanje dobrih ciljeva skopčano s upotrebom etički sumnji­ vih ili bar opasnih sredstava, kao i s mogućnošću ili verovatnoćom rđavih propratnih posledica. I nijedna etika na svetu ne može da kaže kad i u kom obimu etički dobar cilj oprav­ dava etički opasna sredstva i propratne posledice. Nasilje je najvažnije sredstvo politike. I koliko je sa etič­ kog stanovišta velika napetost između sredstava i ciljeva mo­ žete videti iz ovog primera. Kao što svi znaju, revolucionarni socijalisti (Zimmerwaldovog pravca) su još za vreme rata proklamovali princip koji bi se ovako mogao sažeto formulisati: »Ako treba da biramo između dveju mogućnosti: ili još nekoliko godina rata, pa onda revolucija, ili sada mir, a revolucija nikad, mi onda biramo: još nekoliko godina rata!« Na dalje pitanje: »šta bi ta revolucija mogla da donese?« svaki naučno obrazovan socijalist bi odgovorio: da nema ni govora ο prelasku na privredu koja bi se mogla nazvati soci­ jalističkom u njegovom smislu, već da će ponovo biti uspo­ stavljena buržoaska privreda, s tom razlikom što će se moći ukloniti feudalni elementi i dinastički ostaci. I da bi se do­ šlo do tog skromnog rezultata, oni su za »još nekoliko godina rata«! Može se s pravom reći da bi čovek koji ima borbeno socijalističkto ubeđenje mogao odbiti cilj koji zahteva takva sredstva. A stvari su upravo takve kod boljševizma i spartakizma i uopšte kod svih vrsta revolucionarnog socijalizma. I sasvim je smešno kad ovi pokreti etički osuđuju predstav­ nike starog režima, naročito pobornike politike sa pozicija 189

sile, zbog toga što upotrebljavaju ista sredstva — koliko god bilo opravdano to što odbacuju njihove ciljeve. Izgleda da etika čiste volje mora propasti baš ovde, na pitanju opravdanja sredstava pomoću ciljeva. U stvari, teo­ rijski uzev, ona ima samo jednu mogućnost: da osudi i od­ baci svako delanje koje se služi etički opasnim sredstvima. To je logično. Međutim, kad gledamo šta se stvarno zbiva, primetićemo da se pobornik etike čiste volje iznenada pre­ obraća u hilijastičkog proroka. Tako, na primer, oni koji upravo propovedaju »ljubav protiv nasilja« već u sledećem trenutku pozivaju na nasilje — na poslednje nasilje koje će onda uspostaviti stanje u kome više neće biti nikakvog nasi­ lja. Na sličan način, naši oficiri govore vojnicima pre svake ofanzive: to je poslednja ofanziva, ona će dovesti do pobede, a time i do mira. Pobornik etike čiste volje ne podnosi etičku iracionalnost sveta. On je kosmičko-etički racionalist. Oni među vama koji poznaju Dostojevskog setiće se scene s Velikim inkvizitorom gde je ovaj problem izvrsno razmo­ tren. Nemogućno je podvesti pod istu kapu etiku čiste volje ' i etiku odgovornosti, i čim se načini ma kakav ustupak prin­ cipu da cilj opravdava sredstvo, onda se ne može etički pro­ pisati koji cilj treba da opravda koja sredstva. Moj kolega F. W. Förster, koga lično veoma cenim zbog toga što je nesumnjivo iskren i pošten, ali čija politička shvatanja bezuslovno odbacujem, veruje da se ova teškoća može otkloniti jednom prostom tezom: iz dobra može proizaći samo dobro, a iz zla samo zlo. Ali u tom slučaju čitav ovaj splet pitanja ne bi postojao. Zapanjujuće je da je 2.500 godi­ na posle Upanišada mogla ugledati sveta takva teza. Ne samo čitav tok svetske istorije, već svako savesno ispitivanje sva­ kodnevnog iskustva pokazuje upravo nešto suprotno. Razvi­ tak svih religija na zemlji osniva se na tome da je tačno su­ protno. Prastari problem teodiceje sastoji se u pitanju: kako je jedna sila za koju se tvrdi da je u isti mah i svemoćna i dobra mogla stvoriti takav iracionalan svet neskrivljene patnje, nekažnjene nepravde i nepopravljive glu­ posti. Ili ta sila nije svemoćna ili nije dobra, ili životom upra­ vljaju sasvim drukčiji principi izravnavanja i odmazde, ta­ kvi koje možemo metafizički protumačiti ili takvi koji će zauvek ostati nedostupni našem tumačenju. 190

Ovaj problem, koji se osniva na iskustvu etičke iracional­ nosti sveta, bio je pokretačka snaga čitavog religioznog raz­ vitka. Indijsko učenje ο karmi, persijski dualizam, prvobitan greh, predestinacija i Deus absconditus — sve je to poteklo iz tog iskustva. Stari hrišćani su dobro znali da svetom vla­ daju demoni i da onaj koji se upušta u politiku, to jest upo­ trebljava moć i nasilje kao sredstva, zaključuje pakt s demon­ skim silama i da za njegovo delanje nije tačno da iz dobra može proisteći samo dobro a iz zla samo zlo, već često upra­ vo obrnuto. Ko to ne vidi, taj je, doista, dete u političkom pogledu. Religiozna etika se na različite načine postavljala prema činjenici da smo mi stavljeni u različite životne sfere koje podležu različitim zakonima. Helenski politeizam je prinosio žrtve i Afroditi i Heri, i Dionisiju i Apolonu, i znao je da su ovi bogovi često u međusobnom sukobu. Hinduistički pore­ dak života propisivao je različite zakone (dharma) za razli­ čita zanimanja i na taj način ih zauvek kastinski odvojio jod­ ne od drugih i utvrdio im mesto u društvenoj hijerarhiji, čovek koji je rođen u određenoj kasti nije mogao da izbegne sudbini, izuzev prilikom ponovnog rođenja u budućem živo­ tu. Kastinski poredak je određivao i odstojanje pojedinih za­ nimanja prema najvišim religioznim dobrima spasenja. Na taj način, bilo je mogućno izgraditi zakone za svaku pojedi­ nu kastu, od asketa i bramana do lupeža i prostitutki, u skla­ du s prirodom odnosnih zanimanja. Tu spadaju i rat i poli­ tika. Uključivanje rata u celokupnost životnih sfera sprovedeno je u svetom spisu Bhagavadgita, u razgovoru između Krišne i Ardune. »Čini ono što se mora činiti«, to jest ono što je obavezno prema zakonu koji važi za kastu ratnika i što je objektivno nužno s obzirom na ratni cilj. Prema hin­ duističkom verovanju, to ne škodi religioznom spasenju, već ga potpomaže. Indijskom ratniku koji umire herojskom smr­ ću Indrino carstvo je oduvek bilo osigurano, baš kao i Wal­ halla teutonskom ratniku. A nirvanu bi onaj prvi isto tako prezrivo odbio kao i ovaj poslednji hrišćanski raj s anđeo­ skim horovima. Ova specijalizacija je omogućila indijskoj etici da na sasvim slobodan i gotovo radikalan način priđe politici, vodeći računa ο unutrašnjoj prirodi ove kraljevske veštine.

191

Stvarno radikalan makijavelizam u popularnom smislu reči je klasično zastupljen u indijskoj literaturi (u spisu Kautaliva Arthasastra, davno pre Hrista, možda iz vremena Ćandva-gupta). U poređenju s tim, Macchiavellijev Principe je bezazlen. Kao što je poznato, u katoličkoj etici — kojoj je profesor Förster blizak — postoji posebna etika za one koji su obdareni harizmom svetog života (consilia evangelica). Tu se pored kaluđera, koji ne sme da prolije krv ni da teži sticanju materijalnih dobara, nalaze pobožan vitez i građanin, kojima je dozvoljeno bilo ono prvo bilo ovo drugo. U skladu s osnovnim pretpostavkama hrišćanske vere, gradiranje etič­ kih zahteva i organsko povezivanje tih zahteva s učenjem α spasenju moralo je biti manje dosledno nego u Indiji. Shvatanje ο prvobitnom grehu i pokvarenosti sveta omogućilo je da se nasilje relativno lako uključi u etiku kao sredstvo disci­ pline protiv greha i jeretika koji ugrožavaju duše. Međutim, zahtevi Besede na gori, koja je izrazit pri­ mer akosmičke etike čiste volje, kao i religiozno prirodno pravo koje postavlja apsolutne zahteve, zadržali su svoju re­ volucionarnu snagu i izbijali u prvi plan s elementarnom že­ stinom gotovo u svim periodima društvenih potresa. Zahva­ ljujući njima, pojavile su se mnoge radikalno pacifističke sekte, a jedna od njih je u Pensilvaniji pokušala da stvori državu koja neće primenjivati nasilje prema drugim država­ ma. Ovaj eksperiment se tragično završio, jer kad je izbio rat za nezavisnost kvekeri nisu mogli da se late oružja i bore za svoje ideale, mada se rat vodio baš zbog tih ideala. Nasuprot tome, protestantizam je obično opravdavao dr­ žavu kao božansku ustanovu, pa prema tome i nasilje kao sredstvo. Pogotovo je opravdavao najvišu državnu vlast. Eti­ čku odgovornost za vođenje rata Luther je prevaljivao na najvišu vlast i smatrao je da niko ne može biti kriv zbog toga što se toj vlasti pokorava u stvarima koje nemaju veze s verom. Sa svoje strane, kalvinizam je u načelu priznavao nasilje kao sredstvo za odbranu vere i opravdavao je verski rat, što je u islamu oduvek bilo sastavni deo života. Kao što se vidi, problem političke etike nije nešto specifično za mo­ derno bezbožništvo koje potiče iz renesansnog kulta heroja. Sve religije su se nosile s tim problemom i to s različitim uspehom. Po svemu što je napred rečeno, drukčije i nije mo192

glo biti. Osobenost svih etičkih problema politike uslovljava to što se u rukama ljudskih grupa nalazi specifično sredstvo legitimnog nasilja. Svaki ko paktira s ovim sredstvom radi postizanja bilo kakvih ciljeva — a to čini svaki političar — izložen je speci­ fičnim posledicama. To naročito važi za borca za veru, bilo da je ovaj religiozan čovek ili revolucionar. Uzmdmo spokoj­ no za primer naše doba. Ko hoće nasiljem da ostvari apso­ lutnu pravdu na zemlji, taj mora imati sledbenike, to jest aparat sastavljen od ljudi. Ovom aparatu on mora staviti u izgled izvesne nužne unutrašnje ili spoljašnje nagrade — ne­ besku ili zemaljsku nadnicu — inače neće funkcionisati. U uslovima moderne klasne borbe, unutrašnje nagrade se sa­ stoje u zadovoljenju mržnje i želje za osvetom i u zadovo­ ljenju lažne etičke potrebe za tim da se ima pravo i da se protivnici oklevetaju kao jeretici. U spoljašnje nagrade spa­ daju: pustolovina, pobeda, plen, moć i pljačka. Vođa i uspeh njegove stvari u potpunosti zavise od toga kako ovaj aparat funkcioniše. Prema tome, presudnu ulogu imaju pobude aparata, a ne pobude kojima se vođa rukovodi. Jer on mora trajno obezbediti svojim sledbenicima — crvenoj gardi, špi­ junima i agitatorima — pomenute nagrade. Šta on pod tim uslovima stvarno može postići, nije u njegovoj moći, već to određuju pobude njegovih sledbenika, koje su sa etičkog sta­ novišta obično niske. Ove je mogućno obuzdati samo ukoli­ ko manji deo sledbenika — jer nikad se nije dogodilo da to bude većina — pošteno veruje u ličnost vođe i oduševljava se njegovim poduhvatom. Ali ova vera, čak i kad je subjektivno najpoštenija, u vrlo velikom broju slučajeva služi samo kao etičko opravdanje želje za osvetom, moći, plenom i pljačkom. U tome se ne smemo zavaravati lepim rečima. Jer materijali­ stičko shvatanje istorije nije kočija na koju se po volji mo­ žemo popeti i ona se ne može zaustaviti ni pred nosiocima revolucije. Posle emocionalne revolucije dolazi tradicionali­ stička rutina svakodnevnog života. Mučenik za veru, a pre svega sama vera nestaju ili, što se još češće događa, postaju sastavni deo konvencionalne fraze skučenih i kratkovidih po­ litičkih tehničara. Ovaj razvitak je naročito brz kad je u pi­ tanju verska borba, jer ovu borbu vode i inspirišu prave vođe, to jest proroci revolucije. Jer ovde je, kao i kod svakog drugog aparata kojim vođa raspolaže, osiromašenje i obezli13 Sociologija Maksa Vebera

193

ćenje, to jest duhovno proletarizovanje u interesu discipline jedan od uslova uspeha. Sledbenici jednog borca za veru koji se domogao vlasti obično vrlo lako degenerišu u sasvim pro­ stački sloj pljačkaša. Onaj ko hoće da se bavi politikom, a naročito onaj koji politiku shvata kao poziv, mora sebi predočiti ove etičke pa­ radokse i mora znati da je odgovoran za ono što sam može postati pod pritiskom tih paradoksa. Ja ponavljam: on se upušta u odnos s dijaboličkim silama koje vrebaju u svakom nasilju. Veliki virtuozi akosmičke ljubavi prema čoveku i do­ broti, bilo da potiču iz Nazaretha ili Assisija ili sa dvorova indijskih kraljeva, nisu se služili političkim sredstvom nasi­ lja. Njihovo carstvo nije bilo »od ovoga sveta«, pa ipak oni su delovali i deluju u ovom svetu. Njihove najadekvatnije re­ konstrukcije možete naći u ličnosti Platona Karatajeva i me­ đu svecima koje opisuje Dostojevski. Onaj ko traži spas duše, i to kako svoje tako i drugih ljudi, taj nema šta da traži u oblasti politike koja ima sasvim drukčije zadatke, takve koji se mogu resiti samo nasiljem. Odnos između genija ili demo­ na politike i boga ljubavi, uključujući i hrišćanskog Boga u njegovom crkvenom obličju, jeste odnos stalne unutrašnje napetosti koji u svakom trenutku može dovesti do nepomir­ ljivog sukoba. Ljudi su za to znali čak i u vreme crkvene vladavine. Stalno iznova stajale su papske zabrane nad Fi­ rencom, a to je za ljude i njihovo spasenje tada bila mnogo moćnija sila nego (kako to Fichte kaže) »hladno odobrava­ nje« Kantovog etičkog stanovišta. Pa ipak, građani su se bo­ rili protiv crkvene države. Imajući u vidu takve situacije, Macchiavelli je na jednom lepom mestu — ako se ne varam u Istoriji Firence — prepustio jednom svom junaku da hvali one građane koji su više cenili veličinu rodnog grada nego spas svojih duša. Ako kažete »budućnost socijalizma« ili »svetski mir«, umesto »rodno mesto« ili »otadžbina« (što nekome danas može biti sumnjiva vrednost), onda ćete se odmah suočiti s pro­ blemom u obliku kako se sada postavlja. Jer sve to, ukoliko se tome teži pomoću političkog delanja — koje operiše nasil­ nim sredstvima i rukovodi se maksimom etike odgovornosti — ugrožava spas duše. Ali ako se tome teži sa stanovišta eti­ ke čiste volje, u borbi protiv drugih vera, onda cilj može pretrpeti veliku štetu i biti diskreditovan za čitav niz generaci-

Zacelo, politika se vodi glavom, ali sigurno ne samo gla­ vom. U tome pobornici etike čiste volje imaju pravo. Ali ni­ kome se ne može propisati da li treba da prihvati etiku čiste volje ili etiku odgovornosti, i kad jednu a kad drugu. Može se reći samo jedno. Kad se sad u ovo doba, za koje verujete da nije doba sterilnog uzbuđenja — mada uzbuđenje nije uvek prava strast — iznenadno i u velikom broju pojavljuju političari koji se rukovode maksimom etike čiste volje i proturaju parolu: »Svet je glup, a ne ja, i odgovornost za posle­ dice ne pada na mene, već na druge, u čijoj sam službi i čiju ću glupost i prostotu iskoreniti«, ja vam otvoreno kažem da bih najpre pitao za to kolika je unutrašnja ravnoteža koja stoji iza ove etike čiste volje. I rekao bih da u devet od deset slučajeva imam posla s razmetljivcima koji stvarno ne osećaju što na sebe uzimaju, već se opijaju romantičnim senza­ cijama. Sa ljudskog stanovišta, to me ne interesuje mnogo i nimalo me ne potresa. Ali je neizmerno potresno kad jedan zreo čovek — bez obzira da li mlad ili star po godinama — koji stvarno i celom dušom oseća odgovornost za posledice svog delanja, u jednom trenutku kaže: »Drukčije ne mogu, evo me.« To je nešto istinski ljudsko i dirljivo. Jer svaki od nas koji nije u duši mrtav može se bilo kad naći u takvom položaju. Utoliko, etika čiste volje i etika odgovornosti nisu apsolutne suprotnosti, već se međusobno dopunjavaju. I tek obe stvari zajedno čine pravog čoveka, onoga za koga se mo­ žda može reći da je pozvan da se bavi politikom.

194

13»

ja, zbog toga što nema odgovornosti za posledice. Jer u tom slučaju onaj koji dela ne zna za dijaboličke sile koje su u igri. One su neumoljive i utiču kako na njegovo delanje tako i na njega samog. A on im je bespomoćno izručen na milost i nemilost, ukoliko ih ne vidi. Izreka »Đavo je star; ostarite, da biste ga razumeli«, nema na umu starost u smislu godina i uzrasta. Nikad mi nije padalo na pamet da se u diskusiji pozivam na datum u krštenici. Ali gola činjenica da neko ima 20 a da je meni preko 50 godina, ne može me podstaći da mi­ slim da bi samo to bilo neko dostignuće pred kojim umirem od strahopoštovanja. Starost ne znači sve. Važno je imati obučen i bezobziran pogled kojim se može upoznati stvarnost života, i sposobnost da se ta stvarnost podnese i da se bude intimno dorastao njoj.

195

Poštovane kolege i koleginice, ο ovom pitanju govorićemo još jednom posle deset godina. Na nesreću, a zbog čitavog niza razloga, bojim se da će tada period reakcije biti davno iza nas. I sasvim je mogućno da će malo biti ispunjeno od onoga što su mnogi od vas (otvoreno priznajem, i ja s vama) želeli i čemu su se nadali. Možda ne baš ništa, ali bar po iz­ gledu malo. To me neće slomiti, ali, ipak, veliko je unutra­ šnje opterećenje znati za to. A tad bih želeo da vidim šta se stvarno desilo s onima od vas koji se sad osećaju kao pravi političari koji zastupaju etiku čiste volje i zanose se revolu­ cionarnim maštanjem. Bilo bi lepo kad bi se obistinilo ono što stoji u Shakespeareovom 102. sonetu:

je nemogućno. Ali onaj ko to može, taj mora biti vođa, i ne samo vođa, već i heroj u sasvim običnom smislu reči. A oni koji nisu ni vođe ni heroji, moraju se već sada naoružati onom srčanošću koja može da izdrži propast svih nada, ina­ če neće imati snage da sprovedu u delo ni ono što je danas mogućno. Samo onaj koji sigurno zna da se neće razbiti zbog toga što je sa njegovog stanovišta svet odveć glup i prost za ono što on hoće da mu pruži, tako da svemu tome može da kaže: »ipak«! — samo je taj pozvan da se bavi politikom.

Naša ljubav bila je nova, i bilo je proleće Kad sam želeo da je pozdravim svojim stihovima; Tako i slavuj počinje da peva kad se leto rascveta, I prekida svoju svirku s nastupanjem zrelijih dana. Ali stvari ne stoje tako. Pred nama nije rascvetano leto, već pre polarna noć, puna ledenog mraka i oštrine, bez obzi­ ra koja će strana odneti pobedu. Jer onde gde nema ničeg, svoje pravo je izgubio ne samo car već i proleter. Kad ova noć uzmakne, ko će još biti živ od onih kojima je proleće sada prividno tako raskošno cvetalo? I šta će tada biti od svih vas koji ste sada ovde? Hoćete li postati ogorčeni ili ćete tupo prihvatiti svet i zanimanje? Ili za vas postoji i treća, i nipošto najneverovatnija mogućnost: mističko begstvo iz sveta za one koji imaju dara za to ili često i rđavo nastoje da se s mukom prilagode toj modi? U svakom slučaju, ja ću izvesti zaključak: oni koji to učine nisu bili dorasli onome što je trebalo činiti i nisu bili dorasli svetu onakvom kakav stvarno postoji i njegovoj rutinskoj svakidašnjici. Stvarno i objektivno, oni nisu bili pozvani da se bave politikom u naj­ dubljem smislu reči, uprkos tome što su u to verovali. Bolje bi bilo da su negovali prosto i jednostavno bratstvo u ličnim odnosima, a što se ostalog tiče trebalo je da marljivo oba­ vljaju svoj svakodnevni posao. Politika znači uporno i lagano bušenje čvrstih dasaka, i to sa strašću i odmerenošću. Sasvim je tačno, i to potvrđuje čitavo istorijsko iskustvo, da čovek nikad ne bi dostigao ono što je mogućno kad ne bi stalno iznova posezao za onim što 196

197

tru razliku između subjektivnog i objektivno važećeg znače­ nja. Ove dve različite stvari Simmel ne odvaja uvek jasno, a često ih namerno udružuje.

II. OSNOVNI SOCIOLOŠKI POJMOVI

2

Prethodna napomena. — Ovo uvodno određivanje pojmo­ va je preko potrebno, mada je neizbežno apstraktno i daje utisak da je daleko od stvarnosti. Ali ono ne polaže pravo da bude novo po svom metodu. Naprotiv, ono hoće samo da iz­ razi, i to na podesniji i tačniji, mada stoga možda donekle pedantan način, ono što svaka empirijska sociologija ima na umu kad raspravlja ο istim pitanjima. Ovo čak i onda kad su upotrebljeni prividno neobični ili novi izrazi. U poređenju s autorovim člankom u časopisu Logos (IV, 1913, str. 253 f.), terminologija je uprošćena i znatno izmenjena, da bi se omo­ gućilo što lakše razumevanje. Doduše, potreba za bezuslovnim popularisanjem ne može se uvek izmiriti s potrebom za najvećom mogućnom pojmovnom tačnošću, i u tim slučaje­ vima mora se žrtvovati ovoj poslednjoj. Ο pojmu razumevanja vidi Opitu psihopatologiju od K. Jaspersa, kao i izvesne napomene H. Rickerta u drugom izdanju knjige Granice prirodnonaučnog stvaranja pojmova i G. Simmela u knjizi Problemi filozofije istorije. Ovde ponovo uka­ zujem, kao i u mnogim prethodnim radovima, na postupak koji je primenio F. Gottl u svom spisu Vladavina reci, koji je pisan donekle teškim stilom i koji nije sasvim do kraja pro­ mišljen. Što se tiče sadržaja, upućujem na lepo delo F. Tönniesa Zajednica i društvo, i na punu zabluda knjigu R. Stammlera Privreda i pravo prema materijalističkom shvatanju is­ torije. Uz ovu poslednju vidi i moju kritiku u časopisu Arhiv za društvene nauke (XXIV, 1907) koja sadrži mnoge osnovne ideje daljeg izlaganja. Ja odstupam od Simmelovog metoda (u njegovoj Sociologiji i Filozofiji novca) time što pravim oš2

Max Weber, »Soziologische Grundbegriffe«, Wirtschaft und Gesellschaft (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), Erster Teil, Kap. I, S. 1—30. — Preveo Mihailo Đurić. 198

I. POJAM SOCIOLOGIJE I ZNAČENJE DRUŠTVENOG DELANJA U smislu u kome je ova vrlo neodređena reč ovde upotrebljena, sociologija treba da znači jednu nauku koja hoće da razume i protumači ljudsko delanje, i na taj način uzročno objasni njegov tok i njegove posledice. Pri tom, pod delanjem treba razumeti ljudsko ponašanje (svejedno da li spoljašnje ili unutrašnje činjenje, propuštanje ili trpljenje), ali samo onda i ukoliko onaj koji dela ili oni koji delaju vezuju za njega neko subjektivno značenje. A društveno delanje treba da bude takvo delanje koje na osnovu značenja koje mu po­ jedinac ili pojedinci pridaju uzima u obzir ponašanje drugih i koje se u svom toku orijentiše prema njemu. A. METODOLOŠKI OSNOVI SOCIOLOGIJE 1. Značenje može biti dvojako. S jedne strane, ono se mo­ že odnositi na stvarno postojeće značenje koje pojedinac pri­ daje svom delanju u datom istorijskom slučaju, ili na prosečno i približno značenje koje imaju na umu pojedinci u datom mnoštvu slučajeva. S druge strane, ono se može odnositi na pojmovno shvaćen čist tip značenja koji pripisujemo pojedin­ cu ili pojedincima u zamišljenom tipu društvenog delanja. Ali ni u jednom slučaju ovde nije reč ο nekom objektivno »tačnom« ili u metafizičkom smislu »pravom« značenju.. U tome se sastoji razlika između empirijskih nauka ο delanju, kakve su sociologija i istorija, i svih drugih dogmatičkih nau­ ka, kakve su pravo, logika, etika i estetika, koje nastoje da utvrde »tačno« ili »važeće« značenje na predmetima koje pro­ učavaju. 2. Granica između smisaonog delanja i običnog instinktiv­ nog ponašanja kome se ne pridaje nikakvo značenje je teško uhvatljiva. Zamašan deo ljudskog ponašanja za koji se socio­ logija interesuje, naročito čisto tradicionalno delanje, nalazi se između jednog i drugog. U slučaju mnogih psihofizičkih 199

procesa nema nikakvog smisaonog, to jest razumljivog delanja, dok u drugim slučajevima to mogu otkriti samo struč­ njaci. Mistički doživljaji koje je nemogućno adekvatno saopštiti pomoću reči nerazumljivi su onome koji nije prijemčiv za njih. Ali sposobnost da neko zamisli sebe kako dela na sličan način kao neko drugi nije neophodna pretpostavka razumevanja: »nije potrebno da neko bude Cezar, da bi Cezara razumeo«. Sposobnost za potpuno imaginarno doživljavanje ili uživljavanje u stanja drugih može da poveća unutrašnju očiglednost smisaonog tumačenja, ali nije njegov bitan uslov. Često su razumljivi i nerazumljivi sastojci nekog procesa pomešani i spojeni ujedno. 3. Kao i nauka uopšte, tako i svako tumačenje teži za tim da bude jasno i izvesno. Jasnost i izvesnost u razumevanju može biti racionalna (i u tom slučaju logička ili matematič­ ka) ili intuitivna po karakteru (to jest, emocionalno-emfatička ili umetničko-receptivna). U oblasti delanja, jasno i iz­ vesno u racionalnom smislu je pre svega ono što možemo bez ostatka intelektualno shvatiti u širem kontekstu značenja. Intuitivno jasno i izvesno je razumevanje jednog delanja kad možemo da u mašti doživimo ovo delanje u njegovom emo­ cionalnom kontekstu. Najviši stepen racionalnog razumevanja, to jest neposrednog i nedvosmislenog intelektualnog smi­ saonog poimanja postaji kod matematičkih i logičkih iskaza koji su međusobno povezani. Mi razumemo sasvim jasno šta znači ikad neko u mislima ili u cilju dokaza upotrebi stav 2 x 2 = 4, ili Pitagorinu teoremu, ili kad neko tačno izvede lo­ gički lanac zaključivanja u skladu s našim načinom mišlje­ nja. Na isti način mi razumemo šta jedno lice radi kad na osnovu nama poznatih iskustvenih činjenica bira određena sredstva za postizanje dzvesnih ciljeva. Svako tumačenje jed­ nog takvog delanja koje se u izboru sredstava racionalno orijentiše prema nekom cilju poseduje najviši stepen jasnosti i izvesnosti. U manjoj, ali za potrebe objašnjenja još uvek do­ voljnoj meri, mi smo u stanju da razumemo i zablude (uklju­ čujući i zbrke u pogledu izvesnih problema) za koje smo i sami prijemčivi, ili čiji nastanak možemo da otkrijemo dntuitivno-introspektivnim putem. Nasuprot tome, često nismo u stanju da potpuno razume­ mo mnoge krajnje ciljeve i vrednosti prema kojima se ljud­ sko delanje može orijentisati. I ukoliko oni radikalnije od-

200

stupaju od naših vlastitih krajnjih vrednosti, utoliko je teže da ih razumemo doživljavanjem u mašti. U zavisnosti od okolnosti slučaja, mi se moramo zadovoljiti čisto intelektu­ alnim tumačenjem, a kad nam i to ne pođe za rukom, mora­ mo ih prosto prihvatiti kao nešto što je dato. U ovom poslednjem slučaju moramo pokušati da razumemo delanje koje se rukovodi tim vrednostima na osnovu bilo čega što omoguću­ je njihovo intelektualno tumačenje ili približno doživljavanje u mašti. U ovu grupu spadaju, na primer, mnogi religiozni i karitativni podvizi za onoga koji je neosetljiv prema vred­ nostima koje stoje iza njih. Ili izvesni oblici racionalističkog fanatizma (»ljudska prava«) za onoga koji oseća krajnju od­ vratnost prema takvim shvatanjima. Izvesna duševna stanja, kao što su strah, srdžba, častoljublje, zavist, ljubomora, ljubav, oduševljenje, gordost, osve­ toljubivost, poštovanje, predanost i požude svake vrste, kao i izvesne reakcije koje iz tih stanja nastaju, a ikoje su iracio­ nalne po karakteru sa stanovišta ciljno-racionalnog delanja, možemo doživeti u mašti s većom jasnošću i izvesnošou uko­ liko smo više prijemčivi za njih. Ali u svakom slučaju, čak i kad ova stanja apsolutno premašuju naše sposobnosti, mi možemo emocionalno razumeti njihovo značenje i intelektu­ alno protumačiti njihov uticaj ina pravac delanja i izbor od­ govarajućih sredstava. Za potrebe tipološke naučne analize najbolje je sve ira­ cionalne, afektivno uslovljene smisaone veze ponašanja shva­ titi i istražiti kao odstupanja od jednog pojmovno izgrađenog čistog tipa ciljno-racionalnog delanja. Tako, na primer, pa­ nika na berzi može se najprikladnije objasniti ako se najpre utvrdi kakav bi tok imalo delanje bez uticaja iraoionalnih afekata, a zatim uvedu one iracionalne komponente kao smet­ nje. Isto tako, prilikom proučavanja jedne političke ili voj­ ničke akcije najbolje je najpre utvrditi kakav bi bio tok rad­ nje kad hi se poznavale sve okolnosti i sve namere učesnika, i kad bi izbor sredstava bio strogo racionalno određen na osnovu onoga čemu nas uči iskustvo. Tek zatim je mogućno ispitati koliko iracionalni činioci utiču na odstupanje od ovog tipa. Prema tome, zamišljanje jednog racionalnog delanja, ko­ je je baš zbog toga što je racionalno lako razumljivo, služi so­ ciologiji kao tip (idealan tip) pomoću koga se može razumeti koliko na stvarno delanje utiču iracionalni činioci svake vrste 201

(afekti, zablude) i koliko ti činioci skreću njegov tok od čisto racionalnog pravca. U tom smislu, i samo sa razloga metodološke podesnosti, može se reći da je metod sociologije racionalistički. Razume se, ovaj postupak je samo metodološko sredstvo i, prema to­ me, ne treba misliti da podrazumeva neku racionalističku predrasudu sociologije ili verovanje da u ljudskom životu stvarno preovlađuju racionalni elementi. Jer time nije re­ čeno ništa ο tome koliko racionalno razmatranje ciljeva u stvarnosti doista utiče na delanje. Ali treba priznati da opas­ nost od racionalističkih tumačenja postoji. Čitavo iskustvo na žalost pokazuje da ova opasnost postoji. 4. U svim naukama ο delanju moraju se uzeti u obzir pro­ cesi i pojave koji nemaju nikakvo značenje, ali koji predstav­ ljaju povod, rezultat, podstrek ili smetnju ljudskom delanju. Ono što je lišeno značenja nije isto što i beživotno ili neljud­ sko. Svaki veštački proizvod, na primer jedna mašina, može se razumeti samo s obzirom na značenje koje stvaranje i upotreba ovog proizvoda ima ili će imati za ljudsko delanje. Nezavisno od značenja takav predmet ostaje potpuno nera­ zumljiv. Ono što je na njemu razumljivo ili shvatljivo jeste njegov odnos prema ljudskom delanju, bilo kao sredstvo ili kao cilj koji pojedincu ili pojedincima lebdi pred očima i prema kome oni orijentišu svoje delanje. Samo pomoću ovih kategorija mogućno je razumeti takve predmete. Oni procesi ili predmeti, svejedno da li živi, neživi, vanljudski ili ljudski, koji nemaju značenje i koji prema delanju ne stoje u odnosu sredstvo ili cilj, već predstavljaju samo njegov povod, pod­ strek ili smetnju, ostaju nerazumljivi. Mogućno je da je kre­ tanje Dolartove struje početkom 12. veka imalo istorijsko značenje kao povod za dalekosežna migraciona pomeranja stanovništva. Isto tako, od prvorazrednog sociološkog znače­ nja je činjenica ljudske smrtnosti kao i uopšte organski ci­ klus života od bespomoćnosti deteta pa sve do bespomoćno­ sti starca, jer se ljudsko delanje na različite načine orijentisalo i orijentiše prema njima. U jednu drugu grupu činilaca koji nemaju značenje spadaju izvesne psihičke i psiho-fiziološe pojave (umor, vežbanje, pamćenje, i tako dalje, ali i neka tipična stanja euforije kod određenih oblika asketskog mučenja, ili tipične promene u reakcijama pojedinaca prema brzini, načinu, tačnosti, i tome slično). U krajnoj liniji, činje-

202

nično stanje je isto kao i kod drugih nerazumljivih pojava. Ali ove činjenice mora uzeti u obzir kao nešto što je dato kako onaj koji praktično dela tako i onaj koji hoće samo da ih razume. Sasvim je mogućno da buduće istraživanje otkrije nera­ zumljive pravilnosti iza izrazito smisaonog ponašanja, mada je dosad malo postignuto u tom pravcu. Tako, na primer, razlike u biološkom nasleđu (rase) sociologija bi trebalo da uzme kao nešto što je dato, isto tako kao i fiziološke činje­ nice ο potrebi za hranom ili ο uticaju starenja na delanje. Ovo bi trebalo učiniti onda i ukoliko ima nesumnjivih statis­ tičkih dokaza da ove pojave stvarno utiču na ponašanje za koje se sociologija interesuje, naročito na društveno delanje u njegovoj vezi sa značenjem. Priznanje da su ovi činioci važ­ ni u kauzalnom pogledu ne bi ni najmanje izmenilo specifi­ čan zadatak sociologije (niti nauke ο delanju uopšte) da tu­ mači delanje pomoću značenja koje mu pojedinac ili poje­ dinci pripisuju. Ona bi samo na izvesnim tačkama morala da uvede nerazumljive činioce u širi kompleks pobuda koje nas­ toji da razume tumačeći njihovo značenje. Tako se, na pri­ mer, može pokazati da postoje izvesni tipični odnosi zavisno­ sti između učestalosti određenih pravaca ili stepena određe­ ne vrste racionalnosti i indeksa lobanje ili boje kože ili ne­ kih drugih nasleđenih fizioloških svojstava. 5. Razumevanje može biti dvojako. Najpre neposredno razumevanje značenja jedne radnje (uključujući i verbalnu izjavu). Tako, na primer, mi neposredno razumemo smisao stava 2 x 2 = 4 kad ga čujemo ili pročitamo. To je neposred­ no racionalno razumevanje misli. Isto tako, mi razumemo izliv srdžbe koja se ispoljava u izrazu lica, uzvicima i iracional­ nim pokretima. To je neposredno iracionalno razumevanje duševnih stanja. Na sličan način mi razumemo ponašanje drvoseče ili nekog drugog koji hvata bravu da bi zatvorio vrata ili podiže pušku na neku životinju. To je neposredno racio­ nalno razumevanje radnji. Ali razumevanje može biti i razumevanje putem objašnje­ nja. Mi razumemo na osnovu pobuda koje neko ima kakvo on značenje pridaje stavu 2 x 2 = 4 kad ga izgovori ili napiše u određenom trenutku i pod određenim okolnostima. U ovom slučaju razumevanje je postignuto kad znamo da se neko bavi trgovačkom računicom, naučnim dokazivanjem, tehnič-

203

kim izračunavanjem ili nekim drugim poslom u koji ovaj stav spada kao njegov sastavni deo. To je racionalno irazumevanje pobuda koje se sastoji u uključivanju jednog stava u širi kontekst značenja. Isto tako, mi razumemo seču drva ili podizanje oružja ne samo neposredno, već i na osnovu po­ buda, kad znamo da drvoseča radi da bi zaradio, ili da bi podmirio vlastite potrebe, ili da bi se (racionalno) oporavio, ili zato što iracionalno reaguje na neko uzbuđenje. Na sličan način razumemo i pobude koje ima onaj koji puca kad zna­ mo da on radi po naređenju radi izvršenja presude ili zato što se bori protiv neprijatelja (racionalan slučaj), ili zbog osvete (afektivno), što predstavlja iracionalan slučaj. Najzad, mi razumemo pomoću pobuda izliv srdžbe, kad znamo da u osnovi leži ljubomora, bolesna sujeta ili povređeno osećanje časti. Svi ovi slučajevi uslovljeni su afektima, to jest iracio­ nalnim pobudama. Ali sve navedene radnje uključene su u šire smisaone veze čije razumevanje predstavlja objašnjenje stvarnog toka tih radnji. Prema tome, za jednu nauku koja se bavi proučavanjem smisla ljudskog delanja, objašnjenje znači poimanje smisaone veze u koju spada jedno razumljivo delanje na osnovu značenja koje mu pripada. (O kauzalnoj važnosti ovog objašnjenja vidi niže No. 6.) U svim ovim slu­ čajevima, čak i kod afektivnih procesa, značenje koje jedno zbivanje ima, uključujući i širi kontekst značenja, nazvaćemo »intencionalnim« značenjem. Time odstupamo od uobiča­ jene upotrebe, po kojoj ο nameri može biti reci samo u slu­ čaju racionalnog i ciljno naumljenog delanja. 6. U svim ovim slučajevima, razumevanje znači poimanje na osnovu tumačenja, i to: 1) stvarno nameravanog značenja u pojedinačnom slučaju (prilikom istorijskog proučavanja), ili 2) prosečnog ili približno nameravanog značenja (prilikom sociološkog posmatranja masovnih pojava), ili 3) idealnotipskog značenja koje nauka stvara za čist tip (idealan tip) jed­ ne učestale pojave. Najbolji primer za ovakve idealnotipske tvorevine jesu pojmovi i »zakoni« čiste ekonomske teorije. U njima se utvrđuje kakav bi tok uzelo jedno određeno ljud­ sko delanje kad bi bilo strogo ciljno-racionalno orijentisano, neometeno uticajem zablude i afektivnih činilaca, d kad bi bilo potpuno i nedvosmisleno orijentisano prema jednom cilju, to jest prema postizanju najveće mogućne ekonomske koristi. Stvarno delanje samo u «retkim slučajevima uzima

204

ovaj tok (berza), pa i tada samo približno onome koji je utvrđen u idealnom tipu. (O naučnoj upotrebi idealnih tipo­ va vidi Arhiv za društvene nauke, XIX, str. 64., i niže No. 8.) Svako tumačenje teži da postigne jasnost i izvesnost. Ali ma koliko bilo jasno i izvesno, smisaono tumačenje ne može polagati pravo da već zbog toga bude adekvatno uzročno ob­ jašnjenje. Uzeto za sebe, ono uvek ostaje samo jedna moguć­ na naučna hipoteza. 1) Svesne pobude i razna »potiskivanja« često mogu da prikriju i samom pojedincu stvarno značenje njegovog delanja, tako da i subjektivno pošteno samoispitivanje ima samo relativnu vrednost. U tom slučaju zadatak je sociologije da utvrdi i protumači ovo značenje, bez obzira što ono nije, ili bar nije potpuno dospelo u svest onoga koji dela. To je graničan slučaj smisaonog tumačenja. 2) Spoljašnji procesi delanja koji nam izgledaju isti ili slični mogu imati sasvim različito značenje za nosioca ili nosioce radnje. I ma­ da su takve situacije iste po vrsti, mi moramo razumeti da je delanje po smislu vrlo različito, možda čak suprotno. (Primere navodi Simmel, Problemi filozofije istorije.) 3) U datim situacijama ljudi su često izloženi suprotnim, protivrečnim nadražajima, ali mi ih sve možemo razumeti. Doduše, iz iskustva znamo da je u velikom broju slučajeva nemogućno oceniti relativnu jačinu suprotnih, mada podjednako razum­ ljivih pobuda, i da naše tumačenje nikad ne može biti pouz­ dano. Samo stvarni ishod borbe različitih motiva daje pouz­ dan osnov za zaključak. Prema tome, proveravanje predloženog tumačenja njego­ vim poređenjem sa stvarnim tokom događaja je neophodno, kao i kod svih drugih naučnih hipoteza. Nažalost, ovaj način proveravanja može dovesti do relativno tačnih rezultata sa­ mo u nekim specifičnim slučajevima podesnim za psihološko eksperimentisanje. S različitim uspehom, isti postupak je mogućno primeniti i na ograničen broj masovnih pojava koje proučavamo statističkim putem. Za sve ostale slučajeve preostaje nam samo mogućnost poređenja najvećeg mogućnog bro­ ja istorijskih događaja ili događaja iz svakodnevnog života koji su isti po vrsti, ali koji se razlikuju u jednoj važnoj tački, u pogledu odnosa prema pobudi ili podstreku čiju prakti­ čnu važnost ispitujemo. To je osnovni zadatak uporedne so­ ciologije. Na žalost, često je mogućno upotrebiti samo nepo­ uzdano sredstvo imaginarnog eksperimenta koji se sastoji u

205

odstranjivanju u mašti izvesnih sastavnih delova lanca pobu­ da i razvijanju verovatnog toka događaja koji bi tada usledio, kako bi se na taj način došlo do uzročnog objašnjenja. Na primer, takozvani Greshamov zakon predstavlja racio­ nalno jasno i izvesno tumačenje ljudskog delanja pod datim uslovima i pod idealnotipskom pretpostavkom čisto ciljno-racionalnog delanja. Koliko se u životu stvarno dela u skladu s ovim zakonom može pokazati samo statistički materijal o iščezavanju manje vrednih novčanih jedinica iz saobraćaja. U ovom slučaju iskustvo pokazuje visok stepen tačnosti. U stvari, put saznanja je bio ovaj: najpre su bile poznate činje­ nice iskustva, a zatim je dato tumačenje. Bez ovakvog uspelog tumačenja, naša potreba za uzročnim objašnjenjem bi ostala nezadovoljena. S druge strane, bez dokaza da se mi­ saonim putem utvrđeni tok zbivanja u izvesnom obimu stvar­ no javlja, jedan »zakon«, ma koliko jasan i izvestan, bio bi neupotrebljiv za saznanje stvarnog delanja. U ovom slučaju je podudarnost između smisaone adekvatnosti i iskustvenog proveravanja nesumnjiva, i pošto je broj slučajeva dovoljno veliki, može se smatrati da je proveravanje s uspehom zavr­ šeno. Uzmimo za drugi primer ingenioznu hipotezu Ed. Meyera o kauzalnoj važnosti borbi na Maratonu, kod Salamine i Plateje za specifičnost razvoja helenske, a time i zapadno­ evropske kulture. Ova hipoteza je izvedena iz smisaonog tu­ mačenja izvesnih simptomatičnih procesa, kao što su stavovi helenskih proroštava i proroka prema Persijancima. Ova hi­ poteza se može proveriti samo pomoću primera koji poka­ zuju držanje Persijanaca kao pobednika u Jerusalimu, Egip­ tu i Maloj Aziji, ali ovo proveravanje u mnogo čemu nužno ne zadovoljava. Stoga se ovde moramo osloniti na mišljenje da je hipoteza u racionalnom pogledu prihvatljiva. Međutim, u mnogim slučajevima istorijskih objašnjenja koja izgledaju vrlo prihvatljiva nemogućno je primeniti onaj postupak pro­ veravanja koji je u gornjem primeru bio izvodljiv. Kad stvari tako stoje, onda objašnjenje nužno i zauvek ostaje hipotetičko po karakteru. 7. Pod pobudom podrazumevamo značenje koje onome koji dela ili posmatraču izgleda kao smisaono adekvatan osnov njegovog ponašanja. Izraz »smisaono adekvatno« označa­ va ponašanje koje se povezano odvija, ali samo ukoliko u skladu s našim uobičajenim načinom mišljenja i osećanja

206

možemo utvrditi da njegovi sastavni delovi stoje u tipič­ noj (ili, kako se kaže, tačnoj) smisaonoj vezi. Nasuprot tome, izraz »uzročno adekvatno« označava niz procesa koji idu je­ dan za drugim, ali samo ukoliko u skladu s utvrđenim isku­ stvenim pravilima postoji verovatnoća da se ovaj niz uvek odvija na isti način. Primer za smisaono adekvatno ponaša­ nje je tačno rešenje jednog aritmetičkog problema u skladu s postojećim normama .računanja i mišljenja. Primer za uz­ ročno adekvatno ponašanje je statistička verovatnoća da će na osnovu utvrđenih iskustvenih pravila, a u vezi s usvojenim normama, pomenuti problem biti rešen na tačan ili pogrešan način (uzimajući u obzir i tipičnu grešku u brojanju i tipič­ nu zbrku u pogledu problema). Prema tome, uzročno objaš­ njenje znači utvrđivanje jednog pravila verovatnoće koje je u idealnom slučaju određeno u numeričkom obliku, a po ko­ me posle jednog određenog vidljivog događaja (unutrašnjeg ili spoljašnjeg) sleduje ili zajedno s njim nastupa jedan dru­ gi određen događaj. Tačno uzročno tumačenje jednog konkretnog delanja znači saznanje spoljačnjeg toka i pobuda, i razumevanje njihove smisaone veze. Tačno uzročno tumačenje jednog tipičnog de­ lanja znači utvrđivanje da je proces za koji se tvrdi da je tipičan u bilo kom stepenu smisaono adekvatan i u isti mah u bilo kom stepenu kauzalno adekvatan. Ako nedostaje ade­ kvatnosti u pogledu smisla, onda je u pitanju nerazumljiva ili samo nepotpuno razumljiva verovatnoća, makar pravil­ nost spoljašnjeg ili psihičkog procesa bila najveća, a stepen njene verovatnoće izražen pomoću brojeva. S druge strane, sa sociološkog stanovišta čak i najjasnija adekvatnost u po­ gledu smisla predstavlja tačno uzročno objašnjenje samo ukoliko ima dokaza o postojanju verovatnoće da delanje stvarno ima onaj tok koji je smisaono adekvatan. Pri tom je važno utvrditi relativnu učestalost ili približavanje u proseku ili u čistom tipu. Samo takve statističke pravilnosti koje od­ govaraju razumljivom značenju jednog društvenog delanja predstavljaju razumljive tipove delanja u smislu koji je ovde upotrebljen, dakle »sociološka pravila«. Samo takve racional­ ne tvorevine jednog smisaono razumljivog delanja jesu socio­ loški tipovi stvarnog zbivanja koji se u stvarnosti mogu naći bar u nekom približnom obliku. Ali na žalost nije uvek tako da naporedo s otkrivanjem adekvatnosti u pogledu smisla ra-

207

ste i stvarna verovatnoća učestalosti odgovarajućeg zbivanja. U svakom konkretnom slučaju samo spoljašnje iskustvo mo­ že da pokaže da li je tako ili drukčije. Postoji statistika događaja koji nemaju nikakvo značenje, isto tako kao što postoji statistika događaja sa značenjem. U onu prvu grupu spadaju statistički podaci koji govore o stopama smrtnosti, visini zamorenosti, stepenu proizvodnosti određenih mašina, količini vodenog taloga, i tome slično. So­ ciološka statistika odnosi se samo na ovu drugu grupu poja­ va (statistika zločina, statistika profesionalnih distribucija, statistika cena, statistika obrađivanja zemljišta). Naravno, ima dosta slučajeva kad su obe komponente zastupljene, na primer statistika žetve. 8. Po sebi se razume da nisu ništa manje važni procesi i pravilnosti koji se, budući da su nerazumljivi, ne mogu naz­ vati sociološkim pojavama ili pravilima u smislu u kome se ova reč ovde upotrebljava. To važi i za sociologiju kojom se ovde bavimo, a koja se ograničava na proučavanje pojava koje je mogućno razumeti, mada ovo shvatanje sociologije nikome ne treba nametati. Ali ma koliko bile važne, pomenute pojave sa metodološkog stanovišta moramo razlikovati od razumljivog delanja: one predstavljaju uslove, povode, smet­ nje ili podstreke delanju. 9. Delanje u smislu smisaone orijentacije ponašanja koja se može razumeti postoji samo kao ponašanje jednog ili ve­ ćeg broja pojedinaca. Za druge ciljeve saznanja može biti korisno ili neophodno da se pojedinac na primer shvati kao zbir ćelija ili kao splet biohemijskih reakcija, a njegov duševni život kao nešto što je sastavljeno od različitih elemenata, bez obzira kako su ovi elementi bliže određeni. Nema nikakve sumnje da se na taj način mogu dobiti djragocena saznanja o uzročnim odnosima. Ali mi nismo u stanju da razumemo ponašanje tih elemenata koje je izraženo u obliku pravila. To je tačno čak i kad su u pitanju psihološki elementi, jer što tačnije shvatimo ove elemente sa stanovišta prirodnih nauka, to ih manje možemo pojmiti u njihovom značenju. Međutim, za sociologiju u ovde upotrebljenom smislu reči (a isto tako i za istoriju), pred­ met saznanja je upravo smisaona veza delanja. Ponašanje fi­ zioloških jedinica, recimo ćelija, ili nekih drugih psiholoških elemenata, možemo da posmatramo (bar u principu), a

možemo i pokušati da utvrdimo izvesna pravila (»zakone«) na osnovu prethodnih posmatranja. Isto tako, pojedinačne pojave možemo da objasnimo pomoću ovih pravila, to jest da ih podvedemo pod njih. Ali smisaono tumačenje delanja uzima u obzir ove činjenice i pravila na isti način kao i sve ostale okolnosti, na primer fizičke, astronomske, geološke, meteorološke, geografske, botaničke, zoološke, fiziološke i anatomske činjenice, psihopatološka stanja koja su lišena značenja, ili prirodne uslove tehničkih procesa. Za neke druge ciljeve saznanja (na primer pravničko sa­ znanje) ili za praktične potrebe, može biti podesno i čak neizbežno da se izvesne društvene tvorevine, kao što su drža­ va, udruženje, akcionarsku društvo ili zadužbina, shvate kao pojedinci, to jest kao nosioci prava i obaveza ili kao izvršite­ lji pravno relevantnih radnji. Ali za smisaono tumačenje delanja kome sociologija teži, ove tvorevine treba shvatiti sa­ mo kao proizvod i način organizacije specifičnih radnji poje­ dinaca, jer samo ovi mogu biti nosioci smisaono orijentisanog delanja. Pa ipak, i vodeći računa o svojim ciljevima, so-, ciologija ne može ignorisati one kolektivne pojmove koji su proizvod drukčijeg načina posmatranja. Jer prema onim ko­ lektivnim pojmovima tumačenje delanja stoji u dvostrukom odnosu. Pre svega, sociologija je često prinuđena da upotrebi slične kolektivne pojmove (a često i da preuzme iste izraze), kako bi stvorila razumljivu terminologiju. Tako, na primer, u pravničkom jeziku i u svakodnevnom razgovoru izraz »dr­ žava« označava u isti mah i pravni pojam države i onu poja­ vu društvenog delanja za koju pravne norme hoće da važe. š t o se tiče sociologije, pojava koju označava izraz »država« ne sastoji se samo od pravno relevantnih elemenata. I narav­ no, za sociologiju nema nikakve kolektivne ličnosti koja dela. Kad sociologija govori o državi, naciji, akcionarskom dru­ štvu, porodici, vojnom korpusu ili sličnim tvorevimana, ona misli samo na određeni tok stvarnog ili mogućnog društvenog delanja pojedinaca. Na taj način ona daje pravnom pojmu sasvim drukčije značenje, mada ga preuzima zbog njegove tačnosti i rasprostranjenosti njegove upotrebe. S druge strane, smisaono tumačenje delanja mora da uz­ me u obzir jednu izvanredno važnu činjenicu: da pojmovi o kolektivnim tvorevinama kojima se služe zdrav razum i prav­ na ili neka druga nauka postoje kao predstave u glavama lju-

208

14 Sociologija Maksa Vebera

209

di, delom ο nečem što jeste, delom ο nečem što treba da bude, i to ne samo u glavama sudija i činovnika, već i publi­ ke. I pošto se pojedinci orijentišu u svom ponašanju prema ovim predstavama, treba reći da one snažno, a često i prete­ žno utiču na pravac i tok delanja ljudi. Ovo pre svega kao predstave ο nečem što treba, ali isto tako i kao predstave ο nečem što ne treba da bude. Jedan od vrlo važnih vidova postojanja moderne države, koja je samo splet međusobno povezanih specifičnih radnji pojedinaca, sastoji se u tome što određeni ljudi orijentišu svoje delanje prema predstavi da ona postoji ili treba da postoji ili, drugim rečima, da pravni poredak koji ona nameće važi. Ali ο tome će biti reči kasnije. U okviru sociološke terminologije bilo bi mogućno, mada možda suviše pedantno i zametno, odstraniti ove pojmove i zameniti ih novostvorenim izrazima. Ali pošto u svakodnev­ noj upotrebi označavaju i stvarne procese, a ne samo ono što u pravnom pogledu treba da važi, izgleda da je bolje zadr­ žati ih. Metod takozvane organske škole u sociologiji (čiji je kla­ sičan primer Schäfleova umna kniga Građa i život društvenih tela) sastoji se u pokušaju da se društveno delanje objasni polazeći od celine (na primer od ekonomije), u okviru koje se zatim pojedinac i njegovo ponašanje tumači na sličan na­ čin kao što fiziologija tumači ulogu jednog organa u organi­ zmu, to jest sa stanovišta održavanja ovog poslednjeg. (Uporedi čuvenu izjavu jednog fiziologa: »Odeljak 10: slezina. Ο slezini ne znamo ništa, gospodo. Toliko ο slezini«. U stvari, ovaj fiziolog je znao dosta ο slezini, njen položaj, veličinu, oblik, i tako dalje. Ali on nije mogao da kaže ništa ο njenoj funkciji, i ovu nemogućnost on je nazvao neznanjem.) Ovde se ne možemo upuštati u razmatranje koliko u drugim naukama ovaj oblik funkcionalne analize ο odnosu između delova i celine mora ostati konačan. Ali poznato je da se biohemijsko i biomehaničko posmatranje u načelu ne može zadovoljiti njime, š t o se tiče sociologije koja hoće da razume značenje društvenog delanja treba reći dve stvari. Prvo, da funkcional­ no stanovište može da posluži kao shema za očigledno pred­ stavljanje i kao provizoran orijentacioni okvir istraživanja. U tom pogledu, ono je isto toliko korisno koliko i neophodno. Ali ako se njegova heuristička vrednost preceni, a njegovi pojmovi hipostaziraju na nedozvoljen način, ono može biti 210

krajnje štetno. Drugo, pod izvesnim okolnostima je samo ovo stanovište u stanju da nam skrene pažnju na ono društveno delanje koje je važno razumeti i protumačiti da bi se objas­ nila neka veza između pojava. Ali tek na ovom mestu počinje posao sociologije u smislu koji je ovde upotrebljen. Kad su u pitanju društvene tvorevine (za razliku od bioloških orga­ nizama) mi smo u stanju da idemo dalje od prostog utvrđi­ vanja funkcionalnih odnosa i pravilnosti. Dok prirodne nau­ ke mogu samo da utvrde uzročne veze između pojava i zbiva­ nja i da pomoću njih objasne pojedinačne događaje, sociolo­ gija može da učini nešto što ovim naukama zauvek mora os­ tati nedostupno: ona može da razume ponašanje pojedinaca koji učestvuju u nekom odnosu. Međutim, ponašanje ćelija se ne može razumeti; u najboljem slučaju, mogu se samo shvatiti funkcionalne veze i utvrditi pravila po kojima se ono odvija. Ovo »više« što nasuprot objašnjenju pomoću posmatranja pruža objašnjenje pomoću tumačenja iskupljuje se, doduše, time što je saznanje dobiveno na osnovu tumačenja bitno hipotetičko i fragmentarno po karakteru. Ali to je upravo ono što je specifično za sociološko saznanje. Ovde ne možemo raspravljati ο tome koliko nam je pona­ šanje životinja razumljivo u pogledu njegovog smisla, i obrat­ no. U oba slučaja razumevanje je krajnje nesigurno i proble­ matično po obimu. Ali ukoliko bi takvo razumevanje posto­ jalo, ne vidi se zašto bi bilo teorijski nemogućno stvoriti jed­ nu sociologiju ο odnosima između ljudi i životinja (kako do­ maćih tako i divljih). Uostalom, mnoge životinje >razumeju« zapovest, srdžbu, ljubav i neprijateljske pobude i reaguju na njih očigledno ne samo čisto mehanički ili instinktivno, već i na neki način svesno i orijentišući se prema iskustvu. Po sebi, naša sposobnost da se uživimo u ponašanje primitivnih ljudi nije ništa veća od naše sposobnosti da razumemo pona­ šanje životinja. Ali mi nemamo nikakvih pouzdanih sredstava pomoću kojih bi bilo mogućno utvrditi duševno stanje živo­ tinja, ili imamo samo takva sredstva koja ne zadovoljavaju mnogo. Opšte je poznato da su problemi psihologije životinja podjednako zanimljivi i trnoviti. Postoji obilje različitih obli­ ka društvene organizacije među životinjama: monogamne i poligamne »porodice«, čopori, krda, najzad i »države« s razvi­ jenom podeiom rada. Ali stepen funkcionalne diferencijacije ovih životinjskih društava ne ide naporedo sa stepenom or14*

211

ganske ili morfološke diferencijacije odnosnih životinjskih vrsta. Tako, na primer, funkcionalna diferencijacija kod ter­ mita je mnogo razvijenija nego kod običnih mrava i pčela, a u vezi s tim i njihovi proizvodi. Po sebi se ;razume da je u ovoj oblasti funkcionalni način prilaženja zasad najbolji i da se istraživač mora zadovoljiti njime. Jer pomoću njega on mo­ že da prouči kako pojedine vrste iznalaze sredstva za svoje održavanje, to jest za ishranu, odbranu, reprodukciju ili novo stvaranje životinjskih društava, i koji su tipovi jedinki nosio­ ci najvažnijih funkcija, funkcije »kralja«, »kraljice«, »radni­ ka«, »vojnika«, »trutova«, »matice«, »namesnika«, i tako dalje. Sve što ide dalje od toga oduvek se smatralo da predstavlja čisto domišljanje ο meri uticaja nasleđa i okoline na razvija­ nje ovih »društvenih« predispozicija. To naročito važi za pre­ pirke između Weismanna i GÖttea. Weismannovo shvatanje ο svemoći prirodne selekcije zasnivalo se u velikoj meri na neiskustvenin dedukcijama. Ali svi ozbiljni istraživači se slažu u tome da je ograničenost funkcionalne analize neizbežna na sadašnjem stupnju našeg znanja, mada veruju da je to samo privremeno stanje. (Vidi pregled stanja istraživanja ο termi­ tima u Escherichovoj knijizi.) Relativno je lako shvatiti funkcionalnu važnost onih di­ ferenciranih tipova za održavanje životinjskih društava. Isto, tako, lako je objasniti poreklo ovog diferenciranja, bilo po­ moću hipoteze ο nasleđivanju stečenih svojstava (koja ima više varijanti) ili bez nje. Ali to nije dovoljno. Potrebno je znati: 1) koji činioci odlučno utiču na prvobitno diferencira­ nje iz još neutralnog, neizdiferenciranog tipa vrste, i 2) šta podstiče diferenciranu jedinku da se u prošeku ponaša na način koji stvarno služi održavanju diferencirane grupe. Na­ predak u pravcu rešavanja ovih pitanja omogućen je eksperi­ mentalnim istraživanjima ο ulozi hemijskih nadražaja ili fi­ zioloških procesa (na primer, procesa ishrane ili parazitne kastracije) na pojedinačne organizme. Da li postoji ma kakva nada da se eksperimentalnim putem učini verovatnim posto­ janje »psihološke« ili »smisaone« orijentacije, teško da bi da­ nas i stručnjak mogao da kaže. Stvaranje slike ο unutrašnjem stanju ovih društvenih životinja na osnovu smisaonog razumevanja koju bi bilo mogućno proveriti izgleda da je danas nedostižno. To se čak ne može postaviti ni kao idealan cilj. U svakom slučaju, razumevanje ljudskog društvenog delanja 212

nema šta da očekuje sa ove strane, već se naprotiv u oblasti životinjske psihologije mora raditi s ljudskim analogijama, kao što se i radi. Treba možda očekivati da će nas ove ana­ logije jednom uputiti da postavimo pitanje: kakva je bila re­ lativna uloga mehaničkih i instinktivnih činilaca u ranim sta­ dijima ljudske društvene diferencijacije u poređenju s čini­ ocima koje je mogućno smisaono protumačiti, i naročito u poređenju s onim što je svesno racionalno stvoreno. Socio­ logija koja pokušava da razume društveno delanje mora biti načisto s tim da je u najranijim stadijima ljudskog razvoja ona prva komponenta bila apsolutno dominantna, a mora imati na umu da je uticaj ove komponente i u kasnijim sta­ dijima postojan i izvanredno veliki. Ovo naročito važi za tra­ dicionalno delanje (vidi sledeći odeljak) i za mnoge vidove harizme. Ovaj tip legitimne vlasti (vidi treću glavu), koji nosi u sebi klice mnogih društvenih »zaraza«, i time predstavlja nosioca mnogih težnji društvenog razvoja, stoji u bliskoj vezi s pojavama koje su shvatljive samo na biološki način ili koje neprimetno prelaze u kategoriju čisto bioloških pojava. Ali sve to ne oslobađa sociologiju koja se bavi razumevanjem društvenog delanja od obaveze da, svesna uskih granica koje su joj postavljene, učini ono što samo ona može učiniti. Različiti radovi Othmara Spanna puni su dobrih misli, mada u njima ima i izvesnih netačnosti, a i izvesnih dokazi­ vanja zasnovanih na čisto vrednosnim sudovima koji ne spa­ daju u nauku. Ali ovaj pisac je nesumnjivo u pravu kad na­ glašava važnost funkcionalnog stanovišta kao prethodnog orijentacionog okvira za sociološko proučavanje (koje on naziva »univerzalističkim metodom«). Uostalom, važnost ovog sta­ novišta niko i ne osporava. Jer mi besumnje moramo najpre znati koje je delanje u fukcionalnom pogledu neophodno za održavanje celine, naročito za održavanje kulturne osobenosti i odgovarajućeg tipa društvenog delanja, da bismo zatim mo­ gli postaviti pitanje: kako ovo delanje nastaje i koje ga po­ bude određuju? Mora se najpre znati šta jedan kralj, činov­ nik, kapitalist, podvodač ili mag čini, to jest koje tipično de­ lanje je vredno proučiti s obzirom na ono što to delanje svr­ stava u jednu kategoriju, pre nego što se takvo proučavanje može preduzeti. (To je ono što H. Rickert ima na umu kad govori ο dovođenju u vezu s vrednostima.) Samo ovakvo pro­ učavanje može i treba da pruži sociološko razumevanje de213

lanja tipično diferenciranih ljudskih (i samo ljudskih) je­ dinki. U svakom slučaju, treba izbeći strahovitu zabludu da ovaj »individualistički« metod podrazumeva bilo kakav individualistički stav u sferi vrednosti. Isto tako, treba izbeći pogrešno mišljenje da neizbežno racionalistički karakter so­ cioloških pojmova podrazumeva verovanje da u ljudskom ži­ votu preovlađuju racionalne pobude ili da relativno raciona­ listički način stvaranja ovih pojmova znači pozitivan stav pre­ ma racionalizmu. Ćak i socijalističku privredu moramo socio­ loški protumačiti i razumeti na individualistički način, to jest pomoću delanja pojedinaca, naročito pomoću delanja odre­ đenih tipova rukovodilaca koji se u njoj javljaju, baš kao i sistem slobodne razmene pomoću teorije granične korisnosti. Možda je mogućno naći i neki bolji metod, ali on mora biti sličan u ovom pogledu. Jer svako pravo empirijsko sociološko proučavanje počinje pitanjem: koje su to pobude kojima se rukovode pojedini funkcioneri i članovi u jednoj zajednici, a zahvaljujući kojima je zajednica nastala i dalje nastavlja da postoji? Svaki oblik funkcionalne analize (koja polazi od celine) predstavlja samo pripremu za takvo proučavanje, a kad se tačno upotrebi, korist i neophodnost ovog analitičkog postupka ne može se staviti pod pitanje. 10. Za mnoge sociološke teoreme uobičajen je naziv »za­ koni«, na primer: Greshamov zakon. U stvari, to su tipični sta­ vovi verovatnoće u kojima se na osnovu iskustva tvrdi da će pod izvesnim uslovima nastupiti jedno društveno delanje koje možemo razumeti pomoću tipičnih pobuda i tipičnih namera onih koji delaju. Ovi teorijski iskazi su razumljivi i nedvo­ smisleni u najvećem mogućnom stepenu ukoliko u osnovi ti­ pičnog toka događaja koji posmatramo leže čisto ciljno-racionalne pobude, odnosno ukoliko ove pobude možemo pripisati pojedincima u zamišljenom tipu delanja. U ovim slučajevima, kad je odnos između sredstava i ciljeva nedvosmislen na osnovu iskustva, a pogotovo kad je izbor sredstava neizbežan, može se s pravom reći: kad bi se strogo ciljno-racionalno delalo, onda bi se moralo tako i nikako drukčije delati. Ovo zbog čisto tehničkih razloga: kad su ciljevi jasno određeni, onda pojedincima stoje na raspolaganju samo ta i nikakva druga sredstva. A to upravo pokazuje koliko je pogrešno misliti da je bilo kakva vrsta psihologije krajnji osnov sociologije koja nastoji da razume društveno delanje. Pod izrazom »psiholo214

gija« danas svako podrazumeva nešto drugo. Za prirodnonaučno proučavanje izvesnih procesa, određeni metodološki raz­ lozi opravdavaju razlikovanje između »psihičkih« i »fizičkih« pojava, ali ovo razlikovanje je strano naukama ο ljudskom delanju u smislu koji ovde imamo na umu. Kao i rezultati bilo koje druge nauke, tako i rezultati psihološkog proučavanja koje se služi različitim metodama prirodnih nauka (i koje se, prema tome, ne bavi tumačenjem ljudskog ponašanja s obzi­ rom na njegovo subjektivno značenje) mogu biti u visokom stepenu relevantni za postavljanje i rešavanje izvesnih socio­ loških problema. Ali sociologija nije ni u kakvom bližem od­ nosu prema psihologiji nego prema bilo kojoj drugoj nauci. Izvor zablude je u pojmu psihičke pojave. Smatra se da je sve što nije »fizičko« samim tim »psihičko«. Ali smisao jed­ nog matematičkog primera koji neko ima na umu nije ništa psihičko. Slično tome, pomoću psiholoških razmatranja ne možemo ni za dlaku bolje razumeti racionalno prosuđivanje jednog čoveka da li neko određeno delanje može da posluži kao sredstvo za zadovoljenje izvesnih interesa, niti njegovu odluku koja je proizvod ovog prosuđivanja. Najveći broj so­ cioloških zakona (uključujući tu i ekonomske zakone) osniva se na ovakvim racionalnim pretpostavkama. Samo za obja­ šnjenje iracionalnih elemenata ljudskog delanja sociologiji može biti od značajne pomoći psihologija koja se služi meto­ dom razumevanja. Ali to nimalo ne menja postojeće stanje u metodološkom pogledu. 11. U dosadašnjem izlaganju smo u više mahova pretpo­ stavili kao nešto što se po sebi razume da sociologija teži da stvori tipske pojmove i postavi opšta pravila zbivanja. Ovde treba reći da je upravo to ono što sociologiju odvaja od istorije koja nastoji da prouči i objasni individualna delanja, kon­ kretne strukture i ličnosti s obzirom na njihovo kulturno zna­ čenje. U velikoj meri, mada ne isključivo, iskustveni materi­ jal na kome sociologija gradi svoje pojmove sastoji se od istih konkretnih delanja pojedinaca koja su relevantna i sa stanovišta istorije. Sociologija stvara svoje pojmove i posta­ vlja svoja pravila pre svega s ciljem da doprinese uzročnom objašnjenju izvesnih pojava koje su značajne u istorijskom i kulturnom pogledu. Kao i kod svih drugih uopštavajućih na­ uka, sociološki pojmovi su apstraktni po karakteru i, u poređenju s konkretnom istorijskom stvarnošću, oni su relativno 215

prazni. U naknadu za to, sociološki pojmovi su mnogo tačnije određeni. Ovo zbog toga što su oni u najvećem mogućnom stepenu smisaono adekvatni. Dosad su već mnogi primetili da je to mogućno postići samo kad su u pitanju pojmovi i pravila koji se odnose na racionalne pojave. Ali sociologija teži da shvati i iracionalne pojave (mističke, proročke, religiozne ili afektivne) pomoću teorijskih pojmova koji su u smisaonom pogledu adekvatni. U svim ovim slučajevima, bilo racional­ nim ili iracionalnim, sociologija se udaljava od stvarnosti, ali nam u isti mah pomaže da je shvatimo, i to time što poka­ zuje u kom stepenu približavanja je mogućno podvesti neku istorijsku pojavu pod jedan ili više takvih pojmova. Tako, na primer, jedna ista istorijska pojava može biti feudalna u jed­ nom delu svojih sastavnih elemenata, u drugom delu patrimonijalna, u trećem birokratska, a u četvrtom harizmatska po karakteru. Da bi se dalo značenje ovim izrazima, sociolo­ gija mora da stvori čiste ili idealne tipove pomenutih struk­ tura koji su u logičkom pogledu jedinstveni i koji su u najve­ ćoj mogućnoj meri smisaono adekvatni. Ali upravo zbog toga u stvarnosti se ne može naći nijedna konkretna pojava koja bi potpuno odgovarala ovim apsolutno idealnim ili čistim oblicima, kao što u stvarnosti nema nijedne fizičke reakcije koja se odvija u uslovima apsolutno praznog prostora. So­ ciološka kazuistika je mogućna samo posredstvom čistih ili idealnih tipova. Po sebi je jasno da pored ovih tipova socio­ logija može po potrebi da se posluži i prosečnim tipovima koji imaju empirijsko-statistički karakter, ali metodološko razma­ tranje pojmova ove vrste je nepotrebno. Pa ipak, kad se u so­ ciološkom kontekstu govori ο tipičnim slučajevima, onda se, ako nije drukčije rečeno, uvek misli na idealne tipove. Ovi ti­ povi mogu biti racionalni ili iracionalni (iako su većma, a u ekonomskoj teoriji uvek racionalni), ali moraju biti smisao­ no adekvatni. Važno je uočiti da se u oblasti sociološkog proučavanja mogu stvoriti prosečni tipovi koji su približno nedvosmisleni samo onda kad su u pitanju gradualne razlike između kvali­ tativno istovrsnih smisaono određenih ponašanja. Takvih slu­ čajeva ima, ali na delanje za koje se interesuju istorija i so­ ciologija daleko najčešće utiču kvalitativno raznovrsne pobude kod kojih se ne može govoriti ο proseku u pravom smislu reči. U tom smislu kažemo da su idealnotipske tvorevine c\ru216

štvenog delanja kojima se služi ekonomska teorija apstraktne ili daleko od stvarnosti, jer se kod njih uvek postavlja pitanje kakav bi tok uzelo jedno delanje u idealnom slučaju, to jest kad bi bilo čisto racionalno orijentisano prema ekonomskom cilju. Ali ove tvorevine mogu da nam pomognu da razumemo i stvarno delanje na koje utiču prepreke tradicije, afekti i za­ blude i koje se, prema tome, ne rukovodi samo obzirima pre­ ma ekonomskim ciljevima. Ovo se može desiti onda: 1) kad proučavamo delanje na koje (u svakom konkretnom slučaju ili u masi slučajeva) pored drugih utiču i ekonomski činioci, ili 2) kad na osnovu utvrđenog stepena odstupanja stvarnog po­ našanja od idealnotipskog modela lakše možemo da otkrije­ mo njegove prave pobude. Isti postupak bi trebalo primeniti i onda kad pomoću idealnotipske tvorevine hoćemo da razu­ memo posledice jedne mističke orijentacije prema životu, na primer u oblasti politike i privrede. Što je idealan tip oštriji i jasniji ili, drugim rečima, što je apstraktniji i nestvarniji, to će bolje poslužiti u naučne svrhe, i to kako u terminološkom i klasifikacijskom, tako i u heurističkom pogledu. U osnovi na isti način postupa i istorija kad pokušava da uzročno ob­ jasni pojedinačne događaje. Tako, na primer, ako se hoće da objasni rat od 1866. godine, onda se mora najpre u mašti pre­ dočiti kako bi, u slučaju idealne ciljne racionalnosti, Moltke i Benedek postupili kad bi potpuno znali kako svoju tako i protivničku situaciju. Tek zatim je mogućno uporediti ovu za­ mišljenu sliku sa stvarnim tokom događaja kako bi se uzroč­ no objasnilo opaženo odstupanje. Ovo odstupanje može biti uslovljeno različitim činiocima, počev od pogrešnog obaveštenja, zablude, greške i ličnog temperamenta, pa sve do izvesnih obzira koji nemaju nikakve veze s vojničkom stra­ tegijom. Kao što se vidi, ovde je takođe upotrebljen idealan tip ciljno-racionalnog delanja, mada više prećutno nego iz­ ričito. Ali teorijski pojmovi kojima se sociologija služi imaju idealnotipski karakter kako sa objektivnog tako i sa subjektiv­ nog stanovišta. U najvećem broju slučajeva, društveno delanje protiče u mukloj i tupavoj polusvesnosti ili nesvesnosti svog naumljenog značenja. Onaj koji dela mnogo više neodređeno oseća šta znači njegovo delanje nego što zna ili je svestan njegove unutrašnje strane. Daleko najčešće, društveno dela­ nje je nagonsko ili rutinsko. Pravo značenje delanja, bilo da 217

je u pitanju racionalno ili iracionalno delanje, uzdiže se do svesti samo u pojedinim prilikama, a kad su u pitanju oni oblici delanja koji su masovni po svojim razmerama samo kod malog broja pojedinaca. U stvarnosti, potpuno svesno i jasno smisaono delanje je samo graničan slučaj. Ovu okolnost mora da uzme u obzir svako istorijsko i sociološko posmatranje prilikom proučavanja društvene stvarnosti. Ali to ne srne da spreći sociologiju da stvori svoje pojmove na taj na­ čin što će razgraničiti mogućne tipove značenja, to jest što će uzeti kao da je delanje stvarno smisaono orijentisano. A kad je u pitanju posmatranje stvarnosti u njenoj konkretnosti, ona mora da uzme u obzir postojeće odstupanje i da utvrdi njegov stepen i pravac. često se mora izabrati između nejasnih i jasnih, a zatim i između idealnih i idealnotipskih izraza. U ovom slučaju treba se uvek odlučiti za ove poslednje. Sa metodološkog stanovi­ šta, to je za nauku najbolje. (Vidi ο svemu tome autorov čla­ nak u časopisu Arhiv za društvene nauke, XIX.)

B. POJAM DRUŠTVENOG DELANJA 1. Društveno delanje (uključujući i propuštanje ili trplje­ nje) može biti orijentisano prema prošlom, sadašnjem ili u budućnosti očekivanom ponašanju drugih (osveta za ranije napade, odbrana od sadašnjeg ili obezbeđenje protiv budućih napada). Ovi »drugi« mogu biti pojedinci koje poznaje onaj koji dela ili neodređeno mnoštvo sasvim nepoznatih. Tako, ma primer, novac je sredstvo razmene koje onaj koji dela pri­ hvata zbog toga što očekuje da će veliki broj nepoznatih i ne­ određenih drugih lica biti spreman da ga prihvati prilikom neke buduće razmene. 2. Nije svako delanje, čak ni spoljašnje delanje, društveno u ovde utvrđenom smislu. Spoljašnje delanje nije društveno ako se orijentiše samo prema očekivanom ponašanju mrtvih predmeta. Subjektivno doživljavanje je društveno delanje sa­ mo ako se orijentiše prema ponašanju drugih. Na primer, religiozno ponašanje nije društveno ako ostaje u granicama kontemplacije ili usamljeničke molitve. Privredna delatnost jednog pojedinca je društvena po karakteru samo ako uzima u obzir ponašanje trećih lica. Formalno uzev, ova delatnost 213

je društvena samo ako treći poštuju stvarnu moć raspolaga­ nja privrednim dobrima koju neko poseduje. U materijalnom pogledu ona je društvena samo ako onaj koji dela uzima u ob­ zir buduće želje trećih lica i način svoje potrošnje ili štednje orijentiše prema tim željama. Ili ako prilikom proizvodnje uzima za osnov svoje orijentacije buduće želje trećih. 3. Svaki dodir između ljudi nema društveni karakter, već samo ono ponašanje koje se smisaono orijentiše prema pona­ šanju drugih. Na primer, sudar dvojice biciklista je običan prirodan događaj. Ali njihov pokušaj da izbegnu sudar ili vređanje, tuča ili prijateljski razgovor posle sudara spadaju u društveno delanje. 4. Društveno delanje nije identično s delanjem više lica istim po vrsti niti sa svakim delanjem koje je pod uticajem ponašanja drugih lica. Tako, na primer, kad u slučaju kiše veći broj ljudi zatečenih na ulici istovremeno otvori kišobra­ ne, onda delanje jednih obično nije orijentisano prema delanju drugih, nego je delanje svih na isti način orijentisano prema potrebi zaštite od kvašenja. Poznato je da na delanje pojedinaca jako utiče činjenica da se neko nalazi usred mase koja se skupila na jednom mestu. Delanje uslovljeno posred­ stvom mase predstavlja predmet one vrste proučavanja za koju je Le Bon uveo naziv »psihologija gomile«. Isto tako, raštrkane mase mogu simultano ili sukcesivno da utiču na ponašanje pojedinaca, na primer pomoću štampe. Određene vrste reagovanja su mogućne samo zbog toga što se pojedinac oseća delom mase, mada ova ista okolnost može da oteža ne­ ke druge vrste reagovanja. Stoga je mogućno da jedan odre­ đen događaj ili određeno ljudsko ponašanje izazovu najrazll· čitija osećanja; radost, srdžbu, oduševljenje, očajanje ili stra­ sti svake vrste, što se ne bi dogodilo, ili bar ne tako lako, kad bi pojedinac bio sam. I pri tom nije neophodno (ili bar u velikom broju slučajeva nije neophodno) da postoji ne­ ka smisaona veza između ponašanja pojedinca i činjenice da je on pripadnik mase. Jedno takvo delanje koje je u svom toku uslovljeno samo time što je pojedinac pripadnik mase i koje, prema tome, nije smisaono orijentisano, ne bi bilo dru­ štveno delanje ο kome je ovde reč. Ali prirodno je što je ova 219

razlika vrlo kolebljiva. Jer ne samo kod demogoga, već često i kod njegove publike može postojati različit stepen smisaonog odnosa prema činjenici mase; i ma kakav bio ovaj odnos, on se može različito tumačiti. Ali ni golo podražavanje tuđeg delanja, na čiji je značaj G. Tard s pravom skrenuo pažnju, ne može se shvatiti kao spe­ cifično društveno delanje. Ovo pogotovo kad je podražavanje čisto instinktivno po karakteru, bez svesne orijentacije sopstvenog delanja prema tuđem. Ali granica je i ovde kolebljiva, tako da je često teško otkriti razliku. Gola Činjenica da se neko služi jednim svrsishodnim postupkom koji je naučio od dru­ gog nije društveno delanje u našem smislu. Jer u ovom slu­ čaju delanje se ne orijentiše prema ponašanju drugog lica, već prema izvesnim objektivnim činjenicama koje je onaj ko­ je dela naučio posmatranjem ovog ponašanja. Stoga je njego­ vo delanje uzročno a ne i smisaono određeno tuđim delanjem. S druge strane, ako se tuđe delanje podražava zbog toga što je pomodno, tradicionalno, uzorno ili otmeno, ili iz sličnih raz­ loga, onda je ono smisaono orijentisano bilo prema ponašanju onih koji se podražavaju bilo prema trećim licima, ili zajedno. Razume se, između ova dva tipa podražavanja postoji bezbroj prelaza. Oba navedena slučaja, ponašanje u masi i podražava­ nje, predstavljaju granične slučajeve društvenog delanja, što se često može reći i za tradicionalno delanje (vidi sledeći odeljak). To dolazi otud što je u navedenim, kao i u nekim dru­ gim slučajevima, teško tačno utvrditi da li postoji orijenta­ cija prema tuđem ponašanju i kakvo se značenje pridaje vla­ stitom delanju. Daleko najčešće, onaj koji dela nije svestan Sta čini, a još manje potpuno svestan. I već zbog toga teško je pouzdano odvojiti goli uticaj od smisaone orijentacije. Ali njih treba pojmovno razlikovati, mada je čisto instinktivno podražavanje u najmanju ruku isto toliko važno u sociološ­ kom pogledu koliko i društveno delanje u pravom smislu reči. Za onu vrstu sociologije koju ovde razvijamo, društveno delanje je središni predmet proučavanja, ono što je konstituiše kao nauku. Ali time nije rečeno ništa što se tiče važno­ sti ovog predmeta u poređenju sa ostalim pojavama koje so­ ciologija proučava.

220

II. TIPOVI DRUŠTVENOG DELANJA Kao i svako drago delanje, društveno delanje se može raz­ vrstati u četiri grupe: 1) ciljno-racionalno delanje, kad neko dela u skladu s izvesnim očekivanjima u pogledu ponašanja predmeta spoljašnjeg sveta i drugih ljudi, koristeći ova oče­ kivanja kao uslove ili sredstva za postizanje vlastitih ciljeva kojima racionalno teži; 2) vrednosno-racionalno delanje, kad neko dela na osnovu svesne vere u apsolutnu vrednost jednog oblika ponašanja, bilo da je ovo etičko, estetsko, religiozno ili kakvo drugo, i to samo radi njega i bez obzira na uspeh; 3) afektivno delanje, kad neko afektivno, i naročito emocionalno dela, povodeći se za aktualnim afektima i duševnim stanjem; 4) tradicionalno delanje, kad neko dela naviknut dugim pona­ vljanjem. 1. Strogo tradicionalno ponašanje nalazi se na granici ono­ ga što se može nazvati smisaono orijentisanim delanjem, a često i iza nje. U tome je ono nalik na čisto instinktivno po­ dražavanje ο kome je gore bilo reći. Jer tradicionalno pona­ šanje je često samo tupo reagovanje na naviknute nadražaje u pravcu koji je jednom usvojen. Najveći deo svakodnevnog ponašanja na koje su ljudi navikli približava se ovom tipu. Ali tradicionalno ponašanje spada u sistematiku društvenog delanja ne samo kao graničan slučaj, već i zbog toga što vezi­ vanje za ono što je naviknuto može biti svesno u različitom stepenu i različitom smislu. U tom slučaju, ovaj tip delanja se približava tipu br. 2. Ali ο tome kasnije. 2. Isto tako, čisto afektivno ponašanje nalazi se na granici, a često i iza granice onoga što se svesno orijentiše prema ne­ kom značenju. Na primer, ono se može sastojati u nekontrolisanoj reakciji na neki izuzetan nadražaj. Kad se afektivno uslovljeno delanje javlja u obliku svesnog oslobođenja od duševnih raspinjanja, onda je to slučaj sublimacije. Tu se već nalazimo na pragu racionalizacije u jednom od dva nave­ dena smisla (vrednosno-racionalno ili ciljno-racionalno dela­ nje), doduše ne uvek, ali najčešće. 3. Afektivno i vrednosno-racionalno delanje razlikuju se po tome što se ovo poslednje dosledno planski orijentiše prema izvesnim krajnjim vrednostima koje svesno razvija. Inače, njima je zajedničko to što onaj koji dela smisao delanja ne nalazi u postizanju nekog cilja koji leži izvan, već u samom 221

delanju kao takvom. Afektivno dela onaj koji zadovoljava svo­ ju potrebu za neposrednom osvetom, uživanjem, predanošću, kontemplativnim blaženstvom ili za rasterećenjem duševnih napetosti, bilo da su ove niske ili sublimne prirode. čisto vrednosno-racionalno dela onaj koji, bez obzira na posledice koje se mogu predvideti, dela u službi svog uverenja ο tome šta je dužnost, dostojanstvo, lepota, božanski na­ log, poštovanje ili važnost jedne stvari, bez obzira u čemu se ona sastoji. U smislu naše terminologije, vrednosno-racional­ no delanje je uvek delanje u skladu s izvesnim zapovestima ili zahtevima za koje onaj koji dela veruje da ga obavezuju. Ο vrednosnoj racionalnosti biće reči samo ukoliko se ljudsko delanje orijentiše prema takvim zahtevima, što je slučaj u različitom, najčešće u prilično ograničenom stepenu. Kao što ćemo videti, važnost ovog načina delanja je dovoljno velika da bismo ga izdvojili u poseban tip, mada treba primetiti da ovde nismo pokušali da pružimo jednu u bilo kom pogledu iscrpnu klasifikaciju tipova delanja. 4. Ciljno-racionalno dela onaj koji orijentiše svoje delanje prema cilju, sredstvima i propratnim posledicama i pri tom racionalno odmerava odnos između sredstava i ciljeva, odnos između ciljeva i propratnih posledica i najzad odnos između različitih mogućnih ciljeva. U svakom slučaju, onaj koji ciljno-racionalno dela ne dela ni afektivno (a pogotovo ne emocio­ nalno) niti u skladu s tradicijom. Izbor između alternativnih i suprotnih ciljeva i posledica može biti vrednosno-racianalno orijentisan: u tom slučaju delanje je ciljno-racionalno samo u pogledu izbora sredstava. S druge strane, umesto da vredno­ sno-racionalno bira između alternativnih i suprotnih ciljeva, onaj koji dela može ove ciljeve shvatiti kao date subjektivne želje, srediti ih u jedan niz prema stepenu njihove važnosti, a zatim orijentisati svoje delanje prema njima na takav način da po mogućstvu redom svaku od njih zadovolji (princip gra­ nične korisnosti). Prema tome, vrednosno-racionalna orijen­ tacija delanja može stajati u različitim odnosima prema ciljno-racionalnoj. Ali sa stanovišta ciljne racionalnosti, vrednosna racionalnost je uvek iracionalna. I to utoliko više ukoliko je vrednost prema kojoj,se delanje orijentiše uzdignuta na nivo apsolutne vrednosti. Jer onaj koji dela sve manje raz­ matra posledice svog delanja što se više predaje jednoj vred­ nosti radi nje same, bilo da je u pitanju čisto osećanje, lepo-

222

ta, apsolutno dobro ili apsolutna dužnost. Ali apsolutna ciljna racionalnost delanja je u suštini samo zamišljen graničan slučaj. 5. Teško je naći konkretne slučajeve delanja, naročito društvenog delanja, koje bi bilo orijentisano samo u jednom ili drugom pravcu. Isto tako, navedene načine orijentacije ne treba shvatiti kao iscrpno nabrajanje svih mogućnosti u ovoj oblasti, već samo kao pojmovno čiste tipove koji su stvoreni za potrebe sociološkog proučavanja, a kojima se stvarno de­ lanje manje ili više približava ili, što je još češći slučaj, od kojih je ovo sastavljeno. Korisnost ove klasifikacije može da pokaže samo-njena uspešna priprema. III. POJAM DRUŠTVENOG ODNOSA Izraz »društveni odnos« treba da znači ponašanje većeg broja pojedinaca ukoliko je u svom smisaonom sadržaju po­ našanje svih uzajamno podešeno i na taj način orijentisano. Prema tome, društveni odnos se potpuno i isključivo sastoji u verovatnoći da će se na neki način delovati, bez obzira na čemu se osniva ova verovatnoća. 1. Kao što se vidi, bitna pojmovna oznaka je da postoji makar i najmanji stepen uzajamnog odnosa između delanja jedne i druge strane. Sadržaj odnosa može biti sasvim razli­ čit: borba, neprijateljstvo, seksualna ljubav, prijateljstvo, po­ štovanje, ekonomska razmena, ispunjenje, izbegavanje ili ras­ kid nekog sporazuma, ekonomska, erotska ili neka druga vr­ sta utakmice, članstvo u jednoj staleškoj, nacionalnoj ili klas­ noj zajednici (ako u ovim poslednjim slučajevima golo član­ stvo u zajednici uopšte može da proizvede društveno delanje, ο čemu kasnije). Ali pojam ne kaže ništa ο tome da li u od­ nosu između onih koji delaju vlada solidarnost ili upravo ne­ što suprotno. 2. Što se tiče značenja, ovde je uvek u pitanju ili značenje koje stvarno imaju na umu učesnici, ili prosečno ili u čistom tipu stvoreno značenje, a ne neko normativno, tačno ili u me­ tafizičkom smislu pravo značenje, čak i kad je reč ο takozva­ nim »društvenim tvorevinama«, kao što su država, crkva, udruženje, brak i tome slično, društveni odnos se sastoji samo i isključivo u verovatnoći da je postojalo, da postoji ili da će

223

postojati delanje koje se po svom smisaonom sadržaju na određen način vezuje za neko drugo delanje. Ovo treba uvek imati na umu da bi se izbeglo hipostaziranje ovih pojmova. Tako, na primer, jedna država prestaje da postoji u socio­ loškom smislu čim više nema verovatnoće da će se pojaviti određeni oblici smisaono orijentisanog društvenog delanja. Ova verovatnoća može biti vrlo visoka ili sasvim niska. Ali u svakom slučaju, samo u onom smislu i u onoj meri u kojoj ona stvarno postoji ili se može oceniti da je postojala, posto­ jao je ili postoji odgovarajući društveni odnos. Nemogućno je naći nikakav drugi jasan smisao u tvrdnji da jedna odre­ đena država još uvek postoji ili da je više nema. 3. Time nije rečeno da kod međusobno povezanog delanja u jednom konkretnom slučaju učesnici pridaju isto značenje društvenom odnosu u kome se nalaze ili da se intimno na od­ govarajući način smisaono postavljaju prema svom partneru i da, prema tome, postoji uzajamnost u ovom smislu. Prija­ teljstvo, ljubav, poštovanje, pridržavanje ugovora i patrioti­ zam na jednoj strani mogu naići na sasvim drukčije držanje druge strane. U tom slučaju, učesnici pridaju različito znače­ nje svom delanju i utoliko je društveni odnos objektivno je­ dnostran sa stanovišta obeju strana. Ali i tad je delanje upu­ ćeno jedno na drugo ukoliko onaj koji dela pretpostavlja (mo­ žda potpuno ili delimično pogrešno) određeno držanje svog partnera prema sebi i orijentiše svoje delanje prema tim oče­ kivanjima. Jer ovo može da utiče, a najčešće i utiče na tok delanja i oblik odnosa. Pa ipak, jedan odnos je objektivno obostran samo ukoliko je u skladu s prosečnim očekivanjima svakog od učesnika značenje isto za obe strane. Tako, na pri­ mer, držanje deteta prema ocu je u najmanju ruku približno onome što otac u konkretnom slučaju prosečno ili tipično očekuje. Jedan društveni odnos koji se osniva na potpuno i korenito uzajamnom smisaono odgovarajućem držanju je u stvarnosti samo graničan slučaj. Ali u skladu s našom termi­ nologijom odsustvo uzajamnosti bi isključivalo postojanje društvenog odnosa samo ako bi to imalo za posledicu odsu­ stvo uzajamne orijentacije delanja učesnika. Kao i drugde, i ovde su svi oblici prelaza u stvarnosti pre pravilo nego izu­ zetak.

4. Jedan društveni odnos može biti sasvim kratkotrajan, a može trajati duže vreme. Ovo poslednje onda kad postoji verovatnoća ponovnog javljanja ponašanja koje odgovara značenju i koje se stoga očekuje. Da bi se izbegao pogrešan utisak, treba stalno imati na umu da postojanje društvenog odnosa ne znači ništa više nego postojanje manjeg ili većeg stepena verovatnoće da će nastupiti jedno u smisaonom po­ gledu odgovarajuće delanje. Prema tome, kad kažemo da pri­ jateljstvo ili država postoje ili da su postojali, onda to znači samo da mi koji posmatramo zaključujemo da postoji ili da je postojala verovatnoća da će se na osnovu određenog drža­ nja određenih ljudi u proseku delati na određen način, i ni­ šta više (vidi gore No. 2.). Kao što se vidi, ona alternativa koja se neizbežno javlja prilikom posmatranja sa pravnog sta­ novišta, to jest da jedno pravno pravilo određenog sadržaja važi ili ne važi u pravnom pogledu ili da jedan pravni odnos postoji ili ne postoji, ne važi za sociološko posmatranje. 5. Značenje jednog društvenog odnosa može se menjati. Na primer, jedan politički odnos koji se prvobitno osnivao na solidarnosti može preći u sukob interesa. U takvim slučajevi­ ma, pitanje je samo terminološke celishodnosti i stepena po­ stojanosti promene hoće li se reći da je uspostavljen nov od­ nos ili da je odnos koji i dalje postoji dobio novo značenje. Isto tako, mogućno je da značenje jednog odnosa delimično bude trajno, a delimično promenljivo. 6. Smisaoni sadržaj koji trajno konstituiše jedan društve­ ni odnos može se izraziti pomoću maksima kojih se učesnici u odnosu prosečno ili približno pridržavaju u skladu s očeki­ vanjem njihovih partnera. To će utoliko više biti slučaj uko­ liko je delanje po svom karakteru više racionalno orijentisano, bilo da je u pitanju ciljna ili vrednosna racionalnost. Razume se, mnogo je lakše racionalno formulisati smisaoni sadržaj jednog poslovnog ugovora nego jednog erotskog ili uopšte afektivnog odnosa. 7. Ο značenju jednog društvenog odnosa može se postići saglasnošt putem sporazuma. To znači da učesnici u odnosu obećavaju jedni drugima ili trećim licima kakvo će biti nji­ hovo buduće ponašanje. U tom slučaju, svaki učesnik, ukoliko racionalno dela, računa s tim, mada s različitim stepenom si­ gurnosti, da će drugi orijentisati svoje delanje prema smislu sporazuma kako ga on razume. A on sam orijentiše svoje de15 Sociologija Maksa Vebera

224

225

lanje prema ovom očekivanju delom ciljno-racionalno, vodeći računa da li će drugi biti manje ili više lojalni, a delom vrednosno-racionalno, »na osnovu osećanja dužnosti da se pridr­ žava sporazuma u smislu koji sam ima na umu. Toliko se ο tome ovde može reći. Za dalje pojedinosti vidi odeljke IX i XIII. IV. NAČINI ORIJENTACIJE DRUŠTVENOG DELANJA U oblasti društvenog delanja mogu se zapaziti izvesne is­ kustvene pravilnosti, to jest može se otkriti da se izvesna ti­ pična značenja ponavljaju u delanju istih pojedinaca ili da se javljaju u delanju različitih pojedinaca. Sociologija se ba­ vi proučavanjem tipova društvenog delanja, za razliku od istorije koja nastoji da uzročno objasni pojedinačne događa­ je koji su značajni, to jest koji su od uticaja na ljudsku sud­ binu. Stvarno postojeća verovatnoća jedne pravilnosti u orijen­ taciji društvenog delanja može da se nazove upotreba, ukoli­ ko verovatnoću njenog održavanja unutar jedne grupe ljudi određuje samo stvarno postojeće upražnjavanje. Upotrebu možemo nazvati običajem, ukoliko se stvarno vršenje osniva na dugom ponavljanju i uživljavanju. Ali ona se može shvatiti i kao pravilnost koja je uslovljena korišćenjem pogodnosti izvesne situacije u vlastitom interesu (upotreba uslovljena in­ teresima), ukoliko verovatnoću njenog održavanja određuje samo čisto ciljno-racionalna orijentacija delanja pojedinaca prema sličnim očekivanjima. 1. Upotreba uključuje u sebe i modu. Za razliku od obi­ čaja, i upravo nasuprot njemu, upotreba se može nazvati mo­ dom, ukoliko je sama činjenica novine određenog ponašanja osnov orijentacije delanja. Moda je vrlo bliska konvenciji, jer obe većma nastaju iz želje za sticanjem društvenog ugle­ da. Ali ο njoj ovde više neće biti reci. 2. Za razliku od konvencije i prava, običaj je pravilo koje ne obezbeđuje nikakva spoljašnja sankcija. Onaj koji dela pridržava se običaja slobodno, bilo zbog toga što prosto ne misli ο njemu, bilo zbog toga što je to ugodno, ili iz nekih drugih razloga, ali u nadi da će se iz istih razloga i drugi verovatno pridržavati odnosnog pravila. U tom smislu, običaj 226

nije ništa što važi, jer niko ne zahteva njegovo poštovanje. Naravno, prelaz od običaja ka obaveznim konvencionalnim pravilima i pravu je gradualan. Svugde je ono što je stvarno uspostavljeno bilo izvor onoga što je postalo obavezno. Da­ nas je, na primer, običaj da se ujutru uzima doručak. Ali ne­ ma nikakve obaveze da se to čini (izuzev za hotelske goste) i to nije bio uvek običaj. Nasuprot tome, način odevanja, čak i gde je nastao iz običaja, danas nije više samo običaj, već i konvencija. Ο upotrebi i običaju je još uvek vredno pročitati odgovarajuće delove u drugoj knjizi Iheringovog dela Cilj u pravu. Vidi i K. Oertmann, Pravno regulisanje i trgovački obi­ čaji (1914), kao i E. Weigelinovu knjigu Običaj, pravo i moral (1919), koji se slaže sa mnom protiv Stammlera. 3. Veliki broj upadljivih pravilnosti u oblasti društvenog delanja nipošto ne počiva na orijentaciji prema bilo kakvoj vrsti norme za koju se veruje da važi, niti na običaju, već samo na činjenici da određeno društveno delanje po prirodi stvari u prošeku najbolje odgovara normalnim interesima sa­ mih učesnika onako kako ih oni subjektivno ocenjuju. Ovo pre svega važi za ekonomsko delanje, na primer, kod pravil­ nosti koje se uspostavljaju u obrazovanju cena na slobodnom tržištu, ali ne samo za ovu vrstu delanja. Tako trgovci na trži­ štu orijentišu svoje ponašanje kao sredstvo prema vlastitom tipičnom ekonomskom interesu kao cilju i prema tipičnim očekivanjima u pogledu budućeg ponašanja drugih kao uslovima da se onaj cilj postigne. I ukoliko je njihovo delanje vi­ še ciljno-racionalno, utoliko će oni više slično reagovati na date situacije. Na taj način nastaju sličnosti, pravilnosti i po­ stojanosti u njihovom držanju i delanju, koje su često daleko postojanije nego što bi bile kad bi se njihovo delanje orijentisalo prema normama i dužnostima koje važe kao obavezne za jednu grupu ljudi. Ova pojava, to jest činjenica da orijen­ tacija prema golom vlastitom ili tuđem interesu može da iza­ zove posledice koje su nalik na one koje se pomoću normi često uzalud nastoje da iznude, izazvala je živo interesovanje naročito u ekonomskoj oblasti. Štaviše, to je bio jedan od uzroka nastanka ekonomije kao nauke. Ali na sličan način isto važi i za sve ostale oblasti delanja. U svojoj čistoti i unutraš­ njoj slobodi ova pojava predstavlja polarnu suprotnost sva­ koj vrsti unutrašnje vezanosti koja se stiče golim privikava­ njem na ono što je uobičajeno ili predanosti izvesnim norma15

227

ma u koje se vrednosno-racionalno veruje. Jedan od bitnih uslova racionalizacije delanja sastoji se u tome da se unutra­ šnje pokoravanje običaju zameni planskim prilagođavanjem situaciji u vlastitom interesu. Razume se, ovaj postupak ne iscrpljuje pojam racionalizacije delanja. Jer pored navedenog, ovaj proces se može sprovesti kako u pozitivnom pravcu svesne vrednosne racionalizacije, tako i u negativnom pravcu na štetu običaja i afektivnog delanja ili, najzad, u korist jednog čisto ciljno-racionalnog delanja, a na štetu vere u apsolutne vrednosti. Ο ovoj neodređenosti značenja pojma racionaliza­ cije biće češće reči u daljem izlaganju. (Potpuna pojmovna odredba na kraju!) 4. Postojanost golog običaja osniva se bitno na tome da onaj koji svoje delanje ne orijentiše prema njemu dela ne­ prikladno, to jest mora da pretrpi manje ili veće nezgode i nevolje, sve dotle dok delanje većine drugih s kojima on do­ lazi u dodir računa s postojanjem običaja i svoje ponašanje orijentiše prema njemu. Slično tome, postojanost situacije koja se može iskoristiti u vlastitom interesu osniva se na tome što onaj koji svoje delanje orijentiše prema interesima drugih i, utoliko, ne ra­ čuna s njima, izaziva njihov otpor ili može da dobije nešto što nije ni hteo ni predvideo. Stoga se on izlaže opasnosti da radi na štetu svog sopstvenog interesa. V. POJAM LEGITIMNOG PORETKA Delanje, naročito društveno delanje, i opet naročito dru­ štveni odnos, učesnici mogu orijentisati prema predstavi ο postojanju jednog legitimnog poretka. Verovatnoća da će se stvarno tako dogoditi može se nazvati važenjem poretka u pitanju. 1. Prema tome, važenje jednog poretka označava nešto više nego samo pravilnost u toku društvenog delanja koja je uslovljena običajem ili korišćenjem date situacije u vlasti­ tom interesu. Kad, na primer, preduzeća za prenos nameštaja redovno pribegavaju oglašavanju u vreme selidbenih ro­ kova, onda je ova pravilnost uslovljena željom da se posto­ jeće pogodnosti iskoriste u sopstvenom interesu. Kad neki prodavač posećuje određene kupce u određene dane u me·

228

secu ili u nedelji, onda je to običaj stečen dugim ponavlja­ njem ili proizvod neke vrste orijentacije prema vlastitom interesu. Ali kad se jedan službenik pojavi svakodnevno u određeno vreme u svojoj kancelariji, onda to nije uslovljeno samo time što je on uobičajio da tako čini ili što je to u nje­ govom interesu koga bi se po volji mogao odreći. Po pravilu, ovo delanje je uslovljeno važenjem jednog poretka (pravila koja regulišu pitanja službe), kome on mora da se povinuje, delom zbog toga što bi kršenje dovelo do neželjenih posledica, a delom i zbog toga što bi to bilo protivno njegovom vred­ nosno-racionalno shvaćenom osećanju dužnosti (koje, dodu­ še, dejstvuje u različitom stepenu). 2. Smisaoni sadržaj jednog društvenog odnosa nazvaćemo poretkom samo ukoliko se delanje prosečno ili približno ori­ jentiše prema izvesnim određenim maksimama. A ο važenju ovog poretka govorićemo samo ukoliko orijentacija prema tim maksimama u najmanju ruku nastaje i zbog toga što se smatra da one za delanje na bilo koji način važe kao nešto što obavezuje ili kao nešto što predstavlja uzor koji je vredno podražavati. Razume se, delanje pojedinaca prema jednom poretku orijentiše se iz vrlo različitih razloga. Ali okolnost da pored ostalih razloga i sam poredak lebdi pred očima onih koji delaju kao nešto što treba da važi (u smislu uzora ili obaveze), povećava verovatnoću da će se delanje orijentisati prema njemu, često u vrlo značajnom stepenu. Uopšte uzev, jedan poredak koga se pojedinci pridržavaju samo iz ciljno-racionalnih pobuda je mnogo nepostojaniji nego onaj pre­ ma kome se oni orijentišu na osnovu običaja, na osnovu du­ gog ponavljanja istog ponašanja. Ovo. poslednje je daleko najčešća vrsta unutrašnjeg držanja. Ali i ovaj poredak je još uvek mnogo manje postojan nego poredak koji uživa ugled da je uzoran ili obavezan, to jest da je legitiman. Razume se, u stvarnosti postoji niz blagih prelaza između čisto tradicio­ nalne ili čisto ciljno-racionalne orijentacije prema jednom poretku i orijentacije na osnovu vere u njegovu legitimnost. 3. Delanje se može orijentisati prema važenju jednog po­ retka i na drukčiji način, a ne samo pridržavajući se njego­ vog prosečno razumljivog značenja, č a k i u slučaju izbegavanja ili povrede njegovog prosečno razumljivog značenja, verovatnoća da taj poredak u bilo kom stepenu važi kao oba­ vezan može uticati na delanje. Pre svega, to može biti tačno 229

sa stanovišta ciljne racionalnosti. Lopov orijentiše svoje delanje prema važenju krivičnog zakona time što se prikriva. To da jedan poredak važi za izvesnu grupu ljudi ogleda se u tome što pojedinci moraju da prikriju prekršaj. Ali nezavi­ sno od ovog graničnog slučaja, često se povreda jednog po­ retka ograničava na manje ili više brojne delimične prekr­ šaje, ili se povreda nastoji da prikaže, s različitim stepenom vere, kao nešto što je legitimno. S druge strane, postoji više različitih shvatanja ο značenju poretka. Ali sa sociološkog stanovišta svaki poredak važi samo u onom stepenu u kome stvarno utiče na ponašanje. Za sociologiju nema nikakve te­ škoće u tome što u okviru jedne iste grupe ljudi može posto­ jati više različitih i međusobno suprotnih poredaka koji važe. Jer čak i jedan isti pojedinac može orijentisati svoje delanje prema porecima koji su međusobno suprotni. I to se može dogoditi ne samo sukcesivno, što je svakidašnji slučaj, već i u istoj konkretnoj radnji. Lice koje se bori u duelu s drugim orijentiše svoje delanje prema kodeksu časti, ali u isti mah, i to time što svoje delanje prikriva ili se, obrnuto, prijavljuje sudu, ono uzima u obzir i krivični zakon. Doduše, kad je izbegavanje ili povreda prosečno shvaćenog smisla jednog po­ retka postala pravilo, onda se mora reći da poredak važi samo u ograničenom obimu i, u krajnjem slučaju, da više uopšte ne važi. Prema tome, za razliku od pravne nauke, za sociologiju ne postoji apsolutna alternativa između važenja i nevaženja jednog određenog poretka. Već između ovih kraj­ njih slučajeva postoje blagi prelazi i, kao što je već pomenuto, međusobno protivrečni poreci mogu važiti jedan pored drugog, što znači da svaki od njih važi samo ukoliko postoji verovatnoća da će se delanje stvarno orijentisati prema njemu. Oni koji poznaju relevantnu literaturu setiće se kakvu ulogu igra pojam poretka u napred pomenutoj knjizi R. Stammlera koja je sjajno napisana, kao i svi drugi njegovi radovi, ali koja je u osnovi pogrešna i unosi katastrofalnu pometnju. (Vidi ο tome moju kritiku navedenu u uvodnoj napomeni koja je u zlovolji zbog stvorene zbrke na nesreću napisana u odveć oštrom tonu.) Stammler je propustio da načini razliku između iskustvenog i normativnog važenja, kao što je i prevideo da se društveno delanje ne orijentiše samo prema izvesnim porecima. Ali što je sa logičkog stanovišta

230

najgore, on je poredak proglasio za »oblik« društvenog delanja, a zatim je pokušao da ga dovede u vezu sa »sadržajem«, na sličan način na koji se »oblik« i »sadržaj« povezuju u teo­ riji saznanja. Ο ostalim njegovim zabludama ovde nećemo govoriti. U stvari, jedno delanje koje je prvenstveno ekonom­ sko po karakteru orijentiše se prema predstavi koja se ima u pogledu oskudnosti izvesnih sredstava za zadovoljenje ljud­ skih potreba, a s obzirom na potrebe onoga koji dela i s ob­ zirom na sadašnje i buduće ponašanje trećih lica koja po­ mišljaju na ista sredstva. Ali u isti mah, u izboru odgovara­ jućih mera onaj koji dela orijentiše se pored toga i prema onim porecima koji za njega važe kao zakoni i konvencije, to jest za koje zna da će, u slučaju povrede, doći do određe­ ne reakcije trećih lica. Ovo sasvim prosto iskustveno stanje Stammler je na beznadežan način zamrsio, naročito time što je utvrdio da ne može postojati nikakav uzročni odnos izme­ đu poretka i stvarnog delanja. Tačno je da između pravnodogmatskog ili normativnog važenja jednog poretka i isku­ stvenog procesa ne postoji nikakav uzročni odnos. U ovom kontekstu postavlja se samo pitanje da li se poredak koji je tačno protumačen u pravnom pogledu odnosi na konkretan slučaj. Pitanje je, dakle, samo u tome da li jedan poredak treba da važi za konkretan slučaj u normativnom smislu i, ako treba, u čemu se sastoji ono što on tvrdi da je obavezno za taj slučaj. Ali između verovatnoće da će se delanje orijen­ tisati prema predstavi ο važenju jednog u proseku na odre­ đen način shvaćenog poretka i ekonomskog delanja postoji u datom slučaju uzročni odnos u sasvim uobičajenom smislu reči. Za sociologiju je upravo samo ova verovatnoća orijen­ tacije prema jednoj predstavi ono što čini da poredak važi. VI. TIPOVI LEGITIMNOG PORETKA Legitimnost jednog poretka može se obezbediti i zaštititi na dva načina: 1) čisto unutrašnjim pobudama, i to a) afektivno, to jest na osnovu emocionalne predanosti, b) vrednosno-racionalrio, to jest na osnovu vere da poredak u pitanju, kao izraz najviših etičkih, estetskih ili nekih drugih vrednosti, apsolutno važi, c) religiozno, to jest na osnovu vere da spasenje zavisi od održavanja poretka; i 2) na osnovu očeki231

vanja specifičnih spoljašnjih posledica, to jest korišćenjem izvesnih pogodnosti koje situacija pruža u vlastitom interesu. Jedan poredak treba nazvati konvencijom, ukoliko se nje­ govo važenje spolja obezbeđuje verovatnoćom da će svako odstupanje u okviru jedne određene grupe ljudi naići na re­ lativno opštu i praktično opipljivu osudu. Jedan poredak tre­ ba nazvati pravom, ukoliko se spolja obezbeđuje verovatno­ ćom upotrebe fizičke ili psihičke prinude u cilju da se iznudi održavanje ili kazni povreda, a što spada u nadležnost jedne grupe ljudi specijalno za to određene. Ο konvenciji, pored Iheringa, vidi i O. Wedgelin, na nav. mestu, i F. Tönnies, Običaj (1909). 1. Pod konvencijom treba razumeti običaj koji važi kao obavezan u okviru jedne grupe ljudi i koji je zaštićen od po­ vrede time što se svako odstupanje osuđuje. Za razliku od prava u ovde upotrebljenom smislu, kod konvencije nedosta­ je jedna grupa ljudi koja je nadležna za primenu sankcije. Kad Stammler hoće da odvoji konvenciju od prava pomoću pojma autonomne pokornosti, onda to nije u skladu s uobi­ čajenim načinom upotrebe, a ni njegovi primeri nisu srećno odabrani. Poštovanje konvencije, na primer uobičajenog na­ čina pozdravljanja, načina odevanja koji važi kao pristojan, ili raznih pravila koja određuju oblik i sadržaj društvenog saobraćaja, predstavlja nešto što se od pojedinca ozbiljno zahteva i očekuje; njemu nije ostavljeno na volju da čini što hoće, kao što je to, na primer, slučaj kod običaja da se hrana priprema na određen način. Povreda konvencije, na primer povreda društvenog ugleda, često izaziva krajnje teške posledice, na primer bojkot od strane pripadnika jedne staleške grupe. I ova kazna može biti teža od bilo kakve pravne pri­ nude. Jedino što ovde nedostaje, to je posebna grupa ljudi koja treba da se stara za održavanje poretka (kao što su sudije, advokati, upravni službenici, izvršitelji, i tako dalje). Ali prelaz je postepen. Slučaj konvencionalnog obezbeđenja jednog poretka koji je vrlo nalik na pravno obezbeđenje je organizovani bojkot kojim se formalno pre ti. U skladu s na­ šom terminologijom, to bi već bilo sredstvo pravne prinude. Nas ovde ne interesuje to što se konvencija, pored gole osu­ de, može zaštititi i drugim sredstvima, na primer upotrebom domaćeg autoriteta protiv ponašanja koje je protivno kon­ venciji. Jer ono što je od najvećeg značaja, to je da ovde sam

232

pojedinac, a zbog toga što postoji konvencionalna osuda, primenjuje ova često drastična prinudna sredstva, a ne neka grupa ljudi kojoj je povereno da to čini. 2. Kad govorimo ο pravu, za nas je najvažnije to što pos­ toji jedna grupa ljudi koja primenjuje prinudu (mada se za druge potrebe ovaj pojam može odrediti i na sasvim druk­ čiji način). Razume se, ova grupa ljudi nipošto ne mora biti nalik na ono što je danas uobičajeno. Pogotovo nije neophod­ no da postoji jedna sudska instancija. Čak i pleme može da sačinjava takvu grupu ljudi (u slučaju krvne osvete i neslo­ ge), ukoliko postoje ma kakva pravila koja propisuju način njegovog reagovanja. Ali ovaj slučaj se nalazi na granici ono­ ga što se još može nazvati pravnom prinudom. Kao što je poznato, međunarodnom pravu se često osporava karakter prava zbog toga što nema nikakve naddržavne prinudne sile. U stvari, i u skladu s ovde usvojenom terminologijom, ne mo­ že se nazvati pravom jedan poredak koji je spolja zaštićen samo očekivanjem da će doći do osude i represalijama ošte­ ćenih strana, dakle pomoću konvencije i korišćenjem date situacije u sopstvenom interesu, ali gde nema jedne grupe ljudi koja se stara za njegovo održavanje. Pa ipak, u okviru pravne terminologije može biti prihvatljivo upravo obratno. U svakom slučaju, irelevantno je kakva su sredstva pri­ nude. Tu spada i »bratska opomena«, koja je bila uobičajena kod mnogih religioznih sekti kao najvažnije sredstvo blage prinude protiv grešnika, kad je posebna grupa ljudi delovala po utvrđenom postupku. Isto važi i za cenzuru kao sredstvo da se obezbedi poštovanje izvesnih moralnih normi, i naroči­ to za psihičku prinudu koja je postala specifično sredstvo crkvenog odgoja. Postoji pravo hijerokratskih i političkih or­ ganizacija, kao i pravo koje štiti autoritet porodice ili raznih udruženja, č a k i pravila jednog komentara važe kao pravo u skladu s našom pojmovnom odredbom. Po sebi se razume da tu spada član 888, odeljak 2. Nemačkog građanskog parničnog postupka koji govori ο pravima koja se ne mogu izvršiti. Oblici pravnog jezika jesu »leges imperfectae« i »prirodne obligacije«, u kojima se posredno navode granice ili uslovi za primenu prinude. Utoliko je i jedan prinudno zaveden tr­ govački običaj pravno pravilo. (Vidi članove 157. i 242. Nemač­ kog građanskog zakonika.) Ο pojmu »dobrog običaja«, to jest

233

običaja koji svi odobravaju i koji je stoga pravno sankcionisan, vidi Max Rumelin, u Spomenici Th. Haringu (1918). 3. Za jedan poredak koji važi nije neophodno da ima opšti ili apstraktan karakter. Razlika između pravnog pravila i pra­ vne odluke jednog konkretnog slučaja, na koju smo danas toliko naviknuti, nije uvek bila tako jasna. Jedan poredak može se javiti i kao poredak koji važi samo za jednu konkret­ nu situaciju. Pojedinosti ο tome spadaju u sociologiju prava. Ukoliko nije drukčije rečeno, ovde ćemo se služiti modernim razlikovanjem između pravnog pravila i pravne odluke. 4. Jedan poredak koji je zaštićen spoljašnjim sankcijama može se pored toga štititi i unutrašnjim uverenjima pojedi­ naca. Odnos između prava, konvencije i etike za sociologiju ne predstavlja nikakav problem. Sa sociološkog stanovišta, etičko merilo je ono kome ljudi pripisuju izvesnu vrednost i za koje veruju da treba da važi kao norma njihovog delanja. U tom slučaju, ovo delanje polaže pravo da je etički dobro, baš kao što se i delanje koje polaže pravo da je lepo meri pomoću estetskih merila. Ovako shvaćene, etičke norme mo­ gu duboko da utiču na delanje ljudi, iako nisu zaštićene ni­ kakvim spoljašnjim sankcijama. To je pogotovo slučaj onda kad je njihova povreda bez uticaja na tuđe interese. S druge strane, etičke norme se često mogu zaštititi i reli­ gioznim razlozima. Ali u smislu ovde upotrebljene terminolo­ gije one se mogu zaštititi i konvencionalnim sredstvima, na primer osudom povrede ili bojkotom, ali i pravno, na primer krivičnim gonjenjem, policijskim merama ili građansko-pravnim sankcijama. Svaki etički sistem koji u sociološkom po­ gledu važi obično se štiti pomoću konvencije, to jest time što postoji verovatnoća da će povreda izazvati osudu. S druga strane, nije neophodno da svaki poredak koji je konvencio­ nalno ili pravno zaštićen polaže pravo da važi kao etička nor­ ma. Jer pravna pravila, mnogo češće nego konvencionalna, mogu biti uspostavljena čisto ciljno-racionalno. Sa sociološ­ kog stanovišta ne može se nikako drukčije odlučiti da li je­ dan poredak koji važi u jednoj društvenoj grupi spada u ob­ last etike ili u neku drugu oblast (recimo u konvenciju ili pravo) nego na osnovu onog istog pojma ο tome šta je »eti­ čko« koga se pridržavaju pripadnici grupe u pitanju. Stoga se sa ovog stanovišta ο tome ne može reći ništa uopšteno.

234

VII. OSNOVI LEGITIMNOSTI JEDNOG PORETKA Oni koji delaju mogu pripisati legitimnost jednom poret­ ku na sledeći način: 1) na osnovu tradicije, koja uvažava ono što je oduvek postojalo, 2) na osnovu afektivne, naročito emocionalne vere, koja uvažava ono što je novootkriveno ili što služi kao uzor vredan podražavanja, 3) na osnovu vrednosno-racionalne vere, koja uvažava ono što se smatra da apsolutno važi, i 4) na osnovu toga što je poredak uspostav­ ljen na način za koji se veruje da je u skladu sa zakonom. Ovo poslednje može se dogoditi u dva slučaja: a) kad se svi zainteresovani slažu da jedan poredak treba uspostaviti, i b) kad poredak nameće jedna vlast za koju se smatra da je le­ gitimna i da joj svi duguju poslušnost. Izuzev nekoliko drugih pojmova koje ćemo malo kasnije odrediti, sve dalje pojedinosti koje se tiču ovih pitanja spa­ daju u političku sociologiju i sociologiju prava. Zasad je po­ trebno dodati samo nekoliko napomena. 1. Priznaje legitimnosti jednom poretku na osnovu vere da je tradicija nešto sveto predstavlja najopštiji i najizvorniji slučaj. Strah od magijskih kazni pojačava psihički otpor pro­ tiv svake promene uobičajenog načina delanja, a u istom pravcu dejstvuju i najrazličitiji interesi koji teže da održe jedan poredak čim je ovaj jednom uspostavljen. (O tome ka­ snije u glavi III.) 2. Svesno stvaranje novog poretka bilo je prvobitno goto­ vo uvek delo proroštva ili bar predskazanja za koje se verovalo da je sveto, sve do statuta starih grčkih zakonodavaca. U tim slučajevima, pokoravanje je zavisilo od vere u legitim­ nost proroka. U doba strogog tradicionalizma, jedan novi po­ redak, to jest poredak za koji se misli da je nov, nije mogao biti objavljen kao takav, već se za njega tvrdilo da je oduvek važio, ali da niko nije tačno znao njegov sadržaj ili da je pri­ vremeno bio bačen u zasenak, tako da je tek sad otkriven u svojoj pravoj boji. 3. Prirodno pravo predstavlja najčistiji tip poretka koji važi na osnovu vrednosno-racionalne vere u njegovu legitim­ nost. Mada je u poređenju s njegovim idealnim zahtevima stvarni uticaj prirodnog prava na delanje ograničen, ipak tre-

235

ba priznati da ovaj uticaj postoji, i to u meri koja nije za potcenjivanje. Ali prirodno pravo treba razlikovati kako od otkrivenog i konvencionalnog, tako i od tradicionalnog prava. 4. Vera u zakonsku formu je danas najčešći osnov legitim­ nog važenja jednog poretka: priznaje se ono što je u formal­ nom pogledu tačno i što je ustanovljeno po propisanom pos­ tupku. Pri tom je razlika između poretka koji je dogovorom uspostavljen i poretka koji je nametnut relativna po karak­ teru. Jer čim dogovor na kome počiva jedan poredak nije jed­ nodušan, što se u prošlosti često smatralo da je neophodan uslov stvarne legitimnosti, onda to znači da se oni koji imaju drukčiju volju stvarno pokoravaju većini, to jest da je pore­ dak nametnut manjini. Ovo se često događa, kao što se često događa i da manjina nasilno i bezobzirno nametne većini je­ dan poredak koji odgovara njenim idealima, a koji tokom vremena priznaju kao legitiman i oni koji su mu se prvobitno protivili. Onde gde postoji glasanje kao zakonsko sredstvo ko­ jim se poredak stvara ili menja, često se događa da volja ma­ njine dobije formalnu većinu i da se većina pokori manjini. U tom slučaju, vladavina većine je gola iluzija. Vera u zakon­ sku formu poretka koji je dogovorom uspostavljen je relativ­ no vrlo stara, a može se katkad naći i kod takozvanih primi­ tivnih naroda. Ali u ovim slučajevima se zakonska forma po­ retka gotovo uvek potkrepljuje i autoritetom proroštva. 5. Kad nisu u pitanju samo strah ili ciljno-racionalne po­ bude, već postoje i izvesna shvatanja ο zakonskom postupku, onda spremnost da se poštuje poredak koji je nametnut od strane manjine ili većine pretpostavlja veru da je vlast koja taj poredak nameće u bilo kom pogledu legitimna. Ο tome će odvojeno biti reči u XIII i XVI odeljku, kao i u glavi I I I . 6. Po pravilu, spremnost da se poštuje jedan poredak uslovljavaju kako najraznovrsnije konstelacije interesa, tako i mešavina vezanosti za tradiciju i vere u zakonsku formu, sem kad je u pitanju potpuno nov poredak. Razume se, u velikom broju slučajeva onaj koji dela u skladu s onim što jedan po­ redak zahteva od njega nije čak ni svestan da li je u pitanju običaj, konvencija ili pravo. Tada sociologija treba da dokuči tipičan osnov važenja. 236

VIII. POJAM BORBE Jedan društveni odnos treba nazvati borbom, ukoliko se delanje orijentiše u nameri da sprovede volju onoga koji dela nasuprot otporu jednog ili više njegovih partnera. Miroljubi­ vo sredstvo borbe bilo bi ono koje ne podrazumeva upotrebu aktualnog fizičkog nasilja. Miroljubivu borbu treba nazvati takmičenjem, ukoliko se sastoji u formalno miroljubivom na­ stojanju da se dobije kontrola nad izvesnim pogodnostima za kojima i drugi teže. Jedno takmičenje treba nazvati regulisanim takmičenjem, ukoliko se ono u pogledu ciljeva i sredsta­ va orijentiše prema nekom poretku. Životnu borbu između pojedinaca ili tipova ljudi za opstanak, koja je često latentna, treba nazvati selekcijom. Ukoliko je u pitanju borba oko izvesnih pogodnosti važnih za one koji žive, onda je to društve­ na selekcija. A ukoliko je u pitanju borba za održavanje izvesnih nasleđenih svojstava, onda je to biološka selekcija. 1. Postoji bezbroj postepenih prelaza najrazličitije vrste od krvave borbe, koja odbacuje sva pravila i teži fizičkom uništenju protivnika, do viteške borbe koja je regulisana kon­ vencionalnim obzirima i sportskog takmičenja koje je regulisano pravilima igre. Klasičan primer viteške borbe je heraldov poziv pre bitke kod Fontenoja: »Messieurs les Anglais, tirez les premiers.« Isto tako, postoji bezbroj postepenih pre­ laza od, recimo, slobodnog nadmetanja mladih ljudi za naklo­ nost jedne žene do konkurentske borbe za ekonomsku korist koja se povinuje uslovima tržišta ili do umetničkih takmiče­ nja koja podležu određenim pravilima ili, najzad, do izbornih borbi. Pojmovno odvajanje nasilne borbe od svih ostalih obli­ ka miroljubive borbe opravdava se time što su sredstva koja se ovde upotrebljavaju specifična i što su posledice upotrebe tih sredstava u sociološkom pogledu sasvim osobite. 2. Uprkos uticaju mnogih slučajnih i sudbinskih činilaca, svaki tipičan oblik borbe i utakmice koji se javlja u širim razmerama na kraju dovodi do selekcije onih kod kojih su u prošeku jače zastupljene lične osobine važne za uspeh. Koje su osobine važne — da li više fizičke snage ili beskrupuloz­ nog lukavstva, više duhovne snage ili snage pluća i demagoš­ ke tehnike, više odanosti prema pretpostavljenima ili sposob­ nosti da se laska masi, više stvaralačke originalnosti ili spo­ sobnosti za duševno prilagođavanje, više izuzetnih sposobnos-

237

ti ili onih koje ima prosečna masa — sve to zavisi od uslova pod kojima se borba ili takmičenje odvija. Među ove uslove spadaju i poreci prema kojima se orijentiše ponašanje učes­ nika u borbi, bilo tradicionalno ili vrednosno odnosno ciljno-racionalno. Jer svaki poredak utiče na ishod društvene se­ lekcije. Nije svaki proces društvene selekcije borba u našem srni· slu. Pod društvenom selekcijom treba najpre razumeti samo ovo: da izvesni tipovi ponašanja i, eventualno, odgovarajućih ličnih osobina, imaju prednost nad drugim, jer pružaju više mogućnosti da se zadobije neki određen društveni odnos (kao voljeno biće, muž, poslanik, činovnik, izvođač radova, direktor, poslovan čovek od uspeha, i tako dalje). Ali time nije rečeno ništa ο tome hoće li se ove društvene prednosti ostvariti u procesu borbe, a još manje hoće li društvena se­ lekcija poboljšati ili pokvariti biološke izglede za opstanak određenog tipa. Ο borbi ćemo govoriti samo onda kad postoji stvarna utakmica. Naše dosadašnje iskustvo pokazuje da je borba, u stvari, neizbežna samo u smislu selekcije, a da je načelno neizbežna samo u smislu biološke selekcije. Selekcija je večna zbog toga što se ne može izmisliti nikakvo sredstvo da se ona potpuno isključi. Čak i jedan strogo pacifistički poredak može samo da zabrani upotrebu određenih sredstava borbe ili da odredi njen predmet i reguliše njen pravac, ali ništa vi­ še. A to znači da u otvorenoj utakmici ili u procesu latentne društvene ili biološke selekcije (kad se pođe od utopijske pretpostavke da je utakmica odstranjena) uvek postoje neka druga sredstva borbe koja vode pobedi i da ova sredstva daju povoljnije izglede onima koji njima raspolažu, bilo da su ih dobili nasleđem ili stekli vaspitanjem. Društvena selekcija je iskustvena, a biološka selekcija načelna granica koja spreča­ va isključenje borbe. 3. Treba praviti razliku između borbe pojedinaca za op­ stanak i borbe i selekcije društvenih odnosa. U poslednjem slučaju ovi pojmovi se mogu upotrebiti samo u prenosnom smislu. Jer odnosi postoje samo kao ljudsko delanje koje ima određen smisaoni sadržaj. Prema tome, selekcija ili borba iz­ među njih znači samo da je tokom vremena određen tip delanja potisnut drugim, büo da su u pitanju isti ili drugi ljudi.

238

To se može dogoditi na različite načine. Pre svega, ljudsko delanje može svesno težiti da izmeni određene društvene od­ nose (to jest neko drugo delanje koje mu po značenju odgo­ vara) ili da ih omete u njihovom nastanku i održavanju. Ta­ ko, na primer, država se može uništiti ratom ili revolucijom, zavera se može brutalno suzbiti, prostitucija se može sprečiti policijskim merama, praksa zelenaškog poslovanja može se iskoreniti uskraćivanjem pravne zaštite ili kažnjavanjem. Isto tako, na društvene odnose se može uticati stvaranjem određenih pogodnosti za jednu kategoriju na račun druge. Ove ciljeve mogu postavljati sebi kako pojedinci tako i organizovane grupe pojedinaca. S druge strane, može postojati bezbroj najrazličitijih neželjenih propratnih posledica i rele­ vantnih uslova društvenog delanja koji utiču da određeni društveni odnosi (to jest uvek odgovarajuće delanje) imaju sve manje izgleda da se održe ili da nastanu. Sve mogućne vrste prirodnih i kulturnih uslova utiču na neki način na to kakve će izglede imati pojedini društveni odnosi. Svima stoji na volju da i u takvim slučajevima govore ο selekciji društve­ nih odnosa, na primer odnosa između političkih organizacija, u kojoj pobeđuje onaj koji je najjači u smislu najbolje prila­ gođenog. Ali pri tom treba imati na umu da ova takozvana selekcija nema nikakve veze sa selekcijom ljudskih tipova u društvenom ili biološkom pogledu i da ovde u svakom kon­ kretnom slučaju treba ispitati koji uzroci dovode do promene u izgledima pojedinih oblika društvenog delanja i društve­ nih odnosa, to jest koji uzroci razbijaju jedan društveni od­ nos, a koji mu omogućuju da se održi na račun drugih. Po sebi se razume da su ovi uzroci mnogostruki i da je za njih neprikladno upotrebiti jedan jedinstven izraz. Jer uvek pos­ toji opasnost da se u empirijsko istraživanje nekritički unesu izvesne vrednosne ocene, a pre svega da se opravda uspeh koji je u jednom konkretnom slučaju postignut zahvaljujući nekom posebnom, dakle slučajnom uzroku. Poslednjih godi­ na je bilo odveć mnogo takvih pokušaja. U stvari, to što je jedan određen društveni odnos u konkretnom slučaju bio isključen usled nekih posebnih uzroka, ne dokazuje da je on i uopšte nepodesan da se održi. 239

IX. TIPOVI DRUŠTVENOG ODNOSA: 3 ZAJEDNICA I DRUŠTVO Pod zajednicom treba razumeti takav društveni odnos u kome se orijentacija društvenog delanja, svejedno da li u konkretnom slučaju, u prošeku ili u čistom tipu, osniva na subjektivnom osećanju učesnika (koje može biti afektivno ili tradicionalno po karakteru) da pripadaju jedan drugom kao deo iste celine. Pod društvom treba razumeti takav društveni odnos u ko­ me se orijentacija društvenog delanja osniva na racionalno motivisanom kompromisu interesa ili njihovom povezivanju, svejedno da li je u pitanju vrednosna ili ciljna racionalnost. Za društvo je tipično (ali ne i neizbežno) da se osniva na ra­ cionalnom sporazumu, uz obostran pristanak partnera. U tom slučaju, delanje se orijentiše ili vrednosno-racionalno, prema veri da pristanak koji je dat obavezuje, ili ciljno-racionalno, prema očekivanju da če partneri biti lojalni. 1. Naša terminologija podseća na razlikovanje koje je na­ činio F. Tönnies u svom pionirskom radu Zajednica i društvo. Ali Tönnies je dao ovom razlikovanju jedno specifično znače­ nje koje bi za naše potrebe bilo nepodesno. Najčistiji tipovi društva jesu: 1) strogo ciljno-racionalno i slobodno ugovore­ na razmena na tržištu, koja predstavlja stvarni kompromis suprotnih, ali komplementarnih interesa; 2) udruženje uspo­ stavljeno radi postizanja nekog cilja, to jest slobodno ugovo­ reno neprekidno delanje koje se orijentiše samo prema izvesnim spoljašnjim interesima učesnika, bilo ekonomskim ili ne­ kim drugim; 3) udruženje jednomišljenika zasnovano na vrednosno-racionalnim motivima, na primer religiozna sekta, ukoliko ona apstrahuje od emotivnih i afaktivnih interesa, već hoće samo da služi samoj stvari (što se u stvarnosti do­ gađa sasvim izuzetno). 2. Zajednica može da počiva na bilo kakvoj afektivnoj, emotivnoj ili tradicionalnoj osnovi: religiozno bratstvo, erot­ ski odnos, odnos poštovanja, nacionalna zajednica, četa voj3 Vergemeinschaftung i Vergesellschaftung. U našem jeziku nema izraza koji bi odgovarali ovim složenicama. U prevodu je dato značenje prostih oblika Gemeinschaft i Gesellschaft, koji ne sadrže jednu važnu nijansu. Ovo osiromašenje se nije moglo izbeći. — Primedba prevodioca.

240

nika koji drugarski dele dobro i zlo. Najpodesniji primer ovog tipa jeste porodica. Ali najveći deo društvenih odnosa ima delom karakter zajednice, a delom karakter društva. U svakom društvenom odnosu, ma koliko bio ciljno-racionalan po karakteru i sračunat samo na zadovoljenje određene po­ trebe (kakav je, na primer, odnos između kupca i mušterije), mogu se javiti i izvesne emocionalne vrednosti koje prekora­ čuju željeni cilj. Svako društvo koje nije stvoreno samo radi postizanja nekog neposrednog cilja, već traje duže vreme, na neki način naginje tome, iako u vrlo različitom stepenu. Jer u takvim društvima se uspostavljaju trajni odnosi između is­ tih lica i oni se unapred ne mogu ograničiti samo na pojedi­ načne stručne delatnosti. To se događa u društvima u istoj vojničkoj jedinici, u istom školskom razredu, u istoj kance­ lariji ili radionici. Isto tako može se dogoditi i obratno, da svi ili izvestan broj učesnika u nekom društvenom odnosu koji ima svojstvo zajednice orijentišu ovaj odnos u ciljno-racionalnom pravcu, bilo potpuno ili delimično. Tako, na pri­ mer, postoje velike razlike u tome da li članovi jedne poro­ dice ovu osećaju kao zajednicu ili je koriste kao društvo. Po­ jam društva je ovde namerno određen na sasvim uopšten način i stoga obuhvata vrlo različite grupe pojava. 3. Po značenju koje joj se pridaje, zajednica najčešće predstavlja najradikalniju suprotnost borbi. Ali pri tom tre­ ba znati da je nasilje svake vrste nad onima koji su duševno mekši redovna pojava čak i u najintimnijim zajednicama, i da se, kako drugde tako i u zajednici, odvija proces selekcije koji pojedinim tipovima daje različite izglede u borbi za op­ stanak. S druge strane, društvo se često sastoji samo u kom­ promisu suprotnih interesa; u njemu su samo delimično is­ ključeni povodi za sukob ili određena sredstva borbe (ili se bar to pokušava), ali ostaje suprotnost interesa i utakmica između partnera oko povoljnijih izgleda. Borba i zajednica su relativni pojmovi. Borba može biti vrlo različita, što zavisi od sredstava (nasilna ili miroljubiva) i od stepena bezobzirnosti njihove upotrebe. Ali, kao što je već rečeno, svaki poredak koji reguliše društveno delanje dopušta selekciju u nadmeta­ nju različitih ljudskih tipova oko životnih šansi. 4. Ne treba misliti da svako postojanje zajedničkih oso­ bina, zajedničke situacije ili zajedničkog ponašanja podrazumeva postojanje jedne zajednice. Tako, na primer, zajednič16 Sociologija Maksa Vebera

241

ko biološko nasleđe, što je po pretpostavci najvažnija osobina rase, ne znači da postoji ma kakva zajednica između pojedi­ naca koji tu osobinu imaju. Postavljanjem raznih ograničenja u pogledu društvenog saobraćaja i u pogledu zaključenja bra­ čnih veza, sredina može da izoluje izvesne pojedince i da ih, utoliko, stavi u sličnu situaciju. Ali čak ako oni i slično reaguju na tu situaciju, to još uvek ne stvara zajednicu, kao što je ne stvara ni golo osećanje za zajednički položaj i njegove posledice. Tek kad na osnovu ovog osećanja pojedinci na bilo koji način uzajamno orijentišu svoja ponašanja, nastaje za­ jednica kao društveni odnos između njih i svakog od njih prema okolnoj sredini, ali samo ukoliko ovaj odnos podrazumeva i osećanje o zajedničkom pripadništvu. Kod Jevreja je to retko kad slučaj, izuzev cionističke krugove i neka društva koja štite čisto jevrejske interese; štaviše, Jevreji odbacuju zajednicu kao tip društvenog odnosa. Zajednički jezik, koji stvaraju porodice i okolna društve­ na sredina na osnovu slične tradicije, u najvećoj meri olak­ šava uzajamno razumevanje i uspostavljanje društvenih od­ nosa najrazličitije vrste. Ali zajednički jezik, sam po sebi, nije još nikakva zajednica, mada olakšava uzajamno razumevanje unutar određenih grupa i stvaranje društava. To se najpre događa između pojedinaca, i to ne zbog toga što oni govore istim jezikom, već što imaju neke druge interese. Prema to­ me, orijentacija prema pravilima zajedničkog jezika je samo sredstvo sporazumevanja, a ne smisaoni sadržaj društvenih odnosa. Tek uočavanje razlike prema nekim trećim licima koja govore drukčijim jezikom može da stvori za pripadnike jedne jezičke zajednice sličnu situaciju, osećanje zajednice, i društva koja se svesno zasnivaju na zajedničkom jeziku. Učešće na jednom tržištu je drukčije prirode. Ono izaziva stvaranje društva između pojedinih partnera u razmeni i dru­ štveni odnos (pre svega takmičenje) između onih koji pomi­ šljaju da uzmu učešća u razmeni i koji moraju da uzajamno orijentišu svoje ponašanje. Ali pored toga, društva nastaju samo ukoliko neki učesnici sklope sporazum radi uspeha u nadmetanju cena ili ukoliko se svi sporazumeju u pogledu izvesnih pravila koja regulišu i obezbeđuju sigurnost trgova-

242

čkih operacija. Tržište, kao i trgovačka privreda koja se os­ niva na njemu, predstavlja najvažniji tip uzajamnog uticanja na delanje zahvaljujući goloj konstelaciji interesa, što je ka­ rakteristično za modernu privredu. X. OTVORENI I ZATVORENI ODNOSI Za jedan društveni odnos (svejedno da li je u pitanju za­ jednica ili društvo) treba reći da je otvoren prima onima koji se nalaze spolja, kad u skladu s poretkom koji za njega važi niko ko to stvarno može i želi nije sprečen da uzme učešća u društvenom delanju koje se uzajamno orijentiše prema njegovom značenju. S druge strane, za jedan društveni odnos treba reći da je zatvoren, kad je u skladu s njegovim znače­ njem ili poretkom koji za njega važi učešće izvesnih lica is­ ključeno, ograničeno ili vezano za ispunjenje izvesnih uslova. Otvorenost i zatvorenost jednog odnosa može biti uslovljena tradicionalno, afektivno, vrednosno-racionalno ili ciljno-racionalno. Zatvorenost na osnovu racionalnih motiva nastaje na­ ročito u sledećem slučaju: jedan društveni odnos može pru­ žati određene izglede učesnicima da će zadovoljiti materijal­ ne ili duhovne interese, bez obzira da li je društveni odnos krajnji cilj ili sredstvo za nešto drugo, i bez obzira da li putem solidarnog delanja ili putem kompromisa interesa. Kad učesnici u jednom odnosu očekuju da bi učešće drugih moglo da poboljša pogodnosti koje uživaju u količini, vrsti, sigurnosti ili vrednosti, onda su oni zainteresovani da odnos bude otvoren, i obratno, kad očekuju da bi sve to mo­ gli dobiti putem monopolizacije, onda je njihov interes da odnos bude zatvoren. Jedan zatvoren društveni odnos može da garantuje monopolizovane pogodnosti svojim učesnicima na različite načine: 1) time što će svakomu učesniku ostaviti na volju da uzme šta može, 2) što će sticanje ovih pogodnosti regulisati ili unapred odmeriti u iznosu i vrsti, ili 3) što će ih dati pojedincima ili grupama u trajnu i relativno ili potpuno neotuđivu svojinu. U ovom poslednjem slučaju, reč je o zatvorenosti prema unu­ tra. Pogodnosti koje su date u svojinu treba nazvati pravima. U skladu s odnosnim poretkom, davanje u svojinu može biti na korist članova određenih zajednica i društava (na primer 16*

243

ukućana) ili na korist pojedinaca. U ovom poslednjem sluča­ ju, pojedinac može uživati svoja prava na čisto ličnoj osnovi, ili ih u slučaju smrti mogu naslediti oni koji su s dotadaš­ njim nosiocem bili u nekoj vezi na osnovu nekog društvenog odnosa ili na osnovu rođenja (srodstvo) ili što ih je on odre­ dio za svoje naslednike. Najzad, nosilac prava može biti ma­ nje ili više ovlašćen da sporazumno prenese svoja prava na određena lica ili na bilo koja druga. Za razliku od nasledne, ovo je slučaj otuđive aproprijacije. Učesnik u jednom zatvo­ renom odnosu može da se nazove kolegom, a privilegovanim kolegom kad je učešće regulisano na takav način da su ovo­ me date u svojinu izvesne pogodnosti. Pogodnosti koje su pu­ tem nasleđa date na uživanje pojedincima ili grupama mogu se nazvati svojinom, a ukoliko su otuđive slobodnom svoji­ nom. Prividno beskorisan i mučan posao da se pojmovno odre­ de ove stvari pokazuje da mi često nismo u stanju da jasno mislimo o onome što je očigledno, jer smo se u to odviše uživeli. 1. a) Primer za društveni odnos koji je zatvoren na tradi­ cionalnoj osnovi bile bi zajednice u kojima se pripadnost određuje porodičnim vezama. b) Afektivno zatvoreni odnosi su najčešće lične emocio­ nalne veze (na primer erotske ili one koje se zasnivaju na ličnom poštovanju). c) Primer za relativno zatvoren odnos na vrednosno-racionalnoj osnovi bile bi strogo religiozne zajednice. d) Primer za zatvoren odnos na ciljno-racionalnoj osnovi bile bi ekonomske grupe koje imaju monopolski ili plutokrat­ ski karakter. Evo nekoliko proizvoljno odabranih slučajeva. Da li je jedna grupa ljudi koji učestvuju u razgovoru otvo­ rena ili zatvorena zavisi od toga o čemu se razgovara (za raz­ liku od intimnog razgovora ili poslovnog obaveštavanja). Od­ nosi na tržištu su poglavito ili bar često otvoreni. U mnogim zajednicama i društvima možemo primetiti kako se težnja za širenjem članstva smenjuje s težnjom za zatvaranjem. Tako su, na primer, esnafi u demokratskim varošima antike i sred­ njeg veka nastojali katkad da povećaju članstvo u interesu obezbeđenja svoje moći, a katkad da ga ograniče u interesu

244

obezbeđenja svog monopolskog položaja. Isto se često doga­ đa i u kaluđerskim redovima i religioznim sektama, kod ko­ jih je primetan prelaz od religioznog prozelitizma na ograni­ čavanje u cilju održavanja visokih etičkih standarda ili radi zaštite materijalnih interesa. U sličnom odnosu stoji i proši­ renje tržišta radi povećanja obrta prema monopolističkom zatvaranju tržišta. Danas toliko rasprostranjena težnja za ujednačenjem jezika je prirodna posledica interesa koji imaju pisci i izdavači, ali je ona suprotna nekadašnjoj težnji poje­ dinih staleža za održavanjem jezičkih osobenosti ili čak za stvaranjem esoteričnih jezika. 2. Način i stepen regulisanja i zatvaranja jednog društve­ nog odnosa mogu biti vrlo različiti, tako da je prelaz od otvo­ renosti ka regulisanju i zatvorenosti gradualan. Za učešće u jednom društvenom odnosu mogu se postaviti najrazličitiji uslovi: određeni podvizi, iskušavanje, članski ulog, prijem u članstvo tajnim glasanjem, po rođenju ili na osnovu izvesnih rezultata koje svi mogu postići i, najzad, u slučaju zatvore­ nosti i aproprijacije izvesnih prava, sticanjem tih prava. Pre­ ma tome, regulisanje i zatvorenost su relativni pojmovi. Pos­ toje svi mogućni prelazi između jednog otmenog kluba, jedne pozorišne predstave kojoj se može prisustvovati uz ulaznicu i jednog stranačkog skupa koji se svodi na vrbovanje pristali­ ca, kao i između službe u crkvi kojoj mogu prisustvovati svi i obreda koji vrši jedna sekta ili neki tajni savez. 3. Isto tako, zatvorenost jednog društvenog odnosa — i to kako između samih učesnika tako i u njihovom među­ sobnom ponašanju — može uzeti najrazličitije oblike. Tako, na primer, jedna zatvorena kasta, esnaf ili berzanska zajedni­ ca mogu dozvoliti svojim članovima slobodnu utakmicu oko monopolizovanih pogodnosti ili mogu odrediti svakom ponao­ sob na koje pogodnosti ima pravo, bilo doživotno ili po nasleđu. Ovo poslednje je naročito bio slučaj u Indiji. Slično tome, jedna zatvorena grupa krajišnika može dozvoliti svojim čla­ novima slobodno korišćenje svih izvora bogatstva ili dodeliti svakom domaćinstvu određen udeo, a jedna zatvorena grupa doseljenika može dozvoliti slobodno korišćenje zemlje ili odobriti i štititi trajno prisvajanje određenih lanaca. Istorijski gledano, ograničavanje prava na leno, prihode ili određe­ ne službe i prepuštanje ovih prava onima koji ih uživaju mo­ že se javiti u vrlo različitim oblicima. Slično tome (a prvi ko245

rak u tom pravcu mogu, mada ne moraju biti »radnički saveti« koji su uspostavljeni u Nemačkoj 1918.), priželjkivanje izvesnih radnih mesta i njihovo posedovanje može se razviti od običnog sporazuma između radničkih predstavnika i vlas­ nika u pogledu uslova za zapošljavanje do prava na određeno radno mesto. Prvi stupanj u tom razvoju bila bi zabrana ot­ puštanja radnika bez saglasnosti radničkih predstavnika. Ali sve pojedinosti koje se tiču ovog pitanja spadaju u posebno proučavanje. Najviši stepen davanja izvesnih pogodnosti u trajnu svoji­ nu postoji onda kad se izvesna prava pojedinaca ili određenih grupa (na primer, domaćinstva, plemena ili porodice) štite tako da u slučaju smrti ona prelaze na određene naslednike ili što ih nosilac još za života može ustupiti bilo kojim trećim licima. U ovom poslednjem slučaju, treća lica postaju učesni­ ci u društvenom odnosu samim prenošenjem tih prava, što znači da je odnos relativno otvoren prema onima koji su van njega. Ovo samo ukoliko sticanje članstva nije vezano za pris­ tanak ostalih privilegovanih učesnika. 4. Motivi za zatvaranje jednog društvenog odnosa mogu biti trojaki: 1) uvažavanje kvaliteta i prestiža, a samim tim i izgleda na zadobijanje ugleda ili čak i dobiti koji iz toga mo­ gu da proisteknu. Kao primere možemo navesti zajednice as­ keta, monaške redove (naročito prosjačke redove u Indiji), religiozne sekte (Puritanci!), grupe ratnika, grupe službenika ministarstava ili drugih činovnika, grupe građana koje imaju politički značaj (kao u antičko doba), udruženja zanatlija; 2) oskudica pogodnosti u poređenju s potrebama potrošnje (obim sredstava za život). Kao primer može da posluži mono­ pol potrošnje, naročito u krajiškim zajednicama; 3) oskudica u mogućnostima za sticanje izvesnih pogodnosti (obim mo­ gućnosti za sticanje). To je slučaj kod trgovačkih monopola, naročito kod esnafskih i starih ribarskih organizacija. Veći­ nom se motiv 1) prepliće s motivima 2) i 3). XI. ZASTUPANJE I ODGOVORNOST U skladu s tradicionalno ili zakonski uspostavljenim po­ retkom, jedan društveni odnos može imati za posledicu da se određene vrste delanja svakog učesnika pripisuju svim osta246

lim učesnicima (solidarni članovi) ili da se delanje određenih učesnika (zastupnika) pripiše svim ostalima koje oni pred­ stavljaju, tako da ovi uživaju korist i trpe štetu. U skladu s važećim poretkom, zastupanje može biti: 1) samovlasno prisvojeno u bilo kom obliku i stepenu, 2) trajno ili privremeno dodeljeno na osnovu izvesnih kriterij uma, ili 3) trajno ili privremeno preneto putem naimenovanja, to jest na osnovu određene odluke učesnika ili trećih lica. O uslovima pod kojima društveni odnosi (zajednice ili društva) posta­ ju odnosi solidarnosti ili zastupanja može se uopšteno reći samo ovo: da je najvažnije u kojoj meri se njihovo delanje orijentiše prema nasilnoj borbi ili prema miroljubivoj razmeni kao svom cilju. Ali pored toga, od odlučnog značaja mogu biti i mnoge druge okolnosti koje treba utvrditi posebnim proučavanjem. Doduše, ove druge okolnosti su manje važne u odnosima koji teže postizanju čisto idealnih ciljeva miro­ ljubivim sredstvima. Pojava solidarnosti ili zastupništva čes­ to ide naporedo sa stepenom zatvorenosti jednog odnosa pre­ ma onima koji su van njega, ali ne uvek. 1. Pripisivanje odgovornosti praktično može da znači i pa­ sivnu i aktivnu solidarnost: svi učesnici su odgovorni za dela­ nje jednog, kao i on sam, a zajedno s njim svi su ovlašćeni da uživaju u koristi koju je njegovo delanje proizvelo. Odgovor­ nost može biti prema duhovima ili bogovima, to jest može biti religiozno orijentisana. Ali odgovornost može biti i prema ljudima, i u tom slučaju konvencionalna (krvna osveta protiv i pomoću saplemenika, represalije prema varoškom stanovni­ štvu ili nekoj drugoj zemlji) ili pravna (kažnjavanje srodni­ ka, ukućana, članova iste opštine, lično obavezivanje ukućana ili trgovačkih partnera da jedni drugima plate dugove). I so­ lidarnost prema bogovima je imala važne istorijske posledice (naročito za starojevrejske, starohrišćanske i prve puritanske opštine). S druge strane, pripisivanje odgovornosti može da znači samo da su na osnovu konvencionalnog ili pravnog poretka učesnici u jednom zatvorenom odnosu zakonski ovlašćeni da raspolažu bilo kakvim pogodnostima (naročito ekonomskim) koje je njihov zastupnik stvorio. Primer za to je punovažno raspolaganje uprave jednog udruženja ili predstavnika jedne političke ili ekonomske organizacije dobrima koja prema po­ retku treba da služe ciljevima udruženja ili organizacije.

247

2. Solidarnost postoji u sledećim tipičnim slučajevima: a) u tradicionalnim zajednicama zasnovanim na rođenju ili ži­ votnim navikama (na primer domaćinstvo i pleme); b) u za­ tvorenim odnosima koji vlastitom silom obezbeđuju mono­ polski položaj u pogledu izvesnih pogodnosti (na primer po­ litičke grupe, naročito u prošlosti, ali i danas, naročito u vreme rata); c) u udruženjima za sticanje dobiti u kojima poslo­ ve vode sami učesnici (na primer otvoreno trgovačko druš­ tvo); d) pod izvesnim okolnostima u radničkim udruženjima (na primer artel). Na tipičan način, zastupanje se javlja u udruženjima koja teže određenim ciljevima i u pravno zasnovanim grupama, naročito kad se mora upravljati izvesnom imovinom koja je skupljena da služi ostvarenju tih ciljeva. 3. Pravo zastupanja se dodeljuje na osnovu izvesnih kriterijuma, na primer po starešinstvu ili nekom sličnom pravilu. 4. Sve bliže što se tiče ovih stvari ne može se izložiti na uopšten način, već samo u okviru posebnih socioloških prou­ čavanja. Najstarija i najopštija pojava koja spada u ovu ob­ last jeste represalija, i to kako u obliku osvete tako i u obliku uzimanja u zalogu. , XII. POJAM GRUPE Jedan društveni odnos koji je zatvoren ili koji pomoću pravila ograničava prijem novih članova treba nazvati gru­ pom, ukoliko određeni ljudi, recimo starešina grupe i možda upravni aparat, imaju za zadatak da svojim ponašanjem oču­ vaju njegov poredak. U isti mah, starešina grupe i upravni aparat imaju i pravo da zastupaju grupu. Izvršna vlast se nalazi u rukama starešine grupe i onih koji rade u upravnom aparatu. Ova vlast se može prisvojiti ili se može odrediti po­ moću pravila koja važe za grupu i trajno ili privremeno ustu­ piti onim licima koja su izabrana na osnovu posebnih kriterijuma i po posebnom postupku. U grupno delanje spada le­ gitimno delanje upravnog aparata koje na osnovu izvršne ili zastupničke vlasti teži da održi u važnosti poredak grupe, ili delanje članova grupe kojim rukovodi upravni aparat. 1. Za pojam grupe je nevažno da li je u pitanju zajednica ili društvo. Dovoljno je samo da postoji starešina grupe —

248

glava porodice, uprava udruženja, poslovođa, knez, predsednik države, poglavar crkve — čije je delanje usmereno na odr­ žavanje grupnog poretka. Ovo je dovoljno zbog toga što ova specifična vrsta delanja, to jest delanje koje nameće jedan poredak, a ne samo delanje koje se orijentiše prema njemu, dodaje zatvorenom društvenom odnosu jedno novo svojstvo koje je sa sociološkog stanovišta neobično važno. Jer svaka zatvorena zajednica ili društvo nije grupa. To važi za erotski odnos ili za pleme bez starešine. 2. Postojanje grupe zavisi samo od prisustva starešine i, eventualno, upravnog aparata. Ili, tačnije, od toga da li po­ stoji verovatnoća da će lica kojima se stavljeno u zadatak da održe grupni poredak delati u tom pravcu u slučaju potrebe. Sa pojmovne strane je nevažno na čemu se osniva ovo očeki­ vanje, na tradicionalnoj, afektivnoj ili vrednosno-racionalnoj predanosti (vazalska dužnost, dužnost prema nadleštvu ili službi) ili na ciljno-racionalnim interesima (primanje plate). Prema tome, u skladu s našom terminologijom, grupa se sa­ stoji samo u verovatnoći da će nastupiti delanje koje je ori­ jentisano u pomenutom pravcu. Ako nema nikakve verovatnoće da će određeno telo ili određeno lice delati na takav način, onda za nas postoji samo društveni odnos, ali ne i gru­ pa. Sve dok postoji verovatnoća onog delanja, sve dotle po­ stoji i grupa, uprkos tome što se menjaju lica čije je delanje orijentisano prema poretku o kome je reč. Naša definicija ima za cilj da obuhvati upravo ovo stanje stvari koje je sa sociološkog stanovišta najvažnije. 3. a) Pored delanja upravnog aparata i delanja kojim ovaj rukovodi, može se javiti i specifično delanje učesnika koje teži da obezbedi važnost grupnog poretka (na primer, dopri­ nosi ili lične usluge svake vrste: služba porotnika, služba u vojsci, i tako dalje), b) Važeći poredak može da sadrži i nor­ me prema kojima treba da se orijentiše delanje članova gru­ pe, i to u stvarima koje se ne tiču same grupe (na primer građansko pravo, koje reguliše privatno ekonomsko delanje, služi interesima pojedinaca, a ne obezbeđuje važnost grupnog poretka). U prvom slučaju možemo govoriti o delanju koje se orijentiše prema grupi, a u drugom o delanju koje grupa re­ guliše. Grupnim delanjem treba nazvati delanje aparata i de­ lanje kojim taj aparat planski rukovodi, a koje se orijentiše prema grupi. Grupno delanje bi, na primer, bilo učestvovanje

249

u ratu koji vodi država, ili plaćanje nekog doprinosa koji je odredila uprava udruženja, ili ugovor koji zaključuje starešina grupe a koji obavezuje sve članove (vidi odeljak XI), najzad čitavo pravosuđe i upravni postupak (vidi odeljak XIV). Jedna grupa može biti autonomna ili heteronomna, ali i autokefalna ili heterokefalna. Za razliku od heteronomije, gde je grupni poredak nametnut spolja, autonomija znači da su, bez obzira na sve ostale okolnosti, poredak uspostavili sami članovi grupe po svojoj volji. Autokefalija znači da su starešina i upravni aparat postavljeni na osnovu poretka same grupe, za razliku od heterokefalije, gde su ovi organi, bez ob­ zira na ostale okolnosti, postavljeni spolja. Heterokefalija postoji, na primer, kod naimenovanja gu­ vernera kanadskih provincija od strane centralne vlade Ka­ nade. Jedna heterokefalna grupa može biti autonomna, a au­ tokefalna heteronomna. Isto tako, jedna grupa može biti delimično jedno ili drugo u oba pravca. Autokefalne države-članice nemačkog carstva bile su heteronomne u sferi nadležno­ sti carstva uprkos autokefaliji, a autonomne u sferi vlastite nadležnosti (u crkvenim i Školskim stvarima). U sastavu Nemačke, oblast Elzasa i Lorene bila je autonomna u ograniče­ nom obimu, ali heterokefalna, jer je car postavljao namesnika. Svi ovi elementi mogu katkad biti prisutni samo delimično. Jednu grupu koja je u isti mah potpuno heteronomna i potpuno heterokefalna (kao puk u jednoj vojsci) najčešće treba shvatiti kao deo neke šire grupe. Ali da li je to slučaj, zavisi od stvarne mere samostalnosti u orijentaciji delanja u konkretnom slučaju. U terminološkom pogledu to je pitanje čisto praktične prirode. XIII. POREDAK U GRUPI Zakonski uspostavljen poredak jednog društva može na­ stati na dva načina: 1) slobodnim dogovorom, ili 2) nameta­ njem i pokoravanjem. Izvršna vlast jedne grupe može pola­ gati pravo na legitimnu moć da nametne novi poredak. Pod ustavom jedne grupe treba razumeti verovatnoću, koja se menja po obimu, vrsti i uslovima, da će se članovi grupe povi­ novati pravilima koje nameće postojeća izvršna vlast. U po250

menute uslove, koje određuje svaki poredak, može da spada i pristanak određenih članova ili delova grupe, ili bar to da prethodno treba čuti njihovo mišljenje, ali pored toga i bilo šta drugo. Poredak jedne grupe može biti nametnut kako članovima tako i onima koji nisu članovi, naravno pod određenim okol­ nostima. To će biti slučaj naročito onda kad se nečlanovi na­ laze u nekom odnosu prema teritoriji na kojoj grupa deluje (prisutvo, rođenje, preduzimanje izvesnih radnji na toj teri­ toriji). Jedna grupa čiji poredak u načelu oktroiše teritori­ jalno važenje može se nazvati teritorijalnom grupom, sve­ jedno da li njen poredak polaže pravo samo na teritorijalno važenje prema svojim članovima (što je mogućno ili se bar događa u ograničenom obimu). 1. U smislu naše terminologije, jedan poredak je uvek na­ metnut kad nije stvoren slobodnim ličnim dogovorom svih učesnika. Prema tome, nametnuta je i odluka većine kojoj se manjina pokorava. Stoga legitimnost vladavine većine dugo vremena nije bila priznata ili je bila problematična (kod sta­ leža u srednjem veku, a u novije vreme u ruskoj opštini). U tom slučaju je za sociologiju od presudnog značaja samo stvarno postojeće stanje stvari. 3. Pojam ustava koji je ovde upotrebljen, upotrebio je i Lassalle. On nije identičan s pisanim ustavom, to jest s usta­ vom u pravom smislu reči. Sa sociološkog stanovišta, pitanje se sastoji samo u ovom: kad, zbog čega i u kojoj meri, možda i pod kojim posebnim uslovima (na primer uz odobravanje bogova ili sveštenika ili pristanak izbornog tela) članovi gru­ pe pokorno slede volju starešine grupe. I dalje: pod kojim okolnostima starešini grupe stoji na raspolaganju upravni aparat i grupno delanje kad on izdaje zapovesti i, naročito, kad nameće nova pravila. 4. Glavni tip nametnutog poretka koji važi u okviru jedne teritorije predstavljaju norme krivičnog prava i mnoga druga pravna pravila političkih grupa kod kojih je prisustvo, rođe­ nje, preduzimanje ili izvršenje neke radnje na teritoriji gru­ pe uslov za primenu poretka. (Uporedi pojam »teritorijalno telo« koji upotrebljavaju Gierke i Preuss.) 251

XIV. UPRAVNI I REGULATIVNI POREDAK Jedan poredak koji reguliše grupno delanje može se na­ zvati upravnim poretkom. Jedan poredak koji reguliše druge oblike društvenog delanja i jamči pojedincima uživanje onih pogodnosti koje im tim regulisanjem otvara može se nazvati regulativnim poretkom. Grupa koja se orijentiše samo prema prvom tipu poretka može se nazvati upravnom grupom, a ona koja se orijentiše samo prema ovom poslednjem regulativnom grupom. 1. Po sebi se razume da najveći broj postojećih grupa ima oba svojstva. Primer čisto regulativne grupe bila bi teorijska konstrukcija pravne države zasnovane na apsolutnom prin­ cipu laissez faire (što bi, doduše, pretpostavljalo prepuštanje kontrole nad finansijama čistoj privatnoj privredi). 2. O pojmu grupnog delanja vidi odeljak XII, No. 3. Pod pojam upravnog poretka spadaju sva pravila koja regulisu kako ponašanje upravnog aparata tako i ponašanje članova grupe prema grupi, to jest koja utvrđuju ciljeve čije ostvare­ nje poredak grupe nastoji da obezbedi time što planski pro­ pisuje kako treba da deluju njegov upravni aparat i njegovi članovi. U jednoj ekonomskoj organizaciji zasnovanoj na pot­ puno komunističkim principima tu bi spadalo čitavo društve­ no delanje, a u jednoj apsolutno pravnoj državi samo delatnost sudija, policijskih nadleštava, porotnika, vojnika, zako­ nodavca i birača. U najopštijim linijama, mada ne i u svim pojedinostima, granica između upravnog i regulativnog po­ retka podudara se s onim što se u političkoj grupi razlikuje kao javno i privatno pravo. Bliže o tome u sociologiji prava. XV. TIPOVI GRUPE Organizacija je trajno delanje koje se rukovodi određe­ nim ciljem, a organizovana grupa je društvo s upravnim apa­ ratom koji trajno dela rukovodeći se nekim određenim ci­ ljem. Udruženje je grupa stvorena slobodnim dogovorom čiji poredak važi samo za one koji su lično uzeli učešća u njego­ vom uspostavljanju.

252

Ustanova je grupa čiji poredak reguliše određenu sferu delatnosti i koja relativno uspešno nameće ovaj poredak svima koji zadovoljavaju određene kriterijume. 1. Pod pojam organizacije potpada i obavljanje političkih, crkvenih i trgovačkih poslova, ukoliko je zadovoljen kriterijum trajne orijentacije prema cilju. 2. Udruženje i ustanova su grupe s racionalno (planski) uspostavljenim porecima. Ili, tačnije, ukoliko jedna grupa ima racionalno uspostavljen poredak treba je nazvati udru­ ženjem ili ustanovom. Ustanova je pre svega država, zajedno sa svim njenim heterokefalnim grupama, a zatim i crkva, ukoliko je njen poredak racionalno uspostavljen. Poredak jedne ustanove polaže pravo da važi za sve koji zadovoljavaju određene kriterijume (rođenje, boravak, korišćenje izvesnih povlastica), svejedno da li je pojedinac u pitanju lično pri­ stupio, kao što je to slučaj kod udruženja, odnosno uzeo učešća u njegovom uspostavljanju, ili nije. Stoga su ustanove u sasvim specifičnom smislu nametnuti poreci. Ustanova po­ gotovo može biti teritorijalna grupa. 3. Razlika između udruženja i ustanove je relativna. Pra­ vila jednog udruženja mogu uticati na interese onih koji nisu njegovi članovi, i priznanje važnosti ovog poretka može im se stoga nametnuti, bilo putem uzurpacije i upotrebe sile ko­ jom udruženje raspolaže, bilo pomoću zakonski uspostavlje­ nog poretka (na primer pravo koje reguliše poslove akcio­ narskih društava). 4. Jedva treba naglasiti da udruženje i ustanova nisu je­ dino mogućni tipovi grupe. Uostalom, to su samo polarne su­ protnosti (tako u religioznoj oblasti: sekta i crkva). XVI. MOĆ I VLAST Moć označava svaki stepen verovatnoće da se nametne svo­ ja volja u jednom društvenom odnosu uprkos otporu, bez obzira na čemu počiva ova verovatnoća. Vlast označava verovatnoću da će određena lica poslušati jednu zapovest određenog sadržaja. Disciplina označava vero­ vatnoću da će određena grupa ljudi, i to zahvaljujući navici, brzo, automatski i na shematski način poslušati jednu zapo­ vest.

253

1. Sa sociološkog stanovišta, pojam moći je amorfan. Sve mogućne osobine jednog čoveka i sve mogućne okolnosti mo­ gu nekoga staviti u položaj da u datoj situaciji svoju volju nametne drugima. Stoga sociološki pojam vlasti mora biti precizniji i može da znači samo verovatnoću da se za jednu zapovest nađe poslušnost. 2. Pojam discipline uključuje u sebe naviknutost koja je karakteristična za nekritičku i bespogovornu poslušnost masa. Postojanje vlasti je vezano samo za aktualno prisustvo li­ ca koje uspešno naređuje drugom, ali ne bezuslovno i za po­ stojanje upravnog aparata ili grupe. Ali u najvećem broju slučajeva vlast obično pretpostavlja bar jedno ili drugo. Jednu grupu treba nazvati grupom s vlašću, ukoliko su na osnovu važećeg poretka njeni članovi podvrgnuti odnosima vlasti. 1. Otac porodice vlada bez upravnog aparata. Jedan beduinski poglavica, koji ubira prihode od karavana, ljudi i imo­ vine koji prelaze preko njegovog utvrđenja, vlada nad svim tim neodređenim i uvek drugim pojedincima koji su, iako ne pripadaju nikakvoj grupi, dospeli u određenu situaciju, i sa­ mo dotle dok se u toj situaciji nalaze. On to čini pomoću svo­ je pratnje koja mu u datom slučaju služi kao upravni aparat za primenu prinude. Teorijski bi bilo mogućno zamisliti jednu takvu vlast koju vrši jedan jedini čovek bez ikakvog uprav­ nog aparata. 2. Grupa u kojoj postoji upravni aparat je uvek u izvesnom stepenu grupa s vlašću. Ali pojam je relativan. Obična grupa s vlašću je u isti mah i upravna grupa. Osobenost gru­ pe određuju mnogi činioci: način na koji se upravlja: karak­ ter lica nad kojima se upravlja i domašaj efektivne upotrebe vlasti. Prva dva činioca u najvećoj mogućnoj meri zavise od vrste legitimnih osnova na kojima vlast počiva. (O tome vidi niže, glava III.) XVII. POLITIČKE I HIJEROKRATSKE GRUPE Grupu s vlašću treba nazvati političkom grupom onda i ukoliko njen opstanak i važenje njenog poretka u okviru od­ ređene geografske oblasti neprekidno obezbeđuje upravni aparat upotrebom ili pretnjom upotrebe fizičke sile. Jednu političku organizaciju treba nazvati državom kad i ukoliko

254

njen upravni aparat s uspehom polaže pravo na monopol le­ gitimne fizičke sile za održavanje poretka. Za društveno delanje, a naročito za grupno delanje, treba reći da je politički orijentisano onda i ukoliko ono teži da utiče na vršenje vla­ sti u jednoj političkoj grupi, a naročito na prisvajanje, pri­ nudno oduzimanje, ponovnu raspodelu ili dodeljivanje izvršne vlasti. Jednu grupu s vlašću treba nazvati hijerokratskom grupom onda i ukoliko se radi obezbeđenja njenog poretka upotre­ bljava psihička prinuda putem davanja ili uskraćivanja sred­ stava spasenja (hijerokratska prinuda). Jednu hijerokratsku organizaciju treba nazvati crkvom kad i ukoliko njen aparat polaže pravo na monopol legitimne hijerokratske prinude. 1. Po sebi se razume da upotreba fizičke sile nije ni jedno ni najuobičajenije sredstvo uprave u političkim grupama, štaviše, starešine ovih grupa su se oduvek služile svim mogućnim sredstvima za ostvarenje svojih ciljeva. Ali u svakom slučaju, pretnja silom, i kad je to potrebno njena stvarna upotreba, predstavlja specifično sredstvo političkih grupa, njihov ulti ma ratio, kad druga sredstva iznevere. Fizičku silu kao legi­ timno sredstvo ne upotrebljavaju samo političke grupe, već i pleme, porodične zadruge, a u srednjem veku pod izvesnim okolnostima svi koji su ovlašćeni da nose oružje. Pored toga što u najmanju ruku upotrebljava i fizičku silu za obezbeđenje svog poretka, za političku grupu je karakteristično da vlast njenog upravnog aparata polaže pravo da važi na jed­ noj teritoriji, i ovo svoje pravo upravni aparat obezbeđuje si­ lom. Grupe koje upotrebljavaju fizičku silu, a imaju i ovo drugo svojstvo — bile to seoske zajednice ili čak pojedine porodične zadruge ili esnafski savezi i radnička udruženja (»saveti«) — moraju se utoliko nazvati političkim grupama. 2. Jednu političku grupu, uključujući tu i državu, ne mo­ žemo odrediti navođenjem ciljeva kojima se grupno delanje rukovodi. Počev od brige da se obezbedi ishrana, pa sve do potpore umetnosti, nije bilo nijednog cilja koji političke gru­ pe nisu s vremena na vreme težile da postignu, kao što nije bilo nijedne političke grupe koja nije imala za cilj da obez­ bedi ličnu sigurnost i organizuje pravosuđe. Stoga se politički karakter jedne grupe može odrediti samo pomoću sredstava kojima se služi, to jest pomoću fizičke sile. Ovo sredstvo — koje pod izvesnim okolnostima može postati cilj za sebe —

255

nije svojstveno samo političkoj grupi, ali je specifično za nju i predstavlja neophodan sastavni deo njenog bića. Naša definicija ne odgovara sasvim svakodnevnoj upotre­ bi. Ali ako se uobičajeno shvatanje ne načini preciznijim, ono je neupotrebljivo. U svakodnevnom razgovoru, govori se o de­ viznoj politici narodne banke, o finansijskoj politici uprave jednog udruženja, o školskoj politici jedne lokalne zajednice, i pri tom se misli na planski postupak i sistematsko vođenje određenih poslova. Isto tako, na karakterističan način se go­ vori o političkoj strani ili domašaju neke delatnosti, ili o po­ litičkim činovnicima, političkim novinama, političkoj revolu­ ciji, političkom udruženju, političkoj stranci ili političkim posledicama, za razliku od ekonomske, kulturne ili religiozne strane određenih pojava i zbivanja i pri tom se ima na umu sve ono što je od ma kakvog značaja za odnose vlasti u jed­ noj političkoj grupi (naročito državi), to jest sve što može da izazove, spreči ili ubrza njeno uspostavljanje, promenu ili uništenje, za razliku od onih pojava i zbivanja koji nemaju nikakve veze s tim. Kao što se vidi, i u svakodnevnom razgo­ voru se ono što je zajedničko za oblast političkih pojava tra­ ži u sredstvima, to jest u načinu pomoću koga državna vlast dela, nezavisno od ciljeva kojima služi. Stoga se može reći da naša definicija, time što oštro naglašava ono što je specifič­ no, to jest da politička grupa počiva na stvarnoj ili mogućnoj upotrebi sile, samo tačnije određuje ono što imamo na umu i u svakodnevnom razgovoru. Doduše, u svakodnevnom razgo­ voru se političkim grupama nazivaju ne samo grupe koje su nosioci legitimne upotrebe fizičke sile, već i političke stranke i klubovi koji teže da izrazito nasilnim putem utiču na politič­ ko grupno delanje. Mi ćemo ovu vrstu društvenog delanja, to jest društveno delanje koje je politički orijentisano, razliko­ vati od pravog političkog delanja, koje je grupno delanje po­ litičkih grupa u smislu koji je utvrđen u odeljku XII, No. 3. 3. Pošto je pojam države tek u moderno doba potpuno razvijen, najbolje je odrediti ga u skladu s modernim tipom države, ali pri tom treba apstrahovati od njenih materijalnih ciljeva koji su vrlo promenljivi. Za današnju državu je u for­ malnom pogledu karakteristično da ona ima jedan upravni i pravni poredak koji se na zakonski način mogu menjati, pre­ ma kojima se orijentiše organizovano grupno delanje uprav­ nog aparata (koje je isto tako na zakonski način utvrđeno) 256

i koji nastoje da obavežu ne samo članove grupe koji su to uglavnom postali rođenjem, već u širokom obimu i čitavo de­ lanje koje se odvija na podvlašćenoj teritoriji. Prema tome, moderna država je teritorijalna ustanova. I dalje: da je upo­ treba fizičke sile danas legitimna samo ukoliko je država do­ zvoljava i naređuje. Tako, na primer, pravo koje ima otac da kažnjava svoju decu je ostatak nekadašnjeg izvornog prava starešine porodice da raspolaže čak i životima dece i robova. Ovaj monopolski karakter državne vlasti je bitno svojstvo njenog današnjeg položaja, baš kao i to što ona ima karakter racionalne ustanove i trajne organizacije. 4. Odlučujući kriterijum za pojam hijerokratske grupe ne može biti vrsta spasonosnih dobara koja se stavljaju u iz­ gled, to jest da li su ona ovozemaljska, onozemaljska, mate­ rijalna ili duhovna, već samo činjenica da je njihovo davanje osnov duhovne vlasti nad ljudima. Nasuprot tome, a u skladu s uobičajenim shvatanjem, za pojam crkve je karakteristično dvo: da je to jedna racionalna ustanova s čvrstom organiza­ cijom koja polaže pravo na monopolsku vlast. Inače, crkva teži da uspostavi hijerokratsku vlast na teritorijalnoj osnovi (parohije), mada se način na koji ona pokušava da obezbedi svoj monopolski položaj razlikuje od slučaja do slučaja. Ali istorijski gledano, za crkvu nije bitno uspostavljanje mono­ pola vlasti na određenoj teritoriji kao kod političkih grupa. Ovo je pogotovo tačno danas. To što crkva ima karakter usta­ nove, i naročito okolnost da neko postaje član jedne crkve ro­ đenjem, jasno odvaja crkvu od sekte. Za ovu poslednju je karakteristično da predstavlja jedno udruženje i da njeni čla­ novi mogu postati samo oni koji su u religioznom pogledu kvalifikovani. (Bliže o tome spada u sociologiju religije.)

17 Sociologija Maksa Vebera

257

Max Weber, »Vorbemerkung«, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920,) Bd. I, S. 1—16. — Preveo Mihailo Đurić.

Izuzev Zapada, svim drugim kulturnim zemljama nedostaje racionalna hernija. Visoko razvijenoj kineskoj istoriografiji nedostaje tukididovska pragma. Macchiavelli je imao prethod­ nike u Indiji. Ali svim azijatskim učenjima o državi nedostaje sistematika koja bi bila nalik na Aristotelovu, kao što nedo­ staju i racionalni pojmovi. Uprkos svim začecima u Indiji (škola Mimamsa), uprkos opsežnim kodifikacijama, naročito u prednjoj Aziji, i uprkos svim indijskim i drugim pravnim knjigama, nigde nema onih strogo jurističkih shema i načina mišljenja koji su svojstveni rimskom pravu i zapadnoevrop­ skom pravu koje je na njemu izgrađeno. I dalje, samo Zapad zna za kanonsko pravo. Slično u umetnosti. Kod drugih naroda je muzički sluh verovatno ranije bio oštrije razvijen nego danas kod nas, u svakom slučaju ne manje oštro. Različiti oblici polifonije bili su nadaleko rasprostranjeni po svetu, a zajedničko sviranje na većem broju instrumenata i diskantno pevanje postojalo je i na drugim mestima. Svi naši racionalni tonski intervali bili su i drugde izračunati i poznati. Ali racionalna harmonska muzika — i to kako kontrapunkt tako i akordska harmonija — oblikovanje tonskog materijala pomoću tri trozvuka s harmonskom tercom, naši racionalni oblici hromatike i enharmonike, koji se tek od renesanse harmonski tumače, naš orke­ star, koji ima gudački kvartet kao svoje jezgro i organizovani ansambl duvača, general-bas, naš notni sistem, koji je tek omogućio komponovanje, vežbanje i uopšte postojanje moder­ nih muzičkih dela, naše sonate, simfonije i opere — mada je programska muzika postojala i drugde, baš kao i tonsko sli­ kanje, menjanje tonova i hromatski način izražavanja — i kao sredstvo za njih, svi naši osnovni instrumenti: orgulje, klavir i violina — sve to postoji samo na Zapadu. Zašiljeni luk kao dekorativno sredstvo postojao je i na drugim mestima, u antičkoj Grčkoj i u Aziji; izgleda da je na Istoku bio poznat i krstasti svod sa zašiljenim lukom. Ali drugde nedostaje racionalno korišćenje gotskog svoda kao sredstva za podelu tereta i zasvođavanje slobodno uobličenih prostora, i pre svega za stvaranje velikih monumentalnih gra­ đevina i osnova za jedan stil u skulpturi i slikarstvu, što je razvijeno u srednjem veku. Isto tako, nedostaje i sve ono što je kod nas stvorila renesansa, pozajmljujući tehničke osnove sa Istoka: ono rešenje problema kubeta i onaj oblik klasične

258

17*

4

III. RACIONALIZAM ZAPADNE KULTURE

Kad se bavi svetsko-istorijskim problemima, pripadnik moderne evropske kulture neizbežno i s pravom mora sebi postaviti pitanje: koji je lanac okolnosti doveo do toga da su na tlu Zapada, i samo ovde, nastale i razvile se kulturne po­ jave koje — bar kako mi to rado zamišljamo — imaju univer­ zalno značenje i vrednost? Samo na Zapadu postoji nauka razvijena u onom stepenu koji danas priznajemo kao važeći. Na drugim mestima, a pre svega u Indiji, Kini, Vavilonu i Egiptu otišlo se daleko u mnogim pravcima: bilo je prikupljeno obilje podataka o najrazličitijim iskustvenim pojavama, razmišljalo se o svetskim i životnim problemima, negovala se filozofska i teološka mu­ drost najdublje vrste — mada je samo hrišćanstvo u potpu­ nosti razvilo sistematsku teologiju, i to pod helenističkim uticajem, dok u islamskoj religiji i kod pojedinih indijskih sekti ima samo začetka u tom pravcu. Jednom rečju, postoja­ lo je znanje i posmatranje izvanredne sublimacije. Ali vavilonskoj i svakoj drugoj astronomiji nedostajala je matema­ tička podloga koju su joj tek Grci dali. Utoliko više zapanjuje neobično visok stepen vavilonskog znanja o zvezdama. In­ dijskoj geometriji je nedostajao racionalan dokaz, što je takođe bilo proizvod grčkog duha, koji je prvi stvorio i meha­ niku i fiziku. Indijskoj prirodnoj nauci, u kojoj su metodi posmatranja bili vrlo razvijeni, nedostajao je racionalan ekspe­ riment (što je na osnovu antičkih podsticaja stvorila tek re­ nesansa). Isto tako, indijska prirodna nauka nije znala za laboratoriju u modernom smislu, i stoga indijska medicina, koja je u tehničko-zanatskom pogledu vrlo razvijena, nema bi­ ološku, a još manje biohemijsku osnovu. 4

259

racionalizacije čitave umetnosti — na primer, racionalno korišćenje linearne i vazdušne perspektive u slikarstvu. U Kini je bilo proizvoda štamparske veštine. Ali samo na Zapadu su stvorene novine i časopisi, to jest jedan oblik literature koji je sračunat samo za štampu i čije postojanje samo ona omo­ gućuje. I na drugim mestima (u Kini i Indiji) postojale su visoke škole svih mogućnih vrsta, čak i takve koje su spolja nalik na naše univerzitete i naše akademije. Ali samo na Za­ padu postoji racionalno i sistematsko stručno bavljenje nau­ kom, i samo ovde ima obrazovanih stručnjaka u smislu koji odgovara današnjim kulturnim zahtevima. I pre svega, samo na Zapadu postoje stručni činovnici koji su ugaoni stubovi moderne države i moderne privrede. Izvesni začeci stručnog činovništva mogu se naći i na drugim mestima, ali izuzev na Zapadu oni nigde nisu postali tako neophodan uslov društve­ nog poretka. Razume se, činovnik je prastara pojava najrazličitijdh kultura. I to ne samo običan činovnik, već i činovnik koji je specijalizovan na osnovu podele rada. Ali nijedna ze­ mlja i nijedno doba ne zna za onu pojavu koja karakteriše moderni Zapad: apsolutno neizbežno okivanje čitavog našeg života u ljušturu jedne organizacije stručno obrazovanih či­ novnika, to jest prepuštanje svih političkih, tehničkih i eko­ nomskih poslova odgovarajućim stručnjacima, a pre svega pravno obrazovanim državnim činovnicima, koji na taj način postaju nosioci najvažnijih svakodnevnih funkcija društve­ nog života. Staleško organizovanje političkih i društvenih grupa je oduvek bilo široko rasprostranjeno. Ali stalešku državu {rex et regnum) u zapadnom smislu poznaje samo Zapad. I mada su u čitavom svetu postojale političke stranke, to jest organi­ zacije koje se bore da osvoje političku vlast ili da utiču na one koji njom raspolažu, samo na Zapadu postoji parlament s pe­ riodično izabranim narodnim predstavnicima i vladavina de­ magoga i stranačkih vođa kao parlamentarno odgovornih mi­ nistara. I samo Zapad zna za državu u smislu političke usta­ nove s racionalno ustanovljenim ustavom i pravnim poret­ kom i jednim upravnim aparatom koji je sastavljen od struč­ nih činovnika i koji se u svom delanju orijentiše prema ra­ cionalno ustanovljenim pravilima (zakonima). Bez obzira na sve začetke koji se i drugde mogu naći, u ovoj kombinaciji njenih najvažnijih svojstava država postoji samo na Zapadu.

260

Isto tako stvar stoji i s kapitalizmom, koji je najsudbo­ nosnija sila našeg modernog života. Nagon za zaradom, težnja da se stekne dobit, novčana do­ bit, i po mogućstvu što veća novčana dobit — sve to nema nikakve veze s kapitalizmom. Ova težnja je postojala i postoji kod kelnera, lekara, kočijaša, umetnika, prostitutki, podmit­ ljivih činovnika, vojnika, pljačkaša, kartaša, posetilaca koc­ karnica, prosjaka, moglo bi se reći kod »all sorts and condi­ tions of men«, u svim epohama i svim zemljama, gde su objek­ tivne mogućnosti za to na bilo koji način bile date ili postoje. Lako je uvideti da ovu naivnu definiciju treba jednom zauvek odbaciti. Neobuzdana pohlepa za zaradom nipošto nije isto što i kapitalizam, a još manje nešto u čemu se ogleda njegov duh. Kapitalizam može da znači upravo obuzdavanje ili bar racionalno ublažavanje ovog iracionalnog nagona. Ra­ zume se, kapitalizam je istovetan s postojanjem racionalno organizovanog kapitalističkog preduzeća koji teži ka dobiti, ka uvek obnovljenoj dobiti, ka rentabilnosti. Jer on to mora biti. U okviru kapitalističke organizacije čitavog privrednog života, jedno kapitalističko preduzeće koje se ne orijentiše prema izgledima da postigne rentabilnost bilo bi osuđeno na propast. Pokušajmo najpre da nešto tačnije odredimo pojam kapi­ talizma nego što se obično čini. Jedna kapitalistička privred­ na delatnost bila bi ona koja počiva na očekivanju dobiti korišćenjem izvesnih mogućnosti koje pruža razmena na tržištu, dakle delatnost koja počiva na formalno miroljubivoj verovatnoći sticanja zarade. Nasilno sticanje zarade (formalno i stvarno) podleže posebnim zakonima, i mada se to nikome ne može zabraniti, ovo delanje je nepodesno staviti pod istu ka­ tegoriju s delanjem koje se orijentiše prema mogućnosti da se dobit postigne putem razmene. (U tome, kao i u nekim drugim tačkama, ja se ne slažem s našim uvaženim učiteljem Lujom Brentanom. Najpre u terminološkom pogledu, a zatim i u pogledu same stvari. Meni ne izgleda zgodno da se pod istu kategoriju podvedu tako raznorodne stvari kao što su zarada putem pljačke i zarada stečena rukovođenjem jednom fabrikom, a još manje da se svaka težnja za sticanjem novca označi kao duh kapitalizma, nasuprot drugim oblicima pri­ vređivanja. Jer s ovim poslednjim gubi se svaka pojmovna tačnost a s onim prvim mogućnost da se istakne osobenost 261

zapadnog kapitalizma nasuprot drugim oblicima. I u Simmelovoj Filozofiji novca ima nečeg s čim se ne slažem: novčana privreda je odviše izjednačena s kapitalizmom, na štetu izla­ ganja. U Sombartovim spisima, a pre svega u najnovijem iz­ danju njegovog krasnog glavnog dela o kapitalizmu, odveć je zapostavljeno, i to u korist izvesnih razvojnih činilaca koji su delovali svuda u svetu, ono što je, bar sa stanovišta mog problema, za Zapad specifično: racionalna organizacija rada.) Onde gde se racionalno teži kapitalističkoj zaradi, delanje se orijentiše prema kapitalističkom računu. A to znači: kapita­ list planski upotrebljava materijalan ili ljudski korisan uči­ nak, tako da prilikom obračuna novčane vrednosti stečenih dobara prihod od njegovog posla treba da premaši kapital, to jest procenjenu vrednost sredstava koja su pomoću razmene upotrebljena za sticanje zarade. A kad je u pitanju je­ dno preduzeće koje trajno posluje, onda periodična procena novčane vrednosti stečenih dobara treba uvek iznova da pre­ mašuje kapital. Bez obzira da li je u pitanju roba koja je in natura data jednom putujućem trgovcu, a koja može da do­ nese drugu robu in natura kao krajnji prihod, ili fabrika čiji sastavni delovi (zgrade, mašine, zalihe u novcu, sirovine, po­ luproizvodi i gotovi proizvodi) predstavljaju potraživanja kojima nasuprot stoje odgovarajuće obaveze — uvek je od presudnog značaja ovo: da se pravi obračun kapitala u nov­ cu, bilo u modernom obliku pomoću knjige bilansa ili na neki drugi primitivan i površan način. I to kako na početku posla (početni bilans), tako i u toku njegovog izvođenja: pre svake pojedinačne radnje (kalkulacija), prilikom kontrole i proveravanja korisnosti posla (ponovna kalkulacija), sve do kraja: da bi se utvrdila dobit (završni bilans). Na primer, početni bilans jedne komende sastoji se u utvrđivanju novčane vred­ nosti dobara razmenjenih između stranaka (ukoliko ova do­ bra već unapred nemaju novčani oblik), završni bilans u oceni raspodele dobiti ili štete, dok se kalkulacija nalazi u osnovi svake pojedinačne radnje onih koji se služe komendom (u racionalnom slučaju). U svim oblicima kapitalistič­ kog preduzeća do danas, pogotovo kad okolnosti to ne izis­ kuju, katkad nema ni tačnog obračuna ni procene, već se po­ stupa odoka na tradicionalan i konvencionalan način. Ali to je nešto što se odnosi samo na stepen racionalnosti kapitali­ stičkog načina privređivanja.

262

Za pojam kapitalizma važno je samo ovo: da na privredno delanje presudno utiče stvarna orijentacija prema oceni nov­ čanog uspeha u poređenju s ocenom novčanog uloga. U ovom smislu, kapitalizam i kapitalistička preduzeća, zajedno s ka­ pitalističkim računom koji je donekle racionalizovan, mogu se naći u svim kulturnim zemljama sveta, sudeći po ekonom­ skim dokumentima kojima raspolažemo. To je bio slučaj u Kini, Indiji, Vavilonu, Egiptu, u sredozemnoj antici, u sred­ njem veku, kao i u Novo doba. I to ne samo izolovani poje­ dinačni poduhvati, već čitavi privredni sistemi koji su uklju­ čivali u sebe sve nove i nove pojedinačne kapitalističke podu­ hvate i trajna preduzeća. Doduše, trgovina dugo vremena nije imala karakter naših preduzeća već se odvijala u nizu pojedinačnih poduhvata, da bi tek postepeno, orijentišući se prema pojedinim granama, dobila izvesnu organizaciju u po­ našanju veletrgovaca. U svakom slučaju, kapitalističko predu­ zeće i kapitalistički preduzetnik, i to ne samo kao povremeni već kao trajan preduzetnik, jesu prastare pojave koje su opšte rasprostranjene u najvećem mogućnom stepenu. Pa ipak, Zapad ima izuzetno značenje. To se najbolje vidi po tome što je Zapad stvorio vrste, oblike i pravce kapitali­ zma koji nigde nisu postojali. U celom svetu je bilo trgovaca, veletrgovaca i trgovaca na malo, trgovaca koji sede na mestu i onih koji putuju, bilo je kreditnih poslova svake vrste, bilo je banaka s najrazličitijim ali u osnovi sličnim funkcijama koje su obavljale i naše banke, bar u 16. veku. Isto tako, bilo je široko rasprostranjeno, čak i u organizovanom obliku, pre­ komorsko kreditiranje i komanditno poslovanje. Svuda gde je postojala javna blagajna na novčanoj osnovi, kao u Vavilonu, Grčkoj, Indiji, Kini i Rimu, pojavio se i zajmodavac koji finansira ratove i gusarske poduhvate ili omogućuje nabavke i građevine svake vrste. Njega vidimo čas kao kolonijalnog preduzetnika koji vodi prekomorsku politiku, čas kao vlasni­ ka ili korisnika plantaža s robovima i prisilno dovedenim radnicima, čas kao zakupca poreza, državnih dobara i javnih službi, čas kao finansijera koji pomaže stranačke vođe u iz­ bornoj borbi ili kondotijere u vođenju građanskih ratova; najzad, vidimo ga kao špekulanta u novčanim operacijama najrazličitije vrste. Ovaj tip preduzetnika — kapitalistički pu­ stolov — postojao je u celom svetu. S izuzetkom trgovačkih, kreditnih i bankarskih poslova, delanje kapitalističkog pu-

263

stolova je čisto iracionalno-špekulantsko po karakteru, ili se orijentiše prema zaradi nasilnim putem, pre svega prema za­ radi putem pljačke (ratnička ili fiskalna pljačka). Različite vrste kapitalizma koje poznaje Zapad — špeku­ lantski, kolonijalni i finansijski kapitalizam u miru, a pre svega onaj oblik kapitalizma koji se orijentiše prema ratu — nose i danas svoj pečat, a njemu su nalik, danas kao i oduvek, izvesni oblici međunarodne veletrgovine. Ali pored toga, na Zapadu je u Novo doba stvorena jedna sasvim drukčija vrsta kapitalizma koja nigde na zemlji nije postojala: racio­ nalna kapitalistička organizacija formalno slobodnog rada. Na drugim mestima se mogu naći samo početni stupnjevi ove vrste kapitalizma. Organizacija neslobodnog rada je dostigla izvestan stepen racionalnosti samo na plantažama, donekle i u antičkim ergasterijama, a još manje početkom Novog doba na kmetovskim imanjima ili u vlastelinskim radionicama do­ maće industrije s robovskom ili kmetovskom radnom sna­ gom. Van Zapada, domaća industrija zasnovana na slobodnom radu je samo sporadična pojava, a široko rasprostranjena upotreba nadničarske radne snage nije dovela do stvaranja manufakture, a još manje do stvaranja jedne racionalne or­ ganizacije za učenje zanata, kao što je to bio slučaj na Zapa­ du u srednjem veku. Od toga ima samo neznatnih izuzetaka (naročito državni monopoli), ali se i ovi znatno razlikuju od modernih privrednih organizacija. Ali racionalno privredno preduzeće koje se orijentiše prema izgledima robnog tržišta, a ne prema izgledima za nasilnu, političku ili iracionalnu špe­ kulaciju, nije jedina osobena crta zapadnog kapitalizma. Mo­ derna racionalna organizacija kapitalističkog preduzeća pret­ postavlja druga dva važna elementa: odvajanje domaćeg gaz­ dinstva od preduzeća, što preovlađuje u čitavom današnjem privrednom životu, i u tesnoj vezi s tim: racionalno vođenje knjiga. Prostorno odvajanje mesta na kome se radi ili proda­ je od kuće u kojoj se stanuje postojalo je i drugde (u orijen­ talnim bazarima i ergasterijama drugih kulturnih oblasti). Isto tako, stvaranje kapitalističkih udruženja s odvojenim po­ slovnim računom postojalo je na Istoku i u antici. Ali u poređenju s modernim osamostaljivanjem preduzeća za sticanje zarade, to su samo začeci. Ovo pre svega zbog toga što su ne­ dostajala ili nisu bila dovoljno razvijena kulturna sredstva koja obezbeđuju ovu samostalnost — racionalno vođenje po264

slovnih knjiga i pravno odvajanje imovine preduzeća od lične imovine. (Razume se, ovu suprotnost ne treba shvatiti apso­ lutno. Iz kapitalizma koji se orijentiše u političkom pravcu — pre svega iz kapitalizma koji se osniva na zakupu poreza — izrasla su već u sredozemnoj i orijentalnoj antici, ali i u Kini i Indiji, racionalna trajna preduzeća kod kojih je vođe­ nje knjiga moglo da ima racionalan karakter. To zaključuje­ mo po oskudnim odlomcima iz tih knjiga koji su došli do nas. Uostalom, politički orijentisan »pustolovni« kapitalizam je u najtešnjoj vezi s racionalnim kapitalističkim poslovanjem modernih banaka, koje se razvilo iz poslova vođenih u politi­ čke i ratne svrhe. Tipičan primer za to je engleska banka. Ka­ rakteristično je, na primer, držanje Patersona, koji je tipičan »promoter«, prema članovima direktorijuma: ovi su ga posta­ vili na položaj, a on ih je ubrzo okarakterisao kao »The Puri­ tan usurers of Grocers' Hall«. Slično je bilo i držanje ove »najsolidnije« banke povodom jednog sumnjivog posla na Ju­ žnom moru. Kao što se vidi, pomenuta suprotnost je sasvim relativna. Ali ona postoji. Uopšte uzev, i sem pojedinih izuze­ taka, racionalnu organizaciju rada nisu stvorili veliki »pro­ moters«, a ni Jevreji, koji su tipični nosioci finansijskog i po­ litičkog kapitalizma. To je delo sasvim drukčijeg tipa ljudi.) Na drugim mestima, razvitak je išao u jednom pravcu koji je omogućio stvaranje preduzeća za sticanje zarade u okviru kneževskih ili vlastelinskih domaćih gazdinstava. I pored mnogih prividnih srodnosti, ovaj razvitak znatno odstupa i, štaviše, direktno je suprotan onome što se dogodilo na Za­ padu. To je već Rodbertus tačno uočio. Ali sve ove sposobnosti zapadno-evropskog kapitalizma dobile su svoje današnje značenje tek zahvaljujući kapitalisti­ čkoj organizaciji rada. S tim stoji u vezi i ono što se obično naziva komercijalizovanje, to jest sve šira upotreba hartija od vrednosti i racionalizovanje trgovačke špekulacije, to jest stvaranje berze. Jer bez racionalne kapitalističke organizacije rada, sve ovo, uključujući i komercijalizovanje privrednog ži­ vota, ne bi bilo mogućno ili bar ne bi bilo tako dalekosežno. Pre svega u odnosu na društvenu strukturu i, u vezi s njom, u odnosu na specifične probleme s kojima se moderni Zapad susreće. Isto tako, tačna kalkulacija, koja je preduslov za sve ostalo, mogućna je samo na tlu slobodnog rada. I pošto svet izvan modernog Zapada nije znao za racionalnu organizaciju 265

rada, on nije znao ni za racionalni socijalizam. Razume se, kao što je poznavao varošku privredu, varošku politiku snabdevanja životnim namirnicama, merkantilizam i politiku bla­ gostanja, racionisanje obroka, plansku privredu, protekcioni­ zam i teorije laissez-faire (u Kini), svet je isto tako znao i za najrazličitije oblike komunističkog i socijalističkog načina privređivanja: patrijarhalni, religiozni ili vojnički komuni­ zam, državni socijalizam (u Egiptu), kao i za kartele i orga­ nizacije potrošača. Ali kao što je svuda izuzev na Zapadu ne­ dostajao pojam građanina i pojam buržoazije, tako je isto nedostajao i pojam proletarijata kao klase; i pošto nije bilo racionalne organizacije slobodnog rada, on je morao nedosta­ jati. To je tačno uprkos tome što je svuda na svetu varoško stanovništvo imalo povlašćen položaj na tržištu i što su svuda postojali esnafi i gilde i najrazličitije pravne granice između varoši i sela. Klasne borbe između poverilaca i dužnika, izme­ đu zemljoposednika i seljaka, kmetova i zakupaca, između tr­ govaca i potrošača, oduvek su svuda postojale pod najrazličitijim okolnostima. Ali na drugim mestima se mogu naći samo u začecima borbe između dobavljača robe i mušterija koje su na Zapadu započele već u srednjem veku. Međutim, potpuno nedostaje moderna suprotnost između kapitalista i slobodnog radnika. I zbog toga nisu mogli postojati oni pro­ blemi koje poznaje moderni socijalizam. Sa čisto ekonomskog stanovišta, središni problem svetske istorije kulture predstavlja nastanak građanskog kapitalizma s njegovom racionalnom organizacijom slobodnog rada, a ne razvoj različitih oblika kapitalističke delatnosti, tip pustolov­ nog kapitalizma ili kapitalizma koji se orijentiše prema trgo­ vini, ratu i politici i izgledima na dobit koje oni pružaju. Sa kulturno-istorijskog stanovišta to znači da nas interesuje na­ stanak zapadnog građanstva u njegovoj osobenosti, koji je nerazdvojno povezan s nastankom kapitalističke organizacije rada, ali se ne poklapa s njim. Jer građanin u staleškom smi­ slu je postojao i pre razvitka specifično zapadnog kapitaliz­ ma. Doduše, samo na Zapadu. Opšte je poznato da je specifi­ čno moderan zapadni kapitalizam u znatnoj meri uslovljen i razvojem tehničkih mogućnosti. Njegova racionalnost je da­ nas bitno uslovljena time što je mogućno proračunati najvaž­ nije tehničke činioce. A to znači da zapadni kapitalizam pret­ postavlja zapadnu nauku, naročito prirodnu nauku koja se

266

osniva na matematičkim, eksperimentalnim i racionalnim te­ meljima. Sa svoje strane, razvoj zapadne nauke i tehnike do­ bio je i dobija značajne podsticaje od kapitalističkih interesa za njihovu ekonomsku primenljivost. Doduše, nastanak zapa­ dne nauke nije uslovljen tim izgledima. I Indusi su računali i bavili se algebrom; štaviše, oni su pronašli sistem položaj­ nih brojeva koji je poslužio razvoju kapitalizma na Zapadu, ali koji u Indiji nije stvorio ni modernu kalkulaciju ni mo­ derno knjigovodstvo. Kapitalistički interesi nisu uslovili ni nastanak matematike i mehanike. Ali tehničku primenu nauč­ nih otkrića, dakle ono što je najvažnije za način života najši­ rih masa, uslovile su ekonomske premije koje su na Zapadu upravo na to ciljale. Ove premije su potekle iz osobenosti društvenog poretka na Zapadu. Stoga se mora postaviti pitanje: iz kojih su sas­ tavnih delova ovog poretka one potekle, jer svi nisu bili pod­ jednako važni. U one koji su nesumnjivo važni spada racio­ nalna struktura prava i uprave. Jer moderan racionalni kapi­ talizam iziskuje kako racionalna tehnička sredstva rada tako i racionalno pravo i sistem upravljanja zasnovan na formalnim pravilima. Bez ovih preduslova mogu postojati pustolovni i trgovačko- špekulantski kapitalizam i sve mogućne vrste kapi­ talizma koji se orijentiše prema politici, ali ne može postojati racionalno privatno privredno preduzeće s osnovnim kapita­ lom i pouzdanom kalkulacijom. Takvo jedno pravo i takav jedan sistem upravljanja, koji su u pravno-tehničkom i for­ malnom pogledu razvijeni do savršenstva, samo je Zapad sta­ vio na raspolaganje privredi. Stoga se moramo pitati otkud Zapad ima takvo pravo? Pored ostalih okolnosti, kapitalistič­ ki interesi su nesumnjivo prokrčili put vladavini stručno ob­ razovanog staleža pravnika u pravosuđu i upravi. To pokazuje svako dublje proučavanje. Ali nipošto samo ili poglavito ti interesi. I nisu oni iz sebe stvorili ono pravo, već su u tome učestvovale i sasvim drukčije sile. Zašto kapitalistički interesi nisu stvorili to isto u Kini ili Indiji? Zašto oni tamo nisu od­ veli ni naučni ni umetnički ni državni ni privredni razvitak na put racionalizacije koji je svojstven Zapadu? Jer u svim navedenim slučajevima osobenosti zapadne kulture u pitanju je, očigledno, jedan specifičan oblik racio­ nalizma. Kao što će kasnije izlaganje jasno pokazati, pod ovim izrazom mogu se razumeti sasvim različite stvari. Tako,

267

na primer, postoje racionalizacije mističke kontemplacije, dakle jednog ponašanja koje je, gledano iz drugih životnih oblasti, specifično iracionalno. Isto tako, postoje racionaliza­ cije privrede, tehnike, naučnog rada, obrazovanja, pravosuđa i uprave. I dalje, svaka od ovih oblasti može se racionalizovati sa stanovišta sasvim različitih vrednosti i vrednosnih ori­ jentacija, i što je racionalno sa jednog stanovišta, može biti iracionalno sa drugog. U različitom stepenu, racionalizovanje različitih životnih oblasti je postojalo u svim svetskim kultu­ rama. U kulturno-istorijskom pogledu je važno samo ovo: ko­ je životne oblasti su racionalizovane i u kom pravcu? Prema tome, naš zadatak se sastoji u tome da shvatimo osobenost zapadnog racionalizma, naročito modernog zapadnog raciona­ lizma, i da objasnimo njegov nastanak. S obzirom na izvan­ rednu važnost privrede, svaki pokušaj objašnjenja mora pre svega uzeti u obzir ekonomske uslove. Ali pri tom se ne srne zanemariti i obrnuta uzročna veza. Jer u svom nastanku, ekonomski racionalizam zavisi kako od racionalne tehnike i racionalnog prava, tako i od sposobnosti i sklonosti ljudi za određene oblike praktično-iracionalnog načina života. Onde gde postoje prepreke duševne prirode, razvitak racionalnog ekonomskog načina života mora naići na težak unutrašnji ot­ por. U najznačajnije elemente koji oblikuju način života spa­ dale su svuda u prošlosti magične i religiozne sile i etička shvatanja koja se zasnivaju na veri u njih. O njima je reč u skupljenim i dopunjenim člancima koji slede. Na čelo su stavljena dva starija članka koji pokušavaju da u jednoj važnoj tački bliže priđu najtežoj strani problema, to jest da objasne kako određeni religiozni sadržaji uslovljavaju privredno osećanje ili etos jednog oblika privrede, i to na primeru veze između modernog privrednog etosa i racio­ nalne etike asketskog protestantizma. Ovde se, dakle, prati samo jedna strana uzročnog odnosa. Kasniji članci o privred­ noj etici svetskih religija, koji daju pregled odnosa najvažni­ jih kulturnih religija prema privredi i društvenoj strukturi njihove sredine, nastoje da prate obe strane uzročnog odnosa, ali samo onoliko koliko je neophodno da bi se omogućilo poređenje s evropskim razvitkom koji treba dalje proučavati. Jer samo na taj način se može donekle tačno utvrditi uzročna relevantnost onih elemenata zapadne religiozne privredne eti­ ke koji su joj svojstveni nasuprot drugim religioznim privred268

nim etičkim shvatanjima Prema tome, ove članke ne treba shvatiti kao sveobuhvatne kulturne analize (čak ni u sažetom obliku). Jer oni samo naglašavaju, i to namerno, ono što je u svim kulturnim zemljama stajalo i stoji nasuprot zapad­ nom kulturnom razvitku. A to znači da se oni posve orijentišu prema onome što je sa ovog stanovišta značajno za opisi­ vanje zapadnog razvitka. S obzirom na ovaj cilj nije se moglo drukčije postupiti. Ali da bi se izbegli nesporazumi, ovde se mora izričito upozoriti na ograničenost cilja. I u jednom drugom pogledu domašaj ovih članaka je ogra­ ničen. Po sebi se razume da sinolog, indolog, semitist i egiptolog neće u njima naći ništa novo. Poželjno bi bilo samo da oni ne nađu ništa što je bitno za samu stvar, a što bi morali oceniti kao pogrešno. Pisac ne zna da li mu je pošlo za rukom da se ovom idealu približi bar u onoj meri koja je dostupna nestručnjaku. Ali njemu je jasno da onaj ko je upućen na prevode i nije u stanju da se samostalno služi izvorima koji su često predmet žučnih prepirki u stručnoj literaturi, ima dovoljno razloga da misli vrlo skromno o vrednosti svog rada. Ovo utoliko pre što je broj prevoda stvarnih izvora, to jest natpisa na spomenicima i pisanih dokumenata još uvek nez­ natan u poređenju s onim što postoji i što je važno. Ovo na­ ročito važi za Kinu. Iz toga proizlazi da ovi članci imaju sa­ svim provizoran karakter, naročito oni del ovi koji se odnose na Aziju. Ali i moje znanje jevrejske istorije je sasvim nedo­ voljno. Samo stručnjacima pripada poslednja reč. Ovi članci su upravo i napisani zbog toga što dosad nije bilo stručnih radova s ovim posebnim ciljem i sa ovog posebnog stanovišta. U mnogo većoj meri nego što to u krajnjoj liniji važi za svaki naučni posao, njima je suđeno da ubrzo budu prevaziđeni. Kad su u pitanju radovi ovakve vrste, nikako se ne može izbeći zalaženje u druge stručne oblasti, ma koliko to bilo podozrivo; ali čovek se onda mora pomiriti s onim što mu je pošlo za rukom. Zahvaljujući modi i oduševljenju za književnike, danas se rado veruje da je mogućno lišiti se stručnjaka ili degradirati ga na stepen radnika koji je potčinjen vizionaru. Gotovo sve nauke duguju nešto diletantima; često upravo diletanti otva­ raju dragocene perspektive. Ali proglasiti diletantizam za princip nauke, značilo bi njen kraj. Onaj ko hoće »viziju«, neka ide u bioskop ili pozorište — tamo će mu se danas obi269

lato dati, čak i u literarnom obliku, ono što nas ovde interesuje. (Jedva treba reći da tu ne spadaju pokušaji K. Jaspersa u njegovoj knjizi Psihologija pogleda na svet, 1919, ni Kla­ gesa, u Karakterologiji, i slične studije, koje se od našeg po­ kušaja razlikuju u pogledu polazne tačke. Ali ovde nije mesto za iscrpno raspravljanje.) Ali prozaičnom izlaganju naših strogo empirijskih proučavanja ništa nije toliko tuđe kao ovo shvatanje. I hteo bih da dodam: ko želi propoved, neka ide na religiozni skup. Ovde nećemo nijednom rečju pomenuti kakav je vrednosni odnos između pojedinih kultura koje uporedno proučavamo. Istina je da istorija ljudskih sudbina mora uzbuditi dušu onoga koji je pogledom obuhvatio jedan njen isečak. Ali on će dobro učiniti ako svoje sitne lične ko­ mentare zadrži za sebe, kao što se to čini pred prizorom koji pružaju more ili visoke planine. Osim ako se neko oseća po­ zvanim i obdarenim za umetničko stvaranje ili za proročke zahteve. U najvećem broju ostalih slučajeva, mnogo priče o intuiciji prikriva samo odsustvo distancije prema predmetu, koje treba oceniti upravo onako kao i slično držanje prema ljudima. Treba još objasniti zašto se ovde nismo dovoljno poslužili rezultatima etnografskih istraživanja, što bi bilo neophodno za produbljeno izlaganje naročito azijatske religioznosti. To nije učinjeno samo zbog toga što ljudska radna sposobnost ima svoje granice. Glavni razlog je u tome što je trebalo utvr­ diti religioznu etiku onih društvenih slojeva koji su bili nosi­ oci kulture određenih oblasti. U pitanju je, dakle, uticaj na­ čina života tih slojeva. Potpuno je tačno da se osobenost ovog uticaja može shvatiti samo ako se uporede rezultati etnograf­ skog istraživanja. Stoga treba priznati i naglasiti da ovde pos­ toji praznina na šta etnograf ima pravo da prigovori. Prili­ kom sistematskog izlaganja sociologije religije nadam se da ću donekle moći da popunim ovu prazninu. Ali to prelazi okvire ovih izlaganja koja imaju ograničen cilj. Ovde smo se morali zadovoljiti da po mogućnosti otkrijemo tačke za poređenje s našim zapadnim kulturnim religijama. Na kraju, pomenimo i antropološku stranu problema. Kad u različitim oblastima života koje su prividno nastale neza­ visno jedne od drugih uvek iznova nalazimo da su se određe­ ni oblici racionalnosti razvili na Zapadu, i samo tamo, onda se prirodno nameće pretpostavka da su nasledne osobine

270

glavna podloga ovog razvitka. Pisac priznaje da je lično sklon tome da prizna izvanredan značaj biološkim činiocima. Ali uprkos velikim dostignućima antropologije, ja još uvek ne vidim kako se u razvitku koji ovde proučavamo može egzakt­ no utvrditi ili samo približno nagovestiti udeo bioloških čini­ laca. Trebalo bi upravo postaviti kao jedan od zadataka socio­ loških i istorijskih proučavanja da se najpre otkriju svi oni uticaji i uzročni lanci koji se mogu na zadovoljavajući način objasniti pomoću reagovanja na sudbinska zbivanja i okolnu sredinu. Tek onda, a pogotovo kad uporedna neurologija i psihologija rasa više odmaknu u pravcu kojim se danas kreću i koji u pojedinostima toliko obećava, možda će se doći do zadovoljavajućih rezultata koji su relevantni i za naš pro­ blem. Zasad izgleda da je ona pretpostavka neosnovana i da bi upućivanje na nasledne osobine značilo prebrzo odustaja­ nje od toga da se sazna ono što je danas mogućno saznati i nepromišljeno pomeranje problema na zasad nepoznate či­ nioce.

271

IV. PROTESTANTSKA ETIKA I DUH KAPITALIZMA5 VEROISPOVEST I DRUŠTVENA SLOJEVITOST Statistika zanimanja jedne u verskom pogledu mešovite zemlje otkriva s upadljivom učestalošću pretežno protestant­ ski karakter klase kapitalista i industrijalaca, kao i viših, stručno obrazovanih slojeva radničke klase, naročito tehnič­ kog i trgovačkog osoblja modernih preduzeća. O ovoj pojavi se u više mahova živo govorilo u katoličkoj štampi i literaturi i na katoličkim skupovima u Nemačkoj. Ona je jasno izraže­ na u statističkim brojevima ne samo onde gde se razlika u veri poklapa s razlikom u nacionalnoj pripadnosti, a time i u stepenu kulturnog razvitka — kao što je slučaj između Nemaca i Poljaka u istočnim oblastima Nemačke — već gotovo svuda gde je kapitalistički razvitak u vreme svog rascvata imao slobodne ruke da stanovništvo raslojava prema svojim potrebama. I ukoliko je bilo više slobode u tom pogledu, uto­ liko je ona pojava jasnije izražena. Doduše, relativno znatno veće učešće protestanata u kapitalističkoj svojini i pretežno protestantski karakter viših slojeva radnika u velikim moder­ nim preduzećima možemo delimično objasniti istorijskim ra­ zlozima, po kojima verska pripadnost nije uzrok ekonomskih pojava, već u izvesnom smislu njihova posledica. Učešće u onim ekonomskim funkcijama, koje pretpostavljaju delom ka­ pitalističku svojinu, delom skupo obrazovanje, a većinom i jedno i drugo, danas je povezano s istorijski nasleđenim bo5

Max Weber, »Die protestantische Ethik und der Geist des Kapitalismus«, Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebe;k, 1920), Bd. I, S. 17—23, 3933 35—44, 44—45, 48, 50, 51—52, 53—55, 60—62, 63—69, 81—83, 84,' 87—89, 93—94, 102—103, 104—106, 108, 190—206 (sa ispuštanjem beležaka ispod teksta). — Preveo Mihailo Đurić.

272

gatstvom ili bar s izvesnom imućnošću. A upravo veliki broj najbogatijih i privredno najrazvijenijih oblasti Nemačke, na­ ročito mnoge bogate varoši, prišli su protestantizmu u 16. veku, i posledice toga i danas dobro dolaze protestantima u ekonomskoj borbi za opstanak. Ali postavlja se jedno istorijsko pitanje: zašto su ekonom­ ski razvijenije oblasti imale ovu osobito snažnu sklonost ka crkvenoj revoluciji? I odgovor nipošto nije tako jednostavan kao što bi se na prvi pogled moglo poverovati. Razume se, odbacivanje ekonomskog tradicionalizma je bitno doprinelo stvaranju nepoverenja prema religioznoj tradiciji, kao što je i ojačalo sklonost ka pobuni protiv tradicionalnih autoriteta. Ali pri tom treba uzeti u obzir ono što se danas često zabo­ ravlja: da reformacija nije značila potpuno uklanjanje crkve­ ne vlasti iz života, već zamenjivanje dotadašnjeg oblika jed­ nim drugim. I to zamenjivanje jedne krajnje komotne, prak­ tično jedva primetne, često gotovo samo još formalne vlasti jednom vlašću koja u najvećem mogućnom stepenu zadire u sve oblasti privatne i javne delatnosti i koja na beskrajno te­ žak i strog način reguliše čitav način života. Vlast katoličke crkve — koja je ranije još više nego sada bila »okrutna pre­ ma jereticima a blaga prema grešnicima« — podnose i danas narodi koji imaju sasvim modernu privredu, kao što su je podnosile najbogatije i ekonomski najrazvijenije oblasti na izmaku 15. veka. Vladavina kalvinizma kakva je postojala u 16. veku u Zenevi i škotskoj, krajem 16. i početkom 17. veka u većem delu Holandije, u 17. veku u Novoj Engleskoj i po­ vremeno u samoj Engleskoj, bila bi za nas najnepodnošljiviji oblik kontrole nad pojedincem koji se može zamisliti. Upravo tako su je i shvatili široki slojevi starog plemstva onoga doba u ženevi, Holandiji i Engleskoj. Ono što su reformatori u on­ dašnjim ekonomski najrazvijenijim zemljama našli da treba kuditi nije bilo to što je crkva previše gospodarila životom, već što je to premalo činila. Kako je došlo do toga da su ove ekonomski najrazvijenije zemlje i, kao što ćemo još videti, upravo ekonomski sve jači slojevi građanske klase u tim zem­ ljama, ne samo strpljivo podnosili dotad nepoznatu puritan­ sku tiraniju, već u njenu obranu izgradili jedan oblik heroj­ stva (»the last od our heroisms«, kako Carlyle s pravom ka­ že) koji je građanskoj klasi kao klasi retko kad ranije bio svojstven, a za koji ona kasnije nikad više nije znala? 18 Sociologija Maksa Vebera

273

Ali mada se jače učešće protestanata u kapitalističkoj svo­ jini i na rukovodećim mestima u modernoj privredi delimično može razumeti kao posledica njihovog istorijski nasleđenog i prosečno boljeg imovnog stanja, ima izvesnih pojava kod kojih je uzročni odnos nesumnjivo drukčiji. Pre svega, ovde treba pomenuti razliku u karakteru više nastave koju katolički roditelji za razliku od protestantskih obično pruža­ ju svojoj deci, a koja se može utvrditi kako u Badenu i Ba­ varskoj, tako i u Mađarskoj. To što postotak katolika među učenicima i maturantima viših škola znatno zaostaje iza nji­ hovog učešća u ukupnom stanovništvu, može se, doduše, do­ brim delom objasniti pomenutim nasleđenim imovinskim raz­ likama. Ali time se ne može objasniti to što u grupi katoličkih maturanata postotak onih koji dolaze iz škola koje naročito pripremaju za tehničke, zanatske i trgovačke pozive upadlji­ vo jako zaostaje iza postotka protestanata, i što je broj kato­ ličkih maturanata u humanističkim gimnazijama mnogo veći nego broj protestantskih. Pre bi se moglo reći da ovu okol­ nost treba uzeti u obzir prilikom objašnjenja slabog učešća katolika u kapitalističkoj privredi. Ali još upadljivija je jedna pojava koja nam pomaže da shvatimo neznatno učešće kato­ lika među stručno obrazovanim radnicima u modernoj indus­ triji. Poznato je, naime, da fabrike regrutuju stručnu radnu snagu u znatno većoj meri iz redova potomaka protestantskih nego katoličkih zanatskih pomoćnika. Drugim recima, to zna­ či da među zanatskim pomoćnicima katolici pokazuju veću sklonost da se bave zanatom, i stoga oni relativno češće pos­ taju zanatski majstori, dok protestanti relativno češće odlaze u fabrike da bi tamo popunili gornje redove stručne radne snage i činovničkog aparata. U tim slučajevima, uzročni od­ nos nesumnjivo stoji ovako: da su vaspitanjem usađene du­ hovne odlike, i naročito pravac obrazovanja koji je uslovljen religioznom atmosferom roditeljskog doma, odredili izbor po­ ziva i dalju sudbinu pojedinaca.

čiti na tlu državne službe. To se dogodilo s Poljacima u Rusiji i istočnoj Pruskoj, s hugenotima u Francuskoj pod Lujem XIV, s kvekerima i drugim religioznim sektama u Engleskoj i, last not least, s Jevrejiima za ove dve hiljade godina. Ali ništa slično ne vidimo kod katolika u Nemačkoj, ili bar ništa što bi padalo u oči, a i u prošlosti, i to ni u Holandiji ni u Engleskoj u vreme kad su bili proganjani ili samo tolerisani, katolici nisu pokazivali nikakve osobite znake ekonomskog razvitka. Štaviše, činjenica je da su protestanti (naročito ne­ ki pravci o kojima će kasnije biti više reci), i to kako kao vladajući tako i kao podvlašćeni sloj, kao većina i kao manji­ na, pokazali specifičnu sklonost ka ekonomskom racionaliz­ mu kakva se nije mogla i ne može zapaziti kod katolika ni u jednom ni u drugom slučaju. Prema tome, pravi uzrok razli­ čitog ponašanja mora se potražiti u trajnim unutrašnjim osobenostima, a ne u spoljašnjem istorijskchpolitičkom položaju ovih veroispovesti... »Duh rada«, »duh napretka«, ili kako se već može nazvati ono čije buđenje hoćemo da pripišemo protestantizmu, ne sme se shvatiti u smislu životne radosti ili na bilo koji drugi »prosvetiteljski« način, što se danas obično čini. Stari pro­ testantizam Luthera, Calvina, Knoxa i Voeta nema nikakve veze s onim što se danas naziva napretkom. Prema mnogim stranama modernog života, kojih se danas ne bi mogao lišiti ni najekstremniji vernik, on je direktno neprijateljski raspo­ ložen. Ako uopšte treba pronaći neko unutrašnje srodstvo iz­ među određenih osobina staroprotestantskog duha i moderne kapitalističke kulture, onda te osobine moramo potražiti ne u tobožnjoj manje ili više materijalističkoj ili antiasketskoj životnoj radosti protestantske veroispovesti, već u njenim čis­ to religioznim crtama . . . DUH KAPITALIZMA

Neznatno učešće katolika u modernom privrednom životu Nemačke utoliko više pada u oči što se protivi opštepoznatoj činjenici: da su nacionalne ili religiozne manjine, time što im je svojevoljno ili prinudno uskraćen pristup ka politički uticajnim položajima, upravo naterane da se bave privređiva­ njem, i da njihovi najobdareniji pripadnici ovde moraju da traže zadovoljenje svojim ambicijama koje se ne mogu unov-

U naslovu ove studije je upotrebljen pomalo pretenciozan izraz »duh kapitalizma«, š t a pod tim treba razumeti? Već pri prvom pokušaju da se ovaj pojam definiše javljaju se izvesne teškoće koje zadiru u temelje našeg istraživanja. Ako se uopšte može pronaći neki predmet koji ima smi­ sla označiti onim izrazom, onda to može biti samo »istorij-

274

18*

275

ski individuum«, to jest skup povezanih odnosa u istorijskoj stvarnosti koje sa stanovišta njihovog kulturnog značenja pojmovno sastavljamo u jednu celinu. Ali pošto se takav istorijski pojam odnosi na jednu pojavu u njenoj individualnoj osobenosti, njega ne možemo definisati (što znači: razgraničiti) pomoću sheme genus proximum i differentia specifica, već ga moramo postepeno komponovati od njegovih pojedinih sastavnih delova uzetih iz istorijske stvarnosti. Stoga potpuno pojmovno razumevanje ne može stajati na početku već na kraju istraživanja. Drugim rečima, tek tokom raspravljanja i na osnovu njegovih bitnih rezultata pokazaće se kako sa stanovišta od koga ovde polazimo najbo­ lje i najadekvatnije treba izraziti ono što podrazumevamo pod duhom kapitalizma. A samo stanovište (o kome će još biti reči) nije jedino mogućno stanovište sa koga se mogu prou­ čavati istorijske pojave koje nas interesuju. Kao i kod svih ostalih istorijskih pojava, sa drugih stanovišta bi se i ovde mogle otkriti druge bitne crte. A odatle proizlazi da se pod duhom kapitalizma uopšte ne mora razumeti samo ono što je po našem shvatanju bitno. Jer to je upravo ono što leži u osnovi metoda stvaranja istorijskih pojmova koji teži da stvarnost svrsta u konkretne genetičke veze koje uvek i neizbežno imaju specifičnu boju, a ne da je podvede pod aps­ traktne opšte pojmove. Ali ako ipak treba utvrditi predmet koji nameravamo da proučimo i istorijski objasnimo, onda to ne može biti defini­ cija, već samo provizorno predočavanje onoga što se ovde podrazumeva pod duhom kapitalizma. U stvari, takvo provi­ zorno predočavanje je neophodno, jer se samo na taj način možemo sporazumeti o predmetu istraživanja. U tom cilju, ovde ćemo se zadržati na jednom svedočanstvu onog duha koje u gotovo klasičnom obliku sadrži ono do čega nam je ovde najpre stalo, a koje u isti mah ima i tu prednost što ne stoji ni u kakvoj vezi s religioznošću, pa je, utoliko, neutralno u odnosu na našu temu: »Znaj da je vreme novac; kad neko može da zaradi deset šilinga dnevno svojim radom, a pola dana provodi u šetnji ili lenstvuje u svojoj sobi, onda on treba da obračuna ne samo onih šest penija koje je možda potrošio na svoje zadovolj­ stvo, već i čitavih pet šilinga koje je ispustio ili čak bacio kroz prozor. 276

Znaj da je kredit novac. Ako neko ostavi kod mene svoj novac na čuvanje, onda mi on poklanja interes, ili bar nešto čime mogu započeti. A kad neko uživa veliki kredit i ume da ga dobro iskoristi, onda se može steći lepa suma novca. Znaj da novac ima oplodnu moć i plodonosnu prirodu. Novac može da proizvede novac, a njegovi izdanci još i više, i tako dalje. Pet šilinga puštenih u opticaj daje najpre šest, zatim sedam šilinga i tri penija, sve dok se ne istera sto funti sterlinga. Što se više novca pusti u opticaj, više će se dobiti, tako da korist od njega sve brže i brže raste. Ko ubija pras­ nu krmaču, taj uništava čitavo njeno potomstvo do hiljaditog člana. Ko potroši svotu od pet šilinga, taj ubija sve što se time moglo proizvesti: čitave kolone funti sterlinga. Znaj da je dobar platiša, prema onoj poslovici, gospodar svačije kese. Onaj ko je poznat po tome da plaća tačno i u obećano vreme, taj uvek može da pozajmi sav novac koji nje­ govim prijateljima nije potreban. Katkad je to od velike koristi. Pored vrednoće i umerenosti, ništa ne doprinosi toliko tome da se mlad čovek probi­ je u svetu koliko tačnost i pravednost u svim njegovim poslo­ vima. Stoga nikad ne zadržavaj pozajmljeni novac ni časa duže nego što si obećao, da srdžba zbog zakašnjenja ne bi zauvek zatvorila kese tvojih prijatelja. čovek mora da pazi na najbeznačajnije stvari koje se tiču poverenja prema njemu. Kad tvoj poverilac čuje udarac tvog čekića u 5 sati izjutra ili 8 sati uveče, onda će ga to umiriti za čitavih šest meseci; ali ako te vidi za bilijarskim stolom ili čuje tvoj glas u krčmi u vreme kad bi trebalo da radiš, onda će te on već sledećeg jutra opomenuti na plaćanje i tražiće svoj novac natrag pre nego što ga budeš imao. Ako vodiš računa o ovim sitnicama, onda to znači da mi­ sliš na svoje dugove; time u očima drugih postaješ savestan i čestit čovek, i tvoja kreditna sposobnost se povećava. Čuvaj se toga da smatraš svojom svojinom sve što imaš ili da živiš kao da je tako. Time se zavaravaju mnogi ljudi koji pozajmljuju novac od drugih. Da bi to predupredio, vodi tačan račun o svojim izdacima i prihodima. Ako se pomučiš i jednom počneš da misliš na pojedinosti, onda ćeš otkriti kako sasvim mali izdaci narastu do velikih suma i primetićeš šta se moglo uštedeti i šta se u budućnosti može uštedeti.

277

Za šest funti godišnje možeš upotrebiti 100 funti, pod pret­ postavkom da si poznat kao pametan i čestit čovek. Ko sva­ kodnevno beskorisno utroši jedan groš, taj beskorisno troši godišnje šest funti, a to je cena za upotrebu 100 funti. Ko svakodnevno rasipa jedan deo svog vremena u vrednosti od jednog groša (a to može biti samo par minuta), gubi godiš­ nje, kad se sračuna dan na dan, upotrebu od 100 funti. Ko beskorisno proćerda vreme u vrednosti od pet šilinga, gubi pet šilinga, a mogao bi još pet da baci u more. Ko izgubi pet šilinga, gubi ne samo tu sumu, već i sve ostalo što se pomo­ ću nje moglo zaraditi, što može da naraste do sasvim značaj­ ne sume kad mlad čovek dostigne duboku starost.« Tim recima — kojima se Ferdinand Kiirnberger ruga u svojoj duhovitoj slici američke kulture kao tobožnjem sim­ bolu vere Jenkija — propovedao je Benjamin Franklin. Nema nikakve sumnje da u ovim recima na karakterističan način provejava duh kapitalizma, mada treba priznati da one ne sadrže sve što se pod tim duhom može razumeti. Zadržimo se još malo na ovom svedočanstvu čiju životnu mudrost Kiirnberger svodi na ovo: »Od goveda se pravi loj, a od ljudi novac.« Odmah pada u oči da je ovoj »filozofiji tvrdičluka« svojstven ideal časnog čoveka koji je dostojan kredita, a pre svega misao da je pojedinac dužan da uvećava svoj kapital bez obzira na potrebe koje ima, već samo uvećavanja radi. I što je naročito važno: da se ovde ne prapoveda samo obič­ na tehnika života, već jedna samosvojna etika, i da se povre­ da tih etičkih normi ne shvata kao ludost, već kao zaboravlja­ nje dužnosti. Ovde nije reč samo o poslovnoj umešnosti — tako nešto može se naći i drugde i dovoljno često — već o jednom etosu, i to je upravo ono što nas i n t e r e s u j e . . . Razume se, sve Franklinove moralne pridike imaju utilitarističku podlogu: poštenje je korisno, jer donosi kredit, a isto tako tačnost, vrednoća i umerenost. To su vrline samo zbog toga što koriste. A odatle bi proizašlo da je privid poš­ tenja dovoljan onde gde može da posluži istom cilju, i da bi svaki dodatak tome Franklin morao da osudi kao neproduk­ tivno rasipanje. I doista, svako ko u njegovoj Autobiografiji pročita priču o tome kako je on prihvatio one vrline, ili izla­ ganja o koristi koju donosi strogo održavanje privida skrom­ nosti, to jest namerno umanjivanje vlastitih zasluga da bi se zadobilo opšte priznanje, mora doći do zaključka da su po

278

Franklinu sve vrline samo utoliko vrline ukoliko su in con­ creto od koristi pojedincu, i da je goli privid dovoljan svuda gde se njime može postići isto. Uostalom, za strogi utilitarizam to je neizbežan zaključak. Ono što Nemci već odavno osećaju kao pritvornost američkog načina života, ovde zatičemo in flagranti. Ali stvari nipošto nisu tako proste. Ne samo Franklinov karakter, koji se ispoljava u retkoj iskrenosti njegove Auto­ biografije, već i okolnost što saznanje o korisnosti vrline on svodi na otkrovenje kojim ga je Bog hteo da uputi na put vrline, pokazuju da ovde ima i nečeg drugog a ne samo pervazom optočenih egoističkih maksima. Ono što čini »summum bonum« ove etike, sticanje novca, i uvek sticanje što više novca, uz strogo izbegavanje svakog prirodnog uživanja, potpuno je lišeno svih eudemonističkih i hedonističkih eleme­ nata, tako je čisto zamišljeno kao cilj po sebi, da se nasuprot sreći ili koristi pojedanca na svaki način javlja kao nešto potpuno transcendentno i apsolutno iracionalno. Za čoveka je sticanje zarade sada postalo cilj života, a ne više sredstvo za zadovoljenje njegovih materijalnih životnih potreba. Za zdra­ vu pamet, to je apsolutno besmisleno preobraćanje jednog, da tako kažemo, prirodnog reda stvari. Ali u tome se upravo ogleda glavni motiv kapitalizma, nešto što je ovome isto toli­ ko svojstveno koliko je tuđe čoveku koji nije dodirnut nje­ govim dahom. I još nešto. U njemu je izraženo jedno osećanje koje se neposredno dodiruje s izvesnim religioznim shvatanjima. Ako se, naime, postavi pitanje: zašto od čoveka tre­ ba praviti novac, Benjamin Franklin odgovara u svojoj Auto­ biografiji jednom biblijskom izrekom koju mu je njegov stro­ go kalvinistički zadojen otac u mladosti urezao u dušu: »Vi­ diš li čoveka krepkog na poslu, taj će pred carevima stajati.« U okviru modernog privrednog poretka, sticanje novca na zakonom dozvoljen način je rezultat i izraz valjanosti na poslu. I kao što se lako može videti, ova valjanost je upravo alfa i omega Franklinovog morala, i ona se pominje kako na navedenim mestima tako i u svim njegovim drugim spisima. U stvari, osećanje dužnosti prema pozivu je karakteristič­ no za društvenu etiku kapitalističke kulture i u izvesnom smislu predstavlja njen konstitutivan princip. Ova osobita ide­ ja koja nam je danas tako dobro poznata, iako je po sebi tako malo razumljiva, svodi se na ovo: da pojedinac ima odre-

279

đene obaveze prema svojoj profesionalnoj delatnosti, ma u čemu se ona sastojala, bilo da je u pitanju upotreba vlastite radne snage ili samo vlastitih materijalnih dobara (kapital). Razume se. to ne znači da je ova ideja izrasla samo na tlu kapitalizma, ali mi ćemo tek kasnije pokušati da otkrijemo njeno poreklo u prošlosti. Još manje se time hoće da kaže da je za moderni kapitalizam subjektivno usvajanje ove etič­ ke maksime od strane njegovih pojedinačnih nosilaca, reci­ mo kapitalista ili radnika modernih kapitalističkih preduzeća, bitan uslov njegovog daljeg postojanja. Današnji kapitalistič­ ki privredni poredak je jedan čudovišan kosmos u koji poje­ dinac dospeva rođenjem i koji je za njega, bar kao pojedinca, dat kao faktički nepromenljiva ljuštura u kojoj ima da živi. Ovaj poredak nameće pojedincu, ukoliko je upleten u mrežu tržišta, određene norme privrednog delanja. Fabrikant koji trajno dela suprotno tim normama biće isto tako nepogrešno ekonomski uništen, kao što će i radnik koji ne ume ili neće da im se prilagodi, ostati bez posla i biti izbačen na ulicu. Kapitalizam koji je danas zavladao u privrednom životu podiže i stvara putem ekonomske selekcije privredne subjek­ te koji su mu potrebni — kapitaliste i radnike. Ali upravo ovde možemo neposredno osetiti koliko je ograničena vrednost pojma selekcije kao sredstva za objašnjenje istorijskih pojava. Jer da bi onaj oblik načina života i shvatanja poziva koji je prilagođen osobenostima kapitalizma mogao biti oda­ bran, to jest da bi mogao odneti pobedu nad drugima, on očigledno mora najpre nastati, i to ne kod izdvojenih pojedi­ naca, već kao pogled na svet koga nose grupe ljudi. Prema tome, ovaj nastanak je upravo ono što treba objasniti. Mi će­ mo tek kasnije podrobnije govoriti o shvatanju naivnog istorijskog materijalizma, po kome se takve »ideje« pojavljuju kao »odraz« ili »nadgradnja« ekonomskih situacija. Na ovom mestu je dovoljno upozoriti na dve stvari. Prvo, da je u do­ movini Benjamina Franklina (Massachusetts) kapitalistički duh u onom smislu koji mu se ovde pridaje nesumnjivo pos­ tojao i pre kapitalističkog razvitka. To zaključujemo po tome što se već 1632. godine jadikovalo zbog izvesnih specifičnih pojava zelenaštva u Novoj Engleskoj za razliku od drugih ob­ lasti Amerike. I drugo, da je ovaj duh bio znatno manje raz­ vijen u susednim kolonijama — kasnije južnim državama Američke Unije — ali da su uprkos tome veliki kapitalisti, a

280

ponegde propovednici i studenti zajedno s malograđanima, zanatlijama i farmerima podstakli poslovnu preduzimljivost u tim kolonijama iz religioznih razloga. Prema tome, u ovim slučajevima je uzročni odnos obrnut od onoga koji bi trebalo postulirati sa materijalističkog stanovišta. Ali mladost ovih ideja je mnogo trnovitija nego što teoretičari »nadgradnje« pretpostavljaju, i njihov razvitak ne ide na isti način kao raz­ vitak jednog cveta. Kapitalistički duh u smislu u kome smo ovaj pojam dosad uspeli da odredimo imao je da se probija u teškoj borbi protiv čitave sprege neprijateljskih sila. Ono shvatanje koje je našlo izraza u navedenim izlaga­ njima Benjamina Franklina, a koje je naišlo na odobravanje čitavog jednog naroda, bilo bi u antici i srednjem veku žigosano kao izraz najgadnijeg tvrdičluka i jednog apsolutno ne­ dostojnog osećanja, kao što to i danas redovno čine one dru­ štvene grupe koje najmanje učestvuju u modernoj kapitalis­ tičkoj privredi ili koje najmanje umeju da joj se prilagode. I to ne zbog toga što bi težnja za sticanjem zarade bila nešto nepoznato ili nerazvijeno u pretkapitalističkim epohama, kako se to često kaže, ili zato što bi izvan građanskog kapitalizma pohlepa za novcem (auri sacra fames) onda ili danas bila manja nego u specifično kapitalističkoj sferi, kako se moder­ ni romantičari zavaravaju. Jer razlika između kapitalističkog i pretkapitalističkog duha nije u tome. Gramzljivost kineskih mandarina, rimskih aristokrata i modernih zemljoposednika može da izdrži poređenje. A srebroljubivost napuljskih kočijaša i lađara ili azijatskih predstavnika sličnih zanimanja, baš kao i južnoevropskih ili azijatskih zanatlija, ispoljavala se čak na daleko prodorniji i beskrupulozniji način nego srebro­ ljubivost jednog Engleza u sličnom slučaju. To svako može da iskusi na vlastitoj koži. Upravo apsolutna beskrupuloznost u isticanju vlastitih interesa prilikom sticanja zarade je sa­ svim specifična osobina onih zemalja koje su po zapadnim merilima zaostale u kapitalističkom razvitku. Kao što svaki fabrikant zna, jedna od glavnih prepreka kapitalističkom raz­ vitku u tim zemljama, recimo u Italiji za razliku od Nemačke, jeste u tome što radnicima nedostaje »coscienziositä«. Kapi­ talizmu nije potreban radnik koji praktično otelovljuje nedisciplinovano »liberum arbitrium«, isto tako kao što mu je malo potreban poslovan čovek koji je po svom spoljašnjem izgledu apsolutno beskrupulozan. To smo mogli da zapazimo već kod 281

Franklina. Prema tome, razlika se ne sastoji u manje ili više snažnom razvijanju ma kakvog nagona prema novcu. Ono »auri sacra fames« je isto toliko staro koliko i istorija čovečanstva za koju znamo. Ali, i to je jedino što je važno, oni koji su se tome bez uzdržavanja predali kao nagonu — kao onaj holandski kapetan koji je »radi zarade hteo da putuje kroz pakao, makar i jedra opalio« — nipošto nisu bili nosioci onog shvatanja iz koga se rodio specifično moderan kapita­ listički duh kao masovna pojava. U svim istorijskim epohama ljudi su beskrupulozno tekli imovinu, bez obzira na ma kakve norme, kadgod je to bilo mogućno. Sa strancima ili pripadnicima drugih plemena bilo je dozvoljeno trgovati kako se zna i ume, baš kao što se mo­ glo i ratovati protiv njih ili gusariti; ono što je bilo zabranje­ no u odnosima između članova grupe smatralo se da je mo­ ralno prema onima spolja. I kao što je pustolovni kapitali­ zam postojao u svim privrednim sistemima koji su znali za novac (ili nešto slično novcu) i koji su davali mogućnost da se raspoloživa sredstva upotrebe u cilju sticanja dobiti, kroz komendu, zakup dažbina, državni zajam, finansiranje ratova, kneževskih dvorova ili činovnika, tako je svuda postojalo i ono pustolovno raspoloženje koje prkosi svakoj etici. Apso­ lutna i svesna bezobzirnost u težnji da se stekne dobit bila je često najtešnje povezana s najstrožijim pokoravanjem tradi­ ciji. A sa slabljenjem tradicije i manje ili više odlučnim pro­ diranjem slobodnog načina privređivanja u unutrašnjost dru­ štvenih grupa, ovaj novi duh obično niko nije prihvatao kao nešto što je u etičkom pogledu dobro i čemu treba povlađi­ vati, već su ga svi samo faktički tolerisali, bilo kao nešto što je sa etičkog stanovišta neutralno, bilo kao nešto što je do­ duše neugodno, ali na žalost neizbežno. I što je naročito važ­ no, to je bio praktičan stav ne samo svih etičkih učenja, već i prosečnih ljudi pretkapitalističke epohe, to jest epohe u kojoj racionalno korišćenje kapitala i racionalna kapitalistička or­ ganizacija rada još uvek nisu postali glavne sile prema koji­ ma se mora orijentisati privredno delanje. A upravo ovaj stav je svuda bio najjača unutrašnja prepreka prilagođavanju lju­ di na pretpostavke građanske kapitalističke privrede.

može nazvati tradicionalizmom. I ovde se moramo uzdržati od pokušaja da damo konačnu definiciju, već ćemo na izves­ nim primerima razjasniti, razume se samo provizorno, šta pod tim treba razumeti. Počnimo odozdo, od radnika. Nadnica na akord je tehničko sredstvo kojim se moderan kapitalist obično služi da bi povećao intenzitet rada, to jest da bi od svojih radnika postigao najveći mogućan radni uči­ nak . . . Ali radnik na poljoprivrednom dobru koji se plaća po akordnom sistemu nije toliko zainteresovan da više zaradi koliko da manje radi. On ne postavlja pitanje: koliko mogu da zaradim za jedan dan, ako bih radio najviše što mogu, već: koliko moram da radim da bih zaradio određenu sumu novca koju sam i dosad primao i koja podmiruje moje ustaljene potrebe? To je upravo primer onog shvatanja koje treba na­ zvati tradicionalizmom: po prirodi, čovek ne želi da zaradi novac, i što više novca, već hoće prosto da živi, da živi onako kako je navikao, i da zaradi samo onoliko koliko mu je neop­ hodno. Svuda gde je nastojao da poveća produktivnost ljud­ skog rada povećavanjem njegove intenzivnosti, moderni ka­ pitalizam je nailazio na beskrajno žilav otpor ovog glavnog motiva pretkapitalističke privrede. To se svuda događa i da­ nas, i utoliko više ukoliko je radništvo na koje je upućen zaostalije sa kapitalističkog stanovišta. I pošto je pokušaj da se probudi težnja za zaradom povećavanjem nadnica ostao bez uspeha, bilo je blisko pameti da se pokuša s obrnutim sred­ stvom: da se snižavanjem nadnica radnici prinude da rade više nego ranije da bi održali svoje dotadašnje zarade. Nepristrasnom posmatraču i dan-danas izgleda da niža nadnica i veći profit stoje u vezi, i da sve ono što se više plati u obliku nadnica mora značiti odgovarajuće snižavanje profita. Od svog početka kapitalizam je stalno iznova kretao tim putem, i vekovima se verovalo da su niske nadnice produktivne, to jest da povećavaju radni učinak. Jer kao što je Pieter de la Cour rekao — i to, kao što ćemo videti, sasvim u duhu starog kalvinizma — narod radi samo zbog toga što je siromašan i samo dotle dok je siromašan. Ali dejstvo ovog prividno tako oprobanog sredstva je o g r a n i č e n o . . .

Glavni protivnik kapitalističkog duha u smislu određenog načina vođenja života koji je zaogrnut izvesnim etičkim mak­ simama bio je i ostaje onaj oblik osećanja i ponašanja koji se

Vratimo se ponovo u naše doba i obratimo se sada po­ slovnim ljudima, da bismo i ovde razjasnili značenje tradi­ cionalizma . . .

282

283

Organizacija jedne banke, izvesne trgovine na veliko, jed­ ne veće robne kuće ili najzad jedne velike radnje koja pro­ izvodi manufakturnu robu mogućna je samo u obliku kapita­ lističkog preduzeća. Pa ipak, sva ova preduzeća mogu se vodi­ ti u strago tradicionalističkom duhu: poslovi velikih banaka koje izdaju novčanice ne mogu se voditi nikako drugačije; pre­ komorska trgovina se odvajkada osnivala na monopolima i uzansama strogo tradicionalnim po karakteru; u trgovini na malo — i ovde nije reč o sitnim dangubama koji danas vape za državnom pomoći — revolucionarni proces koji dokrajčuje stari tradicionalizam je još uvek u punom toku, onaj isti pro­ ces koji je razneo stari sistem snabdevanja tržišta robom s kojim je moderan domaći rad srodan samo po obliku . . . Po našim današnjim pojmovima, sve do sredine prošlog veka život poslovnih ljudi je bio prilično ugodan, naročito onih koji su radili u mnogim granama kontinentalne tekstil­ ne industrije . . . Ako se ima u vidu čisto trgovaćko-poslovni karakter preduzeća, objektivna strana ekonomskog procesa i način vođenja poslovnih knjiga, onda se mora priznati da je to u svemu bio kapitalistički oblik organizacije. Ali ako se ima u vidu duh kojim su organizatori proizvodnje bili nadah­ nuti, onda treba reći da je to bila tradicionalistička privreda. U osnovi onoga što možemo nazvati etosom ovih poslovnih lju­ di stajalo je: tradicionalni troškovi života, tradicionalna visina dobiti, tradicionalna mera rada, tradicionalan način vođenja poslova i ophođenja prema radnicima i mušterijama, kao i tradicionalan način zadobijanja mušterija i prodaje proiz­ vedenih dobara. Ali u jednom trenutku ova lagodnost je iznenadno bila na­ rušena, mada pri tom često bez ikakve načelne promene u obliku organizacije... I ovu spolja neupadljivu, ali daleko­ sežnu promenu koja je u ekonomski život unela novi duh nisu izazvali ni veliki bankari ni vratolomni i beskrupulozni špe­ kulanti ili ekonomski pustolovi kakvih je bilo u svim epo­ hama privredne istorije, već ljudi sa strogo građanskim na­ zorima i načelima koji su rasli u surovoj školi života, razbo­ riti i odvažni u isti mah, a pre svega trezveno i postojano, oštro i potpuno predani samoj stvari. Može se pomisliti da ove lične moralne osobine nemaju nikakve veze s bilo kakvim etičkim maksimama ili religioznim shvatanjima, i da je sposobnost za oslobođenje od tradicije,

284

dakle najpre liberalna prosvećenost prava podloga jednog takvog poslovnog načina života. Uopše uzev, danas je, u stvari, sasvim tako. Ne samo da nema nikakvog redovnog odnosa između načina vođenja života i religioznih shvatanja, već onde gde takav odnos postoji, on je obično, ili bar u Nemačkoj, negativne vrste. Ljudi ispunjeni kapitalističkim duhom da­ nas su obično bar ravnodušni, ako ne i neprijateljski raspo­ loženi prema crkvi. Za njihove prirode žudne dela malo je privlačna pomisao na pobožnu dosadu raja: religija im izgleda kao sredstvo da se za života na zemlji ljudi odvrate od rada. Ako bi ih neko pitao kakav je smisao njihove neumorne jur­ njave koja im nikad ne dozvoljava da se raduju stečenoj imovini, tako da život mora izgledati besmislen i pored čisto ovozemaljske orijentacije, oni bi, ako uopšte znaju za neki odgovor, mogli odgovoriti: »briga za decu i unučad«. I pošto ovaj moto nije nešto što bi bilo specifično za njih, već se može naći i kod tradicionalistički orijentisanih ljudi, oni bi pre mo­ rali reći: da je neprekidan rad na poslu postao neophodan uslov njihovog života. U stvari, to je jedino tačno objašnje­ nje njihovih pobuda. Jer sa stanovišta lične sreće to je upravo ono što njihov način života čini tako iracionalnim — da čovek živi za svoj posao, a ne obratno. Razume se, pri tom izvesnu ulogu igra osećanje moći i ugleda koje proističe iz činjenice da se nešto ima: onde gde je mašta čitavog jednog naroda upravljena samo na nešto što je u kvantitativnom pogledu veliko, kao u Sjedinjenim Državama Amerike, ova romantika brojeva neodoljivo deluje na »pesnike« među trgovcima. Ali oni koji su njom obuzeti nisu ni vodeći ni trajno uspešni kapitalistički preduzetnici. I najzad, uobičajeni životni put nemačkih kapitalističkih porodica-skorojevića, koje su nalazile utočišta u prisvajanju plemićkih imanja i titula, i čiji su sinovi svojim ponašanjem na univerzitetu i u oficirskom koru pokušavali da prikriju svoje poreklo, predstavlja epigonski i dekadentan proizvod. Idealan tip kapitalističkog preduzetnika, koji je i u Nemačkoj imao svoje značajne predstavnike, nema ničeg zajedničkog s takvim grubljim ili finijim pokondirenim tikvama. On zazire od pretvaranja i nepotrebnih troškova, kao i od svesnog uži­ vanja u sopstvenoj moći. Isto tako, njemu je pre neugodno da prihvati spoljašnje znake društvenog poštovanja kojim je okružen. Drugim recima, njegov način života često ima izve285

sne astetske crte, kao što se jasno vidi u ranije navedenoj Franklinovoj propovedi. I upravo istorijsko značenje ove va­ žne pojave treba bliže objasniti. U izvesnoj meri on je hladan u svojoj skromnosti, što je mnogo iskrenije od one uzdržanosti koju tako pametno preporučuje Benjamin Franklin. On nema ništa za sebe od svog bogatstva, izuzev iracionalnog osećanja da dobro vrši svoj poziv. A to je upravo ono što čoveku pretkapitalističke epohe iz­ gleda tako nepojmljivo i zagonetno, tako prljavo i dostojno prezrenja. To što je nekome mogao postati cilj života da ode u grob pretrpan novcem i materijalnim dobrima, njemu iz­ gleda objašnjivo samo kao proizvod perverznog nagona »auri sacra fames« . . . Osnovni motiv moderne privrede mnogi pisci vide u eko­ nomskom racionalizmu. Tako i Sombart u svojim u mnogo čemu tačnim i uticajnim izlaganjima. To je besumnje oprav­ dano, ako se pod tim podrazumeva ono proširenje produk­ tivnosti rada koje je proces proizvodnje oslobodilo od prirod­ nih organskih ograničenja ljudske ličnosti, raščlanjavanjem ovog procesa sa naučnog stanovišta. Nema nikakve sumnje da proces racionalizacije u oblasti tehnike i ekonomije uslovljava zamašan deo životnih ideala modernog građanskog dru­ štva: rad u službi jednog racionalnog oblika snabdevanja čovečanstva materijalnim dobrima je uvek lebdeo pred očima zastupnika kapitalističkog duha kao cilj koji ukazuje pravac njihovim životnim ambicijama. Treba samo pročitati Franklinov opis njegovih životnih nastojanja da poboljša komu­ nalne službe Filadelfije, da bi se tako reći rukama opipala ova očigledna istina. Radost i gordost što se mnogim ljudima daje posao i što se pomaže ekonomski procvat rodnog mesta u onom smislu reci koji kapitalizam s tim vezuje — sve to spa­ da u specifične i nesumnjivo idealistički zamišljene životne radosti modernih poslovnih ljudi. I razume se, jedna od os­ novnih osobina privatne kapitalističke privrede je u tome što je ona racionalizovana na osnovu strogo računskog predra­ čuna i što je planski i trezveno orijentisana na postizanje ekonomskog uspeha, za razliku od primitivnog načina proiz­ vodnje i potrošnje koji neguju seljaci, od povlašćenog taljiganja starih esnafskih zanatlija, ili od pustolovnog kapitali­ zma koji se upravlja prema političkim izgledima i iracional­ noj špekulaciji. 286

Izgleda, dakle, da se razvitak kapitalističkog duha naj­ prostije može razumeti kao deo opšteg razvitka racionalizma, i da se mora objasniti na osnovu načelnog stava ovog poslednjeg prema osnovnim životnim problemima. Pri tom, prote­ stantizam istorijski dolazi u obzir samo utoliko što je odigrao izvesnu ulogu kao prvi plod racionalističkog pogleda na život. Samo čim se ozbiljno pokuša tako nešto, odmah se može uvideti da to nije nimalo jednostavno. Ovo već zbog toga što istorija racionalizma nipošto ne pokazuje postepen razvitak koji naporedo teče u svim pojedinim životnim oblastima. Racionalizovanje privatnog prava, to jest pojmovno uprošćavanje i raščlanjavanje pravnog materijala, dostiglo je dosad najviši oblik u rimskom pravu poznog antičkog doba. Ali ono je sa­ svim zaostalo u izvesnim zemljama koje su ekonomski najviše racionalizovane, naročito u Engleskoj, gde je renesansa rim­ skog prava svojevremeno propala zbog moći velikih pravnič­ kih esnafa, dok se njegova vladavina održala u katoličkim ob­ lastima južne Evrope. Kapitalistički najrazvijenije zemlje 18. veka nisu bile ni jedino ni glavno mesto gde se negovala čisto ovozemaljska racionalna filozofija. Upravo u romansko-katoličkim zemljama, volterijanizam je i danas opšta svojina viših i, što je praktično važnije, srednjih društvenih slojeva. Ako se pod »praktičnim racionalizmom« razume onaj način vođe­ nja života koji čitav svet svesno dovodi u vezu s ovozemalj­ skim interesima pojedinačnog ja, onda je ovaj životni stil bio i ostao tipično svojstvo slobodnih naroda, kakvi su po krvi i mesu Italijani i Francuzi, i mogli smo se već uveriti da to ni­ pošto nije tlo na kome prvenstveno uspeva onaj odnos čoveka prema pozivu kao prema dužnosti koji je kapitalizmu toliko potreban. Život se može racionalizovati sa sasvim različitih stanovi­ šta i u sasvim različitim pravcima. Ova prosta tvrdnja, koja se često zaboravlja, trebalo bi da stoji na čelu svake studije koja se bavi racionalizmom. Racionalizam je istorijski pojam koji u sebe uključuje mnoštvo suprotnosti, i naš je zadatak da utvrdimo kako je nastao ovaj konkretan oblik racionalnog mišljenja i života iz koga je izrasla ideja poziva i ona preda­ nost pozivu koja je sa stanovišta čisto eudemonističkih inte­ resa tako iracionalna, a što je bilo i ostaje jedan od karakte287

rističnih sastavnih delova naše kapitalističke kulture. Nas ovde interesuje upravo poreklo onog iracionalnog elementa koji se nalazi u ovom kao i u svakom drugom pojmu poziva. LUTHEROVO SHVATANJE POZIVA Očevidno je da se već u nemačkoj reci »Beruf« (poziv), a možda još jasnije u engleskoj reci »calling« oseća izvestan re­ ligiozni prizvuk — to jest da je u pitanju zadatak koga je Bog postavio — i to se oseća sve jače što je veći naglasak na ovoj reci u konkretnom slučaju. Ako istorijski pratimo ovu reč kroz pojedine kulturne jezike, videćemo najpre da narodi kla­ sične starine i pretežno katolički narodi nemaju nikakav izraz slične boje za ono što nazivamo pozivom (u smislu životne uloge ili ograničene radne oblasti), dok ga svi pretežno pro­ testantski narodi imaju. I dalje, videćemo da u tome nema nikakvog udela neka etnički uslovljena osobenost pojedinih jezika, na primer »germanski narodni duh«, već da ta reč u svom današnjem značenju potiče iz biblijskih prevoda, i to iz duha prevodioca a ne iz duha originala. Izgleda da je u Lutherovom prevodu biblije upotrebljena u našem današnjem smislu najpre na jednom mestu Isusa Siraha ( I I , 20 i 21). Ona je zatim vrlo brzo dobila današnje značenje u profanim jezicima svih protestantskih naroda, dok se u ranijoj profanoj literaturi nije mogao primetiti nikakav trag u tom pravcu, a u proročkoj literaturi, koliko može da se vidi, samo kod jed­ nog nemačkog mistika čiji je uticaj na Luthera poznat. I kao što je značenje reči novo, tako je i misao nova i pro­ izvod reformacije. To bi trebalo da je poznato u najopštijim crtama. Ali to ne treba shvatiti tako kao da u srednjem veku i čak u pozno helenističko doba nije bilo nikakvih tragova onog uvažavanja svetovnog svakodnevnog rada koje je pri­ sutno u pojmu poziva. O tome će kasnije biti reci. U svakom slučaju, neosporno novo bilo je najpre jedno: da ispunjava­ nje dužnosti u okviru svetovnih poziva predstavlja najviši iz­ raz etičkog samopotvrđivanja. To je bila neizbežna posledica shvatanja o religioznom značenju svetovnog svakodnevnog rada, i to je bilo ono što je stvorilo pojam poziva u ovom

288

smislu. Prema tome, u pojmu poziva dolazi do izražaja središna dogma svih protestantskih sekti koja odbacuje kato­ ličko razlikovanje hrišćanskih moralnih zapovesti u praecepta i consilia i koja kao jedino sredstvo da se živi onako kako je Bogu ugodno priznanje ne prevazilaženje ovozemaljske etike kaluđerskom askezom, već ispunjavanje ovozemaljskih du­ žnosti, onih koje proizlaze iz životnog položaja svakog poje­ dinca i koje upravo zbog toga postaju njegov poziv . . . Kad u istraživanju odnosa između staroprotestantske eti­ ke i razvitka kapitalističkog duha polazimo od učenja Calvinovog, kalvinizma i drugih puritanskih sekti, to ne znači da očekujemo da ćemo kod pojedinih osnivača ili predstavnika ovih religioznih zajednica otkriti da je cilj njihovog životnog dela u bilo kom smislu bilo buđenje onoga što ovde nazivamo kapitalističkim duhom. Mi ne možemo da verujemo da je te­ žnja ka svetovnim dobrima, shvaćena kao cilj za sebe, bilo kome od njih važila kao etička vrednost. I pre svega, treba jednom zauvek utvrditi: ni kod jednog od reformatora, u koje ubrajamo i takve ljude kakvi su Menno, George Fox i Wesley, programi etičke reforme nikad nisu stajali u središtu. Oni nisu bili osnivači društava za »etičku kulturu« ili predstavnici humanitarnih težnji društvene reforme ili kulturnih ideala. Spas duše, i samo to, bio je stožer njihovog života i delovanja. Svi njihovi etički ciljevi, kao i praktična dejstva njihovih učenja kretali su se oko toga i bili su samo posledice čisto religioznih motiva. I stoga moramo shvatiti da je kulturno dejstvo reformacije dobrim delom — as našeg posebnog sta­ novišta možda čak i pretežno — bilo nepredviđena i neželjena posledica rada reformatora, često vrlo daleko ili čak nasup­ rot svemu što je njima samima lebdelo pred očima. Utoliko bi ova studija jednim svojim skromnim delom mogla možda da predstavlja prilog proučavanju načina na ko­ ji ideje dejstvuju u istoriji. Ali da ne bi došlo ni do kakvih zabuna u pogledu smisla u kome se ovde utvrđuje uticaj či­ sto idealnih motiva, na kraju ovih uvodnih razmatranja treba dodati nekoliko napomena. Pre svega, treba izričito naglasiti da u takvim studijama nipošto nije reč o pokušaju da se u bilo kom smislu oceni vrednost misaonog sadržaja reformacije, ni sa društveno-političkog ni sa religioznog stanovišta. Za naše ciljeve, mi ćemo 19 Sociologija Maksa Vebera

289

uvek imati posla s onim stranama reformacije koje pravoj re­ ligioznoj svesti moraju izgledati periferne i spoljašnje po ka­ rakteru. Jer ovde ćemo samo pokušati da razjasnimo koji su udeo imali religiozni motivi u razvitku naše moderne speci­ fično ovozemaljski usmerene kulture koja je izrasla zahvalju­ jući dejstvu bezbrojnih istorijskih pojedinačnih motiva. Pre­ ma tome, mi se samo pitamo koji bi se od izvesnih karakte­ rističnih sadržaja ove kulture mogli pripisati uticaju refor­ macije kao istorijskom uzroku. Razume se, pri tom se moramo osloboditi shvatanja da se reformacija može deduktivno izvesti iz ekonomskih pomeranja kao nužan proizvod istorijskog razvoja. Da bi novostvo­ rene crkve uopšte mogle da se održe, bilo je neophodno sadejstvo bezbrojnih istorijskih uzroka koji ne samo da ne pred­ stavljaju nikakav »ekonomski zakon«, već se uopšte ne mogu prilagoditi nikakvom ekonomskom stanovištu, naročito po­ litički procesi. Ali s druge strane, ovde se nipošto neće zastu­ pati jedna tako ludo doktrinarna teza kao što je ova: da je kapitalistički duh (uvek u provizornom smislu koji se ovde upotrebljava) mogao nastati samo kao proizvod određenih uticaja reformacije, ili čak: da je kapitalizam kao privredni sistem proizvod reformacije. Jednom takvom shvatanju sta­ jalo bi na putu već to što su izvesni značajni oblici kapitali­ stičke organizacije notorno znatno stariji od reformacije. U stvari, ovde se hoće da utvrdi samo ovo: da li su i ukoliko određeni religiozni uticaji sudelovali prilikom stvaranja i kvantitativnog širenja onog duha po svetu, i koje je konkretne strane kulture koja počiva na kapitalističkoj osnovi mogućno svesti na njih. I s obzirom na strahovitu isprepletenost uza­ jamnih uticaja između materijalnih temelja, oblika društvene i političke organizacije i duhovnih sadržaja u periodu reforma­ cije, najbolje je postupiti na ovaj način: najpre treba ispitati da li se i u kojim tačkama mogu otkriti određene »izborne srodnosti« između izvesnih oblika religiozne vere i etike po­ ziva. Na taj način se u isti mah može razjasniti oblik i opšti pravac u kome je na osnovu takvih izbornih srodnosti reli­ giozni pokret uticao na razvitak materijalne kulture. Tek za­ tim, kad je to nedvosmisleno utvrđeno, može se pokušati da oceni u kojoj meri se moderni sadržaji kulture u njihovom istorijskom nastanku mogu pripisati onim religioznim moti­ vima, a u kojoj meri nekim drugim. 290

RELIGIOZNI OSNOVI OVOZEMALJSKE ASKEZE Uglavnom, postoje četiri istorijska nosioca asketskog pro­ testantizma (u ovde upotrebljenom smislu reči), i to: 1) kalvinizam, u obliku koji je dobio za svoje vladavine u najvaž­ nijim zapadnoevropskim zemljama, naročito tokom 17. veka; 2) pijetizam; 3) metodizam; 4) sekte koje su iznikle iz krstiteljskog pokreta. Nijedan od ovih pokreta nije bio apsolutno odvojen od drugih, a ni njihovo odvajanje od onih reformi­ stičkih crkava koje nisu bile asketske po karakteru nije bilo oštro sprovedeno... Kalvinizam je bio verski pokret u 16. i 17. veku oko koga su se vodile žestoke političke borbe u naj­ razvijenijim kapitalističkim zemljama, u Holandiji, Engleskoj i Francuskoj. Stoga ćemo se najpre obratiti njemu. Učenje o predodređenju je najkarakterističnija dogma kalvinizma. To se mislilo nekad, a misli se i danas, mada postoji spor oko toga da li je to najhitnija dogma reformisane crkve ili samo njen privesak. Međutim, sudovi o tome šta je bitno za jednu istorijsku pojavu mogu biti vrednosni sudovi ili sudovi zasno­ vani na veri, ako se pri tom misli na ono što nas na njoj je­ dino interesuje ili što je na njoj jedino od trajne vrednosti. Ili to mogu biti sudovi kojima se jednoj pojavi pridaje istorijski značaj, ako se pri tom misli na uzročnu relevantnost te poja­ ve zbog njenog uticaja na druge istorijske događaje. Ovde će­ mo poći od ovog drugog stanovišta . . . Ono što (po ovom učenju) znamo, jeste samo ovo: da će jedan deo ljudi uživati večno blaženstvo, a da će drugi biti bačen na večne muke. Pretpostaviti da ljudske zasluge ili gresi mogu da sudeluju u određivanju ove sudbine, značilo bi mi­ sliti da se apsolutno slobodne Božje odluke, koje su utvrđene od večnosti, mogu menjati pod uticajem ljudi. A to je nemogućna misao. Od onog »oca na nebu« iz Novog zaveta, koji je čoveku razumljiv i koji se raduje povratku grešnika kao žena novcu koji je ponovo našla, ovde je postalo jedno transcendentno biće koje izmiče ljudskom razumevanju, a koje na osnovu od večnosti datih i sasvim nedokučivih odluka sva­ kom pojedinom čoveku dodeljuje njegovu sudbinu i raspolaže svim, čak i najmanjim stvarima u kosmosu. I pošto su "nje­ gove odluke nepromenljivo utvrđene, Božju milost ne može izgubiti onaj kome je dodeljena, niti je može dosegnuti onaj kome je uskraćena. 19*

291

Kod onih generacija koje su se prepustile njegovim gran­ dioznim konsekvencijama, ovo učenje je, u svojoj patetičkoj nečovećnosti, pre svega moralo izazvati osećanje strahovite unutrašnje osamljenosti čoveka kao pojedinca. U onome što se najviše ticalo čoveka u vreme reformacije, u pitanju večnog blaženstva, čovek je bio upućen da sam ide svojim putem, u susret sudbini koja je od večnosti bila utvrđena. Niko mu nije mogao pomoći — ni propovednik, jer samo izabranik može duhovno razumeti Božju reč; ni sveta tajna, jer mada je Bog naredio svete tajne radi širenja svoje slave, pa ih se zbog toga treba neprikosnoveno pridržavati, to nije nikakvo sred­ stvo da se zadobije Božja milost, već samo externa subsidia vere; ni crkva, jer mada je tačno da extra ecclesiam nulta Sa­ lus, što znači da niko ne može biti među Božjim izabranicima ako se drži po strani od prave crkve, »ipak crkvi pripadaju i odbačeni, štaviše oni treba da joj pripadaju kako bi se potčinili njenim popravnim sredstvima, ne da bi time zadobili blaženstvo, jer je to nemogućno, već zato što ih treba prinu­ diti da se u Božju slavu pridržavaju njegovih zapovesti; ni Bog, jer i Hristos je umro samo radi izabranih, a Bog je od večnosti odlučio da samo njima pripiše njegovu žrtvu na krstu. Nasuprot katolicizmu, ovo apsolutno odbacivanje crkve­ nih sredstava spasenja je bitno Za kalvinizam, mada nije bilo razvijeno do svih konsekvencija u Lutherovom učenju . . . Za nas je najvažniji problem u ovom: kako su ljudi podno­ sili ovo učenje u vreme kad je onaj svet bio ne samo važniji, već u mnogo čemu i pouzdaniji nego svi interesi ovozemalj­ skog života? Svakom verniku se odmah postavljalo pitanje koje je potiskivalo u pozadinu sve ostalo: da li sam izabran? kako mogu biti siguran da sam i z a b r a n ? . . . Cim je iskrslo pitanje vlastitog stanja milosti, bilo je nemogućno, bar što se tiče Calvina, ostati pri ortodoksnom shvatanju, po kome istrajnost u veri utiče na ovo stanje. Ovo pogotovo zbog toga što je praksa brige za spas duše na svakom koraku imala pune ruke posla s pitanjima koje je ono učenje izazivalo. S ovim teškoćama se izlazilo na kraj na različite načine. Ukoliko pri tom učenje o predestinaciji nije bilo izmenjeno, ublaženo ili u osnovi odbačeno, pojavila su se dva karakteristična i me­ đusobno povezana tipa dušebrižničkih shvatanja. S jedne strane, stavljeno je u dužnost svakom pojedincu da sebe sma­ tra izabranikom Božjim i da odbaci svaku sumnju kao isku292

šenje đavola, pošto je odsustvo izvesnosti u vlastito spasenje posledica nedovoljne vere i, prema tome, nedovoljnog dejstva Božje milosti. Kao što se vidi, ovde je opomena apostola da treba učvrstiti veru u neophodnost služenja Bogu protuma­ čena kao dužnost da se u svakodnevnoj borbi izvojuje subjek­ tivna izvesnost u vlastito spasenje. Umesto skrušenih grešnika, kojima Luther, ukoliko se samo pokajnički povere Bogu, obećava spasenje, na taj način su podvrgnuti disciplini oni samouvereni »sveci« koje ponovo nalazimo u čelično tvrdim puritanskim trgovcima iz herojskog doba kapitalizma, a u pojedinim primercima sve do danas. S druge strane, da bi se izvojevala izvesnost u vlastito spasenje, preporučeno je svima kao najpodesnije sredstvo da neumorno rade i da predano idu za svojim pozivom. Rad po pozivu, i samo on, rasteruje religiozne sumnje i daje izvesnost u vlastito s p a s e n j e . . . Specifično reformistička religioznost odbacivala je od po­ četka kako Pascalovo kvijetističko bekstvo od sveta tako i luterovsku pobožnost koja je bila mistički orijentisana. Zbog apsolutne transcendentnosti Boga prema svemu što je stvo­ reno, bilo je isključeno stvarno ulaženje božanskog bića u ljudsku dušu: »finitum non est capax infiniti«. Svesna zajed­ nica između Boga i onih kojima se on smilovao mogla je na­ stati samo tako što je Bog delovao u njima i što su oni postali svesni toga. Drugim rečima, ova zajednica je mogla nastati tako što je njihovo delovanje poteklo iz vere koju je uslovila Božja milost i što se svojstvom onog delanja ova vera oprav­ dala kao Bogom uslovljena. U tome se izražava duboka raz­ lika u pogledu najvažnijih sredstava spasenja koja je od zna­ čenja za klasifikaciju svake praktične religioznosti: religiozni virtuoz može biti siguran u svoje spasenje ili tako što sebe oseća kao posudu ili kao oružje božanske moći. U prvom slu­ čaju, njegov religiozni život naginje kulturi mističkog osećanja, a u poslednjem asketskom delanju. Prvom tipu je bio bliži Luther, dok je kalvinizam pripadao ovom poslednjem. I kalvinist je hteo da stekne večno blaženstvo sola fide. Ali pošto su već po Calvinovom shvatanju sva osećanja i raspo­ loženja varljiva, čak i kad izgledaju vrlo uzvišena, to se vera mora potvrditi svojim objektivnim dejstvima: da bi mogla da posluži kao sigurna podloga za spasenje, vera mora biti fides efficax... 293

ASKEZA I KAPITALISTIČKI DUH Svom svojom težinom, ovozemaljska protestantska askeza je dejstvovala protiv prirodnog uživanja u svojini; ona je og­ raničavala potrošnju, naročito potrošnju luksuzne robe. Ali u psihološkom pogledu ona je oslobodila sticanje materijalnih dobara od smetnji tradicionalističke etike, razbila je okove težnje za profitom time što je ovu težnju ne samo ozakonila, već što je u njoj videla nešto što je Bogu ugodno. U spisima puritanaca, kao i u spisima Barclaya, velikog apologeta kvekerstva, izričito je posvedočena borba protiv telesnog uživa­ nja i žudnje za spoljašnjim dobrima, ali ne i borba protiv racionalnog sticanja imovine, već samo protiv njene iracio­ nalne upotrebe. Za razliku od racionalne i utilitarne upotrebe svojine, koju Bog želi, i koja služi životnim ciljevima poje­ dinca i celine, iracionalna upotreba se pre svega sastoji u uvažavanju prividnih oblika raskoši, dakle u nečemu što je za svaku osudu, a što je bilo tako blisko feudalnom osećanju. Protestantska askeza nije zahtevala od imućnih da uguše strasti mučenjem tela, već samo da upotrebljavaju svoju imo­ vinu u nužne i praktično korisne svrhe. Pojam comfort obu­ hvatio je na karakterističan način krug etički dopuštenih ciljeva upotrebe, i nije nimalo slučajno što se stil u vođenju života koji se vezuje za onaj pojam najranije i najjasnije raz­ vio kod kvekera, koji su bili najdosledniji zastupnici čitavog ovog pogleda na život. Lažnom sjaju i prividu viteške raskoši, koji počiva na nesolidnoj osnovi i koji izveštačenu eleganciju pretpostavlja umerenoj jednostavnosti, kvekeri su suprotsta­ vili čistu i urednu udobnost građanskog doma kao svoj ideal. U oblasti stvaranja privatnog privrednog bogatstva askeza se borila protiv nepravde i čisto nagonske gramzljivosti. Te­ žnju ka bogatstvu kao krajnjem cilju ona je žigosala kao mamonizam. Jer svojina kao takva bila je shvaćena kao isku­ šenje. Ali u tome je askeza bila sila »koja stalno želi dobro, a stalno stvara zlo« — to jest zlo u njenom smislu: svojinu i iskušenje u vezi s njom. Jer zajedno sa Starim zavetom i po analogiji s etičkom ocenom »dobrih dela«, ona je u težnji ka bogatstvu kao cilju videla vrhunac onoga što je za osudu, a u bogatstvu koje dolazi kao plod profesionalne delatnosti Božji blagoslov. I što je još važnije, religiozna ocena neumornog, postojanog i sistematskog svetovnog rada po pozivu kao naj294

višeg asketskog sredstva i u isti mah kao najsigurnije i naj­ vidljivije potvrde preporođenog čoveka i istinitosti njegove vere, morala je biti najjača mogućna poluga širenja onog shvatanja života koje smo obeležili kao duh kapitalizma. I ako još i ono ograničavanje potrošnje udružimo s ovim razobručavanjem težnje za sticanjem zarade, onda je spoljašnji ishod lako pojmljiv: stvaranje kapitala pomoću asketske pri­ nude na štednju. Prepreke koje su stajale na putu potrošnoj upotrebi ste­ čene imovine morale su dobro doći njenoj proizvodnoj upo­ trebi u obliku uloženog kapitala. Koliko je ovaj uticaj bio jak, teško je egzaktno utvrditi. U Novoj Engleskoj je ova veza tako upadljiva, da nije izmakla iz vida ni jednom tako izvr­ snom istoričaru kakav je Doyle. Ali i u Holandiji, u kojoj je strogi kalvinizam stvarno vladao samo 7 godina, došlo je do ekscesivne pomame za nagomilavanjem kapitala, naročito u krugovima onih vernika koji su posedovali ogromna bogat­ stva a vodili jednostavan život. Isto tako, jasno je da je težnja za »oplemenjivanjem« građanskog imetka, koja je postojala svugde i u sva vremena, a koja i danas dejstvuje u Nemačkoj, morala biti znatno sputana antipatijom puritanaca prema feu­ dalnim oblicima života. Nadmoć Holandije nad Engleskom u pogledu kapitala objašnjavali su engleski merkantilisti 17. veka time što su Englezi, u nadi da će se oplemeniti prelaskom na feudalne životne navike, redovno ulagali stečeni imetak u zemlju i na taj način uskraćivali njegovu kapitalističku upotre­ bu. Uvažavanje poljoprivrede kao važne grane privređivanja koja osobito koristi pobožnosti, koje nije nedostajalo ni kod puritanaca, odnosilo se na nadničara i farmera, ne na zemljoposednika, a u 18. veku na »racionalnog« poljoprivrednika, ne na junkera. Kroz englesko društvo od 17. veka provlači se razdor između velikih i uglednih zemljoposednika, koji su bili nosioci »srećne stare Engleske«, i puritanskih krugova čija je društvena moć bila vrlo kolebljiva. U slici engleskog na­ rodnog karaktera i danas stoje jedna pored druge obe ove crte — nepomućena naivna životna radost i samosavlađivanje koje je strogo regulisano konvencionalnim etičkim normama. Isto tako, kroz najstariju istoriju severnoameričke koloniza­ cije provlači se oštra suprotnost između »pustolova« koji su 295

osnivali plantaže s najmljenom radnom snagom i hteli da žive na vlastelinski način i specifično građanskog shvatanja puritanaca. Pod svim okolnostima — i to je mnogo važnije od gole po­ moći u stvaranju kapitala — puritansko shvatanje života je potpomoglo razvijanje građanskog, to jest u ekonomskom po­ gledu racionalnog načina vođenja života: ono je bilo njegov najvažniji i, štaviše, njegov jedini dosledan nosilac. Ovo shva­ tanje je stajalo nad kolevkom modernog poslovnog čoveka. Istina, puritanski životni ideali nisu izdržali teško iskušenje bogatstva. Najiskrenije privrženike puritanskog duha često nalazimo u redovima slojeva koji su u usponu (malograđani, farmeri i »beati possidentes«), spremni da se odreknu starih ideala. Slično i kod kvekera. Bila je to ista sudbina kojoj je podlegla i prethodnica ovozemaljske askeze, manastirska as­ keza srednjeg veka: kad je racionalno vođenje privrede uzelo maha na mestu gde je život strogo regulisan i potrošnja spu­ tana, onda se moralo pribeći neposrednom »oplemenjivanju« stečenog imetka — kao u doba pre verskog raskola — ili se morala razbiti manastirska stega i otpočeti s mnogobrojnim reformacijama. Čitava istorija pravilnika pojedinih kaluđer­ skih redova je u izvesnom smislu stalna borba s problemom svetovnih posledica svojine. U ogromnoj meri, to isto važi i za ovozemaljsku askezu puritanizma. Snažno oživljavanje metodizma, koje prethodi procvatu engleske industrije krajem 18. veka, može se s pravom uporediti s jednom takvom reformacijom manastira. Ovde možemo navesti jedan odlomak čiji je autor John Wesley, a koji je sasvim podesan da posluži kao moto za sve što je napred rečeno. Jer on pokazuje da su vođi asketskih pravaca bili potpuno svesni prividno tako para­ doksalnih veza koje su ovde izložene, i čak u istom smislu. Wesley piše: »Bojim se toga: gde god se bogatstvo povećalo, u istoj me­ ri je opala unutrašnja sadržina religije. Stoga ne vidim kako bi, po prirodi stvari, ma kakvo ponovno buđenje prave reli­ gioznosti moglo da potraje duže vremena. Jer religija nužno stvara vrednoću (industry) i štedljivost (frugality), a to dvoje dovodi do bogatstva. Ali kad bogatstvo raste, onda rastu gordost i ljubav prema svetu, u svim njihovim oblicima. Prema tome, kako bi metodizam, to jest jedna religija srca, mogao da se održi u današnjem stanju, kad cveta kao ozelenelo drvo? 296

Metodisti su svuda vredni i štedljivi, pa se i njihova svojina povećava. Stoga kod njih u odgovarajućem stepenu rastu gordost, oholost, strast, telesni i drugi zemaljski prohtevi. Na taj način ostaje, doduše, oblik religije, ali postepeno iščezava duh. Zar nema nikakvog sredstva da se spreči ovo neprekidno pro­ padanje čiste religije? Mi ne smemo sprečiti ljude da budu vredni i štedljivi. Mi moramo opomenuti sve hrišćane da tre­ ba da zarade sve što mogu i da treba da uštede sve što mogu, jednom rečju da treba da postanu bogati.« (Za ovim sleduje opomena da oni koji »zarade sve što mogu i uštede sve što mogu« treba da »daju sve što mogu«, da bi stekli milost i blago na nebu.) Kao što se vidi, to je do najsitnijih pojedi­ nosti ona veza koju smo ovde osvetlili. Ekonomski uticaj onih moćnih religioznih pokreta čiji se značaj za privredni razvitak prvenstveno ogleda u njihovom asketskom i pedagoškom delovanju uzeo je maha, kako to i Wesley kaže, tek pošto je vrhunac čisto religioznog entuzija­ zma bio prevaziđen, pošto se grč traženja Božjeg carstva po­ stepeno rastvorio u trezvenu vrlinu profesionalne delatnosti, pošto je religiozni koren odumro i ustupio mesto ovozemalj­ skom utilitarizmu. Ili, kao što je rekao Dowden, tek pošto je u mašti širokih slojeva mesto usamljenog Bunyjanskog hodo­ časnika koji obuzet težnjom ka nebeskom carstvu žuri kroz »vašar taštine« zauzeo Robinson Crusoe, izolovani poslovan čovek koji usput obavlja i misionarski posao. A kad je zatim zavladao princip »to make the best of both worlds«, onda je čista savest morala biti uvrštena u red sredstava koja služe ugodnom građanskom životu, kako je to i Dowden primetio i kako to lepo kaže nemačka poslovica o »mekanim jastuci­ ma«. Svojoj utilitarističkoj naslednici zaveštala je ona religio­ zno uskomešana epoha 17. veka pre svega čistu savest pri sticanju novca — recimo spokojno: farisejski čistu savest — ukoliko se samo sticanje odvijalo na zakonski dozvoljen na­ čin. Svaki trag onog »Deo placere vix potest« iščezao je zauvek. Nastao je jedan specifično građanski etos poziva. Svestan toga da je u Božjoj milosti i da ga Bog blagosilja, građanski preduzetnik je mogao da ide za svojim interesima i trebalo je da to čini, pod uslovom da se kreće u granicama formalne korektnosti i da ne rasipa svoje bogatstvo na neuIjudan način. Pored toga, moć religiozne askeze stavila mu je na raspolaganje trezvene, savesne i neobično marljive radni297

ke koji su se hvatali za rad kao bogomželjeni životni cilj. Uz to ga je ona umirivala uveravanjem da je nejednaka rasnodela dobara ovog sveta sasvim posebno delo Božje promisli, i da uvođenjem ovih razlika i davanjem posebne milosti Bog ostvaruje svoje tajne, nama nepoznate ciljeve. Već kod Calvina nalazimo onu često pominjanu izreku da narod, to jest masa radnika i zanatlija, ostaje poslušna Bogu samo ako se drži u siromaštvu. Ovu izreku su Holanđani (Pieter de la Court i drugi) sekularizovali na ovaj način: da ljudi rade sa­ mo kad ih nevolja na to nagoni, a ova formulacija osnovnog motiva kapitalističke privrede je dalje prešla u teoriju o pro­ duktivnosti niskih nadnica. I ovde je jednoj misli, sa odumi­ ranjem njenog religioznog korena, neopaženo podmetnut utilitaristički smisao. To je sasvim u skladu sa shemom razvitka koju smo stalno iznova posmatrali. Srednjovekovna etika nije samo trpela božjaštvo, već ga je čak glorifikovala u prosjač­ kim redovima. I svetovni prosjaci su katkad nazivani stale­ žom, jer su imućnima pružali mogućnost da milostinjom čine dobra dela. Ovom shvatanju je bliska i anglikanska društve­ na etika Stuarta. Tek je puritanska askeza, učestvujući u do­ nošenju strogog engleskog zakonodavstva protiv sirotinje, unela bitnu promenu. A ona je to mogla da učini samo zbog toga što protestantske sekte i strogo puritanske zajednice stvarno nisu znale za božjaštvo među svojim članovima. S druge strane, jedna pijetistička sekta je glorifikovala radnika odanog pozivu koji ne teži za zaradom, već koji ob­ daren harizmom Hristovih učenika živi po uzoru na apostole. Slična shvatanja bila su u početku još radikalnije raspro­ stranjena među krstiteljima. Razume se, čitava asketska lite­ ratura gotovo svih veroispovesti bila je prožeta shvatanjem da je onaj koji savesno radi uz nisku nadnicu, kad mu već život nije pružio nikakvu drugu mogućnost, Bogu najmiliji. U tome protestantska askeza nije donela ništa novo. Ali ona je silno produbila ovo shvatanje i, što je za naše razmatranje o njenom u t k a j u jedino važno, dala je snažan psihološki podstrek time što je rad proglasila za poziv, za najbolje i u kraj­ njoj liniji jedino sredstvo pomoću koga pojedinac može po­ stati siguran u vlastito stanje milosti. Ali time što je i kapi­ talističko sticanje novca protumačila kao poziv, ona je oza­ konila eksploataciju ove specifične spremnosti za rad. 298

Očevidno je da su produktivnost rada u kapitalističkom smislu reči snažno unapredili težnja ka Božjem carstvu, za­ snovana isključivo na ispunjenju radne dužnosti kao poziva, i stroga askeza, koja je crkveni zapt nametnula upravo kla­ sama bez imovine. Za modernog radnika je shvatanje rada kao poziva postalo isto tako karakteristično kao i za kapita­ lista odgovarajuće shvatanje zarade. Ovo novo stanje stvari je tačno shvatio William Petty, jedan pronicljivi anglikanski posmatrač, kad je holandsku privrednu moć u 17. veku ob­ jasnio time što su mnogobrojni holandski disidenti (kalvinisti i baptisti) bili ljudi koji su »rad i marljivost smatrali svo­ jom dužnošću prema Bogu«. Onom organskom društvenom uređenju, to jest savezu između države i crkve sa fiskalnomonopolističkim akcentima na hrišćansko-društvenoj podlo­ zi, koje mu je dao anglikanizam pod Stuartima, puritanizam je suprotstavio individualističke pobude ka racionalnom i za­ konskom sticanju zarade na osnovu vlastite umešnosti i ini­ cijative. Ovo zbog toga što su puritanci uvek i svugde bili stra­ sni protivnici ovog oblika državno povlašćenog trgovačkog i kolonijalnog kapitalizma. I dok je monopolska industrija u Engleskoj, koja je bila državno povlašćena, ubrzo sasvim iš­ čezla, individualizam je bio jedan od najvažnijih činilaca u stvaranju industrije bez oslonca na vrhovnu vlast, delimično čak i protiv nje. Puritanci su odbijali svaku saradnju s dvor­ skim ljudima i projektantima velikokapitalističkog kova, po­ što su ovi za njih bili pripadnici jedne u etičkom pogledu podozrive klase. Oni su se ponosili svojim naprednijim gra­ đanskim poslovnim moralom, zbog čega su ih oni krugovi žestoko progonili. Još je Defoe predlagao da se borba protiv disidenata dobije bojkotom zamene banaka i otkazivanjem depoa. Suprotnost između ova dva oblika kapitalističkog pri­ vređivanja išla je umnogom naporedo s religioznim suprotno­ stima. Protivnici nekonformista su se u 18. veku stalno iznova rugali ovima kao nosiocima »spirit of shopkeepers«, i proga­ njali ih kao kob staroengleskih ideala. U tome je razlika iz­ među puritanskog i jevrejskog privrednog etosa, a već su i savremenici znali da je onaj prvi a ne ovaj poslednji bio gra­ đanski privredni etos. Jedan od bitnih sastavnih delova modernog kapitalističkog duha i ne samo ovog, već i čitave moderne kulture — racio­ nalno vođenje života na osnovu ideje poziva — rodio se iz 299

duha hrišćanske askeze. To je ono što bi trebalo da proizlazi iz prethodnih izlaganja. Neka se sad još jednom pročita Franklinova rasprava koja je pomenuta na početku ovog članka, pa će se videti da su bitni elementi shvatanja koje smo onde nazvali duhom kapitalizma upravo oni isti kojima smo ušli u trag ispitujući sadržaj puritanske askeze poziva, samo bez religioznog temelja koji je već kod Franklina iščezao. Misao da moderan rad po pozivu nosi asketski pečat nije nova. Na vrhuncu svoje životne mudrosti, u Godinama luta­ nja, i u drugom delu svog Fausta, koji je napisao pred kraj života, Goethe nas je učio da je ograničavanje na stručni rad, uz odricanje od faustovske svestranosti ljudske prirode, u da­ našnjem svetu bitan uslov svakog delanja koje je od vrednosti. Da danas delo i odricanje neizbežno uslovljavaju jedno drugo, ovaj osnovni asketski motiv građanskog stila života — ako se uopšte hoće da to bude stil, a ne golo postojanje bez njega — bila je Goetheova životna oporuka. Za njega je ovo saznanje značilo bolan rastanak s jednim vremenom bo­ gato i svestrano razvijene ljudske ličnosti, koje se u toku na­ šeg kulturnog razvitka više ne može ponoviti, kao ni zlatno doba stare Atine. Puritanac je hteo da bude čovek od poziva, mi to moramo biti. Jer otkako je askeza preneta iz kaluđer­ ske ćelije u sferu profesionalne delatnosti i otkako je počela da potčinjava sebi moral ovozemaljskog života, ona je doprinela stvaranju modernog privrednog poretka koji je vezan za tehničke i ekonomske pretpostavke mehaničko-mašinske pro­ izvodnje. A ovaj moćni mehanizam prisiljava danas, i prisiljavaće možda sve dok se ne ohladi i poslednji cent fosilnog go­ riva, na određen stil života sve one koji su se u njemu rodili, bez obzira da li neposredno učestvuju u privrednoj delatnosti ili ne. Po Baxterovom mišljenju, briga za spoljašnjim dobri­ ma trebalo bi da bude na leđima njegovih svetaca samo kao »lak ogrtač koji se u svako doba može odbaciti«. Ali sudbina je htela da ogrtač postane ljuštura tvrda kao čelik. Time što je askeza nastojala da preuredi svet i da dejstvuje u njemu, spoljašnja dobra ovog sveta stekla su sve veću i najzad neizbežnu moć nad čovekom kao nikad ranije u istoriji. Danas je njen duh nestao iz ove ljušture — da li zauvek, ko zna? U svakom slučaju, pobedničkom kapitalizmu, otkako počiva na mehaničkim temeljima, ovaj oslonac više nije potreban. I optimističko raspoloženje prosvećenosti, koja je radosna na-

300

slednica askeze, izgleda da najzad bledi, a misao o dužnosti prema pozivu kruži u našem životu kao priviđenje nekadaš­ njih religioznih sadržaja. Onde gde se ispunjenje dužnosti ne može neposredno dovesti u vezu s najvišim duhovnim kultur­ nim vrednostima, ili obrnuto, gde pojedinac ne oseća da je ispunjenje dužnosti ekonomska prinuda, danas više nije po­ trebno tumačenje ove misli. U Sjedinjenim Državama Ame­ rike, gde se najviše rasplamsala, težnja za sticanjem zarade je lišena svog religiozno-etičkog značenja i najčešće se udru­ žuje s čisto agonalnim strastima, tako da dobija upravo ka­ rakter sporta. Još niko ne zna ko će ubuduće stanovati u onoj ljušturi i da li će se na kraju ovog čudovišnog razvitka poja­ viti sasvim novi proroci ili snažan preporod starih shvatanja i ideala. Ili će na kraju, ako nijedno od toga dvoga, doći do jednog stanja mehanizovane okamenjenosti koje na grčevit način samo sebi pridaje najveću važnost. U tom slučaju bi za »poslednje ljude« ovog kulturnog razvitka lako mogla postati istinom ona reč: »Stručnjaci bez duha, sladokusci bez srca: ova ništarija uobražava da se uspela na jedan stupanj ljudske istorije koji ranije nikad nije bio dostignut.« Ali time dospevamo u oblast vrednosnih sudova i mišlje­ nja zasnovanih na veri kojima ovo čisto istorijsko izlaganje ne treba da bude opterećeno. Jer naš zadatak je bio u tome da u najkraćim crtama pokažemo kakav značaj ima asketski racionalizam za sadržaj društveno-političke etike i, prema to­ me, za oblik organizacije i način funkcionisanja društvenih zajednica od religioznog skupa do države. Posle toga, trebalo bi ispitati odnos asketskog racionalizma prema humanistič­ kom racionalizmu i njegovim životnim idealima i kulturnim uticajima, a zatim prema razvitku filozofskog i naučnog em­ pirizma, prema tehničkom razvitku i prema duhovnim kul­ turnim dobrima. I najzad, trebalo bi pratiti njegovo istorijsko nastajanje od srednjovekovnih začetaka ovozemaljske askeze sve do njegovog rastvaranja u čistom utilitarizmu i kroz po­ jedine oblasti u kojima se proširila asketska religioznost. Tek na osnovu toga bilo bi mogućno utvrditi meru kulturnog zna­ čaja asketskog protestantizma u poređenju prema drugim plastičnim elementima moderne kulture. Ovde smo samo po­ kušali da u jednoj važnoj tački svedemo na njegove motive uticaj i oblik uticaja asketskog protestantizma. Dalje bi tre­ balo obelodaniti i način na koji je protestantska askeza u 301

svom postojanju i svojoj osobenosti uslovljena ukupnošću društvenih i kulturnih činilaca, naročito ekonomskim činio­ cima. Jer mada moderan čovek i pored najbolje volje nije u stanju da sebi predstavi od kolikog su značaja bili religiozni sadržaji svesti za način života, kulturu i karakter naroda, ipak ne može biti naša namera da namesto jednog jednostranog materijalističkog tumačenja postavimo jedno isto tako jedno­ strano spiritualističko uzročno tumačenje kulture i istorije. Oba su podjednako mogućna, ali i jedno i drugo podjednako malo služe istorijskoj istini, ako polažu pravo da budu zavr­ šetak istraživanja, a ne njegova priprema.

6

V. KLASE, STALEŽI I STRANKE

EKONOMSKA MOC I DRUŠTVENI POREDAK Svaki pravni poredak neposredno utiče na raspodelu moći u okviru jedne zajednice, i to kako ekonomske tako i svih drugih oblika moći. Ovo važi za svaki pravni poredak, a ne samo za onaj koji štiti država. Uopšte uzev, pod izrazom »moć« ovde podrazumevamo verovatnoću da jedan čovek ili grupa ljudi sprovedu svoju volju u nekom društvenom odno­ su čak i nasuprot otporu drugih učesnika. Razume se, eko­ nomska moć nije isto što i moć uopšte. štaviše, ekonomska moć može nastati kao posledica moći koja se osniva na nekim drugim razlozima, čovek ne teži moći samo radi ekonomskih ciljeva, to jest da bi se obogatio. Svaka moć, pa prema tome i ekonomska, može se ceniti i radi nje same, i često je težnja ka moći uslovljena društvenim ugledom koji njeno posedovanje daje. Ali svaka moć ne daje društveni ugled. Tipičan ame­ rički »boss«, kao i tipičan veliki špekulant, svesno se odriču društvenog ugleda. Uopšte uzev, čisto ekonomska moć, a na­ ročito gola moć novca, nipošto ne predstavljaju priznati osnov društvenog ugleda. S druge strane, moć nije jedini osnov društvenog ugleda. Naprotiv, društveni ugled (ili prestiž) može biti osnov moći, kako političke tako i ekonomske, kao što je često i bio. Pravni poredak može da jamči i moć i ugled, ali pod normalnim okolnostima to nije njihov osnovni izvor. Pre bi se moglo reći da je pravni poredak dopunski činilac koji povećava verovatnoću posedovanja moći i ugleda, ali ih ne može uvek obezbediti. Način raspodele društvenog ugleda u jednoj zajednici iz­ među tipičnih grupa koje učestvuju u ovoj raspodeli možemo

302

303

nazvati društvenim poretkom. Prema pravnom poretku, dru­ štveni poredak se odnosi slično kao i ekonomski poredak. Ali društveni i ekonomski poredak nisu istovetni, jer ovaj poslednji obuhvata samo način raspodele i upotrebe ekonomskih dobara i usluga. Naravno, ekonomski poredak u visokom stepenu utiče na društveni poredak, kao što i ovaj povratno uti­ če na njega. Klase, staleži i stranke jesu pojave raspodele moći u okvi­ ru jedne zajednice.

USLOVLJENOST KLASNOG POLOŽAJA POLOŽAJEM NA TRŽIŠTU U smislu koji je ovde utvrđen, klase nisu zajednice, mada predstavljaju mogućan i čest osnov zajedničkog delanja. O klasi možemo govoriti onda kad postoji jedan specifičan uz­ ročni činilac koji određuje životne izglede izvesnog broja lju­ di, ali samo ukoliko ovaj činilac predstavlja ekonomske inte­ rese u svojini nad dobrima i pogodnostima za sticanje priho­ da pod uslovima robnog tržišta (klasni položaj). Da način raspodele materijalnih dobara između ljudi koji dolaze na tržište u cilju razmene stvara specifične životne iz­ glede — to je jedna od najosnovnijih ekonomskih činjenica. U skladu sa zakonom granične korisnosti, postojeći način ras­ podele isključuje iz utakmice za najviše cenjenim dobrima one koji nemaju ništa u korist onih koji imaju i monopolise sticanje ovih dobara za njih. Pod istim ostalim uslovima, po­ stojeći način raspodele monopolise pogodnosti za sticanje za­ rade za one koji, budući da imaju izvesna dobra, nisu neodložno upućeni na razmenu, a isto tako povećava, bar uopšte, njihovu moć u utakmici cena. Jer oni koji nemaju ništa mogu da ponude samo svoje usluge (bilo u prirodnom obliku, bilo u obliku proizvoda svoga rada) i njih moraju ustupiti po sva­ ku cenu da bi uopšte mogli da održe goli život. Postojeći na­ čin raspodele monopolise za one koji imaju materijalna dobra mogućnost prenošenja tih dobara iz sfere bogatstva u sferu kapitala, i na taj način obezbeđuje neposredno ili posredno učešće u dobiti koja proizlazi iz funkcije organizovanja i upra­ vljanja privrednim poslovima. Sve ovo samo ukoliko važe uslovi čistog tržišta. Prema tome, svojina i nemanje svojine

304

jesu osnovne kategorije svih klasnih položaja, bez obzira da li dejstvuju u utakmici cena ili u konkurentskoj borbi. Ali u okviru ovih osnovnih kategorija klasni položaji se dalje dele prema vrsti svojine koja se može upotrebiti za sti­ canje zarade, s jedne strane, i prema vrsti usluga koje se na tržištu mogu pružiti, s druge strane. Posedovanje kuća za stanovanje, posedovanje radionica, stovarišta, prodavnica ili obradivog zemljišta, bilo da su u pitanju velike ili male par­ cele (kvantitativna razlika s mogućnim kvalitativnim posledicama), posedovanje rudnika, stoke, ljudi (robova), raspo­ laganje pokretnim sredstvima za proizvodnju ili bilo kakvim drugim sredstvima za sticanje zarade, raspolaganje novcem ili predmetima koji se lako mogu zameniti za novac, raspo­ laganje proizvodima sopstvenog ili tuđeg rada, bez obzira koliko su ti proizvodi podesni za neposrednu upotrebu u ci­ lju uživanja, raspolaganje različitim vrstama monopola koji se mogu prenositi — to su najvažnije razlike koje određuju klasne položaje onih koji imaju. U isti mah, ove razlike odre­ đuju i značenje koje vlasnici mogu dati i daju načinu upo­ trebe svoje imovine, pogotovo imovine čija se vrednost izra­ žava pomoću novca. Shodno tome, oni koji imaju mogu pri­ padati klasi rentijera ili klasi preduzetnika. Isto tako, oni koji nemaju nikakve svojine već rade za ra­ čun drugih diferenciraju se prema vrsti posla koji obavljaju i prema tome da li su stalno zaposleni na istom mestu ili ra­ de povremeno. Ali za pojam klase je uvek zajedničko ovo: da je vrsta izgleda na tržištu ona instancija koja predstavlja za­ jednički uslov sudbine pojedinaca. U ovom smislu, klasni po­ ložaj je u krajnjoj liniji položaj na tržištu. Uticaj gole svojine kao takve, koja među odgajivačima stoke daje punu vlast vla­ sniku stoke nad onima koji nemaju kao nad robovima ili slu­ gama, predstavlja samo predstupanj stvarnog obrazovanja klasa. Ali u pozajmici stoke i oštrini dužničkog prava koje va­ ži u takvim zajednicama pojavljuje se prvi put gola svojina kao činilac koji odlučuje o sudbini pojedinca. To je nešto sa­ svim suprotno onome što nalazimo u zemljoradničkim zajed­ nicama koje počivaju na radu. Odnos između poverioca i duž­ nika je postao osnov klasnog položaja tek u onim varošima u kojima je plutokratija uspostavila jedno još uvek primitivno kreditno tržište sa stopama interesa koje rastu shodno težini položaja i s faktičkim monopolizovanjem pozajmice. Time po20 Sociologija Maksa Vebera

305

činju klasne borbe. Nasuprot tome, oni ljudi na čiju sudbinu ne utiče šansa da za sebe upotrebe dobra i usluge na tržištu, što je, na primer, slučaj s robovima, nisu klasa u tehničkom smislu reci, već samo staleška grupa. ZAJEDNIČKO DELANJE KOJE PROISTICE IZ KLASNIH INTERESA U skladu s našom terminologijom, glavni činilac koji do­ vodi do stvaranja klasa jesu ekonomski interesi, i to oni koji su vezani za postojanje tržišta. Pa ipak, pojam klasnog inte­ resa je višesmislen. Cak i kao iskustveni pojam, on je neod­ ređen, čim se pod njim podrazumeva nešto drugo nego stvar­ ni pravac interesa koji s izvesnom verovatnoćom proističe iz klasnog položaja i koji je u prošeku isti za one koji se na­ laze u istom položaju. Ali pri istom klasnom položaju i istim ostalim okolnostima, pravac u kome će, na primer, jedan od­ ređeni radnik verovatno težiti da zadovolji svoje interese može biti vrlo različit, što zavisi od toga da li je on prema svojim urođenim sposobnostima visoko, prosečno ili rđavo kvalifikovan za određeni posao. Isto tako, pravac interesa se može menjati u skladu s tim da li manji ili veći deo onih koji se nalaze u istom klasnom položaju učestvuje u nekom zajedničkom delanju ili stvara neko društvo (na primer, sin­ dikat) od koga pojedinac može ili ne može da očekuje odre­ đene rezultate. U svakom slučaju, stvaranje jednog društva ili preduzimanje nekog zajedničkog delanja na osnovu zajed­ ničkog klasnog položaja nipošto nije opšta pojava, štaviše, uticaj klasnog položaja može se ograničiti na stvaranje jed­ nog bitno sličnog načina reagovanja, to jest masovnog dela­ nja u smislu naše terminologije. Ali čak ni to ne mora biti njegova posledica. Često nastaje samo amorfno zajedničko delanje. Primer za to je poznato »gunđanje« radnika u etici starog Istoka, to jest moralna osuda ponašanja gospodara, što je u svom praktičnom značenju verovatno istovetno s jed­ nom sve više rasprostranjenom tipičnom pojavom najnovijeg industrijskog razvitka, sa usporavanjem ili smišljenim ogra­ ničavanjem radnog učinka na osnovu prećutnog sporazuma. U kojoj meri iz masovnog delanja pripadnika jedne klase nastaje zajedničko delanje i eventualno uspostavljanje druš-

306

tava, zavisi od opštih kulturnih uslova, naročito onih intelek­ tualne vrste. Ali to zavisi i od stepena nastalih suprotnosti, naročito od providnosti veze između uzroka i posledica klas­ nog položaja. Jer ma koliko bili različiti životni izgledi, isku­ stvo pokazuje da odatle nipošto ne proizlazi klasno delanje, to jest zajedničko delanje pripadnika jedne klase. Treba pra­ viti jasnu razliku između uslovljenosti klasnim položajem i dejstva klasnog položaja. Jer samo u tom slučaju razlike u životnim izgledima mogu se shvatiti ne kao nešto što je pros­ to dato i što treba prihvatiti, već kao nešto što proizlazi: 1) iz date raspodele svojine, ili 2) iz strukture konkretnog eko­ nomskog poretka. I samo u tom slučaju pojedinci mogu reagovati protiv postojećih razlika ne samo povremenim iracio­ nalnim protestima, već i u obliku racionalnih društava. Bilo je klasnih položaja prve vrste, i to u specifično golom i pro­ vidnom obliku, u gradskim centrima antike i srednjeg veka, naročito onda kad je taktičkim monopolizovanjem trgovine industrijskim proizvodima i namirnicama bila nagomilana velika moć, ali pod izvesnim okolnostima i u seoskoj privredi najrazličitijih perioda, kad se zemlja sve više koristila u cilju profita. Najvažniji istorijski primer druge vrste je klasni po­ ložaj modernog proletarijata. VRSTE KLASNIH BORBI Prema tome, svaka klasa može postati nosilac bilo kog od bezbrojnih, mogućnih oblika klasnog delanja. Ali to nije neizbežno. U svakom slučaju, klasa nije zajednica, i ako bismo hteli da je pojmovno izjednačimo sa zajednicom, to bi dovelo do izopačenosti. To što ljudi koji se nalaze u istom klasnom položaju po pravilu reaguju masovnim delanjem na tako osetljive situacije kakve su ekonomske u pravcu koji je najadekvatniji prosečnom interesu svih — jedna činjenica koja je za razumevanje istorijskih događaja isto toliko važna koli­ ko i u osnovi jednostavna — ne sme na kraju da dovede do one vrste pseudonaučnog operisanja s pojmom klase i klas­ nog interesa koje je danas uobičajenp i koje je našlo klasičan izraz u tvrdnji jednog darovitog pisca: da se pojedinac dodu­ še može prevariti u oceni svog interesa, ali da je klasa nepogrešna u tome.

20*

307

Ali mada same po sebi klase nisu zajednice, ipak klasni položaji nastaju samo na terenu zajedničkog delanja. Među­ tim, zajedničko delanje koje proizvodi klasne položaje u suš­ tini nije delanje pripadnika iste klase, već delanje između pri­ padnika različitih klasa. Na primer, zajedničko delanje koje neposredno određuje klasni položaj radnika i kapitalista je­ ste: tržište radne snage, robno tržište i kapitalističkp preduzeće. Sa svoje strane, postojanje kapitalističkog preduzeća pretpostavlja postojanje jednog specifičnog zajedničkog dela­ nja koje je tako podešeno da štiti svojinu nad dobrima kao takvu, naročito načelno slobodnu moć raspolaganja sredstva ma proizvodnje, dakle postojanje jednog specifičnog pravnog poretka. Svaka vrsta klasnog položaja a pre svega onog koji se osniva na moći svojine kao takve, dolazi do najčistijeg iz­ ražaja onda kad su svi ostali činioci koji utiču na uzajamne odnose po mogućstvu isključeni, tako da moć svojine na trži­ štu dobije najveću mogućnu važnost. Dosledno sprovođenje golog principa tržišta ometaju sta­ leži, koji nas ovde pre svega interesiraju sa tog stanovišta. Pre nego što pređemo da ih ukratko razmotrimo, napomeni­ mo još da se uopšteno ne može reći mnogo šta o specifičnoj vrsti antagonizma između klasa (u ovde utvrđenom smislu). Veliko pomeranje koje se zbilo od prošlosti do danas može se na ovaj način sažeto izraziti: da se borba koja je uslovljena klasnim položajem sve više pomerala od potrošačkog kre­ dita najpre ka konkurentskoj borbi na robnom tržištu, a za­ tim ka borbi cena na tržištu radne snage. Klasne borbe u an­ tičkom svetu — ako su to stvarno bile klasne borbe, a ne staleške borbe — bile su najpre borbe seljaka i zanatlija kojima je pretilo dužničko ropstvo protiv varoških poverilaca. Jer dužničko ropstvo bilo je normalna posledica razlike u bogat­ stvu, kako među odgajivačima stoke, tako i u trgovačkim va­ rošima, naročito morskim pristaništima. Dužnički odnos je podsticao klasno delanje sve do Katilininog doba. Pored toga, sa sve boljim snabdevanjem varoši žitom spolja, nastale su borbe oko sredstava za ishranu. Te borbe su se pre svega vo­ dile oko snabdevanja hlebom i oko cena hlebu, a trajale su tokom antičkog doba i kroz čitav srednji vek: oni koji su bili bez svojine udruživali su se protiv onih koji su stvarno ili tobož bili za poskupljenje hleba, ali se borba zatim proširivala na borbu oko svih stvari koje su važne za vođenje života i za

308

zanatsku proizvodnju. U antici i u srednjem veku postoje samo izvesni zameci borbe oko nadnica. Ove borbe su se pos­ tepeno sve više počele rasprostirati tek u Novo doba. U rani­ jim istorijskim periodima, borbe oko nadnica su znatno zaostajale ne samo iza robovskih ustanaka nego i iza borbi na robnom tržištu. U antičko doba i u srednjem veku oni koji su bili bez svojine bunili su se protiv monopola, protiv prava preče ku­ povine, protiv prodaje na veliko, protiv povlačenja robe sa tržišta da bi se povećala cena. Danas je, međutim, osnovna stvar određivanje cene radne snage. Prelaz predstavljaju one borbe oko pristupa tržištu i oko određivanja cene proizvoda koje su se vodile između snabdevača i zanatlija domaće radi­ nosti na prelasku u Novo doba. Ovde je vredno spomenuti i jednu opšiu pojavu, to jest da su klasne suprotnosti koje su uslovljene položajem na tržištu najžešće između onih koji stvarno i neposredno učestvuju u borbi cena kao protivnici. Bes radnika ne pogađa toliko rentijera, akcionara ili bankara, već gotovo isključivo fabrikanta ili direktora preduzeća koji se pojavljuje kao neposredan protivnik u borbi cena. Ovo uprkos tome što u kase onih prvih pritiče mnogo više neza­ služene dobiti nego u kase ovih poslednjih. Ovo prosto činje­ nično stanje je često bilo od presudnog značaja za ulogu klas­ nog položaja u stvaranju političkih stranaka. Ono je, na pri­ mer, omogućilo najrazličitije varijante patrijarhalnog socija­ lizma, a isto tako i nekad česte pokušaje saveza ugroženih staleških slojeva s proletarijatom protiv buržoazije. STALEŠKI UGLED Nasuprot klasama, staleži su redovno zajednice, mada čes­ to amorfne vrste. Nasuprot klasnom položaju, koji je čisto ekonomski uslovljen, izrazom »staleški položaj« obeležićemo svaku tipičnu komponentu životne sudbine ljudi koja je uslovljena specifičnom, bilo pozitivnom ili negativnom, društve­ nom ocenom ugleda koji se vezuje za bilo kakvo zajedničko svojstvo mnogih pojedinaca. Ugled se može pripisati i jednom klasnom položaju, jer su klasne razlike na najraznovrsnije načine povezane sa staleškim razlikama. Kao što je već poz­ nato, sama svojina ne dovodi uvek do priznanja staleškog 309

ugleda, ali ipak po pravilu s protekom vremena. U sistemu privrede organizovanog susedstva koji je postojao u celom svetu, najbogatiji čovek je bio i poglavica, što je čista oznaka ugleda. U takozvanoj čistoj modernoj demokratiji, u kojoj pojedinci ne uživaju nikakve izričito priznate staleške privi­ legije, događa se da okretne igre igraju između sebe samo pri­ padnici približno istih poreskih grupa (što je, kako se priča, slučaj u izvesnim manjim švajcarskim varošima). Ali staleški ugled se ne mora nužno vezivati za klasni položaj, štaviše, on po pravilu stoji u oštroj suprotnosti prema pretenzijama gole svojine. Istoj staleškoj grupi mogu pripadati i onaj koji ima svo­ jinu i onaj koji je nema. Cesto je to skopčano s vidljivim pcsledicama: toliko može biti opasna ova jednakost društvene ocene na duže vreme. Staleška jednakost američkih gentlemena ogleda se, na primer, u tome što van čisto stručne pod­ ređenosti na poslu i najbogatiji »šef« tretira svog službenika kao sebi ravnog kad uveče igra s njim bilijar ili karte u klubu. Jer onde gde još vlada stara tradicija, bilo bi svima mrsko kad bi šef hteo da udostoji svog službenika blagonaklonošću koja jasno ističe na videlo razliku u položaju. A to je upravo nešto čega se nemački »šef« nipošto ne bi mogao odreći. U tome je i najvažniji razlog što nemački način ophođenja u Americi nikad nije bio u stanju da stekne privlačnu snagu koju imaju američki klubovi. GARANTIJE STALEŠKE SLOJEVITOSTI Po svom sadržaju, staleški ugled se obično izražava u tome što se od svakog koji hoće da pripada krugu pre svega očekuje određen stil u vođenju života. U vezi s tim stoje ograničenja društvenog saobraćaja na staleški krug, naročito u pogledu sklapanja bračnih veza, što može da dovede do potpune endogamne zatvorenosti. Razume se, ova ograničenja se ne od­ nose na saobraćaj koji služi ekonomskim ili poslovnim cilje­ vima. Cim nije u pitanju pojedinačno i u društvenom pogledu irelevantno podražavanje tuđeg načina života, već sporazumno zajedničko delanje u određenom pravcu, onda je u toku pro­ ces koji stvara staleške razlike. 310

Na karakterističan način stvara se danas u Sjedinjenim Državama Amerike, i to u okvirima tradicionalne demokratije, staleška slojevitost na osnovu konvencionalnog stila u vo­ đenju života. Tako, na primer, smatra se da samo stanovnici određenih ulica (»the Street«) pripadaju društvu (»society«) i da su podobni za uspostavljanje društvenih veza, to jest da se mogu posetiti i pozvati u posetu. A iznad svega, zahteva se strogo pridržavanje mode koja vlada u »društvu«, i to u stepenu koji je nepoznat u Nemačkoj. Ovaj zahtev se odnosi i na muškarce, jer strogo pridržavanje vladajućeg načina oda­ vanja pokazuje da neko polaže pravo na to da bude gentle­ man, što u najmanju ruku prima facie i odlučuje da se drugi ophode s njim kao s gentlemanom. A ovo priznanje je isto tako važno za njegove izglede da se dobro zaposli i pre svega da uspostavi društvene i bračne veze s uglednim porodicama, kao što je u Nemačkoj važno da neko bude sposoban da pruži zadovoljenje u dvoboju. Uostalom, različiti krugovi uzurpiraju staleški ugled: izvesne porodice koje su dugo vremena nastanjene u Americi i koje su, prema tome, imućne (na primer, »F. F. V.« = »first families of Virginia«), stvarni ili tobožnji potomci »in­ dijanske princeze« Pocahonte, potomci onih koji su išli na hodočašće, pripadnici jedne teško dostupne religiozne sekte, i najrazličitije vrste društvenih grupa koje se po bilo čemu razlikuju od drugih. U ovom slučaju, u pitanju je staleška slojevitost koja je čisto konvencionalna po karakteru. Ona se uglavnom osniva na uzurpaciji, što je po pravilu izvor gotovo svih staleških razlika. Ali put odavde do uspostavljanja po­ zitivnih ili negativnih pravnih privilegija je lako preći, čim se ljudi stvarno priviknu na određenu slojevitost društvenog poretka, tako da, usled stabilizacije ekonomske moći, i sam poredak postaje stabilan.

ETNIČKO ODVAJANJE I KASTE Onde gde se u razvijanju staleške slojevitosti otišlo do kraja, staleška grupa se pretvara u zatvorenu kastu. A to zna­ či da staleške razlike sada štite ne samo konvencija i pravo, već i ritual, tako da za pripadnike »više« kaste svaki fizički dodir s članom jedne kaste za koju se smatra da je »niža« 311

važi kao ritualno nečist i sraman žig koji se mora religiozno ispaštati. Pojedine kaste stvaraju sasvim posebne kultove i bogove. Uopšte uzev, staleška slojevitost dostiže ovaj najviši stu­ panj onde gde se smatra da su razlike koje se nalaze u nje­ noj osnovi etničke prirode. Kasta je upravo normalan oblik u kome po pravilu žive jedna pored druge zajednice koje veruju u krvno srodstvo i koje svojim članovima zabranjuju bračne veze i društveni saobraćaj s onima spolja. To je po­ java na koju nailazimo naročito kod »parija«-naroda, a ras­ prostranjena je širom sveta. Ovi narodi predstavljaju zajedni­ ce koje su stekle specifične tradicije u obavljanju izvesnih zanimanja, naročito onih zanatske prirode, i koje neguju veru u svoje etničko jedinstvo. Oni žive u najrazličitijim politič­ kim zajednicama, bez ikakvog dodira s drugim narodima, sem kad se to nikako ne može izbeći, i uživaju položaj koji je u pravnom pogledu neizvestan. Zbog toga što je njihovo učešće u ekonomskom životu neophodno, njih trpe, a katkad im čak daju i izvesne povlastice. Najimpresivniji istorijski primer ovakvog naroda jesu Jevreji. Staleško odvajanje koje je preraslo u kastu razlikuje se od čisto etničkog odvajanja po tome što ono pretvara hori­ zontalan raspored nepovezanih etničkih grupa koje postoje jedna pored druge u vertikalan sistem društvene hijerarhije. Tačnije rečeno: ono spaja prosto društvo etnički odvojenih zajednica u specifično političko zajedničko delanje. Po svo­ jim posledicama, ove dve vrste odvajanja se razlikuju u sledećem: horizontalan karakter etničkog odvajanja uslovljava uzajamno odbijanje i prezir, ali dopušta svakoj zajednici da svoj ugled smatra najvišim; kastinsko odvajanje stvara dru­ štvenu hijerarhiju i priznaje da povlašćene kaste i staleži, zbog toga što vrše određene funkcije u političkom društvu (ratnici, sveštenici, zanatlije koji su u političkom pogledu važni za vođenje rata i izgradnju), imaju više ugleda od dru­ gih. Ali čak i najprezreniji »parija«-narod nastavlja da na neki način neguje ono što je za etničke i staleške zajednice pod­ jednako karakteristično: veru u specifičan vlastiti ugled. To je slučaj s Jevrejima. 312

Samo kod negativno povlašćenih staleža dolazi do speci­ fične promene u osećanju dostojanstva. (Pod ovim poslednjim misli se na subjektivno taloženje društvenog ugleda i konvencionalnih zahteva koje pozitivno povlašćeni stalež po­ stavlja svojim članovima u pogledu načina vođenja života.) Kod pozitivno povlašćenih staleža osećanje dostojanstva od­ nosi se, naravno, na njihovo »biće« koje ne zna ni za šta iz­ nad sebe, na njihovu »lepotu i valjanost« (καλοκαγαθία). Nji­ hovo carstvo je »od ovoga sveta«, i oni žive za sadašnjost i od velike prošlosti. Kod negativno povlašćenih slojeva oseća­ nje dostojanstva se, naravno, može odnositi na neko ovoze­ maljsko ili onozemaljsko stanje koje se nalazi s one strane sadašnjosti. Ili, drugim recima, ono se mora pothranjivati verom u neku misiju koju je proviđenje odredilo i verom da »izabrani narod« uživa poseban ugled pred Bogom, tako da će na onom svetu »poslednji biti prvi« ili da će na ovaj svet doći spasilac i obelodaniti skriveni ugled odbačenog »parija«naroda ili staleža. To je, u stvari, pravi izvor religioznosti »parija«-staleža, a ne neki »ressentiment« koji je tako snažno naglasio Nietzsche u svojoj mnogo hvaljenoj konstrukciji (u Genealogiji morala). Uzgred budi rečeno, ovaj »ressentiment« ima ograničen domašaj i uopšte se ne može primeniti na bu­ dizam koji je jedan od glavnih Nietzscheovih primera. Uostalom, etničko poreklo staleških grupa nipošto nije normalna pojava. Naprotiv. I pošto se subjektivno osećanje pripadništva jednoj etničkoj zajednici ne osniva ni na kakvim objektivnim »rasnim razlikama«, to se s pravom može reći da je rasno zasnivanje staleške slojevitosti pitanje koje treba rešavati od slučaja do slučaja. Stalež je često sredstvo za stvaranje čistog i dobro odgojenog antropološkog tipa. Jer stalež snažno utiče na stvaranje ekstremnih tipova i osniva se na selekciji pojedinaca koji imaju određene lične osobine (stalež ratnika, na primer, bira one koji su u fizičkom i psi­ hičkom pogledu podesni za ratovanje). Ali selekcija nije ni jedini ni najvažniji način stvaranja staleža. U najmanju ruku je oduvek isto toliko važna i politička pripadnost. Isto se može reći za klasni položaj koji je danas čak daleko najva­ žniji. Jer na mogućnost da se vodi staleški način života, oči­ gledno, utiču i ekonomski činioci.

313

STALESKE POVLASTICE Praktično gledano, staleška slojevitost ide zajedno s rao nopolizovanjem idealnih i materijalnih dobara ili pogodnosti, i to na način koji nam je već poznat kao tipičan. Pored spe­ cifičnog staleškog ugleda, koji se uvek osniva na odstojanju i isključivosti, i izvesnih počasnih prava, kao što su pravo na određenu nošnju, pravo na određenu hranu koja je zabra­ njena drugima, pravo na nošenje oružja, što je s obzirom na posledicc osetna prednost, pravo na neprofesionalno, dakle diletantsku bavljenje određenim umetnostima (na primer sviranje na određenim instrumentima), ovde nailazimo i na niz najraznovrsnijih materijalnih monopola. Ovi materijalni monopoli su najjači oslonac staleške isključivosti; oni su retko kad dovoljni sami po sebi, ali gotovo uvek dejstvuju bar delimično. Da bi se obezbedio staleški brak, pored monopola na ruku ćerki iz određenih porodica, postoji i monopol na potencijalne mladoženje koji pripadaju odgovarajućoj staleškoj grupi radi zbrinjavanja tih istih ćerki. š t o se jedan sta­ lež više zatvara u sebe, konvencionalne povlastice na određe­ na zanimanja koje uživaju njegovi članovi prerastaju u pra­ vi monopol na određene službe. Predmet staleškog monopolizovanja jesu određena dobra, u koja na tipičan način svuda spadaju određena »viteška do­ bra«, a isto tako često i svojina nad robovima ili slugama, i najzad određene privredne grane. Način monopolizovanja ovih dobara može biti pozitivan, kad samo određeni stalež srne da ih ima i da ih stiče, ili negativan, kad određeni stalež ne srne da ih ima ni da ih stiče da bi održao svoj specifičan stil života. Jer pošto je za staleški ugled stil života od pre­ sudnog značaja, staleži su specifičan nosilac svih konvencija: svako »stilizovanje« života, bez obzira kako se ispoljava, ima staleško poreklo ili ga bar staleži konzerviraju. Ali iako se principi staleške konvencije znatno razlikuju, oni imaju izvesne tipične crte, naročito kod najpovlašćenijih slojeva. Uopšte uzev, staleški povlašćene grupe su staleški diskvalifikovane za običan fizički rad, što sad počinje da se uvodi u Americi, upravo nasuprot staroj tradiciji. Svaka racionalna delatnost u cilju sticanja zarade, naročito organizovanje pro­ izvodnje, vrlo često važi kao posao koji je u staleškom pogledu nedostojan. Isto se misli i za umetničku i književnu delatnost, 314

čim se ova koristi u cilju zarade, ili bar kad je njeno obavlja­ nje skopčano s teškim fizičkim naprezanjem, kao što, na pri­ mer, vajar radi kao zidar u svom prašnjavom mantilu, za ra­ zliku od slikara s njegovim ateljeom koji je nalik na salon ili muzičara čiji je način vežbanja staleški prihvatljiv. EKONOMSKI USLOVI I POSLEDICE STALEŠKE SLOJEVITOSTI To što se onaj koji dela u cilju zarade često diskvalifikuje kao takav, neposredna je posledica principa staleške slojevi­ tosti koji je svojstven društvenom poretku, kao i toga što je ovaj princip suprotan raspodeli moći koja se upravlja isklju­ čivo prema tržištu. Ova dva činioca deluju pored nekih drugih koje ćemo kasnije pomenuti. Kao što smo ranije već videli, tržište i ekonomski procesi koji se na njemu odvijaju ne poznaju nikakve lične razlike: na njemu vladaju stvarni interesi. Tržište ne zna ništa ο ugle­ du. Međutim, staleški poredak znači upravo nešto obrnuto: slojevitost prema ugledu i staleškom načinu vođenja života. On bi bio u korenu ugrožen kad bi čisto ekonomska zarada i gola ekonomska moć koja nosi na sebi žig svog vanstaleškog porekla mogli da podare onome koji ih je stekao isti ugled na koji polažu pravo oni koji su za to zainteresovani zbog to­ ga što život vode na određen način. Ovo pogotovo kad bi oni prvi postali ugledniji od ovih poslednjih, jer kod onih koji uživaju isti staleški ugled svojina predstavlja jedan dodatak na koji se ne obraća mnogo pažnje. Stoga svi oni koji su za­ interesovani za stalešku slojevitost reaguju vrlo oštro protiv pretenzija čisto ekonomske zarade, i većma utoliko oštrije, ukoliko osećaju da su više ugroženi. Calderonov odnos pre­ ma seljacima, koji je pun poštovanja, nasuprot očevidnom preziru prema »prostom svetu« (canaille) koji u isto vreme nalazimo kod Shakespearea, pokazuje kakva razlika postoji u načinu reagovanja koji je svojstven jednom učvršćenom sta­ leškom poretku i jednom staleškom poretku koji je u eko­ nomskom pogledu nesiguran. To je izraz jednog stanja koje se svuda ponovo javlja. Upravo stoga, staleški povlašćene gru­ pe nikad ne prihvataju »skorojevića« (parvenu) bez ikakve rezerve, ma koliko njegov stil života bio prilagođen njihovom. 315

One prihvataju tek njegove potomke koji su odgojeni u staleškoj konvenciji njihovog sloja i koji nikad nisu uprljali staleški ugled radom u cilju zarade. što se tiče uticaja staleške slojevitosti, može se utvrditi samo jedna važna posledica: staleška slojevitost sprečava slo­ bodan razvoj tržišta. Najpre u pogledu onih dobara koja sta­ leži neposredno povlače iz slobodnog saobraćaja putem mo­ nopola, bilo pravno ili konvencionalno. Tako, na primer, nasleđena dobra su bila monopolizovana u mnogim helenskim varošima u periodu učvršćenja staleških razlika, a prvobitno i u Rimu (kako pokazuje stara formula optužbe protiv ra­ sipnika), kao i dobra vitezova, seljaka, sveštenika, i pre svega klijentela esnafskih zanata ili trgovačkih gilda. Time je tržište ograničeno, a moć gole svojine, koja daje pečat stvaranju kla­ sa, potisnuta u pozadinu. Posledice ovog procesa mogu biti vrlo različite i one nipošto ne vode nužno u pravcu ublažava­ nja suprotnosti ekonomske situacije. Naprotiv, one ih često učvršćuju. Ali u svakom slučaju, onde gde staleška slojevi­ tost tako snažno prožima jednu zajednicu, kao što je bio slu­ čaj u svim političkim zajednicama antike i srednjeg veka, ne može se govoriti ο stvarno slobodnoj konkurenciji na tržištu u današnjem smislu reci. Ali ima i mnogo dubljih posledica staleške slojevitosti nego što je povlačenje izvesnih dobara sa tržišta. Pomenuta suprotnost između staleškog i čisto eko­ nomskog poretka uslovljava da se u mnogim slučajevima staleško shvatanje ugleda zgraža od onoga što je specifično za tržište, od pogađanja oko cene, čak i između pojedinih staleža, a katkad uopšte zabranjuje pogađanje između pripadnika is­ tog staleža. Stoga svugde ima staleža, i to su obično oni najuticajniji, koji smatraju sramnim svaku vrstu javnog učešća u sticanju zarade. Na sasvim uprošćen način moglo bi se reći da se klase raz­ likuju na osnovu njihovog odnosa prema proizvodnji i stica­ nju ekonomskih dobara, a staleži na osnovu njihove potrošnje dobara u obliku specifičnog stila života, čak i jedna profe­ sionalna grupa predstavlja stalež, jer obično polaže pravo na društveni ugled na osnovu specifičnog stila života koji vodi eventualno zahvaljujući svom pozivu. Doduše, razlike između pojedinih staleža se često mešaju, a čak oni staleži koji su najoštrije odvojeni od drugih po svom ugledu, kao indijske kaste, pokazuju danas, mada u određenim granicama, relativ316

no visok stepen ravnodušnosti prema sticanju ekonomskih dobara, što su Bramani na najrazličitije načine tražili. Ο opštim ekonomskim uslovima koji omogućuju prevlast staleške slojevitosti može se reći samo ovo: da staleškoj slo­ jevitosti pogoduje relativna postojanost u načinu sticanja i raspodele dobara, dok je svaki tehničko-ekonomski potres i preokret ugrožava i ističe u prednji plan klasni položaj. Epohe i zemlje u kojima pretežnu važnost ima klasni položaj jesu po pravilu epohe tehničko-ekonomskih preokreta, dok svako usporavanje ekonomskih pomeranja odmah vodi porastu sta­ leških struktura i ponovo uspostavlja važnost društvenog ugleda. POLITIČKE STRANKE Dok se prava postojbina klasa nalazi u oblasti ekonomskog poretka, a prava postojbina staleža u oblasti društvenog po­ retka, to jest u sferi raspodele ugleda — odakle i klase i sta­ leži utiču na pravni poredak i opet trpe njihov uticaj — dotle stranke pre svega obitavaju u sferi moći. Delanje stranaka se pre svega orijentiše na zadobijanje društvene moći, što znači da one utiču na zajedničko delanje bez obzira na to kakav je njegov sadržaj. U načelu, stranke mogu postojati u jednom klubu, kao i u jednoj državi. Za ra­ zliku od zajedničkog delanja klasa i staleža, kod kojih može biti i drukčije, zajedničko delanje stranaka uvek ima karak­ ter društva. Jer delanje stranaka je uvek usmereno prema ne­ kom cilju kome planski teži. Ovaj cilj može biti neka odre­ đena stvar, recimo ostvarenje jednog programa radi idealnih ili materijalnih ciljeva, ili nešto čisto lično, recimo obezbeđeje prihoda i moći, a na osnovu toga i ugleda za vođe i pri­ stalice stranke. Obično je cilj svake stranke i jedno i drugo. Zbog toga stranke mogu postojati samo u okviru zajednica koje su na bilo koji način društveno organizovane, to jest koje imaju bilo kakav racionalan poredak i jedan aparat sa­ stavljen od ljudi koji su spremni da ga sprovedu. Jer cilj stra­ naka je da utiču na taj aparat i da ga po mogućstvu popune svojim pristalicama. 317

U jednom konkretnom slučaju stranke mogu da zastupaju interese koji su uslovljeni klasnim ili staleškim položajem i da u skladu s tim regrutuju svoje pristalice. Ali nije potrebno da one budu ni čisto klasne ni čisto staleške stranke. I najče­ šće su one to samo delimično, a često ni jedno ni drugo. Stran­ ke mogu predstavljati efemerne ili trajne strukture, a njihova sredstva za postizanje moći mogu biti vrlo različita, od gole sile ma koje vrste do vrbovanja izbornih glasova grubim ili suptilnim sredstvima. Tu spadaju novac, društveni uticaj, pro­ paganda, sugestija i nespretno obmanjivanje, sve do manje ili više grube ili veste taktičke opstrukcije u parlamentarnim telima. Sa sociološkog stanovišta, stranke se bitno razlikuju s ob­ zirom na strukturu zajedničkog delanja na koje teže da utiču. Isto tako, stranke se razlikuju po tome da li u zajednici po­ stoji staleška ili klasna slojevitost. Ali iznad svega, stranke se razlikuju po tome kakva je struktura vladavine u okviru jed­ ne zajednice. Jer stranačke vođe se obično interesuju da osvo­ je zajednicu. Po svom opštem pojmu, koga se ovde pridrža­ vamo, stranke nisu tek proizvod specifično modernih oblika vladavine: ovim pojmom obuhvatamo i antičke i srednjovekovne »stranke«, iako je njihova struktura bitno različita od strukture modernih stranaka. Ali pošto vladavina može biti različita u strukturnom pogledu, to se ne može reći ništa ο strukturi stranaka ako se pri tom ne govori i ο strukturnim oblicima društvene vlasti. Jer stranke predstavljaju društvene tvorevine koje se bore za vlast, i često su organizovane na strogo autoritativan način. 0 ovoj središnjoj pojavi društve­ nog života biće odmah reci.

u periodu verskih ratova. Tako je bilo i u slučaju solidarnosti interesa između zemljoposednika (međunarodni kongres zemljoposednika), između kneževa (Sveta Alijansa, Karlsbadske odluke), između socijalističkih radnika i između konzervativaca (čežnja konzervativnih pruskih krugova za ruskom inter­ vencijom 1850. godine). Ali njihov cilj nije nužno bio uspo­ stavljanje jedne međunarodne političke vlasti, što bi značilo teritorijalne vlasti, već pre svega uticanje na postojeću vlast

Ο klasama, staležima i strankama treba reći još ovo: da one nužno pretpostavljaju najšire društvo, a naročito zajed­ ničko delanje u političkom smislu. Ali to ne znači da su one vezane za granice jedne političke zajednice. Naprotiv, oduvek su društva, čak i ona koja pomišljaju na zajedničku upotre­ bu vojne sile, delovala preko granica političke organizacije. Tako je bilo u staroj Grčkoj, u slučaju solidarnosti interesa između oligarha ili između demokrata, u srednjem veku iz­ među gvelfa ili između gibelina, kao i u kalvinističkoj stranci 318

319

VI. TRI ČISTA TIPA LEGITIMNE VLASTI7 Vlast, to jest verovatnoća da se za jednu određenu zapovest pribavi poslušnost, može počivati na različitim motivima onih koji se pokoravaju. Ona može biti uslovljena time što oni koji se pokoravaju nastoje da datu situaciju iskoriste u sopstvenom interesu, dakle čisto ciljno-racionalnim procenjivanjem šta je korisno a šta štetno. S druge strane, ona može biti uslovljena običajem, to jest tupim privikavanjem na jed­ nu određenu vrstu delanja. I, najzad, ona može biti uslovlje­ na čisto afektivnim motivima, to jest samo ličnom sklonošću onih koji se pokoravaju. Ali vlast koja bi počivala samo na takvim osnovama bila bi relativno nepostojana. Stoga oni ko­ ji naređuju i oni koji slušaju obično opravdavaju vlast izvesnim unutrašnjim razlozima, razlozima koji ukazuju na njenu legitimnost, i uzdrmavanje vere u legitimnost vlasti obično ima dalekosežne posledice. U sasvim čistom obliku postoje samo tri legitimna osnova vlasti, od kojih svaki — razume se u čistom tipu — ima bitno različitu strukturu upravnog apa­ rata i služi se bitno različitim sredstvima upravljanja. ZAKONSKA VLAST Zakonska vlast je ona vlast koja je propisno ustanovljena. Najčistiji tip je birokratska vlast. Osnovno uverenje je da bilo kakvo pravo može biti stvoreno i promenjeno na način koji u formalnom pogledu odgovara unapred utvrđenim pra­ vilima. Grupa s vlašću može biti izborna ili postavljena, ali u svakom slučaju ona ima oblik organizacije (kao i svi njeni delovi). Jedan heteronoman i heterokefalan deo organizacije 7 Max Weber, »Die drei reinen Typen der legitimen Herrschaft«, Preussische Jahrbücher, Bd. 187 (1922), S. 1—12. — Preveo Mihailo Đurić.

320

treba nazvati nadleštvom. Upravni aparat se sastoji od činov­ nika koje postavlja najviši organ; oni koji slušaju jesu čla­ novi grupe (građani, kolege). Poslušnost se ne duguje licu koje samovlasno prisvaja pra­ vo da nešto zahteva, već ustanovljenom pravilu koje jedino merodavno utvrđuje kome se i ukoliko treba povinovati. Čak i onaj koji naređuje, u trenutku kad zapovest izdaje, pokorava se jednom pravilu — zakonu ili službenom propisu, dakle jed­ noj formalnoj i apstraktnoj normi. Tip onoga koji naređuje je pretpostavljeni starešina, a njegovo pravo zapovedanja u okvi­ ru stvarne nadležnosti opravdava ustanovljeno pravilo. Raz­ graničenje nadležnosti počiva na specijalizaciji prema prirodi stvari i prema stručnim zahtevima koji se postavljaju činov­ nicima u njihovu poslu. Tip činovnika je školovan stručni či­ novnik. Njegov odnos u službi počiva na ugovoru i sadrži pra­ vo na platu i pravo na penziju. Ono prvo utvrđuje se prema rangu službe a ne prema količini rada, a ovo drugo prema utvrđenim pravilima za napredovanje u službi. Posao koji činovnik obavlja je njegov poziv na osnovu stvarne službene dužnosti. Njegov ideal je da posao obavi »sine ira et studio«, bez uticaja motiva ili emocionalnih činilaca, slobodno od sa­ movolje i neuračunljivosti, naročito bez uvažavanja ličnosti, strogo formalistički i u skladu s racionalnim pravilima, a onde gde ova otkazuju u skladu s interesima službe. Dužnost pokoravanja je postupno raspoređena u hijerarhiji organa, s podvrgavanjem nižih pod više i regulisanim postupkom žalbe. Osnov tehničkog funkcionisanja je disciplina u organizaciji. 1. U tip zakonske vlasti spada, razume se, ne samo mo­ derna struktura države i opštine, već i odnos vlasti u privat­ nom kapitalističkom preduzeću, u grupi koja se rukovodi ne­ kim ciljem ili u udruženju bilo kakve vrste, ukoliko ovo ras­ polaže većim hijerarhijski uređenim upravnim aparatom. Mo­ derne političke grupe su samo najistaknutiji predstavnici ovog tipa. Vlast u privatnom kapitalističkom preduzeću je delimično heteronomna — jer poredak koji obavezuje njegove čla­ nove delimično propisuje država — i potpuno heterokefalna u odnosu prema aparatu za prinudu — jer ove funkcije obično' vrše državni sudski i policijski organi — ali ono je autoke­ falno ukoliko više raste njegova birokratska upravna organi­ zacija. To što je pristupanje privatnom kapitalističkom pre­ duzeću formalno slobodno, ne menja njegov karakter grupe 21 Sociologija Maksa Vebera

321

s vlašću, jer i otpuštanje s posla je formalno slobodno, i ova okolnost, zahvaljujući uslovima tržišta radne snage, obično prisiljava radnike da se potčine normama preduzeća. Razma­ tranje ekonomskih osnova vlasti će još jasnije pokazati u čemu se sastoji ovo sociološko srodstvo između privatnog ka­ pitalističkog preduzeća i moderne državne vlasti. To što se kapitalističko preduzeće osniva na ugovoru čini ga najistak­ nutijim tipom zakonskog odnosa vlasti. 2. U tehničkom pogledu, birokratija je najčistiji tip zakon­ ske vlasti. Ali nijedna se vlast ne vrši samo birokratski, to jest pomoću činovnika koji su ugovorom angažovani i posta­ vljeni. To je sasvim nemogućno. Najviši vrhovi političkih gru­ pa jesu kraljevi (nasledno-harizmatski vladaoci) ili predstav­ nici koje bira narod (dakle plebiscitarno-harizmatski vla­ daoci) ili neko parlamentarno telo. U ovom poslednjem slu­ čaju stvarno vladaju članovi tih tela ili harizmatske odnosno ugledne vođe političkih stranaka koje u njima imaju većinu. Isto tako, ni upravni aparat nije gotovo nigde čisto birokrat­ ski, već u upravi na najrazličitije načine učestvuju delom ugledni ljudi, delom predstavnici interesnih grupa. Ovi poslednji daleko najviše u takozvanoj samoupravi. Ali najvažnije je to da kontinuiran rad pretežno i u sve većoj meri počiva na birokratskim snagama. Čitav istorijski razvitak moderne države je identičan s istorijom modernog činovništva i biro­ kratske organizacije, kao što je i čitav razvitak modernog kapitalizma identičan sa sve većom birokratizacijom privred­ ne organizacije. Učešće birokratskih oblika vlasti svuda raste.

TRADICIONALNA VLAST Tradicionalna vlast se zasniva na veri u svetost oduvek postojećeg poretka i najviše vlasti. Najčistiji tip je patrijar­ halna vlast. Grupa s vlašću je zajednica, onaj koji zapoveda je gospodar, oni koji slušaju podanici, a upravni aparat sluge. Poslušnost se duguje ličnosti iz pijeteta, to jest zbog njenog ličnog dostojanstva koje je osveštano poreklom. Sadržaj zapovesti određuju tradicionalne norme, tako da bi bezobzir­ nim gaženjem tradicije gospodar ugrozio legitimnost svoje vlasti koja počiva samo na njenoj svetosti. Smatra se da je u načelu nemogućno stvoriti novo pravo nasuprot tradicional­ nim normama. Kad je reč ο saznanju jedne zapovesti, najva­ žnije je to da ona »oduvek važi« ( na osnovu mudrosti). Izuzev normi tradicije, volja gospodara je ograničena samo onim što u konkretnom slučaju nameće osećanje pravičnosti, dakle na krajnje elastičan način. Stoga se vlast gospodara razdvaja na oblast u kojoj je on strogo vezan za tradiciju, i oblast njego­ ve slobodne volje i milosti, gde on vlada prema sklonosti i odvratnosti, to jest prema merilima na koje utiče njegovo čisto lično zadovoljtsvo. Ukoliko se uprava i raspravljanje sporova uopšte zasniva­ ju na nekim principima, onda su to principi materijalne etič­ ke pravde i pravičnosti ili principi utilitarističke celishodnosti, a ne principi formalne prirode, kao što je slučaj kod za­ konske vlasti. Sasvim na isti način postupa i upravni aparat. Ovaj se sastoji od onih koji su lično zavisni (ukućani ili kućni pomoćnici) ili od srodnika i ličnih prijatelja (ljubimci) ili od onih koji su vezani ličnom zakletvom vernosti (vazali, tributarni kneževi). Ovde nedostaje birokratski pojam kompeten­ cije kao sfere objektivno razgraničene nadležnosti. Obim legi­ timne vlasti zapovedanja jednog sluge upravlja se prema ćudi gospodara, koju on sam može upotrebiti u svim važnijim pri­ likama. U stvari, ova vlast se u velikoj meri upravlja prema tome šta sebi mogu da dopuste sluge prema onima koji su dužni da im se pokoravaju. U upravnom aparatu ne vlada objektivna službena dužnost niti službena disciplina, već lična vernost slugu.

3. Birokratija nije jedini tip zakonske vlasti. Ovde spadaju činovništvo po turnusu i činovništvo izabrano kockom ili na neki drugi način, uprava parlamenta i komiteta i svi oblici kolegijalnih tela vlasti i uprave, ukoliko se njihove nadlež­ nosti osnivaju na utvrđenim pravilima i ukoliko vršenje pra­ va vlasti odgovara tipu zakonskog upravljanja. U vreme na­ stajanja moderne države kolegijalna tela su bitno doprinela razvitku zakonskog oblika vlasti. Za svoj nastanak njima na­ ročito treba da zahvali pojam nadleštva. S druge strane, u predistoriji moderne činovničke uprave, a u demokratskim državama i dan-danas, veliku ulogu igra izborno činovništvo.

Ali s obzirom na položaj upravnog aparata, treba razliko­ vati dva karakteristična oblika:

322

21*

323

1. Jedno je čisto patrijarhalna struktura uprave. Ovde sluge u potpunosti lično zavise od gospodara, a regrutuju se na čisto patrimonijalan način (robovi, kmetovi, evnusi) ili na vanpatrimonijalan način iz slojeva koji nisu sasvim obesprav­ ljeni (ljubimci, plebejci). Uprava je potpuno heteronomna i heterokefalna. Ne postoji nikakvo lično pravo onih koji upra­ vljaju na službu, ali isto tako nema ni selekcije po stručnosti niti činovnici uživaju staleški ugled. Sva materijalna sredstva uprave održava gospodar u vlastitoj režiji. Zbog toga što upravni aparat u potpunosti zavisi od gospodara, nema nikakve garantije protiv njegove samovolje. Stoga je stepen mogućne samovolje ovde najveći. Najčistiji tip je sultanska vlast. Sve stvarne despotije imale su ovo svojstvo, jer se uzimalo da je vlast obično imovinsko pravo gospodara. 2. Drugo je staleška struktura. Ovde činovnici nisu lične sluge gospodara, već nezavisni ljudi koji uživaju društveni ugled zahvaljujući vlastitom položaju. Njima je služba poda­ rena (stvarno ili fiktivno) na osnovu privilegije ili koncesije gospodara ili su oni sami stekli ograničeno lično pravo na slu­ žbu na osnovu nekog pravnog posla (kupovina, zaloga, zakup). U skladu s tim, njihova uprava je autokefalna i autonomna, mada takođe ograničena, a materijalna sredstva uprave su u njihovoj režiji, a ne u režiji gospodara. To je staleška vlast. Konkurencija između pritežalaca službe oko područja koja potpadaju pod njihovu vlast i oko prihoda u vezi s vršenjem vlasti dovodi do uzajamnog razgraničenja između njihovih upravnih područja, i stoji umesto nadležnosti. Hijerarhijski poredak se često razbija privilegijama (de non evocando, non appellando). Nedostaje kategorija discipline. Sve odnose regulišu tradicija, privilegije, feudalni ili patrimonijalni odnosi vernosti, staleški ugled i »dobra volja«. Prema tome, suvere­ na vlast je podeljena između gospodara i aproprisanog i povlašćenog upravnog aparata, i ova staleška podela vlasti je u visokom stepenu stereotipna za oblik uprave. Patrijarhalna vlast (vlast oca porodice, plemenskog starešine ili »oca zemlje«) je samo najčistiji tip tradicionalne vla­ sti. Svaka vrsta vlasti koja s uspehom polaže pravo na legiti­ man autoritet zahvaljujući dugom ponavljanju spada u istu kategoriju, mada nijedna nije tako jasno izražena kao patri­ jarhalna vlast. Vaspitanjem i privikavanjem usađeno poštova­ nje deteta prema starešini porodice predstavlja najtipičniju

324

suprotnost položaju radnika koji je ugovorom namešten u preduzeću ili emocionalnom odnosu pripadnika neke verske opštine prema proroku. U stvari, porodica je osnovna ćelija tradicionalnih odnosa vlasti. Tipični činovnici patrimonijalne i feudalne države jesu kućni činovnici sa zadacima koji se najpre odnose samo na domaćinstvo (trpeznik, sobar, konjužar, peharnik, starešina slugu, upravnik dvora). Svim tradicionalnim oblicima vlasti je zajedničko to što pored sfere delanja koja je strogo vezana za tradiciju postoji i slobodna sfera. Unutar ove slobodne sfere, delanje gospo­ dara ili njegovog upravnog aparata mora se iskupiti ili zaslu­ žiti ličnim odnosima. (U tome je jedan od izvora dažbina.) Isto tako, svim tradicionalnim oblicima vlasti je zajedni­ čko to što nedostaje formalno pravo, tako da u upravi i arbitražnom postupku vladaju materijalni principi. Ovo ima dalekosežne posledice u odnosu na privredu. Patrijarh i patrimonijalan vladalac vladaju i odlučuju prema principima »kadijine pravde«, to jest vezujući se strogo za tradiciju, ali ukoliko ovo vezivanje dopušta takvu slobodu, onda i sa sta­ novišta pravno neformalne i iracionalne pravde i pravičnosti prilagođene konkretnom slučaju, i to s obzirom na ličnost. Svi zakoni i kodifikacije patrimonijalnih vladalaca odišu du­ hom takozvane države blagostanja. Ovde preovlađuje mešavina etičkih i utilitarističkih principa koja razbija svaku for­ malnu strogost prava. Razlikovanje između patrijarhalne i staleške strukture tra­ dicionalne vlasti je od najvećeg značaja za čitavu političku sociologiju prebirokratske epohe. (Doduše, puni domašaj ove razlike postaće razumljiv tek u vezi s ekonomskom stranom pitanja, to jest kad budemo govorili ο odvajanju upravnog aparata od materijalnih sredstava uprave, odnosno ο prisva­ janju tih sredstava od strane upravnog aparata.) Time je istorijski uslovljeno i čitavo pitanje da li je bilo i koji su staleži bili nosioci idealnih kulturnih dobara. Upravljanje pomoću onih koji su patrimonijalno zavisni (robovi, kmetovi), koje nalazimo u Maloj Aziji i Egiptu sve do vremena Mameluka, predstavlja najekstremniji i prividno (ne uvek i stvarno) najdosledniji tip čisto patrijarhalne vlasti bez staleške strukture. Upravljanje pomoću slobodnih plebejaca je relativno blisko racionalnom činovništvu. Upravljanje pomoću literata može biti vrlo različito po karakteru. To zavisi od toga ο kakvim 325

je literatima reč (postoji tipična suprotnost između bramana i mandarina, i nasuprot njima između budističkog i hrišćanskog sveštenstva). Ali vladavina pomoću literata se uvek pri­ bližava staleškom tipu. Ovaj tip nedvosmisleno predstavlja plemićka uprava, a u najčistijem obliku feudalizam, koji umesto objektivne i racionalne službene dužnosti postavlja sasvim ličan odnos vernosti i apeluje na stalešku čast. U poređenju s patrijarhalizmom, svaka staleška vlast koja počiva na manje ili više čvrstom prisvajanju upravne moći je utoliko bliža zakonskoj vlasti ukoliko usled garantija koje okružuju nadležnosti povlašćenih ona ima karakter izuzetnog pravnog osnova. Ovo je posledica staleške podele vlasti i ne­ dostaje patrijarhalnim strukturama s njihovim aparatima ko­ ji su potpuno prepušteni samovolji gospodara. S druge stra­ ne, stroga disciplina i odsustvo samouprave u sistemu patri­ jarhalne vlasti su u tehničkom pogledu bliži službenoj disci­ plini zakonske vlasti nego uprava u sistemu staleške vlasti koja je zbog prisvajanja razbijena i pri tom stereotipno uo­ bličena. U Evropi je korišćenje plebejaca (pravnika) u službi vladara bilo upravo prethodnica moderne države. HARIZMATSKA VLAST Harizmatska vlast se zasniva na afektivnoj predanosti lič­ nosti vođe i njenim božanskim svojstvima (harizma), naro­ čito magičnim sposobnostima, proročkoj snazi ili junaštvu, duhovnoj i besedničkoj moći. Izvor lične predanosti je oduše­ vljenje za večno novo, za ono što je nesvakidašnje, što ranije nikad nije postojalo. Najčistiji tipovi jesu vlast proroka, rat­ nih heroja i velikih demagoga. Grupa s vlašću je zajednica u bratstvu ili pratnji. Tip onoga koji zapoveda jeste vođa. Tip onoga koji sluša jeste učenik. Poslušnost se duguje samo vođi, i to zbog njegovih izuzetnih ličnih osobina, a ne zbog toga što on zauzima određen položaj ili uživa tradicionalno dostojan­ stvo. Stoga se njemu duguje poslušnost samo dotle dok mu se te osobine pripisuju, to jest dok se njegova harizma osvedočuje potrebnim dokazima. Njegova vlast prestaje kad ga njegov Bog »napusti« ili kad mase izgube veru u njegovu ju­ načku snagu ili njegovo svojstvo vođe. 326

Upravni aparat se bira prema harizmi i ličnoj predanosti, a ne prema stručnim kvalifikacijama (kao činovnik), prema staležu (kao staleški upravni aparat) ili prema porodičnoj ili nekoj drugoj vrsti lične zavisnosti (kao patrijarhalni uprav­ ni aparat). Ovde nema ni racionalnog pojma nadležnosti ni staleškog pojma privilegije. Za obim legitimacije sledbenika ili učenika kome je poveren neki zadatak merodavno je samo to da ga je poslao vođa i da ima ličnu harizmatsku kvalifi­ kaciju. Upravi — ako je to ime uopšte adekvatno — nedostaje bilo kakva orijentacija prema pravilima, svejedno da li su ova racionalno ustanovljena ili tradicionalna. Za upravu je ka­ rakteristično aktualno otkrovenje i aktualno stvaranje, delo i primer, odlučivanje od slučaja do slučaja, dakle na svaki na­ čin nešto iracionalno sa stanovišta poretka koji je racionalno ustanovljen. Ona nije vezana za tradiciju. Za proroka važi: »Zapisano je, ali ja vam kažem.« Legitimni poreci nestaju pred novim poretkom koji stvara ratni heroj snagom svog mača ili pred revolucionarnim »prirodnim pravom« koje demagog proklamuje i sugeriše. Pravi oblik harizmatskog zakonodav­ stva i pravosuđa sastoji se u tome što vođa ili mudrac obja­ vljuje odluku, a zajednica ratnika ili vernika je prihvata. Ova odluka je obavezna, ukoliko nasuprot njoj ne stoji neka konkretna zapovest koju je izdao drugi, a koja polaže pravo na harizmatsko važenje. U ovom poslednjem slučaju reč je ο borbi između vođa u kojoj samo na jednoj strani može biti pravo a na drugoj nepravo koje treba ispaštati. Ο ishodu ove borbe odlučuje samo poverenje zajednice. a) Tip harizmatske vlasti je prvi briljantno opisao R. Sohm u svojoj knjizi Crkveno pravo starohrišćanskih opština, mada još uvek ne znajući da je u pitanju jedan tip. Od tada se ovaj izraze često upotrebljava, ali bez uviđanja njegovog domašaja. U prošlosti su bili poznati izvesni začeci zakonske vlasti (koja nipošto nije potpuno nedostajala), ali podela svih odnosa vlasti svodila se uglavnom na tradiciju i harizmu. Po­ red indijanskog »ekonomskog poglavice« (Sachem), koji je bitno tradicionalna figura, stoji harizmatski vojskovođa (ko­ ji odgovara nemačkom hercogu) sa svojom pratnjom. Lovački i ratni pohodi, kojima je potreban vođa nesvakidašnjih oso­ bina, jesu svetovna postojbina, dok je magija duhovna po­ stojbina harizmatskog vodstva. Zajedno s prorocima i voj-

327

skovođama svih vremena stolećima se održava i harizmatska vladavina nad ljudima. Harizmatski političar — demagog — je proizvod zapadne države-grada. U Jerusalimu, koji je bio grad-država, on se pojavio samo u religioznoj odeći, kao prorok, ali je atinsko uređenje od Periklovih i Efijaltovih re­ formi bilo potpuno skrojeno po njemu, tako da bez njega državna mašina ne bi mogla da funkcioniše ni jednog tre­ nutka. b) Harizmatski autoritet počiva na veri u proroka, na pri­ znanju koje harizmatski vojskovođa, heroj ulice ili demagog lično nalaze, i koji pada zajedno s njima. Pa ipak, harizmatska vlast ne crpi svoj autoritet iz ovog priznanja podvlašćenih. Već obrnuto, vera i priznanje smatraju se dužnošću čije ispu­ njenje harizmatski vođa zahteva za sebe i čiju povredu on kažnjava. Harizmatski autoritet je jedna od velikih revolu­ cionarnih sila istorije, ali u svom čistom obliku on ima pot­ puno autoritaran, gospodarski karakter. c) Po sebi se razume da je izraz »harizma« ovde upotrebljen u vrednosno-neutralnom smislu. Manijački bes nordij­ skog ratnika, čuda i otkrića bilo kojeg tajnog proroštva, Kreontov demagoški dar — sve to je za sociologiju isto toliko harizma koliko i osobine jednog Napoleona, Hrista ili Perikla. Jer za nas je od najveće važnosti samo to da li su ti lju­ di važili i delovali kao harizmatske vođe, to jest da li su našli priznanje. Za to je osnovna pretpostavka osvedočenje. Da bi dokazao da je po božjoj milosti, harizmatski vođa mora či­ niti čuda, mora imati uspeha, mora donositi dobra svojim sledbenicima ili podanicima. On važi kao takav samo dotle dok to može. Ako nema uspeha, njegova vlast popušta. Onde gde je postojao, harizmatski pojam božje milosti je imao dalekosežne posledice. Položaj kineskog cara je bio ugrožen čim su suša, poplave, ratni neuspesi ili druge nevolje doveli u pitanje da li je on u milosti neba. On je morao da se javno optužuje i kaje, a kad su se nedaće uporno redale jedna za drugom mogao je biti svrgnut s prestola i eventualno biti prinet na žrtvu. Od svakog se proroka zahtevalo da čudom po­ tvrdi svoju veru (čak i od Luthera). Isto tako, odnosi vlasti koji najvećma imaju karakter za­ konskih odnosa, počivaju na mešovitim osnovama, ukoliko na održavanje njihove stabilnosti utiče i vera u legitimnost. Tradicionalno privikavanje i prestiž (harizma) udružuju se

328

s usađenom verom u važnost formalne legalnosti: kad se uz­ drma jedno od njih postavljanjem izvesnih neobičnih zahte­ va koji su suprotni tradiciji, onda nesvakidašnji neuspeh koji uništava prestiž ili povreda uobičajene formalne zakonske tačnosti uzdrmavaju u istoj meri i veru u legitimnost. Ali kod svih odnosa vlasti, stvarno ili trajno pokoravanje onih koji su dužni da slušaju pre svega obezbeđuje upravni aparat čije je delanje neprekidno usmereno na sprovođenje poretka i neposredno ili posredno iznuđavanje pokornosti vlasti. Osigu­ ranje ovog delanja kojim se ostvaruje vlast je ono što se mi­ sli pod izrazom »organizacija«. Od presudnog značaja za lo­ jalnost upravnog aparata suverenovoj vlasti je njegova kako idealna tako i materijalna solidarnost interesa sa suverenom. Uopšte uzev, za odnos suverena prema upravnom aparatu va­ ži ovo: da je suveren po pravilu jači od svakog pojedinca koji mu se suprotstavlja, i to zbog toga što je svaki član aparata, kad je odvojen od drugih, solidaran s njim, ali on je slabiji od svih njih zajedno kad se udruže, što su oni katkad i činili u prošlosti, a čine i danas. Ali potrebno je da se članovi upravnog aparata dogovore i stvore određen plan da bi op­ strukcijom ili svesnom protivakcijom omeli uticaj suverena na grupno delanje i time paralisali njegovu vlast. Isto tako, potrebno je stvoriti jedan vlastiti upravni aparat. d) Harizmatska vlast je jedan specifično nesvakidašnji i čisto ličan društveni odnos. Kad trajno postoji, a najkasnije onda kad nestane ličnog nosioca harizme — u ovom poslednjem slučaju samo ukoliko se ona odmah ne gasi, već na bilo koji način nastavlja da postoji, tako da autoritet vođe prela­ zi na naslednike — harizmatski odnos vlasti ima tendenciju da postane nešto svakidašnje uglavnom na tri načina: 1) pre­ tvaranjem poretka u tradiciju. Umesto da nosilac harizme ili harizmatski kvalifikovan upravni aparat stalno iznova stva­ raju novo pravo i izdaju nove upravne zapovesti uspostavlja se autoritet prvih odluka i presuda koje oni podržavaju ili koje se njima pripisuju; 2) preobraćanjem harizmatskog upravnog aparata koji je sastavljen od učenika ili sledbenika u zakonski ili staleški aparat, i to tako što ovaj sam preuzi­ ma izvesne prerogative vlasti ili što mu se prerogative poseb­ nom privilegijom daju u svojinu (feud, prebenda); 3) preinačavanjem značenja same harizme. Za to je od presudnog značaja kako će se rešiti problem naslednika, što iz idealnih, 329

a često pre svega iz materijalnih razloga predstavlja goruće pitanje. Postoji više mogućnih rešenja: golo pasivno iščeki­ vanje da se pojavi novi vođa koji je harizmatski potvrđen ili kvalifikovan obično zamenuje aktivno delanje da se on pro­ nađe, naročito ako se dugo čeka na njegovu pojavu, a posto­ je jaki interesi, svejedno kakve vrste, da grupa s vlašću i da­ lje postoji. a) traganjem za osobenim znacima harizmatske kvalifi­ kacije. Prilično čest tip je traženje novog Dalaj Lame. Na taj način se strogo ličan, nesvakidašnji karakter harizme pretva­ ra u svojstvo koje je mogućno utvrditi pravilima. b) proroštvom, žrebom ili nekim drugim tehničkim po­ stupkom obeležavanja. Na taj način se vera u ličnost onoga koji je harizmatski kvalifikovan pretvara u veru u tehnički postupak koji je upotrebljen. c) obeležavanjem onoga koji je harizmatski kvalifikovan. 1. Preko samog nosioca harizme. Određivanje naslednika je vrlo čest oblik, kako kod proroka tako i kod vojskovođa. Time se vera u ličnu legitimnost harizme pretvara u veru u u legitimno sticanje vlasti na osnovu pravne ili božanske designacije. 2. Preko harizmatski kvalifikovanih učenika ili sledbenika uz pristanak religiozne odnosno vojničke opštine. Od spo­ rednog je značaja to što se ovaj postupak shvata kao izbor­ no pravo, odnosno kao pravo prethodnog izbora. Ovaj mode­ ran pojam treba držati što dalje. Po prvobitnom shvatanju, ovde nije u pitanju glasanje ο kandidatima između kojih se može slobodno birati, već utvrđivanje i priznavanje pravog vođe koji je harizmatski kvalifikovan i koji je pozvan da bude naslednik. Pri tom se polazilo od postulata da mora biti mogućno postići jednoglasnost i da odsustvo jednoglasnosti znači lutanje i slabost. U svakom slučaju, vera se više nije odnosila na ličnost kao takvu, već na tačno i punovažno obeleženu (i možda intronizovanu) ličnost vođe na koju već ukazuje i moć imovine ko­ jom on raspolaže. 3. Preko nasledne harizme, a u skladu sa shvatanjem da harizmatska kvalifikacija leži u krvi. Ovde se najpre može pomišljati na nasledno pravo na vlast. Ova misao je postala vladajuća samo na Zapadu u sred­ njem veku. Cesto je harizma vezana samo za određeno pleme

330

i novi nosilac harizme mora se tačno utvrditi prema pomenutim pravilima i metodima. Pravila koja se tiču ličnosti nikad nisu jedinstvena, ma koliko bila stroga. Samo na srednjovekovnom Zapadu i u Japanu je sasvim nedvosmisleno prodrlo pravo primogeniture na krunu. Ovo pravo je znatno doprinelo učvršćenju tamošnje vlasti, pošto su svi drugi oblici da­ vali povoda za unutrašnje sukobe. U tom slučaju, vera se ne odnosi više na ličnost kao takvu, već na legitimnog naslednika dinastije. Cisto aktualan i ne­ svakidašnji karakter harizme je snažno preobraćen u tradi­ ciju, a i pojam božje milosti je dobio sasvim drukčije zna­ čenje ( = vođa po svom punom pravu, a ne na osnovu lične harizme koju priznaju podvlašćeni). Time je polaganje prava da se bude vođa potpuno odvojeno od ličnih osobina. 4. Preko ritualnog obezličenja harizme, to jest verovanjem da je harizma jedno magijsko svojstvo koje se može preneti ili proizvesti određenim hirurškim postupkom: miropomazanjem, stavljanjem ruku jedne preko druge ili nekim drugim sakralnim aktima. U tom slučaju, vera se više ne odnosi na ličnost nosioca harizme — štaviše, polaganje prava da se bude vođa je pot­ puno nezavisno od njenih svojstava (što je naročito jasno sprovedeno u katoličkom principu po. kome sveštenik ima character indelebilis) — već na delotvornost određenog sa­ kralnog akta. 5. Harizmatski princip legitimnosti, koji se po njegovom osnovnom smislu tumači autoritarno, može se protumačiti i na antiautoritaran način. Stvarno važenje harizmatske vla­ sti počiva na tome što podvlašćeni priznaju da određeno lice ima harizmatsku kvalifikaciju i potvrdu. U duhu pravog shvatanja harizme, ovo priznanje se duguje legitimnom pre­ tendentu zbog toga što je kvalifikovan. Međutim, ovom odno­ su se lako može dati i drukčije značenje: da je slobodno pri­ znanje podvlašćenih pretpostavka legitimnosti i njen osnov (demokratska legitimnost). U tom slučaju, priznanje postaje izbor, a vođa koji je legitimisan zahvaljujući vlastitoj harizmi postaje silnik po milosti i mandatu podvlašćenih. Istorijski gledano, designacija od strane sledbenika, aklamacija vojni­ čke ili religiozne opštine, kao i plebiscit, često su imali ka­ rakter izbora putem glasanja: time je onaj koji na osnovu 331

svojih harizmatskih svojstava polaže pravo da bude vođa pretvoren u činovnika koga podvlašćeni biraju po volji. Na isti način nastaje i harizmatski princip po kome opština (oružana ili religiozna) mora da prizna proklamovano harizmatsko zakonodavstvo. Jer to što različite i suprotne naredbe mogu konkurisati jedna drugoj, tako da se odluka ο tome koja je naredba tačna donosi harizmatskim sredstvi­ ma, a u krajnjoj liniji priznanjem opštine — lako se može preobraziti u zakonsko shvatanje po kome podvlašćeni slo­ bodno odlučuju ο tome koje pravo treba da važi i po kome je prebrojavanje glasova legitimno sredstvo u tom cilju (prin­ cip većine). U tom slučaju, razlika između izabranog vođe i izabranog činovnika ostaje samo razlika u značenju koje izabranik pri­ daje svom ponašanju i koje, zahvaljujući ličnim svojstvima kojima raspolaže, može da prida svom ponašanju prema upravnom aparatu i prema podvlašćenim: činovnik će se u svemu ponašati kao mandator svog pretpostavljenog, to jest birača, a vođa kao onaj koji je odgovoran samo sebi samom. Prema tome, sve dok s uspehom polaže pravo na poverenje birača, vođa će u svemu delati prema svom nahođenju (auto­ ritarna demokratija), a ne kao činovnik, u skladu s izričitom ili pretpostavljenom voljom birača koja je izražena u impe­ rativnom mandatu.

VII. BIROKRATIJA8 SVOJSTVA BIROKRATIJE Specifičan način funkcionisanja moderne birokratije ogle­ da se u sledećem: I. Postoji princip nadležnosti pojedinih organa za obavlja­ nje službenih poslova, po kome su nadležnosti strogo utvrđe­ ne opštim pravilima, to jest zakonima ili upravnim aktima. 1) Redovne delatnosti koje su neophodne za ostvarenje cilje­ va birokratskih struktura strogo su raspodeljene kao službe­ ne dužnosti. 2) Vlast zapovedanja koja je neophodna za vrše­ nje ovih dužnosti je isto tako strogo raspodeljena, a u pogle­ du prinudnih sredstava koja su pojedinim organima stavlje­ na na raspolaganje (bilo da su u pitanju fizička, sakralna ili neka druga sredstva) strogo ograničena pravilima. 3) Da bi se obezbedilo redovno i trajno vršenje ovih dužnosti i odgo­ varajućih prava, vodi se planska briga oko postavljanja lica s propisnim kvalifikacijama. U javnopravnoj oblasti ova tri elementa konstituišu birokatsku vlast, a u privatnopravnoj oblasti birokratsko ru­ kovođenje poslovima. Ovako shvaćena, birokratija je potpu­ no razvijena u političkim i crkvenim zajednicama tek u mo­ dernoj državi, a u privrednom životu tek u onim tvorevina­ ma modernog kapitalizma koje su najdalje napredovale. Traj­ na birokratska vlast s tačno utvrđenim nadležnostima nije pravilo već izuzetak. Tako je bilo čak i u onim prostranim političkim tvorevinama kakve su postojale na starom Istoku, u germanskim i mongolskim osvajačkim carstvima, a i u mno­ gim feudalnim državama. U svim ovim slučajevima najvažni­ je mere je preduzimao vladalac uz pomoć svojih ličnih pove8

Max Weber, »Bürokratie«, Wirtschaft und Gesellschaft (Tü­ bingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck 1922), Dritter Teil, Kap. VI, str. 650—678. — Preveo Mihailo Đurić.

332

333

renika, prijatelja ili dvorskih slugu čija ovlašćenja nisu bila tačno utvrđena, već privremeno data za svaki konkretan slučaj. I I . Postoji princip hijerarhije položaja i prelaznih instan­ cija, to jest jedan strogo utvrđen sistem podređenih i nadre­ đenih organa s pravom nadzora viših nad nižim i mogućno­ šću da se pojedinci žale višoj instanciji na postupak nižeg organa. U potpuno razvijenom tipu ova hijerarhija organa je monokratski uređena. Princip organizacije na hijerarhijskoj osnovi zastupljen je kod svih birokratskih struktura: u dr­ žavnim i crkvenim zajednicama, u organizaciji velikih politi­ čkih stranaka, u velikim privatnim preduzećima, bez obzira hoće li se privatne instancije nazvati organima ili nekako drukčije. Ali kad je princip nadležnosti potpuno sproveden, bar u javnim službama, onda hijerarhijska podređenost ne znači da je viši organ ovlašćen da prosto preuzme poslove ni­ žeg. Pravilo je upravo nešto suprotno tome i stoga samo nad­ ležan organ može da obavlja određene poslove, i nijedan drugi. I I I . Birokratsko vođenje poslova počiva na aktima ili pi­ sanim dokumentima (koji se čuvaju u originalu ili u nacr­ tu) i na aparatu nižih činovnika i pisara svake vrste. Svi či­ novnici koji rade u jednom nadleštvu, zajedno s odgovaraju­ ćim materijalnim sredstvima i pisanim dokumentima, sači­ njavaju »biro«. U privatnim preduzećima »biro« se često zo­ ve i »kancelarija«. U načelu, moderna organizacija javnih slu­ žbi odvaja biro od privatne kuće za stanovanje. Jer ona od­ vaja službenu delatnost od sfere privatnog života, kao i slu­ žbeni novac i sredstva od privatne svojine činovnika. Ovo sta­ nje je svuda proizvod dugog razvitka. Danas je ovo odvaja­ nje podjednako sprovedeno u javnim i privatnim preduzeći­ ma, a kod ovih poslednjih proteže se i na samog vodećeg ka­ pitalista. U načelu, kancelarija je odvojena od domaćeg ga­ zdinstva, poslovna korespondencija od privatne, a imovina preduzeća od privatne imovine. Ovo odvajanje je oštrije ukoliko je doslednije sproveden moderan tip vođenja poslova. Počeci ovog procesa nalaze se već u srednjem veku. Karakte­ ristično je da se moderan kapitalist ponaša kao »prvi činov­ nik« svog preduzeća, kao što i vladalac specifično birokrat­ ske moderne države sebe naziva njenim »prvim slugom«. Za razliku od Nemaca, kontinentalnim Evropljanima i Ameri-

334

tancima je tuđe shvatanje da je delatnost državnih nadleštava bitno različita od delatnosti privatnih privrednih pre­ duzeća. IV. Obavljanje službenih dužnosti, ili bar svih specijalizovanih dužnosti — a to je upravo specifično moderno — obično pretpostavlja temeljito stručno školovanje. To u sve većoj meri važi i za moderne upravnike i nameštenike pri­ vatnih privrednih preduzeća, kao i za državne činovnike. V. Kad je u pitanju služba koja je potpuno razvijena, onda obavljanje službene delatnosti angažuje čitavu radnu sposobnost činovnika, bez obzira što njegovo radno vreme u birou može biti strogo ograničeno. U normalnim slučajevima to je takođe proizvod dugog razvitka, kako u javnim tako i u privatnim službama. Nekad je po pravilu bilo obrnuto: po­ slovi su se usput obavljali i u vidu službe. VI. Činovnici obavljaju službene dužnosti na osnovu opštih pravila koja su manje ili više postojana i iscrpna i koja se mogu naučiti. Poznavanje ovih pravila predstavlja posebnu veštinu kojom činovnici raspolažu. Ona obuhvata pravnu nauku, nauku ο upravi i nauku ο privrednom poslovanju. Vezanost moderne birokratije za pravila duboko se koreni u njenoj prirodi. Moderna naučna teorija, na primer, tvrdi da zakonsko ovlašćenje koje ima neki organ da reguliše od­ ređenu oblast društvenog života ne daje ovom pravo da to čini od slučaja do slučaja, već samo na apstraktan način. To je sasvim suprotno praksi koja vlada u patrimonijalizmu, po kojoj se svi društveni odnosi, ukoliko nisu osveštani tra­ dicijom, regulišu pomoću individualnih privilegija i darova milosti. POLOŽAJ ČINOVNIKA Posledice koje iz toga proističu za unutrašnji i spoljašnji položaj činovnika bile bi ove: I. Služba je poziv. To se ogleda najpre u tome što se zahteva sticanje propisanog obrazovanja, a to za duže vreme angažuje sve radne sposobnosti, i što je propisan ispit preduslov za nameštenje. Zatim u tome što položaj činovnika ima karakter dužnosti, a to utiče na unutrašnju strukturu njego­ vih odnosa na ovaj način. Pravno i faktički, smatra se da vr­ šenje određene službe nije izvor koji se može iskoristiti za 335

sticanje rente ili nekih sporednih prihoda, kao što je to obi­ čno bilo u srednjem veku, a često gotovo sve do naših dana, niti uobičajena razmena usluga za novčanu naknadu, kao u slučaju ugovora ο radu. Suprotno tome, smatra se da stupa­ nje u službu, čak i kad je u pitanju privatna privreda, znači preuzimanje specifične obaveze na vernost službi u zamenu za obezbeđenje egzistencije. Za specifičan karakter moderne vernosti službi od najvećeg je značaja da ona ne uspostavlja odnos prema jednom licu, kao što je, na primer, slučaj s va­ zalskom ili učeničkom vernošću u feudalnom ili patrimonijalnom odnosu vlasti. U čistom tipu, ona se odnosi na jednu bezličnu stvar ili cilj. Razume se, iza ovog cilja obično stoje izvesne kulturne vrednosti (u koje spadaju država, crkva, opština, stranka, preduzeće) za koje se veruje da su u jednoj zajednici ostvarene. Ove kulturne vrednosti ideološki ulepšavaju cilj u pitanju i služe kao zamena za zemaljskog ili nad­ zemaljskog ličnog gospodara. Tako, na primer, smatra se da politički činovnik, bar onaj u potpuno razvijenoj modernoj državi, nije lični sluga vla­ daoca. Za razliku od ranohrišćanskih vremena, biskup, sveštenik i propovednik nisu više nosioci čisto lične harizme. Nadzemaljska sredstva spasenja oni više ne dele na osnovu ličnog naloga njihovog Boga kome su jedino odgovorni za ono što čine, već svima koji im izgledaju dostojni tih sred­ stava i koji to od njih traže. Uprkos tome što se staro shvatanje još uvek održava, biskupi, sveštenici i propovednici po­ stali su činovnici u službi jednog cilja koji je u današnjoj crkvi u isti mah i preobraćen u stvar i ideološki ulepšan. II. Pri svem tom, lični položaj činovnika dobija ove oblike: 1. Moderan činovnik uvek teži, i za razliku od podvlašćenih većinom uživa poseban staleški društveni ugled. Ovo važi za sve činovnike bez razlike, bilo da su javni ili privatni. Njegov društveni položaj jamče propisi koji utvrđuju rang službe, a kod političkih činovnika posebne krivićnopravne odredbe koje zabranjuju vređanje činovnika i preziranje dr­ žavnih i crkvenih organa. Stvarni društveni položaj činovnika je obično najveći onda kad postoji preka potreba za stručno obrazovanim upravnim aparatom, kad su društvene razlike oštro izražene i kad se usled društvene raspodele moći ili usled skupocenosti propisanog stručnog obrazovanja i osta336

lih staleških konvencija činovnik pretežno regrutuje iz redo­ va društveno i ekonomski povlašćenih slojeva. Ovi uslovi su postojali u zemljama stare kulture. Posedovanje dokaza ο stručnim kvalifikacijama, što je obično preduslov za nameštenje, povećava udeo staleškog momenta u društvenom polo­ žaju činovnika. Ο tome će kasnije biti više reci. U izvesnim slučajevima, na primer u nemačkoj vojsci, važnost ovog sta­ leškog činioca upadljivo i izričito priznaje propis po kome prihvatanje onih koji pretenduju na činovničku karijeru za­ visi od pristanka (»izbor«) članova pojedinih činovničkih tela (recimo oficirskog kora). Slične pojave, koje dovode do goto­ vo esnafskog zatvaranja činovničkog staleža, mogu se naći u tipičnom obliku na tlu patrimonijalnog, naročito prebendalnog činovništva prošlosti. Težnja da se ove pojave ponovo ožive u izmenjenom obliku može se naći i kod modernih bi­ rokrata, a igrala je izvesnu ulogu i u zahtevima proletarizovanih stručnih činovnika (»treći element«) za vreme ruske revolucije. Društveni ugled činovnika je obično nizak onde gde je po­ treba za stručno obrazovanom upravom mala, a vladavina staleških konvencija izrazito slaba. To je slučaj u svim novonaseljenim oblastima, pogotovo u Sjedinjenim Državama Amerike, i to usled velikih mogućnosti za sticanje zarade i izrazite nepostojanosti društvene strukture. 2. Čist tip birokratskog činovnika je naimenovan od jedne više instancije. Jedan činovnik koji je izabran od onih nad kojima treba da upravlja nije više čisto birokratska figura. Razume se, to što izbor formalno postoji još uvek ne znači da se iza izbora ne krije naimenovanje — u okviru države naro­ čito naimenovanje od strane šefa stranke. Da li je tako ili drukčije ne zavisi samo od pravnih propisa, već od načina funkcionisanja stranačkih mehanizama. Kad su dobro organizovane, političke stranke mogu da preobraze formalno slobo­ dan izbor u obično klicanje kandidatu koga je odredio šef stranke ili, što se češće događa, u mirnu, pravilima regulisanu borbu oko glasova za jednog od dvojice određenih kan­ didata. Ali u svakom slučaju, određivanje činovnika putem izbo­ ra u kome učestvuju podvlašćeni ublažava strogost hijerar­ hijske podređenosti. U načelu, činovnik koji je naimenovan putem izbora ima izvesnu samostalnost prema činovniku 22 Sociologija Maksa Vebera

337

koji mu je pretpostavljen. Jer on ne izvodi svoj položaj »odo­ zgo« već »odozdo«, ili bar ne od organa koji u hijerarhiji slu­ žbe stoji iznad njega, već od ljudi moćnih u stranci koji od­ ređuju njegovu dalju karijeru. Njegova karijera ne zavisi (ili bar ne prvenstveno) od njegovog pretpostavljenog u službi. Čisto tehnički gledano, činovnik koji nije izabran, već je naimenovan, obično posluje tačnije, jer pod istim ostalim uslovima mnogo je verovatnije da će na njegovo preuzimanje u službu i njegovu karijeru uticati čisto stručna svojstva i raz­ matranja. Kao laici, podvlašćeni mogu doznati koliko je neki kandidat stručno kvalifikovan za službu tek na osnovu steče­ nog iskustva, dakle naknadno. Prilikom svakog postavljanja činovnika putem izbora političke stranke obično pridaju mnogo veću važnost uslugama koje su pristalice učinile vođi stranke nego stručnim obzirima. Ovo nezavisno od toga da li je u pitanju određivanje formalno slobodno izabranih činov­ nika prilikom sastavljanja kandidatske liste ili slobodno naimenovanje od strane šefa stranke koji je prethodno izabran. Ali pomenuta razlika je relativna. Jer u osnovi slično se događa i onde gde legitimni kraljevi ili njihovi podređeni po­ stavljaju činovnike, samo što je pri tom teže kontrolisati uticaj onih činilaca koji se zasnivaju na privrženosti i činjenju usluga. Onde gde je potreba za stručno obrazovanim uprav­ nim aparatom velika, kao danas u Sjedinjenim Državama Amerike, i gde pristalice pojedinih stranaka moraju da raču­ naju s intelektualno razvijenim, obrazovanim i slobodnim javnim mnenjem (koje, doduše, ne postoji u velikim ame­ ričkim gradovima u kojima doseljenički elementi figuriraju kao »glasačka stoka«) — postavljanje nekvalifikovanih činov­ nika sveti se vladajućoj stranci na sledećim izborima, naro­ čito kad činovnike imenuje šef stranke. Stoga izbor šefa upra­ ve i njemu potčinjenih činovnika, naročito kod velikih uprav­ nih tela koja je teško nadgledati, obično dovodi do slablje­ nja hijerarhijske zavisnosti, a pored toga ugrožava stručne kvalifikacije činovnika i tačno funkcionisanje birokratskog mehanizma. Poznato je da kvalifikacije i integritet saveznih sudija koje imenuje predsednik države daleko nadmašuju kvalifikacije i integritet izbornih sudija u Sjedinjenim Drža­ vama Amerike, iako se obe vrste činovnika poglavito regrutuju na osnovu stranačkih obzira. Velike reforme u komunal­ noj upravi američkih gradova sproveli su uglavnom izabrani

338

predsednici opština, i to na cezaristički način, uz pomoć či­ novničkog aparata koji su sami postavljali. Cisto tehnički gle­ dano, efikasnost »cezarizma« kao organizovanog oblika vla­ sti, koji često izrasta iz demokratije, zasniva se na položaju scezara« koji je slobodan i tradicijom nesputan poverenik masa (vojske ili građana) i koji je upravo zbog toga neogra­ ničeni gospodar jedne grupe najkvalifikovanijih oficira i či­ novnika koje bira bez obzira na tradiciju i druge okolnosti. Ali ova »vlast ličnog genija« stoji nasuprot formalnom demo­ kratskom principu opšte izbornog činovništva. 3. Položaj činovnika je obično doživotan, bar u javnim i njima sličnim birokratskim strukturama, ali u sve većoj meri i u ostalim. Doživotnost položaja pretpostavlja se kao fakti­ čko pravilo čak i onde gde postoji otkaz ili periodično po­ novno naimenovanje. I u privatnim preduzećima to je ono po čemu se činovnik razlikuje od radnika. Ali za razliku od mno­ gih oblika vlasti u prošlosti, ova pravna ili faktička doživot­ nost nije nikakvo svojinsko pravo činovnika na službu. Onde gde su uvedene garantije protiv samovoljnog otpuštanja ili premeštaja činovnika — kao u Nemačkoj za sudske, a sve više i za upravne činovnike — njihov zadatak se sastoji samo u ovom: da obezbede strogo objektivno vršenje određenih slu­ žbenih dužnosti, bez ikakvih ličnih obzira. Stoga u okviru birokratije mera pravno zajemčene neza­ visnosti nije uvek izvor povećanog društvenog ugleda činov­ nika čiji je položaj na taj način zaštićen. Cesto se događa upravo suprotno, naročito u zajednicama koje imaju staru kulturu i kod kojih je razvijena društvena diferencijacija. Jer ukoliko su činovnici strože podvrgnuti samovolji pret­ postavljenog starešine, utoliko im je više zajamčeno održa­ vanje konvencionalnog gospodskog stila u načinu vođenja ži­ vota, tako da upravo usled nedostatka onih pravnih garantija njihov društveni ugled može rasti, kao što je u srednjem veku rastao ugled dvorskih činovnika na račun ugleda slobod­ nih ljudi ili ugled kraljevskih sudija na račun ugleda narod­ nih sudija. U Nemačkoj oficir i upravni činovnik uvek mogu biti uklonjeni iz službe ili bar mnogo lakše nego nezavisni sudija, koji čak ni najgrublju povredu kodeksa časti ili sa­ lonske konvencije nikad ne plaća gubitkom službe. Ali upra­ vo zbog toga, vladajući sloj smatra da je, ako su ostale okol­ nosti jednake, sudija manje društveno podoban od činovnika,

22*

339

jer veća zavisnost činovnika od gospodara pruža veće garantije da je njihov način života u skladu sa staleškim zahtevima. Razume se, prosečan činovnik teži za tim da uspostavi činovničko pravo koje bi obezbedilo njegov materijalni polo­ žaj u starosti i povećalo garantije protiv samovoljnog otpu­ štanja iz službe. Ali ova težnja ima svoje granice. Kad bi se pravo na službu jako razvilo, to bi otežalo postavljanje činov­ nika prema kriterijumu tehničke efikasnosti i smanjilo bi iz­ glede onih koji čekaju na mesto u službi. Usled toga, a i za­ hvaljujući tome što se zavisnost od sebi ravnih pretpostavlja zavisnosti od nižih društvenih slojeva, činovnicima ne pada teško to što zavise od onih koji su iznad njih. Konzervativni pokret badenskog sveštenstva, koji je nastao u vreme straha od toga da predstoji odvajanje crkve od države, bio je izriči­ to motivisan željom da se izbegne pretvaranje sveštenika »od gospodara u sluge opštine«. 4. Činovnik redovno prima novčanu naknadu u obliku tačno utvrđene plate i starosno obezbeđenje u obliku penzije. U načelu, plata se ne odmerava prema učinku kao nadnica, već u skladu sa staleškim položajem, to jest prema vrsti funkcije (»rang«), a možda i prema dužini radnog vremena. Zbog relativno veće sigurnosti činovničkih plata, kao i zbog nagrade u obliku društvenog ugleda, služba je vrlo tražena stvar u zemljama u kojima više nema izgleda za kolonijalni oblik privređivanja. Ovakvo stanje dopušta da se u tim ze­ mljama činovnicima odmeravaju relativno vrlo niske plate. 5. U skladu s hijerarhijskim poretkom organa, činovnik teče karijeru, počev od nižih, manje važnih i manje plaćenih mesta ka sve višim. Prosečan činovnik prirodno želi da se Što je mogućno više mehanički utvrde uslovi napredovanja, ako ne u službama, ono bar u iznosima plate. I to po godinama provedenim u službi i s obzirom na uspeh postignut na struč­ nom ispitu, ukoliko je razvijen sistem stručnih ispita za či­ novnike. Ovo poslednje je karakteristično za činovnika i može da bude od trajnog uticaja na njegovu karijeru. U vezi s te­ žnjom za jačanjem prava na službu, za sve oštrijim staleškim odvajanjem i sve boljim ekonomskim obezbeđenjem činovni­ ka, ovaj razvitak vodi tome da se služba počinje da shvata kao izvor prihoda (»sinekura«) za one koji su kvalifikovani na osnovu diplome ο stepenu obrazovanja. To što je neophod­ no uzeti u obzir i opšte lične i intelektualne kvalifikacije ne-

340

zavisno od često sporednih dokaza ο stručnom obrazovanju, dovelo je do toga da se najviše političke službe, naročito polo­ žaj ministra, u načelu popunjavaju bez obzira na diplome. PRETPOSTAVKE I UZROCI BIROKRATIZACIJE Društvene i ekonomske pretpostavke ovog modernog uobličavanja službe jesu: Razvitak novčane privrede, ukoliko se ima u vidu nagra­ đivanje činovnika u novcu, koje danas preovlađuje. Ova okol­ nost je od izvanrednog značaja za čitav habitus birokratije. Ali u svakom slučaju, nije samo ona ta koja uslovljava njeno postojanje. Najveći istcrijski primeri donekle izrazito razvijenog bi­ rokratizma jesu: 1) Egipat u vreme Novog carstva, ali s jakim patrimonijalnim primesama; 2) rimski principat poznijeg pe­ rioda, naročito Dioklecijanova monarhija i Vizantijsko car-, stvo koje se iz nje razvilo, ali ipak s jakim feudalnim i pa­ trimonijalnim primesama; 3) rimsko-katolička crkva, u sve većoj meri od kraja 13. veka; 4) Kina od vremena Shi-hoangtija do danas, ali s jakim patrimonijalnim i prebendalnim primesama; 5) u sve čistijem obliku moderna evropska drža­ va i sva javna tela otkako se razvio kneževski apsolutizam; 6) moderno kapitalističko preduzeće, utoliko više ukoliko je veće i slobodnije. U velikoj meri, a delom i pretežno, sluča­ jevi od 1) do 4) zasnivaju se na nagrađivanju činovnika u naturi. Ali oni ipak imaju mnoge karakteristične crte biro­ kratije. Istorijski obrazac svih potonjih birokratija — Novo carstvo u Egiptu — je u isti mah jedan od najveličanstvenijih primera organizovane naturalne privrede. Ovo sticanje birokratije i naturalne privrede objašnjava se specifičnim uslovima koji su onda postojali u Egiptu. Jer značajna ogra­ ničenja koja moramo učiniti kad one egipatske strukture ubrajamo u birokratiju uslovljena su upravo naturalnom pri­ vredom. Izvestan stepen razvitka novčane privrede je norma­ lan preduslov ako ne za uspostavljanje, ono za nepromenjeno održavanje čisto birokratske uprave. Jer istorijsko isku­ stvo pokazuje da se bez nje ne može izbeći duboka unutrašnja promena birokratske strukture ili čak njeno preobraćanje u neku drugu. 341

Već prosto dodeljivanje tačno određenih proizvoda iz vla­ darevih zaliha ili iz njegovih tekućih prihoda u naturi, što je hiljadama godina bilo pravilo u Egiptu i Kini, a zatim u kasnorimskoj monarhiji i na drugim mestima, lako može da znači prvi korak koji činovnicima omogućuje prisvajanje poreskih izvora i korišćenje tih izvora kao privatne svojine. Na­ knada u naturi štiti činovnike od često oštrih kolebanja ku­ povne moći novca. Ali ako prinadležnosti koje se zasnivaju na porezima u naturi pritiču neredovno, što se uvek događa kad je suverena vlast nemarna u ubiranju ovih poreza, onda se činovnik neposredno obraća poreskim obveznicima koji potpadaju pod njegovu nadležnost, s ovlašćenjem ili bez nje­ ga. Da bi se činovnik zaštitio od onih kolebanja, obično mu se daje u zalog ili se prenosi na njega pravo ubiranja poreza, ili mu se daje na korišćenje deo suverenove plodne zemlje. To čini svaka centralna vlast koja nije sasvim kruto organizovana, bilo dragovoljno bilo zbog toga što je činovnici na to nagone. Kad se usvojio taj način nagrađivanja, činovnik može zadovoljiti svoje potrebe u visini svog zahteva na platu, a ostatak treba da preda suverenu. Ali pošto je ovo skopčano s velikim iskušenjima, tako da suveren većma nije zadovoljan ishodom, to se činovnička plata utvrđuje u novcu. Tako je bilo u istoriji nemačkog činovništva, a najviše u svim satrap­ skim upravama na Istoku: činovnik je dužan da preda odre­ đeni iznos, a višak zadržava za sebe. U ovakvim slučajevima činovnik je u ekonomskom pogledu vrlo sličan zakupcu. I doista, često se može naići na pravi od­ nos zakupa službe, uključujući i davanje službe onome koji najviše nudi. Na terenu privatne privrede, preobraćanje kmetovskog poretka u zakupački odnos je jedan od najvažnijih među mnogobrojnim primerima. Na taj način suveren može da prenese teret pretvaranja naturalnih prinadležnosti u no­ vac na činovnika koji službu drži u zakupu ili kome je plata tačno utvrđena u novčanoj vrednosti. U staro doba to se do­ gađalo mnogim orijentalnim namesnicima. Tom cilju pre sve­ ga služi izdavanje u zakup javnog prava na ubiranje poreza umesto da se to čini u vlastitoj režiji. Na taj način stvara se mogućnost da se finansije preobrate u sistem državnog bu­ džeta. To je značajan napredak, jer to znači da tačan prora­ čun prihoda i rashoda može zameniti proizvoljno trošenje po­ stojećih zaliha u naturi, što je tipično za rane stadijume jav-

342

nog gazdovanja. S druge strane, gospodar se pri tom odriče kontrole i odustaje od korišćenja svog prava na ubiranje po­ reza. U zavisnosti od stepena slobode koja je data činovniku i zakupcu službe ili zakupcu poreza, postojanost ovog prava može biti ugrožena bezobzirnim iskorišćavanjem. Jer za razli­ ku od suverena, kapitalist nije trajno zainteresovan da ubira porez. Način davanja poreza u zakup ili prenošenja poreske vla­ sti može biti vrlo različit. U zavisnosti od odnosa snaga izme­ đu suverena i zakupca prevagu može dobiti interes zakupca da slobodno koristi pravo ubiranja poreza ili interes suvere­ na da ovo pravo trajno održi. U carstvu Ptolomeja sistem za­ kupa poreza osnivao se na zajedničkom ili oprečnom delovanju ovih motiva: odstranjenje kolebanja u prihodima, mo­ gućnost stvaranja državnog budžeta, osiguranje platežne spo­ sobnosti podanika putem zaštite od neekonomske eksploata­ cije, uspostavljanje državne kontrole nad zakupčevim prima­ njima u cilju prisvajanja mogućnog maksimuma. I mada je ovde, kao i u Grčkoj i Rimu, zakupac još uvek bio privatni kapitalist, ubiranje poreza, koje se vršilo na birokratski na­ čin, kontrolisala je država, a zakupčeva dobit se sastojala samo u jednom delu mogućnog viška iznad zakupne sume (koja je, u stvari, bila zajemčena suma), a njegov rizik u mo­ gućnosti da ubrani porez bude manji od te sume. Cisto ekonomsko shvatanje službe, po kome ona predsta­ vlja izvor činovnikovih privatnih prihoda, može da dovede i do neposredne prodaje službe. To se događa onda kad suve­ ren ima potrebe ne samo za tekućim prihodima već za kapi­ talom u novcu, na primer za vođenje rata ili za plaćanje du­ gova. Kao redovna ustanova, prodaja službe je postojala u svim modernim državama, i to kako prodaja obične sineku­ re, tako i prodaja vrlo ozbiljne službe, na primer oficirskih ovlašćenja. U ostacima, ova se ustanova održala sve do po­ četka 19. veka. U pojedinačnim slučajevima, ekonomsko zna­ čenje takvih prodaja može se menjati, tako da plaćena suma delimično ili u potpunosti ima karakter kaucije za vernost u službi. Ali to nije bilo opšte pravilo. Svako prepuštanje činovnicima da se u vlastite svrhe ko­ riste dobrima, dažbinama i uslugama koje pripadaju samo suverenu znači napuštanje čistog tipa birokratske organizaci­ je. Činovnik koji se nalazi u takvom položaju ima pravo svo-

343

jine na službu. To je pogotovo tako onda kad su službena dužnost i naknada povezani na takav način da činovnik ne ustupa suverenu nikakve prihode prikupljene od građana ko­ ji su njemu prepušteni, već raspolaže ovima u svoje privatne svrhe, a u zamenu pruža suverenu izvesne usluge ličnog, voj­ ničkog, političkog ili crkvenog karaktera. Ο prihodima i prebendalnoj organizaciji službe govorićemo onda kad suveren, radi ekonomskog osiguranja službe, činovnicima trajno dodeljuje izvesna dobra kao naknadu za ispunjenje stvarnih ili fiktivnih službenih dužnosti. Ova do­ bra se mogu sastojati u tačno utvrđenom dohotku u obliku materijalnih predmeta ili u ekonomskom korišćenju zemlje ili drugih izvora. Prelaz od ovakve prebendalne organizacije službe ka plaćenom činovništvu je sasvim blag. U antici i srednjem veku, kao i u Novo doba, ekonomska potpora sveštenstvu je često bila prebendalna po karakteru, ali isti oblik se može naći gotovo u svim epohama i u drugim oblastima. U kineskom sakralnom pravu, specifično prebendalan karak­ ter svih službi primoravao je činovnika koji je u žalosti da napusti svoju službu za koju se smatralo da je čist izvor pri­ hoda i ništa više. Jer u periodu ritualne žalosti za ocem ili nekim drugim porodičnim autoritetom bilo je propisano uz­ državanje od uživanja u svojini (prvobitno zbog toga da se izbegne zla volja umrlog starešine kome je ona pripadala). Dalji korak u pravcu udaljavanja od čisto plaćene birokratije je učinjen onda kad su činovnicima podarena ne samo ekonomska prava već i suverenove privilegije, pod uslovom da čine izvesne lične usluge suverenu. Ova podarena prava na vršenje vlasti mogu biti različita, tako da kod političkih či­ novnika, na primer, mogu biti više vlastelinska ili više slu­ žbena po karakteru. U oba slučaja, a naročito u poslednjem, specifično svojstvo birokratske organizacije je potpuno uni­ šteno i mi se nalazimo u oblasti feudalne organizacije vlasti. Svi oblici nagrađivanja činovnika u naturi doprinose la­ bavljenju birokratskog mehanizma, a naročito slabe hijerar­ hijsku podređenost. Ova podređenost je najoštrije razvijena u modernoj činovničkoj disciplini. Samo onde gde je podvr­ gavanje činovnika suverenu bilo čisto lično i apsolutno, kao u upravi koja se služila robovima ili nameštenicima koji se tretiraju kao robovi, može se, bar pri energičnom rukovođe-

344

nju, postići tačnost koja bi bila nalik na tačnost činovnika današnjeg Zapada koji su namešteni na osnovu ugovora. U zemljama starog doba s naturalnom privredom, egipat­ ski činovnici su bili robovi faraona, ako ne pravno, ono stvar­ no. Rimski zemljoposednici su rado poveravali robovima ne­ posredno vođenje novčanih poslova, zbog mogućnosti da ih podvrgnu mučenju. Slično se težilo da se postigne u Kini iz­ dašnom upotrebom bambusove trske kao disciplinskog sred­ stva. Ali izgledi na postojano funkcionisanje sredstava nepo­ sredne prinude su krajnje nepovoljni. Iskustvo pokazuje da relativno optimalne mogućnosti da se postigne uspeh i održi strogi mehanizam birokratskog aparata pruža obezbeđena plata u novcu s izgledima na karijeru koja ne zavisi od golog slu­ čaja i samovolje. U istom pravcu dejstvuju stroga disciplina i kontrola, ukoliko ne vređaju činovnikovo osećanje časti, kao i razvijanje svesti ο staleškom ugledu i mogućnost javne kri­ tike. Sa svim tim, birokratski aparat funkcioniše pouzdanije nego bilo kakvo pravno porobljavanje. Snažno staleško oseća­ nje činovnika je ne samo u skladu s njegovom spremnošću za bezvoljno potčinjavanje pretpostavljenim starešinama, već je — kao i kod oficira — posledica takvog potčinjavanja. Ovo zbog toga što staleško osećanje uravnotežava činovniko­ vo osećanje sopstvenog dostojanstva. Cisto bezličan karakter službe, s načelnim odvajanjem privatne sfere činovnika od njegove službene delatnosti, olakšava uključivanje činovnika u jednom zauvek utvrđene uslove birokratskog mehanizma koji se osniva na disciplini. Prema tome, iako potpuno razvijena novčana privreda nije neophodan uslov birokratizacije, kao specifično trajna struktura, birokratija ipak pretpostavlja postojanje stalnih prihoda radi svog održavanja. Onde gde se ovaj prihod ne može pribaviti iz privatnog profita — kao kod birokratskih organizacija velikih modernih preduzeća — ili iz zemljišne rente — kao kod zemijoposednika — čvrst poreski sistem je preduslov trajnog postojanja birokratske uprave. Iz pomenutih i opštih razloga, samo razvijena novčana privreda pru­ ža pouzdan osnov za takav sistem. Stepen birokratizacije uprave u varoškim opštinama s potpuno odvojenom novča­ nom privredom bio je često relativno zamašniji nego u mno­ go većim teritorijalnim državama istog perioda. Ali čim su ove poslednje bile u stanju da stvore uređen sistem dažbina, 345

birokratija se kod njih razvila u mnogo širem obimu nego u državama-gradovima. Sve dok su države-gradovi umerenih razmera, za njih je najadekvatnija težnja ka kolegijalnoj upravi najuglednijih po bogatstvu. Jer pravi teren za birokratizovanje uprave je oduvek bio onde gde su se na speci­ fičan način razvili upravni zadaci, a naročito gde su ti zadaci kvantitativno narasli. KVANTITATIVNO RAZVIJANJE UPRAVNIH ZADATAKA U političkoj oblasti, klasičan teren birokratizacije jesu ve­ lika država i masovna politička stranka. Razume se, to ne znači da je svaka istorijski poznata i prava tvorevina velike države donela sa sobom birokratsku upravu. Jer postojanost jedne velike države koja je jednom uspostavljena, ili jedinstvenost kulture koju je ona stvorila, nije uvek bila vezana za birokratsku strukturu države. Do­ duše, oba ta elementa su u velikoj meri bila zastupljena u kineskom carstvu. Mnogobrojna velika crnačka carstva bila su efemerna po trajanju, kao i mnoge slične tvorevine, prven­ stveno zbog toga što im je nedostajao činovnički aparat. Isto tako, carstvo Karolinga se raspalo s raspadom njegove činovničke organizacije, mada je ova bila pretežno patrimonijalne a ne birokratske prirode. Ali čisto vremenski gledano, carstvo kalifa i ono što mu je prethodilo na azijatskom tlu trajalo je vrlo dugo, iako je imalo bitno patrimonijalnu i prebendalnu organizaciju. Slično je bilo i sa Svetim Rimskim Carstvom, iako mu je birokratija potpuno nedostajala. Ali sva ova carstva predstavljaju kulturno jedinstvo koje je bar pri­ bližno bilo isto tako čvrsto kao i ono koje obično stvaraju birokratske uprave. Staro Rimsko Carstvo se iznutra raspalo uprkos sve većoj birokratizaciji. i čak u toku njenog sprovođenja. Ovo zbog toga što je način na koji je država raspodeljivala poreske te­ rete pogodovao naturalnoj privredi. S obzirom na intenzitet njihovog čisto političkog jedinstva, vremensko trajanje onih najpre pomenutih tvorevina bilo je bitno nepostojano i no­ minalno, sa sve slabijom sposobnošću za političko delovanje. Njihovo relativno veliko kulturno jedinstvo bilo je proizvod crkvenih organizacija koje su bile strogo jedinstvene, a na 346

Zapadu tokom srednjeg veka sve više birokratske po karak­ teru. Tome je doprinela i dalekosežna srodnost društvene strukture, što je opet bilo posledica i drugi vid negdašnjeg političkog jedinstva. Obe ove pojave idu zajedno s tradicio­ nalnim stereotipnim uobličavanjem kulture, što potpomaže nepostojanu ravnotežu. Te pojave su bile tako snažne, da su se čak i grandiozni pokušaji ekspanzije, kakvi su bili krstaški ratovi, mogli preduzimati tako reći kao privatni poduhva­ ti, uprkos nedostatku intenzivnog političkog jedinstva. Ali propast krstaških ratova i njihov često iracionalan politički tok stajao je u vezi s tim što nije bilo jedne jedinstvene i jake političke vlasti koja bi ih poduprla. I nema nikakve sum­ nje da su se klice jake »moderne« države u srednjem veku po­ javile zajedno s razvitkom birokratskih struktura. I dalje, da su ove u birokratskom pogledu najrazvijenije političke struk­ ture razbile društvene konglomerate koji su u osnovi poči­ vali na labilnoj ravnoteži. Raspad antičkog Rimskog Carstva bio je delimično uslovljen birokratizacijom njegove vojske i činovničkog aparata. Ova birokratizacija se mogla sprovesti samo istovremenim sprovođenjem jednog metoda državne raspodele tereta koji je morao da dovede do relativnog porasta u značaju natural­ ne privrede. Takvi individualni činioci uvek igraju neku ulogu. Može se reći da i jačina spoljašnje i unutrašnje državne delatnosti, to jest njena ekspanzivna udarna snaga i njen uticaj na kulturu stoje u direktnom odnosu prema stepenu biro­ kratizacije. Što se tiče političke tvorevine, Rimsko Carstvo i Britanska Imperija, počivale su upravo u svojim najeks­ panzivnijim periodima, samo u neznatnom stepenu na biro­ kratskim temeljima. Država Normana u Engleskoj sprovela je strogu organizaciju na osnovu feudalne hijerarhije. U ve­ likoj meri, ona je dobila svoje jedinstvo i udarnu snagu za­ hvaljujući birokratizaciji kraljevskih finansija, koja je u poređenju s drugim političkim strukturama feudalne epohe bila vrlo stroga. Kasnije, engleska država nije učestvovala u kon­ tinentalnom razvitku ka birokratizmu, već je zadržala upravu uglednih ljudi. Kao i republikanska uprava Rima, tako je i engleska uprava uglednih ljudi bila proizvod relativnog odsu­ stva kontinentalnih uticaja i izvesnih sasvim individualnih preduslova koji danas nestaju. U ove posebne preduslove spada izlišnost velike stajaće vojske koja je, zbog toga što ima

347

suvozemne granice s drugim državama, potrebna kontinen­ talnoj državi s istim ekspanzivnim težnjama. Stoga je i u Ri­ mu birokratizacija napredovala s prelaskom od obalskih na suvozemne granice. Uostalom, u rimskoj strukturi političke vladavine, strogo vojnički karakter vlasti magistrata — za koju u tom obliku nisu znali drugi narodi — zamenjivao je odsustvo birokratskog aparata s njegovom tehničkom efikas­ nošću, njegovom preciznošću i zatvorenošću u obavljanju upravnih funkcija, naročito van gradskih granica, kao što je i izuzetan položaj senata obezbeđivao kontinuitet uprave. Je­ dan od preduslova za izlišnost birokratije u Rimu i Engle­ skoj bio je taj što je državna vlast sve više smanjivala obim svojih funkcija u zemlji, to jest ograničavala se na ono što je državni razlog neposredno zahtevao. Na početku Novog doba, državna vlast je svugde na kon­ tinentu dospela u ruke onih kneževa koji su na najbezobzirniji način pošli putem birokratizacije uprave. Očevidno je da velika moderna država u tehničkom pogledu zavisi od bi­ rokratske osnove, i to utoliko više ukoliko je veća i moćnija. Sjedinjene Države Amerike još uvek nemaju karakter jedne države koja je u tehničkom pogledu sasvim birokratizovana. Ali sa sve većim spoljašnjim trenjima i porastom potrebe za jedinstvenom upravom u zemlji, one postepeno neizbežno dobijaju oblik birokratske strukture. Delimično nebirokratski oblik društvene strukture Sjedinjenih Država Amerike je ma­ terijalno uravnotežen strogo birokratskom strukturom vladajućih političkih stranaka kojima rukovode profesionalni stručnjaci za organizaciona pitanja i pitanja izborne taktike. Porast birokratske organizacije svih pravih masovnih stra­ naka očigledno pokazuje da je kvantitativan element najvaž­ nija poluga birokratizacije društvenih struktura. U masovne stranke spadaju nemačka socijaldemokratska partija i obe »istorijske« američke partije koje su birokratizovane u naj­ većem mogućnom stepenu. KVALITATIVNE PROMENE UPRAVNIH ZADATAKA Intenzivno i kvalitativno proširenje i unutrašnje razvija­ nje obima upravnih zadataka mnogo više podstiče na birokratizaciju nego njihov ekstenzivan i kvantitativan porast.

348

Pravac ovog razvoja i njegovi povodi mogu biti vrlo različiti. U najstarijoj zemlji birokratske državne uprave, u Egiptu, tehničko-ekonomska neophodnost uspostavljanja i održavanja čitave mreže za navodnjavanje ogromnih površina stvorila je mehanizam pisara i činovnika, koji je još u rano doba našao svoje drugo veliko zaposlenje u vojnički organizovanoj građe­ vinskoj delatnosti. Kao što je već pomenuto, proces birokra­ tizacije je izazvan potrebama koje su nastale usled stvaranja stajaćih vojski i razvitka finansija. U modernoj državi na to su nagonili i sve veći zadaci koji su se postavljali pred upravu usled rastuće složenosti kulture. Mada su i države s vladom uglednih ljudi (Rim, Engleska, Venecija) preduzimale značajne poduhvate ekspanzije, naroči­ to prekomorske ekspanzije, u njima je intenzitet uprave, to jest preuzimanje u nadležnost države i trajno obavljanje naj­ većeg mogućnog broja zadataka, bio vrlo slab (u poređenju s birokratskim državama). Ovo naročito u Rimu i Engleskoj. Ali u oba slučaja je struktura državne vlasti snažno uticala na kulturu, mada relativno manje na oblik državne organiza­ cije i državne kontrole. Ovo počev od pravosuđa do vaspitanja. Sa svoje strane, ovi sve veći kulturni zahtevi bili su uslovljeni, doduše u različitom stepenu, porastom bogatstva kod najuticajnijih slojeva u državi. Utoliko je porast birokra­ tizacije funkcija porasta svojine koja se upotrebljava u po­ trošne svrhe i porasta rafinovane tehnike u spoljašnjem uobličavanju života koja odgovara datim mogućnostima. Sve to utiče na standard života i uslovljava porast subjektivnog osećanja neophodnosti organizovanog, kolektivnog i međulokalnog, dakle birokratskog staranja oko najrazličitijih životnih potreba koje su ranije bile nepoznate ili podmirene pomoću lokalne ili privatne privrede. Među čisto političkim činiocima koji uslovljavaju birokratizaciju naročito postojano dejstvuje rastuća potreba dru­ štva za redom i zaštitom (policija) u svim oblastima, naroči­ to društva koje je naviknuto na apsolutno umirenje. Direktan put vodi od čisto sakralnog ili arbitražnog raspravljanja krv­ ne nesloge, koje prava i bezbednost pojedinaca štiti samo za­ kletvom i dužnošću osvete njegovih saplemenika, do današ­ njeg položaja policajca koji je »predstavnik Boga na zemlji«. Među ostalim činiocima pre svega dejstvuju mnogobrojni takozvani socijalnopolitički zadaci koje na državu svaljuju za349

interesovane grupe ili koje država nasilno uzurpira, bilo iz razloga politike sile bilo iz ideoloških pobuda. Razume se, ovi zadaci su u velikoj meri ekonomski uslovljeni. Najzad, među bitno tehničkim činiocima koji uslovljavaju birokratizaciju u obzir dolaze specifično moderna sredstva saobraćaja (javni drumski i vodeni putevi, železnica, telegraf, i tako dalje), kojima nužno ili iz razloga tehničke efikasnosti mora upravljati javna privreda. U mnogo čemu, moderna sredstva saobraćaja igraju danas sličnu ulogu kao kanali u Mesopotamiji ili regulacije Nila na starom Istoku. S druge strane, stepen razvitka saobraćajnih sredstava je vrlo važan uslov za mogućnost birokratske uprave, mada nije jedini. Bi­ rokratska centralizacija u Egiptu, zasnovana na gotovo čisto naturalnoprivrednoj osnovi, nikad ne bi mogla dostići stvarno dostignuti stupanj bez prirodne saobraćajnice Nila. U cilju unapređenja birokratske centralizacije, u modernoj Persiji činovnici koji rade u telegrafskoj službi imaju za zadatak da obaveštavaju šaha ο svim događajima u provinciji bez obzira na starešine lokalnih vlasti, a pored toga svi građani imaju pravo neposredne telegrafske pritužbe. Modernom zapadnom državom može se upravljati onako kako se stvarno upravlja samo zahvaljujući tome što država kontroliše telegrafsku mrežu i ima na raspolaganju poštu i železnice. Sa svoje strane, železnice najtešnje zavise od razvitka me· đulokalnog saobraćaja masovnih dobara. Zbog toga razvitak saobraćaja masovnih dobara spada u činioce koji su prouzro­ kovala nastanak moderne države. Kao što smo ranije videli, to ne važi bezuslovno i za prošlost. TEHNIČKE PREDNOSTI BIROKRATSKE ORGANIZACIJE Osnovni razlog za prodiranje birokratske organizacije je oduvek bio njena čisto tehnička nadmoćnost nad svim dru­ gim oblicima organizacije. Potpuno razvijen birokratski me­ hanizam odnosi se prema drugim oblicima organizacije isto kao mašina prema nemašinskim oblicima proizvodnje. Tačnost, brzina, nedvosmislenost, poznavanje dokumenata, trajnost, uviđavnost, jedinstvo, stroga potčinjenost, ušteda na materijalnim i ličnim rashodima — sve to je uzdignuto na najviši mogućan stupanj u strogo birokratskoj upravi,

350

naročito u njenom monokratskom obliku. Za razliku od svih kolegijalnih oblika uprave ili od počasnih oblika u kojima se služba obavlja kao sporedno zanimanje, kod monokratskog oblika birokratske uprave poslove obavljaju inokosni stručni činovnici. Kad su u pitanju složeni zadaci, plaćeni birokrat­ ski rad je ne samo tačniji, već u krajnjoj liniji i jeftiniji od formalno besplatne počasne službe. Počasna služba je sporedno zanimanje, i već zbog toga obično funkcioniše sporije. Pošto je manje shematizovana, ona je manje precizna i manje jedinstvena, a pošto je nezavis­ nija, nepostojanija i mnogo više upućena na neekonomsko dobavljanje i korišćenje pomoćnih činovnika i kancelarijskog aparata, ona je često mnogo skuplja od birokratskog rada. To je osobito slučaj onda kad se ne misli samo na troškove javne kase u gotovu — koji su po pravilu neuporedivo veći kod bi­ rokratske uprave nego kod uprave zasnovane na počasnoj službi — već i na ekonomsku štetu koju trpe podvlašćeni usled gubljenja vremena i nedostatka tačnosti. Mogućnost uprave koja se zasniva na počasnoj službi trajno postoji sa­ mo onde gde se poslovi na zadovoljavajući način mogu svršiti kao sporedno zanimanje. Ona dostiže svoje granice sjcvalitativnim porastom zadataka koji se pred upravu posfavljaju, danas čak i u Engleskoj. S druge strane, kolegijalno organizovan rad uslovljava sukobe i odlaganja i zahteva kompro­ mise između suprotstavljenih interesa i gledišta. Stoga je on neprecizniji i nezavisniji, ali i manje jedinstven i sporiji. Sav napredak pruske upravne organizacije ogleda se i ogledaće se i ubuduće u napretku birokratskog, naročito monokratskog principa. Zahtev za što je mogućno više brzim, tačnim, jedinstvenim i trajnim obavljanjem službenih poslova danas pre svega po­ stavlja moderan kapitalistički privredni saobraćaj. Po pravilu, velika moderna kapitalistička preduzeća jesu nedostižni uzori strogo birokratske organizacije. Njihovo poslovanje gotovo bez izuzetka počiva na sve većoj tačnosti, postojanosti i pre svega brzini pojedinih operacija. A to je opet uslovljeno osobenošću modernih saobraćajnih sredstava, u koje između ostalog spada i služba obaveštavanja putem štampe. Izvan­ redno povećanje brzine u prenošenju javnih saopštenja, eko­ nomskih i čisto političkih vesti snažno utiče na ubrzanje tem­ pa reakcije uprave na date situacije. U tom pogledu, obično 351

se najviše može postići pomoću strogo birokratske organiza­ cije. (Ovde nećemo govoriti ο tome da birokratski aparat može da stvori i stvara određene smetnje koje otežavaju rešavanje individualnog slučaja na najprikladniji način.) Ali iznad svega, birokratizacija daje najviše mogućnosti za sprovođenje principa podele rada prema čisto objektivnim merilima. Ovo zbog toga što se pojedini poslovi poveravaju funkcionerima koji su stručni za te poslove i koji dugom praksom uče sve više i više. Objektivno i stručno obavljanje poslova prvenstveno znači obavljanje poslova u skladu s ra­ cionalnim pravilima i »bez obzira na ličnost«. Ovo »bez ob­ zira na ličnost« je parola tržišta i uopšte svih odnosa u kojima se teži samo za golim ekonomskim interesima. Dosledno spro­ vođenje birokratske vladavine znači nivelisanje staleškog ugle­ da; i ukoliko princip slobodnog tržišta nije u isti mah ogra­ ničen, dosledno sprovedena birokratska vladavina znači uni­ verzalnu vladavinu klasnog položaja. To što se ova konsekvencija birokratske vladavine nije svuda pojavila naporedo sa stepenom birokratizäcije, posledica je postojanja različi­ tih principa pomoću kojih političke zajednice mogu da zado­ volje svoje potrebe. Za modernu birokratiju je od izvanredne važnosti onaj drugi element, racionalna pravila. Osobenost moderne kulture, naročito njene tehničko-ekonomske osnove, je upravo u tome što ona zahteva mogućnost racionalne procene uspeha. U specifičnom smislu, za potpuno razvijenu birokratiju važi i princip »sine ira et studio«. Svoju osobitu prirodu, koja je kapitalizmu dobro došla, birokratija razvija sve potpunije što se više »dehumanizuje«, to jest što više uspeva da vršenje službenih poslova oslobodi od uticaja ljubavi, mržnje i drugih čisto ličnih i emocionalnih elemenata koje je nemogućno pro­ računati. Ovo specifično svojstvo birokratije često se slavi kao njena vrlina. Umesto ljudi starog kova, koje pokreću lične simpatije i naklonosti, milosrđe i zahvalnost, moderna kul­ tura, koja je složena i specijalizovana, traži objektivne struč­ njake koji su u ljudskom pogledu nezainteresovani. A sve to pruža birokratska struktura, i to u najpovoljnijoj kombina­ ciji. Po pravilu, tek je birokratija utrla put pravosuđu koje sprovodi jedno pojmovno sređeno i racionalizovano pravo, a na osnovu tehnički savršenih zakona koje je najpre stvorilo kasno Rimsko Carstvo. U srednjem veku, recepcija rimskog

352

prava je išla pod ruku s birokratizacijom pravosuđa i prodira­ njem racionalno školovanih stručnjaka umesto starog sud­ skog postupka koji je bio vezan za tradiciju ili iracionalne pretpostavke. BIROKRATIJA I PRAVO Nasuprot racionalnoj primeni prava na osnovu strogo for­ malnih pravnih pojmova stoji jedan oblik primene prava koji se prvenstveno vezuje za svetu tradiciju. Konkretan slu­ čaj koji se ne može rešiti na osnovu tradicije rešava se pomo­ ću harizmatske pravde (to jest pomoću proroštva, proročkih izreka ili božjeg suda) ili na druga dva načina koji nas ovde jedino interesuju: 1) pomoću neformalnih odluka zasnovanih na određenim etičkim ili drugim praktičkim vrednosnim su­ dovima (»kadijina pravda«, kako je to zgodno nazvao R. Schmidt), ili 2) pomoću formalnih odluka done tih ne na osno­ vu racionalnih pojmova, već pozivanjem na analogne slučaje­ ve i tumačenjem ranijih konkretnih presuda (»empirijska pravda«). Kadijina pravda ne zna ni za kakvo racionalno obrazlože­ nje odluke u našem smislu. Isto tako ni empirijska pravda u čistom tipu. Konkretan vrednosni karakter kadijine pravde može da dovede do proročkog prekida sa svakom tradicijom, a empirijska pravda može da se sublimiše i racionalizuje u veštinu. I pošto u svim nebirokratskim oblicima vladavine naporedo postoje sfera stroge vezanosti za tradiciju i sfera suverenove slobodne volje i milosti, to su kombinacije i prelazni oblici između ova dva principa vrlo česti. Ο tome će biti više reči na drugom mestu. Kao što je Mendelssohn pokazao, u Engleskoj je i danas za­ mašan deo sudske pravde, u stvari, kadijina pravda, i to u stepenu koji se teško može zamisliti na kontinentu. Nemački porotni sud, koji ne daje nikakvo obrazloženje svojih presu­ da, u praksi funkcioniše na isti način kao i engleski sudovi. I stoga ne treba misliti da su demokratski principi pravde identični s racionalnom primenom prava (u smislu formalne racionalnosti). U stvari, po pravilu je suprotno, kao što ćemo videti drugom prilikom. S druge strane, engleska i američka 23 Sociologija Maksa Vebera

353

pravda najviših sudova je još uvek u visokom stepenu empi­ rijska pravda, naročito pravda zasnovana na precedentima. Svi pokušaji racionalne kodifikacije prava i recepcije rim­ skog prava u Engleskoj propali su zbog toga što su se tome uspešno oduprli veliki i jedinstveno organizovani esnafi advo­ kata. Ovi esnafi su predstavljali jedan monopolistički sloj uglednih ljudi iz čijih redova su se regrutovale sudije visokih sudova. Oni su zadržali u svojim rukama jurističko obrazo­ vanje kao visoko razvijenu empirijsku veštinu i uspešno su se borili protiv svih težnji ka racionalnom pravu koje su ugrožavale njihov društveni i materijalni položaj. Ove težnje su naročito dolazile od duhovnih sudova, a katkad i od uni­ verziteta. Borba advokata koji su branili common law protiv rimskog i crkvenog prava i protiv moći crkve uopšte bila je dobrim delom prouzrokovana njihovim ekonomskim interesima za prihode; to se jasno vidi po tome kako su kraljevi intervenisali u toj borbi. Ali nadmoćan položaj advokata, koji su u ovoj borbi odneli pobedu, bio je uslovljen političkom centra­ lizacijom. Iz prvenstveno političkih razloga, u Nemačkoj nije postojao stalež društveno moćnih uglednih ljudi koji bi kao engleski advokati mogao da stvori nacionalno pravosuđe i da uzdigne nacionalno pravo na stepen veštine s regulisanim na­ činom učenja, i koji bi se mogao odupre ti prodiranju prav­ nika koji su obrazovani na tehnički razvijenijem rimskom pravu. Pobedu materijalnog rimskog prava na kontinentu nije odlučilo to što je ono bilo bolje prilagođeno potrebama kapi­ talizma u nastajanju. Staviše, treba reći da su sve specifično pravne ustanove modernog kapitalizma tuđe rimskom pravu i da potiču iz srednjeg veka. Ono što je bilo od presudnog značaja jeste racionalan oblik rimskog prava, a iznad svega tehnička neophodnost da se sudski postupak poveri racio­ nalno obrazovanim stručnjacima, što znači onima koji su na univerzitetima učili rimsko pravo. Ovo zbog toga što je sve veći broj složenih praktičnih pravnih slučajeva i porast ra­ cionalizacije privrednog života zahtevao uvođenje racionalnog dokaznog postupka umesto prvobitnog utvrđivanja materijal­ ne istine pomoću konkretnog otkrovenja ili sakralnog jemstva. Razume se, ovo stanje je u velikoj meri bilo uslovljeno i strukturnim promenama u privredi. Ali ovaj činilac je dej-

354

stvovao svugde, uključujući i Englesku, gde je kraljevska vlast uvela racionalan dokazni postupak pre svega u interesu trgo­ vaca. Odatle proizlazi da postojeće razlike u razvoju materi­ jalnog prava u Engleskoj i Nemačkoj nisu pretežno uslovili ekonomski činioci, već da su one nastale usled autonomneg razvitka političkih struktura u tim zemljama. U Engleskoj je postojala centralizovana pravda uz vlada­ vinu uglednih ljudi, dok je u Nemačkoj postojala birokratska vlast bez političke centralizacije. Zbog toga je Engleska, koja je u Novo doba bila prva visoko razvijena kapitalistička ze­ mlja, zadržala manje racionalno i manje birokratsko pravo­ suđe. Ali u Engleskoj se kapitalizam lako mogao nagoditi s tim stanjem zbog toga što je sve donedavna organizacija sud­ stva i sudskog postupka bila tako podešena da ekonomski sla­ biji nikako nisu mogli doći do pravde. Ova činjenica je snažno uticala na agrarne prilike u Engleskoj, i to u korist akumumulacije i imobilizacije zemljišta. U istom pravcu je delovalo i to što je, usled ekonomskih interesa advokata, prenošenje zemljišne svojine bilo sporo i skupo. U vreme republike, rimsko pravosuđe je predstavljalo me· šavinu racionalnih i empirijskih elemenata, pa čak i eleme­ nata kadijine pravde. Ovih poslednjih elemenata je bilo naro­ čito u načinu postavljanja porotnika i u pretorskim actiones in factum, koje su se u početku donosile od slučaja do slu­ čaja. Takozvana »kautelarna jurisprudencija«, i sve što je iz nje poteklo, uključujući i jedan deo prakse odgovora klasič­ nih pravnika, ima empirijski karakter. Odlučan zaokret jurističkog mišljenja u racionalnom pravcu pripremljen je tek tehničkim procesnim uputstvima pretorskih edikata koji su bili ukrašeni pravnim pojmovima. (Danas, pod vladom prin­ cipa substancijacije, odlučuje samo način iznošenja činjenica, bez obzira s kog pravnog stanovišta one opravdavaju optužbu. Stoga danas nema one prinude da se formalno tačno odredi obim pojmova, koja je postojala u tehnički visoko razvijenoj kulturi rimskog prava.) Utoliko su u procesu razvoja racio­ nalnog prava značajnu ulogu igrali procesno-tehnički činioci, to jest činioci koji samo posredno proizlaze iz strukture dr­ žave. Ali proces racionalizacije rimskog prava, koji je omo­ gućio njegovo pretvaranje u zatvoren sistem pojmova kojim se naučno može rukovati, doveden je do kraja tek u epohi birokratizacije države. Ovim svojim racionalnim i sistematskim 23·

355

svojstvom rimsko pravo se oštro odvaja od svega Što je bilo stvoreno na Istoku i u antičkoj Grčkoj. Odgovori rabina u Talmudu jesu tipičan primer empirijske pravde koja nije racionalna već racionalistička i koja je u isti mah strogo vezana za tradiciju. Svaka proročka izjava koja ima oblik »Zapisano je, ali ja vam kažem«, u krajnjoj liniji je čista kadijina pravda, nevezana tradicijom, š t o je više naglašen religiozni položaj kadije (ili nekog sličnog suđije), to se u oblast koja nije vezana svetom tradicijom sve više uvlači slobodno odlučivanje pojedinačnog slučaja, čitav ljud­ ski vek posle francuske okupacije Tunisa, razvitak kapita­ lizma je sprečavalo to što su duhovni sudovi (chara) i dalje odlučivali ο zemljišnom posedu »prema slobodnom nahođe­ nju«, kako to Evropljani kažu. Sociološke korene ovih sta­ rijih tipova pravde upoznaćemo onda kad budemo govorili ο strukturama vladavine. Potpuno je tačno da objektivnost i stručnost nisu nužno identični s vladavinom opšte apstraktne norme. To nije slučaj čak ni na terenu modernog pravosuđa. Kao što je poznato, ideja ο pravu bez praznina je načelno žestoko pobijana. Isto tako, s negodovanjem je odbačeno shvatanje modernog su­ đije kao automata u koji se odozgo ubacuju akta zajedno s troškovnikom, da bi on odozdo ispljunuo presudu zajedno s razlozima koje je mehanički pročitao iz paragrafa. Ovo shva­ tanje je odbačeno možda zbog toga što dosledna birokratizacija prava podrazumeva izvesno približavanje ovom tipu. I u oblasti sudskog postupka postoje područja u kojima je bi­ rokratski sudija neposredno upućen da rešava pojedinačne slučajeve kao zakonodavac. I najzad, u oblasti istinske upravne delatnosti — to jest u oblasti državne delatnosti koja ne spada ni u stvaranje ni u primenu prava — obično se uvažava sloboda i osobenost pojedinačnog slučaja, i smatra se da opšte norme uglavnom ometaju pozitivnu i stvaralačku delatnost činovnika koju ni­ kad ne treba regulisati. Kakav je domašaj ove teze, ovde mo­ žemo ostaviti po strani. Pa ipak, od najveće je važnosti ovo: da uprava koja slobodno stvara, a možda i slobodna sudska primena prava ne predstavljaju carstvo samovolje i milosti niti carstvo lično motivisane naklonosti i ocene, kao što je to slučaj kod prebirokratskih oblika. Vladavina i racionalna ocena objektivnih ciljeva, kao i predanost njima, uvek postoje

356

kao norma ponašanja. U oblasti državne uprave, naročito onde gde dolazi do izražaja stvaralačka volja činovnika, smatra se da je specifično moderna i strogo objektivna ideja državnog razloga najviša i krajnja zvezda vodilja činovničkog pona­ šanja. Razume se, s kanonizovanjem ove asptraktne i objektivne ideje nerazdvojno su spojeni nepogrešni instinkti birokratije za očuvanjem njene moći u njenoj sopstvenoj državi (a preko ove i nasuprot drugim državama). U krajnjoj liniji, tek ovi interesi birokratije za očuvanjem vlastite moći daju odre­ đen sadržaj onom idealu koji po sebi nipošto nije nedvosmi­ slen. Ο tome ovde više ne možemo govoriti. Za nas je najvažnije samo ovo: da iza svakog akta istinske birokratske uprave stoji sistem razloga ο kojima se racionalno može raspravlja­ ti, i to ili podvođenjem pod više norme ili odmeravanjem ci­ ljeva i sredstava. Položaj svih demokratskih pokreta, to jest pokreta koji teže za svođenjem vlasti na najmanju mogućnu meru je nu­ žno razdvojen. Načelo jednakosti pred zakonom i zahtev za pravnim garantijama protiv samovolje iziskuju formalnu i racionalnu objektivnost uprave nasuprot slobodnoj ličnoj vo­ lji po milosti stare patrimonijalne vlasti. Ali ako povodom nekog konkretnog pitanja — i apstrahujući od drugih instinkata — mase obuzme jedan etos, to jest jedno etičko shva­ tanje čiji se postulati materijalne pravde orijentišu prema određenom slučaju i određenom licu, onda neizbežno mora doći do sukoba s formalizmom i hladnom objektivnošću bi­ rokratske uprave koja je vezana za pravila. U tom slučaju, etos mora emocionalno odbaciti ono što razum zahteva. Formalna pravna jednakost, racionalna primena prava i racionalna uprava, koje iziskuju građanski interesi, pogotovo nisu od koristi proleterskim masama. Prirodno je što za njih pravo i uprava treba da služe izjednačenju njihovih ekonom­ skih i društvenih životnih izgleda prema imućnim slojevima. A pravo i uprava mogu da izvrše ovaj zadatak samo ako u većoj meri poprime neformalan, to jest sadržinski etički ka­ rakter (kadijina pravda). Svaki oblik narodne pravde — koja obično ne pita za racionalne razloge i norme — kao i svaki oblik intenzivnog uticaja na upravu putem takozvanog jav­ nog mnenja, preseca racionalan tok pravde i uprave isto tako snažno, a pod izvesnim okolnostima i mnogo snažnije, nego

357

što bi to mogla da učini »kabinetska pravda« jednog apsolut­ nog vladaoca. U uslovima masovne demokratije, javno mne· nje predstavlja zajedničko delanje koje se rađa iz iracional­ nih osećanja i koje obično insceniraju i oblikuju štampa i stranačke vođe. KONCENTRACIJA UPRAVNIH SREDSTAVA Birokratska struktura ide ruku pod ruku s koncentraci­ jom materijalnih sredstava organizacije u rukama gospodara. Do ove koncentracije je na poznat tipičan način došlo u razvit­ ku velikih privatnih kapitalističkih preduzeća, koja je u tome našla svoje bitno obeležje. Odgovarajući proces se odigrao i u javnim zajednicama. Za birokratski vođenu vojsku faraona, vojsku pozne Rim­ ske Republike i principata, a pre svega za vojsku moderne voj­ ničke države, karakteristično je da su njihova oprema i snabdevanje poticali iz suverenovih magacina. Po tome se biro­ kratska vojska razlikuje od narodne vojske agrarnih plemena, vojske građana antičkih varoši, milicije ranih srednjovekovnih gradova i svih feudalnih vojski. Jer kod ovih drugih, vojni obveznici bili su dužni da sami nabave opremu i da se sami brinu oko snabdevanja. U naše doba, rat je borba mašina. I upravo zbog toga da­ nas su magacini tehnički neophodni, baš kao što i vladavina mašina u industriji zahteva koncentraciju sredstava proiz­ vodnje. Međuiim, birokratske vojske prošlosti, koje je opre­ mao i snabdevao suveren, nastale su većinom onda kad je dru­ štveni i ekonomski razvitak apsolutno ili relativno umanjio sloj građana koji su ekonomski sposobni da sami sebi priba­ ve vojnu opremu, tako da njihov broj više nije bio dovoljan za stvaranje vojske kakva je bila tražena. U najmanju ruku, broj građana je bio relativno smanjen, to jest u poređenju sa stepenom moći na koju je država pretendovala. Jer samo je birokratski oblik vojske omogućio stvaranje profesionalne stajaće vojske koja je neophodna za uspostavljanje trajnog mira u velikim teritorijalnim državama i za vođenje ratova protiv udaljenih neprijatelja, naročito protiv prekomorskih neprijatelja. Isto tako, obično se samo u birokratskoj vojsci 358

može potpuno razviti vojnička disciplina i tehnička obuka, bar u onom visokom stepenu koji je karakterističan za mo­ derno doba. Istorijski gledano, birokratizacija vojske je svuda bila sprovedena naporedo s prevaljivanjem vojne službe sa imuć­ nih na siromašne. Pre toga, vojna služba je bila počasna po­ vlastica imućnih. Inače, siromašni ljudi na koje se prevalji­ vao teret vojne službe bili su i domoroci, kao u vojskama rim­ skih vojskovođa pozne republike i carstva i u modernim voj­ skama sve do 19. veka, ali i stranci, kao u najamnim vojska­ ma svih vremena. Ovaj proces je na tipičan način išao ruku pod ruku s opštim porastom materijalne i duhovne kulture. Pored toga, na to je svuda uticao i porast gustine stanovni­ štva, kao i porast intenziteta i napregnutosti ekonomskog ra­ da, što je uslovilo sve veću neophodnost radnih ljudi za rat­ ne ciljeve. Ostavljajući po strani periode snažnih ideoloških zanosa, imućni slojevi s rafinovanom, naročito varoškom kul­ turom po pravilu imaju malo sklonosti i malo su sposobni za grube poslove običnih vojnika. Pod istim ostalim okolnosti­ ma, pripadnici imućnih slojeva koji potiču sa sela su u naj­ manju ruku obično bolje kvalifikovani i imaju više sklono­ sti za oficirski poziv. To se potire samo onde gde sve veća mogućnost upotrebe mašina prilikom vođenja ratnih opera­ cija zahteva od vođa da steknu svojstva tehničara. Birokratizacija ratne mašine može biti sprovedena u obli­ ku privatnog kapitalističkog preduzeća, kao i svaki drugi po­ sao. Sve do početka 19. veka, privatni kapitalisti su na razli­ čite načine opremali i upravljali najamnim vojskama na Za­ padu. Za vreme tridesetogodišnjeg rata, u Brandenburgu je vojnik još uvek većinom bio sopstvenik materijalnih sredsta­ va svog posla. On je imao oružje, konje i odeću, mada ga je već i država u ulozi liferanta donekle snabdevala time. Kasni­ je je u pruskoj stajaćoj vojsci komandir čete bio sopstvenik materijalnih sredstava za vođenje rata, a tek od Tilzitskog mira je koncentracija ovih sredstava konačno prešla u ruke države. Od tada je sprovedeno i uniformisanje, koje je ranije uglavnom bilo prepušteno nahođenju komandanta puka, uko­ liko kralj nije podario određene uniforme pojedinim delovima svojih trupa (najpre 1620. svojoj telesnoj gardi, a zatim mnogo češće pod Friedrichom II). 359

Stoga su još u 18. veku izrazi »puk« i »bataljon« imali drukčije značenje nego danas. Samo je bataljon bio taktička jedinica (danas su to oboje), dok je puk bio ekonomska or­ ganizacija stvorena zahvaljujući tome što je pukovnik imao položaj preduzetnika. Poluslužbeni pomorski ratni poduhvati (kao đenovski »maonae«) i snabdevanje vojske spadaju u prva džinovska privatnokapitalistička preduzeća s obimnom birokratskom strukturom. Nacionalizacija ovih preduzeća ima svoju modernu paralelu u nacionalizaciji železnica (koje je država kontrolisala od početka). I u ostalim oblastima, birokratizacija uprave ide isto tako ruku pod ruku s koncentracijom sredstava organizacije. Sta­ ra satrapska i namesnička uprava, kao i uprava pomoću zakupaca i kupaca službe, a najviše uprava pomoću feudalnih vazala, decentralise materijalna sredstva organizacije: lokalne potrebe provincije, uključujući i troškove vojske i nižih či­ novnika, plaćaju se obično unapred iz lokalnih prihoda, a sa­ mo višak dospeva u centralnu blagajnu. Činovnik koji je služ­ bu dobio u feud upravlja sasvim ο svom trošku. Međutim, birokratska država stavlja sve upravne troškove na svoj bu­ džet i oprema sve niže instancije tekućim sredstvima, a način upotrebe tih sredstava određuje i kontroliše. Za ekonomičnost uprave to znači isto što i za veliko centralizovano kapitali­ stičko preduzeće. U oblasti naučnog istraživanja i pedagoške delatnosti, bi­ rokratizacija univerzitetskih instituta je funkcija sve većih potreba za materijalnim sredstvima organizacije. Prvi primer velikog preduzeća u ovoj oblasti bila je Liebigova laborato­ rija u Gisenu. Koncentracijom ovih sredstava u rukama upravnika instituta koje država povlašćuje, masa istraživača i docenata biva odvojena od svojih sredstava proizvodnje na isti način kao što je kapitalističko preduzeće odvojilo radnike od njihovih sredstava. Ali uprkos svim tim nesumnjivim prednostima, birokratija je svuda bila relativno kasni proizvod razvitka. Tome su doprinele mnogobrojne smetnje, koje su tek pod određenim društvenim i političkim uslovima konačno nestale. 360

NIVELISANJE DRUŠTVENIH RAZLIKA Birokratska organizacija je obično došla na vlast na osno­ vu nivelisanja ekonomskih i društvenih razlika. Ovo nivelisanje je u najmanju ruku bilo relativno, a odnosilo se na važ­ nost tih razlika za preuzimanje upravnih funkcija. Birokratija je naročito neizbežna propratna pojava moder­ ne masovne demokratije nasuprot demokratskoj samoupravi malih homogenih jedinica. To već zbog karakterističnog prin­ cipa birokratije — apstraktne pravilnosti u vršenju vlasti. Jer ova pravilnost proizlazi iz zahteva za pravnom jednakošću u ličnom i objektivnom smislu, dakle iz odvratnosti prema privilegijama i iz načelnog odbacivanja prakse rešavanja od slučaja do slučaja. Ali ova pravilnost proizlazi i iz društvenih preduslova nastanka birokratije. Svako nebirokratsko upra­ vljanje jednom velikom društvenom strukturom na neki na­ čin počiva na tome da su postojeće društvene, materijalne ili počasne povlastice skopčane s upravnim funkcijama i dužno­ stima. To po pravilu znači da neposredno ili posredno eko­ nomsko ili društveno iskorišćavanje položaja, što svaka vrsta upravne delatnosti daje svojim nosiocima, predstavlja nakna­ du za njegovo preuzimanje. Stoga birokratizacija i demokratizacija unutar državne uprave znače porast novčanih izdataka iz javne blagajne. Ovo uprkos tome što je birokratska uprava obično ekonomičnija od svih drugih oblika uprave. Sve do najnovijeg vremena — bar sa stanovišta državne blagajne — najjeftiniji način zado­ voljavanja potreba uprave bilo je prepuštanje gotovo čitave lokalne uprave i niže sudske vlasti zemljoposednicima u istoč­ noj Pruskoj. Isti je slučaj i s upravom izbornih sudova u En­ gleskoj. Masovna demokratija koja ukida feudalne, patrimonijalne i, bar što se tiče namere, plutokratske povlastice u upravi, neizbežno mora da zavede plaćeni profesionalan rad umesto istorijski nasleđene uprave uglednih ljudi koji službu vrše povremeno u obliku sporednog zanimanja. Ovo ne važi samo za državne strukture. Jer nije to slu­ čajno što su upravo demokratske masovne stranke potpuno prekinule s tradicionalnom vladavinom uglednih ljudi zasno­ vanom na ličnim odnosima i ličnom uvažavanju (koja još uvek preovlađuje kod starih konzervativnih i liberalnih stranaka) i organizovale se birokratski pod vodstvom stranačkih činov361

nika, profesionalnih stranačkih i sindikalnih sekretara, i tako dalje. U Nemačkoj se to dogodilo sa socijalnom demokratijom i agrarnim pokretom, u Engleskoj s Gladstone-Chamberlainovom caucus-demokratijom koja je od 70. godine najpre bila organizovana u Birmingemu, a u Americi s obema stranka­ ma od vremena Jacksonove uprave. U Francuskoj su stalno iznova propadali pokušaji da se političke stranke strogo organizuju na osnovu izbornog sistema koji takvu organizaciju iznuđava, i to prvenstveno zbog toga što su se lokalni krugovi uglednih ljudi protivili neizbežnom procesu birokratizacije političkog života koji je zahvatio čitavu zemlju i lomio njihov uticaj. Svaki napredak u izbornoj tehnici, na primer sistem srazmernog predstavništva, koji računa s brojevima, značio je za njih jačanje međulokalne birokratske organizacije strana­ ka, a time i sve veću vlast stranačke birokratije i discipline, uz isključenje njihovog uticaja. Napredak birokratizacije u državnoj upravi je pojava koja" ide uporedo s demokratijom, kao što se jasno vidi u Fran­ cuskoj i Severnoj Americi, a sada i u Engleskoj. Razume se, pri tom stalno treba imati na umu da izraz »demokratizacija« može da zavede na pogrešan put. Jer sam »demos« u smislu jedne amorfne mase nikad ne upravlja većim grupama. U stvari, njime upravlja drugi, a menja se samo način selekcije šefova uprave i stepen uticaja koji su izvesni krugovi iz re­ dova demosa u stanju da izvrše na sadržaj i pravac upravne delatnosti, pod dejstvom takozvanog javnog mnenja. U smislu koji ovde imamo na umu, demokratizacija ne mora nu­ žno da znači porast aktivnog učešća podvlašćenih u vlasti unutar određene društvene strukture. To može biti posledica ovog procesa, ali ne mora. Upravo ovde treba izričito naglasiti da politički pojam demokratije, koji je konsekvencija načela pravne jednakosti podvlašćenih, obuhvata i ove postulate: 1) sprečavanje raz­ vitka jednog zatvorenog staleža činovnika, u interesu opšte pristupačnosti svih službi, i 2) svođenje vlasti činovnika na najmanju meru, u interesu što potpunijeg proširenja uticajne sfere javnog mnenja. Prema tome, kad god je mogućno, demokratija teži da ograniči rok trajanja službe putem izbora koji se može opozvati i bez obzira na stručne kvalifikacije. 362

Ali time ona neizbežno dolazi u sukob s birokratskim tenden­ cijama koje sama proizvodi boreći se protiv vladavine ugled­ nih ljudi. Stoga sasvim nepreciznu oznaku »demokratizacija« ovde ne možemo upotrebiti, ukoliko se pod tim misli na naj­ veće mogućno smanjivanje vlasti profesionalnih činovnika u korist najveće mogućne neposredne vlasti demosa, što prakti­ čno znači njegovih stranačkih vođa. Ovde je najvažnije samo nivelisanje podvlašćene grupe nasuprot vladajućoj birokrat­ ski uređenoj grupi koja pri tom može zauzeti sasvim auto­ kratski položaj, kako faktički tako i formalno. U Rusiji nailazimo na jednu karakterističnu prelaznu po­ javu u razvitku birokratije: mjestničestvo je svojim propisi­ ma razbilo položaj starog spahijskog plemstva i time uslovilo zamenu starog plemstva službenim plemstvom. Nešto slično znači u Kini ocenjivanje ranga prema broju položenih ispita i stečenim kvalifikacijama za službu, ali s konsekvencijama koje su, bar u teorijskom pogledu, još oštrije. U Francuskoj su revolucija, i naročito bonapartizam, učinili birokratiju sve­ moćnom. U katoličkoj crkvi je uklanjanje najpre feudalnih a zatim i svih samostalnih lokalnih vlasti i njihovo pretvaranje u čiste funkcionere centralne instancije — proces koji je za­ počeo Grgur VII, a koji je na osnovu odluke Tridentskog i Vatikanskog sabora završio Pius X svojim ediktima — bilo povezano sa stalnim porastom faktičkog značaja formalno ne­ zavisnih kapelana, što je pre svega omogućila politička orga­ nizacija katolicizma. To je značilo napredak birokratije i u isti mah pasivne demokratizacije, to jest napredak u nivelisanju podvlašćenih. Zamena vojske koju su ugledni ljudi sami opremali birokratskom vojskom je isto tako proces pasivne demokratizacije, u smislu u kome je to i svako uspostavlja­ nje apsolutne vojničke monarhije umesto feudalne države ili republike uglednih ljudi. Uprkos svim osobenostima, to je u načelu važilo već i za državni razvitak u Egiptu. U rimskom principatu je birokratizacija provincijskih uprava, na primer u oblasti prikupljanja poreza, išla ruku pod ruku s uklanja­ njem plutokratske vladavine jedne klase kapitalista koja je pod republikom bila svemoćna, a na taj način najzad i samog antičkog kapitalizma. Po sebi je jasno da kod ovakvih procesa demokratizacije gotovo uvek igraju neku ulogu i neki ekonomski uslovi. Vrlo često, klase koje su nastale pod uticajem ekonomskih čini363

laća, bez obzira da li imaju plutokratski, malograđanski ili proleterski karakter, stvaraju političku moć (koja može imati legitiman ili cezaristički pečat), da bi pomoću nje pribavile ekonomsku ili društvenu korist. S druge strane, mogućno je, a istorija svedoči da ima takvih slučajeva u kojima je inicija­ tiva dolazila odozgo i imala čisto politički karakter, tako da su pojedine klase izvlačile korist iz političkih konstelacija, naročito spoljnopolitičkih, služeći se ekonomskim i društve­ nim suprotnostima i klasnim interesima za postizanje čisto političkih ciljeva. Radi toga je politička moć odbacivala su­ protstavljene klase iz svoje gotovo uvek nepostojane ravno­ teže i pozivala u borbu njihove latentne suprotnosti u inte­ resima. Ο tome se teško može reći nešto uopšteno. Obim i pravac uticaja ekonomskih činilaca je vrlo različit, baš kao i uticaj političkih odnosa moći. Prelazak na disciplinovanu borbu pomoću hop li ta u staroj Grčkoj, i sve veći zna­ čaj flote u Atini, omogućio je onim slojevima naroda na čijim je leđima bio teret vojne službe da se domognu političke vlasti. Ali isti razvitak je samo povremeno i prividno uzdrmao vladavinu činovničkog plemstva u Rimu. Mada je moderna masovna vojska svuda bila sredstvo za lomljenje moći ugled­ nih ljudi, ona nikad nije postala poluga aktivne, već samo pasivne demokratizacije. Tome je, svakako, doprinelo to što je antička građanska vojska ekonomski počivala na samoopremanju, dok se potrebe moderne vojske podmiruju na biro­ kratski način. Pošto se prodiranje birokratske strukture zasniva na nje­ noj tehničkoj nadmoćnosti, to ovde nailazimo na istu pojavu kao i u svim drugim oblastima tehnike: da je ovo prodiranje najsporije išlo upravo onde gde su stariji strukturni oblici bili tehnički dobro razvijeni i funkcionalno prilagođeni po­ stojećim potrebama. To je, na primer, bio slučaj s upravom uglednih ljudi u Engleskoj, i stoga je Engleska najsporije pod­ legla birokratizaciji ili, tačnije, taj proces je tek delimično u toku. To je isto što i ona pojava da oblasti u kojima je si­ stem osvetljenja na gas ili železnice na parnu vuču visoko razvijen ulaganjem velikih kapitala pružaju veći otpor elek­ trifikaciji nego potpuno nove oblasti. 364

TRAJAN KARAKTER BIROKRATSKE MAŠINE Kad je jednom potpuno uspostavljena, birokratija spada u društvene strukture koje je najteže razoriti. Birokratizacija je ono specifično sredstvo pomoću koga se zajedničko delanje prevodi u racionalno uređeno društveno delanje. Kao instru­ ment podruštvljavanja odnosa vlasti, birokratija je oduvek bila i ostaje prvorazredno sredstvo moći u rukama onoga koji raspolaže birokratskim aparatom. Jer pod istim ostalim uslovima, planski uređeno i vođeno društveno delanje je nad­ moćnije od svakog masovnog ili zajedničkog delanja koje mu se suprotstavlja. Onde gde je birokratizacija uprave jednom potpuno sprovedena, stvoren je jedan oblik odnosa vlasti ko­ ji je praktično nesalomljiv. Nijedan činovnik se ne može izbaviti iz zagrljaja aparata u kome je učauren. Za razliku od uglednih ljudi, koji službu vrše počasno i kao sporedno zanimanje, profesionalan činov­ nik je čitavim svojim materijalnim i duhovnim postojanjem okovan za svoju delatnost. U najvećem broju slučajeva, on je samo jedan zavrtanj u mehanizmu koji neprekidno radi i koji mu propisuje utvrđen pravac kretanja. Činovniku je povereno obavljanje izvesnih specijalizovanih zadataka, i on obično nije u stanju da stavi u pokret niti da zaustavi ovaj mehanizam, već to čini samo onaj koji stoji na krajnjem vrhu. Na taj način je svaki činovnik prikovan za birokratsku mašinu kao i svi njeni funkcioneri, i zajedno s njima on se interesuje samo za to da ova mašina nastavi da funkcioniše i da se održi vlast koja se društveno vrši. Kad je birokratski aparat vlasti jednom uspostavljen, podvlašćeni ga se ne mogu odreći niti ga mogu zameniti, jer on počiva na stručnom obrazovanju, specijalizaciji i podešenosti za rutinsko i virtuozno obavljanje pojedinih funkcija koje su planski povezane. Ako činovnik prekine svoj posao ili ako je u poslu nasilno sprečen, onda nastupa haos, i da bi se taj haos savladao teško je na brzu ruku naći zamenu iz re­ dova podvlašćenih. To važi kako za javnu upravu tako i za upravu u privatnim privrednim preduzećima. Materijalna sudbina masa sve više i više zavisi od stalnog i tačnog funkcionisanja rastuće birokratske organizacije privatnog kapita­ lizma. Zbog toga ideja ο mogućnosti odstranjenja ove organi­ zacije postaje sve više utopistička. 365

U javnim i privatnim organizacijama, osnov čitavog po­ retka sve više postaju upravni akti i činovnička disciplina, to jest podešenost činovnika da tačno izvršavaju delatnost na koju su naviknuti. To pre svega važi za disciplinu, ma koliko bio veliki praktičan značaj upravljanja u skladu s aktima. Naivno gledište bakunjinizma da se uništavanjem akata u isti mah može uništiti i osnov stečenih prava i vlasti zaboravlja da podešenost ljudi na održavanje naviknutih normi i službe­ nih propisa ostaje i dalje, nezavisno od akata. Svaka reorga­ nizacija potučenih ili rasturenih trupa, kao i svako ponovno uspostavljanje upravnog poretka koji je uništen pobunom, panikom ili nekom drugom katastrofom, sprovodi se tako što se apeluje na podešenost na pokorno uključivanje u one po­ retke, na šta su naviknuti i činovnici i podvlašćeni. I kad ovaj apel uspe, onda poremećeni mehanizam ponovo počinje da radi. Objektivna neophodnost aparata koji jednom postoji, za­ jedno s bezličnošću koja mu je svojstvena, znači da je on, za razliku od feudalnih poredaka koji počivaju na ličnom po­ štovanju, spreman da radi za svakog koji je jednom umeo da se domogne vlasti nad njim. Jedan racionalno uređen činov­ nički sistem nastavlja da funkcioniše besprekorno kad nepri­ jatelj okupira zemlju, menjajući samo najviše vrhove, jer to je u životnom interesu svih učesnika, uključujući pre svega samog neprijatelja. U toku svoje dugogodišnje vladavine, Bismarck je uklonio sve samostalne državnike i svoje ministarske kolege doveo u bezuslovnu birokratsku zavisnost. Ali kad je odstupio od vla­ sti, on je na svoje iznenađenje otkrio da su ovi i dalje spo­ kojno i istrajno nastavili da upravljaju svojim službama, kao da nije nestalo genijalnog gospodara i tvorca tih bednih stvo­ renja, već je bilo koja figura u birokratskoj mašini zamenjena nekom drugom. I pored svih promena suverena u Fran­ cuskoj od vremena prvog carstva, mašina vlasti je ostala u suštini nepromenjena. Jer iz čisto tehničkih razloga, a i za­ hvaljujući svojoj unutrašnjoj racionalnoj strukturi, ova ma­ šina onemogućuje svaku revoluciju u smislu nasilnog stvara­ nja sasvim novih oblika vlasti. Na klasičan način Francuska pokazuje kako je ovaj proces umesto revolucije uveo državne udare. Jer sve uspešne promene u Francuskoj svode se, u stvari, na ovo poslednje. 366

EKONOMSKE I DRUŠTVENE POSLEDICE BIROKRATIZACIJE Jasno je da birokratska organizacija jedne društvene, a naročito jedne političke strukture, može imati i obično ima dalekosežne ekonomske posledice. Kakve posledice? Razume se, to zavisi od ekonomske i društvene raspodele moći u sva­ kom pojedinom slučaju, a naročito od oblasti koju zauzima birokratski mehanizam u nastajanju, dakle od pravca koji mu daju sile koje se njime služe. Cesto je to dovelo do kriptoplutokratske raspodele moći. U Engleskoj, a naročito u Sjedinjenim Državama Ameri­ ke, iza birokratske partijske organizacije obično stoje partij­ ski pokrovitelji koji ih finansiraju i na taj način u velikoj meri utiču na njih. Poznato je, na primer, pokroviteljstvo nad takozvanom teškom industrijom piva u Engleskoj, koja je imala veliki broj glasača, i nad ligom Hanza u Nemačkoj. U moderno doba su birokratizacija i društveno nivelisanje unu­ tar političkih, a naročito državnih struktura, zajedno s ukida­ njem lokalnih i feudalnih privilegija, često išli naruku kapi­ talističkim interesima i, štaviše, bili neposredno povezani s njima. Tako je bilo u velikom istorijskom savezu apsolutne kneževske moći s kapitalističkim interesima. Jer, uopšte uzev, pravno nivelisanje i razbijanje čvrsto postavljenih lokalnih struktura kojima vladaju ugledni ljudi, obično proširuje obim kapitalističkog kretanja. Ali s druge strane treba oče­ kivati povoljan uticaj birokratizacije na malograđanske inte­ rese koji teže da obezbede tradicionalnu ishranu ili na državno-socijalističke interese koji sužavaju izglede na privatnu zaradu. Za to ima dovoljno različitih istorijski značajnih primera, naročito u antici, a to se može dogoditi i u Nemačkoj u dogledno vreme. Različite posledice političke organizacije koja je bar u načelu bila slična u Egiptu pod faraonima i u helenističko i rimsko doba pokazuju da ekonomski značaj birokratizacije može biti vrlo različit, već prema tome u kom pravcu dejstvuju ostali činioci. Gola činjenica birokratske organizacije ne govori još ništa određeno ο konkretnom pravcu njenog ekonomskog uticaja koji je uvek na neki način prisutan. U svakom slučaju, ona ne govori onoliko koliko se bar ο nje­ nom relativno nivelišućem društvenom uticaju može reći. U 367

tom pogledu treba imati na umu da je birokratija kao takva jedan precizan instrument koji se može staviti na raspologanje sasvim različitim interesima vlasti, kako čisto političkim, tako i čisto ekonomskim, ili bilo kakvim drugim. Zbog toga ne treba preterivati u isticanju da ona ide naporedo s demo­ kratizacijom, mada je to tipično za nju. Pod izvesnim uslovi­ ma, i slojevi feudalnih gospodara su uzimali u svoju službu onaj instrument, a postoji i mogućnost da se birokratizacija uprave namerno poveže sa stvaranjem staleža ili da je na to prisile postojeće grupe društvene moći. To se dogodilo u rim­ skom principatu i u mnogim oblicima apsolutističke državne strukture. Izričito zadržavanje izvesnih službi za određene staleže je vrlo često, stvarno zadržavanje još češće. Demo­ kratizacija čitavog društva u modernom smislu reci, bilo stvarna ili samo formalna, je vrlo povoljno tlo za birokrati* zaciju, mada nije jedino mogućno. Jer birokratija teži samo da niveliše one sile koje joj stoje na putu u onoj oblasti koju namerava da zauzme. Treba dobro voditi računa ο onome što smo već više puta istakli i ο čemu će još biti reci: da je de­ mokratija protivnik vladavine birokratije, uprkos tome ili možda baš zato što ona neizbežno ali nedovoljno potpomaže birokratizaciju. Pod izvesnim uslovima, demokratija stvara osetne teškoće i prepreke birokratskoj organizaciji. Zbog to­ ga u svakom istorijskom slučaju treba paziti u kom poseb­ nom pravcu se birokratizacija razvila. MOĆ BIROKRATIJE Birokratizacija modernih država je svuda napredovala. Ali ostaje otvoreno pitanje da li je svuda porasla i moć biro­ kratije u državi. To što je birokratska organizacija tehnički najrazvijenije sredstvo moći u rukama onoga koji njom raspolaže, ne kaže još ništa ο tome kakvu snagu može da ima birokratija unu­ tar određene društvene strukture. Ο tome ne odlučuje ni sve veća neophodnost činovništva, koje je naraslo do milionskih brojeva, kao što ni ekonomska neophodnost proletarijata, upr­ kos mišljenju predstavnika proleterskog pokreta, ne određu­ je meru njegove društvene i političke moći. Jer kad bi ne­ ophodnost bila od odlučnog značaja, onda bi onde gde pre368

ovlađuje ropski rad i gde slobodni ljudi zaziru od rada kao od nečeg što je sramotno, robovi morali zauzimati moćan po­ ložaj, budući da su oni bar isto toliko neophodni koliko i da­ nas činovnici i proleteri. Prema tome, na osnovu takvih raz­ loga se ne može a priori odlučiti da li moć birokratije raste. Izgleda da se tome protivi pridolazak ekonomski zainteresovanih lica ili drugih stručnjaka koji nisu činovnici, pridola­ zak nestručnih laičkih predstavnika, kao i stvaranje lokalnih, međulokalnih ili centralnih parlamentarnih ili drugih pred­ stavničkih ili profesionalnih organa. Koliko je tačno to što tako izgleda, videćemo u jednoj drugoj glavi; to ne spada u ovo čisto formalno i kazuističko razmatranje. Ovde se uopšteno može reći samo ovo: Moć potpuno razvijene birokratije je uvek vrlo velika, a pod normalnim okolnostima takva da nadmašuje sve. Svejed­ no da li je gospodar kome ona služi narod koji je naoružan oružjem zakonodavne inicijative, referenduma i prava da po­ stavlja činovnike, ili parlament koji je izabran na više aristo­ kratskoj ili više demokratskoj osnovi i naoružan pravnom ili faktičkom merodavnošću glasanja ο poverenju, ili predsednik koga bira narod, ili nasledan apsolutni ili ustavni monarh, — prema školovanom činovniku koji radi u upravnoj organiza­ ciji on se uvek nalazi u položaju diletanta prema stručnjaku. Ovu nadmoćnost profesionalnih stručnjaka svaka birokra­ tija nastoji da poveća time što drži u tajnosti njihovo zna­ nje i njihove namere. Po svojoj tendenciji, birokratska upra­ va je uvek uprava koja isključuje javnost. Koliko može, biro­ kratija skriva svoje znanje i delanje od kritike. Pruske crkve­ ne vlasti prete sada da preduzmu disciplinske mere protiv sveštenika koji na bilo koji način dozvoljavaju trećim licima da se upoznaju s prekorima koji su njima upućeni i drugim crkvenim kaznama. Ovo zbog toga što sveštenik time daje mogućnost da se kritikuje sama crkvena vlast. Računski či­ novnici persijskog šaha napravili su od budžetske veštine tajno učenje i služili su se tajnim pismom. Službena pruska statistika objavljuje samo ono što ne može štetiti namerama samodržačke birokratije. U određenim oblastima uprave te­ žnja za čuvanjem tajne proizlazi iz prirode stvari: na nju na­ ilazimo svuda gde je reČ ο interesima moći određene struk­ ture vlasti prema spolja, bilo prema ekonomskim suparnici­ ma jednog privatnog preduzeća, ili u političkim strukturama 24 Sociologija Maksa Vebera

369

prema stranoj, potencijalno neprijateljskoj političkoj struk­ turi. Ako uopšte treba da dovede do uspeha, posao diplomatije može se javno kontrolisati samo u ograničenoj meri. Voj­ na uprava mora sve više držati u tajnosti svoje najvažnije mere, naročito s porastom značaja čisto tehničkih pitanja. Drukčije ne postupaju ni političke stranke, uprkos paradnoj javnosti katoličkih sastanaka i stranačkih kongresa, i sve više sa sve većom birokratizacijom stranačkih organizacija. U Nemačkoj, na primer, trgovinska politika čuva od javnosti sta­ tistiku proizvodnje. Svaki borben stav društvenih struktura prema spolja uvek utiče na jačanje položaja onih koji se na­ laze na vlasti. Ali čisti interesi birokratije za moć deluju daleko preko ovih oblasti u kojima potreba za čuvanjem tajne proizlazi iz same prirode stvari. Pojam službene tajne je specifičan pro­ nalazak birokratije, i ovo shvatanje, koje se, izuzev u onim specifično kvalifikovanim oblastima, ne može opravdati objektivnim razlozima, ona brani fanatičnije nego išta drugo. Rukovodeći se sigurnim instinktom moći, birokratija se su­ protstavlja svakom pokušaju parlamenta da sopstvenim sred­ stvima (na primer pomoću takozvanog anketnog prava) pri­ bavi sebi potrebna stručna obaveštenja. Njoj mnogo više od­ govara parlament koji je rđavo obavešten i koji je bez moći, naravno samo ukoliko je ono neznanje na bilo koji način u skladu s njenim interesima. I apsolutni monarh je bespomoćan pred nedostižnim stručnim znanjem kojim birokratija raspolaže, i u izvesnom smislu on je bespomoćniji nego bilo ko drugi. Sva gnevna na­ ređenja Friedricha Velikog ο ukidanju ropstva iskliznula su se, da tako kažemo, na putu ka ostvarenju, jer ih je službeni mehanizam ignorisao kao diletantske prigodne dosetke. Ustavni monarh koji uživa podršku društveno značajnog dela podvlašćenih, često utiče mnogo više na tok uprave nego apsolutni monarh. Jer zbog toga što je kritika uprave bar re­ lativno javna, on može bolje da kontroliše stručnjake nego apsolutni monarh koji je upućen samo na obaveštenja koja mu pruža sama birokratija. Ruski car starog režima je retko kad bio u stanju da trajno sprovede makar šta što se nije svi­ đalo njegovoj birokratiji i što je vređalo njene interese moći. Njegovi ministri, koji su mu kao samodršcu bili neposredno potčinjeni, predstavljali su konglomerat satrapa, kao što je 370

to tačno primetio Leroy-Beaulieu. Oni su se stalno borili iz­ među sebe svim sredstvima lične intrige, a naročito su se stalno bombardovali obimnim »spomenicama«, pred kojima je monarh, budući diletant, bio bespomoćan. S prelaskom na ustavnu vladavinu, bila je neizbežna kon­ centracija moći centralne birokratije u jednoj ruci. činovništvo je bilo stavljeno pod jedan monokratski vrh, pod ministra-predsednika, preko čijih ruku je moralo da pređe sve što dospeva monarhu. Na taj način je ovaj poslednji u veli­ koj meri potpao pod tutorstvo šefa birokratije. U svom po­ znatom sukobu s Bismarckom, Wilhelm II je istupio protiv ovog principa, ali je ubrzo morao da se okane toga. Pod vla­ davinom stručnog znanja, stvarni uticaj monarha može biti postojan samo ukoliko je monarh u stalnom dodiru sa šefom birokratije, i ukoliko se ο tome ovaj poslednji planski stara. U isti mah, ustavna vladavina povezuje birokratiju i vla­ daoca u zajednicu interesa protiv težnje stranačkih šefova da se domognu moći u parlamentu. Ali upravo zbog toga je ustavni monarh nemoćan u borbi protiv birokratije, ukoliko ne može da nađe podršku u parlamentu. Bekstvo »velikih ljudi carstva«, pruskih ministara i najviših činovnika u no­ vembru 1918, dovelo je monarha u približno istu situaciju koja je postojala u feudalnoj državi godine 1056. Ali to je ipak izuzetak. Jer u celini uzev, moć monarha prema biro­ kratskim činovnicima je mnogo veća nego što je bila u feu­ dalnoj državi i u stereotipnoj patrimonijalnoj državi. Ovo zbog toga što uvek ima onih koji priželjkuju napredovanje u službi, i monarh može lako da zameni njima nezgodne i ne­ zavisne činovnike. Pod istim ostalim uslovima, samo ekonom­ ski nezavisni činovnici, to jest činovnici koji pripadaju imuć­ nim slojevima, mogu da dozvole sebi rizik gubitka službe. Danas kao i oduvek, regrutovanje činovnika iz siromašnih slojeva povećava moć gospodara. I samo oni činovnici koji pripadaju društveno uticajnim slojevima i u kojima monarh veruje da mora naći podršku (kao takozvani buntovnici protiv kanala u Pruskoj), mogu trajno i potpuno da parališu njegovu volju. Samo stručno znanje kojim raspolažu privatni kapitalisti u oblasti privrede je nadmoćno nad stručnim znanjem biro­ kratije. Ovo zbog toga što je u njihovoj oblasti tačno pozna­ vanje činjenica pitanje koje se neposredno tiče njihove eko24*

371

nomske egzistencije. Greške u službenoj statistici nemaju ni­ kakve neposredne ekonomske posledice za činovnika Čijom je krivicom došlo do njih. Međutim, greške u računici jednog kapitalističkog preduzeća plaćaju se gubicima, a možda i propašću. Isto tako se i tajna kao sredstvo moći mnogo si­ gurnije čuva u knjigama jednog kapitalističkog preduzetnika nego u aktima javne vlasti. Već zbog toga je državni uticaj na privredni život u kapitalističkoj epohi tako ograničen, a državne mere u ovoj oblasti uzimaju nepredviđen i neželjen tok ili postaju iluzorne zbog toga što je stručno znanje pri­ vatnih kapitalista neuporedivo veće. RAZVOJNI STUPNJEVI BIROKRATIJE Pošto je stručno znanje u sve većoj meri postalo osnova moći nosilaca službe, gospodar se vrlo rano počeo brinuti oko toga kako može da iskoristi ovo znanje, a da pri tom ne abdicira u njihovu korist, već da sačuva svoj dominantan po­ ložaj. S kvalitativnim širenjem upravnih zadataka, a time i s porastom neophodnosti stručnog znanja, gospodar više nije bio zadovoljan povremenim savetovanjima s pojedinim proverenim ljudima od poverenja ili sa skupom takvih ljudi sazvanim povremeno u teškim situacijama. On je počeo da okuplja oko sebe kolegijalna tela koja stalno zasedaju i s ko­ jima se on savetuje i dogovara. Najvažniji primeri takvih tela jesu Conseil d'fitat, Privy Council, Generaldirektorium, Ka­ binett, Diwan, Tsungli-Yamen, Weiwupu. Karakteristična po­ java u ovom razvitku jesu »die Räte von Haus aus«. Razume se, položaj ovih kolegijalnih tela je vrlo različit, što zavisi od toga da li oni postaju najviši upravni organi ili se pored njih nalazi i jedna monokratska centralna instan­ cija ili više takvih instancija, a i od postupka koga se pridr­ žavaju. Kad je tip kolegijalnih tela potpuno razvijen, onda se ova tela u načelu ili fiktivno sastaju pod predsedništvom go­ spodara, i sva važna pitanja se svestrano razmatraju na osno­ vu referata i koreferata odgovarajućih stručnjaka i na osno­ vu glasanja ostalih članova. Onda se pitanje rešava donoše­ njem odluke koju gospodar sankcioniše ili odbacuje. Ova vrsta kolegijalnih tela je tipičan oblik pomoću koga vladalac, koji je sve više diletant, koristi stručno znanje i — što se če572

sto previđa — nastoji da se odbrani od sve veće prevlasti stručnog znanja i da održi svoj položaj nasuprot stručnjaci­ ma. On drži jednog stručnjaka u šahu pomoću drugog, i tim zametnim postupkom pokušava da sam stekne sveobuhvatnu sliku i da bude načisto s tim da ga neko ne nagovara da do­ nese proizvoljnu odluku. Pri tom vladalac često misli da će obezbediti maksimum vlastitog uticaja ako mu se podnose pismeni izveštaji nego ako lično predsedava kolegijalnim telima. Friedrich Wilhelm I, čiji je stvarni uticaj na upravu bio vrlo veliki, gotovo nikad nije lično prisustvovao strogo kolegijalno uređenim sastancima ministarskog kabineta, već je donosio svoje odluke odobravanjem pismenih predloga ili stavljanjem marginalnih beležaka na njih. Ove odluke su kabinetski kuriri dostavljali ministrima, posle savetovanja s onim članovima kabineta koji su bili lično dodeljeni kralju. Mržnja stručne birokratije okreće se protiv ministarskog kabineta, baš kao i nepoverenje podvlašćenih u slučaju neuspeha. U Rusiji i Pruskoj, a i u drugim državama, ministar­ ski kabinet se razvio u ličnu tvrđavu u kojoj, da tako kaže­ mo, vladalac traži utočište nasuprot stručnom znanju i obezličenom mehanizmu uprave. Pomoću kolegijalnog principa vladalac dalje pokušava da na neki način poveže specijalizovane stručnjake u kolektivno jedinstvo. S kakvim uspehom, nemogućno je uopšteno utvr­ diti. Ova pojava je zajednička vrlo različitim državnim obli­ cima, od patrimonijalne i feudalne države do rano birokrat­ ske. Ona je pre svega tipična za kneževski apsolutizam u na­ stajanju. Kolegijani princip je bio jedno od najsnažnijih vaspitnih sredstava za objektivnost i stručnost uprave. Uvlače­ njem društveno uticajnih privatnih ljudi, on je takođe omo­ gućio da se u izvesnoj meri poveže autoritet uglednih ljudi i praktično znanje kapitalističkih preduzetnika sa stručnim znanjem profesionalnih činovnika. Kolegijalna tela bila su prve ustanove koje su omogućile razvitak modernog pojma javne vlasti u smislu trajne strukture koja postoji nezavisno od ličnosti. Sve dok je stručno poznavanje upravnih poslova bilo sa­ mo proizvod duge iskustvene prakse, a norme uprave pred­ stavljale sastavni deo tradicije, veće staraca, u kome su često učestvovali sveštenici, veće starih državnika i uglednih ljudi, bilo je tipičan i adekvatan oblik takvih kolegijalnih tela koja

373

su najpre davala samo savete vladaocu. Ali pošto su ova tela trajno postojala uprkos tome što su se vladari menjali, njima je često polazilo za rukom da prigrabe sebi stvarnu moć. Tako su postupili rimski senat i venecijansko veće, kao i atinski areopag sve dok nije bio uništen u korist vladavine de­ magoga. Ali ove instancije treba oštro razlikovati od kolegi­ jalnih tela ο kojima je ovde reč. I pored mnogih prelaznih oblika, kolegijalna tela su nastala na osnovu racionalne stru­ čne specijalizacije i vladavine stručnog znanja. S druge stra­ ne, njih treba razlikovati od savetodavnih tela sastavljenih od ljudi iz privatnih ekonomski zainteresovanih krugova. Ima mnogo takvih tela u modernoj državi, a njihovo jezgro ne čine ni činovnici ni bivši činovnici. Najzad, sa sociološkog stanovišta treba razlikovati kolegijalna tela ο kojima ovde govorimo od kolegijalnih kontrolnih instancija (nadzorni od­ bor) koje se mogu naći u birokratskim strukturama moder­ ne privatne privrede (akcionarska društva). Ovu razliku tre­ ba činiti uprkos tome što se pomenute kolegijalne instancije neretko popunjavaju uglednim ljudima i ljudima koji ne pri­ padaju ekonomski zainteresovanim krugovima, bilo zbog nji­ hovog stručnog znanja, bilo zbog toga što oni mogu da poslu­ že u reprezentativne i reklamne svrhe. Jer u ova tela obično ne ulaze oni koji raspolažu posebnim stručnim znanjem, već predstavnici najmoćnijih ekonomskih grupa, naročito kre­ ditnih banaka. I upravo zbog toga ovi ljudi nemaju samo savetodavan položaj; u najmanju ruku, oni kontrolišu preduzeće, a često i stvarno vladaju njim. Ova tela najpre treba uporediti (iako ne bez nasilja) sa skupštinama velikih samostal­ nih feudalaca i drugih društveno moćnih interesnih grupa patrimonijalnih ili feudalnih političkih struktura. Ove skupšti­ ne su katkad bile prethodnice onih veća koja su nastala kao posledica povećanog intenziteta uprave. Još češće, one su bile prethodnice staleških korporacija. Sa centralne instancije je onaj birokratski kolegijalan princip s velikom pravilnošću prenet na najrazlicitije lokal­ ne instancije. Kao što smo na početku istakli, u okviru lo­ kalno zatvorenih, naročito varoških jedinica, kolegijalna uprava je prvobitan oblik vladavine uglednih ljudi (koja je najpre delovala preko izabranih, a zatim preko većinom ili delimično kooptiranih veća ili kolegijalnih tela magistrata, dekurija i porotnika). Ova tela su normalan sastavni deo or374

ganizovane samouprave, to jest rešavanja upravnih zadataka pomoću lokalnih interesnih grupa pod kontrolom birokrat­ ske državne vlasti. Pomenuti primer venecijanskog veća, a još više rimskog senata, predstavlja prenošenje vladavine uglednih ljudi, koja normalno izrasta na tlu lokalnih politič­ kih grupa, na velika prekomorska carstva. U okviru birokrat­ ske države kolegijalna uprava ponovo nestaje čim s napret­ kom sredstava saobraćaja i porastom tehničkih zahteva upra­ va mora brzo i nedvosmisleno da odlučuje i čim u prednji plan stupe oni već pomenuti motivi koji gone ka potpunoj birokratizaciji i monokratskom sistemu. Kolegijalna uprava ne­ staje čim sa stanovišta vladaočevih interesa strogo jedinstvo u rukovođenju upravom postane važnije od temeljnosti u pripremanju njenih odluka. Ovo se događa onda kad se par­ lamentarne ustanove razviju i kad dođe do porasta u javno­ sti kritike spolja. Pod ovim modernim uslovima, potpuno racionalizovan francuski sistem stručnih ministara i prefekata ima velike iz­ glede da svuda potisne stare oblike, možda samo dopunjen savetodavnim telima interesnih grupa iz ekonomski i društve­ no najuticajnijih slojeva. Ova praksa je svuda sve češća, a postepeno biva i formalno uređena. Ovaj poslednji razvitak, koji konkretno stručno znanje interesnih grupa teži da stavi u službu racionalne uprave stručno obrazovanih činovnika, biće sigurno značajan u bu­ dućnosti i povećaće još više moć birokratije. Poznato je da je Bismarck nastojao da sprovede plan narodnog ekonom­ skog veća kao sredstvo moći protiv parlamenta. I pošto nikad nije zajamčio parlamentu anketno pravo u smislu engleskog parlamenta, on je ovako odgovorio većini koja je odbacila njegov plan: da u interesu moći parlamenta ona teži da za­ štiti činovništvo od toga da bude »suviše pametno«. Ovde ne možemo dalje raspravljati ο tome kakav će položaj još zado­ biti u budućnosti interesne grupe unutar uprave. Tek s birokratizacijom države i prava ukazuje se konačno i mogućnost oštrog pojmovnog razdvajanja objektivnog prav­ nog poretka od subjektivnih prava pojedinaca koje onaj prvi štiti, a isto tako i razdvajanja javnog prava, koje reguliše odnose između državnih organa i njihove odnose s pojedin­ cima, od privatnog prava, koje reguliše odnose između podvlašćenih pojedinaca. Ovo pojmovno razdvajanje pretposta375

vlja pojmovno razdvajanje države kao apstraktnog nosioca suverenih prava i tvorca pravnih normi od svih ličnih ovlašćenja pojedinaca. Ovi pojmovni oblici morali su biti još tuđi prebirokratskoj, naročito patrimonijalnoj i feudalnoj struk­ turi vlasti. Ovo pojmovno razdvajanje privatne i javne obla­ sti bilo je najpre sprovedeno u varoškim opštinama. Jer čim je uvedena praksa periodičnog izbora nosilaca pojedinih slu­ žbi u tim opštinama, nijedan pojedinac koji vrši vlast, čak i kad je u pitanju najviša vlast, nije više bio identičan s čovekom koji poseduje vlast kao svoje lično pravo. Ali ono raz­ dvajanje je načelno sprovedeno tek s potpunim obezličenjem vršenja službe u birokratiji i s racionalnom sistematizacijom prava. RACIONALIZACIJA OBRAZOVANJA I VASPITANJA Ovde ne možemo uopšteno raščlanjavati dalekosežne kul­ turne posledice koje izaziva prodiranje racionalne birokrat­ ske strukture vlasti, nezavisno od oblasti koju birokratizacija zahvata. Razume se, birokratija unapređuje racionalistički način života. Ali pojam racionalizma uključuje u sebe vrlo različite sadržaje. Sasvim uopšteno može se reći samo ovo: da birokratizacija svake vlasti snažno potpomaže razvitak ra­ cionalne objektivnosti i stručnosti i ubrzava stvaranje tipa čoveka od poziva i struke. Posledice ovog procesa su jako razgranate, ali ovde možemo samo ukratko nagovestiti jedan njegov važan sastavni deo — uticaj na oblik vaspitanja i obrazovanja. Vaspitne ustanove na evropskom kontinentu, naročito one više po rangu — univerziteti, tehničke velike škole, trgovačke akademije, gimnazije i druge srednje škole — nalaze se pod dominantnim uticajem potreba za onom vrstom obrazovanja koja je sve više neophodna modernoj birokratiji — stručno školovanje i sistem stručnih ispita. Stručni ispit u današnjem smislu postojao je i postoji i van pravih birokratskih struktura. Na primer, danas postoji stručni ispit za slobodne profesije lekara i advokata i u esnafski organizovanim zanatima. Stručni ispit nije neizbežna propratna pojava birokratizacije. Njih dugo uopšte nije bilo u

376

francuskoj, engleskoj i američkoj birokratiji, ili samo u ogra­ ničenoj meri. Ovde su školovanje i služba u organizacijama političkih stranaka služili kao zamena za njih. Demokratija zauzima podvojen stav prema stručnim ispi­ tima, kao i prema svim ostalim pojavama birokratizacije, iako sama potpomaže njihov razvitak. S jedne strane, stručni ispiti za nju znače, ili bar izgleda da znače, biranje kvalifikovanih ljudi iz svih društvenih slojeva, umesto vladavine ugled­ nih ljudi. S druge strane, demokratija se pribojava da stručni ispiti, na osnovu kojih se dobija dokaz ο stepenu obrazova­ nja, mogu stvoriti jednu povlašćenu kastu, pa se stoga bori protiv njih. Najzad, stručni Ispiti su postojali i u prebirokratskim i polubirokratskim epohama. Njihova prva i redovna istorijska postaja bila je u prebendalno organizovanim sistemima vla­ sti. Očekivanje prebende, najpre duhovne prebende — kao na islamskom Istoku i u zapadnom srednjem veku — a za­ tim i svetovne prebende — što je naročito karakteristično za Kinu — to je bila tipična nagrada zbog koje su ljudi učili i bili ispitivani. Ali ovi ispiti su, u stvari, samo delimično imali stručan karakter. Tek je moderan proces potpune birokratizacije doveo do nezadrživog razvitka racionalnog sistema stručnih ispita. Stručno školovanje i stručni ispiti uvezeni su postepeno u Ameriku posle reforme javnih službi, a i u druge zemlje je ovaj sistem prodro iz Nemačke koja je njegovo glavno rasplodno mesto u Evropi. Porast birokratizacije uprave pove­ ćava važnost stručnih ispita u Engleskoj, a pokušaj zamene stare polupatrimonijalne birokratije modernom birokratijom preneo ih je u Kinu (umesto starog sistema ispita koji je sa­ svim drukčije ustrojen). Birokratizacija kapitalizma i potreba za stručno školovanim tehničarima, trgovačkim pomoćnicima i drugim službenicima pronosi sistem stručnih ispita svuda po svetu. Ovaj razvitak ubrzava pre svega to što se na osno­ vu diplome ο položenom stručnom ispitu stiče društveni ugled, i to utoliko više ukoliko društveni ugled donosi i eko­ nomsku korist. Danas je diploma ο stepenu obrazovanja isto što je u prošlosti bilo raspitivanje za pretke, bar onde gde je plemstvo sačuvalo društvenu moć: pretpostavka za jedna­ kost po poreklu, kvalifikacija za kanoništvo ili za državnu službu.

377

Uvođenje diploma na univerzitetima, tehničkim školama i trgovačkim akademijama, kao i poziv za uvođenje sličnih di­ ploma u svim oblastima, doprinosi stvaranju jednog povlašćenog sloja u birou i kancelariji. Oni koji ove diplome imaju mogu da polažu pravo da se žene ćerkama uglednih ljudi (to važi i za one koji rade u kancelarijama), da budu pripušteni u krugove koji se pridržavaju nekog kodeksa časti, da budu nagrađeni prema staleškom kriterijumu a ne prema učinku, da im se osigura napredak u službi i zbrinjavanje u starosti, a pre svega da zadobiju monopol na položaje koji su dru­ štveno i ekonomski korisni. Kad sa svih strana čujemo kako se zahteva uvođenje redovnog školovanja i stručnih ispita, onda razlog za to, naravno, ne treba tražiti u iznenadno pro­ buđenom nagonu za obrazovanjem, već u težnji da se ogra­ niči broj onih koji se nude za te položaje i da se ovi monopolišu za one koji imaju diplome ο stepenu obrazovanja. Da­ nas je ispit univerzalno sredstvo za monopolizovanje polo­ žaja, i zbog toga se ispiti nezadrživo šire. I pošto školovanje koje je neophodno za sticanje diplome ο stepenu obrazovanja iziskuje zamašne troškove, pored toga što se za to vreme ne primaju nikakve prinadležnosti, ona težnja znači potiskivanje talenta (ili potiskivanje harizme) u korist svojine. Jer du­ hovni troškovi diplome ο stepenu obrazovanja su uvek ne­ znatni, a s porastom broja tih diploma troškovi ne rastu, već opadaju. Zahtev da se vodi riterski način života, koji je u Nemačkoj nekad predstavljao kvalifikaciju za feud, zamenjen je uče­ šćem u njegovom današnjem rudimentarnom obliku u stu­ dentskim savezima na univerzitetima koji dodeljuju diplo­ me ο obrazovanju. U anglosaksonskim zemljama istu funkci­ ju vrše sportski i društveni klubovi. S druge strane, birokratija svuda teži da razvije pravo na službu time što stvara re­ dovan disciplinski postupak i što zabranjuje starešinama da sasvim samovoljno raspolažu s podređenim činovnicima. Birokratija teži da obezbedi položaj činovnika, njegovo uredno napredovanje i zbrinjavanje u starosti. U tome birokratiju podupire demokratsko raspoloženje onih koji su dužni da se pokoravaju, a koji traže da se vlast svede na najmanju mo­ gućnu meru. Oni koji ovo raspoloženje gaje veruju da u sva­ kom slabljenju samovoljnog postupanja suverena s činovni­ cima mogu da vide slabljenje njegove vlasti. Utoliko je biro378

kratija, i to kako u trgovačkoj kancelariji tako i u javnoj slu­ žbi, nosilac jednog specifično staleškog razvitka, kao što su to bili sasvim drukčije uobličeni nosioci službi u prošlosti. Mi smo već ranije ukazali na to da birokratija obično koristi ova staleška svojstva zbog toga što svojom tehničkom upotrebljivošću ona doprinose ostvarenju njenih specifičnih za­ dataka. Demokratija se protivi upravo ovom neizbežno staleškom karakteru birokratije. Ona nastoji da umesto postavljenih či­ novnika uvede izbor činovnika na kratak period, a umesto redovnog disciplinskog postupka smenjivanje činovnika pu­ tem narodnog glasanja. Na taj način, demokratija teži da sa­ movoljno postupanje hijerarhijski pretpostavljenog starešine zameni isto tako samovoljnim postupanjem podvlašćenih, od­ nosno šefova političkih stranaka koji njima vladaju. Društveni prestiž koji se zasniva na određenom vaspitanju i obrazovanju nipošto nije nešto što je specifično za bi­ rokratiju. Naprotiv. Samo u drugim strukturama vlasti ovaj prestiž počiva na bitno drukčijim osnovama. U tako različi­ tim sistemima kao što su feudalna, teokratska i patrimonijalna struktura vlasti, u engleskoj upravi uglednih ljudi, u starokineskoj patrimonijalnoj birokratiji, kao i pod vladavinom demagoga u takozvanoj helenskoj demokratiji, cilj vaspitanja i osnov društvenog ugleda bio je kulturan i prosvećen čovek — kako se to naziva pravim imenom — a ne stručnjak. Izraz kulturan čovek je ovde upotrebljen u vrednosno neu­ tralnom smislu. Pod njim se misli da vaspitanje ima za cilj da stvori čoveka koji živi na način koji se smatra kulturnim, a ne da pruži specijalizovanu stručnu obuku. Ideal obrazo­ vanja, koji je nosio pečat strukture vlasti i društvenih uslova za pripadnost vladajućem sloju, bila je kulturna i prosvećena ličnost, svejedno da li u viteškom ili asketskom duhu, u lite rarnom (kao u Kini), gimnastičko-muzičkom (kao u staroj Grčkoj) ili u konvencionalno-gospodskom duhu (kao u anglo­ saksonskim zemljama). Kvalifikacija vladajućeg sloja počiva­ la je na tome da se ima više kulturnih osobina (u vrednosnoneutralnom smislu koji ovde dajemo tom pojmu), a ne da se raspolaže stručnim znanjem. Razume se, pri tom se poklanja­ la velika pažnja stručno vojničkim, teološkim i pravničkim sposobnostima. Ali u helenskom, srednjovekovnom i kineskom obrazovanju težište nije bilo na onim elementima vaspitanja 379

koji su u stručnom pogledu korisni, već na sasvim drugim. Iza svih savremenih raspravljanja ο osnovama sistema obra­ zovanja, naročito na najvažnijim tačkama, krije se, u stvari, borba između tipa čoveka-stručnjaka i starog tipa kulturnog i prosvećenog čoveka. Ovu borbu uslovljava nezadrživo ši­ renje birokratizacije svih javnih i privatnih odnosa vlasti i porast važnosti stručnog znanja, i ona zadire u sva najin­ timnija pitanja kulture. U toku svog širenja i prodiranja birokratska organizacija je morala da savlada sve one bitno negativne činioce koji su ometali nivelisanje društvenih razlika. Pored toga, s njom su se ukrštali i ukrštaju se oblici strukture upravljanja koji se zasnivaju na različitim principima, što je gore delimično već pomenuto. Daleko bi nas odvelo ako bismo ovde hteli da razmotrimo sve stvarno postojeće tipove uprave. Stoga ćemo samo ukratko pomenuti najvažnije strukturne principe, i to u sasvim uprošćenoj shemi. Pri tom ćemo stalno sebi posta­ vljati sledeća pitanja: 1) koliko su oni ekonomski uslovljeni i koliko su pogodnosti za njihov razvitak stvorene drugim, na primer, čisto političkim okolnostima ili autonomnom zako­ nitošću koja leži u osnovi njihove tehničke strukture?, i 2) da li i koje specifično ekonomske posledice utiču na njihovo razvijanje? Razume se, pri tom od početka treba imati na umu kolebljivost i prelazni karakter svih ovih organizacionih prin­ cipa. Njihove čiste tipove treba shvatiti samo kao granične slučajeve koji su korisni i neophodni u analitičke svrhe, a iz­ među kojih se kretala i kreće istorijska stvarnost koja se gotovo uvek javlja u mešovitim oblicima. Birokratska struktura je svuda kasni proizvod razvitka. Sto dalje idemo u prošlost, to je za oblike vlasti sve tipičniji nedostatak birokratije i činovništva uopšte. Birokratija ima racionalan karakter: njen izgled određuju pravila, ciljevi, sredstva, objektivna bezličnost. Stoga su njen nastanak i nje­ no širenje svuda imali revolucionarne posledice u onom smi­ slu ο kome će još biti reci. Isto važi i za napredak racionali­ zma uopšte na svim područjima. Pri tom je birokratija uni­ štila one strukturne oblike vlasti koji nisu imali racionalan karakter u ovom posebnom smislu. Stoga se postavlja pitanje: koje su to strukture bile?

380

SADRŽAJ SOCIOLOGIJA MAXA WEBERA Uvod

7

I. život i delo Akadamska karijera Naučne preokupacije Odnos prema politici Ličnost i karakter II. Filozofske pretpostavke Veberovo shvatanje čoveka Patos etike odgovornosti Etička iracionalnost sveta Filozofsko-istorij ska

13 13 15 21 24 .

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

27 27 30 34 37

perspektiva

III. Metodološki program Intelektualno zaleđe Obračun s prošlošću Priroda i zadaci sociologije Veberovo shvatanje društva Razumevanje i uzročno objašnjenje Stvarnost i idealan tip

.

.

.

.

42 42 48 54 65 71 78

.

IV. Sistem socioloških kategorija, . . . . . . Zamisao i ostvarenje Tipovi društvenog delanja Materijalni interesi i normativni poredak . . . . Elementi društvene morfologije V. Priroda i poreklo kapitalizma Kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem Tradicionalizam i ekonomski racionalizam . Religiozni osnovi kapitalističke privrede . . Uporedna istorija kapitalizma Veberova kritika istorijskog materijalizma . VI. Društvena struktura 1 organizacija Metodološko stanovište Dimenzije društvene slojevitosti

.

.

.

. . . . . .

85 85 89 93 99 . . .

104 104 109 112 120 126 131 131 136

Pojam vlasti Racionalna, tradicionalna i harizmatska vlast Načela birokratske organizacije Uzroci društvenih promena Birokratija, kapitalizam i socijalizam . . .

145 149 155 160 168

Staleške povlastice Ekonomski uslovi i posledice staleške slojevitosti Političke stranke VI. Tri čista tipa legitimne vlasti Zakonska vlast Tradicionalna vlast Harizmatska vlast

I. Nauka i politika Nauka kao poziv Politika kao poziv II. Osnovni sociološki pojmovi I. Pojam sociologije i značenje društvenog delanja a ) Metodološki osnovi sociologije . . . . b) Pojam društvenog delanja I I . Tipovi društvenog delanja III. Pojam društvenog odnosa IV. Načini organizacije društvenog delanja . . . V. Pojam legitimnog poretka VI. Tipovi legitimnog poretka VII. Osnovi legitimnosti jednog poretka . . . . VIII. Pojam borbe IX. Tipovi društvenog odnosa: zajednica i društvo X. Otvoreni i zatvoreni odnosi XI. Zastupanje i odgovornost XII. Pojam grupe XIII. Poredak u grupi XIV. Upravni i regulativni poredak XV. Tipovi grupe XVI. Moć i vlast XVII. Političke i hijerokratske grupe . . .

177 177 186 198 199 199 218 221 223 226 228 231 235 237 240 243 246 248 250 251 252 253 254

YIL Birokratija Svojstva birokratije Položaj činovnika Pretpostavke i uzroci birokratizacije Kvantitativno razvijanje upravnih zadataka . Kvalitativne promene upravnih zadataka . Tehničke prednosti birokratske organizacije . Birokratija i pravo Koncentracija upravnih sredstava Nivelisanje društvenih razlika Trajan karakter birokratske mašine Ekonomske i društvene posledice birokratizacije Moć birokratije Razvojni stupnjevi birokratije Racionalizacija obrazovanja i vaspitanja .

III. Racionalizam zapadne kulture

258

IV. Protestantska etika i duh kapitalizma Veroispovest i društvena slojevitost Duh kapitalizma Lutherovo shvatanje poziva . . . Religiozni osnovi ovozemaljske askeze Askeza i kapitalistički duh

272 272 275 288 291 294

. .

.

PREVODI IZ VEBEROVOG DELA

. .

. .

. .

. .

V. Klase, staleži i stranke, Ekonomska moć i društveni poredak Uslov'jenost klasnog položaja položajem na tržištu . Zajedničko delanje koje proističe iz klasnih interesa Vrste klasnih borbi Staleški ugled Garantije staleške slojevitosti Etničko odvajanje i kaste 382

303 303 304 306 307 309 310 311

.

. . .

. .

.

.

.

.

314 315 317 320 320 323 326 333 333 335 341 346 348 350 353 358 361 365 367 368 372 376