Slovenska mitologija : Enciklopedijski rečnik : Словенска Митологија Енциклопедијски речник 9788674940259 [PDF]

Zitiervorschau

СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ РЕЧНИК

СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА Е Н Ц И К Л О П Е Д И Ј С К И РЕЧНИК

Редактори Светлана M. Толстој /Ьубинко Раденковић

ZEPTER BOOK WORLD BEOGRAD 2001

САРАДНИЦИ

Т. А. Агапкина О. В. Белова М. М. Валенцова Л. Н. Виноградова A. В. Тура B. В. Иванов Г. И. Кабакова J. J. Левкиевска (Е. Е. Левкиевская) A. Лома (Александар Лома) B. Ј. Петрухин (В. Я. Петрухин) А. А. Плотникова Љ. Раденковић (Љубинко Раденковић) 0. В. Саникова (О. В. Санникова) И. А. Седакова Н. И. Толсто; (Н. И. Толстой) C. М. Толсто/ (С. М. Толстая) A. Л. Топорков B. Н. Топоров 1. С. Узењова (Е. С. Узенёва) В. В. Усачова (В. В. Усачёва)

ПРЕВОД С РУСКОГ P ад мила Мечанин Љубинко Раденковић Александар Лома

САДРЖАЈ

УВОДНА РЕЧ

VII

СЛОВЕНСКА НАРОДНА ВЕРОВАЊА

XIII

БОГОВИ СТАРИХ СЛОВЕНА

XXV

РЕЧНИК

1

БИБЛИОГРАФИЈА

i

ИНДЕКСИ И РЕГИСТРИ

А

Уводна реч

С

ловени имају богату народну културу, која се у многим својим деловима очувала до наших дана. Давно je уочена потреба да се та култура прикаже у виду речника, како би се људима различитих интересовања омогућило да je упознају на што једноставнији начин. Још на Првом међународном скупу слависта у Прагу, 1929. године, Едмунд Шневајс (E. Schneeweis) изложио je предлог да се изради приручни речник словенских народних веровања и обичаја. Ову идеју су касније обнављали и други слависти, али практични кораци за њено остварење дуго нису предузимани. И пре истицања поменуте идеје код Руса и Пољака су постојали неки митолошки речници, који данас имају само историјски знача]. Први такав речник објавио je M. Д. Чулков, у Санкт Петербургу, 1782. године, под називом Речник руског сујеверја (Словарь русских суеверии). Почетком XIX века у Пољској je објављен Митолошки речник, A. Осињског (A. Osinski) у три тома (Slownik mitologiczny I-III, Warszawa, 1809-1812). Детал,ни преглед и анализу словенских лексикографских издања везаних за народну културу дала je А. А. Плотникова у књизи Речници и народна култура, Оглед о словенској лексикографији (Словари и народная культура, Очерки славянской лексикографии), Москва, 2000. У новије време, код словенских народа, објављено je неколико националних митолошких речника: код Срба - Српски митолошки речник (Ш. Кулишип. П. Петровић и Н. Пантелић), Београд, прво издање 1970, друго 1998); код Бугара - Българска митология, Енциклопедичен речник (А. Стојнев, Д. Попов, М. Василева, Р. Попов), Софија, 1994; код Македонаца - Речник на народната митологија на Македонците (Т. Вражиновски, С. Зоговик, В. Караноски, С. Јовановска, Б. Ристовска-Јосифовска), Прилеп-Скопје, 2000. Посебну пажњу заслужује лексикографско дело које у Пољској, у Дублину, са својим сарадницима припрема Ј. Бартмињски (J. Bartminski). То je седмотомни Речник народних стереотипа и символа (Slownik stereotypem i symboli ludowych), чији je први том објавл>ен у две књиге (1996. и 1999) године. За сагледавање словенске митологије, осим објављених радова познатих аутора (Е. В. Аничков, Л. Нидерле, А. Брикнер, X. Ловмјањски, В. В. Иванов, В. Н. Топоров итд. —> Основни извори), а

- VIII пре свега незаобилазног дела К. Мошюъског - Словенски народна култура (К. Moszynski, Kultura ludowa Slowian, I-II, Warszawa, 1967), од значаја су и руски демонолошки речници Т. А. Новичкове (Русский демонологический словарь, СПб. 1995) и М. Власове (Новая абевега русских суеверий, СПб. 1995; друго проширеыо издање изашло je под насловом: Русские суеверия, Энциклопедический словарь, СПб. 1998). Треба посебно истаћи зиачај издавања сабраних дела Веселина Чајкановића (Сабрана дела из српске релишје и митологще I-V, Београд, 1994, приредио В. Ђурић) и, у оквиру њих, незаобилазног Речника српских народных веровања о билкама. Од других издања могу се поменути студије о вештици, вили и вампиру Т. Р. Т)Орђевића (СЕЗб LXVI, Београд, 1953), као и монографије о митолошким бићима E. В. Померанцеве (Э. В. Померанцева, Мифологические персонажи в русском фольклоре, Москва, 1975), С. Зечевића (Митска бића српских предана, Београд, 1981), О. А. Черепанове (Мифологическая лексика Русского Севера, Ленинград, 1983), Л. ]. Пелке (L. J. Pelka, Polska demonologia ludowa, Warszawa, 1987). У новије време више незаобилазних радова из словенске митологије објавл.ено je у периодичним зборницима Славянский и балканский фоълклор, Москва (оснивач Н. И. Толстој) и Studia mythologica Slavica (Ljubljana-Pisa, уредници: M. Кропеј и H. Микхаилов). У последњих десетак година у Пољској и Русији je објавл>ено, или je у току њихова израда, више енциклопедијских дела која осветл>авају целокупну словенску културу. Тако je 1961. у Пољској отпочело издавање Речника словенских старина (Slownik staroiytnosci stowianskich, Encyklopedyczny zarys kultury Stowian öd czasow najdawniejszych do schylku wieku XII, Wrodaw-WarszawaKrakow), чији je VII том објављен 1982, а додаци и индекс (VIII том) 1991. године. ОБО дело обухвата различите аспекте древне историје словенских култура, укључујући и етнографију и духовну културу. На његовој изради било je ангажовано неколико десетина аутора. Словенска митологија у значајној мери je заступ/ьена и у руској двотомној енциклопедији Митови народа света (Мифы народов мира 1-11, Москва, 1980-1982), у редакцији С. А. Токарева. У нешто скраћеном облику одреднице из словенске митологије, које су написали В. В. Иванов и В. Н. Топоров, из поменутог речника су пренете у једнотомни Митолошки речник (Мифологический словарь, Москва, 1990), који je изашао у редакцији J. M. Мелетинског (E. M. Мелетинский). Почетком осамдесетих година XX века, Никита Иљич Толстој, за кога се везује и заснивање руске етнолингвистичке школе, са својом сарадницом, Светданом Михајловном Толстој, отпочео je припреме за издавање вишетомног речника словенске народне културе, под називом Словенске древности, Етнолингвистички речник (Славянские древности, Этнолингвистический словарь). Основне циљеве и поставке будућег речника Толстојеви су, у облику саопштења, изнели на IX међународном конгресу слависта у Кијеву, 1983. године. После тога, у Институту за славистику и балканистику у Москви, као посебна свеска, објављен je пројекат овог речника, у коме су дати принципи израде, извори, списак свих одредница, и неке огледне одреднице (Этнолингвистический

словарь славянских древностей, Проект словника, Предварительные материалы, Москва, 1984). Израду овог речника отпочео je седмочлани колектив, a његова бројност се до дана данашњег није много променила. Већину сарадника чине ученици Толстојевих, којима су њихови професори, уз теоријска знања, више година у Пољесју преносиди и практична искуства разумевања живе народне традиције. Први том овог речника објављен je у Москви 1995. године (Славянские древности, Этнолингвистический словарь, под редакцией Н. И. Толстого). Неколико месеци након тога, овај колектив je претрпео велики губитак, jep je умро покретач и руководилац пројекта, Никита Иљич Толстој. Руковођење je успешно преузела Светлана Михајловна Толстој, па je 1999. године објављен други том и продужен дали рад на овом значајном и обимном пројекту. Године 1995. у Москви je објављен једнотомни енцикдопедијски речник Словенска митологија (Энциклопедический словарь, Славянская мифология), који се бавио источнословенском митологијом и фолклором. Редактори овог дела, као и већина сарадника, били су чланови колектива који припрема горепоменути петотомник Словенске старине. Предлог да ОБО издање буде преведено на српски језик, Н. И. Толстој je заменио предлогом да исти ауторски колектив, уз помоћ једног сарадника са српске стране, сачини нови рукопис једнотомног издања, у коме би се отклонили неки недостаци из објављеног дела, a који би допунили с више примера из јужнословенске митологије. Пошто je пронађен угледни издавач, после Толстојеве смрти отпочео je рад на "српском речнику" словенске митологще, који се сада, у коначној форми, нуди читаоцима. По броју одредница (око 420) и детальности њихове обраде, овај речник je испред одговарајућег руског једнотомника из 1995. (који има 324 краће одреднице и врло селективне изворе), али je далеко ужи од петотомног речника Словенске старине у изради, који ће имати, како je планирано, више од 1400 одредница. У "српском речнику" су шире и детаљније представљени јужнословенска култура и словенски богови. Из руског једнотомника позајмљен je уводни текст Н. И. Толстоја и више одредница В. В. Иванова и В. Н. Топорова. Као други уводни текст, у нешто скраћеном облику, пренет je рад Владимира Н. Топорова о словенским боговима, објављен у књизи Очерки истории и культуры славян, Москва, 1996. Редактори и овом приликом захваљују истраживачима светског гласа, В. В. Иванову и В. Н. Топорову, за устушьене радове. Из петотомног речника преузети су целокупна библиографија и неколико одредница. Задатак нашег речника јесте најсажетији опис словенског модела света, грађеног на митолошким основама. У утврђивању његове морфологије, у избору и начину обраде одредница, у велико]' мери je коришћена методологија примењена у петотомнику Словенске старине. У избору одредница пошло се од структуре традиционалног модела света, који се може раздожити на неколико саставних елемената или категоријалних целина: лица - животюъе биљке - предмети и појаве - простор - време - радгье - атрибутиви. У категорији лица издвојени су: 1. Реални људи, који добијају митолошка обележ-

-X-

ja по полу, рођењу, делатности или друштвеном статусу - жена, блтанци, воденичар, грнчар, једномесечићи, ковач, орач, пастир, старац, трудница, гост, туђинац; носиоци одређене обредне улоге - облачар, кумови, младенцы, полажајник, чауш, чаробпак; учесници обредних поворки - коледари, сировари, кукери, вучари, лазарице, кралице, нестинари, русалије, додоле; 2. Епски ликови - Волх Всеславјевич, Иван Будала, Ила Муромец, Кралевић Марко, Олег Вешчиј, Сатко, Cejamoгор, се. Сава; 3. Богови (веродостојни и лажни) - Бог, Белобог, Велес-Волос, Дажбог, Japoeum, Лада, Аела, Мокош, Переплут, Перун, Припегала, Прове, Радогост, Род, Рујевит, Сварог, Свентовит, Семаргл, Стрибог, Триглав, Тројан, Хоре, Црнобог; 4. Хришћански ликови (неки од н>их су обрађени и као годишњи празници) - анђео, Богородица, свеци: Андрија, Варвара, Вартоломеј, Власије, Георгије Победоносац, Игњатије, Илија Громовник, Јеремија, Никола; 5. Митолошка бића (демони, нечисти покојници, л>уди с демонским особинама) - авет, аждаја, Атила, Баба Jaza, Баба Марта, бабице, берегиње, бес, богинка, вампир, вештица, Виј, вила, водени бик, водењак, вукодлак, Герман, грозница, дворовој, див, домовој, дрекавац, ђаво, здухач, злидн>и, змај, караконџула, кикимора, крсник, ламја, мавке, мацић, нави, некрштенци, кућна змија, мора, нечиста сила, нечисти покојници, ноћнице, овиник, гиганти, орко, пасоглав, подмече, полудница, полевик, приказа, русалка, Сатанаил, сребрни цар, урок, усуд, фараонке, стопан, суђенице, таласон, тодорци, хала, чума, шејтан, шуликун; 6. Персонификоване фигуре - Јарила, Кострома, Марена. Од животиња, по митолошком значају издвојене су: домаће (бик, во, коза, кон>, мачка, пас), дивл>е (вук, зец, јеж, јелен, корњача, кртица, ласица, медвед, миш, слепи миш), птице (гавран, детлић, јастреб, кукавица, ласта, opao, рода, сова, шева), гмизавци (гуштер, даждевн>ак, жаба, змија), инсекти (пчела, лептир, мрав, бубамара) и рибе. Биљке с митолошком и обредном функцијом су: бели лук, боб, пасул>, боси/ьак, бреза, бршлан, врба, глог, гливе, грашак, дрво, дрен, здравац, зимзелен, имела, јабука, /ясен, јасенак, јасика, јела, јова, клека, конопла, коприва, крушка, купина, леска, липа, орах, оскоруша, папрат, просо, расковник, тиса, храст, шипак. Одреднице из тематског круга предмети могу се груписати у неколико целина: 1. Оруђа рада - вратило, вретено, мрежа, преслица, секира, сито, колац, точак, тучак, штап; 2. Посуђе, кућни предмети - вериге, гребени, катанац, кашика, крчаг, метла, нож, огледало, пећ, сто, ступа, чешал; 3. Одевни предмети и накит одећа, кошула, појас, прстен; 4. Јело и пиће - хлеб, со, вино, жито, мед, пиће; 5. Делови тела, као и излучевине људи и животиња - длака, душа, коса, кости, кошулица, крв, нокти, сузе, глас, восак, jaje; 6. Ритуални предмети - бадњак, "брада", венац, звано, крст, саборњак, хамајлија, калач, лила, чесница; 7. Материјали - гвожђе, злато, олово, катран. У појаве су уврштени: вапгра, ветар, град, гром, дуга, киша, облаци, пожар, роса, светлост, сенка, сунце, суша. Одреднице које описују простор могу се разврстати у следеће трупе: 1. Космос - дрво света, исток-запад, звезде, Волосиње-Влашићи, земла, небо; 2. Географски објекти - река, Дунае, извор, мочвара, пепина; 3. Места од ритуалног значаја - бунар, буњиште, вода, воденица, гроб, гроб/ье, гумно, дрв/ьаник, камен, мост, пут, раскрсница, стажер, гнездо; 4. Зграде и делови зграда - кућа, врата, димн>ак, кров, огпиште, праг, прозор,

-XIтаван, ћошак; 5. Митолошка места - огњена река, онај свет, пакао, γα], Алатир (камен). Категорија време, приказана je кроз следеће трупе одредница: 1. Општи појмови - време, календар народни, празник; 2. Годишњи празници или посебно обележени дани - Бадње вече, Божић, Некрштени дани, Богојављење, Крстовдан, ]ован>дан, Беле покладе, Тодорова субота, Тривундан, Благовести, Мартеница, Младенци, Цвети, Велика недела, Велики четвртак, Ускрс, Ђурђ^вдан, Спасовдан, Тројице, Ивањдан, Божје тело, Петровдан, Огњена Mapuja, Крстовдан jecenu, Mumpoeдан, Вучји дани (неки празници су обрађени под именима светаца); 3. Дани у недељи - понеде/ьак, уторак, среда, четвртак, петак, субота, недела; 4. Време дан-ноћ - ноћ, глуво даба ноћи. Сегмент радње (делатност) чине следеће трупе одредница: 1. Обреди - анатема, венчање, "грејање покојника", жртва, завет, задушнице, оборавање, побратимство, сахрањивање, чини, сурвакане (овде се могу сврстати и одреднице из горепоменуте тематске области "учесници обредних поворки" - коледари, сировари, кукери, додоле итд.); 2. Обредне радње - бдење, бријање, гледање, кађење, купапе, наопако понашање, обилажење, обмана, опраштање, позиване, претварање, провлачење, пуштање низ воду, сахрањивање, сусрет, целиване, шибање; 3. Догађаји - брак, зачеће, сношај, чудо, сан, смрт; 4. Забране - инцест, 5. Именование - име. У оквиру атрибутива сврстане су одреднице: боја и број. Бројчано гледано у овом речнику највише су застушьена лица (ликови), са око 25% од укупног броја одредница. Затим следе предмети с нешто мање од 20%. Остали тематски кругови (осим атрибутива) имају приближно исти број одредница и он се креће од 10 до 13%. Неке одреднице су општег карактера, а неке су посебне и могу се изводити из њих. Нпр. општа одредница je одећа, а посебне су: капа, кошула, појас, општа je хлеб, а посебне - калач, чесница; општа je нечиста сила, а посебне су називи појединих митолошких бића и демона болести, итд. Поменути елементи структуре традиционалног модела света узимани су у обзир и приликом обраде сваке одреднице. Најчешће се уз дефиницију предмета одреднице, наводе његови главки називи код словенских народа, или унутар једне културе, затим опис његове спољне манифестације, функције и предикати, локуси, време и атрибутивни елементи. Тако су у опису митолошких бића обично узимани у обзир следећи елементи: 1. Називи; 2. Спољашњи облик; 3. Порекло; 4. Места боравка; 5. Време појављивања; 6. Делатност; 7. Противници; 8. Веза с одређеним биљкама или животињама; 9. Присутност боја и бројева. Није се строго водило рачуна о схеми обраде одредница нити о редоследу поменутих елемената. У изради овог речника коришћени су језички, етнографски и фолклорни извори. Од језичких, по потреби су узимани у обзир дијалектолошки, етимолошки и фразеолошки речници словенских језика. Од етнографских извора коришћени су различита грађа, монографије, митолошки речници, студије и чланци о обредима, обичајима и веровањима код словенских народа, од средњег века до данас. Од фолклорних извора делом су коришћени примери словенског усменог народног стваралаштва. Руски аутори су из свог архива кори-

-XII-

стили и етнографско-фолклористичку грађу из Пољесја, као и необјављене дипломске, магистарске и докторске радове (рађене под руководством Н. И. Толстоја и С. М. Толстој). На крају књиге дат je попис извора са скраћеницама, на основу којих се припрема петотомно издање Словенске старине, а делом су ти извори коришћени и за припрему овог речника. Ауторима одредница оставлена je могућност да испод својих текстова наведу главке изворе за обрађено питање. Будућим истраживачима словенске народне културе стоји на располагању богата библиографија на словенским и другим језицима, уређена по азбучном реду. Слова која не постоје у српској ћирилици дата су на крају списка. Највећи део овог речника припремили су руски аутори, сарадници Института за славистику Руске академије наука у Москви, а под руководством Светлане Михајловне Толстој. Редактори захвал>ују професору др Александру Ломи, што се одазвао и дао корисне допуне везане за словенске богове. Преводилац Радмила Мечанин уложила je велики труд да руске текстове на најбољи начин примери српском језику. Потписник ових редова, као аутор одредница о јужнословенској демонологији, преводилац једног дела књиге и координатор у овом послу, сноси и највећу одговорност за квалитет ове књиге. /Ь. Раденковић

Словенска народна веровања

С

тара религија Словена, њихов поглед на свет, било je паганство. Оно je обухватало целокупну сферу духовне и значајан део материјалне културе, тачније културу производите, лова и сакушьачке делатности, пошто су ову културу прожимала убеђења !ьених носилаца о сталном присуству и учешћу натприродних сила у свим радним процесима. Словенско паганство није било одвојено од веровања сродних и Словенима суседних народа, већ се јавља као самостално развијени део старе индоевропске религије. Скоро потпуно одсуство сведочанстава о словенској религији до VI века и мали број сведочанстава из времена од VI до XI века, приморавају истраживаче да се баве њеном реконструкцијом, на основу савремене грађе (записи XIX-XX в.) и уз примену упоредно-историјског метода, сличног оном који се користи у лингвистици. Упоредно-историјски метод, заједно с ареално-типолошким и културно-географским (делимично, и лингво-географским методама), пружа могућност издвајања архаичних појава из масе иновација и, с релативном мером вероватноће, њиховог представљања као прасловенских, тј. старопаганских. При томе, за разлику од хришћанства, које представлю доста целовит, постојан, структурно хомоген, затворен систем догми и религијских симбола, словенско паганство се испољавало као разуђени, отворени систем, у коме се ново поставляло поред старог, стално га допуњавало, формирајући цели низ слојева. У ствари, ако се изразимо устал>еном научном терминологијом, можемо рећи да je словенско паганство носило у себи не само аниматска веровања (тј. убеђеност да je све у природи живо - и -» камен, и -» ватра, и -» дрво, и -> гром и ел.), својствена раним етапама религијског развитка, него и анимистичка веровања (тј. представе о —» души), која су се, вероватно, везала за касније погледе о трансцедентности душе (тј. њеној способности да прелази у друго тело) и о способности различитих метаморфоза натприродних бића која се преображавају час у јарца, час у —> пса, —> мачку, навшьак сена, црно клубе, у дете и ел. После преласка Словена у хришћанство натприродна бића, добивши назив —> нечиста сила, имала су људски - антропоморфни, животињски - зооморфни или помешан антропоморфно-зооморфни облик. Та натприродна сила, по убеђењу старог Словена-паганина, насел>авала je целу васељену, с њом су се

-XIV-

сретали, и она je била опасна, мада није увек доводила до лошег и трагичног завршетка. Та сила се могла умилостивити и чак уплашити, што je и чињено у складу с посебним ритуалима и традицијама. Из те средине натприродног, постелено су се издвајали пагански богови, о којима имамо доста мутну представу. Изгледа да су Словени у VI веку имали не само нешто попут пантеона богова или низ месних "племенских" пантеона, него су били близу монотеизма, веровања у врховног, али још не и једног, хришћанског бога. То се може претпоставити на основу сведочанстава византијског историчара Прокопија Кесаријског, који у свом делу Рат са Готима саопштава да су Словени веровали у Громовника, кога су сматрали за највећег бога и на жртву му приносили —> волове и —> бикове. То не значи да су елементи једнобоштва, могуће и локални, потиснули или избрисали многобоштво, које и није било јако изражено и које се на другом крају преплитало с духовима природе, доMäher —> огњишта, демонима —» болести и општих недаћа. Хришћанство je само делимично уништило доста лабаву и у неком смислу прилично аморфну структуру паганства, поставило га у нове услове и потчинило својој, значајно вишој хијерархији вредности. Актуелно хришћанство дало je паганским митолошким ликовима и представама, као што je већ речено, статус нечисте силе, негативног духовног начела, која je била супротна "крсној", чистој и светој сили. У фолклорним представама —> небо су заузеле небеске, праведне и божанске силе, a подземље, подземни свет, —> мочваре, јаме и јаруге - нечисте и тамне силе. -» Земља je место на коме се боре та два света и начела, а човек и гъегова душа - центар те борбе. При томе, воља Божја и промисао Божја господаре свима и одређују све. Такав народни хришћански поглед на свет, типичан за обе конфесије - православну и католичку, не треба сматрати за двоверје, пошто je оно циљно и представља (единствен систем веровања. Белоруска или пољска сељанка која поштује св. —> Николу Угодника и у исто време обавља различите магијске радње да би се заштитила од —> вештица на —> Ивањдан или у друго време, не клања се двојици богова - Богу и Мамону, него има свој одређени однос и према једном, и према другом свету. Овакви односи, по њеним представама, нису противречни, већ се природно допуњују. Ако се посматрају генеза, порекло народних погледа на божанску силу и схватања о нечисто) сили, онда прва води порекло од хришћанства, а друга - умногоме, од словенског паганства. То je још у XIX веку давало основа да се говори како je код Словена, у првом реду код Руса, распространено двоверје. При томе je појам двоверја употребљаван не само за историјски процес и изворе народних религијских веровања, већ пре свега за означавање карактера тих, већ постојаних веровања током XIX и почетка XX века. Ипак, ако се ОБО питање посматра с генетичке тачке гледишта, с тачке гледишта извора народне културе, мора се признати да je таквих извора било више од два - хришћанског и паганског. Постојао je и трећи извор, који су Словени умногоме примили заједно или истовремено с хришћанством. То je народна и градска култура,

-XV-

која се развијала у Византији и делимично на Западу. Тако су се у словенску средину пробијали елементи позне антике - јелинизма, мотиви блискоисточних апокрифа, источног мистицизма и западне средњовековне кньижевности, који у словенској народној култури и религији вероватно нису функционисали и нису опажавани као одређени систем, али који су целој словенској култури епохе прошлог миленијума придавали одређени лик, пуноћу и разноврсност спољашњих и унутрашњих - идеолошких и смисаоних - испољавања и суштина. С неким опрезом или условношћу, с елементима културе коју смо означили као "трепу", могу се довести у везу сулуди верски аскетизам (који je касније постао једна од црквених институција), скомраство (које je власт периодично час подржавала, а час прогањала), градска карневалска, вашарска и пучка култура, која je опстала до XX века и која je имала своју аутономну еволуцију и своје локалне путеве развитка. Као илустрација реченом може се навести познати пример раног сликарства у кијевској цркви Софијски сабор, где су, поред црквених фресака урађених у класичном византијском стилу, на зидовима поред степеништа које води у кнежевски део града, који није сачуван, насликани музиканти, скомраси, забављачи. Свако је добио своје место. Ако би се све сводило на "двоверје", тј. на две компоненте, на два извора словенске народне културе краја првог и почетка другог миленијума наше ере, културе која се континуирано развијала до наших дана, питање испољавања елемената словенских претхришћанских паганских старина решавало би се релативно просто. Све што би остало ван хришћанских институција, црта и особености, добро познатих по многобројним писаним сведочанствима, могло би се уврстити у претхришћанско паганство, објаснити као његово продужење, развитак или реликт. Ипак, проблем у значајном степену усложњава присуство фрагмената "треће" културе, позајмица и, посебно, словенских иновација општег и нарочито локалног порекла. Древне словенске представе о стварању света воде порекло из времена индоевропског заједништва, па се стога одликују великом архаичношћу и, у исто време, неком разуђеношћу и непостојаношћу форме. Землу су Словени замишл>али као плочу, која или плива на води или почива на леђима четири бика од чијих оштрих трзаја настаје землютрес. Сматрало се да земл>а има свој крај, мада je било тешко доћи до њега: то je мало коме успело, и одатле није било повратка. Небо je схватано као нешто налик на разапету кожу бика, на медно —> гумно (заравгьени простор за вршидбу жита коњима), као велики комад посуде и ел. На небу су боравили —> сунце, -» месец и —> звезде. Небеса je било више - до седам (уп. израз "бити на седмом небу"). Ова небеса су се отварала у изузетним случајевима и у посебним данима (ноћима), а такође и током велике олује. Сунце je извор живота на земљи и до дана данашњег на Карпатима се назива "лик Божји", а у другим местима "око Божје". У словенском фолклору оно се персонификује, заједно с месецом и појединим планетама, придају му се епитети "красное" (лепо), "ясное" (светло), "жарко" и ел. Сваке ноћи сунце

-XVIсе купа у мору или одлази на крај земле (под земљу), да би се мало расхладило и потом поново појавило. У одређене дане оно "ступа у брак" са землюм ("игра"); његовом годишњем циклусу потчињена je година словенског земл>орадника. Редослед сељачких послова зависи такође и од фаза другог светила које je угасло, а у словенским народним песмама се назива братом сунца (понекад - сестром) - од месеца (луне), "јасног", "светлог" и ел. Док за сунце код Словена нису везане посебне магијске радње, месец je понекад објекат црне магије (уп. "скидање месеца" код Бугара), такође и лик у многим басмама ("од зубобоље" и ел.), место боравка покојника. Појава новог месеца код Словена je често обележавана ложењем -> ватри или печењем посебног -» колача, девојачким гатањима о будућности, свадбама, почињањем нових послова - сејања, сађења дрвећа, градње —> куће и ел. Осим антропоморфног доживл>аван>а сунца и месеца, у словенској митологији су позната и њихова зооморфна обличја. Сунце ее може представљати као биво, -> во, теле, петао, а месец (луна) као крава, ређе - јарац, ован (уп. "рогати" облик младог месеца). Називи звезданог неба одражавају древну словенску аграрну и, у мањој мери, сточарску традицију. Тако се сазвежђе Велика Медведица код Бугара назива "Кола" и чине га "кола", "волови" и "вук", a сазвежђе Орион се назива Рало, и њега такође чине два "вола", "рало", "орач", али и "вукови" који се спремају да их нападну. Плејаде се код Словена називају "Кокошка", "Квочка" или "Стожери", тј. стубови око којих je обавл>ана вршидба жита. Чини се да стари Словени нису знали за соларне религије, тј. нису се клањали сунцу као нека староиранска племена, нису прихватали дневно светило као главно божанство. Они се такође нису клањали ватри, мада je поштовање небеске ватре (муње) и земаљског огња (сакралне ватре и домаћег огњишта) заузимало важно место у ньиховом погледу на свет и религијском понашању. Гром и мун>а били су отелотворење небеске силе, која je изазивала дивл>ење и страх, а у суштини ту je реч о једној појави с три испољене хипостазе - грмљавином, севањем и ударом. У неким пољским, украјинским и белоруским дијалектима, пре свега у Пољесју, ове хипостазе се изражавају с три речи: "гром, маланка (блискавка), перун". У руском и у низу других језика олујна непогода се исказује с две речи: "гром и муња". -> Перун у низу словенских дијалеката означава снагу, удар који учине гром и муња. Taj удар, по народним представама, остварује се каменим пројектилом - каменом, белемнитом, који се назива громовна стрелица, перунова стрела и ел. У неким словенским зонама, пре свега код Срба, прилично су се очувале индоевропске представе о кишним -» облацима као о небеским стадима крупне рогате стоке, о облацима као млечним кравама и о киши као небеском —> млеку, које оплођава и храни земл.у. То се изражава у низу обреда и радњи, међу којима се издвајају српске басме за терање градоносних облака. Тако, у Западно) Србији бајалица излази у двориште у сусрет облаку и виче: "Устук, биче!/ Не дај твојим бијелим говедима!/ Наша су црна, вашу ће надјачати,/ Побиће ваша говеда!"

- XVII Из овога текста и других њему сличних постаје јасно да je олуја с градом представл>ана као напад небеске стоке-облака на земљу, коју може заштитити земаљска ("црна") стока. Међутим, иста небеска стока може наградити небеским млеком - кишом. На -> Бадгье вече Србин домаћин излази у двориште, позива Бога на вечеру, а затим на питање из куће "Како je у дворишту?", одговара да je свуда ведро, без облака, "само je над нашом кућом облачно": то означава да ће у купи увек бити млека и млечних производа. Уз дијалог често иде и додатак којим се објашњава: "Наползу je облачно, a ja ћу имати дебел и кајмак, као ћилим". По општесловенским веровањима, -» пожар од грома може се угасити само млеком или сурутком, а никако водом; у руским вологодским говорима, бели градоносни облак који иде испред црних облака, назива се —> бик; Млечни пут; по бугарском преданьу, створен je од месечевог и звезданог млека и ел. Митолошки симбол или знак, a такође эмблем (сликовни знак) може истовремено имати неколико смислова. Тако нпр. киша - небеска влага у виду облака, може бити не само млеко, него и семе, које оплођава земљу. Такав смисао се гради на опозицији "мушко - женско", "оплођивач" - "оплођена, способна за зачеће и рађање". У пољској и српској загонеци "високи отац" одгонета се као "небо", а "равна мајка" као "земл>а" (у исто време je зет - "ветар", a девојка - "магла"), што указује на схватање неба као мушког начела, а земл>е као женског. Аналогна одређења неба и земл,е позната су у руским басмама: небо-отац и земља-мајка. Што се тиче формуле "мајка-земља", она je врло позната код Словена, посебно код Руса ("мать - сыра земля") (мајка - влажна земља) и Срба, и не јаЂља се само као сликовита синтагма, већ изражава суштину народних погледа на земљу, која у руској традицији има још и епитет "света". Однос према земл,и као женском начелу, које рађа и доноси плод, није карактеристичан само за индоевропску традицију, неко и за древну Евроазију у целини. Источни Словени, у првом реду Руси, сачували су у врло архаичном виду култ мајке-земље, коме припадају забране да се земл,а бије штапом или нечим другим (осим ритуалног —> шибања, намењеног обезбеђивању плодности), да се земља узнемирава до -» Благовести, орањем, побадањем кочева и ел., да се на земл>у пљује (баш као и у ватру). У Бугарској, у Западним Родопима, сматрали су да ће из земље, ако се оре пре Благовести, цурити —> крв. Нарушавање наведених забрана могло je довести до —> суше или изазвати друге недаће. Врло je познато обраћање земл>и и коришћење земл>е у —> клетвама, када би земл>у узимали у уста, или стављали бусен на главу: сматрало се да je та земл>а праведна, да не трпи неистину, да кажњава за кривоклетство. Вера и светост, божанско начело и одуховл>еност земље испољавају се у народном светотајству исповедања земљи (што je добило свој одраз у завршном делу романа Ф. М. Достојевског Злочин и козна). Белоруске представе о бременитости земље до Благовести и забрана обрађивања зем/ье до тог дана везане су за старословенску деобу године на два

- XVIII -

периода - лето и зиму (-> календар народни). Пролеће и јесен сматрани су само за почетке лета и зиме - за време које je најављивало буђење земл>е, које je обележавало то буђење, и време које je означавало да земља пада у —> сан, привремено умртвљавање природе. Називи "лето" и "зима" исти су у свим словенским језицима. Осим тога, лето у низу словенских језика, у старословенском и староруском, означавало je "годину", a бројање година код Руса до данас носи назив "летоисчисление". Међутим, лето и зима, по свему судећи, код старих Словена такође су се делили на два дела; те делове je разграничавао дан или низ дана када би лето и зима били на врхунцу, и они су означавали њихово "преполовљење" (говорећи језиком црквеног календара). Стога, може се претпоставити да су у старословенском паганском аграрном календару такође постојале четири тачке, које су делиле годину управо на четири дела, али се то није поклапало са савременим европским дељењем године на четири сезоне. Та древна подела одговарала je или се покоравала периодима сунчевог циклуса, данима равнодневице и солстиција. Већ помињани празник Благовести пада у време пролећне равнодневице, a јесењи -> Крстовдан - јесење равнодневице. Те границе означавају време када се земља "буди из сна" и време када "пада у сан", у зимско мировање. Скоро код свих Словена ови дани су везани за култ -> змије. На Благовести змије "излазе из земле", а на јесењи Крстовдан одлазе у земл^у, и зато, по руском веровању, тог дана не треба ићи у шуму. Два друга празнична датума, која представљају границе времена, падају средином зиме и средином лета - зими, то je -> Божић а лети je то рођење св. Јована Претече, или -» Ивањдан (24. VI/7. VII), и они се скоро у потпуности поклапају с данима зимског и летњег солстиција. Илустративно je да се на Ивањдан празнује једна ноћ - "ивањска" ноћ, а на Божић - дванаест дана од Божића до —> Богојављења: од ових дана зависи судбина целе године. Ти дани се код Руса називају святки (свете вечери и страшне вечери), код Јужних Словена (Срба, Бугара, Македонаца) —> некрштени или погани дани. Они су испуньавани паганским ритуалима и радњама с —> маскирањем, групним обиласцима кућа —» коледара и других маскираних поворки, обредним антипонашањем (—> наопако понашање), гатањима и ел., који су обележавали почетак нове аграрне године, преокрет од зиме према лету. Ништа мање уочл.иво паганским духом су обележене и обредне радње, које су обављане на "ивањску" ноћ: ложење ватри поред вода и скаканье преко ватре, бацање —» венаца у воду, -» купање, чињење срамотних радњи и комуникација с -> нечистом силом (против које се примењује низ заштитних мера). Не треба испустити из вида изоморфизам представа везаних за понашанье митолошких ликова у границама годиииьег циклуса времена и циклуса дана и ноћи - својеврсних распореда активности ових ликова. При томе, дану у временским границама дан-ноћ, одговара старословенско велико лето у години, ноћи - велика зима, зори - пролећна равнодневница (Благовести), вечерн>ем сумраку-јесења равнодневница (јесењи Крстовдан), подневу - летньи солстициј (Ивањдан), а времену од поноћи до певагъа првих петлова - дванаесто-

дневни период око зимског солстиција (свјатке, некрштени дани) (-> календар народни). Време изласка и заласка сунца je најпогодније за магијске радње —> бајања, чарања, комуникацију с нечистом силом. При томе, често се за место обављања поменутих радњи бира међа: међном времену одговара међно место (и обрнуто). Међно време je време активног присуства нечисте силе, када je она посебно опасна, активна, али je у исто време и најизложенија и најлакше се може запазити. Подне je тренутак када се појављује -» полудница која удара, или делују други духови под различитим пазивима. У некрштене дане, када се отвара подземни свет (а на самом њиховом завршетку, у ноћи пре Богојављења, на тренутак - и небеса), делују разни духови, али пре свега сезонски, карактеристични само за тај период времена: северноруски -> шуликуни, јужнословенске -» караконџуле и њима слични. На Богојављење, они нестају, одлазе у воду, и та вода се крсти (обред на Јордану), да би се потврдио, "запечатаю" њихов нестанак. Тако се поново, на миран начин, повезује хришћанство (православл^е) с паганством, и прво симболички доминира над другим. Можда баш такав резултат и допушта да се сачувају све претходне паганске радње? У циклусу дан-ноћ издваја се -» глуво доба ноћи (у Пољесју "глупица"), које je изоморфно некрштеним данима, када je нарочито опасна нечиста сила, која се смирује и нестаје с првим петловима. Петлови овде делују не мање делотворно од Богојавл>енског Јордана са својим богоугодним певањем. Тако подне одговара Ивањдану, а глуво послепоноћно време - свјаткама или "нечистим" данима. За словенске обреде годишњег циклуса карактеристичан je култ —» дрвећа, пре свега —> храста, код Источних, и делимично Западних Словена, —> брезе, у мањој мери -> јавора (клена), -» липе, у конкретним случајевима и -» врбе (на Врбицу, о —> Ђурђевдану). Код Јужних Словена врло je распрострањен обред паљења божићног (обично храстовог) -> бадњака на кућном огњишту. У словенском годишњем циклусу њему одговара источнословенски ритуал спаЛ)Ивања сламнате лутке у Ивањској ноћи. У једном од српских крајева (околина Лесковца) бадњак je схватан као антропоидно биће: увијали би га у -^ кошу љу и, пре него што би га ставили на ватру, хранили га и појили. Слама je обавезни атрибут не само ивањданског, него и божићног обреда - на слами, покривеној грубом домаћом простирком, код Јужних Словена обавл^а се ритуална гозба на Бадње вече. Слама je чест реквизит породиљских и погребних обичаја: живот почиње и завршава се на слами, што je типично за индоевропске и неиндоевропске народе. У паљењу ватри, у спал>иваньу и простирању сламе могу се открити црте или трагови поштовања сунца као извора живота, -> светлости и топлоте. За то постоје одређене основе: уп. "игру сунца", која се код Словена дешава на Ивањдан ("сунце се купа"), на Божић, на Благовести, на јесењи Крстовдан ("сунце се удал>ава"), такође и на -> Ускрс и у дане везане за Ускрс, на Тројице и др. Симболиком сунца засићен je и фолклор, који прати поменуте празнике, али Баднье вече, Ускрс и —> Тројице такође имају и велики број обреда чи-

-XXja je симболика посвећена култу предака. Познате су пролећне покладне ватре, које су палили да би се "грејали покојници", позивање умрлих "родител>а" на сакралну гозбу на Бадње вече или на Нову годину (Васиљевдан), обичај уређивања —> гробова код Руса на Тројице: уп. посебне задушне дане (—> задушнице), који у Белорусији носе назив деды (дедови). Култ предака се надовезује не само на симболику сунца, него и на симболику култа плодности, који се провлачи и испуњава целокупну обредну страну словенског аграрног календара. По словенским паганским веровањима, покојници ("родителей") активно утичу на судбину зем/ьорадника, саздавајући повољне или неповољне временске услове. При томе, "лоши", грешни, —> "нечисти покојници" - утопљеници, самоубице, којима није држано опело и које Бог није примио, а понекад ни земља, могли су бити предводници градоносних облака, слично небеским биковима или пророку -> Илији. На крају, по словенским веровањима, која су нарочито изражена код Срба, покојници се на ономе свету баве истим пословима којима су се и бавили на земљи. Такође, и на оном свету принос ове или оне културе може бити добар или слаб, и о томе се може сазнати када се на небу појави двојна -» дуга, једним луком према земљи, другим према небу. Боје дуге, тачније ширина сваке њене траке, сведоче о будућем изобиљу или неродици -» жита (жута боја), грожђа-вина (црвена боја) и ел. Зато се често код Срба и Македонаца дуга назива "вино-жито". Судећи по новим подацима, који су скушьени током истраживања Пољесја, углавном по причама о "привременом умирању и посети ономе свету" и по неким старим записима, стари Словени нису разликовали —> рај и —> пакао (ове представе су, вероватно, прихваћене с хришћанством), него су веровали у јединствени загробни свет, који се могао налазити и далеко иза мора, и на небу, и у подземном царству. По пољеским веровањима, покојници у задушним данима могу с -» гробља долазити у куће у којима су раније живели, а неки су их и виђали како иду кући, а затим се враћају на гробље, као беле -» сенке. Разноврсне представе о -> оном свету могле би бити плод врло древне особености словенских веровања, као и разноликости митолошког схватања небеског свода, планета, целе васељене. Не треба заыемарити и дијалектне одлике, многе локалне форме и појаве словенске народне паганске културе, која се уочава у наше време, али која je, несумњиво, постојала и у прасловенско време. Хришћанство, које je енергично потиснуло словенско паганство у сферу народне културе и заузело доминантну позицију, утицало je и на извесну унификацију и унутрашњу систематизацију паганских веровања. Kao најочитији пример систематизирајућег деловања црквене културе на нецрквено паганство могу послужити веза и међусобни утицај црквеног и народног годишњег календара. Народни календар je споља и формално у потпуности потчињен црквеном календару, цикличном празновању Господњих и Богородичиних празника, дана посебно слављених светаца (св. Николе, св. Т)орђа, св. Илије, св. Дими-

-XXIтрија, св. Петке, св. Варваре, св. Власија, св. Теодора Тирона и др.), дана важних црквених догађаја, поштовању постова. Међутим, та временска подлога и одређени след сакралних (светих) радњи исказују се умногоме као спољашња реглементација, која није укинула, него je, насупрот - укоренила, јасније организовала и уједначила с хришћанством (православним или католичким) паралелну словенску народну, у својој суштини паганску, годишњу обредност. Етнографска наука ггуди мноштво факата о преласку невезаних, хронолошки оказионалних (који се обављају од случаја до случаја) у календарске, годишње обреде. Такав je нпр. обред скривања домаћина иза —» колача, намењен обезбеђивању приноса у наступајућој години, доскора познат код Срба на Косову и Метохији, у Херцеговини, Црној Гори, у Западној Бугарској и у неточном Пољесју (с. Кочишчи), који се код њих обављао на Бадње вече или на Божић, а уочи Нове године (на "Щедрый вечер") - око Чернигова (Глуховски срез). Некада су тај обред у поменутој Херцеговини, око града Требиња, Срби изводили одмах после прикупљања летине и вршидбе и нису се скривали иза колача, већ иза гомиле жита; и хроничар Саксон Граматик сведочи да су балтички Словени у XII веку празновали завршетак летње жетве печењем огромног меденог колача иза кога се скривао пагански свештеник: запиткујући жител>е острва Рујана (Ругена) да ли га виде, свештеник je добијао одговор да га ипак мало виде. Ритуални дијалог завршавао се исказивањем жел>е да се у следећој години домаћин (иза великог колача) уопште не види од огромног приноса. Овај обред дошао je до нас, углавном као календарски, а не као оказионални обред, тј. поводом завршетка жетве. На другом стадијуму прелаза у календарски обред налази се обред изазивања -> кише, који je код већине Словена практикован у време -> суше, а код Руса je он календарски везан и обављан je после лутургије на Тројице; за време молитве, било je уобичајено да се роне -> сузе на -> дрен или на киту цвећа. Taj мали обред називан je "плаката над цвећем" и помињу га А. С. Пушкин у Јевгенију Онегину и Јесењин у песми Тројичко /утро. Већина календарских (и не само календарских) обреда код Словена провокативног су карактера, тј. њихов je циљ обезбеђење обилие летине, приплода стоке, обиља земних дарова и ел. Затим, постоји не мали број обреда заштитног (апотропејског) карактера, који треба да штите од -> болести, -> урока, освете нечисте силе и ел. У томе je њихова паганска суштина. Тако се на —> шибање врбом дечака после литургије на Врбицу, праћено речима: "Верба бйе, не я бью!" ("Врба бије, не бијем ja!"), познато код Источних Словена (Пољесје), гледало као на забаву или леп обичај, који оживл>ава пролећни празник пред Ускрс. Црквени календар je шибање деце врбом везао за неделэу уочи Страсне седмице и тиме умногоме сачувао овај обред, који се завршава у потпуности "паганским" речима: "Будь здоров, как вода! Будь богатый, как земля, и расти, как верба!" ("Да си здрав као вода! Да си богат као земл>а, и да растеш као врба!"). Обред je, вдо и празник, покретан (није везан за одређени датум), али je обред шибаньа стоке врбовим прутем у циљу њеног приплода везан за "ђурђевдан.

- XXII У годишњем календарском циклусу постоје два система духовног погледа и осећања света - хришћански и пагански - један je усмерен према небу, божанском начелу, други према земљи, начелу телесног, земним плодовима, изоби/ьу, које je зависило, по древним представама, не само од човека и Бога, него и од натприродних сила. Та два схватања и тумачења света релативно лако су се укоренила у словенском народном календару и због тога што je хришћанство својим годишњим празницима побуђивало вернике да сваке године у молитви преживл>авају живот и муке Исуса Христа, док je паганство у многим својим обредима оваплоћавало цикличност природних појава: рађање, цветање, опадање и привремена смрт или "падање у сан" природе. Постоји у календарским обредима и трећи елемент, и ту се могу уврстити, нпр. многе "театралне радње": божићни вертеп, посебне маскарадне сцене, сижеи, реквизита и ликови ук/ьучени у календарске обреде и обичаје. Код Јужних православних Словена највећи број ритуала и обредних радњи концентрисан je на Божић, Ђурђевдан и на дане око њих, a мању привлачну снагу имали су Ускрс, Тројице, Благовести, Ивањдан, Илиндан, док je код Источних Словена већина обреда груписана у дане који се везују за Ускрс, Тројице, Божић, Иваньдан (Иван Купала), Благовести и, у мањој мери, за Ђурђевдан, Илиндан и др. празнике. Несумњиво je да су радње везане за тзв. магију првог дана древног паганског порекла. Такве радње обављају се на Нову годину, ал и чешће на Божић, када се имитирају сеоски привредни послови - орање, сејање, вршидба и када се деци даје у руке неко средство, предмет и материјал, да би им послови ишли од руке, нпр. девојчици дају иглу, да би почела добро да шије. Ипак, слични обреди обављани су и почетком марта, што je повезано с древним календаром, када je година почињала од марта. Овде припада бугарски обичај -> "мартеница" - 1. марта се беле и црвене врпце привезују деци, девојкама и младим женама на десну руку или око врата, младим животињама око врата, a завезују их и на стабла родних дрвећа, да би им обезбедили плодност. Врпце "мартенички" ношене су до појаве прве -> ласте или -> роде. Управо се обреди и гатања, везани за појаву првих пролећних птица, за прво крекетанье -» жаба и ел. могу сматрати најдревнијим. Они су најављивали почетак лета (у оба древна смисла те речи, тј. "године" и "лета"), и с њима je првобитно била везана тзв. магија првог дана. Код старих Словена je постојао и очувао се до данашњих дана култ -» воде. Taj култ je такође био везан за тзв. магију првог дана, али je он био карактеристичан за многе главке годишње празнике. Код Јужних Словена - Бугара, Срба и Македонаца - божићно јутро у селу често би отпочињало тиме што би домаћица ишла на -> бунар по свежу воду, а сва "стара" вода у —> кући je просипана (то исто се чинило после изношења покојника из куће). Затим, после једноставног ритуала поред бунара и пред -> вратима куће, вода je уношена у кућу - појављивала се нова вода. Домаћица je морала да -> ћути за све време док je носила воду у кућу и зато се таква вода називала "водой молчания" (ћу-

- XXIII тећа вода). Вода се појављује као основни симбол и "стихија" у обреду празника -» Богојављење; сачувавши низ паганских црта и представа (одлазак нечисте силе под воду, гатања и ел.), она се јавља као неодвојиви део јужнословенског ђурђевданског обреда, чија je важна компонента лустративно -> купање, и источнословенског ивањданског обреда, исто тако с купањем, бацањем венаца у воду и паљењем ватри поред ње. Дан и ноћ уочи Ивана Купале (Ивањдана) на Руском Северу називају даном Аграфене Купаљнице. Поливање младих водом код Западних Словена обавља се често на ускршње дане, док се код Јужних Словена поливање трупе девојака, које су окићене зеленилом (-> "додоле", "пеперуде"), практикује за време суше, с циљем изазивања кише. Обреди поливања водом везани су за култ небеске и земне воде и за ритуално обезбеђење плодности. Код старих Словена постојала je представа о непосредној повезаности подземних и небеских вода (облака), па се веровало да се киша могла изазвати и жртвовањем маковог семена, боршча, које би сипали у бунар и ел. Код Словена се сачувао култ -> извора и бунара, међу којима се многи сматрају за лековите и свете. За култ —> ватре биле су везане обредне ватре, које су пал>ене не само на Божић и Ивањдан, него и на -» Покладе и Благовести, а код Источних Словена - на -> Велики четвртак и, понекад, на Тјурђевдан и Илиндански петак. Древни словенски обред, који се сачувао скоро до наших дана, било je вађење "живе ватре" и њене употребе као средства против помора - заразних болести и помора стоке. "Жива ватра" се добијала трењем сувог дрвета (обично липе, ређе -» клеке) у посебном ритуалу, ћутке (уп. доношење "неме воде") и уз обавезан услов гашења "старе" ватре у целом селу. Често je општесловенски обред "вађења живе ватре", када би стадо рогате стоке било протеривано између две ватре, повезиван с протеривањем истих стада кроз, за ту прилику посебно ископан, земљани тунел, или кроз "земл>ану капију". На тај je начин лустративно дејство ватре појачавано лустративним деловањем земл>е. У појединим случајевима (на Доњој Волги), стоку су протеривали, "топили" кроз текућу воду —> реку, поток, тј. користили су лустративну снагу воде. Тако, у ритуалу заштите стоке од помора, земл.а, ватра и вода испуњавају исте функције. Али, упоредо с поменутим ритуалом постоји и други —>· оборавање, који je могао заменити или појачати ритуал с добијањем "живе ватре". Да би заштитили село од сточне куге (рус. коровья смерть), заразне сточне болести, село су "оборавали" правећи —> круг око ньега, обављајући при томе низ допунских ритуалних радњи. Оба обреда су општесловенска с читавим низом варијаната и оба обреда су оказионална, пошто се обављају у случају помора стоке, мада се "оборавање" могло спроводити и приликом других епидемија (-> чуме, колере и ел.). Међу полуоказионалним или полукалендарским обредима, тј. оним који нису везани за одређени дан, већ за одређено време, треба поменути радњу која обележава завршетак жетве и која се најчешће назива —> "брада" или "Божја брада". Она je позната код скоро свих Словена и састоји се у томе да

- XXIV -

жетелице и жетеоци на крају жетве остављају руковет непожњевеног жита, ките га, често поред њега стављају -> хлеб и -> со, храну, вотку и певају жетелачке песме. У том обреду je такође јасно изражен и култ жита (још неовршеног). Што се тиче посебно печеног сакралног колача, он je стални атрибут многих календарских и породичних празника (божићни колач —> "чесница" код Срба, ускршњи "кулич", или "пасха" код Источних Словена, свадбени "кравај" код Источних Словена и ел.). Овом кругу појава припадају и руске бл>ине (палачинке), које су обавезне на масленици и на задушницама. У свим тим обредима ради се о остацима паганства или продужавању паганске традиције, мада многи симболи и сакрални елементи које смо размотрили обавл>ају кључне ритуалне функције и у хришћанству. Тако хлеб у литургији "замењује" Тело Христово, док je освећена вода - основа тајне крштења; света вода има моћ да штити од бесовских привиђења и намерз; ватра, тј. кандила и свеће јесу бескрвна жртва Богу; земља je материјална суштина л>удског тела ("као земља си и у земл>у ћеш отићи"). Такве су у најопштијим цртама основне особености древних погледа на свет и религије, које (путем реконструкције) омогућавају да се сагледа она целина, која je чинила основу духовне културе старих Словена. Н. И. Толсто]

Богови старих Словена

Б

огови чине виши ниво религијско-митолошког система паганске епохе (за разлику од демона, који припадају "нижој" митологији). У целини, овај ниво карактерише најопштији тип функција богова (магијско-правни, војнички, производно-натурални), као и веза са званичним култом. Ниво богова се испољава и као најдинамичнији, онај који реагује на спољне промене, и припада продуженом делу целокупног религијско-митолошког система, у коме су настајале нове религијске идеје. Врло je битно да je баш на нивоу богова митолошко начело нашло прилично индивидуализоване форме израза. Структура нивоа богова je у најочигледнијом облику остварење антрополошког слоја старословенских религијско-митолошких представа; човек je улазио у актуелну комуникацију са сфером божанског и сакралног. Боговима су придавани највећа снага, власт и могућности и, у складу с тим, сматрани су вишим сакралним вредностима. Од њихове во/ье зависило je благостање човека; у најризичнијим ситуацијама, он се боговима обраћао непосредно, молећи их за помоћ. Духовни идеали Словена паганске епохе налазили су одраз и у томе како су себи представляли богове, а те представе, са своје стране, одређивале су моралну ширину словенске паганске епохе. Није случајно да je хришћанство најјаче ударило управо на паганске богове: за покрштавање je било неопходно безусловно одрицање од њих. Извори података о боговима прилично су разнородни, али међу њима нема ниједног директног, довољно потпуног и, што je најважније, "унутрашњег", који би представл>ао извор саме паганске традиције, који би се могао признати као потпуно поуздан и примерен садржају који преноси. Информација о боговима очито je непотпуна, обично je дата у виђењу "спол>зшњег" посматрача с неизбежним грешкама, искривљавањима, ван одговарајућег контекста. Од извора који садрже податке о боговима, битно место заузимају средњовековни писани текстови: дело Прокопија О рату с Готима из VI в. и поједина сведочанства каснијих византијских аутора, описи словенских земал>а које су оставили арапски аутори, средњовековне хронике, знали, историјскэ дела, као што су: први руски летопис Повеет времених лет, Хроника Титмара Мерзебуршког (око 1012/18. г.), Дела хамбуршких епископа Адама Бремен-

- XXVI ског (око 1074/75), Хелмолдова Словенски хроника (око 1167/68), три биографије Отона, епископа бамбершког (средина XII в.); скандинавски извори Дела Данаца Саксона Граматика (друга половина XII в.) и др.; дела ранохришћанске епохе полемичког карактера (проповеди, разобличавања, поучна "слова" против паганства) и ел.: овде je неопходно убројити и неке старе текстове у којима се помш-ьу богови (Слово о полку Игорову) итд. Kao секундарне изворе треба размотрити дела која су се појавила знатно касније, када је паганство практично већ било превазиђено, бар што се богова тиче, па су се аутори ослањали на старије изворе или на своју фантазију, коју су понекад подупирали античким паралелама: карактеристичан пример представљају Историја Пољске Јана Длугоша (средина XV в.), Густински летопис, Херберштајн и сл. - све до првих "научних" осврта В. Н. Татишчева и др. У вредновању писаних извора битно je правити разлику између дела из времена паганства и оних која су написана у хришћанској епохи, између описа датих "изнутра" (Повеет времених лет) и оних "спол,а" (немачки, дански хроиичари, скандинавске саге, арапски географи итд.), између текстова на језику дате словенске традиције и текстова на "туђим" језицима (грчком, арапском, латинском, немачком) и сл. Друга извор су текстови народног стваралаштва (приповетке, песме, изреке, пословице, клетве, проклињања и сл.); они чувају уникатне податке о појединим боговима и, чак, сижее и мотиве везане за њих (белоруске бајке у којима се јавља Пјарун), а често и посебна помињања митолошких ликова, истоимених боговима (Дабог у српској приповеци или Мокошка у словеначкој); на крају, фолклорни текстови се могу узимати за изворе и у случајевима када чувају стару схему, а у њој имена божанстава замењују неким другим именима (обредне песме у којима се јављају Иља, Јегориј, Јуриј, Јураја, Морена, Марена и сл.). Kao извор информација о делатности, атрибутима и посебним цртама богова могу се сматрати и сва народна веровапа, узета у најархаичнијем и најпостојанијем делу: имена старих богова, по правилу, ту нису присутна, али се очувала почетна ситуација, унутар које се развија радња. Посебна врста извора података о боговима јесу археолошки налази; захваљујући њима, позната су многа светилишта, обредна места која се понекад с већом вероватноћом могу повезивати с одређеним боговима (уп. ритуални комплекс на острву Риген и сл.), или су чак откривени прикази самих богова, укључујући Збручког идола. Посебан извор јесте језик, облик имена богова; погнавши од њега, може се открити исти почетни локус коме je припадао носилац датог имена, као и друге трансформације одговарајућег лика у сродним традицијама; значај овог извора, који отвара пут из сфере језичке номинације у облает упоредно-историјске митологије, посебно je велики у случају када je име бога једино што се зна о његовом носиоцу. На основу свих тих извора заједно оцртава се уопштена слика паганских представа о боговима. Просторно-временско омеђење ове слике представља словенски свет на граници између првог и другог миленијума наше ере. У то време хришћанство je службено већ било прихваћено у словенским земљама (од IX до краја X в.), и стога су пагански богови били забрањени. Али, у већи-

- XXVII ни словенских земаља паганство je продужавало свој живот у неслужбеној сфери, вера у богове још није била битно поколебана и, штавише, борба Цркве против њих je чак актуелизовала тему богова, посебно у Русији. У границама словенског света у то време може се говорити о два центра у којима je била сачувана вера у богове: Кијевска Русија на истоку и земле балтичких Словена на северозападу. Богови ова два центра били су описани када су сећања на њих још била жива. На другим територијама подаци о боговима врло су фрагментарни и често полуистинити (Полоска, Чешка) или их практично и нема (Јужни Словени). Митолошке ликове вишег ранга Словени су означавали речју *bogb "бог" (том речју такође су означаване и ликовне представе богова, кумири: "... наричюще я б(ог)ы" - каже Лаврентијевски летопис око 980. г.); веза паганских реалија с елементом *bogb очигледна je у срп.-хрв. —> Божић итд. Сама реч и н>ено тумачење претрпели су ирански утицај (уп. идеју додељивања, удела, која се открива у таквим изразима, као богат, убог и сл.). Вероватно да je речи *bogb претходила реч у истом значењу *аюъ (-> див) - сродна ознакама бога у другим индоевропским језицима, посебно у балтичким и староиндијском - али je касније сужено њено значење, често уз "снижавање" значаја онога на кога се односила - "дивл>и" и сл. С почетком хришћанства пагански ликови само условно се називају боговима (у смислу указивања пажње заблудама пагана): они су лажпи "богови" или просто кумири, идоли, предметни симболи лишени сакралности, који не играју никакву улогу у животу човека; у другом прилазу (посебно међу хришћанима-неофитима, који још нису превазишли шаблоне паганског погледа на свет), они нису неутрални, већ злонамерни и штетни, с непријатељским односом према л>удима, и у таквом случају често се именују као -> бесови, демони. Много тога из устројства нивоа богова (или, у другој перспективи - из "ранга" митолошког лика који претендује на улазак у круг богова) изазива озбил,не сумње. У неким случајевима, присуство митолошког лика у пантеону може имати оказионални, често ситуациони карактер (такви су несловенски богови у пантеону кнеза Владимира); у другим, ознака deus у описима може припадати не језику традиције која се описује, него језику описа (тако су немачки и скандинавски аутори, који су били упознати с развијенијим култом богова, могли несвесно повисити "ранг" описиваних словенских ликова). Међу словенским митолошким именима постоје и таква која несумњиво упућују на божанске ликове из других традиција, пошто у словенском митолошком систему не постоје као божанства. У таквим случајевима поставља се питање да ли се одговарајућа ситуација може објаснити тиме да je дати лик код Словена претрпео деградацију, везану за "детеизацију" или, супротно, да он није успео да достигне ранг божанства и, дакле, показује само "предбожански" ниво (такви су -» Ладо, Купало, -> Јарило и сл.). Још једну категорију сумњивих божанстава представљају митолошки ликови који су названи боговима у позним, секундарним и, уопште, непоузданим изворима: историја изучавања

- XXVIII -

словенске митологије показује да су нека од тих божанстава била само плод фантазије "кабинетске" митологије, а друга су, напротив, касније рехабилитована (нпр. -> Бели бог). С озбиљном тешкоћом се суочавамо у случајевима када се може претпоставити својеврсна синонимија. Такви проблеми се обично јавл>ају код теофорних имена "дескриптивног" типа (-> Дажбог, -> Стрибог, -> Свентовит, -> Триглав и ел.). Зато и остаје нејасно нпр. да ли су -> Перун и Свентовит на почетку били један лик или не. Не само што није довольно јасан склоп богова у целини или бар у најпознатијим религијским центрима паганства, већ су нејасни и принципи организације пантеона. Мањкавост података обично не пружа могућност за поузданији суд о хијерархији, о међусобним везама између богова (нарочито се не може с потпуном сигурношћу рећи да ли су богови балтичких Словена, од којих је сваки поштован у свом култном центру, чинили неку целину попут пантеона), a такође ни о функцијама богова. С довољно сигурности расветљавају се нпр. првенство Перуна, његова веза с -» Волосом (уп. заклетве Руса приликом договора с Грцима), веза Перуна и Свентовита по војничкој функцији, везаност Триглава - за магијско-правну функцију, а Волоса - са производном (економском) и ел. Неке додатне могућности откривају се приликом анализе појединачних описа богова, приликом изучавања редоследа богова у текстовима (од посебног je значаја набрајање руских богова) и, на крају, приликом реконструкције мотива или чак сижеа, у којима учествују божански ликови. Не гледајући на унеколико волунтаристички карактер Владимирове религијске реформе из 980. г. (усмерене на синтетичност, с нијансом привидности), која делом замагљује право стање ствари, може се говорити о водећој улози Перуна, који je био на челу кијевског пантеона (тим je гора била његова судбина приликом увођења хришћанства), и Свентовита код балтичких Словена. Ови богови, сваки у свом кругу, били су центри око којих су се концентрисали други богови, с њиховим специфичним функцијама (и локусима), у зависности од потчињеног положаја који су заузимали. У исто време Перун и, могуће, Свентовит били су они митолошки ликови који су, захвалзујући свом првенству (а оно je, изгледа, с временем све више расло), заснивали нов и врло важан правац у развитку целокупног религијског система, који je ишао према монотеизму. Ова тенденција пала je у очи посматрачу са стране већ у VI веку: Прокопије je о Словенима писао да "они сматрају како je један од богова - творац муње... једини владалац свега". На Перуна се, изгледа, заиста гледало не само као на "првог" међу боговима, већ као на надмоћног бога, представника и заменика свих богова, бога уопште. Томе je погодовало и то што се он јављао као небески победник над хтоничким противником, па je опозиција "Перун-његов противник" постала одређујућа. Хришћанство je према Перуну исказивало посебно непријател>ство, нарочито суочено с опасношћу да доскорашњи пагани не изједначе Перуна с хришћанским Богом (лик пророка Илије као громовника, резултат je историјског компромиса с новим системом). Па, ипак, "врховништво" Перуна je, у суштини, било врло далеко од правог монотеизма.

- XXIX Томе се није супротстављало само присуство других богова, него и битна непотпуност саме идеје "физичког" првенства. Богови паганске Русије најпотпуније су представљени у изворима везаним за Владимирово формирање кијевског пантеона 980. године. "И нача княжити Володимер в Киеве един, и постави кумиры на холму вне двора теремнаго, Перуна древяна, а главу его сребрену, а ус злат, и Хорса Дажьбога, и Стрибога, и Симарьгла, и Мокошь (и) жряху им наричюще я богы... и жряху бесом..." ("И поче Владимир сам владати у Кијеву, и постави кумире на брду ван дворишта куле, Перуна дрвеног, а глава му сребрна, а бркови златни, и Хорса Дажбога, и Стрибога, и Симаргла, и Мокош (и) клањаху им се називајући их боговима... и клањаху се бесовима..."). Издвојеност Перуна овде je несумњива, али je битна информација на најнижем нивоу. Други извори дозвољавају да се реконструише веза Перуна с громом и муњом. Уп. перун "гром", клетву "чтоб тебя Перун убил" ("да те Перун убије"), помињање Перуновог оружја - "Перунов камен", "Перунова стрела", мотив двобоја с противником у белоруској бајци, где Перун побеђује муњом и громом и ел. Перун je такође везан за ватру и воду, за камен и храст, за врх и небо, за коња и кола (уп. лик -> Илије пророка као настављача Перуна). Несумњива je веза Перуна с војничком функцијом; он je заштитник кнежевске војске, и она се "кляшася оружием своим и Перуном богом своим" ("клела у своје оружје и у Перуна, бога својег"). [...] Уп. -» Перун, -> Хоре, -> Дажбог, -> Стрибог, -» Симаргл, -> Мокош, —> Сварог, —> Белее, Волос. Други митолошки ликови источнословенске традиције, који се у позним (секундарним) изворима спомињу као богови или бар неки истраживачи претпостављају да су поседовали "божанственост" (-> Јарило, Купала, -> Морена, -> Лада, Дидо, -» Лељ, Полељ, Позвизд-Погвизд-Похвист, -> Тројан, -> Род и др.), не могу се сматрати боговима у строгом смислу те речи: у неким случајевима за то нема поузданих аргумената и одговарајућих доказа, у другим je таква претпоставка заснована на грешкама или фантазији. Богови балтичких Словена представљени су потпуније од богова Владимировог пантеона; њихови описи су подробнији и организовани су по другом принципу. За разлику од синтетичке тенденције и њене максималне централизације у Кијеву (сви богови су били окушьени на једном месту), код балтичких Словена je преовладавао принцип децентрализације, расподеле богова по различитим култним центрима, који су се међусобно допуњавали у границама целокупне области коју су насељавала одређена племена. Том принципу није сметало што су неки богови поштовани у неколико центара, као ни то што су се, без обзира на односе међусобног допуњавања, испољиле одређене тенденције хијерархизације: тако су Свентовит, Сварожич-Радгост и Триглав уживали видлзиво виши статус у односу на друге богове. Целокупна облает балтичких Словена између доњих токова Одре и Елбе, у зависности од локализације култних центара, делила се на два дела - западну и источну. Источна je била богатија светилиштима и боговима који су у њима славл>ени, и јасније

-XXX-

уређена. Са своје стране, она се делила на североисточну (приморску) облает, где су поштовани Свентовит (Аркона на острву Ригену), —> Рујевит, Поревит и Поренут у Кореници (на jyry Ругена), —> Јаровит (Волгаст на југоистоку од Ригена; њему су се клањали и ван граница те области), —> Триглав (у Волину, око ушћа Одре и у Шћећину), и на југоисточну (копнену) облает, где су запажени култови Сварожића-Радгоста (Ретра, у земљи Ратара), Триглава (Бранибор), Јаровита (Хавелберг). У западном делу овог ареала значајно je мање података о боговима: Жива код Полаба, —> Прове у Старгарду (Алтенбуршка земља у Вагрији), Подага у Плуни (у Вагрији). Свентовит (Zwantewü[h], Svantavit, Szventevü и др. (уп. светог Вита, кога су, по мишл>ењу Хелмолда, обожили Рујани под именом Свентовита), описује се као главни, први међу свим словенским божанствима. [...] Сварожић-Радгост (Zuarasici, Zuarasiz; Radegast, Radigast, Redigast, Redegost и др.) поштован je у Ретри, где je био главни бог. [...] Тршлав (Triglaus, Trigelawus, Triglous, Tryglav) поштован je код Поморјана. Ебон га назива највишим богом. [...] Од других божанстава позната су: Japoeum (Gerovitus, Herovith) - бог рата, који je изједначаван с Марсом - његови атрибути били су златан штит, који je за време рата ношен пред војском (у време мира било je забрањено померати га с места), и заставе по граду на празник, који je посвећен томе богу. [...] -> Руевит (Rugieuithus) такође je био бог рата, који je изједначаван с Марсом. Он je сликан са седам мачева о појасу и осмим, исуканим из корица, у десној руци.[...] Поревит, Поренут и Руевит образују тријаду богова, која je поштована у Кореници. Поревит (Poreuithus), који je спадао у поменугу тријаду, имао je петоглавог идола без оружја (конкретнији подаци о функцијама недостају). Поренут (Porenutius) треће je божанство тријаде у Кореници (према Саксону Граматику); његов идол имао je четири лица на глави и пето на грудима, левом руком je додиривао чело, десном - браду. Бога по имену Прове (Prove) Хелмулд поминье четири пута и карактерише га као првог и главног у својој земл>и; он je везан за свете храстове и, уопште, за шуме и шумарке; иако му ни су подизани храмови и идоли, поштован je у светим шумама другог дана у недели. —» Припегала (Pripegala) бог je "дионизијског" типа, који се може упоредити с Пријапом (писмо магдебуршког архиепископа Аделголта, 1108. г.); жртве које су њему приношене праћене су либацијом и дивљим крицима (о храму и идолу нема података). Подага (Podaga) јесте божанство о коме се зна да je имало храм у Плуни и идола. Жива (Siwa) главна je богиња Полаба. Хелмолд, говорећи о обичају Словена да изговарају заклињања у име богова и о томе да они сматрају да им сва несрећа долази од злих богова, наводи име тог "ђавола" - Чернобог (-» Црнобог); на основу недовольно поузданих података Книтлингасаге, постојао je бог по имену Черноглав; он je био бог победе, и његов идол je имао сребрне бркове. Понекад истраживачи постулиpajy посебно божанство по имену -> Белобог, и самим тим претпостав/ьа се присуство јасног дуализма доброг и злог бога. Ипак, гледано у целини, подаци о последњим "црно-белим" боговима недовольно су поуздани; што се тиче

- XXXI Чернобога, постоји претпоставка да се ради о —» ђаволу из хришћанске митологије, који je уздигнут у ранг бога. Практично, једини извор података о польским боговима представлю Историја Пољске Јана Длугоша (око 1460. г.). У њој се спомиње низ имена с указивањем на пандане у римској митологији: Jesza - Јупитер, Lyada - Марс, Dzydzilelya - Венера, Nya - Плутон, Dzewana - Диана, Marzyana - Церера, Pogoda - Temperies ("Сразмерност"), Zywye - Vita ("Живот"). Kao ликови божанског нивоа ове фигуре су сумњиве, али нема довольно основа за претпоставку да je већину њих измислио Длугош. У најгорем случају, ради се о грешкама, покушајима осмишљавања или покунгајима хипостазирања богова на основу узвика у песмама обредног карактера (Jesza, Dzydzilelya, можда, Lyada; уп. —> Лељ, —> Лада и ел.). У другим случајевима за богове су узета материјална отелотворења митолошких фигура које су употребљаване у ритуалима (Dzewana, Marzyana —> Марена), али у случајевима трећег типа Длугошеви подаци су или сасвим поуздани (Zywye, уп. полапску Живу, Pogoda од *Podaga, уп. полапско божанство Подага) или заслужују озбиљну пажњу (Nya). Подаци о чешким паганским боговима још су оскуднији и, такође, непоуздани. Неплах из Опатовица у својој Хроници (средина XIV в.) казује о божанству које се назива Zelu; није искључено да се ово име може упоредити са слов. *zal'v. *Ы'ъ (уп. Жля у Слову о полку Игорову), али постоје и друга објашњења. Хајек из Либочана (XVI в.) помиње таква имена митолошких ликова, као Krosina, Krasatina, Klimba, која се не срећу у ранијим изворима и обично се сматрају за плод ауторове маште. Богиња смрти Могапа помиње се у чешким глосама Mater verborum, које се сматрају за фалсификат. Ипак, нека од тих имена заслужују већу пажњу: одсуство (или непознатост) раних извора не решава питање постојања трагова богова код Чеха (и Словака). Познати су подаци о постојању Перуна (уп. Parom) и Велеса (код Ткадлечка, Veles као зао дух, демон), као и одговарајућа топонимијска факта (која се нпр. тичу Мокоши). Слична ситуација je карактеристична и за јужнословенске земље. У одсуству примарних извора, откривају се трагови (пре свега, у топонимији) имена Перуна и Велеса и ньихових култова, a такође и неких других митолошких ликова (Мокош, Дажбог, Тројан итд.). На основу анализе сведочанстава о боговима у изворима и језичким подацима, с доста сигурности, мада, разуме се, у најопштијим цртама, реконструишу се неке важне карактеристике, које се тичу устројства прасловенских богова, које су поштовали сви Словени или битан део њих. Међу овим боговима два лика су неоспорна - Перун и Велес-Волос. Сведочанства о њима постоје у свим главним деловима словенског света; у једином неоспорно митолошком сижеу, који се реконструише у словенској митологији (виши ниво), ова два лика на најближи.начин везана су један за другог (двобој, победа Перуна над Велесом-Волосом, прелазак "богатства" од побеђеног на победника); неупоредиво потпунији балтички подаци потврђују бар балто-словенски карактер ових богова, а подаци других традиција (староиндијске, староанадолске,

- XXXII -

старогрчке, германске и др.) дозвољавају да се говори о присуству ових ликова и схеме сижеа која их обједињава још у индоевропској епохи. За прасловенску митологију реконструише се и женски лик, који je присутан у овом сижеу; вероватно je он носио име —> Мокош, мада не треба искључити могућност да се могао јавити и под другим именима. Име -» Сварог-Сварожић у Русији и код балтичких Словена приморава на то да се и овај бог (с тим именом) сматра прасловенским - независно од тога да ли je његово име позајмљено или je заиста припадало старословенском фонду. У исто време, изгледа, у прасловенском периоду постојале су и друге локалне ознаке за сунчано божанство. Kao прасловенске могу се сматрати и фигуре (и имена) Морене и мушког лика чиje je име означавано кореном *]аг- (уп. -» Јарила, Јаровит и ел.), али није поуздано то да су они били у рангу богова. Друге реконструкције устројства прасловенских богова мање су одређене. Па, ипак, у односима низа митолошких ликова, сагледавају се могућности за дубље реконструкције (балто-словенски и индоевроггски слојеви). Богови у паганској епохи били су предмет кул та. О њиховом карактеру најбол>е je судити по опису култно-ритуалних детаља, везаних за божанства балтичких Словена, и по археолошким подацима, који се односе на структуру светилишта и храмова, а делимично и по ликовним приказима самих богова (идоли). Култ богова претпостављао je одређену свештеничку организацију. Да je она постојала (чак се зна за име свештеника бога Прове - Мике) и, у низу случајева, била доста развијена и специјализована (код балтичких Словена), већ je познато, али конкретни детали су или сасвим непознати, или их je врло мало. Мало се зна и о ритуалима, посебно о жртвовању (о њиховим особеностима може се судити по знатно касније насталим текстовима, у којима се они јављају у трансформисаном виду; уп. руску приповетку о Иванушки и његовој сестрици Аленушки - Пламтеће ватре горе, кипе котлови кипући, хоће да ме заколу... и ел.). Постелено се повећавао број ликовних приказа, који се понекад повезују с боговима (Збручки идол, скулптуре у виду стубова у близини Холцгерлингена, статуе из Регница код Бамберга; уп. каснију традицију прављења ритуалних ликова од грана, сламе, крпа и ел., употребљаваних о празницима, који су по свом пореклу пагански, и др.). Христијанизација словенских земаља, која je спровеђена у периоду од VII до XII в., довела je до пропасти целокупног система богова као представника вишег нивоа религијско-митолошке организације. Први и најјачи удар био je усмерен против веровања у паганске богове. И у Русији (у Кијеву и Новгороду), и код балтичких Словена, христијанизација je почињала уништавањем идола богова, а била праћена њиховим понижавањем. И касније je хришћанско свештенство будно пратило колико je искорењена вера у богове и обреде који су на овај или онај начин били везани с њима. Што се тиче дал>е судбине богова, њима су претили или потпуни заборав, или оштре измене и "ограничавање" њиховог постојања: у неким случајевима je долазило до "деноминације", преименовања, при чему би било сачувано много тога што je везивано за

- XXXIII -

старе паганске богове, али су имена замењивана именима хришћанских светител>а (св. Илија пророк, св. Петка, св. Власије, св. Никола и ел.); у другим случајевима, долазило би до маргинализације, снижавања ранга, оштрог сужавања круга учесника култа (уп. стара руска божанства која су поштовале "богомрске жене", тајно приносећи своје жртве; о њима саопштавају староруска "поучна слова" против паганства); у трећим случајевима, долазило би до "демонизације" богова, "снижавања" њиховог ранга, које je доводило до тога да бивши пагански богови постају бесови, нечиста штетна бића; на крају, долазило je до "апелатизације" теофорних имена (уп. Перун и перун "гром", Волос и волос "врста болести", Мокош и мокосја "жена која се лоше понаша" и ел.). В. Н. Топоров

Скраћенице Алб. - Албанци алб. - албански, албанско балк. - балкански, балканско балт. - балтички,балтичко Бел. - Белоруси бел. - белоруски, белоруско БиХ - Босна и Херцеговина босан. - босански, босанско Буг. - Бугари буг. - бугарски, бугарско војв. - војводство далм. - далматински, далматинско Гер. - Германи гер. - германски, германско Горњолуж. - Горњолужички Срби горњолуж. - горњолужички, горњолужичко грч. - грчки, грчко губ. - губернија Доњолуж. - Доњолужичи Срби доњолуж. - доњолужички, доњолужичко европ. - европски, европско зап. - западни, западно Зап. Слов. - Западни Словени зап. слов. - западнословенски, западнословенско индоев. - индоевропски, индоевропско Ист. Слов. - Источни Словени ист. слов. - источнословенски, неточно слов енско јен. - јенисејски, јенисејско

јуж. - ]ужни Јуж. Слов. - Јужни Словени јужнослов. - јужнословенски, јужнословенско курск. - курски, курско лат. - латински, латинско луж. срп. - лужичкосрпски, лужичкосрпско Мађ. -Мађари мађ.- мађарски, мађарско о. - острво обл. - облает окр. - округ општеслов. - општесловенски, општесловенско перс. - персијски, персијско Пол>. - Пољаци пољ. - пољски, пољско пољес. - пољески, пољеско праслов. - прасловенски, прасловенско реј. - рејон Рум. - Румуни рум. - румунски, румунско рус. - руски, руско рус. сев. - руски север сев. - северни Слов. - Словени слов. - словенски, словенско словач.- словачки, словачко словен. - словеначки, словеначко соф. - софијски, софијско срп. - српски, српско

- XXXV општесл. - општесловенски, општесловенско ст. - старо ст. јевр. - старојеврејски ст. рус. - староруски, староруско ст. слов. - старословенски срп. хрв. - српскохрватски Укр. - Украјинци укр. - украјински, украјинско фин. уг. - угро-фински, угро-финско херцег. - херцеговачки, херцеговачко

Хрв. - Хрвати хрв. - хрватски, хрватско цент. - централно цент, пољес. - централнопољески црк. слов. - црквенословенски Чеш. - Чешка чеш. - чешки, чешко

Неким називима у придевском облику могу бити скраћени суфикси.

AßET, АВЕТИЊА - митолошко биће, ноћно страшило, -> приказа. Јавља се у неким веровањима и устаљеним изразима у Србији (зап. Србија, Шумадија), Црној Гори, где je посведочен и назив авијес (Ускоци) и у Македонији. Жена из Груже овако je описала a.: "Ja стукну назад, а старац (са белом брадом до појаса) ми полако приђе и рече: Не бој се, ja сам авет!" У Македонији, я. je дух у облику човека, с ружним и испијеним лицем, огрнут белим чаршавом. Може се приказивати и као црно страшило у облику -> слепог миша. По тамошњем веровању, у я. се претварају грешни људи који су пред смрт дуго боловали и тешко умирали, као и самоубице, чије -> душе не могу да оду на небо. По сведочанству с почетка XX века из Крагујевачке Јасенице, жене су увече везивале чарапе које изују, као и сукње, да ту -> одећу не би ноћу облачиле и носиле авети. Према веровању Хрвата из зап. Херцеговине, —> виле узимају (краду) ноћу женама хаљине из сандука, носе их и поново остављају на истом месту, без знакова да су ношене. Може се претпоставити да су я. прерано умрле особе које нису одживеле свој век на земљи, као што то могу бити и виле, -» русалке, -> богинке итд. Да я. воде порекло од "нечистих" покојника говори и податак из Македоније да се најчешће виђају у ноћно време -> некрштених дана (—> караконџуле). А. се среће у клетви: "Да те фати аветот, па да те исцеди како костур" (Македонија), као и у погрдним изразима типа: "Иди одатле, аветињо једна!", или у поређењу "Мршава к'о авет" (Србија), итд. Постоје претпоставке да назив я. потиче из арап, hayalet "привиђење", или тур.

afet "несрећа, чудо". Међутим, назив се може изводити из словенске основе, уп. ст. рус. авити "јавити", "показати", прасл. *aviti (sf) "јавити се", "показати се", лит. am/je "на јави", ovytis "јављати се (у сну)". Лит.: Павловић J., Завезивање οϋίλ,α, Кар. 3,1901: 149; Петр. ЖОГ: 337, 347; РНММ: 35; СМР: 1; Станић Μ., Ускочки речник 1, Београд 1990: 2;

ZNŽO VI, 1901: 146. Љ. Раденковић

АД -> Пакао АДАМ —> Антропогонијски митови АДВЕНТ -» Пост АЖДАЈА - змијолико чудовиште, обично с више глава које, према веровању и предању, живи у језерима и дубоким водама; може бити синоним за —> змаја, —> халу, —> ламју. Среће се у веровањима и фолклору балканских Словена (северна граница простирања су области подравских Хрвата, на југозападу - Далмација). Назив я., као и други слични називи (у Србији, Босни, Црној Гори - аждаа, аждава, аждај, аждаха, аждер, еждер, ождаха; у Родопима - аждеро, аждрая, еждрая; мак. ажда, аждер; Хрвати у мађарској Подравини ažaja, haždaja, у Далмацији - аждајкипа итд.) представљају позајмицу из персијског, посредством турског језика (авест. ažiš dahaka, пер. uzdaha, aždarha). Биће са сличним називом среће се у веровањима турских народа Мале и Средње Азије, Казахстана, Поволожја и западног Сибира. По народним представама из Херцеговине, я. je огромна вишеглава змијури-

АЖДАЈА

-2-

на која живи у језерима и која може прогутати и коња и јахача. У Македонији (Кратово), описивана je као животиња у виду —> гуштера, с танким телом, великом главом као у лава, крупним сјајним очима, великим чељустима и зубима, a језик joj je био ватрен. Имала je четири ноге, дугачак реп и крила. По веровању из Босне (Високо), имала je на глави "као сач", тј. оклоп, па je стога јунак није могао да убије ударцем буздована, већ само ако joj одсече главу. У Бугарској (Родопи) я. су описивали као —» змију с две главе, или као нешто велико што се може преобраћати у разне облике. Код подравских Хрвата, я. je биће с више глава које прождире људе, или je то дебела змијурина. На Динари аждајкињу су описивали као змију дугачку шест-седам метара, тешку око 150 килограма, која прождире целе л>уде, а иза ње остаје траг "као да се велико дрво вукло". По другој причи, да би отерали я. из Маните драге, чобани су запалили шуму и "аждаја у њој je тако дичала, да je лишће падало с дрвећа". Код Срба и Бугара постоје веровања да я. настаје од змије после одређеног времена живота: кад змија наврши стотину година, добија крила и постаје а. (Високо у Босни); ако змија напуни четрдесет година, а за то je време човек не види, она порасте и постане я. (Рожаје у Црној Гори); од змије која има дванаест, четрдесет или сто година постане аждеро (Чеч у Родопима). Пошто я. постаје од змије, у околини Жепе у Босни се веровало да —» сунце застане да погледа како се човек бори са змијом, јер се чуди да тако мали створ може да нападне и савлада тако велику силу као што je змија. Ово веровање има основу у есхатолошким предањима по којима а. покушава да прождере сунце. По једном предању, некад су постојала три сунца, па je я. попила два, a треће су спасле —> ласта и гуштерица. По другом, я. покушава да прогута сунце које ујутру излази из —> воде, али je св. —> Илија громом отера у воду. У веровањима и приповеткама, као станиште я. помиње се дубока вода, најчешће језеро. По једној причи из Црне Горе,

АЖДАЈА

људи су я. истерали из језера тако што су наложили -> ватру поред великог -» камена, и када се усијао турнули га у језеро. Тада je я. излетела из воде и у виду црвеног пламена нестала иза гора. По предању муслимана са Пештера, аждају, која je живела у језеру, сабљом je посекао Алија 7)ерзелез. По другом предању, св. -> Сава je окаменио я. која je живела у виру реке Студенице и хтела да прогута момка и девојку. По веровању подравских Хрвата, а. je живела у води, у шашу, у јамама пуним воде, у -> бунару. По предању из Босне (Рама), я. која je живела у —> пећини, напала je човека и прождрла му ногу. У народним приповеткама, јунак се бори с я. поред језера, сече joj уши или je убија. A. je непријатељ л>уди, животиња, она жели да уништи сунце и —> месец, да затвори воде. Она покушава да врати свет у стање мрака и хаоса, угрожавајући човека како на социјалном, тако и на космичком плану. Код подравских Хрвата, пред Три краља, децу су плашили аждајом да би постила, говорећи им да je то потребно да би нарастао ланац којим je я. свезана; у противном, и. може да покида ланац и да прогута цео свет. Она угрожава град, тражећи људске жртве, и њу убија св. -> Георгије (-> ламја). У једној епској песми из Босне, троглави Арапин чува я. у подруму и као храну joj даје своје заробљенике. Постоје и предања по којима я. чува закопано благо. Противници я. су змај, царевић, св. —> Илија, св. —> Георгије, св. —> Сава, Милош Обилић, —> Краљевић Марко, ђакон Стеван итд. Из тела мртве я. настале су поједине животиње - змије, гуштери, -» мишеви, мушице. Представе о аждаји код балканских Словена су хибридне. Настале су повезивањем народних веровања о хяли и ламји и књижевно-иконографских података о дракону (змају). Назив "аждаја", који су допели Турци, у велико] мери je потиснуо друге називе, везујући за себе старе садржаје. То се види из низа примера. Тако je Вук Караџић у приповеци "Аждаја и царев син", коју му je записао Грујо Механ-

АЛА

-3-

џић, променио назив "ала" и "ала аждаја" у назив яжЗя/я. У предању које je записао Л. Мишковић почетком XX века о томе како су Турци убили а. поред Облачинског језера, што je проузроковало олујни облак и -> град, такође се ради о замени хале - аждщом. У северозападном делу Балкана, код подравских Хрвата, где je я. у потпуности заменила назив хала, у новије време je дошло je и до нове замене - место я. појављује се назив шаркањ ("Аждаја се некад говорило, а сада шаркаьь. Она je у облаку"). Лит.: ГЗМ XIX/1964: 231; Грђ. НН: 199; Дуч. ЖОК: 337; Jan. А: 39, 44, 112; Кар. 1/1899: 261; Кар. СД III: 196-197, 213-214; 526; Мишковић Л. К., БВ ХХШ, 1908/17: 268; МСл.: 28; Петрановић Б., Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине III, Сарајево, 1989: 17-18, 107, 248; Род.: 36; Симић С., Чување живота. Прилог народној медицины у Кратову, Архив Одбора за народни живот и обичаје ЈАЗУ, Загреб, 1954, Н. 3. 51: 10; СМР: 1-3; Фил. ВН: 202, 213; Фил. РЕГ: 202, 205; Фил.

СК: 522-523; Filipović M., Različita etnološka građa iz Rame, Bilten Instituta za proučavanje folklora 2, Sarajevo, 1953: 352; Franković Đ., Mitska bića u podravskih Hrvata, Etnografija Južnih Slavena u Mađarskoj 9, Budimpešta, 1990: 151-152; Tiopoвић В., Свети Сава у народном предању, Београд, 1990: 293-294; Ћупић M., Огњени пријесто. Приче и легенде II, Подгорица, 1997: 12; U riječima lijeka ima, Zbornik zapisa narodnih umotvorina iz Rožaja i okoline, Rožaje 1987: 56; Чајк. СД 5: 262264; Чајкановић В., Српске народне приповетке, СЕЗб XLI: 199-200, 490; Čulinović-Konstantinović V„ Aždajkinja iz Manite drage, Split,1989: 106-107. Љ. Раденковић АЛА -» Хала АЛАТИР (латырь) - у руској традиционалној књижевности - басмама, песмама-легендама и билинама, —> камен "отац свих каменова" (један од основних елемената космоса), центар света; придају му се сакралне и лековите особине. Постоји много етимологија митонима ("јантар", "алтар" и др.), али ниједна од њих није поуздана. Стални епитет-я. у басмама "белоужарени- (жарки)" омогућава

АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ

претпоставку да je "алтырь" - калк са иранског *al-atar (="белоусијан"). У басмама, я. одговара центру магичних координата света. Он се налази на "сињем мору Океану", на "острву Бујану", на пучини "Црног мора", на "Таворској гори", у "чистом пољу", "ђавољој мочвари", итд. На њему се налазе -> "дрво света", огњени стуб, златна црква, златни престо, златно гнездо и слично (-» злато). На њему су смештени (или се испод њега појавл,ују) чаробни помоћници, који обезбеђују успех бајалице, под њега се бацају кључеви од -» болести, испод њега по читавом свету теку лековите реке и слично. У песмама-легендама, я. je сакрално место на које из —> облака на земљу пада "Голубика кььига" (я. повезују с Голготом и каменим таблицама, које je Мојсије добио на Синају). У билинама je я. везан за "туђи" простор; на гьему чадор поставља—> Иља Муромец, пошто изађе ван граница Русије; камен я. с пророчким натписом налази се на -> раскрсници три пута; на њему -> opao из билина леже птиће. Лит. МНМ 1: 57; Юд. ОРЗ: 194-197 О. В. Белова АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ -» Opao АЛОВИТИ ЉУДИ -> Облачари АМАЈЛИЈА -> Хамајлија АМУЛЕТ -> Хамајлија АНАТЕМА - народно-правни обред друштвеног проклетства, изопштења од друштва (света); постојао je првенствено у jyжнословенској средний: срп. анатема, проклињапе, буг. натемия, проклятие, громада, макед. анатема, проклетство. А. су људи подвргавани због убиства, крађе, подметана пожара, насил>а, блуда, злоупотребе власти и сличног. За я. je одабирано место на граници села (најчешће у случају сукоба с другим селом), на -> раскрсници, ређе на узбрдици (поводом подметагьа по-

-6-

АНЂЕО

зрнце проса", а све унаоколо наједрава, тј. увећава се, добија на тежини. Овом народном етимологијом објашњавају се многи народни обичаји, везани за магију плодности. Да би добро расло све шго je било посејано, да би хране било више, кували су и једи разна жита, частили комшије, а остатак давали кокошкама: пазили су да ту храну не дају -> туђинцима, да им они не би однели родност. Сматрано je да ће кућама, у којима je Андријевдан обележен како треба, година бити срећна и берићетна. Лит: Myk. UAVB; ЖС 1994/3: 26-27; КОО 1973: 205-206, 266-267. 284-285; Чуб. ТЭСЭ 3: 258-262; Крач. БЗРС: 8-9; СЕЗб 1958/71: 259-260; Kur. PLS 2: 170; МФ 1979/23: 48-59; Арн. БНП: 20-21; Dwor. KSL: 26-27; ]L 1911/21/3: 152-153.

Л. Н. Виноградова, С. М. Толсто! АНТ)ЕО -у црквеној књижевној традицији, Божји изасланик који штити луде, посредник између луди и неба. У народним представама, анђели су лепи дугокоси младићи с великим крилима, у белим, понекад позлаћеним одеждама, обично са жезлом у руци. Најчешће су невидливи, али понекад могу, по веровањима Срба, да се претворе у -» лептира (анђелак "лептир") или просјака, који долази за време ручка; по бугарским веровањима, ако je я. послан с Божјом вешћу, може се појавити у облику —> јелена са златним роговима. A. човеку стоји иза десног, а -> ђаво иза левог рамена: стога, по веровањима, и треба плувати преко левог рамена, легати на леви бок да спаваш - "да не би угушили ђавола" (буг. софиј.) Понекад сматрају да je иза десног рамена добри я., а иза левог зли я. (мак. Охрид). А. и ђаво свакога човека боре се један против другог; я. штити човека од зла, ђаво га упућује на зло. А. може да буде јак (буг. "силен e ангелъ му" - "јак му је анђео", кажу за доброг човека) или слаб (буг. "ангелъ му e слаб" - "анђео му je слаб"); то се односи и на животиње, на пример, коњ увек има слабог я. (Хере у Банату). Човека са слабим я. (слабанђелом за разлику од јаканђе-

АНЂЕО

ля, код Срба) може да савлада -» нечиста сила, он може да нагази на траг, "да помери памећу" итд. Анђели су милостиви или својеглави (мак., Т)евђелија). Апђела има онолико колико има људи и животи[ьа (буг.). А. прати човека од рођења до —> смрти: у самртном часу, я. стоји човеку над главом, а смрт - поред ногу (мак., Прилеп). А. узима човекову —» душу и води je по местима на којима je он живео (словен.); измамл>ује je из тела златном —> јабуком (буг.). А. обилази заспале луде (бел. витеп.). Често стоји крај —> прозора, па зато кроз прозор не ваља пљувати, просипати смеће и слично. Са а. су на землу могле сићи душе предака, на пример, я. их je доводио на —> Богојављење, да би се и оне могле крстити у Јордану (бел. витеп.). По слов, представама, одојче je анђео Божји, Белоруси из околине Витепска га називају анёлак; по украјинским представама, оно "балакае янголями", тј. разговара са я., а када му зарасте теме, оно заборавља све што je причало са я., и почиње да разговара с људима. Дете које умре крштено а да још није било одбијено од сисе, по белоруским представама из околине Витепска, на небу постаје я. који je, међутим, нем и није у свему равноправен са осталим я. (њему се, стога, не вала молити итд.). Код Јуж. Словена (Полице у Далмацији) парастос за одојче називан je радовање, јер je сматрано да родители треба да се радују пошто су добили свог заштитника на небу у виду малог я. Руси (Владимирски крај) су веровали да петао има "анђеоски чин" и да зато нечиста сила не може да му изађе пред очи; Срби из Косова Поља су говорили да je Бог наредио петлу да пева на земли, а анђелима - на небу. Срби у Босни су сматрали да су голубови - бивши анђели, па зато нису убијали ни јели голубове. По буг. легенди, -> кукавица je била я. који je, пошто je згрешио, претворен у птицу. Волове у запрези Бугари су обично називали я.: "Не бей ангелите!" ("Не туци анђеле!"), "Не мъчи ангелите!" ("Не мучи анђеле!") По народним легендама, анђели су слуге Божје, они чувају небеске капије на

-7-

АНТИПОНАШАЊЕ

сваком од седам небеса (Срби), износе -» сунце на изласку (буг. софиј.), узносе —> воду на небо —> дугом, лете око престола Божјег (Србија, Гружа), певају песме у —> рају (буг. Трново). Босански муслимани су сматрали да међу апђелима који терају облаке постоји један слеп, а други глув а. Упореди рус. архангел, шенкурск. "ветрови су - анђели". По књишкој "Легенди о стварању света", анђели су створени "пре", а по другој верзији - четвртог дана стварања света, заједно с пебеским телима. Црквена традиција разликује девет апђеоских чинова: серафиме, херувиме и престоле (виша категорија); чинове господства, силе и власти (средња кат.); чинове почетка, архангеле и анђеле (нижа категорија). Последњи су најближи људима, они уче и подржавају људе. Апокрифна књижевност говори још о десетом чину - я. који су "въ демопв! приложися" ("приступили демонима"). Мотив борбе я.-чувара против я.сатане постоји у многим делима старословенске књижевности. У старој руској "Беседи тројице светитеља" пише: "Иван рече: како гром беше створен? Василиј рече: постоје два анђела грома: хеленски (пагански) старац Перун и јеврејски Хоре, два анђела мухьа. Питање: шта су гром и муња? Одговор: анђео Господњи у лету удара крилима и тера ђавола". Лит.: СД 1: 107-109.

Н. И. Толсто] АНТИПОНАШАЊЕ -> Наопако понашање АНТРОПОГОНИЈСКИ МИТОВИ - митови о пореклу (стварању) човека. У словенској традицији су развијани под утицајем библијских предања, а пре свега апокрифа о првом човеку Адаму. Стварање човека je завршни чин стварања света. У руском основном летопису "Повестима минулих лета" (почетак XII века) дат je дуалистички мит о стварању човека, који je приписиван паганским —> чаробњацима, а потиче, очигледно, од дуалистичког учења богумила: —> Бог се купао у парном

АНТРОПОГОНИЈСКИ МИТОВИ

купатилу и, када се ознојио, обрисао се прњама; прње je бацио с неба на земљу, а сагана се почео спорити с њим ко ће од њих двојице да створи човека од прња (упореди словенску легенду о човеку који je настао из капљице Божјег зноја); резултат je да je —> ђаво створио човеково тело, а Бог му удахнуо душу. Апокрифни сиже, раширен у бугарској и старој руској књишкој традицији, да je Бог створио Адама од осам делова елемепата универзума: тело je узето од —» земље, —> кости од —» камења, крв од мора, очи од —> сунца, мисли од —» облака, "од светлости - светлост", од —» ветра дисање, од —> ватре - топлоту. Када je Господ оставио Адама да лежи сам на земли, док му Он узме "очи .од сунца", сатана je измазао Адама нечистоћом; Бог je скинуо ту прлавштину, помешао je са Адамовим сузама и створио -» пса, да чува човека, а Он je отишао по "дисање", за Адама. Сатана се опет појавио код човека, и мада му пас није дозволавао да се приближи, он je ипак —> штапом избушио Адамово тело (исплувао га, итд.), и пустио у њега седамдесет —> болести. Бог je поново отерао сатану и очистио човека (изврнуо га наопако - отуда унутрашње болести). Он je послао —> анђела да узме (слово) "аз" на истоку, "добро" на западу, "миелите" на северу и југу - од тих слова створено je име "Адам". У фолклору руских старовераца, сиже о стварању Адама "од природе" добио je карактеристичну мотивацију: "тело (Адамово) je од земле: после смрти одлази у землу; крв je од морске воде: читавог живота се креће као морски талас...; очи су од сунца: као што сунце сија, тако и човекове очи дању гледају а ноћу спавају". Бог je једино снагу створио "ни из чега" - да би човек могао да живи од свог рада. У руској легендарно] "Песми о Голубиној кн>изи" од делова тела Адама, првобитног човека, настају сви слојеви: од главе - цареви, од "снаге" - кнежеви и бојари, од "колена" - селаци, из Адамове главе израста дрво света - "кипарис", итд. Упоредо с предањима, у којима су я. м. били непосредно везани за космогониј-

АНТРОПОГОНИЈСКИ МИТОВИ

-8-

ске митове, такође су распрострањене легенде о стварању човека од глине, засноване на библијском мотиву о стварању Адама "од праха земаљског". По бугарској традицији, Бог je правио људе као -> грнчар лонце; после ручка Бог je видео да му посао иде споро, па je почео да их обликује на брзину, због чега су постали хроми, болесни, уображени, тврдоглави, итд. Карактеристичан je мотив божанске пљувачке, која je коришћена за мешење глине: од те пљувачке потиче мушка снага (семе); обратно, шьувачка сагане, који je желео да оживи обликовано човеково тело, наноси му штету - болести (укр., рус.). У украјинској легенди, творац je искористио прегршт преостале глине да човеку дода полни уд - тако je створено грешно тело, иначе би човек остао у pajy. У дуалистичким варијантама я. ж., Бог обликује човека од глине, а сатана покушава да подражава Творца, али направи јарца или —> пса (-> вука) (укр.). У низу предања, упоредо с глином могло je бити коришћено и тесто: Бог je најпре обликовао човека од теста, али му je пас појео творевину; Бог je направио жену (Еву) од пшеничног теста, а мужика (сељака) - од глине, али je пас појео човека од хлеба (укр.). У неким апокрифима (бугарска и стара руска "Легенда о креном дрвету") Адам je приказан као —> див: Соломон доспева у "коштану пепину", односно у Адамову лобању, у коју се могло сместити 300 мушкараца. Мотиву првобитних људи-дивова блиско je украјинско предање о прародитељима, који су били тако јаки да су, кад нагазе на -> камен, оставляли траг на »ему (упореди трагове на камену - такозване петроглифе у облику људске стопе); после згрешења, напротив, камење им се заривало у табан - отуда удубљење у људском стопалу. Пре него што су згрешили, први људи су имали рожнату кожу (попут ноктију); Адам je измолио Бога да својим потомцима остави део "вечне" коже на прстима, као подсећање на рајску бесмртност (рус.; у буг. варијанти Адам и Ева су првобитно били покривени —» длаком).

АНТРОПОГОНИЈСКИ МИТОВИ

Мотив стварања прве жене - Еве - у неким легендама наставља библијски мит: ребро за прављење узето je Адаму "из самог срца", да би жена волела мужа (рус.); пас je ишчупао ребро прачовеку, и Бог од њега направио Еву, итд. У другим варијантама Адам je створен с репом, па му je Бог, да би раздвојио човека од животиња, одсекао реп и од репа направио жену; првобитно су мушкарац и жена били спојени, али je сатана откинуо жену, тако да je Адаму остао мушки уд, а Еви - вагина: од тада мушкарац и жена теже поновном сједињавању, и тако се рађају деца (бел.). Други етиолошки мотив я. м. je порекло јабучице, "Адамове јабучице", од забрањеног плода: поједена јабука у Еви изазива страст према сатани, а у Адаму према Еви; из сношаја са сатаном рађа се Каин, са Адамом - Авељ. По другој варијанти, од сатане се рађа потомак са дванаест (седам) глава, од којих je само једна људска, остале су животињске: сатана обећава Адаму да ће појести сувишне главе ако му он "додели" све земаљско потомство (—» орач). Од Каина потиче грешно потомство, коме je Сатана показао како да сагради вавилонску кулу: Бог je помешао језике градитеља и они, пошто заборавише Бога, почеше да се клањају идолима (рус.). Према западноукрајинској легенди, после греха првих људи Бог je проклео Еву, заповедивши joj да се порађа у мукама, а после смрти - да носи —> jaja: прародитељка je свакога дана морала да снесе онолико jaja колико би људи умрло на земли. Та jaja Бог сече попола и баца на земл.у: из једне половине рађају се дечаци, из друге - девојчице; када порасту, онда се жене. Ако половина јајета падне у море (или je поједе животиња, итд.), човек остаје на земљи сам, без свога пара. Уп. гиганти, —» Сатанаил. Лит.: Вес. РОДС. XI. Вып. 5. Спб., 1889; Булашев Г. О., Украинский народ в своих легендах и религиозных воззрениях и верованиях, Вып. I., Киев, 1909; Толстая С. М., О нескольких ветхозаветных мотивах в славянской народной тради-

АСИЛКИ

-9-

цииЦОт Бытия к Исходу, Москва, 1998: 21-37 (там. лит; ЖС 1999/2: 2-5. В. ). Петрухин

АСИЛКИ ^ Кости АТИЛА -у народним предањима псоглави краљ, рођен из неприродне везе краљеве кћери са —> псом, касније предводник војске која je убијала људе и рушила градове и цркве. Предања о А. записана су код Словенаца од Истре до Корушке, код Италијана и Хрвата у Истри, а неки приповедни мотиви везани за овај лик посведочени су и шире од овог простора у неким деловима Хрватског Приморја, Лике, Далматинске Загоре, све до Босанске Крајине. Име псоглавог краља може бити и Ату λα (Босанска крајина, Резија), Песјан, Пес Марко, Псоглав (Словенија). Предања о А. мешала су се са широко распрострањеним предањима, познатим код многих народа, о тзв. -> псогдавцима или пасоглавцима. У неким предањима из Истре, А. се описује као једнооки -» див, или пак као чудовиште које je имало једно око на челу, једно на лицу, а уста на боку. Пре него што проговори, он два или три пута залаје. По варијанти из Лике, заснованој на мотиву бријања или шишања кра/ьа с козјим ушима, А. се описује као краљ с пасјом главом, људским трупом и козјим ногама. Варијанте предања о А. своде се на сдедеће елементе: прорицаьье да ће краљева кћи постати блудница или да ће родити незаконито дете; покушај краља да осујети проречену судбину затварааем кћери у посебну зграду; на захтев кћери, доводе joj псића и она касније зачиње с њим; рађа се чудовиште кога називају А. пли другим именима; А. ојача и испољава рушилачке особине; А. настрада (умире). По словеначком предању из Корушке, некада су живели Ајди, којима je владао моћни краљ. Када je у старости добио кћер, дошла je —> суђеница (жарк жена); увређена што није дочекана на одговарајући начин, одредила je девојчици судбину да постане највећа блудница на свету,

АТИЛА

на срамоту старијима и на пролает родног места. По хрватском предању из Истре, пророк je рекао краљу да ће иегова кћи родити незаконито дете. По словеначкој варијанти из Резије, краљ je имао три кћери којима лоше судбине прорекну Циганка, или пророк. Постоји и варијанта из Словеније, према којој je краљ имао лепу кћер у коју се сам заљубио и није дозвољавао да je други мушкарци виде. По варијанти из Истре, краљева кћи je одмах по рођењу дете-пасоглавца бацила у јаму (шкују) и оно je тамо за седам година тако порасло и толико ојачало да je могло да руши све пред собом. Такође, заједничко свим предањима јесте рушилаштво Α.: са својом војском, он je рушио и палио градове. Зато су га у Истри називали Атила палиграде. По словеначком предању из Корушке, А., кога овде називају Песјан, када je порастао, пошао je на југ, прешао je седам вода и седам гора и дошао на Гнило море у државу где су живела њему слична бића, која су се називада Песлщнари. Он je постао њихов владар, скупио je велику војску и с нюм дошао и разрушио свој родни град. Смрт А. описивана je различито. У Истри се наводи да га je убио дечак праћком или —> пастир, ударивши га палицом по глави, или да je "умра од веселине" пошто се као стодвадесетогодишњак оженио девојком од двадесет година. У хрватском Подгорју се приповедало да псоглава нико није могао савладати, jep je он био "краљ вражје пасмине", све док није дошао бискуп и изашао пред његову војску с часним -» крстом у руци. Он je бацио проклетство на вражју војску, врагови су се разбежали и њихов краљ je био убијен. Тада je бискуп ископао дубоку jaму и озидао je дебелим зидом, па je ту бацио тело псоглава, као и његово велико богатство, jep je оно било проклето и нико га није смео присвојити. Изнад je ставио часни крст да пасоглав не би опет изашао на овај свет. По предању из Словениje, A. je умро изненада. Његово тело су војници ставили у златан ковчег, a овај у сребрни а затим у гвоздени и закопали га из-

АТИЛА

-10-

међу три -> храста у Шутјовем гају. Пошто je А. био велики грешник, ььегова душа нема мира после смрти. На његовом гробу сваке ноћи горе две беле свеће, а -> ђаво (худич) на белом чаршаву суши новац, који А. пресипа у собу испод свог гроба. Преко дана А. се људима приказује као депо обучени ловац у зеленом одеду, с црном —> капом на глави. Рођење А. приказано je као казна краљу који je покушао да промени судбину проречену његовој кћери, или пак као казна за његову саможивост, јер се сам заљубио у своју кћер и није je хтео удати, што je такође био начин ометања њене судбине. Мотив о краљу који покушана да промени изречену судбину свом детету, тако што га затвара у камену кулу, као и удовол>авање кћерином захтеву да добије пса који игра кључну улогу у његовој судбини, познат je још у старом Египту, a такође и у фолклору многих савремених народа Европе (—> суђеница). Мотив затварања кћерке у кулу да би се осујетила њена зла судбина, познат je и у хрватском и српском фолклору. У епској песми из Хрватске "Соко младожења" (HNP 1: 530-531),

АТИЛА

цар стамболијски, чувши прорицање да ће његова кћи, Златима Фатима бити обљубљена, затвара je у високи чардак "на девет тавана". Са истока долети соко у кулу, збаци перје и, претворивши се у момка, обљуби девојку. По предању које je Вук записао, цар затвара кћер у стаклени двор, у узалудном покушају да je спасе прорекнуте смрти од уједа ->· змије. На формираьье представе о А. утицала су историјска предања несловенских народа о продору Хуна и њиховом рушилачком походу, која су повезивана с много старијим мотивима о неумитности судбине, о дивовима, псоглавцима и уопште о чудовиштима у виду получовека-полуживотиње. Лит.: Bošković-Stulli, M., Istarske narodne priče, Zagreb, 1959: 126-128, 130, 192-193; BoškovićStulli, M., Narodna predaja o vladarevoj tajni, Zagreb, 1967: 230, 264-265; Tjop. ВДБ: 253; Kel. BPSL 1997: 265, 269-270; Matičetov M., Attila fra Italiani, Croati e Slaveni, Će fastu, 1948/5-6, 1949/16: 116-121; Šmitek Z., Kristalna gora, Mitološko izročilo Slovencev, Ljubljana, 1998: 158-176. /b. Рааенковић

БАБА ЈАГА - у словенској митологији шумска баба-чаробница, —> вештица. Према приповеткама Ист. и Зап. Словена, Б. ]. живи у шуми у "кућици на кокошјим ногама", једе људе; ограда око њене кућице je од људских —> костију, на огради су лобање, уместо резе - /ьудска нога, уместо затварача - рука, уместо браве - уста са оштрим зубима. Б. Ј. се труди да у -> пећи испече ухваћену децу. Она je противник јунаку бајке: долетевши у колибу и нашавши ту јунака изреже му каиш с леђа и ел. У неким je приповеткама Б. ]. (Јага Јагишна, словен. EžiЪаЪа) мајка —> змијама, које су противники ВйВ« l«TS «WKOJAOAS ХГСГЖ* H«

шчмм мимхм пмктомккд

"Баба }ага се туче с крокодилом..."

це јунаку. Осим Б. /. као агресивног лика и грабљивице, у приповеткама je она приказана и као дародавац и од помоћи јунаку. Б. }. има једну ногу коштану, она je слепа (или je боле очи), она je баба с огромним грудима. Веза с дивљим животвдьама и шумом упућује на то да би се н>ен лик могао извести из древног лика домаћице звери и света мртвих (—> онај

свет). У исто време, атрибути Б. /., као што су лопата, којом она баца децу у пећ, у складу су с тумачењем бајке које у њој види паганску свештеницу из обреда иницијације. Ликови слични Б. /. познати су у германској (Фрау Холе у немачким бајакама), грчкој (Калипсо) и другим митологијама. Лит.: БСИ 1985; Потеб. МЗОП 3; Пропп. ИКВС. В. В. Иванов, В. Н. Топоров

БАБА МАРТА - персонификација месеца марта или његових хладних дана; главни лик предања о тврдоглавој баби која je пре времена истерала стадо на пашу. Први дан или први дани марта код балканских Словена се везују за долазак зле, свадљиве бабе - Б. М. (уп. називе месеца марта: мак. баба Марта, буг. лота марта). У народним представама Б. M. je сестра фебруара (Сечка), a појављује се у облику бабе променлзивог карактера. Н>ен нестални карактер одражава се на време: топли дани смењују се с хладним, па се зато хладни или промешьиви дани са снегом у марту и називају: срп. баба-марта, бабини дани, мак. бабини дани, буг. родоп. бабънъти дени. Понекад, по прва три дана марта (буг., мак. трите баби) гатају о времену три пролећна месеца или о времену у —» пролеће, лето и јесен. Да се Б. М. не би наљутила, у Бугарској и источној Србији (околина Пирота) домаћице окаче на плот или —» дрво платно, —> noj ас, кецел>у црвене —> боје: сматра се да Б. М. треба да се сретне с нечим црвеним, јер ће то побољшати њено расположение "Б. М. се смеје и греје сунце", "Б. М. се радује и не пушта снег и мећаву". Код Буга-

БАБА ТОДОРИЦА

-12-

ра се првог дана марта старе жене труде да не излазе из -> куће, пошто тог дана Б. М. са задовољством среће само девојке и младе жене. Сходно предању распрострагъеном код балканских Словена, нека баба (често се на овај лик преноси и име Баба Марта), не дочекавши пролеће, упућује се са стоком на пашу (бачију). У путу, она увреди одлазећи месец, нпр. срп.: "Серем сечка на брадечка..." (Бољевац); мак. "Трш, јаре, в планина! Серем се Сечку на брадина" (Т)евђелија); "Циц, козица, на планина, прдни Марту на брадина" (Струга), итд. Расрђени месец (фебруар, март или април) узима у зајам неколико дана од следећег или претходног месеца (одатле код балканских Словена називи првих и последњих дана марта: срп. зајемци, заемци "1-3., 1-9. и 10-12. март"; мак. заимени дни "1-3. март", щамници "1-9. марта"; буг. заемляци "1-3. март", заемните дни "29-31. март" и ел.) и свети се баби за учињену увреду: наилази мећава, завладава хладноћа, баба се, заједно са својим —> козама (овцама, јагањцима), смрзава, претвара се у —> камен. Код Срба се хладни дани крајем марта такође називају бабини козлићи, бабини јарци. У низу бугарских варијаната овог предања баба се радује пролећу, сматрајући да ће joj Б. М., пошто je и она баба, донети лепо време, али се ова наљути и на ι-ьу шаље —> ветар и снег, све смрзава, преобраћа у камен, из кога тече "млеко" или лековита —> вода. Познати су и многобројни топоними, KOJU указују на везу с предањем (нпр. у ист. Србији Бабина глава и ел.), при чему се, према веровању, у каменој композицији распознају баба, овце, козе, —> пси, магарци, -> коньи, трагови копита, посуда за -> млеко итд. О —> извору у таквом месту говоре да се "баба упишала", "осрамотила" (околина Пирота). Лит. Кабакова Г. И., Структура и география легенды о мартовской старухе, СГФ 1992: 209-222; БМ: 17-18; Кит. МНПО: 85-86. А. А. Плотникова

БАБА ТОДОРИЦА -> Тодорци

БАБИЦЕ

БАБИЦЕ - митолошка бића која доносе -» болеет породили и детету и угрожавају им живот у времену од 40 дана после порођаја. Јавлају се у веровањима и басмама у источној и јужној Србији, Поморављу, на Косову, у Бугарској и у Македонији. У селима око Лесковца називају се банке, у околини Врања - бабиле, у околини Бољевца и Алексинца - оне. Не постоје јасне представе о изгледу б. У хомољском крају описивали су их као жене дуге косе у црнини, које се не могу видети, и које -> ноћу нападају породилу и новорођенче. У басми из околине Књажевца б. су приказане као колона демона у лудском облику, која уништава све на шта наиђе: "Пошле девет бабе,/ девет деде,/(девет жене),/ девет деца,/ девет девојке,/ девет младеневесте./ Куде пројдогпе/ воду препише,/ гору посушите,/ камен разбише/..."; у басми из истог краја обраћали су им се изразима: "Бабице каракатице/ полуноћке, белод'нке", док су у басми из околине Сврљига назване "суве ветровите намерске бабице/ што ватају и старо и младо,/ и мушко и женско/..." По веровању, б. проузрокују стезање (кочење) вилица или врата детета, а код породиле -> грозницу. Понекад од б. дете може и да пожути. Тада се у Скопској Црној гори говорило: 'Ту стегнуле бапке!" Мере заштите од бабица биле су двојаке. Једне су биле усмерене на то да им онемогуће приступ породили и детету, а друге, уколико су их већ напале, да их одатле отерају. У превентивним мерама истицани су обележја људског простора и све оно што je неповолно за боравак -» нечисте силе. Из тих разлога соба породиље ноћу je увек била осветлена, поред ње је увек био неко од луди (обележје -> гласа), непрестано je подстицана —> ватра, ставлане су билке с оштрим мирисом, као и бодликави и оштри предмети од —> гвожђа итд. Понекад je, унутар затвореног простора, правлена још једна граница која je требало да онемогући нечисту силу да продре до породиле и њеног детета. У околини Болевца и Алексинца око поро-

БАБИЦЕ

-13-

диле су посипане божићне трице, или су н>ен кревет опасивали конопцем (—> конотьа). У Тимочкој крајини (Заглавак) породили би око врата ставлали нанизан -» бели лук на црвеном концу, а на укуцаном ексеру на таваници изнад главе детета би окачили -» вретено с пређом, на чијем je доњем крају била убодена главица белог лука. Ниску белог лука, на коју су још били нанизани и једна старинска сребрна пара, луштура белог пужа и неколико праменова беле опране вуне, носила je око врата и породила у Хомолу. Она je на десној страни главе имала и прамен црвено обојене вуне, а са исте стране главе повукла би један прамен —> косе и држала га у устима. У Скопској котлини (Горњани), поред новорођенчета, као заштиту од б., стављали су -> гребене, срп, нити и катраницу (-> катран). У околини Сврлига на лицу детета, после порођаја, чивитом би обележавали крстиће (на челу, бради и на оба образа). У неточно) Србији, да 6. не би нападале породиљу, она одмах по порођају умеси својом плувачком колачић, који поједе. Поред тога, породила током 40 дана не би напуштала —> кућу, поготову не ноћу. На Косову, она увече није смела пролазити испод кућне стрехе. Дететове пелене су скуплане и уношене у кућу пре мрака. Ако се мислило да су б. напале дете и породилу, примењивана су —> бајања и други поступци магијског лечења. У басмама, 6. терају или их преклињу да оду у далеки и пусти простор, или у —> воду, и да више не муче болесника. Из примера басми се види да б. могу бити и мушке и женске. Од магијских радњи најчешће су примењивани —> провдачење, —» купаme и —> кађење. Дете би провлачили испод дршке котла, кроз еучји зев (—> вук), кроз обруч направлен од -> верига, итд. Тиме je стварана лажна слика да je дете прешло у -> онај свет (-» провдачење). Исту сврху имао je и поступак мерења детета црвеним вуненим концем, који су примењивади у околини Лесковца. Пошто би измерили дете, конац би утопили у —» восак и направили свећу. Ујутру, пре сунца, родители треба да однесу дете по-

БАБИЦЕ

ред -» дрвета у туђи атар: у стаблу сврдлом треба да начине рупу у висини детета и у ту рупу ставе направлену свећу. Кући се требало враћати без освртања. У околини Болевца би породилу, за коју су сматрали да су je напале б., купали (-> купање) рано ујутро поред подупирача плота ("потпрње"). За ту прилику доносили би из девет башта по три жута велика цвета и мало траве која je расла око њих, такође су из девет башта доносили и стручкове селена, —> босиљка и —> здравца. Све то би ставлали у котао напуњен водом, у коју би убацили и "сечиво" (—» нож., —» секира), а затим котао покривали —> кошуљом породиле. У околини Алексинца, Сврлига у Скопској котлини итд., породилу болесну од б. кадили су димом запаленог —» катрана, понегде и старог опанка, рога итд. У Бугарској, а делом и у околини Пирота жене које рађају обележавале су бабинден (дан после зимског ев Јована), који je био посвећен и заштити од б. Код Куча у Црној Гори назив "бабице" односио се и на посебну врсту хлепчића у виду крста, који су мешени и делени деци и сиротињи на Задушну неделу (пред Ускршњи пост). Оставлали су их и на -> гробовима скоро умрлих сродника. Порекло 6. није доволно јасно. Може се претпоставити да потичу од жена које су умрде у току трудноће иди на порођају (-> некрштенци), од прерано умрлих луди ("нечистих покојника"), или од других демонских покојника. Код подравских Хрвата у Мађарској веровало се да умрле жене посећују своју малу децу и да их она могу видети као тепу (—> сенку). У околини Тјевђелије веровало се да породилу притиска и дави сенка. Она се око поноћи бешумно ушуња у кућу, у обдичју -» мачке, кокошке или неке друге животиње. Породили одузима свеет и глас и она осећа како је нешто притиска и дави, али не може да се пробуди. Тада je не треба звати по —> имену, већ je ћутећи дрмусати док не дође свести. Да би се породила ослободила овог демона, требало ју je ставити да потрбушке дегае на под да би на н>у нагазио дресирани —> медвед (меч-

-14-

БАБУГЕРИ

ка), кога су за ту прилику доводили у кућу, или je у -» суботу пре изласка сунца кадити мечкином длаком. Веровања о б. имају сличнос^и с представама о -> ноћницама, које изазивају несаницу код деце, а у неким сегментима су налик -> суђеницама и -> хадама. Могу се изједначавати с -» вештицама, -> (само)вилама, јудама. Због сличних фупкција мешају их с -» некрштенцима (нави, сеирци, мацарули итд.), који такође нападају породиљу и њено дете у првих 40 дана по порођају, али они потичу од умрле некрштене деце. Б. имају неке сличности и с -» грозницама (рус. лихорадки).

БАДЊАК

шког (бадњак) и женског (бадњачица), или још и "дечјег" б. (бадњачић). Понекад су два главна стабла бадпак и бадпачица морали бити од различите врете дрвета мушког (нпр. цер или храст) и женског (граница) (Ресава). Код Црногораца из племена Кучи за Нову годину (Женски Божий) секу онолико дрвета (бадњарица) колико има жена у кући.

Лит.: БМ: 18-19; Vuk.SK: 222; Грб. СОСБ: 110; Τ)ορ. ЖОЛМ: 432; Tjop. ННЖ 1984/4: 106-123; ЕКЗ: 135-136; Зсч. МБ: 87-92; Милос. СОСХ: 95, 99; Раден. НББ: 104; СМР: 12-13; Фил. СК: 412; Чајк. СД 5: 318-320. Љ. Раденковић

БАБУГЕРИ —> Кукери, -> Караконџула БАДЊАК - дрво које су на —> Бадње вече потпаљивали па —» опъишту, што je био основни обред божићног циклуса код Јужних Словена. Бадњак гори сву -» ноћ, људи га чувају и не спавају, због чега се његов назив повезује с глаголом бдети "не спавати, остати будан". Обред je раширен у Србији, Херцеговини, Боши, Далмацији, Истри (код православаца и католика), у западно), јужној и централној Бугарској, у Македонији, појединим областима Хрватске и Словеније. Први подаци о њему потичу из XIII века (Дубровник), За б. je најчешће сечен —> храст, ређе буква, клен, —> леска, -» клека, трешња, -> крутка и др. Обично je сечено дрво висине човека или нетто више од њега. У Бугарској, 6. je обично - храстов пањ или трупац. Велики пањеви дуго горе на огњишту, понекад до -» Богојављења. У неким областима секу по неколико б., понекад према броју мушкараца у кући; за првог —> госта после Божића - полажајника - додају још један б. Такође je позната традиција сечења и ложења два б. - му-

Сечете бадњака

Често једно стабло деле на мушки, женски и дечји део. Тако то раде у Ресави, Левчу и Темнићу и, у знатној мери, на )угозап. Србије, у области сев. зап. Србије (Јадар), Босне (Гласинац и Озрен) и другде. На огњиште су стављана три стабла, намештана на различите начине: паралелно, укрштено, у полукругу итд. Б. je обично сечен на Бадњи дан, рано ујутро пре изласка сунца или пред вече, пре заласка сунца, али понекад и раније, неколико дана унапред. У Гружи (Шумадија) свечано обучен домаћин одлази у шуму, носећи —> секиру, рукавице нэпу-

БАДЊАК

-15-

њене разним -> житом, прекрупом и хлепчићем. Пошто одабере -> дрво за б., он га засипа житом и прекрупом, прелама хлепчић о стабло и каже: "Добро јутро, бадњаче, и честит ти Божић!" Половину хлепчића поједе он сам, а другу остав/ьа на пању посеченог дрвета. У Лесковачкој Морави по б. се свечано одлазило на колима у које су упрегнути волови, закићеним цвећем, а у неким селима те области одлазак у шуму по б. обавља се у тајности. При томе je било могућно украсти б., односно, сећи га у туђој шуми. Приликом сечен>а б. домаћин je безусловно морао ћутати, и одсећи га једним ударцем секире или из три (али никако два) замаха! На Косову Пољу у кућу не уносе б. који је одсечен с два ударца; такође не узимају б. који je пукао до врха. Сакрални знача) има први ивер; он треба да буде подебљи, и на —> Божић га носе до пчелињих кошница, у млекар, у кокошињац, чувају га за лечење л3уди и стоке. У центр. Србији, б. не узимају голом руком "да идућа година не буде гола", него само руком у рукавици и тако га односе кући. Пре уношења у кућу, б. обично остављају у дворишту, најчешће под стрехом крај -> врата. У Ћустендилском крају најпре одсеку велику грану с б., па je унесу у кућу, уз речи: "Стигао нам je Божић, који нам доноси берићет: јагњад, козлиће, богату раж, белицу пшеницу..." Обично б. у кућу уноси домаћин. У Србији, б. често завијају у -> кошуљу (нову, мушку, женску), платно или га повијају као бебу. У неточно) Србији, у Алексиначком Поморављу, домаћин улазећи у —> кућу диже б. увис и изговара: "Оволика конопља и оволика жита била ове године!" Затим домаћица засипа б. житом, орасима и парама, да би амбари били пуни жита, a кућа - новца. Б. обично уносе у кућу тако да прво уђе дебљи крај, а на огњиште га полажу тако да тај крај буде окренут на -> исток. При томе домаћин понекад целива б. и клања му се. Често б. мажу медом, сланином или у отвор, који су на њему провртели, сипају —> вино, —» мед, масло, засипају га житом, на ььему ломе божићни -> колач, стављају на б. су-

БАДЊЕ ВЕЧЕ

во воће, ритуално јело - печеницу, новац, мараму итд. У Поповом По/ьу, читава породица се провлачила испод запаљеног б., који би домаћин или -> полажајник дизао над огњиштем. Полажајник je померао запал>ени б. на огњишту "да би кренули послови и благостање у кући и домаћинству", граном од б. џарао je полажајник ватру на огњишту, изазивао варнице из б. и говорио благослове: "Колико варница, толико телади, јагњади, прасића..." Трепутак у коме би б. прегорео на средини и разломио се на два дела, сматран je сакралним. Домаћин или деца су га свечано ишчекивали крај огњишта; ономе ко би први видео да je прегорео б. следила je награда. Угарак и пепео од изгорелог б. коришћени су за разне магијске и исцелител.ске цшьеве: од угарка су правили кочиће и побадали их у киви, од њега су правили клин за рало, да би заштитили летину од —> града, или —> крстове, које су односили у шталу, у виноград и ел.; угарак су носили у пчелињак, оставляли га у воћњаку, затрпавали у амбару итд. Пепелом од б. посипали су усеве, ко· рење воћака, трл.али њиме стоку, заме· шавали га у храну кокошкама, пили с водом због главобоље, итд. Лит.: Топоров В. Н.//Этимология, 1974, Мо сква, 1976; СМР; Нед. ГОС; БМ; Арн. БМП; Бак БПО; Георг. БНМ; Кит. МНП. Н. И. Толсто

БАДЊЕ ВЕЧЕ - уочи Божића, када α обављају основне припреме за велики го дишњи празник; посебним апотропеј ским и продуктивним ритуалима обеле жава се Бадње вече (хрв. кајк. vilija Božja пољ. wilija, wigilija, пољес. кољада, словач stedry večer, kračun), којим фактички почи ње Божић: тада се збивају чуда у приро ди, "отвара" се загробни свет, долазе пре ци итд. Код Јужних Словена на Б. β. обављаш су ритуали везани за припрему —> дрвет; за паљење на кућном -> опьишту (— Бадњак), мешење и печење обредног — хлеба (који нарочито симболизује св>

БАДЊЕ ВЕЧЕ

-16-

сфере газдинства), поделу заклане и сређене божићне животиње, постављање вечерње трпезе. Вечерња трпеза заузима централно место у обреду Б. β. код свих Словена. За њено приређивање у кућу je уношена слама, што симболише почетак Божића. У српским селима домаћин уноси сламу у рукавицама, понекад без —» капе, уз речи поздрава и добрих жеља, a че/ъад га дочекује стојећи. У Хрватској и северним областима Србије, ту сламу газе ногама, подражавајући гласове живине. У разним јужнословенским областима домаћин, домаћица или дете седну на сламу и чврсто je држе да би "кокоши добро седеле на jaјима и изводиле пилиће". У сламу, прострвену по поду, бацају суво воће, -> орахе и слаткише, које узимају деца, подражавајући оглашавање стоке и живине. На слами je било уобичајено ваљање и спавање током божићне ноћи, итд. (јуж. слов., укр.-бел., закарпат.). Вечера се сервира на поду, на слами (преко сламе се поставља, на пример, врећа од козје длаке) или на столу, на коме je такође испод столњака прострта слама. У том се случају током вечере испод столњака извлаче сламке и гата се о дужини лана у наредној години. У различитим словенским областима под сто стављају пољопривредне алатке (најчешће - раоник с плуга, a такође јарам, бич, -> секиру и ел.), ланцима везују ногаре -> стола да би "везали" чељуст -> вуку и сачували стадо од њега. Бугари, осим раоника, поред трпезе ставл>ају каиш, рукавицу са —> житом, врећу новца, сито са житом, јабукама, орасима и српом. У католичким традицијама се сматрало да уочи Божића сви претпразнички послови морају бити завршени до сутона; знак за почетак вечере била je прва -> звезда која засија на небу. Код Пољака, чим се појави прва звезда, домаћин изађе на доксат и викне "Звезда je на небу!", позивајући тако чељад на празничну вечеру (Kolb. DW 10: 58). Софру чине поена —> јела, укључујући и задупгна: обавезно се једу пасуљ или —> грашак, колзиво, —> мед, a такође —> риба, купус, код Јужних Словена - суво воће, по-

БАДЊИ ДАН

ена пита (зељаница) и др. Бугари и Срби зап. Србије пре вечере најпре каде трпезу, -> кућу, затим грађевине у дворишту, да би отерали "зле силе". Код Срба je било уобичајено да се вечера почне специјално испеченим хлебовима, који су представљали различите сфере привредног живота породице (закона, закончили), при чему би домаћин остављао на страну прво парче од сваког хлеба, а затим их давао стоци, да би стока била здрава. Понекад je за време те вечере прав/ьеп основни божићни хлеб (-> чесница). Код свих Словена познате су забране, везане за веровање да вечери присуствују невидљиве душе покојника: не служе се —> ножем, не дижу —> кашику када падне са стола, не устају иза стола док се вечера не заврши; Западни Словени остављају слободно место за софром "за -> госта", "за душу" постављају прибор вишка, отварају -> прозоре и -> врата, пале свећу "за мртве". Јужни Словени вечерају уз свећу, гатајући о животу и смрти по -> сенкама свеће на зиду; остатке хлеба стављају високо, да би класје било високо; за време вечере бацају орахе по —> ћошковима куће, а на крају вечере гатају по њиховим језграма; Западни и Источни Словени бацају ка таваници кувану пшеницу (кољиво, прекрупу) или класје и гатају о летини идуће године (-> гатање). Остаци хране, као по правилу, нису уклањани читаве ноћи: веровало се да he доћи да се окрепе умрли рођаци, —> душе предака, код Македонаца - "дедо Боже". Код свих Словена, за Б. в. позната су ритуална позивста на вечеру дивљих животина, Мраза, —> Германа, -» ветра и других реалних или измишљених ликова (—> Некрштени дани, —> Божић, —> Богојављење, —> Коледари, —> Маскирање). Л. Н. Виноградова, А. А. Плотникова

БАДЊИ ДАН -» Бадње вече БАЗИЛИШКО -> Змај БАЈАЛИЦА -> Бајања БАЈАЊА - облик магијског понашања чији je циљ остварење неке промене у же-

БАЈАЊА

-17-

/ьеном правцу. Заснива се на представи да су изазивачи -> болести и других недаћа код људи и стоке -> нечиста сила или поједини људи с демонским особинама. Б. се баве само појединци, најчешће старије жене, које код Срба називају бя/ялице, код Хрвата у Херцеговини - моле и молибоге, у Котарима у Далмацији - видигоје, у Македонији су то басмарици, бщалици, бщалки, у Бугарској - бајачки, басмарки, у Словенији заговарјалки, код Руса заговоршчици итд. Они које могу нанети штету бајањем код Срба се називају врачарице, вражалще, чипарице, код Црногораца мађионице, чаровнице, код Хрвата - цопрнице, код Руса - колдуње ( рус. колдун, колдунья). Знање б. се преноси у оквиру породице, од старијих млађима и, по правилу, млада бајалица почиње са бајањем тек када стара престане. Постоје уста/ьени начини преношења бајања (у неким случајевима б. се преносе на будућу бајалицу пре њене полне зрелости; у Бугарској je стара бајалица младој шьувала у уста

Бајалица са Бихора лечи болесно дете "мерењем"

итд.). По казивању неких бајалица, оне су почеле да бају по наређењу —> Богородице, св. Петке, —> вила итд., које су их посећивале у -> сну или током дуготрајне -> болести, откривајући им начине бајања. У појединим крајевима (неточна Србија, Банат, западна Херцеговина) бајалица je у тренутку бајања падала у стање зевања, поспаности или се тресла, губила свеет: по народном схватању, њена -> душа се борила с демоном болести или посећивала виле, молећи их за оздрављење боле-

БАЈАЊА сника. Бајалица има обавезу да чува тајну б. и да увек тачно изговара његов вербални део, басму, па и онда када не разуме речи које говори. Басма je схваћена као "инструмент" посебне врете, који из прадавног времена носи чудотворну снагу, и чији је задатак да врати нарушени поредак. Она то најчешће чини на симболичан начин, грађењем неког паралелног модела, којим се постојеће стање, уз одређену магијску процедуру, преводи у друго - жељено стање. По намеки, басме се могу поделити на медицинске, привредне и басме за друштвени живот. По структури, могу имати облик устаљених фраза, молитава, заклињања или развијену сижејну схему. По правилу, за сваку прилику постоји посебна басма, али има и случајева да бајалице исти текст прилагођавају различитим наменама, или га импровизују. Приликом б. бајалица употребљава неке предмете који имају магијску функцију. Они могу бити део поруке исказане на другом, невербалном коду, или пак илустрација намере бајалице (обично изражене у облику претње). У прву трупу спадају предмети као што су: —> со, —> jaje, брашно, предмети везани за —> ватру, "мртвачки предмети", делови одређених животиња и биљака итд. Другој групп припадају оштри предмети (-> нож, -> секира, -> вретено, три), предмети са запахом (-» бели лук, тамјан), предмети за чишћење (-> метла). Саставни део б. јесте и посебно понашање његових учесника, које често има характер -> наопаког понашан>а (—> ћутан>е, свлачење, пљување, псовање). Магијску функцију у б. има —> провлачење, мерење итд. Бајања су обављана у одређено -> време и на одређеном месту. Нека б. извођена су у време пуног а нека у време младог -> месеца. Такође, од значаја за б. био je избор дана у —> недељи (често су б. извођена уочи —> среде, —> петка и —> недеље), као и доба дана (бирано je "гранично" време - јутро пре изласка сунца и вече по његовом заласку, а разна чарања су извођена у -> глуво доба ноћи). За б. се бирају и посебно означена места која имају ритуалну вредност. Она представљају границу из-

БАЈАЊА

-18-

међу свог и туђег простора, почев од -> огњишта, преко -> прага, стрехе, ограде до границе атара. Она може бити исказана и као граница између копна и -> воде (поред -» бунара, -> реке, -» извора, -> воденице, на -> мосту). По обележју "чисто" и "нечисто", за б. су погодна "нечиста" места: ђубриште (-» ђубре), свињац, -> дрвљаник, -> гробље. Такође су погодна и она места на којима je трајније присутна нека вертикална оса: —» димњак, -> стожер, -» дрво, -> камен.

БАКАЛАР

Лит.: БМ: 19-21; Ел.СЗК; Ефим.СМЗ; Зам.; Исследования в области балто-славянскои Оуховной культуры, Заговор, Москва 1993; Кляус УС; Kot. ZP; Майк. ВЗ; Md. LMS; Позн. 3; Проц. ЗНМ; Раден. НББ; Раден. НБЈС; Раден. ССНМ; РЗЗ; СД 2: 239-244; Толстая С. M., EK3 5, 1999: 155160; Топоров, ТЗС 1969: 9-43; 1971: 9-62; Юд. ОРЗ. Љ. Раденковић

БАКАЛАР -» Риба БАЛАЧКО -> Змај БАРАБАН —> Велика неделе БАРБАРА СВ. -> Варвара св. БАРБОРКЕ -> Варвара св. БАРТОЛОМЕЈ -> Вартоломеј БАЦАЊЕ ПРЕДМЕТА -» Гатање

Бајалица "намешта пупак

У извесном степену на словенска бајања утицала je писана магијска књижевност (апокрифне молитве, заклињања, магијски записи и формуле). Препознатљива су три правда утицаја: византијски (преко грчког језика), романско-германски (преко латинског и немачког) и у незнатној мери исламско-оријентални (преко турског и арапског језика). Најархаичнији слој у б. чува се код Словена који насељавају балканско-карпатску облает и на Руском Северу.

БДЕЊЕ - намерно суздржавање од —> сна за време најважнијих догађаја у породичном животу (сахране, порођаја, свадбе), на календарске празнике (-> Божић, -> Ускрс, —> Ђурђевдан, —> Тројице) или у одређено време дана (приликом заласка сунца, у подне). У обредно б. спадају такође делимично ограничавање сна (намерно касно одлажење на спавање, рано устајање) и блаже форме забране спавања (обичај спавања без јастука, без свлачења, не гасећи светло). Б. je везано за представе о опасности сна по човеков живот. Тако je обичај да се буде заспали луди у -> кући поред које пролази погребна поворка везан за страхование да покојникова —> душа може повести са собом и душу спавача. Одбрамбена функција б. састоји се у томе што будан човек одбија од себе зле силе у изузетно опасним тренуцима. Б. поред покојника објашњавано je потребом да се он заштити од —» нечисте силе или потребом "чувања" душе. Ради тога су често позивали старије жене, на целу —> ноћ. Код Украјинаца са Карпата, 6. поред покојника пратиле су игре, шале,

БДЕЊЕ

-19-

причање прича и анегдота. Ређе се бележе б. прве ноћи после сахране, да би се обезбедили од могућег повратка покојника. Код Зап. и Јуж. Словена, б. поред породиље и новорођенчета имало је циљ да их заштити од злих духова, да нечиста сила не би заменила дете. Сан одмах по порођају могао je да нашкоди и породили, зато joj нису давали да спава сву ноћ. На свадби je познато обредно б. другарица поред спаваће собе младенаца прве брачне ноћи. Често су те ноћи били будни и гости на свадби. Према увреженом веровању, ко од младенаца први заспи у брачној ноћи, тај ће први и умрети. Ујутро je свако од н>их настојао да се пробуди што пре, да би имао првенство у породичном животу, да не болује, да не буде лењ у раду итд. У календарском циклусу раширена je забрана да се спава на -> Бадње вече. Сматрано je да ће онај ко заспи те ноћи, преспавати царство небеско. У Закарпатју су били будни уочи Божића, да би оградили кућу од зла за читаву наредну годину. Код Јуж. Словена, обичај божићног б. одразио се у називима Бадње вечери и у паљењу "бадњака", поред кога су дежурали целе ноћи, да се не угаси. Обичај да се што раније устане на Божић ујутро везан je за бојазан да се не нашкоди летини или за жељу да се не буде послано у раду. Забрана спавања за време дочека Нове године објашњавана je опасношћу од -» смрти. Раширена je забрана спавања у ускршњој ноћи. Оне који преспавају јутрење поливали су -» водом. Не сме се спавати за време ускршње вечерње литургије, иначе -> Бог неће човеку опростити грехове, неће му дати -> среће, полегнуће -> жита, усеви и трава, човек ће бити сањив целе године, преспаваће своју срећу, разболеће се, ослепеће ("русалке ће му зашити очи"), заспаће заувек, лети ће наилазити на много -> змија, неће наћи закопано благо, печурке, jaja дивљих патака и ел. Код Јуж. Словена познате су забране спавања на Тјурђевдан (да би се избегла главобоља читаве године) и на Тројице. У укр. Пољесју забрањивано je сггавање дању током читавог периода Русалне неде-

БЕЛА ЗМИЈА

ле, јер ће —> русалка спавачу навући врећу на очи, па ће спавати читаве године. Свуда je забрањено спавање док залази —> сунце, иначе човек може заспати заувек, нападаће га —> грозница, дете ће плакати ноћу итд. У страху од -> полудница, избегаван je сан у подне за време рада у пољу. А. В. Тура

БЕЛА ЗМИЈА -> Змија, зик, -> кућна змија

• немушти је-

БЕЛЕ ПОКЛАДЕ - недеља која претходи Великом посту и дели, по словенском народном -> календару, две главке сезоне зиму и -> пролеће. Веома je празнована код Руса, Западних Словена и Јужних Словена-католика, мање код православних Јужних Словена и врло скромно - у Украјини и Белорусији. Код Руса je почетак Б. и. падао у недељу седмице пре Великог поста, тј. на такозване месне —> покладе, када je било дозволено да се последии пут једе месо. Тога дана обично су приређиване мале породичне гозбе, на пример, тает je позивао зета да "поједу овна". Понегде су палили —> ватре и објашњавали деци да кобајаги на н>има "пеку месо". Заиста, "дочек" Б. и. обележаван je готово свуда: деца и омладина су излазили са палачинкама на снежне брегове, да "дочекују Беле покладе", веселили се и санкали. Основно јело на Б. п. биле су палачинке (поред млечних производа и рибе). Прва палачинка обично je намењивана покојницима: ставлали су je на полицу са иконама или на кровни прозорчић - "за душе родитела", а понекад су их давали профцима такође за "помен душе". Палачинке, а исто тако и кућне потрепштине које су коришћене за њихову припрему (намаз, тигањ и др.) ставлане су у руке страшилу Б. п.; као симбол мрсне хране спаливали су их на -» ватри приликом испраћаја Б. п., итд. Знатан део обичаја на Б. п. био je, на овај или онај начин, везан за тему породично-брачних односа: на Б. п. сдавали су почаст младожењама који су се оженили то-

БЕЛЕ ПОКЛАДЕ

-20-

ком прошле године. С младенцима су приређивали својеврсну смотру у селу: поставлали су их уз диреке на капији и терали их да се љубе пред свима, "закопавали" их у снег или засипали грудвама. Подвргавали су их и другим искушењима: док су се младенци возили на санкама кроз село, зауставлали су их и гађали старим опанцима од лике или сламом, а понекад су им приређивали "целовник" или "целовалник" - када су земљаци могли да дођу младенцима у кућу и полубе младу (-» целивање). Младе брачне парове су возали по селу, али када би за то били лоше угошћени, дешавало се да младенце провозају на брани, а не у саоницама. Седмица Б. п. пролазила je такође у узајамном посећивању две недавно орођене породице. /Ьубавно-брачна тематика одразила се и у специфичним белопокладним обичајима посвећеним кажњавању момака и девојака који нису ступили у -> брак током прошле године (који нису испунили своју животну обавезу). Слични обреди су масовпо распрострањени код Ист. Словена, a такође у словенској традицији католика. На пример, у Украјини, у јужним областима Русије и код Полака, најчувенији обичај било je "вучење" или "привезивање" кладе: момку или девојци би привезивали за ногу "кладу" - парче дрвета, грану, траку и др. и терали их да неко време ходају с тим. Да би им одвезали кладу, кажњени су морали да се откупе новцем или чашћавањем. Код Словенаца, основна форма обреда, аналогних по смислу и форми, било je вучење брвна, званог "ploh" или "klado". За разлику од других словенских традиција, овде брвно углавном нису вукли момци или девојке који нису на време ступили у брак, него маскиране особе, које су - као представници локалне заједнице - узимале на себе одређени део одговорности за тај прекршај. Међу разноврсним белопокладним обичајима истакнуто место заузимају плодоносни обреди аграрно-привредног циклуса и, поготово, магијске радње усмерене на повећање раста културних билака. На пример, да би лан и —> конопља израсли "дугачки" (високи), у Русији су се

БЕЛЕ ПОКЛАДЕ

жене спуштале у санкама низ обронке настојећи да вожња буде што дужа, a такође су се тукле, гласно певале, итд. Понегде у Украјини и Белорусији, жене су се веселиле и шетале у покладни четвртак (звани Власије и Волосије), сматрајући да he се због тога множити стока у домаћинству. Најважнији дан белопокладне седмице била je недела - покладе пред почетак Великог поста. У Русији je тај дан називан Опроштајна недеља - тада су блиски луди молили један од другога опроштаје за све увреде и непријатности које су једни другима учинили; увече je било уобичајено да се одлази на —» гробље и "опрашта" с покојницима. Основна епизода последњег дана био je "испраћај Белих поклада", често праћен паљењем ватре. У Русији je тог дана од сламе или крпа правлена лутка Белих поклада, коју су обично облачили у женску одећу, носали je кроз читаво село, а понекад су лутку поставляли на точак, натакнут на врх мотке; пошто изађу из села, лутку су утапали у реци, спаливали je или je једноставно кидали на комаде, а преосталу сламу расипали по њивама. Понекад су, уместо лутке, кроз село возили живу "Масленицу" ("Белу покладу"): свечано одевену девојку или жену, старицу или чак старца-пијаницу у ритама. Затим би их, уз вриску и псовање, извезли ван села и тамо искрцавали или уваливали у снег ("испраћали Беле покладе"). Тамо где нису правлене лутке Б. п., обред "испраћања Белих поклада" састојао се, углавном, у заједничком палењу ватри на брду иза села или крај —> реке. У ватру су, осим дрва, бацали свакакву стареж опанке, бране, корпе, -> метле, бурад и остале непотребне ствари, коју су деца претходно прикуплала по читавом селу, а негде су и крадене специјално за ту намену. Понекад су на ватри спаливали и —> точак, симбол сунца, везан за наступајуће пролеће; точак су најчешће набијали на колац, пободен насред ватре. Код Западних и Јужних Словена, руским "Белим покладама" одговара Запуст, Менсопуст, Пуст, "Фашник" и неки други ликови-лутке, чијим je "испраћа-

БЕЛЕ ПОКЛАДЕ

-21-

јем" завршавана покладна седмица. Код Западних Словена на Б. п. су масовно правлене и зооморфне маске. —> Маскирањем у животиње (као што су -> коза, -> бик и -> медвед) на ритуалан начин су се обезбеђивали плодност и летина помоћу животворне снаге, и то чини доминанту свих белопокладних обреда. У централним областима Русије "испраћај Белих поклада" пратило je уклањање мрсне хране, која симболише Б. п., ван граница културног простора. Зато су понекад на ватри спаливали и остатке палачинака, масла, просипали у њу млеко; међутим, најчешће би деци једноставно говорили да су сва мрсна јела изгорела у ватри (уп. "млеко je изгорело, у Ростов одлетело" и слично). Неки обичаји су били намењени деци, а требало je да их заплаше и принуде на послушност: у Нижегородској области, последње неделе белопокладне седмице, у центру села би побадали мотку, на коју би се успузао мушкарац с метлом и, правећи се да туче неког, викао: "Не тражи млека, палачинака, кајгане". Опраштање од Б. п. окончавано je првог дана Великог поста - у Чисти понеделак, који је сматран даном за очишћење од греха и мрсне хране. Мушкарци су обично "испирали зубе", односно, обилато пили вотку, кобајаги због тога да из уста исперу остатке мрсне хране; у неким местима за "истресање палачинки" приређиване су борбе песницама итд. У Чисти понеделак обавезно je било —> купање у парном купатилу, а жене су прале и "париле" посуђе, чистећи га од масноће и остатака мрсне хране. Међу друге обичаје и забаве белопокладне седмице спадају: маскирање (у Русији су маске пратиле лутку Б. п.), вођење "козе" или "јарца" (неточна Украјина), песничење и игре лоптом (понекад веома сурови, који су се завршавали и сакаћењем), борбе петлова и гусака, лулагъе на лулашкама, врћење, омладинске вечеринке итд. Лит.: Календарные обычаи и обряды в странах зарубежной Европы: Весенние праздники, Москва, 1977. Т. А. Агапкина

БЕЛИ ЛУК

БЕЛИ ЛУК (Allium sativum L.) - билка, спада у ред универзалних заштитника, има широку примену у народној магији. Апотропејска снага б. л. везана je за јак укус, специфичан мирис, па се зато у обредима најчешће употреблава доњи део - луковица, која се састоји од посебних делова - ченова. У називима ове билке чест je епитет бели: рус. дијал. перм. белый лук, пол. карп, biaie ziele, буг. бял лук. У етиолошким легендама Украјинаца, б. л. je израстао из тела Јуде, из зуба Ирода, Јуде, чаробнице, после њихове смрти, зато je грех јести га; онога ко прекрши ту забрану, напустиће —» анђео-чувар на 12 дана, па му je забрањено да 12 дана иде у цркву, јер се неће молити —> Богу него —> ђаволу. По северноруској легенди, б. л. je творевина сатане. Истовремено, по бугарској легенди, б. л. се појавио на месту Часног крста (народно-етимолошко зближавање речи: "чешньово лук бил израснал на чесните кърсти" - "бели лук je израстао на часноме крсту"). По словенским веровањима, —> нечиста сила не подноси мирис б. л. и стога верују у његову моћ да штити од злих очију, од -> урока и -> чини, од демона свих врста: од -» болести, ђавола, -> водењака, -> вештице, -> море; од -> вида, самодива, јуда, итд. Букете расцветалог б. л. су качили на —> прозор - због —> вампира, носили су огрлице од чена б. л. ; сматрали су да мирис б. л. уништава вампира (буг.). У Пиринском крају постоји веровање да je у б. л. заклучано девет -> паса, који прогоне зле силе. Б. л. се користи у својству —» хамајлије. Трудне жене изузетно често користе б. л. као заштиту од урока, злих очију и вештица (босорки, —> богинки, стрига), носе га стално испод пазуха или зашивеног у -> одећи, а породиле током седам (четрдесет) дана после порођаја. Новорођенчету трлају стопала и груди б. л., пришивају му чено б. л. у Капицу, мараму, ушивају га у пелене, ставлЈају га у колевку, под главу због —> ноћница, —» бабица, —> вештице (Словенија, Бугарска, Србија), привезују га за руку, каче око врата или ушивају у дечју кошулицу (Хуцули). Ради заштите

БЕЛИ ЛУК

-22-

породиље и новорођенчета, на узглавље кревета су стављали грабуље на које je био нанизан б. л. (Врањско Поморавља), -> ћошак, у коме се налазио кревет, трљали су б. л. (чеш., словач.). У Словачкој би породила, када први пут пође у цркву после порођаја, бацала с -> моста у поток б. л., који je био привезан за завесу која je заклањала њену постељу током шест недеља, да би сви "замеци" болести новорођенчета отпловили низ -> воду. У Белорусији би породила, пре него што пође у цркву, жвакала б. л. и дувала у дете да joj га не урекну, а неко од чељади би дувао у ььу. Б. л. je масовно коришћен у свадбеним обредима. Уплитали су га, с цвећем, у свадбени —> венац, качили на сватовски барјак ради заштите младенаца, ради обезбеђивања плодности, љубави, здравља, богатства и -> среће (укр., пол,., буг.); прилазећи венцу, б. л. су крили под одећом, у цепу, због чини, урока; стављали га у обућу млади и младожењи. Пред прву брачну ноћ, у постељину су стављали б. л., —» хлеб и новчиће (Словаци Липтова). Заштитна и одбрамбена својства б. л. одражавају се у обредима, који су везани за празнике прелазних периода (-> Божић, -» Беле покладе, -> Ђурђевдан, итд.), када je посебно активна била нечиста сила. Тих дана, у Србији и Босни, сви су мазали свој врат, груди, руке и ноге б. д., да зло не би нашкодило здрављу, ради заштите од вештица, од уједа —> змија. У рупе на прозорима, зидовима и вратима, у 1сључаоницу забадали су б. л., њиме су цртали —> крстове по зидовима, —> вратима куће, коњушници, штали, амбару (општеслов.), да би заштитили себе и стоку од насртаја вештица; чена б. л. носили су у одећи током Русалне недеље (пол>ес.). На -> Бадње вече, б. л. je био обавезан атрибут празничне вечере. Стављали су га на трпезу испод столњака (на сва четири ћошка —> стола), у сено; по главица б. л. стављана je испред сваког члана породице или пред сваког мушкарца у породици (Украјинци са Карпата). Пекли су га у божићном хлебу (—> крачун) (Украјинци Закарпатја и ист. Словачке). У Тјевђе-

БЕЛИ ЛУК

лији су почињали вечеру тако што би сваки члан породице појео по чено б. л. "да би био здрав кугу лук" и да би змије бежале од њега (Тан. СОТ)К: 83). Б. л. су носили уз себе током -> некрштених дана, ради заштите од нечисте силе и да би имали среће током године (Бугари). У Чешкој, Словачкој и Моравској, домаћим животињама су рано ујутро давали по чено б. л. на хлебу, да би стока била здрава и да не би гладовала; б. л. хранили су петла, гусана, патка, да се живина добро "понаша" и размножава, а пса да не буде зао и да се ничег не боји. Да вештица не би узимала —> млеко кравама, на јаслама, изнад стоке су качили главице б. л. (Словаци), кравама су трл>али виме б. л. (Хуцули), да их лети не уједе змија (Срби Горње Крајине). Уочи —» Благовести хранили су стоку б. л., да je заштите од змија (Херцеговина). На -> Тодорову суботу, —» воловима и кравама су б. л. мазали врат и груди. У Лесковачкој Морави су за тај празник пекли хлеб, на коме су од теста правили потковицу, а клинце - од чена 6. л.; на обредне хлебове ставл,али су чена б. л. - за здравље људи, коња и крава (Бугари). У оказионалним обредима, б. л. je такође играо улогу апотропеја. Да би заштитили од чини краву после тељења, качили су joj б. л. на врат (зап. Словач.). За време помора стоке, кравама, коњима и осталим домаћим животињама су вешали о врат б. л., нанизан на конац (рус.). Идући на жетву, свака жетелица би појела по чено б. л. са хлебом (Странца). На први пожњевени сноп стављали су главицу б. л., да би осигурали њиву од "премамљивања" жита у туђе амбаре (Бугари из Добруџе). Пред полазак на н>иву, у шуму, јели су б. л. и трл>али се њиме (Хуцули, Македонци), носили га уз себе (Словаци), да их не уједе змија и да им не нашкоде демони. Кад би неко у селу умро, сваки домаћин би нацртао белим луком -> крст на сва четири зида своје куће, да спречи смрт у свом дому (Украјинци Поткарпатја). Белом луку су приписивана магијска својства: поједен на -> Младенце - дан

-23-

БЕЛОБОГ

Четрдесет мученика (22. III), обезбеђивао je здравље, срећу, добру летину (Срби). Помоћу б. л. млада je одређивала број жељене деце: када пође на венчање, узимала je једно чено б. л. ако je хтела да има само једно дете (Чешка, Моравска, Словачка). Б. л. je употребљаван у л>убавној магији и девојачким —» гатањима (Срби, Бугари). Када су желели да сретну —> вука, што je обећавало срећу и берићет, носили су на пут б. л. (Витеп.). Посебну магијску моћ je имао б. л. који прорасте кроз змијску главу. Ко год би се натрљао њиме, није требало да се боји женских шумских духова (Хуцули). Помоћу њега су могли видети вештицу, пошто би зелена пера б. л. ставили у —> капу (Украјинци из Закарпатја). И Јужним Словенима je познат тај начин препознавања вештица. На —> Благовести, -» Ускрс и —> Петровдан, човек je одлазио у цркву пошто перо или чено б. л. стави у капу, зашије за —> појас, држи га под језиком, да би видео вештицу, а сам био невидљив (Србија, Босна); то je пружало могућност да се виде сви духови, на пример ђаво на роговима крава које се враћају са паше (Банатске Хере). Kao магијски реквизит, б. л. je имао широку примену у народној медицини при —> бајању, при лечењу —» једномесечића. Њиме су лечили болести дисајних путева, зубобољу, инфективне болести (колеру, жутицу, беснило). Приликом епидемија, јели су б. л. у великим количинама, стално га носили уза се, качили га на врата и прозоре кућа. Уп. руску пословицу: "Бели лук седам болести лечи" (КГ: 167). Лит.: Бул. УН: 305; КГ: 346; Гура СЖ: 330; Марин. ИП 1: 111, 645. Марин. НБ: 62, 105-106, 305; Шапк. СБНУ 1: 599, 602; Чајк. РБВ: 25-31; ČL 1892/1:337; Horv. RZL: 22. В. В. Усочова

БЕЛОБОГ - божанство реконструисано за западнословенску митологију на основу два извора: -> Црнобога који се помиње код прибалтичких Словена у Хелмолдовој „Словенској хроници"(ХП

БЕРЕГИЊЕ

в.) и назива низа локалитета типа „Бели бог". Посебно индикативном сматрала се опозиција посведочена називима брда код Лужичких Срба - „Бели бог"и „Црни бог"; с првим се везивала позитивна, а с другим негативна семантика. Постоји мишљење да je и Б. резултат тзв. „кабинетске митологије" (то име се јавља у позним, „секундарним" изворима од XVI в., у којима се он одређује као бог успеха и -> среће). Ипак, на разним деловима словенске територије запажени су називи локалитета изведени од споја епитета бели и речи бог (локалитет Белые боги je постојао и у Подмосковљу); они, као и имена неких других митолошких ликова, попут Белуна, даваоца -» богатства код Белоруса, пружају известан основ за претпоставку о митологизованом лику Б., који je чинио дуалистички пар са Црнобогом. Б. Б. Иванов, В. Н. Топоров

Паралелизам израза типа (не видети) белога Бога и белога дана допушта претпоставку да je првобитни члан теонимске синтагме била реч дан светаца. При томе je Б. у стању да се преображава или нестаје, попут других натприродних сила, укључујући и —> нечисту силу. Б., који управља —> анђелима, са свецима се супротставља са-

БОГ

танском роду, пре свега -> бесовима, -» ђаволима и свој нечисто] сили. С њима се Б. надмеће у световним и људским пословима и бори се на различите начине (ударом —» грома и ел.). Народна религија Словена обилује мотивима дуалистичког осећања света, по коме небо припада Б., а -> земља - ђаволу, десна страна - Б., лева - ђаволу, итд. Хелмолд у "Словенској хроници" (XII в.) сведочи да су Словени на гозбама додавали један другоме у круг жртвени пехар, изговарајући заклетве у име богова - доброг и злог бога, јер су веровали да све успехе дугују добром а све несреће злом богу, па стога злог бога и називају ђаво или -> Црнобог, (-> Бели бог) (Гельм. СХ: 129). Религиозни дуализам je веома изразит у средньовековном богумилству, за које су везани многи апокрифи и народне легенде. Словенска реч бог у дијалектима може да означава и ликове нечисте силе, попут српског, односно банатског бог из воде - "ђаво" (често у псовкама). Уп. такође укр. подол, богиња - "зли дух, који замењује малу децу", српски богиње "оспе", моравски bohuma - "врачара", пол>ски boginka. У народно-митолошком доживљају, Б. je супротстављен човеку, који je смртан и после -» смрти своју -» душу предаје Б. (уп. рус. даты Богу душу - "умрети"). Б. живи на небу, а човек (људи) - на земљи, и зато се опозиција "небески - земаљски" у низу случајева изједначава с опозицијом "божански - људски" и "горњи - доњи". Табуисање речи *bogb понекад се изводи заменом завршног сугласника, нпр. bog - bor или читаве речи. Уп. српско Бора ми! уместо Бога ми!, Бор ме! уместо Бог ме! - "богами", А тако ми бора великого! Бор те убио! и ел., пољ. przysiegam boru уместо przysiegam Bogu - "кунем се". У словенским народним песмама и легендама распрострањени су мотиви и сижеи у којима Б. спречава невољу, упозорава на грех (инцест и ел.), исцељује болеснике, богаље, неме, спасава утопл>енике, мученике, штити од —> ватре, чини чуда, додељује улоге свецима, даје људима богатство (-> злато и сребро), жени -> Сун-

БОГАТСТВО

-33-

це, даје -> месецу "мене" а сунцу сјај, узима обличје старца, —> пастира, златног дрвета и др. Ти мотиви су посебно карактеристични за Јуж. Словене. У истој области, поготову у Бугарској, у коледарским песмама су чести мотиви рођења младог £ (_» Богородица, -» Божић). Словенско паганство се, пре покрштавања појединих словенских народа, олдиковало политеизмом (в. уводне текстове), са знатним уделом пантеизма и очигледном тежњом монотеизму, тзв. врховном богу, што je запажао још Прокопије Цезаријски у ыьизи "Рат са Готима" (средина VI в.): "Словени и Анти сматрају да један од богова, управо - творац муње, јесте једини господар свега" (СДИС 1:183). Такве претхришћанске представе су фрагментарно сачуване у фолклорним, обредним и апокрифним текстовима све до XX в. Доживљај Б., ближи кььишко-црквеном, садржан je у песмама-легендама. У јужнословенским фолклорним текстовима Б. често иде по земл>и и чини чудесна дела, заједно са св. Јованом или св. Петром, код Ист. Словена - са св. Николом и св. Петром. Св. —> Никола се, код Ист. Словена, сматрао замеником Б. Име Б. често je употребљавано у клетвама и проклетствима. Лит.: ППБЭС; Прок. БГ; Гельм. СХ: 129; Зел. ТС 2: 9; Чајкановић В., О српском врховном Богу, Београд, 1941; Grafenauer ]., Bog-daritelj, prasloven-

sko najviše bitje, v slovenskih kosmoloških bfl/to/!//Bogoslovski vestnik, Ljubljana, 1944/24: 57-97. H. M. Толстој

БОГАТСТВО - обиље земалзских добара, везано за представу о судбини, —> срећи, благонаклоности -> Бога, предака и других сила. Задружно, породично, лично богатство чинили су, пре свега, стока (уп. везу значења "стока" и "имовина" у речима, *s/coiT>, аоЪуЫсъ, blago, siafokb, и др.), обиље летине и земаљских плодова, такође —> злато, сребро, новац. Најстарији симболи б. били су вуна, крзно (овчија, крзнена бунда, пређа и слично), —> коса, -> жито, —> мрави, —> пчеле, капи воде

БОГАТСТВО

(-» киша), -» земља (прегршт земље) и ел., односно, предмети са ознаком множине. Б., обиље, плодност, благостање то je био основни цшь многобројних ритуала везаних за мотив првога дана, почетка (Нова година, -» Божић, порођај, свадба), a такође предсказивања и —> гатања (о судбини, удаји/женидби). Да би постали богати, умивали су се на -> Велики четвртак -> водом у којој су се налазиле сребрне и златне ствари, новац (Новгород.), стављали новац под јастук новорођенчета (код Срба, приликом прве посете новорођеном детету), истресали новчаник или се лаћали новчића (код свих Словена, приликом појаве младог —> месеца, код Словака - кад се зачује -» кукавица уочи —> Ђурђевдана, код Руса - приликом њеног првог кукања, код Ист. Словена - кад први пут долети -> рода, кад се први пут зачује -> гром, итд.) или су бацали прегршт земље преко главе (код Словака, кад први пут чују кукавицу, a немају новца при руци), засипали житом закопану постељицу (код Пољака, пошто се роди дете). Засипање житом je познато и у многим другим обредима. Б. предвиђају и изазивају тзв. двојци: Зап. Бугари верују да —> jaje, које има два жуманца, доноси б. кући, a ношење у новчанику лешника с две језгре, по руском веровању, доноси б. власнику. Словаци и Зап. Украјинци верују да човек косматог тела мора бити богат ("хто волохатий, той буде багатий" - "што длакавији, тим богатији"). Б. доносе вуна, крзно, преврнут кожух, пређа, све што je чупаво, односно није "голо". У руском обреду крштења (Вороњешка, Казанска, Саратовска губернија) постојао je обичај да се дете носи у цркву и натраг на кожуху, "да би било богато". Исто су поступали Русини на Карпатима, а у Пољесју би мајка дете, приликом последњег дојења, стављала на преврнут кожух. Руси су младенцима, испраћајући их у цркву на венчање, постављали бунду да на њу седну, "да би богато живели" (Владимирска губ.). Тамо би, чак и по највећим врућинама, млади огрнули бунду, "да би живела у обиљу". У Закарпатју,

БОГАТСТВО

-34-

приликом веридбе, младожења и млада стоје пред свештеником на простирачу од кудеље, "да би били богати, да на голом не би стајали". У белоруској сватовској песми се пева: "Мац! зяця визе,/ На сябе кажух вывятае:/ - Будзь, зяцю, багатый,/ Як кажух валахатый" ("Мајка зета поздравл>а,/ На себи кожух преврће:/ - Буди, зете, богат,/ као кожух власнати"). У Волини (околина Новоград-Волинског), на свадби су разбијали земљане судове и ногама ломили крхотине, па их закопавали под дрво - "да младенци буду богати". Киша на свадби најављивала je, по веровањима Пољешана и Хрвата (Самобор, код Загреба), благодет и б. Предзнацима 6. код Бугара и Македонаца сматрани су мрави, ако се појаве око куће или у кући. Бубашвабе су такође биле знак б. и обила, па су их зато приликом селидбе преносили у нову кућу (Тамбовска губ.); сматрали су да њихов нестанак предсказује -> пожар. Бубарусе нису потпуно истребљивали, него су само из куће истеривали "сувишне": жена обучена само у —> кошуљу, трипут je обилазила кућу, јашући на пајалици, и говорила: "Згрћем и метем сувишне бубарусе и шал,ем их по богатство". У Вјатском крају су жене јахале око куће на жарачу или хватаљци за лонце са пећи, на Чисти понедељак пре јела, "да б. не оде из куће". Код Источних Словена масовно je било раширено веровање да б. може да донесе цвет —> папрати, ако се узбере ноћу на -> Ивањдан. У Пољесју су сматрали да богатства не може бити без кућног духа (—> домовој) у кући и селу. То указује на везу б. са натприродном и -> нечистом силом. Велико б. поседују демон (-> ђаво), -> змија (-> змај), кућни дух, итд. Т)аво купује -» душе богатством. Уп. изреку: "Ако не натераш душу у пакао, нећеш бити богат". Код Хрвата постоји веровање: ако ставе пару у пелене новорођенчета кога носе на крштење, биће крштена пара, а не дете. Лете ће бити веома богато, али ће му душа отићи у —> пакао. Ради очувања б., у одређене периоде, у одређене дане и Доба дана труде се да не дају и не узимају на зајам поједине пред-

БОГИНКА

мете и производе. Тако у Прилепу (Македонија) на -> Велики четвртак нису давали квасац из куће, да с њим не би отишло и б. У Вологодском крају, —> трудница, која je желела б. будућем детету, није узимала ништа на зајам. Код Белоруса, док je у кући била моба, нису позајмљивали —» ватру, јер су с њом могли отићи б. и благостање; они су ватру називали багатцем. Македонии сматрају да сањати пожар у својој кући значи б. (Прилеп). —> Пчеле у сну значе такође б. О б. често гатају. Тако на северу Русије приликом гатања у парном купатилу или у шупи за жито (рус. овин) па -> Богојављен>е, ако дух бањик (—> овиник) благо дотакне гола леђа и задњицу девојке чупавом руком, она ће живети богато, а ако то учини грубо, голом руком - сиромашно. У сев. ист. Украјини (околина Сума), тада су одлазили у шталу да у мраку напипају краву: напипати рогове значило je сиромаштво, a задњицу - б. Словакиње су на св. —> Андрију гатале —> житом: пшенично зрно je значило богатог младожен>у, а овсено - сиромашног. У Закарпатју (Нижни Синевир), домаћица je на —> Бадње вече облачила преврнуту опаклију и рукавице, па стављала у пећницу —> "крачун" (обредни колач), да у кући у наступајућој години буде б. Лит.: Mosz. KLS: 454; Зел. ОРАГО 1: 155, 251418; ЖС 1890/1: 118; Бурц. ОБСК 2: 188; Бог. ВТНИ: 203, 254; Богд. ПДМ: 17; ПбНУ 5: 110 (о.

п.), 7: 131 (о. п.), 42: 116; ZNŽO 1986/1: 201; Bieg. MD: 62, 153, 174. H. И. Толсто/ БОГИНКА - женски демонолошки лик познат у Малопољској, јуж. Мазовији, у пољско-украјинском и пољско-словачком пограничју (Орава, Спиш). Главке функције б. су прогањање породиља и трудница, отимање и подметање деце (—> подмече). Осим назива типа пол., boginka, boginia, ubohenka, ubogini, словач. bohynka, boginka, bohyna, укр. богит, bohynia, б. се може називати татипа (малопољско, мазовецко, ист. слов, зап. укр.), sybiela (мазовецко), diablica, szarownica, zly auch, babula,

БОГИНКА

-35-

matrona, obluda (Жешовско војв.), mara (Белостокско војв.), nocula, sidula, odmienica (Лублинско војв.), czortowa zinka, лкниця (укр.). Б. могу имати лична -> имена (Ciacia. Lada, Fuc, Рис). Сродан лик б. јесте карпатско дивожена, дика баба. Уп. друга значења речи: моравско, влашко, словачко bohyna "бајалица", "врачара", bohine "маскиране жене на дан св. Луције које обилазе село", рус. дијалектно богинка "врста болести", зап. буг. богинка, срп. хрв. богине "оспе". Богинке обично узимају облик ружних високих жена; оне су мршаве, имају велике главе, црнпурасте су, личе на Циганке, или су бледе, с дугим косама, рашчупане, тела издуженог; на њима висе велике груди (које пребацују преко рамена), имају надувене стомаке, задњи део тела им je као стог сена. Имају криве ноге с кокошјим ноктима, кокошје, гушчје или ноге сличне псећим; дугачке руке, а на свакој руци по три, као канпе крива прста. Очи су им ситне, избу/ьене или велике, црне, имају црвене, кљунасте носеве, зубе као свињске кљове. Ређе су б. приказиване као лепе младе девојке. Могу бити приказиване и као ситне жене (висине лутке), дебеле, црнпурасте, које јашу на жарачу. Одевене су у беле, тамне или црвене одеће (укр.), опасане травом са пустара (хуцул.), понекад у конопљаној одећи (словач.), али чешће се појављују голе. Различити облици б. територијално нису јасно разграничени. У Лублинском крају, б. су представљене у виду мајмуна (уп. њихов месни назив matpy). Б. карактерише множина, оне живе и показују се у групи (понекад по 12), три, ређе - две или појединачно. Б. узимају облик обичних жена, просјакиња, сусетки, a такође и облик животиња: -> паса (црних), -» мачака, -> кон»а без главе, -> жаба; појављују се и као —> сенке, бивају невиддэиве, израњају на —> светлост у облику паре, која се подиже у виду магле изнад -» воде и шуме. Б. могу постати од жена које су умрле на порођају или пре обављања обреда увођења у цркву; од девојака које су испрошене, али су умрле пре свадбе; од ста-

БОГИНКА

рих девојака, грешница, праља (које су биле зле у животу), самоубица; од девојака које су абортирале (и од саме убијене деце); од оних које су погазиле заклетву, од некрштене деце, бабица, —> вештица. Б. су се могле створити од —> ветра; у ььих су се такође претварала деца и жене које би украле богинке. Б. живе у водама: —» рекама, потоцима, језерцима (планинским или шумским), под водом (у јамама), у -> воденицама, у шумама (најчешће у жбуновима -» шипка); у планинама, на стенама, у -> мочварама (када се из мочварних жбунова појаве дим и смрад, кажу да то б. спремају храну), под земљом (ако се човек заглиби у мочвари, сматрају да се сурвао "под земљу код б."), у јазбинама, —> пећинама, јаругама; уплашене б. беже у —> пакао. Б. су активне -> ноћу, у поноћ, увече (после заласка сунца), у подне, у време непогоде (-> ветар, -> киша), у -> суботу. Оне се могу сматрати сезонским ликовима: појављују се у —> пролеће, од пролећа до јесени живе на травом зараслом приобаљу, зими одлазе у воду. Б. перу постељину (дечје пелене), ударајући по њој пракљачама или својим грудима; понекад се могу чути једино гласни одјеци ових удараца, док б. остају невидлзиве; перу на приобалном —> камењу (стога сељанке, када дођу на реку да перу, прекрсте камење); опрано рубл>е вешају по гранама дрвећа; човека који им засмета или који их крадом гледа, оне гоне, бију, сурвавају га с —> моста, убијају пракљачама, а потом тело бацају у шуму. У казивањима, пастири налазе златне пракљаче богинки, које саме перу. Б. играју поред вода, купају се, праве велику буку (пиште, мјаучу, вриште, гучу, певају, плачу, пл.ешћу), могу пролазнике "увести у игру" и не пустити их до смрти. Б. своју —> косу чешљају седећи поред воде; преду (у казивању, б. помажу девојци која се кладила да ће за једно вече испрести своју и пређу другарице), воле да седе испод моста у време кише. Опчињавају и одводе пролазнике (слично као и други митолошки ликови); заводе човека у честар, у мочва-

БОГИНКА

-36-

ру, у шуму, где га море глађу или му одрубе главу, а -> душу његову дају -» ђаволу, гуше га, утапају у воду, голицају до смрти; не воле дечаке, гоне их и утапају, али зато девојчице, посебно сиротице, чувају, перу им одећу, чешљају им косе; позива)'у младе девојке да се забављају с н>иховом децом. У казивањима, претворивши се у проводаџику, б. нуди пролазницима вотку, а затим их утапа; увлачи у мочвару музиканта, затвара га под земљу, терајући га да свира; храни га, али када он престане да свира, пије му -> крв. Богинке јагодама намаме девојку у шуму, муче je (боду joj језик иглицама), па девојка, вративши се кући, умире (укр. карпат.). Гоне породиље, нападају их: напуштајући место на коме обично бораве, долазе до куће породиље и, стојећи испод -> прозора, зазивају je по имену, плачу, опчињавају je —> гласом, певањем, играма, варљивим изгледом, привдачним предметима. Жртве б. постају породил.6 које нису прошле обред увођења у цркву (у Пољској у периоду девет дана после порођаја, а у Словачкој - шест недеља). Б. их отимају, муче, вуку по пољу, одвлаче у мочвару, ваљају их по блату, бију пракљачама, сисају из њихових груди, заврћу им руке као кад би цедиле рубље. Замењују децу (једна од главних функција б.), посебно некрштену, ванбрачну, децу која су оставлена без надзора у кући, у пол>у, на међи, под —» дрветом; мазе их, љубе, купају, претварају у нечисте духове иди их претварају у слуге. Ако успеју да их приморају да врате дете, б. му заврну или откину руке и ноге. Чине штету трудницама, краду их, притискају, муче у -> сну, исисавају их; мењају им децу у стомаку, узимају плод, raje га, хране својим млеком, а жену утапају; ваде из мајчиних утроба децу зачету ван брака и претварају их у страшила. У казивању, б. одводе трудницу у своје шумске замкове, где она рађа и служи код б. неколико година, а потом се људима враћа као чаробница. Шаљу болести, —> уроке и слабост на породиље, децу, често саме гуше оне који спавају (верује се да деца не треба да спавају с луткама, иначе ће их угушити б.),

БОГИНКА

сисају груди деце и мушкараца, чиме изазивају тешку болеет, "одузимају" млеко породиљама. Шкоде стоци, плаше je, терају -> коње, не пуштају их да пију воду, сплећу им гриве. Б. може узимати облик коња; кон. je такође атрибут б. (у казивању б. дарује -> пастиру лепог коња). Б. се могу сматрати за жене, сестре, кћери, мајке —> водењака. Деца б. обично бивају девојчице; ако им се роде синови, они постају водењаци. Рађају децу без мужева, пошто их опдоди ветар. Очеви н>ихове деце могу бити мушкарци које су завеле, ђаволи, демони (пол>. boginiarze, словач. bohynary). Kao заштита од б. употребљаван je кантарион, којим су китиди прозоре и —> врата, стављади га поред узглавља, под пелене детета и ел. У распространяемом казивању о три б. које краду породиљу и трче с н>ом по пољу, у својству заштите најчешће се јавља кантарион; једна од б., стара и хрома, пошто не успева да стигне остале, у срцби виче жени да откине цвет кантариона -то спашава породиљу. Ради заштите од б. на вратима или у прозору кућа качили су лутку крпеььачу, обешену главом надоле, стављали су породили под главу мушки -> појас, -> гвожђе, поред кревета су оставляли виде, у пелене су убадали иглу, оставляли су светло целе ноћи, купали су новорођенче после заласка сунца, а воду су бацали тек следећег дана (хуцул.); после заласка сунца нису прали пелене; везивали су детету на руку црвену трачицу, стављали му црвену —> капицу; бринуди се о томе да на лице детета не падне месечева светлост. Младима je саветовано да при себи увек имају -» бели лук или гвоздени предмет. Најјачим средством против б. Хуцули су сматрали биљку крављачу (црвену детелину), која их je могла убити. Лит. Mosz. KLS: 599, 685, 739; Гнат. ЗУД 2: 193, 479, 482; Bar. KUW: 133-146; Bieg. MD: 268-310; Kolb. DW 7: 45-49; NR: 291-293; Pel. PDL: 146-153; Wisla 1898/12: 409-436, 1891/5: 572-587; Čs IV 3: 558-559, 613; Hai. PS: 110-111; Olej. LT: 173-176; Zamag.: 203, 262. О. В. Саникова, В. В. Усачова

БОГОЈАВЉЕЊЕ

-37-

БОГОЈАВЉЕЊЕ - један од великих годишњих —> празника хришћана, празнује се 6/19. I. Код православаца се празнује као сећање на крштење Христово у Јордану, код католика и као сећање на поклон>ење тројице царева-чаробњака новорођеноме Христу. Најважнији моменти из садржаја обреда и веровања тог дана везани су за симболику лустрационих својстава —> воде и —» крста (закрштавања), који истерују —> нечисту силу из човековог животног простора. За источнословенску традицију најзначајније je вече уочи Б. (5/18 I), чији се народни називи спајају са називима Бадње вечери, а обреди умногоме понављају божићно-новогодишње обичаје (спремање обредне хране, празнична вечера, -> гатања и тумачења предзнака о времену итд.). Код Јужних Словена источног дела Балкана, у комплекс богојављенских празника, поред вечери уочи Б., укључују се и следећа два дана: дан св. Јована Крститеља (7/20. I) и Бабин дан (8/2. I), који су терминодошки међусобно везани као "мушки" и "женски" празници. Б. je схватано као преломно време и завршетак божићних празника, тј. као прелазак из "нечистог" некрштеног времена у нови период, када се из земаљског простора истерују сви штеточински духови. Веровало се да je поноћ уочи Б. управо тај тренутак када се одвија смена времена и у природи дешавају нека чуда: "отварају" се небеса, а човеку који то види испуњава се свака жеља; престаје да дува —» ветар; животиње су у стању да говоре; снови се остварују. Чудесна, лековита, "света" постаје тада вода на —> изворима. Као знак очишћења, из -> куће су изношени сви божићни симболи: домаћини су износили божићну сламу и сноп, који je стајао у —> ћошку током свих —> некрштених дана, износили су -> ђубре које се за то време накупило у кући; обредни —> хлеб, ко]и je од Божића стајао крај иконе, одношен je стоци и живини. Од Б. су престајал е да важе многе забране домаћих радова и занимања, везаних за предење и ткање. Централни догађај празника било je Црквено освештавање воде, које се могло

БОГОЈАВЉЕЊЕ

обављати како у цркви тако и поред -> реке или неког -» извора. Код Ист. Словена постојао je обичај да се претходно пробије дед на реци у облику крста; око тих рупа окупљада се сва сеоска заједница у очекивању момента када ће свештеник спустити крст у воду. Тог тренутка, мушкарци би пуцали из пушке, да отерају нечисту силу. У Украјини се то звало "розстрыювати коляду". У белоруским селима такође je постојао обичај да се пуца из пушака, јер се веровало да —> ђаво проводи зиму у води - када je освештавају, он искаче из воде, па га треба пущьима отерати од села. Код Јужних Словена био je популаран обичај да момци скачу у воду одмах пошто je освештају, такмичећи се ко ће изронити с крстом. Код Ист. и Јуж. Словена, постојао je обичај —> купања у реци или језеру после освештавања воде: то купање je било скоро обавезно за учеснике божићног -> маскирања и коледања ("да би спрали са себе прљавштину бесових маски" или спрали "маску беса"); на исти начин, бодесни људи су покушавали да се ослободе болести и набачених —> чини. Богојављенском водом, донетом у кућу, домаћини су шкропили стамбени простор, че/ьад, двориште и помоћне грађевине, стоку, —> пчеле, повртњаке и њиве, сипали су je у —» бунар, у бачве —> вина, додавали сточној храни, итд. Код Срба у Хомољу, -> труднице су ту воду пиле приликом тешког порођаја, верујући да се могу "отворити", (тј. успешно породити), као што су се небеса отварала на дан Б. У -> пролеће су посуде са "светом водом" качили на воћке, да се не смрзну; н>оме су поливали озиме усеве против града итд. Свуда код Ист., Западних Словена и код Словенаца поштован je обичај цртања крстова (код католика - и исписивања почетних слова имена "три краља"). То je рађено кредом или —> белим луком, угл>еном, а понекад тестом по вратима, прозорима, капији и на огради, да би се стамбени простор оградио од —> бесова, -> змија и свакакве нечисти. Првенствено у традицији Јуж. и Зап. Словена, чувени су ритуали обилажења

БОГОРОДИЦА

-38-

кућа, које чине маскаре на Б. Код Словена католика, популарни су били обиласци тројице маскираних "крал>ева" ("Каспера", "Мелихера" и "Балтазара"), који су улазили у кућу, шкропили чел>ад "светом" водом и цртали крстове на вратима и прозорима. У Бугарској je, у цил>у очишћења, обављан обред совојница: девојке, обучене као "младожења" и "млада", ишле су по кућама са водом и струком —> босиљка, шкропећи све грађевине у сваком дворишту и сву чел>ад. Као и за друге божићне празнике (Божић, Нову годину), и за Б. су била везана многобројна -> гатања и предсказивања о времену и летини у наступајућој години. Код Ист. Словена се сматрало да топло време или мокар снег на Б. предвиђају добар род на њивама, a мећава и ветар - обиље печурака и јагодичастог воћа. Срби и Бугари су на основу правца ветрова одређивали какво ће бити лето (кишно, сушно, "здраво", повољно итд.). Лит.: КОО 1973: 212-214, 260-261, 278-279; Чич. ЗП: 74-75; Вин. ЗКП: 216-220; Крач. БЗРС: 174176; Куроч. НСУ: 109-120; БМ: 160-161; Кит. МНП: 45-49; Нед. ГОС: 30-32, 125-126; Horv. RZL: 116-123; Stelm. ROP: 78-81. Л. H. Виноградова, А. А. Плотникова

БОГОРОДИЦА (Богомајка, Мајка Божија, Дева Марија) - у црквеној традицији, име Пресвете Деве Марије, која je родила Богочовека Исуса Христа. Име Богородица познато je код свих православних Словена (упоредо с буг. Божа майка, Богомайка, српски Богомати, Богомајка)', код католика му одговара хрв. Mati Božja, Djevica Marija, пољ. Matka Boska, Panna Swieta, чеш. Matka Bozi, Panna Maria. Сталин епитет Б. код православних Словена - Пресвета, Пречиста понекад замењује њено име. Народни култ Б. разликује се од црквеног већом обичношћу и укљученошћу у свакидашњи живот: Б. je заштитница од сиромаштва, —> нечисте силе, напасти и патњи, небеска заступница, саосећајна, милосрдна и болећива. Зато joj се често обраћају у народним молитвама, басмама, —> бајан»има. Б. je омшьени лик народ-

БОГОРОДИЦА

них легенди, које често имају књишки, апокрифни извор. Б. се сматра заштитницом породила, што je условљено мотивом материнства Б. (мајке Божије) и етимолошком везом речи Богородица и рађање. Код Срба, при порођају се обраћају Б.: "О, света Богородице, помози joj лакост!" или икону св. Богородице квасе -> водом, па ту воду дају породил>и да попије, како би joj олакшали порођај; у Србији (Гружа) жену пред порођајем унапред опасују каналом који je сву ноћ висио у цркви, поред иконе Б. Код Бугара око Пловдива и у другим областима, бабица одмах после порођаја кади породиљу, дете и младе жене, да би рађале, а затим ломи обредни хлеб, говорећи: "Хајде, Света Богородице, ко нема - нека има, ко има - нека се понови" - реч je о деци. Одмах после рођења детета (ређе - сутрадан) Бугари месе тесто за обредни колач, који зову богородична пита. Српкиње које пате од неплодности, на коленима се моле пред иконом или фреском Б., гребу с ње боју, коју растварају у води и пију да би зачеле. Код Бугара у Родопима близу Смољана, дан св. Симеона и св. Ане (3/16. II) назива се Божја мајка. Тог су дана неплодие жене, које желе да затрудне, месиле велики кукурузни колач, ломиле га и делиле комшијама. За култ Б. код Јуж. Словена везане су легенде и мноштво забрана у предбожићном периоду, када се Б. "мучила са Христом". Зато Срби у Босни на Бадњи дан не певају, а Македонке из околине Велеса за божићне празнике не баве се женским ручним радовима. За Б. и рођење Христово везани су и бугарски коледарски мотиви који се односе на дрвеће, укључујући и —> јасику. Б. je тражила у шуми чисто место за колевку са новорођеним Христом; нашла je златни граб, благословила га и окачила колевку. Све дрвеће се поклонило, осим јасена, те га je она проклела, као што je проклела и јасику (буг. трепетлика) због тога што je она наставила да трепери и кад се све остало дрвеће умирило. Заћутале су и све птице, осим —> кукавице, коју je Б. такође проклела. Сличне легенде познате су у срп-

БОГОРОДИЦА

-39-

ском и македонском фолклору. У руској народној традицији се култ Б.-мајке зближава и спаја са култом мајкеземље. Тако je у области Преславл,а Залеског и почетком XX века било забрањено чекићем ударати суво бусење на ораници, и самим тим "бити лично Мајку Пресвету Богородицу". Сел>аци из Дмитровског среза Московске губерније су првог дана —> Ускрса износили икону Б. у поље лапа и сипали joj "у очи" прегршт овса. Староверци Забајкаља су сматрали да, ако на —> Ивакьдан - дан разузданости —> нечисте силе - "не затворе краву у штали иконом Б., а двориште не обиђу уз ускршњу молитву и тако уз њу не затворе све капије, краву ће им обавезно опчинити, па ће почети да музу крв". Народно поштовање Б. везано je за тзв. Богородичине празнике -> Благовести, Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина), Увођење у храм Пресвете Богородице (Ваведење), Успеније Б. (Велика Госпојина). У неким областима По/ьске (код Кашуба, у Подгаљу и др.), ти празници су називани именом Б. с епитетом који је одговарао сезони или привредном периоду, нпр. Matka Boska Zielna, тј. Травиата (15. VIII), Matka Boska Siewna, TJ. Сетвена (8. IX), Matka Boska Strumienna, TJ. Поточна (25. III) итд. По северноруским легендама, Б. на Ускрс иде по земљи; по белоруским легендама, пред неку невољу може се видети уплакана Б. У ист. слов., поготову руској традицији, у прошлости су масовно празновани значајни дани икона Б. - Казанске, Смоленске, Владимирске, Тихвинске и др. Многе народне легенде о Б. везане су за апокрифе. Код Срба у Босни постоји веровање да од свећа, паљених Б. за душе покојника, Б. плете -> мрежу да их извуче из -> пакла и премести у -> рај. Украјинци Галиције бацали су низ воду повесмо —» конопље, верујући да ће Б. од њега да испреде конац и исплете мрежу, коју ће бацити у паклену јару и одатле извући грешне —> душе. По једној од бугарских легенди, Божја мајка беше заспала, кад je пробуди св. Петар да joj покаже -> чудо -

БОДЕЊЕ

како грешници, спасени молитвама, прелазе из пакла у рај преко танког конопљаног влакна. Ове легенде су блиске апокрифу "Хожденије Богородице по мукама". Одатле, вероватно, потиче и буг. веровање да све грешне душе у паклу, на молбу Б., бивају ослобођене мука једном годишње у периоду од -> Великог четвртка до —> Тројица. Други познати апокриф "Сан Пресвете Богородице", коришћен je код свих Словена или као —> хамајлија (исписана на листу хартије) или као молитваапотропеј. По српској легенди, Б. je пред рођење Христа уснила сан како се —> небо преломило напола, а потом опет спојило; сама Б. се после смрти узнела на девето, највише небо. Јужнословенска духовна и епска народна поезија садрже молитве и сижее о томе како Б. помаже жени током порођаја, како чува дете, затвореника у тамници, доји осиротелу бебу, седи са свецима за рајском трпезом итд. Слични мотиви својствени су и фолклору других словенских народа. Лит.: ШТБЭС; Вранска Ц., Апокрифите за Богородица и българска народна песен, София, 1940; Бол.КСЗ: 75, 84, 92; Зернова//СЭ 132/3: 23; СМ. ККХ: 6, 39; Тих. ПОРЛ 1, 2; ЕО 1892/4: 184; Фед.СД: 49-67; Франко//Е3 5: 194; СМР; СЕЗб: 58, 61, 70; Бак. БПО: 98; Марин. НВ; Плов.; СбНУ 7: 127 (о. п.). Н. И. Толсто]

БОДЕЊЕ -> Бодље БОДЛэЕ - биљке и предмети који се користеу магијској заштити, народној магијској медицини, као апотропеји, ређе у љубавној магији. На лексичком и симболичком плану бодљав јесте синоним за ишласт. У народно) култури предмети и бшьке с таквим обележјима имају заједничку семантику и на сличай начин се користе у магијској пракси. Овде се убрајају -> глог, три, -> шипак, —> купина, -> клека, чичак, ређе - четинарско дрвеће (—> јела), такође и друге биљке које имају игличасто и бодљикаво лишће, а од предмета —> чешаљ, —» гребена, —» вретено, грабуље, виле, ражањ, игла, —> нож и ел. Коришћење бо-

БОДЉЕ

-40-

дљикавих предмета и бшьака одређено je њиховим својством да могу ранити, осакатити, забити се у тело, причшьавати бол, нанети штету. С друге стране, апотропејска функција бодљикавих биљака заснована je на њиховом својству да се могу закачити за -> одећу, неког задржати и не пустити га (уп. срп. назив трна вукодржица). За ово својство везана је њихова употреба у магији опчињавања (-> чини). Бодљикаве биљке и предмети најчешће се користе у својству заштите људи и стоке од -> нечисте силе и —> болести. Да би заштитили —> кућу од нечисте силе, китили су капију, -» врата, -> прозоре на кућама и шталама гранама бодљикавог растиња, код Јуж. Словена превасходно глогом и трном, код Западних шипком и огроздом (Ribes grossularia L.), код Источних - чичком и клеком. Да нечиста сила не би ушла у кућу, врата су затварали глоговим кочићем, а у клучаоницу уметали б. биљака (јужнослов.). Ако би се посумњало да je покојник —> вампир, на -> гроб су му стављали бодљикаво жбуње, да би му се одећа закачила на н>ега и да не би могао изаћи из гроба. Да би заштитили стоку од —> вештица, у четвртак пред —> Тројице и на —> "ђурђевдан убадали су бодљикаво биље по штали (зап. укр., јужнослов., зап. слов.). Приликом прве муже оваца, изнад врата тора су качили —> венац од шипка (срп.), уочи првог маја, дана св. Филипа и св. Јакуба у —> праг штале и у —> ђубре убадали су гране огрозда или шипка (чеш.). Упоредо с бодљикавим биљкама исту улогу су имали и бодљикави предмети: игле, чиоде, ножеви, виле, косе, комадићи разбијеног стакла и др., које су забадали у праг, —> кров, врата и прозоре куће или штале, обносили око простора који je требало штитити, док су игле и чиоде убадали у одећу, да би заштитиле човека од чини. Апотропејска својства такође je имала ватра од грана бодљикавих биљака: вампире и вештице су спаливали на ватри од трна и глога (срп., зап. укр.), да се купи не би приближила нечиста сила - на ватре, потпаљиване на Тјурђевдан, стављали су

БОДЉЕ

гране огрозда и трна (чеш.). После изношења покојника ложили су пећ клеком, да се покојник не би могао вратити (рус.). Kao заштита служили су не само бодљикаво растиње и предмети, него и њихово спомињање у магијским формулама. На св. —> Јеремију (1/14. V) да би се одагнале —> змије, девојке су обилазиле село певајући како су све змије побегле, а само je једна остала - "оба ока избола о два трна глогова, о четири шипкова" (срп.). У низу случајева било je актуелно симболичко бодење, боцкање, пробадање могуће опасности. На -> Митровдан (26. Х/8. XI) дрвеним копљима боду по свим рупама у купи, амбару, другим помоћним зградама, или убадају ова кошьа у —> земљу, гято je требало да уништи све мишеве у кући. На —> Тодорову суботу жене су боцкале —> камен да би проболе змијама очи (срп.). Б. су коришћене за лечење болести: веровало се да све болести страхују од бил>ке бодал или пасји стриц (Carduus Arctium, Cirsium) (сев. рус.). Одваром бодљикавих биљака лечене су болести које пробадају, посебно, грчеви и пробадања у слабинама (бел.). Код Зап. Словена бодљикаво растиње je коришћено за лечење крава које je опчинила вештица и да би се повратило "обрано" —> млеко. Ради тога je домаћица извијала венац од шипка и кроз њега цедила млеко (словач.), кувала je млеко на ватри од грана шипка (Моравска), изливала на ђубре млеко од опчињене краве и -» шибала по том месту прутом од шипка, надајући се да ће тако изгрепсти лице вештице (словач.). У љубавној магији коришћена су својства бодљикавих биљака да могу неког задржати, закачивши се за његову одећу, како би "прикачили" суђеника. У календарским обредима, усмереним на повећање приноса, бодење симболизује —> сношај. На св. —> Андрију и за време адвента маскирани момци су навлачили на лице или на руку кожу —> јежа и покушавали да убоду девојке (словач.). У време божићних празника, тзв. верте/ьници, стављали су између ногу вретена и њима боли девојке (сев. рус.).

БОЖИЋ

-41-

Бодљикаве биљке, посебно трн и шипак, сматране су за "ђаволску" рукотворину: чичак и уопште бодљикаве биљке посадио je -> ђаво, да би људи, качивши се о њих, псовали и на тај начин чинили грех (укр.). Лит.: Потеб. МЗОП 3: 292, 306, 307, 309; Георг. БНМ: 39,155; Чајк. MP: 125-132; Чајк. РББ: 75-80, 232-237, 247-248; Mosz. KLS 2,1: 308, 657; Vacl. VO: 128, 129, 136, 424, 425. /. /. Аевкиевска

БОЖИЋ - цептрални празник у годишњем циклусу календарских обреда; по црквеном календару, везан je за рођење Христа, a празиује се три дана, на која су усредсређени основни ритуали, усмерени на обезбеђивањс благодети и берићета породици, кући. При томе се многи обичаји обавл>ају већ уочи Б., на —> Бадн>е вече, —> Игњатијевдан. О митолошкој основи празника сведоче веровања о невидљивом присуству умрлих —> душа у купи, и истовремено, о активирану -> нечисте силе, о -> чудима божићне ноћи (вода се претвара у вино, стока проговара, дрвеће прелази с места на место, сунце "се окреће на лето" и др.). Рано изјутра на Б. изводе се ритуали с карактеристичном семантиком "почетка" новог годишњег циклуса. У кућу долазе први гости -» коледари, -> полажајник, чије ритуалне радње имају за циљ да допринесу процвату куће у следећој години. Код Западних и Источних Словена, прве посетиоце домаћин и домаћица засипају -> житом "за срећу, за здравље". Обављају се ритуали првог одласка на —> бунар, —» извор, с кога се захвата "неначета" —> вода за прво умивање, припремање божићног обредног —> хлеба (-> чесница) и др. У загорској Далмацији домаћин баца -> јабуку у бунар, говорећи: "Hladna vodo, ja ti dajem dara a ti meni srećice i zdravlja" (Gavaz. GD2: 180). Рано УЈутро на Б. треба први пут појести мрсну храну, при чему je у низу јужнословенских области то мрсно јело био печени врабац (често испечен у утроби божићне печенице), јер се сматрало да ће тако љу-

БОЖИЋ

ди целе године бити здрави, покретни, "лаки" као врапци. Обилна трпеза je једна од обавезних компонената божићног обреда. Код Јужних Словена, на Б. на софри су били обавезни божићни хлеб (чесница, божићњак, хрв. Ijetnica, križnica, слов., буг. боговица) и печење (печеница, веселица, заоблица, божићар и ел., буг. коладник) - печено прасе или овца, јагње. По десној плећки из печенице гатали су о благостању куће и здрављу чељади у наредној години. За обредном софром je обављан и низ других —> гатања: о животу и —> смрти - по диму из свеће, која гори на Б.; о летини - по напрслинама у обредном хлебу, итд. У херцеговачким селима на Б. je постојао обичај звани милати се: једно од чељади би се крило иза хлеба чеснице и питало друго: "Милам ли се?", на шта би овај одговарао: "Милаш мало"; први учесник je завршавао дијалог речима: "Сада мало, а догодине нимало", што je требало да обезбеди бољи принос пшенице, од које he бити испечена још већа чесница. Хрва'ти су износили на трпезу тањир са зеленим изданцима посејане и проклијале пшенице (гобин - "обиље, летина"), коју су често стављали на врх обредног хлеба. У пролеће су зрно "гобина" мешали са зрневљем за сетву. У далматинским местима постоје обичаји кићења божићног хлеба гранчицама и листовима зелених биљака (рутвице, ловора, —> бршљана и Ар·)· Раширени су обичаји кићења куће творевинама од сламе ("паук", "свет"), божићним дрвцетом, гранчицом (хрв. božikovina, božično drvo, карпат. подлазничка). У Далмацији и Македонији на тај дан пал,ене су обредне —» ватре kolede, чије би угарке и пепео домаћице носиле у кокошињце, како би кокошке бол>е носиле jaja (околина Велеса). На тај дан требало je почети све домаће и привредне послове: девојке су се лаћале ручног рада, мушкарци упрезали —> волове, —> коње. Сматрало се да ће све започето на Б. бити успешно. У свим словенским традицијама познат je ритуал обавезивања или "заплашивања" воћки на Б.:

"БОЖЈА БРАДА"

-42-

домаћин je излазио у воћњак, носећи -» секиру, и питао дрво хоће ли родити идуће године, претећи да he га посећи. На тај дан су обавлали магијске радгье са стоком, живином, давали су им остатке божићних -» јела, засипали их житом, итд.; код |ужних Словена постојао je обичај да се кокошке хране у кругу обележеном канапом, да се не би разилазиле током идуће године. У северозападној Хрватској момци и девојке су првог дана Б. размењивали знакове узајамних симпатија, ради чега су девојке припремале специјалан дар božićnicu - јабуку са лешницима. Лит.: БМ: 172-173; Бос. ГОСВ: 129-161; КОО 2; Kur. PLS 4; Нед. ГОС: 33-42; Nov. SLK; RihtmanAuguštin D., Knjiga o Božiću, Zagreb, 1995; PHMM: 62-64. Л. H. Виноградова, А. А. Плотникова

"БОЖЈА БРАДА" -> " Брада" БОЖЈЕ ТЕЛО, Празник тела Господкьег - празник који je у праксу увела католичка црква у XIII в. као сећање на тајну евхаристије (причешћа), коју je установио Исус Христос; обележава се у девети -> четвртак после -> Ускрса. Прве помене о црквеним процесијама тог дана познате су у Полској из 1347. г.; ипак, до њихове популарности и ширења код свих Словена-католика долази у периоду од XV до XVI в. Основни комплекс народних обичаја и веровања тог дана разврстава се по времену и ритуалима у -> тројичке и -> ивањданске обреде: скуплање биља, цвећа, грана, прављење —> венаца, букета за кићење —> кућа, двориглта, улица, освећење зеленила у цркви, коришћење освећеног била као апотропеја за магијске и исцелитељске цилеве; веровања о активизацији —» вештица које "обирају" кравама —> млеко, и ел. У многим крајевима Пољске у XIX в. празник Б. т. се сматрао не мање значајним од Ускрса. Обележавали су га читаве неделе, а масовне процесије су правили првог дана а потом и последњег, осмог дана (тј. у четвртак следеће недеље), који je називан Oktawy Božego dala - "Октава

БОЖЈЕ ТЕЛО

Божјег Тела". Управо тог, последньег дана празновања, освећивали су у цркви посебно припремљене венчиће, које би чували током године као магијско и лековито средство. Уочи или рано ујутро празничног четвртка сакупљане су траве и цвеће за плетење малих венчића, букета, ниски, сечене су гране -» бреза, клена, -> липа, багрема, сечено je -> дрвеће, припремана су дугачка дебла. Обично се плео непаран број венчића - пет, седам, девет. У неким местима обичај je захтевао да се венчићи плету од строго одређених врста биљака или од непарног броја билака (пол. Поморје, ист. Полска). Осим ливадских биљака и грана, припремано je и посечено дрвеће за кићење дворишта и улица, а такође и за правлење зелених олтара под откривеним небом. За словеначку и хрватску традицију карактеристично je коришћење дугачких мотки и стабала (до 30 метара и дужих), које су побадане поред —> пута којим је процесија требало да прође. Процесија би кретала од цркве, кроз село, обилазила пола; свештеник je обављао богослужење поред зелених олтара и на четири краја посејаног пола. Мушкарци су носили барјаке, жене и деца венце, гране и букете зеленила. Према подацима пољских црквених извора, у XVIII в. постојао je обичај пуцања из оружја у време кретања процесије. Зап. Словени би "од градобитине" закопавали папире, с исписаним почетком сва четири Јеванђела, на четири краја поља засејана —> житом. У Белој Крајини су, ради учешћа у процесији, облачили домаћу белу одећу. Жене из Корушке би, пред сам полазак процесије, брзо забадале за —> појас неколико влати жита, да их не би током године болела крста. Зеленилу je придавай магијски смисао. Понегде су чували зеленило које je коришћено у обредној поворци: у ходу су одламали гране с олтара, кидали Цветове с ниски и украса, скупљали букете којима je била обасипана процесија, и ел. Облици поновног коришћења обредног зеленила одговарају општепознатој

БОЖЈЕ ТЕЛО

-43-

традицији примене тројичких и ивањданских билака. Најчешће се говори о његовом коришћењу у магији, усмереној против градоносних облака (-» град), олуја, муње, —> пожара, као заштитног средства од -> нечисте силе; за терање гусеница, црва, глодара с поља и башти; за принос, за заштиту од -> болести, -> чини, -> урока. Осим тога, кроз венац, освећен на дан Б. т., цедили су млеко да га вештица не би упропастила, протурали су изведене гушчиће да би добро расли, а Цветове с таквих венаца стављали су у -> ступу, да би се добро одвајало масло, у млеко - да би се добро киселило и ел. У Словенији, мушкарци су се трудили да се први дочепају дебла дрвећа од којих су правлени олтари, и од њих су правили држаља за лопате, грабуље, косе - такви предмети сматрани су изузетно вредним. Исто као тројички и ивањдански период, за дан Б. га. сматрало се да je опасан, везан за штеточинство -> вештица, које су могле "обрати" млеко кравама, бацити чини на луде и стоку. Зато су људи практиковали различите заштитне радње (нису истеривали стоку на пашу, обележавали су —> крстове —» белим луком на -> вратима стаја, ставл>али су кравама на рогове обредно зеленило и др.) и неке магијске поступке препознавања вештица (нпр. веровало се да се - ако се процесија у покрету посматра кроз отвор у дасци од старог мртвачког сандука - тада могу видети све вештице). У том периоду било je забрањено радити ван куће (у полу, башти, шуми). Тако су у Штајерској петак, који je следио после дана Б. т., називали posmojeni petek "осмуђени петак"; тог дана нико није окопавао кукуруз, да не би изгорео. У Жешовском војв. у Полској, на дан Б. га., забрањивано je коришћење праклача за прање рубла; тада се уздржавало од рада у полу, "да олуја не би уништила жито", од рада у шуми, "да се луди не осакате". Предсказание времена по дану Б. га. најтипичније je за Словенце: сматра се да лепо време тог дана обећава топло лето или постојано време у периоду косидбе;

БОЈА

кишовити дан предсказује лошу косидбу и груло сено. Лит: Fed. LB 1: 300, 378, 424; Kur. PLS 2: 57-74; Sehn. SV: 139; Sehn. FVS: 142; NU 4, 1966: 198; Jadr. K: 68; Kolb. DW 23: 95, 29: 200-201, 34: 153, 154; Stelm. ROP: 163-164; Sew. TZK: 59-70; Dwor. KSL: 108-109; Dwor. ZR: 149; Bieg. KÖM: 292, 294, 475-479; SA 19, 1972: 98-99; Szyf. ZOW: 66, 93; KLW: 67-68; Klin. DcSL: 25; Kot. SP:72, 223; Bystr. KL: 136; WR: 169-170; Bart. ML: 15, 52-53,189,191, 257, 286; Zibrt VCh: 288, 289; ČL 13/9, 1904; 2/5, 1893: 561; Kulda MNP 1: 304; Hör.: 284-285.

Λ. H. Виноградова, Г. И. Кабакова БОЈА - у народно] култури један од основних елемената, који карактерише читав низ обредних симбола и митолошких ликова. Најзначајнија je тријада боја бело-црвено-црно. Символика беле и црне боје, које се налазе на поларним тачкама спектра боја, јесте антиномична: корелација "бела - црна" може да уђе у низ еквивалентан паровима: "добар - рђав", "жив - мртав", "мушки - женски" итд. Истовремено, у обредима и веровагьима, бела и црна б. могу се наћи у сличном контексту (нпр., погребни обред, представе о гами боја —> нечисте силе). Црвена боја може бити супротставлена белој, светлој - као не-бело, "обојено", "тамно". Бела, црвена и црна боја имају заштитна својства и користе се као апотропеји. Симболика сваке од тих б. je амбивалентна. Бела може да означава сакралност, чистоту, плодност, светлост; истовремено, она je у вези с представама о оностраном свету ("бела жалост" код многих словенских народа, —> смрт у лику жене у белој одећи) и демонским бићима (белу одећу, код Ист. Словена, носе —> русалке, —> лесник, пол. "страха" и

др·)

Црвена je б. живота, —> ватре, плодности, здравља (јавла се у порођајним и свадбеним обредима, у аграрној магији) и б. оностраног света (употреба предмета црвене б. у погребном обреду; црвено као знак жалости), хтоничких и демонских ликова (црвену одећу или -> капу носе —> домовој, лесник, —> водењак, —> шули-

БОЈА

-44-

куни, -» ђаво, патуљци; црвене су очи, зуби, коса код -> вештица, ђавола, шуликуна, —> русалки; уп. "црвено" као стални епитет митолошких ликова у басмама). У народним представама су посебно значајни црвени конац, црвено платно, црвено jaje. Најконкретнију и једнозначну симболику има црна б., која асоцира на мрак, -> земљу, смрт (црна б. као знак жалости; у ожалошћеним породицама ускршња jaja су бојена у црно - Бока Которска). Црне б. су обично демонски ликови (појављују се и у облику црне животиње или предмета): ђаво, -» баньик, -> овиник, —> пољевој, "удельница" (рус.)· У црног -» коња се претвара —> вукодлак (Срби); —> вампири муче људе претварајући се у црну кокош (Словенци); вештице се претварају у —» мачку, —» пса, свињу црне боје (општеслов.). Појава црне животиње после смрти —» чаробњака сведочи о томе да je из њега изашао ђаво (Срби). У магијској пракси (апотропејској, љубавној, исцелителској) коришћени су предмети и жртвене животиње црне б., нпр. нож црних корица ради заштите од страве (Срби), од -» "море" (Словенци); црни три je забадан мртвацу испод нокта да не би устао (Срби); кост црног пса платила je вештицу (Срби); црну кокошку су обносили око н>ива, због —> града (Срби); црну кокошку су жртвовали куги на дан св. Атанасија (18/31. I) (Бугари); jaje црне кокошке ношено je уза се као лек од кокошјег слепила (Белоруси), итд. Када je реч о сталном склону боја, комбинација црвено-бело супротставлена je склону жуто-црно у значењу живот-смрт, светлост-тама, здравље-болест; уочи -> Ђурђевдана мајка везује црвени и бели конац око дивле руже (—> шипак), да би их ујутро везала око врата детету, а на ружу везује жути и црни конац, говорећи: "Оставлам жутило, узимам црвенило, оставлам црнило, узимам белило" (СМР: 41). Комбинација црвено-бело je карактеристична за —> хамајлије (—> Мартеница). Свадбени хлеб се украшава црвеном и белом вуном, која се затим уплиће у поклон

БОЛЕСТ

новорођенчету (Срби). Крстић од црног трна носе на узици од белих и црвених конаца (Срби). Код Бугара на -> Благовести девојкама буше уши и каче сребрни новчић о црвеном свиленом концу. Код Срба, када свештеник свети водицу, ђакон у руци држи црвену и белу вуницу. По веровању, ако дете носи једну белу а другу црвену чарапу, заштићено je од -> урока (Херцеговина). У Тђевђелији (Македонија) деца су ради урока носила црвену капу прошивену белим концем. Склоп црвено-црно, карактеристичан за митолошке ликове, доминира у одећи маскара (ђаво на —» Беле покладе код Словенаца, чуликины божићних празника на Рус. Сев. и др.). У народном календару Словена, "бели дани" су дани беле неделе код Срба и Македонаца ("бела недела", "бела седмица"); —> некрштени дани (када нема поста) у Србији, у Поморављу ("бели дани"); Велика недела код Украјинаца и Белоруса ("быий тиждень", "бма няделя"), Велика субота код Хрвата, Словенаца, Чеха и Словака ("Bijela subota", "Bijela sobota"). "Црвени дани" падају на Велику суботу (пољес., бел. Красна пятница, Красна субота, код Срба Црвена субота), ускршњу седмицу (чеш. Červenie ponedeli, Červenie svatky, Červenie vejce - 'ускршњи празници'), Томину неделу (рус. Красная горка, пољес. Красная неделя), Тројице (чеш. Иегvenie svatky 'тројички празници'). "Црни дани" су Тодорова недеља ("Черната неделя"), уторак Тодорове седмице у Бугарској ("Черен вторник"); први дан 40-одневног поста (среда) код Чеха и Словака ("Černa streda"); среда у Великој недели у Пољесју ("Черная середа"). Лит.: Бахилина Н. Б., История, цветообозначений в русском языке, Москва, 2975; Раденковић, Љ. Л.//СБФ-89: 122-148; СМП: 40-41; Mosz KLS: 77-81; Гура СЖ: 824; 854-855, 903. О. В. Белова

БОЛЕСТ - у традиционалној култури, резултат утицаја демона болести, —> нечисте силе, —> вештица, —> чаробњака, а

БОЛЕСТ

-45-

такође луди злих очију и др. на човека или животињу. Демони 6. познати су углавном као антропоморфни: жена, у белом или у црном (-> Чума, Баба Шарка), или неодређена фигура, понекад - мушкарац; ређе као зооморфни: -» мачка, -> медвед, свиња; у облику "гамади" и инсеката: -> мишеви, -> змије, -> жабе, -> лептирови, муве; популаран je и прелазни лик демона болести: човек са зооморфним цртама (ћурећим ногама, репом, клуном, копитама и ел.). Сматрано je, такође, да je б. - стуб паре, магла, облак, дим. Антропоморфни демони често су замишлани и као —> туђинци (Јевреји, Циганке) или непознати луди (нпр. жители суседног села). Једна б. може бити персонификована у виду неке множине (седам, 12, 40, 77 и др.), уп. такође схватање о сестрама —> грозницама, кћеркама цара Ирода. У басмама оне добијају властита имена, често у складу са симптомима б. (уп. грознице по имену Тресеја, Ледеја, Глухеја и др.). Појавл,ују се б. са косом, као —> Смрт; понекад с луком и стрелама, са марамицом, која расипа заразу; често су у пратн>и нечисте силе и нечистих животиња (—> сова, булина, —> слепи мишеви). Оне обилазе село пешке, возе се на талигама, лете по ваздуху, на облацима или у вихору, могу да јашу човека (поготову када треба да пређу преко -> воде). Б. бораве тамо где се —> земл>а спаја с -> небом; често око —> воде и разноврсних -> извора, на границама разних врста; у -> мочварама, -> бунарима, на пустим местима и у непроходним шумама. Б. je посматрана као казна човеку због кршења најразличитијих забрана: на пример, забране обавлања ове или оне делатности, везане за одређени -> празник (у том случају, могу га казнити и -> свеци, којима je тај празник посвећен); казна je могла стићи човека и за увреду, коју je нанео природи: зато што се помокрио на -» ватру или испод светог дрвета; што je опсовао мајку, чиме је увредио не само своју мајку него и Мајку-влажну землу, и Др. Човек најчешће бива кажњен за ове или оне прекршаје, које je учинио према

БОЛЕСТ

демонима: човек упада на место вилиних трпеза па га оне кажњавају; посекао je —> дрво, поред кога су боравили демони, и због тога je кажњен, и ел. Човек бива кажњен и због своје неопрезности, кршења животних препорука: б. продире у човеков дом и у њега лично кроз отворена -> врата, која су заборавили да затворе, из судова са водом који су остали непокривени, улази му кроз уста током прегласног смеха, зевања или разговора. Б. могу шчепати човека на отвореном простору, али често и саме долазе у село код луди, казујући имена својих будућих жртава: обилазе село и посећују њихове куће; а затим на жртве насрћу вриском, —> гласом (дозивају човека - ако се он одазове, разболеће се), дотичу га, облизују, боцкају, лубе, дувају у њега нездрави дах, изазивајући болеет путем овог или оног облика контакта. Б. се исполава тако што се настањује у човеку, у појединим ньеговим органима, мучи га, разједа или га суши изнутра. Такав продор се, у митолошким причама, најчешће описује као улазак гмизаваца, водоземаца и инсеката (жаба, црва, мува, -> гуштерова) у човека. У вези с тим, уп. изразе типа "има бубе у глави", који карактеришу особењака, тј. човека који, с гледишта традиције, није сасвим здрав. Обично се то дешава у време сна или током јела (уносе их с храном или пићем). Те животиње се могу видети после ритуала њиховог истеривања, које обавла зналац или свештеник, у тренутку када напуштају човеково тело, најчешће кроз уста. Међу многобројним и веома разноврсним поступцима народне медицине, значајно место заузимају магијске радње које симболишу физичко истеривање и уништавање б. Оне се изводе на самом човеку, a такође на неким предметима који му припадају или су везани за њега: —> одећа, -> коса, -> нокти, зној; над његовом "мером" и др. Најтипичнији начин уништавања су спаливање, спирање, избацивање и удалавање б.; преношење б. другом лицу (подметање у туђу кућу) или природном објекту (нпр. дрвету); слање б. "на -> онај свет" (предмети се

БОСИЉАК

-46-

полажу у мртвачки сандук или закопавају у земљу); расипање, расецање б., њено пуштање низ реку, развејавање на —> ветру, заплашивање и протеривање буком, пуцњавом, крицима. Такође се сматрало да се од б. може ослободити путем њепог придобијања, храњења (постављања обредне хране за њу), преко преваре или увреде (ритуално свлачење, показивање гениталија, псовање). За ослобађање од б. масовно je коришћена и усмена магија, пре свега —> бајање и молитвена преклињања. Т. А. Агапкина

БОСИЉАК (Ocimum basilicum L., од лат. basilicum - "царска трава") - мирисна биљка, у народној култури - апотропеј. Има широку ритуално-магијску примену на Балкану, Карпатима и на југу Украјине. У другим словенским традицијама, одговарају му —> зимзелен, рутвица и друго биље. Мотив појаве б. из посмртних остатака карактеристичан je за веровања и легенде о његовом пореклу: б. je израстао на Христовом -> гробу или месту Његовог распећа (Јужни Словени, уп. иегове поетске називе: буг. божшробски цвет, српски бож/и цвет) из крви коју je пролио Христос (Ист. Слов.); на гробу младића по имену Васиљ (укр., отуда његов дијалекатски назив василек). У српском песничком фолклору познати су мотиви појаве б. на месту убиства цара Уроша; из —> крви или суза погубљене девојке. По српским легендама, арханђел помоћу струка б. извлачи —» дуп!у из човековог тела у тренутку његове —> смрти. У веровањима се одражава веза б. с -> нечистом силом: помоћу б., који je израстао кроз змијину главу, могу се видети —> ђаво и други демони (Бугари); б. има способност да оживл>ава духове (полоске лекаруше из XVII в.). Истовремено, б. се користио за истеривање штетних сила: ньиме су кадили место у које je ударно -» гром (Срби, Карпат.) Kao универзално средство за одбрану и истеривање нечисте силе, б. je коришћен за кићење људи, животиња, грађе-

БОСИЉАК

вина, предмета за домаћу употребу, хране итд. -> Венцима, букетима и гранчицама б. кићени су млада: њена —» одећа, -> појас, глава или вео; младожења - б. би му закачили за оковратник —> кошуље, за —> капу; сви свагови. Босиљком су кићени сватовски барјак, свадбено дрвце (—> саборњак), светиљке, брачна постеља. Kao апотропејско средство, коришћен je у порођајном обреду и приликом одласка по породиљу и новорођенче. У обреду сахране, покојниково тело облагано je струковима б. (Украјинци, Бугари, Срби); уплитан je у венац умрлој девојци (Укр.). Бугари-Капанци на главу покојника (независно од пола и старости) полажу венац од б. Код Јуж. Словена, ко год дође да се опрости с покојником, сва чељад која се нађе око покојника, сви држе у руци б. - "да ји не обмами дув од мртваца". После сахране, б. je стављан на гроб; на -> Тројице и (католички) Духовдан причвршћивали су б. на надгробие крстаче; садили га на -> гробљу; на задушне дане, б. су бацали у —> реку - за мртве. Уп. бугарску клетву "Босилек да ти занесат, којом се призива нечија смрт. У сличним формама, б. je употребљаван и у календарским обредима (поготову на -> Божић, -» Богојављење, -> Ђурђевдан, —> Ивањдан, Трифундан, —> Ускрс и др. празнике). Њиме су кићени учесници обреда обилажења: полажајници, предводници —> коледара, главна —> лазарица, —> додола, итд. Задевали су га на помоћне зграде, вешали о рогове домаћим животињама, привезивали за посуђе, ритуалне предмете (за иконе, -> бадњак итд.). У обредима везаним за сетву, б. je мешан са сетвеним зрневљем, њиме су китили ораче, кола, плуг. При завршетку жетве, убадали су га у —> "браду" од класја; после вршидбе китили су б. стажер у средишту —> гумна. Б. je коришћен у обредима везаним за -» воду: носили су га на —> извор, бацали га у —> бунар приликом захватања воде, њиме су украшавали обрамицу, ведра и посуде у којима су носили и држали воду. Букетима б. распршивали су кашьице воде или вина приликом шкропљења свато-

БОСОРКА

-47-

ва, на крштењу, сахранама, приликом обиласка додола у обреду дозивања -> кише; шкропили су и оранице, усеве при обредном обилажењу њива, итд. Б. je коришћен у љубавној магији као средство за опчињавање, ради чега су га девојке ушивале у поруб хаљине (Словачка), носећи га стално уза се. По веровањима, б. има моћ да побуди љубав, да осигура брачну верност. Ради обезбеђивања потомства и одржавања љубави, млада би стављала б. под пазухо кад пође на венчање (Бугари, Срби). /Ьубавна симболика б. одражава се у песмама Јуж. Словена: на пример, у мотиву девојачког узгајања и поклањања б. момку, који joj je драг. Изгажени б. симболише губитак девичанства; у случају безнадежне љубави, девојка сама чупа б. који расте у њеној башти, итд. Примена б. у исцелитељско-магијској пракси заснована je, пре свега, на његовој функцији одбијања: за време епидемије куге (-> чума), Срби су држали б. на -> столу; струком б. су шкропили или су б. кадили нечисто место, на коме je, како су сматрали, болеет задесила човека. Најлековитијим je сматран б. који je прорастао кроз змијску главу: могао je да излечи чак и епилепсију. За лечење je коришћен б. сачуван после обредне употребе (из свадбених венаца, б. који je служио као прскалица или украс) или освештан у цркви. Лит.: СД 1: 131-133; Усачева В. В., Этноботанический этюд: базилик Ocimum basilicum L.//Studia Slavica Языкознание. Литературоведение, История. История науки, К 80-летию С. Б. Бернштейна, Москва, 1991. С. 92-99 (лит.); Чајк. СДЧ: 36-43, 223-224. В. В. Усачова

БОСОРКА ->. Вештица "БРАДА" - ритуални предмет који симболизује крај жетве (упоредо с последнем снопом и жетвеним -> венцем), преноси плодоносну снагу —> ясита будућој летини. То je свежањ последњих непожњевених класова, остављених на њиви (савијених до земље, увијених у колут,

"БРАДА"

сплетених у плетеницу, везаних концем, украшених цвећем и ел.); ређе - руковет пожњевеног класја, везан у сноп. Б. je осмишљена као жртва Богу (јужнослов., сев. зап. рус.) свецу - покровител>у летине, Христу (рус., словен.), "деду" (ист. словач.), -» пољевику (рус.), -> полудници (луж.), —> мишевима, —> зечевима, птицама (бел., јужнорус., срп.): рус. богова, божья борода, Илье-пророку борода, Плюшкина борода, Николина бородка (св. -» Никола), Христу на бородку, Покрову, Богу, Спасу, Илье на бороду, Богородице косица, Елене на косу; укр. Спасова борода, Спасу на бороду; ист. словач. dedova brada; српски божја, богова брада буг. брада на Бога, брадата на деда Бога, на Господ, богова брада; словен. božja brada, svetoga Petra brada и слично. За браду се узимају најлепши класови. Б. прави млада жетелица, чији су родители живи (Бугари), или се показала највештијом у жетви. Било je забрањивано да б. плете жена без порода, из страха да ће то неповољно утицати на шюдност и развој усева у идућој години. Б. je остављана с поздравом пољевику - газди Нзива (јарослав.), с речима: "Дај, Боже, да идуће године буде добра летина!" (КГ: 315). Она je требало -> земли да врати снагу коју je утрошила на одгајање летине. Класје je савијано и -> камењем притискивано на земљу да би сачувало плодородну снагу житарица до будуће сетве, да идуће године буде много класова (ист. слов., југоист. буг). За б. су причвршћивани предмети са плодоносном или апотропејском семантиком: новчић (јужнослов.), -> бели лук (буг.) стара -> капа, опанак (сев. рус.), везивали су je црвеним концем, -» мартеницом, "да би жито било црвено" (ист. слов., пољ. буг., срп.). Обред завијања, плетења б. укл>учује плевљење и прашење земл.е око везаних класова, "да следеће године буде чисто жито" (бел, укр., пол.,); сетву жита из класова б., закопавање класја (бел., укр.) -» хлеба и —> соли у земљу упоредо са б., просипање мрва хлеба и сира из торби жетелица (буг.); заливагье б. и српова положених око ње, самих жетелаца, —> водом или вотком, прање руку преко б. да

"БРАДА"

-48-

би се тако добили делићи њене плодоносне снаге (пољес., бел., мазовец., буг.); котрљање или вожњу по земљи, стрњики или класју око сплетене б., "да би жито полегло од плода" (зап. и јуж. Бугарска). Понекад су клаф, везано траком, одсецали са б., освећивали га у цркви на —> Спасовдан, чували до сетве и додавали семе-

БРАК

Лит.: Bystr. ZŽP; Терновская О. А., О некоторых сходствах и различиях в жатвенной обрядности славян//ФРСН, СД 1: 231-234; Зеленин Д. К., "Спасова борода", восточнославянский обряд сбора урожая//3ел. ИТ 2. В. В. Усачова

БРАК - један од најважнијих социјалних института, везан за одређени систем ри• туалних форми, мотива и символа. Један од начина склапања б. - отмицом девојке, спомиње се у "Повестима минулих лета" (почетак XII века). Познатији су тобожња отмица када се момак и девојка договоре или самовољни одлазак девојке младожењи. Трагови куповине младе сачувани су у обреду откупљивања младе од њеног брата, у симболичној продаји њене кике, у пропратним речима проводаџије: "Ви имате робу, ми имамо купца" итд. Најчешће je до б. долазило путем споразума Правлење "браде" на њиви две стране, који je изражен у церемонијама веридбе, склапања договора о браку ну (зап. пољес.). Пошто би направили б., (ударање руком о руку пред сведоцима, водили би коло око н>е и певали обредне давање залога, оглашавање веридбе, пипесме (бел. пољес., зап. рус.); обилазили сани списак мираза), у јавном регистроваби б. три пута и благосиљали њиву да буњу б. пред великим кругом сватова и комде плодна, а жетеоце да буду здрави (буг.). шија, у излагању младог пара свеопштем После тога пожњели би б. и носили je допосматрању на —> Беле покладе. Разлимаћину (ист. пољес, бел., сев. зап. и сев. чите су и форме б. Средњовековни извоБугарска), који je чашћавао жетеоце или ри говоре о полигамији код Словена, реим давао новац. Кад би домаћин примио ђе о многомужству. У неким местима поод жетелаца б., привио би je уз подбрадак знат je пробни б: млада се пресељавала (Бугари-Капанци, Македонци из околине код младожење, а свадба je одлагана до Дебра, Белоруси из околине Витепска). рођења детета; ако би се такво, пробно суКод банатских Бугара, најстарија жена у пружништво показало као неуспешно, кући преузимала би б. од жетелаца, па би свадба уопште није приређивана, а млада je поливала водом. се враћала родитељима уз добијену наРитуалне песме, везане за обред придокнаду. Млади људи који не би ступали премања б., локализоване су на словенски у б. извргавани су подсмеху, ал и то није север. У некима од њих говори се о —» коважило за оне који су се својевољно зарези, у другима - о препелици. У варијанткли да неће склапати б. Ограниченна и заним песмама козу (јарца) замењују друге бране ступања у б. односили су се на стаживотиње: -> медвед, -> рода, дабар. У рост, сродство, вероисповест, итд. ПоштоПсковској области, уз певање je међом вован je редослед ступања у б. деце (поготођена коза (СД 1: 233). У ареалу где се певаво кћерки) по старешинству. Поред уобило о препелици, ритуал припремања б. чајеног б. - преласка жене код мужа, поукључује мотиве истеривања препелице, стоји и б. када зет одлази у тазбину. Таупозоравања на опасност и прављења квог младожењу обично je просила сама зимског уточишта за препелицу (зап. подевојка, он je учествовао на девојачкој вељес., витеп., пол,., мазовец., словач., јучери, спремао мираз, у шали je називан жнослов. - ретко).

БРАК

-49-

"младица", причали су да се "он удаје" а млада "жени" гьиме. У поновни б. најчешће су ступали удовац и удовица, јер се сматрало да се на -» ономе свету обудовели састаје са својим првим брачним другом. Први б. са обудовелим склапан je нерадо, због опасности да he се на оном свету остати сам. Брачно неверство je кажњавано. Пар затечен у ванбрачној вези су преоблачили - мушкарца у женску, а жену у мушку одећу - и посрамљене их водили -» путевима кроз село. Приликом развода, супружници или сведоци цепају над текућом -> водом или на -> раскрсници пешкир, -> појас, било шта од -> одеће.

БРАК

Најопштији симбол б. je круг. У складу с тим je склапање б. путем обилажења младенаца око —> дрвета, језера, -> куће, цркве, налоња, —> стола, наћви и ел., врћења у круг на једном месту; од предметних симбола, ту су -> прстен, -> венац, округли —> хлеб и прстенасти -» колач; о томе говоре многи свадбени термини, као што су окручатъся, обмотати се (удати, оженити), крученька, окретање (љубавна веза), крутить, повивать, обртати, умотавати (мењати девојачку за фризуру и мараму удате жене), окрутя, повойник, завивало (мараме и —» капе удатих жена) и др. Симбол склапања б. су промена младине фризуре и покривала за главу, а с тим у вези je та-

Младенцы

БРАК

-50-

кође покривање и откривање младине главе на свадби. Симболика б. као "прелаза" испољава се у савладавању препрека, граница, воденог простора: скакање девојака преко санки на -> Ускрс - да би се удале; у -> сну, прескакање преко зида најављује удају; прелажење младенаца преко —> ватре, преко —» реке на путу за венчање итд. Б. симболизују и разни начини састављања младожење и младе: заједничко седење на почасном месту, испод икона, опасивање, приљубљивање њихових глава, спајање њихових —> коса, везивање руку, руковање, везивање жарача за пајалицу ради срећног супружништва, упрезање младенаца итд. Идеја брачног спајања и везивања изражена je такође у сватовским песмама, у којима моле да се учврсти венац, свадба; у изразу свадьбу ковать (правити свадбу), у изреци: "Не куй, меня, мати, к каменной палате, прикуй меня, мати, к девичьем кровати!" ("Не вежи ме, мајко, у камени дворац, завежи мене, мајко, за девојачки кревет!") Б. такође симболизују стицање и хватање: у свадбеном фолклору, то су мотиви лова, риболова, опсаде града, заробљавања, у свадбеном обреду - ловачки и риболовачки прибор. Радње рушења и раздвајања носе у себи идеју раскидања везе с пређашњим стањем: у сватовским песмама, то су мотиви гажења траве, ломљења калине итд., у самом обреду - разбијање земљаног суда, ломљење —> кашика после чашћења, дељење погаче, ломљење -> хлеба над младенцима, итд. Симболика б. испољава се у супротстављању пара и непара (паран број коља у плоту, цепаница у нарамку као наговештај б. у -> гатањима, улога обуће у свадбеном обреду). -> Боје које симболизују б. су бела и црвена: бели или црвени покривач, бели младин вео, црвено-бели сватовски барјак, црвени појас проводаџије, итд. Симболички б. je мотив различитих фолклорних текстова, обреда и представа. Познати су фолклорни сижеи о венчању —> Сунца и девојке, бајке о б. сестара са Сунцем, —> Месецом и —> гавраном, с ветром, градом и громом. Код Бугара би, на -» Ивањдан, девојчицу - симболичку

БРАК

младу Ењу (Ивану) облачили у свадбену одећу. Мотив б. одражава се у представама везаним за -» смрт: у сахранама оних који су умрли пре него што су ступили у б., организованим као свадба, у бајкама и предањима о младожењи-мртвацу, у тумачењима предзнака (чути ноћу сватовску музику најављује смрт, свадба у сну значи смрт и обратно). У демонологији,

Младенцы са севером

вихор je замишљан као свадба ђавола; постоји веровање о б. —> ђавола с —> вештицама, ђавола са утопљеницом, а такође о б. —» нечисте силе (водењака, —> змаја и ел.) с људима. У бајкама с мотивом чудесног супруга постоји читав круг ликова која ступају у б. с људима, и шире: то су звери, птице, —> риба, цвет, природне појаве и светлоноше. Мотив "свадбе предмета" > ступе и —> тучка, -> димн>ака и куће, мотовила и ткачког брда - представлен je у обредним радњама, предањима, шаљивим стиховима и песмама, у сваки-

БРАТЧИНА

-51-

дашњим радњама и фразеологији (женить горелку - сипати вотку у заједнички пехар на свадби, женить квас, пиво - разблаживати их водом, женить серп - обмотавати га класјем). Љубавно-брачни и свадбени мотиви прожимају све календарске обреде - божићне, пролећне, жетвене. Лит: Сумц. СО; ВНЕ; Komor. TSS А. В. Тура

БРАТЧИНА -> Жртва БРЕЗА - једно од најпоштованијих -> дрвета код Словена (упоредо с -» храстом), које je у разним традицијама вредновано час као "срећно" дрво, заштитник од зла, час као штетно, као место боравка женских ликова —> нечисте силе или —> душа умрлих. На пример, код Пољака Вармије и Мазура, б, je сматрана боравиштем духова, па je стога тако често удара гром. У другим местима исте области, она je сматрана за дрво које доноси здравље и благостане. У Пољесју нису садили б. близу -» куће да домаћине не би напала —> болеет и да не би помрла цела породица. По украјинско-карпатским веровањима, ако ожењени мушкарац посади б. у дворишту своје куће, неко од чел>ади обавезно ће умрети. На Рус. Северу место на коме су некада расле б. сматрало се несрећним на њему нису градили нову кућу. Насупрот томе, у низу места су садили б. поред куће ради благостања породице или приликом рођења детета. У Лублинском војводству (Пољска) б. je сматрана за дрво коje доноси -» срећу. Код Руса, грана б. je стављана у —> ћошак куће у изградњи, као симбол здравља домаћина и породице. Брезове гране су побадане у њиву ради летине, приноса житарица и лана; брезова цепаница je закопавана под —> праг нове когъушнице, да би се -> коњи множили. Противречно je вреднована б. и у народним легендама: час као благословено Дрво које je штитило —> Богородицу и Христа од непогоде (пол>. веровање) или св. Петку од прогона -» ђавода (рус.), час као дрво које je Бог проклео, чијим су прућем шибали Христа.

БРЕЗА

Женска симболика б. испољава се у ритуалном лечењу дечјих болести: ради магијског исцељивања болести, девојчице су износили под б., а дечаке - под храст (пшьес.). У обредним речима-басмама на свадби, код Ист. Словена су б. и храст коришћени као симболи младе и младожење. Да би у -> браку добила више дечака него девојчица, млада je по изласку из цркве требало да погледа према шуми и каже: "Све у шуми храстови, само једна бреза" (Хуцули Закарпатја). Белоруси су веровали да се израслине на брезином стаблу образују од клетви жена ("од женских клетви"). У неким селима Пољесја су, приликом сахрањивања, мртвачки сандук покојнице покривали брезовим гранама, a покојника - гранама тополе. У демонистичким веровањима Источ. Словена, б. je сматрана за дрво на коме бораве (седе, љуљају се) русалке. Код Пол>ака су "жалосне" б. (тј. оне чије гране расту савијајући се до земље), које усамљене расту у пољу, називане "дрвећем духова": у њима су се кобајаги настаниле душе умрлих девојака, које ноћу излазе из б. и смртно "заигравају" случајне пролазнике. Под таквом б. почива душа умрлог насилном смрћу и уместо сока у њој струји људска крв. Код Руса из Костромског краја, за самртника су говорили да се "спрема у брезе". У многим источнословенским баладама, легендама, бајкама, погинула девојка се претвара у брезу. Б. у улози ритуалног дрвета била je обавезан атрибут тројичких обреда (првенствено код Ист. Словена): посеченим гранама б. кићени су двориште и капије, улице, -> врата и -> прозори кућа, капелица и цркава. У руској традицији велику популарност je уживао обичај "савијања брезице": у четвртак пред —> Тројице девојке би одлазиле у шуму, одабирале младу б. и, уз обредне песме, савијале њене гране у облику прстења и везивале их својим тракама, појасевима или концима: поред "савијене" б. играле су коло, приређивале ритуално кумство, -» гатанье, заједничко гошћење. На Тројице би поново одлазиле до тог дрвета, да би "развиле", "распустиле", "ослободиле" б. Упоредо с

БРЕКИЊА

-52-

тим, код Руса су обављани и обреди с посеченом "тројичком брезицом": дрвце je кићено тракама, ђинђувама, цвећем, изношено ван села, где су га спаливали или бацали у воду. Гране б., поготову оне које су коришћене у обреду Семика (седмог четвртка после Ускрса), Тројица, -» "ђурђевдана, -» Ивањдана и др. - у народној магији су цењене као пожељан заштитник. Код свих Словена се сматрало да брезове гранчице (закачене испод —> крова, оставлено на —> тавану) могу да заштите кућу од грома и олује; пободене међу усеве у полу, штитиле су летину од глодара и птица, од -> града. Помоћу брезових грана, —> метле и -> венца су настојали да се заштите од —> нечисте силе, —> болести, елементарних непогода. Уочи Ивањдана, качили су гране 6. на врата штале, да би -> вештици препречили пут; на рогове крава стављали су брезове венце, ради заштите од —> чини. Код Зап. Словена пожељно средство за заштиту од злих сила била je брезова метла, прислоњена уз посте/ьу породиље или уз колевку новорођенчета. У многим местима су веровали да болеет мора да узмакне када се болесник ишиба брезовим прутом (-> шибагье). У исцелитељској магији Словена практиковано je одлажење до младе б. ради симболичког преношења болести с човека на дрво. На пример, оболели од маларије би ишао у шуму, где je настојао да продрма б., говорећи: "Треси мене као ja тебе, па после престани" (пол>.). Руски сељаци су се обраћали б. молбом за исцељење и при томе над болесником увртали брезове гране, претећи дрвету да неће пустити гране све док се болеет не повуче. Лит.: Mosz. KLS: 527-530; СД 1:156-160; МНМ 1: 169; Сок. ВЛКО: 188-212; Чајк. РВБ: 50, 261; Kur. PLS 1: 106, 270-288; 2: 63-71, 90, 97, 132-134; Lud 1937/15/2: 60-64; KLW 3: 65, 68, 529; Zibrt. VCh: 280-283, 288-289, 295, 298, 300-302, 319, 330, 477. Л. H. Виноградова, В. В. Усачова

БРЕКИЊА -> Оскоруша

БРИЈАЊЕ

БРИЈАЊЕ - посебан ритуал на свадби, пред сахрањивање, у коледарским и белопокладним играма и радњама маскара. Свадбено бријање je познато код Бугара, Македонаца, као и у источној Србији. Младожењу су бријали обично у -> суботу увече или у -» недељу ујутро пред -> венчање. У Пловдивском крају, при вечерњој или јутарњој светлости, младожен>а би седео на столици, а заова и девер би му испод браде држали белу мараму или пешкир, да обријане -> ддаке не би падале на -> земљу и можда биле искоришћене за зле намере. Младожењу би бријао момак чији су родители живи, ожењени мушкарац или теча. Понекад се број брица пео на три. За време бријања девојке су певале и играле коло с момцима, свирала je музика. Длаке су бацане на ружин грм (—> шипак), стављане на гране плодног —> дрвета, испод кога су бријали младожен>у, одношене у шталу, скриване у јасле или мешане са —» житом и даване стоци. Понекад би младожењина мајка скупљала длаке и стављала их у младин девојачки сандук. У зап. Бугарској (облает Самокова), б. се одвијало у дворишту поред дрвљаника, уз певање девојака у пратњи зурле и бубња. Длаке су сакушьане у белу марамицу, стављену у сито. У Ћустендилском крају, б. су редом обављала тројица или деветорица младића, који нису били сирочад. Две младожењине сестре су држале пешкир за обријане длаке. После б., уследило би —> купанье младожење. У области Трнова, Силистра и Варне, б. je обављано у недељу рано ујутро, а длаке су чуване до младожењине смрти и стављане у његов мртвачки сандук. Свуда je сачувано веровање да младожењине длаке имају посебну снагу и да се њима може "омађијати" младожења, те je поступање с длакама захтевало специјалан ритуал. На пример, у Тракији су длаке закопавали под —> камен, бацали их на —> кров од ћерпича или стављали под грм руже. Тамо су водили рачуна о томе да се б. младожење одвија у исто време када и плетен>е младине —> косе. У јужној Србији (Косово), б. младожење je обављано у рану зору, одмах после

БРИЈАЊЕ

-53-

купања у свежој води, у коју су били стављени -> јабука и сребрни новчић. За б. би младожењи сестра или млада покдањала нов пешкир, a девојке и омладина би певали песму "Бричи се, бричи, младожења!/ Расплачи татка и мајку,/ Расплачи сестру и брата". (Vuk. SK: 265). Брица (момак, чији су родитељи живи) бацао je длаке у -> коприве, скривао их под стреху или давао на чување младожењиној мајци. У Лесковачком Поморављу, под младожењину десну ногу подметали су свеже —> jaje, које je после б. требало разбита, а длаке су ставл>али у цвеће или на плодно дрво, "да младожења процвета у

Ритуално бријање младожење у Бугарској

породичном животу и да има децу". После б. младожења се умивао, а затим провлачио између ногу рођене мајке. У Врањском Поморављу б. je имало карактер представе: други девер, ослоььен ногом на софру, Дрвеном бритвом "брије" мдадожењу, који седи насред гумна и на коленима држи сито с погачом. За време б. око младожење су девојке водиле коло и певале обредну песму. У Словачкој за време свадбе такође je извођено шаљиво б. Првобитна функција б. на свадби имала je, неоспорно, карактер иницијације. Бријање на —> Беле покладе познато je Зап. и Јуж. Словенима. У Великопољској (Међижецки срез), често су маскиране девојке ишле улицом, носећи канту креча и

БРОЈ

четку за кречење, па су кречиле лица момака које сусретну, а затим их "бријале" ножем. У пољској области Поморје и у Хелмској земљи, на Пепељаву среду, тј. уочи поста, по крчмама су маскиране девојке и жене мокрим пепелом и снегом мазале лица мушкараца, а затим их "бријале" дрвеном бритвом. Од таквог б. мушкарци су се искушьивади вотком. У зап. Моравској на месојеђе и Беле покладе жене су се облачиле у мушку одећу и глумиле брице: једна je носила велику бритву, друга чанчић са "сапуном" (комадом леда), итд. Мушкарци су се откуплэивали, а жене правиле гозбу. Пол>акин>е у Добжинском крају су, на Беле покладе, "бријале" све који уђу у крчму, а мушкарце који се не би искупили (-» штаповима и иверјем), тукле су чарапама, уз грохотан смех и бучно лупање у тигање. У Лесковачком Поморављу маскирани коледари, који почињу коледање пет дана пре -> Божића, обилазили би домаћинства и "бријали" сабљом домапина, кога би претходно "насапунали" снегом. Када je реч о бријању у погребном обреду, покојника, који се за живота бријао, бријали су пред сахрањивање, а у неким местима су се трудили да то ураде пре него што би доспео у стање агоније. Код православних Јуж. Словена покојникова родбина се није бријала наредних 40 или девет дана, у знак жалости. Лит.: Арн. БСО :81, 113; Бак. БЕТБ: 358-360; Кап.: 181; Марин. ИП 2: 539; Пир.: 401; Плов.: 225; Τ)ορ. ЖОЛМ: 330, 372, 453; Мил. ЖСС: 342; Стој. ВП: 349; Тан. СО: 158-159; Фил. СК :346, 455, 462; Vuk. SK: 265, 315; Rarw. KLZD: 189; KLW: 45; Stelm. ROP: 112-113; Per. PMHP: 43; Хорватова//СБФ-89: 170-172.

H. И. Толсто/ БРОЈ - једна од важних категорија у митолошкој слици света; средство за уређивање и моделовање Васел>ене; у народно) традицији, објекат семантизације, симболизације и вреднованьа. Бројање се често схвата као опасна радња, помоћу које je могуће овладати предметом бројања,

БРОЈ

-54-

потчинити га својој вољи. Нпр. забрањује се бројање оваца у стаду (верује се да им се тиме може нанети штета), птица које лете у јату (помрсиће им се пут), забрањује се мерење дужине изатканог платна т ел. У басмама свих словенских народа с магијским циљем користи се формула опадајућег низа (9-8-7-6-5-4-3-2-1-0) као начин "одрицања" опасности, уп. руску басму од црва: "У нашего (им рек) 9 жен; после 9 жен 8 жен, после 8 жен 7 жен, ... после двух жен одна жена; после одной жены ни одной..." ("Наш /по имену/ има девет жена; од девет жена осам жена, од осам жена седам жена... од две жене једна жена; од једне жене ниједна..."). Сам појам бројности (које се изражава различитим предметним симболима, таквим као што су -» жито, песак, трава, лишће дрвећа, мак, вуна, -> коса и ел. асоцира на обиље, -» богатство, благостање и добија значење плодоносности. Управо то обележје бројности, немогућност да се нешто изброји, чини од ньега препреку на путу -> нечисто] сили (уп. сипање мака око куће, тора и ел.). Елементи бројног низа немају исту вредност у својим културним функцијама. Најзначајнији бројеви су 2, 3, 4, 7, 9,12, 20, 30, 40; сваки од њих има своје тумачен>е у зависности од реалија или догађаја света с којима je повезан. Б. 2 симболизује парност, удвајање, двојство и превасходно му се придаје негативно вредновање, сматра се ђаволским бројем; ређе се вреднује позитивно. Два иста предмета, двојни или ^едињени предмети могли су, по веровању, донети несрећу и, чак —> смрт. Рађање —> близанаца често je схватано као несрећа; опасним су сматрани срасли плодови, —> jaja с два жуманцета, две свеће које истовремено горе и ел.; није се ваљало да двоје истовремено пију —> воду, да мету под, да се бришу једним пешкиром, да љуљају колевку и др., да се два пута обавл>а нека радња (нпр. веровало се да ће дете које одбијају и поново враћају на мајчину сису добити урокљиве очи; неке магијске обреде није могла обављати жена која се два пута удавала и ел.). Посебну опасност су представляли људи који су

БРОЈ

имали две -> душе. У исто време броју 2 могла се придавати способност утицања на нечисту силу, уп. загонетку о петлу: "Два раза родится, ни разу не крестится, а черт его боится" ("Два пута се родити, ниједном се не крстити, a ђаво га се боји"). У обредима оборавања села у случају помора било je неопходно учешће близанаца (-> оборавање, -» чума); често су нечисту силу терали помоћу два предмета или оруђа (нпр. —> гребенима), између којих су пропуштали или стављали биће или предмет које су штитили. Схватање 6. 2 одредило je однос према обележју "пар-непар": у магијској пракси се парност често (али не увек) вредновала негативно, а непарност позитивно (нпр. требало je поставити испод квочке непаран б. jaja; непаран je био број просаца у обреду просидбе невесте и ел.). Напротив, у гатању о удаји парни број (донетих цепаница у нарамку, обухваћених тараба ограде и ел.) наговештавао je брзу удају. Б. 3 je најзначајнији елеменат бројног низа. Он симболизује довршеност и целину неког тока, који има почетак, средину и крај, и пре свега се јавља у упутствима да се три пута обави ова или она магијска радња (—> обилажење, закрштавање, —> кађење, изговарање басме и др.). Уп. такође у фолклору три-девето царство, иза три-девете земље, троструко понављање сижејног тока и ел. Б. 4 игра много мању улогу у магијским ритуалима и веровањима. Он асоцира, пре свега, на четири стране света, четири -> ћошка -» куће, четири крака —> крста и ел. Б. 7 се код многих народа приписује сакрално значење; у словенској традицији, он се пре свега односи на {единице времена или на лица (уп. у српским басмама од градоносних облака како je седмогодишња девојка родила седморо деце, али такође и представу о седам небеса). Временско значење има и б. 9, који се схвата и као утростручавање б. 3. Он се јавља у магијским текстовима и ритуалима (посебно у лечењу), где се користи девет камичака, девет ивера, девет угљевља, вода из девет бунара и ел., уп. српско упут-

БРШЉАН

-55-

ство: "Нађи девет ливада које никад нису кошене и када на н>има порасте трава висока девет педа, скупи девет момака и нека je они покосе новим косама, а девет девојака нека je саберу новим вилама, затим то сено кувај у девет нових судова, том водом се умиј и онда ћеш оздравити". Семантика б. 40 je, у значајном степену, одређена асоцијацијом са четрдесетодневним периодом после -> смрти, када —> душа умрлог борави на земљи. У легендарним песмама преовлађују хришћанске асоцијације б.: "Кажите, шта je десет? - Десет je Божјих заповести; - Девет je радости у години; - Осам je сунчаних кругова; - Седам je чинова анђеоских: - Шест je крила херувимских; - Пет je рана невин Господ трпео; - Четири су листа Еванђеоска; - Три су патријарха на земли; - Две су таблице Исајеве; - Један je Син на Сионској гори..."(Ляцкий Ε. Α., Стихи духовные, СПб. 1912, стр. 20). Лит.: Топоров В. Н., О числовых моделях в архаичных текстах, Структура текста, Москва, 1980. С. М. Толстој

БРШЉАН (Hedera helix) - зимзелена биљка пузавица, симбол здравља и дуговечности, чија се семантика открива у свадбеним и погребним обредима; игра улогу медијатора између људског света и натприродних бића. Б. има апотропејску снагу, од њега беже -» вештица, -» мора, те га стога стављају у колевку, a породиља носи -> венчић од б. (Далмација, Истра). У свадбеним обредима, б. je у младином венцу, на барјаку (Буг., Макед.), од њега праве букетиће за младожењу (Пирин), за све сватове (Словачка, сев. ист. Бугарска), венце за сватове (Срби); кочија у којој су довозили младу, кићена je б. (Великопољска). Б. у свадбеном ритуалу има симболички значај. Сматрало се да се посредством имитативне магије може утицати на будућност нове породице: као што се б. свија и сплиће с другим биљкама, нека се тако младенци свијају једно уз Друго и "вију" своју кућу; као што je б. и зими и лети зелен и бодар, нека тако и

БРШЉАН

младенци увек буду здрави и срећни (буг. Габрово; Срби). Б. je сађен на -> гробљу (пољ. Поморје); на -> Бадњи дан, б. су кићена гробља (срп.); на главу покојника, без обзира на његов пол, породично стање, стављан je венац од бшьака, међу којима je био и б. (Капанци). На четрдесетници je давай б. на парастосу за -> душу умрлог (Пирин). На —> Цвети су освештану дренову гранчицу, увијену у б., убадали поред крстаче на гробу, "да би у домаћинству све полазило за руком, расло и напредовало" (хрв. Сињ, Лика). У бугарским народним песмама наглашена je бесмртност љубави трагично умрлих љубавника: на њиховим гробовима израстају б. и винова лоза, који се свијају једно око другог (СбНУ 35: 292). Бршљаном су на —> Божић китили —> кућу, -> врата, -» прозоре, помоћне зграде, торове за стоку, њиве (Хрватска, јуж. и ист. Херцеговина) - ради плодности стоке, као и —> бадњак, трпезу, божићну свећу (Херцеговина, Приморје, Бока Которска). Овај обичај je везан за легенду о пореклу б. У њој се одражава библијски мотив о покољу деце по наредби цара Ирода. Куће, у којима су деца већ убијена, обележаване су струком б. Неочекивано, б. се појавио на кући у којој се налазио мали Исус. Тако je и био спасен (Херцеговина, Далмација). У календарским обредима, б. je имао улогу заштитника. На Цвети су га освештавали у цркви и давали стоци (Хрв.). На -> Ђурђевдан су кроз венац од б. музли овце (Пирин). На —> Ускрс су носили венац од б., освештаног у цркви - ради здравл>а (словен.) У покладним поворкама, једно од маскираних лица карневала називано je "ta mršlanast" (=bršljanasti), jep je CBO било увијено у зелени бршљан (зап. Словенија). Мале —> лазарице су носиле букете од б. (Капанци на североистоку Бугарске). На Ивањдан су прављени букети за све чланове породице (буг.). У љубавној магији б. je могао, како су веровали, да изазове пророчки —> сан: девојке би брале б. на који je пао последњи зрак сунца, правиле од њега венац, ставл>але га на главу и легале да спавају, оче-

БУБ ΑΜΑΡΑ

-56-

кујући да у сну виде суђенога (сри.). По свежини листова гатали су о здрављу и дуговечности (буг.) Код Чеха из Моравске постојала je забрана девојкама да raje бршљан - неће се удати. Веза б. с —> нечистом силом одразила се у веровању да je то биљка јуда и самовила, које се крију у њему. Зато би, кад уберу билжу, остављади новчић, —> хлеб, конац из одеће - да умилостиве газдарице. Ко не плати откуп или нагази на место на којем расте б. (самодивско коло), разболевао се (Пирин, Благојевград). У јуж. Србији и Македонији, дрво на којем je растао б. сматрано je за "вилинско". У апокрифним легендама, б. спада у такозвано проклето биље, које je -» Богородица проклела зато што joj се није поклонило када je родила сина (буг.); код Бугара у Банату, б. носи име исусуву цвек'е. Бршљаном су лечени главобоља, кожне болести, отоци, опекотине (срп., пол., зап. укр.) јаловост (буг.) Лит.: БМ: 292; ЕБ 3: 81; Раден. ССНМ: 224-226; PC 1890/3: 25; Чајк. РББ: 56, 262.

БУБАМАРА

да испољава се у забрани да се б. спусти на —> земљу - "да земља не изгори". Обраћају joj се као девојци, пророчици, питаньима о свадби, животу и смрти, летини и домаћинству. Слична тематика je својствена и —» гатањима с б., поред општепознатих гатања с њом о времену. На пример, о животу и смрти: "Бубамаро,/ Хоћу ли живети,/ Хоћу ли умрети,/ Или на небо летети?" Уп. мотив смрти у украјинским веровањима: ко згази б., у породици ће му неко умрети. Централном лику буг. обреда (младе и жене Сунца-Ивана) одговарају називи б. као што су буг. господьова момичка (божја девојчица), називи типа "мдада/младица" (буг. невестичка, геленцик, макед. невеста, царева невеста, невестица, "жена" (пољ. matžonka), "девица" (пољ. раппа, panienka, луж. panieneczka, укр. дгвонька), "сиротица" (пољ. sirotka), "предсказивачица/вештица" (словен. povenčica, хрв. povemčica, укр. ворожка), називи настали од имена мученица, "Христових невеста" (најчешће Јекатарине, Јелене, Аполоније,

В, В. Усачова БУБАМАРА - буба чија се митолошка симболика открива посебно у многобројним именима и надимцима, које су joj надевали. За б. су карактеристични сунчана симболика, припадност или посвећеност —> Богу, веза како с митском невестом (женом) тако и с митским младожењом (мужем). У митолошком сижеу "Сунчева свадба" додељена joj je улога невесте и пророчице. Словенски називи б. су корелативни с ликовима из митолошког сижеа "Сунчева свадба" и с реалним обредима летњег содистиција, пре свега са ивањданским обредом типа буг. "ењевој буљи", када за улогу Сунчеве-"Иванове" младе (за Ењу) девојке и жене бирају реалну девојку (чиje je име у песмама изведено од архаичног корена мар-, који асоцира на хришћанско име Марија) и огрћу je црвеним свадбеним велом, попут крила б. Понекад она маше рукама у дугим рукавима свадбене кошуље, као птица. Њена сунчана приро-

Бубамара

БУБАМАРА

-57-

Магдалине, Варваре, Веронике, Уљане) и др. Митски младожења представлен je луж., чеш., пољ., бел. и укр. називима б. типа "сунашце" и рус. "Иван" (иванчик, ивашка, ванъка, ваня-женишок). Називима б. типа "кутија/сандук/каца" (рус. коробка, чеш. krinka, словач. skrinka-marinka, хрв. gospa-škrinica) можда одговара и један од реквизита споменутог обреда - специјалан суд који је коришћен за гатање о летини и удаји/женидби. Поред тога, у називима типа "мара" може се видети одјек зап. словен. —> "марене", у називима типа "кукавица" - мотив душе митске младе ("Марушкине душе", како je она именована у песмама руског обреда крштења и сахрањивања "кукавице"), у називима типа "кравица" симболичко означавање младе (уп. рус. коровка - "млада" и симболику свадбеног колача, рус. коровой). Називи б. типа "кума, старосватица" (буг. калманка, кумица) корелативни су с низом буг. обредних ликова: с "кумом" - девојком, предводницом -> лазарица у обреду "лазаровања", који се завршава у Цветну недељу кумством, бирањем "кумице" и гошћењем девојака у њеној кући; с ликовима ивањданског обреда "калиница" или "ењева буља" - с "кумом" (кума), која узима —> прстење девојака и предсказује им удају, са старосватовком (кумом) на свадби. Не само поменути ликови, него и други мотиви наведених обреда, одражени су у симболици и називима б. Свадбена тема je представлена у раширеним гатањима с б., када joj се обраћају питањем о предстојећој удаји. Улога пророчице фиксирана je у споменутим хрв. и украјинским именима б. За "лазаровање" je везан њен македонски назив лазарка. Могућна веза "кукавичјих" назива б. с рус. обредом крштења и сахрањивања "кукавице", за који je карактеристично окумљивање учесница, поткрепљена je ритуалним окумљивањем у буг. обредима на —> Цвети. Мотив окумљивака je везивна карика између буг. и макед. назива типа "кума" и укр. и пољ. типа "кукавица" (укр. зузулка, пол. zuzula, kukutka). Б. и кукавицу зближавају и улога пророчице, у

БУБАМАРА

гатањима о удаји и смрти, a такође улога посреднице између различитих светова уп на пример, обраћање б. код Чеха: "Sluničko, sluničko, kam poletiš - do nebe, neb do pekla?" ("Бубамаро, бубамаро, куда ћеш полетети - на небеса или у пакао?"). Називи који одређују б. као мајку (рус. коровушка-матушка, пол. matecka, кашуп. matuleczka, буг. литмама и ел.) одговарају лику тог инсекта као мајке деце у дечјим песмицама (нпр., рус. "там твои детки кушают котлетки" - "тамо твоја деца једу котлете"). Веза између назива типа "девица" и типа "мајка" поткрепљује хришћанско осмишљавање 6. као Деве Марије (кашуп. раппа Man/ja, макед. Mapuja) и истовремено Божје Мајке (буг. божа майка, богородичка). За Марију као име Богородице везани су и неки називи б. са компонентом мара. Могућно je да je Богородица у овом случају заменила неки пагански лик (мара, марена, морена, мора), везан за смрт и болести. Пољаци из Малопољске називају б. "кравица Божје Мајке" и сматрају да je велики грех убити je. Назив "божја кравица" одговара гатањима о стоци код Бугара: ако се под —> каменом, испод кога je била ставлена скинута "мартеница", нађе б., значи да ће се краве добро телити. Осим тога, у овом називу б. може се видети одраз индоевропских представа о загробном свету као пашњаку на коме пасу -» душе покојника. На тај начин, и кроз то име, б. je посредно везана за свет мртвих. Поред тога, називи типа "божја кравица (овчица, јагњенце, теленце итд.)" реализују општи модел везе инсеката и стоке. Лит.: Топоров В. Н., Балтийские и славянские названия божеи коровки (Coccineüa septempunctata) в связи с реконструкцией одного из фрагментов основного мифа/Пез. ЭБСК; Топоров В. Н., Еще раз о балтийских и славянских названиях божьей коровки (Coccineüa septempunctata) в перспективе основного мифа/ГБСИ, 1981; Терновская О. А., Божья коровка или ночь накануне Ивана Купали (соотношение микро- и макроструктур)!УСБЯ, 1993; Терновская О. А., Божья коровка и народный календарь, Заметки по истории кулътуры//Мифологические представления в народ-

БУЕНЕЦ

-58-

ном творчестве, Москва, 1993; Младенова Д., Этнолингвистично изследование на българските названия за калинка-малинка (Coccinella septempunctata) в балканска и славянска перспекти8Я//ЕПЦДК 3; Гура СЖ: 492-500. А. В. Гура БУЕНЕЦ -» Лазарице БУНАР - објекат и локус који спаја обележја -> извора и грађевине; осмишљен je као погранични простор, веза са оностраним светом. Одлазак на б. и захватање воде били су омеђени многобројним забранама које су, с једне стране, повезане са одређеним временом (добом дана и календара), а с друге стране - тицале су се одређених лица. Сматрано je, на пример, да не треба пити -» воду из б. на —> Ђурђевдан, када се земља "отвара" и испушта отров (чеш.). Било je забрањивано -> трудници да иде по воду (пољ.), женама с менструацијом и породиљама (ист. слов., зап. слов.). Срби из Косова Поља су, напротив, веровали да трудница треба да види свој лик у б. - ради лакшег порођаја. Спомен о "молитвама бесовима поред бунара", о клањању б. и приношењу -» жртава крај б., општа су места у разобличавању паганства, почев од XI в. (Гальк. БХОЯ 1:49-65). Код б. су обављани обреди изазивања -> кише: молебани, узајамно поливање, вађење воде из б., раскопавање и рашчишћавање запуштених б. или извора. Ради обезбеђивања кише, у Пољесју je био обичај обилажења око бунара са иконом и -» хлебом и —> сољу; ударање воде у б. —> штаповима, тако да прска по земљи; оплакивање поред б. последњег утопљеника у селу; бацање у б. самониклог мака, семена лана, соли, хлеба, украдених земљаних судова или комада разбијених земљаних судова итд. (СБФ-78: 100-103). У бугарском обреду -> "Герман", ради престанка суше, "сахрањивали" су фигурицу "Германа" поред реке или б. У веровањима, б. je "чисто" место, које се налази под заштитом —> Богородице, св. Петке; истовремено, б. je опасни локус,

БУНАР

везан за -> нечисту силу, духове -> болести, —> душе покојника. По јужнослов. веровањима, пре изласка сунца на -» Благовести, у води извора и б. купају се -> виле и самодиве, око б. живе духови болести. Код Ист. Словена су духове који живе у б. називали колодезник, -> водењак, -> русалка, -> жаба, итд. Истовремено, б. je сматран местом на коме бораве духовизаштитници домаћинства, предака-старатеља. На пример, Бугари су веровали да сваки б. има свог —> стопана. Б., као канал везе с -» оним светом, употребљаван je одређених задушних дана или празника (—> Спасовдан, —> Тројице, католички Духовдан, -> Ивањдан). Да би видели покојнике, Бугари би се у зору сагињали над б., очекујући да ће се, при изласку —> сунца, на површини воде појавити њихове силуете. Забрана просипања воде из кофе приликом захватања из б. мотивисана je тиме што "отуда родители гледају у нас" (рус. Калуш. - Паш. КЦВС: 193). Бунар je био место симболичког "хран>ен>а" духова предака и ликова нечисте силе, с циљем обезбеђивања успеха и здравља чељади, повећања -» богатства у домаћинству, очувања чисте бунарске воде. Свуда код Словена у б. су бацали део божићног, новогодишњег, богојављенског, ускршњег —> јела. Код Зап. Словена, то je било мотивисано потребом издвајан>а дела "за храњење душа", у сев. чеш. селима тако су гостили водењака. У пролећним и летњим календарским обредима (првенствено на Тројице), китили су б. обредним зеленилом (укр., словен., зап. слов.). Један од заједничких сеоских б. служио би као место за извођење бугарског обреда Енъова буля. Код Срба, б. je за —» Божић кићен зимзеленим биљем, "да окити годину берићетом" (Миј. ОР: 35). С циљем заштите б. од нечисти, Пољаци су на дан св. Агате и уочи -» Богојављења бацали у б. освештану со и сипали "свету" воду. Свуда je сматрано да вода у б. и изворима постаје чудотворна уочи Божића, Богојављења, Ускрса и других великих празника: њоме су се умивали, шкропили грађевине, месили обредни —> хлеб.

БУНАР

-59-

У свадбеним обредима код Словена био je масовно распространен обичај вођења младе на б., ујутро после прве брачне ноћи. Одлазак младе по воду имао je карактер искушеничког ритуала и симболисао je њено придруживање мужевљевој породици. По бел. обичају je млада, када би први пут дошла на б., требало поред њега да остави парче свадбеног -> колача, сир и новац (гродњен.). Код Бугара je млада са смакнутим свадбеним велом трипут обилазила око б., потом би се клаи>ала б., мазала га маслом, бацала -> жито, хлеб и новац у б. Б. je често био објекат и локус магијских ритуала. На пример, бацање закључаног катанца или кл>уча у б. осмишљавано je као симболичко удаљавање опасних објеката или непожељних појава из сфере животног простора: -» смрти (када су у породици често умирала деца - бел.), нежељене трудноће (младина магија на свадби - пољес., словач.). Сматрано je да ће крави надоћи млеко ако je напоје водом из три б. и дају joj мрвице хлеба из просјачке торбе (пољес.) Познате су такође и магијске радње са б., усмерене на обезбеђивање "пуноће" и добити у домаћинству. Поред б. обављано je магијско лечење бунарском водом. Водом из новог б. умивана су деца да не би плакала (рус. архангел.), појене су неплодие жене (буг.), шкрошьени људи и стока, ради заштите од -> вештица (чеш., морав.). У води донесено) из три б. видарица je могла да препозна -» болеет или види оног ко je набацио -> чини. Приликом лечења беснила, болесника су водили на б.: ако би он у б. угледао свој лик, онда се могло рачунати на оздрављење; у противном, болеет je сматрана неизлечивом (макед.). У б. су бацали предмете који симболишу болеет: -> грашак којим су трљали лишај, красту везану у крпицу (пољ.); три зрна јечма којим су трљали јечмик на оку (карпат.). Чеси сматрају да у б. живе —> грознице, па од те болести бајају крај б. Kao и друга извори воде, б. je често служио за место девојачких -> гатања о будућности. За божићне празнике, девој-

БУЊИШТЕ

ке су бацале у б. прву палачинку, хлеб, кољиво, загледале се у дубину и викале у б., закључавале б. катанцем (Ист. и Зап. Слов.). По фолклорним мотивима, б. служи као пут који води на други свет. У српским епским песмама -> Краљевић Марко, на вилин савет, гледа у б. да би сазнао свој смртни час. Лит.: Толстые Н. И. и С. М., Заметки по славяскому язычеству. 1. Вызывание дождя у коЛООЦЙ//РФ 1981/12: 87-98; Толстой Н. И., Мифологическое в славянской народной поэзии. 2. Предсказание смерти в колодце или сосуде//ЖСт: 1996/1: 28-29; Богданова С., Кладенцът - културен факт бита на патриархалното село//БФ, 1984/53-63: Аф. ПВ 3: 589, 805, 810, 813; СД 1: 125, 173, 271, 330; БМ: 168-169, 215; Mosz. PW: 154-155; Bieg. MD: 89-90, 92; Vacl. VO: 29, 60, 126, 245.

M. M. Валенцова, Δ. Η. Виноградова БУЊИШТЕ, сметлиште - место на коме се, по народним веровањима, окупл>ају демони, -> душе покојника, -> вештице, поготову увече. Зато су људи избегавали да одлазе на б., како им ови не би нашкодили (срп.). Код Зап. Словена, ради заштите од вештица, ноћу пред 1. мај, на б. су забадали брезове или клекове гранчице. По пољском веровању, на б. не треба избацивати жар, да би се избегао —> град. Напротив, у ритуалима —> гатања, девојке су сипале жар на б., a такође -> ђубре, семе лана или —> конопље и слушале с које стране ће да залаје -> пас (пољес., словач.). На б. су, пред залазак —> сунца, на магијски начин лечили -> болести и бајали (-> бајање). Т)убре са б. узимали су жмурећи - да окаде болеснике (срп.). У Закарпатју су на б., о младини, обављали ритуал ослобађања од —> подмечета "подметнутог детета", кога су после изговарања басме стављали на ђубре и тукли —> метлом. На крају свадбе, када су изводили пародичну лакрдијашку свадбу са маскираним лицима, маскирани "поп" je на б. венчавао "младенце" (пољес.). Ист. Словаци су тамо сипали воду од првог купа-

БУЊИШТЕ

-60-

ња новорођенчета, тобоже да би дете расло брзо као гомила ђубрета. Срби су, сваке године, палили буњишта на -> Тодорову суботу ујутро, на Дан четрдесет мученика (-> Младенци), на -> Благовести, -> Ђурђевдан или Је-

БУТАРА

ремијиндан - да би се ослободили демона и -» змија. Лит.: уп. у одредници Јјубре. М. М. Валенцова

БУТАРА -» Цвети

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ -» Спасовдан ВАЉАЊЕ ->· Роса ВАМПИР - општесловенски митолошки лик, покојник који ноћу устаје из —> гроба; он штети људима и стоци, пије им —> крв, наноси штету домаћинству. Веровање у в. везано je за представе о две врете покојника: оних чије су —> душе после —> смрти нашле мир на —> ономе свету, и оних који сво) посмртни живот настављају на граници два света. Представа о в. најразвијенија je код Словена на Балкану; идући према североистоку словенског света, она слаби. Код Источних Словена (пре свега Руса), варијанта β. je лутајући покојник. У Украјини, на западу Белорусије и југу Русије мешају се ликови в. и вешца (-> чаробшак). Спомињања β. присутна су у старим руским писаним изворима почев од XIV века. По општесловенским представама, људи чије рођење, живот или смрт прате кршења ритуалних или моралних норми постају β. Такође, β. постају људи умрли неприродном или превременом смрћу: самоубице, преминули од рана, епидемијских болести (општеслов.), неопојани, умрли без исповести (укр., пољ., јужнослов.). Јужни Словени су сматрали да највећа опасност претварања у β. вреба од момента смрти до сахране. То се дешава када се над покојниковим телом нешто предаје или испусти, ако преко њега прескочи животиња или прелети птица, ако на њега пада -> киша, ако се људи, који носе покојника, окрену назад. В. постају развратници, убице, тврдице, пијанци и други грешни л>уди, вешци, баја-

лице, —> чаробкьаци, познаваоци нечисте силе итд (општеслов.). У низу случајева се сматрало да претварање у в. зависи од судбине: в. постају деца зачета у "злом" часу, током поста или на -> празник, рођена у кошуљици. Јужнословенска специфичност јесте да се покојник може претворити у в. током четрдесет дана по сахрани. Ако за то време в. не буде уништен, онда ће му попијена крв дати снагу и он може дуго живети међу људима, а да се не враћа у гроб. Најчешће β. има обличје конкретног умрлог човека, одевеног у укопну -> одећу. Од обичног човека разликује се низом посебности: горостасан раст (пол>.), огромна глава (пол., буг.), реп (укр.). Он нема обрве (пољ.), нос (буг., срп.), леђа и руке (буг.). Особеност в. представљају необично црвено лице (општеслов.) и очи (укр., буг.). Јужни Словени сматрају да je β. надувен, као врећа, зато што уместо тела има само кожу пуну крви. В. може да се претвори у било коју животињу, поготову ону која je прескочила његово тело пред сахрањивање. В. излази ноћу и наноси штету људима. Пошто запевају први петлови, в. мора да се врати у гроб. В. штети људима, стоци, домаћинству. Од л>уди су нападима в. подложки, пре свега, његови рођаци и познаници, мала деца, младенци, млади л>уди стасали за -» брак, људи на спавању. В. гуши своју жртву или joj пије крв (општеслов.). После смрти, в. може да одведе у гроб своју породицу, да узме здравље рођацима. В. убија људе звонећи -> звонима или узвикујући имена: ко га чује - умире (пољ., кашуп.). Сматра се да je β. виновник елементарних непогода,

ΒΑΡΒΑΡΑ СВ.

-62-

укључујући -> град, епидемије, поготову куге (укр., срп., буг.). У Украјини су и у XIX веку били познати случајеви спаљивања људи, које су сматрали за вампире. Б. обешчашћује девојке (буг.), живи са женама, укључујући и своју удовицу (јужнослов.). Деца рођена у вези са в. и сама постају в. или људи способни да виде и убијају вампире (срп.). В. шгети домаћим животињама (укр., јужнослов.): пије им крв, по сву ноћ гони -> коње и краве, којима узима —> млеко. В. разара домаћинсгво, уништавајући имовину: разбацује ствари по кући, мрси конце на разбоју за ткање, просила —> воду (јужнослов.). У веровањима о в., централно место заузимају заштита од н>их и начини н>иховог онеспособљавања: ватра, сечива и предмеги који боду, специјална бајања и молитве. Најважније je строго испугьавање прописа и поштовање забрана на сахранама: покојника не остављају самог ни дању ни ноћу, не гасе свегло у кући, животиње истерују. Да би спречили претваран>е покојника у в., прободу му кожу иглом, исеку га на неколико комада и тако га сахрањују, пресецају му жиле испод колена, забадају му оштре предмете у пете, итд. Вампире су настојали да униште забадањем коца - јасиковог (ист. слов.) или трновог (јужнослов.) у тело покојника или гроб. Гроб су раскопавали, секли главу покојнику и став/ьали му je између ногу (општеслов.); ископавали тело и спаливали га или попово сахрањивали (јужнослов.). Лит.: Mosz. KLS: 615-618, 624-626, 654-660; СХИФО 13: 220-228; Тђор. ВДВ: 3-200; Анчев А., Въпросник за събирание на материалы по фолклорна демонология: вампир//БФ 1990/4: 85-92; Спировска Л., Вражиновски Т., Вампирите во македонските верувања и иреоян>я//Македонско народно творештБо; народни верувања, 1988: 598. /. /. Левкиевска

ВАРВАРА СВ., Барбара - хришћанска светица, великомученица (умрла je око

ΒΑΡΒΑΡΑ СВ.

306. год.), чији се дан обележава 4/17. XII. Народни култ св. Варваре познат je код свих Словена, a најизраженији je код Јужних Словена. Од дана св. Варваре или св. Андрије, св. Игњатија, св. Луције, почиње циклус зимских празника, усмерених на обезбеђивање берићета у наредној години. Берићет се призива на дан св. В. кувањем ритуалне каше од зрна пшенице, кукуруза, пасуља и ел. (панспермија) или само пшенице. Код Срба, ова каша, а понекад и сам дан св. В., назива се варица, код Македонаца у Куманову - мешан берикет, а код Срба у Лесковачкој Морави - варвара. Македонци из Радовиша су на св. В. кували пшеницу "да би имали много жита и богагу летину на њиви", а у Куманову су јели кукурузну кашу "да се земља не запече лети", тј. да не буде —> суше. У Босни и Херцеговини (Височка нахија и Попово Поље) варицу су јели на три празника - на св. В., св. —» Саву и св. —> Николу. У Поповом Пољу су, кувајући варицу, певали: "Варица се варила,/ Козица се козила,/ окозила козицс,/ Да тор буде пунији. / Овчице се јањиле,/ Све јањиле јањице,/ Краве нам се телиле,/ Понајприје телице,/ А за њима вочице,/ Нек нам земљу узору,/ Кобиле се котиле./ Добре, ждрале, соколе,/ Нек их момци играју". (СЕЗб 65: 141). Код Срба у Херцеговини (Мосгар), Босни (Јањ) и Шумадији (Гружа) рано изјутра на В. младе су одлазиле из куће по —> воду на —> реку или —> извор и "храниле" их варицом, говорећи: "Добро југро, водице!/ Ево ти варице,/ А ти дај нама водице/ И сваке срећице!" (Грђ. НН: 116). Тада су мушкарци мазали варицом вратове —> водова, да их приликом орања не би жуљао јарам. У Лесковачкој Морави, осушени остаци пшеничне варице су чувани као лек за сточне болести. На св. В., кашу су кували у појединим бугарским селима у области Софије и у јужној, сада грчкој Тракији, око Дедеагача, близу Егејског мора. У селу Жељава код Софије, из котла са варицом узимали су по три зрна пасул.3 за свако дете. Пасу/ь су малишанима ставлзали на колена, а они су мора-

ВАРВАРА СВ.

-63-

ли да поједу зрна не користећи руке. Пастири су давали стоци кувани пасуљ "от шарки" (богиња). У тракијском селу Баликјој кувана je блага каша, која je замењивала квасни хлеб, који нису јели на дан св. Варваре. "Благу кашу" су јели "ради баба Шарке", тј. богиња. У многим областима Украјине на св. В. некада су кували кољиво и "узвар" - да би имали обиље жита и поврћа. Белоруси у Борисовском срезу пекли су варенике (колаче са маком), да би стока у штали напредовала. -» Гатање на св. В., по варици, познато je код Срба у Херцеговини: узвишен>а и избочине на каши означавала су добру будућу летину, а пукотине - лош род легине и смрг. Ако би на средний варице било удубљење и у њему пливао густиш то je значило да ће идуће године умрети домаћин; удубљења са стране, с -> истока и запада, најављивала су смрт неког од мушкараца, односно неке од жена. Срби у Гружи гледали су с које стране прво почне да зри варица - управо с те стране очекивали су летину. Први посетилац > полажајник на дан св. В. погптован je у ист. Македонији и Лесковачкој Морави. У Радовишу (ист. Македонија), он je могао бити чак и члан породице, али je то најчешће био познаник, који доноси батлину (лесен полез), тј. који je у стању да донесе благостање у породицу. Полажајник je могао бити мушкарац, али и жена, дете, па чак и животиња. При томе на дан св. В. није се одлазило код комшија, да им не би прешла батлина (полез), коју je донео полажајник. У обилажењима кућа на дан св. В. учествовале су трупе деце од око десет година, у ист. Словенији, у Помурју. Улазећи у кућу, изговарала су добре жел>е, исказане мноштвом фраза - клишеа истог типа: "Bog vam daj telko picekov, kak na mojoj glavi vlasičkov" - "Бог вам дао онолико кокица колико je на мојој глави длачица" (затим су набрајана телад, ждребад, прасад, житарице, итд). Заштита од болести, по представама Бугара, обезбеђивана je печењем ритуалног -> хлеба (пита) и погачица (питка) на

ВАРТОЛОМЕЈ СВ.

В.; мазали су их -» медом и давали деци "ради здравља" или пролазницима на улици, говорећи: "Земи за света Варвара и баба Шарка, да e слатка и медена" "Узми за свету Варвару и бабу Шарку, да буде слатка и медена" (Плов.: 245). Табуи на дан В. такође су везани за обезбеђивање модности, здравља и заштите од -» болести. У Пловдивском крају било je забрањено кувати кукуруз, пасуљ и сочиво, а поготову давати их деци, да не би добила оспе по телу. Из истог разлога није се смело шити иглом, плести иглама - "да не боду и не подеру децу", није се смело ткати, прести, прати - "да се не нанесе невоља на стоку" (Добруџа). Српкин,е у Босни, у Височкој нахији, нису смеле ништа да говоре док кувају варицу; у Поповом Пољу било je забрањено раздуваваги —» ватру, дувати у пламен. У зап. Пољесју није се прало на В. "бо вона вертёнами замучэна" (jep je она вретенима мучена). Паљење свећа на В. познато je у околини Пловдива и у селима јужније од Марице. Вярвярску свещ (свећу) чували су и поново палили уочи Божића. Маскирање у св. Варвару и поворке практиковани су на дан В. у неким крајевима Чешке и Словачке. Девојчице од 1015 година ("барборке") ишле су по кућама и послушној деци делиле поклончиће, а непослушну тукле метлом. Заштитницом рудара свету Варвару сматрају сви Словени-католици, баш као и у Зап. Европи. Лит.: Плов.: 244-245; Вак. ЕТБ: 449; Пир.: 423; ГЕМС: 1960/1: 173, 349; Грб. СОСБ: 76; Марин. НБ: 527-528; Нед. ГОС: 45-46.

Н. И. Толсто] ВАРТОЛОМЕЈ СВ. (Бартоломеј, Вартоломеј, пољ. Barttomiej, Bartek, Bartosz, горњолуж. Bartrom, доњолуж Bartramuš, чеш. Bartolomej, словач. Bartolomčj, хрв. Бартолово, словен. Јегпеј) - хришћански светац, Христов апостол, чији je култ раширен првенствено код Зап. и }уж. Словена. У католичкој традицији, дан В. обележава се 24. VIII. Узима се за крај убирања

ВАРТОЛОМЕЈ СВ.

-64-

летине и почетак сетве зимских усева, почетак јесени: св. Т)орђе "отвара" -> пролеће, а св. В. - јесен (Чеси); тог дана -> змије одлазе у —> земљу (Словаци Горњег Грона); -> јелен запрља -» воду и од тога дана не ваља се —> купати (Чеси); тада се завршавају косидбе летње траве (Моравска). На дан св. В. гатали су о јесењем времену. У Словенији сматрају да je то дан зреььа -> ораха и грожђа; у многим областима за тај дан je везан догон стоке са планинских пашњака. Обреди на дан св. В. везани су за легенде о сведу. У Словенији и Чешкој, тог дана вадили су масло и део одвајали за лечење (по предању, ране св. В. лечене су домаћим маслом). Словенци би по дворишту качили зимску -> одећу, рубље и ел., као сећање на свеца коме су, по легенди, одрали кожу. У Чешкој, девојке су у зору испод таванског прозора вешале —> венце од оскоруше (онолико венаца колико je девојака у кући). Овај обичај такође се везује за легенду: св. В. je девојкама давао гране оскоруша; кућа, у којој се би се он крио од потере, кићена je венцем од оскоруше, како би га прогоњени хришћани могли пронаћи итд. Лужичке девојке су на дан св. В. гатале о удаји - по листовима —> зимзедена. У православно) традицији св. Ватроломеју (Натанаилу) посвећени су 11/24. VI (дан апостола Вартоломеја и Варнаве), 30. VI/13. VII (Сабор 12 апостола), 25. VIII/7. IX (пренос моштију св. апостола св. В.). У народном календару Јуж. Словена поштује се, пре свега, 11/24. VI (Вартоломще, Вартоломеј, Вартолома; буг. Въртоломей, Фартулумей, Въртолом итд.; макед. Вртолом, Вртолум), ређе - 25. VIII/7. IX (на пример, код Срба у Гружи, Срему, у Црној Гори); код Ист. Словена 25. VIII/7. IX (рус. Варфоломеев ден). Код Срба, веровања и обреди на дан св. В. (независно од датума) одређују се народно-етимолошким тумачењем свечевог имена преко речи врат (ко прекрши забрану пењања на дрво, сломиће себи врат), вртети (Македонци су на празник Вртолом обилазили око храста са свећама у рукама вртели се; жене нису преле да не би доби-

ВАСИЛИЧАРИ

ле вртоглавицу), врт и др. Тог дана су постили и суздржавали се од многих радова. Бугари и Македонци су св. В. приписивали власт над —> градом и —> ветром, сматрали су га братом св. —> Германа, а дан 11. 24. /VI - за један од четири празника "од града", верујући да ће да онај ко га не празнује, лети страдати од града а зими - од мећаве. Говорили су да се тог дана сунце повраћа према зими, трудили су се да угледају његов излазак, како би били здрави и весели. Лит.: Зах. ККР: 159; Марин. НВ: 30, 251, 260, 468, 488; Нед. ГОС: 47; Плов.: 274; Поп. СБ: 8687, 103, 114; СбНУ 1891/4: 93; Кит. МНП: 133134; Фил. СК: 503; Kur. PLS 2: 256-259; Kolb. DW 24: 188; Stelm. ROP: 185-187; Ног.: 286. С. M. Толстој

ВАСИЛИЧАРИ -» Сурвакане ВАСКРС -» Ускрс ВАТРА (1) - у народним представама, један од основних елемената универзума (упоредо с -> водом, -> земљом и -> ваздухом). Симболика в. као и воде, имала je двојак карактер. На једном полу - то je слика жарког и осветничког пламена који прети смрћу и уништењем, на другом je елемент очишћавајућег пламена, који доноси —> и топлоту оличење стваралачког, активног начела. В. je сматрана и за непосредног адресата паганског култа, и за посредника између човека и божанства. Спремање хране на ватри je фундаментална метафора преображаја природних појава у културне чињенице. У Старо] Русији β. су звали Сварожић, тј. син -» Сварога - бога неба или сунца. Уобичајено место поклоњења β. Сварожићу била je сушара за жито, што сведочи о пољопривредном карактеру тог култа. Стари руски пагани су палили ватре на својим светилиштима и одржавали вечиту в. пред идолом Перуна. Они су своје мртве спал.ивали, верујући да их пламен погребне ватре преноси у —> рај. По сведочењу арапског аутора ал

ВАТРА

-65-

Масуда (X вЈ, Словени "спаљују своје мртве, a такође стоку, оружје, украсе; када умре муж, с гьим спаљују и његову жену њихове жене теже самоспаљивању да би с мужевима ушле у рај". Словени су замишљали β. као посве особено биће. Она једе, пије и спава попут човека, али када се наљути, ако сматра да je нису поштовали, може да се освети -> пожаром. У Вологодској губернији о в. су говорили искл>учиво ласкаво: "Ватрице, ватрице, татице ватрице!" Б. су гасили ноћу, говорећи: "Спавај, татице ватрице!" Пљување у в. сматрано je грехом; не треба ни мокрити у њу: в. ће те живог исушити. Украјинци Подоља су ноћу у -» пећи остављали земљани суд с водом и цепаницу, да би в. имала шта да једе и пије. У околини Ровена су сматрали да се ватре међусобно разликују и да носе различита -» имена, на пример, једна од ватри зове се Андреј. У словенским обредима и -» бајањима, в. je упоређивана с љубавним пожаром. На пример, у руској басми се каже: "У пећи ватра гори, пали и букти, и тињају дрва; нека тако тиња, гори срце раба Божјег (по имену) сваког дана, сваког часа. . . " У обредима љубавне магије у пећи je сушен траг вољеног, исечен из земље или нека ствар која му je припада, да он исто тако сахне од љубави. Још у раним споменицима старе руске писмености одражава се осмишљавање метеорита као огњених -» змајева који падају на земљу. Ликови змајева који имају огњену природу или из »их избија в., познати су у бајкама, билинама, песмамалегендама, књижевним делима, који спадају у облает архаичних митолошких представа Словена. Огњеном змају као демонолошком лику, Словени су приписивали две основне функције: он домаћину куће доноси богатство или долеће удовицама и усамљеним женама и, пошто се преобрази у мушкарца, ступа с њима у /ьубавну везу. Из давнашње старине потиче и лик —> опьене реке, која дели свет мртвих од света живих. По руским песмама-легендама, време Страшног суда ће наступите

ВАТРА

кад огњена река потекне с истока на запад: "Спалиће река огньена све планине и камење,/ И спалиће река огњена сву стоку и птице. / Тада ће изгорети сва земаљска матери ja". Сакрални карактер je приписиван "живој" ватри, која je добијана на старински начин, помоћу дрвених штапова или специјалних справа. Израз "жива в. " je познат у разним словенским језицима и потиче, очигледно, из православие епохе. Ту в. Руси такође називају: нова, дрвена, ређе - света, самородка, радна, небеска. Да би се зауставио помор стоке, стадо су протеривали преко ватре, запаљене од "живе в. ". Понекад су стоку протеривали између две ватре или су палили ватре на разним крајевима села, да би га оградили од -> болести. То су радили и да би спречили епидемије тифуса или других болести: износили су "живу в. ", па би преко запал>ене мале в. најпре прелазили сви здрави, а затим су преносили и болеснике. Лит.: Максимов С. В., Нечистая, неведомая, и крестная сим,. Москва, 1993; Афанасьев А. Н. Поэтические возрения славян на природу, Москва, 1994, т. 2. А. Л. Топорков

ВАТРА (2) (обредна) - ритуална форма, позната свим словенским народима; саставни део многих календарских, а такође породичних, привредних, исцелитељских и др. обреда. Паљење ритуалних ватри било je познато свим словенским народима. Већином су в. везане за -» празнике пролећно-летњег циклуса (од -» Белих поклада до -» Петровдана); ређе су их палили у друго време (у јесен, пред Божић или за Нову годину). Код Словена доминирају покладне и ивањске β. Покладне β. познате су код Руса, Бугара, Срба и Македонаца; иван>ске - на читавом западу словенског света: код Украјинаца и Белоруса, Западних Словена, Словенаца и Хрвата. У одговарајућим локалним традицијама, покладне и ивањске β. представљале су центар календарског празника, који je око себе

ΒΑΤΡΑ

-66-

окупљао читав комплекс ритуала и магијских радњи, који се обављају у исто време. Ђурђевданске в. су познате на Карпатима, на западу Словачке, као и код Хрвата; тројичке - оказионално код Зап. Словена, a такође код Руса, петровске код Хрвата, ређе код Руса. Ватре, паљене током -> Велике недеље и ноћу уочи -> Ускрса, устаљене су искључиво на западу словенског света. За зап. слов, ареал заједнички je обичај паљења в. на Велику недељу (од среде до суботе) око цркве; свештеници би освештавали ту ватру, a парохијани je разносили по кућама и распаљивали у својим домовима "нову" ватру (уп. пол. mlody ogien), пошто би угасили стару у пећи. В. су палили и на ускршњу ноћ и у ноћи ускршњег понедељка; око њих су се окупљали, веселили се кратећи ноћ, јели, пуцали итд. Првенствено на југу Пољске, у Великопољској, у Словачкој, код Мораваца и на истоку Чешке, в., које су пал>ене током Велике недеље (седмице), везиване су за Јуду. На истоку Балкана (Бугарска, Македонија, ист. Србија) углавном су паљене покладне в. Паљене су непосредно на земљи, понекад око стабла (eampa, олалија, привег, бут. ората-копата, гаро и многи други); пуштали су ватрене стреле; најпопуларнија форма покладних в. на тој територији биле су огромне бакље, паљене самостално или паралелно с в. на земљи. Међу пролећним обичајима на истоку Балкана познате су и друге в. Пре свега у ист. Србији, а такође понегде на западу Бугарске, на један или неколико празничких дана (1, 9, 25. марта) омладина би у свитање палила в. звану рана, ранило, веселила се око ње, певала, играла, итд. Фактички у исто време, Бугари, Срби и Македонии су по двориштима, близу кућа или у баштама, палили —> ђубре, да би в. имала што више дима, који je требало да људе и домаћинство заштити од -> змија, инсеката, —> болести, непогода итд. Календарске в. увек су паљене на једним те истим местима, нарочито одређеним за ту намену (уп. словенач. kresišće -

ΒΑΤΡΑ

"место где се обично пали kres). У традицији свих Словена предност je имало узвишење ван села - брдашце, брдо, а у планинским местима - доступни врхови; в. су паљене такође по обалама —> река и језера, на —> раскрсницама, пашььацима и другим отвореним местима ван села, често близу шуме, пашњака, њиве или винограда; понекад - на главном тргу, насред села, крај старог дрвета; ђурђевданске в. обично - близу пашњака и торова са стоком. Материјал за в. сакуп/ьали су неколико дана раније, па чак и недељама пред празник и носили на једно место; често су то чинили деца и омладина; познат je ритуални захтев да се горући материјал за β. краде по туђим двориштима, као и трпељив однос домаћина према сличним изгредима (општеслов.). У обредима и весел>има приређиваних око празничне в. учествовале су све групације сеоске заједнице; најактивнија je углавном била омладина; код Јуж. Словена, крај ђурђевданских β. главку улогу су имали пастири. Календарске в. су чиниле: 1) гомила материјала који гори (заправо ватра); 2) мотка (често с разним предметима, причвршћеним за њу), посечено дрво или младо стабло, нарамак грања или зеленила; 3) бакље или предмети који их имитирају (—> лила); 4) горуће стреле или "siby". Поред стационарних в., познато je и котрљање по земљи запаљених -> точкова, бурића, трупаца, a такође пуштање β. низ воду. Заједничке сеоске в. обично je карактерисао спој неколико форми. Календарским в. додељивано je значење лустрационог чина. То се уочава обичају да се у в. спаљују остаци ритуалне хране, културних биљака, сви предмети који су постали неупотребљиви, па чак и они који не горе. Код неких облика календарских в. значење очишћења било je главно: такве су ист. балк. мартовске в., када су л>уди чистили дворишта и баште, па спаливали ђубре. Календарске в. су такође имале апотропејско значење. Бугари су сматрали да тамо, докле се види светлост в., лети неће бити —> града; Бугари, Срби, Хрвати и

ВАТРА

-67-

Словенци су скакали преко в. - да би се ослободили бува и заштитили од уједа —> змија током лета; Хрвати и Словенци су преко ђурђевданских β. протеривали стоку или je кадили димом како би je заштитили од злих сила, уједа инсеката и змија. У Бугарској, по завршетку весел,а, момци би бацали изгореле бакље што даље од себе, говорећи: "Беште, буе, въшке и све гадине, от мене!" ("Бежите, буве, вашке и сва гамад од мене!") Словаци су сматрали да човек, који успе да прескочи ивањданску в., током целе године не треба да се не боји смрти; у областима зап. Русије мајке су на в. спаљивале одећу болесне деце, у нади да ће у пламену изгорети све њихове болести. В. су палили у време првог истеривања стоке на пашу - на капији дворишта или штале. Код Јуж. Словена, в. су паљене на капији тора, пред повратак стоке после првог изласка на пашу, како би стока прешла преко топлог пепела. в. je паљена у случајевима епидемија (по ивицама села) и помора стоке: палили су их на —> путу или у дворишту и протеривали стоку преко гье. Боравак поред в. и додир с в., како се сматрало, обезбеђују човеку здравље за читаву наредну годину. Код Хрвата, Пољака, Белоруса и др., људи су прелазили или скакали преко в. да их не би болеле ноге и кости, да би се ослободили главобоље, —> грознице и др.; мазали су један другог чађу, итд. У Сињској Крајини, старци би при томе говорили: "Сачувај ме, Боже, од ове болести!", а деца у Македонији: "Да съм жив и здрав, догодина пак да скоча огиню!" ("Да сам жив и здрав, па и да догодине скачем преко ватре!") У разним слов, традицијама постојао je обичај да и малу децу преносе преко s. - да би била здрава; ради деце су У Пољесју, поред великих, палили и сасвим мале в. Заједничке сеоске в. биле су један од начина ритуалног уништавања (прогањан>а) —> вештица. У Пољесју, на ивањданским в. спаливали су лутку вештице или су говорили да "спаљују вештицу" на в.;

ВАТРА

стога je у Украјини и Белорусији свака жена морала бити лично да се појави код в., иначе би je осумњичили да je вештица. Заштита стоке од вештица даје смисао карпатским и јужнослов. (хрв., зап. срп.) ђурђевданским в. Мотив спаљивања вештица био je карактеристичан за белопокладне в. у јуж. Србији, Македонији, а понегде и у Бугарској. У јуж. Србији су, на -» Беле покладе, по путевима палили в. од сламе, зване кара вештица, преко њих скакали и викали: "Кара, кара вештице! Ти си, бабо, вештица!" Црногорци из племена Кучи су, 1. марта, по двориштима и торовима палили в. од ђубрета, верујући да тако "гори вештица". Заједничке сеоске в. имале су плодоносно значење, условљено углавном семантиком ватре и горења. У разним словенским традицијама, за пролећне β. везане су радње усмерене на обезбеђивање доброг приноса лана; паљена су повесма кудел.е и бацана увис "да би лан растао виши и бољи"; увис су бацани и венчићи, уз клицање: "А мени je лан већи"; житељи Славоније су сматрали да ће онима, који високо прескоче в., боље родити пшенице; Бугари су од в. пуштали ватрене стреле "за жито"; житељи зап. Србије су, обилазећи с бакљама торове са стоком, говорили: "Лила гори, крава води, жито роди". В. и горење, као метафора љубавног чина, провоцирали су развој љубавнобрачне теме у обичајима везаним за паљење β. У Пољесју, на пример, успешан скок преко в. најављивао je девојци да ће се удати пре свих својих другарица; ако би девојци за време скока спао -» венац с главе, а момак успео да га ухвати, стицао je право да се њоме ожени; у Банату, момци су преносили своје девојке преко β. Код Јуж. Словена, љубавно-брачна тема посебно je развијена у обредима везаним за бакље, ватрене стреле и "шибе". У Словенији момак, пуштајући "шибу", —> гата: на коју страну падне, с те ће узети девојку. Бугари су, пуштајући стреле, извикивали имена девојака којима су желели да се ожене, и тако оглашавали своје намере.

ВЕДОМЕЦ

-68-

У мноштву случајева прескакање β. задобија црте ритуалног искушавања младића и девојака, и тиме се зближава са ритуалима посвећивања, карактеристичним за пролећно-летње обреде. Девојка или момак морају да прескоче в., а да не закаче мотку која се налази насред н>е, да не оборе опанак, окачен о мотку, да не пусте руку једно другом за време скока, да скоче више и даље од свих итд. Момци су се такмичили и у томе ко ће угарком вештије да збаци опанак, прикачен на врх мотке; ко ће малим угарком погодити девојку (то je, такође, наговештавало брзо склапање брака) и др. В. je била најважнија компонента масовних народних обреда и празновања; око ње су се окушьали људи, веселили се, певали, играли, играли коло, разговарали, итд. Лит.: Арнаудов М, Прсаничен ол>н//Арнаудов М., Очерци по Българския фолклор. София, 1969, т. 2; Майкова И., Опалването на кръстника във врачанската традиционна сватба/, БЕ 1992/4: 3-11; Толстая С. М., Вариативность формальной структуры обряда (Купала и ливан>а", праћења вештице током ивањданске ноћи). Начини препознавања β. представљају један од најсталнијих општесловенских мотива: уколико je 6. била жена која живи у комшилуку, онда je најважнија брига сељака била да je препознају, прате, раскринкају и онеспособе. Taj мотив je реализован у многим казивањима о томе како су домаћини на ивањданску ноћ стражарили у својој штали, код крава и, када би видели мачку или жабу, одсекли би животињи шапу и сутрадан настојали да сазнају која од жена у селу иде рањене руке или ноге. Други универзални мотив, који карактерише в., јесте летење на "састанак". У зап. слов, причама, чаровнице, чароделке (а такође стриге, босорке) уочи празника св. Јана или Валпургијеве ноћи слећу на Голо брдо (рус. Лысая гора), где с ђаволима приређују оргије, гозбе и забаве (сижејни тип, близак западноевропским варијантама). Код Ист. и Јуж. Словена, у тим причама већа пажња поклањана je опису припремних радњи в.: она се намаже чаробном машћу, изговара магијску формулу (нпр. "Излазим, излазим, ни за шта не запињем") и, јашући на -> метли, лопати, брани, брезовом штапу, долеће на зборно место. Такво место, упоредо с планинама, могло je бити старо или веома високо -> дрво, шикара -> клеке, -> раскрсница, место поред -» воде итд. Тамо су в. приређивале заједничку гозбу, веселиле се и играле, бирале из својих редова главку в.; у слабијој форми су представљени мотиви о учешћу ђавола на зборовима и о поклоњењу јарцу одноано Сатани. Словенима je заједнички и мотив о тешкој смрти в., која се дуго мучи и не може да умре све док се не ослободи своје друге, демонске душе, односно, док некоме од л>уди не преда своје надзнање.

ВИДОВДАН

Лит.: СД 1: 241-242, 297-300, 367-368; Тез. БЧ 1990/1: 112-116, Макс. ННКС: 128-132; Влас. НА: 69-78; УНВ: 130-197; "ђор. ВВ; Марин. ИП 1: 173, 179, 307-308; Кол. ПОС: 62-75; Bar. KUW: 210240; Pel. PDL: 192-201; Л. Н. Виноградова, Общее и специфическое в славянских поверьях о ведьме/ЮМСР: 58-73.

Л. Н. Виноградова, С. М, Толсто] ВИДОВДАН - празник посвећен св. Биту, хришћанском подвижнику из III в., празнује се 15/28. VI. Познат у народном календару Срба, Хрвата, Словенаца, а делимично и код Бугара и Пољака. Срби, Хрвати и Словении називају св. Вита Вид и поштују га као заштитника вида и исцелитеља очних болести (у складу с народном етимологијом имена). У Србији, -» жене су уочи Видовдана брале лековите траве, укључујући и видову траву·, вид, видац, видовачу, видивчицу и ел., стављале их у воду, којом су се ујутро умивале, трљајући очи травом и говорећи: "Видовчице, богу сестрице! Што очима ja видела, рукама и створила!" (Мил. ЖСС: 135). Сличне магијске формуле изговарале су и приликом умивања росом у зору на В. (Фрушка гора). Сматрало се да то доприноси успеху у послу, поготову у ручном раду. Мајке су изводиле кћери с ручним радом до ограде и говориле: "Вид-Видовдане, што видела очима, све умела да урадим!" (БХ: 312). Девојке су се трудиле да почну рад на В., пре зоре, обраћајући се св. Виду: "Гледај, Виде, како ja видим!" да би рад успешно протекао. У сев. ист. Босни, девојке су под јастук стављале разне траве, међу којима je био и вид, да би им св. Вид помогао да ноћу виде свог суђеника (Фил. ВН: 139; ГЗМ 1894: 373, 643). На В. се није радило, игле нису узимане у руке - да не би покварили вид (Црна Гора). У Хрватској су, пре изласка сунца, одлазили на ливаде да се умију росом; умивали су се и изворском водом да би имали добар вид. У Сињској Крајини (сев. Далмација) одлазили су у поља пре зоре да "обијају росу": двоје су држали крајеве узице вукући je по усевима, сматрајући да то доприноси летини. У Хрватској, Црној Гори и Херцеговини тог су дана палили -» ватре, којима су

ВИДОВДАН

-79-

понекад придавали већи значај него ивањским и петровским ватрама. Уочи В., -» пастири у ист. Босни поред сточних торова пале бакље на брезовим или трешгьевим моткама. У многим областима Србије на В. je било уобичајено да се из куће "на сунце" износи -> одећа из сандука, ради проветравања, понекад само нова одећа или само девојачка спрема. У зап. Србији такође су износили постељину, ћилиме, обраћајући се св. Виду: "Види, Видо, што ниси видео" (ГЕМБ 48: 355). На Косову су то чинили ради чувања ствари и зарад здравља породице. Износили су напоље и новац, поготову златни, "да га види сунце" (то je кобајаги доприносило богатству), а такође семење које je остало од сетве, да би сачувало способност клијања у следећој години. Код Словенаца, за Vidova (15. VI) сматрају да je дан најдужи, а ноћ најкраћа, и узимају га за почетак сељачког лета. Тог дана су забрањивани пољски радови, није се смело чењати на -> дрво, поготову на трешњу. Пре В. трешње нису јеле жене чија су деца умирала. У неким областима Словеније, св. Вида су сматрали заштитником оваца, понекад коња, а такође —> пастира и —» ковача. Срби у области Горње Мораве нису радили на Б. - ради добробити стоке. У центр. Босни су настојали да све пољске радове окончају пре В., будући да су веровали да "долази Вид, и угледаће: што je никло - никло je, што ниje - неће ни нићи" (Фил. ВН: 139). Код Руса je дан св. мученика Вита сматран за дан завршетка сетвених радова: "Кто сеет после Вита, тот будет просить жита" - "Ко ceje после Вита, тај ће тражити жита" (Кал. ЦНМ: 134). У српском народном календару, В. се празнује као дан историјске Косовске битке (1389. године); као сећање на њу je унет и у црквени календар крајем XIX века. У Шумадији су веровали да у глуво доба ноћи на В. све реке на Косову постају црвене - од крви погинулих јунака. У Гружи су сматрали да тог дана престаје да кука —> кукавица, која je "оплакивала" погинуле у Косовској бици. У Височкој

ВИДОВИНА

нахији, В. je посебно празнован, jep je "на тај дан пропало царство наше" (Фил. ВН: 138). Код Бугара, Видо je један од четири "градобитна" празника (упоредо са —» Германом, Вартоломејом и Јелисијем): тих дана суздржавали су се од пољских радова да би избегли —> град. У Словенији и Хрватској, св. Вид je сматран за исцелител>а не само очних, него и нервних болести. У пољском Поморју молили су се св. В. да их ослободи од "видовице" (нервне болести shorea st. Viti). Лит.: Нед. ГОС: 55-56; СМР: 65-66; Чајк. РВБ: 63-64; ЕБ 3: 128; Марин. НВ: 488; Vuk. SK: 407;

Gavaz. GD: 95; NU 1968/5-6: 485; ZNŽO 1896/1: 243, 247, 1897/2/2: 401. 1908/13/1: 80; Kur. PLS 2: 80-83; Möd. VOUS 5: 37-38. С. М. Толсто/

ВИДОВИНА -» Крсник ВИЈ - лик из истоимене приповести Николаја В. Гогоља, који je по својим спољашњим обележјима и функцијама налик читавом низу источнословенских митолошких ликова. Специфична црта В. јесте смртоносан поглед, који се крије испод огромних очних капака или трепавица (уп. укр. вгя, вг'икя, бел. бейка - трепавица), које В. може да подигне само помоћу -> нечисте силе. У народним представама дуги очни капци су обележје демонског бића. Украјинска легенда о пореклу чаја приповеда да je -» ђаво, заводећи пустињака, почео да му "еще (спушта) капке", све док старац више није могао да гледа; пустињак му тада je откинуо капке и закопао их у земљу; из њих je изникао чај. У предању из белоруског Пољесја, -> смрт je описана као чудовишна жена огромних очних капака. Мотив капака, које виле дижу (лопатом, кукама), раширен je у источнословенским бајкама; међутим, постоји и у прози која није бајколика. У легендама из околине Волина спомиње се —> чаробЕьак "крастави Буњака"; капци су му толико дуги да их подиже вилама. У По-

ВИЛА

-80-

дољу су постојала веровања о неком Солодивом Буњоу, који je погледом уништио цео град: његове трепавице су такође подизане вилама. Уп. словенско веровање у "зле очи" и представу о слепоћи ликова, који су у вези са загробним светом. Једним од фолклорних извора кн>ижевног лика Вија може се сматрати лик св. Касјана, "грозног", "злог" свеца (обележава се 29. фебруара, а око њега су концентрисана веровања о тешкој преступној години). По украјинским легендама, Касјан je прекривен -> длаком, очни капци му се отежу до земље; седи непомично и не види ништа од "Божје светлости" због трепавица, које му допиру до колена. Касјан живи у пећини, у коју не допире светлост, лежи у рупи, засутој земљом. В. се такође јавља "сав у црној земљи", има "подземан глас". Касјанов поглед, као и Вијов, сматран je погубним по људе, биљке, животиње: "Касьян гльянет - все вянет" ("Kaq'an погледа све увене"). Будући да у народно) демонологији Словена нема лика који би по својим функцијама био истоветан Вију, кога je описао Гоголз, "сабирни" лик В., који садржи низ мотива, везаних за различита демонска бића, наводи на закључак да je реч о блиставој ауторској мистификацији, у чијој се основи налазе народна веровања. Лит.: Левкиевская E. E.., К вопросу об одной мистификации или гоголевский Вий при свете украинској мифологии/ISludia mythologica Slavica. Ljubljana-Piza, 1998/1:307-315; Иванов В. В., Об одной параллели к гоголевскому Вию // ТЗС 1971/5; Иванов В. В., Категория "видимого" и "невидимого" в тексте: еще раз о восточнославяанских фольклорных параллелях к гоголевскому "Вию'У/Structure of texts and semiotics of culture. The Hague-Paris, 1973:151-168; Назаревский А. А., Вий в повести Гоголя и Касьян в народных поверьях о 29 февраля//Вопросы русской литаратуры. Львов, 1969/2:39-46. О. В. Белова

ВИЛА, САМОВИЛА, САМОДИВА - у веровањима и фолклору Јуж. Словена, делимично и Словака, женско митолошко

ВИЛА

биће, коме се придају превасходно позитивна својства. Ипак, она се може осветити човеку ако joj учини зло, што je приближава -> богинки, делом и -> русалки. Локални називи и епитети в. су разноврсни, често мотивисани местима њеног боравка (срп. водаркиња, приморкиња, језеркиња, бродарица, планинкиња, пештеркиња, облакиња итд.); карактеристичним својствима, радњама, односима с људима (срп. бела-црвена, златикоса, плетикоса, добрица, посестрима итд., буг. слатка-медена, жива-здрава и ел.). У песмама им се често дају лична женска —> имена. Култ в. познат je по бугарским изворима од XIII века. В. имају постојан антропоморфни облик: то су високе, складне, лепе (ретко ружне) младе девојке с дугим (понекад до земље) распуштеним —> косама, обично светлим, "златним"; у светлим (белим) -> одећама или огртачима, понекад са златним -» појасом (хрв., буг.), с круном на глави, у хаљинама украшеним птичјим перјем (буг.), ретко - наге (хрв., црног.). У демонске особине њиховог спољашњег изгледа спадају: магареће, коњске, кравље или козје ноге с копитама, које β. скривају испод одеће; крила - у којима лежи њихова наднаравна снага; звезда на челу (хрв. каставшт.); огромне груди које пребацују преко рамена (буг.); непријатни задах, којим одише њихова коса. В. иду тихо, крећу се попут —» сенке, лете по ваздуху. Често живе заједно, могу имати своју предводницу (кралгща - хрв.). Понекад се деле на беле (католичке), плаве (православие), жуте (јеврејске) и црне (циганске) (Поленца у Далмацији); беле и тамне, горске и водене, добре и зле (Славонија, Лика). Места на којима бораве в. далеко су од људи - планине, стене, горске —> пећине и јаме под земљом; планинска језера и —> извори, ређе —> небо, облаци (Хомоље), ветар (буг.). Посебно значење има веза в. с -> водом: в. се појављује из воде; верује се да многи извори и воде припадају β. и стога носе назив Вилина вода (срп.) и ел. В. сакривају и од људи чувају своја пребивалишта и оштро кажњавају оне који их открију, посебно -> пастире. Људи могу

ВИЛА

-81-

видети в. на ивици шуме, на обалама -» река (сев. ист. Србија), на -> ђубришту, пепелишту, -> дрвећу, капији (буг.). Време њиховог појављивања и контаката с човеком су ноћ, сумрак, рана зора, када je млад или пун -» месец, понекад у -» петак. По бугарским веровањима, β. се превасходно појављују у -> пролеће и лето, понекад у периоду од -> Благовести до -» Спасовдана; оне воле велике празнике, посебно -> Ускрс. В. се стварају на дрвећу, рађају их в. које су затруднеле од јутарње росе; рађају се у трави (црног.); рађају се као плод везе в. и -> змаја (Босна). Оне могу у в. да претворе лепу новорођену девојчицу. Прамајком β. сматра се Богом проклета Христова сестра, која се својевремено хвалила да je лепша од брата. Према другим веровањима, β. су кћери Јеве, које je она сакрила од Бога (црног.). Када греје сунце и пада —> киша, деца вичу: "Родила се вила!" Оне су смртне као и људи. В. се одликују великом снагом, али су при томе лаке, без тежине. В. су праведне, ничега се не боје (понекад само —» вука). Оне добро познају лековита својства биљака и сматрају се њиховим заштитницама (уп. одговарајуће називе биљака, као вилин лук, вилин клинац, вилино сито, вилино дрво и др.). Сматра се да в. стално доје и носе децу, при чему рађају само девојчице (Пољица). Посебно својство в. јесте музикалност: оне стално певају, играју у колу. Тамо где су оне играле, у том кругу изникну гљиве, порасте ретка или, супротно, густа трава. В. воле да се купају, умивају, да чешљају косе. Често јашу -» коње и -» јелене. Хране се -> медом и млеком, музу -» козе, пеку -> хлеб у пећинама, једу ону храну коју је човек сакрио (рекавши да je нема); гшју воду из "својих" извора (ретко храпе се пређом). Праве скупове у случају да им се роди дете, зачето од л>уди. У целини, в. су добре према људима: оне доносе -> срећу, принос пољима и вртовима, дарују људе -» златом, сребром, новцем; помажу им у свакодневним пословима, брину се о деци-сирочићима; лече људе од разних -> болести,

ВИЛА

видају ране. Вилама су упућене многе басме када je реч о болести: испод "вилиног дрвета" (дрена) оставл>а се чашу -> вина и в. се упућује молба да спасу болесника (Ибар). В. се заљубљују у људе, посебно у пастире, живе заједно с људима. Ако човек успе да вили одузме њену чаробну снагу, сакривену у круни (оглав, санталет) или крилима, виле ступају с њим у -» брак и рађају децу, али често беже од својих мужева, остављајући (мушку) децу; понекад заведу младе мушкарце и живе с њима. Могу да доје л>удску децу, постају помајке или посестриме људима. Деца, коју су задојиле β. - вилепаци, добијају необичну снагу или лепоту (срп.). Понекад се вили приписује способност за прорицање (в. je предсказала смрт српском јунаку -> Краљевићу Марку). У исто време, в. могу нашкодити /ьудима, кажњавати их за учињену увреду или за неодговарајуће понашање. В. могу слати болести, сакатити и чак убијати луде (понекад убијају погледом), отимати или подметати децу (-> подмене), одузимати људима -> сенку. В. су завидл,иве и не трпе да л,уди у било чему буду изнад њих: кажњавају лепоту, леп —> глас и ел. В. могу "затворити" горе, учинити их непроходним, могу затворити воде и исушити поља; ноћу однети приносе с поља, или из башта; заплићу гриве коњима и ел. Да се не би настрадало од в., треба поштовати одређена правила и забране: не пити воду узету после заласка -> сунца, не пити лежећи са извора и ел. В. кажњавају човека који je нагазио на "вилино коло" (тамо где су играле в.) или на њихову трпезу, онога који je посматрао њихово купање, игру. Ипак, човека, који их je случајно видео, в. не дирају, чак учине да он постане непобедив. При сусрету с в. л>уди су се крстили, сви контакти с в. чувани су у тајности, иначе би се в. жестоко светила. Сматрано je да се в. може видети помоћу специјалних магијских поступака: на —> покладе je требало испећи —> колач од остатака разне хране и, попевши се на дрво, гледати кроз њега; у први петак, када je млад месец, скувати -> кости, узете из -> гроба, затим их разбацати и ел. По ве-

вино

-82-

ровању Срба и Хрвата, у нашем времену нема више в.; оне су нестале када се појавило ватрено оружје (ист. Херцеговина), када je човек убио домаћина в. (Самобор) и ел. Место /ьуди о томе причају са жаљењем, сматрајући да су, нестанком в., из живота нестали благостање и срећа (хрв.). У јужнословенском фолклору, вилама су посвећене многе песме и приповетке. Најчешћи мотиви су: женидба вилом (момак краде в. одећу, круну или крила и тако постиже да в. посгане његова жена, али в. на превару успева да поврати оно што joj je украдено и, добивши ранију снагу и сггособност, одлеће; Месец се жени в. и ел.); веза с јунаком (из брака с в. рађа се јунак; β. храни јунака у тамници; исцељује ране јунаку; β. помаже човеку (в. даје праве савете, помаже да се победи противник, брине се о детету, одгаја сина погинулог јунака, посвећује се одбаченом детету; даје човеку снагу тиме што га задрјава; враћа му вид, девојци даје чудесно биље и др.); в. наноси штету човеку (убија девојку која je спавала на "вилином" месту, "испија" срце детету; копа очи девојци зато што je радила у недељу; момак убија β. која му није дала да се напије воде са извора; пастир убија в. која му je одвела стадо и ел.); в. -чаробница (невид/ьивост в., в. претвара овце у -» камење и ел.) и

др.

Лит.: МСл. 1991: 123-124; СМР: 66-68; Tjop. BB: 57-120; Зеч. МБ: 39-49; Георг. БНМ: 110-137; Марин. НБ: 201-206; Вак. ЕБ: 503-505; Krst. IMNP: 497-498; EAS: 84. С. М. Толсто]

ВИНО - опојно пиће од грожђа, које у обредима симболизује -» крв, здравље и живот. У божанској литургији, тајном евхаристије се претвара у крв Христову; заједно с —> хлебом, компонента je светог Причешћа. Народни култ в. раширен je првенствено код Јуж. Словена у областима у којима постоји давнашња традиција виноградарства. У северним и планинским областима, многе функције в. обављају ракија и вотка. Код Словена постоји пред-

вино

става о томе да je црно вино - крв. Срби из Косова Поља се на Чисти понедељак ујутро умивају вином и дају деци β. из љуске јајета, "да би исто толико крви добила у години", а Хрвати у Лици сматрају да ће, колико попију в. на Велики петак, толико добити чисте крви. У Истри су на дан св. Франциска (2. IV) пили в. и јели пеглово месо, у нади да ће им то дати много крви и да ће постати јачи и отпорнији. Код Ист. и Зап. Словена на Карпатима постојало je веровање да се једном годишње (на —> Божић, —» Богојављен>е или на Велики петак) вода претвара у в. Зато су карпатски Русини на Божић, у поноћ, одлазили на поток да пробају воду - да ли се претворила у в., a Пољаци би на Бадње вече, за вечером док су пили воду, говорили да пију в. Срби у Гружи су веровали да се у Богојављенској ноћи отварају небеса, да се реке и потоци заустављају, а вода се претвара у в., док -> ветар престаје да дува. В. je обавезна компонента готово свих породичних обреда. Српкиње на Косову дају в. беби одмах по рођењу, "да буде румена", а Бугарке у Тракији то чине приликом првог подоја. Македонци су, одмах по рођењу, поливали главицу новорођенчета в., "да би му коса била ковриава" (Белес). Код Срба, обавезна "повојница" детету укључивала je погачу, со, лук, шећер и в. У свадбеном обреду, в. je имало веома важну симболичку улогу, уз то што je било неодвојива компонента свадбене гозбе. Код Капанаца (сев. ист. Бугарска), момци и девојке пред венчање перу руке в. испод оџака у купи. Водом са в. умивали су се и младенци, "да би се оградили од враџбина и злих жеља". При уласку младенаца у младину кућу, из чаше в. прво би отпио младожења, па потом млада, која би преостало в. шьуснула на зид куће. Приликом уласка младе у младожењину кућу, свекрва би joj давала в.; невеста би умакала прете у в. и шкропила довратке на вратима. Свадбени обреди са употребом в. код Јуж. Словена врло су разноврсни и обилују локалним варијантама. В. у погребном обреду било je обавезно на парастосима, а понекад су га

ВИРОВНИК

-83-

и раније. Капанци су купали покојника водом помешаном са в.; егејски Македонци су понекад покојника поливали в. или га мазали ул.ем, "да не би постао вампир". У Лесковачкој Морави, с истим циљем, воду од тек скуваног -> жита и врело в. сипали су покојнику на очи, уши и уста. На парастосима у том крају Поморавља (Алексинац) износили су два бокала в., предајући их присутнима унакрст преко стола и стално их доливајући. В. су стављали у мртвачки сандук с различитим мотивима: или зато што га je покојник волео, или да би вино постало лековито, пошто одстоји 40 дана у —> гробу. Сматрало се да такво вино из гроба лечи туберкулозу. Приликом поновне сахране, покојникове —> кости обавезно преливају в. В. се често користи и у календарским обредима. Уочи Божића Срби, Бугари и Македонци су в. поливали —» бадњак, гостећи га као човека. Срби су вином гасили бадњак, божићну и славску csehy; то вино у Шумадији je сматрано лековитим и њиме су лечене плућне болести. Полажајника на Божић, на дане св. —» Игњатија (20. XII/2. I) и св. -» Варваре (4/17. XII) чашћавали су β. На дан св. -> Трифуна (1/14. II) био je обичај да се орезује виноград; по орезивању сваки чокот je поливан в., да би грожђе родило; сваког пролазника нудили су боцом в.; дан je завршаван општом гозбом у кафани. На српској "слави" свештсник благосила в. у чаши и њиме прелива славски -> колач. Требало je да свако огпије по гутљај из чаше (Косово). Првог дана орања, орач je поливао земљу в. У обичајима, в. je супротстављено води и ракији. Далматинци су веровали: уколико им се у чашу сипа прво в., па после вода - рађаће им се синови, а обратно кћерке. Македонии су сматрали да просути ракију предсказује - сиромаштво, а просути и. - покојника (Охрид), Код Зап. Словена (Чеха и Словака) на дан св. јеванђелисте Јована (27. XII) β. je ношено у катедралу - да га освештају. Срби на дан Усекованија главе св. Јована Крститеља (11/29. IX) нису пили в. "да не пију

ВИРОВНИК

крв св. Јована". Хрвати у Далмацији поштовали су дан св. Мартина (11. XI), покровителе виноградара, и тог дана су пробали ново вино. Словенци су везивали в, за дан св. Винцента (22.1) и тада су гатали о будућем роду грожђа. У ист. Србији су поштовали -> змију која живи у винском гюдруму: у посебан чанак одливали су в. за ньу и нису дозвољавали да je неко убије, плашећи се града (Бољевац). Лит.: Вак. По: 83, 86, 111-113, 118, 142-147, 175.

Н. И. Толсто/ ВИРОВНИК -> Мочвара ВЈЕДОГОЊА -» Облачари ВЛАСИЈЕ СВ. (Влас) - хришћански светац, мученик, еп. севастијски (умро око 316. г.) чији се дан обележава 11/24 II, код католика Блажеј, Блаж (3. II); у народно] традицији - покровител, стоке. В. се, по житију, све време Ликинијева прогона крио по пустим местима и живео на планини Аргеос у пећини; до њега су кротко долазиле дивље животиње, у свему се потчињавајући В., од кога су очекивале благослов и излечение —> болести. Мотив заштите стоке одражен je у иконографији св. В. Понекад je сликан на белом —» коньу, окружен коњима, кравама и овцама или само рогатом стоком. У руској традицији, се. В. звали су "крављим богом", a његов дан - "крављи празник". У Новгороду су на дан св. В. доносили крављи маслац н>еговој икони. Код Белоруса, на дан св. В. ("кетьски светац") јахали су младе коње и приређивали посебну софру. По сев. укр. представама, св. В. "пази на рогату стоку". У Сибиру су празновали дан се. В. као покровитеља стоке. У ист. Србији (Буџак) дан св. В. je сматран за празник волова и рогате стоке (говеђа слава), и тог дана нису упрезали волове. Сакрални —> хлеб или —> колач на дан св. В. месили су у Лужници и Нипгави; хлеб je резан, и то je чинио свештеник (ако га није било - домаћин), уз молитву, као на слави. У Пиринској Македонији су жене тог дана месиле хлебове или лепиње, жу-

ВЛАСИЈЕ

-84-

рећи да их однесу у цркву и поделе док су још врући, верујући да ће - ако се хлеб пуши - стока читаве године бити здрава. У неким селима хлеб су делили на улици. Свако ко би узео парче тог хлеба, поскочио би и изговорио добре жед>е стоци. Остатак хлеба давай je стоци. Бугари из Тракије месили су два хлеба (пите), стављали их један преко другог, па ломили комаде за волове и чашћавали комшије. У зап. Бугарској такође су месили два хлеба, које су звали се. Петка и се. Влас; први су ломили и давали комшијама "за воловско здравље", а други носили и стављали у храпу воловима. Он je давай и другој стоци. У околини Панађуришта месили су велики, заједнички хлеб, који су ломили и нудили сваком ко наиђе, при чему су давалац и прималац размењивали узвике "Муу-у-у!", подражавајући рику волова. У Пловдивском крају дан се. В. називали су Муканща или Муковден, jep je и тамо, када се делио хлеб (пита), такође био обичај да мучу. У Русији, у Вологодском крају (Кадниковски срез), на дан св. В. пекли су погаче од ражаног жита, свечано их освештавали и затим давали стоци. Код Бугара, на дан св. В. заједничку трпезу организовали су у неколико села Пловдивског краја: људи би ишли по махали, рикали и сакупљали намирнице за заједничку софру. Средином XIX века, у бугарском селу Перушица на дан св. В. би сви, који су имали стоку, излазили ван села, клали вола, јели и пили заједно. Кући су ишли трчећи, мучући, ржући и блејући, подражавајући стоку. У Украјини (Харковска облает) на тај дан су пировали и пили ракију "да би краве биле питоме". Истеривање стоке да пије воду рано ујутро на дан св. В. практиковано je у селима Пловдивског краја северно од реке Марице. Крупној стоци су на роговима низали хлепчиће, које су после давали деци. Трку волова на дан св. В. организовали су у бугарском селу Драгојново (јужно од реке Марице) (уп. коњске трке на дан се. Теодора Тирона -» Тодорова субота). Уопште, у Бугарској тог дана готово да нигде нису упрезали волове. Доношење воде из -> бунара ујутро

во

на дан св. В. било je обавезно код Украјинаца који живе у областима Белгорода и Курска: вода je стајала три дана на почасном месту у кући, затим би њоме шкропили стоку, а преостало враћали натраг, у бунар, пошто су сматрали да je воду већ "осветио св. В. ". Народна етимологија везала je име Влас за реч влас - "длака", и "болеет у облику танке -» длаке или црвића, од које, по веровањима, оболева стока". Да стока не би боловала од власца, домаћин je постио на дан св. В. Друга веза - сазвучје Влас - ласка (ласица) - налази се у основи веровања да св. В. штити од -> ласице, која може да нашкоди стоци. На дан св. В. забрану предења, везења и шивења поштовали су у Пиринском крају, "да не би оболевали стока и њен домаћин". У Пловдивском крају на св. В. нису се смели чешљати, "да им се не појави власац у очима". Из истог разлога било je забрањено сејати брашно, да се не убуђа ("да не власава"). У многим бугарским крајевима није било дозвољено да се на св. В. хлеб меси с квасцем, да хлеб не би читаве године био лешьив. Код Руса je икона св. Власија често висила у штали. На дан св. В. обраћали би joj се молитвом: "Свети Власије, дај среће ухрањеним теладима, дебелим биковима, да би из дворишта полазили - играјући, а с поља се враћали - скачући" (Макс. СС 17: 56-57). Украјинци су на дан св. В. често служили молебане у дворишту, уносили икону св. В. у шталу или тор, кадили грла и шкропили их светом водом, "да би се стока добро плодила и да се не би разбодевада" (Вор. ЗНН 1: 209). Лит.: СБЯ-84: 192; Бол. КСЗ: 66, 334; Макар. СНК: 57-58; Макс. ННКС: 118; СРНГ 2: 57; ЭО 1895/27: 125; Вор. ЗНН; Нед. ГОС: 57; РСКНЈ 2: 705; Бак. БЕТЕ : 423; Марин. НБ: 260; Млад. БТР: 317; Плов.: 258. Н. И. Толсто/

ВО - у народној традицији чиста и жртвена животиња. Обреди и веровања везана за в. неравномерно су распрострањени, jep на неким просторима словенске ет-

-85-

ВО

ничке територије нису користиди волове као теглећу снагу, већ коње. Због покорности и тешког рада на н>иви у корист човека, Бугари вола називају -» анђео, Пољесјени (у области Пинска) "света кост", а Русини (у Закарпатју) сматрају да je β. најчистија животиња. По представи Сдовена, на в., као и на —> бику или биволу, "земља стоји". В. као жртвена животиња познат je код Срба, Македонаца, Бугара и др. Сдовена. У Лесковачком Поморављу на -> Петровдан, —» Илиндан или на Велику Госпојину клали, су три в. и заједнички их једи. Македонци у селима око Белеса су се на Илиндан окупљали на оброчишту да поједу жртвеног в. Словаци су на трећи дан свадбе клали в. Главу в. закопавали су у темел, нове куће (Гружа), a лобању s. често су стављали на овчји тор или пчелињак, ради заштите од -» урока. Обред с волом—> полажајником био je раширен код Срба у Шумадији, у зап. и југозап. и југоист. Србији, у Босни, Краји-

Во дешњак као полажајник на Божий

ни и Црној Гори. У њему je учествовао водешњак, коме би често на десни рог натакли колач с рупом на средний и тако га уводили у кућу. На Нову годину, у Словенији су в. с колачем терали на гумно, где би ломили колач на комаде и давали по парче свој стоци. Ако би се том приликом β · побалегао на гумну, сматрали су да то најављује годину која ће бити берићетна и плодна за стоку. Набијање колача на рог je познато и тамо где нема обреда са в. - полажајником.

ВО

У Височкој нахији, новогодишњи колач су ломили на делове и последней комад натакли на десни рог в. По томе на коју би страну пао збачени колач, гатали су о будућој летини. У планинама Мајевице су сматрали да што дал,е в. од себе одбаци парче колача, тим ће летина бити богатија. Македонци из околине Скошьа би редом одламали по парче божићног колача, обраћајући му се као в., кога би терали речима: "Oje, Карче, ојс, Сурче, ојс ди!" (Клич. БОСК: 218). Десни в. у запрези ритуално je обележен. Пред орање разбијају —> jaje о иегову главу, а на —> Бадњи дан му на рогове стављају запаљене свеће и трипут обилазе шталу (Лесковачка Морава). У Босни (облает око Високог) сматрали су да ако во-дешњак легне на орање, летина ће бити добра. Волови-близанци, заједно с браћомблизанцима, играли су главку улогу у оборавању села ради заштите од епидемија и помора стоке код Срба, Бугара, Македонаца, Украјинаца, Белоруса, Пољака и Кашуба (—> близанци). Црне в. (или црне в. -близанце), по народним представама, одликује посебна магична снага; у стању су да своје домаћине заштите од злих очију и —> чини (Босна), да ограде од куге (Метохија). Напротив, у Белорусији сељак није почињао да оре црним в., верујући да од тога "летина сатрули од кише". То се објашњава представом о вези —» облака - небеске стоке са земаљском стоком. У зап. Белорусији су, приликом епидемије колере, седо оборавали са два бела в. Прво орање и сетва праћени су ритуалима у којима учествују волови. Код Бугара, Срба и Македонаца, после прве бразде би котрљали numy по ораници, па би je ломили на плугу: први комад су заоравали у земљу, други мрвили птицама, а трећим хранили в. Обред заштите рогате стоке од помора, када би je протеривали кроз прокоп у земљи и живу ватру, код Срба се назива воловска богомола (—> ватра). В. оличава снагу и издржљивост. По веровању Срба, в. je опасан с девет или 77,

во

-86-

понекад с 40 невидљивих појасева. На -> Тодорову суботу, он скида са себе 70 појасева, а седам оставља за добробит рада сиромашних (Пчиња). На -» Младенце дан Четрдесет мученика, он се ослобађа 40 појасева, па га тог дана не треба упрезати (зап. Бугарска). В. —> "облачар" поседује, по веровању, натприродну снагу; за време непогоде, он почиње да риче и удара копитама, може да изађе из јарма и нестане у —> облацима, да би се тукао с —» халама и другим злим силама. Воловски празници код Словена односе се на различите датуме и локално су ограничени. То може бити дан св. —> Власија, код Јуж. Словена Тодорова субота, ређе св. Модест (18. XII, Тракија, Пиринска Македонија), арханђел Таврило (13/26. VII, центр. Босна). Тих дана волове осло-

ВО

бађају рада, месе нарочити хлеб, који понегде називају воловски хлеб (Зајечар). Сваког -> четвртка од -» Ускрса до -> Спасовдана и сваке -> суботе у марту, у ист. Србији (околина Бољевца) в. не би упрезали у запрегу "да лети не буде града". Веровања и обреди везани за в. често у себи садрже мотив смрти. Санке у којима je покојник (и лети) одвожен на —» гробље, обавезно су вукли в. Вечерньа рика в. наговештавала je смрт у кући (Србија). У загонеткама, в. симболишу гром, ватру, ноћ и дан, сунце. У легендама, в. je света животиња. Када je —> Богородица крила малог Христа, в. je набацивао сено на њега, да му буде топло, док je -> кон. сено збацивао и jeo. Зато се месо в. може јести, a коњетина се сматра за погану (Пољесје, околина Пинска).

Водоноша (Србија)

ВОДА

-87-

Лит.: Зел. ВЭ: 55, Шейн МИБЯ 3: 323, 243; Бак. БЕТБ: 450; Марин. НБ: 62, 65, 66, 131, 156; РН 1911/1: 103-110; ГЕМБ 1929/4: 47-48; 1932/7: 76; 10: 39,122,126; 31-32: 377, 48: 322,345; Петр. ЖОГ : 230, 248, 342, 348; Раек. 38/83: 27, 28; 38/85: 11-12; СМР: 72, 91; Фил. ВН: 130,137, 140; Фил. РЕГ: 72, 230; SLSJ: 240-253; Ног. 325; MS: 727. Н. И. Толсто]

ВОДА -у народним веровањима, један од првих елемената универзума; извор живота и ослонац на коме се држи земља; средство за магично очишћење. Истовремено, водени простор je осмишљен као граница између земаљског и загробног света, као место на коме привремено обитавају -> душе мртвих (док прелазе на "онај" свет) и средина у којој бораве -> нечисте силе. У космогонијским митовима, в. асоцира на првобитни хаос, када још није било неба ни земл>е, него су у васиони једино постојали тама и вода. Симболичко значење с и широка сфера обрсдног коришћења β. везани су, с једне стране, за њена природна својства (провидност, свежина, брзо протицање, способност очишћења), а с друге - за представе о в. као опасном "туђем" свету и улазу у онострани свет. Код свих Словена, популарна верован>а да у в. бораве —> ђаволи, -> воден>аци и др. духови који наносе гптету, откривају негативну семантику воденог елемента, који је осмишљен као простор опасан по човека, уп. руске изреке: "Где вода, там беда" ("Где вода, ту и невоља"), "Од воды жди беды" ("Од воде очекуј невоље"), "Черт огня боится, а в воде селится" ("Т)аво се ватре плаши, а у воду одлази"). При уласку у воду или приликом захватанна воде из реке, људи су предузимали читав низ мера предострожности: крстили су се, ћутали, бацали жртвене дарове у в., обраћали се в. изразима поштовања, итд. Украјинци са Карпата су, улазећи у воду, говорили: '"ђаво из воде, a ja - у воду!" а после купања: "Ja из воде, а ђаво-y воду!" У украјинским легендама појава ђавола и штетних инсеката везивана je за прскање и капи в. - св. Петар je саветовао ђаволу како да створи себи помоћнике: "Захвати

ВОДА

воду и прскај je иза себе: колико кашьи падне, толико ће ђавола настати". Противречна оцепа в. као лековите и, истовремено, смртоносне, одразила се у бајковним мотивима о "живој" и "мртвој" β. По веровањима, "нечиста" и опасна била je в. којом су прали посуду после парастоса, којом су купали болесника, новорођенче, покојнике (њу су просипали на пуста места, куда нико не залази, или су je употребл>авали у црној магији). За веровања у то да се душа мртваца потапа у в. везаи je читав систем забрана употребе в. која je била у кући у тренутку смрти неког од чланова породице: њу су просипали у двориште (или, чак, износили подале од куће). Бугари су ту в. називали "мртва" и журно je просипали из свих судова, да je не би неко попио. Код Срба, сматрали су да je неопходно просути сву в. из кућа поред којих je прошла погребна поворка. Ако би човек који je носио кофу в. наишао на погребну поворку, морао je β. да проспе на пут, да душа умрлог не би ушла у њу и остала у земал>ском простору. Негативна симболика в. карактеристична je и за народно тумачење —> снова: веровало се да речна и чиста в., виђена у сну, предсказује сузе и тугу, а мутна и прл>ава - болеет и смрт. Црквено освештавање в., везано за неке празнике, по народним представама, извођено je с циљем истеривагъа ђавола из н>е и очишћења од прљавштине. Таква в. називана je "света" и сматрана je за најздравију и лековиту в., која je у стању да излечи све —> болести и заштити од нечисте силе. Такође се веровало да чудотворном постаје в., узета са —> извора и из —> бунара у посебно сакрално време (на пример, на -> Божић, -> Велики четвртак, ноћу уочи —> Иван>дана). Магична својства в. су појачавана ако су током н>епог захватања и ношетъа у кућу поштована одређена правила: на пример, оддазили су по в. пре изласка сунца; узимали je са извора пре других људи из села ("неначета" в.); приликом захватања β. се није смела просути; на путу за в. и натраг требало je —» ћутати ("нема" ej. Код куће су

ВОДЕНИ БИК

-88-

се том водом умивали, њоме појили болеснике, шкропили стоку, користили je у -> гатању. Допунску лековиту шагу в. давали су бшье спуштено у н>у, новац, -> жито, угљен из -> пећи, итд. Лустрациона, апотропејска и плодоносна семантика в. уочава се у многобројним ритуалима шкропљења, умивања, —> купаша, поливања, пијења посебне ("набајане") в., бацања разних предмета у в. До текуће в. би трчали празничних дана, да се умију ради живахности и здравл>а; њоме су поливали болеснике или људе који су починили грех; традиционална добродошлица Источних Словена изражавана je формулом: "Буди здрав, као вода". Текућа β. je осмишљавана као симбол хитрости и успеха у разним пословима: да би рад ишао брзо, прва творевина детета које je учило занат бацана je у поток; у љубавној магији, девојке-Хуцулке обраћале су се β. речима: "Kao што вода брзо тече, нек се тако и ja брзо удам". Својства в., као што су водено богатство и бескрајан ток, одређују семантику ритуала усмерених на обезбеђивање млечности мајки-хранитељки: оне су прскале своје груди в. из потока да би им надолазило -» млеко (Срби). У ритуалима гатања, коришћена су својства β. као што je могућност огледања у њој (уп. руске изразе "као да гледа у воду" у смислу - "погађа будућност") или се предсказивало на основу кретања предмета бачених у в. Сматрало се да већ само доношење β. ноћу у кућу, в. захваћене уз поштовање посебних правила, може у ономе који гата да побуди пророчки сан. У вербалним формулама упућиваним в., јавља се њен персонификовани женски лик, с властитим именом (Јелена, Ул>ана, Јордана), епитетима и етикетским обраћењима ("драга мајчице-водо", "Христова мајко", "Божја сестрице"); њој су се обраћали молбом да их очисти од сваког зла (од болести, чини, туге); у обредима "храњења воде", бацали су жртвену храну у в., молећи да им у замену да успех, срећу, младожењу, приплод стоке итд. Лит.: СД 1: 386-390; КОО 1983: 130-143; Потеб. НССП: 54-72; ИВ. Топ. СЯМС: 147-156; Макс.

ВОДЕНИ БИК

ННКС: 245-260; АФ. ПВ 2: 210-211, 232; ЕПНДК: 151-193: Mosz. KLS: 506-510; Bieg. КОМ: 360-402; SSSL 1999: 153-420; Раден. ССНМ: 13, 24-25, 5556, 104, 152-153; 178; Рад војвођанских музеја, Војводина, 1986-1987, т. 30, с. 159-172.

Л. Н. Виноградова ВОДЕНИ БИК- по предању, снажан црни (ређе бели) бик с великим роговима који je некад живео у дубоким стајаћим водама. Варијанте предања о в. б. своде се на то да су људи оковали рогове домаћем —> бику, који je у борби успео да прободе воденог, и на причу о евентуалним последицама које су из тога настале. Предање je познато у Србији, Бугарској и Македонији. В. б. познат je и по називима ерани во (Стари Влах), морски бик (околина Лесковца), јунец (зап. Бугарска). За в. б. се веровало да je риком или изласком из воде предсказивао несреће ширих размера или промену времена. Тако je. по предању, бик из Власинског језера риком предсказао руско-турски рат и сукоб Срба и Турака: "бик je... из језера тако страшно букао, да се je сва околина тресла а из воде избијали на површину велики клобуци"; в. б. из Стришке баре код Параћина излазио je из воде само "када би имао да предскаже несреће: глад, помор и болеет"; бик из Бабљичког блата на Косову, риком je најављивао промену времена. Мотив да господар воденог простора најављује људима несреће које ће их снапи среће се и у предањима других народа. У средњој Азији и Сибиру, међу Монголима и Јакутима, срећу се веровања у воденог бика, који се скрива у језеру и риче пре олује. Према Карамзину, "гениј" Ретрског језера - када би опасност угрожавала словенски народ - узимао je облик вепра, испливавао на обалу, рикао страшним гласом и поново се скривао у воду. Ова улога, у народним веровањима Руса, приписивана je и —» водењаку (рус. водяной) и водепачици (рус. водяница). Предање о в. б., по правилу, има троделну структуру. У првом делу се саопштава како je из неке -> воде излазио бик и таманио домаће бикове, или сва говеда

ВОДЕНИ БИК

-89-

на паши, изазивајући страх код људи; у другом делу се говори о томе да je -» ковач —» гвожђем оковао рогове свом или сеоском бику, који je потом, у борби, успео да прободе воденог бика; рањени в. б. гада бежи у језеро и више се не појављује. У трећем делу наводе се последице нестанка в. б.: језеро се исуши или претвара у бару, —> град уништава летину, понегде од мун>е настрада човек који je предложио да се бику окују рогови (-» грнчар) или сам ковач који je то урадио. Кључни моменат предања јесте ковање гвоздених помагала којима се домаћи бик опрема за борбу (гвоздени врхови, окоем, навлаке, оштри ножеви, гвоздени ши/ьци, челични рогови). Радњом ковања тих помагала време се дели на оно пре ковања, када je митолошко биће у виду бика неприкосновено господарило, и оно после ковања, када je оно било поражено гвозденим ши/ьком. Значи, у основи овог предана лежи митска прича о сукобу ковача с воденим, хтоничним бићем. Пошто су обликовали гвожђе уз помоћ -> ватре и воде, стварајући тако убојити предмет; у митском схватању, ковачи не само да су помоћници Громовника, који се служио њиховим стрелама, већ и његова трансформација. Митска прича о пробадању в. б. исказана je и на ритуалном плану, кроз стварно, жртвено убијање бика одређеног дана у години. Тако je мит циклично обнављан и тиме потврђивана сакралност промене коју он успоставља. У античкој Грчкој бик je на ритуалан начин убијан на празник Диполеиа, чији се други део називао буфониа, a био je везан за убирање првих земљорадничких плодова у години (друга половина лета, око данашњег празника Светог Илије). Сам обред уюъучивао je и суђење свештенику који je први задао ударац бику, да би суд кривицу с њега преносио на остале свештенике, а са њих на инструменте којима je бик заклан, да би - на к а Р ЈУ - ти инструменти, по одлуци суда, били бачени у море. Ритуално суђење за убиство бика указује на то да je он представљао зооморфну инкарнацију хтонског господара: да би се избегла његова

ВОДЕНИ БИК

освета, требало je ослободити се кривице за његову смрт. У неким варијантама поменутог предања о в. б. до освете, ипак, долази: после пробадања бика, језеро пресуши, а ковачева породица изумире; наступа олуја с грмљавином и гром удара у грнчарев дом, па у пожару страдају двојица његових синова (грнчара сустиже освета зато што je научно сељаке како да искују гвоздене рогове); сваке године град стуче сељацима летину; пресушује —» извор питке воде. Обред жртвовања бика спровођен je до почетка XX века у летњим месецима у Русији, Србији, Бугарској, Македонији. На више откривених археолошких локалитета на Балкану, који сведоче о култу Митре на овом простору, у каменој пластици приказано je ово небеско божанство како ритуално коље бика. Начин страдања в. б. и потонье последице, говоре о блискости овог бића с -> халом, која такође бива прободена гвозденим шиљцима. О томе сведочи и запис М. ТЕ). Милићевића из друге половине XIX века, где се в. б. назива во-хала. За разлику од -> аждаје, -> ламје, хале, чија тела могу да сатруну и из њих да настану инсекти и гмизавци, в. б., пошто га прободу, само нестаје у води (тада се појављује крвава вода која данима отиче). За бика из Стришке баре код Параћина се приповеда да je после пробадања побегао низ Мораву у —> Дунав и море. Стога се површина језера, извора или баре из које се појављује β. б. може схватити и као "капија" између овог и оног света. То je део отворене границе, а самим тим представља и опасно место на коме се човеку може догодити да се сусретне с представницима —> оног света. Зато се таква места сматрају култним од најранијих времена до данас. Код Источних Словена, поједине функције β. б. пренете су на водењака: нпр. свака вода има свога водењака који ту одувек борави; он може да изазове олују, да најави људима велику несрећу која ће их снаћи; ако водењак напусти језеро, оно остаје без —» риба; противник водењаку je св. —> Илија, па се зато он појављује само -> ноћу итд. И нека његова спољна обе-

ВОДЕНИ ПОНЕДЕЉАК

-90-

лежја указују на блискост с β. б.: нпр. он се приказује као седи старац с роговима; има крав/ье ноге и ргп; обрастао je црном (ређе белом) -> длаком. Код Западних, а делом и код Источних Словена, у лику водењака спојиле су се представе о демонима покровитељима места (—> тадасон), с представама о демонима који воде порекло од утопљеника. Када je реч о томе да je β. б. сматран за заштитника сеоског атара од града, треба споменути и веровања да су и међу људима постојали појединци чија би -» душа, напустивши тело, одлазила да се бори против предводника градоносних облака. У борби, ови противници су узимали облик бика ("градоносац" je обично био у лику црног, a "градобранитељ" у лику белог или шареног бика). Познати су под називима: ведовњак, виленик, времењак, —> крсник, штригун итд. По тој функцији, они се изједначавају с митолошким бићима као што су водени бик, —> змај, хала, што упућује на то да би објашњење порекла тих бића требало везивати за душе изузетних покојника - родоначелника племена, шамана и ел., које се брину о живим члановима свог племена: дарују их, али и кажњавају за преступ. Тако постаје разумлзиво предање из Македоније из околине Радовиша где водени бик брани правду и част села. Найме, у селу Поголеву, поред језерцета одвијала се борба бикова. Када je сеоски бик победно турског, Турци нису желели да признају победу, већ су довели још једног бика не би ли он надјачао већ уморног сеоског бика. Тада je из језерцета искочио водени бик, набио турског на рогове и одбацивши га далеко, поново се вратио у језеро. Податак из предања да je в. б. убијао говеда око језера треба схватити као конкретизацију митске забране испаше стоке поред култних вода, где су обављана жртвовања, као и позивање на обавезу приношења —> жртве. Уколико се не би принела жртва, увређени хтонски господар у виду в. б. могао je да je узме сам, а то се испољавало у помору стоке или у томе што би град уништио летину. Како се овладавало сазнањима о топл>ењу гвожђа, која

ВОДЕНИЦА

доводе до развитка земљорадње, тако се и мењао однос људи према хтонском господару. Његов статус je снижаван, а неке н>егове функције преношене на божанство муње и грома, које je смештано у други простор, обично на уздигнуто место. По предањима, у стајаћим водама појављују се и друге животиње с митском функцијом, као што су: крилати коп, ован, змща итд. Лит: Zlatanović M., Vranjske legende I, Vranje 1970: 8, 46; Зотовић Љ., Ритуално клање бика као остатак античког култа плодности, Старинар, н. с. VII-VIII, 1956/57, Београд, 1958: 151-157; Ив. Топ. ИОСД: 163; Кар. П/1900: 204-205; Крин. СК: 48; Обр. ОФ: 83-101; Милићевић M. Т)., Кнежевина Србија 1, Београд 1876: 636; Милићевић M. T)., Краљевина Србија, Београд 1884: 279; Раденкович Д., Водяной бык в преданиях балканских славян, ΠΟΛΥΤΡΟΠΟΝ к 70-летию Владимира Николаевича Топорова, Москва, 1998: 439-446; СБФ 1995: 160; СЕЗб VI/1905: 28-29; СМР: 159; Фил. РЕГ: 72.

/Ь. Раденковић ВОДЕНИ ПОНЕДЕЉАК -> Понедељак ВОДЕНИЦА - грађевина с механизмом за млевење жита, обично различите од других у селу, којој народна традиција приписује мноштво митолошких конотација. Спој природног и културног, претварање једне ствари у другу, коришћење снаге природних елемената (-> воде), а такође стална бука, коју ствара в., дају joj статус демонолошког објекта. Сматра се да je β. - ђавољи изум. В., поготову ако je забачена, урушена, јесте маркирани локус, место боравка митолошких ликова. Верују да испод воденичког точка живи -» водењак, да у в. -> русалка пере -> косу, а да на стубовима срушене в. седе —> ђаволи. Настојали су да заобиђу напуштене в.: тамо —» караконџуле (јужнослов.) прослављају свадбе и пролазника могу да одвуку са собом. Т)аво мами сељака у в., бесплатно му мел>е —> жито, али браглно меша с песком и ел. —> Ласица - животиња-демон, такође je везана за в., уп. њен бугарски дијалекатски на-

ВОДЕНИЦА

-91-

зив - воденично, воденично коте (воденично маче) (БД 2:139). Ако би се ласица навадила да долази у кокошињац, посебним вербалним формулама слали би je у в. Код в. се врача: сматрали су, нпр. да ако баце део нечије одеће под воденички —> точак, тако човеку могу да набаце -> чини. —> Воденичар, по веровањима, обавезно мора да je у контакту с —> нечистом силом, пре свега с водењаком (уп. руско сибирско мельник - "водењак"). Приликом изградње јаза, домаћин приноси водењаку -> жртву (намењује му свињу или краву, закопава живог црног петла, итд.). Водењак и сам узима жртву, уп. руски: Со всякой новой мельницы водяной подать возьмет - Од сваке нове воденице водењак узме ујам (тј. утошьеника). Ако се демону воде не буде одало дужно поштовање, β. ће да застаје или ће се, чак, срушити. Воденичар je, у народним представама, и сам вештац (попут -> ковача, -> пастира): пошто он, бајући над водом, може послати болести, такође и наћи лопова, препознати где je закопано благо (Белоруси) и слично, воденичар не може никад да се удави. Делови в. (точак, жрвањ, кош, камен, и др.), због својих специфичних својстава, добијају стално симболичко значење и често се употребљавају у различитим ритуалима. Тако се, приликом епидемије, стока може заштитити од помора тиме што се у капију зарије реза с воденичког јаза, украдена у поноћ. Воденички точак, који се врти, може да преокрене ток -> болести, те стога, на пример, на њега просипају воду којом су поливали болесника. Он се користи и у љубавној магији,. уп. "Kao што се точак брзо врти, тако нека се у глави (по имену) врте мисли о мени" (Бугари). Стално кретање точка симболише брзину и радну способност, па зато управо на њега отац ставл,а прву пређу девојчице, да би кћерки рад ишао од руке. У случају тешког порођаја, породиљу би прскали водом с воденичког точка, да дете брже дође на свет. Том водом младићи су се умивали на -> Ђурђевдан, да би читаве године били спретни и здрави. Магичним својствима β. и њених делова

ВОДЕНИЦА

додају се очишћавајућа и друга снага воде, која долази у додир с в. У словенским језицима je в., независно од типа (ветрењача, речна, жрвањ), једна од најархаичнијих и најпостојанијих метафора говора и брбљивости, што делом потиче од радње (*mel - "млети, брбљати"), а делом од буке коју β. прави, отуда "брбљивац" - мельник (рус. дијал.), кречетало, паприца/пръприца (Јуж. Слов.). Иста метафора служи за тумачење —> снова: воденичар у сну означава свађу (Бугари), празна воденица - бескорисне разговоре. На вези в. и говора засноване су обредне радње (првенствено с воденичним чекеталом), усмерене на то да дете проговори. У многобројним словенским паремијама рад в. и н>ених делова повезује се с говорним апаратом: уп. буг. Устата му цяла воденица (Уста су му читава воденица), рус. Јазик - безоброчная мельница (Језик му je бесплатна воденица), Язык - жернов, мелет что на него ни попало (Језик je жрвањ, мел>е што год падне на н>ега) и др. Низ клишеа о брбљивцима заснива се на идеји празнине, бесциљности рада в.: рус. порожня мельница, буг. празна воденица, српски млети к'о празна воденица; уп. рус. пустомеля. Код Бугара, брбљивост објашњавају тиме да je човек рођен или je зачет у в.: Дрънка както e родена на воденица (Брбља као да je рођена у воденици); Чегато го e баща му направил на воденица (Чекеће к'о да га je отац направив у воденици). В. често фигурира у разним фолклорним жанровима. В. и жрван. у загонеткама се назначавају по бучном ефекту: "Тах-тарарах, стоит дом на горах" (рус.); "Бясна кучка в село лае" (буг.) и др. У бајкама се приповеда о -> чудо-воденици, која сама меље, сама веје итд. Изградња β. један je од задатака, који млада задаје младожењи (јужнослов.). У народним причама о пасторци, у легендама о свецима, β. je један од низа локуса (пећина, шума и др.), где могу да се одигравају слични сижеи. Код Ист. Слов, раширене су божићне игре под маскама -"ђавоља воденица"; као домаћин β. наступа —> медвед или ђаво.

ВОДЕНИЧАР

-92-

Лит.: ΑΦ. ΠΒ 1: 295, 2: 230-237; СМ: 258; СЕЗб 14/1909: 133; Раек. 79/80: 23-38; СбНУ 48/1942: 507; Плов.: 219; М. Дедић, Μ. Вујанић, Воденица - Божја и ђавола, Сремска Митровица-Београд, 1999; Zibrt SOPM. И. А. Седакова

ВОДЕНИЧАР - у народној култури, лик који познаје -> нечисту силу, пре свега -> водењака. Код Источних Словена се сматрало да je, да би се направила -» воденица, потребно принети жртву водењаку; за воденичаре се причало да су опчињавали пролазнике, па их гурали у вир или под точак воденице - иначе би се сам в. утопио; в. je продао -> душу водењаку, итд. Воденичари су приносили -> жртве водењаку, бацајући у воду цркнуте животиње, мрвице хлеба, итд.; о —> празницима су сипали вотку у воду; у Белорусији су, приликом првих мразева, спуштали под точак парче сланине, иначе ће водењак да полиже подмаз са точка; под врата воденице закопавали су живог црног петла, а у само) воденици су држали животиње црне боје (петла и кокош). Домаћин ветрењаче je бацао у ваздух неколико прегршти брашна, да дуне -> ветар. У руским предањима, β. хвата водењака, који му je ускочио у чамац у облику рибе, тако што га прекрсти, и пушта га пошто му водењак обећа да неће подлокати воденицу. В. може да се гости код водених духова, a водењаци се понекад претварају у младиће и задобијају љубав воденичарки. У руској божићној игри воденице ("с мельницей ходить", "жернов возить") учествују маскирани в. и —»ђаво, који квари "воденицу", али га в. прогони клетвама. Божићна "воденица" je, по својој еротској симболици, блиска "ковачници": да би подмазали "воденицу", девојкама штаповима задижу скутове сукања, "воденицу" представ/ьа старац на чију голу задњицу стављају решето итд. Маскирани в. могао je да "премеље" старца у младића (уп. "ковача" или ђавола, који je прекивао старце у младиће). -» Вода која je захваћена са воденичког точка код Срба je сматрана за лекови-

ВОДЕЊАК

ту: на -» Ђурђевдан су се купали у њој, како би све што je штетно "отпало" од тела као што вода одскаче од воденичког точка. У срушеној воденици бораве ђаволи: у украјинским предањима, ђаво који се претворио у в., призива мушкарце да мељу у тој воденици; он меље брзо и бесплатно, међутим, брашно меша с песком. Воденица je уточиште -» русалки, које чешљају -> косе седећи на воденичком точку и вртећи се с њим; оне су квариле жрвњеве и уставе. В., везан за елемент воде, као и -> ковач, —> грнчар (сходно томе, везани за ватру и земљу-глину), спада у трупу митологизованих ликова који владају посебним умећем, а бораве на граници животног простора кога су освојили људи (ван сеоских међа, крај воде) и поседују натприродне, укл,учујући и врачарске, способности. Лит. Макс. ННКС/1: 95-96; Влас. PC: 338. В. J. Петрухин

ВОДЕЊАК - мушки митолошки лик, зли дух, који борави у -» води и утапа људе, домаћин и заштитник воденог простора. Водењаци потичу од —> душа утопљеника, поготову оних чија тела нису сахрањена; од утошьеника или деце које je проклела мајка, од плода утопљене -» труднице. По другим веровањима, водењаци су душе злих, грешних л>уди, које по казни живе у води. По легенди, в. су потекли од палих -» анђела, које je -> Бог бацио у воду (рус., бел., словач.). Представе о демону воде су, у највећој мери, развијене код Источних и Западних Словена, мада се типолошки разликују. Источнословенски в. je осмишл>ен као домаћин воде, —> риба и животиња које тамо живе. У лику западнословенског в. нема функција домаћина воде - он у води просто живи, али je зато истакнуто његово порекло од утопљеника. Код Јужних Словена, лик духа воде je слабо развијен и асоцира на -> ђавола, који седи у води или je у друштву неког духагазде језера, а има обличје —> коња, овна, —> жабе или гвозденог човека.

ВОДЕЊАК

-93-

В. приказују у облику веома старог деде (ист. слов.), одраслог мушкарца (зап. слов.), маленог дечака (чеш.), невид/ьивог духа (под>., словач.). У веровањима су истакнуте наказне црте у обличју в.: веома je висок (рус., укр., пол., словач.), врло низак (укр., зап. слов., луж., чеш., срп.), веома дугачких и мршавих ногу, огромне главе (зап. слов.), кошчат, грбав (рус.), хода бочно тако да му се не може видети лице (под>.). В. je длакав и разбарушен (општеслов.), прекривен воденим бшьем, жабокречином и -> длаком (ист. слов., зап. слов.), има зелену косу (зап. словЈ, дугу браду. Одећа β. првенствено je црвене, црне или зелене боје. В. често има зооморфне црте: коњску главу, а уместо косе рибљу крљушт (чеш.), на ногама има копита (рус., пол.., чеш., срп.), опну између прстију (рус., бел., пољ.), реп (рус., срп.). В. може да се преобрази у било коју рибу или животињу, а такође у предмете: -» камен, —> дрво, брвно итд. Карактеристично je звучно испољавање в. - гласан смех, ударање у дланове, шљапкање по води. Типично обележје зап. слов, водењака je вода, која му стално кап/ье с косе, шешира и одећа. Сматра се да постоји седам в. (ист. слов., луж., пол>., срп.). В. узима за жену —» русалке, утопљене девојке (ист. слов., пол>.), отима девојке по селу (зап. словЈ. Његова дружбеница има обличје жене зелене косе (чеш.), наказне жене огромних дојки (сев. рус.). Она се брине о душама утопл,еника, пере, рађа децу. По другим представама, в. je нежења (рус., бел.). Место боравка в. су дубоке воде, вирови, водени вртлози, ушћа река, бране, јазови, насипи и -> воденице. В. се указује човеку и на обали: на камењу, воденичким точковима, сплавовима, мостовима, стоговима сена. Доба најживљијих активности в. су подне, поноћ, месечина, по заласку сунца. В. je посебно опасан за време великих празника: уочи —> Ивањдана, у —> суботу пред -> Тројице, a такође у периоду класања ражи. В. зими спава на дну реке, буди се 1. априла, ломи лед, мори ситну рибу.

ВОЈАС

Основна штетна функција β. je завођење људи и животиња у воду и утапање. Он утапа оне који пливају над његовим стаништем (укр.), оне који су псовали, богохулили, радили неделюм, оне који нису поштовали постове (пол>.), оне који се не прекрсте пре него што уђу у воду (ист. слов., срп.), оне који му се ругају (словач.). По веровањима, β. сваке године мора да добије свог утопљеника (сев. рус., пољ.). В. држи душе утошьеника на дну воденог простора. В. je узрочник несрећа, болести, он прави вртлоге и поплаве, изазива олују, плави ливаде, уништава усеве на приобалним њивама. По ист. слов, веровањима, в. влада свиме што постоји у води и на води. Он чува рибе и птице, примамљујући их из других језера; напаса стада својих -> коња и стада својих крава на приобалним ливадама. Сплавари, воденичари и рибари се плаше и поштују водењака. Да би умилостивили в., приносили су му -> жртву: бацали су у воду липсале животиње, жртвовали први улов рибе, —> хлеб, —> со, вотку, новац. Воденичари су жртвовали в. сланину или свињску изнутрицу. Да в. не би уништио сплав, у њега су уграђивали лобању. По зап. слов, веровањима, в. оддази у госте људима, посећује вашаре, учествује у проводаџисању и бира себи жену тако што девојке мами дајним машнама. Средствима заштите од в. су сматрани —» бели лук, —> папрат, узица, лика сплетена од девет липа, дугме с венчаног одела, света вода. Такође je било распрострањено веровање да β. не може да утопи човека, који je jeo -> хлеб од брашна које je самлевено ивањданске ноћи. Како би се људи избавили од в., требадо je да му задају загонетку или питање на које он није могао да одговори. Лит.: Влас. НА: 92-104; Помер. МП: 49-67; Зеч. МБ: 22-30; СМР: 75, 165, 270; Чајк. ССР 5: 293, 313-317; Mosz. KLS: 600-602; MS: 708-711. /. /. Левкиевска

BOJAC ^ Змај

ВОЛОКИТА

-94-

ВОЛОКИТА -> Змај ВОЛОСИЊИ (рус. Волосыни) - код Руса митологизовани лик сазвежђа Плејада. Помињу се већ код Атанасија Никитина (XV в.ј: „На Велигдан (-> Ускрс), В. и Кола зађу у зору, а Лос стоји главом према истоку" (Кола су Велика Медведица, замишљена у виду кола, а Лос je старински назив за Северњачу). Карактеристично je да се у руским средњовековним астролошким текстовима седам планета које утичу на људску судбину називају рожаницама (уп. женске митолошке ликове истог имена) и, сходно томе, везују с -> родом, слично као што су В., у крајњој линији, повезани са другим (територијалним) обликом обједињавања људи, облашћу (рус. волость). Назив В. за Плејаде може се повезати с култом Волоса/-» Белеса, који се на северу Русије и у Поволжју спојио с култом -» медведа („власатог, тј. косматог" у табуистичком именовању): qaj В. наговештава -» срећу у лову на медведе. На дан св. —> Власија (хришћанског покровитеља животиња који je сменио —» Белеса) у Тулској губернији обављао се обред „клицања звезде": када би се на -> небу појавиле —> звезде, овчари би излазили на улииу, стали на овчје руно и певајући прививали звезду да „неугасивим огњем осветли белоруне (белояровые) овце" и умножи њихов приплод (да их буде више него звезда на небу). Доцније се име В. преосмишљава и јавља у низу вари) аната: Волосожар, Весожары, Висожары, Стожары, ст. рус. Власожелищи, Власожелы, власожелъский, Бабы и ел. (уп. срп. хрв. Влашићи „Плејаде", буг. еласците „Орион"и ел.). Код неких од тих назива очигледно je присутан мотив -» жене (уп. Бабы „Плејаде"); с тим мотивом непрестано се везује лик „власи": уп. укр. Волосом ceimumu" („бити девица"), Волосом засетила (о удатој жени); уп. и сунчеве власи као ознаку за сунчане зраке на изласку или заласку; непетый волос (о девојци), петый волос (о удатој жени) итд. На дан св. -> Власија би жену, на коју би пала сумња да снује зло, закопали у —> земљу (посебно да би прогнали сточну кугу; ради тога су зернили

ВОЛОЧЕБНИЦИ

пряжу, тј. износили пређу „на три зоре"). Сви ти мотиви: звезде, зора, кажњавање жене, пређа (влас), стока и ел. упућују на митове и легенде, познате у разним традицијама, о претварању жене у звезду, или жена (нпр. сестара) у сазвежђе као исходу њиховог спасења од прогона или као казни за кривицу. У том контексту би се В. небеско сазвежђе - могли схватити и као приказ небеског стада (нпр. крава; уп. власъевна као назив —> краве или означаваьье звезда у загонеткама стадом, најчешће кравама) које напасају -> сунце или —> месец, и као астрализован лик жене. У последњем случају, В. се могу тумачити као жене Волоса: Волос - Волосыни (или Волосыня), као —> Перун - Перынь (Перыня), Громовникова жена, чије je име образовано истим суфиксом -ыня. На тај начин, лик В. je повезан са митом о Громовнику и његовом противнику (Волосу); уп. у руској традицији елёсиха (мушки лик ёлс), македонску самовилу Велу. Како се душе мртвих често приказују у виду стада које пасе на —> оном свету, и лик В. je, макар посредно, повезан такође с мотивом смрти, и за В. се може реконструисати функција везе са светом покојника. В. В. Иванов, В. Н. Топоров О сличном називу за Плејаде најскорије je писала Б. Сикимић; посебну пажњу привлачи поређење хрв. дијалекатских (кајкавских) облика ластожарй, ластижари са рус. Волосожары, стожары. Српско име Влашићи преосмишљено je према етнониму Влах; изворнији облик Власићи чува се у топонимији (два суседна брда су Влас и Власићи у зап. Србији, где се први облик може схватити као срп. хрв. пандан рускоме Волос). По српској скасци, Влашићи су постали од —> змајева, што може бити у вези с Волосовим змајским (змијским) обличјем. Лит.: Етимолошки одсек Института за српски језик САНУ, Огледна свеска, Београд 1998: 1920; Лома Α., ΟΠ 8, 1987: 41. А. Лома

ВОЛОЧЕБНИЦИ -» Ускрс

ВОЛУЈСКА СВАДБА

-95-

ВОЛУЈСКА СВАДБА -> Бик ВОЛХ ВСЕСЛАВЈЕВИЧ - митолошки лик руских епских песама (билина), који има способност чудотворног преобраћан>а. Сиже о Волху Всеславјевичу (ређе Вољгу Буслављевичу или Свјатославјевичу) и његовом походу на Индију припада најархаичнијем слоју руских епских песама, кога карактеришу реликти тотемистичких представа и врло присутне струје чудесног, чаробно-магијског, као и стапање људског и природног начела. Ту je мотив чудесног рођења В.: Марфа Всеславјевна, мајка В. се, шетајући по врту, оклизнула с —> камена и стала на опасног —> змаја; он се увија око њених ногу и "сурлом je бије по бедру белом"; ускоро се на свету појављује В., чије je рођење уздрмало целу природу: пуца -> гром, дрхти влажна -> земља, тресе се "царство Индијско", уздижу се таласи на мору, —> риба одлази у морску дубину, птица - високо у —> небо, звери - у гору и ел. Чудесан je и развитак В.: тек што се родио, он већ говори, "као што гром тутњи", њега повијају у "панцир од љутог челика", стављају му у колевку "златан шлем", "батину од триста пуди"; са седам година га шаљу да се описмени, а са десет година он достиже "лукавство и мудрост"; претвара се у "светлог сокола", сивог —> вука, "доратастог тура (козорога) са златним роговима". Обладавши умећем преображавања, В. у 12. години окупља војску око себе, а са 15 он je већ спреман за војничке подвиге. Када стигне вест да се "индијски цар" спрема у поход на Кијев, В. решава да предухитри противника и с дружином се упућује у поход на "Индијско царство". Успут, он показује и примењује све своје "лукавство и мудрост", исказавши се као велики ловац, господар царства природе, пре свега света животиььа. Претворивши се у вука, он трчи по шумама и "лови звери рогате", у облику сокола лови гуске, лабуде, патке. В. храни и поји, облачи и обува своју војску; он увек бди. Решивши 'непријатељство учинити" индијском цару и убедивши себе да нико из дружине не може успешно извршити предстојеће

волх

задатке, В. користи своје "лукавство и мудрост" да би срушио Индијско царство. Преобразивши се у козорога са златним роговима, он брзо достиже цил>; претворивши се потом у светлог сокола, он долеће до индијског цара Салтика (Салтана) Ставруљјевича и прислушкује његов разговор с "царицом Азвјаковом, младом Јеленом Александровном". Сазнавши за непријатељске камере цара према Русији, В. се претвара у хермелина, спушта се у подземне одаје, кида тетиве лукова, уништава стреле и оружје, поново узима обличје светлог сокола, долеће својој дружини и води je до града-тврђаве индијског цара. Да би се неприметно увукли унутра, В. преобраћа своје војнике у —> мраве и с њима кроз уску пукотину улази у град, и подвргава га рушењу. В. убија индијског цара, узима за жену царицу Азвјаковну, жени своје војнике са седам хиљада поштеђених девојака, а сам, богато наградивши своје војнике, постаје цар. Мотив преобраћања В. (и његових војника) у мраве, који продиру у неприступачну тврђаву, подсећа на сличай мотив везан за громовника Индру (Ргведа I, 51 и др.). Зевс се јавља Евримедузи такође у виду мрава. Њихов син Мирмидон (буквално "мрављи") постао je родоначелник Мирмидоњана, "мрављих" људи. У руској приповеци Иван Царевић, преобративши се у мрава, увлачи се у кристалну планину, убија дванаестоглавог Змаја и ослобађа цареву кћер, којом се жени. Везивање мотива грм/ьавине и грома за В. у епској песми, такође упућује на тему Громовника. У исто време В. реализује и тему Змаја, противника Громовника: пошто je син Змаја, од оца je наследио "лукавство и мудрост" и, посебно, способност да се сакрије од непријател,а, преображавајући се у друга бића. Зато се у лику В. опажају знаци —» Волоса-Велеся, код кога се такође могу пронаћи змајске црте, или црте Змаја Огњеног Вука. У новгородском књижевном предању о Вуку-чаробњаку, В., старији син Словена, који je дао своје име реци Волхов, која се раније називала Мутна, био je "чаробњак бесима по вољи"; "с бесовским лукавствима" преобраћао се

волх

-96-

"у крокодила, страшну звер", затварајући водени пут на Волхови онима који му се нису поклонили: једне je прождирао, друге je утапао. А прости народ га je славио као бога и називао га Гром иди -» Перун (уп. лик "змејаки Перјуна" у новгородским изворима). В. je, на обали реке, поставио "мали градић", на месту званом Перињ, и кумир Перуну. -» Бесови су утопили В. у Волхови, његово тело je плутало по реци и било избачено "пред његов Волховни градић" и ту су га пагани сахранили. Али, после три дана, "провалила се земља и прождрала мрско тело крокодилово, и гробница се његова сасула за њим на дно пакла". Чаробно претварање Б. je нашло свој продужетак у истом таквом својству, које je приписивано историјском лику, кнезу Всеславу Полоцком (XI век), који се у вези с тим спомиње у "Слову о полку Игорову" (уп. презиме В. - Всеславјевич, тј. син Всеслава). Несумњиве су и везе између В. и Василија Буслајева (мотив одсуства оца и мајчино васпитавање, поход у далеку земл>у, улога камена у рађању или смрти и ел.). У постмонголском периоду (XXIII в.) појављују се нова осмигшьавака противника В.: сада je то цар Златне Орде или, чак, турски султан; наместо "Индијског царства" појављује се Турец-земља и ел. Друга сиже у коме се појавл>ује В. (по правилу, само Вољга, понекад Вољга Свјатославгович и ел.) повезује га с Микулом Сељаниновичем. Заједничко код Волге и В. у том сижеу јесте васпитавање у детињству које протиче без оца, освајање "мудрости" (преобраћање у штуку, у сокола, у вука и лов на звери), сакупљање војске за поход. Вољгин стриц је кнез Владимир, с престолом у Кијеву, који дарује синовцу три града - Гурговец, Ореховец и Крестјановец (њихови реални прототипи припадају такође Новгородској земљи, невсколадожском ареалу), и Вољга с дружином креће "за добитком"; успут, В. сусреће -> орача Микулу који оре своју њиву; Вољга и његова војска не могу подићи Микулино рало, његова сеоска кобила претиче Вољгиног коња итд. (уп. такође супротстављање, у руској епској поезији, "сео-

ВОСАК

ског сина" —> Иље Муромца и кнеза Владимира). Понекад, заједно с В. и Микулом појављује се и —> Сатко, у другим сдучајевима 5. се меша с Василијем Буслајевим (убијање трговаца на Волховском мосту, мотив камена с натписом, његово прескакање и смрт и ел.). Лит.: Веселовский А. Н., Былины о Волхе Всеславъевиче и поэмы об Ортните, Русский фольклор XXVII, СПб. 1993.

В. В. Иванов, В. Н. Топоров ВОСАК - материја којој су приписивана својства заштитника; широко се употребљава у народној медицини, магији и -> гаташима. Одвајкада je познато изливање растопљеног β. у воду, ради распознавања —> болести, откривања места на коме се налази злочинац, у гатањима о животу и смрти, о удаји, итд. У слов, обичајима, s. je коришћен углавном као "света" ствар, супротан ђавољим силама, умногоме захвал>ујући томе што се од њега праве свеће. Примена в. као заштитника открива се у различитим областима човекове делатности: за успешан лов, њиме су премазивали метке; штитећи благо, закопавали су новац заједно с —> крстом од в.; зашивали су в. у одећу, да би заштитили -> пчеле од —> вештица, итд. Воском су зачепљивали рупе (у стаблу дрвета, на рогу животиње), у које су претходно стављали друге ствари и предмете-заштитнике: живу, ул>е, тамјан и остало. У Олоњецкој губернији су, приликом првог истеривања стоке, коришћене шоље од воска: у њих би сакушьали —> длаке од сваке краве, које би скривали на тајно место и изговарали басму против -> чини и губитака у стоци. Да би спречили претварање умрлог у "лутајућег" покојника или -> вампира, Пољаци су утопљеников врат облепљивали с пет воштаних лоптица, док су Украјинци на покојникове груди полагали воштани -» крстић, а у руку му стављали свећу. У народно) медицини и превентивно) магији познате су -» хамајлије од в. У Украјини, куглице од в., освештане на —» Велики четвртак, носили су као огрлицу против -> грознице. Код Белоруса су по-

ВРАТА

-97-

знати амулети од в. сачињени у облику оних делова тела које je требало заштитити од болести. Јужни Словени су носили у храм воштане фигуре делова људског тела и животиња. Жене су приносиле "жабу" од в., која приказује материцу. Славонске хамајлије од в., зване заговори, тијела, тијелашца представљају такве фигуре као што су "кућа", "крава", "петао", "овца", "свиња", "мупгко тело", "женско тело", "глава", "рука" и др. Онај ко жели да се отараси болести или друге невоље даје обећање (заговори се) на неки празник црквене "славе" и затим сваке године на тај дан доноси у цркву свећу и одговарајућу фигурицу од в. Ако му je кућа настрадала од грома, поплаве, доноси "кућу"; онај коме болују и цркавају коњи, краве и друга стока, оставља "коња", "краву", итд. Кад им цело тело болује, купују и доносе "мушко" или "женско" тело, итд. Приликом одређивања узрока болести, видари су изливали отопљени s. у воду, а ради исцељења - изводили разне манипулације над добијеним фигурама од воска. Приликом лечења болести изливали су растошьени в. и изговарали басму, на пример: "Како се топио восак, нек се тако 'растопи' и болеет". Такође су сматрали да се чини или болеет "изливају" заједно с β. Код Словена je раширено -> гатање в. Претпостављало се да восак као "света" материја може да каже истину о будућности. У Моравској би гатара, пошто би левом руком извукла стврднуту масу в., говорила: "Кажи ти мени, вошче, истиниту, свету истину-истиницу!" Током божићних празника (код Пољака - на дан св. Андрија) посебно су раширена девојачка гатаньа s. Предсказања су обично почивала на контурама стврднутог в. Лит.: Сержпутовский А. К., Бортничество в БелорусииНЫЭ 1914/2; Филиповић M., Славонски вотиви од воска/'/ГЕМБ 1933: 98-99. А. А. Плотникова

ВРАТА - део стамбеног простора, који je У народној култури везан за симболику границе и семантику улаза и излаза. За разлику од капије, в., која се односе на

ВРАТА

границу животног простора, обезбеђују везу са спољашњим светом (отворена в.) и заштиту од њега (затворена в.); као улаз у -> кућу, β. се супротстављају -> прозору, што се испољава у погребном обичају да се "нечисти" покојник не износи кроз врата него кроз прозор (или отвор у зиду, специјално направлен за ту прилику). Позитивна оцена в. има паралелу у хришћанском тумачењу β. као улаза у царство небеско: уп. поређења и епитете који се односе на —> Богородицу и Христа "Врата Спасења"; такође, значење Царских врата у храму. У народним веровањима, β. (као и кућа у целини) добијају метафоричко осмишљавање на анатомском коду: поређена су са устима (на пример, при лечењу зуба у горњој вилици, коришћена je иверка с греде довратка, а приликом лечења зуба из доње вилице - иверка одсечена са прага), или женским полним органом (уп. буг. речи које се изговарају при порођају: "Какато се отваря вратата, така да се отвори и тая жена" - "Како се отварају врата, нек се тако отвори и ова жена" или руску загонетку о новорођенчету: "Koja животиња на врата излази, а на врата не улази?"). У обредној пракси, в. су најчешће објекат и локус заштитних магијских радњи, везаних за најважније моменте породичног живота (порођај, свадба, смрт). По народним веровањима, нормалан je положај затворених в.; сан о в. која се отварају тумачен je као предзнак невоље. Када би поставляли оквир в. приликом градње куће, Украјинци из околине Харкова би га прекрстили —> секиром и рекли: "Двери, двери, будьте вы на заперти злому духови и ворови" ("Врата, врата, будите препрека злим духовима и лоповима"). Отварање β. у ритуалу требало je да има своју мотивацију: ако je у кући био самртник, в. су отварали како би помогли души да напусти тело, и држали их отворена све док се родбина не би вратила са сахране. У низу области Србије и Црне Горе, приликом изношења покојника, био je обичај да се скину и окрену наопако резе на в. На Косову су, приликом изношења

ВРАТА

-98-

мртваца, скидали в. и враћали их на н>ихово место тек пошто би однели мртвачки сандук из дворишта. У многим традицијама, на задушне дане и на Бадње вече отварали су в. или их барем остав/ьали откључана, да би душе умрлих могле да дођу на заједничку вечеру. У порођајном обреду, отварање в., прозора и ормана коришћено je као магично средство за олакшање порођаја. Објект заштитне магије могла су бити како сама в., тако и делови в.: праг, надвратник, оквир и реза, кључаоница и квака. Посебну пажњу посвећивали су спол.ашн>ој страни в.: ради заштите од —> нечисте силе, у в. су уметали предмете-заштитнике (-> нож, виле, комаде српова и косе) или су на њима цртали заштитне знакове. У обичајима пролећно-летњег циклуса, в. куће и помоћних грађевина била су главки објекат кићења биљкамаапотропејима. Изнутра су в. штитили тако што су на њима правили знак крста или их "закрштавали"; поред в. су држали жарач, —> секиру, нож и др. металне предмете, метлу постављену наопако, итд. Често су в. објекат лустративних ритуала: пошто прођу неки празници, опасан период у календару или у случају масовних —> болести, в. су поливали светом —> водом, кадили травама. У Бугарској, на крају свадбе, млада je светом водом поливала стубове капија, врата и —> ћошкове куће. Поштовање β. испољава се у забранама спаљивања и уопште, уништавања старих, неупотребљивих β. (Бугари), a такође у свадбеним обичајима, када je млада, при уласку у младожењину кућу, морала да пољуби десни довратак (Срби), или да -> медом намаже в. и -> праг куће (Бугари). Код Јуж. Словена, в. су такође поливали крвљу жртвених животиња. У обичајима -» наопаког понашања, β. (као и капија) типичан су објекат низа шаљивих и деструктивних радњи: в. су подупирали цепаницом, везивали за гъих чегртаљку, мазали их нечистоћом, —> катраном, итд. Сличним својствима одликује се и обредно разбијање посуђа о в., гађање β. -» камењем.

ВРАТИЛО

Отвор β. често je коришћен у исцелитељској магији: болесника, који би лежао на том месту, "мела" je —> метлом или поливала обајаном водом бајалица, прелазила преко њега, бајући болеет. Кроз отворена в. ритуални дијалог водило je двоје људи који бају. У —> гатањима и предсказањима, симболика β. везана je, пре свега, за идеју "излаза" из куће, осмишљеног или као удаја или као —> смрт. По руским веровањима, ако су покојнику остале отворене очи с погледом према улазним в., у кући ће бити још један мртвац. По смеру дима од угашене свеће, девојке су гатале хоће ли се удати идуће године. Лит.: Л. Н. Виноградова, С. М. Толстая, Из словаря "Славянские древности": 4верь//Славяоведение 6,1997: 3-7; Байб: ЖОВС: 134-145; Зел. ИГ 1: 107, 109-112, 114, 216-217; БМ: 66-67; СХИФО 1880/3: 54-55; М. Милошевић-Бревинац, Обмчя/ скидања кућних врата пред изношење мртваца у СтуденициЦТЕИ 1-2: 512-514.

Л. Н, Виноградова, С. М. Толсто] ВРАТИЛО, кросно - навој на разбоју за ткање, који поседује магичну снагу и користи се у апотропејским обредима, обредима дозивања —> ките, стимулације плодности и рађања, a такође у црној магији. Етимолошки, реч вратшо, која je у вези са значењем - "део ткачког разбоја, који се окреће, навој" на који се навијају нити основе, везана je с глаголом вртети, који, са своје стране, има низ "демонолошких" (врћење, вихор као начин и резултат утицаја нечисте силе) и "плодоносних" значења (семантика повећавања, напретка, обила). У народној кул тури, в. има обе те семантичке компоненте. В. се користи у обредима, усмереним на рађање, берићет, увећање плода и плодности: сејача, који се враћао с јесење сетве, чељад je чекала седећи на β. (буг., Ст. Загора); породиљу су преводили преко в. ради лакшег порођаја (Пољеф); један од кукера je, током обредне игре, вратилом додиривао одећу неплодие жене, у коју je био одевен један од учесника обреда.

ВРАТИЛО

-99-

В. с кога се спуштају нити - "жице", конци навијени на њега, у Бугарској je сматрано за "мушко кросно", семантички истоветно фалусу. То в. су носили, маскирани кукери, који су обилазили село ради плодности и летине (Рупчоско). Помоћу таквог в. било je могуће вратити полну потенцију младожењи, који je -> чинима "био увезан". Ради тога су сновали конце на в. "лаког" дана и њиме правили знак —> крста (Бугари). Друго в., на које се намотава изаткано платно (истозначно женској утроби), коришћено je за припреман>е обредне лутке у обреду изазивања -> ките (буг. Енъова булл, лазарки). Левојкеучеснице обреда облачиле су лутку као младу, и с н>ом обилазиле »иве и -> изворе (југоист. Бугарска). После употребе в. у обреду, прали су га у -> реци - да би година била плодна и да не би било суше. За време летње —> суше, девојке би понекад крале в. од жене која je дуго држала неизаткано платно на разбоју, и поливале га -> водом (јуж. Тракија). У Пољесју се такође сматрали грехом ако неизаткана основа дуго стоји (на пример, читаво лето, у периоду божићних празника), а да би изазвали кишу, умакали су у воду "жице" (конце) с ткачког разбоја или су бацали вретено у туђи —> бунар. В. се такође користило да се отерају градоносни облаци. У југозап. Србији (облает Поцерине) —> облачар je, упоредо с другим магијским предметима, узимао навијено в., које je сновала једна од сестара-близнакиња, и њиме "раскрштавао" облаке (тј. крстио их, бајући да се и они раскрсте). Утицај β. на плодност могао се употребити и у штетним радњама. -> Вештица je, да би убрала "род" с туђих њива и узела млеко туђим кравама, јахала гола на в. око комшијских имања на —» Ђурђевдан или —> Иван>дан, изговорајући басму (зап. Буг., ист. Срб., Далм.). Ради заштите, жене су скидале в. са разбоја, износиле га из куће и опасивале се појасом (буг.). У љубавној магији, девојке су, да би побудиле младићеву љубав или привукле просце, јахале на в. око своје куће и, ако je могућно, око куће вољеног момка (Срби).

ВРБА

В., као део разбоја за ткање, везано je за идеју живот-смрт. Бугари су веровали: ако на дан смрти неког од укућана, в. стоји на разбоју тако да му je жлеб окренут нагоре, у породици ће још неко умрети. У Поље^у жлеб, или урез, у задњем в. са основом, који остаје празан по завршетку ткања, асоцира на отворена уста покојника. Зато би, чим испадне шипка из в., окретали в. тако да жлеб буде с догье стране, да после смрти покојнику не буду отворена уста. Такође су говорили да ће онај ко седне на в., видети своју мајку после њене смрти (Пољесје). Лит.: Павл. ВД 46, 106, 129-130; СБФ 1981: 109; Никиф. ППП: 241, 245, 247; ПА; ЕБ 3: 126; Марин. ИП 1: 212, 515, 677; БМ: 181; Кол. ПОС: 74; БЕ II, кн. 4, 1991: 32-33. М. М. Валенцова

ВРБА - дрво, у народној култури симболише брз раст, здравље, делимично плодност. Ова значења у извесном смислу противрече представи о в. у етиолошким легендама: у н>има се говори како je —> Богородица проклела в., између осталог, и због тога што су од в. били направљени ексери којима je Христос био прикован за крст. Зато в. нема плодове, под њом нема сенке, изнутра je тропгна итд. (Јужни и Источни Словени). У обредима и магији, в. je симбол раста, развитка и умножавања. Источни Словени би, шибајући један другог врбовим прутићима на Врбицу, између осталог, пожелели: "Буди здрав као вода, расти као врба!" Код Хера у Банату, на —> Ђурђевдан су в. опасивали децу и лако их ударали врбовим прутићима "да расту као врбица и да се roje као свињица". Прву ошишану -» косу малог -> детета (поготову девојчице) стављали су на в., да коса расте брзо и плетенице буду дуге. Бугари су на Т)урђевдан обмотавали врбовим прућем канте за прву мужу оваца, да би овце давале више млека. Пољаци су терали краве бичем исплетеним од врбовог прућа, такође да би давале више —> мдека. Украјинци би на —> Богојављење, за време освештавања воде, стављали стабла в. у рупу,

ВРБА

-100-

пробијену у леду, а затим их носили кући и убацивали у голубарник - да се легу голубови. Словаци из Закарпатја су стављали комадиће в. у тесто, умешено за ускршње хлебове, да "пасха" (ускршњи -> хлеб) нарасте брзо као што расте в. В., која често расте близу -> река, језера и рибњака, масовно је употребљавана у обредима изазивања -» кише. Тако су, на пример, јужнословенске -» додоле често од главе до пете биле украшене управо врбовим гранчицама, од в. су прављени њихови -> венци a такође и букетићи, којима су прскале људе и стоку у време оби ласка сеоских дворишта. Веза в. и воде огледа се и у источнословенским вероваььима. Украјинци су сматрали да ће на човеку који се много купа у реци "израсти врба", а Руси су запажали: ако в. "плаче" (тј. ако су joj гране повијене ка земљи), обавезно ће пасти —> киша. Истовремено, в. je, по народним веровањима, била у најнепосреднијој вези с разноврсним демонима. Белоруси, на пример, сматрају да од Богојављења до —> Цвети -» ђаво борави управо у в., а на Цвети, када свештеник освештава врбове гранчице у цркви, он приморава ђавола да напусти в. и да се пресели у —> воду, на друго дрвеће или траву. Белоруси из Витепске губерније су баш због тога водили рачуна да не пију воду узету испод в., одмах после Цвети, јер су веровали да у њој има много ђавола који испијањем воде могу доспети у човека. Словаци су веровали да на в. борави -> воденьак; Бугари да на њој живе самодиве. При томе су Белоруси и Пољаци сматрали да ђаволи више воле старе, шушье в., отуда и изрека: "Заљубио се к'о ђаво у суву врбу". Код Словена je био веома популаран обичај из области народне медицине да се -> болеет с човека симболички "преноси" на дрво, укључујући и в. Код Срба би оболели од -> грознице одлазио до врбе, носећи испечену главицу белог лука; качио би —> бели лук на в. и говорио: "Када ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила!" Да би болесника ослободили грознице, Пољаци би га најпре опасивали повеском од сламе, па после в.; в. ће се осу-

ВРБИЦА

шити, а болеет напустити човека. У народу je масовно распространено познавање апотропејских и лековитих својстава врбових гранчица, освештаних на Цвети. Од њих су правили крстиће, које су касније односили на њиве и помоћу њих прскали оранице водом, освештаном на -> Ускрс; забадали су освештане гранчице у све кућне грађевине, сматрајући да оне чувају -> кућу од -> грома и сваког зла; став/ъали су их у -> жито за сетву, а после жетве их подметали под вреће жита у амбару; убадали су их у њиве са усевима да би их заштитили од —> града и —» нечисте силе; приликом непогоде, палили су их у —> пећи, верујући да тај дим растерује градоносне облаке, или су их стављали на —> прозор; димом од запаљених гранчица кадили су болесника; врбовим пупољцима трљали су болесне очи; врбову гранчицу стављали су самртнику у руке, уместо свеће; стављали су гранчице у мртвачки сандук; њима су истеривали, први пут у пролеће, стоку на пашњак; чували их у кући иза икона; кад их донесу из цркве, ставили би их у воду: ако напупе до Ускрса, то je наговештавало срећу, а девојкама - скору удају, итд. У Украјини су познате легенде, песме, пословице и други фолклорни текстови који директно везују в. за "горњи свет", небеса, сунце, храм, уп. загонетку: "Стоји врба насред села, раширила гране по целоме свету" (одгонетка je "сунце"). Лит: Чајк. РББ: 68-77; Дик. ПП: 49-58; Бол. КСЗ: 126; Макар. СНК: 291; ПОС 3: 79; Никиф. ПП: 242-269; БХ: 272, 310, 311; Ђор. ЖОЛМ: 432, 693, 698; Марин. ИП 2: 551-552; СбНУ 7: 382; Bieg. КОМ: 88, 474; Dyn. PZO: 191-192; Lud 1906/12: 309-318; ZWAK 9: 175. А. Агапкина

ВРБИЦА -> Цвети ВРЕМЕ - једна од основних категорија (упоредо с простором) митолошке слике света. Укључује схватање природног и животног времена. Природно в. се састоји од астролошких циклуса - сунчаних (го-

ВРЕМЕ

-101-

дина, дан и ноћ), лунарних и вегетативних (време раста и зрења биљака). Животно в. се пореди са природним, уп. руску загонетку: "Ујутро на четири ноге, у подне - на две, увече - на три" (одгонетка: човек у детињству, зрелом добу и у старости). У народној традицији, β. има позитивно или негативно значење. Позитивно в. je β. живота, негативно - в. -> смрти, -> онога света, —> нечисте силе. Како у поимању простора, тако и у поимању в., важне су границе: подне и поноћ и одговарајуће тачке годишњег и лунарног циклуса, које се сматрају за опасно и нечисто време (уп. одговарајуће називе демона, као што су -> полудница, -> ноћница). Највећу опасност по људе носи доба између поноћи и зоре, коме у традиционалном календару одговарају период некрштених дана (од —> Божића до -> Богојављења) и —> Беле покладе. То je време разузданости нечисте силе. Исто тако се вреднује и и. летњег солстиција (—> Ивањдан). "Добро" в. доноси човеку здравље, —> срећу, —> богатство, успех, a "рђаво" —> болеет, несрећу, беду, невољу. Једна те иста радња може бити успешна и благотворна или неуспешна и опасна, у зависности од тога у које в. се обавља. Тиме се објашњава обиље магијских радњи, —> гаташа, предсказања, везаних за "први дан", почетак (године, пролећа, итд.), најважније датуме у календару. Трудили су се да за сваки посао изаберу "добро" време - дан у недељи, доба дана; то je био најважнији услов за успех сваког почетка (сетве, жетве, истеривања и парења стоке, постављања темеља за кућу, просидбе, итд.). В. рођења, по народним веровањима, може да одреди читав животни пут, судбину човека. Пољаци су сматрали да je срећан онај ко се роди у -> недељу и приликом изласка —» сунца. Рођенима у —> суботу, Јужни Словени су приписивали способност да виде нечисту силу, вампире, самодиве. Рођенима у јесен нису дозвол,авали да калеме воћке, већ je то било намењено онима који су рођени у пролеће, када све бујно расте. У Пољској су сма-

ВРЕМЕ

трали да су срећна деца рођена парног датума, итд. Често je веровање да "људи с две душе", планетници (—> облачари), -> вештице, самоубице, вампири, итд. постају људи рођени "онога сата", посебно злог, у неповољни минут, на пример, у поноћ или у -> ноћи без месечине. Животно в., по народним представама, образује затворен -> круг, који има сакралну и магичну снагу. Мотив "житија" човека, биљака или предмета представљен je у обредима, колима, играма, загонеткама, басмама, итд. Магијски поступак "сажимања" времена примењиван je у гатањима у којима je сваки дан симболисао један од предстојећих месеци или годишњих доба, a такође у обредима за припремање "једнодневних" предмета. Супротан поступак - "растезања" β. коришћен je приликом стварања магијских предмета, на пример, клупице, помоћу које се у цркви, на -> Ускрс или -> Божић, међу парохијанима могла да препозна вештица. Ту клупицу у Прикарпатју почињали би да праве на Бадњи дан и тиме су се бавили током године, ударајући je —> секиром сваког дана по једном. Обредно в. се схвата као пробијање уобичајеног, земаљског времена и продор у сакрално (свето), вечно в. По карактеру временске одређености, разликују се обреди календарског циклуса, животног циклуса и оказионални, тј. обреди који се обављају у одређеним случајевима (помора, болести, -> суше итд.). Обредно в. такође одређује временске границе, доследност и ритам обављања ритуала (на пример, сахрањивање на дан смрти, сутрадан или трећег дана; рокови поштовања жалости; парастоси трећег, деветог, 12-ог, 40-ог дана, итд.). Постоји утврђено β. за склапање брака, за певање песама (забрањено je певање током поста), за —> бајан,а (изговарају се трипут, у одређено доба дана и ноћи), загонетање загонетки (није дозволзено да се то чини када се тели, ждреби, јагњи, итд. стока). Строго су временски утврђени не само обредна пракса него и свакодневна животна и привредна делатност у традицио-

ΒΡΕΜΕ

ВРЕМЕЊАК

-102-

налном друштву. Ha jyiy Русије, када није било могуће (због временских услова) изаћи на њиву и заорати прву бразду на дан који je био одређен за почетак, дизали су рало на таван и почињали да ору земљу којом je под био насут. Многе магијске радње je требало обавити пре изласка сунца, при одређеном положају звезда или месечевој мени, у одређени дан у недели. На одговарајући начин су поштоване и временске забране: шталу нису смели градити када je месец на уштапу, на н>иви нису радили "градоносних дана" (забране су поштоване да би се избегао град), домаћица није давала ништа на зајам на дан кад joj се отели крава, итд. -> Календар народни je непрекидном цикличном природном в. давао карактер ритуалног система (строги редослед празничких дана и радних дана, периода —> поста и месојеђа, добрих и злих дана, итд.). Упоредо с хришћанским празничким календаром, код свих Словена je очувана оријентација на лунарно в., као и архаични начини одређивања доба дана по положају —» сунца, по сенци предмета, дрвећа, људи; по положају звезда, понашању животиња, птица (поготову - по певању петлова), инсеката. Аналогии начини су примењивани за одређивање годигшьег доба. По померању сунчевог зрака по зидовима куће, пољски Гурали су одређивали време за орање, сетву: "Ако сунце при изласку баца зрак на пећ, онда je то Божић, ако, пак - на довратак, значи да je крај марта и да почиње пролеће, време je за орање". Бугарски сељаци су се оријентисали првенствено по -» звездама: по њиховом положају одређивали су најповољније β. за почетак -» орања, сетве, косидбе, убирања летине, врцање -> меда и друге радове. "Природно" в. такође je одређивано према појави лишћа, изданцима озимих усева, цветању биљака, појави ових или оних печурака итд. Лит.: С. М. Толстая, Мифология и аксиология времени в славянской народной кулътуре//Культура и история, Славянский мир, Москва, 1997: 6279: С. М. Толстая, Время как инструмент магии: компрессия и растягивание времени в славянской

народной традиции/'/Логический анализ языка, Язык и время, Москва, 1997: 28-35. С. М. Толсто/

ВРЕМЕЊАК -> Облачари ВРЕТЕНО - оруђе за предење, зашиљен штапић на који се намотава нит врћењем између прстију руке. Његова магична својства су везана за врћење и оштрину.

Прела стара око 120 година

Као симбол женског занимаььа, в. je везано за рођење девојчица или приплод женског пола код стоке и живине: жене су забрањивале мушкарцима да дотакну в., да им се не би рађала женска деца (Црногорци); насађујући квочку на jaja, "мешали" су их в. да би се излегле кокице (зап. Србија). В. je коришћено као средство за препознавање —> нечиста силе и као заштитник. По српском предању, довољно je окренути в. наопако да би се открили —> ђаволи, који су у виду младића дошли код девојке (Срем). У Бугарској су в. стављали у колевку, да би заштитили дете од злих очију и нечисте силе; в. и друге сакралне предмете износили су у двори-

ВРЕТЕНО

-103-

ште, ради заштите куће од -> грома; забадали су га, заједно с вуном, у кртичњак, да -> кртица не рије леје у повртњаку. Код Ист. Словена, в. су стављали у колевку да би дете добро спавало. У исцелитељској магији, в. je коришћено приликом -> бајања од болести: н>име су боцкали бок болесника (рус. курс.), махали су с девет в., -» ножем и ражњом приликом лечења болова у грудима (Срби), "испредали" болеет в., при лечењу болова у стомаку (карпат.), итд. Код Бугара, при лечењу бајањем и за скидање -» чини, коришћено je такозвано пуно в., с намотаном пређом. У љубавној магији, врћење β. je изједначавано са удварањем момака. У Покутју, на Червоној Руси, девојке су вртеле β. да би се момци вртели око њих. Код Бугара би момак, изражавајући симпатију, давао девојци голо в., у нади да ће му га вратити - с пређом. Код Срба, девојке су в. пробијале кртичје срце, говорећи: "Како се вретено окретало, тако се и (по имену) окретао за мном!" У просперитативној магији ради приноса лана, на први дан Великог поста требало je опрати в. или други прибор за пређу (ист. пољ.). Забране употребе вретена везане су за мотив врћења и спољашњи изглед в. Када би ловац одлазио у лов, његова жена није прела "да се животиња не би вртела као в., а ловац лутао по шуми" (Закарпатье). На -> Бадњи дан, крили су сва в., да жетеоци на лето не би боли руке (Срби), да им се не појаве болови у слабинама (Словаци), да лети не наилазе на -> змије (Украјина, Пољесје, Белорусија). Склоњена вретена су морала бити с пређом, да би у наредној години били пуни клипови кукуруза и густо класје жита (Срби). Забрана гледања в. да се не би виђале змије односи се и на друге празнике, на пример, на —> Благовести (Белорусија). У вези с тим што в. расте у ширину, приликом намотавања пређе на њега, а и даље остаје исте висине, сматрало се да додир детета вретеном може зауставити његов раст, а да одраслом човеку в. може одузети шагу (Срби). Ако се догоди да дете

ВРЕТЕНО

дотакну в., треба ударити в. о под и таваницу и рећи: "Порасло до греде" (Гружа) или три пута пљунути в. и три пута дићи дете (црногорско племе Васојевићи). У породичним обредима, в. представлю заштиту од нечисте силе и женски симбол. Срби су, после порођаја, за -> вериге на -> опьишту качили в., на које je била набијена главица -» белог лука, да -> вештице не би наудиле новорођенчету (Стиг). На Руском Северу, ради лечења дечје несанице, правили су мало в. и преслицу и стављали их на узглавље кревета - да се полуноћница не би играла с дететом него "преслицом и вретеном" (пињеш.). У свадбеном обреду, проводаџије су носиле в. с вуном (околина Варне); свекрва je млади поклањала в., преслицу и белу вуну (сев. буг. запридане); свадбене хлебове су украшавали "пуним" в. -да би и млада постала "пуна", односно, да би затруднела (Перуштица). На парастосу трећег или деветог дана од смрти покојника, обављани су многи обреди, међу којима и забадање у гроб в. и белог лука, окренутог наопако, кореном нагоре, да би се спречило претварање покојника у —> вампира (Бугари). В. je било атрибут митолошких ликова, везаних за предење. Ист. слов. Щатница, —> кикимора, мира, —> домовој праве несташлуке с в. и пређом, који нису склон>ени и благословљени за ноћ: бучно и уз звиждуке врте в., мрсе и погане кудел,у. Словеначка и чешка Перхта, словачка Луцща обилазе куће уочи Божића и проверавају јесу ли све преље завршиле преден>е, поштују ли пост, не преде ли неко у недоба, какав je квалитет пређе. Оној која прекрши забране, оне боду или секу стомак в., доносе joj корпу празних в., које она мора напрести за једну ноћ. Истовремено се сматра да жене које преду у петак или празницима, својим в. невидљиво боду св. Параскеву-Петку, св. —> Варвару или —> Богородицу. Лит.: Веретено//ЭССД-1: 340-342; Зел. ВЭ: 329; Glog. OZW: 161; Zibrt VCH: 88; БМ: 245, 273; Бос. ГОВ: 42-43. М. М. Валенцова

ВРЧ

-104-

ВРЧ -> Земљани суд ВУК - једна од највише митологизованих животиња. По функцијама, близак je -> медведу и др. грабљивицама, а тесно je везан за -> пса. По легендама, -> ђаво je в. направио од глине или га je истесао од дрвета, али није могао да га оживи. Када га je -» Бог оживео, в. се бацио на ђавола и шчепао га за ногу. Хтоничка својства в. зближавају га с гамадима, поготову са —> змијом. Гамад су постала од струготине дрвета из кога je ђаво истесао в. В. спада у нечисте животиње, које се не употребљавају за јело, a чије je карактеристично обележје слепило или слепорођеност. У симболици в. одредбено обележје je "туђи". В. je схватан као туђи, као изасланик -> онога света - света у којем су Бог, -» душе умрлих и нечисти, зли духови. У "туђе" спадају и -> коледари; зато, да би се заштитили од в., људи вукове називају коледарима. В. може бити осмишљен и као -> туђинац: на пример, чопор вукова назива се "орда", а у басмама вукове називају - Јевреји. За β. су везана разна страна тела: вук - назив за израслину на дрвету или црну срж у ньему; израслине и отоке на телу лече вучјом коском или помоћу човека који je jeo вучје месо. "Вучју" симболику може имати свака страна која учествује на свадби, као туђа у односу на супротну (младожењина дружина, младина родбина, млада и др.). Буку, који тражи плен, симболички je сличай и сам младожења, који младу узима за себе. В. се јавља као представите оностраних сила. Постоје многа веровања која потврђују везу в. с демонским бићима. Време разуларености вукова, када завијају у чопорима, подудара се с периодом разуларености -» нечисте силе. В. познаје нечист и често je и сам увршћен у н>у. Нису га случајно терали -» крстом; чак су и прозорске оквире правили у облику крста, да би одагнали s. као нечисту силу од људског станишта. Чеси су ђавола фигуративно називали вук. У в. се могу преобразити ђаво и вештица. В. служи ђаволу као кон.; на њему често јаше и вештица, ђавоља кума. Јужни Словени су зами-

ВУК

шљали -> вампира у виду в. - покојника који хода, ноћу устаје из мртвачког сандука. Понекад су мртваца-вампира називали вук. Сматрали су да ће покојник постати вампир ако je његова мајка током трудноће јела месо животиње коју je заклао вук. Деци су претили, да се не би заиграла до мрака, да ће им в. попити крв. Припадност в. свету мртвих не испољава се само у вучјем обличју вампира. Неке басме о в. говоре о томе да он посећује становнике онога света: " - На ономе свету си био? - Био сам. - Уједају ли мртви? - Не. - Ни ти немој уједати". За божићну трпезу су позивани како покојници, тако и вукови: "Вучићу, вучићу, седи с нама данас да ручаш, а ако данас не дођеш, онда немој никад ни долазити". Пошто je β. близак покојницима, човек се приликом сусрета с н>им трудно да и сам изгледа као мртвац, да га в. не би дирао и да би се према њему понашао као према своме. А понекад, кад би наишли на в., људи су призивали умрле, обраћајући им се по имену: звали су умрлог ловца познаника или наводили имена тројице својих предака, молећи се да их заштите мртви, итд. О улози в. као посредника између луди и сила онога света сведочи и то како су се понашали према стоци коју je растргао β. У томе су видели жртву намењену Богу. Када растрже стоку, в. то не ради по својој него по Божјој вољи, с његовом дозволом. Зато су сматрали да je грех лишити в. н>еговог плена. Веровали су да ако човек отме од е. туђу стоку, онда ће му в. заузврат однети његову властиту стоку. Прича се како je једном св. -> Никола, домаћин вукова, посавеговао радника који je истргнуо овна из вучјих чељусти: "Запамти, ни од кога не треба узимати оно што му je Господ Бог наменио!" Овца коју je зграбио в., пошто je већ била у вучјим чељустима, и сама ће покорно ићи за н,им све док je опет не загризе. Ако домаћин пожели да за празник закоље свог овна, онда то в. учини уместо њега: растргне тог овна. Када би в. однео стоку, то je схватано као —> жртва и наговештавало je срећу домаћину. Бугари су на вучје отимање ов-

ВУК

-105-

це гледали као на срећан знак - веровали су да ће се овце због тога добро јагњити и давати много млека. Најчешће je за покровитеља β. и истовремено чувара стада сматран св. -» Георгије (Јуриј, Јегорија). У истој улози јављају се и св. Никола (пол,., зап. укр.), св. Михаил (јужнослов., зап. укр.), свети Мартин, Мина, Данил, св. -> Сава (јужнословЈ св. Луп, Петар и Павле (зап. укр.). Веома су распространена предања о човеку који je прислушкивао како господар вукова (св. Т)Орђе, цар вукова) намењује вуковима гьихов будући плен. Ради заштите стоке од в. поштоване су забране рада које су се односиле на сточарске производе (овчју вуну и пређу, сточно месо, ђубре), на ткачке радове и употребу оштрих предмета. Сматрало се опасним и само спомињање в., да се тиме не би дозвао. Зато су коришћени други називи за В.: рус. зверь, серый, Кузьма, лыкус, укр. скаменник, малый и др. Да в. не би појео стоку на паши, стављали су -> гвожђе у ->· пећ на дан св. Николе, забадали -» нож у -» сто, у -> праг или покривали —» камен земљаним судом, говорећи: "Moja кравица, моја хранилица дворишна, седи под лонцем због вука, а ти, вуче, глођи своје слабине". Приликом првог истеривања стоке, с истим циљем закључавају катанце, жаром из пећи посипају праг коњушнице. Ради заштите од в., упућиване су басме шумском духу, свецима - покровитељима вукова, с позивом да смире "своје псе". Очи, срце, зуби, -> нокти и -> длака в. често служе као -> хамајлије и лековита средства. Вучји зуб дају детету коме ничу зуби, да га гризе. Реп в. носе уз себе, да би се заштитили од -» болести. Често као заштита служи и само спомињање β. или коришћење његовог имена. Тако, за тек отељено теле кажу: "Ово није теленце, ово je вучић". Свуда je в. који неком пређе пут или му долази у сусрет предзнак среће и благостања. Завијање β. најављује глад, a завијање вукова поред куће - рат или мраз, у јесен - кишу, а зими - мећаву. Лит.: Гура СЖ: 122-159. Л. В. Тура

ВУКОДЛАК

ВУКОДЛАК - митолошко лице, човеквампир, који се чаробњаштвом преображава или je за одређени период претворен у -> вука, али и у вучјем обличју задржава човечји ум. Претварање у в., као и свако -» претварање, претпоставља премештање из људског света у "други", нељудски свет. То je појачано традиционалним представама о вези вука с хтоничким светом. Обично се сматра да je име вукодлак - сложеница речи *in>lk и јужнослов. dlaka. Комплекс обележја својствених β. најпотпуније je сачуван у украјинској, белоруској и пољској традицији, где су вукодлаци везани за одређене сижее предања: -> чаробњак претвара сватове у вукове; човека у вука претвара девојка, коју je он отео; зла ташта (жена) претвара у в. зета, кога не воли; чаробњак се претвара у в. да би нанео зло људима; муж-вукодлак се у одређено време претвара у вука и напада своју жену, која га касније препознаје, угледавши у његовим зубима комадић своје хаљине. У већини руских говора реч вукодлак није позната, али су руске представе о -> вампирима блиске веровањима о в. Код Срба, име вукодлак означава вампира, чији je лик апсорбовао основна обележја β. У бугарској традицији, под вукодлаком се такође често подразумева вампир, али je сачувана и представа о в. као човеку-вампиру и о вуку, кога je ловац убио и открио да je испод вучје коже - човек. В. најчешће има обличје обичног вука (ист. слов., пол,.), мада неке специфичности у његовом спољашњем изгледу и понашању одају вампира у њему: на задњим ногама в. колена су истурена напред, као код човека, а не назад, као код вука (рус.); има л,удску —» сенку (бел.), увек јури сам (бел.). Испод коже убијеног β. могу се Hahn остаци иструлеле одеће, свадбени украси, ђинђуве (укр., бел., пол,.). В. могу постати вешци и —> вештице. Понекад je склоност повампирењу судбински предодређена: в. су људи зачети уочи -> Ускрса, рођени из везе жене и вука (укр.), које су родители проклели (рус.). Св. —> Никола претвара људе у вукове (чеш.), или, пак, то чини св. "ђорђе (јужнослов.), који на л>уде набацује вучје коже.

ВУКОДЛАК

-106-

Човек ко) и жели да се претвори у в., треба да се преврне преко -> јасиковог пања, -> раскрснице, преко -> ножева забодених у -> земљу (ист. слов., зап. слов.). У другим случајевима, човека опасују обајаним -> појасом или му набацују појасеве уз специјално проклетство, "затварајући" човека у животињско обличје. Онај ко се претвара у в. треба да се свуче до голе коже (утер., бел., пољ.) или замени своју -> одећу старом, дроњавом, у знак припадности "другом" свету. Претварање в. у човека остварује се извођењем тих истих радњи, али обрнутим редоследом: превртањем преко раскрснице (пања, ножева), корачањем преко појаса. /Ьудски облик je могао да се поврати пошто би се уништили симболички путеви који су држали човека у животињском обличју: прескакањем преко рова (укр., бел.), —> провлаче!ьем кроз тарабу - тада би попуцао појас, вучја кожа, и дошло би до претварање в. у човека. Чаробњак може да претвори човека у в. за краће или дуже време (ист. слов., пол.), али не заувек (бел.), већ обично на седам година; међутим, ако чаробњак умре, човек ће остати в. читавог живота. У другим случајевима, сматрају да чаробњак не може да умре док не ослободи човека од тог проклетства. Чаробњаци се претварају у в. да би чинили зло људима. Човек, који je насилно претворен у в., осећа страх и очајање, не напада стоку и људе. В. избегава праве вукове и тражи могућности да опет постане човек. По другим представама, вукодлаци ступају у службу код вукова и дужни су, по њиховој заповести, да нападају стоку. В. не може да једе сирово месо и покушава да га пече на жару, који остане од пастирских ватри; он je приморан да се храни корењем, шумским плодовима, да краде хлеб од жетелаца и пастира. По другим веровањима, в. се ипак храни сировим месом, мада се тешко привикава на њега. Вукодлаци изазивају помрачења -> месеца и -» сунца, јер поједу сунце и месец (укр., јужнослов.), о чему постоје подаци у српском споменику из 1262. године.

ВУЧАРИ

Лит.: Попов Р., За върколака в българските народны вяреания (исторически корени и място в народната културя)//Известия на Националния исторически музей, 1985/5: 213-227; Гринич. ЭМ 1: 45-47; 2:125-128; Ром. БС 1: 86-87, 193-195; Георг. БНМ: 163-165; Ре}. PDL: 201-205.

/. /. Левкиевсы ВУЧАРИ - код Срба (делимично и код Хрвата и Македонаца) трупа мушкараца, понекад маскираних, која обилази куће с убијеним -> вуком, поздрвљајући домаћине и скупљајући -> дарове. Обред je распрострањен у планинском делу Далмације, Босанској и Книнској крајини, сев. зап. Босни, Црној Гори, на Косову и Метохији, у југ. ист. и центр. Србији, сев. и југ. зап. Македонији. Обред je обављан у зимско време, када би био убијен вука који je клао стоку. Понекад су се трудили да вука убију у месојеђе, како би на -> покдаде могли да обављају ритуал, који je требало да заштити стоку од грабљивих звери. В. који би сами обилазили домове, били су ретка појава; чешће би с ловцем који je убио вука ишли његови другови, носећи на мотки напуњену кожу вука. При томе су речитативом тражили дарове: "Домаћине, газдо мој,/ Ево вука пред твој дом,/ Гони вука од куће,/ Није добар код куће,/ Подај вуку сланине,/ Да не слази с планине,/ Подај вуку сочице,/ Да не коље овчице,/ Подај вуку вунице,/ Да не коље јунице,/ Подај вуку свашта доста,/ Да не коље око моста" итд. (Поморавље). У сев. Далмацији, у Лици, у периоду између —> Божића и Великог поста, код Хрвата обично између празника Три крал>а и Сретења (6. 1-2. II) ишли су в. (вукари) с убијеним вуком и певали песму (вукарску пјесму): "Домаћине од куће,/Ево вука код куће,/ О-о-о-ој!/ Тирајте га од куће,/ Није добар код куће. / Подајте му сува меса,/ Да вам тора не принеса. / Подајте му сланине,/ Да не слази с планине. / Подајте му шенице,/ Да не коље овчице. / Дајте вуку власа,/ Да не коље паса. / Кити снашо мрка вука,/ Дајте, черка лепшег струка". Добивши дарове - пшеницу, масло, кучине, убрусе, В. су благосиљали: "Фала, фала, господару,/ На вашему ли-

ВУЧАРИ

-107-

снашо мрка вука,/ Дајте, черка лепшег струка". Добивши дарове - пшеницу, масло, кучине, убрусе, В. су благосил,али: "Фала, фала, господару,/ На вашему липом дару,/ Како сте нас даровали,/ Од Бога се радовали". Деца, девојке и младе жене три пута би прескакали убијеног вука, да би у кућу дошли срећа, здравље и изобиље. У брдима и планинама Борја у сев. зап. Босни, ловачки обред s. није се сводио иск/ьучиво на обилазак домова и речитативно или певачко обраћање, већ je обухватао и поступке којима je исказивано поштовање ловцу који je убио вука, гьеговом оружју, штапу који би био уручиван срећном ловцу, вучјој кожи (убијеног вука), која je дарована смотуљцима вуне, убрусима, врпцама за опанке. У селима Борја, ловац који je убио вука, ни je учествовао у обилажењу, а поворке су дарове, скупљене у свом и суседним селима, делиле на једнаке части, прихватајући и чашћења, која су се састојала од сувог меса, -» хлеба, -> соли и ракије; друга храна - млечне намирнице, -> jaja, лук, црна кафа - била je строго искључена. Учеснике поворке не би пуштали у кућу, посебно у најпоштованији део куће, где су биле -> вериге, тј. -> огњиште. Главу вука су продавали за замеђену ракију; та глава je стављана у пчелињак ради заштите —> пчела од напасти. На југозападу Србије, у поворци су ишли ловац, који je убио вука, и троје маскираних лица - двојица "деда" и једна "баба" (преобучени момак). Они би пред сваком кућом, отегнуто певајући, понављали: "Домаћине, газдо мој,/ Ево вука пред твој двор. / Погле, бабо, каки сам,/ Донеси ми ракије. / Подај вуку ченица,/ Да не умре женица,/ Подај вуку вуница,/ Да не кол,е јуница" (Средечка жупа). Аналогии обред био je познат у суседној зони: у н>ему су такође учествовали "двојица стараца" (делије) с дрвеним мачевима и "снаша" (Сиринићка жупа). Срби у Крбави, у зони бивше Војне границе (у суседству са зап. Босном), трудили су се да убију вука за време месојеђа, да би га затим на покладе од куће до куће носали, у виду окићене напуњене коже,

ВУЧЈИ ДАНИ

певајући "вучју песму": "Вујо ми je остарио,/ Планине je оставио,/ У поље je силазио,/ Грдне ране задобио,/ Не мога их носити,/ Подига се просити..." После je ишло: "Дајте вују сланине...", хлеба, вуне, брашна, сира, свега довољно, да он не би силазио с планина и да не би клао овце, телад итд. - слично гореневеденим текстовима (Кореница). У западној Босни, в. су обилазили куће за време месојеђа, носећи стару, нађену или купљену вучју кожу, обраћајући се домаћину на устаљени начин ("Домаћине..."); добијали су дарове вуну, кошуље, сланину, со, житарице и певали песму захвалности: "Хвала, брате, домаћине,/ И ти, вриједна домаћице,/ Бог ти чељад поживео,/ Твоју стоку заклонио/ Од зла звјера, мрког вука/ Који но je ружна струка!" (Босанска крајина). В. у облику покладне маскарадне представе, под називом чарощи (од *чара - магија), били су познати у северној Далмацији, у јуж. Буковици. Младићи с чађу намазаним лицима, међу којима je био један обучен у женску одећу и представљао бабу, а други носио напуњену кожу вука, на покладе би у групи обилазили домове и тражили поклоне за "вука" и "бабу" речима, типичним за в.: "Домаћине, доме мој,/ Ево вује пред твој двор. / Дарујте га, драги моји..." итд. (села неточно од Задра). У Крбави, Босанској крајини и у Буковици, в. се нису окушьали било када, него у одређено време - у месојеђе и на покладе. Код Срба у зап. Срему, на покладе се окупЛ)Эла трупа младића или девојака, називаних курјаче или курјакуше (од дијалектног кур/як "вук"), који су обилазили куће, али без вука. Лит.: Н. И. Толсто), Језик словенске културе, Ниш, 1995: 225-236; Р. Plas, The Songs ofthe Vučari: Relations bewen Text and Ritual-Mythological Context, Slavica Gandensia 26, Gent 1999: 85-116; Бег. ЖСГ: 103; ГЕИ 9-Ю, 1961-1962: 118; Нед. ГОС: 60; Раек. XXI, бр. 81-82, 1995: 79-92; Фил. ГП: 71; Фил. РЕГ: 64-65; Fil. PSB: 164.

H. И. Толсто] ВУЧЈИ ДАНИ - код Јуж. Словена, календарски празници и периоди, посвећени

ВУЧЈИ ДАНИ

-108-

снмјег сматран Хроми (Куцулан) или Криви Вук (буг.). Први циклус в. д. код Бугара, у мањој мери код Срба, обухвата временски период од Мратиндана (11/24. XI), ретко од Митровдана (26. Х/8. XI) до св. Саве (5. ΧΙΙ/27. Ι), кога су Срби поштовали и као заштитника и покровитеља вукова. В. ΰ. у целини падају у новембру и почетком децембра, тј. на крај поклада и почетак Божићног поста. Најважнији дани су Ваведење (21. ΧΙ/4. XII), које Бугари зову и Влчита богородица (Вучја Богородица), и дан св. Филипа (24. ΧΙ/7. XII). Трајање в. д. варира од три до осам дана. Друга важан циклус био je почетак фебруара, такозвани Трифонци (Бугари, Срби). Б. д. претпостављају поштовање забрана, поста и обављање неких заштитних ритуала. Тако je универзална забрана рада прибором који боде и сече, a такође прибором за обраду вуне, јер су жртве вукова најчешће биле овце. Углавном, табуи се тичу женских домаћих занимања (мотања конца, шивења, ткања, предења, сновања, плетења, прања, кувања). Мушкарцима су били забрањени -> орање, упрезање -> волова, клање свиња, млевење, сврдлање, плетење корпи. Жене су пазиле да не отварају предмете који макар и издалека подсећају на вучје чељусти: сандуке, маказе и слично. Трудили су се да их сакрију, затворе, завежу не би ли тиме "затвориле вилице вуку". Сличне радње су обављане и на огњишту: на ~> огњиште су вешали -> вериге, за које су качили -> камење или кључ. Током в. д., кључ су носили и око врата. С истим циљем зашивали су на

ВУЧЈИ ДАНИ

себи скутове кошуље, превртали су наћве, мазали —> ђубретом врата и —> димњак над огњиштем, пратећи те радње формулама-објашњењима: "Замазујем дивљим животињама очи и уши", "Завезујем челу ст и нокте". Понекад су формуле постајале део ритуала -> бадњак (Славонија, Гружа, Пожега). У Босни су на -» Божић износили јело на -> раскрсницу, говорећи: "Ево ти, вуче, од мене вечере, и ништа више нећеш добити". Ради заштите од вукова поштовани су постови и неких других дана: на дан пророка Данила, св. Игњата и св. Андрије (Боша), св. Антонија (17/30.1) (Височка нахија), од Успенија (Велике Госпојине) до Рождества Пресвете Богородице (Мале Госпојине) (Ужице, Босна), на св. Кузмана и Дамјана (1. /14. XI) (Босна), од се. Андрије до Божића или пак до Нове године (Фрушка гора). Изван Балкана, в. д. познати су једино Хуцулима, који ради заштите од грабљивца славе дан св. Лупа (23. VIII), под утицајем комшија Румуна (lup = "вук") и св. Спиридона (14. XII). Лит.: Сок. ВДКО: 155-157; 164-165; Добр. СЭС 4: 161-162; ЖС 1905/1-2: 169; Даль 1: 17, Толстая//СБЯ -84: 186-194; ТСл 3:129,164, 4: 328-329, 338-339; Бог. ВТНИ: 174, 242; СЕЗб 13: 157-162; 14: 24, 65, 73-75, 32: 377, 40: 16, 54: 139, 404, 58: 228, 83: 165-166; Марин. НВ: 520; Ген. ПОО: 341; Пир.: 451-452; ZWAK 1884/8: 294, 1885/9: 30, 1887/11: 39; Lud 1896/2: 205-206, 1899/5: 213/214, 1901/7: 269.

Г. И. Кабакова

ГАВР АН и ВРАНА - у народним представама нечисте и злослутне птице. Као и друге птице из породице гавранова (чавке, гачци), обједињене су сличним веровањима и називима. Г. je мудра птица. Он живи сто или триста година и влада тајнама: предсказује —» смрт, нападе непријатеља, у билинама даје савете јунацима, у бајкама показује где je закопано благо, у песмама доноси мајци вест о синовл>евој смрти, итд. Птице из ове породице имају црну боју и супротстављају се кротким и светим птицама, поготову голубу, као злослутне, што се одражава и у представама о птичјем обличју људске -> душе, у народним легендама о светском потопу, итд. С друге стране, на супротстављању белог (или шареног) и црног (ружног) перја заснива се комика низа бајки о гаврану. У г. виде -» нечисту сиду. Он je црн због тога што га je створио -> ђаво. Тјаво може да се претвори у г. Душе злих људи замишљане су у виду црних г. и врана. Сматрају да je -> вештицу могућно препознати и по црном г. на -» крову њене куће. По легенди, г. су пустили из ковчега да би видео крај потопа, али се он није вратио. За казну je г., који je био бео као снег, и кротак као голуб, постао црн, крволочан и осуђен да се храни стрвинама. Грабљивост je особина која, у народним веровањима, повезује г. с -> вуком. Тумачило се као знак: ако неко пева у шуми и види г., набасаће на вука. Грактање г. над стадом најављује вуков напад на стоку. По ползској легенди, гавранови и чавке су постали од иверја, док je ђаво правио вука, тешући га од дрвета. У разним верзијама бајковног сижеа "браћа-гаврано-

ви", браћа се претварају у г., вране или вукове. Као и друге птице-грабљивице, убијеног г. или врану вешали су у штали ради застрашивања злих духова, који ноћу муче коње или краве. О крволочности г. сведочи његово оглашавање, које преноси узвик "Крв, крв!" Да пушка не би промашивала, ловци су пушч^ну цев подмазивали крвљу г. Мотив -» крви постоји и у легенди о врани: врана je хтела да пије крв, која je капала из рана распетог Христа, због чега jy je —» Бог проклео, па joj je кљун по ивицама заувек добио црвену боју. За веровања о г. карактеристичан je мотив крађе. По веровањима, човек ће постати лопов ако поједе срце или месо г. Исти мотив je представлен у легенди у којој г. или врана открива св. Петра у крађи коња узвиком "Украо!" По другој легенди, девојка, која je својим узвиком onтужила Христа да краде, претворена je у врану. Сматра се да врана својим оглашавањем "Крао! Крао!" раскринкава лопова или предсказује крађу. За човека осумњиченог за крађу, кажу: "Над н>им врана гракће". Птице из породице врана везане су за смрт и свет мртвих. Хтоничка симболика г. представлена je у раном арапском сведочанству ал Масудија (умро 956. године). Он описује словенског идола у облику старца који —> штапом извлачи из —> гробова посмртне остатке. Испод његове леве ноге налазе се слике г. и других црних птица. У погребним нарицањима (тужбалицама) смрт улеће кроз —» прозор као црни г. Оглашавање г. близу -» куће предсказује скору смрт. Црни г. у сну и грактакање вране такође предсказују смрт.

ГАТАЊЕ

-110-

Γ. поседује блага и -> богатство. Он чува благо, закопано у зем/ьу. У белоруској бајци, наследници, у потрази за новцем, раскопавају гроб шкрте спахинице и откривају г. на грудима покојнице, која je сахрањена са новцем. Г. joj je стављао новац у уста, али људима није дао ни да га дотакну. Верује се да г. у -> гнезду чува невидљиво благо да би, пошто сакупи много -> здата и сребра, позлатио себи главу и реп. Познато je, такође, веровање о злом духу у облику црне птице - вране или гачка, који краде богатство и носи га свом домаћину. У белоруском предању бела врана помаже вештици да музе —> млеко туђих крава. Сасвим друга својства вране изражавају бајке о животињама, анегдоте и изреке. У њима je врана комичан лик: у први план избијају њена глупост и хвалисавост. Она се хвали пред —> орлом лепотом своје деце и моли га да их не једе. A opao, видећи најружније птице, једе управо мале вране. Врана мења своје перје за бело (уп. израз "бела врана") и хоће да се помеша с голубовима; међутим, они je протерују, а ни јато врана неће да je прими натраг. Исто тако и г., оденут у лабудово или пауново перје, бива препознат и осрамоћен. Врана je лења и неспретна (није случајно ιπτο шепртљу називају врана) и зато je на птичјим изборима пропустила (провраниля) све шефовске дужности (цара, губернатора итд.) и остала без посла. Грактање вране, која je нашла лепињу балеге, комично je обрађено у народним шалама. Лит.: Сумцов Н. Ф., Ворон в народной словесностиНЭО 1890/4/1: 61-86: Гура СЖ: 530-542. А. В. Гура

ГАТАЊЕ - ритуал усмерен на успостављање контакта с оностраним силама у циљу сазнавања будућности. У древним писаним изворима о Словенима сачувана су сведочанства о неким облицима г. Прокопије Кесаријски (VI в.) сведочи да су Склавини и Анти гатали за време приношења жртава божанствима (СДИС 1:185). О бацању коцке пред доношен>е важних одлука говори се у Титма-

ГАТАЊЕ

ровој хроници (XI в.) и у делима Константина VII Порфирогенита (X в.). Разноврсни начини ι. помињу се у западнословенским актима о процесима чарања у XVIXVII в.: бацање коцке, пасуља, саливање топљеног воска или олова, г. по унутрашњим органима животиња, по сенци, по Псалтиру и ел. Ови и други начини средњовековних г. одразили су се у споменицима словенске писмености, посебно у онима који су намењени за предсказание будућности.

Врачаре гатају у пасу л

По својој функционалној измени, гатањима су блиска тумачења случајних предзнака, која помажу човеку да спозна будућност. Нпр. облик предзнака имају г. по природним појавама (по присутности -> звезда на небу, првом —» грому, прелетању птица и ел.), по случајном —> сусрету, —> сновима, понашању животиња и инсеката итд. Уколико je, по народним представама, .за погађање будућности било неопходно

ГАТАЊЕ

-111-

посредништво духова, -» нечисте силе, покојника, ритуали г. су осмишљавани као нечисто, грешно и опасно дело. У чешким средњовековним изворима се говори о црквеним забранама призивања умрлих ради предсказивања будућности (Zibrt SPZP: 377). У северноруским ритуалима г. врло су распространяете посебне језичке формуле, којима се призива нечиста сила да се јави и открије будућност, уп.: "Дедушка-домовой, покажи мне будущего мужа!" ("Дедице-домовоје, покажи ми будућег мужа"), "Лешие лесные, болотные, полевые, все черти, беснята, идите все сюда, скажите, в чем моя судьба?" ("Лесници шумски, барски, пољски, сви ђаволи, бесови, дођите овамо, кажите, која je моја судбина?"), "Черти, лешие, бесы, дьяволы, приходите ворожить!" ("Тјаволи, лесници, бесови, нечистењаци, дођите на врачање!"); (ГКК: 71-74). По веровању сељака Костромске обл., нема ниједног г., "где не би Њега (ђавола) било - узек Њега дозивају" (ГКК: 18). У Архангельске) губ. почињали су гатање "позивањем лоших": "Черти, к нам, чертенки, к нам! Вокруг круга ходите, к нам не заходите!" ('"ђаволи, до нас, ђаволчићи, до нас! Око круга идите, код нас не улазите!") (ЭО 1916/3-4: 73). Да би они који гатају успоставили контакт с духовима, скидали су са себе -> крст и —» појас, развезивали све везе на одећи, девојке су распуштале -> косу; излазили су из куће не крстећи се, ишли -> ћутећи до места г., понекад боси или само у -> кошуљи, тајно, да нико не види, изводили ритуал жмурећи, с марамом покривали лице (-> наопако понашан»е). У исто време предузимали су превентивне мере против штетног утицаJa нечисте силе: описивали су -> круг око себе жарачем, лучем, угарком, ставл>али на главу земљани суд (вологод.), при заjeдничkйм г. држали би се малим прстом, после г. обавл>али обред "разврачавања". Нпр. у Костромској обл., скачући на левој нози, обилазили су шупу супротно сунцу, говорећи: "Чертово место, черт с тобой!" ("Тјаволско место, ђаво у теби!"), а потом

ГАТАЊЕ

би завиривали кроз мрачан прозор у нади да ће видети суђеника; затим су обилазили шупу скачући на десној нози у смеру кретања сунца, говорећи: "Богово место, Бог с тобой!" ("Божје место, Бог у теби!"). Веровали су, ако се не "разврачају", да могу полудети или заувек пасти под власт нечисте силе (ГКК: 63). У складу с овим веровањима, за г. су бирали нечиста места, где су обично духови боравили или су се ту појављивали. Таквим местима сматрали су усамљене —» куће, зграде у којима људи не живе (парно купатило, шупа, штала, подрум, —> таван, сеник), такође и локусе, осмишљене као гранични простор између "свог" и "туђег" света (—> пећ, —> праг, спољашњи -> ћошак куће, двориште, капија, места поред -» бунара, -> извора, просеци, -» раскрснице, места на којима се рачвају путеви, међе, —» гробља и ел.). Време које се сматрало повољним за г., такође je везано за преломне, граничив периоде, који су сматрани најопаснијим. Углавном су г. била везана за зимски и летњи солстициј (божићни празници и -> Ивањдан). У руској традицији je г. после -> Божића представляло ретку појаву. Велика трупа украјинских, белоруских и западнословенских г. односила се на предбожићни период, тј. на "зимске свеце": Јекатерину, -> Варвару, -> Андрију, Луцију, -> Николу. Неки облици г. захтевали су више времена: нпр. 12 дана пре Божића стављали су у воду гране родног дрвећа, гатајући, да ли ће се расцветати до Божића. Зап. Словени су на дан св. Луције (13. XII) захватали бокалом текућу воду и свакодневно, наредних 12 дана, помало je одливали; на -> Бадње вече остатком воде умивали би се пред спавање, да би уснили стварни —> сан. У мањем степену г. je присутно у пролетњо-летњем периду: за -> Ускрс, -> Тројице, за дан -> Божјег Тела. У јужнословенској традицији типични периоди за г., осим Божића и Ивањдана, били су —> Ђурђевдан, —> покладе, 1. март итд. У границама дан-ноћ одговарајућим временима за г. сматрали су вече и —> ноћ. Ист. Словени су веровали да се гата-

ГАТАЊЕ

-112-

ти може само до првих петлова, даље се већ ништа не може погодити. За г. je било намењено време уочи -> празника. Руси су то објашњавали тиме да празнична црквена литургија разгони бесове, па стога њихову помоћ треба потражити уочи празника. Осим календарских, познати су и многи облици оказионалних гатања, која су обављана за време сахрана и -» задушница (нпр. гатали су о животу и смрти чланова породице по светлости свеће, понашању домаћих животиња, по сенци, по -» кашикама спуштеним у суд с кашом и ел.); за време свадбеног обреда, порођаја (нпр. гатали су о породичном животу и будућој деци по кретаььу свадбене поворке, по особеностима црквеног обреда за време венчања и ел.); приликом завршетка жетве (нпр. везујући последњи сноп, бројали су колико су снопова сакупили паран број је наговештавао срећу); при преласку у нову кућу и ел. г. су обављана и током свакодневних кућних делатности: приликом печења —> хлеба, метења куће, ложења —> пећи, приликом сађења расада, ткања и сновања и ел. Гатања су предузимана са жељом да се добију одговори на питања о животу, здравлзу и —> смрти чланова породице, о времену, приносу, приплоду стоке, о извођењу живине, медоносности пчела, о богатству или сиромаштву, о судбини несталих рођака, о узроцима и исходу болести, о томе да ли ће се кушьена стока привићи на ново домаћинство, о томе где и када треба градити нову кућу, и ел. Ипак за најбројнију и најразрађенију може се узети трупа матримонијалних г., која обављају млади (превасходно девојке). Приликом г. о женидби и удаји желели су да сазнају име будућег супружника, како ће изгледати, колико ће година имати, каквог ће карактера бити, којом професијом ће се бавити, какав ће му бити материјални положај, ко ће у породици имати првенство, колико ће имати деце, кога пола и какве судбине, ко ће од супруга више живети и ел. Мање су распрострањена г. која се предузимају да би се открило ко je лопов,

ГАТАЊЕ

чинилица или —> вештица, где je изгублена крава, када he се издалека вратити одсутни члан породице, какав he бити исход предстојећег посла и др. Г. су могла бити индивидуална, колективна или општепородична (када су заједнички погађали судбину сваког члана породице понаособ). У основи разноврсних начина гатагьа налазе се веровања да човек, поштујући одређене услове (избор правог времена и места, нарочито понашање човека који гата, коришћење посебних предмета за гатање и ел.), уз помоћ натприродних сила, може да добије одређене знаке, у којима je "шифрована" његова будућа судбина он само треба да зна како правилно да их протумачи. Такве знаке су могли дати - снови; гласови, речи које се случајно чују; одрази на глаткој површини (у —> огледалу, —> води, стаклу); оцртавање сенке, трагова, отисака; облици које добијају растопљени —> восак, —> олово, у воду изливено беланце, испечени хлеб; понашан>е животиььа и инсеката; стање расцветаних, зелених или увелих биљака; парни или непарни -> број објеката; осећај при пипању (додир голе или длакаве руке, контакт с глатком или храпавом површином); бачена коцка (издвајање једног симболичког предмета из скупа других); -> боја, величина, влажност или сувоћа предмета г.; нестанак или присутност преко ноћи остављене ритуалне хране; распоред и положај бачених предмета и др. Типичан ритуал г. укључује три етапе: припремне радње, добијање знака судбине, његово тумачење. Нпр. да би усниле стварни сан, девојке би испод јастука или под кревет стављале обредну храну (—» хлеб, палачинке, -> жито и ел.) или гранчице -> метле, мушке панталоне, кл>уч и катанац, -» чешаљ, огледало, -» појас, марамицу, остављале поред постел>е шол>ицу с водом и ел. Пред спавање би изговарале одговарајуће речи: "Суженыйряженый, приходи со мной ужинать" ("париться", "коня поить", "замок отмыкать", "причеши меня", "через реку переведи" и ел.). ("Суђениче-скривени,

ГАТАЊЕ

-113-

дођи да вечерамо" - "да се купамо", "да напојимо коња", "да отворимо катанац", "да ме очешл,аш", "да ме преко реке преведеш" и ел.); посипале би по кревету или јастуку (соби, -> прагу куће, у -» бунар) семе лана или жита, призивајући суђеника "да жање", "чупа лан" и ел. Стварни сан могли су изазвати умивање водом донетом с девет бунара, уплитање у -» косу или стављање у кревет одређених биљака, метење пода пред спавање, почев од прага према унутрашњости, трчање око куће без одеће и друге ритуалне радње. Сматрали су да се лик суђеника ноћу може појавити у огледалу или на води (такође на -> прозору, у отвору пећи, бунару, пукотини на —> вратима, у рукаву мушке —> кошуље и ел.). Главки део г. везан je за тумачење ->

ГАТАЊЕ

гласова, речи, ликова, предмета и њихових обележја. Велику популарност код свих Словена уживало je г. по гласовима. Они који гатају "ишли су слушати" на -> раскрсницу, просек, бунар, излазили на праг куће: лавеж -> паса je указивао с коje стране ће доћи младожења, звук -> звона или одјек -» секире су предсказивали сиромаштво и смрт, музика - свадбу, топот —> коња и шкрипање кола - далеки пут. Нису гатали само по случајним гласовима, него су их и сами изазивали: лупали су по дворишту, капији, на врата штале, коњушнице - ако би се, као одговор, огласиле животиње, то се сматрало добрим знаком. Таквом гатању припада и обичај прислушкивања туђих речи - онај који гата тумачио их je као њему упућене. Нпр. у

Руска божићна гатања с кокошкама.

ГАТАЊЕ

-114-

ГАТАЊЕ

које су на метафоричан начин предсказиПољесју, одмах после бадње вечере девојвале будућност власнику извучене ствари. ке би, стиснувши међу прстима мрвицу У ист. Србији таква г. називали су певапе кољива, трчале до суседне куће, покушапрстену, у Бугарској - припяване пърстени вајући да чују речи домаћина: речи као или китка (—> ладо). што су "иди", "узми", "жури", "брже", Велика трупа г. заснована je на бацању тумачиле су као најаву брзе удаје; а речи предмета (у воду, бунар, на -> дрво, на -> "седи", "остани", "не иди" - даљег девојакров, на -» таван), на пребацивању преко штва. У Србији, девојке би, стојећи поред главе, преко дворишта, разбацивању по капије, гатале на основу речи случајних поду и ел., при чему се значенье придавапролазника. ло томе у ком би се положају нагяао бачеМнога гатања била су заснована на туни предмет (нпр. обућа која je пала окремачењу понашања домаћих животиња и нута врхом према прагу, наговештавала je инсеката. Најчешће се гатало по петлу, удају; срп који je пао оштрицом према кокошки, псу, мачки, овци, свињи, коњу. жетеоцу - здравље), начину на који се преНпр. девојка би ноћу одлазила у тор, да дмет кретао по води, томе да ли су успели види каква ће joj овца у мраку допасти да га у првом покушају баце на врх и ел. шака: ако би ухватила белу, њен суђеник У другим начинима г. било je битно да ће бити плав, а црну - црномањаст (рус.)· ли je паран или непаран -» број насумиБугари су гатали по боји овце која прва це одабраних предмета (цепаница, прућа уђе у тор: бела je означавала свадбу, црна на огради, камења с дна реке и ел.); да ли - лош живот. се променила количина воде остављене у Приликом г. позитивна симболика суду преко ноћи (мањак воде при јутарпридавала се биљкама које не би свенуле. Нпр. Бугари су уочи Тјурђевдана закопањем мерењу наговештавао je губитак у породици); како су се очували увече оставали на незнаком -> гробу земљани суд и вљени хлеб или храна на —> путу; да ли су у њему остављали грану или цвет, да би остале целе семенке приликом сечења ујутру погледали да ли су свели или не. У плода; које je дужине сламка извучена из свим словенским традицијама гатало се о стога, крова, испод чаршава за време бадживоту и смрти чланова породице на њиданске вечере и др. основу гранчица, китица, траве, венчића, Предмети који се користе у ритуаликоје су качене на зид куће: увеле биљке ма гатања припадају широком кругу стванаговештавале су смрт. ри из домаћинства: храна, —> одећа, оруСимболика предмета имала je првођа рада, биљни и природни објекти. Приразредан знача) у колективним г., засноваметна улога додељивана je ритуалној храним на принципу случајног извлачења. У ни, пре свега обредном хлебу, палачинкапосебан суд, заједнички земљани лонац или чинију, убацивали су хлеб, жито (кома, посебно припремљеним лепињама, ји су симболизовали срећу у породици), хлебним мрвицама, такође зрнастој храугарке, пепео (симболи болести и туге), ни - кољиву, каши. земљу, ивер, песак (симболи смрти), новОд кућних предмета најчешће су кочиће, пређу (симболи богатства), прстен, ришћени они који су везани за —> опьивенчић, ноћну Капицу, грану, шол>ицу во1пте (жарач, маша, лопар, оџачарска четка, такође и пепео, угарци из своје пећи); де (симболи брака). Она) који гата, с ту су и -> метла, наћве, земљани суд, реповезом преко очију, извлачио би насушето, —> сито, —> кагаика, чинија, чармице предмет по предмет, или je то рашав, платно, —> огледало, свећа, луч, ладио вођа (у јужнословенској традицији нена кудеља, обрамица, руда, хам и ел.; дете), за све којима се гатало. У другој ваод одевних предмета - обућа, марама, керијанти г., из суда би извлачили личне цеља, —> појас, покривало за главу, накит. ствари, које су припадале онима којима Посебна улога у г. свих Словена присе гата (прстење, огрлице, машнице, марамице, појасе), певајући посебне песме, . давана je кућном -» ђубрету и -» води.

ГАТАЊЕ

-115-

Осим руских формула, које садрже обраћање нечисто) сили и позиве "суђенику-скривеном", у украјинској, белоруској и западнословенској традицији позната je велика трупа језичких образаца, којима се они који гатају обраћају за помоћ -» Богу, -> свецима, -> срећи, -> кукавици, —> бубамари, —> чешљу, четки, кољиву, бшькама, животињама. Нпр. Белоруси Гомељског краја на —> Бадн>и дан оставляли су пред спавање мрвицу кољива испод јастука и говорили: "Куцця моя, куцицька, родная сестрицька, раскажы усю прауду, як буду женицця" ("Жито моје, житенце, рођена сестрице, кажи ми целу истину, када ћу се удати"); (ПА). У Србији су на -> Ђурђевдан момци ломили гранчицу зановети и пред спавање стављали je под јастук, говорећи: "Зановети, зановети, немој ме занети, већ ми кажи, коју ћу узети (СЕЗб 1939/24: 95). Код Зап. Словена врло су позната г. о удаји: младеж би ишла по дворишту и тресла ограду, капију, дрво, пратећи те радње говорном формулом: "Trz^se. ας, ptotku, skad przyjdziesz, chlopku?" ("Тресем тебе, плоте, одакле ћеш ми доћи, момку?") (Poš. ZO: 63); "Tresu, tresu bez, ozvi se mi mily, kde si dnes?" ("Тресем, тресем зову, одазови се, мој мили, где си?"); (Vanč. KOJS: 14). Да би сазнале да ли ће се удати за момка или удовца, украјинске девојке би разбрајале коље на огради, говорећи: "Момак - удовац". Словакиње би, одбројавши до деветог коца у огради, говориле: "Tu kol, tu kolica, ci ja budem toho roku nevestica?" (Ту je колац, ту je притка, да ли ћу ове године бити невеста?") (Horv. RZL: 30). У Моравској Валахији изговарање језичке формуле била je главна ритуална радња у процесу г.: девојка би отишла ноћу на гумно, клекла на колена, изговарала одређене речи и ослушкивала гласове: "S toho humna nevstanu, až znameni dostanu. S ktere strany vitr foukä, odkud se muj mili koukä?" ("Ja ča гумна нећу отићи, док знаке не добијем. С које стране ветар дува, отуда ће се јавити мој драги?"); (Kulda MNP 1: 286).

ГВОЖЂЕ

Лит: Mosz. KLS: 365-415; См.ГКК; ФЭ 1977: 123130; СБФ-81: 13-43; Чич. ЗП: 85-97; ЭО 1915/1-2: 113-118, 1916/3-4: 70-74; Терещ. БРН 7: 225-268; Снег. РПП 2: 38-53; Сок. СПБК: 519-522; ТОРП: 16-25; ЗК: 76-77,106-107; Шейн МИБЯ 3: 518-519; Булг. П: 181-184; Богд. ЦДМ: 85-87; Никиф. ППП: 50-54; Ив. ЖПК: 27-29; МУРЕ 1900/3: 3738; Шух. Г: 193-194; Now. LU 1: 162-163; ПА; СЕЗб 1939/24: 95; СМР: 278; ГЕМБ 1929/4: 43, 1932/7: 83-84, 1935/10: 121, 124-125; NU 1973/10: 191, 1974/11-12: 456; Мил. ЖСС: 134, 164-166, 178;Т)ор. ВВ: 199-200; Kur. PLS 1:17,85-86,2:115116, 4: 61, 63, 165-179; Jadr. K: 23; ZNŽO 1926/26/1: 143; Арн. БНП: 46-47, 138-139; Арн. ФЕ: 355-357; Бак. БЕТБ: 427; Бак. ПО: 49; Пир.: 429; Кол. ПОС: 160-164; Добр.: 303, 324, 330-331, 337,347,354; Bystr. DO 1:278-281,2:39,42,59, 79; Kolb. W 42: 390; Fisch. ZP: 54; Stelm. ROP: 47, 73; Dwor. KSL: 27, 38, 60-61; Poš.ZO: 14-17, 29-30, 6067, 242; Väcl. VO: 71-73; Horv. PxZL: 27-32, 74-75, 183-184, 224-225; Komor. TSS: 39-42; Hör.: 278279; Hörn.: 306; Slov. 3: 1012; Bart. ML: 6-7, 16-20, 45, 53; Veck. WSMAG: 41, 43; SCHN. FVS: 113114. Л. H. Виноградова ГВОЖТ)Е - један од најстаријих метала, који има висок сакрални статус у народно) култури и користи се као заштита у медицинској магији. С једне стране, обрада г., упоредо с печењем -> хлеба, припремањем платна и неким другим облицима делатности, повезана je с чином стварања света и његовог преображаја из хаоса у космос. Г. симболише "овај" свет. Каљење г. у -» ватри и -> води даје му висок сакрални статус. Г. поседује позитивна својства и представља једног од универзалних заштитника - што je условљено његовом чврстином, тврдоћом, везом с ватром и дуготрајношћу. Та обележја чине г. символом здравља, што одређује његову употребу у магији лечења. С друге стране, г. je супротстављено живој природи: оно je хладно, непокретно, не расте и не развија се, оно je елемент "мртвога" света. Зато се г. често јавља као атрибут —> нечисте силе. Својства г. се користе у магијској пракси, да би се човек и стока повезали са шагом и здрављем. На пример, комад г. за-

ГВОЖЂЕ

-116-

копавају испод прага на -» Ђурђевдан, да би свима који пређу -> праг биле здраве ноге (Украјина). У време првих удара грома ставлају г. на главу да их не би болела глава (Полесје). Да би дете било здраво, стављали су му гвоздене минђуше у уши, говорећи: "Од сада живи као гвожђе" (Срби). Г. je употреблавано и приликом лечен>а неких —> болести. Ако би дете и мало по лицу мале ране, за лечење су користили "железни оган>": парче г. су стављали на накован, и калили та. На ватри, добијеној од тошьеног г., спаливали су липове гранчице и угарцима мазали ране (Срби). Г. je коришћено као заштита на основу његових својстава као што су тврдоћа, чврстина, способност супротстављања ударцима. Од њега су Срби правили -> хамајлиј е, које штите човека од злих очију. Изузетно често г. се користило ради заштите трудница, породиља, новорођенчади, младенаца на свадби. Парче г. трудница je носила под пазухом, као средство против —> чини; г. je стављано у породилину постелу, у колевку или у воду за купање новорођенчета. Г. служи као заштита луди и стоке од —> нечисте силе, —> змија и грабливих животиња. Г. je ставлано у мртвачки сандук вешца, да после смрти не би наносио штету (Укр.), закопавано je испод прага штале да заштити стоку од —> вештица (зап. Укр.). На дан св. Јеремије правили су буку гвозденим предметима, да би отерали змије од насела (Бугари, Срби). Нечиста сила се боји чак и спомињања г., па су као заштита од вампира служиле речи: "Дајте ми гвожђе за туцање соли" (Буг., Георг. БНМ: 159); да водењак не би дирао човека, требало je наглас набрајати гвоздене предмете (сев. рус.), а када би се у -> пролеће први пут видела змија, требало je трипут рећи: "Камен, гвожђе" (Срби). Као заштита од —> урока и болести, често се користе предмети од г.: -> игла, нож, коса, -> секира, виле итд. (општесловенски). Гвоздени предмети, који су служили као заштитници, понекад су ковани уз поштовање одређених правила.

ГЕОРГИЈЕ СВ.

Ако су жени умирала деца, требало je да носи хамајлију у виду бритве, ножа, српа итд., коју је исковао голи -> ковач од једног парчета г. - да би спречила смрт будуће деце (Срби). Чврстина, непорушивост ограде, капије и врата направљених од г. представљају сталан мотив словенских басми. Код Срба je назив г., упоредо с називима других метала, поставлен у основу личних имена која имају заштитну функцију. Дечака крштавају Геозден да би био "као гвожђе". Г. се често јавла као атрибут нечисте силе, на пример, —> русалке држе у рукама гвоздене куке (сев. рус.). Митолошки ликови могу имати делове тела од г. Гвоздене зубе имају руски ђаво и вештац, који ноћу устају из —> гроба, српска —> вила и —> караконџуда, уп. српски назив за њега гвоздензуб. Тврдоћа г. условила je његову употребу у случајевима када je било нужно дати предмету то својство. Сматрано je да ће се маслац боле мутити ако се испод ступе постави г. или се у н>у уметне нешто гвоздено (Луж.). Приликом извођења неких магијских радњи била je забрањена употреба или ношење г. ča собом. На пример, први сир, направлен на -> Ђурђевдан, секли су дрвеним ножем, јер се први сир није смео додиривати г. (сев. ист. Бугарска). Лит.: Бог. ВШИ: 197, 268; Влас. НА: 146-147; ЕЗ 1898/5: 91, 94; МУРЕ 1906/8: 7,34,167, 200,1907/9: 62; Онищ. НКЗ: 70; Шейн. БП 1/2: 17; Шух. Г. 4:201, 247; ХСб 1889/3: 54; БМ: 117-118; Георг. БНМ: 159; Кол. ПОС: 36; Пир: 403; Псп 1884/9: 131; Грђ. НН: 212, 217; Тјор. ЗО: ПВП 1: 36; Раден. НБЈС: 131, 137, 147; СЕЗб 1934/50: 32; Треб. ПДСК: 136,146,147, 165; Трој. ЖО: 33; Raj. ČDŽ: 221; Bystr. ŠOR: 17, 43-45; MAAE 1896/1: 129, 213; Wisla, 1894/4: 647, 1896/1: 89-90; 1898/3: 482. /. /. Левкиевска

ГЕОРГИЈЕ СВ. ПОБЕДОНОСАЦ (Јегорије, Тјорђе, Јуриј) - један од најпоштованијих светаца код Словена, покровител Москве и руске државе. Празнује се 23. IV/6. V - "пролећни Јуриј" (Тђурђевдан) и 3./16.

ГЕОРГИЈЕ СВ.

-118-

XI - "јесењи Јуриј" Ођурђиц) У народној култури, заштитник стоке, вучји пастир. Свети Георгије je рођен у Кападокији (Мала Азија), a пострадао je мученичком смрћу 303. године. Св. Г. je чинио чуда и добра дела, од којих je једно постало веома познато из апокрифне књижевности: победно je -> аждају и изгазио je -> коњем. Овај мотив je овековечила иконографија и прихватила народна традиција. У народној свести постоје два лика св. Г.: један од њих je приближен црквеном култу св. Г. - змајоборца и христољубивог ратника, а друга, сасвим различит од првог одражава култ сточара и земљорадника, домаћина земље, покровителе стоке, који отвара пролећну сезону пољских радова. Тако се у народним легендама и песмама-легендама опевају подвизи светог ратника Јегорија (Георгија), који није поклекао пред мучењима и одолео je обећањима "царища Демьянища (Диоклециянища)" и победно "љуту змију, љуту огњену". Мотив победе св. Георгија познат je у усменој поезији Источних и Западних Словена. Код Пољака св. Јежи се бори с "вавељским смоком" (змајем из краковског замка). Руска духовна поезија, такође, пратећи иконописни канон, у змајоборце убраја и Теодора Тирона, кога источнословенска и јужнословенска традиција такође приказују као коњаника и заштитника стоке. Друга народни лик св. Г. везан je за почетак -> пролећа, за земљорадњу и сточарство, за прво истеривање стоке на пашу, које често пада на Тјурђевдан - код Источних и делимично Јужних Словена, а такође у Источној Пољској. Код Руса (костром., твер.) ђурђевданске песме се обраћају св. "ђорђу и св. Макарију: "Јегорије наш храбри,/ Макарије преподобии!/ Спаси нашу стоку/ у пољу и ван под>а,/ у шуми и ван шуме,/ под светлим месецом,/ под прелепим сунашцем,/ од вука грабљивога,/ од медведа љутога,/ од зверке лукаве"; у сличним хрватским песмама св. "ђорђе јаше на "зеленом", тј. сивозеленом коњу: "Добро јутро, драги домаћини! Ево, долази вам зелени Јуриј на зеленом кон>у, зелен као травица, росан као роса.

ГЕОРГИЈЕ СВ.

Донео вам клас жита и од Бога добру вест!" Код Хрвата и Словенаца, у обиласку дворишта уз ђурђевске песме главна фигура je "Зелени Јуриј" - дечак који je од главе до пете покривей зеленим грањем, оличење св. Георгија. У истим хрватским песмама на дан св. Г. понекад су присутни мотиви борбе против змаја и змајева отмица девојке. Словенци су водили "Зеленог Јурија" или "Весника" и певали: "Зеленог Јурија водимо, масло и jaja молимо, Баба Рогу прогонимо, пролеће просипамо". Словенци Штајерске су певали: "Свети Јурије, ти имаш кључ, отвори нам небески свет!" и при томе дрвеним кључем копкали —> земљу. У центр. Белорусији, приликом обилазака на Тјурђевдан "будили" су св. Г.: "Јуро, устај рано,/ отварај земљу,/ пусти росу,/ за цело лето,/ на бујна жита,/ на једра, на класала!", а ускршн>и "коледари" су молили Јурија да "пусти росу током читавог пролећа и читавог лета". У ист. Моравској, у "Смртну" недел>у (претпоследња неде/ьа пре Ускрса) омладина je певала: "Смртна неделю, куд си дела кључ?" - "Дала сам га, дала сам га светоме Јурију, да нам отвори врата раја, да Јуриј откључа поље, да расте трава, трава зелена". За бугарске и источносрбијанске ђурђевданске песме карактеристичан je мотив поткивања коња и обиласка њива на коњу: "Св. Г. поткива коња сребром и златом. Упутио се св. Г. рано изјутра на Т)урђевдан да обиђе зелена поља, зелена поља, росне ливаде". У словенском фолклору св. Г. je заповедник —> змија (казнио je непоштеног —> пастира тако што je заповедно змији да га уједе), мада je св. Г. још познатији као господар -» вукова. По руској легенди, која има паралеле код Срба у Босни, у Словенији и код Бугара, један пастир je приметно изгажену траву под храстом, па се попео на храст да би видео шта се то дешава под »им. Видео je св. Г. како јаше, а за њим јури чопор вукова. Када се зауставио код храста, св. Г. je кренуо да шаље вукове на разне стране, говорећи им чиме да се нахране; када их je разаслао и на крају се до њега довукао хроми вук, питајући га кога ће он да поједе, св. Г. му je показао оног

ГЕРМАН

-119-

што "на храсту седи" (уп. св. -» Сава). После два дана пастир je сишао са дрвета и хроми вук га je појео. Уп. руски обред: најстарији у породици je пре истеривања стоке одлазио док још не би свануло на ливаду да "дозива вука": "Вуче, вуче, реци на коју си животињу бацио око, на коју те je Јегорије упутио?" Затим би хватао прву овцу на коју би нашао у тору и клао je главу и ноге би бацили у пол>е. Уп. руску изреку: "Што год вук има у зубима, то му je дао Јегорије". Истовремено, забајкалски староверци су сматрали да je "Јегорије Храбри... штитио стоку од вукова". У Приангарју je поштован Јегорије Храбри као покровитељ коња, на дан св. Г. нису радили с коњима. У Пиринској Македонији (Петрич) сматрали су да je св. Г. - заповедник пролећне кише и грома: он и пророк Илија јашу на коњима по небу и стога се чује грмљавина. У селима око Пловдива, св. Г. je схватан као домаћин и "чувар" свих вода: он je убио аждају да би људима дао воду. Лит.: Кирпичников А., Св. Георгий и Егорий Храбрый: Исследование литерартурной истории христианской легенды, СПб., 1879; Рыстенко А. В., Легенда о св. Георгии и драконе в византийской и славянорусской литературах, Одесса, 1909; Пропп Б. Я., Змееборство Георгия в свете фольклора//Фольклор и этнография Русского Севера., Л. 1973; Фролец В., Свети Горги во шродната традиција на словенските шроди//МФ 1973/6/12: 87-91; Антик В., Свети Горги и народшта традицща//НС 1971/10/37-38: 78-83; Чијка X., Свети Горги в българския фолклор//ЂФ 1988/1: 29-37; Чајкановић В., О српском врховном богу, Београд, 1941: 68; Looritts O., Der hl. Georg in der russ. Volksüberlieferung Esstlanda, Berlin, 1955; Kosowska E., Kanon i transformacije. Sw. ]erzy w polskiej kulturze ludowej, Wrodaw-Warszawa, 1985; Fučić В., Sveti Juraj i Zeleni Juraj//ZNŽO 1962/40: 129-150; Huz. ZJ: 22; Kur. PLS 1: 28; Polivka J. Viči pastyrl/Sbornik praci venovanych Vadavu Tillovi, Praha, 1927: 159. H. И. Толстој

ГЕРМАН - православии светитељ (цариградски патријарх из прве половине VIII века) који се код Бугара и Срба сматра го-

ГЕРМАН

сподарем градоносних и кишних -» облака, чији се дан празновао 12/25. јуна; истоимена лутка која се на обредан начин прави и сахрањује ради престанка -» суше или прекомерне —> кише. У околини Ниша Г. су називали 7)ерма, у долини Тимока, околини Лесковца и Врања, у Пчињи - Ђерман, у околини Пирота и у западној Бугарској - Џерман. Обреди везани за Г. посведочени су у источној и јужној Србији, северној и западно} Бугарској. На празник св. Германа у овим крајевима било je строго забрањено радити у полу, посебно упрезати -> водове у кола "да градушка не бије усеве, да повода» не плави њиве". Ако би се неко из села огрешио о те забране, људи би му силом испрезали волове и растављали кола. За Г. су везана три главна облика обредног понашања: 1) -» позивање на вечеру на -> Бадње вече; 2) прављење и -> сахран>ивање истоимене фигуре у случају суше или прекомерне кише; 3) терање градоносних облака. Ови облици ритуалног понашања имају одговарајуће паралеле у неким другим словенским крајевима, или код неких балканских народа, мада се тамо име Г. не помиње. Позивање Г. на вечеру обављано je у неточно) и јужној Србији, на Бадње вече. У селима око Нишаве, када би се сви укућани окупили на вечеру, домаћин je износио пред -> кућу кравај (-> хлеб) и питу од тикве и три пута изговарао: "Цермане, Џермане, саг те зовем на вечеру, а летос ми не требаш!" У Горњој Пчињи, домаћин би испред куће износио погачу с упаљеном свећом и узвикивао: "Облаче, облаче, Ђермане (па онда спомене и друге -> свеце), дођите вечерас да вечерамо, па да се преко целе године не видимо!" У околини Пирота, домаћин или најстарији мушкарац, износио би преко -> прага, или односио на -> дрвљаник круг, ређе тепсију или наопако окренуту трпезу с —> једима (обавезна je била пита од киселог купуса или тикве), с -> чесницом, запальном свећом и чашом —> вина и Г. дозивао неким од имена: "Цермане, Цермане!", "Цермане, облаче!", "Цермане - ор-

ГЕРМАН

-120-

мане!", "Џермане, врли празниче!", "Чермане, Антоне!", "Чермане, Лазо!" итд. У неким местима у овом крају на вечеру су ритуадно позивали —> Богородицу, као и неке животиње, најчешће —> мечку и —» змију. У околини Лесковца и у Пчињи на вечеру би позивали облаке, звери и птице, —> Бога, у околини "ђевђелије У Македонији —> Божића. Ритуално позивање на вечеру светаца, Бога, животиња забележено je и у источној Белорусији, у Пољесју, јужној Пол>ској, на Карпатима. На највећем делу словенске територије позивање je практиковано на Бадн>е вече, пред почетак вечере, и то у граничном појасу између унутрашњег, затвореног простора куће (=свој) и спољашњег - отвореног простора (=туђ), и то поред —» прозора, -» опьишта, —> врата, капије, на дрв/ьанику, —> гумну. За ту прилику позивар би се преместио од трпезе у правду отвореног простора. Најчешће je позивање обављао домаћин куће или најстарији члан породице, ређе домаћица. Понекад je обред имао дијалошку форму, а изводили су га домаћин и домаћица или домаћин и деца и ел. Инваријантну структуру позивне формуле чини неколико линеарно повезаних елемената: а) вокативни израз који именује адресата позивања ("Тјермане, Т)ермане!", "Облаче!", итд.); б) лични глаголски израз у императиву ("дођи"), заједно с временском, локативном и објектном конкретизацијом ("вечерас", "овде", "зељаник"); в) израз забране или исказивања жеље који се односи на будуће време ("да те не видимо летос"); г) израз претње ("штаповима ћемо бити"). Последњи елеменат не јавља се у формулама којима се позивају Бог, Богородица, -> анђели, сведи. Обред правлена и сахрањивања фигуре, познат под називом "герман" (и ел.), био je намењен изазивању кише или (ређе) њеном заустављању. За ту прилику правлена je и сахрањивана фигура од глине или блата а у неким крајевима Бугарске од -> метле или крпа, коју су називали: Георги, Гошо, Гечо (Тетевенски крај), Дюрманджо, Дюрманчо, Драганчо (Разградски

ГЕРМАН

крај), Скалојан, Кабаиван (сев. Добруца), Иван, Иванчо, Кабаиван (Странда), Кол>о, Лападчо (Јамбол), Ерменчо, Иримија (бесарабијски Бугари). Овај обред забележен je у северно] Бугарској, Румунији и у неким местима у источној Србији, a појединачна сведочанства говоре да je био познат и западније, све до Шумадије (вероватно да су га тамо пренели досељеници из источне Србије). Обављан je у времену од прве недел>е Великог —> поста па до дана св. Анастасија у месецу јулу. У неким местима био je везан за одређене празнике (нпр. за дан св. Јеремије), а у другим за временске прилике. По правилу, у њему су учествовале само девојке (ређе - и жене). У некој од девојачких кућа правили би фигуру "германа" у људском обличју, висине до пола метра. Од делова тела, на фигури би истицали детаље на глави и велики фалус. Очи су представляла два зрна црвеног кукуруза или два угљена, обрве - два црно обојена прутића, док су уста изрезивали ножем. Капу су му правили од љуске црвеног —> јајета. У Тетевенском крају у Бугарској фигуру су правили од крпа, у Плевенском од украдене метле. Ако je "герман" био намењен "за сушу", метлу (растиње) су брали на -> Ивањдан. У Михајловградском крају у Бугарској "герману" би очи начинили од два бела зрна -> боба, нос од суве црвене паприке, обрве од два црвена вунена кончића. У неким селима од црвеног конца би му правили и уста, од љуски црног лука - зубе, од црвене вунене тканине —> појас. Капу би му сачинили од парчета црне овчије коже, а у руку би му ставляли прутић који је представляо -» штап. Фигура "германа" правлена je и од гране —> врбе која се рачвала на три прутића - два бочна представляла су ноге, a средњи - фалус. На горњу страну гране попречно би причврстили прутић као основу за главу коју би направили од конаца разних боја. Грану би потом увијали у бело памучно платно, које je представљало -» кошуљу, а преко тога ставляли још једно платно - плаво или с плаво-белим туфнама. Уместо фигуре, могла се употребити и -> жаба, коју би за ту прилику хватали и убијали, а

-121-

ГЕРМАН

потом joj навлачили женску одећу - чарапе, блузу, сукњу, мараму. У Орјаховском крају у Бугарској, живу жабу с отвореним устима сахрањивали су заједно с фигуром "германа". Фигуру "германа" положили би у ковчег, специјално за ту прилику направлен, прекрили белим платном и окитили цвећем. Потом би га оплакивали, најчешће понављајући: "Умря, мамин Германе, умря от суша за киша" ("Умре, мамин Германе, умре од суше за кишу"), или "Умрял Герман от киша за суша" ("Умро Герман од кише за сушу"). Некада су, чак, покушавали и да придобију месног свештеника да обави опело, као да je у пита-

Обредна лутка "герман

ГЕРМАН

ньу прави покојник. Ковчег с фигуром носили би по правилима посмртног спровода до обале -> реке или неке друге воде, где би обављали -> сахрањивање и на том месту постављали -» крст. Ако није било никакве воде у селу, сахрањивање би сбавляли на раскрсници. Процесија испраћаја "покојника" имала je карневалска обележја. Једна девојка би на пародијски начин играла улогу свештеника. У Русенском крају у Бугарској носила je глинени ћуп на глави место капе и идући с кандилом на челу спровода узвикивала: "Алилуя, алилуя, дръж попа за ...", док би момци са стране добацивали псовке и "мрсне" речи. У Плевенском крају, пошто je месни поп био хром, представляла га je хрома девојка, која je носила и штап да би што више нагласила сличност с правим попом а тиме и пародијску компоненту обреда. По сахрани, учеснице обреда приређивале би даћу (подушје) "покојнику", праћено смехом и игром. У неким крајевима поред Дунава у Бугарској, фигуру "германа" нису сахрањивали, већ су je бацали у реку. У појединим местима, после сахране, -» гроб би преливали -» водом, или би фигуру после одређеног времена ископавали и бацали у реку. Такође je постојао обичај да се водом поливају учесници и посматрачи овог обреда. Прављење и ритуално сахрањивање антропоморфних фигура постоји у обредима многих народа. Свима њима je заједничко да су њихови учесници, по правилу жене, током обреда пролазили кроз стање плакапе-смејање, чиме je на симболичан начин остваривана идеја додира небеске влаге са -» земљом и отварања и прорастања семена, односно идеја смрти и васкресења. У античкој Грчкој, у Атини, жене су правиле и на крововима кућа излагале дрвене лутке које су представљале Адониса, а затим их оплакивале и сахрањивале. Обредна пракса сахрањивања фигура у људском обличју позната je и код Источних Словена. Руси су ритуално сахрањивали -> Кострому, куиялу, —> јарила, Украјинци - кострубопку. У Калужској губ. у Русији описан je обред крштавања и сахране лутке направљене

ГЕРМАН

-122-

од корена кукавичине траве (Orhis maculata), који има додирних тачака с обредом сахране "германа". Тамо су девојке на -» Спасовдан чупале корен поменуте траве, а потом га одевале у женску одећу, прав/ьене за ту прилику. Пре него што би фигуру положиле у ковчег девојке би се над њом окумљивале. После оплакивања и сахрањивања, приређивана je даћа која je прерастала у смех и игру. На -> Тројице ковчег би вадиле из земље, скидале одећу с лутке и остављале je за следећу годину а корен траве стављале на грану -> брезе. После тога би девојке правиле -> венце и бацале их у воду. У Јамболском крају у Бугарској девојке које су учествовале у обреду пеперуде (-> додоле) правиле су лутку од бшьке штавељ (Rumex), на бугарском лапад, коју су називале лападчо, и то je једна од варијанти обреда "герман". Најближи по циљу који се желео постићи (изазивање кише) јесте обред у Пољеуу: жене би поред бунара оплакивале покојника кога су називале Макарко: "Ой, Макарко утопиуса.." ("Oj, Макарко, удавио си се..."). Овде није посведочено прављење фигуре, али je посведочен обред сахране и оплакивања жабе, који су изводила деца у случају дуге суше (раније je поменут пример сахрањивања жабе у обреду "герман" у Бугарској). Према оскудним подацима из Белорусије, тамо је постојала пракса сахрањивања лутке на —> гробљу, такође с циљем изазивања кише. Обред сахрањивања фигуре под именом "герман" у структурном погледу показује подударности с одговарајућим обредима намењеним родности и плодности у другим словенским културама. Неки атрибути фигуре, као што су наглашена величина фалуса, присуство црвене боје (очи, уста, капа) и семена (кукуруз, боб), говоре о симболици родности и плодности. У изгледу "германа" и поступцима сахрањивања присутне су и компоненте које нису карактеристичне за обично сахрањивање, као што су: непотпуна одевеност, пародијски спровод (—> наопако понашање), сахрањивање ван гробља, вађење и бацање "покојника" у воду. Ова обележја указују да се "герман"

ГЕРМАН

може схватити и као прерано умрли, или нечисти покојник. Томе у прилог сведочи и податак да je, у неким случајевима, у спроводу некој од девојака додељивана улога германове мајке, чиме се желело истаћи да je њен син прерано умро. Он, као нечисти покојник, припада господару олује - герману, коме се као жртва упућује. Да би га примио, мораће да отвори небеска врата иза којих ће на земљу покуљати толико жељена влага. По свој прилици, Г. су приписивали двојну улогу - он je и даривао и кажњавао (као и -> Бог). На просторима где Г. позивају на вечеру на Бадње вече, у току лета, када се појаве градоносни облаци, бајаличким формулама га дозивају да врати облаке, или да их пренесе на неко друго, ненасељено место: "Върни се, върни се, облаче джермане,/ и иди дека e пуста гора,/ дека се диви зверове,/ дека човек не оди,/ дека петел не пее,/ дека ягне не блее.." ("Врати се, врати се, облаче пермане,/ и иди у пусту гору,/ где су дивље звери/, где човек не хода,/ где петао не пева,/ где јагње не блеји...") (Тдустендилски крај); "Натраг, натраг, Тјерманово облаче,/ ово неје твоје место!/ Твоје место у пусту гору Галелеју,/ куде слунце не греје..."(Лесковачка Морава); "Дур, Германе, овде твоје место не!/ У планину пустелију, Германе..."(околина Књажевца). У другим словенским крајевима, уместо Г., као предводници градоносних облака јављају се други -> свеци (св. -> Сава, св. Јован, св. Елена, -> Кузман и Дамјан, св. Марко, Бела Субота итд.), или Бог, затим нечисти покојници (обешењаци, утошьеници, самоубице), /ьуди с демонским особинама (—> здухач, аловити људи, —> вештица, вишћац, грабанцијаш, негромант, вримењак, ведовњак, татош), митолошка бића (—> хала, —> аждаја, —> дамја, —> вила, планетник, —> ђаво, мелек), nojeдине животтъе (-» opao, птице), поп итд. Лит.: Мил. ЖСС: 122-123; Люб. БЕ: 37-38; Ник. БП: 100; Фил. ГП: 92; СД 1: 498-499; СМР:87-88; Тол. ЗСЯ; СБЯ11: 60-82; МФФ: 166-197; Обр. ОФ: 235-255; БФ 1982/3: 69-74, 1986/4: 25-31; ПБФ 7: 252-259; БМР: 83-85; Зеч. МБ: 51-61; Tjop.

ГИГАНТ

-123-

ЖОЛК: 343-344; Тан. СОТ)К: 82; Марин. НВ 1994: 736-737; Ел. СЗК: 184-187; Любеновъ П. Цв., Сборникъ съ разни народны умотворения отъ Кюстендилско, София, 1896: 67-68; БеновскаСъбкова, М., Същност и естетически измерения на обреда Герман, Обреди и обреден фолклор, София, 1981: 235-255; Беновска-Събкова М., За славянски произход на обредите "Пеперуда" и "Герман", Славянска филология, т. 21, София, 1993: 296-311; Миков Л., Антропоморфна пластика в обреда Герман от Михайловградско, Регионални проучвания на български фолклор, т. 1, От Тимок до Искър, София, 1989: 185-197; Ганева Б., За смеха в обреда "Герман ", Проблеми на българския фолклор, т. 7, Смехът във фолклора, София, 1987: 252-259; Раденковић Л.., Терман-Тјерман-Џерман, Пиротски зборник 22, Пирот 1996: 277-286. Љ. Раденковић ГИГАНТ - митско-епски лик. Словенски називи воде порекло од етнонима древних племена (ст. рус. обърин, ст. пољ. olbrzym, чеш. obr од етнонима Авара; ст. рус. исполъ, ст. буг. сполинъ од етнонима Спали), назива туђинаца и иновераца (ист. буг. жидови, јуж. буг. лаглини, мак. елини и др.) или су то ознаке за људе огромног раста (рус. волот, укр. велитенъ, пол,, wielkolud). У народним предањима гиганти се изједначавају с "туђим" народима или с ратним противницима - Чудима, Хунима, Татарима, Турцима, Швеђанима. Г. je антропоморфно биће. Одликовали су га огроман раст (могао je узети у шаку орача с ралом и воловима, реке су му биле до колена) и велика снага (бацао je -> камење велико попут воденичног камена, чупао дрвеће из корења). Сходно општесловенским предањима, г. су били први људи на свету (трансформација старозаветног мотива), који су учествовали у стварагъу света: дизали су планине, кургане, пробијали корита -» река и ел., предајући један другоме огромне предмете каменове, стреле, мотке, —> секире. Делатност г. могла je имати и деструктиван характер: они су људима рушили куће и уништавали све пред собом, бацали камење у —> небо. Због охолости и штетне снаге —» Бог je истребио г. или их je пре-

ГЛАС

творио у обичне људе (општесл.). Г. су настрадали када je наступио потоп (укр.) или у борби с огромним —> змијама (пољ.); њих je појела митолошка птица Кук (укр.). С мотивом погибије г. везане су приче о древним -» гробљима (рус. волотка, срп. џидовско гробље, буг. елинска гробишта) и огромним костима које су сачуване у Пољској и Украјини у храмовима и градским већницама (биле су објект култног поштовања), а коришћене су као апотропеј у —> кући и као лек од —> грознице. Лит.: Криничная Η. Α., Персонажи преданий: становление и эволюция образа, Ленинград, 1988; Левинтон Г. А., К мотиву гибели великанов, Материалы всесоюзного симпозиума по вторичным моделирующим системам 1(5), Тарту, 1974: 64-68; Илиев А. Т., Българските предания за исполини, наречени елини, жидове и латини, СбНУ 1893/3: 179-205; 1891/4: 231-256; PBL 2: 210211; Sychta SGK 5: 165-166. О. В. Белова ГЛАС -у народним веровањима Словена, осмиштьен je као обавезни атрибут "овога" света, културног —> простора, за разлику од —> онога света, обележеног печатом тишине. У словенским басмама болести се терају тамо где не пева петао, не блеје овце, не певају девојке, итд. За време сахрана и парастоса, присутни међусобно разговарају шапатом; у кући, у којој je неко умро, током године се не пева и не весели. Негативно се оцењује и одступање од правилног оглашавања за време овог или оног обреда. Сматрано je - ако млада током свадбе промукне или остане без гласа, ако неком од појаца у цркви за време венчања падне глас - да све то може да повуче за собом смрт једног од младенаца или несрећан —> брак у целини. Несрећа стиже човека и у случају да током извођења коледарске песме, посвећене њему, —> коледари фалширају или им се поквари глас. Истовремено, рођење детета се обично оглашава узвиком, јаким гласом, —> звоном или пуцњем. У народној култури г. je схватан као нетто материјално: као нешто што je подврг-

ГЛАС

-124-

нуто спољашњем утицају, а и само има моћ да постане инструмент деловања. О томе говори, на пример, приповедни мотив ковања гласа (језика). Помоћу г. могу се такође набацити -> чини. Код Срба и Бугара, на пример, забрањивано je слушање -» дазарица наште срце, јер се сматрало да оне могу довести чељад до малаксалости. Ако млада, која je изгубила невиност пре брака, покуша то да сакрије, па после прве брачне ноћи сама запева или почне гласно да разговара (иако она то не треба да ради), у том ће случају њен глас "пасти" на стоку, башту, усеве, што ће довести до тога да домаћинство претрпи штету. Код Белоруса су веровали да оболели од —> грознице, кокошјег слепила и др. —» болести треба да запева, седећи на неком високом месту: "Кукурику, запеваћу: ко ме чује, ето му", и тако ће болеет прећи на човека који чује то певање. Истовремено, и сам човеков г. je могао бити подвргнут неповољном деловању споља, јер се сматрало да je он отуђив од човека. Особе које имају добре гласове, настојале су да не певају напољу после заласка сунца, јер вештице, које у то доба стичу посебну снагу, могу да им одузму г. Кад —> ђаво узме човеку г., овладава и његовом душом, приморавајући га на рђаве поступке. На иста начин je снагу човеку узимао шумски дух (-» лесник), после чега би човек лагано умирао. Звонком г., певању и викању, као маркирним звуцима, приписивана су нека магијска значења и функције, у традиционалној култури. Испоставља се да je помоћу г. могућно оградити културни простор од продора непријатељских и оностраних сила. Сматрали су, на пример, да, ако човек са неког високог места нешто гласно запева или викне (на пример, своје -> име), онда на просторима до којих допире његов г., —> град неће потући усеве, девојке ће се брже удавати, шумске животиње неће дирати стоку, хладна магла неће нашкодити усевима, тамо лети неће бити -> змија, ту лопов и зликовац неће прилазити кућама. Звонким г., певан>ем и виком људи "одвраћају" -> облаке од села, штате усеве од вештица које имају моћ да оберу летину, итд.

ГЛЕДАЊЕ

Г. je давано и продуктивно значење. Једног од пролећних празника л>уди, окупл>ени заједно, почињу да вичу или певају гласно. Сматрано je да ће тамо, докле се чује њихов глас, најбоље родити воће и -> жито. У Бугарској су девојке на -> Ђурђевдан викале с брегова близу села: "Где нема гласа, неће бити ни класа". Глас je могао да утиче и на плодност стоке и живине: у Русији су коледари око Нове године певали и ради тога да би се свиње прасиле. Промена г., као по правилу, маркира промену неког човековог стања или статуса - обично у обредној ситуацији. Свуда je позната промена г. маскираних учесника у обреду, везана за представу о томе да они (маскирани) оличавају оностране силе. Маскирани су могли да разговарају с другом чел>ади посебно високим ("танким") или дубоким ("дебелим") г., подражавајући г. животиња, жена, деце, умрлих рођака, допуњавајући говоре друкчијим звуцима (шапатом, звиждањем, гласним смејањем). Прелазак из певушења у гласно певање фиксирао je границу између зимске и пролећне сезоне у источнословенском календару. У предсказањима и -> гатањима веома je познато одгонетање гласова. Човеку који чује г. на неки велики празник, он обично предсказује —> смрт; исто значење даје се и —> сну, у коме човек чује г.; ако девојка чује мушки глас, најавл>ена joj je удаја; сматра се неповољним знаком када човек, који се спрема на дуго одсуствовање из родног места, на пример, регрут, зачује непознати глас. Лит.: МЗМ. Т. А. Агппкина

ГЛЕДАЊЕ - радња која има симболичку улогу у свадбеном и обреду сахрањивања, при —> гатању, комуникацији с душама умрлих и ликовима из народнё демонологије, у народној медицини. Поглед je осмишљен као облик материјалног контакта, који успоставља магијску везу између човека и природне појаве, предмета или симболичке суштине предмета. При

ГЛЕДАЊЕ

-125-

томе je поглед замишљан као нетто отуђиво од човека; он оличава његов страх или тугу и дозвољава ослобађање од њих: њихово слање у свет смрти и закључавање тамо (уп. —> глас, —> душа, —> катанац). Приликом изношења покојника из куће или по повратку са -> гробља, Источни Словени су додиривали -» пећ или загледали у њу, да се не би бојали покојника. Руси из Владимирске губерније су, када би се вратили кући са сахране, грејали руке на пећи; док би неки отварали вратанца на пећи, медали у отвор и цигле, друга би натрашке дошли до пећи и погледали у н>у. У Нижњегородској губернији, приликом изношења покојника, деца, девојке и жене гледају у пећ. У околини Новгорода, по повратку са гробља, загледају у пећ и подрум, говорећи. "Ух, не!" Приликом изношења мртвачког сандука, деца која остају у кући гледају у пећ тако што завуку главу у н>у, да не би видела покојника и самим тим ускоро умрла. По веровању Белоруса из Слуцког среза, ако у кући лежи болесник, приликом изласка из куће треба прво погледати у пећ, па после на почасно место где се налазе иконе, да се —> болеет не би прикачила за посетиоца. Украјинци Ровенске области препоручују гледање у наложену пећ као лековито средство против "дечје страве". У Вологодској губернији млада je, по доласку у младожењину кућу после венчања, гледала у пећ или -» димкьак; а затим с мужем трипут обилазила око —> стола, што je означавало н>ено придруживање новој кући. С друге стране, у Украјини није дозвол>авано да млада, улазећи у младожеЉину кућу, погледа у пећ. У Подољу су у то време жене стајале, што збијеније, око пећи, и криле je својим телима. Сматрано je - ако млада погледа у пећ и каже у себи": "Велыка яма, сховается тато и мамо" ("Велика рупа, сакриће се тата и мама"), онда ће младожењини родитељи брзо умрети. Тако je загледаьье у пећ осмишљено, с једне стране, као начин ослобађања од непожељних догађаја, њиховим слањем на —> онај свет, а с друге стране - као начин утицаја на свет смрти.

ГЛОГ

У Украјини су, по повратку с гробља, загледали не само у пећ, него и у празне наћве, да им умрли "не буде у очима", да не тугују и да што пре забораве на своје невоље. По веровању, које постоји у околини Коростења, да би се заборавио покојник, требало je, пошто га изнесу из куће, одшкринути разбијене наћве, завирити у њих и одмах их потом затворити. Смисао ових радњи био je у томе да се поглед затвори и закључа у наћве. По белоруском веровању, ако у наћве завири мушкарац, онда ће престати да му расте брада; ако то учини девојка, онда ће сама почети да расте и буја као што се диже тесто. При гатању гледају у -» воду или у -> огледало, што дозвољава отварање границе између свакидашњег и натприродног света, те завиривање у будућност. Истовремено, успоставл>ање контакта с оним светом je опасно и за самог гатара, па захтева поштовање низа мера предострожности. Тако, на пример, у Пошехоњу девојке пред Нову годину гатају по рупама пробијеним у леду на реци: запале свећу или луч и пажљиво гледају у воду, где би требало да се појави суђени. По верован>у, суђени je могао да увуче гатару у воду; зато су девојке, чим би му виделе лик у води, морале да "устукну", односно, да кажу: "Устук, устук!" Да би видели кућног духа (—> домовој), шумског духа (—> лесник), препознали вештицу, гледали су кроз брану, кл>учаоницу и друге рупе. Затварање предмета, који се налази далеко од човека, у магични круг, требало je да испољи његову праву суштину. Посебан облик контаката с другим светом био je везан за забрану гледања, уп. руско гатање када девојка затворених очију тражи напољу наћве, жмурећке трагање за четрдесет иверки по дворишту на Младенце - дан Четрдесет мученика, итд. А. Л. Топорков

ГЛОГ - бодљикава биљка, у народно] етноботаници je апотропеј. Ритуалне функције и симболичка значења г. условљени

глог

-126-

су његовом бодљикавошћу, што зближава г. са другим бшькама које имају бодл>е, трн>е или жаре (купина, три, коприва и др.). Сматрано je да г. може да спречи по којника да се после смрти претвори у -> вампира. Зато су му тело пробијали глоговим коцем, забадали глогове колчеве у -> гроб, садили г. на гробу, ограђивали гроб глогом или другим бодљикавим бшькама. Ако би се покојник ипак претворио у вампира, тада би му откопавали тело и пробијали га глоговим коцем. Украјинци са Карпата су исто тако поступали са "дводушницима" и самоубицама. —> Вештицу-вампирицу спаљивали су на ватри од глоговог грагьа. Грање и кочеви од г. коришћени су као одбрамбено средство у свакодневном животу и у календарским обичајима. Сматрано je да —> ђаво може бити убијен —» ножем чије су корице направљене од г. Од г. су прављене разноврсне —> хамајлије. Гране г. су забадане у —> димњак, када се претпостављало да кроз њега у кућу могу да продру вампир, змора и други демони. Гране г. су стављали под јастук, качили испод —» прозора, итд. У Чешкој су домаћице забадале гране г. у гомилу —> ђубрета поред штале, уочй Валпургијеве ноћи, да вештице, које се разуларе у то доба, не би могле да науде стоци. У Бугарској, на —> Ивањдан скупљали би гране г. да се помоћу њих сачувају од уједа змије у шуми. Гране г. забадали су споља у кућу на Белу недељу, када су вештице биле најактивније. Да би вратили крави млеко, које joj je узела вештица, прскали би je —> водом, коју би потом просипали на г., говорећи: "О, глогићу, по Богу брат да си ми, прими Бога и св. Јована, поврати ми сир, млеко и кајмак, као што je раније било, а ово што не вала, подај оној чије je". Г. je такође коришћен у народној медицини. Код уједа -» змије, место уједа je боцкано трном г. Код разних болести, болесникове ствари су одношене на г., да болеет пренесу на г. Чеси су глоговим клином затварали рупу у —> дрвету, у коју су стављали парче болесникове одеће или прамен —> косе. Г. се помиње и у српским

ГЛУВО ДОБА НОЋИ

басмама: "Туј не можеш да боравиш, ту; je трновито, туј je глоговито". Г. je коришћен и с апотропејским циљевима: домаћица у Шумадији на Божић ставља на под глогов колац, преко кога прелази сва чељад. У Пољској су уочи —» Божића пре вечере јели плодове г., да не би оболели од заразних болести. Лит,: Петровић Α., Црни глог у народном верован>у//ГЕМБ 1938/13; Чајкановић В., Три и глог у народној српској религији//СКГ 1936/49. Т. А. Агапкина

ГЛУВО ДОБА НОЪИ, односно "глуво доба", тј. "глуво време" - доба око поноћи или од поноћи до првих петлова, по народним веровањима, најопасније доба дана и ноћи, период када -> нечиста сила влада на земљи и када je најбоље да човек не излази из куће. Бугари су сматрали да у г. д. уочи Т)урђевдана вештице скидају (краду) месец с —> неба и музу га као краву. По веровању Бугара, трећег дана по рођењу детета, ноћу, у г. д., долазе му —» суђенице да му одреде будућу судбину. У г. д. се новорођенчад, која су умрла некрштена, претварају у птице (типа —> нава), нападају људе (noroтово породиље) и стоку; у исто време, земљом иду и други покојници. По казивањима Срба на Косову, уочи Видовдана у г. д. вода у косовским рекама постаје црвена као крв, зато што je на Косову Пољу тог дана много л,уди изгинуло у Косовској бици. У глуво доба су обављани многи езотеријски обреди, поготову код Јужних Словена: у то доба ноћи —> близанци су оборавали село ради заштите села од куге (—> чума) или неке друге епидемије. У г. д. људи су ишли на —> гробље и откопавали —> гробове вампира и пробадали их глоговим коцем да ови не би "ходали" и шкодили људима. У то време трудне жене и породшье су настојале да не излазе из куће, да —> нечиста сила не би могла наудити њима, плоду или новорођенчету. Код Источних Словена исти период ноћи има аналоган назив "глува ноћ", "глупа ноћ", "глупица". То je било доба

ГТЬИВЕ

-127-

када се такође требало чувати нечисте силе и када су се могли збивати свакакви необични догађаји. Тако, уочи -> Ивањдана у "глувој ноћи" je цветала -> папрат. У исто време, обичних дана, људима je било забрањено да се огледају у -> води или у -» огдедалу, jep je сматрано да ће човек уместо свог лика тамо угледати ђавољи лик и да ће се уплашити. Ако je човек морао да пође на пут у глуву поп, Белоруси су му саветовали да понесе петда, да би петао својим -> гласом могао да отера нечисту силу. Т. А. Агапкина

ГЉИВЕ - у народним представама заузимају медијални положај између биљака и животиња; приписују им се демонска својства, везују се за -> онај свет; имају еротску симболику. Народни називи г. повезују их са: 1) излучевинама и гениталијама животиња: словач. vrani trus "измет", пол>. bycze /я/я, kode /я/я, словач. psie vajce; 2) нечистим животињама и биљкама: рус. диј. собачий гриб, собачьи губы, чеш. psi huby, пољ. диј. zajcza kartofla, словач. čeriov tabak; 3) -> туђинцима: пољ. диј. zydy parszywe, zydawy, словач. cerveny zid, židovska brada, ciganska huba, рус. иудовы уши. Предање о пореклу г. познато je код Зап. Словена, Украјинаца, Белоруса. Г. се појавила из зрна јечма, залогаја —> хлеба, лепиње који je, кријући се од Христа, појео и исшьунуо св. Петар (Павле). С једне стране, г. се опажају као нешто нечисто, везано с отпадом, плесни, слином. Код Јуж. Словена (буг.) постоји представа о г. као остатку -» јела самодива (-> вила). С друге стране, истиче се да су г. благословено јело, које су осветили Христос и апостоли (бел., пол,.). Уп. пол., легенду о томе да су г. биле омиљено јело св. Јелизавете. Почетак скупљања г. везан je за дан св. Петра и Павла (29. VI), пошто су их они посадили и осветили (пол>.), св. Приможа (9. VI), који их сеје (словен.). Завршетак сезоне скупљања г. пада на дан св. Тита (25. VIII/6. IX): Се. Тит последний гриб растит (На св. Тита - последња гљива расте), св. Томе (6. X, ист. Србија, Хомоље).

ГЉИВЕ

Да би се обезбедило успешно скушьан>е г. коришћени су многи магијски начини: ко на -> Божић први погледа у шуму преко лета ће наћи много г. (пол>.); у време јутарње литургије на -> Ускрс када свештеник каже "Христос васкрсе!", треба рећи: "Ja желим гљиве скупљати" (Подолија), итд. Г. у народној демонологији представљају жива бића; оне имају дар говора, у шуми се чују њихов разговор, пиштанье (пол..). У неким традицијама, г. се везују за митолошке ликове (рус. јаросл. паны "беле г." и "митолошки јунаци или -» горостаси, непријател,и људима"), патуљке (пољ. czerwonolicy, "легендарни људи-гаоми, које je Бог преобратио у г."), —> вештице (пол,, раппу "последње јесење г." представљају зачаране вештице), —> ђавола (вел. пол., szataniak, малопољ. diabelnik, словач. čertova huba, čeriov medi, ceriovo vajce, ceriovo hovno), —> вукоддака (сев. словач. vlkolak, vrkolak). Код Јуж. Словена, г. се везују за самодиве (буг. горњоорјаховско самодивско семе), виле, андре (срп.). Кругови гл>ива указују на место игре самовила: самовилско място (буг.), вилино коло (срп.) - простор на коме расту само г. челаринки (буг.), видяфкини гъби (буг. Пловдив.), виловњача (срп.). Уп. рус. ведъмины круги (вештичји кругови), ведъмины кольца (вештичји прстенови) "кругови гљива". Неопрезно поступање с г. може бити узрок појаве ђавола (он излеће из велике г., пол.), црног јарца са златним или гранатам роговима (пол,.), вештице, gtodawicy, која убија л>уде и посипа им тела гљивама (пол,.). Понашање г. у свету биљака слично je понашању —> чаробњака међу људима. Mašluszki гоне из шуме друге г. помоћу неког "зла", исисавају "млеко" из г. krowek, даве их (пол,.); г. ssawki се прикаче за л>уде и односе им снагу и —> душу (пол,.). Г. се могу преобраћати: боровике су постале валује током Отаџбинског рата 1812. г. (бел.); podpienki се преобраћају у новац, —> злато, ако се простре —» папрат испод њих, а оне поспу —> сол>у, освећеном на -> Бадње вече (пол,.); г. расту тамо где je закопано благо (пол,.). Уп. кругови г. као ознаку места на коме je закопано

ГЉИВЕ

-128-

благо код Руса. При одређеним условима, г. могу бити заштитно средство од —» нечисте силе. Освећена на Велику Госпојину (15/28. VIII) или на празник -» Божјег Тела, г. czartoptoch, ставлена поред -> врата/ _» прозора, —> димњака, тера ђавола, чаробњаке (пољ.). Освећена и ставлена на груди г. строчок штити од -> урока (пол>.). Освећеним на Водице (зап. Украјина), на Велику суботу (Горња Шлезија, Спишка Магура у Словачкој, Словенија), дрвенастим г. труда, кадили су људе (у том смислу, и децу од страве), стоку, воћке; разбацивали их по н>иви, да би чувале -> кућу од -> пожара. Везаност г. за -> кишу, -> гром, мун>у одразила се у називима типа рус. дождевик (рус. дождь - „киша"), громовик, слов. molnjena goba, "мухомора". На везу г. и кише указује изрека: "Расту као г. после кише" итд. У Словенији претурити се у тренутку првог грома, значи обезбедити себи преко лета срећу у налажењу г.; у Прекомурју би се приликом првог пролећног грома ваљали по трави, да би могли налазити много белих г. Веза г. с хтоничким животињама (—> змијама, инсектима) испољава се како у неким називима г. тако и у веровањима, нпр. пољес. еужачки, гадючки, пол,, gadowki, срп. змијска гљива итд. Еротска симболика гљива везана je за опозицију "мушко-женско". Ист. и Зап. Словени деле г. на "мушке" и "женске" везујући их, у зависности од спол>н>ег изгледа (испупчено-издубљено), с одговарајућим гениталијама: рус. пупырь, сморчок "гљива" и "membrum virile"; општеслов. goba као врста "женских" г. и "vagina"; малопољ. muchomor sromotnikoivy, sromotnik bezwstydny, итд. Разликују се "женски" и "мушки" називи г. Сиже о рату мушких и женских г. (АА *297) сачуван je у јасној форми у руској шаљивој песми "Вргањ сазива гљиве у рат", у изреци "То je било у време цара Грашка, када су гљиве ратовале" , у белоруским свадбеним песмама (врган> дозива г. да освоје белу гљиву, младожења позива сватове да иду по невесту). У руским новогодишњим гаталачким песмама о будућој удаји, као и у белоруским про-

ГЉИВЕ

легшим песмама у колу (девојка доноси из шуме мухомора, стави га поред себе и спава с њим), г. се повезују с представама о односима полова. Са г. je повезан и мотив брачне неверности (белоруска пролећна песма о снаши која je пошла по г. и, враћајући се, наишла на забаву и спавала у трему с мушкарцима) и ванбрачне деце, укр. байструки „нејестиве г."). У тумачењима предзнака и веровањима, по г. гатају о карактеру наступајуће зиме, о будућем приносу. У Србији (Гружа), ако има доста гљива, то je знак доброг приноса жита, а у Лесковачкој Морави то указује да ће жито бити ниско. Ако се у Петров пост појаве г. вутарке, букаре, биће добар принос кукуруза (срп.). У Бугарској верују да - ако се крајем лета појави много г., то најављује богати принос жита у следећој години; супротно - појава много г. млечница најављује слаб принос итд. Многи предзнаци везани за г. представљају лошу најаву: богати род г. наговештава рат (Витебск), помор (Галиција); ако се у кући појаве зечје гливе - биће свађе (бел.) итд. Симболика г. у -> сновима (може бити заснована на сазвучју речи) углавном je негативна: сањати г. најава je -» смрти (укр. то гроб буде), слабости, —> болести, штете, —> суза, непријатности; у скромнијој мери оне исказују позитиван исход. Лит.: Топоров Б. Н., Семантики мифологических представлений о грибял/Balcanica, Москва, 1979: 234-297; Белова О. В., Грибы, СД 1:548-551; Мерк. ОРНР: 162-168; Нефедова Ε. Α., Мифологическая лексика архангельских говоров, Москва, 1977; Симоненко Λ. Α., Мифологическая лексика украинского языка, Киев, 1973; Никиф. ППП: 132-133, 216, 224, 231, 234, 240; Bartnicka-Dabkowska В., Polskie ludowe nazwy grzybowfPtace jezykoznawcze 1964/42; Kolbuszowski E., Gwiazdy i grziby w podaniach ludu/Lud 1895/1: 168-178; Kolbuszowski E., Grzyby w wierzeniach ludu//Lud 1896/2: 18-22; Sob. PVNP: 332-333; Homolka F., Rostou houby... (Udove zvyki a povery)//CL 1909/18: 224; Majtänovä V., Z vyvinu slovenskej mykologickej terminologie/КиИша slova, 1969/5:152-164; Majtänovä V., Zo slovenskych ludovych nazvov hub/Kultuia slova, 1968/9-10, 1969/1-10,1970/1-10. О. В. Белова

ГНЕЗДО

-129-

ГНЕЗДО - у народној традицији, поседује магијска својства (која обезбеђују плодност) и садржи у себи чудесне предмете. Назив гнездо се углавном односи на дивл>е птице, у мањој мери и летеће инсекте, -> змије, a такође за неке животиње (-> ласице, куне-златице, веверице, -> мишеве, итд.). Своје г. могу имати и -> болеет (место у коме je концентрисана болеет) и -> смрт (у изразу "смрт je свила своје гнездо"). Понекад сматрају да je имела - ђаволово г. Исто тако, г. симболише кућу, породицу и домаће —> огњиште, а у народним песмама такође брачну постељу и брак. Веома je раширен фолклорни сиже о томе да се у г. неких птица може наћи чаробна -> расковник-трава, помоћу које се отварају све браве и катанци. Постоји веровање о -> камену у г. гаврана или неке друге птице, који то г. чини невидљивим. У г. дрозда постоји камен који доноси -> срећу, а у г. —> орла - камен који ће његовог власника заштитити од -> ватре, болести и -» чини. Ако се за време жетве нађе мишје г. с маленим каменом, и тај се камен да стоци, онда ће се стока добро размножавати. На —> Благовести, по веровању, ниједна птица не свија себи гнездо, a оној која би га свила, отпашће крила и читаве године ће "бити пешак". Кукавица не свија г. зато што га je свила на Благовести. Врабац такође не "празнује" Благовести и на тај дан свија г. Јастреб носи своје г. испод крила. Свуда je забрањено уништавање г. —> роде, голуба, —> ласте, јер њихово г. на —» кући или у близини станишта штити кућу и стоку. Последице кршења те забране могу бити разноврсне несреће: -> пожар, муња, град, останак без куће, смрт, липсавање стоке, болеет, појава пега итд. Познат je, чак, и обичај специјалног прављен>а г. роди. На или по заласку сунца не треба загледати у птичја г., јер ће мрави појести jaja или птиће, јер птићи неће преживети или ће птица напустити г. Из истог разлога, по повратку кући не сме се никоме говорити о налажењу г. неких птица. Г. се користи у магијској пракси, заштити и лечењу. Г. неких дивљих птица

ГОВОР

има плодоносан утицај на живину: у родино г. стављају кокошје jaje да би кокошке носиле крупна jaja, као роде; када долећу дивље гуске, бацају им увис сламу "за гнезда", коју затим стављају под насад, да не би било мућкова. Г. сенице, које има један отвор, а не два, натакну на -» штап, којим после ударају супружнике у свађи, да би успоставили мир у породици, н>име каде породиљу у случају тешког порођаја или га освештавају на —> Ускрс и њиме каде краве. Ради плодности кокошака, у квочкино г. стављају божићну сламу, понекад г. за квочке праве од божићне сламе, на коју седају деца -> полажајници, која су прва дотрчала у кућу на —> Божић. У неким местима ту обредну сламу стављају у г. кокошака, да би носиле jaja само у свом дворишту или да пилиће не би заглушио гром. Лит.: Тура СЖ. Л. В. Тура ГОВОР -» Глас, -> ћутање, -> туђинац ГОДИНА —> Календар народни ГОЗБА -> Јело ГОСТ - у народно) традицији објекат поштовања, представник туђег, другог света (уп. ст. рус. "гост" у значеиьу —> "туђинац", "пристигли трговац"). Претварање "туђинца" у "госта" везано je за обредне форме размене, који укључују гозбу, чашћавање, одавање почасти. У погребним тужбалицама Источних Словена гост je обично био назив за покојника. Уп. ритуале -> позивања у госте митолошких ликова (Мраза, предака и др.). Одлазак у госте je у знатној мери прописан чин. На велике породичне свечаности (крштење, свадбу и др.), a такође на неке празнике везане за привредне делатности породице (почетак или завршетак жетве, почетак шишања оваца и др.), г. долази по позиву. У исто време, познате су и ситуације када сами г. покрећу иницијативу. Обичај je да се непозван одлази на сахране; нису предвиђена позивања -> жена

гост

-130-

да посете породшьу првих дана после порођаја; рођаци су дужни да се међусобно посећују у Сиропусну недељу; сложен систем чине узајамне посете младенаца и њихових рођака током прве године после венчања. Истовремено, постоје дани када je забрањено одлазити у г.: први дани -> Божића, -> Ускрса, понекад на -> Тројице и др. У Македонией je било забрањено одлазити у г. на -» Игњатијевдан, јер je то, по веровању, могло да нашкоди стоци и живини. Човеку, који дође у кућу на тај дан, биле би упућиване специјалне басмезаштите: "Нека се ваши јагањци ојагње као недоношчад!" итд. Непожел>но je било појављивање страног лица у кући у моменту обављања неких домаћих послова (ткања, мешења теста, итд.); у том je случају однос гостију и домаћина одређиван посебним поздравима, који су имали за циљ обезбеђивање домаћинства и иметка од штете и могућног губитка. Позивање у г. формирано je као посебан ритуал. Тако би човек из куће, у којој je приређивана свечаност, обилазио могуће госте, носећи -> вино и —> хлеб. У свакој кући би почастио домаћина, поздравио га и позвао на свечаност. Долазак г. такође je често организован као обред, у чијој je основи била размена поздрава између г. и домаћина куће. Домаћин изражава радост поводом доласка г., поздравља се с њим, пита за здравл>е г. и његове породице, интересује се како je г. путовао. Као одговор, г. поздравља домаћина, саопштава му ци/ь посете (независно од тога што je он, као по правилу, познат домаћину). Ритуал дочекивања г. такође предвиђа руковање и размену пољубаца; осим тога, домаћин помаже г. да сјаше с коња, преузима на себе бригу о његовом коњу и о пртљагу, понекад му одмах нуди прво чашћавање. Различито се дочекују познаник и непознати г.: размена поздрава с непознатим има за циљ "упознавање" г., претварање туђинца, можда непријатеља, у свог човека. У свим случајевима, г. се доживљава као носилац судбине, лице које може да утиче на све сфере људског живота. Г. "доноси" у кућу добру вољу, изражену у поздравима и добрим жељама које изго-

гост

вара, у формулама захвалности, здравицама, a такође и у поклонима. Домаћин, са своје стране, настоји да што боље прими г., у нади да ће своју будућност обезбедити путем симболичког "договора" с вишим силама, чији je представник г. Домаћин нуди г. конак, чашћавање, даје му почасно место за трпезом, некад и у врху софре, понекад га служи стојећи, дарује га, итд. Улога г., као по правилу, прилично je пасивна: он се потчињава захтевима етикеције, док се домаћин понаша врло активно. Г. не може да одбије понуђену част, јер то не само што може да увреди домаћина, него може да доведе и до негативних последица по домаћина (угинуће му —» пчеле, њиве ће зарасти у коров, итд.), a несреће такође могу задесити и самог г. (углавном, —> болести). —> Полажајник - најважнији г. године код Јужних Словена - мора да поједе све чиме га почасте (у кући), иначе у домаћинству неће бити берићета. Обавезе сличне врете су узајамне. Код Срба, понегде, за славу пеку много колача, које разносе комшијама, позивајући их на празник. Домаћица, KOJOJ донесу тај колач, мора не само да га прими, него и да одломи парче и поједе га. Са своје стране, сваки г., када дође на славу, поклања домаћици куће по такав колач, који она такође мора да "поштује": у противном, сматраће се да она тог г. не жели да види идуће године. Нуткање г. да једе обавезан je елемент понашања домаћина. У Белорусији све време седења за софром домаћини морају понављати: "Да ешьте же, ешьте, дорогие наши гости! Что ж вы ничего не едите?" ("Хајде, једите, једите, драги наши гости! Што ви ништа не једете?"), иначе ће г. отићи кући полугладни. Понашање г. у кући je строго прописано. Г. има право да тражи од домаћина све што види у домаћинству, а такође и оно чега нема у кући и што домаћин мора да набави од комшија или, чак, да украде. Истовремено, г. je у својим радњама ограничен на домаћина и његову породицу - он не сме самостално да разговара са женама, да испољава интересова-

гост

-131-

н>е за припремљену храну, да обилази кућу и домаће грађевине без домаћина, итд. Познате су и специфичне забране, везане за боравак г. у кући. Тако, забрањено му je да храни -> пса или -> мачку домаћина, у противном се сматра да ће недостајати храна у кући. Суштина односа г. и домаћина састоји се, као по правилу, у симболичкој и реалној размени дарова. Домаћин и г. размењују поздраве на кућном —» прагу; млада, примајући поклон на свадби, л>уби руку сваком г., a младожења му се клања; г. који стигне у кућу раднога дана, у време ручка, обавезно - за разлику од чељади - захвал>ује домаћици. Г. изговара добре жеље упућене домаћину, новорођенчету или младенцима, и самим тим "одговара" на гошћење, које му je понуђено. Сматра се да човек, који први пут долази у кућу у којој има деце, мора да им донесе поклоне. Размена дарова између г. и домаћина одвија се приликом сваког породичног празника. Долазак г. у кућу могу да предскажу неки предзнаци, понашање домаћих животика, итд. Сматра се да ће у кућу стићи г. ако изненада —» нож или —> кашика падну на под, ако пуцкета —> хлеб у пећници, ако угарак испадне из -» пећи на под, ако домаћица грешком постави на сто прибор више, ако човека одједном засврбе уста или неочекивано лупи руком о сто, ако се мачка "умива", ако певац запева на прагу, па се после окрене у кућу, итд. Код Јужних Словена се сматрало да he, у случају непоштовања одређених правила одласка г., домаћину престати да се роје пчеле и множи стока, јер их г. "одводи" са собом. После јела, г. треба да опере руке у кући, да остаци јела не би били изнесени напоље, а пошто опере руке - из истог разлога - г. треба да стресе капи воде право у кућу. Одлазећи из купе, г. не сме сам да износи своје ствари то може да уради само домаћин, итд. Лит.: Чајкановић В., Гостопримство и теофани/Я//СЕ36 1924/31: 1-24; Байбурин А. К., Топорков А. Л., У истоков этикета, Ленинград, 1990. Т. А. Агапкина

ГРАБАНЦИЈАШ

ГРАБАНЦИЈАШ -> Облачари ГРАД - у народној представи, казна Божја, кажњавање за грехове и непоштовање установљеног реда. Сматрано je да планетници (-> облачари) довозе лед с леденог мора, па га туцају у -> ступама и праве г. Јужни Словени су "прављење" леда приписивали покојницима-грешницима, утошьеницима, обешеницима или митским —> змајевима, —» халама, a такође и свецима који "управљају" градом: -» Вартоломеју, —> Герману, Марку, итд. Градом je кажњавано, пре свега, рађање и убијање ванбрачног детета: у Пољесју су говорили да he читаве године тући г. дуж оног пута којим je —> жена носила дете коje je сама убила. Узроком г. такође je сматрано кршење забране рада током "градних" дана и сахрањивање у —» гробљу нечистог покојника, поготову обешеника. Сматрано je да г. бије у нечисто, оскврњено место, а да не туче тамо где су људи предузели специјалне заштитне мере. Срби су још зими износили на њиву угарак -> бадњака и божићну сламу; Украјинци су се на —> "ђурђевдан ваљали по земљи "да je не би тукао град"; Белоруси су обилазили озиме усеве, приређивали трпезе на међи, закопавали у њиву -> кости ускршњег прасета; Срби су закопавали освештана ускршња -» jaja, а на Ђурђевдан - живо пиле, које je изведено на Благовести; забадали су у земљу гранчице освештане —> врбе или Лескове кочиће, између којих би затезали конац, испреден ноћу уочи Томиндана. Белоруси су опасивали њиве концима извученим из "једнодневног" пешкира (који je изаткан за један дан или једну ноћ). У Подмосковл>у, у околини Дмитрова, на "ђурђевдан су палили божићну сламу на њивама, "да не туче град", а Бугари су ту сламу палили на —» гробовима. Ради заштите »ива од г., —> оборавали су их два брата-близанца с два вола-близанца или би они орали село унакрст. Срби су поставляли у селу посебне "градовне" —> крстове од -» десковине или -> храста, висине до десет метара: украшавали су их резбаријом, цвећем,

ГРАД

-132-

тракама, певали су и играли око њих, чували их, итд. Када се појави градоносни облак, настојали су да га отерају посебним басмама, упућеним свецима, демонима или утошьеницима и обешеницима - предводницима облака. Српкиње су излазиле на брег и на сав глас викале: "Ој, Милеваутопљенице, не пуштај своја бела говеда на наше зелене њиве! Tepaj их по планинама и падинама, терај их у сиње море!" У сусрет —> облаку бацали су ускршња jaja, махали ускршњим столњаком, венчаним велом, штапом којим су раставили —> змију и —> жабу; крстили су облак, терали га виком и буком, пуцали из пушака, итд. Јужни Словени су магијски "одвраћали" облак од села превртањем столице-троношке или запрежних кола, "расецали" су облак оштрим алаткама - косом, српом, —> секиром (овај начин такође je познат Русима, Украјинцима и Пољацима), избацивади су у двориште лопар и друга прибор везан за —» пећ - жарач, хваталэку за лонац (код руске пећи), такође наћве или њихов поклопац; палили су свећу освештану на Сретење ("громовна свећа") или -> Велики четвртак, палили тројичко растиње, врбове гране; износили у двориште лопату са жаром и запаљеним угарцима, итд. Исто тако су покушавали да "умилостиве" облак, нудећи му —> хлеб и —> со, ради чега су износили из куће трпезу (сто). Када je почињао г., настојали су да га зауставе тиме што би скрцкали или прогутали неколико првих градљика (то je требало да уради прво или последнее дете у мајке), пребацивали градл>ике преко главе, бацали их у пећ. Жене су, голе или задигнутих сукања, три пута оптрчавале око куће да уплаше облак и зауставе г. Многобројни табуи у свакодневном животу поштовани су ради спречавања г. лети, када je могао да уништи летину. Код Јужних Словена, сваког —> четвртка од -> Ускрса до -> Спасовдана, било je забрањено ударање пракљачом по рубљу; Срби су избегавали да у то време носе белу одећу, да je каче на ограду или да по трави простиру бело рубле за прање; ни-

ГРАДОВНИЦИ

су сејали -> коношьу у Белој (ускршњој) недел>и; у околини Чернигова нису ткали ни белили коношьу за време класања ражи, "да град не би уништио житарице". Током божићних празника, Срби нису секли дрва ни узимали у руке -> секиру, да лети не би било г.; у Пол,есју je било забрањено да се, за божићне празнике, бацају дрва донесена у кућу. Специјалне забране односиле су се на комуникацију с покојником. У rioAeq'y, Пољској и на Балкану, забрањивано je ношење покојника на гробље у отвореном сандуку - то je могло да изазове г. Лит.: Толстые//СБФ-81: 44-120 (и лит.); Толстые//ООФ: 49-83; Маринковић Р. М, Борба против града у 4рагачеву//ЗНМЧ 1974/5; СМР: 9293; Witkowski CZ., Sposoby zwalczania burz i gradow przez chtopow w wo]. Krakowskim/fRoczmk Muzeum Etnograficznego w Krakowie, 1967/2; Mod. VUOS 5: 251, 255-263,267. С. М. Толсто/

ГРАДОВНИЦИ -> Облачари ГРАШАК - биљка која се користи у ритуално-магијској пракси првенствено код Западних и Источних Словена. За г. je карактеристична семантика плодности, берићета, —> богатства, a такође симболика рађања и смрти, што га обједињава с другим махунаркама, —> бобом и пасуљем, познатим у обредима Срба, Бугара и Македонаца. Код Западних Словена, Украјинаца и Белоруса, г. je био најважније јело за божићне празнике, поготову на Божић. Осим тога, тих дана су бацали зрна г. у ћошкове куће, према таваници; њиме су за време службе у цркви, из хора засипали парохијане, да би обезбедили бољу летину, плодност стоке, да би људи били срећнији, итд. У источној Пол>ској и Пољесју, приликом изношења јела од г. на божићну трпезу, позивали су шумске животиње да окусе г., како би током године сачували стоку од њих. Код Западних Словена био je обичај да се, о божићним празницима и —> Ускрсу, г. хране кокошке, да би биле добре носил.е.

ГРАШАК

-133-

Г., као боб и пасул,, симболише семе, плод, клицу, па се зато и користи у ритуалима, везаним за -» брак и обезбеђивање рађања деце. Код Пољака, г. je основно свадбено јело; Чеси су грашком засипали младу и по броју зрна, заосталих у венчаници, -> гатали колико ће деце млада родити. Польски изрази "прејела се грашка", "надима je грашак" одговарају руским појести, прејести се грашка у значењу "затруднети". У задушним обредима г. je намењиван мртвима. У северној Словачкој су га остављали по ћошковима или су га бацали иза -» пећи за -> душе умрлих. Говорили су да по купи у којој су заборавили на тај обичај душе умрлих иду плачући, зато што су гладне. Код Пољака и Белоруса су г., пасуљ и боб, тврдо куване у води заслађеној —> медом, служили као ритуалну храпу у задушне дане. Овим јелом су позивали људе с гробл>а у "родитељску" кућу, прве три кашике јела су одвајали у посебну посуду, за умрле, носили на гробље и давали просјацима. Код Западних Словена јело од г. коришћено je у обреду симболичког потапања —> Смрти (или —> Марене). У магији су помоћу г. набацивали —> чини, слали —> болеет. Код Источних Словена вешци су зауставл>али сватовску поворку тако што би у кола младенаца или на пут подметнули махуну с девет или 12 зрна. Белоруси су веровали да пребацивање г. из махуне с 12 зрна преко сватовске поворке претвара сватове у -> вукове. Помоћу г. су слали болеет, чији су спољни знаци имали сличности с г.: на пример, Чеси су веровали да ће човек имати онолико чирева колико je зрна г. закопано у лонцу под дивљом крушком за време опадања месеца. У народној медицини, г. je коришћен углавном за ослобађање од кожних болести; брадавице, лишајеве, жуљеве и црвени ветар су лечили тако што су оболела места дотицали зрнима г., која су потом бацали у пећ, —> бунар, итд. Украјинци Полтавске губерније замишљали су Оспу (богиње) у облику старице осуте г., који она стално разбацује, да би набацила болеет.

ГРЕБЕНИ

Њива г. je сматрана местом на коме бораве митолошка бића: —> русалке, —> кикиморе, железне бабе и др. По представама становника високих планинских области Словачке и Пољске, г. и бобом се хране —> воденьак и дивожене. У Великопољској су сматрали да —> вештица леже -> град од г., ораха и jaja, па зато и пада град различите величине. У руским бајкама стабљика г. расте до —> неба: оне који се њоме попну очекује богатство. Украјинске и пољске легенде о пореклу г. везују га за сузе Адама и —> Богородице: прогнан из —> раја, Адам je плакао и opao земљу, и тамо где су пале његове сузе, никао je г.; када je Бог казнио глађу људе за почињене грехове, Богомајка je плакала и њене сузе су се претварале

Уг· Лит.: Плотникова А. А., Бобы, фасоль и горох в символике рождения и смерти/'/КСК 1: 47-55: Mosz. KLS: 574-576; Αφ. ΠΒ 2: 757-758,3:591; Sob. RVNP: 299-302; NKPP 1: 735-737; Zibrt VCH: 8991, 144-145. А. А. Плотникова

ГРЕБЕНИ - прибор за чешљање вуне, влакна, пређе. Спадају у предмете-апотропеје оштрих -> бодљи (уп. брана). Г. су код свих Словена коришћени за заштиту од —> нечисте силе, —> урока и —> болести. Г. или —> вретено су стављали у колевку, да дете мирно спава. Код Срба су новорођенчад штитили од -> вештица и других демона с једним или двоје г., зупцима окренутих једни према другима, између којих би стављали главу детета. На те г., веровали су, морале су да се "набоду" вештице. У Шумадији су г. оставляли по местима за која су страховали да би се на н>има могли појавити демони. У југозап. Бугарској (Каменица), г. би стављали изнад покојника и на њима палили свеће, да би заштитили кућу у случају да покојник постане -> вампир. Јужни Словени, поготову Срби, сматрају да су г. делотворно средство у заштити стоке од вукова. Од Бадњег дана до Богојављења, жене нису "узимале у руке" г., већ су их држале спојене, да би на тај

"ГРЕЈАЊЕ ПОКОЈНИКА"

-134-

начин "затвориле" чељуст вуку. У многим областима Србије, на -> Баднье вече je обављано ритуално протеривање стоке између раздвојених г., које би потом спадали зупцима и постављали изнад улаза у шталу. Г. су спајали и у случајевима када се стока губила - то je требало да je заштити од вучјих зуба. Исти поступак je примењиван и против -» чини, урока и болести. Ради препознавања вештице, раздвајали су г. тако да између њих прође особа осумњичена за -> чини, после чега би их спајали, па би вештица морала да дође да их моли да раставе г., јер су joj спојени гребени задавали болове (Срби). У порођајним обредима, г. су били симбол женске судбине. Новорођеном дечаку пупак je сечен —» секиром, a девојчици - г., да би постала добра преља (Укр. Пољес.). На крштењу, бабица би предавала куму дечака преко —> npara, a девојчицу - преко г.; -» кумови би, приликом изласка из куће, десном ногом закорачили на праг или на г. (Укр. Пољес.). Приликом опадања косе, чешљали су се г. Током -> некрштених дана (од —> Божића до —> Богојављења) из куће су обавезно изношени г. и прибор за ткање, што je штитило људе и стоку од болести, (ист. слов.). Kao оруђе за наношење штете, г. су коришћени у свадбеном обреду: раздвојене г. би поставили с обе стране —> пута којим пролазе младенци, па их после спојили, верујући да he се после тога младенци читавог живота свађати (Срби). Г. су стављали у врећу са семенима, да би —> жито било "густо", као зупци на г. (Срби, Македонци) или су њима мешали семење, припремљено за сетву (Гласинац); г. су закопавали у прву бразду, а увече их носили кући (ист. и јуж. Србија). С. M. Толсто] "ГРЕЈАЊЕ ПОКОЈНИКА" - породични задушни обичај паљења -> ватре да би се мртвима "пренела" топлота. Припада традиционалним словенским формама општења са покојницима (укључујући и чашћење покојника и припремање парног купатила за мртве, итд.). Познат je Jy-

"ГРЕЈАЊЕ ПОКОЈНИКА"

жним и Источним Словенима, а спорадично je бележен у Пољској. У старом руском "Слову св. Григорија" (по Чудовском рукопису, XVI в.), који осуђује "сатанска дела", између осталог, речено je: "(...) и сметье оу ворот жгут в Великой четверг, молвящ тако оу того огня дша (души - Т. А.) приходяще огреваются" "(...) и смеће код капија пале на Велики четвртак, говорећи да душе долазе да се огреју код те ватре". На сличне радње упозоравао je парохијане пољски проповедник с краја XV века, Михал из Јановца. У саставу погребног обреда, тај обичај je познат на западу украјинско-белоруске области, a такође у Србији. Белоруси су другог или трећег дана од сахране палили струготину која je остала од мртвачког сандука, сматрајући да ће "покојникова душа доћи да се огреје". На северу словенског света (Кашуби у польском Поморју, Белорусија, Руски Север) било je уобичајено да се једне од божићних вечери или на јесење -> задушнице (2. XI) наложи —» пећ до усијања, да би преци могли да се огреју. У областима јужне Русије, "родителе" су такође "rpejaли" на Божић, Нову годину или Богојављење, палећи по двориштима ватру од сламе и балеге. У источним и централним областима Украјине веома je раширен обичај спаљивања, у дворишту или башти, сламе која je током Божића била прострта на поду, а такође —> ђубрета, које се накупило током божићних празника. Негде су људи веровали да самим тим греју претке, који су дошли код ватре. На другим словенским територијама, тај обичај je спадао у циклус пролећних обреда. Код Хуцула, он je за себе везао црте дечјих обреда обилажења дворишта. Овде би једног дана током -> Велике неделе домаћини у дворишту палили ватре, око којих би трчала деца, вичући: "Грийте дида, грийте дида, дайте хлеба, грил бы вас Бог всяким добром!" ("Грејте деду, грејте деду, дајте хлеба, нека вас Бог огреје сваким добром!"). У сев. источним областима Србије и зап. Бугарске обичај je спровођен најчеш-

-135-

ГРНЧАР

ГРНЧАР

ће на -> Велики четвртак, на -> Благовести и друге датуме, које су у овом или оном крају сматрали за дане у години када преци излазе на земљу. Тих дана пал>ене су ватре на -> гробљу, у двориштима и на другим парцелама, које припадају породици. Ту су остављали храну, сипали -> вино и —> воду, па чак и простирали ћилиме на земљу. Срби су водили рачуна о томе да ватра нема дима, да не би сметао покојницима, а Бугари су се непосредно обраћали умрлима и позивали их да дођу код ватре: "Стојане, Петре, јесте ли овде? Дођите и огрејте се!" Лит.; Зеленин Д. К., Народный обычай "греть покойников"IIСборник Харьковского историкофилологического общества, Харьков, 1909, т. 18; Зечевић Сл., Грејање иоко/нмкя//Етнолошке свеске, 1978/1; Cenčev S., Gemeisame Elemente in Brauchsystem von Bulgaren und Russen//Etnologia Slavica, Bratislava, 1976-1977/8-9: 227-234.

T. А. Агапкина ГРНЧАР - занатлија који je, по народним веровањима, везан за —> ватру, —» пакао и —> нечисту силу. У Украјини, грнчару су приписивали да je богатство стекао помоћу нечисте силе; за богатог су говорили да он "щось знае" (понешто зна) или "мае чорта який робит" (има за слугу ђавола, који ради за њега). У руској бајци, -> ђаво ступа као помоћник у службу г. (СУС 817). По веровањима из Моравске, -» воден>аци поне-

Израда земланих судова помоћу ручног кола

Трнчар при раду кад долазе на вашар и тада грнчару одлично иде пазар. У Пољској, г. кад седне да ради, прекрсти грнчарски -> точак или изговори специјалну формулу као заштиту. Судећи по пољским бајкама, анегдотама и узречицама, од ђавола je умногоме зависило хоће ли г. посуда поћи за руком. —> Туђинцима и деци било je забрањено да седају за точак, јер би у том случају ђаво могао да се умеша у посао. Ако посао није ишао како треба, сматрало се да je у њега уплела прете нечиста сила. На крају дана, г. прекрсти точак или нацрта —> крст на њему; свуда je прављен крст на комаду глине, који je остављан на точку, да га ђаво не би вртео ноћу. По археолошким подацима, грнчарски печати у облику крстова налазе се на дну земланих судова. Грнчарски занат, везан за ватру, стално je подсећао на свет мртвих, уп. руску пословицу: "Бићеш у рају, где пеку земљане лонце!", односно у паклу; еуфемизам за смрт: "У Могиљевској губернији пеку земљане лонце" (Костромска губернија). На шаљиво питање: "А где ћеш да

ГРНЧАР

-136-

ГРНЧАР

Грнчарско ручно коло

мељеш?", грнчари из околине Чернигова су одговарали: "Где ђаволи буду твог тату тукли!" У предањима и бајкама, грнчар наилази на —> вампире и побеђује их. У Пољесју je позната забрана крађе посуде од грнчара, што je мотивисано тиме да ако на "ономе свету" будеш молио грнчара да узме посуду натраг, он ти може рећи: "Грызи сама его замас хлеба!" ("Гризи га уместо хлеба!"); с друге стране, у истом крају су специјално крали грнчару посуду и разбијали je да би изазвали -> кишу, или да би се девојке брже удавале, а не седеле "као земљано посуђе" (околина Гомела). По веровањима Источних Словена, долазак г. у село могао се одразити на судбину локалних девојака. На пример, у Вороњешкој губернији су сматрали да се девојке, ако путем прође г., неће удавати; с друге стране, Белоруси из области Бреста, напротив, сматрају да ће се многе девојке удати ако г. прође кроз село током бо-

жићних празника. По веровањима Украјинаца из околине Чернигова, ако на Покров прође г. кроз село, у њему ће бити много свадби, а ако прође катранџија девојке се неће удавати још читаву годину дана. У Витепском крају девојке су грнчару у кола подметале опанак с десне ноге: куда би пошла кола са земљаним судовима, с те je стране требало очекивати суђенога. У околини Гомеља, жене су у грнчарева кола ставл>але нити (са разбоја за ткање) да -> вукови не би лутали око села. У околини Бреста су у кола г. завлачили неку ствар човека који болује од —> грознице, "щоб завиз лихорадку за граныцю" ("да би одвезао грозницу преко границе"). Г., као и друге занатлије, код се/ьака ужива сталну репутацију пијанице. По украјинској легенди, они су украли златне мантије св. Петра и пропили их, због чега их je он осудио на ништавило и пијанство.

ГРОБ

-137-

Лит.: Спаска Е., Глечик з хрестиком//МУРЕ 1929/21-22/1: 29-41; Шульгина Л., Гончарство в с. Ъубнгвщ на Под1ллЦ/МЕ 1929/2: 111-200; Топорков А. Л., Гончарство: мифология и ремесло//ФЕ84: 41-47; Czubala D., Zwyczaje, obrz^dy i wierzenia garncarzy polskich//Lud 1974/58: 181198; Пошивайло О. M., Гончарство лгвобережно1 Украгни XIX - поя. XX ст. К., 1991. Л. Л. Топорков

ГРОБ - место на којем су тело (и -» душа) покојника, човекова "вечна кућа" после -> смрти. Г. се сматра за "светику", која се не сме оскрнавити: укаљати, преорати а поготову раскопати да би се одатле узеле закопане ствари. Забрањено je не само узимање ствари остављених на г., него и бацање било чега на г. (укључујући и зем/ьу приликом копања друге раке). Г. копају на месту које су унапред одабрали рођаци или сам покојник за живота. Обично je блиским људима било забранено да копају г. У Белорусији су, на пример, то бесплатно радили старци или просјаци, при чему су избегавали разговор о покојнику; када би завршили посао, јављали су то женама које су опремале покојника, да у г. проспу воду којом су окупале тело. Ако би приликом копања г. откопали претходно сахрањене посмртне остатке, онда би гробари бацали тамо новац и друге вредне ствари како узнемирени мртваци "не би протерали" придошлицу. Ако je г. био мали за мртвачки сандук па га je требало проширивати, онда je то значило да ће одмах за сахрањеним покојником тамо кренути нови покојник, обично - његов рођак. У случају да je г. сувише велик, сматрали су да ће се, пре или касније, појавити следећа жртва. Посебно опасним сматрани су догађаји као што je осипање ивица г. или пад у гроб некога из покојникове пратње. Закован мртвачки сандук je спуштан у г. на конопцима или на дугим широким пешкирима, да би покојнику пут на -> онај свет био широк, као платно. Истовремено, присутни су бацали у г. разне ствари: новац (да би покојник откупио место за себе на -» гробљу), одећу (мара-

ГРОБ

мице, шалове, појасеве), платно, које je коришћено за шивење покрова, a такође игле и конце (да се -» вештице не би служиле њима за врачање); тамо су бацали и -» жито, којим су засипали сандук приликом изношења из -» куће. У г., као и у мртвачки сандук, стављане су ствари које je покојник за живота волео (на пример, алатке за занатлије, итд.). На Руском Северу су мртвачки сандук са обешеником полагали у г. вертикално. Код многих Словена сачуван je обичај разбијања землзане посуде о мртвачки сандук, спуштен у г., на пример, судова у којима су доносили уље и вино на гробље, као што се то радило код Јужних Словена. У многим областима Украјине и Белорусије био je раширен обичај "печаћења гроба": украјински свештеник je, уз посебно појање, оцртавао гвозденом лопатом -> крст над г. и бацао земљу на г. крстоликим покретом; Белоруси би, пред спуштање мртвачког сандука у раку или по већ затрпаној хумци, ударали лопатом унакрст с четири стране. Сахрањивање без тог "печаћења" схватано je као непотпуно, jep управо оно није дозвољавало покојнику да изађе из г. На затрпаном г. одмах праве крст, макар и привремени, док не поставе нови (на пример, висине човека). На гробу детета, које се родило мртво, пале ватру од јасикових грана, на г. некрштеног детета остављају -» камен или троугао од јасиковог дрвета (-» јасика). На гробу самоубице такође су оставл>али камен; њима су г. копали и изван гробља. У Закарпатју су бацали камен>е на г. самоубица, који су обично сахрањивани на месту злочина. На дан сахране на г. су приређивани парастоси. Остаци јела често су остављани на г., за мртве. По археолошким подацима, у давна времена, парастоси код Источних Словена обављани су непосредно на гробовима. До данас се ти задушни обреди и обичаји, као што су "буђење покојника", "дизање ваздуха" и др., обављају напољу, на гробовима. Г. умрлог за родбину постаје замена и оличење самог покојника; z. или споменик на њему љубе, грле, итд.

-138-

ГРОБ

Г. je, као место вечног боравишта умрлог, опреман и често обликован као —> кућа. Тако су Белоруси на гробовима подизали правоугаоне дрвене грађевине. Такав "приклад" подсећао je на поклопац мртвачког сандука, имао je прозорчиће и покривао хумку у целини; често су га називали "кућица". Руси су на гробовима правили "часовенки" (капелице) - крстове с двокрилним кровом и са иконицом. На Руском Северу, поред уобичајеног крста, може се видети издужена четвороугаона грађевина ("голубец") отворена одозго или покривена равним кровом, на коме je поставлен крст. На гробу праве и својеврсну "башту": саде цвеће, воћке. У Гомелском Пољесју, на Радуницу - уторак Томине неделе, требало je, на пример, на г. посадити -» дрво, а око њега забости брезово пруће (-> бреза).

Жене око покојниковог одра

Код свих Словена je раширено верован>е да —> земља с г. поседује чудотворна својства. Тако су се, у селима Руског Севера, том земљом трљали по грудима, држали je испод пазуха, ставлали je у —> воду којом су се поливали после сахране, да их прође туговање за умрлим. Землу са гроба, као једно од моћних средстава за врачање, користиле су -» вештице за магијске цшьеве. Код многих словенских народа се сматрало да je та земља врло опасна: на пример, Срби су страховали да je не донесу кући; људи, који копају гробове, морали су да се изују и истресу земљу из обуће; нико од чел>ади није се усуђивао да je додирне. А. А. Плотникова

ГРОБЉЕ

ГРОБЛэЕ - место на коме се сахрањују мртви, за које су везана веровања о пребивалишту -» душа мртвих и демона; "свето" место, на којем се поштује позната ритуална етикеција, обавлају задушни обреди. Као део митологизованог простора, г. je супротставлано селу, тј. свету живих. Први сахрањени покојник на новом г. сматран je родоначелником читаве гробљанске заједнице "предака". Строго се поштује општа етикеција понашања на г. Код Источник Словена, на г. се не сме говорити "Добар дан" ни "До виђења" (каже се: "Збогом"), да се убудуће не би састајали на г. Око г. не смеју се певати песме, поред г. младенци за време свадбе иду пешке, као и кума која се с дететом враћа са крштења. Код свих Словена, скрнављење г., гробова предака, сматра се тешким злочином. Стара гробл>а не смеју се преоравати, као што се не смеју померати ни надгробии споменици, иначе ће изумрети породица; не сме се односити нетто са г. (на пример, —» одећа која je оставлена на —> крсту); забрањено je пуштати стоку на г. За траве и дрвеће који расту у границама г. сматра се да припадају покојницима, зато je на г. забрањено ломити гране, брати цвеће, па чак и мирисати га, да се не би изгубило чуло мириса. По пол>еским веровањима, домаћици која одломи зелену грану на г. и њоме избаци пепео из —> пећи, читаве ноћи ће, испод кућног —> прозора, тумарати покојници. Код Срба je забрањено сећи дрвеће на г., јер душе покојника неће моћи да се одмарају у хладовини дрвећа и једу њихове плодове. Г. je место боравка умрлих или њихових душа. По представама Западних Словена, душе умрлих живе на г. и задржавају навике које су луди имали за живота. По веровањима Бугара и Македонаца, мртваци излазе у поноћ из мртвачких сандука, шетају по г. и међусобно се посећују. За све Словене je карактеристично веровање да се у одређено време (углавном, у поноћ) и о —» празницима (често задушним данима), на г. могу видети душе мртвих. Када покојника носе на г., дочекују га душе свих оних које je он испра-

ГРОБ/ЪЕ

-139-

тио на последњи пут: оне се закаче за ковчег, због чега он постаје невероватно тежак, како сматрају у Пољесју. Посећивање г. задушних дана (-» Задушнице) и календарских празника (Месопусне неделе, —» Белих поклада, Томине недеље, о -> Тројицама и др.) већином je везано за представу о могућности ступања у контакт с мртвима, уп. бел.-полес. израз приликом поласка на г. Томине неделе: "Пойдем христосоваться с покойниками" - "Идемо да се поздравимо са покојницима" (Эрем. ОБЛ: 62). На г. се оставлају јело, за душе; доносе им одећу као поклон; поздрављају их као живе; чисте и ките гробове; пеку нарочит хлеб, итд. Карактеристични су позиви мртвима за софру, која се поставља на г.: бел. "Святые радзицели! Ходзице к нам хлебасоли откушаць" - "Свети родители! Дођите код нас да соли-хлеба пробате!" (уторак Томине неделе, Терещ. БРН 3: 122), уп. зап. бел. ритуал буђења покојника, када су покојнике "дозивали" и "гостили" обредним јелом на г. другог или трећег дана после сахране. У Рјазанској губернији, задушну храну, коју су износили на г. на Радуницу (уторак Томине неделе) као да су делили живи и мртви, који излазе "из тамнице" и ту су невидливо присутни до заласка сунца. Код Срба, свуда се задушна -»јела на г. дају комшијама, мештанима, просјацима - за душу, за душе умрлих, за покојнике. -> Ватра или ватрице, виђене у границама г., сматрају се знаком умрлих душа. По веровањима Срба, када се појави ватра или ватрица, не треба ићи на г., јер у то време гробљем лутају душе умрлих; Бугари сматрају да се у ту ватру не сме гледати, да се не ослепи. Демонска бића, која бораве на г., душе су злих, неправедних луди или некрштене деце, иновераца, итд. Г. се често јавла као место окуплања разних демона, зато се препоручује да се гробле заобиђе, поготову ноћу. Када се пролази поред г. ноћу, требало би читати молитве, крстити се (Ист. Слов., Јуж. Слов.), огласити се "да их преци чују и да их не плаше" (ПЭС: 259).

ГРОБЉЕ

"Зле" душе нападају пролазнике поред г. ноћу, пре првих петлова, јавлајући се онакви какви су сахрањени, у белој —> одећи, коју не треба дирати, или у виду опасног стуба паре, ваздуха. По полским и полеским веровањима, поред г. се појавлују духови-демони, који наговештавају смрт ономе ко их угледа, као и -> русалке, које се ноћу на г. оглашавају застрашујућим гласовима. У различитим словенским традицијама позната су веровања и предања о —> вампирима који живе на г., а излазе "кроз рупе" у гробовима, јашу ноћне пролазнике поред г. итд.; да би се ослободили вампира, на путу од г. до купе просипају —> просо или семе горчице. На ι. се обавлају магијске радње и ритуали с цилем излечења болести или јаловости, протеривања нечисти из села, а такође човековог стицања чудесних знања или набацивања —» чини. У тим радњама посебно значење je приписивано —> земли, песку, билкама с г., нађеној —> кости и другим предметима. Тако, у Пољесју, на пример, гробланску землу и песак бацају на -> пут младенцима, да би им упропастили живот или изазвали смрт. Човеково стицање чудесних знања и способности, —> гатан>а на г., везује се за веровање у помоћ оностраних сила. Код Јуж. Словена на г. се такође обавлају ритуали раздвајања —> једномесечића и склапања побратимства. На г. упућују, терају —> нечисту силу, болести, штетне инсекте. У источној Србији и западној Бугарској терају из села -> змаја, који спречава падање —> кише, тако што на г. пале огромну ватру, око које играју мушкарци без одеће. У околини Неготина на среду Велике недеље, најпре би у сваком дворишту запалили ватру од бурјана, а потом на г., да би се ослободили од -> вештица. Истерујући болеет, у noAeq'y кувају у води песак узет с г. и купају болесну децу, после чега песак враћају тамо одакле су га узели. Познате су бројне легенде о гроблима на којима су сахрањени џинови (—> гиганти) или -> туђинци - Швеђани, Турци, и др. народи, који су некада живели у датом месту (уп. српске називе г.: џиновско гробље,

ГРОЗНИЦА

-140-

a такође - грчко, мађарско, турско и др. за гроб/ъа са српским натписима на надгробним споменицима). Код балканских Словена постоји такође г. настало као резултат стварних сукоба обредних трупа (сватова, маскираних -> коледара, -> русалија, џамалара и др.), на шта указују и називи таквих г.: срп. сватовска, русалијска, коледарска, краличка, џамаларска гробла. Лит.: Бак. ПП: 99, 118, 136-141, 173; Fisch. ZP: 327, 352-354; Mosz. KLS: 273, 311, 483, 486, 490491, 604; ПА; ПЭС: 249, 253-254ж; 259; Марин. ИП 2: 527-528; Пир.: 416, 448-449; Плов.: 237-238, 241,273-274; 304; Бос. ГОСВ: 27,186,227,252, 268; Нед. ГОС: 19, 48, 95, 176, 184, 198; СМП: 96-98; Stelm. ROP: 191, 192, 194; Nah. CLP: 96, 108, 206. Α. Α. Плотникова

ГРОЗНИЦА - (обично у мн. ГРОЗНИЦЕ), демони -> болести за које се сматра да су узрочници грозничавог стања код човека, febris. Они уђу у човека, "ухвате га" и тресу. Од начина испољавања ове болести изведени су њени називи посведочени у словенским апокрифним заклињањима од XI века - trf samca, тресавица, рус. трясавица, буг. и мак. треска, чеш. tresavka. Српски и хрватски назив г. изведен je од грозан-ица - "она која изазива грозу, језу, дрхтавицу". У савременом рус., г. се назива лихорадка, словачко lichoradka, што представља сложеницу од лихо- "зло" и радити - "радити, чинити". На словенском тлу г. се замишлзају као девојке, које долазе из далеког света да муче л>уде. У многобројним заклињањима против ове болести, која воде порекло из византијских апокрифних извора, оне су представљене као 12 или више кћери цара Ирода (уп. "Что есте за жены? И они рекоша ему: а мы есми трясавицы, а дщери Ирода царя") ("Какве сте ви жене? И оне му рекоше: а ми јесмо тресавице, а кћери смо цара Ирода"). Обично се описују како излазе из мора с дугим рашчупаним —> косама. ГЪих прогони —> светац, хвата их и бије гвозденим —> штапом да му открију своја —> имена. Затим следи набрајање њихових тајних имена која, углавном, представљају ььихове атрибуте.

ГРОЗНИЦА

Већина тих имена преведена су с грчког на старословенски језик, али нека нису, што указује да она немају грчко порекло и да нису била разумљива ни Византијцима. Углавном се оваква заклињања могу наћи у требницима, преписиваним за потребе локалних свештеника православие цркве. Касније су овакви текстови постали део фолклора и ширили се и усменим путем. Апокрифни сиже о прогањању г. насликан je на једној руској икони: у -» води, поред стене која се издиже из језера стоји 12 нагих девојака с рашчупаним косама; поред »их, с једне стране, насликан je св. Сисиније (који по византијским заклињањима често прогони демоне), а с друге, арханђел Михаил који их жезлом погађа. У позним преписима поменутих заклињања код Срба, назив тресавица замењен je називом -> вештица, па су она коришћена за заштиту од вештица. По народним представама, г. су две или три сестре које се договарају коме ће човеку поћи. Код више словенских народа распространено je предање како je човек на -> путу видео г. и прислушкивањем сазнао да се једна од н>их спрема да њему дође. По српској варијанти, он не успева да побегне од ње. По преданьу из Црне Горе (Кучи), једна г. je нашла лењог човека и потпуно га освојила, а друга je ушла у —> орача, који je све време opao и она му није могла наудити. По одговарајућем украјинском предању, човек je лукавством ухватио г., која je покушала да се увуче у њега преко хране; завезао jy je у врећу и обесио у -> димњаку. Ту се дуго димила док сељак није из радозналости отворио врећу и тако je ослободио. На Руском Северу сељак je такође успео да ухвати г., коју je везао у марамицу и угурао у шупљину -> пећи. Она се одатле ослободила тек после неколико недеља, кад су развалили пећ ради поправке. У околини "ђевђелије се веровало да -> уторком иде опасна торник треска - кога она обори, тај се више не диже. Код словенских народа постоје различите начини лечења г. У Србији (Левач) и Македонији (Кратово), онај који болује од г. увече би с упаљеном свећом обилазио

ГРОМ

-141-

-» дрво (-> врбу, дуд) и за њега "венчавао" своју г., говорећи: "Венчавам грозницу за врбицу!". После тога би остављао свећу на дрво и враћао се -> кући, без освртања. У Славонији (Оток), грозничаво дете би износили у двориште и на њега стављали девет покривача. На последњи, а то je обавезно била врећа, сипали би -> жито и вабили кокошке да га искљуцају. Или би болеснику давали замотану главу од -» змије (или —> жабу, паука) да je носи око врата. У Црној Гори (Грбал>),кад човек осети да га хвата грозница треба да исече свих својих 20 —» ноката и да их баци у воду испод воденичног кола (-» воденица) итд. Г. може бити слична —> чуми, тишпи итд. Лит.: БМ: 376; Браство 7/1896: 23-24, 40; Веселовский А., >КМНП 145/1886: 289-290; Влас. PC: 307-324; GZM 21: 464; Енциколопедия българска народна медицина, ред. М. Георгиев, София, 1999: 406-408; ZNŽO 2/1897: 221, 416; 42/1964: 351; Кар. 3/1901: 127, 170-171; Карскш Ε. Φ., Белорусы, Москва 1916: 73-74; Мак. ННКС 1903: 180; РДС: 343-352; СЕЗб 17/1911: 542; 40/1927: 8; 48/1931: 533; 50/1934: 11; Череп. МРРС: 67; Черепанова С. А., Типология и генезис названии лихородок-трясавиц в русских народных заговорах и заклинаниях, ЯЖРФ: 44-57; Чубинський П., Мудр1стъ βίκίβ 1, Кшв, 1995: 220. Љ. Раденковић

ГРОМ - у народно) традицији, казнено оруђе небеских сила —> Бога, пророка -> Илије, —> Перуна. Гром je најчешће објашњаван тиме да св. Илија по небу вози кола са огњеним коњима, да Илија или Бог бацају -» камење по небу или с неба на земљу; Јужни Словени су сматрали да гром и муња потичу од борбе митских -» змајева-дракона и —> хала. Код свих Словена постоји веровање да Бог, св. Илија или небески змај громом побеђују -> ђавола, који се крије и покушава да се спаси, завлачећи се у —> воду или под —> дрво, под камен. Стога, за време непогоде л>уди не треба да се крију под дрвећем или у води. По представама Белоруса, није требало седети на међи (та-

ГРОМ

мо се јављају ђаволи); опасно je било и место где je закопано некрштено новорођенче, итд. Сматрало се да "гром" не удара у поједина дрвета, у —> коприву, у кућу на којој се налази родино -> гнездо. Срби су веровали да гром не удара у -» леску, па су се за време непогоде опасивали лесковом граном. Код Словена, човек који погине од грома, могао je бити сматран за праведника, срећника, али и за грешника у коме се крио ђаво. Дрво које je погодио гром није коришћено за градњу или за ложење; међутим, понекад су му приписивана лековита својства (иверком тог дрвета лечена je зубобоља). Кућа коју запали удар грома често није смела бити гашена (сматрали су да није могуће угасити -> пожар) или je требало гасити -> млеком од црне краве, киселим млеком, сурутком, итд., никако водом. За време непогоде, ради заштите од г., палили су сретењске ("громовне") свеће, гранчице врбе, које су освештане на -> Цвети, палили су у пећи лан, траве, тројичко зеленило, венчиће, итд. У двориште су избацивали лопар, који је коришћен приликом печења хлеба, или су постављали унакрст лопар и жарач, износили наћве, освештане предмете, -> воду и траве, ускршњи столњак, -> jaje, -> хлеб и —> со. Терали су облак, машући руком, косом, лопаром, столњаком, штапом којим су ослободили —> ясабу из змијиних уста; обилазили су око куће с лопаром, пребацивали jaje преко куће итд.; на посебан начин се обраћали непогоди, на пример: "Идите, облаци, на татарске планине, где Татари седе, жуде за кашьицом воде. Ми за њом не жудимо, имамо je довољно!" (пољес.). Уп. такође -» град. За време олује било je забрањено држати отворена -> врата, -» прозоре или —> димњак, седети поред прозора, јести, пити, разговарати, ићи гологлав, бос, задизати поле, и др. Све то je могло навући удар грома на човека. Понекад се препоручивало покриваьье —> огдедала, седење испод греде с крстом и ел. Да би се сачували од г., предузимали су превентивне магијске радње. На Срете-

ГРОМ

-142-

ње ("Громнице"), освећивана je нарочита "громовна" свећа, која je чувана на почасном месту и палена за време непогоде (понекад je то била "четврткова" свећа, тј. освештана на -> Велики четвртак). Западни Словени су испод кућног -> крова качили букетиће цвећа или венчиће сплетене на празник -> Божјег Тела, такође су под стреху завлачили коприву, леску или друге биљке, божићну сламу, итд. Ради заштите од грома чували су л>уске од ускршњих jaja и -> кости од освештаног, ускршњег или божићног прасета: везивали би их у чвор и остављали испод крова, a такође закопавали у пол>у, повртњаку, башти. Њиве су штитили лесковим, врбовим и др. гранама, специјално направлении -> крстовима које су побадали по ћошковима њива. Да би се ослободили страха од г., требало je јести хлеб на коме се ухватила буђ или хлеб који су грицкали -> мишеви; јести мрвице хлеба с ножа; јести цвет ражи, пупољке врбе, итд.; деци су смудили косу на глави у облику крста, ломили су два спојена хлеба над главой детета, давали му да пољуби лопар. Најважнијим и најпоузданијим начином заштите од грома сматрали су поштовање и празновање -> празника и "громовитих" дана, који су били изузетно бројни код Јужних Словена: сваки —> четвртак између —> Ускрса и —> Спасовдана, неколико дана у периоду жетве (—> Огњена Марија и др.), -» Илиндан и др., када je строго био забрањен сваки рад, поготову рад на њиви, предење и ткање. Први пролећни г. сматран je значајним догађајем и био je праћен мноштвом магијских ритуала и —» гатања. Код Ист. Словена био je обичај да се човек, кад зачује грмљавину, прислони уз —> дрво (—> храст) или да се чеше леђима о дрво, храстов дирек, ограду, итд. То су радили да би спречили или излечили бол у леђима. С истим циљем валяли су се по —» земл>и или просто падали ничице на земљу, што je требало да им донесе здравље, берићет, срећу. Бугари и Срби су се такође ваљали по земљи (или котрљали дете), да их за време польских радова не би болела леђа

ГУМЕНШЧИК

и да -> град не убије летину. У мање распрострањене обичаје спадају (код Источних Словена): умивање крај —> реке, на —> бунару, поливање водом, после чега се требало обрисати црвеном марамом - да човек буде здрав и румен; куцкање каменом или —> гвожђем о главу "да буде јак и да се не боји грома"; дизање тешких предмета (кола, -> точкова, -» пећи, итд.); паљење свеће, паљење освештаних врбових гранчица испод пећи, итд. Кад зачују први гром, крсте се и трипут прекрсте -> облак. Предузимање свих ових мера требало je да обезбеди снагу, здравље и берићет, као и заштиту од летњих непогода. Лит.: Толстые//ООФ: 50-53; Усп. ФР: 40, 41, 62, 63,74,142; Шейн МИБЯ: 3:342-343; Ђор. ПВП 1: 107-113; Ков. НАМ: 67-73; Witkowski//Rocznik Muzeum Etnograficznego w Krakowie, 1967/2; Mod. VOUS 5: 250-255, 267. C. M. Толсто]

ГУМЕНШЧИК -> Овиник ГУМНО - простор за вршидбу и место за чување снопова; у ритуално-магијској пракси, везано je за обезбеђивање летине и берићета. Kao симбол плодности и богатства (уп. буг. харман - "гумно", "гувно", "велика летина"). г. се везује са амбаром, уп. руске пословице: "Есть на гумне, будет и в суме" ("Има на гумну, биће и у торби"), "Есть в амбаре, будет и в кармане" ("Има у амбару, биће и у пепу"). Међутим, празно или напуштено гумно везује се за -> нечисту силу; по пољској пословици "С празног гумна излеће сова или ђаво" (NKPP 3: 322). Ритуално-магијске радње, које су обављане на г., углавном се односе на жетву и новогодишње, делимично пролећне обреде. У различитим словенским областима, пре него што г. напуне -» житом, прскају га светом водом, на прилазу гумну простру пешкир, ставе векну -> хлеба и преко ње превозе снопове, да увек буде довољно старог жита док не пожњу ново. У источној Србији, пре него што би овејали овршено жито, домаћин би на г. нацр-

ГУМНО

-143-

тао -> крст, повлачећи линију са запада на -> исток, па са севера на југ. Крст су правили да би и следеће године "крстиле се кретине на њиви" (Грб. СОСБ: 267). Да би вршидба житарица прошла успешно, за време рада на г. поштован je низ забрана, на пример, у Србији и у Пољесју нису пили -» воду, јер су сматрали да ће -> киша натопити жито; забрањено je било и једење, да жито не би обузела главница или да га не би појели —» мишеви. На г. су обављане ритуалне радње усмерене на обезбеђивање летине у следећој години. На —» Божић су Срби из Босне, Далмације, ист. Хрватске и Војводине приређивали симболичку вршидбу на г., уз учешће деце, која су представляла животиње: викала су и топтала ногама, газећи око -> стожера на г. Код Македонаца, зимских и пролегших празника на г. су обављали ритуале "храњења —> ветра", да би дувао лети, кад буду вејали жито. У јужној Србији (околина Лесковца), на г. код стожера терали су градоносни облак. У волинском Пољесју божићна вечера се одвијала на г.: домаћин би нацртао велики —> круг, а у њему крст: у круг су поставляли чинију с кољивом на прострто ланено платно, и свако од челяди je "позивало Мраза" на вечеру, с циљем да га "одобровољи". У сев. ист. Славонији, пред Нову годину, хлеб су набијали на десни рог -» вола -> полажајника и терали животињу по г. све док не би збацила хлеб; ако би се во побалегао на г., веровали су да ће година бити родна. Г. je место боравка демонских бића. Код Ист. Словена то су гуменник, гуменый (руски), гументк и гуметха (белоруски), а такође овиник. Веровали су да демон г. може активно утицати на вршидбу жита, зато су покушавали да ублаже његов бес и да га одобровоље. У руским и белоруским предањима, гуменный хозяин се јавља у различитим обличјима - као човек у белом, старац, ован, ждрал. У ист. Пол>ској су сматрали да на г. може да се настани z ty> -> ђаво, који долеће у олуји; тада су сви у кући очекивали несреће, штете у домаћинству, смрт људи итд. Код Јуж. Словена, г. je место на коме се окупљају

ГУШТЕР

првенствено зли демони: то су крилате —> змије, —> виле-самодиве (Буг.), виле (Срби, Босан., Херцегов., Црногор.) а нарочито -» вештице, које се окупљају на пометном (напуштеном, a такође празном, "подметеном") или меденом (медном) г. Пошто долете на г. (голе, јашући на вратилима), вештице играју и договарају се коме ће да учине зло. Пред полетање, намажу се чудотворном машћу, говорећи: "Ни о три, ни о грм, већ на пометно гувно" (СМР: 100). У јужнослов. крајевима постоје разни топоними везани за мотив окупљања демонских сила на г. На црногорској обали око Будве, пропланак брда Спас, на коме се окупљала омладина на -> Спасовдан, назива се Вилино гумно. Девојке и момци су ту играли, упућујући поздраве вилама. Веома су раширени српски топоними Краљево гумно, Краљичино гуено, а поготово Златно гуено, Бакарно гуено. У регионалним српским предањима, јунаци су морали да се изборе с Турцима за територију до "медног г.", jep je, по предањима, на таквом г., на пример, вршео жито још цар Лажр. Лит.: Филиповић M., Бакарно или мједно гумНО//ЕТНОЛОШКИ преглед 1959/1: 19-33; ЭССЯ 7: 174; Зел.ВЭ77, 82; Помер. МП: 89-97, 114-115, 117; СРНГ 7: 228-229; Череп. МЛРС: 28-29; Шейн МИБЯ 3: 235; ЗК: 62, 125, 239, 240, 254, 265, 266; Бак. ЕБ: 507, 574; СМР: 36, 70, 140, 264. А. А. Плотникова

ГУШТЕР - животиња, коју народна традиција сврстава у "гамад", најближа -> змији. Kao и змија, г. се сматра за нечисто створење. По неким веровањима, г. долази на свет из ђавољег јајета и може да урекне или зачара човека. Сматрало се да г. може да прогризе човекову кожу и да се дочепа срца, а да je његов отровни ујед смртоносан. По веровањима Јуж. Словена, човек се неће излечити од уједа г. све док не чује њакање магарца, док не преброји читаву мерицу —> проса, док не нађе девет белих кобила и девет сестара или док се не напије -> млека од девет сестара. Приче о г. ко-

ГУШТЕР

-144-

ји je отровао јело сељаку, зато што je убио његову дечицу у пољу, аналогне су причама о смуку и о -> ласици. Истовремено, г. спасава човека од змије у близини: упузи спавачу испод пазуха и голица га док се не пробуди. По веровањима, г. за себе узима реп од змије отровнице; ако г. откину реп, онда се реп или сам г. претвори у змију. Попут митске хидре, комади расеченог г. поново срастају. Аналогна способност се приписује и змији. Ако бичем бију гуштера или га бичем секу на комаде, па после истим бичем туку стоку, стока ће од тога да сахне и мршави. Г. се често користи у магијске сврхе, за набацивање -> чини. Тако се верује да ће се из комада г., подметнутих некоме у -> јело, излећи мали гуштерчићи који ће угушити човека када почну да му излазе кроз грло. —> Вештице суше г., па га истуцају у прах; ако га подметну неком у вотку, човек умире. Одваром од уситњених г. девојке омађијавају момке. Међутим, ако одвар одстоји макар дан и ноћ, претвара се у отров, од којег човек полуди и умире. У г. виде -> душе умрлих; стога човек, када види г., треба да пожели души вечно упокојење. Убијање г. сматрано je грехом. Ако неко убије г.-мужјака, умреће му отац, а ако убије женку - умреће му мајка или ће му, за казну, на —> ономе свету бити г. у устима. Кажу да сунце плаче кад

ГУШТЕР

види убијеног г. Зато убијеног г., као и убијену змију, треба закопати у —> земљу. У неким местима ритуално убијање г., као и других хтоничких животиња, практиковано je за време —> суше, ради изазивања —> ките. Постоји веровање да се -> штапом, којим су растављена два г., могу растерати —> облаци. Ради истеривања стеница и бубашваба из куће, за главку кућну греду качили су кесицу с г. Гуштери не живе око људских станишта. Сматра се да ће г. угинути ако завири кроз -> прозор на кући. Г., који лежи полеђушке поред куће, најављује —> пожар у њој. Када у пролеће први пут виде г., натерају га да пређе преко простртог —» noj аса, па се њиме опашу да их не би болела крста. Ради лечења главобоље, стављали су г. под пазухо или у —> капу, коју би навукли на главу заједно с г. Болесника кога тресе грозница каде кожом г. или му око врата каче убијеног г., кога затим бацају - када се г. осуши, тада ће и —> болеет проћи. Болесној и рахитично) деци су давали да пију воду с пепелом од испеченог г. Живе г. и змије пржили су на ватри и отопљеном масноћом мазали кошнице како би примамили туђе или дивл>е -> пчеле. Лит.: Гура СЖ. А. В. Гура

ДАЖБОГ (ст. рус. Дажьбогъ, варијанте Дажбогъ, Даждъбогъ) - у источнословенској митологији божанство које je улазило у састав тзв. Владимировог пантеона. На први помен Д. наилазимо у летопису („Повесть временных лет") под 980. г., а из њега произилази да je место култа Д. био брежуљак, на брежуљку се налазио његов кип и ту су му, као и другим боговима, приносили —> жртве. Најсадржајнији, мада мање веродостојан, јесте фрагмент о Д. у уметнутом делу у преводу „Хронике" Јована Малале који je наведен у Ипатијевском летопису под 1144. г.: „Након смрти Феоста (ст. грч. Хефест), кога називају и Сварогом, царевао je његов син по имену Сунце, кога називају Дажбогом цар Сунце, син Сварогов који je Дажбог." Одавде проистиче веза Д. ča -> сунцем и родбинска веза са -> Сварогом (син отац), несумњиво повезаним са —» ватром. Трећи независан извор који помиње Д. јесте Слово о полку Игорову", у којој се двапут говори о Русима, који су се нашли у тешкој ситуацији, као о Д. унуцима: „погибе живот Дажбогова унука" и „дошло je до раздора (обида) у снагама Дажбогова унука". Ти контекста пружају извесног основа за схватање Д. као родоначелника или покровителе ст. рус. етноса, који се са своје стране може третирати као 4· наслеђе, -> богатство. Није искључено да управо том околношћу треба објаснити присуство личних имена типа Дажбоговичъ у украјинској исправи XIV в. У познијим изворима име Д. јавља се, са ретким изузецима, у веома изобличеном виду, у списку из 980. имену Д. непосредно претходи име -> Хорса (при томе су само та два имена спојена без везника

и), који се, као и 4· У наведеном одломку, повезује са сунцем (уп. Слово о полку Игорову"). У истом списку из 980. непосредно за Дажбоговим следи име -> Стрибога. Та имена чине пар и у формалном погледу (сложено двочлано име са заједничким другим елементом „бог" и глаголским обликом у императиву као првим чланом: даж(д)ъ, стри-, уп. простри), и садржински: оба божанства, судећи по значењу њихових имена и етимологији, стоје у вези са давањем богатства (бог - богат) и његовој доделом, односно распрострањењем (простирати) и, следствено томе, обављају вероватну социјално-економску функцију даван>а и расподеле богатства, имања, блага (карактеристично je да се претходни пар богова у списку - Перун и Хоре - може по аналогији третирати као „природни": -> гром/муња и сунце). О широким функцијама Д. сведочи украјинска народна песма: Д. се приказује као покровитељ свадбе, који у зору среће младожењукнеза (веза са сунцем, његовим изласком) „између три пута"; у другој песми, која спада у сезонски циклус, Д. шаље славуја да затвори зиму и отвори лето (уп. сличне мотиве у вези са виријем). Уп. митологизован лик земалэског цара у српској скасци Дабог и одблеске тог лика у епским песмама о -> Краљевићу Марку. Те чињенице дају основа за претпоставку о прасловенским изворима имена и лика Д. Као далеки извор Д. установљава се митологизовани лик даваоца (расподелитеља) блага, коме се одговарајућом молбом обраћају у ритуалу, молитви, приликом изрицања жеље (уп. рус. дай. Боже...). Подаци о митологији прибалтичких Сло-

ДАЖБОГ

-146-

вена допуштају да се са још већом вероватноћом говори о прасловенском карактеру тога божанства и о неким његовим особеностима. Kao Сварогов син, Д. може бити назван још и Сеарожићем. Управо то име помињу западноевропски летописци. Лит.: Топоров Б. Н., СБФ 1989. В. В. Иванов, В. Н. Топоров

Дажбог украјинских народних песама био би, по Зубову, плод записивачевог неразумевања за укр. језик типичне формуле да ж Бог. Нема, међутим, разлога да се са ньим и Мошињским сумња у реалност прасл. теонима *Dadьbogъ. Посреди je императивна сложеница у којој реч —> бог, као и у у-бог „сиромашан", стоји у свом првобитном значењу „удела, —» богатства" и која одражава прастару индоевропску концепцију божанства; исто значи стинд. апелатив и теоним bhaga-, а изворно и његов староирански еквивалент baga-, који je на иранском терену уопштио значење у „бог" и у том значењу прешао Словенима. Стога се *Dadbbogv „давалац добара" може схватити као словенски превод иранског термина baga-, настао још у доба док се осећала његова апелативна вредност. Био би то, дакле, назив за бога уопште, врховног бога, са нагласком на његову кључну функцију, без неке даље спецификације. Српски (Хроми) Даба има везе са сунцем утолико, што je то назив за ђаволског цара који се у легенди јавља као отмичар и привремени поседник —» Сунца; у сличну псеудоисторијску перспективу староруски интерполатор ставл>а Дажбога, поистоветивши га са Хелијем-Сунцем као древним египатским владаром. У једном породичном предању са Косова, Даба слови као родоначелник међу чијим je потомцима у сваком нараштају понеко сакат, тј. обележен карактеристиком свог митског претка. У мачванској скасци Дабог je владар мртвих —> душа, а Даба на истом терену (сз. Србија, Банат) има улогу у ритуалном исцељивању душевних боле-

ДАЖДЕВЊАК

сника као чувар моста између овог и -> оног света и може се упоредити са иранским богом атмосфере Вајуом, као и са Гогол>евим Вијом. У североист. Србији, у старом руднику Кучајна, познатом још у античко доба, топонимија и предагъа указују на појаву да се ту словенски Дајбог наслојио на грчко-римског бога подземља и даваоца (подземних) блага Плута, и/ли трачког (дако-гетског) Залмоксија. Лит.: Зубов Н. И., ЖС 1995, 3:46^8; Етимолошки одсек Института за српски језик САНУ. Огледш свеска, Београд 1998, 23-24; Лома А., SMS1 1, 1998:45-50; исти, ЖС 1998, 1:3. А. Лома

ДАЖДЕВЊАК - врста гуштера који, захваљујући својој боји, има посебну симболику. У јужнословенској народној традицији симболичку улогу има шаренило д. У Босни на —» Тјурђевдан, пре изласка сунца, у помужено -> млеко бацају д., говорећи: "Тако ми шарени јањци били кЪ што си ти, дажде, ујаче!" Срби у Хомољу сматрају да je по -» трудницу опасно да види како joj д. прелази пут, jep може родити дете с пегама по телу. Шаренило д. може имати симболичку реализацију не само у материјалним него и у психичким схватањима, која су корелативна с разним људским способностима (умом, мајсторством, красноречивошћу) и дотичу сферу уметности. Тако, у Босни, човек који жели да постане добар мајстор, превлачи —> секиром, уздуж, по ухваћеном д., кога je држао под својим пазухом, па спушта секиру на -> земљу и, држећи д. у руци, каже: "Како си се ти, даждевњаче, сам од себе могао нашарати, тако и ja могао сам од себе свашта нашарати и направите!" После тога оставља д. на секири и, ако га сутрадан нађе на истом месту, значи да ће научите занат, а ако га не нађе - неће. Младић који у -» пролеће нађе д., три пута га протури испод —> појаса одозго надоле, да би био паметан и постао умешан и мајстор у сваком послу. Девојка која није вична руч-

ДАР

-147-

ним радовима (шивење, везење, итд.), три пута провлачи д. кроз десни рукав испод пазуха, затим га носи кући, умотава у пређу или у свој ручни рад, оставља га тако преко -» ноћу, да би ујутро завијеног д. однела до -> извора и бацила у -> воду, говорећи: "Како си ти, даждевњаче, шарен, тако и ja знала нашарати и отпочети! Ко je дао теби нек и мени да!" Онда узима ручни рад у коме je био замотан д. и не осврћући се, жури кући. Код Срба из Неготинске крајине, жене бацају д. испод пазуха да би научиле вештину лепог и складног говора. Д. je близак —> змији по способности звиждања. Сматра се да he д., ако му се науди, зазвиждати тако да човек оглуви. Д., као лик -> ватре, везан je за представу књишког порекла о томе да не гори у ватри. Лит.: Ђор. ПВП 2:189,191-193; Гура СЖ: 359-368. А. В. Гура

ДАР - један од универзалних начина за регулисање односа у заједници (ређе између човека, оностраних сила и света природе); ритуализовано давање неког предмета једног лица другом лицу; сам тај предмет. Д. садржи у себи представу о благу (добру) и јавља се као материјализација тог блага. Међу разноврсним облицима даривања издвајају се размена д. (тј. уздарје или друге врете узвраћања вредности и услуга: радом, похвалом, добрим жељама, помоћи), давање (дел>ење) неких предмета, хране међу другим људима, такође даривање којим се жели да се онај који прима дар потенцијално обавеже на неке касније услуге или обавезе (материјалне, моралне), лично уручивање дара адресату. С функционално-семантичке тачке гледишта, д. може имати значење -> жртве, награде (чашћавања, плате или откупа), може бити магично средство додељивања блага и умножавања благостан>а, као и знак одређеног односа према адресату. Основни предмет даривања код Словена je —> хлеб (—> жито, брашно, производи од житарица), који оличава -> бо-

ДАР

гатство, животну снагу и судбину; са своје стране, он представља "Божји дар", уп. код Ист. Словена "хлеб - Божји дар". У предмете даривања спадају и стока, живина, платно, -> одећа, посуђе, -> мед, млечни производи. Посебно место заузима новац, који замењује друге предмете даривања или постоји паралелно с њима. Најшири круг ритуализованих контекста д. везује га за митопоетски концепт судбине. За саму судбину се сматра да je Богом дана, уп. Бог даје (дарује, додељује) судбину, или да je добијена од родителе. Даривање као ритуална форма je често у породичним обредима: рођења и крштења, свадбеном и обреду сахрањивања. У другим сферама функционисања д. могу се поменути обреди обилажења, даривање на —> Ускрс и —» Ђурђевдан, a такође многе оказионалне и етикетско-свакидашње ситуације. С митопоетског аспекта, даривање je везано за идеју умножавања. На Руском Северу су сматрали да, ако после продаје стоке, бившем домаћину престане да се плоди стока, то значи да je купац однео стајско ђубриво, а с њим и "срећу" стоке. Домаћин се могао избавити из те невоље само ако би неком од рођака поклонно макар једну овцу. За идеју умножавања обично се везује обавезно даривање неког првим производима или плодовима (воћа, —> млека, поврћа, -> жита, -> меда, итд.). Свуда je сматрано да трговинске операције могу негативно да се одразе на —» пчеле и производе од меда, зато je мед (поготову први), такође и први poj, радо дариван некоме у нади да ће се пчеле ројити и произвести много меда. Успех будуће летине и свих осталих усева (приплода и др.) често je довођен у зависност од адресата даривања. Због тога je, на пример, прво воће даривано мајци која има много деце или —> трудници, али никада - старици или жени без деце. Д. као жртва заузима посебно место у кругу односа човека према духовима и свету природе. Код Словена je посебно популарно било "даривање воде", које je практиковано с апотропејским цил>евима

ДАР

-148-

оздравлзења и превентиве. Чеси су бацали v _» бунар остатке божићне вечере, говорећи: "Бунаре, носим ти божићну вечеру да би нам даривао добру воду!" Посебно место међу жртвама имају д. који су ношени у цркву, a такође на разна култна места. У Словенији би деца, која први пут долазе у цркву на Велики петак, прилазила "Божјем гробу" носећи новчић, који су стављала на —> крст, засипала су пшеницом -> гроб Господњи, стављала уље на олтар. Познатији je био обичај оставл>ања д. (у виду одеће, пешкира, хране, новца) на поштованом дрвећу, у шуми, на камењу, изворима. У мноштву свакидашгъих, етикетских и ритуалних ситуација, д. je био знак успостављања одређених односа између дародавца и примаоца д. Размена д. чини суштину обичаја кумашења, уп. узајамно даривање девојака —> прстењем или марамама на -» Тројице, размену крстова, који се носе на телу, приликом успостављања побратимства. Свуда je био обичај да на крштегье и свадбу позивају —» госте, којима су давали хлебове, пешкире, -> јабуке, чарапе, мараме, уп. српски звати /ябуком, звати колачем. Даривање као један од облика отплате фигурира у свим породичним, календарским и оказионалним обредима. Жетелице, које учествују у моби, по завршетку рада добијају не само непосредну исплату или гошћење него често и специјалне д. (плетене чарапе, пешкир, хлеб). Код Македонаца je, на —> Бадњи дан, отац редом слао децу на —> огњиште да виде je ли прегорео —> бадњак, за шта би их даривао слаткишима, воћем и новцем. Један од најпознатијих облика даривања било je давање намирница, хране, ствари итд., уп. ускршње обичаје који имају јасне алузије на Нови завет: давање мрсне хране за доручак у време престанка поста; дељење једног јајета на онолико делова колико je чланова породице; "молити Ускрс", тј. доделити свим парохијанима у цркви комадиће прекадње на Томину недел,у; размењивање дарова приликом одласка у госте и током читаве Ускршње недеље; ношење јела на дар комши-

ДВОРИШНИ ДУХ

јама, на -> Ускрс. Код Јужних Словена je веома познат био обичај "ломљења" обредног хлеба (-> колача и др.) и дељења свим члановима породице за време неких календарских празника (поготову на Бадњи дан, —> Ђурђевдан и породично-родовски празник - славу). Тако, код Бугара из околине Лозенграда, -> кукери за време обиласка села ломе колач у коме се налази стари новчић и сваког дарују парчетом; по тим парчићима, предсказивали су успех домаћинства. Ако би комадић с новчићем допао земљораднику, очекивали су добру летину, ако би доспео овчару - много млека и вуне, занатлији - да ће се одлично продавати посуђе. Лит.: Иванов В. В., Происхождение семантического поля славянских слов, обозначающих дар и обмен//СБЯ-75: 50-78; Рикман Э. А., Место даров и жертв в календарной обрядности//КОО-ИК: 173182; Maj M., Rola daru w obrzedzie weselnym, Wroctaw, 1986; Kulturowa funkcja daru, Krakow, 1988; Godula R., Od Mikotaja do Trzech krali, O mili daru w obrzedzie, Krakow, 1994. T. А. Агапкина ДВОРИШНИ ДУХ -> Дворовој ДЕВЕТ -» Број ДЕДОВИ - задушни дани у обредном календару Белоруса и Украјинаца, који се обележавају три до пет-шест пута годишње. Најважнијим од њих су сматрани: 1) последила субота —> Белопокладне неделе, 2) уочи —> Тројица; 3) јесење задушнице, које падају у суботу пред Митровдан (26. Х/8. XI) или дан св. архангела Михаила (8/21. XI). По народним веровањима, тих дана покојници (дедови, родители, -» душе) долазе у своје -> куће на задушну вечеру. Д. су обележавани као помен за све умрле чланове породице, али су у многим местима разликовали помене мушкарцима су давали помен у —> петак увече (који су у Пољесју називали деды), а помен женама je обавл,ан суботом (називан je бабы). Обред и веровања д. везани су за представе о потреби да се на одговарајући на-

ДЕДОВИ

-149-

чин приме и почасте онострани -> гости. У западним областима Белорусије су сматрали да на помене долазе душе само оних рођака који су умрли управо у тој купи; по веровањима, душе праведника су слободно улазиле у кућу и учествовале у заједничкој трпези, док су грешне душе (пуштене тог дана из -» пакла) могле само кроз -> прозор да баце поглед на рођаке. Није било уобичајено да се помен одржава у новој кући све док неко од чланова породице не умре у њој. У народу се веровало да се ономе ко слабо помиње претке, они свеге недаћама и губицима: у домаћинству липсава стока, —> вукови растржу краву, долази до неродице, -> болести и раздора у породици. Ако се не остави задушно -»јело за мртве, покојници своје незадовољство изражавају тиме што ноћу лупају, ходају по кући, прекоревају своје рођаке у -> сну. За празновање д. домаћице су спремале богату вечеру, која je укл>учивала непаран -> број јела (пет, седам, девет), међу којима су обавезно били панајија, медовина, кољиво, понекад зобени кисел и палачинке. Када би почела да пече палачинке, домаћица би прву, још врелу палачинку искидала на комадиће и распоредила по свим прозорима на кући "за дедове". За задушном трпезом свако je морао да поједе ломало од сваког јела, "иначе ће се покојници наљутити". Пред вечеру би домаћин отварао вратанца на -> пећи, врата или прозор, палио свећу, кадио травама -» сто и лонце с јелом. У очекивању доласка душа, сви су ћутке стајали око стола, гледајући пламен упаљене свеће и по његовом треперењу настојали да одреде колико je душа ушло у кућу. Вечера je почињала обичајем "позивања душа": окренут прозору, домаћин je позивао "дедове" за трпезу ("Правядныя радитли! Хадитя к нам вячерать, и сами, и вядитя с сабою малых детак..." - "Праведни родители! Дођите код нас на вечеру, и поведите са собом малу децу..."). У околини Могилова, вечера je почињала ритуалним дијалогом. Домаћица би поставила на сто гомилу палачинака; домаћин, који je седео за столом, крио би се иза њих и изговарао: "Баба, а баба! Ти бачишь ты

ДЕДОВИ

мяне?" - "Жено, о, жено! Видиш ли ти мене?" Она би одговорила: "Ни бачу". - "Не видим". - "Дай же, Божа, штоб ты и на лето меня ни бачила" - "Да], Боже, да ме ни догодине не видиш". Обавезан ритуал било je издвајање прве кашике јела, првих капи пића, првог комада "за дедове". Обичај "храњења душа" имао je различите форме: на пример, део јела je распоређиван по прозорима или бацан кроз кућни прозор; прву кашику кољива стављали су право на сто или je бацали под сто; постављали су на сто празну чинију, у коју je свако одвајао помало од свих јела; нису склањали ни прали посуђе, остављали су га да преноћи на столу. За време вечере забрањивани су бука, устајање и поновно седање, употреба -» ножа; -» хлеб нису секли него су га ломили рукама; ако би -» кашика случајно пала, нису je дизали. У неким местима Ползесја одмах после вечере обављан je ритуал "испраћања дедова": домаћин je поливао водом под и изговарао формулу истеривања ("Појели сте и попили, сад идите купи"). У сев. ист. Белорусији су сматрали да на д. сва чељад мора обавезно да се окупа у парном купатилу, а затим тамо остави канту вруће воде и метлицу "за претке". Kao и других задушних дана, у периоду д. поштоване су забране многих облика пољских и домаћих радова; посебно строго били су забрањивани предење и ткање. На пример, забрана сновања у Пољесју била je мотивисана тиме да ће се "дедови заплести у конце". Нису смели да оставе —> одећу да виси на пречкама; било je забрањено кречење пећи "да не би замазали очи дедовима"; нису мели под нити избацивали —> ђубре; супружници су се суздржавали од полне блискости. По веровањима, на д. je било могућно видети своје умрле рођаке. Ради тога je целога дана требало постити и поштовати аманет -> ћутања, а увече, за време вечере, сести на пећ и онда су се, међу укућанима који су седели за трпезом, могле видети душе умрлих. Или je, с истим циљем, у поноћ требало сести на зидану пећ и гледати на —> врата кроз хам. У не-

-150-

ДЕТЕ

ким местима су веровали да само безгрешни људи могу да виде умрле, такође и они којима je било суђено да ускоро умру. Лит.: Зел. ВЭ: 356-357, Шейн МИБЯ 1/2: 505620; Крач. БЗРС: 123-124, 156-160; Килим. УР 5: 193-195; Толстая//СБЯ-86: 100-107.

Л. Н. Виноградова, С. М. Толсто] ДЕТЕ - као субјекат и објекат традиционалне културе Словена налази се у центру многих веровања, обреда и фолклорних дела. Пошто постоји стална опасност да детету нашкоде различити демони, верује се да га штите —> Богородица, —» Бог, -» сведи, -> анђели.

Дечија игра "б'Ί." Основни циљ склапања —> брака јесте рођење д. Породице, које по различитој основи немају децу, теже усиновљењу туђег детета, сматрајући да ће оно "развезати врећу", тј. да ће доћи до рађања и сопствене деце. Појава деце у породици (њихов број, пол, такође и судбина, карактер, способности и др.), сматрало се, долази од Божје воље. Ипак, постоји разгранати систем ритуала, везаних превасходно за време док je дете одојче, чије обављање, како се веровало, утиче на д. и његову будућност. Такође се сматра да судбину д. предсказују -> суђенице, ориснице и да се она не може изменити (јуж. слов.). Неке особине д. долазе од поступака родитеља (посебно мајке у периоду трудноће), бабице, —> кумова, дојиље и др. Верује се да се по спољашњем изгледу новорођенчета, по његовом понашању, може просудити о дужини његовог живота, характеру, о његовој будућности.

ДЕТЕ

Главна тежња у обредним радњама које се обављају првих дана после порођаја, јесте обезбеђивање дугог живота и здравља детету. Посебна пажња посвећује се д. рођеном у породици у којој се "не држе" деца. Постоји низ мера које су предузимају да би се д. сачувало од смрти (ритуална превара, продаја, замена и др.). У периоду до крштења, налазећи се између овог и —> оног света, д. заузима маргиналан положа), јер још не припада свету људи (уп. многобројне јуж. слов, називе новорођенчета типа кушљо, лехудле, шуле и др.). Некрштено д. помно чувају од утицаја -> вештица и демона (-> некрштенци, -> нави, лехуси и др.), који му могу угрозити живот, заменити га (-> подмене), или му набацити тешку -» болеет. Понашање свих лица која долазе у додир с новорођенчетом одређено je строгим правилима. Забране и препоруке важе за све који окружују одојче (а односе се и на колевку, —» одећу и др.). Циљ акционих и вербалних забрана јесте да се дете заштити од страве, -» урока, болести и несанице (шумска мајка, -> ноћнице), утицаја нечисте силе, да се детету обезбеде услови за нормалан развој. Многа свакодневна правила тичу се заштите материнског -» млека (мајка не треба да вири кроз -> прозор, да прилази -> ватри и Ар·)· Ритуализовано општење с одојчетом намењено je подстицању срећног живота, благовременог склапања брака, вредноће, спретности и неких других особина. Спољашност д. такође je брига окружења - неопходно je да све буде у границама нормале и да одговара народним естетичким идеалима. Ови мотиви су груписани у обредном понашању које je везано за рођење детета и његово крштење. Пол д. има велики значај од првог тренутка његовог живота (обично у породицама очекују рођење сина, пошто je кћер - "туђа кост", "туђе име" и др.), мада се полна диференцијација понекад нивелише (уп. средњи род речи дете, деца). У обредним радњама када се ради о дечаку доминирају представе о снази, што je примерено мушким занимањима, док се

ДЕТЕ

-151-

у случају девојчица од најранијих дана труде да им на магијски начин обезбеде срећну удају и умеће у послу. У животу д. издваја се неколико етапа, које су у основи везане за његов физички развој - појаву зуба, првих корака, способности говора, прелазак на "обичну" храну, стрижбу. Ови моменти сууобличени у више или мање развијеним обредима (уп. буг. прощъпалник - погача с медом и назив обичаја када се таква погача носи детету које je тек проходало, ист. слов, пострижины - обред стрижбе, кроз који су пролазила мушка деца у Русији када би навршила три године и од тада су сматрана законитим наследницима очевог имања, и др.). Према понашању д. у тим дани м а гатају о његовој будућности (-> гатање). Даљи развитак je везан за његово одрастање (уласком у прелазни узраст) и почетак рада, што je такође праћено ритуалима: девојчици мажу руке медом при првом мешењу —> хлеба, да би њен хлеб увек био сладак и др. При рођењу детета, у традиционалној култури се посебан значај придаје неким особеностима: постојању законитог мужа, редоследу деце у породици, броју браће и сестара, појави наказа, укључујући нека демонска својства. Копиле се сматрало за срећно (њему помаже нечиста сила), његово учешће у неким ритуалима било je обавезно, у другима се није допуштало. Прво и последње д. у породици су увек маркирани и по својим способностима и терминологию! (срп. првенац, истресак и др.), њима су приписивана нека натприродна својства (она могу лечити, заустављати -> град, изазивати -» кишу и др.). У народној традицији постоји много ритуала које обављају деца - то су календарски дечји опходи на -» Божић (вертеп, —> сировари), Нову годину, —» беле покладе, -> Ивањдан и др., обреди за изазивање кише (-» додола, пеперуда); ритуали усмерени на плођење стоке и живине и увећање плодности њива. Дечји фолклор je врло развијен, он обухвата много жанрова (успаванке, ташунаљке, бројалице, пригоднице итд.). У

ДЕТЛИЋ

многим бајкама главки ликови су деца-јунаци, који имају натприродне способности. Приче из живота говоре о томе да демони (-> лесник, —> водехъак и др.) узимају облик д. Лит.: Миодр. НПС; Т)ор. Д; Треб. ПДСК; ЕПНД 2: 104-131; Bystr. SOR; Bieg. КОМ; Радзшы, MIHCK, 1998; ЖМНП 11-12/1880; ЭО 1998/4: 110-122; ЖСт 1994/4; 1997/1; 1998/2; 1999/1; Куз. ДЗВ; А. К. Байб. РТК; Наум. ЭД.

И. А. Седакова ДЕТЛИЋ - птица која, у народним представама, има хтоничку и ватрену симболику. Порекло д. легенде везују за човека: у детлића je претворен дрводеља (Укр.); пчелар, који je у -> недељу дубио бор, да направи лађу, или je засекао дрво с ројем —> пчела, па га je онда, због тога што ради недељом, Бог казнио да мора свакога дана, и на празнике, да кљуном дуби дрво (Белоруси). То што месо д. није за јело објашњавано je гресима те птице, која дуби дрвеће и кровове недељом и празницима (Украјина). Украјинци не употребљавају д. у исхрани, сматрајући га оваплоћењем —> душе човека, који искупл>ује своје rpeхове. Детлићу je својствена хтоничка природа. Украјинци кажу да je "детлић од земље", "а што je од земље, то je од самога Бога". Д. има везе с подземним благом. Блага се могу дочепати помоћу -> имеде, која расте на дрвету у чијој душьи живи д.: треба куцати у дрво док д. не откине имелу и испусти je да падне доле; у ивањданској ноћи (—> Ивањдан) помоћу н>е може се извући закопано благо из земље (доњолуж.). Веровање да се д. докопао -> расковник-траве распрострањено je у различитим словенским традицијама. Пошто направи гнездо у душьи дрвета, црни д. (жуна) привремено га напушта и враћа се с чудесним кореном или травом (хрв. zemaljski ključ), која без кл>уча отвара све браве и -> катанце. Да би се ње докопали, треба забити клин у душьу црне жуне и прострети црвену мараму испод њега.

ДЕТЛИЋ

-152-

Д. ће донети чудесну травку, њоме ће избити клин из дупље а травку бацити на црвену мараму, мислећи да je то ватра, у којој he трава изгорети. У српским и хрватским веровањима, иста својства има и трава детелина (тролисник, врста детелине, рус. дятлина, дятелник, дятловина) коja je једино именом везана за д.: онај ко je носи испод језика или испод коже длана, има моћ да отвори сваку браву, a такође да помоћу ње откопава закопана блага. Аналогне представе су познате и код Ист. Словена: лопови се дочепају травке пошто забију клин у дупљу црног д. с птићима, па je после зашију под кожу десне руке. Онда je довољно само дотаћи руком катанац, и он he се сам отворити. Код Зап. Словена ОБО веровање о д. познато je Чесима, Пољацима и Лужичким Србима. У улози налазача "расковник-травке", осим д. и црне жуне, познати су још и пупавац, —> сова, сврака, —> јеж и хтоничке животиње, -> змија и —> корн>ача. По легендама, црни д. je у давна времена скривио Богу и за казну може да пије једино кишницу: црни д. je једина птица која није учествовала у копању река или je покушавала да заспе море, које су дубиле птице, стога joj Бог не дозвол>ава да пије воду из река и језера, па она жалосно кричи: "Пити, пити" (рус., пољ.). И код Белоруса се истим узвиком преводи оглашавање црног д., које тумаче као најаву кише. У Бугарској д. дозива кишу узвиком: "Сип-сип" (Лей, лей). Код Чеха и Пољака, оглашавање црног д. такође предсказује кишу. Кишу наговештава и д. који долети у село (пол>.). Код Хрвата постоји и други предзнак: ако црни д. зими кликће: "Југ, југ, југ!", значи да ће почети да дува јужни ветар. Народна веровања приписују д. и симболику ватре, која je мотивисана светлоцрвеном бојом горњег дела његове главе. Тако, Пол>аци из Шлеске у црном д. гледају птицу која je донела ватру људима. По руским тумачењима предзнака, д. који слети на —> кућу, наговештава —> пожар. Код Хрвата, оглашавање црног д. се преводи речима: "Курила би огањ,/ немам дрррв!" Ту je и ватрена символика црвене

ДИВ

тканине за д., када покушавају да се докопају "расковник-траве" (Пол>аци, Хрвати). Код свих Источних Словена раширено je веровање да д. (понекад je прецизирано: црни), који дуби зид или -> ћошак куће, најављује -> смрт. Зато je и дрво, коje je издубио д., сматрано неподесним за градњу и коришћено je само за огрев. Смрт или тешку болеет наговештава такође црни д., који човеку прелети пут. Лит.: Гура СЖ: 711-715; Белова О. В., Легенда о дятеле и разрыв-траве в книжной и устной традициях//ЖС 1997/1: 34. А. В. Гура

ДИВ (праслов. *divb) - општесловенска реч у значењу "чудесан, необичан, чудан" (уп. етимолошки идентично праслов. *divo и староруско дивитися - "чудити се") и "дивљи". Словенске лексеме "дивъ", "диво", -> чудо, чуђење су хомонимичне с низом позајмљеница из других језика, што се одразило у специфичности живота и тумачеььа како самих тих речи тако и у митолошким представама, везаним за деривате с кореном div-. Д., као митско-епски лик, спомюъе се у циклусу староруских ратних приповести ("Слову о полку Игорову", "Задоншчина", "Предање о Мамајевом мегдану"). Истраживачи повезују д. с птицом (-» сова, грифон, пупавац) која предсказује несрећу ("Дивъ кличетъ връху древа" - "Див кликће на врх дрвета"); с демонским бићем у облику птице ("уже връжеся Дивъ на землю" - "већ слеће Див на земљу"); с —> вукодлаком или вешцем (удар д. о земл>у као начин претварања у вукодлака); с алегоријском фигуром ратног противника - Половца. Убедљивија су тумачења д., у вези с хипотезом о иранском пореклу лика и имена (уп. перс, div, dev, авест. daeva - "зли дух, демон"). У иранском фолклору постоје дословне корелације с формулама из "Слова о полку Игорову", уп.: "див се бацио (јурнуо)", "див je треснуо о землуу и издахнуо". На тај начин, лексички, див из "Слова о полку Игорову" може бити по-

див

-153-

ређен с јужнословенским називом митолошког лика самодива, који je такође позајмљен (уп. иран. *asma-daiva - "демон, зли дух"). У низу рукописа поучних слова против паганства (од XIV века), у набрајању словенских божанстава д. се појављује уместо Симаргла (-» Семаргл) што пружа основу за претпоставку да постоји некаква функционална наследност између Симаргла (као ратног божанства иранског порекла, које оличава птица грабљивица) и Дива. У старим руским споменицима иранско име "Див" добија допунску нијансу на рачун наслојавања словенске семантике. Поистовећивање "Див/Диво" ("уже веръжено Диво на землю" - "већ je слетео Див на земљу") у "Задоншчини" и алтернација Див/Дива у поукама против паганства из XIV века: ("ТЪмъ же богом требу кладут и творятъ и словенский яъзык: вилам и Мокоши, и Дивъ, Пероуноу, Хърсу..." - "Тамо боговима жртве оставлзају и праве и словенски језик: вилама и Мокоши, и Диву, Перуну, Хорсу..." (Анич. ЯДР: 384) има народно-етимолошки карактер. Гледајући на тај начин, постаје проблематично обједињавање прасловенског *атъ с индоевропским, *deiuos - "бог" са даљим развитком, на словенском тлу, прелаза "божанство"/"зли дух" (ЭССЯ 5: 35-36). У српским и бугарским приповеткама, д. je човеколико биће огромног раста и снаге, који познаје магију. Име тог лика (буг. дев. див - "зли дух, џин", родоп. дев = "ђаво") и његове функције донекле су условљени турским div - "џин, демон", који je позајмљеница из иранског. За представе о д. као бићу које наноси штету (персонификација болести?) везана су посебна украјинска веровања да "зли див" (сув, висок, раздељене главе) у поноћ устаје из мочваре; чим га спази, човек треба да се да у бег, иначе ће га напасти -» грозница. Уп. ст. пол>. dziv - "чудовиште, страшило, наказа", укр. див - "зли дух, чудовиште" (ЭССЯ 5: 35). 4· фигурира у украјинским клетвама "Щоб на тебе Див прийшов!" ("Дабогда те напао Див!"), "Диво би на тебе зайшло"

ДИВОЖЕНА

("Див те спопао") и у изреци "з доброго дива (сталось) - "неочекиван догађај, несрећан случај" (ЕЗ 1905/16: 557-558). Лит..· Трубачев О. Н., Славянская этимология и праславянская культура/'/Славянское яыкознание, X Международный съезд славистов., Доклады советской делегации, М., 1988: 313-321; "Слово о полку Игореве", Энциклопедия, СПб., 1995/2: 110-114; Мартынов В. В., Сакральный мир "Слова о полку Игореве"//СБФ-89: 63-65; Борт Д., Див - 5тгиг#//Восточнославянское и общее языкознание, Москва, 1978: 127-132; Орел В. Э., "Слово о полку Игореве" и его этимологическое изучение//"Слово о полку Игореве", Комплексные исследования, Москва, 1988: 134-136; Poläk V., Etymologicke pfispevky k slovanske demonologü//S\avia, 1977/46/3: 288-290, CMP: 106; Балканско езикознание 1985/2: 17-18; КС 1895/7: 24. О. В. Белова ДИВОЖЕНА -» Богинка ДИКА БАБА -> Богинка

ДИМЊАК - упоредо с -> прозором, -> вратима, подрумом, -> таваном, у словенској митологији je осмишљен као отворена граница, медијатор између овога и —> онога света, место везано за свет мртвих. Д. je место кроз које пролазе дим и —> нечиста сила. Кроз д. се у кућу увлаче -> вампир, -> вештица, -> ђаво, духови -> болести, духови судбине (јужнослов.), удовицама улеће ђаво у обличју покојног мужа (ист. слов.), богатство доноси летепи —> змај (ист. слов., зап. слов.), у д. јечи госпођа Мелузина, која je тамо улетела с вихором (Чеси). Кроз д. излеће вештица на шабаш (скуп вештица), што je сиже многобројних источнословенских предан>а; вештица улеће у д. у облику свраке, да би извукла плод трудне жене (рус., сибир.); кроз д. ђаволи односе душу умрлог вешца (ист. слов.). Да се дозову ђаволи, треба три пута звизнути у д. (пољес.) По украјинском предању, св. Петка кроз д. баца —» вретена жена које су прекршиле забрану да преду —> петком. Вешци претварају сватове у -> вукове, пуштајући их

ДИМЊАК

-154-

кроз д. (сев. рус.)· Око д. се вија кућни дух (ист. слов.). Да демони не би могли да продру у кућу, у д. су забадали тргье -» глога (Срби), око њега су сипали мак (Украјинци), а сам д. су закрштавали ноћу (зап. Укр.). Д. je пут којим -> душе умрлих одлазе у загробни свет, а душе новорођенчади долазе на свет. Душа умрлога, кога рођаци заборављају, као ветар продире у д. и јечи, молећи за помен (Бел.); тамо се налазе душе мртворођене деце (Укр.), душе предака, због којих je домаћица на Бадњи дан остатке вечере бацала у д., да их нахрани (Срби). -» Смрт, када дође по човека, седне крај д. (ист. Укр.). Да се не би плашили покојника, када после сахране дођу кући, загледају д. Забрањивано je кречење д. -> понедељком и -> суботом, да се покојницима не замажу очи (пољес.). По предзнацима, -> сова или -> гавран који седе на д. најављују смрт домаћина или неког од чланова породице (рус., пол>., макед.). Кашуби сматрају да -> рода баца у д. дечје душе у облику -> жаба, које се, док пролећу кроз д., претварају у новорођену децу. Ако рода за време свадбе стоји на д., то младенцима најављује брзо рођење детета (пол>.). За д. je везиван долазак на свет и приплод живине: д. су чистили од чађи месец дана пре него што би гуску насадили на jaja иначе би jaja поцрнела и не би се извели гушчићи (Укр.). Код Ист. Словена je веома познат обичај дозивања залутале стоке у д., извикивања —> имена несталих рођака о којима се ништа не зна. За време —> гатања о —> браку, девојке су отварале д., постављајући питања да би сазнале своју судбину (сев. рус.); када жели да опчини момка, девојка изговара љубавну басму у димњак (пољес.) Код Срба je млада, кад je улазила у мужевљеву кућу, гледала у д. Д. je место у које стављају опасна створења с цшьем да их обеснаже. Тамо вешају крпу у коју су увезали муву, у коју се претворила вештица, a такође демоне -> грознице, који имају облик муве, да не би шкодили људима (бел.).

ДИМЊАК

Димњаци (комини) из Србије

У с), су стављали разне предмете како би они добили апотропејска својства: ту су качили главу штуке, коју су стављали под ноге крави, за време првог истериван>а стоке на пашу, да joj нико не би могао "наудити" (бел.). Код Јуж. Словена, ритуалне радње с д. обављане су "вучјих" и "медвеђих" дана, да би обеснажили вукове и -> медведе: у димњак су стављали клин, да вук прободе свој језик; д. су замазивали глином или свежом балегом да би вуку замазали очи (буг.), на "медвеђи дан" су у д. убацивали зрна кукуруза или нарочито умешен хлеб, као жртву за медведа (зап. буг.). Да би отерали градоносне облаке, на —> пећи су спаливали траве, усмеравали дим у д., стављали су тамо жарач (пољес.), a такође га затварали лименом плочицом за затвараьье д. (ист. слов.) За време ритуалних разуларености на —> Божић, омладина je д. затварала сламом. Трећег дана свадбе, када je приређивана шаљива свадба младожењиног оца и мајке, на д. су качили свадбено дрвце (пољес.), а после

Димњаци (комини) из Србије.

ДЛАКА

-156-

брачне ноћи мушкарци су скидали креч с д., говорећи да га треба поново окречити (пољес.). Лит.: Зел. ОРМ 2: 52, 73, 323; Гура СЖ: 77, 110, 145-146,172, 230, 382, 438, 564, 660, 754; УНВ: 302; СМР: 106-107. /. /. Левкиевска

ДЛАКА - власи, кожа животиње, која je у народној култури добила својства нељудског (зооморфног), оностраног света и, истовремено, симболише -» богатство, обиље, продуктивну снагу. Животињска кожа и одећа направлена од ьье наслеђују семантику и симболику животиње, а понекад и симболичко значење саме животиње. Власи, односно животиньску кожу, често везују за демонолошку сферу. По казивањима Украјинаца, када вештац (—> чаробњак) жели неког да претвори у -> вука, набацује на њега животињску кожу и изговара врапбину. У српским предањима, -> мора се претвара у коњску гриву; помоћу длака —> вила одузима живот људима. По руским веровањима, -» вампир може да се појави у облику овчјег крзна. Длакавост je основна разликовна особина демонских бића. Руски кућни дух, шумски дух и —» водешак се, по веровањима, појавлзују обрасли длаком, дугом косом или маховиком. Липсале животиње, које су приношене на жртву водењаку, морале су обавезно имати кожу, која je сматрана средиштем њихове животне снаге. Један од опасних начина -» гатања током -> некрштених дана било je гатан>е у рупе на коњској или крављој кожи. Нечиста сила која излази из воде кобајаги носи кожу и на великим растојањимапредсказује будућност. У периоду некрштених дана и -> Белих поклада готово сви маскирани, како зооморфни тако и антропоморфни ликови, одевени су у кожухе или коже (-> вука, -> медведа), који имају функцију маскирања, "претварања" извођача у митолошки лик и, с тим у вези, функцију застрашивања. У многим ритуалима породичног циклуса кожа и длака симболишу богатство,

ДЛАКА

обиље, —> срећу. Обичај да сватови на руској свадби облаче бунде тако да крзно буде спол.а, бележе историјски извори XVIXVII века. Стално поређење символа "мохнатый-богатый" ("длакав-богат") налази се у основи многих источнословенских узречица и формула којима су се изражавале добре жел>е: "Да младожења има новаца као кожух длака", итд. Бунда се појавлаивала у разним фазама свадбе као одећа младожење и младе, њихових родитеља и других сватова, најчешће у ситуацијама ритуалних сусрета, приликом засипања младенаца житом, хмеЛзОм, новцем. Свекрва je облачила кожух наопако у тренутку дочекиван>а младенаца, што je могло, међутим, имати и функцију застрашивања, демонстрације "туђости" младожењиног рода према млади. Слична ситуација односила се и на младожењу, када би га младина мајка дочекивала на прагу своје куће: "Убралась теща в вовченька,/ Хотыа злякати зятенька..." - "Обукла се ташта у вука, хтела уплашити зета..." (Подољска губ. ZWAK 1888/12: 109). Кожа или преврнути кожух су се јављали и као самосталан атрибут у источнословенским обредима: на њима су расплитали младину —> косу, на њима су млада и младожења седели за столом, простирали су их на брачну постел^у и њима покривали младенце прве брачне ноћи. На прострвеној крзненој кожи припремали су младу за стављање —> венца (Бугари). За богатство и берићет везана je представа о чупавости кућног духа (—> домовој): ако je кућни дух чупав, домаћин je богат; у девојачким -> гатан>има, ако je кућни дух дохвати чупавом руком, очекуje je обиље у браку. Слична семантика обезбеђивања богатства и животне силе забележена je у ритуалима рађања и крштења. На пример, бабица je стављала новорођенче у бунду, "да би било богато" (рус., пољес., словач.), породила je први пут дојила дете седећи на бунди (укр., кијев.). Крштено дете je држано на почасном месту на кожуху, да би му се множила стока (укр.

ДОДОЛА

-157-

херсон., рус. тулск.). На кожи je такође обављано и шишање детета. Кожа и кожух су могли да се користе и као апотропеји. Тако се код Словака Сев. Спише млада није смела појавити на свадби друкчије него у преврнутом кожуху. У Белорусији je жена-бабица дочекивала кумове с крштеним дететом у преврнутом кожуху, "да сачува дете од урока" (Кух. РЗАБ: 57). Пољски Гурали (-» пастири) облачили су преврнуту бунду у случају да их на испаши уплати —» нечиста сида. Од несташлука кућног духа, медвеђом длаком су кадили —> кућу и двориште или су —> медведа водали око куће (Руси), медвеђом или вучјом длаком кадили су болесног од страве (Срби). Код Белоруса, при првом истеривању стада на пашу, стоку су изгонили преко преврнуте бунде; старице обучене у преврнуту бунду, чупале су крави мало длака или овци из стада прамен вуне, па их угуравали у —> катанац, да -> вукови не би дирали стоку. На Руском Северу пастир je узимао по прамен вуне с главе сваког брава у стаду и крио га у шумском честару или умотавао у —> восак, да се стока не би растурала. Спајање функција заштите и обезбеђивања приплода присутно je у ритуалима везаним за стоку: код Руса je постојао обичај да се нова, куплена крава уведе преко бунде, прострте пред капијом; теле су замотавали кожухом "да би било напредно"; преко прострте бунде претерују коње, ако их "кућни дух не заволи". Лит.: Сумц. ССО: 81, 89; Влас. НАРС: 93, 131132, 204; Масл. НОВО: 47, 62-65, 92,108; Усп. ФР: 101-104; Ивл. РРК: 156-158; Журав. ДСП: 38, 64,

74, 115; Komor. TSS: 191-192; Hörv. RZL: 41, 53; Никольский H. M., Происхождение и история белорусской свадебной обрядности, Минск, 1956, с. 95-112; СМР: 150. Л. Н. Виноградова, М. М. Валенцова

ДОДОЛА, пеперуда, прпоруша - у jyжнословенској традицији, пролећно-летн>и обред изазивања -» кише, a такође централни лик или учесник у том обреду. Назив додала (и слични дудула, додулица,

ДОДОЛА

додолаш, вајдодуле итд.) карактеристичан je за српске, западнобугарске и многе македонске крајеве, док у Хрватској (Далмација, Приморје, Жумберак, Крижевци) обред и његове учеснике називају: prporuše, preperuše, barbaruša, pepeluše (prpac = главни лик, предводник je поворке у Боки Которској и Далмацији). На великом делу бугарске територије, а такође у македонским и у источносрпским крајевима, распрострањен je назив пеперуда (пеперуна, пеперуга, пемперуга, перперуш, итд.). Обред je забележен и у другим балканским традицијама (грчкој, албанској, румунској), где je познат под називима који су блиски јужнословенским. Назив додала потиче од традиционалног почетка и рефрена песама које се изводе током обреда (српски: "Ој, додо, oj, додоле", западнобугарски: "Ой, додуле, дай Боже дож!"); пеперуда "лептир" - према мотиву лета лептира, који моли Бога за кишу у песмама ("Пе-

Додоле. Бања Ковилача

перуда лятала, как са и Бога молила..."); за припеве песама су везани и западнобугарски вщ-гугу, макед. ој-л>уле, ојлуле, ојлиле. Архаичније значење назива додола/пеперуда/прпоруша везано je за имена -> Перуна и његове активности или епитете (литв. Dundulis буквално значи "грмљавина" летонски dudina, perkuoninš - "повре мена грмљавина"). Обред укључује обилазак -> кућа, певање песама, играње, поливање или прскање —> водом учесника обреда, добијање поклона од домаћина. Централни лик поворке, сав обавијен у зеленило, кога во-

ДОДОЛА

-158-

де по селу, обично je девојчица-сиротица, ређе - дечак. Учесници у поворци певају пред сваком кућом, а д. игра све док траје певање. Непрекидно кретање (извијање, окретање) д. за време певања и поливања водом један je од основних елемената обреда. После извођења обредне песме и игре пред сваком кућом, главну учесницу (или учесника) домаћини куће поливају водом (уп. срп. хрв. дијалек. покисла щ додолица), што треба да призове кишу (у случају да суша траје и даље, обред се понавља). Затим домаћини дарују извођаче, при чему je у многим крајевима забрањивано поклањање кромпира, jaja и пасуља, да не би изазвали град. Сакушьене дарове и намирнице учесници поворке деле међу себом; често се приређује заједничка трпеза. Обред се изводи за време —> суше, углавном у периоду од -> Ђурђевдана до -» Спасовдана или -> Петровдана. У западним крајевима јужнословенског ареала учесници обреда су првенствено - нежењени момци; у источним - девојке и девојчице. У селима североисточне Бугарске, обичај може бити спојен са обредом Герман: на пример, код Капанаца девојке у истом саставу, после извођења обреда пеперуда, приступају изради лутке —> Герман. У српским и западнобугарским крајевима, у обреду д. забележено je ношење, вучење крста, што обред д. зближава с другим обредом изазивања кише: срп. крстоноше, буг. кръсти (уп. —» крстоноше). Зеленило, које симболише живот биљака и плодност, по правилу, нужни je атрибут учесника обреда. Гранама, цвећем и травом украшавају главног учесника или их носе током обилажења кућа. У обреду се користе гране -» липе, букве, -> храста, -> зове, -» врбе, лозе дивл>ег грожђа, —> бршљана, као и дивљи геранијум, разне траве, коров, -> венчићи од цвећа, чичка и -> коприве. Приликом припрема за обред, главни учесник поворке се свлачи до голе коже или облачи дроњке, па га потом украшавају зеленилом; остали учесници обично су одевени у стару —> одећу, прн>е; у источној Србији девојчице-адолесценткиње иду по селу босе, у белим —> кошуљама. Централни лик често

ДОДОЛА

Додоле. Бања Ковиљача je до те мере прекривен зеленилом да делује као велики зелени жбун. По завршетку обреда, гране, венчиће и букетиће бацају у —> реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Обавезан елемент ритуала je -» вода, која у обреду симболише кишу. Имитирајући кишу (капи), додоле често поливају водом кроз —> сито или решето; д. се брзо врти, да би око себе распршила што више каплица. У Лесковачкој Морави поворку д. предводе две девојчице, које носе чабар воде, којом, помоћу букетића коприве и корова, прскају све око себе. У Добруџи често прскају и читаво двориште, а такође помоћне грађевине. У Тјевђелији (Македонија) сипају воду чак и на -> кров куће, да би се вода сливала одозго, попут кише. У Заглавку (Тимок), приређивали су заједничку трпезу у плићаку, насред реке. По неким изворима из Србије, део сакупљених производа су бацали у реку. У источној и централној Србији, после обиласка села, д. утапа у реку -> крст с безименог —> гроба.

ДОЛЬА

-159-

Магија плодности je пратећи структурални елемент обреда д. У многим крајевима Србије и Бугарске, посета учесника обреда свакој кући завршава се —> гаташем ситом - домаћица баца празно сито тако да се котрља по дворишту: ако се оно заустави преврнуто, онда ће година бити плодна, у противном - очекује их лоша летина. У Лесковачкој Морави домаћица гурне сито, узвикујући: "Пуно, пуно!" (Т)ор. ЖОЛМ: 403). Лит.: Čulinović-Konstantinović V., Dodale i prporuše//NU 1963/2: 73-96; Muraj Α., Iz istraživanja Žumberka (preperuše, preslice, tara)//NU 1987/24: 157-176; Филиповић M., Још о траговима Перунова култа код Јужних Словеня//ГМЗ 1954/9: 181182; Арн. СБОЛ 1: 181, 186-187; Бак. ЕБ: 516-517, 613; Доб.: 346-347; Кап.: 238-240. А. А. Плотникова ДОЉА -> Срећа ДОМОВОЈ - источнословенски кућни дух, митолошки газда и покровитељ —> куће, који обезбеђује нормалан живот породице, здравл,е људи и животиња, плодност. Д. постоји у свакој кући и везан je за одређени род, претка, за кога га и сматрају. У веровањима о д. издваја се његова веза са стоком; он обезбеђује њено благостање и плодност, али може и да изводи и мучи стоку. Лик источнословенског д. je, по низу обележја и функција, близак јужнословенским кућним духовима » стопану и —> кућној змији: по пореклу од умрлог члана породице, вези са животом домаћина куће, по функцијама покровитеља куће. Обично се за д. сматра умрли члан породице, предак рода, мушкарац који je умро без исповести (рус.). Често сматрају да je д. невидљив (ист. слов.) и да се указује људима само да би наговестио неки догађај. Обично узима лик старог мушкарЦа, црног човека, здепастог сељака дуге седе браде (ист. слов.), у белој (бел.) или Црвеној кошуљи (укр.). Д. богатих људи je покривей —> длаком, а сиромаха - го (рус., ист. укр.). Д. замишљају у лику газде куће, живог или умрлог, последњег умр-

ДОМОВОЈ

лог члана породице, најстаријег човека у породици. У кући у којој живи мушкарац, д. изгледа као мушкарац; ако су у кући све саме жене, д. се јавља у обличју жене. Д. може да узме лик било ког члана породице, поготову одсутног, било које животиње, при чему длака животиње има исту боју какву и -> коса домаћина куће. Д. може да изгледа као змија. Места боравка д. су кућа, штала, кон>ушница, парно купатило. Д. обитава по местима која су везана за боравак -» душа умрлих: на почасном месту испод икона, на -» пећи, за -> димњаком, код -» прага улазних -> врата, на -> тавану (рус., укр.), у подруму (рус., бел.). Као и сва -> нечиста сила, д. се оглашава -> ноћу, када се бави домаћинством (ист. слов.). Дан>у седи на свом омшьеном месту - на тавану, иза пећи и др. Д. се може видети у поноћ (укр.), по месечини, када се погледа кроз брану (укр.) или кроз хамове (рус.). Д. je газда и покровител> куће, породице, стоке и домаћинства у целини. Д. постоји у свакој кући; његово одсуство je сматрано за аномалију и наговештавало je несрећу и пропаст домаћинства, помор стоке, смрт чланова породице. Сматрано je да без д. "кућа не може да се одржи" (рус.). Д. обавл>а све домаће радове: одржава —> ватру у пећи, чисти кућу, суши -> ясито, прати стоку (рус., бел., ист. укр.). Он ноћу надгледа читаво домаћинство (ист. укр.), чува кућу од лопова (рус.). Ако га наљуте, он прави штету у домаћинству, плаши л>уде, ноћу прави буку у подруму или на тавану (ист. слов.). Д. je сматран за газду-чувара стоке и живине у кући: он утиче на њихово здравље и плодност. Ако д. воли стоку, она ће бити ухрањена, сита, здрава. Невољену стоку д. мучи (ист. слов.). Када доводе у кућу новог коња или краву, предају их заштити д., молећи га да им чува и воли стоку (рус.). Д. својим понашањем или појавом наговештава будућност, упозорава на опасности, отклања невол>у. Обично je невидљив за укућане, али пред несрећу, најчешће пред смрт члана породице, појављује се у лику домаћина куће. Д. притиска

ДРВЉАНИК

-160-

заспалог човека. Ако га у том тренутку упитају: "На добро или на рђаво?", он ће одговорити ако je то на добро, а ако je на рђаво, д. ће оћутати (рус., ист. укр.). Понекад сматрају да je д. усамљен, али по веровакима, он често има породицу (рус., бел.), која броји онолико чланова колико и породица те куће (рус., ист. укр.), а живот породице д. понавља живот човекове породице. Да би д. био у добрим односима с људима, одређених дана би му приносили -» жртву: -> хлеб, који су стављали под пећ, у -> ћошкове штале, боршч, кашу, које на Нову годину износе на таван, а на покладе тамо остављају парче меса или шољу -> млека - "за покладе домаћину". Исто чине на -> Ускрс и -> Божић. Обичај позивања д. приликом пресед>ења у нову кућу познат је првенствено у руској традицији. Д. који остане у старо) купи, плаче и јауче ноћу, а породицу, која га није позвала да пође с њом, очекују несреће у новој кући. Д. су преводили у нову кућу с делом старог домаћинства: хлебом, опанцима, -» метлом, итд. На старом станишту би отварали капију, говорећи: "Газдо, кућни душе, хајде са мном у нову кућу", па би пренели те ствари у ново станиште. Ако д. притиска човека, он га може отерати псовком и -» крстом, јер се д. не боји молитве. Ако д. притиска човека, може се очитати молитва "Нек васкрсне Бог" (укр.). Ако д. мучи стоку, у штали треба окачити убијену свраку или огледало (рус., пољес.). Лит.: Афанасьев А. Н., Дедушка-домовой//АИЮС 1850/1; Виноградова Л. Н., Региональные особенности полесских поверий о домовол Сатана ДУНАВ - у словенској традицији означава митологизован водени простор, -> реке, границе између свог и туђег света, —» путеве у -> рај, итд. Најстарије предање о дунавској "прадомовини" Словена садржано je у "Повести минулих лета" (почетком XII в.), у којој се говори о томе како су "у многим временима" после вавилонске збрке и расељавања народа, Словени дошли на Д. Предање говори о кретању Прасловена према дунавској граници Византије у VI в. и формирању општесловенске етничке свести у процесу додира са другом културом (византијском цивилизацијом). Дунав je симбол словенског (единства током сред»овековног периода: 1665. г. je Хрват Jypaj Крижанић писао да Руси, Лехи (Пољаци), Чеси, Бугари, Срби и Хрвати зову себе заједничким именом "Словинци и Задунавци". Карактеристична je општесловенска представа о Д. као воденом простору уопште, као мору (у рус. сватовским песмама море често замењује Дунае), граници између свог и туђег света - буг. край Дунае итд., као путу - путу у туђу земл>у, на други свет, у рај. У песми христовераца из средине XVIII века, Син Божји позива "слободне л>уде на велику лађу (...) Веслајте низводно по баћушки, по тихоме Дунаву, од краја до краја, до небеса, до раја"; у буг. песми Д. тече од рајског дрвета - златне —> јабуке; уп. у пољским песмама, представу о Д. у рајском врту; јунак се исцељује травом која je донесена "с Дуная"; у руским сватовским песмама по Д. плива (на Д. стоји) рајско дрво итд. (уп. слику —> дрвета света поред тихог белог Д. у буг. песмама;· представа о Д. као реци која тече из раја, потиче из византијских апокрифа). У украјинској традицији, Млечни пут je пут од Москве до Jeрусалима. На путу до Јерусалима je река

ДУНАВ

Дунав, за коју кажу: "Пишов на Дунай, та и до дому не думай" ("Кад пођеш на Дунав, не мисли о купи"); "На тој реци постоје платнени мостови, који се дозову кад неко хоће да пређе на другу страну. Ти мостови су врло дуги: сваки je од по пет врста"; познате су сличне пољске изреке и веровања, руски мотив у басмама о Д. до кога води "калинов мост" итд. (уп. такође мотив слања болести у Дунав у српским басмама). Д. у народној традицији јесте и граница, и центар света (уп. мотив рајског - светског - дрвета на Д.), где се дешавају најважнији догађаји народног живота и пресецају сви путеви. У украјинској "шчедровки" (новогодишњој песми која се изводи уочи Васиљевдана - 1/14. I), јунаков коњ пије -> воду "з Дунаю", и пред њим се отварају три путића - један води "до Боженька" (-> Бога), други - "до королейка" (краља), трећи - "до панойка" (господина). У пољским песмама, на Д. се састају млади - момак поји коња, девојка пере на белом -> камену итд.; Д. дели младу и младожен>у, момке и девојке (рус., пол>., српски) јавл>а се као граница у обредима животног циклуса, пре свега - свадбе (пресецање Дунава je симбол —» брака; уп. "Дунав" као карактеристичан рефрен руских сватовских и других песама, руски и пољски фолклорни мотив удаје "за Дунай" односно, "преко Дунава" итд.) Млада, која гата ко joj je суђени, баца -» венац у Д. и очекује госте са три стране - из Кијева, Питера и из "далеке Москве", баца у Д. —> прстен, који joj мора донети суђени, итд. Прелажење преко Д. je симбол брака; Д. je такође место смрти и сахране: девојка (момак) се топи у Д., дави тамо дете (пол>., рус.); Стењка Разин, по руским историјским песмама, завршава свој пут "доброга јунака" на Д., моли да га превезу преко Д. и сахране крај "белог камена", између три пута - Питерског, Владимирског и Кијевског. Етиолошки мотиви девојачких суза, које "Дунав-реку чине", смрти билинског јунака Дунава, за време свадбених искушавања, и претварање његове -> крви у реку везани су за брачну симболику реке-воде. Реални Д. у словенским веровањима и обредима je објекат жртвовања ради уми-

ДУША

-169-

лостивл>аван>а: борци руског кнеза Свјатослава (који je желео да центар своје земле створи на Д.), по подацима Лава Диакона (крај X века), пошто би сахранили погинуле на бојном пољу, бацали су у Д. новорођенчад и петлове; уп. жртвовање живих кокошака, петлова или других животика насред Д., које су практиковали бугарски рибари. По српским веровањима, у Д. живи 99 водених духова, а стоти je - њихов старешина; дунавски -» водењаци имају козје ноге, уши и рогове, на глави носе црвени фес. Лит.: МСл: 198-199; Мачинский Д. А., "Дунай" русского фольклора на фоне восточнославянской мифологии и истории//Русский Север, Ленинград, 1981:110-171 (иста лит.); Цивьян Т. В., Движение и путь в балканской модели мира, Москва, 1999: 167-200. В. }. Петрухин

ДУША - човеков двојник за живота, који има црте митолошког лика. Када се раставља с телом (у случају човекове смрти или за време сна), д. га напушта, у облику -» ветра, паре, дима или -> дептира, муве, птице. Понекад je д. замишљана као малени човек прозирног тела или дете с крилима. По неким представама, души постојање даје мајка, приликом рођења детета, по другим - потиче од -> Бога. Д. "живи" с човеком: она je у његовој глави или рупици испод врата, у грудима, стомаку, срцу, итд. Д. расте, као и човек, осећа топлоту, хладноћу, бол, радост, али се храни једино паром од јела која се пуше. За живота човека, може да га напусти само у -> сну, зато л>уди и сањају да путују, доспевају у необична места, итд. Ако je човек везан за -» нечисту силу, онда се д. која га напушта у сну, бави разним злим радњама. Тако, по украјинским веровањима, вештичино тело остаје без даха, док се д., која jy je напустила, jaвља људима у различитим облицима и узима кравама -» млеко, отима -> звезде с -> неба, итд. Ако, за то време, вештици промене положај тела, онда д., по повратку са ноћних путовања, не успева да уђе у свој телесни омотач и лети око вештице,

ДУША

претварајући се час у кокошку, час у гуску, час у муву, час у -> пчелу. Лэуди, ко)и у себи носе својства реалног човека и нечисте силе (вешци, градовници и др.), по пољским и украјинско-карпатским веровањима, имају две д., они продају д. -» ђаволу, мењају je за "нечисти дух". У руским и украјинским веровањима, постоји супротстављање д., својствене човеку (мушкарцу) и паре коју, уместо душе, приписују животињама, "нехристима", понекад - женама. Кад човек умире, душа напушта тело с последњим издахом самртника и неко време остаје ту у близини. Да би помогли д. да напусти просторију, често отварају -> врата, прозорчиће, вратанца на -> пећи; на -> прозор окаче пешкир, низ који се како верују - она спушта и пење натраг, кад то пожели. Такође се сматрало да д. тим пешкиром брише своје сузе, да се на њему одмара. У време облачења покојника, Белоруси на прозор ставе чашу чисте воде и окаче пешкир, да би душа умрлог човека могла да се умије, обрише и чиста оде на "онај свет". Украјинци сматрају да ΰ. прати тело до -> гробља, све плачући и кукајући: "Йой, а я де буду?" ("Joj, а где ћу ja?"). После сахране, д. често свраћа у -> кућу, па зато на поменима код Источних Словена постоји обичај да се на сто износе врућа јела (боршч, свеже печен -> хлеб, који ломе рукама, итд.) да би д. могла да се окрепи паром од хране која се пуши. Код Белоруса би шест недеља по сахрани испод икона држали суд са водом: по веровању, покојникова д. остаје у купи четрдесет дана и може да ожедни. Четрдесетог дана од смрти, код Источних Словена организују "испраћање" д. на "онај свет"; у Пољесју, на пример, тај обред зову "дизање ваздуха". Сличне представе о д. умрлог, која првих четрдесет дана борави близу људи, срећу се код Јуж. Слов, православие вере. По истеку тог рока, душе "путују по земљи", уздижу се у више ваздушне сфере, лете на суд код Бога, итд. Сматра се да je души најтеже да прође кроз воду. У различитим фолклорним текстовима говори се да св. -» Никола превози душе на "онај свет"; понекад се

ДУША

-170-

наглашава да он превози само праведна душе. По украјинским веровањима, срећне душе бораве у кући Соломона и Давида, која се налази на земљи усред мора. Оне се непрекидно моле Богу или пирују за белим трпезама, на којима -> јела никад не нестаје јер се душе хране само паром. Грешне душе се муче у -» паклу и гладују, јер их хране пепелом. Такође се сматра да душе грешника непрестано колају по земл,и, изазивајући олује, оркане, и урагане. Душе некрштене деце постају нявке, мавке, -> русалке. По веровањима, тесна веза између д. и тела постоји и после -» смрти. Да би д. с времена на време могла да види своје тело, Украјинци остављају прозорчић на мртвачком сандуку. У дане помена, она посећује своју родну кућу, обилази места на којима je боравио покојник, обавезно се појављује крај -> гроба, па зато рођаци умрлог остављају на гробу колаче, палачинке, просипају вотку. Руски обичај брисања гроба -> брезовом метлом објашњаван je тиме да души тобоже прија мирис брезовог лишћа. Македонци су првог дана Тројица забадали —> орахове гране у гроб, нудећи душама хладовину и свежину. Свуда je раширено веровање да се душа враћа кући на -» Бадње вече, Нову годину, -> Тројице, итд.

ДУХ

Указујући се л,удима, д. узима обличја разних инсеката и птица, у сладу с представом која влада о њеној лакоћи, способности да лети, постојању крила, итд. Сога су, код Пољака у јужној Русији, при појави лептирова око пламена запаљене свеће, помињали умрле, молили се и звали их по имену; познате су такође и забране убијања лептирова, веровања да су они предзнаци смрти, итд. Ако би у кућу стално долетала нека птица (врабац, -> кукавица, -> јастреб), поистовећивали би je с душом умрлог. У Пољесју су за птице које лете у њиву говорили да то лете душе добрих људи. Често, у знак помена умрлих, сипају —» жито по гробовима и —> раскрсницама, за птице. Понекад се д. замишља у облику -» миша, -> гуштера и других хтоничких животиња. Лит.: Плотникова А. А., Дух вон//Русская речь, 1993/4: 100-102: Терновская О. А., Бабочка в народной демонологии славян: "душа-предок" и "демон"//Мат. КБ: 151-160; УНВ: 397-398; Бак. ПО: 30-41. А. А. Плотникова ДУХ -» Приказа ДУХОВИ -» Тројице

Т) ABO - зли дух у источнословенској и западнословенској традицији. Лик ђ. je претхришћанског порекла, али су хришћанске представе о ђ. одлучујући утицале на касније приказе његовог лика: у источнословенском фолклору и народним сликама, ђаволи су антропоморфна створења, покривена црном -» длаком, с роговима, реповима и копитама (једним копитом), црвеним очима; понекад су их замишљали с псећим њушкама, с црвеним капама - рус., укр., с носом без ноздрва пол>., итд. Такве представе потиснуле су ранији лик ђавола -» беса. У руском средњовековном сликарству, ђ. се разликује од човека својом шиљоглавошћу (или —> косом, која je накострешена - најежена: отуда еуфемизми типа шиш, шишига), понекад - крилима иза леђа. Код Источних Словена, ђ. (упоредо с књишким бесом и врагом), схваћен као родни појам, често укључује сву нечисту силу, ("нежить", "зле духове"): -» водењаке, шумске и кућне духове, итд. У народним легендама, само порекло нечисти везано je за старозаветни апокриф о палим -> анђелима, на челу са Сатаном (Тђаволом; у руским легендама, ђаволи су анђели који су се уморили од слављења -> Бога): збачени с -> неба, неки су пали у -> воду, неки у шуму, неки у поле, и претворили се у духове појединих места. У ђаволе се могу претворити деца, која су умрла некрштена, проклети људи, итд. Истовремено, прави ђ. се од остале нечисте силе разликује и по местима свога боравка (-» пакао, у којем ђаволи муче грешнике - поготову нечисте покојнике, мочваре, вирови, -> раскрснице и места на којима се путеви рачвају, забачене грађевине, воденице, разва-

лине, жбун -> зове, итд.), по слободи кретања (иду свуда, па и у цркве ноћу), по способности претварапа (могу се преобразити у црну —» мачку, —> пса, свињу, -> змију, чешће - у човека, путника, новорођенче, -> ковача, -» воденичара, па чак и свештеника, могу узети облик познаника - комшије, умрлог мужа, итд.). За свеприсутност ђавола везане су забране да се они спомињу (проклети припада ђаволу) и многобројни еуфемизми: лт/кяви, рогати, криви, враг, будала, проклетник, црни, неопранко, анчутка, куси, шиширеп, ћелави, зли, идол, неман и др. (ист. слов., пољ.). У народним веровањима, /}. се стално петља у живот људи, прави им ситне пакости, приморава их на неоправдане поступке ("уводи у грех"), шаље им олују, нагони пијанце да лутају, провоцира их на злочин, самоубиство (самоубица je "ђаволу ован" или коњ), покушава да задобије човекову —> душу; вешци и вештице (ђаволице) продају своју душу ђ. По другим веровањима, ђаволи могу да живе у породицама: они заводе жене, због чега се рађају наказна деца, -> вампири (сличне представе о женама и деци ђ. познате су Јужним Словенима). Карактеристичне су представе о ђаволчићима (бесовчићима - "малишанима", рус.) који служе вешцима. Када се ђ. усели у човека (који се не прекрсти када спомене ξ).), он оболева, почиње да хистерише (бесни). Тјаволи такође могу да пошаљу невреме, мећаву, а и сами се претварају у олују, која носи кровове, доноси болести, односи проклету децу; олује су разбеснели ђаволи, ђавољи сватови ("ђаво се вештицом венчава"). Тђаволи су посебно опасни на "нечистим" местима и у одређено доба дана и ноћи

-172-

ЂЕРМАН

(од поноћи до првих петлова, ређе - у подне) или године (-> некрштених дана и уочи -> Ивањдана). У то доба могућно je комуницирање с нечистом силом и оним светом: тада ђ. призивају басмама, за време -> гатања итд. У предањима, ђаводи чувају закопано благо. Плаше се грома (у предањима, Громовник прогони ђаволе), крста ("ђавогона" - рус., српска изрека: "Бежи к'о ђаво од крста"), молитве, певања петлова, које разграђује њихове ноћне смицалице. Уп. такође Бес. Лит.: ЭССЯ /4: 164-166; Помер. МП; Макс. HHKC/I: 3-29; УНБ: 386-388, 415-429; РДС: 577614; Влас. PC: 530-551; Bar. KUW: 189-209. В. J. Петрухин

ЂЕРМАН -> Герман ТјОРЂЕ

» Георгије св.

Т}УБРЕ - у веровањима и магији Словена, атрибут —» куће, симбол станишта и његових чељади. Коришћено je у ритуалима - за изазивање плодности, за истеривање —> нечисте силе, —> болести и штеточина, a такође у исцелитељској и црној магији. Kao симбол континуитета, ђ. je преношено приликом селидбе из старе у нову кућу (рус., пољ.). Ритуално метење куће млада обавл>а другог дана свадбе, чиме показује да приступа новој кући, да се укључује у нову породицу (рус., буг., срп., пољ.). У различитим мотивацијама ритуалних радњи, ђ. je довођено у везу с —> богатством, —> срећом у кући. Забрањивано je метење и изношење ђ. на Нову годину, како се не би изнела срећа из куће (чеш., словач.), као и метење после ручка - да се не "измету" домаћини (рус.). У обредима сахрањивања, ђ. je асоцирало на живе чланове породице или на покојника. Док би покојник био у кући, нису мели да не "измету" живе (рус.), душу умрлог (пољес.), домаћу срећу (срп.). Након што би изнели мртвачки сандук, ђ. би обавезно мели и спал>ивали (под.., лемк., морав.), да се у кући не задржава дух умр-

ЂУБРЕ

лог (словач.); ђ. би односили на место куда нико не залази, да "не утабавају покојника у земљу" (пољ. Покутје - Kolb. DW 29: 216). Тјубрету, сакушьеном за време празника, приписивана je продуктивна снага. Божићно ђ. je после неколико дана спаљивано у башти (укр., зап. рус.), н>име су засипали воћке, да добро роде (пољес., словач.). Код Мораваца je, с истим циљем, у башти спаљивано ђ. пометено на Велики петак. Ради плодности и заштите од корова, на Нову годину су износили ђ. на н>иве (бел. пинск.). Ђ· фигурира у магијским радньама, усмереним на заштиту од штетних инсеката, -> змија и -> вукова. Да се у кући не легу гамад и инсекти, спал>ивали су и ђ. и метлу, у понедељак Тодорове недеље (буг.), избацивали су ђ. на сметлиште, на -» раскрсницу, у туђе двориште или у реку на Нову годину (срп., буг.) на —> Благовести (бел.), Чисти четвртак (укр., пољ.), током -» Велике недеље (чеш., морав.). Код Бугара, куће нису мели и ђ. нису избацивали на -> Тривундан (1/14II) ради заштите од вукова. У Пол,е^у, напротив, да вук не би долазио у шталу, кућу су мели на Бадњи дан и ђ. бацали у повртњак (гомел,.). Ђ; као и друга прљавштина, може да послужи као апотропеј од вештица, нечисте силе и болести. Уочи Божића, домаћица je оставляла почишћено ђ. пред вратима куће, ради заштите од вештица (чеш.). Божићно ђ. и сламу спаливали су крај капије, да кроз н>у не би ушло нешто рђаво (укр., бел.). Уочи Богојавл,ења, избацивали су ђ. да у њему не остане ђаволак (рус., јенисеј.). На Беле покладе, ђ. je спаљивано да би се истерала нечиста сила из куће (словенач., црногор.). Бугари су изузетно пажљиво мели кућу на дан св. Харалампија (10/23. II), да истерају напол>е болести. Ђ· такође може да спречи зле очи, —» чини. Када неко уђе у кућу у којој снују, треба да узме прстохват ђ. испод прага и да га баци на основу, да не урекне рад (пол,ес). Стоку, која je била намењена за продају, посипали су пепелом, маком или ђ.,

ЂУБРЕ

-173-

сакупљеним са одређених места у кући (зап. словач.). У магији лечења, да би истерали дечју несаницу, кућу су мели с дететом у наручју, и то од -» ћошкова према -> прагу и избацивали ђ. преко прага - као да избацују болеет (рус. архангел.). Да би излечили болесну мршавост, стављали би дете испод прага, на њега смели ђ. из свих ћошкова, па га потом пажљиво "избацивали" са смећем у двориште, а затим дете кроз -> прозор враћали у кућу, а ђ. бацали на страну (пољ., Кујавија). Словаци су узимали ђ. испод прага катедрале или иза олтара, ради лечења -> урока и несанице; Белоруси су сакушьали ђ. из три комшијска дворишта (гродњен.) За —> гатање je коришћено ђ. пометено на Бадььи дан. Девојке би седале или газиле по ђ., расипале га по раскрсници или сметлишту и очекивале предзнаке судбине (ист. слов., словач.). У Словачкој су, да би сазнали да ли je жив неко њима близак, мели ђ. из ћошкова и испод прага па, ако би се у њему нашао жив инсект, сматрали су да je човек жив (словач. - EL KS: 168). Ђ-ι као нешто нечисто, није се смело бацати у —» ватру, нити избацивати тако да се стоји лицем према истоку и у сусрет —> сунцу (буг.), није се смело износити после заласка сунца, просипати на —> пут (пољес.). Ђ· би износили пред мајку непоштене младе, да би je осрамотили пред свим сватовима (пол>ес, ровен.). Вештице су ђ. користиле у црној магији. Помоћу ђ. било je могућно набацити чини (укр.), направити од ђ. црве (пол>.). Да би избегли чини, пометено ђ. су спаЛ)Ивали или бацали на сметлиште (зап. словач., зап. чеш.). Само по себи, ђ. je могло да изазове рђаве последице. У Пол>есју су сматрали да ће онај ко у сутон нагази на ђ. или угази у воду, боловати од ногу или ће ослепети. Лит.: КОО-2: 250; Макар.СНК: 51; ПА; Бог.ВТНИ: 213, 252; Никиф.ППП: 224, 234, 241, 242; Kolb. DW 3: 96; Slov.: 1012, 1013; Vacl. VO: 76-77, 133; Jind.Ch: 87; КПО: 29, 30; CMP2: 71. M. M. Валенцова

ЂУРЂЕВДАН

ЂУРЂЕВДАН - празник св. -» Георгија, који православци славе 23. ГУ/6. V, а католици 24. IV/7. V. Код Јуж. Словена, то je основна календарска граница прве половине године. Тјурђевдан и —> Митровдан деле годину на два полугођа - "митровско" и "ђурђевско" полугође. Код Јуж. и Ист. Словена, Ђ- je основни сточарски празник у години, дан првог истеривања стоке на пашу, код Јуж. Словена и на Карпатима - дан ритуалне муже оваца, првог мерења —> млека и др. Код Јуж. Словена многе магијске радње биле су везане за прву овцу, одређену за мужу: н>у су китили -> венцем од траве и цвећа, посебан венчић качили о посуду у коју су музли овцу. На Ђ· Су обављани многобројни обреди и магијске (првенствено апотропејске) радње, усмерене на то да обезбеде благостање стоке за време летње испаше, да допринесу њеној плодности, да заштите стоку од —> вештица и остале -> нечисте силе, —> вукова, уједа -> змије и др. У низу места, Ђ· je празник -» пастира. На истоку Балкана, једна од основних епизода сточарског празновања Ђ· било je жртвовање -> јагњета (-» жртва). У Украјини и Белорусији, а такође на истоку Балкана (поготову у Бугарској), на Ђ· су бележени обредни изласци на н>иве, с циљем да се виде усеви. Током тих излазака, понекад су организовани молебани уз освештавање -> воде; међутим, изласци су углавном протицали без свештеника. Сами домаћини би изјутра обилазили све своје парцеле, засејане житарицама, приређивали на њиви трпезе, а по завршетку оброка остатке хране (љуске од -> jaja, —> кости од прасета) закопавали у -> земљу. Да би увећали приносе усева, заштитили их од града и много чега другог, домаћини су се котрл,али (ваљали) по усевима. Понекад су изгон стоке и обилазак усева спајали у један обред: стоку су за кратко истеривали на зелене усеве житарица: сматрало се да ће од тога крава имати више млека и, истовремено, да ће то утицати на раст —> жита. Током обиласка, предузимане су разноврсне радње за заштиту усева од града, непогоде, итд. У

ЂУРЂЕВДАН

-174-

њиве су убадали гране, освештане у цркви на -» Цвети (Јуж. и Ист. Словени), крстиће направљене специјално од тих гранчица, освештане свеће, ражањ од ђурђевданског јагњета, на њиви су се молили, шкропили усеве светом водом, љубили земљу, итд. У Словенији, на северозападу Хрватске, a такође у Славонији, познат je обред "Зелени Јурај". На Ђ· je селом пролазила поворка на чијем би челу водили човека, који би од главе до пета био окићен зеленилом. Код Срба у Славонији, мушкарци су уочи Ђ· плели огромну корпу од зеленила, потпуно je покривали зеленилом, венчићима и преврнуту набијали на главу и рамена човека који би тако носио корпу кроз село. Та корпа je називана зеАењак, листењак, ђурђеван. У поворци су ишли мушкарци, пешке или на коњима, који су били украшени цвећем, а неки су свирали у трубе или друге музичке инструменте. Заустављали би се пред сваком кућом, певајући ђурђевданске песме, у којима су објављивали долазак "Зеленог Јурија", a домаћини би им узвраћали поклонима и прскали их водом из музлице. Хрвати су маскирани лик у зеленилу називали Јурај, Зелени Јурај, Ђуро, а у песмама које су певали "јураши" постојали су исти мотиви: "Прешел je, прешел писани Вузем, дошел je, дошел Jypaj зелени..." Код Словенаца, момци су водили "Зеленог Јурија" на реку и бацали га у воду; по другим подацима, у воду су бацали маску-корпу или су водом прскали маскираног. Код Јуж. Словена на Ђ- су укидане многобројне забране које су се односиле на храну, а биле су календарског карактера. До тог дана било je дозволено јести само старо поврће, а млади зелениш се није смео уносити у кућу. На 7). су такође престајале да важе забране једења младог меса и млечних производа (које нису јели од почетка -> поста или од 1. марта): тога дана би први пут јели живину или јагњетину, пили млеко, правили сир и њиме чашћавали госте, итд. Посебно строга била су ограниченна која су се односила на млеко. Ако би некој овци липсало јагње,

ЂУРЂЕВДАН

њено млеко нису пили него су га просипали у —> реку, после чега би обавезно прали руке, да се не оскрнаве млеком које још није било освештано. Прво помужено млеко, као и сви остали први производи, било je намењено прецима (млеко су давали за помен —» душе комшија, просипали га у воду, итд.). Кршење тог правила претило je смрћу приплода и болешћу читавог стада. Најдоследнију забрану пијења млека пре 7). поштовале су жене којима су умирала деца. По веровањима Јуж. Словена, та деца на -» ономе свету седе на млечном дрвету и пију млеко. Ако мајка неког детета прекрши забрану, дете се одваја од дрвета, остаје гладно и проклиње своју мајку. У многим словенским традицијама, Т)· je везиван за тему заштите од —> града: Бугари и Словаци на тај дан нису радили послове који асоцирају на "ударање": нису ударали рубље пракљачама, нису користили ручне воденице, нису ткали, а такође нису износили млеко из куће, нису га јели напољу, као ни друге млечне производе. Код Срба и Бугара, трупа младића би ноћу обилазила село или њиве носећи кожу јагњета, закланог на Ђ· (воденичку уставу, лопату, живу кокош и др.), а по завршетку обилажења, закопавали би je у земл>у на оном месту одакле je почело обилажење и тиме симболички затварали круг и унапред штитили село или њиву од града. Код Јуж. Словена, 7). je први у низу празника на које се практиковало сакупл>ање лековитих трава и осталих корисних биљака, којима су приписивана магијска својства; те траве су чували ради лечења, њима су на 73. хранили стоку, украшавали куће и све домаће грађевина - с апотропејским циљевима (ради заштите од града, инсеката-штеточина итд.). У обредима Јуж. и Ист. Словена, 7). je посвећен магији, везаној за обезбеђивање здравља. Тог дана су сакушьали -> росу, коју су користили за лечење, мерили своју тежину на кантару окаченом на младо дрво - да би читаве године били здрави; голо тело су омотавали зеленим гранама, котрљали се и ваљали по росној трави,

ЂУРЂЕВДАН

-175-

итд. Код Јуж. Словена, за тај су дан везана многобројна гатања по убраном зеленилу: ако стабљике до јутра свену, то чел>ади најављују —> болеет и —> смрт, а ако остану свеже - здравље и дуговечност чељади.

ЂУРЂЕВДАН

Лит.: БМ: 79-83; Бос. ГОСВ: 282-303; Gavaz. GD 1; Кол. Ю С; Kur. PLS 2; Нед. ГОС: 72-81; РНММ: 162-163; Сок. ВЛКО: 155-184 Т. А. Агапкина

ЖАБА - нечиста животиња, сродна -> змији и другим "гамадима". Жабу су сматрали за мајку смука, веровали да се ж. игра са смуком као муж са женом и да се пари с н>им (укр.). Ж. која седам година не види -» сунце, претвара се у -> змаја; као и змије, и ж. имају свог цара с круном на глави (пољ.). Ж. се сматрају за отровнице. Верују да je њихов отров јачи од змијског, али да им je од стварања света забрањено да уједају човека (бел.). Женска симболика ж. je представлена у бајкама о девојци претвореној у ж. (срп., макед.). Због сличности жабљег стопала с л>удским шаком, сматрало je да je ж. некада била -» жена (укр.). Стога верују да ће у кући бити много ж. ако први посетилац на -> Божић, —> Ускрс и друге велике -> празнике буде жена (бел.). У руским легендама, порекло ж. се везује за л>уде, који су се утопили за време светског потопа, за библијску фараонову војску која се утопила у водама Црвеног мора. Зато до данас кобојаги женке ж. имају дугу —> косу и женске груди, a мужјаци - браде. Они ће у будућности поново постати људи, а садашњи л>уди ће се претворити у ж. Зато je грех убити ж. Жаби je својствена љубавно-брачна симболика. У руској бајци, путник ноћу види, у спаваћој соби срећних супружника, ж. која скаче час на мужа, час на жену. Ж. се користи у љубавној магији. На пример, момак треба да улови у —> мочвари ж·, која се прва огласи када сунце излази, Да je пробуши иглом у коју je увучен конац, па да после неприметно ту иглу провуче кроз девојчину сукњу (укр.). Да би се удале, старе девојке треба да у мочвари нађу ж. и да, правећи чучњеве, настоје да

прате њене Скокове и потом голом задњицом седну на »у (рус.). За Кашупкињу коja je затруднела пре —> брака кажу да се прејела ж. У облику ж. су замишљане —> душе људи - како умрле (поготову некрштене) деце, тако и душе деце која ће тек бити рођена. Када виде ж. у -» кући, пожеле joj вечни мир (пол·.). За те представе je везана и раширена мотивација забране убијан>а ж.: прекршиоцу ће умрети мајка, ређе - сам убица. Убијање ж., као и друге гамади, може да изазове —> кишу. Зато су за време —> суше убијали ж., качили je на грану —> дрвета, бацали у -» бунар, сахрањивали je поред бунара, вукли у опанку око села (ист. слов.). Код многих Словена, ж., као и змија, има улогу заштитника куће. На пример, Словаци су веровали да у свакој кући постоји "домаћица" у облику ж. По верован>у, та ж. благотворно утиче на кравље -> млеко (Босна). У облику ж. може да се појави и кућни дух -» домовој (ист. слов., пол,.). Најчешће су у ж. видели -> вештицу, која у том облику улази у шталу и узима млеко туђим кравама, сисајући га из вимена. По веровањима, девојка коју су родители проклели или je умрла некрштена, претвара се у жабу-краварицу, која ноћу излази из воде и музе краве (рус.). По предању, у околини Кракова, испод две —» липе живи ж. која има л>удско тело: њој на Велики петак бацају освештано зеленило, од чега краве дају много млека. Млечна тема je такође представлена у штеточинским методама (узимагье млека од краве помоћу ж.), у забрани убијања ж.

ЖАВОРОНКИ

-178-

(крави ће, у том случају, пресахнути млеко), у исцелитељској пракси (лечење —» грознице млеком у коме je кувана ж.) и у тумачењима предзнака: ако се прво крекетање ж, у -> пролеће зачује у мрсни дан, краве ће давати више млека). За почетак крекетања ж. везано je и предсказивање времена. Такође би, када први пут чују крекетање ж., ваљали се по -> землзи, да их не боле леђа (буг., макед.), клекли на колена и молили се (пол..), верујући да тако могу истерати буве (срп., укр.), успешно засејати зоб и јечам (пољ.). Пољаци су сматрали да св. -> Вартоломеј (24. VIII) прућем од хмеља тера жабе у мочваре и оне после тога више не крекећу јер им уста затвори муљ. Пред пролеће се старе -> ласте, које су презимиле у мочвари под -» водом, претварају у ж. Карактеристичан мотив у представама, везаним за ж., јесте слепило. Он се јавља и у мотивацији забране убијања ж. (ко убије ж., ослепеће - пољ.), у начинима наношења штете помоћу ж. (да би ослепели човека, намажу му врата жабљом машћу - луж.) и у приписивању жаби способности да нашкоди човеку (човек ослепи ако му њена пљувачка доспе у око - пол..). У народној медицини ж. je, као створен>е хладне крви, изузетно често коришћена за лечење грознице, која je симболички повезана с —» ватром и жаром. На скоковитом начину кретања ж. заснован je метод уклањања црва из животињских рана: око врата животиње качили би живу ж. на концу (рус.). Лит.: Гура СЖ: 380-391; Миловиден Φ. Φ., Жаба и лягушка в народном миросозерцании, преимущественно малорусском, Харьков, 1913. А, В. Гура

ЖАВОРОНКИ -> Шева, -> хлеб ЖЕНА - у словенској традиционалној култури, наставл>ачица рода, чуварка —> опьишта. У патријархално оријентисаном друштву, често се јавља као оличење ритуално нечистог начела.

ЖЕНА

У већини словенских легенди говори се, као и у Библији, да je ж. створена или настала после мушкарца, што би требало да оправда подређени положај ж. у традиционалном друштву. Код Ист. и Јуж. Словена раширена je легенда о пореклу Еве од ђавољег или псећег репа: пошто je -> пас (-> ђаво) украо Адамово ребро, Господ му je одсекао реп и од њега направио ж.; као што пас маше репом, тако она језиком ради. Тема грешности ж. вишеструко je заступлена у словенској етиологији. Пошто je пала као жртва ђавола, ж. je згрешила и Богу и мушкарцу. У Белорусији, легенде говоре о томе да су мушкарац и ж. исконски были спојени некаквим цревом (репом). Т)аво je саблазнио ж. и отргао je од мушкарца: тако су људи и добили полне органе. "Несавршенство" људског рода je кривица - ж. Исконски, човек je одмах по рођењу могао да трчи, као и све животике, али се ж., видећи како joj Господ баца са висине новорођенче, уплатила и пожурила да га ухвати. Од тада деца касније проходају него друга жива бића. Због жениног непоштовања —> хлеба, —> Бог умало л>уде није лишио хлеба (укр., бел., буг.). У традиционалној култури, ж. je могла да се оствари у потпуности једино у -> браку. Мада je свадба била најважнија иницијација за ж., ньен статус се постепено мењао. Током прве године брака (понекад и дуже), положај младе ж. има лиминални карактер: забрањено joj je да разговара са свекром и свекрвом, па чак и да их гледа (буг. говеине). Она не раскида везе са својим родом: живи код родитеља наредних неколико месеци (сев. рус.), или чак читаву годину (вороњеш.), родители je и даље снабдевају свиме што joj je потребно (пињеш.). Не дозвољавају joj тешке радове у купи, не дају joj да кува, поготово да меси хлеб. На Руском Северу, ж. je само временом могла "стать на (взять) большину" - "узети старешинство, постати газдарица"; посвећивање у новог члана породице одвијало се под руководством старе домаћице, која je обучавала "с руки" - како се прави тесто за пирог са рибом (Белозерје). Од тог тренутка млада je стицала право да меси хлеб.

ЖЕНА

-179-

ЖЕНА

Селанке на пнјаци у Скоплу продају своје платно

Промена статуса испољава се у промени њеног изгледа. "Растанак" с девојачком фризуром и одећом дешава се, као по правилу, на свадби (цент, рус.), али у другим традицијама може бити везано за —> кадендар: код Бугара на св. —> Георгија, у Тјевђелијској казн на -» Тодорову суботу. Најважнији моменат који одређује положај ж. био je однос према сексуалној сфери и рађању деце. Ж. je била дужна да учврсти свој положа]' у породици не само као жена него и као мајка. Ако je рађање ван брака сматрано за грубо кршење моралних норми, онда je и неплодна жена била објекат прекора околине (уп. рус.: "у кого дети нет - во грехе живет" - "ко нема деце - живи грешно"). Брачни односи такође су временски регулисани: после брака свог последњег (најмлађег) детета, ж. више није имала права да рађа децу, што je значило да се мора одрећи полног живота и прећи у старосну трупу баба. Завр-

шетак ове етапе може бити обликован у посебан свадбени ритуал "забивать чопа, пяту" (Чернигов.). Женственост, женско начело je непосредно везано за женске послове, па je зато погрешно поступање с кудељом, ланом, могло прељу да учини мушкобањастом: почела би да joj расте брада, баш као што je и мушкарцу случајни контакт с -> вретеном одузимао снагу и вештине; на аналоган начин, контакт с наћвама и хлебом жени даје здравл>е и лепоту, али мушкарца може учинити налик на жену. Ако мушкарац ради женске послове, то доноси несрећу кући (буг.). Аналогно томе, ж. je забрањено да ради мушке послове: ако ж. буде сејала лан, он ће да "изгори" (гомел..). Ж. je мушкарцу супротстављена као лево десном, као негативно позитивном. Ж. je увек морала да буде с леве стране мушкарца (или иза н>ега): у цркви, и на —> путу. Ж.-полажајник наговештавала je несрећу током целе године.

ЖИТНИ ДЕДА

-180-

Сфера активности ж., као физиолошки нестабилног, периодично нечистог бића, била je досуђена. Удате жене у цвату снаге су искључиване из обредних ситуација у којима je била нужна ритуална чистота: у том случају, замењивале су их девојчице, удовице и старице. У годишњем циклусу већину такозваних "женских" празника, поштују само жене (уп. Бабин дан), а то се своди на завете и забрану женских послова (предење, ткање, рад у повртњаку, спремање јела). Они су везани за "женски" култ -> светаца, поготову оних који штите од —> болести. Лит.: Адоньева С. Б., О ритуальной функции женщины в русской традиции!'/ЖС 1998/1: 26-28; Kabakova G., Le corps feminin: ses usages et ses representations en Poles'e, Paris (these de doctorat).

Г. И. Кабакова ЖИТНИ ДЕДА -> Пољевик ЖИТО - стециште вегетативне снаге, симбол плодности, настанка живота, бесмртности, вечитог обнављања, здравља; има продуктивну и заштитну симболику, у низу других ситних сипкавих предмета, јавља се као симбол мноштва и -> богатства. На обредним трпезама, ж. има својство главног ритуалног -> јела. Код Ист. Словена, божићна и новогодишња жита су кувана од три различите житарице, с додатком пасуља и -> боба; код Јуж. Словена, на дан св. —> Варваре, св. Ане или св. —> Андрије, спремано је обредно јело варица, с додатком сувих шљива, -> ораха, -> јабука, или je јело приправл>ано од житарица и махунарки, да би све посејано донело богату летину. На дан св. Атанасија зимског, жене су заједнички кувале кашу од ж. - део су закопавале у -> земљу, ради плодности (родоп.); Средопосне среде (средина четврте неделе Великог поста) месили су колаче кресты (крстови), у које су стављали раж, "да би родило жито" (рус.). Ради обезбеђивања плодности и благостања, богатства у кући, уочи -> Божића и Нове године на трпезу су износили

ЖИТО

ж. свих кул тура. Веровали су да he то повољно утицати на будућу летину, јер су житу приписивали заштитну и продуктивну функцију. Давали су га у храни животињама и живини, да буду здрави и плодни. У новогодишњој ноћи привезивали су пун клас ж. за плодно -» дрво, ради појачања плодоносности (великопољ.). На Бадњи дан бацали су пшенично ж. ка таваници, да би родило ж., да би се ројиле -> пчеле, да би растао приплод и био живахан као пчеле у лету (закарпат.-хуцул.). Засипање ж. на Божић и Нову годину био je магијски обред -> бајања за обил>е -> хлеба (општеслов.): засипали су чељад и кућу, -» коледаре, полажајника, ритуалне предмете (—> бадньак, сноп). Вегетативну снагу ж. користили су у обредима засипања младенаца и новорођенчади. Ж. их je штитило од -> чини и снабдевало плодоносном снагом; младенцима je обезбеђивало богат род жита у новом домаћинству, симболизовало срећан живот и здраво потомство. У обреду засипања младенаца, ж. je имало репродуктивну функцију. Присутни су се трудили да ухвате зрна, а затим их сипали млади у скутове хаљине (ист. морав. Горњачка облает). У Банату, код Хера, док млада улазећи у кућу баца ж., сватови говоре: "Колико зрна, толико деце!" У области Задра, кад млада ступа у мужевљеву кућу, свекрва je засипа пшеничним ж., говорећи: "Колико зрна пшенице, толико ти, нево, Бог дао сретне дјеце!" (Треб. ПДСК: 43). У Чешкој и Шлезији су сматрали да ће млада имати онолико деце колико се на њој задржи зрна ж. за време засипања на свадби. У порођајним обредима, осим симболике богатства и рађања деце, јавља се и лустративна функција ж.: прљавштину после порођаја спирали су —> водом и ж., бабица и породила су наизменично сипале једна другој, из руке у руку, ж. (укр. Волињ). У воду за прво купање детета ставл>али су ж. или комадић хлеба; у ручицу новорођенчета стављали су неколико зрна ж.; у колевку су бацали прегршт ж. У

жито

-181-

Шлезији су новорођенчету поклањали ж. за крштење, да дете буде добар домаћин и да увек има хлеба. У погребним обичајима доминира одбрамбена функција: житом су посипали покојника, кућни -> праг, -> пут до -> гробља (ист. слов.). После изношења покојника, ж. су посипали клупу на којој je био мртвачки сандук (гомељ.). Сматрали су да смрт скрнави ж. и зато су - да се ж. "не уплаши", "да не умре, не постане мртво као покојник", да не изгуби способност за давање плода - приликом изношења мртвачког сандука, превртали ж. и три пута бацали увис прегршт ж. (закарпат.). Пре него што поворка са мртвачким сандуком крене од куће, неко од чељади оде у амбар и преврће ж. (хрв.). Приликом изношења покојника, његова рођака баца ж. за сандуком, да покојник не би оставио без хлеба живу чељад (бел.). О —> задушницама су сипали ж. на гробове (ист. слов., буг., срп.). Ж. су жртвовали натприродним бићима и духовима предака, да би обезбедили плодност; ж. из првог снопа жртвовали су цркви. За Божић, -» Ускрс и славу, у сев. зап. делу бивше Југославије, a такође у Пол>ској и Словачкој, постојао je обичај да се ж., које je било засејано у саксији, позива да помогне ж. посејаном на њиви. Ж. je имало функцију заштите од —> нечисте силе, -> болести, од корова: оних дана када се посебно активира нечиста сила, читаво двориште су засипали ж.; пшеницу, освештану на Бадњи дан, закопавали су испод прага ради заштите од нечистих сила (ист. слов.); разбацивали су ж. по —> ћошковима собе, да би заштитили стоку и овце од болести (Хуцули). Зрном пшенице, коју су чували од Бадњег дана, било je могућно спасити се од —> вештице тако што би се зрно ставило под језик (Украјинци из источне Словачке). Ж. у гатањима симболише богатство, оби/ье, скори -» брак. У народној медицини, посебну исцелитељску моћ има ж. из првог и последњег снопа ражи. Зрном јечма додиривали су "јечмик" (чир) на оку, после чега су га

ЖРЕЦ

бацали у -> ватру или -» бунар. Да би се ослободили од болести, "хранили" су je ж. За време епидемија, обилазили су село засипајући га ж. (укр.). Ж. зашивено у одећу je -> хамајлија и штити од сваке болести (макед.). Лит.: Зел. ИГ: 165, 169; Макс. ННКС: 116-117; СД 1:11,110,119-120,128, 346; Сум. СОО: 81-84, 204; Бог. ВТНИ: 194, 217, 218, 254, 269, 268; Bieg. MD: 63, 174, 218; Kolb. DW 29: 239, 302, 322; 31: 153; 49: 443; Kot. PU: 64, 69; Horv. RZU: 229, 31, 32, 234; HE 1942/3: 199; PBM 1988-1989/31: 171, 172, 181; Треб. ПДСК: 42, 43; Арн. СБОЛ 1: 288; Пирин пее '85: 140-141.

В. В. Усачом ЖРЕЦ -> Чаробньак ЖРТВА, жртвовање - у паганској (претхришћанској) традицији, главки религијски обред. Религијским култом руководили су жреци, чаробњаци чији je назив у руском језику сродан речи "жртва". У паганском добу постојала je хијерархија жртава које су приношене приликом обављања култа. Тако, арапски аутор Ибн Фадлан описује, почетком X века, сахрану угледног Руса, на којој су жртвовали кокошке, -> псе, -» краве, коње и, на крају, девојку-наложницу. О жртвовању наложнице или удовице на мужевљевој сахрани код Руса и Словена, сведоче и други среднювековни аутори. Жртвовагье човека било je највиши ритуални чин, који je крунисао хијерархију осталих жртава. По средњовековним руским изворима, људи су жртвовани -> Перуну и другим идолима у Кијеву: 983. године je жреб, којим je одређивана ж., пао на сина Варјага-хришћанина; отац није дозволио да му сина закољу пред Перуновим идолом, па су пагани растргли оба Варјага. Исто тако, жребом су жртвовали хришћане и —> Свентовиту у Аркони, —> Триглаву, —> Прилегали и другим боговима. Немачки хроничар Хелмолд описује мученичку смрт епископа Јована у земљи балтичких Словена 1066. г.: пагани су заробљеног епископа водили по свим градовима, тукући га и ругајући му се; када je епископ

ЖРТВА

-182-

одбио да се одрекне Христа, одсекли су му ноге и руке, његово тело бацили на -> пут, а главу, набијену на кошье, жртвовали богу Редогасту (уп. -» Сварог) у свом култном центру Ретри. Ритуално дел>ен>е ж. je карактеристичан обред, чија je симболика посебно везана за чин стварања света: уп. мотив руске песме о "Голубиној књизи", по коме из тела прабића (Бога, Адама) настаје читав свет - уп. сунце од Божјег лица, уп. месец - од груди, друштвени сталежи - од делова Адамовог тела, итд. По симболици, космогонијском чину je блиска и грађевинска ж., неопходна за успешно завршавање градње —> куће, тврђаве, града, итд. У српској балади о грађењу Скадра, три брата граде град, али га све време руши —> вила; неопходна je грађевинска жртва —> близанци, брат и сестра са истим —> именима; људи, које су послали да их траже, не налазе близанце, па вила тражи за ж. жену једног од браће-градитеља: њу уграђују у кулу, али

ЖРТВА

joj на грудима остављају незазидани простор да би могла да доји новорођеног сина. Обично je као грађевинска ж. коришћена коњска лобања, коју су закопавали у темељ куће (налази тих лобања познати су у средњовековном Новгороду), а такође су жртвовали петла и кокошку, које су клали приликом зидања грађевине (овчје и кравл>е —> кости су закопаване по —> ћошковима дворишта или штале - ист. слов.): уп. такође "коњића" или "кокицу" - називе конструкционих детаља —> крова на традиционалној руској кући. При томе, и сама кућа у словенској традицији je замишљана као териоморфна и антропоморфна: уп. "лице" као ознаку за фасаду, "окно" (око) итд. Човек, кон> и птица у традиционалној слици света оличавали су слику —> дрвета света, центра света и космичке осе: на ж., принесено] код корена дрвета света, настаје читав свет. Уп. мотиве апокрифа о Адаму, сахрањеном на Голготи: из његове главе израста дрво кипарис, од кога, као одговор са своје стра-

Клање брава као жртва приликом поставлања рогова на кров куће

ЖРТВА

-183-

ЖРТВА

не, праве -» крст, на крст се приноси искако код Јужних, тако и код Источник купитељска жртва - Христос. Словена, укл>учујући и Руски Север, где je -» Дрво, које je било посебно поштото жртвовање називано "молба", "жервано ако je расло крај -> воде (-> извора) тва", "братчина". Брава намењеног за кла- уобичајено je место за жртвовање: још у ње ("заветног" брава), сел>аци из околине X веку византијски цар Константин Пордотеривали су празником код цркве, да га фирогенит je описао жртвовање Руса на свештеник благослови, а месо су кували у острву св. Григорија (Хортица) на ушћу казанима и јели, делили богомољцима, Дњепра, где je растао огроман —» храст; итд. На Руском Северу забележена су ароко храста су забадали стреле и жртвовахаична предања о кравама, које су некада ли петлове, комаде —> хлеба, месо, итд. Те излазиле из воде (језера), да би биле жржртве су Руси приносили ради успешне твоване, о —> јеленовима који су ради топловидбе од Варјага до Грка. Под дрветом га долазили из шуме (слично веровање би девер секао главу петлу за време свадпознато je и код Бугара), итд., али су онда бе код Чеха. Певчевом жртвеном —> крл>уди, који су приносили ж., постали повљу прскао je присутне (традиционална хлепни и убијали превише животиње, па ж. и ритуално —> јело на свадби свих Слосу оне стога оне престале да се појавл,ују. вена). У Бугарској су на -> Ђурђевдан За жртвене животиње пророка Илије приносили ж. (курбан) св. -> Георгију громовника у народно) традицији - смазаштитнику стоке: прво ојагњено јагње у трају се ован или бик ("илински бик"): по стаду су клали испод воћке или на најсвеподацима византијског историчара из VI тијем делу куће - на -> огвьишту, поред в., Прокопија Цесаријског, Словени су биисточног зида. За жртвовање су бирали, кове и друге животиње приносили за ж. као по правилу, бело јагње, на чију су главрховном божанству, творцу муња. Жрву стављали —> венац, на десном рогу су твовање на Илиндан требало je да отклому учвршћивали свећу, a најстарији муни —> ките и непогоде, да обезбеди летишкарац у кући je кадио ж. тамјаном па je ну, итд. По другој руској традицији, бик je затим клао; крвл>у су мазали чело деци, сматран за жртвену животињу најпоштода буду здрава; крв je коришћена и као ванијег свеца код Руса, св. Миколе - св. -» лек, итд. Месо ж. су јели на заједничкој трНиколе: уп. узречицу - "Бик Миколи, а пези, кости су закопавали у мравињак, да ован Илији". Хтоничка бића - жабу, смусе овце плоде као —> мрави. Слични обрека - убијали су приликом суше, да изазоди су постојали и код других Јуж. Словена. ву кишу (ист. слов.). Крвне ж. у словенској традицији су Бескрвне жртве - кољиво, —» јело, пиприношене за време најважнијих каленће, тканине и др. "заветне" предмете придарских —> празника: на -» Божић су Јуж. носили су на света места, поред дрвећа и Словени клали овце, кокошке, на кућном —> извора, итд. Тако су, Црногорци на дан -> прагу или на -» бадњаку (бадњак су св. -» Варваре (4/17. XII), у -> бунар бацатакође поливали светом водом, —> вином, ли кашу, скувану од зрневља разних житазасипали га —» житом). Месо су јели за рица и плодова (варицу), говорећи: "Ми божићном трпезом (главу су оставляли теби варицу, а ти нама ракијицу, јагњад и за новогодигшъу трпезу), рогом жртвене јарад", итд.; карактеристична су такође животиње ударали су воћке, говорећи: жртвовања ситним духовима - демонима, "Ja тебе рогом, ти мене летином". Уп. ру—» нечисто] сиди, покојницима; тако су ски обичај жртвовања кесаријског прасешумском духу остављали —»jaje на -> раста на "свигьски празник" - Василија Кесакрсници, да би им вратио залуталу краву; ријског Великог (1/14. I), итд. Летњи пра—> водењацима су приносили ж. прилизници —> Петровдан, -> Илиндан - таком градње —> воденице: посечене —> ноккође су праћени клањем жртвених животе и -> косу забадали су у пукотине на кутика —> бикова (—> волова), овнова, пећи као ж. кућном духу, итд. Животињама, тлова - и заједничком обредном трпезом, које поседују демонске црте, жртвовали су

ЖРТВА

-184-

ршуалне предмете - поред ласичине рупе осгављали су -» вретено и пређу, за -> вука су носили лан и -> конопљу у цркву; последњи класови остављани су -> мишевима и птицама, да не дирају летину, итд. Напротив, стока која je постала плен вукова, сматрана je за ж. коју je одредио -> Бог (јужнослов., бел.), Јегорије (рус.), Никола (пол,.), итд. Жртвовање je практиковано с циљем да обезбеди нормалне узајамне односе (трампа) са светом натприродног, "оним

ЖРТВА

светом", паганским боговима и хришћанским -> свецима, да обнови и учврсти космос у целини. Лит.: КОО; Зел. ИГ: 127-132,196-201; Гура. СЖ: 104-105,143-144; Байбурин А. К., Строительная жертва и связанные с нею ритуальные символы у восточных славян!'/Проблемы славянской этнографии, Ленинград, 1979; ФЭРС: 209-223; Slupecki L. Р., Slavonic pagan sanctuaries, Warsaw, 1994. B. ]. Петрухин

ЗАВЕТ - 1) обавеза, коју добровольно преузимају на себе човек или заједница као захвалност -> Богу за избављење из неволе, —> болести, итд.; 2) предмет или жртвена животиња, који су, по обећању, приношени у цркву или на друго место, које je поштовано као култ. 3. je могао бити лични или колективни; з. je давай за одређен временски период (неколико месеци, годину дана) или за читав живот; њему су прибегавали, као по правилу, у несвакидашњим приликама (природне непогоде, рат, епидемија, тешка болеет). Облици з. су: изградња храмова, која je требало да почне на месни "заветни" —> празник или поштовањем "заветних" дана; набавка икона за храм или за капелице, уз поштовање постојаног редоследа празника у част иконе; обављање молебана; ходочашће на света места; одлазак у манастир; неступање у —> брак; придржавање "заветних" —> постова поврх уобичајених црквених постова и посних дана (-> среде и -> петка); "заветно" одрицан>е од пијен>а алкохола и др. Форме "заветних" приношења су: постављање свеће одређене тежине у храму; давање новчане -> жртве (ситан новац je најраширенији облик приношења и на поштоване —> изворе, —> дрвеће, —> крстове); жртвовање излечене животиње (ко•н>а, краве) манастиру; жртвовање цркви или поштованом месту тканих предмета (траке, —> појасеви, мараме, пешкири, чаршави, -» кошуље), вуне, лана (уп. заветно опасивање храмова и поштованих крстова у јужнослов. традицији); одношење у храм (на поштовану икону) жртве-вотива која представлю делове човечјег

тела, фигурице човека или животиње; жртвовање крста, који се носио на телу, поштованом месту (-> камену, крсту, дрвету); одгајање, по завету, домаће животиње (краве, -> бика, овце) и њено жртвовање свештенству цркве - "Богу" и заједници за заједничку "благајну". На Руском Северу, жртвовање животиња везивано je за дан св. -> Илије (ритуално клање такозваног "илинског бика" после чега би уследила колективна трпеза), св. Анастасије ("да се овце више плоде зими"); ту je и приношење разних намирница (-> хлеба, колача, -> jaja) на свето место. Када оставе "заветне" жртве код месних светиња, богомољци одатле узимају "свету" -> воду из -» бунара, кору и иверје дрвећа, песак и ситно камење, парчиће -> воска. Тим предметима приписивали су магичну снагу и користили су их не само у случају болести, него и у свакој кризној ситуацији. У народној свести приношеиье "заветних" предмета, које моделује ситуацију размене између човека и сакралних сила, спада у сферу "религијске" праксе и супротстављено je "нечисто)" магији. Лит.: Кремлева И. А., Обеты в народной ЖИЗНН//ЖС 1994/3: 15-17; Панч. НП: 75-115; Тол. ЯНК: 91-112. О. В. Белова ЗАГРОБНИ СВЕТ -» Онај свет ЗАДАВЧИЋ -» Некрштенци ЗАДУШНИЦЕ - 1. задушни дани у календару Јуж. Словена православие

ЗАДУШНИЦЕ

-186-

вере. Број тих дана варира у складу с различитим месним традицијама (од три до десет дана током године). Најпопуларнијим и општим су сматране: -> субота пред месне покладе (срп. Зимске задушнице, буг. Голяма задушница); летње задушнице, везане за —> Спасовдан (срп. Спасовданске задушнице, буг. Спасовска душница) или -> Тројице (срп. Отворне задуштще, буг. Русална задушница); јесењи задушни дани, везани за суботу уочи -> Митровдана (26. Х/8. XI) или св. Михаила (7/21. XI). У 3. се такође могу сврстати -> петак и субота -> Велике недеље, понедел,ак Томине неделе (Побусани понедељак); код Срба, такође, и друга, трећа и четврта недеља Великог поста; код Бугара - субота уочи -» Цвети или пред св. Петку - Параскеву. Ритуали тих дана укључују низ обавезних елемената: паљење свећа (ређе > ватри), што je везано за представе о томе да њихова светлост осветљава умрлима пут у подземни свет; симболичко "храњење —> душа" или дел>ење задушног -> јела комшијама и сиротињи за успомену на покојнике; поливање —> гробова —> водом или —> вином "за душе покојника"; кићење гробова зеленилом и цвећем, побусавање и др. Задушне обреде, по правилу, изводиле су —» жене. Оне су спремале и износиле на гробље кувано —> жито (коливо), обредни —> хлеб, обојена —> jaja, воће и друга задушна јела; остављале су их на гробовима рођака, делиле суседима "за душе мртвих". Трудиле су се да изнесу топло јело, сматрајући да се душе хране паром из јела које се пуши. Код Бугара-Капанаца било je уобичајено да, по повратку с гроб/ьа у задушни петак, спремају нову порцију ритуалних хлебова према броју умрлих рођака да би их поделили комшијама сутрадан; разликовали су се хлебови за умрле мушкарце, за жене, омладину и децу. Сматрали су да, почев од —> Ускрса (или од суботе Сиропусне недеље) па до Спасовдана (или Тројица), душе покојника бораве међу живим људима и да их je могућно видети или чути помоћу посебних магијских ритуала. С тим циљем,

ЗАДУШНИЦЕ

у многим областима Бугарске, у суботу пред Тројице (када су се, по веровању, душе покојника враћале на -> онај свет), жене су носиле лесково лишће у цркву: н>име су засипале под и потом клечале на том лишћу или легале на под, верујући да "покојници бораве под лишћем" или "долазе преко њега"; при томе се није смело гледати горе да се не би уплашли мртви, требало je —> ћутати да би се чули њихови гласови. Ако је неко желео да види душе, онда je требало да узме —> огледало и да га држи над -> водом све док се у њему не би појавио лик. Дешавало се да огледало, с тим циљем, окаче изнад —> бунара; међутим, сматрали су да je то опасно и по мртве и по живе. Срби у Шумадији на летње з. (на Спасовдан) обично одлазе на гробље у нади да ће видети своје мртве рођаке. Требало je отићи ноћу, у потпуној тишини; на гробовима су палили свеће и оставляли мало —»јела, а уз —> крст прислањали огледало, у коме je требало да се укаже покојник. Широко je распространено веровање Јуж. Словена да je пред сваким покојником на "ономе" свету поставлен -» сто, на коме су управо она јела која му je родбина донела на 3. Није било уобичајено да се "задушни" ритуали обављају у кући, у чијој je породици живела "нова млада", тј. млада која je ту мање од годину дана. По српским веровањима, св. Петар "отвара гробове" у —> пролеће и "затвара" их у јесен. Код Бугара у околини Странџе, познате су представе о томе да до Спасовдана душе покојника "слободно бораве по цвећу" а потом одлазе са -> земл>е, зато што од тог дана почињу да сазревају плодови и "мртви се утерују у њих"; забрана спавања дању на Спасовдан мотивисана je тиме што би покојници, у противном, могли остати у -> сну спавача и не би могли да се благовремено врате на онај свет. Лит.: БМ: 127-128; Бак. БПО: 145-146; Странджа: 342; Плов.: 273-274; Нед. ГОС: 93-97; СМР: 132-133. Л. Н. Виноградова, С. М. Толсто]

ЗАДУШНИЦЕ

-187-

2. Код Словена-католика, главки задушни дани у годный празновани су 1. XI, што се поклапа с црквеним датумом празника Свих светих и душа покојних рођака (2. XI). Празник светаца први пут je уведен у Европи 998. године у бенедиктинским манастирима, а од XIII века западна црква га усваја као званичан празник сећања на покојнике. У народу, два црквена датума з. готово да се не разликују: дан Свих светих често je сматран за дан пред главни задушни дан (2. XI), за који је везан основни комплекс обичаја, од којих је најважнијим ритуалом сматрано спремање задушних јела. Веровање да душе умрлих долазе на -> земљу односи се на различите датуме годишњег циклуса, међутим, у католичкој традицији за задушне дане специјално су одређене управо јесење з. По народним веровањима, у то време умрли рођаци посећују своје куће, окупљају се под —> прозорима или лево од —> врата; када уђу у кућу, греју се поред -> пећи, траже задушно јело, које им je намењено; пред одлазак на "онај" свет, душе се окупљају у катедрали на ноћној служби, коју за њих служи дух умрлог свештеника. Живима je било забрањено да надгледају покојнике; у противном, дрзнику je претила сурова казна. Празновање з. почињало je сређивањем гробља: људи су чистили гробове рођака, китили их гранчицама, цвећем, палили свеће; приређивана je колективна молитва за умрле, а затим би свештеник благословљавао гробове и шкропио их светом водом. Домаћини су уређивали кућу за пријем душа умрлих: организовали су велико спремање, посипали под песком, оставляли отвореним врата или прозор, примицали клупу уз наложену пећ, на коју су стављали суд са водом, -> чешаљ, сапун и πεπικπρ, "да би душе могле да се умију и очешљају" (ист. Пољска). Домаћице су на з. месиле специјална пецива "за душе". Велика количина хлеба изношена je на гробље: делили су их просјацима, сиротињи, деци, свештеницима, a такође оставл>али на гробовима. Тежња да се раздели што више хране (у

ЗАДУШНИЦЕ

многим местима мешено je и делено до 200-300 погачица) осмишљена je као магијски чин, који је домаћинима требало да обезбеди умножавање иметка и берићет. У словеначким селима Горењске био je раширен обичај "сакупљања хлеба" (hlebce zbirat): на задушни дан, трупе младих би ишле по селу, одлазиле на гробља и у катедралу с цил>ем да сакупе што више задушног хлеба, па су чак приређивана својеврсна такмичења, где би настојали да превазиђу друге по количини сакупљеног хлеба. У многим областима Словеније, ноћ уочи з. домаћини би остављали на столу чашу вина "за душе", a ујутро слали децу да провере да ли се ниво течности смањио. У Штајерској су, осим вина, на сто поставляли и рен, а у Дравској долини мртвима су оставляли вино, хлеб и кашасто јело. Жители словачких области Ораве и Липтова су сматрали обавезним да на столу ноћу оставе "вечеру" за покојнике. Тамо су веровали да ће душе, које не нађу задушно јело, плакати морене глађу читаве године, до следећег празника з. Специјалну част (хлеб, брашно, кашу, воће) људи су носили на гробље, називајући je "коледа за мртве" (словач.). У складу с верованьима да у то време душе умрлих бораве на земљи, људи су поштовали многобројне забране: нису радили на њиви, нису обављали домаће послове, нису полазили на пут. По пол>ским веровањима, уочи з. требало je што раније отићи на спавање, да својим присуством не би сметали душама да прославе свој празник; забрањивано je да се са стола склањају остаци задушне вечере; није се смело излазити у двориште касно увече ни просипати вода или сплачине кроз врата; ноћу нису пуштали —> пса с ланца. Ако je било преко потребно да се избаци -> ђубре или проспе вода поред куће, домаћини би намерно галамили да би одагнали духове или би им се посебно обраћали: "Склони се, душо, да те не полијем!" Забрањено je било и кречење пећи или куће, да се мртви не испрскају глином и кречом. Водећи рачуна да не науде некој од невидљиво присутних ду-

-188-

ЗАЈЕМЦИ

ша, која би случајно могла да се завуче у пресу, Словенци из Беле Крајине су je одвијали на дан з., да "ослободе душу" и омогуће joj да у одређеном року оде на "она]" свет. Лит.: КОО 1978: 178-179, 195, 199, 218-219; Kur. PLS 3:115-118; Gavaz. GD 1:107-108; Stelm. ROP:

190-196; Poš. ZO: 270-273; EUKS1:114,2:190-191, 317; Horv. RZL: 243-244; Väcl. VO: 159-160. Л. H. Виноградова, С. M. Толсто/

ЗАЈЕМЦИ -» Баба Марта ЗАКЉУЧАВАЊЕ ->· Катанац ЗАЛИЗНА БАБА -> Пољевик ЗАОРАВАЊЕ - комплекс ритуалномагијских радњи које прате почетак пролећног орања, обављан с циљем повећања плодности и заштите њива од елементарних непогода и -» нечисте силе. 3., попут засејавања, првог истеривања стоке на пашу и других обреда, који реализују ситуацију и магију почетка радње као представника радње у целини - по народним представама, одређује успех и —> срећу орања и сетве, у целини, дакле, и плодност током читаве године. Источни Словени су почињали орање после -> Благовести (25.111/7. IV), на први "срећан" дан (ти дани су се разликовали по територијама) пред пун месец. На младину нису орали, тобоже да на стабљикама не би расли млади изданци. Водили су рачуна да прво орање не буде у онај дан у седмици када су биле Благовести (ређе Сретење) те исте године. У неким крајевима Русије време з. je било тачно утврђено: -» Ведики четвртак, 1. април, 1. мај, на Јеремијиндан (рус. Еремея запрягалъник или яремник), или др. Ако временске прилике нису дозвољавале почетак орања оног дана који je традиционално одређен, онда су ралом орали -> земљу којом je био насут таван куће. Да би избегли урицање и несрећне сусрете, те да би били први, за з. су одабирали рано јутро, а Белоруси из Виленске губерније - вече, да се после тога не би бавили

ЗАОРАВАЊЕ

никаквим другим послом. При з. су обично орали три-четири бразде, тек толико да обележе почетак орања. На дан з. забрањивано je давање или продавање нечег из куће, да домаћинство не остане без берићета; поготово су чували -> ватру, јер су били убеђени да ономе ко да ватру из куће, неће родити —> жито. Захтев за ритуалном чистотом пред з., као и пред почетак сетве, сновања, итд., одређује и забрану сношаја са -> женом уочи з. Срби су поштовали полно суздржавање читавог првог дана орања. Уочи з. молили су се пред иконама (ист. слов.), купали у парном купатилу, облачили чисту —> одећу (Руси). Лужички Срби су прскали —> водом оног ко изађе да оре њиву за сетву лана. Исто су радиле и Словакиње, дочекујући орача и његовог -» коња, који су се враћали кући после орања - ради доброг рода овса. Пред први излазак на њиву, теглећу марву су прскали светом водом (ист. слов.), давали joj да једе сено које je било на поду за —> Божић, крстић од —> хлеба, умешен средином Великог поста или први хлеб од новог жита из прошле године (Пољесје). Словаци су под ноге коњима стављали угарке, ланац и -» катанац; Пољаци су коња кадили "палмом" освештаном на -> Цвети; Бугари су око запрете посипали пепео и жар. Белоруси су избегавали да почну орање с -> волом црне или жућкасте боје, јер су страховали да ће им, у том случају, —> киша уништити усеве или неко у породици умрети. Магијске радње приликом з. су прилично једнородне. Практично свуда у словенском свету котрл,али су -» jaje (најчешће ускршње) по земљи, а затим га закопавали у прву бразду или давали просјаку; забадали су у њиву божићно зеленило, гранчице —> врбе, освештане пред —> Ускрс; закопавали су остатке ускршњег -> колача - као заштиту од -> града и сваког зла (ист. слов., словач.); бацали у прву бразду комад хлеба, освештаног на Ускрс (Подгал>е), —> кости ускршњег прасета (Полете); носили уз себе крстић од хлеба, умешеног Крстопоклоне недеље, "сретењску" свећу (Пољесје). Да

ЗАПИС

-189-

би уништили чичак на њивама, мазали су плуг масноћом са ускршње шунке (пол>.). У Пољесју су забадали -> секиру у н>иву, да би никло жито. У Словенији су почин>али орање раоником украшеним -> бршљаном, који je коришћен за -» гатање током Великог поста: раоник je остављан у зору на њиви, а увече узиман. Рђа која би се појавила на ньему сматрана je предзнаком берићета. Земљи из прве бразде приписивали су својства очишћења: њоме су посипали -> кућу, да се не излегу инсекти, верујући при томе да ће та својства земље појачати, ако je донесу кришом од орача (бел. вилен.). У неточно; Словачкој, орач je земљом, узетом с прве бразде, правио крст над копитом вола или коња, да би животиња била здрава и свежа као та земља. У сев. зап. Србији (у области Поцерине), за време првог орања долазили су до посебног магијског средства против града. Када домаћица износи ручак орачима, понесе и колачић, умешен од истог теста од кога и божићна -> чесница, који je био чуван до —> пролећа. Орач који први види домаћицу на н>иви, треба да викне: "Стој, нећеш даље!" Тамо где домаћица стане, орачи седну да ручају и поједу по комадић тог колача. Остатак колача враћан je кући. Лети, када се приближи градоносни облак, изнесу га у двориште и викну: "Стој, нећеш дал,е!", што, кажу, зауставља град. Лит.: КОО-2: 208, 211, 241; Зел. ВЭ: 54-55; СБФ81: 84; Bedn. DKSL': 91. M. M. Валенцова

ЗАПИС (потпис, миро, богомолье) свето -> дрво, на чијој je кори урезиван -> крст. "Запис" je сматран за месну светињу. Освештавали би га једног од календарских -» празника, који je касније обележаван као заветиш, односно обетина, тј. као сеоска -» слава, првенствено у циљу заштите села и усева од непогоде (зато су заветине углавном слављене у току пролећа и лета), a такође ради летине, добробити стоке, итд. За "запис" су бирали или крупно дрво (—> храст, бреет,

ЗАПИС

буква, —» јасен), или воћку (—> крушка, укључујући и дивљу, -» леска и др.). "Запис" се налазио на граници села или на територијама које припадају селу; понекад je, осим "главног записа", одабирано и неколико других, који би окруживали село са свих страна. Посебно значење "записи" су имали у оним селима у којима није било цркава. Поред "записа" обично je постављан крст (често камени), а читаво место ограђивано. Ограђени простор je доживлзаван као локална светиња: ту се није смело заспати ни вршити нужда, сећи дрво, ломити или сакупљати гране, кидати плодове, пети се на "запис"; остарело дрво су остављали нетакнутим. Месна предања говоре о несрећама које су се догађале људима (често иноверцима) који су прекршили забране и покушавали да посеку, запале или продају стари "запис" или "запис" који je постао непотребан приликом промене места боравка. Сваке године на сеоски празник, поворка, на челу са свештеником и крстом, обилазила je све "записе", под којима су читане молитве; на стаблу дрвета je обнављан крст, кађено je дрво; често су под "записом" жртвовали јагње, и то тако да крв жртвене животиње шикне на стабло и корење; ту су приређивали гозбу с традиционалним "ломљењем колача" (—> ясртва). У осталим периодима, "запис" je служио као место сеоског сабора за време празника; место на коме се могло сакрити за време непогоде (сматрано je да -» гром не удара у освештано дрво); на "запису" су болесници остављали ноћу -» одећу, верујући да ће им то донети излечење; када није било цркве, под "записом" су венчавали младенце, крштавали децу, итд. Аналогно култно дрвеће (које обично није звано "запис") поштовано je у Македонији. У Тјевђелији, на пример, на —> Ускрс су причешћивали крушку: окружавали су je иконама, свештеник je читао Јеванђелзе и шкропио дрво светом водом, а затим стављао причест под кору дрвета, после чега су га звали прачестиш круша. У другим областима поред дрвета, које се

ЗАЧЕЋЕ

-190-

обично излазило на брдашцу близу -> воде, поставляли су такође крст, —> огњиште и камени сто за трпезу. Лит.: Ђорђевић Т., Остаци обожавања дрвета у няс//Кар. 1901/: 3; Петр. КИС 1: 299-306; Чајк. РВБ; Трој. ЖО: 95-96. Т. А. Агапкина

ЗАЧЕЋЕ - заметање живота као резултат -> сношаја и оплођавања; у народно] традицији оцењује се двојако - као таинство (црк. термин) (сакрамент) и сакрални чин, чије време и прилике одређује судбину будућег детета, и као - нечиста и грешна радња (уп. српски по греху родител> - "отац рођени"). Изазивање з. укључивало je разноврсне магијске радње, које су обављане како у оквирима свадбеног обреда - општесловенски je био обичај да младу засипају -» житом, да joj стављају у крило дечака (накоњче), да млада седа на наћве, на снопове, на пчелињу кошницу (пол>.) или на преврнути кожух, да кроз њену одећу провлаче —> jaje итд., тако и после свадбе. Да би магијским путем спречиле з., Рускиње "пију своју менструацију, сакупл>ају мокраћу и —> крв месечних прања са —» земље или са снега, перу —» кошуље после менструације и просипају воду на клупу у парном купатилу или je сакупљају у флэшу, коју закопавају у земљу, понекад обавезно под стуб -> пећи. Док je флэша у земљи, ма колико да се девојка качила о врат момцима, никако неће затруднети. Ако се уда и пожели да рађа децу, онда само треба да откопа и разбије ту флэшу, па ће зачети... С истим циљем бацају у парно купатило спаваћицу из прве брачне ноћи и с кошуље исецају мрље од месечног прања, спаљују их а пепео сипају у воду и пију" (Попов// Тор. РНМ: 429); за време венчања млэденци кобзјаги грешком гасе свеће, говорећи "ватре нема - ни деце нема" (Вологодски крај.); такође, с —» хлебом поједу и длаке јалове краве или вуну јалове овце, пију воду у којој су претходно опрана кокошја jaja, или воду сакушьену са 40 —> извора и

ЗАЧЕЋЕ

др. (ист: 429). О другим мерама народне контрацепције уп. -> јаловост. Сматрали су да je опасно з. у забрањено, рђаво, неповољно време. По народним веровањима, —> дете, које je жена зачела у време менструације, могло je да постане убица (срп., Левач), —> вампир с два срца или дводушник, човек злих очију (зап. укр.), да има "сувише врелу крв": девојка не би сачувала невиност пре —» брака (Мазовија), мада су познате и супротне пред ставе: родиће се лепо дете, које ће се прочути у читавом свету (укр., рус., Јарославски крај). Забрана сношаја током празникэ и посним данима, такође je објашњавана непожељношћу могућног з.: у том би се случају рађале наказе или несрећници; посебно су се бојали зачећа детета на —> празнике —> св. Богородице (гюл>.). По руским веровањима, "лудак од рођења je плод сношаја родитеља током Великог поста, а дете, зачето на Велики петак, обавезно се рађа као идиот" (Попов//Тор. РНМ: 469). 3. уочи св. Петке имало je за последицу падэвицу (срп.); на —> Божић, у недел>у, a такође после сэхране - рађање детета без костију (Карэвласи из Босне); у -> суботу - рођење болесног детета, па чак и смрт новорођенчета или породиље; у —> уторак - рођење лудог детета; у -> недељу - муцавог (Македонци). Непоштовање празиика (божићни празници, -> пост, субота), могло je имати за последицу з. вампира (зап. укр., срп.), подуљуди (—> вукодлака) или животиња —> вука с људским умом (Украјина). Време дана и месечева мена у моменту з. такође су утицали на судбину и карактер потомства. Пол детета могао je бити магијски регулисан помоћу "мушких" или "женских" предмета, који су стављани у постељу или под кревет. Да би био зачет дечак, подметали су под постељу ланац, тестеру, —> секиру, брану, рало (пол..), лулу, алат за прављење опанакэ од лике (Рјзззњски крај), —> камен (бел.), итд.; да би зачели девојчицу - чинију (пол..), пресличицу, специјално направљену од иверја (Урал) и др. Ако je муж желео да зачне сина,

ЗАЧЕЋЕ СВ. АНЕ

-191-

морао je полни акт да обави обувен (пол>.), с -> капом на глави или под јастуком (срп., рус.), с панталонама под јастуком; ако je желео кћерку - морао je да умота главу марамом (Орловски, Тамбовски крај). Нека места су сматрана повољним за з. деце одређеног пола: тако je девојчице требало зачињати под младом -> јабуком (Рјазањски крај), дечаке - на мравињаку (Заоњежје). И Срби су сматрали да je мравињак ΠΟΒΟΛ,ΗΟ место за з. - жена се током сношаја обраћала -» мравима: "Рите, подрите, црни мравићи, да и ja родим" (СЕЗб 1913/19: 85). Чудесно (непорочно) зачеће je један од најпопуларнијих мотива словенског фолклора. У епу, из везе жене и митолошког лица на свет долазе јунаци (-» Краљевић Марко je син —> Змаја, као и Секула, војвода Дојчин, Мирчо Јунак и др.). У бугэрском епу, з. јунзка потиче од даха -> анђела, од камена који je мајка ставила под пазухо, итд. У демонолошким причама, из везе жене с демоном (ређи je обратни случај веза женског демона и овоземаљског мушкарца) може да се роди дете с обележјима нечовека: смрдљиво и црно као угл.ен, без зуба (хрв.); од змаја се рађа дете без -> костију (буг.), нэпола обрасло -> ддаком (укр.) итд. Лит.: Баранов//ЭО 1998/4; РР: 8-9, 26-27, 49, 6165; 104-105; Марин. ИП 1: 237-246; Бег. ЖСГ: 156-157. Г. И. Кабакова, С. М. Толсто/

ЗАЧЕЋЕ СВ. АНЕ -» Пчела ЗВЕЗДЕ - небеска тела, која су везана за судбине људи и која утичу на "земал>ске" догађаје. У з. се такође убрајзју комете (рус. хвостатая звезда, срп. репатица, репата звезда, укр. дијал. зирка с метлою, мгтла) и метеорити. У народно]' астрологији, посебан значај придавай je сазвежђима (Млечни пут, Плејаде, Орион и др.) и појединим великим з. - Северњача, Венера je сматрана за "јутарњу" (буг. Зорник, Сабалската звезда, срп. Даница, Зорњача) и "вечерњу" звезду (буг. Вечерница, срп.

ЗВЕЗДЕ

Ђечерњача), у складу с добом дана и ноћи када се појављује на -> небу, и др. Звездано небо јавља се као одраз земаљске површине, о чему говоре и називи појединих з. и сазвежђа, у вези с рељефом -» земље, луудима, оруђима за рад, a такође легендама и веровањима. У космолошким представама, з. се пореде са "ексерима" на небу, које има равну или купасту површину (уп. руску загонетку о небу и звездама: "Сито, вито, гвоздями убито" - "Сито, вито, ексерима искуцано"); оне се врте око једног основног "ексера", "стуба", "осе", "пупка" света - Северњаче, Поларне звезде (рус. стажер, кол - "стожар, колац"). По српским и македонским верованьима, з. су окачене за небо и имају "ногаре" на којима се држе, уп. српску загонетку о з.: "Пун тор оваца, све на једној нози ћуте" (Јанк. Α.: 135). 3. су замишљане као "очи" —> Бога, —> анђела, или као отвори, —> "прозори" на небу. Сјај з. je упоређиван с драгим камењем, бисерјем, сребром, —» златом, упаљеним свећама. 3. су персонификоване исто као -> месец и -> сунце: за з. кажу да се "рађају", "спавају", "иду", "одјуре", "купају се", "играју", "говоре", итд. У слов, фолклору и неким веровањима, з. се јављају као "деца" (ређе као "сестре") Сунца и Месеца. Наилази се и на трагове култа з.; тако се у једној руској басми каже: "... встахомъ заутра и помолихсе Господу Богу и дьнницъ" - "устадох ујутро и помолих се Господу и Даници" (Аф. ПВ 1: 73); до дана данашњег се сматра да ће се човеку испунити жеља коју помисли кад види звезду-падалицу. По општесловенским представама, з. су нераскидиво везане за човекову судбину. На небу je онодико звезда колико je људи на Земљи; рођењем човека, "пали се" звезда (односно, Бог, анђели пале "свећу"); она расте заједно са човеком, а затим пада на земл>у и гаси се, као свећа, када човек умре. Ако je човекова звезда "јака", онда ће он изаћи на крај са својим невол.ама, а ако je "слаба", онда je и он слаб. Бугари за срећне и несрећне (или болесне) људе кажу: Силня му e звездата "Јака му je звезда" или Слаба му e звездата

ЗВЕЗДЕ

-192-

- "Слаба му je звезда" (Марин. НБ: 17), уп. укр. така моја планида - "таква je моја судбина" (Бул. УН: 304), по/ъ. gwiazda "судбина, обично срећна" (SSSL: 204), рус. под счастливой звездой родился - "рођен под срећном звездом" и др. Код Јуж. Сдовена, падање звезда често указује на човеково бекство из заробљеништва, из тамнице, па се зато не треба наглас зачудити код угледаш звезду како пада (Црна Гора) него треба ћутати (-» ћутање) да њеног газду не би ухватили (Македонија, Србија), или рећи: "За грм, јуначе!"; "За трн, за грм, сакриј се!" (Драгачево, зап. Србија - запис А. П.). Код свих Словена, падање з. тумачи се као —> смрт њеног земаљског двојника. Јуж. Словени сматрају да звезда пада на -> гроб умрлог човека (буг., Родопски крај); када виде звезду како пада, кажу да "неком свећа иде на гроб" (срп., Косово Vuk. SK: 457). Учестало падање звезда сматра се за знак пропасти читаве државе. Бугари кажу да су пред Српско-бугарски рат 1885. г. падале читаве бујице звезда (валежа на звезды) на земљу (Бак. БПО: 51). Забране бројања з. и показивања на н>их прстом познате су свим Словенима и везане су за веровање да човек, бројећи з. или показујући их прстом, може тако да набаса на своју властиту звезду: она ће пасти, угасити се, а човек ће умрети. Сматра се да -> вештица или -» чаробн>ак могу наћи нечију звезду, ухватити je и бацити на земљу, да би погубили човека. У з. се претварају -> душе умрлих, често - самоубица или некрштене деце. Македонци из Тјевђелије сматрају да су з. - душе умрлих, које се појавЛ)ују онда кад заспу живи. У околини Волини верују да се самоубице, обешеници, утопљеници, такође и разбојници, после смрти претварају у звезде и да су осуђени на "вечно скитање" (Зел. ОРМ: 52). У облику з. могу да се појаве демонолошка лица. Најчешће представе о демонима везане су за з.падалице, метеорите, комете. У пророчанствима, посебно значење обично се приписује з.-падалицама и кометама, које су сматране предзнацима

ЗВИЖДАЊЕ

разних несрећа: смрти људи, ратова, глади, епидемија, итд. У —> гатањима, по звездама су одређивани човекова судбина, чини које су му набачене, повољно време за пољске радове и др. (сев. рус. читали по звездама - читали из звезда). Сјај з. je имао магијски утицај на предмете, који се налазе на земљи, по веровањима раширеним нарочито у Бугарској и Македонији, где су под звезданим небом остављали —> жито за сетву, —> одећу (укључујући и болесникову одећу), лековите траве, предмете за гатање. Сматрали су да после тога вештице неће моћи домаћинима да оберу летину, да ће одепа постати недоступна за —> чини, да he траве добити посебну шагу итд. На мноштво з. асоцира безброј неких предмета у загонеткама, тумачењима предзнака, гатањима о летини, ритуалима везаним за плодност стоке и др. У загонеткама, з. су поређене са ситним предметима расутим по свету (на пример, архангел.: "Расуо се грашак/ На 12 (на 70) путева; Нико да га скупи:/ Ни попови,/ ни ђаци,/ ни за паре" - Садов. ЗРН: 213). Многобројна су такође словенска предсказана везана за посматрање звезданог неба на дан разних -» празника, првенствено око —» Божића и Нове године: велики број з. на небу наговештавао je богат род жита, грашка, кромпира, поврћа, воћа, јагодичастих плодова, печурака, а такође носивост кокошака, млечност крава, приплод стоке, добро ројење пчела. Лит.: Азим. КД 36-47; Јанк. А: 135-137; Аф. ПВП; Mosz. KLS< SSSL; Родопи: 12-13; Враж. НММ 1: 84-86; Sychta SGK 1: 388-389; Ног.: 324, 327. А. А. Плотникова

ЗВИЖДАЊЕ -> Миш ЗВОНО, звоњење звона - предмет хришћанског култа, који je у народно) култури добио разноврсне сакралне и ритуалне функције. 3. су позајмљена из Европе и касно ступила у живот словенских народа (X-XIII в.), али су у потпу-

звоно

-193-

ности ушла у круг њених сакралних символа. У словенским предањима, песмама— легендама, a такође у старој руској кн>ижевности и летописним предањима, један од најпопуларнијих мотива била су чудесна звона, односно сама њихова зво1ьава. Тако су звона упозоравала л>уде на долазак невоље или изражавала свој однос према овим или оним историјским догађајима. По иољском предању, једна сиротица je извукла из —> реке мало звоно, однела га у село и окачила у катедрали. Она je убрзо умрла, али иза н>е није остао нико чак ни да позвони за н>у. Онда je то звоно само почело да звони, и звонило je све док се није распало. Међу предањима о з. најизразитије су приче о потонулим звонима, оденуте у форму приповедања о историјским догађајима, а прсдстављају спој месних предања везаних за ОБО или оно конкретно језеро, реку, планину, с лутајућим мотивом о "потонућима". У легендама о потонулим з., "пропаст" пасеобинс или цркве обично je мотивисана опасношћу од напада непријатеља (иновераца), који MOiy да оскрнаве или украду светшьу или реликвију (цркву, икону, књиге, звона); у другим случајевима, "пропаст" je описана као својеврсна казна, резултат Божјег проклетства, посланог на људе због иьихових грехова. Насеобипе или цркве које су нестале у —» води или -> земљи недоступне су људима у обично време, мада тамо живот иде својим током, не слажући се са земаљским животом једино у временским координатама (касније/раније). Једне од празничких ноћи нестаје граница између светова, и људи могу да виде живот тог града (цркве), да чују звукове тих насеља, који допиру испод земле или из воде, укључујући и звоњаву звона. Ту je и мотив човека који угледа у води з. или случајно набаса на њега; он покушава да га извуче, али како при томе крши нека правила понашагьа, не полази му за руком да извуче з. По чешком предагьу, жена која je прала рубље у реци, закачила je њиме з. потонуло у реку близу Старог Болеслава, и извукла га. Када je видела з.,

звоно

она се веома зачудила, па je тако вриснула да je з. пало и потонуло у дубину. Звоњава з. давала je сакралност свему, до чега год би допрла. Зато je време када су звонила з. схватано као повољно за почетак важних послова и домаћих радова, a такође за многе ритуале и магијске чинове. Већина се односила на самог човека и његово здравље, a такође на сфере његове делатности - сточарство, пчеларство и вртларство. У Скопској котлини (облает у Македонији), првог дана -> Божића домаћин би, чим зачује звоњаву звона, трипут прешао чешагијом преко сваке животиње у штали, дајући joj мало -> жита из решета, да обезбеди приплод и здрав/ье грла, a домаћица je хранила кокоши житом у обручу, да током године живина кл>уца око куће и да се не растура. На северу Словеније, у области Подјуна, уз звоњаву з. домаћица je на Велику суботу благо ударала краве -» брезовим прутом, да би се телиле и давале много —> млека, a такође им je давала у храни коренье, траве и цвеће убрано на —> Велики четвртак, да би сачувала стоку од -> бодести. Од празничке, посебно популарна била je ускршња звоњава з. На -» Ускрс je сваки човек могао да се попне на звоник и да звони на сва звона. Код Руса су се девојке окупљале на звонику током целе Ускршње недеље, певале песме, играле, звониле звонима, ту су се деца играла ускршњим —> јајима, итд. У Украјини и ист. Пољској сматрали су да ускршгьа звоњава позитивно утиче на раст хељде. Зато су се мл ад и трудили да на Ускрс дотрче први до звоника, уверени да ће у том сдучају њихова поља хељде имати најбољи принос. У словенским веровањима, периоди —> ћутања з. маркирали су "демонско" време. У Пол>ској су веома позната веровања да се смук (или -> жаба), који седам година не зачује звоњаву звона и звуке људског говора, претвара у —> змаја са седам глава, с ногама, два репа и крилима. С друге стране, избегавање звоњаве звона било je услов за обављање магијских ритуала, који су подразумевали посредо-

звоно

-194-

вање —> нечисте силе. Словенци из Штајерске су веровали: ако у рупи, која се налази на таквом месту да до ње не допиру сунчеви зраци ни звоњава звона, скувају живу -> мачку, онда могу добити -> кост која човека, кад je узме у руке, чини неВИДЉИВИМ.

Ћутање звона такође je обележавало време када су на земљи биле присутне -> душе умрлих, а место њиховог боравка ноћу било je празна црква или звонара, уп. предагьа о л>удима који су се нашли близу цркве на задушни дан и посматрали службу мртвих. Срби из Дубровника су приповедали о човеку који je ноћу зачуо звоњаву звона: пошао je у цркву, на јутрење, али у цркви ништа није било уобичајено: лица свештеника и парохијана била су без носа, а за свећу, коју су му дали у руке, ујутро се испоставило да je кост мртваца. У словенској народној култури, за звоњаву звона била je везана, више од других сфера живота - облает —> смрти. Звоњава звона je атрибут свих етапа смрти и ритуала који следе после н>е. Чим човек умре, његови рођаци одлазе у цркву да плате задушну звоњаву звона за умрлог. Понекад су и сами рођаци ударали у з. За умрлом женом се ударало два пута, а смрт мушкарца je оглашавана с три удара звона. Ако je покојник био богат, онда би и по читав сат звонили за њим. Постојали су различити облици испраћајне звоњаве. Далматинци на острву Врачу су ударима великог з. обавештавали о смрти мушкарца, а малог - о смрти жене. Звоњава звона масовно je коришћена као апотропеј, за кога се веровало да je у стању да уништи градоносни облак и изађе на крај с нечистом силом. Пракса одвраћања градоносних облака помоћу звоњаве звона била je уобичајена код Јуж. и Зап. Словена. Бугари из Баната су терали градоносне облаке ударајући у звоно "да раскръстат облаците" - "да раскрсти облаке" (—> град, —> облачари). Међутим, нису сва звона била подједнако одговарајућа за те циљеве. У словеначкој области Доња Крајина звонари из неколико суседних села међусобно су се

ЗДРАВАЦ

такмичили чије ће з. прво да зазвони на -> Тројице. Веровало се да з., чија звоњава прва одјекне, снажније утиче на терање —> облака. Обавеза да звоњавом најави примицање градоносних облака падала je обично на звонара. По казивањима Срба-граничара, једном су локални житељи пребили звонара зато што je, игноришући обичај, одбио да звони у време приближавања града, због чега су сви усеви били уништени. Звонар je био дужан да обавља ту службу добрим делом године - од раног пролећа до позне јесени, све док je била актуелна опасност од града или провале облака; најважније je било да се не дозволи да градоносни облак пређе границу насеља или његових земљишних поседа; у противном случају, ништа више није могло да заустави град. Звоњава звона je сматрана ефикасним средством против многих —> болести. Код Руса je био обичај да кликуше (хистеричне жене) "воде под звона" (тј. да их ставе испод з. на звонари), јер —> ђаволи, који их опседају, не подносе звоњаву звона; исто су поступали с децом и одраслима оболелима од страве, —> грознице и многих других болести. Хрвати из Самобора, да би ослободили новорођенче од ноћног духа званог мрак, који га je мучио, кадили су пелене димом од подмаза з. У народно) медицини има примену и уже од з.: Српкиње су га хватале за време звоњаве, да би се ослободиле болова у рукама, Бугарке у Банату су болесну децу појиле водом у којој je био потоплен комад тог ужета. Лит.: Т. "ђорђевић, Звона по нашим црквама за време Турака/Гђор. ННЖ 1932: 36-46; Н. И. Оловянишков, История колоколов и колокололитейное искусство, Москва, 1912; Ст. Станојевић, Била, клепала и звона код няс//Глас Српске академије, Београд, 1933, 153/77: 79-90; Т. А. Агапкина, Вещ, образ, символ: колокола и колокольный звон в традиционной культуре славян!УМЗМ: 17-50. Т. А. Агапкина ЗДРАВАЦ (Geranium) - један од основних традиционалних симбола здравља (уп.

ЗДРАВАЦ

-195-

његове називе код Јуж. Словена, са кореном здрав-), благодети и дуговечности код }уж. Словена. У Србији, берба з. има ритуалан карактер и назива се идење у здравиц, тако се називају и бербе других трава (Соко Бања). У прву воду за купање новорођенчета стављали су J. -"Да je дете здраво и напредно" (Лесковачка Морава - Т)ор. ЖОЛМ: 416) У неким местима (Панађуриште), приликом крштавања, —> дете су кигили з. ишчупаним с кореном, да би дете било здраво и весело, да би што пре било прихваћено у новом свету и да пусти корење у —> кући као што га з. пушта у —> земљи. С букетом здравца у рукама позивају на крштење, на обред "друга пита"; з. здравцем ките суд с —> вином, који држи позивар (Пирин, околина Панађуришта). Ако у породици умиру новорођенчад, у дечју -> хамајлију стављају коренчић з. да се дете "одржи" (срп.); следећем детету које се роди дају име здравац. Ради заштите детета, у пелене ушивају з. (срп.). Породиља, која представља опасност по околину, мора да прође обред очишћења - ритуадно купање у -> води с травама и з., "да би била здрава и срећна". На празник Бабин дан (8/21.1) бабица обилази кућеу којима je прихватала децу, и носи сваком детету по букет з., мајка и бабица размењују букетиће з. У воду за обредно поливање бабице стављају корен з., н>име ките суд с водом (Панађуриште). У свадбеним обредима, з. je присутан у свим етапама ритуала: од просидбе, веридбе до прве брачне ноћи. Одз. су правили годежни китки. Букет з. био je знак да девојка прихвата да се уда за момка који jy je запросио (буг.). Девојка je одлазила на венчање носећи з. под пазухом (срп.); на свадбеном -> венцу, на сватовском барјаку, у букетима младенаца обавезан je био з. (зап. буг.). Сватови су кипени букетићем з. (буг.). На сва четири -» ћошка рогоже, на којој младенци проводе прву брачну ноћ, закаче з., —> босиљак и по три сламке ражи (Лесковац). Човеку који је завршио свој животни пут, такође су давали букетић з.; на дан

ЗДРАВАЦ

сахране или четрдесетог дана од -» смрти, садили су з. на -» гробу (Пирин). Четрдесетог дана и на годишњицу смрти ставл.али су з. у решето с пшеницом и хлебом, које су после посете -» гробљу остављали при улазу, говорећи: "Да са здрави веке живите" - "Да у здравл>у век проживите" (Пирин: 417). У обредима календарског циклуса, з. се стално користи: и као украс, и као апотропеј, и као продуктивно начело. Здравцем се ките и —> капе —> коледара и сурвакара. На -> Тјурђевдан, -> Ускрс, Јањевдан сва чел>ад се умива водом са з. и другим травама, да буде здрава читаве године (буг. Странца; Еленски округ; срп. Лесковачка Морава, Бољевац), пије воду у коју је стављен з. Апотропејска и продуктивна функција з. одражава се у ђурђевданским обредима. Уочи Ђурђевдана њиме ките улазна —> врата и —> прагове кућа "за здраве" ("ради здравља") , а момци - капије својих драгана (буг.). Помоћу з. штите здравље стоке: ките штале, јасле, летње торове, посуде за мужу; плету —> венце од з. ради здравља људи и стоке. Да би овце биле млечне, да би спречили магијско одузимање -» млека од стоке, венцима ките рогове ђурђевског јагњета, главу овце, коју ће прву помусти; приликом прве муже у музлицу убацују -> бели лук, з. и —> коприву; з. привезују за музлицу; кроз венац од з. музу овце, краве (срп.). На Тјурђевдан стоку терају једино здравцем (срп.). Стадо прскају "цветном водом" у коју умачу з. и друго пролећно цвеће (Пирин). Букетићи з. коришћени су у обредима братимл>ења, поворкама —> лазарица и —> додола. 3. на одећи лазарице представљао je знак да je она стасала за удају и да je спремна на -> брак (Пирин). На —> Велики четвртак предускршње недеље деца иду с врећом з. и деле их комшијама "на здраве"("за здравл>е"). Тим з. ките куће и праве рупице на обредним -> хлебовима (Родопи). За време орања и сетве, з. ките —> орача, запрету са семењем, рогове -> волова (Пирин, Хомоље). Ради заштите њива,

ЗДУХАЧ

-196-

домаћин би закопао з. и коприву у —> земљу, и тек после тога почшьао сетву (Хомолэе). У —> гатањима, по свежими з., закаченог за греду куће, одређивали су хоће ли човек бити здрав или га чекају -> бодест и —> смрт (Трново, околипа Шумена). 3. се употреблена и у љубавној магији. Девојка која жели да привуче момке, уочи Тзурђевдана остави з. да преноћи под грмом шипка у башти, а после га стави у воду којом се купа (срп.). У народно) медицини, приликом лечења басмама, користи се з. Видарке помоћу з. прскају медом "самодивска" места, на којима je, по њиховом мишљењу, болесник добио болеет, и остављају з. и -> мед као поклон самовилама и демопима —> болести (Пирин) (бајања). По веровањима Бутара из Пирина, самовиле живе у планинама и обраслим з., зато га и називају самовилско бшье. Да би их умилостивили, пре него што уберу з., оставлЈају им црвени конац, хлеб и новчиће. -» Караконџула такође воли з. У етиолошкој легенди, з. je никао из зноја —> Богородице, када je ča поворођеним Исусом бежала и скривала се по планинама и —> пећинама, а кап/ьицс њеног зноја падале на зем/ьу (Пирин, Ниш). По буг. легендама, —> Бог je створио прво з. и босиљак, па тек онда остале траве и биљке. Лит.: БМ:145; Бьлгарска народна медицина, София, 1999: 149-150; Марин. НВ: 105-106; ΙΉΜΜ: 187; Чајк. РВБ: 99-101.

В. Б. Устава ЗДУХАЧ — по српским и црногорским веровањима, човек или животиња с демонским својствима, који има моћ да се бори против непогоде, штитећи своје имање од напада других атмосферских демона. Током -> сна, -> душа човеказдухача или животиње-здухача напушта тело и одлази на мегдан с демонским противницима: за собом води —> ветрове и гони градоносне —> облаке (—> град, —> облачар). Трупа з. штити један крај, насеље или, чак, једну породицу. Лик здухача je познат у југозападним областима бал-

ЗДУХАЧ

канско-словенског ареала: у Црној Гори, ист. Херцеговини и центр. Босни, у зап. Србији. Назив здухач (у Црној Гори здуха, здува, здуач, у неточно) Херцеговини стуха, стувп итд.) везан je за општесловенску реч dqti (Buti), a могућан je и утицај грчке речи στοιχηειο - "дух стихије, заштитник места" посредством сев. албанске речи stihi "демони олује, непогоде". У Боки Когорској (Ц. Гора) називају га вједогоња, једогон>а. Аналогони з. у другим балканско-сдовенским областима су: —> змај, змеј, змајевит човек у ист. Србији, змей у зап. Бугарској, вјетровњак, виловит човек у зап. Србији, виловшк у Далмацији, такође облачар (Срем), градобранител (Поцерина) и др. По спољашњим обележјима, з. je обичан човек (мушкарац, девојка, новорођенче), који приликом приближавања непогоде пада у сан, a његова душа се бори против олује, узимајући обличје ветра, -» орла, муве. Када се пробуди, исцрпљен и уморан, он на себи открива ране, задобијене током битке. За човека који изненада умре кажу да je био з. Од обичних људи з. се разликује необичном снагом (уп. српску изреку јпк кпо једогоња), способпошћу да спава дубоким, такорећи непробудивим сном; здухачи су често поспани, замишљени (Црна Гора), чудновати (зап. Србија); могу постати невидДзиви обичним људима (централна Босна). Имају "лаку руку", што доноси процват кући и селу. Сматра ее да з. поседује способпост прорицатьа. Нека реална историјска лица јуначке судбине смаграна су за здухаче. У улози з. често се јављају и животиње: пастирски -> пас, -> мачка, кокошка, -» кон>, овца, ован, јарац, —> во, које хрчу док спавају или се понашају немирно пред почетак непогоде. Здухачи спадају у "добре", "правичне", "поштене" духове и убрајају се у -» свеце и —> анђеле, с којима се они "често састају" (Чајк. ССРМ 5: 264-265). Али, ако се з. препусти власти -> ђавола, он после —> смрти може да се претвори у —> вампира. Док лете ваздухом, здухачи се туку с једним противником или читавом војс-

ЗДУХАЧ

-197-

ком, која обједињава заштитнике краја различите вере и порекла, пола и старосног доба, укл:>учујући и животшье. Тако, у Црној Гори сматрају да се боре "туђи", "прекоморски" з. (са супротне стране обале Јадранског мора) и "домаћи" здухачи; у селима црногорског племена Кучи верују да се међусобно боре здухачи с обе стране планинског венца Комова: "закомски" з. се боре против "горских", црпогорских и албанских з. У ист. Херцеговипи причају о биткама хсрцеговачких и црпогорских, "северних" и "јужних" з., у Босни о борбама босанских и херцеговачких з. Током њиховог боја чује се јак фијук ветра, дрвеће се ломи; најјачи сукоби испољавају се у жестоким налетима ветра, олује и разорних урагана. Оружје з. су дреново пруће, гранчице, сламчице, иверје, перушке, љуске, борове шишарке, сгогови сена, лучеви и цепанице огорели с обе стране, дрвеће ишчупано из корена, —> метле с —> гумна, —> вретена, домаћи прибор. Када з. лете, у Црној Гори за њих кажу: "Отошли су у вјетрове" (Ровип. ЧПН: 529). То се дсшава у позну јесен, од Божићних покдада до —> Божића и па почетку —> пролећа; када чује фијукање Bei pa и одјекивање грмљавине, домаћица отвара —> прозор и пожели "срећан пут" здухачу (Црна Гора). Ретко се наилази на веровање о з. као искл>учиво штеточинском лику. Стухаћи, као —> виде и -> ђаволи, бораве на високим планинама по стрмим литицама, на које се пегьу тако што за ноге привежу људске жиле. Ако им се те петље од жила покидају, они ухвате човека и ишчупају му жиле из ногу (Херцеговина). По веровањима из неких црногорских села, стуха има црте које je зближавају с -> мором или -» вештицом: она може да прође кроз сваку рупицу и кључаоницу, да направи крш у кући, да начини штету домаћинима (Ровин. ЧПН: 518). Заштите од з. су ретке, због позитивног односа према њему. Приликом приближавања олуја, оркана, изазваних битком з., у Боки Которској (Грбаљ) кажу: "Мини, в уче, с Богом, не учини ми зла" (СЕЗб 1934/50: 16). Да не би "избили око" здуха-

ЗЕЛЕНИ ЈУРИЈ

чу, не треба бацати -> камење у ветар, иначе ће разјарени з. да убије кривца. Сматрају да смрт здухача-животиње прати нека несрећа, зато претпостављене животиње-здухаче марљиво чувају од несрећних случајева. У Рисну (Бока Которска), после смрти з. (једногоне), под његове нокте су забадали трнове -> глога и подсецали му жиле, да не би устајао из гроба. Лит.: Тол. ЗСЯ 5: 110-112; ГЕМБ 1984/48: 344345; Дуч. ЖОК: 277-279; МСл: 220; Ровин. ЧПН: 518, 528-533; СМР: 139-141,158; Трој. ЖОЈП: 152153; Фил. РЕГ: 271; Чајк. ССРМ 5: 264-266. А. А. Плотникова

ЗЕЛЕНИ ЈУРИЈ -> Георгије св. ЗЕМАЉСКИ ДУХ ^ Сребрни цар ЗЕМАЉСКИ КЉУЧ -> Расковник ЗЕМЛ>А - један од основних елемената универзума (поред —> воде, —> ватре и ваздуха); централни део троделне васионе (—> небо—> земља—> пакао), настањен /ъудима и животињама; симбод женског плодоносног начела и материнства. У космогонијским митовима, земаљска кора je настала као резултат првог чина стварања света: од прегршти з., извађене с дна мора. —> Бог je прво створио малу парцелу копна, а затим (уз сарадњу свог антагонисте) je растегао и створио земљишни простор. По популарним словенским веровањима, з. je равна кора, окружена водом и наткривена небеском куполом. Представе о зооморфним бићима (огромној рибетини или неколико митских —> риба, —> змији, —> корньачи, итд.), које на себи држе з., карактеристичне су за митологију Источних, а нарочито Јуж. Слов.; ређе су у западнословенским веровањима. У буг. и српским космогонијским веровањима, земљу држи —> бик или биво на својим роговима; она почива на телу змије, која лежи на леђима —> вода, који, опет, стоји на огромно) риби, а та пирамида почива на огромно) корњачи. Обележја персонификације з. забележена су у народним верованьима, по ко-

ЗЕМЉА

-198-

јима се она понаша као живо биће: спава, болује, затрудни, рађа, јауче, плаче, љути се на људе због њихових грехова. Женска символика з., универзална за све словенске традиције, открива се кроз метафору материнства и плодности (способности да донесе летину). Белоруси су сматрали да з., примајући у себе семе, "затрудни" и даје нови род, да je она свеопшта Мајка и храните/ька: храни живе, а узима себи мртве (Fed. LB. 1: 496). У руским фолклорним текстовима и фразеологији познат je израз Мать-сыра земля - Мајка влажна зем/ьа који означава плодну з., коју je оплодила небеска влага. У складу с тим, испошћена и јалова з. у руским песмама-легендама се јавља као "удовица". Архаичне представе о небу и з. као брачном пару сачуване су у магичним формулама као што je: "Ти си Небо отац, ти си Земља - мајка!" (Αφ. ΠΒ 3: 778); по бугарским веровањима, из -> брака неба и з. рођен je -> месец (БМ: 146). Мотив материнства у веровањима о з. има везе не само с космичким ликом универзалног плодоносног начела него и с реалном мајком конкретног човека. То се испољава у забранама ударања з., које су мотивисане могућношћу увреде сопствене мртве мајке. Поштовање з. као "мајке" допринело је зближавању тог круга представа с ликом -» Богородице, којој су се Срби обраћали земло-Богомајко. Сматрало се да псовање мајке вређа истовремено све три човекове "мајке": његову рођену мајку, мајку влажну з. и Богородицу. У словенским веровањима, з. има обележја светости и ритуалне чистоте; у молитвама и басмама обраћали су joj се истим молбама као и божанским силама: "Помилуј, сачувај и спаси, света земљо и мајко Божија!" (пољес.). За грешног човека су говорили да није достојан да га "света земља на себи држи". По масовно познатим представама, з. не прима у себе тела "нечистих" покојника; њиховим сахрањивањем у з. нарушавају се временска равнотежа и општи поредак; тела таквих мртваца у з. се не распадају или их сама з. "избацује".

ЗЕМЉА

Kao највиши морални ауторитет и симбол праведности, з. je често коришћена у народним правним обичајима, заклетвама и -> кдетвама. Руси су, у случају спора око међа, доказивали да су у праву стављајући на главу бусен или грумен з.; заклињања са з. на глави познато je из словенских историјских извора XI века. У Череповецком срезу, у случају сукоба око земље, сељаци су изговарали заклетву, узимали прстохват з. у уста или je стављали на главу, леђа, под пазухо; доказујући своје право на косидбу, људи ископају бусен з. и ставе га на главу, говорећи да ако бусен сведочи лажно, онда иска "сама мајка-влажна земља заувек прекрије н>их" (рус., Рјазански крај). Аналогии обичаји познати су и код Срба, Бугара и Македонаца: свакога ко би јавно износио доказе у спорним парницама, Бугари су терали да у рукама држи комад з., као доказ истинитости онога што каже (Марин. НБ: 37). Обичај исповедања землей забележен je код новгородских јеретика - стригољника, о чему сведоче извори из XIV века, а задржао се код старовераца све до XIX века. У српској традицији, сељаци су —> жену, коју би затекли да се бави врачањем, терали да се покаје земљи, за своје грехове. Код Словена je велику популарност уживао обичај —> целивања з. у разним ритуалним ситуацијама: на пример, при првом орању или првој сетви; у обичајима мирења или мољења за опроштај; приликом изговарања клетве, заклетве или молитве. У Орловској губернији, приликом удара првог —> грома, жене су се крстиле и целивале з. На крају жетве постојао je обичај да се захвал,ује з. за летину и да се з. целива: уп. буг. изреку "Ако целунеш прьст - целуваш хляб" (односно, ако целиваш прегршт земље, значи да целиваш жито). Представе о з. као месту на коме човек борави, тесно су везане за појам свог рода и отаџбине. Исељеници би, пред одлазак у туђу земљу, узимали прегршт родне з. да би се усталили на новом месту; исто тако су поступали ходочасници и богомољци, који су напуштали родни крај на

ЗЕМ/ЪАНИ СУД

-199-

дуже време: носили су са собом шаку "родне земљице" која би, у случају смрти, била сипана у очи покојника или на 1ьегов гроб. Светост родне з. одређивало je и то што je она "своја" и што су у њој сахрањени родовски преци, родителей. "Родитељска" з., узета из свог дворишта или с —> гроба рођака, сматрана je светом и веровало се она може да заштити од невоља. У складу с тим, у басмама су све —» болести, зла и несреће елани "у туђу земљу" (тј. у "пусту", "далеку", "црну", "девету", "немачку" земљу). За земљу као границу између људског и хтоничког света везана je и народна фразеологија, која означава приближавање -» смрти: "он већ мирише на земљу" - говорили су за безнадежног болесника, или "земл^ано дете" - за дете које неће дуго поживети (ист. слов.). Бугари су, такође, за смртно болесног човека говорили да "мирише на земљу" (мирише на пръст). У пољским сановницима, узорана њива или исушена, испуцала з. тумачене су као предзнаци смрти. Лит.: Н. И. Толстой, Покаяние земле!'/Русская речь, 1988/5: 132-139; А. Н. Соболев, Обряд прощания с землей перед исповедью, заговоры и духовные стихи, Владимир, 1914; С. Смирнов, Покаяние земле!/Древнерусский духовник, Москва, 1913: 255-283; "ђап. ЗВР; Бул. УН 1909: 329-337; Макс. ННКС 1993/1: 251-274; БЕ 1990/1: 31-37; SSSL1999:17-57; Mosz. KLS: 45-46,510-512; Sychta SGK 6: 216-222. О. В. Белова, Л. Н, Виноградова, Α. Λ. Топорков

ЗЕМЉАНИ СУД, ВРЧ, КРЧАГ- најритуализованији предмети за домаћу употребу. Везани су за симболику —> пећи и —> земље, осмишљени као боравиште —» душе и духова. Највише су коришћени у обредима везаним за култ предака, поготову у обредима сахране. Најархаичније црте имала je употреба з. с. као урне у обредима сахрањивања, за које су били карактеристични превртање и разбијање посуде. У погребном ритуалу културе Праг-Корчак (VI-VII в.), спаљене —> кости мртваца су смештане у глинене

ЗЕМЉАНИ СУД

крчаге-урне или су покриване преврнутим з. с. У погребима Дреговича и других источнословенских племена, з. с. су стављали крај покојникових ногу, у појединим случајевима - поред главе; посмртни прах je смештан у з. с. или je покриван з. с. Према "Повестима минулих лета", Радимичи, Вјатичи и Северјани спаливали су своје мртваце "и посемь собравше кости вложеху в судину малу и поставляху на столпе на путех" - "и све сакушьене кости стављаху у малу посуду и постављаху je на стуб на путу" (Повесть времнных лет, СПб, 1996, с. 11). За рефлекс древног источнословенског обреда могу се сматрати радње као што су стављање посуде с храном у мртвачки сандук, разбијање з. с. при изношењу покојника из -» куће и у другим приликама, оставлзање преврнутог з. с. на -> гробу, итд. У Кијевској губернији, у мртвачки сандук с покојником стављали су -> хлеб, кашу у з. с. и врч вотке. У другим местима у Украјини, у мртвачки сандук -> детета стављан je врч -> млека, а одраслих > вода у з. с. Белоруси Пинског среза су носили за сандуком освештану воду у з. с., којом су прскали гроб; остатке воде би сипали у гроб, а сам з. с. су оставляли одозго, на гробу, преврнут, поред покојникове главе, како би покојник имао из чега да пије воде на ономе свету. У Гродњенској губернији je постојао обичај да на гроб износе кашу у з. с. и —> кашику, да би покојник имао чиме да се окрепи. У Кобринском срезу исте губерније, з. с. у коме су кували кол>иво, чинију и кашику су носили на -> гробље и на гроб стављали тако да чинија с кашиком буде испод з. с. Када су, у Смољенској губернији, возили мртвачки сандук у цркву, онда би на —> раскрсницама простирали сламу и остављали стари з. с. да би људи, када то виде, помињали покојника. У Олоњецкој губернији, з. с. са жаром био je незаобилазан атрибут погребне поворке; после сахрана, з. с. je оставлен на гроб преврнут, а жар je расипан. У Русији су з. с., из кога су умивали покојника, као и друге покојникове ствари - сапун, —» чешаљ, сламу, односили на раскрсницу, на

Земљани лонац зя кување јела на огњишту, ш ужичког краја

ЗЕМ/ЬАНИ СУД

-201-

границу с другим селом, на туђу њиву, закопавали их у кући, у дворишту, бацали их у -> реку, качили о колац високе ограде. Када умре домаћин, онда з. с. из кога су га купали, закопавају испод почасног места у кући, "да се не претвори у кућног духа"; ако умре другоразредно лице, онда .!. с. носе на крај њиве, "да се покојник не би појавио и плашио" људе. На местима на која су бацали такве з. с., често би подизали стубић, -> крст или капелицу, али су она ипак сматрана за необично опасна (Владимирска губернија). У Пољесју je било масовно раширено веровање о томе да je човек, за казну због крађе з. с., осуђен да на -> ономе свету носи з. с. или црепове - у рукама, о боку или у зубима; ономе ко украде посуду, на "ономе" свету затварају очи комадом разбијеног з. с. или мора да се провуче кроз з. с. Архаични карактер има и обичај закопавања з. с. По доказима које нуди такозвани "Каталог Рудолфове магије" (средина XIII в.), приликом усељења у нову кућу, у различите —> ћошкове и испод —> пећи закопавани су з. с., пуни разних предмета, у част домаћих богова (Karwot KMR: 2728). На територији Чешке, Словачке, Русије и др., по археолошким подацима, био je раширен обичај да се испод темеља куће или у рупама по дворишту и у башти закопавају з. с. и друго посуђе с храном, очигледно, остацима обредних трпеза. У Украјини су девојке закопавале з. с. са кашом на месту где се окупљала сеоска младеж, да би привукале момке. Закопавање з. с. са —> медом или куваном пшеницом у кући или у пчелињаку широко je практиковано у пчеларским обредима Украјинаца. У веровањима, з. с. и друго посуђе су везани за атмосферске падавине и небеска светлила. Код Украјинаца, Руса и Пољака, -> вештицама je приписивано да су способне да украду с неба -» месец, -» звезде, a такође -» росу и -» кишу, па их онда сакрију у з. с. или врчеве. Према украјинским веровањима, вештица краде с неба Венеру и скрива je испод новог з. С., на тај начин изазивајући дуготрајну —> сушу. У Курској губернији, помрачења су објашњавали ти-

ЗЕЦ

ме да вештице скидају -» сунце, месец и звезде, па их потом крију у врчевима. У Житомирској области, ако се на небу не би видео месец или звезде, говорили су да их je "вештица ставила у крчаг". У Пољесју су глинену посуду качили на ограду или о колац, да би пала киша. Ако je падала сувише јака киша, онда би викали домаћици да скине з. с. с коца (околина Чернигова). У другим местима су, напротив, сматрали да преврнута глинена посуда затвара кишу; зато би за време суше разбијали з. с. и врчеве, окачене по оградама, или су их крали и бацали у -»бунар. У Белорусији и Ползској, з. с. окачен на ограду требало je да заштити кокошке од -> јастребова. У Покутју, разбијени з. с. или стара одећа и капа, набијени на колац, позвани су да заштите усеве не само од врабаца него и од -> урока. У Вјатској губернији на —» Велики четвртак, пре изласка сунца, домаћица куће je, гола, трчала у повртњак носећи стари з. с. у рукама и превртала га на колац, и тамо би остајао током читавог лета; постојало je мишљење да он штити кокошке од птица грабљивица. 3. с. коме je обијен грлић или з. с. без дна Руси су називали "кокошји бог". 3. с. je био често коришћен у народно) медицини, у магијским радњама и -» гатањима. Код Белоруса, Украјинаца, Пол>ака и Мораваца, у пробушен нови з. с. су стављали -> слепог миша и закопавали з. с. у мравињак, а касније су -> кости тог слепог миша користили у љубавној магији. Бугари су стављали у з. с. ствари и -» косу човека који се налазио далеко од куће, па би пекли з. с. у пећи, да се човек пожели кућу и да се врати. Лит.: Топорков Л. А., Домашная утварь в поверьях u обрядах ПолесьяНЭтнокуАьтурниые традиции русского сельского населения XIX - начала XX в., Москва, 1990, Вып. 2, с. 67-135. А. Л. Топорков

ЗЕЦ - животиња која у народним представама има мушку еротску симболику и демонска својства.

ЗЕЦ

-202-

/Ъубавно-брачна мушка симболика з. испољава се у свадбеном обреду и сватовским песмама. На свадби приказују з. који скаче (бел.), изводе игру зец са сламом у зубима, попут зечјих бркова (укр.). Младожењи се обраћају као з. у руским сватовским песмама. У руским колима, з. je младожења, који бира себи младу. Мотив женидбе з. куном-златицом или -> совом постоји у белоруским и украјинским шаљивим песмама, у украјинским бајкама; лик з. фигурира у белоруским и пољским песмама с љубавно-брачном тематикой. Еротска и фаличка симболика з. присутна je у српским еротским анегдотама. У руском песничком фолклору постоји мотив сношаја з. и девојке. Познате су рус. и укр. бајке о з. који je обешчастио лисицу или вучицу. Уп. такође руску загонетку о снегу на озимом -» житу: "Зечићу беличасти, одлежи на мени; мада je теби тешко, мени je лепо". У Украјини, младенцима после брачне ноћи прилазе с лутком зеца, кога "музу", као краву, што je пропраћено еротским шалама. Символику сношаја изражавају фолклорни мотиви зечјег ломљења купуса (ист. слов.), зечјег уједа (пол>.) и лова на з. (пол.). Моравски израз marne vyhänel z diry zajice (узалуд je терао зеца из рупе) шаљиво, метафорички означава сношај. 3. оличава плодоносно начело: деци казују да их доноси з. (укр., кашуп.), зечју -» крв користе против неплодности (срп.), зечјом машћу мажу женске органе при тешком порођају (срп.), зечјим изметом хране кокошке, да би боље носиле (бел., буг.). У бел. бајци, пан, да би осеменио њиву, купује од сел>ака "сејача", који je, у ствари, з. —> Сан о ухваћеном з. предсказује трудноћу и рођење сина (бел., макед.). Везаност лика з. за фаличку симболику потврђује и пољеска обредна жеља младожењи и млади: "Дарую зайца, штоб у мороз стаяли яйца" ("Поклањам ти зеца да би ти на хладноћи била врућа jaja"). Фаличка симболика з. приказана je у сижеу о зечјем пастиру (СУС 570), у укр. називу тучка за вађење масла - хц, у руској изреци "хуевина на заячьем меху"

ЗЕЦ

("пенис на зечјем крзну"), итд. Код Јуж. Словена, иста симболика реализована je у начину лечења сифилиса зечјим изметом (бос.-херцегов.). 3. je везан за -> нечисту силу. Шумски дух (-> лесник) може да истера или утера з., да га изгуби на картама, коцкајући се са суседним шумским духом (рус.). Ист. слов, забрана спомињања з. н^ —> води, за време риболова, објашњава ге тиме да je з. потчињен шумском духу, а ч·-· власти —> водењака. По украјинском веровању, зеца je створио —> ђаво, па њему и служи. У буг. бајци, ђаво јаше на з. Тјаво се претвара у з.: претрчава пут (рус., бел.), заводи у честар (бел.), прати ловца (пол>.), предлаже му да га пољуби у задњицу (чеш.), неће га метак (пол>.), итд. За заштиту од з.-вампира ловац мора имати црног —> пса без белега (срп.). Са зечјим репом замишљају ђавола (пол..) и —> вештицу (рус.). У обличју з. јављају се вештице и вешци (укр., бел.). У з. се претвара кућни дух (бел.), као и дух који доноси новац домаћину (хрв.). Сусрет са з. свуда je сматран рђавим знаком. Веза с -» ватром условљена je хитpouihy з. (уп. у загонетки: "Он и трчи као ватра"). У разговору с децом, ватру називају зечица, зека, зечић (рус.). Појава з. поред куће била je предзнак —> пожара. Нека обележја з. искоришћена су у народној метеорологији. Обележја "бели" и "чупави" актуелизована су у руском: зайцы ("пахуље снега"), "изморозь" ("ин>е у кући"); заяц - "клобук беле паре која зими избија из топле куће", а обележја "мали" и "чупави" - у кашуп. zajce - "мали облаци на хоризонту пред невреме". Речи заинка, зайка, зайчик, зайцы (зека, зечица, зечић, зечеви) означавају беле праменове вуне на гребенима (рус.). Код Јуж. Словена се слични називи односе на таласе, које дижу ветрови: срп. хрв. зецоеи - "мали бели таласи на мору" (Дубровник); буг. нивата гони зайци таласаста њива. 3. се спомиње у вези са месецом и у ист. словенским песмама деце у игри, у пригодницама и бројалицама. Обично су те слике метафорично повезане једна с

ЗИМА

-203-

другом: "Заяц-мисяць, де ты був?/ В лиси" - "Зече-месече, где си био?/ У гори" (укр.); "Заяц-месяць/ Сорвал травку,/ Положил под лавку" - "Зец-месец/ Убрао травчицу/ Положио je под клупицу" (рус.), итд. Везу слике з. и месеца потврђују јужнословенске паралеле. На пример, у Херцеговини задиркују оног ко показује месец: "А: Ено месеца! - Б: Месо ти од зеца!/ А: Покриј га капом,/ зови га ћаћом..." Зецу и месецу (поготову младом) заједничка je брачно-еротска симболика. Уп. пример споја оба симбола на пол>ес. свадбеном колачу: горња страна колача украшена je фигурицама з., месеца и куглицама од теста. По веровању, з. спава отворених очију (срп., буг., пол., чеш., укр.). Изразе "спава к'о зец" и "зечји сан" сви Словени користе за означавање лаког сна. Зато трудница не сме да једе зечетину или да види з., да будуће дете не би спавало отворених очију (буг., срп., пол,ес.). 3. може да изазове како сан, тако и несаницу. Зечју кожу користе против несанице (срп.), при несаници избегавају да једу зечетину (укр.), не спомињу з. да не би изгубили сан или добили напад поспаности (укр.). За утицај з. на сан везана je и слика з. у успаванкама. Лит.: Сумцов//ЭО 1891/3: 69-84; Гура СЖ:177199; Гура//СБФ 2: 159-189. А. В. Гура

ЗИМА -> Календар народни ЗИМЗЕЛЕН (Vinca minor L.) - зимзелена биљка-апотропеј, чија je симболика, као и других зимзелених биљака, везана за представе о животној снази и бесмртности, постојаности и стабилности, верности и лубави. Користи се у свадбеном обреду, на сахранама младих људи, поготову код Зап. и Ист. Словена, често у споју с другим биљкама. У јужнословенској традицији сличну улогу има —> босиљак. Kao и босил>ак, з. je, по етиолошким фолклорним мотивима, израстао из остатака мртвог тела или на гробу младића. У неким фолклорним текстовима, з. je обједињен са босиоком, селеном, наном, пели-

ЗИМЗЕЛЕН

ном или их функционално замењује у сличним контекстима или магијским радњама у разним локалним традицијама. Сакралност з. испољена je у његовом ритуалном брању и сечењу. 3. сакупљају у шуми или га raje око куће, да би га имали и преко зиме за кићење ритуалних предмета, за употребу у обредима. Истовремено, позната je и забрана девојци да га сади и гаји - може умрети када з. процвета. Када з. узимају за расад, оставл,ају новац и парче -> хлеба на -» земљи, да се з. не претвори у оног ко га даје. У Закарпатју, Галицији и југоисточној Малопољској, комплетна поворка сватова, уз музику и певање, креће да бере з. за свадбу. Неокресане гране прскају -» водом и засипају -» житом. У Закарпатју и Словачкој било je забрањивано да се з. креше за свадбу на месту одакле je убран за венац умрломе. Када су кресали з. за сахрану, ни су носили хлеб. Као и друге зимзелене биљке, поготову четинари, з. се користи за припрему или украшавање обредног дрвцета - мајског (Словенија, Шлеска), ивањског (Кијевска губернија), свадбеног (Украјина, јуж. Белорусија, Пољска). —> Венац од з. стављају на свадбени —> колач, од з. плету свадбене венце и праве китице - "потврде" сватовима. Девојке ките главу з., поклањају га својим драганима као украс за шешир, плету венце за пролећне коловође. На крштењу, бабица сваком госту поклања букетић з. Освештане венчиће од з. каче на —> крстове поред —> пута, стављају на место на коме се гради -> купа, на усеве лана, на леје купуса, њиме каде наћве. 3. се користи у љубавној магији. Девојке за удају зимзеленом украшавају божићни -» хлеб, да би им у новој години била свадба у кући, о удаји гатају бацајући з. у —> реку или у чанак с —> водом, па гледају хоће ли се листићи з. спојити (-> гатање). 3. се користи како приликом купања покојника тако и при опроштају са њим код Хрвата, граном з. шкропе умрлог светом водом. У погребном обреду, венци од з. користе се приликом сахрањивања умрле деце, девојака и неожењених мла-

ЗЛАТО

-204-

дића, као елеменат погребног очишћења покојника, односно за кићење младих који су у погребној поворци (Моравска, Словачка, југоист. Пољска, зап. Украјина). 3. такође стављају у мртвачки сандук, на надгробии крст, саде га на -> гробљу. 3. штити од -» нечисте силе, од -> змија и епидемија. Деци служи као заштита од -> урока. Пољски -> пастири додају у со уситњени з. и дају га овцама уочи дана св. Јана, да нечиста сила не би могла да им набаци -> чини. Краву каде з. штитећи je од вештичјих -> чини. Млеко које je упропастила вештица три пута цеде кроз венац освештаног з. —> Вештице користе з. као средство за врачање: одваром од корења поливају место које xohe да зачарају. Уколико се деси да човек нагази на њега, почиње да сахне и умире. Када полећу на састанак, вештице се натрљају соком од з. Да пушка не би промашивала, чешки ловци и зверокрадице преливају je одваром од з. Као лековито средство, одвари (тинктуре) з. користе се против реуматизма, косопасице, хипертоније, -> грознице; жене га пију да би побациле; када имају главоболэу, стављају облоге од з. Лит.: Sobotka Р., Bannnek a rozman/na, svatba a smi-i'//Česka včela, Praha, 1876: 22; Веалля, Кшв, 1970. кн. 2; СБФ-84: 141, 150, 153, 168.

А. В. Тура, В. В. Усачова ЗЛАТО, златни метал и обележје који симболишу -> богатство, лепоту, дуговечност, везани за представе о "горњем" свету, сфери божанског, с вишим вредностима и, истовремено, повезани с —> оним светом. Обележје "златни" подразумева све чудесно, највишу вредност (уп. изразе златни век, златна киша, купати се у злату итд.). По веровањима Словенаца, срећни људи су на -» Велики четвртак ноћу могли да нађу златну чинијицу или златно огледалце. 3. je везано за симболику -> светлости, —> сунца, —> месеца, уп. буг. представе о —> киши, која пада док греје сунце, као о златној кочији у коју су упрегнути златни —> кон>и; пол., веровање да —> Бог

ЗЛАТО

седи на -» небу на златном трону, са кога се расипају сунчеви зраци. У космогонијским веровањима Словена, сунце je обично у облику златног -» точка, златног —> прстена. По представама Бугара, сунце je златно звоно (златна камбана) које виси на небу. У буг. песмама, посвећеним митолошком сижеу о Сунчевој женидби, Сунце оддучује да се ожени земаљском девојком, па спушта златну лзуљашку, да je уздигне на небо. 3. и "златан", као атрибут и знак у традиционалној култури, имају непосредну везу с Богом, —> Богородицом, —> анђелима и —> свецима. У словенским басмама, -> св. Георгије Сђорђе) затвара стоку "златним бравама и кључевима", Богородица прекрива л>уде златном ризом, пеленом, столњаком, она има златне кључеве и —> крст; на планини je златни манастир, у којем, у златној фотељи или на златном престолу седи архангел Михаил или Богородица; св. Тјорђе оседлава коња златним седлом, а -> св. Никола труби у златну трубу. 3. као симбол богатства и среће представља једну од најпопуларнијих представа у похвалним песмама, благословима, —> гатакьима, уп. српска гатања у Банату о девојчиној удаји: девојка везује златан и обичан конац око две главице лука - ако главица са златним концем преко -» ноћи више израсте, удаће се у богату породицу. У кодедарским песмама, као златни се описују стубови и капије домаћинске куће; златне су и митске планине и -> мостови, -> дрво које расте насред домаћинског дворишта. У свадбеном фолклору, епитет "златан" додаје се свему што je у вези с младом (њена —» коса, —> венац, прстен) и младожењом уопште. Код Бугара, имућни домаћини су настојали да све свадбене атрибуте прекрију имитацијом з., ради благодети младенаца - венце, обредно дрвце и украсе на њему, барјак. У фолклорним текстовима који су славили или величали овог или оног човека, често je коришћен епитет "златан". У српским љубавним басмама и магијским изрекама за лепоту, епитет "златан" карактерише

ЗЛИДЊИ

-205-

девојку која се бави том магијском радњом: "Све ђевојке вране и свраке, ja -тица препелица, златних крила..." (Мијуш. Љ. Ч: 30, 27). Попут других метала, з. има својства заштите или лековитог средства које асоцира на здравље, снагу и чистоту, уп. обичај умивања златом од —> урока, при првом удару -» грома; лечење најразличитијих —> болести з.; српски обичај да се млада, при уласку у мужевљеву кућу, опасује златним концем "да je никакво зло не може снаћи, баш као ни рђа злато". Код Срба je постојао обичај да се новорођенчету пробуши десно уво и увуче златна минђуша, ако je рођено у породици у којој су пре тога умирала деца; или новорођеној девојчици надену једно од -> имена-апотропеја типа зляшя или Сребра, да би дете било јако. Исто тако, у заклињањима (басмама), које je требало да обезбеде животни век детета, новорођенче су описивали као "од чистога злата и сребра" (срп.). -» Змај Огњени, који носи новац и з. и сева златним искрама - један je од најпопуларнијих ликова словенске митологије. 3. je основни атрибут и епитет, а понекад и метафора Змаја и -> змија уопште. Змијски цар у источнословенским веровањима и предањима има златне рошчиће, златну главу, златан прстен; буг. предања приповедају о змају са златним крилима испод пазуха, који обитава у златним палатама, a такође о змији која излази из земле на Велику суботу и држи у чељустима чудесан златни -» камен (ономе ко га се дочепа, оствариће било коју жељу). У црногорској басми, змија се назива "злата", а гъен ујед - пољубац: "Фата, фата, пољубила злата..." По српским веровањима, ако се испод -> прага, у -» землзу закопа змија и из ње израсте дрво, онда ће оно ноћу давати златне дукате. 3. je обележје и атрибут -> онога света, којим се карактеришу све животике, бил>ке и локуси, везани за з.; уп. у словенским басмама златну круну и златне рогове -> месеца; пут "посут златом", храст златног корења, на коме се налази златно гнездо, а у н>ему лежи гавран или

3ΛΕ ОЧИ

opao златних крила, кљуна или очију. У далеком царству руских бајки, које открива сва обележја света мртвих, све je обојено златном бојом. Тако су и у ист. Србији замишљали загробни свет: "Тамо je све од злата". Лит.: МНМ 2: 147; Усп. ФР (по индексу); Аверинцев С. С., Золото в системе ранневизантийской культг/ры//Византия, Южные славяне и Древняя Русь. Западная Европа, Москва, 1973; Раден. ССНМ: 225260; БМ: 147-148; Вин. ЗКП: 171-174; Георг БНМ. Т. А. Агапкина

ЗЛЕ ОЧИ -> Урок ЗЛИДЊИ - источнословенски митски ликови, који су оличавали несрећну судбину, сиромаштво, невољу. То мноштво ситних демона невидљиво борави у човековој —> кући или му седи на раменима; они су у обличју мршавих животиња покривених —> длаком, које живе иза -> пећи (бел.); могу да се претварају у мале л>уде, старце који просе (рус.). Обично има дванаест злидња. Нападајући човека, з. му скачу на рамена и јашу га, због чега домаћинство назадује, сам човек пада у сиромаштво, а деца му се стално разболевају. Осим з., код Ист. Словена су познати слични ликови који оличавају несрећну судбину: Недоля, беда (укр.), злыдня лихая (зап. рус.) и др. Белоруска злидня je замишљана као невидљива -> жена без језика, очију и ушију, која je некада била -> змија. Украјинска Недоля може да изгледа као наг човек, изнемогли старац, као девојка с лицем старице и неочешљаном -> косом, као стара црна грбава жена у исцепаној хаљини, као бога/ь, цркнути -> пас, гола —> мачка, зечица, —> сова, —> миш, птица великих крила, -> jaja и др. Недоља улази у кућу не питајући домаћина, седа на пећ, грицка суве корице и замотава се крпама, jep joj je увек хладно. Ако je човекова судбина несрећна, тј. Недола, он ни у чему нема среће и, иако много ради, не излази из беде. Разболевају му се деца,

ЗМАЈ

-206-

стока му се не плоди, већ цркава, на његовој њиви увек je лоша летина. По источнословенским веровањима, од з. се веома тешко ослобађа, али je то, ипак, могућно - ако их улове и затворе негде. У предањима, сиромах лукавством приморава з. да уђу у врећу, па врећу баца у -» мочвару или у рупу, коју затрпава -> каменом. 3. се могу везати и оставити на -> путу, па ће онда прећи код онога ко их буде ослободио. Српски аналогон несрећне судбине, Несрећа, изгледа као седа старица мутних очију. Срби сматрају да није могућно изменити сопствену судбину - ако je човек несрећан, ни са чим му се не може помоћи. У српском предању, богаташ, у жељи да помогне свом сиромашном комшији, остави на -> мосту новчаник с новцем за њега; међутим, комшија баш тада одлучује да пређе моста жмурећки, тако да новац ни не види. Лит.: Седакова О. А., Тема "доли" в погребальном обряде (восточно- и южнослав. матершл)//ПО: 54-63; Вес. РОДС 5: 173-260; Влас. НА: 152; Потеб. СМ: 472-516; Сумц. КП: 217-218; УНВ: 342-374; СМР: 20, 274. /. /. Левкиевска

ЗМАЈ - митолошко биће необичне снаге са змијским и л^удским обележјима, које може да лети и да се преображава у разне облике. Назив з. истог je порекла као и име —> змије и у вези je са —> земљом ("земаљски", "који пузи по земљи"). Среће се код свих Словена: срп. хрв., слов, злш/, у ист. Србији - змеј, буг. змеи, рус. змей, мак. змее, змех, чеш. zmek, пољ. zrni] итд. Често има атрибуте огњени (рус. огненный), горски (рус. горыныч), крилати (хрв. криляш). Његове особине код Срба и Хрвата, у различитим временима, исказане су и другим атрибутима (велики, вртоглави, глух, горући, злобни, кудрави, л>ути, морски, немили, отравит, пламени, плахи, попадливи, силни, срдити, страховит, страшан, црни). Осим наведеног, општесловенског назива за з., у локалним традицијама постоје и други, као што су: дракон, дрокун (код старих писаца на Јадран-

ЗМАЈ

ском приморју); шаркањ (посведочено у повељи Херцега Стефана из XV века; назив се одржао код Хрвата и Срба у мађарској Подравини, као и код прикарпатских Словена и банатских Бугара), позој, позојак (у хрватском Загорју и Пригорју, као и код Словенаца), базилишко (код писаца XVII века на Јадранском приморју), ждрокун (Дубровник), војас, војаш, вилозмај (стари приморски писци), качак (у Хрватској, XVI век), мулавар (Нови Винодолски у Хрватској), lintver(n), voz, Arak (Словенија), latawiec (Пољска), аждер, злина, змейко, юнак (Бугарска). Код Руса, огњени змај који посећује жене, називају и волокита (Орловски крај), любак (Смољенски крај), любостай (Тамбовски крај), носак, полоз. У приповеткама и епским песмама з. може имати и лична имена: Балачко (из Вукове епске песме "Женидба Душанова"), БашЧелик (у истоименој Вуковој приповеци), Младен (из Вукове приповетке "Стојша и Младен"), Cmo/'ян (у околини Сврљига). У фолклору се помиње и жена-змај, змајица - у ист. Србији змејица, код Бугара змеица, змейкиня, код Хрвата дрокуница, позојица, позојка. Називи змај огњгни и змај паклени, код хрватских приморских писаца означавају и —> ђавола. 3. се јавља у веровањима и фолклору свих словенских народа, као и у културама многих народа света. У границама истог краја могу постојати различите представе о изгледу з. (од изједначавања с великом змијом, преко змијоликог чудовишта и огњене птице, па до човека који се од осталих људи разликује и по неком физичком обележју). У Далмацији (Пољице) и Ловешком крају у Бугарској, з. je велика прождрљива змија; у Херцеговини - крилата змија која лети испод облака и од ње севају варнице; у Гружи - крилато биће са змијским репом, обложено крљуштима, с великим очима из којих севају варнице, а из уста му суклза модри пламен; у околини Т)евђелије - четвороножно биће с великим трбухом, малом главом и кожним крилима. По другим описима, з. има људску главу a змијско тело (Дълбок дол у Ловешком крају, Саратовска губернија у Русији); тело му je влажно, покривено златним

3MAJ

-207-

крљушгима а зуби зелени (Странпа); по причи из Елховског краја у Бугарској, из извора je изашао з. у виду блиставо беле змще, покривене крљуштима, али с људским очима; з. може изгледати и као снажан млад мушкарац који се од других разликује по томе што има крилца испод пазуха, велику главу и очи (зап. Бугарска, ист. Србија), једну ноздрву (Ловешки крај), длакаво тело и главу (подравски Хрвати у Мађарској). Када прелеће из једног краја у други з. може деловати као велика птица која сипа варнице око себе (Паштровићи у Црној Гори; ист. Србија), или као ватрено или светлеће —> вратило (Странџа, Ловешки крај). На лубочним сликама у Русији, птичје одлике з. представљају канџе на ногама, а код подравских Хрвата у Мађарској - перје и петлова креста на глави. По веровању из Странџе, за обичне људе з. je невидљив. Он узима људски облик само пред девојкама у које се заљуби. У епским песмама и приповеткама з. се описује као чудовиште са три, седам, девет или дванаест глава. Постоји веза између изгледа з. и његовог порекла. По веровању, з. као змијолико биће постаје од змије или шарана под одређеним условима. Змаја у људског облику рађа -> жена која живи с мужем или са змајем. По раширеном верованьу, з. настаје од змије кад наврши 100 година - тада joj израсту крила као у птице (Пољице у Далмацији); од змще кравошице кад наврши девет година (Конавли); од смука када наврши 40 година (Ловешки крај); од смука, ако га нико не види 40 година, коме израсту крила (Македонија); од змије, која 30 година не види светлост нити чује никакав глас, настаје прождрљиви огромни змај полоз (Украјина). Друга трупа веровања порекло з. везују за -> рибу: када шаран наврши 33, 40, 50 или 100 година, израсгу му крила и он се претвори у з. и излети из воде (села дуж Велике Мораве; околина Бољевца); по једном веровању (Кушиљево у Србији), није сваки шаран "змајевит", већ само онај коЈИ има крст на челу ( уп. -> крсник); од старог сома постаје шаркањ (подравски Хрвати у Мађарској). О древности овог ве-

3MAJ

ровања говори и податак да je оно посведочено и у Хиндукушу (северни Чатрал), где кажу: ако риба, не видевши човека, наврши 100 година, претвара се у змију, а после једног столећа проведеног у осами, постаје змај. Код Срба (Косово, Расина, неточна и јужна Србија), Македонаца и Бугара (зап. Бугарска), постоје веровања да з. рађа жена, а уколико се испоштују одређена правила његовог увођења у заједницу, он наставља да живи као човек, штитећи берићет сеоских поља од -> хале, -» ламје или других змајева. Жена која ће родити детезмаја с њим је бременита три године (Косово: Плакаоница, Лешак), или га носи 11 месеци (Белес). Такво дете се рађа с крилима ( у епској песми може имати и неке друге знаке). Мајка треба да сакрије од осталих људи да дете има крила, иначе ће одлетети; по рођењу, мајка треба да се попне на димњак и три пута узвикне: "Ко што сам ja родила, нико неје" (Косово); дете нико не сме да види шест недеља, у противном ће умрети (Маријово у Македонији); у селу Јабланица у Македонији, чим се роди дете-змајче, мајка, гола, попне се ноћу на кров куће и виче: "Чујете народе, ми се роди царче на земјава! Цар се роди на земјава!"; мајка мора чувати дете да га сунце не огреје, иначе ће одмах одлетети у небеса; доји га три године (Косово). Чим се роди дете с крилима, окупи се девет жена које за једну ноћ опреду, оснују, изагкају и скроје -> кошуљу за дете (Горња Пчиња); дванест девојака обере памук, испреде, оснује, изатка платно и од тога скроји кошуљу коју одмах обуку детету да се не би видело да je змај (Белее). По веровању с Косова (Лешак), мајка негује дете-змајче 40 дана по рођењу, а затим оно одлети и наредних пола године долази само ноћу. Ако би га мајка тада упитала за крилца испод пазуха: "Шта je то?", оно би одмах умрло. Потом одлети на небо и ради оно што му бог нареди, ако падне у руке нечастивоме, онда извршава његове наредбе. Змај може бити и дете-посмрче, тј. оно које je рођено после смрти оца (Македонија). Према предању и епским песмама, змајски синови су и

ЗМАЈ

-208-

познати јунаци: код Срба - Змај Огњени ВуК/ _» Краљевић Марко, Милош Обилић и други, код Руса -> Волх Вселавјевич, код Бугара Змејче Михаилче. Према Чајкановићу, још у старом веку се веровало да су поједини јунаци синови змаја (или змије) и смртне жене, као што су Александар Велики, Галерије и др. По неким веровањима, з. се може извести из петловог јајета и тада постаје послушни дух (попут -» мацића, хованеца, мамничета) који свом домаћину доноси -> богатство. Код Руса га називају василиск, (у околини Вологотска большачонок), код Хрвата - змај, базилиск, пощ, враг, код Словенаца - lintvern. У једној епској песми из Хрватске, чувеног јунака Секулу -» вила претвара у змаја ("змију шаровиту"), пошто je у гори наишао на вилско коло. По веровању подравских Хрвата у Мађарској, з. je уклет човек, који покушава да пронађе другог грешног човека не би ли се ослободио своје уклетости, преносећи je њему. 3. може бита отелотворен и у неким животињама, које се називају "змајевите". То су: —> во, ован, биво, —> кон>, петао. Ако з. није у облику човека или домаће животиње, живи у високим планинама (одакле потичу и његови називи: буг. горянин, рус. горыныч, уп. назив планина у Саратовској губернији - Змеевы горы), —> у пећинама, јамама, језерима, -» изворима (уп. назив воде у Рами - Змщевача), у шупљим —> дрветима, у —» облацима ("чардак ни на небу ни на земљи"). 3. који прождире људе најчешће je везан за дубоке стајаће воде (уп.—> аждаја, —> водени бик, -> ламја, -» хала), онај који отима девојке - за планину, онај који чува атар села од -> града (змај-стопанин) за старе -> храстове. У народним приповеткама, з. може имати царство, дворац у злату, понекад жену и децу. Нпр. царев син прогони з. до планине, па прошавши кроз пећину долази на -> онај свет, где je змајев град "на орозјој нози, лијеп да му пара нема" ("Царев син и змај од шест глава", Чајк. СНП: 46). Веровања о з. као прождрљивом бићу срећу се у Словенији, на Јадранском при-

ЗМАЈ

морју, у Украјини. По једном предању из Словеније, у мочвари у Птујском пољу живео je змај који je давно пастире и отимао им стада. По другом предању из Словеније, змај (lintver) који je живео у горском језеру, повремено би напуштао своје скровиште, пустошио поља и грабио људе и стоку. Лзуди су морали да му жртвују шест у бело обучених девојака. По једној причи из Конавла, када je пастирица дошла до велике баре на острву Мл>ету, из н>е je искочио з. и исисао joj сву крв. Пошто се није вратила кући, отац je пошао да je тражи; видећи je како стоји, ударио je штапом: "Она се сасула као врећица кости" (СЕЗб 50:165). Функција з. као покровитеља одређеног простора, јавља се у јужним и источним крајевима Србије, у Македонији и западно) Бугарској. С њим у блиској вези je змајевити јунак (витез) из епских песама, који штити заједницу од упада туђинаца и бори се за очување успостављеног поретка. Змај-стопан, или пак змајевити човек и змајевита животиња, боре се против хале, ламје или туђих змајева који предводе градоносне облаке и односе берићет у други крај. Камене стреле (—> камен) главно су оружје з. у борби с противницима. У борби, хале могу да ране змаја црепуљом или неким њеним комадом, као и -» вретеном. Зато се црепуље и не држе у дворишту, а стара вретена не бацају на ђубриште. У Бугарској постоје приче како су људи —> млеком хранили рањеног змаја (обично 40 дана) и за то добили награду у —> злату, или им je змај касније пунио амбар. Змајевит човек, када треба да пође у сусрет предводницима градоносних облака пада у дубок -» сан; тело му остаје на земљи, а -> душа одлеће у борбу. Док траје сукоб, његово тело не сме нико да окрене; у противном, душа неће моћи да нађе пут за повратак у тело и змајевити човек ће умрети (уп. —» здухач, —> крсник, -» вештица). У неким бугарским веровањима, змајеви су помоћници —> св. Илије. Чим -> светац примети да нека хала односи берићет с њива, позива змајеве, па у колима крећу да je прогоне. У борби, светац на халу баца стреле, а зма-

3MAJ

-209-

јеви бл.ују ватру. Да би се заштитила од змајева, хала испушта воду, па пада обилна -» киша. Да би умилостивили з., не би ли их сачувао од болести, људи су му на Ускрс или Спасовдан оставляли дарове у храни (—> хлеб и пиле), и палили свеће. Ако з. прелеће изнад села, да не би наудио људима, и да би село чувао од града, три старе —» жене би —> ћутећи месиле три лепиње, мазале их медом и остављале испод дрвета, на коме су веровали да се скрива. Тамо су клали и црно пиле, кокошку, јагње, чија je крв требало да истекне на корен дрвета (Хасковски крај у Бугарској) (уп. —> стопан). На основу предања из Новгородске области у Русији (Хвојнински рејон), може се закључити да су и тамо змају остављали понуде у виду хлеба. Предање каже да je поред језера, у пећини под змајским каменом (Змеиный камень), живео з. Људи су били дужни да га хране хлебом; до језера су свакодневно одвозили вреће хлеба и бацали их у воду, а змај их je одмах прождирао. Један човек се досетио како могу да се ослободе з.: напунио je врећу сољу и бацио je з., a овај je прогутао. Од силне жеђи попио je толико воде да се распукао (Череп. МРРС: 101). Најчешће спомињано обележје з. јесте похотљивост и с тим повезано отимање девојака или њихово приморавање да му постану љубавнице. У бајкама, ова функција се остварује отимањем Цареве кћери, у епским песмама то може бити и преваром јунакове жене са змајем. Девојци коју заволи (буг. "злина ги либи"), код Руса и удовици, з. долази -» ноћу у кућу, улазећи у облику ватре или мун>е кроз -> димњак. Пред девојком з. се претвара у лепог момка. За остале укућане он je невидљив., али могу чути како она разговара с њим. Девојка коју посећује з. о томе не сме никоме говорити, и не сме се удавати. Ако je, мимо њене воље, ипак удају, з. je односи у своју пећину или je удави (Елховски к рај). У бугарском и македонском фолклору, делом и у српском, постоје песме с мотивом "змај граби девојку из кола на Ускрс". Постоје веровања да се у поједине м ушкарце заљубљује змајица, која се мож е појављивати и у облику мечке (-> ме-

3MAJ

двед) (Странџа). MOMI к кога одабере остаје неожењен (Ловеи ки крај). Змај и змајица могу се претворити у неки предмет (китицу цвећа, накит) који стоји насред -> пута или поред -> извора - ко га узме, постаје њихова жртва. Девојка или жена коју посећује з. (у Самоковском крају "облак я газило"), постаје бледа, ћутљива, почиње да вене, да избегава луде и не води бригу о свом изгледу. По бугарским песмама и веровањима, змајска љубав je дошла као казна девојчиној мајци што je прекршила одређене забране (остављала je кћерку када je била мала на месту где се меси -> хлеб или je мотала пређу изнад њене главе), или девојци, зато што je спавала на месту где се истресају мрве хлеба или помије, што je ишла касно увече или рано ујутру по воду, што je остављала непокривене судове с водом, пила из њих или се том водом умивала. 3. се може заљубити и у девојку која je рођена у исти дан кад и он, или рођену у -> некрштене дане (буг. мръсните дни), или се њен поглед сусретне с његовим. 3. не може однети девојку која je учествовала у обреду —> лазарица и кумачењу (—> побратимство). Сматра се да љубав з. може довести до озбиљних последица - једне погађају девојку (жену) и н>ену породицу, а друге село. Девојка може остати неудата, чиме се нарушавају односи у породици; пошто девојка није прошла кроз обред свадбе, она носи ризик по ширу заједницу (верује се, поред осталог, да ће постати —> вештица, а после смрти —> нечисти покојник). Сходно томе, мере заштите од з. могу бити усмерене на одвајање з. од његове жртве или на његово прогањање из датог краја.Сматра се да з. не трпи мирис неких биљака, и зато девојку поливају њиховим одваром или je над њима каде. Верује се да з. може бити и уништен ако се одваром полије предмет у који се он претворио (китица, венац, златник) (Ловешки крај). Од биљака којима се може отерати з. у Бугарској се помињу: мала свећица (буг. тинтява; Gentiana pheumonathe), кокотац (буг. комунига; Melilotus officinalis), gpaтић (буг. вратига; Tanacetum vulgäre), гороцвет (Adonis vernalis), пелин (Artemisia

ЗМАЈ

-210-

abrotanum), грмотрн (буг. гръмотрън; Ononis arvensis), црни трн (буг. чернотрън; Lycium europaeum), лимун-трава (буг. лимонит; Melissa officinalis), еучја jtiбука (буг. вълча ябълка; Aristolachia clematitis), боси/ьак (буг. босилек, Ocimum basilicum) итд. У Странџи би девојци коју опседа з. давали да пуши дуван. У Русији се веровало да против змаја помажу бил>ке: бодал (рус. чертополох, Carduus), чичак (рус. дедовник, Lappa major), главоч (рус. мордовник, Echinops), као и посебан, крти камен, света вода, снег скуплен на Крстовдан, молитве итд. У Бугарској се помиње како је мајка саветовала кћерку код које je долазио з. да га пита којим бшькама се може одвојити бик од краве. Када je од кћерке сазнала одговор, мајка je ноћу скувале те биљке у новом зем/ьаном суду на пустом -> огиьишту (-» раскрсници, између растављених кола), у -> води узетој са девет брода и пени с мора, и одваром поливала девојку. Да би девојку спасили од з., како се у Странџи веровало, требало jy je голу, заједно с -> псом и прасетом, провести између растављених воловских кола. По вероваььу из Бугарске, змаја су могли отерати од девојке, ако би га полили куваним -> млеком док разговара с њом, или поставили котао с кипућом водом испод димњака. Када би жене одлазиле у поље, да би се заштитиле од змаја, са собом су носиле —> преслицу. По веровању у Русији, огњени змај, који je удовици долазио у лику њеног покојног мужа, доносио je жени слаткише који су се касније претварали у овчији или коњски измет. Да би га отерала, жена je мекала места на којима je спавала и ноћивала je између две жене; када би се ноћу зачула бука у димььаку, мушкарци су претили з. и псовали га (Владимирска губернија). Жена, која je посумњала да човек с којим живи није њен прави муж већ огњени змај, дала му je да чита молитве, а он je уместо "Богородица" читао "Чудородица", а уместо "Исус Христос" - "Сус Христос". По предањима из више руских крајева, огњени змај, узимајући лик покојног мужа, или лепог мушкарца, посећује жене и "исисава" им шагу, некад их и гуши

ЗМАЈ

или поједе. По једном казивању, дете које je родила жена са змајем, било je црно, с копитама и није имало трепавице (Даль ПСП: 466). Ако би видели да огњени змај лети према некој кући, то се сматрало лошим знаком - у тој ће кући неко умрети. У северозападној Бугарској и Тимочкој крајини се веровало да навраћање туђег з. у атар неког села ради девојке, може изазвати дуготрајну -» сушу, па су таквог з. на обредни начин истеривали. Сматрали су да на присуство туђег з. у атару неког села указују грмл>авина и севање муње у тренутку док кишни облаци заобилазе тај атар. Тада би се организовала једна или више трупа млађих мушкараца, који би ноћу, с дуги м -» штаповима и -> гвозденим жарачима обилазили све куће и друге зграде у селу и његовој близини и истеривали з. Биров би, уочи тог обреда, обавештавао житеље села да оставе отворена врата својих зграда и да вежу псе. Гониоци су били голи, а док су обилазили село морали су ћутати (уп. -» наопако понашање). Ниједан човек из села (а пре свега жене) није смео видети гониоце нити сазнати ко су учесници обреда (Ломски, Орјаховски, Врачански крај). Према сведочењу с краја XIX и почетка XX века, и у Тимочкој крајини (Брестовачка Бања, Proтина), због настале суше, обавл>али су обред истеривања з. Гониоци су били голи мушкарци с дугачким штаповима; њихов предводник, кога називају цар, носио je пушку. Бодући штаповима по селу, гониоци су ћутећи "терали" з. према цару, који би на крају опалио из пушке (Мил. ЖСС: 123). У Бугарској се веровало да само рођени у —> суботу могу видети з. и халу и да их могу везати ужетом исплетеним од коњске или козје длаке. 3. je везан и за благо (-> злато). Код Луж. Срба, таквог з. зову Zmijpenezni. Према једној српској приповеци (Вук СД 3: 109-110), човек који je нашао закопано благо, суочио се са з. који je спавао на њему. Постојани атрибут з. je —> ватра. Док лети, од њега севају искре, и зато се може приказати као огњена стрела или вратило. У епским песмама з. бљује ватру на

ЗМАЈ

-211-

ЗМАЈИЦА

свога противника. За метеорите се веропротивника). По веровању из Барање, вало да су змајеви. змајеви се једном годишње претварају у муПротивници з. су: туђи з., хала, ламја и шкарце и ноће са женама (Раек. 71-72:59). -> opao (као преобраћени змај или хала). У прилог календарског појавл>ивања и неКада би настала олуја у Ловешком крају стајања з. говоре и веровања из Бугарске и су веровали да се то камењем из мора биСрбије: у Пловдивском крају се веровало ју два змаја на небу. У борби с халом, з. на да 9. марта на небо излазе и у борбу стун>у баца огњене стреле и камење. По препају два змаја - црни и бели; побеђује бедан>у из Бугарске, некад су змајеви живели, јер му помаже сунце, док се црни толи заједно с људима, али je један з. повео пи (Георг. БНМ: 134); по веровању из Срсватове у друго село и без сагласности оца бије, змајеви се најбоље могу видети у пеодвео његову кћер. Отац je замолио свеце риоду од 9. до 12. новембра (Miscellanea 3: —> Илију, Димитрија и —> Николу да му 45), који означава завршетак летње полоспасу кћер. Одазвао се само св. Никола вине године, и доба повратка з. у подземдонео je зиму, хладноћу и снег, те се змани свет. У Црној Гори (Паштровићи) вејева свадбена поворка смрзла на путу ровало се да з. прелеће сваке четврте го(Странджа: 232). дине с истока на запад. Када лети од СкаУ веровањима и предањима словендарског језера према мору очекивали су ских народа присутно je више хипостаза родну годину, и обрнуто. з.: з. као змијолико чудовиште које прождире људе и њихову стоку (обично се Лит.: Баб. О: 83; ББ IX/12: 182-184; Бен. ЗБФ; његово порекло везује за змију или шараБМ: 148-150; БНПП 7: 246; Влас. PC: 194; Враж. на, а место боравка за - дубоку воду) - таНММ 1: 178-187; Вукмановић Ј., Паштровићи, кав je дракон (код писаца на јадранском Цетинье 1960: 367; Vuk. SK: 445; Георг. БНМ Приморју војас, у Украјини - полоз,, код 1993: 109-119; Грб. СОСБ: 326; Грђ. НН: 199; Словенаца vuz, lentvern); з. као моћни заДаль ПСП: 466; Зеч. МБ: 67-74; ZNŽO VI, 1901: штитник заједнице, гарант родности по126; X, 1905: 225; XXVin, 1931: 87-89; Kel. BPSL: ла и очувања летине, који je у лику чове197-200; ΛΚ: 287-288; Љубинковић Н., Змај у ка или се у њега повремено претвара (раусменој традицией, Даница, 1996: 157-180; Кар. ђа га жена и он живи с људима или поред СД 5: 192-196; 17: 308, 469; Марин ИП 1984: 69њих); з. као лутајући покојник, -» вам71, 166-167; Марин. НВ 1994: 299-302, 739-741; пир, који може испијати -> крв човеку Мил. ЖСС: 123; Mihajlović V, Vuković G., (уп. руског огњеног змаја), или бити синоSrpskohruatska leksika ribarstva, Novi Sad, 1977:57; ним за —> ђавола; з. као послушни дух коМиц. ННГ: 53-67; МСл: 220-221; Pei. PDL: 47-50; ји се изводи из јајета. Може се претпостаPetrović Α., Narodno shvatanje bolesti, Miscellanea вити да се у лику змаја крију два бића, 3, Beograd, 1940: 45; Петр. ЖОГ: 342-343; Радоваили je то митолошко биће с два лица. Једновић В. С., Маријовци у песми, причи и шали, но представлю обоготвореног, хтоничног Скопле 1932: 94-95, 105; Раек. XIX, 1993/71-72: претка (као и случају -> воденог бика, -> 59; РДС: 63,191-206; СД 2:330-333; СМР: 142-144; кућне змије), који у гневу може да каСтранджа: 233; Тан. СОТ)К: 310; Усп. ФР: 63-64, жњава људе помором, или да им мори 68-69; Фил. ГП: 104; Фил. СК: 522; Franković Đ., стоку, пустоши њиве. У једном периоду, Mitska bića u podravskih Hrvata, Etnografija Južnih он се могао поимати и као бог, господар Slavena u Mađarskoj 9, Budimpešta, 1990: 148; онога света (уп. -» Белес). Из везе обогоHrvatske narodne pjesme I, Zagreb, 1896: 397-404; твореног претка (змаја) и овоземаљске деЧајк. СД 5: 266-272; Череп. МРРС: 101-102; Чувојке, рађао се јунак са змајским особинабинський П., Мудрить βίκίβ, кн.1, Кюв, 1995: 70. ма, који je на овај свет, као главно своје Љ. Раденковић оружје пренео ватру и који je имао важну ЗМАЈИЦА -» Змај улогу у календарским митовима (он je преузимао контролу над летњим времеЗМИЈА - један од кључних ликова наном и могао се борити против хтоничних родне зоологије, који у себи фокусира све

ЗМИЈА

-212-

карактерне особине гамади. Сродни називи и веровања обједињавају з. са —> змајем. Најважнија карактеристика з. je њена хтоничка природа. 3. спаја у себи мушку и женску, водену и ватрену симболику, негативно и позитивно начело. Својствена су joj апотропејска и штетна својства, она je отровна и лековита, нечисто створење, извор зла и истовремено снабдева човека чудесним способностима и има покровитељске функције. Змији одговара низ материјалних симбола. Они су дугачки, најчешће савитљиви: конац, узица, ђинђуве, -» коса, грана, —> штап, —> вретено, пастирска фрула, фалус. Многобројне заштите и ритуалне радње усмерене су на истеривање з.: превентивно терање, забрана употребе змијоликих и оштрих предмета, симболичко затварање змијских вилица, одобровољавање, заплашивање, итд. Мушки лик з. тесно je везан за њену фаличку симболику - уп. на пример, руску изреку за мушкарце: "Главища в маслище, сапажища в дегтище, а партки набиты змеей" ("Главуџа у маслу, чизме у катрану, а панталоне напунила змија"). Женска симболика з. одражава се у јуж. слов, веровањима да je девојка претворена у з., у српској легенди о пореклу змије од девојке, у називању з. Ева у бугарским заклињањима. Поистовећивање з. с -> ђаволом условљено je хришћанским погледом на з. као оличење сатане. По народним легендама, з. су попадале с небеса приликом свргавања -> нечисте силе у -> пакао; појавиле су се из Каинове крви, из ђаволовог тела, из утробе убијене —> аждаје, из пепела побеђеног змаја. За убиство з., човеку се опрашта неколико грехова. Хтоничка симболика з. одражена je у сродности речи змија и земля, у јужнословенским формулама-басама од змијског уједа, које изговарају стављајући -» земљу на место уједа: "Земља земљу л>убила (јела)!" з. je везана за подземни свет мртвих. Способност з. да утиче на -> кишу и —» град зближава je с умрлима. Кућну з. поистовећују с -» душом претка, а гробну з. - с душом сахрањеног човека.

ЗМИЈА

Хтоничком природом je условлен и антагонизам з., која je везана за подземни мрак, и -» сунца: у јужнословенским легендама, з. je прогутала сунце, његове зраке, испила му очи, а по веровањима из других словенских области, сунце се радује убијеној з. или не може да зађе, мркне и смањује се од погледа з., која му исисава снагу. Зато убијену з. закопавају или каче у хладовини - да сунце не мркне, да не поцрвени, да не "болује", "плаче". Хтоничност з. достиже космичке размере у словенским веровањима апокрифног порекла о огромној з. у основи Земље, о огромном ужету у мору посред Земл>е. 3. je везана за -» воду, непогоду, -» ветар. Позната су јужнословенска верован>а о крилатим змијама које бораве у језерима, о з. покровител>има вода. Вода из извора у коме живи з. сматрана je лековитом. Чин убијања з. у стању je да изазове кишу. 3. може да "затвори" воду у -> извору и изазове -» сушу. По веровањима, з. шаље град људима (пољ.), a nojaва олује и оркана везује се за з., којој су израсла крила (укр.). Змије имају цара или царицу - срп. хрв. матица, zmijski knez (kralj), kačji pastir, змијски коп, буг. змийски цар, пол>. zloczun, укр. гадячий царь, тдземний, бел. царь-вуж, рус. змеицая мать. Та змија носи на глави круну, драги камен, прстен, минђуше, звезду, има рогове, петлову кресту; она се одликује белом бојом (рус., пол>., хрв.), брковима (укр., хрв.), златном главом (пол,.), има две главе (буг.), мачју главу, петлове ноге (хрв.). Код Јужних Словена, у улози змијског цара такође се појављују поскок, крилата з., змај, св. Маргарита, код Лужичких Срба - кућна з. Змијски цар живи у подземном свету на крају света (буг.), у утроби земље (пол>.), под корењем —> леске с —> имелом (пол>., срп.), испод белог —> камена (укр.). 3. устоличују свог старешину дувајући му на главу, док се на њој не формира круна (укр.). Одређених дана у години змијски цар окушьа све змије: буди их из зимског -> сна, одређује свакој з. ньену жртву, слуша исповедања о томе како je која провела лето.

ЗМИЈА

-213-

Змијама je приписиван низ фантастичних особина. Тако се веровало да су исечени делови з. у стању да срасту (рус., укр., пољ.). Сматрало се да убијена з. може да оживи од жабље мокраће (бел.), од -> јасике (рус., бел.), посебног змијског камена, корена или траве (јужнослов.). Раширена je представа о змијским ногама. 3. их показује када je туку (рус., макед., срп.) или искушавају ватром (укр., хрв., бос.). По јужнословенским веровањима, девет или 12 пари скривених змијских ногу могу се видети једино на -» Ђурђевдан; у стању je да их види само риђи -» кон» или неушкошьено ждребе; човек који их види сместа умире. Легенде објашњавају да je з. изгубила ноге када jy je сунце проклело зато што га je ујела за око (буг.); проклео jy je -» Бог - због искушавања Еве (далматин., срп., буг.), —» Богородица - зато што jy je з. уплатила (пол..), итд. Посебно опасне су з. које сматрају слепима. Тако, сматрају да слепић добија вид једино уочи —> Ивањдана (7/24. VI) и тада погледом може скроз да пробије човека (укр.). Ујед слепе з. изазива тренутну -> смрт (луж.). Ништа мање опасна јесте слепа вретеница посебна врста змија или безноги гуштер, сврстан у з. Порекло з. вретеница везује се за бачено вретено, којим je жена прела на божићне празнике, увече (укр.). У чудотворне атрибуте з. спадају камен, златна јабука, -> прстен, круна, -> чешаљ на глави и рогови. Човеку, који их се домогне, оне доносе срећу, испуњење жел)3, власт и победе, заштиту од з., —> болести и -» града, -» богатство, неисцрпне резерве -> жита или новца, способност да види закопано благо, да лечи љ УДе, разуме језик животиња, да набацује -* чини. Ти атрибути, које з. оставл>а поред воде коју пије или у којој се купа у реци на -» Петровдан (12/29. VII), могу се степи тако што се пред з. изнесе чинија -> млека, простре марама или -> појас. 3. могу да покажу људима закопано благо, које чувају. 3. чуварке закопаног блата, потичу од комада узице коју je власник блага исекао закопавајаћи га у земљу (макед.). И само благо се може претво-

ЗМИЈА

рити у з. Такође, з. снабдева човека "живом травом", која оживљава људе (бел., рус., чеш.), лековитом травом (укр.), -» "расковник" травом која отвара све браве (рус., далматин.). Човек који поједе з. разумеће језик животиња или трава (срп. хрв. -> немушти језик), знаће три језика (пољ.), постаће видовит (укр., рус.), млад, јак и паметан (пољ.). Змије су употребљаване за магијске циљеве као апотропејско и потенцирајуће средство. Змијски језик дају —> псу да поједе, како би био осетљивих чула и зао (пол..), носе га под језиком да би добили парницу на суду (морав.), главу з. стављају у семе за време сетве, ради богате летине (хрв.), змијин свлак носе уз себе против -» урока (буг., хрв.) итд. Биљке (-» бели лук, црни лук, махунарке итд.), које прорасту кроз змијску главу, користе у љубавној магији (јужнослов.), за препознавање -> вештице (укр., срп. хрв.) или ђавола (буг., срп.), ради заштите од -> нечисте силе (укр., буг., срп.), за лечење стоке (буг.). 3. и њени атрибути се примењују и за -> чини. -» Штапом којим je з. раздвојена од -> жабе - растеривали су -> облаке (бел., укр., пол,.), раздвајали посвађане супружнике (укр., пољ.), помагали при порођају да се —> трудница лакше раздвоји од новорођенчета (срп., босан.); штапом којим су зауставили з. - смирују битку, мећаву (бел.) или -» пожар (укр.). 3. излазе из рупа на -> Благовести, 7/25. IV (укр., пол.., јужнослов.), на -> Младенце 9/22. III (буг., макед., срп.) -» Ђурђевдан 23. IV/ 6. V (хрв., чеш., словач.) -> Тодорову или Лазареву суботу (срп.) после првог пролећног -> грома (рус.). Код Македонаца je познато дочекивање з. на св. Евдокију (1/14. III) или на Младенце. Пре Ђурђевдана, док не изађе отров из земљине утробе, змијски ујед није опасан (хрв., чеш.). За з. je посебно значајан моменат летњег солстиција (-> Ивањдан и Петровдан), када je изузетно много з. у шуми (рус.): оне се окупл.ају са својим царем на челу (пољес., хрв.), а затим престају да уједају (пол>.). 3. одлазе у рупе на св. Марину —>· Опъену

ЗМИЈА

-214-

Марију, 17/30. VII (буг.), -* Илиндан 20. VII/2. VIII (укр.), Преображена 6/19. VIII (буг.) Успење Богородице - Велику Госпојину 15/28. VIII (буг.), -> св. Вартоломеја, 24. VIII (словач.), 'Усекованије главе св. Јована Крститеља, 29. VIII/11. IX (рус., буг.), Рождество Богородице - Малу Госпојину 8/21. IX (срп., пол., морав.), Воздвижење Часног Крста 14/27. IX (Јесењи Крстовдан) (хрв., јужнослов.), Покров Пресвете Богородице 1/14. X (буг., укр.). Пред одлазак, з. се пењу на дрвеће, да последњи пут погледају у небо (укр.), да одслушају свештеникову проповед за време литургије (пол,.) или црквена -> звона (бел.). По веровању, -» земља не прима змије кривце, које су лети неког ујеле. 3. одлазе на зимовање на крај света, у -> пећину змијског цара (буг.), у "иреј", куда одлећу и птице да презиме (укр., бел.), у јаму или рупу звану духовина (пољес.), мртвило (буг.) или мртвило (срп.), што указује на везу змијског зимовалишта са светом мртвих. Честа су предан>а и бајке о зимовању човека са змијом. Постоје и специјални дани посвећени истеривању з. и заштити од њих, поготову код Јуж. Словена (срп. злш/ин дан, буг. зъмски ден): први дан марта (св. Евдокија), Младенци, -> Благовести, -> Ђурђевдан, -> св. Јеремија (1/14. V) и др. Заштите и забране, везане за з., усмерене су на заштиту стоке и људи, поготову њихових ногу и пета. Kao заштита служе ватра, жар, различит прибор за -» пећ (јужнослов.); метални и оштри предмети, поготову игла (јужнослов.); освештани предмети, јер з. потиче од ђавола (пол..); хлепчићи у облику з. (буг.); —> папрат (словенач.), три -> шипка (пол..), мирис -> белог лука (јужнослов.) и рена (пол..); ритуална бука, кађење димом, бацање —> камења од себе (јужнослов.), изношење -> метли што даље од куће (укр.), вучење овчје коже по поду, као имитација кретања з. (макед.) и др. Забране се односе на чешљање косе (срп.), предење (буг., пол..), употребу конца (јужнослов., укр.), узица (буг., срп.), огрлица (рус.) и др. савитљивих предмета (срп., макед.), вретена (ист. слов.) и грана (пол..), које се у овом

ЗОВА

случају јављају као симболи з.; забрањена je употреба оштрих сечива или бодљикавих предмета, који симболишу жалац з. (јужнослов., укр.); исто важи и за отваран>е маказа, перореза, -» гребена и сандука, који подсећају на отворене вилице з. (срп., макед.); забрањено je мерење дужине (карактеристичног обележја з.) предмета (макед.); забрана се односи и на оран>е (буг.), копање (буг., пол, укр.) земље као змијског локуса. Ујед змије лечен je привијањем различитих средстава на болно место, с циљем да се охлади или угаси печење, да се неутралише змијски "убод", да се извуче отров или заустави његово дедовање. Коришћени су хладни, влажни или тупи предмети, a такође они који имају моћ одвраћања (-> крст, бели лук, ритуални предмети). У народно] медицини, змије (поготову њихов свлак) користе за поспешивање раста косе, лечење отока, уједа, —> грознице, алкохолизма, итд, Често су лековита својства приписивана з. ухваћеној пре "ђурђевдана или на Тјурђевдан. Лит.: Гура СЖ: 277-358; Τ)ορ. ΠΒΠ 2: 100-187; Бен. ЗБФ; Perls WWLP. А. В. Гура

ЗОВА - биљка, у народним представама, демонски локус, оличење и боравиште -» ђавола, итд. (првенствено у западнословенском, делимично западноукрајинском ареалу). Карактеристичан je однос према з. као према уклетој, нечистој и опасно]' билщи; отуда ограничена употреба з. у породичним и календарским обредима и њена широка примена у магији, заштити, -» гатањима, народној медицини. Код Јуж. Словена донекле je ослаблен "негативни" комплекс веровања о з. Код Руса и Белоруса, одговарајуће представе и обредне функције су везане за —> јасику, —> врбу и неко друго дрвеће. 3. има функцију медијатора; по веровањима, з. постоји од почетка света и зато je повезана с митским протодогађајима (згрешење Адама и Еве, убиство Авеља) и хришћанском историјом (Јудино издајство).

ЗОВА

-215-

Сматрало се да испод з. и у њеном корењу живи дух, демонско биће (-> ђаво, -» бес и др.). У польском предању говори се о томе како се први бес настанио у огромној рупи, а одозго посадио з., да га скрива. У Украјини су веровали да je з. "посадио ђаво" и да сада стално живи под »ом. Зато je не треба ископавати с кореном, да се ђаво не нал>ути. У западној Украјини познате су митолошке приче о шумским духовима, који бораве у шипражју з., о претварању —> вампира у жбун з. Срби су сматрали да je жбун з. место на коме бораве —» виле. Истовремено, ту je пребивалиште домаћих духова, који доносе домаћинима добро, штите газдинство, итд. У пољским и украјинским басмама говори се да з., као и Адам, постоји од времена стварања света. Однос према з. као недодирл>ивој и опасној биљци одражава се у забрани ископавања (искорењивања) з.; кршење ове забране могло je проузроковати -> смрт човека, несрећу и разне -» болести, a такође помор стоке. У случају преке потребе да се искрчи з., за тај посао специјално су унајмл,ивани (на пример, у Пољској) богаљи или душевни болесници. Сматрано je да тамо, где je био ископан жбун з., никад ништа неће израсти. У Украјини je забрањивано да се дечје играчке праве од з., јер ће, у противном, децу болети глава; код Украјинаца и Пол>ака je важила забрана спаљивања з., због зубобоље; код Пољака, Хуцула, Лужичких Срба, није се смело спавати под з., купати под њом, пењати на з.; з. није коришћена за огрев, да не навуче стенице и буве у кућу. У Украјини и Пол>ској су сматрали да ]е з. уклето дрво. Овде je позната легенда о томе како je на з. кобајаги обешен Јуда (или ђаво), због чега њени листови и плодови заударају као лешеви, те се не сме користити у свакидашњем животу, итд. 3. се спомиње у —> клетвама (уп. српску клетву "Дабогда ти израсла зова на огњишту"). Познате су митолошке приче о томе како човек, лутајући око жбуна з., никако није успевао да нађе пут.

ЗОВА

Аналогне легенде и веровања код Словена често се односе на јасику. У Украјини су врло познате басме упућене з., које садрже мотиве "чуда", а изговарају се испод дрвета з. с одређеним магијским циљем: "да суд не осуди", "за стицање снаге и храбрости", "за избављење од сваке невол,е", "од напасти" и др. Сиже басме као да репродукује неки митски протодогађај, на пример, инцест, чији je сведок својевремено била з. Taj догађај оштро крши моралне норме, али ипак има повол,ан исход. У народно) медицини Западних Словена, код лечења туберкулозе плућа, -> грознице, зубобоље и др., болести су симболично "преношене" на з. Под з. су закопавали косопасицу, просипали -> воду у којој су купали болесно дете - у нади да ће дух који живи под з. узети болеет; з. су везивали концима из болесникове одеће, итд. Да би сачували дете од главобоље, Словенци су његову ошишану -> косу закопавали под з., а Словаци су малу децу купали у одвару од з., да би им обезбедили здравље. 3. су биле упућене басме које су читали под з. приликом лечења зубобол.е (Украјинци и Пољаци) и грознице (Чеси и Моравци). Те басме садрже мотиве "слања" болести на з. или споразум човека и з., уп. полоску басму: "Света зово, ja тебе штитим да не изгориш у ватри, а ти мене заштити од зубобоље". Код Чеха и Словенаца, девојке се обраћају з. док гатају о удаји. -> Некрштених дана девојка би прилазила жбуну з. и тресла га, говорећи: "Тресем, тресем зову, одазови се, псу, с оне стране на којој живи мој драги", па ослушкивала где ће -> пси залајати. Сматрало се да девојка, за време гатања, може видети суђеног у жбуну з. Код Јуж. Словена, з. je масовно коришћена код уједа -> змија, шкорпиона и оса, a такође je примењивана у народно) ветерини. Гране з. употребљаване су као универзална заштита. Њима су китили -> куће, помоћне грађевине, ограде, капије и др. објекте - ради заштите л>уди и домаћинства од вештица уочи -> Ђурђев-

ЗОВА

-216-

дана и -» Ивањдана. На Балкану су гране з. (упоредо с другим бшькама) користили у обредима изазивања кише. Њима су китили, од главе до пете, -> дододу, пеперуду, лутку —» Германа, а по завршетку обреда гране су бацали у воду.

ЗОВА

Лит.: Majewski E., Bez i hebdl/Wiska 1900/14:527597; Тез МФФ 1: 59:60; Чуб. ТЭСЭ 1/1: 77; Гнат. ЗУД 2/1: 5-6, 17-18, 212; ЕЗ 1898/5: 166; СбНУ 21: 49; РМНП: 58-59; Чајк. РВБ: 102-105; ZNŽO 26/1:

98; Möd. LMS: 192, 194, 280; Lud 1895/1: 119-122, 1896/2: 157; SN 1971/19: 451. Т. А. Агапкина

ИВАН-БУДАЛА (ИВАН-ДУРАК, ИВАНУШКА-ДУРАЧОК) - митологизовани лик руских бајки. У њима се реализује посебна приповедна стратегија која не произилази из стандардних постулата практичног ума, већ се заснива на тражењу сопствених решења, која су често противречна здравом разуму, али која на крају доводе до успеха (постоје приповетке где je И. б. пасиван лик, коме све иде од руке); уп. такође лик Јемеље-будале, другог "срећника" руских приповедака. И. 6. je обично ниског социјалног статуса: он je сељачки сип или просто син —> старца и бабе, или бабе-удовице (понекад je он царевић, али "приглуп" или једноставно будала; понекад je син трговца, али то нису главке варијанте). Често се истиче сиромаштво које катера И. б. да иде "у свет", да "служи". Али у већем броју приповедака, мањкавост И. б. није у сиромаштву, него у одсуству разума; на крају, самим тим што je он последњи, трећи, најмлађи брат, најчешће je лишаван неких "корисних" послова. По цео дан И. б. лежи на зиданој -> пећи (уп. Иван Запечни, Запечник), хвата муве, пљује ка таваници или се усекњује, понекад бесциљно чепрка по пепелу (Иван Попјалов); ако неко И. б. и позове за неки користан посао, то je само зато да би се ослободио сопствених обавеза: тако, старија браћа, која ноћу т реба да чувају поље од лопова, уместо да иду сами, шаљу И. б., а они остају код купе и спавају. У приповеци у којој je И. б. син трговца, он на бесциљан начин проводи живот, трунући по крчмама. Посто]и битна супротност између И. б. и стари1е браће (који се најчешће не именују): они чине нешто корисно (обично се, по-

некад узгредно, казује како је најстарији брат opao њиву, а средњи напасао стоку), док И. б. или ништа не ради, или се бави некорисним, бесмисленим стварима (понекад антиестетичким, које друге зачуде), или замењује своју браћу, често неуспешно, па га због тога они бију, покушавају да га утопе у -> реци и ел. Уп. ритуално —> шибање и понашање будала, нпр. у време средњовековних "празника будала". Он, за разлику од браће, није ожењен, па из тога следи да има потенцијалан статус младожење. Место које И. б. заузима међу браћом слично je месту "трећег", најмлађег брата типа Ивана Трећег (Трећака) или Ивана Царевића. Обично заплет приповедака о И. б. почиње тиме што га позивају да ноћу чува -> фоб умрлог оца или поље (под —> грашком) од лопова или му дају неке друге обавезе (нпр. да однесе браћи ручак у пол,е и ел.). Понекад он те захтеве извршава у складу са својом "глупошћу" - крајње неуспешно: храни кнедлама своју сопствену —> сенку; ископа очи овцама да не би далеко отишле; поставља сто на -> пут и тера га да сам иде кући (пошто и он има четири ноге, баш као —> коњ); ставља —> капе на глинене лонце да им не буде хладно; соли реку да би напојио коња и ел., скупља мухаре уместо јестивих -> гљива итд.; у другим случајевима, он по својој памети примењује правилнија знања у неодговарајућим ситуацијама: игра и радује се кад види —> сахрану, плаче на свадби и ел. Међутим, у неким случајевима И. б. исправно извршава постављене задатке, и за то добија награду: покојни отац као награду за то што му je чувао гроб даје му "Сивкубурку, вещую каурку" (чаробног коња),

ИВАН-БУДАЛА

-218-

копле, топузину, меч-кладенец (мач самосек); лопов кога je ухватио И. б. даје му чаробну свиралу и ел.). У трећој варијанти, поступци И. б. изгледају бесмислени и бескорисни, али се касније открива њихов смисао: отишавши да служи, како би се избавио из невола, И. б. не жели приликом исплате накнаде за службу да узме новац, већ моли да му дају куче и маче, који му потом спасавају живот; видевши -» змију у ватри И. б. je спасава, а она се преобраћа у прелепу девојку која му омогућава да добије чаробни —» прстен с дванаест завртања (захвалујући њему, он савладава све тешкоће, а лепа девојка постаје му жена). Помоћу чаробних средстава и посебно захваљујући својој "непамети", И. б. успешно пролази кроз сва искушења и долази до виших вредности: он побеђује противника, жени се царевом кћерком, добија и —> богатство и славу, постаје Иван Царевић, тј. добија оно што представлю прерогатив и привилегију других социјалних функција - производне и ратничке. Могуће je да И. б. добија све то захваљујући томе што он остварује прву (по Ж. Димезилу) магијско-правну функцију, која није толико везана за радњу, колико за реч, за делатност врачања. И. б. je једини од браће који говори у приповеци (друга двојица стално ћуте), при томе предсказујући оно што he се десити, тумачећи оно што другима није разумливо; његова предвиђања и тумачења околина не прихвата због тога што су неочекивани, парадоксални и увек усмерени против "здравог разума" (као и његови поступци). И. б. поставла загонетке и одгонета их, тј. ради оно чиме се у многим традицијама бави врач у време ритуала везаних за главне годишгье —> празнике. И. б. се јавља и као лесник и музичар; у приповеткама се истиче његово певање, његово умеће да свира на чудесно) фрули или цитри-самогудећој, којим приморава стадо да игра. Захвалујући песничком таленту, И. б. стиче богатство. И. б. зна посебан говор, у коме се, осим загонетака, надговарања, шала, Moiy уочити фрагменти у којима се нарушавају или фонетички или семантички принципи обич-

ИВАН-БУДАЛА

ног говора, или чак нешто што подсећа на заумни језик; уп. "бесмислице", "апсурдности", језичке парадоксе, превасходно засноване на игри хомонимима и синонимима, на вишезначности и вишереферентности речи и ел. (тако убиство —» змаја копљем И. б. описује као сусрет са злом, кога je он злом ударно, "зло je од зла умрло"). Илустративан je смишљени однос према загонеткама: И. б. није хтео да загонета трећи пут пред царевом hepком него je, сакупивши све загонетке, загонетао тако да царева кћи није знала одгонетнути, тј. загонетао je "загонетку о загонетки". Тако се И. б. у руским приповеткама јавла као носилац посебне подврсте "песничког" говора, познате по многим примерима из древних индоевропских митско-поетских традиција. И. б. je у сижеу везан с неком критичном ситуацијом, која се завршава празником (победа над непријателем и женидба), а у којој je он главки учесник. Без обзира на посебну животну обојеност низа приповедака о њему, неоспорни су трагови важних веза И. б. с космолошком симболиком, на чијем фо!ту он сам може бити схваћен као својеврстан "првочовек", који je у вези с —> дрветом света и његовим атрибутима; уп. завршетак приповетке, где je И. б. добио "свињу са златним чекињама и дванаесторо прасади и грану са златног бора, који расте иза три-девет земаља, у тридесетом царству, а гране су му сребрне, и на тим гранама седе птице рајске; испод бора се налазе два —> бунара са живом и мртвом —> водом". Понекад се у вези с -> дрветом појавлује још један карактеристичан мотив: у његовој крошњи И. б. напаса свога коња (уп. распрострањени мотив "кон. поред дрвета света" или "кон> дрвета света"). Алогичност И. б., његово одрицање од "разума", везаност за посебан "заумни" (аналогао - поетски) говор, подсећају на главне карактеристике суманутих луди, иначе појаве која има свој посебан развој у руској духовној традицији. "Сулудост" карактерише и И. б. у низу приповедака. Лит.: Новик. ОВВС; Пропп ИКВС.

В. В. Иванов, В. Н. Топоров

ИВАЊДАН

-219-

ИВАЊДАН (24. VI/7. VII) - један од најважнијих датума у словенском народном календару, који се поклапа са црквеним празником Рођења светог Јована Крститела. У народној традицији, везан je за дан летњег солстиција, који je у годишњем кругу симетричан -> Божићу (као времену зимског солстиција), с којим И. обједињавају заједнички мотиви и обредне радње. Као и Божић, И. се сматра временом у коме се откривају тајне природе: тада се отварају небеса и —> земља, —> сунце "игра" или стаје, проговарају биљке и животиње, вода постаје чудотворна и лековита или се претвара у —> вино, итд. Основни садржај обреда тог дана представлю сложен комплекс ритуалних радњи и веровања: 1. берба биљака, кићен>е —> кућа, дворишта, људи и домаћих животиња зеленилом; 2. одлазак на —> воду, —> купа1ье, прскање водом, потапање —> венаца и трава у -> реку; 3. палење -> ватри, игре и кола око њих, симболичко уништавање —> нечисте силе у ватри, скакање преко ватре; 4. праћење и застрашивање -> вештица; 5. ноћно необуздано понашање младежи. Ритуали са зеленилом представљају један од најсталнијих (општесловенских) елемената ивањског обреда. О берби биља, плетењу венаца, опасивању пелином на тај дан, сведочи мноштво средгьовековних извора. У низу места одлазак по лековито биље био je ритуализован на посебан начин. У Бугарској би млади по биле кретали с искусном женом на челу; приликом бербе биља певали су обредне песме; непосредно у пол,у плели су велики венац кроз који су се -> провлачили сви учесници обреда, ради здравља. По биље су оддазили пре изласка сунца, јер се сматрало да бил>ке изложене сунчевој светлости губе своја лековита својства. По буг. веровањима, од тог дана, у биљкама више не бораве духови, па се могу користити у исхрани. Код Јуж. Словена и на Карпатима, био je масовно раширен обичај -» гатања по тим биљкама: ноћу су их качили испод стрехе, a ујутро би свако од чељади проверавао да ли je његов букетић остао свеж или je свенуо (увелост je била знак -> болести и -> смрти).

ИВАЊДАН

Радње крај воде и с водом (умивање, поливање, купање, гатање по цвећу баченом у воду, венцима или брезовим метлицама које су коришћене у парним купатилима, итд.) познати су у ивањским ритуалима код свих Словена, али у разним местима они су везани за различите тренутке празника. Код Бугара je био обичај да се купају у зору на И., одмах после бербе трава. Веровање да вода уочи И. постаје благословена познато je у Словенији. Исг. Словени су се обично купали у свитање, када ивањска ватра потпуно изгори. Уопште, у многим местима било je дозволено купање у реци једино од И., када су веровали да вода постаје чиста и здрава. Палење "ивањских" ватри централни je чин ивањданских обреда у украјинскобелоруској и зап. слов, области, a такође у Словенији и Хрватској. Ватре су палене (касно увече, често до самог јутра) ван села, на пашњаку, на брдима, поред реке или на границама села, на —» раскрсници путева, итд. Најчешће je цил палења ватри био "спаливање вештица". Материјал за ватру унапред je припреман. Омладина из читавог округа довлачила je старудију, старе —> метле, бурад, —» точкове, итд., или je сакуплала дрва по дворишту: многи домаћини су сматрали да je велики грех не дати нешто за ивањску ватру. У Полесју, на ватри су спаливали лутку "вештице", ивањско дрвце, метле, стару обућу, коњску лобању, итд. Очекивало се да на обредну ватру дођу све —> жене из села - она која се не би појавила, окривљавана je за "вештичарење". Омладина би прескакала угљевле ватре која догорева, да би се заштитила од -» нечисте силе, болести и —> чини. Угарци, пепео и жар коришћени су као машјско средство за повећање плодности: разбацивали су их по »ивама, полима, воћњацима и баштама. Код Јуж. Словена, ритуали палења ватри, који су развијени у Словенији и Хрватској, слабе што се иде даље на исток, тако да их практично и нема у ист. Србији, Бугарској и Македонији. У Бугарској су само у појединим крајевима палене зајед-

ИГЊАТИЈЕ СВ.

-220-

ничке сеоске ватре, преко којих су скакали ради здравља или ослобађања од инсеката. У области Варне, на ивањданску ноћ су се трудили да добију "нову" ватру, чијим би жаром палили ватре на својим -> огњиштима. Hohy уочи И., по народним веровањима, вештице се посебно активирају: "обирају" млеко кравама, шкоде житним пољима правећи "заломе" у њима, лете на састанак, краду небеска светлила. /Ьуди су те ноћи не само штитили своје домаћинство од веештица, него су се трудили и да их прате, препознају и онеспособе. Сматрало се да предмета, спаљени на ватри, симболишу вештицу, да joj наносе несносне болове, што je требало да наша вештицу да дође на ивањску ватру и замоли за поштеду. Ситне животике (жабе, мишеви, мачке), које би приметили близу ватре, ловили су и бацали у пламен, сматрајући их оваплоћењем вештице (пољес.). Управо те ноћи, како је сматрано у народу, могле су се видети необичне појаве, као што je "отварање" небеса; све бшьке се те ноћи савијају према земљи а само једна, најлековитија травка, стоји усправно - ако се узбере и да нероткињи, она ће ускоро затруднети; вода у изворима престаје да се таласа и потпуно се умири; —> звезде с неба спуштају се на земљу; подземна блага се одају светлуцањем или излазе на површину; цветају -» папрат и др. чудотворне бшьке; сунце "игра", "свира" или се "купа". Лит.: Дражева Р. Д., Праздник летнего солнцестояния у восточных и южных славян., Канд. дисс., Москва, 1974; Тавлай Г. В., Белорусское купалье, Минск, 1986; Климець Ю. Д., Купальска обрядовкть на Украгт, Кшв, 1990; Ганева-Райчева В., Енъовден (Български праздници и обычаи), София, 1990; Сок. ΒΛΚΟ: 228-252; Потеб. СМ: 530-552; ПО: 99-118; Нед. ГОС: 101-104; Kur. PLS 2: 84-143; Lud 1898/4/3: 308-322; Stelm. ROP: 169174; Horv. RZL: 218-227. Л. H. Виноградова, С. M. Толсто/

ИГЊАТИЈЕ СВ. (Богоносац) - ученик jeванђелисте Јована, хришћански светац

ИГЊАТИЈЕ СВ.

чији се дан празнује 20. ХП/2.1, првенствено код Јужних Словена. Тога дана име св. И. фигурира у ритуалним честиткама и везује се за општи берићет породице, за приплод животиња и живине, за добру летину у наступајућој години. Дан св. И. (буг. Игнажден, срп. Мггьатијевдан), који претходи и отвара циклус божићно-новогодишњих обреда (уп. његове срп. и макед. називе Мали Божић, Први Божий, Пре Божик), третира се као почетак одбројавања нове године (уп. буг. Млада година, Нов ден) и увећавања обданице. У многим јужнослов. областима од Игњатијевдана почињу празничка —> гатања, окупљају се дружине —> коледара, припрема се —> бадньак и ставља на —> опьиште. Тог се дана меси празнички —> хлеб за —> Бадњи дан (Лужница), коље се прасе (Војводина), дочекује први —> гост (уп. полажајник). Увече се приређује ритуална трпеза с кађењем, благословом и ломљењем хлеба, попут обредне софре уочи -> Божића, Нове године и -> Богојављења. Семантика почетка у основи je многих обредних чинова И., чије je извођење требало да обезбеди срећу, здравље и успех у будућности. У ист. Славонији, центр., ист. Србији и зап. Бугарској то je, првенствено, празник живинарства (ист. срп. кокогиин>и Божић, славонски кокошји бадњак, војвођански жшински Божић, ист. буг. Пипивден, Клоковден). Он се празнује "ради кокошака", поготово да би се умилостивили духови њихових -> болести (кокошите лахуси). На понашање кокошака, квалитет —> jaja и др. требало je да утиче и извођач ритуала прве посете куће (срп.: Шумадија, Бољевац кокошипи положајник, Срем кокошипи Радован). Магијске радње на дан св. И. имају сточарски карактер. У зап. Бугарској, домаћица баца —> орахе на под, а деца журе да их покупе како би јагњад била живахна. У Босни (Јања), чобани посте да -> вукови не би нападали стоку, и др. У неким областима Бугарске, Игњатијевдан славе ради -> пчела: мушкарци пуцају из пушке зарад доброг ројења, а у кући читав дан гори воштана свећа, која "помаже" пчелама (Родопи, Пештера).

ИГЊАТИЈЕ СВ.

-221-

Мешење хлебова и радње са -> житом обавезне су компоненте магијске праксе на Игњатијевдан. Обредни —> колачи (буг. Игнашка пита и др.), украшени малим колачићима с црквеним "словом", посвећени су -» Богородици, "деду Игнату". Комаде обредног хлеба давали су полажајнику, чобанину, чељади, стављали их у сточну и живинску храну, сушили и касније користили као лек против болова у желуцу. У сев. ист. Бугарској на дан св. Игњатија почиње дванаестодневни ритуал "чувања квасца" (квасене, пазене квас), који се обавл>а једном годишње. Обреди на Игњатијевдан у ист. Србији, Македонији и Бугарској (поготово у југоист. областима) откривају елементе култа Богородице, која je, по апокрифном предању, тог дана почела да осећа порођајне болове, па je обукла црну -> кошуљу (уп. хрононим И. Черноршата, Странџа). Од Игњатијевдана до Божића (буг. лехусното, игнашка неде/ьа) или до Савиндана (ист. срп. бабини дни) девојке и младе удате жене (поготово -» труднице) поштују забране, месе и деле хлеб у част Богородице, да би избегле порођајне муке, да би донеле на свет здраву децу и да не би боловале од —> бабица, послепорођајне -> болести. У многим јужнослов. областима, Игњатијевдан je осмишљен као рђав, "тежак" дан (буг., мак.). Taj дан такође обележава почетак опасног периода, када се активира —> нечиста сила, уп. —> некрштени дани. Неки локални култови у буг. традицији условљени су народном етимологијом имена И. У зап. и централним Родопима, у Странџи, св. И. се јавља као господар -> ватре, у јуж. и зап. Бугарској св. И. асоцира на инат - ако не поштују свеца, он ће у новој години да штети људима, да им чини све у инат. Лит.: Плотникова/Дез. МУ: 69-72; Сед. И. КД: 16-17; 66-67; Бос. ГОСВ: 34-37; Грб. СОСВ: 77-79; Петр. КИС 1: 203-204; Соф.: 235-236; Странджа: 310-311; Арн. БНП: 24-27; Плов.: 246-247; Род.: 86-87; БМ: 166-167; Кит. МНПО: 21-23. Л. А. Плотникова, И. А. Седакова

ИЗВОР

ИЗВОР - место где на површину -> земле избијају подземна врела ("водене жиле"), које су, по народним представама, носиоци чудотворно лековите -» воде. Међу осталим водама, и. има обележја посебне чистоте, лековите снаге, везу с подземним и небеским водама. По српским веровањима, поштовање и. одређује се вером у магијска својства текуће воде називају je "живом" - "која избија из земљине утробе". Представе о небеском пореклу подземних вода запажају се у народним изразима, који одређују изворску воду као "небеско семе" или "божанску крв" (срп.). Сачувани су многобројни историјски извори о томе да су се Словени клањали изворима воде, поред којих су организоване масовне молитве, —> гатања и жртвовања, обреди изазивања -> кише, склапања савеза и бракова са отетим -> женама; у средњовековним црквеним поукама спомињу се забране "називања Бога крај река и студенаца". Мотив о узајамној повезаности подземних, земаљских и небеских вода фиксиран je у народним предањима, која приповедају о пореклу светих и. Тако, по источнословенским веровањима, одмах после стварања земље, —> Бог je наредио кишама да падају, а птицама да кишницу разносе у разне земал>ске и. по читавом свету. У руским апокрифним предањима, настанак и. објашњаван je тиме да митски -> змај Индрик, идући кроз подземље, просеца пут воденим струјама и потоцима. Изненадна појава светих и. сматрана je за чудо, које стварају божанске силе: у нижегородским легендама Руса говори се о томе како je св. Серафим Сароски куцнуо по земљи својим —» штапом и, истог трена, из земље je избио - чудотворни млаз (уп. св. -> Сава). По другој руској легенди, и. je настао од удара копитом —> кон»а пророка -> Илије. У народној традицији, чудотворним и светим сматрани су и. који теку са планина или избијају испод —> камегъа, испод корења старог дрвећа. По руским верован>има, "громовни" или "грмећи" и. су се појавл>ивали после удара —> грома у земл>у. Када открију та нова врела која из-

ИЗВОР

-222-

бијају из земље, сељаци поред »их подижу капелицу са иконама -» Богородице иди св. Петке. На те и. упућивали су се болесници, у нади да ће оздравити, а здрави - да би се унапред обезбедили од -> болести: л>уди су се у свако доба године купали у таквим и., прскали једни друге водом, поливали се по грудима, глави, очима, узимали воду ради магијских цил>ева. О лечењу очних болести водом са св. и. говори се у "Житију Константина Свјатославича", који je преминуо у Мурому, у XII веку. У многим словенским исцелитељским басмама постоје слике млазева воде (горских бујица) као средства за "спирање" грехова и болести или очишћења од нечистоће. Исцелитељска својства приписивана су изворској води, јер она, кобајаги, истиче из светог праизвора; Бугари су га називали швор-мајка; у словачким вербалним формулама се говорило да вода из таквог и. тече "от пана Христа" - "од Господа Христа". Приликом одласка на и. поштована су посебна правила: људи су одлазили рано ујутро пре изласка -» сунца, настојећи да стигну пре било кога другог, како би захватили најлековитију ("неначету") воду; одлазили су до и. и враћали се ћутке, не осврћући се, не поздрављајући пролазнике; при захватању воде, у и. су бацали новчиће, —> хлеб, а на обали и по околном жбуњу остављали су своје марамице, крстиће које су носили око врата, делове одеће; обраћали су се води ритуалним поздравима, итд. Сакрални статус и. одређен je, по народним веровањима, и тиме што су њихова лековита (или штетна) својства зависила од митских "домаћина воде". По буг. изворима, сваки и. има свог личног духапокровител>а (то су могли да буду: —> хада, -> ламја, -> змија, -» стопан, самодива). Ако би горска бујица преплавила обале и однела неку животињу, становници Родопа су сматрали да их то кажњава дух воде због тога што нису благовремено одржали редовни "курбан" поред и. Поштовањем и. и вођењем рачуна о томе да се не науди духовима-заштитницима воде, објашњаване су забране и прописана

ИЛИЈА ГРОМОВНИК

правила понашања поред воде. На пример, код свих Словена je забележена забрана пљувања и мокрења у текућу воду (Словаци су говорили да виновник тако пљује у лице Божје Мајке). Такође je забрањивано скрнавл>ење лековитих и. прањем рубља, бацањем —> ђубрета и стрвина у њих. У јужноруским предањима познати су мотиви о пресахњивању и. због кршења сличних забрана. Степей чистоте и лековитих својстава и., по народним верованьима, варира у односу на различита календарска доба. По бел. сведочанствима, најмасовнија ходочашћења на студенце и свете и. почињу у -> пролеће, после првог грома, јер се сматрало да гром, који прогони -> ђаволе, чисти воде од —> нечисте силе. Обредни одлазак на и. бележи се, код Јуж. Словена, на —> Тјурђевдан или уочи —» Ускрса и —> Спасовдана. Такође je масовно распрострањен обичај одласка на и. на -» Богојављен>е, када би, како су сматрали, вода у једном тренутку постајала лековита и чудотворна. Лит.: уп. лит. уз ВОДА, БУНАР. Л. Н. Виноградова

ИЛИЈА ГРОМОВНИК, светац - старозаветни пророк, у народној традицији, господар -> грома, небеске -> ватре, -» кише, заштитник летине и плодности. Празник св. Илије je 20. VII/2. VIII. По словенским народним легендама, које су утемељене на библијској традицији, И. je жив узнет на —> небо. До тридесет треће године И. није могао да хода, али су га —> Бог и св. —> Никола излечили и подарили му огромну снагу, после чега je био узнесен на небо (рус.; уп. билински сиже о —> Иљи Муромцу). Пророк И. путује небом возећи се у ватреним (каменим) колима, у која су упрегнути опъени (бели, крилати) —» коњи (ист. слов.), или јаше на белом коњу (буг.), од чега и настаје гром. Зими И. путује санкама и зато тада нема непогода и грома (рус.). Гром такође настаје и од тога што И. котрља бурад по небу (буг.). Сила Илије Громовника до те мере je велика да je треба сузбија-

ИЛИЈА ГРОМОВНИК

-223-

ти: Бог je, стога, ставио И. на главу тежак -» камен (рус.), заковао му једну ногу и руку (укр. Карпати); Илијина сестра, -> Опьена Марија (-» Богородица, св. Јелена) крије од њега дан његовог -» празника, иначе би И. од радости муњама уништио цели свет (срп., буг.); И. има само леву руку; кад би он имао две руке, онда би пребио све -» ђаволе на земљи (Хере у Банату). По руском веровању, пред смак света И. ће три пута да обиђе свет, упозоравајући на Страшни суд; по карпатској легенди, појавиће се на земљи да умре или прими мученичку смрт - одсецање главе на кожи огромног —» вола, који пасе на седам планина и пије воду из седам река; при томе ће његова проливепа -> крв да спали -> земљу. По легенди из Галиције, крај света ће настати када И. тако силовито удари громом да се сва земља распе и изгори; уп. рус. легенду у стиху "О Страшном суду", у чијим варијантама И. кажњава грешни људски род. У српским песмама, И. решава спор земље и неба о правди и кривди, пошто je неко време боравио на земљи и спознао да je "кривда на земљици црној". И. кажњава људе за њихове грехове, затварајући небо на три године тако да -> сунце не греје, а -> киша не пада; шаље богиње. У народним представама, И. je домаћин грома, муња и кише (уп. народне називе свеца - Гръомовник, Гръмоделац, Гръмоломник). Руски сељаци из околине Смољенска су сматрали да киша пада на земљу када И. небом развози воду за -> свеце, па je проспе. По веровањима Бугара, И. приморава -> душе умрлих Цигана да праве ->· град, који ће пасти на њиве грешника. По веровањима, муње су трагови И. кола (бел.) или огњених стрела, којима И. с неба гађа -> ђаволе, -» ламје, -» хале (ист. слов., јужнослов.). Од удара копита коња пророка Илије или од н>егових громовитих стрела настају -» извори, који су у народу поштовани као "свети". Као давалац летине и сточног приплода, И. се јавља у обредном фолклору (песме уз -> гатање, новогодишње, ускршн>е, коледарске, жетелачке песме). По буг. веровању, бели летњи -> обдаци су

ШЬА МУРОМЕЦ

овце пророка Илије. Мо^у календарским обредима, усмереним ь ., увећање плодности и заштиту стоке, код Руса су забележени: "заветовање" Илији, када се уочи Илиндана коље за ту прилику одгајана животиња и највећи део меса жртвује цркви; паљење "живе ватре" у петак уочи Илиндана. На Илиндан су приређивали "братчину" - заједничку трпезу свих житеља села. Бугари на Илиндан кољу курбан (петла, -> вола, —> бика, овна), месе обредни -> хлеб ("боговица", "колач за св. Илија"). Код Јуж. Словена, Илиндан се сматра за празник крзнара, сукнара, кројача. У ист. слов, басмама и молитвама, И. помаже да се нађе благо, повећава род -> жита и цветних трава, изазива и прекида кишу, привлачи животиње у замке; штити људе од -> пожара, -> чини, -> урока, -> болести, -> вештица, разбојника, оружја, нечистих духова (уклуучујући и огњеног -> змаја), стоку - од грабљивих животиња; исцељује ране, лечи —> грозницу, ноћни плач. Особености народног култа пророка И. сведоче у прилог тезе да je св. И. хришћански заменик словенског паганског бога-громовника -> Перуна. У народном култу светаца, функције св. И. делимично се могу поистоветити с функцијама св. —> Георгија (замајеборство, ратник на коњу, заштитништво лова, -> вукова). Антипод И. који кажњава јесте милостиви св. Никола. Лит.: Макашина Т. С., Ильин день и Илья-пророк β народных представлениях и фольклоре восточных слявян//ООФ: 83-101; Ив. Топ. ИОСД; Усп. ФР: 34-36, 235; Макс. ННКС 1995: 631-633; Юд. ОРЗ: 72-73; Гура СЖ: 305, 449; Журав. ДС: 20, 114; Бесс. КП 5: 122-123; Шух. Г. 5: 7-9; ЕЗ 1902/13: 80-83, 217-220, 253; Никиф. ППП: 212; Георг. БНМ: 42-45; Марин. НВ: 24-26, 41, 90; Поп. БНК: 71-72; СМР: 220, 261; Тђап. ЗВР: 145, 147, 161, 190, 211; БЛС: 117; Поп. БНК.

О. Б. Белова ИЉА МУРОМЕЦ, Илья Муромец, Илья Муровец, Илья Мурович, Илья Муравлении, Илья Моровленин, Илъюша, Ильюшка,

ИЛ>А МУРОМЕЦ

-224-

Шьюшенъка, Илъюшунта, Илюха, Илейко, Шеюшка, Елейка, Илья Иванович, Илья сын Иванович, Илья свет Иванович, Илья Иванов сын и др. - митологизовани лик главног јунака руских епских песама (билина). Многи сижеи везани за И. М. се повезују, стапају и образују епски циклус. Он je на челу свих руских јунака и главни je међу тројицом знаменитих јунака - И. М., Добриња Никитич, Аљоша Попович. Управо он остварио je највећи број подвига, што му даје право да представлю све руске јунаке и да, у њихово име, говори пред кнезом Владимиром Лепим Сунашцем (Владимир Красное Солнышко). У њему до изражаја долазе: снага, одважност, верност, постојаност, разумност, мудрост, искуство, праведност, конструктивност многих акција које предузима, чак и извесна мирол>убивост. Он сам поубија све непријатеље; његови подвиги служе као упозорење могућим освајачима Кијева. Основни епитет И. М. у епским песмама "стар", "стари" (слика старца са седом брадом који јаше пољем на белом коњу) истиче одлику поуздане снаге, моралног искуства, животне мудрости. У епским песмама je животни пут И. М. осветлен најдетаљније, све до митологизоване смрти (у низу варијаната И. М., нашавши закопано благо и предавши га кнезу Владимиру, разделивши га манастирима и црквама, сиротињи, одлази у кијевску пустињу у "камене планине", и тамо се "окамени" као и други јунаци). У свом динамичном животу (са заставом јуначком, на равном пољу и у тамним шумамама на путу за Кијев, у самом Кијеву или Черњигову, у Светим планинама), И. М. се појављује сам или у друштву других јунака. Рођачке везе су редуковане, мада се понекад помињу родители И. М. (Иван Тимофејевич и Јевросиња Јаковљевна) и, чак, његова жена (л>уба Златигорка); изузетак чине само деца И. М. - син (Сокољник, Сокољничек, Подсокољничек) или кћер (Пољанка), за које je везан посебан сиже - сукоб оца и сина (или кћери): он(а) се појављује као оцу непознат јунак "хвалисавац" (уп. иранског Рустама и ел.); у двобоју И. М. савладава сина (или кћер)

ИЉА МУРОМЕЦ

и спрема се да противника погуби, али у последњем моменту долази до препознавања; јунаци се разилазе, али се убрзо син (или кћи) враћа с намером да се оцу освети за мајку; И. М. побеђује, убијајући противника. О "предјуначком" периоду живота И. М. говоре епске песме, посвећене његовом излечењу и двоетапном добијању снаге. Родивши се у граду Мурому, у засеоку Карачарову (у најчешће помињаној верзији), у сеоској породици, И. M. je од рођења "без руку, без ногу", и зато он тридесет година осамљено седи на зиданој -» пећи. Међутим, болеет на чудесан начин бива излечена. У одсуству родитеља, пред кућу И. М. долазе богаљи ходочасници (просјаци убоги) и моле га да им отвори —» врата; он се позива на своју —» болеет, али, када су га замолили други пут, "устао je Иља на ноге лагане" и пустио ходочаснике у -> кућу; они му дају "пехар лековитог напитка" или траже да донесе изворске -> воде и да je попије; као последица тога, његово "јуначко срце се разиграло... и он je у себи осетио снагу велику". Ходочасници проричу И. M. jyначка дела и то да му -» смрт "није у боју уписана"; ипак, упозоравају га да се чува сукоба са -» Свјатогором, Самсоном-јунаком, с родом Микуловим (Микуле Сељаниновича) и с Вољгом Сеславичем (—> Волхом). По одласку ходочасника, И. М. излази на очево поље, тера с њега стоку, ограђује поље. На коњу креће у Кијев, на двор кнеза Владимира. На равном пол>у или на Светим планинама он сусреће Свјатогора; у међусобном демонстрирању снаге, показује се да je Свјатогор јачи. Јунаци се окуме, јашу по Светим планинама, свраћају код Свјатогора, чија жена безуспешно покушава да заведе И. М. Умирући, Свјатогор предаје И. М. своју снагу. Добивши ту "другу" снагу, И. М. постаје прави јунак. Први подвиг изводи за време првог одласка у Кијев, када побеђује Соловеја-разбојника. Ни змијско псикање, ни зверска рика нису уплатили И. М. Каљеном стрелом он погађа Соловеја у десно око, привезује га за седло и односи у Кијев. Молба Соловејеве жене да пусти њеног мужа остаје без одзива. Зачу-

ИУЬА М> РОМЕЦ

-225-

дивши се што сви Соловеји "имају исти лик", а чувши да Соловеј жени и удаје своју децу једну за друге, да се "Соловејкин род не промени", Иља je "посекао сву децу Соловејеву". На путу за Кијев, он чини и друге подвиге - очисти од непријатељске "силе велике" Черњигов, подиже ->· мостове на реци Смородини. На двору кнеза Владимира И. М. приказује Соловеја, терајући га да псиче као —> змија, да риче као звер. После тога он убија Соловеја због његових недела. За првим следе и друга јуначка дела. У Кијеву (а понекад у Цариграду) појављује се погано Идолишче и до ужаса доводи кнеза Владимира, тражећи од њега "мегданџију и противника". И. М. полази на мегдан, али чини пропуст - не узима топузину од љутог —> гвожђа, него носи сабљу с којом не може убити Идолишче (сам мотив погрешке И. М. пред судбоносни догађај врло je карактеристичан). У двобоју И. М. убија Идолишче "капом грчке земље". У варијанти "Иља Мурович и чудовиште" акција се дешава у Цариграду, где je "наишло проклето чудовиште", бацило у окове цара Костјантина Атауљјевича и кнегињу Опраксеју. Сазнавши за то, И. М. из Кијева жури у помоћ и у двобоју побеђује чудовиште. Посебан циклус епских песама посвећен je теми борбе И. М. против Татара. Калин-цар из орде Златне звмље дошао je "са својом силом поганом" до Кијева, када тамо није било јунака; он шаље кнезу Владимиру Татарина с "књигом брзописном", тражећи од кнеза да преда Кијев град без боја. Пошто се изненадно појавио, И. М. сазнаје за несрећу и предлаже да Калин-цара дарују с три посуде -» злата, сребра и бисера. И. М. и кнез, који се преобукао у кувара, долазе с даровима Калину-цару; И. М. тражи да се Татари повуку од Кијева. Калин-цар наређује да се И. М. свеже и "пљује Иљи у бистре очи". Овај успева да се ослободи спона, па хвата Татарина за ноге, и "почео je Татарином махати: где замахне - ту путеве направи, куд одмахне - ту су путелщи". Калина je "ударно о љути -> камен, у мрве га je разбио". Понекад, уместо КалинаЦара у овом сижеу јавља се Батиј Батије-

ИЉА МУРОМЕЦ

вич или Кудреванко, Бадан, Ковшеј, Скурла. У другом циклусу епских песама, на својим дугим путовањима (у "Индији богатој", у "Карели проклетој"), И. М. среће разбојнике, који деле опљачкани новац и покушавају да га убију. Иља убија "све разбојнике, четрдесет хиљада отпадника". Циклусу о походима ("три похода" - традиционални епски -> број) И. М. припадају и епске песме о И. М. с Добрињом Никитичем на Сокол-галији, које се завршавају тиме што И. М. смртно погађа стрелом "турског пана" Салтана Салатановича. Уосталом, И. М. се не појавл>ује увек заједно с Добрињом Никитичем. Познат je сиже о њиховом двобоју: изашавши као победник, Добриња je "ceo на беле груди" И. М. и пре него што he га убити, запитао га за име. Сазнавши да je то И. М., он га целива, моли за опроштај и они размењују личне крстиће. На крају, побратими, посетивши Добрињину мајку, крећу у Кијев кнезу Владимиру. Митолошки елеменат се потискује у други план у оним епским песмама позног порекла о И. М., у којима се формира снажан "социјализован" лик јунака, који више не чини подвиге, него јасно уочава своју везу с ниским градским слојем ("сиротињом крчмарском") и антагонизам у односу према кнезу Владимиру. У сижеу који говори о свађи И. М. с Владимиром он, због тога што je кнез заборавио да га позове на свој "почасни пир", одапиње стреле "у велике цркве", "у чудесне крстове", "у кубад златну", који су били довучени у "царску механу" и којима je платно пиће за себе и "беднике крчмарске". На крају кнез Владимир примети одсуство И. М. с пира и шаље Добрињу по ььега. И. М. долази само зато што га je позвао кум Добриња, у противном би бацио стрелу у гостинску собу и убио кнеза и кнегињу. По другој варијанти, И. М. затварају у "дубоки подрум", по клевети кнежевих доглавника, али му помаже кнегиња Апраксија, тајно га хранећи и појећи четрдесет дана. Када je Калин-цар сазнао да И. М. није у Кијеву, он долази до града и тражио да му предају И. М.; Апраксија признаје мужу превару, он пушта И. М. на слободу и

ИУЬА МУРОМЕЦ

-226-

моли га за помоћ. И. М. каже да je спреман служити "вери хришћанској", "земли руској", "престоном Кијев-граду", "удовицама, сирочићима, сиромашним људима, Апраксији", али не "псу кнезуВладимиру". После тога И. М. побије Taтаре, погуби цара Калина, натера Татаре да плаћају данак. Пошто га заобилазе у време даривања због интрига бојара, који покушавају да га оклеветају код кнеза Владимира, он се понаша дрско и чак силовито. У епским песмама традиционалнијег типа И. М. се понаша супротно: он je мудар, стршьив, помирљиво расположен (он мири посвађане Добрињу и Дунаја, појављује се као помиритељ у неким варијантама епских песама о Аљоши Поповичу и сестри Збродовича, у песми о Т)уки Степановичу). У епским песмама о Сухману и Данилу Ловчанину истиче се праведност И. М.: не плашећи се последица, он упозорава кнеза Владимира да не чини нечасна дела. Најочигледнија "историјска" локализација И. М. везује га за североисточну Русију (Муром, заселак Карачарово), али у епохи XI-XII в., када се, по свему судећи, формирало језгро сижеа о И. М. и када je дошло до његовог везивања за Кијев и за круг јунака кнеза Владимира, карактеристична je конкретизација кијевско-черњиговско-брјанских топографских одредница: Кијев, Черњигов, Брјанске шуме, Моровијск или Моровск, Карачајево, Карачев(а), река Смородина недалеко од Карачева, на чијим се обалама уздиже старинско насеље Девјатидубје (уп. девет храстова на којима се налазио Соловеј разбојник), уп. такође Соловејев прелаз и ел. Популарност лика И. М. у белоруским приповеткама, које се одликују великом архаичношћу, такође придоноси вероватноћи претпоставке о раном везивању И. М. за овај ареал. Илустративна je белоруска приповетка о Иљушки, у којој je очигледан читав низ архаичних црта мита о —> змају и змајоборству. Старац и баба (варијанта: ковач и жена, уп. везу —> ковача са змајем и змајоборством) добијају снажног, али "безногог" сина (уп. безногост као карактеристичну црту змаја). Изле-

ИЉА МУРОМЕЦ

чивши се на чудесан начин, он, слично хтоничким јунацима типа Гориње, Дубиње и Усиње, чупа -» храстове с корењем и баца их у реку -» Дунав (у другој варијанти у Десну); река заграђена у дужини од седам врста плави обале и прети да поплави цео свет (уп. мотив заграђивања Дњепра и везу са змајоборским сижеом). Иљушка се обраћа Господу молбом да му даде стуб до —> неба, да би могао да преврне земљу "наопако" (уп. сличай мотив везан за Свјатогора, a такође епски сиже који повезује Свјатогора и И. М. као браћу). Међутим, ослободивши се хтоничких особина, јунак постаје змајоборац. Отацковач му искује топузину и касније почиње двобој између Иљушке и Змаја, који сакрива свој плен иза каменог зида. Иљушка побеђује Змаја и жени се краљевом кћерком (по другој варијанти, борећи се са Змајем, он се преобраћа у -> камен; уп. мотив перунових каменова, стрела, као преобраћене деце Громовника). После смрти, јунак Иљушка постаје свети -> Илија, који "управља" —» громовима. У овом случају лик јунака Иљушке стапа се са Илијом пророком као варијантом Громовника, који посебно прогони Змаја, нечастивог и ел. (мотив добро познат у белоруском митолошком фолклору, уп. —> Перун, и у низу каснијих извора, уп. "Причу о грађењу града Јарославља", где пророк Илија прогони страшну звер, изасланика -» Белеса). Овај сиже, као и даље везе Илије с Јегоријем-Јуријем, светим -» Георгијем (уп. такође мотиве Илије мокрог и Илије сувог, његове везе с Маријом, Мореном, —> Опьеном Маријом и ел.), пружају могућност да се лик И. М. разматра као један од продужетака лика Громовника. У исто време сељачко порекло И. М., његово рашчишћавање земл>е у пољу, посебна веза с мајком - влажном -> земљом, ослобађање —> богатства из власти "хтонског" противника зближавају га са светим Илијом као заштитником плодности. Лит.: Пропп В. Я., Русский героический эпос, Москва, 1958; Илья Муромец, Москва-Ленинград, 1958. В. В. Иванов, В. Н. Топоров

ИМЕ

-227-

ИМЕ - човеков лични знак, који одређује његово место у универзуму и друштву; митолошки заменик, двојник или неодвојиви део човека; објекат и инструмент магије. Надевање имена je чин који новорођенчету даје статус човека. —> Деца су пре крштења, односно добијања и., често третирана као животиње или демонска бића, а умрли без и. се, по словенским веровањима, претварају у демоне: -» душе им лутају по свету, плачу и моле да добију име. Код Јуж. Словена je раширен обичај да се деца пре крштења именују као "туђинци" - срп.: Турче, Бугарче, Влашче, Цигапчица, итд., буг.: Циганче, Турка, Еврејче и др. Правила за избор имена и именованна разликују се по етничким, конфесионалним и локалним традицијама. Најчешће су новорођенчету надевали календарско име, тј. и. -> свеца, којем je био посвећен —> празник, најближи дану рођења детета. При томе су избегавали или, чак, забрањивали да се име даје по календару "уназад", тј. у складу с празником који je претходио дану рођења детета. По пол,, веровању, дете коме je име наденуто "уназад" неће расти (пол,, надрапск.); исто важи у украјинским и српским обичајима. Давање детету и. родитеља, и. деда и баба, познато je у свим словенским традицијама и озакоњено je специјалним правилима. У зап. Бугарској "врло ретко су на крштењу давали имена деда и баба, a још ређе - имена оца и мајке" (Марин. ИП 2: 503). Руси су имали обичај да првом сину дају и. деде по оцу, другом - и. деде по мајци, трећем - очево име; аналогно томе, девојчицама су надевали и. баба и мајке. Необична, ретка, заборављена, старинска и. могла су, по народним верова»има, да спрече -> смрт новорођенчета у породици, у којој су умирала деца. С циљ ем да преваре —> нечисту силу, православии Срби су давали деци муслиманска имена, а муслимани - српска. У свим словенским традицијама су, ради заштите новорођенчета које се родило слабашно или je дошло на свет после смрти претх одне деце, прибегавали надевању имена

ИМЕ

по првом човеку кога би сусрели, a њега би позивали и да буде кум. Раширена je и представа да je опасно "давати име на име", јер "један од имењака отераће у гроб другог". Често су избегавали да детету надену и. умрлог члана породице; међутим, по веровању Срба из ист. Херцеговине, и. je требало што дуже задржати у породици, па су зато деци радо надевали имена умрлих рођака, укључујући и имена умрле деце исгах родител>а. Код Јуж. Словена, -> близанцима су често надевали имена блиска по значењу или звучности, на пример Драго и Драгица, Мирко и Маринка итд. "Заустављива" имена (Стана, Станка, Станица, Стојан итд.) Јуж. Словени су надевали да би зауставили смрт деце, рођење девојчица или деце уопште. Исти принцип "етимолошке магије" делује приликом давања деци благословених имена: "Жиеко да дуго живи, Срећко да буде срећан у животу, Гвозден, Каменко, Трњина = да буде отпорно и јако" (ГЕМБ 1984/48: 229). Табуисање и скривање и. примењивано je ради заштите човека од нечисте силе, која има моћ да набаци —> чини "на име", a немоћна je када joj je право и. жртве непознато. Руси су, да би заштитили дете од -* вештица, крили његово "право" и користили друго, "лажно" име. Срби су и., надевено на крштењу, тајили у периоду од неколико дана до више година (док дете крене у школу, пође у армију, ступи у —» брак), а понекад je име читавог живота остајало непознато околини, па чак и мајци: то je практиковано у породицама у којима су умирала деца. Срби су избегавали да -> туђинцима кажу и. детета; сматрали су да je питање како се дете зове, само по себи, опасно; мајке Српкиње, у формулама -> клетви и у проклињањима, никада нису изговарале право и. детета, да се клетва не би испунила. После свадбе жена je морала да поштује строга правила именовања мужа, његових родитеља, браће и сестара, која су искључивала употребу правих имена; муж такође није звао -> жену њеним лич-

ИМЕЛА

-228-

ним именом. У Србији "старе жене су сматрале да je срамота да млада жена назове мужа именом; саме су настојале да своје мужеве ниједном не позову именом" (Мил. ЖСС: 136-137). Промена имена масовно je коришћена у народно]' медицини као средство "поновног рођења" човека, раскидања гьегових веза с болешћу и начин преваре демонских сила, које су послале болеет. За имена умрлих (поготово утошьеника) веровало се да имају заштитну шагу: приликом сусрета с -> вуком, човек треба да изговори имена троје (или деветоро) умрлих рођака, тада га вук неће дирати; приликом сусрета с —> русалком, треба се сетити и. покојника; у случају -» пожара, препоручливо je трипут обићи -> кућу, извикујући имена дванаесторо утопленика; мајка, да случајно не би удавила дете док спава с њим, треба да се присети и. троје утопљеника (полес.). Истоветност имена доприноси, по нар. представама, успеху магијских радњи. Приликом лечења, најбољи ефекат се постиже у случају да болесник и исцелитељ носе исто име (хрв.) или када средство за лечен>е доноси његов имењак. Лит.: Толстой Н. И., Толстая С. М, Имя β контексте культуры//Проблемы слав, языкознания, Три доклада российской делегации к XII Междунар. съезду славистов, Москва, 1998; Топоров В. Н., Об одном способе сохранения традиции во времени: имя собственное в мифопоэтическом аспекте/УПСЭ: 141-149; Юд. ОРЗ; Вукановић Т., Лична имена код Србя//ТЕМБ 15: 56-73; Чајк. СД 1: 172-185; Барјактаровић Μ., Зашто се нерадо помину нека имена нашег народа/136, радова Филозофског факултета, Београд, 1962, књ. 6/2; Кръстева Е., Личното име в българската традиция, София, 1999. С. М. Толсто]

ИМЕЛА (Vicurn album) - зимзелена билка-паразит, која живи на гранама листопадног дрвећа у облику снопа лоптастог облика; симбол плодности, живота и бесмртности. У веровањима Словена исполава своју противречну природу. Ако je откину, онда оставе новчић или конац,

ИМЕЛА

али je не уносе у —» кућу. И. су сматрали светом билком. Њоме се ките девојке и младе, њу закаче за греду на таваници куће "за здраве" - "за здравле" (буг.) По мишлењу народа, и. не нестаје, не вене; како она расте без корена, нема семе, размножава се сама и живи преплићући се с другим дрвећем, сматрају да она расте између -» неба и -» земље, а за њено порекло верују да je чудесно; сматрају да она пада с неба на гране светог дрвећа (-» храста, -> јасена, багрема). По мишлењу Бугара (Карнобатска облает), имелу по дрвећу саде птице. У старој Русији називали су je вихорово гнездо. И. je биљка самодива, јуда (буг. Пирин, Панађуриште), -> вида (Србија, Македонија) и, стога, кад je откину, оставлају конац или новчић. Њу не уносе у кућу (Панађуриште); у другим местима, напротив, за кућу у којој постоји и. сматрају да je срећна, a њени укућани увек здрави. У Словачкој су пред —> Божић тражили беле плодове и. ради украшавања празничке трпезе; осим тога, по народном веровању, и. je магична билка, која доноси —> срећу, чува човека и домаће животиње од —> вештица. Ко je дотакне на Нову годину, биће срећан читаве године. У Чешкој су и. спаливали у -> ватри, да би заштитили кућу од удара —> грома. У народним веровањима, и. je везана за благо. Под леском, на којој расте и., живи краљ -> змија (Полаци из Подласја), (бела) змија с драгим камењем на глави, а испод њеног корења je много закопаног блага. До блага испод земле може се доћи уочи —> Ивањдана, помоћу и., која расте на дрвету, у чијој дупљи борави -> детлић: треба покуцати по дрвету, детлић ће да откине и баци и. (Доња Лужица). Пољаци из Лублинског војводства су веровали: ако неко испод корења те —> леске откола краља змија, скува га и поједе, па легне да спава - пробудиће се млад. Ако се и. узме неприметно, док змија спава, па се скува и тај одвар попије, овладаће се знањем која трава које —> болести лечи (хрв.). Продуктивна функција и. одразила се у обичају Полака из Сераза: да би лети било много —> меда, у кошнице су стављали и.; требало jy je откинути

ИНЦЕСТ

-229-

пред Божић, али тако да не падне на земљу него у нечије руке. Пољска Лекаруша из 1578. године саветовала je да се деци у колевке стави и., која je расла на -» јабуци или белом -» глогу - да се не би плашила и сањала страшне снове. И. je отровна, изазива -» грозницу и халуцинације, па je стога употребљавана у малим дозама. У народно) медицини je понекад предност давана имели која расте на одређеном дрвећу. Код Хуцула су саветовали да се против астме користи имела с —> крутке, у Серадском крају, против главоболе - и. с храсга, против грчева - и. с леске, а поготово je лековитом сматрана и. која расте на -> ораху (буг.). Листовима и плодовима лечили су реуматизам (ветровитост), туберкулозу, епилепсију и др. болести. У кући су качили гране и. као превентиву против главобоље, против вртоглавице (центр. Пољска). Плодовима и. лечили су јаловост (Ихтиманска облает). Суве паразитске изданке и., скинуте с брезе, користили су за кађење стоке (Јенисејска губ.). Лит.: Гура СЖ: 328, 475, 712; Bieg. MD: 310; SIov.: 746; Ил. РБФГ: 161-162. В. В. Усачом

ИНЦЕСТ - родоскврнуће, у народним представама, један од најстрашнијих грехова; популарни мотив митолошких предана, епа, бајки, балада, песама, апокрифних прича, итд. У свакидашњем животу и. као такав (сношај крвних сродника) забрањује друштво, док су друге форме, сличне и. (сношај свекра и снахе, на пример), биле прилично распрострањене. Обичајно право je забрањивало -» бракове између -» кумова (крштених кумова), a такође и између њихове деце. У словенском фолклору тема и. je представлена у неколико значајних трупа текстова. Едипов комплекс, по словенским легендама, послужио je као извор за Јудину издају и његову судбину: Јудини родители су уснили -> сан у коме он уби)а оца и жени се мајком, па су зато сина бацили у море; међутим, Јуда се спасао и починио тај грех; мајка га je касно препо-

ИНЦЕСТ

знала, по неким белезима (нпр. по златној чиоди). У буг. фолклору, познате митолошке приче о и. између двоје -> близанаца (брата и сестре) преносе сиже о "небеској свадби". Инцест међу њима смештен je у време стварања света, и стога je то једина ситуација у словенском фолклору када je и. третиран као нормалан и оправдан. У буг. легендама, -» Сунце хоће да се жени својом сестром > Месецом или Даницом (Венером), а Месец - својом сестром Вечерњачом (Венером). Јутарњи и вечерњи лик Венере су близанци, брат и сестра по имену Јанкул и Јана, Стана и Мило, који ступају у брак, не слутећи да су род. У фолклорним текстовима најчешћи je инцест између брата и сестре. У јужнослов. фолклору мотив и. je присутан у легендама о —> Баби Марти, незадоволној сексуалним могућностима своје браће Голям Сечко и Малък Сечко (тј. јануара и фебруара). Инцест Бабе Марте с браћом je тумачен као почетак новог космичког циклуса. У слов, баладама, напротив, до инцеста обично долази због незнаньа (непрепознавања) рођака, што се ипак трагично окончава: брат и сесгра који су згрешили одлучују се на самоубиство. Тема и. брата и сестре посебно je карактеристична за ивањски циклус; претпоставла се да je у време необузданих игара на —> Ивањдан била допуштана потпуна сексуална слобода, мада управо о томе непосредних података - нема. Везаност и. за Ивањдан сагласна je с матримонијалним ритуалима, -» гатањима о удаји/женидби, трансвестизмом, еротским песмама, популарним у ивањском циклусу. У Гружи (Србија), уочи Ивагьдана девојке су одлазиле у планину, палиле -» ватре и тамо певале песме о Марти и њеној деветорици браће, у којима je била садржана алузија на и. Бабе Марте са сопственом браћом. Баладе о инцесту Словенци су изводили на (летњи) Ивањдан. О последицама и казни за инцест говори се у исг. слов, баладама - брат и-сестра се претварају у Цветове: брата и сестру не примају у манастир; не дирају их

ИСТОК И ЗАПАД

-230-

дивле звери; не могу да се утопе. У буг. етиолошким легендама, за тему и. (између кумова, брата и сестре) везује се порекло пега на месецу: рођаке, који су прекршили обичајно право и моралне норме, -> Бог je казнио и сместио на месец. По веровањима, разне елементарне непогоде (-» град, крвава киша, провала облака, поплаве и -» суше) представлају одмазду која je лудима послана као казна за грех родоскврнућа (јужнослов.). Поједини словенски извори као последицу и. наводе рађање -> вампира, -» вештице, -> вукодлака, змаја или претварање човека у њих. Сматрало се да je и. узрок и —» болестима и наказности деце. За и. су везане и легенде о пореклу псовања мајке. У Русији приповедају како je -> ђаво померио памет човеку, који je потом убио оца и оженио се мајком - од тог времена, човек псује, спомињући у псовци мајчино име. У слов, магији текстови, који садрже мотив и., као и неке друге мотиве "чуда" и невиђено чудноватих догађаја, имају апотропејске функције. У Македонији на -» Ђурђевдан, штитећи -» млеко од вештица, ставлају брата и сестру под стреху и облаче их, изговарајући басму: "Когато се вземат брат и сестра, тогава да се взме млекото от вимето" - "Када се брат и сестра узели, тада се узело млеко из вимена" (Кол. ГЮС: 69). Лит.: Пропп В. Я., Эдип в свете фольклора// Фольклор и действительность, Москва, 1976; Путилов Б. Н., Исторические корни и генезис славянских баллад об инцесте, Москва, 1964; Мелетинский E. M., Об архетипе инцеста в фольклорной традиции//ФЭ-84; Драгоманов М., Славянските преправки на Едипова история//СбНУ 1891/5: 267-310; Николић В., Единое, Електрин и други родоскрвни комплекси у Вуковим записима и данашњем нашем народном стваралаштву//ТШ 1969/11-12: 97-118; Христов П., Снохачеството у българите//ЪЕ 1992/3. Т. А. Агапкина

ИСТОК и ЗАПАД - стране света, везане за свакодневни излазак и залазак -» сунца, за смену дана и -> ноћи. Исток и запад (источни и западни) улазе у ред опо-

ИСТОК И ЗАПАД

зиција типа "горе - доле", "десни - леви", "мушки - женски", "добар - рђав", итд. Корелација "добар - рђав" одређује значењску симболику и. - светост, правичност, праведност, благостање и обиле, животност, исконско, аз.- нечистоћа, неправедност, сиромаштво, смртност, коначност. По представама Руса, и. je био боравиште —> Бога, аз.- сатане, па je стога човек требало да се моли окренут према и. (архангел.); приликом стварања Васионе, "Господ je створио сатану, дао му анђеле и пустио их на западну страну" (Вологодски крај); по пол., веровању, ако се све време иде на з., може се стићи до —> пакла, а путовање на и. води до —> РаЈа- И Полащи и Руси су —> гатали по првом —» грому о будућој летини: у Сибиру су сматрали да гром на и. најављује "једро и густо жито", на југу - просечно, а на з. - неродицу (Јенисејски крај). У ист. Пољској су веровали да први гром на и. обећава "добру годину". Срби су веровали да појава комете на и. најављује поволну ситуацију за њихову државу, а на з. - неповолну (Шумадија). Такође су сматрали да je добро видети -> змију ујутро, при изласку сунца, а ако би je видели на заласку сунца, то су тумачили као неповолан знак. Неволу треба очекивати и после сусрета са змијом која се појавила пре —> Ђурђевдана са западне стране (Лесковачка Морава). Тумачење предсказања je садржано и у српском обичају да се на дан св. -> Варваре гледа с које ће стране у бакрачу проклучати ритуална каша од разног -» жита - ворица: ако проклуча са и. - у кући ће бити благостање, а са з. - неродица и невоља (Црна Гора и Херцеговина); по варици су, такође, гатали о смрти чланова породице: ако би се у каши појавило удублење на средний, то je предсказивало смрт домаћина, на источној страни - неког од мушкараца, а на западној - неке од жена (Херцеговина). Веза две опозиције "исток - запад" и "мушки - женски" открива се и у српском ритуалу с божићним дрветом, када различито поступају с мушким и женским -> бадњаком: мушки секу са источне, а женски - са запад-

ИСТОК И ЗАПАД

-231-

не стране (Ресава). У оним областима у којима не разликују мушки и женски бадњак, секу га са источне стране, да не би пао на и. На сеоским —> гробљима, мужевлев -> гроб je поставлен неточно од жениног (ист. Херцеговина). У низу ритуала и веровања, усмеравање са истока на запад je доживлавано као позитивно, а са запада на исток - као негативно. Тако су руски селаци из Нижегородске области сматрали да je корисно нити —> воду са —> извора или потока који тече са истока на запад, а да не вала пити воду која тече са запада на исток. При томе je u. често везиван за појам почетка, а з. за појам краја. Многе обредне, a такође и основне землорадничке и домаће радове почињали су са и. Срби, приликом —> оборавања села од куге (—> чума) или помора стоке, обред почиььу од источне стране села, па онда крећу десно ка северу, а затим затварају —> круг; приликом обиласка светих —> дрвета —> записа, полазили су од оног записа који je био крај цркве, па до записа који je на и., а затим одлазили до осталих (Гружа). Бугари су обично почин>али жетву са источне стране »иве или би тамо пожњели макар прве класове (Добруџа). Полски селаци су прво кречили источни зид куће, а на западну страну су, пре свега, избацивали —> ђубре или с прага осветлавали мрак. Срби су на —> Беле покладе палили -> ватре и прескакали их на и. (Лесковачка Морава); новорођенче су трипут подбацивали према и., да буде живо и здраво (Хомоле), а српске младе су на свадби бацале -> јабуку према и. девојкама, "да се што пре удају" (Гружа). Према и. се окрећу они који се моле,

ИСТОК И ЗАПАД

олтари храмова, почасна места у многим кућама; Срби каче икону на источну страну; на истом зиду се пали и славска свећа на -> слави. Приликом градње -> моста, -> куће, каменог зида или цокле поред -> извора, градителска жртва у облику човекове "мере" се зазиђује у источни део грађевине (Пловдивски крај). При деоби наслеђене земле у прошлости, Полаци су најстаријем брату доделивали парцелу са источне стране. Срби би на -> Богојављење, пре него што би отпили богојавленску водицу, стали на -> секиру, чија je оштрица била окренута на и., трипут се окренули на њој, па тек онда принели воду устима. На "ђурђевдан, приликом прве муже оваца, последња овца мора бити главом окренута на и. (ист. Србија). У зап. Бугарској и ист. Србији верују да, ако кокошка запева као петао, окренута према и., онда ће то изаћи - на добро, а ако je окренута према з. - на неволу (Софијска облает), или -» смрт (Буџак). У Босни и Херцеговини прате горење фитила и смер пламена божићне свеће: пламен који се вије према истоку - предсказује добро, а према западу - болеет стоке, ако иде увис - добар род -> жита. По представама које су изражене у народно) поезији Срба, душе одлазе на з. тамо где залази сунце. Лит.: Ефим. МЭА; Иван. МЭВ: 119; ЯКПП: 169183; Зел. ОРАГО 2: 785; СЕЗб 14: 24; 19: 94, 22: 137; 58: 205, 214, 225, 281, 63: 36, 70: 62, 386, 537, 80: 261; ГЕМБ 28-29: 200, Лилек//С7М 1894/6: 635; Чајк. МРС: 375; Кар. СНП 6, №1; СбНУ 5: ПО; Доб. 353; Плав.: 290; Vuk. SK: 196. H. И. Толсто]

ЈАБУКА (Pirus malus L.) - дрво и плод су симбол плодности, здравља, љубави, лепоте; знак брачне везе, здравог потомства; придаје им се светост, имају заштитна и лековита својства, везани су за подземно царство, за бесмртност. Дрво и плод /. играју значајну улогу у свадбеним обредима Словена (уп. српски назив за прошевину - јабука), у њима je одражена брачна симболика. Јабука увезана црвеним вуненим концем, коју девојка носи у шетњи, знак je сексуалне зрелости (срп.), симбол саме девојке (хрв.). Јабука се јавља у функцији љубавног знака: момак и девојка, који размене јабуке, изражавају узајамну симпатију (општеслов.). Јабука коју девојка узме током прошевине симбол je њеног пристанка на -> брак, знак њеног новог статуса и обавеза које преузима у вези са закључењем споразума између младенаца и њихових породица, знак успостављања везе међу њима. Јабуком позивају на свадбу (јужнослов.). Kao симбол плодности, јабукова гранчица се користи приликом припремања сватовског барјака, свадбеног дрвцета (уп. њене буг. називе ябълка, яболшница), свадбених венаца (општеслов.). Плодом ј. ките се сватовски барјак, дрвце; стављају je у младин -> венац (уп. буг. Софијски крај: "Дърво e рождно, да би невеста да има рожби" "Дрво je родно, да би млада била родна"). Гране /. забадају у свадбени -> колач (бел., укр., ист. пољ.), у печену кокош (рус.). Када пође на венчање, девојка понесе са собом /. (буг., Пиринска облает, хрв., босан., ист. срп.); у катедрали je млаДа, после венчања, бацала /'. иза олтара, да би имала деце (луж.). /. су давали младенЦима, да би имали много деце; прве брач-

не ноћи, једну јабуку су стављали под перину - ради плодности и повећања еротске снаге, а другу би ломили попола и свако од младенаца би појео своју половину /. (облает око Ибра). Под стаблом /. обављано je обредно бријање младожење; јабуковом граном су скидали покривало с младине главе, како би га променила за покривало удате жене после свадбе, и бацали га на /'. Јабука je била доказ чедности младе: јабуку су носили на посуди с ракијом, стављали je на —> кошуљу или уместо н>е у решето. У обредима чији je цил> био добијање добра, користила се /'. Да би сви били здрави, на -» Божић, Нову годину, умивали су се водом у којој je била /. (зап. слов.); као -> жртва, /. je бацана у -> извор, у -> бунар, -> реку, језеро, пре него што би се захватила —> вода (зап. слов., јужнослов.). Да би дете расло здраво, румено и јако, у посету породили носили су /'. (јужнослов.); бабица je на крштењу свима давала по јабуку (укр.); воду у којој je окупано новорођенче просипали су испод стабла слатке /'. (Моравска, Словачка). На јабуковој грани су плели ивањски венац, кроз који су се сви —> провлачили, ради здравља. На Божић и Нову годину најмлађи члан породице je доносио у кућу грану /'. (или дрена), коју су забадали у божићни колач (Алексинац, Поморавље); јабуковим прутем су тукли сву чел>ад и стоку, а затим je бацали на /'. (Хере у Банаху). /. je поклон у обредима календарског и породичног циклуса: њоме су даривали —> полаяса]ника, —> коледаре, све сватове и госте на крштењу. Са своје стране, учесници обреда обилажења доносили су

ЈАБУКА

-234-

свакој кући по /'., давали je домаћинима, стављали je на -> опъиште. У Србији, Македонији, Хрватској, млада je, улазећи у нову кућу, даривала огњиште јабуком, у коју je био забоден новчић. /. je носилац плодности: стављали су je у -> жито за сетву - да им роди пшеница, крупна као /'. (Војводина), да заштите усеве од магијског "обирања" (буг.). Воћке су на —> Бадњи дан "хранили" орасима, јабукама (јужночеш.). Млада би, долазећи у нову кућу, превртала корпу пуну јабука, да у домаћинству влада обиље (словач.). /. je везана за свет мртвих и игра значајну улогу у обредима сахран>ивања: њу су стављали у мртвачки сандук, у -> гроб, да je покојник понесе на -» она] свет, умрлим прецима. У буг. веровањима, арханђел Михаил je водио -> душу у -» paj само с /. Раније, док je божићна трпеза била задушна, /'. на софри Бадње вечери намењивана je умрлима, па je стога, из страха од освете предака, забрањивано узимање /. с божићног дрвцета (Пољска). До данас се у задушно колиео стављају парчићи /. (Бугарска). На задушне дане (Петровдан, Задушнице), размењиване су /. "за душу" покојника, на —> гробљу je /'. стављана на гроб, на -> крст или je закопавана поред крста. Јабука изражава идеју -> дрвета света, јавља се као посредник између два света, као везивна карика у реинкарнацији душе и њеног придруживања свету предака. После сахране младог неожењеног човека, забадали би јабукову грану у таваницу просторије у којој je он лежао (буг., Тетевенска облает). Младу /'. су носили пред мртвачким сандуком, садили je на гроб (уместо крста), да би умрли преко н>е могли да комуницирају са живима (срп., буг.). Сматрали су да je дрвце уз покојника на његовом путовању све до самог преласка на онај свет. Када се /. осуши, то je значило да je душа стигла у paj, и дрво je морало да се растане с њом (буг.). У украјинским легендама, св. -> Понедељак je, на дан Преображења Господњег (време када je било дозволено јести јабуке), грешницима поклањао /. иза рајских зидова, док су праведници у рају добрали /. из руку самог Господа (укр.). У хри-

ЈАЈЕ

шћанским легендама за /. и н>ен плод везује се згрешење Адама и Еве, који су, пошто су окусили забрањено воће, били истерани из раја. У укр. легенди, пали -> анђео их саблажњава /'., говорећи им да he, када je поједу, постати богови. Последнее /. нису брали са дрвета - остављали су их за расплод, да роде идуће године, или за птице (укр., бел.). Венац од расцветале гране /. коришћен je у љубавној магији и -» гатањима. Девојке су га бацале на /. и, ако би се задржао на грани, то je значило да ће се девојка ускоро удати (југоист. Моравска, Горњачка облает, Словачка). Јабукова грана, ставлена у воду једног зимског празника, која би се расцветала за Нову годину, предсказивала je да ће девојка убрзо да се уда (буг., чеш.). Јабуку, коју би млада бацила у масу омладине, сви су се трудили да ухвате, да би се што пре удали или оженили; од јабуковог дрвета младе су правиле прстенчиће који су, по веровању, обезбеђивали трајност брачних веза и срећу (пољ.). У народно) медицини, јабуком су лечили гнојне ране, чиреве, брадавице: дотакну их плодом, па га баце на -> пут болеет je морала да пређе на оног ко подигне /. Код јаловости су помагале: /. која je заметнута после другог цветања (буг. Пирин), прва /'. на младом стаблу које даје први род (срп.), /'. која je дуго висила на грани (укр.). Под стаблом /'. je обављано обредно лечење - умивање болесника, -> бајање. /. je "сеновито" дрво, њеним плодовима се хране самодиве (буг.). На /. бораве -> русалке, -> ђаво до празника Преображење Господње, тј. до освештавања јабука (пољес.). Благо закопавају под јабуку (пољ.). Лит.: БМ: 393-394; РНММ: 204; Чајк. РББ: 107115.

В. В. Усачова JAJE - по народним представама, почетак свих почетака, стециште животне снаге, симбол препорода и плодности. Мотив савладавања —> смрти кроз живот који je

JAJE

-235-

затворен у јајету, одражава се у таквим загонеткама о /., као што je: "Живо рађа мртво, а мртво рађа живо". Опозиција "живот - смрт" или "бесмртност - смртност" може се уочити у словенским бајкама о Кошчеју, чија je смрт затворена у јајету. -» Чудо васкрсавања распетог Христа описано je у народним изрекама преко симболике живота, који се зачиње у /'.: "Христос устаде жив из мртвачког сандука исто као што се пиле излеже из јајета" (пољ.). У космогонијским веровањима (првенствено код Јуж. Словена), /'. je било прототип модела света. У буг. и српским загонеткама и дечјем фолклору, —> сунце се приказује као "божје jaje", -> звезде као "jaja која je снела небеска кокошка", а звездано небо као - "решето пуно jaja". У апокрифним легендама, читав свет je представлен у облику огромног /'., чија je љуска —> небо, опна —> облаци, беланце —> вода, жуманце —> земља. Симболика препорађања у живот одредила je употребу /'. у погребно-задушним обредима: приликом сахрана, кокошје /'. (или његов модел - дрвено, глинено /'.) стављали су у руке умрлом, стављали га у мртвачки сандук, бацали у раку, закопавали у земљу, итд. Слично значење je приписивано и ускршњим /. По зап. слов, предањима, када je сазнала за васкрсавање Христово, Марија je видела чудо: jaja, која je држала у својој кући, постала су црвена; поделила их je апостолима као доказ Христовог васкрсења; међутим, црвена jaja у њиховим рукама се претворише у птице, које прхнуше, самим тиме доказујући чињеницу Христовог васкрсавања. Обојена и освештана у цркви, ускршн>а /. су служена као главно ритуално јело, a такође су коришћена током године у обредима првог узоравања земље и сетве, у сточарској магији, као лековито средство: стављали су их у —>· жито за сетву, закопавали у њиви, бацали у прву бразду; бацали увис приликом сетве лана и конопле, разбацивали љуску по повртњаку, ради усева. На —» Ускрс су људи међусобно размењивали обојена jaja; даривали су jaјима комшије и учеснике ритуалних поворки; носили их собом када би излазили

JAJE

из -> куће; давали их профцима, односили их на —> гробље, итд. Код Руса je масовно распространен био обичај "котрљања jaja": читаве ускршње недел>е омладина се забављала котрљајући обојена jaja по земљи, пуштајући их са узвишице. Исто тако су котрљали jaja по —» гробовима умрлих рођака, када су одлазили да се "поздраве" с њима. У руским црквеним поукама из XVII века спомиње се забрана да се на Ускрс "туцају јајима". Сличай обичај je дуго чуван у источнословенској ускршњој традицији. Ускршња /. су чували у кући током читаве године као магијско средство: с тим /'. у рукама оптрчавали су запаљену грађевину и затим га бацали у —» ватру, да се -> пожар не прошири по селу (ист. слов.); носили су га у шуму када би тражили изгубљену краву (рус., Јарославска облает); девојке би се, ради лепоте и здравља, умивале водом у коју ставе црвено /. (ист. слов., зап. слов.); љуску од ускршњих jaja су закопавали у мравињак, да кокошке добро носе jaja (срп.). Често je /. било у улози заштитника и средства које растерује зло: подметали су га под -> праг штале и терали стоку да пређе преко њега, да —» вештица не би могла да joj науди (ист. слов.); /'. су стављали у колевку новорођенчета, као одбрану од —> богинки (пол>.); закопавали га у њиви - против корова и -> чини (зап. слов.); /. које би снела црна кокошка у Зелени четвртак, пребацивали су преко -> крова куће ради заштите од грома и пожара (чеш.). Употребу /'. у народно) магији одређивала су његова својства као што су: округли облик, испуњеност садржином, бела боја, скривени заметак будућег живота у /'., итд. На пример, при првом истеривању стоке, домаћица je котрљала jaje по леђима коња, говорећи: "Kao што je jaje округло и пуначко, тако и моји коњићи били гојазни и сити!" (Αφ. ΠΒ 1: 538); да би им лице било бело, девојке су јајетом миловале своје образе; да би лан родио чист, без корова, у зрно за сетву стављали су необојена /. Посебан значај придавай je првом /., које би снела млада кокошка: користили

ЈАЛОВОСТ

-236-

су га за -> гатање; с њим je -» пастир обилазио око стада, да -» вукови не би нападали стоку; закопавали су га у темеље _> куће, коју зидају; намењивали за -> жртву кућним или шумским духовима, итд. Чудотворна и демонска својства приписују се такозваном "петловом јајету" (тј. јајету без жуманца или кокошјем јајету необично мале величине). Веровало се да се из таквог јајета може излећи дух, који je у стању да свог домаћина учини богатим (-» мацић, -> ховањец). Срби су прво обојено /. за Ускрс називали чуваркућа и сматрали га чуварем куће. У мотивима басми и бајки, спомиње се чудесно /'. (црвено или златно), које се не разбија кад падне. Лит.: Аф. ПВ 1: 530-539; Бог. ВТНИ: 228, 233, 239; Сок. ΒΛΚΟ: 108-120; Мик. БВФ; Марин. НВ: 414-416, 426-430; СМР: 221-222; Mos. KLS: 280281; Bieg. КОМ: 172-178; D. Niewiadomski, Semantyka jajka w rytach orki i siewu//Etno\ing, 1989/2: 61-72. Л. H. Виноградова

ЈАЛОВОСТ - стање које je оцењивано као казна, резултат -> чини, последица родитељског проклетства или као знак судбине. Сматрано je, поготово код Јуж. Словена, за несрећу, грех, срамоту. У народној традицији, /'. je приписивана готово искључиво —> ясени и означавана je првенствено лексемама у значењу "празан" *jalov, *pust: ист. слов, яловка, буг. ялова, српски јаловица, пол>ес. пустоцвет, пуста верба итд. Женама које нису имале -> деце забрањивано je да учествују у календарским и породичним обредима (поготово свадбеним), да буду куме, да сакупљају летину првих плодова. Сматрало се да оне после смрти не могу доспети у -» рај, да he им на "оном свету" смукови сисати дојке, итд. Магијске радње за избављење од /'. спадају у посебну врсту народне медицине. Многи поступци превентиве /. улазе у састав свадбеног обреда. Сматрано je да су, код /'., лековити контакта с —> трудницом, женом која има много деце, породшьом и новорођенче-

ЈАЛОВОСТ

том. Јалова жена се трудила да поседи на месту на коме je обављен порођај; да одлежи мало поред новорођенчета, уместо породи/ье; да прва узме у руке тек рођено дете; да носи -> одећу жене која je родила много деце или породил>ину одећу; да се опаше појасом којим се претходно била опасала трудница, итд. Масовно je распространен словенски обичај стављања детета у младино крило, а код Јуж. Словена - на -> коња, испред младе, да би имала деце. С истим циљем, у брачну постел>у младенаца најпре су стављали дете или лутку, повијену у пелене. У магији против /. коришћени су плодови, пупол,ци, гране воћки и другог плодног дрвећа. Код Јуж. Словена, ради избављења од /., жена би појела три пупољка с воћки које прве цветају, или прве плодове јабуке, шљиве, грожђа. У Босни су јаловој жени поклањали грану шл>иве с желюм да има "рода". У Пиринском крају (Бугарска), ради спречавања /., сватовски барјак или младин -> венац окачили би на плодно дрво. Неке биљке су коришћене, напротив, за стицање /. На пример, да би избегла трудноћу, жена je лежала на простртој -» папрати или би одмах после порођаја закопавала постел>ицу под тополу, која нема семе (срп.). Средство за постизање плодности била су семена махунастих култура, a такође —> хлеб и предмети који се користе за спремање хлеба (наћве, лопар). Тако, ради плодности, младенце засипају зрневљем на свадби, сипају пшеницу у младину ципелу итд., уп. такође -> боб, -» грашак. Јалове жене би пожуриле да седну на место на коме je био свеже испечен хлеб (пољес.) или, чак, непосредно на векну хлеба (укр.); тражиле су комадиће хлеба од просјака или путника који би пролазио путем (срп.). На свадби су младу стављали да седне на наћве, додиривали младенце лопаром, итд. За избављење, а такође за изазивање /., коришћена су и својства многих предмета, поготово код набачених чини. Симбол плодоносне силе, на пример, био je —» поjac и други предмети за опасивагье: жене су се против /. опасивале врбовим прутом

JAMA

-237-

(—> врба), стављале ноћу под главу свештеников појас, итд. Ефикасним средством против /'. сматрани су такође предмети с рупама (-» прстење, новчићи с рупицом, пекарске творевине у облику прстена, итд.). Ради постизања /'., углавном приликом набацивања чини, коришћени су атрибута погребних обреда (конци с покојниковог покрова, земља с —> гроба, —> кост мртваца), a такође предмети који се састоје од два дела (-» катанац с кл>учем, перорез, спојена копча каиша). На пример, кључ и катанац су остављани на различитим странама —» пута, којим су пролазили сватови, па би потом закључавали катанац и бацали га у —» бунар или га држали код себе за случај потребе да се откључа катанац и избави од /'. Спречавање и лечење /. остваривано je помоћу радњи које симболишу раскид, развезивање, растављање. На пример, Јуж. Словени су цепали одећу јалове жене или свештеника. У Пољесју би јаловим женама стављали на главу или у скутове кецеље комаде —> земљане посуде, која je разбијена на крштењу. Пребројавање предмета, прстију, итд. служило je као средство за постизање привремене /. На пример, да би одредила број година током којих не жели да затрудни, тек удата жена бројала je зрна -> проса или —> боба која je носила на венчање; чвориће, везане на свом појасу; паоЦе у -> точковима сватовских кола; —» димњаке или црепове на -» крововима кућа; странице које je свештеник прелиставао током венчања. Настојећи да обезбеди себи привремену /., млада би седала подмећући под себе (или за појас) онолико прстију колико година није желела да роди (пољес, срп.). А. А. Плотникова

JAMA -> Пећина ЈАРАЦ -> Коза JAPE -» Приказа ЈАРИЛА, Ярило (рус.), Ярыло (белорус.) словенски митолошки и ритуални лик,

ЈАРИЛА

повезан с идејом плодности, пре свега пролећне, и сексуалне моћи. Име /. изводи се од корена /яр- за који се везују пред ставе о јару — пролећном усеву као врхунском облику пројављења стваралачке моћи који обезбеђује максимум плодности, приноса, летине. Посебна улога припада /. у пољопривредној обредности, нарочито пролећној. Једино сведочанство које се тиче Белорусије (крај прве половине XIX в.) представлю опис обреда обављаног 27. априла, у којем je /. био средишња фигура. Представљала га je —> жена прерушена у лепог босоногог мушкарца у белој —> кошуљи; у десној руци држала je људску главу, у левој класје ражи, а на глави носила —» венац од пољског цвећа. Девојку која je приказивала /. посадили би на белог -» коња, привезаног за стуб. Око ње би девојке са венцима водиле коло (каткад по засејаној њиви) и певале песме. Сачувао се почетак једне од тих песама: „Вукао се Јарила по целом свету, пољу жито родио, људима децу плодио. Где он ногом, ту жито гомилом, куд он погледа, ту клас процвета". Други извори садрже великоруске податке. Они такође описују празник посвећен /.; у једном од раних сведочанстава („Животопис Тихона Задонског") наводи се како je 1765. учињен крај том празновању. Главки јунак —> празника, који се називао Јарило и одржавао сваке године на Петрове -> покладе (све до првог уторка у посту) у Вороњежу, на тргу иза старе капије, где су се грађани и сељаци из околине састајали на сајму, био je „младић с памучном капом, украшеном прапорцима, тракама и цвећем, набељена и нарумењена лица, који je представљао Јарила". Под његовим руководством одигравали су се разуздани плесови. Ту су приређиване и игре, гозбе, пијанчења, долазило je до обрачуна песницама, који би се често завршавали повредама, а каткад и убиствима. У својој поуци Вороњешцима, Тихон je писао: „Из свих појединости овога празника види се да je постојао неки древни идол звани Јарило, кога су у овом крају поштовали као бога. /.../ А други овај празник /.../ називају игриштем";

ЈАРИЛА

-238-

даље, упућујући на старину, саопштава да људи очекују тај празник као главну светковину у години, да тада "облаче најлепша одела и одају се неподопштинама". И друга сведочанства саопштавају о забавама с песмама и плесом, који би понекад трајали целу ноћ око -» ватри које су гореле на узвишењима. Често се запажа да су те забаве, понегде зване јарилкама (јарилним даном итд.) имале „разуздан карактер", да су младе девојке долазиле на њих да се „поневесте". Еротски аспект култа /. пројављује се у обичају, забележеном у неким местима, да се /. сахрањује (погребать Я., погребать Я. плешь). Обично се то радило на брежуљку, на посебном месту, званом „Јарилова ћела (плешь)". Постоје сведочанства да су понегде правили од глине фигуре /. и Јарилихе, које су затим разбијали и бацали у воду. На питање ко je био /., одговор je познат: „Он, Ярила, любовь очень одобрял" ("Он, Јарила, љубав je врло одобравао"). Лик Јарилове ћеле упућује на фаличку тему и на мотив старости (ћелави старац). У том контексту постаје јаснија опозиција младог и старог /., како називају два суседна празника, од којих се један обележавао недел>у дана пре Ивањдана (уп. -> Ивањдан), а други непосредно пред Ивањдан. Еротична симболика /. испол^ава се и у непристојностима које су пратиле његов празник, у узречицама, пословицама, загонеткама, уп. „Истрчао Јарило иза стуба од пећи, почео да јари жену, само палица удара" (метла); „Ишла ћела (плешь) на брдо, ишла ћела под брдо... Ту ћелу појешћеш у здравље" (палачинци) и ел. За ритуале повезане с /. веродостојно се реконструише карневалска неутрализација неких опозиција: живот, рођење - смрт, младост - старост, понекад и мушко - женско. Постојање два Јарила упућује на тему божанских -> близанаца, синова —> Неба, а веза /. с —> кон>ем чини оправданим поређење двојице /. са ст. инд. Ашвинима или грчким Диоскурима. /. je тешко одвојити од неких других ликова сличног типа (уп. —> Герман, —» Кострома и ел.) или имена. У вези с тим

ЈАРИЛА

привлачи пажњу —> Јаровит код прибалтичких Словена и нека топономастичка факта (уп. Ярун, име идола који се помиње у Перејаславском летопису поред Ярун, имена војводе, Ярынь, реке у сливу Припјати и ел.). Код Срба понегде именом /ярило означавају празник и обредну лутку која се о њему прави. Јарилу je близак познији ритуално-митолошки лик Јурија/Јегорија (св. Георгија), који отвара долазак пролећа.. Карактеристично je да се /., при свој својој популарности коју je уживао као ритуални лик, све до XX в. никад није убрајао у ред богова, и да га званични извори уопште не помињу међу руским божанствима. Напротив, он иступа као лик незваничне, „ниже" обредности, у коме je присутан снажан развитак опсцених црта. Ипак, много тога говори у прилог исконског статуса Јарила. Како се претпоставља, то име je служило као епитет који je, очито, означавао громовника -> Перуна, који je, као и низ других аналогних ликова, у себи спајао функције бога плодности с војним функцијама. Лит.: Ив. Топ. ИОСД. В. В. Иванов, В. Н. Топоров Прасл. *]арити значи и „оплођавати" и „распал.ивати"; најархаичнији начин извођења тзв. живе —> ватре био je трењем два дрвцета, које je код старих Индијаца, Германа и Словена симболично схватано као полни чин у којем тврђе, „активно" дрвце представља мушки, а мекше женски орган; стога се Јарилов итифализам може довести у везу с ивањским кресовима као ритуално-магијском обновом сунчеве ватре о дугодневици; код Срба, светковина Јарило у банатском селу Загајици звала се и Кремен, а сличай обред у суседном селу Дупљаји Оцило. Разликовање „старог"и „младог Јарила" подсећа на „старог -> Бадњака" и „младог Божића" српске коледарске песме, опет у вези с ташењем старе и ритуалним паљењем нове ватре о зимској краткодневици; поређење са ст. инд. близанцима Ашвинима може се протегнути и на симболику

ЈАРОВИТ

-239-

ватрених дрваца, с којима ведске химне њих двојицу доводе у везу и, чак, поистовећују. Близаначки култ је посведочен и код народа географски и етногенетски блиских прасловенским племенима: Балта на једној, Скита на другој страни. С овим обредним комплексом je упоредив, а вероватно je и прасродан, култ Диониса код старих Грка и Трачана; стога се Херодотов помен „дионисијских" светковина код Гелона-Будина у Скитији може сматрати најранијим сведочанством о ритуалима типа Јарила на ширем простору на којем се у потоњим столећима уобличила словенска етничка индивидуалност (јарац je оличење Диониса). Аспект плодности веома je изражен у обредима овога типа, али он ту није примаран, већ je изведен из представе о латентно) ватри у биљкама и животињама, која je истовремено и плодотворна, животодавна сила, а врхунац своје снаге достиже упоредо с небеском, сунчевом ватром; обичај да се на -> Ивањдан (с којим се /. временски везује) бере лековито и магично бил>е заснован je на веровању да оно управо о летњем солстицију поседује највећу исцелитељску, одн. чаробну моћ. Лит.: Лома А., КСК 2,1997:160-162; 4,1999:137139. А. Лома

ЈАРОВИТ, Geromtus - код прибалтичких Словена бог. У средњовековним латинским списима, он je поистовећен с римским Марсом. Нэегов атрибут, штит са златним плочама на зиду светилишта у Волгасту, није се смео скидати с тог места У доба мира, док су га у рату носили пред војском. Култно средиште /. за време -> празника у његову част било би окружено заставама. Био му je посвећен и пролегши празник плодности; у једном од извора наводи се беседа Јаровитовог свештеника, по којој /. влада над зеленимом и земаљским плодовима; те функције и име /. дозвол>авају да се он пореди са источнословенским -» Јарилом. Уп. и -> Рујевит. В. В. Иванов, В. Н. Топоров

ЈАРОВИТ

Како je japocm и ратничка врлина, име Јаро-вит, с другим делом у значењу „ратник, победник", као у -> Свентовит, звучи сасвим у складу с дефиницијом /. као бога рата коју дају Ебон и Херборд, уп. и именску паралелу ел. Јаро-слав према грч. Hera-kles „Херакле"; но, не може се превидети ни сазвучност с -> Јаридом, код кога je у првом плану идеја плодности. Двозначна je и изјава Јаровитовог свештеника, изречена у име самог бога, коју преноси Херборд: „Ja сам онај који одевам и пола травом и шуме лишћем; плод поља и дрвећа; пород стоке и све шта год служи потребама људи, у мојој су власти"; будући да се то не мора односити само на пољопривреду, већ и на војне послове, уп. сличну формулу типа „кад се гора преођене лишћем, а рудине травом ђетелином" у српским јуначким песмама, која означава долазак годишњег доба погодног за „епска" дејства (могућност непримећеног кретања под заштитом зеленила; паша за —> когье). Спој покровитељства над растом усева и вегетације уопште и над ратом указује на митолошки лик бога грома и олује који, као поседник најразорнијег оружја - грома, представлю небески образац земаљских ратника, али истовремено обезбеђује плодотворну -» кишу пољима, попут -»· Перуна. Дан за који се код Срба традиционално везује пролећни преображај природе јесте —> Ђурђевдан, те се бифункционални лик /. може поредити с христијанизованим ликом св. Тјорђа (-> Георгија, Јегорија) у словенском фолклору, који истовремено иступа као змајоборац и доносилац пролећа. У једној од српских епских верзија светођурђевске легенде, —» аждаја, коју je светител, пробо копљем, у свом ропцу исшьуне језеро, на шта се надовезује мотив "свеци благо деле" (у тој подели Тјорђе обично добива "зелене дубраве и пролећно цвеће"). Овај сиже има блиску аналогију у староиндијском миту о борби бога громовника Индре са змајем Вртром којИ, погођен Индрином муњом, испушта небеске воде које je држао заробљене у себи; нарочито блиска верзија овог мита може се наћи у епу "Махабхарата", где након

JACEH

-240-

Индрине победе следи васпостављање космичког поретка поделом функција међу боговима. А. Лома

ЈАСЕН (Fraxinus exelsior) —> дрво, које je било поштовано у слов, култури. Пол.аци су /. сматрали достојним тога да на њега каче иконице. Код Ист. и Зап. Словена, сврставан je у дрвеће које има висок апотропејски статус. Руси су веровали да /'. тера и заплашује -> змије: оне се тобоже укоче од њега. Пољаци су сматрали да змија радије доспева у -> ватру него међу лишће /'. Зато су Пољаци често кадили стоку димом запаљених грана /'. Исто тако, у Херцеговини je, у току опасног периода, са становишта активирања -> нечисте силе, од —> Божића до Нове године, -» пастир терао стоку граном /. Пољаци су, уочи летњег —> Ивањдана, забадали гране и лишће /'. у торове са стоком, да би je сачували од нечисте силе. Словаци су сматрали да се змије толико боје /'. да не прилазе ни његовој сенци. Распространьено je било и веровање да -> гром не удара у /., па се под н>ега могло скрити за време непогоде. Код Јуж. Словена такође je поштован /'. Сматрали су да на његовим гранама седе -> виде, јер тамо не страхују ни од каквих опасности. Помоћу /'. су скидали чини; одвар од коре /. коришћен je за лечење многих -» болести. Код Срба je народно-етимолошка веза речи "јасен" и "јазавац" условљавала начин истеривања с њиве јазаваца који су јели кукуруз. Сматрало се да на дан сетве кукуруза, на њиви треба забости прут /. у земљу. Лит.: ЕМ: 396; РНММ: 212-213; Чајк. РББ: 119120

Т. А. Агапкиш ЈАСЕНАК (Dictamnus albus L.) - биљка која садржи етарску супстанцу, с јаким пријатним мирисом. По народним представама, то je чудесна бил>ка, која расте на самовилским ливадама. Бугари га називају русалско биле, русалче, самодивско цвете,

JACEHAK

јер, по предању, самодиве воле да се ките -» венцима од тог цвећа и да њиме зачаравају момке. Најважнија способност /. јесте да може лечити русалску или самодивску болеет, односно -> болеет коју шаљу самодиве или je човек добија када нагази на нечисто место. Постоји веровање да у Русалну недел>у или уочи -> Спасовдана (40-ог дана по Ускрсу),;'. ноћу цвета и виле беру његове Цветове. За представе о —> русалијама (вилама)-видаркама и лековиту снагу /. везан je обичај "идења на росен" (лечења "самодивске" болести), врло познат Србима и Бугарима. Болесници од неизлечивих болести одлазе на места на којима расте /'. (буг. росен): спавају под жбуном, главом окренути према биљци, под њу простиру белу марамицу или постављају чинију с —> водом. Све то обављају у потпуној тишини, да не би уплатили самодиве. Ако ујутро на марамици или у посуди нађу зелен лист или травку, које су, како се сматрало, оставиле виле, то je наговештавало оздрављење, ако би пак нашли суву грану или лист, то je предсказивало дал>е боловање и —» смрт. У време боравка на пољани вила, није се смело крстити, јер би оне побегле. Болесници су, као дар за излечење, носили -> хлеб, -> вино, -> мед, новац, печену кокошку и поклон - кецељу, марамицу; све то би оставили на пољани, а воду са зеленим знаком, који су оставиле русалије, понели би са собом и пили je током 40 дана. Неплодии мушкарци и жене су сакупљали /., кували га и умивали се том водом, а ноћу на Спасовдан такође одлазили да преноће под /. (буг.). /. има снагу да отера самодиве и -> змије, зато га девојке беру, плету -> венце од н>ега и ките се или их поклањају својим момцима, као заштиту. С истим циљем су, читаве Русалне недеље, /. обавезно носили у -> одећи (буг.). /. je био у венцима којим су кићене капе калушара, у Панађуришту су -> додолу китили /'. У Родопима /. стављају у воду, којом се умивају ради здравља и лепоте. Осим тога, букете од /. стављају у —> куће, у ормаре са одећом, у помоћне грађевине - ради заштите од буба, мољаца и других штетних

ЈАСИКА

-241-

инсеката. У Украјини (Покутје) /'. су називали кадило; постојало je веровање да у -» петак пред католички празник Зелене свјатки, када процветава /., може да га убере само чедна девојка, јер —> мавке (—» русалке) терају од цвета девојке које су изгубиле невиност и не дозвол>авају им да га уберу. Упоредо с другим травама, /'. су користили у западнобугарском обреду заклињања самодива, јуда и змија, који je обављан пре почетка градње куће, а потом су траве закопавали на месту где ће зидати нову кућу. Taj обред je обављан и када би правили ограду око села. У Самоковском крају постоји легенда о томе како су /. оставили жители —> неба, који су се још пре Христовог рођења окупљали на једном брду у Ихтиманском крају, у месту званом Росен. Када год се на земљи појави нова болеет, они оставе лековиту траву за њено излечење. Тако се појавио и /'. У народној медицини, одвар од /'. пију против реуматизма, епилепсије, плућних болести. Лит.: БМ: 300, СМР: 225, ЕБ 3: 127, Марин. ИП 2: 148, 149, 613, Чајк. РВБ: 120-121.

В. В. Усачова ЈАСИКА (Populus tremula) - у народним представама je проклето -» дрво; истовремено, масовно je коришћена као апотропеј. Прича се да je /. крива зато што je дозволила мучитељима Исуса Христа да од њеног дрвета направе —» крст, на коме су га разапели, и ексере којима су га закуцали за крст. -» Богородица или лично Христос проклињу /'. и кажњавају je вечним страхом, од кога се она тресе по васЦели дан. По другим причама, /'. није изразила поштовање у моменту Христовог рођења, а приликом његове смрти није утихнула нити се сагнула, него je и даље шугдтала и треперила лишћем. Зато она Дрхти без разлога, не даје плодове и сво)ом сенком не може да сакрије човека. На крају, кажу да Јуда, мучен страхом и кајан.ем, дуго није могао да нађе дрво које би пристало да га "прими", једино се /. сажа-

ЈАСИКА

лила и дозволила му je да се обеси на њој, због чега je Бог одмах проклео /'. У словенским обредима je /., као нечисто дрво, масовно коришћена за контакте с -> нечистом силом. Ако je желео да се спријатељи са шумским духом (—> лесник), човек je требало да се попне на стабло /'. и одозго се шумском духу обрати посебним речима, после чега je могао да рачуна на успех свог подухвата (рус.). Пут којим шумски дух примамљује себи путнике покривей je стаблима /. (рус.). Да би жена повратила дете које су joj заменили демони, требало je да положи —> подмече на јасиково грање или испод јасиковог корита и снажно да удара по кориту, после чега ће, веровало се, демони узети своје и вратити жени њено дете (рус., укр., бел.). /. je такође сматрана за место на коме бораве многи демони. У местима која обилују јасиком, "витлају" и "шетају" —> ђаволи. Изрекама "Јасику ђаво њише", "Јасика je ђавола носила" објашњавано je треперење њеног лишћа (ист. слов.). /. се користи и као медијатор, уп. српско веровање да помоћу /'. жена може за једну -> ноћ да домами у кућу мужа или љубавника који се налази негде врло далеко, у другој држави. /. се често јавља и у својству граничног локуса. Позната су предања о музичару који je касно увече пошао у суседно село да свира на свадби и успут набасао на огорелу /'., од које му се привидела кућа. Пошто је одлучио да ту преноћи, музичар je ушао унутра и затекао у кући весело друштво, које га позвало да им се придружи и засвира за њих. Музичар je свирао до поноћи, а за сваку одсвирану мелодију домаћини би му стављали по прегршт новца у —> капу. У поноћ je заспао, а када се ујутро пробудио, открио je да нема никакве куће него да сам стоји близу /. с капом пуном лишћа, а виолина му виси негде на самом врху дрвета (бел.). /. je такође инструмент за демонске радње. —> Вештица спрема траве на -> ватри од јасикових цепаница (бел., укр.). Вештац, који жели да се привремено претвори у вука, користи за то /'. Када наиђе у шуми на јасиков пањ, који су приликом

ЈАСИКА

-242-

сече дрвета заборавили да прекрсте, он треба да загризе зубима његову ивицу и потом се преврне преко главе. Вештац je забијао јасиков колац под -» кућу у изградиьи, да би наудио домаћинима; вештица je побадала јасиков колац у землу на оном месту на коме je измузла млеко из туђе краве. У обредима, као апотропејска средства, користе се јасикове гране, коле и кочићи, ређе - крст од /. Посебну форму апотропејске примене ;'. представл>ала je ватра, запалена од јасикових грана или дрва. У колевку с -> дететом ставлали су неколико јасикових клинова или су једноставно правили нову, али не с гвозденим него с јасиковим ексерима (укр., бел.). /. су масовно користили приликом сахрањивања самоубица, луди умрлих насилном смрћу, а такође вештица и вештаца. У случају тешке смрти вешца или грешника, јасиков колац су забадали у таваницу или -> кров његове куће. Кроз отвор који би настао на тај начин требало je да се провуче ђаво, да би му што пре одвео -> душу у —» пакао и избавио га од даљих мука. Дешавало се да приликом смрти вешца нечиста сила, која je владала његовом душом, изађе из његовог тела у облику неке црне животиње > пса, -> мачке или прасета. Ту животињу je требало одмах убити, забијајући у њу јасиков колац, иначе би ђаволи, затворени у њој, ушли у другог човека и направили од њега вешца (рус., укр., бел.). На сахранама, када су сумњали да ће покојник постати —> вампир, у —> гроб су побијали јасиков колац или су на покојникове груди ставлали јасикове крстиће. По сећањима луди, на ватри од јасикових дрва некада су спаливали вешце, сматрајући да ће на тај начин сачувати живе од њихових -> чини после смрти; на исти начин су поступали и са самоубицама (поготову утопленицима), надајући се да ће самим тиме изазвати —> кишу (рус., бел.). У календарским обредима, јасика се користи као заштита од вештица и вештаца, и то управо у оним периодима када се њихова делатност активизира, углавном на -» Ивањдан, -> Ђурђевдан, ретко

ЈАСТРЕБ

- на друге празнике. Да вештица и вештац не продру у шталу, не упропасте краву и не узму млеко кравама, на врата и зидове штале качили су јасикове гране, a jaсиково коље су побијали у землу на -> ћошковима штале или н>име подупирали —> врата (ист. слов., пољ.). Јасику су такође користили за препознавање вештица. Уочи —> празника, од јасикових изданака сплету нешто попут бране или огромне корпе, коју однесу у шталу па се под њу сакрију; када би ноћу вештица дошла у шталу, човек je могао да je препозна а да при томе не настрада. /. je коришћена и у народној медицини, углавном као нечисто дрво на које се могла пренети било која -» болеет, а да то дрвету не науди. То се поготово односило на —» грозницу, jep je дрхтавица, која мучи човека током те болести, упоређивана с треперењем јасике. У народно) медицини, примењивани су такви митолошки механизми и стереотипи као "забијање", "закуцавање" болести, "преношење" и "предавање" болести другом објекту: у рулу на јасиковом стаблу стављали су прамен —> косе и —> нокте болесника, његову "меру" (конац којим су му измерили висину и распон руку), дували су у руну и затварали je јасиковим клином; додиривали дрво, рукама или ногама; седали на пан> свеже посеченог дрвета; преко болног места прелазили су комадом јасике; савијали су дрво до земље, па се —> провлачиди кроз отвор; качили су болесникову одећу на /'.; бајали су болеет над јасиком и др. (ист. слов., пол«., словач.); побијали су јасиков колац на оно место на коме je човек добио напад болести. Лит.: Агапкина Т. А., Символика деревьев в традиционной культуре славян: осмня//КСК 1: 7-22. Т. А. Агапкина

ЈАСТРЕБ и неке друге врете из фамилије јастребова (—> opao, eja, кокошар, скопа) и делимично Соколова (кобац, суп) формирају јединствену слику крупне грабљиве птице, којој се придају симболика нечисти и смрти, демонска и одбијајућа својства.

ЈАСТРЕБ

-243-

Симболику /'., његове везе с другим птичјим ликовима и паралеле с другим словенским традицијама најпотпуније одражава укр.-подољски обред истериван,а и сахрањивања /'., првог —» понедељка Петровог поста. Ујутро су домаћице истеривале кокошке из кокошињца преко —> ножа или -> секире, ради заштите живине од /. Дању су жене одлазиле на пашњак, где су певале, машући марамама према шуми: "Ой, Шуляку - чорна птахо, до нас не лггай,/ (...) курей наших не хапай" - "Joj, јастребе - црна птицо, до нас не долећи,/ (...) кокошке наше не дирај". Мушкарци су им тамо доносили убијене /'. и гавранове, везане за мотке. Жене су одлазиле с њима у шуму, где су ломиле зелене гране и, машући њима, проклињали "шуљака-јаструба": "Птице-чорна, смерте наша,/ Ти нас не займай,/ Обминай!" ("Птицо-црна, смрти наша, Ти нас неузимај,/ Заобиђи!"). Затим су обављане ритуалне сахране /'., и жене би играле на његовом —» гробу. У другој варијанти обреда, жене су правиле "шуљака" од марама, стављале га на велику мараму, по чијим би угловима посуле гомилице -> жита а између њих постављале -» хлеб, лук, сир и месо. Пошто окрену "шул>ака" према месу, жене кажу: "Не иды до курей, а иды до падла" ("Не једи кокошке, већ једи стрвине"). На крају су черечиле "шуљака" на делове, приређивале гозбу и чашћавале се вотком, уз речи: "Выпыйте, кумо, щоб шуляк курчаток не поив" ("Попијте, кумо, да јастреб не би пио кокошке"). Обредну паралелу /. и кукавице (уп. укр. обред истеривања и сахрањивања /. и руски обред крштења и сахрањивања -> кукавице) допуњавала су веровања да се кукавица претвара у копца или /'., пошто престане да кука, одмах после -> Петровдана (29. VI/ 12. VII). У контексту споменутих обреда и веровања, треба размотрити и "јастрепске" називе главица купуса несавијених листова: укр., бел. шуляак, рус. јастребуха. Ту су и алтернативне варијанте за кукавиЦу после Петровдана - или се кукавица претвара у јастреба, или се крије у купусу (бел.-пољески).

ЈАСТРЕБ

Друге паралеле укр. обреда истеривања /'. су кашупски обред "суђења јастребу" (šcinanie kani) на -» Ивањдан (24. VI/7. VII) или у недељу, три седмице пре Ивањдана. У обреду су учествовали "целат", "солтис" (сеоски кмет) или "свештеник" и "судија", који je читао пресуду. Оптужену птицу су набијали на колац. Слуге сеоског кмета износиле су оптужницу против /., a "џелат" му je, по изрицању пресуде, одсецао главу. Међутим, најчешће нису секли главу /., него —» гаврану, а потом би je у поворци испраћали на сахрану, уз поздравну песму св. Јану. Код других Зап. Словена, паралеле са укр. обредом истеривања ;'. прилично су далеке: у Чешкој и Лужици постоји обред, сличай кашупском, који je обављан по завршетку жетве, али није везан за /. него за петла или патка. У украјинском обреду истеривања /. открива се функционална сличност /. и гаврана, чије поетско оличење у текстовима народних песама представља лик "црне птице", која носи смрт. Исту сличност показује и дечја игра /. или гаврана, у којој je тим птицама заједничка симболика смрти. У укр. варијантама игре, "гавран" копа рупу да кува -> воду, па да je деци сипа у очи. Копање рупе симболизује и сахране, a заливање очију —» смрт. Код Украјинаца и Руса, та игра се назива "јастреб-кокошар", код Чеха и Босанаца - "јастреба". Код Белоруса, она je такође везана и за /. ("у коршуна", "шуљак"), и за гаврана ("у крука", "у ворона", итд.). У белоруској варијанти, /'. (гавран) копа рупу да у њој сакупи каменчиће, којима ће деци да избије зубе. Карактеристичан je разлог освете /. (ређе гаврана) деци: "Оны маю капусту паел1!" (бел.) - "Они су појели мој купус!"; "Белую капусту в моем огороде пощипали" (укр.) - "Дирали су бели купус у мом повртњаку". Уп. горенаведени мотив купуса. У Гомељском срезу игра je допуньавана шаљивом варијантом сахрањивања /.: "јастреба" у парном купатилу засипају песком. Кобац и /., као нечисте и злослутне птице, имају демонска својства. У /'. може да се преобрази -> ђаво (пол,.); у јастребу

-244-

ЈЕГУЉА

се крије зли дух (пољ.); јастреб напада животињу као ђаво људе (укр.). Уп. такође пуски израз чёрт коршуноватый - ђаво }астребовски. Да јастреб не би давно кокошке, требало je прво снесено кокошје jaje дати просјаку (пол>.); забрањено je било доносити кући клин, којим je расцепљивано -> дрво, спаљивати стари -> венац (пољ.), мотати пређу док у -> пећи гори -> ватра (укр.); на -> Божић су јастребове називали голубовима, да би их одобровољили и учинили нешкодљивим (бел.). Истовремено, /., као и свака грабљивица, има својства одбијања. Зато су убијеног /. закуцавали за капију штале (пољ.), качили га у коњушници ради заштите од -> вештица и ђавола (пољ., укр.), излагали у дворишту да би заплатили врапце (укр.). Веровало се да крештање /'. предсказује —> кишу. По легендама, —> Бог je казнио /'. (понекад конца) због тога што у давна времена није с другим птицама копао или није чистио море, језеро, рибњак, итд. (ист. слов., пол,.), што je замутио воду Божјој мајци, која je прала кошул>е новорођеном Христу (пол>.). Од тада, он има право да пије само кишницу и, мучен жеђу, жалосно моли: "Пити, пити!" Током суше, за крик /. кажу: "Каня плачет, у Бога пить просит" (рус.) - "Јастреб плаче, Бога моли да пије". Лит.: Венгрженовский С., Языческий обычай в Брсщлавщине "гоныты шуляка" (Этнографический очерк)//КС 1895/50: 282-323; Килим. УР 4: 88-98; Гура СЖ: 542-556; Kolb. DW. 39: 371-373, 46: 490, 492, 54: 184; Prace i materiaty etnograficzne 1950-51 /8-9: 470-471.

А. В. Гура. ЈЕГУЉА -> Риба ЈЕДНОДАНКА КОШУЉА -> Чума ЈЕДНОНИЧЕЊЕ -> Тодорова субота ЈЕДНОМЕСЕЧИЋИ, једноданци - код балканских Словена, деца из једне породице (задруге, села), која су рођена истог месеца (дана у неделей), па се стога у наро-

ЈЕДНОМЕСЕЧИЋИ

ду сматрало да су "повезана" истом судбином, попут —> близанаца. Најопасније испољавање заједничке судбине je била —» смрт једног од њих, која повлачи за собом смрт другог. По веровањима из источне Србије, /'. могу бити човек и животиња (—> медвед, —> вук, —> пас) и зато се -> болеет (смрт) претпостављеног /'. везује за болеет (смрт) животиње, рођене истог дана или месеца. Сматра се да /., попут близанаца, снажно осећају невоље и непријатности један другога, чак и када не знају за њих. Да један не би поновио несрећну судбину другог, њих што пре "раздвајају" ("ограђују" једног од другог) различитим магијским начинима: хране их —> јајетом с два жуманца преко тарабе или ограде, на прелазу, —> мосту преко —> реке (да би их раздвојили оградом или —> водом); нареде им да леже или стоје у башти, па између њих ископају рупу, у коју посаде воћку, терајући их да свако држи стабло са своје стране; бабица сече на —> прагу куће новчић и даје им по половину, коју /. чувају целог живота. Као и близанцима, /. je забрањено да буду у -> кући заједно за време свадбе једног од н>их, да окусе свадбена јела. После смрти једног /'., прибегава се разним начинима ограђивања другог /. од смрти - откупу од умрлог, симболичком замењивању човека (на пример, ставл>ају у сандук меру живог /'. или -> камен исте тежине, лутку од крпа), "завараваньу" судбине и смрти (на пример, Бугари су везивали црвени конац за прете умрлог, а за прете живог - црни конац, па би пре сахране заменили конце). Код Срба су биле раширене разне форме симболичког откупа од умрлог /'. Живи би бацио у сандук умрлог половину новчића, исеченог на прагу куће; могао je да баци и жути цвет, говорећи: "Ja теби жути цвет, а ти мени бели свет". Такође се прибегавало симболичком спајању са судбином трећег лица, које им je одговарало по годинама и полу. На пример, Срби стављају у путо ногу умрлог и ногу живог /. (или их везују ланцем), затим се /. обраћа присутном вршњаку и моли га: "Да си ми по Богу брат,

ЈЕЖ

-245-

пусти ме". Вршњак га ослобађа и они постају побратимы. Код Бугара, будући побратим (прво или последње дете; дете чији су родители живи) леже у мртвачки сандук, представљајући покојника, а затим устаје и грли живог /'., говорећи: "Умрли ти није брат (сестра), од овог тренутка ja сам твој(а) брат (сестра)". Аналогним формама "ослобађања" од умрлог прибегавано je и у случају тешке болести /'. који је остао у животу. У источној Србији, веровања о заједничкој судбини човека и животиње леже у основи аналогних мера предострожности. Тако, новорођенчету дају да пије, с пепелом, спаљену —> длаку медведа, да се дете не би разболело када се медвед разболи. Ту болеет називају мечкина болеет, болеет од мечку; препознају je по трагу "медвеђе шапе", који се појави на човековој руци или нози, а лече je истим напитком. У Хомољу сматрају да човек, који je рођен у исто време када и вук, умире чим вука убију или одмах пошто вук угине. Лит.: Н. И. Толстой, Магические обряды и верования, свяазнанные с южнославянскими "одномесячниками" и "однодневниками", МФФ: 144-165:; Барјакторовић M., Питање једноданчића из наших нароОних веровања//ТЕМБ 1973/36: 67-80; Златк. ФСН: 148-149; БМ: 110. Л. А. Плотникова ЈЕЖ - животиња, која у народним представама поседује мудрост, a такође лековита и својства одбијања —> нечисте силе. По веровањима Бугара, /'. je дао савет -» Богу како да -> земљу покрије -> небом. У јужнослов. легендама, мудри /. спасава свет да га сунце не спали. Он стаје на —> пут и на тај начин зауставља магарицу, на којој јаше Сунце, које je кренуло да себи тражи младу. Сунце се тако није оженило и није родило много других сунаца (макед.). У другој варијанти, Сунце je пошло да тражи /., који није дошао на н>егову свадбу с -> Месецом: нашло га je како гризе —> камен. /. тада Сунцу објасни да ће се из његовог —> брака родити много сунаца, па ће све изгорети и мораће да једе камен. Када je то чуло, Сунце je оду-

ЈЕЖ

стало од женидбе, а Месец се од срамоте сакрио пред Сунцем (буг.). По буг. веровањима, /. je најмудрија животиња, јер и живи дуже од свих. Он памти све што je некада било и оно што су људи одавно заборавили. Он, такође, зна специјалну траву која подмлађује и зато никад не стари. По јужнослов. и пољеским представама, /. свезналица уме и да се дочепа —» расковник траве (буг. разков, разковниче), која je у стању да без кључа отвори све браве и катанце. Да би човек дошао у посед те траве, треба да загради јежево гнездо с младунцима. Јежица ће донети чаробну траву да сруши преграду. Тада joj се може узети травка и искористити за лоповлук. Македонци верују да /'. ту траву држи под језиком. Веровање у "расковник-траву" везано je и за —> корњачу, —> змију, жуну, пупавца и др. животиње. У босанској легенди, порекло /'. се везује за -> ђавола: ђаво je бацио ошишану -» косу под кладу за цепање дрва. Та коса се сместа претворила у /. У слов, дијалектима понекад су блиски називи јежа и јазавца. По укр. и пол>. веровањима, постоје две врете јежева - са свињском и са псећом њушком. Они са свињском њушком могу се користити у исхрани, а месо других није јестиво. Исто веровање постоји и за јазавца. Украјинци понекад терминолошки разликују две врете /'.: ярич neciu и ярич свинъский. За представе о разним врстама /'. везано je и пољско веровање да се /. може претворити у свиььу. Веза /. и јазавца са свинюм одражава се и у лексици: словач. trnova prasa - "јеж", рус. пороситься "прасити се, рађати младунчад (за јежа и јазавца)", барсук (јазавац) - "вепар, мужјак свиње". Захвал,ујући бодљама, /. поседује моћ одбијања нечисте силе и користи се као заштита. Тако, за заштиту од -» богинки, које људе гуше ноћу, л>уди себи на груди ставл>ају кожу /. (пол..); човек, коме умиру деца, треба да —> штап намаже —> крвљу убијеног /., да на штап накачи кожу /., па да га стави на улаз у —> кућу (срп.). Функцију заштите има и јежевко - пгтап на чијем je крају закачена /. кожа, с којим у Сло-

ЈЕЛА

-246-

венији иду "куренти", маскирани учесници белопокладне поворке. Срби уз себе носе срце /'., као заштиту од болести, а Македонци пришивају јежеву њушку на капу или одећу, против -» урока. Код Руса, заштиту младенцима за време прве брачне ноћи обезбеђује специјалан колач "јеж", у који су забодени обојени и позлаћени прутићи; у Пољској, -» хлеб у облику јежа месе уочи свадбе у младиној кући. /. и његови атрибути користе се и у лечењу. Јежевом машћу мажу стоку да их не уједају обадови, мажу посекотине (убоје) на врату -» бикова, трљају човека, који болује од -> грознице или реуматизма, мажу чиреве; /'. мокраћу стављају у -> једо, -> пиће или у вотку пијаницама, да би их одвикли од пића. Лит.: Гура СЖ: 257-261; Τ)ορ. ПБП 1: 293, 295, 2: 182. А. В. Тура

ЈЕЛА —> дрво које je, у народној дендрологији Словена, везано за веровања, ритуале сахране и помене, a такође функционише као обредно дрвце. Митолошке представе и обреди, који се односе на /'., развијени су код Источних и Западних Словена. За културну семантику и симболику битна су природна својства /'. као зимзеленог, мирисавог, бодљикавог, "женског" и неплодног дрвета. По етиолошким легендама, /. je сакрила —> Богородицу док je с Христом бежала у Египат, или Христа, који се крио од куге, за шта je добила благослов и награду да остане вечито зелена. Бодљикавост /., a такође јак смоласти мирис условљавају њену примену у својству апотропеја. У Украјини су уочи ивањске ноћи забадали јелове гране (заједно с гранама шипка и -» коприве) пред капијом, шталом, ставл^али их под стреху и на друга места да заштите стоку од -> вештица, свиње - од -> болести, итд. Пољаци су приликом прве муже цедили -> млеко кроз јелове гранчице, стављене унакрст - да се млеко не квари. Јелове гране су масовно коришћене за заштиту грађевина и културног простора

ЈЕЛА

од непогода. Моравци су јеловим гранчицама китили крстиће, које су на —> Ускрс побијали у усеве - против —> града. Међутим, ефикаснијим средством je сматрана јелова грана, која би претходно била освештана на —> Божић, —> Богојављење, Сретење, Ускрс или на дан Рођења светог Јована Крститеља » Иваньдан (што се може довести у вези с потребом да се из јелових грана истерају нечисти духови, који се скривају у њима). По подацима из околине Витепска, освештане јелове гране, заједно с тамјаном, постављане су на сва четири —> ћошка у темељу —> куће, да би je заштитили од грома. На Богојавл>ење би гране /. побадали са стране у лед, који су пробијали на -> води, па би их односили кући, стављали их за иконе или завлачили под -> кров - ради заштите од —> ветра и грома; привезивали су их за -» јабуке у воћњаку, да заштите дрвеће од олује; забадали су их у зид, стављали испод куће, у подрум - "да их олуја не дира". Назив /., по граматичком роду, у словенским језицима првенствено je женског рода, уп. рус. ель, елка, срп. јела, омара, оморика, смрека. Вероватно, управо због "женске" симболике /., забрана сађења и, уопште, држања /. близу куће, мотивисана je тиме да она кобајаги "надживл^ује" мушкарце из куће. По веровањима Срба из Такова, /. je "баксузно дрво": ако расте близу куће, у породици се неће рађати мушка деца. На Руском Северу, /. нису садили близу куће, јер су веровали да, у противном, "мушкарци неће живети, умираће, остаће само удовице". Забрана сађења /. крај куће може се објанити тиме да /'. припада неплодном дрвећу (по бугарској легенди, /'. je "јалова", jep jy je проклела Богородица). У Белорусији нису садили /'. из страха да се "у кући ништа неће плодити", да "ништа неће родити ни у штали, ни у кући". Поготову су избегавали да држе /'. крај куће младенаца, да не остану без деце. На Руском Северу, на североистоку и у централним областима Русије, /. има култну функцију, уп. на пример, сев. рус. предања о светим јелама, мада су овде,

ЈЕЛА

-247-

као свето дрвеће, чешћи борови. Позната су руска предања о појави чудотворних икона на јелама и о градњи капелица и цркава у местима на којима су расле те јеле. /. се спомиње у фолклорним текстовима и паремијама, које се односе на архаичну праксу венчаььа око дрвета, уп. "Венчали вокруг ели, а черти пели" ("Венчали се око јеле, а ђаволи певали"). У веровањима Ист. Словена, /'. je везана и за облает народне демонологије. По владимирском предању, кућни дух (-» домовој) живи у великој јеловој или боровој грани, окаченој негде у дворишту. Деца шумских духова се њишу у л>ул>ашкама које висе на јелама и боровима, а деца -> русалки бораве - под јелама. -> Ђаволи по јелкама воде проклету децу и малишане које довуку у шуму; кућни дух под јелу ставља залуталу децу, да спавају, итд. Један од популарних мотива руске демонологије, везан за /'., јесте бројање четина. По предањима, тиме се баве, по заповести —> вештаца, проклета —> деца коју су и напустили да би их вештац узео, а и ђаволи, који траже посао код вештаца. Исти мотив je присутан и у басмама од дечје несанице, уп.: "Иди, зоро, у шуму, седи на јелку, број иглице. Тамо ти je посао, тамо ти je рад. Moje je детенце добро, знај, њега не дирај". По ист. слов, и зап. слов, веровањима, ђаво (-» нечиста сила уопште) борави под јелом или се крије под њом за време непогоде, навлачећи на себе -> гром и муње. Тиме се објашњава забрана да се под /'. борави за време непогоде, a такође и да се гаји /. близу куће, да се њено дрво користи за грађу куће или за грејање парног купатила, jep Господ (св. -> Илија и др.), прогонећи ђавола, може да удари громом у /. /. je дрво које има широку примену у обредима сахрањивања и помена код Ист. и Зап. Словена. Код старовераца бегуна, постојао je обичај да се управо у шуми поткопа корење велике /'., да се она мало извуче из земље, а у насталу рупу положи тело умрлог, без сандука; /'. потом стабло треба вратити на старо место, "яко

ЈЕЛЕН

будто век тут ничего не бывало" ("као да ту никад ништа није било"). С тим у складу je сведочење олоњецког извора о сахрањивању удављеника између две јеле, а такође фолклорни мотив сахрањивања под јелом у српским епским песмама (ЖС 1994/2). Код Западних, у мањој мери и код Источних Словена, гране /. као зимзелене бил>ке, вреже и венци од јеле били су један од најраспрострањенијих украса -> гроба. Одсечену /'. (а такође кипарис, бор, -» клеку), често окићену цвећем или тракама, могли су да поставе или ређе - посаде на гробу момка или девојке, који су умрли пре ступања у -» брак. Лит.: РДС: 324, 582, 624; Никиф. ППП: 136, 150; Зам., № 48, 81, 388, 515, 580, 747; ТОРП: 140,145, 101, 149, 150; Череп. МРРС: 28, 32, 48, 108, 110; Чајк. РВБ: 122 - 123. Т. А. Агапкина

ЈЕЛЕН - поштована животиња, поседује божанску и сунчану симболику, углавном се јавл,а у фолклору. У симболици /'. тесно су испреплитане црте различитог порекла: народног, књишког, хришћанског, паганског, античког и др. Као поштовану животињу, /. je забранено убијати. По буг. веровању, постоји /'. који носи —> крст на роговима, чије убијање прети човеку смрћу. У бугарским песмама, за хришћанску традицију су везане слика /'. с распећем на роговима и бугарска представа о /. као слуги Божјем: кад Господ жели непгто да саопшти људима, он шаље свог —> анђела или —> свеца у обличју /. У украјинској бајци, анђео узима обличје /. да би казнио цара Јона, који се хвалисао да je јачи од Бога. Уп. такође бел. загонетку о /.: "Ja сам живео, а у цркви био нисам, умро сам - нису ме славили, а био сам богоносац". У књишкој традицији (у "Физиологу"), /. je симбол Спаситеља. /. je везан за небеску, сунчану симболику. Буг. песма тако описује светог /'. - посланика Божијег: "На чело му слънце грее,/ на гръди му месечина,/ рогова му чисто злато" ("На челу му сунце сија, на

ЈЕЛЕН

-248-

грудима му месечина, рогови му чисто злато")· Слична слика /. представлена je у руској свадбеној песми: "На десном бедру му млад месец сија, на левом бедру жарко сунашце, по целом јелену густе звезде". Јужнословенски епски мотив /. кога гута -» змија a ослобађа га ловац -> Илија, изражава идеју борбе хтоничког и небеског, сунчевог начела (змија и /'.) и везан je с митском сликом помрачења —> сунца. Код Јуж. Словена и Руса на Северу раширена je легенда о /'. који се добровольно жртвује на -> Ђурђевдан, на дан св. Константина и св. Јелене, -» Петровдан или Илиндан. По легенди, /. би сам дотрчао до цркве, на клање; понекад су долазила два /'.: једног би жртвовали, а другог пуштали. Легенда с мотивом добровољног жртвован>а /. одређеног дана у години позната je и у античкој традицији (-» жртва). Брачна симболика /. постоји и у ист. словенском и у зап. словенском фолклору: у коледарским и сватовским песмама с мотивима учешћа /'. у женидби и лову на златорогу кошуту-девицу. У сватовској песми, јунак не пуца у /., који je обећао да ће му доћи на свадбу (сев. рус.). Мотиви -> брака су карактеристични и за руске песме у колу. На пример, у игри "јелен", учесник који представлю јелена, одбија стару бабу и младу жену и узима себи лепу девојку. Лик /'. одражен je у народној демонологији. На крилатим јеленима јашу —> виде и самодиве (буг., срп.). Женски шумски духови напасају јелене као своју стоку (укр.-карпат.). У обличју кошуте може се појавити шумски дух —> лесник (рус.). Млеку кошуте придавана су лековита својства. Бугари верују да дечак, који je сисао млеко из кошутиног вимена, израста у великог јунака, и да на њега неће никаква —> болеет. Рогови /'. имају снагу одбијања —> нечиста силе и користе се као апотропеј. Држе их у кући да je заштите од —> чини и нечисте силе; рендају их и пију с водом против страве и чини; крстиће направљене од јеленских рогова носе као —> хамајдију. По буг. космолошким представама, /. на својим роговима држи читаву -> земљу. Када му мува слети на

ЈЕЛО

уво, он стресе главом, и наступа земљотрес. Лит.: Сумцов Η. Φ., Олень в произведениях народной словесности и искусства//Сумц. КП 1890/1; Георг. БНМ: 40-45,110,129,131, 132, 134, 136, 200; Шаповалова Г. Г., Севернорусская легенда о олвне//ФЭРС: 209-223; Беновска-Събкова М, Зооморфни образы на светает в българския фолклор I, Елени светци//Слово и культура 2, Москва, 1998: 51-63. А. В. Тура

ЈЕЛО - у народној традицији регулисано je социјалним нормама и традиционалним обичајима, јавл>а се као саставни део породичних, календарских, привредних и оказионалних обреда. Стелен ритуализације /. зависио je од његовог карактера (свакидагшъе или празничко, домаће или јавно, појединачно или званично), места на коме се јело (код куће, за време рада на њиви, за време помена на —> гробљу, итд.), од доба дана, састава учесника за трпезом (присуство рођака, свештеника, других -> гостију). Правила су више поштована за време ручка и вечере него доручка и ужине, у присуству гостију била су строжа него у кругу породице, као и за празничким софрама у односу на свакодневне трпезе. Понашање -> људи за столом зависило je од њиховог социјалног и полно-старосног статуса (старији - млађи, одрасли - деца, мушкарци - жене). Посебно се издвајају улоге главе породице и домаћицекуварице. Домаћин je за време јела заузимао најпочасније место, организовао je трпезу, надгледао поредак и правичну расподелу хране; домаћица je спремала храну и износила je на сто. Код Источних Словена, правила понашања за столом била су мотивисана присуством икона у кући, а захтев да се пажЛ.ИБО поступа с храном - сакралним карактером хране. /. се организује тако да се храна, коју износи куварица, представи као —> дар који потиче од —> Бога. Домаћин куће, који заузима место у врху софре, испод икона, послужује се у име Бога, који невид/ъиво посматра људе и њи-

ЈЕЛО

-249-

хов однос према даровима, а они који седе за столом одају захвалност Богу и изражавају му своје поштовање. Пре /'., сви су се молили пред иконама или су се просто крстили, a такође су прали руке и брисали их пешкиром. Руси су сматрали да je грех јести неопраним рукама, зато што с храном човек у себе може унети и нечистоћу. Када би јели на њиви, ако нису имали -> воде, Руси и Бугари отирали су руке о -> земљу, приписујући joj снагу очишћења. Домаћин je седао за сто први и тек после тога би остали чланови породице заузимали своја места. Он je први и почињао да једе и први завршавао /'. Приликом пријема гостију, требало je да домаћин најпре сам проба храну и -» пиће, доказујући тако да храна није отрована и да се њоме не желе набацити -» чини. За време ручка није се устајало, чак ни у случају да уђе старији човек. Госту би се само клан>али од стола и на гъегове речи "Хлеб и со!", одговарали "Хлеба јести!" До краја /'. од стола се могло устати само уз дозволу домаћина. У Орловској губернији су се трудили да што дуже седе за столом после /'., јер "колико за столом поседиш, толико ћеш боравити у царству небеском". Место за столом било je важан показатељ човековог породичног и социјалног статуса. Код Источних и Западних Словена, за најпоштованије место сматрано je чело стола, на коме je обично седео домаћин куће, а у присуству гостију - најцењенији гост. До домаћина су седели старији мушкарци, до њих - млађи, а на доњем крају стола > жене; оне жене, за које није било места за трпезом, јеле су на клупи или поред —> пећи. Познат je и другачији распоред: с једне стране - мушкарци по старешинству, с друге, преко пута ньих - жене. Домаћица често уопште није седала за сто него je јела стојећи или тек пошто би сви јели. Код свих Словена требало je јести пристојно, за време /. није било дозвол>ено псовати или се међусобно препирати, а могло се говорити о привреди и радовима. У побожним породицама ручак je пролазио у потпуној тишини. По руском

ЈЕЛО

веровању, за ручком или вечером не сме се смејати, иначе ће -» ђаво опоганити јеΛΟ. Журба у /'. оцењивана je као непристојноет и грех. Ако би неко за трпезом узимао превише хране, "газда" би га питао: "Шта грабиш? Или хоћеш да једеш за двојицу?", подразумевајући под другим ђавола (Новгородска губернија). Ипак, сматрали су да онај који брзо једе - брзо и ради, a онај ко једе полако, тако и ради; зато су, приликом унајмљивања радника или куварица, прво их водили за поставлен сто и посматрали како једу. По руском веровању, ако дете једе брзо, добро ће радити кад порасте. По веровањима Источних Словена, приликом једења присутни су добри и зли духови —» анђели и ђаволи. Исправно, хришћанско понашање заслужује благослов анђела; грешно, паганско понашање - тера анђеле од стола, радује ђаволе и побуђује их да се умешају у трпезу. После вечере обавезно су склањане чиније са стола, иначе ће ноћу доћи ђаво и јешће из њих (околина Витепска), или ће посуду олизати кућни дух (околина Харкова). Ипак, после сахрана, на задушне дане и -> Бадњи дан, остављали су посуду да преноћи на столу, ради умрлих. Ако би неко из породице отпутовао, онда три дана нису чистили кућу нити су уклањали посуђе са стола (околина Гомеља). Јело које би остало после ускршњег гошћења мрсном храном, остављали су на столу, покривено столњаком, да би им обезбедило сит живот целе године (Заоњежје). Код Источних Словена, после /. требало je устати од стола на исту страну с које je човек ceo на своје место; сматрало се да ће се ономе, ко обиђе око стола, "родити пун сто деце", да му неће живети кумчад, да ће му умрети жена, мајка или други рођак или he му у кући бити свађа. Руси, Украјинци и Белоруси су, такође, веровали да je ономе ко обиђе сто, суђено да залута у шуми. Кружно обилажење стола било je дозволено једино у ритуалној ситуацији - за време свадбе, тешког порођаја, итд.

ЈЕЛО

-250-

Најсветији сакрални облици хране код Источних и Западних Словена били су -» хлеб и -> со. Код свих Словена je просипање мрва на под за време /'. сматрано великим грехом, па би их пажљиво скупљали, љубили и јели сами, давали их птицама или стоци, истресали их у -> ватру. /. регулише низ предзнака и забрана. Не сме се јести сувише рано - "судбину ћеш појести" (околина Житомира). Не треба јести седећи иза леђа детета, иначе ћеш појести његову снагу (Украјина). У околини Вологоде нису прали шоље после пијења чаја, да им се не би померило богатство. Ако се неко закашље за време /., значи да му неко жури, па je онај који кашље требало да покуца одоздо у плочу стола, да би брзо стигао онај кога очекују (Орловска губернија). Ако девојка воли пену с тек скуваног —> млека, онда ће падати киша оног дана када се буде удавала (околина Гомеља) или ће се удати за брадоњу (околина Новгорода). Ако човеку пада храна, док je приноси устима, значи да му неко завиди (Словачка). Источни Словени су прождрљивост објашњавали тиме да -» нечиста сила учествује у човековом једењу: "Ко седне да једе, а да није опрао руке и није се помолио, тај једе три пута више него што му je потребно, зато што не једе само он него и кућни, шумски и остали духови, који седе с њим" (околина Орлова). По легенди, један богаташ je ceo за сто а да није опрао руке и није се помолио Богу; nojeo je два сомуна хлеба и пола краве, али није могао да се засити; путник je замолио богаташа да се осврне, и он je угледао како му иза леђа стоје и с њим једу кућни и шумски духови; пошто je богаташ опрао руке и прекрстио се, почео je да једе нормално сада je иза њега стајао анђео у белој одећи и благосиљао његову софру (исто). Лит.: Богатырев П. Г., Семантика и функция сельского этикета//Тез. докл. IV Летней школы по вторичным моделирующим системам, Тарту, 1970: 67-75; Топорков А. Л., Происхождение элементов застольного этикета у славян/'/Этнические стереотипы поведения, Ленинград,

ЈЕМЕЉА

1985: 223-242; Страх. КД: 53-68, 81-97; Рабинович М. Г., Очерки материальной культуры русского феодального города, Москва, 1988: 234-243; Байбурин А. К., Топорков А. Л., У истоков этикета: Этногрф. очерки, Ленинград, 1990: 133160; Топорков А. Л., Структура и функции сельского застольного этикета у восточных слявян//Этнознаковые функции культуры, Москва, 1991: 190-203; Лог. МКЗ: 114-130; КСК 1997/2 (та лит.); Никиф. ОПЖБ: 49-64; Никиф. ППП: 88-99; Серж. ГО: 77-80; ЭО 1899/1-2: 268271, 306; Загл. ХСЧ: 108, 180-183; Kub. CHTL; Szromba-Rysowa Z., Biesiady wiejskie//EP 1984/28/1:104-131. A. Δ. Топорков ЈЕМЕЉА -» Иван-будала ЈЕНТЕШИ -> Сребрни цар ЈЕРЕМИЈА - у старозаветним предањима пророк, чији се дан обележава 1/14. V. По јужнословенским веровањима, /. je заштитник људи од -> змија отровница. У источној Србији и западној Бугарској, Јеремијиндан je последњи у низу пролећних празника када се, по веровањима, после зимског сна појављују змије, уп. бугарски назив Јеремијиндана - Змијски дан. У Србији, Македонији и зап. Бугарској, на Јеремијиндан се обављају превентивни обреди истеривања змија (а такође - отровних гуштерова и друге гамади), углавном помоћу ритуалне буке, с циљем заштите куће, стоке и људи. Ујутро на Јеремијиндан или уочи Јеремијиндана, чељад обилази —> куће, помоћне зграде или читаво двориште дуж ограде, бучно ударајући у чиније и бакраче жарачима, машицама и другим металним предметима за домаћу употребу, извикујући при томе формуле истеривања, засноване на супротстављању /. и змија, "свог" и "туђег" простора, типа српских: "Беж'те, змије, у море, Јеремија у поље", "Јеремија у двор, змија у гору", буг. "Бягайте, змии и гущери, че утре e Еремия" - "Бежите, змије и гуштерови, сутра je Јеремија" (СбНУ 1905/21: 45). Ради појачавања апотропејског ефекта, двориште су понекад обилазили носећи бакл>е или су то ради-

ЈЕРЕМИЈА

-251-

ли везаних очију, да лети не виде змије. У Горњем Драгачеву су дечаке, који учествују у заштитном обилажењу кућа, називали јеремије; пошто би као награду од домаћица добили намирнице и предмете из домаће употребе (старе шерпе, комаде сулундара), они би обилазили све домаће грађевине у дворишту, правећи буку металним предметима и узвикујући: "Јеремије у пол>е,/ беж'те, змије, у море/ Све су змије побегле,/ Само једна остала,/ И та једна пропала,/ Ено je се набола,/ На два трна глогова,/ И четири шипкова" (Никол. ГД: 102). У области Крагујевца, ноћу на Јеремијиндан девојке иду у јеремије облаче свечану -> одећу, на појас закаче звончиће, изаберу "царицу" која предводи поворку и крећу у обилазак свих кућа у селу (уп. девојачке пролећне -> краљице). У неким местима су, у цилу заштите од змија, на тај дан палили крпе и њима затварали рупе на помогшим зградама; код капије, кроз коју истерују стоку, оставляли су запаљену балегу и вратила; вукли су по кући овчју кожу, итд. На Јеремијиндан су поштоване многе забране, које ограничавају употребу дугах, оштрих и бодљикавих предмета, а требало je да сачувају човека и стоку од уједа змија: жене се нису чешљале, чак нису ни додиривале -> чешаљ, нису преле, ткале, плеле, сукале узице или шиле (све игле су везивале заједно и скривале под -> камен), нису мериле дужину тканине да лети не сусрећу змије на сваком кораку, итд. Понекад обредне радње Јеремијиндана имају опште апотропејско значење. У Лесковачкој Морави жене су, терајући змије, говориле: "Добро - дома и у поље, зло - змије и гуштери - у гору и воду" Сђор. ЖОЛМ: 386). У Пловдивском крају на тај су дан запушавали све рупе на кући сматрајући да, самим тим, замазују чел>усти и очи —> вуковима; —> труднице и жене које нису рађале празновале су Јеремијиндан да би избегле болеет ирминясване, коју зле силе пуштају на породиљу и дете. Сам дан св. пророка /., јутро тог дана или сутрадан, били су, у многим српским и јужним бугарским областима, по-

ЈЕСЕН

свећени заштити њива од —> грома и —> града, уп. срп. Поле Јеремија, Пол>е Обранща - "Јеремијиндан ујутро"; Пољобраније, Бранополија - сутрадан по Јеремијиндану ("дан када je забрањено радити на н>иви"); Бугари су тог дана очекивали први град. У неким селима око Сврљига на }еремијиндан нису радили, ради заштите од "огња и грома". У Македонији и западној Бугарској, за Јеремијиндан je био везан женски обичај прављења земљаних судова за печење —> хлеба - "црепул>а". Сматрало се да посуда, направлена тог дана, неће бити ломлива и да неће пуцати. Код Источних Словена, Јеремијиндан je називан Еремеј-мпрјагалник: тог дана требало je обавезно изаћи на н>иву ради сетве, уп. рус.: "На Јеремију и лењо рало излази на н>иву". Дан Еремеја-распрјагалника (уп. "Јеремија почиње сетву, Јеремија сетву и завршава") обележаван je 31. V/13. VI. Лит.: Попвасилова А., Пророк Јеремија во народната традицијата и кај Македонците во Егејскиот дел на Македонија/УМФ 1974/13; Филиповић M., Култ пророка Јеремије у традицији Јужних Словена//ТЕМ 1969/11-15. Т. А. Агапкина, А. А. Плотникова ЈЕСЕН -> Календар народни ЈОВА (AJnus) —> дрво које се често спомиње у етиолошким легендама Источних и Западних Словена. У њима се говори како je —> ђаво, који се надметао с —> Богом приликом стварања света, покушао да направи -> вука; међутим, није могао да га оживи; по Божијој вољи, вук je оживео и бацио се на ђавола, који je од вука побегао на /. Тада je —> крв из пете ђавола, коју je вук успео да дочепа својим чељустима, пала на /. и кора joj je поцрвенела. По другој легенди, Бог je створио овцу, на шта je ђаво, као одговор, одмах створио -> козу и, у жељи да се похвали Богу својом творевином, вукао за реп козу према Богу. Успут се коза отргла од ђавола и сакрила на /. Од тада коза нема реп (откинут joj je приликом бекства), а кора /. je постала црвена од козје крви. Кажу да због тога /., приликом сече, плаче крвавим сузама. Веза /. с —> не-

ЈОВАЊДАН

-252-

чистом силом објашњава популарну забрану скривања под њом за време непогоде, јер гром удара у /'. На Руском Северу постојао je обичај да се на /'. остав/ъа -> жртва за пољског или шумског духа - обично у виду —> хлеба и —» соли. У словенској магији, /'. се користи у народно) медицини и има својства апотропеја. Пољаци су сматрали да оболели од -> грознице треба да оде у шуму и седне на пањ свеже посечене /.: тада ће грозница прећи на дрво. Пољаци су веровали да -» вода, којом се облива корење /'., поцрни; ако се неко окупа у тој води, тело he му постати црно, али ће човек бити заштићен од свих —> болести. У Пољској су на -> Тројице китили куће гранама /'., да одбију непогоду и —> град. Пољаци су забадали гране /. у н>иве засејане јечмом, да -> кртице не рију —» земл>у, a такође су гране /. стављали под снопове, да их заштите од -> мишева. Белоруси су веровали да /. може да сачува чел>ад од посете "лутајућег покојника", jep je на њој "црвена крв сатане". Из истих разлога, у Пољесју су људи садили /'. близу кућа, да се "ђаво не качи" за човека. Словаци би стављали парче /. листа у обућу младенаца, кад полазе на венчан>е. Код Јуж. Словена /. je коришћена у народно) медицини, из ње су вадили "живу ватру"; /'. се спомиње и у легендама о разапињању Христа: јовине гране су се ломиле приликом бичевања Христа, због чега je Христос благословио то дрво. Лит.: Чајк. РББ; Fischer Α., Orzewa w wierzeniach i obrz?dach luđu polskiego/fLud, 1937, τ. 35 (15). T. А. Агапкина

ЈОВАЊДАН - празник св. Јована Крститеља (7/20. I; буг. Ивановден, Јованден), друга дан по -» Богојављењу када се наставља извођење ритуала богојављенског циклуса, карактеристичног за балканске Словене, a који je, углавном, везан за верован>е у исцелитељска и заштитна магична својства воде у то време, која се постижу освештавањем воде, купаньем, умивањем и др., уп. Крстовдан.

ЈОВАЊДАН

Код Македонаца се /., као други дан "мушког" празника Богојављења (макед. Машки водици - "Богојавление"), сматра за "женски" празник (мак. Женски водици), jep тог дана жене обављају основне обредне радње. Обреди обилажења на /. понављају оно што je извођено првог, "мушког" дана, али их изводе девојке, девојчице (мак. водичарки, за разлику од мушке процесије водичари на Богојављење), или су упућене женском делу становништва (на пример, у селима јужно од Охрида трупа девојака водичарки на Богојављење обилази село певајући песме, које су посвећене мушкарцима у кући, а на /. иста процесија пева песме женама). У области Дебарца (западна Македонија), девојка маскирана у "младу" сакупља новац од куће до куће, а жене које je прате проналазе мушкарце по кућама и принудно их —> купају у -> реци (за време мушких обилажења на Богојављење мушкарци се на исти начин понашају према женском делу становништва). Купање на -> извору "ради здравља" заузима значајно место у обредима /., првенствено код Бугара и Македонаца. Оно почиње на Богојављење, а сутрадан укл>учује, као по правилу, велики круг учесника. Тако, у Странџи млади мушкарци и неожењени момци принудно купају све младоженье из претходне године, од чега они покушавају да се откупе ракијом или вином. У многим македонским крајевима je обичај да на Богојављење купају момке на освештаном извору, а на /. девојке, младе невесте, девојчице. Принудно купање на /. познато je и у селима у околини Пирота (неточна Србија), где момци купају девојке, а такође "потапају" мушкарце ако им не плате откуп. У околини Бољевца на /. су носили иконе и —> крстове на реку, и тамо их "прали". Свети Јован се сматра за покровитеља кумства и побратимства. Код Македонаца je на /. обавл.ана свечана предаја крста освештаног у води, с -> босиљком и црвеним концем, од "старог" кума "новом" куму - ритуал предавања кумства за следећу годину. Мушкарци би љуљали новог кума и бацали га према таваници уз пе-

Младенци, вез на стдбеном барјаку

Љуљање свекрве

Бунар св. Саве у Хиландару

Света Варвара (икона на стаклу, прва половина XIX века (Чешка)

Гребени, село Крагина

Вериге

Вршидбе на гумну

Се. Георгије убија аждају

Обредни крст у селу Вискјар, Пернишки крај, Бугарска

Надгробий споменик у селу Ер'лница, Пернишки крај, Бугарска

Одлазак код врачаре. Фреска у цркви "Рождество Богородице" у Рилском манастиру

Тјаво са исликаног медењака

ч

~". *

Обредна мужа овце кроз шупљу лепињу

Ђурђевдански хлебови младых жена из Аовешког краја

ЈОВАЊДАН

-253-

сме-благослове, а за то време он би благосиљао кућу, људе. Код Бугара на тај дан кум такође приређује заједничку трпезу; побратими се посећују и госте, итд. У Странџи су мајке остављале своју болесну децу на -> раскрсници (крај цркве, извора) и очекивале првог пролазника, коме би симболично "даровале" дете, а он га поливао водом, носио кући и на тај начин постајао побратим (-» кум) детета. Срби су на /. уважавали низ забрана, поштујући свеца: у Гружи се жене нису лаћале домаћег рада "да светац не одузме ногу или руку"; у Хомољу се мушкарци нису бавили пословима око стоке.

ЈУНАК-ТРАВА

Код Бугара je на /. истицао рок обредних радњи -» коледара, па су тог дана они последњи пут стављали маске, свечано купали "цара" на извору, а потом je "цар" позивао на заједничку завршну гозбу. Код Срба су некада од тог дана приређиване свадбе, које, као по правилу, нису правл>ене за време божићног поста и током —> некрштених дана. Лит.: Нед. ГОС: 112-113; Кит. МНПО: 47-49; ЕБ: 107; Странджа: 318-319. А. А. Плотникова

ЈУНАК-ТРАВА -» Расковник

КАТ}ЕЊЕ - ритуадна радња стварања оштрог дима с цилем заштите и истеривања -> болести, инсеката, -> нечисте силе, ради чега се потпалују разне траве, гране, билке, слама, смола, —> длака, кожа, -> кости, тканина, -> ђубре, итд. Приликом паљења ритуалних ватри разних дана празничког календара (на —> Ускрс, -> Тројице, итд.), често посебан значај није даван самој ватри него великој количини дима, који, по веровањима, штити усеве од болести и нечисте силе, обезбеђујући велику летину. Македонци из Скопске Котлине су првог дана марта "димили" сламом ради истеривања —> змија и бува; Срби су на —» Младенце димом ватре прогонили змије, инсекте, болести. У циљу заштите усева од -> града, Полаци из Ловицког среза праве димну завесу, потпаљујући сламу на разним крајевима њиве. Источни и Западни Словени терају градоносне облаке димом од запалене освештане —» врбе; у карпатским селима при томе говоре: "Нека се облаци на небу разиђу онако како се разилази дим од ове врбе!" (Бог. БТНИ: 229230). К. je масовно примењивано у магији лечења, поготову код —» чини, -> урока, стране, несанице. Да би ослободили дете од несанице, у српским селима су га кадили вучјом и медвеђом длаком. У Полесју су палили длаку оне животиње која je уплатила дете, говорећи: "От тебя дух, а из него испуг" ("Из тебе мирис, а из њега страва"). У руским селима су настојали да се дочепају прамена —> косе или комада -> одеће човека који je "урекао" дете, додавали су томе траве и кадили дете које je мучила несаница. Формуле отеривања, са

спомињањем дима, коришћене су у басмама: на пример, у Полету су, приликом лечења детета од страве, опасивали дете фитилем из свеће, освештане на —» Велики четвртак, који су затим спаливали, говорећи: "Дымишча, дымишча, идитя уроки з дытышча!" ("Димчино, димчино, идите уроци с детета!"). Срби су болеет из тела истеривали речима: "Секиром те сечем, ватром те горим, тамјаном те кадим, водом те спирам" (СМР: 235). Епидемије сточних болести лечили су кадећи стоку запаљеном балегом и димом "живе ватре". Приликом лечења многих болести (поготову зубобоље, упале грла) препоручивано je удисање дима разних запалених предмета (длаке, косе, ћилибара, корења билака и др.). Неки ритуали к. били су усмерени непосредно против демона, који се активизирају у било које доба, уп. српску изреку: "Где тамјан мирише, ту ђаво не кидише!" Јужни Словени су кадили породилу и новорођенче, који су били подложки утицају злих сила у првих четрдесет дана по порођају. Истерујући нечист на почетку периода —> некрштених дана, Бугари тамјаном с раоника каде сто, намештај у кући и помоћне грађевине на —> Бадн>е вече. Срби су сваке вечери последнее неделе пред Велики пост потпаливали кожу, рогове животиња, да би се заштитили од -> вештица; старе крпе на -> огњишту - некрштених дана, када делују —> караконцуде; у неким североисточним крајевима Србије палили су ватре на —> Тодорову суботу, да би прогнали штетне демоне тодорце, који витлају по селу. Ослобађајући се од -> вампира, палили су старе крпе ноћу, у време његове наводне појаве.

КАЛЕНДАР НАРОДНИ

-256-

Да вештице не би узимале -» млеко, у разним словенским областима каде стоку (на календарске -> празнике, на дан првог истериваньа стоке на пашу, после телека, итд.). Руски ловци су травама кадили пушке, да на н>их вешци не би набацили чини. А. А. Плотникова

КАЛЕНДАР НАРОДНИ - историјски формирани систем дељења, бројања и уређивања годишњег времена, на основу кога су организовани обредни циклус (календарски обреди), производна и свакодневна пракса, у значајној мери и веровања, као и фолклор. У основи к. н. стоји хришћански (црквени) календар који одређује састав, ред, хијерархију јединица годишњег времена (пре свега празника, —> постова и месојеђа), у значајном степену и њихову терминологију. Ипак, садржајна страна к. н., тумачење празника, периода и сезона, као и обреди, обичаји, забране, упутства који се везују за н>их, не могу се у целини извести из хришћанског учења и јављају се као органска компонента народне традиције. Јединице к. н. су разнородне и различитог су обима. Осим хијерархијске структуре "година-месец-недеља-дан", уп. загонетку: "Стоит дом в 12 окон, в каждом окне по четыре девицы, у каждой девицы по семь веретен, у каждого веретена разное имя" ("Стоји кућа с 12 прозора, на сваком прозору по четири девојке, свака девојка има по седам вретена, свако вретено се различито зове"), издвајају се сезоне, периоди, низови и друго груписање дана. Главке јединице к. н. повезују се с различитим природним појавама: година и дан - елементи су дугог и кратког сунчевог обиласка; месец и недеља, мада их je донео хришћански календар, чувају везу са старијим рачунањем времена по месечевим циклусима (одатле —> месец "небеско светлило" и "месец" као део године) и фазама његове мене. О томе сведоче хронолошка значења старих словенских месеци и на основу њих одговарајућа деоба године, која се не поклапа с јулијанским календаро-м.

КАЛЕНДАР НАРОДНИ

Целовитост к. н. подржава се постојањем симетричних, парних празника у кругу године (уп. "млады" св. Никола пролегши и Никол>дан јесењи; —> Ђурђевдан пролећни и "ђурђиц јесењи, Атанасије зимски и летњи, итд.), празницима "рођацима" (уп. рус. Масленица - Семикова братаница), терминолошким "зближавањем" (бела недеља код Срба може бити на -» Покладе, на -» Ускрс, после -> Тројица), поштовањем целе године оног дана у недели у коме je био неки од великих непокретних празника (посебно —» Бадши дан, -> Благовести и др.), поштовањем посебних дана у недељи у току дужег периода, посебно -» петка и -> четвртка, a такође "сушних" дана, "градобитних" дана и др. Почетак године у народној традицији углавном се везује за —> пролеће и буђење природе (у Русији до краја XV века службени календар je почињао од 1. марта, а после реформе Петра Великог од 1. септембра). Практично, оба почетка (зимски и пролегши) у к. н. чувају актуелност и прогностичко значенье за целу годину. По језичким и етнографским подацима, првобитно се година код Словена није делила на четири, већ на две сезоне: лето и зиму. У свим словенским језицима за означавање лета и зиме користе се исте речи - лето и зима, док код означавања пролећа и јесени таквог јединства нема. На северозападу Бугарске лето и зима носили су називе летње суще и лимско суще, док су у пиринском крају сматрали да та два сунца иду различитим путевима: једно ближе земљи, друго - даље од земље. Летње сунце се појавл^ује на Благовести (25. III/7. IV), a нестаје на -» Крстовдан јесењи (U/27. IX), када га замењује зимско сунце. Ове се тачке показују као главке границе летњег и зимског времена код Источних Словена. Код Јужних Словена слично значење може се придавати ЂУР' ђевдану (23. IV/06. V) и —> Митровдану (26. Χ/8. XI). Са своје стране, средину лета и средину зимског периода обележавају два велика празника (—> Ивањдан и —> Божић),

КАЛЕНДАР НАРОДНИ

-257-

који се повезују по смислу, симболици и ритуалним формама. Тиме година добија поделу, која се не поклапа са "службеним" границама сезона, али која приближно одговара тачкама солстиција и равнодневице. То чини годину изоморфном у односу на дан и -> ноћ: у кругу дан-ноћ, дан одговара лету a ноћ зими, подне Ивањдану, поноћ - Божићу, излазак -> сунца - Благовестима, залазак - Крстовдану јесењем, чак и опасни период > некрштени дани има своју паралелу у "демонском" делу ноћи, од поноћи до првих петлова. Обредна структура к. н. представлю циклус, који се условно дели на следеће комплексе: 1) божићни; 2) покладни; 3) ранопролећни (седам недеља Великог поста, Младенци, Благовести и др.); 4) средњепролећни (Ускрс, Тђурђевдан, "млади" св. Никола, -> Спасовдан и др.); 5) каснопролећни (тројичко-ивањдански период); 6) летњи (жетвени обреди, Илиндан, Велика Госпојина, Усековање и др.); 7) јесењи, најслабије изражен на ритуалном плану (Мала Госпојина, Крстовдан јесењи, Света Петка, Покровица, Митровдан, Аранђеловдан и др.); 8) зимски (Андријевдан, дан св. Варваре, Луциндан, Никољдан и др.). У календарским обредима остварује се {единствен скуп ритуалних форми (—> обилажења, обреди с растињем, ритуалне гозбе и чашћавања, паљење —> ватри, —> маскирање, припремање и уништавање ритуалних предмета, магијска заштита, певање и ел.); од тих ритуала у сваком комплексу и у сваком конкретном обреду, зависно од његовог садржаја, фигурирају само неки. Нпр. ритуали за плодност и иницијални ритуали везани су превасходно за божићни и пролећни комплекс, лустративни - за пролегши, прогањајући и заштитни - за тројички и ивањдански, обилажења и ватре се срећу у свим комплексима итд. Границе комплекса често се формирају као "сусрет" и "испраћај" с карактеристичним скупом ритуалних радньи: у првом случају, то су дозивање, гошћење, припрема и уношење ритуалног предметног симбола и ел., у другом - његово

КАЛИТА

испраћање, удаљавање, истеривање, уништавање. У својству симбола, који означавају границе периода, појављују се растиње, ритуално -> дрво, страшило, -> јело, —» ватре, маскирање учесника. Јединство календарских обреда такође се испољава и на нивоу њиховог митолошког садржаја. У календарској митологији основне су представе о неопходности ритуалног "учвршћивања" и магијског стимулисања природног поретка (наступала пролећне топлине, бујања вегетације, чувања плодности земље после убирања летине и, на крају свега - самог кретања времена) и поштовања неопходне равнотеже у односима с —> оним светом, од кога зависи земаљско благостање. Искључиво одатле потиче значење плодоносне магије, задушних ритуала, такође и посебна митско-ритуална улога оних периода у којима, по народним веровањима, —> душе предака бораве на земљи (некрштени дани, -» покладе, ускршња недеља, русална недеља). Трећа важна компонента календарских веровања јесте демонолошка, која одређује годишњи распоред појављивања, активизације и нестајања митолошких бића у к. н., као и улогу заштитних ритуала и мотива ньиховог истеривања. Уп. такође: Пролеће, Празник, Време. Лит.: КОО; КГ; Пропп РАП; СД 2: 442-446. С. М. Толсто]

КАЛИТА -» Андрија св. КАЛУШАРИ -» Русалије КАМЕН - један од праелемената света (упоредо са елементима: -> земљом, —> водом, —> ватром, ваздухом); симбол мртве природе. Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу к. у апотропејској, продуктивно) и исцелитељској магији. У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с —> дрветом света и планином. У прво време, камење je било слично живим бићима - оно je осећало, размно-

КАМЕН

-258-

жавало се, расло као трава, и било je меко; од тог доба потичу удубљења на к. - на њему су остали утиснути трагови стонала -> Бога, -» Богородице, -» светаца, -> нечисте силе. Камење je престало да расте када je Бог проклео људе и земљу због грехова. Порекло крупних камених громада, облутака, литица, итд. често je објашњавано окамењавањем људи (понекад животиња), дивова (-> гигант), који су проклети или кажњени због својих грехова. У народној традицији, раширено je поштовање култног камења, поготово оног које je везано за имена светаца или легендарних јунака: Богородице, св. Параскеве, —> Краљевића Марка, итд. К. се јавља као заменик човека: по обичају Јуж. Словена, у случају смрти једног од -» близанаца или једномесечића, да би се предупредила -» смрт другог, у мртвачки сандук покојника треба ставити к. и рећи: "Остављам ти као брата овај камен, а н>ега (наводи се име живог брата) узимам себи за брата" (буг.). У низу заштитника, к. je коришћен за обезвређивање опасности, да извор опасности постане мртав и непомичан, као к.; да -» вукови не нападају стоку, на Савиндан би на ватри држали к. до усијања (срп.). Да би обезбедили воду у -> бунару од —» чини, убацивали су унутра камен (пол..). Отпорност и неповредивост к. одређују његову употребу у магијским поступцима очувања доброг здравља: да их не би болела глава, за време првог -> грома трипут су себе ударали к. по глави (укр., буг., пол>., чет.). Припаднотћу к. мртвој природи (хладан je, непомичан, јалов, не расте, не развија се) објашњава се забрана стављања —> детета да седи на камену, иначе неће расти (пол..), a забрањено je и закопавати постељицу под к., иначе ће следећи порођаји бити тешки (пол,.). Због своје непокретности, камену je приписивано својство заустављања, прекидања болести или опасности. У јужнословенској пракси лечења, својства зауставл,ања болести поседовао je, кобајаги становити к. - велики, широки, издвојени к.: ако су жени умирала деца, требало je да, стојећи на таквом

КАМЕН

камену, исплете чарапице и скроји —> кошуљу свом детету, да би "зауставила" смрт (срп.). У обреду сахрањивања такође се користе "зауставл,ајућа" својства к.: после изношења покојниковог тела, ставл>али су к., упоредо с другим металним предметима, на место на коме je он лежао, да би заштитили чел>ад од смрти. Стари обичај постављања надгробног камења такође je објашњаван тежњом да се "свеже" -> душа, "да се привеже" за свој —> гроб, да joj се да пребивалиште, како не би лутала по свету. У обреду сахрањивања, а такође у исцелитељској пракси, к. je коришћен у архаичној функцији каменог оруђа, замењујући —> нож, маказе: код Срба je, приликом израде покрова и одеће за покојника, платно сечено каменом; код Белоруса, каменом секу пупак новорођеном дечаку, да би био јак. Будући да je к. елемент мртве природе, често je атрибут демона и место на коме они бораве: к. je место боравишта —> русалки, -> водењака; на гомили камења, покупл^еног с њива, играју вештице. Место испод к. везано je за онострани свет: под њим се крије, за време непогоде, —» ђаво, а и демони који потичу од душа умрле некрштене деце, тамо бораве грешне душе умрлих (пол>.). Понекад je к., због своје тврдоће, асоцирао на мушко начело. Код Бугара je познат мотив чудесног зачећа јунака од к., кога je носила његова мајка. Белоруси су веровали: ако je у земљи испод брачног кревета к., жена ће родити дечака. Код Јужних Словена, к. je коришћен у правним ритуалима као оруђе за кажњавање (обичај каменовања кривца), као знак срамоте (морао га je носити осуђени за прељубу), као симбол -» клетве и проклетства. Лит.: Коробка Н., "Камень на море" и камень алатырь//ЖС 1908/4: 409-426; Павловић M., Камен станац и везивање Syiue/fTEVl 1957/2-3: 611661; Тјорђевић Д. M., Неки наши култни каменови и веровање у вези са каменом/'/ЛЗБ 1968/8; Јелић И. M., Шта значи камен о врату?, Београд, 1931; Раденковић Љ., Реконструкција митоло-

КАМИЛАРИ

-259-

шко-религијских представа о камену//Научни састанак слависта у Букове дане, кн>. 6, Београд, 1977; Чајкановић В., Религија и култ камени//Чајк. СД 5: 162-168; Klinger W., Kamen w praktykach i zabobonach ludowych, Wisla, 1905/19. /. /. Аевкиевска

КАМИЛАРИ -» Кукери КАРАВЕШТИЦА -> Покладе КАРАКОНЏУЛА - митолошко биће у људском или животињском облику које ноћу, најчешће у периоду -> некрштених дана, пресреће л,уде који су се нашли ван куће, јаше их и покушава да их одведе у свој простор. Веровања, као и народне приповетке у којима je к. активни лик, посведочени су код Срба, Бугара, Македонаца, као и код више несловенских народа на Балкану. Код балканских Словена јављају се различити називи за к.: код Срба караконџа (Бачка, Бабушница, околина Лесковца), какаронџа (Галипољски Срби), караканџа (Неготинска крајина), конџула (Гружа), калаконђур (Косово, Кострец); код Бугара - караконджо, караконджер, каракандзала, кара-кончо, караконяци (мн.), конджори (мн.), поганец, буганец (Средњи Родопи), бабугери (мн.), опачинки (мн.) (Пештерски крај, Родопи), гундурак, вонкашно итд.; у Македонији - караконџул, караконџола, конџолка, караконџол. Овом кругу назива вероватно припадају и кемза, кендза, кензо, кандзил, кандзо. Назив к. представлю позајмицу из грчког (καλλικαντζαρος), остварену преко турског облика kamconcolos. На словенском тлу ова позајмица je преосмишљавана и везивана за реч "кон>" или "крак" (нога). Караконџуле замишљају на различите начине: у околини Пожаревца као бабе с дугом косом и ноктима, које увек носе —> гребене, или су у обличју мајмуна; у Гружи као велика и дебела створења; на Косову се сматрало да су к. црне као мечка (Средска) или да изгледају као страшне жене (Горње Село); по веровању из Тр-

КАРАКОНЏУЛА

новског краја у Бугарској, оне имају кон,ско тело, људску главу и крила, а у Разлошком крају их замишл>ају у обличју голих л,уди; у Гоцеделчевском крају к. су рогата створења с исплаженим језицима; у Родопима к. су у обличју длакавог човека с великом главом, роговима, репом или с једним оком и једном ногом, замишљају их као космата бића с црвеним очима, или верују да се јављају у виду -» коња, или неке друге животиње > пса, кокоши, итд.; у Тјевђелијској казн у Македонији верују да су к. као -> ламја (-> хала), која се крије по старим кућама и -> пећинама; у Кратову их замишљају у виду опаких жена које живе у старим и напуштеним кућама. Код Бугара се веровало да к. настају од покојника који су били рођени некрштених дана или су тих дана умрли. У Македонији je раширено веровање да -> вампир, ако не ишчезне за шест недел,а, постаје к. (на једном месту се приказује као створење без костију - "само трака од жила", с мачјом главом и са по три прста на ногама). Срби на Косову сматрају да к. постају јеврејска деца зачета од Игњатијевдана до -> Боасића; у околини Лесковца забележено je веровање да к. настају од јеврејских невеста, осуђених да лутају ноћу годину дана, зато што после удаје нису могле избројати рупице на решету. У Родопима, караконџуле ("поганци") постају од л>уди које к. сретну на —> путу, одведу у своје пребивалиште и поједу, или их хране л.удским месом. У Бугарској, када се дете роди "некрштених дана" или у "конджоровите дни", да не би касније постало к., —> провлачили су га кроз рупу направл>ену у комаду леда узетог с -> реке; после провлачења, лед враћају на реку. Постоје различита веровања о местима у којима живе к.: у околини Лесковца сматрали су да живе по —> раскрсницама, у Бачкој - по —> таванима, у Т)евђелијском крају и Кратову - по шпуштеним кућама, у Гружи - по густим шумами и потоцима, у Санцаку - по дубоким вировима; у Бугарској (Родопи) - у пећинама, —> воденицама, каменитим и тешко при-

КАРАКОНЏУЛА

-260-

ступачним местима изван села, "тамо где се не чује глас петла". Места на којима човек може срести к. су' _» праг куће, двориште, пут, обила реке, воденица, -» гробље, а време сусрета > ноћ (неподоба, такозвано ниједно време, пре првих петлова, -> глуво доба). По народним казивањима, ова бића се увек појављују у групи, као чопор -> вукова, али само једно од н>их напада човека. Неколико je типских ситуација у којима човеку прети опасност од н>их: 1) к., имитирајући глас познатог човека, зове по имену жену да изађе из куће (вероватно да би je казнила што се није држала забране предења, шивења или прања током "некрштених дана"); када се она одазове и појави на прагу куће, к. joj "одузме -> глас", скаче joj на леђа, на главу joj ставља котао или joj у главу забада гребене, терајући je да je носи по шипражју, у намери да je доведе до реке и тамо удави; жену спашава оглашавање првих петлова; 2) пијани човек, враћајући се кући, среће к.; једна га узјахује; њега, такође, спашавају први петлови; 3) човек се касно враћа купи и на путу среће свадбену поворку; позивају га као госта и воде са собом; успут му дају "суд" с -» вином и терају га да пије; међутим, пре него што ће отпити први гутљај, човек се прекрсти и свадба нестаје; он види да се обрео на неком опасном месту - на стени, на дрвету, изнад реке, а да у рукама држи —> кост (обично од коњске главе) или —> корњачу; 4) човек, јашући на коњу усред ноћи, среће поворку к.; пребацује покривач преко себе (скрива очи и -> ћути) и оне га не могу открити. /Код Срба и Бугара врло je раширен приповедни мотив о пасторки коју маћеха (вероватно током некрштених дана) шаље ноћу у воденицу да меље брашно не би ли je тамо растргле к. У новијим записима уместо к. јавЛ)ају се вампири или —> ђаволи. Пасторка, уз помоћ петла, пса и -> мачке, или причајући о "мукама" лана или —> конопље, успева да задржи к. да не уђе у воденицу; уз то, од к. (која се овде, по правилу, јавља у мушком облику) добија вредне -> дарове. То исто не успева маћехиној кћерци, која није нахра-

КАРАКОНЏУЛА

нила поменуте животиње и оне не желе да joj помогну. Ова прича занимљива je и због два детаља која откривају природу -> нечисте сиде. Найме, караконџула се не задоволэава тиме што откида главу маћехиној кћерци, већ њена црева намотава око воденичног точка или камена. Такође, к. дозива девојку у воденици на особен начин - употребом редупликације, што je једна од одлика комуникације између човека и нечисте силе: "Џумба-лумба, девојко, отвори ми врата!"; "Тропан-тропан, девојко, отвори ми врата да ти мотам цревата!"; "Трънга-мънга, мало моме, где ма земиш или не щеш?" Редупликација се јавл>а и у мотиву приче о јахачу који се скрива испод покривача. К. тада говоре: "Стрико-лико, стрико-лико\" У приповеткама се јавља и мотив "караконџуле на прелу" или "покушај одвођења девојке у гроб", који се може везивати и за вампира, —> тодорце и ђавола. По свој прилици, крволочност караконџула утицала je на стварање стереотипа о крволочности вампира. Ради заштите од к. носе —> бели лук (посебно онај који je остао од бадње вечере), лупају -» гвожђем, пију воду у којој je угашен живи угл>ен од —> бадњака, или стављају за —> ггојас кору —» хлеба и —> со. У Кратову ноћу, за време некрштених дана, иду с упал.еним фењером и шапућу. "Бегајте, окати, да пројдет ћорави! Господи, помилуј, Господи, помилуј!" У Лесковачком крају у време када су ноћу ишле к. нико се није смео одазивати. Ако би чули глас споља, изговарали би: "Гламња ти у дупе, воденични камен ти на шију!" У Бугарској (Родопи), ако су морали увече да изађу из куће у периоду "поганових дана", носили су —> ватру са собом. У истом крају, да "поганци" не би ушли у кућу, прве вечери после Нове године пребацивали би преко куће грану -> једе или —> камен, а некад су то чинили седаћи на леђима магарца. Лэуди су, из истих разлога, шкропили куће освећеном водицом итд. Порекло к. може се потражити у представама о сезонском кретњу душа. После одласка —» душа покојника, које свраћају на —> Бадње вече, наступа пери-

ΚΑΠΑ

-261-

од кретања душа "застрањених" покојника, пре свега иновераца, -> туђинаца и оних који су прерано умрли. Ти покојници непријатељски су расположени према људима (туђинци зато што их нису угостили, а прерано умрли због тога што нису прошли кроз обред свадбе). Од таквих покојника настају к. Пошто не налазе пут у —» онај свет, у рано -> пролеће настањују се на пустим местима или у дубоким водама. Тако се к., ван некрштених дана, могу убрајати у водене демоне. Тада су познате под именима: кандзо, кандзил, кемза, кендза, кензо. У Шапцу су лађари описивали ово биће као антропоморфно, али с репом у виду —> змије. У околини Тјевђелије у Македонији, на Божић су месили колачић по имену "караконџул", змијоликог облика: после печегьа, качили би га у —> димн>ак куће да стоји све до Водица (-» Крстовдана). Због процеса обједињавања различитих митолошких бића под једним именом, ови демони често се подводе под пазив - ђаво или сотона. Има оправдања да се и -> приказе, које се јављају под разним именима, тумаче као к. које преко лета, у ноћно време, излазе из вода и лутају по отвореном простору, представљајући претњу људима. Митолошка бића, која имају неких сличности с к. код Руса су свјатке (святке), свјаточнице (святочницы), а пре свега -> шудикуни. Лит.. БЫ: 164-165; Враж. НММ: 136-137; Vuk. SK: 445-446; Георг. БНМ: 173-174; Tjop. ЖОЛК: 560-561; ЕКЗ 2: 61-65; Зеч. МБ: 166-171; КСК 3: 154-162; Марин. НВ 1994: 304-305; Миц. ННГ: 35, 44, 79-80, 88-89; Петр. ЖОГ: 343; Рас. 81/82: 53-54; Род. 39-41, 90-91; СД 2: 466-468; СМР: 165; Тан. СОТ)К: 311; Фил. ВН: 214; Фил. СК: 523; Чајк. СД 2:133, 400; 5: 312-313. Љ. Раденкоеић

КАПА - покривало за главу, део —> одеће који изражава човеков социјални статус (уп. срп. пословицу: "Капа je старија од главе"). К. je сматрана неодвојивим делом човека, па су Источни и Јужни Словени обавезно сахрањивали покојника с капом на глави или су к. стављали поред тела.

КАПА

Код Срба постоји веровање по коме онај ко на своју главу стави к. мртваца, неће моћи да je скине. У традиционалној етикецији најважниje je било супротстављање гола/покривена глава, али je различито реализовано, у зависности од старости и породичног статуса. Код Јужних Словена, капу су имали право да носе једино момци зрели за женидбу. Мушкарци су, као по правилу, носили к. напол>у, а скидали je улазећи у неку просторију, a такође у цркви, пред иконом и пред човеком вишег социјалног статуса. Приликом извођења неких обреда, огол,авање мушкарчеве главе било je caкралног карактера. Тако, током слављења -» славе, у Левчу, и домаћин и -> гости су гологлави; мушкарци скидају капе приликом прве сетве, пред покојником и др. Код Јужних и Источних Словена, неношење капе било je знак жалости мушкараца, a у Црмничкој нахији су, у том случају, мушкарци носили к. наопако. Исто тако, мушкарчево ношење к., којим су кршена правила етикеције, могло je да означава ритуадно обележавање ситуације. Тако у Хомол>у, приликом објаве новорођенчетовог —> имена (казивање имена), гости седе с капама на глави, све док -> кум не саопшти име кумчета. Код Јужних и Источних Словена, младожења није скидао к. независно од годишњег доба, а код Македонаца je није скидао чак ни за време —> венчања. Скидање к. понекад je симболисало одрицање од пређашњег статуса. По српском обичају, приликом изношења покојнице из куће, њен муж збацује капу и на главу ставља нову к., као знак да жели да ступи у нови —» брак. Често je скидање к. асоцирало на тему брака. Код Руса, младине другарице су на свадби крале младожењину к. и тражиле откуп за н>у. Младожењину капу су стављали на младину главу, као знак потврде његове власти над њом и као израз жеље за мушким потомством. Код Руса, један од обреда примаььа младожење у круг одраслих мушкараца био je скидање к. у периоду после свадбе. Употреба покривала за главу, која припада супротном полу, могла je бити

Млада с капом "смиљевац

КАПА

-263-

један од видова -» маскирања и често je имала продуктивни характер. Такс, на бугарској свадби, деверуша ставља на главу младожењину к. док меси обредни -> хлеб. Да би девојчици што пре порасле груди, требало je да их протрља капом, која би узела момку (Пољесје). У Пољској je млада за време прве брачне ноћи спавала носећи на глави капу свога мужа, а породила je није скидала шест недел,а после порођаја, што je требало да je заштити од -> урока. У целини, међутим, када жене носе мушке капе, то обично има негативне последице. Веровало се да ће девојчица која стави на главу мушку к., изгубити -> косу (јужнорус.), постаће жртва урока (канев.), остаће неудата (полнее.) или ће родити ванбрачно дете (Словачка). К. je често коришћена у полюпривредним и живинарским обредима, захваљујући својој апотропејској и продуктивно) снази. У Украјини, на -> Бадњи дан домаћица je кадила читаво домаћинство носећи на глави мужевљеву капу. У Пољесју и у Пољској (Покутје), пре него што би насадили квочку, -> jaja би ставили у мушку к., "да се пилад изводе одједном, као што човек једним потезом скида капу". X. je често доживљавана као симбол човека и могла je да га замени у посебним случајевима. Код Бугара, на веридби одсутног младожењу замењивала je његова шубара. Источни Словени и Пољаци, када су желели мушко потомство, за време свадбе стављали су у постељу младенаца к., a код Јужних Словена млада je седела на мушкој капи. У Белорусији je свештеник над капом надевао име новорођенчету, а у Црној Гори je епископ у изузетним ситуацијама могао да молитву за исцел>ење одсутног болесника чита над н>еговом капом. У вези с тим, индикативне су забране које се односе на поступање с к. У Србији су говорили: "Ко греје капу на ватри, заболеће га глава". Руси су сматрали да се не вала играти к., окретати je - забодеће те глава; не вал^а стављати капу на —> сто - биће свађе. На југу Русије, за време сетве -> конопле, било je забрањивано одгова-

КАТАНАЦ

рати на поздрав ("ломити капе"), иначе ће коношьа на њиви полећи и ломити се. У бајкама и веровањима, к. се јавља као стециште магичне силе -> ђавола или другог митолошког лика. У јужнословенском фолклору често je бележено да je црвена к. - атрибут ђавола и света мртвих. Познат je такође и други бајковни мотив - капа-невидимка. !

Лит.: СМР: 237; Головной убор//ССД 2; Масл. НОВО; Kolberg, Pokucie, Ш, DWT. 31: 152; Бог. ВНТИ: 226; ЕБ 2: 268; ΠΑ. /. C. Узењова

КАТАНАЦ - предмет који изражава идеју симболичког затварања и отварања у магијској и обредној пракси, што je ceмантички слично везивању-одвезивању чвора. Закључавање катанца као магијски поступак постоји у апотропејској, л,убавној и црној магији. У већини апотропејских и исцелитељских обреда, к. и кључ имају аналогну семантику, јављају се као функционални синоними, а у многим случајевима и као узајамно замењиви ритуални предмети. У апотропејској магији најчешће je коришћен закључан к. - ради заштите објекта. У неким случајевима било je могућно симболички затворити приступ у чувани простор, на пример, "затворити" стоку од крволочних звери и —> чаробњака. Да у село не би пустили епидемију —> болести, током обреда -» оборавања колу -> вола и закопавају га у -> земљу, заједно са закључаним к. Сматра се да болест не може да продре у село, које je на тај начин "затворено" (буг.). У другим случајевима, катанцем ,су "затварали" саме носиоце опасности, да би их онеспособили, што je синонимично симболичком завезивању, зашивању, запушавању њихових чељусти и вилица. На дан првог истеривања стоке, поред капије су остављали откључан к. и закључавали га одмах пошто стока пређе преко њега да би затворили чељусти —> вуковима (ист. слов.). Закључавање к. je примењивано и у другим приликама, када je носиоца опас-

КАТАНАЦ

-264-

ности требало лишити способности да наноси штету. Да опасни покојник не би устао из -> гроба, сандук су му обмотавали данцем, који би закл,учавали великим к. (словач.) или су к. стављали у мртвачки сандук (укр.). У медицинској пракси, закључавање к. je симболисало закључавање болести и примењивано je, посебно, приликом заустављања различитих крвављења. У љубавној магији, к. су закључавали да би чвршће привезали, приковали вољеног или мужа и жену једно уз друго, да учврсте, ојачају -> брак. Да би je младожења волео и да je не би je варао, млада je прве брачне ноћи закључавала катанац над мужем, a ујутро га носила на незнани гроб (хрв.). Закључани к. ограђује, одваја један простор од другог простора; то својство je коришћено у црној магији, најчешће да посвађа, раздвоји супружнике. У врачању за јаловост, закључавање к. симболише закључавање женске утробе, а понекад и мушке снаге. На пример, приликом набацивања —»јаловости, узимани су комадићи с венчане одеће оба супружника и закључавани катанцем (срп.). У медицинској магији je откључавање к. и отварање свих реза и —> врата, као и отварање царских врата у цркви, практиковано за време тешких порођаја (ист. слов., срп.), jep je симболисало отварање женске утробе и требало je да допринесе срећном рођењу детета. Откључавање к. je примењивано у лечењу тешког болесника у српском обреду "отварања", заснованом на семантици ослобађања, одвајања болесника од болести или смрти. Сличай обред je често обављан у случају да умре један од -> близанаца или -> једномесечића - да умрли члан пара не поведе у гроб живога (срп.). Закључавање к. могло je да послужи као симбол магијског утврђивања желеног резултата. Као што je к. јак, чврст и поуздан, тако чврсто и јако треба да буде почињено дело. Као пример за то може да послужи руски обичај да, приликом склапања свадбеног споразума, под -> праг младине куће ставе незакл?учани к. с

КАТРАН

кључем. Чим младожења пређе праг, проводаџика закључа к. и баца га у —» реку, да свадбени договор не пропадне. У слов, митолошким представама, кл>учаоница je, упоредо с —> прозором, прагом, -> димњаком и др. локусима, осмишљена као медијатор између овога и онога света. Кроз кључаоницу продире и -> нечиста сила у кућу. Ако je кл,учаоница у штали направл>ена од боровике, вештице не могу да прођу кроз њу (босан.). У фолклорним текстовима, закључавање катанца асоцира на —» сношај, а као пример за то могу да послуже руске загонетке о к. и кл>учу. Код Словена постоје веровања о магичним травама, помоћу којих je могућно отворити сваки катанац: "разрыв-трава", "лом-трава" (рус.), цвет папрати (рус.), -> расковник (срп.). Лит.: М. Р. Барјактаровић, Кључ, клучаница и справе којима се отварају жкључане браве у вјеровањима и обичајима наших народа//ТЕ№ 1961/910: 202-212; Бог. БТНИ: 175, 186; Бурц. ОБСК 3: 26-27; Зел ВЭ: 320, 396; Зел. ОРАГО 1: 142, 174, 203; Сок. ΒΛΚΟ: 159, 160, 164; Позн. 3: 129, 240241; Потеб. НСПП 3: 110, 181; Ром. БС 5: 47-48, 154-155, 8: 180, 301, 465; Ефим. СМЗ: 52-53; Георг. БНМ: 49; Bystr. DO 1: 265; Bedn. DKSL: 65; Lud 1907/13: 228. /. /. Левкиевска

КАТРАН - апотропеј, који тера -> нечисту силу јаким мирисом, и лековито средство; супротно значење има црна -> боја к. као обележје оностраног и демонског света, а и као знак негативног вредновања (уп. бугарски говорни и дијалекатски назив у Пловдивском крају катран пакао). Јужни Словени су помоћу к. штитили породиље и новорођенчад током првих четрдесет дана после порођаја. На узглавље постеље стављали су катран на комаду црепа или у рогу (Хомоље), породиљино чело су мазали катраном; трећег дана мазали су врат и пазуха —> детета, да би придобили ориснице (-> суђенице) (буг.); цртали су катраном —> крст на колевци, ставл>али под н>у суд с к., стављали под дете

КАТРАН

-265-

крпу или кожу натошьену к.; давали породил,и жарач намазан к., када je требало да изађе из -» куће (буг.); кадили су новорођенче димом запаљеног к. или су једноставно ставл.али к. на —> опъиште, да иегов мирис отера —> навије, —> вештице и —> хале. Срби из Срема су, одмах по рођењу детета, мазали катраном унакрст довратак, -> праг и диреке -> врата. У случају епидемије, катраном су цртали крстове на капијама и вратима; исто су радили и приликом помора стоке (често заједно с обилажењима и обораван>ем), a такође и ради заштите од демона током "опасних" дана. Западни Словени су на дан св. Луције катраном или -> белим луком цртали крстове над улазом у кућу и у шталу. Бугари у Родопима цртају крстове на —> Ивашдан, а -> некрштених дана на исти начин се штите од —> караконџула; уочи зимског дана св. Ане - од -> вештица и врачара. У лустрационим обредима протеривања стоке или проласка људи кроз "живу ватру" (или провлачења кроз прокоп у земљи), код Јуж. Словена je к. коришћен као допунско заштитно средство: Срби су га кували на —> ватри (често с белим луком), мешали са свикском или медвеђом машћу, с мекињама од брашна од кога je мешен божићни -» хлеб, и др.; тиме су хранили л>уде (Левач) и стоку или су, пак, мазали —» чешаљ или дренов прут, којим би додиривали сваког ко прође кроз ватру (Пчиња). Исто заштитно (и одбијајуће) значење имале су и ритуалне ватре, на којима су палили к.: када би спал>ивали лутку масленицу на -> Беле покладе, Руси у Поволжју натакли би на колац и буренце с к.; Бугари у области Пловдива и Средње Горе такође на Беле покладе пале ватре, на којима спаљују мешине за катран, уверени да та ватра тера -> нечисту силу и доноси здравлзе и плодност; у Пол>есју би на Ивањдан држали, на -» штапу, над ватром тегле у којима je био катран; у зап. Моравској су "палили чаробнице" током првомајске ноћи: натакли би на мотку земљани суд пун катрана, потпалэивали га и носили, трчећи, по брдима.

КАТРАН

Ради заштите стоке од -» чини, на дан првог истеривања стоке на пашу (или на -> Ђурђевдан), катраном су мазали хлеб, па давали крави да га поједе (пољес., каш., словач.); Пол,аци из Поморја давали су стоци к. на Ивањдан, а Кашуби су тог дана бацали к. у језера и рибњаке, сматрајући да ће тиме заштитити гуске од вештица. Да би заштитили стоку од -» болести и -> урока, катраном су животињама мазали чело, ноздрве и уста, виме, леђа, рогове, копита. Срби из Груже су катраном цртали крстове на леђима стоке, на Воздвижење Часног Крста > Крстовдан (14/27. IX), док су на Копаонику то радили на —» Спасовдан, "да стока буде здрава као катран" (ГЕМБ 12: 208); сточари у Бугарској су пред летњу Тодорицу катраном цртали крстове на шталама и торовима, да осигурају животиње од болести зване "влас"; Украјинци су превентивно освештавали к., којим су цртали крстове на вратима, због чаробница; руски сељаци су крајем зиме качили у дворишту опанке од лике, намазане катраном, да не би прошла сточна куга. Бугари су за време жетве сипали мало катрана на њиву, да вештице не би могле да оберу род и плодност. "Антидемонске" способности к. коришћене су у украјинском обичају сипања к. у покојникова уста - да се не претвори у вампира. Лековита својства к. позната су свим словенским народима; примењују га, углавном, у лечењу прехлада и кожних болести, а масовно га употребљавају у магијским поступцима исцељивања. На Руском Северу помоћу катрана истерују штуцавицу, верујући да ће она, кад болесник попије катран, искочити из њега у облику —> жабе, коју одмах треба спалити. Сел,аци из околине Владимира лечили су колеру тако што су одећу прскали катраном и правили се да су мртви. У руској традицији (делимично и код других Источних Словена), к. je познат и као ознака јавног срамоћења, посрамљивања, a примењиван je првенствено на девојке које изгубе невиност пре удаје. У том случају, најраспрострањенији поступак био je мазање или шарање катраном ка-

КАШИКА

-266-

пија (-> врата, -> прозора) на кући осрамоћене девојке. Лит.: Mosz. KLS: 315-316; Журав. ДС; БМ: 165166; Бак. БПО: 182; Георг. БНМ/2/: 67, 139, 152; Ђор. ЗО: 180; Мил. ЖСС/2: 123; Пет. ЖОНГ: 254; Tpoj. В: 42, 99, 112, 162; Ястр. ОТС: 459-460; Kolb. DW 31/3: 125; Sych. SGK 1: 154, 260; 2: 79;

Väcl. VO: 70.

C. M. Толсто/

КАШИКА - предмет покућства, у обредима - симбол живог или мртвог члана породице. К. je била једна од многих личних ствари се/ьака; кашике су обележавали, избегавали да користе туђе к. Понекад су се кашике мушкараца разликовале, по величини и облику, од осталих к.; употребљавана je у народној медицини. У Украјини су сматрали да je могућно, помоћу к. покојног домаћина, ослободити се младежа, брадавица, чирева, отока у грлу. У љубавној магији, коришћена je к. момка или девојке: к. би осмудили пламеном, да би привукли човека који им се свиђа. Пред -> јело, к. су постављали на —> сто окренуту удубљењем нагоре, што je значило позив на јело; после оброка, к. су превртали, чиме су показивали да су сити. Истовремено, у Орловској губернији није било дозвољено поставл,ати к. "лицем нагоре" пре оброка, иначе ћеш "умрети отворених уста и очију". Код Белоруса из Могиљевске губерније постојао je обичај да се, за време задушне трпезе, после сваког захватања хране, к. спушта на сто, да би јели дедовы, али je све време требало пазити да се к. оставлю с удубл^ењем окренутим нагоре, иначе ће се покојници преврнути у —» гробовима лицем надоле. Ако je једна к., остављена на столу током помена, симболизовала, као по правилу, једног умрлог члана породице и чин храњења њега, онда je много кашика симболизовало све умрле рођаке или породицу у целини, укл>учујући и живе и мртве. Белоруси Пољесјани у Гомељској области су, после помена, слагали кашике на гомилу и оставляли их на столу до јутра, да би на -» ономе свету сви били

КЕМЗА

заједно. Тамо су на "дедове" ноћу остављали кашике око чиније са задушном храном, a ујутро би, по положају к., судили о томе да ли су ноћу појавл.ивали "дедови"; ако би кашика била преврнута, значи да се покојник ньоме служио. У Украјини и Белорусији су, уочи -» Божића, учесници вечере остављали своје кашике на столу, слажући у облику -> венца чиније с остацима кол>ива; ако к. ноћу падне или се преврне, сматрали су да ће њен власник те године умрети. На Руском Северу су ноћу износили напоље кашике, пуне -> воде: ако je лед, који би се створио, имао рупицу, то je наговештавало смрт домаћина, а ако би се вода смрзла с чворићем - живот. Лит.: Топорков. Α. Л., Домашняя утварь в поверьях и обрядах Полесья //Этнокультурные традиции русского сельского населения XIX - начала XX в., Москва, 1990, Вып. 2, с. 67-135; Топорков Α. Л., Структура и функции сельского метального етикета //Этнознаковыефункции культуры, Москва, 1991: 190-203. Л. Л. Топорков

КЕМЗА -» Караконыула КЕЧИГА -> Риба КИКИМОРА - женски митолошки лик код Руса и Белоруса, борави у човековом стамбеном простору, наноси штету и ситне пакости домаћинству и људима. Назив лика кикимора чине две компоненте. Етимологија прве компоненте кик- повезује се с балто-слов. кореном *kik/kyk/kuk у општем значењу грбавости, савијености. Други део речи мора потиче од општесловенског *тог- - "смрт". К. замишљају у обличју малене, ружне, грбаве старице, смешне, наказне, аљкаве бабе одевене у прње. Она je тако мала и сува да не излази напоље, из страха да je -» ветар не однесе. Белоруси су замишљали кикиморе у обличју малих девојчица. Понекад к. има зооморфни лик: свиње, —> пса, —> зеца, патке. У неким случајевима, порекло к. везују за "нечисту", несрећну -> смрт: тс. je по-

КИКИМОРА

-267-

стало дете које су проклели родители (рус., бел.), кћерка коју je мајка изгубила (бел.). К. се појављује у -» кућама изграђеним на "рђавом" месту: тамо где je био закопан утошьеник или неопојани покојник, где je било убијено или je умрло дете, a такође где je сахрањено тело детета. По изворима из XVIII в., к. je дете које je отела или заменила нечиста сила. У другим случајевима, појава к. у кући везивана je за -» чини, злу замисао л^уди "зналаца": најчешће je "пуштају" фурунџије и дрводеље приликом градње куће, у жељи да се освете домаћинима. Они под главку греду таванице или између брвана на предњем -> ћошку куће поставе луткицу направљену од иверја и крпица фигурицу "кикиморе". Присуство к. у стамбеном простору човека оцењивано je као предзнак да je у кући неповољно, "нечисто". Када се појави у кући, к. чини ситне пакости, прави штету домаћинству: баца и лупа судове, омета спавање, лупа поклопцем на -» димн>аку, гађа чељад луком из подрума, бундама и јастуцима - с —> пећи; чупа —> косу домаћину, перје - кокошкама, шиша руно овцама и од њега прави постелэу за стоку. Додијава људима завијањем, пиштањем, буком. Пребраја стоку, али уме да броји само до три. Веровали су: ако се к. запати у кући, онда у н>ој нема живота - обавезно ће надживети укућане. Понекад се сматрало да к., коју je вештац послао у кућу, може да усмрти човека, да га одведе с овога света; она такође мучи стоку, тера коње. У ретким случајевима, представа о к. се мешала с ликом жене кућног духа (—> домовој). Сматрали су да к. може помагати домаћици кад меси —> хлеб, љуља децу, пере ћупове, послује око стоке. Основно обележје к. јесте њена веза с предењем, шивењем. Она се ноћу игра с —> преслицом, —> вретеном и пређом, може да допреде уместо домаћице, али чешће кида, балави и мрси пређу, пали кудељу, која je ноћу остављена без благослова. К. преде и стално поскакује, а конац упреда здесна улево, а не обратно, како би требало прести. К. такође покушава

КИСЕЛИЦА

да шије, али joj шавови стално испадају неравни (бел.), уп. рус. пословицу. "От кикиморы рубахи не дождешься" ("Од кикиморе кошуљу нећеш дочекати"). Понекад се по понашању к. може предвидети будућност: она се појављује пред смрт неког од чланова породице: наговештавајући невољу, излази из подрума или плаче. Веровали су да ако би ухватили к. и на темену joj ошишали косу у облику -» крста, она би заувек остала човек, али би живела с неком маном: повијеност, муцавост, слабоумност. К. борави у купи, ређе - у дворишту, купатилу, штали, на —> гумну, у напуштеном дому. У купи живи на местима везаним за култ умрлих: иза -> пећи, на -> тавану, на пећи, у подруму. К. се појављује и оглашава -> ноћу, понекад само за божићне празнике или уочи -> Божића; до -> некрштених дана живи напољу, затим одлази незнано куда. У време божићних празника она рађа децу, која излећу кроз димњак и живе напол.у до —> Богојављења. Од к. су се штитили молитвом, спомињањем Божјег имена, а у неким случајевима - псовком. Заштитом од к. сматрали су куриный бог ( "кокошји бог") - камен с рупом, који су качили над пречагама у кокошиньцу, да к. не би мучила кокоши. К. се боји —» клеке. Кикимору, коју су послали вешци, могућно je уништити ако се у кући открије лутка или други предмет помоћу кога je послана к. Taj предмет je требало избацити ван имања или га спалити. Лит.: Аф. ПВ 1: 101-102; Влас. НА: 170-177; Зел. 2 ОРМ : 51, 58, 60, 61, 220; Зин. МРВС: 65-95; ННКС 1: 61, 67; Череп. МЛРС: 124-133; Чулк. АРС: 219. /. /. Левкиевска

КИСЕЛИЦА -> Марена КИША - у народној традицији, предмет поштовања и магијског утицаја. Власт над к. и другим атмосферским појавама приписивана je представницима —> онога

КИША

-268-

света - покојницима, а посебно обешеницима и утопљеницима, који су сматрани за газде и предводнике -> облака - небеских стада крава, —> бикова, —> волова итд. За растеривање градоносних облака, Срби су се обраћали последњем утошьенику или обешенику из села, позивали га по имену, преклињући га да одведе своја "говеда" с њива и терена. За време -> суше, жители Пољесја су оплакивали митског утопљеника Макарку, мешајући -> штаповима -> воду у -> бунару, и говорили: "Макарко-синчићу, излази из воде, разлиј сузе по светој земљи!" По народним представама, бунари, -» извори и друге воде на земл>и су везани за небеске воде по систему спојених судова, па утица] на земаљске воде изазива "отварање" небеских вода. За време суше, често су одлазили на изворе, бунаре и реке, освештавали воду и молили се за к., обраћајући се свецима. Такође су одлазили на забачене изворе, чистили их, поливали се међусобно водом, изазивајући к. Организовали су обилажења села, н>ива, молебане поред бунара или —> реке. У Пољесју су често у бунар сипали мак, бацали новац, —> со, —> бели лук, освештане траве, зрна пшенице и ражи, нафору и др.; сипали су освештану воду; вадили сву воду из бунара, итд. Понекад су бацали у бунар земљане судове: у многим селима Пољесја су сматрали да тај суд треба украсти од комшије, -» туђинца, -> грнчара, удовице. Том начину изазивања кише блиски су српски и бугарски поступци заштите од "црепарске магије": од црепара би крали њихове творевине или алатке које су користили при раду и све то бацали у воду. Том радњом су скидали -> чини ("затварање кише"), које су, кобајаги, набацивали црепари. У зап. Бугарској и ист. Србији познат je специјалан обред, који je извођен за време суше, у цил.у изазивања кише: девојке су правиле од глине лутку, звану -> Герман, а затим су, имитирајући погреб, све јецајући, закопавале лутку на обали реке или je бацале у воду. У сличним ритуалима оплакивања, сузе су магијски из-

КИША

једначаване с кишом. У Пољесју je, c истим цил>ем и мотивацијом, извођен ритуал сахране -» жабе: деца су ловила жабу, убијала je, облачила у -» одећу од крпица, полагала у кутијицу, кукала за њом као за покојницом, и закопавала je поред извора; на "гробу" су руком оцртавали —> крст. Уместо жабе могла je бити убијена нека друга мала животиња или инсекат - рак, смук, ровац, вашка, итд. Смука и инсекте су понекад вешали на -> дрво или ограду, верујући да ће после тога пасти киша. Још непосредније магијско значење имала су обредна умивања крај реке или бунара. Понекад би умивали особе, које, по народним представама, поседују магијску снагу: -> трудницу (која симболизује мајку - влажну земљу), пастира (заповедника земаљског стада, способног да утиче на небеска "стада" облака), попа (исти симбол чобанина-пастира). У Пољесју су, такође, поливали —» ћошкове куће. Поливање je могло да има и карактер "искушъегьа", a примењивано je онда када су сматрали да je узрок суше - кршен>е одређених забрана. Тако су, северно од Житомира, поливали —> жену која je, упркос строгој забрани, месила —> хлеб на —> Благовести, или би joj просипали воду насред куће и споља поливали ћошкове куће. Характер искупљења има и обред поливања водом (или рушења) гроба нечистог покојника (самоубице), ако je он, упркос забрани, сахрањен на -> гробљу. Понекад су такав гроб раскопавали, а леш бацали у реку. Срби су скидали крст с неког безименог гроба, носили га у реку или у поток и поставляли га да стоји док га вода не однесе. Постављајући крст, три пута би рекли: "Крст у воду, а киша на њиву! С незнаног гроба je крст, с незнане горе je киша!" У Пољесју и оближњим областима Белорусије и Русије, ради изазивања кише обављан je обред "орања реке": за време суше орали су суво корито реке или вукли брану по њему или једноставно вукли плуг по дну реке. Понекад су, уместо реке, "орали" пут или копали рупе на путу, симболички "отварајући" воду (Пољесје).

КИША

-269-

Уколико je суша схватана као елементарна непогода, ради њеног престанка могле су бити предузете опште заштитне мере, које су помагале у случајевима епидемија, болести, пожара, итд.: оборавање села или крста крајпуташа, обилажење села и њива, припремање "једнодневног" платна, пешкира или постављање "једнодневних" крстова (направљених за један дан). Магијски начин изазивања к. био je и растурагье мравињака. Мравињак су растурали -> штапом, а раштркани мрави су симболизовали и магијски изазивали капи к. Овај начин je познат у Поље^у и код Јуж. Словена. Срби су, растурајући мравињак, говорили: "Колико мрава, толико и капи!" Црква je жестоко осуђивала паганске начине изазивања к., поготово приношење жртви поред бунара. Ради заустављања обилних к., обављали су разне радње које "заустављају" или "одвраћају" к.: избацивали су —> jaje у двориште; износили су или избацивали у двориште, испод куће, на —> кров: лопар, жарач, наћве за хлеб; палили су у —> пећи тројичко зеленило, освештану —> врбу, итд. Узроком непрестаних, дуготрајних киша сматране су "оскрнавл>ене воде". У Босни су, на пример, у том случају мислили да у води има нечег "поганог" - да je негде раније у воду бачено ванбрачно или убијено -» дете, и да к. неће престати све док леш не буде извучен из воде. За време кише, жене су излазиле из куће, износиле венчаницу и, дозивајући по имену утошьенике из села, молиле их да одведу кишу с њива. Лига.: Толстые Н. И. и С. М., Заметки по славянскому язычеству. 1. Вызывание дождя у коло гроб умрлог човека (јужнослов.). Проклетство често губи своја ритуална својства и прелази у псовку или речипаразите. Проклетство понекад служи као клиширани одговор на поједина питања, непожељне молбе, погрешно упућене адресату (Чичо! - Чичка ти на глава!; Нема! - Немци да те търтят! (буг.) - "Чича! - Чичак ти не глави!; Нема! - Немци нек те тресну!"). Сижеи многих фолклорних текстова (предања, легенди, бајки, песама) засновани су на проклетству, због којега се дешавају чудесни преображаји ликова (у птице, животиње, дрвеће, траве и др.). Етиолошке легенде често проклетством објашњавају особености неких животиња (-> корњаче, -> кртице и др.), биљака (—> јасике, -> зове). Постоји много народних прича о судбини проклетих, уклетих и њиховом ослобађању, a такође циклус прича о уклетој —> землей. За разлику од проклетства, клетва je индивидуална, усмерена je на субјекат који je изговара и има за цил> да саговорника убеди у веродостојност исказа, да га примора да поверује у реалност саопштен>а, испуњења датог обећања итд. Најархаичније и најефикасније к. код Словена везане су за спомињање земље (Τάκο ми зем/ье у ко/у ћу - срп.; Щоб тебе свята земля не прийняла - укр. - "Нека те света земља не прими"). Такође се заклињу у небеска светлила и непогоде (—> сунце, —> гром и др.), у име, живот и здравље (своje, a такође родбине и ближњих), у -» хлеб, итд. Обећање дато у к. мора бити

КЛИН-ТРАВА

-271-

испуњено и има акционални наставак, на том плану к. je блиска са -» заветом (jyжнослов. заветиње, курбан). Заклињање у -» Бога, формуле са спомињањем Бога или -> светаца, њихових празника, светих текстова, као и сам чин изговарања к. (рус. Клянусь Богом, пусть меня Господь покарает - Кунем ти се Богом, пека ме Господ казни; срп. Да ме Бог убије; Τάκο ми златног светог Јована; пол>. Niech mie Pan Bog zabije! - "Убио ме Господ Бог!"), сведоче о клетвама које су под јаким утицајем свог ритуалног контекста (уп. вот тебе крест - овога ми крста). Заклињање у Бога, као и к., по народном схватању, спадају у грешне радње које кажњава виша сила (Не божись, кровь носом пойдет - "Не заклињи се у Бога, поћи ће mu крв на нос"), што одговара и хришћанским забранама: "A ja вам кажем: не куните се никако..." ("Јеванђелзе по Матеју", 5, 33-34). Сматрало се да лажно заклињање у Бога и к. доносе несрећу читавом селу. Лит.: СД: 219, 250-253; Даб. ПБ; Тез. МУ: 74-77; Тез. МФФ: 105-107; 115-117, 118-120; Λ. Tjanoвић, Заклетва на тлу СФР Југославије, Београд, 1977; БМ: 169-170. И. А. Седакова

КЛИН-ТРАВА -» Расковник КОВАЧ - у словенској митологији, културни јунак. У легендама о орању чудовишним -> змајем (уп. -» орач), к. (у украјинским предањима - Божји Ковач) искује први плуг и упрегне у њега змаја, који заоре огромне бразде - Змајеве бедеме (старе тврђаве у Средњем Подњепровљу). За мит о јунаку-ковачу и орачу вероватно je везан лик легендарног оснивача Кијева - Kuja: његово име потиче од речи којом се означава маљ - ковачки чекић. Код Источних и Западних Словена раширен je сиже бајке о змајеборцу: он се у ковачници крије од змаја (змајице), који га прогони; ту к. убија чудовиште чекићем или од н>ега искива чудесног -> коња. У старим руским "Повестима минулих лета" (почетак XII в.), са Хефестом,

КОВАЧ

грчким богом-ковачем, био je поистовећен словенски —> Сварог: у руском летопису (у складу са византијском традицијом), Хефест je приказан као земаљски цар, у чије су време с -> неба пала ковачка клешта и почела да кују оружје. Хефест-Сварог je увео обичај моногамије. Taj рад к. - културног јунака, одражава се у народној традицији, укључујући и источнословенски фолклор: у сватовским песмама, к. кује свадбу; за време -» гатан>а током божићних празника, песме о к. (које су певане уз гатање) предсказивале су богатство и свадбу - к. кује свадбени —> венац, бурму, итд. Еротску симболику има и сватовска игра к.: момци, маскирани у коваче, "поткивали су девојке" - дизали им ноге клештима, тукли их чекићем по прутићима постављеним на табане итд. (уп. народни еуфемизам "потковати цуру" - ступити у ванбрачну везу, полз., рус.). Карактеристичан je фолклорни мотив надметања ђавола и к. - прекива»е старог у младог, итд. У јужнословенској традицији к. кује -» хамајлије, које доприносе рађању -> детета. У народној традицији, ковачки занат je сматран за највећу вештину, уметност, везану за натприродна знања, чарање (све до способности преображавања), укључујући и комуникацију с —> нечистом силом, —> ђаволима, итд.; уп. сродне речи типа руског "козни" и друге ознаке за врачање, чараьье. К. може да прекује и -> глас - од грубог да направи финн итд. Натприродне способности и умећа поседују и представници других професија —> грнчар, дрводел>а, —> воденичар и др. У источнословенској традицији, свеци - покровители ковачке уметности били су -> Кузман и Дамјан (на основу сличности имена "Кузман" с речју "кузнец" ковач): понекад су они, у народној свести, спајани у {единствен лик Кузме-Дамјана, Божјег Ковача. Њихов дан се празнује пред зиму; отуда руска изрека: "КузьмаДемьян кузнец, кует лед на земле и на водах" ("Кузма-Дамјан ковач, кује лед на земли и на водама"). У бел. басмама, златна ковачница Кузме-Дамјана стоји управо на —> камену -> алатиру. У маке раши-

КОЖУХ

-272-

реном руском веровању, за покровителя ковача je сматран пророк —> Илија, који кује громовите стреле - њима прогони ђаволе: зато ђаволи не воле коваче, a муња не удара у ковачницу. Лит.: СБФ/81: 171-176. В. ]. Петру хин

КОЖУХ -» Богатство КОЗА, јарац - у народним представама и обредима везаним за продуктивну магију - симбол и стимулатор плодности. Истовремено, сматра се да ова животиња има демонску природу; јавља се као једно од лица -> нечисте силе и истовремено, као заштита од ње. У календарским обредима, везаним за аграрну магију, присутна је прерушена к. ПАИ зооморфиа маска (-> маскирање). Источнословенски божићни и покладни походи с прерушеном к. су најраспрострањенији код Украјинаца и Белоруса, у мањој мери код Руса. Атрибути маскиране "козе" су преврнути кожух, дрвена глава с роговима, брадом од сламе или лозе и покретном доњом вилицом. У Пољској су дрвену рогату фигуру к. носили у маскираној поворци последњег уторка на карневалу. У Украјини, маска козе je фигурирала такође у свадбеном и погребном обреду (у "играма поред покојника"). Језгро источнословенског божићноновогодишњег обреда "вођења козе" јесте песма чији je припев "О-хо-хо, коза", у коjoj се хиперболичним сликама оцртава слика будуће летине ("где коза ходит, там жито родит" - "куд коза ходи, тамо жито да роди", "где коза рогом, тамо жито стогом", "где коза хвостом - там жито кустом" - "где коза репом, тамо жито грмом", итд.). Песма je била праћена игром-пантомимом, чију je кулминацију представляло "умирање" и "васкрсавање" к., које симболише кружење времена и препород природе. За плодност к. (јарца) везана је њихова еротска симболика: у белоруским и пол>ским песмама присутни су мотиви /ьубав-

КОЗА

них удварања —> вука кози и —> брака вука и к., док к. коју је појео вук симболише младу која je припала младожењи. Јарац, као жртвена животиња, фигурира у својеврсном обреду који je спровођен у различитим областима Чешке на дан св. Јакуба (25. VII): са звонаре или неког другог високог места бацали би јарца позлаћених рогова, украшеног тракама и цвећем. Његову -> крв су сакушьали и чували као лековито средство против страве (Бог. ВТНИ: 34-35). Бугари из Тракије клали су јарца на свадби, после прве брачне ноћи. Забране употребе јарца у својству жртвене животиње (у Банату Хере не кољу јарца за —> задушнице - задушну трпезу; Македонии не користе јарца као курбан) мотивисане су верованием да je Japan нечиста, демонска животиња. У етиолошким легендама, к. je приказана као ђавоље створење (укр. "чортово насшне", пољ. "djabelskie stworzenie", чеш. "čertova rodina") и зато je споља налик на њега. Украјинци сматрају да je домаћу к. створио —> ђаво - ако je пошкропе освештаном —» водом, одмах ће да липше. Козе имају кратке репове, јер им их je ђаво покидао, терајући стадо на пашу (пољ., укр., карпат.). По пољском веровању, кози сва снага лежи у репу; да к. не би брстиле дрвеће, треба им забости иглу у реп. У Закарпатју кажу да к. све време покушавају да се попну на дрво зато што имају "ђавоље" ноге; к. су некада имале канџе на ногама и пеле се по дрвећу, али je ђаво на опклади с —> Богом изгубио своје к., па их je Бог лишио —> ноктију; на козјим коленима су жуте -» длаке, јер их je ђаво истеривао из Господњег дворишта тукући их по ногама: из рана je шикнула крв и обојила длаку. У легендама je к., као нечиста животиња, супротстављена крави и овци, чистим и "Божјим" створењима. У облику козе појављује се ђаво (општеслов. веровање). С козјим ногама (роговима, ушима, брадом) приказују ђавола (општеслов.), шумског духа (—> лесник) (укр.), —> водегьака (укр., срп.). Пољаци сматрају да се у вештичјим очима може видети лик к. На ономе свету, удав-

КОЛАЦ

-273-

љеници се претварају у к. (рус.). У Кијевској губернији су веровали да, уочи -> Ускрса, може да се укаже благо у облику к. Кози, као ђавољем створењу, -> вештица не може да одузме -> млеко (укр.). На к. јаше ђаво (укр., буг.). К. (сама животиња, делови њеног тела, месо, млеко) јавља се и као апотропеј. По македонском веровању, к. нико не може да урекне. У штали су држали јарца, јер њега, кобајаги, воли кућни дух (-> домовој) (рус.) или ђаво (укр.), па зато неће наудити коњима. Овчари су држали к. на пашњаку за овце, сматрајући да к. не даје "чаровницима" (вешцима) да се приближе стаду (пољски Бескиди). Да би спречили помор стоке, у дворишту су држали козју лобању (рус.). У случају да неко урекне краву, требало je помешати кравл>е и козје млеко - то je одвраћало —> урок (пол,.). Козјим млеком су гасили -> пожар, изазван громом (пољ.). Кад истерују ђавола из опседнутог човека, у уста му ставе комадић козјег меса (пол,.). Лит.: Majewski E., Stolyhwo К., Koza (Capra hircus) w mowie, pojfciach i praktykach ludu polskiego/'/Wisla, 1905/19: 41-66; Setkowitz J., Koza w gospodarce i magii pasterskiej Beskidyw//Lud, 1996/70: 25-139; Журав. ДС: 27, 56, 189-191. 200202, 242; Гура СЖ: 852, KOO 4: 188, 191-192; Чуб. ТЭСЭ 1/1: 49; Драг. МПР: 41; ЕЗ 1902/13: 221-222; Шух. Г. 5: 2-3; Вор. ЗНН 1993: 95-98; Ром. БС 4: 168; Бак. БЕТБ: 390; Враж. НММ: 125. О. В. Белова

КОЛАЦ - предмет који се користи, пре свега, у апотропејске циљеве. Спада у ред оштрих бодљикавих предмета, који имају слично симболичко значење. Ефикасност к. као предмета-заштитника условљена je не само ньеговом формом него и материјалом од кога je направлен, као и радњама које се помоћу њега обављају (уп. обичај ударања, махања, пробијања нечега коцем, ограђивања кољем неког простора, итд.). У словенској магији и обредима обично je коришћен к. отесан од -> дрвета, које je само по себи сматрано заштитником (пре свега, од —> јасике и —> зове) или из фамилије бодљикавог дрвећа (ти-

КОЛАЦ

па трна); код Јуж. Словена, аналогно значење je давано дугом и оштром трну од -> глога, званом глогов колац. К., забоден у груди, уста, грло покојника, у -> гроб или мртвачки сандук, сматран je ефикасним средством против "лутајућих покојника" и —> вампира. К. je такође штитио човека од -» нечисте силе (—> вештица, босорки и др.). Пробадање болести коцом je популаран мотив словенских басми, уп. у руској басми против црва: "... сиви црве, иди преко мора... под колац"; у белоруској басми против дечје несанице: "Ноћне ноћнице, на колац се набијте, на вретено набодите..." Иста магијска процедура je позната и као средство народне медицине, уп. обичај да се у довратак или дрво кочићем у рупу, која je проврћена, затисну -» нокти и -> коса -> детета које пати од епилепсије, у нади да he дете "прерасти" болеет; побадање коца на месту на коме се помокрила крава која даје крваво —> млеко. К. (вероватно по аналогији с оградом направлэеном од кол>а) користи се за симболичко затварање или ограђивање одређеног простора. Код Срба, на пример, када неко у купи умире, кућа се затвора: у —> земљу пред улазом побада се глогов к. У белоруској басми против -> пожара такође можемо наћи мотив ограђивања колем: "Иде Алена по пољу, кол>е побада, даље пожар не пушта". У привредним обредима, забадање к. у земљу има семантику заустављања. Пољаци су у —> пролеће, при првом истеривању стоке на пашу, забијали к. од бодл>икавог жбуна у —> праг штале, да се краве не би разилазиле и да им злотвор не би могао наудити. На Руском Северу, крављу постељицу су закопавали у балегу, а одозго забијали брезов к., говорећи: "Kao што овај колац чврсто стоји, тако и ти стој, Бурјонушка!" У словенским предањима се говори о томе како вештица обира млеко од крава: она музе млеко с коца, стуба, —> тучка, узице, узде и др. Лит.: ЭО 1914/3-4: 121; Никиф. ППП: 118; Ром. БС 8: 208; Петр. ЖОГ 230; СМР: 167-168; Мил.

КОЛАЧ

-274-

ЖСС: 326, 343; Тан. СОТ)К: 261; ГЕМБ 1938/13: 133; swiet. LN: 526, 616; NU 1967-1968/5-6: 468. А. Агапкина

КОЛАЧ - обредни -» хлеб различитих облика (погача, погачице, колач у облику -» прстена, разних фигура), који се меси за календарске и породичне -> празнике, a такође оказионално - за магијске циљеве. Различите симболичко значење имају цртежи и украси на к., његов облик, састав, ритуалне и машјске радње с умешеним тестом или већ испеченим хлебом, као и »егови називи. Тако, српска терминологија божићног хлеба одражава све нивое обреда, укључујући његову симболичко-смисаону усмереност (обезбеђивање благостања у кући и конкретних сфера привредне делатности чланова породице), опште мотиве ("богат", "весео", "срећан", "здрав" -> Божић, као и читава наредна година), временска обележја обредног комплекса (срп. бадн>ача, хрв. letnica), његове структуралне компоненте (на пример, коледарска погача за учеснике ритуалних похода и др.). Велики обредни хлеб округлог облика или погача je симбол плодности и, као по правилу, заузима централно место у систему словенских обредних реалија народног календара (код балканских Словена на Божић, уп. -> чесница; Нову годину; на -» Ђурђевдан; за -> славу); приликом рођења детета, а поготову - за свадбу. Свадбена погача (богато украшена орнаментом који приказује биљке, фигурице животиња; често са свадбеним дрвцетом) (-> саборњак) симболише рођење нове породице, прелазак младенаца у нови социјални статус и др., уп. —> брак. Симболика погача, умешених на одређене календарске празнике, најчешће je везана за привредно-свакидашње сфере живота, што одражавају цртежи и фигуре на врху њих, ритуалне радње с њима, називи. На пример, пред "ђурђевдан, празник овчара код балканских Словена, у Бугарској месе велике обредне погаче: овчарник, овчар, кошара, кошерник, овчарска търла, чобанска пита, карман, украшене извајаним фигурама оваца, пастира, пастирског —> шта-

КОЛАЧ

па, -> пса-чувара, итд.; на Ђурђевдан ујутро тај хлеб носе у тор и дају чобанину, а горььу кору (украсе) измрве и у храни je дају овцама. Срби, Македонци и Бугари имају обичај да на -» Ускрс умесе погачу с непарним бројем ускршњих -> jaja (срп. јајченик, буг. яйченик). Хлеб у облику -> прстена или с малим отвором (срп. хрв. ковртањ, шупал> крув, шупаљ сомун, словач. diravy kolač, diravy mrvari) натачињу на штап -» коледара, на -> стожер, рог -» вода, на руку младе, полажајника итд. Кроз отвор на том к. гледају да би стекли нечију наклоност или некоме набацили -> чини, а такође с циљем да препознају -> вештицу или да се заштите од штетне магије. Заштитна својства к. услов/ьена су симболиком затвореног -» крута, што га функционално зближава с другим предметима који имају отворе: прстеном, -> венцем, —> ситом, шупљим —» каменом, итд. На Тјурђевдан, када се код Јуж. Словена обављао ритуал прве муже оваца, к. с отвором би стављали одозго на ведро и кроз њега" (понекад још и кроз сребрни прстен) музли прве млазеве -> млека, што je требало да допринесе обилној мужи, заштити млека од чини, штетних радии вештица, итд. У Ловешком крају (Бугарска) месили су к. с рупом, за први дан сетве: кроз њега би просејали -> жито и потом га окачили у амбару, да сачува летину. Словаци су такав к. месили за дан св. Луције и чували га до -> Бадњег дана, када су веровали да je, на свечаној миси у катедрали, кроз тај к. било могућно угледати вештице. К. у облику прстена, као и други округли, прстенасти предмети (бурма, венац), на свадби симболише склапање —> брака, спајање младожење и младе. Код Бугара, младенци су морали да погледају једно друго кроз свадбени к. - да би се заувек спојили. У Украјини, млада после венчања погледа младожењу кроз дивенъ (велики свадбени хлеб с рупом); невеста, крстећи се, кроз рупу на к. погледа на -> исток и запад, на југ и север пре него што из родитељске куће пође младожењи. Мале округле погачице (које мажу маслацем, —> медом; одозго шарају) месили

КОЛАЧ

-275-

КОЛАЧ

Божићни колач (Србија)

су најчешће с циљем давања, даривања, чашћавања учесника у породичним и календарским обредима: месиља, младиних родитеља, другарица, сватова, коледара, породиље, бабице, присутних на сахрани и даћи, пролазника, просјака, итд. У погребним и обредима помена често je препоручивано да се меси 40 или непаран број погачица. Мепгене су и специјалне погачице да би се одобровољили - Го-

спод, —> Богородица, персонификовани духови болести (—> Чума, Оспе) и демони (на пример, "орисници"). Колачи у облику разних фигура или хлепчићи различитих форми обично су спремани за календарске празнике, а посебно често за божићне и неке пролећне празнике (за —> Благовести, -> Младенце). Код Јуж. Словена (пре свега Срба и Бугара), био je раширен обичај да се пред

КОЛАЧ

-276-

-» Божић умеси огроман број хлепчића: њихови облици и називи одражавали су многобројне сфере привредне делатности, којима je требало да донесу берићет у следећој години (на пример, "н>ива", "гумно", "кошница", "крава и теле", итд.)· Мешење колача у обличју домаћих животиња често je везивано за празнике посвећене неким животињама или њиховим свецима-покровителэима. Обредне радьье с тим хлебом нагоне на претпоставку да фигурице од теста замењују жртвену животињу. Тако су, у околини Рјазан>а, на Ђурђиц (дан јесењег св. Т)орђа), мешени колачи "коњи", које су младићи скупљали од куће до куће и носили у поле, где би их остављали, говорећи: "Егорий милостивый, не бей нашу скотину и не ешь. Вот мы тебе принесли коней!" ("Тјорђе милостиви, не биј и не једи нагпу стоку. Ево, донели смо ти коње!"). Врло често, хлебне творевине у обличју животиња стављали су у сточну храну с желюм "да се стока боље плоди". Ради тога су у централним областима Русије, за Нову годину, коњима давали да једу "коње", а кравама - фигурице "крава", итд. Мотиви скорог доласка пролећа, плодности и будуће летине везани су за обичај да се за Младенце, Благовести, умесе колачи - фигурице у облику —> шева, -> рода, шљука и других птица-селица. Деца су се пела на -> кровове шупа носећи те колаче, које би бацали увис, молећи птице да "донесу" пролеће, богату летину. Затим би носили фигурице на гумно, бацали их у текућу -> воду, спаливали у —» пећи, итд. Код Источних Словена je раширен обичај да се средином Великог поста умесе хлепчићи у облику —> крста. Овај колач би чували до првог изласка на њиву или првог истериван>а стоке. Сматрали су да ће им он помоћи у пролегшим радовима: допринеће будућој летини, сачувати стоку приликом истеривања на пашу, итд. Обичај да се месе колачи у облику различитих фигура je карактеристичан и за неке ритуале породичних обреда. Тако je, у околини Турова, у Белорусији, млада спремала мали "месец" за поклон младо-

КОЛЕДАРИ

жен>и; у руским областима познат je свадбени колач "витушки", итд. За време сахрана, у Могиљевској губернији, за умрлу децу су месили "жаврунки" - колаче у облику птица. Лит.: ХСК 71, 88-89; 140-143, 149-151, 228, 231, 232; Komor. TSS: 151, 192-207; Ян. БОХ: 37, 57-62, 65-67; Бес; Вяс.; БХ: 309, 311; ГЕИ 1971/16-18: 141; Плотникова А. А., Об одном новогоднем обряде у сербов/'/Philologia Slavica, К 70-летию академика Н. И. Толстого, Москва, 1993: 134-142 (дата литература); БЕ 1975/2: 58-63; Кол. ПОС: 32, 34-35, 38; Пир.: 404. А. А. Плотникова

КОЛЕДАРИ - учесници једног од најпопуларнијих календарских обреда (коледовања), чију основу чини божићно посећивање —» кућа: извођачи магијских благослова (говорних и певаних) с циљем добијања ритуалног угошћења. Код Зап. Словена, к. би полазили у походе још пре -> Божића (на дане адвентних светаца - четири недел>е пред Божић); код Јуж. Словена - од —> Ипъатијевдана. Најтипичнији период за коледовање биле су прве три недеље божићних празника (-> Бадньи дан, Божић, св. Стефан), a такође и уочи првог дана Нове године и -> Богојављења. Трупа одраслих коледара би походила куће током дана, увече и ноћу. По јужнословенским обичајима, коледовати се могло од поноћи до изласка сунца. Истовремено, позната je и пракса јутарњих посета коледара, када би рано, много пре свитања, по кућама ишла деца звана "коледари", "полажајници", "посеваљники", "шчедровал>ники", с циљем да честитају домаћинима празник и да им пожеле берићет у следећој години, a обављали су низ магијских радњи (засипали кућу -» житом, разносили гране четинара, избијали искре из бадњака, итд.). У балканско-карпатском региону, где се коледарски обред одликовао посебном животношћу, најтипичније и ритуално најзначајније било je учешће мушке "коледарске дружине" у походима. У н>у су могли да се укључе и средовечни ожењени мушкарци и старци, међутим, најчешће

-277-

КОЛЕДАРИ

су je чинили одрасли неожењени момци. У групи к. (која броји од пет-шест до 10-15 особа), обично су учествовала ритуална лица као што су: предводник, старији ожењени мушкарац који добро познаје обичаје и репертоар коледарских песама (укр. Карпатска облает берем, атаман; срп. домаћин, дедица, старешина; буг. цар, станеник); "певачи", међу којима су се разликовали "почињачи" или "запевачи" и "песмариприхватиоци"; музичари; играчи; одговорни за сакупљање намирница - "мехоноша". Атрибут предводника трупе био je "коледарски штап" - украшена палица, —» штап са звончићем, обредно дрвце, грана с -> јабуком, закаченом о њу. Ван граница балканско-карпатске области није забележена тако сложена организација унутар коледарске трупе; у бел. и јужноруској традицији бележи се једино постојање "водича" и "мехоноше", а у центр, рус. областима, к. су најчешће наступали као неорганизована трупа. По јужнословенским схватањима, коледар je могао постати било који становник мушког пола из села, сем оних обележених неком физичком маном (хроми, трбави, једнооки, безруки итд.) или психички растројених; у коледарске дружине су, ипак, избегавали да укључе копилад, сиротињу и оне којима je недавно умро неко од блиских рођака.

Игра коледара Учесници коледовања, који у своју екипу нису укључивали прерушене људе, ишли су по кућама одевени у свечану

КОЛЕДАРИ

Коледар из околине Аескоща

-> одећу, окићену посебним букетима ("коледарским китицама"), носећи на -> капама венце од зимзеленог биља и Цветове од хартије. Упоредо с овим, код Словена je забележен и обичај да у групи коледара учествују и маскирани л>уди (уп. —> маскиран>е). Обележје присуства или одсуства маскираних људи у групи коледара испољава се како у карактеру ритуалних и играних радњи учесника коледовања, тако и у ььиховим називима: на пример, немаскирани су називани "коледари" а маскиране су звали: окрутники, кудесники (рус.); старци, джамалари (буг.); алосници, лесници, чаројичари (срп.); dziady draby, turonie (пољ.); babki, mikulaše, lučki (словач.) итд. Дечје коледовање одликује низ посебности: мање трупе деце (која се обично не маскирају) изводиле су посебне ("дечје") коледе и изговарале изреке - римоване благослове и кратке формуле с молбом да их дарују за коледање. Посета к., по народним веровањима, обезбеђивала je домаћинима берићет на

КОЛЕРА

-278-

ььивама, приплод стоке и опште благостање у кући. Обично су сами к. водили рачуна о томе да омашком не би пропустили нечију кућу - то би могло било схваћено као велика увреда и предзнак неволе. Изузетак je правл>ен једино у случајевима кућа у којима je током године неко умро (тамо обично нису коледовали). У складу с правилима, к. су обилазили куће у селу идући са запада на исток, а у планинским крајевима - од доњих заселака навише, да исто тако "цвета и иде у планину" привредно благостање у домовима које коледари посете. У коледарским текстовима, сами к. себе називају "Божјим слугама", "Божјим изасланицима", "невиђеним гостима" који на земљу долазе једном годишње. При уласку у кућу, изговарали су: "Ja у кућу и Бог са мном!", а при изласку: "Ми одавде, а Господ - овде!" (буг.). У ист. Србији, колендаши би питали домаћина хоће ли да прими у кућу "Божју децу". Истовремено, учешће у коледовању je, у многим местима, осмиш/ьавано као опасно и "нечисто" занимање: у неким местима су сматрали да коледаре не смеју пуштати у кућу, већ да треба да их дарују кроз посебан отвор (на —> пећи или —> димњаку) (сев. рус.); код Јуж. Словена, к. су поштовали забрану да ступају у полни однос са женама неколико дана после похођења кућа. Код свих Словена масовно je познат обичај по коме сви, који учествују у коледовању (поготово прерушени), морају да прођу кроз обред црквеног очишћења или да се окупају у —> води, коју захвате пошто пробију лед на -» реци, језеру итд.; дешавало се да су их насилно поливали богојављенском водом итд.

КОЉАДА

КОЛэАДА -» Преслица КОМЕДИЈАШ ->· Чауш КОНАЦ -» Појас КОНОПЉА (Cannabis sativa L.) - културна бшька, коју су Словени упознали пре лана. Обрада к. у свим етапама, од сетве до ткања платна, праћена je магијским радњама и сматрана (с изузетком сетве) за чисто женски посао (међутим, у Србији je -> жена и сејала к.). У веровањима и фолклору, за к. je везан мотив "животних мука": ниједна друга биљка не трпи толико док je из семена претварају у платно или —> кошуљу (семе закопавају у земљу, чупају стабљике бшьке, моче je, суше, трле, гребенаjy, преду, итд.), зато су песме о "мукама" к. коришћене као заштита - њима су растеривани градоносни облаци, итд. Пред сетву, домаћица би, на жарачу, објахала три пута парцелу намењену за к. (Могиљевска облает). Сејали су je боси (срп.), —> ћутке (општеслов.), гологлави (срп., Ниш), с повезом преко очију (Забајкал>е), иначе би птице покљуцале семе, посејана к. не би никла; такође, нису смели никога да поздрављају ни да одговарају на поздраве (ист. слов.). Да би обезбедили белину конопљаног влакна, да би Семене главице биле крупне (пољес., срп. Васојевићи), у семе су стављали —> jaja, разбацивали их по њиви, закопавали их у —> земљу (општеслов.); пред сетву су јели кувана jaja или кајгану.

Лит.: Car. OKSR; KOO 1973: 242, 251, 258, 270273; Чич. ЗП; Вин. ЗКП; Куроч. НСУ: 71-73; Вор. ЗНН 1: 77-165; Шейн. МИБЯ 1/1: 55-113; Марин. НВ: 276-277, 296-297, 309-310, 330-334; БМ: 173-175; СМР: 169-170; Чајк. МРС: 220-223; God. RĐO; Stelm ROP: 49-63; Klin. OBN; Horv. RZL: 63-64, 97-99, 110-111; Per. RMNP: 17-30. Л. H. Виноградова

КОЛЕРА ->· Чума

Вађење u ucnupane конопле

КОНОПЉА

-279-

Ради буђења вегетације и обезбеђивања раста к., на -> Божић, -> Беле покладе, прве седмице Великог поста, на -» Ивашдан, —> Петровдан, скакали су са клупа, столова, —> пећи (зап. слов.); дизали су или бацали увис предмете; жене су се спуштале са брдашца на санкама, на клупама, на —> преслицама (ист. слов., зап. слов., словенач.), јахали су —> коње; њихали се на љуљашкама (срп., макед., буг.); старији људи су играли "да би коношье порасле" (Левач); играли су, уз поскакивање, "за високи лан и коношьу" (зап. слов., словен., хрв.); палили су ватре и скакали преко њих - што више скоче, тим ће род к. бити већи (рус., чеш., буг.). Да би израсла висока к., на дан св. Филипа и Јакуба (1. V), девојке су за игру бирале највишег момка (словач.); коловођа ускршњег кола био je највиши момак (банатски Бугари); на њиву су семе к. носили на раменима, тј. високо (бел. Кобринска, Могиљевска облает). Да би расла густа к., финог влакна, било je важно да сејач има густу -> косу и браду (ист. слов.). На српској етничкој територији, у Шумадији, забележене су белопокладне игре зване "сејање конопље" или "конопљарица", у којима су учествовали само мушкарци. Мочење к. није смело почети пре Рождества Богородице - Мале Госпојине (8/21. IX) и Воздвижења Часног Крста —> Крстовдана (14/27. IX), "бо буде утопленык из того роду" ("јер ће бити утопљеник из тог рода"); ако je к. већ била намочена, требало jy je извући да не би морали да извлаче утопљеника (укр.). К. je имала продуктивну функцију. Новорођенче су повијали маткама (женска јединка конопле са Семеном); ако би га повијали плоскунами (мушка јединка к. без семена), дете би било јалово (укр., пол.); девојчици су ставлали к. у воду за купање, да би имала дугу косу (чеш.). У посету породили носили су једно повесмо к., које су стављали на колевку да би мушко дете било бркато, а женско - космато (срп.). Да би младенци имали децу и да би се она лако рађала, мајка млади за —> појас

КОНОШЬА

ставла семење к., које она просила на под за време -» венчања (срп. Тимок); ако не жели да има деце, млада на венчање носи "мушку" к., односно, к. без семена (срп.). Семеном к. засипају младенце на свадби (рус.). Да би оградили младенце од чини, сипали би им у обућу семе к. (Владимирска обл.), опасивали голо тело стабликама к. (јужноморав., словач.), распоређивали стаблике к. око младе и палили их (буг.). Млада je, улазећи у нову -> кућу, расипала коношьано семе по кући да истера зле духове и -> вештице из куће (морав.-словач. погранична облает). Да покојник не би постао —> вампир, покривали су га конопљаним платном (ист. срп.), опасивали га преко кошуле повесмом к.; гроб су облагали коношьаним поздером и палили га (Тимочка Крајина, Бугарска); нага жена je кадила покојника изгребенаном к., а пепео и остаци к. су ставлани у мртвачки сандук (сев. ист. Србија).

Прерада конопле у Маскару

У календарским обредима, к. су користили као заштиту и као продуктивно средство. Ујутро на Ваведење засипали су краву Семеном к., да би давала много —> млека (Подолија). На -» Благовести, по -> ћошковима куће на под су стављали комаде конопљаног платна, палили их и кадили све унаоколо, да гамад која измили из —> земље, не уђе у кућу (Закарпатска обл.). У Лесковачкој Морави на Мишји дан (9. XI), млади су обилазили кућу носећи стабљике конопље, баемом истеривали —> ми!певе, затим би сабрали све стабљике к. у свежњеве и палили —> ватру од к. у центру села. У Подолији су, на Ивањдан, брали цвет к. и стављали га пред улаз у кућу, у шталу, да препрече пут —> вештици.

коњ

-280-

К., као апотропејска биљка, коришћена je и у народној медицини. Епилепсију су лечили "заборављеном" к., односно оном која je на њиви остала неубрана (ист. Србија). Децу су опасивали кучинама копима су купали покојника, затим би палили кучину и мазали дете чађу (срп.). Поред колевке су ставл,али зелену к., да дете боље спава (срп.). Као средство против прелома и уганућа, коришћен je "четвртков конац" - препреден од к. и лана на -> Велики четвртак (зап. рус., бел.). Лит.: Радовић Б., Гајење и обрйда лана и конопле у нашем народу//ТЕМВ 1956/19: 27-97; Толстой Н. И., Vita herbe et vita rei в славянской народной традиции/'/СБФ-94: 139-144, 147-148, 150; Зел. БЭ: 58, 178-180; УНБ: 249, 376, 491, 505, 582, 596,

597; Па; KA; Poš. ZO: 46, 52, 53; Bart. ML.: 31, 33, 39, 53, 84; Bedn. DKSL: 42, 85, 97; Раден. ССНМ: 243, 247, 248, 250; Чајк. РБВ: 131-136; Марин. НВ: 272, 366, 380, 526.

В. В. Усачова КОЊ, кобила - у народној традицији једна од најмитологизованијих животиња. Kao главна транспортна и теглећа марва (у планинским областима), ова животиња je оличавала везе са светом натприродног, —> оним светом, била je атрибут митолошких (епских) ликова, истовремено везана за култ плодности, -> смрт и култ мртвих. У складу с тим je улога к. (и обредних ликова везаних за к. при маскирању, итд.) у календарским и породичним обредима (пре свега, на свадби), у —> гатањима и др. По археолошким подацима, к. (упоредо с -> псом) био je главна жртвена животиња на сахранама, спроводник на она] свет (уп. бајковне мотиве коња - јунаковог чудесног помоћника, који му помаже да продре у далеко царство, на врх стаклене планине, итд.). Уп, кашупско веровање да коки, упрегнути у мртвачка кола, не могу да пређу границу села ако je покојник —> вампир; лужичку представу о томе да коњ (исто се односи и на пса) може да види смрт, о чему сведочи његово немирно понашање, итд. Карактеристичан je општесловенски фолклорни мотив "знајућег" коња, који предсказује смрт свом

КОЊ

власнику (-> Краљевићу Марку у српској епској песми, светом Глебу, чији je коњ сломио ногу када се кнез упутио на место страдања, итд., све до средњовековних легенди о коњу Ивана Грозног, који je пао у Пскову, па je цар, у страху од сопствене смрти, одустао од пресуде Псковл,анима). У највише митологизованом контексту, овај мотив je познат у "Повестима минулих лета" (око 912. г.), у којој -> чаробњак предсказује —» Олегу Вешчем смрт од коња, те кнез одлучи да свог л>убимца пошаље на пашу; када сазна за н>егову смрт, он, ругајући се пророчанству, нагази на лобању пале животиње: међутим, из лобање измили -» змија и уједа кнеза за ногу, те он умире. Коњ (коњска лобања) и змија су карактеристично оличење хтоничких сила и смрти у општесловенској традицији. Митску змију - предводника змија - у Хрватској називају kačji konj ("змијски коњ"), vilenski konj (уп. -» вила); верују да се -> длаке из коњског репа претварају у змије (мак.). При томе се кон>, а поготову коканик - јунак или -> светац (супститут паганског божанства) - јављају као противници -» змаја, злих сила, -> болести у

мв 4рвени коњић на крову куће

КОЊ

-281-

фолклорним и ликовним текстовима (укључујући иконе "Георгијево чудо са аждајом", итд.). Уп. руску басму: "На мору Каину, на острву Бујану, на белом ужареном камену Алатиру, на храбром коњу јашу Јегорије Победоносац, Михаил Архангел, Илија Пророк, Николај Чудотворац, побеђују змију љуту огњену", итд. По најстаријем познатом извору, по "Делима Дачана" Саксона Граматика (XII в.), бели коњ бога —> Свентовита ноћу се борио против непријатеља и враћао ујутро црн од блата. Посебно значење je имала —> боја коња: бели (златни) коьь био je атрибут Господа —> Бога, Јурија-Јегорија у пољској и источнословенској традицији (у белоруским басмама); у руској бајци, на белом коњу јахао je ведар дан, на црвеном - црвено сунце, а црни коњаник je био оличење ноћи; у српској песми св. —> Никола јаше на плавом, црвеном и белом коњу (уп. —» боје). У складу с двојном природом коња-медијатора, коњској лобањи су придавана амбивалентна својства у ритуалима: уп. пол,ески ритуал спаљивања коњске лобање као оваплоћења "вештице", смрти, итд., на ивањској ватри, и општесловенску употребу коњске лобање ради заштите стоке, —> пчела, повртњака; у појединим случајевима, она je коришћена и за набацивање -> чини (пољ.). Коњска лобања je свуда употребљавана као грађевинска -» жртва. Веза коња с оним светом и познавање судбине, одређивали су му улогу у -> гатањима: коња бога Свентовита изводили су из храма према три кошьа, забодена у земљу, један до другог, гледајући којом ће ногом коњ да крене: ако би коракнуо десном - подухват ће бити успешан, те се могло кренути у поход. У руским божићним гатањима, девојка би коњу стављала повез преко очију, узјахивала на »era задњицом окренутом напред и ишчекивала на коју ће страну кон, кренути - отуда je могла очекивати брачног друга. Приликом гатан>а да се види суђени, у поноћ би девојке одлазиле у коњушницу - ако зачују рзан>е, удаће се (Лужички Срби.); по понашању к., гатали су о смрти (ако коњ удара копитом о земљу, наслућује смрт), о л>у-

КОЊ

бави (ако коњ једе сено, пије воду - момак воли девојку, пољес.). Према томе, коњ у гатањима оличава везу с оним светом и будућношћу; он je демонско биће: уп. вологодско предање о девојкама које су за време гатања призивале "ђавола" да им се покаже "очи у очи" - умало их нису прегазили коњи који су искрсли незнано откуда. Ко» je могао да се појави и на месту на којем je закопано благо (укр.; црни кон> у срп. предању). У укр. предању, мајци и сину, који су престали да трагају за судбином, указала се чорна кобила поред —» гроба крај -» пута: она људским гласом обећава сину да ће га одвести до -> бунара, на коме дају срећну судбину; син се окупао на бунару и кобила га je у једном скоку вратила мајци и потом нестала. Код боје био je битан у гатањима по боји коња: "Коњ црни - невоља, коњ риђан - грозница, кон> сивац - на добро" (Пољесје). Гатањима су блиска многобројна тумачења предзнака, везана за понашање коња: ако рже - то je на добро; топће ногом - путоваће; силовито мрда ноздрвама на путу - близу je кућа; фркће на пуху _ слути добар сусрет (или -> кишу); забацује главом - пашће киша; вал>а се по земли - долази депо време; спотиче се пред путовање - боље одложити пут; испреже се успут - наслућује невољу (рус., укр.); фркће лети - киша ће, зими - мећава (укр.); поиграва на путу до појила слути кишу (бут.); ако болесни драги мисли о коњима - умреће; ако коњ њуши војника, војник ће погинути. Коњ у сну значи пут или —> болеет (нево/ьу), црни (риђи) коњ - болеет, бели - добро, сиви смрт, итд. У обредима породичног циклуса, кон> je био укључиван, пре свега, у ритуале "прелаза": стари руски обред пострижења кнеза - првог шишања —> косе кнежевићу - праћен je ритуалним узјахивањем коња (овај обред иницијације je сачуван међу Русима, у козачкој средний). У свадбеним обредима посебан значај имали су коњи упрегнути у фијакер, којим се возе младенци. Код Срба (облает Мачве), коњаници са сабл.ама кружили су око свадбене поворке, штитећи младенце од чи-

коњ

-282-

ни; у руском обреду царске свадбе (XVII в., опис Г. Котошихина), коњушар je jaxao са исуканом сабљом око палате у којој су спавали младенци. У средњовековном свадбеном обреду Руса, коње су давали као откуп за младу (уп. касније драмске варијанте трампе -» жене за коња, итд. у руском и укр. фолклору); по "Домостроју" (XVI в.), ждрепце и ждребице су привезивали крај подрума, где су младенци проводили прву брачну ноћ. При томе се веровало да су производна снага коња и човека узајамно повезане: пред парење, кобилу je требало да храни трудна жена, из скутова сумъе (рус.)· Сматрало се да коњима врло тешко пада да вуку кола с мртвачким сандуком: у Витепској губернији, пре поласка на сахрану, најстарији у купи би плачући љубио копита коњима; код Руса, коње на -> гробљу испрегну, направе санкама круг у смеру кретања -» сунца, па их онда поново упрегну.

Појење копа вином на свадби у Драгачеву

У обредима календарског циклуса, -коњи, коњски празници и ликови (свеци, маскирани), који су у вези с н>има, обеле-

коњ

жавали су смену календарских циклуса. Уп. поготово омладинско јахање коња на —> Беле покладе (рус. "на конех ристание" - тркање на коььима, описано у посланици Тихона Задонског, око 1765. г.), скакање момака, коња на паши првог дана католичког празника "Зелене свјатки" (уп. -> Ђурђевдан) у околини Вроцлава (иол,.), српска такмичења коња на —> Божић (извор из 1435. г.), белоруски обичај прескакања ивањске ватре на ждрепцима (Витепска обл.) - све до надметања маскираних "коња" из суседних села (на Ђурђевдан, рус.). У складу са семантиком смене сезонских циклуса, познати су фолклорни ликови коњаника који оличавају календарске празнике - Коледе (рус., пол,.), Авсења (рус.), Божића (срп.; уп. српски божићни обичај јахања коња с узвиком "Божић!"), "зеленог Јурија" који jame на зеленом коњу (хрв., уп. —» Георгије) и др. Карактеристичан je божићни обред у Пољској, када коњаник ујаше право у кућу, говорећи: "Ишао коњ на коленде, зарађивао за хлеб, и зарађиваће"; коња су хранили овеем с поклопца наћви. "Кон," и "кобила" су општесловенски ликови у које се прерушавају током божићних празника (вођење "бесовске кобилице" спомиње се у царском писму 1648. год.); везани су не само за аграрну магију него и за симболику брака, —> сношаја, итд. За покровитеље коња сматрани су: свети коњаници - Георгије-Јуриј (општеслов. покровитељ стоке; уп. именовање коња "Јегорије храбри" у Приангарју), "коњски богови" Флор и Лавр код Руса, Теодор (Тодор) Тирон код Јуж. Словена (његов дан > Тодорова субота - називају Конски Великден, "коњски Ускрс"). Ређе се, као специјални заштитници коња, јављају св. -» Власије (који je такође понекад на иконама приказиван као коњаник) и св. —> Никола (Николај): у Белорусији, празник св. Власија je називан "конское свято": тог су дана седлали и јахали младе коње, нису радили с коњима, припремали су специјалан оброк за коње; у српској традицији, св. Николу су понекад сликали и као коььаника, као и св. —> Саву и др. Кон,и - бели (ист. слов., буг.), огњени (ист.

КОЊ

-283-

слов.) - атрибути су св. Илије, који јаше небом или се вози у колима у која су упрегнути кон>и: -» гром je лупа коњских копита (уп. руске загонетке у којима je гром - топот или рзање коња). Карактеристична je, такође, веза коња с ликовима ниже митологије —> видама код Јуж. Словена (самим вилама се некада приписују коњске ноге), -> русалкама код Источних Словена (русалку je представљао прерушени "коњ"), кућним духом (-» домовој) и др. -» Нечисту силу, укључујући и кућног духа, могућно je видети када се на главу стави хам. Кућни дух - рус. хозяин лошадиный (газда коња) (рус., уп. —> дворовој, хлевник) може волети коње посебне боје или, напротив, да не заволи коња који није пожељан: кућни дух ноћу јаше коња, тера животињу до изнемоглости, презнојавања, итд.; иста веровања, упоредо с мотивима заплитања гриве, важе и за виле, русалке, -> ђаволе, -» богинке, -» море (код Зап. Словена) и др. ликове, за хтоничке животиње (уп. -> ласица). Снажан коњ, кога одабере кућни дух, није добар за рад, њега се треба ослободити; ако падне, у купи се неће множити коњи (ист. слов.). Да би се коњи (и друга стока) плодили, као заштиту од кућног духа, у јасле су побијали јасиков колац, итд. Кон, неодређене боје - шарен - сматран je опасним за домаћинство, јер на њему може да дојаше хлявник (демон штале) у шталу (бел.). У магији, посебна улога je придавана не само коњској лобањи, него и копитима, предметима за упрезање (укључујући и хам), потковицама, —> длакама, које, ако се нађу, омогућавају да се види кућни дух било које боје, итд. Приликом куповине/продаје коња, настоје да добију и узду, да би се коњ навикао на нову кућу, да не би туговао за пређашњом (ист. слов.); направе с њим три круга по двориШ1 У (рус.); предају узду "из њиве у њиву", узму траг (земље или снега) испод десног копита, итд. (ист. слов.). Представе о коььу као нечисто) животињи, везаној за смрт, нечисту силу и онај свет, карактеришу легенде о нечистом пореклу те животиње (Бог je ђавола, који му

КОЊСКИ ВЕЛИ1СДЕН

je сметао да дрл>а, претворио у коња, укр.), о сеоби иноверчеве (Јеврејинове) -> душе у коња (укр.), о умрлима од пијанства и др. нечистим покојницима, на којима јашу ђаволи (рус.), грешне душе, вештице, море, -» вукодлаци (срп.). У ист. слов, легендама, коњ je супротстављан —> волу, као чистој животињи, која je сеном покривала новорођеног Христа, док je коњ то сено jeo (зато кон> и никад не може да се наједе, укр.). Лит.: Ануч. СЛК; Топоров В. Н., Еще раз об "авсеневых" песнях: язык, смысл, сти;с//Исследования в области балто-славянской духовной культуры, Заговор, Москва, 1993:169-195; Гура СЖ (наведена лит.); УНВ: 264-267; 423-424; Георг. БНМ: 5356; Z. Rajewski, Kon w wierzeniah u Stovian wczsesnosredniowieczriyh/fWiadomosci Archeologiczne, 39/1975: 516-520; N. Reiter, Der Pferdemythos bei den Slawen/'/Slavica Gandensia, 1980-1981/7-8: 131-146; J. Bartminski, Kon//Sfottw7c ludowich stereotipow jezykoivich, zeszyt probny, Lublin, 1980: 119-144. B. J. Петрухин

КОЊСКИ ВЕЛИКДЕН -^ Тодорова субота КОПРИВА (Urtica urens L., Urtica dioica L.) - бшька чије je основно обележје одражено у називима мотивисаним значењем "пећи", "пецкати", "бости": рус. жигучка, укр. бојков. жалива, бел. жижка, жигливка, пол,, zegawka, српски жара, чешки žegavka, словач. žihl'ava, морав. žihlavka, кашуп. pafava, kolqca итд.; у народно) култури игра улогу заштите и средства за одбијан>е; сврстава се у "ђавол>е" биљке, везане с "туђим" светом; истовремено, доделена joj je симболика плодности. По легендама, к. je постала од проклетих или грешних људи, или je израсла на месту где су они погинули. Народ каже да je -> ђаво посејао, а да je -> Бог проклео к. (укр.). Код Јуж. Словена, прва к. je употребљавана, у периоду пролећно-летњих празника, као ритуално јело, ради очувања здравља читаве године (срп., буг.). На дан Обретења главе светог Јована Крститеља (24. Π/9. III), јели су к. у знак сећања на свеца (Родопска обл.). На -> Ускрс, у Босни

КОПРИВА

-284-

су се причешћивали -> вином и —> хлебом (на хришћански начин), а затим к. (уп. буг. назив тог празника Коприварко). Бугари (околина Софије) и Срби (Бољевац) први пут би јели коприву на -> Ђурђевдан, изговарајући формуле за отеривање -> болести и жеље за добро здравље. На Велику суботу су кували к. и мазали њоме крупну, рогату стоку, да не бесни (окол. Враца). Забрањено je било jeсти к. на Велики петак, jep се тада "удају коприве" (Чајк. РВБ: 140) и после дана св. Константина и Јелене (21. V/3. VI). Апотропејска својства к. масовно су коришћена у магијским обредима заштите од болести, -> чини, -> нечисте силе, елементарних непогода, несрећа (општеслов.). На "ђурђевдан би к. стављали под јастук, китили њоме главу и стае, опасивали се, —> шибали себе или једни друге к.; ко би се први пробудио, жарио je спаваче по ногама к., да би "били жустри к'о коприва" (Чајк. РВБ: 138, босан., херцег., буг.). На дан Ивана долгого (1/14. VI), Руси су играли кола, у којима су играчи жарили један другога к., у жељи да се ослободе болести. На -+ Ивањдан (24. VI/7. VII), копривом су мели под (буг.). Уочи Ивањдана или -> Тројица, к. je, као заштита од -> вештица, чаробњака и друге нечисте силе, стављана на —» прозоре, —> прагове, качена на -» врата кућа; пред купање у -» реци бацали су к. у —> воду, ради заштите од —» русалки (ист. слов.), држали су у рукама к. као заштиту од —» водењака (чеш.); на прозоре куће бацали су к., говорећи: "Коприва у кућу, а стенице напоље" (архангел. - Сок. ВЛКО: 258). Као заштитно и продуктивно средство, к. je активно примењивана у сточарској магији: при првом истеривању стоке на пашу, на Тјурђевдан, све млекарско посуђе су украшавали зеленилом и к. пре него што почну ритуалну мужу —> млека (јужнослов.), цедили су млеко кроз киту к. (бел.), музли кроз венчић од к., бацали к. у музлицу (јужнослов., зап. укр.), "да овце не болују", "штоби худобг так не вадило як жалгвг" - "да стоци, као и коприви, ништа не науди" (Закарпатье Бог. ВТНИ: 242). Ради обиља млека, павлаке, маслаца,

КОПРИВА

стоку су хранили к., њоме су трљали вимена кравама и овцама (срп.); посуде за млеко, за вађење масла, прали су смотуљком к., који би потом спаливали, да им зли човек не би скинуо "кајмак", односно, отео берићет (чеш., словач.). Ради заштите стоке од вештица, уочи —> Јовањдана, копривом су запушавали рупе на шталама (ист. слов., чеш.); кравама би на рогове стављали —> венце од к. (пољ.); преводили су стоку преко гомиле к. (ист. слов.). Копривина својства одбране и плодности коришћена су у аграрним обредима: у —» жито за сетву ставл>али су корен к., који су после закопавали насред њиве (Хомоље). У леји купуса садили су к. пресађивали су ископани бусен с корењем неколико струкова к., говорећи: "Коприва црвима, а купус нама" (Бол. КСЗ: 79). Да нико не би могао да им обере род, Чеси из јужне Моравске су к. стављали у прва кола -» ђубрета, које су возили на њиву. К. je коришћена у врачању и магији: к. су палили ради отеривања градоносних облака (малопољ., буг.); задевали су je за -> одећу, за -> вериге на -> опьишту, да гром не погоди кућу (Бол>евац); сматрали су да "свети -> Илија не бије у коприве" (Хомол>е - Чајк. РВБ: 138). Стара вештица je "посвећивала" нову вештицу, ударајући je венцем од к. (срп.). На Т)урђевдан, док би се њихале на љуљашкама, девојчице су жариле зреле девојке к. по ногама, да их распиле па да се удају (Тјевђелија). Уочи Ивањдана, девојке би увече стављале под јастук 12 трава, међу којима je била и к., изговарајући формулу да им на —> сан дођу суђени (Сибирска обл.). У народно) медицини, копривом су лечили плућне болести, -» грозницу, отоке, ране, очне болести, главобољу; уједе —» пса, —> змије; истеривали су демоне болести (општеслов.). У басмама се болеет, као и нечиста сила уопште, тера у коприву. Негативна симболика к. одражава се у неким веровањима: богато израсла к. сматрана je предзнаком смрти, пустошења, разарања (рус., чеш., морав., буг.). Представе о к. као бил,ци "туђег", "дивљег",

КОРЊАЧА

-285-

"аномалног" света одражене су у фразеологизмима: найти в крапиве (наћи у коприви) - "родити копиле"; прыгать в крапиву (скочити у коприву) - "за морално посрнулу девојку" (јужнорус.); скакать в крапиву (скакати у коприве) - "чинити прељубу"; крапивница (копривница) "мајка ванбрачног детета" (околина Калуге), крапива, крапивник (коприва, копривник) (рус.), kopfivče - "ванбрачно дете, копиле" (ст. чеш.). Лит.: Вълчинова Г., За копривата и чесъна, Хранителни хипостази на Коледа и Великден//ЂЕ 1997/4: 53-59; Зел. ОРМ*: 245, 260, 272, 341; КОО 2: 251, 254, 263, 3: 231; СД 1: 144, 179, 322; Бул. 2 УН : 361-362, 294; L 1892/1: 471, 472; 1911/21: 147; 1963/50:107; 1965/52:195; Bart. ML: 221,305; Чајк.

РВБ: 137-140; Möd. VOUS 2: 334; Марин. НВ: 415, 453, 459, 504; Пир: 446, 466; Род : 18.

В. В. Усачова КОРЊАЧА - животиња коју народна традиција сврстава у "гамад". Митолошке представе и дијалекатски називи зближавају je с —> жабом (укр. коритна жаба, буг. костена жаба, срп. хрв. корава жаба, итд.) и са -» змијом (срп. хрв. зминица). Низ обележја зближава к. такође с —> гуштером и —> кртицом. По народним легендама, к. потиче од —> јела, којим из тврдичлука нису почастили путника (Христа), мајку или кума, него су чинијом поклопили јело: кајгану, кнедле (укр.), —> хлеб и печену кокошку (срп. хрв., босан.). К. потиче од -> вештице, која je прала на -> празник и, да je луди не би видели, легла на клупу и покрила се коритом (укр.); од младе невесте коja свекру није изнела хлеб и -> со за ручак, па се од срамоте склонила на даску за мешење хлеба и покрила се наћвама (буг.); од кћерке, коју je мајка проклела док je месила тесто, па се на девојку залепила даска за мешење хлеба и чинија (бел.). Као казна за тврдичлук, кнедле су се претвориле у корњаче, а хлеб с кокошком или кајганом je срастао с чинијом; вештица je срасла с клупом и коритом, а млада с даском и наћвама - тако je корњача дошла на свет.

КОРЊАЧА

Неке укр. легенде су порекло к. везивале за змију, која je претила да побије људе својим уједом, за летећег -> змаја, који гута људе. K. je некада летела, слетала на људе, јела им носеве и испијала очи. За казну, -> Бог joj je уделио тежак оклоп. Као змију и другу гамад, к. сматрају за отровницу, a њен ујед за смртоносан. К. и гамад обједињава веза с -> громом, -> кишом и —> градом. Да се не би плашили грома, једу jaja к. (срп.); веровали су да убијање к. изазива град, а превртање - кишу, па су зато за време суше превртали к. (буг.). Забрану убијања к. Македонци објашњавају тиме да она доноси -» срећу и моли Бога за летину. У бугарским космолошким представама к., исто као змија, држи читаву земл,у на себи. Као и змија, к. може да набави травку -> расковник, помоћу које се без кључа отварају све браве (укр., бел., срп., далматин.), може да звижди (пол>.), а такође и да уђе у човека, у чијој утроби изводи младунчад и тиме изазива појаву отеклина на човековом врату или колену (пол>.). У Пољесју, упоредо с масовно раширеним представама о вештици у обличју жабе, постоји и веровање о претварању вештице у к. У том облику, ускршње но-

"Же/ькиче" (мала корњача) као мштита ткања од злих погледа

КОРЊАЧА

-286-

ћи вештица улази у шталу и "обира" -» мдеко туђих крава. Kao смук, жаба или кртица, к. утиче на млечност крава. Сматрају да ће крави бити масније млеко ако у канту с млеком ставе к., да ће крава имати гушће млеко ако joj дају да поједе jaje к. (укр.). Попут -> кућне змије и -> дасице, улогу заштитника стоке имала je поготово кртица, коју су стављали у коњушницу да би се боље плодили коњи, а за к. су сматрали да повољно утиче на свиње. Да би се свиње плодиле и гојиле, у свињац су закопавали живу к. (бел.), држали су je у сплачинари из које хране свиьье (бел., укр., буг.). Сматрали су да je к. корисна и за краве, па су je стављали у посуду из које су појили стоку (укр.).

Шаря "же/ъка" (корњача) с пиротског ћилима

К. се користи и као апотропеј. —> Кост к. носе у —» коси као заштиту од —> чини и -» урока, парче оклопа носе под пазухом, као -» хамајлију (буг.). Апотропејска и друга својства к. примењивана су у народној медицини. Веровали су да месо к. помаже код страве и -> болести изазваних поједеном храном, на коју су биле набачене чини; уситњене кости к. стављају у воду и пију их, да би се загптитили од болести страве или урока (буг.). Иситњени оклоп пију с водом када оболе од гоно-

КОСА

реје или јаког кашл>а (срп.). Мугякарац који пати од лупања срца, треба да пије —> крв мужјака, а жена - женке к. (срп.). Печена jaja к. коришћена су за лечеьье киле (буг.). Лит.: Тура СЖ: 392-396. А. В. Тура

КОСА -> Нож, -> секира КОСА - у народним представама, стециште човекове животне снаге. У магији, одсечена к. (као и —> нокти, зној, пљувачка и др.) третирана je као замена (двојник) човека. Често су одсечену к. чували, а затим je стављали у мртвачки сандук, да би "на ономе свету положили рачун за сваку длаку" (ист. слов.). К. (као и длака) симболише мноштво, —> богатство, обиље, —> срећу. Руси у Владимирској губернији би прво —> jaje, које снесе кокошка, трипут котрљали по глави старијег детета, говорећи: "Кокошко, кокошко, снеси онолико jaja колико косе има на глави детета!" Македонци у Охриду би, после продаје стоке, трљали своју браду новцем, говорећи: "Колико длака у овој бради, толико берићета и обшьа!" Срби су се новчићем трљали и по коси и по бради "да би такве биле и клијавост и летина". Пољаци у области Жешова би, на -> Бадњи дан, разбарушавали к., понављајући: "Гомилај се, жито, гомилај!" Словенци би, на дан св. Барбаре, улазећи у кућу, домаћину пожелели онолико телади, свиња, ждребади, вагона репе, итд. колико к. има на глави. Жене у околини Смоленска би, на —» Ђурђевдан, на њиви, једна другој смицале мараме са глава и вукле се за к., "да би домаћину жито било густо и велико као к.". Чешљање к. ограничава читав низ забрана. Српкиње су се чешљале —> понедељком, -> уторком и -> четвртком, Украјинке - уторком, четвртком и —> суботом. Строга забрана односила се на —» петак; њу су поштовали многи Словени, пре свега Руси. Срби нису чешљали к. петком "да вукови не кољу стоку". У Србији (Шумадија, Поморавље) нису че-

КОСА

-287-

шљали к. у време сахрана, "да их не би болела глава и да им не би опадала к.". Истовремено, чешљање к. било je обавезно на неке -> празнике. Девојке у зап. Србији и Македонке у области Скошьа на -> Ђурђевдан чешљале су к. у н>иви ражи, "да би биле здраве и имале к. густу као раж". У околини Витепска старије сељанке су чешл>але к. на -> Ускрс, "да би имале онолико унучади колико к. на глави". К., која би опала приликом чешљања, није се смела бацати: -> вештице су могле од к. да направе "завој" с -> чинима (Черниговска обл.); к. je могао однети -> ветар, зли човек je могао да набацити чини, итд. Стога су к. гурали у рупе, затрпавали -> земљом, закопавали на —> раскрсници; стављали под —> камен, спаливали (понекад je, напротив, било забрањено спаљивање к.). Такође су веровали: ако косу оставе на поду, помету je или газе, болеће их глава, добиће реуматизам, "власац" и др. —> болести. Прање к. такође je било одређено сличним ограничењима. Шишање к. je регулисано у зависности од старости, пола и времена - дана у седмици и месечевих мена. Готово свуда, дете нису шишали пре него што напуни годину дана или чак седам година, да "не одсеку језик" детету, тј. не обуставе развој говора (рус., бел.), да му "не посеку памет" (слов.). За прво шишање, Ист. Словени су одабрали време младог месеца, "да би к. брже расла"; Бугари, Лужички Срби - пун месец, "да на глави буде пуно к.". У Украјини и Белорусији нису шишали пастире од Т)урђевдана до св. Кузмана и Дамјана (1/14. XI); у противном, могли су очекивати болеет стоке, рђаво тел,ење, напад вукова. Ошишана, као и опала к., није бацана него je закопавана у земљу, стављана под камен, скривана од птица, ношена на плодно -> дрво, затрпавана у мравињак (буг.), угуравана у плот (укр.). Ради стимулисања раста к., Српкиње би на опалу к. стале петом; Хрвати су прву ошишану к. детета стављали под съеме куће или за греду таванице; словачке девојке су чешљале к. на -> Велики четвртак испод -» врбе, певајући: "Врбо,

КОСА

врбо, дај ми косу дугу као три појаса!"; у Херцеговини, девојке Српкиње на Божић су чешљале к. седећи на -» бадњаку, итд. У циљу лечења, ошишану к. болесника затискивали су јасиковим кочићима у довратак, завлачили у душьу на —> јасици, итд. Али, помоћу к. je било могућно и послати болеет, па су зато к. здравог човека закопавали у -» гробљу (словач.). Девојке Хрватице су веровале да могу опчинити младиће ако им неприметно ставе своју к. у храну, а момци Словаци су носили под пазухом праменове к. својих изабраница, да би побудили њихову љубав. У обреду крштења, одсечени прамен к. детета би уваљали у -> восак и бацали у купку: ако би смотуљак закружио по површини воде, то je тумачено "на живот", а ако би пао на дно - "није на живот" (ист. слов.). У свадбеном обреду обављани су многобројни ритуали с к.: младожењи би смудили к. на глави у облику —> крста; потпаљивали би неколико власи са главе младожење и младе, да их споје (сједине) (бел.) и др. У погребном обреду, к. су распуштали и расплитали као знак жалости. Непокривена женска к., по народним представама, може да донесе штету људима, домаћинству, летини; жену без мараме може да одвуче —> дворовој (дворишни дух) (Рус. Север, Череповецки срез), да je поједе -> вук (Пољаци-Хурали), убије гром (рус.); кад je види, "сунце плаче" (укр. Полтавска обл.); к. жене која иде непокривене главе, после смрти се претвара у змије (буг.), итд. Распуштена к. je сматрана за карактеристично обележје ликова -> нечисте силе —> русалки, —> вила, самодива, вештица. Лит.: Гаген-Торн Н. И., Магическое значение волос и головных убаров в свадбеных обрядах Восточной Европы/'/СЭ 1933/5-6: 76-88; Тјорђевић Т., Коса у нашем народу/Гђор. ННЖ/1: 80-99; Mosz. KLS: Bystr. ŠOR: 20; Gieysz. MS: 221; Позн. 3:132, 231; Бет. ЗЗО//РФВ 1907/57: 31; Ерм. НСМ 2: 75,96; ЖС 1902/2: 205; Зел. ВЭ: 71, 96, 256, 266, 277, 278, 325, 351; Макс. ННКС: 126, 158; Гринч. ЭМУ 1: 19, 59; Марин. ИП 2: 62, 159, 505, 540. Н. И. Толсто/, Б. В. Усачова

кости

-288-

КОСТИ (људи, животиња, митолошких ликова) - у народним представама јављају се као сакрализовани предмета, према којима однос одређује хришћанска традиција (мошти, посмртни остаци предака, сахрањених по обреду), и као објекти везани за онострани свет ("кости мртваца", посмртни остаци -» нечистих покојника). Однос према посмртним остацима л,уди одређује забрана дирања (узнемиравања) костију покојника: не смеју се прекопавати стари -» гробови; када се кости нађу у новоископаној раци, мора се бацити новац у раку, да се "откупи место" (општеслов.). Ритуална радња с костима, у јужнословенском обреду "поновног сахрањивања" (Бугарска, Македонија, јуж. Србија, Хрватска) доприноси "исправном" преласку покојника на —> она] свет и одређивању његове загробне судбине. Несахрањене к. могле су довести до појаве "лутајућег покојника", тј. -» вампира. Познате су приче о томе како je човек нашао мртвачку к. на путу па je позвао на ручак (слов.), или како je девојка позвала случајно нађену к. на свадбу (бел.) - мртвац се појавио и казнио оне који су га узнемирили. Представа о к. као спремишту -> душе одражава се у идиоматским изразима: срп. "запекла му се душа у костима" (за врло старог човека, који се "заживео" на овоме свету), "дух му се у кости забио" (за човека који лежи као мртав, мада je жив); у заклињањима: "Тако ми се не закаменило дијете у жени, теле у крави, јагње у овци, свако сјеме у баштини и дух у костима". Док се чувају човекове к., остаје жива и н>егова душа, и то je гарант будућег васкрсавања из мртвих (срп.). Међу човековим к. постоји и једна у којој je усредсређено "причешће". После сахране, она се чува у земљи до Страшнога суда, када ће из ње васкрснути читаво тело и кости умрлога (бел.). За разлику од људи, к. немају -> ђаволи, вампири (срп., Косово). Постојање "сувишних" к. такође доказује да тај човек или биће нису сасвим "људске" природе.

кости

По белоруском веровању, "асилки" (јунаци-људескаре) имају у свом телу такозвана "ђавоља ребра". Освештане к. животиња с ритуалних трпеза на —> Беде покладе, —> Ускрс, —> Ђурђевдан, -> Игњатијевдан, -> Божић, као и друге остатке хране (љуске од -> jaja, мрве од -> колача), било je забрањено бацати - пажлзиво су их сакушьали и чували за разноврсне магијске цилзеве. Ускршње к. су закопавали или угуравали у -» земљу, да би се ослободили корова и пољских штеточина, a повећали плодност земље и стоке. Спаљивање освештаних костију требало je да спречи —» кишу (бел.), заустави непогоду (словен.). Качење или убацивање к. на —> таван, завлачен>е под стреху или у зид куће, масовно je примењивано као заштита од —> грома у ист. Пољској, Белорусији, у Πο/beqy, у сев. зап. областима Хрватске и Словеније. —» Пуштање к. низ воду примењивано je у неким пољеским селима и породицама, у којима je било утошьеника. У Бугарској је овај ритуал обављан на ТРјурђевдан: к. жртвеног јагњета су бацали у текућу —> воду ради заштите од града, у Добруџи "да би овчје млеко текло к'о вода што тече". —> Гатања по костима животиња нарочито су распространена код Јуж. Словена и практикована су уочи Нове године (Србија), на Беле покладе (Словенија), Т)урђевдан или Илиндан (Бугарска). По форми, боји, пропорцијама к. плећке домаће животиње, судили су о личним и друштвеним приликама у следећој години. X. животиња и л>уди су коришћене у магији као средство за опчињавање, као начин да се постане невид/ъив (такозвана "кост-невидимка", која се добија од црне —> мачке, скуване у поноћ), за набацивање —» чини, за спречавање помора стоке. Свуда код Словена постоји веровање у "мртву кост" - израслину на телу; (рус. "мертва кость", "навья кость", укр. "мертва метка", хрв. "mrtveška koščica", чеш. "navrm kosti", полз, "martwa košć"), која може да постане узрок болести или смрти. Њена појава се везује за кршење забране да се ради на Навскиј Великден

КОСТРОМА

-289-

(укр.). Да би се ослободили "мртве кости", тр/ьали су руку о шарке на црквеним вратима (ист. рус.); коском с —> гробља су трљали израслину (пољ.) или су давали да je уједа дете, које се родило после смрти свог оца (срп.); приносили су je уз мртвачку к. за време звоњаве —> звона (укр.); привезивали су за руку сребрни новчић, узет из -> гроба (мак.) итд. У народној медицини, коришћене су к. с ритуалних трпеза, к. мртваца и угинулих животиња. Mm.: КОО 1: 214, 220; 2: 211, 288; 3: 217, 237; Зел. ОРМ2: 109, 131-132, 140; Никиф. ППП: 42-44, 53, 83, 102, 134, 188-189, 245, 271, 290-291; Шейн. МИБЯ 1: 169-170; 2: 554-559; 3: 247; Fed. LB. 1: 3363-364; Чајк. ССР 5: 72-73; Vuk. SK 2: 329; Tjan. 3BP: 67-69; СЕЗб 1: 75; 5: 241; 48: 315-318; 65: 151153; Марин. НЕ: 250, 456, 479, 506, 534; Кол. ПОС: 80-81; Доб.: 332-333; Mosz. KLS: 4405-408; Kur. PLS 1: 16-17; 239, 241-242; 2: 220-202; 4: 173,

184, 237; Möd. VOUS 2: 266, 269; 5: 273; Gavaz. GD: 37-38; Horv. RZL.: 187. О. В. Белова

КОСТРОМА - у традиционалној култури Руса и Украјинаца, лик из календарског обреда и игре кола, који су везани за —» пролеће и лето. Лик К. истраживачи везују за сезонске духове (духове биљака) и пореде га с другим култовима и обредима, који су посвећени духовима и божанствима који нестају и појављују се (В. Мангарт, А. Н. Веселовски, Ј. В. Анчиков и др.). К. означава лице које игра и саму игру. Играчи стану у —» крут, у чијем су центру К. (она обично непомично лежи и ћути) и њена мајка, која води дијалог са осталима. Дијалог почиње питањима о здрављу Костроме, после чега се набрајају етапе "болести" и "умирања" К. Деца вуку К. да je сахране, на шта она скаче и лови сву децу одреда. У многим областима Русије био je познат обред "сахрањивања Костроме", који je обављан уочи Петровог поста. Ради тога je прављена лутка К., којој су облачили женску одећу. Костромушком су могли називати лутку коња-русалке; Кострому

КОСТРОМА

je могла да представља млада жена или девојка. За правл>ен>е лутке коришћен je првенствено сноп овршене ражи (сламе), понекад коров, пруће или су облачили доњи део -> гребена. Лутку или девојку ставе на носила (на трупац, у корито), носају je по селу, око цркве, затим je носе на -> реку, у њиву, шуму, пародирајући погребну поворку: жене оплакују "покојницу", "поп" кади, држећи у рукама -> камен или опанак. Када дођу до одређеног места, свуку одећу с лутке и баце je у -> воду (спаљују, остављају на њиви, на међи, ређе - закопавају у -> земљу); ако je Кострому представљала реална жена, а не лутка, онда су je остављали у шуми, испод —» дрвета. Називи Кострома, Коструб изведени су од речи која, у ист. словенским језицима и дијалектима, означава "остатке културних биљака после њихове обраде", а такође "грубе делове биљака (прутеве, шибе)", "билаке и њихове делове који су неприкладни за употребу". Ова значења су везана за материјал (слама, коров, пруће) од кога je правлена лутка у руским обредима "сахрањивања Костроме". Ова веза Костроме с бшькама потврђена je и у обредима. Неке игре уз учешће Костроме/Коструба представљају такозване операционе текстове, у којима се описују процеси обраде биљне сировине и њеног претварања у платно. К. узима биљку од које се добија предиво, милује je, залива, мочи, суши, трли, гребена, преде пређу, снује, навија, поставља на разбој, тка, бели и ваља платно. После тога К. се разболева и умире, а затим устаје и игра (-> коношьа). Управо ова завршна епизода игре и обред (смрт и наредно васкрсавање Косторме) дају повода научницима да лик К. схвате као сезонски дух (дух бил>ака) и да га пореде с другим култовима и обредима, који су посвећени нестанку и повратку духова и божанстава, уп. -> Беле покладе, —> Иваньдан, —> Марена, итд. Лит.: Зилинский О., Из истории восточнославянских народных игр (Кострома/Коструб)//РФ 1968, 11: 198-212. Т. А. Агапкина

КОШУ/ЪА

-290-

КОШУЉА - основна -» одећа, значајан предмет традиционалног словенског одеда. У обредима, к. се често јавља у улози човековог двојника, може да буде везана са човековом кожом. Женска кошуља асоцира на неке ритуалне радње с к. > провлачење новорођенчета кроз к.; манипудације са скутовима кошул>е су осмишљене као продуктивне. K. je често била везивана за човекову судбину, удес. Тако je код Источних Словена присутно веровање да продавати к. значи продавати своју —> срећу. У Пољској (Покутје), у нову кошуљу обавезно су завијали -> хлеб, да онај ко je носи никад не буде гладан. Пол^аци су такође веровали да ако се везују чворови на концима којима се шије кошуља, онда ће она бити изношена у здрављу, а ако се конци не мрсе, не завезују, онда ће власник к. умрети, а да je не износи. Код Бугара би млада за време свадбе облачила две кошуље једну белу, "да joj судбина буде чиста", и другу црвену, "да буде здрава и плодна". Код Руса, прва новорођенчетова одећа често je била очева кошуља, непосредно скинута с њега, "да дете буде здраво и да га отац чува". Бугари су, по рођењу, облачили детету к. најстарије жене у породици, да наследи њену судбину. У Украјини би бабица пред крштење ставлзала дете, увијено у очеву к., на кожух, и говорила: "Щоб добре росло и щасливе було" ("Да добро расте и срећно буде"). По српском веровању, детету треба скидати к. преко ногу а не преко главе, иначе ће престати да расте. Коришћењем к. или кончића с ње, могле су се набацити —> чини или опчинити њен власник. У Русији je млада после —> купакьа брисала лице к., припремљеном за младожењу, да би je муж више волео. После прве брачне ноћи, младожења je брисао руке младином кошуљом, а она - младожењином к. К. je, ипак, најчешће коришћена за лечење —> болести: Руси су скидали страву с кошуље, коју je човек носио када се уплашио; к. су оставляли на обали -> реке, да би —» вода спрала болеет. У Србији je не-

КОШУЉА

плодна жена увлачила рукаве своје кошуље у рукаве мужевљеве, па их остављала да преноће на јарму, да би затруднела. Венчаној кошуљи приписивана су лековита својства. Користили су je код тешког порођаја (код Ист. и Јуж. Словена), болести, за олакшавање агоније (код Пољака). У Србији, годину дана после свадбе, младожења je цепао своју венчану кошу љу, да би дуго живео. Том к. су "прогонили" градоносни облак на Балкану и у Пољесју, а Срби су њоме покривали пчедин>у кошницу, да се -» пчеле не одселе. Свуда код Словена, покојника су сахрањивади у венчаној к., а Бугари и Македонци су веровали да се по њој муж и жена препознају на —> ономе свету. Ако je супружник желео касније да ступи у други -> брак, онда je, по руском обичају, на умрлом супружнику остављан откопчан оковратник кошуље. Посебну магијску снагу имала je к. сашивена за једну —> ноћ, или за један дан, и то под одређеним условима (срп. једноданки). Таква к. je могла да спасава од епидемија и —> смрти. Сличну кошуљу су правили и облачили новорођенчету оне мајке којима су умирала деца, чија се деца "не држе" (буг. не трајат). К. je коришћена и у пољопривредној магији. У Бугарској, домаћин je на прву сетву одлазио у чистој белој кошуљи. Да би обезбедили здравље и успешно убирање летине, Бугари-Павликани нису скидали к., коју би обукли на почетку жетве, све до вршидбе —> жита. Русини из Галиције су својом кошуЛ)ОМ, као браном, влачили парцелу коју засеју конопљаним Семеном. Код Јуж. Словена постоје забране качења белих к. на поједине празнике, да не би изазвали -> град. Код Бугара, тај табу je поштован на дан Преподобног Симеона Столпника (1/14. IX) - да класови пшенице не би били празни. Код Срба, веровало се да ношеьье преврнуте к. на —> Покладе може да заштити децу од вештица или допринесе уништењу непријатеља. Бела кошуља je, код Источних Словена, атрибут маскираних -> коледара за божићне празнике, a такође и неких све-

КОШУ/ЬИЦА

-291-

таца (св. Анастас, св. Јелена, која носи град у свом рукаву) и митолошких лица: —» вештица, -> русалки, самовила. По јужнословенским веровањима, -> вампири и змије су обучени у кошуље, у којима почива њихова магична снага. Уп. такође -> одећа. Лит.: БМ: 298-299; СМР 2: 252-253; Масл. НОВО; Р. Попов, Светци-близнаци, С., 1991:123; Конопля//ССД2; Испуг//ССД 2; Kolberg, Pokude III, DW τ. 31: 150; Αφ. III 484; Д. Съботинова, Мястото на преселниците балканджии в народната култура на 4обруЗжя//Народна култура на балканджиите, том 1, Габрово, 1966, 32-33. /. С. Узењова

КОШУЉИЦА - мехур око плода, амниотичка облога у којој се рађају поједина —> деца; у народним веровањима се вреднује као необична појава која указује на натприродне особине новорођенчета. Словенски називи "кошуљице" најчешће изражавају тему одеће, уп. рус. рубашка, пољес. рубашка, сорочка, чепец, буг. риза, було, итд. У већини словенских народних традиција, за дете рођено у "кошул>ици" сматра се да ће бити срећно: паметно, лепо, богато, успешно у пословима (мак. Тђевђелија аирлија, касметлија). У Пољесју том детету поверавају почетак прве сетве, ношење —> крстова у цркву за освештавање, ношење —> венаца сплетених од последњег класја жита за време жетве, обилажење села у сдучају опасности или куће коју je захватио ~> пожар. На Балкану je сматрано да дете рођено у к. поседује посебну снагу; то je јунак, способам да се бори и победи непријатеља, како реалног тако и измишљеног (—» змаја, -» халу, непријатељски оријентисане —> здухаче). У том су случају дететови родители марљиво чувади "кошуљицу" од противника, који је настојао да je задобије. Позната су веровања о смрти детета у случају да му се уништи "двојник" - "кошул^ица". Као по правилу, "кошуљицу" суше и чувају као —> хамајлију. Касније je власник носи са собом на путован>е, када крене у суд или у рат, да би се вратио читав и неповређен. У Белорусији девојка носи

КРАВАЈ

своју "кошуљицу" за -> појасом, када се удаје; обавезно je ставл.ају у мртвачки сандук, да прати особу и на -> оном свету. Јужни Словени сматрају да дете рођено у "кошуљици" неће метак у рату, па je суше, чувају и затим дају војнику да je носи уз себе, зашивају je у појас, итд. Осим тога, по веровањима балканских Словена, осушена "кошул^ица" или део ње може да послужи као хамајлија било коме ко je поседује. Детету рођеном у "кошуљици" могу бити приписане и негативне особине. У Пољској такву децу сматрају вешцима и -» вампирима. Такође, верују да рођени у "кошул.ици" може да урекне човека, стоку. Та веровања су углавном раширена код Јуж. Словена. На северу Косова (општина Лепосавић), да се дете рођено у "кошуљици" не би претворило у —> вештицу или вешца, изводили су ритуалзаштиту: бабица се пела на таван куће и викала: "Чуј, мало и велико! Родило се вешче вешчу!" (Vuk SK: 217). Срби су такво дете називади видовито дијете и сматрали да се оно "дружи" с "вилама", да je у стању да прориче судбину итд. Код Јужних Словена (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина) позната су веровања о зависности дететове судбине од —> боје "кошуљице". Рођење у белој "кошуљици" везивано je за успешан, срећан живот (уп. позитивне особине беле боје у словенским веровањима). Али, неповољним се сматрало рођење детета у црвеној, плавој, зелено) "кошул,ици" - дете може постати убица, вештац или вештица, мора, ветровњак, итд. Лит.: Кабакова Г. И., На пороге жизни: новорожденный и его "двойники"ЦС.ЛОЂО и культура (Памяти Никити Ильича Толстого), т. 2, Москва, 1998:108-113; Плотникова А. А., "Рубашечка" и "постелька" новорожденного//КСК 4, Београд, 1999. А, А. Плотникова

КРАВАЈ -> Хлеб, -> колач КРАТоА - у народном назору, грешно, "нечисто" дело, које je кажњавало како

КРАЂА

-292-

друштво тако и више силе; у обредној пракси - магијски поступак, који даје нарочиту сакралност и магијску снагу предметима. Широко je примењиван у разноврсним обредима како одбрамбеног, тако и продуктивног карактера. Јавља се као начин "онеобичавања" предмета, његовог извођења из уобичајеног реда, придавања црта туђег, случајног, нађеног, "неовдашњег", посланог с -» онога света. Код Јужних Словена раширен je обичај симболичке крађе новорођенчета из породице, где су одреда умирала тек рођена -> деца, у породицу у којој су расла здрава и срећна деца. То je требало да сачува новорођенче од судбине која му je била предодређена. У обредима изазивања —» кише, најефикаснијим су сматрани украдени предмета: земљано посуђе и цреп, које су бацали у —> воду; пешкир, који су квасили; -> венац од кога су, у неким крајевима Бугарске, правили лутку -> Германа; пређа, од које су за једну —» ноћ правили платно или пешкир; плуг, који су Словенци бацали у воду, итд. У зап. Србији, када виде приближавање градоносног облака, жене украду брашно од комшинице, а затим га врате, надајући се да he се на тај начин "вратити" кући и —> облак, не причинивши штету. Ради магијског обезбеђивања плодности, Пољаци су веровали да треба украсти семење за сетву, поготову семе -> проса, расад за купус, итд. Српски пчелари су сматрали да први poj треба купити, други - позајмити, а трећи - украсти. Ради добре муже и добробити крава, препоручивало се да се крава нахрани травом с туђе ливаде или квасцем, украденим од пекара (Височка нахија). Ако живина престане да носи, хрватски сел>аци се труде да украду гушчја или пачја jaja и подметну их под своју живину, свесни да ће то наудити комшији, који би, са своје стране, требало такође да прибегне крађи. Хрватски просци су, излазећи из младине куће по просидби, настојали да украду нешто "живо" (на пример, петла): то je требало да допринесе срећном -> браку. Ако су у породици умирала деца, новорођенче су први

КРАЂА

пут повијали узицом, украденом с цака у -> воденици (Србија). Допунско средство сакрализације предмета било je његова крађа од лица која уживају висок сакрални статус, на пример, од удовица, трудних жена, -> грнчара, —> туђинаца, лица која носе нека магична имена, итд. Срби су веровали: ако украду попу мало печене овчетине, која му je донета на —> Ђурђевдан, па потом носећи то месо обиђу седо и парцеле, то ће им донети добру летину. За време -> суше, Пољефни би бацали у -» бунар землзане посуде, које je требало украсти грнчарима или Јеврејима. Крађа je улазила у сценарио неких календарских обреда. Код Источних Словена, омладина која je припремала ивањску —» ватру, крала je по двориштима старе ствари, -> одећу, обућу, -> точкове, и слично, да их спале на ватри; у обреду новогодишњих и других шгреда, учесници су крали кола, санке, чамце, капије, итд.; маскирани -> коледари су крали из дворишта или кућа све што би им се нашло под руком, поготово ако су били незадовољни домаћиновим гошћењем, при чему je за најсуровију "освету" сматрана крађа раоника; српске -> додоле би се, по завршетку обиласка кућа, гостиле -> јелом које би неприметно украле из неке куће. -> Бадњак je понекад требало посећи не у својој него у туђој шуми - у Сврљигу су сматрали да je украдени бадњак нарочито користан по живину; с туђе њиве je требало красти и сламу за простирање по поду. Обредни карактер сличних чинова потврђиван je тиме што су украдене ствари после обављања обреда често враћане њиховим газдама, a такође и тиме што су их "оштећени" схватали као својеврсно одуживање и нису ништа предузимали против "позајмљивача". Украдене ствари су имале разноврсну примену у -> гатању, врачању и љубавној магији. Код Срба-граничара, девојке су крале од неке удовице цевчицу из чунка и други ткачки прибор, помоћу кога су разним лукавствима настојале да опчине момка који им се свиђао и да га натерају да престане да воли супарницу. Објекат

"КРАЉЕВИ"

-293-

магијских радњи (укл>учујући и исцелитељске), често су били "мртвачки" предмети - марама којом су повезали вилице покојнику, пертле којима су му везивали ноге, игла, којом су шили јастук за мртвачки сандук, итд. У народној традицији, не само ритуална, него и сасвим реална крађа такође je окружена сујеверним и магијским представама. Познати су магијски начини стицања среће лоповлуком, као и методи препознавања лопова и одузимања украденог. На пример, Срби из Боке Которске су сматрали да треба позвати Циганина који ће, гледајући у решето, да "угледа" лопова. Лопови су веровали да на -> Благовести морају "започети крађу", односно, украсти некоме нешто макар симболично, да би обезбедили себи успех за читаву годину. Лопови за свог покровитеља узимају св. -> Николу (понекад св. Михаила) и њему се моле Лит.: Миков Л., Ритуална кражба//ЂЕ 1992/2: 26-33. С. М. Толсто/

"КРАЉЕВИ"-» Богојављење КРАЉЕВИЋ МАРКО - јунак епских песама код јужнословенских народа, познат и у фолклору других народа у балканскокарпатском простору (Албанаца, Румуна, Мађара, Украјинаца итд.). Историјска основа за овај лик био je Марко, српски владалац из XIV века у Македонији, син краља Вукашина Мрњавчевића. После погибије свога оца крунисао се за краља, али je убрзо постао турски вазал. Погинуо je ратујући на турској страни. У бугарским песмама и преданьима назива се Крали Марко, Марко Кралевити, витец Марко, дели Марко, код Македонаца Марко Крале итд. О К. М. постоји више стотина епских песама (најстарији запис je из половине XVI века) и више десетина лирских песама и предања. Мотиви на којима се граде песме и предања, по правилу су много старији од времена када je живео историј-

КРАЉЕВИЋ МАРКО

ски Марко. Између предања и епске песме, уз преплитање мотива, постоје и разлике у грађењу лика К. М. које проистичу из особености та два жанра. У предањима, име К. М. најчешће се доводи у везу с усамљеним -> каменовима као и траговима његових стопа и копита његовог коња на ньима. За каменове се говори да их je бацио с неког брда, или да je то учинила његова сестра у такмичењу с њим. У предању из Бољевца, К. M. je бацио камен с планине Ртан> и он je пао на пут између два насел,а. Када су га сел,аци гурнули у поток, то je по тумачењу локалне врачаре, био узрок дуготрајне суше. Враћањем камена на место —> киша je пала (Кар. I/ 1899: 41-42). Да веза овог камена с кишом није случајна, говори обредна пракса из Македоније. Тамо су људи у време суше, у поворци, носећи иконе одлазили на Марков камен, који се налазио у подножју планине Белице (Милад. БНП 1983: 498). У предањима, К. M. je приказан као -> гигант који корача с једног брда на друго а глава му удара у облаке (Тројански крај у Бугарској). Његову тежину не може да издржи земља, па зато у камењу пропадају ноге његовог коња. По предању из Маријова (Македонија), у старо време он je био божји побратим и заједно с њим уређивао свет. Поред осталог сабљом je просекао Демир-капију да истекне море, како би народ населио Битољско пол,е, Маријово и Тиквеш. У једном тренутку, вероватно по завршетку стварања света, његова снага остаје без сврхе. Он je манифестује тако што се хвали да може да баци Стару планину ("Крали Марко загубва силата си"), да окрене —> земљу, ако пронађе ручку на њој ("Марко ja граби Ангелина"), да je подигне на кошье (Пенушлиски: 495). Бог му одузима снагу, тако што оставља на путу торбу, која je тешка као цела земља ("Крале Марко ja губи силата", "Крали Марко загубва силата си") или камен са таквом тежином ("Марко загубва силата си наполовина"). У покушају да подигне торбу или камен, К. М. губи своју гигантску снагу и постаје обичан човек. Овај мотив везан je и за руског епског јунака —> Свјатогора. Мотив необ-

КРАЛ.ЕВИЋ ΜΑΡΚΟ

-294-

уздане шаге, нашао je одраза и у неким другим песмама, нпр. Марко, без велике потребе посече Султанове доглавнике и натера цара да призна да се на њега не могу примењивати закони као на остале поданике његовог царства ("Марко Краљевић погуби цареву стражу", у песми из "Ерлангенског рукописа"; "Марко пије уз рамазан вино" - Бук СД итд.). Према епским песмама, некад и предаььима, снага и непобедивост К. М. потичу од његовог вилинског или змајског порекла, вилинског задојавања, посебног коња и шузетне саб/ье. У Богишићевој збирци налази се и песма "Крал> Вукашин ухвати виду и жени се њоме" (бр. 85), записана у околини Дубровника половином XVIII века, где се говори о томе, како je Букатин, уз савете коња, успео да ухвати "бјелу вилу" из "студеног језера" и да je "себи вјенча за љубовцу". Вила му je родила два јунака: Краљића Андријаша и Краљевића Марка. У варијанти из Томазеове збирке (MX l, 51), записане у Далмацији, Вукашин се жени вилом Мандалином, која му je такође родила Марка и Андреју. У неким предањима из Македоније, К. M. je син -» змаја, или га je дојила змајица. У Вуковој песми "Женидба краља Вукашина", јунаштво К. М. доведено je у везу с н>еговим ујаком, војводом Момчилом, кога je Вукашин на превару погубио и оженио се његовом сестром Јевросимом. У више предања се говори како je К. М. задобио снагу тако што га задојила —» вила (Радомирски крај у Бугарској - самодива, Кулски - Дива Самодива, у Македонији Јана или Тјурђд самовила, у Истри - вила, код Албанаца - зяня). Он je приказан као пастир (свињар, козар) који проналази у гори и спашава једно или више вилине деце, тако што их заклања од —> сунца или им даје —> воду. Захвална вила га награђује снагом, дајући му да сиса три пута из њених груди, све док не добије моћ да подигне и баци огроман камен. У предању из Кулског краја (Бугарска), К. М. проналази девојчицу између стена, самодивску кћер, пољуби je и предложи да му буде посестрима. Тада се појављује њена мајка, самодива, у лику жене с великим

КРАЉЕВИЋ ΜΑΡΚΟ

грудима пребаченим преко рамена (уп. —> богинка, —> русалка) и задоји и њега и његовог коња. По предању из Македоније, краљ Вукашин je бацио свог сина у реку, зато што није лично на њега. Налази га говедар и отхрани, a Тјурђа самовила га задоји и он постане самовиљак. У Истри, пастир Марко je направио хладовину марамицом двема -> змијама и зато га вила награђује, дајући му снагу. У Радомирском крају (Бугарска), Марко сише из самодиве три гутљаја —> млека и сваки од њих се претвара у змију. Док спава, три змије му излазе из уста и једну из незнања убије његов отац. Вероватно да су поменуте змије отелотворење -> душа, и да je вила (самодива), хтонично биће, које може преводити душе с оног на овај свет. Из овога je јаснија митолошка позадина епских мотива о погубљеном јунаку с три или више срца на којима се налазе заспале змије. Неке варијанте предања о задојавању К. М. имају придодати мотив "одузимања снаге". Када бог види неконтролисану Маркову снагу подмеће му бисаге у којима je сва тежина земље, и у покушају да их подигне, он изгуби половину снаге (Пенушлиски: 510). У једној македонској песми из Прилепа, три наречнице (—> суђенице) треће вечери од Марковог рођења, одређују му да буде јунак и да сломи кости своме оцу, краљу Вукашину, што се касније и обистињује. К. М., уз помоћ виле или мајке, стиче особеног —> когьа, који постаје нераздвојни део његове иконографије (с њим разговара, поји га вином, решава тешке задатке, с њим одлази с овога света). У македонском предан>у, по наговору самовиле Јане, Марко хвата у планини болесног коња и излечи га. Тамо где су коњу биле ране порасте му бело руно и он постане шарен. У бугарској песми "Марко си намира чуден кон", мајка упућује К. М. на Црно море и сиње језеро да тамо пронађе кобилу са шареним ждребетом. Марко гони ждребе које покушана да се сакрије у море, затим у —> Дунав, али га он савлада. Појављује се кобила и открива Марку да je она припадала његовом оцу, краљу Вукашину, и даје му своје ждребе. У епској

КРАЉЕВИЋ МАРКО

-295-

песми из Требиња, К. М., по обавештењу виле Равиоле одлази ерделском бану и од њега добија на поклон коња Шарца са скривеним крилима. У бугарском предању Дива самодива задоји Марково "алесто конче", које je он назвао Шарколија, и оно постане снажан коњ. X. М. поседује и посебну сабљу од које се не одваја ни после одласка с овог света. У македрнској песми "Сабја" Марко сазна од Ђурђе самовиле да се у Стамболу продаје скупа сабља која сече дрвље и камење, одлази у Стамбол и купује сабл>у. У епским песмама се помиње и брат К. М., који се најчешће назива Андрија, изнимно и Милош. У песми дугог стиха "Марко Краљевић и брат му Андријаш", коју je Петар Хекторовић записао 1555. године на Хвару, браћа се посвађају око деобе три заплењена коња и Марко убије брата. У песми "Свакојако бољи Марко" из Роваца у Црној Гори, Андрија je приказан као кукавица, а Марко као бољи јунак од њега. У песми из Босне и Херцеговине "Братја Краљевићи: Марко и Андрија", хајдуци на превару убију Андрију, али их Марко побије и освети његову смрт. У песмама се може наћи и тврдња да Марко нема браће. У македонским и бугарским предањима К. М. има сестру, која може имати различита имена: Кита, Дева, Mapa Гидик, Модра, Беда, Пеша, Вида, Денка, Тома итд., а у епским песмама - Шаина, Барбара, Марија, Јана, Евросија, Ангелина, Угра итд. У предањима сестра je снажна као и Марко и такмичи се с гъим у бацању камена, буздована итд. Тема више епских песама јесте женидба К. М. Он се жени самовилом (Македонија), вилом Наданојлом (Шипан), кћерком бугарског краља Шишманина (Срем), кћерком бечког цара. Уз његово име везан je и мотив "спречено родоскврнуће", пошто се жени девојком, за коју се испостави да je то његова непозната сестра. У македонским епским песмама К. М. има и сина, чије je име Огњан, у другом примеру - Секула Детенце. У једној песми се говори о женидби Марковог сина Секуле, који je испросио кћер краља Ла-

КРАЉЕВИЋ МАРКО

тињана. У песми из Штипа, Марко je видео лепу девојку и испросио je за свога сина у пеленама, који се расплакао на свадби. Више песама говори о односима између Марка и ньегове жене. Највише су распространите песме с мотивом "неверна жена". Варијанте оваквих песама срећу се од Црног мора у Бугарској, па до Беле крајине у Словенији. Марка вара жена с различитим јунацима: Дуком Сенковићем, Малетом хајдуком, Сењанин Ивом, Беле Костурчетом итд. По правилу, К. М. сурово кажњава неверну жену (намаже je катраном и запали). Присутни су и друга мотиви: Марко убија своју трудну жену, пошто jy je његова мајка лажно оптужила; прекорева жену зато што не рађа; добија опкладу јер се покаже да му je жена верна; прерушава се у калуђера да би искушао жену; продаје жену да би вратио дуг итд. У низу песама К. M. je приказан као неустрашиви мегданџија. Његови противници су, како митолошка бића, тако и јунаци из различитог времена: змај, вила, —> хала, —» ламја, црни Арапин, Муса Кесеџија, Еврејче, Тђемо Брђанин, Корун арамија, Филип Маџарин, Момче Дукађинче, Гино Арнаутче, жолта Баздриђана, Алил-ага, Арап-ara, Алиманда Ћосо, Туре азнадаре, Тђерђели-Алија, Будимка девојка, џидовка девојка, Арватка девојка, незнана девојка, Голишан везир, Мурат везир, Михна Костуранин, Лука од Приморја, Тошчић Стојан, итд. Вила као Марков противник везана je за два главна мотива: зауставл>ање вода и забрану певања у планини. У првом случају Марко погуби вилу и ослобађа воде, а у другом je хвата и натера да излечи његовог побратима коме je узела вид, зато што je, по његовој желзи, певао у планини. У двобојима Марко je, по правилу, бољи јунак од противника, али ако то није, онда се служи лукавством и преваром. Тако посече сестрића, када се овај не нада, зато што je бољи јунак од њега,. У тешким ситуацијама помаже му посестрима вила (код Бугара - јуда Магда, Вида итд.). На тај начин, извесност промене никада није угрожена.

КРАЉЕВИЋ ΜΑΡΚΟ

-296-

Постоји круг песама у којима je Марко борац за правду и истину. Он ризикује живот да би по правди сведочио против свога оца у спору српских великаша око царства; кажњава свекрву која je хтела да отрује снаху, па je грешком отровала свога сина итд. У познатим песмама "Марко Краљевић и Муса кесеџија" и "Марко Краљевић укида свадбарину", К. М. подвигом успоставља нарушени поредак (убија разбојника који je затворио путеве, односно Арапина који je завео свадбарину). У неким случајевима Марко може бити прек и суров. Тако одсече руку и извади очи сестри Леке капетана, која га je увредила и одбила да се уда за њега. Више песама о К. М. везано je за мотив "ослобађање из ропства" (Марко се ослобађа сам или му неко у томе помаже; он ослобађа ропства поједине јунаке - Милоша, Милана, Косанчић Ивана, Јанковић Стојана итд.). Зато што крши забрану лова у младу -> недељу, персонификована недел>а жели да га казни тако што се преобрати у змију и обмота му се око врата. Тек на молбу љубе или сестре, змија пристане да ослободи Марка. У епским песмама и предањима смрт К. М. различито je описана - од тога да je умро од старости, или од рана, па до тога да je он бесмртан. Најшире и епски најдраматичније његову смрт je опевао Буков певач Филип Вишњић, у песми "Смрт Марка Краљевића". Цео догађај овде има митолошки контекст и састоји се из више етапа - најаве, објављивања смрти, потврде истинитости објаве, припреме за смрт, умирања, сахране. Док језди кроз Урвину планину, Марков кон, плаче, што je била најава његове смрти. Јавља се вила из горе и објављује Марку да ће умрети "од Бога од старог крвника" и упућује га на бунар између две јеле да се огледа. Он налази бунар, огледа се у њему и види да ће умрети. Опрашта се од живота и каже да му je век од 300 година био кратак. Затим посече коња сабљом, пребије сабљу начетворо, кошье сломи наседморо, а буздован баци у море, говорећи: "Кад MOJ топуз из мора изиш'о,/ Онда 'ваки ђетић постануо!" Расподели благо и

КРАЉЕВИЋ ΜΑΡΚΟ

напише опоруку за оне који ће га сахранити. У истоименој песми из друге књиге Матице хрватске, Маркова смрт je везана за распрострагьени мотив "вила забранила воду". К. М. налази у планини "Дунај воду ладну", а када се напио и напојио Шарца, замутио je воду и поломио руже поред ње. То je разгневило вилу планинкињу, која га прогони и позива да стане да му одсече главу. Када се Марко и трећи пут оглушио о њен позив "Мртав Марко под коњица паде/ И умире, покојна му душа". У бугарској песми "Марко и дете Дукатинче" (БНТ 1: 166), К. М. настрада од змије која излази из јунака кога je на превару посекао. Пошто je од звезде Вечернице сазнао да у граду Дукатину постоји дете Дукатинче, које je бољи јунак од њега, Марко одлази у тај град и са њим се такмичи у бацању камена. Пошто га тај јунак победи, на Марков предлог они се побратиме, али га на путу Марко изненада посече. Када га je распорио у њему je нашао девет срца и десету змију отровницу, која га je ујела и он умире. У Вуковој песми из Црне Горе ("Смрт Марка Краљевића") Марко умире од рана које му je задала девојка. Када га калуђер Сава с дванаест Срба налази рањеног у Голеш планини и пита од кога je добио смртне ране, Марко одговара: "Ниђе бијах, а ниђе погибох". У народним предањима најчешће се говори да je К. М. жив и да се налази у подземној —> пећини, јазбини зараслој у маховину, непознатој земљи, у Индији. По предању из Србије, Марко je учествовао у бици где je било толико крви да су пливали коњи и јунаци. Бог се смиловао на њега и заједно с коњем пренео га у неку пећину где и сада живе. Он je забо своју сабљу под греду или у камен и заспао, а Шарац једе помало маховине. Када сабља испадне и коњ поједе сву маховину, он ће се пробудити и изаћи из пећине (Бук СД XI/1: 486-487). По хрватском предању (Каставштина) Марко се налази у некој пустоши, у јазбини обраслој маховином. Када људи иду да га поздраве дају му да пол>уби цртало а у руке лемеж (делови плуга), да их не би угризао за лице или отки-

КРАЛэЕВИЪ МАРКО

-297-

нуо руку (В. Stulli UPP: 348). Више предала говори о томе како се човек случајно нашао у јами или у далекој земљи и тамо je срео К. М. По предању из Далмације, ловац je хтео да извади свог пса из јаме и тамо наишао на Марков двор, а испред њега везан Шарац. Марко га je позвао да примакне главу да види какви су сада jyнаци. Он му je подметнуо гвоздену батину: "А Марко je руком ухватио. Како jy je ухватио, све je прете у њу задио" (В. Stulli UPP: 347-348). По другом предању човек се спустио у јаму која се налазила на великом гумну и тамо видео велику кућу и пред њом оседланог коња. Ту je нашао К. М. који je за ручак појео читавог овна (Етнологија П/1: 58-59). У предањима из Бугарске човек се нашао у непознатој земл>и (Индији) и тамо наишао на пећину коју су чувале мечке (—> медвед), или али русалски , и у њој je живео К. М. (БНПП 7: 1720). У Македонији (Маријово) се приповедало да je К. М. пио бесмртну или Орлову воду и да се заједно са светим Илијом налази код бога. Вук je записао народна казивања да je Марка у Ровинама убио војвода Мирчета златном стрелом у уста, или, да му се Шарац заглибио у бари крај Дунава и да су ту обојица потонули. Лит.: Арн. ОБФ: 511-532; Банашевић H., Циклус Марка Краљевића и одјеци француско-талијанске витешке књижевности, Скоп/ье, 1935; БМ: 180-181; БНПП 7: 7-32; Богишић В., Народне пјесме из старијих, највише приморских записи I, Београд 1878; В. Stulli UPP: 347-348; БЮЕ; Враж. НММ 1: 256-261; Тјор. ННЖ 2/1984: 287-288; ZNŽO 13/1908: 91; Иванова Р., Епос, обред, мит, София, 1992: 15-79; Кар. 1/1899: 41-42; Кар. СД 5; 11/2: 1110; Кралот Марко во ucmopujama и традицијата, Прилози од научниот собир одржан по повод 660-годишнината од смртта на Кралот Марко, Прилеп, 23-25. /уни 2996, Прилеп, 1997; Лукић М., Златковић И., Антологија народных песама о Марку Краљевићу, Београд, 1996; Пенушлиски К., Марко Крале - легенда и стварност, Скопје, 1983; Путилов Б. Н., Русский и южнославянский героический эпос, Москва, 1971; Радовановић В. С., Маријовци у песми, причи и шали, Скошье, 1932: 93-95; Раек. 87-90/1997; СМР: 171172; Халанский М., Южнославянские сказания о

КРИЛАТИ КОЊ

Кралевиче Марке в связи с произведениями русского былевого эпоса, Варшава, 1893-1896; Чајк. СД 2: 525-527; 3: 142. Љ. Раденковић КРИЛАТИ КОЊ -» Водени бик КРАЉИЦЕ - пролећни омладински обред, везан за избор "крал>а", "краљице" и обилажење (пешке или јахањем на коњима) села и њива. Код Јужних и Западних Словена познати су девојачки "краљички обреди" (зап. слов. kmloOnicky, kralenky, jyжнослов. краљице, југоисточно срп. краљички), усмерени на обезбеђивање плодности и заштиту сеоских добара; они су аналогии другим пролећним обилажењима девојака, с елементима иницијације, на пример, јужнослов. -> лазарице, ладарице, ладекарице, -> леље, итд. Западни Словени такође знају за мушке "краљевске обреде". Обред je везан углавном за -> Тројице, ређе за -> Спасовдан, -> Ђурђевдан и друге пролећно-летње календарске празнике. У девојачким "краљичким обредима" централну фигуру поворке представља "краљица" (јужнослов. кра/ыща, краљич-

Љеље (кра/ьице) ко), коју уз песму и игру воде по кућама, и за то добијају награду. Срби су кралицу покривали белом марамом, шалом или белим пешкиром, да би je сакрили од туђих очију: веровало се да ће одмах умрети онај ко се усуди да joj погледа у очи. У Словачкој, за "крал,ицу" би бирали нај-

Крал у обичају љеље

КРАЉИЦЕ

-299-

лепшу девојку: облачили су je као младу; стављали joj —> венац на главу и певајући, водили je по селу и сакупљали намирнице за н>у; при томе je "краљица" морала да пути, а учеснице обреда je требало да тумаче њене жеље домаћинима. Често je за "крал>ицу" бирана девојчица. У Пољској би главу девојчице обавијали стабљикама руте, —> зимзелена и покривали je марамицом тако да joj се не види лице. Девојке, које су je пратиле, облачиле су мушку —> одећу или су носиле само —» капе, такође украшене зеленилом. Читава процесија обилазила je границе њива, певајући песму: "Gdzie krolewna chodzi, tarn pszeniczka rodzi, gdzie krolewna nie chodzi, tarn pszeniczka nie rodzy" - "Куд краљица ходи, тамо ће пшеница да роди, куд крал>ица не ходи, тамо пшеница неће да роди" (Glog. RP: 229). У пољском Подласју су обилажење, праћено прикупљањем -> дарова, завршавали крај амбара, где су скидали мараму с "краљице" и почињали гозбу. У Банату (Србија), све учеснице су биле окићене цвећем, на главама су носиле -> венце, а у рукама држале гранчице -> врбе. У Лесковачкој Морави су разним украсима, цвећем и звончићима китили и барјак (или неколико барјака) - један од основних атрибута јужнословенског обреда кра/ыще. При томе су учеснице строго водиле рачуна о томе да се два барјака не додирну, и да мотке барјака не дотакну -> земљу; у противном, требало je очекивати -> град. У неким случајевима, обред су обављали ради изазивагьа -» кише (девојке су три пута обилазиле и чистиле -> бунар у Моравској) или отеривања градоносних облака (српски Банат). Код Јужних Словена (Србија, неточна Хрватска), у саставу поворке девојака, поред "краљице" ("краљева"), учествују такође и "крал," ("краљеви"), "барјактар", "служавка", "певачи" и др. лица која прате краљевску свиту. "Краљ" или "краљеви" били су наоружани —> ножевима, сабљама, мачевима, пушкама; у Алексинцу, поворку девојака обезбеђивала су три наоружана момка. Код Западних Словена, у девојачким поворкама такође постоје лица која иду у пару, звана "краљ" и

КРАЧУН

"краљица"; међутим, атрибути "краља" (сабља, дуги -> штап, украшен на врху прутићима) својствени су само мушким обиласцима тог типа. За мушке "краљевске обиласке" код Западних Словена карактеристични су елементи иницијације, опробавања момака. Најчешћа компонента тих обреда била je такмичење: бирали су најбржег, највештијег, најоштроумнијег момка, коме би додел>ивали звање "краља". Та надметања су често организована у пољу, на коњима, а била су везана за пастирске игре. У Чешкој, "краљеву" одећу чинили су кора и пролећно цвеће, а ту су такође били познати ритуали оцењивања л>удских квалитета сеоских девојака и њихових породица, које спроводе "крал>" и "гласник", a такође "кажњавање жабе" (одсецали су главу живој —> ясаби, обешеној о грану, коју је "краљ" држао у руци). Као по правилу, мушки "краљевски обреди" код Западних Словена окончавани су симболичким кажаавањем и —> купањем крал>а, које je имало обредно значен>е изазивања кише. У многим чешким областима, уместо на "краља", -» воду су сипали на лутку. Лит.: Баленцова М. М., Типы движеня в западнославянских "королевских" облоЗях//КДЯК: 255270; Плотникова А. А., Кулъурно-языковое членение балканославянского ареала (на материале обрядовой терминологии)//СЯ 1998: 489-507; БХ: 311; Зеч. СНИ: 72-74; Нед. ГОС: 121-125; Gavaz. GO': 72-84; Poš. ZO: 231-233; KLW: 66-67, 251; Zibrt. VCH: 298, 329-331, 333-334, 338-343, 346354, 358, 360, 361-363; Žal. ČV: 111-112. M. M. Валенцова, А. А. Плотникова

КРАЧУН (корочун, керечун) - у народно] традицији, термин везан, углавном, за божићни циклус обреда и веровања. Образован од општеслов. глагола корчити "ићи, корачати" (ЭССЯ 11: 56-58); семантички je упоредив с латин. adventus - "долазак, прилазак". У карпатско-балканском ареалу (код Украјинаца Закарпатја, пољских Лемака, Словака, Мораваца, Бугара, Срба, Румуна) познат je као календарски термин и као

КРАЧУН

-300-

ознака божићних обредних реалија: 1. празник Рођења Христовог - -» Божић 25. ХП/7.1 (укр. крачун, к(е)речун; сев. бут. крачон, крачун; мет. ери., сев. ист. срп. крачун, јужнословач, ист. словач. kračun; рум. сгасшп; мађар. karacsony); 2. -> Бадњи дан (укр. карпат. Керечунъ вечер; јужнословач. и ист. словач. kračun; бут. крачун (Плевенска, Ломска облает), рум. Cräciunul; 3. божићни празници (буг. крачун, словенач. Kračun); 4. божићни -» хлеб (укр. закарпатски крачун, к(е)речун; лемк. kr(i)aczun, ист. словач. kračun); 5. божићно дрвце (банат. карачон "дрвце коледара"; словач. kračunne drevo). Име Крачун Бугари су давали и човеку који je рођен на Божић. Kao име, оно je познато и Србима. У бугарским дијалектима реч крачун, крачунец може такође да се односи и на дан летњег солистиција - "8/21. VI, дан св. Теодора" (Фаем. 2: 336). Изван карпатско-балканског ареала "божићна" значења речи дата су старом руском Корочунъ, Корочюнъ - "пост пред Божић"; рус. карачун - "сунчева прекретница, 12/25. XII, дан св. Спиридона Чудотворца", рус. дијал. карачун - "божићни обред, коледа", карачун - "пост пред Божић", итд. У руском и белоруском језику реч се односи на гранична семантичка пола -> смрт и "зли дух, демон": рус. карачун "изненадна, неочекивана смрт" (области Перма, Сибира, Туле, Кострома, Рјазања, Тамбова, Казања, Јарославл)а, Твера, Владимира, Вологде), каручень - "смрт" (Оњешка облает), корочун - "самртнички грчеви, смрт" (Смоленска облает), карачун - "зли дух, ђаво, демон" (околина Калуге, Симбирска), бел. карачун - "изненадна смрт у младости; грчеви; зли дух, који скраћује живот". Обредни и магијски значај има и божићни хлеб - крачун. Он je познат у Закарпатју, западни м и источним дёловима Подкарпатја, код Лемка и у источној Словачкој, а такође код Словака настањених у Моравској и Мађарској. Са к. су поступали уз велико уважавање, пекли су га поштујући посебне ритуале, њиме су —> гатади. Мрвице од к. нису бацали него су их спаливали или закопавали Уу —> земљу.

КРВ

К. je сматран за симбол породичног -> богатства. Домаћица га je месила одевена у преврнут кожух и с рукавицама на рукама (укр.), испечени к. су поставлали на сто на прострту сламу, на —> жито или на новац. У средину хлеба, у удублење, ставлали су зрна разног жита, —> бели лук, траве, нафору, убадали струк овса или јелову гранчицу, ставлали теглицу -> меда и освештане —> воде, обавијали к. повесмом лана или —> коногмье, да роде лан и коношьа. К. су чували до Нове године или —> Богојављења, при чему би у ист. Словачкој поделили по комад сваком члану породице, а остатак оставлали пред —> вратима штале, као заштиту од —> вештице. Део хлеба су давали стоци ради здравла и плодности. Комад к. и сви производи "печени" у њему (мед, жито, итд.) чувани су као лек, заштита и моћни магијски предмети (на пример, у ист. Словачкој су их додавали у семење за сетву, ради добре летине). Средином хлеба кадили су болесну стоку (укр.), исечене окрајке давали су кравама да им вештица не узме -> млеко (словач.). К. су котрлали од -> прага до ногу -> стола, да би били богати (Поткарпатска обл., Словачка). К. би такође закотрлали по поду ради гатања: ако би се преврнуо на горњу страну, то je значило несрећу у сточарству или смрт неког од чланова породице. Такође су гатали по облику, који би к. добио у пећници (укр.). Понекад су месили један или неколико маньих хлебова, које су звали "крачунова браћа" и оставлали их на столу, да к. не остане ноћу сам. У ист. Словачкој су четири мала к. поставлали на четири —> ћошка стола. Лит.: ЭССЯ 11: 56-58; Фаем. 2: 336; Бог. ВТНИ: 203-207; Потушняк Ф., Крачун//Лит. неделя, роч. П, Унгвар, 1942, с. 7-8; Machek l: 231; Horv. RZL: 55, 58, 67; SN 1972 1: 79-81; 1973 1: 61, 62; 1975 2: 236; 1983 2: 224. M. M. Вяленцова

KPB - у народним представама, стециште и симбол живота, супстанца животне сна-

КРВ

-301-

ге, пребивалиште -> душе. К. има разноврсне ритуално-магијске функције, пре свега продуктивне; она чини основу најважнијих социјалних институција и концепата (крвно сродство, крвна освета, крвава -> жртва). Симболички заменици к. (углавном по обележју боје) могли су бити -> вино, црвени конци и платно, калина, итд. К. je везана за појам рода и сродства: "крвно сродство", бел. крэуны, укр. кревний, пол. krewny, чеш. krevni - "рођени, рођак". Срби разликују крвно сродство по оцу ("тежа" или "дебела крв") и по мајци ("танка крв"). У традиционалној култури крвно сродство има сакрални статус, инцест се сматра за тежак грех. По строгости забрана и прописа (који се углавном односе на -> брак), с крвним сродством се изједначавају многи облици ритуалног сродства (кумство, сродство по млеку, буг. "стрижено кумство", "венчано кумство", срп. "славско сродство" и др.), а пре свега —> побратимство код Јуж. Словена, које je склапано помоћу специјалног ритуала: они који су желели да постану побратими, један другом би "пили" или "лизали" крв. За идеју сродства везана je симболика к. у сновима: испадање зуба с крвлу наговештавало je смрт блиских ("крвних") сродника. Крвна освета (рус. кровная месть, пол. pomsta, wwzba, чеш. kremu msta, буг. вражда, срп. освета, хрв. krv, vražda), као најстарији социјални институт, најдуже je опстала код Јуж. Словена. По народним представама, —> душа убијеног неће моћи да се смири док га рођаци не освете: к. убијеног може "кипити", а потом изражавати желу за осветом (срп.); проливена к. иде као сенка за убицом, и позива на освету (буг.). Примањем хришћанства, закон крвне освете био je битно ограничен и замењен другим облицима казне. По украјинском веровању, у к. се налази човекова душа. У бајкама, капла јунакове крви, која je оставлена код куће, црни у тренутку његове смрти; браћа сазнају један другоме за судбину тако што забадају —> ножеве у —> дрво: ако je брат жив, из стабла тече к., а ако je умро - вода (рус., словач.). Уп. општеслов. фолклорне мо-

КРВ

тиве о крви билака и израстању дрвећа и цвећа из крви убијених луди. Крварење je оцењивано као губитак животне снаге и захтевало je хитно зауставлање. У басмама je то реализовано у мотивима зашива»а, зауставлања, стврдњавања крви, поређења к. с -» каменом. Аналогну симболику имају радње које се предузимају: да би зауставили крвавлење из носа, о врат су качили -» катанац или затворена пута (рус., бел.), држали су по један клуч у свакој руци (рус.), трудили су се да им неколико капи к. падне кроз бурму (рус.). Свуда код Словена била je раширена забрана употребе к. за храну. Изузетак je чинило ритуално испијање "прве крви", на пример, приликом клања стоке. Крв неких животиња > жабе (пољ.), јегуле (чеш.) - сматрана je за отровну. Појава крви на намирницама или билкама била je знак набачених —> чини или последица кршења неке забране. Појава крвавог —> млека крава објашњавана je делованьем -> вештица (укр., бел.); тиме да je испод краве протрчала -» ласица, пролетела -» ласта (полес.); да je крава нагазила на жабу или на место на коме je лежала -> змија (сев. рус.). Крава ће имати крваво млеко ако je убијена змија која живи у штали (пол.), ако je растурено гнездо ластавице (укр. Закарпатје, пол.) или —> роде (пол.). Ако жена прекрши забрану предења —> петком, онда се крв појавлује у -> хлебу, умешеном тог дана (Закарпатје). К. на хлебу, поврћу, билкама, појавлује се због кршења забране да се нешто сече на дан Усекованија главе св. Јована Крститела 11/29. IX (ист. слов., јужнослов.). Крв жртвених животиња коришћена je у обредима за увећавање плодности -» земље и стоке, за обезбеђивање здравла људима, ради заштите од несрећа и —> урока, за изазивагье -» кише. Изливали су je на -> праг куће или штале, мазали њоме —> врата, затрпавали je землом под родним дрветом, у повртњаку, пепелом у —> огњишту, прскали њоме грађевине у домаћинству, лица луди, итд. Крв жртвених животиња je коришћена и у -> гатањима. Ако би у срцу бо-

KPB

-302-

жићне свиње или ђурђевданског јагњета остало много крви, домаћина очекује туга у новој години (буг.). У Софијском округу je постојао обичај да се током године к. свих жртвованих јагњади сакупља у један суд: ако би крв у посуди почела сама од себе да клокоће, то je значило да се приближава градоносни облак. Магијске радње с к. животиња и човека имају продуктивни и апотропејски характер. У Бугарској (Трново, Бургас), ради оздрављења оболелог члана породице, на дан омршћења после божићног поста обављан je обред "намесник" - на гумну су клали овна, петла или коконг. Крв су сакупљали у рупу и коме прскали зидове куће (—> столан). Да деца у породици не би умирала, на улазу у кућу би излагали —» штап намазан -> јежевом крвљу (Срби из Грбла). Ловци су умакали пушку у крв убијеног -> медведа или -> гаврана, да не би промашивала цил (рус.); да заштите пушку од урока, унутрашььост цеви су чистили топлом крвљу убијене животиње (бел.). На дан када "кућни дух бесни" (28. I), вештац je све —> ћошкове у кући и дворишту мео брезовом метлом, умоченом у к. црног певца, и тако изгонио злог кућног духа петла (—> домовој) (рус.). Крв митолошких лица разликује се од људске крви: код нгумског духа она je плава (сев. рус.), код ђавола - црна (зап. укр.), мада може да буде и црвена. "ђавоља крв je густа, личи на -> катран (укр.) или смолу (карпат.); н>у користе приликом врачања да се крави не би могло однети млеко (зап. укр.), деловима "ђаволе крви" каде дете од страве (карпат.). Од к. демонолошких и хтоничких лица потичу инсекти: од к. -> ђавола - обадови (бел.), од к. змија - стенице (босан., херцегов.). Демонолошка лица (—> вампир, —» мора, —> вештица) пију к. човека, узимају му здравље, скраћујући му живот или га убијају и на тај начин допуњавају залихе сопствене животне снаге. Лит.: КОО 1: 243, 245; 2: 264, 288; 3: 194, 214, 234; Даль ПРП: 26, 56-57, 62-65, 74, 98-99, 303; Никиф. ППП: 270-272; Гура СЖ: 856; Кол. ГЮС; Марин. НБ: 453; Бандић Д., Крв у религијским представама и магијско-кућној пракси нашег на-

КРОВ

рода//ТЕМЪ 1974/37: 141-162; ГЕМБ 1984/48: 220226, Т)ап. ЗВР: 95-96, 177-178, 188; Т)ор. ЗО: 50, 54, 56, 195; Тан. СОТ)К: 227; Mosz. KLS; Bieg. MD: 348-351; SSS 2: 532-533; EL'KS 1: 284. О. В. Белова

КРОВ - горњи део куће, који ограничава "свој", освојени, унутрашњи простор од "туђег", природног, сполашњег. На симболичком плану, к. дели горње (-> небо) и доње (свет људи). У народно) култури, к. je осмишљен као граница, линија прелаза, место контакта с другим светом, и као локус са значењем "туђи". На к. "упућују" разне ритуалне предмете: ускршње -> врбово пруће (морав.); свадбене реквизите (барјак, дрвце, младин вео, лопар); -» ђубре, пометено у кући у суботу пред -» Ускрс (чеш.); —» венац кроз који су се кумили у Томину недељу (Војводина). Ради заштите куће од —> грома, олује, -» пожара, на к. или испод к. оставляли су освештане предмете: -> кости ускршњег прасета (ист. пол>., зап. бел., полес, рус., сев. зап. Словенија.); углевле с —> ватре коja je горела у суботу уочи Ускрса (зап. чеш.); окрајак -> хлеба, који je освештан на дан св. Блажеја или св. Агате (3. или 5. II) (морав.); мајско (чеш., морав.) или тројичко (рус.) зеленило; сламу из постеле на којој je неко умро (словач., околина Нитре); божићну сламу (буг.); -» секиру окренуту оштрицом ка небу (југоист. Србија) и др. Као апотропеј против -> нечисте силе, уочи -» Иваньдана су на к. износили лишће чичка (пол. Кујази), -> венце од шањског цвећа (срп.), освештане траве, срп, косу (пољес.). На Копаонику, на к. или под к. држали су —> крст, направлен од прегорелог -> бадњака (срп.). На свадби je млада на к. бацала машице или жарач (Босанска Крајина). На крову су постављали обредне предмете као ознаке којима су преносили информације о значајним догађајима у животу породице, као што су свадба, смрт, рођење детета: свадбено дрвце (источ. слов.), сватовски барјак (срп., мак., буг.), младин венац (цент, словач.), свадбеног лутка од сламе "дед" (пол..). У случају да je млада "непоштена", скидали су к. с н>е-

КРОВ

-303-

не куће или су на к. износили растурен —> точак (рус. Подольска обл.). Мајско дрвце, које би момак поставио на к. куће своје волене, значило je брачну понуду (морав.). Под к. je бабица скривала постељицу новорођенчета (рус. Тамбовска обл.), тамо су стављали и постељицу отељене краве (рус. перм.). Приликом завршавања градње нове -> куће, свуда су на к. поставлали дрвце или грану (ист. и зап. Словени), крст направлен од родног дрвета (буг. околина Хаскова). Преко к. као горње границе куће, по веровањима Словена, из куће одлазе -> душе умрлих. Зато су, у случају дуготрајне самртничке агоније, придизали или скидали слеме к. (уп. такође -> таван). Као локус, најближи —> ономе свету, к. се користи у ритуалима комуникације с митолошким лицима, духовима и персонификованим природним појавама. На дан св. Андрије на к. су остављали куван кукуруз за —> медведа (срп.), на дан св. Катарине - специјалне колаче, намазане медом - за Оспе (буг. Пловдивска обл.). За време епидемије куге, старе жене су се пеле на к. највише куће у селу и за једну ноћ прале и ткале чумино платно (-» чума) (буг.). У српском ђурђевданском обреду, на крову су изговарали магијско заклињање летњих -> киша. На -> Бадњи дан би, стојећи на к., звали градоносни облак на вечеру (Косово); на крову би преко ноћи оставлали цедилку, коју су после користили да растерају градоносне облаке (сев. мак.); износили су на к. чинију кисеља (посластице) да почасте Мраза, молећи за узврат да им не сатре усеве овса (рус. смолен.). Посебан тип ритуала чини пребацивање преко к. предмета који су, по свој прилици, имали жртвени характер. На Ускрс су момци преко к. пребацивали -» jaja, настојећи да их при томе не разбију (зап. чеш. Ходска облает), пребацивали су jaje снесено на -> Велики четвртак, и закопавали га тамо где падне (чеш.); пребацивали су освештана jaja уздуж и попреко куће и закопавали их на месту пада (пол. Подласје). У Словачкој су преко к. пребацивали ускршње jaje, ради заштите од -» грома (Кисуце), у Белорусији су исто ра-

КРСНИК

дили по завршетку зидања - да -> ветар не би скидао к. (витеп.). На Бадњи дан су преко к. пребацивали угарак -> бадњака, да би заштитили кућу од злих сила (срп.). Понекад су те радње имале карактер -> гатања. Ако би се разбило jaje, које je пребачено преко к. на Томину неделу, сматрали су да ће током године умрети неко у кући (бел. Витепски крај). У случају да je млада "непоштена", свекрва je преко к. пребацивала торбу, у коју су стављали црну кокошку, -> нож и кесер: ако би кокошка липсала, веровали суда ће их заобићи зло, а ако би остала жива, онда ће несрећа пасти на свекра (буг., Пловдивски крај.). Током божићних празника девојке су преко к. пребацивале своју обућу, верујући да ципела, пребачена преко куће, предсказује удају (ист. слов.); на к. су набацивале 12 цепаница, а потом бројале да ли их je тамо остао паран или непаран —> број (морав.). У ритуалима такозваног —> наопаког понашања, код Ист. и Зап. Словена, на к. су бацали украдене капије, кола, плугове, бране и други полопривредни инвентар и прибор за домаћу употребу. Лит.: Зел. ВЭ: 90, 346, 390, 391, 397; Никиф. ППП: 245, 255; СБФ-81: 51, 84, 85, 107; KLW: 180, 494-495; Kolb. DW. 3: 97, 215, 217; Kat. OZD: 79, 82, 91, 99; Zibrt. Vch.: 260, 264, 477; Jind. Gh.: 57, 97; Horv. RZL.: 209-210; CMP: 181, 148, 282; Раек. 1993, XIX/73-74: 41; БМ: 388. M. M. Валенцова

КРСНИК, КРЕСНИК - митолошки лик, човек изузетних способности који чува свој крај и бори се против предводника градоносних облака и олуја; код Словенаца иступа и против других опасних противника. Веровања и предања о к. распространена су у неким крајевима Словеније и делом у Хрватској (Истра, северни део Хрватског приморја). У Словенији се назива kresnik, krsnik, у хрватским приморским крајевима - karsnik, krsnik, kresnik, krisnik, kršnjak, grišnjak, skrsnik итд. Помиње се и код Италијана у Истри, где га називају grisenicco (Бује), ghersniacco (Пореч), cheznichi (мн.) (Момјан). У XVII веку G. F.

КРСНИК

-304-

Tommasini записао je веровање из ових крајева о посебним л,удима, рођеним у некој опни, који се називају cresnichi (крсници) и uucodlachi (вукодлаци). По правилу, заједно с к. увек се појављује његов типски противник (у приморском делу то су људи с натприродним способностима - штригун, кудлак, -» вештиыа, код Словенаца противнику обично придају змијско обележје). По предањима из Словеније, к. je кнез, владар одређеног простора, који живи у свом дворцу, "златном граду" (који називају Качјак, Вурберк). Имао je способност да лети и да се преображава у различите животиње. По једном предању, пре него што се родио, мајка га je у стомаку носила девет година, a рођен je ca знамењем на телу у облику трага коњског копита (-> тодорци). По другом предању, к. je злятокоси и златоруки син небеског владара. Постоје и друкчија предања о његовом пореклу, приближнија приморским веровањима, по којима je он син обичних родитеља. Тако се приповеда да je он дванаести син у оца, или да je изучио црну школу у вавилонској кули (као грабанцијаш у Хрватској). По предањима из Истре и Хрватског приморја, к. се рађа у бело] кошулици (belin stomanjici, beloj košulji) или капици од коже (у околини Пуле, у златној капици}, a његов противник у црном или црвеном мехуру. Да би стекао натприродну снагу, ушивали би му кошуљицу испод пазуха, или би осушену капицу стављали у јело да je поједе. Бабица или друга жена je обавезно, с —» прозора куће, гласно објављивала рођење к.: "Kresnik se je rodil, kresnik, kresnik!" У противном, дете би постало fudlak (-» вукодлак) (Истра). У хрватском Горском котару (Делнице), к. je десети син у родитеља ("Ön je desetar. Razumi sve i zapoveda coprnican"). Када наврши седам година, ноћу долазе други крсници да га зову (Истра); к. постаје кад наврши 21 годину (Прапутник). Он никоме не сме признати да je к., иначе би одмах умро (Крк). Словеначки к. разликује се од приморског по томе што живи издвојено од

КРСНИК

обичних /ьуди, што може имати и неке божанске атрибуте, као и по низу радњи које обавлза. Найме, док приморски пресреће противника или му по договору излази на мегдан и бори се с »им, не дозвољавајући му да однесе летину из његовог краја, словеначки к. противника може пресрепшти, прогонити, отимати му одузето и враћати у свој простор. Нека преда»а с простора Словеније, поред осталог, исказују и везу к. с календарским променама, као и с родношћу и плодношћу (кад он победи, с -» неба пада пшеница), о чему се говори и у неким од ових примера: 1) вавилонска змијска кралица послала je "кривог крсника", видовину, да уништи к,; противниково приближавање граду осетио je крсников -> пас и лавежом обавестио господара; пред к. се појавила црна магла, из које je изронио црни —> бик; к. и сам узима облик бика, креће противнику у сусрет и снажним ударцем у чело одбацује црног бика у —> воду; тада почиње да пада —> кита, а на поља пада златна пшеница; 2) када je к. заспао, дошао je змајолики —> див, покрао му стадо и затворио к. у дубоку —> пепину; пошто je крсников пас "са четворе очи"открио где се налази стадо, к. je као птица прелетео планине, стрелом убио противника и ослободио стоку; 3) док je к. боравио ван куће, змијски крал> (kačji kralj) украо му je јарца са златном брадом - к. га je сустигао изнад мора, секиром му разбио главу, а јарца упрегао у кочије; док се возио, на земл>у je падала хладна киша и цело лето расла je само златна пшеница; 4) крсников противник - видовина, у лику огромног -> гаврана, долетео je у крсникову земљу и с њиве покупио посејано семе - к. се претворио у вепра, као блесак полетео за гавраном, стигао га изнад мора, одузео му семе и вратио га земљи; 5) док je к. био у гостима код морског краља, у његов град je долетела змијска краљица (kačja kraljica) отела му жену Аленчицу и однела je са собом - када се к. вратио кући, одмах се упутио у потрагу за »ом; за седам месеци прешао je дванаест земаља, борио се и победио многе противничке војске и, на крају, доспео у пећину где je краљица држа-

КРСНИК

-305-

ла његову жену - краљицу je убио и вратио жену; 6) док се к. налазио у туђим земљама, змај Cee, у обличју страшне змијурине, прешао je Драву и дошао до града где je била затворена краљевна Весина; шест месеци je прележао пред градом, али je на Тјурђевдан стигао к. с мачем, сукобио се са Сесом у ваздуху (пошто су обојица могла да лете), победно га, везао ланцима и одвео у пећину; за то време je златна пшеница падала на земљу; к. се потом оженио Весином; 7) док се вурбершки к., у обличју мршавог вепра, борио с противником у виду дебелог вепра, по договору с к., сељак удара дебелог и омогућава к. победу - тог часа с неба je почела да пада пшеница итд. У неким примерима к. може преузимати функције свога противника. Тако на превару узима чудотворну круну од змијске краљице, успева да избегав потеру и да круну доносе у свој двор (ко има ту круну постаје богат, а ако je већ богат, богатство му никад неће пресахнути); или, претворивши се у смешног патуљка, одводи са собом кћер качје краљице. У неким предаььима се говори о сукобу два к. Тако, за време жетве, када увече севају муње, али не грми, људи говоре да се то крсници међу собом бију око снопља. Крсник који победи у тој борби доноси својој земљи -> срећу и благоста»е, а у земљи побеђеног к. пол>а не рађају, у виноградима je слаба берба, а л>уди страдају од заразних болести. Сукоб словеначког к. с противником у неким елементима се подудара са сукобом -> змаја (или свеца) с -> ламјом или -> халом у српско-бугарско-македонској традицији. После победе и к. и змаја над противницима, потече или пада -» жито (-> млеко, -> вода). То говори да су к. и змај били активни ликови аграрног мита - они посецањем (разбијањем) митског противника, ослобађају небеску влагу што доводи до родности (»ива, стоке) и до изобиља. И неке друге сличности између к. и змаја указују на њихову везу: нпр. по веровањима у Маријову у Македонији, змаја рађа девојка из везе с божанском силом; змаја, пре рође»а, жена носи у стомаку три године; да би постао змај, мора бити дојен три пута

КРСНИК

по седам година; змај je покровитељ места (-> стопан); кад лети за њим остаје ватрена путања итд. Посебну пажњу заслужује поменути податак да je к. златокоси и златоруки син небеског владара. Мотив о рађању близанаца са златним обележјима на телу јавља се у многим приповеткама индоевропских и семитских народа. Међутим, тај мотив je посведочен, као саставни део мита, и код Кафира (Северни Кафиристан), где се говори како се бог Мунпем Малик оженио обичном девојком која му je родила близанце, дечака и девојчицу са златним обележјима. Мит потом прати само судбину дечака, који се убрзано развија и пошто савлада противника постаје и сам бог, под истим именом као и »егов отац, a управља календарским променама. Из овога се може извести претпоставка да место словеначког к., као што je то више истраживача доказивало, треба тражити међу божанским ликовима старе словенске (и индоевропске) религије. Или, што je мање извесно, у претпоставци да je »егов лик накнадно митологизован. У предањима из Истре и северног Хрватског приморја, која су понекад дата и као меморати, најчешће се говори о ноћном сукобу к. с »еговим митолошким противником (штригуном, кудлаком, штригама). Пре него што се упути у обрачун, он пада у дубок -> сан; из уста му излази -> душа (коју људи могу видети као велику црну муву), и »егово тело не сме се померати док се душа поново у »ега не врати. На исти начин приказује се и »егов противник - према запису из Рови»а, људи су посматрали како je штригуну из уста изашла душа у облику —> мита. Противници се обично туку на —> раскрсници, преобраћени у исту врсту животиња > бика, -» пса, вепра, -> мачке, a разликују по —> боји или величини. К. се бори у лику беле или шарене, а »егов противник у лику црне животиње. Често к. води са собом човека, који се скрива поред места битке и у одсудном тренутку крснику притиче у помоћ, ударивши његовог противника. Наводи се и доказ да je к. победио свог противника: он позива пријатеља

КРСНО ИМЕ

-306-

да му стане на ногу и погледа преко његовог левог рамена. Када он то учини, чује звона из далеког места одакле je долетео противник - значи, он je умро и сада се спремају да га сахране. Или човек у ноћним сатима, видевши две животиње како се туку, удари једну; касније му човек-крсник показује повреду коју му je нанео. На острву Крку се веровало да су крсници поједини свештеници. По верованьу са острва Цреса, к. су се тукли с кудлацима "када су божићне темпори". Приморски крсници имају велике сличности с црногорским -> здухачем и (в)једогоњом, херцеговачком стухом (стувом), подравским ведовњаком, билогорским ведом, личким вримемаком, туропољским моп/том, дубровачким негромантом (легромантом), итд. У расправама које трају до данас, к. (пре свега по предањима из Словеније) изједначаван je са персонификованим -» сунцем, -> Божићем, -» Сварожићем, -> Свентовитом, лунарним божанством, -> Хорсом, —> Перуном. Може се констатовати да je он један од митолошких ликова који припадају групацији "genius loci", какав je био —> водени бик, с којим чува везу (јер се и сам често појављује у том облику), али му приписују и неке функције својствене антропоморфним боговима.

КРСТ

ције. У народном орнаменту к. се назива "Божји знак" (мак.); к. и његова варијанта (свастика) јављају се као соларни знаци: такозвани "кукасти крст" (свастика) у руском народном везу и резбарењу симболизује -> светдост (-> сунце) и плодност; у Словенији и Црној Гори, сунце и к. су цртали по капијама, на -> Бадњи дан. К. такође представлю геометризовану варијанту —> дрвета света или дрвета живота, a јавља се и као симбол центра. Коришћење слике к. за ритуалне циљеве, ношење к., симболизују припадност одређеној конфесији; на пример, Срби разликују хришћански (часни крст) и "пародии" (пагански) к. У хришћанској традицији познати су различити типови к.: у облику слова Т ("те-крст"); "крст св. Андреја" с дијагонално постављеним крацима (у облику ћириличног слова X); "латински" (равнокраки, али најчешће с продуженим вертикалним краком) и "грчки" крст (једнакокраки, понекад са проширеним ивицама). Код Јуж. Слов. к. латинског типа je присутан над -> гробовима, на —> преслицама, орнаментима

Лит.: Bošković-Stulli, M., Hrvatske i slovenske usmene predaje o krsniku-kresniku, Usmena književnost kao umjetnost riječi, Zagreb 1975: 205227; B-Stulli. INP: 147-148, 151-153; B-Stulli. UPP: 387-388; Tjop. ВДБ: 196-197; ZNŽO 1: 226; 3: 297;

Kel. BPSL 1997: 10, 40-42, 68, 274-275, 277-279; Михайлов H. А., Фрагмент славянской мифопоетической традиции, КДЯК: 127-141; Šmitek Z., Kristalnu gora, Mitološko izročilo Slovencev, Ljubljana 1998: 89-137. Љ. Раденковић

КРСНО ИМЕ -> Слава КРСТ - један од најстаријих сакралних знакова у светским митопоетичким и религијским системима; главки симбол хришћанства (јавља се такође као монограм Христовог имена); култни предмет, који има сакралне и апотропејске функ-

Заветны крст са дарованом одећом

КРСТ

-307-

(Србија, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Македонија, изузетно често - Далмација), али у целини, преовлађује к. грчког типа (на гробовима, преслицама, ускршњим -> јајима, обредним —> хлебовима, над улазима у -> куће). Равнокраки к. као кнежевски знак може се наћи у документима из XII века. У писаним изворима код Јуж. Слов., од XI века спомињу се крстови као погранични знакови. Знаком к. обележавани су предмети који су, у традиционалној култури, уживали сакрални статус, као и поштована или опасна места. К. су урезивали на -> бадн>аку; док бадњак гори, страна с к. треба да буде одозго (хрв.). Пре него што почну да секу погачу, на доњој страни засеку крст —> ножем (пол.., срп.). К. je постављан поред —> огњишта, на граници села, на -> раскрсници, на њиви, испод -> дрвета (код Јуж. Словена, к. су поставляли поред —> записа - дрвета које поштује заједница - или су к. урезивали на дрвету). Као основни обредни атрибут, к. се употребљава у ритуалима, везаним за —> Богојављење (потапање к. у —> воду "Јордан"); —> Спасовдан (хрв. "križevo", "križ", словач. "križni ", "križni cetvertek") или -> Ђурђевдан - обиласци села ходањем унакрст, понекад с циљем изазивања -> кише (буг. "крсти", "покрсти"); -> Ивањдан (св. Јан) - спаљивање к. направљеног од разбијених бачви (сев. Словачка). На -» Крстовдан (укр. "чесний хрест", буг. "кръстов ден"), стоку су мазали —> катраном тако што су цртали знак к. (срп.); постили су да их не би болела крста (буг.: хомонимија "крст" - "крста"). У среду Средопосне недеље Великог поста, месили су колаче у облику к., које су користили при првом истеривању стоке, приликом сетве, —> гатања о летини и судбини (ист. слов.). За обредне циљеве, прављен je к. од -> липе, -> леске, божићне сламе, —> баднэака, класја, теста, глине. К. je један од основних елемената погребних обреда; у народним веровањима фигурира као симбол —> смрти. У Бугарској су на Богојављење бацали к. у воду, па га израњали: ако би к. посветлео, то je људима наговештавало здравл.е

КРСТ

и родну годину. Руси би, пред новогодишњу вечеру, сипали на сто семена различитих култура, обликујући к. и круг. К. направлен од бадњака су бацали у прву за-

Надгробни крст дево/ке

сејану леју; насађујући квочку на jaja, свако jaje су обележавали знаком к., да би се пилићи излегли (срп.). Када би почињали сетву, бацали су -> жито преко гвозденог (сребрног) к. и говорили: "Да e здрава храната като кръста" - "Да храна буде здрава као крст" (буг.). Да би —» хлеб добро нарастао, пре печења су правили к. од теста на —» вратима (Метохија). Ако je жена желела да затрудни, облачила je кецељу с неколико извезених к. (мак.). Када