Kabala konja pegazovskog uz Dodatak Magarca Kilenca 9788651904601 [PDF]

Zitiervorschau

Đordano Bruno konja pegazovskog

Prevela Aleksandra Mančić

C/1Y)KBEHM

r/lACHMK

Biblioteka Književne nauke, umetnost i kultura

Đordano Bruno

Kolekcija Glasnik Urednik Jovica Aćin Glavni i odgovomi urednik Slobodan Gavrilović

Kabala konja pegazovskog uz Dodatak magarca Kilenca napisao Nolanac i posvetio Episkopu Kazamarćanskom

Prevela AleksandrarMančić Na korici Prednja strana: Točak pamćenja iz rasprave Ars memorue Đordana Bruna Poleđina: Giorda.no Bruno na Campo de’Fiori Mada ulice koje se slivaju na rimski Cvetni trg (Campo dei Fiori) nisu prenaseljene niti u njima vlada naročiti metež, sam Trg je jedan od najživljih u Italiji. Na njemu je, pod otvorenim nebom, okružena gostionicama, živopisna pijaca sa obiljem cveća, voća, povrća, morskLh plodova i začina. Usred Trga se nalazi Brunov kip, jer je baš na tom mestu Đordano Bruno kao jeretik spaljen 1600. godine.

CilYXBEHH

T/IACHMK

POSVETNA POSLANICA UZ K AB A LU 1 KOJA SLEDI

Velečasnom gospodinu don Sapatinu, opatu nasledniku svetog Kvintina i Episkopu Kazamarćanskom2 Velečasni oče u Hristu,

Izvom ik Giordano Brano La Cabala del cavallo pegaseo con l a’ ggiunta delMsino cillenico descrttta dalNolano, dedicata a l Vescovo di Casamarciano Parigi, appresso Antonio Baio, Anno 1585

Copyright © JP Službeniglasnik i Aleksandra Mančić, za srpski prevod, 2010

Baš kao što se krajem radnog dana desi grnčaru (a da rad privede kraju, na to ga nije nagnalo sve slabije dnevno svedo, nego to što mu je preostalo sasvim malo materijala), dok u ruci drži komad stakla, ili drveta, ili voska, ili drugog materijala, kojeg nema dovoljno kako bi od njega napravio posudu, da zastane na trenutak, oklevajući, ne znajući šta bi s njim mogao uraditi, ne želeći da ga odbaci kao nekoristan, uprkos svemu želeći da on posluži nekoj svrsi, pa se ispostavi da je taj komad namenjen tome da se od njega napravi treća ručka, kljun na posudi, poklopac za bocu, podloga, zakrpa, zaptivač kojim će se popraviti, popuniti ili prikrpiti neki rascep, rupa ili napuklina; eto, tako se i meni desilo da mi je, pošto sam izbacio ne sve svoje misli, nego samo svežanj hartija, na kraju (pošto nisam imao šta drugo da pošaljem), više slučajno nego namemo, pogled pao na listove koje sam ranije s prezirom koristio da u njih uvijam druge spise, i otkrio sam da oni delom sadrže ovo što ćete videti da vam se nudi.3 5

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

POSVETNA POSLANICA

Najpre sam pomislio da ovaj poklon dam vitezu, koji je, čim je spustio pogled na njega, rekao da nema dovoljno znanja da bi bio kadar da razume njegove tajne, i zato ne bi mogao u njemu da nađe zadovoljstvo. Onda sam ga ponudio nekom službeniku reči Božije, a on mi je rekao da više voli doslovni smisao, i da mu se ne dopadaju izlaganja kao što su ona Origenova,4koja su prigrlili učenjaci i drugi neprijatelji njihove profesije. Stavio sam ga pred plemenitu gospođu, a ona je rekla da joj se ne sviđa jer nije dovoljno dugačak za temu koja obuhvata i konja i magarca. Dao sam ga drugoj dami; mada se osladila kada ga je okusila, rekla je da želi da razmisli o tome nekoliko dana. Pokušao sam da ga ponudim nekoj bogomoljki; rekla mi je: ,,Ne želim ga ako govori o bilo čemu drugom osim o brojanicama, vrlini njihovih blaženih zrnaca i božijem agnecu.“ Poturio sam ga pod nos pedantu; on se iskreveljio i rekao da odbacuje biio kakvu stranu studiju i predmet izuzev nekoliko napomena, glosa i tumačenja uz Vergilija, Terencija i Marka Tulija.5Od stihotvorca sam čuo da ga neće ako nije u oktavi rimi ili sonetima. Neki su mi govorili da su najbolji traktati posvećeni pojedincima koji nisu ništa bolji od njih samih. Neki, opet, kao da nisu bili spremni da prema meni pokažu bilo kakvu zahvalnost ako bih ga njima posvetio; i ne bez razloga, jer, pravo da kažem, svaki traktat i rasprava moraju biti plaćeni, rastureni i stavljeni pred onoga ko ima odgovarajuću profesiju ili zvanje. Stojim ja tako ne dižući pogled s pitanja ovog enciklopedijskog materijala, kad se odjednom setim vašeg enciklopedijskog uma, koji kao da sve prihvata, mada ne toliko zbog plodnosti i bogatstva koliko zbog jedinstvene odlike, kao da ima celinu, i više od celine. Naravno, niko ne bi mogao izričitije biti kadar da shvati celinu od vas, jer vi postojite van celine; kadri ste da prodrete u celinu, jer nema ničega što vas može obuzdati; kadri ste da

posedujete sve, jer ne posedujete ništa. (Ne znam treba li dalje da objašnjavam i bolje opisujem vaš neizrecivi intelekt.) Ne znam da li ste teolog, filozof ili kabalista, ali pouzdano znam da ste sve to zajedno: ako ne po suštini, a ono po učešću; ako ne delatno, a ono potencijalno; ako ne izbliza, a ono izdaleka. U svakom slučaju, verujem da ste jednako valjani u svakoj od tih oblasti. I zato, evo vam i kabala, i teologija, i filozofija; hoću da kažem, kabala teološke filozofije, filozofija kabalističke teologije, teologija filozofske kabale. I što se te tri stvari tiče, ne znam da li ih posedujete kao celinu, kao deo, ili kao ništinu, ali pouzdano znam da posedujete celu ništinu delimično, deo celine u ništini, ništinu dela u celini. Da se vratimo na nas, pitaćete me: „Sta mi to šalješ? Šta je predmet te knjige? Cime si me udostojio?" A ja odgovaram da sam vam na poklon doneo Magarca: poklanjam vam Magarca koji će vam biti na čast, koji će vas uzdići, upisati vas u knjigu večnosti. Ništa vas ne košta da ga od mene dobijete i da ga za sebe zadržite; ništa vas neće koštati da ga izdržavate, jer ne jede, ne pije, ne prlja po kući. Biće vaš zanavek, i trajaće duže od vaše mitre, purpurne odežde, svešteničkog plašta, mule, i života, kao što ćete bez velike muke i vi i drugi moći da vidite. Uopšte ne sumnjam, velepoštovani monsinjore, u to da magarac dobijen na poklon neće biti nezahvalan na vašoj razboritosti i milosrđu; ne kažem ovo iz razloga izvedenog iz navike da se velikim učiteljima poklanja ne samo dragulj, dijamant, rubin, biser, savršen konj, izvanredna posuda, nego i majmun, papagaj, bauk, Magarac. I taj je magarac onda neophodart, izuzetan, doktrinaran, a ne običan! Indijanski magarac dragocen je papski poklon u Rimu; otrantski magarac je carski poklon u Carigradu; magarac sa Sardinije je kraljevski poklon u Napulju.6 A kabalistički magarac, koji je idealan, i zato nebeski, da li mislite da je

6

7

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

POSVETNA POSLANICA

on manje dragocen, u bilo kojem delu sveta, od bilo koje ugledne ličnosti, kada po blagom višnjem obećanju znamo da se zemaljsko može naći i na nebu? Ubeđen sam, dakle, da ćete ga prihyatiti u istom duhu u kojem ga ja vama dajem. Uzmite ga, oče, molim vas, kao pticu, zato što je to životinja krilata, i najljupkija i najveselija koju čovek u kavezu držati može.7 Uzmite ga, ako hoćete, kao divlju zver, zato što je to zver jedinstvena, retka i neobična, i nema ničega divnijeg i divljijeg što biste mogli držati zatvoreno u jazbini ili špilji. Postupajte prema njemu, ako želite, kao prema sluzi, jer je uslužan, veran i poslušan, i to vam je najbolji drug kojeg kod kuće možete imati. Pazite da vam se ne istrgne iz ruku, jer je to najbolji pastuv kojeg možete napasati; iii, bolje da kažem, kojeg možete hraniti i u samoj štali. Još je bolje to što vam može biti prisan prijatelj i zabava u ložnici. Postupajte s njim kao s draguljem i vrednom stvari, jer ne možete imati većeg blaga u svojoj riznici. Pipkajte ga kao svetinju i zagledajte kao retkost: ne možete imati vrsnije knjige, lepše ikone iii bistrijeg ogledala u svojoj umetničkoj zbirci. Konačno, ako uprkos svim ovim razlozima vaš stomak ne može da ga svari, moći ćete da ga drugome date, i taj će svakako morati da vam bude zahvalan na tome. Ako mislite da je on nešto smešno, dajte ga nekom dobrom vitezu, da bi ga ovaj mogao predati svojim konjušarima na brigu, da ga paze kao oči u glavi i čuvaju među ostalim majmunima. Ako na njega gledate kao na običnu stoku, dajte ga seljaku, koji će ga primiti između svoga konja i vola. Ako mislite da je divalj, dajte ga nekom Akteonu koji će ga pustiti da tumara s divokozama i jelenima.8 Ako vam izgleda kao kućni ljubimac, poklonite ga nekoj gospođici da ga drži umesto kune zlatice ili psetanceta. Ako vam se, konačno, učini da oko njega ima nečega matematičkog, poklonite ga

kosmografu, da ga šalje da vijuga i skače između arktičkog i antarktičkog pola po nekoj od onih zaobljenih lopti, koju će bez velike muke moći da stavi u večiti pokret, kakav samo ulivena živa može podariti Arhimedovoj sferi - i sve to zato da bi bio proizveden delotvorniji model makrokosmosa - jer samo od duha koji je prožima zavisi ritam i sklad i linearnog i cirkularnog kretanja.9 Ali, ako ste mudri, kao što verujem da jeste, i ako zrelo razmislite, zadržaćete ga za sebe, ne misleći da sam vam poklonio nešto manje vredno nego što sam imao prilike da poklonim papi Piju V (kome sam posvetio Nojev kovčeg), kralju Anriju III od Francuske (koga sam ovekovečio u De umbris idearum), kraljevom izaslaniku u Engleskoj (kome sam podario Explicatio triginta sigillorum), i vitezu Sidniju (kome sam posvetio Pobedonosnu životinju). Jer ovde ne samo da imate živu pobedonosnu životinju nego i otvorenih trideset pečata, savršeno blaženstvo, rasvedjenu tamu i dobro vođenu barku, gde magarac (koji nema razloga ni točkovima vremena da pozavidi na dugovečnosti, ni univerzumu naprostranstvu, ni anđeoskim inteligencijama na blaženstvu, ni suncu na svedosti, ni Jupiteru na nebeskom svodu) blaži, naveštava, teši, otpečaćuje i predsedava. Nije to magarac iz staje ili iz krda, nego magarac kadar da se pojavi bilo gde, da ode bilo kuda, svuda da uđe, svemu da predsedava, sve da saopšti, odredi i uradi, svakog da razume i posavetuje. Imajući u vidu da ga gledam kako okopava, zaliva, natapa, zašto ne bih rekao da je baštovan? Ako rilja, sadi i seje, zar po tome nije ratar? Kako ne bi bio graditelj onaj ko je i zidar, i majstor, i protomajstor? Ko će mi zabraniti da kažem da je umetnik, ako je silno maštoljubiv, trudoljubiv, ispravnoljubiv? Ako tako izvanredno rezonuje, poučava i pridikuje, zar niste zadovoljni kada kažem da je učenjak? Kad već tako izvanredno oblikuje naravi, uvodi doktrine, reformiše religije, ko bi odoleo da mu da ime

8 i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

POSVETNA POSLANICA

akademika i poštuje ga kao arhimandrita pisane reči? Ne mora li on, sav onako horski, kapitolski i blagovaonički, biti monah? Ako se zakleo na neimanije, celomudrenije i poslušanije, hoćete li me prekoreti što kažem da je opštežitelj? Hoćete li mi zabraniti da kažem da je saboran, kada može biti aktivno i pasivno izabran, zapopljen, rukopoložen? Ako je istančan, neosporan i prosvedjen, zar vam savest može dozvoliti da me sprečite da ga uzmem i smatram za dostojnog savetnika? Hoćete li me držati za jezik da ne bih javno rekao da je dobar domaćin, kad je u tu glavu usađen sav politički i ekonomski moral? Hoće li mi vlast kanonskog autoriteta zabraniti da na njega gledam kao na stub crkve, ako se meni ukaže kao bogougodan, smeran i ćudoredan? Ako mislim da je tako uzvišen, blažen i pobedonosan, može li me nebo i ceo svet sprečiti da kažem da je božanski, olimpijski, nebeski? Ukratko (da više ne razbijam ni svoju ni vašu glavu), izgleda mi da je on sama duša sveta, sve u svemu, sve posvuda. Sada, dakle, vidite kakva je i kolika važnost tog velečasnog predmeta o kojem se vode ova beseda i ovi dijalozi: ako vam se učini da u njima vidite veliku glavu i početak, ali bez sredine i trupa, ili kusu, nemojte se obeshrabriti, nemojte se uvrediti, nemojte se čuditi; naime, u prirodi se mogu naći mnoge vrste životinja koje nemaju nikakvih udova - imaju samo glavu, ili izgledaju kao da su cele samo glava, jer im je ona preterano velika, a ostali delovi kao neprimetni; a to ipak ne znači da nisu potpuno savršene u svojoj vrsti. Ako vam ovakvo razmišljanje nije po volji, morate pomisliti da ovo delce sadrži samo priliku, sliku; a na portretima je najčešće dovoljno da bude predstavljena samo glava, bez ostaloga. Dozvoljavam da se ponekad može pokazati izvanredna veština ako se napravi samo jedna šaka, ili stopalo, ili noga, ili oko, tanano uho, pola lica koje proviruje iza nekog drveta ili iz ugla prozora, ili kada je izvajano na ispupčenju

neke činije čija je osnova u obliku guščije, ili orlovske, ili noge neke druge životinje:10 to nije razlog da tako nešto bude osuđeno ili prezreno, nego pre nailazi na prihvatanje i odobravanje zbog izrade. Zato sam uveren, čak pouzdano znam, da ćete primiti ovaj dar kao nešto potpuno savršeno, kao što je savršeno i osećanje srca koje vam ga poklanja. Uzdravlje.

10 I

SONET U SLAVU M AG AR CU11

Sveto magaraštvo, i sveto neznanje, I ludosti sveta, smerna pobožnosti, Ti jedina duši ulivaš dobrotu, Ni um ni učenost tu ti nisu ravne; Ni naporno bdenje nije kadro, vično, Ni veština kakva, niti kakav izum, Pa ni sozercanje najvećeg mudraca, Da dosegne nebo, gde stanište gradiš.12 Radoznalci, džaba sve vaše učenje, Džaba vam da znate šta priroda čini, Ako zvezde tek su zemlja, vatra, more. Sveto magaraštvo za to se ne brine, I sklopljenih ruku, na kolena pada, Od Boga da primi udes što ga čeka.13 Ništa trajno nije, Sem plod večnog mira, Koji Bog nam daje tek u tami groba.

O

br a ć a n je

UČENOM, SMERNOM I POBOŽNOM ČITAOCU

Avaj, slušatelju moj, ti koji si, ne uz vrele uzdahe, slinav plač i tragične jadikovke, nego s ljubavlju, okom i pameću, kadar da se setiš moga uma, da podražavaš moj glas i iznosiš moje argumente: koliko su čula lažljiva, koliko je mutna misao i koliko nevešto rasuđivanje koje usled delovanja iskvarenog, zlonamernog i pristrasnog suda ne vide, ne promišljaju i ne određuju, onako kako na to obavezuje priroda, istina razuma i pravo pravde, čistu dobrotu, kraljevsku iskrenost i veličanstveni sjaj svetoga neznanja, učenog ovčinstva i božanstvenog magaraštva. Jao meni, koliko je samo nekima na smetnji ova nebeska divota, što je na sebe navukla tešku omrazu među živim Ijudima; protivu nje jedni namrgođeno oštro besede; drugi keze zube i zajedljivo zakeraju, a treći zbijaju šale tresući se od smeha. Dok sa svih strana preziru, ismevaju i ruže neku stvar, ne čuješ da govore bilo šta drugo do: „Taj ti je magarac, taj postupak je magareći, to je čista magaraština", bez obzira na to da li te reči uopšte treba upotrebljavati kada je reč o zrelim razgovorima, postojanim namerama i odmerenim sudovima. Kuku meni! Zašto osećam tugu u srcu, žalost u duši i teret na grudima kad mi se pred očima javi nesposobna, glupa i neuka gomila što sasvim pogrešno misli, zajedljivo

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

govori, bezobzirno piše i proizvodi zlobne besede o mnoštvu spomenika što se nalaze u štamparijama, u knjižarama, svuda, s onu stranu podsmeha, prezira i pogrda koje oni izražavaju: Zlatni magarac, Pohvala magarcu, Hvalospevi magarcu;li zar tu niko ne misli ni na šta drugo nego da slavno magaraštvo ironičnim rečima izvrgava ruglu, prezire i grdi? Pa ko onda na belom svetu ne bi pomislio da i ja isto činim? Ko bi bio kadar da obuzda jezike da i mene ne stave na iste muke, kao nekoga ko je pošao tragom onih koji demokritstvuju nad tom temom? Ko bi smogao snage da ih natera da se uzdrže i da ne počnu da misle, tvrde i potvrđuju da moja namera nije da iskreno i ozbiljno pohvalim magarca i magaraštvo, nego da se spremam da dolijem ulje u svetiljku koju su drugi već upalili? Kako bilo da bilo, o, moje nadmene i bezobzirne sudije, o, zaludni zlikovci i klevetnici, o, mračni i strasni progonitelji, stanite, osvrnite se, pogledajte bolje: sagledajte, proniknite, razmislite da li su prosti pojmovi, iskazne rečenice i silogističke besede koje iznosim u prilog toj svetoj, neokaljanoj i osveštanoj životinji, čiste, istinite i ubedljive, ili su lažne, nemogućne i prividne. Ako zaključite da se zaista oslanjaju na temelje jake, ako ne i lepe, ako ne i dobre, nemojte ih zaobilaziti, nemojte ih izbegavati, nemojte ih odbacivati; nego ih prihvatite, sledite, prigrlite, i ne dozvolite da vas vezuje navika da verujete, da vas savlada samodovoljnost mišljenja i ne povedite se za praznim pričama, ako vam već svetlost intelekta drugačije pokazuje, glas doktrine drugo dovikuje, čin iskustva drugačije potvrđuje. Šta mislite da je idealni kabalistički magarac, onakav kakav je izložen u korpusu svetih spisa? Šta mislite da je pegazovski konj što se pojavljuje u obličju pesničkih priviđenja? Šta mislite o kilenskom magarcu dostojnom da bude zaodeven in croceis, u zlatnu odeždu na najraskošnijim

OBRAĆANJE ČITAC

akademijama koje zamisliti možeter ajco drugu i treću misao za sada ostavimo po strani, i ako se upustimo samo na polje prve, koliko platonovske toliko i teološke, treba da znate da ne nedostaje svedočanstava u božanskim i čovečanskim spisima što su ih ostavili svešteni i mirski učenjaci koji o tome govore pod senkom nauke i u svedosti vere. Onaj ko je makar umereno vešt ovim učenjima znaće (velim) da ne lažem kada kažem da je idealan magarac produktivno, formativno i perfektivno natprirodno načelo magareće vrste. Mada se u prostranom okrilju prirode može videti da se on razlikuje od drugih vrsta, drugorazredni, što će reći ljudski um tu vrstu shvata preko drugačijih pojmova nego što to čini kada pojmi druge oblike; i pored toga (što je najvažnije), u prvom umu ova vrsta jednaka je ideji o ljudskoj vrsti, istovetna vrsti kojoj pripada zemlja, mesec, sunce, i vrstama kojima pripadaju inteligencije, demoni, bogovi, svetovi, univerzum. To je čak vrsta od koje ne samo magarci nego i Ijudi, i zvezde, i svetovi, i životinje na svetu, svi zavise: to je ona vrsta u kojoj nema razlike između oblika i predmeta, između stvari i stvari; ona je savršeno jednostavna i jedna. Vidi ti to, otuda, dakle, proističe uzrok usled kojeg se besprekorni svetac nad svecima sada zove ne samo lav, jednorog, nosorog, vetar, oluja, orao, pelikan, nego i nečovek, nesreća Ijudska, šljam iz gomile, ovca, jagnje, crv, slika krivice, pa ga čak nazivaju i greh, i još gora imena mu izdevaju. Sagledajte načelo koje stoji iza razloga iz kojeg se ni hrišćani ni Jevreji ne vređaju, nego im služi na čast i shvataju kao pobedu kada ih u metaforičnim aluzijama u svetim spisima predstavljaju pod magarećim titulama i definicijama, kada im kažu da su magarci, kada ih tumače kao magarce: gde god se o toj blagoslovenoj životinji raspravlja, u bukvalnoj pouci, u alegoriji smisla, anagogiji svrhe, shvatamo da se govori o pravedniku, o svecu, o Božijem čoveku.15 17

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

OBRAĆANJE ĆITAOCU

Međutim, kada se u Izlasku govori o čovekovom iskupljenju i preobraženju, uz njih se spominje i Magarac. „Svako magare prvenče otkupi jagnjetom", kaže, „svakog prvenca čovečijeg otkupi.“ Tamo gde se u istoj knjizi nameće zakon muškarčevoj želji za ženom, za služavkom, u istom odeljku naći ćeš i vola i magarca; kao da nije ništa manje važno rešiti pitanje greha požude u jednom ili u drugom slučaju. Zato, kada u Knjizi o sudijama Devora i Varak, sin Avinejemov, pevaju „Cujte, carevi, načuljite uši, knezovi, koji jašete na belim magarcima, koji sedite u sudu“, sveti rabini to tumače ovako: „O, vladari zemaljski, koji ste iznad brojnih naroda i nad njima vladate svetim bičem, kažnjavajući osuđenike, nagrađujući dobre, i pravedno uređujući stvari." Kad god Petoknjižje zapoveda da vratiš na pravi put zalutalog magarca i vola bližnjega svojega, učeni doktori nalaze moralno tumačenje da, kada se desi da naš bližnji u Bogu, koji je u nama i kroz nas, skrene sa puta pravde, mi treba da ga ispravimo i upozorimo. Kada se glavar sinagoge rasrdio na Gospoda što isceljuje u subotu, On mu odgovori da „nijedan dobar čovek u bilo koji dan neće ostaviti magarca ili vola ako je upao u bunar“, pod čime sveti pisci razumeju da je magarac prost čovek, da je vo čovek onakav kakav je po prirodi, bunar je smrtni greh, a kad neko vadi magarca iz bunara to božanska milost i služba iskupljuje svoje miljenike iz one provalije. Eto, dakle, kako je iskupljeni, cenjeni, željeni, vođeni, usmeravani, upozoreni, poučeni, oslobođeni, i konačno, predodređeni narod označen kao magarac, i nazvan Magarac. To je zato što su magarci oni preko kojih božanska blagodat pljušti po ljudima, i zato jao onome ko ostane bez svoga magarca, i tu se sasvim lepo može videti koliko je teška ona kletva što pada iz Ponovljenih zakona, kada Bog preti: „Magarac tvoj oteće se pred tobom, i neće ti se vratiti!'

Prokleto bilo carstvo, nesrećna država, opusteo grad, opustela kuća odakle je proteran, izbačen i udaljen Magarac. Kuku pameti, savesti i duši u kojoj magaraštvo nema učešća. Svima je poznata izreka ab asino excidere,lćkojom se označava da je neko propao, uništen, svrgnut. Origen Adamantije, poštovan među pravovernim i svetim doktorima, kaže da plod propovedi sedamdeset i dvojice učenika označava sedamdeset i dve hiljade magaraca koje je narod Izrailja izvojevao od Madijanaca:17 razume se tako da je svaki od one sedamdeset i dvojice stekao po hiljadu magaraca, to jest savršen broj predodređenih duša, izvukao ih iz ruku Moava, odnosno, oslobodio ih Sotonine tiranije. Tome treba dodati da su najpobožniji i najsvetiji Ijudi koji su voleli i izvršavali stari i novi zakon, apsolutno, i po posebnoj povlastici, nazvani magarci. A ako meni ne verujete, proučite šta je o tome napisao Jevanđelista: „Magaricu privezanu i magare s njom odrešite i dovedite mi!*18 Razmišljajte o besedama jevrejskih, grčkih i latinskih teologa o odeljku iz knjige Brojevi: Aperuit Dominus os asinae, et locuta est.19 Pogledajte koliko je mnogo drugih mesta iz svetih spisa sa time saglasno, gde je često uveden provideći Bog da otvori usta raznim božanskim i proročkim ličnostima, kao onaj što kaže: ,,Oh, Gospode, Gospode, evo ne znam govoriti";20 i gde kaže: „Otvoriću ti usta“;21 i mnogo puta je rekao: Ego ero in ore tuo;11toliko se puta molio: „Gospode, otvori usta moja“;23pa onda u Novom zavetu: „Nemi govore, nišči propovedaju"24 sve je uobličeno kroz to da je Gospod otvorio usta magarice, i ona je progovorila. Preko njenog autoriteta, preko njenih usta, glasa i reči, pripitomljena je, savladana i zauzdana naduvena, gorda i drska svetovna nauka; sravnjena je sa zemljom svaka visina koja se osmelila da digne glavu ka nebu: naime, Bog je izabrao slabašne stvari da pometu sile svetovne.25 Lude je stvari izdigao na dobar glas, jer je

18

19 l

i

KAĐALA KONJA PEGAZOVSKOG

OBRAĆANJE ČITAOCU

smatrao da je ono što se ne može obnoviti znanjem, obnovljeno kroz sveto ludilo i neznanje: osuđena je, dakle, mudrost mudrih, i razboritost razboritih je odbačena. Ludaci na svetu su ti koji su stvorili religiju, obrede, zakone, veru, pravila života; najveći magarci na svetu (a to su oni koji, bez ikakve druge pameti i nauka, bez ikakvog života i građanskih navika, gnjile u večnoj pedanteriji) jesu oni koji po milosti neba reformišu strašnu i iskvarenu veru, vidaju rane zagađene religije, i uklanjajući zloupotrebe sujeverja krpe poderotine na svojoj odeždi; ne pokreće njih bespoštedna radoznalost da tragaju, niti će ikada tragati za tajnama prirode, izračunavajući kretanja zvezda. Pogledajte da li ih zanimaju, ili su ih ikada zanimali tajni uzroci stvari; opravdaće oni propast svakog carstva, svako rasejanje naroda, požare, krvoprolića, uništenja i istrebljenja; pogledajte da li ih potresa hoće li ceo svet zbog njih skončati: samo da se sirota duša spase, samo da se na nebesima sagradi zgrada, samo da se vrati blago u oni blaženu otadžbinu, ne brinu oni brigu za slavu, blagostanje i blaženstvo u ovom krhkom i neizvesnom životu; sve zarad onog budućeg života, savršeno izvesnog i večnog. Njih označava alegorija drevnih mudraca (koje božanski duh ne htede da izneveri, nego im ipak otkri ponešto, upravo zato da se ne bi mogli opravdati) u onoj mudroj basni o bogovima koji su se borili protiv pobunjenih divova, sinova zemlje i drskih otimača neba, koje su pomeli, uplašili, prestravili, savladali i pobedili glasovi magaraca. Ista stvar dovoljno je izrečena tamo gde je sklonjen veo sa svetog lika, i oči su uprte u anagoški smisao tog božanskog Samsona što je magarećim čeljustima pobio tisuću Filistinaca;26 naime, kako kažu sveti tumači, u čeljustima magaraca, a to znači propovednika zakona i službenika sinagoge, i u čeljustima magareta, a to znači propovednika novog zakona i službenika borbene crkve, delevit eos,

to jest on je zbrisao, uništio onu tisuću, onaj potpun broj, one sve, kako je pisano: čeljušću magarećom jednu tisuću, čeljušću magarećom dve tisuće; i nazva ono mesto RamatLehija, što znači uspenje čeljusti. Iz toga kao plod propovedi nije proistekla samo propast moći mrskoga neprijatelja, nego i spasenje preporođenih: jer, iz same čeljusti, to jest delovanjem same propovedi, nastale su i pokuljale vode što pronose božansku mudrost, šire nebeski blagoslov i onima koji od njih piju daju život večni. O, moćne i pobedonosne čeljusti magareće crkotine, o, božanske, milosrdne i svete čeljusti upokojenog magareta, nije li to svetost, milosrđe i božanstvo, sila i pobeda celoga magarca, potpunog i živog magarca, magareta i majke, ako je tako velika slava i vaznesenje tih kostiju i presvetih moštiju? I obraćam se vama, premili slušaoci; vama, vama se obraćam, prijatelji, čitaoci moga pisanja i slušaoci moga glasa; i kažem vam, upozoravam vas, pozivam i zaklinjem da se vratite sebi. Spasite me od svoga zla, pristanite uz ono što je dobro u vama, oslobodite sebe gordosti svoga srca, povucite se u nišči duh, budite smerni pameću, odrecite se razuma, utrnite bleštavu svetlost uma od koje plamtite i izgarate; bežite od one nauke koja uvećava vaš bol; odrecite se svake razboritosti, budite zatočenici svete vere, budite blagoslovena magarica, pogružite se do blaženog magareta, radi kojih je jedinih spasitelj sveta rekao službenicima svojim: Idite do grada pred vama; a to znači, idite po vasionom svetu svom, čulnom i telesnom, što je kao privid suprotstavljen i podređen svetu inteligibilnom i netelesnom. Naći ćete vezanu magaricu i magare: srešćete narod jevrejski i paganski, pokoren i pod tiranijom, kao roblje Velijala.27 I još kaže: Odrešite ih: izvedite ih iz ropstva, propovedajući Jevanđelje i polivajući ih vodom krštenja; i dovedite ih meni, da mi služe, da budu moji: tako će, noseći na

20

21 I

KABALA KONJA PEGAZO VSKOG

grbači teret moga tela, to jest moje svete institucije i zakona, pod uzdama mojih božanskih saveta, postati dostojni i kadri da sa mnom uđu u pobedonosni Jerusalim, u nebeski grad. Tu vidite ko je iskupljen, ko su pozvani, koji su predodređeni, koji spaseni: magarica, magare, nišči duhom, slabi pameču, dečica, oni čija je pamet kao u deteta; oni, oni će ući u carstvo nebesko; oni će, zato što su prezreli svet i njegove raskoši, zbacili odeću, odbacili od sebe svaku brigu za telo, za meso koje obavija dušu, tako što su ga sebi pod noge stavili, na zemlju ga bacili, da bi otvorili slavniji i pobedonosniji prolaz magarici i njenom dragom magaretu. Molite, molite Boga, premili moji, ako još niste magarci, neka vam dade da budete magarci. Samo vi imajte volje za time; i zacelo, milost će vam lako biti udeljena: jer, iako ste po prirodi magarci, i uobičajena poslušnost nije ništa drugo do magaraštvo, morate dobro razmisliti i imati na irniu da je veliko dobro da budete magarci po Bogu: velim, da li ćete biti među nesrećnicima koji ostanu vezani pred vratima, ili među srećnicima koji će ući u hram. Setite se, vernici, da su naši praroditelji u ono vreme ugađali Bogu, i bili u njegovoj milosti, pod njegovom zaštitom, zadovoljni u zemaljskom raju, gde su bili magarci, što znači da su bili prosti i nisu znali ni za dobro ni za zlo; kad ih je želja da spoznaju dobro i zlo dovela u iskušenje, i tako ništa nisu uspeli da saznaju; kad su mogli da poveruju u laž koju im je rekla zmija; kada im je moglo biti rečeno čak i ovo: Mada je Bog rekao da će umreti, moglo bi biti suprotno; u takvom stanju, bili su blaženi, bili su prihvaćeni, oslobođeni svakog bola, brige i nevolje. Setite se i toga da je Bog voleo jevrejski narod kada je ovaj bio smeran, poslušan, bedan, podačen, neuk, podjarmljen, nosio teret, teglio, i samo mu je još rep falio da bude pravi magarac u misirskom ropstvu: tada ga je Bog nazvao moj narod, moji ljudi, moje izabrano koleno.

OBRAĆANJE ČITAOCU

Izopačen, pokvaren, nedostojan, prevaran, rečeno je za njega kada je bio pod vlašću, dostojanstvom, veličinom i likom drugih naroda i carevina kojima svet odaje počast. Nema toga ko neće pohvaliti zlatno doba, kada su ljudi bili magarci, nisu znali kako da obrađuju zemlju, nisu znali kako jedan nad drugim da vladaju, kako da više saznaju o drugome, krov im bile špilje i pećine, parili se s leđa, kao životinje, nije bilo mnoštva pokrivača za telo radi skrivanja, ni začina i hrane za požudu i proždrljivost; sve je bilo zajedničko, jele su se jabuke, kesten, žir, onako kako ih je majka priroda stvorila. A svako zna koliko, ne samo u ljudskom rodu nego i među svim vrstama životinja, majka najviše voli, najlepše mazi, najviše ugađa, čuva od briga, grli, ljubi, steže, pazi najmlađeg sina, zato što ne razlikuje dobro i zlo, nego je poput jagnjeta, poput životinje, magarac je, ne ume dobro da govori, ne ume naročito da misli; a kako postaje pametniji i razboritiji, to mU' roditelji pružaju manje ljubavi, brige, nežnosti. Nema tog neprijatelja koji se neće sažaliti, koji neće smekšati, blagonaklon biti u tom uzrastu prema nekome ko nije ni muškarac, ni đavo, ni čovek, ni mužjak, nije pametan, nije bradat, nije jak, nije zreo. Ali, kada je Gospoda Boga hteo da podstakne na milost i sažaljenje, prorok je rekao: Ah ah ah, Domine, quia nescio loqui-1%i takvim njakanjem i takvim rasuđivanjem pokazuje da je Magarac. A na drugom mestu kaže: Quiapuersum.29Ali kada se vapi za oproštajem greha, u božanskim knjigama se često stvar predstavlja rečima: Quia stulte egimus, stulte egerunt, quia nesciunt quidfaciant, ignoramus, non intellexerunt?° Kada hoće od njega da izmole veću milost, da ljudima uliju veću veru, da pokažu blagodat i moć, na jednom mestu se kaže da su apostole smatrali za pijanice;31 na drugom mestu, da ne znaju šta govore, zato što to i ne govore oni;32 i za jednoga od najboljih, da bi se pokazalo koliko je 23 i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

u njemu od niščega, kaže se da se uzneo na treće nebo, čuo tajne nečuvene, i da nije znao da li je mrtav ili živ, da li je u telu ili izvan njega.33Drugi kaže da je video da se nebo otvorilo,34 i mnogo drugih stvari kojih se drže Božiji miljenici, kojima je otkriveno ono što je skriveno ljudskom znanju, i u očima racionalnog razmišljanja predstavlja izvanredno magaraštvo: te ludosti, magarštine i bezumlja su kod našega Boga mudrosti, jimačka dela i razum; a on traži da njegovi pilići, njegovo stado, njegove ovce, njegovi mali, njegovi ludi, njegovo magare, njegova magarica, budu takvi da mu veruju, da ga vole, slede. Nema, nema, kažem, boljeg ogledala koje se može staviti pred ljudske oči nego što je magareće magaraštvo, koje će jasnije i prema svim brojevima pokazati kakav treba da bude onaj ko radeći u vinogradu Gospodnjem mora očekivati naknadu za dnevni trud, slast blažene večere, počinak koji sledi za ovim prolaznim životom. Nema boljeg i sličnijeg podobija koje će nas povesti, prevesti i privesti večnom spasenju najpažljivije što se može od istinskog znanja što ga potvrđuje božanski glas: kao što, naprotiv, nema ni stvari koja će nas delotvornije strmoglaviti u središte i provaliju pakla od filozofskih i racionalnih kontemplacija, koje se rađaju od čula, rastu u diskurzivnoj sposobnosti i sazrevaju u čovekovom intelektu. Prinudite, prinudite, dakle, sebe da budete magarci, o, vi koji ste ljudi. A vi koji ste već magarci, učite, trudite se, navikavajte da stalno postupate sve bolje i bolje, kako biste stigli do tog cilja, do tog dostojanstva koje se ne stiče učenjem i delanjem, ma koliko veliki oni bili, nego verom; a ne gubi se usled neznanja i nedela, ma koliko bezočni bili, nego usled bezbožništva, kako kažu, po rečima Apostola.35 Ako se tako budete spremali i vladali, ako takvi budete bili, bićete upisani u knjigu života, steći ćete blaženstvo tako se boreći, i slavu u ovoj pobedonosnoj crkvi u kojoj živi i caruje Bog na vekove vekova. Tako neka bude! 24 i

Veom a

pobožan

SONET

O ZNAČENJU MAGARICE I MAGARETA

Pođite u grad koji je pred vama, Naći ćete magaricu i njenoga sina: Odrešićete ih, povesti sa sobom, I dovesti meni, svete moje sluge. Ako li na ustuk toj ogromnoj tajni Protiv vas se neko usudi da pisne, Podignite veđe, odgovorite mu Da je Gospod hteo pobedu im dati. U Svetome pismu govori se tako, Spas vernika gde je opisan do reči Preko iskupljenja sve prirode ljudske. Vernici Judini i naroda drugih Sa životom tako jednostavnim, čistim, Do najvišeg stupnja dako će dopreti. Strpljivi i verni, Magare i majka ući će i stati Sred anđela čete.

Pr v i d ija l o g

Sagovornici: Sebasto, Saulino, Koribante Sebasto. Najgore je što će reći da iznosiš metafore, pričaš basne, govoriš u parabolama, pleteš zagonetke, gomilaš poređenja, govoriš o tajnama, žvaćeš tropologije. Saulino. Ali, ja govorim tačno ono što se dešava; i tačno onako kako jeste, predočavam. Koribante. Id est, sinefuco, plane, candide;36voleo bih đa je stvarno tako kako kažete. Saulino. Eh, kada bi bogovi dali da budeš nešto drugo, a ne sama fukara što planduje pod kandilom, sa tim tvojim pokretima, togom, bradom i veđama: zato što nam, kad je pamet u pitanju, candide, plane et sinefuco, pred oči stavljaš čistu ideju pedantarije. Koribante. Hactenus haec?37Znači Sofija vas je vodila od mesta do mesta, od sedišta do sedišta?38 Saulino. Tako je. Sebasto. Imate li šta drugo da kažete povodom rasporeda tih sedišta? Saulino. Za sada nemam ako niste spremni da mi pružite priliku da vam objasnim nekoliko stvari o tome, i da mi svojim pitanjima podstaknete pamćenje, koje ne uspeva da me podseti ni na trećinu značajnih razmišljanja dostojnih razmatranja. Sebasto. Pravo da kažem, sav ceptim od želje da saznam šta je to što je veliki otac bogova učinio da se desi

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

na ona dva sedišta, Severnom i Južnom, jer mi se činilo da je hiljadu godina prošlo dok nisam sagledao kraj niti vaše priče, ma koliko ona bila zanimljiva, korisna i dostojna: što mi ovaj razgovor više raspaljuje želju da ga slušam, to više vi odlažete da ga izgovorite. Koribante. Spes etenim dilata affligit animum, velanimam, ut melius dicam; h potiče iz V veka. Horapolona spominje vizantijska engiklopedija iz X veka, Suda, kao jednog od poslednjih prvosveštenika drevnog Egipta, iz okoline Aleksandrije, koji je živeo u vreme cara Zenona (oko 425-491). Po Sudi, Horapolon je morao da beži jer je bio optužen za kovanje zavere protiv hrišćana, i njegov hram posvećen Izidi i Osirisu bio je srušen. Kasnije su ga uhvatili, i posle mučenja, preobratio se u hrišćanstvo. Drugi, raniji Horapolon koji se spominje u Sudi bio je gramatičar iz vremena cara Theodosija II (408-450). Većina izdavača iz XVI veka smatrala je da je Hierogljphica delo tog starijeg Horapolona, ali su neki Horapolona čak poistovećivali i sa Horusom. Hieroglyphica je sastavljena od dve knjige sa 189 objašnjenja egipatskih hijeroglifa. Tekst je 1422. godine na ostrvu Andros pronašao Kristoforo Buondelmonti i odneo ga u Firencu. Tokom XV veka, ovaj tekst je postao izvanredno popularan među humanistima; prvo štampano izdanje, na grčkom, iz 1505, započelo je niz preštampavanja i prevođenja. Od XVIII veka autentičnost ove knjige dovođena je u pitanje, ali prema modernim egiptološkim istraživanjima, knjiga je zasnovana na stvarnom poznavanju hijeroglifa, pomešanim sa teološkom simbolikom i spekulacijom, tako da je zaista mogla poteći od poslednjih egipatksih sveštenika iz V veka. Simboličke spekulacije o hijeroglifima bile su raširene u helenističko vreme, koje su privlačile pažnju mnogih istraživača od ranih humanista pa sve do Atanasija Kirhera u XVII veku, koji su hijeroglife

NAPOMENE

proučavali kao magijsko, simboličko ideografsko pismo. U drugom delu druge knjige ova rasprava se bavi simbolikom i alegorijskim tumačenjem životinja, uglavnom izvedenim iz Aristotela, Plinija, Artemidora. Apolodor u svojoj Biblioteci beleži da je Linkej „imao izvanredno oštar vid, tako da je čak i ispod zemlje mogao videti". Arg Panopt (Svevideći), po Apolodoru, „imao je oči po celom telu“. Onoliko koliko je Ijudima dozvoljeno da kažu. (Lat.) Prikaz i grupisanje anđela ovako kako ga Bruno prikazuje proizlazi iz kombinovanih tumačenja Dionisija Areopagite, Tome Akvinskog, Mojsija Majmonida, Jovana Damaskina, Dantea. Hrišćansko trojno grupisanje redova anđela potiče od Dionisija Areopagite: najviši, „kontemplativni red“ uključuje Serafime, Heruvime i Prestolja (Otac); „psihološko stanje“ drugog reda, ,,pre stav nego delanje“, uključuje Dominacije, Vrline i Sile (Sin); treći, Knezove, Arhanđele i Anđele (Sveti duh), koji su „posrednik između cele hijerarhije anđela i čoveka“. Iz ovog novoplatonovskog motiva izvode se tesne analogije između zemaljskog i nebeskog sveta. Povezivanje i preplitaje različitih religija i ulogu hermetizma s jedne, Vizantije sa druge strane, opisuje Euđenio Garin u zanimljivom odeljku teksta o Hermetizmu i renesansi koji ovde prevodim: Firenca je u XV veku, kada je Bruneleski preobražavao njenu arhitekturu, a Kozimo Mediči Stariji gradio njenu kulturu i politiku, u vreme Koncila 1439. godine, okupila neke od najvećih latinskih i grčkih mislilaca. Među ovima poslednjim bili su i Georgije Gemist Pliton i Visarion. Kozimo je bio oduševljen Plitonom, koga je često slušao, oduševljen njegovim tezama o Platonu, platonizmu i mogućnosti teologije koja bi bila više platonovska nego aristotelovska, a vrlo verovatno i svime onime što je govorio o prisci theologi i o važnosti tih drevnih učenja na religioznom planu. Teško je reći šta je Kozimo zaista lmao

98

99

l

I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

na umu kada je odlučio da u Firenci obnovi platonovsku Akademiju (ako smatramo da je Fićinova priča tačna). Tačno je da je to što je mladom Fićinu dao da kao prvi tekst i uvod u Platona prevede Hermesa bio gest sa ozbiljnim posledicama. Hermetizam je odneo pobedu, u svoj svojoj magijskoj i astrološkoj složenosti skupljenoj na jednom mestu, i postao je moda kojoj je Lorenco Veličanstveni platio danak kada je sačinio svoje „svete himne“ u obliku hermetičkih poglavlja. Ipak, to je bila moda s dubokim odjecima u pravcu prisca theologia i vrlo drevnom zajedničkom korenu religija, uz reformatorsko otvaranje kapaxfidei, ponovo osvojenom preko platonovske teologije. U isto vreme, a to je bilo izvorno svojstvo hermetizma XV veka koji se sa njim nametnuo, Fićino je svoje religiozne teme vezao za novo shvatanje sveta, mada se njegova magija kasnije često preobražavala u fantaziju i poeziju. Kod Zoroastra i Hermesa, osnivača prisca theologia, tražene su tajne magije. Zajedno sa carem Julijanom Otpadnikom ponavljane su himne suncu, središtu sveta i slici Boga. Fićino je gusto ispisao beleškama svoj primerak molitve suncu na grčkom Julijana Otpadnika, dok ga je Piko koristio u svom komentaru uz Psalam XVIII. Kroz filtar hermetičkih tekstova probija se nova slika odnosa između čoveka i sveta (makrokosmosa i mikrokosmosa), gde čovek postaje „stvaralac". Insistira se na slici živog univerzuma kojim kruže sile koje čovek može savladati i upravljati njima ako uspe da sačini odgovarajuće alatke. Ocrtava se vizija stvarnosti kao sistema simbola koji, kada je prepoznata njihova vrednost, omogućuju autentično dešifrovanje stvari. Ako koristi „hermetička" razmatranja egipatskog jezika sastavljenog od stvarnih stvari, mag neće znati za granice u veštinama vladanja slovima, rečima i formulama. „Knjiga sveta“ otkriva se kao izmicanje planova koji se podudaraju, ali su napisani na različitim jezicima, koje mag može dešifrovati i savladati u onoj meri

NAPOMENE

u kojoj uspe da nauči jezik. Mag, reći će Đordano Bruno nadovezujući se na Fićina, nije ništa drugo do mudrac: „A takvi su bili Trismegist u Egiptu, Druidi u Galiji, Gimnosofisti u Indiji, Kabalisti kod Jevreja, Magovi u Persiji (koji su potekli od Zoroastra), Sofisti u Grčkoj, Mudraci kod Latina. Mag je onaj ko ume da čita dubinu sveta, koji zna njegove jezike prilagođene različitim ravnima i ume da govori stvarima koristeći odgovarajuće formule i terajući ih da mu se pokoravaju." Nije lako, i dug je i sasvim drugačiji posao slediti do kraja XV veka hermetički talas u Italiji i Evropi, razvrstavati njegove tonalitete, aspekte, faze, od različitih izdanja, do prevoda i komentara. Treba samo da pomislimo na Francusku, na izdanje Lefevra Detapla 1505, na njegove spise o magiji i njihove varijacije. Treba da pomislimo na rasprave koje su se vodile u grupama što su se stvorile oko njega. Na Kornelija Agripu koji je 1515. u Paviji započeo kurs o Pimandru čitajući „hermetičku" besedu koja se neposredno oslanjala na Fićina. Zapravo, hermetizam, pozni platonizam i prisca theologia, oslanjajući se na filozofiju ljubavi, često u XVI veku doprinose razbuktavanju pesničke filozofije prirode i univerzaine vizije života u savršeno božanskom univerzumu, dok u isto vreme kao da iznova rađaju i preobražavaju stare grčke bogove i himne suncu. Hermetičke žile i hermetički izrazi prisutni su svuda u domenu religiozne inspiracije ili vizija sveta, u poeziji kao i u filozofiji. Hermetizam doprinosi u velikoj meri ne samo određenju novog senzibiliteta nego i porastu zanimanja za tajnu i okultno, kao i za operativne ,,magijske“ tehnike koje čoveka pretvaraju u gospodara nad stvarima. U tom kontekstu, ne iznenađuje to što se hermetizam pojavljuje i deluje i u oblasti prirodnih nauka. On se pokazuje ne samo kao prastaro otkrivenje nego, zahvaljujući vezi između teologije i magije, njegova težina nužno počinje da se oseća, makar samo na magijsko-astrološko-alhemijskom planu. Pošto on predstavlja radikalnu promenu u načinu na koji se 101 i

KABALA KONJA PEG AZOVSKOG

shvata svet i vezuje se za platonovsku tradiciju, razumljivo je zašto se novi Ijudi od nauke na nju pozivaju u polemikama s aristotelizmom i zašto heliocentrični sistemi toliko podsećaju na ideje izvučene iz hermetičke heliolatrije. To ipak ne znači, kao što to naizgled sugeriše Frensis Jejts, i to pre svega u svom tekstu iz 1968, The Hermetic Tradition in Renaissance Science, da je hermetizam imao presudan uticaj na novu nauku Kopernika i Njutna. Ali to nimalo ne oduzima značaj činjenici, uprkos preteranim reakcijama izvesnih „istoričara nauke", slabih istoričara i još slabijih naučnika, da je hermetizam zaista imao značajnu težinu u promeni naučne ,,paradigme“. Preobražaj jednog shvatanja sveta i čoveka, ,,filozofski“ obrt, nužno je imao posledice u krizi određenog shvatanja nauke. Tome treba dodati presudnu važnost renesansnog hermetizma u građenju samog pojma-programa renesanse, preporoda. Cak i ako je, da ponovimo, najvažnije da se uoči promena naglaska u tekstovima kroz vreme. Kao što, kada Đordano Bruno u Svrgavanju pobedonosne životinje, iz Asklepija preuzima (kao što je nedavno pokazao jedan veoma upućen istoričar Bruna), prelepu HermesovuJadikovku i opis propasti Egipta: „Presvete zemlje, sedišta svetilišta i hramova [...] pune grobova i mrtvih [...] Bogovi se vraćaju na nebo [...] Ljudi svi umiru i Egipat će ostati pust!‘ Vremena koja je Hermes predvideo došla su, kaže Bruno. Evropa, okrvavljena i uvučena u verske ratove koji „kaljaju svet“ čeka obnovu, i Bruno prenosi Hermesovo proročanstvo na novo vreme: „Posle dolaska tih stvari, kada Gospod Bog i Otac, vladar nad svetom, svemogući gospodar proviđenja, potopom vode ili vatre, bolesti ili kuge, ili putem drugih službenika njegove milosrdne pravde, nesumnjivo će se okončati takvo kaljanje sveta i vratiti svetu njegovo staro lice.“ Bruno je tako još jednom potvrdio, ako je to još bilo potrebno, duboku vezu između novoghermetizma i teme samog Preporoda. 102 i

NAPOMENE

46 Tresla se gora, rodio se miš. (Lat.) Horacije, O pesničkoj umetnosti, 139. 47 Sebasto u stvari povezuje priče koje se mogu naći kod niza antičkih i ranohrišćanskih autora: Plutarh, Delside et Osiride, 31, 363 c, pripoveda ovu epizodu o Atakserksu; Pseudo Aristotel, u Phjsiognomica, 119, tesno povezuje planetu Saturn, hladnu i vlažnu, koja se nalazi u sazvežđu Vodolije, sa magarcem, i piše: „Magarac je životinja inertna, hladna, glupa, neposlušna“; isto prenosi i Kornelije Agripa, De occulta philosophia, I, 25. Origen, u Contra Celsum, III, 5, kaže da su „Jevreji, koji su od egipatske loze - piše paganin Kels, naglašavajući kako su Jevreji i hrišćani jednako nesposobni da se uključe u život društva - napustili su Egipat i preselili se u Palestinu ... posle pobune protiv egipatske zajednice i u znak prezira prema kultovima koji se obično poštuju u Egiptu. Ono što su oni uradili Egipćanima, kasnije su im vratili oni koji su prešli na stranu Isusa, verujući u njega kao u Hrista. U oba slučaja, razlog za buntovništvo bila je pobuna protiv društva? Tacit, u Historiae, V, 2-5, nakon što je ispričao kako je krdo divljih magaraca dovelo Jevreje do nekog izvora, piše: „Jevreji su u hramu osveštali sliku životinje [tj. magarca] pod čijim su vođstvom izbegli lutanja i žeđ!“Isto tako, povodom hrišćana, Tertulijan uAd nationes, 1,11, beleži: „Zaista, poput drugih, i vi ste umislili da naš bog ima magareću glavu; tu optužbu uveo je Kornelije Tacit, koji u svojim Istorijama pripoveda kako su se Jevreji tokom pohoda kroz pustinju usled nedostatka vode poslužili divljim magarcima da pronađu izvor, jer su shvatili da te životinje po povratku sa paše traže vodu, i priča kako su zbog te usluge Jevreji obožavali glavu te životinje. Usled toga se pretpostavljalo da se i mi, zbog naše veze sa Jevrejima, klanjamo istom prikazanju!' Patrijarhalni autoritet monoteističkog Boga, ili bogova iz antičkih panteona, tvrdoglav je i nepopustljiv, a za Bruna, nepromišljeno vladanje je najgore magaraštvo; Adam i Prometej su arhetipski oslobodioci. Brunova misao bi da obuhvati različite 103 I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

48 49 50 51 52 53 54

55 56 57

strane, da pokaže podudaranje suprotnosti. Pri kraju dijaloga Svrgavanje pobedonosne zivotinje, Bruno govori o egipatskim magovima, koji su razradili složen jezik obreda i pokreta kojima „komuniciraju sa bogovima“ i utiču na sile koje deluju duboko u prirodi. Kao posrednik izmedu materijalnogi nematerijalnog, prirodnogi božanskog, mag prelazi preko mreže odnosa koji povezuju nisku zemaljsku stvamost i njena načela, i na kraju iz nje izvlači božanske darove. U Kabali, dalje u tekstu spomenuti Valaamov blagoslov možda predstavlja neku vrstu izvrnute magije, usled koje „idealno magaraštvo“ utiče na „prirodne magarce" na zemlji. U svakom slučaju, konkretno postojanje magaraca dokazuje postojanje idealnog načela magaraštva, i tako magaraštvo zaslužuje da bude dignuto u nebo i postavljeno pored drugih ideja. Izvrćući ideju o podudaranju suprotnosti u grotesku, Bruno se poigrava zaključkom o neznanju kao lišenosti od znanja, o postojanju tačke u kojoj se istina i zabluda savršeno poklapaju. Mnoge su, odista, vrste magaraca. (Lat.) Pre mnoštva, u mnoštvu i posle mnoštva. (Lat.) Malo-pomalo, stopu po stopu i korak po korak. (Lat.) Ovaj svet se tako blisko dodiruje sa onim drugim, da upravlja svakom njegovom odlikom. (Lat.) Aristotel, Meteor, 1,2,339a, 22-23. Baš ste ljubazni. (Lat.) Pih! (Lat.) Malo je onih koje je vatrena vrlina uzdigla u nebesa. (Lat.) Bruno uz izvesne izmene navodi Vergilijeve stihove iz Eneide, VI, 129-131. („Vratiti se na gornji svet je teško, što je malo njih moglo sinova božijih, koji uživahu Jupiterovu milost, ili ih vrlina uzdigla do neba“; prevod Mladena S. Atanasijevića.) Prikloni uho ka meni i slušaj. (Lat.) Ko sam sebe ponizi biće uzdignut. (Lat.) Matej, 23-12; Luka, 14 : 11,18 : 14. U Herotskim mahnitostima, Bnmo piše: „Iz tog razloga najdublji i najbožanskiji teolozi kažu da se Bog bolje

NAPOMENE

58 59 60 61 62 63

64

65

66

poštuje i obožava ćutanjem nego rečima, i da bi ga bolje video, čovek mora zatvoriti oči pred vrstama koje ga predstavljaju, pre nego da ih otvori. Zato Pitagorina i Dionisijeva negativna teologija uživa toliko veći ugled od demonstrativne teologije Aristotela i sholastičara!' Ne mari za silu konjsku, niti su mu mili kraci čovečiji. (Lat.) Psalm 147: 10. Zameni sa: Nego, po snazi i nogama, magarica i njena magarad jednaki su. (Lat.) I ja se slažem sa takvim sudom. (Lat.) Svoje domove iznova posete, i sopstvene kućne bogove. (Lat.) Ako vam je po volji. (Lat.) Kako Platon kaže u Timaju, to je zato što tvorac svakoj duši dodeli njenu zvezdu. U Pohvali ludosti, Erazmo se seća kako je „nikad dovoljno nahvaljen pitagorejski pevac, koji je lično imao mnoge oblike, kao filozof, muškarac, žena, kralj, podanik, riba, konj, žaba, pa čak, čini mi se, i sunđer“. Na kraju je zaključio da „nijedna životinja nije nesrećnija od čoveka, zato što su sve ostale bile zadovoljne ograničenjima koja im je postavila priroda“. Vergilije, Eneida, VI, 749-751. „Pre svog odlaska u druga tela - reče - duŠe će piti vodu letske reke, koja goni brige i zaborav daje“ (Prevod Mladena S. Atanasijevića.) Vergilije, Eneida, VI, 893-894. „Dvoja su vrata Sna prva, kažu - rožna, kroz koja prave Senke lako izlaze." (Prevod Mladena S. Atanasijevića.) U Svrgavanju pobedonosne zivotinje, Minerva od Jupitera traži da Pegaz „ostavi svojih dvadeset blistavih svetlosnih pega, i da zajedno sa Radoznalošću ode do Konjskog izvora, koji odnedavno mute, ruše i zagađuju volovi, svinje i magarci. Pa neka vidi da li svojim ritanjem i griženjem može dovoljno učiniti da očisti to mesto od one gnusne gomile, da Muze mogu videti da se izvorska voda smirila i zagladila pa im možda neće biti mrsko da se tamo vrate i uvedu svoje škole i diplome.“ 105 i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

NAPOMENE

67 U Galskim ratovima Cezar piše o druidskom obrazovanju i tvrdi da je verovanje u seobu duša njegova osnova: „Glavno učenje kojem žele da pouče jeste da duša ne umire, nego posle smrti prelazi iz jednoga u drugoga; i pošto je strah od smrti tako uklonjen, smatraju da je to verovanje najveći podstrek za hrabrost.“ O Sadukejima i verovanju u reinkarnaciju piše kod Mateja 16 : 12-14, kod Marka 8 : 27, kod Luke 9: 18-19, o Sadukejima i njihovom učenju, i o tome da su verovali da je Isus ponovno otelovljenje nekoga od jevrejskih proroka. 68 Ovidije, Metamorfoze, 15 : 167-168. „Lutajuć duša dolazi kudgod i otkudagod i po volji bira u tjelesima stan, iz životinja u Ijude ide i u životinje iz nas, i nikad joj poginut nije.“ (Prevod Tome Maretića.) 69 Postanje, 3:1. 70 Aristotel, O duši, III, 8, 432a, piše: „Duša tada postupa kao ruka; ruka je oruđe koje koristi oruđa, a na isti način um je oblik koji koristi oblike, i pamet je oblik koji koristi oblike čulnih predmetal* 71 Averoes ovo racionalizuje kada piše: „Očigledno je da stvari imaju suštine i atribute koji određuju određene postupke svega postojećeg i kroz koje se razlikuju suštine, imena i definicije stvari. Kada svako postojanje ne bi imalo svoje posebno delanje, ne bi imalo ni posebno ime ni definiciju, i sve bi stvari bile jedna te ista stvar i ne bi bile jedna te ista stvar.“ Nasuprot onome što Onorio ovde sugeriše, Averoes priznaje da ,,ako nema formalnih struktura ili refleksivnih ili relacionih sila koje uspostavljaju i otkrivaju usije pojedinačnih partikulariteta, ne može biti distinktivne sadržine u stvarima koje bi bile formulisane u definicijama“, kako piše Beri Kogan, (Barry S. Kogan, Averroes and the Metaphysics ofCausation. Albany, SUNY Press, 1985). 72 Sebasto ponavlja Aristotelove temeljne argumente koji se tiču prvobitnih uzroka i preobražavanja materije. Arhetipski smisao uzorka je trostruk i uključuje materiju, formu

i „prvobitni izvor“; Bruno u Uzroku, principu i jednom pravi razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg uzroka: „Uzrok je spoljašnji kada kao delatni uzrok ne čini deo stvorenih i proizvedenih stvari. Uzrok je unutrašnji ukoliko ne deluje oko materije i izvan nje. [...] Tako je uzrok spoljašnji po tome što se razlikuje od supstancije i suštine svojih posledica, i zato što njegovo biće ne nalikuje biću stvari kadrih da se rađaju i propadaju, mada ih obuhvata!* Sebastova analogija između „ruke opšteg delatnog uzroka" i „grnčarove ruke“ može biti i aluzija na Poslanicu Rimljanima 9 : 20: ,,A ko si ti, o, čoveče, da protivno odgovaraš Bogu? Eda li rukotvorina govori majstoru svome: zašto si me tako načinio?“ 73 Uporediti Psalam 36 : 6-7: „Ljude i stoku ti čuvaš, Gospode! Kako je dragocena milost tvoja, Bože!“ 74 Vavilonski vladar Nabukodonosor II, koji je vladao od 605. do 562. pre Hrista, u Bibliji se spominje kao razoritelj Jerusalima (587. godine pre Hrista). Opisan je u Knjizi proroka Danila 4-9, u kojoj se govori o nekoliko događaja iz vremena njegove vladavine, kao i o osvajanjuJerusalima. U drugoj glavi Knjige proroka Danila Nabukodonosor sanja veliki lik napravljen od raznih metala (zlata, srebra, bronze, gvožđa) i ilovače. Prorok Danilo objašnjava mu da to znači uspone i propadanja svetovne moći. Zatim Nabukodonosor napravi velikog idola od zlata. U četvrtoj glavi pripoveda se o još jednom Nabukodonosorovom snu: sanjao je ogromno drvo, i Danilo mu tumači značenje tog sna. U KnjiziprorokaJeremije nalazi se proročanstvo o dolasku „uništitelja naroda“ (Jeremija, 4:7), kao i opis Nabukodonosorove opsade Jerusalima i razaranja hrama (Jeremija, 52). Previše gord na svoje uspehe, Nabukodonosor je morao biti ponižen od Boga: izgubio je pamet i sedam godina živeo kao životinja u divljini. Zatim mu se pamet i vlast vraćaju, i Nabukodonosor slavi Gospoda. 75 Kada se rodio jevrejski prorok Ilija, iz IX veka pre Hrista, pripoveda se u Bibliji, anđeli su ga povijali ognjem

106

107 i

NAPOMENE

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

76

77 78

79

i hranili plamenom. Na kraju života, uzneo se na nebo u plamenim kočijama. O verovanju vraćanju ako „ne po istovetnom telu, a ono po istovetnom duhu“ starih proroka govori se na mnogim mestima u Bibliji. U Jevanđelju po Mateju na nekoliko mesta govori se o poistovećivanju Isusa sa ranijim prorocima; „U to vreme dođe glas do Iroda četvorovlasnika o Isusu; i reče slugama svojijem: to je Jovan krstitelj; on ustade iz mrtvijeh, i zato čini čudesa", (14 : 1-2); „Kada dođe Isus u okoline Cesarije Filipove, pitaše učenike svoje govoreći: ko govore ljudi da je sin čovečij? A oni rekoše: jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugi da si Ilija, a drugi Jeremija, ili koji od proroka", (16: 13-14). Sebasto govori o svom hrišćanskom nasleđu, mada njegovo prihvatanje Onorijeve rasprave o metempsihozi ukazuje na to da u Kabali konja pegazovskog sam autor traga za pravilom prema kojem će ispravno suditi o izvoru primljenog nadahnuća, odlučivati o tome da li je poreklo tog nadahnuća božansko ili đavolsko. Ako je dolazak bio usporen, stvar će se brže završiti. (Lat.) Onorio, zapravo, govori o „naklonostima koje se rađaju među dušama“, koje su u Plotinovim Eneadama (4 : 8) objašnjene „činjenicom da duše proističu iz istog načela iz kojeg je potekla i univerzalna Duša. Postoji jedinstvena (univerzalna) Duša, i postoje mnoge (ljudske) duše“. Objašnjenje koje u nastavku daje Bruno o odlaganju sećanja ,Jcao u kakvoj biblioteci" nalazi paralelu u Eneadama 4:12. Onorio se na ovom mestu seća svog utelovljenja u Aristotela, koji je od sedamnaeste godine (367. pre Hrista) učio na Platonovoj Akademiji u Atini, i bio tamo u prvim godinama vladavine Filipa II Makedonskog (359-336. pre Hrista), sve do Platonove smrti 348. Plutarh u Životima (7 : 2) priča kako je Filip, osećajući da bi njegov sin Aleksandar mogao biti veliki vladar, „poslao po najčuvenijeg i najučenijeg filozofa, Aristotela, i dao mu velikodušnu i valjanu platu. Grad Stagira, iz kojeg je Aristotel rodom, 108 I

80

81

82

83 84

i koji je on lično razorio, ponovo je naselio, i vratio ga onim građanima koji behu u izgnanstvu ili ropstvu“, kao nagradu za trogodišnje podučavanje budućeg Aleksandra Velikog. Aristotelov otac bio je makedonski dvorski lekar po imenu Nikomah; Aristotelova Nikomahova etika dobila je naslov, međutim, „zato što je Aristotelov sin Nikomah, pričalo se, izdao to delo posle očeve smrti". Gramatičar Aristarh sa Samotrake (oko 217-145. pre Hrista) i astronom Aristarh sa Samosa (oko 310-230. pre Hrista) živeli su posle Aristotela, koji je umro 322. godine pre Hrista. Brunova omaška može biti još jedna naznaka Onorijevog neznanja. Termin „Haldejci" ovde je upotrebljen u značenju „vavilonski matematičari“, kako je korišćen još u Rimu, na primer kod Svetonija u Dvanaest Cezara, kod Domicijana, ali i u Knjizi proroka Danila, 2 : 2: ,,I reče car da dozovu vrače i zvezdare i gatare i Haldeje da kažu caru san njegov!‘ Ova upotreba bila je raširena i u renesansi, pa i Bruno koristi ovaj termin u značenju ,,astrolog“, „zvezdočatac", ali imajući u vidu stari semitski narod iz Vavilona. Averoesovi komentari Aristotela stigli su do Pariza između 1230. i 1234. godine i bili doslovni, nasuprot Aviceninim parafrazama, zato što je Averoes pristupao Aristotelovim spisima pre kao filozof nego kao sinkretičar, i na filozofsku istinu gledao kao na „najvišu vrstu ljudske istine". Mada je kao zastupnik Aristotelove filozofije Averoes često govorio o jasnoći Aristotelove filozofije, istraživači navode da ga j ponekad divljenje vodilo toliko daleko da je prihvatao elemente Aristotelove nepreciznosti, naročito od one vrste koja se nalazi u Aristotelovim kosmološkim raspravama. Odnosno, tri knjige od kojih se sastoji Aristotelova rasprava O duši. Aristotel u Fizici, II, 2, piše: „Oblik je priroda. A obik i priroda kazuju se dvostruko: jer, na neki način, i lišenost je oblik. [...] Budući da se priroda kazuje dvostruko, i kao oblik i kao tvar i [...] ako umeće oponaša prirodu, i ako 109 i

NAPOMENE

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

je zadatak iste nauke znati donekle i oblik i tvar [...] do koje mere, dakle, prirodoznanac mora poznavati oblik i ‘ono što jeste’? Da li možda koliko i lekar mišiće ili kovač kovinu, naime: sve do onoga ‘radi čega’ je svako pojedino; pa se bavi onim stvarima koje su izdvojive oblikom, ali su u tvari. [...] A kako se ponaša ono izdvojeno, i šta ono jeste, to je zadatak prve filozofije!* (Aristotel, Fizika, preveo Tomislav Ladan, SNL, Zagreb, 1987.) U dijalogu Većera na pepeljavu sredu, hvaleći prilično dvosmisleno Aristotelove uvide u Meteorologikama (Ta (i£Te«poXoyuca, spis o kometama, Kumovoj slami, vetrovima, morskim pojavama i zemljotresu, u četiri knjige), Bruno govori upravo o onome što Onorije priznaje kao greške svoje filozofije dok je bio u Aristotelovom telu, i kaže: „Govorio je kao da proriče i gata; mada u tim slučajevima on sam nije tako mislio; ipak, velikim delom i na najvažnijim mestima govori istinu, ali kao da malo hramlje, i uvek dodaje malo sopstvene greške božanskoj mahnitosti." 85 Aristotel je napisao knjigu upućenu Aleksandru Velikom, gde mu daje savete kako da vlada, i taj je spis, kako piše škotski filozof V. D. Ros, imao ogromnog uticaja na ovog vladara. Plutarh je, međutim, zapisao da „Aieksandar nije poslušao Aristotelov savet da prema Grcima postupa kao vođa, a prema drugim narodima kao gospodar; da na Grke gleda kao na prijatelje i srodnike, ali da se prema drugim narodima ponaša kao da su biljke ili životinje; jer da je tako činio, svoju bi vladavinu ugrozio brojnim bitkama i progonstvima i čestim pobunama". 86 Ovaj parodični spisak italijanski priređivač dela Đordana Bruna, Đovani Đentile, objašnjava kao spisak ,,sve uglednih dominikanaca, Brunovih starih poznanika iz konventa Svetog Dominika u Napulju“, i navodi ih onako kako ih je identifikovao Brunov biografVinćenco Spampanato, kao niz doktora teologije, biskupa, savetnika pape Pija V, inkvizitora... Međutim, tu je i Bonifaćo, lik iz Brunove komedije Furundžija, budalasti muž koji trči za kurtizanom 110

87 88 89 90 91 92 93 94 95 96

97

iako ima lepu mladu ženu, a ceo spisak se završava slikovitim imenom, Don Zderonja. Staviše, Don Zderonja je ,,pun beskrajnih i plemenitih čudesa“, što je zapravo stih iz Petrarkinog Trijumfa slave, koji je neposredno pre ovog stiha sastavio svoj spisak slavnih Rimljana, među kojima se nalaze Scipion, Cezar, Klaudije i mnogi drugi, i završio ga imenom Marka Aurelija. Drugi filozofi nisu do ovoga došli. (Lat.) O, velike li tajne! (Lat.) Hajte, hajte, molim vas. (Lat.) Poričem tu posledicu. (Lat.) A šta je sa pretpostavkom, ili antecedentom ? (Lat.) Po ljudskom autoritetu. (Lat.) Mera stvari treba da zameni samu stvar. (Lat.) Svaki postupak ima određenu svrhu. (Lat.) Tako mi Poluksa i Herkula. (Lat.) Filozofija skeptičara jednako je jalova kao i zadatak koji je dobilo četrdeset devet od pedeset unuka egipatskogkralja Bela, koji je Ovidije opisao u Metamorfozama, IV, 463464. Bel, egipatski kralj, bio je sin Posejdona i Libije, i brat Agenora, feničkog kralja. Imao je dva sina, Egipta i Danaja. Egiptu se rodilo pedeset sinova, među njima i Linkej, a Danaju pedeset kćeri, među njima i Hipermnestra. Danaj je kćeri verio s Egiptovim sinovima, ali im je zapovedio da u svadbenoj noći poubijaju muževe. Sve su kćeri poslušale oca, osim Hipermnestre, koja je spasla Linkeja, a kasnije mu rodila i sina Abasa. Belide, odnosno Danaide, trpele su zato ovakvu kaznu u Hadu: „Belove unuke vodu bez prestanka grabe i gube, zato što su se ubit usudile bratince svoje“, kako ovi stihovi glase u prevodu Tome Maretića. Pironovci, ili pironski skeptičari, sledbenici su škole koju je osnovao Enesidem u prvom veku pre Hrista, a Sekst Empirik je o njima pisao krajem drugog ili početkom trećeg veka. Ime su dobili po Pironu, filozofukoji je ziveo negde između 360. i 270. pre Hrista, mada veza između filozofije ove škole i filozofa čije ime nose nije sasvim 111 I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

jasna. U XVII veku nastaje renesansa ovog termina, što se povezuje sa nastankom modernog naučnog pogleda na svet. Dok akademski skepticizam tvrdi da se „ništa ne može spoznati, pa čak ni to da se ništa ne može spoznati“, pironovci se uzdržavaju od bilo kakvih neočiglednih propozicija i neprestano sve preispituju. Raspravljali su o mogućnosti da se do istine dođe čulnom spoznajom, razumom, ili pomoću oboje, a zatim zaključili da je neophodno potpuno odbacivanje rasuđivanja (epochi) o stvarima. Tradicije starog skepticizma ponovo su dožiyele procvat u rano moderno doba i bile na vrhuncu u XVII veku, kada su između „istorijskog pironizma" i „istorijske vere“ vodene rasprave oko „verovanja“ u istoriju: kako se mogu dokazati istorijske činjenice? 98 Ksenofan iz Kolofona (oko 520. pre Hrista) bio je učitelj škole elejaca pre Heraklita. Kako piše Sekst Empirik, bio je manje filozof, a više verski obnovitelj koji je besedio protiv tradicionalne mitologije i propovedao panteizam u kojem seJedan Univerzum poistovećuje sa Bogom. 99 U ovom dijalogu Sokrat opisuje Menonu „Dedalove kipove“, za koje kaže da će, ako ih čovek ne veže, pobeći, a ako su vezani, ostaju na mestu; ako nisu sapeti, ne vrede mnogo, jer umeju da se izmigolje kao odbegli robovi, ali ako su sapeti, onda su veličanstvena stvorenja. 100 Hajdemo zanjima. (Lat.) 101 Stih iz Petrarkinog Trijumfa smrti. Kako beleži Đovani Đentile, „u XVI veku ti su stihovi već bili postali poslovični“. 102 Merkur ili Hermes, zaštitnik Magarca u ovom dijalogu, rođen je na planini Kileni u Arkadiji. U tekstu De imaginum, signorum et idearum compositione, iz 1591, Bruno opisuje magarca kao pomoćno sredstvo za prevoz, ukoliko ono ovom glasniku bogova ikada zatreba, jer „Merkurovo veličanstvo ne bi moglo ostati neokrnjeno ukoliko on ne bi mogao uzjahati neku konjoliku životinju" „Pitagorejski klipeta“, kako sam prevela Brunovo Micco pitagorico, prema italijanskim rečnicima je „nespretna, budalasta, 112

NAPOMENE

smešna, glupa osoba", čak, osoba koja nije sposobna da bilo šta nauči. 103 Pokazujući svoju volju. (Lat.) 104 Ne prelazi liniju. (Lat.) 105 Vergilije, Ekloga III : 69: M Od Jupitera počnimo, Muze“ (Lat.) 106 Disciplina pitagorejskog učenika, i razlog zbog kojeg Klipeta uporno odbija da primi Magarca u školu, opisana je u Atičkim noćima Aula Gelija, 1: 9. 107 Ciceron u tekstu De Fato (O sudbini) pripoveda da su Zopira zvali Fizionomista zato što je smatrao da se karakter i priroda, a u krajnjoj liniji i sama sudbina čovekova može pročitati iz oblika njegovog tela i njegovih crta lica. Kako je to Ciceron tumačio, izumeo je novu vrstu gatanja iz čovekove fizionomije. 108 Jakopo Sanacaro,Arkadija, Ekloga VIII, 10-12. 109 Uprkos svimakoji se tome protive. (Lat.) 110 Kada se umešaju novi uzroci, iz njih nužno proističu novi zakoni, ali to ne znači da su ti zakoni doneti kako bi išli naruku onim okolnostima; u međuvremenu je nužno prepustiti odluku sudu vrsnog sudije, koji će se potruditi da presudi onako kako je nužno i korisno. (Lat.)

U z Br u n o v u K a b a lu

Filozofi su, na izvestan način, slikari i pesnici; pesnici su slikari i filozofi; slikari su filozofi i pesnici. Tako istinski pesnici, istinski slikari i istinski filozofi jedan drugoga biraju, i jedan drugome dive se. Đordano Bruno, Explicatio triginta sigillorum Đordano Bruno stigao je u London u aprilu 1583, i u Engleskoj ostao do kraja 1585. Nešto više od dve godine ,nije naročito dugo razdoblje. Ipak, za Bruna je to vreme vbilo presudno. U Parizu je počeo da razvija temeljne motive svoje „nolanske filozofije“; u Londonu ih je razvio na izvanredan način, i napisao prava remek-dela evropske misli, ' svoje takozvane „italijanske dijaloge": Večeru na Pepeljavu sredu, O uzroku, principu ijednom, 0 beskonačnom, Svrgavanje pobedonosne životinje, Kabalu konja pegazovskog i Herotske mabnitosti. U Engleskoj je precizno osmislio svoje novo shvatanje beskonačnog, univerzuma i svetova; u žestokoj polemici protiv Lutera i pedanata reformacije, razradio je svoju „operativnu" etiku, izloženu u Svrgavanju pobedonosne zivotinje. Dovršio je delo o raspadu hrišćanstva čije je osnove postavio još u dominikanskom manastiru u Napulju, preplićući na sebi svojstven način učenja Arija i Erazma. Tih godina, kada je Brunova misao bila u punom naponu, kada je uobličio svoje ideje onakve kakve 115 I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

će potom duboko uticati na evropsku filozofiju, Bruno je vodio težak život. U Parizu je uspeo da postane jedan od Jkraljevih predavača", a oni su, kako kažu istoričari, bili „neka vrsta prethodnika francuske Akademije", predavanja za koja se s teškom mukom izborio na Oksfordu završila su se bolnim neuspehom, koji mu je konačno zatvorio vrata engleskih univerziteta. Uostalom, još i pre nego što je Bruno kročio u Englesku, kako je zabeležila Frensis Jejts u knjizi Bruno i hermetička tradicija, u London je ser Frensisu Volsingemu, kraljevskom prvom sekretaru, stiglo pismo engleskog ambasadora u Parizu Henrija Kobema, u kojem je stajalo: „U Englesku namerava da dođe Đordano Bruno, Nolanac, profesor filozofije, čiju religiju ja ne odobravamr Sa anglikanskog stanovišta, piše Đovani Akvilekija, jedan od najznačajnijih italijanskih brunista u XX veku, Brunove ideje nužno su morale delovati sumnjivo zato što je Bruno formalno bio katoličke, pa onda kalvinističke veroispovesti, ,,a ne treba ni spominjati da se pokazivao kao averoista - to jest, zastupao ideju ‘dve istine’ - u pitanjima odnosa između otkrivene religije i filozofije, i da su se mogli otkriti tragovi panteističkog imanentizma u njegovim delima objavljenim u Parizu, kao i, nesumnjivo, u njegovim pariskim predavanjima". Po izjavama koje je dao tokom suđenja, Bruno je otišao iz Pariza „zbog nemira koji su izbili“; mada početkom te godine još nije bila izbila otvorena pobuna protiv vladajuće dinastije, već je rastao talas katoličke reakcije koji će dve godine kasnije prinuditi kralja da opozove edikte o miru s protestantima. U martu 1583, svega nekoliko nedelja pre nego što je engleski ambasador poslao vest o Brunovom dolasku u London, kralj je morao da se umeša da uguši pobunu u parlamentu, koji je odbijao da potvrdi nove poreske edikte; četiri meseca kasnije, sveštenstvo se okupilo u skupštini da traži usvajanje doktrinarnih postavki 116 I

UZ BRUNOVU KABALU

Tridentskogkoncila u Francuskoj. U tako složenoj političkoj situaciji, prisustvo čoveka kakav je bio Bruno, koji se bio odrekao katoličanstva i prihvatio kalvinizam u Ženevi, koji je u učenim krugovima bio poznat po svojim ne naročito pravovernim idejama, nije bilo dobrodošlo. I Bruno se našao u Londonu, s preporukama za francuskog amba; sadora Mišela de Kastelnoa na engleskom dvoru. Istoričarka renesanse koja je najzaslužnija za širenje brunističkih studija u XX veku, Frensis Jejts, iznela je pretpostavku da je Bruno dobio neki tajni diplomatski zadatak, da je trebalo da u Engleskoj zastupa pomirljivu politiku francuskog kralja, koju je Bruno lako mogao prihvatati. Novija istraživanja istoričara pokazuju da su Brunovi kontakti u Londonu bili sasvim u skladu s idejama koje je Bruno imao o politici kakvu bi trebalo voditi u pitanjima vere. Boravak u Londonu za Bruna je bio jedan od najplodnijih perioda. Našao se u najvišim krugovima u engleskoj kulturi i društvu, kretao se među Ijudima kao što su ser Filip Sidni, plemić i književnik, koji se te godine oženio ćerkom prvog sekretara Volsingema, a koga je Bruno već bio ranije upoznao u Milanu, 1578; Fulk Grevil, Sidnijev školski drug i veliki prijatelj, koji je kasnije napisao Sidnijevu biografiju, i sam vrlo prisutan na engleskom dvoru; u njegovoj kući organizovane su večere i sastanci moćnih ljudi i književnika; tu je i Džon Florio, sin Toskanca, rođen u Londonu, pisac priručnika za učenje italijanskog, a kasnije i prvog italijansko-engleskog rečnika (1611), koji je bio kućni učitelj ćerke francuskog ambasadora Kastelnoa. O svima njima, Brvmo piše u dijalogu Večera na Pepeljavu sredu i u Herotskim mahnitostima-, piše i o tome da je i klima tih godina u Engleskoj bila neobično blaga: „Pod ovim blagim nebom nad Britanskim ostrvom...", kaže, „jeo sam grožđe iz londonskih bašti [...] za koje tvrde da nikad nije takvo rodilo na engleskom tlu“. 117 I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

Godine 1583. kraljica Elizabeta I ima pedeset godina, a vlada od 1558. Prema proračunima Kembričke ekonomske istorije, Engleska je 1570. imala nešto više od četiri miliona i sto hiljada stanovnika, a London oko sto šezdeset hiljada. Podaci o Londonu razlikuju se maltene iz godine u godinu tokom celogXVI veka: početkom veka, samo leva obala imala je oko pedeset hiljada, a krajem veka dve stotine hiljada, pre svega zahvaljujući razvoju trgovine i širenju grada. U vreme kada je Bruno tamo boravio, London je bio jedan od najvećih evropskih gradova, posle Konstantinopolja, Pariza i Napulja. Kakvo je bilo stanovništvo grada, o tome Bruno piše u Večeri na PepeIjavu sredu: „Narod bez trunke obzira, neuglađen, grub, seljački, divaij i nevaspitan [...] sluge [...] propali trgovci ili zanatlije [...] trgovci bez savesti ivere..!' London se bezmalo ceo širio duž leve obale Temze, muljevite, s brojnim pristaništima i nebrojenim brodovima i čamcima. Bruno priča o dva lađara koji odbijaju da produže put, zato što su stigli do svoje kuće: Nekakvi prostaci [...] izbaciše nas tamo; i pošto smo im platili i zahvalili (jer na tom mestu ništa drugo i ne može da se učini kad vam takav šljam učini nešto nažao) [...] zaglibili smo se u nekom blatnjavom gazu [...] sve šljapkajući po mulju u koji su nam noge upadale do kolena.." kako je napisao u Večeri. Grad je s desnom obalom povezivao samo jedan most, na kojoj su samo seoske kuće i njive, pivara i dve arene: velika (The Bowt) i mala, za borbe pasa i medveda. U vreme kada je Bruno stigao u London, postojalo je već nekoliko pozorišta, izgrađenih sedamdesetih godina, kako piše Sekspirov biograf Stiven Grinblat, pozivajući se na savremenog londonskog hroničara Stouva: Pozorište, Kulisa, Ruža, Labud, Crveni bik, Fortuna i čuveni Glob. Sam Sekspir počeo je u Londonu da se proslavlja svojim dramama nekoliko godina kasnije, 1587. Od 1567. radi 118 i

U Z BRUNOVU KABALU

londonska Berza, osnovana po ugledu na onu u Antverpenu, oko koje se, kao i pred katedralom Svetog Pavla, nalaze, kako piše Bruno, „gomile očajnika koji su pali u nemilost kod svojih gospodara, koji su se sklonili od oluje, hodočasnici, nesposobnjakovići i lenjivci, oni koji više nemaju priliku da nešto ukradu, oni koji su tek utekli iz zatvora, oni koji su se namerili nekoga da prevare da dođe da ih odande izvuče“. Međutim, London je u punom zamahu, kao i celo Elizabetino kraljevstvo: godine 1581. Frensis Drejk je postao ser, posle velikih uspeha protiv Spanaca na Pacifiku. Osnivane su prve trgovačke kompanije, poput Levanteske kompanije, trgovalo se vunom i kalajem. Najveći broj kuća u Londonu bio je od drveta; na obali Temze stajao je Tauer, od sivog kamena. Po dolasku u Engiesku, Bruno je od aprila boravio u kući ambasadora Kastelnoa, a prvi put je juna meseca otišao u Oksford, u pratnji poljskog palatinskog kneza AIberta Laskija. U pratnji kneza nalazi se još jedna značajna ličnost: Džon Di, koji tada ima pedeset i šest godina, a studirao je na Kembridžu - geograf (upoznao je Merkatora u Holandiji), matematičar, na glasu je i kao alhemičar; kraljičin je astrolog. Zagovornik kopernikovskih ideja, a čita i sudbine iz kristalne kugle; prijateljuje s mladim Edvardom Kelijem, koji tvrdi da razgovara s duhovima pokojnika i da zna kako da dobije zlato iz prostih metala. S druge strane, oksfordski profesori, čvrsto vezani za Aristotelovu misao i za Ptolomejevu fiziku. Džordž Abot, koji će kasnije postati Kenterberijski nadbiskup, ostavio je svedočanstvo o toj prvoj poseti u tekstu naslovljenom Razlozi kojeje izneo DoktorHil, objavljenom 1604, četiri godine posle Brunove smrti. Tom je prilikom, tvrdi Abot, Bruno „goreo od želje da se proslavi nekim dostojnim podvigom“. Brunu, je, odista, bilo

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

stalo da javno govori o svojim kosmološkim idejama, koje je razvijao polazeći od Kopernika, koga je, kako je tvrdio, „razumeo bolje nego što je ovaj sam sebe razumeo". Verovao je da će protestanti lakše prihvatiti takve ideje. U Oksfordu, gde je, na koledžu Hristova crkva, nekada studirao Filip Sidni, Bruno je za vreme te junske posete vodio nekoliko rasprava sa oksfordskim teologom Džonom Anderhilom, koji je 1584. godine postao vicekancelar Univerziteta. Bruno je u Englesku stigao u najgorem trenutku. Na reči koje je o njemu napisao engleski ambasador u Parizu svakako su imali uticaja i Brunov raniji život, Brunova neortodoksna učenja, dela koja je objavio u Parizu. Godine kada se Bruno našao u Engleskoj bile su vreme velikih sukoba unutar crkve u toj zemlji, podeljene na anglikance i „ekstremne protestante“, „puritance" toga perioda. Da stvar bude još komplikovanija, upravo tih godina na Oksfordu su počele da se šire ideje francuskog humaniste i logičara Pjera de la Ramea, hugenota, deset godina ranije postradalog u Vartolomejskoj noći, koji je predložio veliku reformu obrazovanja: njegovo ,,uvođenje metoda“ u nastavu bilo je „amatersko delo očajnika koji nije mislilac nego pedagog erudita“. S političkim razlozima preplitali su se i lični razlozi koji su doprineli tome da akademski krugovi u Oksfordu i Kembridžu, univerzitetima koji su u to vreme bili tesno povezani, budu uglavnom opredeljeni za ,,puritansku“ stranu. Zato ne čudi previše doček na koji je Bruno naišao u Oksfordu, naročito posle prvih rasprava s jednim od najvećih ,,puritanskih" teologa, Džonom Anderhilom. Bruno u dijalogu Večera na Pepeljavu sredu govori o „tvrdoglavom pedantskom neznanju i nadmenosti pomešanim sa seljačkim nevaspitanjem": „Idite u Oksford i neka vam ispričaju šta se Nolancu desilo za vreme javne rasprave s nekim doktorima teologije pred poljskim princem Laskim 120 i

U Z BRUNOVU KABALU

i raznim engleskim plemićima [...] Neka vam ispričaju [...] i kako se zapleo kao pile u kučine, u petnaest navrata, pred petnaest silogizama, onaj jadni doktor koga mu je njegov korifejski položaj u Akademiji dao kao protivnika u toj prilicL Oštre reči. Međutim, osim očiglednog teorijskog neslaganja, postoji još jedan razlog koji ne treba potcenjivati. Taj puritanski teolog možda i nije bio naročito jak u filozofiji, ali je zato imao veliku moć u okviru akademije. Druga epizoda vezana za Oksford odigrala se u avgustu iste godine. O njoj svedoče dva teksta, svaki na svoj način neobično zanimljiv. Jedno je Brunovo pismo vicekancelaru Oksfordskog univerziteta, u kojem Bruno ne naročito laskavo govori o oksfordskim profesorima, i po Mikeleu Cilibertu (jednom od trenutno najznačajnijih proučavalaca Bruna u Italiji), „traži nameštenje kao predavač“. U tom tekstu, svaka reč je brižljivo odmerena, a samo pismo sastavljeno iz četiri dela, u kojima su argumenti vrlo precizno razvijeni. U prvom delu, Bruno sebe predstavlja kao „doktora najbolje razrađene teologije i profesora najčistijeg znanja“, „ukrotitelja neznanja"; govori o svojoj ljubavi prema svim ljudima; o svojoj ravnodušnosti prema razlikama u staležu, polu, rasi; svoju naklonost prema onima koji se u odnosima pokazuju kao uljudniji, miroljubiviji, odaniji; o tome da više gleda na duh i kulturu intelekta nego na spoljašnje znakove. U drugom delu razobličava i napada ,,zle Silene", „pedante", koji u ime naopako tumačenih biblijskih tekstova ludost prikazuju kao mudrost, neznanje kao znanje, lenost kao čistotu i svetost vere. U trećem delu, posredno iznosi svoje namere, ističući korisnost i verodostojnost, umnost i prirodnu harmoničnost svog istraživanja, odbijajući pretenzije na apsolutnu istinu: „Kad se desi da, zarad iznošenja teorijskog razloga i praktične primene, naizgled budemo navedeni da prihvatimo učenja Pitagore, Parmenida,

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

U Z BRUNOVU KABALU

Anaksagore i najboljih filozofa, ili čak da iznesemo sopstvene ideje - ma koliko one ponekad mogle naoko biti u suprotnosti s uobičajenim pravoverjem - tu treba razumeti da takve stvari ne govorimo kao apsolutnu .istinu, nego kao ono što se najbolje slaže s našim razmišljanjem i pameću, ili barem, kao nešto što nije toliko besmisleno koliko druga strana, njemu protivrečna." U ovom brižljivo razrađenom tekstu mešaju se fleksibilnost i čvrstina, spremnost na raspravu i preciziranje granica u kojima bi se ona imala voditi. Taj tekst po tonu je veoma različit od dijaloga Večera na Pepeljavu sredu, u kojem glavna tema postaje nolanska filozofija. Međutim, između ta dva teksta, nešto značajno se dogodilo. Bruno je uvideo koliko neprijateljstvo može očekivati na Oksfordskom univerzitetu; s druge strane, upravo to je razdoblje kada razrađuje osnovne crte svojih kosmoloških istraživanja. Bruno je u avgustu 1583. započeo niz predavanja ,,o besmrtnosti duše“ i ,,o petostrukoj sferi“. Ubrzo je, međutim, bio prinuđen da ih prekine, i da zauvek napusti Oksford. U taj događaj upleli su se, kako se to Brunu često dešavalo, razlozi koji su bili i dramatični, i groteskni, i patetični. Ironično i bezobzirno, o tome piše Džordž Abot, budući Kenterberijski nadbiskup, u dokumentu koji Frensis Jejts navodi u knjizi Bruno i hermetička tradicija: „Kad je onaj italijanski pedić, što sam sebe zove Philoteus Jordanus Brunus Nolanus, magis elaborata Doctor itd. [...] imena svakako dužeg nego telo što mu je, 1583. posetio naš univerzitet u pratnji poljskog vojvode Laskog, goreo je od želje da se u tom slavnom ateneumu proslavi nekim nezaboravnim podvigom. Kada se nedugo potom vratio, s mnogo više smelosti nego mudrosti zauzeo je najviše mesto u našoj najboljoj i najčuvenijoj školi, pa je zasukao rukave poput kakvog žonglera i naveliko se raspričao, te ćentrum, te ćirkulus, te ćirkumferenća (zato što se

to tako u njegovoj zemlji izgovara), između mnogih drugih stvari pozabavio se i time da podupre Kopernikovo mišljenje po kojem se Zemlja vrti a nebesa stoje na mestu; ali se u stvari njemu vrti u glavi, i njegov mozak ne stoji na mestu. Kad je završio prvo predavanje, neki ozbiljan čovek, i tada i sada na visokom položaju na ovom univerzitetu, pomislio je da je negde već pročitao to što je Doktor izlagao; ali, prećutao je tu svoju sumnju dok ga nije saslušao drugi put, a onda se dosetio o čemu je reč, pa se vratio u svoju radnu sobu i našao da su i prvo i drugo predavanje, maltene od reči do reči, preuzeti iz dela Marsilija Fićina [...] najpre su pomislili da saopšte učenom doktoru šta su otkrili. Međutim, onaj koji je prvi otkrio istinu mudro je predložio da ga još jednom iskušaju; a ako i treći put nastavi da ih vuče za nos, i njih i ceo auditorijum, onda će postupiti prema svom nahođenju. A pošto je Jordanus nastavio kao idem Jordanus, oni su mu preko izvesne osobe stavili do znanja da su s njim već imali previše strpljenja i da im je dovoljno muka zadao; i tako je, uz veliko poštenje onog čovečuljka, stvar svršena." „Scena je čarobna", zabeležila je u nastavku Frensis Jejts. „Zaista je izvanredna, čak i sa teatralnog stanovišta“, nadovezao se i Mikele Ciliberto u svojoj biografiji Đordano Bruno. Bruna izbacuju sa Oksforda zbog plagijata. Pri tom ga opisuju kao ,,žonglera“, opsenara, ili maga. Maga koji objavljuje Kopernikovu teoriju u kontekstu astralne magije i obožavanja sunca iz Fićinovog De vita coelitus comparanda. I ozbiljan čovek trči u svoju biblioteku da nađe Fićina. Da li su uopšte shvatali o čemu je Bruno govorio? Verovatno i nisu. Abot je ovu epizodu naveo u raspravi protiv katolika koju je objavio četiri godine nakon što je Bruno spaljen u Rimu. Stalo mu je da naglasi da je njegov protivnik, izvesni Hil, plagijator, i navodi razne primere katolika-plagijatora. I tu uvrsti i Bruna. U Večeri na Pepeljavu sredu, dijalogu

122 I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

U Z BRUNOVU KABALU

koji govori i Kopernikovoj teoriji, Bruno je pričao o svom oksfordskom iskustvu: „Pitajte kako su prekinuli njegova javna predavanja, i de immortalitate animae i de quintuplici sphaera.“ Zestoko se obrulio na pedante koji su ga onako optužili. O čemu je, zapravo, reč? Bruno je, naime, u svojim predavanjima povezivao Kopernikove ideje o suncu sa Fićinovim idejama iznetim u De vita ccelitus comparanda, a napad potvrđuje, kako smatra Frensis Jejts, da je Abot u Brunovim predavanjima video i religiozni smisao. Dijalozi napisani na italijanskom - što je bio sasvim neobičan i nov, neviđen ali dobro promišljen Brunov izbor, jer se tako svojim tekstovima obraćao drugačijoj publici, ne naučnicima, nego engleskoj aristokratiji elizabetanskog doba koju sve više zanima Italija i koja italijanski jezik prihvata s mnogo zanimanja i oduševljenja - što ih je Bruno objavio u Engleskoj, proučavaoci su obično klasifikovali kao moralne i filozofske. Frensis Jejts pokazala je da je Bruno u njima predlagao reformu morala i fiiozofije imajući u vidu hermetičku religioznu misiju, misiju u kojoj Fićinova magija dobija mesto u okviru široke obnove magijske religije zasnovane na pseudoegipatskim hermetičkim tradicijama sačuvanim u temeljnom tckstu Asklepija. Odista, Bruno je imao običaj da u svoje spise ubacuje odlomke iz dela drugih pisaca; njegova veština pamćenja, kako mi se čini, usisavala ih je kao delove njegove misli, ali im je davala nov oblik, novo mesto, u svedosti Brunovih teorija. Veliki erudita i moćan mislilac u ovom sukobu s puritanskim teolozima upleo se u čvorište u kojem se prepliću teološki, naučni, pa i politički motivi. U leto 1583. Bruno na Oksfordu počinje da izlaže temeljne teme svoje ontologije i kosmologije koje će uskoro u punom zamahu izložiti u italijanskim dijalozima. I čini to, očigledno, prevazilazeći kriterijume verodostojnosti na kojima je, kako je izjavio u pismu oksfordskom vicekancelaru, hteo da se

zadrži. U krajnjoj liniji, to i ne iznenađuje. Ono što je budući Kenterberijski nadbiskup pisao 1604, pisao je sa punom svešću o potpunom socijalnom neuspehu Brunovog boravka u Engleskoj, i o skandalu koji je izazvalo objavljivanje njegovih dela u Londonu. Onaj čovečuljak kome su titule bile duže nego telo, međutim, napisao je Svrgavanje pobedonosne zivotinje i Kabalu konja pegazovskog, i nikako nije bilo zgoreg i dalje bacati ljagu na njega. Međutim, kako bismo jasnije sagledali o čemu je zapravo Bruno držao javna predavanja na Oksfordu, nije neophodno odmah pribegavati ovim dijalozima, kao ni dijalozima Večera na Pepeljavu sredu, 0 uzroku, principu i jednom - delima koja je napisao kasnije. Pre oksfordskih predavanja, Bruno je objavio tekstove od suštinske važnosti, pisane na latinskom, jeziku nauke toga doba. To su: Explicatio triginta sigillorum - Objašnjenje trideset pečata i Sigillus sigillorum - Pečat nadpečatima, gde se uz dominantne motive gnoseološkog reda pojavljuju i teme i razmišljanja o kosmologiji i ontologiji, koje će kasnije opsežnije razvijati u italijanskim dijalozima. Pečat nadpečatima je neka vrsta izvanredne spekulativne laboratorije u kojoj Bruno razvija problem kojim se bavio već u Senci ideja, još jednom ranijem spisu na latinskom, a kasnije ga nastavlja i radikalizuje u londonskim dijalozima, naročito u Večeri na PepeIjavu sredu i Uzroku, prihcipu i jednom, odnosno pitanju forme. I to čini temeljno analizirajući proces spoznaje, ističući njegovu jedinstvenost. Pečat nadpečatima od samog naslova vodi čitaoca u neobičnom pravcu: pošto su znakovi unutrašnje senke čulnih oblika, a čulni oblici su, opet, tragovi ideja, Pečat nad pečatima je istovremeno metafizička osnova Brunove ars memorie i njegove teorije znanja kao senke. Proces spoznaje je jedinstven proces koji objedinjuje različite stepene i ravni. Međutim, nije u pitanju samo to. Polazeći od ovih pretpostavki, Bruno

124

125 i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

UZ BRUNOVU KABALU

uvodi suštinske elemente problematike kojom se potom bavio u italijanskim dijalozima. Pečat nadpečatima je prekretnica u nolanskoj filozofiji. Brunova misao je nezadrživa, njegova nolanska filozofija sunula je kao eksplozija baruta, i uzdrmala temeIje znanja, odjeknula jače nego što bi odjeknula Barutna zavera, da su zaverenici uspeli u svom naumu da izazovu eksploziju u engleskom parlamentu dve decenije kasnije, pet godina posle Brunove smrti. Bruno nije bio čovek koji je znao da se snalazi u banalnim situacijama, i Abotovo svedočanstvo upravo o tome govori. Ideja je najvažnija, ideja je zapravo jedino što je važno, i ko to nije razumeo, nije mogao razumeti Bruna, niti je Bruno mogao razumeti njega. Ovo se potom još tragičnije pokazalo pred Inkvizicijom u Rimu. Savladati Bruna bilo je jednostavno: dovoljno je bilo izvesti trik kojim bi se Bruno stavio u sasvim banalnu situaciju. Te banalne situacije su, međutim, podrazumevale velike uloge, koji su, kako je vreme odmicalo, postajali sve veći. Bruno je napisao šest dijaloga na italijanskom, od kojih je četiri objavio 1584: Večeru na Pepeljavu sredu, gde ruši staru ptolomejsku predstavu o univerzumu i prihvata Kopernikovu teoriju; 0 uzroku, principu ijednom, gde pobija temelje aristotelovske metafizike; 0 beskonačnom, univerzumu i svetovima, gde nastavlja svoje kosmološke rasprave i izlaže teoriju o mnoštvu svetova; Svrgavanje pobedonosne životinje, zaprepašćujuću satiru kojoj je tema smena vlasti u Zodijaku, usmerenu na religioznu i moralnu obnovu. Na ovaj poslednji dijalog nastavlja se Kabala konja pegazovskog, iz 1585, iste godine kada je objavio i Herotske mahnitosti, dijalog u kojem metafizika i mistika slede puteve petrarkističkih stihova koje Bruno ispisuje uz duge, opsežne glose. Ovi veliki dijalozi napisani su na italijanskom ne bi li doprli do šire publike nego što je to

ona na koju su mogli pretendovati spisi na latinskom jeziku, namenjeni pre svega naučnoj sredini. I sam oblik dijaloga Bruno ne upotrebljava samo u filozofskoj tradiciji dijaloga: tada već autor komedije Furundžija, italijanske dijaloge je ispisivao kao živahne, vrcave razmene, u isti mah satirične i spekulativne, iznoseći svoje nove i često skandalozne teze u brižljivo pisanim tekstovima koji ostaju i značajne stranice u književnosti. Kabala konja pegazovskog je sasvim izuzetno delo, od samognaslova, i od naslovne stranice, koji su zavarali mnoge komentatore: ,,Kabala“, tajna i otkrivanje tajne, u sebi nosi i odjek reči konj, cavallo. Osim toga, to je bilo i ime nekog egzotičnog, čudesnog stvorenja o kojem se mnogo raspravljalo u to vreme. Učenje o poklapanju suprotnosti izjednačuje tog čudesnog Kabala, koji se može porediti s Pegazom, pastuvom Muza, s Magarcem Kilencem, koji može biti i krilati Merkur, to jest Hermes, rođen u pećini na planini Kileni. Od pegazovskog konja iz naslova, koji je zapravo magarac, do mesta gde je knjiga štampana - navodno u Parizu, zapravo u Londonu - pa je i štampar koji je knjigu štampao, takođe je Brunov izum: Antonio Baio, čije prezime zapravo znači konj mrke boje, negde između dorata i vranca, ,,crvenkasto-mrk konj sa crnom grivom i repom“, kako kaže Garcantijev rečnik; čitalac će se dosetiti da bruno na italijanskom znači mrk, zagasitosmeđ; „plahoviti vranac“, prevodi Dragiša Stanojević Ariostov stih iz Besnog Rolanda „destrier baio a scorza di castagna". Mogli bismo naprosto reći da je u pitanju divertissement, mada jezik ovog dijaloga, često na ivici paradoksa, za Bruna polazište veoma ozbiljnih razmišljanja. Mnogi koji su ovaj dijalog proučavali, pristupali su mu samo sa ozbiljne strane, daveći tako duh autora u rekama mastila. Sam Bruno se ponekad svojski trudio da sakrije svoju misao, da je zakopa ispod ogromnog znanja i čitanja teološke literature

126

127 i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

U Z BRUNOVU KABALU

i biblijskih citata i zaplete svoja u još prisnija čitanja i bliskija poznanstva sa jezikom, italijanskim i latinskim, u svim njihovim nijansama. Bilo bi, međutim, pogrešno i govoriti o Kabali samo kao o ironičnom, satiričnom tekstu. To je ono što kod Bruna ne samo što zbunjuje - da li je pisac, ili filozof ? Da li je satiričar, ili metafizičar? Mag ili naučnik? - nego i otežava zadatak svakome ko se poduhvati da o njegovim tekstovima, i o njemu govori. Važne su sve suprotstavljene i nespojive, a u njemu ipak spojene strane, i važne kao celina, koja se opire analitičkim poduhvatima. Kojim jezikom govoriti o Brunu? Pokušajmo najpre jezikom nauke, iako znamo da bismo u Brimovim očima ispali smešni. Od prvih vekova, hrišćanstvo je imalo potrebu da obezbedi doktrinarne osnove koje će važiti za sve. Taj pokušaj bio je usmeren na sticanje političke moći, na zamenjivanje kanona paganskog društva sopstvenim, na stvaranje Crkve. Zato je bilo neophodno slediti nova pravila koja će, pošto ih je Bog predao ljudima, ukinuti ona stara. Otkrivena religija, tako, zahteva i pedagošku revoluciju, i dovodi do prevrednovanja neznanja, shvaćenog kao stanje prvobitne bezazlenosti i odricanja od racionalnog razvoja; zato se uvodi dogma, iscina sadržana u religioznom otkrivenju. Od te pretpostavke polazi Brimo kada piše ono što bismo mogli definisati kao „traktat o neznanju", idući tragom moralne satire koja je već prikazala ludilo u ljudskom životu u svim oblicima: od slika Hijeronimusa Boša do Erazmove Pohvale ludosti i Broda ludaka Sebastijana Branta. Đordano Bruno, međutim, koristi dvostruki registar: s jedne strane, ironiju s kojom je on kao dečak navikao na život u prirodi pristupio proučavanju svetih spisa bez smernosti ili odricanja, već sa kritičkim, šaljivim duhom superiorne inteligencije; drugi registar je racionalna strana filozofa koji pred sebe stavlja problem saznanja, koji Bruno vešto

uvodi iznova i iznova, prikazujući različite tipove ljudi koji se sa njim suočavaju voljno ili nevoljno, kao misliođ ili kao magarci. Tako Bruno stvara organsku kompozici;ju, u kojoj se prva strana, ona komična, oslanja na figuru , Magarca kao životinje koja postaje lik, učesnik u dijalogu, }i amblem. Tema je drevna, ali je razvijena i dovedena do neviđenih posledica: Bruno izvodi paradokse, a iz paradoksa nova pitanja i nove teorije, a u isti mah i komične situacije, koje, opet, vraća na biblijske citate... Raspravlja )o mogućnostima spoznaje, o neophodnosti i uzajamnom prožimanju znanja i neznanja; iznosi pretpostavku da i se ne prenose samo telesne osobine nego i kulturni elementi; raspravlja o odnosu između fiziologije i uma: duša može iz magarca preći u Aristotela ili Pavla iz Tarsa, i u zavisnosti od toga kakva je sudbina snađe, koja sreća je zadesi, svaka duša spaja se sad s ovom vrstom tela, sad s nekom drugom; a pošto su udovi na tim telima različiti, duša postiže različite stepene inteligencije; zato ona ista duša koja je u telu pauka imala jedne sposobnosti, spojena s telom ljudskog bića stiče drugačiju inteligenciju, drugačije ponašanje. Zato, kad se bolje pogleda - kaže Bruno - nadmoć ljudske vrste nad drugim životinjskim vrstama ne dolazi od uma, nego od ruke, „organa nad organima" i oruđa bez kojeg ljudska civilizacija nikad ne bi bila stvorena. I dalje razvija ideju da sve i svi potiču od jedne supstance: to je monizam koji će ga na sudu Inkvizicije koštatioptužbezajeres. Glavni tumači Brunove misli danas, skloni su da povlaste kritičku stranu njegovog dela i mete njegovih napada. Tragaju za izvorima Brunovih citata, pretresaju Spampanatova biografska otkrića i zablude, popisuju mesta na kojima se Bruno suprotstavlja teološkim tekstovima, počev od svetog Pavla. Možda sam, na kraju, makar nevoljno, i ja tako donekle činila u ovom tekstu. Takav

128

129 I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

postupak, zanimljiv naučnim istraživačima, zamoriće one druge čitaoce. Bolje je obuzdati se na vreme. Mnogo je učinjeno u traganju za Brunovim filozofskim izvorima, beleženi njegovi napadi, od Seksta Empirika i skeptika pa nadalje, uspostavljane veze Kabale konja pegazovskog s drugim Brunovim delima, naročito sa Svrgavanjem pobedonosne životinje. Malo je, međutim, ukazivano na Brunov književni i jezički postupak. Magarac, simbol čoveka: ima onoliko vrsta magaraca koliko ima vrsta ljudi, i Bruno ih popisuje u „Obraćanju učenom, smernom i pobožnom čitaocu“, malom remekdelu humorističke književnosti. Pravi magarac, opet, uživljava se u uloge ljudi, ,,glumi“ ovakve i onakve tipove: u stalnom poigravanju i zamenjivanju uloga, Bruno s uživanjem skriva elemente magaraštva u jeziku; reč magarac koristi se u svim značenjima i nijansama značenja, skrivajući se čak i iza prividno otmenih imena - tako je i Onorio, zapravo, ime koje skriva i maskira etimološko poreklo iza latinskog Honorio - honor, a zapravo dolazi od grčkog onos, magarac. Zapravo, te Brunove slike su dobro poznate, svima poznate, samo viđene u nekom Brunovom svedu, i time stavljene u neki drugi svet. Nedavno sam naišla i na podatak da se u Dubrovniku govorilo da su luteranci ,,oni koji držu u ormaru njeku glavu od tovara", o čemu svedoči dubrovački prevod Molijerovog komada, naslovljen Zenepametne, iz XVIII veka. Ova slika dotumarala je u jeku katoličke reformacije, odnosno protivreformacije i borbe protiv ,,poluveraca“ luteranaca, ,,šizmatika“ pravoslavaca, „bezbožnika" muhamedanaca. Pohvala magarcu, stalno prisutna u svetim tekstovima, može dovesti do paradoksnih zaključaka. Pored prirodnog, zemaljskog magarca, Bruno će izmisliti idealnog, nebeskog magarca koji, kao projekcija onog prirodnog, nalazi svoje mesto na nebu među drugim konstelacijama, stajući umesto Velikog 130 i

U Z BRUNOVU KABALU

medveda, što je samo Brunova varijacija na temu Južnog magarca i Sevemog magarca, dve zvezde u sazvežđu Raka... O temi personifikacije Poroka i Vrlina, simbolički projektovanih u nebeska sazvežđa, široko je raspravljao u :dijalogu Svrgavanje pobedonosne životinje, koji je objavio godinu dana pre Kabale konja pegazovskog. To delo, elegantan simboličko-mitološki dijalog u kojem Bruno često ironično koristi alegorijsku formu svojstvenu književnosti toga doba, bavi se pitanjem reformacije i zagovara moralnu obnovu čovečanstva. Tu je lik Magarca tek nagovešten. U Kabali, Magarac postaje glavna ličnost, a rasprava se vodi oko tri tipa verovanja: verovanja kabalista, negativnih filozofa i teologa. Dve teme, kilenski magarac i pegazovski konj, prirodni magarac i idealni magarac, nekad jasno razgraničeni, nekad nerazlučivi, u Brunovoj igri vode u izvrtanje perspektive i smisla naglavce, i mi, čitaoci, nikada nismo do kraja sigurni, ko je ovde magarac ? Aleksandra Mančić

Beleška ojeziku Brunovih italijanskih dijaloga Konrad Svajnhajm i Arnold Panarc doneli su prvu štamparsku presu u Italiju u benediktinski manastir Subijako kod Rima, godine 1465, sto godina pre nego što je Bruno stupio u dominikanski red u Napulju. Već sredinom sedamdesetih godina XV veka obojica su bili mrtvi, ali su za to vreme stigli da naštampaju sedamdesetak knjiga, u tiražima od oko tri stotine primeraka. Do standardizacije italijanskog pravopisa, međutim, došlo je tek mnogo kasnije: proces je tekao različitom brzinom i odvijao se na različite načine u različitim krajevima Apeninskog poluostrva. U tom poslu od ogromne je važnosti bio štamparski poduhvat Alda Manucija. Aldo je otvorio svoju čuvenu štampariju 1494. godine. Proučavalac antičke književnosti i filozofije, poput Pika dela Mirandole i Marsilija Fićina štićenika Medičijevih, 1507. godine osnovao je Aldinsku akademiju, posvećenu helenističkim studijama. Clanovi te Akademije bili su, među mnogima, i Erazmo Roterdamski i Pjetro Bembo. Akademija je dala značajan podsticaj proučavanju klasičnih grčkih autora u Italiji i u celoj Evropi. Aldo je od 1501. počeo da objavljuje pre svega latinske i italijanske klasike. Bembo je za Aldovu štampariju priredio prvo izdanje Petrarkinih stihova na italijanskom. Ubrzo su se njegova izdanja pročula u celoj Evropi, i postala poznata kao „aldinska". Aldova štamparija bila je mesto gde su se rodila i slova kojima su italijanske knjige štampane, i gde su počela da se uobličavaju pravila pisanja i štampanja knjiga na italijanskom. 133 i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

BELEŠKA O JEZIKU BRUNOVIHITALIJANSKIH DIJALOGA

Tokom celog XVI veka, ta pravila su se sve većom brzinom ustaljivala. Na severu su promene išle brže, na jugu, nešto sporije; sve više se prihvatalo toskansko narečje, jezik Dantea, Petrarke i Bokača kao norme za pisani italijanski; Akademija Kruska, „čuvar čistote italijanskog jezika‘‘, osnovana je u Firenci 1582. Akademija je svoj Rečnik, u kojem je postavila određena pravopisna pravila objavila 1612, dvanaest godina po Brunovoj smrti. Mada je Bruno pisao u vreme kada pravopis još nije bio čvrsto ustanovljen, proučavaoci sintakse, gramatike, pravopisa i interpunkcije u Brunovim delima i dalje raspravljaju o njegovom stilu, koji ih izuzetno zbunjuje. Pitaju se o Brunovim razlozima, ali ne nalaze odgovore. Kada je u pitanju Kabala konja pegazovskog, knjige koja je u izvornom izdanju iz 1585. sačuvana u malom broju primeraka, očigledno je da u njoj sve, čak i mesto izdanja (naveden je Pariz umesto Londona, gde je knjiga štampana) i ime štampara (očigledno, njegovo ime je izmišljeno i skriva, ili otkriva, Brunove jezičke igrarije), treba da posluži određenoj svrsi. To, s jedne strane, a sa druge, niz nedoslednosti u pravopisu i leksici. Zbunjujuće, ukoliko istraživač pitanju jezika i pravopisa pristupa sa strane traganja za normom onako kako se ona uobičajeno shvata, kada se govori o gramatici i pravopisu. Da li se Bruno trudio da zatrpa svoje tekstove promišljenom upotrebom mora arhaizama i latinskih reči, izraza, citata? Da li to što se nije strogo i dosledno pridržavao određenih pravila govori o nemaru, ili o izvanrednoj brižljivosti ? Da li je prisustvo napolitanskog narečja znak nepoznavanja norme, odbijanja norme, postavljanja drugačijih normi? Da li je to što je istu reč u istom tekstu često pisao na različite načine štamparska greška, ili drugačije shvatanje pravopisa, odnosno pravila pisanja, ili su to možda naznake različitih izgovora učesnika u dijalogu? Da li se ova pitanja

odnose samo na pravopis, ili i na interpunkciju? Mogu li se možda pronaći tanana menjanja i pretapanja značenja u tim mikroelementima Brunovog jezika, od varijacija u pisanju iste reči, do sasvim osobene upotrebe zapeta, na primer, kao što svoje značenje ima i svojevrsna, veoma brižljivo izvedena književna forma Brunovih dijaloga, koji su zapravo filozofski traktati? Veliki priređivač Brunovih italijanskih dijaloga, Đovani Đentile, u pokušaju da objasni kako je Bruno gradio reči, pisao je o „morfološkoj nedoslednosti" kao mogućnom znaku Brunovog odbijanja da prihvati pedanteriju i pedantsku doslednost. Takvo shvatanje gramatike kao semantičkogpolja privlačno je: kršeći i zanemarujući pravopisna i gramatička pravila, Bruno zauzima drugačije stanovište, pravi još jedan obrt u odnosu na pedanteriju svake vrste. Brunov italijanski odjek je imaginacija, i podrška imaginaciji, jezik koji bismo mogli čitati i kao još jedan element njegovih smelih filozofskih tvrdnji. Rečenice koje se sudaraju, međusobno bore, razbijaju u mnoštvo glasova ili stapaju u horsku viku učesnika u razgovorima. Bruno nije mislilac kojem će biti važna prizemno, jednostavno shvaćena sistematičnost, ali - u ludilu njegovog jezika ima metoda: obrušiti se na pedantske aristotelovce, kojima je kategorizovanje i klasifikovanje vrhunac filozofiranja, sa svih strana, pa i iz gramatike i iz interpunkcije, i slovima, i zapetama. I gramatika je jedno od mesta Brunovih zanosa. Kabala konja pegazovskog počinje dugom i zamršenom rečenicom sa slikom grnčara, gde se mnoštvo podređenih rečeničnih delova vrti kao na grnčarskom točku i polako oblikuje u scenu koja je zagonetna, zavodljiva, kao izvučena iz gline i pretvorena u mnoštvo listova hartije rasutih po sobi, ostavljenih da se u njih „uvijaju drugi spisi": nije u pitanju samo raskošan jezik i zamršena slika, to je i najava zavojitih i isprepletanih puteva kojima

134

135

I

i

će ići Brunova misao u ovom traktatu, najava kompleksnog rezonovanja koje će uslediti; lavirintska rečenica stoji na početku lavirintskog teksta, kao kraj niti za koji se treba uhvatiti da ne bismo zalutali dok se trudimo da pratimo Brunovu misao. Reč i misao, senka i njena ideja, neraskidivo su povezane. A. M. HRONOLOGIJA ŽIVOTA I DELA Đ o r d a n a Br u n a

1548 ,,Po imenu sam Đordano, iz porodice Bruni, iz Grada Nole od Napulja na dvanaest milja, rođen i odrastao u tom gradu, a moja profesija je bila književna i od svake nauke; otac mi se zvao Đovani a majka Fraulisa Savolina; profesija moga oca bila je vojnička, i on je umro, kao i moja majka.“ Ovako počinje izjava što ju je Bruno dao mletačkim inkvizitorima koji su mu sudili za jeres, 26. maja 1592. Dokumenta pokazuju da je Bruno u februaru kršten imenom Filipo, rođen u selu San Đovani del Ćesko kraj Nole. Nola, u kojoj je odrastao, veoma je staro mesto. Osnovan u osmom veku pre Hrista, ovaj grčki grad, koji je nekada kovao i svoj novac, bio je mesto gde je umro rimski car Avgust, i grad koji je Hanibal nekoliko puta bezuspešno opsedao. Nola je zatim postala jedna od najstarijih hrišćanskih episkopija, i predanje kaže da je tu propovedao sveti Petar. U Brunovo vreme bio je deo španske imperije, kojom je vladao Karlo V. Njegov sin Filip, prestolonaslednik, kasnije Filip II, bio je vladar Sicilije i Napulja. Poneko od istraživača navodi da su Brunu 137 I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

ime Filipo roditelji mogli dati u čast vladara u čijoj je vojsci otac služio. Grad se pruža u Kampaniju preko reke Anjo, i iz njega puca pogled na Vezuv. Danas je tamo Zemlja otrovnih lomača, Trougao smrti. U knjizi De inmenso (Knj. III, gl. 1) Bruno pripoveda događaj iz detinjstva vezan za planine Vezuv i Cikadu. Naime, Brunova kuća nalazila se na ivici Nole, u podnožju planine Cikada, četrdesetak kilometara od Napulja. Jednoga dana, Brimo je, kako je sam ispričao, čuo kako mu Cikada kaže da „brat Vezuv“ nije ništa manje lep i plodan od Cikade. I tako se Bruno popeo na Vezuv. „Pogledaj sad“, rekao mu je Vezuv, „pogledaj brata Cikadu, kako je mračan prema nebu.“ Bruno je rekao da i Vezuv isto tako izgleda kada se gleda sa Cikade. „Tako su roditelji [dve planine] prvi naučili dečaka da sumnja, i otkrili mu kako odstojanje menja izgled stvari? Tako kasnije Bruno tumači svoje dečačko iskustvo i nastavlja: ,,U kojem god kraju sveta da se nađem, znaću da su i vreme i mesto jednako daleko od mene!4Druga važna uspomena iz detinjstva vezana je za proslavu dana svetog Paulina, zaštitnika Nole, 26. juna. Na taj dan je svake godine u litiju oko grada iznošeno devet baklji, „velikih toliko da ih nije mogao nositi jedan čovek, nego su polagane na katafalke". Kasnije su umesto baklji počele da se nose kule, visoke, kako izgleda, koliko crkveni zvonik. Litija se završavala plesom baklji na trgu ispred katedrale. Takve slike vraćaće se u Brunova dela (0 senci ideja, Svrgavanjepobedonosne životinje).

manastir u Napulju, kod Teofila iz Vajrana, koji je kasnije bio učitelj sina kneza Marka Antonija Kolone. 1565

Pošto je škole počeo da uči u Noli, Bruno prelazi u Napulj, da ,,uči humanističku književnost, logiku i dijalektiku, od četrnaeste godine". Upisuje se na Studium Generale, i prisustvuje javnim predavanjima Đovanija Vićenca Kole iz Sarne, a na nastavu odlazi i u avgustinski

Stupa u dominikanski manastir Svetog Dominika u Napulju i uzima ime Đordano. Posle uobičajenih godinu dana iskušeništva, radio je u drugim manastirima ovog reda, i na suđenju u Veneciji je izjavio: „Pre nego što sam stupio u manastir, ime mi je bilo Filipo, i to ime mi je dato na krštenju; u monaštvu sam prozvan brat Đordano Bruno, i to ime sam posle zauvek zadržao, na svim mestima i u sva vremena. I ostao sam u redu svetog Dominika [...] sve do godine 1576? Neverovatnu sliku života u manastiru Bruno daje u svojoj komediji Furundžija. S druge strane, Bruno je u vreme studija u Svetom Dominiku čitao najrazličitije vrste tekstova. Prošao je kurs sholastičke filozofije o Tomi Akvinskom; u manastirskim bibliotekama upoznao se ne samo sa delima Aristotela nego i Aristotelovih komentatora, uključujući i arapske i jevrejske tumače koji su prevedeni na latinski. Tu je čitao i Vergilija, i druge klasične pisce. Među klasičnim autorima koje Bruno u svojim delima navodi nalaze se i predsokratovci, i Ciceron, i Vergilije, i Lukan, i Seneka, i Ovidije. Tu se mogao upoznati i sa delima Ramona Ljulja, Euklida, Ptolomeja. Astronomija je svakako bila tema koja ga je zanimala, i čak ju je i predavao, u gradiću Noli kraj Đenove, 1576. A čitao je i Mihaila Psela. Mnogi misle da je Psela čitao u Fićinovom prevodu, ali, nije li mogao doći sa njim u dodir još u Noli, grčkom gradu, i u Napulju, u vreme kada je svome drugu, koji je čitao Sedam Bogorodičinih radosti, knjigu s prilično prizemnim pobožnim pesmama, rekao da baci to, i radije uzme da čita knjige Svetih otaca? Bruno često navodi i novoplatonovce. Filozofija koju su predavali u dominikanskim školama pre svega je bila

138

139

1562

I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

srednjovekovna aristotelovska filozofija, ipak je bio dopro neki dah humanizma unutar manastirskih zidova, gde se i dan-danas mogu naći neverovatni nizovi čudnovatih reljefa s mitološkim motivima na kojima su predstavljena nebeska tela. Iz izjave koju je dao pred mletačkom inkvizicijom znamo da je u manastiru uspeo da se domogne i Erazmovih dela. Sasvim je verovatno da je Bruno u to doba poznavao i čuvenog pesnika Luiđija Tansila (15101568), rodom iz Nole. Bruno često navodi njegove pesme (navodio ih je i Servantes), a uvodi ga i kao jednog od sagovornika u dijalog 0 herotskim mahnitostima.

U julu je postao doktor teologije, sa tezom o Tomi Akvinskom. Pored ovog zanimanja, Bruno se sve više zanima za čisto filozofska pitanja. Cita Jovana Zlatoustog i Jeronima, sa Erazmovim sholijama, „kojima sam se krišom služio", kaže, jer je Erazmo od 1569. bio zabranjen

unutrašnjim uredbama u dominikanskom redu. Za vreme studija, provincijal je optužio Bruna za jeres zbog njegovog pokušaja da pomiri hrišćansko i novoplatonovsko učenje. U to vreme Bruno se posvećuje i biblijskoj filologiji (kao što to u manje-više isto vreme čini avgustinac Luis de Leon u Španiji). Za vreme suđenja pred Inkvizicijom, Bruno je rekao: „Govoreći hrišćanski i po teologiji i onome što svaki verni hrišćanin i katolik mora verovati, zaista sam imao sumnji povodom imena ličnosti Sina i Svetog duha, jer nisam smatrao da su to dve ličnosti različite od Oca, osim na način na koji sam rekao ranije, filozofski govoreći; posmatrao sam intelekt Oca preko Sina i Ijubav preko Svetog duha, ne priznajući tu reč „ličnost" za koju se kod svetog Avgustina kaže da nije stara reč, nego nova i iz njegovog vremena; i to mišljenje imao sam od osamnaeste godine sve do sada, ali zapravo nikada nisam poricao, niti poučavao, niti pisao, nego samo sumnjao u sebi, kao što rekohu Bruno je verovatno pokušavao da uspostavi sopstveni sistem veza između filozofije i teologije, te je ostao fratar. Tokom suđenja u Veneciji je izjavio: „Verujem da se u mojim delima mogu pronaći napisane mnoge stvari koje su suprotne katohčkoj veri, i da sam isto tako u raspravama govorio stvari koje su mogle izazvati sablazan; ali nisam ni govorio ni pisao te stvari iz uverenja, niti zato da bih neposredno napadao katohčku veru, nego samo oslanjajući se na filozofska razmišljanja ili prenoseći mišljenja jeretika" Ono što je usledilo bilo je neizbežno. Plahovita priroda, jedan od onih ljudi koji čitaju „makar i pocepanu hartiju na ulici“, morao je doći u sukob s manastirskim glavarima. Zapravo, čudno je to što je Bruno manastir napustio tek posle jedanaest godina. Pred mletačkim inkvizitorima rekao je da su protiv njega u Napulju dva puta dizali optužbe, „prvi put zato što sam izbacio neke slike svetaca i zadržao samo raspeće, pa je tako na mene pala

140

141

1571 Rukopoložen je za sveštenika, i kako je izjavio mletačkoj inkviziciji, prvo bogosluženje održao je u konventu Svetog Vartolomeja u gradu Kampaniji. Prema predanju, u dvadeset i trećoj godini pozvao ga je papa Pije V (vunro 1572) u Rim, da mu Bruno izloži svoj sistem veštine pamćenja. U to vreme, i Servantes je u Rimu, u službi mladog kardinala Akvavive. Papa pristaje da mu Bruno posveti delo, sada izgubljeno, i poznato samo iz Brunovih zapisa, 0 Nojevom kovčegu, kako izgleda, delu o mnemotehnici. Ovu anegdotu je u svom dnevniku zapisao bibliotekar opatije Sveti Viktor u Parizu, Gijom Koten, 6. decembra 1585. Sledeće, 1572. godine, nastavio je studije teologije, u Svetom Domeniku, čitao Tomu Akvinskog i Petra Lombarđanina. 1575

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

HRONOLOGIJA ZIVOTA ID ELA ĐORDANA BRUNA

sumnja da prezirem ikone. Drugi put zato što sam [...] preporučio nekom iskušeniku koji je čitao Sedam Bogorodičinih radosti da ih baci i da čita neka druga dela, na primer žitija Svetih otaca“. Još jedna optužba usledila je zato što je Brimo branio arijevsku jeres. I kasnije, u svojim delima, kao i na suđenju u Veneciji, Bruno je ponavljao da je ubeđen da je Arije bio „pogrešno shvaćen".

nekog čoveka iz Arsenala čije ime ne znam“; tu je dao u štampu „kako bih skupio nešto para da mogu da se izdržavam“ knjižicu 0 znacima vremena-, delo je izgubljeno, i ne zna se pouzdano da li je bilo filozofsko (kao što misli Đovani Đentile) ili astrološko (kako misli Spampanato). Iz Venecije je prešao u Padovu, gde su ga neka sabraća dominikanci ubedili da se vrati u red: „Dao sam da mi se napravi riza od jeftinog belog platna, i preko nje sam stavio skapular, koji sam bio sačuvao kad sam pošao iz Rima.“ Zatim je otišao u Bergamo, pa u Brešu, gde je izlečio nekog monaha, kako se tvrdilo, opsednutog đavolom. Preko Milana i Savoje, napustio je Italiju i krenuo ka Lionu.

1576 Februara meseca prešao je u Rim, u konvent Santa Marija sopra Minerva. Brunovi, za dominikanski manastir, sasvim čudni i nedozvoljivi pogledi i ponašanje izazivali su sve više nelagodnosti, i Bruno je pošao u sedište dominikanskog reda u Rimu, ali je tamo saznao da se u Napulju protiv njega spremaju teške optužbe, jer se otkrilo da ima Erazmova dela u svojoj biblioteci. Uvučen u neke ne sasvim jasne događaje, optužen je da je bacio u Tibar nekog drugog fratra. To, po svemu sudeći, nije imalo težih posledica, ali su zato stizale nove optužbe za jeres iz dominikanskog reda. Više nije mogao ostati dominikanac, njegova uverenja više nisu mogla biti samo „unutrašnje sumnje“, već postaju „otvoreno ispovedanje“ stavova protivnih crkvenoj dogmi, ,,ne samo povodom lakših članova vere već povodom utelovljenja Spasitelja našeg i presvetog trojstva", te je optužen da je „ne samo jeretik nego i jeresijarh“. U martu je skinuo monašku rizu i otišao u Liguriju; u aprilu, posle kraćeg boravka u Đenovi, prešao je u obližnje mesto Noli, ,,gde sam se zadržao četiri-pet meseci predajući gramatiku i sferu [to jest astronomiju] dečacima“.

1578

Bruno odlazi u Savonu, pa u Torino, i otuda u Veneciju, gde je ostao „mesec i po dana u iznajmljenoj sobi kod

Nakon što je nekoliko meseci proveo u Samberiju, odlučio je da ode u Zenevu: ,,Tu je bio neki italijanski otac koji mi je rekao: Znajte da u tim krajevima nećete naći nikakvu naklonost, i što dalje budete išli, sve ćete je manje nalaziti!1 U Zenevi ga je primio markiz od Vika, osnivač italijanske evangelističke zajednice u tom gradu. ,,A on, kada sam mu ispričao ko sam i zašto sam napustio red, shvati da ja nemam nameru da prihvatim veru onoga grada, jer nisam ni znao kakva je to vera; i da pre želim da tu ostanem da bih živeo na slobodi i bio bezbedan, nego radi čega drugog!‘ Za to vreme, radio je u nekoj štampariji; taj posao našle su mu neke italijanske izbeglice nastanjene u tom gradu. U maju mesecu, stupa na Zenevski univerzitet, kao sacrae theologiae professor. U avgustu, međutim, izveden je pred sud, optužen da je oklevetao profesora filozofije Antoana de la Faja, rektora Akademije, jer je štampao letak sa pobrojanih dvadeset grešaka koje je profesor napravio tokom predavanja, a za sveštenike ženevske crkve rekao da su ,,pedagozi“. Ekskomuniciran

142

143

1577

I

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

je, uhapšen, i prinuđen da se izvini. Odlučio je da napusti Ženevu. U septembru i oktobru, posle kratkog boravka u Lionu, otišao je u Tuluz, grad bogat i u celoj Evropi poznat po svojim školama. Tu je najpre predavao filozofiju i astronomiju (predavanja je držao prema traktatu Jovana iz Sakroboska De sphaera mundi, iz XIII veka). Dvadeset meseci držao je javna predavanja o Aristotelovom delu O duši. U to vreme pisao je Clavis magna, raspravu koju spominje u svojim kasnijim delima. Povodom toga da li je to delo izgubljeno, ili je u stvari reč o delima na latinskom koja su kasnije dobila druge naslove, stručnjaci se još spore. Reč je o delima u kojima se raspravlja o mnemotehnici, odnosno razvijanju instrumenata spoznaje i pamćenja zasnovanih na idejama Ramona Ljulja iznetim u njegovoj Ars magna.

1582

U leto ili jesen, napušta Tuluz „zbog građanskih ratova“ (verovatno, neprijateljstava između katolika i hugenota, koji su se rasplamsali tokom leta). Stiže u Pariz, gde drži trideset predavanja o božanskim atributima „izvučenim iz svetog Tome, iz prvog dela“. Pretpostavlja se da je ta predavanja štampao u knjizi pod naslovom 0 Božijim atributima, koju je mletačka inkvizicija imala tokom suđenja 1592, ali je sada izgubljena. U Parizu je brzo stekao naklonost Anrija III, koji je, kako je ispričao sam Bruno, prethodno bio pozvao da od njega sazna ,,da li je pamćenje koje imam i koje propovedam prirodno, ili je to od neke magijske veštine; na to sam mu odgovorio, i onim što sam rekao i uradio dokazao njemu lično, da nije po nekoj magijskoj veštini, nego po nauci“. Međutim, nije mogao postati redovni profesor jer je bio ekskomuniciran kao otpadnik od vere, pa nije mogao ni prisustvovati misi.

Objavljena su njegova prva dela, De umbris idearum, uz dodatak Ars memoriae, posvećena Anriju III. Tekst se sastoji od dva dela: teorijskog (podeljenog, opet, na dva dela: u prvom, pod naslovom Triginta intentiones idearum, analizira se kako intelekt i druge ljudske spoznajne moći opažaju senke; u drugom, pod naslovom Triginta conceptus umbrarum, zadržava se na velikim novoplatonovskim temama, pošavši od Plotinovih Eneada) i drugog, praktičnog, to jest mnemotehnike u užem smislu. Tu prepliće Platonove teme, slike iz Svetog pisma, posebno iz Pesme nad pesmama, i otkriva dva temeljna, međusobno suprotstavljena modaliteta prema kojima nastaje iskustvo senke. Ona je u isto vreme stalno proticanje oblika i kompozicija, apsolutno labilan i promenljiv spoj koji stalno iznova nastaje i zavisan od stalnih menjanja stvari, ali isto tako i stabilna, određena realnost, koju samo intelekt može shvatiti, sabirajući se u sebe. Veštinapamćenja je mnogo više od običnog ,,praktičnog“ instrumenta: ona je sredstvo koje omogućava da se shvati kompleksna dinamika koja se odvija u univerzumu i u sebi skriva smisao svih stvari. Služeći se alfabetom slika koje u konkretnim oblicima izražavaju svaku reč običnog jezika, Bruno hoće da stvori izvanredan instrument spoznaje stvarnosti, gde slike i pojmovi, najtešnje povezani, simbolički sadrže svu stvarnost. Francuski kralj prihvatio je posvetu knjige De umbris i Bruna imenovao za „vanrednog predavača“, jednog od takozvanih „kraljevih predavača“, koji su vodili rasprave sa aristotelovcima na Sorboni. U to vreme Bruno je napisao i Cantus Circaeus, knjigu veoma različitu od one prve, pre svega zato što se bavi problemima etike, pre svega univerzalnom dekadencijom i krizom. Sastavljena je od dva dijaloga. U prvom Kirka govori o haosu koji potresa celu prirodu, o ljudskim dušama koje su poživotinjile

144

145

1581

l

i

k a b a l a k o n ja p e g a z o v s k o g

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

i dobijaju i telesne oblike životinja, o potrebi da se ponovo uspostavi prirodni poredak, i ravnoteža između duše i tela koju je doba tmine i dekadencije narušila. Kako bi pokazao ako treba urediti različita živa bića, Bruno predlaže niz slika koje treba da poboljšaju sposobnost pamćenja. U tekstu spaja, dakle, mnemoteničke i etičke teme. U drugom dijalogu, izričito posvećenom temama veštine pamćenja, predlaže trideset načina mentalnog povezivanja predstava i nastoji da konstruiše model fiinkcionisanja pamćenja prema kojem bi se ono zasnivalo na međusobnoj povezanosti različitih nivoa funkcionisanja mozga po tačno utvrđenom redu: čula, imaginacija, rasuđivanje. Iste godine, Bruno je objavio i De compendiosa architectura et complemento Artis Lullii, nastavak Ljuljeve Ars magna. Tu raspravlja o tri Ljuljeve središnje teme: o veštini kombinatorike, instrumentu koji uređuje stvari na svetu u veliku enciklopedijsku sintezu, koja treba da služi tome da se izgrade istinite propozicije zasnovane na stvarnosti. Ona je u isti mah i logika i metafizika, zasnovana na ideji o saglasju između strukture sveta i strukture simboličkog jezika kadrog da „govori" svet. To je instrument spoznaje koji treba da omogući da se univerzalni poredak odrazi u simboličkoj shemi. U tom periodu, Brunu postaju sve bliže Kopernikove ideje. U avgustu, Bruno završava dramu II Candelaio (ovaj, kao i svi Brunovi naslovi, pokriva celu gamu značenja, tako da bi mogao biti preveden kao Svećar, ili Furundžija, ili Lučonoša). To je Brunova jedina komedija, za koju se pretpostavlja da ju je pisao još u Italiji, a štampao te godine u Parizu. To je prvo delo koje je Bruno objavio na italijanskom jeziku, a ne na latinskom. S obzirom na to da je ono po žanru najpre književno, pa tek onda i filozofsko, izbor jezika ne čudi. Međutim, ovaj podatak dodatno nam govori možda i o tome kako je Bruno gledao i na

svoje kasnije objavljene dijaloge, filozofske, štampane u Londonu sledećih godina. Komedija je napisana jezikom koji u sebi spaja elemente narodskog govora, italijanskog književnog jezika, napolitanskog narečja, uz elemente latinskog. U komadu je izveo spoj temeljnih postavki svoje misli i izvanredno svedočanstvo o napuljskom periodu u svom životu. Neraskidivost života i mišljenja, koji zahtevaju i odgovarajući književni oblik u kojem će on biti dat. Ova odlika biće svojstvena i njegovim italijanskim filozofskim dijalozima.

146

147

I

1583 Nije poznato iz kojih razloga je Bruno odlučio da napusti Francusku. Tokom suđenja je rekao da je otišao „zbog nereda koji su nastali". Te godine je u Francuskoj narastalo nezadovoljstvo katolika, koji su kasnije prinudili kralja Anrija III da opozove edikte o miru s protestantima. Na Bruna se gledalo kao na nekoga ko se već bio odrekao katoličanstva i prišao protestantima u vreme boravka u Ženevi; osim toga, u akademskim krugovima bio je poznat kao ličnost nimalo pravovernih ideja; njegov položaj na dvoru Anrija III nije mogao biti ugodan. Otišao je u Englesku, s kraljevom preporukom francuskom ambasadoru Mišelu de Kastelnou. U junu je Bruno u pratnji poljskog palatinskog kneza Alberta Laskog prvi put posetio Oksford. Tom prilikom je učestvovao u javnoj raspravi s anglikanskim teolozima. U Londonu je napisao poslanicu A d Excellentissimum Oxoniensis Academiae Procancellarium, i objavio tri spisa: Ars reminescendi-, Explicatio triginta sigillorum (deo primeraka je kao uvodni deo imao poslanicu A d Excellentissimum), gde povezuje pečate, sigilla, to jest posebno važne ,,znakove“ i trideset asocijativnih veza i trideset mnemoničkih slika; i Sigillus sigillorum, gde kombinuje

i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

oblike logičko-psiholoških asocijacija i novoplatonovsko metafizičko načelo ideja kao senki idealne stvarnosti. U prvom delu Pečata nadpečatima poredi teoriju saznanja po kojoj ljudski um odražava kao u ogledalu postupak kojim se služi sama stvarnost, prelazeči od nižeg stepenika ka višem na isti način kao što se ideje spuštaju od višeg ka nižem čulnom svetu. Tu postoje četiri stupnja: čula, fantazija, imaginacija i intelekt. Svaka stvar ima u sebi intelekt oblikovan u skladu sa sopstvenom posebnom prirodom. Konačno, najviši stepen saznanja, gde su suština, mogućnost i čin jedno te isto, može se dostići samo preko ,,koncentracija“, kojih ima petnaest različitih vrsta. Drugi deo Pečata posvećen je raspravi o četiri vodiča u intelektualnom stvaranju: ljubavi, veštini, matematici i magiji. U leto, po svedočanstvu Džordža Abota, budućeg Kenterberijskog nadbiskupa, tada profesora na Oksfordu, Bruno se vratio na Oksford i počeo ciklus predavanja u kojima je iznosio Kopernikove ideje o nepokretnosti nebesa i kretanju Zemlje; predavanja će prekinuti, po tom svedočanstvu, zato što je plagirao Marsilija Fićina. Međutim, Brunova verzija događaja izneta u dijalogu Večera na Pepeljavu sredu je drugačija. Zatim se Bruno vratio u London, kod francuskog ambasadora.

Piše i objavljuje na italijanskom filozofske dijaloge Večeru na Pepeljavu sredu, 0 uzroku, načelu i jednom, 0 beskonačnom, univerzumu i svetovima i Svrgavanje pobedonosne životinje. Večera na Pepeljavu sredu sastoji se od pet dijaloga. Posvećena je, kao i dve sledeće, ambasadoru Mišelu de Kastelnou. Radnja je smeštena u savremeni London. Ser Fulk Grevil u pepeljavu sredu, to jest na dan kada za katolike počinje uskršnji post, poziva na večeru Đordana Bruna,

kopernikanca i stručnjaka u veštinama pamćenja, koji je u Englesku stigao prethodne godine, u pratnji francuskog ambasadora. Tokom rasprave s drugim zvanicama (tu su Đovani Florio, koji je zajedno s Brunom kod francuskog ambasadora; velški lekar Metju Gvin; engleski plemić po imenu Braun i dva oksfordska doktora, koji podržavaju tradicionalnu Ptolomejevu astronomiju) oko skandala koji je nastao povodom Brunovih predavanja na Oksfordu, sam Bnmo nastavlja da iznosi svoje teze, iznoseći nimalo laskave sudove o engleskom univerzitetu i društvu. U dijalogu, međutim, ne iznosi samo ironičan prikaz događaja, već iznosi i središnje teme „nolanske filozofije": od ideje da celu prirodu pokreće univerzalna duša, do ideje o beskonačnosti univerzuma i svetova, od ideje o religiji kao instrumentu vladavine do prevazilaženja teološkog razumevanja božanstva; suprotstavlja se aristotelovskom i ptolomejskom geocentrizmu i iznosi tvrdnju o mnoštvu svetova i zvezda rasutih po beskonačnom svemiru. U dijalogu 0 uzroku, načelu i jednom, koji je po obliku najeminentnije filozofski od svih italijanskih dijaloga, Bruno tvrdi da je biće apsolutno jedinstveno, i oslanjajući se na antičke i moderne izvore, od Lukrecija do Nikole Kuzanskog, predlaže reformu novoplatonovske misli. U pet dijaloga od kojih se sastoji ovo delo, Bruno raspravlja o ontološkim temama: o razlikovanju pojmova uzrok i načelo ili pojmova oblik i materija; o razlikovanju između telesne i netelesne supstance, o temi jednog, na kojem se zasnivaju elementi kod Heraklita, Parmenida i Nikole Kuzanskog. U dijalogu 0 beskonačnom, univerzumu i svetovima, Brimo ispituje beskonačno u skladu sa tumačenjem Nikole Kuzanskog; ako je potencija u božanstvu beskonačna, onda su i univerzum i svetovi beskonačni. I ovo delo sastavljeno je od pet dijaloga, u kojima se neprestano

148

149

1584

I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

suprotstavlja Aristotelovim tezama i shvatanjima beskonačnog, zatim, prostora i odnosa između univerzuma i Boga. Dijalog Svrgavanjepobedonosne životinje posvećen je ser Filipu Sidniju, sestriću grofa od Lejčestera, jednom od najuglednijih plemića na dvoru Elizabete I i vođi puritanske stranke. Sastavljen je od tri dijaloga, od kojih je svaki podeljen na tri dela. Bruno izričito iznosi nameru da govori o filozofiji morala u svetlosti intelekta, i zato bez ikakvog obaziranja na teologiju. Bruno razvija kritiku dvostruke prirode Hristove ličnosti, predstavljene alegorijski kao kentaur Hiron, ili kao sazvežđe Orion. Bruno predstavlja Jupitera i okupljene bogove koji se spremaju da očiste nebo od poroka i da vrate na njega vrline. Svrgavanje se završava pozivom francuskom kralju, jamcu evropskog mira, s jasnim političkim aluzijama, i Bruno iznosi svoje viđenje pomirenja između suprotstavljenih strana.

situacija izmenila. Odlazi u biblioteku opatije Svetog Viktora, gde sklapa poznanstvo s bibliotekarom Gijomom Kotenom, čiji će dnevnik postati važan izvor podataka za Brimov boravak u Parizu. Koten je brižljivo beležio svoje razgovore sa Brunom. Odlučuje da objavi delo Arbor philosophorum, o kojem danas nema podataka. Upoznao je Jakopa Korbinelija, italijanskog izbeglicu koji je od francuskog dvora očekivao političko usmeravanje i finansijsku pomoć. U jednom pismu, Korbineli opisuje Bruna kao „prijatnog druga, epikurejca u životu". Bruno održava veze i sa španskim ambasadorom Mendosom, koga je upoznao u Londonu, i koji za njega posreduje kod papskog nuncija u Parizu, ne bi li se nekako popravio Brunov položaj ekskomuniciranog. Fransoa III je u julu mesecu izdao edikt kojim se naređuje svima koji ne pristupe katoličanstvu da napuste zemlju u roku od šest meseci. Bruno, kao otpadnik, nije dobio oproštaj greha.

1858

i Objavljuje još dva italijanska dijaloga, Kabalu konja pegazovskog uz Dodatak magarca Kilenca i Herotske mahnitosti. U Kabali, koju tumači često posmatraju kao nastavak Svrgavanja, važna je tema odnosa između vere i istine, između pojedinačnih duša i univerzalne duše, i u prvi plan izlazi metafora magaraštva. U Herotskim mahnitostima, dijalogu podeljenom na dva dela, svaki sastavljen od po pet dijaloga, neuobičajeno je veliki broj stihova - soneta, kancina, sekstina itd. Proučavaoci ukazuju na temu gnoseologije kao na najvažniju u ovom dijalogu: povratak jednom posredstvom inteiektualnog uzdizanja, koje kroz pročišćenje obične Ijubavi preobražava ljubavnika- mahnitaša u junačkog lovca na božansku istinu. Oktobra meseca Bruno se vraća u Francusku u pratnji ambasadora Kastelnoa, nadajući se da se politička

Objavljuje Figuratio Aristotelici Physici Auditus, sintezu Aristotelove fizike, u oštroj suprotnosti sa tradicionalnim aristotelizmom koji vlada na Sorboni. Upoznaje geometra iz Salerna, Fabricija Mordenta, koji je 1584. objavio knjigu na italijanskom O kompasui drugim matematičkim instrumentima. U želji da pomogne širenju Mordenteovih pronalazaka, Bruno na latinskom objavljuje Dialogi duo de Frabricii Mordentis Salernitani prope divina adinventione adperfectam cosmimetriae praxim. Kako je Mordente mogao shvatiti Bruna - koji je već odavno tvrdio da je bolje razumeo Kopernikove ideje od samog Kopernika, a za Aristotela rekao da je magarac u svojim pretenzijama da bude filozof - i sve što je Bruno o njemu mogao napisati u toj knjizi, nego kao duboku uvredu? Mordente je reagovao žestinom uvređenog, a Bruno

150

151

i

1586

I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

odgovorio dijalogom Idiota triumphans. Ova rasprava odrazila se na političkom planu, jer je Mordente bio katolik vezan za stranku vojvode od Giza, a Bruno je pripadao krugu njegovih političkih protivnika. Poslednjih dana maja Bruno je učestvovao u disputu na koležu u Kambreu, gde pred „kraljevim predavačima“ kritikuje aristotelovsku filozofiju. Po Kotenovom svedočanstvu, koje je naizgled u suprotnosti sa Brunovim temperamentom, Bruno je prisustvovao izlaganju sopstvenih teorija, koje je izneo njegov učenik Zan Aneken, ne učestvujući u raspravi. Ovo je izazvalo nove nesporazume, i Bruno je napustio Pariz. U junu je stigao u Nemačku, gde je neko vreme proveo u Majncu i Visbadenu, ne nalazeći načina da zarađuje za život. Zatim je otišao u Marburg, gde je u julu postao profesor teologije. Najverovatnije je ponovo došao u sukob sa vladajućim pedagoški priređenim aristotelizmom Pjera Ramoa, čije je učenje postalo neprikosnoveno na protestantskim univerzitetima i slava nedodirljiva otkako je poginuo u Vartolomejskoj noći kao jedna od hugenotskih žrtava, te mu je zabranjeno da javno drži predavanja iz filozofije. Krajem avgusta postao je profesor u Vitembergu, i tu ostao dve godine, predajući Aristotelov Organon i držeći „druga predavanja iz filozofije".

profesije (a to je titula koja mi čini najveću čast, jer ona ne stvara nikakva cepanja i podele, niti uopšte zavisi od vremena, mesta i prilika) i da sam učenik Muza“. Tu je napisao i De progressu et lampade venatoria logicorum, o Aristotelovoj logici, objavljeno 1612, i Animadversationes circa Lampadem lullianam i Lampas triginta statuarum, dva dela koja će biti objavljena tek 1890. i 1891, u italijanskom izdanju Brunovih Dela. Tu Bruno hermetički broj trideset, koji upućuje na druge Brunove naslove dela posvećenih senkama, pečatima i vezama, vezuje za statue, koje, mada su unutrašnje slike, omogućavaju „magijsko" delovanje na stvarnost.

1587 Objavljuje De lampade combinatoria lulliana, komentar Ljuljeve Ars magna, gde se u predgovoru zahvaljuje što je „već godinu dana prijateljski primljen, kao kolega i prijatelj, ne osećajući se kao stranac", „bez podrške ikakve preporuke od vladalaca, bez ikakvog spoljašnjeg ukrasa", „bilo vam je dovoljno samo da ja otvoreno pokažem duh koji nije neprijateljski, već natopljen miroljubivim i sveopštim čovekoljubljem, i da imam samo titulu filozofske

1588 Piše nove rasprave o Aristotelu, koje će objaviti 1591. U martu je napustio Univerzitet u Vitembergu i održao Oratio valedictoria, koju je objavio iste godine, gde ponovo ističe svoju zahvalnost ljudima u ovom gradu. Odlazi na dvor Rudolfa II, gde se nadao da bi mogao biti primljen na sličan način kao na dvoru francuskog kralja Anrija III. U Pragu, gde je veliki pokrovitelj umetnika i naučnika Rudolf II samo pet godina ranije preselio svoju prestonicu iz Beča, ostao je šest meseci. Objavio je dve rasprave o Ramonu Ljulju posvećene španskom ambasadoru na Rudolfovom dvoru, knjižicu o geometriji posvećenu Rudolfu II, i za to od cara dobio „trista talira“. U posveti, Bruno je izneo svoje ideje o verskoj toleranciji i slobodi mišljenja. Zatim je napustio Prag i otputovao u Tibingen, a otuda u Helmštet, sedište „Julijeve akademije“, koju je osnovao vojvoda Julije Braunšvajg 1575. 1589 U junu je postao profesor Univerziteta u Helmštetu, a početkom jula, povodom smrti osnivača, održao je,

152

153

i

i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

a ubrzo i objavio Oratio consolatoria, za šta je dobio „osamdeset škuda“, kako je izjavio. I u tom tekstu o sebi govori kao o strancu, i opisuje svoj izgnanički život. Za ljubav Muza je, kaže, „prezreo, napustio, izgubio otadžbinu, kuću, fakultet, počasti, i sve drugo dostojno ljubavi i poželjno izuzev njih“. Tokom leta su počeli Brunovi sukobi sa luteranskim vlastima, ekskomuniciran je iz luteranske crkve iz razloga za koje Bruno kaže da su privatne prirode. Ekskomuniciran je, dakle, tri puta: iz katoličke crkve, iz kalvinističke crkve, sada i iz luteranske. Tokom godinu i po dana, koliko je proveo u Helmštatu, Bruno je pisao dela o magiji, koja su prvi put objavljena tek 1891: De magia, o prirodnoj magiji, koja se razlikuje od božanske i matematičke; Theses de magia, pedeset teza u kojima sažima postavke iz prethodnog dela, uz kratka objašnjenja; De magia mathematica, gde izlaže učenja tritemija, Kornelija Agripe i pseudo Alberta Velikog; De rerum principiis et elementis causis, gde ponovo piše o prirodnoj magiji; Medicina lulliana, gde primenjuje načela izneta u prethodnim delima i dokazuje mogućnost da se magija koristi u praktične svrhe i da se utiče na prirodne sile. U Helmštetu upoznaje Hijeronimusa Beslera, „nemačkog studenta iz Nirmberga“, koji prepisuje Brunove tekstove.

Sredinom aprila učestvuje u raspravi na univerzitetu, dobija pedest florina od vojvode, i oprašta se od predavača u Helmštetu, u nameri da pođe u Magdeburg, i da tamo, u štampariji Beslerovog ujaka, štampa spis u vojvodinu čast. U junu stiže u Frankfiirt, da tu štampa tri filozofske poeme pisane na latinskom. U julu frankfurtski senat odbija da mu dozvoli da stanuje kod štampara Vehela; to je bilo ravno proterivanju iz grada, ali se Bruno smestio

u karmelićanskom manastiru, o Vehelovom trošku. Tu je bio na glasu kao „univerzalan čovek, ali koji ni u čemu nije u pravu“, kako je kasnije o njemu govorio knjižar Ćoti pred mletačkom inkvizicijom, čovek „koji je uglavnom piskarao i sanjario i zvezdočatio novotarije“. Objavio je tri filozofske poeme na latinskom s komentarima u prozi: De triplici minimo et mensura, De monade, numero etfigura consequens De minimo magno i De innumerabilibus, immenso et infigurabili seu De universo et mundis. Na tim knjigama radio je i ispravke na tekstu, i rezbario modele za slike u njima. Frankfurt je napustio tako naglo da čak nije pregledao ni poslednje stranice De minimo, niti da napiše posvetu. Sve tri knjige objavljene su 1591, i bile u prodaji na jesenjem sajmu knjiga. U frankfurtskim poemama, Bruno razvija atomističku intuiciju o materiji koja je začeta u italijanskim dijalozima: u De minimo, u matematičkom smislu, gde strogo izlaže problem prvobitnih elemenata, u De monade u metafizičkom, traga za skladom između otkrivenja, vere i oboženja s jedne i osnovama mnjenja i iskustva sa druge strane, a u De immenso u fizičkom, gde navodi mnoge dokaze o beskonačnosti svemira i ispituje problem rasporeda svetova, jedinstva univerzuma kojim vlada jedinstveno načelo i o načinima na koje se otkriva prirodni poredak. De minimo je poema sastavljena po uzoru na Lukrecija i sastoji se od pet knjiga, u kojima je sadržano niz definicija koje opisuju svojstva atoma: atom je pars ultima materije i fizički minimum koji se može izvući iz tela. Zatim pravi razliku između termina atom, monada i najmanje: ako je atom nedeljivi materijalni element, najmanje je najmanja figura određene vrste, a monada je jedinica određene vrste. Atomi su, dakle, neodređena materiaprima, potencijalno kadra da postane bilo šta.

154

155

1590

i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

U De monade Bruno tvrdi da ne postoji neko spoljašnje načelo ili pokretač, nego da stvari pokreće unutrašnje načelo, prema kojem se animizam i atomizam stapaju u jedno. Brunovo filozofsko izlaganje ovde je bogato elementima magije, kabale, alhemije, hermetike. Ova poema sastoji se od samo jedne knjige, a u posveti vojvodi od Braimšvajga Bruno brani filozofsku slobodu kao povlasticu učenih, koji su svesni da su svi entiteti sačinjeni od iste materije, koju pokreće isti duh. U De immenso, Bruno ponavlja najznačajnije tačke iz izlaganja kosmologije koje je izneo u italijanskim dijalozima, proisteklim iz kritike aristotelizma i nadilaženja Kopernikovog heliocentrizma. Sastoji se od osam knjiga, u kojima se raspravlja o osnovnim temama Kopernikovog De revolutionibus, u poemi po uzoru na Lukrecija, gde iznosi i kritiku tradicionalnih novoplatonovskih motiva.

Đovani Moćenigo: „Dok sam bio u Frankfurtu, primio sam dva pisma od gospodina Đovanija Moćeniga, mletačkogplemića, u kojima me poziva da dođem u Veneciju, jer je želeo, kako mi je pisao, da ga poučim veštini pamćenja i invencije, obećavajući da će prema meni dobro postupati, i da ću biti zadovoljan." U avgustu Bruno prolazi kroz Veneciju i odlazi u Padovu, gde ostaje tri meseca, i predaje nemačkim studentima među kojima je i Besler, koji je u Helmštetu prepisivao Brunove tekstove. U međuvremenu je bio umro papa Sikst VI, a na francuski presto stupio je Anri IV Burbonski, što je podstaklo nade u izvesno popuštanje zategnutosti u Evropi. Smatra se da je mogućnost da predaje na Univerzitetu u Padovi bila presudna za Brunovu odluku da se vrati u Italiju. U vreme kada je tamo došao, Katedra za matematiku bila je upražnjena već tri godine. Od početka septembra do 21. oktobra, Bruno u Padovi piše Pmlectionesgeometriae \Ars deformationum, a Bresler prepisuje njegove rukopise Lampas i De vinculis, započete prethodne godine, a objavljene tek 1891, i De sigillis Hermetis etPtolonuei etaliorum. Ovaj poslednji rukopis je danas izgubljen: ,J)e sigillis Hermetis nije moje učenje, nego sam dao da se prepiše rukom jer sam uza se imao nekog nemačkog studenta iz Nirmberga, po imenu Hijeronim Bresler, koji je nešto ranije došao u Padovu i služio mi kao pisar možda dva mesecar U zimu je, po Beslerovom odlasku iz Padove, Bruno napustio predavanja u Padovi i prešao u Veneciju.

1591 U februaru, frankfurtski senat izdaje nalog da Bruno bude proteran, i on putuje u Cirih, gde predaje sholastičku filozofiju. Predavanja su delimično objavljena 1595. pod naslovom Summa terminorum philosophicorum, a u celini 1609, u Marburgu. U proleće se vraća u Frankfurt i objavljuje knjigu De imaginum, signorum et idearum, gde razrađuje argumentaciju i materijale iz ranijih mnemotehničkih traktata. Tokom suđenja, Bruno će ispričati: ,,I ponovo sam otišao u Frankfurt da štampam druga svoja dela, posebno 0 sedam slobodnih veština, s namerom da štampam ta svoja dela i neka druga onako kako sam ih ja odobrio, jer neka nisam odobrio, i da ih donesem pred noge Njegovoj svetosti, za koga sam čuo da voli lepe veštine, i da mu izložim svoj slučaj, da vidim mogu li dobiti oproštaj greha i pomilovanje da mogu živeti u sveštenoj odeći izvan Reda.“ U to vreme ga poziva mletački patricij

1592 U martu je već skoro dva meseca gost u Moćenogovoj kući, a u maju u crkvi sreće poznanika iz Napulja kojem poverava svoju nameru da sastavi knjigu koju će posvetiti tek izabranom papi Klimentu VIII, u nameri da pređe u Rim i da tamo potraži mogućnost da predaje.

156

157

i

i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

21. maja traži od Moćeniga da ga pusti da otputuje u Frankfiirt, kako bi tamo dao u štampu neka svoja dela koja je hteo da pokloni papi: ,,A kada je ovaj to čuo, posumnja da ja hoću da napustim njegovu kuću da bih druge osobe poučavao istoj nauci kojoj sam njega poučio, pre nego da idem u Frankfiirt, kao što samm govorio, veoma je uporno tražio od mene da ostanem." 23. maja Đovani Moćenigo prijavljuje Bruna mletačkoj inkviziciji, tvrdeći da je nezadovoljan poukama i da sumnja u Brunovu pravovernost. Bruno je uhapšen i odveden u zatvor: „Kada je gospodin Đovani video da sam uporan u svojoj odluci da odem, došao je dok sam bio u krevetu, pod izgovorom da hoće da razgovara sa mnom; a kada je ušao, za njim su došli i njegov sluga po imenu Bortolo, i još petorica ili šestorica. Digli su me iz kreveta i odveli na neki tavan; i zaključali su me na tom tavanu i ostavili me do sledećeg dana, kada je došao neki kapetan u pratnji nekoliko ljudi, koje nisam poznavao; izveo me je odande dole u kuću, u neki podrum. Tu su me ostavili do večeri, kada je došao neki drugi kapetan sa svojim službenicima, i odveli su me u zatvor Svete službe.“ U svoje tri prijave, Moćenigo je optužio Bruna: ,,Da sam ga čuo kako govori da ovako kako Crkva sada postupa nije onako kako su postupali apostoli [...] jer je tu po sredi samo neznanje, i nijedna religija nije dobra; da mu se katolička sviđa više od drugih, ali je i njoj potrebno mnogo popravki; da tako nije dobro, ali će ubrzo svet videti velike reforme“; da govori kako se „neki diče da imaju najveće viđeno znanje, jer govore da znaju nešto što ne razumeju, i to je da je Bog jedan i trojni, a da je to nemogućno, da je to neznanje i ogromno svetogrđe protiv Božijeg veličanstva"; ,,da je Hristos bio nesrećnik i da je činio nesrećna dela da bi zavodio narode, i da je lako mogao predvideti da će biti pogubljen"; ,,da je veliko svetogrđe kada katolici kažu da 158 i

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

se hleb pretvara u telo“; ,,da je svet večan, i da je beskonačno mnogo svetova, i da ih Bog neprestano stvara beskonačno mnogo, zato što kaže da može sve što hoće“; da veruje „da duše stvorene delom prirode prelaze iz jedne životinje u drugu“; da se bavi magijskim veštinama i gatanjem; ,,da Devica nije mogla da rodi“; ,,da bi trebalo prekinuti raspravu i ukinuti prihode fratrima, zato što kaljaju svet; da su svi magarci"; ,,i da je, ako ne činimo drugima ono što ne želimo da bude učinjeno nama, to dovoljno za dobar život; ,,i da su svi drugi grehovi smešni"; „rekao mi je da je u Rimu već ranije imao rasprave s Inkvizicijom povodom sto trideset tačaka“; „osim toga mi je rekao da mnogo voli žene, i da još nije stigao do onog Solomonovog broja; i da crkva čini veliki greh kada pravi greh od nečega što tako dobrosluži prirodi, i da on to smatra za veliku zaslugu“. Kao svedoci su pozvani knjižari Đovani Batista Ćoti i Đakomo Britano, koji su povoljno govorili o optuženiku. Ćoti je opisao Brirna ovako: '„Poznajem ja tog Đordana Bruna iz Nole ili Napulja, to je čovek sitan, žgoljav, s retkom crnom bradicom, oko četrdeset godina.“ Tokom ispitivanja od 26. maja do 23. juna, Bruno je ispričao šta se dešavalo u Moćenigovoj kući i počeo da priča o svom životu, što je dalo povoda za novu optužbu, da je boravio u jeretičkim zemljama i da je živeo na njihov način. Brani se vešto, prećutkuje kompromitujuće pojedinosti, poriče najteže optužbe, priznaje da je sumnjao u Sveto trojstvo, izjavljuje da se pokajao i da je spreman na odricanje, i tvrdi da je u svojim delima uvek „definisao filozofski i prema načelu i u svetlosti prirode, ne obazirući se na prvom mestu na ono što se prema veri mora misliti“. Tokom šestog pojavljivanja pred sudijama, o Moćenigu je rekao sledeće: „Ja u ovim krajevima nemam nikakvih neprijatelja osim gospodina Đovanija Moćeniga i njegovih sledbenika i slugu, a on me je uvredio teže nego bilo 159

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

ko živ; on je ubio moj život, moju čast i moju imovinu, utamničio me u svojoj kući i oduzeo mi sve moje spise, knjige i druge stvari" 30. jula izjavljuje da se kaje i moli oproštaj od suda i od Boga: „Priznao sam i sada spremno priznajem svoje grehe, i predajem se u vaše ruke da primim lek radi svoga spasenja." Inkvizitori šalju celokupan prepis procesa rimskom inkvizitoru, koji se već bio zainteresovao za slučaj i tražio da Bruna prebace u Rim. 12. septembra zvanično je zatraženo da mletačka inkvizicija preda Bruna rimskoj. 17.septembra sudije predaju slučaj mletačkim vlastima. Od oktobra do decembra vode se pregovori između rimske inkvizicije i venecijanskih vlasti, koje nisu odmah bile sklone da Bruna izruče Rimu.

su ublažile optužbe, ali se pojavila još jedna optužba: da prezire svete mošti. „Nije osećao nikavo poštovanje prema moštima svetaca, zato što bi se mogla uzeti ruka nekog obešenog i lagati da je to ruka svetog Hermajore, i da su mošti koje je engleski kralj pobacao u reku i u more bile prave, činile bi čuda, i podsmevao se svemu tome.“ 1594 Nova ispitivanja i nova svedočenja protiv Bruna stavljala su ga u sve teži položaj. U Veneciji se iznova ispituju akta sa suđenja. U maju rimski inkvizitori kao da prestaju da se zanimaju za Bruna. U to vreme u tamnicu rimske inkvizicije bačen je i Tomazo Kampanela. 20. decembra Bruno je predao odbranu od osamdesetak stranica, koja nije sačuvana. 1595

1593 9. januara Senat objavljuje da je saglasan da se Bruno preda venecijanskom ambasadoru u Rimu. Krajem februara, Bruno je odveden u Rim, u tamnicu Svete službe. Tokom leta, o Brunu svedoči izvesni fra Celestino iz Verone, koji je s Brunom bio u mletačkom zatvoru. On iznosi nove i teže optužbe, da je Brimo govorio kako je Hristos smrtno zgrešio, da pakao ne postoji, da je Kain bio bolji od Avelja, da je Mojsije bio mag, da su proroci bili lukavi ljudi i da su zaslužili smrt, da su crkvene dogme neosnovane, da je kult svetaca pogrešna stvar, da je brevijar nedostojno delo; hulio je i imao podrivačke namere. „Pričao je kako mu je jednom u igri zapao Ariostov stih ‘Dušmanin svakog zakona i vere’ i to mu se dopalo, zato što je u skladu s njegovom prirodom, i tvrdio je da živeći na svoj način nikoga ne vređa" Fra Ćelestino je kao svedoke naveo i druge zatvorenike. Izjave ostalih donekle 160

12. januara počinje pregledanje spisa radi donošenja presude. 16. februara napravljen je spisak Brunovih knjiga koje Inkvizicija još ne poseduje i predat je papi. 14. marta Bruno je saslušan povodom svojih materijalnih potreba. 1596 18. septembra odlučeno je da Brunova dela ispita komisija teologa sastavljena od jednog dominikanca i jednogjezuite. 16. decembra odlučeno je da optuženi bude ispitan povodom cenzurisanih delova tekstova. 1597 24. marta je odlučeno da optuzeni bude „strogo ispitan, što je obično značilo, uz mučenje. Prva optužba, circa 161 I

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

rerumgenerationem, tiče se Brunove ontologije i teorije po kojoj su anima mundi i materia prima istovetne sa dva večna načela stvari; druga je povodom pojma načela, o čemu se raspravlja pre svega u 0 uzroku, prema kojem beskonačnom uzroku mora odgovarati beskonačna posledica; treća, povodom odnosa između univerzalne i pojedinačne duše: u delima 0 uzroku i 0 beskonačnom, pojedinačna duša završava se u anima mundi-, četvrta se tiče načela prema kojem se ništa ne rađa i ništa ne raspada, za šta je osnova pronađena u Pečatu nadpečatima, kao i u delu 0 uzroku-, peta se tiče kretanja zemlje i Kopernikove teorije, kako je izneta u Večeri-, šesta se takođe zasniva na Večeri, a odnosi se na definisanje zvezda kao anđela; sedma, takođe vezana za ovaj dijalog, tiče se toga što se Zemlji pripisuje čulna i racionalna duša; konačno, osma je vezana za raspravu iznetu u dijalogu O uzroku, i za tvrdnju da duša nije oblik ljudskog tela. Još dve optužbe, o čijem postojanju piše Kaspar Sop u jednom svom pismu, tiču se poistovećivanja Svetog duha i anima mundi i verovanja u preadamovske ljude: prva se vezuje za dijalog 0 uzroku, a druga za poemu De monade. 1598 Od aprila do decembra, proces je prekinut zbog odsustva Klimenta VIII iz Rima. 1599 12. januara na traženje kardinala Roberta Belarmina, teologa savetnika Svete službe, od Bruna se traži da se odrekne osam jeretičkih tvrdnji. 15. februara, Bruno izjavljuje da je spreman da ih se bezuslovno odrekne. 18. februara, Belarmino podnosi nov dokument, u kojem se traži da se prikupe Brunove zablude nađene u knjigama i u zapisnicima sa suđenja. 162

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

5. aprila Brimo podnosi nov dokument, izjavljuje da ima nedoumice oko prve i sedme tačke, ali izjavljuje da je spreman da prizna svoje greške. 9. septembra tokom završnog zasedanja suda, odlučeno je da se primeni mučenje, u odsustvu pravnog dokaza krivice. Kliment VIII ne daje za to dozvolu, i zahteva da se od optuženog traži da se odrekne grešaka koje su ostale nespome. 10. septembra Bruno potvrđuje da je spreman da se odrekne. 16. septembra piše izjavu u kojoj kaže da je spreman da se odrekne grešaka iz svojih spisa, ali istog dana se čita njegov dopis upućen papi, u kojem se dovode u pitanje optužbe na račun navedenih tačaka. Do suda Inkvizicije dolazi treća prijava protiv Bruna, gde se Brimo optužuje da je dijalog Svrgavanje pobedonosne životinje uperen protiv pape, i da je u Engleskoj na glasu kao ateista. Na to kako se na ateizam gledalo u Engleskoj, upućuje podatak da je tamo prilikom suđenja zaverenicima u tzv. Barutnoj zaveri, to jest katoličkoj zaveri u kojoj je trebalo da bude dignut u vazduh Parlament, kraljica Elizabeta svedočila u korist Viljema Sekspira, rekavši da zna da je on ateista, te ovaj uopšte nije gonjen. 21. decembra, u dvadeset drugom i poslednjem zapisniku sa suđenja, Bruno izjavljuje da ne želi da se odrekne svojih tvrdnji i da nema zbog čega da se kaje. Sudije pokušavaju da ga ipak privole da se pokaje, ali Bruno izavljuje da nikada nije bio jeretik. 1600 20. januara Kliment VIII naređuje da se donese presuda da je optuženi nepokajani i okoreli jeretik i da bude predat svetovnim vlastima. 8. februara Bruno je, prema vladajućim običajima, na kolenima saslušao javno čitanje presude. Osuđen je da 163 i

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

bude isključen iz crkvenih redova i iz svešteničkog zvanja; da njegove knjige budu imištene i spaljene na Trgu svetog Petra, i sva njegova dela stavljena na Indeks zabranjenih knjiga. Zatim je predat svetovnim vlastima, Svetovnoj ruci, kako se zvanično zvao sud koji je, u stvari, samo izvršavao presude suda Inkvizicije. Za dan pogubljenja utvrđen je 12. februar, ali je potom pogubljenje odloženo za nedeIju dana. Bruno je ostao zatočen u po zlu čuvenom rimskom zatvoru Kula Nona. Dolazili su mu mnogi teolozi i fratri tešitelji, ubeđivali ga da se ipak pokaje. Bruno je odbijao. Gaspar Sop iz Vroclava, koji se malo pre toga iz protestantizma preobratio u katoličanstvo, i prema kome je papa Kliment VIII pokazivao veliku naklonost, ostavio je svedočanstvo o tome kako se Bruno poneo prilikom čitanja presude. Sop pripoveda kako se Bruno, kada je saslušao presudu, rekao: „Možda vi, osuđujući me, osećate veći strah nego ja slušajući vas.“ 17. februara, Đordano Bruno je spaljen na rimskom Cvetnom trgu, Campo dei Fiori. Sačuvana su svedočanstva savremenika o uzbuđenju u javnosti koje je izazvalo spaljivanje. Gaspar Šop pisao je kako su Brunu „ponudili ikonu našeg Spasitelja, a on ju je srdito odbio i okrenuo glavu na drugu stranu". Isto pismo Sop završava rečima: „Eto kako, dragi moj Riterhauzene, imamo običaj da postupamo prema takvim ljudima, ili bolje da kažem, takvim čudovištima" Od dana 17. februara ostao je dokument iz Dnevnika arhibratstva svetog Jovana Preklanog u Rimu: „Đordano, sin Đovanija Bruna, fratar otpadnik od vere iz Nole, nepokajani jeretik, toliko je bio uporan u svojoj okorelosti da su ga službenici pravde odveli na Cvetni trg, tamo ga skinuli do gola i vezali za stub i spalili živog; svuda su ga pratila naša braća i pevali mu litanije, i tešili ga do poslednjeg trenutka i hteli ga privoleti da napusti svoju okorelost, u kojoj je na kraju skončao svoj 164 i

HRONOLOGIJA ŽIVOTAIDELA ĐORDANA BRUNA

bedni i nesrećni život.“ U „Izveštaju iz Rima“, nekoj vrsti novina iz toga vremena, 19. februara je pisalo: „Okoreli jeretik, koji je po svojoj ćudi sačinio razna učenja protiv naše vere, a posebno protiv presvete Bogorodice i svetaca, uporno je hteo da umre u toj jeresi, zlikovac; i rekao je da umire kao mučenik i drage volje, i da će se na onom dimu njegova duša uzneti u raj.“

IZDANJA I PREVODI

K a b a l e KONJA PEGAZOVSKOG

Giordano Bruno, La cabala del cavallo pegaseo, in: Dialoghifllosofici italiani. A cura e con un saggio introduttivo di Michele Ciliberto. Milano, Arnoldo Mondadori Editore, 2005. Giordano Brimo, La cabala e l’asino. Versione moderna e note di Gianmario Ricchezza. Milano, excelsior 1881*, 2010. Oeuvres completes IV. Cabale du chevalpegaseen. Texte etabli par Giovanni Aquilecchia. Traduction de Tristan Dagron. Paris, Les Belles lettres, 1994. Giordano Bruno, The Cabala ofPegasus /Cabala del cavallo pegaseo. Translated and annotated by Sidney L. Sondergard and Madison U. Sowell. New Haven & London, Yale University, 2002.

IZDANJA BRUNOVIH ITALIJANSKIH DIJALOGA

Opere di Giordano Bruno e di Tommaso Campanella. A cura di Augusto Guzzo e Romano Armerio. Milano, Riccardo Ricciardi Editore, 1956. !65

KABALA KONJA PEGAZOVSKOG

HRONOLOGIJA ŽIV O TA IDELA ĐORDANA BRUNA

Giordano Bruno, Dialoghi italiani. A cura di Giovanni Gentile [1. i 2. izdanje]. A cura di Giovanni Aquilecchia [3. izdanje]. Firenze, Sansoni, 1958; 1985. Giordano Bruno, Dialoghifilosofici italiani. A cura e con un saggio introduttivo di Michele Ciliberto. Milano, Arnoldo Mondadori Editore, 2005.

filosofici italiani. A cura e con un saggio introduttivo di Michele Ciliberto. Milano, Arnoldo Mondadori Editore, 2005. Ignacio Gomez de Liano, Giordano Bruno: Mundo. Magia. Memoria, Madrid, Biblioteca Nueva, 2007. Karen Silvia de Leon-Jones, Giordano Bruno and The Kabbalah: Prophets, Magicians, and Rabbis. New Haven, Yale University Press, 1997.

B io g r a f ij e

Giovanni Aquilecchia, Giordano Bruno. Turin, Nino Aragno editore, 2000. Michele Ciliberto, Giordano Bruno. Bari, Editori Laterza, (1990), terza edizione 2010. Eugen Drewermann, Giordano Bruno. IIfilosofo che mori per la liberta dello spirito. Traduzione di Enrico GannL Milano, BUR Saggi (1994), quarta edizione 2008. V. Spampanato, Vita di Giordano Bruno con documenti editieinediti. Messina, Casa editrice G. Principato, 1921. Dorothea Waley Singer, Giordano Bruno: His Life and Thought. With Annotated Translation o f His Work On the Infinite Universe and Worlds. New York, Henry Schuman, Inc., 1950.

O Brunovom

delu

Xenia Atanassievitch, La doctrine metaphysique et geometrique de Bruno exposee dans son ouvrage ,,De triplici minimo“. Belgrade, Imprimerie „Mirototchivi“, Rue Vuk Karadjitch, 26,1927. Michele Ciliberto, „Giordano Bnmo, angelo della luce tra disincanto e furore“, u: Giordano Bruno, Dialoghi 166 l

Prevodi

dela

Đ

ordana

Bruna

n a sr psk i

O uzroku, principu i jednom. Prevela i pogovor napisala Vera Bakotić-Mijušković. Predgovor napisao dr Dušan Nedeljković. Beograd, Kultura, 1959. Dvefilozofske rasprave. Večera na Pepelnicu. 0 beskrajnosti, svemiru i svetovima. Preveo s italijanskoga, napisao pogovor, beleške i tumačenja teksta Borivoje Maksimović. Sarajevo, „Veselin Masleša", 1979. Optimizam slobodnog mišljenja. Izbor iz djela. 0 uzroku, počelu i jednom. 0 herojskim zanosima. Preveo i beleške napisao Mate Zorić. Izbor i predgovor Branko Bošnjak. Zagreb, Naprijed, 1985.

Sa d r ž a j

Posvetna poslanica uz Kabalu koja sledi......................... 5 Sonet u slavu Magarcu................................................. 13 Obraćanje učenom, smernom i pobožnom čitaocu............................................... 15 Veoma pobožan sonet o značenju magarice i magareta............................. 25 Prvi dijalog................................................................... 27 Drugi dijalog. Prvi deo drugog dijaloga....................... 43 Drugi deo drugog dijaloga........................................... 53 Treći deo drugogdijaloga............................................. 61 Treći dijalog................................................................. 69 Magarcu Kilencu (sonet)............................................. 73 Nolančev Magarac Kilenac.......................................... 75

Napomene....................................................................83 Uz Brunovu Kabalu (Aleksandra Mančić)............... 115 Beleška ojeziku Brunovih italijanskih dijaloga (A. M.)................................................ 133 Hronologija života i dela Đordana Bruna................. 137

169 I

Kolekcija GLASNIK Objavljeno Tereza iz Avile PU T SAVRŠENSTVA Frenk Šuto Braun SLOVAIREZOVI Petar Bojanić PROVOKACIJE Ksenija Maricki Gađanski NEUTAŽIVA ŽEĐ SEĆANJA Karljoahim K lzsenA R E T JIl VIRTUTES Lav Jevrejin D IJA LO ZIO LJUBAVI Pavel Florenski S ONE STRANE VIZIJE Predrag Krstić FILOZOFSKA ŽIVOTINJA Robert Luis Stivenson U M ETN OST PISANJA Pjer Bajar KAKO DA GOVORIM O O KNJIGAMA KOJE NISMO PROČITALI? Džek London MESEČARI Aleksandra Mančić MOJE TELO NIJE OBMANA MAŠTE Salvador de Madarijaga ŠPANJOLKE Fulkaneli ALHEMIJSKA BORAVIŠTA 1,2 Mišel de Serto MISTIČKA FABULA Petar Bojanić HOMEOPATIJE Fransis Bekon TUMAČENJE PRIRODE Mario Kopić SEKSTANT Predrag Krstić KAMELEON Saša Hadži Tančić ŠEST PR O Z O R A IH O R IZ O N T Julija Kristeva NEVEROVATNA POTREBA DA VERUJEMO Artur Konan Dojl ČAROBNA VRATA Arsen Darmesteter TALMUD Hana Arent ŽIVOT D U H A Đordano Bruno KABALA KONJA PEGAZOVSKOG Upripremi Aleksandra Mančić PRSTOM ANĐELA PO SNEGU Radmila Ziguris PARADOKSALNA LJUBAV Mihail Berg LITERATUROKRATIJA Valter Benjamin IZABRANA DELA 1 Marija Sambrano ČOV EKIBO ŽAN SKO

Đordano Bruno KABALA KONJA PEGAZOVSKOG | Izdavač Javno preduzeće Službeniglasnik | Za izdavača Slobodan Gavrilović; direktor | DirektorlzdavaštvaSanjaJovičić | Dizajn Miloš Majstorović | Izvršni urednik Marko Krstić | Lektura i korektura Dijana Stojanović | Tehničko uređenje Dušan Stamenović | Beograd, 2010 | www.slglasnik.com

C IP - KaTaAorH3aiiHja y ny6AHKatiHjH HapoAHa 6H6AHOTdca Cp6nje, BeorpaA 14 BpyHo T). 113/119”15” BPYHO, TjopAaHo 1548-1600 Kabala konja pegazovskog; uz Dodatak Magarca Kilenca / napisao Nolanac [i. e.] Đordano Bruno i posvecio Episkopu kazamarćanskom; prevela Aleksandra Mančić. - Beograd: Službeni glasnik, 2010 (Beograd: Glasnik). - 172 str.; 20 cm. - (Biblioteka Književne nauke, umetnost i kultura. Kolekcija Glasnik) Prevod dela: La Cabaia del cavallo con l’aggiunta dell'Asino cillenco descritta dal Nolano, dedicata al Vescovo di Casamarciano / Giordano Bruno. - Tiraž 700. Napomene: str. 83-113. - Str. 115-131: Uz Brunovu Kabalu / Aleksandra Mančić. - Str. 133-135: Beleška o jeziku Brunovih italijanskih dijaloga / A. M. [Aleksandra Mančić]. - Hronologija života i dela Đordana Bruna: str. 137-165. - Bibliografske napomene: str. 165-167. ISBN 978-86-519-0460-1 1. BpyHo, T)opASHo: uz Dodatak Magarca Kilenca a) BpyHo, ^opA aH O (1548-1600) b) HA0304>Hja c) K ocM O A ornjad) HA030(J)Hja HayKe e) Ka6a,\a COBISS.SR-ID 177857548

D ia c h h k L JTA M n A P M JA

www.slglasnik.com

GLASNIK

Brunova Kabala prvi put na srpskom jeziku! R enesansni čarobnjak, nezaobilazan u herm etičkoj tradiciji, i m atem atičar, disidentski bogoslov i m o d ern i mislilac, sa g enijalnim in tu icijam a o relativnosti, genetici, hem iji, prvi sa vizijom o beskrajnom kosm osu, Đ ordano Bruno, n ep restan o lutajući Evropom , početkom 1584. godine bio je u O ksfordu. Tamo je držao predavanja, koja su bila hladno prim ljena zbog B runovih slobodnih gledišta. Iz tih predavanja i rasprava koje su ona izazvala proistekao je filozofski dijalog u kojem je kabala p o prim ila vid b espoštednog nap ad a na duhovnu pustoš ondašnjeg oksfordskog univerziteta i uop šte svih u n iv erziteta na kojim a se progoni intelektualna sloboda mišljenja. K abala konja pegazovskog zapravo je povezani niz razgovora koji se po d ru g u ju jalovim duhovim a, i tu B runo istražuje p riro d u poezije, božanski a u to ritet, pitagorejsku m etem psihozu, kao i lažnost celokupnog tadašnjeg poučavanja. To, m ožda n ajdestruktivnije B runovo delo će o tuda im ati snažan uticaj na m noge pisce i um etnike od renesanse do današnjeg vrem ena. Knjiga je snabdevena iscrpnim životop iso m i bogatim objašnjenjim a, s dragocenom literatu ro m , kao i podsticajnim i nezaboravnim pogovorom A leksandre M ančić o izv a n red n o m književ n o m i filozofskom, m aštoglavom i satiričkom B runovom duhu.

OD GLASNIKA ISBN 9 7 8 - 8 6 - 5 1 9 - 0 4 6 0 -

788651 904601 NOVA VRSTA ZNANJA