163 69 7MB
Polish Pages [516]
Univerzitet u Nišu Filozofski fakultet
JEZIK, KNJIŽEVNOST, PROMENE JEZIČKA ISTRAŽIVANJA ZBORNIK RADOVA
Urednice: Biljana Mišić Ilić Vesna Lopičić
Niš, 2010.
JEZIK, KNJIŽEVNOST, PROMENE JEZIČKA ISTRAŽIVANJA ZBORNIK RADOVA
Prvo izdanje, 2010. Urednice: Prof. dr Biljana Mišić Ilić Prof. dr Vesna Lopičić Izdavač: Filozofski fakultet u Nišu Ćirila i Metodija 2 Za izdavača: Prof. dr Goran Maksimović, dekan Glavni i odgovorni urednik: Prof. dr Bojana Dimitrijević Akademski odbor: Prof. dr Biljana Mišić Ilić Prof. dr Vesna Lopičić Prof. Colin Nicholson Prof. dr Walter Epp Prof. dr Dragana Mašović Sekretar redakcije: Dušan Stamenković Recenzenti: Prof. dr Dragana Mašović Prof. dr Jordana Marković Prof. dr Vladimir Jovanović Lektura: Prof. dr Jordana Marković (srpski) Mr Marta Dimitrijević (engleski) Dizajn korica: Darko Jovanović Kompjuterska priprema i grafički dizajn: Mile Ž. Ranđelović ISBN 978-86-7379-206-4 Štampa: SCEROPRINT – NIŠ Tiraž: 150 primeraka Sva autorska prava zadržana. Zabranjeno je svako neovlašćeno umnožavanje, fotokopiranje ili reprodukcija delova teksta.
Sadržaj JEZIK, KNJIŽEVNOST, PROMENE PROMENE U JEZIKU I NJEGOVOJ UPOTREBI...............................................................7
I PROMENE U UPOTREBI JEZIKA: JAVNI DISKURS, AKADEMSKI DISKURS, JEZIK STRUKE I NASTAVA JEZIKA ............................27 Милица Марјановић, Наташа Марковић О ЈЕЗИЧКИМ ИНОВАЦИЈАМА У ПУБЛИЦИСТИЧКОМ СТИЛУ НА ПРИМЕРИМА НАСЛОВА ИЗ ДНЕВНЕ ШТАМПЕ ..........................................29 Марина Јањић, Илијана Чутура ФУНКЦИОНАЛНОСТИЛСКА ПОМЕРАЊА У ИЛУСТРОВАНИМ ЖЕНСКИМ ЧАСОПИСИМА.................................................41 Nadežda Silaški MY NAME IS LEASING, VB LEASING – DISKURS REKLAMNIH OGLASA ZA FINANSIJSKE USLUGE U TRANZICIONOJ SRBIJI ...........................................54 Gordana Bojičić REKLAMA – SLOBODNI JEZIK (LEKSIČKE KARAKTERISTIKE ITALIJANSKE NOVINSKE REKLAME) ............66 Olga Panić-Kavgić FILMSKI NASLOVI I NJIHOVI PREVODI: ŠTA SE PROMENILO U POSLEDNJIH TRIDESET GODINA? .................................83 Ивана Палибрк, Тиана Тошић ПОЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ У ЈЕЗИКУ ИНТЕРНЕТА .................................................97 Tatjana Vulić, Dragana Pavlović BLOG – ŽANR NOVIH MEDIJA................................................................................108 Bilyana Todorova THE BULGARIAN MOTHERS’ FORUM AS AN INSTITUTION OF SOCIAL CHANGE.................................................................................................120 Jasmina Đorđević TRANZICIJA: OD „KUPOVINE“ DO „ŠOPINGA“ PREKO TRŽNOG CENTRA...132 Semiha Rebronja, Jovana Dimitrijević Savić STAVOVI POTROŠAČA PREMA NAZIVIMA FIRMI NA ENGLESKOM JEZIKU .........................................................................................141 3
Jelena Drljević POLITIČKA KOREKTNOST I JEZIČKE PROMENE. PRIMER ITALIJANSKOG JEZIKA ............................................................................150 Cvijeta Brajičić, Lejla Dizdarević ISTORIJSKI RAZVOJ JEZIKA MLADIH U ITALIJI ................................................160 Tatjana Đurović KRIMINAL JE BOLEST DRUŠTVA U TRANZICIJI – KONCEPTUALIZACIJA KRIMINALA U JAVNOM DISKURSU SRBIJE..............167 Tijana Vesić Pavlović TRNOVIT PUT KA DEMOKRATIJI: METAFORA PUTANJE U KONCEPTUALIZACIJI PROCESA TRANZICIJE U SRBIJI ................................179 Љерка Јефтић СЕМАНТИЧКО-ПРАГМАТИЧКА ТРАНСПОЗИЦИЈА ЕНГЛЕСКЕ ЛЕКСИКЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ............................................190 Tatjana Đurović, Nadežda Silaški KORENI I PROCVAT KORUPCIJE - KONCEPTUALIZACIJA KORUPCIJE KAO BILJKE U JAVNOM DISKURSU SRBIJE........................................................200 Savka Blagojević LINGVISTIČKI PREOKRET U ANALIZI AKADEMSKOG DISKURSA: NOVA TUMAČENJA ..................................................................................................216 Бранка Миленковић, Тања Русимовић АКЦИОНО ИСТРАЖИВАЊЕ И КРИТИЧКА АНАЛИЗА ДИГРЕСИЈАУ УСМЕНОЈ РЕАЛИЗАЦИЈИ АКАДЕМСКОГ ДИСКУРСА ПРОФЕСОРА ...........226 Miloš Tasić PROMENA JEZIKA STRUKE: PISANJE NAUČNIH RADOVA IZ OBLASTI TEHNIKE NA ENGLESKOM JEZIKU ................................................234 Sanja Vuletić INOVACIJE U DISKURSU URGENTNE MEDICINE U ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU ......................................................................247 Enisa Nikolić PREVODILAC U IZMENJENOM OKRUŽENJU.......................................................257 Ljiljana Mihajlović, Biljana Mišić Ilić ELEKTRONSKI REČNICI – REČNICI NOVOG DOBA ...........................................270 Danijela Đorović, Alessandra Genovesi-Bogićević PRIMENA SAVREMENIH INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA U NASTAVI ITALIJANSKOG KAO STRANOG JEZIKA STRUKE NA UNIVERZITETSKOM NIVOU.............................................................................283 Jelica Tošić ESP TEACHERS IN A CHANGED SITUATION.......................................................296 4
Ivana Ćirković Miladinović THE IMPORTANCE OF CHANGING PERSONAL ATTITUDES IN TEACHING AND LEARNING GRAMMAR IN THE EFL CLASSROOM ...............302 Jonathan Pendlebury, Ana Tomović, Ivana Čorbić INNOVATION INSPIRED BY THE EDUCATION SYSTEM REFORM - A CASE STUDY -......................................................................................................311 Анђелка Лазић ЛЕКСИКА ТРАДИЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ У ЧИТАНЦИ ЗА ПРВИ РАЗРЕД СРЕДЊЕ ШКОЛЕ .......................................................................................................323
II DRUŠTVENI I FILOZOFSKI ASPEKTI JEZIČKE KOMUNIKACIJE..................339 Branislav Stevanović DRUŠTVENO-INTEGRATIVNA ULOGA GOVORA VERSUS GOVORNO-DIFERENCIRAJUĆE ULOGE DRUŠTVA............................341 Лидија Тантуровска ПРОМЕНЕ У ДРУШТВУ, ПРОМЕНЕ У ЈЕЗИКУ...................................................356 Duško Prelević AKTUELNOST JEZIČKOG OBRTA U SAVREMENOJ FILOZOFIJI......................363 Milica Radulović HOW GRICE΄S PHILOSOPHY CHANGED LINGUISTICS .....................................373 Ivana Stojanović-Prelević DA LI JE ZA RAZUMEVANJE GOVORNIH ČINOVA NEOPHODNO PREPOZNAVANJE KOMUNIKACIJSKE NAMERE? ....................384
III PROMENE I VARIJACIJE U JEZIČKOJ STRUKTURI I JEZIČKOM SISTEMU.................................................................................................395 Снежана Гудурић ТОПОНИМИ У СВЕТЛУ ЈЕЗИЧКИХ ПРОМЕНА..................................................397 Јованка Милошевић О НАЧИНИМА МОДИФИКАЦИЈЕ ПОСЛОВИЦЕ „ВУК ДЛАКУ МЕЊА, АЛИ ЋУД НИКАДА“ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ..................403 Ненад Ивановић, Татјана Ружин-Ивановић ЛЕКСИКА ЕНГЛЕСКОГ ПОРЕКЛА У РЕЧНИКУ СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА САНУ.........................................................416 5
Branimir Stanković FONETSKO-FONOLOŠKE KARAKTERISTIKE IZGOVORA SRPSKOG KOD PRVE I DRUGE GENERACIJE EMIGRANATA IZ KINE ..............................430 Vanja Manić AMERINDIJANIZMI U KVEBEČKOM FRANCUSKOM JEZIKU ..........................444 Nataša Radusin-Bardić UPITNE REČENICE U RAZLIČITIM JEZIČKIM REGISTRIMA SAVREMENOG FRANCUSKOG JEZIKA.................................................................455 Anđelka Pejović OD SLOBODNIH SPOJEVA REČI DO FRAZEMA: SLUČAJ LEKSIČKIH KOLOKACIJA (NA PRIMERU SRPSKOG I ŠPANSKOG JEZIKA) ........................470 Nikola Tatar THE CHANGE OF MEANING IN ENGLISH POST-VERBAL PARTICLES: METAPHOR OR BLEACHING?.................................................................................479 Marta Dimitrijević CHANGE AND THE (IN) DEFINITE ARTICLE........................................................488 Miloš D. Đurić SINTAKSIČKE PROMENE U ENGLESKOM DISKURSU ELEKTROTEHNIKE ..498 Gergana Padareva A DEVICE FOR CHANGING THE OVERALL MEANING OF A SENTENCE ......512
6
JEZIK, KNJIŽEVNOST, PROMENE PROMENE U JEZIKU I NJEGOVOJ UPOTREBI Zadovoljstvo nam je da predstavimo Zbornik radova Jezik, književnost, promene: jezička istraživanja, kao jednu od publikacija sa četvrte multidisciplinarne konferencije Jezik, književnost, promene, održane na Filozofskom fakultetu u Nišu 24. i 25. aprila 2010. godine. Interesovanje za ovako široko koncipiranu temu bilo je veliko, pa je konferencija okupila preko sto trideset učesnika sa različitih univerziteta i naučnih institucija u Srbiji i iz zemalja iz okruženja (Crna Gora, Makedonija, Rumunija, Bugarska, Bosna i Hercegovina), kao i iz Velike Britanije i SAD. Namera nam je bila da i četvrti put obezbedimo akademski forum na kome bi se razmatrala pitanja vezana za aktuelne teme međusobne povezanosti jezika, književnosti i nekih pojava od značaja za doba u kome živimo, pa je izbor 2010. godine pao na temu promene. U okviru brojnih sesija u dva osnovna tematska segmenta konferencije – Jezik i promene i Književnost i promene – predstavljeno je više od sto dvadeset izlaganja. Nakon selekcije, radovi se objavljuju u dva toma, od kojih jedan donosi četrdeset tri rada iz oblasti jezičkih a drugi trideset tri rada iz oblasti književnih i sociokulturoloških proučavanja. Predviđena je i treća knjiga, na engleskom jeziku, koja će sadržati priloge koji se najneposrednije bave kulturološkim, književno-teorijskim i lingvističkim aspektima promena. U naše vreme velikih promena, jedina konstanta jeste sama promena. Za svaku kulturološku jednačinu mora se uračunati i ova konstanta koja rezultat jedne takve jednačine čini apsurdno neizvesnim. Iz tog razloga je sudbina našeg vrtoglavo zahuktalog civilizacijskog poduhvata takođe upitna. Kuda će savremenog čoveka odvesti potreba da redefiniše, da pravi revizije, da dekonstruiše i rekonstruiše prethodne teorije, istoriju, moral, društvene odnose, da kritički sagleda i preispita jezik kojim se služi i nove medije koje koristi – to su neka od pitanja kojima smo se bavili na konferenciji Jezik, književnost, promene. Savremeni teoretičari uglavnom propagiraju potrebu za promenama. U uvodu svoje knjige Arhitektura rekonstrukcije: gradnjom do promena, iz 2007. godine, Homi Baba ističe tu potrebu: ,,Živimo u teškom periodu tranzicije u sferi običaja i uverenja i složenih transformacija vrednosti i identiteta. Tranzicija i transformacija su kompleksna stanja koja čine kulturu svakodnevnog života u jednom globalnom svetu. U stanju tranzicije – ili transformacije – nalazite se u ambivalentnom položaju u kome se identifikujete sa zajednicom koja stvara korene i tradicije, dok se istovremeno vezujete i za onu zajednicu koja snažno podržava promenu vrednosti. ‘Stvaranje’ i ‘podržavanje’ su samo približni, slobodni termini u odnosu na koje se pojedinac i društvo određuju. Tako sam ih nazvao da bi odražavali uobičajeno gledište da, na primer, ‘tradicija’ pruža osećaj trajnosti identiteta, dok je ‘podržavanje’ poziv da se eksperimentiše sa nekim novim načinima samo7
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
identifikacije i verovanjima i kolektivnim vrednostima koje nastaju tokom tog eksperimentisanja. Ova dinamika važi kako za život onih u dijaspori, tako i onih koji ostaju na rodnom tlu.” I kada je jezik u pitanju, promene i varijacije predstavljaju neizbežnu činjenicu. Sam jezik i kao formalni sistem i kao sistem upotrebe u sebi nosi klice promena, a društvene i kulturne okolnosti obezbeđuju plodno tle da se one razviju i prošire. Moguće je izdvojiti najmanje tri složena faktora koji konstantno utiču na promene u jeziku, njegovoj upotrebi i stavovima prema jezičkim varijetetima i proučavanju jezika. To su kompleksnost društvenog i kulturnog konteksta u kome se odvija jezička komunikacija, kontakt sa drugim jezicima i kulturama, i, napokon, konflikt koji može biti između jezičkih varijeteta, između različitih formi u jezičkom sistemu, stavova o jeziku, kao i samih korisnika jezika. Radovi izloženi na konferenciji Jezik, književnost, promene u okviru jezičkih sesija prepoznaju, istražuju, analiziraju i tumače upravo ove faktore, u svetlu različitih lingvističkih i srodnih disciplina i bave se odnosom promena i jezika iz različitih uglova. Najveću grupu čine oni koji se bave promenama u upotrebi jezika, to jest promenama i varijacijama u različitim diskursima – diskursu štampanih i elektronskih medija, akademskom i profesionalnom diskursu, sociolektima i nastavi jezika. Nekoliko radova razmatra sociolingvističke i pragmatičko-filozofske aspekte odnosa jezika i društva, kao i neke novije filozofske teorije koje u fokusu imaju jezik. Veliki segment čine i radovi koji su primarno lingvistički usmereni, pa se sa pozicija lingvističkih disciplina kao što su leksikologija, leksikografija, sintaksa, semantika i fonologija bave uočenim promenama u različitim nivoima jezičkog sistema, kako srpskog tako i nekih stranih jezika. Ovakva raznovrsna tematika uslovila je i grupisanje radova u tri tematske celine: Promene u upotrebi jezika: javni diskurs, akademski diskurs, jezik struke i nastava jezika Društveni i filozofski aspekti varijacija u jezičkoj komunikaciji Promene i varijacije u jezičkoj strukturi i jezičkom sistemu
Prvi segment Zbornika Jezik, književnost, promene: jezička istraživanja, naslovljen Promene u upotrebi jezika: javni diskurs, akademski diskurs, jezik struke i nastava jezika, ujedno je i najveći i najraznovrsniji i čine ga radovi koji se bave promenama u jezičkoj upotrebi, pre svega srpskog, ali i nekih stranih jezika. Promene u javnom diskursu, kako u samim jezičkim sredstvima tako i u jezičko-kulturološkim aspektima upotrebe jezika, privukle su pažnju velikog broja autora koji su se neposredno bavili jezikom štampe, reklame, filma, interneta, jezičkim varijetetima i konceptualizacijom i verbalizacijom određenih društveno relevantnih pojava. Jezik štampe je jedan od registara gde su promene lako uočljive i pogodne za analizu. Zbornik otvara rad Milice Marjanović i Nataše Marković O jezičkim 8
Biljana Mišić Ilić, Vesna Lopičić
inovacijama u publicističkom stilu na primerima iz dnevne štampe, koji se bavi poređenjem jezika dnevne štampe s početka prošlog veka i jezika današnjih dnevnih novina, sa ciljem da se na osnovu analize jezika novina sagledaju sličnosti i razlike u jeziku publicističkog stila na početku 20. veka i danas. Upoređujući sve jezičke nivoe (fonetski, morfološki, sintaksički, semantički), kao i delove novinskih tekstova, autorke navode niz zapažanja o tome koje su jezičke kategorije najpodložnije promenama. U drugom radu koji se bave jezikom štampe, Funkcionalnostilska pomeranja u ilustrovanim ženskim časopisima, Marina Janjić i Ilijana Čutura analiziraju jezik ilustrovanih časopisa, namenjenih prvenstveno ženskoj čitalačkoj publici. Pokazuje se da je deo jezičkih promena u ovim tekstovima svojstven datom žanru, dok je deo svojstven drugim žanrovima i funkcionalnim stilovima (tekstovi o politici i kulturi, naučni i administrativni funkcionalni stil). Funkcionalnostilska pomeranja u analiziranim tekstovima ogledaju se prvenstveno u upotrebi anglicizama, dekomponovanih jedinica i metafora svojstvenih drugim funkcionalnim stilovima. Takođe, prepoznaju se i izvesne sekundarne intencije neposredne komunikacije sa recipijentom komunikacije, a koje ističu značaj recipijenta, pošiljaoca poruke i samog teksta i informacija sadržanih u njemu. Dva rada se bave jezikom reklama. Nadežda Silaški u radu My name is Leasing, VB Leasing – diskurs reklamnih oglasa za finansijske usluge u tranzicionoj Srbiji sa stanovišta kognitivne lingvistike ispituje ulogu pojmovnih verbalnih i multimodalnih (verbalno-vizuelnih) metafora u ovoj persuazivnoj vrsti diskursa. Pod teorijskim okriljem teorije pojmovne metafore (Lakoff/Johnson 1980, Semino 2008) i kritičke analize metafora (Charteris-Black 2004, Goatley 2007) autorka istražuje na koji način oglašivač nastoji da uspostavi vezu sa potencijalnim klijentom finansijskih institucija, kakvu ulogu u tom procesu igraju pojmovne metafore, kako funkcionišu kao sredstvo ubeđivanja, kao i da li su ideološki obojene i evaluativno pregrejane. U drugom radu, Reklama, slobodni jezik (leksičke karakteristike italijanske novinske reklame), Gordana Bojičić kao osnovnu karakteristiku jezika reklame ističe slobodu, koju prepoznaje u sintaksi, stilu i leksici, što ovaj funkcionalni stil čini izražajnim kroz inovativna a ponekad i smela rešenja. Na korpusu jezika novinskih reklama u Italiji, autorka ukazuje na osnovne leksičke pojave kao što su hiperbolizmi, tehnicizmi, pozajmljenice, neologizmi, dijalekatski oblici i slično i zaključuje da reklama nije samo mesto gde se sreću i prepliću različiti jezički kodovi, od jezika tehnike do žargona, od stranih jezika do književnog jezika, već i plodno tle za jezičko eksperimentisanje. Promenama u jeziku novih medija kao što su film i internet bave se četiri rada. Olga Panić-Kavgić u radu Filmski naslovi i njihovi prevodi: šta se promenilo u poslednjih trideset godina? bavi se filmskim naslovima na engleskom jeziku i njihovim prevodima na srpski u periodu od 1980. do 2010. godine, sa naglaskom na promenama koje su uočene tokom poslednjih trideset godina, kako u orginalnim naslovima na engleskom jeziku, tako i u prevodnim postupcima prilikom njihovog prenošenja na naš jezik. Oko petsto naslova filmova sa engleskog govornog područja klasifikovano je na osnovu primenjenog prevodnog postupka, te je tako moguće uočiti i promene na hronološkoj ravni koje se tiču primene i učestalosti pojedinih postupaka kao što su direktno prevođenje, potpuna ili delimična konte9
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
kstualna reformulacija, ili pak, puko preuzimanje originalnog naslova na engleskom jeziku. Naredna tri rada bave se upotrebom jezika u atraktivnom novom mediju – internet forumima i blogovima. Ivana Palibrk i Tiana Tošić u radu Polno raslojavanje u jeziku interneta oslanjaju se na sociolingvističke teorije koje pretpostavljaju polne razlike u upotrebi jezika u zavisnosti od interaktivnog konteksta i kvalitativno analiziraju korpus, sačinjen od poruka sa domaćih internet foruma i društvenih mreža, sa akcentom na lingvističke strategije i osobenosti komunikacije među polovima. Analiza pokazuje kako odabir jezičkih sredstava na leksičkom i semantičkom nivou utiču na formiranje polnog identiteta i statusa u virtuelnom prostoru. Tatjana Vulić i Dragana Pavlović u radu Blog – žanr novih medija razmatraju kako je razvoj interneta poslednjih decenija doveo je do novih načina komuniciranja i analiziraju blog kao specifičnu vrstu komunikacije. Kao što je kolumna u tradicionalnim medijima omiljen žanr novinara za iznošenje ličnog stava o događajima, pojavama i ljudima, tako i blogom u novim medijima blogeri ne prenose samo informacije već prevashodno iznose lični stav o određenom problemu. Autorke razmatraju osnovne karakteristike bloga, kao i zastupljenosti bloga i mogućnosti njegovog uticaja na formiranje javnog mnenja. Na kraju ovog podsegmenta, Bilyana Todorova u radu The Bulgarian Mother’s Forum as a Social Changeable Institution opisuje jednu neformalnu instituciju i njeno mesto u procesu društvene promene. Bg-mamma je najveći forum u bugarskom veb prostoru koji ima i značajnu ulogu u stvaranju civilnog društva, gde započinje mnogo protesta, peticija i građanskih inicijativa. Ono što je specifično za ovu zajednicu je osećaj solidarnosti među ženama – sve one imaju ili žele decu, u aktivnom su životnom dobu i osećaju se odgovornim za sebe i svoju decu i njihovu budućnost. Ova neformalna zajednica može biti vrlo jedinstvena kada brani neke važne stvari i hetorogena u drugim prilikama. Tako je i njihov jezik vrlo zanimljiv za istraživača – predstavlja sve moguće odnose, promenljiv opseg koncepta zajednice i jezičkih manifestacija tih varijacija. Slede četiri rada koji se bave primarno istraživanjima određenih jezičkih varijeteta, kulturoloških aspekata i stavova prema njima. Prva dva se bave uticajem engleskog u srpskoj govornoj sredini. Jasmina Đorđević u radu Tranzicija: od „kupovine” do „šopinga” preko tržnog centra razmatra promene u vidu ukrštanja, preplitanja pa i potiskivanja u okviru raznih sistema vrednosti koji su poznati ili nepoznati srpskom narodu. Na primeru poimanja koncepta kupovine, popularno poznatog pod tuđicom “šoping”, primenom upitnika na koji su na engleskom jeziku odgovarali učenici jedne gimnazije, autorka ispituje koliko učenici poznaju potrošačku kulturu srpskog naroda, da li se ta kultura uklapa u novonastale potrebe tranzicije i na kom je nivou njihova interkulturna svest koja nastaje na preseku – ili možda sudaru – sa novim kuturama koje upoznajemo i čije sisteme vrednostii pokušavamo da usvojimo. U radu (Kvazi)engleski u nazivima firmi iz ugla potrošača Semiha Rebronja i Jovana Dimitrijević Savić analiziraju kako u Srbiji, kao i u većini evropskih zemalja, engleski jezik dominira u nazivima firmi. Evidentno je da se vlasnici prilikom imenovanja firmi vode pretpostavkom da je pogodno koristiti strane termine, pre svega anglicizme, te je stoga neophodno utvrditi kako na ovu 10
Biljana Mišić Ilić, Vesna Lopičić
pojavu gledaju sami potrošači. Pomoću Likertove skale stavova ovaj rad utvrđuje stavove potrošača u Srbiji prema anglicizmima u nazivima firmi, odnosno prema angliciziranim nazivima firmi i zaključuje da ovakvi nazivi firmi pozitivno utiču na stavove potrošača, mada ne u jednakoj meri – kada su u pitanju delatnosti koje potrošačima obezbeđuju osnovne prehrambene proizvode (pekare i mesare), upotreba engleskog jezika u komercijalnim nazivima u manjoj meri utiče na pozitivne stavove potrošača nego kada su u pitanju delatnosti koje potrošače mogu asocirati na luksuz, turističke agencije, prodavnice modne odeće i obuće. Naredna dva rada istražuju italijanski jezik. Jelena Drljević u radu Politička korektnost i jezičke promene – primer italijanskog jezika ima cilj da prikaže kako se istorijski razvijao fenomen političke korektnosti u jeziku i koje su njegove direktne implikacije na dinamični proces jezičkih promena. Autorka želi da utvrdi da li postoji lingvističko i socijalno opravdanje za ovu pojavu koja je posebno raširena u pojedinim jezicima i zastupa tezu da je ova jezička 'mutacija' u stvari jedan od pokazatelja društvenog ili šireg političkog odnosa prema etničkim manjinama ili pojedinim društvenim grupama ili kategorijama. Primeri jezičkih promena ovog tipa uzeti su iz italijanskog jezika u kojem veliko prisustvo politički korektnih izraza izaziva kritiku mnogih priznatih naučnika i lingvista. Cvijeta Brajičić i Lejla Dizdarević u radu Razvoj jezika mladih u Italiji govore o tome kako se većina sociolingvista danas slaže da jezik koji koriste mladi ljudi poseduje neke osobine koje ga čine drugačijim od ostalih jezičkih varijeteta, pre svega spontanom ili svesnom primenom raznih jezičkih mehanizama uz pomoć kojih se jezički materijal menja. Jezik mladih, dakle, ne predstavlja nov jezik, nego nov, drugačiji način upotrebe postojećeg jezika. Autorke razmatraju istorijski razvoj jezika mladih u Italiji u poslednjih četrdesetak godina i uočavaju nekoliko faza. U poslednjoj grupi radova koji se bave jezikom u javnoj upotrebi nalaze se četiri rada koji se bave kognitivno-semantičkim i semantičko-pragmatičkim analizama određenih koncepata vezanih za neke društveno relevantne savremene pojave. Tatjana Đurović u radu Kriminal je bolest društva u tranziciji - Konceptualizacija KRIMINALA u javnom diskursu Srbije bavi se kritičkim čitanjem raznovrsnih tekstova u kojima se govori o kriminalu, u kojima uočava da je jezik bogat metaforama. Primenjujući teorijske okvire teorije pojmovnih metafora i kritičke analize diskursa, autorka se bavi kako konceptualizacijom pojma kriminal u javnom diskursu Srbije, tako i ulogom metafora u strukturisanju društvenih problema. Analiza korpusa pokazuje da se kriminal u javnom diskursu Srbije konceptualizuje, između ostalog, kao entitet, neprijatelj, bolest, životinja, a autorka pokušava da odgovori na pitanje da li način na koji rezonujemo o jednom od gorućih problema u srpskom društvu, kakav je organizovani kriminal, zavisi od metafora koje pri tom koristimo, tj. na koji način upotrebljene pojmovne metafore strukturiraju pojam kriminala i koja nam rešenja mogu ponuditi. Tijana Vesić Pavlović u radu Trnovit put ka demokratiji: metafora PUTANJE u konceptualizaciji procesa tranzicije u Srbiji na primerima prikupljenim iz elektronskih izvora analizira tranzicioni diskurs koji se odnosi na Srbiju u desetogodišnjem periodu od 2000. do 2010. go11
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
dine, i identifikuje pojmovna preslikavanja iz domena putovanja koja se upotrebljavaju u konceptualizaciji napretka koji je zemlja načinila u procesu tranzicije. Glavni zaključak na osnovu izvršene analize jeste da je metafora PUTANJE veoma prisutna u oblikovanju diskursa o procesu demokratizacije i reformi srpskog društva, kao i da se praćenjem njenih manifestacija u analizi primarnog i sekundarnog političkog diskursa mogu donositi zaključci o stepenu uspeha zemlje u ovom dugom i teškom procesu. Ljerka Jeftić u radu Semantičko-pragmatička transpozicija engleske leksike globalizacije u srpskom jeziku analizira jezik rezimea izveštaja Međunarodne krizne grupe (MKG) o Bosni i Hercegovini u periodu od 1996. do 2003. godine. Kritičkom analizom diskursa rezimea izveštaja MKG identifikovana je terminologija promovisanja i nametanja poretka i promena u BiH čije se postojanje zasniva na intervencijama nadnacionalnog tela – međunarodne zajednice – koja svojim tvrdnjama i njihovom performativnom snagom, iza kojih svakako stoji i vojna i ekonomska moć, obezbeđuje sama sebi legitimitet delovanja. MKG se u radu posmatra kao promoter globalizacije, čija osobenost su tematski obrasci koji upornim ponavljanjem treba da izazovu postojanje fenomena i stanja koja označavaju. U radu su prikazani primeri transpozicije engleske leksike globalizacije, koja je i sama u nastajanju, i dat je uvid u neke od načina inkorporiranja te leksike u srpskom jeziku. U poslednjem radu iz ovog podsegmenta, Koreni i procvat korupcije - konceptualizacija korupcije kao BILJKE u javnom diskursu Srbije Tatjana Đurović i Nadežda Silaški razmatraju pojmovnu metaforu KORUPCIJA JE BILJKA, u kojoj se korupcija poima kao biljka koja se seje, raste, cveta, buja, ali, nažalost, ta biljka u Srbiji još nije na putu da uvene. U radu su izložena najvažnija metaforička preslikavanja sa konkretnog i opipljivog izvornog domena BILJKA na apstraktni, teško opipljivi i kompleksniji ciljni domen KORUPCIJA i ukazano je na sistematičnost ovakve konceptualizacije i metaforičnog izražavanja u javnom diskursu Srbije. Predmet sledećeg podsegmenta su promene koje se mogu uočiti u akademskom i profesionalnim diskursima. U preglednom radu Lingvistički preokret u analizi akademskog diskursa: nova tumačenja Savka Blagojević razmatra nove teorijske i metodološke osnove za proučavanje akademskog diskursa, jer je u poslednjih trideset godina način analize akademskog, a posebno naučnog diskursa, pretrpeo radikalne promene. Nekadašnji stav lingvista da je jezik naučnih tekstova univerzalan za sve članove naučne zajednice bez obzira na njihov maternji jezik i na kulturnu sredinu iz koje oni potiču zamenjen je novim stavom prema jeziku nauke, koji sve više počinje da se smatra moćnim nosiocem kako interpersonalnih, tako i interkulturnih obeležja naučnog teksta. U analizu akademskog teksta uvedeno je mnogo elemenata interpersonalnih odnosa, a budući da većina njih varira u odnosu na autorovo kulturno poreklo, to je njihovo interkulturno upoređivanje još jedna, takođe veoma aktuelna tema istraživača akademskog diskursa našeg doba. Analizom konkretnog akademskog diskursa bave se Tanja Rusimović i Branka Milenković u radu Action research i neki aspekti kritičke analize akademskog diskursa profesora, koje razmatraju promene koje donose savremene tendencije u nastavi, prvenstveno težnja ka interaktivnosti. Deskriptivnom i komparativnom 12
Biljana Mišić Ilić, Vesna Lopičić
metodom analizirana su predavanja profesora različitih filoloških usmerenja održana u okviru doktorskih studija na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu i ustanovljeno je da postoje razlike u stepenu interakcije profesora sa recipijentima, a tehnikom anketiranja doktoranata, autorke su došle do zaključka da je interakcija sa recipijentima informacije produktivniji način prezentovanja gradiva tokom predavanja. U radu Promena jezika struke: pisanje naučnih radova iz oblasti tehnike na engleskom jeziku Miloš Tasić razmatra stanje u domaćem izdavaštvu stručnih časopisa iz oblasti tehnike, a naročito mašinstva, i sve veću potrebu za pisanjem naučnih radova na engleskom jeziku kao posledicu novonastalih okolnosti usled globalizacije međunarodne tehničke zajednice. Autor ističe neophodnost poznavanja engleskog jezika od strane inženjera radi lakšeg predstavljanja sopstvenog naučnog rada kako u svetu tako i kod nas, imajući u vidu činjenicu da se danas ogromna većina domaćih časopisa izdaje isključivo na engleskom jeziku. U poslednjem delu rada, autor govori o normama i konvencijama pisanja tehničkih naučnih radova na engleskom jeziku i ukazuje na neke od najčešćih grešaka koje članovi tehničke zajednice čine prilikom izrade radova bez naknadnog podvrgavanja lekturi. Stručni diskurs medicine je predmet istraživanja Sanje Vuletić u radu Inovacije u diskursu urgentne medicine u engleskom i srpskom jeziku, koja postupkom komparativne analize identifikuje i opisuje promene koje nastaju stalnim obogaćivanjem terminologije urgentne medicine na engleskom jeziku i njenim uticajem na srpski jezik. Termini se preuzimaju u izvornom obliku, prilagođavaju našem jeziku ili se prevode sa engleskog, uz primetne nedoslednosti. U radu je pokazano u kojoj meri i u kom obliku (anglicizam ili prevod) inovirane termine i njihova značenja poznaju i koriste lekari i učenici medicinskih škola u okviru svoje prakse. Naredna četiri rada bave se promenama koje u profesionalnom bavljenju jezikom donose nove tehnologije. Enisa Nikolić u radu Prevodilac u izmenjenom okruženju bavi se promenama koje su zahvatile prevodilačku struku sa pojavom kompjutera, interneta i brojnih prevodilačkih softvera kao što su CAT alati (koji podrazumevaju upotrebu prevodilačke memorije i terminoloških baza podataka) i sistemi za mašinsko prevođenje. Nove tehnologije su u velikoj meri olakšale i učinile efikasnijim proces prevođenja, istovremeno zahtevajući od prevodilaca viši nivo kompjuterske i informatičke pismenosti kao i stalno proširivanje obima kompetencija kako bi odgovorili izazovima informatičkog doba. Imajući u vidu pomenute trendove, sve češće se u naučnim i stručnim krugovima postavlja pitanje da li će, ukoliko se ovaj tempo promena nastavi, naučne i stručne prevodioce u budućnosti zameniti specijalizovani softveri koji će njihovu ulogu svesti na puko korigovanje mašinski prevedenog teksta. Jedan konkretan primer specijalizovanog softvera razmatraju Ljiljana Mihajlović i Biljana Mišić Ilić u radu Elektronski rečnici – rečnici novog doba. Na primerima nekoliko reprezentativnih elektronskih rečnika (koji mogu biti u obliku CDa, ili ugrađenog ili onlajn aplikativnog programa) autorke ilustruju promene do kojih je došlo prebacivanjem štampanih rečnika u multimedijalnu, elektronsku formu, a koje se prvenstveno ogledaju u izgledu, koncepciji i načinu korišćenja elektronskih rečnika. 13
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
O značaju informacionih tehnologija kao novog medijuma govore i Danijela Đorović i Alessandra Genovessi-Bogićević u radu Primena savremenih informacionih tehnologija u nastavi italijanskog jezika struke na univerzitetskom nivou. One zastupaju tezu da se savremena nastava stranih jezika u svetu danas gotovo ne može zamisliti bez podrške novih informacionih tehnologija, pri čemu nastava jezika struke nije izuzetak. U radu su predstavljena neka od brojnih sredstava trenutno dostupnih i u našim uslovima, koja se mogu primeniti u nastavi stranog jezika (ovde italijanskog) za potrebe struke na univerzitetskom nivou. Ponuđeni su i konkretni primeri aktivnosti usmerenih na razvijanje jezičkih sposobnosti (kako receptivnih tako i produktivnih) i na podsticanje autonomije učenika. O položaju i ulozi nastavnika jezika struke u novim vremenima govori Jelica Tošić u radu ESP Teachers in a Changed Situation. Neke promene do kojih će neizbežno dolazi u 21. veku odraziće se i na jezičku učionicu, pa će nastavnici jezika struke morati da mnogo više koriste tehnologiju, više audio-vizuelnog materijala i onlajn materijala, kao i da se i sami stalno obrazuju, da budu svesni specifičnih potreba studenata i da sarađuju sa nastavnicima drugih predmeta. Tri rada se bave konkretnim promenama u nastavi jezika, pre svega stranog ali se uviđa i potreba za izvesnim promenama u nastavi maternjeg jezika. Ivana Ćirković Miladinović u radu The Importance of Changing the Personal Attitude in Teaching and Learning Grammar in EFL Classroom razmatra stav Simona Borga da je ,,jedna od važnih tema u istraživanju kognicije nastavnika to kakav uticaj ima nastavnikovo znanje gramatike na promenu njihove nastave“. U analizi ovog problema, autorka razmatra lične percepcije nastavnika u vezi sa nastavom gramatike, kao i stavove učenika prema učenju gramatike, prvenstveno prema gramatičkim greškama i stavove prema nastavi gramatike. U radu Innovation Inspired by the Education System Reform – A Case Study Ivana Čorbić, Jonathan Pendlebury i Ana Tomović bave se skorašnjom reforom obrazovnog sistema i predstavljaju probleme sa kojima su se suočili nastavncii na prvoj godini studija na Odseku za engleski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, kada je ispit iz jezika podeljen na dva jednosemestralna ispita. Bilo je potrebno promeniti i formu usmenog ispita i dati studentima šansu da budu kreativniji. U radu se razmatraju prednosti, nedostaci, opšti uspeh i zadovoljstvo studenata, na osnovu upitnika koji su studenti popunili. Posle ovih razmatranja promena u nastavi stranih jezika, sledi rad koji se bavi nastavom srpskog jezika i književnosti. Anđelka Lazić u radu Leksika tradicionalne kulture u Čitanci za prvi razred srednje škole razmatra arhaizme u pripoveci Laze Lazarevića Prvi put s ocem na jutrenje i predočava teškoće na koje nailaze učenici i nastavnici prilikom recepcije starijeg književnog teksta. Utvrđuje se funkcionalnost Čitanke u savladavanju tradicionalne leksike i razmatraju se mogućnosti osavremenjavanja udžbenika ne samo uvođenjem nego i aktualizacijom starih tekstova i novim pristupom tumačenju arhaizama pomoću filološke metodike.
14
Biljana Mišić Ilić, Vesna Lopičić
Drugi veliki segment Zbornika Jezik, književnost, promene: jezička istraživanja donosi radove u čijem su fokusu društveni i filozofski aspekti jezičke komunikacije, međuodnos društva i jezika, kao i filozofska razmatranja dinamike u jeziku. Branislav Stevanović u radu Društveno-integrativna uloga govora versus govorno-diferencirajuće uloge društva razmatra najopštiju veza između sociologije i govora, koja leži u tome što prava realnost jezika-govora nije apstraktni sistem jezičkih formi, niti izolovani monološki iskaz, već, kako kaže Bahtin, “socijalni događaj govorne interakcije”. Socijalna strana govora utiče na to da se rečima ne prenosi samo značenje, već se izražava i društvena hijerarhija. Konkretne jezičke formulacije neposredno izražavaju i socijalne odnose između učesnika u komunikaciji, a sama komunikacija zavisi od čitave skale faktora, od ekonomskih do kulturnih. Iako se odvija unutar određenih društveno-ekonomskih i kulturnih okvira, nikad nije u potpunosti okovana njima, jer je vrlo dinamičan društveni odnos u kome njeni subjekti neprekidno razmenjuju poruke i značenja. Sa svoje strane, te poruke i značenja neizbežno utiču na društvenu svest učesnika i menjaju je. Na taj način, interpersonalna komunikacija dovodi do transformacije početnog iskustva sagovornika u zajednički oblik saznanja, u zajedničko traganje za objektivnim vrednostima poruka koje međusobno razmenjuju. Nakon ovih opštih razmatranja, Lidija Tanturovska u radu Promene u društvu, promene u jeziku, razmatra konkretna društveno-politička dešavanja krajem XX veka u Makedoniji, koja su dovela do uspostavljanja makedonskog kao službenog jezika. U njemu je moguće uočiti više funkcionalnostilskih varijacija, a među najvažnije faktore koji utiču na promene na svim jezičkim nivoima spadaju narodni govori i snažan uticaj srpskohrvatskog jezika od 1945. do 1990. godine, veza između standardnog jezika i narodnih govora, prestižnost govora Skoplja kao glavnog kulturnog, ekonomskog i političkog centra Makedonije, a od 1990. godine i snažan uticaj engleskog jezika. Tri rada se bave filozofskim i pragmatičkim aspektima uloge i upotrebe jezika. Duško Prelević u radu Aktuelnost jezičkog obrta u savremenoj filozofiji razmatra ,,jezički obrt”, tremin kojim je Gustav Bergman imenovao epohu nastanka analitičke filozofije, a koja može da se primeni i na ostale značajnije filozofske pravce koji su nastali krajem XIX i u većem delu XX veka. Jedna od osnovnih ideja koje jezički obrt uvodi jeste shvatanje da su svi filozofski problemi u stvari čisto verbalni problemi, nastali pogrešnom upotrebom jezika, i da se time razlikuju od naučnih problema koji predstavljaju stvarne, odnosno, činjeničke probleme. Prema ovakvom stanovištu, filozofski problemi se ne rešavaju utvrđivanjem činjenica, već razrešavaju adekvatnom jezičkom analizom. Autor na brojnim primerima odslikava osnovnu ideju jezičkog obrta i prigovore koji su protiv ovakve koncepcije upućivani i pokušava da proceni vrednost pokušaja da se reafirmiše ideja jezičkog obrta u današnjoj filozofiji. Milica Radulović u radu How Grice’s Philosophy Changed Linguistics razmatra kako je rad H. P. Grajsa (Grice), najslavnijeg filozofa običnog jezika, promenio proučavanje značenja u jeziku. Grajsova teorija konverzacije ra15
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
skinula je sa filozofskom tradicijom tretiranja jezika ko formalnog sistema. Umesto da gleda jezik kao formalni stistem čija je funkcija da predstavi stvarnost, Grajs je video jezik kao kooperaciju između govornika i slušaoca, kooperaciju u kojoj govornik izražava svoje namere da komunicira, a slušalac ima zadatak da prepozna govornikovu komunikacionu nameru. Grajsova vizija konverzacije kao međurazmene, gde i govornik i slušalac imaju svoje zadatke, bila je izuzetno uticajna, pa je njegova teorija dovela do niza istražuivanja koja bacaju više svetla na prirodu značenja. O teorijskom i praktičnom značaju promena u filozofiji jezika govori i Ivana Stojanović u radu Da li je za razumevanje govornih činova potrebno prepoznavanje komunikacijske namere? Autorka se neposredno bavi pojavom teorije performativa iz koje se razvija teorija govornih činova, a tvorci su filozofi Dž. L. Ostin (Austin) i Džon Serl (Searle). Teorija performativa je uticala na literarne teorije (Derida, Fish), na feministički pokret (Batler i Sidžvik), teoriju kulture (Miler), teorije komunikacije (Grajs) i dr. Polazeći od pretpostavke da je za razumevanje govornih činova neophodno prepoznavanje komunikacijske namere, autorka koristi lingvističku i kritičku analizu i deskriptivni metod, a sa ciljem da razmotri da li je moguća uspešna komunikacija bez refleksivne komunikacijske namere, kao i uticaj teorije performativa na teoriju performansa.
Poslednji segment Zbornika Jezička istraživanja, pod naslovim Promene i varijacije u jezičkoj strukturi i jezičkom sistemu, sadrži radove koji su rezultat primarno lingvističkih istraživanja. Snežana Gudurić u radu Toponimi u svetlu jezičkih promena ispituje toponime, koji, mada spadaju u reči koje su teško podložne promenama, ne znači da se uopšte i ne menjaju. Činjenica je da se upravo na osnovu toponimije utvrđuje staro jezičko stanje na terenu, a uobičajeno je da se analizom toponima dokazuje ili opovrgava prisustvo pojedinih naroda i jezičkih izraza u određenim regijama. Autorka konkretno ukazuje na nekoliko starih i nekoliko aktuelnih promena koje se dešavaju u jednom broju toponima u Srbiji. Leksikom se bave i Tatjana Ružin i Nenad Ivanović u radu Leksika engleskog porekla u Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU, gde daju lingvističku analizu celovitog korpusa od 265 reči engleskog porekla koje su zabeležene i obrađene u 18 do sada izrađenih tomova Rečnika. Pored kriterijuma za usvajanje i obradu reči engleskog porekla u građi za Rečnik SANU, kojima prethodi pregled gledišta o rečima stranog porekla u srpskoj leksikografiji prve polovine 20. veka, u radu se opisuju principi leksikografske obrade pomenute leksike prema izvorima, tematskim i funkcionalno-stilskim poljima kojima pripada, kao i stepenu njene jezičke adaptacije. Specifičnom poslovicom koja se odnosi na pojam promene bavi se Jovanka Milošević u radu Može li vuk promeniti ćud?. Poslovice su svojevrsni izraz narodne filozofije, a lingvistički se tretiraju kao jezičke jedinice stabilne sintaksičke, 16
Biljana Mišić Ilić, Vesna Lopičić
morfološke i leksičke strukture, koje ipak podležu različitim modifikacijama. Na osnovu tekstova sa interneta iz novinarskog i razgovornog funkcionalnog stila, autorka analizira poslovicu „Vuk dlaku menja, a ćud nikada” i njene varijante, koje su ne samo stilsko, već i konceptualno sredstvo. Izložena je tipološka klasifikacija varijanti ove poslovice, sa posebnim osvrtom na kognitivno-jezičku predstavu o promeni ćudi u srpskom jeziku. Dva rada se bave promenama izazvanim međujezičkim kontaktima i uticajima u bilingvalnoj sredini. Branimir Stanković u radu Fonetsko-fonološke karakteristike izgovora srpskog kod prve i druge generacije emigranata iz Kine bavi se fonetskim (izgovornim) i fonološkim (kombinatornim) karakteristikama izgovora srpskog jezika kod prve i druge generacije emigranata iz Kine. Na osnovu rezultata sprovedenog istraživanja, te poređenjem fonemskih inventara dvaju jezika, utvrđene su četiri strategije koje prva generacija kineskih govornika ovog svojevrsnog srpskog pidžina primenjuje u svom međujeziku: supstitucija asimilacijom, brisanje glasova, konsonantskih skupova i fonema, vokalska epenteza sa resilabifikacijom, te otvaranje finalnog zatvorenog sloga. Uprkos očekivanom, već druga generacija emigranata, međutim, pokazuje ozbiljnu promenu jezika, drastično smanjenu kompetenciju u L1 (kineskom) i gotovo nedisimiliranu fonološku kompetenciju u srpskom jeziku. Na drugom kraju sveta, i francuski jezik kojim se služe frankofoni govornici u Kvebeku (Kanada) pretrpeo je brojne uticaje koji su uticali na stvaranje jedne sasvim osobene varijante francuskog. O tome piše Vanja Manić u radu Amerindijanizmi u kvebečkom francuskom. Među specifičnim lokalanim uticajima posebno mesto pripada rečima pozajmljenim od američkih Indijanaca budući da je to narod sa kojim su francuski kolonisti ostvarili prvi kontakt po dolasku u Severnu Ameriku. Zanimljivo je da su neki amerindijanizmi ušli i u standardni francuski jezik, što znači da se upotrebljavaju na sveukupnom frankofonom govornom području, pri čemu su ovakve reči manje ili više promenile svoje prvobitno značenje. Autorka zaključuje da francuski ne pripada samo Francuzima u matici zemlji, Francuskoj, nego i ostalim frankofonim govornicima, a susreti sa novim kulturama vode ne samo bogaćenju rečničkog fonda jednog jezika već utiču i na kvalitetniju komunikativnu kompetenciju. Francuskim jezikom, ovog puta iz ugla promena nastalih situacionim raslojavanjem, bavi se Nataša Radusin-Bardić u radu Upitne rečenice u različitim jezičkim registrima savremenog francuskog jezika koja analizira različitem sintaksičke strukturame upitnih rečenica čija upotreba zavisi od uslova odvijanja govorne situacije i stepena njene formalnosti. Prema tome, za pravilnu upotrebu upitnih rečenica u francuskom jeziku, nužno je znanje jezičkog sistema (znanje gramatičkih pravila), ali i znanje komunikacije, odnosno upotrebe jezika (znanje pragmatičkih pravila). Dok izvorni govornici ta pravila usvajaju pretežno spontano, govornici koji jezik uče kao strani moraju da ih uče eksplicitno i kroz improvizaciju učestalih govornih situacija. Rad se posebno bavi obradom upitnih rečenica u novijim metodama za učenje francuskog kao stranog jezika, kao i time u kojoj meri studenti francuskog jezika prilagođavaju određenu strukturu upitnih rečenica u zavisnosti od jezičkog i nejezičkog konteksta. 17
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Na kraju zbornika je grupa radova koji se bave primarno različitima varijantama lingvističke analize određenih jezičkih fenomena. Poređenjem srpskog i španskog jezika, u radu Od slobodnih spojeva reči do frazema: slučaj leksičkih kolokacija (na primeru španskog i srpskog jezika) Anđelka Pejović predstavlja pojam leksičkih kolokacija, sa formalnog i semantičkog stanovišta. Na primeru brojnih kombinacija glagol + imenica pokazuje se u kojoj meri su kolokacije na razmeđi slobodnih kombinacija reči i frazema i u kojoj meri je kontekst taj koji određuje da li je jedan ustaljeni spoj reči kolokacija ili frazem (na primer postići pogodak, dobiti na lutriji, pokucati na nečija vrata, paliti vatru, itd.). Takođe se navode primeri figurativno upotrebljenih kolokacija, koje su time korak bliže frazemu, ali nisu frazem. Specifičnu vrstu semantičke promene razmatra Nikola Tatar u radu The Change of Meaning in English Post-Verbal Particles: Metaphor or Bleaching?, postavljajući pitanje koji je proces odgovoran za promenu post-glagolskih partikula u engleskom jeziku – metaforizacija ili slabljenje značenja. Istorijski, ove partikule nekada su bile prefiksi. Takođe, ne-prostorna značenja su se razvila od prostornih značenja, najpre od staroengleskih glagolskih prefiksa a zatim su ih dijahronijski nasledile partikule. Međutim, autor uzima u obzir i razmatra dve vrste tradicionalnih semantičkih promena (vrsta izbleđivanja i figurativnog proširenja), što na neki način objašnjava ne-prostorna značenja partikula i daje komentar o ova dva standardna gledišta. Naizgled suprotstavljenim teorijskim stavovima bavi se i Marta Dimitrijević u radu Changes and the (in)definite article, koja daje pregled filozofskih i lingvističkih radova (Russell, Strawson, Donnellian, Hawkins) koji su dali doprinos razmatranju probleme referirajućih iskaza i (ne)određenosti u 20. veku. Miloš D. Đurić se bavi konkretnim diskursom i u radu Sintaksičke i semantičke promene u diskursu elektrotehnike analizira tri tipa jezičkih promena: 1. diskursne funkcije (ne)odstupanja u redosledu rečeničnih elemenata; 2. predikatske priloške odredbe i 3. semantičke promene izvesnih leksema (ne)uslovljene specifičnim kontekstom unutar diskursa elektrotehnike. Zbornik Jezik, književnost, promene: jezička istraživanja zaključuje rad A Device for Realization of the Relation – Phonology Structure – Syntactic Structure – Semantic Structure in Language Gergane Padareve, koja posmatra odnos između fonološke, sintaksičke i semantičke strukture i zaključuje da je intonacija primarno sredstvo za njihovo povezivanje, jer je njena osnovna funkcija semantička. Intonacija je direknto vezana za odnos zvuk-značenje. Na primerima iz bugarskog jezika, autorka pokazuje kako su preko intonacije pomenute tri strukture povezane preko pravila korespondencije na takav način da promena u jednoj strukturi, prouzrokuje promene i u drugima da bi se održala ta korespondecija.
Kako je tema konferencije Jezik, književnost, promene bila takva da je izloženo i mnogo radova koji su se bavili temom promena iz ugla književnosti, studija 18
Biljana Mišić Ilić, Vesna Lopičić
kulture, sociologije, istorije i graničnih disciplina. Odabrani radovi su štampani u posebnom tomu, Jezik, književnost, promene: književna istraživanja, a ovde ćemo ukratko predstaviti i njih kako bi se stekla celovitija slika o konferenciji. Svi oni se na neki način dotiču književnosti, bilo proučavanjem konkretnih književnih dela bilo praćenjem određenih stilskih, tematskih ili žanrovskih promena kroz književnu istoriju, a grupisani su u četiri tematske celine: Promene u jeziku, književnosti i kulturi Odjeci istorije u književnosti Problem nacionalnog identiteta i Mitski i arhetipski obrasci u književnosti Prvi segment književnih istraživanja Promene u jeziku, književnosti i kulturi sastoji se od šest radova kojima je zajedničko bavljenje promenama u širem kulturološkom kontekstu. Miloš Kovačević kao lingvista koji predvodi odbranu srpskog jezika od rasrbljavanja primenjuje lingvistički metod u jezičko-stilskoj analizi zbirke pesama Azbučnik crnogorske pesnikinje Milice Bakrač. Njegova je teza da se u odbranu srpskog jezika nakon što su se od njega imenom počeli odvajati politički jezici poput bosanskog, hrvtaskog i crnogorskog, stupaju ne samo filolozi već i pesnici. Kovačević ističe zbirku Zorana Kostića Jezikrvlje, a posebno proučava Azbučnik koji kao sonentni venac predstavlja pravi lingvostilistički izazov. U ovoj zbirci od 31 soneta sa po trideset stihova svakom slovu srpske azbuke posvećen je poseban sonet sa azbučnim akrostihom. U svom radu Poetska odbrana jezika srpskoga Kovačević posebno osvetljava tematske, strukturne i stilističke aspekte ove jedinstvene zbirke koja se opire nasilnim promenama. Đokica Jovanović kao sociolog daje svoje viđenje sadašnjeg društvenopolitičkog trenutka u Srbiji i definiše ga kao stanje kondezovane pseudoretradicionalizacije. Po njegovom mišljenju, tekuće promene nisu posledica unutrašnjeg racionalno konstituisanog interesa za promenom već naglog rušenja socijalizma i brzog jačanja neoliberalizma. Niz negativnih društvenih pojava koje su pratile ove procese ima svoj začetak u kulturnom podsistemu u kome su formulisane pretpostavke nastupajuće ideologije koja je zatim oblikovala politički i ekonomski podsistem. Pozivajući se na Vebera i Kastorijadisa, Jovanović u radu pod naslovom Promene kao nevolja tvrdi da je za prevladavanje postojećeg stanja neophodna samorefleksija koja nastaje iz racionalne potrebe za promenom. U kontekstu promena u savremenom drušvu, neizbežno je i bavljenje položajem žena, što je jedna od često prisutnih tema u književnosti novijeg doba, iz čega je proistekla i ginokritika, termin koji je u književnu teoriju uvela feministička teoretičarka Ilejn Šovolter. Ona smatra da za analizu književnog dela treba osmisliti ženske modele umesto neadekvatnih muških teorijskih okvira. Vladislava Gordić-Petković kao naš vodeći ginokritičar proučava celokupno stvaralaštvo Šovolterove koje se bavi istraživanjem ženske književne istorije i ustanovljavanjem ženske književne tradicije, definisane smenom generacija i stilova. U radu pod nazivom Ilejn Šovolter: mapiranje roda i ženska književna istorija autorka GordićPetković se kritički osvrće na celokupnu istoriju američke ženske književnosti i doprinos ove značajne kritičarke. 19
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Još jedan indikator promena u književnosti može biti ludizam koji se čvrsto vezuje za semiološko, kulturno i arhetipsko nasleđe podneblja na kom nastaje, ali nije imun na uticaj modernih kulturnih tendencija usled čega se pojavljuje kao avangardni, neoavangardni i postmoderni ludizam. Rad na temu Igra kao transkulturni fenomen i indikator promena u književnosti obrađuje tradicionalne i eksperimentalne crte ludizma. Svetlana Rajičić-Perić proučava srpsko pismo iz ove perspektive u nameri da ustanovi koje crte ludizma čine njegov ukorenjeni identitet, a koje vode do promena. Autorka se takođe bavi i razlozima marginalnosti ludičke književnosti i njene veze sa tekućim promenama. Promene se mogu pratiti i kroz istoriju dadaizma. Naš proučavalac jugodade, Vladimir Perić, uočava da se recepcija tekovina ovog pokreta menjala zajedno sa kulturnim okolnostima i transformacijom same Jugoslavije. U radu Jugodada kao indikator i generator poetičkih promena u srpskoj književnosti autor ispituje promene recepcije ovog pokreta uporedo sa promenama same države koja prolazi kroz četiri političke faze, a čije se tekovine nastavljaju u srpskim državnim formacijama nakon 1991. godine. On je mišljenja da jugo-dada jeste kako indikator tako i generator promena u srpskoj književnosti. Prvu grupu radova na temu Promene u jeziku, književnosti i kulturi zaokružuje kulturološka analiza Andree Bratu koja upoređuje slike o Srbiji i Rumuniji stvorene na osnovu kulturnih događanja izabranih da predstave ove dve zemlje na manifestaciji Case Study: Europe XXL, održanoj u Lilu, Francuska, 2009. godine. Ova velika kulturna manifestacija pokazala je uticaj tradicionalne i moderne kulture na predstave o ovim zemljama i prijem kod publike. Autorka je istražila izbor žanrova, kriterijume za selekciju, nivo saradnje sa umetničkim institucijama u samim zemljama kao i prisutnost manifestacije u medijima, kao činioce formiranja slike o Rumuniji i Srbiji u radu pod nazivom From Tradition to Modernity – the Image of Romanian and Serbian Cultures Abroad - Case Study: Europe XXL, Lille 2009.
U drugom segmentu Književnih istraživanja sa opštom temom Odjeci istorije u književnosti nalazi se deset radova u kojima se obrađuju dela počev od engleske pozne renesanse, preko romantizma, viktorijanskog perioda, esteticizma, preko američkog romantizma i modernizma do crnogorskog putopisa iz 19. veka i rumunske poetike dvehiljadite. Ovaj istorijski dijapazon daje presek promena u književnosti u pet različitih kulturnih tradicija od renesanse do danas. Nikola Bubanja u svom radu „Nova filozofija sve dovodi u sumnju”: promene u „naučnom” gledanju na svet u engleskoj poznoj renesansi daje novo viđenje stare pre-kopernikanske kosmologije kao inherentno evolutivne. Naime, slika starog kosmosa je uvek data u nastajanju, otvorena za dopunjavanje i preobličavanje, što je u krajnjoj liniji omogućilo evolutivnu promenu poznatu kao kopernikanski obrt. Ispostavlja se da je rigidnost i statičnost stare kosmologije u suštini datost u promeni kojom se objašnjava imaginativna privlačnost i trajna prisutnost te slike sveta u književnosti. 20
Biljana Mišić Ilić, Vesna Lopičić
Sužavanjem fokusa na konkretan istorijski trenutak, sam početak 17. veka u Engleskoj, Milica Spremić povezuje istorijska događanja sa njihovim odjecima u književnosti ukazujući na političke elemente u dramama Hamlet i Kralj Lir. Autorka se poziva na stavove Lenarda Tenenhausa da se svaka drama može smatrati političkim činom jer u doba renesanse književnost i politički diskurs nisu bili izdiferencirani, pa su stoga politički imperativi bili i estetički imperativi. U radu Šekspirove velike tragedije i smena Tjudora i Stjuarta na engleskom tronu nudi se novoistorijsko čitanje ovih velikih Šekspirovih tragedija. Milena Kostić i Lena Petrović još konkretnije sagledavaju dati istorijski trenutak kroz razradu etičkog konflikta u Henriju IV. Uzimajući kao podtekst Baumanovu studiju Life in Fragments: Essays on Postmodern Reality, one proučavaju sukob između savesti i dužnosti na primeru odnosa princa Hala prema svom prijatelju Falstafu. Autorke u radu From Lord of Misrule to Reformed Prince: Choice between Private Conscience and Public Duty in Shakespeare’s Henry IV zaključuju da je baš kao i moderan čovek našega doba, Hal ideološki uslovljen da između privatnog i političkog izabere političko, čime se opredeljuje za moć umesto za ljubav i tako sebe osuđuje na dehumanizovanu egzistenciju. Karakteristika engleskog romantizma jeste eksperimentisanje formom i raznolikost žanrova, tako da se i ustaljena epistolarna tradicija u to vreme menja. Ivana Krsmanović u radu Znakovi realizma u epistolarnoj tradiciji: slučaj Džona Kitsa ukazuje na značajan doprinos najmlađeg engleskog romantičara ovoj književnoj formi. Promene koje je on uneo u epistolarni žanr ogledaju se u pravopisu, interpunkciji, formi, slobodnom naletu misli, upotrebi pesničkih slika. Njegova pisma su “otvorena”, bez veštačkog šarma, tretiraju tradiciju samo kao osnovu za rađanje novog i potvrđuju duh promena svojstven romantizmu. Sa romantizma prelazimo na viktorijanski perod preko rada Tranzicija i zli drugi: mračna strana viktorijanskih anđela u kome se Zorica Đergović-Joksimović i Ivana Đurić-Paunović još jednom vraćaju paradigmatičnom romanu Roberta Luisa Stivensona Doktor Džekil i mister Hajd da bi pokazale kako je u to vreme do najkrupnije i najdugoročnije promene došlo na etičkom planu. Naime, pomnija analiza dela najznačajnijih romanopisaca viktorijanskog perioda otkriva postojanje svojevrsnog manihejskog etičkog dualizma. Građanski moral tada rođen oličen je u potrebi da se viktorijanski anđeli pročiste od svake primese zla koje se, potom, projektuje na lakanovskog drugog. Ova promena na etičkom planu odredila je i pogled na moral u potonjem periodu. Sam kraj viktorijanskog perioda obeležen je i promenama u domenu drame koje su doneli Oskar Vajld i Džordž Bernard Šo. Biljana Vlašković u radu Drugačije viđenje istorije u drami „Cezar i Kleopatra“ Džordža Bernarda Šoa obrađuje Šoov doprinos ovim promenama ukazujući na to u kojoj meri su ideologija viktorijanskog perioda i stavovi autora uticali na ovaj puritanski rimejk Šekspirove drame i viktorijansku reviziju istorije. U domenu američke književnosti, romantizam takođe karakterišu težnja za promenom i traženje odgovora na metafizičke nedoumice pored idealizma u odnosu na realna društveno-politička događanja. Edgar Alan Po kao vodeća ličnost knji21
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
ževnosti toga perioda bio je opsednut onostranim i misterijom smrti. Mihaela Prioteasa se u radu „The Fall of the House of Usher“ – A Poesque Chronotope vraća biografskim elementima u njegovim delima sa namerom da identifikuje mesta gde se otkriva Poova potreba, ma kako skrivena, da dopre do svog tvorca. Autorka se pri tome u velikoj meri oslanja na Bahtinovu teoriju hronotopa. Takođe u kontekstu američke književnosti, ali 20. veka, rad Social Change and Moral Flaws in Arthur Miller’s “All My Sons” koji je priložila Georgiana-Elena Dilă analizira Milerovu kritiku američkog sna, odnosno sistema vrednosti zasnovanog na materijalnom konforu i društvenom položaju. Književni tekst kojim se Dilă bavi je Milerova poslednja drama napisana u komercijalnom maniru, Svi moji sinovi, koja služi kao ilustracija tadašnjih društvenih promena i moralnih propusta koji su ih pratili. Poslednja dva rada u sekciji Odjeci istorije u književnosti odvode nas u još dve kulture, crnogorsku i rumunsku. Rad Crnogorski putopis u tršćanskoj štampi u prvoj polovini XIX vijeka Olivere Popović prati promenu odnosa Crne Gore i Trsta u 18. i 19. veku i indirektno ukazuje na značaj putopisa kao izvor informacija o do tada malo poznatoj Crnoj Gori. Putopisi su takođe bili od suštinskog značaja za formiranje mišljenja evropske kulturne zajednice o ovoj maloj balkanskoj zemlji. Drugi rad koji je priložila Emilia Parpală-Afana proučava trenutna post-postmodernistička događanja u Rumuniji. Rad pod naslovom Poetics of the ‘Twothousands’: The Fracturism and the Utilitarianism istražuje promene u poetici i nove poetske pravce koje su začeli Crudu, Ianuş and Urmanov, kao i razloge zbog kojih su oni često kontroverzni i pogrešno shvaćeni.
U trećem delu zbornika Književna istraživanja koji nosi naslov Promene i problem nacionalnog identiteta prikazano je sedam radova koji obrađuju pitanje nacionalnog identiteta u pet kultura u različitim istorijskim trenucima: od fiktivnog hazarskog plemena koje nestaje u 10. veku, preko Engleske i Irske do Amerike i Australije u post-kolonijalnom diksursu. Osnovni elementi nacionalnog identiteta kao što su jezik, vera i kultura razmatraju se u međusobnoj međuzavisnosti kao i u odnosu na istorijske prilike. Kao uvod u ova pitanja rad Ljubiše Mitrovića Jezik i identiteti u uslovima globalizacije daje opšti kontekst naglašavanjem značaja jezika za formiranje kako ličnog tako i kolektivnog identiteta, kao i podložnost identiteta promenama usled tekućih globalizacijskih trendova. Ovo su problemi karakteristični naročito za balkanska društva u tranziciji zbog čega autor naglašava potrebu očuvanja autonomnosti kulturnog identiiteta upravo tih nacionalnih zajednica. Nastavljajući se na temu promena u okviru globalizacije Slađan Petković u radu Globalisation as Cultural Assimilation in Milorad Pavić's “Dictionary of Khazars” ukazuje na opasnost od asimilacije pod pritiskom globalizacije, što se u Pavićevom romanu upravo desilo Hazarima. Autor upozorava na asimilaciju kao sudbinu kulturnih zajednica koje gazi točak istorije kao i na fluidnu prirodu identi22
Biljana Mišić Ilić, Vesna Lopičić
teta koji je podložan dekonstrukciji i rekonstrukciji u određenim istorijskim okolnostima, istovremeno naglašavajući strukturalnu složenost ovog romana. Književnu obradu pitanja vezanih za nacionalni identitet u savremenim društvima započinje rad Olivere Petrović Oblikovanje engleskog nacionalnog identiteta u romanu „Artur i Džordž“ Džulijana Barnsa u kome autorka prikazuje kako se lični identiteti slivaju sa idejama o kolektivnom ili nacionalnom identitetu. Mada se edvardijanski period u engleskoj istoriji smatra dobom stabilnosti i blagostanja kao plodovima kolonizacije, Barns razotkriva klasna i rasna neprijateljstva, nesigurnost, strahove, nasilje, predrasude i stereotipe koje od glavnog junaka čine žrtvu u vreme predstojećih velikih promena koje karakterišu početak 20. veka. Turbulentne promene irskog nacionalnog identiteta predmet su rada Saše Vekića Stvarnost, promene i otkrivanje novih irskih identiteta: „Pegavi ljudi“ Hjuga Hamiltona i „The Deportees“ (Prognani) Rodija Dojla. Glavni predmet istraživanja i analize ovoga rada su upravo teme koje se u ovim delima različitih žanrovskih obeležja tiču pronalaženja ličnog identiteta, integracije, imigracije, promena koje formiraju novi identitet Irske i mogućnosti njegovog razumevanja i prihvatanja. Sledeća kultura čiji je identitet ugrožen jeste kultura američkih starosedelaca, koja još uvek traga za svojim književnim izrazom. Marija Knežević u radu Jezik bunta protiv politike asimilacije u savremenoj prozi američkih starosjedilaca ukazuje na dileme koje proističu iz činjenice da se ova književnost piše na engleskom jeziku, a odupire uticajima američke anglofone civilizacije. Autorka se poziva na Arnolda Krupta koji smatra da, iako pisana na engleskom jeziku, starosedelačka književnost se javlja u očiglednom nesuglasju za evroameričkim književnim formama i estetskim standardima. Tekstovi izgledaju kao pripovetke, romani, pesme, ali njihova prava priroda zapravo je rekreacija neke plemenske kulturne perfomativne prakse čime se granica kulture uvek pomera i stvarnost plemenskog bića rekonstruiše, pokazujući plemensku kulturu kao kulturu u stalnom nastajanju. Identitet Australije je jednako kompleksno pitanje kao i identitet svih postkolonijalnih društava. Kao postkolonijalna i multikulturalna zemlja, ona daje značajno mesto književnosti imigranata koja se neizbežno bavi problemom identiteta. U ovom kontekstu, žanr autobiografije je narativna strategija kojom se istražuje ali i izgrađuje lični i kolektivni identitet. U radu Promena kulture i identitet u postkolonijalnoj australijskoj autobiografiji Jelena Basta kroz različite književne teorije istražuje identitet i kulturne razlike na konkretnim primerima i time daje uvid u različite moduse življenja i integracije imigranata u multikulturalnoj Australiji. Sa druge strane, Ilaria Oddenino se u radu Waltzing Matilda – A Cultural and Linguistic Exploration af Australia’s Most Popular Ballad vraća samim počecima formiranja australijskog identiteta i baladi koja je za malo postala nacionalna himna. Neobična popularnost ove pesme po mišljenju autorke verovatno leži u kulturološkim implikacijama leksičkih izbora u njoj, tako da se u ovom radu identifikuje „jezik divljine“ i prati razvoj njegovog istorijskog i društvenog značaja do danas. Svih sedam radova u ovom segmentu Zbornika dotiče se najrelevantnije teme za jednu nacionalnu književnost, a to je očuvanje identiteta uprkos društvenopolitičkim promenama. Stjuart Hol kao teoretičar i tvorac poznatog koncepta „za23
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
mišljene zajednice“ smatra da se pitanje kulturnog identita može sagledati dvojako: kao postojanje stabilnog i nepromenljivog kulturnog jezgra koje služi kao osnova za identitet pojedinca pripadnika te kulture, ili kao proces stalnih transformacija i identifikacija zavisno od trenutne pozicije individue. Bilo da se naglašava kontinuitet ili diskontinuitet identiteta, ovo pitanje ostaje primarno društveno-humanističkim naukama kao i svim žanrovima književnosti, zbog čega smo za našu prethodnu konferenciju, održanu 2009. godine, i bili odabrali temu Jezik, književnost, identitet.
Poslednje poglavlje Književnih istraživanja na temu promena čini devet radova kojima je zajedničko identifikovanje mitskih i arhetipskih obrazaca na kojima počiva sva književnost. Ovi radovi proučavaju ostvarenja u nekoliko žanrova: bajka, narodna poezija, balada, drama i roman i pokazuju da mitski obrasci, ma kako neprepoznatljivi, istrajavaju i u savremenoj književnosti. Ovaj segment počinje opštim osvrtom Danijele Prošić-Santovac na tradiciju bajke u Engleskoj. Autorka konstatuje da su engleske bajke zadržale mnoge tradicionalne elemente kao što su motivi, junaci i radnja, ali da su se takođe i razvijale sa promenom same kulture na Britanskim ostrvima. U radu Transformation and Tradition in English Fairy Tale ona pojašnjava da do transformacija dolazi zbog potrebe da se bajke prilagode potrebama novih generacija i kulturnim promenama, tako da se ponekada nepoželjni elementi eliminišu a poželjni uvode, a bajke na kraju postaju štivo za decu umesto zabave za odrasle kao na početku razvoja ovog žanra. Takođe u domenu bajki, rad Jelene Veljković Mekić „Crvenkapa“ – scenska bajka Aleksandra Popovića i scenska anti-bajka Milivoja Mlađenovića komparativnom metodom analizira istoimene drame Aleksandra Popovića i Milivoja Mlađenovića. Rad ukazuje na sličnosti i razlike u dramskom postupku pomenutih autora, kao i na njihov odnos prema predtekstu. Oba autora, svaki na svoj način, dekonstruišu praizvor svoje drame da bi, na osnovu njega, stvorili osobenu viziju sveta bajke. U dramskom postupku ovih autora primećuje se da reč dobija povlašćeni položaj u odnosu na pokret, što ima za posledicu gomilanje verbalnih sukoba, a smanjivanje prikaza fizičkih obračuna. U radu se razmatraju i jezičko-stilske osobenosti pomenutih dramskih tekstova, pri čemu je naročita pažnja posvećena s jedne strane bogatstvu Popovićevog poetskog izraza i s druge strane Mlađenovićevim jezičkim igrama. Arhetipske elemente u srpskoj narodnoj poeziji razmatra Đorđina Trubarac u radu Motiv junaka koji oslobađa jelena iz čeljusti aždaje u srpskoj narodnoj poeziji – tumačenje motiva u kotekstu njemu bliskih mitologema. Autorka skreće pažnju na ovaj redak arhaičan motiv koji se uklapa u mitski obrazac junaka koji savladava čudovište i vraća društvo u stanje prvobitne ravnoteže, što omogućava dalje nesmetano ciklično obnavljanje zajednice. Tumačenje motiva u kontekstu srpske usmene tradicije i njegovo dovođenje u vezu sa srodnim mitologemama 24
Biljana Mišić Ilić, Vesna Lopičić
zabeleženim na teritoriji Balkana ali i u evro-azijskim okvirima predstavlja doprinos interpretacijama koje ističu trajnost mitskih i arhetipskih slika uprkos neizbežnim promenama. Još jedan često prisutan arhetip u književnosti jeste arhetip grešnice, kome se vraća i Gete u svojoj baladi Bog i Bajadera, zasnovanoj na staroj indijskoj pesmi. Rad Milice Gostuški Živković Od grešnice do simbola požrtvovanja i ljudskosti - iskustvo promene u Geteovoj baladi „Bog i Bajadera” bavi se ispitivanjem Bajaderine promene sa stanovišta Kjerkegorove egzistencijalističke filozofije. Iz društva izopštena Bajadera prelazi stupnjeve na svom životnom putu - od estetskog stupnja, u kojem glavnu reč ima njeno zadovoljstvo, preko etičkog, gde dužnost postaje vrhovna kategorija, do religioznog stupnja, gde zahvaljujući veri u ljubav Bajadera postaje zrela i slobodna ličnost. Transformacije mitskih obrazaca predmet su rada Jovane Pavićević koja poredi Hipolita i Fedru sa dramom Fedrina ljubav Sare Kejn. Ova savremena drama transformacijom obrasca inicira pitanja vezana za promene i probleme savremenog društva. Postepeno razgrađivanje, odnosno demistifikacija tradicionalnog shvatanja tragedije nije dato u cilju definisanja i pružanja konačnih odgovora, već se pre postavlja kao sredstvo koje omogućava dijalog između dva navodno suprotstavljena stanovišta, kako bi se ispitalo konstituisanje savremenog identiteta uslovljenog značajnim društvenim i kulturološkim promenama. U skladu sa tim je i tragični ritam radnje uslovljen pitanjima koje postmoderna / nearistotelovska drama pokreće, što se naročito ističe u ovom radu sa prikladnim naslovom Transformacija mitskog obrasca u drami „Fedrina ljubav” Sare Kejn. Na još jednu obradu mitskog obrasca, ovoga puta reč je o ženskom principu, ukazuje Valentina Mikluc koristeći poetiku Doris Lesing. Predmet rada (R)evolving Struggle: Women in D. Lessing’s Novels čini nekoliko romana ove čuvene neortodoksne književnice poznate po feminističkim nazorima. U radu se analiziraju književna sredstva kojima se definišu i koriguju stavovi u pogledu strukture ženskog prostora u kontekstu modernog društva, sa naglaskom na neadekvatnost terminologije i konceptualnog poimanja strukture ženske psihe u jednom pretežno androcentričnom svetu. Instinktivni osećaj jedinstva sa prirodom karakteriše glavnu junakinju dela Zlatna ribica Le Klezioa, zbog čega se i rad Ljiljane Petrović Autentične vrednosti u delu “Zlatna ribica” Le Klezioa može svrstati u grupu radova koji identifikuju arhetipske obrasce u književnosti. Neopterećena klasičnim obrazovanjem i predrasudama, glavna junakinja poreklom iz Afrike posmatra kritički svet oko sebe i izvodi sopstvene etičke i vrednosne stavove. U radu se ona poredi sa Odisejem, jer oni, zapravo, prelaze isti put, ali se kreću u suprotnom smeru. Dok se Odisej, junak mitskog vremena, bori protiv prirode i božanstava da bi konstituisao čovekov ego, dotle mlada Afrikanka upućuje bolni vapaj iz okova civilizacije za povratkom nazad u okrilje prirodnog i božanskog. Poslednja dva rada u Književnim istraživanjima se indirektno dotiču mitskih obrazaca baveći se gradovima u književnim delima. Naime, arhetipska opozicija priroda-kultura nalazi svoj izraz na osi kulture u metafori grada kao ovaploćenju suštine onoga što je neprirodno. Jelena Lazić proučava tri romana Iana Mekjuana i 25
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
zaključuje da Venecija, Berlin i Amsterdam Makjuanovih naracija svoje zemaljske temelje duguju činjenici da ne postoji stvarnost nezavisna od saznanja, iskustva i svesti čitalaca. Samim tim što ovi gradovi pripadaju individualnoj i kolektivnoj svesti, njihova prostorna artikulacija se ne završava iscrtavanjem koordinata fizičkog sveta, već njihov opis celovitim čini metafizička emanacija jer su gradovi posledica večite promene kao neprekidnog procesa ‘oprostorenja’. U radu Spomenici promene – Venecija, Berlin, Amsterdam Ijana Makjuana autorka pokazuje kako Mekjuan stvara sopstvene fiktivne gradove istog imena prilagođavajući ih estetici ružnog. Na sličan način, Monika Ali prikazuje transformaciju grada kroz proces obrnute kolonizacije opisujući dolazak jedne azijske porodice u London i proces njihove adaptacije na novu sredinu. U radu Menjanje metropole: „Brik Lejn“ Monike Ali, Emilija Lipovšek analizira međusobnu interakciju imigranata i grada i identifikuje načine na koje imigantska populacija menja imidž Londona. Grad postaje personifikovani partner u obostranoj transformaciji identiteta. Tematski okviri koje smo prepoznali u selekciji radova nisu, naravno, jedini način da se oni grupišu, ali su nam se prirodno nametnuli posle nekoliko čitanja. A kako su promene i potreba za promenama neiscrpne teme u društvenim i humanističkim naukama, čini se neizbežnim da se relevantnim promenama u savremenom društvu viđenim kroz prizmu jezika i književnosti treba vratiti i na jednoj od sledećih konferencija Jezik, književnost, ....
Veliki broj učesnika potvrđuje da je tema naučnog skupa Jezik, književnost, promene bila dovoljno izazovna da privuče istraživače iz različitih disciplina zastupljenih na filološkim i filozofskim odsecima, koji su svoja akademska promišljanja i istraživanja uspeli da uklope u zadate oblasti. Strožiji recenzentski kriterijumi su onemogućili objavljivanje svih izloženih radova, ali se nadamo da to neće biti razlog da se ne sretnemo na sledećoj konferenciji i uporedimo stavove o još nekoj relevantnoj temi. Interesovanje za naše skupove iz godine u godinu raste, a ostvareni kontakti i intenzivne diskusije među učesnicima nas iznova uveravaju da treba nastaviti sa organizovanjem sličnih skupova na temu međusobne povezanosti jezika, književnosti i važnih pitanja u datom trenutku. Zahvaljujemo se svim učesnicima na izloženim radovima i prilozima za ovaj Zbornik. Posebnu zahvalnost u pomoći oko organizacije ovog naučnog skupa i štampanja zbornika dugujemo Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj u Beogradu, kao i prof. dr Goranu Maksimoviću, dekanu Filozofskog fakulteta u Nišu. Niš, decembar 2010.
Biljana Mišić Ilić i Vesna Lopičić 26
I PROMENE U UPOTREBI JEZIKA: JAVNI DISKURS, AKADEMSKI DISKURS, JEZIK STRUKE I NASTAVA JEZIKA
УДК 811.163.41’38:050
Милица Марјановић, Наташа Марковић Институт за српски језик САНУ
О ЈЕЗИЧКИМ ИНОВАЦИЈАМА У ПУБЛИЦИСТИЧКОМ СТИЛУ НА ПРИМЕРИМА НАСЛОВА ИЗ ДНЕВНЕ ШТАМПЕ1 Сажетак: У раду ће се поредити језик дневне штампе с почетка прошлог века и језик данашњих дневних новина. Циљ је да се на основу анализе језика новина сагледају сличности и разлике у језику публицистичког стила на почетку 20. века и данас. Поредиће се сви језички нивои (фонетски, морфолошки, синтаксички, лексички) на основу чега ће се утврдити да ли има неких промена, и, уколико их има, каква је њихова природа. Кључне речи: новински наслов, Политика, стари наслов, нови наслов, промене.
0. Новински наслов је порука од једне или више речи која се налази изнад новинског текста и најављује га. Графички је одвојен од основног текста и визуелно је истакнут.2 Наслови имају прагматичку и семантичку функцију. Прагматичка функција наслова је усмерена на привлачење пажње читалаца и посебно је истакнута код наслова у којима су употребљене стилске фигуре. Семантичка функција усмерена је на кратко излагање основне мисли текста и на обавештавање читаоца о садржају текста над којим стоји (в. Iarovici и Amel 1989: 442). 1. Предмет нашег рада биће упоредна анализа наслова из новина штампаних почетком прошлог века и савремених новина. Корпус истраживања чине наслови из дневног листа Политика, бројеви из 1904. године, као илустрација старог стања, и бројеви из 2009. и 2010. године за савремене примере. 2.1. Први рад у српској литератури који скреће пажњу на новинске наслове и пише о потреби конституисања стилистике наслова је рад Ирене Грицкат, у којем се анализира развој новинских наслова од самих почетака новинарства у Србији, од 1816. године и Новина српских, па до 1966, кад је чланак ове ауторке објављен (Грицкат 1966). Стилским аспектом наслова бавили су се још и В. Васић, Н. Замуровић, А. Милановић и други. 2.2. И. Грицкат истиче да се новинарство у периоду који је она анализирала мењало. „У првим фазама његова је улога била само строго информати1 Овај рад је настао у оквиру пројекта 148005 Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који у целини финансира Министарство за науку и технолошки развој Репиблике Србије. 2 Према неким ауторима, наслов припада групи тзв. кратких форми (изреке, пословице, фразе, афоризми, графити и сл.) са којима има много заједничких особина (Halliday, 1994: 392–397). Такође, постоје мишљења да се наслов може сматрати посебном врстом текста, који због односа с текстом изнад ког стоји, није аутономан (Iarovici i Amel, 1989: 441).
29
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
вна“ (1966: 83). Касније су новински текстови зависили од ставова власти, тренутне политике и моћи појединих утицајних људи. Временом су се у новинама појавили и текстови забавног и поучног карактера, као и текстови у наставцима. 2.3. И. Грицкат (1966: 83) дели наслове на оне који стоје над озбиљним обавештењима и вестима мирног карактера, и на оне који стоје над сензационалним и забавним дописима. Модерна публицистика ова два типа наслова повезује, с тим што све више прихвата одлике „сензационалног“, поготово што модерну публику такав тип наслова више привлачи. Б. Тошовић као начин да се постигне популарност и повећа тираж наводи „сензационалистички метод привлачења пажње: дâ се, рецимо наслов који ће бити провокативан, који ће шокирати“ (2002: 305).3 Према Ј. Јовановић (2007: 55), наслов представља увод у садржај и често је „прави мамац за читаоце“. Због тога новинари воде рачуна о стилу наслова — граде га смишљено, занимљиво, духовито, прилагођавајући га теми, сврси, стилу који се негује у одређеном гласилу. Поред информативног и графичког, наслов има и известан естетички значај. Према неким ауторима, добар наслов треба да садржи пет елемената: важност, актуелност, концизност, конкретност и привлачност.4 3. Наслов је увек истакнут у односу на остали део текста, визуелно и графички. Раније су наслови најчешће били истог формата као и остатак текста, а ређе наглашени болдом, или другачијим типом слова. За разлику од старих, данас су наслови визуелно упадљивији, уочљивији, комбинују се нормална и масна слова, чиме се постиже бржа селекција информација, а важне вести су истакнуте. Графичком обрадом слова диференцирају се наслов рубрике, наслов прилога, поднаслов текста, поднаслов у тексту. Данашње новине се одликују комбинацијом језичког и нејезичког кода, сликама које прате сваку битнију вест чија је функција да привуку пажњу читаоца, да допуне информацију и разбију просторну монотонију (в. Јовановић 2007: 56). 4.0. Дневне новине чије наслове анализирамо почеле су излазити 1904. године.5 Најпре ћемо изложити разлике у правопису и граматици, и то на плану фонетике, морфологије и синтаксе, а у другом делу рада ћемо упоредити стилске карактеристике старих и нових наслова. 4.1. Разлике између старих и нових наслова на плану фонетике тичу се углавном појава које произилазе из важеће правописне норме. Тако у старим 3 У 19. веку почиње и оглашавање, затим продиру сензације, афере, скандали, ситне занимљивости, којима је циљ једино одмор и плитка забава читалаца (Грицкат 1966: 84). 4 То значи да наслов треба да садржи најсвежије вести, да не буде уопштен, да буде језгровит (да се састоји од 3 до 5 речи), као и да привлачи пажњу својом ефектношћу. 5 И. Грицкат истиче да се у насловима из периода 1816 – 1851. не примећује никаква еволуција. У насловима стоје номинативи именица (одн. заменица и бројева) и номинативне синтагме. Дневна штампа се у том периоду сматра строго информативним и дидактичким средством, понекад је она средство за подстицај патриотских, благородних или лирских осећања, а тек на последњем месту форум где се могу сазнати безначајни куриозитети. Од 1860. године јављају се рубрике „Смесице“ где уредништво жели да разоноди читаоце.
30
Милица Марјановић, Наташа Марковић
насловима, уз примере са иницијалним х и интервокалним ј (Хапшење Веље Тодоровића и Милоша Петронијевића, Аустријски цар и г. Миша Вујић), налазимо и примере губљења иницијалног х и интервокалног ј, одсуство једначења по звучности и сл. (Апшење у Јапану, Аустриски трговци и гроф Голуховски, Клубска седница, Помоћник команданта маћедонске жандармерије). 4.2. Наслови се граде помоћу малог броја језичких знакова. У њима, по мишљењу М. Стефановића, треба избегавати скраћенице и нумеричке показатеље (в. Јовановић 2007: 55, у фусноти). Ипак, у старијим новинама, због ограниченог простора за излагање вести6, честе су скраћенице, док их у нашем корпусу нових наслова нисмо нашли. Најчешће се скраћују титуле или оне речи које ће и после краћења бити разумљиве — Г. Никола Пашић, Народни универзитети у Аустрији од д-ра Морица Бенедикта, Г. Стојан Протић премијер, Избрисани г. С. Грујић., Предлог закона о набавкама војн. потреба, Светосавска прослава на В. Школи, Камероти и гђа Десанка и сл. 5.1.1. Иако се у новинским насловима не препоручује употреба интерпункције, ипак је срећемо и то много чешће у старим насловима. Тачка је у старим насловима често стајала на крају наслова, као и иза скраћенице, нпр. Г. уместо господин, В. уместо велики, Аустр. влада и срп. војници и сл. У новим насловима тачку налазимо само иза редних бројева — Укидање монопола у нафтно-гасном сектору 2011., Стратегија за 21. век и сл. Такође, у новим насловима нашли смо и интерпункцијски знак три тачке (…), који се користи у набрајању, а читаоцима се оставља могућност да сами наставе низ — Лука окружена становима, трговима, парковима… 5.1.2. Упитником се у наслову најчешће означава наговештај везан за неки догађај, појаву, а читалац подстиче да прочита цео текст како би сазнао одговор. Понекад се у оваквим насловима пред читаоца износи вест са нијансом сумње: а) стари наслови: Ко је пронашао поштанске марке?, А министар финанција?, Ко је одговоран?, Ко коме дугује?; б) нови наслови: Ко је био „некњижевник“ код нас у средњем веку?, Где је претила смрт за лоше паркирање?, Шарићу суђење у одсуству?. 5.1.3. Узвичник се у насловима ретко среће. Може означавати позив, захтев или изненађење и увек има снажну експресивну функцију: а) стари наслови: Опет криза!, Штедња, штедња, штедња!; б) нови наслови: Певам и тугујем већ четрдесет година!, Кастрација!. 5.1.4. Под наводнике се у новинском наслову стављају речи које означавају лични став новинара према личности или догађају о коме пише, колоквијални или подругљиви називи и сл.: а) стари наслови: Један „добар“ младић, Један „незнатан“ добротвор; б) нови наслови: „Парче неба“ на земљи вредно милион евра, „Тајне“ панчевачког здравства, „Клацкалиште“ у Венецији. 6
Некадашње новине су имале свега 4–5 страна, док данашње имају и до 40.
31
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
5.2. Употреба личних имена у насловима подједнако је честа и некад и сад (Г. Грујић одбија, Љуба Живковић у Двору, Мишљење г. Ст. Протића, а у данашњим нпр. Бан Ки Мун забринут за север Косова, Тадић и Јосиповић припремају терен за нагодбу, Поново одложено суђење Сретену Јоцићу, Шарићу суђење у одсуству и сл.). Употреба имена и презимена је оправдана ако је та особа позната широј читалачкој публици.7 Карактеристично обележје старих наслова је да се они неретко састоје само од имена и/или презимена: Г. Никола Пашић.; Љубен Каравелов; Г. Стојан Протић; Г. Стојан Новаковић.; Г. Рибарац.; Г. Миленко Веснић.; Г. Тодор Петковић.; Борис Сарафов и сл. У новим насловима нисмо нашли ниједну потврду за овакав тип наслова, али се јавља другачији тип наслова, који се састоји од имена неке јавне личности и изјаве која садржи њен став поводом неког питања: Рејф Фајнс: Шекспир се бавио лидерством; Додик: Разговарати хоћемо, попустити нећемо; Обама: Ал Каида жели атомску бомбу; Радмановић: Мржња убија; Кон: Сачувао бих вакцине до краја рока употребе. 6.1. Према броју речи које улазе у наслов, они могу бити једночлани и вишечлани, састављени из две или више речи. Једночлани наслови су неинформативни и непрозирни. Овакви наслови су у старим новинама доста заступљени, мада нису најбројнији (Пажња, Оцеубиство, Двобој, Чеси, Русија, Демонстрација, Негој, Ондричек и сл.). 6.2. У корпусу из савремене штампе пронашли само један једночлан новински наслов, и то експресивно обојен (Кастрација!). Овај наслов привлачи пажњу неколиким разлозима — тиме што је краћи од оног на који је савремени читалац навикао, затим узвичником и негативном конотацијом употребљене лексеме. 6.3. Највећи број старих наслова сачињавају двочлане синтагме састављене од придевског и именичког дела, ређе од две именице, као и наслови састављени од именице или именичке синтагме и предлошко-падежне конструкције. Такви наслови се тичу неког мање или више значајног актуелног политичког или друштвеног догађаја. Ови наслови нису посебно информативни и из њих се не може увек тачно утврдити на шта се односе. У корпусу старих наслова пронашли смо преко 100 двочланих синтагми, наспрам данашњих неколико, док су у данашњим новинама чешће синтагме са предлошко-падежним конструкцијама у наслову. Оваквим редукованом конструкцијама у наслову актуализују се номиналне јединице и постиже ефикасност исказа: а) стари наслови: Велосипедска забава, Одбачена жалба, Покварен тунел, Заплетено сродство, Отказ уговора, Скупштински рапуст, Српско-бугарски споразум, Бабићева представа, Клубска седница, Дворски бал, Пад кабинета и сл.; Елдорадо за удаваче, Едуард VII у Петрограду, Ванредни кре-
7
У нашем корпусу нисмо нашли употребу надимака уместо пуних имена и презимена личности из јавног, политичког и културног живота. Употребом надимка у наслову ствара се замишљени фамилијарни однос са читаоцима.
32
Милица Марјановић, Наташа Марковић
дит за одбегле Маћедонце, Јуриш на чиновничке плате, Посланик пред бирачима, Поштење у Финансијској политици, Прослава Св. Саве на В. Школи.8 б) нови наслови: Откривање Америке, Отапање Јетија, Прековремени рад, Урбане ткаље, Забрањена питања, Пријатељи испод трешњиног цвета, Избори у Судану, Битка за централну Азију, Лажним плакатима против политичких противника, Ускрс без партијске честитке. 6.4.1. Често се у насловима изоставља предикат, али се он подразумева. Тако у старим насловима имамо примере: Један кинески лист о Манџурскоме питању подразумева глаголе говорити, извештавати, у наслову Падеревски у Јапану изостављен је глагол наступати, док у наслову Бугари кроз Србију недостаје глагол пролазити и сл. У новим насловима за изостављен предикат наводимо пример Аман, Шлиренцауер или изненађење, који се односи на питање ко ће победити у скијашким скоковима; у наслову Хилари Родам Клинтон за „Политику” недостаје глагол говорити, у наслову Лажним плакатима против политичких противника изостављен је глагол борити се итд. 6.4.2. У новим насловима се цртом (–) често замењује глагол или конструкција да ли: Порез на плату контролору лeта – 36,8 милиона динара, Оклопно возило – нови адут ФАП-а, Премоћ капитала над политиком – фама или јава, Воз искочио из шина – 11 мртвих. У новим насловима црта може означавати цезуру и деловати као интензификатор. 6.4.3. Новински наслов може бити и у облику афирмативне реченице са пуним предикатом: а) стари наслови: Људи су свуда људи; Аустрија се спрема за рат.; Нешто се спрема; И они кују; Учитељи већ играју; Бугари пребринуше бригу; б) нови наслови: Ја сам здрав српски националиста, Одузима се имовина бивших челника ПИК „Земун”, Опозиција појачава притисак на владајући блок, Тадић и Јосиповић припремају терен за нагодбу. Стари наслови се састоје углавном од кратких реченица, често састављених само од основних реченичних чланова — субјекта, предиката и објекта, док су нови наслови дужи и информативнији. Према нашем корпусу презент је најзаступљенији глаголски облик, уколико се употребљава цела реченица.9 6.5.1. Једна од најуочљивијих граматичких особина наслова је честа употреба крњег перфекта. Краћи перфекат ствара утисак новине, изненађења, што му и по облику одговара, док пуни перфекат одговара мирној нарацији. Наслови са оваквим перфектом се, како примећује И. Грицкат, јављају не само код мање важних дневих вести него и над озбиљним и политичким обавештењима: 8
Код синтагми од којих је први члан придев нов имамо колебање одређеног и неодређеног вида — Нов Министар војни., Нов министар финанција., Нов закон., Нов Миторполит., Нов новац., али и Нови владика., Нови Жан Валжан. 9 Обичај је да се крупној или неприпремљеној, неочекиваној новости наслов ставља у презенту, чиме се ствара изразита нарација, која траје и трајаће (в. Грицкат 1966: 91).
33
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
а) стари наслови: Побегли из затвора, Добили награде за темате, Змај опасно оболео, Јапанци заробили две руске крстарице, Полудела цела породица, Г. Јоца Савић озбиљно оболео; б) нови наслови: Преживео пад хеликоптера, Опозиција преузела власт, Спасао малолетницу из реке, Онколози први посумњали у намере бивше манекенке, Суђење актерима афере „Кофер” почело испочетка. 6.5.2. У односу на заступљеност презента и крњег перфекта употреба осталих глаголских облика (футур, перфекат, потенцијал, императив итд.) ретка је. У старим примерима нашли смо само наслов са футуром „Све ће опет добро бити.“, а у новим: Црне кутије откриће тајну, Бор ће имати нову топионицу, Е, кад би Срби поштовали реч као Баски, Препешачи своју земљу, Сачувајте топлоту у кући и сл. 6.5.3. Обележје старијих новинских наслова су скраћене трпне конструкције. И нови наслови обилују конструкцијама са трпним придевом, само што су ти наслови дужи, а тиме и много информативнији у односу на некадашње: а) стари наслови: Арбанаси ослобођени порезе на стоку, Г. Љуба ... отпуштен; Пантић ослобођен; Г. Стојан Протић покрађен; Оспорен тестамент; Отпуштен начелник; Ђенерал Илијев пензионисан; Пријављена предавања за први конгрес српских лекара и природњака; б) нови наслови: Нађено оружје „земунског клана” украдено из полиције, Одузета имовина вредна 100 милиона евра, Померен почетак римског дербија из безбедносних разлога, Разбијен ланац малолетничке проституције, Декларација усвојена после 13 сати оштре расправе. 6.6. Употреба глаголских именица у насловима данас је чешћа него раније: а) стари наслови: Јавно предавање., Предсказања кнезу Фердинанду, Поверење влади., Отварање енглеског парламента., Ковање новца., Апшење г. Веље Тодоровића, Верење10; б) нови наслови: Откривање Америке, Путовање кроз срце, Реаговање Удружења контролора летења Србије, Грејање на сунце, Штедња енергије – штедња новца, Превирања и после студентских избора, Радови на одржавању зграде и последице неодржавања. 7.1. Наслови могу бити у облику праве упитне реченице која на крају има упитник или формално-упитне реченице код које није забележен упитник. И у старим и у новим насловима заступљенији је други тип: а) стари наслови: Ко је одговоран?, Ко је пронашао поштанске марке?, Како се код нас праве закони, Зашто људи скидају капе, Зашто се Чариков не враћа у Београд., Ко ће победити., Ко соли јело; б) нови наслови: Ко је био „некњижевник“ код нас у средњем веку?, Где је претила смрт за лоше паркирање?; Ко крије дарове; Хоћемо ли бити имуни на насиље. 10
Овај облик је са савременог аспекта стилски обојен и данас би гласио веридба.
34
Милица Марјановић, Наташа Марковић
7.2. Напоредне конструкције у нашем корпусу савремених наслова нисмо нашли, док је у старим новинама обиље оваквих примера — Русија и Јапан, Немачки цар и његов син., Отац и син., Г. Љуба Стојановић и учитељи., Митрополит и удовички фонд, Аустриски трговци и гроф Голуховски., 46 динара и 2, 280.000, Аустијски цар и г. Миша Вујић., Аустр. влада и срп. војници., Стојан Протић и страни владари и сл. 8.1.1. Кад говоримо о стилским карактеристикама наслова, морамо истаћи да је као основна особина наслова у ранијој стилистичкој литератури истицана информативна функција, а у новијој се све више истиче лудичка функција наслова (Цонева 2002). Лудичка функција новинских наслова најбоље се огледа у бројним и разнородоним поступцима новинарске језичке игре. 8.1.2. В. Васић истиче да наслов треба да задовољи неколико фактора: информативност, економичност и експресивност. „Економичност је значајно обележје наслова, али је, за разлику од друга два, несамостално. Наслов који је кратак али неинформативан и неекспресиван, вреднује се као лош наслов, чијом је употребом комуникација са примаоцем поруке угрожена или потпуно онемогућена“ (1980: 2). За разлику од нових наслова, већину старих наслова одликује економичност због ограниченог простора из чега проистиче и њихова недовољна информативност. 8.1.3. Информативни наслови упућују читаоца на садржај чланка или преносе конкретну, експлицитно изражену целу вест. У таквим насловима користе се речи које нису двосмислене и које су употребљене у свом основном значењу, у складу са граматичким и правописним правилима стандардног језика. Новинар „мора водити рачуна о томе коме пише, односно да мисли о томе да ли ће његове речи бити прихваћене, то јест да ли ће читаоци тим речима приписати исто значење“ (Јовановић 2007: 55). 8.2. У првим бројевима Политике не налазимо информативне наслове и тек се из текста добија потпуна информација (Нова седница., Ужа конференција). Данас има наслова који функционишу као потпуне реченице и пружају пуну информацију (Погинуо пољски председник и још 95 путника, Стоматолошке ординације неприступачне инвалидима, Померен почетак римског дербија из безбедносних разлога). Овакви наслови садрже за читаоца најбитнију информацију, те се на тај начин остварује функционална и семантичка веза између њега и текста. 8.3.1. Веома значајна особина и старих и нових наслова је њихова фигуративност. Фигуративност наслова зависи од природе текста над којим стоји. Тако ћемо над текстовима који говоре о озбиљним и политичким темама наћи најчешће дуге и информативне наслове, док су кратки, експресивни и фигуративни наслови, код којих се са мало речи постиже јак ефекат употребом различитих фигура, одлика мање озбиљних тема. Наслови који се поигравају језиком не могу у исто време бити информативни. 8.3.2. Најчешће употребљавана фигура је метафора и то метафора путовање и кретање (Папирологија кочи извоз, Корак ка нуклеарном разоружању, Звездин шампионски пут, Никада нисам ишла ка путу славе утабаним путе35
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
вима, У потрази за дијалогом, Српске пречице за Европу, И „ћира” би у Европу); метафора клима (Густи облаци над грчком економијом, Стан у магли, главобоља на јави); метафора градња (Тадић и Јосиповић припремају терен за нагодбу); метафоре у вези са историјом, митом, фолклором (Шестоаприлски пакао у Београду, Рај је далек и скуп); метафора битка и рат (Битка за централну Азију, „Барса“ покорила Мадрид, Јуриш на чиновничке плате!*); метафора спорт (Почиње трка за индекс, Мале странке и даље остају у игри) и сл. Метафоре употребљене у новинским насловима нису нове, већ устаљене, које се често срећу. Сви наведени примери, осим примера означеног звездицом су из корпуса нових наслова, што показује да су у старим насловима коришћене речи у свом основном значењу, за разлику од нових, где се инсистира на ефектним поступцима којима се постиже експресивност, сликовитост, изражајност. 8.3.3. Од других фигура издвојили бисмо поређење, које се у насловима јавља најчешће скраћено, без глагола (Симовићеве песме као топла соба, Владичански дворови као дедињске виле, Паприка, црвена, као срце материно…, Живот као Бурџ калифа), персонификацију (Ћирилица срушила коалицију у Вуковару, Кад „мерцедес” позира) и контраст (Од добротворке до притворенице; Време цури, Коридор чека; Певам и тугујем већ четрдесет година!, Капитен Звезде поникао у филијали Партизана, Више квадрата за мање пара, Мали стан а велика грешка, Велике локомотиве а микро бизнис, Под лупом: од „шашавих” до озбиљних изума, Лице и наличје оцењивања, Вода се повлачи, а комарци надиру). У новим насловима се јавља и графичка антонимија која настаје „увођењем заграда у ткиво ријечи“ (Тошовић 2002: 319) (Гувернер (не)чека закон, (Не)синхронизовани семафори и сл.). 8.3.4. У старим насловима нема много фигура. Најчешће срећемо иронију, на коју некад упућују и наводници употребљени у наслову, а некад се иронија открије тек кад се прочита читав текст (Красна супруга11, Америчке „патриоте“, Сигуран „претендент“12, Шта је милијарда13), контраст (Хоће — неће, Два човека, а једна девојка) и понављање (Штедња, штедња, штедња!). 8.4. Важну улогу у насловљавању има и прозодијско обликовање наслова, које може бити назначено интерпункцијом (стари наслови: Јуриш на чиновничке плате!, Опет криза!, нови наслови: Певам и тугујем већ четрдесет година!, Кастрација!, Е, кад би Срби поштовали реч као Баски и сл.) и римом (Гас као спас) и др. 9. У новим новинским насловима постоји много развијенијих начина за постизање експресивности. Најпре бисмо издвојили изразе који својом семантиком одступају од уобичајеног, прихваћеног мишљења и ситуација (Коса не мора да буде опрана, Верујем и у љубав са млађим мушкарцем, Реконструкција кошта две пакле цигарета, Мој пас је живео боље од мене). Често 11
Наслов изнад текста о жени која је отровала два мужа. Наслов изнад текста о пијаном младићу који је викао како је он син краља Милана. 13 Наслов изнад текста који говори о дугу. 12
36
Милица Марјановић, Наташа Марковић
наслови изазивају ефекат гротеске (Лајала сам два пута месечно, На суду доказивао да је жив). 10.1. Наслови су најчешће дати стандардним језиком, али су дозвољена свесна одступања од норме „јер публицистика има право да тражи кратке и лаке путеве продирања у свест“ (Грицкат 1966: 83), па тако у наслове продиру дијалекатски и нестандардни облици (Ради „на брисачи“, Нај-Европљани – од Ђинђића до Дачића,), као и разговорна лексика (стари наслови: Три пут Бог помаже., Тамо-амо, па он!, Хвала Богу!, нови наслови: Предизборна подметачина) и лексика из раличитих жаргона – војнички, спортски итд. (Гуштери, вољно – пожарни, збогом, „Црно-бели“ се новим киксом удаљили од титуле, Мале странке и даље остају у игри, „Барса“ покорила Мадрид, Чачани и Ариљци преслишали „црно-беле”, „Жуте секунде“ чувају пешаке, Црвени картон из Беле куће). 10.2. У новим насловима су честе стране речи: Јагма за оптимистима, Слаба вајда од Мартина, Живео кич – радост живота, Грађевински бум на падинама Пирина. Неадаптиране речи пишу се у изворној графији Антиглобалисти у fency одећи. Код старих наслова од страних елемената пронашли смо један латински цитат, Locus regit actum. 10.3.1. У новим насловима користе се и речи са повећаним експресивним набојем Батинаши по договору, Ухапшени бечки краљеви проституције, Крвави Ускрс у Ћуприји. 10.3.2. На експресивност у новим насловима утиче и ред речи (Скаче цена одборничка), набрајање (Пијани младићи, припити кондуктер и незаштићени путници, Трубе, тенис и зељаник). 10.4. Обележје нових наслова су и фразеолошки изрази синтагматског типа (Интеграција Косова на дугом штапу, Рука помирења у региону, Глава у торби на радном месту, Јанез Јанша окренуо леђа Игору Бавчару, Дерипаска дигао руке од „Порто Монтенегра“). 10.5. Што се тиче цитатности можемо запазити да нема дословних цитата, тј. дословног преузимања, већ је најчешћи поступак замена лексике (Балада о несхваћеним херојима, Реч по реч – љубав, Рецепт по рецепт – погача, Популарност без мотике), позивање на књижевна дела (Нови Жан Валжан, Рат и мода, Судбина једног рачуна14, Шта то пада, пада гувернер15, Ко то тамо кречи). Код цитатности се користе и поступци лексичке негације (термин А. Милановића) (Новац не покреће свет) и проширивања цитата (Штити главу, али је и краси). Цитатност доприноси поетизацији текста. Употребом цитата се указује на извантекстуалну стварност са циљем да се путем асоцијација и алузија изазове реакција читалаца. 10.6. Истакли бисмо и употребу шаблона и језичких клишеа у новим насловима (Највећи шпански дерби – велика победа фудбала, Добра идеја 14 15
Према делу Јована Стерије Поповића Судбина једног разума. Према стиху популарне песме „Шта то пада, пада Влада“ М. Бајагића.
37
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
злата вреди, Боља будућност, „Парче” лета за свачији џеп, Великим корацима у – напредак). 11.1. Поигравање језиком у наслову је „ризичан посао“ који не мора увек бити успешан, јер се ослања на општу културу, информисаност читалаца и њихов језички осећај. 11.2. Према мишљењу В. Васић, „атрактивни и сензационалистички наслови јављају се често изнад текстова који саопштавају о неком мање значајном догађају или о догађају који је сам по себи значајан, али чији су актери непознати широј јавности (1980: 7)“. Обично се сматра да већа експресивност наслова смањује информативност, али то не мора бити правило. 12.1. Промене у језику новина видљиве су на нивоу семантике, као последица друштвених промена и развоја науке и технике. У старим новинама наћи ћемо наслове Самосталци уступају., Још један захтев самосталаца. Самосталци су посланици некадашњих политичких странака Самосталне радикалне странке, Самосталне демократске странке и данас је та лексема историзам. Посматрано са становишта савременог српског језика и у насловима Краљев фонограф, Велосипедска забава налазимо историзме, а лексему распуст из наслова Скупштински рапуст, иако РМС бележи значење распуст као „свршетак рада скупштине“, ретко чујемо у наведеном значењу. Карактеристика нових наслова су кованице типа евроинтеграције, супертанкер, клацкалиште и сл. (Како отети супертанкер, Нећемо повезивати статус Косова и евроинтеграције, „Клацкалиште“ у Венецији), и развијање нових значења постојећих лексема – земунац као припадник земунског криминалног клана („Земунац“ открива нерешене злочине)16. 12.2. Новијег су постанка и скраћенице које срећемо у насловима Пуканићеви СМС-ови узбуркали хрватску јавност, „Коса“ – поглед из ВИП ложе, Будућност у „3Д“ свету. 12.3. Супротно овој тенденцији, може се запазити и архаизација и поетизација наслова која се постиже употребом облика који се данас осећају као застарели (Руска младост у Терзића авлији). 13.1. На основу представљене грађе можемо закључити да се сва битна обележја новинског стила задржавају у насловима без обзира на то кад су они настали. Добар наслов је важан јер он привлачи читаоце и треба да буде прилагођен њиховим навикама и сензибилитету. Посебним избором речи и поступака надокнађује се ограниченост простора. 13.2. Ранији наслови су визуелно били мање упадљиви, док су данашњи визуелно истакнутији, што се постиже употребом различитих графичких средстава. На плану фонетике и интерпункције разлике произилазе из важећих правила писања и изговора. Разлике су запажене у дужини наслова. У старим насловима најзаступљеније су двочлане синтагме, а у данашњим потпуне реченице, чиме је постигнута већа информативност савремених наслова. 16
Лексема земунац је дата под наводницима чиме новинар одређује нестандардну природу те речи.
38
Милица Марјановић, Наташа Марковић
13.3. Оно што се није променило у новинским насловима је честа употреба презента, крњег перфекта и скраћених трпних конструкција, док су остали глаголски облици мање заступљени. 13.4. Према ранијим истраживањима, у Политици је „доминантно обележје информативност, што се одражава на избор стилистички немаркираних језичких средстава“ (Васић 1980: 10), а наше истраживање је показало да је то одлика наслова из ранијег периода, а да данас избор маркираних или немаркираних језичких средстава зависи од текста над којим наслов стоји. Највећа разлика између наслова у нашем корпусу је у томе што се данас више инсистира на ефектним поступцима којима се постиже експресивност, изражајност и привлачи пажња читалаца. Због тога су много развијенији поступци за постизање атрактивности наслова — употреба стилских фигура, фраза, парафраза, повезивање неодговарајућих појмова, цитати, језичке игре, одступања од уобичајеног, прихватљивог мишљења и ситуација, што у старим новинама нисмо запазили. Литература Grickat, I. (1966). „Naslovi – posebna kategorija pisane reči“. Naš jezik, ХV/1–2: 77–95. (ћир.) Halliday, M.A.K. (1994): An Introduction to Functional Grammar. London: Arnold. Iarovici, E. and Amel, R. (1989). „The strategy of the headline“, Semiotica 77/4: 441–459. Jovanović, J. (2007). „Stilska analiza novinskog članka“. Književnost i jezik 54/1–2, 51– 64. (ћир.) Milanović, A. (2006). „Citatnost kao jezička igra u naslovima beogradske dnevne štampe“. Srpski jezik ХI/1–2: 385–406. (ћир.) Vasić V., et al. (1980). „Lingvostilistička obeležja naslova“. Prilozi proučavanju jezika 16: 1–16. (ћир.) Zamurović, N. (1976). „O novinskim naslovima“. Prilozi proučavanju jezika 12: 67–85. (ћир.) Цонева, Л. (2002). Езиковата игра в съвременната публицистика. Търново.
Milica Marjanović, Nataša Marković
ON LINGUISTIC PUBLICISTIC STYLE INNOVATIONS AS FOUND IN THE EXAMPLES OF DAILY NEWSPAPER HEADLINES Summary Relying on an analysis of newspaper headlines from the beginning of the last centry and more current headlines, we have attempted to show that key journalistic features tend to persist irrespective of when the texts themselves were written. Earlier headlines were visually not as prominent, while today’s headlines are more eye-catching, an effect which is usually achieved by means of various graphic devices. When it comes to phonology and punctuation, differences 39
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
emerge based on the existing rules of writing and speech of the times during which the texts originated. Differences were also noted in the length of the headlines, and thus in the level of their information status. Older headlines are shorter and contain less information, while the new ones are longer and offer a more complete information structure. The greatest difference between the headlines in our corpus is that today more emphasis is placed on the effective procedures which are used to achieve expressiveness, significance and which are used to draw the attention of the reader. For this reason, the means of achieving more attractive headlines – the use of figures of speech, various phrasaes, paraphrases, oxymorons, quotes, puns, devations from the customary, acceptable opionions and situations, are more developed today than they were in the older issues. Милица Марјановић Институт за српски језик САНУ [email protected] Наташа Марковић Институт за српски језик САНУ [email protected]
40
УДК 811.163.41’38:050
Марина Јањић1, Илијана Чутура2 1 Универзитет у Нишу, Учитељски факултет у Врању 2 Универзитет у Крагујевцу, Педагошки факултет у Јагодини
ФУНКЦИОНАЛНОСТИЛСКА ПОМЕРАЊА У ИЛУСТРОВАНИМ ЖЕНСКИМ ЧАСОПИСИМА Сажетак: У раду се анализира језик илустрованих часописа, намењених првенствено женској читалачкој публици, са аспекта постојећих тенденција у српском језику. Показује се да је део ових карактеристика својствен датом жанру (нпр. појава англицизама из сфере моде, музике, забаве), док је део својствен другим жанровима и функционалним стиловима. Илустровани женски часописи подлежу језичком утицају публицистичких текстова озбиљније тематике (политика, култура и сл.), али и утицају других функционалних стилова (административни, научни). Кључне речи: публицистички функционални стил, административни функционални стил, научни функционални стил, квазинаучност, функционалностилска померања.
0. Публицистички стил као своју основну функцију има информативну функцију, која се „појављује у свим подстиловима и жанровима“. Друга функција овог стила је „перлокутивна, тачније агитационо-пропагандна, која посебно долази до изражаја у политичким коментарима и анализама“, а „поједини подстилови и жанрови имају посебне подфункције. Једна од њих је „разонодна“, која се реализује „у лаким, угодним текстовима за читање“ (Тошовић 2002: 245, в. и Силић 2006: 77). Као битне карактеристике публицистичког функционалног стила Тошовић истиче „актуелност, скретање пажње на оно о чему се саопштава, сензационалистички метод пласирања информације, оперативност“ (Тошовић 2002: 245), а Силић га карактерише као најсложенији функционални стил књижевног језика (Силић 2006: 75). Сложеност публицистичког функционалног стила огледа се у томе што „медији заправо формирају `мјешовиту` субдомену, у којој се појављују у принципу сви дискурси јавне комуникације“ (Шкиљан 1998: 92). „`Мјешовитост` медијског дискурса увјетована је, без икакве сумње, прије свега тиме што су медији, у посве етимилошком смислу те ријечи, у основи посредници који поруке настале у другим доменама јавне комуникације (а посебно у политичкој домени) дистрибуирају међу широким кругом прималаца, прилагођавајући их истовремено на плану језичног израза и на плану језичног садржаја језичним и комуникацијским компетенцијама тих прималаца“ (Шкиљан 1998: 92). Текстови у илустрованим женским часописима, са превасходно разонодном, забавном примарном функцијом, посредници су информација из области забаве, моде, масовне културе. Њихова популаризаторска и педагошка 41
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
функција реализује се превасходно у текстовима из области здравља, популарне психологије, васпитања деце, уређења ентеријера и сл. У раду ћемо покушати да установимо на који се начин поруке из ових области прилагођавају читаоцима и њиховим језичким и комуникацијским компетенцијама. Испитаћемо и ставове да се вести озбиљне тематике („hard news“) разликују од вести забавног карактера („soft news“) управо по начину адаптације поруке – не, дакле, по самој садржини, већ по односу према самој вести и социолошким факторима који утичу на њено обликовање (Boczkowski 2009: 112). На крају, повећање броја медија и конкуренција међу њима чине да се и озбиљне вести приближавају забавном начину презентовања и формом и садржајем, те се за означавање оваквих вести јавља и термин “the new news” (Patterson 2000: 3), са главним тенденцијама описаним као „market-centered journalism“ и “Infotainment” (Исто: 8). Наше полазиште у раду јесте претпоставка да утицај текстова забавног карактера на текстове озбиљније тематике није једносмеран, те да и текстови „озбиљније“ тематике (публицистички, али и научни и административни) врше повратни утицај на текстове са примарном забавном функцијом. 1. Први део истраживања односи се на уплив административног стила и политичког дискурса на језик илустрованих женских часописа. 1.1. У нашој литератури је описан начин на који се бирократски језик проширио на све сфере јавне комуникације. Према Д. Кликовац, бирократски језик код нас се развио после Другог светског рата, и проширио се на друге сфере комуникације посредством медија; „почетком деведесетих година језик политике се мења, али јавни језик остаје у великој мери бирократизован“ (Кликовац 2008: 23). Сличан закључак износе Р. Симић и Ј. Јовановић, који кажу да је доба социјализма било доба „апсолутне супремације политике над свим друштвеним појавама“; „социјализам је све друштвене вредности свео на ниво извода из политичке идеје, и производа политике. Језик је такође потчињен политици, и то на специфичан начин, на начин којим су поништене све друге његове функције, а у први план, као једина вредна, истакнута пропагандна функција“ (Симић – Јовановић, 2002: 77). И Ј. Силић примећује утицај бирократског језика потеклог из политичког дискурса на област спортског новинарства, наводећи примере типа: „Вратар је немоћно испратио егзекуцију супарничког пословође; Три минуте потом Тафра се искупио за скривљени једанаестерац спасивши крајњим напором успјешну акцију Лалића и Батурине коју је овај потоњи требао реализирати по свим узусима ногометне игре“ итд. (Силић 2006: 88). Р. Симић закључује да „језиком тога доба [социјалистичког времена] доминира фонд који упућује на стратегију и тактику рата, на напад и одбрану, на рушење и деструкцију, шпијунажу и контрашпијунажу, лаж и пропаганду итд. И најповршнији увид у језичку продукцију суочава нас са војностратешком и војно-пропагандном идеолошком продукцијом, која најчешће садржи речи и обрте без видљиве вањске прераде, али семантички препариране и припремљене за `специјалне задатке` или сл.: губити везу, оријентацију, 42
Марина Јањић, Илијана Чутура
контакт (...), дјеловати у правцу (...), задати ударац, задати одлучан ударац снагама (...), напад на основне циљеве (наше револуције), поткопавати темеље, положај, позиције (друштва, самоуправљања), утврђивати положај (радног човека), (...) правац борбе (идејни, политички)“ (Симић 1996: 203). Овакве речи и обрти напуштају сферу јавне комуникације, али се као бирократизовани клишеи појављују нове, које ће мање или више утицати и на језик медија забавног карактера. Као основне особине бирократског језика Д. Кликовац одређује номиналност, општост, неодређеност, експлицитност, еуфемизам, вишак речи, квазинаучност, употребу речи страног порекла и помодних речи (Кликовац 2008: 51). Које су од ових особина заступљене у језику илустрованих женских часописа и које су нове речи и обрти из „озбиљнијих“ сфера које улазе у текстове забавног карактера? 1.1.У хороскопским текстовима бележимо глаголске, прилошке и друге декомпоноване јединице (у овом раздобљу, у наредном раздобљу, доћи до побољшања односа/захлађења односа/озбиљнијих проблема у вези, налазити се у ситуацији, усмерити/одвијати се у Х правцу). Уз то, неки од забележених примера и избором лексике показују утицај бирократизованог језика (Немојте подлезати деструкцији; потребна вам је додатна дискреција у емотивном односу; усмерити емоције и страсти у правцу заједничких интереса; ангажовање на разним странама и сл.): Нећете бити задовољни развојем емотивних односа... Немојте подлезати деструкцији, ускоро ће се околности променити набоље; У овом раздобљу битно је да будете доследни и не одустајете, без обзира на отежавајуће околности; Потребна вам је додатна дискреција у емотивном односу, нарочито ако се налазите у ситуацији где постоји озбиљан проблем; Ако не усмерите своје емоције и страсти у правцу заједничких интереса, може доћи до озбиљнијих проблема у вези; Претерано ангажовање на разним странама може да вам изазове конфузију и осећај засићености...; Општи утисак је да се прилике на послу одвијају у позитивном правцу; Немојте форсирати догађаје (Gloria 348, 2.2.2010, 89, хороскопски текстови). И у текстовима са другачијом тематиком честе су декомпоноване јединице, на пример: Ово је нарочито важно у тинејџерском узрасту (...), када се свака примедба на спољашњи изглед прима са огромном осетљивошћу (Lisa, 6. 8. 2009, 44); Глобалном успеху у великој мери помогло је то што су његове креације носиле многе глумачке и музичке звезде (Gloria 313, 3. 6. 2009, 70); Простор је у извесној мери адаптиран према потребама амбасаде (Gloria 263, 18. 6. 2008, 86) То што ми радимо запажено је и овде, добили смо одређена признања, али можда не у правој мери (Базар, 26. 6. 2009, 18); А увече, кад изађем, попијем понеко пиће, наравно у ра43
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
зумној мери (Gloria 263, 18. 6. 2008, 134); Упркос томе, њен однос с Поланским добијао је на интензитету (Gloria 348, 2. 2. 2010, 94); 1.2. „Инфлација речи“ (термин према: Симић 1996) заступљена је у нашем корпусу, при чему су видљиве тенденције номиналности, општости, неодређености и квазинаучности – у примерима (а) и на плану форме и на плану садржаја, а у примерима (б) превасходно на плану садржаја, нпр. означавања моде у ширини и дужини панталона као „постављање нових стандарда“ (слично је са лексемама императив, параметар): (а) Без родитељског надзора, са искривљеном перцепцијом о систему вредности, рано је упала у жрвањ репресивног државног апарата и као четрнаестогодишња девојчица завршила у затвору због крађе... (Gloria 348, 2. 2. 2010, 93); У складу са императивом удобности уређена је и његова спаваћа соба... Свој дом је уредио у складу са сопственим параметрима доброг укуса и ужива у сваком тренутку проведеном у свом интимном простору (Gloria 341, 15. 12. 2009, 66); (б) Нови романтизам осамдесетих поставио је нове стандарде како у музици, тако и у моди. Панталоне су постале краће и шире... (Gloria 348, 2. 2. 2010, 76). Наведена обележја заступљена су и у изјавама популарних личности, што сведочи о утицају „бирократизованог“ језика који је прешао у медијски манир (Кликовац 2008: 23), на пример: Након тога, уследио је ратни вихор због кога сам морала да се преселим из родног краја. За ускршње празнике углавном отпутујем, али последњих година не памтим када сам имала викенд без наступа... Нажалост, због посла на Ускрс нећу бити у свом дому па ћу овај најрадоснији празник обележити наредног дана... (Gloria 356, 30. 3. 2010, dodatak, IV, певачица); Неко ко ће моћи да издржи тај темпо, притисак, и, да не кажем, пресију (Телевизија FOX, Моја десна рука, 7. 4. 2010, спортиста); Ја се држим једне методе: никад не реци никад (ТВ Кошава, 11. 4. 2010, певачица). 1.3. У низу обрта који се заснивају на појмовној метафори, јављају се превасходно они који су уобичајени, али неретко звуче „драматично“ (нпр. „пуне размере вртлога у који је упала“): Осећања ће бити мотор који ће вас покренути на акцију; (Gloria 348, 2. 2. 2010, 88) Ускоро су се показале пуне размере вртлога у које је млада Настасја Кински упала (Gloria 348, 2. 2. 2010, 93); Револуција о којој је реч одвијала се двадесетих. Од тада су се ствари убрзавале, не само у моди него и у осталим сферама живота... (Gloria 348, 2. 2. 2010, 76); 2. Други део фреквентних примера односи се на утицај научног функционалног стила, посебно научно-популарног подстила, на језик текстова заба44
Марина Јањић, Илијана Чутура
вног карактера. Издвојићемо анализу примера у рекламним огласима, у текстовима педагошке и популаризаторске оријентације, и у текстовима са примарно разонодним циљем. 2.1. Рекламни огласи у илустрованим женским часописима специфични су по тематици, језику и поруци, што региструје В. Васић: „Подела новина према критерију пола читалаца има велик утицај на садржај рекламних огласа који се у њима објављују“ (Васић 1995: 23). В. Васић примећује извесне промене у садржају огласа и структури говорних чинова заступљених у рекламама: „Између два светска рата убеђивање се више не заснива на отвореном позивању на чудотворну моћ лека, јер би то у условима више опште просвећености становништва било непродуктивно, већ на ауторитету фирме и производа“ (Васић 1995: 44), али примећује да порука остаје иста, а да се „скривени убеђивачи“ временом мењају. Уз то, „огласи с индиректно изреченом препоруком [су] млађи од оних са директном...“ (Исто: 72). Наводе се примери типа: „Све даме употребљавају изврсну и обљубљену ВЕСНА КРЕМУ“ (Васић 1995: 72, рекламни оглас из 1930), „Ако желите да имате нежну кожу као беба употребите дечји сапун Мерима“ (Васић 1995: 70, рекламни оглас из 1934). У ком правцу су се рекламни огласи изменили? Channel Sublimage esencijalni regenerativni fluid je nova, sveža i tečna tekstura za žene koje vole ultralake kreme. U srcu njegove formule krije se moć „zelenog dijamanta“, Planifolia PFA, koji učvršćuje kožu, pojačava joj mikrocirkulaciju i daje gladak i blistav izgled. (Channel Sublimage, Gloria); Vichy stvara protokol za popunjavanje bora sa 3x većom koncentracijom hijaluronske kiseline. Vidljiv efekat popunjavanja već od 1.jutra (fusnota: samoocenjivanje 56 žena) (Vichy, Gloria); Prvi fundamentalni korak koji prkosi godinama. 15 godina istraživanja – 10 patenata – 21 aktivni sastojak. 7 biliona toksina se svakodnevno taloži u svim slojevima kože, blokirajući regeneraciju ćelije... (Dior Capture Totale, JOY); Inovativna formula ovog novog dezodoransa kombinuje Pro-Epil Complex sa prirodnim ekstraktima i ¼ hidratantne kreme... (Dove Minimising dezodorans, ELLE); „Auriege krema sa biopeptidima ciljano deluje na mimične bore, što podrazumeva dermorelaksaciju (opuštanje i dekontrakcija mišića lica – Botoks efekat) i restrukturaciju i regeneraciju ćelija“ (Auriege, L&Z); Eveline Active Anti Wrinkle Eye Creac Sinergistički uticaj kozjeg mleka, ulja pšeničnih klica, proelastina i kompleksa A, E, F i H vitamina omogućavaju obnavljanje svih metaboličkih funkcija kože, uz primetno smanjenje bora (Eveline, L&Z : 27);
45
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Nova Maybellin New York maskara ima četkicu sa fleksibilnom drškom kojom ćete trepavicama u samo dva poteza dati osam puta veći volumen. (Maybellin, Gloria). Говорним чиновима препоруке (простим или глобалним), савета, обећања или тврдње „оглашивач настоји да убеди потенцијалне купце у истинитост свог саопштења позивајући се на опште искуство, приписујући знање о квалитету рекламираног производа свим потенцијалним потрошачима, одређеним ауторитативним групама или појединцима, да би тиме свој суд о рекламираном производу или услузи приказао што објективнијим“ (Васић 1995: 72). Међутим, позивање на опште искуство типа „све даме користе Х крему“ није више довољно уверљиво. Померање у форми рекламног огласа тиче се превасходно уплива особина научног функционалног стила, те су у рекламама за маскаре, креме и сл. заступљене фусноте, резултати истраживања (као и лексеме истраживање, самооцењивање, испитивање), термини из области медицине. Научни тон постиже се и употребом медицинских термина, углавном интернационалних, као и квазинаучних термина (реструктурација ћелија, протокол за попуњавање бора и сл.), речи страног порекла (углавном англицизама, нпр. волумен, флексибилност, дерморелаксација, фундаментални корак). Порука да „свака жена може/мора бити лепа/млада“, да је циљ сваке жене „вечита младост и лепота“ заступљене су одувек у рекламним огласима („Млада и лепа остати / то је задаћа сваке модерне даме“ Васић 1995: 125, рекламни оглас из 1936). Међутим, како примећује Р. Симић, циљ рекламе, за разлику од оглашавања, „није првенствено продаја и куповина робе или сл. – већ заправо ширење фаме помоћу које се мобилише јавно мњење (...) и обезбеђује што повољнија позиција на тржишту...“ (Симић – Јовановић, 2002: 184). Елементима научног језика обезбеђује се конотација објективности и непристрасности (Кликовац 2008: 83). „Овим средствима говорник жели да изазове страхопоштовање обичног света, који је научио да верује да је наука неприкосновена и да доводи до `објективних` истина“ (Кликовац 2008: 84). 2.2. И у текстовима везаним за здравље бележимо формалне и језичке одлике научног стила, које су последица тежње да се читаоцима пласирају информације произашле из научних истраживања. Осим форме својствене научнопопуларним текстовима (нпр. непрецизно позивање на изворе), наилазимо и на недовољно прилагођене речи и обрте, директно преузете из научних текстова, на пример: Истраживање спроведено у САД сугерише да је конзумација боровница повезана са бољим резултатима на тестовима памћења код особа старијег животног доба. Journal of Agricultural and Food Chemistry је објавио налазе прикупљене од испитаника старијих од 70 година код којих је праћен учинак конзумације боровница у раздобљу од два месеца...; боровнице су и даље имале значајан утицај на успоравање неуродегенеративних процеса код испитаника.
46
Марина Јањић, Илијана Чутура
Научници тврде да је равнотежа нутритивних вредности које тело треба врло осетљива и лако се поремети. Према речима научника, присутност превише здраве хране у организму значи да нема оне друге, тзв. лоше хране. Таква неравнотежа може да узрокује респираторне тешкоће... (Dilema, 4. 2. 2010, 13); Свако би требао да обави здравствени преглед пре него што дође у фитнес центар. На тај начин ми добијамо информације и параметре који нам помажу у припреми програма тренинга са аспекта интензитета, трајања и учесталости, основне превентивно-терапијске мере... (Stil, 19. 4. 2010, 15). 2.2.1. Стручњаци који пишу рубрике о психофизичком здрављу, васпитању деце и сл., да ли због уредничког немара или свесне тенденције да се порука представи као научно валидна, у новински текст инкорпорирају и фразе које су потпуно непримерене публицистичком стилу, на пример: У досадашњем излагању видели смо да оно што се назива љубав јесте мозаик различитих осећања... (Dilema 4. 2. 2010, 27). Поред оваквих омашки стручњака, и у текстовима новинара видљив је манир преласка у (квази)научни стил. Упоредићемо два текста који говоре о љубави. Први пише аутор уз чије име стоји титула др, дакле стручњак; други пише новинар: Природа психичког механизма заљубљивања се најбоље може анализирати на примеру заљубљивања на први поглед, када субјект нагло схвата, на основу својих телесних симптома, да се заљубио у особу коју први пут види у свом животу. Особа коју је субјект сусрео подсећа по некој својој физичкој или карактерној особини на субјектову менталну представу о идеалном партнеру. Због ове сличности субјект муњевито пројектује своју идеализовану представу о идеалном партнеру на особу коју је срео... Заљубљени субјект не успоставља однос према свом објекту који је заснован на реалности...; (Dilema 4. 2. 2010, 25); Проблем љубави настаје у мистификацији негирања сопственог учешћа у настанку љубави. У тој заблуди, особа себе не доживљава као субјекта који воли, већ као пасивног објекта којем се догађа љубав. Особа почиње да негира сопствену одговорност за појаву вољења... (Dilema 4. 2. 2010, 28). Први текст обилује изразима који су несвојствени публицистичком стилу. Иако текст треба да има едукативни циљ и карактер, језички израз је неприлагођен самој теми јер садржи изразе типа психички механизам заљубљивања, може се анализирати на примеру, субјект и објект заљубљивања и сл. Други текст подражава манир научног функционалног стила изразима као што су: пасивни објекат којем се догађа љубав, мистификација негирања сопственог учешћа у настанку љубави, одговорност за појаву вољења. 47
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
2.2.2. Сцијентизми, „звучни“ термини и речи страног порекла обележје су савременог језичког израза илустрованих женских часописа. Међутим, од ових часописа – у којима су оваква функционалностилска померања заступљена у различитом степену – издваја се часопис Базар, у којем оваквих „померања“ готово и да нема. Упоредићемо савете који се тичу фризура у часопису ELLE из 2010, једном Базару из 2010. и два старија Базара (из 1980): Najbolji domaći frizeri i magazin ELLE napravili su za vas 16 ultimativnih predloga za PARTY frizure. Eksperimentišite s novim FORMAMA i bojama! (ELLE januar 2010, 99); Inspirišite se frizurama holivudskih diva prošlih deceniјa i prilagodite ih savremenom stilu naglašavanjem teksture kose. Odlučite se za intenzivne boje koje stimulišu i eksperimentišite s formom. Korišćenjem preparata koji naglašavaju neobične teksture i gloss spreja dobićete pravi holivudski look. (ELLE januar 2010, 100); Заситиле сте се фризуре коју имате? Желите да промените боју косе? Фризери најављују да ће у моди бити фризуре које као на нашим сликама носе глумица Скарлет Јохансон и манекенка и јунакиња последњег филма о авантурама Џејмса Бонда Олга Кириленко. Дакле, дугачка коса и она средње дужине с равним шишкама. Ако не можете без праменова, и они су „допуштени“, под условом да буду уједначених тонова. Детаљ за косу који ће се носити је рајф. Код куће можете сами да га украсите ако око њега умотате траку и вежете машну. (Базар 5. 2. 2010, 34); Ако имате дугачку косу, пружа вам се могућност да често мењате фризуру. Пунђе су још модерне, и ако је досад нисте носили, покушајте да направите овакву. На сликама је приказано како се прави, а с лица, наравно, косу можете наместити онако како вама највише одговара. (Базар 28. 2. 1980, 57); Тренутно веома модеран начин плетења косе примењен је и код ове фризуре. Косу разделите на средини, са стране издвојте по три прамена, па кад се почне са плетењем, увек се у плетеницу убацује по један нов прамен... (Базар, 10. 4. 1980, 60). Видљиво је да старији часописи дају конкретно упутство за прављење фризуре, а да новији Базар и ELLE описују тренутну моду. И текст из Базара из 2010. одликује се јасношћу и примереношћу језичког израза. С друге стране, текст из магазина ELLE садржи низ уопштених, квазинаучних и страних израза којима се маскира – парадоксално – непостојање садржаја: шта, заправо, треба урадити да би се добила ултимативна фризура? Треба експериментисати с формом, нагласити необичну текстуру косе, и обојити косу бојама које стимулишу. И то је све што је, у форми препоруке, речено о фризурама. Права и једина информација о изгледу фризура које се ултимативно препоручују дата је само сликом, док текст служи искључиво преношењу поруке о важности теме, као и о образовању и ауторитету пошиљаоца и његовој уклопљености у западноевропску културу. 48
Марина Јањић, Илијана Чутура
3. Англицизми, који „отеловљују дух интернационалног или светског енглеског као главног медијума међународног живота и исте такве културе“ (Бугарски 1997 : 90), заступљени су у различитој мери у женским илустрованим часописима. У нарочито великом броју неадаптирани „сирови“ англицизми јављају се у новијим часописима који су тематски везани за моду и забаву (ELLE, JOY, Hello, Story Wow, Gala Style). Часописи Базар и Lisa, који укључују и теме васпитања деце, кућних послова, кувања и сл. – дакле, часописи намењени женама – не садрже значајан број сирових англицизама. У том смислу може се уочити прилична разлика која је последица различитих циљних група. Часописи намењени млађој женској читалачкој публици употребом страних речи показују „да држе корак са светом“ (Кликовац 2008: 86), односно да су уклопљени у престижну западноевропску културу. Према Д. Кликовац, која пренаглашену употребу страних речи посматра као једну од одлика бирократског језика, „стране речи (нарочито оне из енглеског, као престижног) имају још једну конотацију: модерност, пословност, тежњу ка променама према западноевропском узору“ (Кликовац 2008: 85). Прћић разликује три типа англицизама зависно од степена њихове адаптације: „очигледне, скривене и сирове англицизме“ (Прћић 2005 : 121). Док су прве две групе мање или више одомаћене у нашем језику, трећа група је релативно нова и подразумева преузимање енглеских речи без икакве ортографске и морфолошке адаптације. У илустрованим женским часописима заступљена су сва три типа, док су ортографска решења неусаглашена. Прва група примера (а) садржи енглеске речи и изразе писане у изворној варијанти, морфолошки неадаптиране, друга (б) енглеске речи писане према изговору, и трећа (в) називе за радна места писане двојако: Nude tonovi, naneseni na lice ovlaš ili u slojevima. (ELLE dodatak januar 2010); Ceo look odiše svežinom i jednostavnošću (ELLE dodatak januar 2010); Svaki pravi fashionista zna da se najveća magija odvija iza scene... (ELLE dodatak januar 2010); Backstage atmosfera najbolje najavljuje ton sezone koja dolazi. (ELLE dodatak januar 2010); Crveni lak za nokte ... doživljava veliki comeback; Da li ste razmišljali da pored casual kreirate i liniju elegantne večernje garderobe? (Gloria 356, 30. 3. 2010, 58); Dosta, bre, više photoshopa! (Gloria 356, 30. 3. 2010, 70); Koliko dugo se spremate za dejt? (Gloria 356, 30. 3. 2010, 55); Uz zdravicu i zvuke big benda Orkestar za svadbe i sahrane, najpoznatiji srpski kompozitor Goran Bregović proslavio je ... šezdeseti rođendan. (Gloria 356, 30. 3. 2010, 23). Novina je satenast ili porcelanski sjajni finiš. Ne odustajte od njega, naročito ako ceo vaš stajling odiše odmerenim, svedenim i jednostavnim linijama... (Gloria 356, 30. 3. 2010, 69); Pevačica grupe „Zemlja gruva“, retro digital sastava, tvrdi... Kada je u pitanju linija, klabing mi mnogo pomaže; Bore su lični pečat i verujem da će jednom ući u modu. (Gloria 356, 30. 3. 2010, 70); Svetlana Glumac, new business director marketinške agencije ’Direct Media’i Jasenka Stekić, executive director ’Fashion Company’; Sladjana Lazić, direktor49
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
ka, i Vidra Vučević, marketing menadžer kompanije ’Delra Real Estate’, i Ivana Grujić, rukovodilac marketinga ’Europapressa’; Olivera Stojanović, executive director ’Identica’; Jasmina Ristić, direktorka marketinga i Nela Prijović, brend menadžer kompanije ’Podravka’; (Gloria 348, 2. 2. 2010, 42). Како публицистички стил „воли“ интернационалне речи (Силић 2006: 92), које некад улазе у „стилску игру“ са националним речима (Исто: 92), присуство страних речи и конструкција грађених по узору на конструкције у страним језицима није новина, нарочито у преведеним текстовима. Тако В. Васић примећује велики утицај немачких конструкција у рекламним огласима из 19. века јер је велики број реклама у то време био преведен са немачког (Васић 1995: 147). 3.1. Ретки су текстови у анализираним часописима који су писани јасно и без претензија да буду доживљени као интелектуални, учени, ауторитативни. Такви су следећи примери: Поред свих дрангулија за улепшавање, нека се у вашој торбици нађе и универзална крема... (Gloria 356, 30. 3. 2010, 73); Заборавите на грицкање ноктију, то је више него ружна навика. Уместо тога пробајте да нервозу решите малом турпијом веселе боје, бар ћете изгледати женственије; Ватреноцрвени лак на ноктима и тренерка сумњива су комбинација. Никоме неће бити јасно куда сте пошли (Gloria 356, 30. 3. 2010, 68). У старијим часописима још је видљивија тежња ка јасном и разумљивом језику, без присуства квазиучености, нпр.: Ту, на пољу естетике, изражена је још једна велика неправда у односима полова: њој је готово неопходно да буде лепа; он, међутим, може бити сасвим задовољан уколико је снажан и интелигентан. (...)Педесетих година, женска фигура је подсећала на пешчани сат, захваљујући „идеалним мерама“ 98–52–98. Данас се она, судећи по изгледу свеприсутних манекена, приближава изгледу сулундара. (Базар, 10. 4. 1980, 21). 3.2. Није, међутим, извесно да је језик часописа из осамдесетих година „чистији“, бољи, јаснији и разумљивији сам по себи и у свим аспектима. Појаве које у раду описујемо као одлике савремених илустрованих женских часописа нису својствене часописима од пре три деценије, али и они подлежу извесним садржајним (идеолошким) и језичким („бирократским“) утицајима свога доба, рефлектујући, више на плану садржаја него на плану израза, тадашње утицаје јавног језика и друштвене идеологије на текстове забавног карактера. Ради илустрације, издвајамо неколико примера у којима се тематска оријентација (репортаже „Како живе жене у свету“) пресликава на језички план: Џојс Мугари, како се Теураи звала пре „чимуренге“ – ослободилачког рата, завршила је средњу школу на североистоку Зимбабвеа и придружила се управо распламсалој ослободилачкој борби „момака из Буша“; 50
Марина Јањић, Илијана Чутура
Следеће две године Сали је била партијски активиста, говорник на скуповима женских организација, учесник демонстрација; Један од двојице лидера Патриотског фронта (...) постао је недавно први премијер независне земље, никле на рушевинама колоније која се звала Јужна Родезија; Био је први герилски вођа на челу устанка против мањинске власти белаца; Најтежа борба можда чак предстоји. (Базар, 10. 4. 1980, 15–17); Са храброшћу и уважавањем, жена Нигерије, најмногољудније земље Африке, исказује свој однос према деци и породици, обавезама и традицији; Савремена Нигеријка (...) прихвата изазове које јој намеће привредни полет од нафте и кикирикија... (Базар, 28. 2. 1980, 10) Али те исте маске које је њен отац дељао (...) помогле су да нејако девојче ижџикља у дугоногу и стасалу кћер нове Нигерије; Наслеђени систем образовања постао је кочница даљег развоја. (Базар, 28. 2. 1980, 10–12). Садржај осталих текстова тиче се живота жена у Југославији, образовања и описмењавања жена, васпитања деце. И у таквим текстовима видан је утицај општих друштвених кретања и јавног језика тог доба: Ово је прича о људској доследности, непоколебљивој вери у идеал. (Базар, 10. 4. 1980, 23); Директор ОШ „Илија Бирчанин“ (...) каже да ће колектив ове школе, уз помоћ месне заједнице, друштвено-политичких организација, ООУР Индустријско-пољопривредног комбината „Србијанка“, Основне заједнице образовања из Ваљева и других успети да добије битку за искорењавање неписмености у овом планинском крају. (...) Школа у Ставама (...) добила је до сада низ признања. Најдража су орден Председника Републике друга Тита и „Златно слово“. (Базар, 10. 4. 1980, 43) У дечјој установи дете формира однос према вршњацима; По престанку породиљског одсуства запослене мајке поставља се старо питање: ко ће чувати бебу...; ...извештава управница ове дечје установе; предлаже учешће мушкараца у васпитном раду; родитељска сегрегација у подизању мушког и женског детета (Базар, 28. 2. 1980, 21) Индустрија, време, шта ли, одвукло их је на друге стране и друге изворе прихода... Мисе Миселовски, за четрдесет година колико се бави овим занатом, добро је изучио све законе потражње ћудљивог тржишта. (Базар, 28. 2. 1980, 9). И у вести о избору мис Француске каже се да „Патрисија не крије задовољство што је њена лепота доживела званично признање“ (Базар, 10. 4. 1980, 24). 4. Свако време, можемо закључити, има своје идеолошке претензије које се огледају и на нивоу језичког израза. Ако је израз идеологије од пре три деценије био „бирократизам“ који је нашао одјека и у женским илустрованим часописима, данас је европеизација и тежња ка „научној заснованости“ 51
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
видљива и у публицистичким текстовима са забавним циљем. Канцеларизми, белетризми, а пре свега сцијентизми, који, према Ј. Силићу, постају препознатљиви као такви тек када „залутају“ у други стил (Силић 2006: 91), потврђују функционалностилска „померања“ у часописима намењеним превасходно млађој женској популацији. Ако је примећено да речи за журнализме новинарски стил црпи из политике, социологије, економије, права, војних дисциплина (Силић 2006: 92), можемо додати да и формалне и језичке одлике административног и научног (и научно-популарног) стила постају „чињенице“ публицистичког функционалног стила. Према Д. Кликовац, језик у својој бирократској манифестацији (која укључује и квазинаучност), поред осталог, служи и „као перје за кићење: пошиљаоца представља као образованог и компетентног, приљежног и одговорног“ (Кликовац 2008: 88). Квазинаучност, присутна у женским илустрованим часописима највише у текстовима са примарном или секундарном пропагандном сврхом, огледа се у употреби стручне терминологије, тежњи ка објективности и позивању на, најчешће ненаведене, изворе. Као интенције уредника или аутора препознају се следеће: а) реципијенту се, поред примарне, шаље и секундарна порука о његовој личној интелектуалној и друштвеној вредности; б) реципијент добија поруку о важности и валидности текста; в) језичким средствима остварује се и порука о оправданом ауторитету пошиљаоца поруке и вредности и истинитости информације. Литература Baym 2008: Geoffrey Baym, одредница infotainment у: The International Encyclopedia of Communication (Ed. Wolfgang Donsbach), веб адреса http://www.communicationencyclopedia.com/public/tocnode?id=g9781405131995_ chunk_g978140513199514_ss32-1, постављено 2008. Boczkowski 2009: Pablo Boczkowski, Rethinking Hard and Soft News Production: From Common Ground to Divergent Paths, Journal of Communication 59/1, 98–116, Blackwell Publishing Бугарски 1997: Ранко Бугарски: Језик у контексту, Београд: Чигоја штампа/XX век Васић 1995: Вера Васић, Новински рекламни оглас, студија из контекстуалне лингвистике, Нови Сад Кликовац 2008: Душка Кликовац, Језик и моћ, Библиотека ХХ век, Београд Лазић-Коњик 2006: Ивана Лазић-Коњик, Структура, функција и лексикографска обрада перифрастичних предиката (на примерима из дневне штампе), Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 49/1, 219 – 304, Матица српска, Нови Сад Patterson 2000: Thomas Patterson, Doing Well and Doing Good: How Soft News and Critical Journalism Are Shrinking the News Audience and Weakening Democracy, The Joan Shorstein Center, Harvard university, веб сајт http://www.hks.harvard.edu /presspol/publications/ reports/soft_news_and_critical_journalism_2000.pdf Прћић 2005: Твртко Прћић, Енглески у српском, Змај, Нови Сад Силић 2006: Јосип Силић, Функционални стилови хрватскога језика, Диспут, Загреб 52
Марина Јањић, Илијана Чутура
Симић 1996: Р. Симић, Политички дискурс, МХ – Актуел, Земун Симић 2001: Радоје Симић, Општа стилистика, Филолошки факултет, Научно друштво за неговање и проучавање српског језика, Београд Симић – Јовановић 2002: Радоје Симић, Јелена Јовановић, Основи теорије функционалних стилова, Филолошки факултет, Научно друштво за неговање и проучавање српског језика, Београд Тошовић 2002: Бранко Тошовић, Функционални стилови, Institut für Slawistik ser KarlFranzens-Universität Graz, Грац Шкиљан 1998: Дубравко Шкиљан, Јавни језик – приступ лингвистици јавне комуникације, Библиотека ХХ век, Београд.
Marina Janjić, Ilijana Čutura
FUNCTIONAL-STYLISTIC SHIFTING IN ILLUSTRATED WOMEN'S MAGAZINES Summary The paper studies the language of illustrated magazines, whose readership is mostly women, from the aspect of some tendencies appearing in the Serbian language. The paper shows that some of the tendences are related to the specific genre (for example, English words from the areas of fashion, music, fun), while the others come from other genres and functional styles. Illustrated women’s magazines often show linguistic impact of more ”serious” kinds of journalistic texts (from the areas of culture, politics etc.), but also the impact of other functional styles (administrative or scientific). Marina Janjić Učiteljski fakultet, Vranje [email protected] Ilijana Čutura Pedagoški fakultet, Jagodina
53
UDK 811.163.41’373.612.2:659
Nadežda Silaški Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet
MY NAME IS LEASING, VB LEASING – DISKURS REKLAMNIH OGLASA ZA FINANSIJSKE USLUGE U TRANZICIONOJ SRBIJI Sažetak: U radu se bavimo diskursom reklamnih oglasa za finansijske usluge na srpskom jeziku. Sa stanovišta kognitivne lingvistike ispitujemo ulogu pojmovnih verbalnih i multimodalnih (verbalno-vizuelnih) metafora u ovoj persuazivnoj vrsti diskursa. Pod okriljem teorije pojmovne metafore (Lakoff/Johnson 1980, Semino 2008) i kritičke analize metafora (Charteris-Black 2004) istražujemo na koji način oglašivač nastoji da uspostavi vezu sa potencijalnim klijentom finansijskih institucija, kakvu ulogu u tom procesu igraju pojmovne metafore, kako funkcionišu kao sredstvo ubeđivanja, te da li su ideološki obojene i evaluativno pregrejane. Korpus istraživanja sastoji se iz 80 reklamnih oglasa za finansijske usluge objavljenih u dnevnim i nedeljnim novinama na srpskom jeziku 2008. i 2009. godine. U radu se metafore klasifikuju i objašnjava se veza između izvornog i ciljnog domena. Posebno ispitujemo ulogu intertekstualnih metafora u reklamnim oglasima, tipičnih za ovu vrstu ubeđivačkog diskursa. Ključne reči:
pojmovna metafora, reklamni oglasi, intertekstualne metafore, ubeđivački diskurs.
1. UVOD Poslednju deceniju u Srbiji obeležila je ekspanzija finansijskih usluga najrazličitijih finansijskih institucija – banaka, osiguravajućih društava, lizinških kompanija, investicionih fondova, itd. Nakon dugogodišnjeg perioda hroničnog nedostatka novca i kredita namenjenih najširem sloju stanovništva u Srbiji, došlo je do prave eksplozije ponuda u vidu manje ili više povoljnih stambenih i gotovinskih kredita, kredita za automobile, preduzetničkih kredita za otvaranje novih preduzeća, kupovine automobila na lizing, itd. Posledično tome, dnevne i nedeljne novine preplavljene su reklamnim oglasima u kojima se nude najraznovrsnije finansijske usluge1, primamljivo upakovane u zavodljiv plašt metafora koje prikrivaju pravu stvarnost a ističu neku nepostojeću, paralelnu stvarnost obojenu ružičastim bojama. U situaciji kada je ponuda finansijskih usluga na tržištu Srbije veća od tražnje, i kada zbog prevelike zaduženosti građana i nemogućnosti redovnog servisiranja kreditâ banke aktiviraju hipoteke na nekretnine kao zalogu za pozajmicu, finansijske institucije pronalaze nove načine ne bi li u pažljivo sročenim i vešto i zavodljivo oblikovanim reklamnim oglasima prikazali jednu novu, „idealizovanu verziju realnog sveta u kom se primaoci reklamne poruke osećaju kao kod kuće, dok se oglaši1 Bankari tvrde da intenzivna reklamna kampanja dobro prodaje njihove usluge i da se višestruko isplati („reklame i banke, i obrnuto”, b92, 27. feb. 2006). godine 2007. banke su samo televizijskim stanicama platile 42 miliona evra za reklamu (e-magazin, maj 2008, http://www.ekapija.com/website/sr/page/172621).
54
Nadežda Silaški
vač poigrava njihovim nadama, težnjama, nesigurnošću i snovima” (Adams/Cruz García 2007: 132). U ovom radu bavimo se, dakle, diskursom reklamnih oglasa za finansijske usluge na srpskom jeziku. Sa stanovišta kognitivne lingvistike ispitujemo ulogu pojmovnih, verbalnih i verbalno-vizuelnih (multimodalnih) metafora u ovoj persuazivnoj vrsti diskursa. Pod teorijskim okriljem teorije pojmovne metafore (Lakoff/ Johnson 1980, Semino 2008) i kritičke analize metafora (Charteris-Black 2004) istražujemo na koji način oglašivač nastoji da uspostavi vezu sa potencijalnim klijentom finansijskih institucija, kakvu ulogu u tom procesu igraju pojmovne metafore, kao i da li su ideološki obojene i evaluativno pregrejane. Cilj nam je da utvrdimo koje se pojmovne metafore koriste u reklamnim oglasima za finansijske proizvode i usluge i kako funkcionišu kao sredstvo ubeđivanja. Korpus ovog istraživanja sastoji se iz 80 reklamnih oglasa za finansijske usluge objavljenih u dnevnim (Blic, Politika) i nedeljnim novinama (NIN, Vreme) na srpskom jeziku tokom 2008. i 2009. godine. U pogledu veličine, oglasi su zauzimali između četvrtine stranice i cele stranice u novinama i svi su praćeni ilustracijom. U narednom odeljku biće više reči o ulozi metafora u reklamnom diskursu uopšte, kao i o ulozi izvornog i ciljnog domena u procesu metaforizacije u ovoj multimodalnoj, persuazivnoj vrsti diskursa. Posebno ćemo se baviti personifikacijom, metaforama LJUBAVI, SPORTA I PUTOVANJA i, konačno, intertekstualnim metaforama u reklamnim oglasima. 2. METAFORE U REKLAMNIM OGLASIMA Pojmovne metafore unutar šireg konteksta kognitivne lingvistike (Lakoff/ Johnson 1980) shvataju se kao mehanizam na osnovu kojeg jedan pojam razumemo pomoću nekog drugog, iskustveno bližeg pojma. Tokom procesa razumevanja obavlja se preslikavanje strukture izvornog domena, koji je iskustveno bliži, na apstraktniji, ciljni domen, i to na sistematičan i koherentan način (Ungerer/Schmid 1996: 120-122), tako da jednu pojavu, manje jasnu ili teže shvatljivu, doživljavamo na osnovu neke druge, konkretnije, opipljivije ili lakše razumljive. Međutim, bez obzira da li se koristi u svom tradicionalnom značenju, kao jezički ukras, ili u onom značenju koje ističu Lejkof i Džonson, rodonačelnici teorije pojmovne metafore, kao osnovna kognitivna sposobnost, metafora ima vrlo izraženu ubeđivačku ulogu, jer omogućava drugačiji način predstavljanja sveta sa novim uvidom u njegovo funkcionisanje. Upravo zbog takvog svog svojstva metafore su često persuazivno sredstvo u retoričkim diskursima kakav je i diskurs reklamnih oglasa. Reklamni oglasi predstavljaju izuzetno plodno tlo za upotrebu metafora pošto je oglašivaču u interesu da svom proizvodu, koji najčešće preuzima ulogu ciljnog domena u procesu metaforizacije (prikazanog na slikovnom delu oglasa ili verbalno, kroz naziv), pripiše osobine i kvalitete nekih drugih predmeta ili pojava, koji igraju ulogu izvornog domena, te tako kod potencijalnih klijenata i kupaca izazove pozitivne asocijacije u vezi sa reklamiranim proizvodom. Ovde je od ključnog značaja Lejkofljeva metaforička 55
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
sistematičnost, koja omogućava da metaforičkim predstavljanjem neke pojave na osnovu neke druge pojave istaknemo njene bitne, pozitivne i poželjne aspekte, a istovremeno prikrijemo neke njene druge aspekte koji su negativni ili nepoželjni, te je neophodno, po mišljenju oglašivača kao tvoraca metafora u našem slučaju, da ostanu u senci. Zahvaljujući svojim jedinstvenim karakteristikama diskurs reklamnih oglasa bio je čest predmet istraživanja stručnjaka iz čitavog niza disciplina, između ostalih i lingvističkih i semiotičkih, te se reklamnom oglasu pristupalo sa različitih stanovišta – pragmatskog, retoričkog, diskurzivnog (v. npr. Leech 1966, Bart 1979, Tanaka 1994, Myers 1994, Goddard 1998, Cook 2001, itd.). Poslednje tri decenije, međutim, nakon pojave uticajne studije Lejkofa i Džonsona (Lakoff/Johnson 1980) o metaforama koje se više ne smatraju tek dekorativnim stilskim figurama u diskursu već doprinose ekspresivnosti teksta, već se iz kognitivne perspektive jezik se sagledava samo kao njihova površinska realizacija, istraživanja reklamnih oglasa usmerila su se na kognitivne aspekte ovog ubeđivačkog diskursa, baveći se retoričkom ulogom metafora u reklamnim oglasima (v. npr. Forceville 1996, Morgan/Reichert 1999, Ungerer 2000, Velasco-Sacristán/Fuertes-Olivera 2006). S obzirom na to da su metafore retko evaluativno neutralne, upravo zbog svoje sposobnosti da osvetle samo pojedine, željene aspekte neke pojave, njihova ideološka uloga u diskursu od velikog je značaja (v. Semino 2008). Takva ideološka dimenzija metafora bila je u poslednje vreme predmet mnogobrojnih istraživanja (v. npr. Koller 2004; Goatley 2006; Goatley 2007, etc.). Značaj metafora kao ideološkog instrumenta zasniva se na stavu Lejkofa i Džonsona da metafore imaju moć da „kreiraju stvarnosti, naročito društvene stvarnosti” (Lakoff/Johnson 1980: 156), i to tako što ističu samo njene pojedine, željene aspekte, dok istovremeno skrivaju one druge, nepoželjne ili negativne, prisiljavajući nas na taj način da metafore prihvatimo kao istinite. Upravo zahvaljujući ovakvoj svojoj osobini, metafore predstavljaju moćno oružje u jednosmernom, persuazivnom diskursu kakav su reklamni oglasi. Svesnim izborom metafora oglašivač je u stanju da svet oko nas predstavi na željeni način – onaj koji ispunjava njegov krajnji cilj, prodaju reklamiranog proizvoda – a da istovremeno suptilno i vešto prikrije sve njegove negativne aspekte, prekrivši ih svesno i namerno velom metaforičnosti. Zato su metafore moćno sredstvo perspektivizacije, usmeravanja pažnje na željene aspekte pojava. Ungerer i Šmid (Ungerer/Schmid 1996: 149) čak tvrde da je eksplanatorni potencijal metafora neretko manje bitan od njihove emocionalne siline, što se izvrsno uočava u reklamnim oglasima, prvorazrednom primeru diskursa u kojem se u osnovi apeluje na emocije potencijalnih kupaca. U narednim odeljcima bavićemo se detaljnije pojedinim uočenim metaforama u nameri da razotkrijemo kognitivne instrumente ubeđivanja u onoj vrsti reklamnih oglasa koji ne „prodaju” konkretan predmet – proizvod, već neopipljivu, apstraktnu, a mnogim ljudima i teško razumljivu, finansijsku uslugu. Najpre ćemo govoriti o procesu personifikacije u reklamnim oglasima, potom ćemo razmotriti ulogu metafora LJUBAVI, PUTOVANJA I SPORTA, da bismo se na kraju osvrnuli na intertekstualne metafore karakteristične za reklamne oglase ovakve vrste.
56
Nadežda Silaški
2.1. Banke kao živa bića u procesu personifikacije Kao ljudska bića, kako kažu Lejkof i Terner (Lakoff/Turner 1989: 72), mi najbolje razumemo sami sebe, te nam personifikacija omogućava da, konceptualizacijom drugih pojava i stvari kao sebe samih i putem sopstvenih ljudskih osobina, bolje shvatimo npr. prirodne sile, događaje, apstraktne pojmove i neživa bića. U procesu personifikacije osobine živih bića pripisuju se predmetima, što oglašivaču omogućava da putem ljudskih karakteristika zainteresuje kupca i približi mu ona svojstva čoveka i njegovog ponašanja koja mogu da se povežu sa reklamiranim proizvodom. Ovakva antropomorfizacija proizvoda i usluga zasniva se na pojmovnoj metafori ARTIKLI NA PRODAJU SU LJUDI (Kövecses 2002: 59), koja, budući ontološka, između ostalog pomaže u procesu „postavljanja ciljeva i motivisanja postupaka” (Lakoff/Johnson 1980: 27). Antropomorfizacija naročito odgovara oglašivačima, jer, kako kaže Čarteris-Blek, „metafora predstavlja način kreiranja kognitivnog i afektivnog značenja”, tako da smo „promenom metafore u stanju da promenimo i način na koji nešto shvatamo ili o nečemu razmišljamo” (Charteris-Black 2004: 251). Doživljavajući reklamirani proizvod kao živo biće, sa ljudskim osobinama koje i sami poseduju, čitaoci reklamnih oglasa nesvesno ostvaruju bliskost sa predmetom reklamiranja, što je i prvenstveni cilj oglašivača. Različiti aspekti finansijskog poslovanja s klijentima poprimaju osobine živih bića u reklamnim oglasima. Na primer, antropomorfizuju se kamate koje klijent dobija zato što novac čuva u konkretnoj banci. Zahvaljujući pojmovnoj metafori APSTRAKTNI ENTITETI SU FIZIČKI ENTITETI, odnosno BANKARSKE USLUGE SU ŽIVA BIĆA, koja se na nižem nivou konceptualizacije realizuje kao metafora KAMATE SU LJUDI, oglašivač je u stanju da pripiše kamatama upravo one ljudske osobine koje su u centru pažnje reklamnog oglasa – u ovom slučaju osobinu ljudi da leti odlaze na godišnji odmor. Tako kamate u jednoj banci „odlaze na odmor” i sa idiličnog pejzaža na morskoj obali ukrašenoj palmama javljaju se razglednicom u kojoj poručuju da se „ne vraćaju do septembra”. U verbalnom delu teksta, metonimijski predstavljajući instituciju u kojoj rade (metonimija ZAPOSLENI U INSTITUCIJI ZA INSTITUCIJU), zaposleni u banci dalje saopštavaju: „Mi smo svoje kamate poslali na godišnji odmor. Sada je red na Vas.”, tvrdeći da njihova platna kartica omogućava korisnicima da „troše celo leto bez kamate”! Tekst završava porukom: „Ostaje samo da uživate!” Ovakvo perfidno povezivanje ljudskih bića i njihovih normalnih, u ostalim zemljama krajnje uobičajenih, potreba, s jedne, sa skupom bankarskom uslugom, s druge strane, prikriva činjenicu da će se kamate već početkom jeseni, metaforički rečeno, „vratiti sa odmora” i papreno naplatiti lakovernost korisnika ovakve finansijske usluge. I metafora INSTITUCIJE SU ŽIVA BIĆA, koja počiva na metonimiji ZAPOSLENI U INSTITUCIJI ZA INSTITUCIJU, oblikuje diskurs reklamnih oglasa za finansijske usluge. U toj metafori, banke, osiguravajuća društva, lizinške kompanije i druge finansijske institucije antropomorfizuju se i doživljavaju kao ljudska bića, što ćemo ilustrovati nekolikim primerima iz korpusa:
57
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
(1) Poverite nam svoj novac i mi ćemo Vam pomoći da planirate budućnost kakvu želite. (2) Mi se bavimo novcem i zarađujemo ga za vas i za nas i za naše zaposlene. Jedino ako uvećavamo svoj i vaš kapital, i ako pazimo kako ga plasiramo, možemo da gradimo stabilnost i sigurnost. (...) A mi... mi smo samo dobra banka. (3) Vaš uspeh je i naš uspeh. (4) Tu smo da vam pružimo fleksibilne uslove kreditiranja. 2.2. Metafore ljubavi Metafore LJUBAVI veoma su česte u reklamnim oglasima za finansijske usluge. Ako se u procesu metaforizacije banka ili neka druga finansijska institucija doživljava i shvata kao živo biće, antropomorfizovana je i poseduje ljudske osobine, tada je logično očekivati da će se u reklamnom oglasu iskoristiti oni aspekti personifikovanog ciljnog domena koji će najviše uticati na potencijalne klijente. Dakle, banke kao živa bića, zahvaljujući metafori INSTITUCIJE SU ŽIVA BIĆA i metonimiji ZAPOSLENI U INSTITUCIJI ZA INSTITUCIJU grade prijateljske, pa čak i ljubavne odnose sa klijentom. Navešćemo nekoliko primera metafore BANKA JE PARTNER: (5) Nađite u nama pravog partnera (6) Ako Vam je potreban pouzdan partner koji će Vas pratiti u daljem razvoju, već danas zakažite sastanak u nekom od naših specijalizovanih privrednih centara... Metafora ODNOS IZMEĐU BANKE I KLIJENTA JE ODNOS POVERENJA igra ključnu ulogu u strukturisanju mišljenja o bankama i drugim finansijskim institucijama. Partnerski odnos između banke i klijenta zasniva se na obostranom poverenju, i to je ključna reč koja se javlja u velikom broju reklamnih oglasa za finansijske institucije, što ne treba da iznenađuje imajući u vidu neprijatno, pa čak i porazno iskustvo mnogih građana Srbije sa bankarskim sistemom devedesetih godina XX veka. Ilustrujmo ovu metaforu nekolikim primerima iz našeg korpusa: (7) Zato što su čvrste veze zasnovane na poverenju (8) Otkrijte budućnost zasnovanu na poverenju. (9) Čvrste veze se zasnivaju na poverenju. (10) Intesa Uno, najbolji način da opravdamo Vaše poverenje. Upoznajte jedinstvenu ponudu2 u našim ekspoziturama. U procesu metaforizacije odnos između banke i klijenta je monogamni odnos (banka je životni partner klijenta). To je odnos u kome nema prevare, napuštanja niti iznenadne promene partnera, odnos u kome su partneri jedan drugom verni, grade
2
Ontološka metafora BANKARSKE USLUGE SU ŽIVA BIĆA prisutna je i u ovom primeru iz korpusa, u kome klijent „upoznaje ponudu banke”.
58
Nadežda Silaški
zajedničku budućnost i trude se da ostvare iste snove. Banka se, recimo, u primeru (11) doživljava kao ženska osoba, životna ljubav klijenta, prava žena za njega: (11) Tek smo se upoznali. U nju mogu da se pouzdam. Ona me razume. Pored nje mirno spavam. S njom je sve lakše. Ona je nova, ali znam da je prava. (12) Spremni za ozbiljnu vezu? U primeru (12), pak, klijent više nije samo površno vezan za banku, već potpisivanjem ugovora ulazi u „ozbiljnu vezu”, gde će, nezavisno od svoje volje, izgubiti mogućnost promene „partnera” sve dok ne ispuni sve ugovorm prihvaćene obaveze prema finansijskoj instituciji. Zahvaljujući metaforama, kao moćnom mimikričnom sredstvu za oblikovanje ubeđivačkih vrsta diskursa, ta činjenica ostaje prikrivena. 2.3. Metafore sporta Zahvaljujući pojedinim svojim osobinama (postojanje protivnika, jasno definisana pravila igre, konkretan i nedvosmisleni cilj igre – pobeda, timski duh, igračka taktika, itd.), sport u procesu metaforizacije često je u funkciji izvornog domena, kao sredstvo za konceptualizaciju apstraktnijih i teže shvatljivih pojava. I u reklamnim oglasima za finansijske usluge metafore SPORTA igraju važnu ulogu, što je sasvim razumljivo ako se ima u vidu ogromna popularnost sporta u nas, a posebno košarke i fudbala. U ovom odeljku opisaćemo metafore SPORTA u reklamnim oglasima za finansijske usluge, objasniti njihov multimodalni karakter, te ukazati na pojedine razloge njihovog korišćenja u ovom diskursu. Najpre ćemo navesti nekoliko primera iz korpusa radi ilustracije: (13) Prave prilike ne treba propustiti (14) Uhvatite dobar zalet! Svaki dobar i kvalitetan skok, kako u vis tako i u dalj, teško je izvesti iz mesta. No, kad uhvatite dobar zalet, za Vas nema granica. Odličan start sa Erste kreditom za opšte namene na 36 meseci, koji će Vašem preduzeću dati taj tako potreban zalet da odete više, dalje, bolje... (15) Uhvatite dobar zalet, startujte sigurno! (16) Svakom ozbiljnom igraču u biznisu potrebna je uigrana ekipa da bi ostvario svoj cilj. (17) Naš tim ličnih bankara je uvek spreman da Vam asistira i bude pouzdan saigrač u razvoju Vašeg poslovanja i postizanju vrhunskih rezultata. (18) Siguran poen! (19) Košarka je igra sa puno poena i preokreta, u kojoj se brzo misli i još brže reaguje. I kada birate banku – najvažnije je da odaberete najsigurnijeg saigrača koji će vam asistirati u pravom trenutku. A vama ostaje samo da – poentirate! (20) Banka za ozbiljne igrače. Tako u reklamnom oglasu (primer 13) nailazimo na verbalno-vizuelnu metaforu ŽIVOT JE SPORTSKA IGRA, u kojoj se osobine SPORTA kao izvornog domena 59
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
preslikavaju na apstraktan pojam ŽIVOT. Koji se konkretni aspekti sporta uočavaju u ovoj metafori? Bez prateće ilustracije3 tekst bi zvučao prilično nezanimljivo, te tek u sprezi sa slikovnim delom reklamnog oglasa, na kojem vidimo fudbalsku loptu postavljenu na belu tačku koja označava dosuđen jedanaesterac na fudbalskoj utakmici, stičemo kompletan utisak o nameri oglašivača. Prilika za postizanje gola, glavnog cilja u fudbalu, preslikava se na iskorišćavanje prilika koje se pružaju u životu „ozbiljnim igračima” (primeri 20 i 16), a njih je moguće ostvariti samo uz pomoć banke, koja je „uigrana ekipa” (primer 16), „najsigurniji saigrač koji će vam asistirati u pravom trenutku” (primer 19), i koja ima „tim ličnih bankara” koji „je uvek spreman da Vam asistira i bude pouzdan saigrač u razvoju Vašeg poslovanja” (primer 17). Dakle, metafore BANKA JE SPORTSKI TIM, BANKA JE SAIGRAČ U TIMU, BANKA JE EKIPA, predstavljaju osnovu na kojoj se potencijalni korisnici finansijskih usluga (većinom muškarci) ubeđuju da koriste usluge finansijskih institucija. Kad su jednom „pripremili teren“ (da se okoristimo još jednom sportskom metaforom), klijentima banke preostaje samo da „poentiraju” (primer 19), „postignu vrhunske rezultate” (primer 17), „uhvate dobar zalet” i „startuju sigurno” (primer 15), što sve predstavlja odskočnu dasku „da odu više, dalje, bolje” (primer 14). Osnovna uloga metafora SPORTA u reklamnim oglasima ove vrste jeste izgradnja bliskosti sa potencijalnim korisnicima usluga zasnovana na timskom duhu ekipe koja uvek pobeđuje zahvaljujući izvrsnoj saradnji među saigračima, nesebičnom podređivanju ekipi i solidarnim ostvarenjem cilja. Ovde se klijent banke i sâma banka metaforički postavljaju u jednake pozicije, bez odnosa podređenosti i nadređenosti, bez bilo kakve diskriminacije unutar „sportske ekipe”. To su, barem, aspekti izvornog domena (sporta) koje je oglašivač želeo da istakne. Ono što metafore SPORTA u ovom slučaju prikrivaju jeste činjenica da odnos između klijenta i banke nikako ne može biti odnos jednakih, jer klijent stupa u dužnički odnos koji po svojoj prirodi nema karakter jednakosti učesnika. U tome i jeste moć metafora – prikriti nepoželjne a istaći poželjne aspekte neke pojave.
3
Kreativnost se postiže korišćenjem metafora ne samo u tekstualnom već i u vizuelnom delu reklamnog oglasa. Premda su takve vizuelne metafore u pojedinim slučajevima idiosinkratične, inovativne i krajnje nekonvencionalne, njihovo se značenje i interpretacija uglavnom zasnivaju na konvencionalnim pojmovnim metaforama, jer cilj oglašivača nije da prevelikom nekonvencionalnošću dovodi u pitanje „pogled na svet kod ljudi, već da se osloni na njihovo postojeće znanje i tako utiče na njihovo ponašanje kao potrošača” (Semino 2008: 174). Bez ilustracije mnogi reklamni oglasi bili bi nerazumljivi, ili u najmanju ruku nezanimljivi, te je njihovo značenje, kako kaže Bart, često „usidreno” u slici, dok tekst služi samo kao prateći verbalni element koji zaokružuje efekat i pruža nephodne informacije o proizvodu, ali ipak predstavlja skoro nezaobilazni deo reklamnog oglasa, pošto, iako slika govori više od hiljadu reči, ona nije dovoljna da bi se značenje automatski, na prvi pogled shvatilo (Forceville 2006). Neverbalne i multimodalne metafore mogu da istaknu pojedine aspekte pojmovnih metafora koje nije moguće, ili nije moguće dovoljno jasno izraziti preko njihovih verbalnih manifestacija (Forceville/Urios-Aparisi 2009: 13). Tako je, npr. uloga dimenzija prostora i veličine u izvornim domenima (npr. MOĆNO JE GORE, POŠTENO JE PRAVO) mnogo uočljivija u vizuelnim nego u verbalnim diskursima (Forceville/Urios-Aparisi 2009: 13).
60
Nadežda Silaški
2.4. Metafore putovanja Metaforički scenario PUTOVANJA, sa osnovnom shemom POČETAK-PUTApredstavlja korisno sredstvo oglašavanja finansijskih institucija. Konvencionalna metafora ŽIVOT JE PUTOVANJE, koja počiva na metafori opštijeg karaktera SVRSISHODNA AKTIVNOST JE PUTOVANJE PO PUTANJI KA ODREDIŠTU, često se kombinuje sa primarnom orijentacionom metaforom USPEŠNO JE GORE, te zajedno formiraju složenu metaforu USPEŠNA KARIJERA U ŽIVOTU JE UZLAZNO KRETANJE NA PUTOVANJU. Karijera klijenta i uspešnost njegovog preduzeća ostvaruje se kroz niz koraka, što je jedan od konvencionalnih izraza u metaforičkom scenariju PUTOVANJA (koji počiva na metafori višeg reda DUGOROČNE, SVRSISHODNE AKTIVNOSTI SU PUTOVANJA), a svaki korak realizuje se uz pomoć finansijske institucije koja se oglašava, te označava napredak u karijeri i poslovnom uspehu, kao u primeru (21): NJA-CILJ,
(21) Vreme je da se krene dalje. Vreme je da krenemo dalje pretvarajući izazove u nove poslovne prilike! Korak za stabilnost – krediti za likvidnost i krediti za refinansiranje. Snaga za sledeći korak – krediti za trajna obrtna sredstva. Preduzetnički korak – investicioni krediti. (22) Doći do cilja znači početi. Zato počnite na vreme! Da bi stekli poverenje i lojalnost kupca, oglašivači često ističu dobru reputaciju proizvođača u poslovnom svetu, istorijat, iskustvo, poslovnu politiku, naučnoistraživački rad, primenu najnovijih tehnologija, saradnju sa uglednim stručnjacima ili drugim institucijama i sl. Isticanjem višegodišnjeg iskustva u proizvodnji ili pružanju usluga potrošačima klijent se uverava u solidnost proizvoda i njegov nepromenjeni kvalitet u dužem periodu. U ovu svrhu najčešće se koristi metafora POSLOVNI USPEH/KARIJERA JE PUTOVANJE, kao u primeru (23), gde finansijska institucija metaforički prelazi značajan poslovni put „od pionira do tržišnog lidera”: (23) Na putu od pionira do tržišnog lidera u širem Alpsko-Jadranskom regioni stekli smo važno iskustvo, izgradili mrežu stručnjaka i postali partneri u mnogo široj oblasti od finansija. U primeru (23) uočavamo i metaforu GRADNJE, koja je konceptualno povezana sa metaforom PUTOVANJA, jer i gradnja i putovanje predstavljaju „aktivnosti u kojima se napredak odvija po fazama prema unapred utvrđenom cilju” (CharterisBlack, 2004: 95), što je eksplicitno jezički realizovano kroz metaforički izraz „doći do cilja” u primeru (22). 3. INTERTEKSTUALNE METAFORE U REKLAMNIM OGLASIMA Da bi čitaoci reklamnih oglasa uspeli da shvate koji se aspekti izvornog domena preslikavaju na ciljni domen, potrebno je da razlikuju tri kontekstualna nivoa: slikovni kontekst, jezički kontekst („tekst kao sidro”, kako ga zove Bart), i znanje o svetu, kulturno znanje, ili enciklopedijsko znanje (Forceville 1994: 26), od kojih je ovo poslednje relevantno za odgonetanje tzv. intertekstualnih metafora. 61
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Tekst ne postoji u izolaciji već predstavlja „apsorpciju i transformaciju nekog drugog teksta” (Kristeva 1966, prema Fairclough 1993: 101), tj. svi su tekstovi novo tkivo prethodnih, recikliranih citata (Barthes 1977), njihova permutacija. Ovakva vrsta intertekstualnosti u reklamnim oglasima ogleda se u otvorenom ili prikrivenom aludiranju na druge tekstove. Tvrdnja da „metaforički izrazi mogu biti deo intertekstualnih odnosa između različitih tekstova na raznovrsne načine” (Semino 2008: 29) dobija punu potvrdu u reklamnim oglasima finansijskih institucija. Naime, jedna od zamerki upućenih Lejkofu i Džonsonu i njihovom shvatanju „slikovnih šema” kao osnovnih instrumenata povezivanja poznatog (telesnog) iskustva sa novim, nepoznatim iskustvima, glasi da su, pridajući previše pažnje telesnom iskustvu, zanemarili ulogu onog kulturnog u shvatanju jednog pojma na osnovu nekog drugog. Uloga kulture u kojoj nastaju metafore, po mišljenju nekih autora, jednako je značajna u određivanju pojmovnih domena u procesu metaforizacije (v. npr. Zinken 2003: 509). Takve kulturološki zasnovane, intertekstualne metafore4 realizuju se zahvaljujući imaginaciji čvrsto utemeljenој ne u telesnom iskustvu već u kulturnim obrascima, putem semiotičkog iskustva (Zinken 2003), i to kroz kulturološke stereotipe, značajne tekstove, filmove, umetnička dela, popularne televizijske emisije, školsko znanje, itd. Upravo su takve, kulturološki utemeljene metafore, kao vrsta intertekstualnih referenci, uočljive u diskursu reklamnih oglasa za finansijske usluge, naročito njihovom vizuelnom delu, koji najčešće, kako smo već istakli, igra ulogu izvornog domena u procesu metaforizacije. Ovakva vrsta intertekstualnosti u reklamnim oglasima ogleda se u otvorenom ili prikrivenom aludiranju na druge tekstove i prizore, te često poprima svojstvo „interžanrovske intertekstualnosti” (Kuppens 2010: 118). Tako, na primer, zasnivajući metaforu FINANSIJSKE USLUGE SU ŽIVA BIĆA na antropomorfizaciji neživih, neopipljivih stvari, oglašivač u primeru (24) koristi intertekstualnu referencu na filmove o tajnom agentu Džemsu Bondu, pripisujući na taj način, delimičnim preslikavanjem pojedinih aspekata izvornog na ciljni domen, svojim proizvodima (u ovom konkretnom slučaju lizingu za automobile) natprirodna svojstva, moći koje nisu dostupne običnim ljudima (a time ni proizvodima i uslugama drugih, konkurentskih finansijskih institucija). Vizuelni deo oglasa prikazuje dvojicu muškaraca od kojih jedan zauzima karakterističnu „džemsbondovsku” pozu, a drugi u ruci, umesto pištolja, drži crevo kojim treba da napuni rezervoar svog skupocenog automobila na slici. Sliku, kao i u svim filmovima o tajnom agentu 007, dopunjuje i prelepa devojka. Kupovinom automobila na lizing od ove finansijske institucije steći ćemo slavu, iskusiti uzbudljiv život pun avantura, upoznati lepe žene, biti kao Džems Bond – poruka je ovog reklamnog oglasa. Upotreba engleskog jezika u naslovu svesno asocira na čuveni serijal filmova i prepoznatljivu rečenicu tajnog agenta, a nosi i dodatnu konotaciju novog i modernog, onog što dolazi „sa Zapada”: (24) My name is Leasing, VB Leasing...
4
O ulozi intertekstualnih metafora u naslovima u sportskoj štampi v. Silaški (2009).
62
Nadežda Silaški
U sledećem takvom reklamnom oglasu, sa naslovom Naizgled sasvim obična, slika prikazuje mlađeg muškarca obučenog u odelo veoma slično Supermenovom, koji leti iznad oblakodera velegrada, držeći u ruci platnu karticu dotične banke. Da bi se upotpunio efekat natprirodnih moći koje kreditna kartica „poseduje”, tu je i slogan banke, koji glasi Banka novih mogućnosti – mogućnosti, dakle, koje su samo njoj dostupne i koje nisu zajedničke za ostale finansijske institucije. Kreditna kartica ovde igra ulogu svemoćnog instrumenta poreklom s druge planete, koji, poput čarobnog štapića, jednim potezom rešava sve finansijske probleme njenog potencijalnog korisnika. Konačno, u poslednjem reklamnom oglasu na koji se ovde referišemo, prisutna intertekstualna (i interžanrovska) referenca uvodi popularni kviz Želite li da postanete milioner u tekst, dajući čitaocu u finansijskim teškoćama priliku da bira između tri vrste pomoći – prijatelja, rodbine i sreće – koje on sve bez razmišljanja odbacuje kao nepoželjne ili neodgovarajuće, te prihvata pomoć banke u vidu svog „konačnog odgovora”, odlučujući se za gotovinski kredit „freš keš” od banke, bez žiranata, učešća i depozita: (25) Birate pomoć? prijatelj rodbina sreća Moj konačan izbor je freš keš – gotovinski kredit bez žiranata, učešće i depozita. Intertekstualnost i interžanrovski karakter ovog reklamnog oglasa nisu uočljivi samo u njegovom tekstualnom delu, već i na nivou celokupnog vizuelnog identiteta. Sa stanovišta oglašivača, da bi intertekstualnost bila do kraja uspešno iskorišćena, neophodno je da čitaoci uvide vezu između reklamiranog proizvoda i intertekstualne reference. Međutim, ukoliko je i ne uvide, enigmatska zagonetka zagolicaće njihovu radoznalost, što će sâmo po sebi postići cilj – čitalac će se truditi da je odgonetne, pamteći u tom procesu i reklamirani proizvod, čime je ostvarena prvobitna namera oglašivača (v. Goddard 1998). 4. ZAKLJUČAK Finansijske institucije u reklamnim oglasima prikazuju se putem pažljivo i vešto izabranih metafora kao dobročinitelji, verni prijatelji, odani partneri, filantropski nastrojena bića, saigrači u sportskim timovima, koji sve što čine, čine zbog dobrobiti svojih klijenata. U ovom radu usredsredili smo se samo na nekoliko vrsta pojmovnih metafora koje se najčešće koriste u reklamnim oglasima za finansijske usluge na srpskom jeziku – metafore LJUBAVI, SPORTA, PUTOVANJA, i personifikaciju kao koristan postupak kojim se finansijske institucije i njihove usluge antropomorfizuju i predstavljaju kao ljudska bića sa čovečjim osobinama i svojstvima, kada „oglašivač pozajmljuje afektivne karakteristike i vrednosti iz manje-više strukturisanih domena ljudskog iskustva i prenosi ih na reklamirani proizvod” (Williamson 1978: 5), evocirajući na taj način osećanja poverenja, sigurnosti, prijateljstva. U reklamnim oglasima prisutne su mnogobrojne druge metafore, što samo dokazuje da ova vrsta diskursa predstavlja plodno tlo za figurativni jezik svake vrste. U skladu sa svojim ključnim svojstvom koje proizlazi iz metaforičke sistematičnosti – sposobnost prikrivanja i istovremenog isticanja pojedinih svojstava 63
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
pojava, metafore u reklamnim oglasima igraju nezamenljivu ulogu nosioca ubeđivačkog prosedea. Zbog takvog svog svojstva, one su suštinski instrument ubeđivanja, time što pod plaštom i koprenom metaforičnosti suptilno prikrivaju najvažniji cilj finansijskih institucija i, u krajnjoj liniji, njihov raison d'être – ostvarenje što većeg profita, dok istovremeno, kognitivnim i afektivnim putem, ističu one aspekte pojava koje tom cilju najviše doprinose. Metafore se, tako, još jednom dokazuju kao moćno sredstvo perspektivizacije i prenosa značenja, te kao snažan instrument isticanja benevolentnosti određenih diskursa i, s druge strane, prikrivanja pragmatičnih ciljeva i retoričkih namera njihovih autora. Literatura Adams, H., L. Cruz García (2007). “The advertising of financial products in the press”. Ibérica 13: 123-146. Bart, R. (1979). “Retorika slike”. Treći program 41: 465-477. Barthes, R. (1977). Image, Music, Text/. New York: Hill and Wang. Charteris-Black, J. (2004). Corpus Approaches to Critical Metaphor Analysis. New York: Palgrave Macmillan, 2004. Cook, G. (1992). The discourse of advertising. London: Routledge. Fairclough, N. (1993). Discourse and Social Change. Cambridge: Polity Press. Forceville, C. (1994). “Pictorial Metaphor in Advertisements”. Metaphor and Symbolic Activity 9 (1): 1-29. Forceville, C. (1996). Pictorial Metaphor in Advertising. London and New York: Routledge. Forceville, C. (2006). “Non-verbal and multimodal metaphor in a cognitivist framework”. In: Cognitive Linguistics: Current Applications and Future Perspectives (G. Kristiansen, M. Achard, R. Dirven and F. J. Ruiz de Mendoza Ibanez, eds.). Berlin, New York: Mouton de Gruyter: 379-402. Forceville, C., E. Urios-Aparisi (2009). “Introduction”. In: Multimodal Metaphor (C. J. Forceville and E. Urios-Aparisi, eds.). Berlin, New York: Mouton de Gruyter: 3-17. Goatley, A. (2006). “Ideology and metaphor”. English Today 87 (22/3): 25-39. Goatley, A. (2007). Washing the Brain. Metaphor and Hidden Ideology. Amsterdam: John Benjamins. Goddard, A. (1998). The Language of Advertising. London and New York: Routledge. Koller, V. (2004). “Businesswomen and war metaphors: ’possessive, jealous and pugnacious?’”. Journal of Sociolinguistics 8 (1): 3-22. Kövecses, Z. (2002). Metaphor. A Practical Introduction. Oxford: Oxford University Press. Kuppens, A. H. (2010). “English in Advertising: Generic Intertextuality in a Globalizing Media Environment”. Applied Linguistics 31(1):115-135. Lakoff, G. and M. Johnson (1980). Metaphors we live by. Chicago: University of Chicago Press. Lakoff, G. and M. Turner (1989). More than Cool Reason – A Field Guide to Poetic Metaphor. Chicago and London: The University of Chicago Press. Leech, G. (1966). English in Advertising. A Linguistic Study of Advertising in Great Britain. London: Longmans. Morgan, S. E. and T. Reichert (1999). “The Message is in the Metaphor: Assessing the Comprehension of Metaphors in Advertisements”. Journal of Advertising XXVIII/4: 1-12. Myers, G. (1994). Words in ads. London: Edward Arnold. Semino, E. (2008). Metaphor in Discourse. Cambridge: Cambridge University Press. Silaški, N. (2009). „Valjak gazi punom parom – metafora i metonimija u naslovima u sportskoj štampi”. U: Jezik, književnost, identitet: jezička istraživanja. (B. Mišić-Ilić i V. Lopičić, 64
Nadežda Silaški
ur.). Zbornik radova sa Treće međunarodne multidisciplinarne konferencije u organizaciji Filozofskog fakulteta u Nišu, prvi tom. Niš: Filozofski fakultet u Nišu: 186-198. Tanaka, K. (1994). Advertising language – a pragmatic approach to advertisements in Britain and Japan. London and New York: Routledge. Ungerer, F. (2000). “Muted metaphors and the activation of metonymies in advertising”. In: Metaphor and Metonymy at the Crossroads (A. Barcelona, ed.). Berlin: Gruyter: 321–340. Ungerer, F. and H. Schmid (1996). An introduction to cognitive linguistics. London and New York: Longman. Urios-Aparisi, Eduardo (2009). “Interaction of multimodal metaphor and metonymy in TV commercials: Four case studies”. In: Multimodal Metaphor. (C. J. Forceville and E. Urios-Aparisi, eds.). Berlin, New York: Mouton de Gruyter: 95-117. Velasco-Sacristán, M. and P. A. Fuertes-Olivera (2006). “Towards a critical cognitive–pragmatic approach to gender metaphors in Advertising English”. Journal of Pragmatics 38/11: 1982–2002. Williamson, J. (1978). Decoding Advertisements: Ideology and Meaning in Advertising. London: Marion Boyars. Zinken, J. (2003). “Ideological Imagination: Intertextual and Correlational Metaphors in Political Discourse”. Discourse and Society 14(4): 507–523.
Nadežda Silaški
MY NAME IS LEASING, VB LEASING – THE DISCOURSE OF ADVERTISEMENTS FOR FINANCIAL SERVICES IN TRANSITIONAL SERBIA Summary This paper deals with the discourse of advertisements for financial services in Serbian. Using the theoretical framework of Cognitive Linguistics we analyse the role of verbal and multimodal metaphors in this persuasive type of discourse. Under the theoretical wing od Conceptual Metaphor Theory (Lakoff/Johnson 1980, Semino 2008) and Critical Metaphor Analysis (Charteris-Black 2004) we explore the ways in which the advertiser attempts to establish the connection with the potential clients of financial institutions, the role metaphors have in this process, how they function as an instrument of persuasion, as well as whether they are ideologically coloured and evaluatively loaded. The data collection for this analysis consists of 80 advertisements for financial services published in daily and weekly newspapers in Serbian during 2008 and 2009. In the paper we classify the most prominent conceptual metaphors and explain the connection between the source and target domain in light of the rhetorical purpose of the advertiser. Our analysis has shown that the most widely used metaphors in advertisements for financial services are those of LOVE, JOURNEY, AND SPORT, as well as personification as a special type of ontological metaphors. We also deal with intertextual and intergeneric metaphors, typical of this type of persuasive discourse. Nadežda Silaški Ekonomski fakultet, Beograd [email protected] 65
UDK 811.131.1’42:659
Gordana Bojičić Univerzitet Crne Gore, Filozofski fakultet Nikšić
REKLAMA – SLOBODNI JEZIK (LEKSIČKE KARAKTERISTIKE ITALIJANSKE NOVINSKE REKLAME) Sažetak: Sloboda je bez sumnje najočiglednija karakteristika jezika reklame. Zbog njegove jedinstvene prirode koja ga stavlja na pola puta između stručnog i razgovornog jezika, jezik reklame predstavlja tačku u kojoj se susreću daleke i neobične jezičke realnosti, tako da mu je povjeren ne baš lak zadatak da te realnosti uskladi i učini ih izražajnim kroz inovativna, a ponekad i smjela rešenja. To je jezik čije se izražajne mogućnosti neprestano šire toliko da ponekad, kako tvrde jezički puristi, prelazi granice prihvatljivosti. Reklama nije samo mjesto gdje se sreću i prepliću različiti jezički kodovi, već i plodno tle za jezičko eksperimentisanje, a istovremeno i jedan od osnovnih razloga, takozvanog fenomena jezičke anemije (Corti, 1978:142) koja putem progresivne i stalne kristalizacije formi i riječi, atrofira i sputava potencijale karakteristične za svaki jezik. Cilj rada je da ukaže na osnovne leksičke karakteristike jezika novinske reklame u Italiji, kao što su hiperbolizmi, tehnicizmi, posuđenice, neologizmi, dijalekatski oblici i sl. Ključne reči:
jezik reklame, italijanski jezik, leksika.
1. UVOD Sloboda koja se prepoznaje u leksici (neprestano stvaranje novih riječi, naziva za proizvode), sintaksi (izostavljanje glagola, člana, predloga) i stilu (izbor riječi, upotreba stilskih figura) bez sumnje je najočiglednija karakteristika jezika reklame. Ovako je, u osnovi, Marcel Galliot (1954: 7) opisao jezik reklame, jedan od najživljih stručnih jezika, koji, budući da je svakodnevno prisutan u svim zemljama, obuhvata sve aspekte našeg svakodnevnog života. Upravo zbog ove njegove jedinstvene prirode, koja ga stavlja negdje na pola puta između stručnog i razgovornog jezika, jezik reklame čini tačku u kojoj se susreću daleke i neobične jezičke realnosti, tako da mu je povjeren ne baš lak zadatak da uskladi te realnosti i učini ih izražajnim kroz inovativna, a ponekad i smjela rešenja. Ako se nadovežemo na Galliotovo objašnjenje, možemo bez sumnje tvrditi da je jedna od osnovnih karakteristika ovog jezika, koji ne možemo nazvati prostim jezičkim kodom, budući da je i sam skup raznih kodova i potkodova, njegova velika sloboda. To je jezik čije se izražajne mogućnosti neprestano šire toliko da ponekad, kako tvrde jezički puristi, prelazi granice prihvatljivosti. Kreativnost i inovativnost nijesu ciljevi koje autori reklame uvijek dostignu. Oni, naprotiv, umjesto da troše svoju energiju na traženje jezičkih novina koje bi se svidjele proizvođaču, pa i samoj reklamnoj agenciji, često insistiraju na ponavljanju izraza, riječi, stilskih rešenja, koja postepeno postaju karakteristična za reklamu u određenom robnom sektoru, tako da se instinktivno za njega odmah vežu (dovoljno je podsjetiti se reklama za kozmetičke preparate). Povodom ove teme Testa (1988: 107) kaže: 66
Gordana Bojičić
Eppure l'uso pubblicitario della lingua può - e dovrebbe – essere innovativo, per almeno tre ragioni: − Una novità formale può rendere curioso un messaggio che non comunica novità sostanziali, ma che d'altra parte intende ricordare alcune importanti caratteristiche del prodotto. − Tra la lingua parlata e il linguaggio pubblicitario l'interscambio è costante. Chi si occupa di comunicazione dovrebbe poter cogliere tempestivamente le mode e i mutamenti verbali, per poi rielaborarli e riproporli al pubblico con le opportune variazioni. − Molto spesso prodotti analoghi vantano performance simili. In questi casi l'originalità del trattamento creativo e del linguaggio può servire a ristabilire qualche differenza. Ad attribuire al prodotto oggettivamente allineato con gli altri un valore soggettivo corrispondente alle attese del target. Reklama, dakle, nije samo mjesto gdje se sreću i prepliću različiti jezički kodovi, od jezika tehnike do žargona, od stranih jezika do književnog jezika, već i plodno tle za jezičko eksperimentisanje, a istovremeno i jedan od osnovnih razloga, prema lingvistima, takozvanog fenomena jezičke anemije, koja, kako ističe Maria Corti, putem progresivne i stalne kristalizacije formi i riječi, atrofira i sputava potencijale karakteristične za svaki jezik. Tako Corti (1978: 142) kaže: Il rapporto che si instaura fra il linguaggio della pubblicità e la lingua italiana è duplice: da una parte questo linguaggio sfrutta e accentua le possibilità espressive dell'italiano contemporaneo, d'altra parte, tendendo a creare la parolamerce, cioè l'assoluta corrispondenza fra il marchio e l'oggetto, favorisce quel fenomeno di anemia della lingua, che oggi è in uso chiamare reificazione o mercificazione linguistica. Medici (1952: 93) je takođe iznio svoj stav o jeziku reklame: Fondamentale caratteristica della pubblicità è l'espressività; bisogna che il suo linguaggio sia suggestivo e fresco, non deve assolutamente suonare monotono; la ripetizione e l'uso fitto su cui, d'altro canto, essa conta, determinano però un rapido logorio: di qui un succedersi continuo di forme, di moduli e di espressioni. Jezik reklame je imao pozitivan uticaj u odbacivanju jednog previše „krutog” italijanskog jezika koji je bio bliži književnom nego razgovornom jeziku, jer je uveo u upotrebu jednostavnije sintaktičke konstrukcije. Međutim, doveo je govornike i u stanje intelektualne lijenosti. Oni se sada zadovoljavaju naizgled efikasnim, ali stereotipnim i površnim rešenjima. 2. LEKSIČKE KARAKTERISTIKE JEZIKA REKLAME Leksika je bez sumnje jedan od najprivlačnijih aspekata reklamnog diskursa. Riječi upotrebljene u reklami su interesantne i raznovrsne: osnovna karakteristika 67
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
je veliki broj riječi koje su česte i u razgovornom jeziku, riječi koje su, samim tim što su toliko često upotrebljavane, proširile svoje značenje. Nerijetko su najfrekventniji termini upravo oni koji u stvari ne saopštavaju nikavu informaciju primaocu i imaju sami po sebi slabu, ako ne i nikavu, vezu sa spoljašnjim svijetom. Hayakawa (1964: 44) je definisao ove termine kao snarl-words, tj. „riječi koje reže” i purrwords, „riječi koje predu” i potvrdio da one, kada se pojave u reklamnim porukama, dovode do pravog verbalnog hipnotizma. Baldini (2003: 40) govoreći o Hayakawinim zapažanjima kaže: In primo luogo (...) deve essere sottolineato il fatto che i discorsi risonanti, i paroloni e l'aria di star dicendo qualcosa di importante ci coinvolgono affettivamente a prescindere totalmente da ciò che viene detto. Come i serpenti sono fatti oscillare dalla nenia del flauto dell'incantatore di serpenti, così noi siamo fatti oscillare dalle frasi musicali dell'ipnotismo verbale. Jedna od snarl-words koja se najčešće koristi u reklamama je riječ cuore, koja se vezuje za najrazličitije proizvode (sladoled, ulje): “Algida ha un cuore di panna per te”; “Olio Cuore, dal cuore del mais”. Reklamni oglasi nijesu sačinjeni samo od ove dvije vrste riječi, već i od magičnih riječi, među kojima kao najvažnije izdvajamo riječi gratis, nuovo, regalo i originale. Ove riječi, smatra Pesavento (1967: 41), zadržavaju pažnju primaoca, mada se koriste oduvijek i često. Riječi su magične jer utiču na um onih koji ih koriste i imaju moć da oblikuju misao čovjeka, da kanališu njegova osjećanja, upravljaju njegovom voljom i djelima. Govoreći o riječima koje autori koriste u reklamama, Gazzera (1957: 98) predlaže drugu podjelu i izdvaja: pune riječi (parole piene), riječi sredstva (parole strumento) i riječi koje posjeduju posebnu izražajnu moć (termini dotati di una particolare potenza espressiva). Ova podjela otprilike odgovara Hayakawinoj podjeli na snarl-words i purrwords. a) Pune riječi i riječi sredstva: apstraktne i konkretne imenice, opisni pridjevi, glagoli, neke zamjenice, pojedini prilozi su pune riječi jer imaju sopstveno značenje; dok su članovi, prisvojni i pokazni pridjevi, brojevi, predlozi, veznici, kao i pojedine zamjenice i prilozi, naprotiv, riječi-sredstva jer nemaju sopstveno značenje i koriste se samo uz pune riječi. Proporcija između punih riječi i riječi–sredstava varira i direktno učestvuje u formiranju stila reklama. b) Uloga riječi koje posjeduju posebnu izražajnu moć je da napune smislom jezik prema namjerama autora reklamnog teksta. U reklamnom tekstu, kada se uzmu u obzir njegovi osnovni ciljevi, smisao rečenica mora biti ipak upotpunjen riječima koje, u bilo kom jeziku, imaju svojstvo da evociraju osjećanja izvjesne jačine, koje mogu izazvati određeni psihološki i afektivni šok. U reklami postoje određene riječi koji izgleda posjeduju posebnu izražajnu moć, veliku vrijednost efikasnosti; drugim riječima, „riječi koje prodaju”. Kao primjer navodimo neke od njih: − miracolo, magico, felicità, fortuna, successo… − sensazionale, invenzione, scoperta, nuovo, incredibile… 68
Gordana Bojičić
− amore, cuore, vita, morte, avventura, esperienza… − garanzia, sicurezza, economia… − soldi, ricchezza, benessere… Posebna vrijednost ovih riječi vjerovatno potiče iz činjenice da one evociraju prijatna sjećanja i zanimljive slike ili se bar tiču emotivnosti čitaoca. Treba potom dodati sve one kratke riječi koje djeluju kao da su sporedne, ali koje nam dozvoljavaju da povežemo i uzvratimo neke tvrdnje kako bismo istakli argumente kojima želimo da pripišemo posebnu vrijednost. To su jednostavne riječi kao što su sledeće: voi, tu, Lei, come, perché, quando, ma i sl., koje se smatraju moćnim pokretačima u umjetnosti prodaje. Ponekad se autor reklame služi jezikom koji teži jednostavnosti i neposrednosti, ali ima i slučajeva kada koristi, umjereno ili ne, termine teške za širu publiku, ili poslovice i idiome. Ponekad se može odlučiti za upotrebu dijalekta, ili pseudo-dijalekta koji je djelimično italijanizovan. U reklamama se mogu sresti i tzv. catchwords (riječi koje hvataju u zamku) ili banalni jezički materijal. Baldini (2003: 43) kaže: La lingua della pubblicità è una lingua centrifugata, ricca di fast-foods linguistici, ma talora si presenta anche piena di parole che sono balenii fonetici o che posseggono un'insolita pienezza semantica. Talora è una lingua deformata dalla pressione dissestante degli stereotipi, ma talvolta è anche dinamizzata da parole-fuochi d'artificio che rendono attraente l'adescamento linguistico. Di fatto, è una lingua che è, spesso, il risultato di una serie di furti linguistici e stilistici. In altre parole, il pubblicitario vive linguisticamente tra il parassitismo e il cannibalismo. 2.1. Hiperbolizmi Jedan od aspekata jezika reklame, koji se sa punim pravom može smatrati dominantnim u skoro svim manifestacijama ovog jezika, bilo da se radi o jednostavnom stilu ili o probranijim izrazima, jeste taj da ga karakteriše težnja ka hvaljenju i hiperboli, što je imalo velikog odjeka na cjelokupan jezik. Prefiks super je imao najveću afirmaciju: riječi kao superpasta, supermamma, superattivo itd. izazvale su takvu reakciju koja je kao posledicu dovela do toga da prefiks super izgubi skoro u potpunosti svoju naučnu i tehničku funkciju. Došlo je do psihološkog obezvrijeđivanja koje je zahvatilo ovaj prefiks, oduzimajući mu postepeno njegovu vrijednost hiperbole. Danas se koriste drugi slični prefiksi, kao što je npr. grčki prefiks iper- koji odgovara latinskom prefiksu super- ili odgovarajući italijanski prefiksi sovra- / sopra- (koji daju utisak veće objektivnosti i konkretnosti), prefiks stra- ili drugi elementi latinskog porijekla (ali kao internacionalizmi prisutni u svim jezicima), kao što su ultra- i extra-. Prefiks extra- ima značenje „van”, „izvan” (npr. današnji termin extracomunitario). Vremenom je jezik izmjenio to značenje, proširujući ga na „izuzetno” (od lat. extra ordinarium). 69
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Gore navedene prefikse pronalazimo i u sledećim reklamama: “Rossetti da straindossare. Nuovi rossetti Coulour to go. Rimmel”1; “Una famiglia iperprotettiva. Tetra Pak”2; “Per le mie ciglia voglio qualcosa in più: un effetto extravolume, extraluce, extraspessore. Nuovo ColorStay ExtraThick Lashes Mascara. Revlon”3; “Nuovi Flybook 2006. Ultra portatili. Ultraconnessi. Ultrapotenti”4; “Mascara extrablack. Allungante. Incurvante. Volume”5. Mario Medici (1973) između ostalih pominje i prefiks gran-, koji je možda postao popularan zahvaljujući riječi granturismo, pa tako postoje riječi granragù, granpavesi, grancereale. I tutto- u ulozi prefiksa može dobiti istu vrijednost, npr. tuttocaffè (Nescafè). Ipak, uopšteno gledajući, uočava se u današnjoj reklami jedan nalet tehničkih termina koji je u stalnom porastu. Hiperbola, kako ćemo pokazati u sledećem poglavlju, prerasta u tehnicizam koji, ako nije pristupačan svima, ostaje privlačan upravo zbog te čari nepoznatog. 2.2. Tehnicizmi Tehnički žargon se koristi kako bi se reklamiranom proizvodu dala naučna potvrda, pri čemu se istovremeno stvara osjećanje poštovanja kod primaoca koji bi teško mogao da shvati ispraznost onoga što mu se govori. Reklamne poruke koje koriste, često na pretjeran način, tehnicizme preuzete iz različitih polja, ne teže jednostavnom i direktnom saopštavanju karakteristika i prednosti reklamiranog proizvoda, koje bi trebalo da navedu kupca da se odluči upravo za njega. Naprotiv, strategija kojom se ovdje autori reklama služe je baziranje samo na prestižu i tehničkoj prednosti proizvoda koji se žele prenijeti, a neposredno, i na samom proizvođaču. Anche se talvolta l’utilizzo del lessico specifico di un determinato settore merceologico (automobilismo, informatica, etc.) può essere una necessità oggettiva, spesso scopo del copywriter non è quello di aderire fedelmente al referente, quanto piuttosto di sfruttare il potere fascinatorio e il rispetto che il tecnicismo esercita sull’uomo della strada. Poiché siamo abituati a considerare come positivo tutto quanto sia moderno e tecnologico, il tecnicismo, spia di un avanzamento in questa direzione, diventa di per sé garanzia di affidabilità, efficacia bontà, indipendentemente dal fatto che venga capito o meno. Anzi, pare, talvolta è ancor meglio se non è trasparente: penserò infatti che si tratti di una recentissima innovazione senz’altro vantaggiosa, anche perché atrimenti non gli avrebbero dato risalto (Sergio 2004: 191). 1
20 anni, luglio-agosto 2001: 37. Gioia, n.45, 11/11/2003: 98. 3 Gioia, n.8, 26/02/2002: 15. 4 GQ, n.83, agosto 2006: 100. 5 Donna moderna, n.31, 31/07/2002: 127. 2
70
Gordana Bojičić
Neopravdana upotreba neobičnih termina upotrebljenih u vezi sa određenim proizvodima, koji bi prirodno zahtijevali neposrednije opise u kontekstu predstavljanja publici, samo stavlja potrošača, izgubljenog u svim tim teškim riječima, često stvorenim ad hoc za tu priliku, u stanje blage psihološke inferiornosti, koja bi, prema autoru reklame, trebalo da ga dovede do toga da slijepo vjeruje u reklamiranu marku i da prihvati to što mu se nudi. Pogledajmo sledeći primjer u kojem prepoznajemo brojne mehaničke termine koje nepoznavalac svijeta automobila teško može da razumije: "Nuovo Rexton XDi 270 165 CV con trasmissione TOD. Rexton XDi oggi supera se stesso, aggiunge alla sua perfezione la trasmissione TOD – Torque on Demand, l’innovativo controllo elettronico della trazione. Rexton è disponibile anche con trasmissione part time 4WD e ridotte. Potenza ai vertici della categoria, valore costante di coppia di 340 Nm da 1800 a 3200 giri. Sistema frenante assistito con ABS, ESP + BAS, cambio manuale a 5 marce o automatico a 5 rapporti con T-TRONIC.”6 Kako bi jeziku dao tehnički izgled, autor reklame bira riječi i van polja tehnike, bilo da se radi o egzotičnim ili rijetkim riječima. Krajnji efekat je davanje veće vrijednosti i rariteta samom proizvodu, ili čak i potreba da se kupac osjeti stručnjakom. Uzima se npr. jedna riječ, već postojeća ili izmišljena, ali u svakom slučaju lišena konotacije i njoj se namjerno daju određene vrijednosti, pri čemu se ističe određenom emfazom, ako se izgovara, ili raznim grafičkim sredstvima, ko što su navodnici, ako je reklama u pisanoj formi, a prilazi se i ponavljanju i stvaranju rečenica: biodelicato, neopulito, guaina a controllo deciso itd. Tragajući za sredstvima koja su u stanju da reklamirani proizvod predstave što boljim i privlačnijim, autori reklame se koriste i određenim pseudotehnicizmima. Najčešći izraz koji se u te svrhe upotrebljava je konstrukcija a prova di: “Nuovo Dove. A prova di top in soli 7 giorni“7; “Le donne con un’Idea si fanno spazio. Bagagliaio a prova di mamma. Fiat Idea”8; “Per lui le nuove Flexa Vintage stile Old America, per lei comode Active a prova di viaggio.”9 2.3. Riječi stranog porijekla Autori reklama koriste brojne strane riječi, porijeklom iz različitih stranih jezika. Uglavnom su u pitanju engleski i francuski jezik, ali postoje i riječi koje su preuzete iz grčkog, latinskog, španskog ili portugalskog jezika. Autori reklame prilaze klasičnim ili stranim jezicima u namjeri da daju dozu egzotičnosti reklamnim porukama. Sergio (2004: 199) smatra da se strane riječi u reklamama upotrebljavaju iz tri razloga: 1. kako bi se proizvod povezao sa određenom geografskom zonom; 2. kako bi se iskoristili specifični fonetski efekti karakteristični za dati jezik (npr. Canon, you can); 3. kako bi se olakšalo prikazivanje poruke u različitim zemljama. 6
L’espresso, n.33, 25/08/2005: 168. Donna moderna, n.29, 25/07/2007: 159. 8 Glamour, n.174, agosto 2006: 44. 9 Gioia, n.16, 24/04/2001: 95. 7
71
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Nije više riječ o sporadičnoj upotrebi poneke strane riječi; sve su brojniji i slučajevi kada je poruka napisana direktno na stranom jeziku. Cilj je dvostruk budući da target nije samo onaj ko podjednako dobro poznaje oba jezika, jer bi mu bilo svejedno i da je reklama napisana na italijanskom, već onaj ko je ne uspijeva pročitati a istovremeno gaji snobovske komplekse prema određenim stranim jezicima i onome što oni predstavljaju. Izgleda da upotreba jezika bez prevoda ili drugih dodataka daje utisak veće neposrednosti i prirodnosti. Upotreba jezika koji imaju veći status prirodno je veća u kanalima koji se obraćaju obrazovanijoj i prefinjenoj publici, npr. u luksuznim modnim časopisima koji imaju određeni snobovski karakter. Ipak, zanimljiva je činjenica da je u ovim časopisima podjednak broj engleskih i francuskih riječi u tekstovima kao i u objašnjenjima ispod slike. Neka od ovih objašnjenja imaju ulogu prave kriptoreklame: ponovo objašnjavaju, kao novinski članak, ono što je rečeno u reklami. Pogledajmo prvo upotrebu grčkog i latinskog jezika. Grčki jezik se u reklamama koristi kako bi se proizvodu dali prestiž i naučnost. Autentične riječi gube bilo kakav dodir sa svojim originalnim značenjem i vezuju se za najrazličitije proizvode. Najjednostavniji primjer nalazimo u upotrebi nekog slova grčkog alfabeta: Alfa je vrsta kapi za oči, maske za lice i automobila, Beta je naziv za liniju namještaja, Omega je marka satova i vrsta Parmalatovog mlijeka. Nivea kod svog proizvoda – kreme za lice Alpha Flavon u nazivu proizvoda ima i samo grčko slovo α.10 Između ostalih autentičnih riječi izdvajamo sledeće: Ariston (kućni aparati), Polis (keramika). U reklamama se ne oklijeva ni prilikom upotrebe pseudo-grčkih riječi, stvaraju se termini koji samo naizgled pripadaju grčkom jeziku, što je najbolji pokazatelj da je u reklami jedino oblik bitan. Tako postoji keks Plasmon (naziv možda potiče od dvostruke analogije sa riječima plasma i plancton, koje se odnose na hranljiva svojstva), skuter Piaggio nazvan Superhexagon, proizvođač vrata koji se naziva Krona. Prefiksi i prefiksoidi, sufiksi i sufiksoidi karakteristični za grčki jezik učestvuju i u stvaranju neologizama u jeziku reklame. Možda razlog za to treba tražiti u činjenici da se grčki jezik koristi i u ambijentu tehnike za stvaranje mnogih tehnicizama. Riječi u čijem sastavu pronalazimo grčke elemente su brojne, a navešćemo samo neke od najpoznatijih: Chlorodont, Diadermina, Kaloderma itd. Latinski kao klasični jezik podjednako korišćen u jeziku reklame, nosi manji prestiž. I ovdje možemo razlikovati autentične latinske termine, kao Venus, Aiax, Optimus, Rex, Nivea itd. U reklamne svrhe mogu poslužiti i određeni „surogati” latinskog jezika: dovoljno je da ostane neko skriveno značenje „latiniteta”. Taj tzv. latinski jezik nalazimo u riječima kao što su Findus, Duplo, Omnitel, Homo Relaxus Pompea i sl. Ako sada pređemo na savremene strane jezike, možemo reći da je njihova osnovna funkcija slična ulozi klasičnih jezika i ogleda se u evociranju zemlje porijekla, kao i davanju većeg prestiža proizvodu. Francuski jezik npr. može evocirati dobar ukus, prefinjenost, pa se najčešće veže za modu i kozmetičke preparate: 10
Gioia, n.16, 24/04/2001: 198.
72
Gordana Bojičić
“La nouvelle eau de toilette, une autre interprétation. Cinéme YSL”11; "L’esprit du bonheur. Dior Dolce Vita"12; "Quelque chose en moi d’eternel. Organza Givenchy“13; "Un peu d’air sur terre. Lacoste“14; “Deviens ce que tu es. Lacoste”15; “Pour la première fois, la Beauté a son parfum. Carita. Vous respirez la Beauté.“16 Za razliku od francuskog, engleski jezik podsjeća na tehničko savršenstvo, ekonomsku moć (vezanu više za američke reklame), ili pak na stalnu težnju ka savršenstvu Britanaca. Što se tiče engleskog jezika, treba podsjetiti da reklamni fenomen karakteriše internacionalost, prisustvo istih reklama na svim kontinentima, zbog čega neke proizvode distribuiraju velika međunarodna trust preduzeća. I sam izraz monopolistički kapitalizam, trust potiče prije svega iz Amerike. Engleskom jeziku ćemo posvetiti više pažnje u sledećem poglavlju. Njemački jezik, mada mnogo manje rasprostranjen u reklamama, upućuje na trajnost, na tehničko savršenstvo: “Leicht. Cucine tedesche"17. Španski jezik donosi val topline: “El blues es poesía, amor, dolor, flamenco. Nanis. Fine Italian Jewellery.”18; “Seat Leon. Auto emoción”19, ili se koristi da reklamu učini zabavnijom. Upotreba španskog jezika je očiglednija u televizijskim reklamama, naročito ljetnjim, u kojima simpatične osobe, često sa sombrerom na glavi, ističu kvalitete reklamiranog proizvoda nekim zabavnim španskim jezikom koji, kako bi bio razumljiv, ostaje blizak italijanskom. Portugalski jezik ima uspjeha zahvaljujući kafi (a da ne zaboravimo ni fudbalsku slavu Brazila), ali najčešće kao rezultat dobijamo hibride tipa el cafecinho bonito, ili são café, pojmove napisane na portugalskom, ali izgovorene u italijanskom duhu. Podsjećamo na trenutno popularnu reklamu za sir Grana Padano, gdje se protagonisti poigravaju izgovorom imena ove marke (Padao). Nije rijetka ni pojava da se riječi koje zvuče klasično spajaju sa stranim riječima (naročito iz engleskog jezika). Takav je slučaj npr. sa riječima Hydrafresh ili Acquafresh (grčki + engleski) ili Aquamilk, Aquapower, Aqualand (latinski + engleski). Sve riječi, osim poslednje koja predstavlja ime sata za ronjenje, odnose se na kreme za lice. Nastavljajući priču o upotrebi francuskog i engleskog jezika u reklami, treba da skrenemo pažnju na jednu karakteristiku njihove upotrebe u govoru: engleske i francuske riječi se izgovaraju na posebno naglašen i izvještačen način. Kod engleskih riječi treba razlikovati autentične engleske riječi kao Executive i Triumph, i prave deformacije, kao Techmatic i Instamatic, gdje je engleski duh dat krajnjom apokopom, ili kao kod riječi Italbed i Air fresh, gdje su pojedinačni elementi od kojih je sastavljena riječ autentični, ali njihova unija je u potpunosti proizvoljnog 11
Grazia, n.10, 14/03/2006: 1. Gioia, n.48, 6/12/1997: 31. 13 idem: 109. 14 Donna moderna, n.12, 29/03/2006: 55. 15 Gioia, n.16, 24/04/2001: 9. 16 Gioia, n.51, 30/12/1997: 66. 17 Gioia, n.17, 27/04/2007: 27. 18 Gioia, n.40, 12/10/2004: 187. 19 Donna moderna, n.31, 31/07/2002: 67. 12
73
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
karaktera (engleski jezik npr. ne predviđa mogućnost po kojoj pridjev slijedi iza imenice, pa bi pravilna sintagma bila Frash air). Na kraju bilježimo engleske riječi izgovorene na italijanski način, kao što su Colgate, Palmolive, Carefree, Ace. Preko engleskog jezika su u italijanski jezik reklame ušle i neke latinske riječi čije je sadašnje značenje stvoreno na engleskom govornom području, a zatim se prenijelo u druge jezike (media, plus). Još jedna uobičajena pojava u jeziku je derivacija, tj. morfološka asimilacija posuđenica sa elementima koji su karakteristični za italijanski jezik (npr. sufiksa), pa dobijamo riječi kao što su speakeraggio od speaker ili sponsorizazzione od sponsor. Za kraj ovog poglavlja navešćemo jednu reklamu za softver Talkman u čijem je sloganu upotrebljeno 6 jezika: engleski, japanski, španski, njemački, francuski i italijanski jezik: “Learn idiomas ist un jeu da ragazzi”20 (nijesmo u mogućnosti da ovdje ispišemo japanski idiogram koji se nalazi u reklamnom tekstu). 2.3.1. UTICAJ ENGLESKOG JEZIKA NA JEZIK REKLAMA U ITALIJI Može se govoriti o pet vrsta reklamnih poruka u kojima nailazimo na engleske riječi. Tako razlikujemo: a) reklame čiji je tekst u potpunosti na engleskom jeziku; b) anglicizme kojima se imenuje sam proizvod; c) anglicizme koji se koriste u razgovornom jeziku; d) kombinaciju stručnih i anglicizama iz razgovornog jezika; e) pojavu „hiperanglicizacije”. 2.3.1.1. Reklame u potpunosti na engleskom jeziku Ova pojava nije frekventna, riječ je uglavnom o reklamama gdje su slike u prvom planu, a tekst nije duži od jedne rečenice. Uz to, takve reklame su većinom stranog porijekla, a namijenjene su prvenstveno mladim ljudima: “Two hearts or two hard? Time is what you make of it. Swatch”21; “If I say casual you think American. If I say Italian you think stile. We just got the best from both worlds. Playlife”22; “Humans are 70% water. The rest is power. Arena – Water Instinct”23; “Jeep Cherokee. The wild side of life”24;“Just one moment can change everything. Eternity Calvin Klein”25. Postoje i primjeri reklama koje su na engleskom jeziku, ali je u njima upotrebljen žargon, najčešće žargon mladih, kao u reklami za garderobu marke Killerloop: “Luv’em. Use’m. Killerloop.com. Street n jeans wear”26. 20
TV Sorrisi e Canzoni, n. 27, 1/07/2006: 65. Gioia, n.48, 6/12/1997: 54. 22 Grazia, n.10, 14/03/2006: 79. 23 Gioia, n.17, 27/04/2004: 192. 24 D – La Repubblica delle Donne, n.163, 20/08/2005: 33. 25 Gioia, n.13, 5/04/2005: 16. 26 Cosmopolitan, n.4, aprile 2006: 35. 21
74
Gordana Bojičić
2.3.1.2. Reklame u kojima se engleski jezik koristi prilikom imenovanja proizvoda ili nekih njegovih karakteristika Kao što se vidi iz naslova, anglicizmi imenuju reklamirani proizvod ili neke od njegovih karakteristika. Ovdje ciljnu grupu predstavljaju uglavnom žene (većinom domaćice) i djeca. Takve su sledeće reklame: “I biscotti gocciole extradark. The dark side of breakfast”27; “Solo con Nintendo, Life is a game”28 (primjećujemo da je u oba slučaja pay off u potpunosti na engleskom jeziku); “Insalatissime Rio Mare con vaschetta ed Isy Pil. Il piatto pronto da gustare”. U ovom primjeru primjećujemo nepravilnu ortografiju koja nam odmah zapada za oko, ali i to je jedna od originalnosti autora ove reklame. 2.3.1.3. Reklame sa anglicizmima koji su u širokoj upotrebi U pitanju su, dakle, engleske riječi koje se koriste u razgovornom jeziku. Razumiju ih svi, pa čak i ljudi koji nikada nijesu učili engleski jezik. Uglavnom ih upotrebljavaju mladi ljudi, prije svega kada govore o kompjuterima ili mobilnim telefonima (chat, sms, UMTS, computer, blog, space, mouse), ali ih nalazimo i kod proizvoda za kućnu upotrebu (spray, relax, look, comfort, design, drink): “Adoro le giornate di duro relax. Precious moments by Triumph”29; “Collistar. Leader nei trattamenti corpo”30; “Riaccenditi con un nuovo yogurt drink. Mila. Il drink che ti dà la carica”31; “Quando l’Alluminio incontra il Design. Fast Garden”32. 2.3.1.4. Kombinacija stručnih anglicizama i onih iz razgovornog jezika U nekim slučajevima reklama predstavlja kombinaciju običnih riječi i tehnicizama. Kada govorimo o tehnologiji ili informatici, upotreba engleskih riječi je obavezna, jer za njih i ne postoje italijanski termini; međutim ima slučajeva kada je takva upotreba stvar izbora autora reklame, npr. kod kozmetičkih preparata za firme Max Factor ili Rimmel (effetto lifting, sistema no transfer, effetto push up i sl.). Interesantno je da je na polju kozmetike francuski jezik imao potpunu prevlast, dok mu u poslednje vrijeme engleski jezik postaje sve veći konkurent. Kao primjer navešćemo televizijsku reklamu gore pomenute firme Max Factor: “Il problema dei fondotinta è che si sciolgono e non durano. Sono Sally Jaye, make-up artist del film Possession. Lasting Performance di Max Factor è diverso. Grazie allo speciale sistema no-transfer dura perfettamente fino a 8 ore. Così puoi abbracciare chi vuoi senza lasciare tracce. Lasting Performance di Max Factor.” Zatim slijedi pay off u potpunosti na engleskom jeziku: “The make-up of the make-up artists.”
27
Gioia, n.16, 24/04/2001: 21. idem. 29 Silhouette, n.4, aprile 2005: 15. 30 idem: 69. 31 Donna moderna, n.31, 8/08/2007: 168. 32 Casamica, n. 4, 5/04/2003: 125. 28
75
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
2.3.1.5. Hiperanglicizacija Kako bi se što više naglasio angloamerički pečat, u nekim televizijskim reklama nije dovoljno upotrijebiti riječi ili rečenice na engleskom jeziku, već se pojavljuju ličnosti u čijem se izgovoru jasno osjeća njihovo porijeklo. Većinom su to ličnosti iz Amerike koje govore italijanskim jezikom s jakim engleskim naglaskom. Takve su reklame u kojima Jill Cooper reklamira fitnes sprave ili snimke sopstvenih treninga na dvd-iju za kućnu upotrebu. Pored toga što je jasno da Jill uprkos odličnom italijanskom jeziku ne može sakriti američki izgovor, ona koristi i engleske riječi (fitness, personal trainer, body). Slične su i reklame telefonijske kompanije Vodafone, kod kojih je u poslednje vrijeme pay off u potpunosti na engleskom jeziku (The life is now) ili telefonske kompanije Tre u kojima se pojavljuje Paris Hilton sa već popularnim sloganom Meglio cambiare, no? Na kraju ove analize možemo zaključiti da je većina engleskih riječi u jeziku reklama poznata potrošačima, jer su te riječi ušle u upotrebu u italijanskom jeziku. Stručne riječi i izrazi su rijetki, ali iz konteksta se uglavnom može prepoznati i njihovo značenje. 2.4. Dijalekat i regionalni jezik Budući da ima ujedinjujuću ulogu, jezik reklame može da se koristi dijalektom, ali u malim razmjerama. Pristup dijalektu je, naime, prilično ograničen, a dijalekatski elementi upotrebljeni u reklamnim porukama obično predstavljaju stereotipe određene regije, a prije svega njenih prehrambenih navika, koji su toliko rasprostranjeni da se mogu razumjeti u cijeloj Italiji: “Con queste ulive ss’ha ddaffare un olio cchè lla fine de i mmondo. Sapori & Dintorni Conad”33. Uglavnom se radi o dijalektima sa juga Italije, prije svega napuljskom i rimskom dijalektu. Takve su reklame telefonske kompanije Tim ili telefonske kompanije Tre u kojima se upotrebljava rimski dijalekat: “Lascia ‘sto casco.” (Tre); “Mi sa ch’è ‘na scusa... Che pensavate de fà?” (Tim). Dijalekatske forme možemo čuti i u reklamama za kafu Kimbo, iz kojih navodimo već svima poznat slogan: A me, me piace34. U jednoj reklami za istu kafu Gigi Proietti čak koristi nepravilan oblik infinitiva glagola bere: “Che voia de caffè che c’ho. Kimbo. A me me piace beverlo in pace.” Kao sledeći primjer upotrebe dijalekta u reklamama navodimo televizijsku reklamu za aperitiv Crodino, u kojima su već standardni sagovornici gorila i barmen Dino. Evo jedne reklame: “– Dino, damme un crodino. – Ce l’hai ‘na casa signo’? – Ce l’avevo. Ieri al casinò mi son giocato tutto. Pure la tv.– E pigliati questa, no? – Ammazza! Ma qua ce manca ’n pezzo. (Crodino regala ogni settimana un favoloso televisore al plasma
33 34
Gioia, n.10, 11/03/2003: 128. Dona moderna, n.27, 12/07/2006: 150.
76
Gordana Bojičić
Sony).– Ma, ’nsomma, al casinò t’hanno lasciato ’n mutande? – Sì, ho fatto ’na figuraccia. Fortuna che non mi son giocato la pelliccia.“35 Tekst reklame obiluje oblicima tipičnim za rimski dijalekat, kao što su: apokopa, glagol pigliare umjesto prendere, afereza početnog vokala kod oblika neodređenog člana... 2.5. Neologizmi Jezik reklame predstavlja idealnu sredinu u kojoj se može eksperimentisati neologizmima i novim jezičkim oblicima različite vrste, upravo zahvaljujući slobodi o kojoj smo govorili na početku rada. Neologizmi mogu biti različite vrste. U prvu grupu spadaju riječi koje već postoje u italijanskoj leksici i koje mogu pretrpjeti semantičko proširenje i dobiti značenje koje ne predviđa leksički sistem. Tako Buondì nije učtivi pozdrav, već kifla koja se jede za doručak; Baci Perugina ne predstavljaju znak ljubavi, već bombonjere; Margherita Ariston nije poljski cvijet već mašina za pranje veša. Karakteristika ovih neologizama nije novo stvaranje nekog termina, već izbor neke obične riječi kojom se imenuje proizvod na osnovu asocijacija u značenju. Ponekad ove asocijacije mogu dobiti izgled pravih retoričkih figura: metafora se može prepoznati u nazivanju jedne vrste sira imenom Tigre, sinegdoha u nazivu keksa Grancereale, poređenje je očigledno u imenu Tegolino, što je naziv jednog rolata. Ponekad je izbor imena proizvoda vezan za izgled njega samog: takav je slučaj rezanog sira u pakovanju, koji se naziva Sottilette. U drugim slučajevima odnos imena sa referentom tiče se boje kao kod brendija Etichetta nera ili se tiču ukusa kao kod likera Amaretto. Druga vrsta neologizama su nove riječi nastale procesom kompozicije. Obično novonastale riječi u reklami prate pravila derivacije utvrđena u italijanskom jeziku, a u drugim slučajevima se znatno udaljavaju od njih. Jedan od najčešćih načina stvaranja riječi u italijanskom jeziku je spajanje deverbala i imenice: scioglimacchia, mangiasporco, mangiaumidità, brillacciaio itd. Postoje, zatim, riječi sastavljene od imenice i pridjeva: paccodoppio, Granragù ili Vitasnella. Italijanski jezik dozvoljava i spoj dvije imenice kao u riječi ferrovia. Riječi ovog tipa koje nalazimo u reklamama su: fondotinta, Palmolive. Rijetko nailazimo na kombinaciju dva pridjeva, kao kod riječi biancopulito ili tuttosano ili kombinaciju priloga i pridjeva semprevivo, semprefresco. U jeziku reklame možemo pronaći i složenice nastale kombinacijom priloga i imenice kao što su semprepronti ili Buonicosì; kao i one nastale spajanjem glagola i priloga: Friggimeglio. U reklamama se ide i dalje: u težnji da se uvijek bude originalan i inovativan, stvaraju se sasvim proizvoljni konglomerati i akronimi, dobijeni apokopom i krazom djelova riječi, od kojih su neke identične riječima koje već postoje u jeziku reklame. To su tzv. parole macedonia. Tako dobijamo riječi Poltronesofà, gdje je 35
TV: Italia 1 (http://www.youtube.com/watch?v=FEdeu-7EYN8).
77
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
riječ o spoju dvije imenice povezane veznikom: poltrona e sofa, Limoncè koji predstavlja kraci oblik imena limoncello u čijoj je osnovi opet skraćeni oblik imenice limone, Memosan gdje je memo skraćeni oblik imenice memoria, a san apokopa pridjeva sana, grappuva gdje je riječ o spoju grappa + uva, sempreasciutto predstavlja riječ nastalu spajanjem priloga sempre i pridjeva asciutto, E-vai (kompjuter spreman za internet konekciju preko Telecoma) itd. U poslednjem primjeru nije stvorena prava riječ, već izraz, tipičan prije svega za žargon mladih koji su najskloniji upotrebi termina iz oblasti elektronike i informatike, kao e-mail, e-commerce... U primjeru Silk-épil ova jezička kombinacija je još raznovrsnija jer je riječ sastavljena od dva elementa uzeta iz dva različita jezika (engleskog i francuskog). U jeziku reklame se pristupa još jednom procesu: derivaciji glagola iz imenica od kojih su neke i same neologizmi nastali u reklamama. Medici (1973: 85-86) navodi brojne primjere: lambretizzatevi, metanizzatevi, odolizzarsi, jubolizzarsi... Takvi su sledeći primjeri u savremenoj reklami: scimmiati36 vitaminizzatevi37, vellutatevi38, magnumize39 ili primjer iz doba Carosella vespizzatevi... Navodimo još jedan primjer iz savremenog jezika: “Se il clima non ha più esperti, climatizzati a tasso zero da Expert. Expert. Gli esperti siamo noi.” U ovom primjeru pored neologizma climatizzarsi primjećujemo i igru riječi (Expert, esperti). Slični su pojmovi nastali od običnih riječi: snackiarsi (jesti tortu Fiesta Snack), amarevole (reklama za liker Cora) ili nezgrapan termin kao aperitivolissimevolmente koji navodi Medici (1973: 81), nastao vjerovatno po ugledu na najdužu riječ u italijanskom jeziku precipitevolissimevolmente. Govoreći o posledicama ovog procesa na standardni italijanski jezik i o odnosu jezika reklame i standardnog italijanskog jezika Sobrero (1978: 199) ističe: Le strutture della lingua italiana sono utilizzate come mattoni per una costruzione che non ha, e non vuole avere, nulla in comune con le realizzazioni comuni della lingua: si tende a creare una ‘terza lingua’, non intermedia ma diversa da quelle proprie delle classe egemoni e delle subalterne: una specie di iper-lingua che sembra inventata ad hoc e si vuole imporre sotto lo scudo del comune progresso culturale e tecnico-scientifico. In realtà una lingua del genere non può sostituire, neppure parzialmente, la lingua nazionale, ma può servire solo come integrazione (a livello di usi particolari o di registri) della competenza linguistica di un parlante che già possegga appieno le strutture dell’italiano comune... 2.6. Parole-etichetta („riječi-etikete”) Najupadljivija jezička pojava u oblasti reklame je imenovanje industrijskih proizvoda i robe. Te riječi se u italijanskom jeziku nazivaju parole-etichetta, a najkorisnija i najuspješnija rešenja često ulaze u rečnik. Sam rečnik ne može primiti ove termine 36
Scoprire, n.3, marzo 2005: 6. Gioia, n.45, 15/11/1997: 208. 38 Donna moderna, n.31, 31/07/2002: 20. 39 20 anni, luglio-agosto 2001: 39. 37
78
Gordana Bojičić
dok oni ne dostignu veću rasprostranjenost, postanu donekle opšti termini, gubeći tako bar dio svoje specifične veze: tj. kada, širenjem svog značenja, pređu iz posebne kategorije vlastitih imena kojoj pripadaju u sferu zajedničkih imenica. Kako tvrdi Folena (1967: 109): Si direbbe che il nemico numero uno degli agenti di pubblicità sia il Vocabolario, o meglio il nome comune e generico, al quale essi muovono guerra aspra e ostinata con motti del tipo: 'Non chiedete una x, chiedete un y', oppure 'Non è un x, è un y', dove la x rappresenta il nome generale, mentre la y rappresenta il nome specifico 'brevettato' quello della merce che si deve chiedere al negoziante. Prilikom sastavljanja ovih riječi odlučujuću ulogu igra patent, koji predstavlja garanciju imena i stara se da svaki posebni novi proizvod mora imati drugačije ime, podstičući tako stvaranje uvijek novih oblika. Aspirina, vaselina, varecchina, linoleum, grammofono, borotalco, pandoro, panforte su patentirana imena, koja su ušla u razgovorni jezik dobijajući širu i opštiju vrijednost. Riječi koje smo naveli imaju sklop koji se odlično uklapa u italijanski jezik i sigurno se mogu nazvati dobrim jezičkim tvorevinama, ali da bismo stekli ideju o načinu formiranja ovih riječi, o bizarnosti ove leksičke alhemije, ovog novog internacionalnog jezika stvorenog od djelića riječi iz različitih jezika, biće nam dovoljan jedan primjer, koji pokazuje kako je za ove riječi etimologija samo jedna zanimljivost, budući da se radi o proizvoljnom karakteru stvaranja riječi. Uzmimo npr. riječ vaselina, koja ima američki patent. Nijedan etimolog nikada ne bi mogao da ustanovi istoriju ove riječi ako prethodno ne bi saznao za namjere gospodina Chesebrougha, koji ju je stvorio 1877. godine. Riječ vas-el-ina40 je izgleda nastala apokopom njemačke riječi wasser (voda), i grčke riječi èlaion (ulje), i dodavanjem sufiksa –ine koji je u italijanskom jeziku adaptiran u –ina, kao što pronalazimo kasnije kod riječi aspirina, a zatim i kod riječi penicillina. Mnoga industrijska imena se pozivaju direktno na etiketu ili marku, kao San Pellegrino, Le tre Marie ili Omino Bianco. Često sam slogan sugeriše ime dovodeći do sintaktičkog konglomerata: Starbene (časopis), Push-up (brushalter). Danas, ne samo u Italiji, prevozna sredstva često dobijaju imena životinja, a sve je počelo od naziva Topolino: preko već istorijskih naziva Vespa i Panda kojima su se postepeno dodale druge „motorizovane zvijeri”, koje je publika obično prihvatala sa entuzijazmom, kao npr. Scarabeo ili Ovetto (skuter; drugi i nije u potpunosti ime životnije, ali se vezuje za raniju fazu, embrionsku, iz koje će se vjerovatno roditi jedno nježno pile, na šta podsjeća i sam naziv upotrebljen u deminutivu ili hipokoristiku); Tigra (automobil za koji se daje snažna, moćna predstava, ali u isto vrijeme i u ženskom rodu). Jedna od najprimjetnijih posledica reklamnih termina na italijanski jezik bila je pojava proizvoljne apokope. Ovom novitetu u fonetskoj strukturi je pogodovala navika Italijana da izgovaraju skraćenice kao cjelovitu riječ, umjesto da ih speluju slovo po slovo kao što je slučaj u engleskom i francuskom jeziku. Tako imamo: FIAT, AGIP. Folena (1967: 112) smatra da: 40
Pignotti (1974: 135).
79
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
la pubblicità italiana, con le sue importazioni esotiche e le sue neoformazioni, ha dato la spinta maggiore se non esclusiva a una trasformazione assai rilevante delle nostre abitudini fonetiche (tanto che il Devoto ha parlato per questo di un nuovo 'sistema fonologico dell'italiano' contemporaneo 'diverso da quelli dei secoli passati). Zahvaljujući jeziku reklame, filma, radija i televizije, izgovor kao barre, filme, lapisse, itd., uobičajen ranije u Toskani i centralnoj i južnoj Italiji, sada se smatra neknjiževnim i polako nestaje čak i u kulturno nižim društvenim slojevima. 2.7. Skraćenice U jezičkoj komunikaciji, posebno u komunikaciji putem mas medija, opredeljenje da se neka riječ ne upotrijebi u svom punom obliku, već da se daju samo njena početna slova, može se pokazati vrlo ekonomičnim postupkom. To je, međutim, i vrlo rizičan postupak, jer postoji opasnost da svi primaoci poruke neće biti u stanju da prepoznaju značenje same skraćenice. Teškoće se posebno javljaju ako se komunikacija odvija usmenim putem, jer u italijanskom jeziku, za razliku od engleskog ili francuskog, ne postoji navika spelovanja, već izgovaranja skraćenica kao potpunih riječi. U reklami takođe pronalazimo primjere skraćenica (od kojih neke pronalazimo i u srpskom jeziku, pri čemu nijesmo svjesni šta one označavaju) koje se uglavnom odnose na ime proizvoda ili proizvođača. Navodimo samo neke od primjera: TIM (Telefonia Italiana Mobile), LASER (Light Amplification by Stimulated Emission of Radiation), FIFA (Federation International Football Association), LG (Life’s Good), TAN (Tasso Annuale), TAEG (Tasso Annuo Effettivo Globale), SMS (Short Message Service) itd. 3. ZAKLJUČAK Pokušaj sistematske analize jezika reklame može izgledati nemoguć, jer se na različitim poljima mogu susresti kontradiktornosti ili podjednako bitne ali međusobno nepomirljive crte. U radu smo pokušali da ukažemo na osnovne leksičke karakteristike jezika novinske reklame u Italiji, analizirajući neke od najvažnijih leksičkih elemenata, kao što su hiperbolizmi, tehnicizmi, posuđenice, neologizmi, dijalekatski oblici i sl., koje u ovom trenutku karakterišu reklamni diskurs u Italiji. Cook (1992:214) kao osnovnu osobinu jezika reklame navodi princip „inverzije tendencija“; prema kojem se mnoge karakteristike, kada jednom postanu tipične za reklamu, često zamijenjuju suprotnim karakteristikama, kako bi zadovoljile stalnu želju autora reklame da zainteresuju i privuku pažnju publike, te stoga ova tema ostaje otvorena i predstavlja neiscrpan izvor rešenja, koji uvijek nudi nešto novo i za svakog istraživača predstavlja pravi izazov.
80
Gordana Bojičić
Literatura AA. VV (1991). Il linguaggio della pubblicità. Milano: Mursia. Id. (2005). La formazione delle parole. Roma: Bulzoni. Baldini, M. (a cura di). (2003). Il linguaggio della pubblicità. Le fantaparole. Roma: Armando. Beccaria, G. L. (a cura di). (1973). I linguaggi settoriali in Italia. Milano: Bompiani. Bonomi, I. et al. (2005). La lingua italiana e i mass media. Roma: Carocci. Calabrese, O. (1974). Il marinismo in serie. Una lingua tra neo-arcaismo e paleo-neologismo. In A. Chiantera (a cura di), Una lingua in vendita. L’italiano della pubblicità, Roma: NIS, pp. 159-179. Chiantera, A. (a cura di). (1989). Una lingua in vendita. L’italiano della pubblicità, Roma: NIS. Cortelazzo, M. (1973). Lingua pubblicitaria e italiano comune. Sipra, 4, pp. 15-19. Cook, G. (1992). The discourse of advertising, London: Routlege. Corti, M. (1978). Il linguaggio della pubblicità. In A. Chiantera (a cura di), Una lingua in vendita. L’italiano della pubblicità. Roma: NIS, pp. 139-159. De Mauro, T. (1967). Un linguaggio subalterno. In M. Baldini (a cura di). Il linguaggio della pubblicità. Le fantaparole, Roma: Armando, pp. 53-57. Id. (1983). Storia linguistica dell’Italia unita. Bari: Laterza. Farina, F. (2002). I 900 termini inglesi più usati in pubblicità. Roma: Aracne. Folena, G. (1967). Aspetti della lingua contemporanea. La lingua e la pubblicità. In A. Chiantera (a cura di). Una lingua in vendita. L’italiano della pubblicità, Roma: NIS, pp. 107-121. Id. (1968). Metti un tigre nel motore. In M. Baldini (a cura di). Il linguaggio della pubblicità. Le fantaparole. Roma: Armando, pp. 153-161. Galliot, M. (1954). Essai sur la langue de la réclame contemporaine. Toulouse: Edouard Privat. Gazzera, G. (1957). L’elaborazione del testo nell’annuncio pubblicitario. In A. Chiantera (a cura di). Una lingua in vendita. L’italiano della pubblicità, Roma: NIS, pp. 95-107. Hayakawa, S.I. (1964). Language in thought and action. New York: Hartcourt. Medici, M. (1952). Pubblicità quinto potere. In A. Chiantera (a cura di). Una lingua in vendita. L’italiano della pubblicità. Roma: NIS, pp. 79-95. Id. (1973). Pubblicità lingua viva. Milano: Pan Editrice. Id. (1986). La parola pubblicitaria. Due secoli di storia fra slogan, ritmi e wellerismi. Venezia: Marsilio. Id. (1986a). La parola pubblicitaria. In M. Baldini (a cura di). Il linguaggio della pubblicità. Le fantaparole, Roma: Armando, pp. 129-134. Satta, L. (1977). Come si dice, uso e abuso della lingua italiana. Firenze: Sansoni. Sergio, G. (2004). Il linguaggio della pubblicità radiofonica. Roma: Aracne. Testa, A. (1988). La parola immaginata. Parma: Pratiche.
Gordana Bojičić
PUBBLICITÀ – LINGUA LIBERA (IL LESSICO DELLA PUBBLICITÀ GIORNALISTICA IN ITALIA) Sunto La libertà è senza dubbio la caratteristica più evidente del linguaggio pubblicitario: libertà nel vocabolario, libertà nella sintassi e libertà di stile. Per questa sua natura singolare che lo pone a 81
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
metà strada tra un linguaggio specialistico e la lingua comune, la lingua della pubblicità costituisce il punto d’incontro fra realtà linguistiche lontane ed estranee, così che gli viene affidato il non facile compito di armonizzare queste realtà e renderle espressive attraverso soluzioni innovative ed ardite. È una lingua che vede ampliate le proprie potenzialità espressive, fino a oltrepassare, secondo i puristi, i limiti dell’accettabilità. La pubblicità non è solo un posto dove si incontrano e intrecciano diversi codici linguistici, ma anche un terreno fertile di sperimentazzione linguistica, e una delle principali cause del cosiddetto fenomeno di “anemia della lingua” (Corti: 1978:142) che attraverso una progressiva e costante cristalizzazione di forme e vocaboli, atrofizza ed inibisce le potenzialità tipiche di ogni lingua. L’obiettivo del lavoro consiste nell’indicare le caratteristiche salienti del lessico del linguaggio pubblicitario italiano, tra cui iperbolismi, tecnicismi, forestierismi, neologismi ecc. Gordana Bojičić Filozofski fakultet, Nikšić [email protected]
82
UDK 81’255.4:791
Olga Panić-Kavgić Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet
FILMSKI NASLOVI I NJIHOVI PREVODI: ŠTA SE PROMENILO U POSLEDNJIH TRIDESET GODINA? Sažetak: Rad se bavi filmskim naslovima na engleskom jeziku i njihovim prevodima na srpski u periodu od 1980. do 2010. godine, sa naglaskom na promenama uočenim tokom poslednjih trideset godina u prevodnim postupcima prilikom prenošenja engleskih naslova na naš jezik. Klasifikovano je 1715 naslova filmova sa engleskog govornog područja na osnovu primenjenog prevodnog postupka, te su tako uočene promene na hronološkoj ravni koje se tiču primene i učestalosti pojedinih postupaka: direktnog prevođenja, potpune i delimične kontekstualne reformulacije, ili pak, pukog preuzimanja originalnog naslova. Takođe, razmatrano je i kako su prevodioci između 1980. i 2010. godine uspevali da se izbore sa dvosmislenim filmskim naslovima i koje su prevodne postupke u takvim slučajevima najčešće primenjivali. Ponuđen je kako hronološki pregled filmskih naslova na engleskom jeziku i njihovih prevodnih ekvivalenata na srpskom, tako i pregled tendencija u formiranju i prevođenju filmskih naslova u poslednjih trideset godina. Ključne reči:
filmski naslov, direktno prevođenje, kontekstualna reformulacija, transkripcija, direktno preuzimanje, igra rečima.
1. FILMSKI NASLOV I KAKO GA PREVESTI 1.1. Šta je filmski naslov? Filmski naslov moguće je definisati kao vrstu parateksta (Kolstrup 1996). Pod paratekstom se podrazumeva kraći tekst koji služi kao uvod u duži, kompleksniji tekst – knjigu, priču, pesmu, film, pozorišnu predstavu, muzičko ili likovno delo, pri čemu je termin tekst upotrebljen u svom najširem značenju: pod njim se podrazumeva sadržina svake zaokružene, manje ili više kompleksne, umetničke tvorevine. Tako, kao primeri parateksta mogu poslužiti filmski i novinski naslovi i nazivi umetničkih dela (književnih, pozorišnih, likovnih, muzičkih). Važnost parateksta ogleda se u činjenici da on služi kao najava dela – glavnog teksta koji sledi. Čitalac, gledalac ili slušalac se, naime, prvo upoznaje sa paratekstom, da bi potom prešao na čitanje, gledanje ili slušanje teksta. U filmskoj umetnosti, čijim se jednim aspektom bavi i ovaj rad, paratekst je tekstualan, a tekst (film) je audio-vizuelan (Kolstrup 1996), ali i tekstualan (prevedeni filmovi). 1.2. Funkcije filmskog naslova Filmski naslov kao vrsta parateksta ima više funkcija, koje se mogu svesti na četiri osnovne, kako ih vide Peng (2007: 78) i Liu i Xiang (2006: 76), a na osnovu klasifikacije tekstova zasnovane na funkcijama jezika, koju daje Newmark (1988): 83
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
1) identifikaciona, tj. referencijalna: filmski naslov identifikuje film; 2) informativna: gledalac iz naslova saznaje o temi i/ili zapletu i/ili junacima filmske priče; 3) estetska: film kao vid umetničkog izražavanja ostvaruje svoju estetsku funkciju i kroz filmski naslov; 4) apelativna – proističe iz prethodne dve: naslov je usmeren ka filmskoj publici kao primaocu poruke, te svojim informativnim i estetskim kvalitetima treba da postigne izvestan efekat kod potencijalne publike – da gledaoce privuče u bioskopske sale. 1.3. Prevođenje filmskih naslova U skladu sa komunikativnim pristupom prevođenju, kako ga naziva Nida (1964), tj. pragmatičkim ili kontekstualnim, kako ga naziva Prćić (2005: 196), „prilikom prevođenja s izvornog jezika na ciljni, deluju dve suprotstavljene sile – jedna teži ka zadržavanju što veće blizine izvornom jeziku, odnosno što manjem udaljavanju od njega, dok druga teži postizanju što veće prirodnosti u ciljnom jeziku, odnosno, što većem približavanju njemu, pri čemu dobar prevodilac te dve sile nastoji izmiriti i dovesti u ravnotežu“ (Prćić 2005: 197). Tako je i prevodilac filmskog naslova suočen sa sledećom dilemom: a) s jedne strane, ostati vernan originalnom naslovu na izvornom jeziku, u ovom slučaju engleskom. Ovom polu najbliži su prevodni postupci direktnog preuzimanja, transkripcije naslova koji predstavljaju vlastita imena i direktnog prevođenja filmskih naslova. Pod direktnim preuzimanjem podrazumeva se kako preuzimanje, odnosno, „prepisivanje“ naslova bez ikakvog prilagođavanja pravilima transkripcije engleskih reči u srpskom jeziku (npr. Vanilla Sky preuzeto kao Vanilla Sky), tako i preuzimanje uz izvršenu transkripciju (npr. Baby Boom transkribovano kao Bejbi bum), u skladu sa pravilima izloženim u Prćić (2004, 2005, 2008). Kao poseban postupak ovde se navodi prenošenje naslova transkripcijom vlastitih imena (ličnih – Forrest Gump kao Forest Gamp, geografskih – Texasville kao Teksasvil i institucionalnih – Apollo 13 kao Apolo 13). Konačno, pod direktnim prevođenjem podrazumeva se doslovno prenošenje sadržine i forme jednočlanog (Dune kao Dina) ili višečlanog naslova (The Boy Who Could Fly – Dečak koji je umeo da leti) sa jednog jezika na drugi, po principu reč za reč, pri čemu može doći do određenih strukturnih promena uslovljenih morfosintaksičkim pravilima jezika na koji se prevodi (Black Hawk Down – Pad crnog jastreba). U ovu podgrupu spadali bi i direktno prevedeni naslovi kod kojih je došlo do izvesnog pojednostavljenja u odnosu na izvorni naslov, odnosno, kod kojih je deo polazne celine direktno preveden, a deo jednostavno izostavljen, tj. „odsečen“, kao što je slučaj s naslovom Gorillas in the Mist: The Story of Dian Fossey, prevedenim kao Gorile u magli;
84
Olga Panić-Kavgić
b) s druge strane, postići što prihvatljiviji i prirodniji jezički izraz u ciljnom jeziku, u ovom slučaju srpskom. Ovom polu najbliži je ovde prvi put imenovani postupak kontekstualne reformulacije1: filmskom delu se u ciljnom jeziku daje nov naslov, koji se delimično ili u potpunosti razlikuje od izvornog, a koji je u skladu sa: 1) vanjezičkim kontekstom, i to: situacionim (sama filmska radnja) i kulturološkim (kulturne osobenosti polazne i ciljne kulture, odnosno, kulture jezika sa kog se prevodi i jezika na koji se film prevodi), i 2) jezičkim kontekstom (optimalna jezička sredstva u ciljnom jeziku, odnosno, odgovarajući izbor leksičkih jedinica i gramatičkih struktura). Primer delimične kontekstualne reformulacije bio bi naslov Minority Report preveden kao Suvišni izveštaj, gde je iz oba naslova moguće naslutiti da je u filmu reč o nekoj vrsti izveštaja, te se može uspostaviti nekakva, makar i labava, jezička veza između originalnog naslova i njegovog ekvivalenta na srpskom. S druge strane, postupak potpune kontekstualne reformulacije primenjen je u slučaju prevoda Vreli dani u Alabami, iza kog se krije izvorni naslov Fried Green Tomatoes, što je nemoguće naslutiti na osnovu srpskog prevoda jer se njime ne uspostavlja nikakva jezička veza sa polaznim naslovom na engleskom jeziku. U sredini, između pola a) i pola b), prevodilac sve vreme treba da ima u vidu sledeće bitne vanjezičke momente: 1) sadržinu filma: filmski naslov ne može biti adekvatno preveden ako prevodilac nije pažljivo pogledao ceo film i razumeo sve detalje filmske priče; 2) ciljnu grupu kojoj je film namenjen: prevodilac mora da bude upoznat sa pretpostavljenom starosnom, polnom i obrazovnom strukturom potencijalne filmske publike, kao i društveno-kulturnim i geopolitičkim odlikama zemlje u kojoj prevedni film treba da bude prikazan; 3) komercijalni momenat: film treba da ostvari izvesnu zaradu na bioskopskim blagajnama, čemu, između ostalog, u nemaloj meri treba da doprinese i dobro preveden filmski naslov. Imajući u vidu sve navedene činjenice, a na osnovu onog što predlažu u daljem tekstu spomenuti kineski autori, postoje četiri osnovna principa na kojima se zasniva prevođenje filmskih naslova: 1) sadržinski (eng. information value principle), 2) kulturološki (eng. culture value principle), 3) estetski (eng. aesthetic appreciation principle), 4) komercijalni (eng. business value principle). Tako prevodilac, osim raspolaganja adekvatnim znanjem oba jezika i posedovanja odgovarajućih dvojezičnih i jednojezičnih rečnika i drugih jezičkih priručnika, u svakom trenutku mora imati u vidu da treba da se pridržava svih navedenih principa koji zahtevaju široko vanjezičko znanje i visok nivo opšte i filmske kulture. Kako naglašava Lu (2009: 171), veoma je važno da prevodilac filma ne smetne s uma da pre svega prevodi za gledaoca, i da se zato pridržava pristupa 1
Termin kontekstualna reformulacija dat je prema predlogu T. Prćića, u privatnom razgovoru.
85
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
koji favorizuje gledaoca i usredsređuje se na njegove potrebe, krećući se u okvirima pretpostavljenog gledaočevog jezičkog i vanjezičkog znanja i pogleda na svet. Ovakav pristup u literaturi se naziva framework of audience-based approach (Lu 2009: 171). Pored činjenice da predstavlja posrednika između pojedinačnog gledaoca i filmskog dela čiji je naslov i scenario preveo, prevodilac filma jeste i posrednik između dve filmske publike, dve kulture i dva jezika – uspešno i adekvatno preveden filmski naslov stoga je prvi korak u takvom posredovanju, koji može imati bitne posledice po percepciju stranog filma, kinematografije, pa i cele strane kulture od strane domaće filmske publike. Stoga čudi iznenađujuće mali broj lingvističkih studija na ovu temu. Na ovom mestu valja istaći da su se problemom prevođenja filmskih naslova u poslednjih dvadesetak godina u lingvističkim krugovima ozbiljnije bavili skoro isključivo kineski autori, što je verovatno posledica nagle ekspanzije koju je zapadna filmska kultura, pre svega holivudska, doživela nešto slobodnijom distribucijom i prikazivanjem na kineskom tržištu, nakon višedecenijskog kulturnog izolacionizma i restriktivne politike prema uvozu američkih filmova koju su sprovodile kineske vlasti. Pošto su u pitanju dve izuzetno različite kulture i dva izuzetno različita jezika, kineski prevodioci uvideli su značaj proučavanja zapostavljenog polja prevođenja filmskih naslova, oslanjajući se najpre na teoriju prevođenja kako je vidi Newmark (1988), ali i njene šire kulturološke okvire koje razmatra Nida (1993). Tako danas postoji niz radova iz ove oblasti koji zavređuju pažnju teoretičara i prevodilaca i van Kine i Azije, iako se te studije pretežno bave problematikom prevođenja filmskih naslova sa engleskog jezika na kineski, ili u suprotnom smeru. U tom smislu, za ovaj rad od koristi su bili Lu (2009), Peng (2007), i Liu i Xiang (2006). 2. ISTRAŽIVANJE 2.1. Korpus Korpus za ovo istraživanje čini 1715 filmskih naslova na engleskom jeziku i njihovih prevoda na srpski, i to naslova igranih, animiranih i dokumentarnih filmova A produkcije sa engleskog govornog područja (SAD, Velika Britanija, Australija, Novi Zeland, Kanada), otkupljenih i distribuiranih u Srbiji od 1993. do 2010. godine, odnosno, na srpskohrvatskom govornom području bivše SFRJ od 1980. do 1992. godine. Korpus sadrži 452 naslova (ili 26% ukupnog broja analiziranih naslova) iz perioda 1980–1989, 615 naslova (36% korpusa) iz perioda 1990– 1999, kao i 648 naslova (38% korpusa) iz decenije 2000–2010. Postepeni porast u broju analiziranih filmskih naslova po decenijama prati blagi porast u broju snimljenih i otkupljenih filmova tokom ove tri decenije. Zauzet je stav da je broj od preko 1700 naslova kao jedinicâ građe, prikupljenih na način koji će upravo biti opisan, adekvatan i dovoljan za donošenje sveobuhvatnijih zaključaka o prevođenju novijih filmskih naslova sa engleskog jezika na srpski. Izvori za prikupljanje korpusa filmskih naslova bili su, s jedne strane, filmski, TV i video časopisi (Yu video – brojevi časopisa iz 1991. godine, Video radio86
Olga Panić-Kavgić
TV revija – brojevi izašli u periodu 1991–1994, SateliTV Video – film, video reporter iz perioda 1995–1999, Film iz 2000, 2001. i 2002, kao i Total film iz 2003. i 2004. godine), ali i štampani i elektronski katalozi i vebsajtovi domaćih filmskih distributerskih kuća (Tuck Vision, First Production, Pro Vision, “M“ Export-Import, Millennium film, VANS, DEXIN, Delta, Jugoslavija film, Marsoni, Vidcom). 2.2. Ustanovljeni prevodni postupci i njihova učestalost u celom korpusu Ako se u obzir uzme celokupan korpus (1715 filmskih naslova), postupkom direktnog prevođenja prevedeno je 966 naslova (56%2 ukupnog broja analiziranih jedinica), i to 772 naslova (45% korpusa) bez ikakvih modifikacija prilikom prevođenja, 141 naslov (8% korpusa) sa izvesnim strukturnim modifikacijama i 53 naslova (3% analiziranog korpusa) uz strukturno i leksičko pojednostavljivanje izvornog naslova, odbacivanjem jednog njegovog dela. U ovu najmnogobrojniju grupu spadali bi, između ostalih: Cube (Kocka), Crash (Sudar), Ghost (Duh), Highlander (Gorštak), The Accused (Optužena), The Queen (Kraljica), The Wrestler (Rvač), The Untouchables (Nedodirljivi), 21 Grams (21 gram), Short Cuts (Kratki rezovi), Secrets and Lies (Tajne i laži), Far from Heaven (Daleko od raja), Hollywood Ending (Holivudski kraj), A Fish Called Wanda (Riba zvana Vanda), Flags of Our Fathers (Zastave naših očeva), Memoirs of a Geisha (Memoari jedne gejše), Hannah and Her Sisters (Hana i njene sestre), When Harry Met Sally... (Kad je Hari sreo Sali), Saving Private Ryan (Spasavanje redova Rajana), The People vs. Larry Flint (Narod protiv Larija Flinta), The Wind That Shakes the Barley (Vetar koji njiše ječam), The Purple Rose of Cairo (Purpurna ruža Kaira), The Postman Always Rings Twice (Poštar uvek zvoni dva puta), Eternal Sunshine of the Spotless Mind (Večni sjaj besprekornog uma), The Curious Case of Benjamin Button (Neobični slučaj Bendžamina Batona), Dances with Wolves (Ples sa vukovima), Mary Shelley's Frankenstein (Frankenštajn), The Taking of Flight 847: The Uli Derickson Story (Otmica na letu 847). S druge strane, postupcima delimične i potpune kontekstualne reformulacije prevedeno je 464 naslova ili 27% analiziranog korpusa. Primeri delimične kontekstualne reformulacije jesu, između ostalih, sledeći: A River Runs through It (Reka uspomena), The Shawshank Redemption (Bekstvo iz Šošenka), Murder at 1600 (Ubistvo u Beloj kući), The House of the Spirits (Kuća čudnih duša), It's All about Love (Kad ima ljubavi), Flatliners (Tanka linija smrti), The Bucket List (Lista poslednjih želja), The Usual Suspects (Dežurni krivci), Out of Africa (Moja Afrika), Reversal of Fortune (Kolo sreće se okreće), Airplane! (Ima li pilota u avionu?), Anger Management (Bez ljutnje, molim). Potpunom kontekstualnom reformulacijom prevedeni su, na primer, naslovi: The Others (Duhovi u nama), Alien (Osmi putnik), Intolerable Cruelty (Zavedi me razvedi me), The Whole Nine Yards 2
Procenti su, radi bolje preglednosti i lakšeg snalaženja, zaokruživani na cele brojeve ili, ponegde, gde je to smatrano relevantnim, na prvu decimalu.
87
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
(Ubica mekog srca), Analyze That (Mafijaš pod stresom), What Lies Beneath (Duhovi prošlosti), Playing by Heart (Nekoliko lekcija o ljubavi), Seabiscuit (Trka života), The Devil's Own (Anđeo sa dva lica), Citizen Ruth (I to je Amerika), How to Make an American Quilt (Poslušaj svoje srce), The Believer (Preokret), Ocean's Eleven (Igraj svoju igru), Domestic Disturbance (Slučajni svedok), Damage (Kobna veza), Birthday Girl (Ljubav pre svega). Transkripcijom naslova koji predstavlja vlastito ime – lično, geografsko ili institucionalno – srpskoj publici predstavljeno je 119 filmova iz analiziranog korpusa (7% od ukupnog broja filmskih naslova obuhvaćenih ovim istraživanjem), kao što su: Troy (Troja), Babel (Vavilon), Munich (Minhen), Titanic (Titanik), Nell (Nel), Hoffa (Hofa), Nixon (Nikson), Chaplin (Čaplin), Philadelphia (Filadelfija), Dogville (Dogvil), Pearl Harbor (Perl Harbor), Frost/Nixon (Frost/Nikson), Erin Brockovich (Erin Brokovič), Ed Wood (Ed Vud), Rob Roy (Rob Roj), Michael Collins (Majkl Kolins), Donnie Brasco (Doni Brasko), Vera Drake (Vera Drejk), Billy Elliot (Bili Eliot), Wyatt Earp (Vajat Erp). Konačno, direktno je preuzeto 88 naslova ili oko 5% celokupnog korpusa. Naslovi kao što su Snatch., Kill Bill: Volume 1/2, Trainspotting, Arizona Dream, The Matrix Reloaded, Clockstoppers, Happy-Go-Lucky, Insomnia, Kiss Kiss Bang Bang ili The Out-of-Towners preuzeti su iz engleskog jezika u svom najsirovijem obliku – neprevedeni, i to bez ikakvog prilagođavanja pravilima transkripcije engleskih reči u srpskom jeziku. Takvih je slučajeva u ovom istraživanju ustanovljeno 66 (približno 4% korpusa), dok je 22 naslova (nešto više od 1%) transkribovano, kao npr. Tup Gun (Top gan). Za kraj ovog opšteg pregleda celokupnog prikupljenog korpusa i u njemu uočenih prevodnih postupaka, valja spomenuti još dve manje, ali za ovo istraživanje zanimljive i pažnje vredne grupe. Prva jeste lista od 30 pogrešno prevedenih naslova (malo manje od 2% korpusa), poput jednog od naslova iz serijala filmova o britanskom agentu Jamesu Bondu – Die Another Day, prevedenog kao Umri drugi put, umesto Umri neki drugi put/dan. Na ovoj listi nalaze se ne samo semantički neadekvatno preneti naslovi, sa značenjem koje potpuno ili delimično ne odgovara značenju originalnog naslova na engleskom jeziku (pri čemu cilj prevodioca nije bilo kreiranje novog naslova postupkom kontekstualne reformulacije), već i oni u kojima su uočene ortografske ili gramatičke greške, kao, na primer, The 13th Warrior, na našim bioskopskim plakatima preveden kao 13-ti ratnik, ili, kad su gramatičke greške u pitanju, Lemony Snicket's A Series of Unfortunate Events, u čijem prevodu Serija nesrećnih događaja Lemoni Sniketa ime junaka nema odgovarajući padežni nastavak. Drugu, uslovno rečeno perifernu, grupu, zanimljivu kako sa stanovišta analize formiranja naslova na engleskom jeziku, tako i sa tačke gledišta prevođenja i primenjenih prevodnih postupaka, čini lista od 48 prikupljenih naslova (nešto manje od 3% korpusa), koji u svom izvornom obliku predstavljaju uspele, duhovite i inteligentne igre rečima koje stvaraju jezičku dvoznačnost ili, čak, višeznačnost, proisteklu iz različitih aspekata same filmske radnje. Ovde će biti navedeni samo neki od naslova opsežno analiziranih u Panić-Kavgić (2009): Good Will Hunting (Dobri Vil Hanting), Wag the Dog (Ratom protiv istine), An American Tail (Ame88
Olga Panić-Kavgić
rička bajka), Spider (Spajder), Lock, Stock and Two Smoking Barrels (Dve čađave dvocevke), Trial and Error (Sudnica ludnica), The War of the Roses (Rat Rouzovih). Kako je ustanovljeno, srpski prevodilac prilikom prevođenja ovakvih naslova, koji svakako predstavljaju najveći izazov s kojim se sreće, odlučuje se za jedan od moguća tri izbora (Panić-Kavgić 2009). Prvi je postupak direktnog prevođenja, kojim se najčešće gubi jedno od dva značenja sadržana u originalnom naslovu (npr. The Straight Story prevedno kao Strejtova priča). Drugi mogući izbor je delimična (Legends of the Fall – Legende o strasti) ili potpuna kontekstualna reformulacija (Weapons of Mass Distraction – Medijski rat), kojima se prevod, najčešće, neminovno opet osiromašuje za jedno od polaznih značenja, ali se neretko dobija treće značenje, koje nije sadržano u naslovu na engleskom, a koje proističe iz filmske priče. Poslednje je, pak, ali i najređe, rešenje da se, bilo direktnim prevođenjem ili kontekstualnom reformulacijom, i u srpskom prevodu uspe očuvati polazna igra rečima, što iziskuje veliku domišljatost i izuzetno prevodilačko umeće. Jedan od najuspelijih primera jeste prevod naslova Legally Blonde kao Prav(n)a plavuša. 2.3. Prevodni postupci od 1980. do 1989. godine U periodu od 1980. do 1989. godine, od 452 analizirana naslova, postupkom direktnog prevođenja na srpski jezik prevedeno je njih 300, ili 66% prikupljenih jedinica iz ove decenije. U okviru ovog prevodnog postupka, bez modifikacija prevedeno je 247 naslova (54,5% analiziranih jedinica iz perioda 1980–1989.) – kao, na primer: American Gigolo (Američki žigolo), Escape from New York (Bekstvo iz Njujorka), The Brave Little Toaster (Hrabri mali toster) ili The Color of Money (Boja novca). S druge strane, sa izvesnim, najčešće minimalnim, strukturnim modifikacijama prevedeno je 37 naslova, odnosno, 8% korpusa iz osamdesetih (European Vacation kao Odmor u Evropi, Three for the Road kao Troje na putu ili Planes, Trains & Automobiles kao Avioni, vozovi, automobili), a uz pojednostavljivanje, tj. odbacivanje dela originalnog naslova – 16, ili 3,5% (Killer Klowns from Outer Space kao Klovnovi ubice, The Naked Gun: From the Files of Police Squad! kao Goli pištolj). U ovoj deceniji kontekstualnom reformulacijom (delimičnom ili potpunom) na srpski jezik od izabrana 452 prevedeno je 90 naslova filmova sa engleskog govornog područja, što čini 20% analiziranih jedinica iz perioda 1980–1989. Ovim postupkom su, na primer, prevedeni: Tequila Sunrise (Zora očajnika), Weekend at Bernie's (Vikend sa mrtvacem), The 'burbs (Obični građani), The Rosary Murders (Ispovedaonica straha) ili Miss Firecracker (Najuži izbor). Osamdesetih godina transkripcijom vlastitih imena (ličnih, geografskih ili institucionalnih) na srpski jezik prenesen je 21 naslov među odabrana 452, što čini 4,5% – naslov Tootsie tako je postao Tutsi, a Paris, Texas – Pariz, Teksas. Na kraju, direktno je preuzeto 25 jedinica, što znači da 5,5% naslova u okviru izabrana 452 uopšte nije prevedeno, uz nešto veći broj onih koji su preuzeti u svom izvornom obliku (18 naslova ili 4% – Top Secret! i Siesta) od onih transkribovanih (7, odnosno, 1,5%, kao kod naslova Flashdance – Flešdens). 89
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
2.4. Prevodni postupci od 1990. do 1999. godine U periodu od 1990. do 1999. godine, od 615 analiziranih naslova, postupkom direktnog prevođenja na srpski jezik prevedeno je njih 355, ili 57,5% prikupljenih jedinica iz ove decenije, što znači da ovaj prevodni postupak, u odnosu na prethodnu deceniju, beleži pad od skoro 10%. Bez modifikacija prevedeno je 280 naslova (45,5% analiziranih jedinica iz perioda 1990–1999) – kao, na primer: An Angel at My Table (Anđeo za mojim stolom), The Freshman (Brucoš), Sleepy Hollow (Uspavana dolina) ili Groundhog Day (Dan mrmota). Sa izvesnim, najčešće minimalnim, strukturnim modifikacijama preveden je 51 naslov, odnosno, kao i u prethodnoj deceniji, 8% korpusa (Land and Freedom kao Za zemlju i slobodu, The Blair Witch Project kao Projekat: Veštica iz Blera i The End of Violence kao Do kraja nasilja), i, konačno, uz pojednostavljivanje, tj. odbacivanje dela originalnog naslova – 24, ili 4%, što je tek nešto više od zabeleženih 3,5% osamdesetih godina (Teenage Mutant Ninja Turtles kao Nindža kornjače, The Messenger: The Story of Joan of Arc kao Jovanka Orleanka). U ovoj deceniji kontekstualnom reformulacijom (delimičnom ili potpunom) na srpski jezik od izabranih 615 prevedeno je 160 naslova filmova sa engleskog govornog područja, što čini 26% analiziranih jedinica iz perioda 1990–1999, a što predstavlja porast od 6% u odnosu na procenat naslova prevedenih ovim postupkom deceniju ranije. Kontekstualnom reformulacijom su, na primer, prevedeni: Breaking the Waves (Kroz talase), Q & A (Ispitivanje), A Thousand Acres (Prokleto nasleđe), If the Shoe Fits (Pepeljuga: bajka modernih vremena) ili The Substitute (Škola straha). Devedesetih godina transkripcijom vlastitih imena (ličnih, geografskih ili institucionalnih) na srpski jezik preneseno je 52 naslova među odabranih 615, što čini 8,5% ili, proporcionalno posmatrano, skoro dvostruko više nego u prethodnoj deceniji. Naslov Carrington tako je postao Karington, Pleasantville – Plezentvil, a Gattaca – Gataka. Konačno, direktno je preuzeto 22 naslova, što znači da 3,5% jedinica u okviru izabranih 615 u ovoj deceniji uopšte nije prevedeno, uz, kao i osamdesetih, veći broj onih koji su preuzeti u svom izvornom obliku (18 naslova ili 3% – Wedlock ili Con Air) od onih transkribovanih (4, odnosno, 0,5%, kao u slučaju naslova Twister – Tvister). 2.5. Prevodni postupci od 2000. do 2010. godine U periodu od 2000. do 2010. godine, od 648 analiziranih naslova, postupkom direktnog prevođenja na srpski jezik prevedeno je njih 311, ili 48% prikupljenih jedinica iz ove decenije, što znači da ovaj prevodni postupak, u okviru poslednjih trideset godina, prvi put nije apsolutno dominantan, odnosno, prvi put je na ovaj način prevedeno manje od polovine filmskih naslova unutar jedne decenije. U odnosu na devedesete godine, beleži pad od skoro 10%, tj. u poređenju sa osamdesetim godinama, od gotovo 20%. U okviru ovog prevodnog postupka, od 2000. do 2010. bez modifikacija prevedeno je 245 naslova (38% analiziranih jedinica iz perioda 2000– 2010) – kao, na primer: Land of Plenty (Zemlja izobilja), Secret Window (Tajni prozor), Broken Flowers (Slomljeno cveće) ili The Island (Ostrvo). Uz izvesne 90
Olga Panić-Kavgić
strukturne modifikacije prevedeno je 53 naslova, odnosno, kao i u prethodne dve decenije, 8% korpusa od 2000. do 2010. (Closer kao Bliskost, Public Enemies kao Narodni neprijatelj i Lady in the Water kao Gospa iz vode), a uz pojednostavljivanje, tj. odbacivanje dela originalnog naslova – 13, ili 2%, što je dvostruko manje od zabeleženih 4% devedesetih godina (The Last Castle kao Zamak, The Life Aquatic with Steve Zissou kao Vodeni život). U ovoj deceniji kontekstualnom reformulacijom (delimičnom ili potpunom) na srpski jezik od izabranih 648 prevedeno je 214 naslova filmova sa engleskog govornog područja, što čini 33% analiziranih jedinica iz perioda 2000–2010. To predstavlja novi skok od 7% u odnosu na procenat naslova prevedenih ovim postupkom deceniju ranije i porast od čitavih 13% u poređenju sa situacijom osamdesetih godina. Ovim postupkom su, na primer, prevedeni: Eastern Promises (Zakletva), Match Point (Završni udarac), I Now Pronounce You Chuck & Larry (Čak i Leri brak po meri), Taken (96 sati) ili Vicky Cristina Barcelona (Ljubav u Barseloni). U poslednjoj deceniji transkripcijom vlastitih imena (ličnih, geografskih ili institucionalnih) na srpski jezik preneseno je 46 naslova među odabranih 648, što čini 7% ili samo za 1,5% manje nego u prethodnoj deceniji. Naslov Shrek tako je postao Šrek, Madagascar – Madagaskar, a Manderlay – Manderlej. Konačno, direktno je preuzet čak 41 naslov, što znači da 6,5% jedinica u okviru izabranih 648 u ovoj deceniji uopšte nije prevedeno. Ovo predstavlja porast od 3% u odnosu na devedesete godine. Kao i u prethodne dve decenije, veći je broj onih koji su preuzeti u svom izvornom obliku (30 naslova ili nešto više od 4,5% – Iron Man, Gamer) od onih transkribovanih (11, odnosno, malo iznad 1,5% ukupnog broja analiziranih naslova u ovoj deceniji, kao u slučaju Speed Racer – Spid rejser). 2.6. Pregled prevodnih postupaka od 1980. do 2010. godine Ono što sledi jeste uporedni grafički pregled opisane hronološke distribucije prevodnih postupaka primenjenih prilikom prevođenja 1715 filmskih naslova sa engleskog jezika na srpski.
91
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
92
Olga Panić-Kavgić
Na kraju ovog hronološkog pregleda prevedenih filmskih naslova biće dat osvrt na dve posebne kategorije opisane u pododeljku 2.2.: filmske naslove koji su neadekvatno prevedeni sa engleskog jezika na srpski i one kod kojih je u izvornom obliku na engleskom jeziku uočena uspela i duhovita igra rečima. 2.7. Neadekvatno prevedeni filmski naslovi u periodu od 1980. do 2010. godine Kao što je rečeno u pododeljku 2.2., pod pogrešno prevedenim naslovom podrazumeva se prevod koji, kao prvo, na semantičkom planu ne odgovara polaznom naslovu na engleskom jeziku, pri čemu cilj prevodioca nije bio da skuje nov naslov, kao u primerima kontekstualne reformulacije (koji najčešće predstavljaju uspele i kreativne tvorevine), već je najčešće u pitanju očigledno nerazumevanje značenja naslova na polaznom jeziku, ali i prevodiočeva neupućenost u sadržaj samog filma. U neadekvatno prevedene naslove spada i svaki naslov koji nije formiran po morfosintaksičkim i pravopisnim pravilima srpskog jezika, kao i oni u kojima nisu poštovana pravila transkripcije engleskih reči. U analiziranom korpusu, u periodu 1980–1989, uočeno je 5 neadekvatno prevedenih naslova (nešto manje od 1% ovog dela korpusa). Na primer, Innocent Prey prevedeno je kao Nevina molitva, a Footloose je pogrešno transkribovano kao Futluz. Deceniju kasnije, ovakvih naslova ima 11, ili oko 2% analiziranih jedinica iz perioda 1990–1999. The Faculty (pri čemu se misli na nastavno osoblje u jednoj američkoj srednjoj školi) preveden je kao Fakultet straha, Stealing Beauty kao Ukradena lepota, a Meet Joe Black kao Upoznajte Džo Bleka. U periodu od 2000. do 2010. godine, neadekvatno prevedenih naslova ima 14 (nešto iznad 2% korpusa za ovu deceniju), kao što je Fear X (Strah X), gde prevodilac nije prepoznao da je reč fear u naslovu upotrebljena kao glagol, a da je X njegova objekatska dopuna – konkretno, X je nepoznata osoba koje se plaši glavni junak filma. Tu spadaju i Infamous (Neslavni) i, kao omaška na planu morfosintakse, Avanture Pluto Neša (The Adventures of Pluto Nash). 2.8. Dvoznačni naslovi sa igrom rečima u periodu od 1980. do 2010. godine Valja ponoviti i naglasiti da naslovi koji sadrže igru rečima za prevodioca predstavljaju najteži zadatak i najveći izazov, te je u pododeljku 2.2. objašnjeno na koja tri načina takvi naslovi mogu biti prevedeni na srpski jezik. Ovom prilikom biće dat samo hronološki pregled dvoznačnih naslova koji su prevođeni sa engleskog jezika na srpski u periodu 1980–2010, uz isticanje nekolicine najkreativnijih rešenja koja su našoj publici date filmove uspela da približe na jednako duhovit i zanimljiv način kao i stranoj. Kako je već naglašeno, tumačenje ovakvih naslova, njihovo razdvoznačavanje, kao i prevođenje, kako na srpski jezik, tako i na druge evropske jezike, detaljno se razmatra u Panić-Kavgić (2009), gde su, u nekim slučajevima, ponuđena i nova prevodilačka rešenja koja autorka smatra kreativnijim i adekvatnijim u datim primerima. 93
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Hronološki posmatrano, u deceniji 1980–1989. u prikupljenom korpusu, naslova ovog tipa bilo je 11 (oko 2,5% analiziranog korpusa za ovaj period), a među najzanimljivijima, osim nekih od već pomenutih u pododeljku 2.2, jesu: Blind Date3 (Sastanak sa nepoznatim), Teen Wolf Too (Mladi vukodlak 2), Rain Man (Kišni čovek), K–9 (K–9), dok se kao najbolji primer donekle prenesene kreativnosti naslova ističe poigravanje biblijskom porukom Voli bližnjeg svog – Ubij bližnjeg svog (prevod naslova Murder in Law, što predstavlja aluziju na glavni lik u filmu – svekrvu ubicu). Devedesetih godina u korpusu je zabeleženo 15 ovakvih naslova, što opet čini oko 2,5%. Misery (Mizeri), Eve of Destruction (Žena uništitelj), Face/Off (Ukradeno lice), A Murder of Crows (Ubistvo vrana), Antz (Mravci), American Beauty (Američka lepota), Cookie's Fortune (Kolačić sudbine) neki su od dvoznačnih naslova koji sadrže igru rečima, a koji su obeležili ovu deceniju. Kao jedan od uspelijih pokušaja prenošenja igre rečima na srpski jezik, i to sa semantičkog na, pre svega, fonetsko-fonološki plan (rimovanje), ističe se već pomenuti naslov Sudnica ludnica (od eng. Trial and Error, pri čemu je trial ovde i suđenje i pokušaj jednog od junaka da na suđenju izigrava advokata, iako je po profesiji nešto sasvim drugo, čime od sudnice pravi „ludnicu“). Čini se, ipak, da je najkreativniji period, kad je u pitanju poigravanje rečima u cilju postizanja višeznačnosti filmskog naslova, onaj od 2000. do 2010, kada 22 jedinice, ili 3,5% ovog dela korpusa, pripada ovoj grupi. Tu su, na primer: Bowling for Columbine (Žeđ za nasiljem), Monster-in-Law (Za sve je kriva svekrva), Tom and Jerry: The Fast and the Furry (Tom i Džeri brzi i čupavi), Get Smart (Uhvati Smarta), Alvin and the Chipmunks: The Squeakquel (Alvin i veverice 2). Kao primeri kreativnog prevođenja i uspelog prenošenja igre rečima ističu se već spomenuti naslov Prav(n)a plavuša (Legally Blonde), Čiča miča (ne)srećna je priča (Happily N'Ever After) i Moja velika grčka avantura (My Life in Ruins), gde srpski naslov, nimalo slučajno, treba da asocira gledaoca na film Moja velika mrsna pravoslavna svadba (My Big Fat Greek Wedding), istog režisera i sa istom glumicom u glavnoj ulozi – komediju koja je naišla na veoma dobar prijem kod naše filmske publike. 3. ZAKLJUČCI Na osnovu svega navedenog u prethodnim poglavljima, imajući u vidu opisane i analizirane prevodne postupke, njihovu hronološku distribuciju u periodu od 1980. do 2010. godine, kao i date primere izvornih naslova na engleskom jeziku i njihovih ekvivalenata na srpskom, moguće je izvesti sledeće zaključke: − Direktno prevođenje je u sve tri analizirane decenije najčešći prevodni postupak kojim se filmski naslovi prevode sa engleskog jezika na srpski, ali je uočena tredencija pada u procentu ovako prevedenih naslova, i to postepeno, od 1980. godine do danas. 3
Detaljnija analiza svakog od ovde navedenih dvoznačnih naslova, kako u jezičkom pogledu, tako i po pitanju razjašnjenjima detalja filmske priče na kojima je utemeljena dvoznačnost naslova, data je u PanićKavgić (2009).
94
Olga Panić-Kavgić
− Kontekstualna reformulacija je kroz sve tri decenije drugi prevodni postupak po broju prevedenih naslova, sa upadljivom tendencijom stalnog porasta od 1980. do 2010. godine, na račun smanjenja broja naslova prevedenih direktnim prevođenjem. − Nisu uočene upadljivije pravilnosti u hronološkoj distribuciji postupaka transkripcije vlastitih imena i direktnog preuzimanja naslova u izvornom obliku. − Zabeležen je blagi, skoro zanemarljiv, porast u broju neadekvatno prevedenih naslova od 1980. do 2010. godine. − S druge strane, sve je više filmskih naslova koji u svom izvornom obliku predstavljaju inteligentne i duhovite igre rečima, ali i prevoda takvih naslova na srpski jezik u kojima do izražaja dolaze zavidna kreativnost i jezičko umeće prevodioca. Literatura Kolstrup, S. (1996). “The Film Title and Its Historical Ancestors, or How Did We Get Where We Are?“. P.O.V. filmtidsskrift. http://pov.imv.au.dk/Issue_02/section_1/artc1B.html Liu, K. and W. Xiang (2006). “On English and Chinese Movie Title Translation“. Canadian Social Science 2 (2): 75-81. Lu, Y. (2009). “On the Translation of English Movie Titles“. Asian Social Science 3 (5): 171-173. Newmark, P. (1988). A Textbook of Translation. New York, London: Prentice Hall International. Nida, E. A. (1964). Towards a Science of Translating. Leiden: E. J. Brill. Nida, E. A. (1993). Language, Culture and Translating. Shanghai: Shanghai Foreign Language Education Press. Panić-Kavgić, O. (2009). „Problemi u prevođenju dvosmislenih filmskih naslova sa engleskog jezika na srpski”. Treći međunarodni kongres primenjene lingvistike, 29.10. – 2.11.2009. Novi Sad. (usmeno izlaganje) Peng, Y. (2007). “Translation of Film Titles with the Application of Peter Newmark’s Translation Theory“. Sino-US English Teaching 4 (4): 77-81. Prćić, T. (2004). Englesko-srpski rečnik geografskih imena. Novi Sad: Zmaj. Prćić, T. (2005). Engleski u srpskom. Novi Sad: Zmaj. Prćić, T. (2008). Novi transkripcioni rečnik engleskih ličnih imena. Drugo izdanje. Novi Sad: Zmaj.
95
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Olga Panić-Kavgić
FILM TITLES AND THEIR TRANSLATIONS: WHAT HAS CHANGED OVER THE PAST THIRTY YEARS? Summary The paper deals with various translation procedures employed in the process of translating film titles from English into Serbian in the last thirty years. Following a theoretical introduction on the nature and purpose of film titles, the paper introduces four main translation procedures that are of importance for the discussion: direct translation, contextual reformulation, transcription of proper names and copying. The analysis is based on a corpus of 1715 film titles in English and their Serbian translation equivalents. it aims at establishing certain chronologically based patterns and tendencies, as to the percentage of the abovementioned translation procedures in the 1980s, 1990s and 2000s, respectively. Additionally, attention is also given to wrong translations into Serbian, to ambiguous English titles containing various forms of wordplay and to how the latter are rendered into Serbian. The concluding remarks to the discussion summarize and highlight the main points presented in the paper, previously also supported by helpful charts. Olga Panić-Kavgić Filozofski fakultet, Novi Sad [email protected]
96
УДК 81’276.3:004.738.5
Ивана Палибрк, Тиана Тошић Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет
ПОЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ У ЈЕЗИКУ ИНТЕРНЕТА Сажетак: Рад се ослања на социолингвистичке теорије које претпостављају полне разлике у употреби језика у зависности од интерактивног контекста. Досадашња истраживања су показала да су мушкарци, за разлику од жена, доминантнији у интернет просторима, склони дужим порукама, изражавању става пре него емоција, ређој употреби емотикона и сл. Квалитативном анализом корпуса, сачињеног од порука са домаћих интернет форума и друштвених мрежа, желимо испитати тачност резултата поменутих истраживања, са акцентом на лингвистичке стратегије и особености комуникације међу половима. Анализом настојимо показати како одабир језичких средстава на лексичком и семантичком нивоу утичу на формирање полног идентитета и статуса у виртуелном простору. Кључне речи: полно раслојавање, језички диспаритет, језичка стереотпија.
1. УВОД Проучавање фактора пола у области језичког раслојавања предмет је интересовања лингвиста, антрополога и социолога који последњих педесет година интензивно доприносе разрешавању питања да ли и на који начин наш биолошки и/ или социјални пол утичу на језичко понашање. Са различитих се аспеката приступало објашњавању разлика у говору мушкараца и жена, те су и резултати разнолики и бројни. Неки су аутори мишљења да је узрок психолошке природе (Gilligan 1982, Boe 1987), други да разлике имају корен у друштвеном уређењу, односно друштвеном статусу и престижу (O'Barr & Atkins 1980, Kramarae, Schulz& O'Barr 1984), а неки сматрају да је јаз културолошке природе, односно да девојчице и дечаци одрастају у истополним групама у којима усвајају другачије језичке форме и начин њихове употребе (Maltz & Borker 1982, Tannen1990). Сам термин пол је, према теорији полне перформансе Џудит Батлер (Butler, 1990), друштвена творевина која није базирана на дихотомији мушког и женског (што би у енглеском у биолошком смислу покривала реч sex), већ континуум у коме појединац у зависности од контекста, и у различитој мери, лингвистички манифестује особине свог пола (у социјалном смислу, енглески gender). Или, како то Памела Екерт (2003: 52) дефинише, пол није нешто са чиме смо рођени, или нешто што поседујемо, већ оно што радимо, односно начин на који нешто изводимо. Управо овакво двојако разумевање пола отежава да се утврди у којој мери физиолошки склоп и социјални идентитет утичу на наш говор. У оквирима варијационалистичке лингвистике (Labov 1973, Trudgill 1980) дошло се до закључака да жене у урбаним срединама избегавају сти97
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
гматизован изговор и употребу жаргона, да је њихова граматика, за разлику од мушкараца, ближа стандарду, нарочито у формалним ситуацијама, што је тумачено као потреба жена да унапреде свој друштвени статус имитирањем „престижног“ говора. Традгил сматра да мушкарци намерно одступају од стандарда, јер тиме добијају на прикривеном престижу (Romaine 2004). Са друге стране, многи користе одређене језичке изразе, у њиховој стандардној и нестандардној форми а ово варирање Екерт и Мек Конел-Гинет приписују ставу говорника, захтеваној формалности или намерној емфази, што често није питање избора самог говорника, већ више аутоматског језичког понашања у некој ситуацији (Eckert&McConnel-Ginnet 2003: 74). Према другој теорији вредност једног мушкарца социолошки се мери акумулацијом материјалних добара, статусом у друштву и моћи на „тржишту“ (Bourdieu 1977). Вредност једне жене се, са друге стране, традиционално одређује према њеној способности да одржи ред у кући, као и личном утицају. Лишене јавног, жене су приморане да развијају сферу личног утицаја, базираног на моралном угледу и односима које граде са другима у заједници, чиме стварају тзв. „симболички“ капитал. Чак се и од оних жена које су стекле материјални капитал очекује да улажу више у везе са околином и да буду љубазније од мушкараца на истим позицијама. Док само тржиште процењује вредност капитала једног мушкарца, симболички капитал жена се процењује према нормама заједнице о понашању жена. За само нормирање правила понашања и њихову евалуацију су задужене жене, чиме се и објашњава њихово прибегавање стандардном језику и солидарност (Eckert&McConnel-Ginnet 2003:125-6). Робин Лејкоф (1975) је језик жена дефинисала као „језик немоћи“, као одраз њихове потчињености у друштву. Овакав став је дао повода да језик мушкараца посматра као агресиван, наметљив и самоуверен, док код жена типично обилује изразима љубазности и саосећајности. Аутор наводи следеће као језичке елементе својствене женској лингвистичкој „мањкавости“: фреквенту употребу семантички испражњених придева и експресива, изразе ограђивања, што потврђује женску несигурност и неасертивност, изразе тражења потврде и сл. У прилог тврдњи Лејкофове да употреба наведених елемената није урођена, биолошки својствена женском полу говори истраживање које су спровели О'Бар и Еткинс 1980, а које је показало да се и код мушкараца на потчињеним положајима могу приметити особине типичне за „језик жена“ (Romaine 2004). Дебра Тенен (Deborah Tannen 1990) карактерише жене као страну која у односима са другима промовише зближавање и солидарност, док мушкарци настоје да очувају своју аутономију и притом се међусобно такмиче. Екерт и Мек Конел-Гинет овоме додају да се подразумева да је и женама потребно поприлично независности, као што је и мушкарцима потребно исто толико присности, али опет обе стране сматрају да ови стереотипи представљају неку врсту норме у коју они треба да се уклопе. Аутори сматрају да је овакво уврежено мишљење један од разлога због којих говор мушкараца и жена 98
Ивана Палибрк, Тиана Тошић
интерпретирамо различито, приписујући једнима и другима лингвистичке преференције (Eckert&McConnel-Ginnet 2003:141). Дефинишући савремене аспекте социолингвистике, Дебра Тенен указује на то да су „полно засноване разлике минималне када је реч о самој структури језика, али да су упадљиве и бројне када се говори о употреби језика, односно о комуникативном стилу“ (Deborah Tannen 1993:145). Ако бисмо сумирали, могли бисмо рећи да су у литератури присутна два прилаза овоме проблему—„genderlect“ и хипотеза о полној стереотипији. Прва претпоставља могућност идентификације језичких јединица својствених дискурсу обе стране. Насупрот поменутој, заступљена је и хипотеза о полној стереотипији према којој реалне и објективне разлике не постоје, већ је наш суд о дискурсу жена и мушкараца одређен стереотипним очекивањима (Thim, Koch&Schey 2004). Језик, дакле, рефлектује дубоко уврежену слику о друштвеним улогама, што се види у опозицијама које наводно карактеришу жену и мушкараца: саосећајност/ решавање проблема, грађење односа/ грађење хијерархије, слушалац/ предавач, приватна/ јавна сфера утицаја и делања, подршка/ супротстављање, блискост/ аутономија (Talbot 2005). Управо су нам ови опречни ставови дали повод да преиспитамо оба и утврдимо да ли су и у којој мери релевантни. Даље у раду ће бити изложени резултати две анализе: једне објективне, засноване на корпусу и једне субјективне процене, базиране на анкети. Специфичност проучавања језика интернета у корелацији са полом састоји се у једнакости коју виртуелни простор пружа. Међутим, Сузан Херинг поставља питање да ли је интернет заиста искоренио културолошки образац неједнакости, истичући чињеницу да је почетком деведесетих свега 5% жена имало приступ интернету, док га данас користи нешто преко 50% (Susan Herring 2004). Према њеном истраживању, језичке јединице које сигнализирају пол у онлајн дискурсу се значајно не разликују од интеракције „очи у очи“. За мушкарце су карактеристичне дуже поруке, они су иницијатори тема на мешаним форумима (оним где учествују оба пола), али их исто тако и затварају, асертивни су када износе мишљење, користе вулгаризме и такмичарски се постављају према саговорнику. Насупрот њима, жене шаљу краће поруке, своје мишљење појашњавају и не намећу, извињавају се, подржавају се међусобно, и постављају се равноправно према саговорнику. Штавише, аутор поруке припадника мушког пола описује као презриве са циљем да обесхрабре учешће жена, док је љубазност и учтивост женама од велике важности, а што мушкарци, опет, доживљавају као ускраћивање права говора, или чак као цензуру. Једно истраживање употребе глагола активности на форуму (Cherny (1994)) показало је да особе женског пола користе глаголе неутралног и емотивно-експресивног значења, а особе мушког пола глаголе насиља, нарочито у комуникацији са особама истог пола. Сузан Херинг (1998) је приметила три пута већу употребу емотикона од стране жена, и исти такав однос увредљивих и претећих говорних чинова у дискурсу мушкараца, као и скаредних израза и сексуалних алузија. 99
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Ослањајући се на претходно наведене резултате који важе за англоамеричку популацију, у овоме раду настојимо да у виртуелном простору форума и фејсбука истражимо језичко понашање мушкараца и жена старости од 15-40 година којима је српски матерњи језик. Користећи се квалитативном анализом, превасходно на лексичком нивоу, понудићемо одговор на питање да ли и у којој мери мушкарци и жене говоре „различитим језицима“. Недостаци бројних раних истраживања полног раслојавња у енглеском језику леже у чињеници да су углавном била базирана на проучавању језичког понашања у истополној групи, без систематичног упоређивања говора жена и мушкараца (Eckert 1993:33), због чега су резултати у неким случајевима непоуздани. Управо због тога ћемо овде упоредити комуникацију међу мушкарцима, међу женама, као и узајамне дијалоге. Као што даље истиче Екерт (1993:33), разлике у интеракцији оба пола морају се проучавати једино у контексту посматране језичке ситуације, уз разумевање важности и озбиљности исте обема странама, због чега је наш корпус тематски подељен на: 1) неутралне, шаљиве теме, 2) интелектуалне, где спадају етика, образовање, политика и 3) емотивне, које се озбиљно баве међуљудским односима (пријатељством, везама, браком и сл.). Можете користити овај документ као модел - само земените постојећи текст својим. Користите Unicode фонтове. Слике морају бити у форматима jpg или bmp (или могу да буду убачене у сам текст), 300 тачака по инчу. Уколико нисте аутор слике, за њу морате прибавити дозволу за њену употребу. 2. АНАЛИЗА КОРПУСА 2.1. Женско-женски дискурс Жене у међусобној комуникацији на интернету исказују солидарност, разумевање, саосећање. Дужина порука зависи од теме (озбиљности или блискости) али највећи број порука у корпусу се завршава неким од емотикона, а често онима који означавају пољубац или срце. (1) А: gde si tiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii Babylon – Online Translation Babel Fish – Online Translator Krstarica rečnik Pretraživači onlajn rečnika: OneLook Dictionary Search Babylon Lexicool Reverso 281
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Ljiljana Mihajlović, Biljana Mišić Ilić
ELECTRONIC DICTIONARIES – DICTIONARIES FOR A NEW AGE Summary Electronıc dictionaries represent a relatively new medium for reference materials, and can be installed onto the hard drive, online or in the form of a CD. Using some representative electronic dictionaries as examples, we illustrate the changes brought about by conventional dictionaries being transferred into the multimedia, electronic format, which are primarily reflected in the layout and the way electronic dictionaries are used. Ljiljana Mihajlović Filozofski fakultet u Nišu [email protected] Biljana Mišić Ilić Filozofski fakultet u Nišu [email protected]
282
UDK 811.131.1:371.6
Danijela Đorović1, Alessandra Genovesi-Bogićević2 1 Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet 2 Univerzitet Alfa Niš
PRIMENA SAVREMENIH INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA U NASTAVI ITALIJANSKOG KAO STRANOG JEZIKA STRUKE NA UNIVERZITETSKOM NIVOU Sažetak: Savremena nastava stranih jezika u svetu se danas gotovo ne može zamisliti bez podrške novih informacionih tehnologija. Nastava jezika struke u tom pogledu nije izuzetak. U radu su predstavljena neka od brojnih sredstava trenutno dostupnih i u našim uslovima, koja se mogu primeniti u nastavi stranog jezika (ovde italijanskog) za potrebe struke na univerzitetskom nivou. Ponuđeni su konkretni primeri aktivnosti usmerenih na razvijanje jezičkih sposobnosti (kako receptivnih tako i produktivnih) i na podsticanje autonomije učenika u procesu usvajanja stranog jezika. Uzimaju se takođe u obzir kognitivne i afektivne odlike andragogijske didaktike, kao i osobenosti nastave stranih jezika na nefilološkim fakultetima. Ključne reči:
jezik struke, informacione tehnologije, studenti, autonomija u učenju.
1. UVOD Već duže vremena u okviru primenjene linvistike i lingvodidaktike razvija se posebna grana posvećena učenju stranih jezika uz pomoć kompjutera (tzv. Computer Asisted Language Learning, ili skraćeno CALL) o čemu svedoče brojne studije iz ove oblasti (Kidd&Keengwe, 2009; Chapelle, 2008; Zhang&Barber, 2008; Duffy, 2007). O primeni novih tehnologija u nastavi i kod nas je pisano, mada, do sada, uglavnom u vezi sa učenjem engleskog jezika (Mišić-Ilić, 2007, Đorđević, 2007), dok u svetu postoje slične studije posvećene primeni ovih inovacija i u učenju drugih jezika (Berardi/Bulgakova, 2003). Primena savremenih informacionih tehnologija u nastavi stranih jezika proširila se značajno na sve obrazovne nivoe. Zahvaljajući ubrzanom tehnološkom razvoju, nastavnik stranog jezika danas raspolaže, pored poznatog didaktičkog softvera, brojnim sredstvima koja omogućavaju nove, do skora nezamislive, nastavne tehnike i strategije učenja, a od nastavnika i učenika zahtevaju nova umeća. Posmatrano iz metodološkog ugla, moglo bi se reći da savremena metodika doživljava trijumf socio-konstruktivističkog pravca i komunikativnih metoda, mada autoritarizam gramatičko-prevodne metode još uvek preživljava, ponekad u čudnovatoj simbiozi sa drugim metodama, kako u nastavnoj praksi tako i u sadržaju nekih udžbenika, pa čak i primeni novih tehnologija u nastavi. Korišćenje novih tehnologija u glotodidaktici ne zahteva od nastavnika puka tehnička umeća, već i teorijska znanja o potencijalnom uticaju pomenutih tehnolo283
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
gija na kognitivne i afektivne faktore procesa učenja. Tehnologija sama po sebi ne rešava probleme: ne može zameniti funkciju nastavnika, već pruža dodatne alate za kvalitetniji rad (Freddi, 1993: 151). Više od bilo kog drugog faktora na proces učenja u učionici - a setimo se da „učionica nije ostrvo” (Van Lier, 2008: 600) - utiče dinamika odnosa koji se uspostavljaju među učesnicima nastavnog procesa. Savremene tehnologije, dakle, ukoliko se adekvatno primenjuju i vrednuju, pomažu nastavniku u stvaranju nastavnog okruženja ugodnog za učenje, a prema Skriveneru (Scrivener, 2005) nastavnikova uloga i jeste to help learning to happen, tj. da pomogne da do učenja dođe. 2. TEHNOLOGIJE I GLOTODIDAKTIKA: TEORIJSKI OKVIR U zanimljivom članku iz 2005. godine italijanski pedagog Mario Polito predstavlja jedan novi pristup nazvan Gestalt psihopedagogija, u kojem se prepliću do tada nepovezana polja izučavanja: Gestalt psihologija i Gestalt terapija (Polito, 2005). Prema ovom autoru, u Gestalt perspektivi učenje pomaže organizmu u njegovom kreativnom adaptiranju sopstvenom okruženju; neuspeh procesa adaptiranja pokazuje da je relacija između organizma i didaktičkog okruženja ometena. Polazeći od koncepta centralnosti učenika u nastavnom procesu, prema kojem učenik nije tabula rasa u koju treba ulivati određene standardizovane sadržaje, već organizam u razvoju kome je potrebno holističko adaptiranje sopstvenom životnom okruženju, Polito naglašava nužnost funkcionalnog, zdravog odnosa između učenika i nastavnika, kako bi se proces učenja, odnosno adaptiranja uspešno odvijao. U tom scenariju nastavniku pripada uloga savetnika i facilitatora, kako bi podsticao autonomiju učenika čineći ga svesnim ličnih kognitivnih i afektivnih potreba, kao i njemu dostupnih sredstava za njihovo zadovoljavanje. U izloženoj Gestalt perspektivi za podsticanje želje za učenjem potrebno je pružati učeniku mogućnost da slobodno izražava potrebe, interesovanja, da koristi sopstvene strategije i stilove učenja. Tako na primer, zadatak problem-solving tipa može stimulisati učenika da sebi i drugima pokaže svoje sposobnosti; ovakav izazov, naime, implicira originalno samostalno prestrukturisanje obrađenog gradiva, koje tako biva usvojeno. Politova Gestalt psihopedagogija, na razmeđi kognitivizma i konstruktivizma, uspešno spaja Ausubelov subsumption sa humanističkom psihologijom Rogera i Frejra (Brown, 2006: 91-98). Osnovni cilj je pomoći učeniku da input pretvori u insight, ili, drugačije rečeno, da se organizam (u našem slučaju učenik) uspešno adaptira ekosistemu (ovde didaktičkom okruženju, u okviru šire socio-kulturne sredine). Primena novih tehnologija, kao „holistički modalitet učenja” (Torresan, 2005: 177) može značajno doprineti opisanom procesu, budući da: (a) omugućava personalizovanje obrazovnog procesa, (b) podstiče saradnju u učenju (collaborative learning) (c) stimuliše autonomiju učenika, (d) budi želju za učenjem i stoga podiže motivaciju za učenje, (e) doprinosi povećavanju samopouzdanja, (f) kroz samostalno obrađivanje gradiva olakšava prelazak inputa u insight, (g) čini studenta svesnim činjenice da mora preuzeti odgovornost za ishod sopstvenenog obrazovnog procesa, (h) čini ga svesnim sopstvenih kognitivnih strategija i ličnog stila učenja, (i) stimuliše bimo284
Danijela Đorović, Alessandra Genovesi-Bogićević
dalnost pozitivno delujući na aktiviranje desne hemisfere (vizuelni, globalni, neverbalni, asocijativni i emocionalni modaliteti), (j) pruža priliku da se podučavaju paralingvistički, ekstralingvistički i pragmatski aspekti stranog jezika, (k) omugućava dublje upoznavanje ciljne kulture i (l) pruža raznovrsne prilike za komunikaciju sa izvornim govornicima stranog jezika u virtuelnim okruženjima. 3. INFORMACIONA I MULTIMEDIJALNA SREDSTVA ZA NASTAVU STRANIH JEZIKA Cilj ovog rada nije iscrpno predstavljanje svih najsavremenijih tehnologija kojima danas raspolaže nastavnik stranih jezika, već nam je namera da ilustrujemo i sugerišemo primenu onih sredstava koja su se prema našem iskustvu dokazala korisnim i efikasnim u okviru specifičnog obrazovnog milijea: kurseva italijanskog jezika za potrebe struke na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo Univerziteta “Alfa” (nekada “BK”) u Nišu. U nastavku ćemo dati kratak opšti pregled savremenih tehnologija, o kojima inače postoji opsežna literatura (Torresan 2005, Zhang 2008, Kidd&Keengwe 2009). Opis svake od ponuđenih tehnologija nužno ostaje otvoren, budući da brzina tehnološkog razvoja čini brojna nova i efikasnija sredstva sve dostupnijim korisniku. 3.1. Didaktički i nedidaktički softver Pored tradicionalnih kurseva stranog jezika na CD-u, koji uglavnom pružaju šablonski, jednosmerni sadržaj, postoje i aplikacije pomoću kojih nastavnik može kreirati različite tipove zadataka i aktivnosti prilagođene potrebama i nivoima znanja različitih korisnika. To su na primer: ukrštene reči, aplikacija Jigsaw, tekstovi sa zadacima višestrukog izbora, otvorena pitanja, pridruživanje elemenata, različiti vidovi cloze testa i sl. Preduslov za upotrebu tih aplikacija jeste pristupačnost jezičke laboratorije ili računarske učionice. Osim toga, obrada posebnog didaktičkog materijala zahteva dosta vremena, otežano se izvodi u većim heterogenim grupama studenata, a rezultati nisu garantovani. Pored didaktičkog softvera, u nastavi stranog jezika moguće je koristiti i nedidaktički softver, odnosno aplikacije koje nisu originalno namenjene nastavi ali koje omogućavaju korisne vidove primene u učionici poput programa za obradu tekstova (Word, Open Office), programa za prezentacije (Power Point), programa za manipulisanje audio-video fajlova (Magic Audio studio), programa za crtanje mentalnih mapa (Free Mind, Mind Manager), programa za karaoke (VanBasco’s karaoke Player) ili programa za skidanje audiovideo snimaka (Videoget). 3.2. Resursi sa mreže Ukoliko je studentima dostupna elektronska učionica, jedan od najjednostavnijih načina da koriste prednosti savremene kompjuterske tehnologije u učenju 285
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
stranog jezika jeste korišćene i inače široko rasprostranjenih i studentima poznatih Web pretraživača (Google, Yahoo, Altavitsta, HotBog, Lycos, Euroseek, WebCrawler, Excite, LookSmart, NorthernLight, About i sl.), koji, između ostalog, mogu funkcionisati i kao aplikacija za pretragu korpusa tekstova po različitim osnovama (na primer za postavljanje upita učestalosti određenih jezičkih struktura u određenom tipu teksta, ili za proveru tačnosti sopstvenih segmenata pisane produkcije nastalih u „međujezičkoj” tj. razvojnoj fazi usvajanja stranog jezika). Studentima su na raspologanju, naravno, i statične web stranice korisne za pretraživanje informacija (WEB 1.0), koje podrazumevaju pasivnog korisnika kome nije dozvoljeno da na bilo koji način modifikuje dostupne sadržaje. Tu pre svega mislimo na sajtove opšteg i specifičnog sadržaja, tradicionalne enciklopedije, online rečnike, različite vrste arhiva, banke podataka, kao i online medije. Za razliku od WEB-a 1.0, WEB 2.0, kao aplikacija novije generacije, nudi sredstva i okruženja sa kojima korisnik može stupiti u interakciju. Dostupni sadržaji u različitim formatima i tipovima medijalnosti mogu se manipulisati, na njih se može uticati, delovati. Na taj način korisnik postaje u ovom slučaju čak i autor, budući da može objavljivati sopstvene sadržaje koji će dalje biti dostupni na mreži (Beraldo, 2008). WEB 2.0 pored relativno poznatih aplikacija kao što su blog ili wikipedia, uključuje i kod nas do skora nepoznate vidove prenošenja informativnih sadržaja kao što su Podcasting i Videocasting. Podcasting je isporuka audio ili video sadržaja na iPod i ostale prenosive medija plejere na zahtev. Glavna prednost je što korisnici mogu da sinhronizuju sadržaj sa svojim medija plejerom, kao i da ga nose sa sobom i slušaju gde god to žele. Pošto se podcast obično snima u MP3 formatu, može se slušati na gotovo svakom računaru. Za isporuku se upotrebljavaju agregatori feed rss (Really Simple Syndication), koji pretražuju ažurirane sadržaje po sajtovima koje je korisnik prethodno izabrao, te ih šalju na korisnikov kompjuter i(li) iPod uređaj. U nastavi se s uspehom mogu koristiti i sajtovi za videosharing (You Tube, Google Video itd.), kao i sajtovi za društvenu komunikaciju, tzv. Social Networks, koje ciljna grupa koju čine naši studenti već uveliko poznaje i koristi (Facebook, Twitter, My Space itd.). Većina nastavnika za sopstvene potrebe koristi i brojne sajtove posvećene glotodidaktici, pa ih uz malo kreativnosti i adaptiranja može takođe uvesti u učionicu. U nastavi se podjednako uspešno mogu koristiti i brojna sredstva elektronske komunikacije, od kojih su neka već odavno i kod nas u širokoj upotrebi (email, mailing list, forum chat, video-chat) a neka od skora (video-konferencija, video-razgovor, virtuelna tabla itd.). Sve više se i kod nas može čuti za korišćenje različitih tipova virtuelnih učionica (npr. Moodle), odnosno virtuelnih nastavnih okruženja koja omogućuju da se gotovo sva pomenuta sredstva umreže i koriste. Ovakve virtuelne učionice, koje, dakle, ne zahtevaju istovremeno prisustvo svih učesnika procesa učenja na jednom fizičkom mestu, moguće je kreirati i ažurirati preko online platform, kao što je npr. BSCW (Basic Support for Cooperative Work).
286
Danijela Đorović, Alessandra Genovesi-Bogićević
4. PRIMENA NOVE TEHNOLOGIJE U NASTAVI Poznato je u literaturi da se nepoverenje i zazor nastavnika stranih jezika od upotrebe nekih ili svih oblika savremene tehnologije u početku pojavljivao kao jedan od glavnih faktora nedovoljno učestale i nedovoljno uspešne primene ovakvih sredstava u nastavi. Danas je većini nastavnika stranog jezika jasno da za korišćenje mnogih novih tehnoloških dostignuća u učionici nije nužno posedovati nekakva specijalna, stručna znanja iz oblasti informatike. Reč je naime o tehnologijama i sredstvima koja već uveliko koriste svakodnevno ne samo pripadnici mlađe populacije već i odrasli kompjuterski laici koji se obično u relevantnoj literaturi nazivaju digital immigrates. Svakako, u zavisnosti od aplikacije, potrebno je određeno umeće u rukovanju i korišćenju ovih sredstava, koje se relativno lako i brzo može steći. Tako na primer upotreba didaktičkog softvera i jezičke laboratorije zahteva, naravno, osnovnu obuku, dok izrada virtuelnog okruženja ili organizovanje kurseva u modalitetu podcastinga zahtevaju pomoć stručnjaka. Naše je uverenje, međutim, da primeniti nove tehnologije ne podrazumeva primenu svih postojećih tehnologija, pa ni onih najkompleksnijih, već se može početi od osnovnih i svima nama poznatih sredstava. Ovo važi, pre svega, stoga što moramo uzeti u obzir još uvek postojeća specifična ograničenja u mnogim nastavnim sredinama, kako u logističkom pogledu (nije uvek na raspolaganju jezička laboratorija, računarska učionica, bar jedan jedini multimedijalni računar u učionici, ili računar nije umrežen, nema projektora i sl.) tako i u finansijskom (može li univerzitet/fakultet/centar da nabavi didaktički softver, da snosi troškove internet konekcije i sl.). Još značajnije pitanje koje se postavlja jeste da li su nastavnici, ma koliko oduševljeni perspektivom osavremenjivanja nastave, spremni da ulože vreme i trud za pretraživanje materijala, kreiranje odgovorajućih tekstova i zadataka, osmišljavanje adekvatnih aktivnosti, ili za upravljanje sajtom/blogom/forumom/virtuelnom učionicom. Osim pitanja isplativosti tolikog truda, uvođenje novih tehnologija u nastavu nezamislivo je bez ozbiljne analize potreba konkretnih studenata u konkretnoj situaciji, njihovih jezičkih i komunikativnih sposobnosti, spremnosti za interakciju sa autentičnim jezičkim materijalom i novim metodičkim rešenjima, kao i njihove kompjuterske pismenosti i opremljenosti. Kod primene novih tehnologija u učionici koja je do nedavno podržavala tradicionalne uloge nastavnika i učenika, posebna se pažnja mora posvetiti menjanju odnosa među učesnicima nastavnog procesa, novom sociokulturnom miljeu koji je posledica uvođenja kolaborativnog učenja i sve šire autonomije učenika, koji postaje većim delom odgovoran za sopstvene izbore, pa i eventualne početne neuspehe u učenju. To svakako podrazumeva i menjanje tradicionalne uloge nastavnika (Scrivener, 2005). Primena novih tehnologija jedan je od najboljih načina da se koncept centralnosti učenika u nastavnom procesu ostvari u praksi. Kao polazna tačka svake aktivnosti sračunate na stvaranje prijatne radne atmosfere u učionici nameće se, stoga, detaljna analiza nastavne situacije i promišljanje karakteristika grupe. Uz to, nužno je prihvatiti izvesna ograničenja koja postavlja konkretna nastavna sredina u kojoj se namerava uvođenje i primena novih tehnologija. 287
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
4.1. Didaktičko okruženje i ciljna grupa Za potrebe ovog rada predstavićemo samo neka od korišćenih sredstava, odabrana prema didaktičko-obrazovnim potrebama dve ciljne grupe koje čine studenti treće i četvrte godine Fakulteta za trgovinu i bankarstva Univerziteta „Alfa” u Nišu. Oni italijanski jezik uče kao drugi strani jezik pored engleskog. U nastavku ćemo najpre dati kratak opis osnovnih karakteristika studenata i nastavne sredine koju smo posmatrali, a zatim predstaviti određene kriterijume za izbor odgovarajućih sredstava korišćenih u nastavi. Na kraju ćemo pokušati da kritički evaluiramo dobijene rezultate. 4.1.1. Didaktički milieu Kao i većina privatnih univerziteta i fakulteta u Srbiji, današnji Univerzitet „Alfa”, u čijem je sastavu više fakulteta, nastaje, zapravo, tokom devedesetih godina, pod imenom Univerzitet „Braća Karić”, poznatiji kao Univerzitet „BK”. Početkom naredne decenije, međutim, Univerzitet je prešao u vlasništvo inostranog preduzetnika, kad je osnivač i dotadašnji vlasnik napustio zemlju nakon političkopravosudne oluje koja mu je okončala političku karijeru u Srbiji i potresla privredne temelje novopečne porodične imperije. Nasleđene finansijske poteškoće, drastični pad broja upisanih studenata, odliv nastavnih kadrova zbog neisplaćenih honorara i smanjenja fonda časova radi uštede, doveli su do prilično haotične situacije i značajnog pada kvaliteta nastave. Fond časova stranih jezika umanjen je na 30 časova po kursu. U Centru za daljinsko učenje u Nišu italijanski jezik predaju dva nastavnika: u prvoj i drugoj godini, izvorni govornik srpskog jezika, a u trećoj i četvrtoj izvorni govornik italijanskog jezika. Na fakultetskom nivou nije predviđen opšti silabus za učenje italijanskog jezika na univerzitetskom nivou, niti je određen izlazni nivo znanja. Prema ustaljenom običaju, opšti jezik se uči do treće godine, a u program studija za četvrtu godinu od nedavno je uveden jezik struke iz ekonomske oblasti (Genovesi-Bogićević 2008). 4.1.2. Ciljne grupe U slučaju nastave italijanskog kao stranog jezika i jezika struke na Univerzitetu „Alfa” ciljnu grupu čine studenti treće i četvrte godine jednog nefilološkog fakulteta, koji, prema ustaljenoj klasifikaciji spadaju u kategoriju „mladih odraslih (ljudi)”. O psiho-kognitivnim karakteristikama pomenute kategorije učenika i o njihovim glotidaktičkim implikacijama pisali su, između ostalih, i italijanski stručnjaci (Balboni, 2005; Daloisio, 2006). Ovde ćemo istaći samo neke od osobenosti vezanih za ovaj tip polaznika kurseva stranog jezika. Najpre, ne sme se prenebregnuti da mlade odrasle koji pohađaju nefilološke fakultete odlikuje pretežno motivacija instrumentalnog tipa, koja se prvenstvo svodi na dobro poznati praktični cilj - prikupljanje neophodnih bodova za prelazak na sledeću godinu studija. Iako ispoljavaju sigurnost i svest o sopstvenim izborima, mladi odrasli često nemaju jasno definisane profesionalne ciljeve, niti su svesni toga koja će im umeća biti zaista 288
Danijela Đorović, Alessandra Genovesi-Bogićević
potrebna u njihovom profesionalnom radu u budućnosti. Sam koncept jezika ekonomske struke nedovoljno je rasvetljen i poznat studentima, a još u manjoj meri su svesni sprege između nauke koju izučavaju i specifičnog jezičkog varijeteta kojim se komunikacija u okviru te naučne discipline odvija. Otuda, drugi obavezni strani jezik često doživljavaju kao namet i kao predmet „druge lige” u odnosu na discipline iz ekonomske oblasti. Osim toga, u pogledu afektivne komponente nastavnog procesa, mladi odrasli ispoljavaju ponašanja i mišljenja koja ih čine sličnijim tinedžerima nego odraslima: ne žele da se obrukaju, pogotovo pred kolegama od čije osude strepe, često gaje prema nastavnicima osećanja superiornosti, skloni su provociranju i nepoštovanju autoriteta. U slučaju naše ciljne grupe, pomenutim opštim karakteristikama treba dodati specifične odlike obrazovnog konteksta i opšteg društvenog okruženja. Svakako, ovu distinkciju treba sagledati neminovno kao sastavni deo šireg društvenog konteksta, ili, drugačije rečeno, određenog ekosistema kome se organizamučenik adaptira (Polito, 2005; Van Lier, 2008). Već smo skrenuli pažnju na činjenicu da je fond časova veoma skroman za izučavanje stranog jezika (iznosi 30 časova po kursu, tj. na godišnjem nivou) a predmet vredi 6 ESPB bodova. Pri tom, pohađanje nastave nije obavezno. Prosečni nivo znanja studenata nije predvidljiv i teško se može u ovim uslovima pouzdano oceniti. Suočavamo se, naime, sa izvesnom varijabilnošću nivoa unutar grupe ali i unutar generacije, što čini nužnim prilagođavanje nastavnih sadržaja ad hoc. Što se tiče metodološkog pristupa, u prvoj i drugoj godini je i dalje u upotrebi pretežno prevodno-gramatička metoda, dok se u trećoj i četvrtoj koristi integrisani pristup usmeren prevashodno na komunikaciju. Udžbenik opšteg jezika, koji se upotrebljava od prve do treće godine, vidno je zastareo, lišen multimedijalnih pomagala, apsolutno demotivišućeg vizuelnog karaktera, kakav imaju previše fotokopirane knjige i nudi silabus funkcionalno-situacionog tipa, danas takođe sve više prevaziđen. 4.2. Primena novih tehnologija: jedan pokušaj i neka opažanja Početkom akademske 2008/2009. godine, povoljnije okolnosti u nastavnom okruženju (mali broj posebno zainteresovanih studenata), omogućile su uvođenje informatičkih i multimedijalnih sredstava u okviru kursa namenjenog studentima treće godine studija.1 Prvi korak u uvođenju novih tehnologija činila je pisana anketa kojom smo proverili da li svi studenti poseduju računar povezan sa internetom, što je bio nužan uslov da se ova inovacija implementira u nastavu. Zatim su na Yahoo otvorena dva foruma2, na koja su pozvani svi studenti. 1
Multimedijalna sredstva u nastavi italijanskog jezika na četvrtoj godini se već uveliko upotrebljavaju. Za treću godinu: http://it.groups.yahoo.com/group/italijanskijezik/ a za čevrtu: http://it.groups.yahoo.com/group/microlinguaeconomica/. Potrebna registracija.
2
289
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Internet adrese oba foruma su takođe navedene u programima u pisanom (papirnom) obliku dostavljenim Centru za one studente koji ne pohađaju redovno nastavu, kako bi pratili kurs sa distance i skidali nastavni materijal predviđen za obradu. Tehnološka sredstva odabrana su prema dostupnoj opremi u učionici, koja se u našem slučaju sastoji od jednog računara povezanog sa internetom, projektora i zvučnika; svi studenti uostalom poseduju fleš-memorije i koriste ih za preuzimanje nastavnih materijala. Zbog finansijskih i vremenskih ograničenja, kao i zbog nedostatka računarske učionice, nismo se opredelili za korišćenje didaktičkog softvera, već smo primenili besplatne online resurse kao što su forumi, e-mail, Facebook, You Tube, Wikipedija itd. 4.2.1. Forum Forume na Yahoo studenti su uglavnom koristili za skidanje nastavnog materijala redovno postavljenog na sekcije file i link. Na taj način smo izbegli poznate nepovoljnosti i troškove fotokopiranja materijala u papirnom obliku. Za komuniciranje sa nastavnikom učenici su najčešće koristili Facebook ili elektronsku poštu. Budući da se više osoba ulogovalo koristeći isti account, nije se mogao izračunati broj posetilaca. 4.2.2. YouTube Sa dobro poznatog sajta za videosharing, uz pomoć programa Videoget skinuli smo kratke snimke (do tri minuta trajanja) koje smo upotrebili u okviru tematski odgovarajućih nastavnih jedinica oba udžbenika3. Ton-zapisi, prevodi, vežbe i razni dodatni materijali za dalje podučavanje postavljeni su na forume u obliku fajlova ili spoljnih linkova. Primenom informatičkih i multimedijalnih sredstava bili su posebno zadovoljni studenti treće godine. Uspostavljanje pozitivne atmosfere i kooperativnog odnosa sa nastavnikom, a posebno povećano interesovanje za upotrebu živog jezika doveli su do posebnog dogovora između nastavnika i studenata koji su redovno pohađali nastavu: studentima koji bi to želeli, pružala se mogućnost da, nakon polaganja pismenog ispita, spremaju, u paru ili u malim grupama, snimljeni role-play na ciljnom (italijanskom) jeziku; usmeni deo ispita bi se svodilo na kolektivno prikazivanje i ocenjivanje radova. S druge strane, studentima koji nisu pohađali nastavu ili koji ne bi želeli da spremaju snimak, dozvoljen je bio tradicionalni način polaganja ispita. Studenti koji bi se opredelili za izradu snimka ostali su u kontaktu sa nastavnikom nakon završetka kursa putem elektronske pošte ili foruma, kako bi dobili pomoć, informacije, savete u vezi sa izradom zadataka. Na naše iznenađenje, svi su se studenti opredelili za izradu snimljenog dijaloga, koji su realizovali u paru, grupi ili pojedinačno. 3
“Qui Italija” za treću godinu i “Italiano per economisti” za četvrtu.
290
Danijela Đorović, Alessandra Genovesi-Bogićević
Iako je opisano eksperimentalno polaganje na početku dogovoreno isključivo sa studentima treće godine, kasnije je dozvoljeno i studentima četvrte godine, na njihov izričit zahtev. Zadatak je za ove studente bio da izrade snimak ili prezentaciju na izabranu temu koja mora biti iz stručne, poslovne oblasti. Ishodi eksperimenta pokazali su značajne razlike između dve grupe, pre svega kada je reč o odnosu studenata prema nastavniku. O tome će biti reči u nastavku rada, u okviru odeljka posvećenog vrednovanju rezultata, sa posebnom pažnjom usmerenom na određene socio-kulturne faktore, po našem mišljenju, usko povezane sa uočenim učeničkim ponašanjem. 5. EVALUACIJA REZULTATA Osnovno zapažanje kada je reč o ovim dvema grupama studenata (III i IV godine) jeste da su studenti treće godine zadatak očigledno izvršili potpuno samostalno, bez obzira na to da li su radili u paru, grupi ili pojedinačno, dok to nije slučaj sa studentima četvrte godine. Neki studenti III godine nisu se obratili nastavniku za pomoć u toku izrade, te su njihovi radovi posebno prigodni za analizu grešaka. Brojni studenti četvrte godine su se opredelili za izradu snimljenog rada umesto tradicionalnog polaganja najverovatnije na osnovu neutemeljenog shvatanja da će na taj način izbeći preveliki trud i učenje. Uočene su različite strategije izbegavanja koje su određeni studenti koristili pokušavajući da do ispitne ocene dođu sa što manje uloženog napora. Strategije izbegavanja koje smo uočili mogu se razvrstati u tri kategorije: 1. plagijarizam (tekstovi na ciljnom jeziku su u celini skidani sa interneta, u većini slučajeva sa Wikipedije); 2. delimični plagijarizam (tekstovi na srpskom jeziku su skidani sa interneta te prevedeni na ciljni jezik uz pomoć softvera za automasko prevođenje); 3. plagijarizam on-demand (tekstovi su sastavljeni verovatno na zahtev studenata od privatnih nastavnika, ili čak privatnih škola jezika, kulturnih udruženja, itd. (o čemu smo mogli saznati vrlo jednostavno, otvaranjem fajla properties koji je ukazivao na autora). Ovakav, prilično neočekivani ishod, pokušali smo najpre da objasnimo u svetlu određenih sociokulturnih činilaca poznatih iz Hosfstedovog modela koji opisuje kulturološke razlike kod pripadnika različitih etniciteta (Hofstede,1986: 312; Bogićević-Milikić, 2009: 100). Analiza kulturnih dimenzija srpskog društva ukazuje naime na veoma nizak nivo individualizma, čiji indeks isnosi 25, što Srbiju svrstava na 53. mesto od 74 koliko je Hofsted ispitivao. Tome treba dodati i druge dimenzije koje su ovom studijom obuhvaćene, a prema kojima srpsko društvo spada u red izrazito kolektivističkih društava „ženskog tipa”, koja karakteriše i relativno visok indeks u kategoriji „udaljenost od moći” (Power Distance Index). Reč je o društvu u tranziciji koje, usmereno ka još uvek neodređenoj budućnosti, oscilira između retradicionalilzacije i modernizacije, evropeizma i panslavizma, laicizovanja i opravoslavljenja (Božilović 2007: 57). 291
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Navedeni sociokulturni činioci svakako utiču na međusobne odnose svih učesnika nastavnog procesa, a najviše na odnos između nastavnika i studenata. Najistaknutiji faktor u tom smislu predstavlja nivo kolektivizma u datoj zajednici, kako ističe Daglas Braun (Douglas-Brown, 2006). U individualističkim društvima postoji pozitivna asocijacija na sve što je inovacija, a učenici očekuju da budu obučeni kako da uče. Obrazovanje se shvata kao način da se uveća ekonomska i društvena vrednost pojedinca, sticanje kompetencija je važnije od dobijanja sertifikata, a od nastavnika se očekuje da budu potpuno objektivni. Sasvim suprotno, u izrazito kolektivističkim društvima, pozitivne asocijacije vezuju se za koncepte koji su duboko ukorenjeni u tradiciji, učenici u učionici ne pokušavaju da se istaknu individualno, već preuzimaju reč samo kada su pitani. Strepnja od mogućnosti brukanja pred kolegama i nastavnikom je izraženija, dok je sticanje sertifikata kao dokaza završenog kursa značajnije od realno usvojenih kompetencija. Takođe, nastavnici često nisu objektivni u odnosu prema studentima i ne tretiraju ih podjednako. U našem konkretnom slučaju uočenog plagijarizma u izradi ispitnog zadatka zapitali smo se, dakle, zašto je odnos sa studentima četvrte godine bio problematičan i kako je došlo do ishoda koji na svakog nastavnika može delovati samo poražavajuće. Odgovor smo našli u proširenju prostorno-vremenskih dimenzija analize događaja. Brojni studenti koji su se poslužili nedozvoljenim sredstvima pri izradi zadataka pohađali su, naime, ranije privatne časove italijanskog jezika izvan okvira univerzitetksih institucija. Budući da su ostali u kontaktu sa privatnim profesorima italijanskog, njima su se obratili za pomoć i dobili, verovatno uz određenu novčanu naknadu, priređene tekstove i prezentacije za ispit. Opisani događaj, iako neprijatan, ipak svima nama može biti od koristi kao povod za dublje razmišljanje o faktorima koji mogu „zagađivati” didaktičko okruženje, na bilo kom nivou institucionalizovane nastave stranog jezika, remeteći i dovodeći u pitanje kvalitet odnosa između nastavnika i učenika. Prilikom planiranja nastavnih aktivnosti i donošenja odluka o pristupima, strategijama i tehnikama koje su najpodesnije za rad u opisanim uslovima, treba svakako uzeti u obzir mogućnost da do ovakvih nedostojnih radnji dođe i pokušati da se prilike za korišćene plagiranih tekstova umesto sopstvenih radova studenata svedu na minimum. 6. PERSPEKTIVE UMESTO ZAKLJUČKA Bez obzira na neka od opisanih ponašanja studenata, koja ne zaslužuju dalje komentare, primena informatičkih i multimedijalnih sredstava u nastavi italijanskog jezika na univerzitetskom nivou dovela je, generalno, do pozitivnih rezultata, kao što su autori ovog rada i očekivali. Snimljeni primeri vežbe role/real-play realizovani su u opuštenoj atmosferi, često uz kooperativno delovanje dva ili više studenta. Ovaj vid zadatka omugućio je ovoj grupi učenika italijanskog jezika da se komunikativno i jezički oslobode, odigravaju nove uloge i kreiraju nove identitete u okviru ciljne (italijanske) kulture vezane prevashodno za domen ekonomskog i poslovnog profesionalnog okruženja. Zadatak je, bez obzira na izrazito zabavni karakter ove aktivnosti, imao jasno određen didaktički cilj, a postizanje tog cilja pod292
Danijela Đorović, Alessandra Genovesi-Bogićević
staklo je naše studente da u potpunosti iskoriste sve sopstvene resurse, sposobnosti i kompetencije koje nisu samo lingvističke prirode već su jasno sociokulturno obeležene. Na taj način stekli su se povoljni uslovi i za razvijanje većeg stepena autonomije u učenju kod ovih studenata. U pogledu psiholoških faktora nastavnog procesa, ovakav zadatak pozitivno je uticao na jačanje samopouzdanja kod studenata, na podizanje unutrašnje motivacije za učenje i postepeno menjanje tradicionalnih uloga učenika i nastavnika u učionici. Radeći u paru ili grupi studenti su takođe imali priliku da se okušaju u osnovnom obliku kooperativnog učenja, već dvadesetak godina u žiži interesovanja glotodidaktičara (Johnson et al, 1994). Povećana motivacija studenata za učenje u odnosu na početak kursa imala je neke veoma pozitivne efekte: pohađanje nastave postalo je redovnije kod većine studenata, a zapažen je i porast učestvovanja studenata u interakcijama na času. Ovo je veoma značajno, ako se ima u vidu da je uobičajeni problem opadanje početne motivacije za učenje novog stranog jezika (Vučo, 2003). Radovi koje su za ovu priliku studenti priredili i snimili, čine, uostalom, zgodan početni korpus, prigodan za analizu procesa usvajanja jezika na svim nivoima lingvističke i vanlingvističke kompetencije (od usvajanja morfosintaktičkih struktura međujezika do fonoloških, paralingvističkih, ekstralingvističkih, pragmatskih i kulturnih aspekata stranog ciljnog jezika). Ovi poslednji, vanlingvistički aspekti, inače se teško elicitiraju putem tradicionalnih pen and paper tipova zadatka. Takođe, upoređenjem učenikovih konačnih performansi može se istraživati i efekat nastavnikovog feedbacka na ishode učenja kod studenata (learning outcomes). Na kraju, valja napomenuti još jednom da ovaj rad nema i ne može imati pretenziju da inovativne tehnike proistekle iz napretka savremenih tehnologija opiše na konačan i sveobuhvatan način: takav zadatak čini se gotovo neostvarivim, ako se u obzir uzme brzina kojom se u ovoj oblasti ljudskog napretka stiču nova teorijska i praktična saznanja. Cilj ovog rada jeste, pre svega, da prikaže, opiše i analizira neke ostvarive vidove primene novih tehnologija u našim uslovima, vodeći se isključivo realnim mogućnostima korišćenja inovativnih sredstava u nastavi, u okviru svakog standardnog univerzitetskog kursa stranog jezika na nefilološkim fakultetima u Srbiji. Literatura Balboni, P. (2005). L’acquisizione di una LS da parte di giovani adulti. U.E. Paravan (ur.) Il lettore di italiano all’estero.Formazione linguistica e glottodidattica. Roma:Bonacci. Beraldo, R. (2008). Il web 2.0: risorse e strumenti pe una glottodidattica costruttivista. Studi di glottodidattica 2, 2. Dostupno na http://ojs.cimedoc.uniba.it [sajtu pristupljeno: 02.12.2009] Douglas Brown, H. (2006). Principles of Language Learning and Teaching. New York: Pearson-Longman. Berardi, S./L. Bulgakova (2003). Glottodidattica e multimedialità informatica: dialogo con il computer nell’insegnamento ed autopromozione della lingua russa. U M.C. Nicolas Martinez, S.Staton (ur.) Studi per l’insegnamento delle lingue europee. Atti della prima e seconda giornata di studio. Dostupno na: http://digital.casalini.it/editori [sajtu pristupljeno: 02.12.2009] 293
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Bogićević-Milikić, B. (2009). The influence of culture on human resource management processes and practices: the propositions for Serbia. Economic Annals, 54 (181): 93-118. Božilović, N. (2007). Kultura i identiteti na Balkanu. Niš: Filozofski fakultet – Centar za sociološka istraživanja. Chapelle, C. A. (2008). Computer Assisted Language Learning. The Handbook of Educational Linguistics (B. Spolsky& M.F. Hult eds.) Oxford: Blackwell: 585-595. Daloisio, M. (2006). Il concetto di giovane adulto. Peculiarità e rilevanza glottodidattica. Psicolab. Dostupno na: http://www-psicolab.net/2006/il concetto-di-giovane-adulto. [sajtu pristupljeno 02.12.2009] Duffy, P. (2008). Using YouTube: strategies for using new media in teaching and learning. Enhancing learning through technology. Research on emerging technologies and pedagogies (Kwan et al. eds.) World Scientific: 31-43. Đorđević, J. (2007). Informaciona i komunikaciona tehnologija u savremenoj učionici. U J. Vučo (ur.) Savremene tendencije u nastavi jezika i književnosti. Beograd: Filološki fakultet: 623-631. Freddi, G. (1993). Glotodidattica. Fondamenti, metodi e tecniche. Torino: Utet. Genovesi-Bogićević, A. (2008). Globalizzazione e nuovi bisogni linguistici. L’introduzione sperimentale di un corso di italiano per affari presso la Facoltà di Scienze bancarie ed Economia e Commercio dell’Università Braća Karić. Bollettino ITALS, 6. 26. Dostupno na: http://venus.unive.it/italslab [sajtu pristupljeno 06.12.2009]. Kidd, T. & J. Keengwe (2009). Adult Learning in the Digital Age: Perspectives on Online Technologies and Outcomes. New York: Information Science Reference. Mišić-Ilić, B. (2007). Računari i učenje stranih jezika. U J.Vučo (ur.) Savremene tendencije u nastavi jezika i književnosti. Beograd: Filološki fakultet: 614-622. Polito, M. (2005). Apprendimento ed insegnamento secondo la teoria della Gestalt. Bollettino ITALS, 3:9-10. Dostupno na: http://venus.unive.it/italslab [sajtu pristupljeno 06.12.2009]. Scrivener, J. (2005). Learning Teaching. A Guidebook for English Language Teachers. Oxford:Macmillan. Torresan, P. (2005). Le tecnologie, modalità holistica di apprendimento. U E. Pavan (prir.), Il lettore di italiano all’estero. Formazione linguistica e glottodidattica. Roma: Bonacci, 145-83. Van Lier, L. (2008). Ecological-Semiotic Perspectives. The Handbook of Educational Linguistics (B. Spolsky&M.F. Hult eds.).Oxford: Blackwell: 596-605. Vučo, J. (2003). Povećana motivacija za učenje italijanskog jezika u odnosu na početak tečaja; u J. Vučo (ur.) Ogledi iz lingvistike. Podgorica: Univerzitet Crne Gore: 61-66. Zhang, F. & B.Barber (eds.) (2008). The Handbook of Reserach on Computer-Enhanced Language Acquisition and Learning. Hershy-New York: IGI Global.
294
Danijela Đorović, Alessandra Genovesi-Bogićević
Danijela Đorović, Alessandra Genovesi-Bogićević
MODERN INFORMATIONAL TECHNOLOGIES IN TEACHING ITALIAN LSP WITHIN THE TERTIARY EDUCATION FRAMEWORK Summary Modern language teaching and learning imply the ever growing use of newly designed informational technologies and LSP teaching and learning are no exception. In this paper some of the numerous tools available to teachers and students in Serbian tertiary education context are presented, most of which are relatively easily applicable within the field of teaching and learning languages for specific purposes (Italian for specific purposes, in our case). A number of possible activities designed for developing linguistic and communicative competence (both receptive and productive) as well as enhancing autonomous learning are offered. Some elements of adult language learning methodology within the tertiary education framework have been taken into consideration as well. Danijela Đorović Filozofski fakultet, Beograd [email protected] Alessandra Genovesi-Bogićević Univerzitet Alfa, Niš [email protected]
295
UDC 811.111:37
Jelica Tošić Univerzitet u Nišu, Fakultet zaštite na radu
ESP TEACHERS IN A CHANGED SITUATION Abstract: The 21st century will undoubtedly be different from the previous one. It will be characterized by the rapid change and impermanence, and an increased information flow to the extent unimaginable in the previous century. The 21st century will also be characterized by large demographic shifts so that it is unreasonable to expect some unified audience in terms of their origin and the level of English proficiency in the classroom. In that situation ESP teachers will have to resort to the increased use of technology, more audio-visual material and more on-line material. Their own education will also become a must. On the other hand, they will have to be aware of the specific needs of the students who should be prepared for further academic study in their chosen fields. Because of that their collaboration with other subjects’ teachers will become absolutely necessary. This paper is trying to consider these issues in more detail. Key words:
ESP teachers, change, collaboration, education, students’ needs.
1. INTRODUCTION According to some predictions, the 21st century can generally be described as knowledge-based and people-oriented. These two characteristics roughly sum up the six characteristics that Mulkeen and Totenbaum gave as the broad characteristics of the future.1 Their prediction was obviously made when the 21st century was still the future but it reflects the strategic frame within which the teaching of English, or any other subject for that matter, will have to be carried out. 2. RAPID CHANGE AND IMPERMANENCE In order to clarify the situation, it is appropriate to ask here: where has knowledge been all this time? Or, why is what has always been present and talked about so emphatically stressed in a sort of manifesto for the 21st century? Obviously because of what Totenbaum and Mulkeen marked as the second and third characteristics of the 21st century: an increased information flow, to the extent unimaginable in the previous century, and rapid change and impermanence, largely due to this increase in information capital. The fact that scientific and technological knowledge doubles every 5.5 years goes along with the fact that there is ample scope for research and application to the changed conditions of classroom learning. 1
Richards, Jack C. and Nunan, David: Second Language Teacher Education, Cambridge: Cambridge University Press, 1990, pp. 254-5.
296
Jelica Tošić
This fact is particularly important for ESP learning or teaching because the English needed for specific professional purposes will have to show specific capability of dealing with the lexical asset necessary for coping with the onrush of scientific and technological facts. Because, we have to say that ESP teaching is indivisible from the knowledge contained in the profession. The other general characteristic of the 21st century mentioned above is that the new century will be or is people-oriented. The most important shift in orientation is that men or individuals are placed in the centre of all the efforts directed at their knowledge improvement. The 21st century will be more humane in character. Everything is done for man and everything makes sense only if it serves man. This common knowledge has unfortunately been back-staged for a long time. Man’s well-being has nevertheless been recognized as the first and foremost consideration in everything that is going on around him. On the other hand, individuals seem to have been recognized as the most important tools for establishing relations with other individuals, subjects of the instruction process. Institutions, schools or organizations are being decentralized and individuals are taking over. Or rather, groups of individuals, because experts can no longer work individually, they have to collaborate and share expertise and perspectives. This is very important for ESP teachers because one more thing will have implications on every field of man’s activity: the fact that the 21st century will be characterized by major demographic shifts: no unified audience, in terms of their origin or English language proficiency, will be possible or realistic to expect anywhere, not least in the classroom. Differences will have to be recognized and appreciated. 3. PERMANENT EDUCATION AND COLLABORATION In view of this all, how are ESP teachers to face this pressing situation and develop in their profession? Teacher education is a relatively unexplored field and the literature is slight. That is why more attention should be paid to both conceptual background and research. Apart from this, different authors agree that the demands on teachers will be increasingly greater. Without any doubt, there is a movement away from a “training” perspective towards an “education” perspective. Although both of these are inextricably intertwined, teaching techniques should not be overemphasized – stress should be placed on the broader issues of methodology, on theories and strategies. Teacher education should be a continual intellectual and experiential process and, according to the guidelines for teacher education of the American Council on the Teaching of Foreign Languages focus should be placed on three things: personal, professional and specialist development.2 Considering the aforementioned characteristics of the future world, the best and brightest will be recruited to be teachers. Because of these high demands, lifelong education will 2
Richards, Jack C. and Nunan, David: Second Language Teacher Education, Cambridge: Cambridge University Press, 1990, pp. 259.
297
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
be a must. The concept of education completion will refer only to the completion of the first phase of formal education. Teachers will have to be responsible, autonomous, flexible and experimentation-prone. Their education portfolio will not only include the things that contribute to their language and theory proficiency but also different kinds of information that contribute to their broad knowledge of intellectual, technical, scientific and artistic achievements of humankind. This will obviously be much more important because of the students learning in multicultural settings. The teachers’ task will be creating a classroom climate where dialogue between the teacher and the students is important to the resolution of personal, social and learning problems. Connected with this is the equality of importance assigned to teachers and students. In the future, teaching will be extremely learner-centred. It is very important for ESP teachers to know what the students’ needs are. They must be aware of the type of language situations to which the students will be exposed. As English has become a tool of international scientific communication, it is important to meet the students’ diverse academic and linguistic needs. Students are expected to take notes in English, to read and understand technical journals, magazines and textbooks in their field, to write reports and summaries, to identify the main ideas and to discuss different topics in their field of study. In this way, learning English becomes contextualized and meaningful, and teaching becomes an ongoing process in which planning, reflection, assessment and adaptation take place. It is very important for teachers to learn from their students whether their needs are being met and whether their learning and performance are satisfactory. This calls for the continuous investigation of the course’s effectiveness so that the necessary adjustments can be made. All this is essential if the students are to be prepared for further academic study in their fields. Therefore they should be prepared to be electronically literate and to use the Internet and multimedia sources. It is obvious that the way learning takes place will have to do with the technology used in learning (rather than teaching), and the fact that the classes will consist of students of different national or ethnic origin and their English proficiency concerning their field of study. First of all, an increased information flow will call for using a large data base and different means of analyzing the data. No learning therefore will be conceivable without the increased use of technology, more audio-visual material and more online material. These devices will be particularly important in the widely-acclaimed task-based language learning especially applicable to ESP teaching, where information will have to be shared and various tools offered by the computer programmes used. Once again, it is necessary to say that ESP teachers will have to be equally versed in methodics principles and the scientific field for which English is taught. On the other hand, all the students in the class, particularly if they belong to the minority groups in the community, will have to have the same opportunities, resources, support, encouragement and expertise of their teacher. All the students should therefore be helped in voicing their opinions, feelings and perceptions. In this respect, teachers will be global culture promoters. In respect of the individual 298
Jelica Tošić
problem or task solving, teachers will no longer be repositories of knowledge, they will become facilitators instead. Hatch and Brown note that “with the growing use of computers in language instruction the selection of vocabulary to be learned has been placed increasingly in the hands of the learner”.3 The teacher’s task is to prepare hypertexts i.e. texts linked to other texts such as dictionaries or thesauruses. Another important thing in teaching may sound paradoxical compared to the individual-centred classroom situation. As the teacher development instructional programmes will be moving towards an increased professionalism, the orientation towards appropriate knowledge, skills and attitudes will have to involve greater cooperation between English teachers and, especially for ESP teachers, greater cooperation with the university faculty in general. Both language teachers and other subjects’ teachers should be aware of the importance of preparing students for further academic study in their study areas and of the increasing need for collaboration across disciplines. The nature of this collaboration is very complex: other subjects’ teachers may identify appropriate materials and assist in their adaptation whereas language teachers may develop the programme, curriculum and materials and oversee the administration of the programme. Language specialists should choose the content that is accessible and relevant to both the students and the teachers, developing thematic instruction integrating a number of fields. Teams of language and other subjects’ teachers can collaborate to identify the content and materials and adapt them to both of their classes. This collaboration is rewarding for both parties– it means that they are actively involved in carrying out the educational process and the proclaimed mission of the university. On the other hand, the lack of personal and professional contact with other subjects’ teachers may crucially affect ESP teaching. The prevailing orientation for the 21st century will definitely eliminate most of the problems because English learning will be an integral part of the university professional education. Profession will be inseparable from its expression in English. 4. TEACHING AND THE STUDENTS’ NEEDS Ideal ESP programmes are designed for identified groups of learners within specific contexts. These programmes take into account the specific needs of the learners. In ESP the needs for specific information are as important as the needs for learning the language. These two areas partly overlap and the content and the language in which it is expressed are learnt simultaneously. Actually, the two circles partly overlapping in ESP cover different scientific fields, that of the language and that of the specific scientific field for which English is needed. The overlapping area, or the area where the science of language and the other science meet, is the area where an ESP teacher development takes place. This is also the area which 3
Hatch, E. and Brown, C.: Vocabulary, Semantics and Language Education, Cambridge: Cambridge University Press, 1995, p. 408.
299
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
often makes ESP teachers uncomfortable. This happens because this area covers what Ellis calls the “core goals” in teaching.4 This is what actually happens during the specific lesson – teaching of some specific aspects of the language and imparting specific subject content at the same time. In an age of the increased information flow, which the 21st century is going to be, a large data base will be available for ESP classes as well. This fact is not to be feared but, once accepted, it should serve as a basis for realizing the other two kinds of goals: the framework goals, involving the organization of the lesson, and the social goals, involving the use of language for more personal purposes. In this situation the students’ role becomes more important compared to their role in the past. No party’s role is minimized in the process of ESP teaching or learning. Both parties have equal importance but their experience and their input are different. Teachers provide opportunities and resources, but students have a major role in making those opportunities and resources work. The learner’s development is the teacher’s responsibility. So is their own development. The full cooperation between teachers and students will give rise to the dispelling of the language teacher’s fear of the daunting content. Students are increasingly going to become a source of information that is readily available for ESP teachers. On the other hand, their ability to use English properly may be inferior. The discrepancy between the huge information load and the limited English use capabilities often gives rise to language deterioration. Although this is the process or problem which has already been recognized, its scope should cleverly be controlled especially if the prediction of the future multicultural communities because of the great migrations is correct. The problem that these mixed classes will pose for ESP teaching will not only be tolerance towards different cultures but rather tolerance towards different levels of English proficiency. 5. CONCLUSION In view of all the changes that will take place in the 21st century, ESP teachers will have to be faced with significant tasks in terms of their own education and their students’ education. It is necessary that they be aware of all the implications that the changed situation involves and take account of their students’ needs for whom the needs for specific information are as important as the needs for learning the language. Their position and acts will inextricably be associated with the state of the art of their theoretical and professional assumptions as well as of the general and specific scientific and technological developments, and society in general. They should therefore be prepared for change and respond to it in an adequate way by making continuous efforts to improve their knowledge and their work.
4
Ellis, Rod: Understanding Second Language Acquisition, Oxford: Oxford University Press, 1985. p. 148.
300
Jelica Tošić
References Crandall, J.A. and Kaufman, D. (eds.). (2002). Content-Based Instruction in Higher Education Settings. Alexandria: Teachers of English to Speakers of Other Languages, Inc. Ellis, R. (1985). Understanding Second Language Acquisition. Oxford: Oxford University Press. Freeman, D. and Cornwell, S. (eds.) (1993). New Ways in Teacher Education. Alexandria: Teachers of English to Speakers of Other Languages, Inc. Gross Davis, B. (1993). Tools for Teaching. San Francisco: Jossey-Bass Inc. Publishers. Jordan, R.R. (1997). English for Academic Purposes. Cambridge: Cambridge University Press. Master, P. and Brinton, D.M. (eds.). (1998). New Ways in English for Specific Purposes. Alexandria: Teachers of English to Speakers of Other Languages, Inc. Orr, T. (2002). English for Specific Purposes. Alexandria: Teachers of English to Speakers of Other Languages, Inc. Parrot, M. (1993). Tasks for Language Teachers. Cambridge: Cambridge University Press. Richards, J.C. and Nunan, D. (1990). Second Language Teacher Education. Cambridge: Cambridge University Press.
Jelica Tošić
NASTAVNICI JEZIKA STRUKE U IZMENJENOJ SITUACIJI Rezime Usled izuzetno brzih promena, povećanog protoka informacija u obimu kakav je bio nezamisliv u prethodnom stoleću, i velikih demografskih kretanja zbog čega će biti nemoguce da u učionici budu jedinstvene grupe učenika, dvadeset prvi vek će dovesti do raznih promena za nastavu i nastavnike jezika struke. Oni će morati da se suoče sa značajnim zadacima u smislu sopstvenog obrazovanja i obrazovanja svojih studenata. Potrebno je da oni budu svesni svih implikacija promenjene situacije i da uzmu u obzir potrebe svojih studenata, kojima je potreba za specifičnim informacija potrebna koliko i potreba da uče jezik. Njihov položaj i delovanje biće nerazdvojno povezani sa savremenim teorijskim i stručnim pretpostavkama kao i sa opštim i specifičnim naučnim i tehnološkim dostignućima i društvu u celini. Zato oni treba da budu spremni za promenu i da odgovore na nju na adekvatan način tako što će se stalno truditi da da poboljšaju svoje znanje i svoj rad. Na taj način biće u stanju da ispune svoju ulogu. Jelica Tošić Fakultet zaštite na radu, Niš [email protected]
301
UDC 811.111’36:37
Ivana Ćirković Miladinović University of Kragujevac, Faculty of Education in Jagodina
THE IMPORTANCE OF CHANGING PERSONAL ATTITUDES IN TEACHING AND LEARNING GRAMMAR IN THE EFL CLASSROOM Abstract: The aim of this paper is to discuss the changes to teachers’ and learners’ attitudes towards grammar, focusing particularly on teachers’ self-perception in teaching grammar. Then in this paper we will present a research conducted at the Faculty of Education in Jagodina with first-year students of English. The focus of this research were learner’s attitudes towards grammatical instruction and both the teachers’ and learners’ attitudes towards discovery and exposition. Key words:
personal attitude, grammar, self-perception, general English, students, research, discovery, exposition.
1. INTRODUCTION According to Simon Borg, one of the “important themes in research on teachers’ cognition has been the effect which teachers’ knowledge about grammar (KAG) has on their instructional decisions” (Borg 2001: 21). In order to analyse this particular problem, it is necessary first to argue about teachers’ self-perception in teaching grammar. Shulman conducted a study and explained that a teacher who was more confident in teaching literature actually enjoyed her literature classes that were very successful. On the other hand, she felt insecure in teaching grammar and simply avoided those classes. In addition, Borg presented the data of two English teachers. One of them, Eric, was a native speaker teacher while Dave was a nonnative speaker. Eric felt more confident teaching grammar than David, who had had a critical moment in his career. He was asked a question he was not able to answer, so he avoided grammar lessons whenever possible. Further, Borg gives data that even those teachers who feel comfortable teaching grammar avoid it in their classes. One of the focuses of the presentation is to raise the question: If most of the teachers avoid teaching grammar, then who is going to teach it? Furthermore, in this paper, we will discuss learners’ attitudes towards learning grammar, focusing particularly on learners’ attitudes towards grammar errors and their attitudes towards grammatical instruction. Borg argues that “students like to be made aware of their errors” (Borg 1999: 158) but he does not say anything about different reactions from different students. After all, students are individuals who react differently in different situations. The next point Borg made is that students’ awareness of grammar patterns will “help them to understand the way language works” (ibid). On the other hand, Krashen refutes the idea that grammatical instruction is important and he adds that grammar instruction is not an 302
Ivana Ćirković Miladinović
important part of language acquisition, which is “developed through massive comprehensible input of the target language” (Muncie 2002: 183,184). This paper presents Borg’s and Krashen’s opposite beliefs about grammar. According to some linguists, grammar is an important aspect of language which should be taught while others are not in favour of this idea. Hence, this is a problematic issue for teachers because those who have a positive attitude towards teaching grammar will teach it, but those who have a negative attitude towards grammar will avoid teaching it and will find support in some linguists who share the same opinion. Finally, in this paper we will present teachers’ and learners’ attitude towards discovery and exposition. Learning grammar through discovery work demands more time for students to discover the solution to the problem. That is why students feel that it is not useful in terms of time management. Also, discovery work is more demanding for teachers in terms of the time necessary to prepare lessons (Borg 1999). In spite of consuming much classroom time, discovery work is more effective than learning by being told (ibid.). The aim of this paper is to discuss teachers’ and learners’ attitudes towards grammar, focusing particularly on teachers’ self-perception in teaching grammar, learner’s attitudes towards grammatical instruction and both teachers’ and learners’ attitudes towards discovery and exposition. 2. TEACHERS’ SELF-PERCEPTION IN TEACHING GRAMMAR According to Simon Borg there is a relationship between teachers’ perception of their knowledge about grammar (KAG) and their choice of strategies during grammar lessons (Borg 2001). Borg points out that in one study, conducted by Shulman (1987), a teacher “possessed a well-developed understanding of literature but was uncertain of her understanding of English grammar” (ibid, 21). Therefore, she was self-confident during the literature lessons that were productive and successful while, on the other hand, she felt insecure during the grammar lessons and tried to avoid the discussion and learners’ questions. In addition, Borg argues that the English teachers who believe that they posses poor grammar knowledge “tried to avoid teaching it whenever possible” (ibid, 21). He then goes on to present two cases from teachers’ practice in teaching grammar in order to illustrate the relationship between their self-perception of grammar knowledge and their way of teaching it. Eric was a native speaker teacher of English while Dave was a non-native teacher. Most of the time, Eric was confident during the grammar lessons and “this was reflected in his typical approach to grammar (he was encouraging unprepared discussion, formulating rules on the spot)” (Borg 2001: 26). On the other hand, Dave was not confident in terms of grammar teaching because he had had a critical moment in his early career. Namely, he was asked a question concerning grammar that he could not answer. Hence, Dave avoided teaching grammar. On the contrary, he felt confident teaching vocabulary, therefore, he responded to student’s question concerning vocabu303
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
lary. Thus, positive self-perception of teaching grammar will impact teachers’ work and will influence their behaviour in the classroom. However, Borg claims that even those teachers who are confident in teaching grammar minimize grammar activities “because they do not feel it is an appropriate instructional activity” (Borg 2001: 27). According to this data, many teachers avoid grammar lessons which will raise the question: If teachers avoid what they do not like to teach or what they feel less confident about, who is going to teach all the aspects of English (not just to choose those aspects they know best)? Who is going to be a teacher able to help learners acquire and improve their L2? With this attitude students will learn to avoid some aspects of the language (i.e. phonology, grammar, vocabulary, syntax) they do not like to learn and it would be their teachers who taught them to do that. Therefore, Simon Borg proposes several ideas how to help teachers develop their KAG and one of them is “to help teachers to develop a positive attitude towards their KAG, while acknowledging that they are not infallible” (ibid, 28). 3. LEARNERS’ ATTITUDES TOWARDS LEARNING GRAMMAR 3.1 Learners’ attitudes towards grammar errors In his article “Teachers’ theories in grammar teaching” Simon Borg argues “that students like to be made aware of their errors” in order to “monitor their use of language” (Borg 1999: 158). However, no information is given whether extrovert and introvert students react in the same way. It would seem that introvert students will be discouraged to write or speak when they are corrected while extrovert students will be encouraged to improve their language abilities. Thus, teachers should keep in mind that different students react in different ways when they are corrected. 3.2 Learners’ attitudes towards grammatical instruction Then, Borg points out that “students’ awareness of patterns in English grammar” helps them to “understand the way language works” (ibid). Krashen takes a different view, proposing that “grammatical instruction is not an important part of language acquisition” (Krashen1999: 245). With respect to Krashen’s facets about grammar teaching, grammar is important in language acquisition in order to communicate ideas that are understood by the receiver. Also, “in an experimental study, Fotos (1993) found that grammar instruction was useful in helping students notice specific features of texts” (Muncie 2002: 183). Therefore, grammar is just as important as other aspects of language in order to communicate ides.
304
Ivana Ćirković Miladinović
4. TEACHERS’ AND LEARNERS’ ATTITUDES TOWARDS DISCOVERY AND EXPOSITION The question, Borg brought up, is “whether grammar is best learnt through a process of discovery, or whether expository teaching provides better results” (Borg 1999:159). Teachers may point out that for discovery work they need more classroom time and more time for preparing such activities for students. Also, some students believed, according to Tina, that discovery work in terms of grammar, takes much more time than is really needed (ibid). Even so, discovery work in grammar lessons is very effective and productive because students will, for a longer period of time, retain the information they discovered by themselves than the one they are being told. 5. RESEARCH RATIONALE It is believed that teachers are generally not aware of their students’ language learning problems (O’Malley et al. 1985). For this reason we have designed a questionnaire to elicit what kind of problems students have in terms of learning grammar. The study is aimed at exploring the problems students encounter during solving grammar tasks. Another purpose of this research was to find out more about learners’ perceptions of learning grammar in university teaching contexts in order to enhance target language learning outcomes. 5.1. Research questions Specifically, the research questions are: 1) Do students think about their grammar learning problems? 2) Do students think about the frequency and the nature of their grammar mistakes? 3) What are the grammar areas that students consider to be the most difficult ones? 4) Do students think about their own progress during the academic year? 5) How do students rank grammar areas in terms of difficulty? 5.2 Research instrument The chosen instrument for this research was a questionnaire. The reason for this was that questionnaires are economical in terms of time (they are usually easy to complete) and money as well; in addition, the researcher can reach a large number of respondents who receive the same questions, and they are usually quick to complete. Also, questionnaires tend to be quantitative and more easily generate conclusive findings (Wallace 1998).
305
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
5.3 Respondent details A sample of 375 students completed the questionnaire. There were male and female students of the first, second and third academic year. These students are future preschool and boarding school teachers. The English Language is foreign language for these students and they study it for one academic year at the Faculty of Education in Jagodina as an obligatory academic subject. Namely, in the first academic year they study general English language and the focus is on grammar, vocabulary, pronunciation, speaking, writing, reading, listening and the like. 5.4 Procedure The research was conducted in February 2010. Before this research, a pilot study was conducted with 20 students. After the piloting was done, it was evident that the questionnaire was valid and relevant for this research. 6. ANALYSIS AND DISCUSSION OF THE RESULTS Students’ responses were calculated and presented in tables as follows: With the first question we wanted to find out whether the students think about the frequency and the nature of their grammar mistakes in the target language. 64,48% of the students claim that they do think about grammar mistakes while 35,20% of the students say that they do not think about them. All 375 students answered this question (see Table 1 below). Table 1 1. Do you think about the frequency and the nature of the grammar mistakes you make in the target language? YES NO Overall Missing Σ
Frequency
%
243 132 375 0 375
64,48 35,20 100 0 100
The second question was about the grammar areas that cause problems to students. 97,86% of the respondents answered this question. A total of 64,00% of the students say that they do think about it while only 36,00% of the students state that they do not think about the grammar areas that cause them problems in learning the L2 (see Table 2 below).
306
Ivana Ćirković Miladinović
Table 2 2. Do you think about the fact which grammar areas cause you problems in learning English? YES NO Overall Missing Σ
Frequency 240 135 367 8 375
% 64,00 36,00 97,86 2,13 100
The third question was about the students’ awareness of their own progress during one class or one week. 49,06% of the students claim that they do think about their own progress while 47,46% say that they do not think about it (see Table 3 below). Table 3 3. Do you think about your own progress in learning English during one class or a week? YES NO Overall Missing Σ
Frequency 184 178 362 13 375
% 49,06 47,46 96,53 3,46 100
The next question was about students’ awareness of their own progress in learning the target language during the academic year. Namely, 50,40% of the students claim that they do think about it while 48,53% of the students state that they do not think about it. Four students did not answer this question, that is 1,06% (see Table 4 below). Table 4 4. Did you think about your own progress in learning L2 during the academic year? YES NO Overall Missing Σ
Frequency
%
189 182 371 4 375
50,40 48,53 98,93 1,06 100
With the fifth question we wanted to find out whether the students think about the linguistic areas they need to improve their knowledge of. 63,20% of the students say that they take this issue into consideration while 34,40% of the students do not think about this. Nine students did not answer this question (see Table 5 below).
307
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Table 5 5. Do you think about the linguistic areas you need to improve you knowledge of? YES NO Overall Missing Σ
Frequency
%
237 129 366 9 375
63,20 34,40 97,60 2,40 100
The sixth question was about the students’ awareness of the ways of improving their grammar knowledge by working individually outside the classroom. 66,40% of the students say that they do think about improving their grammar knowledge on their own while 33,60% of the students gave a negative answer to this question (see Table 6). Table 6 6. Do you think about the ways of improving your grammar knowledge by working on your own? YES NO Overall Missing Σ
Frequency 249 126 375 0 375
% 66,40 33,60 100 0 100
The last question provided some information about the most difficult grammar areas for students of the Faculty of Education in Jagodina. They ranked grammar areas from the easiest (number 1) to the most difficult ones (number 7). Namely, the students ranked the areas in the following manner: Table 7 RANK 1. the easiest grammar area 2. 3. 4. 5. 6. 7. the most difficult grammar area
LINGUISTIC AREA Countable vs. Uncountable nouns Infinitive & gerund Modal verbs Conditional sentences Passive forms Making questions Tense system – form and use
AVERAGE 1,91 3,06 3,50 3,92 4,52 4,90 4,93
According to this data we may conclude that the most difficult grammar area is the English tense system, its forms and use. The next difficult area is question making, followed by passive forms, conditional sentences and modal verbs. The easiest linguistic area, according to the respondents, is nouns and their plural/singular forms. These data give us a clear picture of the problems students have in learning English as a foreign language at the university level. Furthermore, we found out whether students think about their own learning progress and their indi308
Ivana Ćirković Miladinović
vidual learning. Although most students state that they do think about their problems in learning English, the test results show that it is not so. This implies that some changes in teaching grammar should be made in accordance with the students’ individual differences and the knowledge level they already possess when they come to university. Westwood and Arnold (2004) state that it is highly desirable for teachers to recognize individual differences among learners and to use methods that allow them to address these differences in positive ways. However, research on students’ individual needs, in several countries, has indicated that teachers do not find differentiation easy to implement (e.g. Westwood, 2002). We believe that there is some scepticism in terms of differentiation in the university teaching context in Serbia. Namely, it seems that teachers’ practical work is mostly directed according to the curriculum which is believed to be well organised and structured. It is also believed that the curriculum should be conducted as it is and that there is not much room for teacher creativity. As a matter of fact, some teachers seem to be confident that a sufficient number of strategies are embedded into the existing curriculum which can be taught to students with only modest extra effort, and that can improve overall class performance. Scepticism is also well-placed when it comes to applying strategy training in the university teaching context, because it is widely believed that students are adult learners who know how to learn (this is to a certain extent the students’ opinion and to some extent the teachers’ opinion). Nevertheless, students’ exam achievements show that they do encounter learning problems and that they do need a teacher’s professional help. Thus, teachers’ perceptions are significant in terms of teaching grammar and other linguistic areas since they have the potential to influence the effectiveness of their students’ learning process and they can change the negative attitudes of their student into positive ones in terms of learning grammar. 5. CONCLUSION The purpose of this paper was to argue that the personal attitude towards teaching or learning grammar will affect our behaviour in both teaching and learning it. We believe that successful grammar learning involves not only intelligence and hard work but also our feelings about learning it. Also, with more information about learners’ attitude towards grammar, syllabus designers will be able to adjust syllabus to suit learners’ needs and feelings about it. Furthermore, teachers should teach grammar as a set of choices in order to show the students that there is not only one possible solution to communicate an idea and that is important to explore the language and feel the pleasure of doing so. If a teacher enjoys teaching grammar, then the students will enjoy learning it. Furthermore, with this paper we would like to point out that both learners and teachers should participate in making grammar classes more interesting. Thus, all the negative attitudes towards grammar they might have in the beginning could be gradually transformed into positive ones, which would significantly facilitate the processes of teaching and learning. 309
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
References Borg, S. (1999). ‘Teachers’ theories in grammar teaching’ ELTJournal Volume 53/3:157-164 Borg, S. (2001). ‘Self-perception and practice in teaching grammar’ ELT Journal Volume 55/1:21-29 Fortune, A. (1992). ‘Self-study grammar practice: learners’ views and preferences’ ELT Journal Volume 46/2:160-171 Krashen, S. (1999). ‘Seeking a role for grammar: a review of some recent studies’. Foreign Language Annals 32/2:245-257 Muncie, J. (2002). ‘Finding a place for grammar in EFL composition classes’ ELT Journal Volume 56/2:180-186 Nunan, D. (1998). ‘Teaching grammar in context’ ELT Journal Volume 52/2: 101-109 O’Malley, J.M., Chamot, A.U., Stewner-Manzanares, G., Kupper, L. and Russo, R.P. 1985. Learning Strategies used by beginning and intermediate ESL students. Language Learning 35, 21-46. Wallace, M. 1998. Action Research for Language Teachers. Cambridge: Cambridge University Press Westwood P. and Arnold, W. 2004. “Meeting individual needs with young learners” ELT Journal Vol. 58/4: 375-378 Westwood, P.S. 2002. “Are we making teaching too difficult? A critical look at ‘differentiation’ in the classroom”. Hong Kong Special Education Forum 5/1: 13-29
Ивана Ћирковић Миладиновић
ВАЖНОСТ ПРОМЕНЕ ЛИЧНИХ СТАВОВА У ПОДУЧАВАЊУ И УЧЕЊУ ГРАМАТИКЕ У НАСТАВИ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА КАО СТРАНОГ Резиме У раду се разматра промена личних ставова наставника и студената према подучавању и учењу граматике у настави енглеског језика као страног. Посебна пажња биће посвећена истраживању мишљења студената прве године смера предшколски и домски васпитач о настави граматике на Педагошком факултету у Јагодини. Истраживање је спроведено школске 2009/2010. године са циљем да се сазна колико времена студенти посвећују размишљању о сопственом учењу енглеског језика, које су то граматичке области које им представљају проблем у учењу и да ли студенти имају у виду да су им баш те области проблем. Даље, истражили смо и ставове студената према појединим граматичким областима и тако сазнали које су то граматичке области које студенти радије уче а које су то области које избегавају да уче и обнављају. Ивана Ћирковић Миладиновић Педагошки факултет, Јагодинa [email protected] [email protected]
310
UDC 811.111:378.14
Jonathan Pendlebury, Ana Tomović, Ivana Čorbić University of Belgrade, Faculty of Philology
INNOVATION INSPIRED BY THE EDUCATION SYSTEM REFORM - A CASE STUDY Abstract: The recent education system reforms have sparked many issues, which have to be addressed if the changes are to be fully embraced. This paper will discuss some of the problems and dilemmas faced by the first year language teachers at the English Department at the Faculty of Philology in Belgrade after Contemporary English 1 had been divided into two one-semester courses following the accreditation requirements (in September 2009). Besides the inevitable curriculum adjustments, the changes provided the opportunity to re-evaluate the oral examination and to find a more efficient format that would encourage students’ creativity. We will present the new format, successfully piloted in December 2009, trying to compare it with the oral exam used previously. The paper will discuss the good and bad sides of the new exam and its overall success in terms of marks and student satisfaction based on our own observations and a questionnaire given to students. Key words:
reform, accreditation, oral examination, new format, change.
1. INTRODUCTION 1.1. Background The introduction of presentations as part of the Contemporary English 1 course (as it was then called) at the English Department of the University of Belgrade actually preceded the educational reforms. Since contact with and direct exposure to different accents and aspects of everyday life of native speakers of English was, for the majority of our students, limited at the time due to financial restrictions and a lack of mobility, we felt that they would benefit from an incentive to explore the history and culture of the UK, USA or any other English-speaking countries on their own. At the time there were no special courses offered on these subjects at the department. Fortunately, the educational reforms addressed this issue as we now have American and British Studies as part of the curriculum. Therefore, teachers of the first year integrated skills and oral skills modules decided to introduce group presentations partly in the hope that students would benefit from the opportunity to learn something more about English-speaking countries. However, there was also the realisation that students needed to develop various ‘life skills’ that would be useful in their future careers, including working as a team, organising thoughts, carrying out research, public speaking, and the like. Hence, it was felt that group presentations would give the students the chance to practise these skills, too. With this in mind, group presentations were introduced as an integral part of the Contemporary English 1 course in 2003. Students prepared their oral presenta311
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
tions in groups of up to 6, with each group choosing their own topic (anything related to the culture of an English-speaking country), which was then submitted to their teachers for approval at the end of the first semester. Students then had ample time over the winter break to prepare their presentations, which were given at the beginning of the second semester. They were allowed to use costumes, visual aids, music, dancing, acting, role-plays, video clips or anything else they deemed appropriate or necessary to present their topic successfully. Each group presented their work to their peers in a classroom setting with each group member’s contribution lasting for approximately 2½ minutes. Students were given individual marks for their work, which made up a small percentage of their overall mark for the course. An additional motivation to make the presentations interesting was the fact that the class voted for the best presentation. It was pleasing to see that there were some very creative and original presentations, although the wealth of information available on the Internet made plagiarism a concern. While we noticed that our students’ oral skills improved significantly during the second semester, the marks from the winter presentations could be used as quite reliable predictors of students’ performances in the end-of-year June oral exams (a ‘classic’ 10-15 minute oral exam with one student in front of two or three assessors). With various reforms being undertaken at the department, our initiative was taken up by colleagues in the second and third year (the Contemporary English 2 and 3 courses), and now, by the time they graduate, our students have plenty of opportunity to acquire the skills used in giving presentations and to grow accustomed to public speaking. However, with the arrival of the more wide-ranging government reforms for higher education, a fresh challenge presented itself. As part of the accreditation requirements, the department’s two-semester courses, Contemporary English among them, had to be divided into two one-semester ones. This gave rise to numerous complications not only regarding course content, but also student assessment since we now had to administer two separate ‘classic’ oral exams in one academic year (leading to great logistical problems), not to mention the fact that the first one would have had to come after a little more than ten weeks of teaching (causing stress to many students who were still trying to ‘find their feet’ at the university). After some deliberation, it was decided that the first semester oral exam should take the form of videoed presentations, which would reduce both the logistical problems of examining 150 students in less than a week and avoid the stress of students having to perform ‘live’ faced with three examiners. 1.2. Theoretical grounds The decision to use presentations instead of a ‘formal’ oral exam was not taken lightly. Giving presentations is a skill which is not only useful in the classroom and for future teachers, but also in the corporate world in which many of our students may one day find themselves working. In those terms, practice in giving presentations can only be beneficial, and as a type of task, it is a more authentic and ‘real-life’ (Luoma, 2004) activity than some. Bearing in mind our linguistic 312
Jonathan Pendlebury, Ana Tomović, Ivana Čorbić
goals – to train our students to be language professionals with highly-developed language skills – we certainly hope that practice in presentations can help them to “...discuss their interests and special fields of competence, explain complex matters in detail, and provide lengthy and coherent narrations,[...] explain their opinions on a number of topics of importance to them, [...], and provide structured argument to support their opinions...” (The ACTFL Speaking Scale – Superior level, 1999, as quoted in Luoma, 2004, p. 63). Or, to put it in terms of the CEF scales and Can-Do statements, we hope to arrive at a level where the student “can present a complex topic confidently and articulately to an audience unfamiliar with it, structuring and adapting the talk flexibly to meet the audience’s needs; can handle difficult and even hostile questioning.” (C2) Or, at least, “can give a clear, well-structured presentation of a complex subject, expanding and supporting points of view at some length with subsidiary points, reasons and relevant examples; can handle interjections well, responding spontaneously and almost effortlessly.” (C1) While fully aware that by introducing recorded presentations instead of ‘live’ classroom ones we remove the audience and interactive components of presentations, especially in view of Underhill’s (1987) much-quoted comment that a genuine oral test is when ‘real people meet face to face, and talk to each other’, this type of assessment certainly has advantages. The main one is that “the teacher can also evaluate the performance in more depth than would be possible from notes taken during the performance” (Celce-Murcia, 2001, pp. 128-129) and offers more room for constructive feedback and remedial work in later lessons, which is feasible for our first-semester course as the same groups and the same teachers continue their work the following semester. Of course, the presentation task seen in this way is a text/discourse producing task, and it is an assessment based on performance rather than achievement, except where the chosen topic closely follows a unit from the course textbook, although this is rarely the case. However, we are confident that this form of assessment can be used as a valid test of students’ language skills/performance. If we accept the Bachman and Palmer model of communicative competence (Luoma, pp. 99-101), which includes grammatical knowledge, textual knowledge, pragmatic, functional and socio-linguistic knowledge, then this sort of assessment can be relied on to test at least grammatical and textual knowledge, while the other aspects may be involved to a greater extent when the chosen form of presentation is a role-play or discussion, with their dimensions of register, formality and social interaction. In terms of reliability and practicability, the assessment was facilitated by the fact that the same team of assessors has worked together for several years and each has undergone departmental training in the use of band descriptors for assessment purposes. This type of presentation assessment is supported by the assertion that “the most profound impact on language teaching will come from the never-ending developments in technology” (Celce-Murcia, pp. 113). On top of this, “alternative assessment procedures are nonintrusive to the classroom because they do not require a separate block of time to implement them, ...[and] alternative assessment provides information on the strengths and weaknesses of a student.” (Richards and 313
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Renandya, 2002, p. 239). And who better to benefit from this, than the truly multimedial generation of students today? 2. NEW ASSESSMENT 2.1. Expected Benefits Even though the introduction of videoed presentations as a new assessment tool was prompted by the changes to the first year Contemporary English course and the curriculum as a whole resulting from educational reforms, a number of possible benefits drove the idea forward. From the students’ perspective, one of the advantages was that they would be given the chance to be creative and also show what they knew in a less pressurised environment. Another was the fact that, as mentioned earlier, the activity could help them learn useful ‘life skills’ – presenting, teamwork, research – which are not so easy to acquire and practise in a standard classroom environment. For the teachers, the efficiency of this assessment tool and the flexibility it offers in terms of when the students’ work can be assessed were two of the factors that went in favour of the method. Furthermore, with so many colloquia that needed to be completed by the end of Semester 1, the new oral assessment was seen as a neat way of tackling the ‘speaking colloquium’. 2.2. Format In terms of the format of the new assessment, teamwork was thought to be the most appropriate for several reasons. First of all, the number of students to be assessed was large and, with the time constraints of an average examination period that almost always work against teachers, made it impossible to allocate each student a fair amount of time to display their knowledge. Through working in teams of 3 to 7 people, with the students choosing who they wanted to work with, each student was able to have a 2 – 2½ minute slot and make the most of it. The idea was to have groups of students do research together and to foster such skills as cooperation. The quality of teamwork proved to be a deciding factor in the overall success of each group’s work, although a student’s mark was not dependent on the other students’ performances. In other words, some students failed because they did not meet one or more of the assessment requirements, while other team members scored high marks. Finally, as recording took place out of the classroom, the support that each student derived from the group must have played a major role in their successful handling of a new format and making use of technical equipment, which was an inevitable part of this type of task. An instruction sheet given to each student five weeks before the submission date contained a detailed description of the presentation formats students could choose from. All of them were supposed to encourage student creativity and help them express their knowledge in the most adequate form. In addition, students had 314
Jonathan Pendlebury, Ana Tomović, Ivana Čorbić
had experience of each of the formats through tasks done in class during their oral skills classes in Semester 1. They could do: a) A sketch – students write their own sketches or short play (based on fact or fiction) and use their acting skills and any other skills to make the presentation realistic and original (make their own costumes, use props, provide sound effects, and the like); b) A group discussion – students sit together and elaborate on a relevant issue/problem/topic, giving arguments and participating equally in the discussion, with or without a delegated leader to steer the discussion; c) A group presentation – a relevant topic is presented to the camera using language that can be based on various sources, but must not be plagiarised, and can include any other element that is deemed appropriate (music, visuals, posters, props, costumes, and the like) d) A debate – students divide into two teams with each presenting one side of a relevant topic or issue (for and against), which is then followed by a debate in the form of questions and answers. In terms of issues and topics to be presented, a selection of six broad thematic areas was offered as part of the instruction sheet. Students had to come up with a presentation topic from one of these thematic areas, which had formed the basis for the Semester 1 oral skills module. Therefore, students were familiar with the vocabulary and had a solid base for their work. Moreover, examples of possible topics within the thematic areas were offered on the instruction sheet together with a format that could fit the issue in question. The instruction sheet was very precise when it came to format and topic description, but most importantly, it highlighted the importance of staying within the prescribed time limits as the whole task relied on strict requirements which were meant to provide a controlled and well-organised language production environment. Final remarks on the sound quality, format of submissions (CD or DVD), their labelling, and the deadline were included on the sheet, making it clear to all students that late submissions would not be accepted. 2.3. Implementation A vital part of implementing the new assessment were the preparatory lessons conducted by the oral skills teacher, who made sure the students were familiar with the various formats and had ample lexical resources at their disposal to discuss the topics. The students were also offered a lot of examples from previous group presentations. The experience gained from the ‘old’ presentations was invaluable in choosing the best topics (interesting, thought-provoking, original, etc.) and highlighting common mistakes (reading presentations, relying on memorised presentations rather than using notes, plagiarising) which were to be avoided. Students also had a ‘presentation skills’ workshop, which provided them with the necessary tools for giving a successful presentation. This focussed on how to keep the 315
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
audience’s attention, how to structure a good presentation, the necessity to plan, how to avoid saying too much, choose three main points, and stick to time limits. The oral skills teacher also went through the instruction sheet with the students in class to check understanding and highlight possible pitfalls. As a comprehensive document in which the students could learn more about the format, timing, assessment requirements and deadlines, it was an essential component of the whole procedure. Of vital importance was the assessment section which gave students an insight into the areas to be marked. They were reminded to keep the accuracy and range of grammar and vocabulary at an appropriate level (B2/C1 according to the CEF scales), use appropriate presenting techniques, and avoid plagiarism of any kind. Overall, the document served as a reminder and a useful checklist. 2.4. Assessment and Follow-up Teachers assessing the presentations used the oral assessment band descriptors developed a few years ago for marking the oral component of the English Department entrance exam, based on the IELTS and CEF assessment scales. They first took a random selection of presentations with a view to standardising assessment criteria. Attention was paid to both grammar and lexical resource as well as to presenting skills, fluency, originality and any additional elements that were outside the basic requirements. The assessment team’s notes could be used in the future to develop video presentation band descriptors that would serve as a useful tool for overall standardisation at the Department. After the assessment, each student was given detailed feedback by the teacher and an explanation of the mark given. Students welcomed the comments and hopefully will bear them in mind when giving any future presentations. Although the majority of the students (147) passed the new oral assessment, a few (8) failed, mainly because of the uncritical use of resources, the scarcity of language produced and/or a breach of one or more technical requirements. The latter were given another chance to pass in January, when they took the ‘classic’ type of oral exam. 3. DATA COLLECTION For the purposes of this paper, a survey was conducted, the aim of which was to collect relevant data regarding the new assessment tool. An anonymous questionnaire (see List of Questions) was given to the vast majority of the 155 students who participated in the new assessment (108 of them). The students are generally divided into six groups – from A to F. The questionnaire contained nine open-ended items and one multiple-choice item. The results are expressed according to the six study groups students were divided into (A-F) in October 2009 when beginning their studies and are presented and discussed in section 4.
316
Jonathan Pendlebury, Ana Tomović, Ivana Čorbić
List of Questions: 1. Were you satisfied with your video presentation? If not, why not? 2. Do you think that the grading was fair? If not, why not? 3. Did you encounter any difficulties in making your video presentation? If so, what were they? 4. What do you think the good sides of video presentations are? 5. What do you consider the bad sides? 6. How did the form of assessment (i.e. video presentations) affect your work and creativity? 7. Having experienced this form of assessment, which form of oral exam would you choose? a) a video presentation b) a classroom presentation c) an individual exam in front of two examiners 8. Do you have any suggestions for improving this form of assessment? 9. Would you like to propose a topic for some further presentations? 10. Was the handout explaining what was required from the video presentation useful? How could it be improved? 4. DISCUSSION 4.1. Results Overview Based on the students’ answers to the questions above, we collected relevant data which can give a valuable insight into the overall success of the new assessment. The assessors were generally pleased with the results and student achievement, but the data from the anonymous student satisfaction survey brings a whole new perspective to the issue. The most important questions and results (from the assessors’ point of view) will be considered briefly. Table 1 below shows the general level of satisfaction among the students who took the new examination format, including their perception of the fairness of the grading. Based on the percentages, it can be concluded that the students were satisfied with their overall success. However, for the sake of a correct interpretation of the narrow margin between the percentages reflecting student satisfaction vs. dissatisfaction with their video presentations (question No. 1), one should take into account the reasons provided by the students. In many cases, negative answers can be attributed to the overly critical attitude of some students. Therefore, the discrepancy between a student’s actual performance and his/her perception of it may have varied substantially, causing a seemingly inexplicable gap in otherwise consistent results (as can be seen from all three tables). As for the grading, the overwhelming majority rated grading as quite fair (90.7%).
317
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Table 1 Question: 1. Were you satisfied with your video presentation? Groups D, E, F Groups A, B, C Total Percentage 2. Do you think that the grading was fair? Groups D, E, F Groups A, B, C Total Percentage
Yes
No
39 25 64 59.3%
27 17 44 40.7%
62 36 98 90.7%
4 6 10 9.3%
It was also thought that video presentations would challenge students and encourage them to use other skills besides language. Table 2 shows that more than 60% of the students thought that the new form of assessment affected their creativity in a positive way. The percentage is particularly inspirational to the teachers because it reflects the students’ appreciation of an activity that is beyond the ‘chalk-and-talk’ approach embraced in many educational institutions in our country. Knowing that video presentations were piloted for the first time in December 2009, Table 3 should serve as a guideline for the future. As many as 65.7% of the students surveyed said that they would choose the video presentation format in the future. Convincing as it might appear, this percentage does not necessarily mean that we should completely abandon the ‘classic’ oral examination where a student is examined by two or three examiners, but it definitely goes in favour of new assessment formats in a developing educational system. Table 2 Question: 6. How did the form of assessment affect your work and creativity? Groups D, E, F Groups A, B, C Total Percentage
318
Positive answer
Negative No answer answer (no effect)
43 22 65 60.2%
16 8 24 22.2%
17 12 29 17.6%
Jonathan Pendlebury, Ana Tomović, Ivana Čorbić
Table 3 Question: 7. Having experienced this form of assessment, which form of oral exam would you choose? Groups D, E, F Groups A, B, C Total Percentage
Video Classroom ‘Classic’ No presentation presentation oral exam answer
47 24 71 65.7%
8 9 17 15.7%
9 8 17 15.7%
2 1 3 2.8%
4.2. Problems Perceived by Students It seems that introducing a new teaching or assessment tool is never free of difficulty. By analysing the students’ answers, we were able to identify problem areas that the students struggled with in producing their video presentations. This provides valuable data as it can help teachers recognise problems in future preparations for this activity. More attention should be paid to certain aspects that posed a problem so that students would feel more confident and achieve better results in the future. The difficulties perceived by the students can be classified into four problem areas: a) camera-related problems, place and time; b) organisation, group work; c) re-taping; d) personality factors, pressure and nerves. For many students, handling a camera was a first-time experience. They also said that it was hard to find a suitable place to film (e.g. without too much background noise or too many passers-by) and that even the weather conditions were not always favourable for their work (e.g. as it was early December, quite a few students recorded their presentations outdoors in freezing conditions). Another group of problems was related to organisation (time management, meeting the deadline, etc.) and the fact that some students were more committed to the task than their teammates, which in some cases caused frustration among the harderworking students. In terms of re-taping, although it allows for correction and preparation, it proved time-consuming and tedious as many students wrote in the survey that they had repeated the same scene so many times that in the end they were exhausted and bored and hence their presentation suffered from a lack of enthusiasm. Finally, personality factors should not be underestimated – many students said they felt uncomfortable talking in front of a camera.
319
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
4.3. Good and Bad Sides of Video Presentations The survey also revealed the students’ opinion of the video presentation as an assessment tool. Based on their comments, we were able to identify the good and bad sides of the new assessment. One of the good sides was the fact that this form of examination allowed students to use their time wisely and prepare themselves before the actual recording. It also provided scope for correction and detailed editing. Normally, students fear the time constraints imposed on them by classic examination formats when they are presented with questions they have to solve or discuss within time limits and on the spot. Video presentations also seem to have reduced pressure and stress levels among the students. Also, due to the fact that there were no teachers present to monitor their production process, students said they felt more at ease, which consequently had a positive effect on their work. Finally, the fun they had and the team spirit they fostered while producing their presentations should not be regarded as a light-hearted byproduct of their cooperation but as an important motivation booster. One of the bad sides perceived by the students were personality factors, e.g. stage fright, which had a detrimental effect on the quality of some of the presentations. The students also believed that the fact that re-taping was permitted led to a lot of time being spent on filming and repetition. Finally, one of the concerns of the students was that the work could be scripted in advance and therefore learned by heart. Generally, we think that this aspect is probably one of the most problematic areas. However, as long as attention is paid to naturalness and self-expression alongside custom-made scripts, this problem should not be insurmountable. 5. POINTS FOR FURTHER CONSIDERATION 5.1. Improvements In light of our results and based on our first-hand experience as assessors, we think there is room for improvement. Firstly, one cannot help but notice that the most complicated aspect of video presentations was the filming itself and the handling of the equipment. It is important to provide students with more technical advice and practical guidance from the Faculty’s Technical Support Department. Secondly, there are some areas that require more clarification, such as the choice of topics, ways of doing research, originality issues and above all, plagiarism. Other areas, such as learning about time management and team building, are also worth considering. One possibility is certainly a more creative approach to the set books or works of literature (as in Gareis, 2000, where students could act out some scenes from their extensive readers, or make their own short films based on them), and it might also be worthwhile exploring the possibility of cross-curricular benefits (with literature or pronunciation teachers, depending on the focus) as well.
320
Jonathan Pendlebury, Ana Tomović, Ivana Čorbić
5.2. Sample Presentations Connected with the issue of improvements are sample presentations. Students appreciate explanations and verbal descriptions, but as the old saying goes – ‘A picture is worth a thousand words’ – nothing is better than learning from other people’s mistakes. Bad examples from previous years would serve as useful pointers on how to avoid typical mistakes. Good examples would help students distinguish between good and bad use of sources and equipment. They should also serve as an inspiration for even better presentations in the future. 6. CONCLUDING REMARKS In this paper we have tried to present a new assessment tool which was piloted in December 2009 as a result of curriculum adjustments caused by the educational reforms. In order to provide a seamless continuation of our previous work, a critical re-evaluation of the usual examination format was needed. Considering the number of students, the length of a typical examination period and students’ linguistic resources after only three months of studying at the English Department of the Faculty of Philology, University of Belgrade, a new assessment tool had to be introduced. After years of examining students in a traditional manner (an examinee taking an exam in front of two or three examiners), the time had come to test new ways of student assessment. With hindsight and supported by a survey conducted among the students that participated in the new form of assessment, we can say that video presentations proved to be a promising assessment tool. In this paper we have discussed the format of the video presentation, the results of the survey, indicating the good and bad sides of this method. The results also serve as a comparison between the ‘new’ and the ‘old’ examination, and reflect overall student satisfaction. It was pleasing that students graded video presentations favourably and said they would gladly choose this format in the future. We have also highlighted areas that need to be improved. References Brown, H.D. (2007). Teaching by Principles, An Interactive Approach to Language Pedagogy. New York: Pearson Education Carter, R and D. Nunan (eds) (2004). The Cambridge Guide to Teaching English to Speakers of Other Languages. Cambridge: Cambridge University Press Celce-Murcia, M. (2001). Teaching English as a Second or Foreign Language. 3rd ed. Boston: Heinle & Heinle Gareis, E. (2000). “Two thumbs up!: A student video production”. English Teaching Forum Online, 38 (1): 6-17 Hedge, T. (2008) Teaching and Learning in the Language Classroom. Oxford: Oxford University Press Hughes, R. (2002). Teaching and Researching Speaking. Harlow: Longman Luoma, S. (2004). Assessing Speaking. Cambridge: Cambridge University Press Richards, J.C. and Renandya, W.A. (eds) (2005). Methodology in Language Teaching: An Anthology of Current Practice. Cambridge: Cambridge University Press The Council of Europe, CEFR. http: //www.coe.int 321
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Jonathan Pendlebury, Ana Tomović, Ivana Čorbić
INOVACIJE INSPIRISANE REFORMOM OBRAZOVNOG SISTEMA Rezime U ovom radu smo pokušali da prikažemo novo sredstvo za evaluaciju koje je prvi put probno pokrenuto decembra 2009, kao rezultat prilagođavanja kurikuluma novim reformama visokog obrazovanja u Srbiji. Da bi se obezbedila nesmetan kontinuitet prethodnog rada, jedna kriričku re-evaluaciju uobičajenog formata samog ispita bila je neophodna. Pregledom prošlih aktivnosti i uz podršku ankete koja je sprovedena među studentima koji su učestvovali u novoj formi evaluacije, možemo navesti da su se video prezentacije pokazale kao sredstvo evaluacije koje može imati veliku primenu. U ovom radu smo se bavili formatom video prezentacija i rezultatima ankete, koji ukazuju na dobre i loše aspekte ove metode. Takođe smo naveli i sve nedostatke koje bi trebalo poboljšati. Ivana Čorbić, Filološki fakultet, Beograd [email protected] Jonathan Pendlebury, Filološki fakultet, Beograd [email protected] Ana Tomović, Filološki fakultet, Beograd [email protected]
322
УДК 811.111’36:37
Анђелка Лазић Висока школа струковних студија за васпитаче, Шабац
ЛЕКСИКА ТРАДИЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ У ЧИТАНЦИ ЗА ПРВИ РАЗРЕД СРЕДЊЕ ШКОЛЕ Сажетак: У раду се региструју архаизми у приповеци Лазе Лазаревића из 19. века, Први пут с оцем на јутрење из актуелне Читанке за први разред средње школе, анализира се како су у Читанци објашњени и предочава се на које тешкоће наилазе ученици и наставници приликом рецепције старијег књижевног текста. Утврђује се функционалност Читанке у остваривању циљева и задатака у области традиционалне лексике, затим се разматрају могућности осавремењавања уџбеника не само увођењем нових, него и актуализацијом старих текстова, новим приступом тумачењу архаизама помоћу филолошке методике; изложено је лингвокултуролошко схватање фундаменталног лингвистичког проблема – корелација језика и културе. Схватањем важности семантике лексике традиционалне културе за наше ученике и давањем веће важности слојевима лексике, приступ старијем тексту ће се осавременити. Школски речници би пратили лексику у уџбеницима. Кључне речи: лингвистика, лексикологија, лексикографија, српски језик, методика наставе, читанка за први разред средње школе, архаичне речи.
1. ПРОБЛЕМ АРХАИЗМА У НАСТАВИ 1.1. Архаизам у стручној и методичкој литератури Многе речи у речнику данашњих ученика добиле су статус архаичног у односу на речник вршњака од пре неколико деценија, раније су биле актуелне или су бар постојале у свести ученика. С друге стране, наша уџбеничка литература пуна је старих текстова који врве архаизмима па су, стога, неразумљиви и непривлачни и ученицима и млађим професорима. Стручна литература појам архаизам и, уопште, непозната реч, тумачи несистематично Потврде за овакву тврдњу налазимо у следећим изворима: од стручне литературе консултовани су уџбеници лексикологије Л. Згусте (1991) и Д. Шипке (1998); лингвистички извори су: Увод у науку о језику М. Миновића (1983) и социолингвистичка литература Р. Бугарског (2002). Поред ових, већ класичних уџбеника у нашој лингвистичкој теорији, навођени су и новији текстови Љ. Недељков (2002, 2007), Д. Шипке (2006) и М. Радовић-Тешић (1982); од методичке литературе важно је било проверити шта о обради непознатих речи мисле еминентни методичари М. Николић (1992) и П. Илић (1998), као и сви новији методичари до чијих се открића могло 323
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
доћи: Смиљанић, Мишковић (2008), Савић (1997). Коришћени су и текстови Б. Јевић (1997), Д. Кликовац (2004), М. Николић (2004), Љ. Петровачки (2003, 2007); из речника лингвистичких појмова ишчитани су погледи на архаичну лексику Р. Симеона (1969) (Лазић 2009:173-178). Ексцерпцији речи из читанке претходило је темељно обавештавање из стручне и методичке литературе о архаизмима и њиховој обради у настави. Наишло се на препреке у струци, у лексикографској теорији и методици. Показало се да само процењивање архаичности лексике представља комплексан посао. 1.2. Третман традиционалне лексике у актуелној средњошколској читанци Читанка са књижевнотеоријским појмовима за први разред средње школе аутора Босиљке Милић и Љиљане Николић, чији је издавач Завод за уџбенике и наставна средства из Београда, изашла из штампе 2005. (Решење Просветног савета РС датира од 11. априла 1991) је званични и једини уџбеник за наставу српског језика и књижевности. Текстови школске и домаће лектире организовани су по тематским целинама предвиђеним Планом и програмом из 1990. у овом традиционално конципираном уџбенику. Сваки текст праћен је објашњењима, упутствима и радним задацима, али је у питању лакша или рутинска обрада, која не успева да развије љубав, склоност ка стваралачком читању и богаћењу речника, а нарочито – не забавља. Кад је реч о лексичком фонду из одређеног књижевног текста, уочава се да у сваком тексту има речи које нису у лексичком фонду ученика. У читанци су на различите начине објашњене непознате речи. Можда се хтео следити принцип да се речи издвајају на маргинама поред дужих текстова, а иза текста код краћих, у сваком случају поступак је несистематичан. Читанка за први разред средње школе пуна је старих текстова, који необавештеним припадницима савремене културе, нашим ученицима, делују сиво и незанимљиво, као да су само слово на папиру и да немају подлогу у реалном животу. Текст без свежине и тематско-мотивске разноврсности не може успоставити комуникацију са ученицима другачијих навика стечених различитим начином живота, дакле, проблем комуникације ученика (и наставника) са старим текстом своди се на дијалог фактора чији се културни обрасци разликују. Друго, општа глобализација, представљање садржаја читанке као културолошки једне целине није реална, јер је код нас сваки крај имао своје карактеристике у културном и језичком погледу, што се такође одражава у нашим уџбеницима путем језичких специфичности. Са аспекта ученика, који језички припадају различитим дијалектима и говорима, уз то су под утицајем савремене културолошке лексике, у конкретном културолошком моменту српског као матерњег језика, многе речи су постале архаизми. Језичкокултуролошки аспект органски улази у уџбенике језика. 324
Анђелка Лазић
Уочава се нарочито проблем са лексиком традиционалне културе, коју не помињу наставни програми. Не уважава се довољно језичка реалност (Дешић 2004:3). Књига о којој је реч није се бавила језиком у његовој превасходно комуникативној него искључиво у књижевној функцији. Уместо комплексног тумачења, нуди се ученицима мало аматерске лингвистике и нормативне стилистике. Да се књижевно дело не би схватило само као леп, китњаст састав, интерпретација треба да буде озбиљан и креативан посао, који је, у нашем случају, условљен препознавањем и савлађивањем семантике архаичног језика.1 Неразумљив текст не може развити љубав према књизи и читању. Проблем је у несхватању реалности у којој живе наша деца. Тешко да ће ученика занесеног трагањем по интернету мотивисати дела чије теме и садржаји нису блиски његовом сензибилитету и да ће старе приче побудити у њему читалачку радозналост. Традиционалну лексику не помињу наставни програми у којима би било препоручљиво стварање властите матрице засноване на културном и националном наслеђу и која, уместо стицања преобилног знања о језику препоручује познавање самог језика. Сматрамо да овим избором није добро избалансиран сензибилитет ученика и њихов узраст с циљевима и задацима нашег предмета, јер се аутори дословно држе Плана и програма, а дела везана за нашу традицију нису имала доброг тумача. Уџбеник није добро прихваћен од ученика. Традиционална лексика ексцерпирана је из 48 текстова, из 15 није, јер припадају преведеној књижевности и другој традицији. Пронашли смо 2680 речи. Подела на тематска поља наметнута је самом лексиком. Проблем су представљале и вишечлане лексеме. Када је вршена ексцерпција речи из Читанке, предвиђало се шта ученици не знају, онако како саветују методичари. Касније ће се видети (после спроведене анкете) да је много више речи непознато нашим ученицима и то у само три приповетке Лазе Лазаревића, писца из Мачве, краја одакле потиче већина ученика. Ауторке читанке издвојиле су и објасниле укупно 137 непознатих једночланих лексема, 26 вишечланих лексема и 42 имена. Анализа је показала да се речник данашњих ученика разликује од речника њихових вршњака од пре неколико деценија. Многе речи, које су раније биле актуелне или су бар постојале у свести ученика, временом су добиле статус архаичног па је дошло до раскорака између предвиђених речи и стварних што уз чињеницу да архаичној лексици није посвећено довољно пажње наводи на закључак да је архаизмима и другим слојевима лексике 1
Уколико ученик не разуме симболику гусала (у одређеном типу наше културе, не на целом простору српског језика) и значај фолклора уопште, он неће бити заинтригиран за понуђени текст, а то се дешава, пре свега, уколико не савлада архаични језик. Читајући Његоша нпр. може се запитати како неко кратку пушку, џефердар може поредити са сином и братом. Збуњеног ученика у оваквим ситуацијама задесила је, пред измењеном и непознатом стварношћу, иста запитаност као Домановићевог Краљевића Марка када се нашао по други пут међу Србима. Без разумевања језика и културе коју он презентује не може се очекивати да ученик схвати и са радозналошћу чита старе текстове.
325
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
потребно дати већу важност у средњој школи. Указала се потреба за новим речницима који би пратили лексику у уџбеницима, а требало би осавременити и сам приступ обради речи. Кад је реч о приповеци Први пут с оцем на јутрење објашњење непознатих речи и израза приложено је поред текста, на маргинама и односи се скоро искључиво на турцизме (ајлук – месечна зарада, плата; бућме – усукана трака којом се украшава одело; амбар – складиште за робу, нарочито за житарице; силај – појас за оружје). Објашњено је само седам наших речи (дркела – оронуо човек или животиња; петачка – буре које хвата 250 литара; печал – бол; сребрњак – пиштољ украшен сребром; туњез – млакоња, несналажљив човек; чича – стриц), иако текст врви архаизмима и синтаксичким склоповима карактеристичним за Мачву. Ауторке тумачење мање познатих речи и појмова своде само на једно значење и то без давања примера (аков – 50 литара; алилуј – припев у хришћанској литургији, значи „хвалите Господа“; крајцар – бакрен новац који је био у употреби у Аустро-Угарској). Објашњења су углавном синонимска (дурбин – доглед; јеспап (еспап) – роба; казначеј – благајник), што се у крајњој линији своди на превођење најмногобројнијих турцизама (абонос-чибук – чибук од ебановине; као санћим – тобож; такум – опрема; транболас – свилени појас са ресама; ћурдија – кратак крзнени капут; ћурче – кратак горњи капут постављен крзном; ћурчија – крзнар; харбија – шипка којом се чистила и набијала пушка или пиштољ; џемадан – горња одећа без рукава; џубе – дуга горња хаљина без рукава. Објашњено је значење речи: лакерда (локарда) – врста рибе; легрштер – писаљка којом се писало по таблици од шкриљца; плета – новац у вредности од некадашњих 20 пара; (зашто не и ћата, добошар, итд. итд?). Дефиниције су најчешће непотпуне (да му потпише буквар – да му изда уверење о упошљењу; не у вези са буквицом; пајташи – другови, пријатељи; не и лоша конотација. Има и граматичких неслагања типа пачалуци – доњи део ногавице на чакширама старинског кроја; лексема наведених у облику у коме се налазе у тексту, као и нејасноћа на местима где се непозната реч објашњава непознатим синонимом чоха – сукно; тунос – фес израђен у Тунису; цагрије – корице у којима се држи нож; ројта – реса. Наишли смо и на нека непотребна објашњења, нпр. алeкције – лекције. Објашњења не тумаче граматичке особине непознатих лексема, не наводе нормативне вредности, сферу употребе, а најчешће ни стилску функцију речи; садрже само семантичку идентификацију лексема у тексту, тачније у контексту, док се остала значења полисемичне речи (нпр. свитац – свећица) не спомињу. Објашњено је свега 38 речи, а да је то само мали број непознатих речи видеће се из речника лексике традиционалне културе који се односи на три Лазаревићеве приповетке и тумачи преко 2000 лексема. Притом, ове речи нису објашњаване по важећим лексикографским принципима. Објашњење речи у Читанци за први разред средње школе није одговарајуће нити довољно. У РМС је наведено око 800 Лазаревићевих примера.
326
Анђелка Лазић
1.3. Непосредан сусрет ученика с архаизмима Испитивали смо архаизме у конкретним условима, из угла ученика прве године Школе за уметничке занате у Шапцу, што је показало реалну ситуацију, јер савремени наставник треба да се прилагоди конкретним условима: да познаје ученике и средину у којој ради. Школу похађају ученици махом из Мачве и Поцерине, дакле са говорног подручја које припада млађем штокавском дијалекту који се нашао у основи српског књижевног језика. Интересовало нас је које су речи архаичне нашим ученицима, на који начин су оне објашњене у Читанци, јер смо, припремајући се за тумачење архаизама наилазили на тешкоће. Анализа резултата теста, који су радила 142 ученика рођена 1990. године, потврђује чињеницу која је наставницима позната: ученици не разумеју лексику традиционалне културе, утицај обрађеног текста на њено разумевање је недовољан, корелације између величине вокабулара и општег успеха ученика нема. Неке речи потпуно су непознате ученицима, за неке су чули, а неке данас имају другачије значење. Познавање семантике лексике писца из истог краја, недовољно познавање старе локалне лексике, може бити полазна тачка за изучавање семантике традиционалне лексике. Када је реч о одећи, нпр, непознавање је било потпуно, проценти се крећу око 20% и 16%. Млади професори показали су слично непознавање семантике лексике традиционалне културе, једино су професори историје и веронауке били нешто обавештенији. 2. ПРЕДМЕТ РАДА 2.1. Приступ обради лексике традиционалне културе Рад се бави испитивањем семантике лексикона српског језика, лингвистичком анализом лексикографског поступка који је коришћен приликом тумачења семантике лексике у обавезној литератури у образовном систему. Посвећује се пажња тумачењу речи у актуелним читанкама за средње школе у Србији. Треба да се: 1. утврди оправданост тумачења значења речи у читанкама и 2. да се анализира модел по којем је речник актуелне читанке организован, те да се предложи ефектнији модел речника за школску употребу. 3. Циљ овога рада је пописати и описати један сегмент лексике традиционалне културе Мачве на основу теренског истраживања и података у књижевности, етнографској и историјској литератури. 4. Предмет овог испитивања је лексички систем српског језика, говора Мачве, део тог система који се односи на тематику традиционалне културе. На тај начин моћи ће се утврдити да ли су актуелни модели по којима су ови речници конципирани подесни за преношење културолошких информација неопходних за рецепцију старог текста, да ли су структурирани тако да могу 327
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
на подесан начин бити интерпретирани. Дају се подаци о месту архаичне лексике у Наставном плану и програму, у методичкој литератури за образовни систем, у уџбеницима методике. Припрема се оптималан модел речника који ће омогућити ученицима да ову лексику усвоје, посвећивањем пажње семантичком аспекту речи (Недељков 2007:77): „Информације о комуникативној функцији језика требало би употпунити подацима о језику као медијуму испољавања културе“ (Недељков 2007:79) с обзиром да је управо културна функција језика присутна у школским текстовима данашњем ученику далека. Један од задатака овога рада је и разматрање могућности једнојезичног лексикографског представљања лексема присутних у тексту Лазе К. Лазаревића у Читанци за за први разред средње школе, Први пут с оцем на јутрење, с акцентом на лексичкој семантици условљеној временом и територијом. Наводећи уверење Андрића и Лесковца да је управо речник „кључно и најактуелније питање културе“, Мато Пижурица истиче да: „Наша генерација закључује традиционални тип културе“ те да ће се лексика, која је нама блиска, пасивизирати и остати у историјским речницима (Пижурица 2007:26). 2.2. Колико разумемо лексику традиционалне културе Заједничку непознаницу за све ученике, ма ком говорном подручју припадали, укључујући и ученике из Мачве, представља култура 19. века присутна у тексту и семантика традиционалне лексике као њен израз. На самом почетку Лазаревићеве приповетке наратор Миша излаже своје сећање на оца Митра: дат је очев портрет, описана очева нарав, његов однос према деци, однос према шегрту, мајци, његов однос према свету. Ауторке Читанке за први разред средње школе запазиле су да треба објаснити речи које описују одећу главног лика и највећи део њиховог труда свео се на овај део посла, вероватно што су у питању турцизми чије значење се могло лако наћи у Речнику турцизама Абдулаха Шкаљића. Семантика лексеме отац данас се разликује од некадашње. Данашњи очеви децу воде у вртић, зоолошки врт и купују им компјутерске игрице. У односу дете-отац ни речи нема о послушности и страхопоштовању, што се у Лазаревићево време подразумевало. Да би се из речника за школску употребу читала култура одређеног времена, треба избегавати грубе и непрецизне дефиниције (да је отац партријархални деспот, а мајка она која само трпи и ћути), податке у дефиницији треба детаљно дати узимајући у обзир све околности и значењске нијансе и притом не заборављати да старија генерација памти време када није било струје и када се за посету биоскопу сакупљао новац месец дана, а да данашњи ученици и не помишљају да је тако нешто могуће. У речнику за школску употребу требало би дефинисати и лексему отац (као припадник одређене културе), а камоли лексему бабо, што у Читанци није учињено. Анкета је показала да изненађујуће великом броју наших ученика није познато значење лексеме бабо, иако им је од помоћи, само делимично, могао бити контекст. 328
Анђелка Лазић
Лексички израз за појам отац, бабо у речнику турцизама А. Шкаљића је: отац, поочим, деда, свекар, таст, уопште старији мушкарац. Шта од тога да издвоји ученик средње школе поводом следећег контекста, нарочито ако не схвати ни значење лексема чича и ортачки радити: А знам, опет, кад је умро мој чича с којим је бабо ортачки радио и кога је јако волео. ..стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти..., а баби заигра доња усна...(Николић, Милић 2005:66/67)? У Речнику Матице српске лексема бабо упућује се на лексему баба м (вок. бабо) тур. = бабо. Затим следи дефиниција као у Речнику турцизама. Облик баба карактеристичан је за екавске дијалекте, а бабо за ијекавске, а полисемија ове лексеме није иста на целом простору на коме се говори српски језик, али овакве информације не постоје у Речнику (Недељков, Петровачки 2006:280/281). У Мачви се говорило бабо, у Лазаревићевом тексту бабо је синоним за оца, а полисемија наведена у Речнику у овом говору није присутна. Данас је старијим мештанима познато значење ове лексеме, али је не употребљавају. У тексту приповетке лексема отац, само отац као функција или тај велики, неприкосновени, претећи, који стоји више ње и кога мајка ословљава са господару мој (Николић, Милић 2005:76) употребљена је 19 пута, од чега је 8 пута у питању мушки родитељ (стр. 66,66,67,67,67,68,71,71), а 11 пута – велики отац, бог на земљи (стр. 73, 74,74,75,75,76, претеће (76,76,77,77). Лексема бабо употребљена је 9 пута (66, 67,67,67,71,72,72,73,76) (бабин 1х, 77. стр.), понекад испред ње стоји заменица мој и изражава топлији, приснији однос наратора према оцу, као када бисмо данас казали тата. Обе лексеме које значе отац употребљене су у тексту 28 пута. Интересантно је поређење фреквентности лексеме мајка у разним њеним видовима у односу на лексему отац, лексема се јавља 65 пута. Зашто је важан прибор за пушење? Бавећи се испитивањима на терену може се уочити да управо делови одеће, накит, украси и сл. најуверљивије наглашавају статус власника подвлачећи социјалне разлике, што им је, сем употребне вредности, најчешће циљ. Кеса за дуван Митрова била је извезена златом и ђинђувама. Семантика ове полусложенице не може у потпуности бити изведена из контекста у Читанци. Из перспективе школске популације не разумемо данас ни шта је абонос нити шта је чибук. Може се закључити само да уз богату одећу главног лика пристају и скупи детаљи, да се ради о некаквом предмету који користе пушачи и да се отац Митар од тог предмета не одваја, нарочито када креће у кафану. У Читанци за први разред средње школе ученицима су објашњене само две лексеме из ове области и то на следећи начин: абонос-чибук – чибук од ебановине; и такум – опрема. Архаизам је са становишта модерног књижевног језика свакако најчешће то што многе речи код Лазаревића имају другачије значење од данашњег. Реч је о предметима, појавама, људским односима другог и другачијег света од овог данашњег који живи по новим обрасцима. Идеја овога рада је да те329
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
ренско испитивање може много помоћи у разумевању писца из тог краја. Терен је тек у новије време истражен (Лазић 2000 и 2008), а теренским радом се најбоље може испитати појмовни свет тог краја кроз утврђивање семантичког садржаја лексике коју употребљава писац из 19. века. Да би се организовала добра настава дијалекатска испитивања послужиће као пут до појмовног света књижевника Лазе К. Лазаревића. Навешћемо пример у прилог овој тврдњи. У справе за домаћинство, између осталих, Г. Вуковић убраја само решето као справу за сејање жита, а ветрењачу помиње као уређај за млевење житарица, обично ван куће, на ветар. У Мачви се под овим диференцијалним знаком налазе називи 'справе за сејање пасуља, жита и сл.'; ветрењача ж дрвена направа на четири ноге или точка у облику металног рупичастог ваљка (добош) са металним осовинама и зупчаницима, и пропелером (дашчице у кругу), полуокругла и са ручицама за вејање пасуља ручним окретањем приликом ког ветар одваја пасуљ од нечистоће која пропада на рупице добоша док пасуљ излази на левкаст плех до суда (ређе се користила за вејање сунцокрета и жита), тријер. – (ватра) дохвати чардак са шишарком, шупу с ветрењачама и с ракијом, па дућан с целим јеспапом. (147) Ветрењача се у Мачви користила за вејање пасуља или жита и имало ју је мало људи. На примеру Лазаревићевих текстова из актуелних средњошколских читанки откривају се дијалекатске и културолошке особине Мачве и објашњавају се лексичком грађом прикупљеном са терена. Сматрамо да је овакав поступак најприкладнији за тумачење старијег књижевног текста па самим тим представља темељни услов за рецепцију књижевног дела. 3. КЉУЧНА ПРЕПОРУКА 3.1. Речник за школску употребу Нови концепт наставе српског језика и књижевности који се базира на тумачењу семантике лексема традиционалне културе заступљених у образовном процесу у складу је са савременим тенденцијама у лингвистици које иду у правцу антрополошке лингвистике2, а која се бави односом језика и културе (Ивић M. 2001:233). Наведене славистичке теорије актуелне су у Русији и примењују се у образовном систему највише у учењу руског језика као страног, а могле би се применити и у настави српског језика и књижевности, нарочито приликом тумачења текстова из традиционалне културе какви преовлађују у нашим читанкама (народна књижевност, српска књижевност XIX века). Запажање да: „Они који се баве савременом методиком наставе језика истичу значај семантичке компоненте језика у савременој настави, односно скрећу пажњу на потребу лингвокултуролошког приступа настави језика“ 2 Крајем XX и почетком XXI века појавиле су се лингвокултуролошке школе у области славистике, њихов културолошки концепт заснива се на формули: „култура посредством језика, језик посредством културе“. (Кончаревић 2003:229).
330
Анђелка Лазић
(Недељков 2007:80) има као логичан наставак препоруку: „Лексеме из домена традиционалне културе, као својеврсне културеме, захтевају шире културолошко и методичко сагледавање и обраду“ (Петровачки, Недељков 2006:643). Могло би се размишљати о увођењу новог, културолошког метода који се потврдио у настави страних језика: уместо раније примењиване формуле „језик+култура“ усвојила би се другачија стратегија формулисана као „култура посредством језика, језик посредством културе“, која учење језика инкултурацијом, усвајањем чињеница националне културе схвата као примарни циљ наставе језика, а целокупан образовни процес сматра трансмисијом културе (Кончаревић 2006: 2). Тешко је поверовати да данас постоји бољи метод од лингвокултуролошког за тумачење семантике лексике традиционалне културе у школи. И у социолингвистици се зна да понекад није довољно разумети само значење речи; да би се разумело значење реченице потребан је контекст конкретних говорних ситуација (Бугарски 1995:146). Притом језик треба схватити као медијум испољавања културе. Да би се разумео текст из прошлости, битно је знати какво је било значење речи у прошлости – тако се долази до културолошког кода, језгра, суштине, до културолошки аутентичне семантике културно маркиране лексике. Предлаже се интердисциплинарно научно истраживање традиције (Бугарски:2006:31-37). Егзегетски речник3, који је циљ овог рада, бави се денотатима лексичких јединица, тако даје податке о ванјезичком свету, физичком и нефизичком. Уређен је по речима и садржи само речи десигнативног карактера и лична имена. “Важно је, међутим, схватити да веома специјализовани рјечници могу бити енциклопедијског карактера под условом да се занимају првенствено за денотате“ (Згуста 1991:190). Ни обим, а ни принципи избора одредница нису релевантни, „одлучујући фактор је њихово интересовање за ванјезички свијет и врста података које дају“. Тако одредница може да садржи слике, табеле, формуле да би онај ко чита могао знати шта значи у материјалном свету одређени податак (Згуста 1991:190). Енциклопедијске одреднице могу бити дуже и краће, битно је да су увек усредсређене на ванјезички свет, на саме објекте. Тако ће одреднице овог дијахронијског, развојног лексикона бити опис неких места стварног живота и рада људи на одређеном простору и у одређеном времену у односу на савремено схватање истих, сличних или заборављених појмова. Имајући у виду корисника, речник је енциклопедијски конципиран. 3
Значење речи: егзегеза, -е и егзегеза, -е ж [грч. ехegesis вођење, разлагање] критичко излагање, објашњење, тумачење неког текста (нарочито библијског) (Клајн, Шипка 2006:397). Егзегетски речник је....рјечник књижевног текста (и) може да се састоји од елемената који у основи припадају трима категоријама: (1) језичкој (значење ријечи), (2) енциклопедијској (реалије; денотати на које се упућује у тексту), (3) егзегетској (садржина текста, његове нејасноће и додатна значења, и поједине идеје изражене у њему, итд.)...У класификацији филолошких метода и процедура, егзегеза је често...схваћена као да укључује и објашњење денотата на које се упућује у тексту ..желимо да упутимо на енциклопедијску обраду денотата.., без обзира на тип рјечника (Згуста1991:198).
331
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
3.2. Дискусија и закључци У образовном процесу, према Наставном плану и програму, у оквиру предмета Српски језик и књижевност, чести су садржаји који се тичу културне традиције. У нашим школама користи се комплет читанки за средњу школу аутора Б. Милић и Љ. Николић, које је издао Завод за уџбенике и наставна средства из Београда. Полазећи од актуелног Плана и програма, читанке садрже махом текстове старијег настанка, далеке савременом читаоцу. Када је реч о делу старијег писца, неопходно је културно превођење да би језик постао посредник, а не препрека за културни дијалог различитих генерација. У оваквом културном превођењу веома је значајна улога језика као посредника, али је он истовремено и препрека за културни дијалог, јер су нам непознати детаљи који би омогућили разумевање и прихватање културних специфичности давне културе истог народа. Култура језичка мора подразумевати историјске, социолошке и психолошке предиспозиције иначе ће разумевање текстова ометати генерацијски проблем, овде се дословно говори о интеркултуралности, на сличан начин као када је у питању однос са језиком неког другог народа. Из најмање два разлога неопходно је правилно тумачење непознатих речи према М. Николићу: да би ученици боље схватили текст и да би се проширио њихов речник. Када је реч о Заводовим читанкама о значењу непознатих речи и појмова наставници и ученици могу се обавестити са маргина на странама, или из питања и задатака после текста, из метатекста, јер немају објашњење на крају текста. Приликом састављања речника аутори читанки не држе се истог принципа тако да се речи објашњавају и по азбучном реду, и по редоследу појављивања или одмах поред места где се појављују у тексту; негде се не придржавају ниједног од тих принципа па ученици трагају за речима уместо да се концентришу на перципирање текста. Граматичке особине, нормативна вредност, сфера употребе, стилска функција речи у датом контексту не занимају ауторе читанки. У читанкама је објашњено мање појмова него што је потребно, јер аутори очекују да ће ученици њихово значење схватити из контекста, што је често немогуће, нарочито ако се има у виду да су текстови у нашим читанкама старијег датума и да припадају сасвим другој култури, далекој нашем ученику. Посебан проблем представља дефинисање лексема. Залажући се за економичност, аутори објашњавају непознате речи идентификујући само њихову семантику и то синонимски, што помера, проширује или сужава њихова значења. У настојању да дају што више синонима (или што краћих објашњења, уколико не налазе одговарајуће синониме) дешавало се да и у објашњењу наводе архаичну реч, непознату ученицима. Представљање вишечланих лексема и израза, уз недостатак принципа у поступку, још је дискутабилније од представљања једночланих лексема. Поступак састављања речника читанке није изведен у складу са захтевима савремене лексикографије, речник садржи материјалне грешке и није погодан за коришћење. 332
Анђелка Лазић
Аутори Читанке тумачење мање познатих речи и појмова своде најчешће на једно значење, без навођења примера. Објашњења су углавном синонимска и у функцији су превођења турцизама. Има граматичких неслагања, непотребних објашњења, као и нејасноћа на местима где се непозната реч објашњава непознатим синонимом. Објашњења не тумаче граматичке особине непознатих лексема, не наводе нормативне вредности, сферу употребе, а најчешће ни стилску функцију речи; садрже само семантичку идентификацију лексема у тексту, тачније у контексту, док се остала значења полисемичне речи не спомињу. Састављачи читанки запазили су да се у неким случајевима не може избећи опширнија дефиниција састављена из ширег и ужег појма; тако се конкретан предмет смештао у врсту којој припада. Синонимском и штуром дефинисању нарочито су се опирали појмови из народне традиције па су неке од њих аутори објаснили на крају текста наводећи цитате из Вуковог Рјечника. Дискутабилно је колико наши велики описни речници могу да помогну школској пракси, а наш први речник лексику традиционалне културе може тумачити само лексиком традиционалне културе, што не решава проблем о коме је реч. Несистематичност у стручној литератури представља озбиљан проблем. Тешко је одредити које су речи архаизми, а које не. Из стручне литературе тешко је одредити и сам појам архаизма, а још теже посматрати га из данашње перспективе. Методичари и наставници често олако прелазе преко непознатих речи. Припремајући се за час, предлаже М. Николић, наставник треба да предвиђа које речи могу бити непознате ученицима и проналази начине за тумачење оваквих речи и израза, разврставајући истовремено овакве речи према важности њиховог значења и могућности да значење ученици сами могу схватити из контекста. У Читанци за први разред средње школе, у 48 текстова пронашли смо 2680 лексема које припадају лексици традиционалне културе. После анкете спроведене у Школи за уметничке занате у Шапцу, само у приповеткама Први пут с оцем на јутрење и Ветар (у читанкама за први и други разред) пронађено је преко 1600 лексема, што говори о непознавању семантике традиционалне лексике од стране ученика и о немогућности наставника да претпостави и предвиди шта ученици знају без претходног испитивања. Завичајни говор својих ученика наставник треба да искористи као полазиште у свом раду и као извор при тумачењу семантике речи у делима завичајних писаца, што олакшава рецепцију књижевног дела. Само на тај начин језику се неће прилазити као апстрактном систему који је одвојен од деце и њихове средине. Духовна култура изграђује се на вредностима и потребама стварног живота. У средњошколским читанкама заступљена су само два текста мачванског писца Лазе Лазаревића: Први пут с оцем на јутрење у првом и Ветар у другом разреду. Други мачвански писци не помињу се у читанкама, ни у другим уџбеницима. Национална култура манифестује се у језику тако да би практична примена новијих открића лингвокултуролошке лексикографије и лингводидакти333
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
ке допринела ефикасности наставе српског језика у циљу очувања културних, језичких и националних специфичности. У оквиру мета-текстова, чија функција и јесте да омогуће боље разумевање и тумачење књижевних текстова, могао би да се планира и један мали посебни речник, глосар који би објашњавао речи чију семантику ученици не разумеју, иако припадају српском говорном језику. Уз помоћ глосара успоставила би се културна комуникација између културног модела који нуди текст са оним разумљивим и прихватљивим ученику. Показало би се да и садржај неких старих текстова може бити усклађен са интересовањем ученика те да може да ангажује његове интелектуалне емотивне и имагинативне снаге. Додатно би се читала и духовна клима давног периода, а успостављањем културних веза развијала би се и свест о духовним и културним вредностима. Тамо где програм и уџбеник не можемо попунити савременим делима, остварићемо га новим приступима: читањем класика као савременика. Може се закључити следеће: Лексика српске традиције врло је фреквентна у Читанци за први разред средње школе аутора Б. Милић и Љ. Николић, јер су текстови у њој махом старијег настанка. Разлике у култури писца и данашњег ученика нарочито су очите у домену лексике. Третман лексике у нашим читанкама је нефункционалан па не служи својој основној сврси, перципирању текста. Пошто је појмовна стварност наше традиције неравномерно и несистематски испитана етнолошки и етнолингвистички, за добру наставу српског језика као матерњег потребно је обезбедити лексикографски приручник, одговарајући школски речник, који ће бити тумач лексике традиционалне културе примерен школском узрасту, помоћ наставнику и ученику у тумачењу културолошке лексике и дијалекатских специфичности, које долазе до изражаја у књижевним делима из периода реализма. Пажњу треба усмерити на методологију лексикографског представљања одреднице у речнику имајући у виду корисника. У речник треба да уђу све оне лексеме које се на било који начин могу повезати са традиционалном културом. Та повезаност се види у дефиницији која је енциклопедијског типа; реч је о предавању културолошког материјала помоћу филолошке методике, о лингвокултурошком поступку у стварању речника и у наставном процесу. Важнијим од обима наставног програма сматрамо повезивање градива са стварним животом па се семантика лексике из књижевног дела Лазе Лазаревића испитује у селима Мачве и у менталном лексикону ученика из Мачве да би постала темељ за стварање речника маркираних лексема које поседују културни набој. Оваква испитивања могу бити корисна за реформу образовања. У наставним плановима и програмима за српски језик и књижевност требало би дати више места лексици и њеној семантици, а нарочито лексици традиционалне културе. 334
Анђелка Лазић
На основно питање данашње методике српског језика се одговара поновним решавањем трајних задатака – како унапредити наставни процес, како побољшати наставне планове и програме, како написати квалитетније уџбенике. Као основни садржај образовања узима се култура, те се образовни процес поима као улажење појединца у културу, а усвајањем њених вредности, он постаје субјект културе. Читанка може бити и треба да буде антологија људског искуства. Књига пуна старих, али разумљивих и блиских, текстова истовремено је и ризница заборављених речи иза којих се крију заборављена занимања, делови одеће, опреме коња и сл. Такав уџбеник развија осећање за вредности и њихово присуство у разним временима, свест о традицији и о избору из традиције. Тако ће се обнављати читалачки ланац кроз историју књижевности као александријски синдром. Часови српског језика постаће важни у животу ученика. Литература Бугарски, Р. (2002). Увод у науку о језику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Бугарски, Р. (2006). „Култура и језик“. У: Сусрет култура, зборник радова: Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет: 31-37. Вуковић, Г. (1990). Терминологија куће и покућства у Војводини: Нови Сад: Филозофски факултет, Институт за јужнословенске језике. Дешић, М. (2004). „Интегрални приступ при стварању и примјени уџбеника српског језика. Трибина у Заводу за уџбенике и наставна средства“. У: Просветни преглед: 3. Згуста, Л. (1991). Приручник лексикографије I: Сарајево: Свјетлост, Завод за уџбенике и наставна средства. Ивић, М. (2001). Правци у лингвистици I-II, (Лингвистика у деведесетим): Београд: Библиотека XX век. Ивић, П. (1986). Српски народ и његов језик: Београд: Српска књижевна задруга. Илић, П. (1998). Српски језик и књижевност у наставној теорији и пракси: Нови Сад: Филозофски факултет. Јевић, Б. (1997). Догађање књижевног дјела у разредној настави: Нови Сад: Филозофски факултет. Кликовац, Д. (2004). „О неким проблемима у вези с писањем уџбеника за српски језик и омогућим решењима. Трибина у Заводу за уџбенике и наставна средства: Београд: Просветни преглед: 15-16. Кончаревић, К. (2003). „Конфронтациона лингвокултурологија и нова парадигма наставе српског језика као страног“: Београд: Научни састанак слависта у Вукове дане 31/1. Актуелна питања проучавања, нормирања и наставе српског језика: Зборник Међународног славистичког центра на Филолошком факултету: 229-239. Кончаревић, К. (2006). „Руски језик у измењеним околностима функционисања: нова стратегија Наставе“: на сајту http://www.russian.slavica.org/article118.html:1-13. Кончаревић, К. (2006). Руска култура и цивилизација као предмет истраживања и наставе језика, на сајту: http://www.srpska.ru/article.php?nid=4977: 1-6. Лазић, А. (2000). Јела и пића у Мачви. Нови Сад: Ауторско издање. 335
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Лазић, А. (2008). Грађа за речник говора Мачве. Шабац: Културни центар. Лазић, А. (2009). „Лексика традиционалне културе у образовној функцији“. У: Зборник, 10. Шабац: Висока школа струковних студија за васпитаче: 102-107. Лазић, А. (2009). „Традиционална лексика у стручној и методичкој литератури“. У: Зборник, 10. Шабац: Висока школа струковних студија за васпитаче: 173-178. Миновић, М. (1989). Увод у науку о језику (за студенте српскохрватског језика и других лингвистичких предмета): Сарајево: Свјетлост. Недељков, Љ. (2002). „Проблем вишечланих лексема у лексикографској пракси“: Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе: Зборник радова са Међународног научног скупа о лексикографији и лексикологији 2001: Београд-Нови Сад : САНУ-МС:243-249. Недељков, Љ. (2006). „Модели културе – проблем језичке експликације“: Сусрет култура. Зборник радова: Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет: 537-545. Недељков, Љ. (2007). „Место морфологије у настави српског језика и књижевности“: Зборник радова Унапређивање наставе српског језика и књижевности (приредила др Љиљана Петровачки): Нови Сад: Филозофски факултет: Одсек за српски језик и лингвистику: 74-81. Николић, Љ. Милић, Б. (2005). Читанка са књижевнотеоријским појмовима за I разред средње школе: Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Николић, М. (1992). Методика наставе српског језика и књижевности: Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Петровачки, Љ. (2003). „Уџбеник и мотивација ученика за читање и тумачење књижевног дела“: Београд: Књижевност и језик, L, 1-3; Часопис Друштва за српски језик и књижевност Србије и Друштва за српски језик и књижевност Црне Горе: 115-128. Петровачки, Љ. (2007). „Методичке апликације у настави синтаксе: значење и употреба глаголских облика“: Зборник радова Унапређивање наставе српског језика и књижевности (приредила др Љ. Петровачки): Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, 59-73. Петровачки, Љ. (2006). „Читанка, мозаик стаза, лица предела: Нови Сад: Сусрет култура: Зборник радова: Филозофски факултет: 748-756. Плут, Д. (2003). Уџбеник као културно-потпорни систем: Београд: Завод: Институт за психологију: Филозофски факултет. Пижурица, М. (2007). „Избор речи и култура језика“: Зборник радова Унапређивање наставе српског језика и књижевности (приредила др Љ. Петровачки), Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, Нови Сад, 21-28. Радовић-Тешић, М. (1982). „Архаизми и њихова обрада у Речнику САНУ“: Зборник радова Лексикологија и лексикографија, 257-262. Савић, П. (1997). Нова школа, демократски преображај школе и друштва: Београд: Школски ПТТ центар, , 5-502. Симеон, Р. (1969). Енциклопедијски речник лингвистичких назива: Загреб: Матица хрватска. Смиљковић, С. Мишковић, М. (2008). Методика наставе српског језика и књижевности: Учитељски факултет у Врању, Учитељски факултет у Ужицу. Шипка, Д. (1998). Основи лексикологије и сродних дисциплина: Нови Сад: МС.
336
Анђелка Лазић
Anđelka Lazić
TRADITIONAL CULTURE LEXIS IN THE READER BOOK FOR THE FIRST GRADE OF SECONDARY SCHOOLS Summary In this paper we register archaisms in a tale by Laza Lazarevic from the 19th century, Prvi put sa ocem na jutrenje (For the First Time with Father at the Morning Prayer) in the current Reader Book for the First Grade of Secondary Schools, and also analyse the way they are explained in the Reader Book and present all the difficulties the students and teachers encounter during the reception of an older literary text. The functionality of the Reader Book has also been discussed for the purpose of realization of the aims and tasks in the field of traditional lexis while the possibility of modernization of the textbooks has been considered not only through the process of introducing the new texts but also through the process of actualization of the older ones as well as through the new approach to the explanation of the archaisms by using philological methods: a linguo-cultural conception of the fundamental linguistic problem – correlation of the language and culture has been presented. Understanding the importance of the semantics of the traditional culture for our students and giving more significance to the lexical layers will enable the approach to the older texts to become more up-to-date. School glossaries should be included in the textbooks. Anđelka Lazić Visoka škola strukovnih studija za vaspitače, Šabac [email protected]
337
II DRUŠTVENI I FILOZOFSKI ASPEKTI JEZIČKE KOMUNIKACIJE
UDK 81’1:316.77
Branislav Stevanović Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet
DRUŠTVENO-INTEGRATIVNA ULOGA GOVORA VERSUS GOVORNO-DIFERENCIRAJUĆE ULOGE DRUŠTVA Sažetak: Prava realnost govora nije apstraktni sistem jezičkih formi, već “socijalni događaj govorne interakcije“ (Bahtin). Svaki smisleni iskaz je momenat neprekidne komunikacije i načina života jedne zajednice. Ipak, rečima se ne prenosi samo značenje, već se izražava i društvena hijerarhija. Konkretne reči neposredno izražavaju i socijalne odnose između ljudi, a sama komunikacija zavisi od čitave skale faktora, od ekonomskih do kulturnih. No, verbalna komunikacija, iako se odvija unutar određenih društveno-ekonomskih i kulturnih okvira, nikad nije u potpunosti okovana tim okvirima. Komunikacija je dinamičan odnos u kome njeni subjekti neprekidno razmenjuju poruke i značenja koji neizbežno utiču na društvenu svest učesnika u saobraćanju. Time komunikacija dovodi do transformacije početnog iskustva sagovornika u zajedničko traganje za objektivnim vrednostima poruka koje razmenjuju. Zato je dijalog prevalentan kulturni model u modernom svetu u nauci, umetnosti, ekonomiji, svakodnevlju, a svojevrsna vera u dijalog jedino preporučljiva vrsta “svetovne religioznosti“ za političke subjekte u savremenim demokratskim sistemima. Ključne reči:
govor, jezik, simbol, komunikacija, društvenost, dijalog, demokratska društva.
1. GOVOR I DRUŠTVO: UZAJAMNI ODNOSI I INTERFERENCIJE Mnogo pre nego što je postao izraz konkretnih ljudskih potreba za komuniciranjem i saopštavanjem unutrašnjih podsticaja pojedinačnih subjekata, jezik se pojavio kao smisaoni horizont uz pomoć kojeg ljudi uopšte mogu imati neki svet. Kako ističe M. Đurić - “u svojoj osnovi, jezik je, zapravo, samootkrivanje sveta, i ukoliko čovek na primeren način odgovori na ovo otkrivanje, to je u isti mah i susret čoveka sa svetom“ (Đurić, 1989:42). Tako je i mythos u samom početku značio “božansku reč“, delatnost koju su pokrenuli sami bogovi, a ne ljudi. Ovu svoju praiskonsku funkciju simboličkog stvaranja, prepoznavanja i organizovanja sveta, jezik je zadržao sve do današnjih dana.1 Zato nije nimalo slučajno što se u arhajsko doba tako visoko cenio vrač koji poznaje magične reči i jezik i mit su bili iskonski ljudski “zavičaj“, izvorni susret čoveka sa svetom koji se i nadalje produžava upravo posredstvom jezika.
1
Edvard Sapir ističe: “Za normalnog čoveka svako iskustvo, stvarno ili potencijalno, zasićeno je verbalnošću. Time se objašnjava zašto toliki obožavaoci prirode, na primer, ne osećaju da su uspostavili istinski dodir s njom dok god ne ovladaju nazivima mnogih vrsta cveća i drveća, kao da je primarni svet stvarnosti verbalan, i kao da se čovek ne može približiti prirodi ukoliko najpre ne ovlada terminologijom koja je nekako mađijski izražava“ (Sapir, 1984:31).
341
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Jezik i govor, dakle, nisu samo sredstva za sporazumevanje među ljudima, već se u rečima kondenzuje i, kao u kakvoj riznici, ljubomorno čuva svekoliko iskustvo društva, njegov pogled na svet. Učenje govora je ujedno i sticanje i kumulacija iskustva o čitavom svetu, simboličko “otvaranje“ i “stvaranje“ sveta pomoću jezika. Između individua i sveprisutne prirodne i društvene okoline, nikada ne postoji nekakav neposredan, nepatvoreni odnos, već odnos koji je uvek isposredovan kulturom, tj. raznim simboličkim izrazima, pre svega onim jezičkim.2 Ovaj proces simboličkog “stvaranja prirode“ pomoću jezika, iskazan je u velikom broju mitova o postanku sveta, poput onog u Starom zavetu, gde gotovo svim božjim aktima neposredno prethodi naredbodavna božja reč (“I reče Bog: neka bude † svjetlost. I bi svjetlost“) ili postupak imenovanja (“I svjetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć“).3 U Novom zavetu (Sveto Jevanđelje po Jovanu), pak, čitav svet nastaje iz reči poistovećene s Bogom, reč i Bog su jedno te isto: “1. U početku bješe riječ, i riječ bješe † u Boga, i Bog bješe riječ. 2. Ona bješe u početku u Boga. 3. Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo. 4. u njoj bješe život, i život bješe vidjelo ljudima.“4 Otud je jezik u funkciji mundus intelilligiilisa koji omogućava čovekovoj svesti da se odvoji od sveta čulnih utisaka (mundus sensibilisa).5 “Označavajući i ocenjujući pojave, čovek upoređuje, osmišljava, tumači svet i svoju bit u njemu; stiče mogućnost da se orijentiše u svetu“ (Sokolov, 1976:130). Postupak imenovanja prethodi saznanju nekog predmeta, jer omogućava njegovo izdvajanje iz celine neposrednih utisaka, određivanje njegovog mesta i uloge u sistemu životnih ciljeva i orijentacija. Uz pomoć imena i značenja reči koje se odnose na stvarne ili zamišljene predmete, haos čulnih impresija se razdeljuje na značeće fragmente, koji se mogu i dalje diferencirati ili sintetisati sa značenjima nekih drugih predmeta, a sve u odnosu na konkretne praktične ili duhovne potrebe dotične kulture. Same po sebi, konkretne ljudske radnje, dakle, ne čine kulturu; one postaju kulturne tek onda kada su “označene“ čime se inkorporiraju u celinu kulture i uključuju u funkcionisanje pojedinih socijalnih ustanova i mentalne sklopove različitih ličnosti. 2 “Retko je koji predmet prirodno dat, on je uglavnom proizveden. Ako je stvoren, znači da u njemu ima nešto više od golog predmeta: u njemu je upisano neko društveno značenje. Svaki predmet nije samo nešto telesno, nego i nešto duhovno: mi smo uvereni da smo okruženi predmetima, a u stvari smo opkoljeni značenjima“ (Šušnjić, 1997:129-130). 3 Prva knjiga Mojsijeva, Biblija ili Sveto pismo staroga i novoga zavjeta, 1981:1. 4 Novi zavjet gospoda našega Isusa Hrista, preveo Vuk Stef. Karadžić, 1981:95. 5 Proces obrazovanja jezika, tvrdi E. Kasirer (Casirer), “pokazuje kako se haos neposrednih utisaka za nas rasčišćava i sređuje tek time što ga mi "imenujemo" i posredstvom toga prožimamo funkcijom jezičkog mišljenja i jezičkog izraza. U tom novom svetu jezičkih znakova i sâm svet utisaka dobija sasvim nov "sadržaj", zato što dobija novu duhovnu artikulaciju. Razlikovanje i odvajanje, fiksiranje izvesnih momenata sadržaja posredstvom govornog glasa ne samo da na njima označava nego im i daje upravo jedan određeni misaoni kvalitet, posredstvom koga su oni sad uzdignuti nad pukom neposrednošću takozvanih čulnih kvaliteta. Tako jezik postaje jedno od osnovnih duhovnih sredstava pomoću koga se za nas odvija napredak od pukog sveta osećaja do sveta opažanja i predstave. On već u svojoj klici uključuje onaj intelektualni rad koji se i dalje ispoljava u obrazovanju pojma kao naučnog pojma, kao određenog logičkog jedinstva oblika.“ (Kasirer, 1985:35).
342
Branislav Stevanović
Ovo zapažanje jasno ukazuje da je jezik i nešto znatno dublje od uobičajenog njegovog određenja kao “sredstva saobraćanja“, koje pokriva samo deo njegove kompleksne prirode. Ono što se takođe da lako uočiti jeste i vrlo direktna veza između govora i stvarnog, egzistencijalnog iskustva subjekata, iskustva na koje se, u krajnjoj liniji, i odnose sva značenja i simboli jezika.6 U realnom životu, svaki akt govora je u bližoj ili daljoj vezi sa čovekovom egzistencijom.7 Simboličko posredovanje egzistencije uvek je i specifičan društveni vid egzistencije, jer je proces jezičke komunikacije moguć samo ako je u njemu prisutan izvestan kvantum opštih značenja koja su socio-kulturne provenijencije. Osnovni termini pomoću kojih sagovornici u jezičkoj komunikaciji opisuju stvarnost, moraju biti makar približnog značenja, u protivnom bilo kakva komunikacija biva nemoguća. Ukoliko svaki učesnik u razgovoru ima svoju zasebnu “mapu značenja“ pojedinih termina, oni neće biti u mogućnosti da prenesu jedan drugom bilo kakvu informaciju.8 Najveći broj istraživača kulture, lingvista i filologa, s pravom u jeziku vidi jedan simbolički sistem izrazito društvenog karaktera koji se ostvaruje u međusobnoj komunikaciji subjekata koji njime govore, pa se stoga ne može svoditi na nekakav individualno-psihološki osnov. M. Bahtin smatra da “prava realnost jezikagovora nije apstraktni sistem jezičkih formi, niti izolovani monološki iskaz, niti psiho-fiziološki akt njegove realizacije, već socijalni događaj govorne interakcije koji se realizuje iskazivanjem i iskazima“ (Bahtin, 1980:106). Bilo kakav iskaz, ukoliko je smislen, nije ništa drugo do momenat neprekidne govorne komunikacije, koja je, opet, deo kompleksnog načina postojanja jedne društvene zajednice. Govorna komunikacija “kao takva“, dakle, ne postoji izvan okvira realnog društvenog života, niti se može razumeti bez veze sa svim drugim socijalnim interakcijama neverbalnog karaktera. Jezik, tvrdi i E. Sapir, “ne stoji, kao stvar aktualnog ponašanja, mimo neposrednog iskustva, niti teče uporedo s njim, već se s njim u potpunosti uzajamno prožima“ (Sapir, 1984:30)9. 6
Kako je pisao K. G. Jung: “Puke reči koje koristite biće prazne i bezvredne. One oživljavaju i dobijaju smisao samo onda kada pokušate da uzmete u obzir njihovu numinoznost, tj. njihovu vezu sa živim čovekom. Tek tada zaista počinjete da shvatate da njihova imena znače veoma malo, dok je način na koji su one povezane s vama izuzetno važan“ (Jung, 1996:105). 7 “U stvari, između govora i egzistencije postoji dijalektički odnos uzajamne uvjetovanosti. Govoru je, kao podloga, nužna egzistencija koju on simbolički izražava. Ali simbolički izraz preobražava egzistenciju, i ona se, zahvaljujući njemu, odvija i na jednom specifičnom nivou: ona više nije naprosto proživljavana, nego je posredovana s pomoću znakova, izražavana i, kroz to izražavanje, prihvaćana od subjekata kao iskustvo, u isti mah pojedinačno i kolektivno, uvijek podesno da bude saopćeno“ (Granai, 1966:279). 8 Kako ističe T. Đorđević, “razmenjujući poruke u medijumu interpersonalne komunikacije, mi razmenjujemo i nešto što je opšta ili opšte prihvaćena shema zajedničkog poimanja simbolički posredovanog iskustva; tu apriornu saglasnost, u okviru svakog akta komunikativne prakse, obezbeđuje, dakle, zajednička upotreba intersubjektivno obaveznih značenja jezičkih simbola“ (Đorđević, 1979:165). 9 Na temelju činjenice da govor otkriva specifičnu prirodu društvenog vida egzistencije i da se govorni čin i društvo međusobno uslovljavaju, baziraju se sva sociološka istraživanja jezika u okviru discipline Sociologija jezika (ili govora), odnosno Sociolingvistike. Iz razumljivih razloga, mi se ovde ne možemo baviti svim istraživačkim preokupacijama sociolingvistike, lingvistike ili filologije, a još manje semantike ili semiologije, teorije informacija i komunikologije, koje su takođe zainteresovane za probleme jezika i komunika-
343
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Već smo istakli da se jezik u svojoj ukupnosti ne može svesti na funkciju sporazumevanja, što, međutim, ne znači da ovu funkciju treba sasvim prenebregnuti. Naprotiv, samim tim što predstavlja osobeni simbolički sistem (a njega uvek stvara neka zajednica), savremeni jezik je sredstvo sporazumevanja unutar kolektiva, što ga čini “društvenom institucijom par excellence“ (Radovanović, 1986:118). Rečenični iskazi se grade između najmanje dva socijalizovana čoveka, i uvek su usmereni na stvarnog ili zamišljenog sagovornika. Kako ističe M. Bahtin: “Reč je u suštini bilateralan akt. Ona se podjednako određuje time čija je, kao i time za koga je. Kao reč, ona je upravo produkt uzajamnih odnosa govornika i slušaoca. Svaka reč izražava »jednog« u odnosu prema »drugom«. Ja u reči oblikujem sebe s tačke gledišta drugog i, u krajnjoj liniji, sebe s tačke gledišta mog kolektiva. Reč je most izgrađen između mene i drugog. Ako se on jednim krajem oslanja na mene, onda se drugim krajem oslanja na sabesednika. Reč je zajednička teritorija između govornika i sagovornika“ (Bahtin, 1980:95). Poreklo jezika ne leži ni u jednom pojedinačnom subjektu i njegovim unutrašnjim potrebama, već je bitno društvene prirode: on je specifični simbolički a priori bilo kakvog razumevanja sveta. On je specifičan “organizam“, u kojem celina prethodi delovima, pri čemu je ta celina veoma promenljiva i dinamična.10 Imanentna analiza tzv. “unutrašnjeg govora“ pokazuje da su njegove jedinice izvesne celine, tj. celi iskazi koji ponajviše liče na replike dijaloga; govorni iskazi su nesvodivi na gramatičke relacije jer su izraz veza sasvim druge vrste. “Ove jedinice unutrašnjeg govora, kao nekakve »totalne impresije« iskazâ, ističe Bahtin, međusobno su povezane i ne smenjuju se po zakonima gramatike ili logike već po zakonima vrednosne (emocionalne) adekvatnosti, dijaloškog nizanja i sl, u tesnoj zavisnosti od istorijskih uslova socijalne situacije i celog pragmatičkog toka života“ (Bahtin, 1980:42-43). cije. Prostorni okviri ovog teksta nam ne dozvoljavaju da prikažemo čak ni mali deo onoga što predmetno pokrivaju pomenute nauke. Preostaje nam da se u daljem toku izlaganja usredsredimo samo na još neke osnovne socio-kulturološke napomene o jeziku i njegovom opštem ali u isto vreme i supstancijalnom odnosu prema društvu. 10 Na tragu Humboltovih (W. v. Humboldt) istraživanja jezika, Kasirer ističe: “Stoga, u osnovi, istinski nosilac jezičkog smisla nikad nije pojedinačna reč nego tek rečenica: jer se tek u njoj obelodanjuje ona prvobitna snaga sinteze na kojoj počiva sav govor, kao i, konačno, sve razumevanje“ (Kasirer, 1985:98.). U svakodnevnom komuniciranju, govor se ne sklapa ad hoc iz jezičkog materijala koji mu prethodi, tj. iz pojedinih reči, već same reči proizilaze iz rečenice a ova iz celine jezika koja predstavlja jedan živ organizam, delatnost (energeia), a ne delo (ergon). Svaka reč se poziva ne samo na celinu rečenice, već i na celokupnost jezika u kome je izražena. Ovaj stav prihvata i H. Markuze (Marcuse): “U stvarnosti, govor nije sastavljen od riječi koje bi prethodile, već je upravo obrnuto: riječi nastaju iz cjeline govora (aus dem Ganzen der Rede)“ (Marcuse, 1989:199). Dakako, i Hajdeger (Heidegger), kada, na sebi svojstven način, ističe: “Ono što je govoreno potiče, na različite načine, iz onog što je negovoreno, bilo da je ovo potonje ono još-ne-govoreno, bilo da je ono što mora da ostane negovoreno u smislu onog što je govoru uskraćeno. Tako, ono što je na razne načine govoreno izgleda kao da je odvojeno od govora i govorioca i da im ne pripada, a u stvari tek ono govoru i govoriocima nudi nešto sa čim su govorioci povezani, ma kako boravili u govorenom negovorenog“ (Hajdeger, 1982:230).
344
Branislav Stevanović
U prethodnom, dakako, leži i opšte-društveni i kulturni karakter jezičkih pojava čiji se značaj teško može preceniti: jezik je uslov opstanka i sredstvo stvaranja i saopštavanja misli, stvaralačkih postupaka, interakcija, jednom rečju, svih organizovanih oblika življenja unutar jednog kolektiva. Svakodnevni verbalni iskazi su realne jedinice jedinstvenog i neprekidnog toka jezika-govora i ne mogu se izolovati od njega.11 Sva lingvistička nauka, od vremena antičkih mislilaca do osnivača “strukturalne lingvistike“ F. de Sosira (F. de Saussure)12, bez izuzetka svedoči i o tome da se jezički znakovi sastoje iz dva osnovna dela, znaka (označitelja) i označenog. I upravo priroda te veze između znaka i označenog nedvosmisleno ukazuje na definitivan društveni karakter jezika kao znakovnog sistema. Ova veza, uz izuzetak nekih reči koje su nastale iz onomatopeje zvukova iz prirode, najčešće nije “prirodna“, već artificijelna, veštačka, proizvoljna. Za jezički znak je, naime, karakteristična dvostruka proizvoljnost “proizvoljnost odnosa između pojma i njime označenog objekta, a isto tako i to je dvoje nedjeljivo povezano, proizvoljnost odnosa između glasovnog znaka i njime označenog pojma“ (Granai, 1866:275). Kao pojam koji zastupa objekt, reč posreduje u odnosu između ljudi i objekata, dok je kao znak koji označava pojam ona ujedno i sâm sadržaj informacije u međusobnom verbalnom saobraćanju između individua. Pravila koja određuju odnos između znaka i označenog, subjektu dolaze “od spolja“; ona su stečena i moraju se naučiti kao i druga konvencionalna pravila koja su prisutna u društvenom životu. Jer, jezički znak je proizvoljan kako u odnosu na pojam tako i u odnosu prema objektu, ali nije i za učesnike u komunikaciji. U osnovi, proizvoljna relacija između znaka i označenog, postaje obavezna za sve članove društva, ukoliko oni žele da se međusobno sporazumevaju.13 U suprotnom, da je veza između znaka i označenog prirodna i bazirana na sličnosti zvukova iz prirode i samih reči, u svetu ne bi bilo toliko različitih i međusobno nerazumljivih ljudskih jezika, jezički znakovi predmeta bi manjeviše bili isti ili makar slični kod svih naroda, što, naravno, nije slučaj.14 2. SOCIJALNA OGRANIČENJA GOVORA Socijalna strana jezika i govora vidljiva je u mnogim manifestacijama kako jezika tako i društva. Kao sredstvo komuniciranja, razume se, jezik može da dovodi i dovodi do povezivanja i integracije ljudi. No, zbog svoje “društvenosti“ govor može da dovodi i do njihove segregacije i društvene dezintegracije. Drugačije, 11 “Kao celina - tvrdi Bahtin - iskaz se realizuje samo u toku govorne komunikacije. Celina se određuje njenim granicama, a granice prolaze linijom gde se dati iskaz dodiruje s vanverbalnom i verbalnom sredinom (tj. s drugim iskazima)“ (Bahtin,1985:107). 12 Bliže o Sosirovoj “strukturalističkoj lingvistici“ u: Ferdinand de Sosir: Opšta lingvistika, Nolit, Beograd, 1969. 13 “Može se čak reći i ovo: istim jezikom govore predstavnici onih kolektiva koji u opisanom smislu dele, poznaju, poštuju i primenjuju istu jezičku konvenciju“ (Radovanović, 1986:121). 14 Istine radi, valja istaći da je u osvitu ljudske civilizacije i jezika, veza između znaka i predmeta uglavnom počivala na sličnosti, a tragovi toga se i dan-danas nalaze u tzv. onomatopejskim rečima koje su, razumljivo, veoma slične čak u i u različiitm jezicima jer su i nastale na osnovu podražavanja zvukova iz prirode.
345
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
struktura nekog društva na ovaj ili onaj način, odražava se i na rečnik, oblik, pa i na značenja u okviru jednog jezika. Kako pregnantno ističe Đ. Šušnjić, “rečima se ne prenosi samo značenje, nego se i izražava društvena hijerarhija“ (Šušnjić, 1997:105). Ponekad se već na osnovu izbora karakterističnih reči može nazreti priroda društvenih odnosa unutar kojih ljudi međusobno komuniciraju. “Ukoliko je jači osećaj hijerarhijske visine tuđe reči, utoliko su odsečnije njene granice, ona utoliko manje dopušta da u nju prodru komentarišuće i replicirajuće tendencije“ (Bahtin, 1985:137). Važno je istaći da, na primer, do komunikacije uopšte neće ni doći ukoliko sagovornici nisu svesni svoje socijalne uloge u ponašanju, ili nisu u stanju da je otvoreno prikažu jedni drugima. Jer “ličnost se uključuje u komunikaciju samo ako zauzme određeni položaj: suseda, prijatelja, saputnika, saradnika, kritičara, pomoćnika, itd“ (Sokolov, 1976:116). Konkretne jezičke formulacije svojstvene nekoj komunikaciji između dva sagovornika gotovo neposredno izražavaju socijalne odnose koji postoje između njih. To je vidljivo već u samom uzajamnom oslovljavanju u mnogim jezicima ličnim zamenicama (“ti“ i “vi“) korišćenim pri oslovljavanju, izražavaju se dimenzije moći, odnosno solidarnosti.15 Specifika komuniciranja je u vezi i sa konkretnom nacionalnom kulturnom tradicijom, pa tako, na primer, Amerikanci u teškim situacijama lakše razgovaraju “licem u lice“, dok Japanci daju prednost razgovorima preko posrednika zaobilazeći situaciju direktnog suparništva. Karakterističan primer socijalno motivisanog jezičkog raslojavanja jeste i argo koji predstavlja vrstu specijalnog govora koji upotrebljavaju članovi neke grupe s jasnom namerom izdvajanja od ostalog društva16, kao i raznovrsni žargoni17, posebno kod mladih. Argo, koji je u teoriju kulture ušao kao tajni jezik kriminalaca, jeste zatvoreni govor grupe koja se brani i želi da ostane izolovana od ostalog sveta sa kojim ne želi da komunicira. Raison ď être argoa je odbrana grupe, a njegove magijske korene možemo naći već u tajnim formulama i bajanjima plemenskih šamana, u ritualima vezanim za instituciju inicijacije, učlanjivanje u neka tajna društva i sl. U žargonu reči nemaju u toj meri kriptološki smisao, iako je i njegova osnovna funkcija da distingvira društvenu grupu koja ga koristi od ostalih učesnika u svakodnevnoj komunikaciji. Promene u argou i žargonu moguće je pratiti kako na semantičkom, tako i na morfološkom planu. Semantičkim konverzijama koje 15
“Moć je nerecipročan odnos između dve osobe, pa u oslovljavanju dolazi do izražaja tako što osoba sa većom moći oslovljava osobu sa manjom moći sa »ti«, a ova moćniju osobu od sebe sa »vi«. Takvo nerecipročno oslovljavanje nalazimo među osobama na poslu i na hijerarhijskim različitim položajima, zatim, (ranije redovno a i sada još često), među pripadnicima po društvenom statusu različitih slojeva, kao i među članovima porodice. Među osobama sa jednakom moći oslovljavanje je recipročno, bilo sa »vi« bilo sa »ti«. Izbor zavisi od postojanja ili nepostojanja solidarnosti i bliskosti. Recipočno »vi« označava formalnost odnosa i distancu, a recipročno »ti« bliskost, solidarnost i sličnost“ (Rot, 1982:71). 16 Miloš Ilić pod argoom podrazumeva “specijalni govor, stvoren i korišćen od strane izvesnih društvenih grupa, sa ciljem da se iz procesa komunikacije isključe druge društvene grupe, pri čemu je uzajamni položaj tih društvenih grupa obično suprotan (jedne su obično društveno nadređene, a druge društveno podređene)“ (Ilić, 1987:246). 17 Ovde ne mislimo na žargonsku upotrebu, odnosno političku zloupotrebu govora na koju je ukazao T. Adorno, o čemu ćemo nešto kasnije.
346
Branislav Stevanović
zamenjuju značenja pojedinih reči omogućava se komunikacija unutar jezički integrisane grupe i ujedno isključuju iz komunikacije svi ostali ljudi; kad se ta nova značenja do te mere prošire da postanu poznata i “nepoželjnima“, javlja se potreba za menjanjem ključa kodeksa argoa. Morfološke promene ogledaju se u specifičnoj izmeni samih reči kojima se dodaju ili oduzimaju izvesni slogovi ili glasovi, kojom se dotičnoj reči pridodaje poseban afektivni ton.18 Jezičko raslojavanje moguće je pratiti i u odnosu na polne razlike kada na scenu stupaju opozicije: muškarac/žena, mladić/devojka, dečak/devojčica. Po pravilu, muški deo populacije koristi mnogo više reči iz oblasti sporta ili ratovanja, dok pripadnice lepšeg pola radije govore o nijansama boja, odeći, životnim namirnicama, pokućstvu i dr. Za temu kojom se ovde bavimo naročito je interesantno već naznačeno socijalno raslojavanje jezika kojim nastaju različiti “sociolekti“. Socijalno raslojavanje, naime, odražava razlike u govoru između pojedinih društvenih grupa i slojeva unutar jedne govorne zajednice. U oštro klasno polarizovanim društvima, određene osobenosti jezika mogu postati i obeležja pojedinih društvenih klasa (slojeva, staleža i dr.). Tako uz naročito ponašanje i odevanje, i jezik može biti veoma efikasan način za isticanje posebnosti društvenih slojeva. Do ove vrste podvajanja jezika može doći spontano, usled dužeg odsustva veza i interakcija između društvenih slojeva, ali i svesno, namerno, da bi se produbio već postojeći jaz između njih, i na taj način “ukazalo“ na ekskluzivnost onih koji su “iznad“ na lestvici socijalne hijerarhije. Imajući u vidu upravo ovu vrstu socijalne diferencijacije jezika, sociolingvistička razmatranja B. Bernštajna (Bernstein) iznedrila su teoriju o postojanju tzv. “razrađenih“ i “ograničenih“ kodova (sociolekata, stilova) u jeziku, koji su u posedu različitih društvenih klasa. Ovi kodovi se uveliko razlikuju u leksici, sintaksi i semantici, odražavajući na taj način nejezičke težnje ka naročitim procedurama mišljenja koje su u vezi sa tipom kulture u kojoj dotične klase žive i stvaraju (Bernštajn, 1979)19. 18
U prvu grupu promena spadaju sve promene značenja reči uz pomoć metaforizacije kada svojevrsnom jezičkom alhemijom npr. stan postaje gajba, lice njuška, glava tikva, zatvor fioka, novac lova ili somovi, prodati utopiti i sl. Pri dejstvu druge grupe promena, igranka postaje igranjac, tuča kokanjac, a moguća su i skraćivanja pa se kretenu može tepati i sa krele. 19 Osnovno polazište Bernštajnovih istraživanja ogleda se u tezi da se u strukturi jezika manifestuju dva različita sloja, tj. govorna varijeteta, koje autor naziva razrađenim ili elaboriranim i nerazrađenim, odnosno ograničenim kodovima, kao izraz postojanja odgovarajućih društvenih klasa i slojeva na nivou čitavog društva. Upotreba pomenutih govornih varijeteta, uslovljena je društvenim razlozima, prvenstveno klasnom podvojenošću društva i govornih zajednica u kojima članovi društva žive, školuju se, socijalizuju, rade, stvaraju, stupaju u interakcije i govore. Po ovom misliocu, deca iz nižih socijalnih slojeva u procesu socijalizacije koja se sprovodi u porodici, školi, grupi vršnjaka, radu i drugde, usvajaju uglavnom nerazrađene, ograničene kodove, koji su oskudni u pogledu jezičkog inventara i slobode izbora reči. Stoga su u ovim kodovima verovatnija pojavljivanja istih jezičkih sredstava i leksičkih, sintastičkih i drugih mogućnosti, kako u njihovoj selekciji tako i u njihovoj kombinaciji, što, dakako, dovodi do potiskivanja individualnih govornih osobina i razlika, kao i jezičkog stvaralaštva. Za razliku od njih, deca iz srednjih društvenih slojeva, u procesu socijalizacije stiču znanje kako onih nerazrađenih tako i razrađenih kodova koji su bogatiji inventarom i slobodom izbora, pa stoga i manje podložni verovatnoći pojavljivanja istih jezičkih sredstava i njihovih mogućnosti. Time se kod njih formiraju individualne govorne osobine i jezičko stvaralaštvo, čime mogu planski da organizuju svoju govornu praksu i “govornu strategiju“ za svaku situaciju, tematiku, domen života, delatnost i bilo kog eventualnog sagovornika. Lapidaran spisak jezičkih sposobnosti nerazra-
347
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Bernštajn, razume se, nije jedini autor koji je podlogu socijalnog raslojavanja jezika tražio i našao u obliku i kvalitetu društvene strukture i njenim društvenim slojevima. Po mnogim autorima govor nižih klasa i slojeva u zavisnosti je od njihovih opštih životnih i kulturnih uslova koji im, u bitnom smislu, determinišu određene obrasce govora i jezičkog sporazumevanja. Tako je i P. Burdije (Borudieu) utvrdio da u Francuskoj deca iz radničkih porodica i drugih depriviranih slojeva dolaze u školu sa raznim ograničenjima i opterećenjima usled kojih škola, čak i ako želi da uspostavi formalnu jednakost, samo produžava i produbljuje postojeće društvene nejednakosti. Od svih kulturnih prepreka najozbiljnije i najpodmuklije su one koje se tiču govornog jezika u porodičnoj sredini, naročito u prvim godinama školovanja kada se razumevanje jezika i vladanje njime smatra osnovnim merilom marljivosti učenika (Burdije, 1967). Da govor izražava i odnose između društvenih klasa, smatrao je i R. Bart (Barthes), ističući da “govor ugnjetenog može biti samo siromašan, jednoličan, neposredan: njegova oskudica je prava mera njegovog jezika: on uvek ima jedan isti jezik, jezik svojih činova; metajezik je raskoš, on još ne može dotle da se vine“ (Bart, 1979:268). T. Adorno je pak, na jednom mestu sasvim u aforističkom duhu napisao sledeće: “Proleterski jezik je diktiran glađu. Siromah žvaće riječi da bi se od njih najeo“ (Adorno, 1987:98-99). Proučavanja fenomena govora, jezika i komunikacije, dakle, još odavno su otkrila da se njen tok ne odvija u nekakvom “socijalnom vakuumu“. Proces komunikacije, pogotovo onaj koji se razvija između društvenih klasa, zavisi od čitave skale faktora različite provenijencije, od ekonomske do kulturne, pa i od sasvim konkretnih istorijskih okolnosti.20 Jedna od najvećih opasnosti za svakodnevni jezik u savremenosti, svakako leži i u tendenciji da se on, pod pritiskom svojevrsnog “industrijskog govora“ i robne privrede, i sâm počne tretirati kao roba. U tom slučaju nema ništa od onog izvornog jezičkog “ovladavanja svetom“ o kome je govoreno u uvodu ovog teksta; reči se tada jednostavno fabrikuju i isporučuju kao roba, gubeći svoju životnost i neposrednost. Već je pojavljivanje tzv. “maternjeg jezika“ podstaklo nove izvore privilegija za obrazovane slojeve društva: umesto narodnih narečja, stvoren je službeni jezik kojim su aktuelni gospodari naređivali podanicima šta da rade. Po I. Iliću, maternji jezik su zapravo stvorili katolički kaluđeri u 15. veku, u nameri da označe jezik kojim su se služili umesto latinskog, kad su govorili sa propovedaonice (Ilić, 1985:62). Od tada do danas “maternji jezik“ stoji nasuprot običnom, narodnom jeziku, budući da predstavlja govorno sredstvo đenog jezičkog varijeteta, odnosno koda, obuhvata kratku, gramatički jednostavnu rečenicu, oskudne sintaksičke obrasce, jednostavnu i ponavljanu upotrebu malog broja reči tipa predloga, veznika, prideva i priloga, malu učestalost “bezličnih“ sintaksičko-semantičkih obrazaca, intenzivnu upotrebu parajezičkih i nejezičkih komunikacijskih sredstava, frekventnije jezičke ekvivalente, razvijenu metaforizaciju, itd.. Ove osobenosti ograničenog koda, rezultat su odgovarajućeg psihičkog i socijalnog iskustva njegovih nosilaca i njegove individualne segmentacije. Nasuprot njemu, razrađeni kod je proizvod drugačijeg psiho-socijalnog iskustva njegovih nosilaca i njegove univerzalne segmentacije. 20 Tako, na primer, I. Ilić ističe da “biti siromašan danas znači ne moći izbeći zvučnik i učitelja. Roba i revolucija, vaspitanje i razvoj, preplavljuju onu opštu tišinu koja je hranjljivo tle za običan jezik. Kao što saobraćaj obara upotrebnu vrednost nogu, bar za većinu, tako zvučnik uzima reč iz usta“ (Ilić, 1985:69).
348
Branislav Stevanović
jednog racionalno organizovanog društva koje se nameće svim njegovim članovima. I dok je u prošlosti jezik nastajao u dubinama kolektivnog “bića“ pojedinih naroda i njihovoj svakodnevnoj životnoj aktivnosti, njegovo savremeno ishodište valja potražiti mnogo više na lestvici socijalne hijerarhije. Homogenizacija i institucionalizacija jezika danas se vrši “odozgo“ i bez stvaralačke kristalizacije, čemu doprinose i sredstva masovnih komunikacija svojim veštačkim standardizacijama. Pitanje je doduše, koliko se ova civilizacijska neugodnost (neophodnost?) može prevladati prelaskom na tzv. “vernakularni“ (lat. vernaculus = u kući spravljeno i odgojeno) jezik za koji se zalaže Ilić, ali to pitanje u našem tekstu mora ostati bez odgovora. U svakom slučaju, sasvim obeshrabrujuće deluje slutnja da novac uvek mora odlučivati o tome šta se i kome govori, kao i tendencija svojevrsnog “postvarivanja“ jezika, na koju su, s razlogom, ukazivali brojni kritički a naročito marksistički orijentisani mislioci. Jedan, gotovo paradigmatičan primer marksističke kritike jezika nalazi se u poglavljima Markuzeovog (Marcuse) Čoveka jedne dimenzije, posvećenim analizi zatvaranja univerzuma govora “funkcionalnim“ kao i “ritualno-autoriitarnim“ jezikom savremene civilizacije. Vladajuće “pozitivno mišljenje“ po ovom autoru, ima svoj izraz u jeziku koji, vođen operacionalnom paradigmom (koja stvar identifikuje s njenom funkcijom), sinhronizovano napada transcedentne, kritičke pojmove. Na taj način magični, autoritarni i ritualni elementi počinju da prožimaju jezik i govor. U isto vreme rasuđivanje je lišeno posredovanja koja predstavljaju neophodne stepenice procesa saznavanja. Time pojmovi koji treba da proniknu činjenice, i time ih transcendiraju, gube svoju autentičnu lingvističku reprezentaciju. “Bez tih posredovanja jezik tendira ka izražavanju i proizvođenju neposredne identifikacije uma i činjenice, istine i postojeće istine, esencije i egzistencije, stvari i njene funkcije“ (Marcuse, 1989:91). Markuze smatra da stoga nije čudno da se popularni jezik običnih ljudi, svojim humorom i kreativnošću, opire ovakvoj oficijelnoj upotrebi govora i njegovoj lingvističkoj formi, koja ide na uštrb razvijanja značenja. Vladajući operacionalistički lingvistički stil, neguje rečenice u kojima nema napetosti i “prostora“ između njenih delova. Pojam ne može da ima drugog značenja osim onoga koji je naznačen rečju u publicističkoj i standardizovanoj upotrebi, objavljujući eru društvenog i političkog biheviorizma: “Riječ postaje kliše i kao kliše upravlja govorom i pisanjem; komunikacija tako isključuje genuini razvoj značenja“ (Marcuse, 1989:93). U tako definisanom univerzumu javnog rasuđivanja, jezik je prinuđen da se kreće u sinonimima i tautologijama i nikad ne dostiže do kvalitativne razlike u samom sebi. Ritualizovani pojmovi postali su imuni od kontradikcije koja se od logičkog prestupa (u formalnoj logici) svela na realističku karikaturu dijalektike, tj. princip tržišne i političke manipulacije. Do sličnih zaključaka je došlo i T. Adornovo istraživanje ideološke funkcije govora, odnosno, kako on kaže, “žargona“ u politici (Adorno, 1978). Konkretan predmet njegove kritike su, zapravo Hajdegerovi, Jaspersovi i drugi filozofski tekstovi nastali pre i za vreme nacizma u Nemačkoj, a koji sadrže primere tzv. “žargonske“ upotrebe govora. Po Adornu, Jaspersova i Hajdegerova filozofija imaju 349
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
političke implikacije jer žargonski (mi bismo rekli sofistički) zloupotrebljavaju jezik filozofije, paktirajući sa aktuelnim političkim silama, izdajući time i sebe i čoveka kome se prvenstveno obraćaju. Koliko je ova tvrdnja tačna, pitanje je za sebe koje ovde ne možemo razmatrati.21 U svakom slučaju, Adornova kritika žargona stoji čvrsto u zapadnjačkoj tradiciji kritike tzv. sofističke retorike koja je primatom estetskog elementa u govoru vazda pokušavala da prokrijumčari nečije zle političke namere.22 Odluka o tome šta je žargon, po ovom autoru, zavisi od toga da li je reč napisana tako da transcendira svoje sopstveno značenje ili su “riječi nagomilane na štetu stava, suda, mišljenja“ (Adorno, 1978:56). Žargon zabranjuje transcedenciju istine preko značenja pojedinih reči (čemu, inače, smera filozofski govor), izručujući tu transcedenciju svom “klepetanju“. “Svakodnevni, sada i ovdje, upotrebljeni govor predstavlja se kao da je svet“ (Adorno, 1978:60). Tekstovi na koje se obrušuje Adornova kritika “hvale ono što jeste“, šire “jeftini optimizam“, “uzvisuju svakodnevicu“, zalažući se za ovekovečenje ograničenosti i materijalne oskudice. Svakodnevni govor svojom formom unapred (simbolično) brani društvo koje ga je proizvelo, a to isto radi i žargon koji se slaže s kržljanjem svesti. Kategorije žargona se prikazuju kao da nisu apstrahovane iz prolaznih društvenih prilika, nego kao da pripadaju samoj suštini čoveka. “Bol, zlo i smrt treba, kako stoji u žargonu, prihvatiti a ne promijeniti“ (Adorno, 1978:112). Umesto da govor, kao u velikoj filozofiji, proističe iz “logike same stvari“, žargon ne izražava ništa, različito od samog sebe, on “od loše empirije pravi transcedenciju“, da bi na kraju, u stvarnosti sve ostalo po starom, nepromenjeno. Pravo refleksivno filozofsko mišljenje, za koje se zalaže Adorno, jeste “subjektivnošću posredovana logika“ koja priznaje “primat pojma nad stvari“, za razliku od žargona autentičnosti koji je “ideologija kao govor koji apstrahira od svakog posebnog sadržaja“ (Adorno, 1978:204). U osnovi, opaske o ritualnom, autoritarnom ili pak, žargonskom jeziku, odnose se na sve režime nastale na tlu razvijene industrijske civilizacije, tj. kako na one demokratske i nedemokratske, tako i kapitalističke i socijalističke zemlje. Svaka pažljiva analiza jezika redovno utvrđuje međuuslovljenost jezičkih poremećaja sa ovim ili onim negativnostima čovekove društvene egzistencije, kojih je u savremenom društvu popriličan broj.23 Prisustvo žargona može se, dakako, zapaziti i 21
Posebno su, u tom smislu, problematične “predmetna teorija značenja“ i “reprezentativna funkcija govora“ (po kojima su reči navodno “pribijene“ uz stvari) koje Adorno ne tematizira, već upravo zastupa u nastojanju da raskrinka žargonsku upotrebu govora kod Hajdegera. Dakako, ostaje suštinski sporan i ostali rad na “dedukciji fašizma“ iz Hajdegerove filozofije! 22 O gotovo klasičnom sukobu između onog elokventnog, rečitog i lepog s jedne, i znanja, moralnih svojstava i humanizma s druge strane, koji se odvija u ličnosti govornika, a koji obeležava čitavu istoriju retorike, podrobnije u: Petrović, 1975. 23 D. Rodin primere žargonske zloupotrebe govora nalazi u svim odstupanjima od uobičajenog značenja neke reči pri čemu dolazi do proširivanja njihovog smisla (“višak smisla“), a kojim se želi uticati na raspoloženje i stavove sagovornika. “Svakodnevno na pijaci čujemo kako kupci građani nagovaraju seljaka njegovim dijalektom“ (Rodin, 1978:21). Zaista, kad god građani na pijaci “razgovaraju“ sa seljacima-prodavcima koristeći njihov dijalekt, oni koriste govor u žargonskom smislu, jer im je cilj da (dodvoravanjem prodavcu) iznude povoljniju cenu za proizvode koji su im potrebni, makar taj dijalekt bio i jezik kojim su i
350
Branislav Stevanović
u oblastima apstraknog mišljenja, tj. filozofije i nauke, kako je to upravo pokušavao pokazati Adorno na Hajdegerovom i Jaspersonovom primeru. No, daleko bolji primer za to koliko se nauka i filozofija mogu prilagoditi postojećim političkim (ne)prilikama, može se naći u doba staljinizma (u SSSR-u) kada su se kategorije tzv. dijalektičkog materijalizma naširoko ritualno-dogmatski upotrebljavale čak i u biološkim istraživanjima. Oficijelno političko mišljenje ostavilo je svoj duboki trag i u nauci svih drugih zemalja real-socijalizma, u kojima se bukvalno ništa nije moglo napisati bez, makar dekorativne, upotrebe izlizanih Marksovih ili Engelsovih citata o dotičnom predmetu. Uzmemo li, dakle, ljudsku, egzistencijalnu situaciju u društvu kao ključ za odgonetanje stvarnosti jezika/govora, neminovno se suočavamo sa krucijalnim pitanjima savremene civilizacije, tj. ukupne dinamike društvenog, političkog i kulturnog života. Jezik, makar indirektno, izražava i područje neverbalnog, kao što i oblast nejezičkog otkriva jezičku stvarnost.24 Ruku pod ruku sa pomenutim determinantama svakodnevne komunikacije, idu i ona vezana za klasno-ideološka ograničenja govora, o kojima smo ponešto već rekli a što valja još jednom naglasiti. Stara je sociološka istina da su informacije koje pojedinci preferiraju u znatnoj korelaciji sa njihovim položajem na lestvici socijalne hijerarhije. “Po pravilu tvrdi Sokolov mi lako prihvatamo ono što odgovara našim uverenjima, a prestajemo da slušamo i da razumemo čim informacija počne da protivreči onome u šta mi duboko verujemo“ (Sokolov, 1976:113-114). Vrednost informacije koju ljudi primaju određena je njihovim ciljevima i unutrašnjim stavovima koji, dakako, ne vise u vazduhu“, već su manje ili više, izraz interesa slojeva i drugih grupa kojima istovremeno pripadaju. Neretko se pod uticajem grupnih normi i interesa, komunikacija odvija na osnovu potpuno falsifikovanih “činjenica“ ili prećutanih bitnih aspekata nekog događaja o kome je, inače, i reč u komunikaciji. Takozvani “referentni okviri“ učesnika u komunikaciji grupne norme ponašanja, grupni interesi, sistem vrednosti, standardi kulture - učvršćuju selektivne mehanizme za svojevrsno doziranje uticaja informacija na tok ljudskog ponašanja i delovanja. Pri takvom stanju stvari, čak se i “istinitost“ neke poruke procenjuje sa stanovišta klasno-ideoloških pozicija kojima je gotovo a priori definisan odnos pojedinaca prema činjenicama saznanja, nezavisno od načina na koji su ih stekli. Ideologičnost mišljenja učesnika u komunikaciji posledica je činjenice da je i sama komunikacija višestruko isprepletena sa ukupnom socijalno-kulturnom praksom čoveka, te otud, i sa elementima njegovog subjektivnog životnog iskustva koje je, u najvećoj meri, socijalno-klasno motivisano i uslovljeno. oni sami nekad (u svojoj ruralnoj prošlosti) govorili. Seljaci ni malo ne vole tu “autentičnu“ upotrebu govora, jer intuitivno naslućuju šta sa sobom mogu da nose “sentimenti domaće reči“ bolji i jeftiniji poljoprivredni proizvod, a ne prijateljsko ćaskanje dvojice “zemljaka“. 24 “Skoro bi se moglo reći: jezik otkriva stanje u kome se čovek nalazi, situaciju koja ga određuje. Lako ćemo, zato, utvrditi da su se ponavljale iste reči zato što su se ponavljale iste misli“ (Božović, 1984:137). Nije stoga, čudno da se, na primer, čak i u traganju za mirom, redovno upotrebljavaju reči iz militarističkog vokabulara: “U ključnim rečima evropskih govornih jezika leži sila. Predsednik Kenedi je već mogao da vodi "rat" protiv siromaštva. Pacifisti danas izgrađuju "strategiju" bukvalno: ratne planove za mir“ (Ilić, 1985:163).
351
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
U pozadini svake komunikacije ne prestaju da deluju, kao njeno socijalno ishodište, društveni položaji komunikatora i njihove unapred određene vrednosti.25 Rečju, učesnici u procesu razmene informacija ne mogu jednostavno “preskočiti“ opšti socijalni i kulturni horizont sopstvenih životnih uslova, pa duboke razlike u njihovim socijalnim i klasnim pozicijama mogu raditi i na njenom onemogućavanju. Konkretni rezultati su prilično sumorni: “Društvene klase pričaju same sa sobom na sopstvenom dijalektu, nerazumljivom posmatraču sa strane; one se međusobno mešaju samo o ceremonijalnim prilikama i zvaničnim praznicima“ (Laš, 1996:111). 3. DIJALOG KAO SOCIO-KULTURNA PRAKSA I IDEAL I pored sve svoje očiglednosti, klasna (pred)određenost jezika i komunikacije ne bi smela da se hipostazira i time završi u nekom novom redukcionizmu tipa “jednog odlučujućeg faktora“, kakav je bio na delu u nekadašnjoj marksistički fundiranoj sociologiji. Naime, i jezik i komunikacija su procesi u neprekidnom razvoju, pa se i zaključci o njima moraju stalno proveravati u neposrednoj društvenokomunikativnoj praksi. A ova poslednja pokazuje da što je društvo složenije i ekonomski i kulturno razvijenije, na značaju dobija saobraćanje na personalnom nivou, bazirano na kognitivnom, vrednosnom i emocionalnom usaglašavanju pojedinaca. Ova pravilnost je od bitnog značaja za savremena demokratska društva koja računaju upravo sa ovim tipom međusobnog opštenja. Komunikacija je socijalni čin i kao takva, izraz nekog socijalnog konteksta, ali je u isto vreme i vrlo dinamičan društveni odnos i kulturni događaj, čiji su subjekti pojedinci i društvene grupe koje neprekidno razmenjuju određene poruke i značenja. Te poruke i značenja ne ostaju bez ikakvog uticaja na društvenu svest učesnika u saobraćanju, već ovu menjaju u većoj ili manjoj meri. Notorna antropološka činjenica, na koju je ukazao još Aristotel da čovek kao “zoon politikon“ može da živi jedino u društvu i u kulturnoj sredini koju sačinjavaju i drugi ljudi ne znači ništa drugo do da upravo komunikativna praksa ili dijalog a ne nekakva “samoizolacija“, predstavlja istinsku potrebu ljudskog života.26 Razgovor nije samo govorenje, niti je samo mišljenje već i način života, ontološko načelo koje ubedljivo svedoči o suštinskoj nedovoljnosti pojedinačnih ljudskih bića i njihovoj uzajamnoj upućenosti jednih na druge, njihovoj otvorenosti za drugačija iskustva.27 25
“Subjekti komunikativnih činova, dakle, nikada se osim u izuzetno kritičnim situacijama borbe za opstanak pojedinaca ili socijalnih sredina u kojima egzistiraju ne lišavaju dejstva referentnih okvira koji su i inače definisani socijalnim statusima pojedinaca, odnosno njihovih grupa“ (Đorđević, 1979:176). 26 Kako tvrdi Sokolov, “opštenje i komunikacija su bitne strane društvenog života i kulturnog razvoja. Svako ima potrebu za druženjem sa drugim ljudima, da bi imao potomstvo, da bi radio, odmarao se, razvijao svoje sklonosti u detinjstvu i uživao pomoć u starosti, da bi se učio i da bi druge učio … Komunikacija olakšava uzajamno prilagođavanje i pruža pomoć, čineći mogućom koordinaciju komplikovanih poslova“ (Sokolov, 1976:111-112). 27 R. Božović ističe da “bez autokritičnosti, bez ljubavi prema istini, bez tolerancije prema razlici i različitosti mišljenja nemoguće je putovanje do drugog i do istine“ (Božović, 1984:188).
352
Branislav Stevanović
Opšti socio-kulturni značaj komunikacije i dijaloga je zapravo toliki da bi se, kao i u slučaju samog jezika, teško mogao preceniti. Sa dijalogom kao gotovo prevalentnim kulturnim modelom, susrećemo se svuda u modernom svetu: u nauci, umetnosti, politici, ekonomiji, svakodnevlju. Razgovor, koji je uvek dijalog razlike, omogućuje premošćavanje raznih gnoseoloških, psiholoških i socioloških prepreka između dva čoveka. U pravi dijalog se ulazi dobrovoljno, a on sam je znak neke oskudice, nekog nedostatka, sumnje, problema koji treba raz-rešiti, dakako u razgovoru, uz prisustvo dokaza a ne isukanih mačeva. Pravi, iskreni, nepatvoreni i ravnopravni dijalog je, međutim, moguć samo ukoliko nijedna strana u njemu ne teži obmani ili dominaciji, što se uistinu retko poistiže. Odnosi između različitih društvenih grupa, zbog razloga koje smo pokušali da prikažemo i u ovom tekstu, najčešće nisu zasnovani na ravnopravnosti, nego na strukturalno uslovljenoj neravnopravnosti, pri kojoj se unapred zna ko mora biti u pravu. Iz prethodnog proizilazi da se oni koji su slabi moraju prethodno izboriti za izvesnu količinu društvene moći koja će im obezbediti koliko-toliko ravnopravan razgovor sa snažnijima od sebe. Stoga je dijalog per se, kao kulturni i demokratski ideal, uvek više mogućnost nekog budućeg vremena nego što je obeležje onog sadašnjeg. Ipak, poput svih drugih ideala, i ideja o (ravnopravnom) dijalogu ima svoje mesto među humanističkim idealima u “idealističkoj riznici“ svake kulture, i to joj mesto niko ne može oduzeti. A tamo, kriterijumi realnosti nikada i nisu važili. Kako veli Đ. Šušnjić “Jedan uistinu dijaloški način mišljenja i življenja imao bi za posledicu da među misliocima ne bi bilo dogmatika, među vernicima fanatika, a među političarima tirana“ (Šušnjić, 1997:77). Fenomenologija komunikacije jasno pokazuje da se uzajamnom interakcijom uvek (premda nikad ne i u potpunosti) prevladavaju tenzije i artikulišu ljudska iskustva u nameri da se suprotstavljeni stavovi svedu na neki zajednički imenitelj, tj. na zajedničko gledište. Uzajamnom razmenom iskustva učesnika u komunikaciji, makar delimično se redukuju suprotstavljena gledišta, a njihovi subjekti orijentišu prema stvarnim društvenim zbivanjima. Svaki korak u “kružnom kretanju poruka“ upućuje sagovornike na iskustvene osnove informacija koje razmenjuju, čime se komunikacija još jače vezuje za empirijski proverljive procese ka kojima su, u krajnjem, poruke i usmerene. Na taj način interpersonalna komunikacija dovodi do transformacije prvobitnog iskustva sagovornika u zajednički oblik saznanja, u zajedničko traganje za objektivnim vrednostima poruka koje međusobno razmenjuju. Literatura Adorno, T. (1978). Žargon autentičnosti. Beograd: Nolit. Adorno, W. T. (1987). Minima moralia. Refleksije iz oštećenog života. Sarajevo: Veselin Masleša. Bahtin, M. (1980). Marksizam i filozofija jezika. Beograd: Nolit. Bart, R. (1979). Književnost, mitologija, semiologija. Beograd: Nolit. Bernštajn, B. (1979). Jezik i društvene klase. Beograd: BIGZ. Biblija ili Sveto pismo staroga i novoga zavjeta. (1981). Beograd: Britansko i inostrano biblijsko društvo. (prev. Đ. Daničić i V. Stef. Karadžić) 353
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Božović, R. (1984). Lavirinti kulture. Beograd: Radnička štampa. Burdije, P. (1967). “Škola kao zaštitnik nejednakosti“. Gledišta. br. 2. Beograd. Đorđević, T. (1979). Teorija informacija, Teorija masovnih komunikacija. Beograd: OOUR IPD, Ljubljana: »Partizanska knjiga«. Đurić, M. (1989). Mit, nauka, ideologija. Nacrt filozofije kulture. Beograd: BIGZ. Granai, G. (1966). “Problemi sociologije govora“. U: Sociologija II (prir. G. Gurvitch). Zagreb: Naprijed. Hajdeger, M. (1982). Mišljenje i pevanje. Beograd: Nolit. Ilić, I. (1985). Pravo na zajedništvo. Beograd: Rad. Ilić, M. (1987). Sociologija kulture i umetnosti. Beograd: Naučna knjiga. Jung, K. G. (1996). Čovek i njegovi simboli, Beograd: Narodna knjiga-Alfa. Kasirer, E. (1985). Filozofija simboličkih oblika. Prvi deo – Jezik. Novi Sad: Dnevnik i Književna zajednica Novog sada. Laš, K. (1996). Pobuna elita. Novi Sad: Svetovi. Marcuse, H. (1989). Čovjek jedne dimenzije. Sarajevo: Veselin Masleša. Novi zavjet gospoda našega Isusa Hrista. (1981). Beograd: Britansko i inostrano biblijsko društvo. (Prev. V. Stef. Karadžić). Petrović, S. (1975). Retorika. Niš: Gradina. Radovanović, M. (1986). Sociolingvistika. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada Dnevnik. Rodin, D. (1978). “Adornova kritika ideološke funkcije govora“ (predgovor)“. U: Adorno, T. (1978). Žargon autentičnosti. Beograd: Nolit. Roszak, T. (1978). Kontrakultura. Zagreb: Naprijed. Rot, N. (1982). Znakovi i značenja. Beograd: Nolit. Sapir, E. (1984). Ogledi iz kulturne antropologije. Beograd: Prosveta. Sokolov, V. E. (1976). Kultura i ličnost. Beograd: Prosveta. Sosir, F. de. (1969). Opšta lingvistika. Beograd: Nolit. Šušnjić, Đ. (1997). Dijalog i tolerancija. Beograd: Čigoja štampa.
Branislav Stevanović
SOCIO-INTEGRATIVE ROLE OF SPEAKING VERSUS LANUAGE-DIFFERENTIATING ROLE OF THE SOCIETY Summary The very reality of speaking is not an abstract system of language forms, than “social event of speaking interaction” (Bahtin). Any reasonable statement is a moment of continual communication as well as of the way of life of certain community. However, words convey meaning but express social hierarchy also. Specific words directly express social relations between people, while communication depends on variety of factors, from economic to cultural one. Anyway, inasmuch verbal communication realizes itself inside of some socio-economic and cultural frames, it is not totally blocked by those frames. Communication is a dynamic relationship in which its subjects continually exchange messages and meanings that inevitably influence social consciousness of participants within relations. Hence, communication leads to transformation of primary experience of speakers into commonly searching for objective values 354
Branislav Stevanović
of messages that interchange. For that reason, dialog is a prevalent cultural model in modern world – in science, art, economy, every day life - while certain believing in dialog is the only one kind of “profane religion” that can be recommend for political agents in contemporary democratic systems. Branislav Stevanović Filozofski fakultet, Niš [email protected]
355
УДК 811.163.3’27
Лидија Тантуровска ЈНУ Институт за македонски јазик „Крсте Мисирков“, Скопље
ПРОМЕНЕ У ДРУШТВУ, ПРОМЕНЕ У ЈЕЗИКУ1 Сажетак: Друштвено-политичка дешавања у последњој деценији ХХ века довела су до великих друштвених промена у целом региону, а свакако и у Републици Македонији. Са осамостављивањем и независношћу Републике Македонији (1991. године) македонски језик постаје службен језик у Републици Македонији. Данас говоримо о македонском стандардном језику као вишефункционалном, односно савремени македонски језик се реализује кроз: административни, научни, новинарски, књижевно-уметнички и разговорни функционални стил. У лингвистици шездесет и пет година је релативно кратак период за уочљиве промене у граматичкој структури једног језика. Ипак могу се уочити неке промене на свим језичким нивоима. У најважније факторе који утичу на језичке промене убрајају се: народни говори и снажан утицај српскохрватског језика од 1945. до 1990. године, веза између стандардног језика и народних говора, престижност говора Скопља, као главног културног, економског и политичког центра Македоније, а од 1990. године снажан утицај енглеског језика. Кључне речи: лингвистика, социолингвистика, македонски, српски, промене.
Велики број лингвиста бави се питањем односа између друштва и језика са социолингвистичког аспекта, међу којима је и Ранко Бугарски. Ово излагање ћу започети цитатом из његове студије „Језик и друштвене промене“ из књиге „Језик и друштво“ (1986): Познато је да су друштво и језик подложни променама у току времена. Ако су та два феномена иначе на неки начин повезана – а ни ово није спорно, бар у једном широком смислу – онда би се могло очекивати да ће постојати одређена корелација између друштвених и језичких промена. Но ако се овај предмет поближе испита, искрсавају многа питања која се тичу ове корелације (Р. Бугарски, 1986 : 44). У поменутој студији Ранко Бугарски са теоријског аспекта разматра однос између језика и друштвених промена кроз следећа питања: 1. Ако се и друштво и језик мењају, мењају ли се они напоредо и у некој врсти зависности или независно једно од другог? Мењају ли се истим темпом? 2. Има ли у оба случаја нечег што кроз све промене остаје константно? Другим речима, какав је начелни домашај промена, докле оне могу да иду? 3. Да ли су све промене у језику резултат спољних, тј. углавном друштвених чинилаца? 4. Које су врсте друштвени чиниоци који утичу на језичке промене? 5. Да ли се сви језици или њихови 1
Текст су превеле студентице: Јована Давидовић, Филозофски факултет Нови Сад, одсек Српска књижевност и језик; Наташа Спасић и Милица Јоцић, Филозофски факултет Ниш, департман Србистика. Упућујем велику захвалност.
356
Лидија Тантуровска
варијетети, и сви нивои језичке структуре, мењају истом или сличном брзином, и у подједнакој мери зависности од друштвених фактора? За одговоре Бугарски каже: Одговор на нека од ових питања може се, бар у принципу, дати с релативним поуздањем, док су у другим случајевима одговори мање одрешити и још мање очигледни. У целини, ова питања воде занимљивим теоријским проблемима (Р. Бугарски, 1986 : 44-45). Као лингвисти у великој мери смо сагласни са његовим теоријским размишљањима а оно што остаје за дискусију претпостављамо да је проузроковано фактором времена које је прошло од објављивања књиге или простором који оставља Бугарски, пишући : „Осврнућемо се... само у мери коју допушта један сумаран преглед“ (Р. Бугарски, 1986: 45). Овим поводом без претензија на теоријске расправе потрудићемо се да одговоре пронађемо у конкретном односу између македонског језика и друштвених промена. Од објављивања књиге „Језик и друштво“ до данас прошло је скоро две и по деценије. Ако правимо поређење са тим периодом са данашњег аспекта очигледно је да има промена у друштву. Тада Република Србија и Република Македонија (заједно са још четири републике: Република Хрватска, Република Словенија, Република Босна и Херцеговина и Црна Гора и са обе покраине Војводина и Косово и Метохија) биле су у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Што се тиче језика, односно језикā на државном нивоу, службени језик био је српскохрватски (који је био именован и као хрватскосрпски) заједно са македонским и словеначким. Свакако да је српскохрватски језик унутар државе, био примаран на савезном нивоу са употребом у администрацији, војсци, а и шире у спољној политици и дипломатији. У том периоду македонски је био службени језик на републичком нивоу (у Републици Македонији), а нарочито од његовог проглашавања 1944/1945. године. Македонски језик постаје језик образовања, науке, средстава за јавно информисање, институција у оквиру друштвено-политичког уређења. Српскохрватски језик у републици Македонији се користио у администрацији на савезном нивоу, у војсци, итд. С обзиром на заједнички живот и чињеницу да представљамо једну државу и једно друштво, српскохрватски језик је био заступљен и у средсвимна јавног информисања. У образовању српскохрватски језик се учио у петом и шестом разреду, у средњошколском образовању је постојала српска гимназија, а могућност да се студира у другим главним градовима омогућила је многим Македонцима да добију своје академско звање на универзитетима широм државе. Аналогно томе велики број српских књига (белетристика, стручна литература – мисли се и на период студирања) био је на српскохрватском језику. Може се рећи да велики број македонаца разуме па и говори српскохрватски језик. О томе сведоче и генерације које су живеле у периоду пре распада СФРЈ које одлично разумеју српскохрватски језик, што не може да се каже данас, за новије генерације, оне које су рођене око 1990. године (и мало пре тога).
357
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Друштвено-политичка дешавања у последњој деценији ХХ века довела су до великих друштвених промена у целом региону, а свакако и у Републици Македонији. Са осамостављивањем и независношћу Републике Македонији (1991. године) македонски језик постаје службен језик у Републици Македонији, што се може поткрепити чланом 7 из Основних одредби Устава Републике Македоније, где пише: „У Републици Македонији службени језик је македонски језик и његово ћирилично писмо“. Отвориле су се могућности за његову заступљеност у свим сферама употребе. Данас говоримо о македонском стандардном језику као вишефункционалном, односно савремени македонски језик се реализује кроз: административни, научни, новинарски, књижевно-уметнички и разговорни функционални стил. Данашње карактеристике македонског језика резултат су његове генеолошке, његове ареалне припадности као члана породице словенских језика и балканског језичког савеза. Ако се направи поређење на дијахронијском плану, може се видети низ језичких промена чије резултате видимо данас у савременом македонском стандардном (па и нестандардном) језику. На основу ове две релације можемо да говоримо о упрошћеном вокалском систему, о динамичном акценту који се налази на трећем слогу с краја речи, о акценатским целинама (које представљају један појам, односно проклитичке и енклитичке изразе), о аналитичком начину изражавања падежних односа, односно о остацима неких падежних форми (код личних имена, код неких именица мушког рода, код личних, упитних, неодређених, општих и одричних заменица), затим о вокативној форми, о трима групама чланских морфема за одређивање именских група, о изгубљеном инфинитиву и супину, о релативно богатом систему глаголских времена, о сум- и имам- конструкцијама, о регуларном удвајању индиректног и директног објекта итд. итд. (како у поређењу са старословенским, тако и у поређењу са језицима балканског савеза). У лингвистици шездесет и пет година је релативно кратак период за уочљиве промене у граматичкој структури једног језика. Ипак могу се уочити неке промене на свим језичким нивоима. У најважније факторе који утичу на језичке промене убрајају се: народни говори и снажан утицај српскохрватског језика од 1945. до 1990. године (сп. Благоја Корубин, 1986: 33-34), веза између стандардног језика и народних говора, престижност говора Скопља, као главног културног, економског и политичког центра Македоније, од 1990. године снажан утицај енглеског језика (МЈ, 1998: 96). Овом приликом издвојићемо само неке језичне промене: 1. Из гласовног система језика издвојићемо: процес отврдњавања меких консонаната, затворенији и краћи изговор вокала (код младе генерације), полумек до мек изговор гласа љ (под утицајем турског и српскохрватског језика), изговор ћ и ђ (поред дијалеката доприноси и утицај турског и српскохрватског језика), неке тенденције премештања акцената под утицајем супстандардног скопског говора седамдесетих година, језика политичара. 2. На морфолошком плану споменућемо све чешћу употребу л-перфекта за препричавање и резултативно 358
Лидија Тантуровска
значење које се изражава сум- и имам- конструкцијама. 3. На плану творбе речи је све веће устаљивање суфикса –џија у речима различитог порекла, употреба суфикса –ара (пивара, чарапара). 4. Са синтаксичке тачке гледишта издвојићемо две појаве: једна се односи на именску групу, а друга на реченицу, тачније на упитну реченицу. Као прво говори се о именским групама састављеним од две именице од којих једна врши атрибутску функцију. Оправдање за овакву појаву налазимо у балканском обрасцу (ручек време, ветар работа). У стандардном македонском језику више се срећу овакве именске групе (од: поет револуционар, човек ѕвер, дете ѕвезда (ѕвездалија), па до: уредникводител, бомбаш-самоубиец, роман-расправа, филозоф-просветител, учителвоспитувач итд.). Посебно појава оваквих именских група и полусложеница има у административном функционалном стилу тачније у законоправном подстилу: нацрт-закон, анекс-договор, предлог-резолуција, заменик-председател, држави-учеснички и скоро свакодневно слушана држава-членка. Друго, настаје нарушавање реченичне структуре упитне реченице (Бл. Корубин, 1987, 86-99), раније у преводима текстова са српскохрватског, данас згражава чињеница што се са оваквом неприхватљивом линеаризацијом срећемо свакодневно, најчешће преко средстава за јавно информисање. 5. Што се тиче лексике, у споменутом периоду утицаја српскохрватског језика дешава се адаптација неких лексема (прекинувач, кошаркаш, стапка, тековен), у терминологији (самогласка, согласка, именка; одвојено у војној терминологији: минофрлачка, волно), у речима нужним позајмљеницама (благајник, брод, водовод, ходник). Данас је утицај српског језика сведен на минимум, иако у Републици Македонији постоје кабловски и сателитски телевизијски програми на којима су заступљени и канали РТС, Пинк итд., а неке од македонских телевизија преузимају емисије са српских канала: Све за љубав, Мењам жену, Курсаџије итд., које се преводе на македонски језик. Може се рећи да су гледани и српски телевизијски канали, а и српске емисије на македонским каналима, међутим, неки посебан утицај није забележен. У новије време сведоци смо свакодневног продирања англицизама (апликација, бенчмарк/бенџмарк, брифинг), процес који није каракеристичан само за македонски језик. Напротив, процесом глобализације овакве појаве одавно има на неенглеском говорном подручју, у које је укључен и српски језик. Свака држава се труди да се заштити од свакодневног продора туђих језичких елемената. Репубика Македонија, поред друге законске регулативе, из 2005. има и „Закон о употреби македонског језика“. И поред тога језик средстава за јавно информисање свакодневно „је бомбардован“ англицизмима. Може се рећи да свакодневно ничу домаће фирме чији су натписи, рекламе, рекламни панои исписани највише на македонском језику, а и писање латинице узима великог маха. Употреба савремене технологије, посебно употреба интернета и компјутерске опреме, намеће употребу енглеског језика и енглеског писма. Штамапано је неколико речника информатичких термина, у школама се употребљавају уџбеници у којима је заступљена информатичка технологија на македонском језику, међутим и поред тога, у разговорном јези359
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
ку, у свакодневној комуникацији, посебно млади четују, имају фејсбук, шаљу поруке са енглеским скраћеницама, како преко Интернета, тако и путем мобилних телефона, итд. Са овим кратким прегледом друштвених и језичких промена, а у односу на постављена теоријска питања Ранка Бугарског, можемо дати следеће закључке у односу на македонско друштво, а посебно на македонски језик. 1. Са друштвено-политичким променама које настају у Републици Македонији 1991. године могу се забележити промене и у македонском језику, међутим, сасвим смо сагласни са Бугарским, да су неке промене настале независно од друштвених. 2. Македонски језик, као и сваки други језик (конкретно и српски), прошао је кроз велики број промена, посебно ако се погледа уназад, на пример, од периода македонске варијанте (рецензије) старословенског језика. Какве год биле промене, македонски језик није изгубио свој идентитет, што се огледа у његовој генеолошкој и ареалној припадности. 3. Као што смо већ помињали, све промене не могу се повезати са друштвеним променама, као ни њихове последице, и свакако да постоје унутрашњи фактори језичких промена за које мислимо да могу да се регистују на дужи временски период. 4. Фактори који су утицали и утичу на језичке промене у македонском језику су на дијахронијском и синхронијском нивоу, а могу бити подстакнути културним, цивилизацијским условима у којима живе неке језичке заједнице у најширем смислу речи. Као резултат на синхронијском плану добијамо језичке варијанте, а на дијахронијском важан извор језичких промена. 5. На последње теоријско питање одговор можемо да поистоветимо са оним који је дао Бугарски: „Сви језици се мењају, али ритам промена углавном зависи од брзине којом се мењају друштвене заједнице“ (Ранко Бугарски, 1986: 65). У савременом свету урбани идиоми се мењају брже од сеоских, писани језик се мења спорије од говорног, као и формални стилови наспрам неформалних. Ако посматрамо језичке нивое, друштвене промене највише се огледају у лексици македонског језика на рачун граматике и фонетике. Литература Бугарски, Р. (1986) Језик и друштво. Београд. Бугарски, Р. (2001) Јазици. Скопје. Bugarski, R. (2009) Evropa u jeziku. Beograd. Димитровски, Т. (1965) „За некои влијанија на соседните јужнословенски јазици врз македонскиот литературен јазик“, Литературен збор XII-4, 4-17. Илиевски, П. (1988) Балканолошки лингвистички студии. Скопје. Конески Бл. (1982) Граматика на македонскиот литературен јазик. Скопје. Конески Бл. (1982а): Историја на македонскиот јазик., Скопје. Конески К. (1995): Зборообразувањето во современиот македонски јазик. Скопје. 360
Лидија Тантуровска
Корубин, Бл. (1971). „Македонскиот литературен јазик и неговите норми во јавниот живот“. Литературен збор (XVIII - 1: 67-84). Корубин, Бл. (1986). Јазикот наш денешен. Скопје. Корубин, Бл. (1990). На македонско граматички теми. Скопје. Корубин, Бл. (1994). Македонски историо'социолингвистички теми.Скопје. Radovanović, M. (1986) Sociolingvistika. Dnevnik. Novi Sad. Минова-Ѓуркова, Л. (2003) Стилистика на савремениот македонски јазик. Скопје. Tošović, Br. (1988) Funkcionlani stilovi. Svjitelost. Sarajevo. Тантуровска, Л. (2004) „Кон актуелните во македонскиот јазик.Скопје: 7-14. Tантуровска, Л. (2005) „Законодавно-правниот функционален потстил низ примери од македонскиот јазик“, Stylistyka XIV, Opole: 403-418. Тантуровска, Л. (2005) „Сoциолингвистичките аспекти на македонскиот јазик“, Украинско-македонски зборник, бр. 1. Kiev: 224-232. Тантуровска, Л. (2006) „СМС на МС“, Функционалните стилови во македонскиот јазик, Јазикот наш денешен, кн. 14, Скопје. Тантуровска, Л. (2007) „Јазичната традиција и јазичните подновувања во јазикот на законите“, Меѓународно списание Филолошки студии, Македонија, Россия, Slovenija, Hrvatska, 5; кн. 2: 99-110. Tантуровска, Л. (2007) Языковой аспект коммерческой рекламы (вывески в г. Скопье). Стереотипность и творчество в тексте, Пермь: 337-342. Тантуровска, Л. (2007) „Законодательно-юридический подстиль в македонском языке“, Проблемы социо- и психолингвисики, выпуск 9, Пермский государсвенный университет: 145-152. Тантуровска, Л. (2008) Законодавно-правниот потстил на административниот функционалне стил врз примери од македонскиот јазик, 58, ИМЈ „Крсте Мисирков“, Скопје. Тантуровска, Л. (2009) „Улогата и местото на некои јазични појави во јазикот на масмедиумите“, Mednarodni znanstveni simpozij Slovenska narechja med sistemom in rabo, Obdobja 26, Ljubljana: 527-534. Цивян, Т. (1979) Синтаксическая структура балканского союза, Москва. Шабан, Д. (1994) Балканска лингвистика. Скопје.
361
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Lidija Tanturovska
CHANGES IN THE SOCIETY − CHANGES IN LANGUAGE Summary After the Second World War the first Macedonian republic of the modern type in the frame of the Yugoslav federation (among six republics) was created. For the first time the Macedonian language became an official language and it was one of the official languages of the Yugoslav federation together with the Serbocroatian/Croatianserbian and the Slovenian language. With the independence and the autonomy of the Republic of Macedonia, Macedonian language as the official language in the Republic of Macedonia became the language of education, science, the media, and the institutions within the social and political system. In linguistics, sixty-five years are relatively short period for more noticeable changes to take place in the grammar of a language. But, some changes can be followed at every level of a language. As the most important factors that have an influence on the language changes are the popular dialects and the strong influence of the Serbocroatian language in the period from 1945 to 1990, as well as the prestige of the Skopje dialect, and from 1990 till now, could be included the globalization process, which are felt through the strong influence of the English language. Лидија Тантуровска ЈНУ Институт за македонски јазик „Крсте Мисирков“, Скопље, Македонија
362
UDK 101:81
Duško Prelević Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet u Beogradu
AKTUELNOST JEZIČKOG OBRTA U SAVREMENOJ FILOZOFIJI Sažetak: “Jezički obrt” je fraza kojom je Gustav Bergman imenovao nastanak analitičke filozofije, a koja je, kroz brojne filozofske pravce obeležila dvadesetovekovnu filozofiju. Jedna od osnovnih ideja jezičkog obrta jeste tretiranje filozofskih problema kao čisto verbalnih problema koji se mogu razrešiti adekvatnom jezičkom i logičkom analizom. U drugoj polovini dvadesetog veka unutar tradicije analitičke filozofije dolazi do kritike ideje jezičkog obrta. Autor razmatra današnje pokušaje oživljavanja ideje jezičkog obrta, pre svega Čalmersov pokušaj primene metoda eliminacije u cilju detektovanja verbalnog spora. Ključne reči:
jezički obrt, verbalni problemi, analitička filozofija, jezička analiza, metod eliminacije.
1. JEZIČKI OBRT I TRADICIONALNO SHVATANJE FILOZOFIJE “Jezički obrt“ (the linguistic turn) je fraza kojom je Gustav Bergman imenovao nastanak analitičke filozofije, a može se primeniti i na mnoge druge značajne pravce s kraja XIX i u većem delu dvadesetog veka, poput američkog pragmatizma, fenomenološkog pokreta, egzistencijalizma, hermeneutike, strukturalizma, poststrukturalizma, analitičkog marksizma, itd. Prema Majklu Dametu, jezički obrt se prvi put, u vidu sporadičnih uvida, desio u Fregeovom Die Grundlagen der Arithmetik iz 1884. godine, a sistematski je razvijen u Vitgenštajnovom Tractatusu. Ovakvom koncepcijom se jezička i logička analiza stavlja u središte filozofskih istraživanja i filozofija jezika se shvata kao prva filozofija. Ideja jezičkog obrta je u velikoj meri u skladu sa tradicionalnim shvatanjem filozofije, po kom se filozofija, kao apriorna disciplina, u bitnoj meri razlikuje od nauke čiji je metod prvenstveno aposterioran (merenje, posmatranje, eksperiment). U skladu sa ovim shvatanjem je i stav da se filozofi prilikom dokazivanja često pozivaju na svoje intuicije i smatraju da njihova evidenciona vrednost nije ništa manja od vrsta evidencije kojima se služe naučnici. Na taj način, čini se da filozofi prilikom istraživanja koriste posebne saznajne sposobnosti, koje se razlikuju od onih koje se koriste u nauci i zdravorazumskom mišljenju i govoru, a takođe izgleda da je i njihov predmet istraživanja različit. Ovakav metod i pristup filozofiji se često naziva armchair philosophy, što se može prevesti kao “kabinetska filozofija“. Racionalisti ga vide kao vrlinu filozofije, smatrajući da su teorije koje filozofija pruža nezavisne od naučnih teorija i da su od njih, posmatrano na duže staze, pouzdanije; sa druge strane, naturalisti u ovakvoj različitosti filozofskog metoda vide nedostatak filozofije jer se čini da ona postaje isuviše imuna na empirijsku korekciju. 363
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Ipak, da bi izašli u susret prigovorima od strane naturalista, pristalice jezičkog obrta u značajnoj meri smanjuju svoje ambicije. Analitička filozofija je, na samim počecima, koristeći se tradicionalnom pretpostavkom o prirodi filozofskog poduhvata, pokušala da, na jedan suptilan način, odgovori na zamerke naturalista. To su učinili time što su odredili domen filozofije na način da ne zadire u istraživanja činjenica i prirode sveta. Prema njima, filozofski problemi se mogu (raz)rešiti bilo reformom jezika, bilo razumevanjem jezika koji koristimo u svakodnevnom govoru. Razrešavanje nekog problema se, kao što kaže Fridrih Vajsman, sastoji u tome da se “značenje reči upotrebljenih pri postavljanju pitanja nama učini tako jasnim da se oslobodimo čini koje ono baca na nas” (Waismann 1980: 97). Jedna od mogućnosti je i da se nakon izvršene analize ispostavi da je pitanje koje nas je prvobitno zanimalo zapravo pitanje kojim treba da se bave naučnici, a ne filozofi. Filozofija se na taj način može shvatiti kao “otkrivanje značenja”, a nauka kao “otkrivanje istine”, kao što je to Moric Šlik primetio (Schlick 1992: 48). Time su filozofija i nauka u dovoljnoj meri različite i rezultati nauke ne utiču na plauzibilnost filozofskih teorija. Štaviše, filozofija, prema Vitgenštajnu nije teorija, već predstavlja aktivnost demistifikovanja naših jezičkih zabluda. Ona je ”borba protiv začaranosti našeg razuma sredstvima našeg jezika“ (Vitgenštajn 1980: paragraf 109). Time se baca novo svetlo na prirodu filozofskih problema: svi važni filozofski problemi se shvataju kao problemi nastali pogrešnom upotrebom jezika koji, kada se ona demistifikuje, iščezavaju. Ovaj put demistifikacije često prati pojašnjavanje pojmova i problema kojim su filozofi zaokupljeni, sve do njihovog potpunog (barem načelno) eliminisanja. Stupnjevi ovakvog pojašnjavanja predstavljaju indikatore filozofskog napretka i razvoja ideja. Koliko god ideja jezičkog obrta bila na tragu ranije pomenutog tradicionalnog shvatanja filozofije, koje je Timoti Vilijamson okarakterisao kao “filozofski ekscepcionalizam” (Williamson 2007), pristalice ideje jezičkog obrta uvode jaku tezu po kojoj su svi filozofski problem jezičke prirode. Ovo shvatanje je u velikoj meri novo. Naime, premda su još stari Grci dali veliki doprinos jezičkoj i logičkoj analizi brojnih filozofskih problema, kod njih je uvek postojala jedna realistička rezerva koju je iskazao još Mison iz Hena, jedan od sedmorice mudraca. Prema njemu, “ne treba verovati u stvari na osnovu reči, već treba proveravati reči na osnovu stvari; jer stvari ne postoje zbog reči, već reči postoje zbog stvari“ (Laertije 2003: 57). Sa druge strane, nastanak moderne filozofije vezuje se za saznajno-teorijski obrt u kom se kao prvo pitanje postavlja: šta mogu da znam? I ono sa Dekartom uvodi nova pitanja i probleme. Jedno od osnovnih jeste pokušaj da se pronađe Arhimedova tačka sistema filozofskog znanja, ali i pokušaj da se izađe iz perspektive prvog lica i dokaže postojanje spoljašnjeg sveta i svesti drugih bića. Dekartov projekat čistog istraživanja znanja uvodi problem objektivizacije našeg saznanja. Ideja jezičkog obrta nudi nam da istraživanjem značenja, koja su, prema Fregeu objektivna, prevaziđemo problem odnosa subjektove perspektive prvog lica i spoljašnjeg sveta. Psihološka istraživanja se prebacuju na semantički plan.
364
Duško Prelević
Tako filozofija i dalje ostaje bazična disciplina koja postavlja granice smislenog govora, snabdeva nas jezičkom kompetencijom i predstavlja svojevrstan uvod u nauku. Filozofi postavljaju pitanje o smislenosti naših iskaza i hipoteza, a naučnici ih proveravaju. Time su filozofija i nauka u dovoljnoj meri različite i naučni rezultati uopšte ne utiču na plauzibilnost filozofskih teorija. Pošto se na filozofska pitanja, shvaćena kao filozofska, ne može odgovarati ukazivanjem na činjenice, te odgovor na njih nije utemeljen u stvarnosti, niti (shodno korespondecijalnoj teoriji istine) ima istinosnu vrednost, svaki odgovor na njih bio bi besmislen (u smislu da ne bi imao istinosnu vrednost). Prema Vitgenštajnu, ako je odgovor na neko pitanje besmislen, besmisleno je i samo pitanje. Na taj način filozofija ne može biti teorija koja u sebi sadržava sistem (ili skup) iskaza koji imaju istinosnu vrednost, već samo aktivnost ukazivanja na činjenicu da su rečenice koje filozofi pokušavaju da formulišu zapravo gramatički neispravne, odnosno, pogrešnom upotrebom obesmišljene jezičke konstrukcije. Filozofija je, prema Vitgenštajnu, aktivnost slična terapiji, (“Filozof tretira jedno pitanje; kao što se tretira neka bolest“, Istraživanja: paragraf 254), a propisani načini lečenja mogu biti različiti. Jedan put (Frege, Rasel) bi se sastojao u stavu da je običan jezik nepopravljivo višesmislen i pokušaju da se izgradi idealni jezik u kome bi se izbacili indeksički izrazi. Drugi pokušaj bi bio da se upravo (filozofija običnog jezika) običan jezik prikaže kao valjan, a da se uzrok nastanka filozofskih zagonetki potraži u prekoračenju granica obične upotrebe jezika. Ono što je zajedničko za oba pokušaja jeste da se izlaz traži u adekvatnoj jezičkoj ili logičkoj analizi. 2. ILUSTRACIJA IDEJE JEZIČKOG OBRTA Nastanak ideje jezičkog obrta po svoj prilici je iniciran zasnivanjem savremene logike. Naime, Fregeovi, a za njim i Raselovi rezultati utemeljili su osnove današnje matematičke logike kojom su, nakon više od dva milenijuma dominacije Aristotelove silogistike, izvršene temeljne promene shvatanja osnovnih principa logike. Postojali su brojni problemi sa kojima se tradicionalna logika suočavala. Raselova i Fregeova teorija ponudile su okvir za njihovo rešenje. Čuveni primer koji to ilustruje je Raselov primer sa sadašnjim kraljem Francuske (ovaj primer delom predstavlja i kritiku nekih Fregeovih stavova, ali osnovna poenta primera ilustruje bitne sličnosti između ova dva filozofa). Naime, prema Aristotelovoj logici, rečenica (iskaz) predstavlja vezu subjekta (podmet) i predikata (prirok). Subjekt je termin koji referira na neki objekt. Takođe, elementarni princip logike je da su dva iskaza kontradiktorna ako i samo ako je nemoguće da imaju istu istinosnu vrednost (pretpostavlja se važenje principa bivalencije, odnosno da za svaki iskaz važi da je ili istinit ili lažan, i da ne postoje srednje vrednosti iskaza poput “neodređeno“ itd.). Sada, u slučaju rečenice “Sadašnji kralj Francuske je ćelav“ i “Sadašnji kralj Francuske nije ćelav“, nailazimo, u okviru aristotelovske logike, na problem jer izgleda da ih moramo predstaviti kao kontradiktorne iskaze (prvi kao “S je P“, drugi kao “S nije P“), a činjenica je da su oba lažna, pošto sadašnji kralj Francuske ne postoji. Situacija je paradoksalna, jer nemoguće je da dva kontradiktorna iskaza istovremeno budu lažna. 365
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Rasel se koristi Fregeovim rezultatima i nudi sledeće rešenje. Naime, gramatički jednostavan iskaz “Sadašnji kralj Francuske je ćelav“, zapravo ima složenu logičku formu koja se može predstaviti kao konjunkcija tri iskaza kojima se tvrdi sledeće: “Postoji neko ko je sadašnji kralj Francuske i ko je ćelav“. Izraženo formalnim jezikom računa predikata prvoga reda: ∃x (Kx ∧ Ćx). Sledeće što se tvrdi jeste da je samo jedna osoba sadašnji kralj Francuske (zato što se radi o određenoj deskripciji koja je u engleskom jeziku naznačena određenim članom). Formalizovano: ∃x ((Kx) ∧∀y (Ky ⊃ y=x)). Treća stvar koja se tvrdi jeste da svako ko je sadašnji kralj Francuske jeste ćelav, odnosno, da ne postoji niko ko je sadašnji kralj Francuske, a ko nije ćelav. Formalizovano: ∀x (Kx ⊃ Ćx), što je ekvivalentno sa ¬∃x (Kx ∧ ¬Ćx) ili sa ∀x ¬ (Kx ∧ ¬.Ćx). Na ovom primeru se vidi nekoliko važnih novina koje donosi matematička logika. Prva je da gramatički subjekt u gore navedenoj rečenici, “Sadašnji kralj Francuske“, logičkom analizom postaje logički predikat (“x je sadašnji kralj Francuske“), te samim tim ne postavlja se problem referiranja ovog termina. Druga stvar jeste da egzistencija ne predstavlja predikat prvoga reda (poput predikata “Sadašnji kralj Francuske“), koji se pripisuje objektima, već predstavlja predikat drugog reda koji se pripisuje klasi objekata. Pokušaj da se egzistencija pripiše objektima ili individuama predstavlja kategorijalnu grešku, poput greške “Sokrat je mnogobrojan“ i slično (mnogobrojnost se može pripisati ljudima, to jest, klasi pojedinaca, a za same pojedince je to besmisleno tvrditi). Štaviše, egzistencija je kvantifikator koji učestvuje u izgradnji subjekta time što određuje domen na koji se pririče predikat. Treća stvar je da opšti termini predstavljaju hipotetičke iskaze kojima se ne tvrdi da neki objekti postoje. Takođe se može primetiti da promenljive u gramatičkom smislu igraju ulogu zamenice i da, ukoliko nisu u polju delovanja kvantifikatora, ne predstavlaju iskaz (Rasel 2007). Raselovo rešenje paradoksa koji u okviru aristotelovske logike nastaje po pitanju iskaza o nepostojećim entitetima jeste sledeće: možemo negirati bilo da sadašnji kralj Francuske postoji, bilo da je sadašnji kralj ćelav. Prvi iskaz je istinit, drugi je lažan. S obzirom da je prvi iskaz istinit, ispunili smo uslov kontradiktornosti, a ukoliko negiramo da je sadašnji kralj Francuske ćelav (formalizovano: ¬∀x (Kx ⊃ Ćx), odnosno, ∃x (Kx ∧ ¬Ćx)), imamo lažan iskaz, koji, mada je egzistencijalan iskaz, ne predstavlja kontradikciju sa takođe lažnim egzistencijalnim iskazom ∃x (Kx ∧ Ćx), već sa univerzalnim iskazom ∀x (Kx ⊃ Ćx) koji, pak, ne tvrdi ništa o postojanju sadašnjeg kralja Francuske. Na taj način smo razrešili prividnu protivrečnost koja, unutar aristotelovske logike, izgleda kao stvarna. Ovim se, između ostalog, razrešava drevni problem vezan za prirodu egzistencije i smisleni govor o biću i nebiću. Njime se nudi i razrešenje ontološkog dokaza. Ovakvi i slični primeri svakako da su predstavljali potsticaj da se svi filozofski problemi shvate kao problemi nastali pogrešnom upotrebom jezika. Ovome se mogu dodati i nekoliko stvari koje izlaze iz domena filozofije, a u nekima su učestvovali isti akteri. Naime, u matematici je konstruisan Raselov paradoks skupa svih skupova, koji je u to vreme predstavljao principijelan problem za 366
Duško Prelević
svakog matematičara. Može se reći da je u njemu takođe primenjena ideja jezičkog obrta (koja bi se, doduše, više mogla pripisati zagovornicima filozofije običnog jezika) po kojoj se ukazalo na nelegitimnost primene pojmova iz svakodnevnog života (poput “biti sadržan“) na nove i nedovoljno istražene probleme beskonačnosti. U fizici je 1905. godine Ajnštajn formulisao Specijalnu teoriju relativiteta, a kasnije je pisao da je jedna od njenih najznačajnijih novina promena značenja temeljnih pojmova fizike. Stoga možemo reći da se, u rasponu od 1884. godine do 1905. godine, ideja jezičkog obrta pojavila u najznačajnijim sferama delatnosti ljudskog duha; prvo u filozofiji, zatim u matematici, a na kraju i u fizici. Ideja jezičkog obrta za sobom je donela takođe i stvaranje novih filozofskih disciplina poput matematičke logike, metaetike, analitičke estetike, meta-ontologije i drugih. 3. KRITIKA IDEJE JEZIČKOG OBRTA UNUTAR TRADICIJE ANALITIČKE FILOZOFIJE Pedesetih godina XX-og veka ideja jezičkog obrta je naišla na učestaliju kritiku (Poper, Vajsman, Fajgl, Smart i drugi). Sve češće se među filozofima javljala sumnja da su baš svi filozofski problemi jezičke prirode. Kod Džona Smarta se ponovo u igru uvodi značaj naučnih rezultata za određenje na čijoj strani se nalazi teret dokaza prilikom vrednovanja alternativnih filozofskih učenja (Smart 1985). U svom tekstu “Two Dogmas of Empiricism“ iz 1951. godine Vilard Kvajn je odbacivao razlikovanje analitičkih i sintetičkih iskaza, ukazujući na nemogućnost adekvatnog definisanja analitičkih iskaza. On je odbacivao ono što se danas naziva “metafizička koncepcija analitičnosti“ po kojoj se analitički iskazi shvataju kao iskazi istiniti na osnovu značenja nezavisno od činjenica. Jedna od posledica ovakve kritike je ukidanje oštrih razlika između filozofije i nauke, jer se ispostavlja da ne postoji kabinetska filozofija kojom bi se na način nezavisan od istraživanja činjenica istraživala značenja izraza. Nakon Kvajnovog teksta razvila se polemika, koja seže do danas, oko toga da li postoji adekvatan smisao analitičnosti koji bi ostao rezervisan za domen kabinetske filozofije. Soul Kripke je sedamdesetih godina ukazivao da su epistemički pojmovi a priori i a posteriori nezavisni od metafizičkih pojmova mogućeg i nužnog (Kripke 1980). Njegovi primeri o postojanju nužnih aposteriornih i kontingentnih apriornih iskaza uglavnom su naišli na odobravanje među savremenicima i danas se obično kaže da (analitički) filozofi žive u vreme “post-kripkeovske ere“, u kojoj se kao jedno od važnih pitanja postavlja objašnjenje na koji način su ovakvi iskazi mogući. Kripkeovi rezultati predstavljali su snažan udarac tradicionalnom shvatanju po kom je neka istina nužna ako i samo ako je a priori saznata. Time je prekinuta veza između razuma (apriornih istina) i modalnosti. Posledica toga je i ukidanje veze između razuma i značenja, kakvu su tvrdili Frege i deskriptivisti. Prema deskriptivistima, saznajne sposobnosti subjekta predstavljaju esencijalni deo značenja pojmova. Brojni primeri koje su navodil Kit Donelan, Hilari Patnam, Tajler Bardž, Kripke, i ostali pripadnici semantičkog ekster367
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
nalizma, ukazivali su na to da su spoljašnji činioci konstitutivna komponenta značenja, i da su saznajne sposobnosti subjekta u tom pogledu potpuno nebitne. Time se ukazivalo da je kabinetski metod nedovoljan za otkrivanje značenja. Sve do polovine devedesetih godina prošloga veka dominantno je bilo uverenje da Kripkeova pozicija nedvosmisleno podržava semantički eksternalizam. Ipak, nakon Čalmersovog The Conscious Mind iz 1996. godine, načinjen je pokušaj sintetizovanja Fregea i Kripkea na način da se izbegnu standardni prigovori protiv deskriptivizma. U novije vreme postoje pokušaji da se Kripkeova teorija ipak na neki način uskladi sa tradicionalnom slikom filozofije, i da se unutar nje ostavi prostor za komponentu značenja koju konstituiše subjekt. Dejvid Čalmers je uveo epistemičku verziju dvodimenzionalne semantike, čija je osnovna ideja uspostavljanje konstitutivne veze između epistemologije i semantike. Time bi se rekonstruisao “zlatni trougao” između značenja, razuma, i modalnosti, kakav je postojao u vreme nastanka analitičke filozofije (kod Fregea i Karnapa). Oko vrednosti i primene ovog semantičkog okvira danas se vode velike polemike. 4. UMERENA TEZA JEZIČKOG OBRTA Bez obzira na to što i danas postoje neslaganja među filozofima da li su filozofski problem verbalni ili ne, zanimljiv je i principijelan pokušaj Dejvida Čalmersa (Chalmers 2009) da na nezavisan način istraži prirodu verbalnih sporova i da dobijene rezultate potom primeni na probleme koji su svojstveni filozofiji. Ali pre toga da vidimo jedan klasičan primer verbalnog spora koji je opisao Vilijem Džejms na početku Pragmatizma. Zamislimo da se lovci u šumi odmaraju i raspravljaju jedan slučaj. Čovek obilazi oko drveta na kome se nalazi veverica. On to čini tako što se drvo uvek nalazi između njega i veverice i što se u odnosu na vevericu uvek nalazi sa njene prednje strane. Pitanje koje dokoni lovci raspravljaju je sledeće: da li u ovom slučaju čovek obilazi oko veverice ili ne? Prvi tabor tvrdi da obilazi, jer čovek obilazi oko drveta na kome se nalazi veverica, pa samim tim obilazi i vevericu. Ipak, protivnički tabor to odbacuje navodeći sledeći razlog. Da bi čovek zaista obišao oko veverice, potrebno je da joj se nađe sa bočne, pa zadnje, pa opet bočne, pa prednje strane, a to nije slučaj. Stoga čovek ne obilazi oko veverice. Džejmsovo razrešenje sastoji se u održavanju nerešenog rezultata. On tvrdi da i jedna i druga strana mogu biti u pravu. Ukoliko napravimo razlikovanje smisla spornog termina u rečenici, u ovom slučaju glagola “obilaziti“, videćemo da se obe strane slažu u pogledu činjenica. Obe strane se slažu da čovek obilazi vevericu, a ne miša, da obilazi drvo, da se u odnosu na vevericu u jednom trenutku nalazi na južnoj, pa na istočnoj, severnoj, zapadnoj, pa opet južnoj strani. Slažu se i da se čovek uvek nalazi sa veveričine prednje strane. Jedino u čemu se spore je u vezi s tim koju će praktičnu upotrebu glagola “obilaziti“ prihvatiti tokom diskusije. Kada se jednom oko toga dogovore, čitav spor iščezava. Dakle, spor je u upotrebi reči, a ne u vezi sa činjenicama. 368
Duško Prelević
Ovo je paradigmatski primer verbalnog spora, koji pak ukazuje i na činjenicu da je za verbalni spor takođe potrebno da postoji zajednički kontekst koji učesnici u raspravi dele (na primer, da se slažu da se u navedenom primeru radi o veverici, a ne mišu itd.). Drugi način za rešavanje verbalnog spora je ukazivanje na smisao koji je u jezičkoj zajednici kojoj sagovornici pripadaju uobičajen. Možda bi u našoj zajednici u Džejmsovom primeru prihvatljivije bilo reći da čovek obilazi oko veverice. Čalmers nudi zdravorazumski metod za detektovanje verbalnih problema koji naziva “metod eliminacije“. On se sastoji u tome da se termin, oko kojeg postoji spor, eliminiše iz upotrebe i pokušaja da se pronađe rečenica u kojoj se ovaj termin ne pojavljuje, a koja bi bila deo spora oko prvobitne rečenice. Ukoliko se ispostavi da spor u vezi sa novom rečenicom nije verbalan, onda se ni prvobitna rečenica ne tretira kao da predstavlja slučaj verbalnog spora. Ukoliko to nije slučaj, moguće je da se metod ponovo primeni sve dok nam se ne učini da su dalje mogućnosti iscrpljene. Ovim metodom se ne može sa apodiktičkom izvesnošću utvrditi da li je neki spor verbalan ili ne. Ipak, daju se dobri razlozi za to i teret dokazivanja se prebacuje na onoga ko osporava da se u datom slučaju radi o verbalnom sporu (jer onda on mora da nađe primer koji to potvrđuje). U praksi ovaj metod obećava uspeh, jer mi ne razmatramo beskonačan broj mogućnosti. Takođe, ovaj metod treba ograničiti na slučajeve u kojima je jezik dovoljno bogat, jer bi, na primer, u jeziku koji bi posedovao samo jedan predikat, bilo nemoguće primeniti metod eliminacije na način da prvobitni iskaz, izbacivanjem spornog predikata, zamenimo novim iskazom. Primenom metoda eliminacije u praksi možemo u brojnim slučajevima da ustanovimo da li se radi o verbalnom sporu ili ne. Tako, na primer, kada u sudskom procesu protiv O. Dž. Simpsona želimo da ustanovimo da li je on ubica, i imamo sumnju u to da se tu radi o verbalnom sporu, onda možemo metodom eliminacije izbaciti sporan termin “ubica“ iz upotrebe i pronaći iskaz koji je deo spora oko prvobitnog iskaza. Možemo postaviti pitanje: “da li je O. Dž. Simpson svojoj ženi nožem prerezao vrat?“ Po svoj prilici, ovde se radi o činjeničkom pitanju. Stoga je i pitanje: da li je O. Dž. Simpson ubica činjeničko, a ne verbalno pitanje. U slučaju pitanja: “da li je Pluton planeta?“, po svoj prilici nećemo moći da na takav način pronađemo primer neslaganja oko činjenica (Chalmers 2009: 10). Ukoliko metod eliminacije primenimo na područje filozofije, plauzibilno je tvrditi da se za mnoge važne sporove otkriva da su verbalni sporovi. Primer koji Čalmers navodi jeste spor oko kompatibilizma u vezi sa slobodom volje. Tu se polemiše oko toga da li je koncepcija po kojoj je volja slobodna u skladu sa determinizmom, po kom je nužno istinito da je svaki događaj predodređen nekim drugim događajem koji se shvata kao njegov uzrok. Ukoliko iz upotrebe izbacimo sporan termin “slobodna volja“ i zamenimo ga nekim drugim terminom, možemo postaviti pitanje poput sledećeg: “da li je moralna odgovornost uskladiva sa determinizmom?“. Nekom se, naravno, može učiniti spornim pojam moralne odgovornosti, pa može pokušati da i na njega primeni metod eliminacije, ali izgleda (barem 369
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
prima facie) plauzibilno već na ovom nivou tvrditi da se radi o verbalnom sporu. To je zato što je slučaj sličan sa obilaženjem oko veverice. Obično se obe strane u sporu slažu da je, na primer, u jednom smislu determinizam kompatibilan sa idejom moralne odgovornosti (kakvu bi zastupali utilitaristi), a da u nekom drugom smislu nije kompatibilan (kao u slučaju sa retributivnom teorijom kazne). Prema Čalmersu, postoji i važna grupa filozofskih pitanja koja se postavljaju u formi poput “šta je sloboda volje?“, “šta je fizikalizam?“ itd. za koje predlaže sledeću strategiju u cilju određivanja da li se radi o verbalnom sporu ili ne. Ovu strategiju naziva “subscript gambit“ (što bi se moglo prevesti kao “ispisivanje prvog poteza“) i predstavlja specijalan slučaj primene metoda eliminacije. Naime, kada, na primer, postavimo pitanje “šta je sloboda volje?“, možemo ponuditi (barem) dve različite definicije poput “sloboda volje je kada svako radi ono što želi“ i “sloboda volje je kada je delatnik spontani začetnik kauzalnog lanca“. Sada se postavlja pitanje na koji način se ponašaju alternativne definicije, odnosno, da li je spor oko njih činjenički ili ne, ili da li spor uopšte postoji. Prema Čalmersu, može se plauzibilno tvrditi da izvesna neslaganja i dalje mogu da postoje, na primer po pitanju stava “slučaj u kome je delatnik spontani začetnik kauzalnog lanca nužan je uslov za pripisivanje moralne odgovornosti“; libertarijanci bi se sa tim složili dok bi deterministi i kompatibilisti ovaj stav mogli da odbace. Pa ipak, još uvek se ne vidi da je novonastali spor činjeničke prirode. Ovde se, po svoj prilici, i dalje radi o verbalnom sporu koji se razrešava razlikovanjem smisla reči oko kojih se sporimo (sagovornici bi se složili da je spontanitet nužan uslov za retributivističko shvatanje moralne odgovornosti i kažnjavanja, a da nije nužan uslov za ne-retributivističko shvatanje). Na taj način, prema Čalmersu, brojni tipično filozofski problemi su takvi da je plauzibilno reći da su jezičke prirode. Ipak, on je skeptičan u vezi sa pitanjem da li su svi filozofski problemi jezičke prirode. Čalmers je na tragu pristalica jezičkog obrta u tome što smatra da adekvatna jezička analiza vodi pojašnjavanju izraza koje koristimo, ali da je moguće da na jednom nivou dođemo do onoga što naziva “temeljni pojmovi“ (bedrock concepts). U tom slučaju, prema Čalmersu, nećemo biti u stanju da odredimo da li je spor u kom se ovi pojmovi upotrebljavaju verbalan ili ne. To je zato što u tom slučaju nismo u stanju da na adekvatan način primenimo metod eliminacije, odnosno, zato što ne možemo bez ostatka eliminisati pojam oko kojeg se sporimo. Po njemu, to su termini “ispravno“, “egzistencija“ i “svest“. Primer sa terminom “svest“ nam jasno sugeriše o čemu je reč. Naime, kada, na primer, postavimo pitanje “da li je mačka koju vidim na ulici svesna ili ne?“, pokušaj da se primeni metod eliminacije mogao bi izgledati poput “da li mačka koju vidim na ulici ima fenomenalnu svest?“, pa daljom primenom istog principa “da li mačka koju vidim na ulici ima neka iskustva?“, itd. Ni u jednom od ovih slučajeva metod eliminacije nije izvršen na način da je potpuno eliminisano značenje termina “svest“, a ne vidi se ni način na koji bi se tako nešto moglo učiniti (Chalmers: 20). To, naravno, samo po sebi ne ukazuje ni da sporovi u kojima se upotrebljavaju vrednosni termini, fenomenalni pojmovi, egzistencija i slični, predstavljaju 370
Duško Prelević
činjeničke sporove. Stoga bi se za Čalmersa moglo reći da zastupa umerenu verziju ideje jezičkog obrta, po kojoj su brojni tipično filozofski problemi verbalne prirode, dok za mali broj njih, u kojima nailazimo na temeljne pojmove, to nismo u stanju da utvrdimo. Kao otvoren problem ostaje da se ponudi iscrpan spisak temeljnih pojmova. Literatura Bergmann, G. (1992). “Logical Positivism, Language, and the Reconstruction of Metaphysics“. In: The Linguistic Turn: Essays in Philosophical Method (R., Rorty, ed.). Chicago and London: Chicago University Press: 63-71. Chalmers, D. (2006). “The Foundations of Two-Dimensional Semantics“. In: Two-Dimensional Semantics, (Garcia-Carpintero M. and J. Macia, eds.), Two-Dimensional Semantics, New York: Oxford Clarendon Press: 55-140. Chalmers, D. (2009). “Verbal Disputes and Philosophical Progress“. http://consc.net/papers.html: 1-33. Džems, V. (1991). Pragmatizam. Beograd: Dereta. Kripke, S. (1980). Naming and Necessity. Oxford: Blackwell. Kvajn, V. O. (2007). “Dve dogme empirizma“. U: Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi. Ž. Lazović, prir.). Sremski Karlovci - Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Laertije, D. (2003). Životi i mišljenja istaknutih filozofa, Beograd: Dereta. Rasel, B. (2007). Filozofija logičkog atomizma. Sremski Karlovci - Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Russell, B. (1905). “On Denoting“. Mind, 14(56): 479-493. Schlick, M. (1992). “The Future of Philosophy“. In: The Linguistic Turn: Essays in Philosophical Method (R., Rorty, ed.). Chicago and London: Chicago University Press: 63-71. Smart, J. J. (1985). “Filozofija i znanstvena plauzibilnost“. U: Filozofija nauke. (N. Sesardić prir.). Beograd: Nolit. Vitgenštajn, L. (1980). Filozofska istraživanja. Beograd: Nolit. Waismann, F. (1980). “Kako shvatam filosofiju“. U A. Pavković (prir.). Svest i saznanje. Beograd: Nolit. Williamson, T. (2007). The Philosophy of Philosophy. Oxford: Blackwell..
371
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Duško Prelević
THE PRESENCE OF THE LINGUISTIC TURN IN CONTEMPORARY PHILOSOPHY Summary “The Linguistic Turn” is a phrase which Gustav Bergmann used in order to characterize the origins of analytic philosophy, which could also be applied to many other philosophical movements in the 20th century. One of the main ideas of the linguistic turn was to consider all philosophical problems as verbal disputes, which could be resolved by appropriate linguistic and logical analysis. The author explores the development of the linguistic turn ideas within analytic philosophy, and tries to evaluate Chalmers’ use of the method of elimination in order to find whether one dispute is verbal or not. Duško Prelević Filozofski fakultet, Beograd [email protected]
372
UDC 81-11
Milica Radulović Univerzitet u Nišu, Faculty of Philosophy
HOW GRICE΄S PHILOSOPHY CHANGED LINGUISTICS Abstract: This paper deals with how the work of Herbert Paul Grice, a most celebrated philosopher of ordinary language, changed the study of meaning in language. Grice΄s theory of conversation could be seen as a breakaway from the philosophical tradition of treating language as a formal system. Instead of seeing language as a formal system whose function is to represent reality, Grice saw language as an interplay between the speaker and the hearer, an interplay in which the speaker expresses their intentions to communicate and the hearer has a task to recognise what the speaker intends to communicate. Grice΄s vision of conversation as an interchange where both the addressor and the addressee have their tasks to fulfil was remarkably influential, so his theory was responsible for provoking a flood of research which shed new light on the nature of meaning. Key words:
implicature, meaning, intention, the Cooperative principle, maxims..
1. INTRODUCTION A few decades ago, while giving a lecture to his fellow philosophers in New York, the Oxford philosopher J. L. Austin spoke about the issue of the double negative: ''In some languages, a double negative yields an affirmative. In other languages, a double negative yields a more emphatic negative. Yet, curiously enough, I know of no language, either natural or artificial, in which a double affirmative yields a negative.'' And then, from the back of the hall, one could hear a comment: ''Yeah, yeah.'' 1 This example, where the ironical comment implies that what the speaker says is not true, and that the truth is the opposite to what the speaker says, clearly illustrates that meaning in language is not only a matter of logic or form. One should always be careful to remember that when a game of conversation is played, meaning does not belong only to the realm of formal logic; two affirmatives yield an affirmative in mathematics, but language is not always fully determined or predictable. So the problem with the ideal formal semantic metalanguage is that it would have to be ''at least as comprehensive as a natural language, and to date no formal system achieves this goal [...] never forget that a metalanguage is the product of an analyst’s mind; the analyst not being God, every metalanguage is limited by the beliefs, perspectives, and purposes of its creator'' (Allan 2001:9). Life is always larger than any theory, and formal theories which study truth conditions of sentences or 1
Holt. J, ''Only When Kindness Fails,'' The Guardian Weekly, November 7-13, 2008, p.29
373
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
the relations between sentences and propositions by means of formal devices borrowed from logic and mathematics cannot explain all vagaries of language. This failure of logic and formal theories to explain the unexplained complexity of speech contributions is a consequence of a specific methodological approach; formal theories have "representational, referential or descriptive function" and "what takes centre-stage is what is talked about, the content or topic of communication; the speaker and hearer are bracketed or relegated to the background" (Medina 2005: 2). The representational or designative function is focused on the relations between words and objects and no subjectivity is allowed. However, a theory of communication should focus on both the speaker and the hearer, seeing communication as having an expressive (or emotive) function as well as the appellative (or conative) function. In this tradition, language is seen as having a "constitutive value, for it constitutes who we are, how we think and how we live" (Medina 2005:41). Human beings enter dialogues and create "entre nous" perspectives in which human subjectivity plays an important role. Thus, instead of seeing language as a formal system, language can be seen as an interplay between the speaker and the hearer, and in the interplay, the speaker and the hearer express their attitudes, their subjectivity and what kind of impact the speaker has on the hearer. In communication, the role of the hearer is as important as the role of the speaker as they are part and parcel of conversational context. When the speaker produces an utterance, when s/he says something, the hearer has the role of the interpreter in a specific conversational context. If we go back to the ironical comment at the beginning of the essay, we can easily see that understanding and interpreting utterance is not always based on literal meaning. Literal and implicated meanings diverge; the meaning based on the linguistic analysis may tell us all about sentence meaning, but the meaning of utterance also depends on nonlinguistic factors. The difference between what is said and what is implicated, therefore, acquires a prominent place in a theory of communication. Implicature is a pragmatic inference that can explain how it is possible to mean more than we say, how some things can be better left unsaid, how something can go without saying. Now the question is: how is it possible to read between the lines and understand what the speaker does not say? Grice’s theory of implicature presented in this paper is seen as an attempt to answer this question. The theory proved to be immensely provocative; it was the target of ciriticism, rejection and approval. The essay will now present some of the basic postulates of Grice’s theory and some reactions to the ideas that he supported. 2. GRICEAN MODEL OF IMPLICATURE 2.1. The Cooperative principle (CP) In the Gricean model, "what is said" and "what is implicated by what is said" are two different things. Grice (1975: 43) introduces the technical terms: the verb "implicate" and the related nouns "implicature" and "implicatum" (what is 374
Milica Radulović
implied). In a conversation, the speaker exploits the fact that linguistic meaning underdetermines the message conveyed and counts on the hearer to abide by the same pragmatic principle in order to interpret utterance. This pragmatic principle is called the Cooperative principle (Grice 1975: 45): Make your contribution such as is required, at the stage at which it occurs, by the accepted purpose or direction of the talk exchange in which you are engaged. Before any other concept of the theory of implicature is elaborated on, the Cooperative principle should be looked at more closely as it is central to the theory of implicatures. Grice was a philosopher, not a linguist, so the ideas he presented in his work should be carefully approached in order not to see things that do not exist or ascribe meanings he did not purport to convey. Davies (2007: 2311) writes that Grice's writings shows "the concept of cooperation to be peripheral to his thought: the recurring issues are the distinction between sentence-meaning and speakermeaning, the notion of systematicity in language, and the idea of rationality being central to human action." Grice's main preoccupation was to study the difference between the meaning of utterances and the meaning of sentences, how speakers implicate meanings, how addressees understand what speakers implicate, and what the nature of the mechanism of implicature is. In a conversation, speakers implicate meanings so often that we could say implicatures are not exceptions, but normal patterns of verbal behaviour. Implicatures were not studied within the domain of formal theories, but this does not mean that they are a phenomenon to be neglected, or a phenomenon which is peripheral to language. Medina (2005: 1) states that "with the exception of Humboldt (1988), until the twentieth century the different aspects and purposes of communication received little attention, and as a result, the different communicative functions of language were left in the dark". So Grice's work can be understood as an attempt to undo this injustice, to shed light on the patterns, principles and rules of communication. Central to the theory of implicatures is the concept of intention; intention/speaker meaning explains sentence meaning, which is in stark contrast to truthconditional theories, where sentence meaning is prior to explaining speaker meaning. Here we come to Grice's theory of meaning-nn, the theory of communication which makes a difference between natural meaning and non-natural meaning, or meaningnn, where natural meaning can be said to refer to what is said and meaning-nn to the speaker’s intention to cause the hearer to do something. Communication is thus an active process where a speaker wants to convey their belief to the hearer. Utterances are examples of meaning-nn because they are inseparable from the intention of the utterer. When a sentence is uttered, a speaker has an intention to influence the hearer/s because s/he assumes that the hearer/s will recognise the intention; what we say may be different from what we mean, but in order to explain what we mean, linguistic meaning must depend on speaker meaning, or intention. Meaning, intention and the Cooperative principle are the basic concepts of Grice's theory of implicature. They show that behind communication there are patterns that can be studied; there is a systematicity, which was not assumed to exist by practitioners of formal theories. And at the core of this systematicity is our 375
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
rational nature, "a belief that all types of action should have a rational explanation" (Davies 2007:2325). Thus the concept of Rationality becomes central to Grice’s philosophy and his theory of implicatures; language as a system is a type of human rational action. Language phenomena that formal theories avoid as irregularities peripheral to language, Grice embraces as rational behaviour behind which there is a specific type of logic. 2.2. Maxims of conversation After presenting the basic concepts of the theory of implicature, the paper dwells on the further ramifications of the central concepts of the theory. Grice suggests that there is a set of assumptions which guide conversation; the mechanism of maxims is based on the Cooperative principle, the maxims being further elaborations, or examples of applications of the Cooperative principle: 1. The maxim of Quality try to make your contribution one that is true, specifically: i) do not say what you believe to be false ii) do not say that for which you lack adequate evidence 2. The maxim of Quantity i) make your contribution as informative as is required for the current purposes of the exchange ii) do not make your contribution more informative than is required 3. The maxim of Relation make your contributions relevant 4. The maxim of Manner be perspicuous, and specifically: i) avoid obscurity ii) avoid ambiguity iii) be brief (avoid unnecessary prolixity) iv) be orderly We can say that the maxims look perfectly clear, but, at a second glance, we may begin to wonder whether we really adhere to the maxims in communication. We can immediately think of a conversation where the maxims are not followed, so the logical question is: what is the real purpose of the maxims? What good is there in the maxims? Before answering this question, we will have a look at some of the comments that Grice and some other thinkers made in relation to the maxims. First of all, Grice gives the maxim of Quality the most prominent place; it is valued much more highly that the other three maxims. This is perfectly understandable, assuming that the violation of the maxim of Quality actually means lying, and thus a direct betrayal of the Cooperative principle. The maxim of Quality is therefore directly related to the truth. 376
Milica Radulović
Allan (2001:29), however, prefers the term sincerity to the truth because ''there are many kinds of utterance (= kinds of speech act) for which the evaluation of truth is either non-applicable or of secondary consideration to aspects of speaker credibility and sincerity, for example, when giving advice, apologizing, thanking or congratulating someone''. This means that when we produce utterances, they must be credible, which is achieved if we are sincere, because then the hearer believes in the speaker's intentions. Allan (2001:30) also adds three more dimensions to the Cooperative principle: the communicative presumption, the reasonableness condition and the adequate use of form and style. The first dimension means that the hearer presumes the speaker makes the utterance with the intention of communicating some message using the conventions of natural language. The second dimension refers to the presumption that the speaker has a reason for making that particular utterance, rather than being silent or uttering something else. The third aspect refers to the speaker's use of a specific form and style. These three assumptions are in line with Grice's theory of meaning-nn and the intentionality of meaning. Communication is an active process where a speaker wants to convey their belief to the hearer; meaning-nn is the speaker’s intention to cause the hearer to do something, so the speaker chooses the best way to implicate a specific meaning. Allan’s interpretation of the Cooperative principle is a constructive elaboration of Grice’s Cooperative principle and the maxim of Quality. Some other authors, on the other hand, make humorous comments on Grice’s maxims of conversation. For example, Georgia M. Green (1989: 89) thinks that the maxim of Manner is a joke: I have always thought that Grice was indulging in a private joke in the formulation of this maxim. Insofar as perspicuous and prolixity are unnecessarily obscure expressions (compared to clear and verbosity or too many words), the statement of the maxim and its third submaxim violate the first submaxim; submaxim (3) violates itself as well with the obscure and repetitious paraphrase; and submaxim (4) is not ordered well with the others [...]' Jeremy Campbell (2001:256) thinks that no one observes the maxims to the letter: The maxims presuppose an almost Utopian level of gentlemanly conduct on the part of a speaker [...] A speaker should give not too much but just enough information, hold his tongue about what he believes to be false, or for which he has sufficient evidence, be relevant, be brief and orderly, avoid obscurity of expressions and ambiguity...Would we want to have dinner with such a person, such impeccably polite maxim observer? Allan’s elaboration of the Cooperative principle and the two humorous comments on the maxims might give us an impression that the maxims are problematic. Strange as it may seem, Grice’s maxims were criticised for both over-intellectualizing and underdescribing (Medina 2005:33). Allan’s elaboration may mean that the Cooperative principle and the maxim of Quality lack specificity. 377
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Medina (2005:33) thinks that the maxims are not clear enough: ″we are given an intricate and open-ended list or template of conversational maxims, we are offered little guidance for its application and we are wished good luck in identifying the relevant maxim for any given case.″ This means that the maxims do not account for how we understand the implicated meaning and thus we end up explaining ignotum per ignotius. On the other hand, the humorous comments imply that the maxims are too complex. However, criticising the maxims as too complex or too simple is a fundamental misunderstanding, or, we could say, a mistake of not seeing the wood for the trees. The maxims are not unquestionable rules, they are not prescriptions, but rather "default settings", which imply that the speaker and the hearer behave rationally, guided by the maxims, so that they could reach a desired goal; we do understand implicatures without much of an effort. The maxims may look like a philosophers's paradise, but if they are interpreted in good faith, it does seem that the maxims have the function of orientation, and although it may seem that they are not observed prima facie, the Cooperative principle does guarantee successful communication. 2.3. Standard implicatures and flouting the maxims This section of the paper focuses on the issues of observing and flouting maxims. There are two types of inferences, those that are based on the logical or semantic content of the sentence; we call them logical implication, entailment or logical consequence. The second type of inference is not based on the logical content of the sentence. If we say that an utterance is a sentence uttered in a specific content, it means that implicature is an inference based on what is said, on the Cooperative principle and the maxims stated in the foregoing discussion. It has already been said that if the speaker and the hearer want to communicate successfully, the Cooperative principle and the maxims must be adhered to. In cases where we observe the maxims, we speak about standard implicatures. It has also been said that, sometimes, it looks as if the maxims are not followed, and they fail to explain the process of communication. However, this apparent failure can be explained. If we flout the maxims, we still generate inferences by the maxims; sometimes, if not very frequently, rules are there to be broken, and we do break rules and flout the maxims all the time. And yet, the Cooperative principle is abandoned in neither of the two cases, either when we observe or when we flout the maxims. For example, it might look at first sight that in the following example the maxims of Quantity and Relevance are flouted: A: What time is it? B: We should go now. B's reply seems to violate the maxim of Quantity and Relevance, because it is not informative enough; it does not look relevant for A's needs either. But, if we agree that B is cooperative, then we can try and find the connection between A's answer and B's reply; hence we draw a conclusion that if B says that "we should 378
Milica Radulović
go", it means that s/he knows that A's question is asked to find out whether it is time to go. The maxims of Quantity and Relevance are not violated whatsoever. This example shows that A and B communicate cooperatively and interact rationally to reach a common goal, without making unnecessary efforts. The speaker and the hearer are rational agents; speakers implicate, hearers infer and their conversation, based on the same underlying maxims is successful. Figures of speech are more radical examples of flouting the maxims. In cases of irony, the speaker means something different from what s/he says, and this leads us back to the anecdote at the beginning of the essay, where the speaker gives a comment which ironically implicates that he does not agree with the lecturer's assertions. Recanati (2004: 18-19) remarks that irony is a challenge to Grice's notion of "saying". If we accept saying as a variety of meaning, then cases of ironical usage of language become problematic since what we say is actually not what we mean. Grice, therefore, makes a further distinction between "saying" and "making as if to say". This can make one think that the notion of "saying" is too much "on the pragmatic side", and "what is said" should, in fact, be independent of its pragmatic force. This would mean that pragmatic meaning can also affect truth-conditional content, which can further lead to the conclusion that pragmatics is not confined to the study of conversational implicatures. However, no matter how controversial, we cannot do without the notion of "what is said" to refer to "the objective content of an utterance irrespective of its pragmatic force as a serious assertion or as an ironical utterance" (Recanati 2004: 19). In cases of tautologies, like, for example, boys will be boys, it looks as though the tautology does not have a special communicative import. But, boys will be boys does implicate a special meaning if we analyse it in terms of flouting the maxim of Quantity (be as informative as it is required). If the grounding assumption is that the speaker is cooperative, then it means that the tautology in fact is informative, so we can make an inference that boys will be boys means that boys will always do something that girls do not understand, that they are different from girls and that it will never change. To sum up, flouting or exploiting the maxims means that communicators use language in diverse ways. Levinson (1983:112) emphasises that creativity is the underlying force of all language use: Wherever some convention or expectation about the use of language arises, there will also therewith arise the possibility of the non-conventional exploitation of that convention or expectation. It follows that a purely conventional or rule-based account of natural language usage can never be complete, and what can be communicated always exceeds the communicative power provided by the conventions of the language and its use. 2.4. Conversational and conventional implicatures There are two classes of implicatures, conversational and conventional implicatures. Implicatures are sometimes equated with conversational implicatures; 379
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
however, implicature is a an umbrella term including all pragmatic (non-truth-conditional) inference. So both conversational and conventional implicatures are nontruth-conditional inference, but the difference is that conversational implicatures are based on the maxims, whereas conventional implicatures are not based on the maxims; they are conventions attached to lexical items or expressions (Levinson 1983:127). For example, I wanted the book and It was the book that I wanted differ in the sense that different conventional meanings are attached to them (Cruse 2004: 365). Conversational implicatures are the central focus of the theory of implicature. 2.5. Particularized and generalized conversational implicatures We can further divide conversational implicatures into two types: generalized conversational implicatures (GCIs) and particularized conversational implicatures (PCIs). This dichotomy is made according to the criterion of context-sensitivity, the former type showing ″a relative robustness in the face of contextual variation″ and the latter type being dependent on ″precise details of context″ (Cruse, 2004: 374). Particularized implicatures are more tied to contexts, whereas generalised conversational implicatures arise without being sensitive to contexts. However, the classification of conversational implicatures into GCI's and PCI's is not without weaknesses. The higher degree of the context-sensitivity might prove untenable as the criterion for the separation of conversational implicatures into PCI's and GCI's. All conversational implicatures are context-dependent inferences, so this dichotomy may not be necessary after all. What matters is that they are all guided by the Cooperative principle and rational communicative behaviour, and instead of having this dichotomy, we should deal with "a continuum with regard to degree of generality rather than a theoretically important split between the particular and the general." (Carston 2002:209) 2.6. Stephen Levinson: Q-implicatures, I-implicatures and M-implicatures Levinson (2000:11) defends the notion of GCIs. He further classifies GCIs into Q-implicatures, I-implicatures and M-implicatures. Q-implicatures are derived from the principle "What you do not say isn’t the саѕе" (Levinson 2000:35-36). Qimplicatures are related to the Maxim of Quantity; these implicatures refer to a set of alternatives which differ in informativeness, newsworthiness or strength. These implicatures mean that the communicator will make the strongest possible statement which corresponds with the facts. If a speaker uses a lower point on a scale consisting of a set of linguistic alternates, each having a specific degree of informativeness or semantic strength, then s/he implies that a stronger point is non-applicable: All of the boys went to the party. Some of the boys went to the party. The quantifier all in the first sentence always entails the quantifier some in the second sentence, but the quantifier some in the second sentence implicates that 380
Milica Radulović
the quantifier all is non-applicable in the first sentence. Q-implicatures are also called "scalar quantity implicatures" because they refer to a scale of values. For example, I ate three eggs means that I did not eat more than three eggs. If I did eat more than three eggs, it would still be logically true, but I would be accused of misleading the hearer because I disregarded the significance of scalar implicatures. I-implicatures refer to the idea that we do not need to mention all the components of meaning of an utterance. For instance, if we say I had a bath we do not have to say that we took off our clothes. The underlying principle is that we do not need to spell out the content which is normally expected to be the case. M-implicatures are related to the Maxim of Manner and are used when we want to say something in a different way from the "normal" one. Levinson (2000:38) explains that they follow the principle "What's said in an abnormal way isn't normal", or the principle that marked expressions require marked interpretations. For example, if we say he caused it to stop instead of saying he stopped, it means that he did not stop in a "normal" way, and that we always a reason why we diverge from the "normal" use. Aside from proposing the classification of GCIs, Levinson (2000:22-23) also proposes a third level of meaning – utterance-type meaning – in addition to the two generally accepted levels of sentence-type meaning and utterance-token meaning. This third layer is the level of generalized interpretation, which is not dependent on direct computations about speaker intentions, but rather on expectations about how language is characteristically used. 2.7. Laurence Horn: the Q-principle and the R-principle Unlike Levinson, who further develops Grice's theory by introducing the classification of GCIs and the notion of utterance-type meaning, Laurence Horn (1998: 385) reduces four Gricean maxims to two principles only, the Q-principle (quantity principle) and the R-principle (relation principle): 1. The Q-principle (Hearer-based): Make your contribution sufficient: Say as much as you can (given R). 2. The R-principle (Speaker-based): Make your contribution necessary: Say no more than you must (given Q). The Q-principle includes the Gricean maxims of Quantity 1 (make your contribution as informative as is required for the current purposes of the exchange), while the R-Principle includes Quantity 2 (do not make your contribution more informative than required), Relation (make your contributions relevant), and Manner. The maxim of Quality is considered as unreducible, as truthfulness is a precondition for satisfying the other maxims. Horn (1998: 383) explains that these two principles are in line with the functional economy of Andre Martinet (1962:139) who explains that communication is guided by the principle of least effort, which makes the speaker restrict their output of energy, both mental and physical, to the minimum compatible with achieving their ends.
381
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
2.8. Dan Sperber and Deirdre Wilson: the Principle of Relevance The principle of least effort finally leads us to Dan Sperber and Deirdre Wilson. They developed relevance theory2, a cognitive theory of communication, which explores the idea of least effort. This theory can be said to be based on Grice’s theory of meaning, but it diverges from Grice and becomes a theory in its own right. Its basic idea is that human cognition is guided by relevance, which helps us select information in such a way as to get the maximum amount of contextual effects fot the minimum amount of cognitive effort. Relevance theory assumes that all the maxims can be subsumed under the Maxim of Relevance. The Principle of Relevance, which replaces the four maxims, is not a rule which we can choose to break or abide by, but an aspect of human cognition. 3. CONCLUSION This brief presentation of Grice’s theory of meaning and a quick look at some reactions that were set off by his ideas serve as a small illustration of how a new vision of meaning inspired the emergence of new ideas. The best way to summarise what has previously been written about the theory of implicature might be to repeat what Grice's intentions were when he set out to analyse different types of meaning and the distinction between what the speaker says and what s/he implicates. In the Prolegomena to "Utterer's Meaning, Sentence Meaning, and Word Meaning", he states that his aim is not to provide a finally acceptable theory, but a theory which might prove useful in explaining language interchange. As a philosopher, he was not "sympathetic towards any methodological policy" because in that way, he thought he would run "a very serious risk of underestimating the richness and complexity of the conceptual field which one is investigating" (1968:69). Therefore, he discarded formalism which studies the idealised form of language. His approach, however, was not informal either; he did not assume that language, despite its irregularities, is illogical. The hearer sees through the intention of the speaker's verbal act and and in a conversational exchange, natural language and formal language are no longer seen as two distinct, unrelated phenomena. References Allan, K. (2001). Natural Language Semantic. Oxford: Blackwell Publishers. Campbell, J. (2001). The Liar's Tale: A History of Falsehood. New York: W.W. Norton & Company. Carston, R. (2002). Thoughts and Utterances. Malden: Blackwell Publishers. Chapman, S. (2000). Philosophy for Linguists: An Introduction. London: Routledge. Chapman, S. and C. Routledge (eds.) (2005). Key Thinkers in Linguistics and the Philosophy of Language. Edinburgh: Edinburgh University Press. 2
To find out more about relevance theory, see Sperber and Wilson (1995). Relevance: Communication and Cognition,2 nd edn.
382
Milica Radulović
Cruse, A. (2004) Meaning in Language. Oxford: OUP. Davies, B. L. (2007). "Grice’s Cooperative Principle: Meaning and Rationality". Journal of Pragmatics 39: 2308-2331. Green, G. M. (1989). Pragmatics and Natural Language Understanding. London: Lawrence Erlbaum Associates. Grice, H.P. (1975). ''Logic and Conversation'', In: Syntax and Semantics 3: Speech Acts (P. Cole and J. L. Morgan, eds). New York: Academic Press: 41-58. Grice, H.P. (1957). ''Мeaning." In: The Philosophical Review. Vol. 66, No. 3: 377-88; reprinted in: Grice, H.P. (1989) Studies in the Way of Words. Cambridge, MA: Harvard University Press, 213-23. Grice, H.P. (1961). ''The Causal Theory of Perception,'' Aristotelian Society Proceedings, Supplementary Volume 35: 121-53; reprinted in: Grice, H.P. (1989) Studies in the Way of Words. Cambridge, MA: Harvard University Press, 224:47. Grice, H. P. (1968). "Utterer's Meaning, Sentence Meaning, and Word Meaning". In: Foundations of Language 4: 225-42; reprinted in Grice, H.P. (1989) Studies in the Way of Words. Cambridge, MA: Harvard University Press, 117-37. Horn, R. L. (1998). ''Toward a New Taxonomy for Pragmatics Inference: Q-based and Rbased Implicature''. In: Pragmatics: Critical Concepts (A. Kasher, ed.). London: Routledge: 383-418. Holt, J. (2008). "Only When Kindness Fails," The Guardian Weekly. November 7-13, p.29 Levinson, S. (1983). Pragmatics. Cambridge: CUP. Levinson, S. (2000). Presumptive Meanings. Cambridge, Massachusetts: The MIT Press. Martinet, A. (1962). A Functional View of Language. Oxford: Clarendon Press. Medina, J. (2005). Language: Key Concepts in Philosophy. London: Continuum. Recanati, F. (2004). Literal Meaning. Cambridge: CUP. Sperber, D. and D. Wilson (1995). Relevance: Communication and Cognition. Oxford: Blackwell. 2nd edn.
Milica Radulović
KAKO JE GRAJSOVA FILOZOFIJA PROMENILA LINGVISTIKU Rezime Rad predstavlja osnovne postulate Grajsove teorije značenja. Ova teorija može se posmatrati kao raskid sa filozofskom tradicijom proučavanja jezika kao formalnog sistema. Grajsove ideje su kritikovane i na konstruktivan i na manje konstruktivan način, ali ove različite reakcije ne treba da dovedu do zabune. Veliki mislioci imaju originalne uvide u probleme, a zajedno sa novim uvidima, javljaju se i novi problemi koje treba rešiti. Grajsu zato treba odati priznanje ne samo zato što je postavio novu teoriju, već i zato što je inspirisao dalja istraživanja koja pokušavaju da daju novo svetlo o prirodi značenja.
Milica Radulović Filozofski fakultet, Niš [email protected] 383
UDK 81–119
Ivana Stojanović-Prelević Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet
DA LI JE ZA RAZUMEVANJE GOVORNIH ČINOVA NEOPHODNO PREPOZNAVANJE KOMUNIKACIJSKE NAMERE? Sažetak: Nakon Drugog svetskog rata nastaje pokret koji će dominirati u anglosaksonskim zemljama, tzv. «oksfordska filozofija». Autor ovog rada se bavi promenama u filozofiji jezika, tačnije, pojavom teorije performativa iz koje se razvija teorija govornih činova, koje nastaju pedesetih godina prošloga veka a, čiji tvorci su filozofi Dž. L. Ostin i Dž. Serl. Performativi su govorni činovi kojima se nešto čini, a ne samo opisuje, kao što je slučaj sa konstativima. Ostin je vremenom odustao od distinkcije performativ⁄konstativ. Mi ćemo u radu pokazati zašto obećanja i naređenja mogu predstavljati čiste performative i kakva je uloga komunikacijske namere u razumevanju značenja govornih činova. To ćemo prikazati na pojedinim primerima pomoću jezičke analize i deskriptivnog metoda. Ključne reči:
teorija performativa, distinkcija performativ/konstativ, obećanja, naređenja, refleksivna komunikacijska namera.
1. UVOD Osnivač teorije performativa je engleski filozof Dž. L. Ostin (J. L. Austin). Teorija govornih činova je nastavak teorije performativa (J. Serl). Performativi su govorni činovi kojima se pita, naređuje, obećava itd. Postoji mišljenje da neki peformativi utiču na delanje. Konstativi su govorni činovi koji opisuju stvarnost i koji mogu biti istiniti ili lažni. Polemika oko toga da li su performativi istovremeno konstativi, stoga istiniti ili lažni, vođena je dugo. Ostin je u delu „Kako delovati rečima?“ odustao od prvobitnog razlikovanja performativa i konstativa i sveo ih je na razliku ilokucionih i lokucionih činova. Međutim, on je ponudio iscrpan opis performativa koji čitaoce navodi da razmatraju performative kao posebnu vrstu govornih činova. Da li se performativ u kome nije došlo do izvođenja radnje na koji glagol referira može nazvati performativom? Da. Ostin govori o raznim vrstama neuspešnih performativa. On kaže da su činovi promašeni ukoliko su izvršeni pod prinudom, tj. neiskreno. To bi bila opšta doktrina. Takođe, performativ je ništavan ako ga iskaže glumac na bini - doktrina etiolizacije. Teoretičari performansa svoju teoriju dovode u vezu sa teorijom performativa. Neki od ovih teoretičara kritikuju doktrinu etiolozacije (Auslander, Adler), drugi je dovede u vezu sa teorijom kulture (Miler). Vezivanje namere za govor predstavlja približavanje praktičnoj filozofiji. Grajs smatra da se u komunikaciji najpre prepoznaje refleksivna namera koja vodi do prepoznavanja značenja izricanja. Međutim, nemaju svi pragmatičari isto mišljenje o komunikacijskoj nameri, recimo Sperber i Vilsonova (teorija relevancije) daju prednost relevantnom značenju, a ne nameri. Teoretičari komunikacije znače384
Ivana Stojanović-Prelević
nje objašnjavaju pomoću namere a referenciju upućivanjem na delatni karakter govora (da bi se objasnilo značenje rečenice uzimaju se u obzir okolnosti). U performativima (mislimo na uspešne performative) postoji namera da se određeni čin izvede, i ta namera je ispunjena pre izvođenja samog čina koji izražava propozicija. Mi ćemo pokušati da damo odgovor na pitanje: Da li je za razumevanje performativa neophodno prepoznavanje komunikacijske namere? To ćemo videti u analizi čina obećanja i čina zapovesti. 2. PERFORMATIVI I NJIHOVA SNAGA 2.1. Performativi Performativ vodi poreklo od engleskog glagola to perform - izvesti. Blizak po značenju ovom terminu je termin „operativan” - delotvoran, ali pošto ovaj termin dobija i značenje kao izvršan, Ostin uvodi termin „performativ”. On za sve tvrdnje umesto termina „deskriptivan„ koristi termin „konstativan. Pored rečenica koje su iskazi i kojima se nešto izražava, opisuje, konstatuje itd., postoje rečenice koje upućuju na neku radnju, kojima se prosto ne misli iskazivanje nečega. To su performativi: "A. Ništa ne „opisuju”, ni o čemu ne „izveštavaju”, niti šta „konstatuju„, dakle, nisu „istiniti odnosno lažni”, a zatim B. Iskazivanje rečenice predstavlja neku vrstu činjenja radnje (ili je barem njen deo), što se opet, ne može na uobičajen način opisati „samo” kao kazivanje nečega" (Ostin, Dž. L.,1994:150). Da li postoje performativi koji nisu istovremeno i konstativi? Za sada, ovo za nas ostaje otvoreno pitanje. Prvobitna Ostinova ideja da su performativi posebna vrsta govornih činova uticala je i na njegove sledbenike. Ostin je na samom početku istraživanja performativa istakao uslove koji su neophodni da bi performativ bio uspešan: "(A.1) Mora postojati prihvaćeni konvencionalni postupak, sa određenim konvencionalnim učinkom, pri čemu taj postupak mora u sebe uključivati i iskazivanje određenih reči od strane određenih osoba, u određenim okolnostima. (A.2) Uz to, te posebne osobe i okolnosti u datom slučaju moraju biti podesne za prizivanje posebnog postupka koji je u pitanju. (B.1) Taj postupak moraju izvršiti svi učesnici, jednako tačno i (B.2) potpuno. (G.1) Kako je, kao što često to biva, taj postupak oblikovan tako da ga primenjuju osobe sa određenim mislima, osećanjima i namerama, odnosno za ustoličenje određenog doslednog ponašanja svakoga od učesnika, to sve osobe koje prizivaju određeni postupak i učestvuju u njemu moraju, u stvari, posedovati i pominjane misli i osećanja, ali i nameru da se tako i same ponašaju, a uz to, (G.2) moraju se i same stvarno dosledno tako ponašati" (1994:25). Ovi uslovi zadiru čak u psihologiju govornika i slušaoca. Slušalac može imati problema ukoliko u izgovorenom iskazu na shvata misli, osećanja ili namere 385
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
govornika. Takođe, ovi uslovi nam mogu reći nešto o konvencionalnom karakteru performativa. Uslov A.1 nam govori da mora postojati konvencionalni postupak recimo čin venčanja podrazumeva prisustvo matičara, dva svedoka i par koji se venčava, učinak bi bio venčani par ili brak, pri čemu par koji se venčava mora reći: "Da", u prisustvu gore navedenih osoba. Podrazumeva se, takođe, da svi moraju doći u dogovoreno vreme i mesto, inače čin neće moći da se izvede. Svi ovi učesnici: par, matičar, dva svedoka, moraju prisustvovati obredu venčanja. Par koji se venčava mora imati časne namere, iskrene misli i osećanja. Svedoci moraju takođe biti iskreni i ukoliko imaju nešto protiv, treba to i da izgovore, ili u suprotnom ćute. Svako od učesnika se mora ponašati shodno svojim osećanjima, mislima i namerama. Prva četiri kriterijuma su uslovi za konvencionalni postupak, dok svih šest uslova određuju uspešnost, odnosno neuspešnost performativa. U slučaju da učesnici ne poseduju adekvatna osećanja, misli i namere, javljaju se posebne vrste neuspešnih performativa. Osećanja je teško prepoznati, recimo kada osoba x čestita osobi y, teško je videti da li su čestitke iskrene. Takođe, može se postaviti pitanje da li govornik uvek misli ono što izgovara? Namere su najkomplikovanije, jer da bismo otkrili govornikove namere ne posmatramo samo iskaz, već i narednu radnju. Ostin kaže da je teško odrediti odnos između recimo iskaza "Prodajem" i same prodaje, ili "Da, uzimam ovu ženu za suprugu" i konzumacije braka. Ovde je bitna namera da bi se izvela naredna radnja. Postoje namere da se izvede neki čin i namere da se neki čin započne. Poenta je da se nameravana radnja izvede, a to bi bilo nemoguće da namera nema osobinu refleksivnosti. Dakle, namera treba da bude prepoznata od strane slušaoca da bi se nameravana radnja izvela. Mladoženja ne bi mogao da konzumira brak ukoliko mlada ne bi prepoznala njegove namere i odgovorila "Da" na činu venčanja. Prodavac zemljišta ne bi mogao da proda zemlju ukoliko kupac ne bi prepoznao njegovu nameru da proda zemljište. Iz ove analize vidimo da određeni iskaz prati odgovarajuće okolnosti, osobe i naravno činovi: govorni i pragmatični čin - odnosno čin na koji referira performativni glagol. Ostin je, dakle, zaključio da svaki čin ima pragmatičku dimenziju, ali i da predstavlja govorni čin. 2.2. Lokucioni, ilokucioni i perlokucioni činovi U lingvistici razlikujemo sledeće vrste činova: fonetički, fatički i retički čin. Fonetički čin predstavlja samo čin iskazivanja određenih zvukova. Fatički čin predstavlja iskazivanje određenih skupova glasova koji pripadaju nekom jeziku koji ima svoju gramatiku. Retički čin predstavlja izvođenje čina upotrebe ovih glasova sa određenim smislom i referencijom. Fema je jedinica jezika, a rema je jedinica govora. U vezi sa ovim činovima su i lokucioni, ilokucioni i perlokucioni čin. Neophodno je da objasnimo ove činove jer će biti reči o njima i snazi u poglavlju o obećanjima i naređenjima. Izvesti lokucioni čin znači izgovoriti neku rečenicu. Izvodeći lokucioni čin, mi izvodimo i neke od sledećih činova: postavljanje pitanja, davanje informacija, pokazivanje namere, izricanje kazne, prigovor itd. Upotreba lokucionih činova znači upotrebu govora. S obzirom da se govor različito 386
Ivana Stojanović-Prelević
upotrebljava (savet, naređenje, molba itd.), to upućuje na doktrinu različitih tipova funkcija jezika, kao na doktrinu ilokucionih moći. Tako neki iskaz možemo objasniti terminima "značenja reči" i možemo upotrebiti i "značenje" s referencijom na ilokucionu moć. Ilokucioni čin je izvođenje čina u kazivanju nečega, nasuprot činu kazivanja nečega. Izvođenje perlokucionog čina podrazumeva proizvođenje učinaka na osećanja, misli i radnje slušaoca, govornika ili trećeg lica. Ilokucioni i lokucioni čin podrazumevaju konvencije (npr. obećanje, poštovanje, zahvaljivanje). Perlokucioni čin uvek podrazumeva određene posledice, koje mogu biti nameravane i nenameravane. Govorni činovi imaju snagu koja može biti lokuciona, ilokuciona i perlokuciona. Recimo pokazatelj ilokutorne snage upućuje nas na to kako da posmatramo dati iskaz ili nam pokazuje koju snagu ima taj ilokucioni iskaz. Ilokuciona snaga se izražava redom reči, naglaskom, intonacijom, znacima interpunkcije, glagolskim oblikom i performativima. Strosn u tekstu “Namjera i konvencija u govornim radnjama” analizira neka od Ostinovih stanovišta, među kojima je i Ostinovo razlikovanje ilokucionosti i ilokucione radnje, odnosno ilokucione snage i značenja. Strosn ima sledeća zapažanja: značenje iskaza uvek uključuje neka ograničenja njegove snage, ali ne iscrpljuje snagu. Ostin nam daje neka opšta stanovišta koja su značajna za razlikovanje značenja i ilokucione snage. Strosn ih grupiše na sledeći način: 1. Ako poznajemo značenje iskaza, možemo pitati kako je ono što je rečeno govornik nameravao reći, kako su izgovorene reči bile upotrebljene, i kako je iskaz trebalo razumeti. 2. Lokuciona radnja je radnja govorenja o nečemu, to je radnja koju činimo govoreći nešto. 3. Glagol bi trebalo da bude, ne nužno, oznaka vrste ilokucionog čina. On treba da je u prvom licu prezenta indikativa. 4. Ilokuciona radnja je konvencionalna radnja. Zato ona mora da bude suprotna od proizvođenja efekata koji ne predstavljaju uvek konvencionalnu radnju. Čak i da su radnje neverbalne prirode, po Ostinu, one moraju biti konvencionalne (Strosn, P. F., 1987:42). 2.3. Performativ/konstativ Među filozofima postoji spor oko toga da li su performativi konstativi. Ostin je na samom početku istraživanja tvrdio da je obećanje čin obećanja, a ne konstativ, jer kada G obećava, on vrši čin obećanja a ne opisuje obećanje. Stiče se utisak da bi za Ostina sledeći čin predstavljao tvrdnju: "Tvrdim da obećavam da ću doći". Ovo bi bila eksplicitna tvrdnja pa možemo pitati: "Zašto iskaz "Obećavam da ću doći" ne bi predstavljao primarnu tvrdnju, u klasi tvrdnji?" Čini se da je suvišno reći "Tvrdim da obećavam da ću doći", isto tako, izgleda suvišno reći "Obećavam da ću doći". Ako je besmisleno reći "Tvrdim da obećavam da ću doći", jer je ta tvrdnja ipak sadržana u činu obećanja, onda je besmisleno reći "Obećavam da ću doći", jer iskaz "Doći ću" predstavlja obećanje, a Vornok bi rekao i tvrdnju da ću doći ili da sam obećao da ću doći. Ukoliko iskaz "Doći ću", predstavlja obećanje, Ostin 387
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
smatra da ovaj primer obećanja ne može biti tvrdnja, jer to bi značilo da je tvrdnja obećanje i da je obećanje tvrdnja, što po definiciji nije istina. Ovo ne važi samo za obećanja već, i za molbe, zaklinjanja, zahvaljivanja, naređenja itd. Vidimo sada protivargument: Postoje indirektna naređenja u formi tvrdnje. Neko može reći: "Danas u 16h osoba X stiže na aerodrom, mogao bi da je pokupiš". Ovaj iskaz predstavlja tvrdnju ali je istovremeno i naređenje. Vornok se ne slaže sa Ostinom i, po njemu, kada neko naredi, on istovremeno tvrdi da naređuje, dalje on dodaje svoje antikonvencionalističko stanovište da tu nema nikakve konvencije koja bi bila drugačija od konvencije u iskazu "Mačka je na prostirci" (eng."The cat is on the mat"). Ukoliko prihvatimo da su obecanja ujedno i tvrdnje, onda nailazimo na problem dvosmilenosti izricanja, a ukoliko prihvatimo da se ovim izricanjima opisuje radnja, onda prihvatamo stanovište da performativi mogu biti i konstativi. Stanovišta da su performativi istovremeno i konstativi izgleda prihvatljivo i Ostin se u delu "Kako delovati rečima?" priklanja ovom stanovištu. Za razumevanje i uspešnost performativa, kako ih je Ostin u ovom delu odredio, od značaja su namere, misli i posledice. Naravno, ne izazivaju svi performativi očekivane posledice. Zatim, ako bismo za obećanje rekli da je tvrdnja, ono bi imalo ilokucionu snagu i tvrdnje i obećanja. Na taj način bi se umnožile funkcije mnogih ilokucionih činova, što bi otežavalo razlikovanje samih ilokucionih snaga. Kako bi bilo da kažemo: Ovim činom tvrdim, upozoravam i naređujem? Opasnost je još veća jer bi došlo do pogrešnog razumevanja i sloma u komunikaciji. Serl recimo ne priznaje da neki glagoli imaju dvosmisleno značenje, već da kontekst određuje značenje, tako da isti glagol može imati različito značenje u različitim govornim činovima. Na ilokucionu snagu takođe utiče kontekst, ali i mišljenje ili govornikovo značenje (eng. speaker meaning) i namera govornika. Ovo upućuje na pragmatičku dimenziju govornih činova. 3. KOMUNIKACIJSKA NAMERA 3.1. Uspešna komunikacija i uloga namere Od velikog značaja za komunikaciju je razumevanje. Strosn smatra da ukoliko osiguramo razumevanje, možemo osigurati i značenje ilokucione snage, koja je od značaja za ostvarivanje ilokucionog čina. Ovo je pre svega Ostinova ideja koja može biti osporavana, ali je Strosn dopunjuje. On osiguravanje razumevanja uzima kao standardni i nepromenljivi element u izvršenju ilokucione snage. Po Ostinu, reći nešto sa određenom ilokucionom snagom znači reći nešto sa određenom namerom. Teorija komunikacije komunikaciju opisuje kao govorni čin kojim se proizvodi osnovna komunikacijska namera. Ljudska komunikacija ima neke izvanredne osobine, koje ne deli sa nekim drugim ljudskim ponašanjem. Jedna od najizvanrednijih je: Ako G (govornik) pokušava da nekome nešto kaže, onda (pretpostavljajući da su izvesni uslovi zadovoljeni) sve dok S (slušalac) prepoznaje da G želi da mu kaže nešto, tačnije, kada prepozna šta je to što G želi da mu saopšti, G uspeva da mu to saopšti. Sve dok S ne prepoznaje da G pokušava nešto da mu kaže i šta želi da mu kaže, G neće uspeti da mu to saopšti (Serl). 388
Ivana Stojanović-Prelević
Serl govorne činove deli na: asertive (opisi, tvrdnje, izveštaji), direktive (naređenja i molbe), komisive (obećanja i zakletve), ekspresive (čestitke i zahvalnice) i deklaracije (kada rečenica reprezentuje određeno stanje stvari i pomoću ilokutocione snage proizvodi efekat, tj. govoreći nešto činimo). Njegovi direktivi, komisivi i deklaracije su performativni činovi. Tvrđenjima o svojoj nameri govornik uspeva da izrazi istu tu nameru koju izraz treba da predstavi i koja može dovesti do nekog delatnog čina u stvarnosti. Ukoliko govornik zahteva, obećava ili naređuje on namerava da prouzrokuje neko stanje stvari, stoga ga njegova izjava obavezuje na određeno stanje stvari. Kada govorimo o verbalnoj komunikaciji, mislimo na razumevanje značenja izricanja (onoga što je govornik izgovorio). Značenje ima dva smisla: semantičko značenje (pojedinačni niz glasova se javlja sa značenjem) i govornikovo značenje (eng. „speaker meaning“) tj. ono što govornik misli kada govori. Serlovo stanovište je slično Grajsovom: Reći da govornik G podrazumeva nešto pomoću x, znači reći da G namerava izraziti x, koje izaziva neki efekat kod slušaoca S, pomoću prepoznavanja njegove namere. Naš cilj je da odbranimo Grajsovo stanovište. Grajs je tvorac pragmatičke inferencije. Po njemu je prepoznavanje značenja pragmatički proces koji sadrži zaključak o značenju izricanja na osnovu namere. Grajsova pragmatička inferencija: ┌─ istinito ─┐ ┌─misli da G veruje u x G →izricanje x- informativno →S ↓ └─ relevantno prepoznavanje G-ove namere └─ jasno ─┘ ↓ značenje govornika (značenje izricanja x) Šema 1 Ova šema pokazuje uslove koje, po Grajsu, izricanje x treba ispuniti. Prvi je princip kvaliteta (da je izricanje istinito), zatim princip kvantiteta (informativno izricanje), princip relacije ili odnosa (relevantno izricanje) i princip načina (jasno izricanje). Ovi uslovi ujedno predstavljaju jedan od uslova uspešne komunikacije. Izricanje mora biti propozicionalno ukoliko želimo uspešnu komunikaciju. Kada slušalac prepozna da govornik veruje u ono što govori, tj. da je izricanje istinito, on prepoznaje da govornik želi nešto da mu saopšti i prepoznaje šta ovaj želi da mu saopšti, a to predstavlja misao koja upućuje na značenje izricanja. Grajs zauzima kontekstualističko stanovište kada tumači proces komunikacije. On smatra da na značenje izricanja utiče kontekst, ali i background neartikulisane pretpostavke. Tu spadaju verovanje, misao, namera i istinosni uslovi. Ove background pretpostavke se razlikuju kod semantičara i pragmatičara, ali i među samim pragmatičarima. Dok semantičari istinosne uslove uzimaju za nosioce značenja, za pragmatičare istinosni uslovi nisu bitni. Recimo teoretičari relevancije, Sperber i Vilsonova, ne zahtevaju istinosne uslove. Po njima rečenice mogu biti neistinite a da komunikacija ipak bude uspešna. Ovim autorima je namera značajna, ali tek kada se prepo389
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
zna relevantna informacija. Oni nameru dele na informativnu nameru (koja prenosi informaciju) i komunikacijsku nameru (onu koja omogućava prepoznavanje informativne namere). Posle prepoznavanja namere da se osobi x saopšti informacija, osoba x prepoznaje relevantno značenje. Optimalna relevantnost bi bila prva interpretacija koju slušalac prepozna. 3.2. Uloga namere u obećanjima Ostin klase ilokucionih moći deli u pet klasa: verdiktivi, egzercitivi, komisivi, behabitivi i ekspozitivi (Ostin, 1994:170). Po Serlu direktivi, komisivi i deklaracije su performativni činovi (3.1.) Tvrđenjima o svojoj nameri govornik uspeva da izrazi istu tu nameru, koju izraz treba da predstavi i koja može dovesti do nekog delatnog čina u stvarnosti. Ukoliko govornik zahteva, obećava ili naređuje, on namerava da prouzrokuje neko stanje stvari, stoga ga njegova izjava obavezuje na odgovarajuće postupanje. Obećanja su Ostinovi i Serlovi komisivi. U radu ćemo probati da pokažemo da su obećanja čisti performativi, što znači da ne mogu biti istovremeno konstativi. Ima teoretičara koji tvrde da se obećanjima nešto čini, ali i onih koji smatraju da obećanjima nešto tvrdimo, tj. opisujemo. U teoretičare koji smatraju da obećanjima činimo nešto a ne opisujemo spadaju: C. G. Nju (C. G. New), Henri Džek (Henry Jack), Dejvid Džouns (David H. Jones) i dr. U ove druge spadaju: Pal S. Ardal (Pall S. Ardal) i C. K. Grant (C.K.Grant). Po Ardalu i Grantu obećanje je tvrdnja koja dobija obavezujuću snagu jer izaziva očekivanja kod osobe kojoj je obećanje saopšteno. Njihov glavni argument da je obećanje tvrdnja jeste da se obećanje može dati iako obećanje nije eksplicitan čin. Dakle mi možemo reći: «Obećavam da ću doći» i «Doći ću». Oba čina predstavljaju tvrdnje po Ardalu. Ovim činovima obećanja govornik tvrdi da će doći i vrši čin obećanja. Dalje, po Ardalu i Grantu mi obećanjima tvrdimo nešto što je istinito ili lažno. Oni smatraju da obećanja mogu biti i činovi i tvrdnje, ali nikako jedno ili drugo. Ono što tvrdimo kada izričemo čin obećanja jeste govornikova namera i budućnost određene vrste. Protivnici ovakvog stanovišta postavljaju pitanje: Kako izricanje o budućnosti može biti istinito ili lažno, tj. kako može biti tvrdnja? Po Ardalu meteorolog može da pogreši, jer on nije neko ko može da obeća dobro vreme. Međutim, onaj ko obećava, s obzirom da poseduje nameru, može i da predvidi svoj budući čin. Nju dokazuje da Ardal tvrdi da 1) Obećavam da ću doći sutra kod tebe“ jeste obećanje, a „Doći ću sutra kod tebe“ je tvrdnja. Pošto ih Ardal tretira kao alternative za isto obećanje, Nju pretpostavlja da Ardal pogrešno dokazuje da, pošto možemo proći bez prvog načina, to znači da su obećanja tvrdnje. Nju smatra da isto tako možemo proći bez druge tvrdnje. Ipak, Ardal smatra da dajući obećanje na bilo koji od ovih načina, govornik se nužno obavezuje na istinu određenih tvrdnji. Nju takođe kaže da se ne kaže da je obećanje istinito ili lažno, već ispunjeno ili prekršeno. Diskusija između ovih teoretičara se rasplamsava, međutim, mi je nećemo produbiti, nego proširiti. Džonatan Harison smatra da kada kažemo Obećavam..., ne opisujemo radnju, već je činimo. Ove reči izražavamo u određenim okolnostima i na jeziku kome je funkcija obeća390
Ivana Stojanović-Prelević
nja konvencionalno dodeljena. Lažno obećanje nije laž već obećanje koje neko nema nameru da održi. Ardal tvrdi da se govornik dajući obećanje obavezuje na istinu određenih tvrdnji, koja je nužan uslov davanja obećanja. Ostin smatra da određene tvrdnje moraju biti istinite da bi obećanje bilo uspešno. To su tvrdnje da su ispunjeni potrebni uslovi. Ukoliko tvrdnja da postoje određene namere nije istinita, čin obećanja je neuspešan i potpada pod zloupotrebe. Po Ostinu kada neko obeća on vrši čin obećanja. Obećanje se može dati sa eksplicitnim glagolom ili bez eksplicitnog glagola, s tim što kada kažemo «Doći ću sutra», to može predstavljati i obećanje i iskaz namere ili predviđanje budućih radnji. Da obećanja nisu tvrdnje, Ostin objašnjava na sledeći način: obećanje se može dati klimanjem glavom, ali to ne znači da obećanje predstavlja klimanje glavom, isto tako ono se može dati tvrdnjom, što ne znači da je obećanje tvrdnja. Naš stav je da su obećanja performativi a ne konstativi. Razlog je taj što obećanja bilo eksplicitna ili ne, ukoliko su iskrena, stvaraju osećaj obaveze kod onoga ko ih izriče, i osećaj očekivanja kod onoga kome je obećanje dato. Osoba koja obećava postaje moralni delatnik koji obećavši vrši proveru sopstvene moralnosti. Kako postoje uspešni ili neuspešni činovi, tako postoje uspešna i neuspešna obećanja, što zavisi od efekta koji je proizveden. Mi bismo uveli i poluuspešna obećanja i to iz sledećeg razloga: obećanje može biti prepoznato, ali ne i održano, zbog nekih spoljašnjih prepreka zbog kojih onaj koji obećava nije kriv. Kod obećanja moramo da se pozovemo na unutrašnja mentalna i psihološka stanja koja igraju ulogu u uspešnosti i neuspešnosti činova. Ostin smatra da namera i misao nisu psihološka stanja, već deo obećanja koji proizvodi obavezu. Uzmimo sledeće scenarije: Scenario 1: Majka obećava detetu: «Sine, vodiću te večeras u bioskop», i uveče ga vodi da gleda film. Scenario 2: Majka obećava detetu: «Sine, vodiću te večeras u bioskop». Uveče im dolaze u stan dugogodišnji prijatelji, i majka ne vodi dete u bisokop. Scenario 3: Majka obećava detetu da će ga voditi u bioskop, samo da bi je dete ostavilo na miru da ona završi svoje obaveze i kaže: «Sine, vodiću te u bioskop večeras». Poznajući dobro svoju majku, dete ne očekuje da ga majka vodi u bioskop i odlazi samo (pretpostavimo da je dete već odraslo, ali inače ima običaj da odlazi vikendom sa mamom u bioskop). Prvi scenario predstavlja uspešan čin. Govornik G je iskreno dao obećanje i time sebi stvorio obavezu da obećanje ispuni, slušalac S je siguran da G veruje u izricanje x, prepoznao je nameru G-a i kod njega je stvoreno očekivanje y. Pošto je G izvršio obavezu i S potvrdio očekivanje, možemo govoriti o uspešnom činu. Drugi scenario, možemo reći, predstavlja poluuspešan čin. Govornik G je dao iskreno obećanje, stvorena je obaveza, slušalac S je prepoznao da G veruje u svoje izricanje i da ima nameru da obećanje ispuni, pa je kod slušaoca proizvedeno 391
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
očekivanje. Ovaj čin ćemo nazvati poluuspešan čin, jer spoljašnje okolnosti nisu dozvolile ispunjenje obećanja. Treći scenario je neuspešan čin jer S zna da G ne izriče iskreno obećanje, zato mu ne veruje i samim tim ništa ne očekuje. Govornik ne stvara nikakvu obavezu jer je neiskren, i na kraju ne čini ono što je izrekao. Odavde vidimo da se može govoriti o iskrenim i lažnim obećanjima. Prepoznati o kojoj vrsti obećanja se radi, predstavlja teži posao, jer pored neartikulisanih pretpostavki: namere, osećanja, misli, zahteva i dobro poznavanje govornika, tj. obećavaoca. Sva ova tri scenaria predstavljaju obećanje. Pošto nas pre svega zanima uloga namere u obećanjima, sada ćemo razmotriti njen značaj. Da bi obećanje bilo iskreno, mora postojati namera da se obećanje održi. Međutim, to nije garant da će obećanje biti održano, što smo videli na primeru poluuspešnih obećanja. Ukoliko govornik nema nameru da izvrši obećanje, radi se o neuspešnom činu obećanja, ali obećanje stoji. Na kraju, ukoliko namera postoji i obaveza se ispuni, onda je reč o jednom uspešnom činu obećanja. Međutim, ovde smo razmatrali samo govornikovo stanje, a u procesu obećanja imamo i slušaoca, tj. onog kome se obećava. Treći scenario kaže da slušalac može da prepozna da obećavalac nema nameru da održi obećanje i slušalac ne očekuje izvršenje obećanog čina, i tada je učinjeno manje zlo nego li u drugom scenariu gde slušalac prepoznaje iskrenu nameru i očekuje izvršenje obećane radnje, tj. budućeg čina. Čin obećanja proizvodi obavezu kod obećavaoca i od njega čini moralnog delatnika, koji utiče na osećanja drugih. Odavde sledi da čin obećanja obavezuje na moralno delanje na koje dalje utiču namere govornika i spoljašnje okolnosti. Uslov uspešnog govornog čina je da govornik veruje u stanje stvari koje izražava. Npr. naređenje podrazumeva da S uradi šta je G naredio, obećanje podrazumeva da G uradi šta je obećao. Serl uvodi još jedno pravilo, a to je da govornik ima nameru pre nego što je izgovorio x. Izvođenje obećanja po Serlu je nužno intencionalno. Naime, možda neću učiniti ono što sam obećao, ali obećanje stoji. Kod Serla postoje dve intencije: I intencija: S prepoznaje G-ovu nameru, II intencija: G ima određenu nameru koju izvodi. Da performativi nisu prosto opisi, Serl potkrepljuje stavom da mi uvodimo obaveze kada govorimo, a one su proizvodi naših nameravanih radnji. 3.3. Uloga namere u naređenjima Kao što postoje eksplicitna obećanja, postoje i eksplicitna naređenja. Za obećanja i naređenja možemo reći da su institucionalni činovi. Naređenja ili naredbe se najčešće sreću u vojsci, kada starešina naređuje vojnicima, stariji vojnici mlađim vojnicima i sl. Često se u vojsci može čuti naredba u obliku komande „Mirno!”. Tada glavni vojnik naređuje svima da stoje mirno u redovima. Zatim se sreću drugi oblici naređenja: „Na levo”, „Pali” i dr. Ovi primeri su komande glavnih starešina, a sve te komande predstavljaju neku vrstu naređenja. Zatim, u pravnom sistemu nailazimo na niz direktiva i normi. Sudija u sudu izriče kazne i pomilovanja koja predstavljaju naredbe. U zakonima srećemo razne uredbe koje propisuju odre392
Ivana Stojanović-Prelević
đenu vrstu ponašanja. Međutim, i u svakodnevnom životu srećemo mnogo naredbi. Naređenje je institucionalni čin, koji sadrži naredbodavca i izvršioca. Da bi čin bio uspešan, naredbodavac treba da ima autoritet. Ali to nije uvek slučaj. Kada policajac naredjuje uhapšenom licu da mirno stoji, ovaj može da se otima, otac može da naredi sinu da mu kupi novine, a da ga sin ne posluša. Da bi naredbe bile uspešne, nije dovoljno da govornikova namera bude prepoznata već izvršenje naredbe zavisi od govornikovog autoriteta, ispravnosti/neispravnosti naredbe, slušaočeve poslušnosti itd. Ako se naređenje vrši prisilno, onda se više ne radi o naređenju već o pretnji. Narediti se može na mnogo načina. Pored eksplicitnog glagola „Naređujem”, tu su i indirektni načini naređivanja: „Doći ću večeras kasno. Mogao bi da me sačekaš na stanici”, ili recimo naređivanja u obliku vojnih komandi. Smatramo da dvosmislenost izricanja dovodi do sloma u komunikaciji i zato je neophodno odrediti tačnu snagu izricanja. Ukoliko bismo naređenje tumačili kao opis, onda izricanje ne bi zahtevalo izvršenje. Vojnici ne bi odgovarali na naređenja u vojsci, osuđenici ne bi odgovarali na poziv, i ne bi trpeli kaznu, jednom rečju ne bi bilo autoriteta, ni onoga ko kažnjava niti kažnjenog. Odavde zaključujemo da naređenja predstavljaju performative različite od konstativa. Da bi se naredbe u svakodnevnom životu prepoznale, moraju postojati autoriteti, prepoznavanje namere i poslušnost 4. ZAKLJUČAK Ostinova teorija performativa nastala je pedesetih god. XX veka a njegov rad su objavili njegovi učenici Vornok (G. J. Wornok) i Armson (J. O. Urmson). Teorija performativa je privukla pažnju brojnih filozofa širom sveta i dobila svoje sledbenike (C. G. Nju (C. G. New), Henri Džek (Henry Jack), Dejvid Džouns (David H. Jouns), Rekanati (Recanati Francois), Vornok (G.J. Wornok), Grajs (P.Grice)) i dr. i protivnike (Pal S. Ardal (Pall S. Ardal), C. K. Grant (C. K. Grant) i dr.). Ostin je smatrao da proučavanje običnog jezika znači proučavanje upotreba određenih izraza, a to dalje vodi rešavanju filozofskih problema, što je pre nagoveštaj o tačnom ishodu nego li konačno rešenje. On je pokazao da reči ne služe samo da opišu, ukažu na nešto ili informišu, već da pomoću njih možemo da delamo. Ostinovo istraživanje se ne odnosi samo na lingvistički, već i na vanlingvistički kontekst, jer on ispituje odnose koji postoje između iskaza i situacije u kojoj se taj iskaz izriče. Ostinova teorija je izvršila veliki uticaj na analitičku filozofiju XX veka, ali je bila i veoma kritikovana. Stenli Kavel (Stanley Cavell) je smatrao da Ostin nije dobro postavio osnovnu granicu između običnog i fiktivnog jezika. Kavel mu zamera što je teatarski jezik nazvao parazitskim. Promašaji u običnom jeziku se ne primenjuju na «parazitski jezik». Ostin koristi i pojmove „ozbiljni” i „neozbiljni” činovi. Ostin daje prednost ozbiljnim činovima i na taj način on pripisuje ozbiljnost običnom govoru. Grajs je Ostina kritikovao jer je analizirao samo konvencionalne govorne činove. Ipak, upravo analiza konvencionalnih činova je omogućila Ostinu da performative posmatra kao posebnu vrstu govornih činova. Iako je Ostin na kraju svoje knjige „Kako delovati rečima?”odustao od distinkcije performativ⁄konstativ, njegovi predlozi za njihovo razlikovanje ne mogu se olako odbaciti. 393
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Naš zaključak je da se obećanja i naređenja mogu smatrati čistim performativima. Komunikacijska namera, nesumljivo, ima značaja u uspešnoj komunikaciji i njeno prepoznavanje omogućava razumevanje značenja govornih činova. Teorija doslovnosti (semantičko tumačenje rečenica) nije dovoljna za pružanje značenja mnogih govornih činova, zato je tumačenje namere, misli i osećanja bitno u procesu prepoznavanja značenja izricanja. Literatura Ardal, Pall.S.(1968). „And that′s a promise”. The Philosophical Quaterly Vol.18.No72. Grajs, H. P. (1992). «Značenje». pr.Lazovic Ž.,Pavković A., Ogledi o jeziku i značenju. Beograd: Filozofsko društvo Srbije:117-125. New, C.G. (1969). «Ardal on Promises as Statements». The Philosophical Quaterly Vol.19. No. 75. Ostin, Dž. L. (1994). Kako delovati rečima?. Sremski Karlovci, Novi Sad: Matica srpska. − (1987). „Performativni iskazi“. Kontekst i značenje. Rijeka: Izdavački centar Rijeka: 29-41. Serl, Dž. (1991). Govorni činovi. Beograd: Nolit. Strosn, P.F. (1987). „Namjera i konvencija u govornim radnjama“. Kontekst i značenje. Rijeka: Izdavački centar Rijeka: 41-55. Loxley, J. (2007) Performativity. London: Taylor and Francis Group. Wilson, D.,Sperber, D. (2002). „Truthfulness and Relevance“. Mind Vol.111. No 443. Oxford: Oxford University Press: 582-632. − (1986). Relevance: Communication and Cognition. Oxford: Basil Blackwell.
Ivana Stojanović-Prelević
IS RECOGNITION OF COMMUNICATIVE INTENTION A NECESSARY CONDITION FOR UNDERSTANDING OF SPEECH ACTS? Summary The movement which became dominant in Anglosaxon countries, after World War II, is „Oxford’s philosophy“. The author is exploring changes in philosophy of language and appearance of theory of performance and theory of speeech acts. These theories appeared in the 50s of the 20th century, and their creators were J. L. Austin and J. Searle. By performatives we do something, while by constatives we describe some states of affairs. Later, Austin give up the distinction performative/constative. In this paper we will argue that promises and orders are pure performatives and that the communicative intention has an important role in understending performatives and constatives. We will show that using some examples of language analyses and descriptive methods. Ivana Stojanović Prelević Filozofski fakultet, Beograd [email protected] 394
III PROMENE I VARIJACIJE U JEZIČKOJ STRUKTURI I JEZIČKOM SISTEMU
УДК 811.163.41’373.21
Снежана Гудурић Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет
ТОПОНИМИ У СВЕТЛУ ЈЕЗИЧКИХ ПРОМЕНА Сажетак: Топоними су речи тешко подложне променама, али то не значи и да се уопште не мењају. Чињеница је да се управо на основу топонимије утврђује старо језичко стање на терену, а уобичајено је да се анализом топонима доказује или оповргама присуство појединих народа и језика у одређеним регијама. У овом раду указаће се на неколико старих и неколико актуелних промена које се дешавају у једном броју топонима на неким од територија бивше СФР Југославије, односно у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Кључне речи: ономастика, топоними, гласовне промене.
У свету ономастичких истраживања уобичајен је став да имена означавају, а не описују. Ова констатација може се сматрати неспорном само у светлу синхронијских истраживања. Дијахрони приступ именима, међутим, веома често ће показати да је највећи број њих, у тренутку када су додељивана, имао двоструку улогу: да означи, али и да опише. Другим речима, додељено име носило је и дескриптивну компоненту која је, на неки начин, објашњавала зашто је одабран један назив, а не неки други. Тако, на пример, у данашњем синтетичком облику назива главног града Републике Српске Бањалука већина становника бивше СФРЈ препознаће фонетски и графички синтетизовану форму некадашњег аналитичког облика Бања Лука. Међу млађом популацијом, међутим, тек ће понеко ван територије Босне и Херцеговине, знати да се овај топоним састоји од две семантички самосвојне творбене јединице, од којих је прва придев бањи (изведен од именице бан) у женском роду, а други именица лука која је означавала земљиште поред реке, односно плавно земљиште. С друге пак стране, и највећи језички зналци остаће збуњени пред микротопонимом Солтур, у којем је заиста тешко препознати две семантичке, односно лексичке целине француског порекла, придев seule и именицу tour. У оба наведена случаја дошло је до стапања две самосталне лексеме у један фонетски и писани облик, при чему су се мењала не само акценатска обележја првобитних основних речи већ и њихова графичка слика, а што је за собом повукло и потпуно губљење првобитног значења. У овом раду задржаћемо се на неколико случајева везаних за сложене топониме у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини.
397
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
1. СЛОЖЕНИ ТОПОНИМ С ФОРМАНТИМА ПРИДЕВ + ИМЕНИЦА Најчешћи форманти који улазе у склоп сложених топонима јесу именице град и село, при чему се само онај први сусреће као интегрални фонетски и ортографски део самог топонима док се други јавља искључиво као самостална фонетска и ортографска јединица у оквиру синтагматске форме топонима. Нас су посебно занимале конструкције са формантом град будући да су се управо у једном броју оваквих сложеница дешавале промене које су предмет нашег рада1. а) У начелу, формант град може се комбиновати са хидронимима (нпр. Дравоград), антропонимима (нпр. Босилеград, Даниловград / Петро(в)град (данашњи Зрењанин), Иванград (данашње Беране), са патронимина (Мркоњић(-)Град, Иванић(-)град), али најчешће комбинације ипак су оне са придевима (Београд, Зеленград, Новиград, Нови Град, Стариград, Стари Град, Шаренград).2 У светлу новијих промена везаних за форму топонимима посебно је занимљив случај градића на Хвару који се, до распада заједничке државе, звао Стариград3, а који данас има аналитичку форму Стари Град. Облик Стариград задржан је за градић који се налази у близини Задра, али се уз њега ипак додаје ближа географска одредница (Стариград-Пакленица) како не би дошло до конфузије са много познатијим местом на острву Хвару. До недоумице ипак долази и то захваљујући данас најпопуларнијем медију масовне комуникације – Интернету. Тако се на разним туристичким и другим сајтовима на Интернету могу наћи оба облика, и Стариград и Стари Град, за једно исто место. У огласима који се односе на поморске линије између италијанских и хрватских градова, током 2005. године, италијански превозник SNAV доследно је писао Starigrad Hvar Island, док је Јадролинија доследно оглашавала линију за Стари град (Hvar Island). Могло би се помислити да у данашње време недоумице више нема, будући да је званично прихваћен и самим тим обавезан аналитички облик топонима. Стварно стање ствари је, међутим, сасвим друкчије. У књигама, географским картама и туристичким проспектима старим неколико година, али који су још увек у употреби, остао је стари 1 Формант град један је од најчешћих елемената за грађење топонима и на другим језичким подручјима. Тако, на пример, на енглеском говорном подручју јављају се топоними са формантима фр. ville и енг. town, Libertуville, Louisville, Nashville, Georgetown, Freetown (SAD), Cape Town (Јужноафричка Република), на француском говорном подручју заступљени су углавном ville и bourg : нпр. у Француској Albertville, Villefontaine, Luneville, Combs-La-Ville, Villeparisis, Villeneuve-Sur-Lot, Romainville, Joinville-Le-Pont, Abbeville, Francheville, Bonneville, Mondeville, Octeville, Francoville, Sotteville-Les-Rouen, Strasbourg, Bourg-Le-Bresse, Bourg-Les-Valence, Bourg-la-Reine, Bourbourg, Bourguenet, Châteaubourg, Saint-Denis-Les-Bourg, Combourg, Le Neubourg, у Швајцарској Fribourg (нем. Freiburg) итд., на руском говорном подручју налазимо структуре са формантом город: Вели́кий Но́вгород, Ни́жний Но́вгород, Волгоград, Ивангород, Славгород, Белгород, Зеленигород... 2 Могуће су и друге комбинације, нпр. хипокористик + град (нпр. некадашњи Титоград, пре и после Подгорица), прилог + град (Вишеград), али и комбинације са формантом чије порекло још увек није са сигурношћу утврђено, нпр. Гамзиград (археолошко налазиште у Србији) или Леград у Хрватској. 3 Упор. у Бертић Иван, Велики географски атлас Југославије, Загреб, 1987.
398
Снежана Гудурић
синтетички испис града. Овај утицај видљив је и по томе што се на Интернет страницама веома често, поред аналитичког, може наћи и синтетички испис. Вероватно је потребно да прође много више времена како би стара графичка слика у потпуности избледела. 2. СЛОЖЕНИ ТОПОНИМ С ФОРМАНТИМА ПРИДЕВ+ИМЕНИЦА За претходни топоним, Стари Град (уместо Стариград), може се рећи да се стабилизовао у савременом језику у Хрватској. То, међутим, није случај са једним другим топонимом који се у језику јавља паралелно у два облика, аналитичком Бања Лука и синтетичком Бањалука. Сличност са топонимима који садрже облик бања типа Бања Ковиљача, Врњачка Бања, Нишка Бања, остаје на нивоу формалне. Суштинске, односно семантичке вредности ових наизглед истих речи потпуно су различите. У случају аналитичког исписа топонима Бања Лука присутна је семантичка, а самим тим и морфолошка аутономност речи бања, било да је реч о придеву или о именици. Како се присвојни придев бањи, бања, бање, изведен од именице бан4, временом све мање употребљавао у српском језику, у савремено доба дошло је практично до његове потпуне десемантизације. С друге стране, именица бања припада свакодневном језику посебно ако се узме у обзир чињеница да се у Србији, у овом тренутку, велика пажња поклања развоју турзма и да се при томе посебно инсистира на оном најбољем што наша земља може да пружи у овој области, а ту су на првом месту веома квалитетне термалне воде (бање). Топоним Бања Лука настао је, дакле, комбиновањем присвојног придева и именице која означава влажно земљиште поред реке (лука5). Како су временом и именица и придев претрпели у значајној мери процесе десемантизације, у једном тренутку дошло је до конфузије између хомофоних форми двеју различитих врста речи. Од тог тренутка топоним престаје да значи и почиње искључиво да означава. Како су у овом случају обе речи десемантизоване, створени су услови за њихово фонетско и графичко спајање, посебно с обзиром на то да је прва лексема у говорном језику у потпуности изгубила сопствени акценат. Тако се у савременом српском језику појавио својеврстан апсурд: у случајевима када се форманти овог топонима пишу одвојено, придев остаје непроменљив, а само се именица мења по падежима. Колико је употреба аналитичког и синтетичког облика шаролика, може се утврдити увидом у све врсте штампе, телевизијске емисије и извештаје, као и претрагом на Интернету. Да бисмо ову слику употпунили, направили смо једну малу анкету са 3 генерације студената прве године романистике на Фило4
Од исте именице изведени су и облици присвојног придева банов, банова, баново. Забележени су још и: Бања Села, Бања Вес, Бање Њиве, Бањи Врх, Бањ двор, Бањ дол, Бан-брдо (од Бање брдо) [В. Полак 1982:83] 5 И ова именица има свој хомонимни пар са значењем пристаниште.
399
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
зофском факултету у Новом Саду (између 2005-2008), укупно њих 806. Замолили смо студенте да употребе топоним [*baɳaluka] у следећим реченицама: Почетна реченица: Бања Лука / Бањалука је леп град. 1. Долази из ............. 4. Његов сусрет с ...... је био.... 2. Иду ка ............ 5. Срели су се у .......... 3. Видим ......... Добили смо следеће резултате: Падеж Ном. Ген. Дат./лок. Акуз. Инст.
Синтетичка форма Бањалука Бањалуке Бањалуци Бањалуку Бањалуком
Аналитичка форма Бања Лука Бања Лука Бање Луке Бања Луке Бањој Луци Бања Луци Бању Луку Бања Луку Бањом Луком Бања Луком
Бања Лука Бање Луке Бањи Луци Бању Луку Бањом Луком
Када је реч о синтетичкој форми, проценат тачно употребљених облика је 100%. Међутим, чак 28 (22,4%) студената је аналитичку форму мењало по падежима као да је реч о синтетичкој, 35 (28%) је придев мењало по именичкој промени, а свега 17 (13,6) студената је правилно деклинирало аналитичку форму топонима. Уколико се ови резултати упореде са резултатима сличне анкете коју смо спровели 2005. године, приметан је значајан пораст деклинирања аналитичке форме као синтетичке (са 8% на 22,4%), али и смањење броја случајева деклинирања придева по именичкој промени (са 68% на 28%). У исто време, значајно је смањен и проценат исправно деклинираних облика (са 24% на 13,6%). Посебно изненађују случајеви промене аналитичког облика топонима као да је реч о синтетичком. Овакви случајеви постају приметни тек у писаном коду, будући да у говорном увек можемо претпоставити да говорник има на уму синтетичку форму. Тако, на пример, на форуму Banja Luka Online (током 2005. и 2006. године) у наслову је стајало: „Добро дошли на страницу Бања Лука Online посвећену граду на Врбасу, нашој драгој Бања Луци“. Док је у ранијем периоду аналитички испис топонима био фреквентнији, данас се на територији Републике Србије далеко чешће сусреће синтетички. На територији Босне и Херцеговине пак учесталији је аналитички испис. До десемантизације једног од форманата дошло је и у сложеном микротопониму Грчка Мала, везаном за један део Ирига, градића у Срему, Војводина. Ова структура је првобитно имала облик грчка махала и односила се на део места насељен православним живљем, углавном Србима, које су сугра6 Сличну анкету спровели смо на узорку од 50 студената прве, друге и треће године француског језика и књижевности током 2005. године. Резултати те анкете су следећи: синтетичку форму деклинирало је тачно свих 50 студената, аналитичку форму исправно је деклинирало 12 студената (24%), 4 студента су деклинирала аналитичку форму као синтетичку (8%), а њих 34 (68) је придев бања деклинирао по именичкој деклинацији.
400
Снежана Гудурић
ђани других вероисповести (превасходно Турци, Мађари и Немци) називали Грцима. Пошто је глас х нестабилан на екавском подручју српског језика, његовим пропадањем у речи махала дошло је до сажимања два иста вокала у један под дугосилазним акцентом. Почетком XX века, у Иригу више није било Турака, а именица ма(ха)ла изгубила је првобитно значење, односно од именице постала је придев. Сходно томе, добила је и придевску промену, тако да је данас сасвим уобичајено чути реченицу „Живи у Грчкој Малој“ уместо „Живи у Грчкој мâли“. За нове становнике Ирига, који су стигли у ово место током и после рата на територији бивше СФР Југославије (највећи број избеглих је из Хрватске, а делом и из Босне и Херцеговине) средином деведесетих година прошлог века, синтагма Грчка мала има искључиво значење „мале Грчке“, при чему се скоро нико не пита откуд такав назив. Микротопоним Солтур на први поглед изгледа као да не припада структурама о којима смо до сада говорили. У његовој основи налазе се, међутим, два елемента француског порекла, придев seule и именица tour. Seule Tour је био назив једног од три села која су основали француски досељеници који су у 18. веку, за време колонизације коју су у Банату (данас један део у Војводини у Србији, а други у северној Румунији) организовано спроводиле аустроугарске власти у доба владавине Марије Терезије (остала два села названа су Charleville и Saint-Hubert). Име је добио по усамљеној кули око које су досељеници изградили куће. Између 1770-1771. године забележен је синтетички облик места Seultour, а убрзо затим и облик Солтур. Промене у испису биле су условљене високим степеном асимилације романског становништва у мађарском, немачком и на крају српском окружењу и променом у изговору самог назива места. У међувремену, нестало је и куле по којој је село добило име, што је додатно утицало на то да се топоним у потпуности десемантизује. Данас смо сведоци великог броја топонима који заиста само означавају, будући да им је значење остало загубљено у магли прошлих времена. Промене које се дешавају у времену морају бити забележене, како се не би потпуно изгубиле кроз време. Топоними представљају део колетивног наслеђа једног народа и према њима се треба односити с особитом пажњом. У противном, губљењем значења појединих имена, губимо и један део нашег колективног памћења. Да се то не би догодило, забележимо данас промену коју запажамо и оставимо је будућим нараштајима у наслеђе. Просто да се не заборави. Литература Арсенијевић, М. (1993). Италијанска и западнороманска презимена у Војводини, необјављена докторска дисертација одбрањена 1993. на Филозофском факултету у Новом Саду. Бајлон (1982). Baylon, Ch., Fabre, P. Les noms de lieux et de personnes. Paris. Бертић (1987)- Bertić, I. Veliki geografski atlas Jugoslavije. Zagreb.
401
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
Гудурић, С. (2005). Alternance de la prononciation et de l'orthographe de certains toponymes appartenant au territorire de l'ex-Yougoslavi, рад саопштен на XXII међународном конгресу ономастике у Пизи (Италија), 2. септембра 2005. Келери (2008). Callary, E. Presentation Names: Their Distribution in Space and Time. Names: A Journal of Onomastics, Vol. 56, Number 4, стр. 195-205. Полак (1982). Polak, V. Cosnidérations sur la toponymie balcanique, in Onomastica iugoslavica 9, Zagreb. Скок (1971-1974). Skok, Р. Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I-IV, Zagreb. http://seesplit.com/starigrad http://croatia-travel-info.blogspot.com/2008/07/stari-grad-plain-on-island-of-hvar-new/html www.raja-do-jaja.com.
Snežana Gudurić
LES TOPONYMES DANS LE CADRE DES CHANGEMENTS LINGUISTIQUES Résumé Par définition, les toponymes désignent mais ne décrivent pas. Cet article donne quelques exemples montrant que les toponymes, au moment de leur création, avaient une double fonction: de désigner mais aussi de décrire l’objet de leur nomination. Cela prouve que les noms n’étaient pas attribués au hasard, mais qu’ils apportaient une information de plus sur ce qui avait été nommé. L’état actuel des toponymes Banja Luka/Banjaluka, Seule Tour/Soltur, témoignent de la desémentisation des éléments constituants des toponymes complexes ce qui provoque des changements dans leur prononciation (la place et le type d’accent) et par la suite, le changement de leur image graphique. Un autre type de désementisation est à constater dans le microtoponyme Grcka mahala/Grcka mala, tandis que l’emploi parallèle de la forme analytique et la forme synthétique (Banja Luka/Banjaluka, Starigrad/Stari Grad) peut causer une confusion géographique, mais aussi des erreurs grammaticales portant sur les formes casuelles des formants. Snežana Gudurić Filozofski fakultet, Novi Sad [email protected]
402
УДК 821.163.41.09–84
Јованка Милошевић Институт за српски језик САНУ
О НАЧИНИМА МОДИФИКАЦИЈЕ ПОСЛОВИЦЕ „ВУК ДЛАКУ МЕЊА, АЛИ ЋУД НИКАДА“ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ1 Сажетак: Пословице су својеврсни израз народне филозофије, настале на основу богатог народног искуства. У њима се износи човеков однос према свему што га окружује, његови морални и традиционални погледи на свет. Иако се пословица углавном одређује као језичка јединица стабилне синтаксичке, морфолошке и лексичке структуре, она ипак подлеже различитим модификацијама. У раду ће се анализирати пословица „вук длаку мења, а ћуд никада“, те на примерима прикупљњним из текстова на интернету, који припадају публицистичком и разговорном функционалном стилу, размотрити начини њене модификације. Такође, у раду ће се, на основу примера из грађе, разматрати и на који начин говорници српског језика концептуализују ћуд, тј. да ли се и у којој мери се њихова представа о ћуди променила. Кључне речи: пословица, модификација, лексема, синтаксичка структура, контаминација, концептуализација.
1. УВОДНО ИЗЛАГАЊЕ Пословице представљају богату и увек актуелну језичку грађу која је предмет различитих истраживања – лингвистичких, књижевно-теоријских, културолошких, социолошких итд. О њима је до сада много и опширно писано, како у домаћој тако и у страној лингвистичкој и нелингвистичкој литератури.2 Ми овде нећемо улазити у проблематику различитих приступа пословицама и њихових одређивања, већ ћемо се само осврнути на то како се оне одређују са лингвистичког и књижевно-теоријског аспекта код нас. Р. Симеон за пословицу наводи да се тај појам може схватити у ширем значењу и да тада обухвата појмове народна пословица, гнома, сентенција, афоризам итд., који нису исти ни по облику, ни по садржају, ни по постању, а који уопштено представљају у народу проширену и општепознату кратку и сажету, оштроумну, духовиту и сликовиту изреку која износи дугим животним искуством стечено и потврђено опажање, мишљење, суд или тврдњу о некој општој животној појави, или општу поуку, савет, упутство. Пословице у ужем смислу 1
Рад је урађен у оквиру пројекта 148005 Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије. 2 Богат списак радова о пословицама даје Ј. Кекез у својој „Библиографији пословица и загонетака“ (Кекез 1973: 183–220). Исцрпан и актуелнији списак радова о пословицама и њихов преглед наводи Ј. Јовановић у „Синтакси и стилистици српских народних пословица“ (Јовановић 2006).
403
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
јесу народне пословице, које су углавном настале у народу и које су једна су од најстаријих књижевних врста народно-песничког говора, а у којима се употребљавају различита средства за постизање изражајности (паралелизми, гласовна понављања итд). Аутор за пословицу још напомиње да се она састоји од два дела – сликовитог приказа појаве и закључка, суда или поуке (Симеон 19692: 107). У Речнику књижевних термина наводи се да пословица представља формулисан закључак из животног искуства, прихваћен у традицији. Она има пренесено значење, тј. изражава се метафоричком сликом из обичног живота и природе, често користећи контраст појачан паралелном конструкцијом (Живковић 2001: 626–627). Дакле, пословица се може посматрати, како то наводи и В. Мидер, као кратка, општепозната језичка јединица, стабилне структуре (лексичке, морфолошке и синтаксичке), којом се износе мудри, морални и традиционални човекови погледи на свет, метафорично исказани, а која се преноси са колена на колено (исп. Мидер 1985: 119). Стабилна структура пословице ствар је потребе да она буде разумљива и да се лакше памти. Међутим, у литератури се истиче да су могуће модификације пословичке структуре.3 У раду ћемо се бавити тим проблемом, и то на примеру пословице „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“. Ову пословицу и пословичке конструкције разматраћемо са синтаксичко-семантичког, а донекле и са прагматичког и когнитивистичког аспекта. Грађа за овај рад прикупљена је претраживањем интернета. Примери који илуструју различите модификације пословице „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“ у српском језику потврђени су у електронским издањима новина, у блоговима и на форумима.4 Намеће се питање зашто се примери модификоване пословице јављају баш у овим изворима. Одговор је крајње једноставан – будући да је природна средина пословица усмена комуникација, није чудо да се она јавља у преписци на форумима, у коментарима новинских текстова и блоговима, где се на неки начин она подражава. Што се тиче употребе пословица у новинским текстовима, кључно је то што су оне сажете, али смислом набијене, и познате готово свим говорницима једног језика, а знамо да се у публицистичком стилу посебно инсистира на економичности израза, при чему је битно да се он истовремено одликује информативном снагом и разумљивошћу. Пословица се у новинском тексту јавља углавном у модификованом облику, а не изворном, како би се избегла клишираност, на шта указује и Д. Ћурић када напомиње да пословице не треба цитирати у целини, већ их прекинути и ставити три тачке, или уместо изворне речи употребити нову, чиме се постиже не само сликовитост него и информативност (в. Ђурић 1983: 67).5 Потребно је напоменути да је таква модификација могућа и због изражене асоцијативности код пословица (Мидер 2004: 7). 3
В. Матулина 2005: 67–84, и Молнар/Видаковић–Ердељић 2009: 45–58. Пословица у модификованом облику употребљава се у свим деловима текста (наслову, поднаслову, почетку, средини или завршетку текста). 5 О насловима и цитатности у новинским текстовима в. и Грицкат 1966: 77–95, и Милановић 2006: 385–405 ). 4
404
Јованка Милошевић
2. НЕКОЛИКО РЕЧИ О ПОСЛОВИЦИ „ВУК ДЛАКУ МЕЊА, АЛИ ЋУД НИКАДА/НИКАКО“ Пре него што пређемо на разматрање примера из наше грађе укратко ћемо изнети нека запажања о изворној пословици – „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“6. Најпре ћемо обратити пажњу на њену тематску припадност, а затим ћемо изнети и кратку синтаксичко-семантичку анализу ове пословице, што представља својеврсан увод у разматрање начина њене модификације. Пословица „вук длаку мења, али ћуд никада“, како наводи Ј. Јовановић, припада биолошкој сфери, тематском кругу који је назван животиње, тј. дивље животиње (Јовановић 20062: 547–548). А. Крикман нуди нешто разрађенију класификацију, па ову тематску групу дели на подгрупе и пословицу која је предмет нашег рада сврстава у подгрупу – животиња може променити крзно (кожу), али задржава своје специфичне карактеристике (Крикман 2001: 26). Погледајмо сада каква је синтаксичка структура пословице „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“. Она улази у ред пословица које представљају конструкције са напоредним клаузама. Веза између њена два дела остварена је везником „али“7 који указује на ексклузију, тј. искључивање међу тематским садржајима делова конструкције које повезује. У првој клаузи имамо субјекат 'вук', предикат 'мења' и прави објекат 'длаку', а у другој прави објекат 'ћуд' и прилошку одредбу 'никада' или 'никако'. Видимо да друга клауза припада формално непотпуним – елидирани су субјекат и предикат, који би додуше морао бити у одричном облику ('не мења'). У овом случају негација се исказује прилогом „никада“8 или „никако“9. Дакле, уместо споја предикатске ('не мења') и лексичке негације („никада“/„никако“), присутна је само лексичка, чиме се избегло непотребно умножавање негације. Елидирањем субјекта и предиката у другој клаузи, који се подразумевају из претходне, није нарушена информативна вредност пословице. И поред елизије јасно је да ова два дела конструкције образују контраст (потврдни облик предката и подразумевани одрични облик, као и употреба прилога „никада“ и „никако“). Такође, творац пословице можда је имао на уму модел антонимних парова, али морамо напоменути да се не може у потпуности тврдити да је контраст у овој 6
Забележена је и варијанта ове пословице: „вук длаку мења, а ћуд никада/никако“. Будући да су пословице присутне у бројним језицима, тако је и са пословицом – „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“ (в. Крикман 2001: 26). 7 Ако су делови разматране пословице повезани везником „а“ (в. претходну фусноту), однос међу деловима конструкције је нешто другачији јер овај везник указује на инклузивну супротност (в. Јовановић 2006: 878, као и Симић/Јовановић 2002: 713–789). 8 За лексему „никада“ у Р. САНУ лексикограф наводи: прил. 1. а. уопште ни у које време, ни у које доба; ни у којој датој прилици, одређеној ситуацији, ни у којим околностима, ниједанпут. б. у појачаном, категоричком одбијању, негирању: 1) никако, уопште. 2) ни у ком случају; ни по коју цену, нипошто. 2. ма када, икада (Р. САНУ 15: 661). 9 Лексема „никако“ у истом речнику дефинисана је на следећи начин: прил. 1) (у одричним реченицама) а. ни на који начин, ни у ком случају; ни по коју цену, ни под којим условом; нипошто. б. за појачавање, истицање потпуне одричности предиката: уопште. в. ни у којој прилици, баш никада. 2. врло рђаво, лоше, слабо (Р. САНУ: 663).
405
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
пословици изграђен и на лексичком принципу антонимије јер „длака“ и „ћуд“ нису лексички антоними, они пре образују значењску дискрецију него контраст.10 Када је реч о семантичкој снази пословица, осврнућемо се најпре на однос према пословицама у домаћој лексикографској пракси. Пословице су као богата језичка грађа заузеле своје место и у лексиконима српског језика. Тако се пословица „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“ наводи у Р. САНУ под лексемом „вук“11, и лексикограф је дефинише на следећи начин: човек обично не мења своју праву природу, своје особине (Р. САНУ 3: 116). Управо издвајање пословица као посебне фразеолошке грађе Ј. Јовановић посматра као доказ да речи у пословицама задржавају исто значење које имају и када су употребљене ван њих, али да је значење пословице такво да се може употребити и фигуративно у ситуацијама између којих се може успоставити нека аналогија са основним значењем (Јовановић 20061: 60). Касније у раду обратићемо пажњу на појединачна значења неких лексема из ове пословице, будући да то представља кључ неких њених модификација. 3. МОДИФИКАЦИЈЕ ПОСЛОВИЦЕ „ВУК ДЛАКУ МЕЊА, АЛИ ЋУД НИКАДА/НИКАКО“ Прегледом наше грађе установили смо да се пословица „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“ јавља углавном у модификованом облику у текстовима публицистичког (новински текстови и коментари уз њих, као и блогови) и разговорног (форуми) стила. Постоји неколико типова модификације пословица: фонолошка, лексичка, морфолошка, синтаксичка и текстуална.12 У наставку излагања на примерима из грађе размотрићемо на који начин се модификује пословица „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“13. 3.1. Лексичка модификација Најпре ћемо размотрити примере из грађе који су настали лексичком модификацијом изворне пословице: 1) а) 1. Вучић длаку мења али ћуд никад14 (ЛДП). 2. Клик Клак длаку мења али ћуд никада! (Пу.).15 10
Детаљније о овом структурном типу пословица в. у Јовановић 20061: 877–878 (в. и 811–822, 856–870). Она је наведена и под лексемом „мењати“, али је ту лексикограф извршио упућивање на њену обраду под лексемом „вук“ (в. Р. САНУ 12: 375). 12 О типовима и подтиповима модификације пословица в. у Матулина 2005: 69–73 и Молнар/Видаковић-Ердељић 2009: 48–51. 13 Као и варијанта са везником „а“ уместо „али“. 14 Текст о изборима на Вождовцу, и оптужбама лидера СНС да ЛДП хоће да поништи њихов резултат на изборима. 11
406
Јованка Милошевић
б) в)
3. САД длаку мења, али ћуд никако (Гл. ј.).16 4. Љубав длаку мења, али ћуд никада (Поуке).17
2)
5. „Чича“ дрес мења, али ћуд никада (Ср. спорт). 6. Вук длаку мења, али Дану – никада! (Блог Б92).
У свим примерима извршена је замена лексеме „вук“. Прва група примера подељена је према типу лексеме која супституише лексему „вук“. У примерима под а) она је замењена антропонимима („Вучић“, „Клик Клак“), под б) топонимом18 („САД“), а под в) апстрактном именицом („љубав“). У другој групи примера извршена је замена лексеме „вук“ (антропонимима „Чича“ и „Вук“19), али и замена лексеме „длака“ са „дрес“ и лексеме „ћуд“ са „Дана“. Када је реч о замени лексеме „вук“ антропонимима, потребно је напоменити да се они односе на људе који су познати широј јавности или групи људи којој је текст намењен. Такође, потребно је напоменути и да новодобијене пословичке конструкције задржавају синтаксичку структуру изворне пословице, с тим што је у примерима 2 и 6 извршена и промена интонације, па се исказ из изјавне сфере преместио у сферу узвичности, а чиме је истакнута увереност аутора у изречено. 3.2. Синтаксичка модификација У највећем броју примера из наше грађе извршена је синтаксичка модификација пословице „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“. Овај тип модификације може се поделити на неколико подтипова. 3.2.1. Модификација уметањем пословичке структуре у исказ
У следећим примерима пословичка структура је уметнута у исказ, углавном без промена на њеном структурном плану: 1) 7. У Србији важи она: „Вук длаку мења, али ћуд никако“ (Она). 8. Славиша Стојановић, поручник саобраћајне полиције из Малче крај Ниша, успео да демантује ону народну „вук длаку мења, али ћуд никако“! (Зов).20 15
Наслов текста о лошем односу универзитетског професора према студентима и колегама. Текст о изјави председника Б. Обаме у којој наводи да је Косово независно, што је изневерило очекивања да ће ставови новог председника САД, за разлику од претходних, бити другачији према Србији. 17 Мото једног од корисника форума, који алудира на својевремени новински чланак о монаху Амвросију који је отхранио вучицу. 18 Реч је о акрониму од Сједињене Америчке Државе, при чему у наведеном примеру он реализује значење 'влада Сједињених Америчких Држава' по принципу метафтонимије. О појму метафтонимија в. у Драгићевић 2007: 163–164. 19 Антропоним „Вук“ у наведеном примеру добијен је метонимијом. 20 Текст о С. Стојановићу који у свом домаћинству одгаја вучицу. 16
407
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
9. Драстично неко да се промени, не може […] неке ситне, свакодневне промене су могуће, а ако је неко зао, тај ће то да остане до краја, не може да се промени, као што каже наша изрека, вук длаку мења, али ћуд никада (Луди снови). 10. Људска дубинска природа се не мења иако изгледа да свет стално мења свој изглед. Не каже се џабе: вук длаку мења а ћуд никад!21 (Спц. ф.).22 2) 11. С друге стране, Палма ни сам не зна шта хоће. Велики Европејац, који рече да се „патриотизам не сипа у трактор“, сада нас поново подсећа ко је, потврђујући стару изреку „вук длаку мења, ћуд никада“ (Новости). У наведеним примерима изворна пословичка структура уводи у исказ тако што је најављују претходни елементи исказа ('она', 'ону народну', 'наша изрека', 'каже се', 'стару изреку'), чиме се и остварује смисаона веза са претходним садржајем, тј. семантичка кохезија. Додатну шажњу захтева последњи пример. Он је издвојен у посебну групу јер је приликом увођења у исказ пословица променила своју структуру (елидиран је везник „али“), чиме је прешла у ред асиндетских пословица. 3.2.2. Модификација елиминисањем дела пословичке структуре
Модификација структуре изворне пословице може бити извршена и тако што се један њен део изоставља.23 Погледајмо примере који то потврђују: 1) 12. Вук длаку мења (Дневник).24 2)
13. Вук длаку мења, али ћуд … (Дојче веле).25 14. Вук (Веља) длаку мења али ћуд …26 (Трач.).27
У првом примеру потпуно је елиминисан други део пословичке конструкције. Задржава се први део конструкције као препознатљивији говорницима, што је чест случај код израза и пословица који су општепознати. У примерима из друге групе елиминише се само један конституент другог дела конструкције („никад“/„никако“), а њена незавршеност обележена је инетрпункцијски. У првом примеру новодобијена конструкција губи контрастност, она се може схватити и као тврдња, а у другој групи примера на супротност садржаја указује везник „али“. 21
У наведеном примеру употребљена је варијанта изворне пословице чије делове повезује везник „а“, о којој је већ било речи у раду. 22 Коментар на форуму чија је тема положај Срба и Србије. 23 О овом моделу модификације в. и Ђурић 1983: 67. 24 Наслов коментара учесника у дискусији на форуму. 25 Наслов чланка о говору мржње представника СРС у току кампање. 26 У овом примеру, поред елиминисања конституента из другог дела пословичке конструкције, аутор уноси и нов елемент у први део (Веља), чиме избегава могуће неразумевање његове алузије. 27 Коментар о снимку напада на В. Илића током промоције странке и о његовој изјави о нападу.
408
Јованка Милошевић
3.2.3. Модификација додавањем нових елемената у пословичку структуру
Изворна пословица може да се модификује и додавањем нових елемената у њену структуру: 15. Вук длаку често мења, а ћуд му је увек иста (Дневник). 16. Вук длаку мења, а ћуд кад се плати – Вучић (Фејсбук 1). 28 17. Пустиња песак можда и мења, али ћуд мало теже, па је целокупан саобраћај неретко обустављен услед пешчаних олуја (Блог тр.). Када погледамо први пример, видимо да у првом делу пословичке конструкције имамо и додатну прилошку одредбу времена „често“. У другој клаузи ситуација је нешто сложенија. Уклањањем прилошке одредбе за време „никада“ отворила се могућност за додатну промену њене структуре. Она постаје триномна – функцију субјекта преузима „ћуд“, исказује се и логички субјекат енклитичким обликом заменице „он“ у дативу, као и предикат (копула) и предикатив. Контраст између прве и друге клаузе остварен је захваљујући семантичкој вредности прилога „често“ и „увек“, као и глагола „мењати“ и придева „исти“. У другом примеру задржава се прилошка одредба за време, али она у модификованој пословици није исказана прилогом „никада“ већ зависном временском клаузом, са нијансом условности, чиме се поништава контраст између два сегмента пословичке конструкције. У последњем примеру у први део пословичке конструкције уноси се партикула „можда“ и конектор „и“, а у другом делу конструкције прилошка одредба исказана је синтагмом. Овај пример интересантан је и по томе што илуструје и лексичку модификацију изворне пословичке конструкције. На основу увида у примере, јасно је да промене на структурном плану пословичке конструкције условљавају и промене на њеном семантичком плану. 3.2.4. Модификација променом интонације
Изворну пословичну конструкцију могуће је модификовати и тако што се промени њена интонација, па се она се из сфере изјавности, пребацује у сферу упитности или узвичности29: 18. Вук длаку мења? (Балканмедија)30 19. Вучић длаку мења али ћуд? (РТС).31 Међутим, потребно је напоменути да овај тип модификације најчешће иде у комбинацији са другим типовима модификације, у наведеним примерима са лексичком модификацијом и елиминисањем дела пословице. Пребацивањем у сферу упитности у наведеним примерима постиже се иронија. 28
Назив групе на интернет мрежи за комуникацију, Фејсбуку. В. и примере 2 и 6. 30 Наслов текст о новом албуму С. Сакића. 31 Наслов коментара на вест о изјави А. Вучића да СНС захтева расписивање ванредних парламентарних избора, као и да је циљ странке добра сарадња са другим државама. 29
409
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
3.2.5. Изворна пословичка конструкција уводи се у исказ тако да добија функцију реченичног конституента у широј конструкцији
Највећи број примера из наше грађе потврђује могућност овакве модификације, а ми овде наводимо само неке од њих: 1) 20. Па Вучићу, докле више, знамо да вук длаку мења али ћуд никада, али ти си тако лош да мењаш и ћуд и длаку, срам те било издајниче (Ало).32 21. Желео бих да упозорим да су апартмани Марковић променили име у апартмани Опуштено. Пошто знамо да вук длаку мења али ћуд никада, сигуран сам да ново име апартманима није дато по ономе како се гости осећају, већ како домаћини послују (Скијање). 2) 22. Павловић: нови доказ да „вук длаку мења, али не и ћуд“ (Гл. ј. 1).33 У наведеним примерима модификација се врши тако да делови пословичке конструкције постају зависне комплементне клаузе у напоредном односу. Оне се могу одредити као прилексикалне, при чему су у првој групи приглаголске, а у другој групи је присупстантивна. Пример из друге групе захтева и додатну пажњу јер у другом делу пословичке конструкције долази и до промена на структурном плану. Наиме, из њега се елиминише „никада“/„никако“, али се уводи негација, чиме се задржава контраст међу садржајима два дела пословичче конструкције. 3.3. Модификација контаминацијом више пословица Примери из наше грађе потврђују и да је могуће да се од више изворних пословица (најчешће две) контаминацијом добију нове конструкције: 1) а) 23. Вук длаку мења, ал' две среће граби. (Фејсбук).34 24. Чизма главу чува, али ћуд никада! | Вук длаку мења, шубара је краси! (Ф. тр.). б)
25. Нужда закон мења, али ћуд никада! (Зд.).35
2)
26. Једна овца не чини прољеће, али вук длаку никад (Лексикон). 27. Једна овца не чини прољеће, а вук длаку никако! (Лексикон). 28. Ко под другим длаку мијења, ти њему круха! (Лексикон). 29. Ко под другим длаку мијења, не боји се глади (Лексикон).
Погледајмо најпре како се врши контаминација у наведеним примерима. У првој групи примера под а) нова пословичка конструкција добија се спајајањем две различите пословице по моделу први део једне + други део 32
Коментар читаоца на текст о књизи коју је В. Шешељ написао о А. Вучићу након његовог одласка из СРС. 33 Цитат изјаве у поднасловном делу чланка о нападу албанских терориста на Косову. 34 Назив групе на Фејсбуку, популарној интернет мрежи за комуникацију. 35 Један од графита који се наводи у списку на сајту.
410
Јованка Милошевић
друге, а у групи под б) први део нове конструкције чини цела пословица, ком се додаје други део друге пословице. У другој групи примера ситуација је нешто сложенија, јер је овде реч о контаминацији две или три пословице, које могу бити изворне или модификоване. У прва два примера, као први део нове конструкције наводи се читава пословица (са лексичком модификацијом, „овца“ уместо „ласта“), иза кога следи други део настао сажимањем првог и другог дела једне изворне пословице уз промену реда речи (везник „али“/„а“ пребацује се у иницијалну позицију). У последња два примера извршена је контаминација три изворне пословице и то тако што први део нове конструкције настаје контаминацијом две изворне пословице, тј. спајањем њихових првих делова (што је праћено елиминацијом конституената код обе), коме се додаје други део треће пословице. Модел је следећи: Једна [ласта] овца не чини прољеће, вук длаку [мења], али [ћуд] никада. Ко под другим [јаму копа, сам у њу упада, вук] длаку мења, [али ћуд никада, ко тебе каменом] ти њему [њега] круха [ хлебом]; и Ко под другим [јаму копа, сам у њу упада, вук] длаку мења, [али ћуд никада, ко ради,] не боји се глади.36 Овакви примери немају информативну вредност, већ представљају игру речи којој је циљ хуморни ефекат. 4. ЗАКЉУЧНЕ НАПОМЕНЕ О МОДИФИКАЦИЈИ ПОСЛОВИЦЕ „ВУК ДЛАКУ МЕЊА, АЛИ ЋУД НИКАДА/НИКАКО“ Из кратког прегледа примера, види се да су могуће различите модификације изворне пословице, као и да тако добијене пословичке конструкције развијају нова значења. Поставља се питање које услове је потребно испунити да би модификације било могуће извршити, те да би нове конструкције оствариле и нова значења. До одговора на то питање покушаћемо доћи кроз кратко разматрање лексема „вук“, „длака“ и „ћуд“ са семантичког аспекта. Све три лексеме су полисемне, али питање је да ли је то кључ за решавање ове загонетке. Пре је ствар у томе што се пословица „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“ толико често употребљава да је постала клише. Тако, можда можемо рећи, наведене лексеме, које у примерима из нашег рада развијају различита значења (нека незабележена у речницима), пре илуструју појаву која се назива деплеција (семантичка испражњеност), него полисемију.37 У разматраним примерима контекст битно додаје значењу ових лексема, па тако лексема „вук“ може да значи 'особа', 'политичар', 'странка', 'влада', 'фирма' итд. (обично у негативном контексту), лексема „длака“ може да развије значења 'понашање', 'изглед', 'појавност', 'спољашност' итд., а „ћуд“ значење 'став према нечем' итд. Семантичком истрошеношћу може се објаснити и за-
36
У заградама су наведени делови пословичке конструкције који су отпали при контаминацији, или који су лексички замењени. 37 О деплецији в. у Згуста 1991: 70–71 и Драгићевић 2007: 139–140.
411
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
мена ових лексема другим лексемама – „вук“ са „Вучић“, „љубав“, „САД“, „ћуд“ са „Дана“, и „длака“ са „дрес“. 5. НЕКОЛИКО РЕЧИ О ПРОМЕНЉИВОСТИ ЋУДИ Имајући на уму опште својство пословице да износи мудрости, човекове ставове, начин његове концептуализације стварности, у наставку излагања размотрићемо да ли је и у којој мери код говорника српског језика дошло до промене у концептуализацији ћуди. Подсетимо се како је пословица која је предмет овог рада дефинисана у Р. САНУ: вук длаку мења али ћуд никада (никако) човек обично не мења своју праву природу, своје особине.38 Погледајмо сада како је лексема „ћуд“ дефинисана у дескриптивним речницима српског језика. У Речнику српскохрватскога књижевног језика МС лексикограф „ћуд“ дефинише као: а. скуп свих психичких својстава која се испољавају у понашању човека и у његовим поступцима, нарав, природа, карактер, б. битна карактеристика, својство које се испољава у животиња, в. тренутни прохтев, хир, ћеф, каприц(а) (Р. МС VI: 367); а у Речнику српскога језика МС као: а. скуп битних и сталних моралних, психичких и интелектуалних особина, који се испољава у понашању и поступцима човека, нарав, карактер. б. нарав животиње. в. начин емоционалног реаговања, темперамент (РСЈ: 1357). Из наведеног се може закључити да се ћуд схвата, доживљава као трајна, непроменљива особина човека (или животиње), што потврђује и значење изворне пословице која је била предмет нашег разматрања. Међутим, будући да се последњих година на овим просторима све више инсистира на свакојаким променама, а и да смо, нажалост, сведоци видне промене система вредности, намеће се питање да ли је дошло до промене концептуализације ћуди, суштинског човековог (и животињског) својства, које се одвајкада схватало као стално, непроменљиво. Иако би се можда, услед друштвених околности, очекивало да ће одговор бити потврдан, увидом у разматране примере из наше грађе долазимо до супротног закључка – ћуд се и даље доживљава као стална, непроменљива. Само у четири примера „ћуд“ се одређује као променљива или потенцијално променљива, па их наводимо и овде: 1) Па Вучићу, докле више, знамо да вук длаку мења али ћуд никада, али ти си тако лош да мењаш и ћуд и длаку, срам те било издајниче (Ало). Вук длаку мења, а ћуд кад се плати – Вучић (Фејсбук 1). 2) „Вук длаку мења, а ћуд врло тешко. А мислим да ће овај стари вук много тешко променити своју урођену ћуд“, оценио је Шутановац (Пале).39 38
Р. САНУ 3: 116 У тексту је реч о изјави Д. Шутановца у којој износи своје мишљење да СНС мора јасно да се одреди према политици Европске уније и Хашком трибуналу, алудирајући на претходне ставове и поступке одређених политичара из те странке. 39
412
Јованка Милошевић
Пустиња песак можда и мења, али ћуд мало теже, па је целокупан саобраћај неретко обустављен услед пешчаних олуја (Блог. тр.). У првој групи налазе се два примера из којих се види да аутори ћуд доживљавају као променљиву, при чему аутор у првом примеру износи и свој негативан став о томе. Из другог примера види се да не само да се ћуд доживљава као променљива, него и као нешто што је могуће продати или купити. Примери из друге групе потврђују да се ћуд може доживљавати као потенцијално променљива (аутори нису потпуно уверени у то). На основу свега изложеног долази се до закључка да говорници српског језика ћуд и даље доживљавају као непроменљиву, трајну вредност. 6. ЗАКЉУЧАК Будући да су пословице готово свакодневно у употреби, прети им клишираност, па се оне модификују да би им се вратила живост, експресивна снага. У раду смо разматрали пословицу „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“, која носи поруку непроменљивости онога што је суштина човека (или животиње), представили начине на које се она модификује и покушали да утврдимо да ли модификовани облици носе другачију поруку од изворне. Примери из наше грађе углавном припадају домену политичког, али и свакодневног живота. Они су ексцерпирани из новинских текстова, блогова и различитих форума, који представљају јавна средства комуникације већег броја људи. Анализом примера установили смо да је изворна пословица „вук длаку мења, али ћуд никада/никако“ подложна различитим модификацијама – лексичким, синтаксичким и текстуалним. Када је реч о лексичким модификацијама, углавном се замењује лексема „вук“, захваљујући превасходно њеној семантичкој испражњености, али и друге лексеме, при чему делују механизми метафоре и метонимије, појединачно или здружено. Што се тиче синтаксичке модификације, издвојено је неколико подтипова ове модификације, који могу да се комбинују са лексичком модификацијом или међусобно, а при којима може, а не мора доћи до промене структуре пословице. Пословичке конструкције добијене текстуалном модификацијом су изразито експресивне, и оне за циљ имају постизање хуморног ефекта. Када је реч о новим значењима које носе модификацијом добијене пословичке конструкције, посебно нас је интересовало какву информацију о променљивости оне носе, и да ли се та информација разликује од оне коју носи изворна пословица. У складу са схватањима да је језик својеврсно огледало промена у друштву, а будући да је лексема „промена“ доживела широку експанзију у јавном језику, могао се очекивати одговор да је информација другачија, супротна оној из изворне пословице. Међутим, упркос општем друштвеном и политичком потиску ка променама, примери су показали да оно што је некоме и нечему суштинско, што је срж некога и нечега, у овом случају то је ћуд, није подложно променама. Тако и модификоване пословице, као и изворне, представљају чврсту везу са традицијом и исконским веровањима и убеђењима једног народа. Моди413
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
фикација пословица показала се као нека врста стилског оруђа, као средство за стварање нових, свежијих и експресивнијих језичких конструкција, које носе нове садржаје, али истовремено остварују и јаку везу са изворним обликом. Извори Ало, http://www.alo.co.yu/politika/9642/Vucic_postao_Seseljev_junak Балканмедија, http://www.balkanmedia.com/magazin/648/sinan_sakic_vuk_dlaku_menja.html Блог Б92, http://blog.b92.net/text/9293/Vuk-dlaku-menja-ali/ Блог тр., http://www.serbiatravelers.org/Blogovi/37-strasno-lice-azije/393-hotan-turfan Гл. ј., http://www.glas-javnosti.rs/node/32855/print Гл. ј. 1, http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/1999/09/30/srpski/p99092901.shtm Дневник, http://www.dnevnik.rs/node/15032 Дојче веле, http://www.dw-world.de/dw/article/0,,3097610,00.html?maca=ser-rss-ser-all-1494-rdf Зд., http://www.zdici.com/index.php?option=com_content&view=article&id=135:ludigrafiti&catid=19:zanimljivi-tekstovi&Itemid=42 Зов, http://www.zov.rs/code/navigate.php?Id=80 ЛДП, http://www.ldp.org.rs/vučić-dlaku-menja-ali-ćud-nikad.84.html?newsId=2514 Лексикон, http://www.leksikon-yu-mitologije.net/read.php?id=1200 Луди снови, http://www.ludisnovi.com/psihologija-f34/mogu-li-ljudi-da-se-menjaju-t228.htm Новости, http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=19&idobj=137479 Она, http://ona.mojforum.si/ona-post-983.html Пале, http://www.palelive.com/novosti/svijet/4037-sutanovac-vuk-tesko-menja-cud-a-vucic.html Поуке, http://www.pouke.org/forum/index.php?PHPSESSID=f1f4facc68df7ff61510722a48 ffa539&topic=4638.0 Пу., http://www.puskice.net/vest/29052006/klik-klak-dlaku-menja-ali-cud-nikada/ РТС, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/184101/SNS:+Nova+vlast+za+re%C 5%A1avanje+problema.html Скијање, http://www.skijanje.co.rs/forum/showthread.php?p=25940 Спц. ф., http://www.spcoluzern.ch/forum/index.php?action=printpage;topic=2218.0 Ср. спорт, http://www.srbijasport.com/vest?news_id=12454&sport_id=55 Трач., http://www.tracarenje.com/Dogadjaji/Napad-na-Velju-Ilica-video.html?cpage=10 Фејсбук, http://www.facebook.com/home.php?#!/group.php?gid=110726092277965&ref=search Фејсбук 1, http://www.facebook.com/search/?post_form_id=1661de7663eaac78c5ba6e5b4a55f cee&q=vuk%20dlaku%20menja%20a%20cud%20kad%20se%20plati&init=quick& sid=0.28489646117828105#!/group.php?gid=265151698066&ref=search Ф. тр., http://forum.trablmejker.com/viewtopic.php?f=74&t=35&start=15
Литература Грицкат 1966: Грицкат И., Наслови – посебна категорија писане речи, Наш језик XV/1–2, 77–95. Драгићевић 2007: Драгићевић Р., Лексикологија српског језика, Завод за уџбенике, Београд. Ђурић 1983: Ђурић Д., Новинарска радионица, Београд. 414
Јованка Милошевић
Живковић 2001: ур. Живковић Д., Речник књижевних термина, Романов, Бања Лука. Згуста 1991: Згуста Л., Приручник лексикографије, Свјетлост, Завод за уџбенике и наставна средства, Сарајево. Јовановић 2006: Јовановић Ј., Синтакса и стилистика српских народних пословица I– II, Јасен, Београд. Кекез 1973: Кекез Ј., Библиографија пословица и загонетака, Зборник за славистику 5, Матица Српска, Нови Сад, стр. 183–220. Крикман 2001: Krikmann A., Proverbs on animal identity: Typological memoirs, Folklore 17, Tartu. Матулина 2005: Matulina Ž., Paremija u hrvatskom i njemačkom televizijskom programu, Flumensia 17/2, Rijeka, 67–84. Мидер 1985: Mieder W., Popular views of the Proverb, Proverbium 2, 109–143. Мидер 2004: Mieder W., Proverbs: A Handbook, Greenwood Press, London. Милановић 2006: Милановић А., Цитатност као језичка игра у насловима београдске дневне штампе, Српски језик XI/1–2, 385–405. Молнар/Видаковић-Ердељић 2009: Molnar D., Vidaković-Erdeljić D., Paremija u pisanoj javnoj komunikaciji u hrvatskome i engleskome jeziku, Jezikoslovlje 10/1, Osijek, 45–58. Р. МС: Речник српскохрватског књижевног језика, 1-6, Матица српска, Нови Сад, 1967-1976 Р. САНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1-18, САНУ – Институт за српски језик, Београд, 1959-2010. РСЈ: Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007. Симеон 1969: Simeon R., Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, Matica hrvatska, Zagreb. Симић/Јовановић 2002: Симић Р. и Јовановић Ј., Српска синтакса I–IV, Јасен, Београд.
Jovanka Milošević
ON WAYS OF MODIFICATION OF THE PROVERB „THE WOLF CHANGES HIS COAT, BUT NOT HIS DISPOSITION“ IN THE SERBIAN LANGUAGE Summary Proverbs are miniature linguistic units which schematize concrete experiences and convey general truths. In this paper we analyzed the proverb „the wolf changes his coat, but not his disposition“ and ways of its modification. Examples in our corpus confirmed the lexical, syntactic and textual modification of the original proverb. Also, we discussed how the Serbian language speakers conceptualize temper and we've found that they still perceive it as unchanging and permanent value. Јованка Милошевић Институт за српски језик САНУ [email protected]
415
УДК 811.163.41’373.45:811.111
Ненад Ивановић, Татјана Ружин-Ивановић Институт за српски језик САНУ
ЛЕКСИКА ЕНГЛЕСКОГ ПОРЕКЛА У РЕЧНИКУ СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА САНУ Сажетак: У раду се анализира лексика енглеског порекла која је забележена у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (слова: А О). Анализа садржи историјско-филолошки преглед ове лексике, затим преглед њене дистрибуције према тематским пољима, као и опис семантичке адаптације изворних речи у језику примаоцу. Кључне речи: лексика енглеског порекла, англицизам, семантичка адаптација, изворна реч (модел), позајмљеница, језици у контакту.
1. УВОД 1.1. Рад се заснива на анализи лексике енглеског порекла која је обрађена у 18 до сада израђених томова Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (у даљем тексту: Речник САНУ). Лексеме које су у овом речнику оквалификоване као речи пореклом из енглеског језика ексцерпиране су у засебан корпус, на основу којег су извођене даље анализе њихове природе и састава. Истраживање је вршено у циљу испитивања утицаја енглеског на српски језик у домену адаптиране лексике. 1.2. За Речник САНУ као извор грађе, поред његовог репрезентативног статуса у истраживањима српског језика у целини, одлучили смо се и због тога што су у упутствима за његову израду садржана бројна лексичко-стандардизациона правила везана за унос лексике страног порекла у речнички фонд. То значи да у овај речник, током његове израде, нису уношене бројне лексичке творевине, пореклом из енглеског језика, чија се употреба у српском језику у последњим деценијама интензивира: ad-hoc лексеме; лексеме које припадају регистру једне социјалне, старосне или какве друге групе, као ни лексеме које су експресивно маркиране (будући да експресивност или стилска диференцијација речи упућују на њену ограничену употребу). У складу са овим, у раду су ексцерпиране и анализиране само оне речи пореклом из енглеског језика које чине део општег лексичког фонда, што значи да су у потпуности фонетски, морфолошки и лексички интегрисане у савремени српски језик1. 1
У раду нису обрађени калкови, као ни семантичке позајмљенице (нпр. хладни рат). Будући да представљају резултат посебног типа позајмљивања (тзв. семантичко позајмљивање), ове категорије немају статус правих, примарних позајмљеница, нити се као такве региструју у лексикографској пракси.
416
Ненад Ивановић, Татјана Ружин-Ивановић
1.3. Издвојене лексеме анализиране су према три типа критеријума: историјском, дистрибутивном и интеграционом. У историјско-филолошком прегледу усвајања и употребе англицизама настојали смо да укажемо на начин којим су англицизми улазили у савремени књижевни језик, кроз временске периоде и пратеће друштвене околности. У анализи дистрибуције англицизама дат је општи приказ тематских поља у којима су ове речи заступљене у различитој мери. Коначно, у анализи интеграције речи енглеског порекла у савремени српски језик побројани су и образложени типови семантичке адаптације англицизама, који постају видљиви поређењем модела језика даваоца и реплике језика примаоца. У складу са овим, рад је подељен на одговарајуће тематске целине. 1.4. Теоријско-методолошки оквир за анализу садржан је у теорији језика у контакту (в. Филиповић 1986). У нашем раду обрађен је семантички ниво адаптације, на тај начин што се значење садржано у лексикографској дефиницији позајмљенице, ексцерпиране из Речника САНУ, пореди са одговарајућим значењем изворне речи, за шта су нам послужили Речник европских англицизама (DEA 2001), као и Оксфордски речник (OED 2000). 2. ИСТОРИЈСКО-ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД УСВАЈАЊА И УПОТРЕБЕ АНГЛИЦИЗАМА (НА ОСНОВУ ГРАЂЕ ИЗ РЕЧНИКА САНУ) Сагледане у временској равни, позајмљенице из енглеског језика, које су заступљене и обрађене у Речнику САНУ, могу се разврстати према следећим временским периодима2: 2.1. Друга половина и крај 19. века. Речник САНУ у овом периоду региструје лексику енглеског порекла врло спорадично, углавном код писаца који негују културне везе са јадранским залеђем, где су њени утицаји најснажнији (нпр. Стјепан Митров Љубиша, Симо Матавуљ); или у забавнопопуларним часописима тога времена, који су остали отворени за различите лексичке утицаје („Одјек“, „Даница“ и сл.). Овде налазимо лексеме попут: барк („врста брода са три катарке”); леди („госпођа, дама”); линч („суд масе, гомиле”), и сл. Такође, у истом периоду бележе се и неки политички, трговачки или научни термини: виговац, торијевац, либерал („припадници политичких струја“); јард („мера за дужину“); кенгур, катеху („врста тропске биљке“) и сл. – али је њихова употреба доста ограничена. 2.2. Прва половина 20. века. У овом периоду, судећи према Речнику САНУ, англицизми су најбројнији у језику писаца који негују публицистички стил у књижевности. Ови писци прате актуелне културно-политичке теме, 2
У одређивању периода настанка појединих англицизама служили смо се типом извора и годином њиховог објављивања, који су у Речнику САНУ забележени уз примере употребе дате речи. Поред тога, консултован је и Речник европских англицизама, у случајевима када је садржавао додатне, филолошке податке и образложења о позајмљивању речи.
417
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
учествују у полемикама, и у свом књижевном раду служе се свакодневним, неретко и говорним језиком, па се кроз њихова дела може пратити развој друштвеног, урбаног живота тога времена. Овакав приступ запажа се нарочито код писаца који негују есеј и фељтон као књижевне жанрове: А. Г. Матоша, који живи у Београду и усваја тадашњу урбану лексику, бележећи следеће позајмљенице: глобтротер („онај који много путује, обично ради задовољства”); клуб („друштво људи удружених према заједничком опредељењу, професији, занимању, интересу”); лорд и сл.; као и Б. Нушића, који у својим чланцима и драмама слика салонски живот Београда, у лексемама као што су: бриџ, дерби, кермес („забава која се приређује у природи”), и сл. У српској књижевности и публицистици овога периода примећује се утицај енглеског језика и културе у различитим областима друштвено-политичког живота, а у значајној мери и у виду термина из области спорта. Поменућемо најважније лексеме, а то су: штрајк, веранда, голф, дриблинг, агент, детектив, дрес, клан, линч, лифт, интервју, консервативац, негатив и сл. 2.3. Друга половина 20. века. У другој половини 20. века, запажа се појава напоредне употребе англицизама у језику савремене публицистике с једне, као и у различитим терминолошким системима, с друге стране. 2.3.1. У језику српске штампе, и током овог периода, већина англицизама је заступљена у секцијама посвећеним друштвено-политичким темама, као и у спортским рубрикама. Тако штампа друге половине 20. века фиксира следеће речи енглеског порекла: батерфлај („начин прсног пливања”); бум („нагли пораст производње и потрошње”); гол, дрибловати, еркондишн, корнер, куп, лидер, лупинг, менаџер, мис, нокаут, нокдаун, нон-стоп, кеч („врста рвања”), крос, лоб, менаџер („стручни организатор послова”), нокдаун и сл. 2.3.2. Међу англицизмима који представљају термине уочено је да настају као резултат покретања нових делатности у српској култури, које намећу потребу за позајмљивањем речи из стране, у овом случају, англосаксонске, културе. Као илустрацију ове појаве поменућемо настанак и развој филмске и телевизијске индустрије, који је захтевао нове називе за занимања и опрему у оквиру поменутих области, као на пример: виставизија, ефектмен, камерман, микроман, миксер („техничар који миксује тон”), мјузикхол и сл. 2.4. Да би се образовала потпуна слика о лексици енглеског порекла у Речнику САНУ, поред њеног историјског развоја, који се може замислити као њена вертикална оса, важно је направити и један хоризонтални пресек, у виду анализе дистрибуције англицизама према областима језичке употребе. Поменути пресек представићемо у наредном поглављу. 3. АНГЛИЦИЗМИ ПРЕМА ОБЛАСТИМА ЈЕЗИЧКЕ УПОТРЕБЕ У овом одељку излаже се преглед прикупљене лексике профилисане према областима језичке употребе, уз утврђени индекс заступљености сваке области у грађи. На тај начин стиче се јаснија слика о природи и саставу лексике енглеског порекла у Речнику САНУ. 418
Ненад Ивановић, Татјана Ружин-Ивановић
3.1. Од 288 ексцерпираних и обрађених лексема, које су потврђене у 714 примера, највећи део отпада на општекњижевну лексику, којом се обележавају предмети или појаве специфичне за културу језика даваоца. Будући да представљају засебне концепте, њихова речничка дефиниција најчешће садржи опис тога концепта или приказ његове адаптације у култури језика примаоца: митинг – „састанак, скуп, јавни масовни збор”; линч – „суд масе, гомиле, противзаконито, самовољно кажњавање некога”; викенд – „недељни одмор; излет који се обично прави суботом и недељом”; комфор – „оно што чини становање удобним, угодним”; нон-стоп – „који стално, непрекидно ради, који не престаје са радом”; офис – „уред, биро, канцеларија”, и сл. 3.2. Поред речи које обележавају појмове општег типа, ексцерпиране махом из књижевних дела, у грађи се јављају и бројни специјални називи, везани за поједине тематске или стручне области. За разлику од општекњижевних, речнички опис ових лексема обично садржи квалификативе („спорт”, „економија”, „техника”, правни термин” и сл.), којима се маркира специфична употреба лексеме у оквиру једног тематског поља. 3.2.1. Спортови и карташке игре. Судећи према Речнику САНУ, једна од најбројнијих група англицизама у српском језику посвећена је терминологији спортова и карташких игара. У овој групи можемо наћи лексику из области бокса, рвања, атлетике, тениса, фудбала, јахања, клизања, коњичког спорта и др. Примери: крос – „масовно такмичење у трчању кроз природу”; нокаут – „снажан ударац у боксу који (најчешће) обара противника на под”; лоб – „лопта која се пребацује у високом луку изнад противника”; офсајд – „недозвољени положај играча на противничкој половини игралишта”; допинг – „средство које само привремено повећава снагу, издржљивост”. 3.2.2. Називи особа. Друга, веома бројна група англицизама у савременом српском језику, посвећена је лексици која је тематски везана за различите називе особа. Овом лексиком обележавају се носиоци особина, носиоци (стручних) радњи, носиоци функција и титула, представници националних или верских групација. Примери: детектив – „припадник тајне полиције или приватне обавештајне установе”; менаџер – „стручни организатор комерцијалних послова, посредник у таквим пословима”; лабуриста – „припадник или присталица социјалдемократске странке”; лорд – „висока племићка титула у Енглеској; властелин, племић”; лобист(а) – „агент који професионално обавља послове лобија”. 3.2.3. Машине и техника. Лексика која тематски спада у област назива за машине и технику у највећем броју је терминолошка. У складу са овим, њена лексикографска дефиниција у Речнику САНУ обично представља готово енциклопедијски опис дате машине, њене употребе или различитих функција. Примери: компјутер – „електронска машина за рачунање”; култиватор „пољопривредна справа за обраду земљишта”; ласер – „уређај за стварање или појачавање светлосних таласа”; ортикон – „електронска катодна цев у телевизијској камери”; каупер – „апарат за грејање компримираног ваздуха”.
419
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
3.2.4. Превозна средства. У лексици која тематски спада у област превозних средстава, најзаступљенији су називи за различите типове бродова. Примери: брик – „врста једрењака са два јарбола”; јахта – „мањи брод, лађа, обично луксузна, за спорт и личну (туристичку и др.) употребу”; клипер – „брзи прекоокеански брод на једра”; кутер – “брод једрењак обично с једним јарболом и једром и са две или више пречки”; комби – „врста аутомобила, обично као мали аутобус са десетак седишта”. 3.2.5. Називи за одећу и тканине. Међу називима за одећу и тканине најчешће се срећу следећи називи: кардиган – „врста плетеног прслука”; кеп – „дуг женски пролећни огртач без рукава”; жерсе – „врста растегљиве свилене или вунене тканине”; мохер – „длака, вуна ангорске козе; тканина, штоф од те длаке”; клот – „густо ткана глатка сјајна тканина, сатин”. 3.2.6. Економија и сродне области. У области економије најбројнија је лексика енглеског порекла којом се обележавају различити термини из трговине и финансија. Примери: бизнис – „уносан, практичан посао, трговина”; клиринг – „систем робног промета у међународној трговини”; бојкот – „привремена обустава пословања”; дампинг – „продаја робе уз вештачко снижење цена”; бум – „вештачко повишење цена трговачких артикала и берзанских курсева”. 3.2.7. Грађевинарство. Област грађевинарства заступљена је лексиком којом се тематски обележавају врсте грађевина, врсте материјала и типови ентеријера: док – „уређај у луци или бродоградилишту за поправку или градњу бродова; део луке чија је обала озидана са три стране”; блак – „катран, црна смола”; котеџ – „кућица, обично ван града, мала вила, летњиковац”; вигвам – „колиба северноамеричких Индијанаца”. 3.2.8. Међу политичко–правним терминима у Речнику САНУ срећу се следеће лексеме: лоби – „у америчкој политичкој пракси, организација или група људи са заједничким интересима која настоји да утиче на рад законодавних тела”; доминион – „назив за самоуправну територију (која има свој парламент, владу и друге органе власти)”; моринг – „докуменат којим се одлучује о наследству после нечије смрти”. 3.2.9. Област назива за храну и пиће омеђена је следећим лексемама: бекон – „сланина прошарана месом”; бифтек – „комад говеђег меса од леђне печенице”; грог – „пиће које се справља од рума или коњака и вреле воде са шећером”; виски – „јака ракија од жита, са око 50% алкохола”. 3.2.10. Област природних наука у Речнику САНУ заступљена је англицизмима који се, тематски, могу сврстати у области биологије, хемије и ботанике. Примери: митоза – „сложени облик деобе ћелија животињских и биљних организама”; нарвал – „морски сисар из реда китова (скупине делфина) Monodon monoceros”). 3.2.11. Последња тематска група англицизама ексцерпираних из Речника САНУ обележена је називима за мере. Међу овом лексиком срећу се термини којима се обележавају различите јединице дужине, површине, запремине и снаге. Примери: бушел – „запреминска мера за жито (око 35 л.)”; 420
Ненад Ивановић, Татјана Ружин-Ивановић
ват – „јединица за мерење снаге, ефекта: 1 џул на секунд”; јард – „мера за дужину, стандардна јединица у енглеском систему мера”; инч – „мера за дужину уобичајена у Енглеској”.
Слика 1. Дистрибуција англицизама у Речнику САНУ према областима језичке употребе. У наставку рада изложићемо анализу семантичке адаптације англицизама у Речнику САНУ. 4. АДАПТАЦИЈА МОДЕЛА НА СЕМАНТИЧКОМ НИВОУ У овом одељку биће представљена појава адаптације значења модела (изворне речи) у англицизмима у српском језику, односно њихова семантичка адаптација. Анализа семантичког нивоа врши се тако што се значење реплике (позајмљенице) упоређује са значењем модела у језику даваоцу, да би се утврдило да ли међу њима постоји потпуно поклапање, или је дошло до неких промена. Као и на другим језичким нивоима анализе (фонолошком, морфолошком итд.), семантичке промене се такође могу поделити на примарне и 3 секундарне , а подводимо их под категорије примарне, односно секундарне адаптације модела из енглеског језика.
3 Према Р. Филиповићу (1986: 56), примарне промене су „оне које се јављају од момента трансфера модела у језик прималац све до интеграције реплике у сустав тог језика“; док су секундарне „оне промјене које се јављају на реплици-посуђеници од интеграције у сустав језика примаоца надаље“.
421
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
У оквиру ових категорија јављају се три основна типа семантичке адаптације англицизама: а. нулта семантичка екстензија: када позајмљеница задржава значење које постоји у моделу; б. сужење значења: када позајмљеница преноси једно значење или неколико значења полисемног модела; и в. проширење значења: када позајмљеница мења значење проширењем, под којим се подразумева стварање нових значења, или проширење опсега позајмљеног значења. У складу са изложеном класификацијом, прикупљена грађа је организована према категоријама примарне и секундарне адаптације модела из енглеског језика. У оквиру ових категорија грађа је даље разврставана према типовима семантичке адаптације англицизама, с тим што су у анализу укључени и посебни подтипови семантичких промена, који ближе одређују поменуте типове. 4.1. Примарна адаптација 4.1.1. Нулта семантичка екстензија
Према Р. Филиповићу (1986: 161-164), нулта семантичка екстензија јавља се када значење енглеске позајмљенице (реплике) остаје непромењено након њене интеграције у систем језика примаоца, тако да се поклапа са изворним значењем модела из енглеског језика. Овом типу семантичке адаптације нарочито подлеже лексика везана за неко уже специјализовано тематско поље, у виду речи које представљају називе за одређене појмове или ствари. То што већина речи у грађи припада овом типу, потврђује полазну претпоставку према којој је, барем у српском језику, доминантан принцип позајмљивања речи из страних језика мотивисан потребом да се надомести недостатак назива за неки нови појам или за неку ствар. Као илустрацију, навешћемо неке примере из грађе разврстане према семантичким пољима. а. Речи које означавају храну и пиће, самом природом своје референције, по правилу задржавају своје значење, као на пример: бекон, м (енгл. bacon) „сланина прошарана месом“; кечап, м (енгл. ketchup) „врста врло укусног слатко–киселог умокца од парадајза, гљива и сл“; бифтек, м (енгл. beefsteak) „комад говеђег меса од леђне печенице пржен на врелој масти или маслу; месо од којег се узимају такви комади“; виски, м (енгл. whisky) „јака ракија од жита, са око 50% алкохола“; делишес, м (енгл. delicious) „врста фине јабуке, пореклом из Америке“, итд. б. У оквиру овог семантичког поља издвојили бисмо начин интеграције позајмљенице кекс, м (енгл. cake, мн. cakes) „врста танких колачића од брашна, шећера и јаја, бисквит“, са следећим примером: „Кекс и бонбоне требало је да … [испоручи фабрика] „Данубиус” из Новог Сада“ (Политика 1951). Иако Речник САНУ наводи, поред основног облика именице у номинативу једнине, и множински облик cakes као вероватни мотив за појаву финалног 422
Ненад Ивановић, Татјана Ружин-Ивановић
консонанта -с у именици кекс, ситуација је заправо нешто сложенија. У Речнику европских англицизама наводи се да је поменута реч кекс, упркос несумњивом пореклу од енглеске именице cake, настала према облику немачке позајмљенице Keks. Дакле, у овом случају присутан је утицај немачког језика, који је, поред француског, главни језик посредник у позајмљивању речи из енглеског језика. в. Такође, једна од највише заступљених тематских области, која представља енглеске позајмљенице из области спорта и карташких игара, по правилу садржи оне које задржавају изворно значење модела. Ову групу илуструју следеће лексеме: безбол, м (енгл. baseball) „врста америчке игре с лоптом и машком“; аперкат, м (енгл. uppercut) „у боксу: ударац у браду одоздо“; бокс, м (енгл. box, ударац песницом) „спортска борба песницама према нарочитим правилима“; голф, м (енгл. golf) „игра која се састоји у томе да се лопта са што мање удараца нарочитим палицама утера у низ јама“; крикет, м (енгл. cricket) „спортска игра на травњацима коју играју две екипе са по 11 играча и у којој играчи једне екипе теже да малом тврдом лоптом, одбаченом помоћу палице, погоде решеткаста врата друге екипе“; бостон, м (енгл. boston) „врста игре карата“; бриџ, м (енгл. bridge) „врста игре карата учетворо“, итд. г. Примери нулте семантичке екстензије јављају се и пољу речи које означавају одећу и тканине, о чему сведоче следеће лексеме: оверал, м (енгл. overall) „радно једноделно одело које се навлачи преко обичног одела (обично код механичара, болничара и сл.), комбинезон“; кардиган, м (енгл. cardigan) „врста плетеног прслука“; килт, м (енгл. kilt) „сукња од шкотске кариране тканине са наборима, фалтама (у шкотској мушкој народној ношњи и као део униформе у неким јединицама енглеске војске)“; оксфорд, м (ген. мн. оксфорда) (енгл. oxford) „врста тканине“; жерсе, м (енгл. jersey) „врста растегљиве свилене или вунене тканине“; молескин, м (енгл. moleskin) „чврста памучна тканина од које се прави радна и спортска одећа“; мохер, м (енгл. mohair) „длака, вуна ангорске козе; тканина, штоф од те длаке“, итд. д. Коначно, код позајмљеница насталих путем нулте семантичке екстензије може се посебно издвојити група апелатива, односно позајмљеница насталих од модела који као извор имају неко лично име (епоним), или назив неког места, односно покрајине. Приметно је да ове лексеме својим пореклом, значењем и обликом показују изузетну разноврсност. Као пример наводимо именицу бојкот, која означава „прекид неког односа уздржавањем од неког рада или учествовања у нечему у знак протеста, да би се постигао одређени циљ“. Поменута именица представља епоним, пошто енглеска именицамодел boycott, судећи према Речнику европских англицизама, изворно упућује на особу под именом „Charles Cunningham Boycott (1832-97), a retired officer employed as an agent for estates in Co. Mayo, who was ‘boycotted’ by the Irish Land League“ (DEA 2001). Позајмљеница бојкот је добар пример раног позајмљивања, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века; још важније, реч бојкот је не само присутна и у савременом српском језику, него има и чи-
423
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
тав низ изведеница, као што су: бојкотажа, бојкоташ, бојкотирати, бојкотни, бојкотовање, бојкотовати. Поред наведене именице бојкот, у Речнику САНУ налазимо читав низ превасходно једнозначних именичких лексема које такође представљају епониме: кардиган – cardigan – Earl of Cardigan, далтонизам – daltonism – J. Dalton, дарвинизам – Darwinism – C. Darwin, денди – dandy – Dandy, дерби – derby – Earl of Derby, грог – grog – Old Grog, линч – lynch – Ch. Lynch, макадам – macadam – L. McAdam, Морзеов (алфабет, апарат) – Morse (code) – S. F. B. Morse, јенки – Yankee – Jan Kees. Коначно, међу апелативима насталим нултом семантичком екстензијом наводимо и именице које изворно потичу од назива неког места или покрајине: бадминтон – badminton – Badminton, бантам – bantam – Bantam (village), бостон – boston – Boston, камбрик – cambric – Kameryk (Flemish), оксфорд – oxford – Oxford, девон – devon – Devon, жерсеј – jersey – Jersey. 4.1.2. Сужење броја значења
Под сужењем броја значења подразумева се полисемни модел, из когa се у реплици преузима једно специфично значење, a у неким случајевима и неколико значења. Према критеријуму броја пренесених значења модела, енглеске позајмљенице можемо поделити у две групе: а. У прву групу спадају позајмљенице које преносе само једно значење модела. Овој групи припадају следеће лексеме: булдожер, м (енгл. bulldozer) „велико возило са врстом широког плуга спреда, којим се раскопава и избацује земља и др.“; клиринг, м (енгл. clearing) „систем робног промета у међународној трговини у коме се роба плаћа робом а однос узајамних дуговања и потраживања утврђује обрачуном, без плаћања у готову“; лифт, м (енгл. lift) „електрична дизалица за превоз људи или терета између појединих спратова у високим зградама и др. објектима“; инч, м (енгл. inch) „мера за дужину уобичајена у Енглеској (и др. земљама које су преузеле англосаксонски систем мера) која одговара дванаестом делу једне стопе односно дужини од 2,54 цм, цол“, и сл. Поменућемо и један спортски термин који се користи у тенису, именицу гем (према енгл. game, игра), са значењем: „збир поена у игри тениса“. Поменута позајмљеница је настала од полисемне енглеске именице game у значењу „a single section of play forming a scoring unit” (DEA 2001). Треба истакнути да је употреба именице гем ограничена на област тениса у српском, као и у другим европским језицима примаоцима, док се изворно користила за све врсте спортских надметања. б. Друга група садржи позајмљенице које су у процесу сужења значења модела задржале више од једног значења. У Речнику САНУ налазимо, између осталих, следеће примере поменутог начина позајмљивања: Именица гол, м (енгл. goal) има два подтипа значења: 1.а. „простор ограничен двема стативама и пречком, у који играчи настоје да убаце лопту 424
Ненад Ивановић, Татјана Ружин-Ивановић
или плочицу (у фудбалу и сличним спортовима).“ „Пред голом Црвене звезде била је велика гужва” (Политика 1950), и б. „погодак у тај простор“ „Да је шут био оштрији лако је могао да се претвори у гол” (Политика 1950). Именица аутсајдер, м (енгл. outsider) од модела преузима два значења опште: 1. „онај који се издвојио из неке групе и ради на своју руку“ „Против владе гласали су социјалисти и неки раднички аутсајдери“; и терминолошко значење: 2. „спорт. учесник у такмичењу који нема изгледа на једно од првих места“. Као додатну информацију наводимо да се, према Речнику европских англицизама, овај термин у европским језицима првобитно користио у контексту коњских трка крајем деветнаестог века, али се од тада проширио на многе друге области употребе; у српском језику је у поменутим значењима позајмљен средином двадесетог века. 4.1.3. Сужење значењског поља
Семантичка појава сужења значења у значењском пољу је веома ретка, и није лако уочљива. Ради се о типу примарних промена код које поље значења, преузето од модела, сужава свој опсег у реплици. Навешћемо илустративне примере који својом комплексношћу захтевају дубље истраживање. а. Именица контејнер, м (енгл. container) првобитно је преузета у значењу „сандук стандардног облика, резервоар или друго средство у које се смешта роба приликом транспорта“, и то је једино значење наведено у Речнику САНУ. Наиме, током 60-тих година двадесетог века транспорт робе путем брода, авиона или камиона постао је уобичајен, када датира и унос ове лексеме у све веће европске језике. Према аналогији, у каснијем периоду је у језику примаоцу, као на пример у српском, уведено ново значење, на основу изворног „a public skip for the collection of rubbish, glass, paper; a bottle bank” (DEA 2001), али ограничено на место за одлагање несортираног смећа. Данас је међу говорницима српског језика ово ново значење вероватно боље познато од првобитног. б. Необичан пример налазимо у придеву обитуаран, насталом од енглеске речи ‘оbituary’, у значењу „конвенционалан, уобичајен (у вези са смрћу)“, као у примерима: „Буди добар да ме поштедиш обитуарних учтивости. Још нисам мртва“ (Пекић Б.), или: „Држале су их већи део времена раздвојене … све док она није умрла испраћена његовом обитуарном примедбом“ (Пекић Б.). Речник САНУ одређује реч ‘оbituary’ као именицу, преводећи је именицом читуља; међутим, придев истоветног облика у значењу „оно што има везе са смрћу”, наводи на претпоставку да је облик обитуаран пре настао од енглеског придева, него од именице4. Наведено придевско значење је потом сужено, са тежиштем у конвенционалном аспекту погребних обичаја. 4
У прилог нашој претпоставци говори и чињеница да је енглеска именица, према Етимолошком речнику В. Скита (Skeat 1958), изведена од придева путем конверзије. Узгред, за позајмљивањем
425
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
4.2. Секундарна адаптација 4.2.1. Проширење броја значења
Пошто проширење броја значења припада секундарној адаптацији, подразумева се да је код лексеме која подлеже овом типу семантичке адаптације процес примарне адаптације потпуно завршен. Према томе, реч је о позајмљеницама које су у потпуности интегрисане у лексички систем српског језика, а код којих долази до образовања нових значења, која нису присутна међу значењима изворне речи из енглеског језика. Да погледамо важније примере: а. Именица бар, м (енгл. bar) наведена је у Речнику САНУ у следећим значењима: а. „ноћни забавни локал“ „Водио ме је у онај мали бар где неки балавац свира на клавиру“ (Петровић Р.); и б. „мала гостионица где се с ногу једе и пије“ „Кафана за путнике и странце нема; у колико их има, то су обични морнарски рибарски барови у којима клијенти стојећи и пијући препричавају своје авантуре“ (Петровић М.). Како наводи Р. Филиповић (1986: 176), прво значење је дуже у употреби од другог, и представља пример проширења значења у броју путем секундарне адаптације. Као потврду такве тезе можемо навести ближе одређење: проширење броја значења именице бар, тако да означава и „ноћни клуб”, настало је под утицајем немачког англицизма ‘Bar’, почетком 20 века. б. Позајмљеницу кикс, м (енгл. kick) Речник САНУ бележи у следећим значењима: 1. „погрешка, промашај уопште“ „Полутанства и киксеве А. Смита раствара у апсолутно огавне фразе“ (Пијаде М.); 2. „спорт. а. промашај лопте у фудбалу или у ком другом спорту; б. погрешан ударац таком у билијару“; и 3. „муз. погрешно ухваћени тон у певању; неуспело место у извођењу песме“. Првобитно значење које је преузето од модела јесте специјализирано значење (2.а: „промашај лопте у фудбалу“), које је у секундарном процесу проширено на друге спортове, као нпр. билијар, потом на музичку уметност (3.) и, коначно, путем генерализације, почиње да се употребљава да означи промашај, грешку уопште (1.). 4.2.2. Проширење значења у значењском пољу
Семантичку појаву проширења значења модела у оквиру значењског поља најбоље илуструју енглески спортски термини који су, након што су се одомаћили у српском језику, попримили специфичне врсте употребе. а. Позајмљеница корнер м (енгл. corner) наводи се у Речнику САНУ у следећим значењима: 1. „спорт. а. прекршај у фудбалу, ватерполу и сл. играма кад играч избаци лопту из игралишта преко сопствене гол-линије одн. преко сопственога гола; казнени ударац због таквог прекршаја који изводи проименице у значењу „читуља“ не би се ни указивала потреба, зато што она већ постоји као део лексичког фонда српског језика.
426
Ненад Ивановић, Татјана Ружин-Ивановић
тивнички играч шутирањем одн. убацивањем лопте с угла аут-линије и голлиније“ „Први гол прима ‘Партизан’ већ у 12 минути, када се из корнера ствара гужва и Језеркић успева да лопту убаци преко гол линије“ (Борба 1947). б. „простор иза сопствене гол–линије (кад је реч о правцу у који је неки играч упутио лопту)“ „У немогућности да ухвати или заустави брзу лопту, вратар је одбија у корнер, аут или у поље“ (Михов. М . 1, 59). Из изложеног произилази да је значење именице корнер „прекршај у фудбалу“ (1.а.), у српском језику проширено у опсегу, попримајући значење „простор иза линије гола“ (1.б.). Поред дословног значења, Речник САНУ бележи још једно, специјализирано значење из области трговине, које је највероватније изведено по аналогији: 2. „трг. привремено удруживање трговаца ради дизања цене роби“. Пошто изворна реч не садржи значење блиско поменутом, изгледа да је реч корнер током интеграције у српски језик подвргнута не само семантичком процесу проширења опсега значења, већ и проширењу броја значења. б. Сличан је случај и са именицом аут, м (енгл. out, напоље, ван), која шири опсег следећег значења: б. „прекршај у игри (фудбала, рагбија и др.) када лопта целим својим обимом пређе аут-линију“, тако што, попут именице корнер, укључује додатни елемент, дефинисан под тачком а.: „простор ван аут-линија“. Штавише, проширено значење има и фигуративну употребу, нпр.: „Већ сам разговор скренуо у аут и почео да разлажем како футбал … и душу изистински крепи“ (Стојановић В.). 4.2.3. Елипса
Под елипсом се подразумева семантичка промена која представља изостављање дела речи или синтагме, при чему преостали део преузима значење целине. Реализацију елипсе уочили смо код следећих позајмљеница: а. Именица комбајн, м (енгл. combine), у значењу: „комбинована пољопривредна машина којом се истовремено жање, врше, спрема слама и сл.“. Ова реч је у енглеском језику попримила скраћени облик combine од пуног облика – ‘a combine harvester’, и у том облику је, преко руског, ушла у српски језик, као и у остале источноевропске језике. Напоменућемо и да постоји њен изведени облик комбајнер, у значењу „онај који управља, рукује комбајном“, који представља псеудоанглицизам. б. Именица крос, м (енгл. cross), наведена је у следећем значењу: „лакоатлетска дисциплина, масовно такмичење у трчању кроз природу (обично у пролеће и у јесен); исп. крос-контри“. Пуни облик модела гласи: ‘Acrosscountry (race)’, и односи се на атлетику, бициклизам, мотоциклизам или аутомото трке, при чему се референца о конкретној дисциплини даје путем грађења полусложенице, као, на пример, у полусложеници мото-крос. Поред именице крос, забележен је и мање распрострањени облик крос-контри (односно, крос-кантри). Именица клозет, м (енгл. closet) означава „заход, нужник, обично с уређајем за испирање“. Пошто Речник САНУ, као и у претходном случају, 427
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
наводи само скраћени облик именице-модела, неопходно је допунити информацију о пореклу: првобитно еуфемистичка реч closet позајмљена је у облицима WC, water closet и closet, с могућношћу да је елидирање извршено независно у језику примаоцу. Према томе, да би се утврдили примери елипсе, мора се обратити нарочита пажња на порекло, развој и облик не само позајмљенице, већ и изворне речи. 4.2.4. Пејоризација
Приликом секундарне адаптације постоји могућност да позајмљеница претрпи погоршање, односно дерогацију свога значења. Таква семантичка појава назива се пејоризација, а она је неретко резултат деловања одређених друштвених фактора. У грађи из Речника САНУ, ова је појава поткрепљена примером позајмљенице герла, ж (енгл. girl), чије је примарно значење „играчица у варијетском програму“ „Најлепше „герле” у сребрним цилиндрима … грациозно машу црним штаповима (Бихаљи М. О.). На основу примарног, изведено је секундарно, пејоративно значење: „шатр. привлачна млађа женска особа, девојка“ „Против ње [Озне] су ‘герле’ из београдских и загребачких буржоаских ‘породица’ шириле одвратне … вицеве и клевете“ (Борба 1948). У енглеском језику, додуше, постоји значење блиско нашем пејоративном значењу, али само у оквиру сложеница попут ‘call girl’, ‘play girl’, којима се означавају млађе женске особе искључиво са шаљивим или пејоративним конотацијама. 5. ЗАКЉУЧАК 5.1. Историјски преглед лексике енглеског порекла, обрађене у Речнику САНУ, потврдио је да већина ових речи датира из друге половине 20. века. Такође, утврђено је да ове речи превасходно припадају публицистичком стилу, и то областима друштвено-политичких тема и спорта. 5.2. На основу изведене тематске анализе може се закључити да се англицизми могу сврстати у две главне категорије: општекњижевну лексику, која преовлађује, и терминолошку лексику, која је делимично застарела (нпр. мере за дужину). На ширем плану, поменућемо да тематске области којима припадају енглеске позајмљенице сведоче и о културним потребама у датим временским периодима и о правцима њеног развоја. 5.3. Анализа адаптације модела из енглеског језика на семантичком нивоу показала је да су у грађи заступљени сви типови семантичких промена, како примарних, тако и секундарних. Иако је потврђено је да се већина англицизама у српском језику очекивано образује путем нулте семантичке екстензије (односно, да задржава значење изворне речи); рад наводи на закључак да чак и речи које су потпуно интегрисане у лексички фонд српског језика, поседују потенцијал да, под утицајем лингвистичких или ванлингвистичких фактора, ступе у даље семантичке промене секундарног типа. 428
Ненад Ивановић, Татјана Ружин-Ивановић
Литература DEA (2001). A Dictionary of European Anglicisms: A Usage Dictionary of Anglicisms in Sixteen European Languages, ed. by Manfred Gorlach, Oxford: Oxford University Press. Jespersen, O. (1946). Growth and Structure of the English Language, Oxford: Basil Blackwell. Клајн, И. (2000). Лингвистичке студије, Београд: Партенон. OED (2000). Оxford English Dictionary on CD-ROM, Oxford: Oxford University Press. Планкош, Ј. (ур.) (1996). O лексичким позајмљеницама, зборник радова са научног скупа Стране речи и изрази у српском језику, Суботица–Београд: Градска библиотека Суботица−Институт за српски језик САНУ. Речник САНУ (1959−2010, I−XVIII). Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (слова: А–О), Београд: САНУ. Skeat, W. (1958). An Etymological Dictionary of the English Language, Oxford: The Clarendon Press. Скок, П. (1971, I-IV). Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика I-IV, Загреб: Југославенска академија знаности и умјетности. Филиповић, Р. (1986). Теорија језика у контакту: Увод у лингвистику језичних додира, Загреб: Школска књига. Филиповић, Р. (1990). Англицизми у хрватском или српском језику: поријекло – развој – значење, Загреб: Школска књига. Filipovic, R. (2002). “Croatian”, in: English in Europe, ed. by Manfred Gorlach, Oxford: Oxford University Press: 229–239. Хлебец, Б. (2009 [1989]). Општа начела превођења, Београд: Београдска књига. Quirk, R. (1962). The Use of English, London: Longman.
Nenad Ivanović, Tatjana Ružin-Ivanović
SERBIAN WORDS OF ENGLISH ORIGIN IN SANU DICTIONARY OF THE SERBO-CROAT STANDARD AND VERNACULAR LANGUAGE Summary This paper presents a philological and linguistic analysis, based on the corpus comprised of 288 words of English origin, excerpted from 18 volumes published so far of SANU Dictionary of the Serbo-Croat Standard and Vernacular Language (letters: A−O). The analysis consists of a historical-philological account of excerpted anglicisms, followed by an account of their distribution according to thematic fields, as well as a description of the semantic adaptation of English models in the receiving language. Nenad Ivanović Institut za srpski jezik SANU [email protected] Tatjana Ružin-Ivanović Institut za srpski jezik SANU [email protected] 429
UDK 811.163.41’243 (=951)
Branimir Stanković Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet
FONETSKO-FONOLOŠKE KARAKTERISTIKE IZGOVORA SRPSKOG KOD PRVE I DRUGE GENERACIJE EMIGRANATA IZ KINE Sažetak: Rad se bavi fonetskim (izgovornim) i fonološkim (kombinatornim) karakteristikama izgovora srpskog jezika kod prve i druge generacije emigranata iz Kine. Interpretacija zabeleženih promena indukovanih kontaktom zasnovana je na Flegeovom Speech Learning Modelu (1995), u kome se tvrdi da je („mentalni“) fonološki prostor svakog bilingvala deljen od strane sistema obaju jezika, pa govornici u načelu koriste dva pristupa: asimilacije (u prvoj generaciji) i disimilacije (u drugoj generaciji lokutora), a sve u cilju poboljšanja izgovornih performansi. Na osnovu rezultata sprovedenog istraživanja, te poređenjem fonemskih inventara dvaju jezika, utvrđene su četiri strategije koje prva generacija kineskih govornika ovog svojevrsnog srpskog pidžinija primenjuje u svojoj interlingvi: supstitucija asimilacijom, brisanje glasova, konsonantskih skupova i fonema, vokalska epenteza sa resilabifikacijom, te otvaranje finalnog zatvorenog sloga. Uprkos očekivanom, već druga generacija emigranata, međutim, pokazuje ozbiljan language shift, drastično smanjenu kompetenciju u L1 (kineskom) i gotovo nedisimiliranu fonološku kompetenciju u srpskom jeziku. Ključne reči:
jezički kontakt, kineski, srpski, fonologija, asimilacija, disimilacija, epenteza, resilabifikacija.
1. UVOD Najveći broj kineskih emigranata u Srbiji u svakodnevnom radu, trgovini, služi se nekom verzijom pojednostavljenog srpskog jezika. Na neki način, za sve njih novonastalo bilingvalno stanje nalikuje diglosiji – na poslu, u trgovini ili na ulici, oni koriste srpski jezik, ali u intergrupnoj komunikaciji čuvaju L1, kineski.1 Rad pokušava da smanji očiglednu prazninu u lingvističkoj literaturi, u kojoj za sada nema pomena kakvih je karakteristika interlingva koju kineski govornici stvaraju. Konkretno, studija istražuje fonetska (izgovorna) i fonološka (kombinatorna) obeležja ovog svojevrsnog srpskog pidžinija kod prve i druge generacije emigranata.
1
Uzimajući u obzir kriterijum nivoa individualnog bilingvizma kod pripadnika jezičke zajednice, Lovedy bi ovaj tip jezičkog kontakta locirao verovatno pri sredini svoje skale od šest „arhetipskih“ kontaktnih postavki („archetypal contact settings“ (Loveday (1996): 16)), između zajednica „ograničenih“ („bounded“) bilingvala, koje su relativno izolovane ili društveno odvojene od većinske zajednice (poput Baskijaca u Španiji ili pensilvanijskih „Nizozemaca“) i jezičkih grupa sa nešto višim nivoom individualnog bilingvizma od konkretnog slučaja prve generacije kineskih emigranata (Hispanjolci u SAD-u ili gästarbeiteri).
430
Branimir Stanković
U drugom poglavlju osvrnuću se na sociološki i kulturološki kontekst u kojem dolazi do jezičkog kontakta, posebno razmotrivši epistemološko pitanje deplasiranosti predmeta istraživanja u okvirima nauke o jezičkom kontaktu. Treće poglavlje posvećeno je teorijskoj potki istraživanja – Flegeovom modelu učenja jezika, a četvrto komparativnom prikazu fonoloških sistema dvaju jezika. Peto poglavlje daje uvid u dosadašnja proučavanja sličnih kontaktnih situacija, u šestom poglavlju se upoznajemo sa metodološkim detaljima sprovedenog istraživanja, dok se u sedmom ukazuje na rezultate istraživanja i strategije koje kineski govornici srpskog primenjuju. Osmo poglavlje posvećeno je karakteristikama govornika druge generacije emigranata, predstavljanjem jednog slučaja, dok se u devetom izlažu zaključci. U desetom poglavlju priložena je transkripcija audio zapisa telefonskog razgovora na srpskom jeziku pripadnika dveju generacija kineskih emigranata. 2. SOCIOLOŠKO-KULTUROLOŠKI KONTEKST I JEZIK Nagli porast broja kineskih emigranata na našim prostorima (SFRJ, SRJ, Srbija i Crna Gora, Srbija) dogodio se kao posledica restriktivne politike planiranja porodice zvaničnog Pekinga, započete 1979. godine. Tokom poslednje decenije i po reka tužnih, nezadovoljnih, ogorčenih Kineza manje-više organizovano doselila se u srpske urbane zone i otvorila trgovine, u kojima po niskim cenama prodaje robu iz sopstvenih domaćih fabrika. Tačne brojke svakako ne možemo znati, one stalno rastu, ali su neke procene da u Srbiji trenutno (2010. god.) živi gotovo 200.000 kineskih emigranata, od čega je 50.000 u Beogradu, kako se tvrdi u medijima. Po prirodi ova je grupa zatvorenog tipa, bez ispoljene sklonosti egzogamiji i brojčano daleko inferiornija u odnosu na domicilnu populaciju. Bitno je istaći da su usled jednog ekstralingvističkog faktora, a to je potencijalno povećanje ekonomske dobiti, pripadnici ove bilingvalne zajednice individualno visoko motivisani da usvoje jezik okruženja. Kineski jezik, jedno od mnogih strogo čuvanih obeležja identiteta i posebnosti, kod prve generacije ostaje gotovo netaknut. Razume se da će svakako biti leksičkog pozajmljivanja – administrativni nazivi, mikrotoponimija, nove, evropske realije u okruženju će i u međusobnoj komunikaciji, nakon odgovarajućih adaptacija, postati deo kineskog kojim se služe govornici u Srbiji. Moguća su izvesna pomeranja u organizaciji mentalnog leksikona dugogodišnjeg prodavca robe na srpskom, zbog automatskog pokretanja („paljenja“) modula koji povezuje konkretne koncepte i termine. Izvan ovoga, teško je očekivati bilo kakvu vrstu strukturnog uticaja srpskog na kineski. Na snazi je obrnuti mehanizam – učenje drugog jezika u „prirodnom“ okruženju, u kojoj je „primarni cilj komunikacija, a ne usvajanje nekakvog formalnog znanja o ciljnom jeziku“ („the primary aim is communication, not the acquisition of an optimal knowledge of the TL” (Coetsem (1988): 19)2. Mehanizam 2
Dakle, za razliku od učenja stranog jezika, mehanizmi usvajanja drugog jezika principijelno su bliži inverznom, daleko zanimljivijem procesu – uticaju srpskog leksikona i strukture na verziju kineskog kod druge i treće generacije emigranata.
431
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
očekivanih jezičkih promena je, dakle, izrazito jednosmeran, transferom iz kineskog u srpski, i možemo očekivati da će se promene u ovom pravcu dešavati samo kod emigrantske populacije, jer je za sada teško zamisliti sinisizaciju (sinicization) u kojoj domaći govornici srpskog inkorporiraju u svoj govor karakteristike kineskih lokutora3, ili onu u kojoj lokalna jezička zajednica pređe u bilingvale, pa standardnim „pozajmljivanjem“ menja strukturu svog srpskog ka kineskoj. Samim tim, ponekad se u literaturi postavlja pitanje da li prva generacija emigranata ovog tipa svojim kompetencijama predstavlja osnov za bilo kakvo istraživanje u polju kontaktne lingvistike. Meni se više čini da je samo pitanje deplasirano, jer nauka o jezičkom kontaktu teži stvaranju jedinstvenog, koherentnog modela koji može predvideti moguće implikacije bilo koje višejezične situacije, bez obzira da li se radi o jezičkom održanju (language maintenance), prelazu (language shift) ili različitim formama bilingvizma. Smerovi su često unakrsni i nepredvidivi, a zavise od lingvističkih ograničenja, ali i mnoštva ekstralingvističkih faktora. Između fenomena ima puno hekelovske, jakobsonovske sličnosti, te predmet ove studije svakako zavređuje pažnju. 3. FLEGEOV SPEECH LEARNING MODEL (SLM). ASIMILACIJA I DISIMILACIJA Potpuno u skladu sa prethodnim uverenjima stoji i Flegeova ideja o deljenju istovetnog fonološkog prostora pri korišćenju oba jezika kod bilingvala. Naime, u svom modelu učenje jezika (Speech Learning Model), primenjenom prvi put 1995. godine, Flege zastupa mišljenje da je ideja o „kritičnom periodu“ za usvajanje jezika prestroga, jer odrasli govornik i dalje poseduje mehanizme i pristup ovim procesima pri učenju drugog ili stranog jezika („the processes and mechanisms that children use when establishing the sound system of the L1 remain intact across the life span, and remain accessible for use in L2 learning“ (Flege (2002): 224)). Dakle, svaki bilingval koristi istovetne fonološke resurse i mape pri korišćenju oba jezika. Ovaj je fonološki prostor sačinjen od elemenata sistema L1 (u našem slučaju, kineskog) i preoblikovanih ili adekvatnih elemenata drugog jezika (srpskog), a oni su spoj isprepletenih međusobnih zavisnosti. Prva generacija govornika najčešće supstratski, sistemski bazirano unosi fonotaktička obeležja L1 („system based patterns of substitution“ (Hock 1991: 393)), ali može pribeći i simplifikaciji ciljnog jezika (Winford 2007: 17). U svakom slučaju, na scenu stupaju različite strategije – kod prvih doseljenika bilingvala najčešće je to asimilacija jedinica L2 sistema, čime se određene fonološke opozicije neutrališu, a leksičke jedinice, nastale kombinovanjem reorganizovanog inventara, najverovatnije funkcionišu kao homonimija. Na primer, poznata činjenica da u kineskom nema vibranta /r/ predstavlja izazov za govornike srpskog ili engleskog, koji najčešće primenjuju 3
Tako se, na primer, u radu Weinreich (1953) neutralizacija palatalne opozicije čeških jedinica /l/ i /ʎ/ objašnjava uticajem nemačkih govornika, čiju su asimilaciju, na kraju, u svoj govor inkorporirali i sami Česi.
432
Branimir Stanković
strategiju asimilacije sa alveolarnim lateralom /l/, a u korist potonjeg. Tako, igračka se izgovara [igláʦka], a kao posledica ovakve fonološke adaptacije, igra i igla postaju homonimi u leksičkoj sferi. Nasuprot asimiliaciji prve generacije, govornici druge generacije pribegavaju sasvim drugoj strategiji. Naime, ovi lokutori redovito daleko bolje vladaju ciljnim jezikom, ali se kao posledica javljaju podsvesni mehanizmi za pojačano diskriminisanje jedinica dvaju odeljenih sistema, pa vrlo često govornici imaju naglašene distinktivne elemente u realizaciji, intezivnije od onih kod L1 govornika. Fonetska istraživanja su pokazala da fonetski elementi koji tvore fonetski prostor u ljudskim jezicima teže da se disperziraju u cilju održanja fonetskih kontrasta (“Phonetic research has shown that the phonic elements making up the phonetic space of human languages tend to disperse in order to maintain phonetic contrast” (Boer (2000))). Flege smatra da se gotovo isto dešava i u ontogenetskoj ravni kod odraslih bilingvala: „The SLM proposes that this also occurs for the phonic elements making up the L1-L2 phonetic space of individual bilinguals, who strive to maintain contrast both within and between the phonetic categories comprising their two phonetic subsystems. If this happens, neither the L1 category nor the new L2 category will be identical to the categories possessed by monolinguals“ (Flege (2002): 224).4 4. KOMPARATIVNA FONOLOGIJA KINESKOG I SRPSKOG JEZIKA Dominantan utisak koji se stiče upoređivanjem fonoloških sistema kineskog i srpskog jezika (v. grafikon 1) jeste brojčana nadmoć jedinica konsonantskog inventara u srpskom.5 Kineski nema zvučne frikative /z/, /v/ i /ʒ/, te nesonorno /ʃ/. U sistemu afrikata nema srpski par palatala /ʧ/ i /ʤ/, ali poseduje zvučno dentalno /ʣ/, koje u srpskom predstavlja kombinatorni alofon bezvučnog /ʦ/ ispred sonornih jedinica, najčešće na granicama reči (na primer, “otac bi” se realizuje kao [òtaʣ/f/, /z/>/s/, /ʨ/>/ʧ/, /ʥ/>/ʤ/, /r/>/l/, /ʎ/>/j/ ili /l/, /ɲ/>/j/ ili /n/. Ove su asimilacije različite po svojoj
4
Pogledati, na primer radove Flege-Eefting (1986, 1987) o artikulacionim karakteristikama praskavih [p], [t] i [k], dobijenih disimilacijom, kod bilingvalnih govornika španskog i engleskog. 5 U radu ću, u skladu sa Međunarodnom fonetskom transkripcijom, konsonante srpskog jezika c, š, č, ž, dž, đ, ć, nj, lj respektivno obeležavati simbolima ʦ, ʃ, ʧ, ʒ, ʤ, ʥ, ʨ, ɲ, ʎ, kineski zvučni dental oznakom ʣ, neutralno schwa simbolom ə, a ekspiratorni akcenat prizrensko-timočkog dijalekta oznakom / iznad akcentovanog vokala, na primer [é].
433
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
prirodi – neutralisanje opozicija po zvučnosti (/z/>/s/), stridentnosti (/r/>/l/), difuznosti (/ɲ/>/n/) itd. Konačno, imajući u vidu fonotaktičku prirodu kineskog jezika (otvoren slog, odsustvo složenih konsonantskih skupova, monosilabičke morfeme, pri čijem se kombinovanju ne javljaju nikakve fonološke alternacije i sl), pretpostavio sam da će govornici pribegavati različitim simplifikacijama, brisanjima i vokalskim epentezama. Tipološki posmatrano, kineski jezik se od srpskog značajno razlikuje po svojoj strukturi: potpuno odsustvo bilo kakve fleksije, dosledni SVO ili SOV red reči, obavezno prethođenje modifikatora upravnoj reči, stroga organizacija zavisnih klauza6, istaknutost teme u informacijskoj organizaciji iskaza, potpuno različit sistem glagolskog vida itd. Bilabijali y Plozivi S K y Frikativi S K y Afrikate S
Labiodentali
Dentali
p b p b
Alveolari Palatali Velari
t d t d f v f
k g k g ʃʒ
s z s ʦ
ʨ ʥ ʧ ʤ
ʦ ʣ
K y Nazali S m K m y Laterali S K y Aproksimanti S K w
h h
ʧ ʤ
n n l l
ʎ ɲ
r
j j
Grafikon 1
5. DOSADAŠNJA PROUČAVANJA SLIČNIH KONTAKTNIH SITUACIJA Kao što je već pomenuto, u domaćoj lingvističkoj literaturi gotovo da nema ni pomena o jezičkim kontaktima srpskog jezika, sem studija o progresivnim strukturalnim izmenama u timočko-prizrenskom dijalektu tokom 15, 16. i 17. veka, u okviru do kraja nerazjašnjenih konvergencija Balkan Sprachbunda. Među prvim 6
Subordinirane klauze u kineskom jeziku, kao i modifikatori pred jezičkim izrazom koji modifikuju, stoje ispred upravne klauze.
434
Branimir Stanković
autorima koji pišu na temu jezičkog kontakta bili su Jernej Kopitar (još daleke 1829. godine) svojim opservacijama o balkanskom jezičkom fenomenu (Kopitar (1829)) i (nešto mlađi) Franc Miklošič, pokušajima rekonstrukcije istorije romskog jezika, njegovih genetskih veza sa sanskritom, te uticajima koji trpi od evropskih jezika, leksički i strukturalno. Kako nema nikakvih radova o kinesko-srpskom kontaktu, u obzir su uzeti rezultati sličnih istraživanja, u kojima je L2, ciljni jezik, najčešće engleski. U radu Chan (2006) autorka analizira kontaktnu situaciju kantonskog kineskog sa engleskim jezikom u Hong Kongu i strategije koje ovi lokutori primenjuju u okruženju koje je „više od učenja, a manje od usvajanja“ engleskog jezika. Engleski bi se ovde mogao označiti terminom „jezik uvećane (više) vrednosti“ („value-added language“ (Li (1999)), jer je, usled istorijskih činjenica, jedan od dvaju službenih jezika Administrativne Oblasti Hong Kong. Ipak, ovi bilingvalni lokutori engleski koriste samo u prisustvu negovornika kineskog, što veoma nalikuje na ambijent u kome se odigrava srpsko-kineski jezički kontakt7, pa su identifikovane i opisane strategije u ovim radovima relevantne i moguće i u govoru Kineza emigranata u Srbiji. Chan beleži sledeće mehanizme: 1. Nepotrebna aspiracija ploziva iza [s] ([stha:r] umesto [sta:r]) 2. Brisanje konsonanta, konsonantskog skupa ili sloga ([fi:] umesto [fri:]) 3. Supstitucija jedinice koja ne postoji u L1 inventaru drugom jedinicom iz L1 ili L2 inventara ([ʃwimp] umesto [ʃrimp], [fri:] umesto [θri:]) 4. Vokalska epenteza ([gυlænd] umesto [glænd]) 5. Izbegavanje resilabifikacije do koje bi došlo epentezom ([bʌðə] umesto [bəlʌðə], za [brʌðə]) (Chan (2006)). Najveći broj ovih mehanizama zabeležen je i ovom istraživanju. 6. METODOLOGIJA SPROVEDENOG ISTRAŽIVANJA Istraživanje na čijim rezultatima je zasnovan ovaj rad realizovano je primenom (donekle redukovanih) metodoloških postupaka iz pomenutih studija, u onoj meri koliko to objektivne okolnosti dozvoljavaju. Redukcija se odnosi kako na broj i vrstu zadataka koje ispitanici izvršavaju ili na broj ispitivanih sekvenci, tako i na broj ispitanika koji je uzeo učešća u istraživanju. Slaba kompetencija u srpskom i tradicionalna, svojevoljna izolovanost ove jezičke zajednice zadaju poteškoća istraživaču da potencijalnom ispitaniku objasni pojedinosti o svom radu, ciljevima, naučnoj vrednosti, ali i značaju koji studija ima za samu zajednicu, pažnji koja im se posvećuje i sl. Iz tih razloga se brojka od ukupno šest ispitanika može smatrati 7
Ovome treba dodati i činjenicu da je najveći broj kineskih emigranata u Srbiji nosilac istog, kantonskog idioma, te da su fonetsko-fonološka obeležja i ostalih kineskih idoma suštinski, a ne samo tipološki, veoma nalik njemu.
435
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
zadovoljavajućom i donekle relevantnom za donošenje valjanih lingvističkih zaključaka. Ispitanici su kineski emigranti nastanjeni u Nišu, sa periodom boravka od 2,5 do 9 godina, starosne dobi od 5 do 35 godina – tačnije jedna petogodišnja ispitanica i petoro ispitanika starosti od 18 do 35 godina. Svoje su stanište tokom emigracije promenili direktno, bez ikakvih zadržavanja u tranzitnim zemljama na putu u Srbiju. Poreklom su većinom iz nižih slojeva kineskog društva, bez visokog i višeg obrazovanja, i oni ne poseduju značajna znanja nekog drugog stranog jezika, što bi predstavljalo problem u interpretaciji dobijenih rezultata. Takođe, bitno je zabeležeti da su ispitanici bez ikakvih instrukcija u učenju srpskog jezika. Njihova se kompetencija zasniva strogo na znanjima usvojenim u direktnoj komunikaciji sa govornicima ciljnog jezika ili podučavanjem od strane emigranata sa dužim periodom boravka u Srbiji. Od ispitanika se tražilo da na srpskom izgovore reč koju vide na prikazanoj slici ili da, ukoliko ne znaju kako ona glasi, ponove reč izgovorenu od strane ispitivača. Spisak se sastojao od 50 reči koje se odnose na realije koje najveći broj emigranata, prilikom rada u trgovini, sreće svakodnevno i imenuje ih na srpskom. To su reči poput: kišobran, lopta, šnala, drvo, slon, sladoled, papuče, čarape, klavijature, spajdermen, ključ, kiša, kaiš... U slučaju petogodišnje ispitanice, koja predstavlja drugu generaciju emigranata, ispitivanje je bazirano na slobodnom razgovoru između nje i njenog oca, takođe kineskog emigranta. Sav ovaj materijal zabeležen je diktafonom, a zatim transkribovan i proanaliziran primenom SLM-a. 7. FONETSKO-FONOLOŠKE STRATEGIJE KINESKIH GOVORNIKA Na osnovu dobijenih rezultata utvrđeno je da govornici prve generacije kineskih emigranata u Nišu primenjuju četiri izgovorne strategije pri realizaciji srpskih fonema koje nisu deo njihovog L1 inventara, odnosno kada realizuju kombinacije jedinica koje jesu deo polaznog fonološkog inventara, ali kao konsonantski sledovi ne postoje u samom kineskom jeziku: 1. supstitucija asimilacijom; 2. brisanje slogova, konsonantskih skupova ili foneme; 3. vokalska epenteza sa resilabifikacijom; 4. otvaranje finalnog zatvorenog sloga. 7.1. Supstitucija asimilacijom Inventarska nesrazmera polaznog i ciljnog jezika uslovila je veliki broj supstitucija fonemskih jedinica srpskog nekim drugim, koje postoje u sistemu kineskog. Zabeležen je veliki broj asimilacija alveolara, /l/ umesto /r/: [dlvo], [iglaʧke], [naoʧal], [plodaiʦa], [plozol], [vlata]. Kao što je pretpostavljeno, zvučni dentalni frikativ /z/ zamenjivan je bezvučnim /s/: [glosəʥe], [plozsol]. Lateralni palatal /ʎ/ asimilovan je često aproksimantom /j/: [kəjuʧ], [kəjesta]. Poslednji 436
Branimir Stanković
primer ima u sebi još jednu supstituciju, zamenu frikativnog palatala /ʃ/ dentalom /s/: [kosuje]. Druga primenjivana strategija pri artikulaciji jedinica koje ne postoje u fonološkom sistemu L1 je brisanje, odnosno njihova eliminacija pri realizaciji. 7.2. Brisanje slogova, konsonantskih skupova ili foneme Bazičnu strategiju pri artikulaciji jedinica nepoznatog jezika predstavlja njihova eliminacija, odnosno, u slučaju realizacije kombinacija jedinica koje jesu deo polaznog fonološkog inventara, ali kao konsonantski sledovi ne postoje u polaznom jeziku, simplifikacija nizova brisanjem. Pri tome mogu biti eliminisane jedinice različitog fonotaktičkog reda: neakcentovan slog, teško izgovorljiva konsonantska skupina ili samo fonema: [sladole], [noʒei], [flomaste], [naoʧae], [ʦigel]. Samo u redukovanom obliku [ʦigel] (umesto [ʃrafʦiger]) naišlo se na primer brisanja inicijalnog, akcentovanog sloga, koji je konstituent leksičke morfeme. Naime, ako se pretpostavi da kineski govornik srpskog rano stekne uvid u to da je tipološka karakteristika ciljnog idioma flektivnost, ali zadugo nije u stanju da zaista ovlada morfosintaktičkim kompetencijama, brisanje je podržano ne samo fonološkim, nego i strukturalnim ograničenjima, jer je govornik svestan da će ga izvorni govornik razumeti iako imenuje samo leksički deo reči. Brisanje finalnih fonemskih jedinica, posredstvom kojih se realizuju gramatičke morfeme (oblički nastavci), motivisano je i odsustvom bilo kakve fleksije u kineskom, koja se u sistemu kompenzuje redom reči (koje su jednosložne morfeme) u rečenici. Nasuprot ovom, u primeru [ʦigel] je na snazi „čisto“ fonološki parametar ograničenja. Sled dveju fonema kojih nema u kineskom, [ʃr], učinio je čitav akcentovani slog [ʃraf] teško izgovorljivim, te govornici kao internu konvenciju uvode ovaj redukovani oblik, kako i sami to potvrđuju rečima: [mí zóve tó ʦígel] („Mi to nazivamo cigel“). 7.3. Vokalska epenteza sa resilabifikacijom Pored brisanja, vrlo često primenjivana strategija kojom se izbegavaju konsonantski sledovi kakvi ne postoje u kineskom jeziku jeste vokalska epenteza. Zabeležen je veliki broj primera u kojima se teško izgovorljive grupe razbijaju vokalskim jedinicama koje mogu, ali ne moraju biti deo inventara srpskog jezika. Samom je ispitivaču pri transkripciji audio zapisa veoma teško da se odluči kako da obeleži umetnut vokal, jer njegova vrednost zavisi od konsonantskog okruženja i vokala u narednom slogu: [fudəba] ili [fuduba], [səveska] ili [saveska]. Ovakva fonotaktička intervencija ne prolazi bez posledica po silabičku strukturu dobijene fonološke adaptacije, jer se zasniva na uvećanju broja slogova: [fudu-ba] umesto [fud-bal], [va-tə-la] umesto [va-tra], [pə-ləst] umesto [prst]. Kod kineskih govornika srpskog nije zabeleženo izbegavanje resilabifikacije – imitacija silabičke strukture srpske reči vraćanjem autentičnog broja slogova brisanjem nekog od slogova nastalih po vokalskoj epentezi, kako je slučaj sa hongkonškim govorni437
Jezik, književnost, promene
Jezička istraživanja
cima engleskog, po navodima u radu Chan (2006) ([bʌðə] umesto [bəlʌðə], za [brʌðə]). Do resilabifikacije dolazi kako bi se zaobišla veća perceptualna distorzija, što vodi negativnom sudu o nivou kompetencije govornika kod domaćeg kolokutora: „In terms of sound perception, altering the total number of syllables may result in greater perceptual distortion, which may in turn lead to a more negative impression of the speaker’s proficiency and thus a stronger feeling of disapproval on the listener’s part” (Chan (2006): 350). Kako je u slučaju ovog istraživanja jezički kontakt daleko intenzivniji (ciljni jezik se ne upoznaje samo u “prirodnom” okruženju, već se i uči vođen sistematskim instrukcijama), sâm odnos govornika prema sopstvenim kompetencijama u slučaju govornika srpskog nije toliko zahtevajući. Kineski govornici srpskog, prirodno, sebi postavljaju daleko niže aspiracijske standarde u ovladavanju ciljnim jezikom, pa ne preduzimaju ovakve, „progresivne“ strategije, poput izbegavanja resilabifikacije. 7.4. Otvaranje finalnog zatvorenog sloga Strategija vokalske epenteze svakako je posledica direktnog transfera osnovnog fonotaktičkog obeležja kineskog jezika – otvorenog sloga – u ciljni jezik. Na istoj fonološkoj podlozi počiva i strategija otvaranja finalnog zatvorenog sloga, poput: [ʎubavo], [miʃa], [lista], [ʧekiʧe]. Ova je strategija ujedno podržana i strukturom ciljnog jezika. Naime, moguće je da kineski govornici finalnom slogu dodaju vokal ne samo kao fonološku intervenciju, već i pokušavajući da upotrebe odgovarajući flektivni nastavak, iako je on ovde, pri imenovanju naziva, nulti (–Ø). Slobodnija interpretacija bi čak mogla biti da, kao u slučaju hongkonških govornika, ispitanici pokušavaju predstaviti svoju kompetenciju većom nego što ona jeste, što ne možemo isključiti kao mogućnost, zbog prirode istraživanja i rada na terenu. Na kraju još treba napomenuti da se, udružena sa strategijom brisanja fonema, strategija otvaranja finalnog zatvorenog sloga može realizovati i bez resilabifikacije, kao što je slučaj sa adaptacijom [sla-do-le]. 8. FONETSKO-FONOLOŠKE KARAKTERISTIKE DRUGE GENERACIJE EMIGRANATA (STUDIJA JEDNOG SLUČAJA) Iako je prva zamisao pri izradi ove studije bila da predmet istraživanja bude izgovor srpskog jezika kod prve generacije emigranata, radom na terenu ukazala mi se prilika da zabeležim i govor petogodišnje Kineskinje Ane, snimanjem telefonskog razgovora između nje i njenog oca Gua. S obzirom na visok kvalitet audio zapisa, odlučio sam da se u dodatku ovog rada osvrnem i na taj pojedinačan slučaj predstavnika druge generacije kineskih emigranata u Srbiji. Roditelji male Ane su emigrirali pre devet godina i zasnovali porodicu u Leskovcu. Anin tata Guo je uspešan biznismen, intenzivnih poslovnih veza sa Kinom 438
Branimir Stanković
i zemljama u regionu, a pritom veoma dobro vlada srpskim jezikom. Dobar deo svog radnog vremena Guo provodi van kuće, najčešće je u Nišu, sa suprugom ili bez nje. Značajan je podatak da Anu za novac čuva izvesna srpska porodica u Leskovcu, sa kojima ona proboravi veći deo dana, dok roditelje viđa popodne. Po tvrdnjama Gua, ona govori kineski vrlo slabo, iako ga u potpunosti razume, a vrlo često se dešava da odbija da razgovara na kineskom, pa su roditelji „primorani“ da joj se obraćaju na srpskom ili da vode dvojezičnu komunikaciju. Percepcijski utisak o Aninim fonološkim kompetencijama u srpskom jeziku je izvanredan. Čini se da ona u govornim performansama u srpskom jeziku ni leksički ni strukturalno ne zaostaje za vršnjacima koji su izvorni govornici srpskog jezika. Ovo je upravo posledica intenzivnog druženja i igre sa njima. Pred sobom nemamo odraslog bilingvala čiju bismo kompetenciju u srpskom zaista mogli preispitati, ali se u fonetsko-fonološkoj ravni radi o potpuno kompetentnom govorniku, čije si idiolekatske karakteristike pre objašnjive s pozicija dijalekatskog idioma njenog okruženja (leskovački govor prizrensko-južnomoravske zone), nego sa pozicija „polaznog“ jezika – kantonskog kineskog. Winford navodi da treća generacija emigranata u SAD-u u potpunosti dostiže jezičku kompetenciju u engleskom jeziku (Winford (2007): 15). Uzmemo li u obzir tvrdnje njenog oca o Aninoj maloj kompetenciji u kineskom, zaključujemo da se radi o drastičnom slučaju jezičkog prelaza (language shift) već kod druge generacije bilingvala, permutovanjem kategorija L1 i L2, te visokom nivou kompetencije u jeziku okruženja. Već sam napomenuo da se karakteristike Aninog srpskog najjednostavnije objašnjavaju sa dijalekatskih instanci. Njen govor poznaje samo kratki, ekspiratorni akcenat, koji bez greške realizuje na odgovarajućem slogu, na primer [ígram ígriʦu]. Ona u potpunosti vlada afrikatskim jedinicama /ʨ/, /ʧ/ i /ʥ/, na primer: [ʨe], [rúʧam], [súnʥer]. U govoru su, sa korektnom, blago dijalekatski obojenom artikulacijom, zabeležene sve jedinice fonološkog inventara srpskog jezika, sem /ʤ/. Konačno, i u morfološkoj i sintaksičkoj ravni govor male Ane ima sva obeležja leskovačkog govora: [ne