Emil ili o vaspitanju [PDF]

Zitiervorschau

Žan ŽakRuso

EMIL M M ftM g n

I.

■"■ P*

1 J:l

O VASPITANJU

VALJEVO - BEOGRAD 1989

BIBLIOTEKA: UM I SRCE Naslov originala: JEAN JACQUES ROUSSEAU: L’ŽMILE 0 U DE L'ČDUCATION Urednik: PETAR Ž. MILOSAVLJEVIĆ Ponovljeno izdanje

Provod: DUŠAN TAMINDŽIĆ

PREDGOVOR UREDNIKA

Žan Žak Ruso je rođen u Ženevi 1712., a umro je u Ermenonvilu 1778. godine. Rođenje u skromnoj zanatlijskoj porodjci jednog časovničara. Majka mu je umrla na porođaju, tako da je'Žan Žak najranije detinjstvo proveo pored oca, čoveka površna i lakomislena, sklonog ra­ zličitim pustolovinama. Imao je nesrećno i teško detinjstvo, a imao je i brata, o kome se posle stvarno ništa ne zna, osim daje postojao. Otac ga je obrazovao uz pomoć različitih romana, ponajviše sentimentalnih i uz pomoć Plutarhovih Životopisa. Zajedno su pro­ vodili čitave noći u čitanju. Kad mu je bilo deset godina, otac je morao da napusti Ženevu zbog neke afere, prepuštajući Žan Žaka ujacima i tetkama. Žan Žak je bio-vrlo nemirnog i radoznalog duha, pa je često odlazio u dugačke šetnje izvan gradskih zidina. Tako se jednom de­ silo, kada je Žan Žak Imao šesnaest godina, vraćajući se iz polja, ku­ da je otišao da se šeta, našao gradske kapije zatvorene. On tog trenutka ođlučpje đa beži u svet. Najpre je u Savoji, posle u Lionu, u Lozani pa najzad u Parizu. Bavi se muzikom i podučavanjem, već duže vremena bez određenih đela, a bliži se četrdesetoj godini života. Tada se neočekivano jedan veliki pisac i mislilac osamnaestog veka otkriva Francuskoj i svetu. Dižonska akademija je raspisala konkurs na temu: - Da li na­ predak nauka i umetnosti poboljšava moral? Ruso je na to dao negativan odgovor, što je bio potpuni para­ doks, ali koji je pitanje razvoja nauke i umetnosti postavio još dub­ lje i radikalnije, tako d aje došlo do velike uzbune i diskusije u kojoj su učestvovali najveći mislioci tog vremena. Rusoova "Rasprava o naukama i umetnostima" je malo delo po svome obimu, ali delo koje je svojim sadržajem donelo veliku slavu piscu. 3

Jedne večeri Ruso je legao kao običan, osrednji pisac i mu­ zičar, a sutradan se probudio kao slavan i veliki filozof, ravan svim tada vodećim piscima i umetnicima. Od tada za dvanaestak godina, Ruso piše svoja glavna dela: "Rasprava o poreklu nejednakosti", "Pismo Juliji ili nova Eloiza", "Društveni dogovor", "Emil ili o vaspitanju". Posle toga nastupa jedno duže vreme lutanja i progona. Poseta Hjumu, vraća se u Francusku i piše "Ispovesti". U to vreme su sve vidniji znaci njegove duševne uznemirenosti i poremećenosti. Tako da sve više živi osamljenički, sklanjajući se od poštovalaca, prijatelja i svih drugih ljudi. Umro je jula 1778. godine, neposredno posle Voltera, sa ma­ njim brojem životnih godina i sa manje materijalnog bogatstva, ali sa prodornijim delima. Ruso je svoje delo "L’ Žmile ou de Tćducation”, pisao mnogo godina, a bilo je izdato 27. maja 1762, a već 7. juna 1762. godine, Sorbona ga je javno osudila. Rusoova napredna i radikalna shvatanja u "Emilu", su potpu­ no otkrila zablude i laži verskog i tadašnjeg društvenog vaspitanja, što je izazvalo progone Rusoa od tadašnjih državnih i crkvenih vla­ sti, Sorbona je zabranila "Emila", Parlament je doneo odluku o njegovom spaljivanju i naredio progon pisca. Ruso je umakao, ali za njega nije bilo više mira. "Emil" je svuda bio osuđen, a njegov pisac svuda progonjen, u Bernu, Holandgi, pa čak i u Rusoovoj rodnoj Ženevi, koja se pre togajzvesno vreme ponosila svojim građaninom. U svome "Emilu" Žaka Žak se otvorio vekovima koji dolaze, jer je strasno i žestoko postavljao pitanje modernog društva i moder­ nog čoveka. U toj svetlosti treba gledati Rusoovo celokupno delo, ne samo "Emila", jer taj "prirodni čovek", koga on traži u nekim iskon­ skim vremenima, jest ustvari novi čovek, koga rađa Renesansa i bu­ duće vreme. Takav "Emil" se rađao i preporađao u Rusoovo vreme, a u mo­ derno vreme to je ideal i model novog vaspitanika i novog čoveka u potpuno drugačijim uslovima. Ruso je potpuno u kqrenu nove, mo­ derne misaonosti i naročite osećajnosti, jer je on ogromno doneo da čovek nađe svoj potpuni izraz u modernim vremenima posle sred­ njeg veka. Nesumnjivo, Ruso je najveći francuski filozof osamnaestog ve­ ka, ako se veličina meri po konkretno-istorijskim i praktičnim posledicama, koje izazivaju ideje i teorije filozofa. Sva njegova dela su 4

izvršila konkretan i praktičan uticaj na samog čoveka i na promenu tadašnjeg društva. Rusoov značaj, daleko je iznad prosvetiteljstva, prevazilazi granice filozofije, on nije samo kraj prosvetiteljstva, nego je početak jedne nove epohe u istoriji kulture i duhovni pokretač velike Fran­ cuske revolucije, koja u svim elementima ukida stari društveni po­ redak (ancien regimć). I Ruso svojom filozofijom podstiče i traži radikalno menjanje društva i što je još važnije radikalno menjanje čoveka ("Emil ili o vaspitanju"). Ruso traži promenu principa i normi tadašnjeg perioda razvo­ ja civilizacije, imajući potpuno nova i moderna shvatanja i ideje, ko­ je su i danas savremene i isto tako konkretne i praktične. Kod Rusoa mogu se naći brojne zablude, iluzije, zastranjenja, ali nikada nije odstupio od svojih principa borbe za novo društvo i novog čoveka, i naročito borbe protiv svih vrsta privilegija, koje su Vladale u njegovo doba, a slično vladaju i danas. Potrebno je uvek ukazati na stvaranje nove osećajnosti, sentimentalizma u najboljem smislu, lirike i "logiqUe du coeur", koja vo­ di od Paskala, a kod Rusoa je dobila potpunu filozofsku i umetničku eelinu. Nova oscćajnost nastaje, zato što postoje stvari i saznanja koja su iznad i izvan ljudskog razuma, iznad racionalističkog poimanja sveta. O Lim stvarima i saznanjima - odlučuje srce. osećajnost, inspiracija, nadahnuće - kao iznenadni blesak mnogo­ brojnih ideja, svetlošti, nagovešluja. U tom smislu je i "Emil", novi vaspitanik, koji mora da razvije i na svoj način sve vrste moći, svojih moći od osećanja do uma. Moći i "Emilove" su od srca do uma, i sve se to mora obrazovati, vaspitati i postati celina ljudskog bića. U tom srcu, osećajnosti, inspiraciji jeste slučajnost i nužnost ostvarivanja ljudskog uma, i jedno i drugo su "prirodne moći” ljudi, koji ih trebaju razviti i oživeti. "Emil" donosi jedno novo pitanje, pitanje o novom vaspitaniku, o novom čoveku, koje rešavaju više od osamnaestog veka, devetnae­ sti i dvadeseti vek, jer se ono postavlja u oštrijem svetlu, pošto su se rešila mnoga društvena pitanja, a čovek kao individualno, slobodno biće i dalje ostaje velika zagonetka ljudske civilizacije i ljudskog saznanja. Zašto "Emil" danas, pored tolikih novih učenja i teorija, koje na moderniji, naučniji način tretiraju vaspitanika i ostvarivanje čoveka. Pitanje koje je misli se bitno, samo dotle, dok ne pročitamo pažljivo "Emila" i ne uočimo da su sve ideje današnjeg modernog 5

čoveka date u tom delu: jednakost, individualnost, prilagodavanje vaspitanja i obrazovarya osobinama i sposobnostima vaspitanika, težnja ka slobodi, kritika društvenih normi i zakona, koji sprečava­ ju slobodan razvoj čoveka, ostvarivanje svih osobina i sposobnosti čoveka. Sve te ideje su u izvanrednom pisanju Žan Žak Rusoa,.koje je živo, osećajno i umno. Ovaj "Emil" ima četiri kpjige, koje su kod nas prevedene i ovo je ponovljeno izdanje u novoj opremi, pošto se misli, d aje ovo delo neophodno ponovo odštampati. < Peta knjiga "Emila" se sređuje i piše se veći i širi pogovor o "Emilu" i ta knjiga će izaći iz štampe odmah početkom 1990 god. (krajem januara), u izdanju’Estetike" Postoji potreba i da se kaže da će tako 'Emil" biti u ćeli ni za sve zainteresovane ža srce i um čoveka. U Beogradu, 9.10.1989 g,

Petar ŽLMilosavljević

6

PREDG OVO R

Ova zbirka razmišljanja i opažanja, bez reda i gotovo bez veze, bila je započeta za ljubav jednoj dobroj, misaonoj majci1. Prvobitno sam nameravao napisati samo kratku raspravu, ali kako me je ovaj predmet povukao sa sobom protiv moje volje, rasprava je malo po­ malo postala neka vrsta dela, koje je, nesumnjivo, preveliko s obzi­ rom na sadržaj, ali premaleno s obzirom na predmet o kome se ovđe raspravlja. Dugo sam se kolebao da li da ga obelodanim; i često sam osetio, radeći na njemu, da ako je neko napisao nekoliko brošura, to ne znači da može sastaviti jednu knjigu. Nakon uzalud­ nih napora da gaučinirn boljim, držim da ga moram pružiti onakvo kako je, uveren d a je od važnosti obratiti pažnju javnosti na ovaj predmet, i da ja, iako bi se moje ideje pokazale kao loše, ipak nisam sasvim i gubio svoje vreme, ako kod drugih izazovem dobre misli. Čovek, koji iz svoje usamljenosti baca ove listove međju publiku, bez slavopojaca, bez stranke koja bih branila, ne znajući čak ni šta se o njima misli ili govori, ne treba da se boji da će njegove zablude, ako se vara,biti uzete za istinite bez ispitivanja. Malo ću govoriti o značaju dobra vaspitanja; neću gubiti vre­ mena ni u dokazivanju da je vaspitanje, koje je sad uobičajeno, rđavo; hiljadu drugih je to učinilo pre mene,i ja ne volim da ispu­ nim knjigu stvarima koje ceo svet zna.Primetiću samo da se od ne­ zapamćenih vremena jednako viče protiv ustanovljene prakse, a da nikome ne pada na um da pređložT bolju. Književnost i znanost našega stoleća idu u mnogo više za tim da ruše nego da zidaju. Sva­ ki kudi tonom majstora; ako hoćemo da činimo predloge,moramo uzeti drugi ton, koji se manje dopada filozofskoj nađuvenosti. Uprkos tolikom mnoštvu spisa,kojima je tobož cilj opšta korist, ipak se još uvek zaboravlja najglavnija od svih koristi, a to je veština obrazovati ljude. I pokraj Lokove knjige12 moj je predmet bio potpu1 (Gospoda De Šenonso) 2 Misli o vaspitanju deco, 1721.

7

no nov, i ja se veoma bojim da on i nakon moje knjige ne ostane nov. Mi he razumemo dear, što se čvršće držimo pogrešnih ideja koje gajimo o njima, to više lutamo. Najmudriji obradjuju ono stoje vredno da ljudi saznaju, a pritom se ne obaziru na ono što ieca mo­ gu naučiti. Oni uvek traže čoveka u detetu, ne misleći na to staje ono pre nego što postane Čovek. To da izučim, oko toga sam se naj­ više paštio, da bi se, i kada bi moj metođ bio himeričan i pogrešan još uvek mogla izvući korist iz mojih opažanja. Moguće je da imam nejasne' predstave o onome što treba činiti, ali držim da sam dobro ispitao predmet na kome treba raditi. Počnite, dakle, bolje proučavati svoje vaspitanike, polazeći s toga stanovišta, držim da lektira za vas neće biti bez koristi. Što se tiče takozvanoga sistematskog dela koji ovde opisuje sa­ mo tok prirode, on će baš:najviše zbuniti Čitaoca; ■to će, nema sum­ nje, biti i izvor napadaja protiv mene, i možda će napadači imati pravo. Svet će pre misliti da pred sobom ima sanjarije kakvoga zanesenjaka o vaspitanju, negoli, raspravu o vaspitanju. Šta da činixn?Ja ne pišem o tudjiin negom svojim idejama. Ja ne vidim kao drugi ljudi; već davno mi je to prebačeno. Ali da li zaista zavisi od mene da sebi dam dinge oči i da prisvojim druge misli? Ne. Od me­ ne .zavisi da ne budem tvrdoglav u svom mišljenju, i đa sebe ne držim pametnijim od čitavoga sveta; od mene zavisi, ne da menjatn svoje mnjenje, nego da nemam neograničeno pouzdanje u. njega. To je sve što mogu učiniti i što uistinu činim. Ako katkad uzmem afirmativaii ton, to nema nikako svrhu da obmanem Čitaoca, nego da razgovaram s njim onako kako mislim. Zašto bih, u formi sumnje, iznosio .misli u koje: sdm ni najmanje ne sumnjam? Ja pišem tačno ono što se dogadja u mom duhu. Izlažući otvoreno svoje mnjenje, tako sam daleko od toga da ga predstavljam kao neprikosnovenu istinu, da uvek dodaj em svoje ra­ zloge kako bi ih čitaoci mogli ispitati i prema njima o meni izreći sud: ali, ako i neću da uporno branim svoje misli, ipak ne'držim se­ be manja obaveznim da ih iznesem, jer načela, u pogledu kojih sam s drugima potpuno suprotnog mišljenja, nisu nipošto beznačajna. _ Oni spadaju u onu vrstu načela čiju je istinitost ili lažnost vrlo važno poznati,! koja utvrdjuju sreću ili nesreću ljudskoga roda. Iznesi ono stoje mogu4e izvršiti,neprestano mi ponavljaju. To je isto, kao kad bi mi rekli: Predloži da radimo ono što radimo, ili predloži bar nešto dobro što se da udružiti s postojećim zlom. Takav je projekt, s obzirom na izvesne predmete, mnogo himeriemji nego

moji predloži,jer se u ovoj smesi dobro pogoršava, dok se zlo ne leći. Ja bili se u svemu više voleo držati utvrdjene p£akse,negoli napola usvojiti dobar metod; na taj bi način u čoveku bilo manje protivurečnosti, jer on ne može u isto vreme težiti dvama suprotnim ci­ ljevima, Očevi i majke, vi već hoćete da učinite sve šio se može učiniti. I treba li zar ja da odgovaram za vašu volju? Kod svakoga plana treba imati na umu dve stvari: prvo,apso­ lutnu valjanost plana, a na dragom mestu, lakoću izvodjenja. U pivom pogledu dovoljno je da plan bude valjan i sam po sebi ostvarljiv, da dobro, koje se nalazi u njemu, leži u prirodi stvari, ovde, na primer, da predloženo vaspitanje pristaje čoveku, i da bude dobro prilagođjeno ljudskome srcu. Drugo razmatranje zavisi od datih odnosa u izvesnim situaci­ jama, od slučajnih odnosa s obzirom na stvar, koji prema tome nisu nužni, te se mogu menjati^do beskrajnosti.Tako jedna vrsta vaspitanja može biti izvođljiva u Svajcarskoj, a u Francuskoj ne; jedna dru­ ga može pristajati za građjanske porodice, a druga opet za viši stalež. Manja ili veća lakoća izvodjenja zavisi od hiljadu okolnosti koje je nemoguće drukčija odrediti nego u naročitoj primeni meto­ da, na ovu ili na onu zemlju, na ovaj ili na onaj stalež. No kako sve ove posebne primene ne spadaju bitno u moj predmet, nisam ih uzeo u svoj plan. Neka se drugi bave tim,ako hoće,svaki s obzirom na zemlju ili na državu koju ima u vidu. Za mene je dovoljno da se svuda gde se ljudi radjaju od njih može učiniti ono što ja predlažem, i učinivši od njih što predlažem, da se učinilo što je najbolje za njih same, kao i za druge. Ako ne ispunim tu obavezu, onda, nema sum­ nje, nemam pravo; ali ako je ispunim ne bi bilo ni pravo da se od mene zahteva više, jer ja samo ovo obećavam.

Sve je dobro bad izlazi iz ruku tvorca svih stvari, sve se izc pačuje u rukama Sdvekovim. On goni zemlju da proizvodi produkt druge zemlje, drvo - da nosi plodove drugog drveta; on mesa i brk klime, elemente i godišnja doba; sakati svoga psa, svog konja, svo roba; poremećaje sve, unafeažava sve,voli nargfe, nakaze; on neć ništa onakvo kao što je priroda dala, pa čak ni čoveka; treba ga dote rati za njega kao dresirana konja; treba ga saviti po dnevnoj mot kao drvo u njegovom vrtu. Inače bi sve išlo još gore, a naš rod neće da bude upola dot* ran. U stanju, u kom se sad stvari nalaze, ćovak, koji bi od od sve. rođjenja bio ostavljen samom sebi međju ostalim ljudima, bio 1 najnakazniji od svib. Predrasude, autoritet, prinuda, primer,sve so cijalne ustanove, u koje smo kao utonuli, ugušili bi u njemu prirod i ništa mu ne bi dali u naknadu za to, Bilo bi mu kao .kakvom ml« đ.otn devetu koje slučajno nikne nasred puta i koje uskoro putna udarajući u njega sa svake strane i savijajući ga u svim pravcima. „ Tebi se obraćam, nežna i brižna majko"' koja si se znala uđalj ti od drama i,zaštiti mladjano divo od bure ljudskih. mnjenja! Nf * Prvo je vaspitanjc najvažnije, i ovo pravo vaspitanje pripada neospor« ženama; da je tvorac prirode htes da ono pripadne ljudima, dao bi im mleka za hrs Tijenge đeee, © rađajte se- dakle uvuk, u svojim raspravama o vaspitanju, u prvoi reda Ženama;.'jer osim toga što oas imaju da bde nad decom Iz veće blizine nag ljudi, i što one uvek w5e nad desom vadi utkaj, njih interesuje mnogo više i uspet pošto veći đeo »dovica zavisi gotovo od dobre volje svoje decs, koja im daju živo ost titi, u dobru i %\ zlu, tezuKat njihova vaspitarsja. Zakoni, koji se u tako velikoj ma bave spoljaSnjim imanjem a tako malo osobama, jor oni imaju za cilj mir a ne vrS »u, ne daju dovoljno vlasti majkama. Ipak je materinstvo neosporni]« nego očir sivo; dužnosti matera su rmninijo, njihove su brige od većega značenja po dob« poredak u porodici; obično one imaju više ljubavi prema doci. Ima zgoda, zbog koji sin, koji se ogreSi o poštovanje prema svom ocu, može biti donekle opravdan; al kad bi jedno dota iz kakva bilo bilo uzroka, bilo u tolikoj mori izopačeno da se ogrrf o poštovanje prema rrmjđ koja ga je nosila u svoj utrobi, koja get je hranila svojto mtekom, koja je kroz godine, brinući se samo o njemu zaboravljala samu sebe, trebalo bi smesta udaviti to nevaljala stvorenje kao čudovište, koje je nedostojno đ gleda svetlost dana. Kaže se da majke maze svoju decu. TJ tom .pogledu, nema sura

guj, zalivaj mladu biljku pre nego ugine; njeni će plodovi jednoga dana biti tvoja naslada. Stvaraj zarana bedem oko duše svoga đeteta; neko drugi može odrediti njegov obim, ali ti sama moraš udariti branu*3,4 - Biljke se opkmenjuju negovanjem, a, ljudi vaspitanjem. Kad bi se čovek rođio vellki I snažan, njegov bi mu rast i snaga bili sve dotle beskorisni, dok ne bi naučio da se njima služi; oni bi mu, štaviše, bilii škodljivi, jer bi sprečavali druge da misle kako će mu po­ moći;'1 i prepušten sani sebi umro bi u bedi pre nego što bi poznao svoje poijtrebe. Tužimo se na stanje detinjstva; ne..shvate.mo đa bi ljudski rod veđizumro, đa čovek nije počeo živetLkao ’dete. - Rađjamo se slabi i stoga su nam potrebne sile, rađjamo se bez igde ičega i stoga nam je potrebna pomoć; rađjamo se glupi i stoga nam je potrebna moć rasudjivanja. Sve |to nam nedostaje pri našem rodjenju, i što nam je potrebno kad odrastemo, .doje nam se vaspitanjem. ' ■' ■ Oyo nam vaspitanje.dolazi od prirode, ijli od ljudi, ili ofl stvari. Unutrašnji razvoj naših sposobnosti i naših organa jeste vašpitanje od strane prirode; upotreba, koju nas uče da činimo od ovih razvije­ nih sposobnosti i organa, jeste vaspitanje od strane ljudi; a znanje, koje stičemo iskustvom s obzirom na predmet koji deluju na nas, posledica je vaspitanja od strane stvari. lje, one greše, uli moždu u manjoj meri nego vi, koji ih kvarite. Mujku hoće da njeno detc bude srećno, hoće du odmah budo srećno. U tom ona ima pravo: ako se vara u izboru sredstvu, treba ja pou&iljL Slavoljublje, lakomnost, tirunstvo. lažno staranjg očeva, njihova nemarnost, njihovu'opora ncoseUjivost’sto ju la su kobniji.po đccu noga šlepa*nč3Siost matera.' Uostalom, treba đa objasnim šmTsaolkijOajem fffićhu 'majka"; a to ću učimti'đočmjc. 3 Uvoravaju me daje g. Forme mislio da sam ovde imao na umu svoju majku, i da je to izrekao u nekom od svojih dola. To znači krvavo se rugati s g. Forme-om ili sa mnom,* * U vremc publikovanja "Emits", 1762 g., pošto holandska vlada nije odobrila štampanje izdanja koje je spremio J. Nćaulme u Hagu i koje je nosilo naslov: Prema periskom izdanju, sa prečutnim odobrenjem za knjižara, Nćaulme umalo nije bio osuđen da plati visoku novčanu globu, i ona mu je oproštena sumo pod uslovom đa izda jedno drugo izdanje prečišćeno od svega što bi moglo dati povoda za skandal. On se otirali Formeti koji je već 1703 god objavio svog “Anti-Emiiu" i koji je doista spremio novo izdan,, ‘ i, davši mu naslov; Emll-hrišćanin, posvećen javnoj koristi-i redigovan od g. Forn ea, sprovco u đclu sva brisanja i izrnehe koje jo iziskivao novi naslov. 4 Na izgled njima jednak, i lišen govora kao i ideja što ih on izražava, bio bi izvan mogućnosti da im saopšti potrebu njihove pomoći, i ništa im na njemu ne bi moglo iskazati tu potrebu.

12

Svaki je, dakle, od nas obrazovan pomoću tri vrste učitelja. Učenik, u kome njihove različite nauke jedna drugoj .suprotno deluju, rdjavo se vaspitava i nikad-noče-bitUu-skladiLsa.sarnim sobom: onaj, kod koga su sve upravljene prema istim tačkama.te teže k istim ciljevima, ide sflm svojoj meti i živi harmonično. Taj je jedino clob r o v a s p ita n \ 0 3 ova tri različita vaspitanja, vasuitanie od strane priro.de ne zaviei-ecLnas; vaspitanjo od strane^ stvari\avisLsanxQ u izvesnom pogledu; vaspitanje od straneiiadLig^ d ! m .vmto v aspi.tania1^ojaje doista u našoj vlastijjmedjutim i to je slučaj samo pod pretpostav­ kom; jer ko se možemađatf ražgbvorima i radnjama svih oni li koji okružuju đete? ■ Čim je dakle vaspitanje veština, gotovo je nemoguće da će do­ vesti do povoljnoga rezu Itata, buci ući da sadejstvo, koje je nužno za uspeh, nije u vlasti nijednoga čoveka. Sve ito se može učiniti tru ­ dom i brigama, to je, da se više ili manje približimo cilju, ali je po­ trebna sreća, da bismo ga postigli. A kakav je to cilj? To je cilj same prirode; to je upravo sad do­ kazano. Kako je sadejstvo triju vaspitanja nužno za savršeno vaspitanje, moramo upraviti oba druga prema onome, kome ne možemo ništa doprineti. Ali može biti da reč priroda ima odviše neodređen smisao: stoga ću pokušati ovđe da ga odredim. Pjrirpdajp, govoreći nam, samo navika.56 Šta to znači? Zar ne­ ma navika koje silom usvajamo i koje nikad ne ugušuju prirodu? Takva je, na primer, navika biljaka kojima silom menjamo vertikal­ ni pravac. Ako biljci opet damo slobodu, ona doduše zadrži nagib što ga je silom primila; ali njen sok nije stoga promenio svoj prvo­ bitni pravac, i ako biljka nastavi da raste, njeno produženje se opet vraća vertikalnom pravcu, Isto je tako s ljudskim sklonostima,Dok ostajemo u istim okolnostima, možemo sačuvati one sklonosti koie ističu iz navike, i koje su nam najmanje prirodne; ali čim ^situacija izmeni, navika prestaja-i prirodjao5 t..se>raćarVaspitanje je začelo samo navika. No zar nema ljudi koji zaborave i izgube svoje vaspitanje, i drugih opet koji ga sačuvaju? D’tkUđa đOlaZltU'razlika? 5 Ptitcn primečuje da so ove Ideje o trojnom vaspitanju nahode u Plutarha, 0 vaspltanju đcee, g!,4. 6 G, Forma nas uverava da se to ne tvrdi tako određeno. Ipak, meni se čini da je to sasvim određeno rečeno u ovom stihu, na koji sam preduzeo da odgovorim: A priroda, veruj meni, nije ništa do navika. G. Forme, koji node da se njegovi bližnji pogorde, daje nam skromno moru svoga vlastitog mozga umesto mere ljudskog razuma.

13

Ako ograničimo naziv p r i r o đ a na navike, saobrazne prirodi, on­ da možemo uštedeti sebi ovo besmisleno naklapanje. Radjamo se sposobni da osećamo, i mi smo, od svoga rodjenja, na razne načine izloženi utiscima predmeta koji nas okružuju. Čim postignemo, takoreči, svesni utisaka, skloni smo da. tražimo ili da izbegavamo predmete koji ih uzrokuju, najpre, prema tome, dali su ugodni ili neugodni, kasnije prema tome, da li nalazimo podudaranja ili nepodudaranja izmedju sebe i tih predmeta, i najzad prema sudovima koje stvaramo o njima na osnovu pojma o sreći ili o savršenstvu što nam ga pruža razum. Ove se sklonosti šire i jačaju u istoj meri u kojoj postajemo osetljiviji i prosvećeniji; ali skučene našim navikama, menjaju se više ili manje, usled naših mnjenja. Pre tih promena one su u nama ono, što ja nazivam Sve bi dakle trebalo izvoditi iz ovih prvobitnih sklonosti; a to bi bilo moguće, kad bi naše tri vrste vaspitanja bile samo različite: ali šta da se radi kad su one medju sobom oprečne? Kad, umesto da vaspitamo čoveka za njega sama, hoćemo da ga vaspitamo za druge?...Tad je sklad nemogućan. Prisiljeni da se borimo protiv prirode ili protit socijalnih”ttrćdal)a}"’moraitto se rbšitula li'ćenio'da'obrazu-1 jemo čoveka ili gradjanina, jer se ne može postići u isto doba i jedno i drugo. Svako društvo, koje obuhvata samo jedan đeo, kad je tesno i čvrsto ujedinjeno, čepa se od velikoga. Svaki je rodoljub opor prema strancima: oni su samo ljudi u njegovim očima, oni su ništa7. Ova je nezgoda neizbežna, ali je beznačajna. Glavna je stvar da smo dobri prema ljudima s kojima živimo zajednbT lhr^^ je bro'šltfvbljbbi^lakbm, nepravedan-,r"HU su u granicama njegovih zidova vladale nesebičnsot, pravda i sloga. Čuvajte se onih kosmopolita, koji u svojim spisima ističu dužnosti koje traže u dalekoj da­ ljini, a koje se ne udostojavaju da ispunjavaju u svojoj bliskoj okolini. Takav filozof voli Tatare,1da bi bio oslobodjen dužnosti da voli svoje susede. Prirodni čovek je sve za se; on je brojna jedinka,apsolutna celina,jkoja stoji-u odnosu samo sama sa sobom ills čim sebi sličnim. Gradjanski Čovek je samo jedinka u obliku razlomka, koja zavisi od imenitelja i čija je vrednostu odnosu prema ćelom koje tvori socijal­ no telo. One su socijalne institucije dobre, koje najbolje znaju promćmti čovekovu prirodu, oduzeti mu njegovo apsolutno biće, pa mu 7

,,,

,

Stoga su okrutniji ratovi među republikama nego među monarhijama, Ali ako je rat kraljeva umeren, njihov je mir strašan: boljo jo biti njihov neprijatelj nego njihov podanik.

14

za to dati relativno, i njegovo ja preneti u opštu jedinku, tako da svaki pojedinac ne drži viša sebe za jedinku nego za deo jedinke, te je primetan još samo u celome. Rimski gradjanin nije bi ni Kaj ni Lucije, on je bio Rimljanin; štavile, on je ljubio domovinu isk­ ljučujući svoju vlastitu osobu. Regul8 se izdavao za Kartažanina, kao da je postao vlasništvo svojih pobeHnika, Kao takav tudjin, od­ bijao je da zauzme mesto u rimskom Senatu; trebalo mu je to da naredi jedan Kartažanin. Srdio se što su hteli da mu spasu život. Pobedio je i vratio se natrag likujući, da umre na mukama. Čini mi se da ovo nema velike sličnosti s ljudima koje poznajemo.Lakedemonac Fađet traži da bude primljen u Savet od tri stotine; odbiju ga. Vraća se natrag kući, sav radostan što se u Sparti našlo tri sto­ tine ljudi boljih od njega9,Pretpostavljam daje njegovo veselje bilo iskreno, i sasvim je verovatno d a je bilo takvo; to je pravi gradja­ nin. Jedna je Spartanka imala pet sinova u vojsci, pa je čekala vesti iz boja. Stigne jedan helot; ona ga upita za njih, strepeći.„Tvojih pet sinova je poginulo." - Niski robe, jesam li te za to pitala - "Odneli smo pobedu"10. Majka otrči u hram i zahvali bogovima: to je prava gradjanka. Kp u građanskom redu hoće da dfi prvenstvo prirodnim osoćanima, ne zna šta hoće. Uvck u protivurečnosti sa samim so­ bom, uvek se kolebajući izmedju svojih sklonosti i svojih dužnosti, nikad neće biti ni pravi čovek ni pravi gradjanin; neće biti koristan ni sebi ni drugima. To će biti jedan od budi naših dana, jedan Fran­ cuz, jedan Englez, jedan palančanin; on neće biti ništa. Da čovek bude nešto, da uvek ostane veran sebi i da u sebi b u ­ de jedno, treba da radi kao što govori; uvek treba da bude načisto s odlukom koju treba prihvatiti, otvoreno prihvatiti i uvek je se držati. Očekujem da mi se pokaže to čudovište, da vidim da li je to čovek ili gradjanin, ili kako je postigao da u isto vreme bude ijedno i drugo. Iz ovih ciljeva, koji su jedan drugom nužno suprotni, proističu đve međjuscdmo oprečne vrste vaspitanja; jpdno^javno i zđedničko, đrhgtr]fosebrfot^gmaće. . ' 8 Rcgul Marko Atilije, rimski konzul i vojskovođa u I punskom ratu. Pobcđcn 255 g. n. e. kod Tunesa i pao u ropstvo Kartažana, koji su ga pridružili svome iza­ slanstvu koje je poslato u Rim da povede mirovne pregovore. Po predanju, govorio je u rimskom Sentu protiv prihvatanja mira i doprinco mnogo da Senat odbije po­ nuđeni mir, a onda se veran zadatoj reći - vratio u Kartagu, gde je posle strahovitog mučenja pogubljen. Za ovo predanje nema sigurne naučno-istorjjske potvrde. Red. 9 Plut. Diet. not. des Lacćd.& 60. 10 Ibid., & 5.

15

Ako hoćete da dobijete pojam o javjnom vaspitanju, čitajte Pla­ tonovu R e p u b 1 i k u. T,o nije političko delo,kao što zamišljaju oni koji sude o knjigama samo prema njihovim naslovima: tfije najbo­ lja rasprava o vaspitanju koja je ikad napisana, Kad hoćemo koga da uputimo u zemlju utopija, navodimo mu Platonovo uredjenje, a da je Likurg svoje stavio samo na hartiju, činilo bi se još mnogo himeričnije. Platon je samo očistio čovečje srce; Likurg mu je izmenio prirodu. Javno vaspitanje ne postoji više i ne može više postojati, jer gde nema više domovine i ne može više biti ni građjanina. Obe ove i eči d o m o v i n a i g r a d j a n i n treba izbrisati Iz modernih je­ zika. Vrlo dobro znam razlog tome, ali neću da ga izrečena; on nije ni u kakvoj vezi s mojom temom. Ja ne smatram za javne vaspitne zavode.ove smešne.ustanove što se nazivaju koledžima11.!! javno vaspitanje ne računam ni svetsko, jer ovo vaspitanje, težeći dvama suprotnim ciljevima, promaše oba: ono je samo u stanju da đS polutane koji, kako izgleda, uvek odnose sve na druge, a ipak uvek odnose sve samo na se. No ove opsene ne varaju nikoga, budući da su one zajedničke svima. To je sa­ mo izgubljeni trud, Iz ovih grotivurečnosti radja se ono što bez prestanka osećamo sami u sebi. Nagnani prirodom i ljudima da udarimo suprotnim pravcima, prisiljeni da se delimo izmedju ova dva nagona, upućuje­ mo se srednjim putem, koji ne vođi ni jednom ni drugom cilju.Na ovaj način, budući kroz ceo svoj život u borbi sa sobom i kolebajući se tamo amo,završavamo ga ne došavši u sklad sa samim sobom i nekoristivši ni sebi ni drugima. Preostaje najzad domaće ili prirodno vaspitanje. Ali Šta će da bude za druge čovek koji je vaspitan isključivo za se? Kad bi se možda dvostruki cilj, koji se ima u vidu, mogao spojiti u jedan, uklanjanjem protivurečja u čoveku uklonila bi se velika prepreka njegovoj sreći. Da bi smo mogli o njemu suditi, morali bismo ga videti potpuno formirana; morali bismo ispitati njegove sklonosti, vi­ cieti njegovo napredovanje, pratiti njegovo ponašanjejukratko, 11 U viSc Skoi ii nuročUo im pariškom ti viv«jr ic,iUstu,* imu profesora kujo vo­ lim, koje visoko cenh i i m koje držim si« Ivi bili vriti sposobni tlu jnititloZ dobro vttkplUiju, kmt m> bi liiit primorani tlit se drže utvrđenoga običaju, Pozivam jeđiuigu između njih tla obelodani rcCormni projekt St« ga jn snslnvio. M?,« biti tlo tit's m; imjzml doći u iskuftunj« da se luči zlo, kud so jednom uvidi da mu ima luka. * U originalnom izdanju stoji: U ženevskoj akademiji i na pariškom univerzi­ tet« ima profesora,..

morali bismo pgzjiati. pii.roclnog čoveka. Držim da će lektira ovoga spisa doprvneti prilično tom istraživanju. Sta dakle imamo da radimo da bismo obrazovali toga retkog čoveka? Nema sumnje, mnogo: naime, sprečiti da se što uradi. Kad se radi samo o plovljenju protiv vetra, lavira se, ali ako je more bur­ no, pa želimo ostati na mestu, potrebno je baciti sidro. Pazi, mladi kormilaru, da ti uže ne popusti, da ti se sidro ne vuče po morskom dnu i da ti se brod ne udalji od pravca pre nego što to primetiš. - U socijalnom poretku, gelo su sva mesta tačno označena, Sva­ ko treba da je vaspitan za svoje mesto. Ako pojedinac, koji je obra­ zovan za svoje mesto, napusti to m esta,. njje. .dobar ni za šta. Vaspitanje je samo utoliko od koristi, ukoliko je imanje roditeljsko u skladu s pozivom; u svakom drugom slučaju ono je štetno po vaspitanika, pa makar to bilo i samo zbog predrasuda što mu ih je da­ lo. U Egiptu , gde je sin bio primoran da prigrli poziv svoga oca, vaspitanje je bar imalo siguran cilj;ali među nama, gde samo rango­ vi ostaju, a’ljudi se bez prestanka menjaju,niko nije siguran vaspitajući svoga sina za svoj rang da možda ne radi protiv njegova interesa. - U pru;o.đnom poretku., ..uJkom&gu -svi ljudi jednaki,, njihov je zajednički poziv: pre svega vaspitan za taj poziv,’rie može’i'djavb ispunjavati druge koji su s njim u skladu. M enije malo stalo do toga" dali" je moj va'spltanik 'ođredjen za voj­ ničku, crkvenu ili sudsku kariieru.Fre nego što ga roditelji odrede za kakav poziv, priroda ga poziva u ljudskTžlvot. p n će od"" mene naufitl.jveštmu.življenja12. Kad on iziđje iz mojih ruku; hećebiti, najpre čovek; sve što čovek treba da bude, on će to umeti biti u slučaju potrebe isto tako dobro kao i koji bilo drugi, i sudbina će uzalud učiniti da pvomeni svoje mesto, jer on će biti uvek na svom. Occupavi te, Fortuna; atque cepi; omnesque ađitus tuos interelusi, u t ad me non posses1,5. . Naše pravo proučavanje je proučavanje čovekove prirode;,Ko .medju nama zna najbolje potjrieti radosti1i patnje ovoga života,‘taj je za mene najbolje vaspitan; iz toga sleduje da se pravo vaspitanje*13 l~ Qui .te Inlam cut uiltvn hislruxil, non d m id a vl pw'iculatirn admoneri, dociut in latum non qunmodo cutn future aul cum filth vivcivt, ted quonwdn bent: uivcrct. Seneca, Rr.D-l. - (Ko sc K|>rče~njegove, neće po drugi put doći u iskušenje da sc primi toga posla; a ako ga je prvi put rđjavo izvršio, to je rdjav predznak za dnigi put? Velika je razlika, priznajem, brinuti se o mladom čoveku četiri godine, illi ga voditi kroz dvadeset i pet godina. Vi dajete vaspitača svome šinu, kad je on već sasvim razvijen; ja naprotiv hoću đa mu ga dam pre nego što se rodi. Vaš vaspitač može svakih pet godina promeniti svoga vaspitanika; moj ‘će imati za sve vreme samo jedno­ ga. Vi pravite razliku izmedju učitelja i vaspitača: to je nova glu­ post! Pravite li razliku izmedju učenika i vaspitanika? Samo u jednoj nauci treba poučavati dccu, a to je ja u k a . ljudskih, d.užiio-' sti.Ova nauka či ii celimi;i šta biib ’da'je“Kienofont rekao o vaspita- ; (Ovo je bilo mišljenje isveštenika Flcri-a koji zahiova da učitelj bude lupo spoljašnjsštt, da lopu govori i đa ima prijatno lice. Nchajnost u ovom pogledu, koja neće da laska slabost dece, čini da većinu od njih sačuva odvratnost prema onome što nauče od odveć starih, ružnih i mrzovoljnih ljudi. Izbor nastavnih predmeta Br. J5)v Bcleška Pti tenova.

nju Persljanaca, ono se ne dd đeliti. Uostalom, ja učitelja ove nauke pre nazivam vaspitačem negoli učiteljem, jer je tu manje u pitanju poučavanje negoli rukovodjenje. On ne treba da daje učeniku pravi­ la, nego treba da ga privikne da ih sžm nalazi. Ako treba birati s tolikom opreznošču vaspitača, i njemu je isto tako dopušteno da bira svoga^vaspitanika, naročito kad'še radi o pružanju obrasca. Na ovoj izbor ne mogu izvršiti odlučan upliv ni duh ni karakter detetov koji se pokazuje tek kad se delo (vaspitanje) dovrši, a deteja biram pre njegova rodjenja. Kad bih mogao bi­ rati,uzeo bih samo običan puh,'] i tako ja zamišljam svoga vaspitanika. Samo je bhidnlm ju tam a potrebno vaspitanjeyedino njihovo vaspitanje može služiti kao primer vaspitanju onih koji su njimaTavnTfdrugi če se vaspitati i sami uprkos svemu. Zemjja je od bitnoga upliva na obrazovanje ljudi; samo u umo­ renim podnebljima oni mogu postići najveći stepen razvoja. Očit je škodljivi upliv ekstremnih podneblja. Čovek se ne zasadjuje u zem­ lju kao drvo da tu ostane zauvek, i ko hoće da stigne iz jednoga ek­ strema u drugi, primoran je da prevali dva puta toliki put koliko mora da prevali ovpj koji iz središta podje istom cilju. Čak da stanovnik umerenoga podnevlja jedno za drugim proputuje oba klimatska ekstrema, opet je u očiglednom preimućstvu; jer, ma da je on isto-tako izložen klimatskoj promeni temperature kao onaj koji ide sjed n e krajnje tačke drugoj, ipak se udajjuje za polovinu manje od okolnosti, na koje je navikao, Francuz je isto ta­ ko u stanju živeti u Gvineji kao u Laponiji; ali crnac neće moći isto tako izdržati na Torneji23, niti Samojed u Beninu.24, Uostalom iz­ gleda da j e organizacija mozga manje savršena u obe krajnje zone; ni crnci ni Laponci ne mogu se merit! s Evropljanima u pogledu ra­ zuma. Dakle, ako Želim da moj vaspitanik podnese svako podneblje, uzeću ga iz jedne od umerenih zona,- na primer, pre iz Francuske nego iz drugih krajeva. . ~ Na severu treba ljudima mnogo hrane na neplodnom tlu, na jugu, naprotiv, treba im malo hrane na plodnom tlu: odatle nastaje nova razlika koja jedne čini marljivim a druge posmatračkim (konteplativnim). Društvo nam pruža na jednom i istom mestu sliku ove razlike u siromasima i bogatašima. Prvi žive na neplodnom, a dragi na plodnom tlu. 23 Rcka u Švedskoj, utiče u Botnički Zaliv. Red. 24 Glavni grad istoimenog kraljevstva na severnoj obali Gvinejskog Zaliva (Francuska Istočna Afrika). Red.

31

Siromahu nije potrebno vaspitanjeimmaj)kolnosti-flJemu na­ ture vaspitanje koje odgovara njegovom stary'u; on ne bi bio n sta­ nju pribaviti sebi drugo; naprotiv, vaspitanje, koje prima bogataš od svoga stanja, najmanje pristaje kako njemu tako i društvu. Osim toga^prirođno ,vaspitanje treba .da.osposobi čoveka za^ve socijalne po­ ložaje; manje je razumno vaspitati siromaha . s obzirom na mogućnost da jednom bude bogat, negoli bpgataša.s obzirom na mogućnost njegova osiromašenja; je r je veći broj propalih bogataša nego skorojevića. Odaberimo dakle jednoga bogataša: b ar ćemo biti sigurni da smo obrazovali jednoga čoveka više,dok jedan siromah može postati sđm od sebe Čovek. Iz istoga razloga ne bi mi bilo mrsko, kad bi Emil bio otmena porekla.To bi onda bila jedna žrtva oteta predrasudi. Uzimam kao da je,Emil siroče, Nye. važno što ima i oca i-rnajku. Preuzimajući njihove dužnosti preuzimam i sva njihova prava.Mora da poštuje svoje roditelje, ali se samo meni ima pokoravati: to je moj prvi, ili bolje, moj jedini uslov. Moram dodati ovome još jedan, koji je nužna posleđica njegova, da nas, naime, nikad ne smeju rastaviti bez našega pri­ stanka. Ovaj je uslov apsolutno potreban, i ja bih, štaviše, želeo da se vaspitanik i vaspitač u tolikoj meri drže za nerazdmve, da njihova životna sudba tvori za njih jedan zajednički zadatak. Čim nazru u daljini svoj rastanak, čim predvide trenutak u kom će jedan drugome postati strani, oni to već postaju; svaki stane kovati svoje posebne planove, i oba, misleći na vreme u kome više neće biti je­ dan s drugim, ostaju još zajedno samp protiv svoje volje. Učenik vi­ di u učitelju samo uhodu i mučitelja detilnjstva; učitelj opet gleda u učeniku samo teški teret, te čezne da ga se oslobodi; obojica saglasno teže da vide trenutak u kome će se rešiti jedan dragoga; i kako među njima nikad nije bilo iskrene privrženosti, jedan će isto tako biti pažljiv, kao što će drugi biti malo poslušan. Ali, kad drže da će morati svoj život provesti zajedno, trudiće se da zadobiju uzajamnu ljubav, i već tim nastojanjem zavoleće ga. Vaspitanik se ne stidi da u detinjstvu sluša savete prijatelja koji že mu biti prijatelj i kad odraste; vaspitač se svom dušom predaje bri­ gama i naporima čiji će plod ubrati, i sve zasluge, koje zadobije vaspitajući svoga pitomca, tvore kapital koji će mu doneti kamate pod njegove stare dane. Takav, unapređ sklopljeni ugovor pretpostavlja srećan po­ rođaj, dobro sagradjeno, snažno i zdravo đete. Otac ne sme imati osobite naklonosti i ne sme odlikovati nijednoga člana'familije koju 32

j

mu bog đa; sva su njegova đeca u istoj meli njegova; svima duguje istu pažnju i istu nežnost. Bila njegova deca bogalji ili ne bila, bila bolešljiva illi snažna, svako je od njih aman.et o kome Će jednom morati položiti lačun onome iz čije g aje rake .primio; i brak-je ugo­ vor, koji se isto tako sklopi s prirodom kao Sto se sklopi izmedju muža i žene. Ali ko god sebi nameće dužnost kqju mu priroda nije namet­ nula, mora unapređ pribaviti'Yfeđsif& pom^fu’lcojlh'će je izvršiti; inače je ođgovoramiraramršto ne' bude mogao ispuniti. Ko uzme na se brigu o slabunjavu i bolešljivu vaspitaniku, zameni poziv vaspitača sa službom bolničara; negujući nekoristan život, on gubi svoje vreme koje je posvetio đa bi povećao vrednost ljudskog života on se izlaže opasnosti da mu jednoga dana kakva neutešna majka zameri što joj je umro sin, koga je on dugo veštački podržavao. Ja ne bih uzeo na se brigu oko vaspitanja bolešljiva i nezdrava đetcta, pa makar bio siguran da će Živeti osamdeset godina. Neću nikako da znam za vaspitanika .koji je večno nekoristan sebi i drugi­ ma, koji je jedino zauzet brigom da sebe sačuva i čije telo škodi vaspitanju duše. Rasipajući uzalud svoju negu na njega, samo bih udvojio gubitak društva i oteo bih mu dva člana umesto jednoga. Neka se.ko drugi primi ovoga slabj&ja.nemam ništa protiv toga, i ja~ odobravam "njegovo milosrdje; ali meni nije data ta sposobnost: no umem da učim nekoga da živi ko neprestano hita smrti, Telo mora da ima snage ako hoće da se pokorava duši; dobar sluga mora biti snažan.Znam da neumerenost probudjuje strasti;ona s vremenom slabi i telo; ali, obratno, mučenje tela i post često izazivaju isti efekat suprotnim uzrokom!. Što je telo slabije, tim više zapoveđa: što je jača. pjsslušnije, Sve čulne strasti stanuju u razneženim telima; i što manje mogu ona "da frzaddvolje,tim višepate-pbđ njihovim uplivom. fjejako tein slaM-dužu. Tu*je izvor vlasti medicine, veštini koja je opasnija po ljude'ođ svih bolesti za koje ona tvrđi da ih može izlečiti. Što se mene tiče, ja ne znam ođ kpje nasholgiStL j f f i STmogu izlečiti, ali znam da su oni uzročnici najkobnijih. patnjkkukavičluka, malodušnosti, lakovernosti i straha od smrti; ako izleče telpl ubiju srčanost. Šta nam koristi, akolešinama'udahnu prvi dan život? Nama treba ljudi, ali mi ne vidimo da oni izlaze iz njegovih ruku. Medicina je kod nas u modi; a tako mora i da bude. To je zaba­ va besposlenjaka i đokoličara koji ne znaju šta če da rade od svoga vremena, pa ga troše na negu svoga tela. Da su imali tu nesreću đa 33

se rode kao besmrtnici, bili bi najbednija od svih živih bića. Život, za čiji se gubitak ne bi trebalo bojati, za njih bi bio bez vrednosti. Tim ljudima su potrebni lekari koji će im činiti to zadovoljstvo što će ih lišiti smrću i koji će im svaki dan pričinjavati jedino uživanje koje oni još mogu imati, naime uživanje koje se. sastoje u tome da još nisu umrli. Nemam nameru da ovde opširno govorim o ništavnosti medicine.Moja je svrha samo d I | i posmatram s moralne strane. Ipak rie mogu a da ne primetim da ljudi,s pogledom na njenu korist, stvara­ ju iste sofizme kao pri istraživanju istine. Oni uvek pretpostavljaju da se izleči bolesnik, kad se leči, i da se nadje istina, kad se traži. Oni neće da vide da vraćeno zdravlje jednoga, koga je lekar lečio, preteže smrt stotine bolesnika koje je lekar ubio, kao što i koristi jedne otkrivene istine preteže šteta koju uzrokuju istovremene za­ blude. Nauka koja poučava i medicina koja leči besumnje su vrlo korisne; ali nauka koja nas izlaže obmanama i medicina koja donosi smrt štetne su. Naučite nas, dakle, da ih razlikujemo. U tom leži glavna teškoća. Kad ne bismo bili lakomi na otkrivanje istina, nikad ne bismo bili žitve laži; kad ne bismo težili da ozdravimo protiv vo­ lje prirode, nikad ne bismo umrli pod lekarevom rukom. Bilo bi pa­ metno uzdržavati se u tim dvema stvarima; očito bismo dobili potčinivši se zakona prirode. Ja ne osporavam da je medicina kori­ sna nekolicini ljudi, ali tvrdim daje kobna po ljudski rod. Ođgovorićemi se, kao što se neprestano čini, da krivica pada na lekare, dok je medicina sama po sebi nepogrešna. Kamo sreće da je tako. Onda neka ona pristupa bolesniku bez lekara, jer, čim se pojave zajedno, moi-aćemo se sto puta više bojati_umetnikovih za­ bluda, negoli se nadati pomoći od njegove veštine25. Ova veština laganja, koja je više stvorena za duševne nego za telesne bolesti,nije korisna ni za jedne ni za druge; ona nam više uliva strah od bolesti nego što nas leči od njih;ona nam više dovodi pred oči sm rt nego što je uđaljuje od nas; ona troši život, umesto da ga produžuje; i kad bi ga produžavala, to bi opet bilo na štetu naše vrste, jer nas oduzima društvu brigama što nam ih nameće, kao što nas oduzima našim dužnostima strahom, što nam ga zadaje. Sazna­ nje opasnosti ulr-a nam strah od njih: onaj koji bi se držao d aje nepovređljiv, ne bi se bojao ničega. Pesnik, orUžavajući Ahileja od 25 (Bcrnardcn do Šcn-Pjcr priče u predgovoru svoga dola “Arkadija'-, da mu je Ruso rekao jednoga dana: "Kad bih priredio drugo izdanje svojih dela, ublažio bih svoj sud o lekarima. Ničiji poziv ne zahteva tolikih studija kao njihov, U svakoj su zemlji oni doista najučeniji i najobrazovaniji ljudi"). BelcSka Ptitenova.

34

opasnosti, oduzima vređnost njegovoj hrabrosti; svaki bi drugi na nj egovu mostu po tu cenu bio Ahilej, Hoćete li da nadjete zaista.hrabre ljude, tražite, ih u mestima gde nema lekara,gđe ljudi ne poznaju posledice pojedinih bolesti, i gđe se malo misli na smrt, U prirodnom stanju čovek zna da posto­ jano pati i da mirno umre. Lekari sa svojim receptima, filozofi sa svojim propisima i svcštcnici sa svojim opomenama oduzimaju mu hrabrost i odvikavaju ga od junačkoga umiranja. Neka mi se, dakle, poveri vaspitanik kome nisu potrebni svi ti ljudi, ili g a ja ne primam. Neću da drugi kvare moje delo; ili hoću da ga sam vaspitavam, ili neću da imam s njim nikakva posla.Učeni Lok, koji je dugo vremena studirao medicinu, preporučuje jako da se deri ne daju lekarije ni iz neke opreznosti ni zbog lakih nelagodnosoti. Ja idem još dalje i izjaviytyem da lekara, koga nikad ne zo­ vem sebi, neću nikad pozvati ni svom Emilu, .izuzevši slučaj da mu život đodje u očitu' opasnost, jer tada mu ne bi mogao ništa gore učiniti nego da ga ubye. Znam dobro da lekar neće propustiti a da ne izvuče korist iz ove prividne nemarnosti. Ako dete umre, kasno sam ga pozvao.a ako ostane u životu, onda g aje on spasao,Pa dobro: neka lekar liku­ je; ali neka se poziva samo u krajnjoj nuždi. ’ Budući dallete ne žhFš§B¥leŠfi^te¥a nauči da bude bolesno; ova veština nadoknadjuje prvu i često uspeva mnogo bolje; to je veština prirode.Kad je životinja bolesna,patiXtajnosti,i..držLše mir­ no: pa ipak ne vidimo više slabih i nemoćnih životinja nego ljudi Koliko jc ljudi,koji inače ne bi podlegli bolesti i koji bi s vremenom sami od sebe ozdravili, ubilo nestrpljenje, strah, uzbudjenje, a na­ ročito lekovi! Odgovoriće mi se da životinje moraju biti manje izložene bolestima nego mi, jer žive saobraznije prirodi. Vrlo dobro, taj je način života upravo onaj kojim hoću da živi moj vaspitanik; on će iz njega izvući svu korist. đ .. Jedini korisni đep medicine je higijena; pa opet je higijena ma­ nje nauka nego vrlina. UmerenošFTTSđ dva su prava čovekova leka­ ra: rad oštri njegov apetit, a umerenost preči njegovo preterano zadovoljavanje. Da bismo ustanovili koji je način života najbolji po život i po zdravlje, treba ispitati samo kako žive narodi koji su najzdraviji i najsnažngi i koji najduže žive.Ako se pomoću opštih opažanja ne da dokazati da upotreba medicine daje ljudima čvršće zdravlje i duži život, onda je ta veština škodljiva već i zbog toga što nije korisna, jer troši vrerrie, ljude i stvari bez ikakva rezultata. Ne samo da treba 35

odbiti ođ trajanja našega života ono vreme što ga utrošimo na održavanje života, nego je ono, štaviše, pošto se upotrebljava samo na naše mučenje, još gore da ga uopšte nema, ono je negativno; i ako hoćemo đa pravično računamo, treba ga odbiti i od životnoga ostatka.. Čovek, koji živi deset godina bez lekarfl, živi za se i za dru­ ge više nego onsj koji živi trideset godina kao njihova žrtva.Pošto poznajem iz iskustva oba stanja, držim da sam više u pravu nego iko drugi da stvorim gornji zaključak. To su razlozi zbog kojih hoću samo snažna i zdrava vaspitanika, i to su načela po kojima mislim đa ga takvog i održim. Neću gu­ biti vremena dokazujući nadugo i naširoko korist ručnoga rađa i te%juj^_e?bajD^ i za zcjiavlje; to nika ne. osporavali priineri vrlo (iugaiLvota.nalaze-Se gotovo samo kod takvih,ljudi*koji' su "se najviše kretali i koji su najvjše.poclneH napprai rađa*6. NećuJ da se upuštam ni’u opširno i podrobno razglabanje o merama koje mislim da poklonim isključivo ovom predmetu; čitaoci, će uvideti đa su one od moga metoda tako nerazdvojne, da nije potrebno nikakvo drugo objašnjenje,ako se shvati duh. ' Istovremeno sa životom počinju potrebe, Novorodjenčetu je potrebna đojkinja.Ako majka pristaje đa sama ispunjava-’svoju dužnost tim bolje, samo će joj se"rriofati dati''pismena uputstva, jer ova korist ima i svoju lošu stranu u tome što se vaspitač drži u malo većoj udaljenosti od svoga vaspitanika.AU je verovatno da će detinji interes i poštovanje prema onome, kome namerava poveriti tako skupoceno blago, učiniti pretpostaviti da će. ona bolje i s pouzda­ nošću se može pretpostaviti da će ona bolje izvesti sve što hoće đa čini negoli ijedna druga žena. Ako moramo da uzmemo stranu đojkinju, piva je stvar srećan izbor te đojkinje. Neugodnostima, kojima su izloženi bogati ljudi, pripada na­ ročito okolnost, da ih u svemu varaju, Je li onda čudo,što oni imaju "6 Ne mogu a đa ovde ne navedem jedan primer, uzet iz engleskih časopisa, jer pruža zgodu za razmišljanje o mom predmetu: "Jedno privatno lice, po imenu Pa trik Oncl, rođen 1047, oženio se 1760 sed­ mi put, U sedamnaestoj godini vladanja Karla II služio je u dragonerima, kao i u drugim različitim vojnim jedinicama sve do 1740, kad jc dobio svoj otpust, Učestvo­ vao je u svim ratovima kralja Viljcma i vojvode od Marlboroa. Ovaj Čovek nije pio drugoga pića do običnog piva; njegova so hrana sastojala isključivo od povrća, a me­ sa je jeo samo prilikom nekoliko gozbi u krugu svoje porodice. Imao je obi&y da ustane sa sunčevim izlaskom, a da legne sa sunčevim zalaskom, ako ga njegove dužnosti u tom ne bi sprcčila. Sad mu jc sto i trinaest godina, čuje dobro, oceća se dobro i ide bez štapa, Uprkos svojoj dubokoj gtarosti nijednoga Časka nije besposlen i svake neđelje ide u crkvu, u pratnji svojo đfece, svoje unučadi i praunučađi."

36

0 ljudima rdjavo mišljenje? Bogatstvo ih pokvari; i oni sasvim opravđđano prvi osete nesavršenost jedinoga orudja koje im je poz­ nato. Sve što sami ne rade ispadne rđavo, a oni gotovo nikad ništa ne rade. Ako se radi o izboru d oj kinje, to se prepusti lekara koji je bio pri porodjaju. S taje posledica toga? D aje uvek ona najbolja koja gaje najbolje platila. Stoga ja neću tražeći Emilu dojkinju, pitati za savet lekara; ja ću se sam potruditi da je nadjem. Možda neću moći obrazložiti svoje razloge tako rečito kao lekar, ali ću svakako biti iskreniji, i moja će me revnost manje obmanuti nego njegova lako­ most. 1 Za ovaj izbor nije potrebno bogzna kakvo misteriozno znanje; pravila su za to poznatajali ne znani, ne bi li trebalo posvetiti malo više pažnje starosti mleka kao i njegovoj kakvoći. Mlado mleko porodiljino još je potpuno vodeno; ono mora imati moć da očisti ostatke mekonijuma .koji su stvrdnu u utrobi novorodjenčeta. Po­ staje postepeno mleko gušće i pruža snažniju hranu detetu koje je ojačalo i stoga lakše vari. Svakojako bez uzroka ne menja priroda kod ženke svih životinjeskih vrsta gustoću mleka prema starosti odojčeta. f? fjern a tome bjjMVorađenče. moralo imatLza.dojkinju ženu. ko­ jo j e nedavno rodila. Ja znam da je to teška stvar; a O im jednom skrenemo s puta prirodnoga reda, na avakom.kjcaakujnoramo nai­ laziti'na prepreke, ako hoćemo da stvar dobro izvedemo.Hteti stvar vršiti lako, znači izvesti je rdjavo; i obično tako i činimo. D oikinjabJ trebalo da. bpđe, zdrava-j^u|^um_iJelesno:...neo­ buzdane s tra ^ m b g u pokvariti’ njeno M eko" isto tako kao i rđjavi sokovi; uostalom,* ako Imamo u vidu sa.mojEkičku_ stranu, to znači da uzimamo u obzir samo polovinu predmeta. Mleko može biti do­ bro, a dojkinja rdiava; dobar je karakter isto tako potreban kao do­ bar telesni sastav. Ako uzmemo poKvSrinu fenu,'he'fvr3im l3a će njeno ođojče primiti njene poroke, ali tvrdim da će patiti od njih. Zar mu uz svoje mleko nije dužna pružiti negu koja zahteva rev­ nost, strpljenje, blagost i čistoću? Ako je oblaporna, neumerena,ubrzo će pokvariti svoje mleko; ako je nemarna ili naprasita, šta će da bude sa jadnim nesrećnim bićem koje je prepušteno njenoj samovolji, te niti se može braniti ni potužiti? Nikada nevaljali nisu u stanju da izvrše što dobro, pa makar kakve vrste te stvar bila. Izbor dojkinje je utolikOiVažniji, što 'ijenomdojčenessmeimati druge čuvarke osim nje, kao što ne sme imati ni drugoga.učitelja 27

Prvi, crnkusti izmet novorođenčeta. Rod.

37

osim svoga vaspitača. Takav je bio običtg' kod starih naroda koji su manje mudrovali, a pametniji bili od nas. Pošto bi dojkinje othrani­ le decu svoga pola, ne bi ih više napuštale. To je uzrok što su u njihovim pozorišnim komadima poverenice najvećim delom dojki­ nje. Nemoguće je da đete,. koje jedno za drugim prodje kroz toliko , raznih ruku, može biti dobro vaspitano. Pri svakoj promeni pravi ono u tajnosti poređjenja koja uvek idu -za tim da ošiabe~hjegovo poštovanje prbim^i^egevim vaspitaćima,pa prem a tome i. i njihov upliv ha njega. Ako še jednom u njemu ukoreni misao da ima odra­ slih koji nemaju više razuma nego đeca.onda je propao sav ugled starijih osoba i vaspitanje je promašeno. Dcte ne sme znati za druge pretpostavljene do za svoga oca i za svoju mahkuj ili; umesto njih, za svoju dojkinju i za svoga vaspitača, pa i od ovo dvoje jedno je su­ višno; ali je ova pođela neizbježna, i sve što se može učiniti da se ova nezgodu ublaži, loje da se osobe oba polu, koje vuspilaju dele, tuko potpuno slažu s obzirom na njega, da one u njegovim očima tvore samo jednu celinu. Dojkinja trebat da živi malo udobnije, potrebna.joj j e malo snažnija' birana, ali ne sme da saivim;pTOmeni načih,života je r je -na­ gla i potpuna promena uvek štetna po zdravlje, čak i promena sa goreg na bolje; i budući da joj je njen dotadašnji način života očuvao ili dao zdravlje kao i dobru konstrukciju, kakvu bi korist mogla očekivati od promene? Seljanke jedu manje mesa a više povrća nego gradjanke; izgle­ da daje ova biljna hrana pre korisna nego škodljiva njima i njihovoj deci. Kad dobiju gradsku odojčad, daje im se mesna čorba, u uverehju da im mesna čorba daje više hrane i mleka. Ja nikako ne delim to mišljenje, i ja imam, sa svoje strane,iskustvo koje nas uči da na ovaj način hranjenja deca pate više od srdobolje i od glista negoli druga deca. To nye nikakvo čudo, budući da životinjska supstancija za tru ­ ljenje vrvi glistama, što se ne događa u istoj meri kod biljne sup­ stancije. Ako se mleko i gotovi u životinjskom telu, ono je ipak biljna supstancija28 njegova analiza to dokazuje; ono se lako ukiseli, i umesto da dS ikakav znak amonijaka,kao što je slučaj kod životi­ njskih supstancija, daje, kao biljke, neutralnu so u velikoj meri. 28 Žene jedu hleb, povrće i mlečna jela; kučke i mačke jedu takode to; StaviŠe i vučice pasu. Ova im hrana daje biljne sokove za njihovo mleko. Preostaje da se ispi­ ta mleko onih Životinjskih vrsta koje su upućene jedino na mesnu hranu, oko uopšte, u što ja sumnjam, ima takvih životinja.

38

Mleko ženki travojeda slađe je i zdravije nego mleko mesožde­ ra, Napravljeno 'od supstancije slične njegovoj, bolje sačuva svoju prirodu i manje je izloženo truljenju. Ako se gleda na količinu, sva­ ki zna đa jela od testa daju više krvi nego mesna jela;đakle, moraju davati više i mleka. Ne mogu verovati da bi ikad moglo patiti od gli­ sta dete koje se ne bi prerano odbjlo od sise, ili koje bi so odbilo sa­ mo pomoću biljne hrane, i čija bi dojkinja takođje živela od biljne hrane. Moguće je da biljna hrana daje mleko koje se lakše ukiseli ali sam daleko od toga da smatram kiselo mleko kao nezdravu hranu;čitavi narodi, koji ne poznaju drugoga mleka do kisela, osećaju se vrlo dobro, i sva ona sredstva, koja tobože upijaju kiselinu, meni se čine prosto kao šarlatanstvo, Ima priroda kojima mleko nikako ne godi, i,tada im ga nikakvo apsorbojuće sredstvo ne može učiniti snošljivijim; drugi ga podnose bez takvih sredstava. Svet se boji rdjavih posleđica od zgrušana ili usirena mleka;to je glupost, jer je opštepoznata činjenica da se mleko uvek usiri u stomaku. Baš na taj način ono postaje zgodna hrana za đecu i za mladunčad životi­ njsku; kad se ne bi sirilo, prošlo bi kroz telo ne hraneći ga29 Uzalud se razblažuje mleko na hiljadu načina, uzalud se upotrebljava hi­ ljadu usisivajućih sredstva; ko srče mleko, vari sir; to je pravilo bez izuzetka. Stomak je u tolikoj meri kadar da usiri mleko, da se te­ lećim stomakom služimo kao sirištem. Ja stoga držim da dojkinjama ne treba dati nikakvu drugu hranu do njiham običnu, i daje sasvim dovoljno,da im se ona dS u većoj meri i ukusnije pripravljena. U prirodi posnih jela nije da zat­ varaju; jedino ih način njihova gotovljenja čini nezdravim. Prei­ načite vaše kuhinjske recepte, ne zahtevajte mnogo ni pečenih ni prženih jela; ne dajte da na vatru dodje na maslo, ni so, ni mleko;začinjavajte svoje na vodi skuhano povrće tek kad dodje još sa­ svim vruće na sto; posna hrana ne "samo da neće prouzrokovati zatvor kod đojkinje nego će joj,naprotiv, dati obilno i odlično mle­ ko30. Kad je biljna hrana priznata kao najbolja za dete, je li moguće da mesna hrana bude najbolja za dojkinju? To bi bilo kontradiktorno. 29 Ma da se sokovi, koji nas hrane, nalaze u tečnom stanju, ipak moraju biti iscedcni iz čvrste hrane. Radnik, koji bi živeo isključivo od mesne čorbe, morao bi vrlo brzo uginuti: mnogo bi se bolje održao mlekom, jer se ono usiri. 30 Oni koji žele đa se joS bolje upoznaju s koristima i sa Štetama pitagorejskog načina Života, noka potraže savet u raspravama koje su obelodanili o ovom važnom predmetu doktori Koki i njegov protivnik Bianki.

39

Naročito u p ra m godinama života vazduh vrli odličan uticaj na cfišmju telešnu konstrukciju. On prodire kroz sve pore nežne i meke kože i od najveće je važnosti po razvitak mlađih tela; on ostav­ lja na njima utiske koji nikad ne iščeznu.Stoga ne bih bio za to da se seljanka otrgne iz svoga sela i zatvori u gradu u sobu, da doji đete u roditeljskoj kući; držim da je bolje da dete diše čisti šeoski,nego ockvareni gradski vazduh. Ono treba da živi životom svoje pomaj­ ke, da stanuje u njenoj seoskoj kući,i njegov vaspitač.treba da pođe s njim tamo. Čitalac će se sećati da vaspitač nije plaćenik: on je očev prijatelj, Ali ako se takav prijatelj ne može naći, ako boravak na se­ lu nije lako ostvariti,ako se svi ovi saveti pokažu neostvarlivi, šta da se radi, odgovoriće mi se... Ja sam vam već rekao Sta treba da činite; tu nije potreban savet. Ljudi nisu zato stvoreni da se nagomilavaju kao mravi^ u mravinjacima, nego da se razaspu p o 'z e m ljrn i^ ^ Što na većem okupu žive, to se vise kvare. Tel^sne mat^katrrdttSevni nedostaci neizb'ežna su posleđica ovog odveć mnogoljudskog skup­ nog društva. Čovek je međju svim živim bićima ono koje najmanje može živeti u čoporima. Kad bi ljudi bili zbijeni kao ovce,uginuli bi za vrlo kratko vreme. Dah čoVečji je ublštVen'za njegove bližnje: to je isto tako istinito u pravom kao i u prenosnom smislu. t - Gradovi su bezdanJjuđskoga-rnđa,;Posle nekolko generacija rase propadnu ili se degcnerišu; treba ih podmlađjivati, i uvek to pođmladjivanje dolazi sa sela. Stoga šaljite.svpju.decu-U-Čistimi, da se, tako reći, sama podmlade, i da usred polja-opet dobiju snagu ko­ ju izgube u nečistom vazduhu prenaseljenih mesta. Tnijdpe žene, koje se nalaze na selu,j|urn_Q se vrađagtui gradu đa tu rode; one bi morale upravo obrnuto da rade, da same doje svoju clccu. Manje bi se kajale radi toga nego što misle; i zadovoljstva koje nam pruža ispunjavanje prirodnih dužnosti ubrzo bi im oduzela za vreme boravka koji je čoveku prirodniji, sklonost prema zadovoljstvima koja se ne podudaraju s ovim dužnostima. Odmah po porođjaju okupa se dete mlakom vodom u koju je običaj da se saspe malo vina. Ovaj dodatak vina meni se čini đa nije baš potreban. Budući đa priroda sama ne proizvodi ništa što provi­ re, ne može se verovati đa je upotreba veštačke tečnostl od važnosti po život njenih stvorova. Iz istoga razloga ni opreznost, da se voda mlači, nije neophod­ no potrebna; i doista, mnogi narodi kupaju novorodjenčad bez ustručavanja u rekama ili u mora;aM naša đeca, koja su usled razneženosti očeva i majki već pre svoga rodjenja raznežena, donose,

kad na svet đodju, već pokvaren telesni sastav, tako da ih ne smemo odmah izložiti svima iskušenjima i eksperimentima koji idu za tim da ih osnaže,£>amo postepeno možemo ih dovesti do njihove prvo­ bitne životne snage. Za početak se preporučuje da se zadrži posto­ jeći običaj i da se samo malo pomalo napušta. .Kupajte decu često; njihova nečistoća dokazuje potrebu kupanja. Ako ih samo otir'emo, možemo ih lako ozlediti; ali kako ona jačaju, tako postepeno uma­ njivati toplinu vođe, dok ih najzad ne počnemo i zimi i leti kupati u hladnoj pa Stavile i u ledenoj vodi. Kako je, zbog moguće opasnoti po zdravlje, od važnosti da ovo umanjenje napreduje sporo, poste­ peno i neosetno, može se upotrebiti termometar za tačno merenje. Kad je već jednom uveden ovaj običaj kupanja, ne srne se više prekidati, i'V tld.X lva|npjdajd d^ivotnp'jzadržka*#»abraffl.do­ brim ne samo s obzirom na čIstoćuT aktuelno zdravstveno stanje nego vidim u njemu i spasonosnu obazrivost da će ćelično tkivo i mišićni sistem učine gipkijim, pa da uzmognu podneti bez napora i bez opasnosti svaku promenu temperature. U istu bih svrhu želeo takodje da se dete, rastući, malo pomalo privikne da se kupa naizmenično, sad u toploj vodi svih podnošljivih stenena. sad u hladnoj vodi svake temperature. Na ovaj haBrTlcad bi smo se navikli na podnošenje' raznih temperatura vode, koja je gušća tečnost pa nas na više tačaka dodiruje i stoga vrši na nas veći uticaj, postali bismo gotovp neosetljivi prema temperaturama vazduha. ~~~' ' U času, kad se dete oslobodi od svojih prirodnih zavoja i počne disati, ne dajte da mu se udare drugi zavoji koji će ga još više ste­ gnuti. Nikakvih kapica, nikakvih sveza, nikakvih povoja! Upotrebite labave i prostrane pelene koje detinjim udovima ostavljaju slobodu kretanja, te nisu ni tako teške da ometaju njegove pokrete, ni tako tople da mu ne daju da oseća utiske vazduha3*. Stavite ga u veliku, dobro ispunjenu kolevku 3 32 u kojoj se može udobno, bez opasnosti 1 kretati. Kad ono počne jačati, pustite ga neka puzi po sobijneka svo­ je male udove oteže i pruža, pa ćete videti kako iz dana u dan posta31 U gradovima ugušuju decu Um Sto ih drže zatvorenu i toplo odevenu. Oni, kojima je povčroM iljlhov vaspitanje, morali bi znati da hladan vazduh no samo da im nije Škodljiv nego da ih naprotiv snaži, a topao vazduh da ih slabi, da kod njih izaziva groznicu i da ih ubija. Ja kažem kolevka, da upotrebim uobičajenu reč umesto koje druge, jer sam, uostalom, potpuno uvercn daje nepotrebno ljuljati decu, i da im je ovaj običaj štoviše škodljiv.

41

jojttćc*. Porodilo ga s dobro uvijenim dutulusu istog« dubu, jju ču vas zadiviti razlika njihova napretka’H U ovoj će se sLvari naići nu veliku opoziciju ud sirane dujkinja kojima čvrsto uvijeno dete zadaje daleko manje truda nego dete ko­ je treba bez prestanka nadgledati. „Osim toga, u otvorenom ođelu više upada u oči njegova nečistoća, pa ga mora češće čistiti. Najzad se uzima kao razlog postojeći običaj koji će se u izvesnim zemljama uvek Činiti svim narodnim slojevima kao neprikosnoven. Ne uveravajte dojki nje razlozima; naredjujte, nadgledajte vršenje svojih naloga i ne propustite nijedno sredstvo kojim biste u praksi mogli olakšati negu koju ste propisali. Zašto ne biste pođelili brigu o njoj? Kod običnoga načina odgajanja,kod koga se uzima u obzir samo fizička strana sve ostalo izgleda malo važno, samo da de­ te ostane u životu 1 da ne u gine; ali ovđe, gde vaspitanje počinje s početkom života, dete je već od rođjenja učenik, istina ne vaspitačev, nego prirodin. Zadaća se sva vaspitačeva sastoji samo u nepredkidnom proučavanju ove pre i najvažnije učiteljice i u neumornom nastojanju da uklanja s puta sve čim bi njena đelatnost mogla biti osujećena. On bđi nad odojčetom, posmatra ga, ne pušta ga Iz očiju; vreba s napregnutom pažnjom prvi blesak njegovog slabog shvatanja, kao što muslimani vrebaju trenutak u koji će se pojaviti mesee, kad se približi prva njegova četvrt. Rađamo se sa sposobnoščću za učenje, ali bez ikakve svesti, bez ikakva znanja. _Duša,okovana u nesvršene i ...napola obrazovane .................. '

'3

33 "Start su Peruanci ostavljali đaci siobođnorukc u vrlo prostranim povoji­ ma; čim bi ih prestali povijati, roditelji su ih stavljali slobodne u rupu u zemlji, postavljenu krpama, Koja im je dopirala cio bokova; mi ovaj način su deen iintilu slo­ bodno ruke, te su mogla po volji kretati glavom i savijati svoje Lolo, a da ne padnu i da so no or.icde. Čim su bili u slanju da jednom koruknu, majke su im nudile dojku i izvesnoj udaljenosti, kuo mumuc da ih prinude nu koračanje, Mali crnci se katkad nalaze u još mnogo težem položaju, kod hode du šišaju; oni koienima i nogama op­ korače jedan od kukova svojih majki i pripiju se tako čvrsto da sc bez majčine po­ moći mogu održati u tom položaju; oni uhvate dojku rukama pa neprestano šišaju, ne buneći se I ne padajući, uprkos raznim pokretima majke koja međutim radi svoj obični posao. Ova deca počinju već od drugoga meseca hodati, ili bolje, počinju se vući na koienima i na rukama. Ova im vežba daje za budućnost lakoću da se u ovom položaju kreću gotiro isto tako brzo kao da su na nogama," (Prirodnu islorija, IV. sveska, str, 192.). Ovim ja primerima Do Sifon mogtto dodati primer. Sto nam ga pruža Engle­ ska, gde smešni i barbarski, običaj povijanja iz dana u dan sve vile nestaje. Neka se uporedi takođe La Luberov Put u Sijum, Lc Bo-ov Put u Kanadu, Ud. Mogao bih ispuniti dvadeset stranica dtttlimu, kud bi bilo potrebno da ovo potvrdim či­ njenicama.

42

organe, nema čak ni svesti o svojoj vlastitoj egzistenciji, Pokreti i plakanje,čim se clete rodi, čisto su mehanička đelovanja, bez svesti i bez slobodne volje. Pretpostavimo da đete, kad se rodi, ima veličinu i snagu odra­ sla čoveka, da ono, tako reći, izađe potpuno naoružano iz utrobe svoje majke, kao što je to Palađa izašla iz Jupiterove glave;to čovekdete bilo bi savršen glupan, automat, nepokretna i gotovo neosetIjiva statua; o m ne,bi ništa viđalo, ne bi ništa čulo, ne bi nikoga poznavalo, niti bi imalo sposobnosti da okrene oči onamo gde bi tre­ balo da pogleda. Ono ne samo da. ne bi opažalo nijedan predmet iz­ van sebe nego ne bi bilo u stanju da svojim čulom primi njegov nađražaj; boje ne bi bile u njegovim očima, zvuci ne bi bili u njegovim ušima, ne bi osećalo dodir drugih tela, ne bi čak znalo da sflmo ima telo; opip njegovih ruku bi bio u njegovom mozgu;svi bi se njegovi osećaji sjedinili u jednoj jedinoj tački; sve njegovo biće bi­ lo bi samo u opštem sensorium-u; ono bi imalo samo jednu jedinu predstavu, naime predstavu o svome ja, na koju bi protezalo sve svoje osečajeji ova predstava, ili bolje, ovo tamno osećanje bilo bi je­ dina stvar kojom bi se razlikovalo od običnoga đeteta. Takav, telesno sasvim razvijeni čovek ne bi se mogao ni uspra­ viti na svoje noge; trebalo bi mu mnogo vremena dok bi naučio da se drži u ravnoteži; možda čak ne bi to ni pokušao, pa bismo mogli viđeti kako to veliko, snažno i plećato telo leži na svom mestu kao kamen ili puže i vuče se kao mlado štene. Osećao bi nelagodnost potreba ne poznavajući ih i ne mogući pronaći nikakvo sredstvo, pomoću koga bi ih zađovoljio.Nikakva ne­ posredna veza izmedju miširii stomaka i mišić*! ruku i nogu ne bi ga, čak ni onda kad bi bio okružen hranom, sklonila da napravi je­ dan cigli korak, da bi joj se približio ili da bi ispružio ruku da je uz­ me; i kako njegovo telo ne bi više raslo, kako bi njegovi udovi bili potpuno razvijeniji kako on prema tome ne bi znao za detipjski nemir,niti bi se nalazio u neprekidnom kretanju, mogao bi umreti od gladi pre nego što bi se pokrenuo da potraži svoju hranu. Ako se i samo malo razmišlja o toku i o razvoju našega saznanja, neće se moći sporiti da bi otprilike takvo bilo primitivno stanje neznanja i prirodne tupoglavosti u čoveka, pre nego što bi nešto naučio isku­ stvom i od svojih bližnjih, . Poznajemo ili možemo poznati polaznu tačku od koje svaki od nas treba da podje, da bi postigao običnu meru duhovnoga razvitka;ali ko može znati, gde je njegova granica? Svaki napreduje slabi­ je ili jače prema svojim prirodnim sposobnostima, prema svoj 43

sklonosti, svojim potrebama,svom talentu, svojoj revnosti i prema "prilici koja mtf.se'pruža da se obrazuje. N’e poznajem nijednoga filo­ zofa koji bi bio tako hrabar đa rekne: Ovo je granica do koje čovek može stići, ali koju ne može preći. Mi ne znamo do koje nam visine priroda dopušta da se popnemo; niko od nas nije izmerio razmak koji se može naći izmedju ovoga i onog čoveka, Koja je duša tako ni­ ska đa se nikada nije zagrejala ovom mišljniJkoja ponekađa nije re­ kla sebi u svom ponosuf’Koliko sam ljudi već prestigao, koliko ću ih još dostići"! Zašto bi neko, koje meni ravan, otišao dalje od mene? Opet. ponavljam: yasp.itame_čQyekE._Dflčintg-5. njegovim rodienjorn; pre nego što može da govori, pre nego što može da razume, Već uči. iskustvo prethodi obuci; u času, kad đete upozna svoju dojkinju, već je mnogo naučilo, Iznenadilo bi nas znanje najneotesanijega čoveka, kad bismo pratili njegovo napredovanje od trenutka u kom se rodio, do trenutka u kom se nalazi. Kad bi smo razđelili sveljuđsko znanje na dva đela, od kojih bi jedan obuhvatao znanje zajedničko svim ljudima, a drugi znanje koje mogu samo naučnici stići, ovaj bi drugi deo bio vrlo mali u poredjenju s prvim; ali mi obraćamo malo pažnje opštim umnim tekovinama, je r ih tečemo besvesno, pa čak i pre nego što dođjemo u doba u kome se razum počinje da razvija, jer se znanje opaža samo kada se znatno razliku­ je, i jer se, kao u algebarskim jednačinama, iste količine ne uzimaju u račun. Čak i kod životinja se opaža veliki napredak. One imaju čula, pa moraju naučiti da ih upotrebljavaju; one imaju potrebe, pa mo­ raju da nauče kako će ih zadovoljiti; treba da nauče da jedu, trče i lete. Četvoronošci, koji se, čim se rode, drže na nogama,ipak još ne znaju trčati; na njihovim se prvim koracima vidi đa su to nesigurni pokušaji. Kanarinke, koje uteknu iz svojih kaveza, ne znaju leteti, jer nikad nisu letele.Za bića, koja imaju dušu i osećanja, sve je pou­ ka. Kad bi biljke mogle da se kreću, morale bi imati čula i teći zna­ nja, inače bi vrste brzo uginule. X' , Prajutisci kod dec.e su iskliučivo:afektlv.ni; oua ražiikuju samo ^dQvolfsfvQjt'bol. BuSućToianei^ogum.dk'idumđa*nesEodohvat te, treba im dugo vremena dok ne stvore malo pomalo predstave koje im pokazuju predmete izvan njih; ali dok se ovi predmeti šire, dok se takoreći udaljuju od njihovih očjju i primaju za njih dimenzi­ je i oblike, počinje ponavljanje afektivnih osećapja da ih potčinjava moći navike; vidimo kako se njihove oči stalno okreću prema svetlosti, i ako im ona dolazi sa strane, ona besvesno zauzimaju taj pra­ vac, tako da im se neprestano mora okretati lice prema svetlosti, da 44

ne postanu razroka ili đa se ne nauče da gledaju popreko.Decu mo­ ramo takodje zarana priviknuti na tminu,inače plaču i vrište, čim se nadju u mraku. Odviše tačna ođmerenost u hranjenju i u spavanju učini im oboje potrebom, čim prodje uobičajeni razmak; i za kratko vreme želja više ne dolazi od potrebe nego od navike,ili bolje,navika dodaje novu potrebu prirodnoj potrebi: a to treba predupređiti. Jedina navika deteta mora biti đa nema nlkakye navikej 'ne treba~ga hošltt vfse'h’a JeJngj ru ci nego na'dMgoj^njTslftem'o,ga na­ viknuti da pruža radije jednu ruku..nego.drugu, .da se njom češće služi, da u odredjeno vreme jede, spava, bdi, ili da ne ostaje siimo ni danju ni noću.- Već zarana-ga-treba pripraviti sa za samostalnu upo­ trebu njegove slobode i njegovih sila, ostavljajući njegovu telu pri­ rodnu naviku, stavljajući ga u mogućnost đa uvek bude gospodar samoga sebe i da u svemu provodi svoju volju čim je imadne. Čim dete počne razlikovati predmete, od važnosti je da odabi­ rani 6 predmete koje ćemo mu pokazivati. Prirodno je da svi novi predmeti interesuju čovjeka. Qn se oseća tako slab da se plaši svega što ne poznaje: navika da gleda nove predmete, a da p ritom ne bude neprijatno đirhutTram ti.taj* strah, Beča koja se odgoje u čistim kućama, u kojima se ne trpi paučina, boje se pauka, i ovaj im strah često ostane i kad odrastu. Nikad nisam video kod seljakš, ni čoveka ni žene, ni deteta, koje bi se plašilo paukd. Zašto se, dakle, ne bi počelo s vaspitanjem deteta pre nego što je u stanju da govori i s hvata, budući daje već sam izbor predmeta, koji mu se pokazuju, u stanju da ga učini plašljivim ili srčanim? Moja je želja da se ono privikne na gledanje novih predmeta, ružnih ,odvratnih, neobičnih životinja, ali malo pomalo, najpre izdaleka, dok se ne privikne i najzad ne osmeli da ih sđmo uzima u ruke pošto vidi kako ih drugi uzimaju. Ako je u svom đetinjstvu moglo bez groze da gleda žabe,zmije, rakove, ono će bez užasavanja moći da gleda, kad odraste, kakvu bilo životinju. Ko svaki dan ima pred očima užasne predmete, za njega onnprestanu biti užasni. Sva se deca boje obvazmfč Ja ću najpre Emilu pokazati jednu masku koja predstavlja prijatno i lepo lice; zatim će neko pred njim staviti obrazinu i na svoje lice; ja ću se smejati, svi će se prisutni šmejati, i dete će se smejati kao i ostali. Malo pomalo priviknuću ga na manje prijatne obrazine, i najzad na odvratne likove. Ako sam dobro udesio postepenost, ne samo da se dete neće prepasti od ovih nego će im se, naprotiv, smejati kao prvoj obrazini. Nakon toga ne treba sc više plašiti da ćc ga Obrazine moći uplašiti. 45

Homer priča o Rektorovu oproštaju s Anđromahom da se mali Astianaks,ne poznavši svoga oca, prepao od perjanice na njegovom šlemu, i da se, vrišteći, bacio na grudi svojoj dojkinji, stoje njegovoj majci izmamilo osmeh pomešan sa suzama. Sta treba činiti da se dete izleči od toga straha? Upravo ono Što je učinio Hektor koji je metnuo šlem na zorniju, pa stao milovti doto. U mirnijem trenutku ne bi se smelo zadovoljiti tim; trebalo M se približiti šlemu, pa se igrati perjanicom, trebalo bi skloniti dete da je samo dotakne; naj­ zad bi trebalo da đojkinja uzme,šlem i da ga, smejuči se, sebi stavi na glavu, ako bi se uopšte ruka jedne žene smela usuditi da dotakne Rektorovo oružje. Ako nameravam da Emila naviknem na pucanj puške,najpre ću zapaliti potprašak u pištolju. Ovaj nagli i trenutni plamen, ova munjevita pojava razveseliće gajponoviću istu stvar sa više baruta, malo pomalo pa ću početi da punim pištolj s malo baruta bez sukije, zatim s više baruta: najzad ću ga priviknuti na pucanj puške, pran­ gije i topa, pa i na najstrašnije detonacije. Primetio sam da se deca retko plaše groma,pretpostavivši da udarci nisu strahovita i đa zaista ne nanose bol organu sluha; inače ovaj ih strah stane obuzimati tek onda kad saznaju da grom može da rani, pa katkad i da ubije. Kad ih razum počne plašiti, potrudiće se da ih navikom opet umirite.Laganom i oprezom postepenošću možemo učiniti čoveka kao i dete neustrašivim u svemu. U početku života, kad su pamćenje i uobrazilja još potpuno ne­ aktivni,dete obraća pažnju samo na onoga koji neposrđno đeluje na njegova čula. Pošto njegovi čulni utisci čine prvi materijal njegova znanja, treba se postarati đa mu ih pružimo u prikladnom redu, jer na taj način spremamo njegovo pamćenje, da ih jednoga dana preda svome razumu u istom redu; no kako ono obraća pažnju samo na svoje čulne utiske, dovoljno je ispočetka pokazati mu sasvim jasno vezu ovih utisaka s predmetima koji ih uzrokuju. Ono hoće da sva­ ku stvar opipa, da je uzme u ruku; nemojte se opirati ovom nemiru'jnj'emu ima dete đa zahvali za vrlo prvobitno znanje. Na ovaj način ono nauči da razlikuje vrućinu hladnoću, tvrdoću, mekoću, težinu i lakoću teW, nauči da sudi o njihovoj veličini, o njihovom obliku i svim njihovim primetnim osobinama gledajući ih, pipajući ih 34, osluškujući ih, natočilo uporedjujući opažanja vida s opaža-* 6 4 3*.pd svih Čula u dcce najkasnije se razvija Ćulo mirisa; čini se da su ona dc doba oci dve ili tri godine ncosetljiva kako za ugodne tako i za neugodne mirise. U tom pogledu deca su ravnodušna, ili StaviSe i ncosetljiva, što se opaia i kod više životinja.

46

njima opipa i već unapred ocenjujući okom, kakvo će dejstvo što će ga tela učiniti na njegove prster ’ Jedino kretanjem naučimo da izvan nas ima još drugih stvari, i samo svojim vlastitim kretanjem zadobijamo predstavu o prosto­ ru, Zato što dete još nema ovu predstavu, ono pruža ruku, bez razli­ ke, prema svim stvarima koje hoće da uzme, pa bile ono tako blizu da ih gotovo dotiče, ili se nalazile sto koraka daleko od njega. Ovaj napor, što ga ono čini, čini vam se možda kao znak vlasti, kao zapovest predmetu da se približi, ili vama da mu ga donesete, pa ipak, daleko su od njega takve misli; uzrok je jedino u okolnosti što ono iste predmete, koje je najpre viđelo u svom mozgu a zatim u svojim očima, sad vidi na dohvatu svojih ruku, i što može zamisliti prostor­ nu udaljenost samo toliko koliko je u stanju da ispruži ruku.. Nastojte, daWe^da ga često nosite unaokolo i prenosite s jednoga mesta na drugo, da bi primetilo promenu mesta i tako naučilo da stvara sud o udaljenosti. Čim dete počne o njoj pravilno suditi, tre­ ba prbmeniti'ltietođ i nositi ga kad se vama svidi a ne njemui; jer čim više nije podložno čulnim obmanama, njegov napor menja uzrok. Ova je promena tako značajna da zahteva objašnjenje. Neugodnost, koju izazivaju potrebe, izražava se znakovima čim je potrebna tudja pomoć da bi potrebe bile zadovoljene; otuda dolazi detinja dreka. Ona mnogo plaču; to mora da bude tako. Bu­ dući da su svi njihovi čulni utisci afektivni deca uživaju u njima ćuteći kad su oni ugodni, a kad su neugodni iskazuju ih svojim jezi­ kom i traže olakšanje.Stoga, dok su budna, ne mogu ostati u ravno­ dušnom stanju; ili spavaju ili imaju afektivne čulne utiske. Svi su naši jezici nastali veštačkim načinom, Dugq.se istraživa­ lo da li postoji"privqdm i svim'ljullinm^zajednički jezik; nema sum­ nje da postoji takav jezik,, a to je onaj kojim jjpvpre deca pre nego ’"što "mogu govoriti. Taj je jezik neaitikuHsan, ali je ipak akcentovan, zvučan, lako razumljiv. Navika đa govorimo običnim jezikom odra­ slih, nagnala nas je da ga u tolikoj meri zanemarimo, da smo ga sa­ svim zaboravili. Proučavajmo decu, pa ćemo ga ubrzo opet naučiti od njih. Dojkinje nam mogu poslužiti kao učiteljice ovoga jezika; one razumeju sve što im kažu njihova odojčad, one im odgovaraju i vode s njima najživahnije dijaloge koji su puni veze; i ma da one pritom izgovaraju reći, te su reči potpuno beskorisne, jer deca ne shvataju smisao reći nego ton i izraz kojim se one izgovaraju. ^Jeziku glasapVidružnje se jezik mimike Itpji nije manje izrazit. Jezik mimike nije u rukama.dece.afigp na lyihdvom licu. Cudnovato je, koliko već imaju u sebi izraza ove slabo razvijene fizionomije;4 7 47

svakoga se časa menjaju njihove crte s nepojmljivom brzinom; vi vi­ dite kako se na njihovim fizionomijama pojava osmeh, želja, strah, i kako ih munjevito nestane; svaki put mislite da vidite drugo lice. Začelo oni imaju pokretni]e mišiće na licu nego mi.U naknadu za to, njihove oči bez sjaja gotovo su bezizm ne. U doba, u kome ona ima­ ju samo telesne potrebe, može biti samo takvih znakova; spoljašnji utisci se ogledaju na crtama lica, a duševni život u očima. Kako beda i slabost čine prvo stanje čovekovo, njegovi su prvi glasovi jađikovanje i plač. Dete oseća svoje potrebe, a ne može da ih zadovolji; ono vriskanjem moli pomoć; ako je žedno ili gladno, plače; ako mu je odveć hladno ili odveć toplo, plače; ako oseća potrebu kretanja, a mi ga pustimo da mirno leži, plače; ako hoće da spava, a mi ga uznemirujemo, plače. Što sSmo sebi manje može pomoći, to je nemirnije. Ono ima samo jedan jedini naćin govora, jer, da tako kažem, ima samo jednu jedinu vrstu nelagodnosti: zbog ne­ savršenosti svojih organa ono ne može razlikovati razne utiske koji se vrše na njih; sve patnje za njega tvore jedan jedini osećaj, osećaj bola. Iz ovih suga, koje bismo držali tako malo vrednim obzira,rađa se prvi odnosa čoveka prema svoj njegovoj okolini, ovđe so kuje prva karika onoga velikog lanca iz koga, ,s.a.D.bmuje.socijaIni pore­ dak. "-T* Kad dete plače,,.nešto mu je neugodno, ono oseća neku potre- ' bu koju ne može da zadovolji; nastojimo' da'otkrijemo tu potrebu, nađjemo je i zadovoljimo je. Ako je ne nadjemo- ili kad je ne možemo zadovoljiti, onomastasd plakati, zbog čega gubimo strplje­ nje; milujemo ga da bismo ga ućutkali, ljuljamo ga, pevamo mu da bismo ga uspavali: ako se ono uzjoguni, potpuno gubimo strpljenje i stanemo mu pretiti; surove dojkinje katkad ga tuku. Doista, to je čudan vaspitni metod pri đetinjem ulasku u život. Nikad neću zaboraviti kako sam jednom bio očevidac kad je neka đojkinja na taj način zlostavljala svoga dosadnog đrekavca. Dete je odmah ućutalo, i zbog toga sam pomislio da je bilo zaplašeno.Rekoh u sebi: To će jednom biti ropska dfiša kod koje će se sve postizati jedino pomoću strogosti. Ali sam se prevario; nesrećno dete umalo se ny 2 zagušilo od gneva, nestalo mu je bilo daha, video sam kako postaje sve mod rye. Nakon jednoga trenutka stade ga vri­ sak: u ovim akcentima raspoznavali su se svi znakovi srdžbe, besa i očajanja toga uzrasta. Bojao sm se da ne izdahne u toj uzrujanosti. Da sam inače sumnjao u to đa li je osećaj pravde i nepravde pri­ rođen čoveku, ovaj bi me jedini primer ubedio u to. Uveren sam da

bi ovom detetu užaren ugarak, koji bi mu slučajno pao na ruku, za­ dao manje bola nego ovaj dosta laki udarac koji mu je dat u očigled­ noj nam ed da mu zada bol. Ova detinja sklonost ka jarosti, gnevu i srdžbi zahteva krajnju obazrivost. B u r h a v misli da su dečje bolesti većinom grčevite pri­ rode, je r nervni sistem u đece ima veći prostor i pošto im je glava krupnija nego kod odarslih. Stoga treba s najvećom brižljivošću udaljavati od njih sve sluge koje ih draže, srde, a koje im đosadjuju; oni su im sto puta opasniji i škođljiviji od štetnih uticaja vazduha i godišnjih doba. Dokle god deca budu nailazila samo na otpor stvari a ne na otpor ćefova, dotle neće postati ni jogunasta ni srdita, i bolje će očuvati svoje zdravlje. U tom je jedan od uzroka, zašto su deca nižih klasa, koja se odgaje u većoj slobodi i nezavisnosti, obično u manjoj m en slabunjava, manje nežna, već su naprotiv snažnija od one koja se tobož bolje vaspitavaju, jer se neprestano suprostavljamo njihovoj volji; ali uvek moramo imati na umu daje velika ra­ zlika izmedju pokoravanja deci i nesuprotstavljanja njima. U „prvom je-.plaču đece molba:ako se ne obaziremo na nju,uskoro će se pxxtvoritljuzapbM sti.ohanaj^ff^JC SIIiB Pomo". .gne.mo, a.pnda hoće da budu služena. Tako se iz njihove vlastite sla­ bosti, iz koje' najpre potiče osećanje njihove potčinjenostl, radja kasnije misao zapoveđanja i vladanja, ah kako je ova misao manje posleđica njihovih potreba nego naše uslužnosti, ovde se počinju po­ kazivati moralne posledice čiji neposredni uzrok ne leži u prirodi; i već se uvidja zašto je od važnosti da se odmah u ovom najranijem uzrastu pronadje skrivena namera koja navodi dete na kretanje i dreku. Kad dete ispružUuku, ne govoreći ništa, drži da može dohvatiti željeni'ptčdmeCjer nije u stanju xfa ocem odstojanje; vara se; ali kad se tu ž rrk a đ vrišti pružajući ruku, ne vara se više u pogledu odstojanja'nego' n'fifeđuje pred metu da "mu se približi,' Hrvam a da mu ga donesete. U prvom slučaju nemojte pokazivati'ni da znate šta hoće: što se više'budeđeralo,' tb pažnju. Važno je da dete'jbš zarana naviknemo da ne zapoveđa ni ljudima, je r hij'e ryiHb'v gospodar, ni stvaiim a.iergan^razuirmm^Stoga, kad dete želi neku stvar koju vidi i koju hoćemo da mu damo, bolje je da dete odnešcmo predmetu neto da donesemo pteđmet detetu:'dno iz ove radnje stvori zaključak koji odgovara njegovom uzrastu, i nema drugoga sredstva da ga dovedemo do toga zakjučka. Abe de S e n- P j e r je nazivao ljude velikom decom; obrnuto, deca bi se mogla nazvati malim ljudima. Takve rečenice, kao mudre 4 9 49

izreke, imaju svoju istinu; kao načelima treba im objašnjenje. Ali kad je H o b s zlikovca nazvao snažnim detetom, ovaj je naziv sadržavao potpunu kontradikciju. Svako je zlo delo posledica slabo­ sti; dete je samo stoga zlo, jer je slabo; učinite ga jakim, pa će biti đdbro;onaj, koji bi sve mogao, nikad m bi učinio ništa rdjavo'55. Izmedju svih atributa svemoćnoga božantva dobrota je onaj atribut bez koga se ono najmanje može pojmiti. Svi narodi koji su verovali u postojanje dvaju božanskih bića, uvek su di'žali d a je zlo božan­ stvo potćinjeno dobrom, inače bi njihova pretpostavka bila besmi­ slena. Neka se uporedi s tim V e r o i s p o v t s t s a v oj s k o g a v i k a r a , koja će se niže izneti. Sam nas razum uči kako da poznamo dobro i zlo. Savest, koja nam prema prvome uliva ljubav a prema drugome mržnju, ako i ne zavisi od razuma, ne može se razviti bez njega. Pre doba, u kome dolazi razum, činimo dobro i zlo ne poznavajući ga;a nema moral­ nosti u našim radnjama, ako je katkad i osećamo u radnjama dru­ gih koje imaju veze s nama. Dete hoće da ispremeće sve što vidi; ono lomi i razbija sve čega se može dočepati; ono zgrabi pticu kao što bi zgrabilo kamen, i udavi je ne znajući šta čini. Zašto to? Filozofija će to odmah objasniti kao nama prirođenu manu; oholost, želja za vladanjem, samoživost, ljudska pakost i oscćanje vlastite nemoći, dodaće ona, ulivaju detetu želju da čini nasilje i da se uveri o vlastitoj snazi. Ali pogledajte onoga trošnog i nemoćnog starca koji je idući krugom ljudskoga života opet došao do slabosti đetinjstva; ne samo da on ostaje nepomičan i miran nego zahteva, štaviše, da sve oko njega bude takojnajmanja ga promena buni i uznemiruje; on bi hteo da vlada univerzalna tišina. Kako bi mogla ista nemoć, združena s istim sklonostima, izazvati u ova dva doba tako različita dejstva, kad ne bi prvobitni uzroci bili različiti? Pa gđe se može tražiti ova različnost uzroka, ako ne u fizičkom sta­ nju obeju individua? Delotvorni-nagon, koji je obojici zajednički, u jednome se počinje razvijati, a u drugom gasiti; jedan se nalazi u procesu obrazovanja, a drugi u prosecu propadanja; jedan ide u su­ sret dugom životu, a drugi bližoj smrti. Napola ugašena delatnost usređsređuje se u starčevu srcu; u detinjem srcu je delatnost preo­ bilna, pa se preL va iz njega: dete oseća u sebi, može se reći, tako mnogo života d aje u stanju oživeti svu svoju okolinu. Bilo da stvara Jli da ruši, to je njemu svejedno; ono je zadovoljno time što menja35* 35(Magnituđo com mansuetuđinc; omnis enim ex infirmitate feritas est. Se­ neca, De vita beata, cap. 3); - [ Veličina ide sa blagošću; svaka surovost proističe iz slabosti. ]

_stanje stvari, i svaka prpo šna .za naznači delanje. Njegov tobožnji veći nagon za razaranjem nije pošledlca urođjene zlobe, nego se dS tako objasniti šta je stvarajuće delanje uvek sporo, dok razarajuće delanje bolje pristaje detinjoj živahnosti, je r daje brže rezultate. Ček' tvorac svefa đajTđea ovaj đelotvorni nagon, u isto vreme on se stara da taj nagon bude u maloj meri škodljiv, jer im pruža premalo snage da bi ga đeca mogla zadovoljiti. Čim mognu smatrati osobe svoje okoline kao oruđe čija upotreba zavisi od njihove volje, posluže se njima da zadovolje svoj nagon i da naknade svoje vlastite slabosti. Tad ona postanu dosadna, svirepa,- zapovednička, pakosna, neobttzđanajovaj razvoj nije posledica urođjene vlastoljubivosti ne­ go ih vodi njoj, jer nije potrebno dugo iskustvo, pa da osetimo kako je ugodno raditi tuđjim rukama, i da treba samo maknuti jezikom, pa da stavimo u pokret svemir. S telesmm razvojem dolazi snaga; postajemo manje nemirni, manje pokretni; povlačimo se više u se. Duša i telo dolaze, takoreći, u ravnotežu, i priroda traži od nas samo kretanje koje je potrebno za naše ođržanje.Ali želja da zapovedamo ne gasi se s potrebom ko­ ja je nju izazvala; vlast budi samoživost i laska joj, a navika je osnažava: na taj način ćudljivost zauzima mesto prvobitne potre­ bama taj se način ukorene već zarana predrasude i pristrasnost. Kad jednom nađjemo princip, jasnQ_yidimo tačku , gde skrećemo s puta prirode; da vidimo šta trebiAiniti da se održimo na jUemtir ~ " " - Ne samo da deca nemaju suvišnih sila nego ih nemaju čak ni toliko koliko je potrebno za sve zahteve prirode. Treba im dakle ostaviti nesmetanu.upotrebu svih sila koje im priroda pruža i koje ...ona ne mogu zloupotrebjiavati'.'Ti'vo načelo.-'* Iroba.ih pomoći u svemu "Što im nedostaje, bilo u.razboritosti, bilo u snazi, u svemu što zahteva fizička potreba. Drugo načelo. s -Pri-pomoćLkoia im se daie, treba se ogiimičiCE^juSvo na ono što je stvarno korisno ne popuštajući _ni u čem njihovoj ćudIjivosti iii njihovoj nerazumnoj želji, jer ćudljivost ih neće mučiti, ak aje sami ne izazovemo, budući da onanije miraz prirode. Treće načelo. ^Pažljivo treba proučavati njihov jezik i njihove znakove, da bi.. smo u doba, u kom se ne mogu pretvarati,, razlikovali .šta u njihQvimiže\jama ističe neposredno iz prirode a šta iz ćudljivosti. ........ .ifdtvrto načelo., Duh ovih propisa ide za tim da deci dopustimo više prave slo­ bode a manje vlasti, da ih priviknemo da više sama rade i da tnanje 51 51

traže tudju pomoć. Kad se na ovaj način većzaranmpriviknu da do­ vode u sklad svoje želje sa svojim silama, manje će osećati oskudicu onoga što neće biti u stanju da postignu, U tom je nov i vrlo važan razlog da telo i udove dece ostav­ ljamo, potpuno slobodne, uz jedinu opreznost, da ih sačuvamo od pada i da im oduzmemo iz ruku sve čim bi se mogla ozleđti. ^Jespovno je da će đete, čije su mrke i telo slobodni, manje pla­ kati negoUete koje je utegnuto'u povoje.'Ko poznaje 'samo fizičke potrebe plače samo onda kad pati, i to je veoma dobra strana jer on­ da znamo na vreme kad mu je potrebna pomoć, te ne smemo, ako je ikako moguće, propustiti nijedan trenutak, da mu je ne pružimo. Ali ako ne možemo oblažiti njegove bolove, treba da ostanemo m ir­ ni i da ga ne milujemo u ime umiranja; naše milovanje neće ublažiti zavijanje u njegovu trbuhu: inače će zapamtiti šta treba da čini, pa da bude milovano; a kad jednom sazna kako nas može upotrebiti po svojoj volji, onda je postao naš gospodar, onda je sve izgubljeno. Manje smetana u svome kretanju deca će manje plakati; ma­ nje uznemivarani njihovim plakanjem, manje ćemo se naučiti umi­ rujući ih; manje izložena pretnjama i rede milovanja, manje će biti plašljiva i tvrdoglava i više će ostajati u svom prirodnom stanju. De­ ca manje dobijaju kilu dugotrajnim plakanjem negoli neprestanim umirivanjem, a za dokaz ću navesti to što upravo najzanemarenija deca mnogo manje od toga pate nego druga.. Daleko sam od toga da stoga želim da se ona zanemaruju; naprotiv stalo je do toga da im izlazimo u susret, i da ne dopustimo da nam ona svojom vriskom skreću pažnju na svoje potrebe; ali još manje želim da ona krivo shvate brigu koja im se ukazuje. Zašto bi se ona uzdržavala od plača kad jednom uvide kakve koristi mogu postići plačem? Poznajući vređnest koja s odaje njihovom čutanju, čuvajući se da ga rasipaju. Ona mu, najzad, dignu vrednost u tolikoj meri da ga više nije mo­ guće platiti, i onda nastupa opasnost da se prekomernim plakanjem naprežu, iscrpljuju, pa Čak i ubijaju. - Neprestano..plakanje j ednog detea koje nije ni u tegnuto ni bolesno, i kome ništh ne nedostaje, posledicaje samo navike i tvrdo­ glavosti. Krivicu za to ne nosi priroda nego đbjkmja koja je po­ većava zato što ne ume da podnese neugodnost plakanja, ne pomišljajući pritom da se đete potstiče đa sutra plače još više baš zato stoje danas ućutkano. Jedino sredstvo da ovu naviku izlečimo ili pređu pređimo, sastpji se u tome đa na iju ne obraćamo nikakvu pažnju.Nikd~ne voli da se zabadava trudi, "pa ni deca: Ona su tvrdoglava u svojim po-

Jtušajima; ali ako mi imamo više postojanosti nego ona jogunstva, ubrao izgube volju.i okane se uzaludna posla. Na ovaj način uštedjujemo im suze i navikavamo ih cla i”E liju iz ćudljivosti ili iz jogun­ stva, pa hoćemo da ih odvratimo od toga, uspećemo sigurno u svojoj nameti, ako ih zabavimo kakvim ugodnim predmetom koji upada u oči i koji će ih nagnati da zaborave da su htela plakati. Većina đojkinja odlikuje se u ovoj veštini, pa je od velike koristi ako se ona paž­ ljivo upotrebljava; ali je od najveće važnosti da dete ne primeti našu nameru da ga zabavljamo, nego da se zabavlja ne misleći da pazimo na njega: ali upravo u tom su sve dojkinje nevešte, Decu prerano odbijaju od sise. Vreroe. u koie ih. treba odbijati i ođređjuj'e~nicanje' zruba-koje je običpo spojeno s mukama i s bolovi­ ma. Instinktivno stavlja dete tada u usta sve što.drži u rukama da bi grizlo. Svet misli da ćc doletu olakšati nicanje zuba, ako mu da za igračku kakav tvrd predmet, kao belokost ili "vučji zub"30. Qržim da je to mišljenje pogrešno. Umesto da umekšaju desni, tvrdi ih pred­ met, naprotiv, čine žuljevitim i tvrdim i uvećavaju bolove i muke probijanja Uzmimo uvek instikt za obrazac. Nikad ne vidimo da mladi psići vežbaju svoje zube, koji im niču. na šljunku, železu ili na kostima, nego na đrvetu, koži, kipama i mekim predmetima koji popuštaju i u koje se zubi mogu zariti. Više ni u čem ne znamo biti jednostavni, pa ni s obzirom na decu. Praporci od srebra, zlata, od korala, od izbrušena kristala, igračke svake cene i svake vrste: koliko beskorisnih i škodljivih stvari! Dalje s tim besposlicama! Dalje s praporcima i igračkama! Male grančice s njihovim plodovima i s njihovim lišćem,, glavica maka u kojoj se čuje kako zvuči semenje, komadić slatkog drveta koji može sisati i žvakati, isto će toliko zabavljati dete koliko sve ove krasne sitnice, i pritom će se izbgći ta šteta da se ono privikne već od rodjenja na raskoš. /I™ j Ctažte ie .priznata ik ia š a hrana.Uzvareno i^lekpj dphro nekuvanl^^aIhjyTO?a«yU'-mnogO'n'e'či'stoće u stoma­ ku i..ne gode .mu. U kaši"Se brašno slabije skuva nego u hlebu, a povrh toga nije uskislo; po mom mišljenju, supa od hleba i kaša od pirinča bolje su. Ako neko aspolutno hoće da pravi kašu, dobro jeđ a se 'p re fo 'p b ra šn o malo prži. U mom se zavičaju od takvog brašna pripravlja vrlo ugodna i vrlo zdrava supa. Supa od povrća i supa od mesa su isto tako osrednja hrana za decu, te ih treba upotrebljavati što je moguće manje. Od važnosti je da se deca odmah naviknu na3 6 tala.

36 Dont-dc loup, nc zub od vuku, nego ako nazvano sredstvo za čišćenje me­ •

53

žvakanje; to je pravo sredstvo da se olakša nicanje zuba; i kad počnu gutati, s jelom pomešana pljuvačka pomaže varenje. Ja bih im stoga odmah dao 'suvo voće i hlebne kore da žvaću, dok bih im za igračke dao komadiće tvrda hleba ili .dvopeka* slična pijemontskom hlebu koji je tamo poznat pod imenom g r i s (grisse). Umekšavajući ovaj hleb u svojim ustima najzad bi ga pomalo i gutala, zubi bi im probili, i ona bi bila odbijena od sise gotovo pre nego bismo to primetili. Seljaci imaju obično vrlo dobar stomak, a oni se odbijaju od sise jedino na ovaj način. Deea Čuju od svoga rođjenja’đa se govori;govori im se ne samo pre nego što razumeju ono što im se kaše, nego čak i pre nego što mogu da ponove glasove koje Čuju. Njihovom još ukočenom govor­ nom organu treba dugo vremena dok postane sposoban da imitira tonove koji se izgovaraju pred njima, i nije još ni to sigurno da li dečje uho ispočetka isto tako jasno čuje kao naše uho. Ja ne zameram što dojkinja zabavlja dete pesmama i vrlo veselim i vrlo razno­ likim tonovima; ali zameram, što ga neprekidno zaglušuje bujicom suvišnih reči od kojih ono razume samo glas kojim ih ona izgovara. Želeo bih da prvi glasovi, koje dete čuje, budu tetki, lakoshvatljivi, jasni često ponovljeni, i da se reči, koje oni označuju, odnose samo na vidljive predmete koji se odmah mogu detetu pokazati. Nesrećna okretnost u služenju rečimakoje ne razumemo, počinje ranije nego što se misli. Učenik sluša u razredu preklapanje svoga učitelja kao što je u pelenama slušao brbljanje svoje dojkinje. Meni se ični da bi bilo vrlo mudro vaspitati ga tako da ništa od toga ne razume. Kad počnemo da se bavimo postankom jezika i prvim razgovo­ rima dece, nehotično nam se nameću mnogobrojna razmišljanja. Ma šta se činilo, ona će uvek na isti način naučiti da govore, i u ovoj su stvari potpuno suvišne sve filozfske spekulacije. Već u početku ona imaju, takoreći, posebnu gramatiku za svo­ je doba, i njena sintaksa ima opštija pravila negoli naša; i kad bismo na nju upravili svoju pažnju zadivila bi nas tačnost kojom se đeca drže izvesnih analogija vrlo pogrešnih, ako' se' hoće,41i~k©je-&u uprkos tome sasvim pravilne, i koje su nam neprijatne jedino zbog njihove tvrdoće, ili stoga što nisu uobičajene. Nedavno sam čuo ka­ ko je otac pokarau svoje jadno dete zato što mu je reklo; "Oče, hoću ili ići onamo?" (mon pere, iral-je-t-y?). Iz ovoga se vidi da li se ovo dete bolje držalo analogije nego naši gramatičari; jer budući da su njemu govorili: "Hajde onamo!? (Vas-y"), zašto ono ne bi reklo: "Mom pere, iral-je-t-y?" Neka se pritom ima na umu, s koliko je veštinom ono izbeglo zev u "irai-je-y" ili "u ira-je?" Je li krivo siro54

mašno đete, što smo mi bez potrebe izbacili iz rečenice određni pri­ log o n a m o, jer nismo znali šta ćemo s njime? To je nesnosna pe­ danterija i potpuno suvišan trud što jogunasto nastojimo da kod dece neprekidno popravljamo sitne pogreške.u jeziku koje će ona s vremenom sigurno ispraviti sama od sebe. Govoriti uvek pravilno u njihovoj prisutnosti, pobrinite sc da se najugodnije osečaju kad su s vama, i onda možete biti sigurni da će se njihov govor očistiti malo pomalo prema vašem, a da,ih nikad neće trebati koriti zbog tih po­ grešaka. - Ali ima jedna zabluda od još veće važnosti koju takodje možemo lako izbeći, a ta je zabluda u tome što hoćemo da nam deca prerano progovore, kao da se bojimo da neće sama od sebe naučiti govoriti. Ova nerazborita žurba izvodi upravo suprotan efekat. Usled toga progovore kasnije i nejasnije: preterana pažnja, koja sq poklanja svemu što ona kažu, oslobađa ih od nastojanja da razgovetno izgovaraju; i kako jedva izvolevaju da otvore usta, to veliki broj od njih zadrži doživotno pogrešan izgovor i nejasana način go­ vora, tako da ih gotovo ne možemo razumeti. Ja sam dugo živeo međju seljacima i nikad nisam nikoga čuo da tepa; ni čoveka, ni ženu, ni devojčicu, ni dečaka. Otkud to dolazi? Jesu li organi seljaka drukčije građjeni nego naši? Ne nego su drukčije uvežhani. Nasuprot mom prozoru je humka na kojoj se skupljaju meštanska deca da se igraju. Ma da su prilično daleko od mene, ipak potpuno razabiram sve što govore, pa mi često puta pruže zgodan materijal za ovo đelo. Svaki dan me vara moje uho u pogledu njihovog uzrasta; držim da čujem glasove desetogodišnje dece; pogledam, kad onamo, ja vidim veličinu i crte dece ođ tri, četi­ ri godine. Nisam ja sSm izložen ovoj obmani; gradjani, koji mi dola­ ze u posotu i koje pitam o tome, padaju svi u istu zabludu. To dolazi otud, što gradska deca,: Ijbja se do svoje pete ili šesste godine vaspitavaju u sobi i pod okriljem vaspitateljke, treba samo da stanu mu mlati, pa da ih odmah raznmeju; čim otvore usta, od­ mah se oko njih trude da pogode šta hoće da kažu; kazuju im reči koje deca rdjavo ponavljaju,i samo zbog svoje stalne pažnje mogu te osobe, koje su neprestano oko njih, pogoditi više šta su ona htela reći negoli šta su zaista rekla. Na selu je sasvim drukčije. Seljanka se ne nalazi neprestano uza svoje đete; dete je stoga primorano da ono Što joj hoće da kaže, reče sasvim čisto i sasvim glasno. U poljima, raštrkana i udaljena od oca, majke i ostale dece, seoska deca se vežbaju u tom da ih iz daljine čuju, pa mere snagu svoga glasa prema odstojanju koje ih5 55

deli od osoba s kojima govore. To je pravi način učenja jasnog govo­ ra, a ne tepanje samoglasnika na uho pažljivoj vaspitačiđ. Može se dogoditi da se seosko dete stidi da odgovori na pitanje, ali Sto kaže, to kaže razgovetno; naprotiv, sluškinja mora kod gradskoga đeteta da igra ulogu tumača, inače niko ne može razumeti šta ono mumla.37. Kad dečaci odrastu, morali bi ispraviti ovu pogrešku u gimna­ zijama, a đevojčice u manastirima; i doista i jedan i drugi obično go­ vore razgovetnije od onih dečaka i đevojčica koji su se vaspitali jedino u roditeljskoj kući. Ali što im sm eta'đa ikad postignu jasan izgovor, kao što ga imaju seoska đeca, to je, što moraju da uče napa­ met tako mnogo stvari i da redtuju sasvim glasno ono što su naučila: jer se učeći naviknu na mrmljanje, na nemarno i pogrešnd izgovaranje, a s recitovanjemm ide još gore; ona s mukom traže svo­ je reči, a usto razvlače i otežu pojedine slogove; nemoguće je, kad pamćenje izda, da i jezik ne stane zapinjati:; Na ovaj način se pri­ svaja ili zadržava pogrešan izgovor. Kasnije će se videti da moj Emil neće imati takvih pogrešaka, i ako ih bude imao, one neće biti posledica istih uzroka. Priznajem diLpuogt jjjjrotLi.soljaoL.pad9j.tt. u „diugtUtt'ojnost; oni govore "gotovo uvek glasnije nego što treba, njihov govor zvuči tvrdffJLpporo usleđ njihovog pretevano jasnoga izgovaranja, oni od­ već jako naglašiiju roči, prave rđjav izbor uTcčima itd. Ali ponajprije, ova mi se krajnost čini mnogo manje po­ grešnom od one druge, budući da je prvi zakon svakoga govora njegova opšta razumljivost; najveća pogreška, koja se može učiniti, to je nerazumljivo govoriti. Ko ide -za tim da govori bez naglaska, ide u isto vreme za tim da govoru oduzme njegovu draž i njegovu snagu. Naglasak je duša govorajon ga prožima i ubeđljivošću. N a­ glasak laže manje nego reč; stoga ga sc dobro vaspitani ljudi možda i plaše toliko. Iz ove navike, da se sve govori u istom tonu, potekao je zao običaj da ismevamo ljude, a da oni ne primećuju, Od onih, koji ne naglašuju, čujemo razne smešne, nacifrane, pomodne načine govora kojima se naročito služe mladi dvorani. Ovo cifranje u rečima i u držanju obično čini da smo mi, Francuzi, ispočetka stranim narodima odvratni i nesimpatični. Naša fizionomija bolje 37I tu ima izuzetaka, i često clcca, koja su ispočetka vrlo tiha, kasnije, kad jednom počnu razvijati svoj glas, postanu vrlo bučna. Ali kadi bih so hteo upustiti u sve ove pojedinosti, nikad ne bih bio gotov; svaki razuman Čitalac mora u videti da su premnogo i premalo mane koje potiču iz iste pogreške, a mogu se popraviti na isti način pomoću moga metoda. Smatram da su nerazdvojna ova dva načela: "Uvek dosta" i “Nikad previše". Ako se prvo pravilno primeni, drugo iz njega nulna proističe. '

kazuje pravi smisao naših reči nego naš govor. To nije sredstvo da se stiče simpatija. Sve su ove sitne pogreške, od kojih brižno nastojimo sačuvati decu, neznatne; vrlo lako ih možemo otkloniti ili popraviti; ali se ni­ kad ne mogu popraviti one koje deca usvoje našom krivicom, kad im dopuštamo da govore tiho, nejasno, bojažljivo, kad kritikujemo neprekidno njihov ton i prečišćavamo svaku njihovu reč. Čoveku, koji nauči govoriti samo s damama, slabo če se čuti glas kad komanduje bataljonom, i neće imponovati svetini u pobuni. Naučite najpre decu da govore s ljudima, pa će. kad ustreba, znati da govore i sa ženama. Othranjena na selu, u svo.i seosko! prostoti, vaša će daća dobiti zvonkijrgTaSi'neće tu prisvojiti nejasno, mucanje gradske dece; neće pmvqjjS ni „seoske izrazem lžkaS kt t 0 n;;ttl'^eHiK::'bar-kko,-izgubiti, je r će učitelj, koji živi s njima od njihova rođjenja i iz dana u dan sve isključivijc živi za njih, predupređiti svojim pravilnim govorom upliv seoskoga govora ili će ga izbrisati. Emil će govoriti isto tako čisto francuski kao ja, ali će govoriti jasnije i mnogo.razgovetnije nego ja. .Dctc, koje počinje da rr~/, m i, sme tla ču ;o^sa?n,o takve reči koje su mu raiuffljlvel'sftie cta"|odha#a^amd..one reči koje je u stanju 'd a jasno izgovori. Trud, koji orio pritom sebi izdaje, nehotično ga navodi na to da ponavlja isti slog, kao da bi htelo da se vežba u što jasnijem izgovaranju.Kad počne mucati, ne razbijajte glavu tim tla pogodite šta hoće da kaže.Kć zahteva da ga uvek slušamo, kad on gđvori, prisvaja sebi. na taj.način neku vrstu vlasti, a dete no sme imati nikakve vlasti. Dosta je da se vrlo pažljivo pobrinete za ono 5što mu jc poti'đbmo; njegova je stvar da vam objasni šta mu je po­ trebno. Još manje ga smemo goniti da što ranije počne da govori; što više butle.uvicljalo korist govora,to će sc više truditi da ga samo nauči. govore, nikad ne a,;,ali njihovo -kasno .pt^ovaranTe nije govore tako j; ‘uzrok pogrešci organa, nego baš naprotiv, ona počinju tako kasno govoriti zbog pogreške u organu, jer z^dD TonFrnače^ro’gbvorima kasnije nego druga đcca? Imaju li ona manje prilike da govore i potstiču li ih manje na to? Baš naprotiv, zbog brige koju Izaziva to za­ kašnjenje trudimo se, čim ga primetimo, mnogo više oko njih da bismo ih -privoleli da počnu govoriti, nego oko one dece koja su već ranije jasno izgovarala;! ova nevešto primenjena revnost može mno­ go đopiineti tome da se njihov govor učini nerazumljivim; uz ma57

Deca, koju previše silimo đa govore, nemaju vremena ni dsa naučg^MM no o n d lto “iB"fO'nlmo da govore; naprotiv, ako im prepustmio'na“1v(3lju)ve2bajU se najpre u izgovoru najlakših slogova, i spajajući s njima malo pomalo znače­ nje koje pogadjamo prema njihovim gestovima, ona nam daju svoje vlastite roči pre nego što od nas nauče naše; stogausvajajuovetek pošto ili razumeju: Kako ih ne gonimo da ih odmah upotrebljavaju, ona najpre dobro ispitaju kakvo im značenje mi dajemo, pa kad u to budu sigurna,onda ih prisvoje. ' Najveće zlo od prenagljivanja, kojim gonimo đeću đa progovo­ re pre potrebe, nije u tome što prvi razgovori koje vodimo s njima, i prve reči koje ona izgovaraju, nemaju za njih nikakva značenja ne­ go što imaju drukčije značenje od našeg, a da mi to ne možemo primetiti,tako đa se, ako i izgleda da nam odgovaraju potpuno tačno, ustvari ne razumemo međjusobno, Ovoj okolnosti, što ijedna i dru­ ga strana jednoj te istoj reči daje drugi smisao, obično se pripisuje iznenađjenje u koja vas katkad dovode razgovori dece, iz kojih stva­ ramo pojmove koje ona nikako nisu vezala s tim razgovorima. Ja smatram da je ovo slabo poklanjanje pažnje s naše strane pravom smislu što ga reči imaju za decu, uzrok njihovih prvih zabluda; i ove zablude čak i onda pošto se đeca već izleče od njih, vrše uticaj na pravac njihova duha kroz čitav njihov život. Pružiće mi se kasnije više puta prilika da ovo primerima osvetlim. - Stoga treba ograničiti, što je više moguće, dečji rečnik. Vrlo velika je nezgoda što dete ima više reči nego predstava, i što zna imenovati više stvari nego što može s njima spojiti predstava. Uveren sam da je jedan od razloga zašto seljaci imaju više prirodnog uma nego varošani, u tome što im je siromašniji rečnik. Oni imaju malo pojmova, ali ti su pojmovi u medjusobnom skladu. Prvi razvoji detinjstva vrše se gotovo svi u isto vreme. Dete nauči skoro ulstoV rem e da govori* jede i hoda. Ovaj period razvoja JiliLusteari prvu epohujyegcm g& vbia. Pre nje ono nije ništa više .nego ono što je bilo" u majčinoj utrobnono nema'mkakva osećanja, nikakva pojm aJM va.ako ima osečaja; bno ne ošeća Čak hi švoju'via-

.^iL eppenciju..

"

. Vivit, et vime nescius ipse mae38. Kraj prve knjige. 38Živi, a nije svestan svog sopstvenog života. Ovid., Trist., lib, I.

•.

DRUGA KNJIGA

Ovde počinje drugi period života s kojim se ustvari svršava đetinjstvo; jer reči infans i puer nemaju isto značenje. Prva je sadržina u drugoj i označava dete k o j e j o š n e m o ž e d a g o v o r i , otuda nalazimo kod Valerija Maksima puerum infantem 1. Ali ja ću se služiti i dalje rečju đetinjstvo, sve do doba za koje naš jezik ima i druga imena. Ka.ri.deca Ovaj napredak je prirođandedan jezik potiskiiiedrugi. Čim su u stanju da recima iskažu patnju, zašto Bi to kazivala dernjavom, izuzevši onda kad je njihov bol odviše jak da bi ga rečima mogla izraziti? Ako onda ipak nastavu da plaču, krivica je do osoba njihove okoline. Čim Emil jednom rek­ ne: "Boli me", potrebni će biti vrlo žestoki bolovi koji bi ga nagnali na plač. Ako je dete slabunjavo i osetljivo tako da od prirode vrišti ni za šta, ja ću ubrzo Zapušiti njegovo suzno vrelo tim što ću ga pustiti da se uzaludno isplače. Dok plače, neću mu se nipošto približavati; ali ću mu pritrčati čim se umiri. Uskoro će se promeniti njegovo po­ našanje, to Će me zvati ćutapjem, ili najviše tako da će pustiti jedan jedini krik. Samo prema vidnom uspehu prosudjuju đeca značenje znakova, za njih nema drugoga načina: ma kako da se ozleđi dete, retko se đogadja da plače kad je samp^osim ako se nada da će ga ko čuti. Ako padne, ako se udari u glavu tako da mu odskoči čvoruga, ako mu podje krv na nos, ili ako poseče prst, neću se uznemiriti i pritrčati mu odmah u pomoć, nego ću bar neko vreme ostati miran. Zlo se dogodilo, dete mora izdržati bol; sva bi moja revnost izazvala jedino to da ga još više uplašim i da uvećam njegovu osetljivost. Ustvari, kad se ozledilo, više nas muči bojazan negoli bol. Ja ću mu bar ušteđeti zebnju; je r sasvim je sigurno da će se u prosuđjivanju svoga bola ravnati prema meni: ako me vidi kako trčim uznemiren 1 Lib. I, cap. 6.

59

da ga tešim i da ga žalim, držače da je propalo;, aji vidi li da sam hladnokrvan, domalo će i ono postati hladnokrvno, te držati da je ozleda zalečena, čim više ne bude osećalo bol. U to se doba počinje teći srčanost;podnosiće bez straha lake bolove, naučimo se postepe­ no podnositi velike. Ne samo da neću brižno čuvati Emila od svake ozleđe nego bi mi štaviše, bilo žao ako se nikad ne bi ozledio i ako bi odrastao ne poznavši bol. Patnja ie_nrva-&tvat..koiu on mora naučiti; to će mu bi­ ti najpotrebnije da znaJTžgTeda’"3a su ffica'Hm ozatom alena i slaba da bi se mogla podvrći ovoj važnoj nastavi bez opasnosti. Ako dete padne nenadno, neće slomiti nogu; ako se udari štapom, neće slomi­ ti vuku; ako uhvati za oštar nož, neće ga čvrsto stegnuti, pa se neće duboko poseći. Nije mi poznat nijedan primer da se dete, koje je sčmo sebi bilo prepušteno, udarilo, osakatilo ili teško ozledilo, pretpo­ stavivši da nije bilo lakomisleno ostavljeno na uzvišenom mestu ili uz vatru bez nadzora, ili da nisu opasna oruđja metnuta tako da ih je ono moglo dohvatiti. Sta da kažem o onom arsenalu veštačkih sredstava kojim okružujemo dete da ga na sve moguće načine nao­ ružamo protiv bola, tako da će, kad odarste,izloženo bolu bez srčanosti i bez iskustva, držati da će umreti, čim ga ubode igla, a onesvestiti se čim ugleda prvu kap svoje krvi? U svojoj pedantnoj maniji da poučavamo, uvek hoćemo da učimo đecu onome što bi ona sama od sebe daleko bolje naučila, dok zaboravljamo na ono čemu bismo ih jedino mi mogli naučiti. Ima li išta gluplje od truda što ga sebi zadajemo učeći ih da ko­ račaju, kao da je ikad iko video čoveka koji zato rie bi mogao ići što gaje dojkinja nekad zanemarila? Naprotiv, koliko vidimo ljudi koji čitavog života idu rdjavo jer su naučeni da tako idu! Emil neće imati ni debelo postvljenu kapu2, ni dečja kolica, n dubak; ili bar, čim mogne staviti jednu nogu pred drugu, biće pridržavan još samo na popločanim mestima, ali tako da preko njih predje što brže3. Umesto da čami u pokvarenom sobnom vazđuhu, biće vođjen sval dan na livadu. Neka tamo trč i i neka se zabavlja; neka padne sto puta na dan, tim bolje, jer ćeVanije naučiti da usta­ je.Blagodet slobode biće naknada za mnoge ozlede. Moj će se vaspitanik često udariti o što, ali će uvek biti veseo; ako se vaši 2 Kapa sa Širokim obodom od čvrsto materijo, koja se stavljala u Rusoovljevo doba doci na glavu da no bi ozleđila glavu pri padu. 3 Nema ništa smošnijc ni nesigurnije od hoda ljudi koji su se, kad su bili mali, učili da idu pomoću dupka. Ovo jc takođe jedno od opaZanjakoja se zbog svoje opšte priznate račnosti nazivaju trivijalnim, i koju,su tučna nc samo u jednom smislu.

vaspitanici manje pozleđjuju.zato nikad nisu gospodari svoje volje,, Uvek su nekako sputani, uvek potišteni. ISumnjam da je dobit na njihovoj strani. I drugi jedan napredak, naime razvoj i napredak njihovih sna­ ga, čini da deca manje plaču. Pošto sad imaju više svoje vlastite sna­ ge, manje im je potrebna tudja pomoć. Sa snagom se istodobno razvija razboritost koja đecu osposobljava đa pravilno rukuju tom snagom. Na ovom drugom stepenu počinje ustvari individualni život; tada baš đete postiže samosvfjst. Pamćenje rasprostire osećaj identičnosti na "sve trenutke đefihjeg života; ono uistinu postaje2 je­ dinstveno biće koje se uvek oseča kao isto, te je po tome već sposob­ no za sreću ili za beđu. Stoga je od važnosti đa ga od toga časa smatramo kao moralno biće. Ako i sklopimo približan račun o krajnjoj granici ljudskoga života, kao i o verovatnosti koju imamo u svakom uzrastu da ćemo dostići tu granicu, ipak ništa nije nesigurnije od trajanja života u svakoga pojedinog čoveka; malo njih stigne do ove krajnje granice. Život je u svom početku izložen najvećim opasnostima; što smo ma­ nje živeli, manje se smemo nadati da ćemo živeti. Od sve dece, koja se rode, najviše polovina doživi mladićko doba, i verovatno je da vaš vaspitanik neće doživeti muževno doba. Šta da se misli, dakle, o sadašnjem vaivarskom vaspitanju ko­ je sadašnjost žrtvuje nesigurnoj budućnosti, koje đetetu udara oko­ ve svake vrste, te ga već od prvoga početka čini nesrećnim da mu u dalekoj budućnosti pripravi neku nazovi-sreću koju ono, verovatno, nikad neće uživati? Kako bismo mogli, čak i onda kad bi ovo vaspita'nje bilo razumno s obzirom na svoju svrhu, bez negodovanja gledati, kako su ova jadna nesrećna bića podvrgnuta nesnosnom jarm u i osuđjena kao robijaši na neprestane radove, a da se pritom ne mogu izvesno nadati da će jednom izvući korist iz tolikih napo­ ra? Godine radosti prođu im u suzama, u kaznama,u pretnjama i u ropstvu. Mučimo nesrećno dete radi njegova dobra, a ne uvidjamo da na taj način dozivamo sm rt koja će ga snaći usred ovih tužnih priprema. Ko zna koliko dcce propadne kao žrtva preterane mudro­ sti oca ili učitelja? Srećna su ona deca koja izmaknu takvoj okrutno­ sti! Jedina je korist,koju izvuku iz podnesenih patnji, u tom što um ru ne žaleći za životom u kom su poznala samo patnje. Ljudi, budite čovečni, to je vaša piva dužnost; budite čovečni prema svim staležima, prema svim uzrastima, prema svemu što ljudskoj prirodi nije strano. Poznajete li kakvu drugu mudrost iz­ van čovečnosti? Ljubite detinjstvo, budite naklonjeni đečjim igra61

ma, njihovim zadovoljstvima, njihovom ljupkom mstiktu, Ko oci vas nije katkad zažalio za ovim srećnim uzrastom u kome osmeh uvek lebdi na usnama i u kome mir uvek ispunjava dušu? Zašto hoćete da oduzmete ovim malim nevinim bićima uživanje tako kratkoga vremena koje brzo mine, i tako skupoccnoga dobra koje ona ne mo­ gu zloupotrebljavali? Zašto hoćete đa im ispunite gorčinom i bolovi­ ma ove prve, tako brze godine, koje se ni vama ni njima više ne mogu povratiti? Čuvajte se đa se jednom ne pokajete što ste im oduzeli dno malo kratkih trenutaka koje im je priroda dala: čim bu­ du mogla đa osete zadovoljstvo što postoje, dopustite im da uživaju u njemu; pobrinite se đa ona, u koji bilo čas da ih bog pozove, ne umru ne okusivši život Koliko će se glasova podići protiv mene! Izdaleka već čujem vi­ ku one lažne mudrosti koja nam neprestano postavlja ciljeve što leže izvan nas,koja uvek sadašnjost drži ni za šta i večno juri za onom budućnošću koja sve više odmiče što mi idemo dalje. Ona uvek ima posla s okolnostima koje su sasvim strane našim i upoz­ naje nas samo s takvim u kakvim se nikad nećemo naći, Ođgovoriće mi se đa je ovaj životni period pravo vrerne za popravljanje rđjavih čovekovih sklonosti; da u detinjsko doba, gđe se kazne manje esećaju, moramo kazne umnožavati da bismo ih se rešili u doba razuma. Ali ko vam jamči da izvođjenje ovoga plana leži u vašoj vlasti i da sve.ove lepe pouke, kojima opterećujete slabi detinji duh, njemu neće jednoga dana doneti više štete nego koristi? Ko vam jamči đa mu nešto uštedjujete bolom što mu ga neštedimiee zadajete? Zašto mu pripravljate više patnji nego što to dopušta njegovo stanje, kad niste sigurni da će sadašnje patnje pred up red iti buduće? I kako ćete mi dokazati da ove rđjave sklonosti, od kojih tvrdite da ćete ga izleći ti; ne dolaze više kao posleđica vaše nevešto primefijene brižljivosti, nego kao miraz prirode? Zlosrećna li stara­ nja koje jedno biće čini nesrodnim U sadašnjosti zbog nade da će ga u budućnosti učiniti srećnim! Ako ovi svakidašnji mudrijaši brkaju razuzdanost sa slobodom, i dete koje hoćemo đa učinimo srećnim s đetetom koje se mazi i kvari, poučićemo ih da to razlikuju. Da se ne bismo odavali praznim maštanjima, ne zaboravimo na ono što priliči našem stanju. Čovečanstvo ima svoje mesto u re­ du stvari; detinjs'vo opet ima svoje u redu ljudskoga života: mora­ mo posmatrati čcveka u čoveku, a dete u detetu. Svakome dati svoje mesto i učvrstiti ga na njemu, okrenuti ljudske strasti putevima koji se ne protive ljudskoj prirodi, to je sve što možemo učiniti za čovekovu sreću. Ostalo zavisi od spoljašnjih prilika koje nisu u našoj vlasti. 62

Mi ne znamo šta je to apsolutna sreća ili nesreća, Sve je^u ovom životu izmešano; u njemu ne uživamo nikakvo čisto osećanje; u njemu ne ostajemo ni dva časka u istom stanju. Utisci našeg du­ ha, kao i piomene našeg tola, neprestano se izmenjuju. Dobro i zlo su naše zajedničko nasleđstvo, iako u različitoj meri. Najsrećniji je onaj koji podnosi najmanje nevolja i briga; najncsrećniji jo koji oseća najmanje zadovoljstva. Uprkps svoj različnosti zemaljskoga života, ipak smo u tom svi jednaki da moramo proživeti više gorkih nego slatkih časova. jOvde na'zemlji je, dakle, ljudska sreća samo negativno stanje; treba je merit! prema najmanjem broju muka što ih pretrpimo. Svako osećanje bola je nerazđeljivo od želje da ga se oslobodi­ mo; svaka predstava o uživanju nerazdeljiva je od želje da ga uživa­ mo; svaka želja predstavlja oskudicu, a svaka oskudica, koje smo svesni,bolna je; iz ovoga razloga naša nesreća se sastoji od nesrazmeraosti naših želja i naši sposobnosti da ih zadovoljimo. Osećajno biće, koje bi imalo sposobnosti da ispuni sve svoje želje, bilo bi apso­ lutno srećno biće. U čemu se, dakle, sastoji ljudska mudrost ili put ka pravoj sreći? Doista ne u smanjivanju naših želja, jer kad one ne bi trošile svu našu moć, jedan bi deo naših sposobnosti ostao besposlen, pa ne bismo mogli uživati potpuno svoje biće. A još se manje sastoji u povećanju naših sposobnosti, jer kad bi se i naše želje istovremeno povećale u još većoj meri, postali bismo tim samo beđniji; nego se sastoji u smanjivanju preteranih želja u odnosu prema našim spo­ sobnostima i u dovođenju naše volje I naše moći u potpun sklad. Stoga će duša samo tada ostati mirna i čovek sređjeno živeti, kad mu sve sile budu u redu. Tako je priroda, koja sve radi najmudrije, uredila u početku. Neposredno nam daje samo želje koje sp potrebne za naše održanje, i sposobnosti koje su dovoljne za njihovo zadovoljenje. Sve je druge stavila u dno naše duše kao rezervu,' da s e tu razvijaju po potrebi. Samo u ovom primitivnom stanju želja i sposobnost su u ravnoteži, te čovek nije nesrećan. Čim, međjutim, sve virtuelne čovekove sna­ ge stupe u akciju, probudi se uobrazilja, najaktivnija od svih njih, i preteče ih. Uobrazilja je ona sila koja, bilo u dobra bilo u zlu, za nas proširuje granice onoga Što je moguće, i koja sleđstveno pobuđjuje i hrani želje pomoću nade da ćemo ih zadovoljiti. Ali cilj, koji se ispočetka činio ha dohvatu, beži brže nego što ga možemo slediti; kad mislimo da smo ga stigli, preobrazi se i pokaže se u još većoj da­ ljini. Ne videći više provaljeni put, držimo ga kao ništa; a put, koji 63

imamo da prevalimo, povećava se i oteže bez prestanka. Tako se iscrpemo ne stigavši do čija; i što se više predajemo uživanjima,to više ođ nas beži sreća. Naprotiv, što se manje čovek udaljio od svoga prirodnog sta­ nja, to je manja razlika izmeđju njegovih želja i njegovih sposobno­ sti, te je prema tome manje udaljen od prave sreće. Nikad nije manje nesrećan nego onda kada izgleda da nema ništa, je r beda se ne sastoji u oskudici stvari nego u tome što smo svesni te oskudice. Realni svet ima svoje granice, imaginarni svet je bezgraničan: pošto prvi ne možemo proširiti, suzimo drugiyer jedino iz njihova nepodudaranja nastaju sve naše patnje koje nas čine doista nesrećnim. Izuzimajući snagu, zdravlje i mirnu savest, sva dobra ovo­ ga života su zamišljena; izuzimajući teleshe bolove i giižu iavesti, sve su naše patnje imaginarne. Reći će mi se d aje ovo opštelpmnato nlčelo, ja to dopuštam; ali njegova praktična primena nije opšta; a ovde se upravo jedino i radi o praktičnoj primeni. Kad se kaže d aje čovek slab, šta se time hoće da kaže? Reč sla­ bost označuje odnos, odnos bića na koje se ona primenjuje. Ono biće, čija je snaga veća nego što zahtevaju njegove potrebe, jako je biće, pa bila to buba ili crv; naprotiv ono, čije su potrebe veće od snage koja je potrebna za njihovo zadovoljenje, slabo je biće,pa bio to slon ili lav, osvajač ili junak, pa štaviše i bog. Buntovni andjeo, koji se odrekao svoje prirode, bio je slabiji nego srećni sm rtnik koji živi u miru, prema svojoj prirodi. Čovek je vrlo jak, kad se zadovo­ ljava da bude samo ono što je;on je vrlo slab, kad hoće da se uzdigne iznad čovečanstva, Stoga nemojte uobražavati da uvećavanjem svo­ jih sposobnosti uvećavate istrovremeno i svoju snagu; naprotiv, vi je umanjujete, ako je vaša oholost nađmašuje, Izmerimo poluprečnik svoga kruga pa ostanimo u središtu kao pauk u sredini svo­ je mreže; onda ćemo uvek biti dovoljni sami sebi, i neće biti potrebno da se tužimo na svoju slabost, je r je nikad nećemo osetiti Sve životinje imaju upravo sve one sposobnosti koje su potreb­ ne za njihovo održanje: jedini ih čovek ima i suviše. Nije li čudnova­ to da je ova suvišnost izvor njegove nesreće? U svakoj zemlji mišice jednoga čoveka zasluže više nego što je potrebno za njegovo izdržavanje. Kad bi on bio dosta mudar pa ne bi pridavao nikakve vređnosti ovome višku, uvek bi imao što mu je potrebno, je r nikad ne bi imao ništa odviše. Velike potrebe, tvrdi Favorin4, posledica su 4 Favorin (Favorinus), galski solista i rotor iz Arclate (današnji Ari u Južnoj Francuskoj), prijatelj Plutarhov, umro oko 135 g. n. o. Autor popularnih cnciklopodtskih dola "Razna ispitivanja" i "Memoari": Red.

velikih poseđa; i često je najbolje: sredstvo da pribavimo sebi on što nam nedostaje, da se lišimo onoga što imamo5. Tim što se važno mučimo„da..uvećarno.sy.cyu sreću,.pretvaram ojeji nesreću. Svaki bi čovek, koji bi želeo samo da živi, bio srećan; prema tome bi on bio dobar; jer kakvu bi korist imao od toga da bude zao? % đ bismp.bili besmrtni, bili bismo Veoma nesrećna bića. Ne­ ma sumnje d a je teško umreti; ali je slatko gajiti nadu da nećemo uvek živeti, i da će bolji život okončati patnje sadašnjeg života. Kad bi nam se nudila besmrtnost na zemlji, ko bi hteo da primi taj žalo­ sni dar6. Kakva bi nam pomoć ostala, kakva nada, kakva uteha pre­ ma svireposti sudbine i prema ljudskim nepravdama? Neznalica, koji ništa ne predvidja, malo oseća vćeđnost života i malo se boji da će ga izgubiti; obrazovan čovek poznaje viša dobra koja većina voli do života. Samo poluznanje i lažna mudrost predstavljaju nam smrt kao najveće od svih zalajrpravljajući naše poglede samo na nju a ne za ono što iza nje leži. Sto mora umreti,za mudra čoveka je samo razlog da podnosi patnje života. Kad ne bismo izvesno znali da ćemo ga jednom izgubiti, odviše bi nas stajalo njegovo održanje. Sva naša moralna zla samo su zamišljena zla, izuzevši jedno jedino, a to je zločin; i to jedno zavisi od nas; naša fizička zla ili sa­ ma sebe razaraju ili razaraju nas.Vreme i sm rt su naši lekovi, ali mi patimo utoliko više,ukoliko manje znamo patiti; i mi više podnosi­ mo muke lečeći svoje bolesti nego što bismo se napatili podnoseći ih mirno. Živi prirodno, budi strpljiv i prodji se lekara; nećeš time,istina.izbeći smrt, ali ćeš samo jednom osetiti njene strahote, dok lekari svaki dan uznemiruju tvoju uobrazilju, te ti njihova lažna veština oduzima svako uživanje u životu, umesto da produži tvoje dane.Ja ću uvek postavljati pitanje kakvo je istinsko dobro ova veština učinila ljudima. Neki bi od onih, koje onda izleći,umrli, to je istina; ali bi zato ostali u životu milioni koje ona ubija. Razumni čoveče, ne igraj na ovoj lutriji, gde je i suviše verovatnosti da nećeš dobiti. Pa­ ti,umri ili ozdravi; ali, pre svega, živi do svoga poslednjeg časa. Sve su ljudske ustanove pune ‘gluposti i protivrečnosti. Što više naš život gubi od svoje vrednosti, to se više uznemirujemo zbog njega.Jdtarci više žale za njim nego mlađi ljudi; oni neće da izgube plodove Ttcye su pripremili da uživaju u njima; to je vrlb“6krutna sudbina da čovek umre u šezdesetim godinama,ako tada nije još 6 Noct, Attic, lib. IX,, cap 8. 6 Svako će viclcti da ja ovde govorim o ljudima koji razmišljaju, a ne o svim ljudima.

65

počeo da živi. Drži se da čovek ima živu ljubav prema svom održa­ nju ' i to je istina; ali neće da se uvidi da je ta ljubav, onakva kakvu je mi osećamo, đelo ljudi. Po prirodi se čovek brine za svoje održa­ nje samo utoliko, ukoliko su sredstva za to u njegovoj vlasti; čim mu se ona izmaknu, on postane spokojan i umire ne mučeći se uza­ ludno. Prvi nam zakon rezignacije dolazi od prirode. Divljaci, kao i životinje, vrlo se malo opiru smrti i podnose je gotovo bez tugova­ nja. Je li taj zakon ukinut, razvija se drugi koji izvodimo razumom; ali malo njih znaju stvarati p ravine zaključke; i ova izveštačena re­ zignacija nije nikad tako potpuna i odlučna kao prva. Briga.zaiudućnost! A, ta briga koja nas neprestano vodi izvan nas i čestp.nas priprema za položaje koje nikad nećemo postići; ona je pravi izvor svih .naših patnji. Kakva ludost za takvo prolazno biće, kao što je Čovek, neprestano gledati u daljinu, u budućnost ko­ ja retko dolazi i zbog nje zanemariti sadašnjost koja je sigurna! Ova je manija utoliko kobnija,što stalno raste sa starenjem i što uvek podozrivi, brižni i štedljivi starci u sadašnjici više vole da se odrek­ nu onoga što im je potrebno, nego da u starosti od sto godina budu bez suvišna imanja. Stoga se grčevito hvatamo za sve; vreme, mesta, ljudi, stvari, ukratko sve što jeste i što će biti, ima važnosti za svakoga od nas: naše vlastito ja najmanji je deo nas samih. Svako se razlije, takoreći, po celoj zemlji, te postane osetljiv za sve na ćelom ovom velikom prostoru. Je li onda čudo što se naše patnje um ­ nožavaju na svim tačkama, gde nas je moguće raniti? Koliko vlada­ ra pada u očajanje zbog gubitka jedne zemlje koju nikad nisu viđeli! Koliko trgovaca treba samo taknuti prstom u Indiji, pa da u Parizu uzrokujemo njihovu viku!7. Da li to priroda uđaljuje tako jako ljude od njih samih? Da li ona hoće da svako sazna od drugih svoju sudbinu, a katkada da je sazna čak i poslednji, tako daje već mnogi umro srećan ili nesrećan, a da nikad nije znao daje to bio? Vidim sveža,vesela, snažna, zdra­ va čoveka; njegovo nam prisustvo uliva radost; u očima mu se vidi zadovoljstvo i blagostanje; u sebi nosi sliku sreće. Najednom stiže poštom pismo; srećan čovek ga gleda; pismo nosi njegovu adresu. Otvara ga i čita. Odjednom se izmenjuje njegova fizionomija; bledi i 7"Prcterarm težnja • obuzima • čoveka da produži svoj život, za tim on teži čita­ vim svojim bićem,... mi teglimo sve sa sobom: niko ne misli dovoljno da ne bude niSta nego sflm on... Ukoliko viSe povećavamo svoj posed, utoliko se viSe izlužemo prevarama srećo. Krug naših želja trebalo bi da bude ograničen i stegnut na usku granicu najpristupačnijih zadovoljstava. Akcije koje se nc upravljaju ovim mislim jesu akcije pogrešne i bolesne. "Montcnj, knj. III, glava 10.

66

pada u ncsvest. Kad dodje sebi, plače, besni, uzdiše, čupa kosu, ispuajava vazđuh kuknjavom, kho daje dobio strahovite grčeve. Bezummče, kakvu ti je patnju uzrokovao taj papir? Koji ti je ud on oduzeo? Na kakav te je zločin naveo? Ukratko, kakvu je promenu izazvao "u tebi da te dovede u staiye u kom te vidim? Da se ovo pismo izgubilo, da ga je kakva milosrdna ruka bacila u vatru, po mom miljenju, sudbina bi ovoga u isto vreme srećnoga i nesrećnog čoveka bila neobičan problem. "Njegova je nesreća", reći ćete mi vi,"bila stvarna". Vilo dobro, ali je on nije osećao. U čemu se ona, dakle sastojala? "Njegova je sreća", velite vi, "bila zamišljena" Razumem;po vašem mišljenju su zdravlje, veselje, zadovoljstvo i duševni mir samo vizije! Mi ne postojimo više gde sm o, i mi posto­ jimo samo gde nismo. Isplaćuje li se onda da se toliko plašimo smrti, pretpostavivši da ostaje ono u čemu živimo8. 0 čoveče, traži svoju pravu sreću u sebi, pa nećeš više biti nesrečan! Ostani na mestu što ti ga priroda ođređjuje u nizu bića, pa te ništa neće s njega ukloniti; ne praćakaj se protiv opora zakona nužnosti i ne iscrljuj, u ludom pokušaju da mu se odupreš, snage, koje ti nebo nije dalo da proširiš i produžiš svoj život, nego samo za­ to da ga održiš onako kako se njemu svidja i dokle se njemu svidja. Tvoja sloboda i tvoja moć dopiru samo dotle dokle dopiru tvoje pri­ rodne sile, i nikako dalje; sve je drugo samo ropstvo, iluzija, opsena. Čak i vlast nosi na sebi ropski karakter ako se osniva na predrasu­ dama, jer onda ti opet zavisiš od predrasuda onih kojima vladaš po predrasudama. Da bi upravljao njima po svojoj volji, moraš se upravljati po njihovoj volji. Oni treba samo da promene način miš­ ljenja, i ti ćeš odmah morati da izmeniš svoj način rada.Osobe, koje žive u tvojoj blizini, treba samo da znaju upravljati mišljenjem na­ roda kojim ti gospodariš, ili mišljenjem ljubimaca koji tobom uprav­ ljaju, ili mišljenjem tvoje porodice, ili tvojim vlastitim mišljenjem, i 8 "Mator pars mortalium de naturao rmilignitata conqucritur quod in cxiguum uovi gignimur,,>m»n exiguum tomporis hubemus, sed multum pcrdimus. Sa­ tis longa vita cst, si lota bene coll!oa*retun..Praecipilat quisque vitam swim, ct futuri dcsidorio laborat prncscntium taodio’, Seneca, de Brev. vit., cap. 1 et VII. {Većina ljudi Zali se na rdavu prirodu Sto so rađamo samo za krutak vuk..mije da imamo vremenu, vod ga mnogo gubimo. Život jo dosta dug, uku se čitav dobro raspo­ redi..,Svako upropušdnjo svoj život i boluje od čežnje za budućnošću, pošto mu se ogadila sadašnjost. ] "Naše naklonosti odvlače nas izvan nas.,.mi nismo nikad u samima sebi. mi smo uvek izvan nas: strah, čežnju, nada uzdižu nas put budućnosti i oduzimuju nam osećanje i razmišljanje o onome Što postoji, da bi nas obavilo onim šta če biti, čak i onda, kad nas više ne bude*. Montcnj, knj. I, glava 3.

67

ove će veziri, ovi dvorovi, ovi sveštenici, ovi vojnici, ove sluge, ove blebetuše, pa čak i sama đeca, sve i da si Temistokle duhom9, voditi tebe kao dete usred tvojih legija, Uprkos svim naprezanjima, tvoj stvarni autoritet nikad neće dopreti đafje nego dokle dopire tvoja stvarna moć. Čim Čovek mora da gleda očima drugih, treba da svoju volju potčini volji drugih. Moji narodi su moji podanici, veliš ti po­ nosno. Dobro. A šta si ti? Podanik svojih ministara. A šta su opet tvoji manistari? Podanici svoji činovnika, svojih metresa, sluge svo­ jih sluga. Osvojite sve, otmite sve i rasipajte onda novac punim šakama;- namestite baterije, podignite vešala i točkove za mučenje, izdajte zakone i naredbe, umnožite špijune, vojnike, dželate, tamni­ ce i lance, - pa ipak, jadni, mali ljudi, čemu vam sve to? Nećete sto­ ga biti ni bolje služeni, ni manje potkradani, ni manje varani, ni više samovlasni. Vi ćete uvek govoriti; "Mi hoćemo", i opet ćete večno raditi što drugi hteđnu. Onaj samo izvršuje svoju volju koji ne treba da se služi tuđjim mišicama pri njenu izvršivanju; otuda izlazi da autoritet nije naj­ veće od svili dobara, nego sloboda. Uistinu slobodan čovek lroće sa­ mo ono što može, i radi što mu se svidi. To je moje osnovao načelo. Pritom se radi samo o tom da se ono primenš na đetinjstvo, i sva se vaspitna pravila daju izvesti iz njega. Društvo je učinilo Čoveka slabijim, ne samo time što mu je oduzelo pravo da raspolaže vlastitim silama, nego naročito time Sto mu ih je učinilo nedovoljnim.Iz ovoga se razloga množe njegove že­ lje zajedno s njegovom slabosti, a to je uzrok Što je i đetinjstvo sla­ bo, kad se uporedi s muževnim uzrastom. Ako je čovek jako, a dete slabo biče,to nije sloga Što čovek ima više apsolutne jačine nego de­ te, nego što čovek od prirode može biti đovojnn sam sebi, a dete no može. Prema tome, čovek mora da ima više volje, a dete više fanta­ zije, pod kojom reči ja razumem sve želje koje ne počivaju na pra­ vim potrebama i koje se mogu zadovoljiti samo tucjjom pomoći. Naveo sam razlog ovoga nemoćnoga stanja. Priroda mu pruža pomoć kroz ljubav očeva i majki; ali se ova ljubav pojavljuje sad na preteran, sad na nedovoljan, sad opet na pogrešan način. Roditelji, koji žive u gradjanskim okolnostima,prenose svoje dete u njih pre *4 9 Ovaj ja moli đočak koga tamo vidite - rekao je Temistokle svojim prijatelji­ ma - gospodari mnome, ja gospodarim Atmjanlma, a Atiiyanl gospodara Grčkom. Ah, kakvih bismo sitnih državnih upravnika mogli naći ćesto u ntyvedlm državama, kad bismo postepeno ifili od vladara do prvo ruke koja potajno stavlja u pokret državnu mašinu, )

4

7 PluUirh, Dičio notables des Reis cl Cnpituincs, & d5.

potrebnoga doba, Namećući mu više potreba nego što ih ono ustvari ima, ne olakšavaju njegovu slabost nego je povećavaju. Povećavaju je i time što zahtevaju od cleteta ono što priroda nije zahtevala: pod­ vrgavajući svojoj volji, pretvarajući u ropstvo s jedne ili s druge strane uzajamnu zavisnost, u kojoj ga drži njegova slabost, i u kojoj ih drži njihova ljubav. Razuman čovek zna ostati na svom mestu; ali dete, koje ne poznaje svoga mesta, ne može se ođpžati na njemu. Ono nadje medju nama hiljadu načina da ga ostavi; zadatak je onih koji upravljaju njime, da ga zadrže na njegovom mestu, a to nije lak posao. Ono ne sme da bude ni životinja ni čovek, nego dete; mora da oseti svoju slabost, ali ne sme da trpi zbog nje; mora da bude zavisno, ali ipak slobodno od ropske pokornosti; mora da moli a ne da zapoveda. Ono je podložno drugima samo zbog svojih potreba, i stoga što oni bolje vide šta mu je korisno, i šta može pripomoći i naškoditi njegovom održanju, Niko, pa čak ni otac, nema prava da zapoveda đetetu ono štp nije po njega korisno. Prc nego što predrasude i ljudske uredbe izopače naše prirod­ ne naklonosti, sreća doce, kao i ljudi, sastoji se u neograničenom uživanju njihove slobode; ali je kod dece ova sloboda ograničena njihovom nemoći, Ko god radi što hoće, srećan je, ako je dovoljan sam sebi; to je slučaj kod čoveka koji živi u prirodnom stanju. Ko god radi št.o hoće, nije srećan, ako njegove potrebe nađmašuju njegove sile; a to je slučaj kod đeteta u Istom stanju. Deca uživaju, čak i u prirodnom stanju, nepotpunu slobodu, sličnu onoj koju uživaju ljudi u građjanskoin stanju. Svaki od nas, pošto ne možemo hiti jedan bez drugoga, opet pada, u tom pogledu, u slabost i u be­ ciu. Stvoreni smo da budemo ljudi; zakoni i ljudi su nas opet povra­ tili u detinjsko stanje. Bogataši, velikaši i kraljevi sve su to deca koja, videći kako se svako trudi da im olakša nevolju, malo pomalo postanu zbog toga detinjski tašta, te su veoma ohola zbog usluga koje im se ne bi iskazivale kad bi bila zreli ljudi. Ova su razmatranja važna, te su prikladna đa reše sve protlvurečnosti društvenog uređenja. Postoje đve vrsterzavisnostk-zavi^ snost koja dolazi hd~.stv.ari ili prirodna, i zavisnost koja dolazi od ljudi ili društvena. Pošto zavisnost, koja potiče od stvari, nema ni­ kakvog moralnog karaktera, ne škodi slobodi niti radja poroke; na­ protiv, zavisnost od ljudi, budući đa nije vezana ni za kakva ođređjena pravila10 rađja sve poroke, i samo se kroz nju međjusob10 U svojim Principima političkoga prava dokazao sam da u socijalnom po­ retku nc može dudi do izruza volja nijednoga pojedinca.

69

no kvare gospodari i robovi. Ako uopšte postoji kakvo sredstvo da se otkoloni ovo zlo u društvu, može se ono nadi jedino u tome da u re­ dimo da zakon vlada bez obzira na volju pojedinca, i da opštu volju naoružamo stvarnom modi koja je jača od izražaja svake ppojedinaćne volje. Kad bi zakoni pojedinih naroda bili neumitni, kao što su prirodni zakoni, pa ih nikad ne bi mogla nadjačati nikakva čovečja sila, društvena bi zavisnost opet postala slična prirodnoj; onda bi se u državi udružile sve prednosti prirodnoga stanja s pred­ nostima gradjanskog života; sa slobodom, koja čoveka oslobadja od poroka, sjedinila bi se moralnost koja ga uzdiže do vrline. Držite dete jedino u zavisnosti od stvari, pa ćete pri njegovu vaspitanju sledovati zakonima prirode. Stavljajte uvek ćudljivim manifestacijama njegove volje samo fizičke zapreke ili takve kazne koje se imaju smatrati kao posleđiea njegovih činova, i kojih će se ono u datoj prilici opet seliti: nije potrebno izricati zabrane da ne čini zlo, dovoljno gaje sprečiti u tom. Njegovo iskustvo ili njegova nemoć treba da mu služe kao jedini zakon. Ne ispunjavajte njegove želje zato što čezne za zabranjenim predmetima nego zato što su mu potrebni. Kad radi, neka ne zna šta je pokornost, a kad drugi rade za ryega, neka ne zna šta je zapovedanje. Neka podjednako oseća svoju slobodu u svojim i u vašim radnjama. Ako mu nedostaje snage, dopunite mu je tačno toliko, koliko mu je potrebno da bude slobodno, ;ne da postane vaš gospodar. Primajući vaše usluga s ne­ kom vrstom poniznosti, neka pokaže"kako čezne za trenutkom u ko­ me mu one više neće biti potrebne, i u kom će imati čast da sSmo sebe poslužuje. Za snaženje tela i za podupiranje njegova rastenja priroda ima sredstva kojima se ne smemo odupirati. Ne stnemo goniti dete da miruje kad hoće da ide, niti ga siliti da ide kad hoće da ostane na svom mestu. Ako volja u dece nije iskvarena našom krivicom, ona je ne izražavaju nikad bezrazložno. Ona treba da skaču, da trče i da viču, kad za to dobiju volju. Svi su njihovi pokreti potrebe njihova telesnoga sastava koji nastoji da se osnaži, ali zato treba biti na oprezu u pogledu njihovih želja koje ona sama ne mogu zadovoljiti, nego ih drugi umosto njih moraju ispunjavati. Onda moramo pravi­ ti razliku izmedju prave, prirodne potrebe i uobražene potrebe koja se počinje buditi, ili one koja ima svoj koren i u životnoj preobilno­ sti, i o kojoj je već bilo govora. Ja sam već rekao šta se mora raditi, kad dete plače, da bi tim postiglo ovu ili onu stvar. Ovde ću dodati jedino: čim je ono u stanju da iskaže svoju želju, pa ipak pribegava suzama, bilo zato da bi svo70

ju svrhu brže postiglo, bilo da bi pobedilo naše opiranje, treba njegovu molbu bezuslovno odbiti. Ako ga je, po vašem mišljenju, nagnala potreba da govori, treba mu odmah ispuniti želju; ali po­ puštati u nečem negovim suzama znači podsticati ga da ih još više proliva, znači naučiti ga da sumnja u vašu dobru volju, i da veruje da kod vas može više postidi đosađjivanjem nego li prijatnošću. Ako u njegovim očima niste milostivi, odmah će postati pakosno; ako mu se činite slabi, postade tvrdoglavo: od važnosti je da mu uvek na prvi znak date ono što mu ne mislite odreći. Budite umereni u uskraćivanju, ali ako ga jednom izrečete, nikada ga nemojte opo­ zvati. Naročito se čuvajte da ne naviknete dete na prazne formule učtivosti koje mu služe po potrebi kao čarobne reči da potčini svoju ćelu okolinu svojoj volji, i da smesta zadovolji svoje želje] Pri cifrastom vaspitanju bogataša uvek se upada u pogrešku da im se nakalemi zapovedničko držanje koje je uvijeno u učtivu spoljašnost. Njima se propisuju izrazi koje moraju upotrebljavati da se niko ne bi usudio da im se odupre. Kod bogataške dece stoga nikad nije u skladu ni izraz lica ni ton govora s njihovim molećivim rečima; ona su naduvena, pa, štaviše, onda su naduvenija kad mole nego kad zapovedaju, jer su potpuno uverena da će naići na bezuslovnu po­ slušnost, Odmah se oseti da izraz: "Izvolite", znači u njihovim ustima: "Hoću", dok izraz: "Molim vas", znači: "Zapoveđam vam". Krasna učtivost koja ide samo za tim da promeni smisao reči i da zapoveđniči govori! Što se tiče mene, koji se manje bojim da Emil bude neučtiv nego li naduven, mnogo više volim da moleći govori: "Učini ovo", nego zapovedajući: "Molim vas". Nije od važnosti reč ko­ ju upotrebi, nego s njom skopčati smisao. I u strogosti kao i u blagosti postoji granica koja se ne srne preći. Ako pustite da deca pate, izlažete opasnosti njihovo zdravlje, njihov život, i činite ih na taj način stvarno bednim; ako ih odviše brižno štedite od nelagodnosti svake vrste, pripremate im velike patnje, činite ih nežnim i osetljivim i otuđujete ih od ljudskoga sta­ nja u koje će se ona opet povratiti jednoga dana protiv vaše volje. Da biste ih sačuvali od nekih patnji koje potiču od prirode, stvarate im veštačke koje u njoj nemaju svoj koren. Odgovorićete mi da pa­ dam u pogrešku onih loših očeva kojima sam zamerio da žrtvuju sreću svoje dece nadi u daleku budućnost koja možda nikada neće nastupiti. Ali nemate pravo, jer sloboda, koju dopuštam svome vaspitaniku, daje mu izobilnu odštetu za lake nezgode kojima ga izlažem. 71

Vidim mališane kako se igraju na.snegu, pomodreli, ukočeni od stu­ deni, te jedva mogu da miču prstima. Treba samo da udju u kuću da se ugreju, ali neće da to učine. Kad bi bili prisiljeni na to, sto pu­ ta bi jače osetili strogost prinude nego li oporost hladnoće. N a šta se dakle tužiti? Zar ću učiniti vaše dete bednim izlažući ga neprijatno­ stima koje ono rado podnosi? Tim, što mu dajem slobodu, udaram temelj njegovoj sreći ne samo za sadašnjost, nego je učvršćujem i za budućnost, oročavajući ga protiv patnji koje mora podneti Kad bi mu se ostavilo na volju da li će da bude moj ili vaš vaspitanik, misli­ te li da bi se ono i jedan časak kolebalo? Držite' li da i jedno biće može biti stvarno srećno izvan okolno­ sti koje odgovaraju njegovoj prirodi? 1 zar ne znači otudjiti čoveka od njegovih okolnosti, ako hoćemo da ga zaštitimo podjednako od svih patnji njegova roda? Da, ja to tvrdim; da bi oselilo velika do­ bra, mora da prepozna mala zla; to je u njegovoj prirodi. Ako smo u fizičkom pogledu odveć dobro, nazadujemo u moralnom pogledu. Čovek, koji ne bi poznavao bol, ne bi znao ni za čovekoljubivu nežnost, ni za slast samilosti; njegovo bi srce prema svemu bilo neosetljivo; on bi bio neprijatelj svake druževnosti, bio bi Čudovište medju svojim bližnjim. Znate li koje je sredstvo najsigurnije da svoje dete učinite nesrećnim? Da ga naviknete na to da sve postiže; jer njegove će želje, usled lakoće njihova zadovoljavanja, neprestano rasti, i stoga će vas pre ili kasnije vaša nemoć prisiliti, i protiv vaše volje, da m u odbije­ te molbe; i ovo neobično uskraćenje će mu više muke zadati, nego 1 sama oskudica željenoga dobra. Najpre će zahtevati štap koji držite u ruci; zatim će tražiti vaš sat; onda će zaželeti pticu koja proleće, pa zvezdu koju vidi kako blista, ukratko, tražiće sve što vidi. Kako ćete ga zadovoljiti kad niste bog? Čovek od prirode ima sklonost da sve, što je u njegovoj vlasti, smatra kao svoje vlasništvo. U ovom smislu je u izvesnoj meri isti­ nit Hobsov princip: "Umnožite skupa s vašim željama sredstva za njihovo zadovoljenje, i svako će se učiniti gospodarom sveta". Prema tome dete koje ima samo da zaželi pa da postigne, drži sebe za vla­ snika svemira; ono smatra sve ljude za svoje robove; i kad smo je­ danput prisiljeni da mu nešto uskratimo, njemu, koje sve drži za moguće čim izda zapoveđ, ono shvata ovo uskraćenje kao akt otvo­ rene pobune; svi razlozi koje mu dajemo u doba koje je nesposobno za rasudjivanje, vređe u njegovim očima jedino kao izgovori; ono svuda vidi zlu volju, i kako osećanje tobožnje nepravde ogorčava njegovu dušu.to ono om rane ceo svet, i dok svaku uslužnost prima

bez i najmanje zahvalnosti, svako odupiranje izaziva njegovu srdžbu. Kako bi mogao misliti da bi moglo ikad biti srećnojedno dete kojim tako gospodari gnev, i koje razdiru najplahovitije strasti? Takvo dete da bude srećno! To je despot; to je u isto vreme najpodliji rob i najbednija kreatura. Ja sam video decu na taj način vaspitanu, koja su zahtevala da drugi ramenima obore kuću, da im dadu petla koga su ugledali na kuli da se zaustavi puk u maršu Ida duž.e slušaju bubnjeve, i koja su nađavala dreku, ne slušajući nikoga, ako im se želje odmah ne bi ispunile. Svi su se oko njih badava žurili da im učine po volji; njihove su se želje povećavale usled dotadašnje la­ koće kojom su sve postizala,tvrdoglayo su tražila nemoguće stvari i nailazila su svuda na suprotnosti, zapreke, brige i bolove. Uvek đžanđrljiva, uvek jogunasta, uvek srdita, ta deca su provodila dane u dernjavi i kukanju. Jesu li to bila srećna bića? Slabost združena sa željom za vlašću, radja samo ludost i bedu. ~~*Od dvoje razmažene dece jedno bije sto, a drugo šiba more; njih će morati mnogo da biju i šibaju pre nego što počnu zadovoljno živeti. Ako ih takvi pojmovi o vlasti i tiranstvu već u ranoj mladosti čine nesrećnim, šta će se tek onda dogoditi kad odrastu, i kad se njihovi odnosi s drugim ljudima stanu proširivati i umnožavati?+ Naviknuta na to da se sve pred njima savija, kako će se iznenaditi kad stupe u svet, pa primete da svuda nailaze na otpor, i kad osete kako su smrvljena težinom ovoga svemira za koji su mislila da ga po volji mogu prstom staviti u pokret! Njihovo obesno ponašanje i njihova detinjska taština donose im samo poniženja, prezir i ismevanje; svuda su izložena uvređama;teška iskušenja Uskoro ih nauče da ne poznaju ni svoje stanje ni svoje snage; budući da ne mogu sve, drže da ne mogu ništa; toliko ih neobičnih smetnji obe­ shrabruje, toliki ih prezir ponižava; ona postanu podla, plašljiva, ropska i padnu toliko ispod sebe, koliko su se bila podigla iz­ nad sebe. Povratimo se opet na naše osnoVno pravilo. Priroda je decu ta­ ko stvorila da moraju biti upućena na našu ljubav i pomoć; ali zar ih je stvorila zato da ih slušamo i da ih se bojimo? Je li im ona dala impozantan izgled, strog pogled, surov i strašan glas, da nam ulivaju strah? Shvatam da rikanje lava prestravi životinje,! da one strepe kad vide njegovu strahovitu glavu; ali ako hoćete da vidite nepriliča, gadan i smešan prizor, posmatrajte četu činovnika kako sa šefom na čelu, u svečanom odelu, padaju ničice pred dete u povoju, i kako 73

mu drže govor u bombastom stilu, dok ono dreči i bali umesto sva­ koga odgovora. Posmatiajući detinjstvo kao takvo može li ijedno biće na svetu biti slabije, bcdnijo i od samovolje svoje okoline zavisnijc neto Sto je dete kome u tako velikoj meri treba samilosti, nege i zaštite? Zar se ne čini da ono ima samo zato tako ljubak i dirljiv izgled da bi se sva­ ko, ko mu se približi, zainteresovao za njega, i da bi pohitao da mu pomogne? Ima li išta odvratnije i neprirođnije nego kad vidimo zapovedničko i tvrdoglavo dete koje žapoveda celoj svojoj okolini i be­ stidno uzima ton gospodara prema onima koji treba samo da ga napuste, pa da ono skapa? S druge strane, ko ne vidi da slabost prvoga doba tako sputava decu da bi bilo varvarski ovoj potčinjenosti dodati jaram naših kaprisa, oduzimajući joj tako ograničenu slobodu koju ona tako malo mogu zloupotrebljavati, i čije je oduzimanje tako malo korisno po njih i po nas? Ako nema ničega što bi zasluživalo naš podsmeh toli­ ko kao oholo dete, onda nema ničega što bi tako izazivalo naše sažanjenje kao bojažljivo dete. Budući da doba razuma počinje gradjansko robovanje, zašto da ga još pre toga mučimo privatnim robovanjem? Dopustimo da jedan trenutak života bude slobodno od jarma koji nam priroda nije naturila, i pustimo deci da uživaju pri­ rodnu slobodu koja ih bar za neko vreme udaljuje od poroka koji se stiču u ropstvu. Neka, dakle, pridju ti strogi učitelji i ti očevi, koji robuju svojoj deci, sa svojim ništavnim prigovorima, pa neka dozna­ ju prirodni metod pre nego što stanu kovati u zvezde svoje vlastite metode. Vraćam se praksi. Već sam rekao da vaše dete nikada ne srne nešto postići zato što zahteva, nego zato što mu je to potrebno 111 nadalje, da ništa ne treba raditi iz poslušnosti nego samo zato što to nužda zahteva. Stoga moraju biti izbrisane iz njegova rečnika reći p o k o r a v a t i s e i z a p o v e d a t i , ajoš više izrazi d u ž n o s t i o b a v e z a ; naprotiv, mora 'se dati prostrano mesto rečima: s n a g a , n u ž d a , n e m o ć i p r i n u d a . Pre doba razuma ono ne može nikako shvatiti izraze "moralna bića" i " društveni odnosi". Treba dakle izbegavati, koliko je moguće, upotrebu reći koje 1 Moramo uviđeti da je uživanje katkad potreba, kao što je bol često nužnost. Stoga postoji zaista samo jedna jedina dečja želja koja se nikad ne srne za­ dovoljiti, a ta je da im se potčinjavamo. Iz toga izlazi da, pre svega pri svim njiho­ vim zahtevima, treba skrenuti pažnju na uzrok koji ih je naveo na njihove želje. Dopustite im, koliko je mogučc, sve što im može pričiniti stvarno zadovoljstvo; uskratite im uvek ono što traže iz kaprisa ili zato da bi sprovela svoju volju.

74

izražavaju takve pojmove, jer postoji bojazan da dete u početku ovim rečima ne dž pogrešna značenja koja više nećemo znati, ili nećemo moći, iskoreniti. Prvi pogrešan pojam, koji udje u njegovu glavu, obrazuje u njemu klicu zablude i poroka; baš na ovaj prvi ko­ rak treba svratiti naročitu pažnju. Pobrinite se dokle je god ono pod utiscima čulnih predmeta da se i njegove ideje kreću samo u čul­ nom svetu; pobrinite se da sa svih strana oko sebe gleda samo fi­ zički svet; inače možete biti sigurni da neće nikako slušati vaše reči ili će o moralnom svetu, o kome mu govorimo, stvoriti potpuno fan­ tastične pojmove koje nikad nećete moći u njemu izbrisati. Uticati na clecu razlozima, to je bila velika L o k o y.a,makslm.a koja je danas najviše u modi; čini mi se ipak da njen uspeh vilo ma­ lo govori njoj u prilog; i, što se mene tiče, ja ne nalazim ništa gluplje od dece koja su na ovaj način vaspitapa. Od svih čovečjijh sposobno­ sti najteže se i najkasnije razvija razum, koji je, takoreći, skup svih ostalih, i mi hoćemo da se njim služimo, da bismo razvili prve! Remek-delo dobra vaspitanja je u obrazovanju razumna Čoveka, i opet se misli da se dete može vaspitati pomoću razuma! To znači početi sa svršetkom, to znači hteti od dela načiniti orudje. Kad bi deca slušala razum, ne bi bilo potrebno vaspitati ih; ali ako im od njihova najranijega doba govorimo jezikom Stoga ona ne razumeju, navika­ vamo ih da se razmeću praznim rečima, da kritikuju sve što im se kaže, da se drže isto tako pametnim kao njihovi učitelji, da postanu svadljivci i uporni; i sve,što se od njih misli postići pametnim razlo­ zima, postizava se jedino buđjenjem njihove žudnje, njihova straha ili njihove Sujete, a bez ovih sredstava se ne može postići cilj. Ovde iznosim shemu na koju se mogu svesti gotovo sve moral­ ne pOuke koje se daju ili se mogu dati deci. U čitelj To se ne sme raditi. D ete: A zašto se to ne sme raditi? , U čitelj: Jer je to rdjavo. , ^ D ete: Rdjavo! Šta znači rdjavo? U čitelj: Ono što ti je zabranjeno. D ete: Sta smeta, ako radim, što mi se zabranjuje? Učitelj:Bićeš kažnjen, jer si bio nepokoran. D ete: Udesiću tako da se to neće znati. U čitelj: Paziće se na tebe. D ete: Ja ću se pretvarati. U čitelj: Bićeš strogo ispitivan. D ete: Lagaću. U čitelj: Ne sme se lagati.. 75

Dete: Zašto se ne sme lagati. U čitelj: Jer je to rđjavo, itd. To je neizbežan krug. Čim iz njega izađete, dete vas više ne ra­ zume. Zar ovo nisu vrlo korisne pouke? Bio bih vrlo radoznao da saznam šta bi se moglo staviti namesto ovoga dijaloga? I sSm bi Lok začelo ovde došao u nepriliku. Razlikovati dobro i zlo, dokučiti ra= 2loi.5ovegih..jiužil0fi^ nadmašuje sposobnosti jednoga detota.™ Priroda hoće da deca budu deca pre nego što postanu Ijudi.Ako hoćemo da pobrkamo ovaj red, izvešćemo prerane plodove koji neće imati ni potrebne zrelosti ni ukusa, te će se ubrzo pokvari­ ti: imaćemo mlade naučnike i staru decu. Detinjstvo ima svoj sopstveni način gledanja, mišljenja i osećanja; ništa ne može biti nerazumnije od nastojanja da taj način zamenimo svojim, i ja bih s istim pravom zahtevao da jedno desetogodišnje dete bude visoko deset stopa kao i da ima pravilan sud. Ustvari, čemu mu razum u tom uzrastu? On je uzda snazi, a detetu ne treba ta uzda. Kušajući da svoje vaspitanike uverite u dužnost poslušnosti, ne zadovoljavate se ovim tobožnjim uveravanjem nego pribegavate još sili i pretnjama, ili, što je još gore, laskanju i obećanjima, Na taj način, dakle, namamljeni vlastitim interesom ili silom prisiljeni, pretvaraju se kao da su uvereni razlozima. Oni vrlo dobro uviđaju da mi je poslušnost korisna a nepokorenost škodljiva, Čim vi opazite jedno ili drugo. Ali kako vi od njih ne zahtevate ništa Što im ne bi bilo neugodno,! kako je uvek teško izvršavati tuđu volju, to oni kri­ jući izvršuju svoju, potpuno uvereni da ra d e dobro, samo ako njihova nepokorenost ostane sakrivena; ali su u isto vreme spremni da priznaju da Čine rđavo, ako se otkrije njihova krivica, je r se boje da ih ne postigne još veća kazna. Budući da im se u njihovom uzra­ stu dužnost ne može objasniti razlozima, nema čoveka na'svetu koji bi mogao postići da je u istini shvate; ali strah od kazne, nada u oproštaj, dosađivanje ispitivanjem, zabuna pri odgovaranju, sve to od njih iznuđava svako priznanje koje se od njih traži; i vi držite da ste ih uverili, dok ste ih samo ispitivanjem umorili ili zastrašili. Šta sledi iz toga? Prvo, namećući im dužnost koju oni ne osećaju kao takvu, vi stvarate kod njih nezadovoljstvo protiv vašega tiranstva i lako; mno gubite njihovu ljubav; onda ih učite da se pretvaraju, da lažu i da varaju, da hi iznudili od vas nagrade ili đa bi izbegli kazne; najzad, privikavajući ih da uvek potajni razlog po­ krivaju prividnim, sami im dajete sredstvo da vas neprekidno: vara­ ju, da kriju od vas svoj pravi karakter i da datom prilikom vas i druge kljukaju praznim rečima. Odgovori ćete đa zakoni, ma da su 76

obavezni za savest, imaju isto tako karakter prinude za odrasle. Do­ puštam. Ali šta su drugo ovi ljudi do vaspitanjem pokvarena đeca? A to upravo treba preduprediti. Prema dec! upotrebljavajte silu, prema ljudima razum; to zahteva prirodni poredak; mudracu ne treba zakon. Postupajte sa svojim vaspitanikom prema njegovom uzrastu. Stavite ga odmah na njegovo mesto i tako ga čvrsto držite, na njemu da Čak i ne pokušava da ga napusti. I pre nego što sazna šta znači mudrost, on će tako primenjivati najvažniju pouku njenu. Ne zapovedajte mu nikad ništa, ma šta to bilo na svetu, apsolutno ništa. Ne dajte mu povoda čak ni da pomisli da težite za ikakvom vlasti nad njim. On treba samo da zna da je slab, a da ste vi jaki, da po dužnosti od vas zavisi, usled svoga i vašeg položaja; to mora zna­ ti, mora naučiti, mora osetiti; neka zarana oseti nad sovojom oho­ lom glavom teški jaram što ga priroda nameće čoveku, teški jaram nužnosti pod kojim mora da sagne svako prolazno biće; neka vidi ovu nužnost u stvarima, a nikad u čovečjim kaprisima 12 neka uz­ da, koja ga obuzdava, bude sila, a ne autoritet.Ne zabranjujte mu ono što ne srne činiti nego ga sprečite da to izvrši,, bez objašnjenja i bez tumačenja. Što mu dopustite, dopustite mu na njegovu prvu reč, bez navaljivanja, bez molbi, naročito bez uslova. Dopuštajte mu sa zadovoljstvom, uskraćujte mu nerado, ali neka sve vaše zabrane budu neporečne; neka vas ne pokoleba nikakvo navaljivanje: jedan­ put izrečeno "no" neka bude za dcte tučni zid koji ono više’ncćc po­ kušavati da ruši, pošto protiv njega pet, šest puta iscrpi svoje sile. Na ovaj ćete ga način učniti strpljivim, blagim, predanim i mirnim čak i onda kad ne vidi svoju želju ispunjenju; jer u prirodi ljudskoj leži da strpljivo podnosi prilikama uslovjjenu nužnost, ali ne samovolju drugih. Izjava: "Nema više" odgovor je protiv koga se još nikad nije bunilo dete, osim ako je držalo da je to laž Uostalom, tu nema sredine: ili ne treba đetetu stavljati nikakve zahteve, ili ga treba od početka priviknuti na pokornost. Najgore je vaspitanje pu­ stiti ga da se koleba izmedju svoje i vaše volje, tada se neprestano vodi borba između vas i njega, ko će biti gospodar. Sto puta bih voleo da dete bude uvek gospodar. Čudnovato je da ljudi, otkad su £e počeli baviti vaspitanjem đece, nisu pronašli drago sredstvo za njihovo vođenje do takmiče­ nje, Ijubomornost, zavist, sujetu, lakomost,■ropski strah, sve najo12 Moramo biti sigurno da do doto smatrati kao kapris svaku volju koja je protiv njegovoj i kojoj ne poznaje uzroka. Dete nikad neće shvatiti razlog ničeg Sto se ne podudara s onim Stoje sebi zamislilo.

77

pasnije strasti koje drže njihovu dušu u neprestanom vrenju, te je mogu pokvariti čak i nastavom, kojom hoćemo da opteretimo glave jadne đece, usađuje se porok u dno njihovih sredina. Nerazumni učitelji drže da stvaraju čudesa Čineći ih zlim da bi im dali pojam o dobroti, i onda nam govore važno: "Takav je čovek!" Da, takav je čovek koga ste vi obrazovali! Okušana su sva sredstva, izuzevši jedno, i to upravo jedino ko­ je je u stanju da dd dobar rezultat: dobro uređena sloboda. Ne smemo uzimati na se vaspitanje deteta.ako ne znamo da ga vodimo kud hoćemo jedino pomoću zakona koji nam kazuju što je moguće a što nemoguće. Kako mu je granica jednoga i drugoga nepoznata, mi je proširujemo ili sužavamo oko njega kako hoćemo. Okivamo ga, go­ nimo ga napred, zadržavamo ga jedino pomoću veze nužnosti, a da ono ne ropće zbog toga: samom snagom stvari činimo ga savitljivim i poslušnim, a da nikakav porok nema prilike da se razvije u njemu; jer strasti se nikada ne raspaljuju kad su bezuspešne. Ne dajte vašem vaspitaniku nikakvu vrstu usmene pouke, on treba da je dobiva samo iskustvom; ne kažnjavajte ga nikakvom vrstom'kazne, jer on ne zna šta to znači učiniti pogrešku; ne tražite od njega nikad da vas moli za oproštenje, jer vas on ne mole uvrediti. Lišen svake moralnosti u svojim radnjama, ne može ništa učiniti Što bi bilo s moralne strane rđavo i što bi zasluživalo kaznu ili ukor. Već vidim kako uplašeni čitalac sudi o ovom đetetu prema našoj đeei. Varaše. Neprestana stega, u kojoj držite svoje vaspitanike, još više potstiče njihovu živahnost; što su u većoj stezi naočigled vama, to su nemirniji u Času kad su prepušteni sami sebi; moraju da nadoknade štetu od teške stege u kojoj ih držite, čim im se pruži prilika.Dva gradska učenika učiniće više štete na selu nego mladež celoga sveta. Zatvorite u jednu sobu maloga gospodičića i maloga seljačića; prvi će sve isprevaljivati i porazbijati pre nego što se drugi pomakne s mesta. Razlog tome može biti samo taj što se jedan žuri da zloupotrebi trenutak potpune slobode, dok se drugi, uvek sigu­ ran u svoju slobodu, nikad ne žuri da je iskoristi. Pa ipak su se­ ljačka deca, pri čijem se vaspitanju često smenjuju milovanja i oporosti, još vrlo daleko od stanja u kom bi ih, po mom nahođenju, trebalo držati. Uzmimo kao neposredno načelo da su prvi prirodni nagoni uvek dobri; u čovečjem srcu nema urođene pokvarenosti:; u njemu se ne nalazi ni jedna jedina mana za koju se ne bi moglo dokazati kako i kojim putem je ušla. Jedina je čovekova strast, koja se može smatrati kao miraz prirode, samoljublje ili sebičnost u širem smi78

slu, Ova sebičnost, sama sobom ili s obzirom na nas, dobra je i kori­ sna, i kako ona nema nužnoga odnosa prema drugome, to je u tom pogledu od prirode ravnodušna; ona postaje dobra ili rđava samo upotrebom koju činimo od pje, i odnosima u koje nju stavljamo. Sve do časa kada se vod sebičnsti, naime, razum, mogne pojaviti, od važnosti je da đete ništa ne čini zato što ga gledaju ili slušaju, jed­ nom reči, ništa s obzirom na druge, nego jedino ono što priroda od njega zahteva; i onda će činiti samo dobro. Time ne mislim reći da ono nikad neće napraviti nikakve šte- . te, da se neće ozlediti, ili da neće razbiti koju skupocenu stvar koja mu bude na domašaju. Ono bi moglo počiniti mnogo štete ne čineći zlo, jer rđavo delo zavisi od namere da se nanese šteta, a ono nikad neće imati tu nameru. Kad bi ono imalo samo jedan jedini put, već bi sve bilo izgubljeno: onda bi ono bilo gotovo nepopravljivi nevaljalac. Mnoga je stvar loša u očima lakomosti, dok nije loša u očima razuma. Pustimo li sasvim uzdu dečjoj razuzdanosti, treba da uklo­ nimo ispred njih sve zbog čega bi nas njihova razuzdanost mogla skupo stati, i da ne ostavimo na njihovu domašaju ništa što bi se moglo razbiti i što je skupoceno. Njihova soba treba da bude snabdevena prostim i solidnim nameštajem; ne treba ogledala, ni porcelana, ni luksuznih predmeta. Sto se tiče moga Emila koga odgajam na selu, njegova soba neće imati ničega što bi je razlikovalo od kak­ ve seljačke sobe. Čemu daje ukrašujem tolikom brižljivošču, kad će on u njoj ostati samo vrlo malo vremena? Ali ja se ne varam; on će je sSm ukrasiti i mi ćemo uskoro videti kako će to učiniti (B. str. 169-170 ove knjige). Ako dete uprkos svoj vašoj opreznosti, učini kakav nered ili slomije kakvu korisnu stvar, nemojte ga kazniti radi vaše vlastite nehatnosti i nemojte ga grditi; ne treba od vas da čuje nijedne cigle prekorne reči; ne dajte mu čak ni da nasluti da vam je pričinilo ne­ prijatnost; radite upravo tako kao da se ta stvar slomila sama od se­ be; ukratko, držite da ste mnogo učinili, ako ste se mogli uzdržati da ništa ne kažete. Da li da se usudim da ovde izložim prvo, najvažnije i najkori­ snije vaspitno pravilo? Ono se ne sastoji u dobivanju nego u gublje­ nju vremena.Obični čitaoci, oprostite mi moje paradokse: čovek ih mora i nehotice da načini kad razmišlja; i šta bilo da kažete na to, ja više volim biti parađoksan čovek negoli čovek s predrasudama, jopasnije je vreme ljudskoga života vrerae od rođenja do dvanaeste godine. To je vreme la ff ldij^u zablude i mane, a da dotle još nema-

mo sredstava da ih iskorenimo; a kad već jednom nađemo oruđe, njihovo je korenje tako duboko da ga više ne možemo iščupati. Kad hi deca odjedanput preskočila s dojke u doba razuma, moglo hi za njih pristati vaspitanje koje im se danas daje; ali .prema prirodnom razvoju treba im sasvimn suprotno vaspitanje. Trebalo bi da njihova duša ne radi ništa, dok ne stekne sve svoje sposobnosti; jer je nemoguće da ona, dokle je god još stepa,, prirasti sjaj zublje koju joj pružate, i da u neizmernoj poljani ideja ide putem što ga razum tako slabo obeležava, da bi i najoštrije oko moglo jedva da ga raspozna. • Prvo vaspitanje, prema tome, mora biti čisto negativno.Ono se ne sastoji u poukama o vrlini i o istini nego u čuvanju srca od mana i u čuvanju duba od zaMuđa...Kađ biste mogli pri vaspitanju ništa ne Činiti i druge ne puštati da išta čine; kad bisete svoga vaspitanika mogli dovesti zdrava i snažna do njegove dvanaeste godine, a da ne zna razlikovati svoju desnu ruku od leve, odmah od početka vaše nastave oči njegova shvatanja otvarale bi se razumu: pošto bi bio bez predrasuda, bez navika, ne bi imao na sebi ništa što bi moglo smetati uspehu vaših napora. Ubrzo bi on u vašim rukama postao najpametniji od svih ljudi, i ma da u početku ne biste ništa radili, ipak biste postigli čudo u vaspitanju. Činite protivno uobičajenom načinu vaspitanja i gotovo uvek ćete pogoditi pravi put. Kako od đeteta neće da načine dete nego naučnika, očevi i učitelji misle da nikad ne mogu dosta rano početi da ga grde,, kažnjavaju, kore, da mu laskaju, prete, obećavaju, da ga poučavaju i urazumljuju. Činite bolje,Budite pametni, pa nemojte nastojati da razlozima u veri te svoga vaspitanika, naročito nemojte ići za tim da odobrava ono što mu se ne svidi; jer ako uvek uvlačite razum u stvari koje njega neugodno diraju, učinićete mu razum do­ sadnim i oslabićete već zarana vrednost razumam jednom duhu ko­ ji još ne može da ga razume. Vežbajte njegovo telo, njegove organe, njegova čula, njegove snage, ali zadržite njegovu dušu u neredu što je moguće duže. Čuvajte se da ga ne upoznate sa mnjenjima pre ne­ go što bude imao dovojno razuma da ih ocem. Zadržite, zaustavite strane utiske, a da biste sprečili postanak zla, nemojte suviše brzati da čini dobro, je>- dobro postaje takvo tek onda kad ga razum osve­ tit Smatrajte svako odgađanje za dobit, jer ako se približimo cilju ne izgubivši ništa znači dobiti mnogo; pustite da detinjstvo potpuno sazri u deri,, Ukratko, kakva bilo pouka da je potrebna, čuvajte se da im je date danas, ako je bez opasnosti možete odložiti do sutra. Potvrda da jo ovaj m etođ, koristan nahodi so u daljem posmatranju duše svakog pojedinog đeteta, koju moramo dobro 80

poznavati da bismo mogli odrediti kako đa upravljamo detetom u moralnom pogledu. Svaka duša ima svoj posebni način ponašanja po kome treba njome upravljati; i od važnosti je za uspeh tvoga tru ­ da da se upravlja njome upravo na taj i ni na koji drugi način Kao pametan čovek moraš dugo vremena motriti prirodu, moraš svoga va sp itu n ik tt Lačno p osm nl.m l.i p re n e g o šio mu kažeš p ra v u roč. Pu­ sti da se Mica njegova karaktera pokaže u punoj slobodi, ne primo­ ravaj ga ni u kom pogledu, da bi ga iz temelja mogao poznati. Misliš li možda d aje ovo vreme slobode izgubljeno za njega? Baš naprotiv, tako će najbolje biti upotrebljeno, jer samo ćeš tako naučiti da ne iz­ gubiš nijednoga ciglog trenutka u skupocenijem vremenu. Umesto toga, ti ćeš raditi nasumce, ako počneš raditi pre nego što ti postane jasno sta treba da radiš, Izložen zabludama, moraćeš uvek iznova počinjati i btćeš. udaljeniji od cilja nego što bi bio, da si ga nastojao postići polaganije. Stoga nemoj raditi kao tvrdica koji izgubi sve, za­ to što neće ništa da izgubi. Prinesi u najranyem uzrastu na žrtvu vreme koje ćeš kasnije s kamatama opet dobiti. Razuman lekar ne daje odmah pri prvom viđenju bolesnika nepromišljeno recepte; on najpre prouči njegovu prirodu, pre nego što mu nešto prepiše. Ka­ sno ga počne lečiti, ali ga zato izleči, dok ga ubije lekar koji se odveć žuri. Ali gde ćemo đa smestimo to d e teJa Jn sm o ga-odgojili-kao ^ neosetljivo biće, kao neku vrstu automata? Da li da ga prenesemo na mesec, na kakvo pusto ostrvo? Da li da ga udaljimo od svih ljud­ skih bića? Zar neće u svetu neprekidno imati pred očima prizor i primer tuđih strast? Zar nikad neće viđeti decu svojih godina? Zar neće videti svoje roditelje, svoju dojki nj u, svoju čuvaricu, a naročito svoga vaspitača koji, na kraju krajeva, neće biti anđeo? Ovaj prigovor je jak i čvrst. Ali jesam li ja rekao da je prirodno vaspitanje tako lak poduhvat? 0 ljudi, je li moja krivica, ako ste sve što je dobro učinili teškim? Ja uviđam ove poteškoće, to priznajem; možda su nepremostive. Ali toliko je uvek sigurno da ih donekle možemo predupredlti, kad se ozbiljno poduzmemo da ih nadvlada­ mo, Ja pokazujem cilj koji moramo postaviti sebi; ne tvrdim đa ga možbrno postići, ali tvrdim da će onhj najbolje uspeti ko mu se naj­ više primakne1®. . •1 3 13 Fenelon kaže u svojoj raspravi 0 vaspitanju devojaka: "Kad se pile delo s namerom da se udare temelji boljem vaspitanju, no smeju se davati opet samo ne­ savršenu pravila. Istina je da u praksi svako node modi idi tako daleko kao Što idu naSe misli na papiru; ali ako sc najzad i ne magne postidi savršenost. Ipak node biti od štete što smo jo upoznati i Sto smo se trudili da je postignemo, To jo najbolje sredstvo da Joj se približimo." Glavu 13.) UeteSku Plllenovu.

81

Imajte na umu da pre nego što se usudite da preduzmete na se obrazovanje jednoga čoveka, morate biti sami potpuno obrazovani ljudi;morate sami u sebi naći obrazac koji on uvek mora imati pred očima, Dok jc još đete bez znanja, imate dovoljno vremena da prire­ dite sve što dolazi u njegovu blizinu, da bi njegovi prvi pogledi pada­ li samo na takve predmete čije će mu posmatranje koristiti. Učinite da vas poštuje ceo svet; nastojte najpre da zadobijete opštu ljubav, da bi se svako trudio da vam ugodi. Nećete biti gospodar đeteta, ako niste gospodar ćele njegove ol^line; a vaš ugled nikad neće biti dovoljno veliki, ako nije osnovan na uvažavanju vrline, Ne radi se o tome da ispraznite svoju kesu i da punim šakama prosipate novac; još nikad nisam video d aje ko ljubav kupio za novac. Ne smete biti gramžljivi i tvrdi, i nije dovoljno samo želeti bedu koju možete ublažiti; ali uzalud ćete otvoriti svojo kovčege, jer ako u Isti mali ne otovirite i svoje srce, uvek će vam ostati zatvorena srca drugih. Mo­ rate dati svoje vreme, svoje brige, svoju ljubav, sebe sama; jer, radi* ti što bilo, uvek će se osetiti da vaše srce nema udela u poklonjenu novcu.Ima dokaza saučešća i blagonaklonosti koji čine veći utisak i koji ustvari donose više koristi nego svi pokloni. Koliko ima nesrećnika, koliko bolesnika kojima treba daleko više utehe nego milostinje! Koliko ima potlačenih kojima je potrebnija zaštita nego novac! Mirite ljude koji su u zavadi, izbegavajte parnice, gonite da­ ću na njihovu dužnost, a očeve na milosrđe; potpomažite srečne brakove, sprečavajte Mnjenje; upoterbljavajte ugled koji imate kod roditelja svoga vaspitanika na korist slaboga kome se uskraćuje pravda i koga tlači silnik. Jav n o se proglasite za zaštitnika.nesrećnih, budite pravedni, čovečni, dobročinitelji! Ne đajite samo milostinju, nego činite i dobročinstvo; đela milosrđa ublažuju više nevolja nego li novac, Ljubite bližnje, i oni će vas ljubiti; služite im, i oni će vama služiti; budite im braća, i oni će biti vaša deca. To je u isto vreme jedan od razloga zašto nameravam da Emi­ la vaspitavam na selu, daleko.od lakejskog ološa, najnižih kreatura p ^ I S T ^ t l ^ l r f ^ o d a r a ; daleko od gradskog odvratnoga morala, čija ga gleđ, kojom je pokriven, čini zavodljivim i zaraznim za decu, dok su na drugoj strani mane seljaka, koje nastupaju u nenakićenoj goloti i grubosti, daleko prikladnije da dobiju od sebe negoli da za­ vedu, ako nemamo nikakvog interesa da im podražavamo. Na selu će vaspitač biti u mnogo većoj meri gospodar predme­ ta koje bi hteo pokazati detetu; njegov ugled, njegovi razgovori i njegov uzoran primer pribaviće mu autoritet koji se ne bi mogao imati u gradu. Budući da je on svakome od koristi, svako će opet

82

gledati da se njemu pokaže uslužan, da zadobije njegovo podsticanje i da se pokale pred učenikom onakav kakav treba da bude prema učiteljevoj želji; pa ako se svet i ne otrese svojih mana, ipak će se čuvati svake javne sablazni, a to je sve što nam je potrebno da posti­ gnemo svoj cilj. Prestanite činiti druge odgovornim za svoje vlastite pogreške; zlo što ga deca vide, manje ih kvari nego zlo na koje ih vi učite. Ka­ ko uvek pređikujete, morališete i cepiđlačite,- vi im za jednu ideju, za koju držite da je dobra, ulijete istovremeno đvađest dragih koje nevređe ništa. Puni misli, koje se roje u vašoj glavi, vi ne primećpjete efekat koji izvodite u njihovoj glavi. Mislite li da u bujici reći, ko­ jima ih nepsrestano umarate, nema nijedne koju neće krivo shvatiti? Mislite li da ona ne tumače na svoj način vaša rasplinuta objašnjenja,! da ona u tome ne nalaze ništa od čega će stvoriti si­ stem koji odgovara njihovom shvatanju, i koji će vam znali sup ra­ staviti u đatoj prilici? Slušajte jednom jednoga mališana koji je na taj način poučavan. Pustite ga da brblja, da postavlja pitanja, da bulazni po svojoj volji, i vi ćete se iznenaditi čudnome izgledu koji su vaši govo­ ri dobili u njegovom mozgu. Takav dečak zamenjuje sve, izvrće sve, uznemiruje vas, i katkad vas može dovesti do očajanja svojim ne­ predviđenim prigovorima. On vas natera ili da vi ućutite ili da vi njega u ću tkate. I šta on može misliti o tom ćutanju čoveka koji tojiko voli da govori? Ako ikad odnese ovu pobeđu nad vama, pa ako je primeti, onda tu više nema vaspitanja; od toga je časa sve svršeno; on više netraži da se poučava, nego nastoji da vas pobija. O revnosti učitelji, budite jednostavni, pažljivi, uzđržljivi; ne žurite se nikad da radite, osim kad treba sprečiti drage da rade. Ne­ prestano ću ponavljati: odložite, ako je moguće, dobru pouku, iz straha da ne date lošu pouku. Čuvajte ce pomisli da na ovoj zemlji koju je priroda učinila prvim rajem čovekovim, igrajte ulogu navo­ di oca na zlo, hoteći da nevinosti date poznanje dobra i zla! Budući da ne možete sprečiti da se đete ne poučava primerima koje ima pred očima, ograničite svu svoju pažljivost na to da mu te primere usadite u duh u vidu slike koja mu pristaje. Žestoke strasti čine na dete, koje je njihov svedok, snažan uti­ sak, jer simptomi, pod kojim se one javljaju, veoma padaju u oči, te ga prisiljavaju da im obraća pažnju. Naročito se napadi gneva očitu­ ju na tako bučan način da je nemoguće da ih ne primetimo, kada smo u blizini Ne treba pitati da Ii se ovde pruža zgoda pedagogu da održi lep govor. Ali manite lepe govore! Ne govoritp ništa, ne recite 83

ni jednu jedinu reč! Neka đete dođe! Začuđeno zbog bučne scene, neće propustiti a da vas ne stane zapitkivati. Odgovor je jednosta­ van: treba ga skloniti od samih predmeta koji čine utisak ha njego­ va čula. Ono vidi zažareno lice, sevanje očiju, preteče pokrete, čuje žestoku viku - sve znake da se Čovek ne nalazi u svom običnom duševnom raspoloženju, Recite mu ozbiljno, neusiljeno, bez ikakve tajanstvenosti; Ovaj jadni čovek je bolestan, ima napad groznice. Pritom možete iskoristiti priliku đa mu date, ali u malo reči, pojam o bolestima i o njihovim posleđicama, jer i njih priroda izaziva, i to je jedna od veza nužnosti kojima se ono mora osećati podvrgnuto. Je ii moguće da dete, na tu predstavu koja nije lažna, neće za­ rana dobiti izvesnu odvratnost da se predaje nastupima strasti koje će držati za bolest? I mislite 11 da takav jedan pojam, koji mu se đđ zgodnom prilikom, neće izazvati isto tako spasonosno đejstvo kao najdosadnija moralna predika? I pogledajte u budućnosti posledice toga pojma! Time dobivate pravo, ako ikad budete morali pribeći to ­ me sredstvu, da postupate s jogunastim detetom kao s bolesnikom, da ga zatvorite u sobu, a ako je potrebno, da ga prisilite da leži u krevetu, da mu prepišete dijetu, da ga plašite pogreškama koje se pojavljuju kod njega, đa mu ih učinite mrskim i strašnim, a da ono nikad ne može smatrati kaznom strogost koju ćete možda morati u potrebiti ela ga izlečite. Ako se vama samim kad dogodi u času butine da izgubite hlađnkrvnost i umerenost kojima treba đa učite svoga učenika, ne nastojte da mu sakryete svoju pogrešku, nego mu recite otvoreno, s nežnim prekorom: "Dragi moj, učinio si, te sam se razboleo." Osim toga od važnosti je da naivnosti, koje može u jednoga deteta izazvati jednostavnost njegovih pojmova, nikada ne ističemo u njegovoj prisutnosti, i da ih ne spominjemo na takav način da ono može išta primetiti.Glasan smeh, koji se detetu čini bezrazložan, može pokvariti rad od šest meseci i pričiniti štetu koja se ne može popraviti kroz Čitav život.' Koliko bilo puta đa ponovim, nikada ne mogu dovoljno n, glasiti da mora biti svoj vlastiti‘-gospodar onaj ko hoće da bude gospodar đeteta. Ja zamišljam svoga malog Emila ka­ ko usred svađe, koja se odigrava između dve susetke, pristupa besomučnijoj od njih i kaže joj u tonu najvećega sažaljenja: "Draga gospođo, vi ste bolesni, i to mi je vrlo žao." Besumnje ova đosetka neće ostati bez dejstva na gledaoce, a možda će đelovati i na za­ vađene žene. Ja ću ga onda, ne smejući se, ne grdećl ga, ne hvaleći ga, odvesti silom ili milom, pre nego što mogne primetiti postignuto đejstvo, ili bar pre nego što stane o tom razmišljati, i požuriću se da

mu svratim pažnju na druge predmete, što će imati kao posledicu da na to zaboravi. Moja namera nije da ulazim u sve pojedinosti, nego samo da izložim opšta načela i da pružim primere za teške slučajeve. Držim da je nemogućno da se u krilu društva može dete dovesti do svoje dvanaeste godiene, a da mu se ne dd pojam čoveka prema čoveku i o moralnoj vređnosti čovečjih radnji. Dosta je ako nastojimo da ga upoznamo što je moguće kasnije s ovim potrebnim pojmovima, i da ih, kad postanu neminovni, ograničimo na ono što je momentalno korisno, samo da se dete ne bi smatralo za gospodara svega i da drugima ne bi činilo zla bez skrupula i ne znajući. Ima blagih i mir­ nih karaktera koje možemo bez opasnosti dugo držati u njihovoj detinjskoj nevinosti; ali ima i žestokih priroda čija se surovost rano razvija, te se moramo požuriti da od njih što pre načinimo ljude, da ne bismo bili primorani da ih silom držimo u pokornosti. Naše su prve dužnosti, dužnosti prema nama samim; naša se prva osećanja usredsređuju u nama samim; svi se naši prirodni na­ goni odnose najpre na naše održanje i na našpe blagostanje. Prema tome, prvo-osećanje pravde ne budi se u nama usled pravde koju mi dugujemo svojoj okolini, nego usled pravde koja se nama duguje; i to isto tako ide u izopačenosti našega običnog vaspitanja da s decom najpre govorimo o njihovim dužnostima, a nikad o njihovim pravi­ ma da ih počinjemo, dakle, kazivati baš ono što ne bi trebalo kaziva­ ti, ono što ona ne mogu razumeti i što im ne može uliti nikakva interesovanja. Kad bih imao da upravljam vaspitanjem deteta, kao što g aja zamišljam, rekao'bih sebi: Dete ne udara na osobe1'1 nego na stva­ rni kroz kratko vreme iskustvom nauči da poštuje svakoga ko ga nadmašuje uzrastom i snagom; ali stvari se ne mogu same braniti. Stoga je prva ideja, koju mu treba dati, manje ideja slobode negoli svojine; i da bi ono moglo usvojiti ovu ideju, treba da samo štogod ima. Reći mu da su to njegove haljine, njegovo pokućstvo, njegove igračke, potpuno je beznačajno, jer, ako i raspolaže svim svojim* i 14 Nikad ne smcmo dopustiti tla sc doto titra ođroslim osobama kao sa sebi potčinjunim ili kao sa sebi ravnim. Ako bi sc usudilo da koga ozbiljno udari, pa bio to njegov sluga, pa čak i sSm džeiat, treba mu povratiti njegove udarce s kamatom, i to na takav način da izgubi volju za nov pokušaj. Video sam kako nerazumne vaspitačico raspaljuju jogunslvo rfetinje, kako ga podstiču na udarce, kako puštaju da njih same tuče, pri čemu su se one smojalc njegovim slabim udarcima ne misleći da su to bili u nameri maloga ljutice smrtni udarci, i da će onaj, koji kao dete hode da tuče, hteti da ubija kad odraste.

85

stvarima, ipak ne zna ni zašto ni kako ih je dobilo. Reći inu da to ima zato Što mu je poklonjeno, nije tukode mnogo bolje, jer chi bi se poklonilo, mora se imati: postoji dakle, svojina koja je starija od njegove, a ipak se hoće da mu se objasni prvi početak svojine. Neka se još ima na umu da je poklon ugovor, i da đete ne može još znati staje ugovor15. Čitaoci, uvidite, molim vas, iz ovoga i iz stotinu hi­ ljada dragih primera kako uvek uobražavamo da smo dobro vaspitali decu, i kad im samo punimo glavu rečima koje, prema njihovoj moći shvatanja, za njih nemaju nikakva smisla. Dakle, radi se o tome da idemo čak do porekla svojine; jer oda­ tle se razvija prva ideja o svojini. Doto koje živi na selu dobiće neki pojam o poljskim radovima; za to mu treba samo da ima oči i doko­ lice, a ono će imati i jedno i drugo. 0 svakom uzrastu, a naročito u njegovu, budi se volja da se stvara, podržava, proizvodi i daje dokaz o moći i delatnosti Pre nego što dvaput vidi kako se vrt kopa i seje, kako povrće niče i raste, ono će i samo hteti da se bavi agrarstvom. S obzirom na načela što sam ih već razvio, ja se ne protivim njegovoj želji: naprotiv, ja ću je potpomagati, učestvovaću u njegovoj težnji, radiću s njim, ne za njegovo nego za svoje zadovo­ ljstvo - bar će dete tako misliti; postaću njegov vrtarški pomoćnik; obrađivaću za njega zemlju dok njegove mišice ne ojačaju. Ono ćo zatim zemlju uzeti u posed i zasadiće grašak; i začelo je ovaj posed svetiji i dostojniji poštovanja nego posed Južne Amerike, kada je Njunjez Balboa16 u ime španskog kralja pobio svoju zastavu na obalama Južnoga Mora. Svakoga dana dolazimo da zalivamo grašak i gledamo s neopisanom radošću kako niče. Još više pojačavam ovu radost govoreći mu: "Ovo je tvoja svojina";i objašnjavajući mu pritom izraz "svoji­ na", izazivam u njemu svest da je ono u ovu zemlju utrošilo svoje vreme, svoj rad i svoj trud, daje u nju,, takoreći, unelo svoju osobu, da u ovoj zemlji ima nečega od njega samoga na što može polagati pravo protiv svakoga, pa bio to ko mu drago,kao što može istrgnuti ruku iz rake nekoga čoveka koji bi je protiv njegove volje hteo zadržati. 6 Iz ovoga razloga većina decc hoda da dobiju natrag što su poklonila, pa plaču kad nećemo da im vratimo. To više ne čine, pošto shvate šta je poklon, samo su onda obazrivija pri poklanjanju. 16 Vasko Nunjez do Balboa (1475 - 1517), špunski moreplovac i osvajač. Ot­ krio (1513) Tihi Okean, Red.

86

. Jednog lepog dana Emil dolazi žurno s kantom za zalivanje u ruci, 0 , šta je ugledao! Kakav bol ispunjava njegovu dušu! Sav je grašak počupan, sve je zemljište izorano; ni samo se mesto više ne raspoznaje, "Ah! s ta je bilo od moga rada, od mog dela, od slatkog ploda mojih briga i mog znoja? Ko mi je oteo moje dobro? Ko mi je odneo moj grašak?" Mlado se srce buni. Prvo osećanje nepravde uli­ lo je u njegovu dušu kaplju žestoke gorčine. Suze teku potokom; neutešno đete ispunjava vazđuh uzdisanjem i kuknjavom. Uzimam saučešća u njegovoj tuzi i u njegovu ogorčenju; tražim, ispitujem, tačno istražujem. Najzad doznam daje to učinio vrtar: đozovem ga. Ali mi smo napravili račun bez krčmara. Čim dozna vrtar na šta se žalimo, počinje da se žali još jače nego mi. "Šta, gospodo! Vi ste, dakle, uništili moj rad? Bio sam ovde posadio malteške dinje, čije m ije seme poklonjeno kao kakvo blago, i čijim sam vas plodom, kad bi sazrele, hteo počastiti; ali pogledajte sad šta ste učinili! Da bi­ ste posadili svoj bedni grašak, uništili ste mi dinju koje su već bile sve iznikle i koje nikad više neću nadoknaditi. Načinili ste mi nenaknadivu štetu i sami ste sebe lišili zadovoljstva da jedete divne di•_ U nje. Z an -Z ak Oprostite mi, moj jadni Roberte. Vi ste tu utrošili svoj rad i trud. Uviđam da smo vam učinili nepravdu tim što smo upropastili vaše delo; ali mi ćemo vam nabaviti drugo maltesko seme i nećemo više obraditi nijedan komad zemlje pre nego što se raspitamo da ga nije ko pre nas obradi. Robert Moja gospodo, vi ćete se moći večno odmarati, jer više nema neobrađene zemlje. Ja obrađujem zemlju što je moj otac iskrčio; svako čini sa svoje strane to isto i sve njive, što ih vidite, odavno se nalazi u nečijem posedu. Emil Gospodine Roberte, propada li vam često na ovaj način seme od dinja? Robert Oprostite, mladi gospodičiću; ne dolazi nam često tako lakomi­ sleni gospodičići kao vi. Niko ne dira u vrt svoga suseda; svako respektuje rad dimgih da bi njegov bio pošteđen Emil A lija nemam vita. Robert Šta se to mene tiče? Ako budete nanosili štetu mom vrtu, neću vam više dopustiti da se šetate po njemu, jer treba da znate, ja neću da mi propada trud. 87

Ž ak -Ž ak Da H bismo se nekako mogli pogoditi s dobrim Robertom? Ne­ ka nam prepusti, meni i mom malom prijatelju, jedan kutić svoga vita na obrađivanje, pod uslovom đa on dobije polovinu prihoda. Robert Pristajem na to bez uslova. AH zapamtite đa ću vam vaš grašak razrovati, ako đirnete u moje dinje. iz ovoga pokušaja kako da đeci ulijemo u dušu prve pojmove, vidi se da pojam svojine prirodno vođi pravu prvoga zauzimača na osnovi rađa. To je jasno, čisto, jednostavno i uvek lako shvatljivo za dete. Odatle do prava svojine i do njene razmene ima samo jedan korak, posle koga se treba smesta zaustaviti. Lako će se shvatiti đa će objašnjenje, što ga ovđe obuhvatam na dve štampane stranice, u praktičnom izvođenju možda zahtevati čitavu godinu dana, jer pri razvoju moralnih ideja ne može se dovo­ ljno lagano napredovati, niti se dovoljno utviditi posle svakoga ko­ raka. Vi mladi učitelji, poklonite, molim vas, pažnju ovom primeru i imajte na umu đa se svaka pouka mora više sastojati u radnjama nego u govorima, jer đeca lako zaboravljaju ono što su ona rekla i ono što se njima reklo, ali ne zaboravlja ono što su ona učinila i što se njima učinilo. Slične se pouke moraju dati pre ili kasnije, kao što sam već re­ kao, prema tome da li mirna ili burna vaspltanikova priroda zahteva ubrzavanje ili odugovlačenje. Njihova je korist očigledna. AH đa ne bismo kod ovako važnih stvari ništa propustili, dodaću još jedan primer. Vaše tvrdoglavo dete ošteti sve čega se dotakne. Ne srdite se zbog toga; uklonite iz njegove blizine sve što bi ono moglo oštetiti. Ako razbije posuđe kojim se služi, nemojte se žuriti da mu pribavite drugo; dajte mu da oseti štetne posledice nemanja. Ako razbije pro­ zore u svojoj sobi, pustite đa mu đuva vetar i dan i noć, ne brinući se hoće li dobiti kijavicu; jer bolje da dobije kijavicu, nego da ostane budala. Ne tužite se nikad na neugodnost koje vam pričinjava, nego se pobrinite da ih ono najpre oseti. Najzad ćete dati đa se nameste okna ne rekavši nijedne reći. ako ih opet razbye, onda promenite metođ. Recite mu hladno, ali bez ikakve srdžbe: "Prozori su moji, na moj su trošak bili namešteni; ja ću ih ubuduće čuvati đa ne budu oštećeni." Zatvorite ga zatim u mračnu sobu bez prozora. N a ovaj tako nov postupak ono stane đa dreči i da galami, Niko na to ne obraća pažnje. Posle kratkog vremena ono se umori i promeni ton. Počne jadikovati i uzđisati: pojavljuje se sluga i tvrđoglavac ga moli 88

da ga oslobodi- Ne tražeći izgovora da to ne učini, sluga odgovori: "I ja moram da čuvam prozore", i ode. Najzad, pošto je dete tu provelo nekoliko časova, dakle dosta dugo vremena da mu se dosadi i da mu to ostane u uspomeni, neko mu đd ideju da vam ono ponudi poravnanje, prema kome ćete mu opet dati slobodu, a ono više neće lomiti okna. Ono neće ništa bolje ni tražiti. Zamoliće vas da dođete njemu i vi ćete doći. Uči niče vam svoj pređlog, a vi ćete ga odmah primiti rekavši mu: ’’To je vrlo pametno, obojica ćemo pritom dobiti. Zašto pre nisi došao na tu srećnu misao?! I na to ćete ga, ne tražeći od njega ni novo uveravanje ni potvrdu njegova obećanja, radosno zagrliti i smesta ga odvesti u njegovu sobu. Smatraćete ovu pogod­ bu isto tako za svetu i neprikosnovenu kao da je zakletvom potvrđena. Šta mislite kakav će pojam, na osnovu ovoga postupka, dobiti dete o držanju obaveza i o njihovoj koristi? Morao bi se grdno prevariti, ako bi se na zemlji našlo jedno jedino još ne sasvim pok­ vareno dete kome bi, posle upotrebe ovoga metoda, palo na um da namerno razbija okno17 . Pazite na vezu svega ovoga. Mali nevaIjalko teško đa je mislio na to, kad je kopao rupicu da posadi svoj grašak, da istovremeno kopa sebi tamnicu u koju će ga njegovo saznanje uskoro zatvoriti. Evo nas u moralnom svetu, evo nas pred otvorenim vratima poroka. S ugovorima i dužnostima u isto vreme postaju i prevara i laž. Čim možemo činiti ono što ne smemo činiti, nastojimo da sakri­ jemo što nismo smeli učiniti. Čira nam jedan interes izmami obeća­ nje, može nas veći interes navesti đa obećanje pogazimo. Još se samo radi o tome da ga pogazimo a da ne budemo kažnjeni; sređ•stvo, koje se za to pruža, sasvim je prirodno: u tajnosti vršimo svoj prestup i lažemo. Pošto porok nismo mogli preduprediti, došli smo već u položaj da ga moramo kazniti. To su beđe ljudskoga života ko­ je počinju u isti mali sa njegovim zabludama. 17 Uostalom, kad ova dužnost Ispunjavanja obaveza no bi bila u duši detinjoj učvrSdcna težinom koristi koja iz toga izlazi, ubrzo,!}} mu jo unutarnje osećanjc, ko­ je se počinje buditi, nametnulo kao zakon sa vesti, kao urođenu osnovnu istinu koja za svoj razvoj čeka samo saznanje na koje bi se primcnila. Ova prvobitna crta nije u naša srca urezana čovečjoro rukom nego je nju urezao tvorac svekolike pravednosti, tlkim tc prvobitni zakon ugovora i obaveze, što ih on nameće, i onda ja sve u ljud­ skom društvu iluzorno ništavno. Ko održi svoje obećanje samo zbog svoje koristi, nije jače vezan za svoje obećanje nego da nijo niša ni ovćšao; ili ntyviSc, isto dobiti s mogućnošću da ga pogazi'kao s postupkom dobrih igrača koji samo stoga okiovaju da pokažu svoju nadmoćnost da bi mogli dočekati pravi trenutak u kom ćc postići veću korist. Ovo ja načeto od navede važnosti i Zaslužuje da so temeljno ispita; jer upravo ovđo čovek počinje đa dolazi u proti vrečfiost sam sa sobom.

89

Ja sam već dovoljno upozoravao na to da na decu ne treba ni­ kad primeniti kaznu kao takvu, nego da ona uvek treba đa dođe kao prirodna posledica njihovog rdavog čina. Stoga ne smete đeklamovati protiv laži, niti ih smete kazniti jedino zboglaži-kao, na primer, da se lažljivcu ne veruje čak ni kad istinu govori, da ga optužuju, radi t'đavoga čina koji nije izvršio, ako se on i brani-skupa snađu čim slažu. Međutim, preostaje nam još đa objasnimo šta znači lagati, s obzirom na decu. Postoje dve vrste laži: laž koja se tiče činjenica koje se odnose na prošlost, i laž kod koje se radi o obećanjima za budućnost. Prva nastaje kad odričemo đa smo nešto učinili što smo zaista učinili, ili kad tvrdimo da smo nešto učinili što nismo, uopšte, dakle, kad na­ srnemo kažemo neistinu u pogledu utvrđenih činjenica, Druga na­ staje kad damo obećanje koje ne nameravamo održati, uopšte, kad pokazujemo nam era protivnu onoj koju zaista imamo.Obe se ove vrste laži katkad sjedinjuju u jednoj i istoj-,18 međutim, ja ih ovđe razmatram s pogledom na njihove razlike. Ko oseća potrebu tuđe pomoći i neprestano prima dokaze bla­ gonaklonosti od svoje okoline, nema interesa da je vara; naprotiv, ima velikog interesa da ona vidi stvari onakve kakve su, jer bi se inače mogla prevariti na njegovu štetu. Prema tome je jasno da laž s obzirom na činjenice nije za decu ništa prirodno, nego zakon po­ slušnosti izaziva kod njih potrebu da lažu. Pošto je naime po­ slušnost nešto tegobno, to deca nastoje u tajnosti da se oslobode što je više moguće njenih okova. Bliski interes, da izbegnu kazni ili ukoru, odnese pobedu nad udaljenijim, da kažu istinu. Zašto bi vas, dakle, lagalo vaše dete u prirodnom i slobodnom vaspitanju? Šta ima da sakrije od vas? Vi ga ne korite, ne kažnjavate ga, ne tražite ništa od njega. Zašto vam ne bi reklo sve što je učinilo s istom otvorenošću kao svom malom drugu? Zbog ovoga priznanja ono se ne može izložiti većoj opasnosti na jednoj nego na drugoj strani. Laž u obavezama je još manje prirodna, jer obećanja, đa nešto učinimo ili da nešto propustimo, jesu ugovorni akti koji udaljuju od prirodnoga stanja i umanjuju slobodu. Još više: sve obaveze od stra­ ne dece su same sobom bez vrednosti, jer njihov ograničeni pogled ne prelazi granit) sadašnjosti, pa prema tome ona ne znaju pri preuzimanju obaveza šta rade. Stoga se ne može upotrebiti izraz "laž", kad se dete obveže; jer, pošto ono ide samo za tim da se momentalno izvuče iz neprilike, za njega podjednako vredi svako sred18 Kad se, naprimer, krivac, optu2.cn zbog rdava čina, brani tim što sc izdaje za poštena čoveka. On leže tada i s obzirom na činjenice i s obzirom na obaveze.

90

stvo koje momentalno ne izaziva dejstvo. Dajući obećanje za bu­ dućnost, ono ustvari ne obećava ništa; njegova još uspavana uobrazilja ne može još da shvati da svojim bićem pripada dvama raznim vremenima. Kad bi ono moglo izbeći batinama ili dobiti kesicu ušećerenih badema tim što bi obećalo da će sutra baciti kroz prozor, ono bi to smesta obećalo. Iz ovoga razloga zakoni ne uzima­ ju nikakva obzira na obaveze dece, i kad stroži očevi i učitelji traže da ih ona ispune, to se sme protegnuti samo na takve stvari koje bi dete i bez obećanja moralo izvršiti. Budući da dete ne zna šta radi kad se obavezuje, to ne može ni lagati obavezujući se. Druga je stvar kad ne održi svoje obećanje, stoje takođe neka vrsta povratne laži, jer ono se vrlo dobro seća datoga obećanja, ali ono ne vidi važnost održanja svoga obećanja. Iz­ van mogućnosti da čita u budućnosti, ne može da predvidi posledice svojih činova; i kad ono ne drži svoja obećanja, ne ćini ništa protiv razuma svoga doba. Iz ovoga sledi da su sve laži dece delo učitelja i da je upućiva­ nje, koje im se daje da samo istinu govore, zapravo upućivanje na laž. U revnosti koju razvijamo da ih dovedemo u red, da ih vodimo i da ih poučimo, ne nalazimo nikad dovoljno sredstava poučavamo da bismo postigli cilj. Hoćemo da sve jače ovladamo njihovim duhom pomoću neosnovanih pravila i bezrazložnih propisa, i volimo da uče svoje zadatke i da lažu nego da ostanu neznalice i istinoljubivi. Što se mene tiče,- ja poučavam svoga vaspitanika samo na praktičan način, i više volimo da bude dobar, nego učen čovek; ja ne tražim od njega izrično istinu, jer se bojim daje ne počne sakrivati, i ne za h te vam od njega nikakvo obećanje radi koga bi mogao doći ii iskušenje da ga ne održi. Ako se u mojoj odsutnosti dogodi kakva šteta, a ne znam ko je učinio, čuva ću se da za to optužim Emila ili da mu kažem; "Jesi li to ti učinio?1'18 Jer. šta bih drugo s tim učinio nego da ga nagnam na odricanje? Ako-mie njegov uporni karakter prisili da sklopim s njim ikakvu pogodbu, pređuzeću tako vesto svo­ je mere da će predlog uvek poći od njega, a nikad od mene; kad se on obaveže, uvek će imati blizak i jak interes da ispuni svoju obave­ zu; nadalje, ako ne održi zadanu reč, ova će mu laž uzrokovati takve nesreće koje će videti kako izlaze iz prirodnoga poretka stvari, a ne3 3 NiSta nije nerazboritije od takvog pitanja, naročito kad je dete krivo. Ako tada pomisli da vi znate šta je učinilo,, uzeće to pitanje za zamku, i ovo će ga mnjen­ je ispuniti gorčinom protiv vas. Ako li to ne pomisli, redi će u sebi: "Zašto da otkri­ jem svoju pogrešku?" I to je prvi podsticaj na laž koji je poslcdica vašega nesmotrenog pltaiya.

91

iz osvete njegova učitelja. Ali daleko od to ga da pribegavam tako okrutnim sredstvima, gotovo sam uveren da će Emil vrlo kasno naučiti šta znači lagati, i da će, pošto to nauči, biti u Čudu i neće moći shvatiti od kakve je koristi laž. Potpuno je jasno đa ja, što ga više činim nezavisnim bilo od volje bilo od mnjenja dragih, sve više u njemu ubijam interes za laž'. Kad se ne žurimo s obučavanjem, ne žurimo se ni sa stavlja­ njem zahteva i Čekamo svoje vreme da ne bismo zahtevali ništa u nevreme. Tako se dete obrazuje, a ne kvari se. Ali kad mu nespre­ tan učitelj, koji ne zna s njim postupati, svakoga časa uzima sad ovo sad ono obećanje, bez razlike, bez izbora, bez mere, dete će, zamoreno i pretovareno svim ovim obećanjima, đa ih zanemari, zaboravi, pa čak i prezre, i držeći ih za prazne formule ono će da se igra s davanjem i gaženjem tih obećanja. Hoćete li da verno drži svoju reč, budite oprezni u traženju obećanja. Pojedinosti, koje sam ovde izneo o laži, mogu se u mnogome primeniti i na sve ostale dužnosti koje se propisuju deci u takvoj formi da im one ne samo omrznu nego đa im se učine i neizvršivim. Pod izgovorom da im se propoveđa vrlina, uliva im se ljubav prema svim porocima. Mi im ih nakalemljujemo dok ih tobože štitimo od njih. Da bi im se ulila pobožnost, mora im se dosađivati crkvom. Tim što neprestano tražimo od njih da šapuću molitve, gonimo ih da čeznu za srodnim trenutkom, kad se više neće morati moliti bo­ gu, Da bismo im ulili u dušu milosrđe, puštamo ih da daju milosti­ nju, kao đa držimo ispod časti daje sami dajemo. Ne, ne treba dete daje daje, nego učitelj! Ma kako da voli svoga vaspitanika, ipak mu mora osporiti ovu čast. Mora mu objasniti daje on još nije dostojan s obzirom na svoje godine. Milostinja je čin čoveka koji poznaje vređnost svoga dara i potrebu svoga,bližnjeg. Dete, koje ne poznaje ni jedno ni drugo, ne može imati nikakve zasluge pri davanju; ono daje bez milosrđa, bez smisla za dobročinstvo; ono se gotovo stidi đa da, kad, oslanjajući se na svoj i na vaš primer, dođe na misao da sa­ mo deca daju milostinju koju više ne daju kad odrastu. Obazrite se i na to da dajemo detetu đa poklanja samo takve stvari čiju vređnost ono ne poznaje, metalni novac, što ga samo radi toga nosi u svom džepu. Dete bi pre dalo sto zlatnika nego jedan ko­ lač. Ali zatražite od darežljivoga darođavca milostinje da poklanja stvari koje su mu drage, kao igračke, bonbone , užinu, i odmah ćemo viđeti da li vam je pošlo za rukom da ga zaista učinite darež­ ljivim. Pritom se služimo još jednim sredstvom; vraćamo vrlo brao detetu stoje dalo; tako se ono privikava da daje sve, pošto zna da će mu se vratiti Ja sam kod đece video samo ove dve vrste darež-

ljivosti: darivanje onoga što za njih nema nikakve vređnosti, ili davanje onoga za šta su sigurna da će im se vratiti. Nastojte, kaže Lok, da ih uverite iskustvom da najdarežljiviji uvek dobiva najveću nagradu. To ne znači ništa drugo nego učiniti dete prividno darež­ ljivim, ali uistinu lakomim. On dodaje da će darežljivost kod dece postati drugom prirodom; da, ali samo ona kaišarska darežljivost koja daje jaje da za to dobije vola. AH ako jedanput ustreba ozbiljno pokloniti, onda zbogom, navike/, čim prestanemo da im vraćamo, odmah ona prestaju poklanjati. Treba paziti na to da darežljivost više potiče iz navike duše nego it navike ruke. Slično je sa svim ostalim vrlinama kojima učimo decu, i upravo tim, što im predikujemo o svim pravim vrlinama, zagorčavamo im njihove mlade godi­ ne. Zar to nije pametno vaspitanje? Učitelji,prođite se izmotavanja, budite vrli i dobri, da bi se vaš primer mogao urezati u pamćenje vaših vaspitanika očekujući da uzmogne ući u njihova srca. Umesto da se požurim da od svoga vaspitanika zahtevam dola milosrđa, držim da je pametnije da ih činim sam u njegovu prisustvu, i da mu čak oduzmem mogućnost podražavanja, kako bi on u tom video čast, koja još ne pripada njegovim godinama; jer je od važnosti da se ne privikne na to daposmatra dužnosti odraslih jedino kao dužnosti dece. Ako me moj vaspitanik vidi kako potpomažem siromahe, pa me upita o tom, reći ću nm, ako jc vremc da mu odgovorim20):“Dragi prijatelju, kad su siromasi dopustili da bude bogataša, bogataši su im obećali da će hraniti sve one koji neće moći živeti ni od svoga imanja ni od svoga rada," -" Jeste li to i vi obećali?" - ođvratiće on. - "Dabogme; samo sam pod tim uslovom, koji je skopčan sa svakim posedom, gospodar imanja koje jc povereno mojoj upravi." Neko drugi bi, osim Emila, ako razume ovaj razgovor (a već smo vidoli kako se, prema mom metodu, dete može dovesti do razumevanja), dobio želju da mi podražava i da se ponaša kao boga­ taš: u ovom slučaju bar bih nastojao sprečiti da se to desi na razmetljiv način. Još bi mi ugodnije bilo kad bi mi dete oduzelo mo­ je pravo i potajno davalo poklone. To bi bila za njegove godine prevara, i to jedina koju bih mu oprostio. Znam da su sve ovo, podražavanjem izazvane vrline, majmun­ ske vrline, i da se dobar čin samo tada može nazvati moralno do­ brim, ako ga vršimo radi njega samoga, a ne stoga što ga drugi vršo. Ali u doba, u kome srce još ništa ne oseća, moramo skloniti decu na 20 Razume so du neću odgovarati na njegova pitanja, kud je njemu, nego kad je meni volja; inače bih se potčinio njegovoj volji i došao bih u najopasniju zavisnost u koju mote doći vaspitač prctrrn svom učeniku.

93

poclmavanje radnji koje treba da postanu drugom prirodom, dok ih ne uzmognu kasnije tvoriti iz sopstvene razboritosti i iz ljubavi prema dobru. Čoveku, pa čak i životinji, prirođen je nagon za podražavanjem. Ova strast podražavanja od prirode je mudro uređena, da li se ona u društvu pretvara u manu. Majmun po­ dražava čoveku koga se boji, a ne podražava životinjama koje prezi­ re; on drži da je dobro ono što čini biće koje je bolje od njega. Naprotiv, među nama lakrđijaši svake ruke podražavaju lepome da bi ga ponizili i učinili smešnim; oni se trude u osećanju svoje nisko­ sti da izjednače sa sobom ono stoje bolje od njih, ili, ako se napregnu da podražavaju predmetima svoga divljenja, poznaje se po izboru predmeta rđav ukus pođražavatelja. Oni više idu za tim da varaju druge ili da kod drugih izazovu divljenje za svoje talente, ne­ goli da postanu bolji i mudriji. Dublji je uzrok podražavanja kod nas u želji da neprestano istupamo iz sebe. Ako mi pođe za rukom Emilovo vaspitanje, on začelo neće imati tu želju. Treba še, dakle, odreći prividnoga dobra što bi ga ona mogla doneti. Temeljno ispitajte sva pravila svoga vaspitanja, naći ćete da su sva protivna razumu, naročito što se tiče vrline i morala. Jedina je moralna pouka koja priliči detinjstvu, i koja je za svako doba ođ'nap' veće važnosti, da nikad ne činimo nikome zla. Sam propis da činimo dobro, ako nije potčinjen onom, opasan je, lažan i pun protivrečnosti. Ko ne čini dobra? Svako ga čini, pakosnik isto tako kao i drugi. On čini jednoga srećnim na štetu stotine nesrećnika, 1 otud potiče sve naše beđe. Najuzvišenije su vrline negativne: one su i najteže, jer ne vole razmetanje, pa su čak i uzvišene iznad zadovoljstva koje je našem srcu tako slatko, da vidimo kako se rastaje od nas naš bliž­ nji koji je s nama zadovoljan. 0 , kakvo dobro mora da čini svojim bližnjima onaj koji im nikad ništa nije učinio nažao, ako uopšte ima takvog čoveka! Kolika li mu je neustrašivost duše potrebna za tu svrhu, kolika jačina karaktera! Mi ne možemo razmišljanjem o tom načelu, nego trudeći se da ga izvedemo u praksi, osetiti kako je veli­ ka, kako teška stvar uspeti u tome,21 Propis, đa nikad drugome ne Škodimo, obuhvata u sebi drugi, da održava­ mo Što je moguće manje veza s ljudskim društvom; jer u današnjem društvenom stanju sreća jednoga nužno donosi nesreću drugome. Ovaj se odnos nalazi u bitnosti same stvari, i ništa ga ne bi moglo izmomli. Neka se ispita prema ovom principu đa lije bolji čovek koji s~ krećo u društvu, ili onaj koji daje prednost samoći. Neki sluvan pisac veli da samo rđav čovek traži samoću;* ja naprotiv tvrdim da samo dobar čovek živi za sebe. Bila ova tvrdnja ma i manje duhovita, istini lija je i pametnija ne­ go prva. Kad bi rđav čovek bio sam, kakvo bi zlo mogao učiniti? - On kuje u društvu svoje planove koji su štetni po druge. Ako ko hoće da primeni ovqj argumenat na dobra čoveka, odgovaram na to odojkom kome je dodala ova beleška. Diđro, u predgovoru svoje drame. "Vanbračni sin" (1771).

94

Eto- nekoliko slabih nagoveštaja o opreznostima s kojima bih hteo da se đeđ daju pouke, koje im katkad ne možemo uskratiti a da ih ne izložimo opasnosti da naškode sebi ili drugima, a naročito da usvoje rđave navike koje hi se kasnije samo s mukom mogle iskoreniti. Ali toliko možemo biti sigurni da će se potreba za to ret­ ka pokazati kod dece koja su vaspitana kako treba, jer je nemoguće da ona postanu nepokretna, pakosna, lažljiva i gramžljiva, ako ne usadimo u njihova srca mane koje ih čine takvim. Prema tome ono što sam rekao o ovoj tački više se odnosi na izuzetke negoli na pra­ vila, ali će ovi izuzeci biti češći, što više prilike đeca imaju da iziđu iz svoga kruga i da usvoje mane odraslih. Mnogo je potrebnija rani­ ja nastava deci koja se vaspitav^ju u velikom svetu, nego onoj koja se vaspitavaju u samoći. Stoga bi ovo vaspitanje u tihoj povučenosti već zbog toga zasluživalo prednost što ono detinjstvu daje vremena za sazrevanje. Ima još jedna druga vrsta suprotnih izuzetaka za one koje njihova srećna priroda uzdiže iznad njihovih godina. Kao što ima ljudi koji nikad ne izlaze iz detinjstva, ima obratno opet drugih koji, takoreći, nikad nisu bili deca nego su gotovo odmah po rođenju ljudi. Nažalost, ovi poslednji izuzeci su vrlo retki, i vrlo teško ih je poznati, a zlo je i u tome što svaka majka, živeći u uobraženju da im a neobično daroviti dete, ni najmanje'ne sumnja u to daje njeno đete takvo. One čine još više, uzimaju svagdašnje i obične pojave,, kao: živahnost, dosetke, nerasudnost, privlačnu naivnost, za nešto sasvim izvanredno, dok su to samo karakteristični znaci ovoga doba koji najočitije pokazuju da đete nije ništa drago do dete. Je li čudo ako dete, koje neprestano navodimo da govori, kome dopuštamo da sve kaže, koje ne treba da se brine ni za kakav obzir, ni za kakvu pristojnost, slučajno izbaci koju srećnu pisao? Ono bi, naprotiv, bi­ lo daleko dostojnije divljenja, kad ne bi Bilo takvo; upravo kao što bi bilo čudo kad astrolog među hiljadu laži ne bi prorekao nijednu isti­ nu. Oni če toliko lagati, rekao je Anri IV,, dok najzad ne kažu isti­ nu. Ko hoće da nađe koju đosetku, treba samo da kaže mnogo gluposti Neka bog sačuva naše Mcoše koji se slave bez ikakve druge zasluge! Najsjajnije misli mogu doći u đetinji mozak, ili bolje, najduho­ vitije reči u njihova usta kao što mogu pasti u njihove ruke najskupoceniji dijamanti, a da zato nisu njihovi - ni misli ni dijamanti. Ni u jednom pogledu nema prave svojine za ovo doba. Stvari, koje go­ vori đete, nisu za njega ono što su za nas; ono im ne pridaje iste poj95

move. Ovim pojmovima, ako ih ono uopšte ima, u njegovoj glavi ne­ dostaje logički red i veza; u njegovim mislima, koliko bilo da ih je, nema ničega stalnoga, ničega određenoga. Ispitajte jednom vaše to­ božnje čudo od deteta. U izvesnim trenucima naći ćete u njega naj­ silniji nagon za delatnošću, i oštrinu duha koja može probiti oblake. Najčešće vam se taj isti duh čini labav, mlitav i kao uvijen u gustu maglu. Sad ide pred vama, sad ostaje nepomičan. Sad biste rekli: ”Tb je genije," a čas posle tvrdili: "To je glupak" Oba biste se puta prevarili, jer je ono samo dete. To je orlić koji se u jednom trenutku vine pod nebo, a odmah zatim padne u svoje gnezđo. Stoga postupajte s njim prema njegovim godinama, pa kakvo bilo da se ono čini u vašim očima, i čuvajte se da ne biste iscrpili njegove snage, hoteći da ih suviše upotrebljavate. Ako se mladi mo­ zak zagreje, ako primetite da počinje ključati, pustite ga najpre da u slobodi provri, ali ga nikad ne podstičite, jer bi inače mogao da sav izlapi; i kad se suvišne pare ispare, zadržite, obuzdajte ostale pare, dok se godinama sve ne pretvori u toplotu i u pravu snagu. Inače ćete uzalud utrošiti svoje vreme i svoj trud, razrušićete svoje sopstveno delo; i pošto se nerazborito opijete svim tim zapaljivim para­ ma, preostaće vam samo istrošen talog. Od dece, koja mnogo obećavaju,postaju obični ljudi, to je najopštije i najtačnije opažanje. Ništa aye teže nego kod dece razliko­ vati stvarnu ograničenost od prividne i lažne ograničenosti koja je oznaka jakih duhova. U prvi mah izgleda čudnovato da ova dva ek­ strema imaju tako slične znake, a ipak to mora tako da bude; jer u doba, u kome čovek još nema nikakvih pravih pojmova, sva je razli­ ka između darovitoga i ograničenog u tome, Što posleđnji usvaja sa­ mo krive pojmove, dok prvi, pošto nahodi da su svi takvi, poriče sve: oni utoliko liče jedan na dragoga, što jedan ne shvata ništa, dok se dragome ništa ne čini dobro. Jedini znak, koji može istaći njihovu različitost, zavisi od slučaja. On može da praži poslednjem koju shvatljivu ideju, dok prvi ostaje uvek svuda isti. Mladi Katon se u svom đetinjstvu svoj svojoj porodici činio glup. "On je ćutljiv i jogunast," glasio je jednodušni sud o njemu. Tek u Sulinom predsoblju stvorio je njegov ujak o njemu pravi sud. Da nye došao u to predsoblje, možda bi bio držan za bukvana do doba razuma. Da nije živeo Cezar, možda bi uvek držali za zanesenjaka ovoga istog Katona, koji je prozreo Cezarov kobni duh i pređviđeo za toliko unapred sve njegove planove. 0 , kako se lako mogu prevariti oni koji tako prenagljeno sude o deđ! Često su vjiše deca od same dece. Poznavao 96

sam jednog čoveka u godinama, čoveka22 koji me je odlikovao svo­ jim prijateljstvom, a koga su u porodici i među njegovim prijate­ ljima smatrali ograničenom glavom; u tišini je sazrevao izvanredan duh. Najednom se iščaurio u filozofa, i ne sumnjam da će mu po­ tomstvo dati časno i odlično mesto među najboljim misliocima i najdubljim metafizičarima njegova veka. Poštujte decu i ne sudite o njoj prenagljeno, ni u dobru ni u zlu. Ako držite da imate posla s izuzecima, gledajte da vam se oni dokažu, obistine i potvrde dugo vremena pre nego što usvojite za njih posebne metode. Pustite prirodu da radi dugo vremena, pre nego što počnete raditi mesto nje, i čuvajte se da ne sprečite njeno delovanje. Vi tvrdite da poznajete vređnost vremena, pa nećete da gubite vreme. Ne uviđate d aje loša upotreba vremena daleko veći gubitak vremena nego potpuni nerad i da je rđavo poučavano dete mnogo udaljenije od mudrosti nego kad vidite kako provodi svoje najranije godine u neradu! Šta? Zar biti srećan za vas ne znači ništa? Zar to nije ništa, da dete po ceo dan skače, da se igra i da trči? U ćelom svom životu neće biti tako uposleno. Platon, koga drže za tako stroga, odgaja decu u svojoj Republici samo uz svečanosti, igre, pesme i zabave. Moglo bi se reći da on drži da je sve učinio, ako ih je poučio kako će se veseliti; a Seneka kaže na mestu gde go­ vori o staroj rimskoj mlađeži:"Ona je uvek bila na nogama; ničemu je nisu učili što bi morala učiti sedeći."23 Je li ona zato imala manju vređnost, kad je došla u muževno doba? Ne plašite se, dakle, ovoga takozvanog besposličenja, Šta biste rekli o čevku koji nikad ne bi hteo spavati, da bi mogao iskoristiti sav život? Rekli biste:" Ovaj je čovek budala; on ne uživa u vremenu, nego ga se lišava; da bi izbegao san, trči smrti ususret." Imajte, dakle, na umu da se ovde radi 0 istom slučaju, jer je detinjstvo vremgJB kome je razum u snu. 5 Prividna lakoća kojom' deca uče, uzrok je očite štete po njih. Previđa se d aje upravo ta lakoća dokaz da ona ništa ne nauče. Nji­ hov glatki i bistri mozak prima kao ogledalo predmete koje držimo pred njim; ali ništa ne ostaje, ništa ne prodire. Dete zadrži samo reči, a ideje se odbijaju. Ko sluša kako dete ponavlja ove reči, razu­ me ih, ali ih samo dete ne razume. Iako su pamćenje i moć rasuđivanja dve bitno različite sposob­ nosti, ipak se uistinu jedna ne razvija bez druge. Pre doba razuma 22 Abc do Konđijuk. 23 (Nihi) iiberos suos docobant, quod disccndum csset iaccntibus - E pist 88.) Isti pasus nalazi se kod Montcnja, knjiga II, glava 21.

97

ne plima đete ideje nego samo slike, i razlika ja između jednih i drugih u tome što su slike, samo apsolutni likovi čulno primetnih predmeta, dok su ideje pojmovi predmeta koji su određeni svojim međusobnim odnosima. Slika se može nalaziti sama u duhu koji je pretstavlja sebi; ali svaka ideja predpostavlja druge ideje. Kad sebi što predstavljamo, samo vidimo to; kad shvatamo, porodimo. Naši su utisci čisto pasivne prirode, dok se svi naši pojmovi ili ideje rađaju iz aktivna principa koji rasuđuje. To ću niže dokazati. Tvrdim, prema tome, da 'đeca, pošto u njima još nije pro­ buđena ‘moć rasuđivanja, nemaju ni pravog pamćenja. Ona zadržavaju tonove, oblike i utiske, ali rotko ideje, a još rcđe idejne veze. Možda će ko pomisliti da će me moći pobiti prigovorom da ona nauče neke elemente geometrije; ali upravo ta okolnost dokazuje istinitost moje tvrdnje; tim se samo dokazuje da ona ne samo ne znaju stvarati sudove nego ne znaju zadržati u pameti ni zaključke drugih; jer, ako pažljivo posmatrate metod ovih malih matema­ tičara, odmah ćete primetiti da su oni zapamtili samo tačan utisak oblika i izraze dokaza. Pri najmanjem novom prigovoru zbune se; prevrnite figuru, opet se ne mogu snaći. Sve se njihovo znanje sa­ stoji od primljenih utisaka, ništa ne postaje svojina njihova razuma. Čak ni njihovo pamćenje nije savršenije ni razvijenije od njihovih ostalih sposobnosti, jer gotovo uvek moraju, kad odrastu, da ponovo uče stvari, čija su ssamo imena naučili u detinjstvu. Ipak sam daleko od toga da mislim da deci nedostaje svaka vrsta rasuđivanja.2'1 Naprotiv, ja uviđam da ona vrlo tačno sude o svemu što poznaju i što se odnosi na njihov trenutni i osetni inte­ res. Ali se varamo u njihovo znanje pripisujući im ono znanje koje ona nemaju i puštajući ih da sude o stvarima koje ne mogu shvatiti.Varamo se takođe kad hoćemo da im skrenemo pažnju na razmiš^Pišući, sto puta sam pomislio da jo nemoguće u velikom delu uvek dati isti smisao istim rečima. Nc postoji nijedan jezik koji bi bio tako bogat izrazima, obrti­ ma i frazama, da bi mogao zadovoljiti modifikacije idoja. Metod; da dcfiniSemo sve izraze i da neprestano stavljamo definiciju umesto definisanoga (predmeta), lep je, ali neizvodljiv. Jer kako je moguće izbeći circulus vitiosus? Definicije bi mogle biti dobre, kad bi se pravilo bez reći. Uprkos tome uvoren sam da, uza sve siromaštvo našega jezika, možemo biti jasni, naravno nc na taj način što ćemo uvek dati istim rečima isti smisao, nego na taj, što domo pri upotrebi svake reći dovoljno odrediti s njom skopčano značenje pomoću ideja koje se na nju odnose, te će svaka rečenica, u kojoj se nalazi dotična reč, takoreći, činiti njenu definiciju. Čas kažem da su deca nesposobna za rasuđivanje, čas ih puštam da sude s priličnom oštroumnošću. Držim da ne protivurečim sobi s obzirom na svoje misli, ali ne mogu odreći da često protivrečim s obzirom na svoje izraze.

98

ljanja koja ih se ni u kom pogledu ne tiču, kao na primer, na njihov budući interes, na njihovu sreću što pripadaju, čovečanstvu, na poštovanje što će ga imati kad odrastu, - same reći, koje, budući da se govore bićima bez ikakva predviđanja, nemaju za njih apsolutno nikakve vrednosti. Sva prisilna pouka ovih jadnih nesrećnika pro­ teže se na predmete koji su njihovom duhu potpuno strani. Neka se onda prosudi koliku im pažnju ona mogu pokloniti. Pedagozi, koji nam s velikom pompom pričaju o znanju koje pružaju svojim učenicima, plaćeni su, te su stoga obavezni da drukčije govore; međutim njihov vlastiti postupak pokazuje da mi­ sle .upravo kao ja. Je r šta ih nauče iia kraju krajeva? Nauče ih da znaju reči, ništa drugo do veči, i uvek samo reči. Između različitih nauka, kojima se razmeću da ih uče, čuvaju se da izaberu one koje bi uistinu koristile učenicima, jer se kod ovih radi o stvarnom zna­ nju koje im oni nisu u stanju dati. Stoga biraju samo takve nauke kojima, kako izgleda, vladamo kad upoznamo njihovu terminologi­ ju, kao heraldiku, geografiju, kronologiju, jezike itđ., - sve studije koje su daleko od čoveka, a naročito od dcteta, tako da bi bilo čudo kad bi mu ijedna od tih nauka i jedanput u životu bila od koristi. Čitaoci će se čuditi što ja učenje jezika računam u broj pred­ meta koji su nekorisni za vaspitanje. Ali neka se sete da ja ovde go­ vorim o učenju u najranijem uzrastu i, šta bilo da se kaže, držim da nijedno dete, izuzevši neobično obdarenu decu, nikad nije uistinu naučilo dva jezika pre navršene dvanaeste ili petnaeste godine. Priznajem da bi učenje jezika, kad bi se ono sastojalo samo u učenju reči, to jest u učenju figura i tonova koji ih izražavaju, bilo prikladno za decu; ali jezici, menjajući znake, mođifikuju i ideje ko­ je izražavaju. Duhovi se formiraju prema jeziku; misli uzimaju boju pojedinih jezika. Razum je samo nešto zajedničko, duh svakoga jezi­ ka iu m s v o ju ^ razlika bar delifnično mogla bltf uzrok ili efekat pojedinih nacionalnih osobina; ono što izgleda da potvrđuje tu pretpostavku jest da jezik-kod svih naroda na svetu sleduje promenama bbiČ£ga,'tirsS'‘odifAva ili mehja kao oni. • Od ovih raznih formi samo jedna postaje isključiva svojina đeteta usled neprestane upotrebe, i samo ovu sačuva dete sve do doba razuma. Da bi u isti mah imalo đve, trebalo bi da zna porediti ideje. A kako bi ih poredllo, kad je jedva u stanju da ih shvati? Svaka Stvar može za dete imati hiljadu raznih oznaka, ali svaka ideja može imati, samo jednu formu: prema tome, ono može naučiti da govori samo jedan jezik. Primetiće mi se da ono uprkos tome nauči više je­ zika: ja to odričem. Sam sam video takvu neobičnu decu koja su verovala da govore pet, Šest jezika. Jedno za drugim sam ih čuo gde govore latinskim, francuskim i talijanskim izrazima, ali je to uvek 99

bio samo nemački jezik. U stvari su se ta deca služila s pet, šest rcčnika, ali su ona uvck govorila samo nemački'.'Jednom, reči, dajte deci koliko god hoćete sinonima, dadete im druge reči, ali nećete im dati drugi jezik: ona će uvek razumevati samo jedan. , Da bi učitelji sakrili svoju nesposobnost u tom pogledu, preda­ ju naročito rado mrtve jezike u kojima nema više sudija, koji se ne bi mogli odbaciti.Pošto su ovi jezici odavno prestali da žive, zadovo­ ljavamo se pođražavanjem jezika koji je u knjigama dopro do nas, i to kod nas znači govoriti tim jezicima. Ako je takav grčki i latinski jezik učitelja, onda neka se sudi o jeziku dece! Tek Sto su mehanički napamet naučila prve osnove za koje im nedostaje svako razumevanje, a već ih uče da drže francuski govor latinskim rečima; kad opet učine neki napredak, moraju da kuju ciceronske rečenice u prozi i vergilske centone25 u stihovima. Onda ona drže da govore latinski: ko će se usuditi da im to ospori? Kod svakoga učenja, pa kakvo ono bilo, zastupni znaci su bez­ načajni bez pojma predstavljenih stvari. Ipak, uvek ograničavamo dete na ove znake, a da mu nikad ne možemo učiniti razumljivom nijednu od stvari koje oni predstavljaju. Dok mislimo da ga upozna­ jemo s geografijom, učimo ga samo da pozna geografsku kartu; učimo ga da zna imena gradova, zemalja i reka koje po njegovom shvatanju postoje samo na hartiji, na kojoj mu ih pokazujemo, Sećam se da sam negde video geografiju koja je počinjala ovako:" Staje Zemlja?" Ođgovori’Ona je kugla od kartona." Upravo je tako s đečjom geografijom. Za mene vredi kao neosporna činjenica da se nijedno desetogodišnje dete posle dvogodišnje nastave Iz matema­ tičke i fizičke geografije ne bi znalo snaći na putu od Paxiza do SenDnia, prema pravilima koja je naučilo. Još više, ja sam potpuno uveren da nema nijednoga đeteta koje bi bilo u stanju da po planu ide stazama očeva vita, a da se ne izgubi. Tako je o ovim doktorima koji znaju s najvećom tačnošću pokazati gđe je Peking, Isfahan, Meksiko, i sve zemlje na zemaljskoj kugli. Došla mi je do ušiju tvrdnja da đecu treba zanimati samo tak­ vim studijama za koje su im potrebne jedino oči. To bi moglo biti tako, kad bi postojala ikakva nauka 2a kojubi oči bile dovoljne; ali ja takve ne poznajem. Iz još smešuije zablude navodimo ih da uče istoriju. Mislimo da istorija odgovara njihovoj sposobnosti shvatanja, jer je ona samo zbirka Činjenica. Ali šta se pođrazumeva pod ovom reči Činjenice? 28Centon (od lat cento - haljina sastavljena od komadića) - pesma čiji su po­ jedini đelovi, stihovi uzajmijeru od različitih autora. Ovu su vrstu poezije mnogo praktikovali pisci u doba latinske dekadama,'

Misli li so da su odnosi, koji izazivaju istoriske činjenice, tako lako shvatljivi i da se pojmovi o njima u đetinjem duhu stvaraju bez mu­ ke? Misli li sc da pravo poznavanje događaja može biti odvojeno od poznavanja njihovih uzroka i posledica, i da istoričar tako malo za­ visi od morala da se i bez njega može doći do razumevanja istorije? Ako u radnjama ljudi vidite samo spoljašnje i čisto fizičke pokrete, šta možete naučiti od istorije? Apsolutno ništa; i ovaj predmet, lišen svakoga interesa, daće vam isto tako malo zadovoljstva kao i pouke. Ako hoćete da cenite ove radnje po njihovim moralnim odnosima, pokušajte jednom da svojim vaspitanicima’objasnite te odnose, pa ćete onda vi doti, da lijo istorija prikladna za njihovo doba. Scćajte se uvek, čitaoci, da onaj koji vam govori nije ni naučnik ni filozof nego običan čovek, prijatelj istine, bez pristrasnosti, bez sistema, pustinjak koji, živeći malo s ljudima, ima manje prilike da usvoji njihove predrasude, a više vremena da razmišlja o onome što mu upada u oči u druženju s njima. Moji se zaključci više osnivaju na činjenicama nego na principima; i ja držim da ne mogu bolje omogućiti svojim čitaocima da sami o tom stvore sud, nego ako im češće saopštim poneke primere iz opažanja od kojih sam ih zadobio. Jednom sam proveo nekoliko dana na selu kod neke čestite domaćice koja je odavala veliku brigu svojoj deci i njihovu vaspitanju. Kad sam jednoga jutra prisustvovao času najstarijega dečaka, ponavljao je njegov učitelj, koji mu je vrlo dobro predavao staru istoriju, istoriju Aleksandra Velikoga i došao je na onaj poznati do­ gađaj s lekarom Filipom kojij e već češće predstavljan i na slici, i ko­ ji je začelo zaslužio tu čast'2®Učitelj, uostalom vrlo zaslužan čovek, dodao je nekoliko opažanja o Aleksandrovoj neustrašivosti koja mi26 26Quintus, Curtius, lib. III, cap. 6. - Alexander a Parmenione litteras accipit, ljuibus denunciabat, no salutem suam Philippocommitterćt: m ilk talentis a Dario et spe nuptiarum sororis ciud ess corruptum. Ingcntcm animo soilicitudinem litterae incusscrant.------ E t illc cum poculo, in Ijou medicamentum dlluerat, intravit. Quo viso Alexander, levato eorpore in cubitum, episolam a Pramenione missam sinistri manu tenons, nccipit poculum ct haurit mtcrritus.* - M o n t e r ^ u Eseji­ ma, knj. I, glavu ‘23. spominje isti događaj: “Aleksandar... bio je jednim pismo od Parmeniona izvešten da jo Filip, njegov najmiliji lekar, od Darija podmićen novcem da ga otruje; u isti mah, kada je Filipu dao pismo da ga Čita, progutao je napitak, koji mu je ovaj spremio." [Aleksandar jo primio od Parmeniona pismo kojim ga ovsj izveštava da svoje zdravjjq ne povorava Filip, jer da ga jo Darije podmitio sa 1000 talenata i nadom da će mu dati sestru za Ženu. Pismo je izazvalo ogromnu zabrinutost u njegovoj duši.,. A ovaj (tj. Filip) jo uSao sa čašom u kojoj je bio rastopio lek. Kad ga je Aleksandar ugledao, podigao so i - držeći u levoj rud pismo koje mu je poslao Parmenlon uzeo je čašu i bez straha je iskaplo. ]

101

se nisu dopalo, alt koja nisam Meo pobijali, rta nc bih učitelju ubio ugled u očima njegovog učenika, Za stolom je mališan, po francu­ skom običaju, mnogo brbljao. U prirodnoj živahnosti njegova doba i u očekivanju sigurna odobravanja, Izbacivao je hiljadu gluposti, iz­ među kojih bi izbila i po koja srećna misao koja je bacala u zaborav sve ostalo. Najzad dođe na red i priča o lekaru Filipu: on je ispriča vrlo tečno i velo vesto. Nakon običnih pohvala koje je majka formal­ no tražila a sin očekivao, stalo se dalje raspravljati o toj stvari. Većina je kudila Aleksandrovu nepromišljenost, neki su sfe, prista­ jući uz učitelja, divili njegovoj energiji, njegovoj srčanosti, iz čega sam uvideo da niko od prisutnih nije shvatio u čemu se upravo sa­ stoji istinska Iepota ove crte njegova karaktera. "Što se mene tiče," umešah seja, "čini mi se, ako ima i najmanje hrabrosti, i najmanje čvrstine u Aleksandrovu činu, daje on samo jedna velika ekstrava­ gancija," Odmah mi se svi priđružiše i priznadoše da je to bila ek­ stravagancija. Hteo sam da odgovorim i već počeh dolaziti u vatru, kad se jedna žena, koja je sedela pored mene i koja još nije bila ni usta otvorila, naže prema mom uhu i reče mi sasvim tiho: "Čuti, Žan-ŽaČe, oni te neće razumeti," Pogledah je, začudih s e , i ućutah. Kako sam na osnovu više znakova posumnjao da moj mladi naučnik nije ništa razumeo u priči koju je tako lepo ispričao, uz­ mem ga po obedu za ruku, prošetam s njim po parku, i pošto sam ga na svoj način ispitao, našao sam da se on divi više nego iko drugi toliko slavljenoj Aleksandrovoj odvažnosti. Ali znate li u čemu jo on gledao tu odvažnost? Jedino u tome stoje Aleksandar na dušak po­ pio odvratan napitak, bez ustručavanja, ne pokazavši ni najmanju odvratnost Jadno dete koje je pre nepunih četrnaest dana moralo popiti lek, na sto je pristalo samo s teškom mukom, još je jednako osećalo u ustima njegov neprijatan ukus. Smrt, trovanje, vređili su u njegovu duhu samo kao neugodni osećaji, i ono nije moglo sebi predstaviti drugi otrov do senina lišća-27 Međutim, moram priznati daje junakova energija učinila snažan utisak na njegovo mlado srce i da je on bio čvrsto rešen da se kod prvoga leka, koji bude morao popiti, pokaže dostojan Aleksandra. Ne upuštajući se u dalja objaš­ njavanja, koja su očito nadmašavala njegov razum, učvrstio sam ga u njegovoj pohvalnoj odluci i vratio sam se natrag smejući se u sebi visokoj mudrosti očeva i učitelja koji uobražavaju da mogu predava­ ti đeci istoriju. 27 (Folia Scnnac. Upotrebljava se kao sredstvo za bolju probavu i čišćenje).

102

Lako jo deri stavili u usta ročifkraljovi, državo, rutovi, osvujunja, revolucije, zakoni", ali kad ustreba s ovim rečima spojiti jasne ideje, ova će tumačenja zahtevati više truda nego što smo ga morali podneti u razgovora s vrtarom Robertom, Neki čitaoci, koji su nezadovoljni onim:"Ćuti,Zan-Žače",upitaće me, kao što predviđam, šta nalazim da je tako lepo u činu Aleksan­ drovu. Nesrećnici! ako vam moram reći, kako ćete to razumeti? Le­ po je, što je Aleksandar verovao u vrlinu; što je verovao u nju uz opasnost po svoju glavu, po svoj sopstveni život; što je njegova veli­ ka duša bila sposobna da u nju verye. 0, kako je iepa veroispovest bio taj popijeni leki Ne, nikad smrtnik nije imao uzvišenije. Ako ima kakav moderni Aleksandar, neka mi ga pokažu sa sličnim crta­ ma.28 Ako reči ne čine nauke, nema ni za đecu prikladnoga predme­ ta za učenje. Ako ona nemaju pravih pojmova, nemaju ni pravoga pamćenja; jer tim imenom ja ne mogu označiti sposobnost koja zadržava samo osećaje. Šta koristi upisati u njihovu glavu čitav ka­ talog znakova za koje ona ne vezuju nikakvu predstavu? Kad nauče stvari, zar neće u isti mah naučiti i znake? Zašto da im stvaramo beskoristan trad da ih uče dvaput? A osim toga, kakve im opasne predrasude plivamo odmah u početku izdajući im za znanost reči koje za njih nemaju nikakva smisla! S prvom reči kojom se đete zadovolji, s pivom stvari koju ono nauči na reč drugih, a da samo ne uvidi njenu korist, svršeno je s njegovim vlastitim sudom. Dugo će morati blistati u očima budala, pre nego mogne nadoknaditi ta­ kav gubitak.29 ■ no

Ovaj pisac - rekao je Montenj povodom toga - suvereni jo gospodar hazardnih postupaka, ali ja,ne znam da li ima i jedna crta u ryegovom životu koja bi po­ kazivala više čvrstino nego ovo ovde, ni lepote slave s toliko strana. Knjiga 1, glava 23,

_/

29Vedina naučnika malo se razlikuje u tom od dece. Njihova. ogromna učenost manje je rezultat mnoštva ideja negoli mnoštva slika, Datume, vlastita imena, rriesta, i sve predmete, koji su sami za se, ili za koje sc ne vežu ideje, zadržava pamćenje jedino pomoču sećanja na njihove znake, i retka se sećamo koje od ovih Stvari, a da u isto vreme ne izazovemo u mislima prednju ili stražnju stra­ nu lista na kojoj smo jo pročitali, ili oblik pod kojim smo je prvi put videli. Taj je pravac otprilike vlađuo u nauci poslednjih stoleća. U našem stoleću ona jc udarila drugim pravcem. Više se no studira, više se ne posmatra, nego se sanja i pružaju nam se snovi rđavo prospavanih noći, u svoj zbilji, kao filozofija. Reći će mi se da i ja sapjnm. Dopuštam. Ali ja Činim ono čega se drugi čuvaju: ja iznosim svoje snove kao snove, prepuštajući čitaocu da sam ispita da li ti snovi imaju u sebi čega kori­ snog za budne.

103

Ne,, ako priroda daje detinjem mozgu fcu elastičnost koja ga osposobljava đa prima sve vrste utisaka, ona nema namete da se u njega urezu imena kraljeva, datumi, nazivi iz heraldike, sferike, geografije, i sve one reči koje nemaju nikakva smisla za njegovo do­ ba, koje nemaju nikakve koristi ni zajedno doba, i kojima se samo opterećuje jadno i jalovo đetinjstvo. Njena je namera đa se sve ideje koje dete može shvatiti, i koje su po njega korisne, sve one koje se odnose na njegovu sreću i koje će ga jednoga dana obavestiti o njegovim dužnostima, zarana urežu u njegovu mozgu neizbrisivim potezima, i da mu služe za to da se za vreme celoga svog života po­ naša kao što priliči njegovu biću i njegovim sposobnostima. I bez knjiškoga učenja ne ostaje besposlena vrsta pamćenja ko­ ju može imati dete; sve što ono vidi, sve što čuje, upada mu u oči i toga se seća kasnije. Ono registruje u sebi radnje, govore ljudi, i sva je njegova okolina za njega knjiga iz koje, ne misleći na to, nepre­ stano bogati svoje pamćenje, dok jednom njegov sud ne bude mogao da iz toga izvuče korist. U izboru je predmeta, u nastojanju, da mu bez prestanka donosimo u blizinu samo one koje može razumeti, a da krijemo od njega one koji treba da mu ostanu nepoznati, prava veština, kako ćemo octnegovati u njemu tu pivu sposobnost. Upravo na taj način treba da nastojimo da mu pribavimo riznicu znanja ko­ je će poslužiti njegovu vaspitanju u mladosti u njegovu upravljanju u sva vremena. Taj metod, otvoreno priznajem, ne stvara mala čuda od dece i ne pruža guvernantama i učiteljim a'p ^ ju, ali zato stvara razborite, snažne, i duševno i telesno zdrave ljude koji, ako u mladosti i ne izazivaju divljenje, kao odrasli teku Čast i ugled. Emil nikad neće ništa učiniti napamet, pa ni basne, čak ni Lafontcnove ne, ma koliko da su naivne, rna kako da su krasne; jer reči basana nisu basne, kao što ni reči isto rije nisu istorija. Kako ljudi mogu biti u tolikoj meri zaslepljeni da basne nazivaju mora­ lom dece? Kako mogu previđati đa apolog (poučna basna) vara decu u isti mah, kad ih veseli; da deca, zavedena laži, puštaju da im iz­ makne istina, i đa im upravo sredstva, koja tražimo* da im učinimo pouku prijatnom, ujedno smetaju da iz nje izvuku korist? Basne mogu poslužiti kao pouka odraslim; đeci treba reći golu Istinu. Čim je pokrijemo zastuom , ona se više ne trude da gapođignu. Sva deca moraju da uče Lafontenove basne, i nijedno ciglo ih ne razume. Kad bi ih razumela, još bi gore bilo, jer je njihov moral tako osobit i tako malo prikladan za dečje doba đa bi ih pre naveo na porok nego na vrlinu. To su opet, re d ćete vi, paradoksi; ne bra­ nim, ali dajte da"vidimo đa li su to istine.

( Tvrdim da đete ne razume basne koje mu dajemo da uči, jer, uprkos svim naporima da ih učinimo jednostavnim, ipak nas pou­ ka, koju hoćemo da izvučemo iz njih, prisiljava da se pozivamo na ideje koje ono ne može shvatiti, i jer mu čak i pesnički oblik, ma da mu olakšava da ih zapamti, otežava razumevanje, tako da se radi prijatne forme napušta jasnoća. Ne navodeći mnoštvo basana, koje nisu ni razumljive ni korisne za decu, i koje im nesmotreno zadaje­ mo da ih uče s ostalima, jer se nalaze s.njima u istoj knjizi, mi ćemo da se ograničimo na one za koje izgleda da ih je autor izrično spevao za decu. Ja znam u celoj Lafontenovoj zbirci samo pet-šest basana u kojima u naročito visokom stepenu bljsta detinjska naivnost. Od tih pet-šest uzimam prvu30 kao primer, je r je njen moral najprikladniji za svako doba, jer je deca najlakše shvataju i najradije uče, i jer je stoga autor naročito stavio na čelo svoje knjige. Ako predpostavimo da je doista njegova namera bila da ga shvate deca, da im se svidi i da ih pouči, ova je basna začelo njegovo najbolje delo. Neka mi se stoga dopusti da je pređem stih po stih i d aje razmotrim u nekoliko reči. GAVRAN I LISICA basna Mattre corbeau sur un arbre perchć (Majstor gavi'an na drvetu stojeći,) Maftre (majstor)! kakvo značenje ima ova reč sama po sebi? Šta ona znači pred vlastitim imenom? Kakvo značenje ima u ovom slučaju? S taje gavran? Šta znači: un arbre perchć (na drvetu stojeći)? Ne kaže se sur un arbre perchć nego perchć sur un arbre. Prema tome, treba obra­ titi pažnju na obrnuti red reči u poeziji; treba objasniti šta je proza, a šta su stihovi. Tenait dans son bee un fromage. (Komad sira držao je u kjjunu.) Kakvog sira? Je li to bio švaj carski, brijski ili holandski sir? Ako dete dotle nije nikako videlo gavrana, šta će koristiti da mu go-

30 [To jo druga, a ne prva, kako je vrlo tačno primetio Forem. ]

105

virite o njima? Ako li ih je videlo, kako će onda shvatiti da oni drže sir u svom kljunu? Uvek treba u z e t i s ^ Maitre renard, par l’odeur allćchć, (Majstor lis, primamljen mirisom,) Opet maitre! Ali za lisa je ovaj naziv dobro izabran: on je zai­ sta dobar majstor u svim majstorijama svoga zanata. Treba reći šta je lis i ođeliti njegovu pravu prirodu od karaktera koji po običaju dajemo licisama u basnama. Allćchć (primamljen). Ova so reč slabo upotrebljava. Treba je rastumačiti: mora se reći da'se ona upotrebljava još samo u poezjji. Dete će upitati zašto je drukčiji govor u poeziji nego u prozi. Šta ćete mu na to odgvoriti? Allćchć par l’ođeur đ’un fromage (primamljen mirisom sira)! Taj sir, što gaje držao u kljunu gavran koji je stajao na đrvetu, mo­ rao je imati vrlo jak miris da ga oseti lisica koja se nalazila u Česti ili u svojoj jazbini! Hoćete li na ovaj način da obrazujete u svom vaspitaniku duh razložne kritike koji se ne da tako lako zaslepiti, i zna razlikovati istinu od laži u pričama drugih? Lui tint š peu prćs ce langage; (Otprilike ovako mu kaže:) Ce langage (upravo: ovaj govor)! Dakle lisice govore? One, da­ kle, govore istim jezikom kao gavrani? Mudri učitelju, budi na opre­ zu: i ispeci svoj odgovor pre nego što ga budeš dao; on je važniji nego što misliš. Eh! bonjour, monsieur le corbeau! (Hej! dobar dan, gospodine gavrane!) Monsieur (gospodine)! Taj naziv dete ovđe čuje, kako se podrugljivo upotrebljava, pre nego što sazna d aje to počasni naziv. Oni koji vele monsieur du Corbeau imaće mnogo više muke dok ob­ jasne ovo du. Que vous ćtes joli! que vous me semblez beau! (Ala si krasan! ala si mi lep!) Suvišnost, beskorisne izlišne reči, Dete, kad čuje gđe se ista stvar ponavlja dragim rečima, navikava se samo na nemaran govor. Ako iznesete kao prigovor, da u ovoj bujici reći, leži piščeva veština da istakne lisičina nam era koja hoće da nagomilavanjem reči po­ jača svoje laskanje, to bi moglo Vredeti kao opravdanja za me, a ne za moga učenika. Sans mentir, si votre ramage (Ne lažući, kad (bi) tvoja pesma)

Sans mentir (ne lažući)! Dakle, ponekad se laže? Kakve će poj­ move dobiti dete, ako mu izjavite da lisica upravo zato kaže sans mentir, jer laže? Repondait ;1 votre plumage, (Odgovarala tvome perju,) Rćpondait (odgovarala bi)! Šta znači ta reč? Naučite dete da poredi tako različita svojstva kao glas i perje, i odmah ćete videti, da li vas razume. Vous seriez le phćnix des hdtos de ces bois. (Bio bi feniks medu gostima ovih šuma.) Le phćnix (feniks)! Šta je feniks? Odjednom smo se našli u lažnoj davnini, gotovo u mitologiji. Les hdtes de ces bois'(gosti ovih šuma)! Kakav slikovit govor! Laskavac ulepšava svoj jezik i daje mu više dostojanstva da bi ga učinio zavodljivijim. Hoće li dete shvatiti tu finesu? Zna li ono sa­ mo, može li ono znati staje otmen, a šta prost stil? A ces mots, le corbeau ne se sent pas de joie, (Na ove reči gavran ne zna za se od radosti), Onaj, ko hode da razume ovaj poslovički izraz, mora da je već iskusio vrlo žestoke strasti. Et, pour montrer sa belle voix, (I da bi pokazao svoj lepi glas,) Ne zaboravite da dete, ako hoće da razume svoj stih i ćelu ba­ snu, mora znati staje ustvari s lepim gavranovim glasom. II ouvre un large bec, laisse tomber sa proie. (Širom otvori klju i ispusti plen.) Ovaj je stih divan; Već sama harmoničnost reči daje jasnu sli­ ku. U duhu gledam pred sobom širom otvoren velik, ružan klun; čujem kako kroz granje pada sir: ali za đeeu su takve vrste lepote izgubljene. Le lenard s’en saisit, et dit; Mon bon monsieur, (Dočepa ga lisica i reče: Moj dobri gospodine,) Ovde već "dobrota" znači "glupost". Začelo se neće propustiti a da se to ne objasni deei, Apprenez que tout flatteur (Upamti da svaki laskavac) Opšte pravilo; udaljavamo se od stvari. Vit aux dćpens de celui qui l’ćcoute (Na račun onoga živi koji ga sluša.) Još nikada destogodišnje dete nije razumelo taj stih, 107

Cette lecj'on vaut bein un fromage, sans doute. (Začelo je nauk ovaj toga sira vredan.) Ovo je razumljivo, i misao je vrlo dobra. Ipak će biti vrlo malo dece koja ćc znati poroditi pouku sa sirom, i koja neće sir predpostaviti pouci. Mora im se stoga objasniti da je ovo samo iz šale rečeno. Koliko finoće za decu! Le corbeau, honteux et confus, (Gavran posramljen i zbunjen,) Opet pleonazam, i to još neoprostiv. Jura, mais un peu tard, qu’on ne l’y prendrait plus. (Zakle se, al’ malo kasno, da se više neće dati varati.) Jura (zakle se)! Koji bi učitelj bio tako glup, pa se usudio da detetu rastumači staje zakletva? Eto mnoštvo pojedinosti, ali ipak mnogo manje no što bi treba­ lo, da bismo analizovali sve ideje ove basne, i da bismo ih sveli na jednostavne i elementarne ideje od kojih je svaka od njih opet sastavljena. Ali ko drži takvu analizu za potrebnu da bi ga mladež razumela? Niko od nas nije dovoljno filozof da bi se mogao staviti u položaj deteta. Da pređemo sad na moral basne. Pitam, da li treba šestogodišnju decu učiti da ima ljudi koji iz interesa laskaju i lažu? Najviše bi im trebalo saopštiti da ima šaIjivčina koji zbijaju šale s malim đcčacima i koji se potajno rugaju njihovoj glupoj sujeti: ali sir kvari sve. Manje ih učimo da ne puste đa sir padne iz njihova kljuna, negoli da udese kako će drugima pa­ sti iz kljuna. Ovo je ovde moj drugi paradoks koji nije od manje važnosti. Pazite na decu kad uče basne, pa ćete primetiti da je njihovo tumačenje, ako uopšte mogu da ih protumače, gotovo uvek protivno piščevoj nameri, i da ona, umesto da budu na oprezu od mana, od kojih hoćemo da ih izlečimo ili sačuvamo, više pokazuju naklonost prema poroku, pomoću koga se iz tuđih slabosti može izvući koristi. U gornjoj basni deca će ismevati gavrana, dok će sva zavoleti lisa. U idućoj basni nameravate da im pružite kao uzor zrikavca; uzalud trud, sva će redom odabrati mrava. Niko se rado ne ponižava: ona će stoga uvek uzeti sebi lepu ulogu. Samoljublje ovde vrši izbor, i to je stoga sasvim prirodan izbor. Ali kakva užasna pouka za dečji svet! Lakomo i nemilosrdno dete, koje bi znalo šta se od njega traži i šta ono odbija, bilo bi najgadnije strašilo. Mrav čini još više, uči ga da svoje u skraćivanje obuče u ismevanje i u porugu. U svim basnama u kojima lav igra ulogu koja je obično naj­ sjajnija, nikad dete neće propustili a da se ne stavi na njegovo me-

sto; i kad ono ima da izvede kakvu deobu, najveća će mu briga biti, ugledajući se na svoj uzor, da sve prisvoji sebi. Ali kad komarac obori lava, onda je sasvim druga stvar, onda dete nije više lav nego je komarac. Ono nauči da jednoga dana ubija ubodom igle one koje se ne bi usudilo napasti otvoreno. Iz basne o mršavom vuku i o debelom psu ne uči se ono umerenosti koju mu želite staviti na srce, nego razuzđanosti. Nikad neću zaboraviti kako sam jednom video malu devojčicu, koju su ovom basnom doveli u očajanje, g'de gorko plače, jer su joj nepresta­ no predikovali o poslušnosti. Ispočetka nikako nisu mogli pronaći razlog njenih suza; najzad su ga saznali. Jadno dete se uživilo u ulo­ gu psa, pa mu je najzad dosadilo da stalno leži u lancu: osećala je kako joj je vrat ranjav, plakala je što nije vuk. Prema tome, dakle, u moralu je prve navedene basne za dete pođsticaj na najniže laskanje; u moralu druge je poziv na bezđušnost; u moralu treće - veličanje nepravde; u moralu četvrte upućivanje u veštinu ismevanja; a u moralu pjgte - pođsticaj na ne­ zavisnost. Ovaj poslednji pođsticaj isto je tako suvišan za moga vaspitanika kao stoje za vaše neprikladan. Kad im dajete propise koji međusobno protivreSe, kakvom se plodu nadate od svoga truda? Ali možda je baš u moralu, radi koga ja odbacujem basne, za vas razlog da ih zadržite. U društvu je potreban moral za reči i moral za rad­ nje, i ova su dva morala sasvim različita. Prvi je u katihizisu, gđo se ostavlja na miru; drugi je u Lafontenovim basnama za decu i u njegovim pričama za majke. Isti pisac dovoljan je za sve. Da budemo načisto, gospođine đe Lafontene! Što se mene tiče, obećavam da ću čitati vaše basne u izboru, da ću vas voleti, i da ću crpsti pouku iz vaših basana; jer se nadam da se ne varam u njihovom Smera. Ali, što se tiče moga vaspitanika, đopustićete mi da mu ne dam nijednu jedinu da uči, dok mi ne pružite dokaz da je dobro da uči stvari od kojih ne razume ni četvrti deo; da on nadalje za one, koje može shvatiti, doista pokazuje pravo razumevanje, i da naće varalicu uzeti sa obrazac nego da će mu prevareni služiti za .opomenu., • ! Oslobađajući tako decu ...svih dužnosti, oduzimam im. ornđa■'njihovelfajveće muke, naimerknjige. Čitanje ie bič detinistva. a to je gotovo jedino zanimanje koje im mi uroemo dati. Jedva će u svojoj dvanaestoj godini Emil znati Šta je knjiga. Ali, primetiće čitaoci,; on će u najmanju ruku morati da zna čitati. Dopuštam, ali on će mora­ ti tek onda da zna čitati, kada,mu-čitanje uzmogne biti od koristi; dotle mu ono može samo pričinjavatrdosadu. 109

Ako se ne sme zahtevati od dece da nešto čine iz poslušnosti, iz toga sledi da ona ne mogu učiti ništa, od Čega ne uviđaju stvarno i momentalno preimućstvo, pa sastojalo se ono u zadovoljstvu ili u koristi; šta bi ih inače moglo skloniti da uče? Veština da govorimo s odsutnima i da ih razumemo, veština da im iz daljine saopštimo, bez posrednika, svoja osećanja, svoju volju, svoje želje, to je veština čija se koi’ist svakom uzrastu može učiniti očevidnom. Kojim je čudom ova tako korisna i tako ugodna veština postala mukom đetinjstva? Tim, što gonimo decu daje protiv svoje volje prisvoje, i da je upotrebljavaju i da tu upotrebu ništa ne razumeju. Dete ne teži mnogo da usavrši oruđe kojim ga mučimo; ali udesite da mu to oruđe pripravlja zadovoljstvo, pa ćete videti kako će se ono odmah njim zanimati bez vašega podsticanja. Neprestano se trudimo da nađemo najbolje metode za učenje čitanja; pronalazimo čitače mašine, čitače zidne table; pretvaramo detinju sobu u štamparsku radionicu. Lok želi, štaviše, da se pri učenju čitanja služimo kockama. Zar to nije mudar pronalazak? Kakva betla! Daleko sigurnije sredstvo od svih navedenih, ali koje večno pada u zaborav, jest želja za učenjem. Ulijte detetu ovu želju, onda više neće biti od potrebe čitače mašine, ni vaše kocke; tada će svaki metod biti dobar. U interesu koji kod deteta postoji je veliki pokretač, ali i jedini koji vodi sigurno i daleko. Emil katkag dobiva od svoga oca, od svoje majke, od svojih srodnika i od svojih prijatelja pozive na ručak, u šetnju, na vožnju po vodi, ili na kakvu javnu svečanosti. Tu su pozi­ vi kratki, razumljivi, jasni, lepo napisani. On mora da nađe nekoga, ko će mu ih pročitati. Taj neko ili se ne može uvek naći u pravo vreme, ili se pokaže prema detetu toliko malo pređusretljiv, kao što se ono sinoć pokazalo prema njemu. Tako prolazi pravo vreme. Najzad mu se pročita pisamce, ali je već kasno. Ah! da ga je sam znao pročitati! Opet Emil dobiva pisma. Ona su tako kratka, njihov je sadržaj interesantan! Kako bi rado on pokušao da ih pročita! Sad nalazi pomoć, sad mu se ona uskraćuje. On napreže sve svoje sile i najzad pročita polovinu jednog pisamceta. Radi se o pozivu da ide sutra izjutra na užinu,30a ne zna ni gde ni s kim, koliko bilo da se muči da bi pročlao i ostalo! Držim da Emilu neće biti potrebna čitača mašina. Da li da govorim sad još i o učenju pisanja? Ne, stideo bih se trošiti vreme na takve budalaštine u raspravi o vaspitanju. 30*

110

(Mangcr de la crcmc - da jede krem, tj. neko jelo od jaja i skorupa.)

Dođaću još jedno jedinu reč, koja izriče važno načelo. Ono gla­ si: Obično se postiže najsigurnije i najbrže ono što se bez prenagljivanja nastoji postići Gotovo sam uveren da će Emil savršeno znati da čita i da piše pre desete godine opravo zato je r mi je malo stalo do toga hoće li to znati pro svoje petnaeste godine; ali bih voleo da nikada ne nauči da čita, ako bi za to znanje morao da žrtvuje sve što bi mu ga moglo učiniti korisnim. Na što će mu čitanje, kad smo mu ga zauvek omrazili?... Id imprimis cavere oportebit, ne stuđia, qui amare nondum potest, odcrit, et amaritudincm scmel pcrsoptan etian ultra rudes annos reformidet.31 Što više zastupam svoj metod neaktivnosti, to sve jasnije osećam kako će se prigovori protiv njega pojačavati. "Ako tvoj vaspitanik ništa ne nauči od tebe, naučiće od drugih. Ako ne preduprediš zabludu pomoću istine, naučiće se lažima; predrasude, za koje se ti bojiš da mu ih ne predaš, primiče od celokuphe svoje okoline; one će ući u njega na sva njegova čula: ili će one izvršiti najlošiji upliv na njegov razum, čak pre nego se i razvio, ili će se izgubiti u materi­ ji njegov duh koji je omlitavio usled dugotrajnoga nerada. Propušte­ no vežbanje misaone moći i mladosti oduzima sposobnost razmišljanja za ceo budući život." Čini mi se da bih lako mogao na to odgovoriti. Ali čemu ovi ne­ prestani odgovori? Ako moj metod sam sobom daje valjane odgovo­ re na prigovore, on je dobar; ako li ne može na njih odgovoriti, ne vređi ništa. Stoga idem dalje. Ako po planu koji sam počeo skicirati, sleduje pravilima koja su u potpunoj suprotnosti s uobičajenim pravilima; ako vi, umesto da prenesete duh svoga vaspitanika u daljinu, umesto da ga pustite da luta bez prestanka po drugim krajevima, po drugim stolećima, po krajnjim tačkama Zemlje, pa čak i po nebu, ako vi, kažem, ume­ sto toga brižljivo nastojite da se on sabere i da svoju pažnju svrati na ono što ga se neposredno tiče - onđa'ćete ga naći sposobnim za opažanje, za pamćenje, pa čak i za rasuđivanje; tako zahteva prirod­ ni poredak. Prema delatnosti, kojoj se predaje osećajno biće, ono teče i moć suđenja koja odgovara njegovim silama; i samo se po­ moću suviška snage, koja više nije potrebna za njegovo održanje, razvija u njemu spekulativna sposobnost koja je podobna da ovaj suvišak snage iskoristi za druge potrebe. Dakle, ako hoćete da izo­ brazbe duh svoga vaspitanika, odnegujte sile kojim on treba da* 1 31Quintil., lib. I, 1. (Pre svega treba spročiti da onaj koji nauku joS ne može voleti, ne omrzne je i da se ne plaži od nje i posle mladih godina zbog gorčine, koju je jednom okusio.)

111

upravlja. Vežbajte neprestano njegovo telo; nastojte da vaš vaspitanik bude snažan i zdrav, da bi bio pametan i razuman; neka on radi i deluje, neka trči i viče, ukratko, neka uvek bude u kretanju. Najpre neka bude čovek po snazi, pa.će onda uskoro biti čovek i po ra­ zumu. Ako biste mu neprestano propisivali svaki korak i ako biste mu večito dovikivali: "Idi, dođi, ostani, radi ovo, ne čini to," onda bi­ ste ga, odista, tim metodom mogli zaglupiti. Ako vaša glava nepre­ stano vodi njegove mišice, njegova glava će mu najzad postati beskorisna. Ali imajte na umu našu pogodbu: ako ste samo pedan­ tni, ne v'redi da me čitate. Vrlo je žalosna zabluda uobraziti da telesno vežbanje škodi duševnoj delatnosti; kao da se obe ove radnje ne bi mogle vršiti uporedo i kao da jedna ne bi mogla uvek upravljati drugom. Ima dve vrste ljudi čija se tela nalaze u neprekidnom vcžbanju i od kojih jedni kao i drugi podjednako malo misle na to da kultivišu svoj duh, naime: seljaci i divljaci. Prvi su neotesani, prosti, nespret­ ni; drugi su poznati zbog oštrine svojih čula, a još u većoj meri zbog okretnosti svog duha. Uopšte, nema ništa nespretnije od seljaka i ništa lukavije od divljaka. Otkuda dolazi ova razlika? Otuda, što prvi, budući da uvek radi ono što mu se zapoveda, ili ono što je vi­ deo da njegov otac radi, ili ono što je on sam radio od svoje mlado­ sti, nikad ne napušta ukorenjeni običaj i što su u njega, koji se u svom gotovo mehaničkom životu neprekidno bavi istim poslovima, navika i poslušnost malo pomalo stupile na mesto razuma. Drukčije je s divljakom: nevezan ni za kakvo mesto, nemajući nikakvoga propisanog posla, ne pokoravajući se nikome, ne pozna­ vajući drugoga zakona do svoje volje, primoran je da unapređ dobro razmisli o svakom činu u svom životu. On neće učiniti nijedan po­ kret, nijedan korak, a da pre ne ispita posleđice. Zato, ukoliko se njegovo telo više vežba, utoliko se više prosvetljava njegov duh; njegova snaga i razum rastu uporedo i izobražavaju se uzajamno. Pametni učitelji, da vidimo koji od naša dva vaspitanika liči na divljaka, a koji na seljaka. U svemu podčinjen autoritetu koji ga drži u stezi, tvoj vaspitanik ne radi ništa bez zapovesti; on se ne usuđuje da jede kad je gladan, ni da pye kad je žedan, ni da se smeje kad je veseo, ni da plače kad je tužan, ni da pruži jednu ruku umesto dru­ ge, ni da postavi drukčije nogu nego što mu se propisuje; uskoro će smeti samo po tvojim pravilima da diše. Zbog čega on da misli, kad ti misliš za njega na sve? Pošto se može osloniti na tvoje staranje, zašto da se brine sam? Budući da" uviđa da ti preuzimaš brigu za

njegovo održanje i za njegovo blagostanje, oscća da je oslobođen te brige; njegov se sud osniva na tvome; on Čini bez razmišljanja sve što mu ti ne zabranjuješ; je r dobro zna da mu pritom ne preti ni­ kakva opasnost. Radi čega treba da poznaje predznake kiše? On zna da ti za njega posmatraš nebo. Čemu treba da odredrye vreme za svoju šetnju? Ne treba se bojati da će zakasniti na ručak. On jede dok mu ne zabraniš da jede; ako li mu zabraniš, više ne jede. Ne sluša više mig svoga stomaka nego tvoga. Uzalud raznežavaš njegovo telo neradom; tim nećeš njegov razum učiniti gipkijim. Na­ protiv, ti ćeš u njegovu duhu potpuno oduzeti svaku vređnost razu­ mu tim što ćeš učiniti da on ono malo razuma, što ga ima, upotrebi na stvari koje mu se čine sasvim beskorisne. Kako nikada ne uviđa njegovu korist, najzad zaključuje da od njega nema uopšte nikakve koristi. Najgora stvar, kojoj bi se izložio kad bi krivo sudio, bio M ukor, a on ga tako često dobiva da na to obraća malo pažnje. Tako obična opasnost ne može ga više uplašiti. Ipak ćeš u njemu naći duha; on ga ima samo toliko da može ćeretati sa ženama u tonu o kom sam već gore govorio. Ali ako on dođe jednom u položaj da sc mora izložiti opasnosti, da se odluči u kakvoj neprilici, naći ćeš da je on sto puta ograničeniji i gluplji od sina najgrubljega gejaka. Što se tiče moga vaspitanika, ili bolje vaspitbmka prirode, koji je već izmalena uvežban da bude dovoljan samom sebi toliko koliko je moguće, on nije naviknut na to da se neprestano obraća drugima, a još manje da iznosi pred njih svoje veliko znanje. U naknadu zato on rasuđuje, predviđa i razmišlja u svakoj stvari koja se odnosi ne­ posredno na njega. On ne brblja nego radi; on ne zna ništa o onome što se događa u svetu, ali zna sasvim dobro da izvrši ono Sto je za njega korisno. Kako je u stalnom kretanju, primoran je da posmatra mnoge stvari i da pozna mnoge posledice; izmalena teče veliko iskustvo, svoju pouku dobiva od prirode a ne od ljudi; utoliko se ra ­ dije poučava, Ukoliko ni u koga ne vidi nameru da bi ga.hteo poučiti. Tako se upoređo vežba i njegovo telo i njegov duh. Budući da on uvek radi po svojoj pameti, a ne po pameti drugih, to on stal­ no udružuje telesni i duševni napor. Što postaje snažniji i jači, to bi­ va pametniji i razložnyi. To je prvi put da jednoga dana stekne ono što se drži da je nezđruživo, i što su gotovo svi veliki ljudi udružili, naime telesnu i duševnu jačinu, razum jednoga mudraca i snagu jednog atleta. Mladi učitelju, ja ti pripovedam tešku veštinu; treba da naučiš da upravljaš vaspitanjem bez propisa i da ispuniš svoj zadatak ništa 113

ne radeći. Priznajem da ova veština ima teškoća za tvoj uzrast; ona nije prikladna da da blesak tvojim talentima u početku, ni da ti pri­ bavi veliki ugled u očeva, ali ona jedina može da te dovede do ciljaj Nikad ti neće poći za rukom da stvoriš mudrace ako ih u početku ne pustiš da odrastu u njihovom prirodnom đivljaštvu. To je bio način vaspitanja u Spartanaca. Umesto da privežu decu uz knjige, u početku su ih učili kako će krasti svoje obede. Jesu li Spartanci zato bili duševno nesposobni kad su odrasli? Ko ne poznaje moć i duho­ vitost njihovih odgovora? Uvek spremni da pobede, uništavali su svoje neprijatelje u svakoj vrsti rata; i brbljivi Atinjani bojali su se koliko njihovih reči toliko i njihovih udaraca. U najbrižljivijem vaspitanju učitelj zapoveda i misli da je go­ spodar; ustvari gospodar je dete. Ono se služi zahtevima što mu ih postavljaš, da postigne od tebe što mu je po volji, i nagna te uvek da mu za sat marljivosti platiš osam dana popustljivosti, Svakoga časa moraš s njim sklapati ugovore. Ovi ugovori, koje ti predlažeš na svoj način, a koje ono izvodi na svoj način, ispadaju uvek po njegovoj želji, naročito ako si tako nevešt da postaviš kao uslov u njegovu korist ono u stoje uvereno da će postići, pa ispunilo ono ili ne ispunilo uslov koji mu stavljaš u zamcnu. Detc, kao što obično biva, čita mnogo bolje u učiteljevoj duši, nego učitelj u đetinjem srcu, I to mora tako biti: je r svu oštroumnost koju bi dote, prepušte­ no samo sebi, upotrebilo na održanje svoje lično, upotrebljava sada na to đa spase svoju prirodnu slobodu iz okova svoga tiranina, dok je za učitelja, koji nema tako veliki interes da prozre dete, često ko­ risnije da ga ne budi iz njegove lenosti i taštine. Udari sa svojim učenikom suprotnim putem; neka on uvek drži đa je gospodar, a ustvari budi uvek gospodar ti. Samo je ona potčinjenost potpuna koja ima prividnost slobode; na taj se način zarobljava i sama volja. Nije li potpuno u tvojoj vlasti jadno dete ko­ je ne zna ništa, ne može ništa i ne poznaje ništa? Ne raspolažeš li ti, s obzirom na odnos u kom si prema njemu, svom, njegovom okoli­ nom? Ne zavisi li od tebe da utičeš na njega po svojoj volji? Nisu li, bez njegova znanja, u tvojim rukama svi njegovi poslovi, sve njegove igre, sva njegova zadovoljstva, sve njegove patnje? Nema sumnje, ono treba da čini samo što hoće; ali ono sme hteti samo što se podudara sa tvojom voljom; ono ne sme da učini nijednoga ciglog koraka što ga ti nisi predvideo; ono ne sme otvoriti usta, a da ne zna šta će reći. Onda će se ono moći predati telesnom vežbanju što ga zahteva njegovo doba, a da mu pritom ne 'Strada duh; onda ćeš videti da 114

njegova lukavost nije upravljena na to da izbegne tegobnoj vlasti, nego kako je ono zabavljeno isključivo tim da iz ćele svoje okoline izvuče sto je najkorisnije za xyegovo sadašnje blagostanje; onda ćeš se čuditi fmoći njegova pronalazečkoga dara kojim nastoji da pri­ svoji sve predmete do kojih može đopreti, i da u njima istinski uživa ne tražeći pomoći od uobraženja. Puštajući mu tako da bude gospodar svoje volje, nećeš davati pođsticaja njegovoj ćuđljivosti; budući da dete čini samo ono Što mu je korisno, naskoro će činiti samo ono što treba da čini; i ma da se njegovo telo nalazi u neprestanom kretanju, viđećeš, dokle je god u pitanju njegov aktuelni i važni interes, kako se sav razum, koliko ga ima, razvija mnogo bolje i na mnogo pogodniji način za njega nego u čisto spekulativnim studijama., Kako ono, prema tome, nikada ne vidi da ti ideš za tim da mu se protiviš, kako ono ne pokazuje nikakva nepoverenja prema tebi, te nema ništa da krije od tebe, neće te varati niti će te lagati, nego će se bez plašnje pokazivati onakvo kakvo je. Moći ćeš ga proučavati sasvim po svojoj volji, i pouke, koje hoćeš da mu daš, stavljati u pot­ pun sklad s ćelom njegovom okolinom, a da ono nikad ne pomisli da ti imaš nameru da ga poučavaš. Ono neće vrebati s radoznalom Ijubomornošću na tvoju moral­ nost, niti će gajiti potajnu želju da te uhvati u pogrešci. Ova nezgo­ da, koju na taj način predupređujemo, vrlo je velika. Jedno je od prvih nastojanja đetinjih, kao što sam već rekao, da otkrivaju slabo­ sti svojih vaspitača. Ova sklonost vodi zlobi, ali nema svoj izbor u njoj: ona dolazi iz potrebe da se oslobode vlasti koja im je nesnosna. Težina jarma, koji im se nameće, uliva im želju da ga stresu sa se­ be, i pogreške, koje ngdaze kod svojih učitelja, pružaju im za to najbolja sredstva. Na taj način nastaje kod njih žalosna navika da posmatraju ljude da.bi pronašli njihove jnane i da uživaju u tome. Jasno je da se tako opet zatvara jedanrizbor poroka u Emilovom srcu. Budući da on nema nikakva interesa da otkriva kod mene ma­ ne, neće ni doći u iskušenje da ih traži kod mene, a još manje kod drugih. Taj predloženi metođ izgleda težak, jer mu se poklanja malo pažnje; ali u osnovi ne bi trebalo da bude takav. S pravom se može u tebi pređpostaviti potrebno znanje koje te osposobljava da vršiš poziv koji si odabrao. Treba pređpostaviti da poznaješ prirodni raz­ voj ljudskoga srca, da znaš ispitati ne samo Sudski karakter uopšte nego i svakoga pojedinoga čoveka, i da unapred znaš na šta će se upraviti želja tvoga vaspitanika kad mu izneseš pred oči sve pred115

mete koji interesuju njegovo dobro. Zar nas ne čini gospodarima uspeha kad imamo oruđa i poznajemo njihovu upotrebu? Ti mi iznosiš kao prigovor ćudljivost dece, ali nemaš prav#. Ćudljivost dece nije nikad đelo prirode nego posledka loša vaspitanja. Uzrok je u njihovoj navici ili da se pokoravaju ili da zapovedaju, a ja sam već sto puta rekao da ne smeju činiti ni jedno ni drugo. Tvoj vaspitanik imaće, dakle, samo one ćudi koje mu ti budeš dao i sasvim je pravo da trpiš zbog svoje pogreške. Ali, reći ćeš, kako da se ne nađe leka tom zlu? To je još moguće, uz bolje vođenje i uz mnogo strpljivosti. Jednom sam zamenjivao kroz nekoliko sedmica vaspitača ne­ kog đeteta koje je bilo naviklo ne samo da čini što mu je volja nego i da podčinjava svojoj volji svu svoju okolinu, te je prema tome bilo puno tvrdoglavosti i ćudljivosti,32 Odmah prvoga dana, da bi stavilo na probu moju popustljivost, htelo je ustati u ponoć. Kad sam najtvrđe spavao, skoči ono iz svoga kreveta, obuče svoju sobnu ha­ ljinu i zovne me. Ustanem i zapalim sveću. Ono nije ništa više ni želelo. Nakon četvrt sata obuze ga opet san i leže, zadovoljno rezul­ tatom svoje probe. Dva dana kasnije ponovilo je tu probu s istim uspehom, a bez i najmanjega znaka nestrpljenja s moje strane. Kad me je zagrlilo, pre no što je opet leglo, rekao sam mu sasvim mirno: "Dragi moj mali prijatelju, to je vrlo lepo, ali to nemoj više činiti". Ova je opomena probudila njegovu radoznalost, i već idućega dana, želeći da vidi da li ću se usuditi da se oduprem njegovoj volji, ustao je u isti sat i zovnulo me. Upitam ga šta hoće. Ono mi odgovori da ne može da spava. "To je rđavo", odgovori i ne maknem se s mesta. Zamoli me da zapalim sveću. "Zbog čega?" odvratim i ostanem mi­ ran. Lakonski ton mojih odgovora poče da ga zbunjuje. Ono stade pipajući da traži u mraku ognjilo, i nevešto pokuša da iskreše vatru. Nisam se mogao uzdržati a da se ne nasmejern, kad sam čuo kako se pritom udara u prste. Pošto se najzad, uverilo da neće uspeti, donelo je ognjilo mojoj postelji. Odgovorim mu da me pusti na miru, i okrenem se na drugu stranu. Sad ono poče da kao ludo trči tamo amo po sobi derući se, pevajući, praveći galamu i udarajući o sto i o stolice, pa iako je veoma pazilo da se ne udari, ipak se pri svakom udaru žestoko đeralo, jer se nadalo da će me na taj način uznemiri­ ti. Ali je sve to bilo uzaludno i video sam dobro da se baš stoga nije moglo snaći u mojoj hladnokrvnosti jer je računalo na lepe opome­ ne ili na srdžbu. 32 To je dete bio sin gospode Dipen.,(Uporcdi Ispovesti, VII. knj.) Bclcškn Ptitenova.

116

Međutim, rešeno da nadvlada moju strpljivost upornošću, na­ stavilo je sa svojom larmom tako uspšeno da sam se najzad ipak razjario. Osećajući da ću nesmotrenom naprasitošću sve pokvariti, okrenem drukčije. Ustanem ne rekavši ni reči, potražim ognjilo ali ga ne nađem. Upitam svoga vaspitanika za njega i on mi ga dade blistajući od radosti što me je najzad pobedio. Iskrešem vatru, zapa­ lim sveću, uzmem za ruku svoga malog tvrdoglavca i odvedem ga mirno u susednu sobu, čiji su prozorski kapci bili čvrsto zatvoreni i u kojoj se nije nalazio ni jedan predmet što bi se mogao slomiti. Tu ga ostavim bez svetlosti, zaključam vrata i vratim se u krevet ne re­ kavši ni jedne reči. Ne treba pitati da lije ispočetka bilo velike h u ­ ke; to sam očekivao, pa se radi toga . nisam uzrujavao. Najzad se huka stišala; oslušnem i čujem kako se predaje sudbini. I ja se smi­ rim sa svoje strane. Sutradan uđem u svanuće u njegovu, sobu i nađem svoga malog tvrdoglavca kako na divanu spava u najdubljem snu koji mu je posle tolikog umora začelo bio veoma potreban. Stvar nije bila s tim svršena. Majka je doznala daje njeno dete provelo dve trećine noći iznad svoga kreveta. Odmah je sve bilo izgubljeno; u njenim očima dete kao d a je već bilo mrtvo. Nalazeći da mu se pruža zgodna prilika da se osveti, stade se pretvarati daje bolesno. Nije moglo predviđeti da time neće ništa dobiti. Pozvaše lekara. Na nesreću po majku, on je bio veliki obešenjak koji je, da bi terao šegu s njenim strahom, upotrebio sve da taj strah poveća. Međutim je meni šapnuo na uho: "Pustite da radim kako ja znam; obećavam vam da će dete za dugo vremena biti izlečeno od želje da igra ulogu bolesnika." Ustvari bi mu naređena stroga dijeta i ležanje u postelji i bi preporučeno apotekaru. S tugom sam gledao kako ovu jadnu majku vara sva njena okolina, izuzevši mene koga je zamrzla upravo stoga što nisam hteo daje varam. Posle dosta oštrih prekora rekla m ije ona da je.njen sin slabu­ njav, d a je on jedini naslednik njene porodice, da ga treba sačuvati po svaku cenu i da ona ne trpi da mu iko protivreči. U tom sam se potpuno slagao s njom, ali je ona podrtneprotivrečenjem" razumela da treba da mu se u svemu pokoravam. Video sam da prema majci moram upotrebiti isti ton kao prema sinu. "Gospođo", rekao sam dosta hladno, "ja ne znam kako se vaspitava jedan naslednik, a osim toga, ja neću da to učim. Izvolite dakle postupiti prema tome." Bio sam potreban još za neko vreme: otac je posredovao pomirljivo. Majka je pisala učitelju da požuri sa svojim povratakom, a dete, i deći da mu ništa ne koristi ni ometanje moga sna ni njegova simuli­ rana bolest, resi se najzad da samo spava i da bude zdravo. 117

Niko ne može pojmiti s koliko je sličnih kapvisa mali tiranin mučio svoga nesrećnog učitelja i najzad ga potpuno potSinio, jer se vaspitanje vršilo neočigled majke koja nije dopuštala da ma u čem bude Što protiv naslednikove volje. U koje god je vreme zaželeo da izađe, njegov je vaspitač uvek morao biti spreman da ga vodi, ili bo­ lje da ga prati, i on je uvek s velikom brižljivošću birao trenutak u kom je video da je njegov učitelj najviše u poslu. Hteo je da i nada mnom ima istu vlast i da se na danu osveti za mir sto mi g a je mo: rao dopustiti u noči. Rado sam pristajao na sve i pružao sam mu očit dokaz zadovoljstva, što sam ga osečao pokazujući mu se uslužnim; kad ga je kasnije trebalo izlečiti od njegove ćuđljivosti, upotrebljavao sam sasvim drukčiji metod. Najpre sam mu morao dokazati da noma pravo, u to nije bilo teško, Kako sam znao iz iskustva da deca uvek misle samo na sa­ dašnjost, moje predviđanje mi je lako pribavljalo prednost nad njim; nastojao sam da mu pribavim zabavu kod kuće koja bi bila potpuno po njegovom ukusu, i u času, kad bih, vide da joj se sasvim predao, predložio bih mu Šetnju. On bi se opirao s najvećom ođlučnošću; navaljivao bih, ali me on ne bi slušao; morao bih popu­ stiti, i on bi vrlo brižljivo zapamtio ovaj znak moga podčinjavanja. Sutradan bi došao red na me. Ovaj put bili se ja pobrinuo da mu bude dosadno, dok bih seja, naprotiv, pretvarao da sam u veli­ kom poslu. To bi bilo više nego dovoljno da se dogodi što želim, Ne bih propustio, a da ne pokuša da me otrgne od mog posla, da bih ga odmah poveo u šetnju. Ja bih odbijao, a on bi navaljivao. "Ne", re­ kao bih mu, "tim, što si me juče primorao da ti učinim po, volji, naučio si me da radim po svojoj volji; neću đa idem u šetnju," - "Pa dobro"; odvratio bi on živahno, "ja ću da Idem sam samcil.” - "Kako hoćeš", odgovorio bih mu i nastavio bih svoj rad. Obukao bi se, prilično uznemiren što vidi đa ga puštam da to učini, i što neću sam da so oblačim. Najzad je spreman da iziđe i do­ lazi da se pozdravi sa mnom; pozdravim se s njim. Sad on nastoji da me uznemiri opisujući mi puteve kojima misli proći. Slušajući njegov govor, čovek bi pomislio, da će ići na kraj sveta, Bez i najma­ njega uzbuđenja, zaželim mu srećan put. Njegova se zbunjenost uđvostručava. Ipak on pokazuje dobru prisebnost, i pri polasku naređuje svom sluzi đa pođe s njim. Sluga, kome je njegova uloga već bila propisana, odgovara da nema vremana, d aje dođeljen me­ ni, pa đa mora više slušati mene nego njega. To je za đečaka bio doi­ sta porazan udarac. Moralo mu je biti nepojmljivo da ga puštamo đa iziđe sam, on, koji je držao sebe za najvažniju osobu u svom kvu118

gu, i koji je mislio da nebo i zemlja uzimaju učešća u njegovom spa­ su. Malo pomalo on počinje d a ‘dolazi do svesti o svojoj slabosti; shvata da će se naći sam usred ljudi koji ga ne poznaju; unapred vi­ di opasnosti kojima će se izložiti. Još mu samo prkos ne da da priz­ na da nije u pravu. Lagano, sasvim preneražen, silazi niz stepenice. Najzad izlazi na ulicu tešeći se pomalo nadom da ću ja za sve biti odgovoran, ako mu se dogodi kakva nesreća. To sam i očekivao. Sve je već unapred bilo pripravljeno; i kako se ovđe radilo o nekoj vrsti javne scene, bio sam pribavio očevu doz­ volu. Tek je učinio nekoliko koraka, a već je čuo s leva i s desna raz­ ne reči koje su se odnosile na njega. "Pogledaj, susede, ovoga lepog mladog gospodina! Kuda li ide tako sam? Zalutaće; zamoliću ga da uđe u našu kuću.” - "Pazite dobro, komšinice! Zar ne vidite da je to raspušten dečačić, koga su oterali iz očinske kuće, jer nije hteo da sluša? Ne treba primati u svoju kuću nevaljalce. Pustite ga^ neka ide, kud mu je volja!" - "Onda neka mu bog bude u pomoći! Žao bi mi bilo, ako bi mu se dogodila kakva nesreća." Malo dalje nailazi na mangupe, otprilike svoje vršnjake koji ga zadirkuju i koji mu se podsmev^ju. Sto dalje ide, to dolazi u veću zabunu. Sam i bez zašti­ te, vidi d aje igračka celoga sveta i primećuje, na svoje veliko izne­ nađenje, da njegova petlja na ramenu i njegovo zlato zarukavlje ne mogu da mu pribave poštovanje. Međutim ga jedan od mojih prijatelja, koga on nije poznavao, i kome sam poverio nadzor nad njim, pratio stopu u stopu, tako da ga on nije mogao primetiti, i pristupio mu je u pravo vreme, Ova uloga, koja je imala sličnosti s ulogom Sbrigani-a u Pursonjaku,33 zahtevala je duhovita čoveka i bila je na savršeno vest način odigra­ na. Iako nije uplašio dete niti mu zadao neopisiv strah, doveo gaje do podpunoga saznanja njegovog besmislenog poduhvata, tako da mi ga je posle pola sata doveo natrag pokorna i posramljena u toli­ koj meri da se nije usuđivao podići oči. 4 Da bi nedaća, koja je lebdela nad njegovim pustolovnim poho­ dom, postigla svoj vrhunac, baš u trenutku kad se on vraćao kući njegov je otac silazio niz stepenice da iziđe u grad i susreo gaje na stapenicama. Morao mu je kazati odakle dolazi i zašto ja nisam s njim-34 Jadno dete je zaželelo da propadne stotinu stopa u-zemlju. 33

,

,

4

(Sibrigani je intrigant u Molijcrovu komadu. ("Monsieur de Pourceau-

gnac.“) 34U takvom slučaju možemo, bez opasnosti, zahtevati istinu od deteta, jer ono tada zna vrlo dobro daje ne može zatajiti i da će, ako se usudi slagati, smesta biti uhvaćeno u laži.

119

Ne upuštajući se u duge prekore, otac mu reže oporbe nego što sam očekivao: "Ako dobiješ volju da sSm iziđeš, slobodno ti je to učiniti; ali kako ja neću da trpim skitnice u svojoj kud, pobrini se u tom slučaju da se više ne vratiš natrag." Sto se mene tiče, primio sam ga bez prekorevanja i ismevanja, ali s više ozbiljnosti nego obično. I da bih mu onemogudo svaku po­ misao daje ceo događaj bio samo udešena igra, nisam hteo toga da­ na da ga izvodim u šetnju. Na svoje veliko zadovoljstvo, sutradan sam primetio kako pobedonosno prolazi sa mnom pored ljudi koji su mu. se dan pre rugali, je r su ga susretali sama. Lako je pojmiti da mi više nije pretio da će sam izići u šetnju. Tim i sličnim sredstvima postigao sam za kratko vreme koje sam bio s njime, da dni sve što sam hteo. Pritom mi nye trebalo ništa propisivati ni zabranjivati, nisu mi potrebne bile ni pređike, ni opomene, ni dosadne pouke. Dok sam govorio, bio je veseo i zadovo­ ljan, ali ga je plašilo moje ćutanje; on bi tada primetio da nešto nije u redu, i uvek je pouka dolazila od same stvari. Te neprestane, sasvim vodstvu prirode prepuštene vežbe jačaju telo i ne samo da ne otupljuju duh nego naprotiv tvore u na­ ma jedinu vrstu razuma za koju je sposobno detinjsko doba, i koja je svakom uzrastu najpotrebnija. One nas nauče da poznamo pravu upotrebu svojih snaga, odnose našeg tela prema telima koja nas okružuju, i upotrebu prirodnih oruđa koja se nalaze u našem do­ mašaju i koja odgovaraju našim organima. Ima li ikoje gluposti koja bi bila slična gluposti jednoga đetcta, vaspitana uvek u sobi i naočigled svoje majke, koje hoće, nemajud pojma o težini i o otpo­ ru, da iščupa veliko divo, ili da podigne stenu? Kad sam pivi put izišao iz Žencve, hteo sam da stignem konja u galopu. Bacao sam kamenje na brdo Salev koje je bilo daleko od mene dve milje. Svoj seoskoj deci služio sam kao cilj njihovog ismevanja, te su me držali za istinskog idiota. Tek u osamnaestoj godini učimo u filozofiji (tj. u 7 i 8 razredu) stoje poluga; a sigurno nema nijednoga seljačeta ko­ je se ne bi znalo u dvanaestoj godini bolje služiti polugom nego najbolji đak iz mehanike u akademiji. Što učenici nauče jedan od drugoga u gimnazijskom dvorištu, to im je korisnije sto puta nego sve što će im se ihađ kazati u razredu. Posmatrajte mačku kad prvi put uđe u sobu. Ona ispituje, gle­ da naokolo, njuši sve, ne miruje nijedan časak; ne veruje nijednoj stvari, dok sve ne ispita, sve ne upozna. Tako se ponaša dete, kad prohoda, i na taj način, takoreći, stupa u svet Sva je razlika u tome, što se dete i mačka, osim vida koji je oboma zajednički, služe za 120

tačno posmatranje još jednim drugim čulom: đete opipom kojim ga je priroda snabđcla, a mačka finim čulom mirisa kojim je obdarena. Ova sposobnost, prema tome đa li je dobro ili rđavo razvjjena, čini decu spretnom ili nespretnom,: tromom ili hitrom, lakomislenom ili razboritom. Kako, dakle, čovek sa svojim prvim prirodnim pokretima ide za tim da se ogleda s ćelom svojom okolinom, i da na svakom pred­ metu, što ga opazi, ispita sve primetne osobine koje sa mogu odno­ siti na njega, to je njegovo prvo proučavanje neka vrsta eksperimentalne fizike koja ima u vidu jedino njegovo vlastito održanje, a od koje ga odvraćaju spekulativne studije pre nego što upozna svoj položaj na ovome svetu. Dok se njegovi nežni i gipki or­ gani još mogu podesiti prema telima na koja imaju da vrše uticaj, dok su još njegova čista čula slobodna od iluzija, vreme je da l orga­ ne i čula vežba u funkcijama koje im odgovaraju; vrem eje da upoz­ namo čulno primetne odnose koje stvari imaju s nama. Kako sve što prodire u čovečji razum dolazi u njega kroz čula, prvi čovečji ra­ zum je čulni razum. On služi za osnovicu intelektualnom razumu. Naši prvi učitelji filozofije su naše noge, naše ruke, naše oči. Sve ovo zameniti knjigama ne znači naučiti sebe da pravilno sudimo, to znači pre naučiti sebe da se služimo tuđim razumom, to znači naučiti sebe da mislimo da mnogo znamo, a ustvari da nikada ništa ne znamo. Da bi se čovek vežbao u nekoj vesti ni, mora najpre da nabavi za to potrebno oruđe, a da bi mogao korisno upotrebiti to oruđe, ono mora biti'dovoljno jako đa se ne slomi pri upotrebi. Da bismo naučili mislili, moramo, dakle, vežbati svoje udove, svoja čula, svoje organe koji su oruđe našega razuma, a da bismo iz ovoga oruđa iz­ vukli stoje moguće veću korist, mora telo, koje ih hrani, biti snažno i zdravo. Ne samo, dakle, da se pravi Čovekov razum ne razvija ne­ zavisno od tela nego baš dobar tele$ni sastav čini operacije duha la­ kim i sigurnim. Trudeći se da dokažem za šta treba upotrebiti drugu dokolicu u detinjstvu, upuštam se u pojedinosti koje će se možda činiti smešne. Čudnovata nastava, primetiće mi se, koja se, prema tvojoj vlastitoj kritici, ograničava na to da uči ono što nikome nije potreb­ no da nauči. Čemu trošiti vreme na pouke koje same sobom dolaze te ne zahvataju ni truda ni brige? Koje dvanaestogodišnje dete ne zna sve ono čemu ti hoćeš đa poučavaš svoje, a, osim toga, još i ono, na čemu ima da zahvali nastavi svojih učitelja? 121

Vurutc se, gospodo! Ja učini svoga vuspituniku vošlini koja oduzima vrlo mnogo vromonu, koja jo vrlo tešku i koja jo zuculo strana vašim vaspitanicima, a to je veština ništa ne znati: je r znanje onoga koji veruje da zna samo 6nFIfo“^ na vrlo mali broj predmeta. Vi tvrdite da dajete znaje. Vrlo đobrp. Ja se, naprotiv, bavim samo oruđem kojim se teče znanje. Priča se, kad su Mlečani, uz veliku pompu pokazali blago svetoga Marka nekom španskom poslaniku, da je ovaj, umesto svakoga komplimenta, po­ gledao pod sto i rekao im "Qui non c’ć la radice". (Ovde mu nije ko­ ren.) Kad god vidim kakvoga učitelja koji istresa sve svoje znanje pred svoga učenika, jedva mogu da se oduprem iskušenju da mu ne kažem isto. Svi koji su razmišljali o načinu života kod starih naroda pripi­ suju njihovim gimnastičkim vežbama onu telesnu i duševnu jačinu kojom se ti narodi najosetnije razlikuju od današnjih ljudi. Način na koji M o n t e nj podupire to mišljenje pokazuje u kolikoj je meri bio uveren u njegovu istinitost; neprestano i na hiljadu načina on se vraća na njega. Govoreći o vaspitanju đetata on veli: "Da bi­ smo ojačali njegov duh, moramo ojačati njegove mišice. Privikava­ njem na rad, privikavamo ga na bol; treba da ga naviknemo na zamorne napore telesnih vežbi da bismo ga očvrsnuli od bolova iščašenja, zavijanja u trbuhu i svih drugih patnji," Pametni L o k, vrli R o l e n , učeni F i e r i , pedantni D e K r u t a, Svi se slažu u toj jedinoj tački, ma kako da se inače razilaze, da se telesne vežbe kod dece nipošto ne smeju zanemariti. To je najpametniji od njihovihlpropisa, to je propis koji se najviše zanemaruje i koji će se uvek zanemarivati. Već sam dosta rekao o njegovoj važnosti, i kako se o njemu ne mogu dati bolji razlozi ni pametnija pravila nego što ih L o k navodi u svojoj knjizi, zadovoljiću se tim da uputim čitao­ ce na nju, dok u isto vreme uzimam slobodu da njegovim opaža­ njima dodam nekoliko svojih. Udovi tela, koje još raste, moraju hiti pokriveni širokim odelom; ništa ne srne da smeta njihovu kretanju i njihovu rastenju; ništa ne sme biti odveć tesno, ništa što steže telo; ne sme biti nikak­ vih veza. Francusko odelo, koje je i za odrasle nezgodno i nezdravo, za decu je ubitačno. U st^ali i u svojoj cirkulaciji zadržani sokovi trunu u miru što ga pniža nerađan i učmao život, kvare se i izaziva­ ju skorbut, bolest koja se svakoga dana sve češće javlja među nama, dok je ona starim narodima bila gotovo nepoznata, jer ih je od nje štitio njihov način oblačenja i življenja. Husarski način odevanja ne samo da ne uklanja tu nezgodu nego je pre pojačava; i zato, da bi se 122

u šted e) o tlcci nekoliko pod vez«, u Ložo im m čitavo Lolo. Mi\jholjo je pustili ih, Sto je moguće duže, da'idu u kratkom kaputiću, zatim im dati vrlo prostrano dđelo i ne ići za tim đa se istakne njihov vitki struk, što doprinosi samo kvarenju njegova oblikaA.Njihove telesne kao i duševne mane potiču gotovo sve iz istoga uzroka: hoćemo pre vremena đa ih učinimo ljudima; Ima veselih i sumornih boja: prve više gode ukusu dece; one im i bolje stoje, i ja ne mogu da pojmim kašto se ne bi uvažila jedna tako prirodna crta. Ali od časa, kad deca jednoj materiji samo zato dtyu prednost stoje bogato ukrašena, njihova su se srca već predala raskoši i svim ćuđljivostima usisanih predrasuda, a taj se ukus za­ čelo nije rodio u njima samima. Doista se ne sme pođcenjivati uticaj što vrše na vaspitanje izbor odela i motivi ovoga izbora. Zaslepljene majke ne samo da obećavaju svojoj deci svakovrsne ukrase kao na­ gradu nego ima čak i nerazumnih učitelja koji prete svojim vaspitanicima grubljim i jednostavnijim odelom kao kaznom: "Ako ne budeš bolje učio, ako ne budeš bolje čuvao svoje haljine, obući ćemo te kao ono malo selajSe." To je isto kao kad bismo im rekli; "Znaj đa čovek nešto vredi jedino svojim odelom i da tvoja vrednost zavisi od tvoga odela," Treba li se onda Čuditi ako tako pametne pouke nađu plodno tie kod mladeži; ako u njenim očima samo nakit daje vred­ nost i ako ona sudi o zasluzi jedino po spoljašnjosti?

Kad bih ja imao da dovedem u red pamet jednoga u tom pogle­ du pokvarenog deteta, pobrinuo bih se da njegova najbogatija odela budu u isti mah najnepodesnija i da se u njima oseća uvek zategnu­ to, uvek stešnjeno, uvek na hiljadu načina ograničavano. Udesio bih tako da se sloboda i radost udalje pred spoljašnjim sjajem odela; kad bi ono htelo da se umeša i ugre druge, jednostavnije odevene dece, odmah bi sve prestalo, sve bi odmah iščezlo pred njim. Najzad bih mu toliko dosađivao, toliko bih mu ogadio njegovu raskoš, učinio bih ga u tolikoj meri robom njegovih zlatom opervaženih ha­ ljina, da bi mu se one činile kao bič njegova života, i da bi ono gleda­ lo s manje straha najmračniju tamnicu negoli svoj sjajni nakit. Dokle god nismo dete podčinili našim predrasudama, njegova je najveća želja da bude uvek slobodno. Najjednostavnije, najprostra­ nije odelo, ono koje ga najmanje steže, uvek je najskupocenije u njegovim očima. iTelo se da naviknuti na vežbanje, a još lakše na' nerad. Pri posleđnjoj navici, koja dopušta ravnomernu i jednoliku cirkulaciju sokova, treba sačuvati telo od vazdušnih promena; pri prvoj, napro­ tiv, koja uslovljava neprestani prelaz iz kretanja u mir i iz vrućine u 123

hladnoću, treba ga navići na te promene. Otuda sledi da se svi ljudi, koji se bave u sobi i koji većinom seđe, moraju u svako doba toplo odevati da bi održali telo u gotovo jednakoj temperaturi u svako go­ dišnje doba i u svako doba dana. Oni ljudi, naprotiv, koji odlaze i dolaze po vetru, po suncu i po kiši, koji se mnogo kreću i koji provo­ de najveći deo svoga vremena pod otvorenim nebom, moraju uvek biti lako odeveni da bi se, bez Štete, privikli na sve vazdušne prome­ ne i na sve stepene temperature. Ja bih savetovao i jednima i drugi­ ma da ne menjaju ođela prema sezoni, i ja ću se strogo držati toga načela u pogledu moga Emila. Time ne mislim reći da će on leti no­ siti svoje zimske haljine, kao ljudi koji ne izlaze iz sobe, nego napro­ tiv, da će, kao pravi radnici, nositi zimi svoje letnje ođelo. Tako se odevao Nj u t n kroz ceo svoj život, pa je živeo osamdeset godina!] Tanka ili još bolje nikakva kapa u svako godišnje doba! Stari Egipćani su uvek išli gologlavi; Persijanci su pokrivali glavu teškim tijarama, i pokrivaju je još i sad debelim turbanima, a taj običaj, prema S a r d e n u, čini klima njihove zemlje neophodno potreb­ nim. Na jednom drugom mestu35 upozorio sam na razliku koje je H e r o d o t našao na nekom bojnom polju između persiskih i egi­ patskih lubanja. Kako je, dakle, veoma važna stvar da kosti glave postanu tvrđe, čvršće, manje lomljive i manje porazne, da bi štitile mozak ne samo od ozleđa nego i ođ nazeba, zapaljenja i svih utieaja vazduha, naviknite svoju đecu da zimi i leti, danju i noću, uvek bu­ du gologlava. Hoćete li ipak da im, radi čistoće i radi držanja njihove kose u redu, date noćnu kapu, neka to bude tanka, provid­ na kapica, slična mreži kojom Baski uvijaj u, svoju kosu. Znam vrlo dobro da u većine matera veći ođziv nalaze Šarđenova opažanja ne­ go moji razlozi, te će stoga misliti da svuda otkrivaju persisku kli­ mu; ali ja nisam odabrao Evropejca za svoga vaspitanika zato da bih ođ njega načinio Azijata. Obično ođevamo decu suviše toplo, naročito u njihovom najra­ nijem uzrastu. Bo]je bi bilo, kad bismo ih očvrsnult prema hladnoći kao i prema vrućini. Usled velike hladnoće nikada neće oboleti ako ih zarana naviknemo na nju; dok ih preterana toplota neminovno mora izumiti, jer njihovo još suviše nežno i suviše mlitavo kožno tkivo dopušta ođ''* Ise slobodan prolaz isparavanju. Stoga, po statisti­ ci, umire više dece u avgustu nego i U jednom drugom mesecu. .Uo­ stalom, jasno izlazi iz poređenja severnih naroda s južnim da podnošenje žestoke hladnoće više snažni nego podnošenje vrućine. 35Pismo g. D’ A l a m b e r u

o poZorištima, 189 strana, prvo izdanje.

Ali što više dete raste i što više jačaju njegova vlakna*, to ga više mo­ rate malo pomalo privikavati da prkosi sunčanim zracima. Ako pri­ tom idete postepeno, očvrsnućete ga bez opasnosti, čak i prema tropskoj žezi. Lok pada, usred muških i pametnih propisa što nam ih daje, u protivrečnosti koje ne bismo očekivali eđ inače tako tačnog mislioca. Isti taj pisac, koji želi da se deca leti kupaju u ledenoj vodi, zabra­ njuje im, kad su ugrejana, da piju što hladno, ili da legnu na zemlju na vlažnim mcstirna.'10 Ali budući da on zahteva da njihove ciepele u svako vreme propuštaju vodu, zar će je one manje propuštati kad je dete ugrejano? I zar se ne mogu o telu, u odnosu na noge, izvesti isti zaključci koje on izvodi o nogama u odnosu na ruke i o telu u odnosu na lice? "Ako vi hoćete", rekao bih mu, "da čovek bude sav od lica, zašto mi prebacujete kad hoću da bude sav od nogu?" Da bismo sprečili decu da piju kad su zagrejana, on propisuje da ih privikenmo da prethodno pojedu komad hleba pre nego što počnu piti. Doista, to je vrlo Čudnovato da dete mora da jede kad je žedno; ja bih mu više voleo dati da pije, kad je gladno. Nikad me niko neće moći uveriti da su naše pive potrebe tako nesrećne, da se ne bi mogle zadovoljiti, a da se ne izložimo opasnosti. Kad bi to zai­ sta bilo tako, ljudski bi rod sto puta propao pre nego što bi naučio staje potrebno za njegovo održanje. (Kad god Emil ožeđni, hoću da m u se dd da pije. Hoću da mu se da čiste vođe, i to bez ikakva pripravljanja, pa čak i bez smkčivanja, pa bi on sav u goloj vodi, i bilo to usred zime. Jedino prepo­ ručujem najveću brižljivost u pogledu kakvoće vođe. Ako je to rečna voda, neka mu se da odmah onakva kakva dolazi iz reke; ako je to izvorska voda, neka se ostavi da postoji neko vreme na vazđuhu pre nego je stane piti.,U toplo godišnje doba i reke su tople; drukčije je s izvorima koji nisu bili u dodiru s vazđuhom. Stoga treba čekati, dok voda dostigne temperaturu vazduha. Zimi je, naprotiv,izvorska vo­ da u tom pogledu manje opasna od rečne vode. Međutim, niti je pri­ rodno niti sc često događa da se zimi oznojimo, naročito pod otvorenim nebom. Jer hladni vazduh, koji neprestano dodiruje kožu, vraća unutra znoj i sprečava pore da se otvore dovoljno da bi m u dopustile slobodan prolaz. Nije moja namera da Emil zimi vežba svoje sile uz dobro naloženu peć, nego treba da se kreće na otvorenom polju po snegu i ledu. Ako se ugreje samo praveći i baca-36 36Kao da scljačiđi traže suva mesta da na njih scdnu ili legnu, i kao da je ikad iko čuo da je vlažnost tla i jednome od njih naškodila! Kad Čovek sluša lekarsko m iš­ ljenje o tome, pomislio bi da su svi divljaci skroz reumatični.

125

jući grude snega, može se napiti vode čim ožedni; pošto se napije, neka se i dalje kreće i onda sc ne treba bojati za njegovo zdravlja. Ako se on oznoji i usled kakvog drugog napora, pa ožedni, neka se napije hladne vode i u to godišnje doba. Jedino treba imati na urnu da ga vodite na vodu daleko i laganim korakom. Ako je hladno, on će se, dok stigne do vode, dovoljno rashladiti daj e se mogne napiti bez ikakvo opasnosti. Glasna je stvar pritom da proeluzmote ove mere smotrenosti tako oprezno, da on ništa ne primeti. Volco bih da se on nekoliko puta razboli negoli da bez prestanka pazi na svoje zdravlje. Deca moraju dugo da spavaju jer se neobično mnogo kreću. Jedno služi kao korektiv drugome; a iskustvo ući da im je oboje po­ trebno. Noć je vreme odmora; samom je prirodom za to određena. Potpuno je tačno opažanje da je san mirniji i slađi kad se sunce na­ lazi pod horizontom i da vazđuh zagrejan njegovim zracima ne pruža našim čulima tako dubok mir. Stoga je začelo najkorisnija navika sa suncem leći i ustati. Iz toga sledi da u našem podneblju čpvek i sve životinje uglavnom imaju potrebu da zimi spavaju duže nego leti. Ali kako gradski život nije dosta jednostavan i dosta priro­ dan, kako nije dovoljno slobodan od promena i od nezgoda, ne smo čovek da se u tolikoj meri navikne na ovu jednolikost da mu ona po­ stane potrebom. Nema sumnje, moramo se podvrći izvesnim pravi­ lima, ali kao prvo pravilo treba da bude da ih bez opasnosti možemo prekršiti kad to zatraži nužda. Stoga ne idite nesmotreno tako dale­ ko da svoga učenika toliko raznežite da njegov mirni san nikad ne bude prekinut. Prepustite ga ispočetka mirne duše prirodnom zako­ nu, ali ne zaboravite pritom da on, koji je među nama, mora biti iz­ nad toga zakona; đa mora biti u stanju da legne kasno, da ustane rano, da se probudi naglo i da provede noći na nogama bez velike tegobe. Ako s tim počnemo dosta rano te ako uvek idemo polagano i postepeno napređ, obrazovaćemo telo pomoću istih sredstava koji­ ma bismo ga uništili ako bismo ih primemli na njega kad bi bilo potpuno razvijeno. Od važnosti je da se ncypre priviknemo na rđavu postelju. To je sredstvo da nikada više ne naiđemo na rđavu postelju. Uopšte, težak način živom, kad već jednom postane našom drugom priro­ dom, umnožava ugodna osećanja, dok nam mekušan način života, kad već jednom postane našom dragom prirodom, umnožava ugod­ na osećanja, dok nam mekušan način života pripravlja bezbroj neu­ godnosti. Odveć nežno vaspitani ljudi nalaze san samo na perini; ko se navikao spavati na daskama, nalazi ga svuda. Za onoga koji od­ mah zapsi čim legne ne postoji tvrda postelja. 126

Meka postelja, u kojoj se zakopamo u perje ili u paperje, rasto­ pi i, takoreći, rastvori telo. Odviše toplo uvijeni bubrezi zagrevaju se, U tom je gesto uzrok kamenu ili drugim bolestima i neizbežno nežnoj prirodi koja sadrži klicu za sve bolesti. Najbolja je ona postelja koja pruža najzdraviji san. Takav san spremamo sebi ja i Emil! preko dana. Nama nisu potrebni persiski robovi da nam prave postelje. Zemljoradnja, kojom se bavimo, već će se pobrinuti za to da nam dušeci budu meki. Znam iz iskustva, kad je đete zdravo, daj e u našoj vlasti da ga po volji uspavamo ili đa ga držimo u budnom stanju. Kad đete legne u postelju, pa dosađuje sluškinji svojim brbljanjem, ona mu rekne: "Spavaj!" To je isto kao kad bi mu u njegovoj bolesti rekli: "Budi zdrav!" Pravo je sredstvo đa ga uspavamo, da mi njemu dosađuje­ mo. Govorimo toliko đa ono bude primorano da ćuti, i uskoro će za­ spati. Predike uvek vrede za nešto; isto toliko vređi govoriti mu, koliko i ljuljati ga. Ali ako se uveče upotrebljava ovo uspavljujuće sredstvo, treba ga izbegavati danju. Ja ću katkad buditi Emila ne toliko iz straha da ne bude spa­ vač, koliko iz želje đa ga naviknem na sve, pa čak i na naglo buđe­ nje. Uostalom, malo bih imao sposobnosti za svoj poziv kad ne bih mogao toliko postići đa se on sam budi i đa ustaje, takoreći, po mo­ joj volji, a đa mu ne kažem nijedne jedine reći. Kad ne bude spavao dovoljno, reći ću mu da će iduće jutro, po svoj prilici, biti vrlo dosadno, pa će on sđm smatrati kao dobit svaki trenutak koji bude mogao prespavati. Kad bude previše spavao, sta­ vi ću mu u izgled, kad se probudi, kakvu zabavu koja je po njegovu ukusu. Ako hoću đa sc.on probudi u određeno vreme, reći ću mu: "Sutra rano u šest sati idemo u ribu"; ili: "Idem u šetnju i to i u to 'mesto. Hoćeš li i ti sa mnom?" On pristane, a zamoli me da ga pro­ budim. Ja obećam ili ne obećam, kako već nađem za potrebno. Ako se probudi prekasno, sazna da sam otputovao. Bilo bi čudo kad on ne bi ubrzo naučio da se sšm budi. Ako bi se uostalom dogodilo - što je vrlo redak slučaj - da leno đete pokaže sklonost da propadne u lenosti, ne treba ga prepustiti toj sklonosti u kojoj bi potpuno obamrlo, nego treba upotrebiti kak­ vo sredstvo za podsticanje koje će ga oživeti. Razume se samo po se­ bi da ne može biti govora o tom da ga silom pođstaknemo na delatnost, nego se radi samo o tom, da ga pomoću neke naklonosti nagnamo na to. I ako se ova naklonost pravilno shvati i uputi pre­ ma prirodnom poretku, ona će nas povesti istovremeno dvama ci­ ljevima. 127

Ja ne zamišljam ništa čime se, uz nešto veštine, deci ne bi mo­ gla uliti volja, pa čak i žestoka strast, a da se ne budi njihova tašti­ na, njihovo takmičenje i njihova zavidljivost Njihova živahnost i njihov nagon za podržavanjem dovoljni su; naročito njihova prirod­ na veselost pruža pouzdano sredstvo koje još nikad nije palo na um učitelju, U svim igrama, za koje su ona potpuno uverena da su to samo igre, ona podnose, bez jadanja, štaviše uz veseli kikot, bolove koje inače nikako ne bi pođnela bez bujice suzd. Dugo ne jesti, bati­ ne, opekotine, napori svih vrsta, to su zabave u očima mladih div­ ljaka; to dokazuje da i bol ima svoj začin koji mu može oduzeti gorčinu’. Međutim, ne znaju svi učitelji pripraviti ovo začinjeno jelo, a možda ne znaju ni svi učenici da ga jedu bez grimase. Ali, ja ću se opet izgubiti u izuzecima, ako ne pripazim. Ono što, međutim, ne trpi izuzetka, to je da je čovek pod­ vrgnut bolu, beđama svoga roda, svakovrsnim nezgodama i život­ nim opasnostima, i, najzad, smili. Što se bolje navikne na sve te ideje, to će se bolje izlečiti od dosadne osetljivosti koja samom zlu dodaje još nestrpljenje što se ono mora podnositi; što se bolje navik­ ne na patnje koje ga mogu snaći, to lm više izvlači, kao što bi rekao .M o n t e nj, žaoku njihove neobičnosti, to je njegova duša nepovredljivija i čvršća; njegovo će telo biti pancir od koga će se od­ bijati sve strela koje bi mogle ugroziti njegov život. Za njega će biti samo jedan istinski osetan događaj, a to je smrt. Kako približavanje smrti još nije sama smrt, to će je on jedva osetiti kao takvu; on, ta­ koreći, neće umreti; biće živ ili mrtav, ništa više. D njemu bi gore spomenuti Montenj mogao reći, što je rekao o nekom marokan­ skom kralju37, da nijedan čovek nije živeo tako punim životom do same smili. Ljubav prema postojanosti i čvrstini, kao i prema osta­ lim vrlinama, uliva se u detinjstvu; ali to se ne vrši upoznavanjem decc s imenima tih vrlina, nego buđenjem naklonosti prema njima, pre nego ih ona upoznaju. Ali kad je već govor o umiranju, kakvo će biti naše ponašanje prema našem učeniku s obzirom na opasnost koja mu preti od bogi­ nja? Da li da mu ih nakalemimo u najranijem uzrastu, ili da čeka­ mo da prirodno oboli od njih? Prvo rešenje^koje je shođnije današnjoj praksi, štiti od opasnosti u ono doba u kome život ima najveću vrednost, dok ga izlaže opasnosti u doba u kome ima 37

128

Knjiga II. glava 21.

najmanju vređnost; ako se uopšte može nazvati opasnošću pravilno izvršeno kalemljenje,38 Drugo rese nje je više u skladu s našim opštim načelima koja idu za tim da svuda puste prirodu da ide svome cilju svojim vlasti­ tim putem, s koga ona odmah skrene, čim se Čovek umeša u njen posao. Prirodni čovek je uvek pripravan. Neka ova velika majstorica preuzme na se kalemljenje. Ona će bolje znati odabrati pravi raom enat nego mi. Nemojte iz ovoga zaključivati da ja ustajem protiv kalemljenja, jer razlog, radi čega hoću da poštedim od toga svoga učnika, ne bi se nikako mogao primeniti na vaše učenike. Vaše ih vaspitanje ne pripravlja da srećno prebole boginje, kad od njih obole. Ako pojavu bolesti prepustite slučaju, oni će po svoj prilici od nje umreti. Znam iz iskustva da se svet u pojedinim zemljama sve više protivi kalem­ ljenju, što se više oseća njegova potreba-, a razlog je ove pojave lako shvatljiv. Stoga je radi moga Emila jedva trebalo pretresati ovo pitanje. Njemu će boginje biti nakalemljene ili neće, prema tome, kako bude zahtevalo vrome, mesto i prilike: za njega je to gotovo svejedno. Ako mu se nakaleme boginje, imaćemo bar prednost, da ćemo unapređ predviđati i poznati njegovu bolest; to uvek ima izvesnu vređnost: ali ako na prirodan način oboli od boginja, sačuvali smo ga od lekara, a to znači još više. Ekskluzivno vaspitanje, koje ide jedino za tim da odvoji od na­ roda one kojima je ono palo u đeo, uvek predpostavlja najskuplju nastavu najobičnijoj i upravo zato najkorisnijoj. Stoga svi mladi ljudi, koji su brižljivo vaspitani, nauče da jašu, jer to staje mnogo; ali gotovo nijedan od njih ne nauči da pliva, jer to ništa ne staje, i jer zanatlija može Isto tako znati da pliva kao bilo ko drugi.'. Međutim, putnik uzjaše na konja, a da nije prošao kroz vitešku aka­ demiju, drži sc na njemu i služi se njime, koliko zahtevaju njegove potrebe; ali ako čovek ne pliva, udavi.se u vodi, a ako nije naučio, ne može plivati;-Najzad, čovek nije primoran da jaše na konju ako mu je to opasno po život, dok niko nije siguran da neće plivanjem izbeći opasnosti kojoj je tako često izložen, Emil će biti isto tako siguran u vodu kao na kopnu. Kamo sreće da on može živeti u svim elementi­ ma! Kad bi bilo moguće naučiti leteti kroz vazđuh, načinio bih od 38Trcbn imati na umu da Ruso ovde ne misli na danas uobičajeno kalemljenje malim boginjama, već velikim, koje sc često primenjivalo u njegovo vremo.

129

njega orla, a oci njega bili načinio salamandra, kad bi čovck mogao :i!) živeti ...... u vatri.' (JŠvet se boji da se dete ne utopi učeći plivanje: utopilo se ono ili učeći plivanje ili zato što ga nije naučilo, uvek će to biti vaša kri­ vica. Jedino i samo nas taština čini nepromišljenim; nismo nepro­ mišljeni kad nas niko ne gleda; Emil neće biti nepromišljen ni onda, kda bi ga ceo svet gledao. Kako vežbanje nije zavisno od opasnosti, on ćo u kanalu, koji je u parku njegova oca, naučiti preplivati Helespont; ali ga treba priviknuti i na opasnost, treba ga naučiti da se ne zbuni kad se nađe u njoj; to je bitan deo učenja o kom sam maločas govorio. Uostalom, pazeći da odmerim opasnost prema njegovim snagama i d a je uvek delim s njim, neću se morati bojati neoprez­ nosti kad se pobrinem za njegovo održanje kao za svoje sopstvono. Dete je manje od odraslog čoveka; ono nema ni njegovu snagu ni njegov razum; ali ono vidi i Čuje isto tako ili gotovo kao ovaj. Ono ima isto tako fin, iako pritom manje razmažen, ukus i razlikuje mi­ rise isto tako dobro, iako pritom nema istu senzualnost. Prve spo­ sobnosti, koje se u nama obrazuju i usavršavaju, to su čula. Stoga bi ih trebalo najpre negovati; nažalost, ona su upravo jedina koja zaboravljamo, ili bar najviše zanemarujemo. Vežbati čula znači ne samo upotrebljavati ih nego i naučiti uz njihovu pomoć pravilno suditi, znači, takoreći, naučiti osećati; jer mi znamo pipati, viclcti i čuti onako kako smo naučili. Ima jedna čisto prirodna i mehanička vežba koja služi za jača­ nje tela, a da pritom ne vrši nikakva uticaja na našu sposobnost ra­ suđivanja: plivati, trčati, skakali, igrati se čigrom, bacali se kamenom - to je sve vrlo lepo: ali zar mi imamo samo ruke i noge? Zar nemamo' takođe oči i uši? Zar su ovi organi suvišni pri upotrebi onih? Vezbajte stoga ne samo snagu nego i sva čula koja je vode; iz­ vucite iz svakoga 'ođ~njih"što je moguće~veću "korist i poređlteužajamno utiske što ste ih primili od svakoga pojedinog. Morite, brojite, vagajte, poredite. Upotrebite snagu tek pošto ste procentlt otpor,“haštojfe~kd'd~svlti' svojih radnji da uveFprocena đelovanja pređhođi upotrebi sredstava. Priviknite dete na to da nikad ne čini nedovoljne ili suvišne napore,' Ako ga naviknete da na taj način predviđa đejstvo 'vih svojih pokreta i da na osnovu iskustva isprav-39 39

(Nema sumnjo, samo da bi jače istakao svoju opštu misao, izgleda da Ruso deli ovde prastaro narodno mišljenje da salamandar može živeti u vatri. U Enciklo­ pediji, u članku s a l a m a n d a r (daždevnjuk) izneseno je ono Sto je verovatno moglo navesti na ovo mišljenje koje uostalom nema nikakva osnova) B e 1 c š k a P t i t c n o v a.

130

]ja svoje zablude, zar nije jasno dd će ono biti razložnije ako bude uposlenije? Uzmimo da se radi o pokretanju nekoga tela, Ako dete uzme predugačku polugu, utrošiće suviše pokreta; uzme li naprotiv prekratku, neće imati dovoljno snage. Iskustvo će ga naučiti da tačno izabere motku koja je potrebna. Ova razboritost ne premaša njegovo doba. Drugi primer: treba preneti neki teret. Ako dete hoće da nosi teret koji odgovara njegovoj snazi, pa ako pre ne pokuša da ga podigne, zar neće biti prisiljeno da okom proceni težinu? Ako ono zna da poredi tela od iste materije a različite veličine, neka on­ da nauči da bira između tela iste veličine i različite materije; pritom će se morati potruditi da.poredi njihovu specifičnu težinu. Pozna­ vao sam dobro vaspitana mlada čoveka koji se tek posle izvedena pokušaja uverio da je vedro puno strugotina lakše nego isto vedro puno vode. Mi ne gospodarimo podjednako svim svojim čulima. Jedno se od njih, naime Čulo pipanja, nalazi, dokle god smo budni, u nepre­ kidnom dejstvu. Ono je rašireno po celoj površini našega tela da nas, kao stalna straža, izvesti o svemu što bi ga moglo povrediti. To je u isto vreme čulo pomoću koga, bteli ne hteli, tečemo nepresta­ nom upotrebom to prvo iskustvo i koje, prema tome, manje treba da naročito negujemo. Ipak opažamo da slepci imaju sigurnije i fini­ je pipanje nego mi, jer im nedostaje vodstvo vida, pa su stoga pri­ morani da jedino pomoću prvoga čula stvaraju sudove koje mi dobijamo od drugoga. Zašto nas, dakle, ne vežbaju kao njih da ide­ mo po mraku, da poznamo tela koja možemo.dokučiti, i da pravilno sudimo o predmetima koji nas okružuju, ukratko, da radimo noću i bez svetlosti sve što oni rade danju bez očnog vida? Dok sunce svetli, imamo prednost nad njima; u mrakursu oni međutim naši vođi, Mi smo slepi polovinu svoga života; s tona smo razlikom, što se pra­ vi slepci uvek umeju snaći, dok se mi ne usuđujemo noću učiniti ni jedan korak. Zato imamo svetlost, ođgovoriće mi neko. Šta? Zar se uvek uzdate u mašine? Ko vam jamči da će se one uvek naći, čim se ukaže potreba? Što se thene tiče, ja više volim da Emil ima svote oči na vrhovima svojih prstiju nego u dućanu kakva svečara. ASo ste noću zatvoreni u jednoj zgradi, udaraj’ti'Tukom o ru­ ku; po odjeku ćete poznati da li je prostor veliki ili mali, da li se na­ lazite u sredini ili u kutu. Na pola stope od zida vazduh koji ima manje maha i stoga se jače odbija, stvara vam drukčiji osećaj na li­ cu. Ostanite na mestu i okrečite se polagano na sve strane; laka vazdušna struja pokazaće vam otvorena vrata. Ako se vozite na bro131

du, poznajete po načinu kako vam vazđuh udara u lice ne samo u kom pravcu idete nego i to da li vas rečna struja nosi lagano ili brzo. Ova opažanja, i hiljadu drugih sličnih, mogu se s uspehom vršiti sa­ mo noću; uprkos svoj pažnji, koju im poklanjamo usred bcla dana, ipak će nam izbeći, jer vid Će nam ili naknadno pomoći ili nas rasejati. Međutim tu još nisu uzeti u obzir ni ruke ni štap. Kolika se znanja, koja zahvaljujemo vidu, mogu steći pipanjem, pa čak i ne dodirujući ništa! Što više igara noću! Ovaj je savet važniji nego što izgleda. Pri­ rodno je da noć^žasfinšup ljude, a katkad i životinje.40 Razum, zna­ nje, duh i odvažnost oslobađaju samo mali broj ljudi od ove slabosti. Video sam pametne, vrlo slobodoumne ljude, filozofe i vojnike koji su dalju bili neustrašivi a noću su drhtali, kao žene, pri šuštanju jednoga lista. Ovaj strah pripisuju nekim pričama dojkinja, ali se varaju; on ima prirodan uzrok. Koji je to uzrok? Onaj isti koji gluve čini nepoverljivim a prost narod praznovemipa, naime nepoznava­ nje stvari kojo nas okružuju i onoga što se događa oko nas.'n Navi­ kao đa već izdaleka opažam predmete, i da već unapređ predviđam njihove utiske, kako ne bih, ne mogući više ništa razlikovati u svojoj okolini, predpostavio hiljadu bića, hiljadu pokreta koji su u stanju da mi naškode i od kojih se ne mogu zaštititi? Uzalud je što znam da se nalazim na sigurnom mestu, jer nikad ne mogu znati onako dobro, kao što bih znao, kad bih video očima; uvek mi dakle ostaje uzrok za strah koga nije bilo usred bela dana. Naravno, ja znam da će strano telo jedva moći uticati na moje, ako se unapred ne izda kakvim šumom. Kako je stoga neprestano budno moje uho! Pri najmanjem šumu, čiji uzrok ne mogu otkriti, odmah me nagne in-*4 40Ovaj se strah pokazuje vrlo jasno kod potpunih sunčevih pomračenja. 4 'Evo još jednoga drugog uzroka koji jo divno objasnio jedan filozof Čije dolo često navodim, i čija mc jasna opažanja još češće poučavaju, "Kad usled naročitih okolnosti ne možemo dobiti pravi pojam o odstojanju, te stoga možemo suditi o predmetima samo na osnovi veličine vidnoga ugla, ili bolje, na osnovi slike koju oni izazivaju u našim očima, onda se moramo varati u veličini Uh predmeta. Svako je iskusio na putovanju da noću smatramo grm, u čijoj so blizi­ ni nalazimo, za veliko drvo, ili obratno, veliko udaljeno drvo za bliski grom. Isto so tako moramo varali, ako ne možemo raspozrmU oblik predmeta, tc prema lome ne možemo dobiti pojam o udaljenosti. Muha, koja brzo proleti na nekoliko palaca ispred naših očiju, učiničo nam so kao ptica u velikoj Udaljenosti, Konj, koji bi nepomirno stajao usred polja i koji bi zauzimao stav koji jo svojstven ovcamit, činio bi nam se veliki kao ovca svo dok no bismo uvideii da je to konj; ali Čim uvidimo daje to konj, smesta će nam se učiniti veliki kfto konj i odmah ćemo ispraviti svoj prvi sud.

132

teres za moje održanje da predpostavim sve što me poziva na oprez­ nost i što me, prema tome, mora zastrašiti. Ne čujem li ništa, ipak stoga nisam potpuno miran, jer najzad i bez ikakva šum a mogu biti iznenađen. Prisiljen sam da predposta­ vim da se stvari nalaze u istom stanju kao pre, prisiljen sam da vi­ dim što i ustinu ne vidim. Kako me to goni da dam slobodu svojoj uobi'azilji, uskoro više nisam njen gospodar, i upravo ono što sam činio za svoje umirenje, služi samo za to da me još više uznemiri. Ako čujem šum, pomislim da su to lupeži; ako ne čujem ništa, vi­ dim utvare. Budnost, koju mi uliva nagon za samoodržanjem poka­ zuje mi samo predmete koji zadaju strah. Sve što treba da me umiri, jedino je u razumu ; ali instinkt, koji je jači od njega, govori Kad god se noću nalazimo na nepoznatim mastima, gde ne možemo prosuditi udaljenost i gde ne možemo rospoznati oblik stvari zbog pomrčine, dolazimo u opa­ snost du svaki čas padnemo u zabludu pri prosuđivanju okolnih predmeta. Otuda dolazi stfuh i ona unutraftnja zebnja koju noćna pomrčinu budi gotovo u svib ljudi. Nu to se usr.ivu pojava utvaru, kuo i gorostasnih i strahovitih oblika za koje toliko njih tvrdi da su ih videli. Obično im se odgovoru da su ti oblici postojali samo u njihovu uobruž.cnju: međutim su oni mogli stvumo postojati u njihovim očima, i la­ koj c moguće da su uistinu videli ono što tvrde du su videli; jer kud god se o nekom predmetu mogne suditi sumo na osnovu uglu Sto gu on pravi u mišem oku, razum­ ljivo je da će taj nepoznati predmet morati to više rasti, Sto mu so vise budemo pri­ bližavali. Ako se on gledaocu, koji niti može raspoznati ugledani predmet niti oceniti njegovu udaljenost, učinio špočetka visok samo nekoliko stopa, kod je ovaj bio udaljen dvadeset ili trideset koraku, mora mu se činili visok više hvati, kad mu se približi na nekoliko stopa. To ga mora uistinu začuditi i prestraviti, dok mu naj­ zad ne pode za rukom du dotukao predmet ili da ga upozna, jer u istom trenutku, kad mu postane jasno sa čim ima posla, najednom će sc umanjiti do svoje prirodne veličine predmet koji mu sc u početku činio ogroman. Ali ako pobognemo, ili ako se ne smemo približiti, izvesno je da nećemo imati o predmetu drugo predstave do one što jc slika izaziva u našem oku, te ćemo tvrditi da smo uistinu videli ogromnu ili veličinom i oblikom strahovitu priliku. Vera u utvare ima dakle svoj osnov u priro­ di, i njihove pojave ne zavise, kao što misle filozofi, isključivo od uobrazilje," (Bifon, Prirodna istorija, VT knjiga, 22 strna, in-12). Trudio som se da pokažem u tekstu da vera u utvare uvek delimično zavisi od uobrazilje, a šio se tiče nu ovom mostu objašnjena uzroka, jasno jo da domo sc hodajući mnogo noći, poučili da pravilno razlikujemo izgled predmeta koje sličnost obliku i ruzličnosl odstojanju izazivaju u pomrčini u našim očima; jer inkojc vnzduh još dovoljno osvctljcn da možemo opuziti konturo predmetu, moramo, budući du sc pri većem odstojanju nalazi veći vazdušni sloj, uvek viđeti nejasnije ove konture, kad nas veća udaljenost đeli od predmeta. I već je sama ova okolnost, usled stečene navike, dovoljna du nas sačuva od obmane koju jo Bifon ovdo objasnio. Kom bilo ob­ jašnjenju da se dade prednost, moj je metod svakojako uspeSan, što iskustvo potpu­ no potvrđuje.

133

mi sasvim drukčije. Šta koristi sama misao da se ničega nemamo plašiti, kad tada nemamo šta da radimo42 ? Ako smo našli uzrok bolesti, on nas upućuje na lek. U svakoj stvari navika pobuđuje uobrazilju; samo je novi predmeti ponovo razbuđuju. Kod'stvari koje viđamo svaki dan ne dejstvuje više uo­ brazilja nego pamćenje. Stoga je tačna aksioma: ab assuetis non fit passio (navika ne postaje strast); jer se samo u vatri uobrazilje ra­ spaljuju strasti. Strah od pomrčine ne da se odagnati razlozima; vo­ dite često onoga koga hoćete da -oslobodite toga straha u mrak, pa ćete se uveriti da svi dokazi filozofije neće toliko vredeti koliko ta navika. Nesvestica ne hvata pokrivače krovova na krovovima, i na sličan način biće bez straha u mraku svaki čovek koji se na njega navikne. Evo dakle još jedne prednosti za naše noćne igre. Ali da ove igre uistinu budu krunisane uspehom, ne mogu dovoljno prepo­ ručiti veselost. Ništa nije tako tužno kao tama; stoga nikad ne zat­ varajte svoje dete u mračnu ćeliju. Neka sa smehorn ulazi u mrak; neka sa smehom izlazi iz njega. Dok se nalazi u mraku, neka ga mi­ sao na zabave koje ono ostavlja i na razonode koje će kasnije naći, zaštiti od fantastičnih uobraženja koja bi ga inače mogla obuzeti. Ima jedna granica u životu iza koje čovek, uprkos sve većoj starosti, opet ide natrag. Osećam da sam prešao tu granicu; sad počinjem, takoreći, obratan tok života. Praznina zreloga doba, koju osećam, iznosi mi pred oči slatko vreme mladosti. Stareći opet po­ stajem dete, i radije se sećam onoga što sam učinio u desetoj, nego u tridesetoj godini. Oprostite mi stoga, dragi čitaoci, što katkad uzi­ mam svoje primere iz svojih vlastitih doživljaja; jer, ako hoću da ovu knjigu dobro napišem, treba da joj se s ljubavlju odam. Bio sam na selu kod nekoga pastora, po imenu g. Lambersje-a, na stanu i na hrani. Za druga sam imao rođaka, koji je bio bogatiji od mene, i s kojim su postupali kao s naslednikom, dok sam ja, živeći daleko od svoga oca, bio smatran kao siromašno siroče. Moj rođak Bernar bio je nečuven strašljivac, naročito noću. Toliko sam se rugao njegovu strahu, d aje g.Lambersje, sit mojih razmetanja, odlučio da stavi na probu moju srčanost. Jedne vrlo mračne jesenje večeri dade mi o.i ključ od crkve i naredi mi da donesem bibliju ko­ ju je ostavio na predikaonici. Da bi mi podstakao hrabrost, dodade nekoliko reči koje su mi onemogućili svako uzmicanje. 42 (T. j. čime bismo strah adagnali (kakvom radnjom), nego moramo opet da se tim bavimo).

134

Odem bez svetlosti; da sam je poneo, možda bi bilo još gore. Morao sam preći preko groblja, i prešao sam ga smelo, jer se još ni­ kad nisam noću plašio pod otvorenim nebom. Kad sam otvorio vrata, čuo sam pod visokim crkvenim svodom odjek koji mi se učinio kao nekakvi glasovi i koji je pokolebao moju rimsku nepokolebljivost Pošto sam otvorio vrata, hteo sam ući; ali sam posle nekoliko koraka zastao. Opazivši gustu pomrčinu koja je vladala u ovom ogromnom prostoru, obuze me strah od koga mi se kosa stala dizati. Ustuknem natrag, iziđem napolje i pobegnem dršćući. U dvorištu nađem maloga psa, po imenu Sultana, čije me je umiljavanje opet ohrabrilo. Posramljen zbog svoga straha, vratim se natrag, nastojeći ipak da poveđem sa sobom Sultana koji nikako nije hteo poći sa mnom. Brzo prekoračim prag i uđem u crkvu. Tek što sam ušao, a već me ponovo obuze toliki strah da sam izgubio prisustvo duha; iako sam znao vrlo dobro da se predikaonica nalazi nadesno, ipak sam tražio na levoj strani, jer sam se bio okrenuo, a da to nisam ni primetio. Pritom sam se izgubio među klupama i najzad više nisam znao gde sam. Kako nisam mogao naći ni predikaonicu ni vrata, došao sam u neopisanu zabunu. Najzad opazim vrata, iziđem srećno iz crkve i odem, kao prvi put, čvrsto rešen da više nikad ne uđem u nju sam, osim usred bela dana. Dođem opet do pastorove kuće. Kad sam hteo ući, čujem kako se g. Lambersje glasno kikoće. Uveren daje taj smeh namenjen me­ ni, i posramljen zbog toga, ustručavao sam se da otvorim vrata. Utom čujem kako gospođjica Lambersje, uznemirena zbog mene, govori sluškinji da uzme fenjer, i kako se g. Lambersje sprema da pođe po mene, u pratnji moga neustrašivoga rođaka kome će kasni­ je bez sumnje pripasti sva čast zbog ove ekspedicije. Smesta iščeznu sav moj strah, i samo sam se još bojao da se ne dozna za moje bežanje. Potrčim, gotovo poletim crkvi; bez .lutanja, bez pipanja dođem do prekiđaonice, popnem se na nju, uzmem bibliju i sletim.niz ste­ penice. S tri skoka nađem se pred crkvom, pa čak i njena vrata za­ boravim da zatvorim u brzini. Kao bez duše uđem u sobu, metnem bibliju na sto, istina zbunjen, ali s razigranim srcem od radosti, što sam predupređio pomoć koja m ije bila namenjena. Pitaće me neko da li iznosim ovu anegdotu iz svoga života kao uzor za podražavanje ili kao primer one veselosti koju zahtevam za sve slične vežbe. Ne; ali je iznosim kao dokaz da ništa nije podesnije da ohrabri onoga ko je prestravljen noćnim senkama, nego veseo smeh i miran razgovor društva koji se čuju iz susedne sobe. Stoga bih želeo da se vaspitač ne zabavlja uveče sam sa svojim vaspitani135

kom, nego da skupi mnogo dece vesele naravi; da ih ispočetka ne šalje jednoga po jednog nego više njih zajedno, i da ne učini pokuljy samo s jednim pre nego’ sto Bude unapred potpuno siguran cla se ‘ neće odviše prepasti; ~ ~~... Ne mogu ništa zamisliti što bi bilo u isti mah tako ugodno i ta­ ko korisno kao te igre, predpostavivši da ih umemo vesto udesiti. Napravio bih u velikoj dvorani od stolova, fotelja, stolica i španskih zidova neku vrstu lavirinta. Postavio bih u nerazmrsivim zavojitim hodnicima ovoga labirinta među osam do deset praznih kutija jed­ nu dragu, gotovo jednaku, punu slatkiša. Označio bih tačno jasnim ali kratkim rečima mesto gde se nalazi prava kutija. Dao bih to obaveštenje na takav način da bi ono bilo potpuno dovoljno za ljude ko­ ji su pažljiviji i manje brzopleti nego đeca.43 Pošto bih zatim dao da mali takmaci vuku kocku, slao bih ih redom jednoga po jednoga, dok prava kutija ne bi bila nađena, što bih im prema njihovoj ma­ njoj ili većoj umešnosti nastojao olakšati ili otežati. Predstavite sebi jednoga od ovih malih Herkula koji dolazi s kutijom u ruci, pun ponosa zbog svoga junačkog dela. Kutija se sta­ vi na sto i svečano se otvori. Već u duhu čujem kikotanje i podru­ gljivo klicanje vesele čete, kad se pokažu, umesto očekivanih slatkiša, unutra vrlo lepo poredani na mahovini ili pamuku gundelj, puž, komadić uglja, žir, blitva ili kakva mu drago slična stvar. Drugi put se obesi u sveže obeljenoj sohi tik do zida kakva igračka ili kak­ vo pokućstvo koje treba skinuti a da se pritom ne dotakne zid. Čim se onaj, koji je otišao po nju, vrati, njegovu će nespretnost izdati obeljeni obod njegova šešira, vrhovi njegovih cipela, skut njegova kaputa, njegov rukav, ako je i najmanje prekoračio postavljeni uslov. Ovo je dosta, možda i predosta, da vas upoznam s duhom ove vrste igara. Ako vam sve treba reći, onda me radije ne čitajte! Koliku će prednost imati noću pred drugim ljudima tako vaspitan čovek? Kako su njegove noge naviknute da i u mraku stupa­ ju čvrsto i sigurno, a kako njegove rake imaju potrebnu izvežbanost da sve predmete, koji ga okružuju, pipanjem lako upoznaju, to će ga one bez muke voditi i u najvećoj pomrčini.Njegova uobrazilja, koja je još puna noćnih igara iz njegove mladosti, teško da će se upraviti prema strašnim predmetima. Ako mu se učini da čuje kikotanje, neće ga ono podsetiti na aveti, nego na njegove stare drugove iz ^Du bistu ih pažljiv« i7.vc7.buli, govorite u njima sumo o tukvlm stvarima, 7.u čije pravilno razumevanje imaju jak i momentalan interes. Pre svega izbegavajte svaku opširnost; nikad neka ne prede preko vaših usana njjedna suvišna reč. Isto tako u vašim govorima nc srne da bude ničega nejasnog ni dvosmislenog.

mladosti; ako predstavi sebi neko društvo, neće se zamišljati u noćnoj skupštini veštica nego u sobi svoga vaspitača. Budući da mu noć budi samo vesele misli, nikad ona neće za njega biti strašna; umesto d aje se plaši, on će je voletj. Radi li se o vojnom poduhvatu, uvek će biti spreman, pa bio sam ili sa svojim ođeljenjem. On će se uvući u Saulov logor, potpuno će ga ispitati ne zalutavši; doći će do kraljeva šatora ne probudivši nikoga i'vratiće se a da ne bude opažen. Treba li oteti Resove konje,44 obratite se smelo na njega. Među ljudima, koji su drukčije vaspitani, teško ćete naći Ulisa. Bio sam sveđok, kako s u 'ljudi, hteli da iznenadnim napadom priviknu decu da se u noći ni od .čega ne .propadaju. Taj je metod vrlo rđav; on izaziva sasvim protivno dejstvo i služi samo za to da učini decu još plašljivijom. Ni razum ni navika nisu u stanju da pot­ puno odagnaju misao o predstojećoj opasnosti čiju veličinu i vrstu ne možemo saznati, kao što nisu u stanju da potpuno odagnaju strah od iznenadnih napada koje smo već često iskusili. Ali kako ćete se osigurati da će vaš vaspitanik ostati slobodan od takvih ne­ dostataka? Evo najboljega sredstva, po mom mišljenju, pomoću ko­ ga ga možemo osloboditi od te nezgode. "Ti se onda nalaziš," rekao bih svom Emilu, "u položaju pravedne odbrane; jer ti napadač ne daje priliku da prosudiš da li ti misli naškoditi ili te misli prepasti; i kako je on u nadmoćnosti, ne možeš ni u bekstvu potražiti spas. Zgrabi dakle neustrašivo onoga koji te noću napadne, bez obzira na to da li je to čovek ili životinja; stegni ga i drži svom svojom sna­ gom: ako se odupire, udri bez ikakva milosrđa; i ma šta on govorio ili činio, ne puštaj nikako svoj plen, dok tačno ne vidiš s kim imaš posla. Cim budeš načisto, uvidećeš, verovatno, da se nije trebalo mnogo plašiti."Naravno da će ovaj način postupanja oduzeti volju šaljivčinama da ponove svoj pokušaj. Ako i jest čulo pipanja između svih čula ono koje neprestano vežbamo, ipak ostaju njegovi sudovi, kao što sam već rekao, nesavršeniji i površniji nego sudovi ikoga drugog čula, jer pri njegovoj upotrebi stalno uzimamo u pomoć čulo vida. Kako oko dopre do 44R E S, kralj trački, saveznik Troje, bio je odmah prve noći po svom dolasku prepadnut i ubijen od Odiseja i Diomeda, a njegovi čuveni konji odvedeni. 0 tim konjima Homer pava: "Najzadnji Tračani jesu novodoSlicc na strani, Kralj je među njima sin Ejčicjcv, Rcs mu je Ime, Konje veoma krasne i velike njegove vifjjeh, Bjelji su od snijegu, u trku su na vjetar nalik..." ("Ilyada", pevanjc H, 434 - 437 u provodu d-r T. Maretid, Zagreb 1948, MX).

Red.

137

predmeta pro nego ruka, ražu ni sudi gotovo uvek ne čekajući po­ moć pipanja. U naknadu za to, sudovi pipanja su najsigurniji upra­ vo stoga što su oni najogruničeniji, jer, kako se prostiru samo dotle dokle mogu dopreti naše ruke, to oni ispravljaju prenagljene za­ ključke drugih čula koja iz daljine prosuđuju predmete što ih jedva opažaju, dok pipanje sve što opaža tačno opaža. Uzmite u obzir, dal­ je, da mi, budući da možemo po volji dejstvu živaca pridružiti snagu mišića, spajamo pomoću istovremenoga osećaja sa sudom o tempe­ raturi', veličini i obliku sud o težini i čvrstoći. Kako nas, prema to­ me, čulo pipanja najtočnije od ’svih čula poučava o utisku što ga strana tela mogu izvršiti na naše vlastito, to je to čulo ono koje se - najčešće upotrebljava i koje najneposrednije pruža znanje što je po­ trebno za naše održanje. Kad izvežbano čulo pipanja dopunjuje čulo vida, zašto ne bi moglo do neke izvesne mere dopunjavati i sluh, budući da zvuci iza­ zivaju u zvučnim telima treperenje koje se opaža i pomoću Čula pipanja. Ako stavimo ruku na violončelo, možemo, bez pomoći oka ili uha, razlikovati po samom načinu kako drvo vibrira i treperi, da li je zvuk što ga ono izvodi dubok ili visok, da li potiče s najtanje ili s najdeblje žice. Neka se čulo uvežba u ovim razlikama, i ja sam uvcren da će se s vremenom naši osećaji izoštriti u tolikoj mori da ćemo pomoću prstiju razabirati čitave pesme. Dokaže li se ova pređpostavka, jasno je da bismo se pomoću muzike mogli lako sporazurneVati sa gluvima; jer, kako zvuci i tempo nisu manje sposobni za pravilne sklopove negoli slogovi i glasovi, to se mogu samo isto tako upotrebiti kao elementi govora. : ima vežbi koje zatupljuju i slabe čulo pipanja; naprotiv, ima ih koje ga oštre i čine ga nežnijim i finijim. Kako prve izazivaju mnoge pokrete i potrošnju snage pod neprestanim uticajem tvrđih tela, to one čine kožu hrapavom i žuljevi tom i oduzimaju joj njenu prirod­ nu osctljivost; druge, naprotiv, neprestano bude ovu osctljivost la­ kim i čestim dodirom, tako da razum, koji svu svoju pažnju obraća ovim stalno ponavljanim utiscima, na taj način teče sposobnost da tačno prosuđuje sve njihove promene. Ta se razlika naročito oseća pri upotrebi muzičkih instrumenata. Tvrdi i čvrsti dodir violončela, kontrabasa, pa ča k i violine, istina čini prste gipkijim, ali im zato ot­ vrdnu vrhovi. Laki dodir glatkih dirki na klaviru čini prste, napro­ tiv, u i"sto~viume”gipkijim i osetljivijim. U tomjpogledu mora se, dakle, dati.prednost klaviru. Budući da koža mora štititi ćelo telo, od važnosti je da očvrsne od uticaja vazduha i da može prkositi njegovim promenama. Ako to 138

i odobravam potpuno, ipak ne bih btoo da ruka, prisiljena da odviše ropski uvek vrši iste poslove, najzad otvrdne, ili da njena koža, po­ stavši gotovo rožasta, izgubi onaj fini osečaj, pomoću koga upozna­ jemo tela preko kojih prelazimo rukom. Ako je ovaj osećaj otupeo, može katkad u mraku učiniti da se na različite načine prepadnemo, već prema vrsti predmeta koga se đotaknemo.4546 Zašto mora moj učenik biti prisiljen, da uvek ima pod svojim tabanima govedju kožu? Kakvo bi to zlo bilo, kad bi mu njegova vla­ stita koža mogla poslužiti u nuždi kao'đon? Očito je da nežnost kože na ovom delu nikad ne može biti od koristi, ali često može biti od velike štete. Kad su Ženevljani usred zime u ponoći bili probudjcni u svom gradu od neprijatelja, pre su pograbili svoje puške nego svo­ ju obuću. Da nijedan bđ njih nije bio vičan da ide bos, ko zna, ne bi li tada Ženeva bila osvojena Uvek moramo naoružati čoveka protiv nepredviđenih nesret­ nih slučajeva. U svako godišnje doba Emil treba izjutra da trči bos po sobi, niz stepenice i po vrtu. Umesto da ga stoga ružim, ja ću sledovati njegovu primeru; jedino ću se pobrinuti da uklonim s puta staklo. Uskoro ću govoriti o radovima i igrama, pri izvođenju kojih se moramo poslužiti rukama. Uostalom, neka on uvežba svoje noge u svim pokretima koji su korisni po telesno razvijanje i neka nauči da u svim položajima zauzme lako i sigurno držanje; neka nauči da­ leko i u visinu skakati, puzati uz drvo, prelaziti preko zida i pritom uvek sačuvati razvotežu. Svi njegovi pokreti, svaki izraz na njegovu licu moraju biti uređeni po zakonima nauke o ravnoteži već mnogo pre nego što se umeša statika da mu ih objasni. Po načinu kako njegova noga stoji na zemlji i kako njegovo telo počiva na nogama, mora on opaziti da lije njegovo držanje dobro ili rđavo. U sigurnom položaju uvek je izvesna draž, i najčvršći položaji su i najelegantniji^ Kad bih bio učitelj igianja, ne bih činio sve majmunluke Marselove,,|G koje su dobre za zemlju u kojoj ih-^n prikazuje, nego bih od45(Stoga što ih teže razlikujemo, pa mislimo da su nešto drugo no što su.) 46Slavni učitelj igranja u Parizu koji se, poznavajući dobro svoj svet, iz luka­ vosti ponašuo kao čudak, i koji je na taj nučin davao važnosti svojoj umetnosti. Na­ lazili su tobože daje njegova umetnost smešna, ali su mu zbog nje uistinu iskazivali najveće poštovanje. U jednoj drugoj ne manje taštoj umetnosti vidimo još i danas kuko se običan glumuc pokazuje u ulozi znamenita čoveku i budale, tukođe s veli­ kim uspehom. Taj će metod uvek požeti sigurne uspehe u Francuskoj. Pravi, jedno­ stavniji i manje razmetljiv talenat tamo nema sreće. Skromnost je u Francuskoj vrlina glupaka.

139

veo svoga učenika na podnožje kakve stene, umesto da ga večno učim skakanju. Tu bih mu pokazao kakav stav treba da zauzme, na koji način mora poslužiti sad nogom, sad rukom da bi .mogao ići la­ ko strmom, neravnom i krševitom stazom I napredovati postepeno pri penjanju i silaženju. Radije bih ga učinio takmacem srrtdaća ne­ go igračem baleta. Kao što čulo pipanja usređsrećuje svoje delovanje na najbližu čovekovu okolinu, tako vid proširuje svoje daleko od čoveka; u tom leži uzrok što nas on često vara; jednim, pogledom čovek obuhvata polovinu svoga vidika. U ovoj množini jednovremenih utisaka i su­ dova koji se osnivaju na njima, kako da se čovek ne prevari ni u jed­ nom od svojih sudova? Tako se na vid možemo izmeđju svih naših čula najmanje osloniti upravo zato stoje njegov delokrug najrašire­ niji i što je njegovo dejstvo, koje daleko prednjači H ej^vujjstaijh čula, prebrzo i prepbimtno, a đ& fi-ga pva jraogk. ispraviti. Još više, perspektivne obmane su nam čak potrebne da bismo mogli prosudi­ ti prostor i porediti međusobno njegove delove. Da se ugledani predmeti ne predstavljaju krivo našem oku, ništa ne bismo mogli razlikovati u daljini. Bez postepenosti u veličini i u osvetljenju ne bimo mogli proceniti nikakvo odstojanje, ili bolje, za nas ne bi po­ stojalo nikakvo odstojanje. Kad bi nam se ođ dva jednaka drveta ono, koje je daleko od nas sto koraka, činilo isto tako veliko i jasno kao ono što je udaljeno deset koraka, dobili bismo utisak da su oba jedno uz drugo. Kad bismo sve dimenzije opažali u njihovoj pravoj meri, ne bismo razlikovali nikakav prostor i sve bi nam se činilo ta ­ ko kao da se nalazi neposredno na našem oku. Čulo vida ima istu meni za prosuđivanje veličine predmeta i njihova odstojanja, naime otvor ugla, što ga oni tvore u našem oku; i kako je ovaj otvor ugla prost efekat složena uzroka, to sud, što ga on u nama izaziva, ostavlja neodredjen svaki posebni uzrok ili nužno postaje pogrešan. Jer, kako ću da razlikujem samim čulom vida da li je ugao, pod kojim vidim jedan predmet manji nego neki drugi, toliki zato što je prvi predmet uistinu manji, ili zato, što je udaljeniji? Stoga se ovde treba držati metoda koji je suprotan prethod­ nom: umesto da se uprosti utisak vida, treba ga udvojiti, nepresta­ no ga ispravljati drugim čulom, podvrgnuti organ vida organu pipanja, i, takoreći, zadržati plahovitost prvoga sporim i pravilnim tokom drugoga. Ako pustimo iz vida ovaj postupak, naše su procene 140

pomoću oka vrlo netačne. Našem pogledu nedostaje tačnost i sigur­ nost za prosuđivanje visina, dužina, dubina i odstojanja. Kao dokaz da nije toliko krivica do čula koliko do njegove upotrebe, služi nam to što inženjeri, zemljomerci, arhitekti, zidari i slikari uglavnom imaju mnogo sigurniji pogled nego mi, i pravilnije procenjuju ve­ ličinu prostora. Budući da im njihovo zanimanje daje iskustvo koje mi, nažalost, zanemarujemo, to oni odklanjaju dvosmislenosti ugla pojavama koje ga prate, i koje tačnije određuju u njihovim očima odnos oba uzroka ovoga ugla.47 Sve što pokreće telo, a da mu'ne čini nasilja, uvek je lako po­ stići od dece. Ima hiljadu sredstava pomoću kojih im možemo uliti interes za merenje i za procenjivanje udaljenosti. Evo vrlo visoke trešnje; kako ćemo nabrati trešnje? Hoćemo li ih moći đomašiti lestvicama što su prislonjene uz ambar? Evo vrlo široka potoka; kako ćemo preći preko njega? Hoće li jedna od dasaka, što se nalazi na dvorištu, moći đomašiti sjedne obale drugu? Hteli bismo loviti ribu s naših prozora u jarkovima oko dvorca; koliko hvati mora biti du­ gačka naša uzica? Hteo bih da namestim ljuljašku izmedju ova dva đrveta; hoće li biti dovoljan konopac od dva hvata? Vele mi da će naša soba u drugoj kući imati dvadeset i pet kvadratnih stopa; držiš li da će za nas biti dovoljna? Hoće li biti veća od ove? Mi smo vrlo gladni; evo pred nama dva sela. U koje ćemo pre stići da jedemo? Trebalo je da uvežbam u trčanju nehajna i lena dečaka koji ni­ je mario niti za tu niti za ikoju drugu telesnu vežbu, iako su ga bili odredili za vojnički poziv. On je bio uveren, ne znam kako je došao do toga, da čovek njegova ranga ne treba ništa da radi niti išta da zna i da mu njegovo plemstvo mora zameiyivati ruke, noge kao i svaku vrstu podobnosti. Teško da bi bila dovoljna i veština jednoga Hirona da se od takvog plemića načini brzonogi Ahil. Teškoća je bi­ la još veća, što mu nisam hteo izdavati apsolutno nikakve zapovedi. Bio sam se odrekao vaspitnih sredstava, kao što su opomene, obeća­ nja, pretnje, takmičenje, želja za blistanjem i slična, na koja sam imao pravo. Kako sam mu mogao uliti želju za trčanjem, ne govo­ reći mu ništa? Da trčim sam, jedva da bi uspelo, bez obzira na to što bi bilo skončano s neprilikama. Uostalom, trebalo je u isto doba upotrebiti ovu vežbu i kao poučno sredstvo da se naviknu radnje telesne i duševne da idu uvek uporedo. Evo, kako sam postupao ja, to jest onoj koji u ovom slučaju govori. 47(Oba uzroka - vidi zavrSctak prethodnog odcljka).

141

Kad bih po podne pošao s njim u šetnju, metnuo bih katkad u džep po dva kolača one vrste koju je on najradije jeo; u šetnji'18 bi­ smo obojica pojeli po jedan, i vratili bismo se kući vrlo zadovoljni. Jednoga dana on primoti da imam uza se tri kolača. On je mogao pojesti šest, a da ne pokvari stomak; brzo pojede svoj du zatraži treći. "Ne," rekoh, “voleo bih da ga sam pojedem ili da ga pođelimo; ali bih više voleo da vidim kako će ga kao nagradu u trčanju dobiti jedan od ova dva mala đečaka." Zovnem ih, pokažem im kolač i kažem im pod kojim će ga uslovom jedan od njih dobiti. Oni nisu ništa bolje ni tražili. Postavio bam kolač na jedan veliki kamen koji je predstavljao cilj; označio sam trkalište; sednemo. Na dati znak đečaci su potrčali. Pobednik dobi kolač i pojede ga nemilosrdno naočigled gledalaca i pobeđenoga. To je zadovoljstvo više vredelo nego kolač; ali ispočetka nije donelo uspeha niti je izvelo ikakva đejstva. Nisam stoga izgubio na­ du ni strpljenje, Nastava dece je posao kod koga moramo znati gu­ bit! vreme, da bismo ga dobili. Produžili smo sa svojim šetnjama; često sam uzimao po tri, katkad po četiri kolača, a s vremena na vreme bi po jedan od njih, pa čak i po dva, bila određena za trkače. Ako nagrada nije bila velika, nisu zato ni oni koji su se borili za nju bili slavoljubivi; onaj, koji bije odneo, bio je hvaljen i slavljen; sve je to vršeno svečano. Da bi bilo promena, i da bih povećao interesovarye, obeležio bih duže trkalište i dopustio bih da više takmaca uzi­ ma učešće u trčanju. Čim bi se poredali za trčanje, zastali bi svi prolaznici da gledaju. Njihove pohvale, njihovi glasni uzvici i njihovo pljeskanje raspaljivali bi trkače. Katkad bih primetio kako moj mali plemić đršće od uzbuđenja, kako ustaje i viče, kad bi jedan od trkača bio gotov stići drugoga i protrčati pored njega; to su bile olimpiske igre. Međutim su se trkači katkad služili lukavstvom; zadržavali su ili obarali jedar, drugoga, ili su bacali jedan pred drugoga kamenje. To mi je dalo povoda da ih rastavim i đa odredim da počnu trčati s različitih tačaka koje su bile jednako udaljene od cilja. Odmah će se vi doti razlog ove opreznosti, jer moram da raspravim ovu stvar do najtanje sitnice.4 8 48U poljskoj šetnji kao što će se odmah viđoti. Javna šetališta u gradovima opasna su po dccu oba pola. Tu se počinje obrazovati klica sujete i čežnja za upađnnjcm u oči. U Luksemburu, u Tilerijuma i naročito u Pule-Rojulu pariška mladež teče eno drsko i uobraženo ponašanje koje je čini smošnim i izlaže je podsinc.hu i prezire ćelo Evrope.

142

Pošto mu se dosadilo da uvek gleda kako drugi na njegove oči jedu kolače za kojima je i sam čežnuo, uvidco je najzad mladi gospo­ din plemić da trčanje može doneti koristi, i primetivši da i on ima dve noge, stao se potajno vežbati u trčanju. Pravio sam sc da ne vi­ dim ništa; ali sam se već iz toga uverio daje moje lukavstvo uspelo. Kad je mislio da je već dovoljno uvežban (ja sam pročitao njegovu odluku u njegovim mislima, još'pre nego je bio potpuno svestan to­ ga), stao se pretvarati kao da bi hteo da mi dosadi moleći posleđnji kolač. Ja mu ga ne dam; on navaljuje, i najzad kaže srdito; "E pa do­ bro! Stavite ga na kamen, obeležite trkalište, i onda ćemo videti." "Dobro!" odgovorih sa smehom, "zar i plemić zna trčati? Trčanjem ćeš otvoriti sebi veći apetit, ali nećeš ništa dobiti da ga zadovoljiš." Još više razđražeri mojom podrugljivom primedbom, upeo se iz sve snage i odneo tim lakše nagradu, što sam odredio vrlo kratak put za trčanje i namerno isključio najboljega trkača. Svako će pojmiti da m ije bilo lako, postoje on učinio taj prvi korak, da ga držim u tom raspoloženju. Uskoro je tako zavoleo tu vežbu, daje, ne tražeći ni­ kakve nagrade, bio gotovo siguran da će pobediti u trčanju moje mangupe, ma kako dugo bilo trkalište. Korist, koju sam postigao na taj način, bila je skopčana s dru­ gom koristi koju nikako nisam predviđao. Dok je retko odnosio na­ gradu, gotovo uvek je sam jeo kolač, kao što su činili i njegovi takmaci. Ali kad se navikao na pobedu, postao je velikodušan i često je delio s pobeđenim. To je bilo za mene važno moralno opažanje i tako sam otkrio pravi princip velikodušnosti. Određujući i dalje s njime na raznim mestima tačke, odakle je trebalo da svaki istovremeno potrči, udešavao sam, a da on nije opažao, nejednaka odstojanja, tako daje očito bio oštećen jedan, ko­ ji je imao da prevali duži put nego drugi, da bi stigao istom cilju. Ali ako sam i prepuštao izbor svome učeniku, ipak nije znao iz toga iz­ vući koristi. Ne brinući se za udaljenost; redovno je pređpostavljao najbolji put, tako da sam, predviđajući lako njegov izbor, gotovo po volji mogao uđesiti da izgubi ili da dobije kolač, a ova je okolnost bi­ la korisna više nego u jednom pogledu. Kako je, međutim, moja žel­ ja bila da on opazi ovu nejednakost, trudio sam se da mu je učinim upadljivom; ali ma daje inače bio tih i len, ipak je bio u svojim igra­ ma tako živ i tako je malo bio nepoverjjiv prema meni da sam se neopisano namučio, dok sam ga naveo da opazi moju varku. Kad sara najzad postigao svoj cilj, uprkos njegovoj lakomislenosti, zamerio mi je to. Ja sam mu rekao: "Na šta se tužiš? Zar ja ne smem, kad sam nameran da učinim poklon, odrediti uslove? Ko te godini da 143

učestvuješ u trci? Jesam li ti obećao da ću odmeriti jednaka ostaja­ nja? Zar ti nije slobodno da biraš? Odaberi najkraće odstojanje, niko ti u tome neće smetati. Kako je moguće da ne vidiš da tim baš tebe podpomažem, i da je nejednakost, protiv koje ropćeš, potpuno u tvoju korist, ako je znaš iskoristiti?" To je bilo jasno; on je to potpu­ no shvatio; a da. bi tačno odabrao, morao je stvar bolje ispitati. Najpre je hteo brojati korake; ali se koracima jednoga deteta može sporo a usto krivo meriti. Osim toga odlučio sam da povećam broj dnevnih trka; a kad je ova zabava postala jedna vrsta strasti, žao mi je bilo da u merenju trkališta gube vreme koje je bilo određeno za trčanje. Dečja se živahnost teško može naviknuti na tu sporost: sto­ ga se vežbao da bolje vidi i da okom bolje odmeri udaljnost. Otada mi je bilo lako ovu sklonost podržavati i jačati. Dovoljno je bilo ne­ koliko meseci, pa da neprestanim probama i stalnim ispravljanjem zabluda u tolikoj meri izvežbam njegovo oko, daje on, kad bi mu u zamisli stavio kolač na koji udaljeni predmet, imao gotovo isto tako pouzdan pogled kao stoje zemljomerčev lanac. Kako je vid među svim čulima ono čulo od koga se najmanje može odeliti sud razuma, treba mnogo vremena da čovek nauči da tačno vidi; dugo vremena moramo porediti utiske čula vida s utisci­ ma čula pipanja, da bismo prvo od njih navikli da nam podnosi veran izveštaj o oblicima i odstojanjima: bez čula pipanja, bez progresivnoga kretanja ni najoštrije oči na svetu ne bi nam mogle dati nikakva pojma o prostoru. Za morsku školjku ceo svemir mora biti samo jedna tačka; on joj ni onda ne bi bio drukčiji, kad bi je obavestila kakva ljudska duša. Samo se pomoću hodanja, pipanja, brojanja i merenja nauči procenjivati prosor; ali kad bi se opet uvek preduzimalo merenje, onda Čulo, oslanjajući se jedino na oruđe, ne bi postiglo nikakve tačnosti.Dete ne treba ni od merenja da odmah pređe na procenjivanje; ispočetka, neprekidno delimično poredeči ono što ne može porediti jednim pogledom u celini, ono mora namesto delova, što ih je dobilo merenjem, stavljati delove koji su posleđica procene, i, umesto da uvek meri merilom u ruci, da se navikne meriti jedino okom. Ipak bih želeo da se njegovi prvi pokušaji provere stvarnim metenjem, da bi moglo ispraviti svoje zablude, i da nauči popraviti boljim sudom kakvu obmanu, ako se ona nalazi u čulu. Mi imamo prirodne mere koje su gotovo svuda jednake: čovečji koraci, dužina ruku, njegova visina. Kad đete proeenjtje vi­ sinu jednoga sprata, njegov mu učitelj može poslužiti kao mera; ako procenjuje visinu zvonika, neka ga meri pomoću visine kuće. Ako hoće da zna koliko je milja dug put, neka to izračuna pomoću broja

časova, što ih mora utrošiti đa prevali taj put, i pre svega pritom ne treba ništa raditi za dete, nego neka to ono samo radi. Nc možemo naučiti da pravilno sudimo a prostornosti i o ve­ ličini tela, ako se ne naučimo poznavati i njihove oblike, pa čak ih i u slici predstavljati; jer, ustvari, ovo podržavanje predmeta počiva jedino na zakonima perspektive, pa nije moguće proceniti prostor­ nost po spoljašnjnoj prividnosti, ako ne dođemo do izvesnog razumevanja tih zakona. Deca, koja od prirode imaju jak nagon za podržavanjem, sva redom kušaju đa crtaju. Želeo bih da se moj učenik revnosno bavi tom veštinom, ne baš radi same veštine, nego đa stekne siguran pogled i gipku ruku. Uglavnom, malo je stalo do toga da li on razume ovu ili onu veštinu, samo ako stekne oštrinu čula i telesnu okretnost koje nam pribavlja to vežbanje. Stoga ću se dobro čuvati, đa mu uzmem učitelja crtanja koji će mu dati da samo imituje imitacije i precrtava crteže. Neću da ima drugoga učitelja osim prirode, ni drugih obrazaca osim predmeta. Hoću da ima pred očima sam original, a ne hartiju na kojoj je on predstavljen. Treba đa crta kuću prema kući, divo prema dive tu, čoveka prema čoveku, da M se priviknuo đa tačno posmatra tela i njihove oblike, a ne da pogrešne i uobičajene imitacije smatra za prave slike. Neću mu dati da išta crta po sećanju, nemajući predmeta pred očima, dok mu se njihove tačne kontrure čestim posmatranjem dobro ne urežu u obrazilju, je r se bojim da on, stavljajući čudne i fantastične oblike namesto pravih oblika stvari, ne izgubi poznavanje proporcija t ukus za prirodne lepote. Dobro znam da će on na ovaj način pokvariti mnogo hartije pre nego što uzmogne predstaviti predmet koji se može poznati, da će kasno postići eleganciju kontura i laki potez slikara, te možda ni­ kada neće biti podoban da slikarske efekte tačno prosuđuje, niti će možda imati lep ukus u čitanju; zato će, međutim, sigurno postići oštriji pogled, sigurniju ruku, poznavanje pravih veličina i oblika kod životinja, biljaka i prirodnih te k , kao i veće iskustvo u perspek­ tivi. Ja sam upravo išao za tim; moja namera nije toliko da zna imitovati predmete, nego đa ih upozna. Volim đa mi zna pokazati biljku akant, a da slabije zna načitati akatnovo lišće na glavi korintskog stuba. Uostalom, nije moja namera u ovom vežbanju, kao ni u svemu ostalom vežbanju, da moj učenik sam pritom ima zadovoljstvo. Ja hoću da mu ga učinim još ugodnijim tim, što ću ga neprestano đeliti s njime. Neću da ima drugoga takmaca do mene; biću njegov tak­ mac bez prestanka i bez rizika; to će dati izvestan interes njegovom 145

/.(iiiiniauju, ne budeći ljubomoru modu nama. Držaču olovku išlo

tako kao on i rukovaću ispočetka njom isto tako nespretno kao on. I kad bih bio Apel,49 pokazaću se pred njim satno kao beđno mazalo. Najpre ću nacrtati čoveka, kao što ga nevešti crtaju po zidovima: dva poteza predstavljaju ruke, dva poteza noge, a prsti su deblji ne­ go ruke. Tek mnogo vremena kasnije upašće u oči jednom ili dru­ gom od nas ova nesrazmernost. Opažamo da noga ima izvesnu debljinu i da ova debljina nije svuda jednaka; daje dužina ruke sa­ svim u određenom odnosu prema telu, itđ. Pri tom napredovanju koračaću najviše uporedo s njim ili ću mu samo toliko prednjačiti da će me uvek moći lako sustići, a često i prestići. Zatim ćemo uzeti boje i kičicu; trudićemo se da podržavamo kolorit predmeta i sav njihov spoljašnji izgled kao i njihov oblik. Scnčićcmo, slikaćemo, mrijaćemo, ali u svim našim drljanjima nećemo prestati da osluškujemo prirodu; uvek ćemo raditi samo pod nadzorom ove učiteljice. Bili smo u neprilici zbog kićenja naše sobe; sad više nismo u tom oskudni. Dajem da se uokvire naši crteži, dajem ih da se pokri­ ju lepim staklom da ih niko ne dira i da svako od nas, videći da ostaju nepromenjeni u stanju u kom su izišli ispod naše olovke ili ispod naše kičice, dobije volju da ne zanemaruje svoje radove. Vešam ih redom naokolo po zidovima sobe, svaki crtež ponavljam po dvadeset, trideset puta, pokazujući na svakom napredak njegova autora od časa, kad je kuća gotovo samo četvorougaonik bez forme, do časa kad se njena fasada, njen izgled sa strane, njene proporcije i njene senke pokazuju u najpotpunijoj prirodnosti. Te nam postepenosti neminovno uvek pružaju slike koje su za nas interesantne, za druge vredne gledanja, i uvek sve jače pođstiču naše takmičenje. Na prve, na najgore od tih crteža, stavljam vrlo lepe, bogato pozlaćene okvire koji ih jače ističu; ali čim podržavanje postane tačnije, te je crtež doista dobar, onda mu dam samo crn, sasvim jednostavan ok­ vir. Sad je on sam sebi najveći nakit, pa ne treba više nikakva dru­ goga nakita; bili bi šteta da okvir deiimično privlači na se pažnju koji jedino zaslužuje predmet. Stoga svako od nas teži za poseđom prostoga okvira; i kad jedan od nas hoće da omalovaži crtež drugo­ ga, osudi ga da nosi zlatan okvir. Možda će jednoga dana ovi zlatni okviri kod nas preći u poslovicu, pa ćemo se čuditi koliko ljudi priz­ naje sebi zaslugu, što se na taj način daju uokviriti. 49A p o 1 (4. vek pre n.e.), najčuveniji grčki slikar, dvorski slikar Aleksandra Velikog. Re d . '

146

(Juru ttuiti tvrdio du ju guuuiolriju, pretešku zu duCje ru/.uinevu-

nje, ali to je naša krivica. Mi ne uzimamo u obzir da njihov metod nije naš i da ono što je za nas veština umovanja za njih mora biti samo veština gledanja. Umesto da im naturimo svoj metod, bolje bi­ smo učinili da uzmemo njihove; jer naš način učenja geometrije isto je tako stvar uobrazilje! kao umovanja. Čim se izreče pravilo, treba za njega nači dokaz u svojoj uobrazilji, to jest, treba naći iz koga se već poznatoga pravila ono može izvesti, i onda treba iz svih za­ ključaka, što se mogu izvesti iz toga pravila, izabrati upravo onaj o kom se radi. Kod toga metoda ni najoštriji mislilac neće se znati pomoći, ako nije dosetljiv. A šta je posledica toga? Da nam se diktiraju doka­ zi, umesto da ih sami nađemo; da učitelj, umesto da nas nauči mi­ sliti, misli za nas i samo vežba naše pamćenje. Čitajte tačne figure, komblnujte ih, nasložite ih jednu na dru­ gu i ispitajte njihove odnose. Na taj ćete način, idući postepeno od opažanja k opažanju, razviti ćelu elementarnu geometriju, a da pri­ tom ne bude govora ni o definicijama, ni o problemima, niti o kak­ voj drugoj dokaznoj formit osim o jednostavnom slaganju tih opažanja jednoga na drugo. Sto se mene tiče, ja ne tražim da Emila učim geometriju, naprotiv, on će mene u njoj poučavati. Tražiću od­ nose, i. on će ih naći, je r ću ih tako tražiti đa"Čuga~'navesti da ih on nađe. Na primer, umesto da se za opisivanje kruga poslužim šesta­ rom, opisaću ga šiljkom, pričvršćenim na kraju konca koji se okreće oko čvrste tačke. Ako potom hoću porediti međusobno poluprečnike, Emil će mi se narugati i poučiće me da isti, uvek jednako zate­ gnuti konac nije mogao povući sa svojom pisaljkom od središta nejednaka ostojanja. Ako hoću da izmerim ugao od šezdeset stepena, opisaću iz njegovog vrha ne luk nego čitav krug, jer kod dece se nikad ne sme ništa ćutke predpostavljati. Naći. ću da dao kruga, koji se nalazi iz­ među krakova ugla, čini šesti deo kruga. Potom ću opisati iz istoga vrha jedan drugi još veći krug, i naći ću daje taj drugi luk opet šesti deo svoga kruga. Opisaću treći koncentrični krug na kom ću izvesti 'istu probu i jednako ću na novim krugovima izvoditi istu probu do­ tle dok se Emil, rasrđen mojom glupošću, ne upozori da svaki luk, koji se nalazi između krakova istoga ugla, pa bio veliki ili mali, uvek mora biti šesti deo svoga kruga, itd. Tim nam je odmah omogućena upotreba uglomera. Da bismo dokazali da uporedni uglovi iznose dva prva ugla, opisujemo krug; ja ću, naprotiv, tako udesiti da to Emil sam najpre 147

primeti u krugu, a onda ću mu reći: "Kada bismo izbrisali krug, pa kad bi ostale samo prave linije, da li bi nastupila ikakva promena u veličini uglova?" itđ, Zanemaruje se točnost slika; ona se pređpostavlja, a pažnja sa upravlja na dokazivanje. Kod nas, naprotiv, nikad neće biti govora o dokazivanju. Naš će najvažniji zadatak biti da povučemo sasvim prave, sasvim tačne i sasvim jednake linije, da nacrtamo potpuno pravilan kvadrat i potpuno okrugao krug. Da bismo proverili tačnost slika, ispitaćemo ih s obzirom na sve njihove vidljive osobi­ ne, što će nam istovremeno pružiti priliku da svaki dan na njima ot­ krivamo nove osobine. Previćemo po prečniku oba polukruga, a po dijagonali obe polovine kvadrata; poredićemo obe naše slike da vidi­ mo kod koje se ivice točnije poklapaju, te koja je prema tome točnije načitana. Zatim ćemo pretresti pitanje da li je ova jednakost đelova uvek moguća i kod paralelograma, trapeza ltd. Katkad ćemo po­ kušati da unapred odredimo uspeh ogleda, još pre nego što ga izve­ demo; nastojaćemo da nađemo za to razloge, itđ. Geometrija je za moga učenika samo veština da se dobro po­ služi Ienjirom i šestarom: ne srne je zameniti crtanjem, kod koga neće upotrebljavati ni jedno ni drugo od ovih pomoćnih sredstava. Lenjir i šestar će se držati pod ključem i ja ću mu samo retko dopu­ stiti njihovu upotrebu, pa i onda samo za kratko vreme da se ne bi navikao na điijanje. Ali ćemo mi ponekad naše slike poneti sa so­ bom u šetnju i razgovarati o onome što smo napravili ili što hoćemo da napravimo. Nikada neću zaboraviti, kako sam u Turinu upoznao jednog mladića koga su u njegovom detinjstvu uputili u odnose obima pre­ ma površini na taj način što su mu svaki dan prepuštali da bira me­ dene kolače u obliku geometriskih slika koje su imale isti obim.50 Mali oblaporko je iscrpeo Arhimedovu veštinu da bi pronašao u ko­ joj je slici bilo najviše da se jede. Kad se đete igra loptom od perja, ono u isto vreme vežba oko i mišicu, te povećava njihovu sigurnost i okretnost; kad šiba čigru, povećava svoju snagu, jer je upotrebljava, ali pritom ništa ne nauči. Više puta sam se zapitao, zašto se deci ne dopuštaju iste igre okret­ nosti koje imaju odrasli: loptanje, igra klisa, biliar, luk, balon, mu­ zički instrumenti. Odgovoreno mi je da neke od ovih igara nađmašuju njihove snage, dok za druge njihovi udovi i organi još 50(Sliko kojo imaju u dužini jednuk obim, 7.ovu se i/.opcrlmclričko. Dokazano je da između svih ovih slika krug ima najveću povrSinu. Stoga je dete moralo birati kuluče kružnoga obliku.) Napomenu Ptilenuva.

nemaju potrebni razvoj. Držim da ovi razlozi nisu tečni. Dete nema rast odrasla čoveka, pa ipak neprestano nosi odelo koje ima isti kroj kao ođela starijih osoba Ja neću da ono igra š našim običnim biliarskim štapovima na biliaru tri stope visokom, neću da se lopta.po našim Ioptalištima ni da opterećuje svoju ručicu raketom koji pripa­ da gazdi loptališta, nego bih želeo da se igra u dvorani čiji su prozo­ ri dobro zaštićeni i da se u početku služi samo mekanim loptama. Njegovi prvi raketi treba da budu od đrveta, zatim od pergamente, i najzad od crvenih tetiva koje se zatežu prema napredovanju njegovih sila. Vi pretpostavljate loptu od perja, je r manje umara i jer je igra njome bezopasna. Ali nemate pravo iz dva razloga. Lopta od perja je igra za žene; međutim, nećete naći ni jednu ženu koja neće udariti u bekstvo pred loptom što leti prema rg'oj. Njihova bela koža ne sme dobiti modrice i njihovo lice nije za uboje. Ali'možemo li mi, koji smo stvoreni da budemo snažni, misliti da ćemo to postići bez muke? I kako ćemo steći sposobnost da se branimo, ako nikad ne budemo napadnuti? Uvek igramo mlitavo igre kod kojih se, bez opasnosti, možemo držati nespretno. Lopta od perja, kad padne, ne povredi nikoga; ali ništa ne doje mišicama veću gipkost kao potreba da zaklonimo glavu, ništa ne oštri pogled u tolikoj mori kao potreba da zaštitimo oči. Skakati s jednoga kraja dvorane na drugi, tačno proračunati pravac lopte koja leti kroz vazđuh i odbiti je snažnom i sigurnom rukom, takve su igre istina prikladne za razvijanje Čove­ ka, ali kasnije više ne dolikuju. Prigovara se na to da su đetinja vlakna još premeka. Ustvari ona imaju manje opruga, ali su zato tim gipkija; njegova je mišica slaba, ali najzad to je ipak mišica; ona mora postepeno služiti za obavljanje svega što je može obaviti svakim drugim sličnim oruđem. Naravno je da dečjim rukama još nedostaje svaka okret­ nost, i upravo iz toga razloga ja želim da ih učinimo okretnim. Ne­ ma sumnje da čovek, koji bi bio isto tako malo izvežban kao đeca, ne bi bio okretniji od njih. Pravu upotrebu naših organa možemo poznati tek nakon njihove promene/Samo nas dugo iskustvo nauči da iskoristimo sami sebe, i ovo je iskustvo učenje kome se ne možemo suviše rano predati. Sve što se radi, đS se radi, i ništa nije običnije nego viđeti decu okretnu i lepo razvijenu, da sc mogu takmičiti sa svakim čovekotri u okretnosti udova.Gotovo na svim sajmovima vide se takvi mladi veštaci kako idu na rukama, skaču i igraju na konopu. Kroz koliko su samo godina čete dece svojim baletima privlačile gledaoce u italijansko požarište! Ko nije čuo u Nemačkoj ili u Italiji za pantomim149

sku grupu slavnoga Nikolinija? Da li je iko pnmeito kod ove dcce manje savršene pokrete, manje ljupke stavove, manje oštar sluh, manje laku igru nego kod potpuno izrađenih igrača? Pa iako su ispočetka njihovi prsti debeli, kratki i salbo pokretni, iako su njihove ruke pune i slabo spretne za hvatanje, smeta li to, da mno­ ga deca(u doba, kad dinga ne znaju još ni držati olovke ili pera, pišu i crtaju? Sav se Pariz još seća male Engleskinje koja je u doba od deset gddina činila čuda na klaviru.B! Video sam jednom u kući jod­ noga višeg činovnika kako njegov mali osmogodišnji sinčić, koga su kod desera (dessert) postavili na sto kao kip između poslužavnika, tako divno svira na violini, koja je bila gotovo isto tako velika kao on, daje izvođenjem svojih komada zadivio i same umetnike. Svi ovi i još sto hiljada drugih primera dokazuju, kako mi se čini, da je nesposobnost za vežbanja, koju predpostavljamo kod dece, uobičajena kod odraslih, nestvarna i daje razlog tome, ako vidi­ mo da ona u nekim nikako ne uspevaju, jedino taj što ih nikad nismo u njima valjano vežbali. / Prigovoriće mi se da ovde, s obzirom na telo, padam u po­ grešku preranoga usavršavanja koju sam gore kudio, s obzirom na duševni razvitak dece. Razlika je vrlo velika, jer je jedan od ovih napredaka samo prividan, a drugi je stvaran. Dokazao sam da đeca nemaju razuma koji izgleda da imaju, međutim sve, što se čini da rade, zaista i rade. Uostalom, uvek treba imati na umu da sve ovo nije ništa drugo, ili ne treba da bude ništa drugo, do igra, lako i dra­ govoljno vođenje pokreta, koje priroda zahteva od njih; veština učiniti im njihove zabave ugodnijim pomoću promene, a da ih ni­ kad ni najmanje primoravanje ne obrće u rad; jer, predala se deca ovoj ili onoj zabavi, gde je ta zabava, od koje ne bih mogao učiniti za njih predmet pouke? Pa i kad to ne bih mogao, njihov napredak u kakvoj bilo stvari trenutno nije pd važnosti, samo ako se zabavljaju bez štete i ako provode vreme. Moraju li pak po svaku cenu naučiti ovo ili ono, potpuno je nemoguće, pa kako bilo da se toga posla lati­ mo, postići cilj bez primoravanja, ljutnje i nezadovoljstva. Ono što sam rekao o obadva čula, čija je upotreba najčešća i najvažnija, možv ujedno služiti kao primer za vežbanje drugih čula. Čulo vida i čulo pipanja prirhenjuju se isto tako na tela koja miruju kao i na tela koja se kreću; ali kako, međutim, samo potres vazđuha može da izvede utisak na čulo sluha, to samo telo koje se kreće1 S1 Jedan je mali sedmogodišnji dečko kasnije činio još veća čuda u istoj veštini. (Možda jeRuso tu mislio na Mocarta koji je u to doba bio u Parizu.)

150

može izazvati šum ili zvuk, i kad bi sve mirovalo, nikad ne bismo ništa čuli. Stoga nam je noć, kad se krećemo samo toliko koliko nam je volja i kad nam mogu zadati strah samo takva tela koja se kreću, od velike koristi budno uho da bismo mogli prosuditi iz uti­ ska, što se na nas vrši, da li je telo, koje ga izaziva, veliko ili malo, udaljeno ili blisko i da li je njegovo kretanje jako ili slabo. Potreseni vazđuh nailazi na otpor, biva odbijen i izvodi tim odjek, koji pona­ vlja utisak, te čini da zvučno ili zvonko telo čujemo na drugom mestu a ne na onom, na kom se ono uistinu nalazi. Ako na ravnici ili u dolini prislonimo uho na zemlju, čujemo glas ljudi i topot konja iz daleko veće udaljenosti nego što bismo čuli kad bismo stajali. Budući da smo poredili vid s pipanjem, dobro je da ga isto tako poredimo sa sluhom i da ispitamo koji će od oba nadražaja, pređpostavivši da oba pođu istovremeno od tela, ranije stići svome organu. Kad ugledamo vatru iz topa, još možemo izbeći metku; ali čim čuje­ mo pucanj, više nemamo vremena za to, jer je zrno već tu. Možemo ustanoviti udaljenost groma pomoću razmaka vremena koje prođe od trenutka kad blesne do trenutka kad udari. Udesite tako da se dote upozna sa svim tim iskustvima; da sfimo iskusi ona koja su mu pristupačna, a da druga nađu zaključivanjem. Sto puta bih više voleo da ih nikako ne upozna, negoli da mi ih vi morate reći. Mi imamo organ koji tačno odgovara sluhu, naime organ govo­ ra; ali nemamo organa koji bi odgovarao vidu i stoga nismo u stanju da reprodukujemo boje kao zvuke. Tim nam je dato još jedno sred­ stvo da usavršimo pivo čulo vežbajući aktivni i pasivni organ jedan pomoću drugoga. Čovek ima tri vrste glasova, naime govorni ili artikulisani glas, pevajući ili melodični, i patetički ili akcentovani koji služi kao govor strastima i koji oživljuje pesmu i Teč.J3ete ima ove tri vrste glasova kao i čovek, ako ih i ne ume sjediniti naristi način; ono ima, kao mi, smeh, vrisku, jadikovanje, uzvik i uzdisanje, ali ne ume da s tim spoji modulacije drugih dvaju glasova. Savršena je ona muzika koja najbolje sjedinjuje ova tri glasa. Deca su nepodobna za takvu muzi­ ku i njihovu pevanju uvek nedostaje duša. Isto tako njihovom govo­ ru kod govornog glasa nedostaje akcenat; ona viču, ali ne akcentuju; i kako u njihovom govoru naglasak zaostaje, njihov je glas malo energičan. Naš će učenik govoriti još prirodnije, još jednostavnije, jer se njegove strasti još nisu probudile, pa ne mogu pomešati svoj glas s njegovim. Ne zahtevajte stoga od njega da recituje uloge iz tragedija ili komedija, niti ga poučavajte u takozvanom deklamova151

nju. On će biti odviše mudar da bi naglašavao stvari koje ne može razumeti i da bi davao izraza osećanjima koja nikada nije. doživeo. ( Učite ga da govori jednostavno i jasno, da pravilno artikuliše, da izgovara tačno i bez afektovanja, da poznaje graffiatičkt akcehat'i prozodiju i da ih se drži i da uvek govori dosta glasno da bi ga syako_ mogao razumeti, ali nikad glasnije nego Što je potrebno, što je vrlo često pogreška kod đece vaspitane u gimnazijama: ukratko, ne trpi-j te ni u kom pogledu ništa što suvišno. Isto tako nastojte da u pevanju u činite njegov glas čistim, ujednačenim, gipkim i zvonkim, a njegovo uho prijemljivim.za takt i harmoniju, i ništa više. Imitativna i pozorišna muzika nije za njegovo doba; ne bih čak želeo da peva ni reči. Ako bi hteo da ih peVa, trudio bih se da ispevam za njega naročite pesme koje bi za njegovo doba bile interesantne i isto tako jednostavne kao njegove ideje. Budući da sam se slabo žurio da ga naučim čitanju slova, lako će svako razumeti da će se isto tako malo žuriti da ga naučim čita­ nju nota. Treba da njegov mozak poštedimo od svake odviše zamor­ ne pažnje, te da se ne žurimo da mu privežemo duh za konvencionalne znake. Priznajem da ovo izgleda kao daje skopčano sa teškoćama; jer ako se poznavanje nota i ne čini u prvi mah po­ trebnije za pevanje od poznavanja slova za govor, ipak postoji ta ra­ zlika, što govoreći izražavamo samo svoje sopstvene misli, a pevajući, naprotiv, samo tuđe misli. A da bismo poslednje tačno izrazili, moramo ih znati čitati. Ali, pivo, možemo ih čuti, umesto da ih čitamo, a pesma ostaje još vernije u uhu nego u oku. Za pravilno razumevanje muzike, na­ dalje, nije dovoljno da je tačno izrazimo nego moramo znati i da komponujemo; i ako oboje ne naučimo u isto vreme, nikad je nećemo dobro razumeti. Vežbajte svoga malog muzičara najpre u kompoziciji sasvim pravilnih i harmoničnih nizova nota, zatim ga naučite da ih veže međusobno pomoću vrlo jednostavnoga prelaza, i najzad da pravilnom podelom označuje njihove različite odnose, što se postiže valjanim izborom ritma i pauza. Naročito ga poštedite od neobičnih strastvenih i osećajnih pesama. Neka uvek melodija bude jednostavna i laki za pevanje, neka uvek izlazi iz glavnih tonova do­ tičnog tonskog reda, i neka uvek zvuči osnovni ton tako da ga može čuti i lako pratiti; jer, ako hoće da usavrši glas i sluh, nikad ne sme pevati bez pratnje na klaviru. Da bismo bolje markirali tonove, artikulišemo ih pri izgovoru; otuda potiče običaj da pri pevanju označavamo note izvesnim slogo-

vima. Da 1)15010 razlikovali tonove, moramo im, kao i njihovim in­ tervalima, dati određenaimena; otuda potiču imena Intervala kao i slova azbuke kojima se označavaju dirke klavira i note muzičke lestvice. C i A označavaju stalne, nepromenljive tonove koje uvek iz­ vode iste dirke. Što se tiče u t (do) i la, to je već druga stvar, ut (do) je redovno osnovni ton dura ili medijanta mola. L aje stalno osnov­ ni ton mola ili seksta duga. Tako slova označavaju nepromenljive granice odnosa našega muzičkog sistema, dok slogovi označuju homologe granice sličnih odnosa u raznim tonskim redovima. Slova označavaju dirke klavira, a slogovi intervale muzičke lestvice'. Fran­ cuski muzičari su na čudan način pobrkali ovu strogu razliku; smešali su značenje slogova sa značenjem slova i, umnožili na nepo­ treban način znake za dirke, nisu ostavili nikakvih znakova koji bi mogli poslužiti za oznaku tonova muzičke lestvice. Tako je došlo da je za njih ut (do) i C uvek jedna te ista stvar; a to nisu identični poj­ movi i ne smeju biti, je r čemu bi onda služilo C? Takođe njihov način pevanja skale pričinjava prevelike poteškoće, i da ne donosi nikakve koristi niti pruža duhu ikakve jasne misli, jer, prema tome metodu, na primer, ova dva sloga ut (do) i mi mogu isto tako oz­ načavati veliku, kao malu, prekomernu ili umanjenu tercu, Koja čudna zla kob nosi krivicu da je zemlja, u kojoj se pišu o muzici najlepše knjige na svetu, upravo ona, u kojoj je najteže naučiti mu­ ziku? Držimo se prostijeg i jasnijeg metoda kod našega učenika. Za njega treba da postoje samo dva tonska reda Čiju'su odnosi uvek isti, te su uvek označeni istim slogovima. Bilo da on peva ili da svira na bilo kakvu instrumentu, treba da zna obrazovati svoju muzičku lestvicu prema svakome od dvanaest tonova koji mu mogu služiti kao osnovni ton, i bilo da se modulira iz D ili C, ili G itd. uvek finale mora biti, prema tonskome redu, u t ili la. Na ovaj će vas način uvek razumeti. Bitni odnosi vrste glasa za pravilno pevanje i pravilno sviranje uvek će biti za napredak brži. Ništa nema čudnije od onoga što Francuzi nazivaju prirodnim solmizovanjem;52 to znači, đdeliti pojmove od stvari, pa na njihovo niesto postaviti sasvim strane koji samo dovode u zabunu. Ništa nije prirodnije nego i solmizovanje transponovati, čim se vrsta glasa transpomije. Ali dosta o muzici! Poučavajte njoj svoga učenika kako hoćete, samo neka mu ona uvek služi za zabavu. 52 (Solficr - solfcggiarc, solmizovati, pcvati lestvicu (skalu) tonova; načinje­ nu od sol, fa i sol, mi).

153

Sad smo Već dovoljno poučeni o kakvoći tuđih tela pomoću njihovih odnosa prema našem telu; mi poznajemo njihovu težinu, njihov oblik, njihovu boju, njihovu čvrstoću, njihovu veličinu, njihovu udaljenost, njihovu temperaturu, njihovo mirovanje ili kretanje. Poučeni smo o onim telima Čije je približavanje ili udaljavanje po nas korisno, kao i o načinu, koga se moramo držati, da bismo savladali njihovu otpornost ili da bismo im suprodslavili otpornost koja bi nas sačuvala od njihovih štetnih uticaja. Ali to još nije dosta. Naše se vlastito telo neprestano iscrpljuje i stoga ono tre­ ba da se neprestano obnavlja. Akb smo i sposobni da strane sup­ stancije pretvaramo u svoju vlastitu, ipak njihov izbor nije za nas beznačajan: ne može sve da bude hrana za čoveka, i među supstan­ cijama, koje su za to podobne, ima ih opet više ili manje korisnih, prema telesnom sastavu njegove vrste, prema podneblju, u kome je, prema njegovom naročitom temperamentu i prema načinu života koji mu propisuje njegovo zanimanje. Umrli bismo od gladi ili od otrova kad bismo morali čekati do­ tle s pogledom na izbor nama korisnih jela, dok bi nas iskustvo naučilo da ih poznamo i da ili odaberemo; ali preblagi tvorac, koji je zadovoljstvo čulnih bića učinio sredstvom za njihovo održanje, daje nam na znanje tim što kad nešto godi našem nepcu, da je to dobro i za naš želudac. U prirodnom stanju nema za čoveka pouzdanijeg lekara od njegova vlastitoga apetita; i ja ne sumnjam ni za jedan tre­ nutak u to da bi mu, dokle god bio on ostao u svom primitivnom stanju, najukusnija jela bila i najzdravija. Još više. Tvorac stvari ne stara se samo za potrebe, koje, je usadio u nas, nego i za one koje sami sebi pripravljamo. Da bi naša želja uvek išla uporedo s potrebom, on se pobrinuo da se skupa s našim načinom života preinačuje i menja u naš ukus. Što se više uđaljujemo od prirodnoga stanja, sve više gubimo svoj prirodni ukus, ili bolje, navika postaje našom drugom prirodom koja prvo­ bitnu potisne tako potpuno daje više niko od nas ne poznaje. Iz toga sleduje da najprirodniji ukus mora biti i najprostiji, jer on se najlakše preobražava; međutim, on uzima oblik koji se više ne menja, ako se oštri i uzbuđuje našim fantazijama. Čovek, koji nije privezan ni na je ’nu zemlju, bez muke će se naviknuti na način života koje mu drago zemlje; ali čovek, koji se samo u jednoj zemlji oseča kao kod kuće^ nikad se neće moći sptrijateljiti s običajima strane zemlje. Ovo mi se čini istinito u svakom pogledu, a još više, kad se primeni na ukus u pravom smislu reči. Mleko je naša prva hrana; mi 154

se samo postepeno privikavamo na jela oštrijega ukusa. Ispočetka nam ona ulivaju odvratnost Voće, povrće, zelje i najzad još nešto pečena mesa bez začina i soli, bili su gozbe prvih ljudi. Kad di­ vljak prvi put okusi vina, napravi kiselo lice i povrati ga; pa čak i među nama, niko se neće moći naviknuti na alkoholna pića, ko je bez njih živeo do svoje dvadesete godine. Nikad nam ne bi palo na um da pijemo vina, cla nam ga nisu davali u našim mladim godina­ ma. Najzad, sto je prostiji naš ukus, to je i oštriji; mešanajela po­ buđuju najčešće i najobičnije odvratnost. Zar ima nekoga kome se gadi voda ili hleb? U tom leži mig prirode, u tom leži i naše pravilo. Sačuvajmo stoga đetetu njegov prvobitni ukus sto je moguće duže; neka njegova hrana bude prosta i prirodna, neka se njegovo nepce navikne samo na slabo začinjena jela, i nake ne stvori nipošto svoj posebni ukus. Neću ovde da ispitujem da li je ovaj način života zdraviji ili ni­ je; to ne spada u zadaću koju sam sebi postavio. Da bih mu dao prednost đdvoljnoje za mene uverenje daje on najprirodniji i da se svakom drugom može najlakše prilagoditi. Oni koji tvrde da mora­ mo priviknuti decu na hranu koju će kasnije, kad odrastu, jesti, po­ laze, po mom mišljenju, od krvne predpostavke. Zašto mora njihova hrana da bude jednaka, kad je njihov način života tako različit? Čoveku, koji je iscrpljen radom, brigama i naporom, potrebna su hranljiva jela koja daju njegovu mozgu novi životni dub; đete, koje se veselo bacaka i čije telo neprestano raste, zahteva obilnu hranu u kojoj ima mnogo mlečnog soka. Osim toga zreo čovek ima već svoj položaj, svoj poziv, svoje stalno boravište; a ko može znati sa sigur­ nošću Staje sudbina namenila detetu? Ni u jednom pravcu ne smemo mu dati izrazit oblik koji bi bilo teško izmeniti prema potrebi. Nemojmo dopustiti da na nas padne krivica, da ono umre od gladi u tuđim zemljama zato što ne vodi svuda sa sobom francuskoga kuvara, ili da jednoga dana kaže da samo u Francuskoj ima razumevanja za'jelo. Uzgred budi rečeno, doista laskava pohvala! Što se mene tiče, ja bih upravo obratno"rekao, da jedino Francuzi ne znaju jesti, je r je potrebna naročita veština da im se jela učine ukusnim.6 3 63 Uporedi Pauzanijinu A R K A D I J U , kao i dole navedeno Plutarhovo mesto. Pauzanije (Pausanias) iz Male Azije, oko 176 g.n.e,, izdao je nakon dugih putovanja svoj čuveni putopis u 10 knjiga iz Grčke (Pcricgesis), koji je joS i danas dragocono vrelo, iz koga arheolozi crpu informacijo o starim antičkim naseljima. Red.

155

Između naših različitih osećaja ukus nam obično daje ono što najjače đeluje na nas. I zaista nas se mora više ticati to da pravilno sudimo o ovim supstancijama koje imaju preči u naše telo, nego o onim koje se samo nalaze u našoj okolini. Ima hiljadu stvari, prema kojima su pipanje, sluh i vid ravnodušni, dok gotovo ničega nema što hi bilo ravnodušno za ukus. Nadalje, đelovanje ovoga čula čisto je fizičko i materijalno. Ono je jedino između čula koje nikad ne bu­ di uobrazilju, ili bar ima uobrazilja najmanje uđela u njegovim osećajima: Kako često pak podražavanje i uobrazilja unose nešto duhovno u esečaje svih ostalih čula! Stoga su nožna i pohotna srca, strasni i istinski osećajni karakteri, koji se pomoću drugih čula daju lako uzbuditi, obično dosta hladnim prema ukusu. Ali baš otuda što se ukus stavlja ispod ostalih čula, i što se čine dostojni-prezrenja oni koji mu služe, ja bih naprotiv zaključio daje najzgodnije sredstvo za upravljanje decom: voditi ih pomoću njihovih usta. Ja bih se radye poslužio oblapornošću kao pokretačem negoli sujetom, jer je prva prirodan nagon koji je u neposrednoj vezi sa samim čulom, dok je druga proizvod uobrazilje koji je podložan ljudskoj čuđljivosti i sva­ koj vrsti zloupotrebe. Oblapornost je strast đetinjstva koja iščezne čim se druge pojave; ona ne može izdržati utakmicu ni sa jednom drugom strasti. Da, verujte mi, dete će suviše rano prestati da misli na ono što jede, i kad bude njegovo srce odveć zauzeto, teško da će ga još zanimati njegovo nepce. Kad ono odraste, hiljadu će burnih osećanja odjednom poplašiti oblapornost i samo će držati sujetu; jel­ ova posleđnja strast vuče sama koristi iz svih drugih i najzad ih sve i proguta. Katkad sam tačno posmatrao ljude koji vole iznad svega dobre zalogaje, koji, čim se probude, misle šta će jesti toga dana, i koji s većom tačnošću opisuju ručak nego Polibije54 bitku. Našao sam da svi ovi tobožnji ljudi nisu bili ništa drugo do‘četrdesetogo­ dišnja đeca bez snage i čvrstoće, fruges consumere nati.*55*Oblapor­ nost je porok srdaca kojima nedostaje svaki duhovni sadržaj. Gurmanova je duša sva u nepcu; on je stvoren samo zato da jede. U njegovoj glupoj nesposobnosti on je na svom mestu jedino za sto­ lom; on zna izreći sud samo o jelima. Prepustimo mu bez žaljenja tu ulogu; bolje će je izvoditi nego ikoju drugu, kako za nas tako i za sebe. To pokazuje veliko neiskustvo, ako se plašimo da će se obla­ pornost ukoreniti u đetetu koje je za nešto sposobno. U detinjstvu, 64 Grčki istoričar iz II veka prc n.e„ autor Opštc istorije svog vremena. Red. 55 Horatius, lib I, cp 2, (Nos numcrus.sumus ct fruges consumere nati. - Sa­ mo se brojimo u ljude, rođeni do se dobro nojedemo,)

Kifi

naravno, mislimo samo na jela koja jedemo; u mladosti naše misli uzimaju drugi pravac: sva su nam jela podjednako dobra i zauzeti smo sasvim drugim stvarima. Međutim, daleko je od mene pomisao da se tako nizak pokretač upotrebi na nerazuman način, ili da se dobtom zalogaju ukaže ta čast da se njim vrši lep čin. Ali kako je već ćelo đetinjstvo samo šala i igra, i kako treba da bude tako, ja ne uviđam zašto se za čisto telesne vežbe ne bi odredila materijalna i uživanju namenjena nagrada. Ako mali Majorkanae vidi na vrhu drveta korpu, pa je obori pomoću svoje praćke, nije li onda sasvim pravo da od toga imađne koristi i da mu dobar ručak -nadoknadi snagu koju je morao upotrebiti na to da korpu obori.56 Ako se mla­ di Spartanac uvuče vesto u kuhinju i izloži se opasnosti da dobije sto udarca bičem; ako ukrade živo lišče, odnese ga pod svojom halji­ nom, iako ga ono grebe, ujeda i svega iskrvavi; ako on, da ne bi đoživeo tu sramotu da bude pronađen, trpi da mu lišče razdire utrobu, ne trepćući ni očima, ne puštajući nijednog ciglog krika, nije li onda pravo, da se on najzad koristi svojim plenom i da ga po­ jede, postoje on njega već jeo?57 Nikad dobar ručak ne srne da bude nagrada! ali zašto on, međutim, ne bi bio plod truda koji smo morali podneti da pribavimo taj ručak? Emil ne gleda u kolaču, što sam ga postavio na kamen, nagradu za svoje brzo trčanje; on samo zna da je jedino sredstvo da dobije kolač u tome da stigne brže cilju nego neko dragi. To ne protivroči nipošto načelima što sam ih maločas izrekao o jednostavnosti jela; jer pri zadovoljavanju dečjega apetita ne radi se o držanju njihove putenosti nego o utišavanju prirodnoga nagona, a to se da postići najobičnijim sredstvima na svetu, ako se namerno ne ide za maženjem njihova ukusa. Njihov apetit, što ga budu stal­ no rastpnje, za njih je pouzdan začin koji im nadoknađuje mnoge druge. Voće, mlečna jela, pecivo, koje ukusnošću nađmašrje obični hleb, naročito ako se to sve ume pametno razđeliti,"pružaju nam mogućnosti da vojske đece vodimo &q na kraj sveta, ne navikavajući ih na jako začinjena jela, niti se izlažući opasnosti da ćemo njihovo nepce razmaziti.80 80 Ovaj jc običaj joS pro mnogo vekova izumru kod Mojorkanaca; on potiče iz vremenu kad su oni bili na glasu kao prućkuri. 87 (To nam priča Plutarh u životu Likurgovu (glava 18), ali u njega dečak umire od ujeda lisičjih i ne odajo se.)

157

Jedan od dokaza da ukus mesa čovoku nije od prirode jeste ravnodušnost koju decs pokazuju prema svim mesnim jelima kao i to što sva više vole biljnu hranu kao što su mlečna jela, kolači, voće i(,đ. Mora se naročito pazili da sc ne izopači taj prvobitni ukus, to da od dece načinimo mesojede, jer ako njihovo zdravlje uslcd toga ne bi stradalo, ipak bi to bilo opasno po njihov karakter. Jer kako bilo da se protumači to iskustvo, ipak je toliko izvesno da su veliki me­ sojedi obično krvoločni i divlji više nego drugi ljudi. To je opažanje učinjeno svuda na svetu i u sva vremena. Poznato je englesko varvarstve.58 Gauri, -obožavaoci vatre u Persiji, naprotiv, su najnežniji ljudi.60 svi su divljaci okrutni; ali ne nose krivicu za to njihove na­ ravi, nego je njihova okrutnost jedino posledica njihove hrane. Oni idu u rat kao u lov, i postupaju a ljudima kao da su to međveđL U Engleskoj se ni mesari, pa čak ni hirurzi ne uzimaju kao svedoci,80 Veliki zločinci s pijenjem krvi hiabie za ubistvo. Homer opisuje Ki­ klope, koji su bli mesojedi, kao stiašnc ljude, Lotofage pak kao tako ljubazan narod da bi čovek, čim bi stupio s njima u dodir, zaboravio Čak i na svoju domovinu, i samo bi imao želju da živi medu njima, "Pitaš me", veli Plutarh, "zašto Pitagora nije jeo životinjska meso. Ali ja pitam tebe, koliku je smelost morao Imati prvi čovek koji je prineo svojim ustima meso ubijene životinje, koji je smrvio svojim zubima kosti životinje koja je tok izdahnula, koji je dao po­ staviti preda se mrtva tela, lešine, i koji je punio svoj stomak udovi­ ma stvorenja koja su časa pro toga blejala, rikala, skakala tamo amo i gledala? Kako je njegova ruka mogla zariti gvožđe U srce jednom biću koje oseća? Kako su njegove oči mogle da podnesu ubistvo? Kako je mogao prisustvovati klanju, deranju i rasecanju jadne životinje koja nije bila u stanju da se brani? Kako je mogao podneti da gleda meso koje je još podrhtavalo? Kako mu se od samog mirisa nije smučilo? Kako se nije zgadio, kako se nije zgrozio kad je stao 58 Znam dobro da so Englezi mnogo razmeću svojom čovočnošću i dobroćudnošću svoga naroda koji oni nazivaju good nulured people, ali oni uzalud pričaju o tome jer lojoS niko i "ie ponovio posle njih. J Donijani, koj. se joS strože nego Gauri izdržavaju od svukogu mesnoga jela, gotovo su isti tuko blago naravi kuo ovi; uli kako jo njihov moral manje čist, u njihovo bogoStovunjc manje razumno, nisu tuko pošteni ljudi. 60 Jedan od dva engleska prevodioca pVc kpjigc upozorio me je da sam ovdo u zabludi, i oba su ispravila moju pogrešku. Mesari i hirurzi se primaju kao svedoci; ali se prvi ne prinuyu kuo pnrotniei ili purovi u kriminalnim slučajevi ino, dok poslednji imaju i to pravo.

158

doticati tc nečiste rane i čistiti s njih crnu usireuu krv, kojom su bi­ le pokrivene? ,/ Odrta je koža puzila po zemlji; Nad vatrom je meso cvrčalo na ražnju; Bez jezo ga čovek nije mogrt jesti, U utrobi svojoj čujuć ga gde ječi. To je on morao misliti i osećati kad je prvi put nadvladao pri­ rodu da pripravi taj strašni ručak, kad je prvi put poželeo živo biće, kad je želoo da se nahrani mesom životinje, koja je još nedužno pasla, i kad se u njemu porodila misao kako bi mogao zaklati, rased i skuhati ovcu koja mu lizala ruke. S pravom bismo se mogli čuditi onima koji su počeli s takvim okrutnim ručkovima, a ne onima koji se uzdržavaju od takvih ručkova; prvi bi još i mogli da pravdaju svo­ je varvarstvo razlozima na koje se mi više ne možemo pozivati, i upravo stoga smo mi sto puta veći varvari od njih. Smrtni ljubimci bogova, rekli bi nam ti prvi ljudi, uporedite vremena; promislite kako ste vi srećni, i kako smo mi bili beđni! Još devičanska zemlja i parama ispunjeni vazduh još su se otimali uticaju godišnjih doba; neuređeni tok reka probijao je svoje obale u svim pravcima; ribnjaci, jezera i duboke bare pokrivale su tri čet­ vrtine Zemljine povrine; preostala četvrt bila je pokrivena sitnogoricom i neplodnim šumama. Zemlja još nije proizvodila nikakve ukusne plodove; nismo imali nikakvih oruđa za obrađivanje zemlje, nismo se umeli njima služiti, i vreme žetve nikad nije dolazilo za onoga koji nije ništa sejao. Stoga nas je uvek mučila glad. Mahovina i kora od drveta bile su naša obična hrana. Sveže korenje zubače i vreska za nas je bilo gozba, i kad bismo našli bukova žira, oraha ili želuda, igrali bismo od radosti, uz zvuk svoje grube pesme, oko hra­ sta ili bukve, i nazivali bismo zemlju svojom hraniteljkom i svojom majkom. To je bila naša jedina svečanost, to su bile naše jedine igre. Sav naš ostali život bio je bol, patnja i beđa. Kad nam, najzad, gola zemlja nije više ništa pružala, bili smo prisiljeni da radi svoga održanja povredimo prirodu i da radije jede­ mo drugove svoje bede nego da propadnemo s njima. Ali ko vas sili, okrutni ljudi, da prolivate krv? Pogledajte koliko vas izobilje dobara okružuje! Koliku množinu plodova zemlja proizvodi za vas! Koja vam bogatstva pružaju polja i vinogradi! Koliku množinu plodova zemlja proizvodi za vas! Koja vas životinja hrani svojim mlekom i odeva svojom vunom! Šta biste mogli više zahtevati od njih? I koji vas bes nagoni da vršite tolika ubistva, iako plivate u izobilju dobra i životnih namirnica? Zašto lažno optužujete svoju majku du vas ni159

je u stanju hraniti? Zašto se grešite o Cereni, koja vara je otkrila svete zakone, i o ljubaznoga Bahusa, utešitclja ljudi? Kao da njihovi obilni darovi ne bi bili dovoljni za održanje čovečjega roda! Kako imate smelosti da mešate s njihovim slatkim plodovima na vašim stolovima životinjske kosti, i da zajedno s krvlju životinja pijete mleko što vam ga one daju? Panteri i lavovi, koje vi nazivate grabljivim zverima, silom okolnosti sleđuju svome nagonu, te kolju druge životinje da bi mogli živeti. Ali, vi koji ste sto puta više divlji, bez nužde suzbijate nagon da biste se predali svom okrutnom uživanju, Životinje,' koje jedete, ne pripadaju onima što se drugima hrane', vi ne jedete životinje mesoždere, nego radite što i one. Vi ste željni sa­ mo nevinih i blagih životinja koje nikome ne Cine zla, koje vas vole, koje vam služe i koje vi onda požderete za nagradu što su vam Činile usluge. 0 neprirodni ubico! Ako uporno ostaješ kod uverenja da te je priroda stvorila za to da jedeš sebi slična bića od mesa i kosti, puna oscćanjal života kao što su ti pun, onda uguši gnušanje Što ti ga ona uliva prema tako užasnim obeđima, ubijaj životinje sam, i to svojim vlastitim rukama, bez gvozdena oruđa, bez noževapraskiđaj ih svojim noktima, kao što to Sine lavovi i medvedi; uhvati zubima ovoga vola i iskidaj ga na komade; zarij svoje nokte u njegovu kožu; pojedi ovo jagnje sasvim živo, požđeri njegovo meso, još dok je toplo i popij mu dušu zajedno s krvlju, Ti strepiš? Ne usuđuješ se da osetiš kako pod tvojim zubima poduhvata živo meso! Bedni stvore! Najpre ubijaš životinju, a onda je jedeš,,kao da hoćeš da ona dva puta mre! Pa još to nije dosta! Mrtvo ti se mestp još gadi, tvoja ga utroba ne može da podnese. Moraš da ga najpre preobraziš vatrom, moraš da ga kuvaš, pećeš. i zaćinjavaš raznim biljem koje prikriva njegov ukus. Tebi su potrebni mesari, kuvari, prođavei pečenja, ukratko takvi ljudi koji će ubijenoj životinji oduzeti ono što je na njoj strano i tako uvi ti mrtva tela da čulo ukusa, obmanuto tim promenama, ne odbaci ono što mu je neobično i gadno, nego da se uživanjem je ­ de lešine koje bi oko jedva moglo pogledati.61 Iako ovaj odlomak ne spada u moje teme, ipak se nisam mogao ođupreti iskušenju da ga prepišem i držim da mi samo mali broj čitalaca neće na tc.m biti zahvalan. Uostalom, kakav bilo način življenja uveli za decu, pri čemu naravno pređpostavljam da ih privikavate samo na običnu i prostu hranu, pustite ih da jedu, trče i da se igraju do mile volje; tada 61 Knjig I, glava 44,

160

možete biti sigurni đa nikad neće mnogo jesti i da neće patiti od po­ teškoća u varenju hrane. Ali ako ih pustite da gledaju polovinu vre­ mena, i ako im onda pođe za rukom da se otmu vašoj pažljivosti, nađoknadiće štetu svom svojom snagom, ješće dok ne pretovare svoj stomak, ješće dok ne puknu. Naš je apetit prekomeran zato što hoćemo da mu naturimo druga pravila nego što su pravila prirode. Uređujući, propisujući, dodajući ili oduzimajući bez prestanka ne činimo ništa dok najpre ne ođmenmo koliko može podneti naš želu­ dac; ali mi merimo prema našem uobražepju, a ne prema zahtevima našega želuca. Opet se vraćam svojim primerima. Kod seljaka su sanduk za hleb i voćnjak uvek otvoreni, pa ipak đeca, kao ni odrasli, tamo ne znaju s ta je to pokvaren želudac. Ako bi se ipak kad dogodilo đa se koje đete prejede, što ja držim daje nemoguće, ako se bude sleđovalo mome metodu, vrlo ga je lako zabaviti zabavama, koje su po njegovom ukusu, tako da se glađu može iscrpsti do izmenoglosti, a cla i ne pomisli na jelo. Kako je moguće da tako sigurna i tako laka sredstva Izmaknu svima učiteljima? Herodot priča da su Lidijci62 u vreme strahovite gladi, došli na misao đa pronađu igre i drage za­ bave, pri kojima su zaboravljali na svoju glad i provodili po čitave dane ne misleći na jelo.63 Vaši učeni vaspitači možda su već sto pu­ ta pročitali to mesto, a đa im nije palo na um da se ono može lepo primeniti na đecu. Možda će koji od njih iznetl prigovor da dete ne napušta rado svoj ručak da bi išlo učiti svoju lekciju. Dragi moj učitelju, ti imaš potpuno pravo: ja nisam ni mislio na tu zabavu! Ćulo mirisa je za ukus ono što je vid za pipanje. Ono ga izveštava, upozorava kako će na njega delovati ova ili ona supstancija, te ga sklanja da ih traži ili da ih se kloni, već prema utisku što ga unapred dobije. Pričali su mi za divljake đa je osetljivost njihova čula mirisa sasvim drukčija, te da se njihov sud o ugodnim i neu­ godnim mirisima znatno razlikuje od našega. Što se mene tiče, vrlo sam sklon da u to poverujem. Mirisi sami sobom izazivaju slabe osećaje; oni više draže uobrazilju nego čulo, te đeluju više očekiva(Herodot kazuje (I, 94) da su se kroz osamnaest godina jednoga dana igrali, a drugoga jeli.) 63 Stari istoričari puni su mišljenja koja bi se mogla upotrcbitl Čak i onda, kad bi činjenice, na kojima sc one zasnivuju, bilo lažne, AH nažalost, mi ne umorna da izvučemo pravu korist iz istorijc; pre više se gubimo u takozvanoj učenoj kritici. Ako iz neke činjenice možemo izvući pouku, ne treba polagati preveliku važnost na dokazivanje njene istinitosti. Pametni ljudi moraju smatrati istorjju kao niz besa­ na, Čiji je momi vrlo prikladan m ljudsko srce.

161

njem što ga bude, negoli onim što daj«.- Ako je ta predpostavka tačna, onda će i ljudi, čiji se ukus usleđ njihova različitoga načina života razlikuje od ukusa drugih ljudi, morati stvarati sasvim različne sudove o mirisima koji objavljuju ukus, Tatarin mora da mi­ riše s isto tolikim uživanjem kraj koji zaudara na mrtvog konja, kao koji od naših lovaca što miriše napola trulu jarebicu. Osećaji nekorisni za održanje života, kao na primer balzamski mirisi cvetnih leja, moraju biti neprimetni za ljude koji odviše ho­ daju, a d a bi mogli uživati u seta oj u, ili za one, koji ne rade dovo­ ljno. da bi mogli osećati slast odmora. Ljudi, koji su uvek gladni, ne mogu naći velikoga uživanja u mirisima koji ne objavljuju nikakvo jelo. Čulo mirisa je čulo uobrazilje. Kako miris daje veću snagu živ­ cima, mora da mnogo uzbuđuje i mozak, Stoga on trenutno oživljuje, ali iscrpljuje ako traje duže. Dovoljno je poznato njegovo dclovanje u ljubavi. Slatki miris toaletne sohe nije tako slaba zam­ ka, kao što se misli, i ja ne znam đa li treba čestitati ili treba sažaljevati pametna čoveka koji je tako malo osetljiv da ga nikad nije uzbudio miris cvećakoje je nosila na grudima njegova draga. Čulo mirisa stoga ne sme biti sasvim aktivno u ranoj mladosti, kad je uobrazilja, koju je dotle samo mali broj strasti potresao, jed­ va podobna za emociju i kad nemamo još dovoljno iskustva da po­ moću jednoga čula predvidimo što nam obećava drugo. Ovaj zaključak potpuno potvrđuje i iskustvo; priznata je činjenica da je ovo čulo u većine dece još slabo i gotovo tupo. Nije da osećanje kod njih nije isto tako fino, a možda još i finije, nego kod odraslih; nego njih,budući da s tim ne udružuju nikakvu drugu ideju, ne obuzima lako ni osećanje zadovoljstva ni osećanje bola, te ih stoga osećaji mi­ risa niti prijatno uzbuđuju niti vredaju. Uveren sam da ćemo, držeći se strogo ovoga sistema i ne zovući u pomoć komparativnu anatomiju oba pola, lako naći razlog zašto na žene obično jače deluj u mirisi negoli na lj ude. —Tvrđe da divljaci iz Kanade još od najranije mladosti izoštre svoj njuh u tolikoj meri, da iako imaju pse, drže ispod svoga dosto­ janstva da se slure njima u lovu, pošto sami mogu isto tako njušiti. Meni je .ustvari „asno kad bismo nastojali da deca nanjuše svoj ručak, kao što pas nanjuši divljač, da bi nam možda pošlo za rukom da im čulo mirisa usavršimo u istoj meri; ali pravo reći, ja ne vidim kakvu bi im stvarnu korist ovo čulo moglo pribaviti, osim da im do­ kaže svoje odnose prema čulu ukusa. Priroda se već pobrinula za to da nas primora đa se upoznamo s tim odnosima, Ona je delatnost 162

obadvaju čula učinila gotovo nerazdvojnom učinvši njihove ograne susedima I postavivši ih u ustima u tako neposrednu vezu, da ništa ne okusimo a da to u isto vreme ne omirišemo. Žaleo bih samo da se ovi prirodni odnosi ne remete, u cilju da prevarimo dete, prikri­ vajući na primer ugodnim mirisom rđav ukus leka; jer ona je ne­ sklad između oba čula odviše veliki i da bismo ga mogli obmanuti; kako aktivnije čulo ukida dejstvo drugoga čula, to ono ne uzima lek s manjom odvratnošću, Ova-se odvratnost proteže na sve osećaje koji se u isto vreme javljaju u njemu; kad god se povrati slabiji od njih, uobrazilja ga pođseti i na drugi; i najugodniji miris sad se pret­ vara za njega u odvratan, i na taj način nepromišljene opreznosti uvećavaju sumu neprijatnih osećaja na štetu prijatnih. Preostaje mi još da u sledećim knjigama govorim o negovanju neke vrste šestoga čula koje se obično naziva opštim čulom, ali ma­ nje stoga što je ono zajedničko svim ljudima, negoli stoga što ono nastaje iz pravilno uređene upotrebe ostalih čula, te nas poučava o prirodi stvari pomoću ukupnoga shvatanja svih njihovih spoljašnjih pojava. Prema tome, ovom šestom čulu nedostaje posebni organ; njegovo seđište je samo u mozgu, i njegova se čisto unutrašnja opažanja nazivaju opažajima ili idejama. Po broju ovih ideja određuje se opseg našega znanja. Njihova Čistoća i jasnoća čini oštrinu uma; veštinu pomoću koje ih međusobno poređuje, naziva­ mo čdvečjim razumom. Prema tome, ono što ja nazivam senzitivnim ili detinjskim razumom sastoji se u stvaranju prostih ideja sadejstvom mnogih osećaja, dok se ono što ja nazivam intelektual­ nim ili čovečjim razumom, sastoji u obrazovanju sastavljenih ideja sa clejs tvom više prostih ideja. Predpostavimo li, dakle, da je moj metod metođ prirode, i da se nisam prevario u primeni, onda smo doveli svoga učenika kroz zemlju osećaja do granice detinjskoga razuma; prvi korak preko te granice mora biti korak jednoga čoveka. Ali pre nego što udarimo ovim novim putem, bacimo, za trenutak, pogled na onaj što smo ga dosad prevalili. Svako doba, svako stanje života ima svoju odgovara­ juću savršenost* svoju vrstu zrelosti koja mu je svojstvena. Često smo čuli gde se govori o ’'gotovom” čoveku; ali dajte sad da posmatrarno i "gotovo” dete: taj će prizor za nas biti noviji i možda neće bi­ ti manje prijatan. Živovanje smrtnih bića tako je siromašno i tako ograničeno, da nikad nismo uzbuđeni, kad vidimo samo ono što zaista jeste. Samo nam naše uobražavanje pokazuje predmete u lepšem obliku nego što ga oni imaju ustvari; i ako uobrazilja ne daje čar onome što na 163

nas đeluje, mršavo zadovoljstvo, koje imamo, ograničava se na čulni organ, a srce pritom ostaje uvek hladno. Kad je zemlja nakićena da­ rovima jeseni, razastire pred nama bogatstvo kome se naše oko mo­ ra diviti, ali nas to divljenje ne može ganuti, jer potiče više od razmišljanja nego od osećanja. U proleće, naprotiv, kad gotovo golo polje nema nikakva nakita, kad đume još ne pružnu hlada i kad se zelenilo tek počinje javljati, srce nam se razdraga kad posmatramo prirodu. Gledajući kako se priroda opet budi, osećamo kako sami ponovo oživljujemo. Okružuje nas slika radosti. Slatke suze, pratili­ ce svake radosti, koje su uvek spremne da se združe sa svakim ugodnim osećanjem, već su na rubu naših trepavica. Uzalud je pri­ zor berbe živahan, veseo i prijatan, mi ga uvek možemo gledati bez suza u očima. Otkud dolazi ta razlika? Otuda što prizora proleća uobrazilja dodaje još i prizor godišnjih doba koja će potom doći, S nežnim pu­ poljcima, koje oko opala, ona združuje odmah cvetove, plodove i hladovinu, a katkad i tajne koje se mogu kriti u tom hladu. Ona združuje u jednom jedinom trenutku vremena koja sleduju jedno za drugim, te više vidi predmete onakve kakve ih želi nego kakvi će uistinu biti, jer joj stoji na volju da ih bira. U jesen, naprotiv, ne može se dalje videti preko onoga što jest. Ako hoćemo da nam uo­ brazilja dočara sliku proleća, ne da nam zima, i sleđena uobrazilja izdahne u snegu i u mrazu. Stoga za nas daleko više draži ima posmatranje lepe mladosti negoli posmatranje savršenosti zreloga doba. Kad uživamo stvarno u gledanju čoveka? Onda kad uspomena na njegove radnje provodi ispred naših očiju čitav njegov život, te ga, takoreći, pođmlađuje na naše oči. Ako smo primorani da ga posmatramo u stanju u kom se on upravo nalazi, ili da ga tako predstavimo kakav će biti u starosti, pomisao o njegovoj prirodi, koja se kloni svome kraju, uništi svu našu radostiPrizor čoveka koji brzim korakom ide svome grobu ne može u nama izazvati veselo uzbuđenje, jer slika sm ili svemu daje ružan izgled. Ali ako predstavim sebi dete od deset ili dvanaest godina, zdravo i za svoje -’oba lepo razvijeno, ono ne izaziva u meni nikakvu misao koja ne bi Pila ugodna, pa bilo to u pogledu na sadašnjost ili na budućnost. Vidim ga vatrena, živa, vesela, bezbrižna, bez mno­ gih i tegobnih misli šta će biti; živi samo za sadašnjost i uživa pun život u koji kao da hoće da obuhvati i svu svoju okolinu. Tad ga za­ mislim u malo starijem uzrastu i već vidim unapred kako vežba svoja čula, svoj duh i svoje snage koje se u njemu iz dana u dan raz164

vijaju, i za koje ono svaki čas pruža nove dokaze. Posmatram ga kao đete i sviđa ml se; predstavim ga kao čoveka i sviđa mi se još više. Njegova vrela krv kao đa zagreva moju; čini mi se kao da iz njegova života tx meni prelazi novi život ikao đa me njegova živahnost pođmlađuje. Sat izbija; kakva promeria! Smesta se muti njegov pogled, ne­ staje njegove veselosti; zbogom radosti, zbogom nestašne igre! Oz­ biljan i namrgođen čovek uzima ga za ruku i veli mu strogo: "Hajdemo, gospodine!" i odvodi ga. U sobi, u koju su ušli, ugledam knjige. Knjige! Kakav tužan sobni ukras za njegove godine! Siroto dote pušta se đa ga vodi, baca bolan oproštajni pogled na sve što ga okružvge, ćuti i ide sa suzama u očima, koje ne srne da prolije, i sa srcem, punim uzdaha, koje bojažljivo obuzdava, 0 ti, koji se nemaš bojati ničega sličnoga, ti, za koga nijedno vreme života nije vreme mučenja i dosade, ti, koji gledaš bez nespokojstva đa dolazi dan, i bez nestrpljenja da dolazi noć, i koji brojiš svoje sate samo prema svojim razonodama, dođi, moj srećni, moj ljubazni učeniče, i uteši nas svojim prisustvom zbog odlaska onoga bednika; dođi... Eto ga, dolazi; i kako se približava, osećam radost koju vidim kako del i sa mnom. To je njegov prijatelj, njegov drug, to je drug u njegovim igrama kome pristupa. Videće me, potpuno je uveren đa neće dugo ostati bez zabave. Mi nikad ne zavisimo jedan od drugoga, ali se uvek slažemo, i ni s kim nismo radije zajedno ne­ go jedan s drugim. Njegov lik, njegova nošnja, njegovo držanje pokazuju pouzda­ nost i zadovoljstvo. Njegovo lice puca od zdravlja; njegov čvrsti ko­ rak daje mu vid snage. Boja njegova lica, koja uz svu nežnost nema u sebi ničega bolešljivog, ne odaje žensko mekuštvo. Vazđuh i sunce već su mu udarili častan žig njegova pola; njegovi još zaokrugljeni mišići počinju polagano da pokazuju čvršće crte fizionomije; njegove oči, koje istina još ne oživljava žar osećanja, imaju bar svu svoju pri* rodnu vedrinu; još ih nije pomutila dugotrajna tuga, niti su beskraj­ ne suze izbrazdale njegove obraze. U njegovim brzim ali pouzdanim poki'etima vidi se živahnost njegova doba, njegova nepokolebljiva odlučnost i njegovo iskustvo stečeno pomoću mnogostrukih vežbi. Uprkos njegovom otvorenom i slobodnom izgledu, on nije ni drzak ni tašt; njegovo lice, ncgonjeno da se neprestano sagi nje nad knjige, ne pada mu na grudi; nije potrebno da mu se stalno viče: "Gore gla­ vu!" je r ga ni strah m stid nikad nisu nagnali d aje obori. Napravimo mu mesto u skupu! Osmotrite ga, gospodo, pitajte ga sasvim slobodno. Možete biti. pouzdani da vam neće dosađivati ni 165

nametljivošću, ni brbljivošću, ni neskromnim pitanjima. Ne bojte se da će vas sasvim zauzeti i da će zahtevati da se isključivo bavite njim, te ga se više nećete moći osloboditi. Ne očekujte od njega ni Iepe izraze, ni da vam kaže ono što sam mu ja stavio u usta; očekujte od njega samo naivnu i prostu istinu, bez govornih ukrasa, bez izveštačenosti, bez taštine. On će vam priznati rđava dela, koja je počinio ili pomislio, s istom otvorenošću kojom će vam ispričati svoja dobra dela i misli, ne brinući se ni najmanje za utisak koji će učiniti na vas njegovo priznanje. On će upotrebljavati reći u njihovom jednostavnom smislu koji im je dat u njegovoj prvoj nastavi, Obično očekujemo mnogo od đeče, i stalno motamo da se žali­ mo na bezbrojne budalaštine koje gotovo uvek razaiaju naše nade što smo ih zidali na pojedinim svećnim dosetkama koje im slučajno padaju na jezik. Ako moj vaspitanik relko daje povoda takvim nada­ ma, to on neće nikada izazivati ni ovo žaljenje, jer nikad ne izriče zaludnu reč i ne iscrpljuje se u brbljanju, je r zna da niko na to ne okreće glave. Njegove su misli ograničene, ali jasne. Ako ne zna' ništa napamet, zato zna mnogo iz iskustva. Ako slabije čita naše knjige nego koje drugo đete, tim bolje zna čitati u knjizi prirode. Nje­ gov duh nije u njegovomjeziku, nego je u njegovoj glavi. Manje ima pamćenja nego rasuđivanja; govori samo jedan jezik, ali razume ono što kaže; i ako ne kaže baš onako dobro kao drugi, zato je u ra­ du okretniji od njih. On ne zna šta je uvežbanost, Običaj, navika. Ono što je juče učinio nema nikakva uticaja na njegov dosadašnji rad.0'1 Nikad ne sleduje obrascu, ne ustupa ni pred autoritetom ni pred primerom, nego radi i govori jedino po svojoj volji. Stogu ne očekujte od njega ni naučene govore ni proračunate manire, nego uvek veran izraz njegovih ideja i ponašanje koje ističe iz njegovih sklonosti. Naći Ćete da on ima samo mali broj moralnih pojrnova koji še odnose na njegovo sadašnje stanje, dok nema nijedan koji bi se od­ nosio na odnose među ljudima; a na što bi mu oni i služili, budući da dete još nije aktivan član društva? Govorite s njim o slobodi, svo®'5 Draž navike i oti će iz čo.’eku prirođene lenosli, i ova se lenost povećava, čim joj se prepustimo. Što smo već jedanput radili, to ide lakša. Brže idemo ulrvenim putem. Stoga možemo pnm eliti da jc moć navike vrlo velika kod staraca i lenih ljudi, dok je vrlo malena kod mladeži i kod živahih ljudi. Ova mod pristaje samo za slabe duSe, i ona ih iz dana u dan sve više raslabljujc. Jedina po dccu korisna na­ vika jest da se nauče bez muke pokoravati se dužnosti stvari, a jedina po ljude kori­ sna navika jest da sc nauče bez muke pokoravati se razumu. Svaka je druga navika očevidna pogreška.

166

jini, pa čak i o ugovorima, - dotle još ide njegovo razumevanje. On zna zašto mu pripada ono što je njegovo i zašto mu ne pripada ono što nije njegovo. Preko toga on dalje ne zna više ništa. Govorite mu o dužnosti, o pokornosti, on ne zna šta hoćete s tim da kažete; zapo* vedite mu što, neće vas razumeti. Ali recite mu: "Kad bi mi učinio tu ljubav,, odužio bih ti se u zgodnoj prilici"; odmah će se požuriti da vam učini po volji, jer on nema veće žejje nego da proširi svoju moć i da zadobije na vas prava koja su u njegovim očima nepriko­ snovena. Možda štaviše da m.u nije mrsko ni da zauzme izvesno mesto, da se ubraja u nešto, i da nešto vređi, 'Rukovodi li ga međutim, ovaj poslednji razlog, već je prekoračio granice prirode i vi mu niste unapred dobro zatvorili vrata taštine. Ako je pak njemu potrebna kakva pomoć, on će je bez razlike zatražiti od prvoga koga susretne: isto tako od kralja kao od svoga sluge. U njegovim su očima još svi ljudi jednaki. Po formi njegove molbe odmah opažate da je on svestan toga da mu niko nije obave­ zan, Zna da je ispunjenje njegove molbe samo akt uslužnosti. Ali zna i to da čovečnost zahteva da mu se ispunii molba. Njegovi su izrazi jednostavna i lakonski, Njegov glas, njegov pogled, njegovi pokreti kazuju da je naviknut isto tako na uslušenje kao na uskraćenje. U svom ponašanju ne pokazuje puzavu i ropsku pokor­ nost roba, niti govori u zapoveđničkom tonu gospodara, nego poka­ zuje skromno poverenje prema svom bližnjem, plemenitu i dirljivu dobrotu slobodnoga, ali osećajnoga i slabog bića koje moli pomoć ođ slobodnog, ali jakoga i dobrotvornog bića. Ako mu ispunite molbu, neće vam zahvaliti, ali će osećati da ste ga zadužili. Ako mu je odbi­ jete, neće se tužiti, neće navaljivati, jer zna da bi to bilo uzaludno. On neće sebi reći: "Molba mi je odbijena”, nego će reći: "Nije moglo da bude", i kao što sam već rekao, čovek se ne buni protiv nužnosti koju je jednom priznao za tačnu. Pustite ga sama u slobodi; gledajte ga kako radi ne govoreći mu ništa; posmatrajte šta će da čini i kako će da se pritom ponaša. Kako ne mora da pruža dokaz da je slobodan, to on ne čini nikad ništa iz lakomislenosti i samo zato da bi izvršio akt svoje slobodne volje, jer on zna vrlo dobro d aje uvek svoj vlastiti gospodar. On je veseo, okretan, živ; u njegovim pokretima izražava se sva živahnost njegova uzrasta, ali nećete primetiti nijedan jedini koji bi bio besci­ ljan. Ma šta on radio, nikad neće poduzeti nešto što bi nadmašalo njegove snage, jer ih je ispitao, pa ih tačno poznaje. Njegova će sredstva uvek biti uđešena prema njegovim ciljevima i retko će kad raditi, a da ne bude siguran u uspeh. Njegovo će oko biti budno i 167

oštro; on neće trčkarati glupo naokolo i pitati druge o svemu što vi­ di, nego će sSm to ispitivati i potruđiće se da sam nađe.što hoće da sazna, pre nego što bi za to pitao. Zapadne li u nepredviđene nepri­ like, manje će se zbuniti nego ko drugi; ako je s tim skopčana opa­ snost, opet će se manje prepasti. Kako je njegova uobrazilja još neaktivna i kako nije ništa pređuzeto da se ona probudi, on vidi sa­ mo ono što je uistinu tu, tačno prosuđuje opasnost i uvek sačuva hladnokrvnost. Nužnost mu je odviše Često pokazala svoju snagu, a da bi joj se još protivio. On nosi njen jaram od svoga rođenja, stoga je potpuno naviknut na njega i uvek je spreman na sve. Bilo da je zauzet kakvim poslom ili da se zabavlja, njemu je pravo. Njegove su igre njegova zanimanja; među njima ne poznaje nikakve razlike. U sve, što radi, unosi interes koji nas goni na smeh, i slobodu koja nas ugodno dira, jer nam se tim pokazuje pravac njegova duha i opseg njegova znanja. Zar nije gledanje ovoga doba divan prizor? Zar nije krasno, videti lepo dete živa i vesela oka, zadovoljna i vedra vida, otvorena i nasmejana lica, dete, koje igra­ jući se svršava najozbiljnije stvari ili sć s najvećom revnošću preda­ je najbeznačajnijim igrama? Hoćete li sad da sudite o njemu poređivši ga s drugima? Pomešajte ga sa drugom decom i pustite ga da radi šta hoće. Odmah ćete videti koje je ustvari najvaspitanije i koje se najviše približuje savršenstvu svoga doba. Među gradskom decom nijedno nije okretnije od njega; on ih sve nadmašuje snagom. Sa seljačkom decom može se meriti u snazi, dok ih u okretnosti premaša. 0 svemu, što ne prelazi detinju moć shvatanja, on zaključuje, sudi i predviđa bo­ lje nego sva druga đeca. Treba li što poduzeti - trčati, skakati, uklo­ niti s puta teške predmete, podići velike mase, proceniti odstojanja, izumeti igre, odneti nagrade - tada se čini kao da se priroda pokora­ va njegovim naredbama, tako lako zna da sve potčini svojoj volji. On je stvoren da upravlja i da vodi svoje vršnjake: talenat i iskustvo su kod njega mesto prava i mesto autoriteta. Dajte mu kakvo hoćete odeio, kakvo hoćete ime, to nije ni od kakve važnosti, on će svuda biti prvi, svuda će postati vod drugih; oni će uvek osećati njegovu nadmoćnost. Ne tražeći da zapoveda, on će biti gospodar; oni će se pokorav iti, a neće biti svesni toga. ‘ Stigao je do zrelosti detinjstva; živeo je životom đeteta i nije iskupio svoje savršenstvo svojom srećom; naprotiv, oni su se uza­ jamno unapređivali. Dok je jačao razum njegova doba, on je bio srećan i slobodan, koliko je dopuštala njegova priroda.^ Ako srp smrti požnje cvet naših nada što pmo ih u njega polagali, nećemo

morati oplakivati u isto vreme njegov život i njegovu smrt, niti ćemo uvećavati svoje bolove uspomenom na one bolove što smo mu ih zadali; moći ćemo reći sebi: "Bar je uživao svoju mladost; ništa mu nismo uskratili svojom krivicom što mu je priroda dala." Velika je nezgoda ovoga prvog vaspitarvja što je njegova korist jasna samt> ljudima koji jasno vide, dok obične oči vide samo man­ gupa u đetetu koje je vaspitano s tako velikom brižljivošću. Učitelj više ima pred očima svoj vlastiti interes nego interes svoga učenika, On nastoji da dokaže da ne gubi svoje vreme i da valjano zaslužuje novac koji mu se daje. Znanje, što mu ga on daje, lako se da pokaza­ ti, kad god se hoće; malo mu je stalo do toga da li je korisno ono čemu ga ući, ako se samo može lako primetiti. Bez izbora i bez ra­ zlike, on gomila stotinu gluposti u njegovo pamćenje. Kad se radi o ispitu deteta, pozovemo ga da izloži svoju robu; ono je izloži, i mi smo zadovoljni; onda ono opet sveže svoj denjak i odlazi. Moj vaspitanik nije tako bogat, on ne može da izloži robu, jer nema ništa da pokaže do samoga sebe. No dete se, kao ni odrastao čovek, nemože prozreti u jednom jedinom trenutku. Gde su ti posmatrači, što mo­ gu na prvi pogled da uhvate crte koje ga karakterišu? Ima ih, ali ih je malo; i od sto hiljada očeva možda da ni jedan jedini ne spada u taj red. Odviše mnogobrojna pitanja dosadna su i odvratna svakome, a pogotovo deck Već posle nekoliko minuta sustane njihova pažnja; ona više ne slušaju šta ih pita uporni ispltač i odgovaraju još samo nasumice. Ovaj način ispitivanja đece uzaludan je i pedantan; često nam jedna jedina reč, koja im se nehotično omakne, bolje otkrije njizov razum i duh, nego što bi to mogli učiniti drugi razgovori; ali treba na to paziti da im ta reč nije metnuta u usta, ili da ona nije nešto slučajno. Čovek mora sam imati mnogo moći za rasuđivanje da bi mogao proceniti tu moć kod deteta. Slušao sam pokojnoga lorda Hajda gde priča kako je jedan njegov prijatelj, koji se vratio iz Italije posle trogodišnjeg odsustva, hteo da ispita napredovanje svoga sina kome je bilo devet-deset go­ dina. Jedne večeri pođe on sa sinom*i s njegovim učiteljima u šet­ nju po ravnici na kojoj su se zabavljali učenici puštanjem zmaja od hartije. Najednom će otac, onako uzgred, sinu: "Gde može da bude zmaj čiju senku ovđe vidimo?" Bez kolebanja, ne dižući glave, dete odgovori: "Iznad druma." I doista, đodađe lord Hajđ, drum se nala­ zio između nas i Sunca. Na ovu je reč otac zagrlio svoga sina i otišao ne rekavši ni reči, je r je tim završio svoj ispit. Sutradan poslao je vaspitaču odluku o doživotnoj penziji pored njegove stalne plate. 169

Kakav je čovck taj otac! I kakav je čovek rastao u njegovom sinu.05 Maločas navedeno pitanje tačno odgovara tom uzrastu; odgo­ vor je vrlo prost, ali treba uzeti u obzir koliku jasnoću dctinjskoga rasuđivanja on prcđpostavlja! Na sličan je način ukrotio Aristotelov učenik onoga slavnoga konja koga nikakav jahač nije mogao ukro­ titi.00 Kraj druge knjie

66 (Grof od Žitora, kedirmc sin maršala od Bel-Ila.) 66 Rome je dao ovu karakteristiku dvanaestogodišnjega emiia: "Zdrav, jak, okretan đečak, s izvežbanim čulima, dresiran za čisto zemaljsko živovonje; pofruncuženc karaipsko doto Hi pokaraibljcno francusko dete, bez fontazije, bez poezije, bez ljubavi, bez boga." - Ali zato vrednost velikih Rusoovljcvih principa, ili bar prin­ cipa koje je Ruso na j dan originulan način prikazao i razradio, ostaje neokrnjeno i bez obzira na to kako Ih je primenio i kakvo rezultate misli Ruso da jc postigao sa svojim Emilom, a uz to dolazi stotine i stotine opažanja i pojedinosti ne samo u užem vaspitanju nego i u nastavi uopšte, pa i u metodici pojedinih predmeta, Što ostaju stalan kapital pedagogije.

170

TREĆA KNJIGA

lako je doba života do ulaska u mlađićstvo doba slabosti, ipak, dok ono traje, ima jedno doba kada je biće, koje raste, srazmerno ja­ ko, uprkos apsolutnoj slabosti, i to stoga što je prirast snaga pre­ mašio potrebe. Kako sve njegove potrebe još nisu razvijene, to su đečje sadašnje snage potpuno dovoljne đa zadovolje potrebe koje đete Ima, Kao čovek, ono bi bilo vrlo slabo, kao dete, ono je vrlo jako. Otkuda dolazi čovekova slabost? Od nejednakosti koja postoji iznieđujjegove*snage i njegovih želja. Naše strasti čine te smo sla­ bi, je r bi za njihovo zadovoljenje trebalo više snage nego što nam je dala priroda. Stoga umanjite svoje želje, pa ćete uvećati svoje snage; ko može više nego što želi, ima više snage nego što mu je potrebno, i prema tome je vrlo jako biče. To se naročito pokazuje u 111 periodu đetinjstva, o kome sad treba da govorim. Još uvek upotrebljavam izraz đetinjstvo, pošto za to nema prikladnog naziva, jer ako se ovo doba i približava mladićstvu, ipak to još nije doba pol ne zrelosti. U dvanaestoj ili trinaestoj godini dečje se snage razvijaju mno­ go brže nego njegove potrebe. Najžešća, najstrašnija potreba nije se još probudila u njemu. Čak se ni njen organ još nije potpuno razvio, te izgleda, da bi izišao iz svoga nesavršenog stanja, kao da čeka da ga volja na to nagna. Malo osetljivo prema nepogodama vremena i godišnjih doba, dete ih lako podnosi; njegova sve veća unutrašnja toplota služi mu kao ođelo, a njćgov^apetit kao začin. Sve što je hranljivo, dobro je za njegovo doba, Ako je sanjivo, ono se pruži na zemlju i spava. Svuda je okruženo svim što mu je potrebno. Još ga ne muči nikakva izmišljena potreba, niti se upravlja prema tuđem mnjenju. Ne samo da je u stanju da bude dovoljno samo sebi već ima više snage nego što mu je potrebno. Ali to je jedino vreme u njegovom životu kad će se nalaziti u tom povoljnom položaju. Već zamišljam kakav će mi se prigovor učiniti. Istina, niko neće tvrditi da dete ima više potreba nego što mu ih ja dajem, ali će se poricati da ono ima snagu što mu je ja pripisujem. Niko neće uzeti u obzir da ja govorim o svom vaspitaniku, a ne o onim lutka171

ma lutalicama koje putuju iz sobe u sobu, obrađuju zemlju u saksi­ jama i nose sa sobom bremena hartije. (Prigovoriće mi se da se muška snaga pojavljuje samo u doba zrelosti; da samo životni duho­ vi, koji se stvaraju u sudovima podešenim za to i šire po ćelom telu, mogu dati mišićima onu čvrstinu i delatnošt, onu jačinu i ela­ stičnost koje su izvor prave snage. To je međutim samo kabinetska filozofija; ja se sa svoje strane pozivam na iskustvo. Vidim na vašim imanjima kako odrasli mladići obrađuju zemlju, kopaju, oru, tovare vinsku burad, upravljaju kolima kao njihovi očevi. Kad ih ne bi iz­ davao ton njihova glasa, držali bismo ih za ljude. Čak i u našim gra­ dovima mlađi radnici, kao kovači, alatljičari, potkivači, gotovo su isto tako snažni kao njihovi majstori, i ne bi bilo mnogo neveštiji, da su na vreme bili izvežbani. Ako ima razlike, a ja dopuštam da je ima, ona je, opet kažem, daleko manja od razlike između divljih požuda jednoga čoveka i ograničenih želja jednoga đeteta. Uosta­ lom, ovde nisu samo u pitanju fizičke snage nego naročito snaga i sposobnost duha koji te snage dopunjuje i vodi, Ovo vreme, u kome individua razvija više snage nego što zahtevaju njene, želje, istina, nije vreme njene najveće apsolutne snage, ali je, kao što sam već rekao, vreme njene najveće relativne snage. To je najskupocenije vreme života, vreme koje se samo jednom pojavljuje; vreme vrlo kratko, i, kao što će se kasnije vi doti, tim kraćet ukoliko nam je više stalo da ga iskoristimo kako valja, Sta će, dakle, moj Emil da radi s ovim suviškom sposobnosti i snaga, koji sad premašuje njegove potrebe, i koji će mu kasnije ne­ dostajati? Nastojaće da ga upotrebi da postigne sve ono, što mu jed­ nom u trenutku potrebe može biti od koristi. On će, takoreći, sačuvati za budućnost suvišak svoga sadašnjeg bića. Snažno dete stvoriće zalihe za slaba čoveka. Ali ih neće staviti ni u magacine ni u sanduke koje mu mogu ukrasti, ni u žitnice koje mu ne pripada­ ju. Da bi svoju tekovinu prisvojio u pravom smislu reči, mora je smesti ti u svoje mišice, u svoju glavu, ukratko u samoga sebe. To je, dakle, vreme rada, nastave, obrazovanja: i nemojte pritom smetnuti s uma da ga ja nisam samovoljno odabrao, nego da ga je sama pri­ roda označila. Ljudsko zn, nje ima svoje granice; čovek ne samo da ne može sve znati nego ne može čak u celini preći i ono malo što ostali ljudi znaju. Budući da je suprotnost svake pogrešne tvrdnje istina, broj istina je isto tako neiscrpan kao i broj zabluda. Od važnosti je, da­ kle, da se učini izbor kako u nastavnom gradivu tako i u vremenu, koje je najprikladnije za učenje toga gradiva. Jedan deo znanja koje 172

smo u stanju da usvojimo lažan je, drugi je beškoristan, a treći opet služi samo za to da pothranjuje oholost onoga koji gaje stekao. Sa-, mo jedan mali deo znanja, što uistinu doprinosi našem blagostanju, zaslužuje da za njim teži pametan čovek, pa dosledno tome i dete od koga hoćemo da postane pametan ćoveki. Ne radi se o tome da zna­ mo sve, nego samo ono što je korisno. Iz ovoga malog dela treba opet izuzeti još istine čije razumevanje zahteva već potpuno razvijen razum; one istine koje pretpostav­ ljaju poznavanje odnosa među ljudima, do kojih dete ne može doći; najzad one istine koje, ma da su same po sebi tačne, mogu navesti neiskusnu dušu da stvara pogrešan sud o drugim predmetima. Na taj smo način ograničeni na vrlo uzan knig stvari prema obilju stvari u svetu; ali uprkos tome taj krug je neizmerno polje za sposobnosti dečjega duha. 0 tajno ljudskoga razuma, koja se drska ruka usudila da se dotakne tvoje koprene? Koliko bezdani vidim gde naše tašto znanje otvara oko ovoga nesrećnog dečka! G ti, koji ćeš ga voditi po ovim opasnim stazama i koji ćeš ispred njegovih očiju dići sveti zastor prirode, dršći! Osiguraj se najpre dobro za njegovu i za svoju glavu; uvek strepi da jednoga ili drugog, a možda i obojicu, ne uhvati vrtoglavica. Boj se primamljivoga Čara laži i opijajučega daha oholosti. Uvek, uvek imaj na umu da neznanje nikad nije donelo štetu, da je jedino zabluda škodljiva, i da do zablude ne dovodi ono što ne znamo, nego ono što držimo da znamo. Napredovanje vašega vaspitanika u geometriji može vam služiti kao probni kamen i merilo za razvitak njegova duha. Ali čim on bude u stanju da razlikuje korisno od nekorisnoga, milno je da ga s velikom obazrivošću i veštinom uvedemo u spekulativne studi­ je. Hoćete li, na primer, da on traži srednju proporcionalu između dve linije, uđesite tako da ga najpre doveđete na misao da konstruiše kvadrat koji je jednak datom pravougaoniku: treba li da naše dve aredpje proporcionale, neka se najpre zainteresuje za za­ datak o udvajanju kuba iid. Vidite kako se postepeno približujemp moralnim pojmovima koji nas uče da razlikujemo dobro od zla, Do ovoga časa poznavali smo zakon nužnosti: sad već obraćamo pažnju i na ono što je korisno, a uskoro ćemo govoriti i o onome što je pri­ stojno i dobro. Jedan te isti nagon oživljuje razne čovekove sposobnosti. Delovanju tela, koje teži da se razvija, sleduje đelovanje duha koji nastoji da se pouči. U početku su deca samo nemirna, zatim su ra­ doznala; i ta je radoznalost pokretač u doba do koga smo sad stigli. Razlikujemo uvek naklonosti koje leže u prirodi od onih koje imaju 173

izvor u predrasudama. PostoiLmžiida za znanjem koia se-osniva-samo.na želji da.važimctkao učeni ljudi: a ima i jedna druga što nasta­ je iz čoveku prirođene radoznalosti koja se proteže na sve što ga može više ili manje interesovati. Prirođena čežnja za blagostanjem i nemogućnost da je potpuno zadovolji goni čoveka da bez prestanka traži sredstva da joj odgovori. To je prvi princip radoznalosti, prin­ cip prirodan za ljudsko srce, i njegov razvoj ide uvek uporedo s jača­ njem naših strasti i našega znanja. Predstavite sebi jednoga filozofa koji je sa svojim instrumentima i knjigama prognan na neko pusto ostrvo i koji sa sigurnošću zna da tu mora usamljen provesti osta­ tak svojih dana. Teško da će se on brinuti za sistem sveta, za zako­ ne privlačnosti ili za diferencijalni račun. Možda nikada više u svom životu neće otvoriti ni jednu jedinu knjigu; ali nipošto neće propu­ stiti a da ne ispita svoje ostrvo do poslednjega kutka, pa ma kako bi­ lo veliko. Izbacimo stoga iz naše prve nastave takva znanja za koja čovek od prirode nema interesa i ograničimo se na ono za kojima instinktivno težimo. Zemlja je takvo ostrvo za ljudski rod. Sunce je predmet koji nam najviše upada u oči. Čim prestanemo da se isključivo bavimo samim sobom, naša će piva posmatranja biti upravljena na Zemlju i na Sunce. Ustvari i fdozofija se gotovo svih divljih naroda bavi je­ dino zamišljenim podelama Zemlje i božanstvom Sunca. Kakav skok! možda će ko reći. Maločas smo se bavili samo onim što se tiče nas, onim što nas neposredno okružujue; i najed­ nom prelazimo cco svet i stvaramo se na krajnjim granicama visine! Ovaj je skok posledica prirasta naših snaga i naklonosti našega du­ ha. U stanju slabosti i nemoći usredsređuje nas briga za samoođržavanjem u nama samima; u stanju moći i snage goni nas želja da se raširimo izvan, nas te čini da letimo koliko je moguće dalje. Ali kako nam je intelektualni svet još nepoznat, naša misao ne dopire dalje negoli naše oči, i naš se razum širi samo prostorom što ga on meri. Pretvorimo svoje osećaje (opažaje) u pojmove, ali ne skačimo odmah s čulnih predmeta na intelektualne. Pomoću pivih moramo doći do ovih drugih. Kod pivih operacija duha moraju čula uvek da budu njegovi vođi. Neka -svet bude godina knjiga, a samo činjenice neka budu nasta\ i. Dete koje čita ne misli, sav njegov duševnFfad Ograničava’se na čitanju; ono ne teče znanje nego uči samo reči. Obratite pažnju svoga vaspitanika na pojave u prirodi, pa ćete ga odmah učiniti radoznalim, ali da biste držali u zapetosti njegovu radoznalost, nemojte se nipošto žuriti da je zadovoljite. Postavite mu pitanja koja odgovaraju moći njegova shvatanja, pa neka on 174

sam nađe odgovore. Na svome znanju on ne sme zahvaljivati vašoj nastavi, nego ono mom da bude posledica vlastitoga opažanja i raz­ mišljanja, on ne sme znanje da nauči, nego mora da ga pronađe. Ako ikad u njegov duh stavite autoritet umesto razuma, nikad više neće sam razmišljati; onda će biti šarao igračka tuđih mnjenja. Vi imate nameru da poučavate dete geografiji i toga radi mu donosite globuse, planetarije i karte, Koliko veslačkih sprava! Čemu sva ta slikovita prikazivanja? Zašto mu najpre ne pokažete sam piedmet, da bar zna o čemu mu govorite! Jedne lepe večeri poći ćemo u šetnju do mesta koje ima pogo­ dan položaj, gde će nam potpuno slobodan horizont omogućiti da ja­ sno posmatramo zalazak Sunca i da zapamtimo predmete pomoću kojih ćemo opet moći naći mesto njegova zalaska. Idućega jutra vratićemo se na isto mesto pred Sunčeva izlaska da se nadiš.emo čista vazduha, Plamene strele, koje ono baca pred sobom, objavljuju njegovo približavanje. Požar se širi i sav se istok čini kao da je u pla­ menu: pri tpm oblesku očekujemo Sunce mnogo ranije nego što će se ono pojaviti. Svaki čas mislimo da ćemo ga ugledati; najzad ga ugledamo. Blistava tačka izbije munjevito i odmah ispuni čitav prostoi, zastor pomrčine pobledi i padne. Čovek prepozna svoj zavičaj i vidi da jelepši. Zelenilo je u toku noći dobilo novu svežinu; novopostali dan koji ga osvetljava, prvi zraci koji ga pozlaćuju prikazuju ga pokrivena blistavom rosom od koje se odbijaju svetlost i boje. Ptice se skupljaju u horove i zajednički pozdravljaju oca života. Ni jedna jedina ne ćuti u tom trenutku. Njihovo još tiho cvrkuta nje nužnije je i slađe negoli u toku dana; u njemu se oseća čežnja mirnoga buđenja. Ova mnogostruka uživanja izvode na čula utisak svežine koji kao da prodire do dna duše. Četvrt Časa, koliko traje čarobni prizor, ima u sebi čara kome niko ne može odoleti: pred tako ve­ ličanstvenim, tako divnim, tako slatkim prizorom niko ne može ostati hladan. Učitelj želi da probudi u detetu,-ushićenje koje sam oseća; smatra da će ga ovo obuzeti ako ga upozna na osećanja koja obuzi­ maju njega samog. Čista glupost! Taj prirodni prizor živi u srcu iskusna čoveka; ako hoćemo da ga vidimo, moramo ga osetiti. Detc opaža predmete, ali ne može da primeti odnose u kojima se oni međusobno nalaze, ne može da razume slatku harmoniju njihova delovanja. Da bi dete osetilo celokupan utisak koji je posledica svih tih pojedinih utisaka, potrebno mu je iskustvo koje ono još nije ste­ klo, potrebna su mu osećanja koja još nije osetilo. Ako odavno nije prelazilo suvim ravnicama, ako mu vreli pesak nije pržio noge, ako 175

ga još nije gušila zagušljiva vrućina sunčanih zrakova koje odbijaju stene, kako će onda ono moći uživati u okrepljujućoj svežini lepoga jutra? Kako će onda miris cveća, čar svežega zelenila, vlažne isparavanje rose, meki i elastični hod po rudini zaneti njegova čula? Kako će ptičja pesma probuditi u njemu osećanje pohote, ako su mu još nepoznati akcenti ljubavi i uživanja? - Kako će da pozdravi oduševljeno osvit tako lepog dana, ako njegova uobrazilja još nije u stanju da mu naslika radosti kojima se može ispuniti taj dan? I ka­ ko će ga najzad raznežiti lepota prirodnoga prizora, ako ne zna koja se ruka pobrinula da ga nakiti? Ne držite detetu govore koje ne može razumeti. Poštedite ga od opisa, rečitosti figura i poezije. Sad se ne radi o obrazovanju osećanja i ukusa. Budite i dalje jasni, jednostavni i hladni. I suviše će rano doći vreme kad ćete morati da govorite drukčije. Vaspitan u duhu mojih načela, naviknut da sva pomoćna sred­ stva nalazi u samom sebi i da nikad od drugih ne traži pomoći pre nego što uvidi svoju nemoć, Emil će svaki novi predmet, koji ugle­ da, dugo ispitivati ne govoreći ništa. On je navikao da razmišlja i da drugima ne dosađuje pitanjima. Zadovoljite se, dakle, tim da mu pokažete predmete u pravo vreme; zatim, kad vidite d a je njegova radoznalost dovoljno zaposlena, nastojte da mu pomoću kakvog la­ konskog pitanja pokažete put kako će je zadovoljiti. Pošto ste u toj prilici tačno razmotrili izlazak Sunca, pošto ste mu pokazali na istoku brda i druge susedne predmete, i pošto ste ga pustili da o tom naklapa do mile volje, poćutite nekoliko trenutaka kao čovek koji je utonuo u duboko razmišljanje, a ona mu recite: "Upravo razmišljam daje Sunce sinoć ovde zašlo, i da je jutros ovde granulo. Kako je to moguće?" Ništa više nemojte dodati. Ako vam bude postavljao pitanja, nemojte mu odgovarati na njih. Govorite o drugim stvarima. Prepustite ga samom sebi, i budite uvereni da će on o tom razmišljati. Da se dete navikne da bude pažljivo rđ a kakva upadljiva istina čini na njega utisak, treba da mu ona stvori nekoliko nemirnih da­ na, pre nego što je otkrije. Ako je ono na taj način ipak ne shvati ka­ ko treba, postoji sredstvo da mu je učinimo još upadljivijom, a to je sredstvo u tome đ \ obrnemo pitanje. Ako ne zna kako Sunce stigne od svoga zalaska do svoga izlaska, zna bar kako prevali put od svoga izlaska do svoga zalaska; već mu njegove oči to kažu. Stoga gledajte da mu prvo pitanje objasnite pomoću drugoga. Ako vaš učenik nije potpuno glup, ne može mu izmaći analogija koja je odviše jasna. To je njegova prva lekcija iz kosmografije. 176

Kako mi uvek idemo polagano od jedne čulne predstave do druge, kako se dugo upoznajemo s jednom pre nego što pređemo na drugu, i kako nikad ne gonimo svoga učenika da bude pažljiv, to će proći dugo vremena od one prve lekcije do poznavanja Sunčeva toka i oblika Zemljina. Kako pak sva prividna kretanja nebeskih tela po­ tiču od istoga uzroka, i kako prvo opažanje vodi svima ostalim, tre ­ ba manje napora, iako više vremena, da dođemo do dnevnoga okretanja do proračunavanja pomračenja, negoli da shvatimo kako nastaje dan i noć. budući da se Sunce okreće oko Zemlje, to ono opisuje krug, a svaki krug, kao što već znamo, mora imati središte. Ovo se središte ne može videti, jer se nalazi u Zemljinoj unutrašnjosti, ali možemo označiti na površini dve međusobno suprotne tačke koje mu odgo­ varaju. Štap, koji bi prolazio kroz ove tri tačke, i koji bi bio pro­ dužen s obadve strane do neba, predstavljao bi osovinu sveta i Sunčevog dnevnoga kretanja. Okrugla čigra, koja se vrti na svom ši­ ljku, predstavlja nebo kako se okreće oko svoje osovine; oba čigrina vrha predstavljaju polove.1 Detetu će biti vrlo prijatno da upozna jedan od tih svetskih polova. Pokažem mu ga u repu Maloga Medveda. Eto zabave za noć.12 Malo pomalo sprijateljimo se sa zvezdama, i iz toga se rodi prva želja da upoznamo planete i da posmatramo konstelacije. Posmatrali smo na Ivanjdan Sunčev izlazak; videćemo ga i o Božiću ili koga dragog lepog zimskog dana, jer kao što je poznato, mi nismo lenji, i za nas je igra prkositi hladnoći. Pobrinuću se da se ovo drugo posmatranje izvrši na istom mestu na kom smo obavili prvo; i, ako pokažem samo nešto veštine u tom pripremanju, moraće jedan ili drugi od nas da vikne: "Ah, kako je to čudnovato! Sun­ ce više ne izlazi na istom mestu! Još su ovde naši stari znaci, a sad je ono odande granulo", itd. Dakle, ima letnji i zimski istok itd... Sad si ti, mladi učitelju, na pravom putu. Ovi će primeri biti dovoljni da nađeš najbolji metod kako ćeš valjano da pređaješ o nebeskom k ru­ gu, naime tako, da znanje o svetu crpeš iz samoga sveta, i znanje o Suncu iz samoga Sunca. Uopšte, drži se načela da nikad ne stavljaš znak namesto stva­ ri, osim kad je nemoguće da je pokažeš, jer znak zauzme svu deti1 Toton rond - okruglu čigra. Ruso zamišlja da jc kroz nju probijen ekser koji prolazi kroz srudiSlo i izlazi nu obu siranu; na jodnomu kruju oksoru čigru sc vrli, drugi jc okrenut gore. 2 V. II knjigu, str. 153 i dulje.

177

nju pažnju, te učini da ono potpuno zaboravi stvari koju predstavlja taj znak. Planetarij um je, po mom mišljenju, rđavo konstruisana i u netačnim srazmerama izvedena sprava. Ona zbrka od krugova i čud­ nih figura, koje se na njoj nalaze, daju joj izgled čarobnjačke knjige koja mora da zaplaši đečji duh. Zemlja je premalena, krugovi su preveliki i odviše mnogobrojni; neki od njih, kao krugovi godišnjih vremena, potpuno beskorisni. Svaki je krug širi od Zemlje; debljina kartona daje im izgled telesnosti,- što lako može izazvati krivo miš­ ljenje kao da oni predstavljaju prstenaste mase koje stvarno posto­ je; i kad kažete detetu da se ti krugovi samo zamišljaju, nedostaje mu razumevanje za ono što vidi i ništa više ne shvata. Nikad ne umemo da se postavimo na mesto dece; umesto da uđemo u njihove ideje, mi im pozajmljujemo svoje, i sledujući stal­ no svojim vlastitim zaključcima, gomilamo s redovima istina u njegovoj glavi samo besmislenosti i zablude. Postoji prepirka da lije bolji analitički ili sintetički metod pri učenju naukii. Ali nije uvek potrebno da biramo između ta dva me­ toda. Katkad se pri jednom te istom istraživanju mogu spojiti oba metoda, te možemo voditi dete pomoću nastavnog metoda, dok ono drži da samo analizuje. Kad bi se na taj način oba istovremeno •upotrebljavala, oni bi uzajamno služili jedan drugom kao dokaz. Dete bi u isto vreme polazilo sa dve suprotne tačke, ne pomišljajući da prelazi isti put i bilo bi veoma iznenađeno, kada bi došlo na istu tačku, a to iznenađenje bi moglo biti samo vrlo prijatno. U geografi­ ji bih, na primer, pošao s obe njene krajnje tačke, i spojio bih s uče­ njem o obrtanju Zemlje merenje njenih pojedinih delova, pri čemu bih počeo sa zavičajem. Dok dete proučava nebeski krug i na taj se način, takoreći prenosi na nebo, vratite ga na Zemlju i na njenu podelu, i najpre ga upoznajte s njegovim boravištem. Njegove će dve prve polazne tačke u geografiji, koje mora tačno poznati, biti grad u kome stanuje i poljska kuća njegova oca; zatim će doći mesta koja se nalaze između njih, onda će sledovati reke u susedstvv a najzad će doći na red položaj Sunca i način orijentisanja. Tu ie sve spaja. Dete mora samo da načini kartu sve­ ga toga, koja će biti vrlo jednostavna, i koja će ispočetka sadržavati samo dve spomenute polazne tačke, kojima će malo pomalo dodava­ ti ostale, po redu, kako bude saznavalo ili procenjivalo njihov po­ ložaj i njihovu udaljenost. Možete već iz toga videti, kakvu smo mu prednost ranije pribavili tim što smo mu izvežbali vid. 178

Uprkos svemu tome, nemu sumnje, treba dote malo voditi, ali vrlo malo, i to tako da to ono ne oseti. Ako se prevari, pustite ga i nemojte nipošto ispravljati njegove pogreške; pričekajte ga mirno, dok bude u stanju da ih samo uvidi i ispravi, ili bar udesite tako da ih u zgodnoj prilici mora oseti ti. Kad se nikad ne bi prevarilo, ne bi naučilo dobro shvatati. Uostalom, ne radi se o tome da tačno pozna­ je topografiju Zemlje, nego o tome da poznaje sredstva pomoću ko­ jih će se poučavati u njoj, Nije važno to da li ono ima karte u glavi, već da li dobro shvata ono što one predstavljaju i da li ima jasan po­ jam o veštini pomoću koje se one grade. Već vidite razliku između znanja vaših učenika i neznanja moga učenika. Oni poznaju karte, a ovaj ih pravi. Na taj način opet dobivamo nove ukrase za njegovu sobu. Uvek imajte na umu da duh moje nastave nije u tome da dete nauči mnogo stvari, nego u tome, da u njegovu glavu usadim samo tačne i čiste pojmove. Kad Emil ne bi baš ništa znao, to ne bi mnogo značilo, samo neka ne pada u zablude; i ja samo stoga upoznajem njegov duh s istinama da bih ga sačuvao od zabluda koje bi inače zauzele njihovo mesto. Razvijanje razuma i moći rasuđivanja na­ preduje polagano, dok predrasude dolaze jatomice: i upravo od ovih ga treba sačuvati. Ali ako posmatrate nauku samu po sebi, ulazite u more bez dna, bez obala, puno grebena, iz koga više nikad neće izaći. Kad vidim čoveka koji se, obuzet ljubavlju prema znanjima, daje zavesti njihovim čarima i koji, ne znajući da se zaustavi, trči od jednoga znanja drugome, čini mi se da gledam dete koje sabira ško­ ljke na morskoj obali i u početku ih požudno grabi; zatim, dovedeno u iskušenje pojavom dugih školjki, jedne opet baca a druge uzima, dok najzad, pretovareno njihovom množinom i dovedeno u nemo­ gućnost da dalje bira, ne baci sve i vrati se prazno. Za vreme prvih godina đetinjstva vreme je sporo prolazilo; bo­ jeći se da ga rđavo ne upotrebimo, gledali smo samo da ga utrošimo. Sad je sasvim obratno, jer nemamo dovoljno vremena da učinimo sve što bi bilo korisno. Imajte u vidu da se približuju strasti i da će im vaš učenik,sčim zakucaju na vrata, pokloniti potpunu pažnju. Mirno doba razumevanja traje tako malo i prođe tako brzo, mora biti iskorišćeno za tako mnogo drugih potrebnih stvari, da bi bilo upi'avo ludost zahtevati da ono bude dovoljno da dete učinimo učenim. Ne radi se o tome da ga poučavamo u naukama, nego o to­ me da mu otvorimo volju za njih i da mu pružimo metode za njihovo izučavanje, čim se jače razvije ta volja. Ovo je začelo teme­ ljno načelo svakog dobrog vaspitanja. 179

Sad je takođe pravo vreme da dete malo pomalo priviknemo da jednom istom predmetu poklanja neprekidnu pažnju; ali ta paž­ nja nikad ne sme biti iznuđena, nego mora uvek poticati iz vlastito­ ga zadovoljstva i ljubavi. Brižno treba paziti da ona detetu ne bude na teret ili da ne izazove kod njega dosadu. Držite stoga uvek otvo­ rene oči, i, ma šta da bude posleđica toga, ostavite sve, pre nego što mu postane dosadno, jer nikad nije toliko važno da ono nauči nešto, nego j e, naprotiv, važno da ništa ne čini protiv svoje volje. Ako vam dete postavlja pitanja, odgovorite mu samo toliko ko­ liko je potrebno da se podržava njegova radoznalost, a ne da se pot­ puno zadovolji. Naročito prestanite smesta kad vidite da ono ne pita zato da bi se poučilo, nego samo zato da bi bulaznilo i da bi vas uznemiravalo glupim pitanjima, je r onda je jasno da njemu nije stalo do same stvari, nego jedino do toga da vas gnjavi svojim pitanjima. Pritom moramo poklanjati manje pažnje rečima što ih ono izgova­ ra, negoli pobudi koja ga goni na govor. Ova opomena, kaplje dosad bila manje potrebna, postaje veoma važna čim dete počne da s&mo rasuđuje. Postoji lanac opštih istina, pomažu koga se sve nauke vezane zajedničkim principima i postepeno se razvijaju, Toga se lanca drže filozofi; ali ovđe nije reč o njemu. Ima, međutim, još jedan drugi, sa­ svim različan od toga prvog, po kome svaki pojedini predmet nužno povlači za sobom drugi i uvek upućuje na onaj koji dolazi za njim. Taj red, koji neprekidnom razđoznalošću održava budnu pažnju ko­ ju zahtevaju svi ti predmeti, jest onaj red koga se drži većina ljudi i koji je naročito potreban za đecu. Da bismo se pri sMciranju svojih karata mogli orijentisati, morali smo povući meridijane. Dve tačke preseka između jednako velikih senki ju tra i večera pružaju izve* slan meridijan za trinaestogodišnjega astronoma. Ali se ovi meridi­ jani otiru; treba vremena da bismo ih povukli. Oni nas primoravaju da neprestano radimo na istom mestu. Toliki trud, toliko napreza­ nje morali bi najzad dosaditi detetu. Mi smo to pređviđeli, pa stoga već unapred pređuzimamo mere. Evo opet sam se upustio u opširne i podrobne pojedinosti. Već čujem, dragi čitaoci, vale gunđanje, ali mu ja prkosim. Ne mogu da žrtvujem vašoj ne jtrpljivosti najkorisniji deo ove knjige. Resite se kako ćete se poneti prema mojoj opširnosti, jer, što 'se mene tiče, ja sam već stvorio svoju odluku na vaše primcdbe. Već odavno smo ja i moj učenik opazili da ćilibar, staklo, crve­ ni vosak i razna druga tela, kad ih istrljamo, privlače slamke, dok druga nemaju toga svojstva. Slučajno nađemo jedno telo koje ima 180

još neobičniju osobinu, naime da na izvesnom odstojanju, a još pri­ tom neistrljano, privlači železnu strugotinu i druge železne koma­ diće. Koliko nas vremena ovo svojstvo zabavlja i da u tom ništa više ne vidimo! Najzad otkrijemo da ga dobije čak i železo, kad po­ vučemo po niemu magnetom u izvesnom pravcu. Jednog dana posetimo vašar . Mađioničar privuče jednim komadićem hleba patku od voska koja pliva u lavoru punom vode. Uprkos našem velikom iznenađenju, ipak ne držimo da imamo posla s čarobnjakom. Kako smo već često puta bili iznenađeni radnjama, čije uzroke ne pozna­ jemo, ne žurimo sa da stvorimo sud, nego ostajemo mirno u svom neznanju, dok nam se ne pruži prilika da ga se oslobodimo. Vrativši se kući, budući da smo neprestano razgovarali o patki na vašaru, dođemo na misao da podržavamo tu majstoriju. Uzme­ mo dobro namagnetisanu iglu i uvijemo je u beli vosak komo, kako najbolje znamo, damo oblik patke, tako da je igla prolazila korz svu dužinu tela, a vrh joj bio ključ. Sad stavimo patku na vodu, primaknemo joj kariku od ključa i vidimo s lako shvatljivom radosti kako naša patka ide za ključem upravo onako, kao što je ona patka na vašaru išla za komadićem hleba. Drugi će nam se put pružiti prilika da posmatramo u kom će se pravcu zaustavljati patka na vodi, kad je pustimo na miru. Kako smo sad potpuno zauzeti svojim predme­ tom, ne tražimo ništa više. Još iste večeri vratimo se na vašar s pripravljenim komadom hleba u džepu, i čim je mađioničar izveo svoju majstoriju, reče mu moj mali naučnik, koji je jedva mogao savlađivati, da ta majstorija nije teška i da je on može isto tako izvesti. Mađioničar ga uze za reč, Smesta on izvuče iz džepa hleb u kom je bio skriven komadić železa. Dok se približavao stolu, srce mu je lupalo. Gotovo dršćući pri­ nce je hleb patki; ona dotle k hlebu i stade ići za njim. Octe k riknu od radosti i poče veselo poskakivati. Na pljesak i klicanje sakupljene svetine počeloje gubiti svest; bilo je izvan sebe. Preneraženi mađio* ničar ipak mu pristupi da ga zagrli i da mu Čestita. Zamoli ga da ga i sutra počasti svojim prisustvom, dodavši đa će se pobrinuti da se okupi još više sveta koji će pljeskati njegovoj veštini. Moj mali3 3 Ništim sc mogao uzdrtuLi da so no nasmejem kud sam čitao kritiku g. Forme-a o ovoj maloj anegdoti. "Taj mađioničar", veli on, "koji zamera dctetu Sto že li« njim du sc takmiči 1 čita zato sasvim ozbiljno njegovom učitelju bukvicu, stvorenje je i/, sveta Emila'. Duhoviti g. Forme nije mogao predpostavjtl du jo ova mula scena bila udešena, i du jo mađioničar bio naučen kako ćc odigrati ulogu; jer, dakako, ja to nisam izrično rekao. Ali koliko sam već puta zato izjavio da ju ne pišem za ljude ko­ jima sc sve moru kazati.

181

prirodnjak, uzoholivši se, hteo je da izbvblja svoju tajnu; ali sam mtv ja smesta zatvorio usta i odveo sam ga, obasutog pohvalama. Dote broji sa smcšnim nestrpljenjem minute do sutrašnjega dana. Ono poziva sve koje susreće. Zelelo bi da ćelo čovečunstvo bu­ de svedok njegove slave. Ne može da dočeka sat i htelo bi da ga pre­ teče. Formalno letimo mestu sastanka; dvorana je već puna. Pri ulazu srce mu obuzima radost. Druge majstorije imaju da prethode; mađioničar nađmaša samog sebe i izvodi stvari koje zadivljuju. Do­ te ne vidi ništa od svega toga. Nemirno je, znoji se i jedva može da diše. Provodi vreme pipajući u nestrpljenju drhtavom rukom koma­ dić hleba u džepu. Najzad dođe red na njega; mađioničar to svečano objavi publici, .Emil, nešto zbunjen, istupi i izvuče svoj hleb... Ali kakva promena stvari! Patka, koja je juče bila tako pitoma, danas je podivljala. Umesto da okrene kljun hlebu, ona mu okreće rep i beži; uklanja se hlebu i ruci, koja mu ga pruža, istom brižljivošću kojom je pre išla za njima. Nakon hiljadu uzaludnih i redovno ismejanih pokušaja dete se počne tužiti da ga varaju, da su mu mesto prve podmetnuli drugu patku, i zatraži od mađioničara da on privuče ovu. Bez ijedne reći, mađioničar uze komadić hleba i pruži ga patki. Patka odmah pođe prema hlebu i stade plivati za rukom koja je iz­ micala. Sad dete uze isti komadić hleba, ali ne samo da nije postiglo bolji uspeh nego pre, već je, naprotiv, moralo gledati kako mu se patka ruga i beži naokolo po lavoru. Najzad se udalji potpuno zbu­ njeno i nije se više usuđivalo da se izlaže grohotnom smehu pu­ blike. Sad mađioničar uze komadić hleba koji je dete donelo i postiže isti uspeh kao i sa svojim. Pred svom publikom izvadi iz njega železo; novi grohot na naš računi Polom privuče patku samim hleborn kao i pre. Isto je učinio s drugim komadom hleba što ga je pred svi­ ma odrezala tx*eća ruka, štaviše, postigao je isti rezultat svojom ru ­ kavicom i vrhom svoga prsta. Najzad on dođe nasred sobe i objavi onim svečanim tonom koji je svojstven takvim ljudima da će se pat­ ka isto tako pokoravati njegovu glasu kao njegovim pokretima. Sta­ de joj govoriti, a rn a g a je slušala; zapovedi joj da pliva desno, i ona pođe nadesno, nai edi joj da se vrati natrag, i ona se vrati, reče joj da se okrene, a ona se okrenu. Čim bi izrekao zapoveđ, smesta bi je ona izvršila. Iskrali smo se neopaženo i zatvorili se u svoju sobu ne objavivši svetu svoj uspeh, kao što smo nameravali. Sutradan ujutro neko zakuca na naša vrata, Otvorim i ugle­ dam pred sobom mađioničara. Stade se smerno tužiti na naše po182

našahje. Šta nam je on učinio što bi nas moglo nagnati da ubijemo vrednost njegovim majstorijama i da mu možda tim oduzmemo na­ sušni hleb. Sta ima tako važno u vcštini privući patku od voska, da bismo hteli'tu čast kupiti na račun izdržavanja jednoga poštenog čoveka? Doista, gospodo, da imam ikakvu drugu sposobnost po­ moću koje bih mogao živeti, teško da bih tražio svoju slavu u toj veštini. Morali ste i sami znati da se čovek, koji je sav svoj život pro­ veo vežbajući se u tom bednom zanimanju, mora u njemu više razumeti nego vi koji ste se tim bavili samo vrlo kratko vreme. Ako vam odmah u početku nisam pokazao svoje najveće majstorije, to je stoga što se čovek ne srne da požuri, da najednom nepromišljeno iz­ nese na videlo sve što zna. Uvek gledam da sačuvam svoje najbolje majstorije za naročitu priliku, i osim ovih držim uvek u rezervi još i druge majstorije da bih pomoću njih mogao suzbiti drsku mladež. Uostalom, gospodo moja, dolazim draga srca da vam otkrijem tajnu koja vas je dovela u onako veliku nepriliku, ali vas molim da je ne upotrebite na moju štetu i da drugi put budete obazrivi. Na to nam pokaza svoj stroj i videsmo, na svoje krajnje izne­ nađenje, da se on sastojao samo iz jakoga i dobro armiranoga ma­ gneta koji je neprimetno pokretalo pod stolom skriveno dete. Čovek metnu stroj u džep, i pošto smo mu zahvalili i izvinili se, li teli smo ga darivati, ali on odhi. "Ne, gospodo, niste se poneli tako lepo prema meni: da bih mogao od vas priti darove. Ostajte mi obavezni i protiv svoje volje; to je moja jedina osveta. Naučite iz to­ ga da u svim staležima ima plemenitosti. Ja naplaćujem svoje maj­ storije, ali ne pouke koje dajem." Polazeći obrati se direktno meni i prekori me sasvim glasno, "Rado ću", reče on, "da oprostim ovom detetu, jer ono je pogrešilo jedino iz neznanja. Ali vi, gospodine, koji ste morali videti njegovu pogrešku, zašto ste dopustili da je učini? Budući da živite zajedno, vaša je dužnost, kao starijega, da vodite o njemu brigu i da ga savetujete. Vaše iskustvo mora za njega biti autoritet koji će ga voditi. Ako se jednom, kad odraste, bude kajao zbog svojih mladićkih po­ grešaka, besumnye će vama pripisivati krivicu za one pogreške na koje ga niste upozorili."4 4 Da li sam smeo predpostaviti da do se naći kakav čimiac koji bi bio Uik« ograničen, da u tome razgovoru ne bi pročitao između redaka da rnu je sflm vaspitač roS po reč propisao ovsy ukor? Ima li razlogu da mc drže za luko ograničena čoveka, da bih bio u stanju staviti u usta jednom mađioničaru toj govor kao njemu prirodan? Držao sam da Sam pružio dokaz da imam bar toliko tateivdia du ljudima stavljam u usta govor koji je u duhu njihova staleža. Neka se još uporedi kraj sle* đeđega pasusa. Nije li to za svakoga drugoga, osim m g. Forme-a, značilo: reci sve?

183

On ode i ostavi nas obojicu u najvećoj zabuni. Zamerio sam se­ bi na svojoj mekoj popustljiosti; obećao sam detetu da ću je drugi put prineti na žrtvu njegovu dobru i da ću ga upozoriti ria pogreške pre nego što bi ih počinilo. Jer približuje se vreme kad će u našim međusobnim odnosima morati nastupiti promena i kad će učite­ ljeva strogost morati zameniti drugarsku uslužnost. Ova promena mora nastupiti postepeno. Sve treba pređvideti, i to sve treba pređvideti iz daleke daljine. Idućeg dana odemo opet na vašar da još jednom vidimo maj­ storiju čiju smo tajnu saznali. S dubokim strahopoštovanjem pri­ stupamo Sokratu mađioničara; jedva .se usuđujemo da podignemo oči prema njemu. On nas obasu ljubaznostima i pokaza nam mesto s tolikim iskazivanjem počasti da smo se usled toga osetili još više poniženi. Posle toga je, kao i obično, izvodio svoje majstorije, samo se s očiglednim zadovoljstvom dugo zadržao kod patke, pri čemu nas je više puta ponosno pogledao. Znali smo sve, ali se nismo izdali ni najmanjim znako'm, Da se moj učenik usudio da samo otvori usta, zaslužio bi da ga smrvim. Sve pojedinosti toga primera od mnogo veće su važnosti nego što izgleda. Koliko je pouka u jednoj jedinoj. Koliko ponižavajućih posledica povlači za sobom prvi pokret taštine! Mladi učitelju, pazi da ti ne umakne taj prvi pokret! Ako umeš tako uđesiti da iz njega iziđu za tvoga učenika poniženja i neprijatnosti,5 možeš biti siguran da drugi pokret neće sleđovati tako brzo. Reći će mi se: "Koliko veštačkih priprema!" Priznajem, i to sve zato da pribavimo sebi kompas koji će nam zameniti meridijan. Pošto smo se osvedočili da magnet deluje i kroz druga tela, ništa nam nije preče da učinimo nego da načinimo spravu, koja bi bila slična onoj što smo je videli: izdubljen sto, sasvim plitak, lavor, koji pristaje za to izđubljenje, i koji je donekle napunjen vodom, patka, izrađena s malo većom brižljivoštu, ltd. Obraćajući često pai^nju njenom kretanju naokolo po lavoru, najzad nam upadne u oči da patka, čim se umiri, gotovo uvek gleda u istom pravcu. Ovo opažanje zanima naše mišljenje, pa ispitujemo taj pravac i dolazimo do rezultata da on ide od juga prema severu. Više ruje potrebno; naš je kompas p tmađen ili toliko, koliko pronađen. Na taj smo način utrli put za^iziku. 5 Ta poniženja i tc neprijatnosti potekle su, dakle, od mene a ne od mađio­ ničara. Budući daje g. Forme hteo da se još za moga života dokopa moje knjige i da je Štampa, pri čemu je jednostavno skinuo moje ime i names to njega stavio svoje, trebalo je da se bar potrudio, medu redi da je .sastavi, nego daje pročita.

184

Na Zemlji ima raznih podneblja i u ovim podnebljima raznih temperatura. Sto se više približujemo polu, to jače osećamo promenu godišnjih doba. Sva se tela stežu na hladnoći, a rastežu na toploti. Taj se čin dđ najbolje izmeriti kod tečnosti, a najviše upada u oči kod alkoholnih pića. Na toj pojavi se zasniva postanak termometra, Vetar udara u lice; vetar je dakle telo, jedan fluid; osećamo ga, ma da nemamo nikakvog sredstva da ga učinimo vidljivim za oko, Zagnjurimo li obrnutu čašu u vodu, neće je voda sasvim ispuniti, osim ako ispustimo vazđuh. Vazđuh -je dakle podoban za otpor. Zagnjurimo li čašu još dublje, voda će se istina popeti, ali ipak neće moći potpuno ispuniti prostor, Vadzuh se, dakle, može sabirati do izvesne tačke. Lopta napunjena sabijenim vazduhom odskače bolje nego lopta napunjena kojom bilo drugom materijom. Vazđuh je da­ kle elastično telo. Kad ležimo u kadi ako podignemo ruku i2 vode u horizontalnom pravcu, dobićemo utisak kao da se na njoj nalazi ogroman teret. Vazđuh je dakle teško telo. Ako stavimo vazđuh u ravnotežu s drugim tečnostima, možemo izmeriti njegovu težinu; na tom iskustvu se zasniva pronalazak barometra, natega, puške vetrenjače i vazdušnoga šmrka. Svi zakoni statike i hidrostatike mogu biti izvedeni lako iz svakodnevnih iskustava. Ne zahtevam ni­ kako da učenik zbog toga posećuje kakav kabinet za eksperimental­ nu fiziku; nije mi po volji sve to mnoštvo instrumenata i mašina. Učeni izgled ubija nauku. Ili sve te mašine zastrašuju dete, ili njihovi oblici slabe i oduzimaju njegovu pažnju koju bi ono moralo pokloniti eksperimentima. Moja je želja da mi sami napravimo sve svoje mašine; ali neću da počnem s konstruisanjem jednoga instrum enta pre nego što steknemo dovoljno iskustva. Ako smo kao slučajno stekli iskustvo, ja želim da malo pomalo pronalazimo instrum ent koji treba da nam potvrdi to iskustvo. Volim da naši instrumenti ne budu tako savršeni i tačni, a da zato naše ideje o tome šta oni treba da budu, i o činima, što ih imaju izvesti, budu jasnije i tačnije. Za moju prvu pouku u statici, mesto da odem po tegove, stavljam štap popreko na naslon od stolice, izmerim dužinu oba dela štapa koji se nalazi u ravnoteži i vešam na obe strane sad jednake, sad nejednake težine te, povlačeći ga sebi ili ga gurajući od sebe prema potrebi, nađem najzad da se ravnoteža uspostavlja na osnovu uzajamnog odnosa iz­ među veličine tega i dužine polugd. Na taj je način moj mali fizičar već sposoban da uravnotežuje terazije pre nego što ih je i video očima. 185

Neosporno je da su pojmovi, što ih na ovaj način sami dobija­ mo o stvarima, mnogo jasniji i sigurniji od onih koji se dobijaju na osnovu poučavanja od strane drugih, S tim se postigne da čovek ne samo ne navikne svoj razum da se ropski potčinjava tuđem autori­ tetu nego stiče podobnost da pronalazi odnose, da veže ideje i da iz­ mišlja instrumente, inače, ako sve primamo onako kako nam se pruža, naš duh propada, kao što telo nekoga čoveka, koga njegovi ljudi uvek služe i oblaže od glave do pete i u kolima voze njegovi ko­ nji, najzad izgubi snagu i upotrebu svojih udova. Boalo se često hvalio da je on naučio Rasina da teško pravi slikove. Uz tako mno­ gobrojne odlične metode koji olakšavaju učenje nauka, veoma bi po­ trebno bilo da nam neko pokaže metođ koji bi otežavao njihovo učenje. Najjasnija i najviđnija korist tih sporih i mučnih istraživanja je u tome da uza sve spekulativne studije održimo telo u njegovoj delatnosti i udove u njihovoj gipkosti i da ruke neprestano formira­ mo za rad i za upotrebe koje su čoveku korisne. Mnogobrojni in­ strumenti, koji su pronađeni za to da nas vode, u našim eksperimentima i da dopunjuju tačnost naših čula, čine da zanema­ rujemo njihovo vežbanje. Uglomer nas oslobađa truda da procenjujemo veličinu uglova. Oko, koje je bilo u stanju da tačno određuje odstojanja, oslanja se na lanac koji ih mesto njega meri; kantar, pomoću koga saznajemo težinu, ušteđuje mi trud daje ocenjujem pomoću ruke. Što su naša oruđa veštije načinjena, to su naši organi neobrađeni i nespretniji. Zato što se okružujemo po­ moćnim sredstvima, više ih ne nalazimo u sebi samim. Ali kad stanemo za sastavljanje tih mašina upotrebljavati veštinu koja ih je dotle zamenjivala, kad se stanemo pri njihovom građenju služiti oštroumnošću koja je činila da smo dotle mogli biti bez njih, mi dobivamo, ne gubeći pri tome ništa; sjedinjujemo Vešti­ nu s prirodom i postajemo oštroumni]! a da tim ne postajemo ma­ nje umešni. Umesto da nateram dete da uvek sedi nad knjigama, ako mu dam posla u radionici, njegove ruke rade na korist njegova duha: ono postaje filozof, iako drži sebi samo za radnika. Najzad, ova vežba donosi i druge prednosti o kojima ću kasnije govoriti; i videće se kako se n, ;že uzdići od filozofskih igrarija do prave ljudske radinosti. Već sam rekao da čisto spekulativna znanja ne pristaju za dečake ni onda kad su već blizu mladićstva. Međutim, ne puštajući ih da zađu vrlo duboko u sistematsku fiziku, nastojte ipak da se sva njihova iskustva vežu jedno za drugo nekom vrstom dedukcije da bi 186

ih pomoću toga lanca mogli poredati .u svom duhu i prema potrebi dozvati ih u pamćenje jer je vrlo teško da činjenice koje ne stoje u vezi, pa čak i ono stoje mišljenjem stečeno, ostanu dugo u pamće­ nju kad nedostaje spojna tačka pomoću koje bismo ih mogli dozvati u sećanju. Pri traženju prirodnih zakona počnite uvek s najobičnijim i čulno najprimetnijim pojavama i priviknite svoga učenika da ne shvata te pojave kao razloge nego kao činjenice. Uzmem kamen i činim kao da hoću da ga stavim u vazduh. Otvorim ruku i kamen padne. Primetim da Emil pažljivo prati sve što ja radim i upitam ga: "Zašto je pao ovaj kamen?" Koje bi dete ostavilo ovo pitanje bezpđgovora? Nijedno, pa čak ni Emil, ako se nisam naročito pobrinuo da ga tako pripremim daje svesno svoje nemoći da odgovori na to pitanje. Svako će odgovoriti da kamen pada jer je težak. A šta je teško? Ono što pada. Kamen, dakle pada jer pada? Ovde se ozbiljno zaustavio moj mali filozof. To je njegova prva lekcija u sistematskoj fizici, pa bilo da će iz nje iz­ vući za fiziku direktnu korist ili ne, u svakom će slučaju biti korisno po obrazovanje njegova pravilna suđenja. Što_više jača duhovni razvitak deteta, sve nas više nagone dru­ gi važni obziri da budemo stroži u izboru njegovih zanimanja. Čim dete postigne da se pozna bar u tolikoj meri da shvati u čemu se sa­ stoji njegovo blagostanje, čim dovoljno pojmi šire odnose da može prosuditi što mu je korisno a što nije, odmah je u stanju da oseti ra­ zliku između rada i zabave i da poslednju smatra samo kao odmara­ nje od rada. Onda mogu predmeti, koji pružaju stvarnu korist, biti uvučeni u krug njegovih studija i onda pada na njega obaveza da im odaje postojaniju pažnju nego je dosad poklanjao prostim zabava­ ma. Zakon nužde, čija je moć večna, vgć zarana uči čoveka da čini ono što mu se ne sviđa da bi na taj način pređupredio zlo koje bi mu se još manje sviđalo. U tom je korist predviđanja, a iz toga dobro ili rđavo uđešenog predviđanja izlazi sva ljudska mudrost ili sva ljudska beda. Svaki čovek hoće da bude srećan; ali da postigne taj cilj, morao bi najpre znati šta upravo Čini sreću. Sreća prirodnoga čoveka isto je takojednostavna kap i, njegov život*,.ona je u zdravlju, u slobodi i u onom Što je'neophodno potrebno, jednom reći; u oslobođenju od painih Sreća moralna čoveka ima drugi karakter; ali ovde nije govor o toj sreći. Ma koliko puta to ponovio, ne mogu dovoljno naglasiti da samo čisto fizički predmeti mogu probuditi interesovanje kod dece, 187

naročito kod one čija taština još nije razbuđena, i koju još nije pok­ vario otrov uobičajenih mnjenja. Ako deca predviđaju svoje potrebe još pre nego što ih osećaju, njihov je razum već učinio veliki napredak; ona počinju da upozna­ ju vrednost vremena. Sad je od velike važnosti da ih priviknemo na to da ga upotrebe na korisne stvari. Prirodno da korist tih stvari mora da im upada u oči već u njihovom uzrastu i da bude jasna njihovu razumu. Sve što se odnosi na moralni poredak i na društve­ ni običaj ne srne im se tako brzo pružiti jer još nisu u stanjuda to shvate. Ludo je tražiti od njih da prime u sebe stvari o kojima im se kaže sasvim neodređeno da one služe na njihovu korist, dok ona ne znaju u čemu je upravo ta korist, i za koje ih uveravaju da će, kad odrastu, iz njih izvući koristi, dok ona zasad ne osećaju nikakva in­ teresa prema toj tobožnjoj koristi koju još nisu u stanju da razumeju. Dete nikad ne srne nešto raditi na samu reč; samo je ono za njega dobro, za što sđmo oseća d aje dobro. Nastojeći neprestano da ga gonite preko granice njegova znanja, vi mislite da radite s veli­ kom opreznošću, dok vam baš ona nedostaje. Da biste ga snabdeli s nekoliko nekorisnih oruđa koja možda nikada neće upotrebiti, odu­ zimate mu najoštrije ljudsko sredstvo, naime zdravi razum; navika­ vate ga da se uvek daje voditi od drugoga i đa uvek bude mašina u rukama drugim. Zahtevate da bude poslušno dok je još maleno; tim zahtevate da bude lakoverno i glupak kad odraste. Neprestano mu ponavljate: "Sve što ođ_tebe zahtevam za tvoje je dobro, ali ti još nisi u stanju đa to uvidiš. Šta mi je stalo da li ćeš me poslušati ili ne? Ti radiš samo za sebe." Sa svim tim lepim propovedima, što mu ih sad držite da biste ga umudrili, postižete samo to da olakšavate zanese­ njacima, alhemičarima, šarlatanima, varalicama i luđacima svake vrste da ga jednom uhvate u svoje mreže i đa ga privole da usvoji njihove ludosti. Svakako je važno za čoveka da ima mnogo znanja čiju korist dete ne može đa pojmi; ali mora li i može Ii dete da nauči sve što je po čoveka korisno da zna? Nastojte da dete naučite svemu što je ko­ risno po njegovo ’oba, pa ćete se osvedočiti da će tim sve njegovo vreme biti više ne^o ispunjeno, Zašto hoćete da ga primorate da se, na očitu štetu studija koje upravo sad pristaju za njega, oda studija­ ma jednoga doba za koje je tako malo pouzdano da će ga doživeti? Ali, vi ćete reći, hoće li biti vremena da nauči ono Sto mora znati kad dođe vreme đa to znanje upotrebi? Ne znam; ali znam bar toli­ ko da nije moguće naučiti to ranije; jer naši su pravi •učitelji isku188

stvo i osećanje i stoga čovek samo u okolnostima, u kojima se već nalazio, uviđa tačno šta mu je korisno. Dete zna da mu je suđeno da postane čovek; sve ideje, što ih može imati o stanju čoveka, daju mu priliku za pouku; ali mora ostati u potpunom neznanju onih ideja koje nadmašaju njegovu moć shvatanjh. Sva moja knjiga nije ništa drugo do neprekidan dokaz toga vaspitnog načela. Čim nam pođe za rukom da svpme učeniku damo pojam o reči "koristan", dobijamo jedno jako sredstvo više da ga vodimo; jer ova reč pravi na njega snažan utisak; naravno uz pretpostavku da on spaja s njom smisao koji odgovara njegovom uzrastu i da jasno uviđa njen odnos prema svom sadašnjem dobrom nahođenju. Na vašu decu ova reč ne čini nikakav utisak, jer se niste pobrinuli da im date o njoj pojam koji je za njih shvatljiv i jer ona nikad ne osećaju potrebu da o tom razmišljaju, budući da drugi uvek uzima­ ju na se brigu da im pribave sve što im je korisno, te ona stoga ne znaju šta je korist. "Č e m u j o k o r is t i?" To je ubuduće sveta reč, reč koja. odlučuje između moga Emila i mene u svima radnjama našega života; to je pitanje koje s moje strane neizostavno prati svako njegovo pitanje i koje mi služi za odbranu od onoga mnoštva glupih i dosadnih pitanja s kojima deca bez prestanka i bez svrhe umaraju svoju okolinu, više zato da vrše na nju neku vrstu vlasti, nego zato da izvuku iz toga kakvu stvarnu korist. Onaj, kome je kao najvažni­ ja pouka nakalemljeno načelo da ništa neće da zna do ono stoje ko­ risno, pita kao Sokrat; on neće staviti pitanje pre no što je načisto o razlogu svoga pitanja jer dobro zna da će biti za njega upitan pre nego što mu se đd odgovor. Pogledajte kakvo vam moćno oružje dajem u ruke da vršite uticaj na svoga učenika! Kako on ne zna ničemu razloge, zavisi go­ tovo sasvim od vaše volje da ga ućutkate kad hoćete. Kakvu vam prednost, naprotiv, pruža vaše znanje i vaše iskustvo, jer vas stavlja u mogućnost da mu dokažete korist svega onoga što mu predlažete? Jer ne predajite se u tom pogledu nikakvoj zabludi: tim što mu stavljate ovo pitanje, i ga učite u isto doba da ga on sa svoje strane stavlja vama. Sa sigurnošću možete stoga računati da on ubuduće, sledujući vašem primeru, neće propustiti a da vas ne upita o svemu što mu predložite: "Č e m u to k o r i a t i?" U tome je možda žimlća kčju vaspftaS najteže može izbeći. Na­ stojite li pri odgovaranju na dečje pitanje da se samo izvučete, i na­ vedete li mu pritom samo jedan jedini razlog koji ono nije u stanju 189

razumeti, to će ono, videći da vi u svom sudu uzimate samo svoje a ne njegovo merilo, držati d aje ono što mu kažete dobro za vaše a ne za njegovo doba; neće više imati poverenja u vas i time je sve izgub­ ljeno. Ali.gđe je učitelj koji bi hteo ostati dužan odgovor i priznati svom učeniku đa nema pravo? Svi stavljaju sebi u dužnost da ne priznaju ni svoje očite pogreške. Naprotiv, ja bih sebi stavio u dužnost đa okrivim sebe za pogrešku čak i onda, kad bih nesum ­ njivo bio pravu, čim svom učeniku ne bih mogao objasniti svoje ra­ zloge, Na taj način moje mu ponašanje nikad ne bi bilo sumnjivo, jer bi uvek bilo čisto u njegovu duhu, i upravo time što bih sebi pri­ pisivao pogreške, sačuvao bih za se veće poverenje, nego što polazi za rukom onima koji prikrivaju svoje. Najpre, upamtite dobro, samo retko smete sebi dozvoliti da mu predložite šta će da nauči. Njegova je stvar da izreče želju, da traži i da nađe predmet; vaša je dužnost samo u tome da taj pred­ met učinite pristupačnim njegovu shvatanju, da vesto u njemu pro­ budite tu želju i da mu pružite sredstva đa je zadovolji. Iz toga izlazi da vaša pitanja ne smeju biti odveć česta, ali zato moraju biti vesto odabrana, i da ćete vi, budući da će on postavljati mnogo više pitanja vama nego vi njemu, mnogo rede otkrivati svoju slabu stra­ nu i mnogo češće dobivati priliku da mu kažete; " Č e m u j e k o ri s n o z n a t i t o š t o p i t a š?" Kako je, nadalje, malo važno da li će on naučiti ovo ili ono, sa­ mo ako naučeno dobro shvati i ako ume da ga upotrebi, ne dajte mu radije nikakva objašnjenja o onome što mu kažete, ako mu ne možete dati valjano objašnjenje. Recite mu otvoreno: "Ne mogu ti na to dati valjan odgovor; nisam imao pravo, ne govorimo više o to­ me." Ako je vaša pouka uistinu bila neumesna, to ništa ne škodi da je napustite; ako li je, naprotiv, bila na svom mestu, uz malu obazrivost uskoro ćete opet naći priliku da učinite da oseti njenu korist. Ja ne volim objašnjenja u dugačkim govorima; mladi ljudi sla­ bo obraćaju na njih pažnju i retko ih zadrže u pameti. Stvari, stvari! Ma koliko to ponavljao, nikad ne mogu dovoljno naglasiti da previše važnosti dajemo inčima. S našim brbljivim vaspitanjem stvaramo samo brbljivce. Pretpostavimo da me moj učenik, dok proučavamo s njim Sunčev put i veštinu orijentisanja, najednom prekine s pitanjem čumu to sve služi. Kako se divan govor tu dš držati! Kako bih tu lepo mogao uhvatiti priliku da ga, odgovarajući mu na njegovo pita190

nje, poučim o mnogim stvarima, naročito ako bismo pri našem raz­ govoru imali svedokS!6 ■' Mogao bih govoriti s njim o koristi putovanja, o prednostima trgovine, o proizvodima svakoga pojedinog podneblja, o običajima raznih naroda, o upotrebi kalendara, o proračunavanju povratka godišnjih doba, koje je potrebno za pravilno obrađivanje zemlje, o veštini brodarenja, o načinu kako se čovek može snaći na moru i kako će, ne znajući gde se nalazi, tačno ići svojim putem. Politiku, prirodopis, astronomiju, pa čak i moral i međunarodno pravo, tako ću uplesti u svoj govor da ću dati svom učeniku visok pojam o svim tim naukama i veliku želju da ih uči. Kad bih ovo sve rekao, moje predavanje ne bi bilo ništa drugo do razmetanje pravoga pedanta čiji nijedan cigli pojam ne bi razumeo moj učenik. On bi dobio veli­ ku želju da me opet upita kakvu korist donosi veština orijentisanja, ali se ne bi usudio da to učini iz straha da me ne uvredi. On bi našao da je korisnije da se pretvara kao da razume ono što je bio prisiljen da sluša. Tako je to u tom krasnom vaspitanju. Ali naš Emil, koji je dobio neko više seosko vaspitanje i kod koga ćemo se svim silama truditi da mu ulijemo Čvrsto znanje, neće slušati ništa od svega toga. Pri prvoj reči koju ne razume pobeći će od mene i skakače nestašno po sobi, a mene će ostaviti da sdm govo­ rim visokoparno'. Mi moramo potražiti drastičnije rešenje. Moja naučna sprema nema nikakve vrednosti u njegovim očima. Kad smo ispitivali položaj šume severno od Monmoransija, prekinuo me je moj učenik neumesnim pitanjem: " Č e m u t o s 1 u ž i?" - "Imaš pravo"; rekao sam mu, "razmislićemo o tome u dokolici; a ako nađemo da ovaj rad ne donosi nikakve koristi, više ga se nećemo latiti, jer nećemo ostati bez korisnih zabava." Na to smo se stali baviti nečim drugim i za sve ostalo vreme toga dana nije više bilo govora o geografiji. Sutradan ujutru predložio, sam mu da se prošetamo pre do­ ručka. Rado je pristao na to; deca su uvek spremna za trčanje, a Emil je naročito dobar pešak. Otišli smo u šumu, prešli smo livade, pa smo zalutali da više nismo znali gde se nalazimo. Kad smo se rešili da se vratimo, nismo mogli da nađemo svoj put. Vreme je pro­ lazilo, a vrućina osvajala; bili smo izglađneli. Požurili smo se i lutali smo uzaludno sad u ovom, sad u onom pravcu. Svuda smo udarali 6 Često sam primetio da učitelj u učenoj nustavi, koju pruža doci, manje misli na to da li de ga ona razumeti, a viSe ide za tim da dobije pohvalu od prisutnih odra­ slih osoba. Ja sam potpuno uveren u tačnost ove tvrdnje, jer sam to opazio kod sebe samog.

191

samo na šumu, na kamene majdane i na ravnice, ali nigde nismo mogli naći ništa prema čemu bismo se mogli orijentisati. Zagrejani, umorni i gladni samo smo još više zalutali trčeći tamo amo. Najzad sednemo da se malo odmorimo i da razmislimo. Emil, za koga sad pretpostavljam daje vaspitan kao svako drugo đete, nije raspoložen za razmišljanje nego plače. On ne zna da se nalazimo pred samim vratima Monmoransija, a da nam ga zaklanja samo jedan običan šumarak. Ali je taj šumarak u njegovim očima prava šuma; dete njegove veličine već je u šipragu kao zakopano. Posle nekoliko trenutaka ćutanja kažem mu uznemireno: Dra­ gi moj Emile, šta da činimo da bismo izašli odavde? Emil (sav u znoju, lijući vrelo suze): Ne znam. Umoran sam; gladan sam i žedan; ne mogu dalje. Zan-Žak: Držiš li da je meni bolje? I misliš li da i ja ne bih plakao kad bih se mogao najesti od svojih suza? Plakanje nam ne koristi ništa; radi se o tom da nađemo gde smo. Pogledaj na svoj sat. Koliko je sa­ ti? Emil: Podne je, a još nisam ništa okusio. Žan-Žak: Doista, podne je, i ja još ništa nisam okusio. Emil: Ah! Kako morate biti gladni! Žan-Žak: Nažalost, ovde me neće potražiti moj ručak. Podne. To je pra­ vo vreme u koje smo juče od Monmoransija posmatrali položaj šume. Kad bismo mogli isto tako poSmatrati iz šume položaj Mon­ moransija... Emil: Da; ali juče smo videli šumu, dok odavde ne možemo videti gi-ad. „ „ Zan-Zak: To je nezgod u.. Kad bismo samo mogli naći položaj grada, pa sve da ga i ne vidimo! Emil: 0, dragi moj prijatelju! Žan-Žak: Nismo li rekli da se šuma nalazi... 192

Emil: Severno od Monmoransija. Zan-Žak: Prema tome, Monmoransi mora da se nalazi... Emil: Južno od šume. Žan-Žak: Imamo jedan način da u podne nađemo sever. Emil: Naravno, pomoću pravcavsenke. Žan-Žan: A kako ćemo naći jug? Emil: Da, kako ćemo to da učinimo?, Žan-Žak: , Jug je suprotan severu. Emil: To je istinu. Ima samo da tražimo pravac koji je suprotan senci. 0! evo juga, evo juga! Sigurno Monmoransi leži u tom pravcu. Potražimo ga na ovoj strani. Žam-Žak: Ti možeš imati pravo; hajdemo ovom stazom kroz šumu. E m i l (tapšući rukam a i uzviknuvši od radosti): Ah! ja vidim Monmopansi! Evo ga pred nama, na čistini. Požurimo se na doručak i na ručak; i astronomija nečemu služi! Upamtite, ako on i ne kaže ovo posleđnje priznanje, pomisliće ga u sebi. Malo je do toga stalo, samo neka to ne kažem ja. Možete biti uvereni da on kroz čitav svoj život neće zaboraviti pouku ovoga dana, dok bi moj govor, kad bih mu govorio o svemu tome samo u njegovoj sobi, već idućega dana opet zaboravio. Moramo nastojati da govorimo delom, koliko je to moguće, a rečima da govorimo sa­ mo ono što nije moguće izvesti pred njim. Čitalac neće misliti da ga ja tako malo cenim da bih smatrao za potrebno da mu pružim primer za svaki pojedini predmet; ali o čemu god se radilo, nikad ne mogu da učitelju dovoljno stavim na srce da uvek svoje dokaze dovede u sklad sa sposobnošću svoga učenika; jer, još jednom velim, zlo ne leži u tome što on nešto ne ra­ zume, nego u tome što uobražava da razume. Još se sećam dobro kako sam jednom dečaku, kome sam hteo da ulijem ljubav prema herniji, najpre pokazao taloženje nekih me193

Uila, a onda mu objasnio kuko se pravi mastilo. Rekao sam mu da crnoća u mastilu potiče samo oci vrlo isitnjenog gvožda koje se po­ moću vitriola rastvara a pomoću alkalijeve tečnosti taloži. Usred moga učenog objašnjavanja prekide me odjedanput lukavi mališan sa spomenutim pitanjem, kome sam ga naučio, a dovede me u pri­ ličnu zabunu. Posle kraćega razmišljanja doneo sam slcdeću odluku. N are­ dim da mi se donese boca vina iz podruma domaćinova i druga boca za četrdeset para od jednoga vinarskog trgovca. Usuo sam u jednu malu bočicu alkalijeva rastvora, i*pošto sam stavio preda se dve čaše napunjene vinom' iz spomenutih dvaju boca, rekao sam mu ovo: "Mnoge se životne namirnice falsifikuju da bi se činile bolje nego što su. Ova falsifikovanja varaju oko i ukus; ali su ona štetna i Čine falsifikovanu stvar, uprkos njenom lepom vidu, gorom nego što je pre bila. Naročito se falsifikuju pića, a najviše vina, jer je kod njih teže poznati prevarit i jer ona varalici donose veću dobit Falsifikovanje oporih ili kiselih vina vrši se pomoću olovne gleđi; ta gleđ je olovni preparat. Olovo spojeno s kiselinama tvori vrlo slatku so koja za ukus ublažuje opasnost vina, ali koja je otrov za one koji ga piju. Od velike je, dakle, važnosti da se uverimo, pre nego što stanemo piti sumnjivo vino, da li je falsifikovano olovnim oksidom ili nije. A sad pazi kako ću ja to da saznam! Sok od grožđa ne sadrži samo zapaljivi špiritus, kao što možeš videti iz rakije koja se iz njega pripravlja, nego sadrži i kiselinu, kao što 'možeš videti iz sirćeta i iz sreša koji se isto tako dobijaju iz njega. T a je kiselina srodna i metalnim supstancijama, rastvara ih i tvori zajedno s njima složenu so. Tako, na primer, rđa nije ništa drugo do gvožđe, koje se rastvara pomoću kiseline što se nalazi u vazđuhu ili u vodi, a tako je isto rđa od bakra bakar koji se rastvara pomoću sirćeta. Ali ta ista kiselina ima još više srodnosti s alkalnim nego s me­ talnim supstancijama, tako da je pristupanjem prvih maločas spo­ menutim solima kiselina prisiljena da se odvoji od metala, s kojima je sjedinjena, da t i se spojila a alkalijem. Sad se metalna supstancija, postoje oslobođena od kiseline ko­ ja ju je držala rastvorenu, staloži i učini tečnost mutnom.7 7 Za svako objašnjenje, koje hoćemo da pružimo detetu, prethodna mala pri­ prema mnogo doprinosi tome da probudimo njegovu pažnju.

194

Ako jc, dakle, jedna od ove dve vrste vina falsifikovuna olov­ nom gleđu, njegova kiselina sadrži olovno gleđ u rastvora. Čim uli­ jem nešto alkalijeve tečnosti, ona će prisiliti kiselinu da opet pusti svoj plen; olovo, koje više nije u rastvoru, pojaviće se opet, pomutiće točnost i najzad će obrazovati talog na dnu čaše. Ako li u vinu nema ni olova** niti ikakvoga drugoga metala, al­ kali] će se mirno0 sjediniti s'kiselinom; sve će ostati u rastvorenu stanju, te se neće obrazovati nikakav talog." Zatim sam jedno za dragim usuo u obe čaše malo svoje alkalske tečnosti; vino, koje je doneseno iz podruma domaćinova, ostalo je bistro i providno, drago se naprotiv smesta pomutilo, a posle jed­ noga sata jasno se moglo videti na dnu čaše olovni talog. "Evo"; nas tavi h, "ovo je vino prirodno i čisto i čovek ga može bez brige piti, a ovo je drugo falsiftkovano i otrovno. To se može do­ kazati pomoću nauke, za čiju si me korist pitao. Ko zna kako se pra­ vi mastilo, može znati! koja su vina falsifikovana." Bio sam vrlo zadovoljan sa svojim primerom, pa ipak mi je upalo u oči da to na đečaka nije učinilo ni najmanjega utiska. Tre­ balo m ije prilično vremena, dok sam uvideo da sam učinio glupost; jer, bez obzira na to, što je za đete od dvanaest godina bilo potpuno nemoguće da prati moje opširno tumačenje, korist od toga iskustva nije m u mogla ići u glavu, pošto je, okusivši oba vina, našlo da su oba dobra, te stoga nije bilo u stanju da spoji ikakav pojam s rečju "falsifikovanje" koju sa mu, po svom mišljenju, tako dobro objasnio. Drage reči "nezdrav" i "otrov” isto tako za njega nisu imale nikakva smisla. Ono se pritom nalazilo u istom položaju kao napred spome­ nuto đete koje je kazivalo priču o Filipovu lekaru, i tako će biti sa svakim đetetom. Odnosi između uzrokS i posledid, čiju vezu mi ne opažamo, dobra i zla, o kojima nemamo nikakva pojma, potrebe, koje još ni­ kad nismo osetili, za nas ne postpje. Nemoguće nam je nagnati sebe da išta Činimo što se odnosi na njih. U doba od petnaest godina po-3*8 3 luko vina, koja se na malo kupuju kod vinarskih trgovaca u Parizu, nisu sva pomešana sa olovnom glođi, ipak su retko bez olova, jer su tezge tih trgovaca Obložene tim metalom, i Sto vino, koje pretičc iz suda m merenje, cured preko olo­ va ili iož.eči duže vremena na njemu, uvek rastvori jedan deo olova. Čudnovato jc du policija trpi jednu tako očitu i opasnu zloupotrebu. AH istina jo i to da su imučni ljudi, koji vrlo malo pyu ove vrste vinu, sumo u maloj mori izloženi opasnosti da se truju. 8 Biljna kiselina ima slabo dejstvo. Kad bi to bilo mineralna i slabo razredena kiselinu, jedinjenje se no bi izvršilo bez vrenja.

195

smatramo sreću mudra čoveka kao u tridesetim godinama blažen­ stvo raja. Ako nemamo prava razumevanja ni zajedno ni za drugo, malo će nam biti do toga da ih postignemo; pa čak i kad bismo i imali za njih pravo razumevanje, i onda bismo se malo trudili da ih postignemo, ako ne bismo čeznuli za njima, ako nam osećanje ne bi reklo da su nam korisni. Lako je probuditi veru u detetu da je ono čemu da učimo po njega korisno; ali je takav čisto spoljašnji nago­ vor bez vrednosti, ako ga ne znamo uveriti. Uzalud nam mirni ra­ zum iznuđava pohvalu ili pokudu, na rad nas nagoni jedino strast; a kako ćemo da planemo strašću za stvari za koje još nemamo in­ teresa? Ne pokazuite nikad detetu štouano-ne može razum eti. Dok mu je čovečahštvb još gotovo potpuno tuđe, ne možete ga podići na sta­ novište odrasla čoveka i stoga morate njemu za ljubav da spustite čoveka na nivo đeteta. Ako i ne smete pustiti iz vida ono, što mu u kasnijim godinama može biti korisno, govorite mu ipak samo o onim stvarima čiju korist već sada uviđa. Uostalom, neka nikad ne bude nikakvih poređenja s drugom decom, nikakvih takmaca, ni­ kakvih suparnika, pa čak ni u trčanju, čim ono počne da rezonuje! Sto puta više volim da Emil nikako ne nauči ono što bi naučio samo iz ljubomore ili iz sujete. Samo ću svake godine zabeležiti napredak što ga je učinio, i porediću ga s napretkom iduće godine. Reći ću mu: "Izrastao si za toliko i toliko linija,10 mogao si preskočiti preko ovoga jarka, nosio si ovoliki teret, bacao si kamen ovako daleko, pretrčavao si ovoliki put u jednom dahu itd. Da vidimo sad šta možeš učiniti." Na taj ga način podbadam ne pobuđujući njegovu zavist ni prema kome. On će hteti da sebe premaši, i to on mora hteti. Ne vidim nikakve štete u tom što će biti takmac samom sebi. Ja mrzim knjige; one nas samo uče da govorimo o stvarima koje ne razumemb. Priča se da je Hermes urezao na stubove ele­ mente nauka da bi zaštitio svoja otkrića od novog potopa. Da ih je dobro usadio ljudima u glavu, ona bi se sačuvala pomoću pređanja.Dobro pripremljeni mozgovi su spomenici u koje se najpouzda­ nije urezuje ljudsko znanje. Zar nema nikakva sredstva da se skupi yeliki broj pouka raza­ sutih po mnogi brojnim knjigama i da se one ujedine tako da služe zajedničkom cilju koji bi lako bilo videti, za kojim bi čovek s interesovanjem težio, i koji bi čak i tom uzrastu mogao služiti kao pođsticaj? Kad bi se moglo pronaći stanje, u kome bi se sve prirod-

10 Mora za dužinu: dvanaesti deo palca koji je i sam dvanaesti deo stope (s ona mori 0,324 m). ■■

196

ne čovečjje potrebe pokazale na način koji je shvatljiv za detinji duh, i u kome bi se istovremeno s istom lakoćom postepeno razvijala sredstva za zadovoljenje tih potreba, morali bismo najpre početi vežbati njegovu uobrazilju živahnim, i naivnim slikanjem takvog stanja. Vatreni filozofe, već vidim kako se raspaljuje tvoja uobrazilja. Ne trudi se uzalud! To je stanje već pronađeno, ono je opisano, i, ne budi uvređen, mnogo bolje nego što bi ga ti sSm mogao opisati; bar s više istinitosti i jednostavnosti. Budući da su nam apsolutno po­ trebne knjige, ima jedna koja, po mom mišljenju, pruža najizvrsniju raspravu o prirodnom vaspitangu. Tu će knjigu najpre pročitati moj Emil; ali će ona za dugo vremena sačinjavati ćelu njegovu bi­ blioteku i uvek će zauzimati u njoj otmeno mesto. Ona će biti tekst kome će svi naši razgovori o prirodnim naukama služiti samo kao komentar. Ona će u našem napredovanju biti merilo za usavršava­ nje našega suđenja, i, dokle god se ne pokvari naš ukus, njena će ham lektira pružati zadovoljstvo. Pa kako se zove ta Čudna knjiga? Je li to Aristotel? Je li Plinije? Je li Bifon? Ne, to je Itobinzon Kruso. Robinzon Kruso, na svom ostrvu, sčeo u trenutku u kom su postali sposobni da mu se prepuste. U tom je, nema sumnje, jedan od razloga zašto narodi koji se odlikuju čistotom morala obično nadmašuju zdravim razu­ mom i hrabrošću narode u kojim je moral labav. Poslednji blistaju jedino izvesnim sitnim osobinama, koje imaju karakter prepređenosti, a koje oni nazivaju duhovitošću, oštroumnošću i finoćom; ali biće da se samo u pravnih nalaze oni veliki dokazi mudrosti i razu­ ma koji čoveka i odlikuju i čine mu čast lepim postupcima, vrlina­ ma i istinski korisnim nastojanjima. 258

Učitelji se tuže da vatra tega doba čini mladež samovoljnom i ja sam se na svoje oči o tom uverio. Ali nije li krivica u njima sa­ mim? Zar ne znryu da se toj vatri više ne može dati drugi pravac, čim je ona jednom raspalila čulnost? Zar će dugačke i hladne predike jednoga učitelja izbrisati u duhu njegova učenika sliku zadovo­ ljstava koja je okusio? Hoće li one izgnati iz njegova srca požude koje ga muče? Hoće li one ugušiti žar temperamenta, čija mu je upo­ treba već poznata? Zar se neće sav njegov gnev okrenuti protiv pre­ preka koje se suprođstavljaju jedinoj sreći o kojoj on ima pojma? I šta će on drugo videti u strogom zakonu koji mu se propisuje a koji mu se istovremeno ne objašnjava, ako ne ćudljivost i mržnju čoveka koji ide za tim da ga muči? Pa je li onda čudo što se on buni i što ga mrzi svim svojim srcem? ' Ja uviđam da se čovek blagošću može učiniti snošljivijim i da može sačuvati prividan autoritet. Ali nikako ne uviđam kakvu ko­ rist donosi autoritet koji možemo očuvati kod svoga učenika samo tako da povlađujemo porocima koje bi trebalo da on uguši. To je isto kao kad bi jahač strmoglavio neukrotljiva konja u bezdan da bi ga pripitomio. Ta mladićka vatra ni blizu nije prepreka vaspitanju, ona štaviše doprinosi da se ono upotpuni i usavrši; ona ti pruža moć nad srcem mladića čim prestane biti manje jak od tebe. Prve pojave njegovih strasti tvore uzde,- pomoću kojih možeš upravljati svim njegovim duševnim pokretima; bio je slobodan, a sad ga vidim podjarmljena. Dok još ništa nije ljubio, zavisio je samo od sebe i od svojih potreba; čim počne ljubiti, zavisi od predmeta svoje ljubavi. Na taj se način stvaraju prve veze koje ga vežu za ljudski rod, Tru­ deći se da njegovu probuđenu ljubav upraviš na ljude, nemoj misliti da će ona odmah obuhvatiti sve ljude i da će izraz "ljudski rod" im a­ ti za njega kakvo značenje. Ne, ta će se ljubav u početku ograničiti na njegove bližnje, a za svoje bližnje on neće priznati nepoznate ne­ go samo one s kojima je u prijateljskim odnosima, one koje mu je navika učinila dragim ili potrebnim, one kod kojih jasno opaža da imaju njegov način mišljenja i osećanja, one koje vidi izložene istim onim patnjama što ih je on sšm podneo, one koji su prijemčivi za uživanja što ih je okusio, jednom reči, one čije ga potpuno podudaranje s njegovom prirodom ispunjava s najvećom naklonošću prema njima. Tek pošto je svestrano obrazovao svoju ćud i posle mnogostrukih refleksija o svojim vlastitim osećajima i o osećajima što ih je opažao u drugih, doći će u mogućnost da svoje individualne predstave generalizuje u apstraktnom pojmu čovečan259

stva i da svoje lične sklonosti pridruži onima koje ga mogu u sva­ kom pogledu dovesti u sklad s njegovim rodom. Od trenutka kad postane sposoban za vlastitu naklonost po­ stade prijemljiv za ljubav koja dolazi od drugih7 I usled toga upadaće mu u oči znaci ove naklonosti. Uviđaš li kakvu ćeš novu vlast time postići nad njim? Kakvim si okovima okovao njegovo srce pre nego što je on to primetio! Kakva ga sva osećanja neće obuzeti, kad mu najednom pukne pred očima šta si za njega učinio; kad bude mogao da se poredi s drugim mladim ljudima svoga uzrasta i da poredi tebe s drugim vaspitačima! Ja kažem izrično: Kad to on vidi! Ali dobro se čuvaj da ga na to upozoriš; ako mu to kažeš, neće to više videti. Ako zahtevaš'ođ njega pokornost kao neku vrstu oduženja za trud što si ga podneo za njega, uobraziće da si mu je hteo lu­ kavstvom iznuditi; on će misliti u sebi da si se ti pretvarao, da mu iskazuješ uslugu bez zahtevanja ikakve zahvalnosti, dok si uistinu imao nameru da mu nametneš dug i da ga obavežeš ugovorom na koji on ni na koji način nije pristao. Uzalud ćeš tvrditi da je to što od njega tražiš samo na njegovu korist; ti tražiš ipak, i tražiš na osnovi onoga što si učinio bez njegova pristanka. Kad kakav nesrećnik primi novac koji mu se tobože daje kao dar, i na taj način bude protiv svoje volje uzet u vojsku, ti vičeš na nepravdu; zar ti ni­ si još nepravedniji kad tražiš od svoga vaspitanika nagradu za brigu koju on nije od tebe zahtevao? Nezahvalnost bi bila mnogo reda, kad zelenaška dobročinstva ne bi bila tako opšta. To je prirodno osećanje da volimo onoga ko nam čini dobro. Nezahvalnost se ne nalazi u čovečjem srcu nego se u njemu nalazi sebičnost. Manje ima nezahvalnih koji duguju zah­ valnost, nego koristoljubivih dobročinitelja.8 Ako mi otvoreno kažete da mi prodajete svoje poklone, ja ću se pogađati za cenu. Ako li se pretvarate kao da dajete stvaran poklon, da biste kasnije uprkos tome zatražili cenu kakvu hoćete, onda činite prevaru. Sa-1 1 Naklonost i ože da bude bez uzvračaja, ali nikad prijateljstvo. Ono je međusobna razmena, ugovor kao svaki drugi, ali najsvetiji ugovor. Za reč "prijatelj" nema nikakva drugoga korelativa. Svaki Covck koji nije prijatelj svoga prijatelja hulja je, to jo susvim sigurno, jer prijateljstvo možemo postidi samo tako ako ga iskazujemo ili ako se pretvaramo da ga iskazujemo. 9 Multos experimur ingratos, plures facimus, quia graves exprobratores exactoresque sumus...Ita gratiam omnem corrumpimus, non tantum postquam dedimus beneficia, sed dum dams. Seneca, de Benef., lib. I, cap. 1. [ Mnoge nezahvalnike upoznajemo, više ih gradimo sami, jer smo strogi opominjači i potraživali...I tako svu zahvalnost uništavamo, ne toliko pošto smo izvršili dobročinstva, nego dok dajemo ].

260

mo je onaj poklon neocenjiv za koji se ne traži nikakva zahvalnost Srce prima jedino od sebe samoga zakone. Ako hoćemo da ga okpjemo, tim mu dajemo slobodu; damo li mu slobodu, tim ga okivamo, ." Kad ribar metne mamac, riba dođe i pliva oko njega bez ikak\ va nepovčrenja. Ali kad joj se zabođe udica, koja je sakrivena pod \ mamcem, pa oseti da ribar vuče kanap, stane nastojati da pobegne. \Je li ribar dobročinitelj? Je li riba nezahvalna? Dogodi li se ikad da peki čovek koji je zaboravljen od svoga dobročinitelja i on njega za­ boravi? Naprotiv, to mu čini zadovoljstvo da o njemu neprestano govori i nikad ne misli o njemu bez tronutosti. Pruži li mu se prili­ ka u kojoj može da pokaže neočekivanom uslugom da se još uvek šeća primljenog dobročinstva, s kakvim unutrašnjim zadovoljstvom on onda ispunjava dužnost zahvalnosti! S kakvom mu slatkom ra­ dosti on pristupa! S kakvim mu ushićenjem kaže: "Sad je došao red na me!" Doista, tu govori glas prirode. Začelo, još nikad pravo do­ bročinstvo nije napravilo nezahvalnika. Ako je, dakle, zahvalnost prirodno osećanje i ako ti vlastitom krivicom ne prečiš njen izliv, možeš biti uveren da će tvoj vaspitanik, čim počne uviđati vređnost tvoje brige, znati da je eeni, pretpo­ stavivši da joj ti sam nisi odredio cenu, i možeš takođe verovati da će ti ta briga pribaviti u njegovu srcu autoritet koji ništa neće moći uzdrmati. Ali pre nego što osiguraš tu prednost, pazi d aje ne izgu­ biš nastojeći da kod njega stežeš osobit ugled. Razmetati se pred njim svojim uslugama, znači učiniti mu ih nesnosnim; zaboraviti ih, znači podsećati ga na njih. Do vremena kad će biti potrebno da se s njim počne postupati kao s čovekom nikad ne sme o tom biti govora što duguje vama, nego samo o tom šta duguje sfim sebi. Da biste ga učinili poslušnim, dajte mu potpunu slobodu; sakrijte se ako hoćete da vas on traži; podignite njegovu dušu do plemenita osećanja zahvalnosti govoreći mu jedino o njegovom vlastitom inte­ resu. Ja sam želeo da mu se ne kaže, pre nego što on mogne to da razume, daje sve stoje za njega učinjeno na njegovu vlastitu korist, U takvoj bi izjavi on video samo vašu zavisnost, pa bi vas smatrao za svoga slugu. Ali sad, kad on počh\je osećati šta znači ljubav, ka­ zuje mu i njegovo osećanje kakva slatka veza može vezati čoveka s onim koga on ljubi; i u revnosti, kojom se brinete o njemu, on ne vi­ di više odanost jednoga roba, nego ljubav jednoga prijatelja. Ali ništa ne vrši veći uticaj na čovečje srce nego dobro upoznati glas pravoga prijateljstva; jer znamo da on govori uvek jedino u našem interesu. Možemo pretpostaviti da se prijatelj prevari. Katkad se ne slažemo s njegovim savetima, ali ih nikad ne preziremo. 261

Sad smo, najzad, stigli do moralnoga poretka: učinili smo dru­ gi korak čovečjega života. Kad bi ovde tome bilo mesto, pokušao bih da dokažem kako se odmah već kod prvih pokreta srca javlja glas savesti i kako prva osećanja ljubavi i mržnje rađaju prve pojmove dobro i zla, Ja bih svakoga uvorio da pravednost i dobrota nisu su­ mo apstraktne reći, samo moralni proizvodi razuma nego stvarna osećanja duše osvetljene razumom koja su samo sređeno napredovanje naših prvobitnih naklonosti; da se samim razumom, nezavisno od savesti, ne može pQstaviti nijedan prirodni zakon i da sve takozvano prirodno pravo nije ništa drugo do maštanje, ako se ne osniva na potrebi koja je prirodna čovečjern srcu.9 Ali ja nisam uzeo sebli u zadatak da ovde pišem metafizičke i moralne rasprave ili predavanja ikakve vrste; za mene je dovoljno da nagovestim red i napredovanje naših osećanja i naših znanja s obzirom na naše sta­ nje. Drugi će možda opširnije objasniti ono što ja ovde samo leti­ mično napominjem. Kako je dosad moj Emil motrio samo sebe, to ga prvi pogled što ga baci na svoje bližnje, goni da se poredi s njima, i prvo je osećanje što ga izaziva u njemu to poređenje želja da zauzme prvo mesto. Ovo je tačka gde se ljubav prema sebi pretvara u samoživost i gde se počinju rađati sve strasti koje su posledica ove samoživosti. Ali da bismo videli da li su one između njegovih strasti koje će prevlađivati u njegovu karakteru čovečne i nožne ili okrutne i pakosne, da li će to biti strasti blagonaklonosti i samilosti ili zavisti i požude, treba znati kakvo mesto on namerava zauzeti među ljudima i kakve će vrste prepreka imati da savlada, po svome mišljenju, da bi posti­ gao ono mesto koje želi zauzeti. u Sama zapovust du činimo drugomu ono šio želimo du drugi čine nainu, nala­ zi svoju pravu osnovu samo u savesti i u osečunju, jer kukav bi mc neosporni razlog mogao privoleti da je, ako i jesam upravo ja, radim kao da sam neko drugi, naročito kad sam moralno uv -en da se n.kad neču nalaziti u istom slučaju? I ko će mi za to jamčili da će se i dru.p, sve i du so verno držim toga nučela, držati njega u odnosu na mene? Zao čovek vuče korist iz pruvednikovu poštenju i iz svoga vluslilug nopoStenja. On bi bio potpuno zadovoljan kad bi ceo svet, izuzevši njega samog, bio pošten. Šta bilo da se o tom rekne, jasno je da taj ugovor nije sasvim povoljan po čestite ljude. Ali kad me snaga moje iskrene duše idenlifikuje s mojim bližnjim, te se, takoreći, osećam u njemu, ja zato neću da on pati, da sšm ne bih patio. Ja se in ­ te r e st em za nj iz ljubavi prema sebi i razlog je zapovest u samoj prirodi koja mi uliva želju za blagostanjem, pa ma na kom je mestu živeo. Iz toga zaključujem da nije istina da se propisi prirodnoga zakona osnivaju jedino na razumu. Oni imaju čvršći i sigurniji temelj. Ljubav prema bližnjem, koja ističe iz samoljublja, izvor je čovečje pravednosti. Pregled svega morala dat je u Jevandclju.

262

Da bismo ga vodili pri tom istraživanju, moramo mu ljude, pošto smo mu ih pre toga pokazali s obzirom na svojstva koja su za­ jednička ćelom ljudskom rodu, pokazati i s obzirom na svojstva koja ih razlikuju. Tu sad treba viđeti meru prirodne i građanske nejed­ nakosti među ljudima i dati sliku čitavog društvenog poretka. Društvo se mora proučavati pomoću ljudi, a ljudi pomoću društva. Onima koji hoće da obraduju politiku ođcljeno od morala, nikada neće poći za rukom da ijedno od toga dvoga dobro razumeju. Upravimo U našu pažnju najpre na prvobitne odnose, vidimo kako veliki uticaj oni vrše na čoveka, i kakve strasti oni moraju izazivati. Nadalje opažamo kako s napredovanjem strasti uporedo korača umnožavanje i sužavanje tih odnosa. Nezavisnost i sloboda ljudi osniva se manje na snazi mišica negoli na umerenosti srca. Ko želi malo, zavisi od maloga broja ljudi; ali kako mi uvek brkamo svoje tašte požude sa Svojim fizičkim potrebama, to oni koji u poslednjim nalaze temelj ljudskoga društva redovno uzimaju posledice za uzro­ ke, i stoga su lutali u svim svojim zaključivanjima. U prirodnom poretku postoji uistinu stvarna i nerazoriva jed­ nakost, jer je nemoguće da sama razlika između čoveka i čoveka u tom stanju bude dovoljno velika da bi jednoga učinila zavisnim od drugoga. U građanskom poretku nalazi se zato pravna jednakost koja postoji jedino u uobraženju, je r sredstva koja su određena za njeno održanje sama rade na njenom razaranju i jer oružana moć, kojom se jači služi za ugnjetavanje slabijega, uništava jednakost ko­ ju je priroda među njima uspostavila,10 Iz te prve nedoslednosti izlaze sve druge koje se primećuju u građanskom poretku između prividnosti i stvarnosti. Uvek će gomila biti žrtvovana manjini, a opšti interes posebnom. Uvek će reći pravednost i podčinjenost služiti kao oruđe nasilju i kao oružje nepravdi. Iz toga sledi da otmene kiuse, koje tvrde du donose korist drugim staležima, uistinu idu samo za svojom vlastitom koristi na štetu drugih. Po tom se može suditi kakav im ugled pripada po~pravu i po razumu. Da bi­ smo bili načisto kako svaki od nas mora da sudi o svojoj vlastitoj sudbini, preostaje nam još da vidimo da li rang, što su ga sebi dali, uistinu služi na sreću onih koji ga zauzimaju. Ovo je istraživanje sad za nas od najveće važnosti; ali, da bismo ga uspešno izvršili, moramo najpre poznati čovečje srce. 10 Opšti duh zakona svih zemalja stavio je sebi za zadatak da uvek pomaže ja­ koga protiv slaboga i onoga koji ima protiv onoga koji nema. Ova je nezgoda neizbežna i bez izuzetka.

263

Kad bi se radilo samo o tom da se mladim ljudima pokaže čovek u svojoj masci, moglo bi se mirno odustati od te namere, jer ga uvek mogu tako videti; ali budući da maska nije čovek i budući da ih njegov spoljašnji sjaj ne sme zavesti, ocrtajte im ljude, akp ste to već uzeli sebi za zadatak, onakve kakvi su ustvari, ali ne tako da im ulijete mržnju prema njima, nego sažaljenje i želju da im ne bu­ du slični. To je, po mom mišljenju, najbolje osećanje koje čovek može imati s obzirom na svoj rod. S toga gledišta neće biti teško dokazati potrebu da odsad uda­ rimo putem koji je sasvim suprotan našem dosadašnjem putu 1 da poučimo mladoga čoveka radije posredstvom tuđega iskustva negoli njegova vlastitog. Ako ga ljudi'varaju, on će ih omrznuti; opazi li, naprotiv, da se oni, respektujući njega, međusobno varaju, on će ih sažaljevati. Prizor sveta, kaže Pitagora, naliči na prizor olimpijskih igara: jedni podignu dućane i misle jedino na svoju dobit; drugi stavljaju na kocku svoj život da bi stekli slavu; dok se treći, opet, zadovoljavaju gledanjem igara, i ovi poslednji nisu najgori. Moja bi želja bila da se tako izabere društvo mladom čoveku da on mora imati dobro mišljenje o onima koji žive s njim i da mu se u isto vreme đ& tako tačno poznavanje sveta, da o svačem što se događa u svetu ima rđavo mišljenje. Neka on nauči d a je čovek od prirode dobar, neka živo oseća u sebi istinu, i neka po sebi sudi o svom bližnjem. Ali njegovu pogledu ne sme izbeći ni to da društvo: kvari i izopačuje ljude; neka nađe u njihovim predrasudama izvor svih njihovih mana. Uz poštovanje svakoga pojedinca neka prezire gomilu. Neka se uveri o tom da svi ljudi nose gotovo istu masku, ali neka sazna i to da ima lica koja su lepša od maske što ih pokriva. Taj metođ neosporno ima svoje rđave strane i u praksi zadaje velike poteškoće; je r ako mlad čovek prerano postane posmatrač, ako ga naučite da radnjama drugih poklanja preveliku pažnju, vi ćete snositi krivicu ako on dobije sklonost za ogovaranje i ismevanje, ako postane odlučan i prek u suđenju. On Će u tom nalaziti ružno uživanje da sve vidi u crnim bojama 1 da u samom stvarnom dobru ne vidi ničega dobrog. Bar će se naviknuti na gledanje poroka i đoteraće dotle da će bez zgražanja posmatrati nevaljalce, kao Što se čovek navikne da bez samilosti posmatra nesrečnike. Uskoro će mu opšta pokvarenost služiti manje za pouku nego za opravdanje. Jednostavno će reći sebi, ako je već Čovek takav, onda nema nikak­ va razloga da teži da postane drugačiji. Imate li, naprotiv, numeru da učite načelom i da ga upoznate ne samo s prirodom čovečjega srca nego i uticajem spoljašnjih uzro264

ka, koji naše sklonosti pretvaraju u poroke, vi ćete, svraćajući naglo njegovu pažnju s čulnih predmeta na intelektualne, upotrebiti me­ tafiziku koju on nye u stanju razumeti; upašćete u nepriliku, koju ste dosad tako brižno izbegavali, da mu date lekciju koja neće biti ništa drugo do lekcije i da u pjegovom duhu stavite iskustvo i ugled učiteljev mesto njegova vlastitoga iskustva i mesto napredovanja njegova uma. Da bih istodobno uklonio obe ove smetnje i đa bih mu olakšao poznavanje čovečjjega srca, ne izlažući se opasnosti da ću pokvariti njegovo, nameravam da mu pokažem ljude izdaleka, đa mu ih po­ kažem iz drugih vremena ili na drugim mestima, i to tako da on može pregledati pozornicu ali da ne dođe u mogućnost da na njoj učestvuje. Tim je dat pravi trenutak za početak nastave isto rije. Po­ sredstvom nje on će, bez pouke od strane filozofije, moći da čita u srcima; pomoću nje će posmatrati ljude kao jednostavan gledalac, bez interesa i bez strasti, kao njihov sudija, a ne kao njihov saučesnik i kao njihov tužilac. Ako hoćemo da poznamo ljude, moramo ih videti na delu. U svetu ih čujemo samo gđe govore; u svojim govorima oni, istina, istupaju javno, ali sakrivaju svoje radrye. U istoryi, pak, oni izlaze pred nas otkriveni, te ih prosuđujemo po njihovim deliipa. Čak i njihovi nam govori služe da ih tačno prosudimo, jer upoređujući njihova dela s njihovim rečima vidimo istovremeno šta su 6ni i kak­ vi hoće da se prikažu; što se više pretvaraju, to ih bolje poznajemo. To nesreći to je proučavanje skopčano s mnogostrukim opa­ snostima i nezgodama. Teško nam je staviti se na gledište s koga nam je moguće pravedno prosuđivati svoje bližnje. Velika slabost istorije je u okolnosti što ona prikazuje ljude više sa njihovih slabih nego dobrih strana. Kako ona ume da probudi naš interes jedino re­ volucijama i katastrofama, to ona ostaje nema dokle god se jedan narod množi u tišini mirne vladavine i dok živi u srećnim okolnosti­ ma; ona počinje govoriti o njemu tek onda, kad se on, ne mogući više da bude sšm sebi dovoljan, počne mešati u poslove svojih suseda, ili dopusti da se oni mesiju u njegove; ona tek onda proslavi je ­ dan narod, kad se on već približi svome padu. Sve naše istorije počinju onde gde bi trebalo da se svrše. Nismo bez temeljnih dela o istorijskom razvitku onih naroda koji propadaju, ali nemamo opise naroda koji se množe i napreduju. Oni su tako srećni i tako čestiti da istorija nema ništa da kaže o njima. I doista, možemo se i u naše današnje vreme uveriti da se najmanje govori o najboljim vladama. Poznato nam je, dakle, samo zlo, a dobro jedva da može pobuditi 265

pažnju. Samo zli postaju čuveni, a dobri padaju u zaborav ili posta­ ju predmet ismevaiya*1. Eto tako istorija, kao i filozofija, nepresta­ no kleveta ljudski rod. Tome se pridružuje još i ta rđava okolnost što opisi istorije ni­ su nikako verna slika stvarnih činjenica; one menjaju svoj oblik u istoričarevoj glavi, uđešavaju se prema njegovu interesu i dobijaju svoju posebnu boju sa njegovih predrasuda, Ko je u stanju da čitao­ ca tako namesti na pozornici da neki događaj vidi upravo onako ka­ ko se odigrao? Neznanje ili pristrasnost predstavljaju sve drukčijim nego što je ustvari. Kako se različit vid može da đđ jednom istoriskom događaju, ne falsifikujući ga, već samim proširivanjem ili sužavanjem sporednih okolnosti koje su s njim u vezi! Posmatrajte isti predmet s raznih gledišta, pa će vam se jedva Činiti da je to je­ dan te isti, a ipak ni u čem nema promene do u gledaočevu oku. Je U dovoljno očuvana čast istine, ako mi se ispriča jedan istinit do­ gađaj, prikazujući m ig a pod drugim okolnostima nego što se dogo­ dio? Koliko je puta jedno drvo više ili manje, jedna siena nadesno ili nalevo, jedan vetrom podignut kovitlac prašine odlučio o ishodu bit­ ke, a da to niko nije primetio! Smeta li to možda istoričaru da vam navede uzrok poraza ili pobeđe s takvom sigurnošću kao da se on svuda lično nalazio? Šta mi koristi samo nabrajanje činjenica, ako mi njihovi uzroci ostaju nepoznati? I kakvu ja pouku mogu izvući iz događaja kome ne znam pravog uzroka? Istoričar mi, istina, navodi jedan uzrok, ali gaje, nažalost, on sfim izmislio; pa i sama kritika, radi koje se diže tolika vika, nije ništa drugo do veština nagađanja, veština kako Će čovek između više laži izabrati onu koja najviše liči na istinu. Jeste li već čitali K l e o p a t r u ili K a s a n d r u 1 12 ili koju drugu knjigu ove vrate? Pisac odabere kakav poznat događaj, udesi ga za svoju svrhu, okiti ga pojedinostima vlastitog izmišljanja, uve­ de u njega osobe koje nikad nisu postojale, doda nekoliko izmiš­ ljenih opisa i goi ula neistinu na neistinu da bi lektiru svoga dela učinio ugodnom. Ja nalazim malo razlike između tih romana i vaših istorija; u najbolju ruku, kao takva razlika mogla bi vredeti okolnost što romanopisac daje više maha svojoj vlastitoj mašti, dok se istoričar više potčinjava mašti drugih. Tome bih, ako hoćete, mo11 Mesto: "postaju predmet ismevanja" prvobitno je bio ovaj navod: "Vreme", veli Bako, "kao kakva velika reka, donosi nam samo ono što je najlakše i najneotpornije; sve što je teže pada na dno i ostaje zauvek u njenom prostranom koritu." 12 Romani iz pera Gotijea La Kaipreneda (1614-1663), autora obimnih i do­ sadnih istofiskih romana. Red.

266

gao još dodati da prvi ide za nekim moralnim ciljem, pa bio on do­ bar ili rđav, a drugi se ne brine mnogo za to. Primetiće mi se da nas manje interesu]e istorijska vernost ne­ goli istinitost prikazivanja običaja i karaktera; neka je samo tačno očitano čovečje srce, 'malo nas se tiče da li je pričanje događaja pot­ puno verno; jer, dodaje se, šta za nas znače događaji koji su se odi­ grali pre dve hiljade godina? U tom se ima pravo, ako su slike načitane prema prirodi; ali, ako je obrazac većega dela tih slika jedi­ no u istoričarevoj uobrazilji, zar to ne znači pasti u istu nezgodu ko­ ju smo hteli izbeći i -dati piščevu autoritetu ono što nastojimo da otmemo autoritetu učiteljevu? Ako moj vaspitanik već mora da gle­ da samo slike fantazije, onda volim da mu ih ja čitam svojom ru ­ kom nego da to čini ko drugi; bar će one na taj način biti u većem skladu s njegovim ostalim znanjem. Najštetniji su po mlada čoveka oni istoričari koji stalno dodaju svoj vlastiti sud. Dajte činjenica, samo činjenica! Neka se sud pre­ pusti samom čitaocu; tako se on uči poznavati ljude. Ako ga nepre­ stano vođi piščev sud, on gleda jedino tuđim okom; i kad ne bude imao to oko, ništa više neće videti. J a ostavljam na stranu modernu istoriju, ne samo stoga što ona više nema izrazita karaktera i što svi ljudi liče jedni na druge nego i stoga Što naši istoričari jedino idu za tim da blistaju te samo nastoje da svoje portrete naslikaju jakim bojama i upravo im tim često nanesu veliku štetu.13 Stari obično daju manje izrazite portre­ te, i njihovi se sudovi manje odlikuju duhovitošću nego li zdravim razumom. Ipak i među njima treba napraviti brižan izbor i ispočet­ ka davati na čitanje ne najoštroumnije nego najjednostavnije. Ja ne bih dao u ruku mladu čoveku ni Polibija ni Salustija; Tacit je knjiga za starce, mladićima nedostaje razumevanje za nju. Pre nego što hoćemo ispitivati dubine čovećega srca jamramo naučiti nalaziti u čovečjim radnjama prve njegove crte; pre nego što znamo čitati u maksimama, moramo dobro znati čitati u činjenicama. Za filozofiju u maksimama potrebno je iskustvo. Mladež ne srne ništa uopštavati; sva se njena nastava mora sastojati iz posebnih pravila. Tukidid je, po mom mišljenju, pravi uzor istoričara.On jedno­ stavno iznosi činjenice, ne dodajući svoj sud o njima ali ne propušta nijednu okolnost koja može pomoći da stvorimo svoj vlastiti suđ.Sve što priča odigrava se pred čitaočevim očima; umesto da se unosi iz13 To se jasno može videti kod Davile, Gičardina, Strade, Solisa, Makiavelija, pa katkad i kod samoga De Tua. Vcrto je gotovo jedini koji je umco slikati ne pružajući portrete.

267

među događaja i čitalaca, on se potpuno uklanja; čini nam se da ne čitamo nego da gledamo. Po nesreći, on govori samo o ratu i u njegovom pričanju susrećemo samo stvari u kojima možemo naći vrlo malo pouke, naime; bitke. P o v r a t a k d e s e t h i lj a d a i C e z a r o v i K o m e n t a r i imaju gotovo istu odliku i isti ne­ dostatak. Dobri Herodot, koji daje malo portret i maksima ali koji zato priča tečno i naivno i sadrži najprimamljivije anegdote, bio bi možda najbolji istoričar kad se te iste anegdote ne bi izmetale često u detinjsku glupost koja je prikladnija da pokvari ukus mladeži ne­ go da ga obrazuje. Za njegovo čitanje treba imati veliku moć suđe­ nja. Ovde neću da govorim o Titu Liviju jer ću se kasnije povratiti na njega; ali on je političar i govornik, uratko, on je sve što ne odgo­ vara ovom uzrastu. Istorija je, uopšte, utoliko nepotpuna što predaje pamćenju sa­ mo čulne i jasno uočljive činjenice koje se mogu lako upamtiti po­ moću imena, mesta i datuma, dok uvek ostaju nepoznati sporo progresivni uzroci tih činjenica koji se ne daju na isti način odrediti. Cesto se drži daje dobivena ili izgubljena bitka uzrok revolucije ko­ ja je već i pre te bitke bila postala neizbežna. Rat redovno iznosi na vidik samo takve događaje koji su već odavno bili pripremljeni po­ moću moralnih uzroka što ih istoričari retko znaju naći. Filozofski duh upravio je razmišljanje mnogih pisaca ovoga veka tim pravcem, ali sumnjam da istina ima velike koristi od njihova rada. Njih je sve obuzeo bes postavljanja sistema; nijedan od njih ne nastoji da vidi stvari onakve kakve su uistinu nego onakve kakve odgovaraju njegovom sistemu. Dodajte svim tim nedostacima da nas istorija daleko više upoz­ naje s radnjama nego s ljudima jer ih ona uzima na oko samo u izvcsnim odabranim trenucima, u njihovom paradnom odelu. Ona nam iznosi pred oči javnoga čoveka koji se namestio da bude gle­ dan. Ona ga ne prati u njegovoj kući, u ,njegovu kabinetu, u njegovoj porodici, u krugu njegovih prijatelja; ocrtava nam ga samo kad igra svoju javnu ulogu; njena nam slika pokazuje više njegovo odelo negoli njegovu osobu. Najrađnije bih počeo proučavanje čovečjega srca lektirom po­ sebnih biografija; jer ovde se čovek uzalud trudi da se sakrije, isto­ ričar ga svuda prati, ne daje mu ni za časak mira, ne ostavlja mu nijednoga kutka u kom bi mogao izbeći prodirnom posmatračevom pogledu; i baš kad uobražava da se potpuno sakrio, onaj je najbolje u stanju da nam ga ocrta tako da ga mi sasvim prozremo. "Pisci bio­ grafiju", kaže M o ii t c nj, "pružaju mi najveće uživanje, jer oni 268

poklanjaju veću pažnju.odlukama nego događajima, jer se više bave onim što se zbiva unutra nego onim što dolazi spolja. Stoga je Plutarh moj omiljeni pisac.14" Istina je da je karakter većega ljudskog skupa ili čitavih naro­ da vrlo različit od karaktera pojedinoga čoveka i da bismo stekli sa­ mo vrlo nepotpuno poznavanje ljudskog- srca kad ga ne bismo ispitali ili."gdmni; ali ni to nije manje istina da moramo početi s proučavanjem pojedinca ako hoćemo da stvorimo tačan sud o ljudima i da bi onaj koji bi sasvim upoznao sklonosti svakoga poje­ dinca bio u stanju da predvidi njihove kombinovane učine u celini naroda. Iz gore navedenih razloga moram se ovde još jednom vratiti na stare pisce.Ali me na to navodi ijedan drugi razlog. Kako su sve fa­ milijarne i neznatne ali zato istinite i karakteristične crte prognane iz našega modernog stila, to naši pisci tako ulepšgju ljude i njihovom privatnom životu kao da će iz izvesti na svetsku pozorni­ cu. Spoljašnja pristojnost, koja se strogo zahteva ne samo u postup­ cima nego i u spisima, ne dopušta da se išta više kaže javno nego što dopušta da se javno učini; i budući da se ljudi mogu prikazati samo pri njihovim istupima u javnosti, to ih je moguće isto tako malo poznati iz naših knjiga kao i na našim pozornicama. Uzalud će se po sto puta opisivati životi kraljeva jer više nikad nećemo dobiti novoga Svetonija.15 Plutarh se odlikuje navođenjem baš takvih po­ jedinosti koje se mi više ne usuđujemo spomenuti. On razvija nedo­ stižnu draž u ocrtavanju velikih ljudi u malim stvarima i tako je srećan u izboru svojih poteza da mi je često dosta jedna reč, jedan osmeh, jedan pokret, da okarakteriše svoga junaka. Jednom ša­ ljivom dosetkom Hanibal ohrabruje svoju prestravljenu vojsku koja sa smehom polazi u boj i taj mu boj predaje Italiju u ruke. Kad nam se Agesilaj predstavlja kako jaše na štapu, osećamo veliku naklo­ nost prema ovom pobedniku velikoga kralja. Prolazeći kroz neko beđno selo i ćeretajući sa svojim prijateljima, Cezar, i ne sluteći, odaje lukavca u rečima da on teži samo za tim da bude ravan Pompeju. Aleksandar ispija bez ijedne reći lek; to je najlepši trenutak u 14 Knjiga II, str, 69. 15 Jedan jedini između naših istoričara, koji je u velikim potezimajpodražavaju Taci ta [Dlklo, autor biografije Liya XI, izašle u 3 toma 174B godine sa jednim lo­ mom "Dodataka" koji je izašao iduća godine (Piten) J usudio se da podražava Svetonya 1 da katkad u manjim potezima prepisuje Komina [Comincs, + 1509, opi­ sao u Memoarima doba Luja XI i Šarla VIII ]. Ali baš ono, što bitno podiže eenu njegovog dolu uzrok jn da ga krilikuju.

269

njegovu živolu.Arislkl ispisuje svoje vlastito ime im školjku i {im opravdava svoj nadimak Filopemen, pošto skine svoj ogrtač, zabav­ lja se cepanjem drva u kuhinji svoga gostoprimca. To je prava veština karakterisanja. Fizionomija se ne pokazuje u velikim crtama niti karakter u velikim delima; baš u sitnicama se otkriva prirodno biče. Jedni postupci ili su odviše obični ili su odviše izveštačeni; a moder­ no dostojanstvo dopušta, nažalost, našim piscima đa se gotovo isk­ ljučivo, bave opisivanjem satno ovih drugih. Jedan od najvećih ljudi posleđnjega stoleća bio je neosporno D e T i r e n. Znak je velike odvažnosti što je njegova biografija Učinjena interesantnom pomoću sitnih pojedinosti koje nam omo­ gućavaju da ga upoznamo, i u isto doba ulivaju ljubav prema njemu. Ali koliko se moralo ispustili pojedinosti koje bi nam ga još bolje osvetlile i još više omilile! Ja ću ovde da navedem samo jednu na kojoj sam zahvalan sigurnom izvoru i koju Plutarh začelo ne bi ispustio, ali koju bi Ramse sigurno prećutao kad bi mu došla do ušiju. Jednog žarkog letnjeg dana bio je vikont De Tiren u kratkom belom prsniku i u kapi na prozoru svoga protsoblja. Najednom uđe unutra jedan od njegovih sluga i učini mu se, zbog slične ođeče, da­ je to kuhinjski pomoćnik s kojim je bio u velikom prijateljstvu. Pri­ vuče mu be polako s leđa i dobro ga udari svojom teškom rukom po stražnjici. Smesta se okrene udareni De Tiren. Zaprepašćeni sluga dršćući je gledao u lice svoga gospodara. Sav izvan sebe bacio mu se pred noge: "Milostivi gospodine, mislio sam da je Đorđe!" - ”Pa sve da je i bio Đorđe”, viknu Tiren trljajući zadnjicu, "ne bi ga trebalo udarati žestoko." Eto, dakle, šta se vi ne usuđujete reći, bednici! Ta­ jite večno prirodu i budite uvek bez srca! Prekalite, otvrdnite svoja gvozdena srca u svojoj bednoj pristojnosti; navucite na se prezrenje svojim lažnim dostojanstvom! Ali ti, dragi mladiću, koji čitaš ovu anegdotu i koji s tronutošću osećaš dobrotu duše što je čak i u prvom uzbuđenja pokazuje Tiren, upoznaj se i sa slabostima ovoga velikog čoveka ka lje u pitapju njegovo poreklo i njegovo ime. Imaj na umu da je to onaj isti Tiren koji se pretvarao da u svemu daje prvenstvo svome nećaku, da bi iz toga svako video đa je to dete gla­ va jednoga suverenog doma. Upoređi ove kontraste, voli prirodu, preziri javno mnjenje i poznaj čoveka. Samo mali broj ljudi može pojmiti utiske, Što ih na taj način rukovođenja lektira može izvršiti na potpuno neiskusni duh mlada čoveka. Kako smo od svoga đetinjstva prisiljeni da čitamo, te usleđ toga formalno otupimo, i kako smo uz to naviknuti da čitamo ne 270

misleći ništa, tim nas manje dira ono što čitamo, jer već nosimo u sebi iste strasti i predrasude koje, nalazimo u istoriji i u biografiji velikih, budi. Sve što oni rade čini nam se prirodno jer smo sami iz­ van prirode i jer o drugima sudimo po sebi. Ali zamislimo mlada čoveka koji je vaspitan po mojim načelima. Predstavimo sebi moga Emila kod čijega se vaspitanja kroz osamnaest godina najbrižljivije išlo samo za tim da mu se sačuva nepotkupljiv sud i zdravo srce; za­ mislimo ga kako pri dizanju zavese prvi put baca svoj pogled na svetsku pozornicu, ili bolje, kako, stojeći u pozadini pozorišta, posm atra glumce koji uzimaju i oblače svoja odela i broji konopce i Čekrke čija nezgrapna opsena vara oči gledalaca. Doskora će posle prvoga čuđenja sledovati pokreti stid a ! preživače svoj rod.Razgneviće se kad vidi kako se ceo ljudski rod nalazi u potpunoj obmani o sebi samom ponižavajući se tim detinjskim igrama. Iskreno će se rastužiti gledajući svoju braću kako se međusobno razdiru zbog praznih snova i kako se pretvaraju u divlje zveri, jer nisu umeli đa budu zadovoljni time da su ljudi. Ako vaspitanik nije bez prirodnih dispozicija, ako učitelj zna mudro odabrati lektiru i ako ume da mu da upuststvo za razmišlja­ nja koja se nado vezuju na tu lektiru, onda će ta vežfaa sigurno biti za njega tečaj praktične filozofije koji je svakako bolji i razumljiviji nego sve prazne teorije kojima se zbunjuje duh mlada čoveka u našim školama. Pošto je Cinea pažljivo saslušao romantične plano­ ve Pirove, upitao ga je kakvo će mu stvarno dobro pribaviti osvojenje sveta u kojem već sada ne bi mogao da uživa bez velikih tegoba; u tom vidimo samo dosetku koju uzimamo olako; ali će moj Emil u tom naći vrlo pametnu misao na koju bi i on prvi došao i koja se ni­ kad neće izbrisati iz njegova duha, je r u njemu ne nalazi nikakvu Suprotnu predrasudu koja bi mogla sprečiti njen utisak. Kad zatim, Čitajući biografiju toga luđaka, dozna da su svi ti veliki planovi imali satno tu posledicu daje bio ubijen od ruke jedne žene, umesto da se divi tom tobožrgem junaštvu, zar neće oh, u svim junačkim delima toga velikog vojskovođe, u svim spletkama toga velikog političara videti samo korake do onog nesrećnog crepa koji je imao da učini kraj njegovu životu i njegovim planovima u jednoj sramnoj smrti?18 Istina, nisu poginuli svi osvajači; nisu propali svi pothvati ot­ mičari; mnogi će se od njih Činiti srećni u očima onih koji su za18 "Ona pak [mati jednoga mladića koga je Pir napao u boju ] gledala je bitku kao i ostale žene s krova, i kada vide da se njen sin upustio u borbu s Pirom, pred opasnošću, u kojoj se njen sin nahodio, sva razjarena zgrabi jednu ciglu s krova i obema rukama baci je na Pira.’ Plutarx, Pir, gl.34.

271

raženi predrasudama prostoga naroda; ali ko, nezaslepjjen spoljašnjim vidom, prosuđuje ljudsku sreću jediao na osnovi stanja njihovih srca, videće njihovu bedu i kroz njihove prividne uspehe. Videće kako se s njihovom srećom proširuju i povećavaju i njihove želje i brige koje ih muče; opazi će kako se zadihaju zbog prenag­ ljenoga napredovanja ne stižući nikad svom cilju; oni će mu se činiti kao neiskusni putnici koji prvi put putuju kroz Alpe i sa svakim brdom misle da prelaze Alpe, a kad stignu na vrh, vide, na svoje ve­ liko obeshrabljenje, još viša brda pred sobom. Pošto je Avgust potčinio svoje sugrađane i uništio svoje supar­ nike, vladao je još četrdeset godina najvećom državom koja je ikad postojala. Ali da li gaje ova neizmerna moć mogla sprečiti da, u bo­ lu zbog gubitka svojih legija, što mu ih je Var upropastio, ne udara glavom o zid i kukanjem ne ispunjava svoju prostranu palatu? Pa i daje pobedio sve svoje neprijatelje, što bi mu koristili njegovi tašti trijumfi, kad su svakovrsne nedaće neprestano nicale oko njega, kad su mu njegovi najmiliji prijatelji radili o glavi, i kad je morao da gorko oplakuje sramotu ili smrt svih svojih srodnika? Nesrećnik je hteo da vlada svetom a nije znao da vlada ni svojom kućom! I šta je bila posledica te nemarnosti? Video je kako mu umire u cvetu mla­ dosti njegov nećak, njegov posinak i njegov zet; njegov je unuk bio primoran da jede vunu iz svoje postelje da bi produžio svoj bedni život za nekoliko sati. Njegova kći i njegova unuka, pošto su ga osramotile, umrle su: jedna u najvećoj bedi, od gladi, n a pustom ostrvu, a druga u tamnici od ruke nekoga zbira. On je sSm, najzad, kao i poslednji ostatak svoje nesrećne porodice, bio prisiljen od svo­ je vlastite žene da odredi jedno čudovište za svoga naslednika. Tak­ va je bila sudbina toga gospodara sveta koga su toliko veličali zbog njegove slave i zbog njegove sreće. Je li moguće da bi ijedan od onih koji se dive njegovoj slavi i sreći hteo ove postići po tu cenu? Ja sam uze > častoljublje kao primer. Ko se, međutim, bavi proučavanjem isterije da bi poznao sebe i da bi stekao mudrost na račun mrtvih, tome pruža igra svih čovečjih strasti slične pouke. Primiče se vreme kad će mladi čovek izvući bližu pouku iz Antonijeva nego iz Avgustova života. Emil će se jedva moći snaći u tim njemu potpuno nepoznatim predmetima koji će mu zasenjavati oči kad ih bude prvi put učio; ali on će, pre nego što se u njemu probu­ de strasti, znati da se čuva njihovih iluzija. Uviđajući da su one u svim vremenima zaslepljivale ljude, to mu je opomena da im se ne

predaje sa svoje strane i da ne dopusti da ga zaslepe.17 Te su pouke, ja to dobro uviđam, malo nepodesne za moga vaspitanika; možda dolaze prekasno za njegovu potrebu ili su nedovoljne; međutim, imajte na umu da nije bila moja namera da ih izvučem iz toga uče­ nja. Kad sam počeo to učenje, postavio sam sebi drugi cilj i ako on nije potpuno postignut, to će sigurno biti učiteljeva krivica., Imajte na um u da se Ja koje se poredi s drugima odmph javlja čim se razvije samoživost i da mlad čoveki nikad ne posmatra dru­ ge, a da se istovremeno ne vrača na sebe i da se ne poredi s njima. Radi se o tom da poznamo kakav će rang dati sebi među svojim bližnjim pošto ih je ispitao. Ja sam zaključio iz načina na koji hoćemo da se mladi ljudi bave istorijom da ih, takoreći, pretvaramo u sve ličnosti s kojima ih upoznajemo; da se trudimo da ih sad učinimo Ciceronom, sad Trajanom, sad Aleksandrom i time im oduzimamo volju da se vraćaju u sebe i svakome od njih ulivamo žaljenje stoje on samo on. Ovaj metođ ima izvesna preimućstva, što ja ne osporavam; ali, kad bi se kod tih poređenja samo jedan jedini put desilo da moj Emil zaželi da bude drugi a ne on sSm, pa bio taj drugi Sokrat ili Katon, onda bi sve bilo promašeno. Ko počinje da sđm sebi postaje tuđ, uskoro će se potpuno zaboraviti. Nisu filozofi oni koji najbolje poznaju ljude; naprotiv, oni ih posmatrnju kroz predrasude filozofije i ja ne poznajem njjednu dru­ gu nauku koja bi bila punija predrasuda. Divljak tačnjje sudi o na­ ma nego filozof. Poslednji oseća. svoje pogreške, srdi se na naše pogreške i misli u sebi.: Svi smo mi rdavi. Prvi nas, naprotiv, po­ smatra bez uzbuđenja i misli: Vi ste budale. On ima pravo, jer niko ne čini zlo radi zla. Moj je vaspitanik takav divljak s tom razlikom što se moj Emil, je r je više razmišljao, više ideja poredio i iz veće blizine video naše pogreške, više drži na oprezu od samoga sebe, i što sudi samo o onome što poznaje. Krivica je do naših strasti što se razjarujemo na strasti drugih. Naš interes uliva nam mržnju protiv rđavih ljudi; kad nam oni ne bi nanosili nikakve Štete, osećali bismo prema njima više sažaljenja negoli mržnje. Zlo što nam ga čine rdavi ljudi čini te zaboravljamo ono zlo što ga oni čine sami sebi. Lakše bismo im oprostili njihove poroke kad bismo mogli doznati koliku kaznu nalaze u svom vlasti­ tom srcu za te poroke. Osećamo uvredu, ali ne vidimo kaznu; kori-1 11 Predrasuda redovno podražava žestinu strasti u našim srcima. Ko vidi sa­ mo ono Sto jest i ceni samo ono Sto tačno poznaje, neće lako postati strastan. Zablude u našim sudovima raspiruju žar naSih čežnja. [U rukopisu ].

273

sti su vidne, ali se kazna vrši unutra. Ko: veruje da će uživati plod svojih poroka, uznemiruje se isto tako kao da nije stigao cilju. Ako se objekt i promenio, ipak je ostao isti nemir. Uzalud se rđavi ljudi razmeću svojom srećom i sakrivaju svoje srce; njihovo ponašanje pokazuje, uprkos njima, kako je u njihovoj unutranjosti. Ali, da bi­ smo videli to srce, ne moramo imati slično. Strasti u kojima učestvujemo očaravaju nas; one, naprotiv, ko­ je se kose s našim interesom uzbunjuju nas; i usled neđosleđaosti koja proizlazi iz toga kudimo kod drugih ono što bismo rado podržavali. Odvratnost i razočaranje su neizbežni ako smo prisi­ ljeni da podnosimo od strane.drugih zlo koje bismo sami činili kad bismo se nalazili na njihovom mestu. Šta bi, dakle, bilo potrebno da dobro posmatramo ljude? Veliki interes da ih upoznamo, potpuna nepristrasnost u prosuđivanju, dovoljno osećajno srce da bismo mogli shvatiti sve čovečje strasti kao i dovoljno mirno da one ne M ovladale nama. Ako uopšte ima trenutka u životu koji je pogodan za to proučavanje, to je upravo onaj što sam ga izabrao za Emila; ranije bi mu ljudi bili strani, ka­ snije bi im bio sličan. Javno mnjenje, čiju igru ima pred očima, još nije steklo vlast nad njim; strasti, čije đelovanje oseća, još nisu uz­ bunile njegovo srce. On je čovek, on se interesuje za svoju braću, pravičan je i sudi o onima koji su njemu ravni. Ako o njima sudi tačno, začelo neće zaželeti da bude na mestu ijeđnoga od njih, jer kako se cilj svih muka, što ih oni sami sebi nameću, osniva na pre­ drasudama kojih on nema, to mu se taj cilj čini prazan i ništavan. Njegova je težnja, naprotiv, upravljena samo na ono što se može po­ stići. Od koga bi