Pisma 1930 - 1968 [PDF]

Zitiervorschau

БЕЛА ХАМВАШ ПИСМА 1930-1968

1. Михаљ Бабич Веома поштовани г. Уредниче! Објављивање мога написа о Џојсу охрабрило ме је да прикажем рад једног другог енглеског писца који је код нас једва и читан. Користећи ову прилику захваљујем вам на послатом примерку и на исплаћеном хонорару. С особитим поштовањем Бела Хамваш Будимпешта, 26. мај 1930. 2. Михаљ Бабич Веома поштовани Господине! У вези с мојим текстом о Олдосу Хакслију г. уредник Оскар Гелерт ме је питао какви су ми непосредни планови и које писце бих желео да прикажем. Питање је било актуелно зато што сам већ управо припремао текст о Хакслију, и како неко у наредном периоду не би радио сувишан посао, рекао ми је да вам пишем и да тражим ваше иструкције. Ја бих се са своје стране најрадије прихватио приказа Теодора Драјзера, Џејмса Бранча Кебла, Вирџиније Вулф, Џона Купера Поиуса, било у овом редоследу, било у другачијем. Мислим да је уметност сваког од ових писаца озбиљна појава, и ниједан од њих, можда с изузетком Драјзера, није познат код нас према својој заслузи. Ово је већ мој готов програм, али у најближе вереме планирам да се исцрпније позабавим појединим вредностима (Т. Ф. Поиус, Ситвел, Морли) енглеске и америчке књижевности. Уколико их Nyugat не би сматрао исувише подробним, са задовољством бих се прихватио њиховог приказивања. Дозвилио сам себи храброст да вам у прилогу доставим једну своју студију. Тон који сам покушао да остварим не припада уобичајеном. Спремно признајем да сам много научио од Ничеа, од његове школе, од Георгеовог круга и од Лудвига Клагеса. Моје бављење мислима које се налазе у студији и њима сличнима заправо је оно истинско, оно што ми прогони срце. Ако Nyugat нађе вредним да објави моје текстове, осећаћу се осокољен што приказује оно што са своје стране сматрам битнијим. Молим вас због овога за ваше љубазно извињење, очекујући ваше инструкције остајем ваш истински поштовалац Бела Хамваш (1930)

3. Михаљ Бабич Веома поштовани г. Уредниче! У прилогу вам достављам своју студију о скандинавском роману. Рад је већ раније довршен, сада сам га поново преписао с намером да га пошаљем часопису Nyugat. Случајно има и своју актуелност. Килев је сада објавио шест данских књига – можда ће околност бити од користи. С изузетним поштовањем ваш приврженик Бела Хамваш Будимпешта, 6. фебруар 1931. 4. Непознатом Драги пријатељу! Обрадовао сам се вашем писму. Раније, док још своју запањујућу таштину нисам умео да обуздавам, свако одобравање мене и мога рада доводило ме је до беса. Природно. Јер сам се плашио да ћу се размазити, веома сам се плашио да ће ме таштина обузети и једног дана ћу се пробудити у неком плићаку. Водио сам велику борбу док нисам доспео дотле да самог себе, као што Гете каже, посматрам као природу, „sich als Natur zu betrachten”, и да не приписујем себи оно што се збива и настаје мојим посредством. Велико спокојство и поуздано гледиште: можда једино гледиште које је у стању да буде објективно у односу према самом себи. Ја сам анимално биће, а моје дело симптом је једног својства бића. Ваше писмо је приспело у право време већ и због тога што је 8-10 дана како сам читао о Реваијевом конкурсу за роман, и одмах ми је ово моје дело пало на ум, мада има и другога. Колебао сам се. Не знам због чега. Почео сам да га читам и још више сам се колебао. Када ми је изгледао добро, оптуживао сам себе због пристрасности, када сам био незадовољан, гиорео сам, ето ти. Потпуна збрка. Желео сам да се нађе неко који ће о њему раћи нешто, и има недељу дана како сам замолио супругу да га прочита и да ми каже само једну реч. Ваше писмо је пресудило: послаћу га на конкурс. Ако и не победим (мада би добро дошло 3000 пенги! – могли бисмо отићи у Грчку!!), бар ћу начинити гест, и то оправдан гест за освежавање утрнулих мозгова. Хвала на позиву. Следеће седмице већ имам времена свако вече. До сада сам имао прилично посла. Сестра ми је била на Клиници, али је већ отпутовала кући с бебом. Ја сам се бавио и продајом бресака из баште мојих родитеља, и реализовао сам их по прилично доброј цени. Поново сам слободан, а библиотека затворена, једва да имам посла. Јавите ми дописницом које вече вам је најзгодније за мало разговора. До тада вас поздравља ваш приврженик и пријатељ Бела Хамваш 6. 7. 1934. 5. Ђерђ Шаркези Драги пријатељу!

У прилогу ти шаљем своју студију о Бахофену. Наслов не сме да те уплаши, наука је само полазиште и сам ток мисли дотиче веома актуелна питања, можда и више него дотиче, чак их хвата. Ова студија би била прва од онога низа који бих волео да објавим у часопису Válasz. Остале студије би дотицале неколико чворишта кризе: јавно мишљење, могућност религиозне обнове (у вези с renouveau catholique), и на концу једна повећа синтетична студија која се генерално обрачунава с горућим питањем: с идеализмом. Волео бих да те придобијем за ову серију текстова. Циљ није, као што бих волео, да пробудим стопостотну сагласност, него пре да изазивам, дижем у вадух и будим, помало и да скандализујем, али никада не толико да изазовем саблазан. Искреност! – суочити се с оним стварима које нам догоревају до ноката, то бих волео и за то тражим твоју помоћ. Молим те, погледај овај рад, размисли о мојој понуди и обавести ме када донесеш одлуку. Не могу рећи да Válasz није довољно радикалан, у одређеном погледу сваки његов број буди и у мени задовољство, као и у онима с којима разговам о њему. Ова питања пак нико не начиње, мада било колико да она нису политичка – одиста су таква, у суштини су политичка. Иначе ћеш то видети у овој студији. Мислим да у осталима могу и да појачавам објективност, и у вези с тим снагу тона и беспоштедност. Очекујући твој одговор, остаје твој приврженик Бела Хамваш 11. јан. 1936. 6. Ђерђ Шаркези Драги пријатељу! Коректуру враћам са захвалношћу, није било много грешака, али је добро што сам погледао, неће их бити ни толико. Веома те молим, ако је могуће, пошаљи ми четири комада од овога примерка. И за то ти унапред захваљујем. А сада бих желео неколико речи о нечем другом. Пишеш да си Бахофена прочитао и да премишљаш. Господе Боже! – помислио сам у себи када сам прочитао тај пасус, шта ће бити када остале студије прочиташ ако већ и овде има о чему да премишљаш. Каква питомина и заклоњеност у односу на оно што тек долази потом! Шта ћеш рећи за Јавно мњење, или за оно чему сам дао наслов Увод у глупост – или поготово за оно што је обрачун с идеализмом, под насловом Поговор за Вилистан! Види – оно што сада говорим не чиним то у сопственом интересу, мени је коначно сасвим свеједно колико година ће лежати код мене оно што радим и потпуно ме оставља хладним и то ако никада не буде објављено. Ја не радим за јавност, него за један малени круг, као што знаш ни публика за мене не значи ништа. Понављам, овде није реч о мени. Питање је ово: јавља се један глас који захтева истину, потпуно је свеједно чији је глас, може ли и сме ли Válasz који је с том мишљу кренуо, да се од ње огради? Не приговарам ти да је часопис млитав и управо прилично празан с гледишта истине. Не зависи то од тебе, него од оних који су или слаби или кукавице према истини. Него онда треба овако поставити питање: какво је даље оправдање часописа и то после овога? Књижевни часопис? Зар не мислиш да је већ помало

минуло време књижевних часописа? Није потребан просто онај жалосни лотосојед који се понаша као да је све у најбољем реду. Што се тиче мађарског питања има довољно оних кији се суочавају са стварима. Што се тиче људи сем мене не знам никога који би то могао. Због тога мислим о овој ствари да ти треба да одлучиш да ли ће часопис и даље остати код појединачних питања – јер и мађарско питање је појединост, наша судбина ће се решити у Европи а не овде – или пак прихватајући сав онај одијум што долази с оваквим ставом, прихвата своју мисију у бици за истину. Оговорност је великим делом и онако моја и ја се не плашим већ и зато што сам у овом погледу за јаче и чупавије ствари успео да обезбедим схватање у другим часописима – тако недавно у вези с мојом студијом о кризи у часопису Тársadalmi Szemle. Веруј ми, ако се осећа да иза мисли нема скривене алузије, нема прећуткивања, жмурења и личног интереса, онда ће безусловно изазвати, ако и не стављање на моју страну, али поштовање које припада истини чак и онда ако није стопостотна. Чини ми се да сам успео да ме разумеш и с гледишта да овде још нарочито није реч о таквим гласовима који се већ чују, него о онима који ће тек доћи. Моје је уверење да човек не може бити довољно смео – не може да сме довољно много. Тек ће годинама доцније доћи до тога колико је више могло да се каже ако је човек смео. То није ва банк. Овакав спокој не може осећати авантуриста, само неко ко осећа да има у шаци нешто што је ухватио – или можда овако: има нешто што га је ухватило. Не љути се због моје искрености. Али ако се и наљутиш, моје мишљење остаје овакво. Међу нама је много речи о томе каквог значаја је то што се човек озбиљно суочи са стварима и о томе колика је обавеза човека да извуче последице из своје критике. Строг сам и непопустљив. Сада је већ реч само о томе да ли он зна да разликује беспоштедну критику од разметљиве галаме, озбиљно суочавање од лудила и истину од мушичавости. Не верујем да би било ко могао да ми пребаци било шта од овога. И коначно, веруј ми да чак и ја правим компромисе, да ли бих смео више, много више да кажем ако бих за то имао одважности? – Да. Али пустимо то. Молим те, прими ово што сам ти рекао и обавести ме. Сада сам више код куће него у библиотеци. До поновног виђења поздраља те твој приврженик и пријатељ Бела Хамваш 18. јан. 1936. 7. Непознатом Драги пријатељу! Ово писмо није одговор на твоје; заправо сам већ раније хтео да пишем, а од твога писма је минуло толико времена да ово и не може бити одговор. Интересовало ме је да ти, који ходиш и бориш се на сасвим другачијим просторима, шта си одиста постигао, не подрaзумевајући под тим успех, него нешто сасвим друго, чак можда овако: како умеш да средиш у себи онај проблем који се збива на тај начин што човек чини добро и не добија признање, чак још боље овако: како успеваш да у себи премостиш цело питање признања и цео такозвани „одзив“ спољњег света.

Јавност је једна од наших највећих опасности, то већ одавно знам, и ниједно слово не бих написао да нисам рачунао с тиме да „можда“ никада ништа неће бити објављено. Али тиме питање није решено. Јер ја, с једне стране, заостајем за предностима оних ствари које увек припадају једном писцу који трага за истином, подразумевајући тиме нарочито да нисам увек принуђен да судим посматрајући из запећка. С друге стране, недвосмислен губитак сналази и људе, сада није реч о томе колико је велики овај губитак. Пут који сам одабрао, без компромиса, стварање и мишљење које иде са усамљеношћу није решење. Али је још увек хиљаду пута веће него „приближавање маси“, „раскивање у ситниш“ и остало. Вољан сам пре да умрем од глади, али више нисам у стању никада да напишем нешто што није безусловно моје убеђење. Звучи глупо – али како је горко ако човек то учини. И то не због тога што нема гласа, успеха, новца, славе, публике – једноставно због тога што то није намењено овој соби, него људима. Изгледа, ова сорта је у изумирању и бољшевици ће коначно преплавити земљу. Видећемо шта ће постићи. Када се појавила твоја књига, хтео сам да је затражим за неки часопис (Protesztáns Szemle или Napkеlеt), али сам последње године био заузет тиме што сам ишао у школу судбине и проучио сам поглавље под насловом неверност. Од тада сам морао да уложим највећи напор да не постанем мрзитељ света, и онај који уме само да псује. Тешко је било да се сачувам од тога да од тада „све“ посматрам кроз те наочари, и да такође „све“ не средим једним испљувком. Преварили су ме на сраман начин – да ли си већ имао удела у тако нечему? Али тиме што сам премостио и победио горчину, сада, када већ из мене не говоре моје ране, изгледа да сам ојачао. Доћи ће време да се вратим књижевности, пустићу до ђавола теорије и студије, и можда ћу се опет прихватити да пишем сатире и романе. Ових четирипет година биле су довољно поучне, чини ми се да сам тек сада научио истински да пишем, али је сада доста размишљања. Ипак је стварање највећа дивота. Све сам ово желео да ти напишем пре доласка твога писма. Што се тиче твога писма само толико да је издвојени део Бројгела из низа мојих студија, чији је битни и истински садржај много оштрији, строжи и потреснији. Сада преговарам с часописом Válasz о томе да објави неколико делова из овога низа. Али се уредник „премишља“. Знаш шта то значи? Онда нисам ништа рекао. Знам да ни ти ниси много бољи, или можда још ни оволико. До скорог виђења поздравља те твој приврженик и пријатељ Бела Хамваш 20. 1. 1936. 8. Антал Молнар Веома поштовани г. професоре! Пре одласка на пут био сам исувише уморан да бих вам захвалио на послатој књизи и да одговорим на ваше писмо, односно да вам захвалим на оним мислима које је у мени изазвало пропратно писмо. Почетком овога месеца написао сам рецензију о вашој књизи, али се часопис Válasz већ с неким договорио, закаснио

сам. Шаљем вам оне посебне отиске који су објављени, као узвраћање за вашег Листа, и надајући се да ће и то бити погодно за продубљивање наших симпатија. Онако како ја видим ситуацију ваше књиге, то је следеће. Све досада сте исувише живели у општој клими доба за то да бисте видели његову суштину. У свом писму помињете да су многи експлоатисали ваша дела, то јест проневерили су изворне молнаревске мисли. Ја у тако нешто не верујем. У јуну, да бих проконтролисао себе, узео сам ваше две књиге, Споциологија историје музике и Нова музика, које сам купио и зато су ми биле при руци. У ове две књиге готово није било ничега што не би неко други могао рећи. Зашто? Зато што је психолошко и биолошко схватање уметности минулог века пре отприлике петнаест година заменила социолошка мода, потом је дошла историјско-духовна, а данас тзв. егзистенцијална и културно-морфолошка помодност. Чим је негде ударен један тон, велики су сместа почели да се оглашавају тим тоном. Не грешим: мода. Јер све пролази и човек после извесног времена с горчином у устима посматра ова схватања. Такав ударен тон била је социолошко схватање уметности. Те мисли је изразила Нова музика или књига некога другога, сасвим је свеједнио. Нико их није изрекао. Биле су у ваздуху, као атмосфера или епидемија, ствари безличне и без господара, које озбиљно никоме не припадају. Ви мислите да се вашим делима догодила неправда јер су их опљачкали. Раније бих и ја осећао да сам покраден зато што није наведен извор. Дирало ме је. Касније сам видео да се не догађа никаква неправда. Неко је нешто рекао као што сам и ја рекао. Али их је и педесеторо могло рећи. Нисам то ја пронашао. Њиме је била заражена цела атмосфера. Дело Лист је превазишло социолошко схватање и тиме је коначно оставило иза себе позитивизам. То је за мене било ново и умирујуће. А што нисам могао да уживам у вашим мислима и вашим способностима обликовања, стварања форми, узрок томе био је што Листа од његове прве до последње ноте сматрам кварним и лажним. Убеђен сам да ће ваше ново схватање пронаћи своје достојне предмете и онда ће се у пuној мери развити оно што се може осетити и у овоме делу. Још бих желео да рашчистим једно. Зашто се на самом почетку његовог развоја машате социолошког схватања, веома добро разумем. Човеку једино мода обезбеђује успех – то је разумљиво, то је савремено што треба подједнако нашој публици, надређенима, омладини, издавачима, свима од којих зависи – слава. Супротставити се моди значи ризиковати славу. То је веома тешко и могуће је само на један начин: ако човек увиди какав је данас однос између славе и хероја. У здравом свету слава припада хероју, иза сваке славе налази се херој и сваки херој има своју славу. У болесном свету није невоља у томе што херој губи славу, него што слава губи хероја. Претходно само мрви индивидуалне судбине, што није тако велика невоља. Ово друго ремети, збуњује целе народе. Херој је сам, остао је без славе. То је осамљеност. Модерни херој је због тога осамљен. Али и слава је сама, нема иза себе хероја, ту наступа сурогат хероја: стар. У данашњем свету обрнут је однос између хероја и славе. Ко хоће славу, он се управо треба да одрекне свога херојства – под херојем подразумевам „човека уобличеног посредством божанства“. Ко хоће да буде чувен, управо не сме бити херој него стар. Зато онај ко жуди за славом мора да иде подруку с модом, а зато онај ко жели велико мора безусловно да изабере осамљеност. Ова алтернатива стоји стално пред свима нама, искрсава пред сваким нашим послом, пред сваком нашем мишљу, пред сваким

нашим чином, и сваки пут поново, у сваком случају захтева посебну одлуку. Нема коначног решења: херој ће увек покушати да освоји славу, која му припада – али на концу увек постоји оно што херој више жели, а то је његово сопствено херојство. Ипак је човек само међу боговима у најбољем друштву. Радовао бих се ако бисте моју искреност примили као знак мога пријатељства. Госпођи поздрав уз рукољуб, г. професора поздравља с топлим поштовање његов искрени приврженик Бела Хамваш Будимпешта, 23. август 1936. 9. Ђерђ Шаркези Драги пријатељу! Овај пут те изненађујем целом гомилом рукописа. Један је већ раније био актуелан. Рецензија о књизи Барански-Јоба. У међувремену сам довршио и Католички препород, и шаљем ти га. Мислим да би од свега што пре била пожељна појава овога текста – радо бих примио ако би евентуално за пролеће оставио текст Религија науке, само како би овај могао да изађе што пре. Осећам да је актуелан; мислим ако га погледаш, имаћеш исто мишљење. Трећи рукопис препоручујем твојој сасвим нарочитој пажњи. Књига о којој говори прво је дело два млада човека и достојна је пажње у највећој могућој мери. Можда ће и тај текст доћи на ред пре Божића. Ако сматраш потребним, обавести ме о твом мишљењу. У вези с Листом добио сам писма два непозната човека – обојица ми одушевљено честитају што сам се прихватио рушења овога идола. Срдачно те поздравља с истинским поштовањем и пријатељством Бела Хамваш Будимпешта, 13. окт. 1936. 10. Каталин Кемењ Драги Цвете! – Велика радост! Коначно су паре на путу. Не можеш ни да наслутиш каквих је било невоља с њима. Можда већ 27, али вероватно 28. већ их можеш подићи уз пасош код дижонске филијале Credit Lyonnais, петсто франака. Љ. Б. 24. фебруар 1939. (у подне) 11. Пал Гујаш Драги пријатељу, веома се добро сећам онога зимског дана када смо се први пут срели. Тим пре што сам се већ месецима припремао за састанак. Нисам знао шта очекујем. И када смо се растали, одмах сутрадан, у првом одушевљењу, хтео сам да ти напишем дугачко писмо. Нисам га написао. Али не мари, и данас ти исто то пишем, ниједан једини

тон се из њега није изгубио. Само што би већ сада јасно могао да изразим шта је било оно због чега сам те чекао, и што сам и нашао. Твоја личност је изазвала у мени анамнестичко дејство – сасвим у платоновском смислу, будила је успомене пре рођења. Нешто слично у мени су до сада само жене будиле, и оне веома ретко, и веома мало. Али сада када си послао своје књиге и када сам се сусрео се с твојим писањем – с тим нарочитим писмом за које бих пре рекао да је бакропис, и када сам га угледао, помислио сам: графичко ремек-дело – сада је тај анамнестички доживљај нахрупио таквом силином да се не може даље одлагати. Шта је тај заборављени свет који је твоје присуство оживело? Знаш да на таква питања нема одговора. Само је једно сигурно: постоји мера за коју знам ако се она јави, тамо постоји нешто ванредно. Ова мера, савршена лишеност комплекса, потпуна непосредност, опасна је јер у мени постоји склоност за то да се у оваквом човеку савршено изгубим. Она опрезна суздржаност, која ми не допушта да будем поверљив, у сваком случају се јавља у суочењу с другим. Преосетљивост је то, претерано проживљавање људских разлика, и безгранични респект свакога према индивидуалном теменосу, према његовом Светом Кругу. Од тога је веће само једно, сусрести се с неким у чијем сам теменосу тако код куће као у својем. Необично је било мени оно вече како сам анамнестички разумео покрете твоје руке и лица, из правремена, можда од зачела времена. Добио сам такав додир који је био виши од онога који ми је до сада пружио најбољи мој пријатељ. Понекада сам човек до лудила гладан пријатељства. Али схвати ме, колико је овакав сусрет виши него пријатељство. Где смо били заједно? Заједно смо ловили у неолитским шумама? Један уз другога смо лутали неком пустаром? Заједно смо пловили по мору? Били смо Викинзи? Татари? Келти? Хуни? Грци? Где смо били? Код Троје? Каталанума? Да ли нас је зближио рат? Жена? Авантура? И колико то није важно у свему, него она дубина коју овај нечувени доживљај призива. Пријатељство је класична људска веза: најједноставнија и најчистија. Ова анамнеза је мистична и космичка, човек у једном једином трену хвата хиљаде година. Што о овим стварима пишем теби, можда није природно. Али зашто да ја овде имам бољи задатак него ти тамо? Веруј ми, нема никога коме би вредело чак и само лагати, камоли рећи истину. Јер уколико су даровити, толико су такви као спавачи, и спавају у својим текстовима, у својим мислима, својим циљевима, својим говорима, својим пословима. Нема ниједног јединог будног човека. А остали су пак неспособни. Отуда остаје жеља: сусрести се с неким. Георге каже: ужасно је проживети живот а да се човек не сусретне са себи сличним. Па зар није? О твојим текстовима сада нећу говорити. Још их нисам ни прочитао онако како желим, истински. Само их листам, и чекам. Ова дела која ти шаљем, заузврат, нисам снабдео посветом, јер је писмо посвета. Немам ништа да кажем о њима, само о Хипериону. Од речи до речи је такво да ово дело нисам никоме смео поверити сем теби, и ако је могуће, немој га давати другоме. Видећеш да није такво да га слободно, свако може да чита. Мислим да је време такво када је велике ствари најбоље крити. Поздравља те Бела Хамваш (Уручено: 3. 4. 1940)

12. Пал Гујаш Драги пријатељу, од почетка децембра сам у овом специфичном стању, непосредно осећам Север, сећаш се, тада је провалила она хладноћа која још и сад траје. А да се хладноћа и северне силе налазе у некој врста суодноса није тешко осетити. Појачано сам осетљив у данашње време на овакве ствари. И раније сам се бавио астрологијом, сада сам се сасвим удубио у њу, и ово магично знање ми је помогло у сагледавању оваквих појава у свету. Положај звезда од почетка децембра означава нешто; а шта, тачно не знам, али ако и не умем да ишчитам, означава фински рат, означава северну силу, немачку офанзиву, означава хладноћу и оно нешто што сви осећамо, уз језу и ужас. Има у овом северном демону нешто грдолико, како се ваља и убија. Наравно, немој да поверујеш да сам противник Немаца, исто тако немој да поверујеш да сам пријатељ Немаца или пријатељ Енглеза или неких других. Управо то је било оно због чега сам се толико мучио, и последњих седмица готово да сам због тога добио грозницу. Можда сада јасније видим. Видим битку титана. Ево: боре се титани бестијалности (Немци), подлости (Руси), лакомости (Енглези), разврата (Французи), неверства (Талијани), полуобразованости (Американци) и зависти (Јапанци). Најпре ће прогутати малене, потом навалити једни на друге. Чини ми се, таква је констелација. Ови демонски титани пак не боре се само споља, у свету. Најужасније је борбу титана осећати унутра, у самом себи. Шта више: искусити то, знати, проживљавати. А најстрашније је ово: не сме се суделовати и не сме се не суделовати. Јаој ономе ко се определи за партију и став, јер се он поистовећује с једним, а остали ће га одмах рашчеречити; али јаој ономе ко се повуче из борбе. Ступити у њу исто је тако забрањено као остати повучен. Само ти знаш то, ти који о овим стварима можда знаш и више него ја. Јер ти непосредно знаш, а ја сам само научио. Седам Злих Титана сада се боре овде на земљи као у души једног јединог човека. И то је истински смисао ствари: битка је заправо унутарња. Не верујем да у Европи има пет људи који то знају. А ко то зна (то је ужас, јер ће увек све ужасније бити што човек буде даље посматрао) он је и сам демон. У првом реду мислим овде на моћнике Европе. Имена нећу да помињем. Нису у опасности питања нација, не ни питања човечанства, нити питања земље. Ово су космичка питања, јер су титани космичке силе. Каткада сасвим озбиљно поверујем да је ово предигра апокалипсе. То поверујем ако помислим да сваки титан има и другу страну, своју унутарњу и скривену половину. Унутарња половина бестијалности је духовна снага, унутарња половина подлости је светост, унутарња половина лакомости је трезвеност (sóphrosyné), унутарња половина разврата је углађеност, унутарња половина неверства је чиста детињарија, унутарња половина зависти је жилавост. Какав је то космолошки рат – титани се међусобно боре а истовремено и са сопственом унутарњом половином. Противници једни другима окрећу своју злу страну, али према свету своју добру страну. Французи се представљају пред светом као да су они углађеност, али заправо они су разврат, Немци се представљају као да су они духовна снага, али они су бестијалност, Руси се приказују да су они свеци, а они су подлост. И то све кључа у овоме котлу што је сада време. Био сам на страни Немаца, био на страни Енглеза, страховао за Французе – мучио сам се и патио. Сада почињем да схватам

да је то строго забрањено. Треба видети и живети с временом, али знати. Човек је, каже Ниче, тако гладан знања као лав меса. Све је ово допола свесно тињало у мени; јуче, када је пристигла твоја песма везана за Кашу (Кошице), она је одједном изазвала и као готов доживљај покуљало је и бујало из мене да сам једва успевао да се разаберем. Зато ти и пишем – песма је имала овакав одјек у мени. Мислим да је то оно што један другоме треба да захвалимо: дело увек дотакне оно место које је најосетљивије. Лечи, просветљује, открива као аналитичар, хирург или маг. Захвалан сам ти што живиш и што могу да ти пишем, не као што сам понекада с Георгеом, Шелијем или Вордсвортом, којима би често волео да нешто овако напишем, што је допола захвалност, допола поздрав, али у сваком случају нешто што би за мене било веома значајно. Господе, шта бих дао да је Ниче жив, или Данте. Како је добро знати да иза твоје песме о Каши постоји још жив човек који је још извор, а не звезда у коју само могу да зијам, али с којом више не могу да имам људску везу. Где ћеш овога лета? Желео сам да кренем на југ, на једно далматинско острво, али ме вероватно неће пустити с обзиром да сам војни обвезник и резервни официр. И ако то не иде, учинићу нешто друго. Да ли бисмо могли да се споразумемо да на неком тихом место проведемо једну седмицу? Можда у Подкарпатју, у једној боровој долини? Био сам тамо за време рата и знам да је лепо. О твом Хомеру би требало да пишем и говорим посебно. Мислим да је најбоље у њему оно што је Калевала. Као ти Калевалу нико тако не разуме и не зна. Али мислим да си то најпре ти. Зар не би требало да напишеш еп? Онакав бајковит еп као што су келтски митови и Сан летње ноћи? Један наш заједнички познаник је једном скретао пажњу на то колико је твој тон шелијевски. У твом тону има нешто арханђолико. У томе ти је сродан Керењи – и он је такав анђеоски човек, сасвим бео, крилат, лепетав и самртан. Керењи је често као бела, мирисна птица с крилима од љиљана. У теби је више прозрачности и етеричнији си. О томе други пут. Пиши много песама и шаљи ми их. Бела Хамваш (Уручено: 22. 5. 1940) 13. Пал Гујаш Драги пријатељу – малочас сам приспео с аеродрома у Будаершу, попио сам само шољу кафе, сада седим у кафани поред Маргит-моста, погледао сам новине и шест сати је поподне. Позив је неочекивано приспео још 6. јуна. Суделовао сам у светском рату, постао сам поручник, сада сам опет потребан. Много је неспретности у мојој ситуацији, тако и што је мој заповедник, потпуковник ступио у војску касније него ја; друго: све сами млади пилоти и ваздухопловни официри, и међу њима ја. Такви људи међу којима сам ја живео пре 22 године, али већ и онда с филозофима у џепу. Има само једна једина ствар која је за мене обавезујућа, један специфични етос који раније нисам познавао. Знам да треба да издржим. Већ цео месец како на питање: шта тражим ја на аеродрому у униформи поручника авијације мада ни аутомобил не знам да возим, и никада нисам седео у авиону, не знам ни какав је мотор, не знам ни команде – на све то само умем да одговорим да

треба да издржим, лепо и усправно. Можда ће за дан-два избити рат и активно ћу се умешати у борбу титана. Већ сам наручио Хезиода и читаћу његову Теогонију. Јер се богови рађају. Најпре се боре титани, потом треба неко да дође – можда један једини човек који ће у себе прибрати сва ужасна својства титана и овај човек ће издржати богове. Постоји само један човек с којим могу о томе да говорим. С Керењијем се не сусрећем више због временских и месних препрека. Али је моја супруга једина која оно што се догађа узима као „знак“ и чита знак – и уме да га прочита, и исправно готово у сваком случају. А знаш, то је најспецифичније: несавладиво је моје осећање да ја треба лично да имам активну улогу и овој бици. Пасивност задовољава? Не. Волео бих да останем пасиван. Али знам да ће доћи тренутак када из ње треба да иступим. Шта ће то бити? Можда припрема за смрт – можда ће ме погодити бомба или тане? То ће бити активитет? Не знам. Цело моје биће је „мобилисано“ – потпуно „спремно“ и ишчекујући. Заповест још није стигла. Чекам. Молим те, остани уза ме с твојим магичним пријатељством, осећам да ми је потребно много добрих мисли. Лао-це каже: „Кога бог воли, он га штити добрим пријатељем“. Осећам да ми је потребна твоја заштита. Распршено је много планова. Читање, писање – био сам препун лепих програма: књига, перо и хартија. Ако не другде, један месец сам желео да боравим у Кеменешалји, међу виноградима Шомлоа, и ако не са неким другим, једино са својом супругом. Ти сада читаш и призиваш дајмоне Еда. Опет си пронашао једног свог Претка као и своју Калевалу. Имаш доброг дајмона, увек ти доноси оно што треба. Друге књиге? Има их веома мало – само колико дрвећа у шуми. Знам, ако нисам могао бити шумар, само сам могао бити библиотекар, и живим у шуми књига. И лично познајем моје дрвеће. Ових дана ћу навратити у библиотеку ма и на десет минута (служба ми је тешка) како бих прочитао твоје песме о којима си писао (у часопису Válasz). Ако ми пишеш, адресуј на Bp. III, Remetehegyi út 23, јер у библиотеку само покаткад могу да одем. Твоја писма недељама носим у џепу, „тек онако“. Као талисман или „медицину“. Живи добро – Бела Хамваш (Уручено: 5. 7. 1940) 14. Пал Гујаш Драги пријатељу – тек је неколико сати од када сам оставио перо, данас пре подне сам окончао рад који је потрајао више од месец дана. Мислим да га прекуцам и пошаљем теби и Керењију – други ме не интересују. Било је прилично тешко после пет месеци у војсци, омлитављен, поново ступити на ова опасна и самртна поља којима ми ходимо. Дуже од две седмице сам се мучио. Затим је кренуло, а последњих десет дана био сам као луд. Када сам примио твој Дебрецен, одлагао сам читање када будем готов. А онда сам га једног дана ипак прочитао. Одмах сам хтео да ти пишем, али то није ишло. Сада се осећам као да сам се растао од жене коју сам јако волео и која ме је јако намучила. Твоје дело је савршено. Оно што је највише, за мене, то је да је целокупна мађарска традиција у њему постала актуелна, од Посмртног слова до данашњег дана – актуелна тако да се може ухватити руком. Једва да сам прочитао дело које је више мађарско, а међу

данашњима сасвим сигурно да је – то оно. И још нешто: једино теби је пошло за руком да провинцијску усамљеност учиниш разумљивом, њену изгубљеност и безнадежност. Како си то урадио? Сигурно тако што си је сам превазишао. Наравно, не тако да више од ње не патиш, то је немогуће: него тако што више нећеш свој живот утрошити на ту патњу. – Потом: сасвим си запањујуће препуњен. Свака твоја реченица се пресипа из сопствене чаше и свака реч за себе захтева дуге странице. Да испишеш све што у овој малој збирци тиња, мало је сто година. – Оно што сам сада урадио (интересоваће те) чим довршим прекуцавање, шаљем ти. Из војске сам се демобилисао тек крајем октобра. Има у том животу нешто сасвим чисто што ми недостаје у грађанству. Да би човек био војник, за то не треба много, треба бити мушкарац. – Нисам се покајао. – Сада радим даље. И оно што ћу ускоро почети, то је оно за што се спремам целе године. – Најдубље су деловале на мене: твоја песма везана за Кашу коју сам већ знао; Дебрецен близу тла; осамљеност мита; пред Чоконаијевом пирамидом; Петер Мелијус Јухас; с народом и над њим. – Има ли књига одјека? Не би ме зачудило ако не буде имала. Завидим твојој ватри. Од ватре, ако се добро негује, може да буде велика мудрост. Ја имам само своју метафизику и њу негујем било како, од ње највише може бити мистика. Увек сам желео да будем песник, или бар музичар, али ако ни то не иде, сликар. – Не заборави да твој Дебрецен не само у теби, него у целокупној књижевности до сада значи виши степен. То је сигурно. Од како сам песму прочитао, посебна ми је жеља да одем у Дебрецен. До сада сам то осећао само што се Перуа, Мексика и Кине тиче. И можда ћу једног дана одиста сести на воз. Поздравља те Бела Хамваш 13. 12. 1940. 15. Пал Гујаш Драги пријатељу, песму сам примио и захваљујем у име уредника Годишњака. Њено објављивање независно је од свега другога, и може да изађе и у часопису Hid, јер овај ништа не плаћа. Говориш о Византији. Ја не живим у Византији. Зачудио би се једноличности: библиотека – кућа – дом – библиотека – тамо-назад. Мој додир с људима једва да је сто речи дневно. Ако је могуће прекинути везу с околином, учинио сам то. Само живим у стварности, а Византија је иреалитет. И да се подсетим на тебе? Пријатељство је исто такав иреалитет у којем живим. Нема дана а да ти не бих рекао нешто битно у заједници пријатељства. То је ваљда разлог што ти тако мало пишем. Говорим. И осећао сам као да је било неке скромности у томе када си рекао: хвала што мислим на тебе. Како? Па зар ниси начисто са значајем своје личности? Човек би поверовао да осамљеност у којој човек живи сам у провинцији, изнутра га чини видовитим. Много пута сам искусио да није тако. Волео бих да те на то упозорим. То што човек себе спусти, још не значи да се изнутра отвара и да је отворен. Треба да упознаш себе – много савршенијим познавањем, него што је филозифија и прихологија: с митологијом и поезијом, и мораш знати да је твоје анђеоско биће (већ сам ти једном писао) оно што је у теби геније, и то си ти.

А сада замисли моју ситуацију. Упознао сам те и открио у теби Блиставо Биће с Великим Белим Крилима. Како се на то биће не може почев од тога тренутка увек мислити, тако да се човек утка у његов живот, и с том мисли да „Ти Јеси“, ја непрекидно живим и тиме се стално храним. Односно: ако је и Византија где јесам, не живим у њој – потом се пак не сећам тебе зато што ми то није нимало потребно, живим заједно с тобом. Волео бих да завирујем у оне рукописе које чуваш код себе. Објавити? О томе би много требало да говорим. Има нешто страшно у томе што тебе одбијају, и како им ниси потребан. Али је за њих, веруј ми, страшније него за тебе. Већ сам престао да верујем у то да би било могуће иступити с истинским стварима. Већ је то само Божија ствар и моја, и ако постоји: пријатељева. Твоје речи о Генију Алфелда бацају ме у бригу. Не оно што кажеш, него знам шта је недостатак текста. Оно што сам рекао, то је истина, али позитивни део није довољно снажан. Исправићу. Захвалан сам ти што си ми на то указао. Ствар ни мало није лака. У руци ми је бич пророка и треба да пребијем онога кога хоћу да подстакнем на живот. Не сме се пре времена саопштити несрећнику да у њему наставају богови. Веруј ми бич треба да пољубимо ако нам пролива крв. Чак не треба увек бити праведан. Неправедно задобијена рана боли још више. Насупрот томе знам да у тексту нешто недостаје. Полазак од Галианија – дедукција? Глупост. То је само стил – односно: човек започиње негде. Свеједно је где. Ако се не умеша нови рат (опет ми прети мобилизација), још ћу се овог пролећа латити. Иначе сам крајем марта довршио оних десет студија због којих од њиховог окончања опет осећам да сам за главу виши. О њиховом расположењу само ти могу рећи: када сам у маленој, тихој кафани ставио последњу тачку, нехотично сам склопио руке и захвалио ономе ко ме је користио за то да се преко мене објави на овај начин. Све више почиње да влада мноме религија, читам великане с истока, а овога лета – велики план! – ако можда отпутујем у Ердељ, понећу Веде. Ако ме само мало познајеш, знаш да то није изнуђени, поготово не духовни хиндуизам. Моја религија почиње да јача од онда од када сам открио неверност Европљана сопственим боговима и своме Богу. Добро би било о томе разговарати с тобом. Али Велики Бог је бог целокупног човечанства. И Веде много знају о њему. Исток је пошао да се поклони у Витлејему – водила их је звезда. Могли бисмо разговарати о томе како је и мене астрологија (Звезда!) водила Човеку (Богу). Прибери своје песме, прекуцај их лепо, повежи, стави на своју полицу, и прихати се следеће књиге. Ако некоме буде потребна (добу, човеку) наћи ће је већ. Не можемо имати другог задатка него да пишемо, па одложимо и да опет пишемо. Ускоро ћу ти опет послати нешто, можда ће те интересовати. Пријатељски те поздравља Бела Хамваш (2. април 1941) 16. Пал Гујаш Драги пријатељу – онда те већ упозоравам када је пристигла твоја дописница. Геније је изворно био предавање (пре две године, Társadalomtudományi Társaság), и

текст предавања је био код А. Пала, то је он објавио под својим именом. Треба да исправи. Захваљујем ти на солидарности – пријатељски те поздравља Бела Хамваш Песма неће бити објављена у двојезичном облику. Издавање касни, јер је уредник мобилисан. Ја сам се – за сада – спасао. (25. април 1941) 17. Пал Гујаш Драги пријатељу, у ово доба, крајем маја и почетком јуна обично украдем за себе мало времена како бих побегао из града и удубио се у природу која тада испољава своју највећу помпу у птичијом песми, у цвећу, у зуки инсеката, у лиснатом дрвећу; у доба сазревања јагода и трешања обично одлазим у малену кућу мога зета поред Сентандреје, у подножју Поткамена, на један сат од града, и тамо живим све док ми могућности дозвољавају. Још и сада бих био тамо, али ми је одмор истекао. Најпре сам био дванаест дана, до почетка јуна, сада сам украо још четири дана. Већ сам јео свеже јагоде и трешње, могао је да се једе грашак и огрозд, сам сам кувао, поспремао, доносио с извора воду, секао дрва, копао у врту и правио велике шетње по северним пристранцима Поткамена, где се по богато расцвалим ливадама распростиру анемоне, звончићи, маргарете, а изнад њих се може лежати у боровој шуми и посматрати небо, а у међувремену одјекује песма косова и оглашава се кукавица. Твоје писмо и песму сам примио када сам се почетком јуна вратио кући, хтео сам одмах да ти одговорим, јер ме је песма ухватила, уместо тога њено сам расположење понео са собом поново у шуму и увече, када сам седео на степеништу трема, сркао вариво, око мене у двадесет жбунова двадесет славуја, размишљао сам о песми и теби. Друго ти о њој не могу рећи. Мислим ако не уследи оно чиме ме страше, да ћу ускоро опет добити позив, на лето ћу на неколико седмица отићи у Боршабању. Упланираћу и Дебрецен и посетићу те; мислим да ћеш онда за неколико сати сазнати више усмено о томе што живи у мени о теби, него овако. Што се тиче осталих ствари: М. Барта, председник Társasága, још је увек војник, и због тога касни објављивање годишњака. Мој је утисак да оно што је код њих остане код њих. Ова песма за њих би била мало премного. Корак даље: закључен је случај Антала П., не брини о њему, младић има неку невољу, али му се ваљда може помоћи. Послао си ми од твојих текстова из Аркадије, на адресу Ђерђа Олаха. Веома бих озбиљно примио ако би их и мени адресовао. Твоје мисли које се односе на јединство уметности и религије потпуно су истоветне с мојима. И ако је могуће, волео бих да говорим о овој теми ако дође на ред Дебрецен. Студија је настала ове зиме. Наслов: Poeta Sacer. Изворно сам је теби адресовао и писао. Али оно што урадим волим да после писања одлежи неколико месеци. Од тада га нисам узимао у руке, и тек ћу га спетембра, октобра прекуцати. До тада нека зри вино. Десет студија сам довршио ове зиме, ово је једна од њих. На концу пак: рукописи? Код

тебе им је добро место, сада ми ниједан не треба. Али чини ми се да је тамо Геније – Хиперион је твој. Објављен чини ми се ни онако неће бити, па нека имаш ти примерак. Имам велике планове за лето. Моја лета обично пролазе тако што с две-три књиге и бележницом крећем на морску обалу. И тамо увек и у сваком случају налазим нешто што прежвакавам годину дана. И увек нешто што ме за степен уздигне. Море ми је одузело ратно време. Остају брда, зато се припремам у једно малено рудаарско село у јужном Марамарошу. Можда ћу и тамо наћи Музу моје године. За мене лето никако није време прикупљања и сређивања, него «велики доживљај», проширење и даљи раст. Догађало се да кући нисам донео више од десетак нажврљаник страна бележнице, а и књиге су биле недочитане. Па ипак зими сам једва стизао да разумем оно што сам лети доживео. Боже, море! Сада сам недељама готово био болестан од жудње и покушао сам да одем. Али дозволе конзулата, новац, и остало учинили су све то немогућим. Због тога сам био принуђен да сместа побегнем у Сентандреју, да бар имам «нешто» ако већ не може да буде море. Докле ћеш бити код куће у Дебрецену? Ако бих око петог јула пропутовао, да ли ћу те још наћи код куће? Ја и моја супругам јако бисмо волели да с тобом проведемо једно пола дана. И она би лично волела с тобом да разговара. Њено мишљење које је истинско «женско» мишљење, односно (она је кћер Магне Матер) необјашњиво је сигурно и добро то што си ти једини човек кога данас у Мађарској треба озбиљно узети. Ја нисам утицао на такво њено мишљење, не бих ни био у стању јер она има тако дубока мишљења као жиле бреста од пет стотина година, али нам се мишљења слажу. Радо бих јој приредио ту радост да те представим њој и да у њој видим деловање сусрета с тобом. Очекујем твој одговор у односу на наш боравак у Дебрецену. Пријатељски те поздравља Бела Хамваш (16. јун 1941) 18. Пал Гујаш Драги пријатељу, веран твојој жељи враћам ти песму. – Летња посета сада ће сигурно или бити одложена, или ће можда постати јесења ако будем долазио у Друштво Ади, где си ме тако срдачно позвао. Онда бих свакао провео тамо неколико дана. Ни од путовања у Боршабању вероватно неће бити ништа, и радујем се ако не будем мобилисан, па могу да одем у Сентандреју. Иако сам већ лепо сложио књиге, хартију, оловку, перо, што сам хтео да понесем – и неку чудну трансценденталну глад премештам устрану како би летос «било од ње нешто». Познајеш човека жедног молитве? Он чека такво време како би ујутру од пола шест до увече у девет доспео у молитвено стање. Такав сам ја сада – молитва ће бити за мене сваки корак, сваки поглед, глас, јело – и готово је свеједно на каквом сам месту. Али је Сентандреја лепша, и у подножју борова у јулу се јављају цврчци ако затворим очи,

поверујем да је море у близини. Немој ме заборавити ни летос – љубазно те поздравља Бела Хамваш (Уручено: 28. 6. 1941) 19. Пал Гујаш Драги пријатељу, зидови и душе још одзвањају траговима твога боравка, готово се свакодневно враћамо на њих с радошћу и спокојем. Постао си стални учесник живота нас двоје. Било је веома добро овако. И лепо је било. Недостатак истинске заједнице је оно што можда највише мучи у овој апокалипси. А тамо где има могућности за пријатељство, тамо сам пре, чак много пре можда него у љубави. Богињи Филији већ сам посветио студију, и послаћу ти је заједно с осталима ако се мало приберем од ових мојих дана принудног јурцања за новцем. Нитковски је од мене, али још увек нисам успео да се одрекнем: касни моја зарука с дамом Сиротиње, али не можи да изостане. Већ волим лепу Даму, али сам још неверан. Доћи ће и време верности. Тада ће ми преостати једно мирније време када ћу управо бити тако страствено сиромашан као што сам сада страсно привржен новцу – сада је грех ова приврженост, више од тога! Студије ћу ипак прекуцати и послати чим стигнем. Често у ушима чујем твој глас, како појединим стихом гориш из себе. Моја супруга те много поздравља. Твојој породици много топлих поздрава, и теби од Беле Хамваша 11. 12. 1941. 20. Јанош Демењ Драги пријатељу – захваљујем на послатој књизи и чим је будем прочитао, вратићу се на њу. А ни дотле не пропуштам да ваш глас пустим да остане без одзива. Не присиљава ме на то баш моја изолованост у којој сам суделовао, јесам судеоник и можда ћу бити. Тражите од мене савет шта да читате. Најбоље би било да ме потражите и да поразговарамо о томе. Јер признајем, поштујем вероисповести, али Бартокову уметносат за тако нешто сматрам исувише скромном, и ако то прихватите, имаћемо много заједничких разговора. Понедељком, средом и петком поподне (између 2 и 6), уторком, четвртком и суботом (између 10 и 2) налазим се овде у Градској библиотеци и ако ме потражите, пронаћи ће ме међу полицама. Од генерације млађе од мене до сада сам видео само оне бучне и радовао бих се када бих овај пут упознао Тихе. Пријатељство Гујаша као да о томе сведочи. Захваљујем на обавештењу о Тао те кингу. Заслуга припада старом Лао-цеу, за чију мурдост можда почињемо да сазревамо. Очекујем да се јавите, а дотле вас поздравља Бела Хамваш Будимпешта, 3. март 1942.

21. Пал Гујаш Драги пријатељу, отприлике крајем маја прошле године успело ми је да недељу дана проведем у малој летњој кући мојих родитеља у Ерду, и тамо у тихој самоћи ми је Муза даровала предивну мисао. Већ сам се летос упустио у то, али још нисам био зрео. Тема је расла и узлетела као жена коју човек јако воли. Шест седмица је отприлике како сам се повукао да је освојим. Данас поподне сам довршио. Настала је мала књига. Укључио сам у њу раније настале своје мање, али драге ствари, и тако је све тачно као збирка песама, мада у њој нема ниједна моја песма, само цитати туђих, а и њих мало. Најрадије бих је ипак некако назвао молитвеником. Јер су то молитве од срца – природа се моли: цвет, звезда, птица, књига; али се у њој моли око, уво, прст, језик, укус, сва чула, и у њој се моли: поруга, иронија, весеље, расположење, добар апетит, љубав, мудрост. Можда ћеш овако имати о њој неки привремени утисак док је не прекуцам и не пошаљем. Не могу рећи да сам журио. С овом стварима се не може журити. Али себи нисам допуштао ниједан једини трен изван рада – плашећи се да ми поштар једног јутра не бане с позивом. С тим сада треба рачунати, изгледа само да је питање времена. Желео сам да довршим још пре облачења униформе. Сада се захваљујем ономе који ми је то омогућио. Не бојим се војске, ти то знаш, чак и волим ту авантуру, јер је богата и мужевна. Али је добро што сам довршио: зиму нисам провео залуду. Од када си био овде, више пута је у мени дозревало писмо. Једном, када сам у часопису Hid читао успомене на твоју новембарску посету, у глави сам ти написао писмо од пола сата. Недавно ми је писао Јанош Демењ и поменуо да си у Дебрецену читао из Тао те кинга. И тада сам имао много тога да ти кажем. Али сам опет утонуо у рад, као луда коју је каткада на понеки тренутак могуће вратити памети, али убрзо опет потоне у своју таму. Цело поподне сам провео с Јаношем Демењем. Књига му је онаква као што си рекао, озбиљна и искрена. И као човек је такав. Има у њему много спокоја, и чини ми се да је то спољна страна унутарње ватре. Хоће да ради и захтеви су му високи – неће урадити лоше када нешто истински уради. Снабдео сам га саветима, натерао да учи језике (за његове способности то је недопустиво) и препоручио сам му библиотеку. Сада је однео Ничеа, и радознао сам на што ће изаћи. Што се тиче моји превода Лао-цеа? Часопис Hid (још у доба Napkeleta) објавио је понешто од њих. Тада сам био њихов сарадник. Сада не знам шта би с њима. Одбија ме репортажа и галама. Часопис Magyar Csillag? Каква је тамо сутуација не знам. Не бих одбио ни ту могућност, али знам да су људи тамо књижевници (Ијеш, Хабан, Серб, Ч. Сабо итд.) Шта да тражим међу њима? Не знам. Пропагирао би ме? Хвала. Не противим се. И радознао сам шта ће од тога бити. Не сматрам их личностима од значаја. Да ли си чаитао Буду? За пролеће сам и ја начинио мали план, нарочито источњаци. Уметност, књижевност, сликарство, религија, филозофија – јапанска, кинеска (мало и хинду). Ако успем да им се приближим, биће дивно читати их у благом априлу испод расцвалог дрвећа, и размишљати о њима. Раније су за мене представљали опасност. Као и највећи број Европљана ако постане духован, само по цену издаје хришћанства уме да се баве туђим духом – тако да постаје будиста,

или започиње да прави озбиљну религију од египатске или грчке митологије. О овом неверству бих могао много да причам. Од како сам јеванђеоски дух нашао у свом срцу, свуда већ могу мирно да уђем, мислим да не губим тло. Држим да је то овако право богатство. Наравно, код тебе је другачије. Калевала, Еда, румунске народне баладе и друга древна поезија коју си упио и што је природна храна твога Ја, увек те води изворима. Јер идеш изворима. (Истина! Још сам ти једном писао замишљено писмо када сам у великој књизи видео твоје преводе Еде и Рилкеа. Имао сам много да кажем.) Теби не прети опасност неверства. Због тога је добар Дебрецен! Не може се одвојити од земље. Ја сам склон за то; јер овде живим пресађени живот, у двадесет првој години судбина ме је из Пожоња пресадила у Пешту. Лако се одвајам. На чему сада радиш? Песма? Теорија? Или друга лирика? Добро би било да већ сине сунце па да кренем да луњам по шуми. – Поздрав Бела Х. Хвала за поздрав мојој супрузи, и она поздравља тебе и твоју породицу. (17. 3. 1941) 22. Јанош Демењ Драги пријатељу – више је од два месеца како сам примио ваше писмо. Збило се то у таквом дану који је за мене био нарочито тежак. Мој отац је пао на улици, напрсла му је цеваница, одвео сам га на снимање и ставилин су му гипс. Док је обраћиван, отишао сам у библиотеку и тада сам примио ваше писмо. Тежак дан је био са старцем од 71 године који се јако мучио и свом снагом се везао за мене попут детета. Дани су протицали у страху како ће поднети лежање. И тада сам добио позив за војску. Можда ћу кроз недељу дана већ кренути за Украјину. Међутим, пре него што кренем, јавићу вам се. Морам да вам кажем да ме наш сусрет стално и дубоко преокупира. Тако је било и с Гујашем: једном смо само пола сата разговарали у кафани и одмах сам осетио да је настала таква веза која је јача од живота. Сигурно имате обичај да сами на улуци, код куће, и другде, дуго с неким расправљате, некоме нешто објашњавате. Ове личности којима човек овако објашњава, обично нису живе особе. Ко зна из какве давне егзистенције човек вуче са собом успомене ових слика и трагове ових бића. Као што је човек заљубљен у жене које је видео пре десет хиљада година. Специфична је то веза, можда је најприближније означава реч пријатељство. Овај додир сада носим са собом – ако буде тако да Пешту остављам на даљину од 1500 километара. Можда ћу се вратити септембра или октобра, још није сигурно, као и да ли ћу отићи. Не кажем да не идем радо, али ни да се радујем. Готово овако: свеједно ми је. Само знам било овако, било онако, трудићу се да се држим. И то је добро. Прихватам. Да је занимљиво? Занимљивост је за мене сасвим другде, не у спољним догађајима. И с овом занимљивошћу сусрећем се и у једној поподневној шетњи по борику Реметехеђа. – Хтео сам да вам пишем и о књижевним стварима, нарочото о ономе што сте поменули у писму: мислим на мађарски проблем. Одговор би на то био више мојих необјављених рукописа, и једна мала књига коју сам желео да пишем

сада на пролеће. Ако се вратим, разговараћемо о томе. – До поновног виђења с искреним пријатељством поздравља вас Бела Хамваш 30. април 1942. 23. Пал Гујаш Драги пријатељу, могуће је да за недељу или десет дана крећем за Украјину, пошто сам 15. позван у војску, и сада се полако опремамо и спремамо за полазак. Истина, може још да се нешто умеша и да останем код куће. На пример, она болест коју сам запатио у зло доба у промајним касарнама и због које сам и данас код куће и лечим се утопљавањем и чајевима. Према људском рачуну пак ипак ћу ићи 1500 километара на исток, у потпуно непознату, страну и непријатељску земљу. Не теше нас, ситуација неће бити лака. Према мом распореду прилично далеко ћу бити од прве линије – али данашњи рат са снајперистима, авионским нападима, затрованим бунарима није сасвим безопасан ни у позадини. Не знам да ли да се радујем или не. Већ је две недеље како ми дани протичу овако: привлачи ме величина подухвата и неисцрпност доживљаја, али ме исто тако привлачи и мисао да останем код куће и у зору да се одшетам горе међу борове да читам песнике и филозофе и да белешкарим, опушђтено седим на веранди и да слушам птице. Пошто сам овако припремљен за обе могућности, нећу бити ни разочаран ни изненађен. Планови су ми такви да мирно могу бити остварени и на јесен ако се вратим (у октобру кажу). Једино што ме брине: нисам у пуној снази – да ли ћу поднети ово што сам пре двадесет пет година прихватао као игру? Истина, онда сам располагао младошћу, а сада зрелошћу. Која може више? Иначе је и то могуће да ће све бити другачије него што ја мислим. Ти сада мислиш на лето. Ускоро је крај наставе и следе два безбрижна месеца када можеш себи да допустиш праве бриге. Посебну чар може да има Дебрецен лети – мислим да је још дебрецинскији него иначе. Један од мојих планова, чим буде могуће, да дођем и да се упознам с тим што је у теби постало мит. Имаћу о чему да мислим када будем далеко. Много те поздрављам с искреним пријатељством Бела Хамваш 30. април 1942. 24. Пал Гујаш Драги пријатељу, данас сам раније и мање уморан стигао кући из касарне него обично и посебна је радост да на твоје писмо, које ме је дочекало, одмах могу да одговорим. Хвала на маленом кинеском тексту и на три превода у прилогу... Сасим су добре ове ствари, јер човек не може да зна куда пада и шта покреће. Иначе те молим да у мом одсуству припазиш на Тао те кинг. То ми је једини примерак. (Мада знам да је молба сувишна!) Издавачу још нисам поменуо: ако би нашао неку згодну прилику

за њега, спреман сам да прихватим. Још нисам доспео до твоје песме, јер сам већ три седмице сасвим испао из света књига, а једина ми је копча Библија и Тома Кемпијски. Ове две књиге носим са собом у Украјину. Вероватно није утопија, заиста крећем, а код куће се повећава гомила на коју свакодневно нешто додајем: одећа, рубље, сапун, кекс, примус, лекови – као упозорење да све то у једном тренутку треба да се нађе у коферу. Али до тада може и да прође једна недеља. Потрудићу се да прибавим часопис Magayr Csillag и да дођем до песме ма и била окрњена. Радујем се плану за часопис. План? Или? С Poeta Sacer сам заостао. Почетком априла, када сам довршио овогодишње послове, почео сам да прекуцавам прошлогодишње студије. Најпре сам их прочитао. Био сам изненађен. Већ су ми биле готово сасвим туђе, и ја сам само сасвим понекад осећао у њима самог себе, то да сам их Ја писао. Насупрот томе ударила ме је нека страна страст, неки специфична и никада не осећана врелина. Није било усхићење. Готово да сам доспео под свој сопствени утицај. Осећао сам да се овде отворило нешто што још нигде другде нисам искусио. Управо сам с ревношћу хтео да наставим прекуцавање када је пристигао позив. Poeta Sacer још није дошао на ред. И тако остаје за јесен када се вратим, то ће ми бити прво. Оно што се односи на Генија не плашим се да ће га Пал присвојити. Хоће да га објави. Али знам да је то сада немогуће због цензуре и зато је најбоље да остане код тебе. Спрва сам се радовао да према истоку треба да путујемо преко Дебрецена и обавестио бих те да изађеш на железничку станицу ма и на четврт сата. Али неће нам то бити путни правац. Када не будем код куће, чешће ми пиши на војну пошту, не знаш какав је то догађај тамо сваки редак који човек добије од куће. Много те поздравља Бела Х. 5. мај 1942. 25. Пал Гујаш Драги пријатељу, поздрављам те из даљине. Често се кајем што сам овде дошао, често се радујем сваки дан. Коначно се смирим увече када у камиону на сламу полегамо нас десеторица покисли и дрхтећи. Сада само оволико. Грли те и очекује писмо Бела Хамваш 8. 6. 1942. 26. Јанош Демењ Драги пријатељу – на ваше друго писмо тек одавде могу да одговорим с неколико речи, јер се човек овде, тако да кажем, сасвим екстравертира и просто нема мисли. А да ли има поуку и доживљај? Е, то има у изобиљу! У рату много шта исплива из човека – али можда не истински човек. Обрадовали бисте ме ако одговорите. С поздравом

Бела Хамваш 12. 6. 1942. 27. Пал Гујаш Драги пријатељу, јутрос сам добио твоју дописницу са стиховим о Шилеру. Овде треба бити човек да бих разумео шта значи добити вест од куће – поготово овакву какву си ми ти сада послао. Тон Мира се огласио. Овде сви говоре о Победи, али ја знам да се за мир треба молити. Ових дана ћу сигурно имати који спокојнији сат како бих ти подробније писао о овоме животу. Дотле те пријатељски много поздравља Бела Хамваш 4. 7. 1942. 28. Јанош Демењ Драги пријатељу – добио сам писмо које сте написали о Гујашу и сасвим сам се зачудио недостатку вашег познавања људи. Зар не знате да је код нас глад за публиковањем већа него таленат? Како је сраман тај факат! Али нема изузетка! Добро би било сада разговарати о мојим омиљеним тематским поштапалицама: о Таштини и Охолости и Иронији, о погрешним темељним формама узвисивања – рана зора овде на ивици руске шуме била би погодна за платонски дијалог. Гујашев таленат таштина каткада доводи у озбиљну опасност. Надам се ускоро више живом речју. Много поздрава Бела Х. 26. 7. 1942. 29. Пал Гујаш Драги пријатељу, рано ујутру у свом малом шатору, још ленчарећи испод покривача, мислим на тебе и пишем теби. Суделујем сада у великим доживљајима мобилног рата – то су незамислива искуства и призори. И сваки дан ново чудо да је човек жив и подноси. Имао сам прилике да украдем мало времена да упознам – како је било могуће Руса и његову кућу, предео, живот. Бољшевизам је друго. Испод њега живи вечити Рус, руска душа, као океан који се само таласа, али се не мења. Можда ћу ускоро кући – поздравља те, грли Бела Х. 26. 7. 1942. 30. Пал Гујаш

Драги пријатељу, овде нам време лагано пролази и помишљамо на повратак, на пут, на дом. Велика, опасна авантура је ово. Искушавање Бога када његова рука не би била у томе. Али овде је, толико је овде да се сваки дан сусрећем с његовим траговима. Бог и рат! Овај доживљај ме прати од првог дана и молим се за мир. Видео сам трагове неколико битака и знам зашто то чиним. Сада је тихо, само грми олујно небо и пљушти киша. Како живите код куће? Постоји ли још књижевност? Грли те Бела Х. 1. 8. 1942. 31. Јанош Демењ Драги пријатељу – ових дана већ донекле ступам путем који води кући. Сада како живимо у лакшим околностима – топло, богато и лепо поднебље, привлачнији људи – још ми и то пада на памет како не би било лоше још остати. Али ипак, мислим, радије ћу отићи и септембар провести код куће, одмарајући се. Имаћемо о много чему да разговарамо, и томе се унапред радујем – много пријатељских поздрава Бела Х. 13. 8. 1942. 32. Пал Гујаш Драги пријатељу, неколико дана суделујем у лепотама којима се нисам надао. Напредујемо према југу, предео из дана у дан постаје богатији, људи су веселији и небо светлије. Али су најлепше цркве! Када бих умео да цртам! И најмања општина има сасвим малу саборну цркву – онаквог византијско-источног укуса да бих је најрадије понео кући. Иначе се проносе гласови, ускоро се враћамо кући, бар неколицина. Много поздрава Б. Х. 13. 8. 1942. 33. Пал Гујаш Драги пријатељу, твоја два писма заслужују више времена него што ми је сада на располагању. У праву си: рат је за мене постао искључиво религиозни доживљај. Мени је овде дата милост никада ни слућене близине с Господом. Мислим: једино бекство у мојој великој стисци био је Он. Наравно, није то сада отпочело. Већ је добро унапред било припремљено, три године уназад; већ сам оставио паганство које помињеш и можда сада испаштам због времена хуљења. Можда ћу још данас прибавити један

сат како бих се повукао (имам само минуте!) и писао теби о томе и о Њему. Твој пријатељ Бела Х. 26. 8. 1942. 34. Јанош Демењ Драги пријатељу – данас сам имао времена да пре подне изађем овамо поред малог воћњака како бих своје расположење које ме је прогонило целе седмице смирио у осамљености од неколико сати. У благом дану касног лета овде, под јабуком – испред мене ово таласасто равно побрежје које не умем ни са чим да поредим – дао сам себи одушка и не мислим ни на шта. Прија ми да ово напишем и ево знака. Одавно ми недостају ваша писма. Истина, можда сам ја био крив јер сам писао о раном повратку кући. Кућа! Како је то чудна реч овде где је чак и јабука страна. Много вас поздравља Бела Х. 6. 9. 1942. 35. Пал Гујаш Драги пријатељу, у недељу пре подне сам изашао овамо да се одморим у овом малом воћњаку. Прошао сам испод брестова – нигде нема тако тамноцрних брестова као у Русији. Касно лето траје. Благи дани, сув и смирен ваздух. Година се заморила и сви говоре о зими. Овде машта о зими налази ужасе. А можда је још и то мало. Осећам се уморно – оваква три месеца још нисам проживео и за посматрање више не треба делање. Више мислим на кућу него што би требало. Поздрав Бела Х. 6. 9. 1942. 36. Јанош Демењ Драги пријатељу – када сам се вратио кући, ваше писмо ме је већ овде чекало, одавно. Не знам да ли је ваше писмо пожурило или сам ја окаснио. Али смо се коначно сустигли, и сада пред блиску демобилизацију овде покушавам да спасим нешто од изгубљеног лета, у Римском купатилу, одмарам се – отуда мастиљава оловка, због које се извињавам. Нисам уморан. Напротив. Очеличила су ме четири месеца и никада се нисам осећао оволико здрав. Стоструко се радујем топлом дану, блиставој води овде и чаробним платанима. У октобру ћу отићи некуда. Опет не на одмор. Још увек не знам шта ћу са својом великом слободом. Али за ово време на бих волео да се раздвојимо. Осећам да сам ваше пријатељство прибавио у Русији и нећу да се растанем од њега ни за тренутак. Пишите ми што пре. Много вас поздравља

Бела Хамваш 21. 9. 1942. 37. Пал Гујаш Драги пријатељу, у суботу ујутру сам се вратио, неповређен, здравији него икада, очеличен, обогаћен, с неком чудесном променом у срцу, чију природу и чудо још не познајем, само знам да ме је снашла као милост. Чини ми се, сада су ми више него икада раније неопходни пријатељи. Стани уз мене! Као што си стајао уз мене када си слао писма на војну пошту. Пиши ми што пре, веома чекам. Поздрав Бела Х. Моја супруга те моли да јој вратиш оно што ти је она послала, и много те, пријатељски поздравља. 21. 9. 1942. 38. Јанош Демењ Драги пријатељу – у суботу поподне у четири чекам вас и бићу у кафани у Дунавском парку (Pozsonyi út, наспрам Маргит острва). Радује ме што ћете ми читати из вашег дела. Поздрављам вас, до виђења Бела Хамваш 24. 9. 1942. 39. Пал Гујаш Драги пријатељу, данас је две седмице како сам стигао кући, али још нисам имао толико „времена“ да тихо, као што треба, као што доликује, заборављајући на остало, да бих могао засести за писмо које и теби дугујем, и другима. А две су основне разлике између два живота „тамо“ и „овде“. Онај тамо је широкогруд: ако нема прилике и могућности за нешто, онда просто нема, ни не пада ми на памет. Међутим, чим нешто може, онда то већ има. Никада нисам имао више посла, озбиљнијих задатака и истинскије заузетости. Али ако сам био слободан пола сата, без остатка сам се посвећивао писању писама, и тако је било могуће, мада сам дању и ноћу радио, ипак сам увек имао „времена“ не само за писање писама, него поред тога и за озбиљне медитације. Овај ситничарски, разбијени живот овде дроби ми дане на минуте. За овај живот код куће треба другачије јунаштво. Признајем, код куће живети и одржати се неупоредиво је теже. Али како сам онај разрешио – по милости Неба, само по томе – има наде да и овај разрешим. Мислим да је једино и право решење које ми чинимо: рад духа: писати, стварати музику, слику,

скулптуру. Прошле недеље сам неколико сати седео с Јаношем Демењом, а ових дана неколико минута. Има у њему много доброга, али много хоће и због тога мора много да пати. Учинио си то и ти, и ја, вреди, тако да га не задржавам, напротив! У њему дремају озбиљне величине, али принцезу пробудити – па знаш. Пакет рукописа сам са захвалношћу примио, радовао сам се што ми се вратио Тао те кинг, ове ћу зиме још радити на њему. Ако ти се пружи прилика, пошаљи ми и Генија, имам за њега неколико читалаца (можда више него да је одштампан!), волео бих да им дам. Често са забринутошћу мисли на твоје здравствено стање. Медитирај: шта може бити психички мотив који постоји у основи физичке болести? Буди искрен према себи – то често помаже, а ја сам се већ више пута излечио јер сам био искрен, увидео сам, на пример, да је узрок хроничне, мучне главобоље био напор моје таштине. Са супстанцијом нема невоље. Ова лепа јесен лечи и сама. Али мени је лако! Русија ме је излечила од многих болести (остало је још!), а знаш ли чиме сада настављам? Пет месеци нисам пио вина! Овде у Старом Будиму се точи бесмртни szürkebarat! Пиши ми што пре. Моја супруга те поздравља, и ја много Бела Х. 3. 10. 1942. 40. Пал Гујаш Драги пријатељу, од срца ти захваљујем на твојој топлој брижности. Размишљао сам о Химни, али оно што бих радо написао, за то би ме затворили у тамницу на рок од 3-5 година. А нешто млако не! Радујем се ширењу Пет Генија. Прибавили су себи већ неколико приврженика очију поштенијих него сецесије, Секфија и Ијеша, што је само кварна сецесија; надам се да ће прибавити још приврженика. О договору писаца не знам ништа. Сада полагано варим доживљаје мога руског лета: занима ме предео, човек, рат, и све мрачиијом видим „мађарску будућност“. Овде ће ускоро бити велики суд, а ја сам тамо напољу чуо бат копита апокалиптичких коњаника како се приближавају према земљи окупираној од лакоумних генерација. Нема друге. Више не знам који пут сам се родио у овоме животу и увек све млађи. Желео бих монументалну делатност, и радићу. Држава Љубави и Мира! (Наравно, не „апостол“ и не „теозофија“ – него Брак, Пријатељство, Сабораштво! Мислим да разумеш?!) Поздравља те и грли Бела Х. 23. 10. 1942. 41. Нандор Варкоњи

Драги пријатељу – прилично окаснело ти захваљујем што си Геније Југа и Севера објавио у свом часопису. Нисам одговорио ни на твоје писмо. Помишљао сам на нешто што бих ти послао, али сада, међутим, тако жарко пишем веома дугачак рад који ми запрема готово и ноћи. Морам да журим. Постоји могућност да ме и на пролеће поново позову у војску, можда ћу још једном морати ићи и у Русију. А слатки мир не могу достојније да искористим него да своје „духовно Ја“ до крајности запослим. Овај пут ти шаљем овај мали текст, настао је лани, још пре одласка на фронт, и сада, када сам се вратио, налазим да је истинит. Можда ће и други тако мислити. – Твоју књигу сам већ знао, још пре него што си ме упозорио на њу. И знам да радиш на другом тому и с радозналошћу га очекујем. Јако истоветним путевима ходимо! Оно дело које ће можда за подруг године такође бити објављено код „Универзитетске штампарије“ – Scientia sacra – веома је сродно. Желим да опишем духовну баштину древног човечанства, ако и не целу, оно бар неколико темељних поглавља. Видели смо истоветне дубине. И често мислим на то каква је ужасна радост, упараво данас живети када се овакве несамерљиво важне ствари догађају споља и изнутра. Ко је то могао да наслути чак и пре педесет година? Апокалипса има и своје добре стране: ко не уме да се „преобрати“, он директно лети Богу. – Нашу везу, ако то и ти желиш, волео бих да озбиљније негујем, а ускоро ћу ти послати нешто што ћу ти нарочито препоручити твојој пажњи. Дотле те пријатељски поздравља твој приврженик Бела Хамваш Будимпешта, 26. јан. 943. 42. Нандор Варкоњи Драги пријатељу – примио сам твоје драго и топло писмо и захваљујем. Разлог за то што рукопис намењен часопису Sorsunk нисам послао и поред тога што је готов јесте други рад. Има томе близу тридесет година како сам прихватио да са књигом склопим брак, али никада између нас још љубав није била тако јака као сада. Од како сам се вратио из Русије, радим с таквим жаром да ми је чак жао и времена за јело, за спавање. Одломка из овога рада неће бити скоро пре јесени. А од јесени, за годину дана обећао сам потпуно дело „Универзитетској штампарији“. Да се рат није умешао, мислим да би и било тако. Сада када је време боље, слободније дишем. Треба да ти бар наменим једно поподне, да још једном добро прегледам рукопис и да га прекуцам. Не верујем да ће бити више од 15 куцаних страница. Можеш безусловно да га планираш за број од 1. маја, јер ћу ти га послати још пре средине марта. То је сигурно. – Много пишеш о својим болестима. Шта те мучи? Ја сам каткада очајно здрав – мада ми је летос на фронту поиспадала гомила зуба и остале треба да повадим, весело једем, и говорим шушкетаво, али говорим. А сада, када већ сија сунце и трава почиње да зелени, најрадије бих поскакивао као јарац. Моја супруга се стално жали на мој апетит, и у праву је. Да ли се много задржаваш у соби. Мада је околина Печуја тако лепа! Често помишљам да ћеш скокнути до Пеште и посетити нас. Иначе ми је жао што није реч о наставку књиге Стубови Сиријата. Моји пријатељи који разумеју о чему је реч с усхићењем говоре о књизи. Да, требало би много оваквих књига да би се попунио вакуум који код нас постоји

близу тридесет година. Још једном: малу студију планирај за 1. мај, јер ћу је послати тачно на време. Искреног срца желим ти побољшање и с љубави те поздравља Бела Х. Будимпешта, 19. фебруар 943. 43. Нандор Варкоњи Драги пријатељу – причинио си ми изузетно велику радост тиме што си ми послао посебан отисак написан за одбрану твоје књиге. Потпуно схватам ситуацију у којој си и знам шта значи живети усред оваквих злих сумњичења. Ако ти нешто значи, молим те прихвати моју солидарност и мој став уз тебе. Ако ништа друго, као нехотимичну изјаву верности, можда и тада прија. – Међутим, у посебном отиску било је неколико мисли које су ме данима обузимале, чак и данас мислим да сам то осећао с великим олакшањем: „Ето, па нисам сам“. Ових неколико мисли показало је интензивну и централну веру која живи у теби. „Вољена вера!“ Таква вера која се као милост појавила у последњем тренутку када су већ сви мостови порушени! Па има оних који решење свога живота траже Горе! Како је добро знати да си ти такав човек! Не подносим осећајни пијетизам; формализма се ужасавам; теологизам ми просто не треба. Умети открити да је вера елементарна ватра правога живота, и одоздо живимо, али навише – унети веру чак и у једење, у поздрављање, у расправу с кућепазитељем! – та вера је мени нешто што замењује моје физичко биће, и знам да ме је снашла милост када сам овај преображај први пут покушао да домашим. Ни с ким не могу о томе да говорим и никоме не могу да кажем. Из твога текста је запљуснуло твоје биће и за мене је то био знак: ето, и ти си човек који се моли, без пијетизма, формализма, теологије, из нужности, из искрености и из одлуке. За сада само толико – Бела Х. Будимпешта, 6. март 1943. Прилажем обећану малу студију, планираш је за 1. мај? 44. Јанош Демењ Драги пријатељу – када је Мојсије једне ноћи уништио све прворођене Египћане, стегло се Фараоново срце. Али није попустио. Нећу вас пустити, рекао је Јеврејима. Мојсије је тада применио последње средство. Рекао је Фараону: Ако те ни ово није поразило, онда види шта ће уследити. Шта? – питао је Фараон. А Мојсије ће: Египат ћу преплавити женама писцима. Фараон је скочио и почео да виче: Одлазите, одмах одлазите! – То је мој одговор на онај мали текст који сте ми послали и који вам сада враћам. Ништа друго не вреди говорити о њему. Оно што вас је везало за дотичну жену, то није било ово. А што сте морали од ње да се растанете, смисао тога ће се касније разјаснити. Знам још једну анегдоту. Самјуел Џонсон, стари енглески критичар, обично је говорио: интелектуална жена је као

пас који иде на две ноге, занимљива је, али није лепа. И тако даље. Данас сам, изгледа, расположен за цитирање, јер ми падају на ум нове ствари. Међутим, ово је озбиљније. Бадер каже: оно због чега тако мало постижемо у свом животу то је зато што не умемо себе да уздигнемо на седми степен. Односно: нашу полазну материју не умемо да уседмостручимо. Овакав сасвим крупан и драстичан доживљај који сада проживљавате и који је у свом значају много већи него такозвана срећна љубав (само је много непријатнији), веома лако може да уздигне човека за један степен. Лако, кажем, ако човек зна шта му се догађа, и патњу уме да искористи да се уздигне за дотични степен. Дубоко и озбиљно треба патити. Не склањати се. Како овако с даљине видим ситуацију, чини ми се, тако и јесте. – Студија Рат још није објављена, чим се појави, шаљем вам је. Кубизам излази у часопису Esztétikai Szemle за отприлике седам недеља, а појавиће се и као посебан отисак. Ако сусретнете Антала Молнара, поздравите га, сада чешће мислим на њега и с интересовањем чекам његове радове. – Следеће седмице бићу на одмору. Само вам зато казујем како ме не бисте тражили. Љубазно вас поздравља до виђења Бела Хамваш 9. 4. 1943. Великог аутора никада не купујте у изабраном издању! (Ниче) 45. Нандор Варкоњи Драги мој добри Нандоре – уз ово писмо наћи ћеш рукопис. Шаљем га теби као једином човеку у Мађарској који зна о чему је овде реч. У свом великом послу, у којем прилично лепо напредујем, морао сам да одвојим време од ове две седмице (још почетком марта) и требало је да ово напишем. Одложио сам рукопис. Али је дело захтевало да буде прекуцано. И сада захтева да га пошаљем, и то теби. Једином човеку чије ће срце сигурно заиграти на неколико места, као што је и мени жестоко тукло када је требало да пишем. Шта да радим? Не оставља ме на миру! Гомила рукописа на мом столу, мирно лежи годинама, и не жуди за јавношћу. А овај овде је нестрпљив. Погледај га, потом напиши шта вреди. И пиши ми да ли је могуће данас мислити на објављивање овога малог дела. У први мах сам мислио да га евентуално у три дела (три повезане студије) објавиш у часопису Sorsunk, сачуваш слог и одштампаш га у облику посебног отиска. Не знам да ли се на тако нешто може мислити. Ти ћеш већ рећи. Ја у овом тренутку не знам ништа, само знам да га шаљем услед специфичне принуде. Вратоломно је оно што сам урадио. Али је истинито сваким својим атомом. Двадесет година сам испуњен овим и сада, када сам превазишао то да будем горак и када ми је допуштена непристрасност, био сам принуђен да га напишем. – Од како смо се овде лично сусрели и од како сам те још више заволео, ниси ми писао. Знам да радиш за два човека, али покаткада ми дај знак. Ја се много мучим. Моја супруга је болесна више од пола године. Треба да је негујем, и у кући ме чекају многи послови, та слушкињу не могу да држим. У међувремену читам Веде и у библиотеку касним свакодневно. Каткада мину и две седмице и не стижем да пишем. Када не бих знао да се молим, ја бих се бунио. Али пет минута се удубити и молити се, мој живот се тада изнова

просветли. Већ сам одавно своју судбину предао Њему, он зна, боље него ја, шта треба учинити. Много те грли Бела Будимпешта, 3. мај 1943. 46. Пал Гујаш Драги мој Пале, још пре неколико месеци када је Демењ донео твоју пошиљку, Божји мир, у првом одушевљењу и радости хтео сам да ти пишем. А тада се моја супруга разболела и ево како се неких петнаест седмица растржем између библиотеке и кућних обавеза. Све сам набављам – слушкињу, наравно, немам, пара је мало, остало знаш. Беху то тешка времена. Већ је боље и можда ће се ускоро опоравити. Обавести ме тачно где ћеш бити и када овде у Пешти. Када бих могао само сат провести с тобом, како би добро било! Да ли ће ти се појавити збирка песама? Бар ћу имати шта да читам летос – надам се да ове године нећу морати у Русију, ни на друга ратна места. Трећа је година како се нисам одмарао, једва чекам да се некуда повучем с две-три добре књиге! Твој тон! Како је чудан! Какав тон има свака твоја реч коју напишеш! О томе сам желео да пишем везано за Божји мир. То је оно што ме шчепа и на овој малој дописници. Волео бих да те чујем на тој свечаности. Пиши ми када и где ће бити. До тада те с љубављу грли Бела 17. 5. 1943. 47. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – примио сам твоје писмо и од срца сам му се обрадовао. Тиме што сам ти послао свој рад за мене значи да сам ти дошапнуо велику тајну. И сада када из писма видим да си разумео карактер целе тајне. Могу да ти дошапнем и другу половину. – Када сам се прихватио рада, био сам у чудним околностима. Посетио ме је један млади момак, студент прве године технике. Непознат, стао је испред мене и отприлике рекао: Желим да живим духовним животом, господине, реците ми шта да чиним, ви сте за мене једини озбиљан човек за то. Можеш да замислиш како је деловао на мене. Толико ме озбиљно прихватају! Каква награда! И у том тренутку у мени се покренула гомила доживљаја коју сам задржавао годинама. Одједном сам је видео у свој њеној величини и целокупној опасности. Данима сам се колебао. Да пишем? Не чиним то? Али се већ све претворило у принуду. У одговорност. И онда сам рекао у својој молитви: Господе, Теби посвећујем дело, Ти ми помози, Ти усмеравај, Ти води, Ти диктирај. – Довршио сам за две седмице. Омршавио сам и сасушио се. Када сам довршио, овако сам се молио: Господе, дело које си мноме писао, готово је. Стављам га пред твоје ноге. Твоје је. Учини с њим шта хоћеш. Мени је страно. У њему се налазе такве ствари које од мене не могу ни потицати. – У рукопису је било. Али ме је нешто подстицало да га прекуцам. Потом сам га одложио. Али сам онда осећао како ме

погледа с полице, има у њему прекора. – Сада већ разумеш, драги пријатељу, што сам морао теби да га пошаљем? Нико не би разумео да је овде реч заиста о религиозном објављењу, а биће их мало који ће разумети. – А шта сада с њим? Да буде објављено? Веруј ми да сам судбину дела ставио у руке Господа и он ће о њему одлучивати. И Он ће ми дати снаге ако треба да издржим. Понеси га са собом, да разговарамо о њему, радујем се што можемо бити заједно. Моја супруга је још болесна, али ће можда до тада бити боља толико да можеш код нас једно вече доћи, или бар поподне. Пиши када стижеш и где се могу с тобом наћи. Сада је код нас овде на Реметехеђу веома лепо, башта, пристранак, изнад града, ипак није од трамваја удаљеније од 8 минута. Грлим те до виђења Бела Будимпешта, 17. мај 1943. 48. Нандор Варкоњи Драги мој добри Нандоре – чекам те округло месец дана, јер си рекао да ћеш стићи 22. маја. Од тада никакве вести од тебе. Знам да си јако заузет и због тога нисам био нестрпљив. Али сада сам пред одмором и већ сам морао да прекинем тишину. Помишљао сам да те је изненадила нека непредвиђена околност. Можда моје последње писмо? Био сам индискретан? Говорио сам о мојим тајним доживљајима о којиа нисам смео? Можда. Оправдање ми је што о својим религиозним, готово детиње религиозним доживљајима не могу ни с ким да разговарам, укључујући чак и моју супругу, мада у њој постоји слична дубока религиозност. Радовао сам се што сам могао бити непосредан. Опрости ми ако сам био необазрив према себи а то изазвало у теби дегутантна осећања. Помишљао сам да те је узнемирила пошиљка моје супруге. Говорио сам јој о теби и према томе те је заволела: пошиљка је била знак пријатељства. Она је веома културна душа – можда се сећаш њезиног превода Раблеовог Гарганттуе који је сачинила готово још као студент; сада по захтеву једног издавача ради на хинду митологији. На то сам помишљао као на елементе који су можда могли дати повода за неспоразум. Или има неке невоље с делом Путевима предака? Пусти до ђавола, не брини за то, доћи ће до јавности ако му је то судбина, ако пак није, лепо ћу га ставити на полицу међу остале рукописе. Због тога одиста не вреди живети ни једним јединим тренутком брижности. – Ако можеш, одговори што пре на ово писмо. Наиме, ја тек око 10. јула крећем на одмор, а још не знам ни куда, јер је моја супруга, јадница, осам месеци болесна, неопходан јој је висински ваздух а то гута новац – за мене једва шта преостане. Можда ћу узети руксак, шорц, наџак и кренути пешке. После прошлогодишњег руског лета добро би било да се одиста мало одморим, ма било то и на ивици друма, испод неке купине, и да слушам цврчке. Зимус сам много радио. Пиши ми, драги мој Нандоре, што пре. Грли те с љубављу Бела Будимпешта, 21. јун 1943. 49. Пал Гујаш

Драги мој Пале, ономад сам добио позив за неку књижевну спомен-прославу. Није у њему било ништа нарочито сем што је говорено мноштво Адијевих песама, а предавање је одржао чудан човек. Тај човек је једна од најгнуснијих фигура таштине, празне амбиције, каријере, он би за један једини чин у рангу мирно починио издају домовине, оцеубиство и светогрђе. Дотле је доспео јадни Ади – огласила се моја супруга – ето после двадесет година од смрти већ га хијене користе за одскочну даску. Доспео је дотле, да, знао сам ја то већ пре двадесет година! А онда смо нас двоје редом узимали живе и оне недавно помрле: који ће бити после двадесет, педесет или више година они о којима харамије неће смети говорити привидне химне – привидне, кажем, јер је то у стварности омаловажавање. Нехотично, али природно, застали смо код тебе. И моја супруга, и ја марљиво листамо твоју књигу коју сам добио у Опери и која се од тада не одмара ни један дан. Не умем да напишем критику о њој, али мислим да не би на њу ни рефлектирао. Све у свему оволико: у твом смеру се неће моћи применити онај приступ, који је тако страшан знак застаревања, да ћеш доспети у руке „злица“. Нећаш доспети у руке злица. Плаше те се и данас, многи ће се увек плашити. Нећеш доспети у шаке помодности и тако никада нећеш бити старински и не можеш изаћи из моде – као јадни Костолањи или још јаднији Бабич. А о живима је боље да сасвим ћутимо. Приликом читања твоје збирке првих дана сам хтео да напишем текст. После две седмице више нисам умео – одговорност би била превелика. И тако се прибира доживљај за студију која је све актуелнија. Сазрева – као твоја реч и тон у мени и у свету. Сада се често осећам као после нашег првог сусрета. Било би добро да смо последњи пут бар пола сата могли бити заједно – али ти си био у друштву и нисам смео да вам се прикључим. Хтео сам да ти се захвалим и зато што си ме упознао с Нандором Варкоњијем. Велики добитак мога живота. Потом и „Турул“. Томе ћу се још вратити, најесен – одиста би ми био потребан неки добар издавач, то је можда управо онај кога тражим. Куда ћеш летос? Ја још ништа не знам. Моја јадна супруга је болесна а то гута новац, време, снагу. С љубављу те грли Бела 27. 6. 1943. 50. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре! – добио сам твоје писмо, чекам те. Почев од 3. свако сам преподне до 12 у библиотеци. Тек 10. путујем. С љубављу те грли Бела (У трафици пишем, опрости.) 28. 6. 43. 51. Јанош Демењ

Драги пријатељу – захвалност, чини ми се, не дугујемо ономе ко према нама гаји поверење, него ономе према којем смо могли бити поверљиви. Отуда ви можете бити захвални мени на свом писму, а ја могу бити захвалан због вашег писма. Било је времена када сам готово одустао од вашег пријатељства. Било је то после сусрета с Анталом Молнарем, у време које је уследило после заједники проведене вечери. Бескрајно ми је представљало терет што сте моје речи слушали попут оракулума, чак се нисте устручавали ни да бележите. Какав је разлог да се овако испречи на путу непосредности? – питао сам се разочаран и већ сам се био припремио за губитак. Ваше пријатељство с Беатом посматрао сам са скепсом, ваљда знате нисам веровао у девојку. Ни мало ми није недостајало што се нисмо суретали. Улога оракулума ми је била непријатна. Постоји само једна озбиљна људска веза: непосредна. Пре него што сте отпутовали као да сте нешто попустили. И сада како живите „прву провалу живота“ и нехотице се пружате према мени, то буди и у мени топлину првих времена. – О вашем писму имам много тога да кажем. Најважније је да према мом гледишту ово је прво писано дело које вас овлашћује на уметничку наду тако што у њему већ има досегнутог уметничког квалитета. Ваша животна ситуација људски је била превише лака. Безбрижно, материјално независно стање, родитељска кућа, осигурано запослење, добра околина, солидни људи, најбоља велеградска цивилизација – и све то, што једног човека лако ако и не може да чини срећним, али може задовољним, опасност је истинског удубљивања. Ваш проблеми нису били егзистенцијални, нису претили вашем опстанку. Није зинула никаква провалија и нисте знали за ужас. Сада се по свему судећи догодило нешто што вас је потресло. До сада су постојале само рефлексије. Сада вас нешто присиљава на то да осећате, да мислите и да делујете. Издржали сте и нисте изгубили главу, чак сте задржали своју уметничку надмоћ и своју свесност. То се све испоставља из писма. Обрадовало ме је писмо и када сам приспео до краја, помислио сам: ово је најбољи мађарски текст последњих година. Бодри чиста суштина ваших намера, искреност ваше одлуке. Коначно! Коначно сте страсни! Коначно умете да будете и нешто више него добро васпитан! Наравно, без да сте издали и порекли добро васпитање. – Моја ситуација још није била никада овако тешка као у овој години. Лето ми је успело само донекле, сада ћу га можда још надокнадити. Болест моје супруге окупирала ме је изнад мојих снага. Била је већи напор него рат. То ме је спречило и у томе да вам на писмо одговорим још исти дан када сам га примио. Овај месец ћу провести овде у Пешти, потом бих у септембру желео да отпутујем на две седмице, још не знам куда ни када. Живот којим живим све је пре него удобан и господски. Ипак сам се подухватио прве књиге дела Scientia sacra и можда ћу је и довршити до краја месеца. Моја супруга путује у понедељак поподне, на више седмица. Почев од уторка, ако желите да телефонирате, радо ћемо поразговарати у било који дан о новим великим преокретима у животу. Или да то оставимо за другу половину септембра? И тако је добро. До виђења вас поздравља пријатељ Бела Хамваш 21. 8. 1943. 52. Нандор Варкоњи

Драги мој Нандоре – договорили смо се да ћемо средином августа опет успоставити везу и ја то чиним с великом радошћу и љубављу. Прво моје питање: да ли је негде код тебе испливао рукопис Путева предака? Ако није, шаљем ти што пре други примерак заједно с договореним изменама, да буде при руци ако дође на ред. За када мислиш? Како си провео лето? Половина мога одмора је још у будућности. Болест моје супруге ме је спречила у томе да се одмарам без прекида. Већ сам се латио великог посла (Scientia sacra) и на крају сам прве књиге. С много љубави те поздравља Бела Х. 21. 8. 43. 53. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – што си писао о јануарском објављивању Предака, мени веома одговара, захваљујем на твојој бризи и благонаклоности. – Што се односи на плагијат: часопис Társadalmunk својевремено је био револверски и ми га нисмо скупљали, немамо га, нажалост, не могу ти га послати. Од поменутих књига имам само Englisch Meister d. Plagiats, њу ти шаљем. Бока је мрачна фигура. У „Универзитетску библиотеку“ га је довео Гомбоц. Када је Г. умро, потражили су од Б. документа и – мада се стално потписивао као dr. phil. – тада се испоставило да нема испите. Готово да је доспео у затвор. Сада је «неохуманиста» и припада њушкалима групе Секфи-Екхард. Због његове дуге везе с Гомбоцом и другога био га је глас хомоеротичара. Али као што знаш, данас се неко прихвата боље што је каљавији, али одлучнији. Да сам на твом месту, не бих се бавио оваквом креатуром. За случајеве плагијата не знам, изузев случаја Ридл-Тали (куруцке баладе). Исто тако се у преводу Ф. Р. (Фриђеш Ридл) појавио роман Анатола Франса Намештај од ружиног дрвета. За њега се потом утврдило да га није писао Франс (него вероватно стари Ридл!). – То знам, ништа више. С благонаклоношћу ти препоручујем Јаноша Демења који ти је послао мали текст. С љубављу те грли Бела Х. Будимпешта, 3. 9. 43. 54. Пал Гујаш Драги мој Пале, ономад су ме позвали у редакцију часописа Forrás (Виктор Сомбати, пријатан младић, добрих манира) и понудили књиге, за рецензирање. Тамо је била и твоја збирка песама, ја сам је дограбио: договорили смо се. Управо сам се прихватио рецензије када ме Сомбати обавештава да је већ раније некоме дао књигу на рецензију. Можеш да замислиш колико ми је жао и колико сам жалио. Студија, наравно, иде полако, али се припрема. Можда је и добро што овај пут не треба да говорим о теби у овој маленој рецензији. Било би помало недостојно да твоју збирку „средим“ на подруг странице. Колико је од ње било довршено, шаљем ти.

Нема овде данас живог песника, а није било ни у ближој прошлости кога, ако се маши пера, не би везивало нешто, било шта: схватање света, школа, стил, принцип, манир, успостављени циљ, у најгорем случају политика. Свако има поглед с неке друге стране, што није песништво и није песничко. Зато нема чистог гласа, нема поезије, нема песничког живота. Нема у песми величине којом песник цело дело својим телом прекрива, грли и потврђује. Нема примера, нема лепоте, нема ватре, нема слободног објављења елементарног без промишљености. Данас овде постоји један једини живи песник који ако се лати пера, не веже га ништа, ни поглед на свет, ни стил, ни школа, ни принцип, ни манир, ни успостављени циљ. Који је пречистио рачун о томе да: постоји – овде живи, у тишини Алфелда. Знате га? Не знате? Свеједно. Не смета. Нема он поглед ни према чему што није поезија и није песничко. Зато му је глас чист, снажан, смирен, одређен. Постоји нешто што је више и од поезије: песничко бивство. Постоји нешто што је боље и од добре песме: сам песник. Боље је ако стоји пред песмом и иза песме и око песме и у песми, стоји тамо он сам, својим личношћу, лично, и препокрива и потврђује песму. Тај човек је пример, лепота, ватра, то је слободно објављење поезије без промишљености. Пал Гујаш је пречистио рачун о томе да је на Алфелду тишина, само тишина, ништа друго. Ако је још, давно, био имао опојне снове о томе ако већ нема друго, само тишина, могло би се створити нешто. Али је видео да су и пре њега у овој тишини живели и други који су покушавали да остваре опојне снове. Пропали су. Пал Гујаш не покушава ништа. Тишина влада. Па онда ћу да певам. То је данас једини глас у тишини Алфелда у којем нема вежби, нема циља, нема политике, нема социјализма, нема манира, преваре, разметљивости, хтења – само постоји једно: поезија. Оно што је изван ње, само је галама: рецитовање улога, неискрена завера, или у најгорем случају политика. Ето. Како ти изгледа? Грли те с истинским пријатељством Бела 4. 10. 1943. 55. Јанош Демењ Драги пријатељу – с великим задовољством сам читао ваше писмо, после дугог ћутања. Већ сам помишљао да ћу обавештење добити из неке војне поште. У Шомођу, као што се види, има само војске, нема рата, и тако је лакше. Колико год вам се не допада, задржавам неизмењен свој став да не само што није невоља, него је у одређеном погледу добро што сте доспели у ту ситуацију. Многе речи вашег писма, индивидуални глас, мене потврђују. Верујте: ви живите период свога живота који ће вам се богато вратити. И било би вам много корисније ако бисте победили свој протест и судбински преокрет поднели с унутарњим доприносом: свесно и надмоћно. И ваш рукопис говори о променама. Интуитивнији је,

рапсодичнији. Општи утисак је такав – графолошки – као када се густи облаци на небу почињу да цепају и блиставо плаветнило већ на више места провирује. Почиње да буде песничко писмо. Све више верујем и вас. Са мном? Петог октобра сам добио позив за Сомбатхеј. Отпутовао сам и успео да одложим војску на три месеца. Био сам усред среде дела Scientia sacra; за серију „Bibliotheca” требало је, слично Конфучију, да напишем малу збирку (Тибетанске мистерије); предавања на радију и слично. Позив је стигао у веома неподесно време. Иначе не бих имао приговора. Сада већ видим да до јануара, када треба да се јавим у војску, нећу моћи да завршим рад. Шта да радим? Прихватам. Наслов Водолија се претворио у Невидљиво збивање, није нарочито добар, али је то требало издавачу. Ускоро ће се појавити, већ је у штампи. Моје време, рад, живот припадају делу Scientia sacra. Како је то чудно лудило и слепа жртва; за све остале односе у животу ја сам мртав. Занемарујем своје здравље, спољашњост, јело, супругу, службу, пријатеље – само како бих радио. И онда се питам: Какав је смисао тога? Како је иреално! Мислим да ћу крајем месеца довршити три књиге рукописа: половину. У децембру могу да напишем још једну. Остало остаје за после. Немам добар предосећај за пролеће: примаћи ће се рат. Али ће се можда окончати. А сада већ знам да ни овај рат неће ништа средити: криза ће даље трајати, појачаваће се, апокалипса ће се заоштрити. Положај највећег дела људи је безнадежан. Не дозвољавају чак ни да буду спасени. Пишите ми чешће. С много љубави вас поздравља Бела Хамваш 10. 9. 1943. 56. Јанош Демењ Драги пријатељу, ваше писмо звучи као да се јављате из Британске Гвајане, где сте упућени на двадесетогодишњи принудни рад: грешком, уместо другога. Наравно, нећу да умањујем озбиљност ваше ситуације и ни мало не сумњам у вашу жеђ за културом. Само као што сам и прошли пут рекао: с гледишта вашег људског развоја ви тамо за један дан преваљујете већи пут, него што бисте могли да превалите ако бисте сваког сата сварили једну књигу, а за пола дана по један концерт. После извесног времена доћи ћете на то. Верујте да ова времена нису изгубљена. И веома би ме радовало када би ово понашање постало свесно у вама самом: свесно делајући и живећи човек брже ходи него када се самом себи супротставља и буни се против судбине. Апсолутни живот се не може научити из књиге. А ко хоће озбиљне ствари, он мора да живи апсолутним животом. У свом писму помињете да жудите за Диминим филмом. И осећате да на неки начин не смете то да чините. Рећи ћу вам нешто: почев сасвим од раног детињства – на специфичан начин – ужасавао сам се „лаке“ музике: од Зерковица, будући да је он у мом детињству био краљ отужне, лепљиве, сентименталне музике. Физички сам од њега добијао главобољу, болове у стомаку и остало. Бежао сам од њега. Лани у Русији смо набавили клавир и један академик је засвирао куплете. Приметио сам да ми се допадају. Био сам саблажњен и био сам узнемирен и био сам поражен. Допадало ми се! Мени! Мени...

који! Итд. Играо сам тарок, певушио, звиждукао, чак сам и певао, пио кафу с румом и рум без кафе. Како је то чудно! Зар не? Вратио сам се кући и одиста нисам расположен да слушам куплете, ни да пијем рум. Али сам схватио ако дигнем нос, искључићу себе из онога живота који је живот и на тај начин у свој својој форми и виду моја једина храна. Не искључити! Ништа не искључити! Преузети на себе све што постоји и што стиже. Наравно, немојте поверовати да себе постављам као пример и позивам вас да ме следите. Ова мала епизода мога живота била је само поређење, не проповедничка парабола. И да се вратим суштини: у једном од снова у којем тражите своју Библију, момак вам доноси и С друге стране добра и зла. Живот ако је велики, каже Ниче, мора да буде с друге стране добра и зла. Треба да превазиђе морал, удобност, смиреност, пријатност, естетички лепо. Велики живот мора бити велики. Оно што човек учи из књиге, седећи у фотељи, то је „надгробни крст“. Ваши учитељи су мртви људи, јер сте одабрали само учитеља писца. И ако жудите тамо, назад међу мртве, и ви лепо можете лећи у раку. Наиме, „Јеврејин“ у симболици сна значи „онај који се окренуо назад“, „онај који напредује уназад“. Како сан раскринкава, зар не? И какве мудрости говори? Довршио сам пола свога рада. Имам још месец дана до војске, можда ћу још један део успети да напишем, и тако се опскрбити с белешкама да са 100 страница могу да кренем било у Курск, било у Херцегтетеш, и на основу ових бележака могу да напишем два велика преостала поглавља. Али ако не иде, добро је и тако, урадићу када се вратим. Сада ћу за једну седмицу да прекинем, јер сам се задувао. Сутра се спремам да одем у Сентандреју, у недељу ћу брати шипак и кувати пекмез. Знате ли за пекмез од шипака? (Мађарски „хечерли“.) Веома га волим и једва да знам забавније занимање до једног магловитог јутро крајем јесени ићи пристранком од жбуна до жбуна и оперезно између трновитих грана брати црвене плодове. Спремам се да ручам у планинарском дому, на Поткамену, има пријатан ресторан, имам изгледа за одличан ручак, јер сам од мајке управо добио одличну домаћу саламу припремљену од правог свињског меса. Носим и мало кифлица с маком, у термосу чај, и ни с ким се не бих мењао. Књига студија ће се вероватно појавити још овога месеца. Већ је одштампана, али је „Универзитетска штампарија“ веома спора. Што се тиче пријема, необично је: Карољ Мате, директор штампарије, недавно ми је причао да ју је „морао да прочита“. Службено. По ономе што је казао приметио сам да је учинила на њега елементаран утисак. Изненадио ме је. Само бих једно волео: ако би ми ова књига донела пријатеље. Праве пријатеље с којима је добро заједно живети и заједно бити. И мало предавање о кубизму појавиће се ових дана у посебном отиску, одмах ћу вам га послати. Иначе чујем да ће на пролеће бити успостављена војска од милион људи: спремност за сваки случај. Сасвим позудано биће то тешка година. Али ћемо издржати – и мислим ако на крају припремимо у себи вагу, ни ви, ни ја нећемо бити на губитку. С љубављу вас поздравља Бела Хамваш 24. 11. 1943.

57. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – мора да си ђаволски заузет! Истина, видим да у каталогу најављују две твоје књиге. Ономад сам тражио од тебе да ми пошаљеш две збирке Шандора Вереша које су објављене код вас, јер бих желео да о њему насликам лепу слику за часопис Diárium поводом дела које му се сада појављује. Хоћеш ли? Друга молба је следећа: поменуо си да је Ендре Анђал запослен у Печују. Да ли би му доставио приложено писмо? Прилично је хитно. Ако те интересује о чему је реч, прочитај писмо, све ћеш из њега сазнати. Моја књига се појавила и од тада је већ сигурно у твојим рукама. Ако је могуће, дај је на рецензију озбиљном човеку. И друго издање твога дела Стубови Сиријата, као што чујем, колосално пролази. Каква је судбина рукописа Путева предака? Иду? – не иду? Не бих држао много до њега, ако ова бомба добро експлодира – рашчистила би ваздух! За Божић и Нову годину теби и твојој породици желимо све најбоље моја супруга и ја – грли те с много љубави Бела Х. Будимпешта, 18. 12. 43. 58. Ендре Анђал Драги Банди – по угледу на „Oxford-pamphlets“ припрема се објављивање серије студија на европској разини у обиму од 1½ - 2½ табака. У првом плану слободан тон, чупава питања, разина апсолутна, савремено и храбро. Требало би припремити Еволину књигу Imperialismo pagano, сажети је – извући битно – на два табака. Да ли прихваташ? Ствар је прилично хитна. Хонорар по табаку 160-180 пенги. Што се појединости тиче пиши ми што пре. Рукопис би био актуелан око 10. јануара. Касније би било речи и о другим делима, преводима и оригиналима. На тебе безусловно рачунам као на озбиљну младу снагу. Очекујем твоје писмо што пре. Пријатељски те поздравља Бела Хамваш Будимпешта, 21. 12. 1943. 59. Јанош Демењ Драги пријатељу – ваше писмно сам примио и радујем се што ћете се ускоро вратити кући на зимски одмор, можда и даље, и надајмо се коначно. Ја сада водим испоставу бр. 1, замењујем, до јануара: Molnár u. 27, телефон. Радно време ми је као и у централној библиотеци. Ако можете, позовите ме да вас поздравим. Последњег месеца једва сам радио, нисам имао времена, стање моје супруге опет није добро, а послови око куће краду време. Невидљиво збивање (Водолија) објављено је око 10. јануара. Већ је на тржишту. О посебном отиску још ништа не знам. Радујем се што вам је текст о Џојсу стигао до руку, иначе сам хтео да вам га пошаљем. Срећан Божић и Нову годину. Пријатељски вас поздравља Бела Хамваш

21. 12. 1943. 60. Јанош Демењ Драги пријатељу – знам да сте се од Нелике обавестили о мом одласку у војску и о изненадном путовању. Овде сам већ четврти дан и полако почињем да се навикавам на овај специфични живот који је помало служба, помало летовање а помало и војска. Овај пут се не бринем много о свему. Читам Ћилиме Климента Александријског и чак имам прилике и да радим. Соба ми је пуританска, једноставна, кревет добар, храна подношљива и пијем много финог млека, не могу да га се наситим. Већ сам надокнадио пропуштени сан из последњих месеци. Сада се бринем о томе ако ми дође супруга, како да јој припремим подношљиво стање. Пишите ми што пре – не треба да прекинемо везу. Ако има могућности, пошаљите ми на моју адресу Еноха. Очекује ваше писмо и много вас поздравља Бела Х. Адреса: Б. Х. пор. Сокоја 15. 5. 1944. 61. Јанош Демењ Предак беше и не Потомак – Потомак постаде и не Предак. Драги пријатељу – горе сам вам исписао књижевноисторијски епитаф Пала Гујаша који ми је прирастао за срце. Није био у стању да схвати шта је то Народ, шта древно, елементарно и примарно, значи оно о чему смо у последње време много разговарали, и тема о којој сте написали одличну студију о композитору Шандору Верешу, пошто сте већ претходно инстинктивно пратили Бартока на том путу. Пал Гујаш овај пут није видео. Тамо где је случајно погрешио, само тамо је умео да напише коначно. Иначе је био само потомак, политичар чији су идеали били застареле улоге народњака типа Петефија – Адија – Ласла Немета, примитивизам. Није умео да буде предак оних који су истински копали у дубину, мада је за то рођен; није умео да буде предак песнику Шандору Верешу и свима онима који следе. Остао је епигон. Отуда само историја књижевности. Моје пријатељство с њим је од тога независно. Можда се сећате да смо једно вече разговарали о Шандору Кишфалудију, нарочито о томе шта је била суштина његове поезије и какве су јадне ствари изашле из њега. Пал Гујаш је саздан од најплеменитије људске грађе. Један мој пријатељ га је упоредио са Шелијем и одиста је у њему било нечега као сукнули пламен. Чак и у његовом гласу када је рециотовао. Јако је волео да рецитује. Ја бих уз Шелија још ризиковао Хелдерлина. Песник par excellence у којем је живела његова визија бесмртне моћи. Керењи га је сматрао шаманом. И то је тачно. Увек је горео и његове ватре нису биле земаљске ватре. Умео је да лети. Али људски није био зрео да осети повољне утицаје. Он је требало да се пре 6-8 година савршено прегрупише и требало је да прође кроз психолошку обнову. Требало је да се на неколико година затвори за време коначне и истинске

метаморфозе. Психологија! Фатална психологија! Ништа без тога не иде, ништа. Међутим, њему је било важније незасито објављивање. Разуздано је писао где год се могло. Имао је једну једину велику страст: појављивати се. У сваком свом писму писао је да неко своје дело припрема за штампу. Постао је књижевник. Нисам га упозорио потребном силином како је то фатално. Али тада још ни ја сам нисам био довољно будан. А он није осетио да треба да се ухвати за мене. Једно време смо се жарко дописивали, али је потом нестало жара. – Сећам се да смо се упознали на седници Друштва за естетику. Он је нешто читао. Прозу је прекинуо песмом. Скочио је са столице и рецитовао. Био је као Петефијев споменик у Пешти на обали Дунава. Али је био истинит. После тога смо два сата страсно разговарали. Ја сам се из све снаге ухватио за њега. Веза се лагано тањила. Он је рекао: Дебрецен. Не знам. Мислим да је његов Дебрецен био мит, јер није умео да размишља другачије него само у митовима. Паганство, антички свет и Исусово хришћанство су у њему били тако егзистенцијално једно као у Хелдерлину. И у свему томе је било нешто темељно погрешно и фалш. Књижевност? Улога? Није издржао највеће. Није имао за то школу? Геније му је био мален? Не знам. Није био узбудљиво занимљив човек. Али када ми је падао на ум, никада није био мутан, увек пријатан, добар, уздигнут и леп. Био је слеп. Није схватао никаква упућивања и упозорења. Подучавање је била његова велика амбиција. Много је говорио о својој људској и истински озбиљној педагогији. Тежину свога живота подносио је без роптања, али не због религије, него непосредно. Веома сложена психа, али ниједно његово својство није било дорађено. Био је жртва историје књижевности и књижевних часописа: веровао је да постоје песници који су чисти одликаши (Ади, Бабич), и поверовао је да он никада не може бити одликаш. Величине које су се у њему погубиле никада се неће поново појавити. Његов хороскоп, колико га се сећам, био је веома тежак: једна прилика више да учини нешто сасвим велико. Али када смо га моја супруга и ја анализирали, мислио је да је и то књижевноисторијска улога и пре је живео својом биографијом него својим животом. Када је отишао, ја и моја супруга смо га дубоко жалили и питали се: како би се могао спасити? Било је пријатно с њим, он пак није имао ни слутње о пријатељству. Био је Ја. Али је осећао да би требало да буде Свет, међутим, он за то није начинио ни први корак. – То знам о нашем драгом покојнику. Мислим да ће му пут на другом свету бити лак: имао је одважно срце и не би се запрепастио када би видео тајне. Анђели ће га радо дочекати и он ће непристрасно стати међу њих, као неко ко им је увек припадао. Можда ће тамо сместа надокнадити оно што је овде пропустио и онда ће нам помоћи, јер ће увидети да је припадао нама а не политичарима. Можда ће један песник имати Генија с којим ће исписати оно што је он требало да напише, и то ће бити велика дела. Сигурно. – Мој овдашњи живот формира се под утицајем независних унутарњих сила. Моја служба није напорна, имам напретек времена за шетње, за читање. Иначе: војска. Даље објашњавање је сувишно. С Енохом не треба журити. Веома хвала и вама и непознатој дами којој шаљем поздраве. Пишите ми зашто се бавите акитуелним темама. Радознао сам. (Није негодовање!) Ваша писма очекује што чешће ваш пријатељ Бела Х. 21. 5. 1944.

62. Јанош Демењ Драги мој Мандарину – треба да вам се захвалим за два писма и за ваш труд што сте се бактали око Еноха. Треба да се извиним и за то што се није остварио сусрет а Анталом Молнарем. Међутим, ко познаје војску, он зна да то не зависи од човекових намера. Није ме спречио ред, него управо неред; не дисциплина, него хистерична самовоља. То је овде тако. Већ ми је раније пало у очи да је рукопис официра тако феминин као девојке од шеснаест година. Сада знам да је колективна Анима целокупне војске једна закржљала, неразвијена и незрела девојчица – с том разликом што су код девојке хистерија, хир, неспретна глупост дражесни, али иза мужевне спољашњости војника, иза његовог пренаглашеног држања то је готово патолошки. Зато је већина људи када обуче униформу „курва“, и зато је ова реч психолошка одредница војске. Наравно, пуковник је исто тако курва као војник, и ко се супротстави овој колективној аними, он је изгубљен. – Иначе не могу да се жалим: истина, располажем с мало времена, али то мало могу да учиним интензивним тако како у Пешту немам могућности. Моја слаба страна: нерви. Приликом једног путовања трамвајем потрошим више нервне енергије него овде за месец дана. Способан сам за велике концентрације и учествујем у најинтензивније могућој лектири. Читам Јакоба Бемеа и мој утисак је да је у целој Европи Беме најближи светим књигама. Први дани су били горки. Његов стил је најтежи од свих које познајем. Али сада га већ течно читам. Опет, као и тако често у свом животу, у потребном тренутку сам добио Вођу који ме даље води. А оно што смо последњи пут говорили о хришћанству потврдио је стопостотно. Беме стоји на темељу древне баштине (наравно, он то не зна, јер познаје само Библију), али је једини Европљанин (сем свога ученика, Бадера) који зна шта је хришћанство после и изнад древне баштине. – Прошли пут ми је пало на памет ако Антал Молнар понекада долази на ову страну, да ли би нам се прикључио? Претходно би нас, наравно, обавестио. Можда бисмо могли провести неколоико сати. Предео је овде леп, вегетација дивна. Шума и поља су препуни мириса од великих киша, песма птица без премца. Никада оволико славуја скупа нисам чуо. Њихов вечерњи концерт у долини потока такав је да се не заборавља. Јасмин је процветао, и с маслине већ опадају латице – пролеће кулминира и трешње зру. Ево лета. Пишите ми што пре и што више. Много вас поздравља Бела Хамваш 18. 6. 1944. 63. Шандор Вереш Драги мој Шандоре – пет сати недеља поподне, управо сам се окупао у потоку и ово ми не први спокојан сат од како си отишао. Волео бих да си ми написао само неколико речи због многих ствари које су остале да висе, све су остале отворене када смо се опраштали. Нарочито ме две интересују: како стоји с твојим одласком у војску? И: какав је био твој сусрет с мојом супругом? Твој телеграм сам примио прилично касно, у уторак због великог ваздушног напада. Трећег дана ми је

супруга написала такво писмо као да сам те ја изнајмио за потајног убицу. Каква чудна жена! Понекада ми се чини да не може да поднесе било да сам стрпљив, било љут, било да је волим, било да јој попуштам, било да јој дајем своје срце. – За време прошле седмице готово сам дању и ноћу био у приправности, често већ нервозан. Дан-два после твога одласка потпуно нехотично и без било каквог уплитања оформио се у мени смисао нашег сусрета. „Без било какве сензације“ – тако сам мислио, односно није било у сусрету ништа дречаво, упадљиво – био је сасвим једноставан, смирен, по себи разумљив и природан. Као да се збило оно што се увек збива, али се стварно збило. Ни раније нисам баш „размишљао“ о твоме бићу. А од тада баш ништа. Повремено се појавиш, али тако непосредно као да стижеш изнутра, и без да говориш било шта, највише то је твоје присуство. – Два дана је од како је овде пристигло лето. Била су два веома топла дана, али на чудесан начин косови се још оглашавају, а увече се јави чак и славуј. Служба је прилично тешка, сасвим је неизвесно када ћу моћи отићи у Пешту само на пола дана. До сада о томе није могло ни да буде речи. Чак је и недељом радни дан – данас смо изузетно слободни: поподне. Очекујем твоје писмо и с љубављу те грли Бела Сокоја, 9. 7. 1944. 64. Јанош Демењ Драги пријатељу – пре свега хвала што сте ми послали Еноха, односно предајте мој рукољуб госпођи Молнар која ми га је донела. Желео сам да разговарам с њом, али када сам похитао за њом, већ је била нестала, нико не зна куда. Потом вам се захваљујем и на стрпљењу што ме ни после моје дуге ћутње нисте оставили на цедилу, повремено сте ми писали. Не могу рећи да ме је заузетост спречавала у писању. Јер сам у међувремену превео 44 поглавља Чуанг-цеа, чак сам их и прекуцао, довршио сам и уводну студију и пре десет минута сам иза ње ставио тачку. И читао сам много, шетао, брао цвеће, играо тарок, много спавао. Насупрот томе било је неколико седмица од којих једва да сам имао тежих. Још не знам тачно шта их је изазвало, можда читање Бемеа. Призивао је тако ужасну снагу таме коју ја нисам издржао. Принудио ме је на такве обрачуне за које сам или био незрео, или сам у забрањеном времену, или ћу за њега увек бити незрео. Не знам. У сваком случају то ме је држало добрих неколико дана док нисам открио дијагнозу, и још више док нисам успео да успоставим своју равнотежу. То је био главни разлог што нисам писао ни вама, ни другима. Управо пре месец дана ме је посетио песник Шандор Вереш. Био је овде један дан – дан и готово ноћ смо проразговарали. О томе други пут, или усмено више, чак много. Радујем се што је објављен ваш текст о композитору Верешу. Сматрам га у принципу темељним за вас и за полазиште. Одавде треба кренути даље. Као што сам вам и онда рекао, не задовољава ме ваш стил. Био бих вам захвалан када бисте ми послали примерак чланка (посредством Варкоњија?), где су остали примерци Еноха? Да ли бисте били расположени да овде проведете једну недељу? Много и с љубављу вас поздравља ваш пријатељ Бела Х.

23. 7. 1944. 65. Јанош Демењ Драги пријатељу – Нелика ме је обавестила да сте регрутовани и да сте отпутовали. Недостајала су ми ваша писма; е, па то је објашњење! Пишите ми много и често, ја вас нећу напуштати ни писмима, ни мишљу. О себи? Будући да се из све снаге тежим према свом Једином и непроменљивом Бићу, мој земаљски живот се пробија кроз особене парадоксалне ситуације. Једноличност мог спољњег живота није у сразмери с нечувеним разноврсностима унутарњих предела. Много патње. Веома много. Вести од вас очекује Бела Х. 27. 8. 1944. 66. Јанош Демењ Драги пријатељу – ваше писмо је дуго путовало. Од 1. септембра до данас. Синоћ сам баш дуго мислио на вас и на пријатеља Лајоша Шаркезија, војног свештеника. Вас двојица сте сада тамо напољу од оних који су ми блиски. Ситуација мора да је много тежа него што је била пре 2 године напољу поред Дона. Наравно, пут води према излазу и код нас је расположење такво да све може да се реши за неколико седмица, чак и дана. Мој живот је овде што се унутарњости тиче исто толико тежак као што би могао бити лак ако бих посматрао само спољашњост. Невероватно са чиме се све треба да обрачунам у поједином дану како следећег дана не бих имао духовних и психолошких недовршених остатака. Већи део приписујем времену, али, наравно, много је у томе и личног. Замишљам да би неко ипак требало да се прихвати посла и морао би да познаје све несређене проблеме. Веома тешки часови и дани смењују се с незамисливо светлим временима. Никада не бих поверовао да ћу једном располагати оваквом грађом доживљаја. Иначе преводим Бхагавад Гиту, и половину сам већ довршио. Јако вам хвала за обавештење о појави вашег чланка о Верешу. Писаћи Нандору Варкоњију да ми пошаље примерак часописа. Да ли пишете дневник? Пишите што пре и што више. С љубављу вас поздравља Бела Х. Сокоја, 9. септ. 1944. 67. Антал Пал Драги Анти – несавесно је од мене било што ти нисам одмах писао када сам пре неколико седмица примио твоје писмо. Имао сам намеру, али у садашње време веома велики број мојих ствари остаје намера. Задовољио сам се тиме што сам се радовао твом присуству, што мислиш на мене и исто тако и ја сам мислио на тебе с топлим, искреним, свесрдним пријатељством. Сада сам опет примио твоје писмо писано на неколико страна готово у стилу „Ко га познаје?“ и на њега одговарам.

Като и ја живимо скупа, мада нам је све пропало. Сада у једном оделу станујем код таста (Erzsébet királyné út 11. III 2), с мало наде да ћемо скоро моћи да прибавимо стан, одећу, рубље, намештај, посуђе итд., јер ми је плата мало и за преживљавање. Моје књиге, рукописи, белешке пропало. Не разумем ударац. И пре свега ни до данас нисам успео да све преболим. Требало би много да пишем о себи. Моја супруга и ја смо се фебруара и марта и априла мучили у Старом Будиму, просјаци, примљени, одбачени, примљени, на милостињи, гладујући, понижени. Потом је Като прешла у Пешту код родитеља. Ја тек шест седмица касније. Не видим никакав спољни смисао мога живота. Сваки дан је терет. Волео бих да се повучем у манастир и да се молим док ме не позову. Или: волео бих да разумем зашто се све ово догодило и шта сада треба да чиним? Понекада ме обузима неки чудан инстинкт помагања: можда би требало подучавати? Ко зна? Када бих могао да будем професор универзитета, живео бих заједно с неколико драгих ученика. Али још радије: и ја сам бих волео да постанем ученик. Али не макар чији. Волео бих да будем ученик Христов и било би добро виђати га сваки дан и чути његов глас и разумети га. – Ово ти могу сада рећи. Немојмо да се одвајамо. Писаћу ти опет, ускоро, и ти пиши што пре. С љубављу те грлим, драги мој. Бела 2. 8. 1945. 68. Јанош Демењ Др Јанош Демењ Секретар Ком. Партије Партијски задатак – Хитно Драги Јаноше – ти имаш Лазарила де Тормеса. Неопходан ми је дан-два. Достави ми га. Кербер ме није пустио горе. Поздрав Бела Х. 25. 8. 1946. 69. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – твоје писмо је приспело када сам ја већ био у Капошвару. Прва намера ми је била да ћу доћи у Печуј, посетити тебе, Мартина, Филепа, али сам се толико утопио у радости одмарања и љубав моји старих родитеља, које годину дана нисам видео, толико ме је везала да сам на две седмице опет био дете, бринули су о мени, ујутру су ми у постељу доносили млеко и хлеб с путером – можеш да замислиш, ову идилу нисам умео да прекинем. Синоћ сам се вратио и прва ствар је била да ти одговорим. Шаљем ти апологију Шандора Кишфалудија. Обимом ти, чини ми се, баш одговара, неће бити више од шест страна (узимајући у обзир старе стране часописа Sorsunk). Тема је из Прекодунавља, и штимунг. Ако је почетак и мало тежак, верујем да решење на крају надокнађује. Па и иначе можеш

рачунати на мене, и то у свему што се тиче активног уплитања. Мало се љутим на тебе. Требало је да објавиш својевремено Путеве предака и путеве богова. Све више осећам да се догодио пропуст када дело није објављено онда, управо онда у оном ваздуху пуном барута. С тим у вези – сасвим лично и непосредно, све остало стављајући устрану – имао бих да ти кажем нешто што се односи на твоје одабране сараднике. Чини ми се, знаш, да ни завист ни љубомора не спадају међу моје неоткривености. Знам на кога сам љубоморан. На Кодолањија нисам. Али га не сматрам за човека који доликује твојим плановима. Ласло Немет је друго. И он је безнадежно политизован човек и што се тиче његовог комплекса политике препоручујем му хитну дубинску психоанализу. Био би здравији. Али је он здрав човек. Кодолањи није. Сматрам га штетним. И унутарње, односно коначно без нивоа. Треба бити веома опрезан у избору наших људи. Писање делује својим невидљивим зрачењем. Кодолањијева зрачења су најнижа. Мисли о томе. Илеша сматрам безначајним. Песници су беспрекорни: Вереш, Сабо и Берда. Проблем Лукач већ није савремен. Духовно мађарство је коначно одлучило, и не према „истоку“. Ако не за друго, овај преокрет био је добар за то да увидимо: Европљани смо, целокупном својом традицијом хришћани и Европљани. Ова русификација опет би само забашурила решавање проблема као недавно немцификација. „Једини пут“ је наш пут. Наш. Не десни и не леви и не „трећи“, него „једини“. – Овако покушавам да помогнем твоме програму критичким примедбама. Знао бих неколико апослутних књижевних личности које бих волео да уведем. Касније? Да – после два-три месеца. – Оно што могу о себи да кажем, није најбоље. За време опсаде стан ми је уништен, већ је друга година како су моје књиге, рукописи, белешке испод велике гомиле камена и цигле. Постао сам бескућник, код таста сам нашао смештај, крећем се у поклоњеној одећи и сва моја имовина може да стане у једну малу путну торбу. Постао сам лакши, али слободнији, и имам мање страховања. Из мога живота је нестало нешто и последица тога је да мислим како се већ једва плашим смрти. А у крајњем резултату још степен-два и можда сам досегао оно што сам хтео. – Веома, веома сам се обрадовао што смо и речима опет нашли везу. Бићу уз тебе. С вољеним пријатељством те грли Бела 19. 9. 1946. 70. Ласло Ч. Сабо Драги пријатељу, пре свега захваљујем ти што си у планирању своје велике концепције Стотину двадесет књига од Питагоре до Вилијама Блејка желео да мени повериш уређивање антологије мистика. Прихватам са захвалношћу и немам приговора. Сада се нећу позабавити оним неминовним недостацима твоје основне идеје од које пати цео антологизам. То је теби исто тако јасно као и свакоме ко је покушавао да састави антологију. Оно на што бих ти желео скренути пажњу, то се односи не само на мистике, него на целу концепцију Стотину двадесет књига, а то је следеће: веродостојну животну повест једног човека и отуда и његову слику тешко бих могао замислити тако да она почиње његовом осамнаестом годином.

Хумануму као целини, мада је мање-више мањкава, али треба му створити велику слику за човека који данас и овде живи. Ништа од онога што у плану помињеш не бих желео да изоставим, међутим, бар би требало казати неколико речи и о ономе свету који је био пре Грка. Истина, реч је укупно само о 6-8 људи. Али као неко ко се по позиву и са страшћу бавиш уметношћу и поезијом, ти знаш да Грци нису пали с неба, и ни песници, ни скулптори, ни архитекте нису сами пронашли поезију, скулптуру, архитектуру. Све што се у Грчкој догодило са стотину хиљада нити је везано за Египћане, за Феничане, а преко њих за архаични Иран и Индију и Кину. Смовољност немачке грекоманије, која нпр. историју нашег мишљења започиње Талсом, данас је већ исто тако наказна и глупа као исто тако немачка теорија која нашу историји хоће да отвори насељавањем Дораца. Модерна, пре свега психолошка истраживања с довољно недвосмисленог нагласка упозоравају на то да се наша субдина решава у нашем детињству. Довољно је ако се позовем само на различите пресудне тврдње аналитичке психологије. Пресудније су првих шест година човека него оних шездесет шест које следе. И ако човек погледа земљину куглу, треба да се смешка видећи ово мало полуострво огромног евроазијског континента, Европу која се уобразила тако да једино себе сматра човечанством. Насупрот овом ограниченом немачком схватању стоји већ више генерација француских и енглеских истраживача; на основу њиховог рада ова деформисана слика човечанства може се коначно сматрати застарелом и ликвидираном. Знамо да су хиљадугодишње културе постојале и пре Грка и оне битно мењају праву слику створену о човечанству и то тако да нас све ближе и ближе примичу изворном, а да се – природно – било које од њих може назвати првим. Знамо шта модерне друштвене науке, психологија, биологија могу да захвале истраживачима који су нам приближили свет примитивног човека. Шта може да захвали модерна музика и сликарство и вајарство Египћанима, Асирцима, Ацтецима, Мајама? Треба питати Бранкушија, Хенри Мура, Гогена, Пикаса, Матиса, Стравинског, Бартока. Отварање света пре Европе створило је готово целу уметност, психологију 20. века и готово његово целокупно духовно знање. Древно доба се не може запоставити, или ако се занемари, то значи да не желимо да прихватимо сазнање које се збило пре наше осамнаесте године и тиме заправо не знамо своје порекло. У крајњој линији обузима ме неки стид када говорим апологију многих десетина хиљада година, о човечанству које је пронашло писмо, брод, оплеменило жито, пиринач, однеговало целокупно наше воће, изградило огромне градове и државе, писало поезију и филозофију, чије се песме поново откривају у данашњој музици, чијим обичајима и данас живимо. Наша позната историја и онако је љуска од јајета у односу на непознавањем целог јајета. Зашто ову љуску треба претворити у опну? – У низу од Стотину двадесет књига треба осигурати место за таква песничка дела као што су Махабхарата. Гилгамеш, египатске химне сунцу, Веда Самхита и такве песнике можда као што су Ли Тај-по, Ту Фу; и то не сасвим из милости према прецима. Јапанским и кинеским и хинду и хебрејским песницима није потребна оваква милост. Али место треба обезбедити и за мислиоце, такође не из милости. Осамдесет седам томова лексикона Scared Books of the East служи за обиље информација. Коначно и „код нас“ једном треба започети. Из аналитичке психологије и нашег искуства знамо да се у човеку развија нарочита суздржаност према детињству. И знамо зашто је то оправдано. Јер тамо ствари још нису постале

површне. Дете је невероватно реално. И ми који пишемо књиге, одлазимо у позориште и биоскоп, читамо новине, чак повремено приређујемо страшне ратове како бисмо побегли од реалитета, без разума се копрцамо како не бисмо морали да погледамо уназад у доба пре осамнаесте. Неколико аналитичких записника могло би да наређа на стотине фрапантних примера. А они који говоре да су Исток и древно доба мистични, њих радо упућујем на Тејлора, Фрејзера, Валија, ЛевиБрила, Фробенијуса, К. Г. Јунга, Рене Генона, Андре Пеоа, Леополда Циглера и на друге који у односу на то умеју пружити исцрпне информације. Древно доба је мистично као и детињство: мистичним га је учинило стално окретање леђа. Манимо се тога да мистичним називамо оно што не желимо да разумемо. Све је иначе питање капацитета разума и зависи од тога где ћу стати са својим будним размишљањем. Могу да станем и пред дневним вестима, а онда су ми већ мистични астрономија и диференцијал-интеграл и теорија атома и цитологијаучење о ћелијама и биохемија. Али ако не станем и ако светлост људског смисла усмерим на снове и слутње и надахнућа и инстинкте, биће они сасвим јасни и природни као најсвакодневнија делатност. Мој предлог је следећи: у веродостојној слици хуманума не треба занемарити многе хиљаде година древних култура које се налазе изван Европе, и због тога међу Стотину двадесет књиха треба узети таква дела, уз узимање у обзир сваке неотклоњиве грешке поменутог антологизма, која бар назначавају да свет није започео с Дорцима, први песники није Хомер и први филозоф није био Талес. Нашу слику створену о човечанству треба да проширимо и да продубимо. Стотину двадесет књига не само да је погодно за то да се пробој према древном добу овде „код нас“ коначно изврши, него би подухват без тога сигурно опет пао у грешку немачких идеалиста, романтичара чије ампир и бидермајер схватање није могло да поднесе веће перспективе. Јединство човечанства је једини циљ према којем идемо. Твој приврженик који те поштује Бела Хамваш 8, 10. 1946. 71. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – твоје писмо сам читао с великом радошћу и хвала ти за тај тон без задњих мисли којим ми се обраћаш. Давао ти савете? Нису применљиви? Можда часопис који ја прижељкујем никада неће бити формиран? Да нисам у праву у односу на она лица за која сам имао земерке? Знаш, када смо ја и моја супруга избауљали из оног подрума после петонедељног гладовања, стан гомила рушевина, идући од куће до куће по фебруарском мразу живели смо два месеца од милостиње других и на концу сам успао да утврдим изгледа да ћу још једно време живети, тада сам одлучио да ћу „све поново започети“. И то из почетка. Све из почетка и то добро и поучен оним што сам у минулој инкарнацији чинио лоше. Реализовати све оно добро што у себи осећам. Не лагати, не долазити у додир с нечистим, не бити себичан, ни завидљив. Како би било добро то остварити. Како би добро било живети животом божанске душе која у нама дрема. Што ми у

претходном животу много тога није успевало, не марим много. Умро сам за време опсаде. Али сада сам се опет отелотворио и сваки пропуст ме боли. Како је то горко што не могу више да урадим, можда још мање и још мање. Оно што сам написао припиши овој страсној реализацији душе. Ви који не познајете оно што смо ми доживели од новембра 44. до марта 45. никада то нећете успети да разумете. Као што сам разговарао с депортованим људима, ово је било готово једнаке вредности. Живети у гневу Божијем. И већ онда, у марту 45. осећао сам да људи „нису ништа научили“ (ни ја!) и гневу нема краја. Свом својим снагом припремам се за нови излив овога гнева. Зато сам и желео да што више људи буде упозорено: Пазите и молите се. Зато сам желео да с интактним људима у једном хору вичем. Скрећем ти пажњу на ову апокалиптичку могућност која је можда више од могућности, можда: будућност. Волео бих ако би омогућио да дође до речи неколицина мени блиских пријатеља и другара. У првом реду је реч о мојој супрузи која је у овим стварима (и у свим важним стварима) са мном потпуно једно. Живот нас двоје се преобразио сасвим у религију. Али имам и неколико пријатеља за које бих исто могао рећи. За сваки глас који ћеш за нас отворити бићу ти захвалан. Оно што пишеш о Шандору Верешу, то је тачно до последњег словцета. Он је међу нама најдубљи и досегнуће највиши степен поезије и људске зрелости. Он, Барток, Мартин, Лошонци представљају ону затворену линију које се ја придржавам. Зато сам ти и послао одмах мој мали извештај о Мартиновој изложби. С њим сада нисам говорио али тражим везу с њим. С Тамашем Лошонцијем повезује ме топло и озбиљно пријатељство. И о његовим сликама бих волео да нешто код вас кажем. Актуелна би била и једна студија о Бартоку. Све то одавно кључа у мојој глави и можда ћу ускоро и успети да напишем. Убеђен сам у то да у односу на ову прву линију нашег данашњег духа остали људи могу бити само коментар. Толико о висећим питањима. Сада ме везује много предавања. Једно држим сутра у енглеској амбасади („Модерна енглеска књижевност“), једно у клубу „Форум“, једно поводом „Протестантских дана“ под насловом „Хришћанство и демократија“, а можда ћу говорити и на матинеу часописа Válasz. Зато заправо не доспевам до свога рада. Али се надам, моћи ћу да закључим ову стрку, и удубићу се. Ове године сам срећом могао да купим дрва па ћу и зими моћи да радим. Твој одговор што се тиче мојих сарадника очекујем што пре, ма и укратко. Исто тако и први број часописа Sorsunk. У новембру ћу у Капошвар и ако добијем довољно одмора, скокнућу до тебе у Печуј. Волео бих да те видим. С љубављу те грли Бела 14. октобар 946. 72. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре! – Сада само две-три речи. Примио сам часопис Sorsunk и твоје писмо и писаћу ти. Око 10. децембра биће свињокољ код мојих родитеља и у те дане се спремам код вас у Печуј – с веома великом радошћу, очекивањем и љубављу. Да ли одговара датум? Пиши о томе. Много те грли Бела

6. 11. 1946. Молим још 3-4 прим. часописа. 73. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – шаљем ти мали чланак како би га искористио. Овде у Пешти је критика Мартина изазвала веома добар утисак и била је противтежа недостојне равнодушности међу уметницима према изложби. „Ипак има оних који нас разумеју“ – кажу, а то је ново расположење за рад. Песме Магде Санто, као што ћеш видети, топле су, објави их, молим те. Ниси ништа писао о мојој печујској ствари. Ја 10. путујем за Капошвар, дотле чекам твоје уредовање, али око 14-15 дан-два ћу свакако бити код вас. До виђења те грли Бела 1. 12. 946. 74. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – нисам био у стању да ти раније пишем. И с очевим пребацивањем је било невоље (тек смо дан касније могли да путујемо), путовање је било страшно тешко, после поноћи у два смо приспели у Пешту, и смештај у болници се закомпликовао, у међувремену сам се прехладио, стигао је Божић итд. итд. Мада сам одмах хтео да ти пишем и да ти кажем како је за мене посета Печују била веома крупна ствар, како сам се дивно осећао међу вама, каква су непомућена срећа била та два дана која сам тамо могао провести. Тебе, Ђезеа Чорбу и остале топло грлим и свима желим срећну Нову годину. За тебе и за Ђезеа послао сам Антологију хуману, надам се да сте је већ примили. Побринуо сам се да ти из „Универзитетске штампарије“ пошаљу серију малих студија, а добићете и „Index” Европске школе. Ја сам требало да однесем ове свеске! Али нисам мислио на то. Овај мали текст који сте чекали тек сада шаљем, можда још није касно. – Иначе имам веома добре вести. Успео сам да се повежем с руководиоцима француског друштва „Dieu Vivant“, нарочито са сјајним Марселом Мореом, који рачуна на нашу сарадњу. Он је сада отприлике водећа француска личност – радикални и револуцуионарни хришћански смер, с дивним остварењима и кристално јасним захтевима. Добио сам писмо и од Џона Купера Поиуса (знаш га! највећи живи енглески писац) који ме је назвао пријатељем и на изванредан се начин интересује за мој рад. Није немогуће да ћу успети нешто да објавим и на енглеском. С овдашњим пријатељима, с Лошонцијем итд. још нисам успео да се повежем због мојих фамилијарних ствари, али ћу то неодложно учинити ових дана. Веома сам расположен за рад – само када би био решен проклети проблем стана! Немам где да радим! Лети је било добро, засео бих у градски парк испод дрвета и писао цело поподне. Али сада! Тешко. – Најавио си долазак. Пиши када стижеш, како бих те сачекао. Срећну Нову годину теби, твојој госпођи и деци. Много те грли Бела

27. 12. 946. 75. Антал Пал Драги Анти – данас сам примио твоје писмо које си предао 9. децембра. Наиме, био сам у Печују и у Капошвару, у повратку сам се у возу прехладио и тек сам данас на послу. Одмах ти одговарам, мада само кратко. Очекивао сам твоје писмо, а за „Протестантске дане“ чекао сам те и лично. Наступио сам, писаћу ти како сам срамно пропао. Твоје писмо говори само о стварима које ја одавно знам. Али је једно нешто знати а друго је патити се тиме. А какав је лек? Цео свет тражи оно што му је при руци (више! – што му је у срцу). Много сам мислио на тебе и на вас, често сам питао Като зашто не пишеш. Али, наравно, и ја треба да пишем. – Ових дана ћу сигурно имати за то времена да ти упутим мање-више исцрпно писмо. Срећна Нова година! Обоје вас с љубављу грли Бела 30. 12. 946. 76. Карољ Керењи Драги Кароље и драга Магда – нема ни сат како сам примио ваше писмо. Овај брзи одговор је знак да се већ подруг године спремам да пишем; е, па сада је провалило. Моја биографија је кратка: после нашег растанка прихватио сам се, по наруџбини „Универзитетске штампарије“, да напишем књигу о духовној баштини древног човечанства (за сада је наслов Scientia sacra), и рукопис сам довршио 19. марта 1944. године, увече, у онај час када су Немци окупирали земљу. Уследило је прогањање Јевреја, бомбардовање, позиви у вајску. Још нисам успео да откријем какви су били узроци што сам у јесен 44. готово потпуно кљокнуо. У оваквом стању смо Като и ја проживели опсаду у подруму и за то време смо се обоје пет недеља борили против смрти од глади. Нашу кућу су мине, бомбе и ватра потпуно уништиле. Пропали су нам намештај, одећа, књиге, рукописи. У априлу смо с маленим кофером прешли у Пешту код таста, и од тада овде живимо. Сада више нисмо гладни, а и соба је топла, али немамо писаћи сто, ни мира, а да нисмо с таквим пријатељима, сликарима, писцима, песницима, филозофима, који једни другима значе светлост, онда бисмо били присиљени на пут на који смо се Като и ја после опсаде одлучили (када се испоставило да „још нема краја“), односно да одемо у манастир. Препрека за то била је само једна, наиме, нисмо могли да отпутујем на Тибет или Хималаје, јер такав европски манастир... онда ипак улица и биоскоп. – Више пута сам о вама добијао вести, час одавде, час оданде. Летос сам неколико дана провео у Сенткунмиклошу и заједно с Денешом смо провели неколико топлих часова; тада сам чуо и појединости. И Лајош Прохаска је говорио о вама. Иначе је хајка покренута против тебе прилично јака (по свој прилици је потхрањује Арпад Сабо који се понаша скандалозно и срамно). Већ сам чешће помишљао да би и ти требало да се појавиш међу малим студијама „Универитетске

штампарије“. Досадашње свеске: Бартокови текстови о музици, Жид, Валери, Манхајм, Поиус, Џинз, Рудолф Каснер, Ласки, Хаксли, од Мађара: Прохаска, Барански, ја итд. Укупно двадесет пет свесака. Ускоро ћу ти нешто од њих послати на твоју адресу, и радовао бих се ако би у овом облику могао да нам ставиш на располагање нешто што је „од најснажнијих ствари“. Мислим да разумеш о чему је реч. Подухват су иначе до сада сви нападали. То је прототип „реакционарног“ смера. Пошто сам двадесет пет година био бољшевик, сада треба да се помирим с тим да сам „њилаш“ (фашиста). Као да онда није требало бити онај, а сада овај, односно коначно бити неко на таквом месту где се свако само види. У последње време успео сам па пробијем границу. Једно писмо сам писао у Париз Марселу Мореу (уредник часописа Dieu Vivant) и добио сам најживахнији могући одговор. Сасвим вероватно да ћемо бити у све тешњој вези. Море је француски католик, један од оних људи из чије се вере родила Жан д'Арк исто тако као и Бодлер или Пеги и «maquis»; не привлачи ме његова висока интелигенција, него анђеоска чистота. Друго писмо сам написао старом Поиусу. За време рата сам често размишљао када сам био у ђаволском процепу: шта ли стари мисли о рату! Два је месеца како сам у библиотеци Миклоша Сенткутија нашао Mortal Strife, књигу коју је стари написао о рату. У свом првом одушевљењу захвалио сам му што сам ипак сазнао шта је онда требало да мислим и ја. Сместа ми је одговорио, и то је писмо једна од мојих великих реликвија. На осам страна (какав манускрипт!!!) ме поздравља с његовим ентузијазмом као свог старог пријатеља (before I know I was yuors) и интересује се за мој живот и дела (everyshing in your letter, in this magical letter). Од како имам ова писма, постао сам још много охолији, и привремено имам тешку мегаломанију. Противтежа томе је само то што ако хоћу да пишем (летос је било добро, јер сам сјајно радио на трави у градском парку), онда треба да премишљам како да платим у кафани, јер другде просто једва могу да се скрасим. Тако је то. Сада размишљам о томе да преведем делове из дела Scientia Sacrа, да пошаљем старом Поиусу, можда ће успети да објави, и онда бих могао да на годину дана одем у Лондон. Осећам да би још било потребно ово непрекинуто једногодишње и завршно, заокругљено учење, чини ми се, онда бих био спреман на то да је ripeness is all. – Заборавио сам да кажем да ме је пре подруг године управник просто избацио из библиотеке. Зар није чудно када човека избаце из сопствене библиотеке? Јер да је библиотека пре моја него његова, нема сумње. Не мари, сада је соба H... преправљена у L... собу и у њој се одржавају концерти, та то је мисија библиотеке. Наравно, све говорим без срџбе; тек сада почињемо да схватамо Раблеа, Волтера, Свифта и Аристофана (и Поиус чита Аристофана и пише: какав сам тикван био па сам проживео седамдесет четири године и тек сада сам упознао овога џина, генија). – Какав је необична она ритмичка смиреност која зрачи из твога писма! Већ сам је готово заборавио. Велика породица, земља коју није такнуо рат, људи који никога свога нису изгубили, градови који не леже у рушевинама, а поготово недостатак атмосфере која пламти осветом, мржњом и инферналном глупошћу, што највећи број људи овде присиљава да навуку неку очајну и демонску гримасу, јер другачије све то не може да се поднесе. Често размишљам о томе какав ли може изгледати наш свет с неког објективног места, на пример с другог света, оданде одакле се не види само оно што плива на површини (јер на површини плива дебела прљавштина), него одакле се може завирити у људе

и видети и смисао ствари. Већ сам и на то помишљао да ова наша ситуација овде, нас који смо преживели што смо преживели, то је нека привилегија. У додиру с људима из провинције који нису били у рату, нису били депортовани, „нешкодљиво“ се провукли, осећам да су они изостали из битне игре времена. Можда никада неће надокнадити пропуст. Привилегија! Али тако мало њих разуме шта нам се догодило и једва има неко ко би умео да се ослободи од тога да је то било „лоше“. Не знају да то преокрену на добро, да кажем простије: не умеју да профитирају од своје судбине. Чудно ће бити када се будемо сусрели, а то ће се некако разбистрити само по себи, разбистриће се шта значи у овим временима живети у Швајцарској и шта је значило живети у Мађарској. Имам несавладив осећај да ако бисмо били људи, заиста људи који схватају шта су преживели, с њима би се могла начинити нека пресудна ствар за цело човечанство. Дозволити да пропадне овакав наук! И дозвољава се. А сами? – Највише што може сам човек јесте да има хумора и да буде ведар; али ако су остали несрећни, никоме не може да говори сем себи самом. – Када ћете се вратити? Чујем да би се вратио ако би те позвали на пештански универзитет. Да ли је то тачно? Пиши о својим намерама и о томе какав би рукопис могао да пошаљеш. С љубављу те грли заједно с Магдом и децом: Бела Крај јануара 1947. Като вас много, топло поздравља. 77. Карољ Керењи Драги Кароље – не знам да ли те је Карољ Мате обавестио о томе да она два посебна отиска која си му послао за „Мале студије“ сјајно одговарају и волели бисмо да их објавимо у мајској серији. За преводиоца, ако и теби одговара, препоручујем Ласла Батија, ваљаног, образованог и савесног младог професора, он би с великом љубављу то урадио (и друге нам је ствари већ преводио). Истовремено сам ти путем „Штампарије“ послао десет свесака „Малих студија“, мислим да си их већ добио. Ових дана ћу се сусрести с Денешем Кевендијем који с великомј вољом и радошћу ради серију предавања, јер то и материјално за њега много значи. Навратио сам и до твоје породице, и задивио сам се лепоти Като (Грацију нажалост нисам видео). Чаробно створење, с дивним устима и осмехом. – Ових дана сам добио од старог Поуиса његов нови роман, Owen Glendower. Техника му је иста као рецимо у делу Jobber Skland, али своје фигуре оживљава кроз догађај. Од тада сам у преписци с ричмондским библиотекаром Џилбертом Тарнером, и он пише да је овај роман заправо велска локална магија, он познаје места где се збивање одиграва и готово је сигуран да тако нешто још нико није успео да напише. Иначе у делу се јавља нечувен број лица, с веродостојним и неверодостојним историјским именима, и одлучно је „призивање духова“, то како из прошлости дочарава своје људе, призивање духова у најмагичнијем смислу, и онако како ликови задржавају своју природу с онога света, а у њима се налази ужасна снага о којој говоре они који су некада призивали мртве, она „астрална

енергија“ за коју зна кабала. Иначе ми је послао и своју малу студију (Pair Dadeni The Cauldron of Rebirth) чија је тeмa Церидвенова посудa (знаш је!), предак Грала, таква посуда која се временом пуни, затим нестаје и опет се пуни. Сада је празна, каже, и поново ће се напунити када из знака Риба ступимо у Водолију, и свет се поново роди. Сасвим чудно! Током дугих пасуса слаже се с мојом студијом Водолија и невероватно сам због тога поносан. Пише иначе да живи у Корвену (браћа су му помрла) у малој радничкој кући за коју недељно плаћа 12 шилинга. Једини су му приходи од писања, а то је сада прилично тешко, јер је у Енглеској велика несташица хартије. Његова обимна књига о Раблеу лежи сложена више од годину дана. На лево око је сасвим ослепео, али уза се има анђела, мис Филис Плајтер с којом се упознао још у Америци. О госпођи увек пише с највећим усхићењем – old lucky friend anf bumble admirer! Чудно је да сем енглеског само још сасвим мало чита француски. Сада чита Аристофана у двојезичном издању, а како сам ја њему пожелео Нову годину са старим мађарским благословом (wine, breaed and peace), он ми је овако захвалио: hésychos hodon ercheo – go thy way in quietness!! Јако би волео да је млађи, да путује, да скита (мада ми се чини да је довољно скитао и не без резултата, јер се испоставило да има једног сина који је католички свештеник у Бету, и судећи према опису свесрдни је пантагруелиста, јер тврди да је то права католичка традиција). – Од Бешке чујем да би најесен био актуелен позив на пештански универзитет. Веома бих се обрадовао ако би одиста било тако. Да ли си мислио да до тада објавиш неку књигу на мађарском? То је пре или касније неизбежно и тиме се треба озбиљно позабавити. – Расположење овде није добро и никакав знак не указује на то да ће ускоро доћи до побољшања. За мене је једина велика позитивност да откако немам дома, немам књига, немам писаћи сто: имам пријатеље! И замену сам прихватио. Добио сам. Живи човек је сада овде код нас неколицине нарочита страст, и то одлична страст. Сликари (Мартин, Лошонци, Балинт, Корниш), мислиоци (Лајош Сабо, Бела Табор, Арпад Мезеи). Јесенас је овде био и Лајош Филеп и с њим сам у преписци, али њега је веома тешко извући из његових нервоза (мада је овде постао пензионисани редовни професор). Све у свему спремни смо отприлике за неку кристализацију. Неповољне прилике пак погодне су да се то догоди. Ти ћеш овде имати сасвим озбиљну позицију, и не лаку. Ко нешто значи, он је повучен. – Като и ја мислимо да се осамосталимо. За сада смо то решили изнајмљеном собом, али ћемо летос имати стваран стан, ако привремено и не с другим, оно само с голом жичаном постељом и столом. Пошто заједнички живот с пријатељима значи чудесну људску присност, истовремено се социјалност ванредно покварила. Поједини говоре да је то утицај политизације. Ја верујем да је и то симптом нечега дубљег. То се осећа и унутар породице, и што је човек смиренији, тим га више мрцваре. – Магду и тебе с љубављу много поздравља Бела 21. 2. 47. 78. Карољ Керењи Драги пријатељу – синоћ се окупило велико друштво у част Лајоша Филепа који је овде у Пешти (данас путује назад и најесен ће преузети своју катедру). Домаћини

су нам били Бела Табор и Штефка Манди, присутни Лајош Сабо, песник Шандор Вереш, сликари Ференц Мартин, Тамаш Лошонци, Деже Корниш, Пирошка Санто, и тебе смо призивали и сви бисмо се веома радовали да си био с нама. Филеп је био живахан, духовит, ведар, јак, озбиљан, дакле онакав какав је он сам. Уз вино и сендвиче дуго смо разговарали – срећом, у међувремену је грунила олуја и боравак нам продужила на радост свих. Изгледало је да окупљање добија сасвим озбиљне сразмере у чистој атмосфери, оној коју ови људи значе и представљају. Филеп се ражестио када је чуо за хајку против тебе. Јутрос сам одмах отишао у „Bibliothecu” да их упозорим колико заједно с „Officinom“ имају да ти захвале, а коначно не пада им ни на памет да објаве Керењијеву књигу. Извукли су ми на то твоју књигу Сунчеве кћери, превод је готов (превео Вилмош Толнаи) и најесен ако све буде како треба, објавиће је. Код „Универзиотетске штампарије“ свеска студија јако касни – штампарија је малена и преоптерећена – од септембра не могу од њих да извучем нове серије, мада је десет рукописа у раду. – Дуго ти нисам одговорио на писмо, узрок томе је што сам изенеда упао у рад. Овде је модерно сликарство у средишту културне борбе (мада према мом гледишту музика би водила до тријумфа нашу ствар, али полугогишње може да се чује по један Барток, а и то од страних диригената (наводно због Кодајеве – или пре гђе Кодај – љубоморе). Прихватио сам прилику да пишем о нашим новим сликарима. Като и ја заједно пишемо књигу од 6 табака, за релативно кратко време. Посветио сам је Филепу и он је заиста топло примио посвету. Велика изложба апстрактне уметности отвара се у јулу, дотле ће се појавити дело, и надамо се, с обзиром на врели дан, успећемо да прочистимо ваздух. И сликарски питомци су захтевали књигу и ствари је требало темељно дефинисати (ипак мало блаже). – У међувремену сам много мислио на вас. Като се од зимског побољевања одмара у Пашарету, тамо станује у броју 129/а, две куће од улаза у улицу Капи. Када идем код ње, често ме хвата расположење Капи улице – ако помислим да је од тада прошло дванаест година, готово да постанем као старе чике и тете који броје године. У мају ће Като у Сентандреју, тамо смо изнајмили згодну мансарду, с изгледом на брдо Белче, а викенде ћу и ја тамо проводити. Већ бројим дане када ћемо јести прве трешње! Све ти ово пишем зато да бих ти омилио повратак. Наравно, не знам како Поткамен издржава такмичење с твојим садашњим брдима. Али узев за основу моје опште расположење и синошње спонтано опредељење за тебе, мислим да би било добро ако дођеш. – Није чудно ако моментално о нашим терористима културе већ ни до сада нисам могао казати ништа добро. Не зна нико. Ако прерасту себе, треба да смо спремни на страшне ствари. Али ако је маљ довољно велики, можда можемо бити довољно чврст челик појединачно а, ко зна, чак и заједно. Познајеш ли Вереша? Наше сликаре сигурно не, али мислим да ћеш их заволети, и малог Атилу Котањија који је архитектамузичар-сликар-филозоф-математичар, гипки атлета, здрав и достојан љубави. Шаљем топле поздраве свих нас теби, Магди и деци Бела 29. април 947. 79. Нандор Варкоњи

Драги мој Нандоре – од како сам тамо био у децембру, ни реч нисмо разменили, што с моје стране, наравно, није значило да нисам мислио на тебе и Печујце. И данас ме хране доживљаји посете, то сам и написао Ђезеу у последњем писму, које сам послао пре отприлике 10 дана. Веома много мислим на тебе и на вас, наравно, с мојим жестоком и револуционарном страшћу која нестрпљиво жели све одједном. Због тога сам увек у рату с реалним политичарима. Сада бих желео да ти поверим сасвим особито важну ствар. Ако је могуће, молим те, промисли у себи, и док не дођеш до одлуке, немој рећи ни Ђезеу. Важно је. Важно је у односу на мене, али онда на мене све више. Сматрај ово писмо објављењем срца, сем теби никоме другоме не бих смео да се поверим. Знаш, 1935, односно пре 12 година написао сам мало дело, наслов је Мађарски Хиперион, укупно 50 куцаних страна, а прва четири писма су објављена у божићњем броју часописа Diárium. Можда си их читао и сећаш их се. Овај рукопис је на чудесан начин сачуван код једног мог пријатеља (Јанош Демењ). Раније ми је враћен, али сам остао равнодушан као и пема свему што ме подсећа на „руине“ минулог живота. Сада сам га поново прочитао. А ја сам с другима веома строг. Али није то ништа према оној строгости коју примењујем на себе. Боже! Пре 12 година. Од тада сам два пута умро и од 1935. живим своју трећу инкарнацију. Али теби, драги Нандоре, теби кажем ако се ово дело не појави што пре, онда сам ја последњи расипник који траћи краљевско благо које ми је поверено, починићу јеванђеоски грех што нисам прибавио важност оним силама које су Високе силе мени повериле. Е па, да, ово мало дело мора да се објави! Али како? Треба да ти саопштим прилично тужну ствар коју, молим те, немој пренети никоме! Наш нови министар је поручио „Универзитетској штампарији“ да не гледа добрим оком како она растура моја дела. Тиме ми је под грло ставио нож. Изгубио сам свежањ форинти који је мој просјачки живот чинио подношљивим, али ми је одузео и дах. Дакле, „Штампарија“ не. На другога нисам ни мислио. Тада ми је пала на ум збирка Ђезеа Чорбе. Лепа, озбиљна, топла, права књига, са својим плавим словима и код нас веома ретком типографијом. Реци ми, да ли бисте објавили Хипериона у овом облику? Не би био лош посао. Све више знам да имам своју публику. Та, замисли, и прво се издање Невидљивог збивања распродало за три овакве године (немачка окупација, бомбардовање, рат, опсада, инфлација!!) – наравно, под притиском нашег министра друго издање сада не може да буде објављено, ни четврто издање Антологије хумане. Књига ће за годину дана (2000 пр.) сигурно бити распродата и ако изазове неку позитивну или негативну сензацију, још и пре. Ситуацију прилично прибрано могу да проценим на основу продаје мојих источњачких превода код „Bibliothece”. За то те молим, Нандоре мој. Извини због мноштва речи којима сам ти говорио о овој маленој ствари – long words for a simpl thing – али предметно саопштење сам хтео да искористим и за то да говорим с тобом. Размисли о овоме, и када већ у себи будеш преломио, теко онда говори с другима. За мене је то озбиљно, веома озбиљно питање. Поверемено ме обузима гушење – због недосататка објављивања, правог саопштавања. Ово би коначно било право саопштавање. Како би било добро када бисте то могли да учините, сигурно је само улагање, губитка нема. Сигурно је да се првог месеца овде у Пешти може продати 300-400 примерака. Како је добро што ти постојиш, и могу да ти се обратим с овом молбом. – Мој пут у Печуј вероватно треба да одложим, јер су ме поново вратили у библиотеку. Или: да ли бисте ме званично

могли позвати на седницу Друштва Бачањи? Очекујем одговор. Мисли на мене и помози. Много те грли потпуно твој Бела Хамваш 6. 5. 947. 80. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – у првом тренутку готово сам се устручавао од оваквог израза пријатељства које осећам у твом писму. Потом сам се обрадовао што си овакав човек и тако могу да те загрлим без било каквог устручавања, јер се бринеш о мени. Сада само неколике речи. Прво: наравно да мој инкогнито нема значаја. Ако сам већ тако добра марка, што да је не користим? Иначе му можеш рећи и то да ће се и за дан књиге објавити моја књига, о свом великом делу (25 табака) преговарам с „Франклином“, а најесен код издавача „Bibliotheca” следи четврта књига (Упанишаде) моје источњачке серије. Прихватам се растурања овде у Пешти, и прихватам да за неколико недеља распродам 250-300 примерака (можда 500) (и путем круга пријатеља, претплате итд.). Друго: моје путовање има само званичну сметњу. Ако ме званично позовете (позив нека гласи на 1 семницу), неће бити сметњи, мада ће ми и то одобрити на терет мога летњег одмора, а онда се премишљам, јер сам на ивици задуваности и веома би ми био потребан одмор. И то брзо. Сутра подробније. Драги мој Нандоре, грли те твој Бела Будимпешта, 16. 5. 1947. 81. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – на твом брижном пријатељству овако у писму се захваљивати није долично и зато то одлажем за другу прилику. Твоје писмо сам примио, и предао сам га и рећи ћу ти од речи до речи шта се догодило (како би видео каква је овде „атмосфера“). Ствар сам пријавио секретарици, она ми узме из руке твоје писмо и однесе га управнику. После извеснг вемена излази и замуцкујући пита: да ли имам и коверат у којем је писмо послато. Срећом сам имао. Предам јој, и то унесе. Изађе и каже: три дана. – Тако је било. Знаш да овде у свету слободе и равноправности управници овакве обичне смртнике као што сам ја ни не примају. А онда и ствар с ковертом. Не мари. Шта кажеш на то ако имаш хумора? Јер ако га немаш, иди у манастир! Е па, мислим (можда ће успети) већ у суботу, 7-ог путујем. Ако не иде, 8-ог поподне стижем. Дакле 8-ог (у недељу) могао би се огласити наступ. Волео бих да један дан проведем у Капошвару. За сада уговоримо то. 2-3-4ог је дан књиге и не могу да идем. Око свега осталога ћемо онда лично да се договоримо. Само још толико да би ишла и претплата, али би боље била готова књига. Мислим, као што сам писао 2500 форинти (500 прим.) могу да обезбедим за неколико седмица. Ђезеа поздрављам. (Јуче је стигао Мартински, имаће изложбу, радујем се!!) Тебе много, топло, с љубављу грли до виђења

Бела 22. 5. 947. 82. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – у подне сам предао одговор а увече ме је чекало твоје новије писмо. У претходном писму сам написао зашто сам принуђен да допутујем тек 7ог, у суботу. То сада већ изгледа извесно. Моји мучитељи које ми је уза ме поставила судбина не допуштају другачије. Сутра ћу одмах да средим да вам „Унив. штампарија“ пошаље Перекодунавце. И нову Шањикину књигу и моју књигу о новом сликарству (објавио је Мистотфалуши, 29. ће бити готових примерака). Дигните велику галаму. Књиге сам послао на Ђезеову адресу, Apáca u. 8. Све остало лично. Много те и с великом љубављу грли Бела 22. 5. 947. 83. Марија Сепеши Веома поштована госпођо – имам сјајног Меркура у првој кући Риба и то ми већ двадесет година увек тачно доноси ону књигу која ми је управо потребна. Већ му се и слепо препуштам. Тако ми је пре три месеца доспео до руку Црвени лав, а још више меркуровским путем сада Чаробно огледало. Немогуће је о њему говорити у писму, али је и сувишно онда када живимо у истом граду. На основу конклузија из Чаробног огледала верујем да ми једно с другим треба да дођемо у додир. Сада путујем, али сам почетком следеће недеље опет у Пешти. Веома бисте ме обрадовали ако бисте ме дотле обавестили где ћемо се и када сусрести, а могли бисмо можда разговарати и о објављивању књиге. Моја слободна поподнева: уторак и четвртак (понедељак, среда, петак само после 7 сати). Ваш пријатељ Бела Хамваш 18. 6. 947. 84. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – сада ћу се повући из света на месец дана међу сентандрејске воћњаке и у воду Дунава. Волео бих да знам докле сте доспели са Хиперионом. Срам ме је што ви морате уместо мене да расправљате о тој ствари, али онда сам нажалост имао мало времена, а нисам за то ни имао прилике. Веома те молим, дакле, обавести ме у неколико редака како стоји ствар. – Печуја не могу, наравно ни нећу да се ослободим. Печујског доживљаја имам сваки дан. Осећам да ми је тамо свако пријатељ. С љубављу те грли Бела 27. 6. 947.

85. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – од почетка месеца сам у Сентандреји (до краја месеца), али сам синоћ био у Пешти и у часопису Sorsunk видео сам Слатинаијев текст и узорке из Хипериона. Хвала вам што сте објавили дела и, молим те, ако можете нешто да платите Слатинаију, учините то, у великој је стисци. Пре неколико седмица писао сам Ђезеу у вези с његовим путем у Рим, али ми није одговорио. Како стоји с објављивањем Хипериона? Ако ти време дозволи, обавести ме, веома бих волео ако би књига могла да се појави крајем септембра. Ђезеу Чорби поручујем и то да ћу у августу написати студију о Џ. К. Поуису. Сада се само купам, шетам, и читам Шекспира – пријатељи су ми Фалстаф, Калибан, Пук. С љубављу те грли твој Бела Сентандреја, 16. 7. 947. 86. Шандор Вереш Драги Шањи – твоје писмо сам примио овде у Сентандреји. Од почетка месеца се купам, шетам, читам Шекспира и после дугог низа година први пут истински живим у овом дивном кривудавом граду и у мирисним шумама. Какви зидови! Какви борови, врбе и багремови! Лепота света је неизмерна, али не желим ни да је самеравам, желим да у њој живим. Можда сам већ близу крајњег мира (и због тога можда се више никада неће ништа порушити – нека буде речено у добри час). Светли киристал великих дубина, и ноћ више није мрачна, него блиста. - - - У недељу преподне ћу отићи у Пешту, тада ћу потражити твоје Гондвана писмо и послаћу ти га. Хвала на твом позиву за Фехервар, и онако мислим да одем код тебе у августу или септембру. С љубављу те грли Бела Сентандреја, 16. 7. 1947. 87. Шандор Вереш Драги Шањи – твоје писмо сам донео у Сентандреју, забуном је опет доспело у Пешту. Сада ћу ти га послати и ако ти не треба, очекујем да ми га вратиш. Обавести ме када ћеш доћи у Пешту. Мислим да ћу те посетити крајем августа. Грли те Бела 26. 7. 1947. 88. Шандор Вереш

Драги Шањи – твоје писмо и песме сам са захвалношћу примио. Већ сам у Пешти после једномесечног сентандрејског купања, шетњи и интензивне доколице, али о викендима још одлазим (Като ће остати тамо до краја септембра) – и зато ако само 10. будеш овде, тешко да ћемо се сусрести. Судећи по твоме писму ти се налазиш пред неком променом. А шта је то, с ове даљине не могу да просудим. Песме су ти једнако добре, нарочито (најближа ми је срцу Из песама о ружи – да је Гете тако био знао у Westöstlicher Divanu!!) Кантата, Потоп, Кухиња. Имре Пан тражи једну за Index. Да ли му могу дати Кантату? – С тобом иначе не може бити никакве невоље, само можда привремено не знаш где си. Ако се сусретнемо, можда ћу ти моћи да кажем. (Запазио сам песме Ами Карољи, чак сам се и упознао с њом.) Адреса ми је сада већ пештанска. С љубављу те грли Бела 6. 8. 1947. 89. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – одмор ми је минуо. У Сентандреји сам провео један елизијумски месец, у дивном, ненаданом миру и у плодној атмосфери. О када бих тако могао увек да живим! Никада не бих пожелео да умрем. Сада сам препун планова за писање дела и у септембру ћу се и прихватаити рада. Реци, шта се збива с Хиперионом? - Филозофију вина и Књигу ловорову донео сам теби из пријатељства, само да би ме дубље видео. Када ти већ не буду потребне, предај их Аладару Захоњију. Волео бих да их и он чита. Ако имаш времена, напиши ми у неколико речи како стоји ствар с Хиперионом; не треба ни да кажем колико бих волео да се појави септембра-октобра, под договореним условима, односно штампарске трошкове ја бих исплатио у року од два месеца (у 1000 пр.). Хоћеш ли да ме обавестиш? Или да пишем Ђезеу? Пиши о себи и о својим радовима и о Печујцима. С љубављу те грли Бела 12. 8. 47. 90. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – хвала на обавештењу. Умирујуће је што ће се дело појавити најесен, која седмица овамо-онамо не значи ништа. Захвалан сам теби и Ђезеу што сте то остварили. Згодном приликом ми пошаљи Сукичеву адресу како бих могао и лично да будем с њим у контакту. Сада сам се већ коначно вратио из Сентандреје, само ћу тамо бити још 6-7-8. Потом ћу да се прихватим рада. Најпре ћу да напишем студију о Поуису, што ми је Ђезе тражио. Потом моји летњи планови долазе у реализацију. С љубављу те грли Бела 29. 8. 947.

91. Карољ Керењи Драги Кароље, још једног дана у августу када сам био код куће, примио сам твоју пошиљку с књигом и још сам је исто вече прочитао. Ове године, првог лета у миру изнајмили смо собу у Сентандреји и почев од средине јуна готово све време сам тамо проводио, Като станује тамо до октобра. Јесте, тада сам примио твоју књигу, посвету одмах у том часу прочитао, наравно, стварно сам се купао у твом познатом гласу и мислима и у оној великој чистоти у којој овде, нажалост, имамо мало удела, нарочито у виду штампаних слова. Добро ми је било и напољу у Сентандреји, готово су непрекидно у мени одјекивале твоје слике, у том чудесном лету. Од средине јуна један је дан као други, небо без облачка, топло, воде Дунава никада није била овако блага и топла, воће никада овако слатко. У грожђу има неке необјашњиве снаге. Моја је омиљено занимање да после доручка сиђем на обалу до моје кофе, да чучнем поред њене корпе. Управо тада износе грожђе из винограда. Већ ме добро познаје, јер јој увек кажем да је цена по којој продаје ово грожђе ништавна. Зато што јој говорим овакве комплименте, допушта ми да бирам. Какве мускателе! Црни хамбур и матијас и мускат отонел! Имамо и диван бели хлеб (6 форинти кило, али ја одвојим форинту и педесет) и седнем на обалу, једем грожђе с меким хлебом. Наспрам мене на обали Короове врбе под веловима и јаблани. Поред мене мирише мента, као у Сну летње ноћи. Шекспира и Раблеа сам читао летос и књигу о Раблеу старога Поуиса чији ми је пробни отисак послао. Једна од највећих књига за посвећење на земљи. Видиш да немам никаквог разлога да се жалим, залуд је изгледала горка моја малопређашња примедба да је овде код нас мало чистих штампаних слова. Њих не читам. Твоја студија се сјајно уклапала у овај ваздух и захвалан сам због посвете и због саме књиге. Уопште, ово лето је за мене било чудесно. Можда је то знак старости, али не мари, ако сам стар, нека будем. Ripeness is all. Шта значи ова рана измиреност са светом? Рану смрт? Већ не завидим ни мудрацима, и волим људе. Чудно је то, али је тако. Исто тако дар као што и други беху. Добро би било живети међу много пријатеља, окупити се увече, заједно вечерати и после вечере седети испод ораха, пити вина и разговарати. И раније сам волео жену, али како је ова љубав добила моћан вид, то нисам могао ни да замислим. Каква је дивота жена! Каква су жена и Дунав и вино и воће и тренутак када идем путем и ветрић ми шапће на уво нешто што, истина, не разумем јасно, али за што знам да то можда због тога не размем јер је тако велико и дивно. Како разумем Питију! И додонске пророчице које су читале нашу судбину из шуштања храстова. Веома се радујем што ћемо и за зиму да останемо у Сентандреји. Сликар Цобел (можда га знаш) одлази у Париз и поверио нам је чување куће. Можемо да станујемо у њој џабе. Само нас огрев кошта. Код родитеља Като и иначе је тешко издржати, јер су јадне старине добиле такав шок за време хајки да су сада истинске психопате. И нажалост не може им се помоћи, не зато што су стари, него зато што је ова манија хајке овде међу Јеврејима епидемијска. Залуд се хватам за главу, како сте луди, јадна децо Јехове, опет ћете на главу навући неку невољу – залуд. Нико не разуме. – О теби сам чуо неколико вести, чак и да се спремаш за Рим. Да ли је тачно? Код мене је тако што је један енглески издавач (Sylovan Press) хтео на пролеће да склопи уговор за моје студије (Невидљиво збивање), али сада чујем да због економске депресије неће од тога бити ништа. Штета. Отишао бих да посетим

нашег Великог Старца, а волео бих да неколико месеци још учим у енглеским библиотекама. Можда догодине. Мој велики рад Scientia sacra (духовна баштина древног човечанства) иде овде од издавача до издавача, лектори су усхићени, али издавач не сме да се подухвати посла. А само је 25 табака. Не мари. – Магду поздрављам с љубављу, и од стране Като. Тебе грли Бела 25. 9. 1947. 92. Нандор Варкоњи Драги, мили мој Нандоре – увек заборавим да у писмома поменем да бих био захвалан ако би могао да вратиш рукопис који ти је послала моја супруга. Што то раније будеш учинио, бићу ти захвалнији. Шта је ново код вас? Часопис Sorsunk? Ако ствар с Хиперионом буде актуелна, обавести ме. Добро би било што пре. С љубављу те грли Бела 4. 10. 947. 93. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – одавно не дајеш гласа од себе. Јако би ме интересовало где су они рукописи које сам ти донео. Помнуо си да си хтео да их пошаљеш Кодолањију. Сада би ми били потребни – а и иначе се бојим зато што су једини примерци. Ако можеш, одговори ми на питање у неколико редака. Каква је сиуација са Сукичем? Када ће бити могућности за објављивање Хипериона? Било би веома добро. Коначно, живим усред веома великих материјалних притисака. Не могу да радим, јер немам стан. Треба ми новац, а Промисао ме ставља на пробу. Како је тешко! Патим, продубљујем се, а често ми се јавља жеља за смрћу. Грли те и чека твој одговор (1. рукопис, 2. Сукич-Хиперион) Бела 12. 11. 947. И рукописе моје супруге, ако можеш, врати што пре, зар не? Поново те грлим. 94. Милан Фишт Драги, мили брате Милане, Не умем и нећу да се одупирем томе да ти не напишем бар док не могнем да ти кажем, како ти је предавање постало мој стални унутарњи покретач, да у њему живим, варим га, инспирише ме, узбуђује, задивљује. Лајош Сабо и ја смо се синоћ заједно одушевљавали, и једва чекамо да читамо твоју књигу, мада то није сасвим исто као слушати музику твога језика. Веома много тага бих још да ти кажем, и казаћу.

С љубављу и поштовањем грли те: твој Бела Хамваш 27. 11. 1947. ПС: Ово је за сада једини Жилсон. 95. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – веома сам жалио што смо се последњи пут промашили. Погрешно сам разумео врема, а сутрадан, у суботу сам морао да похитам у Сентандреју, где сам и сада. Желео бих да те замолим: сазнај код Сукича колико кошта штампа збирке песама од три табака, интересује једну песникињу и моју пријатељицу. Ако ти није тешко, задужио би ме када био ми хитно јавио. Радио сам много и чини ми се успешно. Од Божића сам написао збирку од пет студија, завршио сам је прекјуче. Још сам занет финишем и добро ми дође одмор у овој тихој вили изнад разливеног Дунава у друштву с једним бриљантно милим мачорем и уз црну кафу. Ваше почаствовано писмо (Друштво Бачањи) сам примио. Пошиљку ускоро предајем на пошту. Збирци се јако радујем, дивно ће бити ово наше Прекодунавље у Једној линији! Много те грли с љубављу Бела Сентандреја, 15. 2. 948. 96. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – у прилогу шаљем тражени рукопис за Антологију Прекодунавља. Ова студија ми је највише прирасла за срце и квинтесенција је мога предавања одржаног у Друштву Бачањи. Ако због било чега не би одговарала (обим, текст итд.), одмах ми пишите и шаљем другу, можда и више, али тренутно од репрезентивнијих имам само обимније. Још једно те молим, сем оно што сам те молио у јечерашњем писму. И ово би било хитно. Моја супруга тражи да јој се врати рукопис о Сенткутију. Можеш ли? Она се већ љути. С љубављу те грли Бела 17. 2. 948. 97. Антал Пал Драги Анти – нестрпљив си, наравно. За време летњег одмора у Сент6андреји сам се веома удубио у рад, мада ништа нисам писао, али је ово време било веома богато белешкама и плановима. Често је бивало тако да ћу сести и писати теби а одвратним сам сматрао ово пискарање. Требало би да живимо један поред другога. Све сама одоцнела писма. Све неспоразуми. Све лакомост да ћемо нешто предухитрити. Две тако различите судбине, као твоја и моја, у писмима не могу једна другу да следе. У августу је онда уследило оно чега сам се бојао одавно. Мој

отац је поломио ногу пре 7 година, од тада готово да не излази, а ни иначе никада није био веома јак физички. Од пролећа је изненада почео да слаби. Имао је температуру око 35º, увек је лежао, све га је болело, дању је спавао, ноћу је читао и превртао се. Лекар је рекао још неколико месеци, јер види све симптоме изнемоглости. Назебао је у великој жези, али слуз више није могао да испљуне. Био је слаб. Ја нисам хтео да га пребацим у болницу. Мили живот нисам хтео да поверим атеистичкој медицинској науци. Сложио сам се само зато јер је други мили живот, моје мајке, био поштеђен. Поштеда. Једно поштеђујем, друго тиме гурам у блато. Боли. Пребацујем себи што сам га ипак пренео у болницу као малог пса, из обзира како би га једном инјекцијом поштедели од патње. О, тешко је било то последње вече 12-тог, и последње поподне 13-ог. Више није било сумње. Видео сам како га ова нитковска и безбожна медицинска наука докрајчује, ако и не за много, али можда за неколико дана раније него што му је Господ одредио. И ако за један сат! И ако за један једини минут! Скратили су му патњу! Сутрадан, ујутру 14-ог, сам, умро је на болничкој постељи, остављен од породице. Када сам дошао поподне у два, постеља је била празна. Како може да буде празна једна постеља! Моли за онога ко је умро на оној празној постељи, дозивао је своју супругу и сина (мене), залуд је дозивао, нису га чули, нису му дошли! Зашто га нисам чуо? Оставио сам га да умре сам, нисам му држао руку, милу дечију руку, лепу руку, нисам му ја склопио очи! О, и када стиже моја мајка слутећи зло, већ ми је из даљине испитивала лице. Нисам јој допустио да види празну постељу. То је било у суботу. Данас је понедељак. Трчкарање, сиротиња, а сахрана је 1400 форинти. Како га не би умотали у папир, 1400 форинти. Гробно место, помоћ, канцеларије, уверење, ти знаш. Ти знаш да десет посто од сахране припада свештенику. Ја знам да је то атеизам. Али је целокуно уређење света атеистичко. Не можеш ништа, дајеш хлеба деци и жени. Прими, мој благослов. Али види где би требало почети ако бисмо хтели уредити свет који се допада Богу. Сада ни не умем о другима да пишем. Прексутра ће бити сахрана, у четвртак ћу отићи с мајком у Сентандреју, јадница, нека мало поседи на обали Дунава, и нека буде сама са својим успоменама. Пре шездесет година се упознала с мојим оцем. Девојка је имала 15 година, дечко 17. Тако бих и ја волео да живим. Можда ћу ти из Сентандреје писати и о другом. Много те грли с љубављу Бела 16. 8. 948. 98. Антал Пал Срећну Нову годину породици Пал. – Драги Анти, знаш да о неверству нема ни речи. Чак и да не желим да се оправдавам. Мој живот јури са мном и већ сам научио да му се не ваља супротставити. Имам десет пута више задатака него што умем да остварим, и зато и усред сталног дахтања патим од панике времана. Летос сам се још у Сентандреји подухватио огромног посла. За годину дана ово дело на којем сада радим, већ је пето. Сада је у раду роман који сам планирао једно двадесет година, велики роман, имаће 7-800 страна, у првој сам мањој половини. Поред тога средином новембра град ме је ставио у стање располагања, што значи

да примам само две трећине плате. Животарим, јако-јако сиротињски, одбачен, али знам, да нисам остављен, јер ме Промисао није заборавила. Шта ли то хоће са мном? Шта ли? Како би било добро знати! А још уз то све већи притисак ваздуха апокалиптичке кризе, несумњиви знаци доласка Антихриста. Шта друго може да се учини него да се молим да ме Он прими за своје средство. Можда је и то много. Шта могу да хоћу ја, слаб и нечист, ја, беспомоћни и јадни црв, шта могу да хоћу ја – средство бих волео да будем, али могу ли бити? Много патим јер се осећам недостојним и нечистим. – Твоје писмо, и претходно, и ово оставило је на мене дубок утисак. Готово сам одједном пожелео да и ја будем свештеник и почео сам да верујем, сада све више, ту би се могао потпуно остварити. Завидим ти зато што свој живот разбијаш и делиш и себи не задржаваш. О, ја сам у томе веома далеко од тебе. Непрекидно себе оптужујем да сам паразитирам на себи, сам, јесте, никоме не дајем, грамзив сам и тврдица и љубоморан, у свему у себи ја желим да се иживим, цео свој живот, оно богатство и ону многострукост талента који сам добио, сам прождирем, а ни писање код мене није ништа друго до овакав осећај насладе, опијеност самим собом. Завидео сам ти што ти треба да се бориш чак и због рада који носи благослов, али се бориш, бориш се зато како би могао жртвовати себе. Наравно, то што сам ти завидео треба схватити тако да сам ти се због тога дивио и нарочито волео. Увек, већ и у детињству била је у мени жудња према оваквом етосу: то је незамислива величина неприметне жртве у свакодневици, једна од највећих вличина на свету, величина Светаца, без било какве хвалисавости, без театралности, без јавности, перед лицем Господа, скривено од људи, без частољубља. Зато што такви људи постоје, као што си већ ти, зато још свет опстојава. За моју љубав анђели више не држе даље стубове. Све би се сручило у прашину. Твоја писма ми дају снаге и оправдање мога бића јесте што поред мене још има таквих људи. – Сада имам веома великих материјалних брига и брига око запослења. Не знам да ли ће ме град поново узети, можда хоће, можда неће. Ако неће, онда ће ме пензионисати (240 форинти?), и онда шта ћу. Сада сам у великом делу и не дозвољавам да будем поремећен. Потребно ми је нешто мало новца како бих могао да покријем елементарне животне потребе. Можда ћу га и прибавити. До сада није ишло; истина је да сам (у дословном смислу речи) радио као луд. Од краја октобра до данас написао сам шесто страница. Највеће остварење мога живота. И још тек сада хоћу да се прихватим писања своје велике хришћанске књиге. Прва књига је настала 1943/44, то је доба Баштине (logos spermatikos), предисторија, до 600. године пре Хр. Сада би следило хришћанство (историја, апокалипса, искупљење итд.). За то би ми било потребно бар две године. Господе, Христе мој, допусти ми да напишем ово дело у Твоју славу! Наук и смисао целог мог живота. – Жалиш се да ти пишем мало. Али види, о чему говори цело моје писмо. То је мој крст, ово писање, овај рад, ова опијеност, ова наслада – каква је разлика између твоје мирне жртве, твоје патње (твоје разбијености) и моје. Каква вртоглавост! Ако и не пишем, са тобом сам и храним се из тебе. Видим из онога нпр. што си писао о есхатологији да си већ далеко изнад. Већ те анђео води. Све оно што о осталим стварима пишеш, нпр. о секти, малено је, тетурање. И тебе привлачи секта, као што је и мене привлачила, чак ме и данас сматрају секташем. Јеванђеље брани од секти. Није нам потребно ништа друго, само јеванђеље. И Шалем је таква секта као и остале. Добро га знам. Јакоб Лорбер, његов оснивач, протестовао би против тога

што се од његових књига праве секте. Био је правоверни, дубоки човек кога вреди и треба читати, као остале мистике и апологете, али се не сме од њега начинити учење. Учење постоји само једно, то је Жива Реч. Мисли на мене и моли се за мене да бих могао да одбацим своју нечистоту. Чини ми се да су времена на прагу велике кварежи. И до сада смо се гушили, од сада ћемо живети од Његове милости, и сваки осванули дан ће бити дар. Има само једна савремена књига, то је Апокалипса. Када бих је бар разумео! Али ко је разуме? Ко је тако чист и узвишен да је разуме? Дрхтимо. Али Апокалипса значи да ће доћи Он. Раније, у сновима сам више пута видео Њега, у разним видовима, видео сам га и знао ко је Он, и знам да ми се срце одмах жели да истопи ако помислим на Њега. Лутер каже: Радије у пакао ако је Христос тамо, него у Рај без Христа. Јесте, по томе препознајем онога ко Њега зна, јер Њега треба толико волети да је у Његовој присутности пакао дивота, а без њега Рај је неподношљив. Пиши ми и мисли на мене, као што и ја много мислим на тебе. Твојој супрузи и малом свако добро у Новој години. И теби. С љубављу те грли Бела 3. 1. 949. 99. Антал Пал Драги Анти – у мојој животној стрци настао је одмор о пре неколико дана. Поменуо сам да је сазрео за реализацију мој двадесетогодишњи план (Карневал – роман!) и јесенас сам га започео. Готова су сада, прекуцана прва два дела. То ће бити каталог својстава „нормалног човека“, с 260-280 људи, у шекспировској перспективи, једно од мојих главних дела. Сада опет за свој стари план читам црквене оце, црквену историју и припремам се за друго велико дело, за описивање раздобља Апокалипсе (историја), које ће бити нова кула хришћанства, надам се саграђена од чисте вере као једна молитва. Иначе сам некако нарочито. Дани ми пролазе у томе што истражујем намеру Промисли: каква јој је специфична намера са мном!! Хоћу да се уклопим у заједницу и да допуним своју бедну пензију (228 форинти), како бих бар себе издржавао и допринео мало породичним трошковима. Веруј ми да искрено желим, мада ми слобода (живот без канцеларије) веома добро пада. И ништа ми не полази од руке. Не могу да нађем занимање. Ја то тумачим тако да је намера Промисли: буди просјак и даћу ти слободу да радиш на свом делу које треба да буде дело Светог Духа. То овако одређено осећам. Али имам грижу савести да сам паразит (чак се у овој улози добро осећам) и што уживам у свом слободном раду. Брига о парицама!! Оскудица. Када бих имао само 50-60 форинти, следећи месец бих издржао у Сентандреји и могао бих да начиним крупне кораке. А потом онда мислим да нисам добро протумачио реч Промисли. Треба да суделујем у раду за свакодневни хлеб и требало би да се жртвујем, етички жртвовати дело. И то је могуће. Не знам шта је добро! Обраћам се теби, али, молим те, немој сада да ми држиш проповед. Највиши позив свештенства је дрешење узлова у души према горе, сваки проблем водити у Јеванђеље. У Сентандреји хтео сам да се прихватим земљорадње, да надницом од 200-250 форинти месечно зарадим и да успут радим. О, испод слободног неба! Ни то ми није успело. Као да ме све присиљава: ради на делу. И не могу да се помирим с тим. Малодушан сам. И

бојим се. Не смем да потрошим своју малену резерву пара, јер онда шта ће бити? Шта ће бити сутра?! Каква малодушност! Притиска ме време. Сада сам напунио 52. годину. Имам још много посла. Дошао сам у посед таквих знања која морам изразити, јер их нико уместо мене неће изрећи. Још имам неких 20 година за рад. Можда ћу управо тада бити готов. Али етос свакодневице! Некада ме малодушност баца у очај. Какав бедан човек. Како се боји! Не зна да се о њему брину. Не сме да безбрижно живи од једног до другог дана. Ето тако. – Прошли пут, када сам ти послао оно мало предавање, ниси ми одговорио. Чекам твој одговор. На ово писмо нарочито, и што пре. Грли те Бела 19. 3. 1949. 100. Антал Пал Драги Анти – од како сам последњи пут био у Пешти (4-ог) и примио твоје новогодишње писмо пуно прекора, непрекидно се спремам да ти напишем исцрпно писмо. Али је мој живот одапета стрела, летим и не умем да се зауставим. Ако то није позив, онда мора да је лудило. Моја летње-јесења замљорадња одужила се до краја новембра. Већ два дана радим у соби, пишем, пишем, по милости Промисли. Сиротињски? Па и не знам. Немам времена да се тиме бавим. Дато ми је да у топлој соби седим за столом цео дан и пишем. Мој свет је ужасно далеко од твога, али верујем да ће доћи време (ускоро) када треба да иступим и делатно треба да живим. Ово је сада време прибирања, сређивања. Као у пустари. Знам да једном морам да отворим уста. Најскорије ћу писати о веома великим доживљајима, на чему могу да захвалим својој земљорадничкој делатности, томе да сам више-мање с етосом једну годину провео у раду својим рукама и својом мотиком и својом секиром. Очекивао сам Дубину и добио Висину. Од тада сам постао непоколебљив, и можда мој живот неће бити ни за друге неуспешан. Мој мук само је безрекост, али није удаљеност. Ми се не можемо одвојити, само можда не размењујемо речи. Наш пут иде паралелно. Моје писмо иде – пиши. Грли те Бела 28. 1. 50. 101. Антал Молнар Драги Анти, када смо се прошли пут растали, не толико по замишљеном (разочараном?) изразу твога лица, више по атмосфери знао сам да ћеш писати, можда и шта; чекао сам писмо, ако бих хтео да будем безобразан, рекао бих, очекивао. Сјајна је то ствар ако човек има пријатеље! Твоја критика? Мислим да човек највише дела похвали, веома мало је таквих којима се вреди супротсттавити. Џојс је десет година наменио Улису. Ја сам био охол када сам за концепцију готово сличних размера мислио да наменим три године. Сада већ знам да не могу бити готов. Не мари. Карневал мора да буде добар. Мислио сам ако

дођете за Ускрс, имаћемо довољно времена да разговарамо о њему, дотле ћу, надам се, готове делове завршити (прекуцати) и твој општи утисак биће јасан. Дотле (до краја четвртог дела) становиште о овом делу не може бити јасно ни тачно. Мислим да још ни ја то не видим, само радим. У сваком случају твоје писмо веома чувам и размишљам о њему. Има нарочито један проблем о којем треба да премишљам, „обим“, односно „премного текста“. Изворно је готово свака епизода била краћа. Али сам био „присиљен“ да их овако повећам. Зашто? Рећи ћу ти. Роман је у првом реду књига и лектира за читање. Читање има другачији ритам, шири, спорији. И поменуо сам да је дело „нечитљиво“. Начинио сам експеримент. Прочитао сам делове Улиса (и других романа, Тристрам Шенди, Дикенс, Достојевски итд.), и готово да је неподношљиво био дугачак исти текст који је добар ако се чита егзактно. Има овде нешто око чега се морамо договорити. На пример, „читајући“ било које Шекспирово дело, оно је шупље, мањкаво, на много места неразумљиво, скоковито, јер није лектира за читање, него позоришни комад. Исто тако песма. Друго је говорена песма, друго писана (песма у књизи). И ако човек рецитује песму, треба да драматизује, треба јој начинити нови „обим“. У роману су могуће невероватне дужине – набрајања која трају страницама. Ту једино не знам шта да радим. Можда ако будемо говорили о томе, нешто ћемо сазнати. Исто то се односи и на твоје појединачне критичке примедбе. Ја, наравно, сваку пријатељску критику (што је строжа тим пре) одмах потпуно преузимам на себе и примењујем. Пријатељ не може казати ништа лоше. Испробао сам да је овај метод добар. „Риђи помоћни писар“ није хомеровски епитет. У првом делу такву улогу има Виргил Бормештер који је касније наводно отац јунака (Михаљ Бормештер), али заправо није. Овде није реч о епитету, него о „имену“. Толико улога? Јесте, много је да се „чује“, али „видети“ читајући није, јер око на десетом месту већ не чита до краја, само констатује суштину знака презента. А делови који су опуштање! Јесте, знам. За то ми треба још једна година, или две, или већ колико. Ђаволска је ствар овако велико дело савладавати из једног даха. Стрпљење и критика и будност. Надахнуће? Треба да се смејем! Рад и рад и знање и рад и рад. Мој метод је следећи: не постоји сатира „науке“ или „филологије“ или „технике“. Постоји само човек. Филологија није филологија него мономанија једног човека. Мислим да је то јасно. Код Шекспира нема „апстрактних“ ствари. Сваки било који човек крваво припада својој судбини. То мора тако да испадне! И коначно читање сам сматрао неуспешним (и иначе), јер сам се поновљено убедио да је нечитљив. Када га будеш прочитао, онда ће ова питања поново да искрсну, а ја ћу их дотле већ строго регистровати. Како би добро било живети само међу таквим људима који ме примају најстрже могуће, и од мене захтевају највише. Захваљујем ти на овом захтеву, сву снагу ћу усредсредити да томе и одговорим. Мислим да ће рани пролећни радни јуриш бити довршен за једну седмицу, опет ћу имати мирније дане, али ћу и дотле поподне и увече седети за столом. Пролеће је неопозиво пристигло, ако још и буде мраза, суснежице, треба посејати мак, грашак, шаргарепу, першун, паштрњак, прскати дрвеће итд. Припремам се за вашу ускршњу посету, своједобно ћу вам писати шта би било упутно ипак донети у малом коферу. Твоју истинску подршку сам осећао и у овоме писму. Добро је када се о човеку толико брине. С љубављу те грли Бела Сентандреја, 26. фебруар 1950.

102. Антал Пал Драги Анти – и овога пута је писмо кратко, тек баш знак живота. За време ускршње недеље желео бих да се затворим, заборавим на рад и потом бих и теби написао дужи извештај о својим узбудљивим и великим доживљајима. Зима је била кратка, све у свему два месеца. Од 8. фебруара опет сам земљоделац, а за остало немам времена ни нерава. Тешко је. Јако тешко. Нарочито улагања, скупо семе за сејање, кромпир сам нпр. 80 форинти, па пасуљ, парадајз, паприка, средства за прскање, коље за винову лозу итд. Помишљао сам и на то да ли би могао да ми позајмиш 6080 форинти до јесени и убирања плодова. Наравно, само ако те то не кошта нарочито много (одрицања?! – не знам). Промисли, био бих ти захвалан. И овако сам принуђен да се често прихватам надничарења, али ме то иисувише исцрпљује, и за то време мој рад пати и стоји. – Оно што ти у овом тренутко могу само да назначим, то је објава сасвим новог света. Како је моћна била за мене појава Сина! Сада после Оца и Сина и Свети Дух (Пнеума) ме је пустио близу себе. За то могу да захвалим што сам у оштрој прошлој години прихватао тешкоће веран својој судбини. Мислим да ће ова бити лакша. Ко зна. Отвара се тајна постојања, величина Господа, потресна светост његовог духа. Укратко: знам да се цео овај наш живот, заједно с нашом политиком (нарочито с нашом религијом), с нашом уметношћу, с нашим моралом (с Павловим „законом“) налази у ноћи. Свети Дух (Христова реч) донела нам је светлост дана. То је језа миракула у којој сада живим. Јеванђеље које као кукурик петла буди. Писмо моје стиже. Засада те само грли заједно с твојим синчићем Бела 26. 3. 50. 103. Антал Пал Драги Анти – лањска година била је једна од најтежих година мога живота. Већ не сасвим млад (52 године) започео сам физички рад. Мислим да је то био још најбољи избор као што се касније потврдило. Најпре надница. Сваки дан мртав уморан кући, још приперемити вечеру, потом прати, крпити одећу и остало. Када сам веровао да даље не иде, умешала се Промисао, добио сам помоћ, добар пријатељ ми је пружио подршку. Од тада умем да се уздам у Промисао. Она ме неће оставити. Али још није крај: научио сам да постопји спољна промисао која не допушта да пропаднем без хлеба. Али постоји и унутарња и она не доипушта да мој дух гори од жеђи. О, то је била веома велика ствар. Од тада знам (јер сам проживео) да ако нема хлеба, то није невоља. Али ако сам унутра остављен, то је много веће, јер човек не живи само на хлебу. Рад је трајао до касне јесени, али у октобру-новембру већ сам могао да пишем, горе на брду, у шумској кући да пожањем поуке ове тешке године. Ове четири мале студије су добиле наслов Silentium, то су заправо псалми, како их сада осећам, управо зато се не могу слати поштом. (Очекивао сам те у доба Цветне недеље и много сам мислио на тебе.) Зима

је кратко трајала. Од почетка децембра до краја јануара. Осмог фебруара сам опет био у врту. За ових десет седмица урадио сам III и IV део мога Карневала. Сада се прекуцава. Заправо сам желео да радим у библиотеци, како бих припремио већ одавно (од 1945) моју актуелну књигу о хришћанству. Било је препрека, није могло. Могао сам да радим сиротињски, али без потреса. Овога пролећа имао сам издатке који су премашивали моју снагу. Зато сам ти се обратио за позајмицу. Почетком зиме отворио се први цвет моје вере у унутарњу Промисао. У овом тренутку не могу ни да одмерим његову величину, само знам да ме храни као унутарњи хлеб. То је пут који води ка разумевању Светог духа. Не кажем разумевању. Нема о томе ни говора. Први кога сам разумео био је Син, Христос, спаситељ – Исус, наш учитељ и старији брат, најзнанији Бог и најљудскији човек. Потом сам научио да волим Оца. Сада сам разумео да је ова љубав Свети дух. Тражио сам дела, шта ли свеци и мислиоци знају о њему. Ништа нисам нашао. Чак и у Јеванђељу свега неколико речи (Павле, Дела апостолска). Сада сам у томе да се оријентишем у свету Светог духа. Већ знам да смо данас стигли у доба Антихриста. Сада већ знам да је Антихрист Безличан, Неословљив (тама бездушног, немилосрдног, насиља, лажи, издаје, глупости, подлости итд.). Свети дух је једини који спасава душе из Антихристовог ужаса. Рецимо овако: био би једини лек ако би био ствар, али управо није ствар, него је он Једина Личност, Братство, Ословљивост (Отац и Дух Сина). За једини суштински задатак свога живота сматрам сада да будем приснији у овоме свету и да оно што видим тачно опишем. То је данас овде доба пнеуме и нужно га је пре свега упознати и из њега се хранити. Раздобље Оца је Древност (златно доба), раздобље Сина Апокалипса (историјско раздобље), раздобље Светог духа је доба Искупљења. На овај начин сам стигао до мистерије Духова. Преживео сам хришћанство адвента, хришћанство Божића, хришћанство поста, хришћанство Великог петка, хришћанство Ускрса, сада сам доспео до Духова. Посебице, одвојени један од другога свако од њих је секта. Хришћанство је цела црквена година. Црквена, година мистерије која је кичма, корен, темељ природе (не обрнуто). Примарно је спиритуално кружење, пнеуматичка година, њена потпуност је Црква, зима-пролеће-лето-јесен природе само је очитовање пнеуматичке године у материјалном свету: орање-сејање-жетва-мељава-печење хлеба: празник, узимање хлеба и вина. – Често бих волео да се запутим и друм под ноге, и да проповедам, држим предавања и да објављујем у славу Пнеуме. Нестрпљив сам. Али то сматрам својим најважнијим задатком, објаву пнеуматичког постојања и живот ми је у томе. Ето, информисао сам те у крупним потезима. (После марта 1950) 104. Ирма Сабо Поштована госпођо, већ смо се често договарали с Барнабашем да ћемо се наћи скупа. Његов живот је тренутно растројен. Искусио сам ако човек прекомерно чува сопствени живот, појви се чудовиште и прогута га. Треба му дати што захтева (цару царево) и онда ма и само пет минута дневно али имам мира. Радујем се што сте се одлучили да

дођете. Ова седмица ми је прилично претрпана, пре петка једва да ћу имати мира. Пут је веома једноставан: од железничке станице прав пут (главни путни правац), отприлике 20-25 минута, иза Уметничког насеља друга башта. Молим вас, да ме о часу доласка обавестите писмом два дана раније. Како овде живим, видећете и казаћу вам на чему радим и какви су ми планови. Можда ћу ову изузетну ситуацију још једно време поднети. Очекујем ваше обавештење и поздравља вас с до виђења Бела Хамваш Сентандреја, 27. 8. 50. 105. Јожеф Вереш Драги мој Јошка – породични савет је одлучио да мушмуле жели да користи, дакле молим те, немој их продавати. Марика нека безусловно набере за вас. Довде званично. – Веома ме је умирио сусрет с тобом и пробудио си у мени моју посусталу веру. Хвала на пријатељској помоћи. Молим те, мисли на мене од срца како бисмо Като и ја скупа победили наше тешкоће. С љубављу те грли Бела Недеља вече (нов. 19) (1950?) 106. Ирма Сабо Драга Ирма – хвала вам на труду и за писаћу машину. Ако је машина употребљива, а надам се да јесте, молим вас, обавестите ме како бих могао по њу да навратим. Ни под којим околностима не могу да дозволим да теглите овамо тако тежак предмет. То није задатак за жену, поготово што природа ваше билести то не допушта. Управо сам стигао из Пеште и да сам знао, могао сам да навратим, око подне сам био у тој околини. Мој рад напредује изван очекивања и заправо сам већ тамо где сам желео да будем за Божић. Сада још једна коначна операција чишћења, неколико чупавијих нових делова и можда бити готово за Нову годину. Биће то велико олакшање. Оно дело о којем смо разговарали сада се марљиво прекуцава и није немогуће да ће за Божић бити готово. Онда ћу вам га, наравно, сместа доставити. Прве половине седмице (између 10. и 13. дец.) бићу овде, дођите ако сте расположени, ја ћу потом у четвртак или у петак и онако доћи и могу да донесем машину. Ових дана сам се сурео с Барнабашем С., очекује занимљиве књиге из Париза, иначе је јако заузет. До виђења вас поздравља и поново вам се захваљује на вашем милом труду Бела Хамваш 7. 12. 950. 107. Ирма Сабо

Драга Ирма – 8. и 9. су управо они дани када ћу вероватно бити у Пешти. Још је неизвесно, За сада остајем, не знам докле. У одласку у град или у повратку навратићу и тада можемо да се договоримо за датум. Дотле вас поздравља Бела Х. Сентандреја, 5. 1. 951. 108. Ирма Сабо Драга Ирма – као што сте видели, нисам стигао у договорени четвртак, програм се сасвим изменио, чак нисам имао времена ни да вам се јавим. Ствар с мојим запослењем напредује, али полако, минуће још седмица док од тога нешто не буде. Радовао бих се ако бисте ми поново говорили о вашим мислима, било написмено, било, ако сте расположени, овде, усмено. До виђења вас поздравља Бела 25. 2. 951. 109. Ирма Сабо Драга Ирма – трећу недељу сам овде у Иноти, од тада сам два пута био у Пешти, само на по подруг дана. Иако сам се много кретао у животу, али још нигде нисам био где одмах првих дана не бих нашао пријатеља. Изгледа, порасли су ми захтеви, или је начин живота овде такав како изгледа и губи се све што је људско, само остаје неки чудан инсект који веома личи на „чирихау“. А поред тога морам да живим у строгом инкогниту. Ништа од онога што видим и мислим не смем да одам. Прилично тешко. Јер оно што се овде догађа, одиста је апокалиптично. Не много хиљада људи, деца-радници, девојке-раднице, бука, дванаестосатни рад, микрофони од ујутру у 7 до увече у 10 ***, прашина, преко свега тога нешто застрашујуће: у сваком случају оно што је ниже има значај и снагу и моћ. То је оно што треба научити да се подноси. Мој минули живот од две и по године даје ми довољно снаге да то могу да чиним. Наравно, вара се онај ко верује да је овако, овде и на овај начин било ко срећан. Нема таквог. Чак ни онај бедник који на вратима продавнице свакога легитимише и на крају је стигао дотле да уз помоћ своје значке може да зулумћари (ово овде је пре свега место за тамничаре). На лицима људи, нарочито младих види се особено лудило, о чему смо већ разговарали. Моје анализе у сентандрејској самоћи биле су добре. Чудно је да не патим. Пре сам тужан и савршено не знам шта може и шта ће од овога бити. Можда ово мноштво од више хиљада људи овде с великом буком јури у проклетство. Упадљиво је да нема хумора којега је било чак и у најпогубнијим ратним ситуацијама. Осећају да је безнадежно? Не знам. Ноћу би овде било добро бити анђео и видети снове људи (нарочито жена и младих). Промисао ме је због нечега послала овамо, можда не треба дуго овде да останем. И треба да будем сам, нема пријатеља, нема могућности ни за једну људску реч. То је онај свет из којега је без остатка ишчезао унутарњи свет: близу је спољне таме. За мене је покајање,

пургаторијум. Осталима? – Радовао бих се, када дођем следећи пут, ако бих имао времена да вас мало видим. Поздрав вашој мајци. Ваш пријатељ: Бела Инота, 22. 7. 951. 110. Ирма Сабо Драга Ирма – прошли пут приликом брзе посете заборавио сам да вам причам о малој птици. Када сам једном био тако, сећам се да сам пожалио јадну малу чупаву живуљку, али нисам мислио ништа нарочито, поготово оно што сте мени приписали. Наравно, противник сам да се птице држе у ропству. Исувише их добро познајем. Некада сам познавао једног коса, дрхтуљио је на хладноћи од 20 степени која је трајала седмицама, али није био склон да уђе кроз отворен прозор да се угреје и наједе, мада је сигурно знао да га нећу дирати. Птице су ћудљиве и несташне – „прозрачне“, рекли би астролози. На све то онда нисам мислио. Сада када сте ми описали збивања о птици, разумем ситуацију и делим вашу тугу. Египћани један аспект душе називају Ба. То Ба приказују у облику птице. Један мој пријатељ птице назива душама. За мене је најлепша музика песма коса и славуја и шумске шеве. Увек сам желео да неког коса узмем у руку и да га помилујем. Данас је ушао у моду папагај. Обрадујем се ако у соби летуцка оваква шарена брбљива птица. – Већина је члан породице и дружељубива. Јадна мала шепава птица – мислим да вам је и мртва захвална што сте јој помогли у њеном сломљеном животу. До виђења вас поздравља: Бела Инота, 16. 9. 51. 111. Јожеф Вереш Драги Јошка – дуго се вукла ова моја ствар и прилично сам двоумио док нисам прихватио овај посао овде у Иноти. Знаш да за мене ништа није случајно, него је очитовање вишег смисла и зато сваки преокрет моје судбине посматрам по могућности са овога гледишта. Овамо сам стигао првог јула, од тада сам, истина, више пута за викенд долазио у Сентандреју, али тих неколико сати било ми је мало да бих те потражио како бисмо могли да разговарамо као што смо навикли током две године. Од Агнеш сам чуо како ти је дивно родио мак, и веома сам се обрадовао. Година је била повољна, надам се да ти је добро успео кромпир, кукуруз, да о грожђу и не говоримо. Овде су прилично лепи виногради, али их је у јулу потукао град. Иначе је ово сиромашно крашко подручје с мало воде, с много кречњака. Проћи ће много времена док те поново не потражим у мирној Буби, да бисмо сели испод ораха. Чудно је да су минуле два и по године за мене већ постале као претходна инкарнација. Овде је све другачије. Бучно, звучници треште с неких тридесетак места укључени од ујутру у 6 до 10 увече. 4500 људи ради дневно по 12 сати. Средиште је крчма и продавница. Налазим се овде у нецрквеној маси. Прикупљам оне речи које се овде најчешће користе, наравно ружни изрази, и у

односу на ово, војска је била веома фино место. Невероватно је колико су жене (има много жена) огрубеле и пропале. Иначе мислим да мало људи прође без унутарњих оштећења. Лудило, гротескност и морални мрак потпуно су једнаки. Све то у безумном темпу да га се не може ни бити свестан. И ја радим 12 сати, уз релативно подношљиву плату. Добијам 800 форинти, и мада је овде много издатака, ипак остаје и за кућу, и мало нешто за одећу. Много мислим на вас, на твоју доследну аскезу, на Марикино дивно чисто расположење, на милу децу. Чекам оно време када ће ми Небо можда дозволити да свој живот завршим у миру, у Сентандреји. Знаш на шта мислим. Имао бих још понешто да напишем. Поздрав породици. С љубављу те грли Бела Инота, 16. септ. 1951. Приложено писмо предај г. професору. Поред хебрејског и санскрта овде у своје слободно време учим и руски. Прилично леп језик. Руска Библија је једна од најлепших. 112. Ирма Сабо Драга Ирма – довршио сам Бемеа и нисам вам га донео. Рећи ћу вам зашто. Помислио сам да вам га донесем, али има људи којима је потребнији. И последње писмо о томе сведочи. Имам утисак да вам више није потребна помоћ, што подразумева да већ имате фин осећај да и с хиљаду километара осетите шта је оно чега треба да се латите. Било како да листам и тражим ваше слабе стране, налазим само нешто овако: нешто мањинског осећаја који је друштвеног карактера (страх од виших класа), или: недовољно дисциплинована женска осетљивост (претерана мекота која потиче из недовољно чисте суштине нарави) и слично. То су већ само појединости. Главни путни правац је добар, темпо напредовања задовољавајући, чак брз. Више човек не може да пожели. И једна од највећих ствари већ почиње да се показује: дух почиње да зрачи из своје суштине. Некада би они, који су за то имали осећање, рекли да вам се аура просветљава, односно почиње да вас опасује ореол. Немојте да се од њега уплашите – не значи да сте кандидат за светицу. Светост за нас који живимо у апокалиптиним временима има сасвим друго значење. Ми својим пуким присуством и својим држањем посведоченим у вемену каткада чинимо много више него нека мања врста светаца. Овакве мисли су ми одагнале одлуку па сам један примерак Бемеа дао Атили Котањију који је у тешкој брачној кризи и коме је јако потребна бемеовска јасност. Други младом теологу Барни Ботару, чија је констелација ванредно тешка и живи усред великих битака. Њему је стигао управо у последњем тренутку. Ових дана сам од њега примио писмо и видео да сам поступио исправно када сам му дао Бемеа. Иначе, верујем, да ћете га прекуцати, и онда ће примерак бити слободан. Две седмице нисам био код куће, сада ћу ићи на два дана за Ускрс. Не верујем да ћу успети да навратим до вас. Полако напредује прекуцавање донетих рукописа. И вашој мајци и вама срећан Ускрс жели Бела

Инота, 11. април 1952. 113. Антал Пал Драги Анти – књиге сам коначно прошле седмице вратио, сигурно си их већ примио. Или нисам имао времена, или новаца, зато је пошиљка каснила више од годину дана. А ја сам пак примио псалме на хебрејском. Једва да би ми могао приредити већу радост. Од тада су ми свакодневна лектира и нечувено много сазнајем из њих. Од једне пријатељице сам добио и Постање на хебрејском. Прошли пут сам сурео свога професора хабрејског и прихватио се да преведемо Сефер Јацирах. Погледај да ли у Дебрецену постоји његов превод. Наравно, само би било потребно време, а баш њега немам. Још те молим: Има ли Nicholson, Reynold A.: The mystics of Islam (у Семинару за историју религије) Tholuck, Fr. Aug.: Blütensammlung aus der Mоrgenländich Mystik (у великој библиотеци колегијума). Ове две књиге би ми биле потребне за кратко време. Ако можеш да их пошаљеш, усмери их у Иноту. Иначе се трудим да сваки слободни тренутак посветим припреми за будуће велике задатке. Летос сам имао диван период, много сам напредовао, сведоче моје белешке. Још бих много морао да учим. Нисам собом задовољан. Затаци су веома крупни, а моје знање мало (од њега је мања само моја вера). Много би требало учити од старог Аврама, Исака и Јакова. Ако ти време дозволи, пиши о себи и о твојој ситуацији. Поздрав, Бела Инота, 18. 10. 52. Молим те погледај у некој библиотеци дела ових аутора Molitor, Oetinger, Scleus, и каквих дела има још. 18. и 19. век, Бемеови ученици. У вашој старој библиотеци могло би бити оваквог блага. Веома, веома би ми били потребни. За сада тражим хитно обавештење. Б. 114. Антал Пал Драги Анти – мој премештај за сада није актуелан, остајем овде. Сваког слободног тренука учим и читам, имам веома плодне дане. Молим те да ми пошаљеш књиге које сам тражио, Миколсона и Толука, а поред тога: Књигу проповедника и Соломонове параболе на хебрејском. Треба ми и Сефер Јацирах (поменути латински). Ових дана довршавам читање Постања на хебрејском и започећу Излазак. У међувремену се бавим кинеским, хинду и грчким стварима. Док се не разведри, можда на пролеће, много морам да знам. Ићи ће. Поздрав Бела 24.11. 952.

115. Антал Пал Драги Анти – већ је одавно требало да ти одговорим на писмо. Овде, у Иноти, ситуација се таласа, час јаче, час слабије. Сада је било нарочито јако и једва да сам стизао до самог себе. Само сам успео да читкарам малу египатску књигу. Мада сам имао велике планове са Зохаром. Молим те, ако можеш да ми пошаљеш Зохар I, као што пишеш, јако би ми био потребан. Ригведу сам управо започео, добио сам цео санскртски текст из Универзитетске библиотеке. Ако постоји превод дела Сефер Јацирах, добро би дошао, мада сам све што сам знао извукао из књиге. Објављивање његових тумачења било би лепо, али би то био веома велики посао. Ја за тако нешто немам више времена. Следећег месеца ћу имати 56 година – истински треба да се усредсредим на највиша питања. Када не бих знао да промисао ради за мене, био бих очајан, тако нестрпљиво чекам када ћу се бацити на духовни рад. Дакле, ништа ми друго за сада није потребно као пунктиран Зохар. Касније ћу тражити и једнотомно (хебрејско-мађарско) Постање. Првом приликом када будем код куће, вратићу ти прочитане књиге. Много љубави Бела Инота, 5. 2. 953. Нажалост, ниједну од кинеских књига не могу да користим. Хвала на обавештењу. 116. Ержебет Пава Драга Ержика – примиче се ваш имендан и ја да бих вас достојно поздравио, шаљем вам у прилогу малу збирку марака. Не жалећи труда, изван радног времена прикупљао сам ове сјајне примерке и мислим да ћете њима бити задовољни, чак ће филателисти бити обузети завишћу када чују (Хунор! Барањаи!) какве сте ретке примерке добили. Нећу прекидати прибирање и надам се да ћу вам за Божић послати нову овакву, можда још лепшу збирку. Повремено добијамо вести из Иноте, последњи пут од Имре Штефуце. Ми смо овде заузети припремама за зиму. Ја сам већ успео да обезбедим подношљив смештај. Банди станује у соби поред мене и као у Иноти увече чујем његов радио. Густи Нађ, Пилер, Пишта Виг и остали су добро заједно са мном. Рибе, наравно, нема. И због тога не јадикујемо, јер нема вина. Молим вас, за имендан примите од овдашњих Иноћана наше добре жеље с борбеним поздравом Бела Хамваш Тисапалкоња, 16. новембар 1953. 117. Ирма Сабо Драга Ирма – колико год пута дођем у Пешту, увек хоћу да навратим када приспем на Источну железничку станицу. Међутим, по правилу имам толико обавеза да

одложим за други дан, а онда опет отпутујем а да вас нисам потражио. Већ одавно желим да чујем где сте на том путу који смо заједно започели и на којем сте направили тако леп напредак. Мирно могу рећи да нико од мојих познаника није ступио с толико свесном јасношћу на стазу праву као стрела. Ваш развој ванредно ме је учврстио не само у мојој истини – за коју сам био сигуран – него и у томе да је то и данас доступно за било кога. Веома бих се обрадовао ако бисте ме у неколико редака обавестили како вам протиче судбина. Једном сам сусрео вашу мајку и био сам изненађен како добро изгледа – јер је претходно била веома слаба. Веома сам се обрадовао. Обема желим срећну Нову годину! Бела Хамваш Tисапалкоња, 4. јануар 1954. 118. Ирма Сабо Драга Ирма – не могу да одустанем од одређених очекивања. Али све више видим да није реч о неким земаљским, још мање политичким очекивањима. То је готово исто као што су први хришћани чекали конац. Као што човек у свом оцу воли вечитог оца, у својој мајци вечиту мајку, и ово очекивање је непромењено очекивање, такво као стање душе у великом „резервоару“ који се на хебрејском назива „шеол“. Наравно, добро би било за ову земаљску судбину којом живим да се прошири тако да прибави вернике и да им може предати своју светлост – јер видим да је потребна. Али се надам, ако и треба да умрем с овом речју пригушеном у мени, ни у последњем тренутку нећу поверовати да сам прикраћен и да нисам суделовао у ономе у чему је требало. Волео бих да вас придобијем за ову мисао. За мисао да своје очекивање не пројектујете у времену. Да се не осећате преварени и не будите незасити. У последње време сасвим сам се одвикао од дугих молитви изражених речима. Можда ви умете да се овако молите и онда ову молбу формулишите речима: не очекујемо срећу свога живота, него долазак царства Божијег. То је сада оно највише што могу да кажем. Тешко је интензивно живети окренут према споља а да се човек изнутра сасвим не распадне. До сада је ишло, мислим да ће и од сада. Хвала на позиву, првом приликом ћу вас потражити. Поздравља вас Бела Хамваш 25. 3. 954. 119. Ержебет Пава Електо-инвестиционо предузеће Тисапалкоњска испостава Бр.: 678,95.833,922/1954. Референт: Хамваш

Тисапалкоња, 27. апр. 1954. Електро-инвестиционо предузеће локална испостава (на руке друг-це Ержебет А. Паве) Инота

Предмет: Поздрав и захвалност изречена за имендански поздрав Доле саопштавамо наш топли поздрав од 23. текуће године: Захваљујемо на вашем поздраву и у њему формулисана жеље желимо да усмеримо за добро демократије. Чинимо то тим пре јер смо првих дана марта основали произвођачку задругу, која носи поносно име „Црвена нада“. Њиву од 350 хвати, између зграде канцеларије Предузећа и гараже, обрадили смо и делимично засејали. Шаргарепа, паштрњак, грашак и лук су никли и лепо напредију. Ротквице су, нажалост, смрзле, будући да је овде време ванредно неповољно и јуче је беснела мећава и нападало је 6-8 санмтиметара снега. Мада је кромпир, кукуруз и сунцокрет заједно с пасуљем већ у земљи, бринемо се да не пропадну због хладноће. Задруга се састоји од осам чланова од којих помињемо имена следећих радника: Бела Хамваш, Бела Хамваш, Бела Хамваш, Бела Хамваш и на концу Бела Хамваш. Нерадници су следећи: Пал А. Терек, Андраш Сентмихаљи, Шандор Ковач, Саболч Њеки, Јожеф Ђерфи, Иштван Сабо. Наравно, када буде сазревао парадајз, сви ће бити тамо! Много мислимо на Иноту и сваки дан помињемо јаднике који су остали тамо. Прослеђено: Савету министара Женевском конгресу Хебрејском државном савету (Јерусалим) Сансртском парламенту (Делхи) Архиви. Бела Хамваш 120. Ирма Сабо Драга Ирма – још пре неколико седмица теже бих могао да одговорим, јер је нагомилана и у право време није удаљена горчина и нестрпљење и незадовољство озбиљно претило мојој животној линији. Као и обично, и сада, чим сам опасност запазио и пробудио позитивне силе, добио сам помоћ. Сада сам опет миран и сигуран у своју ствар. У стварању ове нове равнотеже великог удела је имало што сам могао да се удубим у мисли мога пријатеља Лајоша Сабоа, и отуда сам овај мир сматрао даром пријатељства, великим делом. Знак моје верности пријатељству јесте што сместа пишем и покушавам да благослов пријатељске помоћи проширим. – Конкретни подаци из вашег писма за мене су мање важни, једино што сте променили стан и дошли у повољније околности. Томе се одиста радујем, већ и зато што из писма осећам вашу радост. Недоумица, изгубљеност, колебљива вера и остале актуелне негативности не изненађују ме. Кад свакога сам то видео, изузев код оних који су сасвим зрели. Знам један једини лек. Најобичнији који знате и о којем не треба да говорим. Човек и нехотично са саучешћем гледа привидно бесмислено мрвљење свога живота и празно пролажење времена. Жали за својим

глупо проћерданим данима, за својим погаженим и укаљаним часовима и тренуцима, и повремено потресно посматра: шта је било с оним добро замишљеним животним планом који види измрцварен, у ритама. Али само кажем: знам оне који су свој живот хтели да спасу из ове катастрофе и хоће да га спасу. Они који нису могли и не могу да поднесу гажење и примичу се, тако да кажем, Духу Времена, своје услуге препоручују и бар један део свога живота овако покушавају да спасу (да сачувају за себе?). Не треба нарочито да објашњавам да је на добитку онај ко није правио компромисе, не прави их и неће их правити. Згазиће га? Није срећа. Али овај лом је неизмерно више од оног сумњивог добитка да се добије одломак свога живота – по цени која је безумно велика. На неколико случајева својих несрећних (и талентованих) пријатеља видим деморализатоски утицај компромиса. На себи видим само да старим, капље ми време, умањује снага – допуштам да ми дани цуре, свесно, сада више ни не тужно, не ни нерасположено, него прожет духом жртве, не поколебен, допуштам бестијалним и тамним силама да ми одузимају време, јер само тако могу да спасем свој живот. Још пре месец-два готово сам се очајно борио за писање. Да, желео сам да пишем, да спасавам по половину сата својих, по подруг дана својих седмица. Срећом, нисам успео. Све што сам урадио било је неспретно и слабо. Пркинуо сам. Из увиђања, добровољно и такође из жртве. Оно што сам од тада искусио у мом духовном свету, ојачало је. Сада већ знам да сам у праву. Моја продукција се преместила на вишу разину. Моралне и спиритуалне силе стварају више дело. Покушао бих да овој промени поретка живота прибавим поклонике првенствено међу својим пријатељима. Али не можете ни знати какав их ужас спопадне када је о реч о томе да треба да се одрекну ма и једног свог дана. Не знају; не знају да зато што се не одричу, све ће изгубити. Не. Изгубили су у оном тренутку када су у својој неверности мислили да спашавају себе а заправо су сами себе издали. – Мало читам, јер немам књига. Оне које би ми биле потребне, не добијам. Зимус сам много читао на хебрејском и санскрту, превео сам Катхака упанишаде, али нисам припремио веома темељан увод уз њих. Сада се бавим Рилкеом, Кинезима, Кјеркегором, Индусима и Лајошем Сабоом. Овде имам много посла и одговоран је и тежак. Осећам да ми је задатак да с људима узмем перспективу стварности. То већином делује повољно. Мрачни ме се плаше и неповерљиви су (јер сам ја опасност за њихову мрачност). Нажалост, тиме се не могу бринути и на њихову суштину ћу апеловати док не крену (или се коначно затворе). Примењујем у пракси да ни са ким нема ништа спорно, ништа сумњиво, ништа забрањено. Отворено, директно, јасно, просто, с хумором, непосредно, њега самог позивам и не бојим се ода злога. – То вам могу писати о себи. Ако ми пишете, молим вас, забележите које моје рукописе чувате? Сада увиђам да сам своје текстове разасуо на све стране и не знам где су. Друго: у свом писму помињете Ђурку. Раније нисте говорили о њему, не познајем га. Надам се да вам је мајка добро и не пати од болести онолико колико раније. – У плану ми је да неколико дана одмора проведем у Пешти и онда бих волео да вас потражим. Поздравља вас ваш пријатељ Бела Тисапалкоња. 28. 10. 54.

121. Ержебет Пава Драга Ержика – за ваш имендан желим вам свако добро. То је непосредни разлог за моје писмо. Иначе, сећам се, дугујете ми писмо и не одричем га се. Знам да у канцеларији и у продици имате доста невоља, али бисте ипак могли одвојити мало времена. Већ одиста не знам шта се догађа у Иноти. Чујем да је Густи постао неки материјални-ревизор над свим испоставама и већ делује у Берентеу. Ја га већ одавно чекам, али неће да пристигне. Шта је од тога тачно? Зар је одиста постао велики господин? Он ће бити нови генерални Предузећа? Томе би се највише обрадовао. Не чујем ништа о чика Лацики, о Јаношу Рони и о осталима. Ја овде живим тихо и увек тише, само је премного посла. У администрацији сам сада такорећи сам, без саобраћајца, без одговорног за смештај. Увече сам сам у својој соби, читам и у пола осам лежем да спавам. – Пишити ми о својим стварима и проблемима. Још једном вам свако добро жели за имендан (треба ли вам неки редован муж?) и поздравља вас ваш истински пријатељ Бела Хамваш Тисапалкоња, 17. нов. 1954. 122. Ирма Сабо Драга Ирма – недавно сам вас потражио, али у несрећно доба, рано поподне када нико није био код куће. Чак нисам ни сазнао када имате слободног времена. Када ћу опет у Пешту, не знам. За Божић сигурно, можда на више дана. Да ли бисте ми написали какво вам је радно време? Ради мога равнања. Последње ваше писмо је било депримирајуће, али више под спољним утицајем. Препоручује се – бар за сада – да се спољне ствари искључе. Што боље успе, тим је боље. На нашу праву судбину објективни свет нема никаквог уплива. Веома бих се обрадовао ако бисте ми писали и саопштили своје мисли. Поздравља вас ваш пријатељ Бела Миолим вас пишите ми и о мајци. Тисапалкоња, 4. 12. 954. 123. Ержебет Пава Dear Elisabeth, - many thanks for your kind and lovely letter which I received before Christmas, but in the hasty working I had not half an hour free to write you my answer. I am now again in Palkonya and entertain me again to the Sibirian frosty east-wind. You know, I am orientalist and how I am very fond of all things they are coming from east. The Chech's are now there and Győrffy will be in January their interpreter. We have urgent want of a be-aged lady - perhaps as you are - who may work on his place. Of course you must work there far more exactly as you do it at Inota in your big book. Have you desire to come to Palkonya, have you not? I am sorry not to be able send you a copy of my book "Wisdom of five thousand years". I have only one copy which I have

dedicated to my father-in-law before six years. I heard recent the book is very rare and dear (about 200 ft). There in Palkonya we who are coming from Inota, form a separate assembly and it is true, we are the aristocracy, because we have in fact great superiority over these inexperienced lump. My best friends are Nagy Guszti, Piller, Dobos Imre, Rozman and a few workers who have been at Inota. For us all remain Inota as a happy time in this world-crisis but we hope the next spring will be more happier - than the building of the craftwork begins and we all will work oh the five-year-plan. I wish you and your family and all our friends in Inota happy new year with warrior-greetings for the Peace Yours Béla Hamvas 23. 12. 1954. 124. Ержебет Пава Драга Ержика – из вашег писма видим да тешко подносите своју судбину и због тога сте и желели својевремено да вам протумачим ваш хороскоп. Треба да знате да ја, нажалост, нисам онај који другима уме да помогне. Можда потпуни недостатак педагошке способности, али у односу на оно што видим, шта знам и колико познајем нечије тешкоће, кажем вам, нажалост, готово ништа не умем да помогнем. Немам разлога да недостатак ове способности пребацим на наше доба када је тако мало разумевања, а тим је веће непријатељство у крупним питањима живота. Запрепашћујуће и тужно. Ако читам источњачке или старе своје књиге, непрекидно ме прати двострука свест: једна је комика, друга је ужас. Комика, јер као што се каже, египатски свештеник би се жалосно смешкао због степена смисла који је данас општи. И стварно је нечувено забавно видети ове лудаке од Вол стрита до Кремља – јадници, верују да су ванредно паметни када не чине ништа друго до што се понашају незрело. С друге стране, крв вам се леди у жилама када видите последице по судбину људи, све до деце коју већ трују од првих протепаних речи. Невероватно ниско нам се креће наш живот, а они желе да искорене и клице вишег захтева. Где бих започео преображај и преуређење? Рећи ћу вам. Требало би човека научити да несрећан не уноси сву своју снагу у живот. Живот се не завршава смрћу. Ово је тек мали одломак. Та не може ни да мине, чак и ако не жели да зна. Нека посматра своју егзистенцију као једно, заједно с другим светом. Нека не буде похлепан, нека не граби, нека не посиса сваки тренутак, нека не експлоатише сопствени живот тиме што се једанпут живи – нестаћемо – свему је крај. То знате. Ако и не видите последице. Само вам могу рећи да не одустајете ни од чега. Ништа од онога што вам је непосредно осећање. Мислим да је лакше поднети тежину тешке судбине и патити, него се умешати у стрку масе због тренутних предности и укаљати се. Наравно, у овоме савету много је немилосрдности, та препоручујем вам да се одрекнете онога што се назива уживање у животу. Било колико да је мали и низак, али ипак је радост. Мени је лако, педесет шест ми је година, био сам у Паризу, Швајцарској, видео сам море, слушао неколико стотина уметника, видео

лепе слике, двадесет година сам читао у својој мирној библиотеци и искусио сам радост. Нећу да вас одговарам. Али сам искусио да човек начињен од лоше материје, било каквим прљавим животом да живи, ни не примећује га. Ви сте веома племенита, чиста, дубока душа која ако би доспела у кал, не би ни издржала. Чак смем и да вам кажем: ако ови односи овако остану трајно, ваше максимално решење живота било би Светица. Не патетична, не клерикална, светска светица, с различитим наочитим чудима и ореолом. Довољно би било да Бог за то зна. Али мислим знате да је управо довољно ако Бог зна за човека. Шта да чинимо? Ако нема ниједног јединог бића коме бисмо могли да отворимо себе. Ја и у овој ствари имам среће. Моја супруга је жена далеко највишег реда коју ја познајем (мислим да је она заиста Светица). Имам много пријатеља које волим и који воле мене. Ви живите прилично усамљено. То је јако тешко. Разумем да сте у избору мужа веома опрезни. И будите захтевни. Не баш у томе да сте конфесионално сагласни. Чак не бих захтевао ни образовање. Нешто сасвим друго. Та знате. Био сам принуђен да читам и увек сам био принуђен, јер стварну разину свога живота не могу стабилизовати другде, само на папиру – с овог гледишта нисам могао да се споразумем ни с највећим бројем својих пријатеља. А са својом супругом сам у таквом духовном односу да било шта да остварим, она то сматра маленим и недовољним – због чега сам јој увек изнова захвалан. Чини ми се, оно што сам постигао у људској стварној, оствареној вредности, за то у потпуности њој могу да захвалим, њеном захтеву, критици, грдњи, покуди. Њој није био потребан овакав муж, каже. Али – одговарам ја – у датим приликама нема бољега. Што она увиди, уздахне и мисли на то колико је то мало. Тачно. Веома мало, њој. Мени је много. Ја сам срећник. На добитку сам. – Толико могу да вам кажем. Није много. Могао бих да вам шаљем књиге које не бисте могли ни прочитати, не само због њиховог језика, него што немате времена. Недостатак времена је невоља зато што човек не уме да изгради животну разину насупрот социјалној свакодневици, и тако нема перспективу према свакодневним збивањима. Зато човека лишавају слодобног времена. Животи се распршавају у ништа. Ко нема своје средиште, изгубљен је. Ви га имате. Мој је једини савет да јако пазите на тај пламичак. Бела Хамваш 1954. 125. Антал Пал Драги Анти – само да о себи пружим знак живота, пишем ти да мислим на тебе. Често сам се спремао за Дебрецен, у послу сам који убија нерве, и у последње време, нажалост, мало радим и читам. Зимус сам читао Буду, и с довољно резултата. Сада у конкретној свакодневици треба да се одржим због високог духа, и срећан сам ако успевам. Патим ако не успем. Код мене су још две или три твоје књиге, односно у Пешти. Хебрејску Тору ћу још задржати, остало ћу ти вратити. Добро би било да се сусретнемо. Али како и када?! С љубављу те грли Бела Тисапалкоња, 10. 3. 955.

126. Јожеф Вереш Драги мој Јошка – ових дана је управо шест година од како смо се спријатељили у највишем знаку. За то време није било, не узимајући у обзир пролазна расположења, тренутка да не будем захвалан небу на овом пријатељству. Сада сам ти опет захвалан, јер се у мом одсуству лепо и корисно бавиш мојом мајком, и видим с повољним резултатом. Она је, као што видиш, ванредно бистра. Увек је имала осећај према дубинама. С радошћу ми је говорила о теби и видим да је дејство добро. Твоја велика снага је што си много остварио о јеванђеоског живота. То делује и на моју мајку. Захваљујем ти се за твоју делатност. Пошто се приближава твој имендан, прими истинске пријатељске добре жеље. Мисли каткада на мене и моли за мене, јер (ако то код куће и не кажем) Живот мој овде прилично је тежак. Ако у духу имаш пријатељски осећај према мени, то ће ми помоћи. Целу драгу породицу много поздравља, а тебе с љубављу Бела Тисапалкоња, 10. 3. 1955. 127. Ержебет Пава Драга Ержика – тек сада стижем да вам се захвалим на вашем драгом писму у којем сте преузели на себе део моје бриге и тражили посао за мене. У међувремену сам постао магационер код «Четвртог априла», с временском платом од 4.01 и уз много прековремених сати могу да стигнем до 1000. Прилично мало, али има наде да ће бити више. Последњу вест о вама и Иноти донео је Јожеф Добош. Лепо је било чути. Прави живот овде одржавају Иноћани, Имре Добош, Розман, Пишта Виг, Пургер, Банди (мали извиђач) који се прикључио, друга гарнитура. Испоставу, тамошње поздравља, посебно вас: Бела Хамваш Тисапалкоња, 23. 4. 955. Дугујете ми писмо. 128. Ирма Сабо Драга Ирма – у последње време боравећи у Пешти често мислим на то да ћу вас потражити, али увек у време када сигурно знам да нисте код куће. Не бојим се ја да ће наша веза олабавити. Мислим да духовна размена материје међу нама стално траје. Моја стара мисао је оно што се говорило на Истоку да и духовна делатност човека завореног у пећину делује на целу земљу. Не можемо ни бити затворени нити можемо остати сами. У свом последњем писму ваше полазиште је да су вам проблеми сасвим субјективни. Иако у свему ономе што кажете патимо сви ми, само на различитом ступњу. Мој проблем: како да се понашам у овој својој ситуацији када сам принуђен да овде проводим године испуњене радом за насушни хлеб,

године које бих могао да усмерим ка значајној духовној продукцији? – А мој одговор: важније од духовне продукције је дозревање личног живота у реалном времену и у датом збивању с моралног, религиозног и мезтафизичког гледишта. Да ли своје време умем да користим за морално и религиозно сазревање? Да. Шта више. Много више него за писаћим столом, много више него у осамљеничким медитацијама. Дакле? Дакле не смем да се побуним против услова пружених од стране судбине, јер ћу онда починити грешку. Ако их прихватим, истина, нећу бити срећан, али хоћу високог реда. За мене ова земља ни онако не може бити место среће. Волео бих да дозревам дотле како бих на крају свога живота био као грожђе које је досегло највиши степен сласти. Јер на другом свету од грожђа ће настати вино, и веома бих волео да буде добро вино. Садашњи нељудски и антихристовски свет не сматрам бесмисленим. Само онај би имао право да одбаци ово доба који не суделује у његовом призивању. Е па? Можете ли то рећи о себи? Ја не. Дакле треба да подносим и треба да живим тако да ако дође нешто друго лоше, у њему будем невинији. – Моја ситуација овде прилично је тешка. С ранијег радног места су ме преместили због рационализације и сада ми је плата много мања, посла више, и позиција ми је нижа. Није то незадовољство, само утврђивање чињеница. Волео бих да одем у Пешту. Отишао бих ако бих негде добио плату од око 1000 форинти. Рајпрехтово име знам од раније, било је прилично знаменито, чини ми се клерикалац, један од оних који су нам ово време натоварили на леђа, својом ограниченошћу. За његовог сина нисам чуо, али му је текст конзеквентан и оно што о њему пишете подстицајно је. Обрадовало би ме ако бих кореспондирао с њим. Станује у Арачу и Арач је мени драго место од мојега детињства. Оно што пише о својим проблемима, то је озбиљно и сугурно му могу рећи нешто битно. Пишите му нека ме потражи писмом и радо ћу му одговорити. – О вашој мајци само толико да јој се на крају живота не супротстављате. И она је као и друге жене под проклетством сагрешења: изгубила се у томе да се брине о телесности света и заборавила је да је њена праслика Софија, духовна мајка света. То жене обично не разумеју, а ја знам само једну жену која по томе живи. Ваша мајка о нечем сличном нема ни појма, само њен дух зна да јој је живот осатао фрагмент и да пати. Треба се молити за њу и треба је волети, јер је веома тешка патња која се осећа над непоправљивом руином живота. Она испашта и мислим да ће јој ово испаштање прихватити на другом свету. – Када ми следећи пут будете писали, наведите ми у које време сте обично код куће, увече? У суботу? Можда ћу успети да распордим своје време и да навратим. До виђења вас поздравља Бела Тисапалкоња, 23. 4. 955. 129. Антал Пал Драги Анти – знам да си ти једини од мојих пријатеља који знаш о жртви толико као ја, можда више (ако и не онолико као Като). Смисао твога писма тако схватам и радујем се да мислиш на оно на шта и ја непрекидно мислим. Створити могућност за дефинисање одређених важних мисли. Ове мисли су такве да 1948. године нисам

никога нашао на овој земљиној кугли који би се само примакао њиховом значају. Наравно, од тада је минуло седам година и могуће је да се негде на Западу нашао неко ко је приступио њиховом дефинисању. Али у то не верујем. На Западу није било оне атмосфере – принудне моћи патње и оног готово негативног очитовања истине – која је нас овде учинила погодним за разумевање таквих ствари о којима тамо преко нису ни сањали. Све више видим корист и предност моје верности што сам издржао, нисам напустио ову земљу (47-ме) и тако сам могао постати зрео за спознају тако крајњих ствари које човек само може да проживи искључиво на својој кожи, и све остало је писаћи сто, или кокетовање са духом. Мој живот је споља посматрано исти као и код осталих, само је концентрисанији, и стално спреман на ословљавање или на прословљавање. Само с неословљивим човеком не могу да изађем на крај. Њих је релативноп мало. – Твоја посета нема запрека. Ако ми на време пишеш, коначиште ти могу обезбедити у селу, евентуално овде у насељу. Пиши чешће. – Поздрав Бела Тисапалкоња, 7. 5. 1955. 130. Антал Пал Драги Анти – хитно одговарам на твоје писмо, поготово што 26. нећу бити у Палкоњи, јер 24. примам плату и носим је кући у Пешту. Одреди други дан, с великом радошћу те очекујем, обезбеђујем коначиште а и исхрану ћемо некако обезбедити у мензи. Остало ћемо средити, оно што је важно ионако јесте лични контакт и договор о одређеним стварима у четири ока. Тренутно је у току сређивање и дефинисање мојих бележака, у таквим спољним околностима да могућност посла не могу сматрати за друго до за највратоломнији акт чуда. Пиши ми тачан датум и тада ћу те упутити. Поздрав. Бела Тисапалкоња, 20. 6. 55. 131. Ирма Сабо Драга Ирма – дуго носим у џепу ваше писмо и очекујем релативно погодно пола часа када могу да вам одговорим. Овај је исто као и други, али сада сам се одважио. Имена која помињете, знам по чувењу, и веома бих се радовао ако бих могао да се повежем с ове две особите жене. Биће за то прилике ако сада и не могу за то да одвојим време. У распореду мог излетничког времена у Пешту ја имам само толику самосталну улогу што сам суботом од 10 до 1 у Универзитетској библиотеци. Остало не зависи нод мене. Успоставити личне контакте, то је моја давна жеља, поготово на такав начин да их озбиљно могу да изградим. Тренутно немам никаквог разлога за притужбу. Морам да живим у ванредном физичком самопрегору због мале зараде, али је прибирање и конципирање мојих бележака узело тако добар смер да то могу сматрати само за изузетно чудо. Пишите ми. Поздравља вас

Бела Тисапалкоња, 4. 7. 955. Моју аресу дајте онима који је траже како бисмо се бар у писмима спријатељили. (На коверти руком адресата записано: «Драги мој, предај ово писмо Еми. Две даме које Хамваш помиње у њему јесу Еми и Валерија Диенеш. Пољибац: Ирма.» 132. Антал Пал Драги Анти – твоје писмо примам сада када крећем на одмор. Једи ме што су се ствари овако поклопиле. Враћам се 22. или 23, и онда ћу те одмах обавестити како, куда, када те чекам. Грли те Бела Тисапалкоња, 13. 9. 955. 133. Каталин Кемењ Мило срце моје – јутрос сам за тебе предао (Главна пошта – остаје на пошти) 150 форинти. Истовремено сам добио твоје писмо од 5. септембра у којем ми шаљеш писмо Кате и пишеш о лепом времену. Искористи га до последњег трена. Одлучио сам да 14, у среду путујем у Пешту, како бих те сачекао 15. или 16. Кући пиши тачан долазак воза. Време је и овде лепо и има изгледа за леп септембар. Љ. Бела Четвртак преподне. (септембар 1955) 134. Ержебет Пава Драга Ержика – некако се сећам да вам је ових дана био или ће бити рођендан, јер сте рођени у Водолији и будући да се приближавате седамдесетој години (или сте је напунили?), молим вас, примите у свом старијем добу моје добре жеље, старост испуните миром и спокојем, својим мудрим искуством поучите своје унуке и праунуке. Ова весела старост већ и мени прети, та следећег месеца ћу напунити педесет девет. Кажу да ми спољашњост постаје веома часна, истина, косе већ немам да би опала и зато се и седина једва може запазити. Остају боре на које се не могу потужити, Тисапалкоња, магазин и остало им се прикључује. Ипак сам сачувао толико енергије да обрадим белешке прикупљене током четири године, ако и не на своје задовољство, али у сваком случају таквом концентерацијом која се сама по себи граничи са чудом. Али знате, ко не ветрује у чуда, он једва и да вреди да живи. Овде су односи лоши. Брига свакога мори, а ко има бољу позицију, користи је да друге одере. Волео бих да тако организујем свој живот да потпуно

живим у реалитету, односно потпуно у крајњој великој духовној ствараности, као што се на хебрејском тако лепо маже, liphné ha Adón – пред лицем Бога. Она опсена која је овде, све ће више за мене бити покривена велом и једнако све дубља све што постоји, смех, симпатија, девојака, ако некоме могу да помогнем, један бљесак очију, или уздах оптерећеног човека. Дакле, права садржина нашега живота. Све ми је дубље саучешће према овим јадним људима који верују да живе. Али радије желе да пропадну по својој глави, него да саслушају другога. Ripeness is all, каже Кент у Краљу Лиру. У мом случају остарити а да не боли неки пропуст. Нисам ништа пропустио. Често се чудим томе да су двадесетогодишњаци старији него ја, зато што су меланхоличнији и циничнији и нарочито нерелигиознији. Шта је споља? Хладноћа од двадесет степени, сваке две-три седмице долазе Густи и Бела Шанен с којим сам се спријатељио. Ређе одлазим кући због заморног пута и лошег саобраћаја, и чекам да се оформи самостална обрачунска јединиц Предузећа како бих можда зарађивао сто педесет форинти више. То могу да кажем о себи. Знате да се увек обрадујем ако ми напишете ма и неколико речи, зато пишите. Да ли бисте радо дошли на Печујхеђ? Можда ће мене тамо послати. Много поздравља вас и вашу породицу ваш пријатељ Бела Хамваш (Ова чешка машина је лоша и не умеју да је поправе.) Тисапалкоња, 11. 2. 1956. 135. Антал Пал Драги Анти – не знам од када се припрема ово писмо, можда има већ година дана. Недавно сам имао напад, камен у бубрегу, због тога сам отишао у Пешту на претраге. У болници сам се заразио и лежао недељу дана. Већ и раније, али док сам лежао, упао сам у још озбиљнији обрачун с оним што не радим довољно задовољавајуће, поред осталога приговарао сам себи против свог господарења временом. Знаш за тешкоће овога питања. Како се време разлива док човек хоће да га задржи. Запазио сам, углавном за пуке вередности живота. Чак сам постао тврдица времена. С тим се сада радикално обрачунавам. О теби знам толико да си ми последњи пут послао поздрав по девојчицин Етвеш, али чак ни на то нисам реаговао. – Током зиме сам сређивао и конципирао своје белешке настале за време од пет година, чак сам их и откуцао. Овај рад ми је помогао тада да начиним неколико корака према коначној озбиљности. Сада учим арапски, због суфија, али и иначе због хебрејског и због његовог утицаја на Европу (13. век). Срећом, у Пешти сам добио једну Николсонову књигу – да ли је друга случајно искрсла у Дебрецену (The Mystic of Islam)? Веома би ме обавезао ако би могао опет да ми пошаљеш Толукову књигу (која је једном била код мене). Имам код себе још неколико твојих књига (Варга итд.) и убрзо ћу ти их вратити. – Ово писмо је иначе привремено, оно значи дубље повезивање после грешке која се догодила од мога одвајања, и радујем се ако би наша веза остала жива. С љубављу те поздравља Бела Тисапалкоња, 28. 5. 56.

136. Антал Пал Драги Анти – Като је примила јабуке и послала ми их, заједно с твојим писмом. Ево ме на Кекештетеу, већ трећа седмица, уз веома променљиво здравље. Хвала ти на воћу и на писму у којем испољаваш пријатељство. Не могу да разумем да за три године, док сам био у Тисапалкоњи, тако близу Дебрецена, зашто нисам одлазио више пута. Наравно, рад ме је замарао и недељом сам се одмарао, а двонедељно пак одлазио кући – у последње време сам се већ бојао путовања, тих ужасних, труцкавих шест сати, у смрдљивом вагону, међу бучним пијанцима и картарошима. Хтео сам што више времена за себе, али ми је то ретко успевало. Ако бих се вратио у Палкоњу (сада имам неколике могућности у Пешти), безусловно бих један викенд провео код тебе. Рукописе не смем да поверим пошти. Треба за то да нађемо неко друго решење. Не знам када ћу одавде изаћи, у сваком случају јавићу ти, било да остајем у Пешти, било да се враћам. Твоју породицу поздравља и тебе с љубављу грли Бела Кекеш, 17. 3. 57. 137. Електро-инвестиционо предузеће Одељење за радне односе Будимпешта С поштовањем молим да се утврди дужина мога одмора. 1. јула 1951. године запослио сам се у Предузећу, у Иноти. 1. марта 1955. године, као последица рационализације, премештен сам у Тисапалкоњи у «Четврти април», Фабрика машина, 1. фебруара 1957 опет сам ступио у кадрове Предузећа (Услужно одељење). У оба премештаја у погледу одмора одржана је правни ваљаност, и тако се моје запослење од јула 1951. године рачуна као служба без прекида. Према томе мени у једној години припада 15 дана плаћеног одмора. Услужно одељење при испостави у Тисапалкоњи насупрот томе одредило је 13 дана. Молим да се дужина мога плаћеног одмора званично утврди, на основу горе наведенога. Уједно молим да се о вашој одлуци обавести тисапалкоњска испостава. Бела Хамваш Магазионер Тисапалкоња, 23. октобар 1957. 138. Јожеф Вереш Драги Јошка – моја последња посета није успела као што сам желео, ни времена нисам имао много, био сам уморан, и обојици нам се у првом плану нашла тренутна брига о нашој судбини. A за мене одувек много значи ако с тобом дођем у додир, ма и за тренутак, од тога сусрета ја добијам снагу ако смем да кажем, веру.

Видим велике резултате твојих напора, и убеђен сам у то да се крупне ствари могу урадити тихо. Хтео сам да ти се захвалим што си се последњих година бавио мојом мајком и ја знам да си јој донео много светлости коју њена душа тек сада, на другом свету почиње поштовати. А сада, када је опет стигао твој имендан, чини ми се већ девети и току нашег пријатељства, молим те осети да сам ти пријатељ и желим ти оно што ти највише желиш да постигнеш. Ових дана ја ћу напунити шездесет прву. Немам разлога за притужбе. Ако је и уз жртве, али сам нешто постигао, а оно што сам због тога морао да платим, не жалим. Моје здравље се клати, али верујем да ми је преостало још осам-десет година. Још књигу-две које бих желео да напишем, и да цео овај живот засводим. На пролеће, то је наш план, Като ће бити у Сентандреји а и ја ћу тамо провести доста времена. И одмор тамо желим да проведем. Волео бих када бисмо тада, било у Буби, било другде, често разговарали у трави. – С љубављу те поздравља твој истински пријатељ Бела Тисапалкоња, 19. 3. 958. 139. Милан Фишт Драги брате Милане, после и усред различитих невоља одмарам се у Сентандреји у лепом трешњику, с много славуја и с љиљанима који се расцветавају подно мога прозора. Достојно место и тренутак да ти упутим већ одавно актуелну захвалност за твоју књигу коју сам одавно прочитао, поједине делове и више пута. Први утисак о њој био је да сам био у праву када сам увек веровао, истински писац није естетичка егзистенција, него по свом рангу моралан и религиозан. По томе, по суштини ствари, исправно проживљен живот увек мора да кулминира у Светој књизи. Ето, мислио сам, крајњег резултата исправно проживљеног живота. Оно поштовање твоје личности, данас код нас једино теби припада, зато је много више него естетичко вредновање или морално признање. Међу нама си постао једна врста профетске егзистенције као последица исправно живљеног живота, и религиозно поштовање је оно што те окружује. Твоја књига је пуна објављења. Што се мене тиче дело не може више да пружи него да начини непосредну везу између мене и Највишега. О језику, који си изградио, неко једном треба да напише књигу: о томе како је једна реченица челична ваза у којој је музика истовремено неухватљиво лебдење, као што каже Китс, и конкретан мирис, укус и додир. Валери пише да је велико дело оно које пружа савршенију слико о језику. Док судбина изгледа да ме далеко одвлачи од тебе, бар једно моје уво увек очекује шта ћеш рећи. С љубављу и поштовањем твој искрени приврженик Бела Хамваш Сентандреја, 20. 6. 1958. 140. Ференц Немет Драги Фери,

Чим сам угледао твоје писмо, одмах сам помислио на излет у Чор и наш разговор, као сасвим поуздано једна од најлепших успомена мога боравка у Иноти. Овде сам већ шесту годину и не смем да се тужим, јер сам ову егистенцију ја сам одабрао како бих избегао лошију. За оно за што сам је одабрао, сасвим одговара. Треба да прихватим оно што иде с тим, сиромаштво које је каткада веома мучно, али колико би мучније било ако бих, на пример, био богат. У смислу закона о пензијама добио бих веома мало, зато сам принуђен да радим докле год могу. У међувремену мислим на нашто тако што само небесници могу да виде, веома сам упућен на њих и до сада ме никада нису одбили. По твом писму осећам да си у веома тешкој ситуацији. Можда се потајно надаш да ти могу помоћи? На располагању ти је све што знам, само има једна невоља. И ја сам сам ученик. Односно не учитељ. У животу сам хтео да помогнем многим људима, нисам успео. Једина ствар је да сам својим текстовима отварао скривене путеве приличном броју људи, или рецимо исправније: преносио сам мисли великих и то је деловало. Али сам и у томе у заостатку. Готово је већ двадесет година како не могу даље да учим и то веома тешко подносим. Учити, учити! Са своје стране не знам ништа боље. Оно што сам прикупио, стоји ти на располагању. Прилично је велика грађа, једва да сам јој нешто придодао. Пиши што пре и подробније, шта радиш и каквим животом живиш. Твој стари и прави пријатељ Бела Хамваш Тисапалкоња, 29. јун 1959. 141. Ференц Немет Драги Фери, оно што си о мени писао то се може објаснити да сам ја можда у целој Европи, али код нас у сваком случају једини човек који је сасвим раскинуо с једним двехиљадугодишњим неспоразумом, и људски живот бих могао са поставим на сасвим другим основама ако бих имао бар још четиристо година живота. Ово овако је мало и све у свему ја почињем да наслућујем шта би требало радити. Испочетка је кључала у мени срџба према мом добу, и бескрајно незнање људи би ме разгневило, сада видим како је тешко начинити сваки духовни корак. Одиста, шта бих захтевао од њих? Од ових људи који никада ништа нису узимали озбиљно? Кругове видим овако, на прагу своје старости, и волео бих када бих их још могао скицирати. То је оно најважније што умем да кажем. А оно што се односи на тебе, поуздано знам да твоја патња није бесмислена. Само треба наћи ону тачку с које ће све добити смисао. Видео сам да највећа ташкоћа настаје тамо када човек не уме дубље да скицира „живот“, и упадне у грешку да земљу сматра кућом уживања, где је приспео зато да се у свакој капи наужива. Ово схватање које је од ренесансе постало савремено потпуно треба уклонити. Треба рачунати с тим да је наше биће вечито, и наша бесмртност не започиње после смрти, него у оном тренутку када приметимо да смо бесмртни. Може се збити у сваком тренутку, само за то треба да имамо довољно светлости. Оно што сам сада рекао није религија, него најелементарнији закон, тако поуздан као гравитација. Одмеравај у себи оно што је овако нехотиочно шикнуло из мене као једно од мојих

најважнијих животних поука. Ствар није једноставна, поготово није да човек све то прихвати с таквом строгошћу као, рецимо, своје свакодневне обавезе. Много је важније од тога и зато то треба узимати још строже. Из твог писма разумем као да би још једном желео да прочиташ рукопис моје књиге Scientia sacra. Тренутно су примерци на читању. Чим један буде слободан, послаћу ти га. С радошћу чекам свако твоје писмо, а оно што сам научио радо и увек ћу ти предати. С љубављу те грли Бела Тисапалкоња, 7. 7. 1959. 142. Ференц Немет Драги Фери, то што сам се ућутао умешале су се моје породничне ствари, мањи одмор (три дана), а подухватио сам се и рукописа који лежи већ двадесет година, није био задовољавајући, и на њему сам радио, ако и не с таквим резултатом као што сам желео. Следеће седмице, почев од 12-тог одлазим на две недеље и углавном ћу бити у Пешти, ако ми будеш писао, пиши на пештанску адресу. Обећани рукопис је већ код куће и послаћу ти га. Чини ми се да сам ти рекао да је мој живот серија криза, не говорим ти као притужбу, јер сам сам одабрао тако, делом још пре рођења, делом то провоцирам сваким својим чином и сваком речју и нехотично, и свесно. Усудио бих се да кажем као да не желим да будем срећан. И сада сам прошао кроз овакву кризу. На прагу старости и кризе су другачије. У многом погледу су органске, повезане су са старењем тела, и мислим да настају зато што се човек заправо подмлађује док органи старе. Увек бити спреман на кризу, то је био мој велики напор од како сам сређујем своју ствар. И по могућности ископчати спољне ствари како бих се суочио са самом ствари, а не с нечим на што човек обично пребацује своје тешкоће. Желео бих да се ослободим писања и свој живот потпуно преоријентишем на контемплацију. Климент Александријски своје велико дело почиње тиме да ли сме писати књиге. Једва да има мисли око које сам више лупао главу него што је управо ова. За сада не иде. Води ме инстинкт увежбаван током четрдесет година, и ако то не могу да задовољим, поремети ме. Не знам да ли имаш оваквих проблема. Наравно, већ сам научио да једну овакву тешкоћу не желим да разрешим. Велика питања се не могу разрешити, може се само једно, превазићи их. То је метод сублимације. Човек питање увек премешта на вишу разину. То су биле мисли којима сам се последњих недеља бавио док сам сређивао послове моје дрваре, истоваривао вагоне и испилана дрва и издавао облице тесарима. Не с таквом смиреношћу како сада говорим о томе, али у сваком случају с перспективом, с потребном спретношћу како бих што пре све довршио. Много размишљам о томе да ти пружим некакав кључ за твоје тешкоће. Међутим, за то довољно не познајем твоје биће. Да ли си расположен да ми напишеш када си рођен, година, место, којег дана и којег часа? Хороскоп је такав хијероглиф који често уме да каже пресудне ствари. Очекујем твој одговор и с љубављу те поздравља

Бела 7. септембар 1959. 143. Ференц Немет Драги Фери, од датума твога последњег писма много шта се подогађало. Код куће разне потешкоће које нису биле тешке, али су биле тим непријатније: кречење стана, које у нормалним временима буде довршено за неколико дана, потрајало је две недеље, с много нервирања, трошкова и умора. У међувремену сам био и на одмору, у Сентандреји, једну седмицу, али су ме два пута пореметили, и готово сам се уморнији вратио него што сам отишао. Потом сам се разболео. За време од две и по године мучило ме је пето запаљење плућа и нарочито катар грла, а делимично је мучно и сада, јер то нисам одлежао и треба јако да се пазим. На крају ме је пожуривао преводилачки рад, преводио сам сада две седмице и дању и ноћу. То је био узрок што ти нисам писао. Књигу сам ти послао из Пеште или одавде? Већ и не знам, онда сам баш био болестан. Надам се да си је примио. У прилогу ти шаљем хороскоп. Не волим јако крута „прорицања“ или карактеризације. О таквим стварима је најбоље говорити у четири ока како неко не би нешто погрешно разумео (то је много лакше него што би човек помислио). Молим те да се вратиш свакој мутној тачки а ја ћу ти је, ако знам, разјаснити. Оно што сам ја видео, то је пре свега водећа природа (чији дар не успева да се оствари) и велико расположење за учење које је такође спречено у смислу одгонетке формуле. Треће је што си спољнем свету наменио сувише велику улогу у своме животу. То нисам одгонетао, али из целине формуле рођења добио сам овај утисак. Онај ко је много окренут према споља, он, разуме се, не стиже да рашчисти своје проблеме. Јасно је – та зато си ме и потражио и мени се обратио, да ако могу да ти помогнем. Што се мене тиче, ја сам ти одмах писао како стојим с овим стварима. Не осећам се довољно зрелим за то да било какву активност са своје стране могу да сматрам ефикасном. Требало би још много да учим и да се више удубим. А и тада бих вероватно остао јако Европљанин и веома модеран човек. Оно што сам прибрао, стоји ти на располагању. Користи онако како умеш, пружам ти с најбољим срцем, али добро срце у оваквим стварима готово да је ништа. Треба знање. Треба бити посвећен. А ја то нисам. Не љути се што сам те оволико ставио на пробу, и што ти нисам писао толико дуго. Мој живот је каткада веома тежак и само храна највиших сила чини да и усред својих криза будем непоколебљив. С љубављу те поздравља и очекује твој одговор Бела Тисапалкоња, 5. новембар 1959. Прилог

Човек рођен да господари и заповеда. Добар је вођа и добар је надређени, човечан је и увиђаван и добронамеран ако је каткада и ћудљив, будући да његова унутарња питања превазилазе оне силе које му стоје на располагању за разрешење. У материјалним стварима нема среће, чак ће такорећи током целог живота морати да се бори с тешкоћама. Здравствено стање је прилично добро, само треба да се уздржава од омекшавања. Утицаји који долазе с веома велике удаљености нису повољни. Све што није умно и јасно, од тога треба да се суздржава. Суделује у многим интригама. Збрка и неприлика због службених списа. Ванредно је погодан за то да настави дуге и продубљене студије, али је и у томе ометен. Сразмерно веома много промене места. Опасност од затворене институције. Треба да буде опрезан да не би доспео у сужањство. У целом хороскопу најупадљивија је веома јака склоност за студирање. Како по ћуди, тако и по смислу је за то предестиниран. Два неповољна утицаја спречавају га у томе да ове студије настави. Један прети од стране жене, други је на неки начин из сопствене природе. Као да је нестрпљив и у сопственим унутарњим питањима не уме да створи ред. Ванредно је осетљив и поседује веома висок осећај за лепо. Добар укус. Осетљивост према женама. Лако се одушевљава, његово интересовање запоседају нарочито савремени нови проналасци, техничка достигнућа и духовни резуилтати. Велика патња његовог живота је што не може да дође у водећу позицију где би се његови таленти сасвим могли да развију. Ванредно активне године смењују се с таквим раздобљима када се дуго не мењају спољна збивања. Стагнација. Веома тешко одржава равнотежу између својих осећања и онога што добија од живота. Има неке одређене уметничке способности, али – вероватно због спољних околности – није им се посветио пуном снагом и тако су остале у позадини, мада га стално узнемиравају. 144. Антал Молнар Драги Анти, не знам датум твога рођења, али ми пишеш да ћеш овога месеца напунити шездесет година. Молим те, прими од свога старог и верног пријатеља добре жеље и топли загрљај који долази из срца. За мене је увек било умирујуће сазнање да ти живиш у овоме свету заједно са мном, такав си човек с којим су се увек одмарале моје мисли и у кога сам био сигуран и кога сам могао волети без компромиса. С мало сам се људи сусретао који ми нису наносили ране. Ти си био онај који си лечио моје ране. У овоме празничном тренутку могу да кажем да сам ти због тога захвалан. Посматрајући из мог немирног и тегобног живота, твој смирени и као стрела прави пут за мене је значио опуштање, дивио сам се миру и хармонији твојих звезда. Знам да си овом хармонијом зрачио у школи на више стотина младих

људи. Они су то можда сматрали природним. Ја знам да је то било изузетно чудо. У раздобљу подивљалих духова ти си, благи и уравнотежени дух, готово одиста нестваран. Из писма осећам да ти је здравље добро. То ти желим, и мирно урањање у оно што највише волиш, с истинским пријатељством Бела Тисапалкоња, 22. јануар 1960. 145. Ференц Немет Драги Фери, шаљем ти тражени хороскоп. Дотични је веома занимљив човек, нема сувише пријатан живот, али ако је умео да савлада тешку констелацију, много може да каже и о самом себи и другима. Не треба ни да кажем да се с оваквим хороскопом мора бити веома опрезан. Не бих смео било коме дати у руке овакво огледало. Све више почињемо да живимо таквим животом који сличне ствари не може да издржи. Молим те, пази да некоме не проузрокујеш штету. Више пута се догађало да сам био небрижан, и морам да припазим. Твоје писмо ме је дубоко такло. Све више видим да оно што је мени највише недостајало, недостаје и теби. То је поуздана духовна школа, или ако ти се више свиђа, учитељ. Ја сам кратко време суделовао у томе, био је поред мене неко ко ми је отварао перспективе, и не могу да будем довољно захвалан промисли што ме је тиме даровала. Међутим, ја мислим на то да нисам смештен у једну вечну баштину – све оно што сам научио осећам да ми је све више страно, кратко, није задовољавајуће, површно је. Можда сам због тога написао дело Scientia sacra јер сам себи хтео да напишем оно за чиме сам жудео. Ово међутим није то. Јако није то. Знам да ћеш протестовати, ја пак то видим на току мога живота, на питањима која у мени искрсавају, која искрсавају у свету, и која преокупирају људе. Није то. Свеједном није свеједно, али треба да рачунам с тим да сам – иако то није исприка – с најбољом намером и хтењем, али јако мало урадио. Не мучи ме. Недостајао је учитељ. И ти се клатиш као што се ја клатим, ни ти не знаш ништа поуздано, као што ни ја не знам. Оно што се односи на старост и на остало, то је само мања меланхолија о томе да ми се смањује радна способност, било би још много тога да се уради, а немам могућности да се усредсредим на рад. Морам да радим овде, за ову плату, што је с гледишта морала за мене веома велика ствар, ипак бих волео да урадим неколико ствари. Ако једном будеш расположен, оно што назначаваш у писму, што је можда једна од твојих средишњих тешкоћа, опиши то. Можда ћу моћи нешто да кажем. Оно што се односи на лектиру, послаћу ти једну овећу студију (теорију романа), читање свих аутора поменутих у њој веома је важно. Већи део постоји и на мађарском. За сада ћеш имати чиме да се бавиш. У часопису Sorsunk, чини ми се да је објављена моја студија о Шандору Кишфалудију, нажалост, немам је. На самом почетку писма бавиш се својим биткама минулог месеца, с тим да си се борио против сила које се налазе у твојој судбини, али узалуд. Ниси умео да поново прибавиш самоодређење над самим собом. Наравно. Да си се био сусрео с

учитељем, не би то рекао. То се не ради тако да човек засуче рукаве и супротстави се силама своје судбине. Тако још нико није победио. Први корак за то је метод Франклина Бенјамина. Свако вече савесно промисли до краја свој дан, утврди шта је било исправно, шта неисправно. Свако вече. У току дана бар једном нека ти падне на ум све, потруди се да исправно урадиш оно што си лоше радио. Ради тако три месеца. У међувремену увече и ујутру читај дело Томе Кемпијског Трагом Христа, запамти важније реченице, научи их напамет и понекада у току дана казуј их у себи. Али о свему никоме не реци ни речи. После три месеца бићеш као да су те анђели окупали у некој небеској води. Чист живот, кажу, већи је него највеће чудо светаца. А чистим животом може да живи свако и свуда. Метод је детињаст, али сасвим сигуран. Прихвати га, одржавај га тачно па ћеш видети. Поздравља те с много љубави Бела Тисапалкоња, 10. фебруар 1960. 146. Ференц Немет Драги Фери, јуче сам примио твоје писмо и сместа сам хтео да ти одговорим, али уморан и сломљен од пута легао сам већ у пола осам. Пишеш ми о једном младом човеку. Молим те да оствариш везу између њега и мене. Оно због чега те то молим, следеће је. У зиму 1943-44. године потражио ме је један младић у библиотеци. Омален, с наочарима, ванредно немиран, „нервозан“ младић, одмах сам видео на њему да гори у свом духовном узбуђењу. Нисмо много разговарали, јер је нестрпљиво и неспретно одјурио. Касније ми је написао два писма, треће је било само од неколико редака, с тим да ће можда још моћи да ми пише. Мислим да је био Јеврејин и да је депортован. Петер Бишиц се звао, преме мојим каснијим истраживањима становао је у Папи, а родитељи су му имали папирницу. Нестао је у олуји. Веома ме је болело и боли. Стално мислим на њега. Каква је веза између Петера и младог човека кога ти помињеш, то не знам. Можда и не постоји, али сам добио одређени дотицај и ово писмо је требало да напишем. Саопшти ми његову адресу, или моју њему, и замоли га да ми пише. Твоме писму сам се јако обрадовао. Иначе уместо твог утученог расположења у писму има нарочито олакшање и ослобођење. Као да се међу нама одједном сљуштило више слојева који нас раздвајају. Стално треба рачунати с тим да нас вештачки раздвавају једне од других, а највећи непријатељ у данашњем свету је једнодушност људи: unanimisme, као што Французи кажу, што нема никакве везе с “колективизмом“, јер је ово јединство духовног и религиозног (Црква – у смислу Scientia sacra). Зато је највећа ствар бити један, и тако да човек и сам буде потпуно Један, и тако да с осталима буде Један, и са светом и с Богом да буде Један. Мислим да је твоје писмо крупан корак према Један. Оно што се односи на трагедију твога живота, на то јасно могу да одговорим. Трагдија није исправан израз. Овај преокрет није ништа друго до насукавање у земном животу и свету. То уследи тек онда када је човек већ препуњен светом и

животом, и пуном снагом се пробуди његова жеља за нечим различитим. То је тренутак преокрета. Необично је да се на хебрејском то назова тешувах, а та реч истовремено значи окретање уназад и искупљење. Трагедија је само с гледишта живота, с гледишта бића почетак искупљења. Онај ко у паду који се налази у животу уме да препозна могућност за духовно ослобођење, он више није меланхоличан, и није тужан због тога што у животу пропушта, него полази путем. „На небу нема места ни времена, само пут и вечност.“ Очекујем твоје писмо, и с љубављу те грли Бела Тисапалкоња, 16. 2. 1960. 147. Ференц Немет Драги Фери, и ти си алергичан? А уз то копривњача? Много бих могао о њој да говорим, али нарочито 1942. године када сам био на руском фронту, копривљача се више није појављивала. Али је с друге стране алергија остала. А моја супруга нечувено од ње пати. Код ње је осип копривњаче унутарњи, и то на зидовима црева, чија последица је катар дебелог црева већ осамнаеста година. Њена алергија је тако невероватно осетљива као што може бити само код једне светице. Јер сам убеђен у то да су ова врста осетљивости и светост у некој међусобној вези, само не знам у каквој. Можда је то преосетљивост свеца, можда је то његов грех. Болести су уопште узев чудесне. О нашем грешном животу ништа не може толико да каже колико болест ако бисмо одиста разумели о чему је реч. Размишљај о томе и ако ти проради интуиција, напиши. Једном сам хтео да из Ничеа одаберем оне делове у којима говори о дејству болести морала, психологије, укуса, духа, погледа на свет. Разбацано свуда. Што се више примичемо према последњим временима, све више ће бити болести и све ће бити опасније. Из твога писма према мени зрачи много захвалности. Захвалност експедујем даље ономе коме припада. Ни не слутим шта је то што на тебе делује, и шта је оно што ти помаже. Али поуздано знам да је помоћ свакоме у њему самоме. Платон у једном дијалогу позива Сократовог роба и испостави се да после неколико питања роб сам собом долази до Питагорине теореме. То је анамнеза која постоји у човеку, сећање из пренаталног доба. То је латентно свезнање које је у човеку. Све знамо и ако дођемо у контакт са Свезнањем света, онда ово све знање у човеку постаје ефективна стварност. Моја улога може бити само посредовање и мени не дугујеш ништа. Ако си у себи постао свестан повезаности с вишим силама, већ нећеш имати потребе за посредником. Лао-це каже да ни из собе не треба изаћи и човек пропутује цео свет, ни књигу не треба да отвори и зна сва знања света. Трећа ствар која је у овом тренутку за мене веома важна јесте писмо Ласла Добеша. Мој одговор њему шаљем у овој коверти ако си расположен, прочитај га. Тренутно не видим ништа друго до једну збуњену и гануту душу која подрхтава. Што неко може бити такав, то је већ пресудно. И да нема у њему самопоуздања, природно је. Ако је рођен 26-те, онда већ тридесет четири године убијају у њему хумано, и чудо је што не пије и што не игра лото. Али оно због чега помињем ствар

јесте да ти захвалим на бризи. Као што видиш писмо шаљем посредством тебе. Инстинкт правог пријатеља је веома осетљив. Од опреза са своје стране ја бих се стидео, али прихватам по твом савету. (На шта мислиш, на светоназорну непоузданост? Карактер? Околина? Запослење?) С љубављу те поздравља Бела Тисапалкоња, 7. март 1960. 148. Ласло Добеш Драги пријатељу – душе су једнаке почев од извора и што се тога не бисмо придржавали? Налазимо се изван тога да један другоме будемо надређени или подређени, а да је међу нама разлика 29 година не сматрајмо важнијим него што јесте. Наш сусрет се није догодио на друштвеној разини, он нема никакав световни значај, и тако нема смисла да на душтвеној разини говоримо један с другим. Раздаљину која постоји између нас не треба увећавати, повремено ће се, нашом грешком, и онако појавити. Али пристрасност и трему сматрам сувишним. Понашајмо се у знаку потпуне слободе. Зар не? Нисам учитељ ничега, било би и немогуће због моје ситуације у овој провинцији, истински само с неколико пријатеља и нарочито без водећег учитеља. Али нисам ни педагог; мада сам студирао за наставника, али никада нисам био наставник, нисам имао за то дара. Пре сам оглашивач него што сам васпитач, и темперамент ми је пре револуционарни него реформски, јер не видим ништа добро у лаганим и тихим обновама него у томе да царство Божије освајимо на јуриш. Нисам присталица убеђивање него искупљења. Ово признање треба да учиним како бисмо један другога јасније видели. Код мене је дух пре темперамент него култура, пре морал него профињеност, пре лудило него уравнотежени начин живота. Зато сам слободно луњао по историји света, без било каквог програма, чак без било какве дисциплине. И гладнији сам него икада, свега онога што не знам и због тога коначно сматрам себе за ученика. Ово ученичко држање за сада могу да препоручим. Увек је добро бити суви сунђер. Немам појма када ћу се напунити. А сада доста о себи. Имао бих следећа питања: 1. Које језике знаш, и на којима читаш? 2. Пишеш ли, ако пишеш, каква си дела писао? 3. Имаш ли осећаја за неку уметност, за сликарство, музику? 4. У каквом си односу с религијом? Ово су техничка питања. Једном ће се испоставити зашто су техничка. Приручници ми нису овде, твој хороскоп могу да начиним само када одем кући, за викенд, али спонтани одговор на ова питања је нешто што је важније од астрологије. Астрологија је иначе нешто за што немамо кључ. Што радимо под том фирмом делом је фушерај, делом експеримент, делом пипкање у таквом полумраку у којем не можемо да се оријентишемо. Хороскоп има нешто што се поближе не

може одредити, магични карактер који паралише, нарочито таквог човека који податке сматра детерминантама. Хороскоп рођења пак је оно што алхемија назива prima materia, и то је сума новца коју нам газда поверава да с њиме газдујемо и ту суму не смемо оставити нетакнуту, јер јаој ономе који добијене златнике не увећава каматом. То је, рецимо, главница судбине с којом су нас отпустили и с којим треба да брижно располажемо. Модерни верују да је то непроменљива коб. Због тога је дејство астрологије у великом проценту штетно. О свему овоме, колико ја знам, нико није говорио у данашње доба, ни у иностранству. Ни Scientia sacra која се налази код Ференца Немета. Други део овога дела припрема се шеснаест година, у њему ће о томе бити речи. Можда ћу ускоро моћи да га се латим. У суштину промисаоликости нашег сусрета и ја верујем, али знам и то да тако нешто никада није једнострано. Увек постоји онај који долази и постоји онај који се доласку радује. Радујмо се дакле један другоме. С пријатељством те поздравља Бела Хамваш 10. 3. 1960. 149. Ласло Добеш Драги пријатељу – пре свега говоримо о ословљавању. Радујем се твом испољеном поштовању према духу вишњег ранга, али одмах треба да приметим да је овај виши ранг оно што је универзално и налази се у сваком човеку. Бар онај крајњи резултат и смисао живота да човек буде «истоветан» (»тат», као што Индуси кажу), односно да уме да каже за себе да сам божанско биће («ахам Брахма асми»), али човек треба да заврши тиме чиме жели да почне. Ако и не знам, али морам да примим к знању да је у крајњем корену наше биће божанско, то је највиши ранг у којем смо сви истоветни. Међу оваквим околностима човеково ословљавање у архаичним временима није било проблематично. Оно «ти» које су једно према другом непристрасно користили краљ и поданик, мушкарац и жена, сиромашан и богат, учитељ и ученик, стар и млад извире у крајњој линији из истоветности свих нас. Ова крајња тачка живи још и данас када ословљавамо Бога, животињу, дете, вољену жену. Ни Бога, ни животињу, ни дете, ни вереницу не могу да ви-кам. Викање људски однос премешта на друштвену разину. Губи непосредност. Поред тога неколико модерних аутора, као Ебнер или Бубер, саопштава нарочито дубоке филолошке анализе о томе да су у језицима «т» и «д» уопште слова за «ти» и слово за Is-ten (Бог) (према некима ös-Ten (Бог). У ти-кању је скривено да смо једни другима богови, једни другима смо «ős-te» (пра-ти – Бог). Када су Христа питали: „Ко си ти?“, одговорио је: „Онај ко с тобом говори.“ Данас је ово, наравно, као готово све, веома огрубело. Зато и у твом ословљавању има нешто од ове индискретне грубости. Али ми примењујемо архаичко ословљавање, као да и нема другога. Ова моја инцијатива зависи од тебе да ли ћеш је прихватити, и када. Друго је најважније језичка спрема. Њу треба прибавити, јер је наша књижевност веома сиромашна у књигама вишег реда да се озбиљна ученост не може прибавити. Коначно је свеједно да ли немачки или енглески, али пошто смо ближи немачкој културној територији можда је пре хитно учење немачког. Не треба журити.

Рецимо, треба му посветити три године; како си већ учио граматику, с граматичким делом мање треба да се бавиш, и не треба да научиш да говориш, него да читаш, што је битно лакше. Послаћу ти такав текст који је по садржини занимљив (мислим да ће најбољи бити текст Упанишада), и важно је да се сваког дана доследно бавиш њиме, и сваког дана треба да научиш бар петнаест-двадесет речи. Резултат дневног получасовног учења током године може бити веома велики. Доћи ће ред и на енглески. Овде тешкоћу представља веома много речи, а лакоћу једноставна граматика. Веома је лако учити енглески читањем књига. Ако ти текст буде потребан, радо ћу ти га послати. Склоност музици оних који су рођени у знаку Шкорпије веома је важна. Највећи број шкорпија музика спашава од њиховог откривања нижег знака. Иначе ти у прилогу шаљем радикс хороскоп. Немам никаквих опаски, шаљем ти га онако како сам га начинио пре отприлике недељу дана. Веома сам радознао што се подробне анализе тиче. Једино што треба да додам јесте да нарочито треба бити резервисам према окултузму. Ни Бактаи, ни Брунтон, ни Кацвински нису аутори који се могу послушати у озбиљним стварима. Scientia sacra ће ти пружити разјашњење, али је једино важно: извори. Зато ћу ти послати моје одломке из Упанишаде које сам давно, пре петнаестак година превео. Треба да набавиш Чуангцеа и ново издање дела Тао те кинг, чак ако и није у довољно поузданом преводу (веома је и литератизован и улепшан). Имам и друге преводе на које ће доћи ред. За сада је важна хинду Панчатантра (сада је објављена) и, у недостатку другога, Буда Јожефа Шмита. И Мерешковски ако можеш да прибавиш његове студије (нарочито Тајна истока). На крају је важно дело Стотину хасидских прича. Можда се може набавити. Иначе код Ферике Немета се налази једна моја стидија о теорији романа. Радо ће ти је дати. Очекујем твоје подробно писмо које се односи на хороскоп, и с љубављу те поздравља Бела Хамваш Тисапалкоња, 19. марта 1960. Прилог уз писмо Није ни мало лак хороскоп који се смеши. Свуда тешкоће и препреке, сукоби и проблеми. Спољна судбина није нарочито повољна. Дакле, такав хороскоп с којим се вреди озбиљно позабавити, јер у њему нема ничега плитког ни свакодневног, и не нагиње јефтиним решењима. Задаци су веома крупни и тешки, али су управо због тога интересантни, а разрешење овога живота велико је духовно остварење. Има две врсте знака рођења, један је нижи, похлепан на живот, чулан, препун жеље, чак тврдоглав, немилосрдни и сирови наступ који од свега жели да експлоатише најбоље и највише. То је мушкарац који понајвише тоне у чулна уживања, али је он енергичан (војник, донжуан, диктатор). Други је онај који се не задовољава датим светом, него жели да доспе поврх њега. И од овог вишег степена постоје две врсте: негативни критичар који својим немилосрдним умом и снажним инстинктом истине разара и уништава ствари, и други који инвертира ствари, окреће их према унутра, у самом себи хоће да их победи, и својим самосавладавањем жели да победи. (Од сваког чуда светаца више је самопрегорни

живот, каже један мистик.) Ове могућности су отворене. Човек рођен у Шкорпији, наравно, никада не може да се обрачуна с ниједном могућношћу свога бића, и мора да живи с обе. Али ако је достигао виши степен и оно ниже уме да држи у шаци, победио је. Стас: пре је низак, витак, коса тамносмеђа, сиве очи, широко чело. Динамичан, нервозан, немиран. Општи спољни утисци: паметан, задубљен, ћутљив, озбиљан, добар говорник, али често има сметње. Његово подручје интересовања су наука и уметност. Диспозиција: ствари великог стила. Ступа у виши круг од онога у којем се родио. Материјално: мало благостања, пре сиромаштво, срећа га заобилази, у каснијим раздобљима живота могуће је грађанско благостање које ће изборити сопственом важношћу. Породични круг: отац је благ човек који у животу није имао много среће, чак су га више пута сналазили губици теже природе. Болести: проблеми с варењем, бешиком, златном жилом, с органима за оплодњу, главобоља. Опасност су ватра и оружје. Операција. Опасност за десну руку. Морални и психолошки карактер: снажна воља која се каткада извргава у тврдоглавост; чудна смена нижег комплекса и неустрашивости, због тога безразложно тражи опасност како би пред собом играо улогу храброг човека. Тешко је друштвено приступачан, жуди за влашћу. Строг критичар. Велика фантазија и оштар суд. Ствари задржава за себе и ретко говори о њима. Осећање правде. Понос. Жестоко се препире, али често прелази меру и жестина га повуче. Тешко се обуздава. Чулна природа, и то рафинована. Сексуалност високог степена. Није добар познавалац људи, попушта ласкању. Напрасит. Одушевљава се. Често овакав човек има два занимања: једно практично и јасно ефективно. Веома много тешкоћа у браку. Компликације. У младости промене места. Током живота има прилично пријатеља, већином духовних људи. Више пријатеља га увлачи у невоље. Тајни противници и завидљивци. Предузимљиво расположен. Романтика. Начин живота уопше није свакидашњи. Истиче се изнад просека. Тешке ситуације. Бриге. Понекада му је и поштење у опасности. Фалш ситуације. Претећи скандали. Духовност: захтеви који далеко превазилазе конвенције. У одређеном погледу духом живи у будућности. Веома склон удубљивању. Велика борба с нижим слојевима сопствене природе, и сталан напор да досегне више ступњеве свога бића. Често пада као жртва сопствене себичности, непоузданости, срџбе, страсти. Потом кајање и немоћ. У бићу постоји нешто што не води истини, то веома осећа, али не уме протов тога да се бори. То је неистина која се често побрка с великим сновима. Јер је изразито сањар зато је забораван, а има и оних који га сматрају непоузданим. Практичне ствари пропушта јер допола живи изван реалитета. Друга опасност сањања је нагињање окултним стварима. Изненађује га отуђење и осамљеност. Зато је несигуран. Пренапрегнут. То тешко подноси јер су му нерви релативно слаби. Све ово проткива изворност, жарка потрага за истином, примицање природи. Раније су овакви људи били оснивачи религије. Веома несрећан и веома близу врхунцима духа. Чврста борба против судбине. Тешко напредује, јер његова критика није снажна. Како осећа да је бољи од других често је екстравагантан, у избору јела и у одевању.

Неповољна стања: журба, раздраженост, непомирљивост, недостатак метода, доктринарност. (Чувајте се малих животиња!) Преревностан, пренагао. Повољна стања: великодушан, поштен, поетска основна природа, склон музици, укус, жудња за независношћу, сналажљив. Уопштено: комплекс, добро и лоше неодвојиво једно од другога и једно у другом. Не треба их одвајати него све уздићи. Ванредне тешкоће се налазе у његовом бићу. Елементарно очитовање снаге. И овде је решење: сублимација. 150. Ференц Немет Драги Фери, оно што називаш животом испод микроскопа, то разумем, и твоју брижност да ћу се можда наћи у опасности. У овом тренутку ипак осећам да би знак неповерења било према Ласлу Добешу ако бих своја писма, у којима је управо то важно да су лична и да имају карактер ословљавања, слао заобилазно. Зато већ ово писмо шаљем њему непосредно, без обзира на то има ли или нема микроскоп. Ова твоја брига јавља се иначе и на другом месту у твом писму, и то у тежем облику, када пишеш да имаш лоша предосећања и бојиш се да се поново машиш посла. Стање ми је познато. Али: „das Schaudern ist dein bester Teil”, као што каже Гете, као да је неки религиозни геније, овај граћанин у кожи риноцероса (кога јако не волим и веома могу да му се дивим), што значи да оно што ти се јежи, то је најбоље у теби. О позитивној суштини страха много бих могао да говорим. У сваком случају чињеница је да страх, ако се у нама пробуди, онда се јавља сасвим свеж, слаб, нов слој, нешто племенито и танано налик новорођенчету. Чини ми се да је страх једно од владајућих осећања код мале деце. И веома осетљиве жене су зато плашљиве, нарочито девојке. Један мој пријатељ је рекао да се треба чувати човека који не уме да се боји. А страх од бога је заиста страх. Један хасид је хтео да се нађе очи у очи с Богом, и годинама се за то молио. Коначно му се једном појавио и онда се он у стравичном страху завукао под кревет и гласно кукао да он оде. Постоји и страх који Кјеркегор, велики дански мислилац, назива стрепња или тескоба. А то није ништа друго до „свест о праизворном греху“ у нама. Више не знамо шта је био тај грех, али успомена на њега јавља се као стрепња у сваком човеку у којем има још нешто чисто. А на концу све врсте страха се не могу победити, само се могу просветлити духом. Ако човек светлост смисла усмери према унутра, онда се страх распрши, и ако се човек исправно моли, сва она снага која се очитује у страху, претвара се у њему у храброст. Једна једина ствар је важна, увек гледати ствар у очи – парадоксално речено, не уплашити се. Односно човек не треба да изгуби главу, коначно не треба да одустане од своје духовне суштине. Страх је често делатност сила које ометају. У човеку се јављају зато што хоће да га спрече у његовом напредовању. Плаше га, буде стрепњу. Међу свецима су многи користили овај метод зато што су ишли управо у оном смеру који им је страх хтео да затвори. Чинили су оно од чега су се бојали. Када су успевали да победе страх, суделовали су у великом просветљењу. Ови свеци су се молили за то да би се опет бојали од нечега, јер су знали да је то капија коју још треба да отворе. Можда знаш причу

„јаој, само када бих се могао бојати“. Каква је то срећа коначно када се човек научи да се боји, односно може да проживи једно од најважнијих осећања живота. Одговор на твоје питање: Штајнбек је добар осредњи амерички романсијер, без било каквог нарочитог квалитета, има веома широке фреске, али нема много духовног садржаја. Прво Хемингвејево дело читао сам пре неких тридесет година, онда је лепо кренуо, али сада видим да се уздигао на озбиљну разину. Оно што у њему сматрам посебном вредношћу то је задивљујућа лакоћа, „духовна елеганција“, поетичност и чар. У сваком случају припада једној одређеној америчкој линији у којој се налази култ лепоте високог ранга. Чини ми се да је успео да на минимум сведе данашњу највећу болест, брбљиви журнализам. Има у њему нешто племенито. Захваљујем на упозорењу на нови број часописа Nagyvilág. Молим те, ако можеш да га се лишиш, дај Ласлу Добешу на читање Теорију романа. Из његовог другог писма видим више, не само осећања. Видим да је веома чиста душа и мистерија је оно што га привлачи. Што је до сада долазио с њом у додир само преко лоших извора, то није његова грешка. Наговорио сам га да бар научи немачки. Ако имаш Платона или Плотина или Ђордана Бруна, позајми му. Много и с љубављу те поздравља, и брзо оздрављење жели ти Бела Тисапалкоња, 19. март 1960. 151. Ласло Добеш Драги Ласло – радује ме твоја одлука да учиш немачки. Чим започнеш, послаћу ти немачки превод Упанишада, с неопходним инструкцијама, јер их треба веома опрезно користити. Моје одломке сам већ послао Ферики Немету како би их потом доставио теби. Недопустиво је изгледа знање бар једног европског језика. Постоји и друго решење, али оно је много теже, и нисам видео никога коме је то пошло за руком. То је онај ко се, по правилима Таоа, ни не мрдне из своје собе а обиђе цео свет, не отвори ниједну књигу а све научи. За то је веома погодна наша земља. Изолација нашег језика само је знак колико смо изоловани особинама и духом и карактером и колико смо другачији од било којих наших суседа. Када би неко пошао од ових особина и савршено их изразио, све би придобио. Нажалост, сам израз не иде без спољне помоћи. И Бојаију је био непоходан Гаус. А онај ко се, по мом сазнању, свесно изоловао, од њега су произашле само фалш ствари, секта или лудорија, или просто нешто смешно и наказно. Нормални пут је онај који преко иностранства води до нас самих. Касније ћу ти послати моје дело Пет генија које истражује ово питање. Настало је отприлике пре двадесет година, неколико делова је и објављено у разним часописима, али сам га крајем прошле године темељно прерадио и сада сматрам поузданом сваку реченицу. Иначе за учење немачког језика веома би погодна била збирка хасидских прича. Хасиди су били пољски Јевереји, отприлике пре двесто година живела је њихова велика генерација, која је, поред Индуса Рамакришне у новије доба, била најмонументалнији и најдубљи духовни покрет. Хасидске приче је прикупио Мартин Бубер. То је једна од великих књига века. Не знам да ли се уопште може наћи, замолићу у Централном антикватријату ако наиђе неки примерак да га склоне. То су мале приче сличне

анагдотама, језички нечувено лаке и јасне, духовно тиме још дубље и мислим да се оне у нашем добу највише примичу светој књизи. Што се хороскопа тиче: изгледа да је час који си ми дао био исправан. За мене је астрологија у сваком случају експеримент, увек волим да се поново уверим у то да ли погађа или не погађа. Ако ти је час рођења исправан, у сваком случају је добар. У оним случајевима када носиоца хороскопа никада нисам видео и о њему ништа не знам, највише то волим. Што пишеш да ти је карактеристично за твоје понашање самосавладавање које се све више развија, сматрам веома важним. Нарочито оно што пишеш што се тиче савладавање парова супротности. Волео бих да о томе више сазнам. Тим пре што сам још пре своје двадесете године у свом духовном развоју одлучио да је оно „ослобађање од супротности“. Касније сам имао учитеља на овом подручју и од њега сам ванредно много научио. Међу мојим пријатељима постоји један готово необразован, пре секташ и окултиста, који је пак на линији супротности, односно на подручју реализације духовних вредности у животу постигао више од свих скупа које познајем. Кад не би био мушичав, сигурно би био светац. Умем да пазим на сваку његову реч, с каквим нечувеним етосом остварује у сопственом бићу постепено, стрпљиво, тврдоглаво све озбиљније духовне вредности. То је један од најважнијих путева. Када сам у вези с твојим хороскопом поменуо „оснивача религије“ тада сам на нешто слично мислио. Није безопасано, али је зато ефикасније. Мигрена је болест шкорпија. Шта то значи, знам добро, по ужасним мукама моје супруге. Паскал је готово стално патио од мигрене. О твом помену бекства из садашњости само толико: не. Не смеш да попустиш ни за стопу. Тачно повући границу унутар које си, и ту стално бити спреман, али ни корак не препустити непријатељу. Дефиниција је: ја живим у садашњици, остали су они који све чине да побегну од тренутка. Француски егзистенцијалисти су се много бавили овим, и називају су то angoisse de la présent, односно страхом од садашњости. Суочити се, увек се суочти. О томе једном више. С пријатељством те поздравља Бела Хамваш Тисапалкоња, 10. април 1960. 152. Ференц Немет Драги Фери, управо пред Ускрс сам довршио једну релативно невелику студију. Лацики Добешу, коме сам такође писао, рекао сам да је неразумљиво шта се то могло три месеца радити на овоме делу. А заиста ми је требало сто дана. Али је ствар била веома чупава и није било једноставно да ја овде на овој за мене веома тешкој тачки остварим коначно решење. Требало се изборити, и сваку реч, јесте, сваку реч је требало уравнотежити. Реч је о клањању и побуни, што је од актуелног, готово политичког питања постало метафизичко питање и питање схватања света, опште понашање, и требало је изоштрити постојећу напетост између верности духу и издаји духа. Наиме, из велике дубине је требало ископати оне најједноставније

речи које могу да осветле сложено и тамно питање. Све то није исприка што сам пропустио да ти пишем за празник, чак и да ти се захвалим на писму. Мислио сам на вас и с вама био. У Сентандреји, где сам провео празнике у нашем малом врту и с једним веома блиским пријатељем, говорио сам о теби и Ласлу, и мислим да ћу успети једну од хасидских књига на мађарском дати да се прекуца и да вам је пошаљем. Сигурно ће бити велики добитак, јер у нашем веку једва да и знам за дело које би било дубље и потресније. Ласлу сам написао да су студије које си ти лично однео биле једини примерци, само због тога сам се плашио да их шаљем поштом. Сада, када од њих већ има више примерака, мирно се могу слати. Твоја писма су иначе за мене увек сасвим изузетно важна. Видим да верујеш како стојиш у месту и увек се бориш с истим питањима. Али не. Не могу да поверујем у то да можеш да пробијеш омотач „спољне судбине“. За то смо ми, Европљани још за сада слаби, и то нарочито зато што не умемо да извучемо последице. Не умемо да одустанемо. Не умемо од нас самих да одустанемо. Не умемо да се повучемо из живота који за нас изгледа скупљи него што стварно јесте. А видим да твоја истрајност и неизмењен напор, не само свет, него ће тебе сама изменити, ускоро ће те одвести до много веће смирености него што си до сада могао и да замислиш. Неће то бити равнодушност него знање. Сигурност је много виша од живота у присуству вредности. Ако су ове вредности само и делом реализоване у човеку, он уме да реализује у себи једну врсту непоколебљивости саме вековечности. Како је много од тога чак и једна кап! На истоку кажу да вековечност не почиње после смрти, него је присутна у сваком тренутку, и у било којем тренутку могу да започнем свест о њој. Започети овде вековечност, овде у овој збрци и нереду, у овом растројству судбинских сила. Дубоко је ова тачка, веома дубоко. Према њој се примичеш и судбина неће бити мање горка и тешка, растројена и насртљива, али је човекова перспектива према њој сасвим другачија. Човек још каткада губи главу, али већ само каткада и враћа се својој уздрманој бази. Једином ослонцу. Смирењу у сигурности вековечности. Мислим да је то оно за што јеванђеље каже ако је то неко нашао, више се не може изгубити. Оно што у себи још треба да победиш јесте: због недовољне продубљености „скромности“ налазиш да да си ти непогодан за вишу позицију. То је сасвим неумесно. Нико не живи на земљи ко би за то био непогодан. Бити човек управо је исто што и бити достојан вечности. Ненадокнадиво је свачије место и биће. Овде не постоји питање ранга. Али и то ћеш успети у себи да победиш. У човеку пониженом посредством спољнег света нужно се буди или охолост, увређеност, или осећање ниже вредности. Обоје треба одбацити. Једноставно и мирно треба ступити у живот, па нека је он неуредан колико год може да буде. Не дозволи да те повуче назад властито слабо мишљење које си потхрањивао о самом себи, јер то већином покрива охолост. С љубављу те грлим, и молим те пиши. Бела Тисапалкоња, 10. априли 1960. 153. Ференц Немет Драги Фери,

сада само толико да сам добио твоју пошиљку и много ти хвала. Прекуцавање је лепо успело, по исправкама видим да си се намучио. Сада сам мало затрпан послом. Заиста сам започео други дело дела Scientia sacra, па иако слабо напредујем, ипак напредујем. Ако наставим оваквим темпом, за подруг године ћу га довршити. А онда и рад за свакодневни хлеб се у новије време повећао. А на концу треба да задовољим и мање захтеве писања, и сада ми један врсни пријатељ (десет година није излагао) приказује своја дела у дијапозитивима, и мене зове да одржим уводно предавање. Упанишаде си добио, зар не? Да ли су ти довољно приступачне? Радовало би ме ако ми о томе пишеш. Давно сам их сачинио и од тада их нисам читао. Много мислим на тебе и на твоје тешкоће. Следећом приликом више. С љубављу Бела Тисапалкоња, 9. мај 1960. 154. Ласло Добеш Драги Ласло – управо сам сада писао Ферики Немету и захвалио му што је тако лепо прекуцао одломке Упанишада. Знам да и ти имаш удела и зато и теби дугујем захвалност. Само сам у целој ствари имао замерку што прихатате овакве трошкове, јер знам да то није јефтино. Сам сам у неприлици. Имам неколико студија из круга баштине, делови који нису ушли у дело Scientia sacra, делом су писани за другу прилику и с другим циљем и желео бих да их разашаљем. У овим околностима то је за мене прилично тешко. На твоје последње писмо нисам одговорио подробно. Имао сам више разлога што нисам писао. Молим те да те моја ћутња не спречава да ми пишеш. Напротив, молим те да ми сасвим непристрасно пишеш, било када и о било којој ствари, увек с радошћу читам твоја писма. Мање здравствене сметње и нагомилани послови су ме омели да наставим нашу преписку. Сада сам све то претурио, ништа ме не преокупира, само једна врста усредсређивања мисли, што је тако страшно тешко остварити. Ако ипак покушавам да радим, текст морам да бацим, јер је танак и неупотребљив. Зато те молим, не замери ми ако ти одмах не одговорим. С пријатељским поздравом Бела Тисапалкоња, 18. мај 1960. 155. Ференц Немет Драги Фери, пре свега да распршим један неспоразум. Нисам ти послао два рукописа већ један. Веда је, наиме, такав назив, као хебрејска Тора, у којој су пророци, закони, псалми, историјске књиге. И Веда збирка песама и ритуала, и коначно Веданта је њена метафизика. То се назива Упанишадама. Ја сам послао одломак Веданте и дошло је до неспоразума. А већ си и то прекуцао! Не велим да је оригинални текст тако нешто што је овде код нас често, али треба да узмеш у обзир своје материјалне

могућности. Не бих волео да се осећаш обавезним да ако ти нешто пошаљем, то да уможаваш. Не верујем да ти претиче новца. Наравно, све је ово много раније требало да ти пишем како бих распршио твоју бригу око евентуално изгубљеног рукописа. Делом рад око кога се много мучим, делом помало повећани службени послови, делом ме је здравствено стање у томе ометало. Не знам шта је било, стомачна сметња (за коју никада у животу нисам знао, али ми у садашње време прилично често гори у желуцу), или мања прехлада, мора да сам имао и повишену температуру, јер сам се свако поподне јежио и нисам желео ништа друго до ли да легнем и спавам, једино да читам. Јер сам последњи пут донео из Пеште ванредно занимљиве књиге, оне из последњих година, и сасвим ме је окупирао њихов слободни и искрени глас, и човекова страст за истином. Писмо теби сам из дана у дан одлагао и увек сам налазио неки изговор. А у међувремену ти си био брижан. Молим те, извини. Оно што сам малочас заборавио, ако су трошкови прекуцавања сувише велики, молим те реци ми, како бих у томе суделовао. Веома ме радује што си разговарао с Ласлом Добешом. Нисам подробно одговорио на његово последње писмо, а од тада и он ћути, иако бих волео да га чујем. Пиши ми што пре и што више о себи, и ако се за коју седмицу не јавим, не замери ми. С љубављу те поздравља Бела Тисапалкоња, 18. маја 1960. 156. Ласло Добеш Драги Ласло – твоје новије писмо учинило је застарелим да одговарам на претходно, мада сам имао шта да кажем. И сада се везује за ново. Пре свега волео бих да говорим о вежбама јоге. Желео бих да знам у ком преводу је твој Патанџали. Чини ми се да га је Бактаи превео, и брине ме што користиш тај превод. Сутра је веома малорека, а уз то речи санскрта тако су богате смислом да се на много места не могу користити у истоветном смислу, али је опасно замењивати их другачијим смислом. Знам гомилу немачких и енглеских превода, и међу њима постоје битна одступања. А уз то још нешто. Јога је само метод. Метафизика јоге је санкхја, а она се темељи на џаини. Ко не познаје ову позадину, он ће лако залутати. Не знам да ли та књига у којој је превод Патанџалија говори о џаини и о санкхји. У овом тренутку бих могао да помогнем само на тај начин ако бих ти послао мађарски примерак преводе Санкхја-карике, који сам сачинио пре пет-шест година, наравно, рукопис је у Пешти и само га отуда могу послати. Оно што се односи на џаину, ту у овом тренутку не могу да помогнем, али ћу можда начинити неколико страница бележака о најважнијим стварима. Један изврсни истраживач, Хајнрих Зимер исцрпно се и озбиљно бави њоме у својој књизи, изводи из ње ће можда бити довољни. Превео сам и Јогу-сутру, још ваљда пре петнаестак година, сада сам је прегледао и нашао у њој много грешака. Потребно би ми било бар две-три седмице док то не бих средио. Све то треба узети у обзир код јоги вежби. Јер Патанџали не учи једну јогу, него пружа основе свих јога. Сигурно знаш да постоје јоге јнана (инелектуална), карма (активна), бхакти (љубав, јединство), а потом постоје

различите јоге хатха (физичке). Пут код сваке од њих, рецимо тако, јесте свестан и будан повратак у опозив (редукција), односно у апослутно јединство постојања. Раџа јога је директни пут. Баштина никога не помиње ко је овим путем дошао непосредно до циља. Највећи учитељ јоге у проследње време, Рамакришна је такође најпре пошао од бхакти јоге. У другом делу студије Scientia sacra битно поглавље говори о том питању, и није искључено да ћу ово поглавље моћи да пошаљем у мање-више готовом облику. Привремени наслов поглавља је Техника екстазе. Можда ће наслов и остати, садржина је у сваком случају то. Радовао бих се ако би ми на ово питање исцрпно одговорио. Касније ћу ти послати мој превод Катхака-упанишаде која тумачи најважнији појам технике екстазе, „ватру самопрегора“ (тапас), у дубини која је јединствена у светској књижевности. Оно шти се односи на студију Scientia sacra I испуњава ме посебном радошћу што је ова књига, принуђена да се овако крије, доспела у твоје руке. Мислим када прође прва ватра одушевљења, а и ти будеш имао шта самостално да кажеш, књига ће учинити оно што зна. Једном ћу о њој писати подробније. Молим те да ме оптерећујеш својим проблемима, нека твоја личност не узмиче као у овом писму. Још не знам сасвим поуздано шта је оно у твојим писмима што ванредно инспиративно делује на мене, али делује. Изгледа да си ми потребан. Веома би ме интересовало ко је та жена која је студију Scientia sacrа примила са сузама. Хоћеш ли ми написати? Сувишна је свака врста захваљивања. Ученик и учитељ припадају једно другом, свако од њих је полутина човека без онога другога. Потребно смо једно другоме. Останимо на томе. Бела Тисапалкоња, 1. јун 1960. 157. Ференц Немет Драги Фери, Ово доба године највише волим, прелазак пролећа у лето, када је још све зелено, али би се већ могло ићи и без одеће. Раније бих у ово време остављао сваки духовни рад, највише сам читао понеког песника, и ако би ми у ово време нешто пало на памет, то је извирало из велике дубине. Сада радим на студији Scientia sacra, веома, веома споро. Већ сам завршио друго поглавље, каткада бих волео да похитам, понекада ме обрадује и оно неколико редака које сам довршио. Интересујеш се какве књиге читам, Пре свега три књиге Јасперса, хајделбершког (сада базелског) филозофа. Прва је историја филозофије, али говори о великим мислиоцима. Богата и слободна књига. У првом делу је реч о Христу, Конфучију и Буди., као о људима који пружају пример за сва времена. Мислим да ћеш приговорити овом делу, као што и ја. Овде постоји погрешна мера. Одбијам сваку хришћанску пристрасност против које се борим много година, али ми се чини да је оваква систематизација у основи лоша. Насупрот томе о Христу је написао такве реченице какве ни велики свеци нису умели изрећи. То је предност књиге. Хиљаду страница и много површног брбљања, у међувремену пет-шест реченица које

дубоко потресају. Сјајна поглавља о Августину. Плотину, Спинози, много слабија о источним мислиоцима које баш и не разуме. И други том ће бити занимљив и једва чекам да се појави. Друго Јасперсово дело о Шелингу опет је такво да би се књига од 400 страница могла написати на највише педесет. Последња књига говори о атомској бомби и о будућности човечанства. Потпуно јасне главе одмерава ситуацију после Другог светског рата, по мом гледишту са савесношћу без премца (добро би било ову књигу тутнути и у руке политичара), али на више места с јаким нијансама реалполитике што је мени антипатично. Име Олдоса Хаксија сигурно знаш. Читао сам две његове књиге студија. По мом гледишту он је један од најпаметнијих људи света, и уме да буде паметан, али му недостаје нешто веома темељно, има у њему неке крајње истрошености – човек који је увек имао среће, увек је био богат и слободан. Не бих се усудио да тврдим да би бољи био да је провео годину дана у затвору, ето О. Вајлда који је био у затвору и постао је као слатко вино. Један од највећих задатака доба јесте буђење естета. Потом сам читао неколико књига Албера Камија (нобеловац), а знам његовог Побуњеног човека (L'homme révolté) који је ремек-дело, чисто, мужевно, поштено, ватрено, дубоко. Романи су му мање добри. Има сјајног слободног ваздуха, све уме да искаже. Дивна је његова свест о одговорности којим свој садржај утемељује у свим правцима. Прочитао сам записник са женевског међународног скупа, који су држали уметници и мислиоци и политичари и психолози о „данашњој стрепњи“. О предавањима стручњака се дискутовало и разговарало о теми. Ни овде није недостајало слободног зрака. У последње време једва и да сам се осећао боље него у овоме друштву. Прочитао сам више књига Мирче Елијаде (румунски историчар религије који живи у Паризу), с веома великим поукама. Оно чиме ме је задовољио јесте што не посматра религију као остали ограничени научници попут једноставног истраживачког подручја, као ентомологију, него се религијом бави јер је религиозан човек. На концу сам прочитао једну малу и једну већу књигу Ренеа Генона објављену већ постхумно, мања о хришћанској езотерији, већа о посвећивању. Нажалост, обе су пре полемичке него објективне, али су ми биле веома корисне и бар знам да ја у свом схватању хришћанства нисам усамљен. Оно што одавно знам јесте да је хришћанство (Јеванђеље) искључиво унутарњи пут, а нема никакву своју метафизику, космогонију, филозофију, поглед на свет. Зато хришћанство није религија, него учење о statusu apsolutusu човека. (Ово је већ круг мисли студије Scientia sacra II.) Отприлике двогодишње стижем овако до озбиљних књига, многе сада ни не помињем, иако је ванредно важна нпр. Симона Веј, француско-јеврејска мистична жена, једна од највећих појава доба (моја супруга је прочитала готово свако њено дело). Неколико социолошких и психолошких дела и дела о атомској физици, неколико о светској кризи – чини ми се јадна информисаност, јер је литература свуда веома велика. Ето извештаја. Волео бих да чујем нешто поближће о теби, не само онако уопштено него интензивно. Много и с љубављу те поздравља Бела Тисапалкоња, 8. јун 1960.

158. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре – у уобичајеним околностима двонедељно одлазим кући у Пешту, стижем у петак увече и враћам се у понедељак у зору. Када си био у Пешти, случајно сам и ја био тамо, али сам те могао обавестити само телефоном, а у телефонском именику нисам нашао име Гезе Варкоњија. Од тада се непрекидно спремем да ти пишем, али су ми се послови мало нагомилали, и с ванредном снагом ме нешто занима на што се већ петнаесет година припремам. То је други део студије Scientia sacra. Готово цео матаријал пропао је четрдесет пете. Онда сам поново почео да радим, и ускоро увидео да и не марим јако што су старе белешке пропале. То су била времена којих се радо сећам. Све ми је пропало, живео сам у стану, у једној одећи, у тастовом стану, живео сам као санјасин, а лети сам радио свој посао с пуном концентрацијим и самопожртвовањем. Затим сам пензионисан, живео сам три године у Сантандреји, допола као просјак, допола као надничар, допола као калуђер таоизма. Од 51. боравио сам у Иноти и Тисапалкоњи. Стално сам читао, преводио и радио. У међувремену сам научио прилично подношљиво санскрт и хебрејски. И преводио сам. Али као да ми је био један једини циљ: оно што сам сада започео. Волим страстан и брз рад. За то овде нема прилике. Готово радим реченицу по реченицу и браним се од расипања. Будући да услове свога живота не одређујем ја, али шта ће бити од њега зависи само од мене, волео бих да дело које остављам овде буде заокружена целина. Све више видим да би и петсто година било мало. Па онда, рецимо, да буде уобличен фрагмент. – О теби сам много слушао још у доба „Универзитетске штампарије“ када су се припремали за други том твоје књиге, од тада сам и ја чуо за тебе само од Аладара Захоњија, ретко, иако је Аладар често навраћао код нас. Последње је, бар када је реч о Печујцима, приказане су слике Ферике Мартина у дијапозитивима у боји, а ја сам држао уводно предавање. – Твоме писму сам се од срца обрадовао и радујем се. Знаш како нас је било мало у свим временима. Раније у оној неукусној и хипокритској млакости то се није толико запажало. Сада постоји само оно што је и онда било, тужне лажовне егзистенције и инфернална глад за животом. Мислим да ни за какве паре не бих сада био млад. Али сада када си ми писао и када сам толико говорио о себи, очекујем исповест и с твоје стране. Иначе ме је Фери Мартин позвао и није немогуће да ћу крајем лета, почетком јесени доћи у Печуј а онда ћемо се и лично моћи сусрести. Жељно очекујем твој одговор. Пиши ми о својој породици. Моја супруга те поздравља. Ја те с љубављу грлим, старим истинским пријатељством Бела Тисапалкоња, 8. 6. 960. 159. Ласло Добеш Драги Ласло,

коначно могу да ти пошаљем оно што сам ти давно обећао. У Пешти би ми више пута пало на ум, сада идем да узмем, али увек наиђе неко или нешто, па тек у возу или овде ме је једило, ето опет. Као упуство за коришћење могу рећи: извор Санкхје није истоветан с Упанишадама. Упанишаде су метафизика Аријеваца, а претходно дело Дравида, онога народа који је живео у Индији пре освајања Аријеваца. А да постоји сродност баштине, нема сумње, али и да се две баштине не поклапају. Главни спомен на дравидску баштину јесу џаина, санкхја, јога и будизам. Буда се позива на своја двадесет и четири претка, последњи пре њега је Дипанкара, такознави архат. Дословно једва може да се преведе, овај велики човек, врхунац целокупног људског рода у највећим духовним слојевима, истовремено је спиритуални центар човечанства. О овој употпуњености људског духа Рене Генон је написао предивну књигу Краљ света (Roi du monde). Вероватно је санкхја била духовна оставштина једног оваквог архата. Генон излаже да је нама данас готово сасвим безнадежно да овакво дело разумемо у потпуности. Превод је неустрашивост сама. Неразумљиво је без коментара. Коментар који сам ја додао песмама, рецимо, припреман ја за мене, али без тога није могло ни да се прослови. Написаћеш ми докле си с њим доспео. Мислим, ако откријеш укус, занеће те. Потом ћу ти послати Раџа јогу Вивекананде. Наравно, на немачком, јер није преведена. Када и то окончаш, онда бих поново волео да чујем ове речи које си сада написао. Погрешно си разумео када си претпоставио да хоћу да те одговорим од јоге. Само сам желео да те упозорим да је јога пука техника екстазе, чији метафизички садржински део може бити разноврстан, али изворна метафизика која јој припада јесте санкхја. И ја сам сам прилично касно дошао до тога, и своје искуство предајем даље, јер сам се у исправност тога уверио. У европској литератури није било никога ко би ме упозорио на ту чињеницу, а за Индусе је то природно и не пада им ни на памет да то помињу. Надам се да ћеш до тада толико узнапредовати у немачком да ћеш моћи да читаш Вивекананду. Знам по себи да оно што ме је страсно занимало, ради тога сам брзо учио да читам на неком језику. Јога је заправо (нама, Европљанима) с нашом расутом свешћу монументално усредсређење и окретање према унутра. То двоје никада нису једно без другога. Али ако се наш унутарњи свет усредсреди и прошири, тај унутарњи свет и не треба попуњавати нечим, јер ако га човек попуни европским садржајем, постиже само то да спољни свет у себе привуче. То је сасвим посебна опасност. Санкхја је такав садржај (тумачење, такво језгро унутра окренутог и усредсређеног света) који човека лагано (веома лагано, годинама) лишава његовог европејства. Истовремено искрсава друга опасност, на коју се једва мисли, и због чега сам ја посебно захвалан своме учитељу. Ако се човек на овај начин окрене од Европе, починио је унутарњу издају против сопствене земље, духа, али нарочито – то је најважније – против хришћанства. На то треба јако пазити, јер треба рачунати на то да смо хришћани, било да хоћемо то да будемо, било да нећемо. Ово сада тек овако кажем, касније ће, верујем, о томе још међу бити много речи. Толико већ сада могу да кажем да је изворно, јеванђеоско хришћанство таква баштина као велике источне, али је чак и од њих нешто више. Реализацију духовног живота највишег реда чини могуићим хришћанство. Слаже се с јогом. И са санкхјом, јер хришћанство може да обухвати сваки баштину. Једино је важно да се човек не окрене против хришћанства. Тиме свој пут може битно да скрати. Хришћанство није религија, него основно стање

духа. То је у сваком случају сродно с оним што називаш апсолутни дух. Користи дело добро. Ако интересује Ферику Немета, наравно, дај га и њему, можда за њега неће бити исувише страно. С љубављу те поздравља Бела Тисапалкоња, 18. јул 1960. 160. Ференц Немет Драги Фери, већ одавно сам хето да ти напишем о себи малу исповест, али у вези с ликвидацијом већ седмицама ме муче комисије, а то никада не иде без потреса и нервоза и осталога. А онда оно што нервира јесте што ови људи нису објективни, него су глупо уображени, управо су необјективни, субјективни и лоши. У оваквим нечувено маћехинским околностима почео сам рад на другој књизи Scientia sacra. Прикупљена грађа је нечувено велика. Па већ и само то што све није преда мном (та од куће доносим само неколике свеске, а белешке и изводи износе бар 18-20 килограма) представља веома велику тешкоћу. Увек искрсне питање за које белешке нису овде него у Пешти. Али не могу да одржим ни континуитет у раду. У нормалним околностима требало би да напредујем тако да имам преглед над целином. Нечувени је напор чак и онда ако се човек бави само тиме. Али ако то ради крадом, по пола сата, или поподне од пола пет када се само по себи разуме да није свеж, готово да је немогуће. Прекид континуитета увек значи лом. Нема концнтрације. Односно не видим целину. Није преда мном целина. Раније сам могао да се од једног до другог тренутка вратим где треба, сада ми то мање иде од руке. Уз веома велики напор резултат је ванредно мален. Оно што урадим нема свој ток, али нема ни сигурности. Ако исправљам, чак и не знам заправо шта је оно што треба да исправим. Често помишљам на то да ме по природи ствари ометају нејаке животне силе. Размишљам о новом методу рада. Каткада ме обузме инспирација и радим, сутрадан видим да све нема ни главе ни репа. Много пута немам перспективу. Много пута је прибавим и сигуран сам, али ме позову, испадање на пола сата, и све је ишчилело. Ипак се не предајем, а то је најмучније од свега. Не да ме не пушта, него ја не пуштам. Требало би некако напредовати сасвим смирено, корак по корак, уз потпуну јасност и практичну памет – ово иде, ово не иде. Каткада успе, чешће не успе. Расут сам и чини ми се као да не узимам озбиљно оно од чега не узимам ништа озбиљније. Постоји једна одређена разрешавајућа дистанца која увек нуди погодна језичка опште места у којима плови садржина, човеку падају на ум цитати. Тога сада нема, или се само каткада јави. Приметио сам да сваку реч морам свесно да напишем, не као раније када сам писао као на диктат. Овај новији метод ми одговара, али ми недостаје снага. Све ово није притужба, ни мало није, пре пријатељска исповест, не верујем да би ико сем тебе то разумео. Са сваким радом сам имао борбу, али су се те борбе убрзо претварале у она специфична смирења када човек већ нађе свој пут и глатко напредује, до краја једва и да застаје. Једва могу да поверујем, али осећам да је оно што сам сада започео за мене много, нисам за то довољно јак, малено ме не задовољава, велико не умем да урадим. Али се не предајем, и даље се борим. Рекох,

ово је исповест и не бих волео када би ме тешио, или ме бодрио и уверавао у то да ће, да ће. Урадићу то па ма и не успео. Тешко је, па тешко је. Биће торзо и фалш? Биће онакво какво ће бити. Пријатељски ти пишем ово како бих ти рекао каква је атмосфера у којој живим. У међувремену много мислим на своје пријатеље, недостају ми, знам шта би значио за мене разговор од једног сата. Није невоља што овде немам никога с киме бих могао да разговарам о другом до понајвише о политици. Како је добро што постоји политика! Сви неуспеси имају на шта да се пребаце! Видиш, овако живим овде, под оваквим теретом од којега нећу да се ослободим. Али осећам и знам да морам да урадим последњу синтезу свога живота. Прими ову исповест с пријатељском душом с којом сам је ја учинио. С љубављу те грли Бела Тисапалкоња, 24. јул 1960. Ласлу Добешу сам послао превод Санкхја карике која је једно од најбитнијих дела индијске баштине, и метафизички темељ Патанџалијеве Јоге сутре. Није лако дело. Ако си расположен, погледај га, и пиши ми какву си поуку извукао из њега. 161. Ференц Немет Драги Фери, пишеш ми чудесна писма. Већ сам одавно хтео о томе да ти пишем. Никада нисам био друштвени човек, чак и у петнаестој-шеснаестој години сам сам лутао по братиславским брдима. У себи сам то дефинисао да сам лош држављанин, односно асоцијалан тип. Али сам био много осетљивији на пријатељства, и до својих великих пријатељстава више држим и живља су у мени чак и од мојих великих љубави. Осећам да је у љубави премного нагона, а мени је она веома хладна, јер је сексуалност за мене ледена и немилосрдна. Ако би у жени било само секса, не бих ни издржао. У пријатељству никаквог нагона, никакве принуде, никаквог држављанства, готово да смем рећи, никаквог социјалитета. Браћа и сестре су сродници и не бирам их ја. Пријатељ је такав брат кога сам ја изабрао и везује се за мене не по крви, него путем много дубље узајамне припадности. Имао сам и имам велика пријатељства, и имам много пријатеља, зато могу да разумем тон који користиш према мом писму, и због тога се у њему могу да окрепим, и због тога то за мене значи нешто што је незаменљиво. Веома бих волео када би и ти то знао, а једино што ми у писму смета јесте што ме уздижеш изнад себе и сматраш ме изузетнијим од себе. Веруј ми да није скромност, није лажна скромност оно што се у мени буни против тога. Колико ја знам, Христос је био једино живо биће на замљи који је са сваким говорио тако као са себи равним. За њега није било у човеку нечег изнад или испод, надређеног, вишег знања, отменијег, богатијег, изузетнијег, али није било ни сиромашнијег, ни презренијег, ни глупљег. Мислим да се у пријатељству остварује овај изворни јеванђеоски глас, немогуће је да два човека стоје један наспрам другога као чисто „ја“ и чисто „ти“, у јеванђеоском духу увек сасвим прозирним чине једног пред другим, допуштају да скроз виде један другога, и смирено иступају са свим својим тајнама. Јованово јеванђеље свету

душу на више места назива духом истине, али грчка реч (alétheia) значи и непокривеност, прозирност, односно истинитост. С веома мало људи могу себи да допустим да будем истински, односно да им се одам. Пријатељ је такав човек с којим могу бити безбрижно и неподозриво истинит, и пред њим се могу показати оним који јесам. Будисти кажу да је жртва неког дела у ранијем животу била оно што два човека на оваквој дубини – одиста, верујем, на предживотни и надживотни начин – може да повеже, и оно што однос може да заснује на оваквој дубини. Твоје последње писмо у којем пишеш о свом путовању у Шомло, побудило је у мени овакво деловање. Морао сам да ово напишем. Нажалост, нешто сам пропустио. Не знам да ли си већ успео да набавиш Тому Кемпијског. Одавно је овде са мном и мислио сам, такође одавно, да ти га пошаљем док не набавиш књигу. Штета. Било би добро да си је могао понети у Шомло. Један једини пут сам био у Шомлоу. Приспео сам тамо на крају четвородневног бакоњског излета, једног летњег поподнева, и попео сам се на брдо. Једва да имам лепше успомене о пределу и његовој атмосфери. А о Мађарској уопште немам. Шомло је за мене најлепше место у земљи, трансцендентно најлепше, увек сам се одушевљавао шомлајским вином, и сада осећам онај укус вина којим ме је један газда то поподне понудио, говорећи „ово је још право, изворно вино од шомлајског грожђа“. Показао ми је чокот, нисам на њему примећивао ништа нарочито, али кажу да на брду нема више много оваквих древних чокота. Дивио сам се облику брда, измрвљеном базалту у којем грожђе рађа, тлу и ономе нечем што нигде другде у овој земљи нисам нашао, ведром миру. Ако што се тиче Санкхје будеш имао било какво питање, радо ти стојим на услузи. Ово дело треба разумети, као Тао те кинг, самостално и потпуно објашњење целокупног света које дотиче апсолут. У објашњењима сам се трудио да га приближим данашњем човеку, не знам колико сам успео. Сада и ја одлазим кући на три дана, потом се другог септембра спремам на одмор у Сентандреју. С љубављу те грли Бела Тисапалкоња, 16. август 1960. 162. Ласло Добеш Драги Ласло, пре свега Раџа јога. Ја књигу немам, али знам за примерак код мог пријатеља из Леањфалуа. Сада се иначе спремам на два-три дана у Сентандреју, и посетићу га. Позајмићу књигу на неколика масеца и послати теби. Убеђен сам да ће ти бити од велике користи, јер је писана, истина, помало популарно, али потпуно је дело човека чисте душе и бистре главе (ученик Рамакришне). Што се тиче дејства мојих текстова, томе се не чудим. На овај начин у Мађарској није нико писао (можда није ни живео, изузев у средњем веку). Када би познавао модерна француска и енглеска и немачка дела (која никада нису преведена, а неће ни бити), не би се толико чудио. У односу на њих моје је место пре скромно. Али и овако такорећи једва да сам начинио неко дејство. Чему се не чудим, јер оно закашњење од пола века, које је

увек карактерисало наш народ, постоји и сада, и пре је порасло него што се истопило. Оно што се у мом претходном писму односи на примедбу о хришћанству, на то бих желео да одговорим тиме што ћу ти послати другу књигу дела Scientia sacra. Вратоломно би било саопштити из ње било шта у неколико речи. Можда ми треба година, можда две, не знам. Међутим, одговор је готов. Свети Тома, Августин, не, о томе ни говора. Оно на шта сам те упозоравао у вези са санкхја и јогом јесте да је опасност ако Европљанин себе „испразни“, јер ће се само поново напунити европским садржајем, или ако не, починиће издају против самога себе. Ово питање схватам овако: јога је разградња. Човек извлачи себе из круга страсти живота. Ако то добро ради, одиста у њему настаје виртуелна „празнина“. Веома је тешко сачувати ову празнину. Једна од тешкоће је да се не сме бити веран добу и прошлости (не сме се порећи ништа од Европе, једино уздићи на вишу разину); друга тешкоћа је што се ништа не сме прихватити из Европе. Ти, који си присталица ослобађања супротности, знаш о чему је овде реч. Човек треба да од себе начини „tabulа rasа“, и да напором своје снаге пази шта је оно што се јавља у празнини. Важно је да празнина одиста буде празнина. Оно што је најмањи титрај, што само прохуји, што је једва опипљиво, оно што чим погледаш, ишчили, то је најважније. На ту дисциплину треба навићи. Свети дух корача лептировим ножицама, кажу. Не смеју се очекивати оштре грничне линије и поуздано дефинисане реченице. Али се не сме ни насести расположењима. Овај свети дух је као траг птичијег лета у ваздуху. Одатле треба умети читати. Из хуја ветра. Из празнине. Оно што се већ може опазити, то је грубо. Тако некако разумем оно да не треба починити неверство и порећи све одједном. Што се твојих питања тиче она нимало нису приглупа, чак напротив, веома су умесна. Јер одговор на ова питања ти заправо већ знаш, само ти још недостаје храброст да самом себи поверујеш у оно немогуће у које си већ давно и онако веровао, чак од којега ниси склон ни да одустанеш. Управо сам писао Ферики Немету и назначио му да за допуну дела Scientia sacra имам гомилу студија и превода, и неколико ових текстова ћу му послати, нарочито Катхака-упанишаду, Тврђе од дијаманта (будистичка, али махајана расправа), зен (махајана, односно кинеска и јапанска варијанта „велике стазе“), и суфи, односно такозвана мухамеданска „мистика“ (наравно о томе нема ни говора, видећеш да нема трезвенијег човека од оваквог мистика). Овамо припада хасидски свет, али сам погледао књигу и чини ми се да сам се преварио, веома је тежак језик, и тек ћу ти онда послати дело када већ будеш глатко читао немачки. Још нисам приспео дотле да преводим хасиде. На мађарском постоји Стотину хасидских прича, ако нађеш књигу, узми је. Ако ми ускоро будеш писао, писма шаљи на пештанску адресу: XIV Erszébet királyné út 11, III/2. С љубављу те поздравља Бела Тисапалкоња, 1. септембар 1960. 163. Ференц Немет

Драги Фери, сутра крећем на одмор. Моја супруга је надљудским радом и чуварношћу прибавила у Сентандреји малени врт, и започећу његово чишћење и сређивање. Одувек сам јако волео радове на земљи и у врту, сада ћу окресати прилично запуштене трешње и брескве, икоренити коров, повадити суво дрвеће и начинити места за младо. Скроман мали врт, али је задивљујући поглед на Дунав и на острво Моноштор, и ваздух је сјајан. Сан моје супруге је да ту изгради викендицу. Бићу заузет и зато ти сада захваљујем на писму. Уједно и на примерку прекуцане Санкхје, јер мислим да има твога удела. Из Пеште ћу ти послати новије преводе и студије који се односе на баштину. То су допунски делови за дело Scientia sacra. Споразумео сам се с једним издавачем да у десет-петнаест свесака прикажем битна дела, можда с одломцима дела. Три су објављена, можда знаш, Конфучије, Енох и Тибетанске мистерије. Веда би требало да буде четврта, али се догодила 1948. Ово овде само су путне ознаке, и једва да међу њима постоји јединство. Оваквих студија и превода имам отприлике неких петнаестак, и за себе ову серију називам Велика ризница предака. Док прегледаш часописе ако наиђеш на Forrás, године 1944. објављена је једна моја студија под насловом Stonehenge. Не могу да је прибавим, добро би било да је узмеш и да прекуцаш на мој трошак. Исту молбу имам и што се друге студије тиче. Годишњак, наслов Országépités, можда забрањена публикација, можда, не знам, чини ми се да су у њој били и текстови фашистичких нијанси. Ту је објављена моја студија Дух и власт, колико се сећам, један од мојих најбољих текстова. Јако бих се радовао када би могао да га прибавим. Распитујеш се за наше пријатеље. Прва је Каталин Кемењ, ова дама је моја супруга о којој сам ти више пута писао. С Гезом Фејом сам се ове зиме сусретао више пута и у веома смо топлом пријатељству, па и насупрот томе што ја њега сматрам безнадежним политичарем. Насупрот томе је човек топле душе. Џиду нисам лично познавао, али његово дело јако поштујем, највише од свих Ердељаца, много више него сирупастог Апртилија. Кеси? Сусрео сам га почетком новембра 56. године, хтео је да прође поред мене оборених очију, али сам му добацио, Имре, сада већ можеш да ме препознаш. Од тада га нисам видео, није нека штета. Иначе сам прилично осамљен. Узрок осаме је моје лудило. Ово лудило је у томе што не дозвољавам себи да будем корумпиран. Одабрао сам то и, видим, сада ме већ споља присиљавају да не могу да се ослободим овога држања. Не спорим, каткада је веома незгодно, али не пада ми ни на памет да се променим. Моја сутуација је лака, мислим, не присиљавају ме да лажем. По свему судећи 1. октобра бићу код куће, стижем предвече и у понедељак у зору (3-ћег) путујем овамо назад. Веома би ме обрадовао ако би могао да ме посетиш. Не знам да ли имаш моју пештанску адресу XIV Erszébet királyné út 11, III/2. До тада ћемо још и тако разменити писма, за време ћемо се договорити. И моја супруга се радује што ће те упознати. Ако у међувремену будеш писао, шаљи на пештанску адресу. С љубављу те грли Бела Тисапалкоња, 1. септембар 1960.

164. Ференц Немет Драги Фери, у прилогу ти шаљем два мања превода, будући да сам последњих дана имао времена, и мислим да ће интересовати тебе и Ласла Добеша. Један је из велике расправе (Гандавјуха), и одређене ствари изражава тако да им до сада нисам нашао премца. Други је мали одломак из хасидских прича, пружиће бар залогајчић из хасидског света. Много мислим на твоју драгу посету. С љубављу те поздравља Бела Тисапалкоња, 12. октобар 1960. 165. Нандор Варкоњи Драги мој Нандоре - моја временска јединица је две седмице. Видиш како сам богат, година се састоји од двадесет и шест јединица. Један период: стижем у Тисапалкоњу, овде сам дванаест дана, онда два дана код куће, опет овамо и тако даље. Ствари су поједностављене и готово сам непрекидно у временским неприликама. Ако се уз то нађе и неки озбиљан рад, као сада, једноставно ни за шта немам времена. Увртео сам себи у главу да завршим други део књиге Scientia sacra. Глупост? Можда. Имам за то отприлике двадесет килограма бележака, а немогуће је завршити то овако као споредан посао, у украдено време, после радног времена. Од пролетос сам се мучио с двестотинак страна, али у септембру све сам поцепао и бацио. У октобру сам опет почео и сада сам опет написао неких стотину страница, можда ће и ово ускоро завршити у ватри. Уз то у напетом и раштимованом стању, круто издвојен, у простору вештачки ограђеном – све то, наравно, у накрцаним баракама (иако је соба посебна, али и слева и здесна радио, и бат корака у ходнику), храна градилишта, кафа и цигарете, мада ме мучи бронхитис. Зато ти одмах нисам одговорио, чак и не знам колико је времена од тада прошло. Кад бих некоме умео да завидим, завидео бих ти на хиљаду двесто форинти и на миру, ја својим радом зарађујем 1350 и ако ме догодине пошаљу у пензију, добићу отприлике седамсто форинти. Још не знам шта ће бити. Завидим ти што можеш да седнеш за машину и да пишеш, односно можеш да радиш шта желиш. Мене писање све мање интересује. Још бих ово једно желео да урадим, рецимо, да родим по инерцији, јер је ембрион спреман. Оно што бих волео да урадим јесте једно једино: од свега онога што сам игда помишљао, реализовати мрвицу. Неко малено добро учинити негде некоме, донети мало светлости некоме коме је неопходна, с малом жртвом спасити некога коме је то записано у судбини. С неколико пријатеља разговарати, ћутати и молити се. Већ ме годинама озбиљно интересују само свете књиге, суфи, хасиди, упанишаде, зен, махајана, Перт ем херу. Понекад помишљам да се припремам за своју следећу инкарнацију, јер хоћу да то веома добро урадим. – Када ћу доћи у Печуј? Не знам. Прошлог лета, захваљујући мом зету, дошли смо до малог воћњака у Сентандреји, налази се на заносно лепом месту, пристранак изнад Дунава, сасвим неправилан, апсолутно ирационалан врт, готово јапански, с провалијом, са степеницама, терасама, јарком, заравнима, у незамисливо запуштеном стању, јер за протеклих петнаест година није видео мотике. У

септембру сам у њему радио три седмице, поново сам подигао подзиде, очистио јарак, поправио степенице, изградио нове камене степенице, очистио воћке, исекао сасушене, истребио коров и дуго сам седео горе испод ораха пушећи и гледајући доле на воду. Моја супруга би волела кад бисмо могли да саградимо мали летњиковац, али ако Небо не пошаље, нећемо моћи купити чак ни шатор. – Пиши ми каткад, ако мислиш на мене. Ја са своје стране не верујем да ћу те оставити. Срећан Божић желим твојој супрузи, тебе с љубављу грли, посебно поводом Божића Бела Тисапалкоња, 11. 12. 960. 166. Јожеф Вереш Драги мој Јошка – од седмице до седмице сам одлагао да дођем до вас и да вратим свеску, на којој ти од срца захваљујем, јер ми је била веома корисна и из ње сам много научио. Ти овај живот ниси пробао па бих тако узалуд и говорио о њему. Готово ми је потребан надљудски напор да сваки дан добијем ма и зерицу времена и да за то време поспешим свој рад. Наравно, невоља је и у мени, јер бих волео да појурим с радом. Знам. Ипак, ово овако како иде сувише је споро, тегљење, концентрација је често сасвим немогућа. Последњи пут сам нарочито желео да дођем код тебе. О Пиштиној смрти нисам добио телеграфско обавештење, само посмртницу, и то онога дана у подне када је поподне већ била сахрана. Једва да је било ишта што ме је тако потресло. Много бих волео да о томе с тобом разговарам. Дотле, док то не учиним, свако вече се молим за њега, како би сада добио ону светлост коју у животу није могао да досегне. Знам колико молитве помажу онима који су на другом свету и трудим се да га из свег срца препоручим Христу. Сигурно се и ти молиш за њега, молим те, обрати нарочиту пажњу, веома му је то потребно. Још не знам да ли ћу стићи да дођем пре Божића. Ако не стигнем, теби и целој породици шаљем добре жеље. С љубављу те грли до виђења Бела Тисапалкоња, 11. дец. 960. 167. Каталин Кемењ Мило срце моје – мој први утисак била је задивљеност како се уједно стапају музика, сликарство и језик на такав начин какав још никада видео нисам, а потом трагајући за сродницима осећао сам Моцарта, француску музику после Дебисија, од сликара ниједног не бих умео да именујем одређено, а од песника још мање. Потом сам поуздано знао да ни ти не знаш шта радиш, нарочито када си говорила о једној реченици. Једна реченица код Џојса је трик, код тебе је жанр, и то такав жанр какав бих пожелео као целе књиге, и за време читања, на нарочит начин, сасвим особено, никада до тада не коришћен начин читао (како је звучало и како је било пластично) с таквом апсолутном оданошћу. Коначно на другој страници сам знао, увек је то било оно што сам од тебе очекивао и желео, и најлепши делови

Игре с лоптом су пртходници овога. Сва она лепота (уметност, орфички свет) коју си живела овде је све у реализованом виду (како је строга ова форма! колико је везана! колико је строжа од сваке римоване-метричке песме!), толико реализована да је човеково искуство: ко је ово написао, то није случајно или у трансу или заносу или евентуално такво, него тај човек тако живи, тако види, искрено, то је учио, у то се претворио! Једноставно никакав мађарски писани језик не могу да упоредим с овим делом, и страни једва (нарочито што се реализације тиче, Маларме је једини изузетак), јер у њему нема никакве керефеке (Моцарт!), никакве намерности, то је оно што сам увек очекивао, већ двадесет година, и то је оно што си одувек тражила, и сада си нашла. Специфично скупа живи све (то је за ствари права коегзистенција, мирна заједница, јединство елемената у акаши, један од главних узрока очитовања посебно у делу), све како у људском бићу и свету скупа уме да живи, и нигде нисам прибавио доживљајноликију потврду o én panta éinai као овде. О жанру треба посебно да разговарамо (ово је била твоја прамисао, што сам ја сматрао сулудим), јер је одиста ово жанр – готово да кажем: језик. Према Валеријевој дефиницији: добро дело човеку пружа више представе о језику. У мени је велика радост и спокојство: крај је онога што си с тако много мука тражила! Коначно, ето зашто се нисам помирио с твојим конвенционалним песмама и протестовао сам против њих, прихватајући колико то тебе боли. Нисам могао да се бринем о болу (ти ни не знаш колико је болело мене! ), јер нисам могао да се задовољим; сада је ту. У мени је (у доба Књиге ловорове) живела жеља да тако створим апсолутну лектиру, које је човек увек жедан, што је светска чињеница (језик – музика – сликарство скупа), мени је једва успело, све у свему у неколико „гласова“. Касније у speak easy студијама (Филозофија вина) даље сам покушавао са овим Таоом боје плавог неба. Али то није могло да дође у обзир поред Јуле. Овде се са стране Теха (са стране трена, са стране живота, са стране жене) догађа стапање, стварање јединства света – хоћеш да испишем десет страница испуњених свим оним што се у мени пробудило и што ме је занело? Спокојан сам што се тебе тиче, сада већ сасвим спокојан, не може у теби бити дубоког осећања недостатка, понајвише да ово савршено развијеш, и никада не пиши дело, само од једне реченице (као жанр). Све ово пишем у првом замаху (као први сусрет с једним човеком) када је човеков живот најпоузданији, јер не рефлектира. У сваком случају увече поново читам, и већ једва чекам вече. Човек се према оваквим делима понаша тако као да би хтео да им укеба тајну, мада нема тајне. – Бавио сам се и хороскопом, мада је данашње доподне било прилично немирно. Увек мислим на тебе. Љ. Бела Уторак поподне. (око 1960/61) 168. Ласло Добеш Драги Ласло, много ти дугујем, пре свега Раџа јогу, коју ти месецима обећавам и још је увек нисам послао, једноставно због тога код онога ко има књигу само сам једном био, у септембру, али није био код куће, а од тада нисам био код њега у Леањфалуу.

Потом одговор на твоје последње писмо. Можда ми не пишеш зато што верујеш да ме узнемираваш у послу? Немој то да мислиш. Било када, у било чему стојим ти на располагању и волео бих да ми се што више обраћаш. Фери Немет је био у Пешти још крајем лета и дао сам му неколико машинописа. Да ли су доспели до тебе? Мислим да је било тамо више ствари које ти могу бити од користи. Пиши о њима. Иначе, молим те, ако те изоставим седмицама или на месец-два, не приписуј то ничему другоме до мојој лошом особини; с веома мало ствари се могу одједном бавити, и ако се на нешто бацим, залепим се и не могу из тога да изађем. Немоћ. Твоје писмо јако очекујем, и с љубављу те поздравља Бела Тисапалкоња, 13. јануар 1961. 169. Ференц Немет Драги Фери, захваљујем ти на ћутању, знам да ми не пишеш зато што не желиш да ме ометаш у послу. Само сам примио твоју новогодишњу честитку, а ја сам још пре Божића хтео да ти шишем, и после тога стално, и хтео сам да те замолим, немој да обраћаш пажњу на то шта ја радим. Имао сам мало више послова, и званичних, као што и обично бива, сада сам овде преузео економат, а то значи да ћу још неколико месеци овде остати. Примо-предаја је била прилично мучна. Уморио сам се. Већ од раније видим то нешто што се у мени све више развија, Индијци кажу пратјахара, а преведено би значило: доста ствари. А ово овде су све саме ствари, ништа друго, само ствари. Поготово ако се мађарска реч „dolog“ (ствар) слаже с „dolgozni“ (радити), онај ко ради, он се бави стварима. Али опет од своје карме ја толико „одрадим“ колико год могу, зато подносим све што ми падне на леђа. С оним радом који није „ствар“ нисам далеко стигао, али оно колико сам постигао, то је, чини ми се, за сада довољно. Написао сам два поглавља и кроз неколико седмица ћу погледати колико вреде. Сада још немам перспективу за то. Ако ми је стварно пошло од руке да напишем оно што сам мислио, онда је добро. Ако не, изнова почињем. Опет ми је дошло до руку неколико изванредних књига, а нарочите сусрете сам имао у једној књизи с таквим мислиоцем којега до сада уопште нисам осећао као свога сродника. Мартин Хајдегер, немачки мислилац, за време Хитлера је прихваио запослење и од тада не може да предаје. Осамљенички живи у Шварцвалду у једној малој кући, потпуно сам с неколико књига. Можда његову феноменалну осамљеничку атмосферу осећам тако привлачном и блиском. На много места се готово дословно поклапа оно што он пише с оним што сам ја у својим белешкама нажврљао. Молим те, ако си расположен, пиши, знаш како озбиљно примам твоје пријатељство. С љубављу те поздравља Бела Тисапалкоња, 13. јануар 1961. 170. Јожеф Вереш

Драги мој Јошка – прекјуче, у суботу био сам у Сентандреји, али сам касно дошао и требало је да пожурим назад, тако да од моје планиране посете није било ништа. Мада сам после твога писма желео бар један сат да причам о свему ономе о чему си писао. Следећом приликом кроз две седмице идем кући и онда ћу рано кренути од куће, ако буде могуће, нећу хитати назад, а до тада ћу потражити онога Екхарта кога си поменуо. Летос ћу, то сам, наиме, смислио читати Екхарта и из библиотеке ћу узети велико двотомно дело, онда ћемо се подробно позабавити њиме. Волео бих када би га већ за Ускрс могао понети. Веома се радујем што ти је блиске оно неколико хасидских прича које сам превео. Нажалост, ја на мађарском немам ништа, велику хасидску књигу добио сам на зајам од једног пријатеља, већ је две године код мене и не могу да се одлучим да му је вратим. Можда ћемо ове године заједно прославити твој имендан. – Волео бих да те замолим да се побринеш за орезивање винограда. Видим да пролеће стиже рано и ненадано. Не могу да просудим када треба тамо у врту орезати виноград, али ако се време овако настави, верујем убрзо, окопавање бих желео да ја урадим за Ускрс, неколико чокота сам већ окопао. Знаш докле се простире врт, рачунао сам да има шездесет-шездесет пет чокота, заједно с вињагом преме улици. Не треба ни да ти кажем да се прихватиш посла само ако те не замара и, наравно, обрачунаћемо када дођем. – Говорићу ти о томе какве сам духовне борбе водио током зиме како бих могао приступити одређеним веома важним питањима. Можда ће пролеће донети решење. Па и иначе има веома много свега о чему бих волео да разговарамо. Ако време буде повољно, цео Ускрс желео бих да проведем тамо, не знам да ли је слободна соба где сам лане становао. Дотле, док се не сретнемо, с љубављу те грли Бела Тисапалкоња, 6. март 961. Марики и деци шаљем поздраве. Ако се сусретнеш са старим господином, предај му мој поздрав. Заборавио сам следеће: из Америке сам добио књигу, објављене су они списи који су нађени у једној пећини на обали Мртвог мора. По свему судећи то су списи есена из доба Јована Крститеља, прописи о општежитију и псалми. Међу њима има један, он је задивљујуће леп, и превешћу га. Мир (хебрејским писмом „шалом“) – мада шалом према мом гледишту не значи мир, као поздрав, него спасење, јер и Грци и Римљани су тако поздрављали једни друге. Спас! Бела 171. Ласло Добеш Драги Ласло – пре свега захваљујем се на ускршњој честитци, и ја сам хтео да напишем, бар дописницу, али у последње време с тим се нарочито опходим. У принудној ситуацији неуротично пазим на своје време и снагу. Знам да то није добро. Требало би да будем слободнији, смиренији и чекам оно време када ћу то моћи да остварим. Налазим се под утицајем природних сила а у одрећеном погледу

и демона, изгледа да морам с њима у компромис. Принуда од које бих могао да се ослободим, па ипак то не чиним, само одлучујем да ћу учинити. Све се ово догађа свесно, односно под мојом контролом, то је једино утешно. Оно што сам урадио јесте једна студија, мада је прилично обимна, управо сам је завршио пред Ускрс, пошто сам је писао три мсеца. Када ти је пошаљем и када је прочиташ, зачудићеш се, шта је било овде толико да се ради готово сто дана. Ишло је тешко. Сада сам започео другу, а и она иде прилично споро. У овим студијама обрађујем концепцију која је настала пре неких десет година, потражио сам оно што ме највише боли. Иначе сам веома много читао за ове студије, и све је скоро готово. А када ћу их завршити, не знам. Иначе могу да ти саопштим радосну вест. У Сентандреји, где имамо мали врт, живи један мој пријатељ, чудесен човек, по својој једноставности и озбиљности једва да личи на некога кога познајем. Мисли у гностичком правцу, али није то важно. Битно је код њега то што и најмање тачке религије и теорије хоће да оствари у свом сопственом животу, и то ради с таквом упорношћу и смиреношћу и незамисливом вољом, што нисам видео ни код једног живог човека. Сасвим је вероватно да је он једна врста свеца, јер живи без било каквог фанатизма, без било каквог ограничења и без било какве принуде. Сада је овај мој пријатељ у додиру с гностичким круговима и они преводе на мађарски једну књигу хасида. Одлучио је да је прекуца, а један њен примерак наручио сам и ја за тебе. Превод је веома добар. Дактилографкиња је дубоко религиозна и када може да се бави нечим сличним, сматра за божију службу, и прекуцава за минималну суму (40 филера по страници!), радује се ако потпомаже ширење духа. Чим прекуцавање буде готово, одмах ћу ти послати. Друго моје дуговање је Раџа јога, с Вивеканандиним коментаром, на немачком. Видиш! Прошлог лета сам обећао, али од тада још нисам био код пријатеља у Леањфалуу, и нисам књигу позајмио. Иначе чујем од Ферике Немета да сте прекуцали студије које сам му дао, и сада не знате шта ћете с њима. Ја сам се плашио поште зато што је рукопис који сам му дао био последњи примерак, и плашио сам се ако се изгуби, нећу га више имати. Сада, када има више примерака, мирно се може предати на пошту, бар ћу моћи да дајем пријатељима. Често, веома често осећам недостатак наше личне везе. Како би то било добро, чак ако је и ретко, када бисмо могли да седнемо на сат разговора. Ако би се десило да долазиш у Пешту, макар и на кратко, обавезно ми се јави, јако бих волео да се сретнемо. Пиши ми о томе шта те занима, о твом напретку и твојим питањима, о тешкоћама и борбама. Мислим када завршим другу књигу дела Scientia sacra и напишем књигу студија, нећу писати више. Писање је велики терет, веома велики терет. Можда сам већ и раније требало да га одбацим. Постоје седмице када ми сасвим поједе живот. С љубављу те поздравља и очекује твоје писмо Бела Тисапалкоња, 10. април 1961. 172. Ференц Немет Драги Фери,

мислио сам да ћу ти заједно с овом послати управо пре годину дана довршену студију, али још има ствари које су за мене непоуздане и спорне. Мислим, првом згодом. С тим је у тесној вези, али није пројектовано према унутра, већ према споља, није „психолошко“, већ „предметно“. Дао сам јој наслов Дисертација о државној администрацији, и сачињена је у псеудонаучној форми, потпуно самовољно између сатире и метафизике. Када ти је пошаљем, треба да мислиш на то да између гомиле поменутих књига, на које се веома обилато позивам, ни једна једина стварно не постоји. У одређеном погледу то је оптужба против науке која се не бави најбитнијим питањима. О овом приложеном тексту немем шта да кажем: можда ћу касније још извршити измене у појединостима. Оно што се односи на твоје писмо, само ти могу рећи да се човек од «своје констелације» (коју хороскоп описује егзактно, што се назив судбина, односно готова ситуација у којој је човек рођен и коју је он «сам одабрао» пре свога рођења) не може ослободити и тога се не може подухватити, човек само гута своје снаге у узалудном напору. Оно што се овде може и треба: ову судбину и однос према њој потпуно – по могућности – просветлити. Просветлити тако да то човек не схвата за себе сама. Прекинути онај однос да сам судбина ја. Не бити истоветан са судбином. Имати над њом перспективу. Знати да постоји и да је она облик мога живота и да њу живим, али знати и то да «ја сам» нисам то. Тешкоће судбине, ма на колику се високу разину уздигао, остају. На пример, онај коме је судбина сиромаштво, он остаје сиромах, а добро је да човек то зна, јер неће мучити себе прибављањем имања. То није фатализам. То је поштовање сопствених стваралачких сила, да их не присиљавам на нешто за што нису способне. Оно што је у томе важно: бити независан од сиромаштва и богатства и од питања сиромах-богаташ. Што се човек више уздиже, тешкоће су му тим веће, тананије, моћније. Ако им се човек одупре. Ако их просветли, човек их мирно види док раде, види да су такви механизми као биолошки, или психолошки или физички и хемијски процеси, и човек их посматра као што може на мапи да посматра гернералштабне покрете војника од папира. Једно је важно: човек не сме да се разнежи ако је о њему самом реч. Нека на сажаљева себе. Нека на пада у сентимент. Што уме да види оне силе све више лишене афеката, силе које покрећу (подједнако и добре и лоше), све ће више почети да личи на оно што Кинези називају «језеро глатко као огледало», на нарав која се не може пореметити. У вечерњој молитви смотра над стварима претходног дана служи овом смирењу нарави. Пред Бога могу изаћи само лишен афеката, само тако што сам «ништа». У том ништа само могу бити потпуно ја, оно Ја које није «судбина», није «констелација», није спој сила, него чисто и јасно и боголико и прозирно бескрајно биће од вечности. Можда ћеш отребити нешто из ових брзоплето набацаних мисли. То је заправо једини циљ који човек треба да досегне. Све док човек себе брка са својом судбином, збуњено лута. Треба да се повучемо из света. Можда ће ти ова студија коју ти шаљем помоћи у томе да напредујеш неколико сантиметара. Мени је, док сам је писао, много помогла. Делимично ме је ослободила од мучних антимонија историјске и друштвене ситуације. Наравно, наћи ће их се доста које су преостале. С љубављу те грли

Бела Тисапалкоња, 24. април 1961. 173. Ласло Добеш Драги Ласло, изгледа да наша дуговање једног према другоме са сваком писмом расту. Ако на твоје писмо не одговорим одмах, у року од једног сата, промашим непосредност. Ретко се деси да могу да одговорим. Ако чекам, одговор сваким даном постаје све хладнији, али има сати када с посебном топлином мислим на тебе, и жалим што не можемо да разговарамо и живимо тако као да нас раздваја стотину година. У писму кажеш да је једна од црта Кали-југе да човека све дубље укопава у обману, и све је теже одвојити се од такозваног материјалног света. Један резултат тога је недостатак времена. То видиш сасвим исправно. Један немачки писац је ову ситуацији сасвим тачно назвао „журба у једном месту“. Човек јури, и не помера се ни за корак. Управо се спремам за Сентандреју на три седмице, а тамо живи један мој пријатељ који је досегао веома висок ступањ. Његов метод у овим сплачинама јесте да гладан седа за сто и чека. Не започиње, сачека док се сасвим не смири. Мантра коју човек тада самом себи говори: „Имам времена“. Од како сам то научио од њега и примењујем, стомак ми после ручка не гори, варење ми је много боље, нисам лаком и нарав ми је ведрија. Мислим да су наши древни преци стотине и стотине оваквих нечувених правила живота високог реда знали и примењивали. Покушај с тим. Мантра “имам времена“ једна је од најделотворнијих. Што више обузме човека лудило журбе, тим више. Ако пак има времена, онда човек стиже даље, не треба да жури у једном месту. За тебе је ова вежба нарочито важна, јер – потпуно си у праву – насупрот Ферики бар си већ ступио на пут који уједињује Европу и древно доба. Ти си једини од мојих млађих пријатеља (моје исписнике и не рачунајући) који је научио да се „раелизује“, односно стварно присутном снагом у животу чинити духовне моћи. А што пишеш о томе да те је Тврђе од дијаманта збунило, а да су те поједини делови Упанишада смирили, то је веома ободравајуће. Два списа говоре сасвим друго, али оба кажу нешто, и пружају храну духу. Један није повезан с другим, али уздиже. Касније, годинама касније, ако кристализација започне (после четрдесете), онда ћеш искусити шта значе оваква примања. Веома сам се обрадовао и томе што си Ђордана Бруна прихватио с таквим озбиљним поштовањем. Овај несрећник Ласло Немет је годинама раније поставио пред наш народ тог меког и колебљивог човека – колико је Бруна требало приказати, тог некога који се ни за тренутак није онесвестио, и знао је да постоји и даље него што је пуки биолошки живот. Опет разлика између тебе и Ферике. Ти већ видиш величину Бруна, и видиш пут који води према једном бруновском животу, док њега муче недоумице који је исправан пут. Иначе сам му сада писао и упозорио га да је на крају једног великог инкарнационог периода, и свом својом снагом треба да уноси у себе што више светлости. (Инкарнациони низ је, наравно, симболичан израз, мислим да би се овако могао превести: у њему се отелотворио такав дух који ће своје индивидуално ја или повући у веома велику висину, или ће га сасвим испустити, ако га испусти, то за душу значи нове и веће напоре.) У Сентандреји се

иначе припрема хасидска књига, надам се да ћу ти је ускоро моћи послати. Мој сентандрејски пријатељ је чита у деловима и потресен је. На концу, са закашњењем, али јако захваљујем на честиткама за мој имендан и за прекуцане студије које овако могу даље да дајем. С много љубави Бела Тисапалкоња, 25. мај 1961. 174. Ференц Немет Драги Фери, пре свега хвала ти на пошиљци коју сам у Пешти примио. Веома се радујем што сада имам примерке које могу да позајмљујем. Обично сам веома тачан, и записујем шта сам коме дао, али по правилу цедуљице побацам и заборавим. Тако ми се обично губе рукописи. Још ми није никада пало на памет да због тога озбиљно жалим. Пре десет-дванаест година још сам веровао, биће времена када ће неко постхумно објавити ова дела за наук, данас већ знам да је то немогуће. Тежина времена све је већа. Оно што те јако молим, буди веома опрезан са најновијом послатом студијом. Често сам искусио да мисли овакве природе пружају прилику за неспоразуме, а одређена количина знања појединцима ванредно може да нашкоди. Веома је забрињавајуће, чак потресно оно што си писао о себи, о трострукој посети болнице. Кабалисти кажу да онај који у животу има овакве периоде, тај човек затвари један низ инкарнација. И он мора да се потруди да унесе у себе што више светлости. Захваљујем и на новинама које си ми послао, мислим да си ми их послао због чланка о егзистенцијалистима. Чланак је карактеристично такав да сам га покушао да одредим насловом „дезинформација“. Када би био само неинформативан, ништа не бих рекао, али није. Оснивач егзистенцијализма, Сјерен Кјеркегор, дански мислилац, један је од најмонументалнијих личности прошлог века. Од њега је почетком века кренула један сасвим религиозан правац, дијалектичка теологија (Барт, Брунер, Гогартен итд.), а тек на другом месту Немци Јасперс и Хајдегер. Оно о чему пише ово мало пискарало то је журнализација у француској моди, јер и у Француској има озбиљних следбеника Кјеркегора, као Габријел Марсел, Жан Вал, Батај и други. Сартра углавном називају мајмун-луцифер, јер је његово мишљење и понашање такво као једног пајаца. А духовит је и добар писац. Остали нису чак ни то. Ками пак са свим тим нема никакве везе. Мађарски писарчић, међутим, све то не зна, неће ни да зна, и у највећој мери је злонамеран. Очито: хоће да прибави признања тиме што правац блати. Мене ванредно занима такав човек, али никако не могу да откријем одакле му енергија за оваку непрекидну и овакву безобразну лаж. Аутора иначе познајем од раније и сматрам га апсолутно корумпираним човеком. О томе доста оволико. Желео бих да ти се обратим с молбом. Моја ташта и супруга живе у Пешти у прилично великом стану и мада имају тамо и рођаке, малу собу (у којој је до сада становао рођак, студент медиције) волеле би да издају поверљивом студенту или

студенткињи. Моја супруга те за то моли. Цена собе са струјом, коришћењем гаса и купатилом износи 250 форинти. Крајем следеће седмице идем на одмор у Сентандреју на три недеље. Одмор значи да ћу радити у врту. Мајстора Екхарта носим са собом и много ћу разговарати с једним тамошњим пријатељем који је, верујем, већ досегао први ступањ светости. Трешње и јагоде, сеновито дрвеће, шта треба више. С љубављу те поздравља Бела Тисапалкоња, 25. мај 1961. 175. Антал Пал Драги Анти – супруга ме је обавестила да си био код нас и да си хтео да разговараш са мном. У петак увече, 14. јула, у пола осам стижем, у осам ћу бити код куће, и стојим ти на располагању. У суботу сам цео дан заузет, у недељу стижу из Бартиславе моји рођаци које нисам видео 20 година, тако да нам је само петак вече на располагању. До виђења те поздравља Бела Тисапалкоња, 8. 7. 961. 176. Ирма Сабо Драга Ирма – једном месецима раније, више не знам где и када, на улици као да сам вас за тренутак видео. У Палкоњи сам и изгледа још ћу – ваљда – једно време остати овде. Радо чекам ваше писмо. Поздрав Бела 1. август 61. 177. Еде Сабо Драги Еде – захваљујем ти много на пошиљци, приредио си ми велику радост, разуме се, у првом реду својим преводима, а сем тебе можда и преводима Гизеле Сабо. Сасвим је сигурно да оно што се могло постићи самим књижевним средствима и естетиком то си постигао, дело ти је чисто, отмено, тачно, верно. Усудио бих се да кажем да је у намерама орфичко, да су се сви остали загрцнули у литерарности. Оно чиме се сада бавим јесте напетост која постоји између дела и живота оног Европљанина, првенствено модерног продуктивног човека (уметника). Без промена одређеног ранга поретка живота не може се замислити озбиљно дело. И није довољно патити од света. Рилкеов лични експеримент је био, наравно, не без сваке потпоре и нарочито не без среће, да конструише такав живот који жели само једно, живети чисти живот достојан дела. Зато није подносио никакво мешање које долази споља, и уздржавао се и према критикама које су говориле о њему. Наши преводиоци својим делима из једног ниско разрешеног живота покушавају да приступе делу које је у одређеном погледу и готово свето. Све фалш тонови. Код

тебе је умирујуће што у недостатку чистог живота патиш и имаш носталгију, али је невоља што корумпирану форму егзистенције сматраш реалном, орфички живот мелтене сном. Мислим да ћеш открити да је обратно када будеш имао снаге да поднесеш још тегобније тешкоће које иду с тим. – Радовао бих се када бисмо се понекад сусретали. Можда ћу већ ову зиму провести у Пешти, или бар ћу бити ближе Пеште, и тако ћемо имати прилике да разговарамо. С истинским пријатељством те поздравља Бела Хамваш Тисапалкоња, 16. 8. 1961. 178. Ирма Сабо Драга Ирма – говорите о стрепњи, страху, депресији, болести, агонији. Своје писмо пишете тако и тако мислите као да само живот има смисла, смрт нема. Као да је пролазност глупа и груба случајност, чак да је недостојна. Све што говорите о стрепњи и болести могло би бити и позитивно, могло би бити и милост. А лепо, чисто умрети и пролазност поднети у свој њеној застрашености такав је смисао који је много више од живота. Обесмрћење у стрепњи, спасење страха, милост депресије иначе су све такве ствари о којима пише Ж. Бернанос, француски писац – мислим да су се два-три његова дела појавила и на мађарском, набавите их. Видим да тешко подносите откидање од света и све већу осамљеност због које бисте требало да се захвалите небу. Оно што сматрате негативним, то је све социјално негативно а религиозно позитивно. Уплашени сте да ћете из ове људске заједнице неодољиво бити откинути, али не примећујете нову околину где су Страх и Депресија и Стрепња и Осама све велики бели анђели и они прихватају људе под заштиту. Као и други толики, ви се поистовећујете са својим животом – покушајте да се поистоветите са својим вечним бићем коме је овај живот овде веома важан, али само један стадијум међу осталима. Верујем, то је онај стадијум где човек прибавља свесност (будност), бар се само овде пружа прилика за прибављање. Никада се не треба задовољити с тим ако нешто видите негативно, све има свој позитивни профил, а будност оба види одједном. Живите у напуштености? Није тешко издржати поред Бога ако се он непрекидно брине о човеку, тешко је онда ако остави човека. Мислим, ако ме он и остави, ја га никада нећу оставити ни за тренутак. На концу верујем, оно што сте проживели и у чему је сада уследило смирење, то је било сложено стање страха од смрти и жудња за смрћу. Велики и тежак задатак је био преживети и прећи преко тога. Ако бисте неком пригодом писали о томе, више бих вам могао рећи. Шта потом следи, не знам, али се тешкоће само у једном случају могу савладати радикално, потпуном и отвореном предајом живота и прихватањем светости. Не верујем да је ово питање за нас у потпуности решиво. Сувише ниско живимо. – Наравно, моје искуство (мада се свесно борим против њега) уско је и односи се на круг сопствене судбине. Али га можете можда користити. У сваком случају оно што пишете да се „ово ништа преобразило у живу и чврсту тачку и више није тамно“, веома је озбиљно, једва да је од тога нешто озбиљније. Препоручујем вашој пажњи да много медитирате о свом детињству. Сваки дан призовите у себи нешто од чега сте се онда бојали или чему сте се онда

радовали, ваше патње и среће из детињства. Свесно морамо да продубимо нашу везу с оним дететом које је још тако живело близу царства небеског. – Желим вам леп одмор поред Балатона, много шетајте обалом, вода развезује. Поздравља вас Бела Тисапалкоња, 16. 8. 961. 179. Ференц Немет Драги Фери, недељама се спремем да ти пишем, последње што сам чуо о теби биле су узнемирујуће вести и не знам где си и како си. Оно што ме је спречило у писању писама, разнолико је и рећи ћу нешто о томе. Најважније је да сам успео у прилично интензивној концентрацији да се упустим у неколико ствари. Одговарало ми је врело лето. То је моје време, сјајно се осећам изнад тридесет степени. Сада, када је пристигла твоја дописница из Тихања, одмах ти одговарам, и зато да бих ти рекао колико се радујем твом излечењу. Молим те, једном када будеш расположен, напиши неколико реченица о твојој невољи која и моју супругу и мене поближе интересује. Да ли је одиста то било алергијско обољење? У твом нечувено осетљивом бићу могло је да начини ужасан неред. Оно што мене нарочито интересује то је гранична територија психичког и биолошког организма. Као да алергија настава на овој граници и као да слободни узајамни утицај разара и чини је неправилним. У то верујем већ и зато што у нормалним околностима немам алергију, а у оном тренутку, ако ми околности постану ненормалне (нарочито духовно), одмах осећам „физичку“ реакцију. По физичкој реакцији констатујем да нешто није у реду. Верујем, ако бисмо могли да живим хармонично, били бисмо бесмртни – бар: никада не бисмо били болесни. У последње време сам опет добио неколико добрих књига са запада, а летос сам читао Мајстора Екхарда. С великим болом сам мислио на то колико посла бих имао, јер и ово дело достојно дивљења требало би превести. Какав губитак за оне који га не знају! Пиши ми што пре. Овде, у Палкоњи ситуација је постала несигурна, можда ће Предузеће ускоро да се повуче, о својој судбини ништа поуздано не знам. Поводом твога лечења с много љубави те поздравља Бела Тисапалкоња, 20. 8. 1961. 180. Ференц Немет Драги Фери, из Сентандреје ти пишем неколико редака, извини због оловке, овде нема мастила и пера. Хвала на писму и пошиљци. По докторки ти шаљем што сам обећао, а шаљем и хасидску књигу која је у међувремену довршена. Дај је и Лацики Добешу. Знам да ће вам бити од користи. Ако докторка долази, обавезно да најпре обавести

моју супругу, и она (Като) била би захвална ако би испипала код доктора Франка како се његова кћи осећа код нас (ово је женска ствар, а ја не знам шта значи). Више из Палкоње. Грожђе је сјајно! Много поздрава Бела Сентандреја, 19. или 20. (среда) 9. 1961. 181. Ирма Сабо Драга Ирма – после вашег писма из Леле отишао сам на одмор, потом ме је замарао рад који се овде нагомилао. Био сам у Сентандреји, где смо лане прибавили мали врт и тамо сам радио, у међувремену сам уживао у грожђу, шљивама и бресквама. О изласку сунца већ сам био напољу и седео и заливао јагоде и припремао земљу за малине. Овде сада, ако имам довољно концентрације, прибирам своје мисли које су већ десетогодишње, и одмеравам тежину свога живота. – Из вашег писма се испоставља да сам вашу ситуацију површно просудио. Увек сам био збуњен када сам видео духовни пут жене, некога ко се приближава са супротне стране према најнижој тачки, према божанско-духовном средишту, према јединству мушкарацжена. Као да говоримо сасвим другачијим језиком, јер речи другачије тумачимо. Другачији је идеал бесмртности жене. Оно што кажете препознам и чудим се. Одустајање од света, изолација, осама, саблазан пријатеља, све то испуњено таквим осећајем који споља знам. Оно што могу да кажем у овом тренутку, потпуно је принципијелног карактера. Можда ће вам бити од користи. Наш живот никада није могао да се разуме у религиозним појмовима. То се нарочито испољило у последње време од како су се нагомилале тешкоће Европљанина. Зато сам покушао да у делу Scientia sacra уместо религиозне равни откријем више, вечно и апсолутно људско, баштину бар у деловима. То је био тек почетак посла, целе генерације су требало да раде на томе да би се ум подигао на ову раван. Разрешење наших животних тешкоћа неразрешиво је религијом – а опет не може да се почини већа грешка од порицања религије. Последња реч припада светим књигама (Веданта, Тао, Тора, Јеванђеље) и не свештенству. А опет не може се починити већа грешка до побунити се против свештенства. Наравно, разговарати о овоме било би боље. После два-три опипавајућа питања наслутио бих где је она тачка у којој стагнирате. Јер је ваша линија развоја јасна, постоји само запрека у детаљима и то треба да разрешим. Лако је могуће да је ова стагнација баш ужасавање од ништа. У последње време се о томе много говорило, и чини ми се да жене тешко асимилују ово Ништа. И разумљиво је, јер је основна природа жене попунити сваку празнину, исплести, исткати, населити, она не подноси празан простор, богати и кити свет. Наравно, могуће је да није тако. Могуће је и да не стагнирате, само вас је обузела обезнањеност на једном путу који је толико непознат. На све то религија не уме да одговори, чак религија ово сазнавање не посматра добрим очима. Задовољава се „рајем“ – мада ми већ знамо да је спас за нас мало. Оно што ми хоћемо то и није ослобођење, него да прихватимо чак и десет хиљада инкарнација зато да бисмо радили за царство божије и остварење златног доба и искупљење сваке душе. – Зашто осећате да сте у односу на друштво, живот, пријатеље на губитку, зашто се

„браните“ – зашто им се не смешите када сте тако надмоћно изнад њих? Зато што су у већини? Јер су земно јачи? Јер је то овде навика? – Да, о свему томе би добро било разговарати. Тренутно не могу да обећам да ћу вас ускоро посетити. Али останимо у преписци и можда ћу кроз неколико недеља, када будем у Пешти, моћи да навратим. Писмо, телефон –? Треба да седнемо очи у очи. До виђења вас поздравља Бела Тисапалкоња, 12. 10. 961. Извините због мрља, изгледа да ми мастило не ваља. 182. Ласло Добеш Драги Ласло, док ти нисам писао, мислим да није минуо дан да нисам мислио на тебе. Имао сам различите прилике. Нешто сам читао и желео сам да ти то знаш. Или сам размишљао и одмах сам хтео да седнем и да ти то напишем. Мој сентандрејски пријатељ је прекуцао један део хасидске књиге и ја сам је послао Ферики, мислим да је већ и до тебе стигла. Веома је важна, верујем да је једна од највећих књига нашега века, зато што је, истина, још религија, али је већ више него религија, односно баштина. То треба разумети тако да је нешто што је применљиво и оствариво у свакој религији. Када је прочиташ, волео бих да ми саопштиш своје поуке. И предговор Мартина Бубера је озбиљно дело. Док сам, на пример, читао Зимерову књигу о хинду филозофији, и када ми је пало на ум зашто не можеш да дођеш до ње, и зашто те језик спречава да јој приступиш, следеће ствари су се пробудиле у мени. Могуће је стићи до стварности и без оваквих књига. Учити је боље, бар лакше. Ако је човек одвојен од овако нечега сличног, много је, много теже. Али је сваки корак напред: сигурнији. Велика концентрација. Нечувена енергија и свесност. Било је веома много оних који су напредовали без било какве спољне помоћи. Рамакришна није знао ни да чита ни да пише. Оно што ме је стално занимало у вези с тобом јесте да ли си начисто с тим – сам бити, без ослонца и помоћи и путног смера, па ипак непрекидно ићи напред (све остало овде већ ништа не вреди, а то је данас највише добро, све спољње је тако безвредно да човек готово мора да се окрене према унутра). Да у детињству и младости нисам био прибавио језичку спремност и тако многоструко интересовање (наука, музика, уметности), верујем да бих и ја своју снагу усмерио на једну једину тачку. Лао-це каже да не треба ни собу напустити, па човек пропутује светом, ни редак не треба прочитати, и може се прибавити свезнање. Али то је једна од најтежих ствари. Ако би ти на том путу била потребна помоћ, колико умем, пружићу ти је. У новије време видим колико сам мало постигао. Много – с гледишта што сам у једној врсти хаоса, који сам створио у многим својим инкарнацијама, успео да пробудим носталгију светлости. Мало – јер је његово деловање и значај готово ништаван изван мог сопственог живота и граница мога ја. Зато битно не могу да пружим. Све ово не казујем да бих се на супротно осигурао. Само једно одлучно знам, својим

бићем стојим уз тебе. И ако је оно што сам прибавио, више од пуког познавања (углавном је само то), а имам и знања, оно чека на то да га предам. Хвала ти за Невидљиво збивање. Нисам имао примерак. Чистао сам га (петнаест година га нисам ни у руке узео) и видим, прилично је добронамерано, али неразвијено писање. Колико година је неопходно да би човек сазрео? Мени бар пет стотина. Очекујем твоје писмо и с много љубави те поздравља Бела Тисапалкоња, 13. 11. 1961. 183. Ласло Добеш Драги Ласло, наша писма се међусобно укрштају, твоје је стигло онога дана када сам ја своје послао. Радујем се што ти је Бардо Тодол доспео до руку. Књига заслужује да неко због ње научи било који језик. Моја супруга је због ње учила тибетански, али ју је болест спречила да књигу преведе. Енглески је превод одличан, немачки нешто мање, али ипак пружа слику о књизи. И ја сам сам извршио веома импозантна истраживања књига мртвих, почев од египатске Перт ем херу до модерних (Беме, Сведенборг, Лорбер итд.). Фасцикл годинама стоји – потребне би ми биле оне одређене две године да рукопис довршим заједно с осталим (методе јоге, односно техника екстазе). Прошле зиме сам покушавао. Овако, како сада живим, немогуће је. У свом писму упућујеш ми веома озбиљно питање. Ако бисмо били у личном дотицају, и ако бих у овим стварима био учитељ, питање би и тада било озбиљно. У овој ситуацији је готова неразрешиво. Рушење карактера и опозив чула. Покушаћу да сугерирам неколико мисли. Молим те, напиши ми које су непосредне утиске изазвале мисли у теби – тиме се може самерити каквом путу си склон. Прво: претежан број нас, Европљана смо екстравертирани људи (окренути према напоље). Према томе за нас је одређена техника јоге карма јога. Она коју учи Бхагавад гита. Због тога Бхагавад гита има тако велики дејство у Европи. А шта је томе узрок, рећи ћу ти: у Европи никада није постојала развијена духовна каста, и начин живота су одређивали витезови (војници, политичари), чак и онда ако су били у свештеничкој одори. Карма јога (јога активности, јога делатности) постала је систематска. Њена главна теза: чинити добро и спасење прибавити делима. Теби је то мало (и мени). Теби треба директан пут прав као стрела који хоће да из света истопи центар људског бића. Одмах примећујем да резултат у нашем садашњем постојећем начину живота може бити само делимичан: треба се потпуно одвојити од људи, занимања, породице и треба остварити апсолутну осамљеност за то како би резултат био потпун. То је овде данас немогуће. И још нешто: Европљанин (будући да је екстравертиран) ако се већ одвојио, не уме да се врати. На истоку што се човек више одвоји од света, много лакше уме да поново дође с њим у додир – наравно, већ одозго. Као Буда када се ослободио, није преступио у нирвану, него је из милости према бићима остао овде да учи. Прво: методе попуштања. Треба наћи онај објект медитације с којим се човек лично несвесно најрадије бави – о овоме би се опет могло говорити сатима. Овај

објекат медитације човек у својим медитацијама постепено рафинује. На пример, ако је објект жена, онда је човек дотле рафинује док жена не постане Анима, Мајка, Софија (Мудрост), док не постане Маја (Пракрити, као што каже санкхја), односно када се она јавља у свом древном облику. Ако је објект учитељ, онда рафинација напредује у смеру Отац, Створитељ, Искупитељ, Дух, Првосвештеник, Прва светлост. Време рафинације ретко је краће од годину-две. Човек напредује милиметрима. У међувемену прибавља невероватна унутарња искуства. Најважнија је пробуђена понизност и клањање према објекту медитације. Ако човек после годину-подруг године осећа да му је дневна делатност у међувремену почела да жуди за њим, „бар кад би умео да медитира“, на добром је путу. На почетку је много тешкоћа. Треба наћи исправно држање тела: седећи, на столици, или на земљи, клечећи, наслоњен, без тога. Не треба се борити ни против чега. Свему томе треба погледати предности и мане, и грешке треба премостити врлинама. На пример, ако човек медитира о учитељу и придрема, треба да каже: „Захваљујем ти због тога што сам придремао“. Сваки корак треба да буде позитиван. Ако то човек увежба, неће мрзети и неће презирати више никога и ништа. То је процес спиритуализације. Спиритуалитет није супротан свету, него се брине о свету. Толико ти за сада могу рећи о рушењу карактера и опозиву чула. Конкретно сам то изразио. Ако на оваквом путу постигнеш неколика ступња чистоте, може бити реч о наредном. Наравно, молим те, напиши ми своје мисли пошто си све ово поново прочитао. Надам се да сам говорио довољно јасно. Боље би било усмено. Првом следећом приликом писаћу ти о сновима. Једва да има нешто битније. До тада те с љубављу поздравља Бела Тисапалкоња, 16. новембар 1961. 184. Ференц Немет Драги Фери, докторка Сомороци је писала Като и обавестила нас је о томе да побољеваш. Упадљиво је већ било твоје ћутање, а и иначе сам хтео да ти пишем. Пријатељски саосећам с тобом, знам у много случајева, ако је истински, то пружа помоћ. Живот! У последња два месеца моја је супруга била у веома тешкој ситуацији, знам шта значи борити се за живот. За себе, чини ми се, не бих био способан за толико. Ако ти стање дозвољава, пиши о себи, већ и зато да нађемо додир, писмо је често мост на којем се даље настављају сусрети бића. О осталим стварима други пут. Срећан Божић и Нову годину желимо ти, као и што скорије побољшање и потпуно оздрављење Като и ја Бела Тисапалкоња, 20. 12. 1961. 185. Ласло Добеш

Драги Ласло, дира ме што сам у последњем писму површно одговорио на питање које је за тебе било тако важно. Оправдање моје што сам на реч која ме је изненада дирнула проговорио тако да нисам могао да се одупрем. Одмах сам трећег или четвртог дана опет хтео да ти пишем да бих исправио своје грешке, али су ме околности спречиле. Имао сам веома озбиљне тешкоће, али ми се чини да сам највећу невољу успео да премостим. То је захтевао целокупну моју снагу. А сада сам већ изгубио нит. Обећавам да ћу питање које си ми поставио у основи испитати. Иначе мислим да је превод санкхје код тебе. Ово дело се не може прочитати довољан број пута. Скривено је тамо оно, што тражиш, налазиш. Само оно што је тешко, и увек најтеже реализација. Знам шта треба да учиним, и не знам да учиним, просто зато што не знам како треба учинити. Медитација ако је савршена, ствара у човеку услове акције – буди и изазива, чак и ствара оне силе уз чију помоћ човек оно што хоће зна да учини. А медитација се делом налази у трајању, али је још више у дубини. Трајање само зато јер оно надокнађује дубину – ако човек постигне нешто у мисли која траје тренутак, нема потребе за великом медитацијом. Концентрација. Ући пуним бићем. То теби не треба рећи, јер оно што те карактерише управо је безусловна одлучност. Брине ме стање Ферике Немета. Докторка Соморци је по њему писала мојој супрузи. Био бих ти захвалан ако би ми исцрпно писао, каква је невоља, како је, како живи итд. Пиши ми и о томе како си хасидску књигу умео за себе да процениш. Срећан Божић и Нову годину. С љубављу и пријатељством Бела Тисапалкоња, 21. 12. 1961. 186. Ирма Сабо Драга Ирма – читајући ваше писмо много сам размишљао о томе што ме већ годинама интересује, о томе колико таласање сила живота влада над нама, какву моћ над нама има нарав и осећање, и коначно смо сви ми овде у стању карактеристичне опијености животом и чак ни поједине елементе светости нисмо у стању другачије да поднесемо до као занос. У Европи нисам нашао никога ко се тога ослободио, понајпре је изградио једну врсту трезвености из које се опет изгубила истинитост живота. Јован од Крста, Тереза, Фрања Асишки, Екхарт и остали нису изузеци. Понајмање Павле који је то знао и називао себе Христовом лудом. Ових дана сам читао једног немачког изврсног католика да се без религије може живети, без Бога не, и додао сам да ово стање опијености не изазива у нама Бог, него очај што смо тако далеко од њега. Сада како ми нестају снаге живота и настају збрке унутар мојих кругова живота, на нарочит начин сам искусио у себи олакшање што сам на путу ка одбацивању опијености, и стрепњу да ће овај живот стварно нестати, и то двоје, стрепња и олакшање готово да се из часа у час мења, и човек то назива да има добар час или лош час, добар дан или лош. Све можемо довести у везу са нашим животом. Само је сасвим мало људи живело на земљи који нису тако радили. У свему желимо да уживамо, чак и у греху, и у болести, и у

смрти, и, што је најмање могуће, у светости. И верујте ми, чак и у најмањим стварима подбацујемо, у томе да нас је неко нагазио, или у томе да неко има плату већу за пет крајцара. Не бојим се да у томе што сам рекао нећете наћи одговор на ваше питање. У сваком случају било би боље да разговарамо. Сада, око Божића и Нове године то би било јако несигурно. Можда у јануару. Срећан Божић и Нову годину. С љубављу вас поздравља Бела Тисапалкоња, 21. 12. 961. 187. Ласло Добеш Драги Ласло, између Божића и Нове године био сам код куће (јачи бронхитис), и твоје писмо сам тек сада примио. Одмах морам да одговорим, јер си се дотакао неколико веома осетљивих тачака. Себе сматрам учеником и мислим да би ми било потребно пет стотина година како бих на целој линији стекао поузданост. Веома мало знам поуздано, не могу ни знати, већ и због тога што сам једва имао времена да озбиљно учим. Ово овако само је збрзавање, није поуздано. Међутим, једно сасвим поуздано знам, а то је оно о чему желим да пишем. Кажеш за себе да си осредњи човек. У твојој тврдњи има будности и поштења, али је нагласак европски и неумесан. У Европи је појам талента створио сасвим фалш вредновање. Није лош сам појам талента, него што он почива на лажној индивидуалности на основу које људи овде мисле да је таленат повластица, и зато њима следује привилегована ситуација, а таленат је виши и више. Таленат је изузетак. Бавећи се древним добом и Истоком схватио сам (тако и код хасида!) да је овај таленат вашар и он поредак нашег живота поткопава и упропашћава. Није ми нужан таленат, него да будем нормалан човек. Од како то знам, а све поузданије знам (не разликовати се од осталих, не такмичити се, не имато захтеве за привилегијама, не издвајати се, не живети за успех итд.), тежиште мога живота је ренормализација, васпостављање нормалног стања живота и човека – почетни човек, прави човек, од којег у Европи нема примера, јер овде постоје само продукције, постоје генији, али нема нормалног човека, и отуда живот нема нормалитет. Твоја је заблуда што верујеш у то да оно што хоћеш, можеш постићи само талентом. Због тога има у томе када кажеш „осредњи“ – резигнације. Исправним чулом и правом озбиљношћу превазићи сваки таленат и – ако и не свесно – хоћеш да у себи реализујеш нормални живот, оно због чега једино вреди начинити напор. Никаква атракција! Никакво разликовање. Једноставност, јасност, мало говора. Никаква галама, никаква сензација, само никаква привилегија! Јер оно што учи Исток, то је то. Пробудити се из лудила људске историје и друштва и бити нармалан. Једно једино нормално биће живи у свету, Бог. Хришћанство реализује нормалног човека. Христос је нормалан човек. То је онај нормални живот којим живе трезвени и паметни људи. Једноставни који желе ред и смиреност и лепоту, и који знају како се то може реализовати (љубав!). Тао, санкхја, Веданта, јога само једно желе да остваре, ту изворну људску нормалност. Ренормализацију насупрот лудилу опсене. Премного сам лутао по лавиринту талента а да бих данас и сада већ сигурно знао истинитост тога. Радуј се

томе што те никада није искушавао таленат. Оно што називаш осредношћу, то је верност нормалном човеку и порицање талента. Нека нема у теби никакве резигнације, боље буди у себи на целој линији свест нормалног човека, и њу изграђуј колико год умеш. Хасидска књига је добар пример. Ови људи нису талентовани. Сваки од њих зна да треба живети трезвено, једоставно, будно, у љубави, а не правити атракције. Можда је то било оно што те је толико потресло. Књига иначе припада вама, за вас сам наручио њено прекуцавање. Толике моје радове сте прекуцали да сам помислио, одиста је ситница ако вам овако узвратим. Захваљујем на новогодишњим жељама, и теби срећну Нову гподину жели с љубављу Бела Тисапалкоња, 3. јануар 1962. Од Ферике одавно нисам добио писмо. Чини ми се да је болестан. Писао сам му. 188. Јожеф Вереш С одоцњењем, али од срца целој породици желим срећну Нову годину! Драги мој Јошка – планирао сам да ћу једном доћи тек тако, да немам никаквог другог посла него само да разговарамо. Али сам стигао кући већ с јаком прехладом и до Нове године нисам ни мрднуо из собе, још увек болујем и узимам лекове. Као што сам већ више пута помињао и како и сада осећам, нећу да се договорим о нечему. Предмет је сасвим споредан. У себи носиш такве силе које су мени веома потребне и желим зрачење твога присуства. Ово твоје деловање на мене на неки начин је слично ономе што добијам за време молитве. И о томе бих желео да говорим. У последње време молитва за мене значи нарочиту слободу, а и током дана ми понекад прија, чак и ако се само трен-два помолим. Али ме сада на писање нарочито присиљава једна вест. Ових дана је мој познаник на некој страној радиостаници чуо следеће: индијско свештенство је упозорило народ Индије да у фебруару човечанство очекује голема опасност, две седмице сваки верник треба да се ревносно моли Господару света и да га моли да отклони опасност са човечанства. Непрекидно мислим на оно о чему смо разговарали (на констелацију 4. фебруара), али пре с јадном људском радозналошћу, шта ли ће се догодити? Сада сам потресен. Индијско свештенство зна много више о астрологији од европске науке, и ако овако говори, има све разлоге за то да се – једино што можемо да учинимо – молимо, да се молимо и за наше непријатеље, штавише, јер је Водилија мета, и јадни руски је народ (можда!) онај који се налази у највећој опасности. Ја сам се прикључио Индијцима, и молитву узимам озбиљно. Прикључи се и ти, и замоли остале који су чисте душе. Неке суботе или недеље безусловно ћу дотле доћи. С љубављу те поздравља до виђења Бела Тисапалкоња, 10. 1. 962.

189. Ирма Сабо Драга Ирма – прву реченицу вашег писма, у којој кажете да сте „оптерећени“, не разумем. Знате да не вреднујем баш много знање које сам прибавио, али ме једва може дотаћи веће задовољење до ако неко тражи од тога, односно претендује на један његов део (или цело). Мало могу да помогнем – малом броју могу да га примакнем, мало могу да пренесем. Ниче има мисао, пристаје молитви, а ја је тако и користим: мало је живот који се моли – човек треба да буде благослов свакоме ко му се обрати. Бити благослов. Колико хиљада инкарнација нам је потребно па да то постигнемо? – Питате, шта је то потпуно и отворено предавање живота? Отприлике мислим овако: највећа вредност за нас је сам живот, зато кажемо за онога ко је умро, он је „сиромах“ – он не суделује у животу. То је овако можда и исправно све дотле док живот не желимо на уштрб нечега што је више од живота. Приметио сам да у овом хтењу не пропада и не губи се оно „више“, него живот. Ако сам порекао надживотно, мој живот буде осиромашен, безбојан и празан. Ако се пак одлучим на надземаљско и „против“ живота, живот се богати, расте, постаје дубљи. (Ко га жели, губи га – ко га одбаци, добија га.“) То као животну праксу не можемо остварити – али као захтев стално треба да држимо на површини, сваког дана на то треба мислити. Живот треба умети дати за то да би се човеков живот испунио. Не сме да буде аскеза или самомучење, чак ни морал, тим пре што није ниједно. Одређена перспектива према животу. Не бити пијан од живота. То је оствариво – ? Ко зна? Нећу да наставим, јер говорим против себе сама. Није упутно проповедати исправну воду. Као да наш живот протиче кроз саме неразрешивости, и ни мало се не чудим онима који о ничему ништа не желе да знају, само пити-јести-у биоскоп ићи и бојати се, бојати од тога што је изван овога. У последње време много размишљам о ономе што јеванђеље назива вером, и о томе шта је наша безверност, и онај грч да приспемо до сигурности у крајњим стварима, зашто је то безверност? Вера као једно једино зрнце семена слачице! (Не лаковерност.) Поздравља вас ваш пријатељ Бела Тисапалкоња, 28. 1. 962. 190. Ференц Немет Драги Фери, још пре неке две седмице Ида Сомороци је писала писмо Като. Када је овде била, спријатељиле су се и дописују се, и докторка је јако привржена Като, што није чудо, јер је отворена, веома добронамерна природа, а у Сомбатхеју, изгледа, не нуди јој се много прилика да оствари дубље везе. У писму пише и о теби, и већ тада сам био одлучио да ти одмах пишем. Од тада је приспело и твоје писмо. Али сада уопште узев уследио је преокрет у мом раду који веома полако напредује, одједном је сазрело јато ствари. Рад је захтевао жртве и не замери ми што сам и тебе жртвовао. Нисам био способан да своју пажњу другде усмерим и да се бавим било чим другим. У тим приликама се човек понаша као месечар. Можда ћу за месец

дана ако овако напредујем, завршити битан део. Две студије знаш од овога, Директни морал и Администрацију. Цело дело отприлике је троструко као ове две студије – од мањих, две-три странице до већих делова од педесетак страница. Делу сам дао наслом Патам, по грчком острву, о којем је Хелдерлин написао своју најлепшу оду, и на којем је Богослов Јован написао Откровење. Циљ је за мене био пресудан израз до сада замишљенога, и све сам усредсредио на једну тачку, која је, рецимо, досегнути ранг истинског човека, ма и бичем – у првом реду против мене сама. У свакој тами, о којој је реч, знам да сам ја судеоник. И тако даље. Када овај посао довршим, прихватићу се прекинутог дела Scientia sacra II. Толико о мени. Много мислим на тебе. Ја сам имао среће. У својим кризним временима сусретао сам се с неким који би ме потресао и пробудио. Мој бол који је неутешан јесте што ово буђење не могу да предам даље свима којима је исто тако нужно као што је мени онда било. Зато сам се и бацио толиком снагом на писање, то је једино чиме могу да послужим. Мада ни овде у таквој мери као што бих волео. Знам да би и теби био неопходан будник, ја пак не могу то бити, никада нисам ни могао никоме бити. Ниче каже да велики живот није онај који се моли, него онај који свакоме који га дотакне уме да буде благослов. Благослов бити! Кажу да је такав човек недавно био Рамакришна, само би му чули глас и с олакшањем би се враћали кући. Наравно: да ли сам живео такав живот да нешто тако могу да пожелим? Никако. Ипак се тога не могу одрећи. Књиге? Како су нејаке! Недавно сам сањао и пробудио се с очајним лупањем срца. Смисао сна је био да је Бог сасвим онејачио: не може више да пружи помоћ, пре бих ја њему требало да помогнем. Ужасно сам се бојао и престравио се. Не знам шта значи сан. Мој ноћашњи сан (некако у њему има улогу и Сомбатхеј, и то с нарочитим нагласком) јесте да смо носили наоколо умирућег Христа, као да је био обред на велики четвртак, умро је на нашим рукама, лице му се преобразило, добио је чудно модерно лице чим је пожутео – а ја сам плакао, као да ми је срце хтело да препукне. Можда су снови у некој узајамној вези са садашњом констелацијом звезда (с „концем света“!) – мислим да је ово време беспримерно тешко. Не би ли било потребно покушати да помогнемо Богу? Само сасвим мало. Пружити му наду, ако и не друго, али има људи који га воле. Мислим, знаш, да у овоме нема меланхолије, нема таме, нема бола – живети будно, то је највише. Знати шта се догађа. Немој бити киван због моје проповеди. Пиши што пре. С љубављу и пријатељством Бела Тисапалкоња, 22. 2. 1962. 191. Ласло Добеш Драги Ласло, измењене радне околности ме спречавају у томе да пишем. Премештен сам у део Предузећа у Бокод, и овде делом због нове ситуације, делом због много веће заузетости нисам могао да ти напишем оно писмо на које сам се спремао. С Фериком Неметом сам се недавно сусрео у Пешти и он је говорио о теби, нарочито о твојој готово константној главобољи. Велео бих да ти у исцрпном писму пишем

шта о томе знам. Иначе се ни мало томе не чудим. Толико стран начин живота за једног Европљанина, као што је твој, ванредно је тежак за физикум једног Европљанина и он тешко подноси оно што је на Истоку готово природно. Зато је у Европи сваки човек који одступи од просечног начина живота – нарочито с гледишта духовног захтева – присиљен да рачуна на неку болест. Грубо бих могао рећи да онај ко је навикао на загорела јела, за њега је нормално јело неподношљиво. Али нећу да истрчавам. Чим се овде успем довољно аклиматизовати да увече не будем мртав уморан, одмах ћу ти писати. У међувремену бих радо примио сваки твој редак. Поздравља те с неизмењеном љубављу и писмо очекује Бела Бокод, 30. март 1962. 192. Ирма Сабо Драга Ирма – почетком прошлог месеца премештен сам ове у Орослањ и од тада сам овде. Није било пријатно, јер ми је било неопходно још бар шест-осам седмица док не довршим рад који се већ примиче крају. Овде су обавезе веома велике. Увече у пет стижем кући потпуно исцрпљен и ништа не могу да радим, као што видите, ни писмо нисам био у стању да напишем. У сваком случају минуће неколико седмица док се не будем могао асимиловати и здрав и читав да напишем писмо. До тада, молим вас, опростите ми због кашњења. Што не значи да се нећу обрадовати сваком вашем ретку, чак вас молим да ми пишете. Како је необично бити потпуно затрпан у једном оваквом раду прилично ниског реда, па човек не може ни да дође до своје свести! Али и то треба савладати и ја ћу то савладати. Најмањи послови су најтежи. Надам се да ћу што скорије моћи да пишем, до тада очекујем ваше писмо. С много поздрава Бела Бокод, 30. 3. 962. 193. Ирма Сабо Драга Ирма – 1945. године, коју смо онда назвали Година Јова, целе зиме, сваке седмице разговарао сам с два своја пријатеља, теме су биле: у каквом односу су сада, после наших потреса, наше истине с тренутком историје. Касније су нам се прикључила још двојица, потом још један млади човек. Један је био у Аушвицу, други после пегавог тифуса који је добио на принудном раду, ја, као што знате, изгубио сам сва своја земна добра и било је шта да се просветљава. Дошли смо до заједничког становишта, сви колико год нас је, одлучили смо се за Цркву која је једино могуће јединство, у знаку крста. Повукли смо оштру граничну линију између Цркве – тако нешто мало остварено! – и клерикализма који је историјски представљао име и улогу Цркве, њену моћ и истину, и он Цркву две хиљаде година кривотвори, и заувек је спречио остваривање Цркве, јер је на овој основи данас већ неостварива, и клерикализам у свом крајњем облику, као социјализам, уништио је

хришћанство у његовој историјској улози. Нисмо правили разлику између такозваног хришћанства светог Петра и светог Јована и Цркве – између видљивог друштвеног законског система и љубави Цркве и између невидљиве Цркве. Једне нема без друге. Највећи непријатељ хришћанства је клер, „унутарњи непријатељ“ који је изнутра самлео снаге хришћанства. Данас је већ остало само Јеванђеље, и на тој основи све треба изнова започети. Нисмо знали да ли ће човечанство то издржати, да ли ће имати толико снаге да то оствари, али нема другог пута ка животу. Та истина која је одговарала нашим ондашњим истинама остала је до данас и ојачала је и јача из дана у дан. Потпуно у Цркви и за Цркву, и пуном снагом одбијајући све оно што клерикализам лаже, под клерикализмом подразумевајући науку, државу, изме и европску историју. За ових протеклих седамнаест година нисам од тога одустао, и биће да сте ме погрешно разумели када сте поверовали да имам становиште против Цркве. Један од мојих учитеља, Генон каже: свештенство је добро и добро је било и добро ће бити – лоше папе и издајничко свештенство нису аргумент против Цркве. Али се не може опростити ниједном папи ако је корумпиран – то је ваљда оно што Јеванђеље назива грехом против Светог духа. Једини неопростив грех. Ово се односи на онај део вашег писма у којем ме оптужујете да сам потпиривао отуђење, отуђење од Цркве. Ово сам вам одмах морао да напишем. Оно што се односи на остало, вероватно ће и то доћи на ред. Још не видим јасно. Често помислим на то да вас потражим, али немам за то времена, боље би било живом речју. Поздравља вас ваш пријатељ Бела Бокод, 21. мај 962. 194. Ференц Немет Драги Фери, писмо које пишем само је знак живота, ништа друго. Недељама се већ припремам да дам овај знак, с тим да баш нисам најбоље, сада се борим с високим крвним притиском, главобољом итд., али не мине дан да не мислим на тебе, у каквим ли се околностима бориш са својом тешком судбином. Радовао бих се ако би своје тешкоће – ако је могуће – поделио са мном. У љубави сам с тобом Бела Бокод, 4. јул 1962. 195. Ирма Сабо Драга Ирма – веома одавно се борим с мишљу о напуштености. Једва да има несумњивије чињенице од оне да смо напуштени, ни дубље истин од уздаха на крсту, зашто си ме оставио? Уочи дана смрти моје мајке када сам већ знао да ће умрети, обузео ме је бол и очајање. Бити напушптен од истине, трпети патње невиних, тријумфовање никоговића, трпети гажење, понижавање, гледати како мангупи мирно могу да чине своје крваве несташлуке, неће им се ништа десити, и

тако даље. Зашто се Бог не умеша у послове света и зашто не оствари истину? Напуштени смо. И онда сам дошао до овога резултата: Бог зна шта чини или не зна, не знам, али ја сада и у овом тренутку одлучијем ако Бог и напусти мене и свет, ја нећу оставити њега. Напустио си ме, добро, моја верност припада Теби, и док ми ум буде здрав, остаће Твој. Почев од тог трена више се нисам бринуо о томе да ли ме је Бог напустио или није, само о томе да ја не напустим своју изворну одлуку, нећу га напустити. – Много касније, у данашње време једном сам сањао да сам се нашао у близини Бога и осећао сам да није он мени потребан, него сам ја њему потребан. Сан ме је ужаснуо. И раније ако сам тражио нешто у својој молитви од Њега, било ме је стид, као да је то просјачење. Од тада имам грижу савести. Као да се и не сме молити. Мада не могу бити без молбе. Сигурно сте чули за Симону Веј. Ова Францускиња каже да онда када је Бог створио свет, одмах га је и напустио. Напуштеност. Сада сам читао Хајдегерову књигу (један од најозбиљнијих немачких мислилаца) чија је поука: напуштени смо и највише што можемо да учинимо јесте да ову напуштеност примимио к знању. Треба да се одрекнемо од вишње помоћи. Све ми морамо да учинимо. Како је то сродно с оним – помислио сам – што сам ја забележио јануара 58. године: ако си ме Ти и напустио, ја Тебе никада нећу напустити. У овоме писму не желим да поставим никакву лавиринтску тему, нити на ишта да рефлектујем, не исповедасти се и не поучавати. Примите од мене таквим срцем као што сам вам пружио. Бела Бокод, 4. јул 962. 196. Ласло Добеш Драги Ласло, мој омиљени план је кад будем отипао у пензију, сешћу на воз и отићи у Сомбатхеј, како бих посетио тебе и Ферику. Сваком писму које смо изменили недостаје ова позадина, лично суочавање и веза, физичко руковање. Касни мој одлазак у пензију. Здравље ми попуша, осећам да ми понестаје животне снаге, али због маћехинских спољних околности не могу у пензију, пошто би пензија била тако мала да од ње не бих могао да живим. Тако смо пак за сада упућени на дописивање. Осећам недостатак тога да теби пишем – за то има силесија разлога. Али понајвише што ти мени мало пишеш – вероватно и за то има доста разлога. Осећам да се све о чему смо почели да разговарамо, изненада негде прекида, ако се и не ломи, али нема трајности, и лагано нестаје. Сада у овоме писму говорим о притужби која не зависи ни од тебе, ни од мене. У сваком случају никада није било топлијег пријатељства које сам осећао према некоме као према теби, насупрот томе што се никада нисмо видели. Молим те, ако ти не пада тешко и ако нема нарочите препреке, пиши, и то као што си навикао, о твојим најунутарњијим стварима, не бринући се око тога како ћу ти одговорити у суштини или не. Ферики сам истовремено написао неколико радака. Већ месецима ми ни он није писао. Много, с истинским перијатељством те поздравља Бела Бокод, 5. јул 1962.

197. Ирма Сабо Драга Ирма – хвала вам на верности с којом сте издржали уз мене својим писмима, дуже од пола године, док сам вам ја једва одговарао, или написао само неколико небитних речи. Патам је оно дело које сам пре више од две године започео да пишем у Палкоњи и сада изгледа готово завршено. Наменио сам га за последње дело свога живота, с одређеним коначним дефиницијама. Није било могуће журити, али нисам ни ја могао. Када сам отишао из Палкоње, завршио сам више од две трећине дела, али ми се овде отворила нова перспектива, и то сам обрадио у Патаму II, мислим да је разумљив тек за веома мален број читалаца. Спречавале су ме ванредно неповољне спољне и унутарње радне околности. Нисам здрав, а мој овдашњи посао, истина, обезбеђује ми довљно слободног времена, али оно ни издалека није неометано. Оно што ми судбина није дала ја сам морао да надокнадим, и то концентрацијом која је до сада за мене била незамислива, која није трпела никаква скретања ни пажњу у другом смеру. Размишљање, продукција у овом виду узима прилично патолошки облик, човек је принуђен да буде нехуман, затвори се, немилосрдан да буде, дело постаје мономанија, рад је веома сродан опијености сродном лудилу. Нарочито пажња, пажња усмерена на глас више моћи која диктира, егзактно нотно бележење гласа. Чини ми се да је експлодирала атомска бомба, не бих умео да је сматрам ничим другим до непријатним инцидентом. Све ово мирно могу да напишем, јер на основу развијености довољно добро ћете видети шта је у томе по себи разумљиво и нечовечно. Ваша писма углавном буде у мени исти утисак. Досегнута линија егзистенције узајамно је повезана и једра, у многом погледу најчистија какву ја у овом односу познајем. Вашој информисаности сам се често чудио и дивио јој се. Ваша писма ћу у најскорије време средити и темељно изнова прочитати. Несумњиво сте успели остварите такав продор према вишим ступњевима постојања који је веома редак и испуњава ме задовољством што су моје мисли имале у томе неког удела. Када завршим прекуцавање Патама и могнем да вам га однесем или у деловима пошаљем, искусићете да је најдубља тачка на којој сам устраживао: узајамна повезаност једног идејног поретка живота (баштина, орфика) и човековог живота с гледишта како је човеков живот успео (и успева) да буде стваран, јер захтев стварности не налази се у природности, него у оном одређеном идејном поретку живота – коначно шта је то што се може назвати остварење и оживотворење. То је најломнија тачка мога живота, а мислим свачијега. Како се може захтевати живот високог ранга од овакве ломне егзистенције? Чинило ми се тако да то у првом реду захтевам од себе сама, у првом реду и понајвише. Од другога мање, али што неко више захтева, тим више и ја захтевам од њега. Ваша писма, наравно, овде се показују за мене, рецимо исто тако да су ломна. Имате нечувене захтеве у односу на које, очигледно, ваша способност испуњавања није довољна. Из ваших писама се не испоставља да ли сте свесни ове тешкоће. И нарочито колико због тога патите. Ако пак патите (несумњиво) , ова патња је религиозне природе, или да ли сте успели да се очистите и од религије, и постанете чисти дијалог бића. Све је то тренутно за мене још магловито. Сада, у сваком случају, још неколико дана –

можда седмица – биће испуњен потпуним окончањем Патама, потом прекуцавање. Иначе ме је нарочито изненадило када сте писали да вас интересују моји радови, и жалили сте се што сам их однео. Чини ми се да у нашим разговорима о овим списима никада није било речи. Сада (после Патама) дошао би на ред други део дела Scientia sacra, од којега су два поглавља довршена још пре две године у Палкоњи. Добро би било када бих могао у пензију, али би ме чекала само мала сума, и то не могу да учиним. – Поздравља вас пријатељ Бела Бикод, 31. 10. 962. 198. Ирма Сабо Драга Ирма – веома повољне радне околности и чињеница да сам с Патамом створио за себе готово чисту ситуацију, и то ми је омогућило храброст за такве садржаје о којима пре нисам смео ни да мислим, а на концу она извесна радна непрекидност омогућили су ми да још пре две године прекинути други део дела Scientia sacra наставим и да постигнем суштински веома значајне резултате. Радне околности? Ујутру у шест се закључавам у собу и нико ме не омета до поподне у пет. Једанаест сати које прекида ручак и каткада посета од пет-десет минута, али ме не ометају. Овако нешто се не сме пропустити, а и не знам докле ће потрајати. Савршено могу да се удубим, у међувремену могу да скувам кафу, да једем јабуке, а изгледа као да сам претрпан службеним стварима. Званичне ствари износе седмично понајвише два-три сата. Ко овако нешто пропусти, греши против себе. И ако не бих радио себи, могао бих да дремкам, или да се шетам. Пре две године написао сам два поглавља дела Scientia sacra II. Нису превише задовољавајућа, али их не могу да такнем. Запео сам на почетку поглавља о антихристу. Сада нечувеном силином све нахрупљује на мене и једва за једну седмицу успео сам да напишем готово половину, али је и друга половина готова, само да ме послуже живци, јер ме демон писања тера на живот и смрт. Свеједно. Треба то да напишем, јер сам сигуран да то нико овако неће написати. Често напор који излуђује. Јабукадве помогну, или отворим прозор и надишем се свежег ваздуха. Бронхитис ме мучи, гракћем и пљујем, напади главобоље које сам у следећа два минута већ био проморан да заборавим. Потпуно абнормално. Овакво дело би требало писати у воћњаку, испод сеновитог ораха, у међувремену посматрати воду и слушати птице. Наравно, човек не бира чак ни околности смрти: умрети лети и под поподневном сунчевом светлошћу, у доба сазревања трешања, после тога када је човек ставио тачку. Готово. – Иначе прекуцавам Патам и ускоро ћу ваљда и довршити. Много је већег обима него што сам мислио, веома слојевит, неуједначен и мислим поштен, односно мало је у њему лажи, можда је оно мало, међутим, прилично велико. Хвала на вашим писмима која повремено пристижу. Ако се ускоро, можда, лично сусретнемо, имаћу много питања. Од Сентандреје сте начинили неколико великих корака. Не знам да ли знате први део дела Scientia sacra? Колико се сећам и тај рукопис је био код вас једно време. Прошли пут, једне суботе изгледало је да имам два слободна сата, па сам помислио да вас потражим, али с обзиром да је било преподне, мислио сам да сте сигурно на послу. Зато нисам навратио. Унапред

ништа не знам. Када дођем кући у Пешту, имам да позавршавам многе послове од којих ништа не могу да пропустим. С љубављу вас поздравља Бела Бокод, 30. нов. 962. 199. Ласло Добеш Драги Ласло, знам да имаш великог удела у прекуцавању поглавља Патама, и за ову пријатељску услугу ти од срца захваљујем. И Ферики сам сада писао и нарочито нагласио како сам детињасто поступио када сам му дао рукопис, као да сам желео да он то прекуца. Не, уопште не. Само је у рукопису било оно што сам јако хтео да му дам. Тај рукопис је прочишћен примерак који сам још после одређене ревизије ја сам хтео да прекуцам. Али тада још за то нисам имао времена. Сада с временом прилично добро стојим. Могу да радим, нико ме не омета, само сопствене бриге. Муке од мојих побољевања су подношљиве. Сада сам и ја ступио међу главоболнике. Отприлике знам шта је узрок, проширење плућа и проширење душника и стални катар душника. Због тога имам сметње у дисању, лоше снабдевање ваздухом проузрокује мучне главобоље. Помоћи би се могло само тако ако бих једно време могао да живим на млаком влажном ваздуху, рецимо на морској обали. Жеља се, као што знаш, за сада не може испунити. Не знам да ли си у последњим студијама које су стигле до тебе приметио да према баштини баш нисам постао неверан, него сам покушао да закључке који произилазе из моје животне праксе радикално извучем у односу на европски начин живота. Иза сваке моје мисли налази се једна ствар: прочишћени живот и начин живота (заједнице), а то се може постићи само на основу баштине. Ја сам сам толико Европљанин да по правилу нисам погодан за јогу. Овај начин очишћења за мене је недостижан. Само се дивим ономе ко се подухвати оваквог задатка, као ти. Твоје последње писмо за мене је имало веома много дубоких поука. Ваљда знаш какву је немилосрдну аскезу прихватио Буда, и на концу какав је корак начинио: пошто је у самоодрицању које се не може повећавати готово пропао, приспео је у диван гај, погледао наоколо и рекао: стигао сам до ослобођења, зашто се даље мучити, ту сам, више од овога ми не треба, достигао сам ослобођење. Јер ово ослобођење је увек једноставније него што човек мисли. Осећао сам да си веома велики корак начинио према овом чистом ослобођењу. У страсном жару свога рада нисам могао одмах да ти пишем, сада те молим напиши ми мисли које се на то односе. Чврсти напор учињен у етосу свакога дана и држање у смеру ослобођења на које се не може утицати, чини ми се, највише је што можемо да постигнемо. Као што је један средњевековни светац рекао: очишћени свакодневни живот већи је него сва чуда и добра дела светаца. А томе могу само да додам оно што је један хасидски рабин рекао (сигурно га знаш): највиша светиња на земљи у овом тренутку јесте умети поднети оно што постоји. Предност студија Патмоса је, чини ми се, и то што сам обратио пажњу и на став најновијих европских озбиљних аутора. Французи, Енглези и Немци су последњих година остварили дела која су достојна пажње (Ками, Хајдегер, Јасперс, Батај итд.),

дела која нисам могао оставити изван пажње. Тако сам повезао баштину, оно што је најдревније, и последњи тренутак историје, данашњицу. Што човек из овога уме да исцеди и одиста уме тако да живи, сигурно не може бити лоше. Сада сам се иначе прихватио онога посла који ме сасвим присно интересује. Једном си ме зачуђено и с одређеном потресеношћу питао: хришћанство – какво хришћанство? За тебе је оно изгледало превазиђено, застарело, коначно компромитовано, као што и стварно јесте у великој општенитости. А ја сам говорио о њему као о јединој могућности за нас. Ова Scientia sacra II за коју имам уназад гледано белешке од пре осамнаест-двадесет година (веома велика грађа) дело је чије израде сам се сада подухватио. Дело ће бити готово можда за годину дана, можда ће испасти две. Не знам каква ме судбина очекује, сада у сваком случају имам даха, и одлучно радим. Надам се да ћу што пре добити вести од тебе. Све ме интересује, све што мислиш и шта си преживео. С љубављу те грли Бела Бокод, 1. децембар 1962. 200. Ференц Немет Драги Фери, када сам твоју пошиљку примио, уплашио сам се и збунио. На такву жртву нисам рачунао, и можда ствар не сматрам сасвим исправном. Рад и трошак су нешто што с моје стране уопште не може да се узврати. Сада ми је накнадно пало на ум – што уопште није била моја намера – изгледало је да сам рукопис само зато послао како би га прекуцао. Веруј ми, није било тако. Хтео сам ти га дати, али дело нисам имао другачије до овако у рукопису, због тога је испало овако. Новији начин рада што се мене тиче јесте да после прве концепције, која је за друге потпуно нечитљива, с прецртавањима, скраћивањима, проширивањима, крпљењима, све поново руком пречистим, оставим месецима и потом опет узмем. Одавде доспева на прекуцавање које је за мене коначна ревизија. Списак нечитких речи прилажем ти на плавој хартији. Иначе сам готово био сигуран да ћемо се у оно време када си долазио у Пешту, сусрести – или сам можда само желео. Мало је било болно што си био код нас када нисам могао бити код куће. Вероватно ће опет минути дуго времена док се не сусретнемо. У писму пишеш да си напунио шездесету годину (овај празник је за мене прошао већ пре шест и по година), молим те, прихвати овако из даљине мој загрљај пун љубави. Не као да си у животу имао много радости, то знам. Али знам и то да нисмо дошли на земљу да се радујемо. Мислим да је велика невоља оно што нас овде може снаћи, то није патња, него укаљаност. Убеђен сам да и патњу више примаш, само да би избегао каљање. Чак је могуће да патимо због одрађивања каљања (можда је то света патња којој се толико дивимо код светаца), а можда је патња стварно добра, јер можемо са себе да огребемо нешто од наших и заједничких грехова. А ово не сматрам утехом, убеђен сам да је истина. Сада поново радим. Настављам други деo дела Scientia sacra које сам прекинуо пре две године. С Патмосом сам можда успео мање-више да остварим ред и у овој

ослобођености отворила се за мене могућност и на овој важној тачки. Радне околности су ми тренутно довољно повољне. „Пуштају ме да радим и више не могу да желим“ – као што ми је једном рекао мој добри пријатељ који је живео у незамисливој беди и болестан. Имам свакодневни залогај, живим у топлој соби, и једва да ме узнемиравају. Тренутно је то све што могу да пожелим. Мислим да ће ми и унутарњи терач после Патама ослабити. У последње пола године стварно сам живео под демонским притиском. Али је могуће да је – бар за мене – то било успешно. Када будеш прочитао Патам II, моћи ћеш се у то уверити. Сигурно ће бити прилике да ти на неки начин доставим рукопис. За твој рад и трошкове (знам да у твојим околностима то није ситница) од срца захваљујем. С љубављу те поздравља Бела Бокод, 1. децембар 1962. 201. Ласло Добеш Драги Ласло, дан за даном пролази а да ти не одговарам. Разлог за то је у првом реду што ми се ситуација опет изменила и сада сам на битно непријатнијем радном месту (тумач немачким монтажерима). Моје радно место је застакљена просторија, попут неког излога, и неколико седмица је потрајало док се нисам привикао на нову-експресну егзистенцију. Сада ме већ не узнемирава ни ужурбаност нити тутањ машина. Хвала на пошиљци. Краљевски поклон, и обећавам када год пијем кафу, с радошћу и од срца ћу мислити на тебе. А на твоје писмо, чини ми се, могу да одговорим. Прво: на подручју јоге си доживео крах, пишеш. Годинама раније, на почетку нашег пријатељства, нисам желео да те одговорим, али сам задатак једва сматрао остваривим. Никога не знам, нити сам за некога чуо ко је успео да негде стигне преко елементарних степеница хатха јоге. Ми, Европљани имамо сасвим другачије посвећење од Индуса и Тибетанаца, или било Кинеза или Јапанаца. Ово посвећење данас, чини ми се, многи траже, не видим много успеха. Први корак, по мом убеђењу, једно је темељно испирање егзистенције, што сам покушао у Патаму и наставио у Патаму II, и што даље настављам у делу Scientia sacra II (тренутно пишем поглавље Антихрист). Патам II ће ти ускоро стићи и нарочито би ме интересовало твоје мишљење. Ниси доживео крах. Подухватио си се задатка који је неостварив, али сва снага коју си положио у своје дело једног тренутка (можда неочекивано) поново ће се појавити и имаћеш резултат. То је сигурно. Твоја друга примедба односи се на хасидског рабина који је рекао: највећа ствар данас је поднети оно што постоји. И додајеш: нажалост тако је. Веруј ми, овај наш историјски тренутак нечувено је тежак и важан. Све оно што се догађа има кобни значај. Ништа није важније од тога уза шта ће човек стати. Онај ко уме све да поднесе без гнева и порицања, једа и других негативности, он је већ „учинио више од сваког чуда светаца“. Сваког дана ми се догађа да срџба у мени прокључа због неке неправде. Неумесно. Поднети. Зло и увреду разрешити и просветлити. Не веровати ни у какву милост. Лично прихватити (јер је човек судеоник у свакој

тами) одговорност. И још нешто: покушати исправити. На овај начин подношење неће бити нажалост, него по свом значају све веће остварење. Твоја трећа примедба: опасност јоге је што се претвара у индивидуално спасење. Мислим да је то један од главних разлога што се јога у Европи не може реализовати. Али је то и разлог што Европа никада није успела да постане хришћанска. Сада сам пристрасан и под утицајем сам оне мисли у којој живим и на којој радим, али сада кажем, без темељног просветљења мога људског бића ничега се не смем прихватити, ни јоге, нити хришћанства. Понајвећма у својој жеђи за спасењем могу да починим доброчинства која не вреде ни луле дувана, јер она заправо покривају жеђ за животом, човек хоће да заслужи вечиту срећу као својим штреберством плату за следећи месец. Туђе спасење је у предности над мојим. Мислим да је то најтеже (и највише) што можемо да учинимо. Не ветујем да грешим, мада кажем, веома дубоко сам заронио управо у овај мисаони свет и у овом тренутку ни не видим излаз из њега, изгледа као да је субјективно мишљење. Када ти доцније дође до руку Scientia sacra II, добићеш објашњење о свакој појединости. Сада тренутно није ми потребно ништа друго до могућност да оно што сам овим делом предузео, то да умем и да остварим. Често сам збуњен – како се могу подухватити нечега о чему теби овако говорим када је све у мени допола готово. И то узми у обзир, буди опрезан и критичан, и ако се нешто не слаже, одбаци то, чак мени напиши да бих и ја учио. С љубављу те грли Бела Бокод, 11. 1, 1963. 202. Ференц Немет Драги Фери, жалим што ти је пропаст мога писма изазвала непријатна осећања, мада јако разумем да се у дугом сустанарству у свакоме осиле афекти. Што се тиче твога доласка у Пешту, обрадовао бих се ако бисмо имали прилике да се лично сретнемо, и молим те, ако је могуће, бар седмицу раније ме обавести. Ако не другачије, само отприлике и онда ћу ти припремити оно што нећу само да ти пошаљем. Иначе се моја ситуација од почетка децембра изменила. Сада сам тумач немачким монтажерима у термокондукцији, у једној стакленој крлетки. Није идеално погодно место за оно за што бих га ја волео да користим. Нове акробатске продукције како бих једног дана нешто могао да спасим за себе. Али још треба и да се радујем, јер ми прете пензионисањем, и онда шта ћу с месечних 750? Ево и сада овде пишем писмо, будући да је цело поподне тишина, само турбине тутње с друге стране стакленог зида. Наравно, пропао бих од помисли ако бих поверовао да се тиме мени догађа нека неправда. Није неправда, само тешка судбина, а њу разумем тако да је веома добра преса (можда хидраулична) која сваку кап може да исцеди из сваког убода игле у ово земно тело. А да човек пати? Али шта бих добио тиме ако би половина остала у мени? И овако није нешто много. Неизмењено сам на становишту да је оно што ја радим веома скромно у апсолутном односу – односно само би онда било задовољавајуће да сам стигао довде пре тридесет година и сада

почео да радим. Видим шта раде људи у свету и куда стижу, и што кажем, то не говорим из скромности, него с трезвеном увиђавношћу. Наравно, сасвим је то друго да човек овде, чак ако има и пет сантиметара, изгледа као џин (друго је, и веома тужно). Већ сам више пута хтео да те питам: да ли практикујеш свакодневно вечерње егзистенцијално одмеравање? Не пропусти га, ма и на неколико тренутака у постељи пре спавања, али не пропусти ни један дан ову исповед и признање, човек научи (као што Хамсун каже) да одржава корак са сопственим животом. С љубављу те грли Бела Бокод, 11. 1. 1963. 203. Ирма Сабо Драга Ирма – довршио сам и треће поглавље дела Scientia sacra II (Антихрист), ако и не сасвим, јер сам три четвртине текста само руком пречистио (у недостатку машине). Ако подношљиво можете да читате мој рукопис, прва три поглавља бих вам донео првом приликом. Моја забринутост да сам у опису нарочито пазио на читљивост – а тада човеков рукопис обично буде мање читљив. – Како ни за тренутак не умем да застанем (не би ни имало смисла), започео сам ново поглавље о Андрогину (о мушко-женском бићу). – У вашем последњем писму имате такву примедбу о шизофренији која би била тачна (да сви од ове болети патимо) ако би била тачна реч којом сте болест означили. Не може се довољно бити на опрезу према речима науке. Нисмо расцепљени, него од корупције (сагрешења) двојна бића, а двојност је, сагрешеност је наше „природно“ стање, очврсла, и срећан је онај човек чије је биће двојно и кога „природа“ није сасвим прогутала. Шизофренија је глуп израз, као и већина научних појмова, јер не прима к знању ситуацију човековог биће која се сама по себи разуме, или препреденом речју назива нешто што коначно свако ко озбиљно узима себе и онако зна. Шизофренија једну трагедију бића претвара у клинички случај. – Много вас поздравља Бела Бокод, 25. 1. 963. 204. Јожеф Вереш Драги мој Јошка – Бог те живео за твој имендан. У суботу сам лично хтео да ти честитам, али на моје изненађење Марика ми је рекла да си готово целу зиму провео у Леањфалуу, и да прилично ретко долазиш кући. Међутим, није ми могла одговорити како си и чиме се бавиш. Вероватно да читаш много поред свог самарићанског посла. Ја сам целе зиме вредно радио. Довршио сам поглавља Антихрист и Андрогин. Истински нисам задовољан, али тренутно не умем боље. Добро би дошло за то и време и неометаност. Не кажем да сам сувише оптерећен, али овакав рад се може довршити тако када бих могао живети као у вили Цобел. Или када бих могао живети у Буби! Веома бих се обрадовао ако би ми писао и

казао чиме се бавиш, као и какав ти је план, када се спремаш да се вратиш кући. До тада те с љубављу грли Бела Бокод, 18. март 963. 205. Ирма Сабо Драга Ирма – зачудио сам се да за ускршњу литургију користите реч „благословен“ – у њој сам видео бљесак најдубље изворности, и потресло ме је. Сада када пишете: „срећни“, препознајем миропомазање од којега сте се толико туђили. За себе и за вас задржавам „благословен“. Иначе је реч из беседе на гори, „ashré“. – За Ускрс ћу бити у Сентандтреји, орезујем виноград, садим и окопавам. Желим вам срећан Ускрс. Ваш пријатељ Бела Бокод, 10. 4. 963. 206. Ласло Добеш Драги Ласло, твоје писмо је писано другог априла. Данас је двадесет шести. Оно о чему смо се могли договорити током мирних пола сата, за то је требало 24 дана. Сада се не бавим специфичном напетошћу свога живота, која изгледа све више расте и која ми не дозвољава да се одморим. Као да би требало да надокнадим пропуштене ствари. Безнадежно је надокнађивање пропуштенога, за то је увек премало времена. Онда је требало. Али затворен у ову судбину не знам ништа боље до писати, писати. Много мислим на тебе, ни не знам на колико година нашег пријатељства, а да се још нисмо ни видели. Онаква два питања која постављаш у свом писму онда можда не би ни искрсла. Свако од питања је из другога ормана. Оно што се тиче „нечувене тежине и значаја“ нашег садашњег тренутка могу да кажем да данас, у доба већине – када живимо под таквим законима о којима одлучује већина гласова, као да би оно што више њих каже било боље – нечувено је важно да ово Један чврсто стоји, не баш зато што је један, него што је неко кога много гласова неће збунити и зна да истина не зависи од броја гласова. Према Хераклиту, „један је за мене више него десет хиљада“. Ако ово Један чврсто стоји, „може се убити, али не победити“. Зато је данас тешко. Оно што Један исповеда, али још више је пресудан став Један. Као да цела поврвела источно-западна демократија чини напор да прогута ово Један. Зато је тамница, интернација, казнионица, изгладњивање, ућуткивање. Зато је данас тешко, јако тешко. Нека буде људска душа где ће се истина моћи повући. Ова душа не може рачунати на пријатности. Али са своје стране ја свој живот нећу другачије да уредим. Све сам ово изложио у студији Директан морал и лоша савест, много речи, премного речи. То је чиста истина, а и онда ће то остати ако је цело човечанство (већина) порекне. Наравно, никоме то не могу да препоручим, то је нешто што свако мора да среди са сопственим Један.

Што се тиче реченице из другога ормана: „с гледишта апсолута ми смо непостојећи“. То је таква предупређена мисао коју бих желео да изложим у поглављу „Теорија судбине“ у делу Scientia sacra II, али сигурно знаш да смо прекривени са 777 велова. Ко себе поистовети с омотачима, он је непостојећи. Само онај који је умео себе да оствари изван омотача и велова у идентификацији с јединим апослутним бићем, само он истински постоји. Ми овде у Европи евентуално располажемо с подношљивим просветљавајућим методама који уклањају наше велове. Али не знам европски метод који уме да оствари апсолут. Знамо, али оним што знамо неспособни смо да тиме живимо. Не знамо да реализујемо. Зато смо с гледишта аполута непостојећи. Разумеш? Ако разумеш, помози ми. Помишљао сам на то да евентуално дођеш у Пешту у један договорени дан, на више дана, код нас има могуности за коначење. Не знам како се то може извршити. Има овде више рукописа, чекају вас (тебе и Ферику), нећу поштом, јер имам само по један примерак. С љубављу те поздравља Бела (Бокод, 26. април 1963) 207. Ференц Немет Драги Фери, немам оправдања и не тражим га. Током минула четири месеца веома сам много радио, односно нисам ништа друго чинио. У посебној журби, што разумем, али што је тешко извести до краја. Можда сам ти већ писао да бих био задовољан и да бих сматрао нормалним ако бих с овим резултатима и на овом ступњу зрелости сада кренуо, да имам тридесет-тридесет пет година, преда мном с бар још толико година. Тада бих успео да остварим битно и суштинско дело, као што је то урадила већина њих, нарочито Французи, Енглези, каткада Немци. Бити овде у шездесет шестој години, закаснела је, у сваком случају јадна ствар, и јурњава у којој сам па ако сам већ толико постигао, да сустигнем своје доба – а то не иде. Последња година је пресудно била важна. Сада би требало повући консеквенце. То је већ тешко и због тога што ми здравље није оно старо. Цео организам почиње да бива трошан, али не стижем да се њиме бавим. Невоље с душником, с плућима, са живцима, с крвним судовима и са стомаком, једим се, али лекар ни онако не може да помогне, па и не идем код њега. Крлетке сам се још у фебруару ослободио, од тада сам сам у својој соби, срећом много тога могу да урадим. И. С. ако дође крајем месеца, однеће битне ствари. Молим те, ако будеш писао Јаношу Тоту, оправдај ме. Наравно, сусрешћу га с великом задовољством, нека ми пише, а сусрет ћемо договорити. Око 8-10. следећег месеца спремам се на одмор у Сентандреју међу стабла трешања. То што нећеш доћи, наравно, јако жалим. Али ће нам можда у блиској будућности успети, у сваком случају унапред ме обавести. Много мисли на тебе с љубављу и пријатељством Бела Бокод, 10. 5. 1963.

208. Ирма Сабо Драга Ирма – заправо и не знам како стојим са својим делима. Чињеница је да их једва читам, чак их уопште не читам. Дело Scientia saca сам прекуцао 1945. године, од тада га нисам читао, и ако је нешто готово, не интересује ме да ли га други читају или не читају, да о себи и не говорим. Чему? Само нека буде? Зато је написано да би стајало у орману? Много тога овде не разумем и некакву теорију сам направио о делу, о ономе што човек уграђује у Апсолут, што је Апослут примио к знањеу и на што рачуна, и то је важно, остало једва да нешто значи. Зато остављам своја дела, дајем их и заборавим коме, изгубим, ништа не мари, јер се негде налазе и сачуваће се. Имам два пријатеља у Сомбатхеју којима сам ваљда још у Палкоњи обећао да ћу им ова дела послати. Неко ће их лично однети. Зато сам их затражио. Прекуцаће их и када ми их врате, поново ћете их добити. – Није вероватно да ћу још ове седмице доћи, у суботу крећем на одмор, веома ми је потребан. Мног вас и с љубављу поздравља Бела Бокод, 5. јун 1963. 209. Ференц Немет Драги Фери, заправо сам киван на тебе зато што ми никада ниси говорио о свом сину. Сада како сам се лично сусрео с њим, испунила ме је радост видећи овако отвореног, одважног, умног младића простодушног погледа. Мислим да те испуњава радошћу и да си поносан на њега. Пријатно смо поразговарали – сам сам био код куће – и захвалан сам ти за оно што си учинио за мене. Минуло је више од седмице мога одмора, опет сам овде и коначно сам одлучио да ћу се још ове године, било колика да је пензија, повући у пензију. Све што се овде догађа за мене је превазиђена ствар, и почињем да схватам Шекспира према коме је „највише бити зрео“. (То каже Кент у Краљу Лиру – Кент је и иначе близак мени, јер је човек-стена, чудесно једнодушан, споменик отвореног поштења.) Сада само за викенд одлазим у наш врт и прошли пут сам се дивио жуто-руменим бресквама. Виноград је јако леп, једина биљка која се радује врелини и сјајно се развија. Чини ми се да сам те већ једном молио да ми поднесеш извештај о твојој новијој лектири и то најнепосредније могуће, стављајући акценат пре на негативности. За мене би то много значило. Хоћеш ли? С пријатељским поздравом захвални Бела Бокод, 9. 7. 1963. 210. Друг Золтан Халаши Генерални директор Предузећа за електро-инвестиције Будимпешта

Долепотписани се обраћа с пуним поштовањем другу Генералном директору с молбом да ми љубазно допусти једномесечно неплаћено одсуство. Одсудтво ми је потребно због породичних разлога, јер сам у незавидној ситуацији: моја супруга је тежак болесник и на лекарску препоруку из више разлога принуђена је да болује код куће у постељи. Због скучених материјалних разлога нисам у стању да изнајмим неговатељицу. Мада сем зараде у овом Предузећу немам никаквих других прихода (плата ми је месечно 1450 форинти) и неплаћено једномесечно одсуство је за мене значи тежак губитак, принуђен сам да одаберем то решење како бих је сам неговао. Не могу да се позовем на своје заслуге. Тринаеста је година како радим у овом Предузећу, углавном као службеник, али сам се увек трудио да свој посао савесно обавим. Молим дуга Генералног директора да уважи моју молбу и да ми одобри неплаћено једномесечно одсуство. Бела Хамваш, тумач Одељење за распоређивање Испостава у Орослању Бокод, 28. август 1963. (У дну писма рукописом званичан одговор: „Лично сређено, за сада није актуелно, ad acta. 4. 9”) 211. Јожеф Вереш Драги мој Јошка – опрости ми што сам те грубо повредио. Тек увече, када сам пре легања припремио свој дневни обрачун, освестио сам се на то, али с таквим болом који је потрајао и следећег дана, трајао је и јуче цео дан. Молим те, не љути се на мене. – Јуче сам поново промишљао нашу ситуацију, то с каквом се ја вехеменцијом трудим да приближим јеванђеље по духовној страни, и с каквим ти задивљујућим стрпљењем и истрајношћу напредујеш према реализацији. Никада ја нисам смео да се тако понашам према теби као што сам учинио. Вероватно сам те тако дубоко повредио да приликом одласка кући ниси ни навратио. Био си у праву, али немој бити киван на мене. С љубављу Бела Бокод, 11. септ. 963. (У дну писма белешка Ј. В.-а: „Ја не знам ни за какву увреду. Онај ко се љути, то му је од ђавола.“) 212. Ласло Добеш Драги Ласло, обрадовало ме је твоје писмо и одмах одговарам. Међу моје најдраже планове спада да после одласка у пензију посетим вас у Сомбатхеју. То време већ није далеко. Ако се све буде збивало као што желим, крајем марта остављам посао, како

бих још једним великим замахом завршио оно што сам започео, понајвећма дело Scientia sacra II. Потом може да дође преминуће, што ни издалека није тако страшно, нарочито већ из такве близине у којој се ја налазим. Мислим да у првој половини априла већ могу тамо провести неколико дана, потом ћу на мало путовање у за мене тако драг југозападни ћошак, око Шомлоа и Шимега. Навратићу и у Печуј, где имам драге пријатеље. Веома сам се обрадовао и одушевљењу показаном према делу Scientia sacra II, чак ако то што говориш, сматрам заблудом. Ако и не свему што волим, али ипак сам доспео до приличног броја западних књига, и знам ако би ова дела познавао, био би опрезнији. Једно изгледа поуздано: у дрскости нема никога ко би се са мном такмичио, али тим пре у стручним знањима и у историјском и етнолошком познавању. Због затворене и источно-европске наше ситуације присиљени смо да то подносимо. Тиме што више и крупније могу да кажем од другог западњака, то је евентуално неодрживо. Ко би то знао? Живимо јако на периферији, или веома смо провинцијални. А шта овде, код нас значи Scientia sacra II, то је опет друго питање. Фери Немет ми већ одавно није писао. Ако га сусретнеш, предај му мој поздрав. Тебе, и до тада док се лично не сретнемо, много грли Бела Бокод, 4. децембар 1963. 213. Ласло Добеш Драги Ласло, добио сам твој троструки поздрав, писмо, дописницу и пошиљку кафе. Сва три сматрам чистим знацима твоје верности, и не умем другим да узвратим до верношћу. У међувремену се збио мањи инцидент. Пензионисан сам крајем године, а то се није слагало с мојом рачуницом. Усмено ћу то рећи, зашто. Требало је да путујем за Пешту, службени поступак, саслушање код директора, срећом, све се добро завршило и остајем на послу до краја марта следеће године, потом одлазим у пензију. Веома се радујем томе времену, можда ћу још успети да завршим мој постављени задатак. Материјалне околности неће ми бити повољне, али сада се још не бојим. Можда онда када будем у оскудици. За сваки случај приперемио сам се за времена жртвовања, и можда ће ми успети да урадим оно што хоћу. Сада сам још овде у Бокоду, вероватно до краја месеца, потом у Пешти, у неком уреду, још не знам. С Фериком сам минулих дана разговарао о недавним догађајима, наравно и о теби, и са жаљењем сам сазнао за твоје губитке. И о томе ћемо усмено разговарати, можда ћу ти моћи помоћи у недостацима. У сваком случају код куће ћу се потрудити да ти губитак надокнадим. Што се тиче дејства дела Scientia sacra II на тебе, то умирујуће делује на мене. Једно време је дело читао само један мој пријатељ који је понешто разумео, али је човек чисте душе и високе амбиције. Залутао је у секту, јадник, јер високе интелектуалне (џнана јога) захтеве није могао да оствари. Код тебе је ситуација сасвим другачија. Најпре сам поверовао да сам негде погрешио, сада почињем да верујем да је дело ипак добро. Што се тиче упоређивања са западним резултатима, о томе такође усмено. Помени ми ако заборавим. Најтеже питање, одржати наше

европско хришћанство, али не упасти у грешку да све остало одбацимо, јер оно заправо значи за нас целокупну баштину, а то је суштина дела Scientia sacra II: уздизање на разину целог човечанства, а уз то истрајати уз оно у чему смо рођени. То ради Ганди, то раде модерни на истоку, зен, будисти, мухамеданци и Јевреји. Свакоме је нужна религија (атеизам је хришћанство, али обрнуто хришћанство), али изнад вере повезује нас јединство сваке свете књиге, баштина. Мислим да је то оно што си разумео. Братским срцем ти захваљујем на божићним честиткама – уз примедбу да су твоји трошкови мало претерани. За узврат срећан Божић и Нову годину с љубављу ти жели Бела Бокод, 21. децембар 1963. 214. Ласло Добеш Драги Ласло, недељама се спремам да ти пишем. Тренутно, у пензији више сам заузет него што сам био у служби. За сада само толико да се време за моје путовање одлаже, можда за месец дана, можда и за више. Твоје драго писмо ми је пријало, иако нисам тако замислио ствар да ћу код вас бити гост. О томе касније. За неколико дана се спремам да напишем подробно писмо, ово ти шаљем само да бих себе умирио, како не бих био груб. С љубављу Бела Будимпешта, 26. 4. 1964. 215. Ласло Добеш Драги Ласло, одавно се спремам да напишем ово писмо, што сам ти и назначио када сам ти писао о сметњама за путовање у Сомбатхеј. Изгледи за моје пензионисање били су прилично добри, али је од тога веома мало успело. Изгледало је да ми часопис Látóhatár може да осигура прилично добар приход; од тога није било ништа, јер сам сумњив и, рецимо тако, „неће ме узети“. Тиме је мој приход постао ванредно скроман и такви издаци, као што је једно путовање, не долазе у обзир. Наравно, можда ћу најесен бити у бољим околностима, па онда ћу. То ме иначе понајмање дира. Моја велика тешкоћа је следећа: већ одавно сам хтео да прекинем писање, да од свега што сам игда замислио и захтевао, и сам нешто остварим. Знао сам да је то један од највећих задатака живота. Али сам непрекидно осећао његов недостатак. Запрао сам неутемељеним сматрао све што сам било где написао. Сада коначно треба да се прихватим основа. Није лак задатак. Целокупан мој живот је био усмерен на писање, писање је било она највиша разина преко које сам долазио у додир с тренсценденцијом. Исто то сада треба да урадим без писања. Када сам пре два медсеца дошао кући и прве дане повео овде, тада сам тек увидео колико је

велики овај задатак. Одрицање? Жртва? Много више од тога. Кочење лакомих инстинката живота, решеност да се чини не само оно и не живи тако да човек дође до све више уживања, него да испуни своје тренутне задатке с обзиром на другог човека и људе. Болно је било а и данас је. Најболније је, наравно, то што се центар живота променио. Пре је центар било писање, све се збивало због тога да нешто пишем и напишем. Била је то манија. Страст, сигурно једна врста лудила. Сада је ово отрежњење, повратак једноставности, ако успем добро да га остварим, повратак нормалном човеку. Никоме о томе нисам говорио, сем једном младом пријатељу сликару, који ми се прикључио као ученик, и потпуно је чиста душа. Ћутке је примио к знању, наравно, много разумео није, јер је он још испуњен страшћу сликања, и код њега је стварање још дивота живота. Али ће му добро доћи кроз четрдесет година када и он буде доспео до неког ступња зрелости. Важно је да све што ми се догађа буде свесно. Сиромаштво? Одрицање? Жртва? Принуда? Све је ово лоше само дотле док је глад усмерена на дивоте живота. Чим човек примети да се велике ствари не налазе у томе, одједном оне избледе и ове велике речи постану празне. Желео бих да будем једноставан, и желео бих да свој живот очистим колико се то може. Лако може да изгледа као да говорим о тешкоћама своје судбине. Или као о покајању и повлачењу. Не, одавно се припрема у мени и сада сам ову тачку сматрао погодном да се зауставим. Што не значи да нећу писати мале чланке за новине, где за то плаћају двесто-тристо форинти, што ми је нужно, али у сваком случају значи да сам се одрекао активности на овој линији и трудићу се да се уздржим од активности. Писање ме је спречавало у томе да дођем до важних ствари. Непосредно преузимање на себе онога што је мени одређана судбина и констелација, сасвим јасно, без било какве улоге, глуматања и без сваког идеала, то је сада оно што је најважније. Сутра-прексутва ћу вероватно у Сентандреју, јер зру трешње, бавићу се њиховим брањем, неговаћу врт, настојаћу да продам воће како бих дошао до мало новаца. Мајка Природа ме је увек смиривала, надам се да ће и сада. Тамо живи један мој веома близак пријатељ, Ј. В., кога верујем познајеш из Патама, с њим ћу свако вече много разговарати. А на вас двојицу ћу пак много мислити, као што сам много мислио и минулих седмица. Ово писмо иначе пишем за вас обојицу, и Ферики, и теби, као људима који сте ми већ годинама тако блиски, и осећам да сам прирастао уз вас. Верујем, знаш да мени не припада никакво саучешће. Увек сам волео да сам изаберем свој пут, и уопште не тражим лакше путеве, напротив, као што је мој пријатељ Лајош Сабо рекао, кретао сам се у смеру највећих отпора. И ова ситуација је тако настала, а и време је већ припремати се за крај живота. Често мислим, без било какве меланхолије и бола, готово се сваки дан збива нешто што мање подношљивим чини опроштај. Али знам да тиме није крај, вероватно да следе све тежи задаци. Нека буде. Можда ћу из Сентандреје, где одлазим на неодређено време, можда до јесени, чешће писати. Ако Ферика дође, нек донесе четири завршена поглавља дела Scientia sacra II, више њих чека. Обојицу вас много и с љубављу грли Бела 1. јун 1964. 216. Ференц Немет

Драги Фери, нећу моћи опростити себи што сам у теби побудио сумњу: да сам киван на тебе. Твоје писмо ме је изненадило и причинило бол зато што је изгледало као да је моје пријатељско осећање ослабило. С моје стране се ништа није догодило, само непажња, много штошта о чему ћу те усмено известити. Иначе о свом новом смеру живота, у вези са садашњим пензионисањем, написао сам Ласлу дугачко писмо, и молио га да га покаже теби. Писао сам њему због тога што се у одређеном погледу сматрам одговорним за његов духовни развој, и трудио сам се да пред њим извучем конзеквенце свога живота. У писму сам писао и о томе зашто нисам отпутовао код вас у априлу, али касно летос, можда у рану јесен има изгледа. Киван на тебе? Зашто? Истина, ти си преосетљив (велика позитивност због које мораш много патити), и дирнуло те је што ти дуго нисам писао. У праву си, али су разлози били скроз спољашњи, а и данас су такви. Сада берем трешње и вучем их у Пешту, јер ћемо овде у Сентандреји добити водовод, али то иде уз импозантно материјално оптерећење – потребан је новац и због тога мешетарим, нестрпљиво, и због тога не тако добро, али ипак. Много сам радио у врту, са задовољством, чак с радошћу. И с вољом, јер Като од пре неколико недеља очигледно прездрављује и сада мозгамо куда би могла да оде на месец дана, али Шопрон, Кесег, што може да дође у обзир, тежак је случај. Сентандреја није добра, јер је врела, а поред тога продата је кућа у којој смо годинама становали, сада живим у малој соби за послугу која је за њу тесна. Својим ћутањем сам те повредио и зато, молим те, опрости ми. Веруј ми, ништа се у мом срцу није изменило у твом правцу, напротив. Знаш да животворне ствари расту. Тако је у порасту моја пријатељска верност према теби. Све остало је споредно, чак и акваријумска збрка. Разрешиће се. Не брини због тога. Веруј ми, од детињства сам увек имао дубока пријатељства, ниједно нисам заборавио, и ако будем имао оправдања на страшном суду, једно је сигурно то да сам пријатеље волео. Тиме те с љубављу грли Бела Сентандреја, 14. 6. 1964. 217. Ференц Немет Драги Фери, пре свега ти веома захваљујемо на пријатељском писму. Сада само на брзину одговарам: Като тренутно није способна за пут, због одређених рецидива који су пак већ на узмаку. Пишем ти нарочито ради тога како твом познанику из Кесега не бисмо нанели штету даљим резервисањем собе. У своје време, можда кроз седмицу-две поново ћу ти писати с тим у вези, и можда ће соба бити слободна, или ће се наћи други погодан смештај. Још једном ти много захваљујем на труду, наравно, захваљујем и Иди. Очекујем твоје писмо. Сада сам три дана у Пешти, и сутра ћу поново у Сентандреју. С љубављу те грли Бела Будимпешта, 27. јун 1964.

218. Ференц Немет Драги Фери, у твом писму се налази једна реченица, следећа: „Нема безначајније ствари у животу од тешкоћа мога живота:“ Ако је моја одлука за тебе проблематична, помисли да сам ову реченицу ја био желео не да напишем, него живећи да је остварим. Сазревање је дуго потрајало док сам овде стигао и пожелео да напустим егоизам који иде с писањем како бих своје тешкоће другде потражио – у смеру једног већег отпора. На овој реченици ти хвала од захвалног пријатељског срца. Има у томе неке строге и чисте објективности ако чак и у њој – с моје стране – постоји проклетство бављења самим собом. Непрекидно ћу је држати пред собом. Јер је задатак бескрајан и тежак за тако егоцентрично биће какво сам ја. Не, не светац, не узор, сасвим друго, нормалан човек. Не покорност, не стрпљење, не самодисциплина, не морал. Једноставност. Ако уопште постоји модерно формулисана јеванђеоска мисао, ово је она. Једина противтежа овоме свету у којем су диктатори и кућепазитељи и полицајци. Пишеш о својој болести, бригама, евентуалном одмору, и једна ме је реченица клепила: „Све сам продао што се могло продати.“ Како да то схватим? Уништио си своје белешке? Шта се заправо збило? Само слутим, и то не на добро. Да ли су заиста тако безначајне ове патње? Ово још није одговор на твоје писмо. Понео сам га и овамо, у Сентандреји завирујем у њега као у неки знак који је беспримеран догађај мога живота. Не умем другачије да ти узвратим до љубављу. Твој пријатељ Бела Сентандреја, 16. 7. 964. 219. Ференц Немет Драги Фери, 12. августа преподне између 9 и 11. Зашто сам тако кратко? Добро би било да дођеш у Сентандреју, могли бисмо сести и бобати рано ???? грожђе које већ зри. Разговарали бисмо не водећи рачуна о времену, о твом претходном писму, и о овом. Како је то чудно да су и најједноставније ствари постале немогуће. Радовао сам се путовању у Сомбатхеј, мислио сам да ћемо током три-четири дана имати довољно времена. Сада је то коначно пало у воду. Усмено ћемо. До виђења грли те и чека Бела Сентандреја, 2. 8. 1964. 220. Ференц Немет Драги Фери,

тек када смо се растали, дошао сам себи. Био сам недељу дана код куће у Пешти – разни породични послови – јуче сам се вратио и тек тада сам могао да сумирам оно што хоћу да кажем. Када сам стигао, јуче, још је на сточићу би лимун и пољске мента цигарете. Одједном сам се гануо и промислио сам о свему што се догодило, откуда с твоје стране за мене оволико и оваквих поклона? Вино, сардине, конзерве итд., готово да ме буде стид, и да то ниси био Ти ко је донео, био бих збуњен. Оваком сам се захвалио Небу што сам достојан оваквог пријатељства. Не саме ствари, него знак. Твоја кратка посета омела ме је у томе да подробније разговарамо о мом великом питању које ме занима (одустајање од писања и реализација духа у мом животу). Твоје поклоне примам као подстицај на овоме путу. Ниси дошао код писца и ниси њега даровао, него онога који му је постао важнији, ову јадну бесмртну душу која је у животу прибавила много мрља и овако касно жели да их очисти. Протумачио сам то овако, онај кога си посетио, има наде. Већ си сигурно стигао кући у Соматхеј и опет си започео свој посао. Ако ти време дозволи, пиши. Лацику Добеша поздрављам. Ако успе, Като сутра стиже, нашла је лепу собицу. У Кесег (односно тако далеко) није смела да крене. Надам се да ће се и овде освежити и добро одморити. С љубављу те грли Бела Сентандреја, 26. 8. 1964. 221. Ласло Добеш Драги Ласло, ни данас се још нисам сасвим освестио од изненеђења. Најпре сам посумњао да ти је Фери могао рећи нешто, што те је навело да пошаљеш новац, али претпоставке нису добре. Било како да је, први мој покрет био је да га вратим, али ме је спречила мисао да би то било увредљиво. Сада ствар стагнира, још не знам шта да урадим. Знаш да новцу као новцу не придајем нарочит значај (Берђајев је нписао: новац је наш колективни злочин), али узевши објективно у новцу има нешто што каља. Овај новац који си ми ти послао минимално је укаљан, само утолико уколико је новац, и који никаква заслуга ни намера ни наклоност не могу умањити. Сигурно је да си и ти много патио од демона новца. У реду, дакле поднесимо, треба да подносимо од нас независну моћ услед њене снаге. То ти могу рећи и чекам на неку светлост у којој ћу сазнати шта треба да учиним. Намера ти је чиста и то те оправдава. Сада је на мени ред. Оно што си писао о књизи Ђезеа Хатара, обрадовало ме је. Био ми је пријатељ, емигрирао је 56. године, сада живи у Лондону. Познајем више његових књига (из рукописа), ова је најбоља. Пут који сам одабрао, тежак је. У мени је веома велика глад за животом и она ме увек обузима. Не чиним оно што је исправно, него оно што причињава задовољство. То је од нечистоте. Само кад би ми један једини дан био једном чист! Овде, у Сентандреји само ме осама чува, али је лако исправно живети сам у једном врту. А с мислима пак већ је невоља. Онако, чисто, прозирно живети, незаклоњено

и отворено, без било какве покривке, као у Едену. Мислим да ћу опет убрзо писати. До тада с љубављу те грли Бела Сентандреја, 7. 9. 1964. 222. Ференц Немет Драги Фери, првог октобра смо се вратили кући из Сентрандреје и одмах првог дана сам добио гадну унфлуенцу. За то сам имао све разлоге. Јер сам много година раније увидео да је први и главни узрок инфлуенце, прехладе меланхолија. Имао сам разлога за ову маланхолију. Четири месеца сам био напољу у врту, не могу баш рећи да су била испуњена ненатруњеном радошћу, јер сам веома много радио и обављао тешке послове, али начин живота, наравно, начин живота, рађање сунца, слободан ваздух, воће, птице – што ти већ знаш. Сада одједном крај, и то ме је учинило сетним. Ни данас нисам сасвим добро, односно још не осећам укус цигарете. Заправо би требало да започнем велики рад, прилагођавање задацима живота. Задатак је најтежи у маленкостима. Што мањи, тим тежи. Одређена натемпираност на расположење које није равнодушност, него како би расположење остало глатко, Кинези то називају огледалом глатког језера, неузнемирени спокој, бити господар над таласањем. Гипкост. Највиши ступањ требало би да буде ведрина, али јако треба припазити да не буде вештачка и насилна, маска и аутоматизам. Мислим да се налазим пред великим задатком сређивања. Каткада овај рад веома личи на писање, каткада га од њега одваја ужасна провалија, јер у писању може да се исправља, овде не може, овде све зависи од тренутног душевног присуства. Каткада изгледа да треба да чиним оно што сам раније писао, понајвећма најважније мисли, јесте, које сам писао, али их нисам признавао. Поготово дело Scientia sacra II, та велика кула у зраку за коју у мени није било никакве базе, а нема је ни данас. Хвала на фотографијама, и посебно сам ти за њих захвалан. Истински сам суделовао у мало оваквих потреса као када сам ове фотографије добро погледао. Ето, па зар је то онај човек, мислио сам најежен, и осећао сам невероватну удаљеност као да је то моја ранија инкарнација, али на специфичан начин: ранија отелотвореност иза које већ јесам, али ипак нисам, и треба да је прихватим потпуно, јер ово обличје је оно које није сређено. Не смем га порећи. Треба га носити до краја. Заправо и коначно у смеру свога држања, да га жалим, јако жалим, јадник, јадни старац. Чим пребродим прехладу, озбиљно треба да размишљам о путовању у Сомбатхеј. Томе се нарочито радујем, јер међу вама могу бити у тако присној атмосфери коју нигде другде не могу досегнути нити добити. Људска близина, највише што могу тражити. Иначе сам кинеске приче Като наручио код антиквара, па или ћу их послати, или сам донети. Много мислим на тебе, на свог пријатеља најтоплије душе, с љубављу Бела Будимпешта, 12. октобар 1964.

(прикључити фотографију о којој је реч) 223. Ференц Немет Драги Фери, хвала ти на части коју си ми указао обавештењем о короти. Молим те, знај да сам уз твоје биће. Свако вече се молим за своје покојнике – „дај им од своје светлости и љубави на другом свету, и узми их у своју заштиту како би досегли васкрс“. Сада ћу и твоју добру мајку обухватити молитвом. Сваки истински човек зна колико су онима на другом свету потребне наше молитве. Ако у твојој породици има нека оваква осетљива душа, упозори је на то. Летос смо разговарали о томе колико је актуелна за мене мистерија смрти, и често мислим на то ко ће се за мене молити. Много мислим на тебе и са својом пријатељском љубављу уз тебе сам Бела Будимпешта, 13. новембар 1964. 224. Ласло Добеш Драги Ласло, отприлике два месеца сам твој непрекидни дужник. Сећаш ли се завета који сам почетком лета дао себи и својим пријатељима, али у првом реду Вишњем. Летос у Сентандреји није било тешко дати га. Много сам радио у врту и нисам налазио људски отпор, односно нисам имао шта да побеђујем у себи. Када сам почетком октобра дошао у Пешту, тешкоће су се већ првих дана јавиле пуном снагом. Протекло је отприлике две-три недеље док се нисам опаметио и док се на путу, који сам сам себи одредио, нису јавили први резултати. Тада сам одлучио да ти готово дневнички то опишем, јер си ти једини од мојих пријатеља који ће то разумети и коме су ова искуства највише потребна. Нисам то учинио. Накнадно сада описати ове пролазне догађаје у њиховим тренутним нијансама, сасвим је немогуће. О чему је заправо реч? О самопредаји. О потпуној обустави моје воље у интересу другога. Не о прилагођавању, него о жртвовању, али тако да ја ову жртву осећам жртвом, односно да се тиме осећам прикраћеним. Управо обратно, обогаћеним. Нека сваки губитак буде победа. Потпуна преданост мога времена и снаге да значи за мене пораст. Знаш шта је то либидо. Либидо је глад за животом, глад за уживањем, остваривање сопствене воље, пракса мојих својстава, остваривање ја. Либидо је у животу најмоћнија снага. Могу за то да наведем пример који сам видео у својој околини. Постоји неко ко ванредно интензивно уме да се гнуша. Једном сам од једног мог пријатељем чуо овакву мисао: гнушам се себе када се нечега гнушам. Какав сјајан израз! Зар не? Дотични који се гнуша свога уживања у животу, уноси у гнушање, и када се нечега гнуша, онда ужива у овом гнушању. Ужива у гнушању, односно свој либидо је унео у ово гнушање. То је код њега појачавање живота, гнушање као уживање у животу. А мој пријатељ када то каже да се гнуша себе када се гнуша, то онда значи да он у гнушању не

налази уживање, чак напротив. То код њега није увођење либида у гнушање, него напротив, гнуша се себе када се гнуша. Јер гнушање није позитивно. Овде либидо нема никаквог места. Тако сам разумео зашто људи могу уживати у мучењу, у болести. То је перветровани либидо. Мислим да разумеш. Либидо се свуда увлачи. Либидо од свега хоће да начини уживање животу. И од тога ако некога деру. Либидо се пробија кроз све, јер је живот непобедива моћ. Е па, ја сам започео битку против свог најмоћнијег либида: против либида писања. Оно је било за мене уживање живота. Још више, и данас је то. Вероватно ће то заувек остати. Али постоји за мене, по сопственој одлуци а не из извора либида, нешто што треба да буде више него писање. А то је да делове свог дегенерисаног бића очистим и да га уздигнем, и своје неразвијено биће, које се дегенерисало посредством писања, развијем. То је могуће само тако ако се одрекнем писања и другој вољи подредим своју вољу. Не због уживања, не због либида, него будно и смирено и прибрано и трезвено. Најпре је то била мука. Нестрпљив сам човек, самоуверен, уображен, страствен, груб, набусит, насилан, много лажем итд. итд. Ужасно сам себичан. Писати значи све то прихватити и у сва ова својства унети либидо. Начин живота који сам одабрао: све то победити, очистити, препознати да је све то негативно и невоља и лоше и треба избегавати. Желео сам да означим оне дане у којима сам погрдно прошао, либидо ме је победио. И желео сам да опишем оних веома мало дана када сам успео да зауставим змаја живота. Или је тако и добро? Не могу да се хвалишем, јер сам већ заборавио како се хвалише. Чудно пролазе ови дани. Раније сам имао велике узајамно повезане периоде, понајвећма их је одређивала концепција појединог дела. Сада је сваког јутра друго. Ништа не знам унапред. Немам својих програма. Док дозвољавам да ме бацакају дневни задаци, само на једно јако пазим: да ствари по могућности добро урадим. Наравно, то је неопходно. Нас троје живимо скупа, моја ташта има близу осамдесет година, веома је напрасита, препуна фикс-идеја, према мени није добродушна, насилна је, мушичава. Све то треба поднети. Моје време није моје, што значи да мој живот није мој. Либидо не може ни да дође до речи. То ме повремено гура у кризу, али већ знам како се јавља и научио сам донекле да владам њиме. Почињем да бивам снажнији. Карма јога је то, као што видиш; али ни издалека није као војникова или судијина или чиновникова. Овде постоје сасвим друге обавезе, друге сметње и друге тешкоће. Повезаност с непосредним људима. Лагано напредујем. Неафективан, миран однос са сваким живим бићем, не на теоријској основи, не у имагинацији, односно не у писању, него истински. Водити рачуна о поразима. Бити будан и у трамвају, како ме не би увукли у конфликт афеката. Тешко. Јер је свакодневни живот готово у сваком свом елементу повредив, а ја сам осетљив. Одржати осетљивост, а ипак се не увредити. Одмах опростити, свакоме све. Наравно, то су планови од којих сам тако невероватно мало остварио. Е па, видиш, драги Ласло, оваква је слика о којој ти пишеш да си преда мном пао. Како то схваташ? Видиш, отворио сам ти се у таквим стварима о којима ни са ким нисам разговарао, јер не бих ни умео да разговарам. Какву непромишљеност си починио? Не знам ништа. Али било шта да је, само то знам да си ми драг и могу да будем искрен према теби. Желим ти срећан Божић и ако ти до тада не бих писао, срећну и Нову годину. С љубављу те грли Бела

Будимпешта, 19. децембар 1964. 225. Ференц Немет Драги Фери, твоја последња информација говори о томе да ти здравље није најбоље. Од тада стално хоћу да ти пишем, али ми је време стално поремећено и дан за даном пролази. Уопште, од како сам код куће и од како сам одлучио да покушам да не живим својим фантазмима, него у стварности, ова поремећеност је све већа, с тим што у великој мери расте лоше мишљење о мени самом (о мом досадашњем животу). Не смета, кажем себи, јер све што се може треба смрвити, и ако је могуће треба да ступим у додир са стварношћу. Разлог за то је што нисам писао више од једног месеца, између осталог, твоја је посета пре Божића и твој поклон. Заправо нисам ни знао шта се догодило. Тек сам последњих дана успео да нађем исправан израз. А он овако гласи: добио сам шок. Уплашио сам се. Не умем то да образложим. Можда због тога што у мени благослов никада није стизао до речи. Нисам га умео дати. Ако се добро сећам, раније сам ти већ једном писао и жалио се на темељну нескромност моје природе. Како је то добро што и сада то могу да учиним, пред таквим човеком као што си ти, мојим правим пријатељем. Тој поклон ме је сасвом поразио. Само сам се веома полако освестио, ни сада не сасвим. Али сам ипак захвалан теби и пакету што сте успели да откријете суштину мога скривеног бића. Јер ако после овога нешто запазим, то више нисам склон ни да порекнем, нити сакријем. Опасност је пре у томе што од тога правим књижевност, што је разочаравајуће. Твоји ранији приговори били су, ако се добро сећам, да у мојим текстовима има доста уступака, доста благослова, што се бринем о осталом. То није исправно. Моји текстови су настали од страсти живота (либидо), и њихов подстицај није био љубав према човеку. Суњам да је био неко ко је писао из љубави. Дивио сам ти се у твојој суштини непосредног човека, и то је било оно што ми је умањило шок, и што је до краја изоштрило моје приговоре и моја незадовољства према себи самом. То сам хтео да напишем и сада, како сам написао, на неки начин сам се и смирио. Молим те, пиши о свом здрављу. О мом не могу рећи много доброга. Ово је процес сложеног слабљења, понајвећма бронхитис (цигарете), главобоља (сужавање крвних судова, закречавање можданих судова), замор, нестрпљење, висок крвни притисак итд. итд., ко да води рачуна о свему томе. Иначе, ако успе, од првога ћу бити послужитељ у Министарству тешке индустрије, дневно 4 сата, месечно 500 (односно 481,-) форинти. Като је отпуштена с једног радног места (1000,- форинти). Моја ташта је иначе за једно дело мога таста добила неколико хиљада. Овако се таласамо. Безусловно и што пре ми пиши о себи. Твој пријатељ који те воли Бела Будимпешта, 29. 1. 1965. 226. Ласло Добеш

Драги Ласло, молим те за извињење што сам у последњем писму говорио којешта. Од тога ниси могао много да раумеш, а можда те и збунило. Могу да замислим како је тешко било следити другоме оно што и ја сам тешко могу да следим. Али ја овако живим, као неко ко пролази кроз џунглу, сваког тренутка искрсавају нове тешкоће, у потпуно непознатом пределу и у непознатим односима. Каткада се за тренутак разбистри и перспективе се прошире, а онда поново густиш. Али не сме се стати. Раније сам протестовао против слике коју је, чини ми се изрекао Андре Жид (или: Батај?) да је човек као у ноћ одапета стрела. Мора да лети у све гушћој тами, и овом лету треба наћи смисао. Молим те, пиши о себи. Да ли видиш светлост у своме животу? Да ли је оно што сам ти пружио имало неко позитивно дејство? Мада си ме често уверавао у то и писао ми, једва могу и да поверујем. Као да је само блудња било оно што се од мене могло научити. Испитај савесно и буди искрен. Немој да поверујеш како хвалу или славу очекујем. У твојим писмима управо то једно је било оно што никада нисам волео, што си ме сматрао за већег него што јесам. Иначе сам говорио само оно што си одувек и онако знао. С братском љубављу Бела Будимпешта, 30. 1. 1965. 227. Ласло Добеш Драги Ласло, примио сам твоје писмо. Нисам знао да ово дело не знаш. Зато ти га, док ти не одговорим на писмо, шаљем с љубављу. Бела Будимпешта, 14. 2. 1965. Ако га не знаш, прочитај Хелдерлиновог Хипериона, постоји веома добар мађарски превод. Само скупа с Хелдерлином може се потпуно разумети. 228. Ласло Добеш Драги Ласло, чудна је случајност што је Сведенборгову књигу ових дана читао мој млади пријатељ сликар, који ју је потом дао супрузи и свом пријатељу. Супругу и пријатеља је пореметила, и у њима готово изазвала кризу. Мога малог сликара, напротив, ослободила је па се и даље одушевљава књигом. У овој књизи Сведенборг целу егзистенцију види као једно једино Један и није склон да линију смрти сматра за границу раздвајања. То је у сагласности с хинду учењем: успостављање јединства бића овде на земљи. За овако нешто је способан само такав човек који је у поседу објављења. Објављење није небески проглас, или је бар то веома ретко, али ни тада не театралан, не сензација. Глас Светог духа је као шум

лахора у крошњи дрвећа, као што се каже. Код нас, у Европи, ако и ретко, објављење се оглашава (нпр. Беме), и увек се јавља „унутарњи глас“. И раније, они који су писали Веде или кинеске и грчке и остале свете књиге, писали су их на овакав унутарњи глас. Сведенборг је располагао способношћу да чује унутарњи глас, чак да види унутарњим оком. Ствар, наравно, није тако једноставна. Јер као што је овде на земљи свака стварност „симбол“, симбол нечега вишега и нижега, овакве Сведенборгове визије се догађају у симболима. Они значе нешто што је више него слика коју описују. Ако је пак човек потом нашао кључ овог система симбола, онда почиње да их „разумева“. Тачна је Гетеова мисао: све што видимо и чујемо предтавља симбол. И други свет је симбол нечага вишега. Све до највишег, до крајњег смисла симбола, што није ништа друго до „Празнина“. Овај парадокс сигурно разумеш, и не треба да ти га објашњавам. Оно одакле свака наша слика узима своју изворност, и на коју свако значење, као на најпрво, упућује то је Празнина. Намерно не кажем нирвана, јер је и она симбол, то је оно што Тврђе од дијаманта махајана будистичка расправа назива шунјата-шунјата, што је празнина празнине, Велика празнина (махашунјата). Толико о Сведенборгу. Ванредно ме је изненадило оно што си писао о гнушању. Али си сјајно схватио и открио како се скрива либидо и у порицању живота. На пример, какав се либидо склања у моралне проповеди или у моралне судове или у критику, у самокритику, у аскезу, и каква либидинозна уме да буде, на пример, јога код одређених људи. Постоји само једна мера: либидо се јавља у свему чему циљ није потпуна прозирност, без било каквог другог интереса, дакле без било какве похлепе за животом. Верујем да је глад за животом демонски облик природне радости живота (меда живота, као што кажу Упанишаде), уместо тога да ужива у животу, квари себе сама тиме што жели све више и више, чиме, наравно, скраћује себе, и не добија ништа, или само мрвице живота. А и оне су лажне и дефорисане. Истина, ово није добар израз, али тренутно не умем другачије. Послао сам ти дело Мађарски Хиперион, нисам знао да га не знаш. Младалачко дело, много литературе, премного литературе. Молба теби. Пре неколико седмица писао сам Ферики, није одговорио. Мислим да је болестан. Молим те, погледај шта је па ме обавести. Моје путовање није изгубило актуелност, драга ми је та помисао, можда у априлу. Добро би било поуздано знати. Имам много тешкоћа, али о томе усмено. С љубављу те грли Бела Будимпешта, 16. фебруар 1965. 229. Ференц Немет Драги Фери, с писмом касним два месеца, иако сам одмах хтео да одговорим. Шта се испречило, не знам, сем да ми се повремено јављала помисао, сад ћу сести и писати. Като је у међувремену ступила на пут оздрављења, остварила јој се намера, успела је да на кратко време оде у унутрашњост. Много натезања. Сада борави у Сиглигету, али ускоро мора да се врати, јер ће уследити реновирање. Међу пештанским добрим жељама у последње време је и ова: „Нека те снађе

реновирање!“ Пре три године код мога зета је реновирање потрајало подруг године, од тада им је лош водовод, димњак се срушио, преко стрехе упада киша итд. итд. Али ће Като вероватно у селу пронаћи одговарајућу собу и провести тако још две седмице. Веома бих волео. Моје здравствено стање понекада је боље, каткада лошије. Чудно је, ако одем у Сентандреју (неких четири пута сам био напољу ове године), никакве невоље, само сам уморнији него минулих година. Што је природно. У овим годинама је већ једна година много. С хипохондријом се иначе не бавим радо. Мој нови посао није лак. Једина предност је што га могу обављати код куће. Рукописне текстове треба да упоредим с машинописом који је спреман за објављивање. Морам јако да пазим, и да следим слова, интерпункцију. Текстови које сам до сада добијао, ужас. Примећујем да су сентименталност и бомбастичност постали општи стил. А мађарски пак не знају. Још је најсвежија била математика механике од шесто страница, која бар није блебетање. За сто хиљада слова плаћају педесет форинти, за један месец скупи се четири стотине форинти. Али само уз протекцију, други добијају посла за сто-двесто форинти. Тако изгледа посао пензионера. Ово, наравно, није притужба. Знаш, колико не волим да се жалим. Пишеш да заслужујем другачију судбину. У то не верујем. Никада нисам учинио ни један једини корак како бих доспео у повољније спољне услове, и заслужио сам садашњу своју ситуацију. Нисам се бавио тиме да створим стабилније материјалне околности за себе и своју породицу. Ту више нема помоћи. Ствар с часописом Látóhatár је окончана. Моју студију о Палу Гујашу (која је била договорена) вратили су ми на исправљање. Исправио сам је по њиховом ћефу, али су ми је опет вратили. Ја сам на то извукао конзеквенце и најавио им да не желим с њима да сарађујем. Како су за подруг године наручили шест студија, ниједну нису објавили, лепо сам се повукао. Што се тиче књиге Ђезеа Хатара, има двадесет година како сам је читао и онда сам је сматрао веома добром. Страшно много пише. То је човек жедан јавности и частољубив је, он је емигрирао с тим да ће бити писац у иностранству, али то му, колико знам, није успело. Живи у Лондону веома луксузно, у сопственој кући у кварту с вилама. Пред одлазак имао сам с њим озбиљан разговор. Рекао сам му да су његове способности такве да ће издржати током целог живота рад без јавности, али он то није разумео. Глад за публиком је велика невоља, многи од ње пате, многи пропадну (Шандор Вереш), међутим, без чистог живота нема истинске уметности. Штета за њих. С издајом пак то се не може. Другу књигу, књигу Ласла Домокоша, не знам. Предмет јој је у сваком случају сумњив, мада је бивало људи који су значајне ствари умели да кажу о световима изван земље. Иначе, можда ћу већ 15. маја моћи да одем у Сентандреју, понећу рад и тамо ћу кориговати испод трешње. Још није сигурно. Виноград сам за сваки случај већ орезао, и окопао јагоде и малине, али ме чека још много посла. Штета је што ово време није погодно за излазак. Киша је добродошла, али хладноћа. Бојим се за брескве које сада цветају. Воћке су лепе и бујне, али не знам да ли ће бити невоље? Током зиме често сам одлазио на концерте. На Музичкој академији су организовани концерти студената с веома добрим програмом. Улаз бесплатан, и недељно сам одлазио чак по два пута, прилично сам се надојио музиком. Каткада одем и код пријатеља сликара, и дивим се њиховој упорности с којом сликају за

десетак људи. Више вреде од писаца. Наравно, јадикују и буне се, али то им већ и припада. Поводом твоје бициклистичке незгоде изненада ми је бљеснула помисао: у теби је довољно велики протест против твог садашњег начина живота. Тај протест је тако јак да повремено с елементарном снагом испадаш из света (губитак свести?) Није ли тако нешто проузроковало незгоду? Прави живот каткада продре кроз такозвани реалитет, и може да проузрокује овакве догађаје. Наравно, могуће је да је неодговорно рећи нешто овако с моје стране. Јуче, на Цветну недељу хтео сам да пишем, али сам био тако ломан да сам од двадесет четири сата готово четрнаест преспавао. Зато данас, у понедељак пишем. Срећне ускршње празнике и добро здравље желим теби и твојој породици, с љубављу те грли Бела 12. април 1965. 230. Ференц Немет Драги Фери, једна од карактеристика мојих мирних пензионерских дана јесте што између намере да напишем писмо и његове реализације протекне три месеца. Ово још није право писмо. Њега ћу написати, сигурно. Месец је дана како живим у Сентандреји, ако је то одиста, јер половина времена оде на пут, или код куће крадом и на брзину, увек брзајући, нигде места, где баш седим, не могу ни да га загрејем. Судбина не жели да имам спокоја бар једну седмицу, баш мени који спокој волим изнад свега. Славуј је ућутао, кос се још оглашава, сада док окопавам, задивљује ме чешљугар, то су били велики догађаји месец дана. Време је лоше. Трешања је било мало, и то је иструлило од много кише, истина, јагода је било, али и од њих је много иструлело. Виноград је ухватила переноспора, треба га прскати, можда ће бити од користи, али киша све спере, треба поново. У спавању још уживам, у осталоме не. Иначе и то је против мене, јер осећам да бежим испред своје судбине, мада ништа не желим да пропустим, тако је тешка, нећу да је олакшавам. Нека буде тешка. Волео бих да се не бојим. У Сентандреји (данас сам опет код куће) једног дана ћу изаћи у врт посебно због тога да ти пишем. До тада те с љубављу грли Бела 11. 7. 1965. 231. Ференц Немет Драги Фери, пристигло је твоје писмо и сада имам мало мира да ти одговорим. Наравно, не знам да ли ћу умети да ти саопштим суштину. У сваком случају захваљујем на солидарности с нама, јер пишеш да се много бринеш због нас, чак да смо у твом животу озбиљна брига, много је невоља, а можда се и много жалим. Веруј ми, није жалба, само је то оно што јесте и треба научити да се поднесе, и ја приљежно

проучавам ово знање. Тешкоће, јесте, у сваком случају ја сам их бирао. Али је добро што постоји неко ко стрепи за нас. Като је битно боље, само много трчкара, пошто је тражила пензију. Страхујем за њу да ће се преморити. Што се твога пензионисања тиче, не знам шта да ти кажем. Безусловно треба да прихватиш службу од 500 форинти. Или не? Стање Като је иначе, ако је то и најбитније, једина велика позитивност. Сентандреја је ове године, због лоше године, веома тешка. Трешње су пропале, половина бресака такође. Нисам успео да остварим значајнији приход. Врт осваја коров. Виноград је заражен пероноспором и неколико врелих дана је спалило многе гроздове, не само код мене, већ и дугде. Недостаје уобичајена спокојна идила. Сваки други дан морам у Пешту. Још нисам успео три дана овде да саставим у низу. Али сам сам крив. А најважније је следеће: неколико младих људи се окупило око мене, понајвећма сликари. Моје мисли наилазе на њихово интересовање и одлучио сам да их записујем. За два месеца написао сам дело у форми пет предавања. Већ је довршено, одложио сам га и сачекаћу неколико седмица. Видиш, нисам остао веран свом завету, ипак сам писао. Када дело прекуцам, послаћу ти га. Али није то важно, него да сам ипак писао, мада би битније било ћутати и вежбати ћутање. Сада сам већ починио грешку, усред тешкоћа, борећи се с недостатком времена. Сада је дело готово, али не знам шта вреди, прочитаћу га. И задовољило ме је, и није. Као да сам радио забрањену ствар. И то спада у комплекс суштине моје судбине. Оно што пишеш о Чопаку, веома ме је растужило. Посебно сам га волео, заједно с Арачем, где се, чујем, гради велики хотел. Овде сам провео много пријатних дана, подруми су ми остали у сећању, али све се квари, заједно с вином. Године 51. сам у Балатонудварију провео мало времена с Като, од тада када чујем Балатон, обузме ме бес, и исклесао сам ову максиму: „Балатон је као мађарска књижевност, максимална дубина 9 метара“. Изгледа да је преостала само Сентандреја, наравно, и ње је из године у годину све мање, на обали Дунава већ као печурке ничу јавни клозети и лепо шеталиште је ове године, као последица поплаве, попут артиљеријског рова. Бука мотора се чује и горе у врту, а изнад моје главе свако пола сата пролети авион, и ако долазим или се враћам железницом, поред мене транзистор урла пренос утакмице или циганску музику. Али сам научио да сваку патњу искористим за сопствено очишћење, или бих бар желео да научим, а стрпљење губим само каткада. С обзиром да је већ трећи, моје писмо те већ неће затећи на послу, али ипак ти желим пријатно летовање. Када видиш Шомло, поздрави га у моје име, стари, похабани вулкан прирастао ми је за срце. С љубављу те грли Бела 3. 8. 1965. 232. Ласло Добеш Драги Ласло, много си ми на уму, више него што мислиш. Чини ми се да се од почетка октобра каним да ти пишем, али су сада иза мене најтежа три месеца мога живота, и надам се (!) да ће бити лакше. Сада само толико да сам пун новог знања о којем ћу ти

писати – не могу да прећутим! И само толико да те за Божић и Нову годину с љубављу грли Бела Будимпешта, 20. 12. 1965. 233. Ференц Немет Драги Фери, пре свега желим теби и твојима срећан Божић и Нову годину. Жалба нема смисла. Човек (бар ја) одмери задатак и прихваћени живот с патњом. Јаој мени, још увек могу да завидим срећнима, ма и у смањеној мери. Ни ти не живиш веселије, знам. Али ако ја ћутим (због принуде), ипак си ми могао писати. Много те грли Бела Сигурно ћемо имати један сат како бисмо разговарали о ова последња три месеца. Било је ужасно и величанствено. Тек сада почињем да схватам. Б. Будимпешта, 20. 12. 1965. 234. Ласло Добеш Драги Ласло, наш договор није био такав. Увек је само о мени реч. Истина, пријало ми је да говорим о својим стварима, али сам потом мислио и о томе, можда ћу те поштедети од сличних грешака (остаје их још доста). Али би ми више пријало када би се каткада говорило и о твојим личним стварима. Знам да ти дани онако из близине протичу једнолично, устајеш, радиш, враћаш се кући и бавиш се својим навикнутим пословима, евентуално лектира, имаш стазе којим свакодневно пролазиш, а у последње време нешто попут клонулости, неко расуло као да ти ништа није успело. Нешто тако сам ишчитао из ваздуха док се бринеш о мени. Постоје моје тешкоће, заједно с мојим болестима. Али се трудим да им не приписујем већи значај од онога колико могу да ми препречују пут. Опет радим, већ знаш четири поглавља из дела Scientia sacra II, сада сам се упустио у ново поглавље, наслов: Књиге мртвих. Прикупио сам отприлике седамдесет комада, махом тибетанских, индијских, египатских, персијских (Артак Вираз), много јеврејских упута, грчких, мексичких, средњевековних, Бемеа (цела књига: Четрдесет питања о души), Јакоба Лорберта, Сведенборга, апокрифна јеванђеља итд. Прибирам оно што сам више од тридесет година скупио. Систематски, јасно и једноставно хтео бих рећи оно што други не знају, јер тако нешто они и не слуте. Рад је спор, а ја га још успоравам како бих промислио сваку реч. Покушаћу да одговорим на једно питање, а то је «бити присутан у садашњем тренутку у потпуној душевној присутности». Пишеш да то ниси могао да разрешиш. Ниси ни могао знати, ни ја нисам знао, вероватно нећу ни знати.

Погледај жену. Она је присутна. Прича, одева се, кикоће се, жалосна је. Али се налази у тренутку. Зато изгледа тако лака и безбрижна. Брзо заборавља, клизи, нема стабилности, расположење јој је отворено, или је опасна вештица, сутрадан о томе ништа не зна. Ипак од ње треба научити да човек уме да буде тамо где јесте. То није питање концентрације. То је опуштеност, лакоћа, допола добро заборављање, расположење, безбрижност. Не површност, као код жена, не оно било да је овако, било онако, ништа не значи, него целокупном свешћу мушког духа прилагођавати се женском, јер је женско са мном истог ранга, само је корумпирано, чак и од мушког много корумпираније, али ипак у женском и људском бићу само јединство мушко-женског чини целину. Напиши ми своје мишљење о овом мисли. Целокупно наше биће које је овде везано за земљу и за живот и за телесност, женско је, и зато ми овде треба да научимо, не на начин жене, него на духовни начин, као свесни, просветљени људи духа. Пишеш да клизиш уназад. Наравно, ово осећање влада човеком ако не види куда напредује. Не бојим се за тебе. Ти не можеш да склизнеш уназад и не можеш да паднеш. Открићеш оно цартство у којем је човек с друге стране пада и пораза и клижења уназад. Клижење уназад је само један израз частољубља када се човек још такмичи и остале жели да претекне. Не желиш «бити на терету мог ионако тешког живота»? Знаш ли како је ова тешкоћа понекад тако лака? Нарочито ако помислим да је ова лакоћа коју су многи одабрали ужасан терет. Надам се да ћемо бити у приснијем контакту него у недавној прошлости. Ако и не пишем, често мислим на тебе, и пиши. С љубављу Бела 9. 2. 1966. 235. Ласло Добеш Драги Ласло, хвала на ускршњој честитци, и шаљем ти своје најбоље жеље. Проши пут, када си ми посло књигу, перо ми је већ било у руци, али шта ме је спречило, већ сам заборавио. Већ сам давно читао овако нешто као роман, сада се бавим такозваним филозофским деловима Махабхарате, која недостаје мађарским преводима. (Моксадхарма, Анугита, Бхагавад гита), нажалост нису лепши од самог епоса. Наравно, метафизика, а она данас не треба. Роман, као што слутим, жели да пружи одговор на женску психологију. Па да, постоји и то, али такве ствари је лако избећи. Има оних које није могуће, а то је тежи случај. Lady L. је веома добро писан кримић, као што данас кажу, и пробрано је угодан за вишу класу народа. Моћ жена над нама је у томе што за највишу вредност сматрамо живот, а не оно што је изнад њега, оно чему треба подредити живот, иначе је крај. Прочитај једном Нови завет с гледишта како се Исус понаша према женама. Једно је сигурно, ниједна жена нема над њим моћ. Његова мајка, нарочито његова мајка је „жена“. Често је одвраћа од нечега. Остале жали. Само је „грешна“, „слаба“. Јер је слабост потонулост у живот. Ова Леди Л. само је занимљива, али чак није ни истинска жена, само је авантуриста, и што је заводница само је случајност. Иначе завођење! Само се онај може завести ко од живота нешто очекује. Приговор мој Леди Л. јесте што у њој

има нешто невино, што је код једне жене веома ретко, са своје стране с тиме се још нисам сусрео. У већини су демонске, а ако и привлаче, не могу да их поднесем. Све је то доњи свет и полусвет. Ја сам бих волео да радим, и ако ми успе, крајем маја ћу отићи у Сентандреју, тамо ћу ваљда успети. Имам неколико планова, нарочито један који бих волео да урадим. Снага ми слаби и не знам како ћу издржати послове који ме очекују. Раније су ме тешкоће подстицале. Данас већ једва да сам расположен да их победим. Најрадије бих седео и припремао се за непознато. Када си се сусрео с Фериком? Ништа ми не пише. Да ли је у пензији? Ако га видиш, предај му моје добре жеље за Ускрс. Тебе с љубављу грли Бела 9. април 1966. 236. Ференц Немет Драги Фери, у последње време много мислим на тебе, сада је Ускрс и користим ову прилику да ти пишем. У сваком случају желим ти срећне празнике. Вероватно имаш много брига или ти је, чему бих се јако обрадовао, судбина лакша. Било како било, пријатељ сам ти и грли те Бела 9. април 1966. 237. Ласло Добеш Драги Ласло, с одговором нисам каснио зато што нисам био знао одмах да одговорим наводећи оба дела Scientia sacra, где сам изложио Бемеову теорију. „У човековом бићу само јединство мушкарац-жена чини целину.“ Али, знаш ли, да је изворни човек, Адам Кадмон, као што хебрејска баштина каже, био мушкоженско (андрогин), потпуна копија Створитеља. Сагрешење је било могуће зато што се располутио. О томе Гете има духовиту примедбу: жена је начињена од мушкарчевог ребра, а ребро је, зна се, криво. Жена је овакво криво ребро, ако желимо да је исправимо, она се поломи, ако је оставимо онако каква јесте, биће још кривља. Жена пак није оно биће које је изворно била Адамова полутина. Та жена је остала у Еденском врту, и данас је тамо, али сваки мушкарац у себи носи не само успомену на њу, него и њену слику. Ова земаљска жена само веома бледо личи, земна жена, везана за земљу, чак за доњи свет, пре је демон која за груду везује, кочница сваког нашег доброг својства, будилица свега лошег. Само је јединство мушкарац-жена целовитост. Ако останем у сагрешењу, ова моја допуна, Ева јесте живот-жена. Ако хоћу да се прочистим, могу да се искобељам само уз помоћ Небеске жене. Беме је назива Софијом. Софија значи мудрост. Та жена је код Дантеа Беатриче. Стопити се с том женом: савршено људско јединство, васпостава изворног човека. То је учење баштине.

Читаш Елиота? Изврстан човек, мађарски превод није довољно поуздан, један од најзначајнијих људи модерног доба. Иначе ме је твоја пошиљка кафе довела у заблуду. Није исправно што од мене правиш кофеинисту, и не одобравам што себе бацаш у овакве издатке. Можда ћу већ после двадесетог моћи у Сентандреју, јагоде зру. С љубављу те грли Бела 15. 5. 1966. 238. Ференц Немет Драги Фери, знајући твоју склоност према болестима истински сам се бринуо због твог дугог ћутања. Ако си толико болестан, сигурно ћеш живети сто година. О оним стварима које сам назначио, само усмено – обавезно назначи 3-4 дана раније како бих могао да се вратим из Сентандреје, јер ће вероватно бити главна сезона трешања, а брање, пренос нарочито су тешки. Онда ћемо разговарати и о твојој селидби. Сада се тренутно радујем што си већ на ногама и на путу оздрављења. О себи само мало. Спремам се за Сентандреју и пакујем се, рано сазревају јагоде. Хвала ти што си ме обавестио о себи. С љубављу те грли Бела Будимпешта, 15. мај 1966. 239. Ференц Немет Драги Фери, Веома сам се обрадовао вести да долазиш у Пешту и да ћеш ме посетити, само нисам што си тако мало времена мени наменио. У сваком случају субота поподне је за мене много погоднија – понајвећма и искључиво због Сентандреје. Тренутно ме јагоде и трешње веома окупирају а кроз недељу дана биће пуно време сазревања, али ће субота поподне бити мирна. Јако те чекам и биће ваљда прилике да положим рачуна о мојим зимским јадима – ако их се још будем сећао, јер врт, мирис маслина, ружа, прскање, свеже јагоде, мали врт који мирише на сено брише све лоше успомене. С љубављу те грли Бела 24. 5. 1966. 240. Ласло Добеш Драги Ласло,

цитат Тагоре је предиван. Повластица источњака је што не траже резултате, него да имају снаге да поднесу ствари. Поднети. Овде сам у Сентандреји готово месец дана, веома много сам се борио да решим своје тешкоће и то ми је већим делом успело. Лето обећава спокој и могућност за удубљивање, што ми је јако потребно. До сада сам имао среће, али сам имао снаге да откријем да и ова срећа, као обично, ствар је звезда, не моја. С покорношћу сам то примио, исто као и злу срећу. Поднети. Из великог шкрица извукао ме је, не знам да ли Меркур или Јупитер или Венера. Никаквог удела нисам имао у томе, само што је било повољно и много сам размишљао како је то занимљиво када се човеку насмеше и каква је невоља ако човек поверује да то из њега следи. У сваком случају постао сам просветљенији. С љубављу те поздравља Бела Сентандреја, 19. 6. 1966. 241. Ирма Сабо Драга Ирма – не знам колико пута сам вас тражио, од суседа сам добијао оскудне и несигурне одговоре, али су се сви слагали у томе да нисте добро (болница, санаторијум, болест итд.). Овде сам од краја маја како би врт тешке дугове одрадио, и успело је. Често помислим на то да вам понесем корпицу јагода или трешања, али у стрци нисам успео. Да ли бисте једном дошли у Сентандреју? Пишите ми и ја ћу вас чекати. Веома ми је важно да се сретнемо. Много вас поздравља с љубављу Бела Сентандреја, 19. 6. 66. 242. Ирма Сабо Драга Ирма – ових дана сам се нарочито спремао да дођем у Пешту како бих вас посетио; до сада сам то увек повезивао с другим пословима и нисам доспео. Али сам у недељу добио неко тровање од јела, веома непријатни симптоми, нпр. прегиби колена и бока опасно ме боле, и у постељи се само вртим, лош желудац, главобоља итд. Болесничко стање неколико дана. Не знам када сте код куће, само ме добра срећа води. До виђења вас с љубављу поздравља Бела 10. 8. 66. 243. Ласло Добеш Драги Ласло, ових дана када је овде био Фери, било је речи и о теби, прилично много, и о томе да ти нисам писао више од пола године и да то тебе дира. Лето ми је лепо минуло, нарочито његов први део. Био сам задубљен у врт, у прилично много воћа, јагоде,

трешње, рибизле, малине, брескве – еј, што бих сада појео чанак зашећерених рибизли у хладовини испод дрвета! Интересовали су ме одређени планови, започео сам, али није успело. Тек на самом крају септембра, последње седмице успео сам да изразим што сам желео, онај отров и горчину, бес и помаму који су желели да покуљају из мене како бих могао да успоставим своју равнотежу. Од тада сам као хистерична жена, у неуобичајеном такозваном „стваралачком периоду“, али и то подносим, већ и зато што не умем ништа друго. Вратио сам се кући почетком октобра и готово сам радио без прекида, веома споро и са спорним резултатом, што бих овако дефинисао да оно што урадим сасвим је добро или сасвим лоше. Посебна је то летаргија према споља. Страшна је за оне с којима заједно живим, али је још ужасније за мене. Веома много сам мислио на вас, а посебно на тебе, али сем гриже савести што не пишем, ништа друго није било у мени. Овде сада, за ову зиму, за мрачне дане имам разне планове, нарочито да напишем коментар о Бемеу, односно једну студију о Бемеовом Богу. Прошлогодишњи допринос послао сам и теби по Ферики, прочитај и саопшти ми своје мишљење. Примио сам Палкову студију и прочитао је. Мислио сам на то да ако неко евентуално буде писао о мени, то ће овде, у овај земљи урадити овако, с оваквим патосом и неумерено. Ниче је рекао „усуђују се да пишу о мени тако као да су ме разумели“. Сматра то безобразлуком. Он сам, као у свом последњем делу, у делу Ecce homo пише да тек сада почиње да разуме, тек сада почиње да цени своје дело. Мислим да је потребно бар десет година док Палко буде схватио шта се збива на овим страницама. Прво одушевљење! Хвала, не треба ми. И тиме овај ранг на задржавам за себе, него за Генија коме служим, за Анђела, далеко изнад мене, коме се сваки дан молим. Ја? Мала олупина, патуљак, никоговић. Имао сам леп план да напустим Анђела и да делујем преко свога ја. Хтео сам да од себе начиним савршеног човека и да напустим писање. Није ме пустио. Е па тако морам да служим. Оно што зрачи кроз моје биће, то примам са захвалношћу, али суштина тамо остаје. Иштван Палко није мој човек. Само је сентименталан. Лоше друштво. Вероватно је веома мало читао. То могу сада да напишем. Фери ми је са задовољствим причао да ти се главобоља примирила, и да већ користиш мање пилула. Од пролетос ме глава није болела, али од много дувана имам стални бронхитис, који се смирује само на слободном ваздуху. За Божић и за Нову годину свако добро желим теби и твојима. Пиши. С љубављу Бела 11. 12. 1966. 244. Непознати Дозволите ми да вам упутим писмо и да вам кажем да сам пре тридесет година као библиотекар припремио библиографију о светској кризи и приликом рада сам се први пут сусрео с именом Ренеа Генона. Одмах сам открио да је Crise du monde moderne једина књига која стварност веродостојно тумачи. Тада сам у часописима „Filozófiai Társaság” и „Társadalomtudományi Társaság” објавио чланке и приказе о Р. Генону и његовим делима и о баштини. Избијањем рата прекинуте су сталне

информације о раду Р. Генона. Тек сада ми је један мој пријатељ који живи у Паризу послао вашу књигу о Р. Генону. Не треба ни да кажем с каквом радошћу сам књигу читао. Нажалост, у Будимпешти у доба опсаде (1944) пропао ми је стан и моја библиотека, и књиге Р. Генона. Једва да познајем дела која су потом објављена, немам могућности да их наручим из Француске, већ и због тога што као пензионер немам за то материјалне могућности. Да ли би било начина за то да ми пошаљете дела L'esotérisme de Dante, Initiation et réalisation sporituelle, Symboles fontamentaux de la science sacré? (1967) 245. Ласло Добеш Драги Ласло, од Божића се спремам да напишем писмо, од како је Фери Немет овде био, чак од пошиљке у којој си имао тако много удела. Невоље су ме спречиле. Сада, у релативно мирније поподне, у полухладној соби коначно сам се одлучио, јер у јединој топлој просторији моја супруга куца на машини. На моје последње писмо ниси одговорио, за што ти не приговарам, чуо сам о теби и то ме смирује. Ниједном од мојих пријатеља не верујем толико колико теби. Помоћ коју сте ми послали веома је добродошла, поготово сада када је моја ташта у болници. Знаш ли за што сам потрошио? Шећер, брашно, кромпир, путер, маст, месо, чак сам и будилник дао на поправку, и купио нови оквир за наочари, јер сам случајно сео на своје наочари. Радовао сам се што је од пријатељске помоћи било за све. Мислио сам биће добра летос у Сентандреји, али и овако је веома добро. Хвала на жртви. Добро би било када би одвојио времена и писао ми. Да ли знаш да је Фери однео два рукописа? Нарочито би ме интересовало твоје мишљење о кратком роману. Прилично је сиров, али шта је то у односу на оно што сада радим! Не знам када ћу окончати. Заправо добро је то овако – не треба се никоме умиљавати, пишем оно што ми је у срцу. А шта све има! С љубављу те грли Бела 14. 1. 1967. 246. Ласло Добеш Драги Ласло, у свом ранијем писму мало мање сам био принципијелан, јер сам излио своје срце о томе како сам провео лето, и за следеће писмо је од тога претекло. Није била слабост, пре пријатељска присност, чији те је тон можда збунио. Иначе ти хвала на љубазној исправци која се ондоси на Палковљеву студију. Тешко подносим похвалу. Гладан сам критике. Њу сам и очекивао. Изгледало је да је то тон школских свечаности, и није достојан за мене, за то се не бих много бринуо, него за идеје које ја овде једини заступам. Немој погрешно да ме схватиш.

Често сам говорио и стално понављам, да сам ја осредњи ум, а у односу на западњаке тек баш што. У овдашњим односима ипак једини озбиљан. Заправо би ту требало почети. И поверовао сам да Палко ту започиње и захтева остало. Зато ми је био разочарење. Студија у првом реду не дотиче мене, него онај дух који овде желим да одомаћим. Себе одвајам, ја сам јадни ђаво, ужасно јадан тип. На твој савет сада и Палка узимам озбиљно и поново ћу га прочитати. Што се тиче делова кратког романа, изгледа да си се навикао на интензивнији ваздух студија, и приповедање те не задовољава. То је квинтесенција мојих осам година из Палкоње. Не знам колико је добра. Сада је у раду садашњи „живот“, као што кажеш, и када то буде завршено, грубље ће говорити. Мислим да још не познајеш моје приповедачко дело, Карневал и Силвестер. Ни не знаш за њих. Не браним роман. Можда није добар, да је само „живот“. Али ме овај живот ужасно иритира и треба да га скинем како бих био слободан. Не знам. У делу Scientia sacra II касни писање о књизи мртвих. Ове зиме сам хтео тиме да се бавим. Силесија неприлика ме је спречила. Иначе сам и ја у непрекидној близини смрти и сазревам за последњи земаљски пут. С љубављу те грли Бела 29. 1. 1967. 247. Ференц Немет Драги Фери, синоћ сам хтео да ти напишем писмо, јутрос је приспело твоје. Дошао сам себи, већ колико се то може. Сутра ће бити две седмица како је моја млађа сестра, раздвајало нас је подруг године, увече добила излив крви у мозак, и није више долазила свести, умрла је у петак ујутру. Било је сасвим неочекивано и мене је поразило. Заједно смо провели живот, јер када сам ја почео да се освешћујем, она је већ живела. Никада нисам знао да ли је добра или лоша, паметна или глупа. Била је као неко ко постоји, изван сваког правила и појаве, једноставна стварност која другачија и не може бити. Ни не умем да се од ње одвикнем. Карневал је роман, настао је између 1948. и 51. године, готово хиљаду страна, писан је више од две године. Једном му је претила опасност да буде објављен. Рукопис је био нестао три или већ колико година, онда је случајно пронађен. Тада сам се заклео да га никоме нећу дати. Силвестер је роман настао 1957. године. Никада ми није пало на памет да га објавим. Од децембра веома много мислим на тебе и на Ласла. Поклон који сте ми послали стигао је у важно време, Ласлу сам и писао шта сам све купио од тога. Чудио сам се што је у мојој почетној оскудици ова сума приспела у неопходном тренутку. Од тада је пријатељство у мени постало још чвршће, јер сте се умешали у моју судбину, и помогли ми да пребродим тешку ситуацију. Брине ме твоја главобоља. Обично се око шездесете јавља оно што се данас назива висок крвни притисак. Постоји обиље лекова, могу да збуне. Небо нека те чува од лекара. Познајем једног доброг лекара, моју супругу. Када следећи пут дођеш, посети нас и разговарајте о томе, вероватно ће умети нешто да ти каже.

Што се штампарских грешака, рапсодичних преметања тиче, с тим у вези само ти толико могу рећи да је то протест против разума, што једна од фигура и сама објављује. Познајеш ли Тајни записник? Настао је 1947. године, и мислим да се ту налази најбољи део мојих малих студија. Међу њима је Арлекин. Он је објашњење. Лакрдијаш сулудог расположења. Обично смо били заједно у таквим ситуацијама када се требало представити „мудрацима“ или „озбиљној господи“. Мада сам веома често Арлекин и волим преметање. Ведрина (хумор) једина разрешава реалитет. Кјеркегор пише да је хумор последњи стадијум пре религије. Моја здравствена ситуација иначе није добра, али и пристојно је да у овим годинама имам неку невољу. Па имам, и то не једну. С љубављу те грлим Бела 22. 2. 1967. 248. Ласло Добеш Драги Ласло, мислим да је управо обратно. Увек сам захтевао критику, веома строгу критику. Моја таштина је желела да издржим велику меру, а похвале, одушевљења итд, држао сам за ласкање. Зато ме је нарочито бацило у размишљање оно што си писао и то сам узео озбиљно. Мада је било и оних који су ми рекли да сам и од мојих студија требало да напишем романе. Ко то зна? Није лакше. У овоме роману центар је лик Мирабела, онај ступањ будности која накнадно увек зна шта је учињено. Признаје и безбрижан је, само се у дубини разликује од мудраца по томе што мора да се сроза, а тиме је његов величанствени ум трагичан. Све остало у овом делу подвлачи ову трагику – што је у супротности са смиреним разговором два бродара на палуби. Премало добрих француских, енглеских, америчких модерних антиромана познајеш како би прокљувио форму. Али то не мари. Неколицина која га је прочитала сматрала га је добрим. Ја сам? Мислим да сам с Мирабеловим и Хасквардасовим бићем доспео ближе својим битним садржајима. Сада радим на петој глави (Логика јединства) дела Scientia sacra II. Мислим да је такозвани живот потпуно изгубио своју привлачну снагу, само је преостало писање. Пошто сам сасвим пропао у реализацији, и своје мисли нисам умео да остварим, једино у маленим свакодневицама. Жртва, велика жртва није успела. Преостало је писање, и жудња за добром и за љубављу, али не да мене воле, него да ја волим. Срећан Ускрс жели, и од срца те грли Бела 18. 3. 1967. 249. Ференц Немет Драги Фери, хвала на сећању из Шопрона и на писму које је од тада приспело. Твоје пријатељство ми је увек доносило смирење, и то што си писао, и то како си писао.

Имаш здраве бриге, не онако као ја који се сада борим с хипохондријом. Ваљда ће и ово проћи. Поред дневних обавеза сада се бавим делом Scientia sacra II, и тиме сам испуњен. Тренутно пишем пето поглавље (прва четири знаш): Логику јединства. Сада сам писао и Ласлу, мислим да га јако волим, без обзира што га нисам ни видео. Ускрс је. Свако добро желим теби и твојој породици и грли те Бела 18. 3. 1967. 250. Јожеф Вереш Драги мој Јошка – у последње време сам се отуђио од тебе, не због ситијих супротности којих је било. Понајвећма су биле глупости с обе стране. Велика ствар је била то што си се приклонио Антихрсту због свог материјалног спокојства. Јер мислиш да му дугујеш захвалност. Данас овај свет овде на целој земљи то чини. Знаш на шта мислим. У ускршњој недељи и пред твој имендан, позивајући се готово на наше двадесетогодишње перијатељство, пишем ово писмо у нади да ћу можда успети да те разбудим, ако се већ ниси пробудио. У том материјалном спокојству у којем живиш ништа не дугујеш овоме свету и не треба да будеш захвалан и не треба да смишљаш разлоге зашто је то добро. Ово овде је укупно све лоше. Оно што си добио није дошло од Антихриста, него од сасвим другога, од младе и снажне душе, од новог живота и хиљаде других. У то сам сигуран. Промисли да ли сам у праву. Заборавио си када ти је било лоше, желео си конац света и страшни суд? А сада пак мислиш да се збила правда? Нема апокалипсе? Кажем ти, приближавање Ускрса ми казује то и твој имендан. Следећи пут када дођем, можда можемо о томе разговарати. На твој имендан желим ти свако добро, с љубављу Бела 189. 3. 967. 251. Ференц Немет Драги Фери, шаљем ти одговор на Селинџерову збирку новела. Ако се добро сећам, беше то у Сомбатхеју, бар се сећам Ласлоових речи, да не разуме од тога много. Зен је сада у Америци мода. И Селинџер на томе почива. Као и гомила сликара који су уместо Европе учили у Јапану, Тоби на пример који слика сјајне слике пошто је године провео у тибетанским и кинеским и јапанским манастирима. Зен је отприлике оно што сам написао у својој малој студију и у ономе што сам превео. Приближити стварност с оне стране с које је најлакша, без компликација Европе. Као што је Буда ходочасницима показао цвеће. Мислим да нећеш имати тешкоћа с разумевањем. Наравно, Селинџер је пре помодни Американац него генијалан писац, али га вреди прочитати. Књигу ћу ти вратити, сада је Като чита. Још једном срећан Ускрс и грли те Бела

21. 3. 1967. 252. Ласло Добеш Драги Ласло, Ферики сам управо сада писао како сам вашу пошиљку примио тачно на свој седамдесети рођендан, и с каквим осећањем сам је прихватио. Када би баш само било речи о захвалности, ствар би била једноставна. Али овде је било и има још много другога. Те ствари описати није могуће, а ти то ионако знаш. Већ је много година како ступамо истим смером, и само могу да се дивим твоме бићу, с каквом верношћу. Ферики сам послао своје студије Тајни записник и Silentium. Сада када сам опет залистао, са задовољством ме је испунила ревност мог ја млађег двадесет година – данас ове ствари готово све разумем и, као што учитељ Кунг каже за седамдесету годину, „научио сам да будем послушан“. Ти си такав какав сам ја био пре двадесет-двадесет пет година. Нисам уморан. Напротив. Ужасно сам расположен за рад. Али ово овде је друго него што је било. Прочитај Арлекина и Позна дела, видећеш. Поново сам послао Зен. Раније си рекао да ти је остао стран. Сада си му се можда већ приближио. Јер се свет приближио, цела Америка одјекује од зена. С љубављу те поздравља и грли Бела 26. 3. 1967. 253. Ференц Немет Драги Фери, уз писмо, с којим сам ти послао студију о зену и одломке, приложио сам и дописницу у којој је реч и о Селинџеру и о америчкој зен моди. Изгледа да још ниси раскрилио пошиљку и ниси то видео. Тиме је питање Селинџера разрешено. Не би ми било пријатно када бих био непажљив. Друго је што ћу паралелно с овим писмо послати поштом на твоју адресу Тајни записник и Silentium, обе студије су настале између 1947-49. године, и мислим да су битне, бар за мене. Ово су копије, тако да ми их треба вратити згодном приликом. Наравно, и Ласло Добеш нека их прочита ако је могуће. Чини ми се да сам добро разумео да око 20. маја долазиш у Пешту. Унапред се радујем сусрету. Нарочито бих се обрадовао ако бих те могао код куће примити. Болест, болест! И бриге с тим у вези. Твоју пошиљку (у којој, мислим, да је судеоник и Ласло) примио сам ујутру на свој седамдесети рођендан. Можеш да мислиш какав значај овај дан има за мене. Мислио сам на свог доброг оца, на преминулу сестру, на године и места, на мајку, на срећно детињство, у међувремену ме је мучила хипохондрија и у мени није било ни мрве радости што сам доживео ове године с релативно здравом душом. То су били претходни догађаји. Поклон ме изненадио, нисам мислио да си га послао за тај датум, ипак је судбински на тај датум приспео, бар сам ја тако схватио. Зулуд ти захваљујем. Није то важно, само сматрам да је мало много. Засули сте ме. Немој

погрешно да ме разумеш, не протестујем против протектората. Пријало би ми када бих и ја могао да пошаљем помоћ онима којима је потребна. И Ласлу Добешу пишем са сличним осећањем и с љубављу. У мају, када будемо разговарали, причаћу ти и о ненаписаним стварима. Много мислим на тебе. Грли те Бела 26. 3. 1967. 254. Ференц Немет Драги Фери, пре свега хвала на лепом писму и добрим саветима који се однос не моју болест. Иначе су разгранате: катари, бубрези, бешика, закречавање крвних судова, простата итд. итд. Зато се трудим да не доспем у руке лекара. С меланхолијом имам много невоље, али ћу је по могућности савладати, или ћу се помирити и подносити, само моја околина (нарочито Като) пати од ње. Шездесет девет година сам био прилично подношљив животни сапутник, али је ове године од фебруара прилично тешко. Смрт моје сестре ме је много погодила. Ових дана сам ти послао најновији број часописа Хеликон. Мој млади пријатељ Пал Дарабош, библиотекар Универзитетске библиотеке, написао је текст о зену и о америчком роману. Део о Селинџеру је веома добар, прочитај га, мислим да ћеш из њега извући поуку. Иначе је Дарабош веома талентован млади човек, и у односу на околности довољно храбар. Сада ти не пишем о заслужном делу твога писма. Раније сам слутио нешто, могло би се рећи, од онда када смо једне летње вечери шетали од Чора до Иноте, али ти нисам поменуо, јер сам сматрао то индискерцијом. Сада, када ти то помињеш, треба да одговорим и одговорићу. За сада размишљм о томе и готово те сматрам срећним, ако се овако нешто може назвати срећом. Мада је и нестатак бриге брига. За мене је у сваком случају велика ствар што сам на овај начин дошао до оваквог пријатељства (јер је сигурно допринело томе зашто си ми оволико привржен). С љубављу мислим на тебе Бела 26. април 1967. 255. Миклош Халми Драги Миклоше, на овој земљи све започиње, али се ништа не завршава. То каже Достојевски и све што сам старији сви више увиђам да је у праву. Други аутор на кога се могу позвати је К. Г. Јунг. Питања нема. Постоји брак, постоји религија и друго што нас нагони у разне шкрипце. Плодна ствар је све то преживети, и то што дубље и темељније, и из свега извући одређене поуке. «Разрешити»? Како «решити» један брак? Како «решити» једну ралигиозну кризу? Свако решење је подједнако лоше. Чувајте се науке! И примитивна појединачна ствар је боља од науке.

Значи, на једно питање не могу да одговорим. Мене су моји учитељи учили великом и широком преживљавању, никакво решење. Решења нису у нашим рукама. То није питање знања. Оно што сам извукао таком седамдесет година следеће је: универзална обавештеност. Универзална оријентација. Ако то добро разумете, немате потреба за другим. Обавештавати се треба, али без жеље за било каквом коришћу, резултатом. Ако бисте то учинили, прибавили бисте велико богатство, неко лао-цеовско богатство које није низашта, али што је основа за све остало. Ако нешто сликате што је спектакуларно, пишите ми, радо ћу доћи да погледам. А што се пак тиче заједничких договора, за то, мислим, тек најесен може да дође ред, годишње доба је узнапредовало и ево лета. Много вас поздравља ваш пријатељ Бела Хамваш Очекујем ваша писма, нарочито долазак Ђерђике Кардош. Надам се да сте се с њом повезали. 2. мај 1967. 256. Ференц Немет Драги Фери, твоје писмо, у којем најављујеш долазак, приспело је. Тренутно је таква ситуација да је најбоље ако се 21. нађемо у ресторану на Источној станици између ¼4 и 4 сата, ако се у међувремену ситуација промени, још увек можемо сести на трамвај и доћи код нас, што бих највише волео. Веома се радујем поновном виђењу. С љубављу те грли Бела 15. мај 1967. 257. Ференц Немет Драги Фери, Много тога сам позаборављао у нашем разговору, али ће ми полако пасти на памет и онда ћу ти писати, вероватно већ из Сентандреје, где већ руде трешње и јагоде. Вино које сам добио онакво је какво прижељкујем у сновима, суво, ни мало не заглупљује, дакле вино. Много мислим на тебе. Побринуо сам се о слању романа Силвестер, стићи ће за 2-3 седмице. Много те грли Бела 29. мај 1967. 258. Ференц Немет

Драги Фери, за роман Силвестер успео сам овако да средим: отприлике за 2-3 седмице гђа Молнар, млада рестаутаторка, путује у Велемер и носи рукопис. Писаће ти којега дана, којим возом, тако да би га на станици преузео. Друго нешто нисам успео да нађем. Чујем да воз прилично рано стиже, то је неугодно. Бела 31. мај 1967. 259. Ласло Добеш Драги Ласло, Ако и ниси добио рукопис, вест о њему сигурно јеси. Уз прилично перипетија је стигао у Сомабхеј, испричаће ти Фери. Ја о себи не могу да кажем ништа добро. Болова немам, али сам уморан, и ноге ми побољевају. Већ сам два дана код куће, мада ме од Сентандреје нису могли одвратрити киша, снег, олуја. Тамо зру малине, рибизле, црне рибизле, и требало би их обрати, а ја беспослен лежим. Сада док пишем и правим грешке, то је исто, нисам у стању да се концентришем. Уљуљкујем се тиме да ћу се опоравити, али ће бити тешко. Не као да себе жалим. Али овде има толико много ствари које, сем мене, нико не уме да уради. Остаће неурађене. Или ће чекати стотину година док неко не дође, одлучни несрећник, који ће се тога подухватити. Овај живот овако није успео, али је управо у томе његова нечувена вредност, губио сам, али се не бринем о томе, тако је добро. Све сам сама руина, па јесам. Глупо је још увек се бринути о себи. С љубављу те грли Бела 1. 7. 1967. 260. Ференц Немет Драги Фери, о компликацијама сам сазнао из твога писма, а малу даму још нисам успео да чујем. Када сазнам све појединости, писаћу ти. Нисам добро. Немам болова (сем што ме боле ноге и што сам уморан), одмарам се, одмарам, много спавам, али то не користи. Узалуд покушавам да се савладам. Хвала на добрим саветима и на солидарности. Већ сам данима код куће, не у Сентандреји. С љубављу те грли Бела 1. 7. 1967. 261. Ласло Добеш Драги Ласло, два су разлога што ти нисам раније писао, прво: у Сентандреји је била берба бресака, и око тога су настале компликације – родило је више од двесто килограма,

с тим сам нисам могао да изађем на крај (9 стабала) и издао сам бербу у наполицу и продао. Друго је изненађење које си ми проузроковао твојом пошиљком. Сада ми заиста ништа не недостаје. И трешње су биле добре, брескве подношљиве, јагоде прилично добре, пре сам богат, како се то већ богатство мери у нашим односима. Нисам нашао да је исправно што си ми послао оволику суму, и данима сам премишљао, шта ли сам ти могао писати и којим тоном када си се оволико узнемирио и, као што пишшеш, ниси знао ништа друго до журно, збуњено појурити на пошу и упутити новац. Стид ме је због тога. У оним невољама у којима сам, овако нешто ни онако не помаже. Само би помогло оно што током година, дугих година пишем, говорим, а без да бих знао и без да бих научио. Једино је, са спокојем и миром поднети оно што следи. Понајвећма физичке назгоде, болештине с којима се носи седамдесетогодишњак и с оним датостима које постоје. Постоје. Јако постоје. Мислим да у мом бићу постоји нека темељна лаж коју сам и до сада примећивао, али сам је прекрио другом лажи, тиме што је нисам хтео да приметим. Сада ме приближавање смрти присиљава на то, и то је веома горко. Трудим се да признам сваку слабост, али је то мало. Признати? Када би се тиме могло помоћи. Смрт моје сестре у фебруару од једног до другог трена ме је суочила са смрћу. Раније си ми и писао да ти опишем све што знам о чињеници смрти. Е па, много сам читао, а не знам ништа. О томе уче веома велике књиге, Упанишаде, Беме, а сада видим да је то нешто сасвим друго. Наравно, и то је само моја ствар, мада верујем највише у оно што ме је у животу дотакло, у људску присност, пријатељство (веома мало) жена, у чему сам суделовао, и једва је било у мом животу човека од кога сам добио више од тога, него од тебе. Братска верност. То сам хтео да опишем. Ако тога не би било, наша преписка би се већ одавно прекинула. Али увек и у сваком писму било је неког вишка, топлине која се не може објаснити. Спољни догађаји су то само потврдили. То је било право. Много ниси могао да научиш од мене, понајвише податке. На то обрати пажњу, ту је највише превара и ту је најистинскије. С љубављу те грли Бела Сентандреја, 17. 7. 1967. 262. Ференц Немет Драги Фери, Тек сада ми је стигло до руку твоје писмо предато 8. (био сам у Сентандреји) и вративши се овде у летње боравиште одмах ти одговарам. Не знам шта је могло бити оно чиме сам те уплашио у свом писму, мада сам увек говорио о својој хипохондрији, наравно, не знам шта је засновано, шта пука имагинација. Ужасна осетљивост! Можда? И нешто конкретно је морало бити у том писму, јер сам истовремено писао и Ласлу, а и он се уплашио. Кажем, штета. Размишљам о твом плану за Шомло. Моје мишљење о Хакслију се оформило доцније него што је настало дело Стотину књига. Иначе енглеска реч „clever“ значи паметан, нарочито бескрајну глупост паметних људи. Од тога има много у Хакслију. Ванредно је симпатичан. Забрињавајућа половина твога писма озбиљно ме је такла и

захваљујем ти пријатељским хвала. Вас двојица, ти и Ласло, велика сте ми утеха, и још више – постоје они које волим. Грли те Бела Сентандреја, 17. 7. 1967. 263. Ласло Добеш Драги Ласло, целог лета нисам ти написао ни реч, не зато што не би било о чему. Моје стање је било прилично стабилно, овако посматрано из даљине, односно тихо нагињем према старости, што још не би било лоше. У последње време сам одлучио ако ми здравље дозволи, ипак ћу вас посетити у Сомбатхеју. Премного је моје ломности, и био бих на терету својим домаћинима, радије ћу се одрећи пута. Или – још ћу видети. Твоју последњу пошиљку, коју бих волео да искористим у ову сврху, вратити сматрао бих грубошћу. А опет није ми уопште потребна. Воће је ове године подношљиво родило, чак има још једна тура грожђа, реализоваћу је, потом немам никаквог посла, само писаћи сто – то је мени још важније. Болест ми се јавља нарочито у томе што су ми ноге веома тешке, од кука према доле као да имам троструку тежину. Надам се да ће се поправити, и писаћу ти о томе. Високи крвни притисак (200-220) стишао се заједно с врућином, само. Само. О теби не знам ништа. Имаш ли још главобољу? Да ли се сусрећеш с Фериком? Ако ти и не одговорим, јер оно што имам да кажем не сматрам важним, пиши ми. Увек ми причињава радост да видим твоја слова. С љубављу те грли Бела Будимпешта, 21. 9. 1967. 264. Ференц Немет Драги Фери, код куће сам сам, Като је отишла у Сентандреју-Кокошија дуж да би се мало проветрила, а ја сам заглавио у граду, јер у ове облачне и кишовите дане ова мала мрачна соба није погодна за боравак. Једва и могу да радим у врту, због свога умора, не налазим у томе ни радости, само бих лежао и размишљао о дванаестој књизи дела Scientia sacra II, чији би наслов био Sacra dies, Света свакодневица, чији сваки покрет усмеравају више Силе, и Клањање Небу. У међувремену јесам и остајем раздражљив, нервозна сакалуда каква сам и био. Коначно сам откуцао дело настало прошле године, које такође не смем да шаљем поштом, али биће прилике да га пошаљем. Мислим да је диваљ и страстан текст, чак је највише дивљи међу свим написаним. Видећеш. Много, веома много мислим на оне кратке сате када си био овде, видиш, такав пријатељ би ми био потребан с којим бих тихо разговарао, без узбуђења, с апсолутном свешћу о добродушности, и још нешто, осећати чисто срце. С љубављу те грли

Бела Хвала на балатонској разгледници. Будимпешта, 21. 9. 1967. 265. Ференц Немет Драги Фери, преподне сам примио твоје писмо у којем пишеш да ти се обновило запаљење јетре, а уз то си навукао и неку за мене непознату болест. Брину ме ове болести, нарочито ако на то помислим да си ти у основи здрава личност, изузев можда хипохондрује за коју знам какво је стање. Не верујем да се може победити без лекарске помоћи, али ова модерна медицина!! Полазећи од себе моје је чврсто убеђење да је и твоја болест, и моја (све болести), и болести Като, и свачија, кога год познајем, дериват модерне колективне неподношљивости, и од тога ћемо умрети. Једни друге убијамо зато је тако важно такво пријатељство као што је наше, оно даје живот ако је овај живот добар. У што сумњам. Али са своје стране дугујем му и треба да платим, спремно га и плаћам до последње паре како бих помогао да се свет уздигне на своје почетно чисто стање. Види: ако се уздигнем у небо, све ћу повући за собом! О рукописима другом приликом опширније, сада нису ни актуелни, не можеш да дођеш по њих, не могу ни да их пошаљем, то ћемо на пролеће ако наша заједничка пријатељица поново буде путовала у Велемер. Иначе, пријаће јој ако јој с неколико редака захвалиш на услузи. Њена адреса: Molnár Sándorné Deák Klára, Bp. XIV., Erzsebet kir. u. 89/I. Веома бајна млада дама, супруга мог драгог пријатеља. Иначе сам имао намеру, као што сам писао Ласлу Добешу, да током октобра допутујем у Сомбатхеј на 2-3 дана, околности ми пак не дозвољавају. Понајвећма породичне бриге. Већ се не сећам шта сам писао о 65. години, али ако сам о њој писао, онда је то било с најбољим запажањем и без било какве филозофије. Ја сам сада нешто боље, односно почињем да се навикавам на стање после 70-е, што је у мени изазвало баш немали шок. Писао сам ти о њему. Много се борим с новим делом. То је увек тако. Продор је увек тежак. Желим ти оздрављење и пиши ми чешће о сваком тренутку. Већ нисам могао да замислим због чега ћутиш. Много те с љубављу грли Бела 21. 10. 1967. Напипи ми своју адресу на коверту, јер сам је изгубио, имам само стару. 266. Ласло Добеш Драги Ласло,

пишем ти из болнице, где сам више од три седмице. Преживео сам веома тешке дане, а још, изгледа, нисам при крају. Само ти баш дајем знак о себи. С љубављу и пријатељством те грли Бела 29. 2. 1968. 267. Ференц Немет Драги Фери, само тек да дам о себи знак живота, јер до сада нисам имао ни толико снаге да то урадим. Више од три седмице сам у болници, и наводно следеће седмице се враћам кући, не излечен, него нешто бољи. Много мислим на тебе и на своје пријатеље, и на последњи састанак с тобом. Месец децембар је био веома мучан, али ни сада није много боље, грлим те с љубави и пријатељством Бела 29. 2. 1968. 268. Ирма Сабо Драга Ирма – у болници сам, одавде шаљем свој поздрав. Много вас поздравља Бела 29. 2. 968. 269. Ласло Добеш Драги Ласло, октобар и новембар су били постепено гори. Децембар такав да сам добио мало посла за Világirodalmi Lexikon, што сам могао да урадим с нејвећим напором. За Божић сам завршио, добро-лоше. Јаунар је био најгори, гледао сам како дан из тренутка у тренутак постаје све гори, али сам већ отишао код лекара који ми је обећао да ће ме позвати у болницу. То се и остварило 6. фебруара. Сада је 5. март и ни мало нисам боље него на почетку. Моје опште осећање је гадно. Нема никакве физичке промене, бар је нису нашли. Или је цела медицина фалш. Постоји још једна могућност. Да је све душевна болест, или хипохондрија, али онда, ако је толико свесна као код мене, већ одавно је требало да се од ње излечим. Такво је стање. Кроз два-три дана се враћам кући у рано пролеће (зима, снег, хладно) и патићу даље. Јер много патим. Од ниског ранга људи и такозваног живота, и од свега што се свакако назива, само не оним што јесте. Често сам у случају мога оца и моје мајке мислио, шта је то што их још одржава у животу. Сада знам. Још није навршена мера њихове патње. Можда је то и мој случај. Волео бих да будем здрав. Невероватно сам ниског ранга, и највише од тога патим. Теби то пишем, драги пријатељу, никада те нисам видео и никада нисмо разговарали, али теби сам поверио тако много својих тајних мисли. Размисли о томе и пиши ми. Не утеху.

Нико ме не може утешити сем доброга Бога, али он ми се не обраћа. С љубављу те грли Бела Ово пишем у ходнику болнице. 5. 3. 1968. 270. Ласло Добеш Драги Ласло, не сматрам исправним да ако ти напишем снуждено писмо, одмах одговараш упутницом! Истина је да се велики део мојих питања тако може решити. Молим те, ако посебно не тражим, нешто слично више немој да чиниш, јер ме понижаваш. Веома ти захваљујем за новац који си ми добра срца послао, и овај пут појачано је пријао. У писму помињеш Ферику с чијом се супругом нешто догодило. Никада ми о томе није говорио и отуда не знам шта је било. Директно нећу да га питам, пиши ми што пре, још нисам добио од њега одговор на моје болничко писмо. Грли те с љубављу Бела 17. 3. 1968. 271. Јожеф Вереш Драги Јошка – на прагу смо твог именадана и знаш да је то за мене време понирања у себе и сећања на наше пријатељство. Опрости ми ако сам нешто згрешио против тебе. Сада ти ништа друго не могу рећи, после болести. Нисам био неверан према теби. Врт не могу да обрађујем, али ћу из љубави доћи код вас, и сешћу у вашу кухињу као обично. Марика можда зна некога ко би преузео врт, евентуално у наполицу. Сада је већ време за рад, нарочито у винограду. Очекујем одговор што пре, и с љубављу поздрављам целу породицу, тебе посебно Бела 17. 3. 968. 272. Антал Дул Драги господине – време ваше посете ми одговара, само вас молим да дођете 8. не у 4, него између 5 и четврт шест. До виђења вас поздравља Бела Хамваш 30. 3. 968. 273. Ференц Немет

Драги Фери, не знам шта да мислим о твом дугом ћутању. Ласла сам питао шта је разлог, у међувремену је пристигло твоје писмо. О својој супрузи никада ни реч ниси проговорио, мада сам слутио да је њу снашла невоља. Сада све знам, и после читања твога писма нисам умео ништа друго него да у молитви уздахнем Господару Неба. Нема друго. Чак и моје невоља поред њене ишчезне. Једноставан нестанак, старост, на што се могло и требало рачунати. Почетком фебруара сам отишао у болницу и лечили су ме месец дана, Не с много успеха. Наводно болесно срце, обузима ме велики умор, тешко ходам и расположење ми је веома лоше. Ако је човек уткан нитима у послове живота, тешко их је пресећи, имао бих много посла, од свих послова се треба одрећи. И од другога. Треба бити скромнији. За твоје тешкоће не знам шта да ти кажем. Једно знам, молити се за тебе. Друго не. Јер чак и када би материјално било у реду, ни онда не би користило. Молим Господа да те одржи онаквим какав си био, мој добри пријатељ, човек који воли, много си пропатио, и мени увек био драг. С тобом сам у сваком твом осећању, с љубављу, истински пријатељ Бела 5. 4. 1968. 274. Јожеф Вереш Драги мој Јошка – пишем ти као знак да сам веран нашем пријатељству. Све што је изгледало као неверство, збило се против моје воље, и молим те, опрости ми због тога. С љубављу Бела 8. април 275. Антал Дул Драги Антал – ако би вам биле потребне мање студије које се односе на баштину и на понеки текст (у преводу), радо вам стоји на располагању. Ако желите да ме посетите, молим вас за претходну најаву писмом или телефоном. Поздрав Бела Хамваш 20. 4. 968. 276. Ласло Добеш Драги Ласло, немам ништа нарочито да ти пишем, једино како сам седео у мајско поподне, наврла је у мени љубав и пријатељско осећање, и према коме да се излије? Не може бити други, него ко ми је први пао на ум. Бела

14. 5. 1968. 277. Ференц Немет Драги Фери, моје писмо је без предмета, само мислим на тебе с пријатељством од срца и с великом љубављу, када бих био песник, написао бих ти песму. Бела 14. 5. 1968. 278 Ирма Сабо Драга Ирма – сада одговарам на ваше писмо пошто сам пре више од два месеца напустио болницу, али нисам много боље, чак се тешко крећем због отечених вена на ногама. Нисам изгубио наду да ћу вас ускоро посетити. Надам се да ћу вас затећи у добром здрављу. С поздравом Бела 14. 5. 968. 279. Антал Дул Драги Антал – примио сам ваше писмо писано, чини ми се, још прошлог месеца, али нисам одговорио из разних разлога. Можете ме потражити било када ако се унапред најавите телефоном, и с радошћу вас чекам. Истина, овде је атмосфера великог спремања, али ћемо наћи неко ћоше где ћемо разговарати. До виђења вас поздравља Бела Хамваш 15. 9. 968. 280. Аладар Захоњи Драги Аладар – у прилогу шаљем тражену студију Дрвеће коју захваљујући дактилографкињи предајем у три примерка (за два прекобројна примерка није наплатила ништа). Шеснаест страница успео сам да смањим на 42 форинте. Јефтиније нико није пристао. Ову суму сам јој исплатио. Молим те, користи у добром здрављу, чиме се ја не могу баш похвалити. Целу породицу много поздрављам, с рукољубом и љубављу Бела 27. 5. 968. 281. Ласло Добеш

Драги Ласло, недељама раније сам ти написао неколико редака. Сада путујем у Балатонфиред у болницу. Шаљем ти поздрав. Ако имаш времена и расположења, одговори ми, јер твој одговор сматрам важним. С љубављу Бела 11. јул 1968. 282. Ференц Немет Драги Фери, опрости ми што ти нисам одмах писао. Девојка, твоје кумче, била је и донела рукопис. Могао је још да остане. Хвала лепо. Сутра идем у болницу у Фиред. Тамо ће ме вероватно поправити. Одатле ћу ти писати. Много поздрава Бела 11. јул 1968. 283. Каталин Кемењ Мило срце моје – напорно је било три сата седети у колима и јако сам се уморио. Пријем је протекао глатко, упознао сам се с Михаљем Хорватом, поподне сам веома тешко заспао у новој пижами, на неуобичајеном месту. Сутра болнички програм, узимање крви, рендген, ЕКГ итд. Све је по старом. Много и пољубаца. Љ. Бела 12. јул 1968. 284. Каталин Кемењ Мило срце моје – свако јутро купка (угљеник, 5-8-10 минута), потом доручак, прилично танак, јер ми се вратио апатит, потом лекари, прилично досадни. Михаљ Хорват, Аладаров пријатељ, драг младић, с њим се више пута сусрећем у току дана. Хоће да ме премести код себе у двокреветну собу (сада сам у четворокреветној). Библиотеку марљиво посећујем. Транзистори су забрањени на територији болнице, што је добро. Јуче од подне била је велика олуја и ваздух се охладио. Кише није било, а данас је опет топло. Овде има заиста добрих књига. Библиотекарка ми је препоручивала лаку летњу лектиру, ја сам се држао класика, на што је она зинула. О кући ништа не знам. Како је Мамука? Шта је ново с кинеским шпанским зидом? Много мислим на вас. Љуби те Бела 16. јул 1968. 285. Каталин Кемењ

Мило срце моје – јуче сам примио твоје писмо. Време се освежило, што је пријатно, два пута сам облачио пуловер, па чак и капут. Мислио сам да лађом отпловим до Тихања, али ме је пут аутомобилом овамо ванредно изморио, и зато још нисам смео. Пижама је добра ако је има, али сам овде замолио једну сестру да ми је испере заједно са зеленом кошуљом. Понеки се овде тако упуштају у облачење, као жене. Налазим се у двокреветној соби, од данас сам. Мој собни друг ништа друго није ни радио, само се свлачио и облачио. Дневно просечно 12, 14 пута, пола сата је чистио свој шешир, пре него што је отпутовао три пута је вадио ствари из кофера, све сам мед – несносно драга и слатка техничка интелиогенција, према сопственом признању поделио је 800 форинти како би догодине опет могао да дође. Од данас добијам поливитаплекс. Свако јутра идем на купке с угљеником. Рукољуб Мамуки. Љуби те Бела 20. јул 1968. 286. Каталин Кемењ Мило срце моје – одговор дат Деаку управо је добар, на то беспомоћно прање које ради овај јадни младић осетљив на грех. – Јуче много гостију. Шандор и Фери су дошли најпре, у винарији смо попили по чашу сентђерхеђског. Није било онакво као што сам очекивао. Потом куцање – Ласло. Разговарали смо, он је јео сладолед ја пио кафу. Затим је наишла мала олуја па смо се растали. Иначе се опорављам, несвестица је минула, и бол у ногама. Имам лоше снове. Читао сам Пруста с муком. Ових дана сам се сусрео с Ласлом Матраијем. То је све. Писмо ћу да вратим. Треба му опростити. Много те љуби Бела 24. јул 1968. 287. Каталин Кемењ Мило срце моје – добио сам твоју пошиљку, пижаму, отприлике такву сам и ја хтео да купим, мада је сувишно, јер је другу опрала чистачица. Сам животарим у соби, и каткада разговарам с Михаљем Хорватом. Веома амбициозан, природнонаучно веома образован младић. Хтао сам да одем до Липтакових (Габуш), али он има веома много посла, а после неколико речи видео сам да је веома досадан мађарски провинцијалац. Не налазим никога. Публика је страшна. Аварна. Немци нарочито, само имају бољу одећу и више новаца. Библиотека је добра. Читам Достојевског (Младић) – својевремено ми је изостао. Прилично тешко. Већ сам изучио његове трикове. Јуче сам био код Дебреција, и предао му књигу. 3 минута. Доста је било. Време је променљиво, више је прохладно. Много те љуби Бела 28. 7. 1968.

288. Каталин Кемењ Мило срце моје – твоје писмо је стигло, покушао сам да телефонирам, али ми није успело. Шандор и Ховањи су били овде, успео сам неколико минута да разговарам с њима. Добио сам нож, сада ми више друго није потребно, сем пар чарапа и здравље. Веома сам поспан. Сада ћу опет покушати да телефонирам. Чим читам, десетог минута већ спавам. Не знам када ћу кући, вероватно следеће седмице. Много те љуби Бела Надам се да главне ствари иду добро. (Јул-август 1968) 289. Каталин Кемењ Слатко срце моје – проклињем и ја телефон, час је лош, час још лошији. Само што сам ти баш глас чуо, ни он није био јасан. Лошонцијеви су ми послали писмо и поморанџе. Аладар је био овде, обећао је Балатонфиред, и разговарали смо. Овде су били Шандор и Ховањи, и премного имам хране. Рукопис ми је лош јер пишем овде седећи на столици. Дугачке гаће су биле сувишне, и марамице. Пре чарапе и пешкир. Друго за сада ништа. Ни књиге. Данас ћу опет покушати да телефонирам у 1 сат с неког телефона. Иначе ми ништа не треба. Сада ћу однети писмо на портирницу, наћи ћу некога ко ће га предати. Много те љуби Бела Понедељак. (Јул-август 1968) 290. Каталин Кемењ Мило срце моје – јуче је Шандор донео чарапе и пешкир, и кох од пиринча с трешњама, нарочито ми је пријао, јер је имао добар домаћи укус, овдашња храна није лоша, али је без укуса. Увече су ми донели Ђурикину пошиљку (поморанџе). Данас у подне телефон из бифеа је био изузетно добар, али нисте биле у соби и нисте подигле слушалицу. Дан је протицао једнолично, а поподне нисам могао да спавам. За сада нема речи о повратку кући. Крвни притисак је успешно снижен на 180. Других новости нема. Бринем за тебе. Много те љуби Б. (Јул-август 1968) 291. Каталин Кемењ

Мило срце моје – добио сам 15 купки, строфантин, интрајод, геровит, поливитаплекс, удисање оксигена, и крајем недеље, у петак или суботу идем кући, зависно од тога када Халас може доћи по мене. Немам разлога ни за какве притужбе, одиста су ми све дали што су могли, а Дебреци ме теши тиме да ће успешно бити тек код куће. Иначе нисам ни добро ни лоше. Искусио сам мађарско летовање, и није ми много пријало. Код куће ћу коначно пити топли чај, овде има само хладног чаја, кафе, супе, све је хладно, само је пријем топао. Истовемено пишем Ферики због аутомобила. Љуби те Бела (Јул-август 1968) 292. Антал Дул Драги Антал – седемица која почиње 20. изгледа да је погодна за сусрет. Било којег дана – нарочито на почетку, између 12 и 1 – мени је добро. Одговарам вам прилично касно јер ми је здравље колебљиво. До виђења вас поздравља Бела Хамваш Молим вас на цедуљче испишите наслове студија и превода које сте однели. 15. 9. 968. 293. Антал Дул Драги Антал – ако хоћете да ми учините услугу, саопштите ми име и адресу онога вашег пријатеља с којим сам дуго разговарао на Шандоровој изложби. Пријатне мисли на вече. Ако сте расположени и ако вам посао дозвољава, пишите. Ваш пријатељ Бела Хамваш 10. 10. 968.

Анђал Е. 58, Бабич М. 1, 2, 3, Варкоњи Н. 41, 42, 43, 45, 47, 48, 50, 52, 53, 57, 69, 71, 72, 73, 74, 79, 80, 81, 82, 84, 85, 89, 90, 92, 93, 95, 96, 158, 165 - 29 Вереш Ј. 105, 111, 126, 138, 166, 170, 188, 204, 211, 250, 271, 274, - 12 Вереш Ш. 63, 86, 87, 88, Гујаш П. 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 21, 23, 24, 25, 27, 29, 30, 32, 33, 35, 37, 39, 40, 46, 49, 54, 67 - 26 Демењ Ј. 20, 22, 26, 28, 31, 34, 36, 38, 44, 51, 55, 56, 59, 60, 61, 62, 64, 65, 66, 68 – 20

Добеш Л. 148, 149, 151, 154, 156, 159, 162, 168, 171, 173, 182, 183, 185, 187, 191, 196, 199, 201, 206, 212, 213, 214, 215, 221, 224, 226, 227, 228, 232, 234, 235, 237, 240, 243, 245, 246, 248, 252, 259, 261, 263, 266, 269, 270, 276, 281 - 46 Дул А. 272, 275, 279, 292, 293, Захоњи А. 280, Кемењ К. 10, 133, 167, 283, 284, 285, 286, 287, 288, 289, 290, 291 - 12 Керењи К. 76, 77, 78, 91, Молнар А. 8, 101, 144, Немет Ф. 140, 141, 142, 143, 145, 146, 147, 150, 152, 153, 155, 157, 160, 161, 163, 164, 169, 172, 174, 179, 180, 184, 190, 194, 200, 202, 207, 209, 216, 217, 218, 219, 220, 222, 223, 225, 229, 230, 231, 233, 236, 238, 239, 247, 249, 251, 253, 254, 256, 257, 258, 260, 262, 264, 265, 267, 273, 277, 282 - 59 Непознати 4, 7, 244, Пава Е. 116, 121, 123, 124, 127, 134, Пал А. 75, 97, 98, 99, 100, 102, 103, 113, 114, 115, 125, 129, 130, 132, 135, 136, 175 17 Сабо Е. 177, Сабо И. 104, 106, 107, 108, 109, 110, 112, 117, 118, 119, 120, 122, 128, 131, 176, 178, 181, 186, 189, 192, 193, 195, 197, 198, 203, 205, 208, 241, 242, 268, 278 - 31 Сабо Ч. Л. 70, Сепеш М. 83, Фишт М. 94, 139, Халаши З. 210, Халми М. 255, Шаркези Ђ. 5, 6, 9, Елекро-инвестиционо предузеће 137, БРОЈНОСТ Немет, Ференц 59 Добеш, Ласло 46 Сабо, Ирма 31 Варкоњи, Нандор 29 Гујаш, Пал 26 Демењ, Јанош 20 Пал, Антал 18 Кемењ, Каталин 12 Вереш, Јожеф 12 Пава, Ержебет 6 Дул, Антал 5 Вереш, Шандор 4 Керењи, Карољ 4 Молнар, Антал 3 Бабич, Михаљ 3 Фишт, Милан 2

Анђал, Ендре (Anagyal Endre, 1915-1976), историчар књижевности. Његов најзначајнији допринос јесу рeзултати у проучавању барокне књижевности и уметносати Средње и Источне Европе (словенске и мађарске). Тако се и нашао као главна личност у приповеци Милорада Павића Соба Андрије Анђала. Бабич, Михаљ (Babits Mihály, 1883-1941), песник, романсијер, преводилац и есејиста. Припадник прве генерације око часописа Њугат, његов уредник, часопис се с њим и угасио Варкоњи, Нандор (Várkonyi Nándor, 1896-1975), књижевни и научни историчар, писац, уредник. Као последица Првог светског рата, изгубио је слух па је у Печују постао универзитетски библиотекар. Тек после смрти је објављено његово веома обимно дело, томови реконструкције духовне величине човека и човечанства. Као библиотекар преврнуо је огромну литературу и све своје стваралачке способности уложио у доказивање веома интересантних теза о целини човечанства и његовом путу, нарочито оном заборављеном, везаном за тумачење митова. Лук свакога од ових дела је огроман, обим велики тако да је Варкоњија веома тешко представити у избору. Вереш, Јожеф (Veress József) Био је земљорадник у Сентандреји када је Хамваш 1948-1951. године био принуђен да, после губитка посла библиотекара, живи у Сентандреји (Буба), у планинској кућици свога зета Иштвана Коша. (Једно време је живео у вили сликара Беле Цобела, који је, приликом доласка за Париз, Хамвашевима оставио да брину о његовој кући.) Хамваш је често разговарао с Верешом који није био учен човек, нарочито је дубоко познавао Библију. Највише што о њему знамо, јесте оно што је остало у Хамавашевим писмима и у његовом есеју Ј. В. или реализација, који је нашао место у збирци Патам I. Отац Верешове супруге био је рабин и Хамваш је од ње учио хебрејски како би могао да чита поједине делове Библије на изворном језику. Вереш, Шандор (Weöres Sándor, 1913–1989), песник. Један од оних ретких, богомданих песника каквих је веома мало; не само да је највећи мађарски песник 20. века, него и светски великан, само што је тешко преводив, па његово песничко остварење није лако доступно. Хамваш је у њему препознао великог песника, пријатељовали су кратко и разишли се. Гујаш, Пал (Gulyás Pál, 1899-1944), песник. Живео је на истоку Мађарске, у Дебрецену, желео је да, као противтежу Будимпешти и велеграду, поспеши духовни живот провинције, али с мало успеха. Знао је велики број језика, трагао за савременим, трајним основама поезије. Поред локалног, дебреценског тла, стваралачку инспирацију налазио је у светској књижевности, нарочито у митовима и великим књижевним делима (Песме о Нибелунзима, Еда, Калавала). Демењ, Јанош (Demény János, 1915-1993) историчар музике, писац, библиотекар. Готово целог живота се бавио Белом Бартоком и његовим делом, написао цео низ

књига о великом композитору. Присан са Хамвашем све до 1946. када је постао партијски апаратчик. Добеш, Ласло (Dobes László, 1926). Живео је у Сомбатхеју, где и Ференц Немет, који га је и повезао с Хавашем. Хамваш се дуго и интензивно дописивао с Добешом, али се њих двојица никада нису лично сусрели. Дул, Антал (Dúl Antal, 1945) млади богословац, незадовољан оним што добија у школи, потражио је Хамваша (април-октобар 1968), читао његова дела, сарађивао с његовом удовицом Каталин Кемењ, пуном каприца и бубица, растерао оне који су се бавили Хамвашевим делом (нпр. Пала Дарабоша који је сачинио скрупулозну библиографију Беле Хамваша, 1988, касније и монографију у три тома, 1997-2002), дочекао њену смрт и постао наследник Хамвашевих права. Приређује рукописе за библиотеку Хамвашевих дела (Hamvas Béla Művei), најпре заједно с удовицом, данас сам. Објављено је у овој серији 21 књига, а треба да изађе готово још толико. Последња књига у серији објављена је 2005. године. Захоњи, Аладар (Záhonyi Aladár), лекар. У књизи In memoriam Hamvas Béla, (Будимпешта, 2002) објављено је Захоњијево присећање, али нема о њему никаквог податка. Захваљујући њему Хамваш се лечио у Балатонфиреду, на кардиологији; али није умро од срца, него од породичне болести, излива крви у мозак. Кемењ, Каталин (Kemény Katalin, 1909-2004), Паралелно са својим мужем Белом Хамвашем доживела је исту судбину: нису могли да објављују своја дела, јер су се нашли на забрањеној листи. Она је цео живот проживела у сенци свога мужа; после његове смрти бринула се о рукописној заоставштини и захваљујући њој сачувано је велико дело. Своје књиге је могла да објављује тек после промене режима (1989); најзначајнија јој је књига есеја Писма мртвом пријатељу (написана 1941, објављена тек 1993). Поред заједниче књиге с Хамвашем о сликарству (1948), написала је и најбољу књигу о Хамвашу: Човек који је знао сопствена имена (1990), анализа великог Хамвашевог романа Карневал. Керењи, Карољ (Kerényi Károly, 1897-1973), класични филолог, историчар религије. Долазио у сукоб са својом научном струком, није добио катедеру у Будимпешти, већ у Печују (1934), потом у Сегедину (1941). Као самосталан научник формирао је око себе затворени круг пријатеља и ученика (Stemma), а заједно с Белом Хамвашем покренуо часопис Острво (Sziget, 1935-39). Од 1943. године па до смрти живео је и радио у Швајцарској. Објављивао је по часописима у иностранству, касније писао само на немачком језику. После Другог светског рата (1947) намеравао је да се врати у домовину, али га је режим одбио. Био је члан Мађарске академије наука, чланство му је укинуто, а постхумно враћено. Веома је познат у свету, дописивао се и био у блиским односима с Томасом Маном и Херманом Хесеом, сарађивао с К. Г. Јунгом. Најпознатија књига Грчка митолигија (1951).

Молнар, Антал (Molnár Antal, 1890-1983), историчар музике, музички естетичар, униветитетски професор, уметник на брачу. Први је од стручњака прихватио велике мађарске композиторе Бартока и Кодаја. Написао је и низ дела везаних за естетику и историју музике. Немет, Ференц (Németh Ferenc). Упознао се с Хамвашем на градилишту у Иноти и од тада су се, па све до Хамвашеве смрти, интензивно дописивали и Немет је повремено посећивао Хамваша. Био је млађи од Хамваша бар десет година. По занимању је био правник. Радио је по провницијским местима као декласирани елеменат. После се вратио у свој родни град Сомбатхеј, где је живео и Ласло Добеш с којим је упознао Хамваша. Пава, Ержебет (Páva Erzsebet), о њој не знам ништа, сем онога што се налази у Хамвашевим писмима. Хамваш ју је, очито, упознао у Иноти, а касније из Тисапалкоње јој је повремено писао. Пал, Антал (Pál Antal), протестантски свештеник у Дебрецену. Упознао се с Хамвашем и Каталин Кемењ на тај начин што су му они за паре написали докторску дисертацију (Каталин каже да су за те паре богато летовали на Јадрану, последње предратне године, 1939), коју је он после и објавио под својим именом (Увод у модерну карактерологију, 1941) а Хамваш написао рецензију за научни часопис и показао шта у књизи ваља и шта не ваља! Најбољи познавалац Хамвашевог живота и дела, Пал Дарабош, тврди да је такав поступак, писање дисертације за новац, био уобичајен у то време. Касније је дошло до интензивне преписке између њих и велике блискости. Сабо, Еде (Szabó Ede, 1925-1985), историчар књижевности, теоретичар превода и преводилац. Један о ређих стваралаца који се систематски бавио не само праксом већ и теоријом превода, у мађарској култури која је системтски неговала превођење, ваљда и зато што је осећала да је језички осамљена, острво у мору других језика. Сабо, Ирма (Szabó Irma). Гђа Биро која се развела и даље је живела под својим девојачким именом. Хамвашева писма значила су за њу велику потпору у тешком периоду после раставе. У последњем периоду живота била је веома сиромашна и живела је тешко, тада је Хамвашева удовица, Каталин Кемењ откупила од ње Хамвашева писма. Сабо Ч., Ласло (Szabó László, Cs, 1905-1984), писац, есејиста, критичар. Емигрирао је 1949. године, најпре је боравио у Италији, после се настанио у Енглеској. Исцрпно је проучавао талијанску ренесансу, класично енглеско сликарство и Шекспира. Веома је значајан његов рад на окупљању мађарске емигарације, као и представљање мађарске књижевности на западу.

Сепеш, Марија (Szepes Mária, 1908-2007), књижевница. Први њен роман Црвени лав, објављен је 1946, алхимистичко и реинкарнационистичко дело. Комунистички режим је дело уништио као мистично и реакционарно. Фишт, Милан (Füst Milán, 1888-1967), песник, романсијер, драмски писац, естетичар. Један од највећих мађарских песника 20. века. Дело му је обимно и веома разноврсно: песме, романи, драме, студије, дневници. Халаши, Золтан (Halasi Zoltán elvtárs), директор Предузећа, Тисапалкоња Халми, Миклош (Halmy Miklós, 1931), сликар Шаркези, Ђерђ (Sárközi György, 1899-1945), песник, преводилац, уредник. Године 1935-38. уређивао је часопис Válasz. Био је на принудном раду 1944. године, умро од глади у логору.