Paviljon zena (Pavilion of women) [PDF]

Zitiervorschau

Bio je njen četrdeseti rođendan. Gospa Vu je sedela pred uspravijenim ogledalom kovčežića za češljanje i posmatrala svoje spokojno lice. Upore-đivala ga je u duši sa licem koje je gledala u tom istom ogledalu kada joj nije bilo više od šesnaest godina. Toga dana digla se rano iz svoje bračne postelje, jer je svakad bila ranoranilica, i obukla svoju novu haljinu, ušla u tu istu odaju i zauzela isto mesto pred toaletnim stolom. Sedela je i onda smireno, sa nepokretnošću koja joj je lako padala, i gledala nepomičnih očiju u svoj mladi lik. - Je li moguće da izgledam danas isto kao i juče? - zapitala se tog prvog jutra posle venčanja. Razgledala je pomno i potanko svoje lice, široko i nisko čelo, obnaženo od juče kada su joj lišili šiške njenog devojaštva, svoje bademaste oči, tanki nos, oblinu svojih obraza i brade, i mala crvena usta, toga jutra doista jarko crvena. Tada je u sobu ule-tela njena nova sobarica, Jinga. - Oh, gospođice, oh gospođo - promucala je zadihano. - Mislila sam da jutros nećete tako poraniti. - Obrazi mlade Jinge žarili su se od crvenila koje ih je naglo oblilo. A obrazi gospođini bili su biserasto beli kao i obično. Samo su joj usne bile crvene. - Volim rano da ustajem - odgovorila je svojim uobičajenim umiljatim glasom, glasom za koji joj je te noći mladi čovek, koga nikad pre nije videla, rekao da je kao glas u ptice pevačice.- U tom času - dvadeset četiri godine docnije kao da je znala čega se seća njena gospodarica, Jinga je progovorila iza teške stolice od crvenog dr-veta. Ruke su joj bile zauzete nameštanjem crnih bičeva sjajne i prave kose gospe Vu, ali je već toliko godina češljala svoju gospodaricu da je mogla mirno dići oči s posla i pogledati njeno prekrasno lice u ogledalu. - Milostiva gospo, ništa se niste izmenili za ove dvadeset četiri godine - reče Jinga. - Mislite li i vi na ono jutro? - odvrati gospa Vu. Oči joj se ozariše prijateljskom toplinom susrevši se u ogledalu sa Jinginim. Služavka je okrupnjala otkad se udala za glavnog kuvara, pre dvadeset godina, ali je gospa Vu ostala vitka kao što je uvek bila. Jinga se nasrne ja glasno. - Bila sam stidni ja od vas onog jutra, milostiva gospo reče zatim. - Oj, joj što sam bila stidna tada, bez velika uzroka, u stvari, zar nije tako gospođo? Ta stvar što se događa između ljudi i žena, potpuno je prirodna, je l“te, ali mi je onda izgledala kao neka čarolija!

Gospa Vu se smešila ne odgovarajući. Puštala je Jingi na volju da govori šta hoće, ali kad ne bi že-lela da nastavi razgovor, zaćutala bi samo, a osmeh bi joj postao rasejan. Jinga zaćuta takođe. Pretvarajući se da je nezadovoljna sa izgledom glatko počešljane crne kose pod svojim prstima i napućivši usne, ona pusti jedan pramen da bi ga odmah zatim digla i namestila. Kada to bi gotovo, udenu u punđu dve igle od nefrita, po jednu sa svake strane, a potom namoči ruke mirisavim uljem i opet zagladi ionako glatko počešljanu glavu gospe Vu. - Stavite mi oboce od nefrita - reče gospa Vu svojim jasnim lepim glasom. Bio je tako ženstven da nije ništa odavao, ni osećanje, ni misao. - Znala sam da ćete danas hteti njih da stavite! - uzviknu Jinga. - Već sam ih spremila. Otvorila je kutijicu presvučenu svilom koja je bila ukrašena cvećem, izvadila odatle oboce i uvukla ih pažljivo u male uši gospe Vu. Pre dvadeset 6 četiri godine, mladi g. Vu ušao je u tu istu sobu upravo u času kada je ona bila završila sa presvlačenjem svoje gospodarice u svezu preobuku - ogrtač širokih rukava od mekog crvenog satena, preko nabrane suknje od crna satena, na čijim su nabori-ma spreda i straga bile izvezene ptice i cveće. G. Vu je držao u ruci tu istu kutiju. Njegove lepe oči bile su pune ponosnog zadovoljstva. Kutijicu je predao u ruke Jingi, jer je bio i suviše dobro vaspitan da bi pred služavkom razgovarao sa svojom nevestom. - Stavite ih gospodarici u uši - rekao joj je samo. Jinga se glasno zadivila besprekornoj bistrini nefrita, držeći oboce jedan trenutak pred očima ne-veste. Te su oči bacile kratak pogled na muža, a zatim se opet oborile sa umiljatom sramežljivošću. - Hvala vam - rekla je šapatom. On je klimnuo glavom i posmatrao zatim stojeći kako joj Jinga uvlači u uši nove oboce. Gospa Vu mu je gledala lice u tom istom ogledalu, puno, naočito lice samovoljnog i ponositog mladog čoveka. - Ej - rekao je sa uzdahom zadovoljstva. Oči su im se srele u ogledalu. Ona se obradovala njegovoj lepoti, a on njenoj. - Idite i donesite mi vrućeg čaja - rekao je naglo Jingi, a služavka se trgla na zvuk njegovog glasa i brzo otrčala. Ostali su opet sami kao što su bili prekonoć. Nadneo se nad nju i stavio joj ruke na ramena. Nekoliko trenutaka je nepomična pogleda posmatrao njeno lice u ogledalu. - Da ste bili ružni - rekao je - ubio bih vas noćas u postelji. Mrzim ružne žene. Ona se na to nasmešila, ne mičući se pod njegovim rukama. - Ali zašto da me ubijete? - zapitala je svojim lepim glasom. - Bilo bi dovoljno pustiti me i poslati kući.

Bila je duboko uzbuđena toga jutra. Da li će biti isto tako pametan kao što je lep, taj njen muž? Bilo bi to, možda, i suviše tražiti. Ali ako bude takav? U tome trenutku, dvadeset četiri godine docnije, Jinga je prozborila: - Nefrit pristaje vašoj putilepše nego ikad. Koja bi se druga žena od četrdeset godina mogla time pohvaliti? Nije nikakvo čudo što gospodar nije nikako hteo druge žene. - Ne govorite baš tako glasno - rekla je gospa Vu. - On još uvek spava. - Trebalo bi da se rano probudi na vaš četrdeseti rođendan, gospođo - odgovori Jinga i protrlja nos šakom. Smatrala je da poznaje dobro g. Vua, posle tolikih godina provedenih u njegovoj kući, a u jedno je bila sigurna: uprkos svojoj zaljubljenosti, on ipak nije dovoljno cenio svoju prekrasnu ženu, koju je volela ćela kuća. Da, od nekih šezdeset duša pod krovom, koja nije volela gospu Vu, počev od stare milostive do najmlađeg unučeta i najnižeg sluš-četa? Ako bi se u prostorijama za poslugu neka nova sluškinja usudila da gunđa zato što je gospodarica primetila smeće sameteno iza vrata, Jinga bi je povukla za uši i dobro prodrmala. - Ovo je dom porodice Vu - govorila bi svojim zvonkim glasom u takvim prilikama. - Ovo nije prostačka kuća kojekakvih Vanga ili Hua. Glavni kuvar bi se uvek raskesio na to. Znao je on dobro otkad se oženio da ne znači ništa u Jin-ginim očima u poređenju sa njenom gospodaricom. U toj kući čak ni dve jetrve nisu imale šta rđavo da govore. One uzane ruke, koje je gospa Vu držala tako često ovlaš skrštene na krilu, upravljale su kućom sa blagošću i čvrstinom. - Sada bih doručkovala - progovori tad gospa Vu. - Posle jela ću razgovarati sa svojim najstarijim sinom. Obući ćete me za gozbu u podne. Ali pripazite na svog gospodara i javite mi kada se probudi. - To ću naravno učiniti, milostiva gospođo - odgovori Jinga i sagnu se da podigne češalj koji je ispustila iz ruke. Bio je istesan od sandalovog dr-veta, čijim je mirisavim uljem gospa Vu uvek mazala kosu. Jinga smače sa češlja nekoliko dugačkih vlasi, omota ih brižljivo oko prsta i spusti u lonče od plavog porculana. Čuvala je te vlasi za dane duboke starosti svoje gospodarice, kada će možda i 8 njenoj punđi zatrebati da se malo popuni, makar i veštački. Gospa Vu se diže sa stolice. Bila je spremna za taj dan. Četrdeseti rođendan jedne žene u bogatoj i starinskoj porodici bio je dan pun dostojanstva. Sećala se veoma dobro kako je njena svekrva provela slične časove pre dvadeset dve godine. Toga dana, stara gospa svečano je predala ženi svoga sina upravu nad velikom kućom i njenom mnogobrojnom čeljadi. Pune dvadeset dve godine gospa

Vu je držala upravu u vlastitim rukama, umešno održavajući spoljni vid ustaljenih navika i običaja tako da stara nije primećivala promene, mnoge promene koje je snaha istovremeno uvodila tokom godina. Na primer, pre nego što je zapovedila da se uklone suviše nabujali bokori božura iz istočnog vrta, pod prozorima tih istih prostorija, pustila je da prethodno promrznu preko zime. A kad toga proleća njihovi snažni crveni izdanci nisu proklijali kao obično, gospa Vu je staroj gospi skrenula pažnju na to i pomogla joj da dođe do zaključka da su božuri izvesno iscrpli zemlju pod sobom i vazduh u tom vrtu, i da bi stoga bilo bolje tu zasaditi drugo štogod, za jedno ili dva kolena. - Narcise? - predložila je ljupko gospa Vu, kojoj je tad bilo osamnaest godina. Orhideje? Ili jasmin možda? Moja je jedina želja da vama ugodimo, majko? - Ali je stavila orhideje usred rečenice. One su joj bile najmilije. Ako ih pomene među ostalima, nadala se, stara gospa će pomisliti da joj snaha za njih ne mari. - Orhideje - rekla je stara gospa. Volela je ona svoju snahu, bez sumnje, ali je volela još više da pokaže svoju vlast. - Orhideje - saglasila se gospa Vu. Za pet godina je imala najlepši vrt orhideja u gradu. Provodila je mnogo vremena među njegovim lejama. Sada, prvih dana šestog meseca u godini, nežni, sre-brnastosivi cvetovi orhideja počinjali su da cvetaju. Osmog meseca u godini u punom cvatu biće skerlet-ne, a u devetom mesecu žute.Prošla je kroz svoju posebnu sobu za primanje i izišla u vrt. Ubrala je dva siva cveta bez mirisa i unela ih u sobu, gde je doručak čekao na nju, već spremljen. Bio je to lak obrok, jer joj se ujutru nikad nije mnogo jelo. Čaj, upihtijani pirinač, u malom poklopljenom ćupu od uglačana drveta optočena srebrom, i dva-tri tanjirića suvog usoljenog mesa na četvrtastom stolu usred sobe. Sela je za doručak i uzela među prste svoje štapiće od slonove kosti, čije je gornje krajeve spajao tanak srebrni lančić. Jedna služavka ušla je smešeći se. Nosila je obema rukama poslužavnik sa valjušcima od pšeničnog brašna, kuvanim u pari i još vrelim - radi dugog veka. Bili su umešeni u vodu kajsija, koje su znamenje besmrtnosti, i svi orošeni tačkicama crvene boje. - Dugo nam poživeli, gospodarice, dugo! - uzviknula je služavka grubim i srdačnim glasom. - Milostiva izjutra ne voli slatkiše, znam, ali ih mi sluge moramo donositi radi običaja i dobre sreće. Umesio ih je lično sam kuvar. - Hvala vam - rekla je blago gospa Vu - hvala vam svima. Iz učtivosti, uzela je i prelomila jedan od va-ljušaka koji su se još pušili. Bio je napunjen slatkim tamne boje, načinjenim od mlevenih badema i žutog šećera. Izvrsni su - rekla je i počela da jede.

Ohrabrena tim recima, žena se naže napred. - Ne bi trebalo da vam govorim prozbori poluglasnim šapatom - ali činim to stoga što mislim na dobro ove kuće. Onaj stari glavni kuvar, zamislite, on vam naplaćuje, gospodarice, trostruku cenu za gorivo. I da je bar neko naročito gorivo, nego obična suva trava. Čula sam pravu cenu juče na pijaci, visoka je sad, doduše, jer nova trava još nije pri-spela, ali se za osamdeset para u gotovom može dobiti čitav kati* najboljeg goriva koje se da zami* Jedan Mneski kati = 604,8 grama. 10 sliti. A on, međutim, naplaćuje po dvesta u gotovom! Kao, misli, može mu se, zato što je Jinga vaša sobarica. - Bistre crne oči gospe Vu zagledale su se hladno u daljinu, držeći na odstojanju svaku dalju poverljivost. - Setiću se toga kad mi podnese račune - rekla je. I glas joj je bio hladan. Žena je ostala još jedan trenutak, a potom se udaljila. Gospa Vu spusti odmah na sto prelomljeni va-ljušak i dohvati štapićima zalogaj ribe. Zatim je opet utonula u misli. Nije joj bila na-mera da toga dana ustupi položaj Mengi, ženi svog najstarijeg sina. Pre svega, ona sama imala je četiri sina, od kojih su dvojica već bila oženjena. Stara gospa imala je samo jednog i tako se nije ni postavljalo pitanje ljubomore između mladih žena. Osim toga, žena njenog najstarijeg sina bila je veoma mlada. Lijangmo se oženio po starinski. Ona mu je izabrala ženu, a ta je žena bila kći njene najstarije prijateljice, gospe Kang. Nije mislila da ga ženi tako rano - bilo mu je tada tek devetnaest godina, ali je njen drugi sin, Ćemo, koji je učio škole u Šangaju, zavoleo devojku dve godine stariju od sebe i uporno zahtevao da ga žene u osamnaestoj godini, dok mu najzad nije učinjeno po volji. To je značilo da je Rulen po godinama bila starija od svoje jetrve, ali uza sve to mlađa po svom položaju u kući. Gospa Vu je prebacivala sebi što nije dovoljno pripazila na Cema i smatrala je da je sama sebi kriva za tu nepriliku; odakle joj je jedini izlaz bio da zadrži svoje mesto još koju godinu, prepuštajući vremenu, koje vezuje i dreši svakojake čvorove, da nađe leka toj nezgodi. Tako je pala odluka da toga dana ne saopštava nikakve promene u kući. Primiče njihove poklone, mislila je, i prisustvovaće velikoj gozbi koja se pripremala. Biće ljubazna prema unučićima, koje je žarko volela. U svemu što se bude činilo, odluku će 11

pokorno prepuštati staroj gospi, koja će se u podne dići iz postelje samo zato da bi došla na gozbu. Za samu gospu Vu to je bio dan kome je odavno gledala u susret sa pomešanim osećanjem olakšanja i tihe sete. Prvi deo njenog života svršio se, a drugi se spremao da počne. Nije se plašila starosti, jer je za nju i starost imala svojih počasti. Njeno dostojanstvo rašće iz godine u godinu, uporedo sa poštovanjem koje uživa u svojoj porodici i među svojim prijateljicama. Nije se plašila ni gubitka le-pote jer su promene, koje je s vremenom dozvolila, bile tako neosetne da joj je lepota još uvek bila vidnija od godina. Nije više bila zaodevena cvetnim bojama svoje mladosti, ali su tananost njenih crta i nežnost njene puti zračile nepomućenim sjajem u srebrnastom plavetnilu i sivozelenim prelivima njene odeće. S godinama njena lepota nije venula, nego je bivala sve tananija i uzvišenija. Zato što je znala da je još uvek lepa, bila je spremna da učini toga dana ono što je odavno bila namislila. Poruž-nela žena oklevala bi, možda, pod utiskom svoga poraza u beskrajnoj, konačno bezizglednoj borbi s vremenom, ili zato što bi se povinovala mutnim osećanjima ljubomore. Ali ona nije imala potrebe da bude ljubomorna, a čin na koji se spremala bio je smišljen plod njene jasne i spokojne volje. Završila je doručak. Sva ostala čeljad u porodici još je spavala, izuzimajući unučad, koju će dadilje u nekom uglu prostranog imanja zabavljati dok im se roditelji ne probude. Ali decu pred nju nisu nikad izvodili, osim kada bi ih ona pozvala. Bila je stoga pomalo iznenađena kada je za nekoliko trenutaka primetila neko komešanje u dvorištu koje se pružalo odmah do njenog. Zatim je čula nečiji glas koji je govorio: - Nije svaki dan četrdeseti rođendan moje najbolje prijateljice! Šta mari ako sam došla prerano? Prepoznala je odmah glas gospe King, majke svoje starije snahe Menge, i krenula žurno na kapiju svoga dvorišta. 12 - Izvolite unutra, molim vas - uzviknula je i pružila obe ruke u susret gošći, držeći u jednoj one dve srebrnastosive orhideje koje je opet uzela sa stola. Ali, gegajući se u hodu, gospa Kang je već prelazila preko dvorišta, idući prema svojoj prijateljici. Ugojila se u toku onih istih godina koje je nežna lepota gospe Vu prebrodila bez vidnog traga, ali je bila i suviše plemenita da ne bi volela svoju prijateljicu uprkos tome. - Eilijen - uzviknula je - hoću li ja to danas biti prva da vam poželim dug život i besmrtnost? - Prva - rekla je gospa Vu, smešeći se. Sluge se nisu računale, naravno.

- Onda nisam došla prerano - rekla je gospa Kang i prekorno pogledala Jingu, koja je pokušala da je zadrži. U kući je bilo pravilo da niko ne sme u/nemiravati gospu Vu za doručkom, zato što više nije htela da jede kad bi je neko tako prekinuo. Jinga se nije zbunila. Niko se nije plašio gospe Kang, a Jinga bi prkosila i samom gradonačelniku da bi izjutra osigurala jedan čas mira svojoj gospodarici. - Milije mi je videti vas nego ikog drugog - rekla je gospa Vu. Obuhvatila je svojim vretena-stim prstima punačke prste svoje prijateljice i odvela je tako, držeći je za ruku, u vrt orhideja. Tu su se smestile u dve naslonjače od bambusovine, pod opuštenim granama jedne žalosne vrbe. Do nogu im se pružala glatka površina malog jezerceta ovalnog oblika, u čijem se dnu krio negde koren jedne kite vodenih krinova. Dva plava krina plovila su na površini. Gospa Vu nije marila za lotose. Cvetovi su im bili suviše grubi, a miris težak. Sićušne zlatne ribice promicale su strelimice između plavih krinova i zastajale s vremena na vreme, sa uzdrhtalim njuškicama na površini vode. Kad tu ne bi našle koju mrvicu, raspršile bi se u tren oka sunuvši na sve strane, a za njima su se vijorila peraja poput pramenova magle ili drugih belih nabora. 13- Kako je sin vašeg najstarijeg sina? - zapitala je gospa Vu svoju prijateljicu. U godinama tokom kojih je gospa Vu rodila svoja četiri sina, koje je srećno othranila, i još troje dece koja su pomrla i među kojima je samo jedno bilo devojčiča, gospa Kang je rodila jedanaestoro dece, od kojih šestoro ženske. U kući gospe Kang nije bilo traga miru i pokoju koji su carovali u ovome dvorištu. Njena gojazna, dobroćudna pojava bila je stalno okružena bučnom vrevom dece, robinjica i posluge. Pa ipak, uprkos svemu, gospa Vu je volela svoju prijateljicu. Majke su im živele u prijateljstvu i kad bi jedna od njih dolazila drugoj u posetu, dovodila je i svoju kćerčicu. Dok bi se majke kockale celog dana i do poznog doba noći, one bi se zabavljale za svoj račun i vremenom se tako zbližile kao da su sestre. - Nije mu ništa bolje - rekla je gospa Kang. Njeno okruglo crveno lice, koje se sijalo od zadovoljstva kao zapaljen fenjer, najednom se rastužilo. - Pitam se kako bi bilo da ga odvedeni u stranu bolnicu. Šta vi mislite? - Je li to pitanje života i smrti? - zapitala je gospa Vu, razmišljajući o tom bolnom slučaju. - Moglo bi lako biti, za nekoliko dana - odgovorila je gospa Kang. - Ali, kažu da strani lekar ne ume da kaže kakva je bolest dok ne raseče čo-veka da vidi šta mu je. A mali Srećko je tako malen - tek mu je peta, znate, sestro. Ja mislim da mu je život još suviše nežan da bi ga smeli tako nožem rezati. - Pričekajte bar do sutra - rekla je gospa Vu.

- Nemojte da kvarimo današnji dan. - Zatim je dodala, plašeći se da ne ispadne sebična: - U međuvremenu poslaću vam po Jingi čanak mesne čorbe načinjen po starom zapisu moje prababe, i to baš protiv kašlja kao što je njegov. Lečila sam njome često svog prvog i trećeg sina, a i njihovog oca nekoliko puta. Vi znate da ga je neki kašalj mučio zimi, i lane i preklane. - Vi ste uvek zlatni, Eilijen - rekla je zahvalno gospa Kang. Bilo je rano i u vrtu je bilo sveže, ali je ona ipak izvukla iz rukava malu lepezu i počela da maše njome, smešeći se pri tom. - Vruće mi je čim sneg okopni - primetila je. Sedele su jedan trenutak ćuteći. Onda je gospa Kang pogledala svoju prijateljicu sa ljubavlju i bez ljubomore. - Eilijen, nisam ni sama znala šta bih vam donela na poklon za rođendan. I tako sam vam donela ovo. Mašila se u prostrana nedra svoje široke haljine od plavog satena i izvukla odatle malenu kutijicu koju je predala svojoj prijateljici. Gospa Vu je prepoznala kutijicu čim se našla u njenoj ruci. - Ah, Mejhen, hoćete li stvarno da mi date svoj biser? - Da, hoću. - Jedva primetna senka preletela je u magnovenju preko nelepog, dobrog lica gospe Kang. Kao lak trzaj od potajnog, trenutnog bola. Primetivši je, gospa Vu je zapitala: - Zašto? Gospa Kang je oklevala, ali samo za trenutak. - Kad sam ga stavila poslednji put, otac moga sina rekao je da izgleda kao kapi rose na dinji. - Gospa Kang se nasmešila. Zatim su joj suze udarile na oči. Nije obraćala pažnju na njih, te su se kotrljale polagano niz njene obraze i kapale na debeli saten preko njenih grudi, ne upijajući se u njegovo tkanje. Gospa Vu ih je videla, ali se to nije primetilo na njoj. Nije se ni pomakla s mesta. U rukama je držala kutijicu sa biserom. Puštala je često gospu Kang da govori o svojim teškoćama sa g. Kangom. Nijedna od njih nije nikad govorila o g. Vuu, izuzev reč-dve koje bi uzgred kazala gospa Kang. - Eh, Eilijen - rekla bi ona tako - otac vašeg sina zadaje vam tako malo muke. Dosad nisam nikad čula da je njegova noga ikad stupila u neku čajdžinicu. A moj čovek, ah, jeste, i on je dobar, takođe. Jeste, samo ... Tu bi gospa Kang uvek zastala i uzdahnula. - Mejhen - rekla je jednom gospa Vu pre mnogo godina - zašto ga ne biste pustili da uživa 15dokle god se bude vraćao kući pre jutra? - Nikad nije zaboravila pogled kojim su je pogledale čestite oči njene prijateljice. - Ljubomorna sam - izjavila je

gospa Kang. - Tako sam ljubomorna da me rođena krv peče kao vatra živa kad samo pomislim na takve stvari. Gospa Vu, koja nikad nije znala šta je to ljubomora, ućutala bi na te reci. To je bilo osećanje koje ona nije mogla da razume ni u srcu svoje prijateljice. Razumevala je to još manje kada bi se setila g. Kanga, obično bogatog trgovca, koji čak nije bio ni naočit. Bio je lukav, ali ne uman. Nije mogla zamisliti nikakvo zadovoljstvo u braku s njim. - Odavno sam htela nešto da vam kažem - rekla je tad, pošto je poćutala koji tren. - Kad sam počela da razmišljam o tome, mislila sam prvo da ću od vas tražiti saveta. Ali, eto nisam. Sada je, mislim, prekasno za savete. To je već postalo izve-snost. Gospa Kang je sedela mašući lepezom i čekajući da ona produži. Suze su joj se osušile od lakog po-vetarca lepeze. Lako je plakala i smejala se baš zbog svoje preterane dobrote. Mirila se smerno s drugim mestom koje je zauzimala u tom prijateljstvu i koga je bila svesna. Nije to bilo samo zato što nije bila lepa, nego i stoga što je i sama u dubini duše verovala da ništa ne ume da radi tako dobro kao gospa Vu. Tako je njena kuća bila retko čista i nikad u redu, pored svih njenih napora, mada je bila isto prostrana i lepa kao i kuća njene prijateljice. Uprkos svemu njenu trudu, kućom je upravljala slu-žinčad, i tako je na njenom ognjištu postalo navika da se više pazi na udobnost nego na zahteve lepog ponašanja. To bi osetila kad dođe ovamo u posetu, mada to nije primećivala živeći pod svojim krovom. Ali je često sebi govorila da prisustvo gospe Vu svakom dobro čini, i to je, možda, bio glavni razlog zbog koga je navraćala deset puta češće u tu kuću nego što je gospa Vu posećivala njenu. - Ma o čemu vi to meni govorite? - zapitala je najzad. Gospa diže svoje dotle oborene oči. Bile su krupne i bademaste, a njihove crne ženice ocrtavale su se veoma jasno na bistrini beonjača, što im je davalo izgled večite mladosti na kojoj vreme ne ostavlja traga. Prozborila je spokojno, jasno izgovarajući reci. - Mejhen, resila sam da od oca svoga sina tražim danas da uzme milosnicu. Gospa King zinu od čuda. Između njenih punač-kih usana sinuse njeni sitni beli zubi, koji su bili sva njena lepota. - Je li on, i on takođe ... - izusti jedva, sva zadihana od uzbuđenja. - Nije to što pitate - rekla je gospa Vu. --Nije, nije ništa slično tome. Naravno, nisam ga nikad pitala šta radi na gozbama svog muškog društva. To nema nikakve veze sa mnom ili sa mojim domom. Ne, to je samo njega radi, a i mene. - Ali kako to ... vas radi? - zapitala je gospa Kang. Misleći na svoje odnose s Kangom, osetila se iznenada nadmoćnom u tom času, kao da prvi put može

pogledati sa visine na svoju prijateljicu. Njoj takav korak nikad ne bi mogao pasti na pamet, a ni njemu, u to je bila sigurna. Milosnica koja bi ve-čito sedela pod njenim krovom, kao član porodice, njena deca koja bi se tukla sa ostalom decom u kući, takva jedna da se nadmeće s pravom ženom u borbi oko njenog čoveka i gospodara - sve bi to bilo gore od muževih poseta javnim kućama. - To je moja želja - rekla je gospa Vu. Gledala je nepomičnih očiju u bistru dubinu mirnog jezerceta. Orhideje koje je uzabrala sat ranije ležale su joj na kolenu, još sveže. Bila je tako mirna da je u njenom prisustvu cveće živelo mnogo časova, ne venući. - Ali, hoće li on pristati na to? - upitala je ozbiljno gospa Kang. - On vas je uvek voleo. - Najpre neće pristati - odvratila je spokojno gospa Vu. Pošto je saslušala, gospa Kang je, sa svoje strane, ubrzo osetila potrebu da se raspita za bezbroj stvari. Pitanja su joj neodoljivo navirala iz usta, ta2 Paviljon žena 17ko reći spotičući se jedno o drugo. Lepeza joj je ispala iz ruke. - Ali ko će izabrati devojku, vi ili on? I, Eilijen, ako ona bude imala dece, hoćete li to moći da podnosite? Oj, jao meni, zar nema uvek neprijatnosti u kući kad su dve žene pod krovom jednog čoveka? - Ne mogu se žaliti na to ako je uzme po svojoj želji - rekla je gospa Vu. - Eilijen, nećete ga, valjda, vi prisiljavati na to? - zapita je gospa Kang molećivo. - Nikada ga nisam silila ni na šta - odgovorila je gospa Vu. Na kraju se neko nakašljao, te su obe gospe pogledale u tom pravcu. Bila je to Jinga. Stajala je na pragu. Njeno okruglo i veselo lice imalo je lukav izraz, čije je značenje gospa Vu odmah razumela. - Ne govorite mi samo da je došla sestra Šija! Otkud samo kod tolikih dana da izabere baš današnji za svoju posetu? - uzviknula je odmah. Njen umiljati glas bio je obojen pokajničkom veselošću. - Ne znam, ali je to zbilja ona - rekla je Jinga. Zastala je da bi se nasmejala, a onda je pokrila usta rukom. - Oj, gospode, čuće me - pro-šaputala je. - Ali, gospo, kunem vam se, ta ne zna šta znači ne. Rekla sam da imate i gostiju ... - Nisi, valjda, kazala da mi je rođendan! - uzviknula je gospa Vu. - Ne bih želela da je pozivam. - Nisam toliko glupa - odgovorila je Jinga. - Ali sam joj kazala da je gospa Kang ovde.

- Ja idem.- izjavila je na to gospa Kang i užurbala se. - Danas nemam vremena da slušam ta strana jevanđelja. Uistinu, Eilijen, svratila sam samo da bih vam predala svoj poklon, mada ne znam gde mi je glava. U kući ima toliko poslova koje treba posvršavati. Ali je gospa Vu pružila svoju vitku ruku, govoreći: - Mejhen, vi ne smete otići. Morate ostati ovde kraj mene. Slušaćemo je u društvu i bićemo obe ljubazne s njom. Ako ne bi otišla za pola sata, vi se onda možete dići i oprostiti se. 18 Gospa Kang je popustila, kao što je uvek činila, jer nije bila u stanju da odbije nešto osobi koju je volela. Sela je opet, sa izrazom beskrajne dobroćudnosti na licu, a Jinga je otišla i vratila se ubrzo, vodeći sa sobom jednu ženu, strankinju očevidno. - Mlada sestra Šija! - rekla je glasno najavivši posetu. - Oh, gospa Vu, oh, gospa Kang! - uzviknula je mala sestra Šija. Bila je to bleda žena, visoka i tanka, srednjih godina i rodom iz Engleske. Glavu joj je pokrivala retka sivkastožuta kosa, koja je podsećala na pesak, a oči su joj bile kao u ribe. Nos je imala tanak i orlovski, a usne plave kao ćivit. U svojoj zapadnjačkoj haljini od pamučne tkanine na pruge činila se starija nego što je bila, ali se odmah videlo da lepa nije mogla biti ni kad je najbolje izgledala. Obe kineske gospe odavno su došle do tog zaključka. Ali obe su je volele zbog njene dobrote i sažaljevale zbog njenog usamljenog života u gradu gde je bilo tako malo stvorenja njenog soja i vrste. Kad bi došla da ih vidi, njih dve nisu nalazile zgodne izgovore pod kojima bi mogle da se otarase njenog prisustva. Moglo bi se, štaviše, reći da su u tome obe bile i suviše meka srca. Međutim, pošto je sestra Šija bila devica, pred njom se nije moglo govoriti o milosnicama. - Sedite, molim vas, mala sestro - rekla je gospa Vu svojim lepim glasom. - Jeste li doruč-kovali? Sestra Šija se nasmejala. Mada je već mnogo godina živela u gradu, ona se još nije osećala potpuno udobno u društvu „gospođa", niti je naučila da se ponaša neusiljeno u njihovom prisustvu. Neprekidno se srne jala za vreme razgovora. Oh ... Ustajem rano da bih išamarala seljake - rekla je. Učila je revnosno kineski iz dana u dan, ali nije imala sluha i govorila je stoga još uvek kao žena sa Zapada. Maločas je pobrkala dve reci koje su slično zvučale. Gospe su se zgledale, susprežući svoje čuđenje, mada su bile navikle da čuju brkanje pojmova u govoru male sestre. MVNA BIBLIOTEKA JIZSNI 19- Da biste išamarali seljake? - ponovila je gospa Kang.

- Da bi se ugledala na seljake - promrmljala je gospa Vu i rekla: - Te dve reci veoma liče jedna na drugu, doduše. - Oh, zar sam tako kazala? - uzviknula je mala sestra, smejući se. - Oh, izvinite, baš sam glupa. Ali gospa Vu je videla da joj krv udara u lice, prekrivajući crvenim pečatima njenu bledu kožu, i razumela je zabunu od koje je tako burno zakucalo to bojažljivo tuđinsko srce. - Jinga, donesi malo čaja i nekoliko kolačića. - Donesi nekoliko od onih rođendanskih za dug i srećan vek - rekla je i dodala, odustajući od svoje prve namere da ne poziva strankinju na rođendansku svetkovinu: - Zašto ne bih rekla mojoj stranoj prijateljici da mi je rođendan? - Oh, vama je rođendan! - uzviknula je mala sestra Šija. - Oh, pa ja nisam znala ... - A otkud biste znali? - zapitala je gospa Vu. - Meni je danas četrdeset godina. Mala sestra Šija zagledala se zamišljeno u domaćicu, sa nedoumicom i nekom čežnjivom setom u očima. - Četrdeset? - ponovila je. Sklopila je ruke od čuda i nasmejala se svojim bezizraznim smehom. - Šta - zamucala je - šta, gospa Vu, četrdeset, pa vi izgledate kao da vam je dvadeset. - A koliko je vama godina, mala sestro? - upita je učtivo gospa Kang. Gospa Vu je pogledala svoju prijateljicu sa blagim prekorom u očima. - Mejhen, nisam vam to nikad kazala, ali prema običajima na Zapadu, nije učtivo raspitivati se za godine jedne žene. To mi je rekla žena moga drugog sina koja je živela u San-gaju i poznaje strance. - Nije učtivo? - ponovila je gospa Kang. Njene okrugle crne oči gledale su s nerazumevanjem. - Zašto ne bi bilo? - Oh, ha, ha! - kliknula je smejući se mala sestra. - Ne mari, ovde sam tako dugo, navikla sam se... 20 Gospa Kang je posmatrala gošću blagim, pomalo ljubopitljivim pogledom. - Koliko vam je godina, dakle? - upitala je opet. Mala sestra Šija najednom se uozbiljila. - Oh, tridesetak - izustila je brzo i glasno. Gospa Kang nije dobro razumela. - Trideset šest - ponovila je ljubazno.

- Ne, ne, nije trideset šest, ne toliko. - Mala sestra Šija se opet smejala, mada sa jedva osetnim prizvukom negodovanja. Gospa Vu je primetila taj prizvuk. - Slušajte - rekla je - nisu važne godine. Život je uopšte dobra stvar. Treba ga živeti godinu po godinu i uživati u svakoj godini. Čitanje tuđih misli bilo je jedan od darova koji su krasili gospu Vu. Shvatila je da je pitanje godina neprijatno za tu ženu sa Zapada zato što je devica. Stara devica. Usedelica! Videla je već jednom nešto slično, u porodici svoje majke. Najmlađa sestra njene babe po majci ostala je usedelica zato što je čo-vek za koga se spremila da pođe umro uoči venča-nja. Porodica se divila njenoj vernosti, mada je istovremeno prisustvo te postarije neudate žene, koja je venula na njihove oči, dražilo svakodnevno ostale ukućane. Konačno je i ona našla svoj mir i spokoj-stvo povukavši se u samostan. Možda je i ta žena sa Zapada bila na svoj način neka monahinja. U svojoj velikoj ljubaznosti, gospa Vu je rekla tada: - Gosti će mi uskoro doći, mala sestro, ali bi nam vi mogli održati malu propoved pre nego što oni dođu. Znala, je koliko je strankinja volela da propoveda, da joj, u stvari, ništa nije bilo milije. Mala sestra Šija pogledala je sa zahvalnošću domaćicu i mašila se rukom u duboku crnu torbu koju je uvek nosila uza se. Izvukla je odatle podebelu crnu knjigu u izlizanom kožnom povezu i jednu crnu futrolu, odakle je izvadila naočare. Natakla ih je na svoj zamašni nos i otvorila knjigu. - Osećam se pobuđena, draga gospa Vu - rekla je ozbiljnim glasom - da vam pričam danas priču o čoveku koji je gradio kuću na pesku. 21.i K.uig se digla. - Izvinite me - rekla je Nvn|im |akim, pomalo bezbojnim glasom. - Ostavi-l.i im ni1,vršene tolike poslove po kući. I“uklonila se i napustila dvorište svojim teškim, Čvrstim korakom. Gospa Vu, koja je takođe bila ustala sa svog tnesta, sela je opet čim je ona otišla i dozvala Jingu, kojoj je naredila da se obećana mesna čorba za unu-k.i gospe Kang odmah odnese njenoj kući. Zatim se blago nasmešila na malu sestru Siju. Pričajte mi Ita je vaš gospod rekao čoveku koji je gradio kuću na pesku - rekla je učtivo. - Draga gospo Vu, on je i vaš gospod, takođe - izustila je šapatom mala sestra Šija. - Treba samo da ga prihvatite. Gospa Vu se nasmešila. - To je veoma ljubazno s njegove strane i vi mu to nekako morate reći - rekla je, još uvek uljudno. - A sada produžite, mila moja. Dok je izgovarala te reci, u dostojanstvu gospođe Vu bilo je nečeg tako nepristupačnog da su od toga ustreptali svi živci male sestre Sije, koja je odmah

počela da čita. Zbog njenog nepravilnog izgovora, teško je bilo slediti nit priče, ali je gospa Vu slušala ozbiljno, očiju uprtih u razigrane zlatne ribiće. Jinga je dvaput dolazila na dvorišnu kapiju i znacima poručivala nešto preko pognute glave revnosne čitateljke, ali se gospa Vu nije odazvala njenim pozivima, nego je samo lako zatresla glavom. Digla se, međutim, čim je mala sestra Šija završila priču. Hvala vam, mala sestro - rekla je. - To je bila prijatna priča. Dođite, molim vas opet, kad budete imali vremena. Ali se mala sestra Siia, koja je nameravala da očita i neku molitvu, digla nerado i sva se uše-prtljila, petljajući nespretno s torbom, naočarima i teškom knjigom. - Zar nećemo očitati i jednu malu molitvu? - Izgovarajući pogrešno, tražila je u stvari „kolač" umesto „molitvu", što je na trenutak zbunilo gospu Vu. Kolači su bili već posluženi, koliko se njoj či22 nilo. Zatim je shvatila omašku svoje gošće, ali se nije nasmešila, jer je bila veoma ljubazna žena. - Pomolite se za me kod kuće - rekla je. - U ovom trenutku imam drugih dužnosti. Govoreći, krenula je ka izlazu iz dvorišta, a Jinga se iznenada pojavila i preuzela na sebe staranje o maloj sestri Šiji, tako da je gospa Vu opet ostala sama. Prišla je ponovo jezercetu i stala ga posma-trati sa obale. Njena vitka prilika ogledala se jasno od glave do pete u zelenkastoj vodi. Primetila je da su joj orhideje još u ruci. Digla je tu ruku i ispustila cveće koje je popadalo u vodu. Jato zlatnih ribica sjatilo se sa svih strana. Neka je njušnula, neka gricnula odbačene orhideje, a onda su se sve razbegle kud koja. - To je samo cveće - rekla im je ona i nasme-jala se malo. Uvek su bile gladne! Kuća sagrađena na pesku? Ona nikad ne bi mogla bita tako luda. Kuća u kojoj je ona živela stajala je tu već stotinama godina. Tu je živelo i umiralo dvadeset poko-lenja porodice Vu. - Majko, žalim što nisam došla ranije da vam poželim dug i srećan život. - To se s praga čuo glas njenog najstarijeg sina. Okrenula se na tu stranu. - Uđi, sine moj - rekla je. - Želim vam, majko, dug i srećan život! - rekao je Lijangmo sa ljubavlju. Poklonio se pred majkom kada je ušao, napola šale radi. Porodica Vu nije bila dovoljno starovremska da bi se držala starinskog običaja po kome se o rođendanima starijim odavalo poštovanje padanjem na kolena pred njima, ali je poklon bio dat u znak spomena na taj običaj. Gospođa Vu je prihvatila pozdrav ljupkim poklonom.

- Hvala vam, sine moj - rekla je. - A sada sedite, želim da razgovaram s vama. Sela je i sama opet u jednu od naslonjača od bambusovine i dala mu rukom znak da sedne udrugu, a on je seo na kraj sedišta, iz poštovanja prema njoj. - Kako dobro izgledate, sinko - rekla je po-smatrajući njegovo lepo, mlado lice. Bio je, ako je moguće, još naočitiji nego što je bio njegov otac u istim godinama, jer je nasledio delom i njenu istančanu lepotu. Bio je odeven tog jutra u dugačku haljinu od sirove svile čija je boja podsećala na neke bledo-zelene vode. Njegova tamna kratka kosa bila je začešljana unazad, a tamnomaslinasta koža glatka od zdravlja i dobre hrane. Iz očiju su mu žarili mir i zadovoljstvo. „Srećno sam ga oženila", rekla je u sebi gospa Vu. - A detence, unuče moje? zapitala je glasno. - Jutros ga nisam video - odvratio je Lijan-gmo. - Ali, da je bio bolestan, ja bih već čuo za to. I nehotice je odgovorio osmehom na osmeh svoje majke. Među njima je vladala velika ljubav. Uzdao se u njenu pamet mnogo više nego u svoju, te je usled toga, kad je ona zatražila da se oženi, kako u porodici ne bi bilo pometnje i neprilika do kojih bi moglo doći kad bi njegov mlađi brat stupio u brak pre njega, odmah rekao: „Izaberite mi neve-stu, majko. Vi me poznajete bolje nego što se sam poznajem." Bio je potpuno zadovoljan sa Mengom, svojom lepom ženom, i sinom koga mu je rodila u prvoj godini braka. Sada je opet bila trudna. - Čuvao sam za današnji dan neke dobre novosti - rekao je u tom trenutku. - Ovo i jeste dan za dobre novosti - odgovorila je gospa Vu. - Majka moga sina zanela je po drugi put - saopštio je ponosito. - Njen mesec je već dvaput prošao bez mene, te je sada sigurna. Rekla mi je pre tri dana, a ja sam kazao da ćemo sačekati majčin rođendan i tek onda obavestiti porodicu. - To je uistinu dobar glas - radovala se toplo gospa Vu. - Morate joj reći da ću joj poslati nešto na poklon. 24 Pogled joj u tom času pade na kutijicu sa biserom koju je bila spustila na mali porculanski sto. - Evo poklona - uzviknula je. Uzela je kutijicu sa stočića i otvorila je. - Ove biserne minđuše dala mi je pre jednog sata njena rođena majka. Ali biser je za mlade žene, mislim, pa bi mi priličilo da ih darujem kćeri našoj. A kad sad opet svrneš do Menge ... ali ne, i ja ću s tobom poći do nje. Nego, pre svega, sinko, bih li i ja štogod mogla poraditi oko gostiju i gozbe?

- Ništa, majko - odgovorio je. - Sve ćemo mi to posvršavati namesto vas. Vaša deca hoće da vam pruže jedan dan odmora i radosti. Vi se nećete čak ni raspitivati ni za šta nego samo uživati. Gde je otac? - Sumnjam da će ustati pre podneva, čak i na moj rođendan - rekla je gospa Vu smešeći se. - Ali ja sam, doduše, rekla da ne mora. On toliko više uživa u domu kad se ne digne rano, pa će tako i danas na gozbi biti čio i srećan. - Vi ste previše dobri sa svima nama - rekao je Lijangmo. Posmatrala ga je čvrstim pogledom svojih prekrasnih očiju kao da nije čula šta je kazao. - Sine moj - rekla je - pošto će nas, nesumnjivo, uskoro prekinuti, reći ću vam odmah šta kanim da učinim. Resila sam se na jednu stvar, ali ipak osećam da vama, kao svom najstarijem sinu, dugujem da kažem šta smeram. Evo u čemu je moja odluka: po-zvaću vašeg oca da uzme milosnicu. Izgovorila je te nepojmljive reci svojim mirnim, lepim glasom. Lijangmo ih je čuo, ali ih odmah nije tazumeo. Onda mu je njihov smisao sinuo i pukao pred očima i zaglušio ga tada kao grmljavina. Njegovo puno i lepo lice pobledelo je i dobilo boju kreča. - Majko! - rekao je zgranuto. - Majko, je li on, je li moj otac ... - Svakako da nije - rekla je ona. Ali joj je upalo u oči i zabolelo je što je i Lijangmo takođe 25prvo postavio to pitanje. Zar je bilo moguće da je njen muž svima izgledao kao čovek koji bi lako mogao da... Odbacila je od sebe tu nedostojnu misao. - Vaš otac je još uvek tako pun mladosti, mada mu je četrdeset pet godina, i još i sada tako naočit da nije nikakvo čudo što i vi, sine moj, postavljate to pitanje - rekla je ona. - Ne, on je bio i ostao savršeno veran. Zaćutala je za trenutak, a onda je nastavila, sa senkom bojažljivosti u svom spokojnom ponašanju, što njen sin nikada ranije nije imao prilike da pri-meti: Ne, ja imam svoje razloge za ovu odluku. Ali bih volela kad bih mogla biti sigurna da ćete vi, moj najstariji sin, pristati na njen dolazak i pomoći kući da je prihvati, kada se sazna za to. Biće, naravno, razgovora i malo uzbune oko toga. Uzbuna ne srne doći do mojih ušiju. Ali vi je morate čuti i sačuvati dostojanstvo vaših roditelja. Mada još bled kao krpa, Lijangmo se već bio pribrao. Luk njegovih crnih obrva opet se mirno savijao nad njegovim očima, koje su bile kao u njegove majke. Naravno, to je stvar među vama dvoma, mojom majkom i mojim ocem. Ali, ako mi dozvoljavate da prekoračim granice svoga mesta u porodici, molim vas da ne postavljate taj zahtev mome ocu ako to nije njegova želja. Mi smo srećna porodica. Otkud bismo mogli znati šta će strana žena uneti u kuću? Njena deca biće istih godina kao vaši unuci. Zar to neće dovesti do brkanja pokolenja? Ako je

veoma mlada, zar neće žene vaših sinova biti ljubomorne na njen položaj kod moga oca? Plašim se da već mogu predvideti mnoge jade i nevolje. - Vi, možda, ne možete da razumete u svojim godinama odnose između ljudi i žena moga naraštaja - odgovorila je gospa Vu. - Ali sam se ja resila na ovaj korak baš zato što sam uvek bila srećna s vašim ocem, i on sa mnom. Molim vas, sine moj, vratite se na svoje mesto. Ja od vas tražim jedino da poslušate svoju majku u ovoj kao što ste činili u svima ostalim stvarima. Vi ste bili moj najbolji 26 sin. Ono što vi kažete uticaće i na vašu mlađu braću. Ono što kaže Meng uticaće na mlađe žene. Vi morate da pomognete i njoj takođe. Lijangmo se u duši pobunio protiv njenog zah-teva i borio se s njim. Ali je u njega pokoravanje majci bilo tako duboko ukorenjena navika da se i toga puta odmah povinovao njenoj zapovesti. - Trudiću se što umem bolje, majko, ali ću vam reći, bez pretvaranja, da mi je ovo što ste mi sada kazali ispunilo žalošću ovaj dan. Nasmešila se malo: - Pošteđujem vas, u stvari, od veće žalosti u ostale dane rekla je zatim. A potom je videla da je ono što je kazala zagonetka za čoveka toliko mlađeg od nje i tako je ustala sa svog sedišta i uzela kutijicu s biserom. - Hodite - rekla je - obići ćemo i videti Mengu, a ja ću joj predati svoj poklon. On se digao kad i ona i stajao je kraj nje, mlad i snažno građen kao što je bio i njegov otac, toliko veći rastom od nje da mu nije bila ni do ramena. Ispružila je svoju malu ruku i položila je na njegovu mišicu, pokretom tako prožetim ljubavlju i tako retkim u nje da se on trgao, duboko iznenađen. Ona nije lako podnosila dodir drugog ljudskog stvorenja, makar to bilo i njeno dete. Pogledao je odozgo na nju i susreo se sa njenim pogledom naviše. - Na vama sam - rekla je razgovetno - sagradila svoju kuću kao na steni. Meng se igrala sa svojim sinčićem u dvorištu sopstvene kuće koja je bila u krugu tog velikog doma. Bila je sama s njim i njegovom dojkinjom, koja je čučala na petama i posmatrala ih. Obe mlade žene, majka i dojkinja, obožavale su dečačića od jutra do mraka. Noću bi spavao dojkinji na rukama. 27U tom zajedničkom obožavanju obe žene su nalazile duboku prisnost jednog samoniklog posestrimstva. Sa srećom u srcu izlivale su tako svu ljubav i pažnju koju je dete zahtevalo. Telo mlade Meng bilo je kao stvoreno za rađanje dece, a grudi su joj bile pune mleka. Ali niko, pa ni ona sama, nije ni pomišljala da dozvoli odoj-četu da grize i isteže njene male dojke i tako kvari njihovu čvrstinu. Našli su Lijen, kojoj je pove-reno dojenje deteta. Bila je to mlada jednog od za-kupaca na zemljama Vua. Njeno sopstvene dete, ta-kođe muško, hranila je njegova staramajka, kašom od

brašna, vode i pirinča, umesto majčinim mlekom. Usled toga, ono je bilo mršavo, maleno i žuto, dok je dojenče mlade Lijen bilo gojno i rumeno. Mladoj Lijen su dozvoljavali da odlazi kući jednom mese-čno gde bi ona plakala kad bi ugledala svoje dete i uzimala ga na sisu, nudeći ga jednom od svojih dojki, koje su bile jedre i bujne. Mleko je prskalo iz njenih nabreklih bradavica, ali je dete okretalo glavu. Mleko nije nikad ni okusilo, te sisati nije ni umelo. Zbog grudi koje bi je zabolele, Lijen ne bi mogla izdržati ceo dan pod vlastitim krovom. Domu Vua pohitala bi uvek, htela-ne htela, već sredinom popodneva. Tu bi je čekalo njeno dojenče, derući se besno od gladi. Kad bi ga ugledala, ona bi zaboravila na svoje tanušno, požutelo dete. Raširila bi ruke, smejući se, a krupni gojazni muškarčić vrištao bi za njom sa krila svoje majke. Onda bi mu Lijen priletela u skoku širom raskopčavajući nedra. Kleknula bi uza nj, kraj gospe Meng, a dete bi joj pograbilo dojku kao čašu, obema rukama i sisalo velikim gutljajima. Meng i Lijen bi se smejale zajedno i obe osećale dečije zadovoljstvo u rođenom telu. Gledajući u obe žene dok su posmatrale dete, teško bi bilo reći po njihovim licima koja je od njih majka. Dete, uistinu, nije činilo nikakve razlike među njima. Smejalo se razdragano na obe. Učilo je da hoda i povodilo se od jedne do druge dok 28 bi učinilo ono nekoliko koraka, smejući se i padajući čas na jednu, čas na drugu. Meng je uvek bila srećna, ali je poslednjih dana njena sreća bila veća nego ikad. Izuzev Lijangmu, nikom nije kazivala da očekuje i drugo dete. Posluga je znala za to, naravno. Njena sobarica prva je bila koja ju je podsetila da joj je i drugi mesec prošao bez traga svoje redovne mene. Novost je već slavljena potpuno u prostorijama za poslugu. Ali u velikom domu sluge su poput nameštaja; upotrebljavaju se, ali se ne primećuju. Lijen je znala šta se sprema i, znajući to, bila je veselija nego ikad. Kuća sa mnogo mladin doj-kinja bila je srećna kuća. Postepeno je prestala da voli svoje rođeno dete. Sva njena žarka životinjska ljubav prenela se na njeno dojenče. Njen dom je bio siromašan i nemio, hrana krajnje oskudna. Jezik u njene svekrve bio je žučan, a ruka pohlepna za platom koju je Lijen donosila kući. Mada je Lijen volela svoj dom i mada je plakala celoga dana i ćele noći kada ju je majka njenog muža otpremila u kuću Vua, zavolela je vremenom dobru hranu, do-konost, lagodan život pod tuđim krovom. Od nje se nije tražilo ništa osim da doji zdravo muško dete. Nagonili su je da jede, da pije, da spava. Sklono svakom zadovoljstvu čula, njeno mlado telo odgovorilo je toplom privrženošću na obilje i ugodnosti koje su mu nuđene sa tolikom Ijubaznošću. To je sada bio njen dom, a svoje odojče je sada volela više od svoga deteta. U slatkoj punoći zadovoljstva kojim je

bila prožeta toga jutra, želela je stalno da kaže svojoj maloj gospodarici koliko se raduje drugom detetu koje očekuje, ali je oklevala. Te bogate, dokone, raznežene mlade žene izgledale su spremne da ljubazno dozvole svakome prisnost i slobodu, ali bi pogdekad neočekivano planule od srdžbe, bez ikakvih uzroka. Stoga se samo i dalje smejala i obasipala pohvalama malog dečačića. - Božanstveno detence - govorila je s ljubavlju. - Nigde mu ravna nisam videla, gospodarice. 29Meng je jedva dospela da se nasmeši, ali ne i da joj odgovori, kada su se začuli koraci. Dete je pritrčalo svojoj dojkinji i posmatralo pažljivo iz njenog zagrljaja svoju staramajku i svog oca. Meng je ustala. - Ne uznemiravajte se, Meng - rekla je gospa. - Sedite dete. Odmarajte se, molim vas. Hodi ovamo, hodi do mene, sine moga sina. Lijen je gurnula napred malog dečaka i pome-rala se za njim na petama, palac po palac, tako da je stalno ostajao u zaklonu njenih ruku. Tako se najzad našao kraj gospe Vu, stojeći joj uz koleno, i zagledao se u nju svojim krupnim crnim očima po-suvraćenih uglova. Stavio je prste u usta, odakle ih je ona otklonila nežnim pokretom. - Zlatan dečačić - promrmljala je. - Jeste li mu već izabrali ime. - Nismo. Ne žuri nam se, a i nema potrebe za to - odvratio je Lijangmo. - Ne treba mu dok ne pođe u školu. Pogledala je malog dečaka kraj svojih nogu. Stajao je u sredini među njima toplo i živo središte kruga kome su pripadali svi oko njega. Pa ipak, sanjarila je ona zamišljeno, nije ono samo, nije taj mali bezazleni stvor bio taj koji je tako silno gospodario nadama, polaganim u njega. Kad bi umro, drugi bi zauzeo njegovo mesto. Ne, on je bio znamenje života koji se nastavlja. Znamenje i utočište svih njihovih snova. Odvratila je pogled sa malog, čarobno privlačnog lica i setila se zašto je došla. - Meng, Lijengmo mi kaže da imate novu radost u kući - rekla je. - Došla sam da vam se zahvalim i da vam donesem nešto na poklon. Meng se zacrvenela, što joj se lako dešavalo i bez naročitog povoda, i okrenula malu glavu, koja je u tom času podsećala na kaj siju rumenu sa obe strane. Jedina mana njenoj lepoti bila je njena 30 kosa, sklona kovrdžanju, uprkos mirisavog sandalo-vog ulja kojim je staino pokušavala da je zagladi. Sada se njeno zadovoljstvo mešalo sa strahom da joj se kosa opet zakudrila pred očima majke njenog Lijangma. Bojala se gospe Vu, mada

ju je i volela. Na njenoj dražesnoj glavi nikad nije videla ni dlaku na pogrešnom mestu. Onda je pružila obe ruke da primi poklon i zaboravila na svoja strahovanja. - Biseri moje majke! - izustila je šapatom. - Ona ih je dala meni, ali sam ja prestara za biser - rekla je gospa Vu. - Ali, eto, sve biva u ovoj kući. Vi ste danas objavili srećan događaj koji očekujete, a kod mene se srećom našao ovaj biser da bih vas imala čime darivati. - Uvek sam želela taj biser - rekla je Meng. Otvorila je kutijicu i zagledala se u mekani sjaj drevnog adiđara. - Uvucite ih u uši - naredio joj je Lijangmo. Meng je poslušala. Još tamnije rumenilo oblilo je njene nežne obraze. Svi su je posmatrali, čak i njen sinčić. Ali su njeni vretenasti prsti spretno u-vukli oboce u oba uva. - Stavljala sam ih često i uvek molila majku da ih zadržim - priznala je. - Sada ste ih zaslužili - rekla je gospa Vu i dodala, obraćajući se svome sinu: Gledaj kako su biseri postali ružičasti. Bili su srebrnosivi. To je bilo istina. Na nežnoj koži mlade Menge, biseri su imali boju bledorumenih ruža. - Ej, je - uzviknula je Lijen. - Ne sme izgledati prelepo jer će inače beba biti devojčica. Smejali su se, a gospa Vu je zaključila smejanje govoreći na odlasku, kad se digla sa svog mesta: - Ja bih se obradovala i devojčici. Na kraju krajeva, žensko treba svetu koliko i muško. Mi to zaborav-I jamo, ali to je istina, zar nije, Meng? Ali Meng je bila suviše bojažljiva da bi odgovorila na takvo pitanje. 31Bio je čas rođendanske gozbe. Gospa Vu je zauzela svoje mesto, levo od stare gospe, koja je zbog godina i kolena dobila najpočasnije sedište. G. Vu je sedeo desno od svoje majke, a s druge strane do njega sedeo je Lijangmo. Ćemo, drugi sin, sedeo je levo od gospe Vu, a Čemu sleva bio je treći sin, Fen-gmo. Četvrti sin Jenmo bio je još dete. Bilo mu je tek sedam godina. Ali, smatrali su ga ipak dovoljno odraslim da bi mogao živeti u prostorijama svoga oca, uz koga je sada stajao, obgrljen njegovom rukom. Tako se jedan po jedan svaki član porodice našao na svome mestu. Niže sinova su sedele dve snahe - Meng sa svojim detetom na krilu - a jedna služavka stajala je u blizini da ga odnese ako bi postalo nemirno. Stara gospa se ponosila svojim praunučetom, ali bi lako izgubila strpljenje, dok je strpljivost gospe Vu bila beskonačna. Doista, čovek je imao utisak da je ništa ne može uznemiriti. Na njenom glatkom licu, koje je imalo boju bisera, odražavalo se zadovoljstvo sa kojim je posmatrala

veliki porodični skup. Za ostalim stolovima - bilo ih je šest, a svaki redom je bio postavljen za osam osoba - bili su stričevi i tetke, rođaci i prijatelji i njihova deca, a za jednim stolom je predsedavala gospa Kang. Svi su još pre rođendana poslali poklone gospi Vu. Darovi su bili raznovrsni - bilo je tu vaza, kutija urnii i slatkiša, kolača, mnogi svilen svitak na kome su nale-pljena slova isečena od zlatne hartije govorila kit-njastim izrazima o dobrim željama darodavca. Bilo je još mnogo drugih poklona. G. Vu je darovao dva topa teškog svilenog brokata, a stara gospa dve kutije prvorazrednog čaja kao svoj lični poklon. Porodični poklon bio je skupocen. U njeno ime poručili su kod najboljeg umetnika u gradu sliku koja je prikazivala božicu dugog života. Zdraveći 32 se prvo sa gospom Vu i čestitajući joj rođendan, svi gosti su jednodušno hvalili njenu lepotu. Slika je visila na počasnom mestu, do sitnica verna drevnom predanju. Božica je držala u ruci besmrtnu breskvu. Kraj nje je stajao jelen, crveni šišmiši leteli su joj oko glave u znak blagoslova, a o pojasu je visila čutura sa eliksirom života. Umetnik nije zaboravio čak ni životodavne trave, kojima je okitio njenu palicu, vezujući ih oko nje. Na zidu iza gospe Vu stajao je ravnostrani četvorougao od crvena satena, pošiven slovima od srme, koja su znamenje duga života. Na jarkoj svilenoj pozadini, pravilno srezana glava gospe Vu ocrtavala se u svoj strogosti svoje utančane lepote. U ime gospe Vu, Lijangmo je odgovorio na sve pozdrave i dobre želje gostiju. Pre nego što su gosti posedali, on i Meng su prišli svakom stolu i kao najstariji sin i snaha u kući, zahvalili su se gostima umesto svoje majke. Sve je to, dakako, obavljeno neusiljeno, ali ipak sa izvesnom svečanošću, što je pokazivalo da porodica ceni stare običaje i shvata nove. Gospa Vu bi se svakog časa digla sa svog sedišta i prošetala između gostiju, da se uveri jesu li svi čestito i prikladno usluženi. Kad god bi to činila, gosti su se dizali i molili je da se ne uznemirava, a ona bi ih opet molila sa svoje strane da ponovo sednu. Pošto je to učinila dva puta, g. Vu se trećeg puta nagnuo preko stola i rekao Molim vas da više ne ustajete, majko moga sina. Zauzeću vaše mesto kad se posluže slatkiši. Gospa Vu se naklonila i malo osmehnula u znak zahvalnosti, a onda je primetila da je stara gospa uzela preveliki komad piletine i da joj mast sa pečenja kaplje na haljinu. Uzela je svoje štapiće i pri-držala komad dok staroj gospi nije uspelo da ga celog strpa u usta. Čim je opet mogla progovoriti, stara gospa je to učinila sa svojom uobičajenom žestinom. - Jinga! - viknula je glasno. Čekajući uvek u blizini svoje gospodarice, Jinga joj je prišla odmah. - Jinga! viknula je na nju

3 Paviljon žena 33stara gospa - kažite onoj gomili sala koja se predstavlja kao vaš muž, da živinu mora šeći na manje ^omade. Misli li on, možda, da mi imamo ralje kao lavovi ili tigrovi? - Reći ću mu, milostiva gospođo - odvratila je Jinga. Ali, stara gospa se već smirila i zapala u najbolje raspoloženje, jer se bila dobro najela, te je počela da se obraća svima skupa, podignutim, mada bezbojnim i staračkim glasom. - Stranci jedu ogromne komade mesa - rekla je preletajući ukrug pogledom ćelu sobu. - Sama nikad nisam videla, ali sam čula da se u njih stavlja na sto čitav ovcij i but ili komadina govedine velika kao dečja glava, a oni onda zabadaju noževe u to mesište i odsecaju svaki po parče. Nabadaju ga na omanje gvozdene vile kojim ga zatim turaju sebi u usta. Svi su se nasrnej ali. - Danas ste dobro raspoloženi, majko - rekao je g. Vu. Nikad nije ni pokušavao da ispravlja netačne izjave svoje majke. Pre svega, što nije želeo da je žalosti, a zatim, što čitava stvar nije bila ni od kakve važnosti, pa stoga ni vredna truda. U tom trenutku su uneli zaslađeni pirinač začinjen sa osam vrsta skupocenog voća, što bese znak da je polovina gozbe na izmaku. Svi su se ponašali kao da se dive veličanstvenom izgledu raskošne poslastice. Jinga je ugledala svoga muža koji je stajao napola sakriven iza vrata da bi čuo pohvale gostiju. Gospa Vu ga je videla takođe i nagnula se ka Jingi. - Reci mu da dođe - zapovedila je. Jinga se sva zajapurila od zadovoljnog ponosa, ali se iz pristojnosti pretvarala da nipodaštava muža. - Milostiva, ne trudite se zbog njega, ne vredi on ni prebijene pare - rekla je glasno. - Ali to mi čini zadovoljstvo - odvratila je gospa Vu, ostajući pri svome zahtevu. Tako je Jinga, tobože nerado, rukom dala znak mužu da pristupi, a on je ušao i stao pored gospe 34 Vu, ponosito gladeći rukom svoju prljavu kecelju; jer nijedan dobar kuvar nema čistu kecelju - čega je on očito bio veoma svestan. - Moram da vam se zahvalim na ovom slatkom pirinču i njegovih skupocenih osam plodova ¦- rekla je gospa Vu na svoj ljubazni način. - Uvek je izvrstan, ali je danas

bolji nego ikad. To je za mene znak vaše vrednosti i dobrote vašeg srca. Setiću se toga pre nego što prođe ovaj dan. Kuvar je znao šta to znači: podelu darova slugama na kraju gozbe, i to iz njene ruke, ali se iz pristojnosti pretvarao da je stvar shvatio drukčije. - Nemojte, molim vas, misliti da je dobar - rekao je. - Nije vredan pomena. - Nosi se odavde, klipane! - zašištala je Jinga poluglasnim šapatom, ali su joj se oči sijale od ponosa. Tako je on otišao veoma zadovoljan, a Jinga je iza njegovih leđa pokušavala da ne izgleda ponosnija nego što je odgovaralo njenom položaju. Onda je g. Vu morao da ustane i ispuni svoje obećanje. Prišao je svakom stolu ponaosob i zamolio goste da se obilno posluže rođendanskim slatkišima. Zamišljeno, gospa Vu ga je pratila očima. Je li samo uobražavala da se malo više zadržao kod stola gospe Kang, gde je kraj majke sedela njena lepa i mlada treća kći? - Slatkiša, slatkiša! - zatražila je žalostivim glasom stara gospa, te je gospa Vu ispružila svoju vitku ruku, pridržavajući drugom rukav, da se ne uprlja, i uzela porculansku kašiku kojom je štedro napunila čanak stare gospe. - Kašika, gde je moja kašika? - promrmljala je stara gospa, a gospa Vu je stavila kašiku u staračku ruku. Nastavila je potom da zamišljeno posmatra g. Vua, dok su svi ostali za stolom ćutali uživajući u retkoj poslastici. G. Vu se, bez sumnje, kraj stola lepe kćerke njene prijateljice zadržao malo duže nego kod ostalih. Dete je bilo savremeno, i suviše 3* 35savremeno, jer joj je kosa bila podsečena u visini ramena i zakovrčena na tuđinski način. Pohađala je godinu dana jednu školu u Šangaju, pre nego što je neprijatelj zauzeo taj grad. Sada bi često rastužila majku i oca svojim nezadovoljstvom što živi u tom malom mestu zabačene unutrašnjosti. Gospa Vu je posmatrala kako diže glavu i sa-mosvesno odgovara na neku primedbu g. Vua. G. Vu se nasmejao i krenuo dalje, a gospa Vu je zagrabila kašikom parče slatkiša. Kada se g. Vu vratio, pogledala je u njega svojim duguljastim bistrim očima. - Hvala vam, oče moga sina - rekla je, a glas joj je bio milozvučan kao i obično. Duga i prijatna gozba produžila se svojim tokom. Posle slatkiša je sledilo meso, a onda je, najzad, doneseno šest čanaka sa poslednjim posluže-njem. Umesto pirinča kuvar je zgotovio dugačke i tanke rezance, jer je gozba bila rođendanska, a dugački rezanci su znamenje duga života. Uvek pro-biračica u jelu, gospa Vu je odbila meso, ali je rezance iz običaja morala bar da okusi. Prilježni kuvar načinio

ih je još duže nego obično - ali ih je ona ljupkim pokretima vesto namotavala na svoje štapiće. Stara gospa, međutim, nije imala toliko strpljenja. Levom rukom prinela je ustima prepuni čanak i štapićima trpala u usta rezance, usisavajući ih poput malog deteta. Stara gospa je uvek slatko jela. - Noćas će mi biti muka - rekla je svojim prodornim staračkim glasom. - Ali se vredi malo i pomučiti, kćeri moja, zbog vaše rođendanske gozbe. - Jedite, majko, dok vam prija - odvratila je gospa Vu. Sa malim vinskim čankom u ruci, gosti su s da se može pouzdati u nju, njegova priča potekla je kao nabujala reka. - Pohađala je istu visoku školu kao i ja. Tamo preko, ljudi i žene uče zajedno. Gorela je od oduševljenja i duhovnog ljubopitstva. Tražila je da se sa mnom upozna, ali ne iz drskosti, znate, majko, nego, rekla mi je, zato što nikad nije videla nikog sličnog meni. Postavljala mi je stotine pitanja o nama, o našoj zemlji i našem domu, a ja sam ubrzo primetio da joj pričam o svemu, čak i o sebi. A ona je opet pričala meni o svom životu. Upoznali smo se tako dobro, tako brzo. - I naposletku ste joj morali kazati za Linaju - rekla je gospa Vu blago. A njemu se smrklo pred očima, videla je, kao da mu je crna senka u po dana zakrilila sunce. Ra-

mena su mu se pogurila, a lice je okrenuo u stranu. - Morao sam joj kazati - rekao je jednostavno - a potom sam morao da dođem kući. - Da biste stavili more između vas dvoje - rekla je gospa Vu istim blagim glasom. - Da bih stavio sve moguće među nas - složio se on s njom. Sedela je nema i nepokretna, kao što je tako često činila. Andre je othranio dušu njenog sina, razvijajući do krajnjih granica njenu nežnu osetlji-vost i njenu sklonost da se brzo oduševi za svako dobro. Sažaljevala ga je iz dna duše, čeznula za njegovom srećom, ali taj njen sin nije bio kao drugi ljudi. On nije mogao naći sreće ni u ženama niti u kakvom drugom zadovoljstvu svoga tela. Kada je zamolila Andrea da mu bude učitelj, učinila je to nasumce, videći samo jedan kratak korak napred. Dodirnula je samo jednu bravu, napola okrenula ključ u njoj, ali se pod njenom rukom širom raskrilila jedna ogromna kapija, na koju je njen sin ušao u taj novi svet. Je li se uistinu vratio kući? Je li zatvorio kapiju za sobom i obrnuo ključ u bravi i uverio se da je dobro zatvorena? - A sada - rekla je - sine moj, šta ćete sada da radite? - Došao sam kući - rekao je on. - Neću više nikad odlaziti odavde. Stvoriću sebi ovde neki život. Sedeli su ćuteći, dugim ćutanjem dvoje ljudskih stvorenja koja se razumeju. - Morate pomoći Linaji, sinko - rekla je ona. - Znam - rekao je on. - Mislio sam veoma mnogo o njoj. Dugujem joj veoma mnogo. - Morate naći načina da vam bude potrebna - produžila je gospa Vu. - Morate tražiti njenu pomoć u svakom sitnom poslu koji treba da svršite. Tražite od nje da se brine za vaše stvari i da vam sređuje knjige i donosi čaj. Što god ona može da uradi, vi sami ne radite, sinko, da bi ona uvek bila nečim zauzeta i da nikad ne bi znala ni za šta drugo. - Hoću - obećao je on. 410 411I tako su majka i sin sedeli i ostali bi tako još podugo, tolika su uteha bili jedno drugom, da Čiju-ming slučajno nije izabrala baš taj trenutak da naiđe i pristupi gospi Vu sa molbom koju je odavno imala na umu i na koju se već dugo spremala. Mesecima, otkako je živela kraj Rulene, Čiju-ming je slušala tužne priče udovice o njenoj ljubavi prema mrtvom mužu. I, što je više slušala Rulenu, to su više njene

misli kružile oko Fengma i utoliko je više znala da treba napustiti tu kuću - uzeti svoje dete i otići u svet. Samo, kuda bi mogla da ode? Jedne noći, kada Rulen nije mogla da zaspi i kada su obe razgovarale dugo o stvarima koje se kriju u najtamnijim dubinama ženskih srca, Čiju-ming je prekršila svoj zavet ćutanja i pričala Ru-leni o svojoj ljubavi prema Fengmu. - Pokvarena sam - rekla je Ruleni. - Dopuštam sebi da mislim na njega. Rulen je slušala svoju drugaricu sa dubokom pažnjom i žarkom ljubopitljivošću. Zabacila je kosu s ramena na pleća. - Oh, kako bih želela da vi i ja pobegnemo iz ove kuće - povikala je. - Ovde svi živimo zatvoreni iza ovih visokih zidova ... Porodica samu sebe kinji. Volimo koga ne bi smeli i mrzimo koga ne bi trebalo. Svi smo preblizu jedno drugom i kad volimo i kad mrzimo. - Ali zar nismo sigurni iza ovih zidova? - pitala je Čijuming. Bila je uvek pomalo bojažljiva pred Rulenom, kojoj se divila, ali plašila se istovremeno njene smelosti. - Mi nismo sigurni jedno od drugoga - odvratila je Rulen. To je bio trenutak u kome je obema ista misao sinula u pameti. Nepomične, njihove oči zagledale su se jedne u druge. - Kako bismo se mogle usuditi da odemo? - zapitala je Čijuming. A onda su počele da kuju svoju zaveru. Čijuming će prvo tražiti dozvolu da živi negde na selu. 412 U svoje staro selo ne bi se mogla vratiti, jer bi izgledalo da ju je tamo otpremila porodica Vu, a to čak ni gospa Vu ne bi nikad dopustila. Ali će tražiti da ode u neko selo porodice Vu i da tamo živi, a kad gospa Vu primeti da mlada žena ne treba da živi sama u zakupničkom selu, ona će moliti da i Rulen pođe s njom. Kad Rulen, pak, bude govorila u svoje ime, ona će reći da bi u tom selu htela da osnuje školu za manju decu, kao dobro delo koje bi priličilo njenom udovištvu. Svaka zna da udovice treba da čine dobra dela. Dospele su do toga zaključka tek posle dugotrajnih razgovora, jer je Rulen htela odmah da ide i govori u svoje ime. Ali je Čijuming ukazala na neuljudnost toga postupka, jer - tako bi samo mogle dovesti gospu Vu, ako ne bude voljna da im ispuni molbu, u neugodan položaj da u lice mora kazati svojoj snahi da odbija njenu molbu. Bilo je bolje da prvo Čijuming ode do gospe Vu i da ona proguta prvu gorčinu odbijanja, ako do toga bude moralo doći. Tada ne bi moralo biti nikakvog razmimoilaženja između gospe Vu i njene snahe. Rulen se pobunila protiv Čijuminginog predlo-ga, tvrdeći da bi to bilo po starinski, ali je Čijuming izjavila da je posredi obična pristojnost, i tako je stvar rešena.

Čijuming je, prirodno, dobro znala gde je Feng-mo, ali se u duši bila resila da se obrati gospi Vu u njegovom prisustvu i da se s njim opet pozdravi samo u prisustvu gospe Vu. Znala je da sama s njim nikad inače ne bi ni progovorila. I tako je obukla svom detetu čistu crvenu haljinicu i umila mu lice i ručice, naslikala mu među obrvama crvenu tačku i kosu oplela u pleteničice, koje je s kraja povezala crvenim koncem, pa se onda sa malom, koja je već bila veoma lepa, debeljušna devojčica, pojavila neprijavljena pred gospom Vu. Tako se dogodilo da je gospa Vu, pogledavši na vrata, ugledala Čijumingu na svom pragu. Dvorište je već bilo u senci, ali još ozareno blagom, mekanom svetlošću, usred koje je stajala Čijuming, sa dete-tom na rukama. Izgledala je gotovo lepa, što je vi413dela i gospa Vu, sa zebnjom u srcu. Ma koliko bila tajna i neuzvraćena, ljubav je bila zaodela Čijumin-gu neočekivanom i nežnom živahnošću. Gospa Vu je bacila jedan brz pogled na svoga sina ne bi li nekako saznala šta je on video. Ali on tada nije ništa video. Čijuming je pozdravila Fengma svečano i zva-nično, kao što je i trebalo. - A, treći naš gospodaru, došli ste, dakle, kući - rekla je. Fengmo je odgovorio jednostavno: - Da, da. Kako ste? - Hvala, dobro sam - odvratila je Čijuming. Bacila je na njega jedan pogled, ali ga toga puta nije više nijednom pogledala. Umesto toga, obratila se gospi Vu i rekla joj: Milostiva gospo naša, smem li vas zamoliti za jednu milost, čak i u ovom izvanrednom času, i neću li biti suviše gruba ako vas sada uznemirim? Gospa Vu je znala da je Čijuming morala doći s nekim ciljem kad je izbila u to doba i stoga je naklonila glavu, govoreći: - Sedite i pustite to teško dete da stoji na vlastitim nogama. A Čijuming je, crveneći se veoma, učinila kao što joj je rečeno. Ispričala je koju milost moli, a gospa Vu je slušala njeno kazivanje. - Veoma dobro - rekla je - veoma dobro. Pogodila je odmah svrhu koju je Čijuming imala na umu dolazeći k njoj baš u tom trenutku. Čijuming je želela da jasno nagovesti gospi Vu svoju želju da se ukloni iz kuće u koju se vratio Fengmo i da ničim ne remeti spokoj stvo porodice. Gospa Vu joj je bila zahvalna na tolikoj dobroti. Kada je dobila dozvolu gospe Vu, Čijuming je progovorila i u ime Rulene. - Pošto je prošla porodična žalost i jer je njena žalost nikad neće prestati, njena je želja da ublaži svoju tugu dobrim delima

- rekla je Čijuming. - Ona želi da osnuje školu za decu vaših zakupnika. Na to je Fengmo, čije su oči dotle bile uprte u zemlju, začuđeno digao glavu. - Pa i ja sam došao kući - rekao je - da bih to učinio. 414 Nije teško zamisliti zabunu koju su izazvale njegove reci. Čijuming je bila zbunjena, a gospa Vu zgranuta. - Vi mi ništa ne rekoste o tome, sine moj - rekla je sa neuobičajenom oštrinom u svom srebrna-stom glasu. - Nisam bio dospeo dotle u svom pričanju - izjavio je Fengmo. - Posle onog što se dogodilo, meni se nametnula potreba da razmislim kakvog bih se posla mogao prihvatiti. Gospa Vu je podigla svoju uzanu i nežnu ruku. - Čekajte - naredila mu je, a onda se okrenula Čijumingi: - Imate li još neku molbu? - zapitala je ljubaznim glasom. - Nikakvu - odgovorila je Čijuming. - Onda imate moju dozvolu za odlazak, i vi i Rulen - rekla je gospa Vu. - Pozvaću za nekoliko dana upravnika i narediti mu da vam nađe prikladne kuće za stanovanje i za školu, a vi zatim možete krenuti kad god budete htele. Ali će vam trebati i naročit nameštaj, bolji od onoga kakav se obično nalazi po seoskim kućama, a i razne druge stvari. Treba takođe da povedete dve sobarice i kuvara. Glavni kuvar mogao bi da pošalje s vama jednog od svojih parakuvara. Na to je Fengmo opet progovorio: - Ako budu živele u selu, onda ne bi trebalo da žive mnogo bolje i drukčije od ostalih, jer će inače biti usamljene. Čijuming ga je pogledala brzo i nežno i nije ništa kazala. Čudila se otkud on to zna, on koji je otkad se rodio živeo u bogatoj kući. Otkud je znao šta osećaju prosti ljudi? Onda je ostavila po strani to pitanje. Ona nije imala prava da pita za njega, ni sebe, ni drugoga. Ustala je i uzela dete u naručje, zahvalila se gospi Vu i otišla. Rulen je čekala na nju. Čim je čula za dozvolu, ona i Čijuming počele su da pretresaju i snuju svoje nove živote, u sreći i veselju, što još juče ne bi mogle ni zamisliti. 415U sobi koju je Čijuming napustila, gospa Vu je govorila sa svojim sinom. Objasnite mi šta se to krije u vašem srcu. On se digao, prišao nemirno vratima i zastao na pragu, gledajući napolje. Zidovima opasani prostor tonuo je u tišinu nastupajuće noći. Vreme je proticalo i tu svojim neumitnim tokom, jednakim širom celog sveta. - Ja osećam potrebu da se nečem predano posvetim - rekao je. - Toliko sam naučio od brata Andrea. Ako se ne budem mogao posvetiti jednoj stvari, onda će

se za to morati da nađe neka druga. Pošto sam otišao odavde, tražio sam nešto čemu bih se mogao sav odati. Vera nije za mene. Ja nisam rođen za sveštenika. Brat Andre me je naučio svemu što živ čovek može da dosegne, ali ništa više. - Dobro, sine moj - rekla je gospa Vu i čekala šta će dalje reći. Opet je seo. - Otkrio sam svoj put sasvim slučajno - produžio je Fengmo. Izvadio je iz džepova nešto stranog duvana i kratku lulu stranog izgleda, koju je napunio i počeo da puši. Gospa Vu do tada nije bila videla ni jedno, ni drugo, ali nije dozvolila svojoj radoznalosti da prekida njegovo izlaganje. - U gradu gde sam živeo bio je neki čovek naše krvi, koji je držao perionicu rekao joj je Fengmo. - Svraćao sam kod njega svakih nekoliko dana zbog rublja koje sam donosio na pranje. Gospa Vu je izgledala iznenađena. - Zar je on prao rublje za druge? - zapitala je. - Za mnoge - odgovorio je Fengmo. - To mu je bio zanat. - Ne mislite valjda da je prao i rublje tuđina-ca? - raspitivala se i dalje gospa Vu, sa izvesnim negodovanjem. Fengmo se nasrne jao. - Pa neko mora prati rublje - rekao je. Ali gospi Vu nije bilo do smeha. - Naši ljudi svakako ne bi smeli da peru tuđinu njegovo prljavo rublje - rekla je ona. Bila je tako ozbiljna da je zaboravila šta je Fengmo bio zaustio da kaže. 416 On je pokušavao da je umiri. - Naravno, naravno ... - govorio je. Zatim je produžio: - Taj čovek nije bio iz naše pokrajine, nego sa juga. Jednoga dana, kada sam došao po svoje rublje ... - Vi ste sami išli po svoje rublje! - ponovila je gospa Vu. - Zar niste imali sluge? - Ne, majko, tamo preko niko od nas nije imao nikakve posluge. Ona je obuzdala svoju Ijubopitljivost. - Vidim da je to neka veoma čudna zemlja. O njoj mi morate pričati nešto više. Produžite, sine moj - naredila mu je. - Kada sam, dakle, toga dana došao po svoje rublje, čovek mi je pokazao pismo koje je dobio od kuće - produžio je Fengmo. - Majko, on je bio proveo dvadeset godina daleko od kuće, ne umejući da čita pisma koja su mu odatle dolazila. Nije znao ni pisati, naravno. I tako sam mu ja otada čitao i pisao njegova pisma, a on mi je pričao da u njegovom selu niko ne zna čitati ni pisati, nego svi redom moraju da idu u grad da bi našli nekog školovanog čoveka koji bi im pročitao ili napisao šta zatreba. Ja nisam shvatio kakva je to beda i nevolja dok se s njim nisam upoznao. Bio je to dobar čovek, majVo, nimalo glup. Naprotiv, veoma pametan. „Kad bih samo umeo čitati i pisati", govorio je, „da ne budem ovako šlep kod

očiju." Vratio sara se u svoju sobu i pogledao kroz prozor i video hiljade učenika koji su odlazili i dolazili, učeći mnoge stvari, i nisam mogao da se otmem pomisli na onog jadnog starog čoveka, koji ni pismo od kuće nije mogao da pročita. Setio sam se tada da je tako isto i po našim selima. Nijedan od seljaka na našoj zemlji ne ume ni čitati ni pisati. - A šta će im to? - zapitala je gospa Vu. - Niti kud odlaze, niti otkud dolaze. Oru i kopaju, to im je sve. - Ali majko, majko - uzviknuo je Fengmo - znati čitati, to znači zapaliti svetlost u rođenom mozgu, osloboditi dušu njene tamnice, otvoriti kapiju koja vodi u vasionu.A gospi Vu je zaigralo srce na te reci, od kojih je svaka u njenom pamćenju budila odjeke drugih, ali toliko sličnih, davno izgovorenih. - Ah - rekla je - to su reci vašeg učitelja. - Ja ih nisam zaboravio - rekao je Fengmo. Kako je mogla posle toga zabraniti Fengmu da ide kud je nakanio i zar bi mu mogla reći zašto ne bi smeo da živi izvan roditeljskog doma? - Rulen će biti kao stvorena da mi pomogne - rekao je vatreno. - Ranije nisam pomišljao na nju. A i Linaj će mi pomagati takođe i svi ćemo zaboraviti na sebe. Bio je opet na nogama. - Znate, majko, ako uspem ovde, po našim selima, to bi lako moglo da se svukud raširi. Koliko bi to veliko dobro bilo ... Njoj se činilo da mu je lice ozareno svetlošću koja je večno gorela u Andreovim očima. Ona uistinu nije imala srca da je ugasi. - Sine moj, postupite onako kako za dobro nađete. - Tako mu je odgovorila. Gospa Vu je ležala budna u postelji, što joj se često dešavalo već neko vreme. To je nije ni mučilo ni zabrinjavalo. Mladi moraju da spavaju, jer oni imaju poslova koje treba da obave i dug život pred sobom. Ali starima nije potrebno. Znajući da večni odmor nije daleko, telo bi htelo da leži budno dok može. ^ Dok bi tako ležala budna, njoj se činilo da kuća noću živi posebnim životom, kome danju nema vidna traga. Pustila bi uobrazilju da luta kroz mnogobrojna dvorišta. Stariji rođaci živeli su u daljim i spoljnim dvorištima, kao i mlađi, drugi i treći rođaci, koji nisu dolazili da ostanu, nego samo zato što za trenutak nisu imali drugog utočišta i što su i oni mogli da sklone glavu pod te prostrane krovove, na neko vreme. Odvratila je brzo svoje oči od dvorišta 418

gde je Jasmina živela sa g. Vuom. Znala je ona, bez sumnje, šta je život. To je više nije moglo pobuditi na osudu, nego samo ispuniti osećanjem zamora. Telo tog starog čoveka živelo je dalje, hranilo se i blagovalo, a ona mlada žena gojila se i lenstvovala i bila uvek spremna na dremež i spavanje, danju i noću. U tim dvorištima, Jasmina joj nije zadavala nikakve brige. Bila je jalova. Dete kojim je pretila nije se nikad začelo, a gospi Vu je bilo milo što je tako. Jasmina je bila divlje krvi koju je najbolje ostaviti gde je, ne pretačući je nikud iz njenih žila. Ona je vršila svoju dužnost prema g. Vuu i, pošto je godinama živela za svoje zadovoljstvo, nju je sada radovalo da ugađa tom starijem čoveku koji joj je davao nakit i svile i poslastice svake vrste, milovao je i večito se blaženo smešio na nju. Celog života Jasmina je bila cvet kraj puta, izložen svakom vetru koji bi ma otkud dunuo. Sada je bila srećna što je znala da je iza tih visokih zidova nikakav vetar ne može ošinuti. I kad bi umro njen stari, ona bi nastavila da živi u kući, gde je njeno mesto bilo osigurano. Nije više imala čega da se plaši dok je živa. Što se tiče g. Vua, mlada naložnica dovršila je ono što mu je majka započela za njegove mladosti. Iz njega je poput svetlosti iščililo sve što je gospa Vu bila nakalemila na njegovu ličnost i uspela da odgoji. Ugasilo se zato što je nestalo goriva koje je bilo njegova hrana. Jedući previše i pijući prečesto - ali uvek sa Jasminom - on je ogrubeo i otežao. Nije više išao u kuće cveća, jer je uza se imao Jasminu, koja je za njega bila živo ovaploćenje svih njihovih veština. U njemu se ugasila čak i njegova stara navika na muško društvo, te je retko zalazio u čajdžinice da čuje novosti i pretresa gradske spletke i ogovaranja. Sve mu je to pružala Jasmina kojoj je razgovor sa poslugom bio neiscrpno vrelo toga blaga. U dvorištu gde su živeli u zajednici tako prisnoj, da se graničila sa usamljenim životom, njih dvoje su bili raskalašni i veseli, pijani i srećni - dva komada mesa i kosti, zadovoljni što nisu ništa više. Ime gospodina Vua već se retko pominjalo i u njegovoj ro27* 419đenoj kući. Čulo bi se još pokatkad u zlobnom šapatu sluga, i to je bilo sve. Sa svojom urođenom pronicljivošću, sve je to s vremena saznala i gospa Vu, te nije više ni odlazila u dvorište koje je nekad bilo njen dom. Njih dvoje su bili dalje jedno drugom nego ikad pre dolaska Jasmine. Ležeći pod svojim svilenim pokrivačem, gospa Vu je prebirala misli u svemu tome i pitala se da li, možda, njen brak nije bio uspeo i koliko je ona kriva za to. Je li bilo ičeg što je trebalo da učini, a nije učinila. Postavila je to pitanje i svojoj uspomeni na Andrea, ali ni tu nije našla gotova odgovora, kao da je baš toga jednog puta i ona izneverila "„mesto toga videla je lice starog gospodara na samotno crnoj zavesi svoje uobrazilje. Ni stariji ni mlađi, njegov lik se ocrtavao jasno, kao da ga živa gleda pred sobom. Njegovo lice bilo je uvek mršavo, a koža zlatnožute boje, zategnuta i glatka na tananim kostima lobanje, koja je i sada,

kada je ležao u grobu, sigurno bila izuzetno lepa, sa crtama koje je vreme uglačalo, dajući još veću čistotu njihovoj produhovljenoj pravilnosti. „Plašim se da nisam naročito dobro postupila sa vašim sinom, oče moj", rekla je tužno, negde u dubini svoje duše. Osećala je, upirući nepomičan pogled u milo i dobro starčevo lice, da g. Vu, možda, ne bi pao onako nisko bez rastave na koju ga je prisilila o svom etrdesetom rođendanu. Ali tada je, iz maglovitih daljina njenih mladenačkih uspomena, čula reci starog gospodara kao da ih toga časa njegov glas izgovara kraj njenog uzglavlja. Sećala se dobro dana kada ih je slušala prvi put. Čitali su zajedno, jer je on bio poslao po nju, a ona ga zatekla sa prstom među listovima polusklo-pljene knjige. Kada je ona ušla, pokazao joj je prstom nekoliko redova i ona ih je pročitala. A glasili su ti redovi ovako: „Opasan je čin dići dušu iznad njene prirodne razine. Jer kada se duša sili, ona opet teži za rođe420 nom razinom i čepa se razapeta između gornje i donje razine, a to je uvek opasno. Istinska je mudrost odmeriti i prosuditi domet jedne duše i pustiti je da živi tamo gde i spada." Oči gospe Vu i starog gospodara susrele su se tada kao što su gledale i tog trenutka - toliko godina pošto je njegov smireni duh zanavek napustio tu istu kuću. „Da se nisam rastavila", mislila je - ali nije mogla da zamisli šta bi dalje bilo. Ono što je učinila bilo je neizbežno. Bogzna koliko godina je ona pot-činjavala dužnosti ćelo svoje biće, bogzna koliko godina je njena duša čekala, doduše, rastu" i cvatući polagano, u vršenju dužnosti, ali rastući u. okovima i čekajući da bude oslobođena. Čudno je da je tad, u ponoći, usred tišine koja je obavijala ćelu kuću oko nje, pomislila sa tesko-bom i brigom na Lijangma, svog najstarijeg sina. Zašto bi se brinula za njega kad je on bio najzadovoljniji od svih njenih sinova? Jeste, ali i njega će morati da otkrije i shvati, kada i ako to bude mogla. Misao joj nije zastala u Fengmovu dvorištu. Fengmo je čovek i muškarac. Pošto se podvrgao vlastitoj stezi, on je vladao sobom kao što samo potpuno zreo čovek ume. Svoje se duše nije odrekao. S tom utešnom misli na vidiku, duša gospe Vu zaplovila je bez kormila pučinom sna, kao prazan čamac niz struju nekog mesečinom obasjanog mora. - A sada moje engleske knjige - zapovedio je Fengmo.

Linaj je otrčala da ih donese iz sanduka. Bilo ih je dva puna naramka. - Koliko ih ima! - uzviknula je. - To su samo moje najbolje knjige - rekao je on nehajno. - Ostale su u sanducima koji tek treba da stignu. 421Kleknuo je pred policom i stao redati knjige onako kako ih je ona donosila. Spolja miran, stalno nasmešenog lica, on je toga časa bio iznutra nemoćan plen mračne, burne pometnje i jada koji je bes-neo negde u dubini njegove duše. Osećao je da te noći neće ni okom trenuti i grozničavo se žurio da sredi svoje stvari, i poslaže ih svaku na svoje mesto, i skloni ispred očiju svoje putničke kovčege, da se njima više nikad ne posluži. - Zar još noćas morate sve da spremite? - pitala je Linaj. - Moram - odgovorio je. - Hoću da znam da sam došao kući jednom zanavek. Osećala se srećna što čuje te reci i bila suviše mlada da bi mogla i sanjati zašto ih govori ne gledajući u nju. A on je, izgovarajući ih, video pred sobom lice koje se toliko razlikovalo od njenog. Video je Margaretino lice, njene plave oči, njenu smeđu kosu i kožu tako belu i glatku da nikad neće moći da zaboravi njen dodir. Hoće li ikad zažaliti što je onako postupio onog dana, u dalekoj šumi preko sedam mora? Onog dana kada je, savladavši se nepojmljivom silom, ispustio iz zagrljaja njeno telo, čim joj je obavio ruke oko pasa. - Ja ne mogu dalje - rekao joj je. Ona nije ništa kazala. Stajala je, upirući u njega svoje plave oči. Bilo je nečeg neviđenog i čudesnog u plavim očima. One nisu mogle da kriju ono što se iza njih prostiralo. Crne oči su poput navu-čenih zavesa, a plave su kao širom raskriljeni prozori. - Oženjen sam - rekao joj je otvoreno. - Kod kuće mi žena na me čeka. Ona je znala ponešto o kineskim brakovima. - Jeste li je sami izabrali ili ste je uzeli po dogovoru vaših porodica? Odgovorio joj je tek posle dugotrajnog ćutanja. Seli su pod jedan bor. Obgrlio je kolena rukama i zario čelo među njih, utonuo u misli bez vidika, u tamu rođene neizvesnosti, po kojoj je pipajući tražio istinu. Bilo je lako reći - što bi delom i isti422 nito bilo - „Ja je nisam izabrao". Ali, kada se spremao da izusti te reci, njemu je pao na um brat Andre.

„Laž je greh" učio ga je brat Andre jednostavno; „ali ne toliko greh protiv boga koliko greh protiv samoga sebe. Ruši se neumitno, znajte, sve što se sazda na temeljima laži. Nikoga laž ne vara toliko koliko stvora koji je kazuje." On se, onda, nije usudio da je laže, da im jednom ruke ne bi dočekale dan kada bi pod njihovim prstima osetile da se mrvi ljtibav koju su same zdrobile - ljubav koja bi najzad ostala zagušena i pokopana pod njihovim vlastitim prekorima. - Mene nisu prinudili na ženidbu - rekao je. - Recimo da sam je sam ... izabrao. Ona je posle toga sedela nepokretna, slušajući ga, a on je pokušavao da joj objasni šta je značio brak u njegovoj porodici. - Kod nas brak nije dužnost prema ljubavi ili nama samima, nego prema našem mestu u lancu po-kolenja. Ja znam da moja majka nije nikad volela moga oca, ali je ipak vršila svoju dužnost prema porodici. Bila je dobra supruga i dobra majka. Ali, kada joj je bilo četrdeset godina, ona se rastavila od postelje moga oca, prestala mu biti žena da bi mu drugu izabrala. To nas je ožalostilo, ali smo ipak svi znali da je njen čin pravedan. Ona sada može slobodno da teži za vlastitom srećom, opet u svojoj kući, okružena svima nama, koji stojimo uvek spremni da je podržavamo i da joj odajemo počasti. I ja takođe imam svoju dužnost u porodici. Osećao je nejasno, na neki čudan način, da su te reci ozledile Margaretu do dna duše. - Ja hoću da se udam iz ljubavi - rekla je ona. Da je bio slobodan, da nije bilo veza koje su ga spajale ne samo sa Linajom nego i sa svima kole-nima Vu u proteklim stolećima i svima naraštajima Vu u vekovima koji dolaze, on bi joj rekao: „Ven-čajmo se onda, draga. Ja ću se razvesti od Linaje." Ali on nije bio slobodan. Ruke njegovih preda* ka čvrsto su ga stezale u svom zagrljaju, a iz magle 423