Miroslav Antic Odabrane Pesme [PDF]

Zitiervorschau

Ko tece uzvodno Postoje razbijači vremena, koji ti svakog dana oduzimaju pomalo usitnjenog tebe. Šta znači prijateljstvo? Biti u svemu prisutan, ali nevidljiv. Bezglasan. Nenametljiv. Šta znači ljubav? Dodirivati svet oko sebe, ali ne kvariti ga. Biti vešt u vrlinama. Biti promućuran u posmatranju, pripadanju, uzbuĎenju, dostojanstvu i naklonosti. SreĎen. Šta znači odanost? Biti u svemu čitak, ali sa finim osećanjem mere. Bez opširnosti. Ceniti sebe, znači birati nepristupačna mesta. Ko teče uzvodno, ušće mu je u izvoru.

Bezim, trcim, trazim...

Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet krećeš. Nemoj da mi nešto petljaš. Nemoj da mi hoćeš-nećeš. I ja bežim bez povratka. Nikad neću unatrag. Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag? To je ono za čim može da se pati. To je ono čemu možeš srce dati. Al' ako se ikad vratiš - moraš znati: tu ćeš stati. I ostati. Očima se u svet trči. Glavom rije mlako veče. Od reke se dečak uči ka morima da poteče.

Od zvezda se dečak uči da zapara nebo sjajem i od druma - da se muči i vijuga za beskrajem. Opasno je kao zmija, opasno je kao metak kad u meni večno klija i ćarlija moj početak. A meni se u svet srlja. Stisnem srce. I zažmurim. Al' kad poĎem - neću stati, jer jedino znam da žurim. Ne znam kuda. Ne znam zašto. Ne znam šta se tamo skriva. Znam jedino da ne mogu tu, gde - kako pružim nogu vezuje me odmah neko, zauzdava i potkiva. Opasno je kao munja. Opasno je kao metak kad u meni večno kunja i muči me moj početak. Zato bežim. Trčim. Tražim. Stvaram zoru kad je veče. Nek' od mene život uči i da tepa i da teče. Ja sam takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad krenem - krenem ludo, nestrpljivo, radoznalo... Ne znam šta me tamo čeka u maglama izdaleka, al' ako se i pozlatim, il' sve teško, gorko platim ja ću uvek samo napred. Nikad neću da se vratim.

Igraj se

Nekad na svetu živeo je car Darije. To je onaj koji je bičevao more. Rvao se sa njim, kidao na komade i davio ga. Mrcvario je okean da se osveti prirodi, što je izgubio jednu veliku životnu bitku. Danas ta bitka nikom ništa ne znači. Mnoge će stvari, koje su sada najvažnije, nekad izgledati takoĎe besmislene. Ujutro počinješ da se boriš. Nikad to nemoj činiti sasvim ozbiljno. Bori se kao i dosad: igraj se. Možda ćeš tako i poraze sutra videti kao pobede.

A ti probas i uspes...

I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti, a ti probaš i uspeš. Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti. A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce. Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto. Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo smisao kao čudo svih čuĎenja.

Treba odrasti do deteta

Da li je istina ono što piše u Kalevali: „Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?“ Da li je istina ono što govore u Basri: „Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići. Ako joj okreneš leĎa, pratiće te.“ Neko je negde rekao i hvala mu: „Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta.“ Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek. Nema male sreće i male bolesti. Nema male kraĎe i male smrti. Nema maloga rata niti malog poštenja. Nema maloga prijatelja i male tajne. Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Čaraju vatre tuĎim rukama

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog. Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice. "Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim osećanjima." Ima i takvih, koji nisu ni pokusali da budu viĎeni na raznim mestima u jednom istom trenutku, onako kako mi to umemo. Niti da budu nevidljivi, shvataš li? Zamisli takav svet. Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima. Oni govore misao, a retko misle govor. Čaraju vatre tuĎim rukama i svećom traže sunce. Mrežama vade vodu. I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili. Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,

da vide i nevidljivo i čuju i ono što je nemo, da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba, kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to umemo, umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga života, evo šta oni rade: čim počne novi dan trče da kupe novine i traže u njima horoskop. Traže da vide sudbinu. Veruju proročanstvu znaka u kojem su roĎeni. A odrasli su, uglavnom, odaću ti i to, roĎeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti. Sad vidiš kakav je to svet.

Besmrtna pesma

1. Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda će i u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga? Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona

lepa, al lukava duga. I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka. Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen. Zato živi, al sasvim! I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao... Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuĎenja. I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buĎenja. 2. A onda, ved jednom ozbiljno razmisli šta znači i umreti i gde to nestaje čovek. Šta ga to zauvek ište. Nemoj idi na groblja. Ništa nedeš razumeti.

Groblja su najcrnji vašar i tužno pozorište. Igrajudi se nemira i svojih bezobličja, zar nemaš ponekad potrebu da malo krišom zađeš u nove slojeve razuma? U susedne bududnosti? Objasnidu ti to nekada ako me tamo nađeš. Znaš šta du ti učiniti: pokvaridu ti igračku koja se zove bol, ako se budeš odvažio. Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni tražio. Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog. Prepoznadeš me po dutanju. Večni ne razgovaraju. Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja. Veliki odgovori sami sebe otvaraju. Posle bezbroj rođenja i nekih sitničavih smrti, kad jednom budeš shvatio da sve to što si disao ne znači jedan život, stvarno naiđi do mene da te dotaknem svetlošdu i pretvorim u misao. I najdalja bududnost ima svoju bududnost, koja u sebi čuje svoje bududnosti glas. I nema praznih svetova. To, čega nismo svesni,

nije nepostojanje, ved postojanje bez nas.

3. Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti. Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, već samo trenutnih granica. Jedriću nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtaću ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore budućnosti lepotom nevidljivih krila. I kao nečujno klatno zaljuljano u beskraju, visiću sam o sebi kao o zlatnom remenu. Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava. Lebdeću u mestu, a stizaću i nestajaću u vremenu. Odmoriću se od sporednog kao galaktička jata, koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne šume, koje su srasle granama u guste zagrljaje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele. Zar misliš da moja ruka, koleno,

ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava? Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tišina, tama i prah? Znaš, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren. Nista se u meni neće ugasiti ni skratiti. Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti. Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što počinim, osumnjičen sam za nežnost i proglašen sam krivim što ljubav ne gasim mržnjama, već novom, većom ljubavlju i život ne gasim smrtima, već nečim drukčije živim. Poslednji rubovi beskraja tek su početak beskrajnijeg. Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja. Nikad se nemoj mučiti pitanjem: kako preživeti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja. 4. Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleću neko me slučajno pobrka sa umornima i starima. Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku. Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima. Pročeprkaš li prostore, iskopaćeš me iz vetra.

Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori. Biti ljudski višestruk, ne znači biti raščovečen. Ja jesam deljiv sa svačim, ali ne i razoriv. A sva ta čudesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug. Znaš šta su proročanstava? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog što vija sebe ukrug. Pa što bismo se opraštali? Čega da nam je žao? Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem. Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, čudno drag. Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.

... A to sa putevima i njihovim dosezanjem, to je najgora prevara. Put koji nije pogrešan, nije uvek i pravi put. ...

Promasaj ili carolija

Isto delo, gledano iz raznih pobuda, može da bude promašaj ili da bude čarolija. Ista daljina, merena raznim potrebama, može da bude tu negde, ili da bude čak onamo. Ista svetlost za nekoga je melem, za nekoga opekotina. Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost. Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.

Oni drugi

Postoje ljudi koji žive pravolinijski. Stepenicu po stepenicu, pouzdano i sigurno, penju se do nekakve svoje prave mogućnosti. Postoje i oni drugi. Čas odlete u nebo. Čas ih polupane dižeš sa zemlje i lepiš.

Istinski umni

Možda su istinski umni tek oni koji istrajno i pažljivo napuštaju naviku objašnjavanja stvari? Oni govore malo, jer nema nevažnih reči; u svakoj treperi žiška starostavne mudrosti.

Oni govore kratko, uzdržano i oprezno, i retko veruju drugima, a sebi ni na samrti.

Kad mislis da sanjas

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogaĎač, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, reĎe nego ti vidi nebo. Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen. Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.

Samoca

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću. Džinovske zvezde samuju na ivicama svemira. Sitne i zbunjene sabijaju se u jata. Seme sekvoje bira čistine sa mnogo sunca, uragana i vazduha. Seme paprati zavlači se u prašume. Orao nikada nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode. Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da prebrodiš trenutak jer trenutak je teži, i strašniji i duži, od vremena i od večnosti.