Из минулих дана - Грађа за историју другог светског рата. Iz minulih dana - Građa za istoriju drugog svetskog rata [PDF]

Zitiervorschau

МИЛОРАД Т. ЈОКСИМОВИЋ Пешадијски мајор

из МИНУЛИХ ДАНА ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Издање пишчево

ТОРОНТО 197 4 .

ПО СВ Е Т А Ово своје скромно дело посвећујем своме команданту, легендарном јунаку и мученику ђенералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу и четничким борцима под његовом командом, палим у борбама за крст часни и слободу златну. Писац

ШТАМПАРИЈА “ КАНАДСКОГ СРБОБРАНА" 335 B ritannia A v e .. — H a m ilto n , O n t.. C anada. —

2

ПРЕДГОВОР Догађаји у Црној Гори за време Другог светског рата претстављају једну 'од најболнијих н најкрвавијих епизода у вековној бор&и Срба Црне Горе за слободу. То је било доба када су се окупатороке јединице смењивале на територији Црне Горе и" утркивале која ће више људи и имовине да уиишти. Глад и разне епидемије такође су узеле своје жртве. Грађаиски рат који је беснео неколико година стојао је живота десетине хиљада Срба и Српкиња Црне Горе разних годишта и занимања. На крају рата завладала је једна партија против моје се већина Црногораца борила не само у одбрани својих огњишта него и у другим крајевима окупиране Југославије. Победници у грађанском рату немилосрдно су се осветили окима који су им се супротставили. Попут Турака, они су их неуморно гонили док их физички нису унштили. Истовремено су систематски покушали да наметну своја објашњења догађаја и људи поколењима која су одрасла по доласку Јосипа Броза на власт. Као н други режими, засновани на насиљу и лажи, Брозови ко1мунисти су учинили велики напор у овојој пропаганди. Средства иису бирали да своје успехе преувеличају, своје противнике унизе и да из'мисле ствари, у жељи да себе прикажу у што лепшој оветлости. Требало је покрити злочине које су 'Брозови партизани починили широм Црне Горе и над онима иоји су се повлачили на Запад 1944-1945. Требало је сакрити сарадњу титоваца са онима који су у почетку окупације 1941. године ишли раме уз раме са Хитлеровом и Мусолинијевом војском и учесгвовали у убиствима Срба од Метохије до Бачке и Кордуна. У бујици књига, брошура и чланака о догађајима у Црној Гори веома се ретко чуло сведочанство оних који су позвани да дају своју реч, јер су били на месту да ствари виде, људе оцене и да у догађајима играју важну улогу. Међу преживелим четшчким командантима мајор г. Милорад Јоксимовић је овакако један од кајпозванијих да објаски ствари. Официр по струци и учеоник у априлском рату 1941. године, мајор Јоксимовић је био један од оних људи Који се нису помирили са окупацијом Југославије и Хитлеровим комадањем српских земаља. Као једак од најближих сарадника Павла Ђуришкћа, он је узео видно учешће у устаику против италијанског окупатора 1941. године као и у грађанском рату који су |Брозови комунисти наметнули устаиицима не само у Црној Гори. Истовремено се борио против оних Аркаута и муслимана који су се ставили у службу Хитлера, Мусолинија и Павелића. Муњевити продор елитне Прве брдске дивизије немачке војске скупо је стојао борце ђенерала Михаиловића у колашинском крају. Међу онима којн су пали у немачко ропство био је и мајор Јокоимовић. У немачком заробљеништву остаје све до пропасти Хитлсрове Немачке. Тек онда — 3 —

сазнаје судбину своје породице у Црмој Гори. Комуиисти су убили његова два брата и оца кога је окунатор ради делатности мајора Јоксимовића ухапсио и интериирао у Италију 1943. Усиомсне мајора Јоксимовића бацају светлост на низ спизода у источном делу Црне Горе. Он описује многе саборце који су дали овоје животе да би окупатор био истеран, српске земље уједињене и Брозова КПЈ спречена да наметне свој реж!им против жеље парода. У опису људи и прилика писац се не устручава да укаже и на слабости оних који у веома замршеним приликама нису увек били на виоини и нису умели да оцене шта је битно а шта је споредно- Из свих тих разлога успомеие мајора Милорада Јоксимовића су једно драгоцено сведочанство које љубитељи истине не могу заобићи. Иван Авакумовић

—

4

—

О УЗРОЦИМА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА Сваки изгубљени рат доноси псбеђено.м тешке услове које мора прихватити, јер му не.ма друпог излаза. Потписивањем миров.ног уговора побеђени се обавезују на његово поштовање и стриктно придржавање одредаба у њему. Зато победник треба строго да контролише побеђеног и чим примети неко отступање треба да предузме потребне мере, ако је потребно и оружане, да се побеђени натера на поштовање мировног уговора. Ако се тако не уради десиће се изигравање, па чак и гажење мировног уговора, као што је учинио Адолф Хитлер са Версаљским угоиором, потписаним 28. јануара 1919. године, по завршегку Првог светског рата. Версаљски уговор о миру, уместо да донесе Бвропи трајан мир, за који су милиони пали, донео јој је само предах од дчве деценије, колико је било потребно да се побеђена Немачка од рата опорав« и за нови припреми. Доласком Хитлера за канцелара Немачке, 30. јануара 1933. године, ситуација се у Европи из основа мења и иде се вртоглавом брзином ка Другом светоком рату. После смрти шефа државе, старог маршала Хиндербурга, Хитлер преузима и његов положај 19. августа 1934. године, те себе проглашује вођом немачког народа. Убеђен да је предодређен да освоји свет и створи велику п моћну Немачку, у којој ће немачки народ као изабрани господарити, док ће покорени народи, а нарочито словенскн, као робље привређивати за свој'е господаре. За спровођење овог програма Хитлер се држао своје књиге “Моја борба” (Мајн Кампф), објављене још 1925. године, кбју су Немци прихватили као Еванђеље. Из ље преносимо само тачку п:о д д) као најинтересантиијуг “Немци, који према нацистичкој рашој теорији припадају вишој — германокоЈ' раси, позвани су да госпсдаре народима других — ниж!их раса.” Овлађивање светом Хитлер је предвидео у етапама, почев са суседима, затим Балкан, Блиски и Средњи исток, совјетску територију до Урала, повратак изгубљевих колонија у Првом светском рату, Африку ‘и Азију, и на крају Америку. ■Многи су сматрали, а нарочито из табора побеђених, да је Версаљски уговор о миру неправичан и да у њему лежи клица буду!\ег рата, што је Хитлеру било добродошло. Али и поред свега тога да су Британија и Француска биле чврсто решене да бране Версаљски уговор и да казн.е оне који га не поштују и крше његове одредбе, он би се одржао на снази те не би дошло до војничког снажења Немачке, па ни до Другог светског рата. Поседање Рајнске области од страке Немачке 7. марта 1936. године, која је по уговору о миру била демилитаризована и под адмикистративном управом Друштва народа, био је пробни експеримент, те ако успе, да се настави са даљим гажењем мировног уговора. На не5 —

—

срећу покушај је успео, јер није било интервенције В. Британије и Француске, које су равнодушно прешле преко ове повреде, а Друштво народа је било немоћно, као што су данашње Уједињене нације немоћне, јер нмје располагало сопственим оружаним снагама. Овај први уопех окуражио је Хитлера, јер је осетио слабост В. Британије и Француске, да уведе обавезно служење војног рока и убрзано наоружавање војске из сопствених фабрика. У заједници са Муоолинијем помаже Франка у Шпанском грађанском рату; ствара “Осовину” РимБерлин; врши Аншлус Аустрије 12. марта 1938. године и окупирање Чехословачке 15. марта 1939. Кад је ово спроводио, уверавао је свет да нема никакве рђаве намере, већ само тражи за Немачку равноправност с осталим народима. И тек после окупације Чехословачке било ;е јасно куда води Хитлерова похлепноет на туђе територије. Пре него је окупирао Чехословачку, Хитлер је тражио од Чехословачке Судетске области са немачком већинРм у њима. Да би се то питање решило мирним путем дошло ј.е 29. септембра 1938. године до Конференције у Минхену,'којој су присуствовали: Адолф Хмтлер, Бевито Мусолини, Невил Чемберлен и Едуард Даладије. Под притиском В. Британије и Француске чехословачка влада је пристала на уступање области у којима живе старешинама. Поноћ је давно превалила, када после седмодневног путовања закуцах на врата родитељске куће. Нелагодно сам се осећао што долазим не као победник зећ као побеђени. Срећом, нисам дуго чекао да се рехабилитујем за априлски пораз. У јулском устанку смо потукли Италијане, а маја 1942. године и партизане, па их као разбијену банду пребацили преко Дрине у НДХ.

ЈУЛСКИ УСТАНАК У ЦРНОЈ ГОРИ 1941* Априлска катастрофа донела је државно черечење. >Као птице грабљивице навалише наши вековни непријатељи, да што више отму и за себе приграбе српских територија. И као што увек бива, у сваком ортаклуку, да онај који највнше уложи највише и добија, те и Немци чајвише зграбише за себе, па Италијани, да нешто остане за старе лешинаре Бугаре, Мађаре и Арнауте. Као нови пљачкаш појави се Анте Павелић поглавник “НДХ”. Српска и слободарска Црна Гора пала је у део Италијанима. Они су ваљда мислили да им !је ту чисто српску покрајину донела у мираз црногорска принцеза Јелена удајом за њиховог краља Емануила. Грдно су се преварили у рачуну, јер Црна Гора никада није била, нити ће бити, ичија прћија или мираз. Она је српска и бисер зрно у круни Карађорђевића. Вековима је одолевала нападима свих непријатеља, а њени синови су најчешће умирали на бојним пољима од “бритке сабље и љута ханџара”. Италијански окупатор пресвукао се у јагњећу кожу и тобоже дошао као пријатељ да сачува Црну Гору од ратног пустошења. Њихов народ оскудезао је у свему, да би се у Црној Гори показали врло издашни у свим потребама, па н испод њихове стварне цене их продавали становништву. Но та њихова глумачка поза није могла да измакне народном о(ку, да не види куда то води. Наш човек је бистар и паметан, те уме да оцени ко му је пријатељ а ко непријатељ; ко му прилази са добрим а кс са рђавим намерама. Нигде се више не читају јуначке песме као у Црној Гори. Чак и чобан, чувајући стадо на плапини, носи собом “песмари^у” и на глас чита јуначке песме, да н нланина чује о славним српским јунацима и њиховим мегданима. У тим песмама било је и таквих, које су описивале Латине “као старе варалице”. Имајући такву оцену о њима, Црногорци су дошли до закључка да и окупатор иде стопама старих Латина и спрема народу Црне Горе неку замку и превару. Мусолини је спремао паклени план 'Црној Гори, по коме је требало отргнути из српске заједнице стварањем некакве црногорске државе, попут НДХ. Индиректно, то је значило прикључење Црне Горе Италији под круном њене краљевске династије. Мусолини је мислио да постигне остварење свог плана помоћу “Црногорског комитета”, који је сачињавала група зеленаша, без подршке у народу. Међу њима су били најугледнији и у народу најзапаженији Петар Пламенац, бивши министар краљевине Црне Горе и Саво Вулетић, министар у пензији и бивши народни посланик. Високи цивилни комесар за Црну Гору Серафино Мацолини прво се обратио Петру Пламенцу, према налогу из *) Писац очих редова је у Устанку учестзова* на територијп свога среза (оеранског), Доњи Васојевнћи, па ће ге борбе п описати. —

23

—

Рима, и понудио му да као претседник нове државе састави владу. Он је понуду одбио изговарајући се да је стар. Старост је била само изговор, док је стварни разлог био што није хтео да му народ пришије име издајника. Следећи, коме се обратио Мацолини, био је Саво Вулетић, који је понуду прихватио, али ј'е намерно поставио неприхватљиве услове: “Да границе Црне Горе према Албанији остану из 1913, а према западу границе Зетске бановине; да игалијанока војска напусти Црну Гору и да остане само полиција, а и она да је напусти кад он сбразује своју полицију за одржавање реда и поретка; да у Црној Гори остану на снази југословенски закопи, нарочито да стање остане без икаквих уставних про?у?ена и да у Црној Гори остане само Мацолини, са најнужнијим особљем, као дипломатски претставник Италије до краја рата.” Кад је Мацолини чуО' ове услове забезекнуо се и упитао Вулетића: “То значи да ми не будемо више окупаторска сила у Црној Гори” ?! “!Па ваљда не мислите да бих ја образовао владу под окупатором”, одговорио је Вулетић. “Али ви сте се у Југославији борили двадесет година за федерацију.” “Истина 1је, али за федерацију са Србијом, а ие са Италијом”, завршио је Вулетић. Вулетића су коадукисти стрељали у Словенији маја 1945. године, као члана Националног комитета за Црну Гору и припадника Драже Михаиловића, заједно са Митрополитом и свештенством. После ова два неуспеха, Мусолинију још није било јасно да са Црногорцима не може тако лако изаћи на крај, па је покушао и доживео и трећи неуспех, гори од прва два, јер је овог пута био у питању принц Михаило Петровић-Његош, унук краља Николе I, који је одбио понуђени му престо: “Можете известити конте (грофа) Ћана да принц Михаило није вољан да прихвати понуду црногорског престола, било да ту понуду чини италијанска или нека друга влада. Ја сам последњи човек, који би могао да се упустим у планове распарчавања моје земље. Ја сам се заклео на верност моме покојном рођаку краљу Александру. По његовој трагичној смрти, потврдио сам ту заклетву принцу регенту Павлу.” Ове значајне речи је изговорио принц Михаило 29. маја 1941. године у Бад-Хомбургу у присуству италијанског генералног конзула у Франкфурту, адаркиза Касано, који му је пренео понуду престола од стране Мусолинија и Ћана. Одбијање престола донело је принцу заробљеништво у Немачкој до краја рата, али је непријатељу задао велики пораз. Народ је сазнао за ову одлуку принца Михаила и одушевљено је поздравио. Да би се извукао из ове тешке ситуације, Мусолини се реши да италијанског краља Бмануила наименује за регента црногорског престола. Зато су учињене велике припре-

ме од стране италијанског окупатора за што свечанији дочек њиховог краља на Цетиљу. За ту прилику су израдили своју и “црногорску” заставу и разделили их по кућама, са наређењем да се морају обе истаћи прили1Ком посете високог госта. Дочек је подбацио и личио је више на неку погребну поворку. У дочеку су присуствовали само они који су морали по наређењу: професори, чиновници, учитељи, и ђаци, док су други остали у кућама. Ни овај неуспех није уразумио Мусолинија да се окане свог плана, већ је ишао даље у тражењу погодне личности, која ће се примити тог издајничког посла. И нашао ју је у Загребу. То је био др Секуле Дрљевић, по рођењу Србин, али по издајничким делима превазишао је Вука Бранковића. Увек је било и биће издајника, али је Секуле Дрљевић њихов челник, кад му се додају и злечини које је починио у Старој Градишки, у зНједници са злочинцем Антом Павелићем. Дрљевић је хитно дошао на Цетиње, да на Петровдан, 12. јула 1941, године, објави проглас о успостављању нове државе и о саставу владе. Овај његов акт био је крај стрпљењу и понижењу народа Црне Горе и народ се латио оружја да брани своју част и достојанство, исто онако како су његови преци чинили кроз векове. Рано 13, јула плануле су прве устаничке пушке и напад је отпочео на италијанске посаде и гарнизоне. Тако је започео јулски устанак у Црно‘ј Гори под најтежим приликама. За врло кратко време освојени су, или су се предали италијански гарнизони, сем Бара, Улциња, Цетиња, Подгорице и Никшића, који су остали у италијанским рукама до доласка казнене експедиције. За неуспех у Црној Гори Мусолинији је нашао да је крив Високи комесар Мацолини, па га је сменио и укинуо та(ј иоложај. Црна Гора је проглашена освојеном ратном територијом и за гувернера је постављен армиски ђенерал Пирцио Бироли са неограниченим правом управљања. Секуле Дрљевић се вратио у Загреб код свог сабрата у злочинима Анте Павелића. “Црногорски комитет”, чији су чланови били зеленаши, укинут је, а чланови похзпшени, јер нису били довољно активни ири спровођењу програма достављеног из Рима. Мусолини није могао да отрпи овај шамар који су му задали побуњеници, већ га је узвратио свом жестином преко казнених колона, које су са свих страна навојштиле на Црну Гору, о чему ће бити речи на крају одељка “Устанак у Васојевићима”. После рата комунисти су овај устанак приписали себи, као да су они у то време претстављали неку снагу. Они су тих дана били непознати, и уколико су били у борачким редовима, имали су рушилачку улогу. Њима је више било стало до пљачке италијанских магацина да дођу до оружја и муниције, које ће доцније употребити у грађанском рату. Иначе, њима је то у природи да туђе успехе приписују себи* Још исте године су ухватили везу са совјетском радио ста_ок __

ницом “Слободна Југославија” у Тифлису н преко н>е ширили своју лажну пропаганду, лажне уопехе у борбама и објављивали имена убијених националних Срба, који су им сметали, а које би претходно огласиди издајницима и петоколонашима, да би -их могли лакше “ли-квидирати”. Почетком јуна 1941. године дошло је до мањег скупа официра у кући мајора Миомира Цемовића. Присутни су били мајбри Миличко Јанковић, Ђорђе Лашић, Божо Јоксимовић, Миомир Цемовић и писац ових редова. Том приликом претресена је политичка « војна ситуација 'у поробљеној Југославији, а детаљније у Цриој Гори, због италијанских аспирација да Црну Гору заувек припоје својој империји, преко групе црногорских зеленаша, на челу са Секулом Дрљев-ићем. Решено је да се уведе ова пракса нашег скупљања по позиву најстаријег међу нама мајора Јанковића, кога су Италијани после јулског устанка стрељали. Његово храбро држање приликом стрељања у народу је познато и опевано. Он није дозволио да му извршиоц-и пресуде вежу очи, већ је с-мрти гледао право у очи и својим храбрим држањем задивио и непријатеља. После овог састанка имали омо још један овакав скуп у кући Љубице Зоњић, сестре Божа Јоксимовића, цод које је он у то време становао. Разговор се водио као и на првом наше-м скупу о ситуацији у Југославији, а нарочито у Црној Гори, јер су се над њом све мутнији облаци еакупљали и претили да проспу муње и громове и казне мрског окупатора.

УСТАНАК У ДОЊИМ ВАСОЈЕВИЋИМА Доње Васојевиће чини бе-рански или доњи срез, који је у Балканским и Првом светском рату формирао једну бригаду — Доњовасојевићку, а у Другом светском рату две: Прву бераноку, чији. је командант био пешадиски ма'јор Миомир Цемовић и Другу беранску, чији је командант био пешадиски капетан Вуксан Цимбаљевић. Обе бригаде су биле у саста-ву Лимског корпуса, чији је командант би-о писац ових редова, а начелник штаба ваздухопловни капетан Божидар Ћераиић. У ап-р-илском кратком рату 1941. године обвезници су припадали 48. пешадиском пу1ку, у саставу Комског одреда; капитулација их је затекла на непријатељској територији. Нису пали у ропство и већина их је донела своје лако наоружање и скло-нила га, као да су предвиђали да ће и-м ускоро бити потребно. Италијански окупатор је у бе-ранском гарнизону имао један батаљок пешадгЛје, једну чету карабинијера и једну чету финанса. Војници су доста слабо храњени, па су били нринуђени да одлазе у најближа села ради- пљачке за допуну своје исх-ране. То је код сеоСког стано-вништва стварало незадовољство, које се гомилало до експлозије, која 26 —

—

је и дошла у селу Горњи Лужац. Једна група наоружаних војника, на два дана пред устанак, дошла Је у поменуто село под изговором да тражи скривено оружје; стварно је вршила пљачку сеоске имовине. Незадовољство је нарасло до те мере, да су и пушке плануле на ову групу војника и два војника су погинула. Чувши за ову погибију својих војвика, италцјански командант је наредио да се изврши одмазда стрељањем 9 лица*, која нису имала никакве везе са погибијом италијанских војника. Изведени су на узвишење звано Јасиковац, изнад куће писца ових редова, и стрељани око 10 сати пре подне 15. јула 1941, године. Њихова изрешетана тела остала су ту на јулској врућини све до освајања Берана, јер су била на домаку непријатељске ватре. ТТо извршеном злочину, над невиним људима, италијански 1Командант је сео у лимузину и побегао у касарну, а за њим и војкици у трку, јер су знали шта их чека. Батаљон је одмах посео старе турске касарне, зидане од камена и нову пространу двоспратну гимназију, са одличним брисаним простором у све стране. Карабинијери су посели бившу жандармериску касарну, а финанси зграду поште и телеграфа. На неколико дана пре погибије италијакских војника, због напете ситуације на територији Црне Горе поводом њеног проглашења краљевином под окриљем Рима, дошло је до састанка једне веће групе активних и резервних официра у основној школи села Долац, у непосредној близини древног Немањића манастира, Ђурђеви Ступови. На том скупу претресана су сва питања која се односе на подизање народног устанка, ако до њега дође. Највише речи и врем&на утрошено је на питању заставе, које је покренуо резервни официр и' судија Илија Лутовац (комуниста). На го питање одговара му мајор Божо Јоксимовић (стрељан од усташа 1945), да питање заставе не долази у обзир, јер постоји државна застава Краљевине Југославије. Судија Лутовац је мислио да још тада развије комунистичку заставу са српом и чекићем, иако је његових другова најмање учествовало у јулском устанцу. Друго гштање, покренуто такође од судије Лутовца, било је, како да се раздели заплењено оружје, тј. коме. да се да на руковање. Већина активиих и резервних официра су мишљења да се оружје да онима који су прошли кроз касарне и старим борцима из минулих ратова. Лутовац и његови једномишљеници (комунисти) стали су на гледиште да се оружје додели омладинцима, без обзира што нису прошли кроз стални кадар. Вероватно су имали у виду омладину њима наклоњену. Као треће и најважније питање, каква формација 'јединица да се узме: југословенске војске или племенска из претходних *) Имена стрељаних на Јасиковцу: Милета Митровић, Данило Јоксимопић, Авдо Дервовић (муслиман), Милан Малишић, Божина Недић, Божо Лекић, Букајло Зечевић, Арсо Малишић и Александар Лрсенијевић. Православне је на лицу места. исповедио и причестио протојереј Александар-Леко Бојовић, који је доцније рекао писцу ових редова да му је то био најтелги моменат у агивоту.

_

07

__

ратова. О четништву и његовој формацији није могло бити речи, јер још није била ухваћена веза са Дражом Михаиловићем. Пошто је ово народни устанак, то се већина изјаснила за формацију на племенској сскови, као најподеснијој у овом случају. Чета је основма јединцца са потребним бројем водова, а формира је обично једно село; батаљон је тактичка, а у исто време и највећа јединица у устанку. После тог састанка многима на.м је било јасно да комувисти не улазе у овај устанак са истим побудама као и ми, већ чисто из партиских интереса, да се дограбе власти. Ово се и обистинило концем Другог светског рата. У устанку су борбу прихватили и водили искључиво национални и свесни борцн, увек за борбу орни и готови да живот положе за своје драго Српство. Непријагељства су отпочела још истог дана, после стрељања 9 талаца, када су нападне колоне око 14 часова пошле у напад, када их је непријатељ уоч1ИО и на њих отво!рио ватру из тешких бацача и митраљеза. За напад на берански гарнизон фермиране су на левој обали реке Лима три, а на десној једна нападна колона. Десна нападна колона пошла је у напад из села Пешца, са задатком да нападне бившу жандармериску станицу у којој су се забарикадирали карабинијери и из ње отварају снажну и прецизну ватру; средња колона полази у напад из села Доца, са задатком да нападне две чете пешадије које су запоселе гимназију и из ње кроз прозоре и са тавана отварају ватру у све стране. Трећа колоиа лошла је у напад из села Берана, са задатком да нападне на друге две чете батаљона које су поселе старе турске касарне. Јединице с десне обале реке Лима, за прво време, поселе су узвишење Ласиковац и сву своју ватру сасредиле на старе турске касарне и гимказију, да би на себе привукле непријатељс)ку ватру, а олакшале папад средњој и левој колони. До 16 часова извршена је потпуна блокада Берана и напад 'је отпочео свом жестином. Неппијатељ пружа јак отпор, а нарочито карабинијери и финанси. Италијански командант увиђа сву тежину ситуације, па жели да ухвати везу са андријевачким гарнизоном у циљу тражења помоћи. 'Радио станицу иије имао у батаљону, телеграфско-телефонске линије биле су покидане од стране устаника, па упућује једног официра са групом војника камионом за Андријевицу. Овај покушај хватања везе пропада, јер је Виничка чета сачекала у заседи, поставивши на путу препреке за задржавање камиона, те кад је исти стао, отворена је ватра и сви војници са официром поб^јени, а камион уништен. Италијански командант чини и други покушај хватања везе с андријевачким гарнизоном. Овог пута шаље карабинијера на моторциклу, који брзином од сто километара на сат, друмом Бераие-Андријевица, пролази кроз устаничке редове и долази до реке Бистрице. Ту је морао засташ, јер је мост био запаљен. Окреће моторцикл и са истом се бр28 —

—

зином упућује за варош, али је био лоше среће, јер га Јован Грубовић рањава и заробљава. Ноћ између 15/16. јула протекла је у обостраном пушкарању. Доласком новог дана ватра се појачава и у подне достиже свој врхунац. Италијански командант цени ситуацију као грло неиовољну по њега, јер су војници затворени у гимказији већ други дан без хране и без воде тих јулских дана, те се одлучује да око 14 часова тражи преговоре са устаницима. Са наше стране преговорима присуствују капетани Павле Ђуришић и Рудолф Перхинек, а са непријатељске командант батаљон?. и његов ађутант. На тим преговорима није дошло до споразума, јер су наши преговарачи тражили потпуну капитулацију, док је италијавски командант захтевао да му се остави оружје и дозволи слободан пролаз до најближег пристаништа на Јадрану. Свакако да се радило о подвали и ратном лукавству, да би се опојио са снагама андријевичког гарвизона. Пошто је свако остао при својим захтевима, преговарачи су се разишли у циљу настављања борбе и тражењу решења оружаним путем. Италијански командант издаје наређење четама у гимназији да борбу наставе, али се догодило оно чему се нико није надао, а најмање италијански командант, да војници одбију да изврше љегово наређење за настављање борбе. Они су једноставно отворили прозоре и врата на доњем спрату и излетели напоље бацајући оружје, а потом у трку одлазили на баруштину позади гимназиске зграде и до изнемоглости пили устајалу воду. У том тренутку пружила нам се прилчка да видимо бедну слику војске једне велике силе, како је Мусолини приказивао свету. Војници, онако прљави, неумивени и угужваног одела, одмах су се разм1илели по варзши и од куће до 'куће просили хлеб, јер су заиста били тладни. Народ им је давао, јер у њима није више видео непријатеља, већ обична људскћ бића с правом на живот. Док се ово догађало пред гимназиском зградом, карабинијери и финанси су наставили борбу и иружили врло јак отпор. Да би добили у храбрости, опили су се румом и коњаком и уз песму наставили борбу. Одбили су нашу понуду о предаји и сви живи изгорели. Завршили су како доликује синовима гордога Рима. Кад је борба престала ,кроз ваздух се осећао тежак задах људског печеног меса, измешан са димом запаљених зграда, које су ови прави борци бранили. Њихови угљенисани лешгви пружају јехив призор окршаја између завојевача и оних који бране своју слободу. Ове жртве, а било их је близу стотину, донекле су умањиле пораз италијанског оружја, које је у борбама са афричким племенима односило победе. Наша победа је стварност. Она је донела слободу народу који за њом жуди. Ни Турци, који су вековима били физички присутни на овом простору, нису успели да наметну народу потпуно ропство. Он је увек био лод оружјем и увек дизао буне и устанке. Па ево и сада против Италијдна, к.оји се дрзнуше да од српске Црпе Горе направе 29 —

—

своју колоиију, као од Албаније и Абисиније. Свет је моментално весео и раздраган. На све стране се чуЈју честитања и речи: "Дошла је слобода!” Те речи падају на душу као мелем на рану, Јер је слобода свима мила и драга. Њ у је осетио и чобан у планини, те као сиви соко кличе својим громким гласо(м да се планином разлеже: “Без извора нема воде. Нит’ живота без слободе. О ј', Слободо, сунце жарко, За тебе Ј'е мриЈ"ет’ слатко.” Лаковерни и неуиућени .примише овај наш успех као завршни чин обрачуна са окупатором, а слободу као трајну. Трезвенији и боље упућени у ситуацију на ратиштима били су забринути од последица које ће проистећи из овог усганка. Они су били свесни да ће 'Мусолини све учинити да поврати свој пољуљани углед у свету, нарочито код свог савезника Хитлера. Заробљени италијански официри били су смештени у хотелу “Евро1па”, Ј'едном од најбољих у вароши. Том приликом је направљена неопростива грешка, штс им нису одузети фотографски апарати, јер су их они за све време користили за сликање пролазника под оружјем, уз1ИмаЈ'ући снимке са прозора свој' их соба. По доласку казнене експедициЈ'е, ти снимци су коришћени као доказни материјал против дотичних лица, па су их у зећини случајева стрељали без судског поступка. Као што се види Устанак у Доњим Васојевићима узрочно је истоветан са општим Устанком у Црној Гори. То Ј'е био једнодушни револт српског народа слободарске Црне Горе против пакленог плана Мусолини-Секула Дрљевић. Стрељање девет невиних Срба, као одмазда за два поги1:ула италијсшска војника, само је појачало револт устаника да са свом жестином нападну мрског окупатора.

КАЗНЕНА БКСПЕДИЦИЈА НА ДЕЛУ 'Наша слобода била Ј’е кратког века, управо толико колико је било потребно италијанској Врховној команди да прикупи око сто хиљада бораца из Албаније и Далмације. Мусолинији је бесан на Црногорце, те даЈ'е одрешене руке свима који полазе на Црну Гору да могу жарити, палити и убијати до миле воље, седам дана и седам ноћи, а да никоме не полажу рачуне. Стижу нам и први извештаји са границе о покретима колона казнене експедиције и то: друмом Пећ-Чакор-Андријевица мото-механизоване Ј'единице, док преко планинског масива Хајла-Калударске капе и Хајла-Смиљевица крећу се јединице брдске формације, у чијем се саставу налазе и албанске јединице и бажибозлук из МетохИје. Други извештај гласи: наше чете пограничних села: Велике, Шеку—

30

—

лара, Роваца и Калудре тримиле су борбу и моментално задржале непријатеља у његовом наступању, али траже хитно појачање у људству, оружју и муницији, у којој се иначе оскудевало. Поменута села увек била су на српској претстражи и под оружјем према Метохији, а нарочито према дивљој Ругови с којом су се граничили. Опет Скуп и договор. Шта да се ради у оваквој ситуацији? Положај врло тежак и безизлазан. Борба се мора прихватити и заштитити становништво од покоља крвожедвих Арнаута, чије чете се крећу на челу италијанских претходница. На брзу руку претресена је ситуација и одређени команданти батаљона. Писац ових редова примио се добровољно за команданта Доњо-ржаничког батаљона (формирају га Д. Ржаничка, Ровачка, Калударска, Загорска и Лушка чета). Овим батаљоном у свим претходним ратовима командовао је јуна!к мајор Симо Чукић из Д. Ржанице. Батаљон је већ био посео положај на Малој и Великој Смиљевици и био кзложен дано-ноћној ураганској ватри брдске артилерије и тешких бацача, док је у свом наоружању имао свега један италијански заплењени митраљез и један пушкомитраљез, оба са недовољно муниције. Италијански бомбардери, са аеродрома код Скадра, стално надлећу наше положаје и изручују своје товаре бомби, али без неког успеха, јер лете на великим висинама. Једино трпе они са слабим живцима од силне екоплозије кад бомбе падну у камењар. Наша је сва срећа те је лепо време, да можемо користити брисани простор испред себе, а и да нам се не привуку под заштитом магле крвожедни Арнаути. Они бесомучно јуришају, помогнути артилериском и бацачком ватром, али безуспешно. Имају велике губитке од наших прекаљених бораца. Долази нам, као појачање Бучичко-винички батаљон и код бораца се примећује подизање морала. Но стижу нам нове неповољне вести да су муслимани из Рожаја и Бихора, по старој навици из доба робовања под Турцима, упали у наша села: Горажде, Заграђе, Тмушиће и отпочели пљачку имовине и паљевину кућа. Брзом интервенцијом капетана Павла Ђуришића са Горњоселским батаљоном ситуација се побољшала, јер су нападачи протерани и у знак одмазде за лаљевину наших села запаљено је њихово село Врбица, које се граничи са нашим селом Заграђе. Услед несташице муниције и велике надмоћности непријатеља наша борба почиње да малаксава, што неприЈатељ примећује, па још јаче напада Најзад долази слом фронта и наше повлачење са ј&ког природног положаја Велике и Мале Омиљевице, које домивирају околним тереном. Последњи налет удружених иепријатеља на Велику Смиљевицу је био тако силовит и брз, да наше чете Загорска и Лушка, које су држале тај положај, нису имале времена да известе нас на Малој Смиљевици и ми смо се нашли у опасној ситуацији и у позадини непријатеља, који је продужио гоњење наших потиснутих делова. 31 —

—

Само захваљујући познавању терена од стране бораца, јер су ту њихови летњи катуни, и обиљу шуме, ми смо се извукли из те по нас врло тешке ситуације. Пуних пет сати провели смо пробијајући се кроз скоро непроходну шуму и пентрајући се уз велике стрмине. Да би наше кретање кроз ШЈхму било још теже, учинило је ношење мртвог борца Сура Гудовића, кога његови кскмшије и братственици нису хтели оставити, да му Арнаути по свом дивљачком обичају отсеку главу и собом понесу. Но кад се даље није могао носити услед непролазног терена, његов леш су покрили грањем и сухим лишћем. Али ништа није помогло, јер су Арнаути као хијене, за трагом крви, пронашли леш и извршили своју пасладу отсекавши главу јунака Сура Гудовића, ратника из свих ослободилачких ратова. Кад смо савладали терен и нашли се изнад катуна званог 'Надбарје, указао нам се језив призор: све колибе и стогови сена били су у пламену, а Арнаути подврискују и од срца се веселе што “влашка” (српска) имовина гори. Иако смо још увек били у њиховој позадини нисам могао да гледам тај призор, па сам наредио нишакџији митраљеза Мишу Дабетићу да испали не(колико краћих рафала, јер смо били при несташици муииције, а и одстојање је било преко 1000 метара, те се није могло рачунати на велике губитке код непријател>а. Митраљески рафали су ,их изненадили, уносећи панику у ту подивљалу руљу, да су се као зечеви разбегли на све стране. Ми смо искористили ту забуну да се повучемо у правцу села Калудре и прикључимо нашиад снагама. Наша појава све је обрадовала, јер су рачунали да смо изгинули на Малој Смиљевици, или заробљени и масакрирани од стране наших вековних непријателза, Арнаута. Нису изостале здравице домаћина овог гнезда соколова, вечито б_удних и за борбу спремних. Калударска и Ровачка чета недељама су одолевале десетороструко јачем непријатељу и ни стопу свог терена кису уетупиле, а да га нису залили својом и непријатељском крвљу. Као борци су изванредни и равни Поличанима, који су према себи имали злогласне Рожајце и затуцане Бихорце, похлепне на пљачку српске имовине и паљевину српсккх домова. Попуштањем нашег фронта непријатељу су била отвопена врата у Лимску долину. Одмазда је почела са селом Велика, испод Чакора, да се прошири све до Берана. Села поред пута и у домету непријатељског наоружања су у пламену. На све стране пуцњи, кукњава смрт. Дим је покрио Лимску долину као најгушћа адагла, те је од њега тешко дисати. Бежанија са десне на леву страну Лима је закрчила на газовима те српске реке, на чијеад је горњем и средњем току поникла прва српска држава. Ова бежанија, са стоком и најпотребнијиад стварима, тежи да се дограби збегова у планинама: Турија, Локва, Јеловица и Бјеласица. Али ни тамо их није поштедела италијанска бомбардерска авијација, додуше са слабим резултатиада бомбардов.ања, због велике висине надлетања планинског терена. Нарочито је било тужно погледати у ноћи небо изнад 32 —

—

горућих српских села. Колико се здоже око-м видети само Ц{№енШо, као у неком паклу намењеном за грешнике. Не памте се теже ситуације да је имао народ тога краја. Турци су били много душевнији' од Латина цриокошуља, који кад се опију грапом (ракијом), које у Васојевићима има у изобиљу, побесне и тек тада покажу своје наказно лице правог злочинца. Уосталом, имали с> овлашћење да тако поступају, јер Дуче им је дао одрешене руке; а гувернер Црне Горе Пирцио Бироли прописао им је и писмене инструкције под насловом; “Шта борци у Црној Гори треба да знају”, из које преносимо један мањи пасус од неколико реченица, из којих се види да мржња према Србима ко'ји живе у Црној Гори потиче одозго, од Мусолинија, Ћана, - Мацоликија, Биролија и других. Ево шта каже Бироли својим војницима; “Немојте се сажалити на беду народа чцју сте земљу окупирали. Ову беду желео је црногорски парод. Рат је рат. И он има своје законе. Дати милост онима ,'ко(ји су рашчеречили дививију црних кошуља ‘Месина’ зло.чин је.” Да, “рат има своје закоче”, а то еу закони јачег да уби.ја, пали, пљачка и интернира чак и децу, као што су .радили Италијани после Устанка. У овако тешкој ситуацији, једна делегација састављена од угледних људи из оба среза, под вођствоегова наређења извршавају се стриктно и без поговора, без примене оне круте касарнске дисциплине. Све се одвија по једном устаљеном плану. Курири стижу се свих страна са извештајима потчињених команданата, примајући наређења из -Главног штаба да при повратку собом понесу својим командантима. Све то тече глатко и иечујно. Дража Михаиловић полаже велике наде у народ Срне Горе.” По завршеном говору Павле је одговарао на постављена му питања. На крају је бурно поздрављен од свих присутних и једногласно примљен за команданта Лимско-санначких одреда. Затим смо прешли па избор четничких команданата, па је и тај посао обављек у најбољем реду и хармонији. За Павловог помоћника поново је изабран Светозар Добрашиновић, домаћин овог скупа и бивши претседник општине; за среског четничког комакданта је изабран писац ових редова као најстарији по рангу међу активним официрима. Пошто је то позадинска служба, он се —

39

—

захвалио и тражио борачки положај, па је одређен ,за команданта Д. Ржаничког четничког одреда, јер је "са 'тим борцима командовао у јулском устакну; за среског. чртничког ксманданта је одређен мајор Божо Јоксимовић (по рањавању заменио га Радосав Јоксимовић, 'срески начелник у пензији); за команданта Манастирског четничког одреда мајор Миомир Цемовић (после контузовања у се-лу Виницкој од убачене бомбе у собу у којој су спавали заменио га резервни капетан Милић Бојичић); за команданта Будимског четничког одреда капетан Мирко Вабовић -(храбро погинуо у борби код Мојковца 5. маја 1942); за команданта Политичког четничког одреда мајор Симо Поповић; за команданта Брзавског четничког одреда капетан Радомир-Рајо Поповић (заменио га ваздухопловни наредник Радојко Фемић, пошто је Поповић наименован за, начелника штаба ЛСЧ Одреда и за команданта Горњоселског четничког одреда мајор Миљан Обрадовић (због нежног здравља заменио га доцније Радоје Шћекић). Потом је стари учитељ и добар 1услар у нашем крају. Тома Јоксимовић отпевао јуначку песму из старина,-колико да нас потсети да су и наши преци радили ово што ми данас радимо, јер непријатељ је непријатељ, па био ;он Турчин, Немац, Италијан или Арнаут ии. Свима је њима исти циљ да победе и у ропство подвргну српски иарод. > Са овим је био завршен историски скуп у школи' Горњег Заостра. Растадосмо се у најбољем расположењу, свесни да смо обавили спасоносан посао по наш српски народ. Свак оде на додељени му реон да отпочне рад. н.а. новој —■ четничкој формациЈ‘и. На завршетку овог историског поглавља одајемо прпзна1ве и хвалу оним дивним и родољубивим Србима и Српкињама у Г. Заостру, који родитељски, и кад је би.то најтеже, примише 'Павла Ђуришића са н>еговом групицом бораца. Они отворише своје домове и срца пуна љубави свима онима, који из даљине тих даиа посетише Главни штаб Л. С. Ч. О. Они примише у своје домове и стараше се о њиховој исхрани, седамдесет бораца из одреда Љуба Минића, у свргмену од 3. јануара до 18. фебруара 1942. године. И они свима нама, када смо се прсморени и прозебли враћали из борбе, уступише своје постеље да се сном о-крепимо, а они су за то време поред ватре сушили наша мокра одела и обЈфу, док су домаћице за нас спремале топлу храну из својих скромних залиха, да се поткрепимо када устанемо. И све су то чинили са осглехом ка дицу, не тражећи за себе никакву награду, било у новцу или похвали. Али су они постигли нешто више. к узвишеније од сцега материјалног; постигли су да њихово Заостро постане. наша друга Равна Гора. То је њима највеће признање од свих Срба Црне Горе и Старога Раса. Када се по паду. комунизма буде писала Српс(ка историја кајновијег. времена, . рви подаци не смеју се пренебрећи или занемарити, ако се .жели да историја буде оно што јесте, праведни и веродостоши приказивач свих збивања и догађаја од важности. 40 —

—

КОМУНИСТИ СПРОВОДЕ СВОЈ ПАКЛЕНИ ПЛАН* Комунистичка партија у Краљевиии Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославији, још од првог дана постојања државе почела је да руши нову државу и да ради на њеној пропасти. Њ ој су се прикључиле и националне мањине у мржњи и антидржавном распололеењу, те се десило да на изборима за Уставотворну скупштину одржаним 58 народних посланика. Комунистччка партија није имала 58 народних посланика. Комунистичка партија није имала толико својих гласача да би постигла оволики број народ'них посланика, већ су их врбовали међу незадовољним, несавесним и корумпираним гласачима, плаћајући их из својих фондова, снабдевених новцем из иностранства. Срећом да је у то најтеже време по нову^државу министар Унутрашњих дела био врсни Србин, велики родољуб и врло енергичан човек, Милорад Драшковић, који је прозрео комунистичке планове и издатом Обзканом стао на пут комунистичком роварењу. Али је животом платио ово хватање у коштац са светским комуиизмом. Док се са породицом налазио на годишњем одмору у Делницама, на њега је извршио атентат убица Алија Алијагић, члан терористичке организацијје “Црвена правда”. Иако је Обзнаном забрањен јавнн рад комунистичке партије, она је наставила илегално из подземља, што је много опасније и разорније. Њени чланови су користили сваку гужву, сваку ситуацију и сваку демонстрацију да се инфилтрирају и искористе у своје сврхе. На аутономним универзитетима, нарочито1 Београдском, као најбројнијем и најважнијем у држави, комунистИчки студенти су свестрано користили те слободе и стварали апархију и спровођење самовоље. За време летњих ферија, ти студенти су се, са одређеним планом, растурали по селима, да трују својом пропагандом неупућену и лаковерну сеоску омладину и да .је привлаче у своје редове. Други светски рат је добро дошао комунистима Југославије да са удруженим непријатељима, споља и изнутра, сруше државу, на чијем рушењу с.у радили преко двадесет "година. Кад су италијанокс казнене колоне успешно свршиле свој посао, угушивши јулски Устанак у Црној Гори, повукле су се у вароши и варошице и добро утврдиле бункерима ,и бодљикавом жицом. Уместо ранијег батаљона пешадије, сада је берански гарнизон имао дивизију “Венеција” и пук артилерије, увек спрсмне за борбу у рововима и бункерима. Из вароши су повремено излазили читави батал>они ' са мазгама ради сече дрва у најближим сеоским гајевима, а кад су гајеве посекли онда су на ред дошли шљивици и друге воћке. Ни кокошке нису поштедели приликом повратка у варош. *) Сви наводи у овож одељку узети су из књнге “ Зоорник докумената и података народноослободизачког рата југословсиских иарода’’, Београд 1950. —

41

—

Пошто се италијанска окупација свела ка вароши и варошице, комунисти користе њихову пависност за свој рад и отворено иступају у обрачуну са противником, уствари целим народом. Комунисти показују своје наказно и сатанско лице откривањем планова уперених, ие против окупатора, већ против сопственог народа. Црна Гора је од свих српских покрајина доживела највише комунистич!ких злочина, од којих су многи непознати у светској криминалогији. Она Је доживела таква варварства каква се не памте од постанка света, и то баш од своје деце. То није било њихово каслеђе од предака, јер су Црногорци одувек били познати по свом чојству и јунаштву. Није то био ни резултат домаћег васпитања, јер је у Црној Гори породица још увек имала онај значај из прошлости, када је отац или старешина куће имао прву реч и био слушан од свих укућана. Сва несрећа дошла је после Првог светског рата од људи иЛколованих на универзитетима, или су остали вечити студенти. Они су прво себе заразили комунизмом читајући комунистичку литературу, потајно растурану, а потом и друге, у већини случајева омладину. Распад Краљевине ЈугославиЈ‘е комунистима је добродошао за њихов рад. Пошто је окупатор држао вароши и варошице, комунисти су се свом жестином устремили на српско село, које је и најнационалније и најкомпактниЈ'е те га треба разбити и привући на своју страну. Прво су започели са “обрађивањем” сеоског становништва на леп начин, тј. убеђивањем да је комунизам најбољи вид за уређење људског друштва и државе. Овај начин “обраде” није успео, па се прешло на метод претње и застрашивања, 'који Ј'е такође доживео неуспех. Остао је последњи метод грубе силе и убистава, који су комунисти прнменили над народним првацима, угледним домаћинима и претседницима општина, да би доцније прешли на масовна убиства националног становништва. За ово је дошло 1шређење одозго, било од Главног штаба за Црну Гору или Цектралног комитета КШ. 'Комунистима је нарочито било стало да се спречи формирање четничких јединица у Црној Гори и Санџаку и њихово повезивање у један фронт. О овоме постоје бројна наређења од којих ћемс навести неколико наЈважнијих: “Што се тиче четничких банди у ЦрноЈ' Гори, предузмите најенергичније мере да се оке у клици утуше''. Или “да ми морамо и требамо из коријена уништити ту губу између себе, исто као и окупатора, а у данашњим приликама ј‘ош и више, Ј'ер је опаснији од њега.” Тито: “сву пажњу треба да усредсредите на ликвидацију четника.” Свакодневно је падала по нека жртва од комунистичке злочиначке руке. Прво отпочеше са претседницима општина због њихове тобожње сарадње с окупатором. У Харемима (део Берана па десној обали Лима) убише претседника општике Томицу Цукића, баш на улазу у општинску зграду; затим претседниЖа општине у Шекулару Батрића Божовића; претседника и угледног домаћина Јању Кораћа 42 —

—

из села Главаца, пошто су га страховито мучили и полуживог бацили у јаму код Гриже на планини Јеловици; у Полимљу убише Васу Лабана, лоетседника општине; домаћина Луку Миковића из села Вуча, крај Берана, убише у воденици док је млео жито; петнаестогодишњег сина судије Радована Груцића-Делевића, после страшног мучења, бацили су у јаму код Гриже иа иланини Јеловици; у исти јаму бацили су измученог жандармериског поднаредника Панту Јоковића, пошто су му претходно са тела чупали месо кљештима, да би му нанели што страшније болове_. Овакви и слични злочини дешавали су се и у другим срезовима Црне Горе, те су комунисти телима националних Срба и СрДкиња испунили многе јаме и бунаре од којих су по злу најчувенији они на Ррадовцу, “Котор” јама у Горњем пољу код Никшића, Шавнички букар и Шаховићска јама, недалеко од Шаховића. Сви “лихвидирани” су претходно били оглашени као кародни издајнкци, петоколонаши и колаборатери, у шта нико није веровао, јер су све то били национални и честити људи, али су комунистима сметали па их је требало уклонити. У томе оптуживању и ликвидирању националних људи од страке месних комуниста отишло се и преко жељене мере оних на врху Комунистичке партије. Чак је и Централни комитет морао признати 8. априла 1942. “*Појавило се у свакодневној пракси ‘ликвидирање петоколонаша’ по често врло сумњивом критеријуму — тј. не на основу њиховог политичког разобличавања пред масама и уништења у интересу народиоослободилачке борбе за конкретно учињено дело у служби непријјатеља, већ по критеријуму ‘био је или јесте непријатељ комуниста’ итд. Природно је да је оваква пракса морала довести до општег осећања несигурности тамо где је чињена и до удаљнвања једног дела маса.” Врхунац својих злочина комунисти су достигли у колашинском лугу поред валовите Таре, кад су на наш Бадњидан 1942. године приредили нешто нечувено и невидљиво и створили праву људску касапницу и мучилиште, коме може и пакао позавндети.. У својој изопачености, мржњи и лосувраћеним појмовима отишли с>' тако далеко да су то место натопљено крвљу српских мученика, само зато што су били сметња .комунизирању српског села као најјачег националног упоришта, прозвали “Пасјиад гробљем”. Непосредни творци и наредбодавци за злочине у колашинском лугу су Моша Пијаде и Милопан Ђилас, данашњи противник “Нове класе”. Он је у комукистичкој хијерархији заузимао друго место, одмах после Јосипа Броза, и сматран као његов наследник. Зато он и директно општи са Централним комитетом КПЈ и Врховним штабом. У улози делегата ЦК КПЈ при Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору у заједници с Митром Бакићем 27. марта 1942. упућује Врховном штабу своја запажања на дотадашњи погрешан рад. По њима је “политички погрешан став партије на свим основним питањима. Ови погрешни ставови. .. криви су зашто је четнички покрет у Црној Гори добио толико маха” — 43 —

И Моша Пијаде у истој улози, као и Ђилас, кука на четнике у Црној Гори и пише “другу” Титу 3. марта 1942. г.: “Земља (Црна Гора) без четника одједанпут доживљује праву четничку офанзиву.” После тога следује Титово наређење 6. марта 1942. г. Главном штабу Дурмиторског народноослободилачког партизанског одреда “Црногорци (мисли на комунисте) нвка се баце свом снагом на четтже.” 'После комунистичког пораза на Матешеву и у Лубницама 20. и 24. јануара 1942. било им је ,јасно да су Васојевићи за њих права тврђава на коју треба упутити све снаге да је нападну и освоје. У том иогледу Тито наређује Главном штабу за Црну Гору 10. марта 1942: “Ликвидацији четничких банди и пете колоне морате посветитИ сву пажњу. Против четничких банди у Васојевићима мобилишите што више људства. Када то четничко упориште ликвидирате, све ће остало лакше ићи. Привремено напустите стару Црну Гору ради ликвидације Васојевића, а послије тога баците се свом снагом на остала четничка упоришта.” У истом наређењу пише и ово: “Ви морате прибећи и репресалијама против четника. Мооате палити извјесне куће окорјелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких вођа и коловођа... Сза њихова имања треба конфисковати, Док ке ликвидирате четнике, борбу с Талијанима избегавати, и примати је само онд а када је не можете избјећи или кад сте сигурни да ћете доћи до плијена у оружју и материјалу. Зар се из цитираних комунистичких докумената не види, да је за њнх било важније уништење четника него окупаторских снага. И што је важно, открива се њихов пљачкашки нагон који их прати за све време њихове крваве и назадне владавине. Али је најважније, да они сами себе одају о сарадњи с окупатором, јер Тито у свом наређењу Главном штабу за Црну Гору 28. марта 1942. каже: “Примењивати репресалије према одбјеглим четницима; конфискација свих потреба, СЛАЊБ ЊИХОВ1ТХ ПОРОДИЦА О-КУПАТОРУ (пишчево подвлачење), палење кућа, итд.” Предаја породица окупатору да их интернира, а да би се тај посао предаје обавио треба доћи у везу са о^купатором и с њим утврдити све детаље око те предаје.” Зар то нцје отворена сарадња? Као командант места Колашин писац ових редова је присуствовао ископавању жртава из муља реке Таре, која их ]е покрила уместо мртвачког покрова. То што смо тада видели није у стању да опише никакво људско перо. И они људождери из Африке могли би се сакрити иза комунистичких злочинаца у “Пасјем гробљу”. Призор је страшан и потресно језив, да се човек пита: да ли је могуће да се овако нешто може дескти у 20. веку, па још на старом континенту?” Пред тим језивим призором немо стојимо, сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим кљештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце — 44 —

чулџ становници најближих кућа онс свете ноћи уочи Божцћа; стомаци су некима распорени и црева избачена; коса са главе многима опала, јер је жртва, до1к је још у животу била, поливана кључалом водом. Све у свему прави пакао на ззмљи у који су дотераии и страдали праведници, Срби православне вере и наицонално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова од судије до обичног радиика. Н>ихова је једина грешка била што нису. прихватили безбожки комунизам и нису се сврстали под његову заставу на којој је, уместо српског двоглавог белог орла, мрска петокрака звезда. Ништа мање потресно је било и вађење жртава из Шаховићске јаме у коју су комунисти пссле “суђења” и “осуде” бацали полуживе и премучене жртве. Претходно су их данима “саслушавали” да признају своје непостојеће кривице сарадње са окупатором, па кад то нису могли од жртве изнудити, онда је долазила кратка пресудз иолитичког комесара да се “издајник и петоколонаш” баци у јаму. По томе их народ с правом назва јамарима, који се назив одржао у народу до данас, а остаће док Србин живи. Кад су четници ослободили Шаховиће, у пролеће 1942. године, онда су се најодважнији људи тога краја помоћу конопаца и чекрка спустили у дубоку јаму да из ње изваде невине жртве комунистичког терора док су “управљали” народом тога краја и “делили” му правду по законима џунгле. ЈБуди који су се спустили V јаму били су запањени призором на који су наишли. Ти несрећници после бацања у јаму долазили су к свести и цепали кошуље, да би направили завоје и превили ране на глави. Многи су нађени у седећем ставу прислоњени уз стену, да би избегли отопљени снег који се сливао у јаму и на њих падао. Ови српски родољуби мученнчки су издахнули од зиме и глади, после тешких часова проведених у овој јами, која ће по злу остати у пћмћењу тамошњег становниттва, на срамоту учитеља комунизма и њихових ђака. Наведени случајеви убистава бшш су испигивање народие реакцг*је, која није долазилд, јер је било тешко подићи пушку на брата, кума, пријатеља и комшију, који су поцрвенели. Ко-мунисти су ово схватили као слабост, па су потценили народну снагу и његово стрпљење, те су појачали терор и убиства, да је дошло до оружаног сукоба за који су они криви, јер су први опалили иушке на ин зна” за њихова имена, па им је то ласкало да налете на мамац. Уствари, ова “радио станица великог домета” била је нојобичнија комунистичка превара. То је био обичан звучник везан са говорником у суседној соби (;као бајаги Стаљином). Сваке ноћи, у исто време, говорш к би присутнима издекламовао дневне вести на “руском :езику”, пошто би претходно поновио два пута: “Говори Москва, говори Москва.” После вести и коментара од стране политичког комесара, као меродавног лица, становништво се враћало кућама у уверењу да су заиста слушали Москву и Стаљина. Тек кад су четници напали Лубнице, 24. јануара 1942. године, и комунисти ее дали у паничпо бекство, немајући времена да демонтирају своју “радио станицу”, становништво се уверило да је било варано и заведено, па су најогорченији секирама и пијуцима разлупали комунистичку “радио станицу”, у знак задовољења свог револта. Комунисти су отишли толико далеко у прецењивању своје снаге, да су заузету територију сматрали као неку врсту своје републике. На свим планинским превојима и прелазима, поставили су својје страже, а на планинском превоју Рошца, преко кога води пут кз Лубница зз Беранс, поред страже уздигли су и заставу с петокраком звездом. Становници Горњих Села, кад су морали да силазе у 'Беране ради куповине соли, петролеја и других потреба, морлли су да имају објаве, снабдевене штамбиљем и потписом политичког комесара; иначе их стража није пуштала да нанусте “републику”. Кад су комунисти досадили становништву терором и пљачком, појединци почеше да беже у Горње Заостро и да се жале Павлу Ђуришићу на неподнсшљиво стање, тражећи од четника заштиту. И Павле им обећа да ће ускоро истерати партизанске пљачкаше из њихових села. На два дана пред олшти напад на село Лубнице, Павле је позвао све команданте четничких одреда у срезу беранском, ради договора и стварања плана за капад на комунисткчко упориште у Лубкицама и његово уништење. Према створеном плану напад је 48 —

—

имао бити изненадап и брз, да се комунистима не Да времена да се снађу и организују за борбу. Пошто је село у удољу, пружа нам се могућност опкољавања са свих страна и потпуног уништења комуниста. Предвиђено је да се напад изврши са три колоне, док ће заседе бити тајно у току ноћи постављене са десне стране реке бистрице да сачекају бежеће партизане. Ако овај план у потпуности успе, партизани ће морати да плате својим животима пировање и оргијање у овим селима у времену после јулског устанка до нашег капада. Према иашем плану скуп јединица одређеких за напад имао се завршити 23. јануара 1942. године до мрака код школе у Горњем Заостру. За напад су предвиђеие три колоке: — Десна нападна колона под командом капетана Павла Ђуришића са правцем кретања: Заучка Горња - Вурја - село Главаце - село Лубнице. Са њим је пошао и његов помоћник Светозар Добрашиновић, као одличан познавалац терена и становништва Горњих Села. — Средња нападна колона, комамдант мајор Милорад Јоксимовић, са праЕцем 1кретања: планина Шестаревац - засеок Бастаси - село Лубнице. Овај правац је најтежи у погледу савлађивања терена, јер је испресецан дубодолинама и окомитим стрминама, које су биле под залеђеним снегом. —■Лева нападна колона, командант капетан Мирко Бабовић, правац кретања: село Велиђе — источне падине планиие Шестаревца - планински превој Рошца - село Праћевац. Овај правац је најдужи, јер је заобилазан, па је колона морала два сата раније поћи, да би могла на време стићи на полазни положај за напад: превој Рошца - Соко. — Манастирск« четнички одред, под командом резервног капетана Милића Бојичића, имао је да поседне све планинске превоје и прелазе од Стражница (закључно) - Бабов Лаз - Краљев поток - Мртвила (злкључно) са задатком: да бежеће партизане из Лубница у правцу Јеловице или Турије покоои ватром из заседа, које морају бити стално на својим местима. Задатак врло тежак и скопчан са физичком издржљивошћу да се остане цео дан у заседи на температури —25 степени Ц и у снегу изнад човечијег узраста. Многим борцима из овог одреда тога данд су промрзле уши и прсти на ногама и рукама. Да би се план за капад одржао у тајности команданти су нмали да издају заповест за покрет пред сам полазак. Покрет је отпочео од школе у Г. Заостру 23. јануара 1942. године у 22 часа за леву и у 24 часа за десну и средњу нападну колону. Кретање је било отежано, јер је хладноћа била скоро неиздржљива и само људи рођени под тим поднебљем могли су издржати. Све је залеђено. ЈБуди су личили на неке ледене роботе и само су милели. по залеђеком онегу. Нико не говори, јер се дах одмах леди а глас не чује. Коса, брада и бркови већ су залеђени и само још очи жмиркају и једва се отварају под залеђеним трепазицама. Змијаста колона дуга преко два километра врло споро одмиче и жад је прва 49 —

—

'

дневна светлост почела да се пробија, ми омо били превалили тек пола пута. Пре почетка покрета командири чета наредили су борцима да изваде пушчане затвараче и да их добро очисте од мазива, а потом увију у марамицу и ставе уз тело до употребе. Предвиђали смо да ће се мазиво, ако се не уклони, због ниске температуре згуснути да ударна опруга неће .имати довољно снаге за своју функцију опаљења метка. Ова. мера предострожности показала се као врло умесна, јер су пушке наших бораца грмеле на све стране, дак су комунистичке у већини случајева затајивале, што пм је донело панику још у првим часовима борбе. Велике напоре учинили смо док смо се попели на плато планине Шестаревац, која у лето пружа право уживање онима који је користе за своје катуне, а стадима оваца богате пашњаке. Пошто је био ведар дан. као из авиона посматрали смо села под собом, где ћемо још данас повратити људима тих села слободу и њихова права на слободан живот. Можда је боље за општу ствар да су они осетили на соиственој грбачи “нови поредак”, о коме су им њихови синови, преучени или недоучени и вечити студенти, говорили између два рата. Колико Је тешко било попети се на плато планине Шестаревац, још је теже било спустити се низ његове стрмине окренуте селима која нападамо. Снег је био стар, са површином стврднутом к као стакло углареном, да се врло тешко кретало и борци су стално падали и грдили комунисте, што се због њих овако муче. 'Наш човек јс сналажљив у свакој ситуацији, па су се борци снашли и у овој, да савладају стрмине и снег глечерски залеђен. Једноставно су се у седећем или лежећвм ставу, чврсто држећи оружје у руци, отиснули и вратоломном брзином иашли у подножју брда, многи од њих угрувани и ледом озлеђени. Комунистичка стражарска оделења, истурена испред села Бастаха, опалила су на наше предње делове једва по неколико метака и дала су се у бекство у правцу села, да своју нанику пренесу на мртву стражу и нрихватницу. На ватри се још пушили котлови са дебелим овчи»јим месом. Спремали “другови” доручак и ручак, који су им пресели, јер је за многе од њих то био последњи. Наш план у погледу изненађења потпуно је успео, што се да видетч из збуњености комуниста. Изгубили су главу и не знају шта раде. Кудгод се окреиу, наилазе на нашу ватру. Покушавају да беже уз реку Бистрицу у правцу Јеловице, али их дочекује снажна ватра заседа Манастирског одреда са Стражница. Бежећи горе доле, по неколико пута газе залеђену Бистрицу, дочекивани ватром са свих страна, тако да су се нашли као у неком тору. Баш у том, по њих најкритичкијем часу, појављује се на небу италијанска ескадрила бомбардера, те у неколико наврага поче да нас засипа својим бомбама, али без успеха. Једино су убили неколико оваца на торини у селу. — 50

Ово ©омбардовање донекле поремети наш план да сасвим уништимо све комунисте, јер домаћи из-бегоше своју катастрофу захваљујући несавесном залагању заседе из бућичке чете, која је имала задатак да затзори пролаз комуниста уз Краљев поток. Познавајући одлично тај терен, домаћи комунисти су се извукли, оставивши госте да и за њих плате рачун' гошћења и малтретирања сеоског становништва. Пошто нису познавали терен, а остављени од стране домаћих другова, гости су се још увск трудили да избегну заробљавање. Обруч њиховог опкољавања се све више сужавао, а ватра је била све јача и убитачнија. Од 180 комуниста са стране, свега је успело 30-40 да се из тог обруча извуче, па и они су остали неспособни за живот. Онако мокри и премрзли заноћили су у залеђеној планини и премрзле им руке и ноге. |Многе смо од њих, при заузећу Колашина 23. фебруара, нашли у постељи и у најстрашнијим мукама. ' Ноћ је у велико била пала, кад се завршкла ова крвава драма. Тамна завеса мрака преКрила је данашње крваво поприште, на коме поделише мегдан два света једног истог народа, као најљући непријатељи. Њихова опречна гледишта на живот и уређење света довели су их у сукоб до истребљења. Тај обрачун још нНје завршен и не види му се крај, јер није у питању само обрачун између комуниста и националиста у Југославији, већ у целом свету. 'За ову комунистичку катастрофу у Лубницама неко је морао сносити одговорност пред комунистичком врхуш(ком, па је изббр пао на адвоката Радоњу ГолубОЈЈића, комунистичког амбасадора у Букурешту, али тек по избијању сукоба између Јосипа Броза и Стаљина 1948. године. Тада се Голубовић, као коминформиста, определио за Стаљинову страну, па је одмах уследила оптужба за пораз у Лубницама пре га и љубав према нороду. Нисмо онда бројали комунистичке жртве у Лубницама, јер нисмо водили статистику о њиховим жртвама, али су оне у сваком случају биле бројне. Према писању “Политике” за 24. септем!бар 1964. године, тих дана је откривена спомен плоча у новој Школи села Лубница, на којој су урезана имена 42 стрељаних партизана из срезова беранжог и колашинског, а не и шавничког, који се не помиње иако их је било међу стрељанима. Писац ових редова се добро сећа случаја једног заробљеног партизана из Борана, срез шавнички, без 51 —

.

—

шаке на левој руци, што је пало свима нам* у очи, 9Џ н Павлу Ђуришићу, те га упита да му објасни како је рукоаао данас с пушком у борби против четника. “Ево овако — испружи леву руку без шаке — наслоним пушку на руку, а кажипрстом десне руке повучем за обарачу као и сви што раде.” На друго питање Павлово: зашто је дошао у Лубнице? одговор је био: “Чуо сам да у Васојевићима има доста урметина (кукуруза), па ми другови обећаше један тоћар бесплатно. И заиста он је собом довео товарног коња и на самару су нађене две празне вреће за васојевићки кукуруз. 'Наш преки војни суд, састављен на лицу места, осудио је на смрт кривце који су убијали нароц. Они су још исте ноћи стрељани, док су други мање криви спроведени за Заостро. Што су тражили то су и нашли, јер ми смо бранили своје тековине: слободу и имовину, као наши стари раније.

НАПАД НА РАВНУ РИЈЕКУ И ШАХОВИЂЕ Још се нисмо честито огрејалн и осушили одело и обућу после борби вођених у Лубницама 24. јануара, када стиже ново наређење за прикупљање четничких снага код школе у Горњем Заостру. Опет је у изгледу борба. Овог пута су комунисти и'з среза белопољског са четири батаљона напали 27. јануара, на св. Саву, Фемића Крш и Приелоге, али их је одбио Брзавски четнички одред, под командом Радојка Фемића. Он је још истог дана обавестио о нападу Павла Ђуришића и тражио хитну опмоћ, јер је комунистичка снага много надмоћнија од његовог одреда. Павле је озбиљно схватио ситуацију и по куририма разаслао командантима наређење за покрет јединица на наше уобичајено зборно место код Главног штаба у Горњем Заостру. До подне 28. јануара сви одреди приспели су на зборно место и после краћег одмора покрег је настављен за еело Брзаву, где смо стигли пре пада мрака. У Брзави смо преноћили, размештени по кућама и угошћени домаћински од стране мештана. Рано 29. јануара 1942. године отпочео је покрет јединица ка Равној Ријеци. Писац ових редова са својим одредом је одређен у предходницу са правцем кретања: Брзава - Фемића Крш - Оштрељ - Равна Ријека. Пошто је снег био велики, могло се кретати само пртином у колони по један, те се она отегла да јој се зачеље није могло видети. Тада се увидела потреба за сккјашким четама, па је доцније једну формирао Миро Милић, резервни поручник и учитељ, који је службовао у Словенији и скијашки спорт добро усавршио. Он је прикупио све оне борце, који су свој кадровски рок служили у планинским јединицама и од њих формирао нрву скијашку чету на нашем терену. Споро се одмиче и због великог снега осећамо замор. Око иас све мирно, као пред неку буру. Само гране окол— 52 —

ног дрвећа, под теретом снега с времена на време стресу са себе снег, што многе прене из дубоких мисли и врати их стварности. Крилне патроле споро се крећу и заостале су, иако су то били снажни и млади људи; кретање по дубоком снегу успорило им је брзину. Прешли смо Ранчин поток, који чини границу између срезова беранског и белопољског, и почели да се пењемо уз страну ка Оштрељу, кад нас обасу митраљеска ватра из гаја на Оштрељу. Положај су благовремено посели Полички партизани, јачине око 70, који су се ту повукли после борбе у Лубиицама. Од наоружања имају, поред пушака, два тешка миграљеза и два пушкомитраљеза. Њима командује сељак Мујо Шћекић; доцније за заслуге у рату догурао до чина пуковника. Од првог непријатељско! рафала тешко је рањен мој брат Пантелија, резервни. поручник и учитељ, који се кретао позади мене. Развили смо се у стрељачки строј и под борбом почелн да се пребацујемо напред, али је ватра била све јача, јер су на положај стигле нове снаге из Равне Ријеке. Због тога је наше даље напредовање укочено. Ми имамо један митраљез на коме је нишанџија професор Гаврило Барјактаревић, бивши комуниста, .соји неустрашиво са отвореног простора дејствује на циљеве у гају столетних храстова. Лево од нас је пошумљен терен и врло подесан за прикривене покрете, те га Павле користи са својом штабском четом и неким најближим јединицама. Они се појављују изненадно позади непријатељског положаја и снажном и изненадном ватром уиосе панику међу партизанима на положају, те се у нереду повлаче преко Равне Ријеке на нове положаје: Бојиште ■Тусто - Јабучина - Бурењска Коса - Модри До. Ндћ 29/30. јануара је прекинула даље гоњење непријатеља и ми смо заноћили у Равној Ријеци и њеној висини, еа истуреним бојним предстражама испред нас. Рано 30. јануара наставили смо покрет у циљу хватања изгубљеног додира са иепријатељем. Писац ових редова, са својим одредом, добио је наређење да се креће правцем: село Церо'ео - Церовска коса - Јабучка Коса - Шаховићи. При подилажењу Церовској коси добили смо непријатељску ватру, од које је рањен ађутакт одреда поручник Божина Коматина. Косу су држале слабије непријатељске снаге, које смо ми ире мрака протерали и оне су се повукле на следећи положај Јабучну Косу, коју је бранио Мук> Шчекић са Поличанима. ‘Иза бројних лисника, скривени, пустили су нас на блиско отстојање, а потом отворили ка нас јаку ватру. Срећом није било жртава на нашој страни, јер се већ мрак хватао. Повукли смо се на Церовску косу и обезбедили се у току ноћи бојним предстражама. Рано 31. јануара папали смо комучистички положај, који су они упорно бранили. Преко Модрог Дола Павле је напао њихово лево крило, а десно крило Радосав Јоксимовић са својим одредом. Под тим притиском и ми успевамо да заузмемо главни положај. Непријатељ се повукао у правцу Шаховића, а ми заноћили на заузетим положајима са потреб53 —

—

ним обезбеђењем. Наставили смо покрет рано 1. фебруара и без отпора заузели Шаховиће, комунистичко упориште у срезу белолољском. ‘Борци, као домаћини, понудили су се да држе положаје око Шаховића док се ми одморимо. Под њиховом заштитом наше јединице преноћиле су две ноћи и преданиле један дан. На конференцији свих команданата. из оба среза, којој је претседавао 'Павле Ђуришић, створен је план за напад на непријатеља, који је уследио 3. фебруара 1942. г. Пошто смо испред себе већ имали четничке јединице из Шаховића, кренули смо у колони друмом Шаховиће -Коврен. Код засеока Чокарлије добили смо ватру са суседних коса, те смо се развили за борбу и то: источно од пута — Д. Ржанички, Манастирски, Будимски, Полички и Недакуски четнички одред, а западно — штабска чета, Шаховићки одред ЈБуба Минића, чета Мира Сошића и Баричко-крупичка ново формирана чета, која нам је у тим борбама много вредела због познавања терена. Борба се водила све до ноћи уз наше успоредо напредовање. Ноћ 3/4. фебруара провели смо на заузетим положајима, са сталним пушкарањем и слањем патрола у извиђање. То је исто радио и непријатељ, али су наше патроле биле агилније и умешније, па су у току ноћи привеле неколико заробљених партизана из њихових патрола. На саслушању се установило да су сви били странци и због непознавања терена пали су четницима У руке. Пре сванућа комунисти су прешли у капад на целом фронту, али са најјачим притиском на Жубер, где се налазио Павле Ђуришић са штабском четом. Комунисти су рачунали, ако им пође за руком да сломе тај део фронта, онда је њихова победа. Цео дан се водила огорчена борба и комунисти су успели да потисну снаге под комаидом Павла Ђуришића. Он се брзо пребацује на положаје које ми држимо, те удружени прелазвмо у противнапад и у борби прса у прса, у буковој шуми, успева нам да сломимо непријатеља уз његове зелике губитке, аако да је приморан на повлачење у правцу Коврена. Наше јединице га гоне прво ватром, а потом и покретом, али ноћ прекида нашу акцију. Наша победа је ту, али неискоришћена. Због исцрпљености бораца у вишедневним борбама н под врло тешким условима, 'Павле доноси одлуку да обустави даље гоњење партизана и да јединице повуче у срез берански, што је учињено још исте ноћи, 4/5. фебруара. Комунистички агенти су одмах однели у штаб ову радосну вест о нашем повлачењу, те су се комунистичке јединице вратиле 5. фебруара и запоселе изгубљен терен, наставивши још гори терор него пре. Ова њихова страховлада је трајала све до нашег полаека на Колашин, 22. фебруара, те су морали да са тог фронта скидају снаге и шаљу их на угрожени Колашин. Тада су четничке снаге из белопољског среза прешле у напад и ослободиле територију свога среза од комунистичке напасти. У тим борбама тешко је рањен командир штабске чете 54 —

—

резервни поручник Милија Бојовнћ, кога су дотукли секирама сељани засеока Чокрлије, где се он склонио и мислио да нађе уточиште. Мртав је одликован Карађорђевом звездом с мачевима официрског реда (Указ В. К. 1063 од 24. 8. 1942).

ОСЛОБОЂЕЊЕ КОЛАШИНА Колашин је мала и лепа варошица на десној обали реке Таре и поред пута Матешево - Мојковац. То је право туристичко место у свако годишње доба. Око њега се налазе идеални терени за скијање, лов и излете, а ннје далеко ни Биодгардско језеро, богато рибом пастрмком, за туристе који се баве риболовом. Зато је у Колашину живот увек био весео и привлачио туристе из свих крајева земље, па и иностранства. Ко је једаред уживао лепоте 'Сињајевине, Бјеласице и Кључа, није зажелео да за идући годишњи одмор тражи нешго боље од њих. После јулског устанка у Црној Гори 1941. године, италијанске трупе поново окупираше Колашин и добро га утврдише, као да ће у њему стално остати. Као искусни мајстори у бетонским радовима и утврђивању, од ове мале варошице направише праву тврђаву по типу сталне фортификације. Израдише бетокске бункере за митраљезе и тешке бацаче, ампласмане за топове, осматрачнице, саобраћајнице и приближнице и све то опасаше бодљикавом жицом на гвозденом кољу у бетону. Временом је окупатор увидео да је Колашин врло тешко бранити, јер се налази у удољу, онкољен са свих страна венцима и косама који су продужење планика: Кључа, Бјеласице, Сињајевине и Вучје. Довољна је била једна тројка да припуца из неког шумарка, а го се. дешавало сваке ноћи, па да узбуни цео гарнизон и да сг отвори ураганска ватра из свих оруђа, која би трајала до зоре, што је изазивало велики утрошак муииције а и замор трупа. Када је окупатору дозлогрдио овакав живот, главни командант је наредио да се Колашин напусти, а да се задржи Матешево, као важна раскрсница путева, којим тече снабдевање гарнизона у сливу реке Лима и да га појача трупама из Колашина. По напуштању -Колашина од стране окупаторских снага, исти су једио кратко време држале .чационалне снаге среза. колашинског, али су га од њих преотеле мкого јаче комунистичке снаге и у њему завеле нечувен терор над грађанима ове мирне варошице и над становништвом околних села. Одмах се са Радовча преселио у Колашин Главни штаб за Црну Гору у коме су главну реч водили београдски Јеврејин Моша Пијаде, у Црној Гори познат под именом Марко Ђуровић, илн само чика Марко, и Миловаи Ђилас из Колашинских Поља крај Мојковца, несвршени студент. Они су били наредбодавци за сва злочиначка дела почињена у Црној Гори. 55 —

Колашин је послужио комунистима као врло подесна база за напад на Горње Васојевиће и они су то учинили на св. Јована, 20. јануара 1942. године, али су доживели пораз код Матешева. Но ни то им није било јасно да су за њих Васојевићи тврда и неосвојива тврђава, па су и даље наставили са нападом на Баре Краљске са појачаним снагама и жешћим притиском. 'Отпор храбрих Барана потпомогнут од Леворечана и Прекобрђана успешно је одолевао комунистичким нападима, али се осећала премореност бораца у даноноћним борбама и заседама, те се мајор Андрија Весковић, заменик рањеног мајора Лашића, реши да нође у Г. Заостро и затражи од Павла Ђуришића сарадњу за протеривање комуниста са простора који држе. Павле је прихватио тај предлог и обећао да ће у најкраће време кренути у помоћ са снагама из беранског среза. Покрет јединица из беранског среза отпсчео је 19. фебруара 1942. године, са успутним сачекивањем јединица из Шекулара и Трепче, који припадају анДријевичком срезу. Тако прикупљени закоћили смо у Краљима, размиштени по кућама, свесрдно пргшљени и угошћени. Рано смо наставили покрет за Матешево, јер је требало савладати ветровити и под дебелим снегом Трешњевик. Око 14 часова смо стигли у Баре Краљске, где су нае дочекали мајор Весковић и капетан Миро Дујовић, начелник штаба Ђорђа Лашића. Чула се већ к борба у засеоку Суига и на падинама које се спуштају од Кома ка реци Дрцкој. Да би се упознали са ситуацијом, а нарочито тереном, којим ћемо се ноћу кретати у циљу изненађења непријател.а, 21. фебруар смо употребили за’ рекогносцирање терена м одређивање нападких праваца колонама међусобно одвојеним испресецаним тереном. Том приликом створен је план да се непријатељ нападне са три тсолоне и то: — Десна колона, под командом мајора Милорада Јоксимовића полази у 24 часа правцем: Мартииовића хан у Барама Краљским - Веље Брдо - село Врањештица - Пивљен Брајића Бријег - Смрчје - Шљивовица - Колашин. — Средња колона, под командом мајора Андрије Весковића, полази у 3 часа 22. фебруара правцем: Баре Краљске Букова Пољана - Матешево - Колашин. — Лева колона, под командом капетана Видака Зечевића, полази са положаја засеок Сунга - Матешево и по заузећу истог, правац ироменити ка Колашину. Десна колона је имала најтежи терен за савлађивање и прва је ступила у дејство још пре сванућа, када су на њу отворили ватру стражарска оделења и мртве страже, које се после краће борбе повлаче на Брајића Бријег, поседнут јаким снагама и утврђен. Да би се олакшао напад наших снага на Брајића Бријег, писац ових редова, у улози команданта дгсне нападне колоне, наређује команданту Будимског четничког одреда капетану Мирку Бабовићу, да се еа одредом попне на планину Кључ и својом ватром учини притисак на лево непријатељско крило на Брајића Бријегу. 56 —

—

Под најтежим оклностима одреду успева да се уз стрме и залеђене стране брда попне и отвори ватру на лево крило главног положаја. Ово уноси панику код непријатеља, али их ноћ спасава од потпуног пораза још истог дана. Непријатељ се повлачи на прихватни положај Смрчје, но ни њега није у стању да задржи, па се повлачи на Тљивовицу, последњи положај са кога се брани Колашин. За то време средња колона води огорчене борбе против јаких непријатељских снага које су поселе италијанске бетонске бункере изнад Матешева. Цео дан је борба била жестока и ређао се напад за нападом са наше стране, али без успеха. Пред пад мрака Павле Ђуришић, са својом штабском четом и добровољцима, пође на јуриш и бомбама истера комунисте из бункера. Непријатељ је био потучен и под заклоном мрака повукао се у правцу Колашина. Лева колона је пмала споредан задатак да косом ватром олакша напад средње колоне на утврђења изнад Матешева, што је она и извршила. Рано 23. фебруара борба је настављена и комунисти су дали слаб и неповезан отпор, те се видело да су потучени претходног дана. Сада су стварали потребко време за евакуацију штабова и рањеника. Главни штаб је отступио за Жабљак, а месни за Мојковац. Теже рањеиике су оставили у школи Г. Липова, док су лакше собом повели у правцу Крње Јеле на Сињајевини. Око 10 часова десна нападна колона је потпуно овладала Шљивовицом и непријатељ се дао у бекство не задржавајући се у Колашину. Нешто пре 11 сати стигло је наређење Павла Ђуришића да команданти одреда са штабовима уђу у Колашин, а да јединице остану на заузетим положајима. Одмах се приступило извршењу примљеног наређења. Већ је'подне. Леп зимски дан, са суицем које пријатно загрева наша прозебла тела у току прошле ноћи. Већ се формирала поворка за }\лазак у варош. На њеном челу је заставник, који гордо држи копље у руци, а застава се победоносно на ветру лепрша. Чудна је морална моћ четничке заставе за оне који се под њом боре. Она је свето знамење, под којим су се бориле прослављене четничке војводе Вук Поповић, Танкосић, Бабунски, Дозезенски и многи други, бранећи угрожено Српство Старе и Јужне Србије. То_ исто и ми данас чинимо, само можда под тежим условима, јер су непријатељи многобројнији и препреденији. Можда би сваки други народ на нашем месту већ давно подлегао у том вековном рвању. Али отпорни и жилави српски сељак још увек је ту, на прадедовској земљи, сиреман у свако доба да плуг и мотику замени пушком. На позив Отаџбине он се с песмом одазивао и хрлио под заставу, на којој су исписане крилате речи, које покрећу борце на прегнућа, често и изнад њихове моћи. Полако се спуштамо низ Шљивовицу, јер се снег под сунчаним зрацима почео топити и постао клизав. Свак се предао мислима и по инстикту корача узаном пртином у колони по један. Наједаред нас из мисли тргоше умилни 57 —

—

звуци звона колашинске цркве. 'Го звонар објављује грађанима Колашина долазак слободе и престанак комунистичке крваве владавине. Само онај који је губио слободу уме да цени њену вредност. Она је неоцењиве вредности и не може се новцем купити, већ извојевати уз велико проливање људске крви. Кад нема слободе, нема ни напретка; човек је сведен на степен роба. Зато је вредно за слободу се борити, па ако треба и живот за њу положити. Звона још увек звоне, јер су за време комунистичке крваве владавине била замукла. Често мењају тонове, рд умилних и радосних на тужне и 'јецајуће, јер у исто време живима доносе радост и слободу, а мртвима у “Пасјем гробљу” чине опело. Те жртве нису опојане, нити сахрањене, већ на нас чекају да то учинимо. И ми смо то учинили неколико недеља доцније на врло достојат; начин и са поштовањем, које заслужују они који себе жртвују за Српство и Светосавље. Јер да су вјером превјерили, па уместо светог Саве узели Карла Маркса, а уместо часног крста црвену петокраку звезду, и данас би били у животу. На улазу у варош сачекује нас једна група преживелих грађана, на челу са професором Ђорђем Лазаревићем (доцнијим среским четничким командантом; страдао у Словенији 1945). У кратком поздравном говору професор Лазаревић пожелео нам је добродошлицу и изнео тешке оптужбе против комуниста, а нарочито против њихових вођа Моше, Ђиласа и Вукомана Крушчића. По завршеном поздраву кренули с.мо главном улицом ка згради Јевта Марића, на мењеној за наш штаб. Комунистичка лажна пропаганда п овом приликом учинила је своје и кроз народ растурила поражавајуће вести, да Васојевићи, удружени са својим комшијама Арнаутима, као нека подивљала хорда, све иред собом руше, пале и кољу, па чак не штеде ни децу у колевци. Циљ овог застрашивања је био, да што више становништва повуку са собом и од њега створе бескућнике и пролетере, а потом да их врбују за своје јединице за преотикање изгубљеног Колашина. И заиста, та пропаганда је имала успеха, јер поред комуниста и њихових симпатизера у бежанију су пошли и они који су поверовали у њихове речи. То су иначе били исправни грађани, али малодушни, па нису смели да рескирају и сачекају четничке снаге. Но, десило се да је комунистичка пропаганда доживела крах још првог дана по доласку четника, кад је једна заплашена мајка, у селу Дрпама крај Колашина, запнтала командира једне четничке чете, да ли је истина да четници заиста кољу и децу у колевци. Уместо одговора, командир чете се грохотом насмејао и по глави помиловао најближе дете. Овај његов гест муњевитом брзином се раширио и пренео на избеглице, да су се неки већ сутрадаи вратили у своје домове, постиђени што су тако лако насели комунистичкој лажној пропаганди. Међутим, десило се, да су се комунисти спријатељили са муслиманима из Плава и Гусиња, па у заЈ'едници напали на Полимље, те га г.ретходно опљачкали, а потом и запа— 58 —

лили, Ноћ 23/24. фебруара све јединице су провеле на положајима око Колашина, због опасности од напада домаћих комуниста, који су се задржали на Марковом Брду и Вучој. Око 10 часова ујутро 24. фебруара Павле усмено нареди писцу ових редова, да са свим Јединицама, које су сачињавале десну колону при нападу на Колашин, крене за село Горње Липово у циљу четничке организацпје у том потпуно националном селу. Уствари, да се изврши" званична формалност, јер су ти храбри људи већ били организовани, под оружјем и у сталној борби нротив комуниста. Село је подвучено под стрмо Вратило, као ластино гнездо под стреху од куће, те се са правца Сињајевине у село може ући на неколико узаних пролаза, које су заседе Липовске чете дано-ноћно чувале од упада комуниста из суседног шавничког среза. Ова предност Г. Липова доцније је навела Павла Ђуришића, да предложи Дражи Михаиловићу сеобу штаба из Колашинских Поља у Г. Липово, што је он прихватио и у њему са в о ј ' н и м мисијама провео зиму 1942/43. године. У Г. Липову је Дража доживео прво своје разочарење у западне савезнике. Теда су се десиле крупне промене у политици Британије према Дражи и његовом покрету, која ће се погоршавати из дана у дан, све до Техерана и Јалте. Око 14 часова (24. фебруара) колона је са потребним обезбеђењем кренула друмом Колашин - Мојковац да би га код засеока Дријенак напустила и управила свој покрет ка селу Блатина. Но чим смо скренули с пута и дохватили се чистине добили смо фронталну вагру из села Блатине, а косу са Маркова Брда. Јединице су се развиле за борбу и са умањеном брзином наставиле покрет ка одрсђеним циљевима.» Леворечки четнички одред, при нападу на Марково Брдо, има и своју прву жртву тога дана, али то не умањује његов борбени елан. Ускоро је пала ноћ и одред је заноћио на достигнутој .линији: Марково Брдс - Градина - село Блатина - Вучје, применивши борбени вид претстраже. Рано, 25. фебруара, под борбом је настављен покрет за село Г. Липово, где смо стигли истог дана око 10 часова пре подне, Пред школом се види мноштво искупљеног света у очекивању нашег доласка .Постројена чета, којом командује канетан Василије Поповић, извршила је поздрав и он рапортирао писцу ових редова по пропису наших војних правила. По обиласку постројене чете назвао сам Бога овим јунацима, познатим из опсаде 'Скадра 1913. и Мојковачке битке 1915. године. Њихово громогласно “Бог ти помогао”, одјекнуло је околним стенама и још више унело страх међу растројене комунисте. На моје питање шта има ново и где су комунисти, капеган Поповић ми одговори: “Здрави и лакше рањени су побегли уз Вратло за село Крњу Јелу, а тешке рањенике су оставили ту, у основкој школи. Пошто се поздравих са активним и резервним официрима и угледним домаћинима, реших се да посетим и борце “новог поретка”, који су били —

59

—

испунили све учионице простране сеоске школе. Још при отварању врата прве учионице, осетих страшан смрајд, да сам морао ставити марамицу на нос и једва издржати пет минута у обиласку учионице. То је био страшан и незабораван призор: на патосу на заплењеним душецима леже живи лешеви са ампултираним рукама и ногама, које је извршио неки заробљеки италијански лекар. У недостатку хируршких справа он је употребљавао обичне тестере и кухињске ножеве, а уместо правих рањеничких завоја крпе са прљавих креветских чаршава. Ови назовм завоји биЛи су натопљени крвљу, која се временом осушила и закорела, да је рањеницима причињаавла страшне болове. Комунистичко вођство, које се бори “за малог човека”, није нашло за сходно да остави неколико другова, који ће овим тешким рањеницима, пре него у мукама издахну, пружити чашу хладне воде да оквасе испусане усче и осушена грла. Једноставно су их оставили да умру, док су се они дали у бекство да спасавају своје животе. На лицима тих несрећника и паћеника, поред нечувеног бола, примећује се још и страх због нашег доласка. Ваљда су рачунали да ћемо ми поступити по њиховом рецепту, тј. да ћемо их “ликвидирати”. Али уместо гога, наредио сам мештанима да све рањенике превезу на санкама у Колашин ради даљег лечења, ужолико за њих има лека. Рањеничка колона кренула је за Колашин још истог дана. Кад је колона доспела до Градине, напали су је домаћини комунисти, те је мала пратња рањеника била принуђена да напусти колону и себе спасава. Од велике хладноће многи рањеници су подлегли и ослободили се страховитих мука, док су преживели пренети у болницу за њих формирану, да се не би мешали са четничким рањеницима, због опасности да би их ови све поклали из мржње на те Марксове и Лењинове потомке. Два дана доцније је Г. Липовска четничка чета с песмом и чврстим зојничким кораком промарширада колашинским улицама ради полагања заклетве, а потом се вратила још истог дана на своје положаје изнад села. Ми смо се вратили у Колашин, успут узнемиравани ватром домаћих комуниста, али жртава иисмо имали. Код села Дријенка сачекао нас је Павле Ђуришић са осталим четничким одредима, ради напада на А^ојковац, по плану створеном док смо ми били у Г. Липовух

СО —

П Р В И Ч Е Т Н И Ч К И Н А П А Д Н А М О ЈК О В А Ц

По напуштању Колашина, један део комунистичких снага, са 'месним штабом, повукао се за Мојковац, у намери да у њему створе своје упориште за напад на Колашин. Али је ‘Павле Ђуришић био бржи од њих, па их је предухитрио. Још док смо ми били у Г. Липову ради извођења четничке организације, он је створио план за напад на Мојковац. По том плану предвиђене су две нападие колоне и то: десна слабија, под командом резервног капетана Љуба Минића, који као мештанин одлично познаје тај терен. Правац кретања колоне Ровачко Требаљево — Мојковац. Лева колона, коју је сачиљавала већина наших скага, под командом Павла Ђуришића са правцем кретања: Морачко Требаљево — село Горња Штитарица — Препран — Колашинска Поља. У току наступања обе колоне су биле узнемириване пушчаном ватром од стране слабијих комунистичких снага, остављених као осматрачка и зашгитна оделења. Код десне колоне комунисти су успели да ухвате живог једног четника из претходнице, јер су се били сакрили иза једне стене на стази којом се он кретао. Доциије је пронађен његов леш сав унакажен. До глависг окршаја између чегничких и комунистичких снага дошло је на положају званом Препран. То је коса, делом пошумљена буковом шумом, која се од Скаре (северо-источне падине планине Сињајевине) спушта ка Мојковцу, да се заврши са узвишењем званим Боровац изнад саме Таре, код моста. борба је била оштра и са блиског отстојања, да је често долазило и до употребе ручних бомби, Захваљујући храбрости и пожртвовању наших бораца, комунисти су били и овога пута тучени и у расулу се повукли уз Скару ка цркви Ружици и низ Тару ка селу Пољска Бшстрица. Нешто опијени победом над комунистима, а нешто под теретом замора и хладноће, занемареко је начело сигурности и безбедности, што нам се грдно осветило. Борци су ушли у куће ради одмора не водећм довољно рачуна о своме обезбеђењу. Добро угошћени од мештана, предали су се сну и не слутећи о издаји која им се спрема. Агенти су још исте ноћи обавестили комунистнчко вођство о повољној ситуацији коју треба искористити. И они су је заиста и искористили. На брзу руку су прикупили делове својих растројених чета и батаљона и пред зору извршили снажан нанад на куће у којима су се четници одмарали. Настала је борба у мраку и пробијање кроз комунистичке редове. И овде је Павле испољио храброст и сналажљивост у свакој ситуацији, па и најтежој, као што је била ова. Ставио се на чело својс штабске (јуришне) чете; муњевитим налетом бомбама и камом пробили су комунистички фронт и омогућили су извлачење и прикупљање осталих јединица из овако тешке ситуације. Било је и жртава на нашој страпи, али много више на комунистичкој. Том приликом изгу— 61 —

били смо врло храброг борца и одличног командира Поличке четничке чете Вукића Ђукића, резервног поручника и учитеља (мртав одликован 'Карађорђевом звездом четвртог 'реда са мачевима, Указ В. К. 1063 од 24. 8. 1942. године). Он се тешко рањен склонио у једној кући, али су га комунисти пронашли и на зверски начин дотукли, да му је сав мозак био просут по патосу. После овог нашег успеха, који се претворио нашом кривицом у неуспех, Павле доноси одлуку да се јединице повуку за Колашин ради одмора и припрема за поновни напад на Мојковац, који је уследио теи почетком маја- месеца 1942. године. Март и април протекли су у сталним борбама око Колашина, тј. на: Марковом Брду, Бабљој Греди, Вучјој и Црквини. :Борбе су се у већини случајева изводиле ноћу и са мањим снагама, примењујући изненађење и брзи удар, најчешћи вид борбе у герилском ратовању. Од свих т их ноћних напада истиче се по свом смишљеном и брзо изведеном план^, којим је лично руководио Павле Ђуришић, напад из позадинг на Главни комунистички штаб за Црну Гору и 'Боку, ноћу 19/20. марта 1942. године на Црквинама. Павле се ноћу пробио кроз комунистичке редове са одабраним људством и нашао на спавању чланове Главног комунистичког штаба, који се нису надали том нападу. Том приликом, поред многих жртава код комуниста, пао је и злагласни Бајо Секулић, члан Главног штаба. Заплењена је и комунистичка архива у којој се налазила преписка између Главног штаба за Црну Гору и Боку са Врховном командом и њеним командантом Јосипом Брозом. Нађено је и једно писмо за Мошу Пијаде, којим му Броз ставља до знања да се Сињајевина и масив Дурмитора не смеју ни по коју цену испусткти из руку. Али то је остало мртво слово на хартији, јер под налетом четника комунисти су се задржали тек у Павелићевој “НДХ”. Други смео и плански напад изЕео је писац ових редова V току ноћи 19/20. марта 1942. године на Марково Брдо, преко моста на Тари између Ровачког и Морачког Требаљева. Мост су добрс чувале јаке комунистичке снаге, па ипак је капетан Мирко Бабовић са Будимским четничким одредом успео да иређе преко моста и нападне 'Марково Брдо из позадине. Још пре сванућа оно је било у нашим рукама и са њега се заорила позната четничка песма: “Партизани црни вр&ни, Дошли су вам црни дани.”

62

—

Д Р У Г И Ч Е Т Н И Ч К И Н А П А Д Н А М О ЈК О В А Ц

За други напад на Мојковац израђен је сличан план као при нападу на Лубиице, тј. примена напада и заседа за сачекивање потученог и отступајућег непријатеља. Ако план успе, непријатељ је имао бити тучен и протеран из Мојковца. За напад су биле формиране три колоне и то: десна под Павловом командом, са правцем кретања Шаховићи — Мојковац; средња колона под командом мајора Милорада Јоксимовића креће се из Колашина правцем: село Морачко Требаљево — село Горња Штитарица — Препран; лева колона под командом мајора Андрије Весковића јачине шест чета, има да изврши ноћни покрет у току 2/3. маја 1942. године иравцем: Марково Брдо — Говеђа Глава — црква Ружица на планини Сињајевини и да поседне доминирајуће положаје изнад села Пољске Бистрице. Према предвиђеном плану десна и средња колона има да нападну на Мојковац, комунисте протерају из њега и натерају их под снажну и изненадну ватру леве колоне, која до тог времена мора бити прикривена к незапажена. Иако је овајј план био израђен у тајности, комунистички агенти, који су увек будни и на послу, обавестили су на време комунистички штаб у Мојковцу о нашем покрету, те је овај на пола сата пре нашег напада евакуисао Мојковац и ми смо ушли без борбе, а и без жељеног резултата предвиђеног у нашем плану. Поред тога, командант леве колоне, мајор Весковић, направио је неопростиву грешку што је напустио доминирајуће положаје изнад села Пољске Бистрице и са јединицама сишао у село. Ово је учинио због велике хладноће, јер су војници у заседи дуго остали непомични,» па их је хладноћа 'Сињајевине захватила и он је одобрио да се спусте у село и огреју. Комунистички агенти су истог момента обавестили вођство и ово наредило поседање четничких положаја изнад села, па потом отворили снажну ватру на четнике у селу. Том приликом погинуло је и рањено неколико четника, а заробљено 19. Чувши ураганску ватру код леве колоне, десна и средња колона морале су усиљеним маршем да притекну у помоћ угрожеиим четама леве колоке, које су давале јак отпор далеко јачем непријатељу и у бољој теренској позицији. Нашим доласком 5. маја пред мрак, ситуација се поправља и непријатељ увиђа да му је немогуће уништење опкољених снага у селу. Ноћ је ускоро пала и ми смо заноћили на достигнутим положајима у борбеном распореду. Иако је било уочи Ђурђевдана, ноћ је била хладна као у сред зиме, да смо целим телом подрхтавали. У рану зору борба је настављена свом жестином да су околне стене одјекивале од пушчане и митраљеске ватре, а река Тара била је СЕедок страшног братоубилачког рата, који се води до истребљења у корист светског комунизма. Комунисти су у много повољнијем положају од нас, јер др63 —

-

же врхове и камењаре изнад нас и туку нас ватром од које нема заклона на тгрену. Под таквим тешким условима за борбу, Павле доноси одлуку да сг са јединицама повуче ка Мојковцу и задржи на положајима који њим доминирају. У том циљу је одредио писца ових редова да са својим одредом образује заштитницу са задатком да на узастопним положајима борбом задржаза непријатеља и створи нотребно воеме десној и левој колони за извлачење из борбе и поседање нових положаја. Ноћ 6/7. ма^ја колоне су заноћиле на новим положајима и то: десна на Војној Њиви, средња са једном четом на Скари, а са две стрељачке и пратећом на Препрану, и лева на југозапдним падинама Сињајевине, изнад села Доња Поља. Рано 7. маја развила се жестока борба, јер су комунистима присгигла свежа појачања. Чета на Скари није могла да издржи напад далеко надмоћнијег непријатеља, па се под борбом повлачи на Препран у састав одреда. Непријатељ се сручио свом жестином на наш положај, те је дошло до борбе прса у прса. Само се чуо прасак бомби и погрдне речи са обе стране. Посада једног митраљеза није имала времена да митраљез демоитира и собом понесе, већ га је онако пуног оставила на положају. Да не би пао комунистима у руке, омладинац Војо Кастратовић, из штаба писца ових редова, зграбио је миграљез и носио га око један километар. Кад се нашао у мртвом углу, хтео је да мало предахне и митраљез је мало јаче спустио на земљу, да је дошло до опаљивања читавог рафала у његову главу, тако да је била сва размрскана. 1Б ио је јединац и оставио је за собом младу жену и дете у колевци. Његова погибија нас је потресла, јер смо га сви много золели. Некада је припадао комунистима, али се тргао, захзаљујући брату од стрица Тому Кастратовићу, судији и резервном поручнику. Наше повлачење је довело у незгодан положај леву колону, те се и она морала повући под врло тешким условима, пробијајући се кроз комунистичке редове, да би се домогла моста на Тари код Мојковца. До првог мрака обе колоне су биле пребачене преко моста и држале периферију Мојковца да би комунистима спречиле прелаз преко моста. Исте ноћи, на скупу команданата, решено је да се напусти Мојковац и да се јединице повуку у правцу Колашина. Створен је и план за ту ситуацију. да се пре сванућа 8. маја са свима расположивим једИницДма непријатељ нападне на Препрану, у циљу пробоја његовог положаја. Тачно у одређено време јединице су пошле у напад, изнанадан по непријатеља. Дошло је до жестоке борбе прса у прса са употребом ручних бомби. У овој краткој, али оштрој борби, комунисти су потучени и на положају оставили многе своје мртве и рањене. Било је и на нашој страни жртава, али далеко мање. На Бојној Њиви смо изгубили команданта Будимског четничког одреда капетана Мирка Бабовића, који је при јуришу на комунисте 5. маја погинуо. Он је био врло храбар, пожртвовам и омиљен код својих војника, а и свих 64 —

—

иас, па нас је његова погибија много ожалостила. Он је мртав одликован Карађорђевом звездом са мачевима официрског реда (Указ В. К. 1063. од 24. 8. 1942. године). 'При заузећу Препрана први јуришни талас наишао је на питомца наредника Ђола Лутовца, водника 3. чете из одреда писца ових редова, за кога се рачунало да је погинуо претходног дана. јМеђутим, он је, савладан умором, заспао испод стабла једне оборене букве и снавајући остао кад смо се ми са положаја повукли. Комунисти га нису пронашли, јер је убрзо наступила ноћ, коју је он безбрижно преспавао. Много емо се обрадовали кад смо га угледали. Пошто су јединице биле преморене, а муниција утрошена, Павле издаје наређење да се повучемо за Колашин (нашу сталну базу и четничку престокицу), одакле смо чипили све наше покрете, нападе и изненађења. Колашин је тада био једина слободна варош у Црној Гори и у њега су упиране очи још неослобођених срезова у Црној Гори. Одмах се приступило припремама за нове борбе, које су већ биле свакодневне и на које смо већ били навикли. Извршена је попуна муницијом, замењена поцепана обућа и јединице се мало одмориле. Али не за дуго, јер су дошле изненадне борбе и ми смо се нашли у улози браниоца нашег упоришта Колашина, којег смо достојно одбранили и извојевали сјајну победу над много падмоћнијим комунистичким снагама.

КОМУНИСТИЧКИ НАПАД НА КОЛАШИН За напад на Колашин 17. маја 1942. године комунисти су употребили све своје снаге којима су у то време располагали и оне су биле далеко надмоћније од четничких које су браниле Колашин. Писац ових редова је у то време био командан’1' одбране Колашина и сећа се да је бројно стање борачких јединица нзносило 7000 бораца. Према комунистичком писцу књиге “Црна Гора у НОР (народноослободилачком рату) и социјалистичкој револуцији’’, Батрићу Јовановићу, јачина комунистичких снага које су нападале Колашин износила је 9г/2 батаљона. Тито је љут на партизане да још нису заузели Колашин те упућује прекорно писмо штабу Дурмиторског народноослободилачког партизанског одреда, 14. 3. 1942. “Заиста је право чудо да се са групом од 2100 партизана не може извојевати побједа код Колашина и тиме ријеши четничко питање у Црнот Гори.” *) Према израђеном комунистичком плану напад на Колашин, или боље рећи јуриш, имао је да почие у 1.15 часова, док је још мрак, и то једновремемо са свих страна. Комунисти су замислили потпуно опкољавање наших снага и са-чо да нас нозову на предају, или да нас потпуно униште *) Зборник докумената и података народиооелободилачког рата јтгослосеи-

пл1х народа, том III, кљига 2, (Београд, 1955) с. 127.

— 65 —

својом изненадном и надмоћнијом вдтром. То се није десило, јер су наше јединице биле састављене од рутинирапих бораца и српских родољуба, који су решени по цену својих живота да бране слободу и веру од комунистичког олоша и некрста. При поласку на састанак с пуковником Бајом Станишићем (славно погинуо у Острогу) 13. маја, Павле ми рече, као команданту места Колашин и команданту његове одбране у исто време, да има тачне и сигурне податке да ће нас комунисти капасти \ току наредних ноћи, те да будемо у ириправности и спремни да их дочекамо. Он је собом као пратњу повео, у три реквирирана камиона колашинских трговаца штабску чету, чиме је било ослабљено бројно стање одбране Колашина за око 70—80 најбољих бораца — јуришлија и бомбаша. Још исто пре подне писац ових редова је обишао све јединице на положа!јима око Колашина и командирима чета саопштио око што је чуо од Павла Ђуришића. Командири чета су, иначе, савесно вршили своје дужности и увек били ка положајима уз своје војнике. Следеће ноћи, 13, 14. и 15. маја, протекле су на миру, лли смо били спремни и под оружјем да дочекамо нападаче. То су биле мајске звездане ноћи, које се могу доживети само у нашим крајевима, нарочито туристичким као што је био Колашин. Ваздух је мирисао на пољско цвеће околних ливада. Савршен мир владао је у природи и једино га је човек као свесно биће често реметио. Само кроз 24 сата гај ће се простор претворити у бојмо поприште и попрскати људском крвљу, г цвеће немилосрдно погазити. То је моменат када се у човеку испоље негативне особине, те иступа као необуздано биће и у мчогоме личи на неукротиву звер. Само се тако могу објаснши зверства и дивљаштва које су комунисти починили у Црној Гори, посебно у Колашину, нребивалишту Главног четничког штаба за Црну Гору и Боку. И 17. мај је обећавао красан дан, што се могло видети по заруделој зори која се помаљала иза врха планиие Кл,уча, који се као неки џин наднео над успаваним Колашином, чији становници и не слуте какву им опасност доноси то јутро. Комунистичке вође, приликом састављања плана за напад, огрешили су се о тактичке прорачуне времена као пређеног простора, па су га једноставно занемарили, што им се грдно осзетило. Они нису предзидели да се њихове јелинице имају кретати планинским тереном, па још ноћу. Та њихова грешка иама је донела два драгоцена сата времена, те уместо да примимо борбу ноћу, како су они предпидели, ми смо је примили дању н извојевали сјајну победу над комунистима. Јутарњи мир је био поремећен пушчаном ватром једне комунистичке тројке и од тих метака пао је поручник Драгутин,-Драшко Барјактаревић, комапдир 3. чете 2. батаљо— 66 —

на сталних четника, којим је командовао писац ових редова. Он је тог јутра обилазио заседе своје чете и није приметио да га из жбуња вреба једна комунистичка тројка; кад јој је дошао на блиско одстојање, отворила је ватру и покосила јунака Драшка, одличног командира чете и омиљеног старешину. Увек је у борбама био први и издавао пре почетка борбе кратке заповестн; “За мном”, што је значило мене следујте и нико не сме изостати или бити кукавица. Драшко је био наша прва жртва тога јутра. Он јс мртав постао витез Карађорђеве звезде с мачевима официрског реда (Указ В. К. 1063. од 24. 8. 1942. године). После ових првих испаљених метака комунистичке тројке, борба је отпочела као по некој команди. Кључало је као у казану од пушчане и митраљеске ватре. Околна брда одЈекивала су од ове ураганске ватре. Јутарњи мир заменио је огањ, дим и јаук рањеника. Као да се тог јутра спустио пакао на земљу са небеских висина. Комунистичке чете су се као бујица сјуриле низ падике Кључа и Шљивовице, користећи међупросторе између наших чета и већ су доспеле до водоводног резервоара и варошког гробља. Циљ им је био да што пре овладају затвором, у коме се налазило неколико стотина комуниста, који су чекали да им суди четнички суд. Брзим ослобођењем ових злочинаца комунистички редови би се појачали за коју стотину и у вароши створила паника. Колашин је угрожен и у опасности, јер је нападнут са свих страна и само је слободан пут Колашин —- Матешево, али једна комунистичка чета косом Шљивовице жури да и тај правац затвори. Што у томе није успела, има се захвалити четницима храброг братства Вујисића из засеока Скрбуше, који бочном ватром са положаја изнад засеока осујетише комунистичку намеру и вратише их казад. У тако тешкој ситуацији једина мада је још била наша резерва, чега Лека Лалића, која се палазила на одмору у једној кафани, те сам се тамо и упутио. Борци су већ чули ватру и као соколови излетели да приме борбу са надирућим непријатељем. Ту је и командир чете Лалић (умро у Босни од тифуса у чину мајора), човек легендарне храбрости и по јунаштву не изостаје иза Павла Ђуришића. Био је рођени герклац. Војиици су га поштовали к необично волели и били готови да изврше свако његово наређење, па и ово јутрошње. Леко се ставио на чело своје чете и командовао: “Нанред, јуриш — ура!” Бомбе су запраштале, а комунистичке хорде опијене првим успехом, биле су запрепашћене и изненађене, те је у редовима настао хаос и нагло узмицање уз падине Шљивовице. Леко их је са својим борцима у стопу гонио и није им дао да се прикупе и приме борбу. После овог првог успеха, пошао сам да сбиђем положај звани “Б ар^ан а”, на коме се налазила наша ватрена снага: два брдска топа, два митраљеза и два бацача 81 мм, заплењених у јулском усганку. Сва оруђа била су у дејству и непријатељу каносила страховите гу&итке; нарочито је деј67 —

—

ство митраљеза било поражавајуће за оне комунисте које су Лалићеви борци прогонили. Бацзчи и топови су тукли Шљивовичку косу, да не дозволе иридолазак комунистичких резерви. Бомбе тешких бацача разносе тела комунистичких нападача и делови се задржавају на гранама лиснатих букава, да је тај простор дуго воемена био непролазан од смрада тих делова тела у распадању. Страшна паника је настала у комунистичким редовима, те наше јединице користе тај моменат и прелазе у противнапад, који се доцније претворио у гоњење непријатеља. Комунисти су у повлачењу, или боље рећи у бекСтву. Да би комунистички пораз био потпунији, у њиховој позадини се појављују свеже четничке снаге из среза беранског и пресецају им повлачење у том правцу. Ксмунистима остаје још једини правац повлачења за Ровачко Требаљево преко моста на Тари. који је био слободан. Али су они збуњени и спас траже у пливаљу хладне и надошле Таре, чији су таласи тога дапа прогутали многе непливаче и слабе пливаче. Ово признање и писац књиге “Црна Гора у НОР и социјалистичкој револуцији” Батрић Јовановић па каже: “Све јединице леве колоне биле су принуђеке да се повуку. Неки штабови повели су своје јединице да газе дубоку и хладну Тару, што је за многе партизане било погибељно. Умјесто ла се повуку у правцу Мојковца, а затим преко моста на Тари.” Резултат наше данашње борбе је: одбранили смо четкичку престоницу Колашин и непријатељу ианели тешке губитке у људству, а што је најглавнијс, морално смо га сломили да је био неспособан за дал.-.у борбу. То признаје и комунистички начелник Главног штаба за Црну Гору и Боку генерал Велимир Терзић: “Физичко стање наших трупа, а следствено томе и морално било је још теже него раније — непосредно послије колашинске акције. Наше јединице у овако морално-физичком стању чијесу способне за извршење и најлакших дефанзивних задатака, а камоли за предузимање неке замашне офанзиве — или противнапада. То се јасно водјело ових последњих дана борби — а нарочито 19. 5, кад се јединице не могу ни кретати ван борбене зоне, а камоли водити жилаве и упорне борбе са четничким бандама које су далеко надмоћније у паоружању и физичкој снази.- Сваког часа кепрекидно прогресивно опада борбена способност партизанских батаљона н доводи у опасност њихово организационо постојање као војних борбених формација.”*) Код комуниста се цене губици око 80 мртвих и теже рањених и око 60 утопљених при савлађивању реке Таре. Они признају само “око 15 мртвих и толико рањених”, док наше губитке повећавају на 28 мртви.х и 18 рањених, а један четник је заробљен.***) Ццна Г«|!а у НОР (народноосло6оди.1ачком рсвоЈЈ-цији’’ од Батрића Товановића, страна 660. * * ) Исто, страна 65 7. —

68

—

рату)

и соцпја.тпстпчкој

Борба је престала. Ваздух је н/н дима мириса од барута. Четничке песме се разлежу са положаја. Иако уморни и гладни, они у песми налазе освежеље. Данас су осветлали четничко оружје у неравној борби са мрским комунистима. ТРЕЋИ ЧЕТНИЧКИ НАПАД НА МОЈКОВАЦ И ПОЧЕТАК ОПШТЕ ОФАНЗИВЕ Кад је Павле чуо за комунистички напад на Колашин, одмах је прекинуо разгов.оре са пуковником Станишићем и са штабском четом највећом брзином упутио се за Колашин, где је приспео око 13 часова 17. маја. Борба је већ била престала и патроле су крстариле тсреном, у циљу проналажења мртвих и рањених. Павле нам честита победу и одмах сазива састанак свих старешина на командантским положаЈима. Састанак је био кратак и на њему је донета одлука да се до максимума искористи наша данашња победа, у ком циљу треба одмах прећи у гоњење непријатеља, да му се не дозволи прикупљање и сређивање за нову борбу. У три реквирирана камиона Павле са својом штабском четом нолази друмом Колашин-Мојковац и упада у комунистичку позадину, што је за комунисте дошло као “гром из ведра неба”. У краткој али оштрој борби заузима Мојковац и Препран и држи их до доласка десне колоне, која је кренула пешке рано 18. маја 1942. године правцем: Ма.рково Брдо - Горња Штнтарица - Препран - Скара - црква Ружица на Сињајевиии. Лева колона је кренула кад и десна правцем: Марково Брдо — Говеђа Глава — Велики Старац иа Сињајевини. Комунисти су пружили отпор нашим колонама 19. маја на Сињајевини (Скара) и у реону цркве Ружице, а 20. маја на Малом и Великом Старцу. Губитком ових доминирајућих подожаја они су изгубили и Сињајевину, па су настазили повлачење у правцу Жабљака и Доброг дола. Њихова снага се стално ‘топила”, јер су сви насилно мобилисани изостајали и нама сс прикључивали, да одмах наставе борбу као наши борци. У пределу Дурмитора иама су прилазиле читаве чете са наоружањем и из дана у дан појачавале наше редове а слабиле комунистичке. То је био најбољи доказ да народ тога краја не воли комунисте и њихов “нови поредак”. Трећи напад на Мојковац био је и почетак опште офанзиве у Црној Гори и Санџаку, о којој Је било речи на састанку између Ђуришића и Станишића 15. и 16. маја 1942. годипе. За ову офанзиву групација четничких снага је била следећа: борци срезова беранског, андријевичког и колашинског чине цеитралну ударну групу, под кбмандом Павла Ђуришића, са правцем наступања Сињајевина - Језера - Жаб.љак, са одржавањем тесне везе десно са сиагама белопољског среза н лево са снагама пуковника Станишића. Десну ударну групу чине борци са теригорије белопољ— 69 —

ског среза под комакдом мајора Касаловића, одред мајора Николе Бојовића, одред капетана Радомапа Рајлића и одред поручника Јована Јеловца; из Србије одреди мајора Милоша Глишића и капетана Вучка Игњатовића. Правац наступаша и дејства ових одреда је десном страном реке Таре и шеним кашоиима у правцу Шћепан поља. Лево одржавати тесну везу са централном групом, која наступа масивом Сишајевине. Леву ударћу групу чине борци подгоричког, никшићског и даниловградског среза, под командом пуковника Баја Станишића, са правцем наступаша: Голија - Равно Гацко, у циљу спајаша са херцеговачким четницима, које су тада водили капетан Милорад Поповић и поп Перишић. Кад су се јединице средше ударке групе спуштале низ западне падине Сишајевине у правцу Језера, Жабљак је већ био у пламену. То лепо туристичко место тог јутра је искусило казну два манијака Моше Пшаде и Милована Ђиласа, који су наредили паљевину, у знак казне, што су их напустили дурмкторски партизански одреди и листом пришли четницима. Они су наредили да се запале и мостови на реци Пиви код села Мратише и Крстаца, мислећи да тиме могу задржати наше налредоваше. То им нишаа није помогло, јер је шихова “народно-ослободилачка” војска била на рубу пропасти и једини јој је спас био да се пребаци преко Дрине у наказну хрватску државу, коју држе злочинци као и они. То су и учинили. -По избијашу на Дрину, комунистичке јединице су жалосно изгледале. Батаљони су личили ка чете, а чете на водоне. Остали су само злочинци који нису смели да приђу четницима и чланови партије. Сви су били демсралисани и лако нх је било дотући. Павле је био да се настави са гошењем комуниста и преко Дрине до њиховог потлуног уништења, али не и Дража, који је тих дана дошао на нашу територију. Он се плашио политичког заплега који би могао настати и нашкодити нашој влади у Лондону. И тако су, на нашу несрећу, комунисти избегли своју катастрофу и за шест следећих месеци дали се на посао да створе нову војску, боље обучену и наоружану, јер су им Енглези ишли на руку да то постигну, обилним дотурашем ратних потреба ваздушним путсм. Кад је била завршена четничка организација у срезовима дурмиторском и шавничком, наше јединице вратиле су се у своје срезове, да их очисте од комунистичких тројки и петорки, које је вођство оставило ради извршења специјалних задатака; првенствено да убијају на бандитски начин све националне и угледне људе који се налазе на листи коју при себи има вођа тројке или петорке.

Д Р А Ж А М И Х А И Л О В И Ћ У Ц РН О .Ј Г О РИ

Због сталних и бројних немачко-аборашких потера, Драл}ешто казао. Непобитна јс истина да је помоћник управника логора био Раде Кисић, а главни ‘капо’ Бане. Презиме овом лоследњем зликовцу не знамо. Никаква му звер није била равна. Уживао је у батинзњу и мучењу других. Јурио је по логору као нека гладпа звер, да би дограбио свој плен, да га премлати, а често и убије на лицу места. Често би Бане постављао батинаше около централног павиљона, па би онда један од ових батинаша почео да тера и удара неког јадника. Ако би овај сиромах успео да побегне једном батинашу, сачекао би га други, трећи и тако редом, док се јадна жртва не би стропоштала на земљу. “Да ли су сви ови батинаши били збораши или не, ми не знамо. Али приликом доласка у додир и разговора с другим становницима овог логора, оки су нам говорили: ‘Чувајте се овкх љотићеваца’, мислећи на батинаше. Бане се јавно и свуда хвалио да је љотићевац, и тиме се поносио, као и данас што се поносе многи његови другови! “Како непотписани зборашки чланкописац зна да Бане није љотићевац, ако није могао да крочи у овај логор?! “Раде Кисић, помоћник управника логора, био је механичар и радко пре рата у одељку Војно-техничког завода V Сарајеву. уПрепозпао га је ваздухопловни капетан Божидар Ћеранић, који би о њему могао више да каже. Он сада живи у Енглеекој. “Нисмо били за г,реме рата у Србији, па нисмо видели шта су љотићевци тамо радили. Да еу примили сарадњу са Немцима ради сиасавања народа не верујемо. Ми верујемо да су. збораши спасавали онда Српсхи народ, као што и дакас ‘спасавају’ ‘Мајку Цркву’ заједпо са комунистима од нас њених верних синова. “Да се живи под другим околиостима, ови издајници не би смели :-шгде ни да помоле главу, а камоли да напишу чланак против једног човека који је у најтежим данима по Српски народ био ка челу оних који су знали да у тим данима прелома заузму један став. Поверење и љубав које смо у тим тешким данима поклонили мајору г. Јоксимовићу он је потпуно оправдао. То показује и његов мушки и непоколебљиви став у овој данашњој несрећи. Ми смо му зато дубоко захвални,” И друга група четничких бораца из Лимско-санџачкџх чегничких одреда* нослала је Уредпиштву “|Канадског Србобрана” писмо следеће садржине: “Дошаа нам је до руку зборашки лист ‘Искра’ бр. 349 од 15. септембра 1965. г., у коме се напада један од нај* Имена 1 готнисшгеа писма: Вучета Рутовип, Марко Лалић. Јоксим Булаточпћ. Мипаило Дуловић, Љубомир Шувовић, Ново Вулатовић, Милорад Божовић, Мићо Кножевић, Велимир ЈЈоричић и Рајко Росић.

— 95 —

храбријих и најчеститијих официра из Лимско-санџачких четничких одреда војводе Павла Ђуришића, командант Лимског корпуса мајор г. Милорад ЈоксимовиЋ, поводом његовог чланка ‘Сајмиште’. “Овај дрски и Сезочни напад Хитлерових слугу и српских издајника љ отћеваца побудио нас је да одговоримо овим писмом, јер смо и ми били у пстом логору. Као очевици у злогласном логору Сајмиште у стању смо да кажемо следеће: “После заробљавања 14. маја 1943, Немци су на отерали за Пећ, Косовску Митровицу, Краљево, Београд, Земун, у злогласни логор Сајмиште. На земукској железничкој станици, где смо доведени по 50-60 у затвореним фургонима, Немци су нас постројили у колону по 5 и пешке отерали за Сајмиште. “Пошто смо сви ушли наређено нам је да седнемо где се ко задесио. Немачка стража нас је напустила. Недалеко од нас видели смо неко чудо, неке несрећнике поцепане, прљаве како трче у круг, а неколико њих ухрањених и засукаиих рукава држе мотке и туку ове песрећнике како стигну. Што један зликовац пропусти други дочекује. Око 10-15 минута после лашег доласка приближасзла се к нама једна десетина људи који су у наручЈју носили мотке. Пред њима је био ‘главешина’ Бане. Наредио им је да спусте мотке поред строја. Ми смо се V чуду погледали не сањајући шта нам се спрема. Михаило Мрдак запитао је једног од њих ко су и шта намеравају са батинама. Он је одговорио да су они ‘Л->отићева гарда’. Мрдак и други поново су упитали: да ли су они Срби, а он им је одговорио: ‘Убрзо ћете сазнати ко С М о ми’. “Бане се шетао поред нашег стооја очекујући неко нарећење и упућивао нам разне погрдне речи. У близини строја један постарији човек купио је попире по кругу и неприметно се примицао к нама, гледајући на све стране да га не примети Бане. Одмах смо приметили да овај несрећник хоће нешто да нам каже. Претварајући се ла купи папир приближио нам се и скоро шапатом рекао; Тде сте дошли, несрећми синови? Боље да сте сви изпшули него што сте овде дошли!’ Ми смо га полугласно запитали: ко је он и шта се пво лешава? Он нам је рекао да 1е ок један од четника из Србије. а Бане и ‘батинашка гарда’ да су љотићевци и замолио нас ла ако и један преживи да добро запамти име Банетово. Једап од наших људи понудио је цигарету овом несрећнику. али Бане је то приметио и позвао га к себи. Наредио му је да се окрене и да се ногне. Затим је почео тако зликовачки да га удара батином да је овај несрећник пао иа земљу јаучући и молећи Банета да га не бије више. Али ништа није помогло и Бане га је толико ударао да је овај ?’есрећник престао да даје знаке жизота. Бане је позвао два батинаша и наредио им да га негде одвуку. Они су га ухватили за ноге и одвукли преко круга логора. Несрећник се никада више није појавио. 96 —

—

“После краћег времена појавили су се немачки официри, позвали Банета и нешто му наредили! На лицу му се видело да је незадовољан, па је позвао своју ‘батинашку гарду’ и наредио јој да покупи батине и удаљи се од нашег строја. “Пошто смо ми били признати као ратни заробљеници, одведени смо у једну засебну зграду која је у логору била одвојена и ограђена бодљикавом жицом. Остали смо на злогласном Сајмишту 3 дана. Сваког дана гледали смо кроз жице и живи смо сведоци зверстава које су починили љотићевски зликовци према ојађеном српском народу, а специјално према четницима Драже Михаиловића. “Мау'ор г. Јоксимовић не треба да се изненађује ако буде п даље нападан. Сриски народ зна добро ко су они, па је дао своју осуду и ставио љотићевце на ниво са комунистима и усташама, највећим непријатељима српским. Као што су верно служили Хитлера, данас после 20 година ставили су се у службу другом и горем непријатељу — комунистима, са циљем да докусуре оно што је остало од Срлства. “Нека мајор г. Јоксимовић поносно дигне главу, јер стотине преживелих бораца знају његову сјауну прошлост и садашњост. Четнички командант и јунак, који је први са војводом Павлом Ђуришићем организовао славне Лимскосанцачке четничке одреде. Он и данас наставља борбу у емиграцији против хомуниста, фаишста, нациста и њихових слугу. “Ми четнички борци и његови чотчињени из Лимскосанџачких четничких одреда поносимо се са мајором г. Јоксимовићем и молимо Бога да нам нружи прилику да поново под његовом командом пођемо у борбу за ослобођење српског народа.” Због опширности, а и да не бн по-нављал-и оно што су други сведоци већ рекли, из писма Вељка Рад. Радовића пренећемо изводно само оно најважнцје, док смо писмо Милорада Асовића изоставили из налред наведених разлога. “Из ових крвавих новина збораша прочитао сам врло прљав напад на Вас. Овај никоговић са кочијашким изразима, својствен је хрзатско-српским, раније нацистичким, а сада комунистичким коњоводцима — зборашима. Они су прљаве слуге туђих господара. Зборашима је било лако: обувени, обучени, на требовању и платама Адолфа Хитлера, терали су нас од 1941. па ево и дан-данас. До нас има доста кривице, а ево зашто: До јуче су нске наше борбене и националне организације са њима сарађивале. Нажалост, и дан данас неки четн-ици иду са њима раме уз раме. “Тешке су нам ране задали Немци од 1941. до 1945. г. али се није могло од њих бољем надати, јер су нам кроз векове били крвни непријатељи. Тсже су нам ране од Немаца задали Хрвати — усташе, које смо само добрим задужили. Они су били равни грађзнима Србима у краљевини Југославији, од 1918. до 1941. и све благодети уживали у њој. Али, најтеже су нам ране залали наши српски дома— 97 —

ћи изроди, српске усташе — збораши. То нам сведочи крагујевачка врела и кеБина крв наше деце, наше једине, наде и узданице, младих ђака и наставника. Затим Краљево, Сајмиште, Бањица и многа места по Србији. То су ране којима нема лека, а које ће као оне Брапксвићеве болети српски парод док је Срба, сунца и века! “Ја бих Вас молпо, господине мајоре, да се ни најмање не секирате на крваву зборашку крпетину Т1скру’, као и на њихове клевете и кочијашке изразе. Они немају чојства и јунаштва, немају поноса, нити трунг.е стида и за њ их' ми Срби, четници и борци Дражини, можемо рећи: збораши су .људи умних инвалида. “Уздигните се, господине мајоре, нзнад зборашке багре. Ви сте доста познати и у истини рећи признати, свим Србима, борцима Равногорцима, као и раније у краљевини Југославији официрском кору, подофицирима и војницима. Ви г. мајоре, и ваши бесмртни преци у Првом и Другом светском рату дали сте на Олтар Огаџбине доста: дали сте Вашег великог и у Црној Гори уваженог бесмртног оца Тому, два брата, три зета и преко петнаест братственика. Ваше витешко братство, и најчувениЈе племе у Српству Васојевићи, познато је и признато и ја са особитим поносом јгзјављујем: Васово је племе Прво, Нека свако Друго чека, То је гнездо витезова Карађорђа колијезка.” И збораши уместо да буду мањи од макова зрна због тога што су били у служби окупатора против свог народа, они су данас врло' грлати, дрски, набусити и вређају сваког ко износи њихова недела из времена Другог светског рата. За њихов аигисрпски рад окупатор их је наградио следећом похвалом: “Вредност немачких савезника у борбама против Михаиловића била је врло неједнака. Немци су сматрали љотићевце за своје најбоље саборце — док на Српску државну стражу нису могли рачунати. “Од свих њих, изузевши Немце — Фолксдојчере, љотићевци су уживали иајвише окупаторово поверење. “Српски добровољачки корпус г.отпадао је под немачку ројну команду која је умела да цеми допринос љотићеваца \- борби против Михаиловића и КГ1Ј. У низу окршаја и сугоба против Михаиловићевих људи .љотићевци су показали па делу да су спремни да се издвоје из опште борбе српског иарода и да су једина српска група која је за све време окупације Србије била спремна да се жртвује у борбама против оба покрета отпора. “У подухватима које су заједио са Немцима и Бугарима водили против Михаиловића, љотићевци су постали врло ]->утинирани и уживали су 1943. и 1944. тако велико немачко поверење да им је било дозвољеко да самостално изводе 98 —

—

велике операције против Михаилозићевих одреда, као на пример код Пожаревца и Петровца на Млави фебруара 1943.” Да завршимо ово тужно поглавл>е о Сајмишту са оценом др Милорада Драшковића, професира политичких наука, коју је дао о љотићевцима: “Феномен љотићеваца уопште претставља за мене једну од мистериозних појава у нашој истзркји. У тренутку кад ;е цео Српски народ био смртно у: рожен од Немаца, нашла се једна група људи који су се ставили у службу окупатору. И та иста група људи која је некада била антикомунистичка, данас се индиректно ставила у службу Герман-Титове спреге. Ако постоје патолошке црте појединих народа, љотићевство претставља врсту патологије у Српској националној историји. Плус, судећи по понашању љотићевских попова, они су једииствен пример црг.е хипокризије и клерикализма најгоре врсте.”

НА ПУТУ ЗА НЕМАЧКУ Моја група је имала срећу да напусти Сајмиште после три дана боравка у љему. Следећа група остала је 40 дана, а било је и батинсља. 'Иста она капија отвори се да нас стража пропусти и ми се упутисмо преко понтонског моста за железничку станицу у Београду. На једном споредном колосеку чекао нас је теретни воз и у сваком фургону спре.мљена храна за пет дана, што је зпачило да нас чека дуже путовање. Многи поједоше своје следовање у два три оброка, па*се доцније отегоше од глади. Целу ту ноћ проведосмо у закључаним фургонима на том споредном колосеку и тек пред зору воз полако крену у правцу Земуна. На земунској железничкој станици задржавање због нагомклавања војних композиција, које су веповатно превозиле трупе на фронг. Нека ларма на страним језицима привуче ми пажњу ,те се приближих прозорчићу фургона да осмотрим о чему се ради. Упоредо стоје две композиције, крцате италијанским и немачким војницима. Немачки војници су још увек горди и надмени, иако су код Стаљинграда добили батине, те своје италијанске колеге гледају са висине и подругљиво. Пошто је италијанска јединица била алписког састава и носила тешире са птичијим пером, т-о је код немачких војиика изазвало подсмех и један војник лупи дланом о длан и закукурика имитирајући петла. Наста општи смех код Немаца, а протест и псовке код Италијана. Један од н»их понови три п)гга Стаљинград к показа Немцима “босански грб”. Ја се насмејах, иако ми пије било до смеха, па више за себг полугласно рекох: “Дивног ли савеза и ратног другарства!” Возимо се дању и ноћу, али са успореном брзином, јер преимућство имају војни возови. Прешли смо југоеловен99 —

—

ско-мађарску границу и наша композпција задржа се у Печују, где добисмо неку супу за ручак. Становништво непријатељски расположено лрема намн и прети иам стиснутим песницама. После диа сата задрлсазања наставили смо пут даље у правцу Аустрије и с тешкок муком стигосмо у Сталаг Х>Ч1-Б (Кремс код Беча), у коме остадосмо око десетак дана, малтретирани од стране с о в ј с т с к и х заробљеника који су у логору обављали све послове. Лекари нас огласише да смо заражени тифусом, а кувари су сипали у наше јело песак и туцано стакло, само зато што су се наши наивии људи у разговору са њима одали да су се у земљл борили против партизана, тј. њихове црвене браће. Од тога момента није нам било живота у том логору и сва је срећа те нас отераше у Бохолт, где нас задржаше десетак дана. Потом подофицире и војнике издвојише и отераше за Рурску област ради рашчишћавања порушених градова од стране савезничког ваздухопловства, а нас 28 официра за Оснабрички заробљенички логор, у коме су били смешгени југословенски офипири.

СЕДМА СОБА ТРИДЕСЕТ Е БАРАКЕ У ОСНАБРИЧКОМ ЗАРОБЉЕНИЧКОМ ЛОГОРУ Сви становници логора изашли су из барака да дочекају “шумске људе”, јер знају да им ови доносе важне новости пз поробљене ОтаџбинеУЛогорска комунистнчка обавештајна и пропагандна секција одмах је стављена у покрет. За неколик-з минута они су већ 'Обавестнли логор да су “дошли паши” и далк се на посао око прикупљања хране и цигарета за своје “ководошле другове”. Сзега после десетак минута доживели су разочарење и обуставили даље прикупљање. Охладили су се и покуњили главе, а националисти обрадовали и прешли у акцију око прикупљања хране и цигарета. За врло кратко време у просторијама нашег првог преноћишта лежала је велика гомила поклона, које су наши другови и пријатељи давали од срца и издашно. Живот у логору је текао монотоно, али је те људе који су већ две године робовали, загревала нада у скори завршетак рата и повратак у ослоборену Отаџбину. Првих шест месеци по доласку у логор њих је мрвио ваљак глади и дотерао до гракица изнемоглости. Али је то време прошло са почетко-м пристизања пакета међународног Црвеног крста, од породица из Југославије и од Недићеве владе. Већ је била извршена подела на националисте и комунисте. Неколико стотина било је још по страни и чекали су јасну ситуацију па да се определе. Због неопредељекости и свог љигавог лржања с правом су их прозвали “средоњама”. Дружили су ге и са националистима и са комунпстима, да се не би замерили ни једној страни. Комунисти су им “прали” мозгове и недељама их ломили и преваспитавали, у чему су имали и успеха. —

100

—

Распоређени смо по баракама нд празним лежајима, тако да се распрштасмо и изгубисмо пезу, »а коју смо већ били навикли. Нашом срећом, комунисти, становници 7. собе 30. бараке, направили су неки испад око пријема пакета Црвеног крста, па их је старешина хогора армиски ђенерал Димитрије Живковић раселио, а нама одобрио да се уселимо у ту собу и да бар нас 18 будемо заједно. Ми једва дочекас.мо то решење и још истог дана се уселимо.*) То је била најобичнија заробљеничка соба, каквих је било на стотине у логору. Правоугаоног облика, ниског плафона и са прозорима до земље. Собни намештдј био јс најпростије из раде и састојао се од: 9 двоспратнн'х дрвених кревета са сламарицама напуњеним дрвеном струготином, два дугачка масивна стола, 18 букових столица без наслона, 4 ормана за смештај потреба и једна пећ. Нисмо се з'ош честито били одморили од дугог и напориог пута, кад почеше да нас позивају на ручкове и вечере по баракама и дуге разговоре о стању у земљи и нашој борби. Говорили смо истину без увелнчавања и улепшавања, али та истипа није ишла у рачун логорским комунистима, јер су знали да ће изгубити “средоње”. Заго су одмах прешли у офанзиву против нас. Прозвашс нас Дражиним “надвојводама”, са рукама крвавим до лаката од народне невино проливене крви. Резервни проучник Јован Вукићевић, кога су Немци као затвореника затекли у колашинском четничком затвору, прикључили га нашој официрској групи и дотерали у Оснабрички заробљенички логор, где је нашао велики број својих једномишљеника — комуниста, дао се на посао, да им у виду предавања по бара-кама, прикаже комунистичку борбу у земљи као праву и од народа прихваћену и помагану. Дражу и четничку борбу је приказивао лажно као колаборатер? са окупатором. Кад сам га Једног дана срео на зборном месту и скренуо му пажњу да пази шта говори, дрско ми је одговорио: “Шта ми сада можете! Говорио сам и говорићу опет!” Али иије тако било, јср смо му само неколико дана после тога нашег разговора доказали да и у жицама можемо и умемо стати на пут лажовима и клеветницима као што је он. Нас 18 становнина 7. собе једногласно смо решили да се одреди тројка која ће сачекати Вукићевића и добро испребијати и уразумити га да не шири лажне приче о четницима и њиховој борби. Једне ноћи, на пет минута пре него је дат знак за улазак у бараке, одређена тројка сачекала је Вукићекића и добро га премлатила, да ће сс сећати док је жив! Тако је са тим случајем отпочела зтворена борба у Оснабричком логору између националнста и комуниста. Доду* Имена становника 7. соое: мајори Милорад Јоксимовић и Миомир Цемо!,кћ: какетани Латар Полексић, Радуле Радош т, Божвдлр Ћеранић, Војислак Лазаревић. Војо Војводић и Милан Кастратовић; доручнпцп Вељко Радоннћ. В-.косав Радовић, Недјељко Мировић, Радодан Тсмовић, Светпслав Јарић, Никола Трифуновпћ, Милија 1'Бозденовић,_ Јован Вожовић и Ђуро Ковијанић; рот.чоручници Радуи Бакић и 1’адоје Дамјановић.

— 101 —

ше, не са аатреним оружјем као у поробљеној Отамбини, али су ипак прскале људске лобање и крв је потекла. Комуиисти су потценили кашу бројну јачину и борбеност, па су се решили да Вукићевића освете нанадом на све становнике 7. собе, чиме су направили велику грешку. Да су пошли нашим примером напада на појединце, боље би прошли. Комунисткчко вођство одредило је 30. азгуст за напад на нашу собу и то баш у време вечере, кад смо на окупу и за\зети гулењем старог проклијалог кромпира који је био јтш а, поред репе, редовна храна. Пошто је дан био леп и сунчан сви су прозори били отворени, што је нападачима омогућило да их искористе за упад у собу. Први је ушао у собу вођа ударне групе капетан Китић и пожелео нам “пријатну вечеру’’, али на комунистички начин. Одмах после његовог уласка навали комунистичка руља на врата и кроз отворене прозоре те испуни нашу собу да кије више било места за све нападаче који су чекали напољу као резерва. Навалише на нас песницама, моткама, каменицама, ножевима и ногама од столица, те се разви оштра и кратка борба од 15-20 минута у којој нападачи добише добре батине као нежељени гости. Ми смо у тој борби нскористшги сав собни намештај као оружје или привремени заклон. Поручник Никола Трифуновић зграбио је масивну мотку на којој се носе казани с храном и поставио се до самих крата, па из све снаге ударао по комунистичким главама и леђима наплаћујући им “улазницу” у 7. собу. Неки од нас су при гулењу кромпира користили џепне ножиће који су нам добро дошли да их зарију у комунистичке вратове. Резултат ове краткотрајне борбе је био: 7 комуниста озбиљно повређено, да су морали бити пренети у амбуланту и око 40 добро иремлаћених, те су и они посећивали логорску амбуланту. За време наше борбе са нападачима наши национални лругови из суседне 28. бараке мирно и разнодушно су посматрали кроз отворене прозоре, уместо да нам притекну у помоћ и покажу своју солидаркост у том по нас критичком моменту, као што бисмо ми учннили да су они нападнути. Дошао је и немачки официр са наоружаном пратњом и обишао демолирану собу, али њега нису интересовале разбијене људске главе и прободени вратови, већ уништени собни намештај и разбијена прозорска стакла. Овај случај комунистима није послужио као наук, већ су ирешли на појединачне нападе и кукавички су напали из мрака поручника Радомана Томовића, ударизши га песницом у лице, а потом побегли. Тај напад је платио разбијеном главом политички ко-месар суседне нам 31. бараке. Тек после овог другог случаја логорски комунисти су се уразумили и увидели да смо ми за њих тврд орах и да ћемо им све зубе поломити, те више нису покушавали са нападима. Неколико дана после овог напада позваше ме као собмог старешину на саслушање у немачку логорску команду. Немачки официр, преко тумача (једна Слозенка из Марибора), поставља ми гштање: “Ја бих желео да знам, како се —

102 —

то могло догодити да ви као мала група тучете далеко бројпију групу?” Мој одговор: “Били смо од њих нападнути и бранили смо се, а кад се човек брани он све даје од себе у одбрану голог живота. Поред тога мн смо борци са терена и имамо искуство како се треба борити.” Друго питање: “Зашто су вас напали ваши логорски другови?” Мој одговор: “Зато што смо ми причали становницима логора да комунисти у земљи убијјају и тероркшу ммрни Српски народ, јер неће са њигла. Логорским комунистима то се није свидело и хтели су да нас заплаше- и запуше нам уста да више не причамо.” После прилично дугог саслушања немачки официр саопшти своје решење: “Сви ћете бити позвани у Берлин, да нред нашим ратним судом одговарате за прављење нереда у логору и оштећеље наше државне имовине.” Међутим, све се свршило на тим његовим речима. Ни суда ни пресуде, већ по оној народној: “Појсо вук магарца.’’ Комунисти, шта су тражили, то су и добили. Они поштују само силу и иред њом увек устукму као слабнћи и кукавице.

БОМБАРДОВАЊЕ ОСНАБРИЧКОГ ЗАРОБЉЕНИЧКОГ ЛОГОРА Српски народ је преживео многе трагедије и голготе у које спада и оснабричка. Она се догодила б. децембра 1944. године око 7.30 часова увече, када су британски бомбардери засули логор разорним и запал>изим бо.мбама од који.х је погинуло 114 официра и 3 војника, а рањено 103 човека. Званични назив логора је био “Офлаг VI Ц” и налазио се неколико километара западно од Оснабрика. У овај логор су дотерани и смештени концем маја официри и војници југословенске војске. Њихово бројно стање је износило 3,407 (1,107 активних и 1,800 резервмих официра) и 500 војника додељених за унутрашње послове у логору. То су били Србк и нешто Словенаца. Сви су они размештени по баракама (зиданим и дрвеним), које су имале најпотребиији намештај за нове становнике. Логор је био опасан двоструком бодљикавом жицом висине 4 метра, са високим кулама на угловима за стражаре, наоружане пушкомитраљезима и рефлекторима. Када _су моју групу од 27 официра дотерали у тај логор, концем јуна 1943. године, бројно сгање заробљеника у логору већ се било попело близу 5.000 људи. Живот у логору био је врло тежак и све тежи што сс рат ближио крају. Попед грубих иоступака немачких логорских власти, био је присутан још један непријатељ са којим смо живели и делили кров иад главом, а то су били логорски комунисти, врло дрски, агресивни и нетрпељиви. Пред крај рата, као трећи и наојпаснији непријатељ, дошла је глад и од људи направила живе костуре ко]и су се с муком одржавали на — 103 —

логама. Но, и поред свих побројанкх тешкоћа, нада је загревала те људе да ће једног дана доћи слобода и повратак кућама да сг настави нормалан живот слободних људи. Зато смо са задовољством, иако затворени због ваздушне узбуие и чувани тренираним псима, посматрали кроз прозоре наших барака како пукови савезничких бомбардера прелећу преко нашег логора ради бомбардовања додељених им циљева. Покекад се дешавало да се извеспе ескадриле издвоје из формациског построја и своје смртоносне товаре изруче на Оснабрик, те су дим н прашина од запаљених и порушених кућа допирали и до кашег логора. Нисмо ни слутили да може и нас задесити једне ноћи таква зла судбина, и то од савезника, што нам је теже пало него да је од непријатеља. Дошло је то изненада, када смо се најмаше надали. Тужно су засвирале околне сирене и објавиле долазак савезничких авиона ради склањања становништза у бункере и друга склоништа. Предходница тог ноћног похода на Оснабрик извршила је обележавање циља светлећим бомбама, а онда су наишли бомбардери и засули логор разорним и запаљивим бомбама. Настао је прави пакао у коме су људи живи изгорсли. Да несрећа буде већа, теписи бомби су пали у блок “А” са дрвеиим баракама и кровом од катранисане хартије, те су плануле као да су бензином посуте и за врло кратко време пожар их прогута. Пошто су становници логора за време узбуне морали бити у својим баракама, то их је кров 'Од барака, услед силног 1>отреса разорних бомби, затрпао и они су беспомоћно вапили за помоћ коју им је било у прво време немогуће прулсити, јер су стражари пуцали на еваког ко напусти бараку. -Било је појединаца физички још снажних, да су проло.мили соушени кров над главом и спасли се сигурне смрти. Јауци затрпаних људи су престали и ватра је догоревала, када се указао језив лризор: на местима негдашњих барака стрче у ваздух само њиховн поцрнели димњаци, а ка патосима угљенисани лешеви или костури бивших становника. Цриа слутња је овладала преживелим становницима логора да се ова ноћна посега савезничких авиона не ионови. Срећом није се то десило. Сутрадан нас с гешком муком пребројише и установише ла се бројнс стање смањило за 220 нумера, односно људи. Од тог бројл је отпало на мртве 117, а 103 па рањене који су пренети у бслнице. Затим је настало прикупљање делова тела тих несрећника, разбацаних по логору под силином експлодираних бомби. Трпани су у џакове и расходоване сламарице да се заједно са лешевима пренесу обичним колима на гробље и гу изруче у заједпкчку раку. Нама је до звољено да их испратимо до главне капије. Корачамо полако у колонн по четири и по такту добоша и трубе, као јединих почасти овим мученицима од њихових преживелих другова. Туга и бол су нас притисли, а суза у оку замрла те иам не квасц бледа лица у знак жалости за 117 изгубљених српских живота, јер има момената у животу када се због великог бола не може плакати и дати сдушка ојађеној души. Л

Л4

Као утеху за нашу трагедију британски радио из Лондона (Би-Би-Си) у својој Јутарњој емисији објави да је логор југословенских ратних заробљеника грешком бомбардован прошле ноћи. Можда?! Али бомбардовање Београда на Ускрс исте годкне, као и других српских градова по неколико пута, свакако није била грешка, већ удовољено захтеву Јосипа Броза да казни Србе што су против комуниста и љега лично. За прво време заједничка рака логорских мученика је била обележена великим дрвеним крстом, који је 5. децембра 1959. године замењен правим сломеником, на коме је уклесан епитаф логорског песника Милана Петровића, који је поменуте коћи. и сам горео, али га је од сигурне смрти спасао капетан Митар Драговић, коме је песник посветио песму “Моме спасиоцу”. Епитаф гласи: “Путниче, кад станеш код костију ови’, На колена клекни, главу доле пови! Овде лежи Србин, широм света хваљен, У туђину догнан, затворен и спаљен.” Почивајте мирно у туђини, српски мученици, јер док Срсин живи ви нећете бити заборав.љсни!

БОРБА У ЗАРОБЉЕНИЧКИМ ЖИЦАМА Уствари то није била она права борба ватреним оружјем посЛђ чије употребе се пуши људска крв, а бројно стање бораца смањује. То је била идеолошка борба двеју група истога народа, које су се смртно завадиле и радиле о глави једна другој, по угледу на стање у иоробљеној Отаџбини. Та борба није била ни лака нћ једкоставна, јер се имало посла са школованим људима и дсбро упознатим са комупистичким програмом. Њихов рад је био 1 есно повезан са радом комукиста у земљи, јер су отуда примали инструкције за свој рад. У свом раду логорски комунисти су били врло дрски, истрајни и нису бирали средства да до циља дођу. Из заплењене логорске архиве после рата, установљено је да је “Културни одбор” (комунистчика група) преко одређених лица одржавао везу са Немцима и потказивао истакнутије националне официре, ирвенствено оне у управи Заједнице (национална група) и у секцији за вести. Поред ове две групе у логору је постојала и трећа, мања и још неонредељена. Зато ]е комунистима било стало да што више из те групе бескичмењака лривуку у своје редове. Такви су носили назив “средоње”, јер су одржавали добре односе са обе групе, али нису прилазили ниједчој, чекајући потпуно јасну политичку ситуацију, па да заиграју на сигурну карту. Због свог неутралног држања у — 105 —

логорској политици добише још Један назив “неутралци”, али се они њега нису стидели, као ии оног првог. Кад су жице пале, оки су ишли гологлави да не би морали носити амблем или петокраку црвену звезду, те добише и трећи назив “гологлава бригада”. Обично су ноћу напуштали логор и одлазили у комунистички сабирни логор ради одласка у земљу. Комунисти им нису опростили љигаво држање у логору; зато их нису ни наградили по повратку у земљу, иако је међу њима било спремних и интелигентних људи, тако потребних комунистичком режиму. За придобијање “средоња” комупистичко вођство у логору је одређивало своје најбоље и најрутпнираније члано* ве, који би се као кобци устремили на своје жртве и данима кх кљукали комунистичком теоријом и убеђивали их како је победа на њиховој страни. И што се рат више ближио крају, број “средоња” је био све мањи, јер су прелазили у комунистичке редове. После физичког напада на становнике 7. собе 30. бараке било је јасно да су логорски комунисти спремни на све, па и најгоре, само ако им се пружи прилика. Та ситуација би могла наступити у прелазном времепу, кад Немци логор напусте, а савезници нису још дошли. Међутим, до те ситуације уопште није дошло, јер су Немци логор раселили пре доласка савезника, оставивши само старе, болесне и изнемогле, око 400 људи. Управа “Заједнице за културно ч физичке усавршавање” (национална група) решила је да се формира један батаљон од 2-300 официра млађих и борбених који се добровољно јаве за ту дужност. Пошто ја као четнички командант имам искуство како се треба борити против комуниста, па били они шумски или логорски, понуђено ми је да формирам тај батаљона. Ја сам се радо примио те дужности и дао се на посао, позивајући појединце у 7. собу да их упознам са задацима будућег батаљона. Храбрији су без двоумљења пристајали да их упишем у устројени списак добровољно пријављених, док су плашљиви и малодушни одбијали, изговарајући се на слабе живце и да нису за физичке обрачуие. Требало је прилично дуго времена да се изврши избор 250 официра за батаљон, коме на захтев већине уписаних, ладосмо име “Батаљон смрти”, вероватно ради моралног ефекта у односу на комунистичку страну. Батаљон се састо јао од пет чета, чете од водова, а ови од тројки. .Тачина чета била је 50 официра закључно са чином капетана I класе. Командир 1. чсте је био капетан I класе Станко Вујошевић, 2. чете мајор Грујица Чолак-Антић (сада покојни), 3. чете капетан I класе Боривоје Рељић, 4. чете мајор Миомир Цемовић (сада покојни) и 5. чете капетан I класе Богдан Гордић. Дужности батаљона: да се супротставн штетном раду логорских комуниста, ако је потребно и физичким обрачуном; да узме у заштиту старе и физички слабе официре, .а нарочито ђенерале и пуковнике, од недисциплинованих логорских комунисга који их на сваком кораку омаловажа106 —

—

вају; да се омогући безбедност официрима секције за вести да могу слушати и бележити емисије савезничких радио сганица; да увек буде спреман, ако комунмсти покушају у даном мо^менту да преузму власт у логору и да се гимнастичким вежбама по четама одржава телесна кондиција. Као први дан рада батаљона узет је Ђурђевдан (6. маја 1944. године), као сећање на окупљање српских хајдука у прошлости и почетак њиховог рада. Тога дана батаљон је био сакупљен у позоришној сали “Родне Груде” и писац ових редова, као хомандант батаљона, у одређено време предао је рапорт ђенералу Урошу Тешановићу, претседнику “Заједнице”, а потом присутнима одржао пригодан говор. Батаљон је од наоружања имао неколико пиштоља и кама, што је набављено преко тајних ‘канала’ за кафу, чоколаде и цигарете из америчких пакета, које артикле су за ту сврху добровољно давали официри батаљона. Ово скромно наоружање било је равномерно подељено по четама и оне су се старале о сигурности да га Немци не пронађу. Они су вршили изненадне претресе и апаратима за откривање металних ствари прокрстарили цео логорски круг, али оружје нису пронашли, а ни радио арапат којим је Секција за вести свакодневно слушала вести, умножавала и делила по националним баракама, да смо увек били обавештени о догађајима на фронтовима. Др Слободан Драшковић се дотакао овог батаљона у евојој књизн “Којим путем” и у фус-ноти на страни 149 констатује: “У заробљеничком логору Оснабрик основан је 1944. године, на иницијативу пријатеља мајера Живана Кнежевића (који је себи одмах после 27. марта 1941. признао ђенералштаб као награду за извршени нуч), тзв. ‘Батаљон смрти’. Циљ те организације био је да тобоже представља снагу која би пре свега била спремна да нзврши обрачун са комунистима у логору ако покушају да изврше ликвидацију кационалних снага, а онда — и главно — да по повратку у земљу буду нека врста преторијанске гарде која би контролисала сваку владу и била главни чинилац у држави. “Разуме се да се ‘Батаљон смрти', састављен искључиво на безумној идеји да пуч уздигне иа степен сталног система владавине — распао такорећи пре него је н састављен. УзI ред, — главни иницијатор и организатор Батаљона смрти, један 27-мартовски мајор, определио се 1963. године за Герман-Брозову страну.” Све је ово скроз кетачно и тенденциозно написано да се неименовани мајор (Никола Косић, пишчева напомена, који је у логору био врло агилан као члан Заједнице) прикаже као “иницијатор” и “организатор” Батаљона смрти. Међутим, инициЈатор је била управа “Заједнице”, а организатор писац ових редова, што могу посведочити бар стотину бивших припадника батаљона који сс налазе у емиграцији. —

107 —

Чудно звучи да др Драшковић напада “Батаљон смрти”, кад су и његови чланови из “Душана Силног” нрипадали овом Оатаљону, па чак један (мајор Грујица Чолак-Антић) био и командир чете. Што се тиче “прегоријанске гарде”, чију би улогу требало да прими на себе “Батаљон смрти”, то је лрава бесмислица и мене чуди како јо могла да потекне од др Драшковића, кад се зна да је нашим ослобођењем престајао и рад батаљона. Да се рат завршко у нашу корист и ми се вратили у земљу, сви би се официри (активни и резерв ми) растурили по целој држави као њени службеници. Није тачио да се батаљон “распао пре него је и саставл:ен”, али је тачно да је др Драшковкћ на томе радио, јер је члановима “Душан Силни” поставио услове да не могу бити у “Батаљону смрти”, због чега је донјло до исписивања извесног броја чланова из “Душана Силног”, међу којима су били из моје собе сада почивши мајор Миомир Цемовић и потпоручник Радун Бакић. Престанак рада батаљона су изазвали Немци сеобом заробљеника пред савезничким насгупањем. Сем др Драшкогића и комуниста, нико се није неповољно изразио о “Батаљону смрти”, и ја сам поносан да сам био његов командант. Са сво;,е стране могу рећи да су официри озбиљно схватили своје дужности и до крајд их савеско вршили. Сви су они у срцу били Равного-рци, баш као к они у земљи. За њих је Дража Михаиловић био оличење иародног Вожда. Скор*б сви припадници Батаљона смрти остали су у туђини као емигранти и њихов глас се и данлс чује на разним скуповима или кроз емигрантске новине. Гребало би да и по овО’М питању јавност чује њихово мишљење.

КАКО САМ 0СЈ10Б0ЂЕН Битачни фронт се .стално помера и ближи ка нама. Већ се јасно чују артилериски двобоји, слива-јући се у непрекидно кркљање, које нам личи на самртни ропац издишућег немачког џина. Код немачких логорских власти, с оне стране жице, примећује се нека ужурбаност и помегеност. Наредише нам 25. марта 1945. године да припремимо и предамо у магацин све непотребне ствари које не можемо собом понети. Затим је дошао лекарски преглед на коме је установљено да око 400 официра — старих, изнемогли.х и болесних — кису способни за покрет, те, по предлогу лекарске комиси]е, треба да остану у логору. Споссбне за пут поделише у три колоне, с тим да прва колона крене 30. марта у 5 часова, а остале две у размацима но пола часа. Правац кретања био јс: Оснабрик-Остеркапелн-Леверн-Раден-ШтренКирхдорф. Освануо је 30. март и робови прве колоне већ су били постројени и чекали наређење за покрет. Тмурни облаци спустили су се ниско и из њих сипи ситна и досадна пролет— 108 —

ња киша, која већ сатима лада и до коже пробија. Ова ненаклоност нсба прехма 4-годишњим робовима дошла је као мора да појача и онако тешко њихово душевно стање. Прва колона напушта логор тачно у одрећено време. 'Пола сата касније крену и друга колона у којој се налазио и писац ових редова. Кренусмо као неки расклиматани и дотрајали роботи. Колона се креће врло споро, просто мили, јер су .'вуди изнемогли од глади и четири године везани за једно место, па им сада тешко пада овај покрет. Многи су преценили своју физичку снагу и понели собом више ствари него што могу носнти. Зато су на ирвом застанку себе растеретили и задржали само што Ј е најпотребније: храну, прибор за умивање и бријање и један пар рубља. Све друге ствари су остале дуж пута, као обележје да је туда прошла колона изнемоглих робова моћног немачког Рајха. Око 10 часова киша престаде и иоче разведравање, те пам би мало лакше ка души. Али са разведравањем дођоше и нежељени гости, енглески ловачки авиони, који су стално кружили изнад наших глава. Ми и ке слутимо шта нас чека. У подне колона скрену с пута и уђе у пространо двориште једне стругаре, ради ручка и одмора. Тек што сам почео да једем приђе ми класни друг ђ-штабни мајор Милош-Миша Поповић, елитни официр наше војске, и седе на балван до мене. Извадивши своју храну из горбице, пре него што поче да једе, обрати ми се речима: “Милораде", ова храиа коју емО' добили за пут и тако не може истрајати за одређено време. Ја предлажем да се ми сада поштено наједемо, а за после како Бог да.’’ Сложио сам се са његовим предлогом. Сиромах Миша ни едутио није да му је то последњи ручак у живот.у. Само пола сата касиије савезнички авиони смртоносним рафалом прекратили су његов живот, као и животе још 9 официра и 1 војника. Ово се. десило после ручка, када је кблона наставила' покрет асфалтним друмом за Остеркапелн. Три енглеска ловачка авиона из ниског лета митраљирали су нашу колону почев од зачеља ка челу. Томе савезничком “колачу” нисмо се надали, те онако збуњени махипално- попадасмо по друму и каналнма дуж њега. Призор је био врло нотресан за све нас. Невина крв српских синова пушила се па црном асфалту, а јауци и заномагања рањених (40 лакше и теже рањених) парали су к&ша срца. По извршеном задатку авиони су одлетели, а ми наставили пут. >Касно у ноћи, преморени и утучени бригом, стигли смо на преноћиште. То је био грофовски замак у србдини пространог иарка, који је више лично на неку шуму. Нешто даље од замка налазило се неколико простравих штала путшх крава за >мужу, свињаца и кокошарника. Челни и физички јачи уграбили су најбоља места у топлим шталама и на таванима истих, док су последњи из колоне остали под ведрим небом или испод стреха као локисле вране на грани. Целе ноћи су савезнички авионн надлетали замак, те је постојала бојазан од бомбардоваља и лјџнтраљирања; зато предложих да побегнемо пре сван/ћа. ЈИбр, кад већ пинемо од авиона као робови, боље је да погинемо као слободни 109 —

—

л>уди. Сложише се са мојим предлогом и пре сванућа 14 четника из Лимско-санџачких четничких одреда напустише преноћиште и пођоше у неизвесност. Кад смо дошли до ивиде парка, пред кама се указа огромна пољана. То је био нашњак за грофове краве. На средини пољане налазила се пространа стаја, која је служила кравама као заклон од невремена. На нашу радост на тавану је била велика количина чисте сламе, коју ми искориетисмо као простирку за одмор који је трајао 24 часа и који нас је добро окрепио. Пошто увидесмо да је наша група од 14 људи уочљива при кретању, решисмо да се поделимо у две подгрупе —једна од 8 и друга од 6 људи. Подгрупа од 6 људи била је лоше среће, јер су свратили код Француза у радној команди, да им чсститају Ускрс и да се ноткрепе. Сутрадан Немци су их заједно потерали са Французима пут Бремена. Моја група је била боље среће и све до 5. априла, када је ослобођена, вешто је користила терен за кретање и стаје на пашњацима за смештај. Последње наше преноћиште било је на домаку села, обезбеђено са три стране мочмрним землшштем, које нам је нудило сигурно залеђе. За смештај смо искористили једну ст ају у којој је било доста чисте сламе и кромпира за семе. Увукли смо се у сламу, али због глади није се могло спавати. Артилериска натра све нам је ближа и већ -падају савезничке гранате по иашњаку до наше стаје. Једно јутро (4. априла) доживесмо изненађење појавом сопственице стаје, која је дошла неким послом. Кад је ушла н спазила љуДске главе у слами, уплашила се и као без душе отрчала да обавести биргермајстера (нретседника општине). Кроз пола сата дође нам у посету биргермајстер у пратњи поручника-инвалида, ко-ји је био у унифо-рми и са гвозденим крстом ка грудима. Н ј и х о б долазак ошамути нас и поли хладном водом, јер бити у бекству, па још у близиии фронта, је наојпасније по бегунце. Зато почесмо да симулирамо болест и да “болно” јечимо као оправдање што смо овде. — Ко сте в‘И и шта радите овде? — упита иас биргермајстер. — Мји смо ратни заробљеници и као болесни и изнемогли изостали омо из колоне да се мало одморимо, па ћемо наставити пут за колоном •— одговоркх му ја преко тумача. — Шта једете овде? — Док је то питао поглед му је био управљен на већ проклијале кромпире остављене за семе. —- Ништа, јер храну кају смо добили за пут већ смо појели, те је и то' један од разлога да смо изостали из колоне. — Немојте случајно да једете оне проклијале кромпире, јер су они отровни. Ја ћу одмах иарсдити да вам се донесе >'рана из села. Са неком неверицом смо слушали ове његове речи. Криза је прошла и они се удаљише. Није потрајало дуго, ,кад нам стиже обећана храна: гриз скувач у млеку, обарена јаја, сир, сланина и довољно хлеба. Немци на селу, иако ј"е храна 110 —

—

била рационирана, нису у њој оскудесали. Ми навалисмо на храну као гладни вуци, јер тако лешто одавно ниомо видели, а камоли окусили. Добро се поткреписмо и доносиоцима захвалисмо. Ноћ 4/5. априла је била по мас врло критична, јер смо се нашли између две ватре. Немци су на путевима поставили нротив тенковске запреке оборизши столетна стабла преко пута, ко ја сада савезнички тенкови руше запаљивим гранатама. Једча таква граната је пала иа сеоску кавану поред пута и запалила је. Пламен се дизао високо и осветљавао село као да је нека светковина са затрометом. Већ се виде на кућама беле заставе у знак предаје, што посведочи тутњава савезничких тенкова, од које јс и земља подрхтавала. Брзо отресосмо сламу са себе и нотрчасмо један другом у загрљај да се изљубимо и честитамо долазак слободе. Изађосмо из стаје и угледасмо десетак савезничких тенкова у развијеном фронту са дугачким топовским цевима из којих се још пушио дим. То је била прегходница канадске дивизије, која нас ослободи ропства и којој дугујемо кашу вечиту захвалност. Јависмо се првом официру на ког наиђосмо, који нас саслуша врло лл.ДЈазно и препоручи нам да останемо у селу, јер се борбе још увек воде. Појави се н биргермајстер и љубазно нас позва на ручак, што ми прихватисмо. Ручак је био богаго припремљен. Било је и вина, које годинама писмо окусили. Захвалисмо се домаћину г/а гостопримству. Но пре него напустисмо кућу, он ми се обрати речима: “Ја сам вас спасао од сигурне смрти, јер да сам вас пријавио есесовцима, чији је ово претежно крај, ви би били на л-ицу места стрељани хао бегунци. Сад је ред да ми се реванширате и да ми дате писмену потврду да сам вас сачувао и хранио. Та потврда мн је потребна да покажем вашим савезницима и сачувам село од рспресалија.” Дао сам му тражену потврду, коју је ок доцније заиста добро искористио. Још истог дана кренусмо за наш логор да се прикључимо онима који су тамо остали. Преноћили смо у замку неког богатог грофа који нас богато угости, не што је био очаран нашом посетом, већ што се плашио да нам одбије гостопримство и ми се сами послужисмо, као што су то чинили пољски и совјетски ратни заробљеници. Сутрадан смо наставили пут за Оснабрик н још за видела стигосмо у наш бивши заробљенички логор. где нас радосно дочекапге наши стари и болесни другови, које смо пре шест дана оставили.

— 111 -

ОДЛАЗАК У ЕМИГ1>АЦИЈУ Рат је завршен и топови су замуиди. Победа је на страни Савезника, али је оии нису искористили за себе, већ су је великодушно уступили Стаљину; овај лукави Ђурђијанац за зел.еним столом надмудрио је болеспог Руззелта и пакосног Черчила и однео све плодове те победе. Зато ове грешке данас мспашта слободни свет, живећи у сталном страху од новог рата, који ће, с обзиром на атомско каоружање, бити ст-рашан и разоран. Тај, Трећи светски, рат мора доћи, због сталног јачања комунистичког блока, економске утакмице и прена-сељекости становништва на Земљи, јер је ова скоро постала мала и недовољна да исхрани све своје становнике. Ратн« заробљегшци дочекали су ослобођење радосно, у нади да ће се ускоро вратити својим кућама и породицама, да наставе живот слободних грађана. Али, уместо повратка кући, хладна туђииа им отвори врата и прими их у своју средину. Они радије претпоставише туђину и потуцање по туђем свету повратку у ново ропство у Отаџбини, које и данас траје. Не помогоше никакви притисци и гласања које им наметнуше “савезиици”, на захтез многобројних црвених комисија. Решење је код њих пало и свако је узео на плећа да носи свој голготски крст до пропасти комунизма, или да под теретом свог крста оконча овоземаљски живот. Тако је генералска група у Немачкој нечујно прешла у небеску Србију, без следујућих им војних почасти. То су били хероји из минулих ратова, осветници Косова и Сливнице, ослободиоци и ствараоци нове заједничке државе. И четнички редови се проредише, јер рањени и начетог здравља подлегоше тегобама живота на овом заједничком голготском путу. Да поменем само оне из Лимско-санџачких одреда, чија су имена објављена у Гласнику СИКД “Његош” или их се сећа писац обих редова. Свакако их има више, али наша расутост по целом свету биће крива ако их све не поменем. Ево њихових имена: Тешки инвалид .Милован Крговић у душевној потиштености извршио је самоубиство дављсњем у море, Драгиша Ашанин, Божо Росић, Милован Мировић, Арсо Ивановић, мајор Миомир Цемовгић, командаит Прве беранске бригаде, Митар Грујнћ, Јован Поповић, Филип Марсенић, Голуб Бутрић, Мирко Марјановић, Радивоје Јауковић. Милика Иличић, Новица Поповић, бивши народни посланик и дугогодишњи претседник -СИКД “Њ егош”, ■Радиса.в-Лака Ћеоанић, Војислав Лазаревић, Миличко Зечевић, Ђорђије Боричић. Радшмир Лалић, Вукашин Масловарић. Ма-рко Секулић, Трифуи Вукићевић, Божнна Нововић. Радуле Фатић, Радош Фуштић, Мијат Поповић и Машан Радовић. Први дапи живота по ослобођењу били су врло тешки; можда се могу упоредити са оним заробљеничким. Исте заробљеничке собе, исти кревети, а и храна слична заробљеггичкој, недовољна и слабог квалитета. Једина разлика била је, да су пестале бодљикаве жице и да смо нмали елободу — 112 —

кретања и ван логора. О нашој исхрани сс старала новоформирана светска организација тзв. UNRRA (Unated Nations Relief and Rehabilitation Administration). Они који Су створили ову организацију, имали су добре намере да нам помогну да нребродимо ову прелазну кризу, али ие и они који су спроводили у дело програм организације. Јер, то су били људи који су се доброво.вно јавили за чиновничке положаје, али који су гледзли своје интересе да им плате буду што веће, а и дрзти приходи. А то је све ишло на уштрб расељених лица, која су била немоћна да контролишу оио што им следује. Свакако да је таблица следовања била довољна да задовољи потребе љихове исхрапе. Зато се обрадовасмо, кад после извесног периода времена престаде рад УНРЕ, а љену Дужпост преузе IRO (International Refugee Organization). Али та наша радост би узалудна, јер ИРО кастави политику УНРЕ, ако још ме и гору, да смо морали ступити у штрајк, док смо били у логору Зенгварден-у, због слабог квалитета хлеба и наређења за издвајање официра од подофицира и војника, на тражење комунистичких комисија, д.а би лакше вршили притисак на зојнике за повратак у Југославију. Тек кад смо истакли цриу заставу на улазу у логор у знак протеста, директор ИРО пристаде да нам побољша хлеб и да нас не дели од подофицира и војника. Упоредо са слабом исхраном и наш огрев у зимско време био је недовољан, да смо у недостатку истог у Оснабричком логору користили посечена стабла у парку неког немачког грофа. У Зенгвардену смо разрушили око 30 барака и употребили их за огрев. Да би растеретили организацију ИРО, британски командант окупационе зоне у НемачкоЈ, издаде наређење да се здрави и способни запосле. Поделише нас у две категорије: до 40 година старости и закључио са чином капетана I класе, узешс у своју службу, а остале послаше на рад у немачку фабрику аутомобила да са минималном зарадом и најнижом таблицом следовања раде код дојучерашњег непријатеља. И писац ових редова је падио у тој фабрици недељу дана, па је пребегао на америчку окупациону зону, у нади да је тамо боље. Али је и тамо ИРО био господар над расељеним лицима и хранио их ништа боље од оних у британској окупационој зони. Почетком априла 1948. године у управу нашег логора стиже распис да је у Минхену отворен Центар у коме раде комисије многих земаља на пријему расељених лица за усељење у њихове земље. Међу првим се јавц писац ових редова. Све нас пријављене превезоше камионима у Функ касарну у Минхену. Тамо прави кркљанац. Иако су касарне бројне и простране, све је пуно, па чак и тавани. Чују се разни језицк и стичу нова познанства, јер их све веже иста судбина. Комисије раде пуном паром. Има се утисак као да нису у питању људи и хумани разлози према њима, већ потражња радке снаге. Пробирају здраве и младе; пипају им мишице, мере обим груди и дебљину врата, па ако им се евиди иотапшу га по леђима, што је знак да га примају. — 1 13 —

Лли нису сви здрави и млади, те на такве слабо ко окреће главу. Једиио их још прима бритлнска п-ријемна комисија, али не из неког сажаљења или милосрђа, већ из чистог рачуна. Она иначе плаћа свој удео у буџету ИРО па је хтела да га смањи на овај начин, рачунајући, кад већ мора да храни ове незапослене људе, зашто их пе би запослила и искористила у свсје сврхе. Писац озих редова се пријавио британској комисији која га прими, уз писмену обавезу да ради све послове који му се доделе, еем у рудницима. У Минхену смо нервозно чекали на транспортна средства око два месеца; кад их најзад добисмо, уместо за Британију пребацише нас у сабирни лоI ор у Минстеру. Ту нас је чекала кова комисија и политичко испитивање о прошлости за неких 10-15 година уназад. 11а столовима комисије лежале су мпоге фопографије и описи оних за кцјима се трага. Многи, кад за ово чуше, из страха да их не изруче комунистичким режимима, одусташе од одласка у Британију и одоше у земље јужне Америке, које су се мање интересовале за прошлост расељених лица. Кад и овај последњи испит “чоложисмо”, више није било препрека за улазак у Британију, сем превозних средстава, на која смо опет чекали коју кедељу дана. Најзад дође и тај дак, кад нас укрцаше у вагоне треће класе и креиусмо у емиграцију, за писца ових редова другу, јер је још 1910. године са оцем пребегао из Доњих Васојевића у Црну Гору, због неиздржљивог турског терора. Иако је преко канала вожња трајала свега неколико сати, мноти осетише морску болест и једва издржаше ту вожњу. Кад брод пристаде у луку Харвик 9. јула 1948. године, сви осетисмо олакшање, јер се ослободисмо морске болести, али и тугу да смо још даље од иаше пољене отаџбине. По искрцавању из лађе уђосмо у удобне аутобусе, који су нас већ чекали, и који ће нас превести до хостела у В. Вратингу, недалеко од Кембриџа. То је бивши ратни аеродром са много лимених барака и других објеката потребних за живот и рад војске у рату. Пошто је Британија у рату подтела велике напоре, од којих се још није била опоравила, њени становници још увек су имали рационално следовање хране, регулксано књижицама, издатим од падлежног министарства. Ово ограничење важило је и за новодошле европске раднике, како нас Енглези назваше, да би избегли иаш званични назив Ди-Пи, који нам је био врло мрзак. Тако се наше наде о бољој исхраки распршташе и ми добисмо потребне књижице као и остали становници. Овај хостел (логор) увек је био пун и жив. Једни одлазе ка додељене им радове, док други — новоаошли — заузимају њихова места. Једну групу од 80 људи, укључујући и писца ових редова, прими «а рад позната фабрика мармеладе Чиверс у Кембриџу. Посао врло лак и седећи: да кидамо петељке са воћа и да га сортирамо по квалитету. Раде по два радника заједно; и како сазнадоеме од запосленнх Енглеза, норма је да се напуне воцем 25 великих плетених корпи у радном времену. Пошто је сво био сезонски рад, 114 —

—

иадзорници рада у “поверењу” протурише вест да ће најбоље раднике примити као сталне запосленике. Наста утркивање у раду те неки парови достигоше рекордан број од 75 корпи. Резултат оваквог нашег рада учини да тај посао завршимо, на" нашу штету, шест недеља пре него што је предвиђено. Последње суботе су нам свима уручили последњу зараду и отпусне листе. Нико нкје задржан на сталан посао, те мм би јасно зашто су Енглези онако бездушно експлоатисали своје колоније широм света. Опет смо без посла, али не задуго. Код војске се указа потреба за европским радницима и.нас 80 се пријависмо. Пребацише нас на велики аеродром крај Линколна. Ту су ратне дивизије оставиле десетине хиљада разних возила, при демобилизацији по завршетку Другог светског рата. Време је учинило своје; гуме на точковима су иструнуле и треба их заменити, што је нама дато у дужпост. Ми смо тај посао обавили за пола године и 31. марта 1949. године поново нас вратише у логор. Али у Британији Министарство рада води рачуна о запошљавању радника, тако да не морају мољакати и обијати прагове фабрике. Писца ових редова упутишс. у текстилну фабрику Шолес Лтд. у Морлеју, 1срај Лидс-а. У одређено време јавих се и распоредише ме у оделење за пређу конца, које се налазило под самим стакленим крово-м. Лети је вруће, а зими хладно, иако има парно грејање. О том послу немам појма к ухвати ме страх од оних постројења на точковима и у сталном покрету. Требало ми је недељу дана да уђем у посао; после је све ишло кормално и уврстише ме у ред сталпих радника са нормалпом платом. На том послу остао сам до краја марта 1952. године и добро ушао у посао пређе конца, који су некада код нас радиле наше преље у дугим зимским ноћима. Нешто због климе, али више због одласка пријатеља и познаника у Америку и Канаду, реших ее и ја да напустим Еританију. У Саумтетону се укрцах 4. априла 1952. године на брод “Атлантик” и после шест дана вожње стигосмо у Халифакс. Морска болест није ни меке мимоишла, те једва дочеках да станем на копно, када ми се поврати апетит за јело и наручих у ресторану две норцкје. За шест дана вожње преко Атлантика, моја храна се састојала од 6 поморанџи, те сада осетих страховиту глад. На железничкој станици већ нас је чекао специјалви воз у који се укрцасмо 4. априла и крепусмо за Торонто, где стигосмо 12. априла око 9 сати пре подне. Нова земља и >ЈОва средина, а што је најглавније свако се стара о свом запослењу и за прво време мора се прихватити посла који му не одгозара. Прихватих се физичког рада за одржање живота, док ми је циљ био да наставим борбу против непријатеља Српства. Нема се оружја, а није му ни време. Но, у демократекој земљи, као што је Канада, штампа је исто тако моћно оружје за борбу, те се латих пнсања чланака за “Канадски Србобран” и друге срцско листове у емиграцији.

— 1 15 —

ПРИЛПЗИ Прилог I “ДРЦКА ЈЕ НОСИЛА МРТВЕ”* Комунисти су, без обзира који положај заузимају и какво образовање имају, исти када је у питању ширење лажне пропаганде ко'ја им пде у прилог. Али је најжалосније да се зкадемици, који су најпозванији да говоре и пишу истину и бране исту од других, свесно сврставају тамо где им није место. Реч је о књижевнику и члану Српске академије наука Михаилу Лалићу, који је написао чланак ;‘Дрцка је носила мртве”, објављен још 1969, али је до мојих руку дошао тек ових дана добротом др Ивана -Авакумовића. Иако са закашњењем сматрам за дужност да одговоршм црвеном академику, јер је све сем наслова, у чланку лажно и тендециозно написао: да се покрет Драже Михаиловића прикаже као колаборатерски, а четници као прљава створења, кукавице и недисциплиновани борци. Из тог чланка пренећемо најглавније делове који највиИЈе погађају углед и достојанство српски.ч четника Црне Горе и Санџака и на њих се осврнути. Може Лалић бити као Соломон мудар и члан свих Академија наука у свету, али кад се служи неистином он је за нас бедник и продана душа типа Ивана Мештровкћа, да сваком ко је на власти ласка и покизно служи. За његово- трућањг против четника комунистички режим га је наградио академском титулом и дао му могућност да удобно живи. Српска јавност већ је давно унозната на који начин је Павле Ђуришић са око 2,000 четниха заробљен, али је Лалић све то приказао на свој начии, да би угодио комунистичком режиму, који му је омогућио да удобно и повлашћено живи, док се други писци, некомунисти, прогоне, па чак и слободе лишавају. Ево прве и најсрамније лажи, која је, иако долази од црвеног академика, прекардашила све мере сбмањивања читалачке публике. “На тргу се одмотавала црна г>жва људи. Брадати, прлшви од бекства лред партизанима, изгужзани од страха •— чстници бацају оружје на гом-илу. Расте купа пушака и .утомата, фишеклијт и митраљеза —- оружје које је само га партизане сипало ватру, сад изгледа мртво и неугледно. Разоружани се сврставају у ропске оедове и тупо пил-.е иснред себе. Прије два дана бјежали су са фронта пред Пековом дивизијом. .. Киднули су темељцто и бсзобзирно отказали послушност официрима Драже Михаиловића, викали еу у хору (тако да се не зна к6: виче): “Нећемо на лоложаје!’ * Дрцка ,јс дссиа прчтока ревв Таре која сс у н.у Јлииа код М атешсиа.

— 116 —

‘Кад нећете на иоложаје, послаћемо вас у раднички батаљон’ __ рекао им је командант ЈоксимовнН. Онда га нису разумели какав је го батаљон, куда ће их то послати... Сад ииде, сад дрхте блиједи и устрашег.и, понижени и свјесни да још више понижење заслужују.” Ово је бестидна лаж, својствена само комунистичком академику Лалићу. Тачно је да смо положили оружје, али не на начин како је он у чланку приказао. Наша ситуација је 14. маја 1943. године била безизлазна; са фронта притискују добро наоружане комунистичке снаге, а из позадине нам се појављују изненадно немачке дизнзије које уносе забуну у наше редове, али само код јединица у центру распореда које су биле на удару, док су се крилке \јединице брзо снашле и избегле заробљавање. Ми маја 1943. године нисмо били поражени, већ само претрпели неуспех. За доказ овог тврђења је наставак борбе, после нашег заробљавања, која је трајала до краја рата. Јесте, да је заробљавање две хиљаде бораца, с Павлом Ђуришићем на челу, био осетан губитак али не и катастрофалан. Још увек је наша борачка снага била велика и способна да се са комукистима обрачуна у нашу корист. Што је комунисти-ма ишла на руку политичка ситуација, друга је ствар, и они има да захвале Черчилу и Рузвелту, ко)и су из руку испустили сигурну победу у корист препреденог Стал>ина, а овај их надмЈгдрио за зеденим столом. Заробљавања и полагања оружја било је у свима ратокима, али највише у овом последњем. Стотике хиљада совјетских војника одједаред су падали у немачко ропство и на гомиле полагали своје оружје, али се црвепи академик Лалић тога нигде не дотаче. Њему је једино стало да оцрни две хиљаде четвичких бораца, прикљештених између два фроцта. И чувени немачки експедициони корпус у северној Африци, под командом фелдмаршала Ромела, доживео је да буде заробљен и разоружан од стране британске Осме армије. Британци су код Денкерка доживели заробљавање једиог дела својих снага, које су се затекле на тлу Француске, када су Немци онако брзо продрли и окупирали Француску. То је закон рата и вештина вишег командовања да се непријатељ доведе у безизлазну ситуацију. када мора положити оружје или изгинути, као Срби на Косову. Није тачно да су четници бежали пред Пековом дивизијом, већ су се под борбом, која је трајала од почетка фебруара до половине маја, повлачили од Неретве до Вратла на Сињајевини и Мојковца. Црвени академик заборћвља да је његов Пеко с дивизијом бежао 1942. године испред четника и зауставио се тек код свог савезника Анте Павелића. Црвени академик, иако није војних од заната, ипак треба да разликује бежање од повлачења под борбом са положаја г:а положај. Бежање би било кад се паше јединице нигде не би зауставиле од Неретве до Колашина, а оне су водиле борбе против комунистичких снага код Калиновика, на Дрини, код Ћурева и Вучева, на Голији, Крнову и Сињајевини. -

117 —

Нетачно је тврђеље да су четннци отказивали послушност својим старешинама. Баш у томе је разлика између четника и комуниста, да су четници пошли у борбу добровољно, свесни својих дужности према поробљеној Отаџбипи, док су партизаки присилно мобилисани од стране комунистичког вођства. Позади четника нису ишли г!олитички комесари са откочеким пиштољем у руци, а позади партизанских јесу, и сваког ко би покушао да отступи из борбе па лицу места убијали. Мало је четничких бораца пало у комунистичко ропство, или им се предало, док су се партизански редови топили као снег у пролеће. Да ли се сећа црвени академик колико је износило бројно стање комунистичких јединица при бежању преко Дрине јуна 1942. године? Једва ако је могло бити четири хиљаде чланова комунистичке партије и злочинаца к о ј и кису смели да се предају, јер су знали шта их чека. Што се тиче претње команданта Јоксимовића са некаквим “радничким” батаљоном, и то је гнусна лаж. Прво, црвени академик није назначио крштено име команданта, јер су била три команданта Јоксимовића: Божо, Радосав и ја. 1шшто су огти мртви, то ја преузимам на себе да се обрачунам са црвеним академиком и да му пред целим светом кажем да лаже. Не само да то нисам оекао, него ни помислио нисам, па се позивам на стотине сведока који су тада заробљени, а данас живе у емиграцији. Што су Немци отерали заробљене четнике на рад у Немачку, то је њихово лраво и иотреба за радном снагом к о ј н треба да производи за трупе на фронту. 'Гу судбину су доживели милиони Руса, Пољака, Француза и других поробљених народа, па је није могло избећн ни две хиљаде бунтовпих Срба. Уосталом, са војницима смо пошли и ми официрп, а што нисмо радили као и в о ј ' н и ц и и подофицири, имамо да захвалимо Женевској конвенцкји, коју је потписала Краљевина Југославија. Совјети нису потписали ту Конвенцжу, па су њихове заробљене официре и војнике Немци третирали као стоку. За њих ниЈе постојала таблица следовања као за остале заробљенике, већ шта им се удели, као просјацима. Ни пакете међународног Црвеног крста нису прнмали. Од глади свакодневно их је умирало на стотине, док код других нација није био тај случај. Са својим измишљотинама и дажним приказивањем догађаја црвенц академик достиже врхунац у следећем пасусу свог чланка: “Напред је ишла руља од 2,000 разоружаних четника, немачка стража поред њих и позади. За њима — густо опкољени стражом — ишли су партизани — затворепици. Пратили су их два тенка са митраљезима, моторцикли са аутоматским пушкама. Доле ријека и поред ње гмижу њемачке патроле, горе шума и кроз шуму се назиру њемачке заседе. Окови звецкају путем и звекет је тако продоран Да се чује и кроз хуку реке, а људн се већ договарају о бЈекству: на Трешњсвику или Јабуци. — Најјачи нека нападну страж у... Жртве не жалите и тако је крај.” —

118

—

Да ми није позната ствар, јер сам био у тој колони, могао бих примити овај “мученички” марш “окованих” комуниста које су Немци затекли у чгтничком затвору и једноставно прикључили зачељу наше колоне, која је већ била формирана и спремна за покрет. Немци нису употребили пикакво посебно осигурање за затворенике, а још мање примењивали неки посебан поступак, строжији од оног према нама. Овим је хтео црвени академик да истакне како су Немци већу важноет придавали комунистима него четницима, јер су били бољи борци и опасниЈи по Немце. Врло провидно и у духу комунистичке лажне пропаганде којом засипају свет већ тридесет година. Што се тиче бекства, комунисти су изабрали најтежи моменат и најгоре место, кад је колона седела код пилане Ђуровића и над њом вршен детаљан претрес, за које време су около нас невидљиво биле читаве јединице у приправности са упереним митраљезима у гомилу разоружаних људи. Ни терен није нудио услове за бекство. Јужно је брза и надошла река Дрцка, северно стрме стране, а на путу Матешево-Андријевица тенкови са посадом спремном да ватру отвори на оне који покушају бекство тим правцем. Па и поред свега тога комунисти су покушали ускупно бекство, вероватно на знак дат од политичког комесара, и у трку се разбегли на сво стране. Они су у то време бекства били изложени тако убитачној ватри немачких аутоматских оруђа, да је и лишће са околних букава било скинуто и слетало на земљу. 'Највише их је страдало при прелазу преко моста или гажењу реке. Цела та операција трајала је неколико минута и кад се завршила река је носила даље комунистичке лешеве, од којих су неки задржани за веће камење које је из воде стрчало. ^вај случај покушаја бекства доказао је да су четници, поред тога што су бољи борци ол комуниста, искуснији и у бекству, јер су њихова бекства иа том путу сва успела. Четнички борци су умели да оцене рреме и место за бекство, а то је врло важно. Оно шго су комунисти учинили тога дана права је лудост и личи на самоубиство. Али црвени академик то сматра као неки хероЈСки подвиг који могу да изведу једино другови комунисги. “Звецкање окова” је тенденциозио убачено, да се четници прикажу као грубијани и људи без срца и душе, те нису штедели ни најгора средства у мучењу сзојих противника. С друге стране био му је циљ да комунисте, кад падну у четничке руке, прикаже као праве мученике, горе него кад падну у окупаторске руке. Мислим да сам и овде најпозвавији да ово демантујем, јер сам извесно време, поред редовне дужности, био и командант места Колашин, у чију падлежност је спадала и контрола четничког затвора. Приликом мојих свакодневних обилажења затвора не видех да је ико од затвореника, па чак и оних најтежих злочинаца, био окован. Међу затвореницима било је и таквих који су одговарали за по неколико убистава националних Ср)ба и заиста су заслуживали да буду оковани, па ипак нису били —

119 —

оковани из простог разлога што нисмо располагали око1>има. Уосталом, и да смо их употребили, 10 још увек није тако страшно према “Пасјем гробљу” и оним многобројним јамама у које су комунисти без суда бацали полуживе људе, те их народ с правом прозва ЈАМАРИМА. Свако ко је видео окованог човека зна да је његово кретање врло споро, а за дужи пут и немогуће. Па ипак црвени академик Лалић је видео да су се “оковани” другови кретали брзином 4 км ка сат, тј. брзииом заробљених четника. Вероватно је изгубио из вида да ће његово трућање још неко други читати, сем другова и другарица навиклих да читају о лажним офанзивама и победама комунистичке војске од “150,000” бораца. Ако ништа друго, овај податак је довољан да демантује цео чланак. Заиста је ж а л о с н о , кад и овакав човек н о с и титулу академика и ст аЈе уз раме оних правих и з а с л у ж н и х академика који ч и н е част народу из кога су поникли.’ Но, и поред све хвале црвеног академика Лалића да су четници бежали пред Пековом дивизијом, комунисти никада не би могли зграбити власт у Југославији без туђе помоћи. Као лопови, а не као победнкци, ушун>али су се у Београд позади совјетских тенкова и каћуша. Зато, нити би Јосип Броз без те помоћи био “приједседник” републике, а ни Михаило Лалић члан Српске академ'ије наука. Лалић од почетка служи комунистичком режиму к пише у његову корист, а то значи лажно, те с пропашћу комунизма и ње1ова ће дела отићи у заборав, а он доживети презрење националних Срба. Његош је рекао: “Нико крупно к’о Турчин не лаже”. Данас, да је жив, свахако би кзменио мишљење, па би уместо Турчина ставио Михаила Лалића, тако да би нови стих гласио: “Нико крупно к’о Лалић не лаже”. Колики јг Лалић изрод, покварењак и непријатељ четника, најбоље се види из његове изјаве једном л-исту: “Ми смо у Аустрији морали дати Енглезима за сваки вагон четника, које су нам предали, пуну капу злата. За овако нешто то није много.” — Заиста не, али не на прљавом пазару, као што је био овај између Енглеза и комуниста. На бојном пољу вредио је сваки четник далеко више; није му било замене!

— 120 —

Прилог II “С В А Д Б А” Ових дана прочитао сам осмо издање романа “Свадба” од Михаила Лалића, књижевника и члана Српске академије наука. Кад човек прочита овај роман, онда му се и нехотично наметне питање: да ли има толику књижевну вредност да доживи осам издања, или је нешто друго у питању? По мом мишљењу, више је у питању интересовање читалачке публике да сазна како је писац приказао догађаје свима њима познате, него књижевна вредност романа. јер, како ми рече један пријатељ, који је још у земљи читао прво издање романа, било !је тужби суду против писца и издавачког предузећа, те је дошло до мењања имена и изостављања многих текстова, што је учинило роман краћим, а онима који су протестовали тиме је бачена прашина у очи, док је четнички покрет остао и даље.оцрњен, а његови борци приказани у најцрњим бојама. Можда је на одлуку писца да учини ове измене деловао и страх од освете, а нарочито крвне, која у Црној Гори још увек постоји и коју је Лалић и сам описао у свом роману ка страни 264-278. Та освета је извршена на тражење Зара Горичића (вероватно измењено име и презиме — примедба моја) против мајора Андрије Весковића, коме је писац променио презиме у Вешковић. Према изјави Горичића Весковић је прошле године у једној борби заробио синовца му богослава, који је био комуниста, и својом руком га стрељао те им угасио огњиште. “Не могу сам на толике лупеже, а човек нијесам и гаће не треба да носим, него женску рашу (сукњу), ако га сада пропустим.” Зато је позвао у номоћ пет одбеглих комуниста из заробљеничке колоне са Матфшва, да му помогну да изврши освегу синовца. Они су у ноћној заседи сачекали мајора Весковића са пратњом и на њих отворили ватру од које су погинули Весковић, његов начелник штаба капетан Рајко Нововић и један пратилац, док су им умакли потпоручник Радован Томашевић и други пратилац. Овај случај и уништење два немачка камиона са рањеницима од ,исте комунистичке групе, инспирисао је писца да свом роману да наслов “Свадба”. Али не оне праве свадбе са невестом и сватовима, већ крваве и нечовечне да се униште рањеници који су већ изба.чегш из борбе и које штити Женевска конвенција, коју комунисти нису поштовали. Црвени академик Лалић, иако талентован писац, није се могао уздићи на висину објективног приказивача догађаја, већ је комунистичку страну којој и сам припада, уздигао на степен који не заслужује, а њене борце у звезде оковао као ненадмашиве јунаке. Супротно, четнике је оцрнио и назвао их најпогрднијим именима, употребивши речник гори и од кочијјашког или амалског. То и чини роман непочуларним у српском народу, па му се предвиђа судбина комуниста, када они пропадну собом повлаче и овај роман а и славу писца романа. — 121 —

Уосталом није чудно да је Лалић овако иступио против вационалног покрета у Црној Гори, јер је он стари комуниста, затрован мржњом на све што је национално и српско. Још 1936. године Лалића видимо као првог секретара комунистичке партије у Андријевици, а тај положај даје се само “печеним” члановима Комунистичке партије, као награда за њихов ранији рад. После рата био је директор Танјуга за Црну Гору, уредник “Борбе” и пајзад уредник у издавачком предузећу “Нолит”. €ве су ово високи и завидни положаји, достижни само истакнутим и заслужним комуцистима. Од таквог човека, чи]ј’а се хичма повија као гудало, није се могла очекивати објективност и непристрасност у приказивању догађаја од историске важности. Лалић се нарочито окомио у свом роману на Ђорђа Лашића и 'Павла Ђуришића, као команданте и вође националног покрета у Црној Гори и Санџаку, што је са комунистичко.г гледишта сасвим исправно, да се прво вођство упрља и прикаже да је издало народну бообу за ослобођење испод непријатељске окупације. Оно што јс најсрамније и најподлије, Лалић подмеће овим мртвим српским великанима и заслужним борцима оно што никада нису рекли или учинили. Тако Лашићу подмеће да је рекао следеће: “Нек иде Јузбашиђ (Ђуришић) са својима у Босну, нек иде он ако баш хоће и у божју матер! Кад је луд, па чачка мечку где се не чачка.” А мало даље наставља: “Причекаћемо, имамо стрпљења! Чуваћемо својј терен, бићемо верни савезиицима — како оним у Риму, тако и онима у Лондону.” Свако ко је познавао Ђорђа Лашића, његов карактер, опште и војничко образовање, зна да ово икје његов речник. Ово је намерно писање и подметање Лалића да омаловажи Лашића и убнје његов углед који је уживао у народу. Што се тиче савезника у Риму, ту се тек Лалић угрувао, јер су комунисти пактирали са оба окупатора. О томе говоре званични подаци из заробљених немачких ратних архива које преносимо из књиге др Ивана Авакумовића “Михаиловић према иемачким документима”. Тамо, на страни 113, пише: “Преговори су насгављени у Загребу са благословом италијанског посланика и усташких власти. Титови делегати били су: један члан иајвишег форума КПЈ и Владимир Велебит који је већ имао богато искуство у преговорима са Немцима. Они су Немцима потврдили у Загребу да су спремни да прекину непријатељстза против окупатора и тражили да им се додели област у Санџаку где би могли да се сместе. Истовремено су изјавили да ће наставити борбу против Драже Михаиловића — што за Немце није била новост — и изразили спремноет да се супротставе савезничком искрцавању на Балкану, и;то је Немцима могло само да годи, .иако су још од раније знали шта Тито мисли о Западу.” Као награду за ту издаЈ‘у Савезници су комунистима само у току 1944. године испоручили следећи ратни материјал: преко 100,000 нушака, преко 50,000 лаких митраљеза и пушкомитраљеза, 1,380 минобацача, 324,000 бомби за ми— 122 -V-

нобацаче, 636,000 оучних бомби, преко 97,000,000 метака, 700 радио апарата,'176,000 војних униформи и 260,000 пари цокула. (E stern Aproaches, ст. 461). Исто је тако срамно и недостојно једног академика подметати Лашићу и ово: “А Дража - - ок уживд да шаље раснисе. Лако ми је за његове расписе, знам ја геџове србијанске! Њега је Недић послао да води Црногорце против комуниста, а он је нашао капетана, цикотића подгоричког и претпоставио га мени. Ето му га! Ми ћемо се сами водити. Дужност ми је да чувам главе братственика; нека његови мангупи окрваве гаће ако желе да спријечг долазак комуниста! Нека једном и они ударе где је тешко, а не да друге туткају. Овде је тврдо, де покушај да разбијеш главу ако си јунак! Доста је нама било таквог лудаштва и јунаштва, сад ћемо мало паметније.” Није тешко оповрћи ово гнусно подметање мртвом Лашићу, кад се зна да је он имао најбоље мишљење о Дражи М.ихаилови11у још са Више школе Војне академије, када му је Дража био професор. To мишљење је још више потенцирао када је Дража дошао на чело Равногорског покрета и Лашића својим декретом одредио за команданта Црне Горе и Боке. Што се тиче односа између Драже и Недића, свима нам је познато да се они нису триели још у време мира, те је тај однос више био непркјатељски. Из тога прочзилази и Лалићево глупо тврђеље да је Недић наредио Дражи да иде у Црну Гору. Дражи су додијале сталне потере уједињених окупатора, па је желео мало да се од н>их склони и предахне на италијанској окупационој зони. Поред тога, он је био командант свих вационалних оружаних снага на простору Југославије и његово присуство није било везано само за Србију. Храбри Леворечани, братственици Ђорђа Лашића, нису изостали из борбе за све време рата, већ су се увек пожртвовано и јуначки борили у свим борбама и платили богат данак у крви. Зато је ово лупање црвеног академика Лалића лишено сваке осчове и само за 0СЈ'ду. Павлу Ђуришићу, кога је прекрстио у Јузбашић, вероватно да би му прикачио турско порекло ио неком јузбаши, црвени академик подмеће Нс'ке измишљене намере о оснивању неке нове српске државе на изворима Пиве, Tape л Лима, јер се он (Павле) као и Мемања родио на Рибниди. Више је него глупо тврдити нешто овако, када се зна да се борба водила за ослобођење целокупне државне територије и да је Павле остао у животу, а држава успостављена онаква какву ми желимо, ои не би био велики жупан, већ официр са чином који му припада. За Павла Лалић кема ниједну лепу реч. Кроз уста својих проблематичних јунака у роману назива га “копиле” са Рибмице, иако је он рођен од законитих родитеља — оца Илије, јунака са Тарабоша и Грахова и мајкелИваие-Маце, која је оставила своје кости негде на Босанској Голготи. Затим Павла назива мангупом и курвом италијанском. Да је неким случајем Павле био на комунистичкој страни, онда би га 123 —

-

Лалић у звезде оковао и поставио испред Арса Јовановића и Велимира Терзића, бивших југословенских официра, који су много допринели да од комунистичке руље ипак направе неку војску. Са какви.м речником Лалић оперише, када описује четнике, навешћемо следећи пасус са счране Ј19 његовог романа “Свадба” : “Изгубио је све што је имао (Павле после судара са комунистима на Калиновачком платоу, моја примедба), а кривицу не може више да пребаци на другога. И последњи балави и слинави гад из Бара и Заостра (села у Васојевићима), сваке вашљиве лопуже из Курикућа или Шекулара (села у Васојевићима) зЈ.а сада у чему је кључ пораза и то све мумља кроз закорелу брадурину (ако још није стигло да је скине) како су их официри, вође, опет преварили.” Стара комунистичка прича још из априлског рата 1941. године, да сву кривицу за пораз војске и њену капитулацију свале на официре, ге да им убију сваки углед у народу. Да се нешто овако напише, треба имачи огромну мржњу према четницима, без обзнра што су и они синови истога народа као и комулисти, али других погледа на живот. Лалић приказује четнике као кукавице и најгоре борце у рату. Његов Гујић прича друговима у колашинском затвору о четиицима измишљену причу: “Чим ноћ, одмах и гужва с њом. Они што су се зажелели домаћег огњишта и качамак да им кркља на огњишту, завуку се у жбуње или камењар и почну да пуцају и дижу узбунс; извиђачнма се од сваке међе причини непријатељска колона, а стражари сваки час дотрчавају да јаве о опасности нли и без јављања побјегну, а већ знају да ће и Јодиница за њима дојавити. Тако је то уопште, па и код јуришлијз који су се једно време јахо уображавали. Просто дивота: хаос!” Ове “вашљиве лопуже и балави и слинави гад”, коЈ'е тако назива црвени академик, су истк четнички борци за које је Рузвелт баш тих дана (14. октобра 1943. године) рекао: “Ови људи без страха дали су свету љубав непоколебљиве воље једног народа, који неће да се преда.” Док генерал Де Гол каже: “Уз помоћ родољуба он (Дража) се без сустајања бори на окупираној територији против окупаторске војске припремајући последњп з^дарац који ће довести до ослобођења Отаџбине и целог света.” И као најдрагоценије признање Дражи Михаиловићу и његовим борцима долази од стране председника САД Хари Трумана: “ ...г е перал Михаиловић и његове снаге, упркос иедовољном снабдевању и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално с.у допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе.” За овај допринос савезничкој победи у рату Труман је 29. марта Ј948. године (после погубљења) одликовао Дражу Михаиловића лентом зисоког америчког ордена Бевшп оИ Мегћ. Без подршке храбрих бораца, у које свакако треба урачунати и оне са територије Црнс Горе, Боке и Санџака, Дража се не би могао овако прославити. Лалић преко свега тога прелази, па се — 124 —

блатом баца на те борце који су све од себе дали па и саме себе. Босанска Голгота, Левче поље, Градишка и Словенија најречитији су деманти свих оптужби против њих од стране црвеног академика Лалића. Нека нам Ладић наведе једну лохвалу твегових комуниста од стране савезника, макар и црвених из Москве. Пошто нису имали својих успеха и победа. у рату присвајали су четничке и лажно их објављивали преко радиа Би-Би-Си и “Слободна Југославија” као своје. Тај случај се десио са Вишеградом, који су четници осоојили, а комунисти објавили као свој успех. Но Совјети су дали најбољи суд о својој црвеној браћи југословенским комунистима у свом листу ‘Совјетска Росија’, органу совјетске Армије: “Југословенски партизани нису били способни за никакве веће и одважније операције, јер нити су имали иаоружање за то. Они су уствари водили осветнички рат, убијање недужних становника и борили се како се војска не бори. Под таквим околностима они за време рата нису успели да заузму ниједно веће и боље утврћено место.” Колико је Лалић нетачан у приказивању догађаја, нека послужи следећи пример: “Али га (Павла) тада погоди још једно непријатно изненађење: командант Шавника, капетан Бергинец, млад официр из Словеније, који је остављао утисак паметног и присебног, промишљеног и сигурног човјека — храбро сачека партизане и предаде им добро очуване магацине пуке макарона, брашна и муниције.” Све сама лаж. Прво, Бергинец није био командант Шавника већ Жабљака; друго он је био свачији и ничији: четнички, комунистички, немачки и опет комунистички, али су га^они ликвидирали што је претходно био пришао НемцимаГ Његовог курира, који је носио пошту комунистима, ухватили су четници Белопољске бригаде којом је командовао арт. технички капетан Мираш Савић г: лишили слободе. Иако четмички командант места, Бергинец је за све време одржавао везе са комунистима и слао им разне извештаје и преписе важних четничшх наређења. Колико је вешто глумио, да би прикрио ту сарадњу с комунистима, нека послужи следећи пример: Кад је писац ових редова прошао кроз Жабљак на положај половином марта 1943. године, пало му је у очи како радници клешу камење разног облика и величине, те једног од тих радиика запит? да му објасни: шта ће да праве од тог тесаног камсња и зашто тако журе? Радник му одговори: “Наредио нам комаидант места капечан Бергинец да морамо до 27. марга да подигнемо спомеиик томе историском датуму.” Према овоме, Бергинцу »ије била потребна никаква “храброст” да- сачека комунисте, јер је он био њихов човек. Али, пада у очи, да је Лалић нагласио како је Бергинец предао комунистима “добро очуване магацине пуне макарона, брашна и муниције”. Зар 6и наши борци гладовали на положајима код пуних магацина? — 125 —

Бергинец је био и саботер четкичке борбе, јер уместо да на товарним кољима дотура потребе јединицама на положајима дуж Дрине, он је то чинио сплавовима низ Тару, која је тих дана била надошла и свк сплавоБи су се разбили о стене, а материјал пропао. Кад су Немци дошли на Жабљак, Бергинец им се пријавио са неким њиховим орденом на грудима. Пошто су они прошли кроз Жабљак, комунисти су поново ушли у напуштени од Немаца Жабљак, где их је сачекао Бергинец. Овога пута није био примљен као раније и другови су га ликвидирали, без обзнра што им је раније много користио као шпијун. Вредно је прочитати овај роман црвеног академика Лалића, јер човек употпуњује своЈје знање о комунизму и кочунистима, који су исти па били академнци или џелати, као што је Лово Пижурица, који је на суду признао да је лично убио 80 националних Срба, ил« по комунистичком речнику “ликвидирао 80 петоколонаша и издајника”. Није довољно бити књижевник и академик, већ и човек, а то Михаилу Лалићу недостаје. Зашто се не угледа на совјетског писца и добитника Нобелове награде Александра 'Солжењицина, који је чврстином свог карактера и отпора комунис".ичком режиму задлвио цео свет?!

—

126

—

Прилог III КОМУНИСТИЧКА ШТАМПА, УОБИЧАЈЕНО СРЕДСТВО ЗА ЛАЖ И КЛЕВЕТУ ПРОТИВ ЧЕТНИКА Слобода је човеку потребна као што су му потребни сунце, ваздух и храна. Где ње нема човек је сведен на ниво роба, те мора да ради само оно што му се нареди, а то наређење долази од мањине која је сву власт у држави зграбила у своје руке. Под њиховом деспотском управом све замире и уиазађује се: наука не ианредује својим темпом, књижевност је спутана, уметност укалупл>ена и штампа диригована. Штампа је врло важно средство за обавештавање л>удског друштва, али само кад слободно пише, јер само у слободи она цвета и напредује. Штампп се придаје велика важпост, те је добила назив “Седма сила.” Комунистички режими користе штампу у своје сврхе, те је она верни послушник комунистичких властодржаца и пише само оно што режиму годи или је у духу комунистичког програма. Ово нарочито важи за комунистичку Југославију у којој је штампа потпуно спутаиа и диригована. У њој свакодневно читамо чланке уперене против четника п њихове бсрбе. Ти чланци се одликују лажним приказивањем догађаја на српском простору у току Другог светског рата. Често се прође без одговора са наше стране, јер ако би им човек одговарао на све те нападе и нодметања, не би требало да иопушта перо из руке. Ја им нисам дужан остао, већ сам им увек, кад сам могао, одговорио по оно;ј ГВегошевој: “Отпиши му како знаш, вдадико, и чувај му образ ка’ он теби!” Овом приликом одговарам комунистичком новинару Бошку Пушоњићу, који је у “Политици” за 11. новембар 1973. године објавио чланак “На Брези, јесени тридесете”. Цео чланак је прожет лажним приказивањем суђења, осуде и погубљења комунистичких злочинаца које су четнички ратни судови (било их је два у Колашину, јер је један био недовољан за неколико стотина злочинаца који су у затвору чекали на суђење) осудили на смрт. Пошто је чланак прилично дуг, ја ћу се осврнути на најважније и најтеже “оптужбе”, односно на лажне приказе комунистичког новинара Пушоњића. Пошто је реч о Брези да објаснимо њен положај у важност коју јој писац чланка даје. То је простор на десној обали речице 'Свињаче (периферија Колашина), на коме се налазила стара војничка касарна за смештај батаљона пешадије и дивизиона брдске артилерије у време постојања демократске и краљевске Југославије. Северно и позади касарне, на ледини која је зидом одвојена од касарског круга, у 1942. и првој половини 1943. године, извршаване су смртне казне над комунистичким злочинцима које су им изрекли четнички ратни судови иосле исцрпне истраге и права њихових браиилаца да кажу све што имају у одбрану — 1 27 —

оптужених. Те судове су сачињавали искусни адвокати и судије из четничких редова, којима се не може приговорити да нису савесно вршили своје дужности, сем од стране комуниста, који иајмање имају право да критикују и да се бла'гом бацају ка ове честите и врло савесне људе. Комунистнчки режим подигао је споменик стрељаним друговима, што је на свом месту и ми због тога не пишемо свај чланак. Али кад је у питању лажна пропаганда коју су комунисти раширили кроз своју штампу, треба да се чује и наш глас. Од тог малог гробља стрељаних комунистичких злочинаца, који није ни хиљадити део од стрељаних српских родољуба, они су направиди велику пропаганду у гвоју корисг а на штету четничког покрета. Пушоњић >још узек тешко уздише за стрељаним друговима па калсе: “Као по неком злу удесу Бреза је постала мучилиште и гроб.ље једне читаве генерације.” По*његовом мишљењу генерацију чине сто или двеста злочинаца, који су по свима овоземаљским законима заслужили смртну казну, јер је сваки од њих носио на души најмање по веколико до 80 злочина (Јово Пиж)-рица). Што се тиче ■Брезе као “мучилишта” то је лаж, јер ми при погубљењу осуђених нисмо употребљавали, као комунисти, ни дрвене маљеве за разбијање глава, а ни кључалу воду за поливаље живих људи. Пушчани.1метак јс. био једино средство за прекраћиваље живота на смрт осуђених злочинаца. Кад су у питању сто до двеста комунистичких џблата, које су судови осудили на смрт за злочине које су починили, онда се затрла једна читава генерација! Али кад су у питању десетине хиљада српских родољуба настрадалих баш од “генерације” за којом друг Пушоњић сузе рони, онда се преко тих жртава прелази као да то кису људска бића и делови једне заиста мученичке геперације, који су страдали само зато што су Срби и што су 'Бога у срцу носили, а не сотону као комунисти. Они су за комунисте били издајници и петоколонаши, од којих многи нису ни видели непријатељског во.јника (судија Светозар Лазаревић и народни посланик Никола Јовановић), а о некој сарадњи са окупатором да се и не говори. Па ипак комунисти су их ликвидирали као народне вође да обезглаве народне масе, које у комукистима још увек виде своју браћу, на коју не треба подићи пушку и пуцати. То је онај Гордијев чвор који ми нисмо могли одрешити без комунистичке помоћи, јер тек кад су они почели са масовтшм убиствима и ми смо ступили у самоодбрану да из ње доцније иређемо и у противнапад као бројнији и јачи од комунистичких јамара и терориста. “Друг” Пушоњић би имао право критике четничких ратних судова да су комунистички били бољи и правичнији према ухапшеним националистима, чија је једина кривица била, што су против назадног и безбожног комунизма. У ствари, комунисти нису имали својих правнх судова, већ је политички комесар обављао ту дужност. Он је био тужилац и судија, а његов пиштољ извршилац нресуде. Оне на— 1 28 —

ционалисте, који би случајно избегли пресуду политичког комесара, чекала је сигурна смрт од Милована Ђиласа и Моше Пијаде (под лажним имено.м Марко Ђуровић, или само Чика Марко), који су били моћни властодршци на територији коју су у даном моменту држали. Пушоњић произвољно оперише бројевима као да није у питању истина, већ јевтина пропаганда из комунистичких ‘‘извора”. Он дословно каже: “На овом мјесту (Брези, моја напомена) 1942. и 1943. италијански фашистички окупатори и њихове слуге четници уништкли су и стрељали преко 700 црногорских партизана и родољуба.” Прво, лаж је да су четници били слуге окупатора. Биће обратно, да су комунисти сарађивали са окупаторима о чему сведоче акта у заплењеној немачкој ратној архиви отскора приступачној заинтересовашш лицима. То су непобитни докази сарадње, док за четкике нема ни трага од неке сарадњг са окуатором. Друго, наведени број од 700 је претерано велики, јер до кога заробљавања 14. маја 1943. годпне, а то је баш период времена на који се писац позива, број стрељаних комуниста по судским иресудама није прелазио две стотине. После нашег заробљавања судови нису имали коме да суде, јер су Немци при упаду у Колашин извели из затвора све комунисте, прикључили их четничкој здробљеничкој колони и одвели у ропство, уколико нису стрчдали иа Матешеву при покушају бекства из колоне. Доцније, уколико су комунистички злочикци били ухваћени, њииа се судило по кратком поступку од стране преког војног еуда, састављеног на терену, јер је Колашин често пута прелбзио из руке у руку уз велике губитке са обе стране. Треће, број од 700 стрељаних, како Пушоњић наводи, не б« био велики и да је тачан, јер су у Колашин довођени ради суђењс сви комунистички злочинци са територије Црне Горе и Санџака, а њих је било много, зато су и устројена два судска већа, који су сталпс радили преко целог дана. Лисац ових редова често је присуствовао тим суђењима више из радозналости, па иако неправно лице, уверио се у исправност суђења, нарочито код другог судског већа, чији је претседник био судија Милорад Јојић. “Друг” Пушоњић испреда лажи баш као и комунистичке фабрике што производе неквалитетну рсбу, која се не котира на страним тржиштима. По њему су четнички ратни судови постојали само форме ради, док су судије изрицале смртну казну сваком окривљеном и изведеном пред суд: “Све је рађено по кратком поступку — у 1утру суђење, у подне пресуда, у смирај дана стрељање.” Кад б.и ови наб о д и били тачни, опда Немци прилпком изненадног упада у Колашин 14. маја 1943. године не би затекли ниједног партизана и комунисту у колашинском затвору, а било их је близу две стотине. Кад је Пушоњић тако осетљив према стрељаним злочинцима, питамо га да нам одговори: Којом би казном, да је 129 -

—

он био судија, казнио џелата Јову Пижурицу, који је на суђењу призиао без икакве гриже савести и покајања да је ;ично “ликвндирао” осамдесет националних Срба и Српкиња; или младића Вељића који је претходно опљачкао, а потом и убио, старешину манастира Милешева? Суд се није задовољио само признањем окривл.ених да су злочин учинили, већ и изјавом сведока под заклетвом; зато је тврђе1не Пушоњића да је “све рађено но кратком поступку” без икакве основе и тенденциозно убачено да се прикаже четиичко правосуђе као нека комична игра судског процеса, или боље ргчено да те процесе подвргне руглу и исмевању. Кад неко хоће некога да критикује, (шда треба да је за то компетентан и да има моралну вредност, а комунисти, у које у-брајам и писца Пушоњића, ке испуњ&вају ове услове. Пушоњић наставља са испредањем лажи; “Не зна се, међутим, колико је заговорника нестало у мрачним ноћима, без извођења на ово стрелиште! Узму их из затворада одведу негде око Колашина, на неку стену, над јаму, провалију, у шуму. И зверски смакну.” Кад шгсац чланка има овако исцрпне податке о свему, зашто нам не наведе неку од тих јама у коју су бачени ноћу из затвора изведени партизани, или стену са које су сурвани у провалију. Све док нам то не каже сматраћемо га лажовом, јер је немогуће да комупистичка обавештајна служба није то открила за протеклих тридесет година њихове крваве владавиие терора и застрашивања. Ми добро зна-мо за јаму на Радовчу, Котор јаму у Никшићском пољу, шаховићску јаму, шавнички бунар и многе друге јаме у које су комунисти бацали своје полуживе жртве. Но “Пасје гробљс” је превазишло све те јаме и оно је најтежа оптужба против комуниста за њихов у историји човечанства мепознат злочин над нрипадницима српског народа, чија је једина кривица што су одбили да приђу. комунистима. Чак ни Хуни и Авари нису чииили оно што су комунисти и то само на српском простору и над Србима. Једино се могу усташки злочини упоредити са комунистичким у Колашинском лугу, поред Таре, на Бадње вече, кад треба радост због великог сутрашњег Празника да уђе у сваку српску кућу. Место тога, туга и плач завладали су овом варошицом, док се терор наставио да се заплаше преживели становници и није престајао свг док је четници нису ослободили 23. фебруара истг године. Ни лет на Месец, ни ваздушна лабораторија у којој су л.уди провели по три месеца, ни многи други важни изуми пауке и техиологије нису у стању да потиспу ову еру комукистичког мрачњаштва. Ови злочини су доказни материјал иротив комуниста, кад једног дана буду седели на оптужегичкој клупи, као што су седели написти у Нирнбергу по завршетку Другог светског рата. И на крају, разуме се, долази иајкрупнија лаж, да би чланак испао што секзационалнији и четнике потпуно срозао у блато да се од њега никад нс ослободе, бар тако је писац мислио; “Дешавало се да џелати откажу ту на самом —

130 —

етрелишту, па су улогу убица преузимали они који су им командовали. Једно време је народ касил;к> теран да присуствује гнусном чину, али кад се запазило да то народ не застрашује нећ храбри и распаљује, са тим се престало.” Познато јс свима становницима Колашинп да су се четпици добропољно јављали у оделење за стрељање комунистичких осуђеника, -јер је сваки од њих имао понеког убијсног члана породице или братственика од стране комуниста, па је једва некао да им се освети, држећи се оне народне: ‘‘Бо.ље се осветити него носветити.” Да и пример за ово наведем: Мислим да се ззао Милорад Влаховић, из пратње Павла Ђуришића, коме су комунисти убили два брата, добровољно се јављао за свако стрељање комуниста осуђених на смрт, само да оснети невино палу браћу. И никад му није било доста. По Нј Сг о в и м речима, једино би био задовол^ан када би могао поубијати све комунисте у свету. Што се тиче присуствовања народа тим стрељањима и 10 је било на добровољној бази, јер је свима било у свеже.м сећању крваво Бадње вече 1942. године и постанак Пасјег гроб.ља, па их није требало приморавати да присуствују тим стрељањима. Баш напротив, они су желели да виде Правду како кажњава злочимце који су њихове миле и драге без икаквог разлога отерали у смрт. Тек кад су им видели њихове изрешетане груди, били су уверени у тачност оне изпеке: “Правда је спора али достижна”. За протеклих тридесет година мпого је писано о комунистичким злочинима, да ће то бити довољан оптужни материјал против њих. Но пре него и дође до суђења законских судова, Српски народ ће им изрећи своју пресуду и извршити је по кратком поступку, јер је сит комунизма и комућистичке владавине. Српски сељак зн1 шта треба чипити са коровом кад му се у њиви запати, а комунизам је коров на заједничкој српској њиви. Ако се тако не уради комунистичхи коров ће опет набујати и са њим ће се мука мучити, као што се данас мучи.

— 131

И 3; В О Р И 1) Принц Михаило Петровић-Његош: “Како сам одбио да примим престо” — “Гласник” СИКД “Његош”, св. 2, Чикаго, САД. 2) Др Иваи Авакумовић: “Михаиловић прсма немачким докумеитима” — Савез “Ослобсђење”, Лондон, 1969. 3) Др Радоје Вукчевић: “Између пакта и рата — Пакт” — “Гласник” СИКД ”Његош”, св. 5, Чикаго, САД. 4) Др Радоје Вукчевић: “Између пакта и рата — Рат”, “Гласник” ОИКД “Његош”, св. 6, Чикаго, САД. 5) Тодор Милићевић: “Узроци наше војне пропасти” — “Гласник” ОИКД “Његош”, св. 8, Чикаго, €АД. 6) Др Часлав Нихитовић: “Педесет година од Версајског мира” — ‘Тласиик” СИКД “Његош”, св. 24, Чикаго, САД. 7) Радмило Тројановић: “Преговори за примирје са Немачком 16. и 17. априла 1941” — “Гласник” СИКД “Његош”, сс. 28, Чикаго, САД. 8) Драгослав Ђорђевић: “Намесништво, Влада и Тројни пакт” — “Гласник” СИКД “Његош”, св. 28, Чикаго, САД. 9) Никола Зец: “Јулски устанак у Црној Гори” —■ ‘Тласник” СИКД “Његош”, св. 4, Чвкаго, САД. 10) Никола Зец: “Непријатељске репресалије после устанка 1941. у Црној Гори”, “Гласник” СИКД “Њ егош”, св. 5, Чикаго, САД. 11) Јован Контић: “Виктор Емануело ка Це.тињу” — “Гласник” СИКД “Његош”, св. 4, Чикаго, САД. 12) Тодор Милићевић: “Краљевско југословенско Ваздухопловство” — “Гласник” СИКД “Његош”, св. 15, Чикаго, САД. 13) Душан Петковић: “Конференција у Минхену” —. ‘Тласник” СИКД “Његош”, св. 18, Чикаго, САД. 14) Драгиша Цветковић: “Југославија и развој међународне ситуације између два рата” “Гласник” ОИКД “Његош”, св. 6, Чикаго, САД. 15) Боривоје Радуловић: “Битка на Неоетзи” — “Гласник” СИКД “Његош”, св. 6, Чикаго, САД. 16) Миодраг Ђорђевић: “Између црвог и црвеног фашизма” — Савез “Ослобођење”, Лондон, 1962.' 17) Richard Collier: “Duce! The Rise and Fall of Benito Mussolini” — “Reader’s Digest”, November 1972, Montreal, Canada.

—

132

—

С А Д Р Ж А Ј Страна Предговор ......................................................................... 3 О узродима Другог светског рата ................................ 5 .('угославија у априлском рату 1941 ................................ 10 Трећи моторизовани дивизион у априлском рату 1941. 17 Јулски устанак у Црној Гори 1941 ................................. 23 Устанак у Дсњим Васојевићима.......................................... 26 Казнена експедиција на делу .............................................. 30 Павле Ђуришић хвата везу с Д р а ж о м ........................... 34 Комунисти, спроводе свој паклени план ..................... 41 Поход на Лубнице и уништење комунистичког упоришта 47 Напад на Равну Ријеку и Ш аховиће.........................— 52 Ослобођење Колашина ...................................................... 55 Први четнички напад на Мојковац ................................... 61 Други четнички наппд на М ојковац ............................... 63 Комунистички напад на Колашин ..................................... 65 Трећи четнички напад на Мојковац и почетак опште офанзиве ................................................................................. 69 Дража Михаиловић у Црној Гори ...............................................71 ПрКјем треће ваздушне пошиљке ................................... 72 Битка на Неретви ............................................................. 77 Заробљавање ..................................................... 82 Сајмиште ......................................................................... 87 На путу за Немачку .......................................................... 99 Седма соба 30. бараке у Оснабричком л о г о р у ............ 103 Бомбардовање Оснабричког логора ........................... 103 Борба у заробљеничкијМ ж и ц а м а ....................................... 105 Како сам ослобођгп ...............................................................108 Одлазак у смиграцију ......................................................... 112 Прилози: Дрцка је носила мртве (Прилог I) .................................. 116 Свадба (Прилог II) ............................................................... 121 Комунистичка штампа уобичајено средство за лаж и клевету против четника (Прилог Ш) .............................. 127 Извори .................................................................................. 132

—

133

—

ШТЛМПАРСКЕ ОМАШКЕ У тексту поткрало се неколико штампарских грешака. Молимо читлоце да их исправе. Те грешке су: 1) На стр. 29, десети ред одоздо, стоји “хив”, а треба “зив”. 2) На стр. 34, четврти ред одоздо, стоји “санџачких одреда”, а треба “санџачких четничких одреда”. 3) На стр. 37, девети ред одозго, стоји “поседовање”, а. треба “поседања”. 4) На стр. 39, петнаести ред одоздо, стоји “се”, а треба “са”. 5) На стр. 39, једанаести ред одоздо, стоји “Срне”, а треба “Црне”. 6) На стр. 40, десети ред одозго, стоји “Вабовић”, а треба “Бабовић”. 7) На стр. 40, дванаести ред одозго, стоји “Политичког”, а треба “Поличког”. 8) На стр. 40, шеснаести ред одоздо, стоји “свремену”, а треба “времену”. 9) На стр. 41, прецртати седми ред и на -његово место ставити следећи текст: “28. септембра 1920. године, Комунистичка партија добије”. 10) На стр. 42, други ред одозго, стоји “пависност”, а треба “пасивност”. 11) На стр. 41, трећи ред одоздо. стоји “Цукића”, а треба “Чукића”. 12) На стр. 44, ка крају трећег с^ава ставити знак навода (”). 13) На стр. 14, четрнаести ред одоздо, после речи “сарадња”, треба да почне нови став “Као командант... . 14) На С1р. 45, шести ред одозго, стоји “наицонално”, а треба “национално”. 15) На сгр. 46, четрнаести ред одозго, стоји “Вранко”, а треба “Бранко”. 16) На стр. 51, трећи ред одозго, стоји “бућичке”, а треба “бучичке’-. 17) На стр. 51, први ред доздо, стоји “Борана”, а треба “Боана”. 18) 'На стр. 53, дванаести ред одоздо, стоји “Шчекић”, а треба “Шћекић”. 19) На стр. 54, на крају петнаестог реда, после речи “шаховићки” додати реч “одред,”. 20) На стр. 54, деветнаести ред одозго, стоји “успоредо”, а треба “успорено”. 21) На стр. 60, шеснаести ред одозго, стоји “испусане”, а треба “испуцане”. 22) На стр. 60, седамнаести ред одоздо, стоји “домаћики”, а треба “домаћи”. — 1 34 —

23) На стр. 64, јсданаести ред одозго, стоји “Војној”, а треба “Бојној”. 24) На стр. 65, :аеснаести ред одоздо, брисати једну 0, да остане 700. 25) На стр. 68, нрви ред у трећем ставу одозго, стоји ‘ признање”, а треба “прианаје”. 26) На нстој страни, тринаести рсд одоздо, стоји “водјело”, а треба “видЈело” . 27) На стр. 74, шеснаести ред одозго, стоји “узвијао”, а треба “извијао”. 28) На истој страни, дванаести ред одоздо, стоји “да”, а треба “на”. 29) На стр.^112, у 22. реду одоздо, стоји: “Лимско-санџачких одреда”, а треба: “Лимско-санџачких четничких одреда”.