Žitije Svetog Ćirila - Žitije Svetog Metodija 9789997661586 [PDF]

Zitiervorschau

Данијел Дојчиновић (пр.) ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ЋИРИЛА • ЖИТИЈЕ СВЕТОГ МЕТОДИЈА

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ЋИРИЛА • ЖИТИЈЕ СВЕТОГ МЕТОДИЈА

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ЋИРИЛА • ЖИТИЈЕ СВЕТОГ МЕТОДИЈА

МАЛА БИБЛИОТЕКА Издавач СПКД „Просвјета“ Градски одбор Бања Лука За издавача Др Јеленко Бојић Уредник Др Душко Певуља Уређивачки одбор Др Јеленко Бојић (главни уредник), др Лука Кецман, мр Данијела Јелић, мр Жељко Вујадиновић, мр Слободан Наградић, Зоран Костић, Михајло Вујовић

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ЋИРИЛА • ЖИТИЈЕ СВЕТОГ МЕТОДИЈА Приредио, предговор и коментаре написао Данијел Дојчиновић

Рецензенти Др Славица Васиљевић Илић Др Биљана Панић Бабић

СПКД „Просвјета“ Градски одбор Бања Лука 2016

Пренос на савремени српски језик Петар Ђорђић

ИСТОРИЈСКИ ОКВИР, ХРОНОЛОГИЈА И ДЈЕЛА ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА

Историјски оквир Активности које су Ћирило и Методије предузели на покрштавању словенских територија, на ширењу византијског утицаја и на утврђивању словенске писмености, постају сасвим разумњиве тек у оновременом историјском контексту. Г. Острогорски1 детаљно је изложио околности у којима се мисија реализовала, те је закључио да „моравска мисија као мисионарски подухват није била у овој епохи нешто изузетно, 1 Г. Острогорски, Моравска мисија и Византија. У: Византија и Словени, Сабрана дела Георгија Острогорског, књ. 4, Просвета, Београд, 1970, 59–76.

5

Предговор

а још мање усамљено”.2 У врло кратком временском раздобљу услиједиле су мисије у Русију, Моравску, Бугарску, те српске и македонске области. Из самих житија Ћирила и Методија дознаје се и о мисијама међу несловенским народима, какве су сараценска и хазарска. На питање откуда толико интересовање Византије за Балкан и друге словенске области, Г. Острогорски нуди одговор базиран на дијахроном увиду у однос словенских племена према врховној власти Византије. Наиме, Словени се на Балкану нису одмах организовали у државу, већ су дуго били племенски устројени. И поред тога, стварне власти Византије у тим областима више није било, што су византијски владари покушали да промијене. У бризи за Балкан Солун је постао стратешки важно мјесто, иако је до средине 8. вијека, заједно са Балканом, у црквеном погледу потпадао под јурисдикцију епископске катедре Рима. Важна је била и новоустановљена тема Далмација. Тако је створен својеврсни обруч око централних дијелова Балканског полуострва, у којима се постепено развијају облици словенске државности. На њих је вршен снажан утицај из византијског окружења. Уздизање Франач2 Исто, 59.

6

ке утицало је и на одмјеравање снага римског и цариградског епископског трона, будући да је папа Стефан II склопио савез са франачким краљем Пипином, окренувши леђа Византији. До кулминације је дошло проглашавањем Карла Великог за цара, чиме се директно атаковало на добро знано учење о универзалности власти византијских василевса. Византијски цар више није био и једини цар у хришћанском свијету. Односи су се промијенили, па отуда и наглашеније интересовање византијских царева и црквених великодостојника за то да се Балканско полуострво у канонском поретку потчини византијском кругу утицаја. Опет треба нагласити значај Солуна као црквеног центра. Иконоборачка криза3 додатно је исцрпила царевину, али је назначила и одређене промјене: „Иконокластичка епоха сахранила је универзализам византијске државе, али је припремила и пропаст универзализма римске цркве. И као што се насупрот универзализму Византијског 3 Иконоборство (иконоклазам) јесте покрет из 8. и са почетка 9. вијека који је одбацивао поштовање икона, што је сматрано идолопоклонством. Иако је Седми васељенски сабор (Цариград, 787) потврдио исправност поштовања икона, јерес није замрла, а подржавали су је и неки од царева. Крај кризе представља указ царице Теодоре и патријарха Методија од 11. марта 843, којим је коначно успостављено поштовање икона.

7

Предговор

Царства уздиже на Западу ново царство Карла Великог, тако се на другој страни наговештава полет цариградске патријаршије насупрот универзализму римске цркве.”4 Послије борбе за политички повратак на Балканско полуострво, окретања Рима ка Франачкој, рушења универзализма византијског цара и иконоборачке кризе као великог унутрашњег реметилачког фактора, Византија је била спремна да поврати потиснути утицај. То буђење отпочело је управо средином 9. вијека и у том контексту треба сагледати рад Ћирила и Методија. Хронологија О активностима Ћирила и Методија понајбоље се дознаје из њихових житија. Иако им је дуго оповргавана историјска вјеродостојност, данас се не мисли тако. Јасно је да се поједини поступци морају разумјети у складу са поетиком хагиографског жанра, али је прихваћено мишљење да ова житија дају најисцрпније информације о дјелатности словенских мисионара. Поред житија, о Ћирилу и Методију писано је и у другим богослужбеним

текстовима, похвалним словима, бесједама и сл. У њима су се углавном преносиле информације из самих житија. Постоје бројни одјељци у руским љетописима и другим саставима. Такође, не треба занемарити ни западне изворе какви су документи из папске канцеларије, Италијанска легенда (лат. Legenda Italica) Анастасија Библиотекара, Обраћење Бавараца и Карантанаца (лат. Conversio Bagoariorum et Carantanorum) итд. Вјеродостојност у њима датих информација треба процјењивати за сваки извор понаособ. Методије је рођен прије 820. године (можда око 815). Остао је упамћен по монашком имену, а за свјетовно му се не зна (можда се звао Михаило). Константин (у монаштву Ћирило) рођен је 826. или 827. године. Поријеклом су Солуњани. Име њиховог оца било је Лав, а мајке вјероватно Марија. Имали су још петоро браће и сестара. Отац им је био официр (друнгарије) и умро је око 840. године. Тада је Методије, који је у међувремену био управитељ (архонт) једне области (архонтије) насељене Словенима, одлучио да се повуче у манастир и остатак живота проведе као монах. Одабрао је монашку заједницу на Олимпу у Малој Азији, гдје се задржао до

4 Исто, 73.

8

9

Предговор

одласка у Хазарску мисију (861). Контантин је у родном граду започео ниже школовање. Општи је став да су браћа у Солуну научила словенски језик, будући да „сви Солуњани говоре чистим словенеким језиком”, како казује Житије Светог Ћирила. Међутим, у науци се могу наћи и другачија мишљења и треба их узети у обзир. Познати грчки слависта Антоније-Емил Н. Тахиаос сматра да Методије прије повлачења у манастир није службовао у области Струме,5 како се обично наводи, већ у области теме Опсикија у Витинији (Мала Азија).6 Тамо је такође било много Словена, па је Методије почео са учењем њиховог језика и обичаја, а касније му се у томе придружио и брат Константин. На овом мјесту зачет је писарски круг у којем је отпочело превођење књига на словенски језик, сматра А.-Е. Н. Тахиаос. Своје закључке потврђује анализом старословенске лексике, у којој препознаје изразе из грчких дијалеката Мале Азије. Но, било да су словенски језик савладали током дјетињства у Солуну, или су га 5 Тачна територија Методијеве архонтије до сада није позната, али највећи број истраживача сматра да се простирала на потезу Далмација–Пелопонез. 6 А.-Е. Н. Тахиаос, Солун и свет словена (прев. Д. Стојаковић), Међународни центар за православне студије – Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије, Ниш, 2014, 10.

10

научили међу малоазијским Словенима, или су се чак користили говорима панонских Словена (како је мислио Јернеј Копитар), остаје чињеница да су Ћирило и Методије словенски језик познавали изузетно добро. А сами словенски говори тада се међусобно и нису толико разликовали. По завршетку нижих школа у Солуну, Константин је школовање наставио у Цариграду око 843. године. Цариградски универзитет основао је још 425. године цар Теодосије II, а Константиново школовање пада управо у период реорганизације универзитета коју је проводио цезар Варда, ујак цара Михајла III. На чело универзитета постављен је Лав Математичар, а један од професора био је и велики патријарх Фотије. Да би се иоле докучило окружење у којем је интелектуално стасавао млади Константин, који ће доцније и сам постати професор истог универзитета и понијети надимак Философ, довољно је само опоменути се значајног Фотијевог дјела – Библиотеке (грч. Βιβλιοθήκη) или Мириобиблона (грч. Μυριόβιβλος, Десет хиљада књига).7 Спис је упућен брату Тарасију и излаже синопсисе књига које је Фотије прочи7 До сада је на српски језик преведен један дио овог списа: Фотије, Библиотека или Мириобиблон (прев. М. Станковић), Том 1, Кодекси 1–64, Предањске студије, Београд, 2015.

11

Предговор

тао. У близу три стотине поглавља излаже списе Исократа, Лисије, Демостена, Ликурга, Теофраста, Јевсевија Кесаријског, Јована Златоустог, Созомена, Козме Индикоплова, цара Хадријана, Либанија, Јамблиха, Диона Касија и многих других аутора, од којих су неки данас изгубљени. Такав учењак био је, по свједочењу латинског писца Анастасија Библиотекара, „fortissimus amicus” („највећи пријатељ”) младог Контантина, који је ускоро постао патријаршијски библиотекар. Из манастира на Босфору, гдје се повукао око 850. године, Константин је позван да преузме катедру на Цариградском универзитету. Ученост Константинова засигурно је била пресудна у томе да буде именован за члана мисије која је 855. (или 856) године била упућена у Самару, на обали Тигра. Будући да су дјеловали међу Сараценима у Багдадском калифату, мисија се назива Арапском или Сараценском. По њеном окончању Константин се срео са братом Методијем на Олимпу. А.-Е. Н. Тахиаос сматра да је тада и отпочео са учењем словенског језика, и то у окружењу већ зачете школе коју је успоставио његов брат Методије.

12

У сљедећу мисију браћа су пошла заједно 861. године, и то међу Хазаре. Отуда и назив Хазарска (или Козарска) мисија. Житија дају детаљан опис њиховог боравка у Хазарију, а битан детаљ тиче се проналаска моштију Светог Климента код града Херсона на Кримском полуострву. Као се у житију помиње контакт са „руским језиком”, могуће је да је и тада дошло до неког облика покрштавања руског становништва, али је то засад несигурно. Вјероватније је (и општеприхваћено) како је у питању готски језик (видјети коментар 64). Позив у трећу мисију Константин је дочекао као предавач у Цркви Светог Андрије у Цариграду. Методије је у међувремену постао игуман манастира Полихрон, те је такође позван да крене у своју другу мисију. Цар Михаило III, његов ујак и помоћник у владању Варда и патријарх Фотије нису хтјели пропустити шансу која им се указала 861. године, када је Растислав (Растица), кнез моравски, замолио византијски двор за помоћ. Смјештена између Франачке и Византије, јединих великих сила Европе онога времена, Моравска кнежевина одлучила је да се приклони византијском утицају, те је од василевса затражила учењаке који би међу Словени13

Предговор

ма могли проповиједати на њима разумљивом језику. Морављани су тражили епископа ради устројавања словенске цркве, а већ раније били су крштени. Вјероватно великог размишљања није било. Консантин и Методије су се до прољећа 863. припремали за подвиг који ће остати упамћен као Моравска мисија. Међутим, ниједан од браће није био епископ, јер царски двор није желио улазити у отворен сукоб са Римом, коме су моравске земље, преко епископских сједишта у Пасауу и Салцбургу, припадале. Један дио посла на превођењу неопходних књига био је урађен у Византији. Други дио довршен је у Моравској. При томе су филолошке компетенције сарадникâ Свете браће биле од велике важности, нарочито при редиговању словенског текста. Колико га год добро познавали, а мало је вјероватно да су се на почетку своје дјелатности Константин и Методије без икаквих потешкоћа користили словенским језиком, јер им није био матерњи, била им је потребно додатно вријеме за усавршавање и учење. А.-Е. Н. Тахиаос тврди како је Методије носио тежину преводилачког рада са сарадницима на Олимпу и у Полихрону, а да су се са ученим Константином конултовали у суптилним ситуацијама, 14

када је било потребно разријешити недоумицу око изналажења најадекватнијег језичког израза за какав догматски битан одјељак. На пут су кренули у току Васкршњег поста 864. године. Претходно су превели основни корпус богослужбених књига, исписавши га новоустановљеним словенским писмом. Готово је сигурно да је у питању је била глагољица (иако је у науци постојао спор о првенству глагољице, односно ћирилице). Није ни био потребан дужи временски период од свега неколико мјесеци за превођење основних дијелова јеванђеља који би се читали за Васкрс и непосредно послије њега. Како је цјелокупна мисија била и те како добро испланирана, претпоставља се да је и прво богослужење на словенском језику било управо на Васкрс 864. године (који је по јулијанском календару падао 2. априла).8 Јесу ли браћа успут мисионарила и међу Јужним Словенима, остаје отворено питање. Неки списи, попут Житија Светог Наума, кажу да јесу: „Тамо је забележено да су Браћа подучавала ’род мезијски и далмат8 К. Кончаревић, Путевима словенске духовности: у сусрет јубилеју мисије светих Кирила и Методија међу Словенима. У: Православље, Београд, 1092, 30–31; 1093, 26–27; 1094, 28–30. П. Пипер, Када је први пут служена литургија на словенском језику? У: Зборник Матице српске за славистику, 76, Нови Сад, 2009, 7–21.

15

Предговор

ски’ хришћанској вери (’проходеште и учеште род мизијски и далматински’). У лавовском препису Константиновог житија налазимо податак да су Браћа била у Македонији, где су поред реке Брегалнице крстили велики број Словена, чак 54.000.”9 Иако су били са радошћу дочекани на великоморавском двору и међу словенским народом, Константин и Методије врло су брзо запали у невоље. Негодовање њемачких свештеника није јењавало, а додатно је оснажено измијењеним историјским приликама, јер је у другој половини 864. године кнез Растислав постао вазал Лудвига Њемачког. И када су 866. или 867. године сишли панонском кнезу Коцељу, пратиле су их исте прилике: на двору и у народу били су дочекани са одушевљењем, а међу њемачким свештенством наилазили су на неприкривен отпор. Познато је да су у отворен спор са њима Света браћа дошла у Венецији, гдје су се задесили 867. године. Постоје увјерења да су тим путем кренули назад у Цариград, али је дошло до промјене планова. Папа Никола их је позвао у

9 Г. Јовановић, Свети Ћирило и Методије – мисионари међу Словенима. У: Култура, 138, Београд, 2013, 17–18.

16

Рим, у који су стигли крајем исте или почетком сљедеће године. Политичке околности нису обећавале. Познат је сукоб папе Николе и цариградског патријарха Фотија, учитеља и пријатеља Константиновог. Измјене на царском трону условиле су и измјене на трону цариградских патријараха, те је након убиства цезара Вардe и доласка на власт Василија I Македонца патријарх Фотије збачен, а на трон је доведен Игњатије. Претходно је дошло до међусобних екскомуникације између папе Николе и патријарха Фотија. Хировити папа који је до највиших граница хтио централизовати сву власт и моћ у личности римског епископа умро је половином новембра 867. године. Његов насљедник, већ времешни и по свему толерантни Хадријан II, настојао је поправити оно што је његов претходник нарушио. Зарад обнављања добрих односа са Цариградом подржао је мисију Константина и Методија, који су у Риму дочекани са почастима. Том приликом папи су предали мошти Светог Климента, епископа римског, које су пронашли на Херсон. Уз папину наклоност Света браћа су се у Риму задржала двије године (од 867. до 869). Житија биљеже да су прво богослужили у познатој Цркви Свете Марије Велике 17

Предговор

(итал. Santa Maria Maggiore), а потом у Цркви Светог Петра, као и у другим, мањим храмовима. Претходно осудивши тројезичнике,10 папа је наложио да се неки од ученика Константина и Методија произведу у свештенички чин. Методије се из Рима вратио сам. Константин се разболио и пожелио да прими монашки постриг. Назван је Ћирило. Упокојио је 14. фебруара 869. године и сахрањен је у Цркви Светог Климента. Папа Хадријан упутио је и посланицу словенским кнезовима чији текст доноси Житије Светог Методија. Између осталог, у њој се каже: „Ако неко од сакупљених код вас учитеља који угађају вашим ушима и од истине вас одводе на криви пут усуди се да вас, уз то, заводи кудећи књиге на вашем језику, нека буде одбијен не само од причешћа него и од цркве док се не поправи. Јер су они вуци а не овце, које треба познати по њиховим плодовима и чувати 10 Тројезичницима су називани заступници заблуде по којој је слављење Бога дозвољено само на трима језицима: хебрејском, грчком и латинском. Наводно упориште за ову обману налазили су у податку из јеванђеља који говори како је натпис на Исусовом крсту био исписан управо на овим језицима: „А бијаше над њим и натпис написан словима јелинским и латинским и јеврејским: Ово је цар јудејски” (Јеванђеље по Луки 23, 38); „И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеврејски, јелински и римски” (Јеванђеље по Јовану 19, 20).

18

их се.” Запријетивши привременим одлучењем од цркве свима који се успротиве мисији на словенском језику, папа је Методију дао потврду за даље дјеловање. Иако је овај догађај изузетно значајан, словенски управитељи нису били у потпуности задовољни. Инсистирали су на ономе што је тражио још и Растислав: жељели су нењемачког епископа. Кнез Коцељ отворено је папи изнио своју намјеру да се опет обрати византијском двору ако му та молба не буде услишена. У таквим околностима Методије бива уздигнут у епископско достојанство, хиротонисан и назначен на древну катедру сирмијумских епископа.11 Упркос канонском постављењу за епископа, претрпио је силну тортуру. Без знања папе Хадријана II, Методије је у новембру 870. изведен пред епископски суд. Као кривица прписано му је нарушавање територијалног устројства епископија, јер је – према тумачењу њемачких великодостојника – његово постављење угрозило интересе епископија у Пасауу и Салцбургу. Лишен помоћи словенских великаша 11 Епископија је имала сједиште у Сирмијуму (Сремска Митровица), који је био врло значајно хришћанско средиште од ранохришћанског доба. Њен први епископ Иринеј пострадао је као мученик 304. године, заједно са ђаконом Димитријем.

19

Предговор

(Растислав је у међувремену био ослијепљен, а Коцељ се прибојавао исте судбине), Методије је затворен вјероватно у тамницу манастира Елванген (≈871–873). У међувремену умро је и папа Хадријан II (14. децембра 872), а за његовог насљедника истога дана изабран је Јован VIII. Он је настојао обновити добре односе са Византијом, нарочито због све учесталијих сараценских насртаја на Рим. Признао је поновни избор Фотија за патријарха, али овај није имао воље да сарађује са новим папом. Прилике су се опет окренуле. На папину иницијативу Методије је пуштен из тамнице (873). Дозвољено му је да проповиједа на словенском, али је био обавезан да богослужи на латинском језику. Растислављев насљедник Светопук ослободио се њемачке власти и омогућио је неометано функционисање словенске цркве у Моравској. Све до 879. године Методије није имао већих проблема у свом раду. Када је схватио да Методије у богослужењу не користи филиокве,12 који се већ био усталио 12 Филиокве (лат. Filioque – ’и од Сина’) јесте криво учење које се појавило на Западу (у Шпанији) још у 6. вијеку. По њему Дух Свети не исходи само од Оца, већ и од Сина. Тиме је нарушен 8. члан Никео-цариградског символа вјере (видјети коментар 248), а довођено је у питање и само вјеровање у Свету Тројицу (јер се овим додатком оживљава јерес духоборства).

20

на Западу, сам Светопук био је збуњен. Тражио је појашњење од папе. Зато је Методије 879. године морао изнова путовати у Рим, и то у пратњи Светопуковог повјереника Вихинга. И пред новим папом успио је Методије изнијети ваљане доказе за оправданост словенског богослужења. Иако је Вихинг смишљао различите сплетке како до тога не би дошло, Методије је 880. године узведен у достојанство панонског архиепископа, под чију јурисдикцију је потпао и сам Вихинг, новохиротонисани епископ Нитре. Том приликом Јован VIII издао је и чувену булу Industrie tuae: „Вољеном сину Светопуку, прослављеном владару. Твојој ватрености хоћемо да дамо на знање: када је наш брат Методије – најдостојнији архиепископ цркве моравске – дошао заједно са твојим вјерним Земежизњем на праг светих апостола Петра и Павла и до нашег папског образа и проговорио зрачним ријечима – препознали смо исУпркос протестовању многих богослова, па и појединих папа, учење је заживјело на Западу и ушло је као додатак у Символ вјере. Патријарх Фотије Цариградски, Константинов (Ћирилов) учитељ и пријатељ, био је један од најгласовитијих противника овог кривовјерја. Предсједавао је сабором који је 867. године у Цариграду осудио филиокве као елемент стран хришћанској истини.

21

Предговор

креност ваше вјерности и наклоност цијелог твог народа коју имате према апостолској столици и нашем очинском старању. Потакнути Божјом наклоношћу, одрекли сте се других владара овог свијета и са читавим народом своје земље изабрали сте као патрона благоклоног Петра, кнеза апостолског савјета, и његовог заступника, помоћника и чувара у свему. И приклонивши врат пред покровитељством његовим и његовог заступника, са благосклоним умом желиш, уз помоћ Божју, остати највјернијим од свих синова до судњег дана. И због тако чврсте вјере и вјерности твоје и твојег народа примамо вас раширених руку наше апостолске столице и бескрајном љубављу те грлимо као јединог сина и заједно са свим твојим вјерним народом примамо под своје очинство као овце Господње нама повјерене; и желимо вас милостиво хранити маном живота и у својим сталним молитвама трудимо се да вас препоручимо свемоћном Господу, да би према заслугама светих апостола могао надјачати све неправде овог свијета и послије се у небеском царству радовати заједно с Христом, Богом нашим. И саслушали смо овог Методија, вашег поштованог архиепископа, са именованом браћом епископима, да ли поштује вјероисповијест праве вјере и да ли током светог богослужења поје на тај начин који је света црква римска одобрила, и

22

то на основу шест светих и општих сабора, како су свети оци у духу јеванђеља Христа, Бога нашег, прогласили и даље ширили. Он је јавно изрекао како поштује и поје на основу учења јеванђеља и апостола, како то римска црква учи и како су то проповиједали свети оци. Ми, пошто смо дознали да је у сагласности са свим правовјерним црквеним учењем и у корисној је служби цркви, шаљемо га назад и повјеравамо му управљање Божјом црквом. Наређујемо вама да га прихватите као својег пастира – достојанствено, са почастима, поштовањем и весељем, јер по одлуци наше апостолске власти утврдили смо и привилегије његовог архиепископског трона и одлучили смо да то, уз помоћ Божје моћи, остане на снази заувијек, како стоје утврђена права и привилегије свих Божјих цркaва, а тако да би се у складу са канонском традицијом бринуо за све црквене ствари и владао њима под надзором Божјим. Њему је повјерен народ Господњи и он ће једном полагати рачуне за њихове душе. И овог свештеника именом Вихинг, којег сте нама послали, и њега смо посветили као изабраног епископа свете цркве нитранске. Наредили смо му да у свему мора слушати свога архиепископа, како то прописују свети канони. Желимо такође да нам, уз сагласност и бригу архиепископа, у згодно вријеме буде послан и други савјесни свештеник или ђакон. Он би исто био посвећен

23

Предговор

као епископ за остале цркве, ако би то архиепископски трон нашао као потребно, а како би ваш поменути архиепископ могао са овом двојицом од нас посвећених епископа даље постављати по апостолским одлукама епископе и за друга мјеста, где би они морали и могли часно живјети. Али свештеницима, ђаконима или клиру било којег степена, Словенима или припадницима другог племена који живе на подручју твоје државе, наређујемо да се у свему имају подредити и слушали нашег већ поменутог брата, вашег архиепископа, и да без његовог знања ништа не чине. Ако би било инаџија или непослушних који би усхтјели изазвати какав немир или сукоб, те се ни послије прве или друге опомене не би поправили, онда наша власт наређује да их, по сили ових одредби које смо донијели и вама прослиједили, истјерате као сијаче кукоља далеко од својих цркава и области. Напокон, с правом признајемо писмо Словена које је пронашао неки Константин Философ, а преко којег се чују пјесме захвалнице Богу. Наређујемо да се на овом језику проповиједа наклоност и дјело Господа нашег Исуса Христа. Нека се похвале Богу чују не само на три главна језика него на свим језицима, како нам казује и Свето писмо, наређујући: ’Хвалите Господа сви народи, славите га сва племена.’13 А апосто13 Псалам 117, 1.

24

ли, пуни Духа Светога, објављивали су на свим језицима свијета о великим дјелима Божјим. Зато и Павле, труба небеска, помиње: ’И сваки језик да призна да је Господ Исус Христос на Славу Бога Оца.’14 О овим језицима довољно нас је и детаљно обавијестио и у Првој посланици Коринћанима, у којој каже да, говорећи различитим језицима, градимо Цркву Божју. Јер нам вјера ни различито знање никако неће сметати да богослужимо на словенском језику, да читамо свето јеванђеље или света читања из Новог или Старог завета, тачно преведена и објашњена; или да појемо друга богослужења. Јер онај који је створио три главна језика – хебрејски, грчки и латински – створио је и остале језике на своју похвалу и вјечну славу. А наређујемо вама да се у свим црквама широм ваше државе, због већег поштовања, чита јеванђеље на латинском језику. Послије нека буде превођено на језик Словена како би стигло до ушију народа који не зна ни ријечи латинског језика. Тако се чини у неким црквама. И ако се твојим велможама прохтије радије слушати ријеч Божја на латинском, онда нека богослужење и поредак буду на латинском. Издато у мјесецу јуну, тринаестог индикта.”15 14 Посланица Филипљанима 2, 11. 15 Industriae tuae (прев. П. Цихлар). У: Годишњак, 4–5 (2014–2015), Друштво чланова Матице српске у Републици Српској, Бања Лука, 2015, 475–477.

25

Предговор

Већ сљедеће године (881) Методије је по трећи пут позван у Рим, а све због Вихингових сталних клевета. Међутим, овога пута није се одазвао позиву, а јесен 881. године са ученицима провео је у Цариграду, гдје се срео са царем Василијем и патријархом Фотијем. У престоници се није дуго задржао, јер је већ 882. године опет у Моравској, а 883. радио је на преводу Светог писма, Номоканона и житија светих. Због сталних сукоба са амбициозним Вихингом, био је приморан да овога анатемише, те да за свог насљедника изабере ученог Горазда. Умро је 6. априла 885. године. Нажалост, способни Вихинг постигао је своје. Уз благослов папе Стефана V потиснуо је Горазда, постао управитељ цркве у Моравској, забранио је Методијеву науку, словенски језик, а у исповиједање вјере увео је филиокве. Ученици Ћирила и Методија,16 како свједоче Житије Светог Климента и Житије Светог Наума, прогоњени су, понижавани и растјеривани. Уточиште су нашли у јужним крајевима словенског свијета, одакле је почела нова етапа описмењавања Словена.

16 Поред Горазда, по имену су познати још Климент, Наум, Сава и Ангелар.

26

Дјела Данас нису познати автографи Ћирила и Методија. Изузетно је мала вјероватноћа да ће се икада и појавити. Константин је још у младости писао на грчком језику. У оквиру житија сачувани су стихови посвећени Григорију Богослову. Анастасије Библиотекар помиње и Константинова дјела на грчком језику у којима описује проналазак моштију Светог Климента. Било је и других радова. Занимљиво је да на грчком језику није сачувано баш ништа што би се могло приписати Солунској браћи. Од дјела исписаних на словенском језику готова сва јесу за потребе богослужења и уређења словенске црквене заједнице. Заједно су браћа испрва превела цијели Псалтир, изводе из јеванђеља, апостола и служби – само најосновније текстове неопходне за богослужење. Треба имати на уму и готово извјесну претпоставку да су само неки дијелови богослужења били на словенском језику, тако да се опсег потребних словенских текстова смањивао. Методије је доцније сам довршио превод цјелокупног Светог Писма (превео је Ста27

Предговор

ри завјет осим књига о Макавејима, како извјештава житије). Поред тога, превео је Номоканон (дјело правног карактера) и „књиге отаца”, тј. неку верзију патерика (вјероватно збирка бесједа и житија светих отаца). Помиње се такође и његов превод бесједа које је Константин изговорио међу Хазарима. Постојало је мишљење како је Ћирило аутор Изложења вјере, Азбучне молитве и Прогласа Светог Јеванђеља, као и да су браћа аутори Канона Светом Димитрију. За сада нема чврстих доказа који би ишли у корист ових претпоставки.

претпоставља се да је оно настало одмах по Методијевој смрти. Зато би се могло рећи да су оба исписана у другој половини деветог вијека. Први пут објавио их је П. Ј. Шафарик (Праг, 1851), и то према српском препису Владислава Граматика из 1479. године (Ћирило) и руском препису из 15. вијека (Методије).

• Житија Ћирила и Методија позната су и по неадекватном називу Панонска житија или Панонске легенде, а по погрешној претпоставци Јернеја Копитара да је Панонија извориште словенске писмености. Није их писао исти аутор. Претпоставља се да су записана глагољицом. Методије је вјероватно и сам учествовао у настанку Житија Светог Ћирила, дајући податке о животу свога брата. Како Житије Светог Методија не говори о пропасти мисије, 28

29

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ЋИРИЛА •

Четрнаестог фебруара (слави се) успомена и (чита) житије блаженога Константина Философа, нашега учитеља, првога словенскога просветитеља.1 Благослови, оче!2

I [Теолошки увод]

Милостиви и благи3 Бог, желећи да се људи покају и да се тако сви спасу и познају истину – јер му није мила смрт грешника, него покајање и живот, иако више тежи злу – не допушта да људски род по својој слабости отпадне од њега и доспе у искушење нечастивоме и пропадне. Него у све године и сва времена не престаје да чини многа добра и то како некада тако и све досада, прво преко праотаца и отаца и после њих преко пророка, затим преко апостола, одабирајући их из овога бурнога живота.4 Јер Господ познаје своје, који су његови, као што је рекао: „Овце 33

Житије Светог Ћирила

моје глас мој чују и ја их познајем и именом их дозивам и за мном иду и ја им дајем вечни живот.”5 И то учини у нашем поколењу, давши нам овога учитеља који је просветио наш народ, који је слабошћу помрачио свој ум и још више лукавством нечастивога, те није могао да живи у светлости Божјих заповести. Његов живот, укратко испричан, показује нам какав је био, нека се ко хоће, кад то чује, угледа на њега,6 показујући марљивост, а одбацујући лењост, као што рече апостол: „Угледајте се на мене као и ја на Христа.”7

сем материне, све док није порасло. То је било по Божјем промислу, да би добар изданак из доброг корена10 био чистим млеком отхрањен. После се ти добри родитељи зарекоше да се неће више састајати и да ће се уздржавати. Тако су проживели као брат и сестра 14 година. И не погазише свој завет све док их смрт не растави. Кад је отац био на самрти, мати овога детета је плакала и говорила: „Не бринем се ни за шта, већ једино за ово дете, како ће бити подигнуто.” А он рече: „Веруј ми, жено, уздам се у Бога да ће му дати онаква старатеља који се стара за све хришћане.” Што се и догоди.

II

III

[Рођење Константиново]

[Дјетињство. Сан о Софији. Учење у Солуну. Царев васпитач позива га у Цариград]

У граду Солуну беше један угледан и богат човек по имену Лав, који је имао чин друнгара8 и био први до војводе. Био је побожан и држао се свих Божјих заповести као некада Јов.9 Живео је са својом женом и изродили су седморо деце, од којих је најмлађи, седми, Константин Философ, наш просветитељ и учитељ. А кад га је мати родила, давала га је дојкињи на дојење. Дете пак никако није хтело туђу сису 34

Када је детету било седам година, усни сан,11 исприча га оцу и матери, рекавши: „Скупио војвода све девојке нашега града и рекао ми: ᾽Изабери себи врсницу коју хоћеш од њих за невесту и помоћницу у животу.᾽ А ја погледах и осмотрих све и видех једну најлепшу од свих, светла лица и дивно украшену огрлицом од зла-

35

Житије Светог Ћирила

та и бисера и сваком лепотом, којој беше име Софија, то јест мудрост.12 Њу изабрах.” Када његови родитељи чуше те речи, рекоше му: „Сине, чувај завет оца својега и немој одбацити савете своје матере, јер је заповест закону луча и светлост.13 Реци мудрости ᾽сестра ми буди᾽ и мудрост начини својом сродницом.14 Мудрост сија јаче од сунца и, ако њу узмеш за жену, она ће те избавити од многих зала.”15 Кад га дадоше на науке, напредоваше више од свих16 ученика својим брзим памћењем у учењу, тако да то беше за дивљење. Једнога дана, као што је обичај богаташкој деци да се играју лова, Константин изиђе с њима у поље узевши својега сокола. Чим га пусти, ветар, по Божјем промислу, узе и однесе га. Дечак због тога паде у очајање и тугу и два дана не једе ништа. По својему човекољубљу милостиви Бог не даде му да се навикне на земаљске ствари и лако га улови као што некада улови Плакида17 у лову јеленом тако и овога соколом. Размишљајући о таштини овога живота, кајаше се говорећи: „Зар је такав овај живот да место радости има више жалости? Од данас ћу поћи на пут који је бољи од овога досадашњег и у буци овога живота нећу трошити своје дане.” 36

Размишљајући о томе, седео је у своме дому учећи напамет18 из књига Григорија Богослова.19 Нацрта крст на зиду и написа овакву похвалу Григорију: „Григорије, телом човече а душом анђеле, иако си телом човек, показао си се анђео, јер твоја уста, као један од серафима,20 славе Бога и просвећују сав свет проповедањем праве вере. Зато и мене, који падам преда те с љубављу и вером, прими и буди ми учитељ и просветитељ.” Тако се мољаше. Заронивши у многе беседе и велике мисли Григоријеве и не могавши разумети њихове дубине, паде у очајање. Беше један човек из другог места који је знао граматику.21 Константин оде к њему, паде пред његове ноге и рече му: „Буди добар и научи ме граматици.” А он, закопавши свој таланат,22 рече: „Младићу, не труди се, заклео сам се да нећу више никога да учим док сам жив.” А дечак опет, клањајући му се, говораше са сузама: „Узми сав мој део који ми од очевине припада и научи ме.” Како га он није хтео послушати, Константин оде својој кући и мољаше се Богу да би нашао оно што му срце жели. Ускоро Бог испуни вољу оних који га се боје.23 Царев васпитач, који је био и логотет,24 сазнавши за његову лепоту и мудрост и марљивост, 37

Житије Светог Ћирила

посла по њега да учи са царем. Кад чу то дечак, радостан крене на пут. На путу поклони се и помоли Богу говорећи: „Боже наших отаца и Господе милостиви који си све створио речју и својом мудрошћу, саздао си човека да влада створењима која си ти створио. Дај ми мудрост која је поред твојега престола, да сазнам шта је теби угодно и да се спасем, јер ја сам твој слуга и син твоје слушкиње.” Изрекавши до краја Соломонову молитву,25 устаде и рече „амин”. IV [Учење у Цариграду и живот у чистоти. Постаје наставник]

Када дође у Цариград, дадоше га учитељима да учи. И за три месеца, научивши граматику, даде се и на остале науке.26 Изучи Омира 27 и геометрију у Лава,28 а у Фотија 29 дијалектику30 и све философске науке и уз ове реторику и аритметику, астрономију и музику и све остале грчке науке и уметности. Тако их изучи све лако као да је само једну од њих учио. Јер се брзина са вредноћом удружила, једна другу престижући, чиме се науке и уметности савлађују. Истичући се више скромношћу него ученошћу, разговараше са онима с којима беше 38

корисније, клонећи се оних који иду странпутицама, и само је једноме тежио: да све што је земаљско замени небеским, да изиђе из овога тела, да живи са Богом. Видевши га таквог, логотет му даде право да слободно улази у његов дом и у царску палату. И једном га упита говорећи: „Философе, хтео бих да сазнам шта је философија. А он одговори не размишљајући дуго: ᾽То је познавање онога што је Божје и што је људско, колико се човек може приближити Богу, и учи човека да врлином постане обличје онога који га је створио.᾽” Од тада га још више заволе и увек га питаше о свему и то толико велики и угледан човек. Он (Философ) му изложи смисао философије и у неколико речи протумачи велике мисли. Живећи у чистоти, и уколико већма угађаше Богу, толико већма беше омиљен код свих.31 А логотет, чинећи му сваку достојну част, даваше му много злата, али га он не примаше.32 Једном му рече: „Твоја лепота и мудрост одвећ ме нагоне да те волим. Имам духовну кћер (кумицу), коју сам крстио, красну, богату и из добре и угледне куће, ако хоћеш, да ти је дам за жену. А од цара ћеш сада примити велику част и кнежевство, и још више очекуј. Ускоро ћеш постати и војвода.” 39

Житије Светог Ћирила

Одговори му Философ: „Дар је заиста велики за оне који га желе, али за мене нема ништа веће од науке, којом када обогатим ум, тражићу прадедовску част и богатство.”33 Логотет, чувши његов одговор, отиде царици и рече јој: „Овај млади Философ не воли овај живот, али да га не бисмо изгубили, постризимо га за свештеника, дајмо му службу да буде патријархов писар34 при Светој Софији, да бисмо га тако задржали.” Што с њим и учинише. Пошто је провео веома мало код њих, отиде на Босфор35 и сакри се у један манастир. Тражише га шест месеци и једва га нађоше. Не могавши га приволети за ону службу, замолише га да прими наставничко место,36 и да учи философију домаће и странце, са свима правима и наградама. И тога се прихвати. V [Иконоборачка криза. Константин у расправи надјачава патријарха Јована]

Патријарх Јован 37 беше оживео јерес говорећи да не треба поштовати свете иконе.38 Пошто се сакупи сабор, би доказано да не говори истину и би свргнут са престола. А он рече: 40

„Силом ме одагнаше, а не побише ме, јер се нико не може противити мојим речима.” А цар, договоривши се са дворским саветницима, посла Философа да се бори с њим поручивши ово: „Ако можеш овога младића победити, опет ћеш заузети свој престо.” А он, видевши Философа млада по изгледу, а не знајући да је по памети зрео човек, и оне који су били послани с њим, рече им: „Ви нисте достојни ни мојега подножја, како ћу ја са вама да се препирем?” Философ му рече: „Не држи се људских навика, него гледај Божје заповести. Као што си и ти Богом створен од земље и душе, тако смо и ми сви. Зато и ти, човече, гледајући на земљу, не уздижи се.” А Јован му одговори: „Не приличи тражити цвеће у јесен ни старца терати у рат као једнога младића Нестора.”39 Философ му одговори: „Сам против себе говориш. Реци у које доба је душа јача од тела?” А он одговори: „У старости.” Философ тада рече: „На коју те борбу гонимо, на телесну или на духовну?” А он одговори: „На духовну.” Философ му на то рече: „Ти сада хоћеш да будеш јачи и зато нам не казуј такве приче, јер не тражимо цвеће кад није време, нити тебе гонимо у рат.” 41

Житије Светог Ћирила

Старац, постиђен, окрену разговор на друго и рече: „Реци ми, младићу, како то да се не клањамо сломљеном крсту, нити га целивамо, а ви, ако је икона само до прсију насликана, ви се не стидите да је такву поштујете?” Философ одговори: „Крст има четири дела, и ако један од њих недостаје, он више не показује свој облик, а икона само лицем показује праву слику онога који је насликан. Када је ко гледа, не види ни лављи ни рисов лик, него лик онога који је насликан.” Старац затим рече: „Зашто се клањате крсту без натписа када има и других крстова, а икони, ако није написано име онога чији је лик насликан, ви је не поштујете?” Философ одговори: „Зато што је сваки крст по облику као и Христов крст, а све иконе немају један исти лик.” Старац рече: „Када је Бог рекао Мојсију ᾽не чини ма каква лика᾽, 40 зашто их правите и клањате им се?” Философ на све то одговори: „Да је (Бог) рекао ᾽не правите никаква лика᾽, ти би имао право, али је рекао ᾽не правите ма каква᾽, што ће рећи недостојна.” Не могући да одговори на то, старац, посрамљен, ућута.

42

VI [Сараценска мисија. Расправа са мухамеданским учењацима]

После тога Агарјани,41 звани Сарацени,42 подигоше хулу против Свете Тројице43 као једнога Бога, говорећи: „Како ви хришћани, верујући у једнога Бога, претварате га у тројицу и говорите да има Отац, Син и Дух? Ако можете протумачити пред свима, пошаљите људе који могу говорити о овоме и уверити нас.” Тада је Философу било 24 године. Цар сазва савет и, позвавши Философа, рече му: „Чујеш ли, Философе, шта говоре нечисти Агарјани против наше вере? Ти који си слуга и ученик Свете Тројице иди и одупри им се, и Бог, који је творац свега и који се слави у Тројици – Отац и Син и Свети Дух – он нека ти да благодат и снагу у речима и нека те учини другим новим Давидом против Голијата,44 којега победи (Давид) са три камена, и да те врати к нама и удостоји небескога царства.” Чувши то, одговори: „С радошћу идем за хришћанску веру. Јер шта ми је слађе на овоме свету него за Свету Тројицу живети и умрети?” Дадоше му за помоћника Ђорђа и послаше их.

43

Житије Светог Ћирила

Када дођоше тамо, видеше чудне и гадне ствари које су Агарјани починили, како би се наругали и исмејали све хришћане који су живели у тој земљи. Наносили су многе увреде: насликали су ликове ђавола на вратима свих хришћана, чинећи чини и ругајући им се. Упиташе Философа, говорећи: „Можеш ли, Философе, разумети шта то означава?” А он рече: „Видим слике ђавола и држим да унутра живе хришћани и, како не могу да живе са њима, беже напоље, а тамо где нема тога знака споља, они (ђаволи) су унутра са укућанима.” Седећи за обедом, Агарјани, мудри и учени људи, зналци геометрије и астрономије и других наука,45 кушајући га, питаху говорећи: „Видиш ли, Философе, дивно чудо како нам је Божји пророк донео добар глас од Бога и обратио многе народе и сви се држимо његова закона, ни у чему га не кршимо? А ви хришћани, држећи се закона вашега пророка Христа, 46 један овако а други онако га извршујете и чините како се коме свиди.” На то Философ одговори: „Бог је наш као морска дубина; пророк говори о њему: ᾽Ко ће исказати његово порекло, јер ће се његов живот узети од земље?᾽47 Тражећи Бога, многи залазе у ту дубину и који су јаке памети, његовом 44

помоћи стекавши велико знање, препливавају и враћају се, а слаби као на трошним лађама покушавају да преброде: једни тону, а други пак с муком једва дишу од слабости и тетурају се. А ваша је вера јасна и лака коју може свако разумети, млад и стар. Није ван људске моћи, то може свако постићи. А ништа вам није (Мухамед) забранио. Када вам он није ускратио гнев и пожуду, него их је допустио, у какву ли ће вас пропаст увући! Ко је паметан нека разуме. А Христос тако не чини, него уздиже одоздо увис оно што је тешко. Вером и благодати Божјом он учи човека као творац свега. Он је створио човека између анђела и животиње: издвојио га од животиња говором и разумом, а гневом и пожудом од анђела. Којима се од тих приближи више (човек), у оне се и убраја, у анђеле или животиње.” Опет га упиташе: „Како ви Бога који је један славите у њему три? Протумачи ако знаш. Називате га Оцем и Сином и Духом. Ако је то тако како говорите, дајте му и жену, па да се изроде од њега многи богови.” На то Философ одговори: „Не говорите такву бестидну хулу. Ми смо добро научили од пророка, од отаца и од учитеља да славимо Тројицу, Оца и Реч и Духа: три ли45

Житије Светог Ћирила

ца у једном бићу. А та Реч се зачела у девојци и родила се ради нашега спасења, као што и Мухамед, ваш пророк, доказује написавши овако: ᾽Посласмо нашега духа девојци, јер изволесмо да роди.᾽48 Од њега узимам и дајем вам тумачење о Тројици. Побеђени овим речима, окренуше на друго говорећи: „Тако је како говориш, госте. Ако је Христос ваш Бог, зашто не чините као што заповеда? У Јеванђељу је написано: ᾽Молите се за непријатеље и чините добра онима који вас мрзе и који вас гоне и окрећите образ онима који вас бију.᾽49 А ви тако не чините него супротно, оштрите оружје против оних који вам онако чине.” Философ на то одговори: „Две су заповести у закону, и ко закон извршава, онај који чува једну или онај који чува обадве?” Одговорише они: „Који чува обадве.” А Философ рече: „Бог је рекао: ᾽Молите се за оне који вас вређају᾽;50 па је опет рекао: ᾽Већу љубав нико не може показати у овом животу него да своју душу да за пријатеље.᾽51 А ради пријатеља ми то и чинимо, да не би била са телом заробљена и душа њихова.” Опет су говорили: „Христос је платио данак за себе и за друге. Зашто ви не чините као он? 46

Ако себе већ браните, зашто онда не плаћате данак тако великом и моћном исмаилском народу за вашу браћу и пријатеље? Та ми мало тражимо: један златник, и докле год стоји читава земља, чуваћемо мир међу собом као нико други.” Философ одговори: „Ако неко који иде за учитељем хоће да иде истим путем којим и он, па га сретне други и одврати га, да ли му је пријатељ или непријатељ?” Одговорише они: „Непријатељ.” А Философ рече: „Кад је Христос платио данак, које је царство било, да ли исмаилћанско или римско?” Одговорише они: „Очигледно римско.” А он рече: „Зато не приличи да нас корите, јер сви плаћамо данак Римљанима.” После тога зададоше му многа друга питања. испитујући га из свих наука које су и сами познавали. Он им све протумачи. И кад их надговори и у овоме, рекоше му: „Како ти то све знаш?” А Философ им рече: „Неки човек напунио мех водом из мора, носио је и хвалио се говорећи пролазницима: ᾽Видите ли воду коју нико нема осим мене?᾽ Приђе му један човек приморац и рече му: ᾽Правиш ли се лудим хвалећи се само том смрдљивом мешином, а ми имамо читаво море?᾽ Тако чините и ви. А од нас су потекле све науке и уметности.”52 47

Житије Светог Ћирила

После тога му показаше чудесни врт несађен који је некада сам из земље изникао. И када им протумачи како се то дешава, онда му показаше све богатство, куће украшене златом и сребром и драгим камењем и бисером, говорећи: „Гледај, Философе, дивно чудо, велику моћ и силно богатство Амерумна,53 владара сараценскога.” А он им рече: „Није то чудо, слава и хвала Богу који зе створио све то за уживање људима; то је његово и никога другога.” Доцније опет се прозлише и дадоше му да попије отров. Али Бог милостиви који је рекао „Ако нешто и смртоносно испијете, неће вам наудити”54 избави га од тога и врати га здрава у његову земљу.

Једном, уочи празника, када му се слуга пожали: „Ништа немамо за овај велики дан”; он му рече: „Онај који је некада нахранио Израиљце у пустињи57 и нама ће овде дати храну. Иди и позови бар пет сиромаха и чекај на Божју помоћ. Када би време обеду, изненада један човек донесе товар свакога јестива и десет златника. Константин захвали за све ово Богу. Отишавши на Олимп 58 Методију, брату својему, поче тамо живети и непрестано се молити Богу, само с књигама разговарајући.

VII

Дођоше цару хазарски59 посланици говорећи: „Одувек знамо за једнога Бога који је изнад свега и њему се клањамо на исток и, држећи друге наше обичаје за срамотне, Јевреји нас наговарају да примимо њихову веру и обичаје, а Сарацени, с друге стране, нудећи мир и многе дарове, вуку на своју веру говорећи: ᾽Наша је вера боља од вера свих других народа.᾽ Ради тога шаљемо к вама посланике чувајући старо пријатељство и љубав. Ви сте велики народ и имате царство од

[Чудо са храном. Константин одлази Методију на Олимп]

После кратког времена, одрекавши се свега овога живота, настани се на једном тихом месту, пазећи само на себе и не остављајући ништа за сутрадан,55 делећи све сиромашнима и предавши бригу Богу,56 који се свакога дана брине о свима.

48

VIII [Полазак у Хазарску мисију. Сусрет са Самарјанином и руским писменима. Проналазак моштију Светог Климента. Напад Угара]

49

Житије Светог Ћирила

Бога:60 зато и тражимо ваш савет и од вас молимо за учена човека, па ако надмудри Јевреје и Сарацене, примићемо и ми вашу веру.” Тада цар потражи Философа и, нашавши га, изложи му хазарску молбу говорећи: „Иди, Философе, томе народу и говори им о Светој Тројици, њезином помоћу. Нико други то не може како ваља учинити.” А он рече: „Ако заповедаш, господару, за овакву ствар, ићи ћу с радошћу пешке и бос и без ичега, јер је Господ забрањивао ученицима да ишта носе.”61 Одговори цар: „Ако би ти то хтео да чиниш у своје име, то ми добро говориш, али ти, када знаш царску моћ и углед, иди као што приличи царском посланику.” И одмах крене на пут. Свративши у Херсон,62 ту научи јеврејски језик и писмо, преведе осам делова граматике и тако усаврши још више своје зиање. Ту је живео неки Самарјанин, 63 долазио к њему и с њим расправљао. Једном му је донео и показао самарјанске књиге. И пошто измоли од њега те књиге, Философ се затвори у кући и предаде се молитви. И кад му Бог даде знање, поче читати књиге без погрешке. Кад то виде Самарјанин, повика иза гласа и рече: „Заиста, 50

који у Христа верују брзо примају благодат Светога Духа.” И син се његов одмах покрсти и он сам за њим то учини. Ту нађе Јеванђеље и Псалтир написане руским64 писменима и нађе човека који је говорио тим језиком. Разговарао је с њим и тако научио његов језик. Поредећи са својим језиком, издвојио је самогласнике од сугласника и, молећи се Богу, убрзо је почео читати и тумачити. И многи су му се дивили хвалећи Бога. Чувши да Свети Климент65 још лежи у мору, помоли се Богу и рече: „Верујем у Бога и уздам се у Светога Климента да ћу га наћи и изнети из мора.” Наговоривши архиепископа и са свим свештенством и побожним људима, уђоше у лађе и одоше на оно место. Море се сасвим утиша и, пошто стигоше, почеше копати уз појање. И одмах се осети јак мирис као из многих кадионица.66 После тога појавише се свете мошти, које узеше и с великом чашћу и славом свих грађана однесоше у град, као што пише у спису о проналажењу Климентових моштију.67 Хазарски војвода дође с војском, опколи хришћански град и утврди се. Сазнавши то, Философ не оклевајући отиде к њему, поразговара с њим, поучи и тако га умири. Обећавши му да 51

Житије Светог Ћирила

ће се покрстити, отиде не учинивши никакво зло томе народу. Философ настави свој пут. И када је био на јутарњој молитви, нападоше га Угри, 68 који су завијали као вуци и хтели га убити. Он се није преплашио, нити прекинуо своју молитву, него је само гласно изговарао „Господе, помилуј”, јер је већ био на завршетку молитве. Они, видевши га, по Божјој заповести смирише се и почеше му се клањати. И саслушавши поучне речи из његових уста, пустише га са свом његовом дружином. IX [Пут ка хазарској земљи и препирка са лукавим Хазаром. Долазак у Хазарију и објед код кана. Разговор са Јеврејима]

Укрцавши се у лађу, крену у хазарску земљу на Меотско језеро (Азовско море) и Капијска врата69 кавкаских планина. Хазари му послаше у сусрет лукава и вешта човека који се упусти с њим у разговор и рече му: „Зашто ви имате рђав обичај да постављате на место једнога цара другога цара из другога рода, а код нас је један род?” Философ му рече: „И Бог је на место Саула,70 који му ни у чему није угодио, изабрао Давида, 52

који му је по вољи чинио као и његов род.” А он опет рече: „Зашто ви препричавате све приче из књига које држите у рукама? Ми тако не чинимо, него сву мудрост износимо из груди као да смо је посисали и не размећемо се Светим писмом као ви.” Философ рече: „Одговорићу ти на то. Ако сретнеш гола човека, па ти каже ᾽имам много хаљина и злата᾽, хоћеш ли му поверовати гледајући га онако нага?” Хазар рече: „Не.” Одговори му Философ: „Тако и ја теби говорим. Ако си посисао сву мудрост, онда ми реци колико има колена од Адама до Мојсија и колико је година владало свако колено.” Не могавши да му на то одговори, ућута. Када је стигао у хазарску земљу и када су хтели да седну за обед код кана,71 запиташе га говорећи: „Какав је твој чин па да те поставимо на место које ти приличи?” А он рече: „Имао сам великог и славног претка (Адама) који је стајао близу цара. Дану му велику част својом вољом је одбацио и због тога био изгнан. Пошто је дошао у туђу земљу, осиромашио је и мене родио. А ја, тражећи пређашњу дедовску част, не постигох да је добијем, јер сам унук Адамов.”72 А они му одговорише: „Говориш, госте, како треба и како је право.” Од тада му почеше још већу 53

Житије Светог Ћирила

част указивати. Кан, узевши чашу, рече: „Пијмо у славу једнога Бога, творца свега што је створено.” Философ, узевши чашу, рече: „Пијем у славу једнога Бога и Речи његове, којом је створио све што је створено и којом небеса настадоше, и животворнога Духа, којим се сва небесна моћ одржава.”73 Кан му одговори: „Сви једнако говоримо, само се у овоме разликујемо што ви Тројицу славите, а ми једнога Бога, држећи се књиге.” Философ рече: „Свето писмо говори о речи (Христу) и духу. Ако тебе ко поштује, а не указује част твојој речи и твоме духу, а други опет све троје поштује (и тебе и реч и дух), који је онда од те двојице већи поштовалац?” А он рече: „Онај који све троје поштује.” Философ одговори: „Зато и ми боље чинимо ако тумачимо примерима и слушамо пророке, јер Исаија74 рече: ᾽Слушај ме, Јакове,75 и Израиљу, којега ја зовем, ја сам први и ја сам вечит, сада ме посла Господ и Дух његов.᾽”76 Јевреји који су стајали око њега рекоше му: „Реци нам како може женско да понесе Бога у утроби у којега не може гледати а камоли родити?” Философ показа прстом на кана и на првога саветника његова и рече: „Ако неко каже да први саветник не може заменити кана и да 54

последњи слуга његов може кана и заменити и част му учинити, кажите ми како ћу га назвати – лудим или паметним?” А они рекоше: „И те како лудим.” Философ им рече: „Ко је од видљивих створења најдрагоценији?” Одговорише му: „Човек, јер је по Божјем лику створен.” Опет им рече Философ: „Зар нису ударени они који говоре да се Бог не може сместити у човека, а он се сместио у грм и у облак и у буру и дим кад се јавио Мојсију и Јову?77 Ако је неко болестан, како може другога лечити? Кад је људски род био посрнуо, ко би га могао други подићи, ако не сам творац? Одговорите ми: Ако хоће лекар да стави мелем болесницима, хоће ли га привити на дрво или на камен? Хоће ли се тиме човек излечити? Како је рекао Мојсије, даром Светога Духа, у својој молитви, испруживши руке: ᾽У грмљавини стена и гласу труба не јављај нам се више, благи Господе, него нас избави од грехова78 и усели се у нас.᾽ Тако говори Акила.”79 И тако се разиђоше са обеда, одредивши дан у који ће о свему томе разговарати.

55

Житије Светог Ћирила

X [Наставак расправе са Јеврејима. Кан и хазарски великаши вјерују да је Константина послао Бог]

Када је опет сео са каном, Философ рече: „Међу вама сам само ја без сродника и пријатеља. Расправљајмо о Богу, који у рукама држи све, па и наша срца. А од вас који су речити, када ми разговарамо, што разумеју нека на то кажу тако је, а што не разумеју нека упитају и протумачићемо им.” Одговорише Јевреји и рекоше: „И ми се држимо књиге (Библије) која говори о Речи и Духу. Кажи нам који је закон пре дао Бог људима – Мојсијев или којега се ви држите?” Философ рече: „Да ли ме зато питате што се ви првога закона држите?” Одговорише они: „Да, зато што се првога држимо.” А Философ рече: „Ако хоћете да се држите првога закона, онда сасвим оставите обрезање.” А они рекоше: „Зашто тако говориш?” Философ рече: „Кажите ми поштено да ли је први закон дат кад је било обрезање 80 или кад није било?” Одговорише они: „Мислимо кад је било обрезање.” Философ рече: „Да ли је Бог дао прво Ноју81 закон после заповести Адаму и после његова пада, називајући га савезом?82 Јер рече (Бог) њему: ᾽Ево ја ћу учинити савез с тобом и са по56

томством твојим и са свом земљом᾽, 83 који има три заповести: све једите као и биље и што је под небом и што је на земљи и што је у води, а једино меса не једите, јер је у крви његова душа; ко пролије човечју крв нека се за њу пролије и његова.84 Зашто, дакле, и поред тога говорите да се првога закона држите?” А Јевреји му одговорише: „Држимо се првога, Мојсијева закона, који Бог није назвао законом, него савезом, као што ни пре тога није назвао заповест човеку у рају85 законом, а Авраму друкчије: обрезање, а не закон; јер једно је закон, а друго савез, и творац је то двоје различито назвао.” Философ им одговори: „Ја ћу вам то протумачити овако: закон се назива савезом, јер Бог рече Авраму: ᾽Дајем мој закон на телу вашем који називам и знаком савеза да буде између мене и тебе.᾽86 Бог Јеремији87 узвикује: ᾽Слушај овај савез и казуј људима Јудиним88 и онима који живе у Јерусалиму рећи ћеш: Овако говори Господ Бог Израиљев: Проклет био човек који не послуша речи овога савеза који сам заповедио вашим оцима онога дана када их изведох из египатске земље.᾽”89 Јевреји одговорише: „И ми тако мислимо да се закон зове и савез и који год су се држали Мојсијева закона сви су Богу угодили и 57

Житије Светог Ћирила

ми, држећи се њега, мислимо да ћемо угодити Богу, а ви који сте уздигли други закон газите Божји закон.” А Философ им рече: „Добро чинимо. Да није Аврам примио обрезање, него да се држао Нојева савеза, не би се назвао Божјим пријатељем.90 Ни Мојсије, пошто је написао нови закон, није се више држао пређашњега. И ми се владамо као и они и држимо се закона који смо примили од Бога, да Божја заповест чврста остане. Давши Ноју закон, није рекао да ће му дати други, него онај који ће занавек боравити у живој души.91 Нити је пак, када је дао Авраму обећање, казао: ᾽Даћу други закон Мојсију.᾽ Како се онда ви држите закона? А Бог кроз Језекиља92 говори: ᾽Променићу га и даћу други закон.᾽93 И Јеремија рече јавно: ᾽Ево иду дани, говори Господ, и направићу нови савез са домом Јудиним и домом Израиљевим, не по савезу који начиних са вашим оцима онога дана када им прихватих руку да их изведем из египатске земље, јер су и они изневерили мој савез и ја их омрзох. Ето мога савеза који ћу начинити са домом Израиљевим. После оних дана рече Господ: Даћу законе моје у њихове мисли и написаћу им у њихова срца и бићу им Бог и они ће бити мој народ.᾽94 И исти Јеремија опет рече: 58

᾽Овако говори Господ: Станите на путевима и упитајте за вечне стазе Господње и видите који је прави пут и пођите њиме и наћи ћете спасење својим душама. И рекоше: Нећемо ићи. Поставих вам стражаре и слушајте глас трубе. И рекоше: Нећемо да слушамо. Ради тога чуће народи и пастири који чувају стада код њих.᾽95 И одмах настави: ᾽Чуј, земљо, ево ја ћу нанети зло овом народу, плод његова одметања, јер не послуша моје речи и одбаци мој закон који су пророци објавили.᾽96 Нећу само овим да вам доказујем да закон престаје, него и многим другим очитим примерима из пророка.” Јевреји му одговорише: „Сваки Јеврејин заиста то зна да ће бити тако, али још није дошло време Месијино.”97 Философ им рече: „Шта то причате, кад већ видите да је Јерусалим разорен и жртве престале и све се догодило што су пророци о вама прорекли? Јер Малахија98 о вама јасно говори: ᾽Нисте ми у вољи, говори Господ сведржитељ, не примам жртве из ваших руку, јер од истока сунчева и до запада славиће се име моје у народима и на сваком месту приносиће се тамјан мојему имену и чиста жртва, јер је велико име моје у народима, говори Господ сведржитељ.᾽”99 59

Житије Светог Ћирила

А они казаше: „То што говориш значи да ће сви народи бити благословени с нама и бити обрезани у граду Јерусалиму.” Философ рече: „Овако говори Мојсије: ᾽Ако слушате мене и у свему се држите закона, биће границе ваше од Црвенога мора до Филистинскога мора100 и од пустиње до реке Еуфрата.᾽101 И ми остали народи благословени смо у оном семену Аврамову које је потекло из корена Јесејева102 и названо нада народа и светлост читаве земље и свих острва, славом Божјом смо обасјани, али не по ономе закону (Мојсијеву) и по месту (Јерусалиму) пророци гласно говоре. Јер Захарија103 рече: ᾽Радуј се много, Сионе,104 цар твој долази к теби кротак, јашући на магарету.᾽ И опет: ᾽Истребиће оружје из Јефрема105 и коње из Јерусалима и објавиће мир народима и његова власт биће с краја на крај земље.᾽106 А Јаков рече: ᾽Неће престати да влада кнез од Јуде, ни вођ од његова рода, док не дође онај којему ће се сви покорити, он је нада народа.᾽107 Сада када видите како се све то догодило и извршило, кога онда другога чекате? Јер Данило108 рече, од анђела научен: ᾽Седамдесет седмица, то јест 490 година, до вођа Христа, да се запечати виђење и пророчанство.᾽109 Шта вам 60

се чини, које је то гвоздено царство110 које Данило замишља у слици?”111 Они одговорише: „Римско.” Философ их упита: „Камен који се са планине одронио, без човечје руке,112 ко је то?” Они одговорише: „Месија.” И опет рекоше: „Ако то тумачимо по пророцима и другим стварима да је он већ дошао, као што говориш, како онда римско царство влада до сада?” Одговори Философ: „Не влада, већ је прошло, као и друга, по сликовитој замисли Данила, наше царство није римско, него Христово, као што рече пророк: ᾽Бог ће уздићи небеско царство, које ће вечно трајати. Његово царство неће се оставити другом народу; скршиће и развејаће сва царства, а оно ће остати вечно.᾽113 Зар се сада хришћанско царство не назива Христовим именом? Римљани су држали до идола, а хришћани један од овога, а други од онога народа и племена у Христово име царују, као што пророк Исаија објављује говорећи вам: ᾽Остависте име своје изабраницима мојим да га проклињу, а нас ће Господ побити, а онима који му служе наденуће се ново име које ће бити благословено по читавој земљи, јер ће благосиљати правога Бога, и који се куну на земљи куну се Богом небеским.᾽114

61

Житије Светог Ћирила

Зар се нису испунила пророчанства свих пророка која су јасно изречена о Христу? Јер Исаија тумачи рођење његово од девојке, говорећи овако: ᾽Ето девојка ће понети и родиће сина и наденуће му име Емануило, што значи с нама Бог.᾽115 А Михеј рече: ᾽И ти, Витлејеме, земљо Јудина, никако ниси најмања међу кнежевинама Јудиним, јер из тебе ће ми изићи вођ који ће предводити мој народ израиљски, чије је порекло од искона, од вечности. Зато ће их он оставити дотле док не роди она која треба да роди.᾽116 А Јеремија каже: ᾽Упитајте и видите да ли мушко роди. Јер је велики тај дан, каква другога није било и биће зла година за Јакова, али ће се од ње избавити.᾽117 Исаија рече: ᾽И пре него је осетила муке и пре него се породила, без болова је родила мушко дете.᾽118 Ми смо Симово благословено семе,119 благословени од нашег оца Ноја, а ви нисте.” Философ им, то протумачивши, рече: „Благослов вашег оца није ништа друго него је слава и хвала Богу, а никако не припада ономе (Симу), а то значи благословен Господ Бог Симов. А Јафету,120 од којега смо ми, рече: ᾽Нека Господ умножи колено Јафетово, нека се усели у шаторе Симове.᾽”121 Тумачећи даље из пророка и из других књига, 62

не остави их док не рекоше сами: „Тако је као што говориш.” Рекоше опет: „Како ви, имајући наду у човека, мислите да сте благословени, а Свето писмо проклиње таква човека?” Одговори Философ: „Да ли је Давид проклет или благословен?” А они рекоше: „И те како благословен.” Философ рече: „Тако се и ми у онога уздамо у којега и он (Давид). Јер је казао у псалмима: ᾽Човек који ми је пријатељ, у којега сам уздао, тај човек јесте Христос Бог.᾽122 А који се узда у обична човека, тога и ми држимо за проклетога.” Затим Јевреји окренуше на друго говорећи: „Како ви хришћани обрезање одбацујете иако га Христос није од бацио, него га је по закону извршио?” Одговори Философ: „Онај који прво рече Авраму: ᾽Нека ово буде знак савеза између мене и тебе᾽;123 он је тај чин извршио кад је дошао на свет; оно што је одржавано од онога (Аврама) до овога (Христа); није дао да се оно (обрезање) и даље врши, него нам је дао крштење.”124 А они рекоше: „Чиме су онда други пре тога Богу угодили кад нису примили тај знак (крштење), него Аврамов?” Одговори Философ: „Ниједан од њих није заиста имао две жене осим Аврама и стога (Бог) обрезује његов уд да би дао границу 63

Житије Светог Ћирила

која се даље не може прелазити. Него је дао за углед другима први, Адамов брак да се по њему владају. И Јакову је исто тако учинио: згрчио му жилу у бедру јер је узео четири жене. Када је Јаков разумео ради чега му је то Бог учинио, више се није дотицао жена. Бог му је наденуо име Израиљ, што значи: ум који гледа Бога.125 Аврам пак то није разумео.” Опет га упиташе Јевреји: „Како ви који се клањате идолима мислите да Богу угађате?” Одговори Философ: „Прво се навикните да разликујете шта је слика, а шта идол.126 И кад то увидите, не нападајте хришћане, јер у вашем језику слика има десет значења. Да вас и ја запитам: ᾽Зар није била слика онај шатор који је Мојсије видео на Гори и снео и зар није великом вештином извео складну слику оне слике са Горе од коља, коже и кострети и дивне херувиме?᾽ Зато што је тако урадио, хоћемо ли за вас казати да чините част дрвету, кожи и кострети и да им се клањате, а не Богу који је у оно време дао онакву слику? Тако је и са Соломоновим храмом,127 који је имао слике херувима128 и анђела и ликове многих других. Тако и ми хришћани, правећи слике Божјих угодника, одајемо част, разликујући их добро од демонских слика. Све64

то писмо кори оне који жртвују синове своје и кћери и објављује срџбу Божју, док друге хвали, који жртвују своје синове и кћери.” Јевреји рекоше: „Зар нисте против Бога када једете свињско и зечје месо?”129 Он им одговори: „Први савез заповеда: ᾽Све једите као и биље,130 јер је све чистима чисто, а нечистима је и савест нечиста.᾽131 И Бог у књизи Постања говори: ᾽Ето, све је веома добро᾽;132 али због ваше лакомислености нешто је забрањено. Јер рече: ᾽Јаков је јео и наситио се и омиљени се одметнуо.᾽133 И даље: ᾽Народ седе да једе и пије и устаде да игра.᾽”134 Од много тога изнесосмо укратко колико да се памти, а ко хоће да тражи читаве те беседе, наћи ће их у његовој књизи коју је превео наш учитељ архиепископ Методије и поделио у осам поглавља и ту ће видети снагу његове речи, дату му Божјом благодати, као пламен који сагорева противнике. Хазарски кан и његови доглавници, када су чули све те слатке и лепе његове речи, рекоше му: „Сам те Бог послао овамо да нас поучиш. И све књиге о њему проучио си, све си по реду казивао, све си нас до ситости насладио меденим речима Светога писма. А ми смо неука чељад и то једно верујемо да си од Бога. Ако још ви65

Житије Светог Ћирила

ше хоћеш да нађеш мир нашим душама, то нам протумачи све у примерима по реду о чему те будемо питали.” И тако се разиђоше на починак. XI [Константин одговара на питања кана и хазарских великаша. Повјеровали су му и приступају крштењу. Повратак из Хазарске мисије]

Скупивши се сутрадан, рекоше му говорећи: „Протумачи нам, честити човече, примерима из Светога писма и својим разумом која је вера најбоља од свих?” Философ им одговори: „У једнога цара беху муж и жена, веома поштовани и много омиљени. И пошто су згрешили, изгна их из своје земље. Живећи тако много година, изродише децу у сиромаштву. Скупљајући се деца, договарала су се међу собом којим би се путем вратили тамо где су некада били. Саветујући се, један је од њих говорио овако, а други онако, а трећи опет друкчије. Чији савет треба примити? Зар не онај најбољи?”135 Рекоше они: „Зашто тако говориш? Свако држи да је његов савет најбољи. Јевреји држе да је њихов савет најбољи, Сарацени исто тако, а други опет свој. Протумачи нам да разумемо који је од тих најбољи.” Философ рече: „Ватра одваја злато од сребра, а 66

човек разумом лаж од истине. Кажите ми како је настао први пад? Зар то није било гледање и слатки плод и жудња за божанством?”136 Они рекоше: „Тако је.” А Философ рече: „Коме ће бити зло – да ли ономе који је јео мед или који је пио студену воду? Када дође лекар и каже ономе: ᾽Ако још много поједеш меда, оздравићеш᾽; а ономе који је пио воду каже: ᾽Ако се напијеш хладне воде и станеш го на мраз, излечићеш се.᾽ Други лекар тако не говори, него одређује супротан лек: место меда да пије горко и да пости, а место хладнога да пије топло да се загреје. Који од те двојице вештије лечи?” Одговорише сви: „Онај који супротне лекове одређује. Горчином овога живота пожудну сласт ваља савладати, а смерношћу охолост: супротно се супротним лечи. И ми кажемо: дрво најпре истера бодљу, а после донесе сладак род.” Философ опет одговори: „Добро сте казали. Христов закон указује на оштрину живота Божјих људи, а после доноси стоструки род у вечном животу.” Један од саветника, знајући добро за сараценску пакост, упита Философа: „Кажи ми, госте, зашто ви Мухамеда не поштујете? Та он је веома похвалио Христа у својој књизи говорећи да се родио од девојке, Мојсијеве сестре,137 велики 67

Житије Светог Ћирила

пророк, мртве је васкрсавао и сваке болести лечио чудесном моћи.138 Одговори му Философ: „Ако је Мухамед пророк, како ћемо веровати Данилу? Јер он рече: ᾽Са Христом престаће свако виђење и прорицање.᾽139 А он се појавио после Христа, како онда може бити пророк? Ако њега (Мухамеда) називамо пророком, онда ћемо Данила одбацити.” Рекоше многи од њих: „Што је Данило говорио, Божјим Духом је говорио. Сви знамо да је Мухамед лажљивац и упропаститељ свеопштега спасења, који је највеће своје лажи измислио на зло и срамоту.” Први саветник рече сараценским пријатељима: „Овај гост Божјом помоћи обори на земљу сву јеврејску охолост, а вашу баци преко реке као нечисту.” А затим свима рече: „Као што је Бог дао хришћанском цару власт над свима народима и савршену мудрост, тако им је дао и веру и изван ње нико не може имати вечни живот. Слава Богу навек.” И сви рекоше: „Амин.” И Философ рече свима са сузама: „Браћо и очеви и пријатељи и децо, ево Бог ми даде свако знање и достојан одговор на све. Ако има још кога који се противи, нека дође да нас разувери или да буде разуверен. Који ово прима нека се крсти у име Свете Тројице, а који неће, ја за то нећу 68

бити крив, а он ће видети судњега дана када ће Старац сести да суди свима народима као Бог.”140 Одговорише они: „Ми нисмо своји непријатељи, него одмах ко може, тако препоручујемо, нека се крсти ко хоће, који хоће од данас, а који се од вас клања окренут западу, или се моли Богу као Јевреји, или држи сараценску веру, ускоро ће га задесити смрт од нас.” И тако се, радосни, разићоше. Од њих се покрсти до 200 људи, одбацивши незнабожачке гадости и незаконити брак. Кан написа цару овакво писмо: „Послао си нам, господару, таква човека који нам је показао речју и делом да је хришћанска вера света и, пошто се уверисмо да је то права вера, допустисмо да се крсти ко хоће и надамо се да ћемо и ми то исто учинити. Ми смо сви притатељи твојему царству и готови смо да ти будемо на услузи где затражиш.” Кан, испраћајући Философа, стаде му давати многе дарове, али их не прими говорећи: „Дај ми колико имаш овде грчких заробљеника, то ми је највећи дар од свих.” Скупивши их до 200, предаде му их. И оде радостан на свој пут.

69

Житије Светог Ћирила

XII [Повратак из мисије. Чудо са водом и предвиђање архиепископове смрти. Константин уништава фрулског идола – дрво Александар]

И дошавши у безводан и пуст крај, нису могли трпети жеђ. А кад су нашли у слатини воду, нису је могли пити, јер је била као жуч. Када су се сви разишли да траже воду, рече својему брату Методију: „Више не могу да подносим жеђ, него захвати ове воде, јер онај који је некада претворио Израиљцима горку воду у слатку,141 тај ће и нас двојицу обрадовати.” Захватише и видеше да је слатка као мед и хладна. Напише се и прославише Бога, који таква дела чини својим слугама. У Херсону, када је био на вечери код архиепископа, рече му Философ: „Оче, дај ми благослов за пут као што би ми и отац дао.” Када га неки насамо упиташе зашто је то учинио, Философ одговори: „Заиста ће сутра отићи Господу и оставити нас.” Што се и догодило, јер се његова реч обистинила. Беше у фулском142 народу велики храст срастао са трешњом под којим су људи приносили жртве и звали га Александар. Женама нису допуштали да прилазе ни њему ни жртвама. 70

Чувши то, Философ није оклевао да оде к њима, стаде међу њих и рече: „Стари Грци су допали великих мука јер су се клањали небу и земљи као богу, иако тако великој и дивној творевини. А ви који се клањате дрвету, јадној ствари, и које само што није отишло у огањ, како ћете се онда избавити вечнога огња?” Одговорише они: „Ми ово нисмо почели да чинимо од сада, него нам је остало од отаца и од тога храста добијамо све за шта га молимо, а особито велику кишу. Како ћемо ми учинити оно што се нико од нас до сада није усудио учинити? Ако се ко усуди то учинити, тада ће угледати смрт и више нећемо довека видети кише.” Одговори им Философ: „Бог о вама говори у Светом писму, а како то да се ви њега одричете? У име Господа Исаија узвикује говорећи: ᾽Идем да сакупим сва племена и све народе и они ће доћи и видеће славу моју и оставићу знак међу њима и послаћу од њих спасење народима у Тарс и у Фул и у Луд, Мосох и Тавел и Јеладу и на далека острва, који нису чули за моје име, и они ће објавити славу моју међу народима, говори Господ сведржитељ.᾽143 А затим (Јеремија): ᾽Ево ја ћу послати многе рибаре и ловце и уловиће вас са брда и са кршева.᾽”144 Философ рече: „Упознајте, браћо, Бога, који вас је створио. Ево Јеванђеље новога завета Божјега, 71

Житије Светог Ћирила

у којем сте се крстили.” Пошто их је тако лепим речима уверио, нареди им да посеку дрво и да га спале. И приђе њихов поглавица, поклони се и целива Јеванђеље, тако и сви остали. Од Философа примивши беле свеће, певајући, приђоше дрвету, а Философ узе секиру и удари 33 пута и нареди свима да га посеку из корена и да га одмах спале. Те ноћи Бог пусти кишу и са великом радошћу прославише Бога и Бог се веома томе обрадова. XIII

но од другога дрвета (крста). Пиј га и напиј се и с радошћу ускликни: ᾽Алилуја!᾽” И после овога трећи стих: „Ево кнеза! И видеће сав народ славу његову и цар Давид усред њега.” И после овога написан је број девет стотина девет. Израчунавши добро, Философ пронађе да од дванаесте године Соломонова царевања до Христова рођења има девет стотина девет година.145 То је пророчанство о Христу. XIV

[Повратак у Цариград. Константин тумачи стихове са путира]

[Растислављева молба Михаилу. Цар позива и шаље Константина у Моравску мисију. Састављање азбуке. Михаилова посланица Растиславу]

Философ стиже у Цариград и, видевши се са царем, одседе у конаку при Цркви Светих Апостола, живећи у тишини и молећи се Богу. У Светој Софији има путир од драгог камена, Соломоново дело, на којем су јеврејским и самарјанским словима написани стихови које нико није могао ни прочитати ни протумачити. Узевши га, Философ прочита стихове и протумачи их. Први је стих овакав: „Чашо моја, чашо моја, проричи док не засија звезда (Христова). Служи за пиће Господу првенцу, који бди ноћу.” А затим други стих: „За пиће Господње добиве-

И док је тако Философ уживао у Богу, опет му стиже други посао и труд који није био мањи од пређашњих. Растислав,146 моравски кнез, поучен Богом, договори се са својим кнезовима и са Морављанима и посла посланике цару Михаилу147 с поруком: „Наш народ се одрекао незнабоштва и држи се хришћанскога закона, али немамо таква учитеља који би нам нашим језиком тумачио праву веру хришћанску, да би и друге земље, видећи то, пошле за нама. Зато нам пошаљи, господару, таква епископа и учитеља, јер од вас свима земљама долазе добри закони.”

72

73

Житије Светог Ћирила

Пошто је цар сазвао савет, дозва Константина Философа да чује ову одлуку, рекавши му: „Знам да си заморен, Философе, али је потребно да тамо идеш, јер тај посао нико не може извршити као што ти можеш.” Одговори Философ: „Иако сам преморен и болестан, радо ћу ићи тамо, ако имају азбуку за свој језик.” А цар му рече: „Мој дед и мот отац и многи други тражили су то, али нису нашли, како ћу онда ја наћи?” Философ рече: „Ко може на води речи писати, а да се не назове јеретиком?” Одговори му опет цар заједно са својим ујаком Вардом:148 „Ако ти хоћеш, Бог ти може то дати, који даје свима оно за шта га моле не сумњајући и отвара онима који куцају.”149 Философ отиде са сарадницима и, по обичају, прво се помоли Богу. Ускоро му Бог, који чује молитве својих слугу, откри слова и одмах састави азбуку150 и поче преводити Јеванђеље: „У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог бејаше Реч”151 итд. А цар се обрадова и са својим саветницима захвали Богу. И посла Константина с многим даровима, написавши Растиславу овакво писмо: „Бог, који хоће да свако позна истину152 и постигне савршенство, видевши твоју веру и 74

велики труд, учини у наше време оно што је било само у стара времена, даде и за ваш језик слова, која пре нисте имали, да се и ви придружите народима који славе Бога својим језиком. И зато ти посласмо овога Константина, којему их је Бог открио, честита човека и правоверна, веома учена и философа. И ево прими дар који је већи и више вреди од свега злата и сребра и драгог камења и пролазнога богатства. Труди се да с њим добро утврдиш дело и свим срцем да тежиш Богу. Немој одбацити опште спасење, покрени све Морављане да не оклевајући пођу правим путем. Да и ти, пошто си својим трудом учинио да познаду Бога, за то дело примиш своју награду и овога света и онога за све оне душе које ће веровати у Христа, Бога нашега, од сада и довека и да оставиш свој спомен потоњим коленима као и велики цар Константин.” XV [Почетак мисије у Моравској. Сукоб са тројезичницима. Одлазак Коцељу у Панонију]

Када је Философ дошао у Моравску, Растислав га дочека са великим почастима и, скупивши ученике, даде их на учење.

75

Житије Светог Ћирила

Ускоро преведе сва богослужења и научи их јутрењу153 и часовима,154 вечерњу,155 повечерју156 и литургији.157 И отворише се по пророковим речима уши глувих да чују речи Светога писма и језик мутавих постаде разговетан.158 Бог се обрадова овоме, а ђаво постиде. Када реч Божја поче да се шири, зли завидљивац, од искона проклети ђаво,159 не трпећи ово добро, уђе у своја оруђа и поче многе подбадати говорећи: „Бог се тако не слави. Да је њему то угодно, зар не би могао учинити да га сви од искона славе пишући на својем језику и својим словима. Него је изабрао само три језика, јеврејски, грчки и латински, на којима је допуштено славити Бога.”160 А то су говорили латински и франачки црквени људи; епископи, свештеници и ученици. Борећи се с њима као Давид са туђинима, речима Светога писма победио их је и назвао их тројезичницима и пилатовцима, јер је Пилат написао натпис на она три језика на крсту Господњем. Нису само то говорили, него су и друго што не ваља учили, говорећи да под земљом живе људи са великим главама и да су сви гмизавци ђавоља створења. Ако ко убије змију, од тога ће 76

му отпасти девет грехова, а ако ко човека убије, нека три месеца пије из дрвене чаше и да се стаклене не дохвата. Нису бранили приношење жртава по старом обичају и срамотно општење. И све ово као трње посече и спали огњем својих речи говорећи: „Пророк говори о томе: ᾽Приложи Богу жртву захвалницу и упути Вишњему твоје молитве.161 Жену твоје младости немој отерати, јер ако је, омрзнувши, отераш, срамота ће покрити пожуде твоје, говори Господ сведржитељ. Чувајте душу своју и да нико од вас не остави жену из своје младости. Чинили сте оно што сам мрзео, јер је Бог посведочио између тебе и жене из твоје младости, коју си оставио, а она ти је другарица и жена твојега савеза.᾽162 И у Јеванђељу говори Господ: ᾽Чули сте како је речено старима: Не чини прељубе, а ја вам кажем да сваки који погледа жену са пожудом већ је учинио прељубу у срцу својем.163 И опет вам говори: Који остави своју жену наводи је да чини прељубу и који узме жену остављену од мужа чини прељубу.᾽164 И апостол рече: ᾽Што је Бог саставио, човек нека не раставља.᾽”165 Пошто проведе четрдесет месеци у Моравској, Философ крене на пут са својим ученицима да приме свештенички чин. На путу га 77

Житије Светог Ћирила

дочека Коцељ,166 кнез панонски. И заволе много словенске књиге, научи их и даде му око педесет ученика да их учи. И пошто му указа велике почасти, испрати га. Не узе ни од Растислава ни од Коцеља ни злата ни сребра ни ичега другога, проповедајући јеванђељску реч без награде. Измоли од њих двојице девет стотина заробљеника и пусти их. XVI [Сукоб и расправа са тројезичницима у Венецији]

Док је био Философ у Млецима, нагрнуше на њега епископи, свештеници и калуђери као гавранови на сокола и потргоше тројезичну јерес говорећи: „Човече, растумачи нам како си саставио Словенима азбуку и учиш их, а коју није нико пре пронашао, ни апостоли, ни римски папа, ни Григорије Дијалог,167 ни Јероним,168 ни Августин.169 А ми знамо само за три језика на којима треба у књигама славити Бога: јеврејски, грчки и латински.” А Философ им одговори: „Зар Бог не даје кишу свима подједнако? Зар исто тако и сунце не сија свима?170 Зар не дишемо једним ваздухом? Како се не стидите када помињете само три 78

језика, а свима осталим народима и племенима допуштате да буду слепи и глуви? Кажите ми да ли ви држите да је Бог немоћан и да то не може дати или да је завидан па то не жели. Ми пак знамо за многе народе који имају своју азбуку и Бога славе сваки на својем језику. Зна се да су то: Јермени, Персијанци, Абисинци,171 Иверци,172 Сугди,173 Готи, Авари, Агатирси,174 Хазари, Арабљани, Египћани и Сирци и многи други. Ако нећете да се на тим народима поучите, онда бар нека вам Свето писмо буде судија. Давид узвикује говорећи: ᾽Певај Господу, сва земљо, певајте Господу нову песму.᾽175 И опет: ᾽Ускликни Господу, сва земљо, певајте и веселите се и попевајте.᾽ И на другом месту: ᾽Сва земља нека се поклони теби и теби пева и нека пева твојему имену, Вишњи.᾽176 И опет: ᾽Хвалите Господа, сви народи, и славите га, сва племена,177 све што дише нека хвали Господа.᾽178 У Јеванђељу се говори: ᾽Онима који га примише даде им власт да буду деца Божја.᾽179 И опет исти (Јован): ᾽Али не молим само за ове него и за оне који верују на реч њихову у мене, да сви буду једно као што си и ти, Оче, у мени и ја у теби.᾽180 А Матеј рече: ᾽Даде ми се свака власт на небу и на земљи, идите дакле и научи79

Житије Светог Ћирила

те све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам вам заповедио. И ево ја сам с вама у све дане до свршетка века.᾽181 И Марко опет говори: ᾽Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу и који верује и крсти се спашће се, а који не верује осудиће се. А знаци онима који верују биће ови: мојим именом изгониће зле духове и говориће туђим језицима.᾽182 И вама, учитељима закона, опет говори: ᾽Тешко вама, књижевници и фарисеји,183 притворице, јер затварате царство небеско пред људима и ви не улазите, а оне који хоће да уђу у њега, не пуштате.᾽184 И затим: ᾽Тешко вама, књижевници, јер узесте кључеве од знања, а сами не уђосте, и онима који су хтели да уђу забранисте.᾽185 А Коринћанима186 рече Павле: ᾽А ја хоћу да сви говорите језике, још више да пророкујете, јер је већи онај који пророкује него који говори језике,187 осим ако овај тумачи ради напретка цркве. А сада, браћо, ако дођем к вама говорећи језике, какву ћу вам корист учинити ако вам не говорим или путем откривења или тумачења или пророковања или поучавања? Али ако мртве ствари које дају глас, као фрула или харфа, не дају различите гласове, како ће се 80

разумети шта се свира на фрули или на харфи? Јер ако труба да неразговетан глас, ко ће се припремити за бој? Тако и ви, ако неразумљивим језиком изговарате речи, како ће се разумети шта говорите? Говорићете у ветар. На свету има толико различитих речи и свака нешто значи. Ако дакле не знам шта значе речи, бићу туђин ономе који говори и онај који говори биће мени туђин. Тако и ви, зато што се старате за духовне дарове, гледајте да будете богати тим даровима ради напретка цркве. Зато онај који говори језик нека се моли Богу да би могао тумачити. Јер ако се молим Богу туђим језиком, мој се дух моли, а ум је мој без плода за друге. Шта ћу онда чинити? Молићу се Богу духом, а молићу се и умом; певаћу Богу духом, а певаћу и умом. Јер ако благосиљаш духом, како ће прост човек рећи амин на твоју молитву, кад не зна шта говориш? Ти, додуше, добро захваљујеш, али то другоме не помаже. Захваљујем Богу мојему што од свих вас боље говорим језике. Али у цркви волим рећи пет речи својим умом да и друге поучим, неголи хиљаде речи на туђем језику. Браћо, не будите дечје памети него дечје пакости: памећу будите зрели. У закону пише: Преко оних који говоре другим језиком и уснама туђинаца говорићу народу овоме, ни тако ме неће послушати, говори 81

Житије Светог Ћирила

Господ. Зато су језици знак не за оне који верују, него за оне који не верују, а пророчанство је не за оне који не верују, него за оне који верују. Ако се сва црква нађе на окупу и сви почну говорити различитим језицима и дођу прости људи и неверници, зар неће рећи да нисте читави? Ако сви пророкују и дође какав прост човек или неверник, сви га нападају и сви га осуђују и тако се тајне његова срца откривају и пашће ничице и поклониће се Богу и признаће да је заиста Бог с вама. Шта ћемо, дакле, браћо? Кад се скупљате, сваки од вас зна: ко Псалтир, ко науку, ко језике, ко тумачеља, све нека то буде на добро. Ако неки говоре туђе језике, то нека чине двојица или највише по тројица и по реду нека један тумачи. Ако не буде тумача, нека у цркви ћуте и нека себи говоре и Богу. А пророци188 нека говоре двојица или тројица, а нека други тумаче. Ако ли се некоме другоме који седи на скупу шта открије, нека онда први ућути. Тако можете сви један по један пророковати, да се сви уче и да буду поучени. И духови пророчки покоравају се пророцима: јер Бог није Бог немира него мира, као што учи по свима хришћанским црквама. Нека ваше жене ћуте у црквама, јер им се не допушта да говоре, него да се покоравају, као што и закон говори. Ако ли хоће да се чему науче, 82

нека код куће питају своје мужеве, срамота је да у цркви говоре. Је ли од вас изишла реч Божја или је до самих вас стигла? Ако се коме чини да је пророк или надахнут, нека разуме да оно што вам пишем јесу заповести Господње. Ако ли ко не разуме, нека не разуме. Зато, браћо, старајте се да пророкујете и не браните да се језици говоре. А све нека бива честито и по реду.᾽189 И опет говори: ᾽Сваки језик говори да је Исус Христос на славу Бога Оца. Амин.᾽”190 Тим и још многим другим речима постидевши их, остави их и отиде. XVII [Папин позив и свечани дочек у Риму. Браћа доносе мошти Светог Климента. Папа благосиља словенске књиге]

Дознавши за Философа, римски папа191 посла по њега. И кад стиже у Рим, сам папа Хадријан192 изађе пред њега са свима граћанима, и носили су свеће, јер је носио и мошти Светога Климента, мученика и папе римскога.193 И Бог у тај час учини знаменита чуда: одузет човек се ту исцели и многи други исцелише се од разних болести. Тако и заробљеници, споменувши Христа

83

Житије Светог Ћирила

и Светога Климента, ослободише се оних који су их заробили. И папа, узевши словенске књиге, освешта их и положи у Богородичиној цркви која се зове Јасле194 и служише над њима свету литургију. После тога папа нареди двама епископима, Формозу и Гаудериху, да рукоположе словенске ученике. Кад се рукоположише, служише литургију у Цркви Светога Петра на словенском језику. А другога дана служише у Цркви Свете Петрониле, а трећега дана служише у Цркви Светога Андреје. А одатле опет у цркви великога васељенскога учитеља апостола Павла, где служише бденије195 на словенском језику, а сутрадан литургију над његовим светим гробом, уз помоћ епископа Арсенија, једнога од седморице епископа, и Анастасија Библиотекара.196 Философ са својим ученицима није престајао достојно за то захваљивати Богу. А Римљани су непрестано долазили к њему да га о свему питају, а он им је давао тумачења по двапут и по трипут. Један Јеврејин је исто тако долазио и с њим се препирао и једанпут му рече: „Кад се израчунају године, још није дошао на свет Христос за којега пророци говоре да ће се родити од девојке.” Пошто му Философ израчуна све 84

године од Адама по коленима, потанко му протумачи да је Христос дошао и колико је година од тада па до сада. И пошто га поучи, испрати га. XVIII [Болест Константинова и његово монашење. Добија име Ћирило. Предсмртна молитва и смрт. Сахрана у Цркви Светог Климента]

Заокупише Константина многи мучни послови и он се разболе. И стрпљиво подносећи болест много дана, једном виде како му се Бог јави и поче појати овако: „Када ми рекоше уђимо у дом Господњи, развесели се дух мој и срце се обрадова.”197 И, обукавши монашко одело, тако цео тај дан остаде радујући се говорећи: „Од сада нисам више ни цару слуга ни иком другоме на земљи него једино Богу сведржитељу: не бејах и постадох и јесам довека, амин.”А сутрадан пак прими свети монашки чин и, пошто доби друго крштење,198 узе име Ћирило. И у томе чину проживе педесет дана. И када се приближи час да стекне мир и да се пресели у вечно насеље, подигавши руке своје к Богу, помоли се са сузама говорећи овако: „Господе Боже мој, који си створио све анђеоске редове199 и бестелесне војске, небо си 85

Житије Светог Ћирила

разапео и земљу утврдио, и све што постоји превео си из небића у биће,200 и увек слушаш оне који извршавају твоју вољу и који те се боје и чувају заповести твоје. Саслушај моју молитву и сачувај своје верно стадо које си мени поверио неспособном, недостојном слузи својему. Избави га безбожне злоће незнабожаца који погрдно говоре о теби и затри тројезичну јерес, подигни и умножи своју цркву и сакупи их све да буду једне душе и учини их савршеним људима, да једнако мисле о твојој правој вери и истински је исповедају и усади у њихова срца реч своје науке. Јер је твој дар што си узео нас недостојне да проповедамо Јеванђеље Христа твојега, да се трудимо да чинимо добра дела и оно што је теби угодно. Оне које си ми дао као твоје ти предајем. Води их својом моћном десницом и заклони их крилима својим,201 да сви хвале и славе твоје име, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.” Све изљуби светим пољупцем и рече: „Нека је благословен Бог, који нас не даде за плен зубима наших невидљивих непријатеља, него је њихову мрежу растргао и избавио нас од пропасти.”202 И тако се упокоји у Господу у својој четрдесет другој години, месеца фебруара, четрнаестога

86

дана, другога индикта, а од створења света 6377. године, (тј. 869. године).203 И папа нареди свима Грцима који бејаху у Риму, а тако исто и Римљанима, да се окупе са свећама и да певају над њим и да му начине погреб као што би учинили и самоме папи. Што и учинише. А Методије, његов брат, замоли папу говорећи: „Мати нас је заклела, ко од нас први умре, да га пренесе у његов братски манастир204 и да га ту сахрани.” И папа нареди да га положе у ковчег и закују гвозденим клинцима. И тако га је држао седам дана припремајући га за пут, А римски епископи рекоше папи: „Зато што је Бог њега, који је по многим земљама ходио, овамо довео и овде његову душу примио, треба да он овде као велики човек буде и сахрањен.” И папа рече: „Због његове светости и љубави, мимо римски обичај, сахранићу га у својем гробу, у Цркви Светога апостола Петра.” Брат његов рече: „Пошто мене не послушасте и не дадосте ми га, ако вам је драго, нека лежи у Цркви Светога Климента, с којим је и дошао овамо.” И папа нареди да се тако учини. И кад се опет скупише, желећи да га са целим народом испрате свечано, епископи рекоше: „Да 87

Житије Светог Ћирила

откујемо ковчег и видимо да се он није штогод променио?” Иако су се много мучили, не могоше отворити ковчег, јер је тако Бог заповедио. И тако га са ковчегом положише с десне стране олтара, у Цркви Светога Климента, где се многа чуда почеше збивати. И кад то видеше Римљани, још више узеше га славити као свеца. Начинивши његову икону над његовим гробом, почеше над њим дан и ноћ палити кандила, хвалећи Бога, који тако прославља оне који га славе. Њему нека је слава и част у све векове. Амин.

88

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ МЕТОДИЈА •

Шестог априла (слави се) успомена и (чита) житије блаженога оца нашега и учитеља Методија, архиепископа моравскога. Благослови, оче!

I [Теолошки увод]

Добри и свемогући Бог, који је превео из небића у биће све што се види и не види и украсио свом лепотом, о којој када ко размишља, удубљујући се мало, може нешто разумети и познати онога који је створио таква и толика дивна дела. Кад човек размишља о величини и лепоти дела, може познати и њихова творца,205 којега анђели славе песмом „Свет, свет, свет Господ Саваот”206 и ми сви правоверни славимо у Светој Тројици, то јест у Оцу, Сину и Светом Духу, који је у три лица, а у једном божанству. Јер 91

Житије Светог Методија

пре свих времена, што превазилази сваки ум и анђеоски разум, сам Отац роди Сина, као што рече Премудрост: „Пре свих гора роди ме.”207 И у Јеванђељу рече пречистим усанама сама Реч Божја, која је примила тело у последња времена ради нашега спасења: „Ја сам у Оцу и Отац је у мени.”208 Од тога истога Оца и Свети Дух произлази, као што рече сам Син Божји: „Дух истине који од Оца излази.”209 Тај је Бог створио сва створења., као што говори Давид: „Речју Господњом небеса се утврдише и дахом његових уста сва небеска војска, јер он рече и постадоше, он заповеди и створише се.”210 Над свима створи човека, узевши прашину са земље, из себе удахну душу дахом живота,211 даде му разум и говор и слободну вољу да уђе у рај и даде му заповест да га искуша: ако је буде држао, остаће бесмртан, ако је погази, дочекаће смрт својом вољом, а не по Божјој заповести. Кад ђаво виде човека у таквој части и уздигнутог на то место и на којему је некада и он био и са којега је пао због своје охолости,212 наведе човека да погази заповест. И Бог човека изгна из раја и осуди га на смрт. И од тада је почео ђаво бунити и варати људски род многим лукавстви92

ма.213 Бог из великог милосрђа и љубави није напустио човека до краја, него је у сва времена бирао из народа људе и указивао народу на њихова дела и њихову борбу, да се сви, угледајући се на њих, подстичу на добро. Такав је био Енос,214 који се први усудио да призива име Божје, а Енох,215 после тога, угодивши Богу, био је пресељен на онај свет.216 Ноје се нашао праведан у својем роду и спасао се потопа у ковчегу, да би се земља опет испунила Божјим створовима и украсила. Пошто су се народи разделили, сви су скренули са правога пута. Аврам је познао Бога и назвао се његовим пријатељем, добио је обећање: „У твоме семену биће благословени сви народи.”217 Исак,218 као и Христос после њега, би подигнут на гору Богу на жртву,219 Јаков220 је срушио тастове идоле и видео у сну лествице од земље до неба и анђеле Божје како се пењу и силазе по њима,221 благосиљајући своје синове, прорицао је о Христу. Јосиф222 је нахранио народ у Египту и показао се да је Божји.223 Свето писмо говори о праведном и непорочном Јову Авситидијском како је био кушан и издржао и Бог га благословио.224

93

Житије Светог Методија

Мојсије, Божји свештеник, као што је био и Арон,225 био је назван богом фараоновим и пуштао зла на Египат. Извео је Божји народ из Египта, дању белим облаком, а ноћу пламеним стубом и разделио море и прешао с народом по сувом,226 а Египћане потопио. У безводној пустињи народ је водом напојио и нахранио анђеоским хлебом и птицама. Говорио је с Богом лице у лице, колико је могућно да човек говори с Богом, и дао је народу закон Божјим прстом написан.227 Исус Навин 228 је народу Божјем разделио земљу, пошто је победио непријатеља. Тако су и многе судије победе задобиле. Самуило229 је, примивши Божју милост, помазао два цара и поставио као што му рече Господ. Давид 230 је благо владао народом и научио га побожним песмама.231 Соломон,232 примивши од Бога мудрост већу од свих људи, изрекао је многе добре поуке у причама, иако их сам није извршавао. Илија 233 је разоткрио глађу људску злобу, подигао из мртвих дете и речју спустио огањ с неба, многе сагорео и жртве спалио чудесним огњем и побио гадне незнабожачке свештенике, узнео се на небо на огњеним колима и коњима, обдаривши ученика (Јелисија) двоструким духом:234 да чини чудеса и прориче. Јелисије,235 94

узевши плашт Илијин,236 чинио је велика чуда. Остали пророци,237 сваки у своје време, прорицали су о чудесним стварима које ће се збити. После тих је Јован, 238 велики посредник између старога и новога закона, који је крстио Христа, сведочио и проповедао о њему живима и мртвима. Свети апостоли Петар и Павле са осталим Христовим ученицима, као муње прешли су цео свет и обасјали читаву земљу. После њих мученици својом крвљу опраше мрљу греха, а наследници светих апостола, крстивши цареве, великим трудом и борбом срушише незнабоштво. Часни Силвестар 239 са триста осамнаест отаца, уз помоћ великога цара Константина, скупивши Први сабор у Никеји,240 победио је Арија 241 и проклео њега и његову јерес, коју је дизао против Свете Тројице, као што је некад Аврам са триста осамнаест момака потукао цареве и примио од Мелхиседека,242 цара салимскога, благослов, хлеб и вино, јер је био свештеник Бога вишњега.243 Дамас244 и Григорије Богослов245 са сто педесет отаца 246 и са великим царем Теодосијем247 у Цариграду потврдили су свети символ вере,248 95

Житије Светог Методија

то јест верујем у једнога Бога, а Македонија 249 изгнали из цркве и проклели њега и његоху хулу, коју је говорио противу Светога Духа. Целестин 250 и Ћирило251 са двеста отаца и са другим царем (Теодосијем II)252 у Ефесу253 су сатрли Несторија 254 и сву његову криву науку о Христу. Лав255 и Анатолије256 са правоверним царем Маркијаном 257 и са шест стотина тридесет отаца у Халкидону258 проклели су Јевтихијево259 безумље и криво учење. Вигилије260 са богоугодним Јустином261 и са сто шездесет пет отаца сазвавши Пети сабор262 и, пошто су истражили, изрекли су проклетство. Агатон,263 римски папа, са двеста седамдесет отаца и са честитим царем Константином264 на Шестом сабору265 сатрли су многе смутње и осудили на прогонство и проклели Теодора Фаранскога 266 и Сергија 267 и Тирона,268 Кира Александријског, 269 Хонорија Римског, 270 Макарија Антиохијског 271 и све њихове помоћнике, а хришћанску веру на истину поставили и учврстили.

96

II [Методијеве особине, поријекло и постављење за управитеља кнежевине]

После свих њих милостиви Бог, који жели да се сваки човек спасе и позна истину, у наше време, ради нашега народа о којем се нико никада није побринуо, подстакао је на добро дело нашега учитеља, блаженога Методија. Када све његове врлине и прегнућа упоређујемо појединачно са делима тих угодника, нећемо се постидети. Јер једнима је био раван, а од других мало мањи, а од осталих пак већи. Речите је претекао радом, а радине речју. На све се угледао и свима је углед био. Бога се бојао, заповести чувао,272 био телесно чист, истрајан у молитвама и побожности; у речи оштар и благ, оштар за противнике, а благ за оне који слушају поуке, срчан, тих, милостив, болећив, у патњама стрпљив, свима је био све,273 да би све придобио. Био је рода не лошега и по оцу и по мајци, него веома доброга и угледна, знанога најпре Богу, па цару и читавом солунском крају, као што се видело и по његову лику. Зато су га и беседници волели од детињства и о њему с поштовањем говорили. Када и цар сазнаде за његову бистрину, даде му на управу словенску кнежевину.274 А 97

Житије Светог Методија

ја ћу рећи да је цар, гледајући у будућност, већ имао на уму да га пошаље Словенима за учитеља и првога архиепископа, да би пре тога научио све словенске обичаје и на њих се полако навикао. III [Напуштање службе и монашење]

Пошто проживе у тој кнежевини много година и видевши много нереда и немира у овоме животу, замени жељу за земаљском тамом мислима о небу, јер није хтео да поштену душу узнемирава нечим што не траје вечно. Нашавши прилику, остави кнезовање и отиде на Олимп,275 где живе свети оци. Постригавши се, обуче црну ризу. Био је послушан и покоран, извршавао је потпуно сва монашка правила и бавио се књигама. IV [Хазарска мисија. Методије одбија достојанство епископа. Постаје игуман Полихрона]

Када је дошло време, посла цар Философа, брата његова, Хазарима, а Философ узе себи Методија на помоћ. Тамо су пак били 98

Јевреји, који су хришћанску веру много кудили. Методије рече: „Готов сам умрети за хришћанску веру.” Није, дакле, одбио, него је пошао и служио као слуга млађему брату и покоравао му се. Он молитвом, а Философ речима надвлада их и постиде. Видевши цар и патријарх како добро напредује на Божјем путу, наговарали су га да га поставе за архиепископа 276 на једно угледно место где је била потреба за таквим човеком. Како то није желео, примораше га и поставише за игумана 277 у манастиру који се звао Полихрон,278 а који годишње добија двадесет четири мерице злата, а у њему има више од седамдесет монаха. V [Припреме и одлазак у Моравску мисију]

Догоди се у те дане: Растислав,279 кнез моравски, и Светопук 280 послаше посланике из Моравске цару Михаилу281 са оваквом поруком: „Божјом милошћу здрави смо. Међу нас су дошли многи учитељи, хришћани из Италије, Грчке и Немачке учећи нас различито, а ми Словени смо прост народ и никога немамо који би нас научио истини и протумачио Свето писмо. Учини 99

Житије Светог Методија

добро, господару, пошаљи нам таква човека који ће учинити све што је право.” Тада цар Михаило рече Константину Философу: „Чујеш ли, Философе, ову поруку? Други то не може учинити осим тебе. Зато ти дајем многе дарове и узми својега брата, игумана Методија, и иди. Јер сте ви Солуњани, а сви Солуњани говоре чистим словенеким језиком.” Тада не смедоше одрећи ни Богу ни цару, по речима Светога апостола Петра, као што је рекао: „Бога се бојте, цара поштујте.”282 Чувши за велику ствар, дадоше се обојица на молитву заједно са другима који су били истога духа као и они. И ту Бог откри Философу словенска слова, а он одмах уреди азбуку, начини превод Јеванђеља, и крене на пут у Моравску узевши са собом Методија. И поче опет покорно и послушно да служи Философу и да с њим учи Морављане. И кад су прошле три тодине, обојица се вратише из Моравске, пошто су научили ученике.

VI [Одлазак у Рим. Папино одобравање словенског богослужења]

Сазнавши за такве људе, папа Никола посла по њих, желећи да их види као Божје анђеле. Призна њихово учење, положивши словенско Јеванђеље на олтар Светога апостола Петра, а блаженога Методија рукоположи за свештеника.283 Било је много и таквих који су кудили словенске књиге говорећи: „Није допуштено ниједном народу да има своје писмо, него само Грцима, Римљанима и Јеврејима, по Пилатову натпису који је написао на крсту Господњем.” Њих је папа назвао пилатовцима и тројезичницима и проклео их. Једном епископу који је боловао од исте болести нареди да рукоположи три словенска ученика за свештенике, а двојицу да произведе за појце.284 VII [Смрт Ћирилова]

После много дана Философ, полазећи на суд, рече Методију, брату својему: „Ето, брате, били смо обојица упрегнути у јарам и једну смо браз100

101

Житије Светог Методија

ду орали и ја сада падам на њиви пошто сам свој дан завршио. А ти веома волиш Гору, зато немој ради Горе да оставиш свој учитељски позив, јер тако пре можеш бити спасен.” VIII [На Коцељев позив папа шаље Методија са ученицима. Посланица папе Хадријана. Методије постаје панонски епископ]

Коцељ285 пак посла папи молбу да пусти к њему Методија, блаженога учитеља нашега. И папа одговори: „Не само теби једном, него и свима тим словенским земљама шаљем га за учитеља од Бога и од Светога врховнога апостола Петра,286 који држи кључеве од царства небескога.” И посла га написавши ову посланицу: „Хадријан,287 епископ и слуга Божји, Растиславу, Светопуку и Коцељу. Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.288 Чули смо о вашим духовним прегнућима – за којима смо жудели у молитвама ради вашега спасења – како је Господ побудио срца ваша да га тражите и показао вам да Богу ваља служити не само вером него и добрим делима, јер је вера

102

мртва без дела. А на кривом су путу они који мисле да познају Бога, а делима га се одричу.289 Јер сте за учитеља молили не само од овога првосвештеничкога престола него и од побожнога цара Михаила. И послао вам је блаженога Константина Философа са братом, дочим ми то нисмо могли учинити. А они, сазнавши да ваше земље припадају папском престолу,290 ништа нису учинили што се не слаже са црквеним законима и дошли су к нама носећи и мошти Светога Климента. Ми пак са троструком радошћу, пошто смо све проучили, одлучисмо да пошаљемо у ваше земље Методија, сина нашега којега смо са ученицима рукоположили за свештеника, човека савршенога знања и правоверна, да вас учи као што сте тражили, који је превео на ваш језик све црквене књиге, заједно са литургијом291 и чином крштења, што је започео Константин Философ, Божјом милошћу и молитвама Светога Климента. Тако исто, ако неко други буде могао да како треба преводи и како права вера учи, нека буде свето и Богом благословено, и од нас и од целе саборне и апостолске цркве, како бисте се лако научили заповестима Божјим. Држите само овај један обичај – да се на служби Божјој Апостол 103

Житије Светог Методија

и Јеванђеље читају прво на латинском, а затим на словенском језику, како би се испунила реч Светога писма: ᾽Славиће Бога сви народи᾽; а на другом месту стоји: ᾽Сви ће говорити различитим језицима о великим делима Божјим, као што им је дао Свети Дух да говоре.᾽292 Ако неко од сакупљених код вас учитеља који угађају вашим ушима и од истине вас одводе на криви пут усуди се да вас уз то заводи кудећи књиге на вашем језику, нека буде одбијен не само од причешћа него и од цркве док се не поправи.293 Јер су они вуци, а не овце, које треба познати по њиховим плодовима и чувати их се. А ви, драга децо, послушајте божанску науку и немојте одбацити црквене заповести, како бисте постали прави Божји поклоници Оцу нашему небеском са свима светима. Амин.” Коцељ га дочека са великим почастима. И опет га посла папи са двадесет угледних људи да га постави за панонскога епископа, на престо Светога Андроника,294 једнога од седамдесеторице апостола. Што се и догоди.

104

IX [Сукоб са њемачким свештенством. Методија затварају у тамницу]

После тога стари непријатељ који завиди добру и противи се истини подбуни срце краља 295 – моравскога непријатеља против Методија, заједно са свима епископима, који су говорили: „Ти учиш у нашој области.”296 А он одговори: „Када бих ја знао да је она ваша, ја бих се уклонио, али она је Светога Петра.297 Истину вам кажем: ако ви из зависти и грамзивости насрћете на старе границе насупрот црквеним законима и забрањујете да се шири реч Божја, чувајте се да не проспете мозак желећи да гвоздену планину пробијете лобањом.” А они му, разјарени, рекоше: „Зло ћеш проћи.” Одговори он: „Истину говорим пред царевима и не стидим се, а ви чините са мном што хоћете, јер нисам бољи од оних који су, говорећи истину, у великим мукама живот изгубили.” И пошто су много речи изговорили и нису могли да га више побијају, рече краљ намргођен: „Не мучите ми мојега Методија, већ се сав ознојио као да је поред пећи.” Он рече: „Да, господару, када су једном људи срели ознојена философа и рекли му зашто се знојиш, он је одгово105

Житије Светог Методија

рио: ᾽Препирао сам се са незналицама.᾽” Пошто се не помирише са таквом речју, разиђоше се, а Методија послаше у Швапску,298 где су га држали две и по године. X [По папином захтјеву Методије бива ослобођен. Постаје архиепископ]

Дође то до папе и, сазнавши све, забрани свима краљевим епископима да служе службу299 докле га држе код себе. И тада га пустише рекавши Коцељу: „Ако овога држиш код себе, нећеш нас се лако ослободити.” Али се они не ослободише суда Светога Петра: умреше четворица од ових епископа. Догодило се тада да су Морављани прогнали све немачке свештенике који су живели код њих, када су осетили да им они нису пријатељи и да роваре против њих. А папи послаше молбу: „Како су некада наши очеви примили крштење од Светога Петра, то нам дај Методија за архиепископа и учитеља.” И (папа) га одмах посла. Кнез Светопук прими га са свима Морављанима и предаде му све цркве и све свештенство у свима градовима. Од тога дана 106

поче се веома ширити реч Божја и множити се свештенство у свима градовима, а незнабошци веровати у правога Бога и одрицати се својих заблуда. И толико више поче се и моравска држава ширити на све стране и своје непријатеље тући без промашаја, као што увек причају сами Морављани. XI [Методијев пророчки дар]

Имао је и пророчки дар. Многа његова пророчанства су се обистинила. Испричаћемо једно или два од њих. Веома моћни незнабожачки кнез који је владао у области Висле ругао се хришћанима и чинио им пакости. Методије му поручи: „Сине, добро би ти било да се по својој вољи покрстиш на својој земљи, да не би био силом покрштен као заробљеник на туђој земљи, и тада ћеш се сетити мене.” Што се и догоди. А једном опет, када је Светопук ратовао са незнабошцима и није ништа постигао, а рат се одужио, приближавао се Петровдан и Методије му је поручио: „Ако ми обећаш да ћеш са својом војском бити на служби о Петрову дану коју ћу 107

Житије Светог Методија

ја служити, верујем да ће ти Бог ускоро предати непријатеље.” Што се и догоди. Један врло богат човек и саветник кнежев ожени се својом кумом. Иако их је Методије много саветовао, учио и опомињао, није их могао раставити, док су они који су се издавали за Божје слуге тајно их заводили ласкајући им због њихова богатства. На крају их одбише од цркве. Рече им Методије: „Доћи ће час када вам ти ласкавци неће моћи да помогну, а мојих ћете се речи сећати, али се неће моћи ништа учинити.” И кад их Бог остави, изненада наиђе на њих зло и не остаде трага од њих, као кад вихор подигне прашину и разнесе је. Било је и много других пророчанстава као ова о којима се јавно причало.

пута и привлачили их себи говорећи: „Папа је дао власт нама и наређује да се (Методије) изгна и његово учење.” Сакупивши све Морављане, наредише да се прочита пред њима посланица да би чули да је он изгнан. А Морављани, као што је то природно код људи, сви су били тужни и жалосни што остају без таква пастира и учитеља, осим слабића које је превара покретала као ветар лишће. Прочитавши писмо, нађоше да у њему пише: „Наш брат Методије свет је и праведан и врши апостолско дело и у његовим су рукама од Бога и апостолског престола све словенске земље и кога он прокуне нека је проклет, а кога благослови нека је благословен.” И као магла разиђоше се постиђени и осрамоћени.

XII

[Методије пред царем и патријархом]

[Нова побуна против Методија – филиокве]

Стари непријатељ који завиди људском роду, не трпећи све ово, подбуни неке против њега, као Датана и Авирона 300 против Мојсија,301 једне јавно, а друге тајно, који болују од јереси да Свети Дух излази не само од Оца него и од Сина.302 Они су слабије одвраћали са правога 108

XIII Њихова злоба није се зауставила само на томе, него су говорили: „Цар се љути на њега и, ако га пронађе, неће жив остати.” Али милостиви Бог није хтео ни за шта покудити свога слугу, него стави на срце цару, као што је увек срце царево у Божјим рукама, и цар303 посла писмо Методију: „Часни оче, веома желим да те видим, учини добро и потруди се до нас да те видимо 109

Житије Светог Методија

док си на овом свету и да твој благослов примимо.” И одмах је тамо отишао и цар га је дочекао са великим почастима и радошћу и, пошто је похвалио његову науку, задржа два његова ученика, свештеника и ђакона, са књигама. И што год је желео цар му је учинио по вољи и није му ништа одбио, јер га је заволео. И пошто га је богато даривао, испрати га свечано на пут до његова седишта. Тако исто учини и патријарх.304 XIV [Опасности у које је западао Методије]

На сваком путу западао је у многа искушења која су долазила од нечастивога: у пустињама међу разбојнике, на мору у буру, на рекама на изненадне спрудове. Да се испуни апостолова реч на њему: „Опасности од разбојника, опасности на мору, опасности на рекама, опасности од лажне браће, у тешком раду и труду, у честом неспавању, много пута у глади и жеђи” и другим невољама које апостол помиње.305

110

XV [Методијев преводилачки рад]

После тога, пошто остави сваку вреву и сву бригу предаде Богу, прво одреди од својих ученика два свештеника веома вешта у брзом писању и преведе за кратко време читаво Свето писмо са грчкога на словенски језик, осим књига о Макавејима,306 и то за осам месеци,307 почевши од марта месеца до 26. дана месеца октобра. Пошто заврши, даде достојну хвалу и славу Богу, који даје такву благодат и помоћ. И са својим свештенством одслужи службу Светом Димитрију.308 Пре је са Философом превео само Псалтир и Јеванђеље са Апостолом и изабране службе. Сада је превео и Номоканон309 и избор из дела светих отаца.310 XVI [Сусрет са угарским краљем]

Када је дошао у Подунавље угарски краљ,311 (Методије) зажеле да га види. Иако су му неки говорили и мислили да се неће од њега без муке избавити, Методије ипак оде к њему. А он, као што доликује поглавару, с радошћу га дочека свечано и славно. И разговарао је са њим као 111

Житије Светог Методија

што је доликовало таквим људима да воде разговор. Заволео га је и пољубио и са великим даровима испратио рекавши му: „Сећај ме се увек, часни оче, у својим светим молитвама.” XVII [Предосјећање смрти и смрт. Молитва Методију]

Тако је све оптужбе побио једну за другом и затворио уста брбљивцима, трку завршио, веру одржао и чекао венац правде.312 И зато што је тако угодио Богу, Богу је и омилео. Почело се ближити време да се смири од патњи и да прими награду за велики труд. Упиташе га рекавши: „Часни оче и учитељу, кога мислиш да од својих ученика узмеш за наследника на својој учитељској дужности?” Показа им једнога од поузданих својих ученика, по имену Горазда,313 говорећи: „Овај је слободан човек ваше земље, није роб и добро је изучио латинску књигу и правоверан је. Нека буде воља Божја и љубав ваша према њему као што је и моја.” Када се на Цвети 314 искупио сав народ, Методије уђе у цркву, изнемогао, одржа беседу и благослови цара и кнеза и свештенство и цео 112

народ и рече: „Чувајте ме, децо, три дана.” Тако и би. Када је свитао трећи дан, рече: „Господе, у твоје руке предајем душу моју.”315 На свештеничким рукама почину шестога дана месеца априла, трећег индикта 6393. године од створења света (тј. 885. године). Пошто су га његови ученици опремили и указали достојну почаст, одслужише службу на латинском, грчком и словенском језику и положише га у саборној пркви. И придружи се својим оцима,316 праоцима и пророцима и апостолима, учитељима и мученицима. А беше се искупило небројено мноштво народа, људи и жене, мало и велико, богати и сиромаси, слободни и робови, удовице и сирочад, туђи и своји, болесни и здрави, испраћали су га са свећама и оплакивали доброга учитеља и пастира, који је био свима све, да би све придобио.317 А ти, света и часна главо, са небеских висина у својим молитвама погледај на нас који чезнемо за тобом, избављај своје ученике од сваке напасти и шири праву науку, а јереси прогони, да живимо овде као што доликује нашем позиву и да ми, твоје стадо, станемо с тобом с десне стране Христа, нашега Бога и вечни живот од

113

Житије Светог Методија

њега да добијемо. Њему нека је слава и част у све векове. Амин.

114

КОМЕНТАРИ •

1

Ћирило се у изворном наслову назива наставник словенскога народа. Ми смо место тога узели уобичајени у том нарочитом случају назив просветитељ, иако би ближе било изворнику духовни вођ. Тако смо и атрибутивни генитив словенскога народа заменили само придевом, дакле: словенскога просветитеља. (Прим. прев.)

2 За разлику од синаксарских (пролошких) житија, која су краћа и читају се на самом богослужењу, за вријеме обједа по богослужењу чита се опширније житије. Чредни монах од епископа, игумана или каквог другог монаха у том моменту првог по достојанству овим ријечима тражи допуштење и благослов за читање. 3

Прва посланица Тимотеју 2, 4.

4 Увјерење да Бог има наум да спасе, избави човјека присутна је у Библији, а нарочито је образложена у посланицама апостола Павла. Тако се с временом развио појам икономије (грч. οἰκονομία), тј. домостроја спасења: Бог из љубави жели да човјека врати у јединство са собом, али га притом не приморава. Појединци, какви су и светитељи о којима се пишу житија, јесу свједоци Божје љубави и 117

Коментари

они који позивају на поновно успостављање нарушеног јединства. 5

Јеванђеље по Јовану 10, 27–28.

6 Сврха житија јесте пружање примјера исправног живота. То не значи како читалац/ слушалац треба слијепо да подражава животу неког од светитеља, већ да научи разазнавати вриједности у овоме животу, те их хијерархизовати на исправан начин. Отуда чињеница да, колико год светитељи водили различите животе, у сличним ситуацијама доносе сличне одлуке, јер познају вриједности тренутних поступака, а одмјеравају их у контексту вјечности. Дакле, животна ситуација није битна сама по себи, већ се посматра у односу на вјечну заједницу са Богом – колико помаже, а колико одмаже успостављању те заједнице. Житија управо пружају добре примјере разријешених дилема. 7

Прва посланица Коринћанима 4, 16; 11, 1.

8 Друнгар (грч. δρουνγγάριος) – од 7. вијека високи војни чин који је с временом изгубио на свом престижу, нарочито у 9. и 10. вијеку, када моћ друнгара толико слаби да су били само мало плаћенији и цјењенији од обичних војника. 118

9 Јов (хебр. ‫ – )איוב‬старозавјетна личност чији је живот описан у Књизи о Јову. Био је изузетно праведан и одан Богу. Његово богатство било је огромно. Ђаво је Јовову побожност тумачио Божјом наклоношћу ка овоме, те је затражио од Бога да неком невољом искуша Јова, тврдећи како ће га Јов одмах престати поштовати. По Божјем допуштењу ђаво је почео кушати Јова: убрзо је изгубио богатство и дјецу, напале су га разне болести. Али је остао вјеран Богу. Одбијао је лоше савјете пријатеља и држао се вјере у Бога. Напосљетку га је Бог наградио због силног трпљења, те је изнова стекао породицу и богатство. 10 „Добар изданак из доброг коријена” јесте много употребљавана идеолошка синтагма, нарочито заступљена у доба Немањића. С једне стране, она је успомена на антички манир позивања на претке приликом писања похвалних бесједа. Аристотел у Реторици казује како треба хвалити поријекло јунака, јер се тиме хвали и он сам – вјероватно је да ће од добрих родитеља и дјеца бити добра (I, 9, 33). Овај став заступљен је и у другим античким приручницима из реторике и као такав ушао је у византијску традицију. 119

Коментари

Отуда се у житијима готово неизоставно помену родитељи светитеља, чак када се о њима дају врло штуре информације. С друге стране, позивање на претке у доба Немањића попримило је димензију обликовања светородне династије, те се довело у везу са библијским концептом „лозе Јесејеве” (видјети коментар 97).

они изговарају јесу наводи из библијских књига. Овакав поступак у потпуности је у духу средњовјековне књижевности, у којој се не трага за оригиналношћу у изразу. Штавише, у контекту наглашене скромности средњовјековних аутора, цитирање светих текстова има већу важност од сопственог израза, јер има већи ауторитет.

11 Сан је један од топоса књижевности средњег вијека, познат и широко употребљаван још у античко доба. Ово стање у коме се нарушавају ограничења реалног свијета, а које човјек не може контролисати, јесте амбијент у коме се долази до дубљих спознаја: било да се комуницира са Богом или светитељима, било да се на симболичан начин преноси некаква порука, што је овдје случај.

16 Приликом описивања светитеља обично се наглашава да су се од ране младости издвајали од других: били су напреднији у учењу, љепши, добронамјернији, од свих вољени и сл.; али су, правилно разумјевши смисао живота, одбацили све што им не помаже у спасењу.

14 Приче Соломонове 7, 4.

17 Плакид (лат. Placidus) – римски војник који је у лову имао чудесно виђење: међу роговима јелена појавио се свијетлећи крст, а потом се зачуо глас који га је позвао да се крсти. То је и учинио, узевши име Јевстатије. Када је пред царем Хадријаном одбио принијети жртву римским боговима, заједно са женом и синовима пострадао је као мученик.

15 Премудрости Соломонове 7, 29; 8, 2. Овај одговор Константинових родитеља дат је као мозаик цитата. Наиме, цијели текст који

18 Учење напамет по свему судећи није хагиографово претјеривање, већ свједочанство о значају који су у византијском школству

12 На грчком језику ријеч σοφία значи ᾽мудрост᾽. 13 Приче Соломонове 6, 23.

120

121

Коментари

имала дјела Григорија Богослова. Ту се нарочито издваја његово Похвално житије Светог Василија Великог, које је било један од најбитнијих текстова у образовању византијске младежи. 19 Григорије Богослов или Григорије Назијански (грч. Γρηγόριος Ναζιανζηνός) – велики црквени отац Истока, епископ сасимски и цариградски патријарх од 380. до 381. године. Оштро се противио аријанству, што је допринијело коначној побједи православља над овом јереси. Након смрти Мелетија Антиохијског преузео је предсједавање Другим васељенским сабором. Био је највјештији хришћански писац онога доба, одлично образован и изузетно талентован. Писао је и поезију. Уз Василија Великог и Јована Златоустог сматра се водећим оновременим богословом Истока и једним од највећих у историји цркве. 20 Серафим (хебр. ‫שרףים‬, грч. σεραφείμ) – анђеоска бића која је у свом виђењу Бога уочио пророк Исаија, а описао ријечима: „Серафими стајаху више њега, сваки их имаше шест крила: двјема заклањаше лице своје и двјема заклањаше ноге своје, а двјема лећаше. И викаху један другоме говорећи: 122

свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове” (6, 2–3). Према учењу Дионисија Ареопагита (6. в.), који је имао огромана утицај на средњовјековну мисао, серафими су највиши анђеоски ред и стоје најближе Богу. Дионисије наводи сљедећи поредак небеске јерархије: серафими, херувими, престоли, господства, силе, власти, начала, арханђели и анђели. 21 Граматика (грч. γραμματική) – у византијско добра више прескриптивна него дескриптивна дисциплина. Говорни језик Византинаца све више се разликовао од класичног грчког, те су граматичари настојали да га поправе. Своје подучавање заснивали су у првом реду на ишчитавању класичне грчке поезије, док је анализа прозе потпадала под реторику. 22 Прича о талантима позната је из Јеванђеља по Матеју (25, 14–30) и Јеванђеља по Луки (19, 12–27). Говори о господару који је, кренувши на пут, слугама оставио таланте (новац). Двојица су умножила повјерени им новац, а један од слугу није. Због тога га је господар казнио. Прича илуструје хришћанско увјерење о нужности напредовања ка савршенству. Уколико 123

Коментари

појединац не ради на себи, не напредује, чини гријех. Етимолошки, грчка ријеч за гријех – ἁμαρτία – значи ᾽промашај циља᾽. Ако је јединство са Богом човјеков циљ, сваки акт мимо тога је промашај, одн. гријех. Отуда мишљење да задобијене дарове треба користити за постизање заједнице са Богом, а не негирати их попут слуге који је закопао таланте. 23 Псалам 144, 19. 24 Логотет (грч. λογοθέτης) – високи службеник у Византији који је могао обављати различите функције. Царев васпитач и регент био је евнух Теоктист. Имао је велики утицај на царицу Теодору, а приписују му се и заслуге у тријумфу православља над иконоборством. Ухапшен је и убијен 855. по налогу царичиног брата цезара Варде. Видјети коментар 147. 25 Претходне реченице јесу одјељци из молитве цара Соломона која је забиљежена у књизи Премудрости Соломонове 9, 1–19. 26 Образовање се у Византији ослањало на античку, грчко-римску и хришћанску традицију. С временом су јавне школе постале ријеткост, те у доба Константиновог 124

школовања до изражаја долазе приватни учитељи. Цезар Варда обновио је Велику школу и повјерио ју је Лаву Математичару, који је предавао философију, док су његови ученици предавали аритметику, геометрију, астрономију и граматику. 27 Хомер (грч. Ὅμηρος) – антички пјесник, аутор Илијаде и Одисеје (премда је то још увијек отворено питање). Облик Омир дошао је преко византијског изговора, у коме се Ὅμηρος читало као Омирос (у односу на класично Хомерос). Прилагођавањем падежној промјени старословенског језика, нестао је наставак грчке падежне промјене (-ος), те је добијено Омир (стсл. Омиръ). Исто тако постоје облици Ира (Хера), Атина (Атена), Иракло (Херакло) итд. 28 Видјети коментар 26. 29 Фотије (грч. Φώτιος) – патријарх цариградски од 858. до 867, те од 877. до 886. године. Био је високи функционер царства. Када се патријарх Игњатије под притиском повукао са трона, Фотије је изабран за новог патријарха, иако није имао никакав свештенички чин. Игњатије је у међувремену повратио политичку подршку, те је Фотије 125

Коментари

збачен са патријаршијског трона, на који се вратио по Игњатијевој смрти. Био је један од најобразованијих Византинаца, вели-ки зналац античке књижевности. Аутор је неколиких богословских дјела, од којих је најзначајније Мистагогија (грч. Περὶ τὴς τοῦ Ἁγίου Πνεύματος μυσταγωγίας). У њему говори о исхођењу Светог Духа, врло актуелној теми и предмету спора са папским Западом (видјети коментар 11 у предговору). Међу бројним списима свакако треба поменути Библиотеку или Мириобиблион (видјети предговор) и опширни Лексикон (грч. Λέξεων συναγωγή), који је саставио као испомоћ у читању дјела античких писаца. 30 Појмом дијалектика (грч. διαλεκτική) у оно вријеме означавала се логика, тј. теорија аргументовања, извођења ваљаних закључака. 31 Видјети коментар 16. 32 Хагиографски топос јесте равнодушност светитеља према материјалним добрима. Она не могу човјеку обезбиједити вјечни живот, већ спутавају борбу на том путу, будући да лако овладају слабима и прерасту у страст. Упечатљива је слика 126

из Житија Светог Антонија Атанасија Александријског: „И тек пошто је наставио пут, опазио је не привиђење него право злато расуто по путу. Но да ли је то било дјело ђавоље или силе добра која је хтјела тако да искуша подвижника и покаже зломе да Антоније уистину није обраћао пажњу на новац – нити је рекао, нити знамо. Али оно што се појавило засигурно је било злато. Антоније се чудио колико га је било, али га је заобишао попут ватре.” Ђаво му је послије подметнуо и сребрну тепсију, али је Антоније такође заобилази. 33 Константин одбија све овоземаљске почасти и тражи само једно: прадједовску част. Ту се мисли на достојанство које су прародитељи људског рода – Адам и Ева – имали у рајском врту, у заједници са Богом. По својој вољи, раскинули су ту заједницу и изгубили част заједничења са Богом. У пад су повели читаво човјечанство, које треба изгубљену част повратити. 34 У изворном тексту стоји вивлотикар, што је у свима преводима просто библиотекар, у ствари Ћирило је био секретар патријархов. (Прим. прев.) 127

Коментари

35 Восфор, у изворнику Уско море. (Прим. прев.) 36 Цариградски универзитет основао је 425. године цар Теодосије II и тада је имао 31 катедру за грчку и латинску граматику, реторику, философију и право. Судбина ове школе у постјустинијановском периоду није извјесна. Цезар Варда обновио је велику школу (видјети коментар 26), на којој је Константин преузео катедру философије. 37 Јован VII Граматик (грч. Ιωάννης Ζ΄ Γραμματικός) – цариградски патријарх од 837. (?) до 843. године. Иако је и сам био иконописац, прешао је на страну бораца против икона. Цар Лав V задужио га је да сакупи текстове које би оправдали иконоборство, што је послужило као материјал мјесном сабору у Цариграду из 815. године, на којем је поштовање икона и осуђено. Био је чувен по својим реторским способностима. Зато је само препирање са патријархом Јованом, какво је присутно и у овом житију, постало хагиографски топос у вријеме иконоборачке кризе. 38 Видјети коментар 3 у предговору. 39 Свети Димитрије Солунски, како је забиљежено у његовом житију, својим примјером 128

привео је хришћанској вјери многе суграђане, међу којима и младића Нестора. Када је видио како се цар Максимијан забавља гледајући погубљења хришћана, Нестор је одлучио да се успротиви царевом џелату Лију. За полазак на мегдан Нестор је благослов затражио од Светог Димитрија, који је тада био утамничен. Добио је благослов, али му је светитељ такође рекао да ће и сам пострадати. То Нестора није поколебало. Савладао је Лија, а потом је погубљен по царевом наређењу. 40 Друга књига Мојсијева 20, 4. 41 Агарјани (хебр. ‫ – )ההגראים‬назив за једно од пустињских племена који је постао заједнички назив за све муслимане. Име долази од библијске личности, Авраамове жене Агаре. Како је Саара била бездјетна, предложила је Аврааму да добије пород са њеном слушкињом Агаром, што је овај и учинио. Тако је рођен Исмаило. С временом је Саара постала љубоморна на своју слушкињу, те ју је отјерала у пустињу. Бог је заштитио Агару и њеног сина, обећавши јој да ће од Исмаила постати велики народ. Отуда назив и Исмаиљћани. Видјети: Прва књига Мојсијева 16; 21, 1–21. 129

Коментари

42 Сарацени (грч. Σαρακηνοί) – испрва назив за арапско племе на Синају, потом за све Арапе, а на крају и за све муслимане. 43 „Невјерник је онај који говори: Бог је трећи од тројице, док међу тијем нема Бога осим Бога јединога. Ако они не престану... Заиста, мучна ће казна постићи невјернике” (Коран 5, 77). 44 Старозавјетна прича о борби младог пастира Давида и дива Голијата забиљежена је у Првој књизи Самуиловој 17. Док је браћи у боју против Филистејаца носио храну, Давид је зачуо како се филистејски јунак Голијат руга Јеврејима и њиховом Богу, тражећи двобој. Са јеврејске стране није било никога довољно храброг да изађе на мегдан. Стога је Давид замолио цара Саула да се упусти у борбу са Голијатом, што му је цар невољно дозволио. Збацивши са себе војничку опрему, на коју као пастир није био навикнут, млади Давид у двобој је понио само штап, праћку и пет каменова. Погодивши Голијата каменом у главу, окончао је битку, јер се филистејска војска разбјежала по Голијатовој смрти.

130

45 Исламска ученост у средњем вијеку била је позната и цијењена. На арапски језик интензивно су превођена дјела грчких философа и других учењака. Нека од њих, попут Аристотелових дјела, управо су овим путем и доспјела на Запад. Авицена и други исламски философи коментарисали су Аристотела, чиме су потпомогли његову рецепцију међу хришћанима. Поред тога, позната су достигнућа исламских научника у области математике, астрономије, медицине, географије итд. 46 Ислам прихвата Исуса као једног од пророка, тј. оних који су указивали на пут истине, али му негирају божанску природу. „Они који говоре да је Бог Месија, син Маријин, невјерници су. Одговори им: Ко би могао, ма којим начином било, Богу препријечити, када би он хтио, да уништи Месију, сина Маријина, његову мајку и све ствари на земљи?” (Коран 5, 19). 47 Књига пророка Исаије 53, 8. 48 „О Мухамеде! говори у Корану о Марији, како остави свој род и оде на источну страну. Она се покри велом који је заклони од њиховијех погледа. Ми јој посласмо свој 131

Коментари

дух. Он узе пред њом облик човјека савршенога образа” (Коран 19, 16–17). 49 Јеванђеље по Матеју 5, 44. 50 Јеванђеље по Луки 6, 28.

стати и посљедњи. Стога хришћанин треба да живи као да му је сваки дан посљедњи, али не у хедонистичком смислу, већ у смислу пребивања у што већем савршенству, као да ће одмах пред Бога.

51 Јеванђеље по Јовану 15, 13.

56 Псалам 54, 23.

52 Константин Философ, родом Грк, био је свјестан грчке културне и научне надмоћи, на коју се овдје позива.

57 Друга књига Мојсијева 16, 4, 13–14.

53 Амерумна (од грч. ἀμερμουμνῆς)  – није лично име, већ грецизиран облик арапског Amīr al-Mu’minīn. У питању је својеврсна титула коју су имали независни исламски владари. Превод би могао гласити ᾽вођа вјерних᾽. 54 Јеванђеље по Марку 16, 18. 55 У чувеној бесједи на гори Исус каже: „Не брините се, дакле, за сутра: јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога” (Јеванђеље по Матеју 6, 34). С друге стране, апостол Павле казује: „Сваки дан умирем” (Прва посланица Коринћанима 15, 31). Искази сликовито указују на хришћанско промишљање о потреби сталне приправности: сутра је неизвјесно, сваки дан може по132

58 Олимп (грч. Όλυμπος) – Мизијски Олимп, још се назива Мали и Витински Олимп. Планина у Малој Азији, код данашњег града Бурса (Бруса). 59 Хазари су народ чија се управно уређена територија (Хазарски каганат) појављује у 7. вијеку, а у изворима се помињу већ у 5. вијеку. Њихова историја може се пратити до 10. вијека, када ишчезавају, вјероватно усљед асимилације са другим народима. Насељавали су област између Каспијског мора, Црног мора, Волге и Дњепра. 60 У средњем вијеку постојала је врло жива идеја о хијерархији власти: на челу је стајао византијски цар (василевс), који је то достојанство добио од Бога, чија је слика био. Испод њега стајали су остали владари. Тога је био свјестан и Стефан Немања, који 133

Коментари

отпочиње повељу манастиру Хиландару ријечима: „И зато, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, Угре краљевима, и оделивши сваки народ и закон давши, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и закону постави својом премудрошћу” (прев. Л. Мирковић). 61 Јеванђеље по Матеју 10, 10. 62 Херсон (грч. Χερσόνησος, виз. грч. Χερσών) – древна грчка колонија основана на Криму у 6. в. п. н. е. Убрзо је постао важан стратешки и трговачки центар. У раном средњем вијеку ушао је у састав Византије. Овдје је руски кнез Владимир примио 988. године примио хришћанство. 63 Самарјани или Самарићани (хебр. ‫– )שמרוני‬ у старозавјетно доба становници покрајине Самарије. Нови завјет ово именовање користи за скупину коју је карактерисао специфичан религијски израз, а која се могла сусрести по цијелој Палестини. Средиште им је било подно планине Гаризма. Јевреји су имали изразито негативан став према Самарјанима, понајвише због разлика у богопоштовању. Отуда Исус у једној од парабола бира управо Самарјанина као 134

најближег Јеврејину у невољи (Јеванђеље по Луки 10, 30–37), што је било крајње неочекивано, јер се они нису мијешали. На Криму је постојала скупина Самарјана досељена у миграцијама покренутим византијском војном експанзијом. 64 Грци и Источни Словени Викинге су називали Варјазима (грч. Βαριάγοι). Византијски извори, попут Житија Светог Георгија Амстридског, говоре о народу Рус. Може се устврдити како је у питању иста етничка скупина, тј. како су се под Русима овдје подразумијевали Викинзи. Тиме се разрјешава и дилема око „руских писмена”, која се готово сигурно односе на готско писмо. Први је такву тврдњу изнио П. Ј. Шафарик, а доцније су је прихватили бројни научници. Било је и других мишљења, попут оног Р. Јакобсона, који је сматрао да је у питању грешка преписивача. По његовој теорији, писар би умјесто „сурски” (сиријски) написао „руски”, јер су му Сиријци били непознати, а Руси нису. 65 Климент Римски (лат. Clemens I Romanus) први је познати црквени писац. Сматра се трећим епископом Рима (одн. четвртим, уколико се рачуна апостол Петар), а на ка135

Коментари

тедру је ступио послије Лина и Анаклета. Подаци о његовом животу јако су оскудни, што није спријечило народну побожност да их неутемељено реконструише у опису његовог мучеништва и списа познатог као Псевдоклементине. Из Посланице Коринћанима, јединог сачуваног дјела Светог Климента, може се закључити да је био римски епископ између 92. и 101. године. Приписани су му и неки списи којима се данас одриче аутентичност: Друга посланица Коринћанима, Писма дјевојкама и поменуте Псевдоклементине. 66 Насупрот очекиваном и природном задаху трулежи, светитељске мошти миришу, нераспаднуте су, што је још једна од благодати која пркоси овоземаљским законитостима. Свети Сава тим би поводом рекао да „тако приличи онима који су угодили Богу, да су и после смрти своје прослављени” (прев. Т. Јовановић). Хагиографи ће готово по правилу помињати пријатан мирис и нераспаднуте мошти при отварању светитељског гроба: „О, велике силе Божје, и неизрецива су чудеса његова, јер се ономе који љуби Бога и твори Његову вољу, ни гроб не може распасти, нити га земља могаде задржати, 136

него му још у животу његовом сама пучина морска послужи, и по смрти земља не дотаче се богоноснога тела његовог, него штавише као и крин добромирисни прорасте мирисима побожности онога који је из младости процветао, и по речи пророчкој: ᾽Ни тело његово не виде труљења᾽” (прев. Љ. Јухас Георгиевска), записао је Доментијан. 67 Анастасије Библиотекар (видјети коментар 196) помиње спис у којем је Константин Философ описао проналазк моштију Светог Климента. Дјело није сачувано. 68 Под Угрима се подразумијевају Мађари, који и припадају угро-финској скупини народа. Њихова појава на овом мјесту одговара хронологији по којој су се у 9. вијеку селили кроз јужне крајеве Русије – од прапостојбине Урала до Панонске низије. 69 У питању су Каспијска врата у близини руског града Дербента. Често су се поистовјећивала са Александровим вратима на Кавказу, која је по легенди саградио Александар Македонски како би поставио баријеру између својих територија и дивљачких племена са сјевера. 70 Саул (хебр. ‫ – )שאול‬први израиљски цар. Владао је између 1020. и 1000. године п. н. 137

Коментари

е. Дошао је у сукоб са свештенством и пророком Самуилом. Извршио је самоубиство у бици против Филистеја (бацио се на мач), не желећи да им падне у руке. Наслиједио га је цар Давид. 71 Кан или каган – владар каганата. Титула је уобичајена у монголским и туркијским говорним срединама, а пандан је царској титули. 72 Одјељак се односи на причу о човјековом паду описану у Првој књизи Мојсејевој 3. Бог је из љубави створио човјека, али га није приморавао на заједницу са собом (јер онда не би била у питању љубав, већ принуда). Док је пребивао у јединству са Богом, човјек је уживао неисказиве части. Адам и Ева, прародитељи људског рода, својевољно су одлучили да ту заједницу раскину. Тада су изгнани из раја, а потом и умрли. У тај пад повели су цијели људски род. Назначење сваког човјека јесте да изнова успостави раскинуто јединство са Богом. О томе говори Константин када се позива на „дедовску част”. 73 Псалам 32, 6. 74 Исаија (хебр. ‫ – )ישעיהו‬старозавјетни пророк, један од четворице „великих пророка” (уз Јеремију, Језекиља и Данила). Приписује 138

му се старозавјетна Књига пророка Исаије, иако се у њој може препознати више аутора. Живио је у 8. вијеку п. н. е. У једном од виђења указао му се Бог окружен серафимима (видјети коментар 20). Пророковао је о рођењу Месије. 75 Јаков (хебр. ‫ – )יעקב‬старозавјетна личност, син Исаков, унук Авраамов. Назван је Израиљом, родоначелник је дванаест племена Израиљевих, која су постала од његових синова: Асир, Дан, Гад, Исахар, Јосиф, Леви, Нефталим, Рувим, Завулон, Венијамин, Симеун и Јуда. Левијеви потомци били су свештеници без територије, подједнако су били присутни међу осталим племенима. Зато је одлучено да Манасија и Јефрем, Јосифови синови, буду родоначелници двају племена. Тако се добија сљедећи списак племена Израиљевих: Асир, Дан, Гад, Исахар, Манасија, Јефрем, Нефталим, Рувим, Завулон, Венијамин, Симеун и Јуда. 76 Књига пророка Исаије 48, 12, 16. 77 Мојсеју се Бог јавио у облику грма који је горио, а није сагоријевао (Друга књига Мојсијева 3, 2), а такође и више пута у облику огњеног стуба и сл. Јову се Бог јавио у олуји 139

Коментари

и вихору на неколико мјеста (Књига о Јову 37–40). 78 Друга књига Мојсијева 19, 16; 34, 9. 79 Акила (грч. Ακύλας) – учењак из Понта који је прешао у хришћанство, а потом се окренуо јудаизму. Око 130. године превео је Стари завјет на грчки језик, али дословно: ријеч за ријеч. Тако је његов превод више механичка конверзија са хебрејског на грчки, него истински превод. Упркос томе, Акилино дјело уживало је велики углед. 80 Обрезање је обред који се међу Јеврејима вршио осмог дана по рођењу. Представља својеврсни знак савеза са Богом. Неусаглашена су мишљења о почетку упражњавања ове праксе. На једном мјесту се доводи у везу са Авраамом (Прва књига Мојсијева 17, 9–27), на другом са Исусом Навином (Књига Исуса Навина 5, 2–7), а на трећем са Јаковом – Израиљом (Трећа књига Мојсијева 12, 1–5). Како год да било, Константин Философ жели показати да је Бог склопио савез и дао заповијести прије установљења обрезивања. 81 Ноје (хебр. ‫ – )נח‬старозавјетна личност, девети потомак Адамов. Догађаји с њим у ве140

зи описани су у Првој књизи Мојсијевој 6–9. Са породицом и паровима животиња преживио је потоп који је Бог покренуо како би казнио људску изопаченост. Након тога Бог му је дао обећање да потопа више неће бити, као и законе по којима треба живјети. 82 „Постављам завјет свој с вама, те отселе неће ниједно тијело погинути од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу” (Прва књига Мојсијева 9, 11). Савез (хебр. ‫ )ברית‬или завјет представља уговор између Бога и Изабраног народа. Поред тога, Бог је претходно склопио савез (уговор) са Нојем и Авраамом (Прва књига Мојсијева 15, 7–21; 17, 3–4). Иницијатива за склапање савеза долази од Бога, који жели бити Бог своме народу, али га уједно на то не жели присиљавати – стране су равноправне у постизању уговора и свака од страна може га раскинути (што, за разлику од човјека, Бог не чини). 83 Прва књига Мојсијева 9, 9; 17, 10. 84 Прва књига Мојсијева 9, 3–6. 85 Када је створио човјека и настанио га у Едемском врту (Рају), дао му је заповијест да не једе са дрвета познања добра и зла: „И 141

Коментари

запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту; али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш” (Прва књига Мојсијева 2, 16–17) 86 Прва књига Мојсијева 17, 7–17. 87 Јеремија (хебр. ‫ – )ירמיהו‬старозавјетни пророк, један од четворице „великих пророка” (уз Исаију, Језекиља и Данила). Живио је у 6. вијеку п. н. е. Прорекао је пад Јерусалима и ропство под Вавилоњанима, што се убрзо и десило. Поред Књиге пророка Јеремије, приписује му се и Плач Јеремијин, у коме се тужи над разореним Јерусалимом. 88 Јуда (хебр. ‫ – )יהודה‬једно од дванаест племена Израиљевих. Названо је по родоначелнику, Јаковљевом сину Јуди (видјети коментар 75). Касније и име територије настале послије подјеле царства након Соломонове смрти. Земља је раздвојена на Сјеверно царство (или Израиљ) и Јужно царство (или Јуду), којим су владали Давидови насљедници са сједиштем у Јерусалиму. 89 Књига пророка Јеремије 11, 2–4. 90 Саборна посланица апостола Јакова 2, 23. 142

91 Прва књига Мојсијева 9, 16. 92 Језекиљ (хебр. ‫ – )יחזקאל‬старозавјетни пророк, један од четворице „великих пророка” (уз Исаију, Јеремију и Данила). Живио је у 7/6. вијеку п. н. е. Приликом вавилонског похода на Јерусалим, одведен је као заробљеник. Приписује му се Књига пророка Језекиља. 93 Књига пророка Језекиља 11, 19; 36, 20; 37, 26. 94 Књига пророка Јеремије 31, 31–33. Посланица Јеврејима 8, 8–10. 95 Књига пророка Јеремије 6, 16–18. 96 Књига пророка Јеремије 6, 19. 97 Месија (хебр. ‫ )משיח‬представља избавитеља којег је Бог обећао Изабраном народу. Буквалан превод ове ријечи био би ᾽помазаних᾽ (грч. Χριστός). Пророци су најављивали његов долазак, а вјеровало се како ће доћи из лозе Давидове (отуда се она, по Давидовом оцу, назива и „лоза Јесејева”). Једни су препознали Месију у Исусу из Назарета (и тако названи хришћанима), док га други још увијек очекују (присталице старозавјетног јудаизма). Зато Јевреји и одговарају Константину како још увијек 143

Коментари

није дошло вријеме Месијино. 98 Малахија (хебр. ‫ – )מלאכי‬старозавјетни пророк, један од дванаесторице „малих пророка”. Живио је у 5. вијеку п. н. е. Са скупином Јевреја вратио се из ропства у Вавилону. Приписује му се Књига пророка Малахије, посљедња старозавјетна књига у хришћанском канону. 99 Књига пророка Малахије 1, 10–11. 100 Филистинско (Филистејско) море – библијски назив за Средоземно море (Друга књига Мојсијева 23, 31). 101 Пета књига Мојсијева 11, 22–24. 102 Књига пророка Исаије 11, 1; Посланица Римљанима 15, 12. О коријену Јесејевом, тј. лози Јесејевој, видјети коментар 97. 103 Захарија (хебр. ‫ – )זכריה‬старозавјетни пророк, један од дванаесторице „малих пророка”. Живио је у 6. вијеку п. н. е. Сматра се аутором Књиге пророка Захарије. Између осталог, записао је пророштво о Јудином издајству за 30 сребрника, као и овдје цитирано пророштво о Месијином уласку у Јерусалим на магарету.

144

104 Сион (хебр. ‫ – )ציון‬у Старом завјету испрва друго име за Јерусалим, а касније и за брдо на којем је цар Соломон саградио храм. Псалми о Сиону говоре као о мјесту на којем пребива Бог. 105 Јефрем (хебр. ‫ – )אפרים‬једно од дванаест племена Израиљевих, названо по Јаосифовом сину, унуку Јаковљевом (видјети коментар 75). 106 Књига пророка Захарије 9, 9; 9, 10. 107 Пета књига Мојсијева 49, 10. 108 Данило (хебр. ‫ – )דניאל‬старозавјетни пророк, један од четворице „великих пророка” (уз Исаију, Јеремију и Језекиља). По традицији приписује му се Књига пророка Данила. 109 Девето поглавље Књиге пророка Данила доноси разрјешење Данилових недоумица о ријечима пророка Јеремије у вези са јеврејским ропством у Вавилону: „И сва ће та земља бити пустош и чудо, и ти ће народи служити цару Вавилонском седамдесет година”; и: „Јер овако вели Господ: кад се наврши у Вавилону седамдесет година, походићу вас, и извршићу вам добру ријеч 145

Коментари

своју да ћу вас вратити на ово мјесто.” Бог је послао арханђела Гаврила да протумачи ова мјеста: месијанско вријеме и потпуна обнова Јерусалима збиће се након седамдесет седмица од по седам година, тј. 490 година, што се поклапа са временом живота Исуса Христа (видјети коментар 97). 110 У другом поглављу Књиге пророка Данила описан је Навуходоносоров сан: цар је уснио људски лик са главом од злата, прсима и мишицама од сребра, трбухом и бедрима од бронзе, од кољена до стопала био је од гвожђа, а сама стопала била су од гвожђа и земље. Данило је сан протумачио као причу о царствима. Навуходоносорово царство јесте златно, најмоћније. Сва царства послије њега биће слабија (сребро, бронза, гвожђе и земља), док на крају не пропадну. Тада ће наступити вјечно царство Божје.

116 Књига пророка Михеја 5, 2. 117 Књига пророка Јеремије 30, 6–7. 118 Књига пророка Исаије 66, 7. 119 Сим (хебр. ‫ – )שם‬старозавјетна личност, Нојев син. Послије потопа примио је благослов Божји, те је његово потомство постало бројно. Семитима се колоквијално називају његови потомци иако међу њима има, по данашњем схватању, и несемитских народа. У овом контексту важно је да су Јевреји потомци Симови, а Грци нису, што се приговара Константину Философу. 120 Јафет (хебр. ‫ – )יפת‬старозавјетна личност, Нојев син. Исидор Севиљски (7. вијек) забиљежио је како је Јафет праотац већине европских народа. 121 Прва књига Мојсијева 9, 27.

111 Књига пророка Данила 9, 24; 2, 40.

122 Псалам 40, 10.

112 Књига пророка Данила 2, 45.

123 Прва књига Мојсијева 9, 12.

113 Књига пророка Данила 2, 44.

124 Исус Христос – Месија није дошао да уништи дотадашњи закон, већ да га испуни: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним” (Јеванђеље по Матеју

114 Књига пророка Исаије 65, 15–16. 115 Јеванђеље по Матеју 1, 23; Књига пророка Исаије 7, 14. 146

147

Коментари

5, 17). Пошто је испунио стари закон до посљедњег детаља, Исус уводи дови поредак, раскидајући старе формалистичке окове и успостављајући нови закон на љубави према Богу и ближњима. 125 Погрешна етимологија. Хебрејско ‫ ישראל‬/jisrael/ значи ᾽који тријумфује са Богом᾽. 126 Грчка ријеч εἴδωλον с једне стране значи ᾽лик᾽, ᾽слика᾽, те ᾽утвара᾽, ᾽дух᾽, а с друге стране у Новом завјету употребљава се са значењем ᾽кумир᾽, ᾽идол᾽(= лажни бог). 127 Иако је још цар Давид планирао изградњу монументалнијег храма умјесто дотадашње скиније, због прегрешења му то није било дато. То је учинио његов син Соломон. Изградња је трајала седам година (1012– 1005. године п. н. е.) на гори Морији. У суштини, идејно рјешење храма било је попут скиније, чији је план изградње саопштио сам Бог. У Светињи над светињама, посебном дијелу храма, чуван је Ковчег завјета, у којем су биле таблице са десет Божјих заповијести. На поклопцу ковчега била су изливена два лика анђела херувима. 128 Херувим (хебр. ‫ – )כרוב‬духовна небеска бића која стоје у Божјој близини (видјети 148

коментар 20). Њима је дато да чувају рајска врата послије изгона Адама и Еве, а на многим мјестима у Старом завјету Бог се представља како сједи на херувимима. 129 Пета књига Мојсијева 14, 7–8. Мојсијево законодавство животиње дијели на чисте (оне које су допуштене за јело) и нечисте (оне које се не смију јести). Свиње и зечеви спадају у другу скупину, те су забрањени (видјети Трећу књигу Мојсијеву 11). Са Новим завјетом ова подјела престала је да важи. 130 Прва књига Мојсијева 9, 3. 131 Посланица Титу 1, 15. 132 Прва књига Мојсијева 1, 31. 133 Пета књига Мојсијева 32, 15. 134 Друга књига Мојсијева 32, 6. 135 Видјети коментар 72. Пали човјек одлутао је у незнабоштво, будући да се с временом све више удаљавао од истинског познавања Бога. 136 Када је змија подговарала Еву да окуси са Дрвета познања добра и зла, ова је то одбила, присјећајући се Божјег упозорења да ће тада умријети. На то јој је змија одговорила: 149

Коментари

„Нећете ви умријети; него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло” (Прва књига Мојсијева 3, 4–5). Константин мисли на то када каже да је пад настао због жеље Адама и Еве да постану богови. 137 „Једнога дана анђели рекоше Марији: Бог ти навјештава своје слово. Он ће се назвати Месија, Исус син Маријин, славан на овоме свијету и на другом, и један од домаћих Божјих” (Коран 3, 40 и на другим мјестима). Мојсијева сестра такође се звала Марија, па је вјероватно по томе и Богородица ословљена на овај начин. У Корану постоји и узвик „О сестро Аронова” (19, 29), што додатно потврђује мијешање ових личности на основу имена, будући да је Арон био брат Мојсијев и Маријин. 138 „Он ће га научити књизи и мудрости, Пентатевху и Јеванђељу. Исус ће бити његов посланик код синова Израиљевих. Он ће им рећи: Ја к вама долазим праћен Божјим знаковима; ја ћу од кала начинити лик тице, ја ћу у њу духнути, и са Божјим допуштењем тица ће бити жива; ја ћу излијечити слијепога од рођења и губавога; ја ћу мртве оживљавати, 150

са допуштењем Божјим; ја ћу вам казати што ви будете јели и што ви будете сакривали у вашим кућама. Све ће то бити за вас знакови, ако сте вјерни” (Коран 3, 43). 139 Књига пророка Данила 9, 24. 140 У једном од својих виђења, пророк Данило угледао је како након четири свјетска царства наступа царство Сина Човјечјег: „Гледах докле се поставише пријестоли, и старац сједе, на ком бјеше одијело бијело као снијег, и коса на глави као чиста вуна, пријесто му бијаше као пламен огњени, точкови му као огањ разгорио” (Књига пророка Данила 7, 9). 141 Након изласка из Египта Јевреји су три дана без воде лутали по пустињи. Трећега дана наишли су на извор у Мери, али је вода била горка. Народ је почео негодовати, а Мојсије се помолио Богу, који му је показао комад дрвета. Када је дрво спустио у воду, постала је питка (Прва књига Мојсијева 15, 23–26). 142 О фулском народу који се овдје помиње као етничка скупина на Криму нема подробнијих података. 143 Књига пророка Исаије 66, 18–20. 151

Коментари

144 Књига пророка Јеремије 16, 16. 145 Данас је са већом прецизношћу утврђено да је цар Соломон владао између 961. и 922. године п. н. е. (по некима 970–930), што би значила да је дванаеста година његовог царевања била 949. (одн. 958) година п. н. е. У оба случаја рачуница се не поклапа са сазнањима о Исусовом рођењу, јер га смјешта готово у половину 1. вијека п. н. е. Грешке оваквог типа нису ријеткост у старим списима и на њих никако не треба гледати као на доказе о неистинитости других података. 146 Растислав (стсл. Растиславь) – великоморавски кнез између 846. и 870. године. Када је Лудвиг II Њемачки уклонио великоморавског кнеза Мојмира I (846), на власт је поставио свог вазала Растислава. Овај је убрзо раскинуо вазалски однос према њемачком краљу, те је настојао сузбити и германски религиозно-културни утицај. Мање или више успјешно одолијевајући нападима, Растислав је на власти остао до 870. година, када га је уз Лудвигову помоћ збацио синовац Светопук.

152

147 Цар Михаило III (грч. Μιχαήλ Γ΄) – византијски цар од 842. до 867. године. Син је цара Теофила и царице Теодоре. Још као дијете проглашен је за очевог сувладара, а након смрти цара Теофила постао је владар умјесто кога је царством управљало регентство: царица Теодора и евнух Теоктист. Уз помоћ ујака Варде, који му је био подршка и сувладар, пуну власт преузео је 856. године, по убиству Теоктистовом. Иако га историјски извори описују као пијаницу и човјека склоног раскалашеном понашању (отуда и надимак Михаило Пијаница), не треба заборавити да је у његово вријеме изнова успостављен култ икона, те да је био врло благонаклон према мисијама међу другим народима. 148 Варда (грч. Βάρδας) – брат царице Теодоре, ујак цара Михаила III (видјети претходни коментар). 149 Јеванђеље по Матеју 21, 21; Јеванђеље по Луки 11, 19. 150 У науци је дуго вођен спор о томе да ли је прво састављена ћирилица или глагољица. Дaнас се са сигурношћу може рећи како je прво настала глагољица. Дакле, под азбу153

Коментари

ком на овом мјесту мисли се на глагољицу. Чудан облик глагољских слова тумачи се угледањем на разне врсте писама са којима се Константин сусретао (хебрејско, самарићанско, коптско итд.). А.-Е. Н. Тахиаос као највјеродостојнију тезу наводи мишљење по којем су глагољска слова настала по угледу на византијске астрономске, медицинске и алхемијске симболе, те да зато и не личе ни на једно друго писмо. 151 Јеванђеље по Јовану 1, 1. Овај одјељак Јовановог јеванђеља чита се на пасхалном богослужењу, тј. на Васкршњој литургији. Васкрс је централни празник у годишњем богослужбеном циклусу, те је зато природно да апракоси (збирке одабраних одјељака из јеванђеља) почињу управо овим ријечима. 152 Прва посланица Тимотеју 2, 4. 153 Дневни циклус богослужења обухвата: вечерње богослужење, повечерје, полуноћницу, јутарње богослужење, први, трећи, шести и девети час, те литургију као централно и најважније богослужење. Јутрење или јутарње богослужење обавља се рано ујутро и представља захвалност Богу за мирно проведену ноћ као и за наступајући дан. 154

По свом саставу је најсложеније. Састоји се из читања псалама, јектенија (молитви за разне потребе), читања катизми (Псалтир), тропара, сједалних, канона, хвалитних псалама, великог славословља итд. 154 Часови јесу дијелови дневног богослужбеног циклуса који су у току дана распоређени тако да се први час служи око 6 часова ујутро, те редом: трећи око 9 часова, шести око поднева и девети око 3 сата послије подне. По садржају су једнообразни и сачињавају их: почетна молитва, три псалма, тропар, богородичан и завршна молитва. 155 Вечерња или вечерње богослужење јесте дио дневног богослужбеног циклуса. Врши се крајем дана, када по библијском рачунању времена почиње сљедећи дан. 156 Повечерје јесте дио дневног богослужбеног циклуса које се служи прије одласка на спавање. Састоји се из низа читања: псалми, молитве, Символ вјере итд. Разликују се велико и мало повечерје. Велико се служи у вријеме Васкршњег поста и уочи Божића, Богојављења и Благовијести, а мало у остале дијелове године.

155

Коментари

157 Литургија је централно богослужење хришћана на коме се врши Света Тајна Причешћа. 158 Књига пророка Исаије 35, 5; 32, 4. 159 Књига о Јову 8, 44. 160 Тројезична јерес – видјети коментар 10 из предговора. 161 Псалам 49, 14. 162 Књига пророка Малахије 2, 14–16. 163 Јеванђеље по Матеју 5, 27–28. 164 Јеванђеље по Матеју 5, 32. 165 Јеванђеље по Матеју 19, 6. 166 Коцељ (стсл. Коцьль) – панонски кнез, син нитранског кнеза Прибине. Послије очеве смрти сукобио се са кнезом Растиславом, те је успоставио власт над Блатенском кнежевином, којом је владао од 861. до 871. или 876. године. 167 Григорије Дијалог јесте папа Григорије (Гргур) I Велики (лат. Gregorius I). Познат је и као Григорије Двојеслов. На папском трону био је од 590. до 604. године. Сачувано је неколико његових дјела писаних 156

једноставним стилом. 168 Јероним (лат. Eusebius Sophronius Hieronymus) – латински црквени писац. Поријеклом је из Стридона у Далмацији, а живио је ≈348–420. године. Један дио живота провео је у Светој земљи, гдје је превео Свето писмо на латински језик. Тај превод познат је као Вулгата. Писао је биографије славних људи, а превео је и историјске списе Јевсевија Кесаријског. Једно вријеме постојала је теза, која је одавно апсолутно побијена, о Јерониму као творцу глагољице. Њу су вјероватно ширили далматински глагољаши, како би словенску писменост заштитили ауторитетом овог великог црквеног писца. 169 Августин (лат. Aurelius Augustinus) – епископ хипонски (у Африци), један од највећих латинских учитеља цркве и црквених писаца. Сачувана су многа његова дјела, од којих су најзначајнија иду О држави Божјој и Исповијести. 170 Јеванђеље по Матеју 5, 45. 171 Абисинци – Етиопљани. 172 Иверци – грчки и римски назив за Грузијце. 157

Коментари

173 Сугди – јерменско племе настањено на Криму. 174 Агатирси – народ скитског или трачког поријекла. Из јужнијих крајева потиснути су сјеверније, у јужне дијелове Русије. 175 Псалам 95, 1. 176 Псалам 65, 4. 177 Псалам 116, 1. 178 Псалам 150, 6. 179 Јеванђеље по Јовану 1, 12. 180 Јеванђеље по Јовану 17, 20–21. 181 Јеванђеље по Матеју 28, 18–20. 182 Јеванђеље по Марку 16, 15–17. 183 Књижевници и фарисеји били су посебни сталежи међу Јеврејима Исусовог доба. Нарочито су се фарисеји истицали држањем свих правила Мојсијевог законодавства. Исус им је често приговарао да се као зналци Писма држе само форме закона, а суштину занемарују. 184 Јеванђеље по Матеју 23, 13. 185 Јеванђеље по Луки 11, 52. 186 Коринћани – становници града Коринта 158

(грч. Κόρινθος) у релативној близини Атине. Апостол Павле упутио им је двије посланице. 187 У Првој посланици Коринћанима 12 апостол Павле говори о духовним даровима који су чланови заједнице задобили: „И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцјељивања, помагања, управљања, различитих језика” (28). Али тако да међу њима не треба да буде раздора, да не завиде на даровима које је други задобио, већ да сагласно дјелују као једно тијело. 188 У раној цркви постојала је засебна скупина мушкараца и жена који су називани пророцима. Били су јако цијењени. По свему судећи у питању су појединци који су задобили дар непосредније комуникације са Богом, те су заједници преносили Божју вољу. Апостол Павле упозоравао је да и они могу погријешити, те је савјетовао да се пророчке ријечи слушају, али и преиспитују. 189 Прва посланица Коринћанима 14, 5–40. 190 Посланица Филипљанима 2, 11. 191 Никола I (лат. Nicholaus I) – папа од 858. до 159

Коментари

867. године. Видјети предговор. 192 Хадријан II (лат. Hadrianus II) – римски папа од 867. до 872. године. Видјети предговор. 193 Апостолик у изворнику, папска титула употребљавана од VIII до X века. (Прим. прев.) 194 Јасле у изворнику, на грчком фатни, данашња Црква Санта Марија Мађоре. (Прим. прев.) 195 Свеноћно бдјење (грч. αγρυπνία) – богослужење које се одвија у ноћи пред недјељу или већи празник. Како му и сам назив говори, настоји се пробдјети ноћ у ишчекивању литургијске свечаности. Бдјење је по својој структури сложено. Почиње мало по заласку сунца и траје до јутра, а састоји се из: вечерњег богослужења, јутарњег богослужења и првога часа (видјети напомене 155, 153 и 154). 196 Анастасије Библиотекар (лат. Anastasius Bibliothecarius) – високи прелат римске цркве. Живио је између 800. и 879. године. Једно вријеме био је изопштен из цркве, али је због своје учености рехабилитован. Познавао је грчи језик, па је био на различитим мисијама, а тако и у Цариграду. У 160

вријеме папе Хадријана II постао је библиотекар Римске епископије. Сачувана су и његова писма. Највише их је упућено самом папи, а међу њима је и оно у коме епископу Гаудериху говори о проналажењу моштију Светог Климента. 197 Псалам 121, 1. 198 Монашење се каткад назива „другим крштењем”, нарочито примање великог анђеоског образа (велике схиме). Сам чин монашења на моменте личи поретку Свете Тајне Крштења. 199 Видјети коментар 20. 200 Псалам 101, 26. 201 Псалам 60, 5. 202 Псалам 123, 6. 203 У Византији су се године рачунале од стварања свијета, за које се вјеровало да се десило 5509/8. године прије Христа. Индикти (од лат. indictio) јесу циклуси од по 15 година, а своје поријекло имају у поступку прикупљања пореза. Када се године од стварања свијета подијеле на 15, вишак представља индикт. У овом случају: 161

Коментари

210 Псалам 32, 6–9.

215 Енох (хебр. ‫ – )חנוך‬старозавјетна личност, један од великих праведника који су живјели прије потопа. Због његове праведности, Бог није допустио да умре, већ га је живог узнио на небо. Народна традиција говори како ће се Енох вратити на земљу како би умро као и остали из рода људског. У српскословенској рукописној традицији забиљежен је препис апокрифа који говори о узласку Еноховом до седмог неба, о његовој поуци синовима, те успињању у рај (Књига тајни Божијих објављених Енохом).

211 Прва књига Мојсијева 2, 7.

216 Прва књига Мојсијева 5, 24.

212 Предање каже да је ђаво пао у пропаст јер се погордио, узохолио и побунио против Бога. Као један од разлога наведено је његово одбијање да се поклони човјеку као врхунцу Божје творевине.

217 Прва књига Мојсијева 22, 18; 26, 4.

6377/15=425,12; затим 425*15=6375 и до почетне године недостаје 2, а то је индикт. 204 Манастир на Олимпу. 205 Премудрости Соломонове 13, 5. 206 Видјети коментар 20. 207 Приче Соломонове 8, 25. 208 Јеванђеље по Јовану 14, 11. 209 Јеванђеље по Јовану 15, 26.

213 Посланица Ефесцима 11, 8. 214 Енос (хебр. ‫ – )אנוש‬старозавјетна личност, Ситов син, Адамов унук. Прва књига Мојсијева о њему каже: „И Ситу се роди син, којему надједе име Енос. Тада се поче призивати име Господње” (4, 26).

218 Исак (хебр. ‫ – )יצחק‬старозавјетна личност, син Авраамов којега је са Саром добио у старости, а по обећању Божјем. Да би искушао Авраамову послушност, Бог му је наредио да изведе свог сина јединца на гору Морија и да га тамо принесе као жртву. Авраам би то засигурно и учинио да га у посљедњем моменту Бог није позвао да стане. 219 Прва књига Мојсијева 25, 3–4. 220 Видјети коментар 75. 221 Прва књига Мојсијева 28, 12.

162

163

Коментари

222 Јосиф (хебр. ‫ – )יוסף‬старозавјетна личност, један од дванаесторице синова Јаковљевих (видјети коментар 75). Како га је отац највише волио, браћа су га из зависти продала трговцима који су га одвели у Египат. Тамо је стекао велику славу, јер је протумачио снове фараону, а овај га је поставио за управитеља земље. Вјешто је ублажио несташицу хране у вријеме седам гладних година, најављених фараоновим сном, јер је на вријеме напунио царске житнице. Када је глад избила и у хананској земљи, Јосифова браћа пошла су у Египат по жито. Он их је препознао, они њега не. Дао им је довољно хране, а послије низа догађаја и искушења на која је поставио браћу, Јосиф им се представио, те их је позвао да се са остарјелим оцем преселе у Египат, што су ови и учинили. 223 Прва књига Мојсијева 41, 13. 224 Видјети коментар 9 уз Житије Светог Ћирила. 225 Арон (хебр. ‫ – )אהרון‬старозавјетна личност, брат Мојсијев. Био је братов помоћник у преговорима са египатским фараоном о пуштању јеврејског народа из ропства, као и при путовању Изабраног народа до 164

Обећане земље. Мојсије га је испод Синаја поставио за првосвештеника, а свештеничка служба даље се преносила на његове синове и потомке. 226 Псалам 77, 17, 40. 227 Друга књига Мојсијева 31, 18. 228 Исус Навин или Исус син Навинов (хебр. ‫נון‬‫ – )יהושע בן‬старозавјетна личност, помоћник и насљедник Мојсијев у вођењу Изабраног народа до Обећане земље. Приписује му се Књига Исуса Навина. У старости, пошто је довео Израиљце до циља, у договору са старјешинама и првосвештеником Елеазаром подијелио је територију, одијеливши свако од дванаест племена Израиљевих. 229 Самуило (хебр. ‫ – )שמואל‬старозавјетна личност, син побожне Ане, која га је измолила од Бога обећавши да ће му посветити дијете ако га добије. Постао је судија (вође јеврејског народа од времена Исуса Навина до постављања првог цара), а сматра се аутором двију старозавјетних књига: Прве књиге Самуилове и Друге књиге Самуилове. Због незадовољства према судијима, народ је тражио да им се постави цар, чему се Самуило противио. Добивши заповијест од 165

Коментари

Бога, помазао је Саула – првог јеврејског цара. Пред смрт је помазао и другог јеврејског цара – Давида. 230 Давид (хебр. ‫ – )דוד‬старозавјетна личност, други јеврејски цар, једна од најмаркантнијих личности историје Изабраног народа. Родоначелник је династије која је била на трону до слома Јужног царства (видјети коментаре 44 и 88). Владао је између 1000. и 961. године п. н. е. У његово вријеме држава је доживјела велики просперитет. Вјеровало се да ће обећани Месија доћи из његове лозе (видјети коментар 97). По традицији приписује му се ауторство над Псалмима Давидовим. 231 „Побожне песме” јесу псалми сакупљени у старозавјетној књизи Псалми Давидови (Псалтир). То је збирка од 150 побожних пјесама чијим се аутором сматра цар Давид. Вјероватно је заиста и написао неке од њих, али није могао све. Постоје, на примјер, псалми који помињу храм, а њега је саградио тек Давидов насљедник Соломон. Псалтир је одиграо несвакидање велику улогу у историји хришћанског богослужења и културе уопште. То је најчитанија књига међу Србима у средњем вијеку. 166

232 Соломон (хебр. ‫ – )שלמה‬старозавјетна личност, син Давидов, трећи јеврејски цар. Владао је између 961. и 922. године п. н. е., што је уједно и најпросперитетније доба израиљског народа. Његово богатство и мудрост били су чувени међу другим народима. Због тога га је посјетила савска царица, како би се увјерила у оно што је чула. Наводи се да је изрекао 3000 прича и испјевао 1005 пјесама. У канон Старог завјета уврштене су Приче Соломонове, Књига проповједникова и Пјесма над пјесмама, чијим се аутором сматра Соломон. У раскоши царског двора постојао је харем у коме су живјеле и жене из туђих народа (што је било забрањено). Штавише, цар је удовољавао некима од њих подижући жртвенике њиховим божанствима, те је и сам вјерски застрањивао. Зато му се по смрти царство распало на два дијела (видјети коментар 88). 233 Илија (хебр. ‫ – )אליהו‬старозавјетна личност, један од пророка. Живио је у 9. вијеку п. н. е. Док је становао у кући неке удовице у селу Сарепта, на чудесан начин није јој понестајало брашна и уља. Када је умро њен син, Илија је измолио од Бога да га 167

Коментари

поврати у живот. Пошто је завладала глад, предложио је цару Ахаву да на гору изведе незнабожачке Валове жреце (које је штитила царица Језавеља), како би се помолили за престанак суше: с једне стране они, с друге Илија. Свако на свом жртвенику, призивали су свога бога. Валови жреци молитвом нису ништа постигли, а на Илијином жртвенику појавио се пламен са неба. Тада је народ препознао правог Бога. Потом је Илија заклао неколико стотина Валових жреца, како су налагали закони. И послије се сукобљавао са царем и царицом, којој је прорекао смрт. Бог га је узнио на небо у ватреним кочијама, а за насљедника у пророчкој служби оставио је Јелисеја. 234 Друга књига о царевима 2, 9. 235 Јелисеј (хебр. ‫ – )אלישע‬старозавјетна личност, ученик и насљедник пророка Илије. Од Илије је затражио да задобије „два дијела” његова духа, што му је овај и обећао, али ако га види како се узима са земље, што се убрзо и десило. Појавила су се огњена кола која су узела Илију и, пошто је овај отишао, Јелисеј је са земље подигао његов плашт наставивши своју службу. Његова дјелатност испуњена је бројним чудима. 168

236 Друга књига о царевима 2, 13. 237 Под пророцима у Старом завјету не мисли се на врачеве, погађаче будућности. Пророци имају посебно призвање да народу објављују вољу Божју: они говоре у име Божје о ономе што је било, ономе што јесте и ономе што ће бити. Штавише, старозавјетни пророци првенствено су се и бавили својом садашњошћу, реагујући на актуелне проблеме заједнице. Опомињући појединце и народ на вољу Божју, дјеловали су пастирски, бринући се о држању праве вјере у једнога Бога. 238 Јован Крститељ (грч. Ἰωάννης) – новозавјетна личност, најављени претеча Исусов. У пророштвима Исаијином (40, 3) и Малахијином (3, 1) налази се помен о ономе који ће доћи да приправи пут Месији. Проповиједао је у пустињи и позивао народ на покајање, те их је крштавао водом, што је било припрема за долазак Месије. На Јордану је крстио Исуса, који је Јована назвао „највећим рођеним од жене” (Јеванђеље по Луки 7, 28). Пострадао је због мржње царице Иродијаде, јер је јавно изобличавао њен незаконити брак са мужевљевим полубратом, царем Иродом. Када је Иродијадина кћерка Салома занос169

Коментари

ним плесом измамила од цара обећање да ће јој испунити сваку жељу, по мајчином наговору затражила је на тањиру главу Јована Крститеља, што је и добила, јер се царева ријеч није могла порећи. 239 Силвестар I (лат. Silvester I) – римски папа чији је понтификат трајао од 314. до 335. године. У његово вријеме цар Контантин сазвао је Први васељенски сабор. Иако није присуствовао сабору, послао је двојицу изасланика, а потом је прихватио све саборске одлуке. 240 Први васељенски сабор познат је и као Сабор 318 светих отаца, по броју присутних епископа. Сазвао га је и свечано отворио 20. маја 325. године у Никеји цар Константин Велики. Најважнији проблем којим су се окупљени епископи бавили била је Аријева јерес. Арије је осуђен заједно са истомишљеницима. 241 Арије (грч. Ἄρειος) – александријски свештеник, покретач јереси познате као аријанство. Учио је да Син Божји није вјечан, да је било времена кад Сина није било. Иако је савршен, ипак је створен и тако не може бити раван Оцу. Први васељенски 170

сабор, али и неки локални, одбацили су ово учење и проклели су Арија и његове присталице. Сам Арије прогнан је у Илирик, одакле се након неког времена успио вратити захваљујући везама на двору. Није доживио да буде враћен у јединство са црквом, јер је изненада умро, по неким свједочењима, тако што је упао у тоалет. Други члан тада усвојеног Символа вјере директно се односи на ову јерес (видјети коментар 248). 242 Мелхиседек (хебр. ‫ – )מלכי־צדק‬старозавјетна личност, салимски цар и „свештеник Бога Вишњега”. Аврам и његова пратња сусрели су га при повратку из битке са источним владарима, и то по свему судећи на мјесту каснијег Јерусалима. Мелхиседек их је дочекао благосиљајући их, носећи им хљеб и вино. О њему Свето писмо не даје исцрпније податке, тако да су се у каснијим тумачењима јављала и мишљења како је у питању анђео, па чак и старозавјетно јављање Сина Божјег. 243 Прва књига Мојсијева 14, 18. 244 Дамас (лат. Damasus I) – римски папа чији је понтификат трајао од 366. до 384. године. У његово вријеме одржан је Други васељенски сабор у Цариграду (381). 171

Коментари

245 Видјети коментар 19. 246 Други васељенски сабор или Сабор 150 светих отаца, колико је било присутних епископа, сазвао је 381. године у Цариграду цар Теодосије Велики. Једна од тачака о којој се расправљало јесте и Македонијева јерес, која је осуђена и одбачена, заједно са још неким догматским застрањењима (евномијанима, савелијанима, фотиновцима итд.). 247 Теодосије I Велики (лат. Flavius Theodosius Augustus) – римски (византијски) цар од 379. до 395. године. Владао је неподијељеним царством, а јединству је тежио и у вјероисповиједању: прокламовао је православље као једино исправно, а паганске обреде је забранио. У његово вријеме сазван је Други васељенски сабор у Цариграду. 248 Символ вјере представља у кратким цртама изложено исповиједање основних хришћанских истина. Састоји се од дванаест чланова. Један дио прихваћен је на Првом васељенском сабору (325), а допуњен је и коначно обликован на Другом васељенском сабору (381). По мјестима одржавања 172

саборâ (Никеја и Цариград) добио је назив Никео-цариградски символ вјере и гласи: 1. Вјерујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. 2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, једнородног, од Оца рођеног прије свих вијекова, свјетлост од свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало. 3. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човјек. 4. И који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата и страдао и био погребен. 5. И који је васкрсао у трећи дан, по Писму. 6. И који се вазнио на небеса и сједи с десне стране Оца. 7. И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. 8. И у Духа Светога, Господа Животворног, који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, који је говорио кроз пророке. 9. И у једну свету, саборну и апостолску Цркву. 10. Исповиједам једно крштење за опроштење гријехова. 11. Чекам васкрсење мртвих. 12. И живот будућег вијека. У употреби је остао 173

Коментари

до данас. Видјети напомену 12 у предговору. 249 Македоније (грч. Μακεδόνιος) – цариградски епископ који је због кривог учења збачен са катедре. На челу је јеретичког покрета по њему названом македонијанство (Македонијева јерес, духоборство). Учио је да Дух Свети није раван Оцу, па ни Сину, већ је створење њима потчињено. Јерес је осуђена на Другом васељенском сабору (381), а осми члан тада усвојеног Символа вјере директно се противи овој заблуди (видјети претходни коментар). 250 Целестин или Келестин (лат. Caelestinus I) – римски папа чији је понтификат трајао од 422. до 432. године. У његово вријеме одржан је Трећи васељенски цабор у Ефесу (431), на који је послао тројицу делегата. Снажно се супротставио Несторијевој јереси, заједно са александријским архиепископом Кирилом. 251 Кирило Александријски (грч. Κύριλλος Ἀλεξανδρείας) – архиепископ Александрије од 412. до 444. године. Први је реаговао на криво учење цариградског патријарха Несторија (видјети коментаре 253 и 254). Осим са Несторијем и његовим присталица174

ма, борио се и против савелијанске јереси, а муке су му задавали и александријски Јевреји. Био је један од најважнијих учесника Трећег васељенског сабора. 252 Теодосије II Млађи (лат. Flavius Theodosius) – римски (византијски) цар од 408. до 450. године. Образован владар, заинтересован за богословље и науку уопште. У његово вријеме отворен је Цариградски универзитет (425). Био је под великим утицајем сестре Пулхерије и супруге Евдокије. Благонаклон према Несторијевом учењу, није га сматрао сасвим неисправним. У његово вријеме одржан је Трећи васељенски сабор. 253 Трећи васељенски сабор одржан је у Ефесу 431. године. Горући проблем тога времена било је јеретичко учење цариградског патријарха Несторија, којега је сабор осудио. 254 Несторије (грч. Νεστόριος) – цариградски патријарх од 428. до 431. године. Испрва је срчано прогонио јеретике аријанце, а онда је и сам запао у заблуду. Зачетник је несторијанске јереси (несторијанство). Његово застрањење тиче се погрешног уче-ња о оваплоћењу (отјеловљењу) Христовом и о Богородици. Сматрао је да се у Исусу нису 175

Коментари

сјединиле божанска и човјечанска природа. Стога је и Богородицу сматрао Христородицом, јер није родила Бога, већ човјека. 255 Лав Велики (лат. Leo I Magnus) – римски папа чији је понтификат трајао од 440. до 461. године. У његово вријеме одржан је Четврти васељенски сабор у Халкидону (451), на који је послао своју чувену посланицу о одбрани правовјерја. 256 Анатолије (грч. Ανατόλιος) – цариградски патријарх од 449. до 458. године, ученик Кирила Александријског. У његово вријеме одржан је Четврти васељенски сабор у Халкидону (451). 257 Маркијан (лат. Flavius Marcianus Augustus) – византијски цар од 450. до 457. године. Био је обични војник, а по смрти цара Теодосија II постао је муж цареве сестре Пулхерије и владар. Маркијанова владавина била је изузетно успјешна. Подржавао је православно исповиједање вјере, те је сазвао Четврти васељенски сабор, како би се разријешило питање у вези са монофизитском јереси. 258 Четврти васељенски сабор сазвао је цар Маркијан, а одржан је 451. година у Халкидону (у вријеме цариградског патријарха 176

Анатолија и римског папе Лава). Централни проблем овог сабора било је монофизитство – јерес која је учила да Христос има само једну природу, и то божанску. Сматрали су да је људска природа ишчезла у додиру са божанском. Предводници јереси били су архимандрит Евтих и александријски архиепископ Диоскор. Јерес је осуђена, а у корист исправног и светописамског учења по којем Христос има двије природе – људску и божанску, те је у исто вријеме савршен Бог и савршен човјек. 259 Евтих (грч. Εὐτυχής) – архимандрит једног од манастира у околини Цариграда. У спору ротив Несторија био је на страни Кирила Александријског и бранио га је на Теодосијевом двору. Касније је развио јеретичко учење и тврдио је како Христос послије оваплоћења није имао двије природе, већ само једну (божанску). Иако су га осудили патријарх Флавијан и папа Лав Велики, Евтих је успио да се избави на Разбојничком сабору у Ефесу (449), када је свргнут патријарх Флавијан. Послије смрти цара Теодосија II Евтих је прогнан из Цариграда, а о његовој даљој судбини нема података. 177

Коментари

260 Вигилије (лат. Vigilius) – папа римски чији је понтификат трајао од 537. до 555. године. Био је актер спора о Три поглавља, која је издао цар Јустинијан I. Наиме, настојећи да постигне јединство у држави, Јустинијан је издао наведени документ како би дошло до измирења са монофизитима. Њиме је осудио списе Теодора Мопсуестијског, Теодорита Кирског и Иве Едеског (отуд и назив документа). Иако су источни епископи прихватили документ, папа Вигилије одбијао је да му призна исправност. Тим поводом одржан је Пети васељенски сабор, који је 553. сазвао цар Јустинијан у Цариграду. Папа Вигилије био је присутан у Цариграду, али је одбијао да присуствује сједницама. Када је сабор потврдио Јустинијанова Три поглавља, признао га је и папа Вигилије, али невољно. Дио епископа на Западу због тога је отишао у раскол. 261 У питању је Јустинијан I (лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus), византијски цар од 527. до 565. године. Потицао је из нижег друштвеног слоја, па је био у конфикту са аристократијом. Велика потпора била му је царица Теодора. Тежио је успостављању моћне империје, са јаком администрацијом, 178

што му је и пошло за руком. Подстакао је сазивање Петог васељенског сабора. Упамћен је као велики градитељ, а изнад свега као ктитор Цркве Свете Софије у Цариграду. 262 Пети васељенски сабор сазвао је у Цариграду 553. године цар Јустинијан I. Повод није била нова јерес, већ познати проблеми са несторијанством, монофизитством и оригенизмом. Тежило се јединству са монофизитима, који су приговарали чињеници да је црква осудила патријарха Несторија, али не и Теодора Мопсуестијског, Теодорита Кирског и Иву Едеског, који су у неким списима и сами били присталице осуђеног учења. Стога је цар издао Три поглавља, којима осуђује списе поменуте тројице. Иако је наишао на жестоко противљење, нарочито папе Вигилија и епископа са запада, сабор је документ усвојио. Али њиме није постигнуто жељено јединство са монофизитима. 263 Агатон (лат. Agatho) – римски папа чији је понтификат трајао од 678. до 681. године. На Шести васељенски сабор послао је тројицу изасланика. 264 Константин IV (грч. Κωνσταντίνος Δ’) – византијски цар од 668. до 685. године. Вјешт 179

Коментари

дипломата, настојао је договором изгладити и вјерске несугласице које су се тицале монотелитске јереси. Зато је сазвао Шести васељенски сабор, и то у свом двору у Цариграду. Сам је предсједавао неким сједницама (чак дванаест од осамнаест). У историографији често се идентификује као Константин Погонат, што је мијешање са личношћу његовог оца Констанса II Погоната. 265 Шести васељенски сабор сазвао је цар Константин IV 680. године у Цариграду. Повод је била монотелитска јерес, која је говорила да Христос има двије природе (божанску и људску), али једну вољу (божанску). Признати да Христос има и људску вољу, сматрали су монотелити, значило би признати да је посједовао и злу (људску) вољу. Сабор је осудио ово учење као јеретичко. 266 Теодор (грч. Θεόδωρος) – епископ у граду Фарану на Синајском полуострву. По свему судећи у питању је бивши игуман манастира Раита. На Шестом васељенском сабору осуђен је као јеретик због монотелитских увјерења. 267 Сергије (грч. Σέργιος Α΄) – цариградски патријарх од 610. до 638. године. Крунисао 180

је цара Ираклија и постао је снажна потпора његовој политици. У вријеме царевог одсуства због битке са Персијанцима, патријарх Сергије био је управитељ. Тада се збила опсада од стране Авара (626), када је Цариград чудесно спасен заступништвом Богородице. Постоје мишљења да је тада патријарх саставио акатист Богородици, први састав у овом пјесничком облику. Настојећи да изглади разлику између монофизита и православних, написао је Ектесис (Изложење вјере), које је издао цар Ираклије. Тиме је промовисана једна воља у Христу. Ово учење као јеретичко осудио је Шести васељенски сабор. 268 У ствари Пир (грч. Πύρρος) – цариградски патријарх од 638. до 641, те опет 654. године. Насљедник и поштовалац патријарха Сергија. Прихватио је његов Ектесис. Без канонског поступка напустио је 641. епископску катедру и отишао у Картагину. У расправи са Максимом Исповједником, великим богословом цркве, признао је своју заблуду и овога је пратио у Рим. Доцније је тврдио како се монотелитства одрекао под присилом, па је накратко, на свега неколико мјесеци, повратио мјесто цариградског 181

Коментари

патријарха (654). Осуђен је као јеретик на Шестом васељенском сабору. 269 Кир (грч. Κύρος) – патријарх александријски од 631. до 642. године. Био је један од зачетника учења о једној вољи у Христу. Имао је велику подршку цара Ираклија и патријарха Сергија. Када је војска калифа Умара Великог освојила Египат, Кир је постављен за префекта, те је склопио нагодбу са освајачима. То је разљутило цара Ираклија, који га је оптужио за сарадњу са калифатом. Убрзо је и умро. Осуђен је као јеретик на Шестом Васељенском сабору. 270 Хонорије (лат. Honorius I) – папар римски чији је понтификат трајао од 625. до 638. године. Подржавао је монотелитизам и патријарха Сергија, те је као јеретик био осуђен на Шестом васељенском сабору. 271 Макарије (грч. Μακάριος) – антиохијски патријарх од 653. до 680. године. Прије Шестог васељенског сабора, који га је осудио као јеретика, о њему се ништа не зна. Вјероватно је боравио у Цариграду, будући да је Антиохија у оно вријеме била под сараценском опсадом. 272 Књига Проповједникова 12, 13.

182

273 Прва посланица Коринћанима 9, 22. 274 Традиционално се сматра да је у питању територија око ријеке Струме у Македонији. А.-Е. Н. Тахиаос тврди да је таква претпоставка неодржива, јер је не потврђују историјски извори. Њему је ближа претпоставка како је у питању кнежевина у теми Опсикија у Витинији, у којој је било много Словена, досељених за вријеме царева Констанса II (665) и Јустинијана II (688–689). 275 Видјети коментар 58. 276 Архиепископ (грч. ἀρχιεπίσκοπος) – ᾽први међу епископима᾽. Иако су сви епископи у православној цркви једнаки, усталила се својеврсна хијерархизација овог чина која са собом носи одређене почасти. У зависности од ранга у којем је нека помјесна црква (да ли је патријаршија или архиепископија), мијења се и значај архиепископа. У помјесним црквама са рангом патријаршије архиепископ је почасно звање и може бити изнад митрополита (епископа „у метрополи”), али и испод њега. То зависи од унутрашњег устројства помјесне цркве. У аутокефалним црквама које су у рангу архиепископије, каква је Атинска 183

Коментари

архиепископија, архиепископ је први међу епископима, он им је предводник (попут патријарха у патријаршијама). 277 Игуман (грч. ἡγούμενος) – монах који управља манастиром. Са помоћницима (економом, црквењаком итд.) брине се о поретку у манастиру, а монаси су дужни да га у свему слушају. 278 Манастир у византијској области Витинија (Мала Азија). 279 Видјети коментар 146 уз Житије Светог Ћирила. 280 Светопук (стсл. Свѧтопълкъ) – великоморавски владар, синовац кнеза Растислава. Владао је између 869. и 894. године. За вријеме његове владавине Велика Моравска достигла је врхунац моћи. Са Баварцима, Растислављевим непријатељима, ушао је у тајни савез и свргнуо је стрица са власти. Ухапшен је под сумњом да кује завјеру против франачког краља Карломана, чији је вазал био. Утамничен је, а за то вријеме његови поданици изабрали су новог кнеза, мислећи да је Светопук убијен. Карломан га је ослободио и пустио да се са новоизабраним кнезом бори за власт, али се десило да је 184

Светопук поразио свог опонента, али се потом окренуо према франачкој војсци, па се ослободио и вазалства. Миром у Форсхејму пристао је на плаћање данка. Потпао је под утицај западног свештенства и дошао је у сукоб са Методијем. Када је овај умро, Светопук је протјерао његове ученике и забранио његову науку. Папа га у једном од писама ословљава као „краља Словена”. 281 Видјети коментар 147. 282 Прва саборна посланица апостола Петра 2, 17. 283 Видјети предговор. Папа Никола позвао је Константина и Методија у Рим, али се нису срели, јер је овај у међувремену умро. Дочекао их је папа Хадријан II. 284 Појац, управо читач, у старом језику, чатац, а доцније чтец, у изворнику задржан је грчки назив анагност. (Прим. прев.) 285 Видјети коментар 166. 286 Папе су се окретале ауторитету апостола Петра као првог међу апостолима. Будући да се Свети Петар сматра првим римским епископом, на папу се гледа као на његовог насљедника. Зато ће се римски епископи служити Петровим именом мислећи на себе. 185

Коментари

287 Видјети коментар 192.

292 Дјела апостолска 2, 4, 11.

288 Јеванђеље по Луки 2, 14.

293 Одбијање од причешћа јесте привремена екскомуникација, тј. одлучење од црквеног општења. Врхунац хришћанског живота јесте Свето Причешће, које је догађа у локалној хришћанској заједници (сабрању). Забрана причешћа јесте одлучење од те заједнице, јер се она манифестује у причешћу из једне чаше, а не у физичком обитавању у истој просторији.

289 Посланица Титу 1, 16. 290 Хришћански свијет подијељен је на епископије које су под јурисдикцијом канонске аутокефалне цркве. На територији једне епископије надлежни епископ има врховну власт и без његове дозволе на тој територији не смије се ништа чинити (у смислу богослужења, проповиједања, поучавања у вјери, успостављања нових парохија, рукополагања свештеника и сл.). Како је територија на коју су дошли била под јурисдикцијом римског епископа, а преко од њега именованих локалних епископа (јурисдикцијско устројство западне цркве препознаје папу као врховног поглавара, док такве личности у источној цркви нема), Константин и Методије морали су поћи у Рим, како би оправдали своју дјелатност на његовој територији. 291 У изворнику је стари израз маша, из латинског миса, који је био у употреби у Моравској и другде, па и код нас (налазимо тај назив и у Мираслављеву јеванђељу). (Прим. прев.) 186

294 „Престо Светог Андроника” јесте панонска област. Андроник је био један од седамдесеторице апостола и проповиједао је у Панонији у 1. вијеку. Није имао сједиште у једном граду. Доцније је у тим крајевима основана Сирмијумска епархија (видјети напомену 10 у предговору), на коју је именован Методије. 295 Франачки краљ Лудвиг. 296 Видјети коментар 290. 297 Тј. папска. Видјети коментар 286. 298 Швапско војводство (њем. Herzogtum Schwaben) – једно од војводстава Источног франачког краљевства (поред Саксоније, Франконије и Баварске).

187

Коментари

299 Привремена забрана свештенослужења јесте казна коју предвиђа канонско (црквено) право за свештена лица која су починила канонски прекршај. Драстичније мјере јесу лишавање чина, забрана причешћа, а затим трајно одлучење од цркве. 300 Датан (хебр. ‫ )דתן‬и Авирон (хебр. ‫– )אבירם‬ старозавјетне личности, браћа из племена Рувимовог. Са истомишљеницима побунили су се против Мојсија. Због тога се земља растворила и прогутала их са породицама. Остали побуњеници настрадали су од огња који се појавио са неба. 301 Четврта књига Мојсијева 16, 12–33. 302 У изворнику то је иопаторска јерес, грчки придев је састављен од речи син и отац. (Прим. прев.)

Видјети напомену 11 у предговору.

303 Василије I Македонац (грч. Βασίλειος ὁ Μακεδών) – византијски цар од 867. до 886. године. Сељачког поријекла, доживио је успон у вријеме цара Михаила III, којем је постао сувладар. Реформама је настојао да економски учврсти царство, обраћајући пажњу и на сиромашне. Зарад мира са па188

пом, збацио је патријарха Фотија и на трон довео Игњатија. У вријеме Методијеве посјете (881) Фотије је опет био цариградски патријарх. 304 Патријарх Фотије (видјети коментар 29). 305 Друга посланица Коринћанима 11, 26–27. 306 Прва, друга и трећа књига о Макавејима убрајају се у другоканонске књиге Старог завјета (протестанти их сматрају апокрифима). То значи да су присутне у древном грчком преводу Старог завјета – Септуагинти, док их у јеврејској Библији нема. Књиге о Макавејима говоре о времену устанка против асирског краља Антиоха IV Епифана у 2. вијеку п. н. е. Макавеји су заједнички назив за породицу свештеника Мататије, који је покренуо устанак. Његов сина Јуда Макавејац (᾽Чекићар᾽) први је понио тај надимак. 307 У изворнику стоји шест. Милан Решетар је први објаснио ту грешку механичким преносом са глагољице на ћирилицу слова зјело, које је имало бројну вредност у глагољици 8, а у ћирилици 6 (Јагићев Архив 34, 1913, 234). (Прим. прев.)

189

Коментари

308 Свети Димитрије био је заштитник Солуна, родног града Ћирила и Методија. 309 Номоканон (грч. Νομοκανών) – византијски зборник који је обједињавао свјетовне законе и одредбе канонског (црквеног) права. Отуда му и назив: νόμος (᾽свјетовни закон᾽) и κανών (᾽одредба црквеног права᾽). 310 Отачник или патерик (грч. πατερικόν) – зборник прича о животима и подвизима монаха, те о њиховим искуствима на путу духовног усавршавања. Од самог постанка монаштва у Египту у 4. вијеку о аскетама су се преносиле приче које су имале дидактичку функцију. Накнадно су се записивале, па је позната збирка прича о монасима египатске пустиње. Доцније се појављују и други зборници овог типа.

(видјети предговор). Свргнут је са положаја и протјеран заједно са свештеницима који су богослужили на словенском језику. 314 Покретни празник који се обиљежава недјељу пред Васкрс. Слави се успомена на свечани улазак Христов у Јерусалим описан у Јеванђељу по Матеју 21, 1–11, Јеванђељу по Марку 11, 1–11, Јеванђељу по Луки 19, 28–44 и Јеванђељу по Јовану 12, 12–19. 315 Јеванђеље по Луки 23, 46; Псалам 30, 6. 316 Дјела апостолска 13, 36. 317 Прва посланица Коринћанима 9, 22.

311 У питању је франачки краљ Карло III Дебели (881–887), који је први ујединио раздијељено царство Карла Великог. Састао се са Светопуком 884. године. 312 Друга посланица Тимотеју 4, 7–8. 313 Горазд (стсл. Гораздъ) – моравски архиепископ 885/886. године. Након Методијеве смрти ушао је у конфликт са Вихингом 190

191

ИЗБОР ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ Дурковић Јакшић, Љ., Култ словенских апостола Ћирила и Методија код Срба, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1986. Ђорђић, П. Великоморавска житија Ћирила и Методија – једанаест векова. У: Летопис Матице српске, књ. 392, св. 4, Нови Сад, 1963, 278–289. Industriae tuae (прев. П. Цихлар). У: Годишњак, 4–5 (2014–2015), Друштво чланова Матице српске у Републици Српској, Бања Лука, 2015, 475–477. Јовановић, Г., Свети Ћирило и Методије – мисионари међу Словенима. У: Култура, 138, Београд, 2013, 11–25. Јовановић, З., Фотић, А., Ракић, Р., Свети Ћирило и Методије – живот и дело. У: Преводилац, год. 32, бр. 1/2(69), Београд, 2013, 7–25. Кирилометодијевско предање, језик и мисија Цркве у 21. веку: зборник радова са међународног научног скупа (ур. В. Вукашиновић), Православни богословски факултет – Институт за теолошка истраживања, Београд, 2015. 193

Кончаревић, К., Путевима словенске духовности. У: Православље, 1092, 30–31; 1093, 26–27; 1094, 28–30; Београд, 2012. Љубеновић, К., Први словенски просветитељи Ћирило и Методије и њихови ученици, Sia kse-na, Београд, 1991. Милаш, Н., Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1985. Оболенски, Д., Византијски комонвелт (прев. К. Тодоровић), Просвета – Српска књижевна задруга, Београд, 1991. Острогорски, Г., Моравска мисија и Византија. У: Византија и Словени, Сабрана дела Георгија Острогорског, књ. 4, Просвета, Београд, 1970, 59–76. Пипер, П., Када је први пут служена литургија на словенском језику? У: Зборник Матице српске за славистику, 76, Нови Сад, 2009, 7–21. Пипер, П., Дело Светих Ћирила и Методија у свом и нашем времену. У: Летопис Матице српске, год. 188, књ. 490, св. 3, Нови Сад, 2012, 389–404. 194

Поповић, П., Ћирило и Методије. У: Стара српска књижевност, Сабрана дела Павла Поповића, књ. 2, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, 163–189. Радић, Р., Византијски оквири мисије Константина и Методија. У: Летопис Матице српске, књ. 492, св. 5, 2013, 695–712. Рајчевић, П., Просветитељска мисија свете браће Кирила и Методија. У: Зборник радова Учитељског факултета Призрен – Лепосавић, књ. 7, Лепосавић, 2013, 13–27. Тахиаос, А.-Е. Н., Солун и свет Словена: духовно и културно зрачење византијског града (прев. Д. Стојаковић), Међународни центар за православне студије – Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије, Ниш, 2014. Трифуновић, Ђ., Кратак преглед југословенских књижевности средњег века, Филолошки факултет, Београд, 1976, 9–14. Ћирило и Методије: житија, службе, канони, похвале (пр. Ђ. Трифуновић), Српска књижевна задруга, Београд, 1964.

195

ИЗДАЊА ТЕКСТА НА ИЗВОРНОМ ЈЕЗИКУ Život Sv. Konstantina rečeného Cyrilla – z rukopisu XV. století. Vydal Pavel Jozef Šafařík. Druhý otisk.V Praze, Nákladem Bedřicha Tempského, 1868. Život Sv. Methodia – z rukopisu XVI. století. Vydal Pavel Jozef Šafařík. Druhý otisk. V Praze, Nákladem Bedřicha Tempského, 1868.

196

О ОВОМ ИЗДАЊУ Превод на савремени српски језик овдје штаманих житија Ћирила и Методија начинио је Петар Ђорђић. Публикован је у Летопису Матице српске (књ. 392, св. 4, Нови Сад, 1963, 290– 328). Преводиочеве коментаре задржали смо само у неколиким случајевима који су се тицали самог превода (обиљежени су са Прим. прев.). Поднаслови дати у угластим заградама наши су, а додати су ради боље прегледности. Сви цитати из Светог писма дати су према преводима Ђура Даничића (Стари завјет) и Комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве (Нови завјет). Наводи из Корана дати су у преводу Миће Љубибратића, а према репринт издању: Koran (Prev. M. Ljubibratić), Svjetlost, Sarajevo, 1990.

197

САДРЖАЈ

Историјски оквир, хронологија и дјела Ћирлила и Методија..........................................5 Житије Светог Ћирила...............................................31 Житије Светог Методија...........................................89 Коментари и објашњења............................................115 Избор из литературе...................................................193 Издања текста на изворном језику..........................196 О овом издању..............................................................197

СПКД „Просвјета” Градски одбор Бања Лука

Припрема за штампу и штампа ГРАФИД д.о.о. Бања Лука Графички дизајн Мср Данијел Дојчиновић Коректура Мср Данијел Дојчиновић За штампарију Срђан Иванковић Тираж 300

CIP - Каталогизација у публикацији Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука