153 45 7MB
Serbo-Croatian Pages 344 Year 1980
Biblioteka POSEBNA IZDANJA
Antonio Gramsi
FILOZOFIJA ISTORIJE I POLITIKE IZBOR IZ DELA PISMA IZ ZATVORA
si.ovo u i B eo grad
bv h
FILOZOFIJA ISTORIJE I POLITIKE U DELU ANTONIJA GRAMSlJA
Gramsijeva sociolosko-politikoloska, filozofska, eticka i antropoloska misao, konstituisana izmedu dvadesetih i cetrdesetih godina ovog veka, u svemu je na nivou upravo najnovijih aktuelnih problema transformacije savremenog druStva u socijalisticke drustvene tokove. Pojedini savremeni drustveni tokovi u svojoj sustini strcme Gramsijevoj misli - u istoj onoj meri u kojoj ona otvara puteve za njihova razresenja i oznacava moguca ishodista. Aktuelnost i uticaj Gramsijeve misli u okvii u marksislicke nauke i radnickog i komunistickog pokreta ima stvaralackog udraza kako u ukupnim misaonim strujanjima u Italiji tako i u sirim evropskim relacijama. Buduci da je njegovo delo nastalo u koniekstu relativno razvijenog industrijskog drustva, ono u znatnoj meri i teorijski i koncepcijski sudeluje u konstituisanju i razvoju savremenog radnickog i ko munistickog pokreta i aktivne borbe za socijalisticki preobrazaj u razvijenom zapadnoevropskom drustvu. Gramsijeva misao traga za odgovorima na krupna pitanja epohe, izrazavajuci pri tom i smer duhovnih kretanja. upravo zahvaljujuci svojevrsnom i smelom preispitivanju sopstvenih pretpostavki, zasnovanih na dijalektickom materijalizmu. kao i neposrednoj vezanosti za datu stvarnost sa otvorenim mogucnostima anticipiranja onoga sto treba da se dogodi u buducem toku razvoja. Ona u ovom pogledu nije pretvorena u dovrsen i zatvoren sistem vec, naprotiv, inspirativno otvara nova misaona i akciona podrucja. Kada je rec o Gramsijevom integralnom pogledu na svet i zivot. kao i o njegovoj-celovitoj koncepciji drustvenog razvoja, moze se zapaziti da on stvaralacki usvaja, produbljuje i dalje razvija filozofiju klasika marksizma- lenjinizma, narocito u oblasti istorijskog materijalizma, dijalektike, antropologije, ideologije, kulture, istorije i politikologije. U isto vreme on daje i originalan doprinos savremenoj misli odgovarajuci na izrazito aktuelne probleme epohe prelaza iz kapitalizma u socijalizam, kao i na zna^ajna filozofska pitanja i druga otvorena pitanja. u misaonom svetu. Gramsijeva filozofska aktivnost podinje u periodu ozbiljnog posustajanja marksisticke misli i drustvene akcije u Sirem smislu. Marksizam je u todoba preiivljavao nekolikodubokih involucija, pre svega
8
Dobrosav Bjeletic
pozitivisticku vulgarizaciju u filozol'iji Drugc internacionale, staljinisticki dogmatizam, kao i brojne revizije drugc vrstc. Nastupio je period u komc sc ncdovoljno koristilo ono misaono bogatstvo kqjc je pruzalo izvorno delo klasika marksizma. Medutim, puslc perioda rcvolucionarnog polcta i aktivizma u Lenjinovo vreme, a ponegde i ranije, opasnost da marksizam ponovo zapadne u istorijski prevazideni vulgarni materijalizam bila je veoma ocigledna. Zatc Gramsi preduzima temeljnu kritiku vulgarnog materijalizma, gradanskog pozitivizma, eklekticizma i strogu mehanickog determinizma. On je, na svoj nacin, razvio fenomen ljudskog aklivizma, moc ljudske volje i akeije, formulisuci »£oveka kao proces vlastitih cina.« Gramsijeva misao bila je otvorena prema svim novim drustvenim, idejnim i saznajnim pojavama i procesima. Ona je, u okviru marksisticke filozofije, omogucavala siru progresivnu misao buducnosii. Gramsi se suprotstavljao dogmatski shvacenoj autonomnosti »klasne« cistote marksizma, koja je dovodila veoma cesto do neistorijskog tretiranja svega onoga sto je u teorijskom smislu prethodilo marksizmu. Gramsi je u svojim delima ispoljio suptilan smisao za istoi izaeiju i dijaleklizaciju lenomena koje je razmatrao suprotstavljajuci se pretencioznom i nadmenom stavu prema rilozofiji i kulturi proslosti. U isto vreme on se kriticki odredivao i prema (radicionalisliekim shvatanjima, u savremenom smislu reci, tvrdeci dasejednageneraeija ne moze jednom zasvagda odrediti prema proslosti u ime budueih pokolenja, vec je to trajna obaveza svake nove generaeije koju ona ispunjava uvek na visem nivou. On se energieno i argumentovano suprotstavljao neislorijskim i pojednostavljenim ocenama razvoja filozofske misli i kulture, koje su za to doba bile karaktcristicnc u okviru dogmalizovanog marksizma eiji je jedan od prcdstavnika bio i Buharin. Gramsi, krilikujuci Buharinove oeene, kaze: »Ocijeniti citavu lilozolsku proslost kao bunilo i bezumlje nije samo zabluda antihislorizma, jer sadrzi anahronisticke pretenzije, da se i u proslosti moralo kao i danas, nego to predstavlja pravi praveati ostatak metafizike, pretpostavljajuci da neka dogmatska misao vrijedi za sva vremena i za sve zemlje, te da se njezinom mjerom cijeni öitava proslost. Metodicki antihistorizam nije nista drugo nego melalizika. Sama cinjenica, da su neki lilozolski sistemi premaseni, ne iskljueuje moguenost, da su oni u toku historije vrijedili i da su odigrali i izvrsili postavljcni zadatak: na njihovu prolaznost treba gledati polazeci od citavog historijskog razvitka i od dijalektike stvarnosti; to da su oni zasluzili da propadnu nije neka moralna osuda ni higijena misli, izrecene s nekog .objektivnog’ slanovisla. nego je to dijalektitkp-historijska osuda.«1 1 A. Gram si: »H istorijski m ateiijali/.arn i lilo/olija B enedeta Krocca«. Naprijed. Zagreb, 1958, sir. 176.
Filozofija istorije i politike u dein A. Gramsija
9
Usvojivsi Marksove poglede i tudasnje domaSajc teorije i prakse kao osnovne demente teorije naucnog soeijali/ma, Gramsi se saglasavao sa Marksom u eseneijalnoj komponenti da je revolueionarnu lilozofiju mogucno ostvariti samo u revolucionarnoj praksi. Istorijsku potrebu povezivanja teorije i radnifke klase Marks je u Prilogu kritiei Hegelove filozofije prava eksplicite istakao: »Kao sto lilozofija u proletarijatu nalazi svoje materijalno oruzje, tako proletarijal u filo/.oliji nalazi svoje duhovno oruzje.« Za Gramsija je Partija orude i islorijski oblik procesa unulrasnjeg oslobadanja po kome »radnik od izvrsioca postaje pokretac, od mase postaje vod, od ruke postaje mozak i volja«. Gramsi, polazeci od opStih Marksovih pogleda, uspeva da ih konkrctizuje i specificira dajuci im izrazito akciono obelezje. Svesna i organizovana ljudska akcija vodena naucnom ideologijom menja socijalpi i drustveru_status radnicke klase. ostvarujuci misaono-opredmecenje bica radnika, koji, simbolicno reeeno, od ruke postaje mozak i volja. Za Gram§ija, kao i za Marksa, osnovno pitanie sociializma ie ekonomsko i druStveno oslobodenje mase i pojedinca, dokidanje parcijalizacije lidnosti omogucavanjem rascvata totaliteta covekova bica. Ove poglede Gramsi je integralno izrazio u svojoj koneepciji radnickih saveta. ------' Po nasem misljenju Gramsijeva polazna filozofska pozicija mogla bi se formulisati kao islorijski (iii dijalektieki) humanizam. Za Gram sija nema vanistorijske i vanljudske objektivnosti - mi poznajemo stvarnost samo prema n jenim relacijama sa ljudima, i »kao sto je eovek odredeni islorijski proces nastajanja, tako su i saznanje i stvarnost jedno nastajanje... i objekt ivnost je nastajanje« - istiee Gramsi. A. Gramsi u opstem prislupu lilozofiji istiee da postoje brojne i razlieite predrasude o karakteru, prirodi i sustini filozolije kao umne delatnosti svojstvene uzoj grupi ljudi »specijalista ili prolesionalnih sistematskih lilozola«. Nasuprot ovim tendeneijama, Gramsi cini napor da filozofiiu oznaei kao onsteteoriisku karakteristiku eovcka kao misaonog i delatnog bica. (»§vi ljudi su filozofi.«) U odnosu na ovako ldrmulisani~stav nema kvalitativne razlike izmedu prolesionalnih ili »tehnickih« filozofa i drugih ljudi, vec je ona po Gramsiju kvantitalivna u specificnom smislu »kvantileta kvalitalivnih elemenata«. Dalje analizirajuci ovu razliku on upozorava da se »filozofijom ne moze nazivati svaka sklonost ka misljenju«, pa ni svaka opsta orijentacija, ni svaki pogled na svet i na zivot. Rezimirajuci karakter i razlike izmedu profesionalnih filozofa i drugih ljudi, Gramsi napominje da prvi misle sa vise logickc ostrine i sistcmatskog smisla, a uz to poznaju i isloriju misljenja, pa su u stanju da objasne genezu misli sve do svoga vremena. On, takode, pravi razliku izmedu filozofa - specijaliste i ostalih vista specijalista u odnosu na suslinu i prirodu samoga coveka, jcr lilozof- specijalista. uprkos svojim specijalnostima, oslaje i dalje blizak ostalim ljudima sa kojima ga spaja potreba i mogucnost misljenja. posedovanje pogleda na svet i duhovnog bivslvovanja uopste. Zato se
10
Dobrosav Bjeletic
»ne moze zamisliti nijedan covek, koji ne bi bio filozof, koji ne bi mislio, jer je bas miSljenje svojstveno dovjeku kao takvom (osim ako nijc patoloSki idiot)1. Ali, zanimljivo je da Gramsi pri tom ne phhvata postojanje »filozofije uopste«, vec po njemu postoje razne filozofije (pogledi na svet) koje ljudi i socijalnc grupe biraju. Sastavni deo opsteg pogleda na svet je moment kritidkog sagledavanja sveta u procesu njegove transformacije i svesnog ljudskog sudelovanja svakog pojedinca. On na nov, delatan nacin, postavlja pitanje o sustini filozofije: »da li je bolje misliti, a nemati o tome kriticke svesti«, drugim recima, on tradicionalni koncept kontemplativisticke filozofije, koju karakterise konformizam, dovodi u pitanje sa stanovista povezivanja misljenja i delanja, teorije i prakse i revolucionarnog ljudskog aktivizma koji ukljuduje ne samo kritidko saznanje vec i promenu sveta. Gramsi se nedvosmisleno opredeljuje za kritidko izgradivanje sopstvenog pogleda na svet posredstvom aktivnog udestvovanja u stvaranju istorije. On na taj nacin odbacuje mehanidko primanje nasledenc realnosti i njenih duhovnih tvorevina. Gramsi pokazuje da pogled na svej^jiije ni slucajna ni samo intelektualna cinjenica nego je to slozen procesjtoji je uslovljen prvenstveno aktivnoscu coveka i socijalnih grupa. To je unutrainji element te aktivnosti koji je implicitan u njegovom delovanju. On posred stvom delovanja naglasava povezanost i izrazenost filozofije u politici, jer je za njega svako delovanje u isto vreme i politidko delovanje. Po njemu, ne samo da se ne moze odvojiti filozofija od politike vec su i izbor pogleda na svet i njegova kritika, u sustini, politiCke Cinjenice. Gramsi posebnu paznju obraca brojnim socijalnim, antropoloskim i idejnim posledicama nekritickog pogleda na svet. Ta nekritiönost pogleda na svet ponizava öoveka i njegovu individualnost do pasivne pripadnosti amorfnoj masi. Potom on ukazuje na protivuredan duhovni profil doveka u toj situaciji koji jednovremeno sadrzi i elemente praistorijskog, predrasude minulih epoha i lokalisticke istori je. Nasuprot nekritickom i konformistidkom pogledu na svet, GramSi istice potrebu celovite kritike kako vlastitog pogleda na svet tako i ditave postojece filozofije koja je ostavila negativne duhovne naslage u zivotu naroda i njegovom shvatanju sveta i postojanja. To je neophodan uslov da pogled na svet postane jedinstven i izgraden na elementima moderne nauke i najnaprednije misli kao rezultata istorijskog progresa. Ukoliko se nov pogled na svet kritidko-stvaraladki ne odredi prema konkretnom istorijskom periodu, prema dotadaSnjem stupnju 1 Isto, str. 43.
Filozofija istorije i polilike u dein A. Grantsi/a
II
razvoja kulture i filozofije i prema postojecim poglcdima na svel - on (ada postajc anahroniöan, ogoljen, pasivan. fosiliziran i daleko od stvarnosti. Pogled na svct u osnovi je odreden drustvenom sivarnos cu i datim 2ivotnim uslovima koji su uvek osobeni i spccificni. I zato, svct köjTmisTi u kategorijama proslosti, po njemu, ne moze biti stvaralac istorije u sadasnjosti. Zbog nedovoljnc kritienosti i ncprevladanosti duhovnih elemenata proslosti, dogada se da se u kulturnom i idejnom profilu drustvenih grupa sadrze najrazlicitiji i medusobno suprotstavljeni elementi pogleda na svet, sto te grupe duhovno i socijalno razdirc i cini ih protivureCnim, nesavremenim, i kako Gramsi ka/.e, nesposobnim »za potpunu istorijsku samoupravu«. U ppjedinim momentima Gramsi istice osnovni problem onih filozofija koje su u istorijskom razvoju postajale kulturni pokret, tj. koje su dovelc do praktienih akeija, podsticale volju socijalnih snaga postajuci im ideoloska osnova. Gramsi se studiozno i sveobuhvalno bavio problemima filozofije i istorije na nov i originalan nacin. Nastqjeci da objasni konkretna istorijska pitanja i doprinese resavanju aktuelnih drustvenih i politickih problema, Gramsi kao osnovni problem istice stvaranje kulturnog sistema hegemonije radnicke klase, koji se konstituise kroz proces ostvarivanja jedinstva kulture, pogleda na svet i mase, volje, akcijo, istorije i politike. Marksovu misao iz »Teza o Fqjerbahu« da su lilozofi samo razlicito tumacili svet, a da svet treba promeniti, Gramsi dalje razraduje isticuci »da filozofija mora postati politicka da bi se obistinila, da bi dalje ostala filozofija. «’ Po Gramsiju polilika je ono polje koje omogucava jedinstvo teorije i prakse, pogleda na svel i revolucionarne delatnosti. On afirmise praktienu delatnost kao ein svesti i ljudske volje, dizuci je na teorijski nivo (»politika je filozofija«). Na osnovu dubokih istorijskih proucavanja teorijc i prakse, filozofije istorije, kulture i revolueije, Gramsi zakljucuje da su: »mienzivm kriticki rad, knlturno pruzimanje i idejni prodor prethodili svakoi revohiciii«. Gramsi svojim dijalektidkim nacinom misljenja i kreativnim pristupanjem drustvenim problemima prelazi granice svoje epohe. Tako on, analizirajuci istorijske tokove, ne ostaje na saznanju samo onoga sto je bilo, vec se kao marksista interesuje i za prelpostavkc di ugacijeg istorijskog ishoda uz delovanje progresivnih drustvenih snaga. Snaga Gramsijeve marksisticke analize sadrzana je i u tome sto je on znao da u razlicitim oblicima drustvenih pojava otkriva istu sadrzinu i, suprotno, da u istim oblicima pojava vidi raz.Rcitu sadrzinu. Pri tome Gramsi ispoljava svu nijansiranost, suptilnost i smisao za di' Isto str. 90.
12
Dobrosav Bjelelic
jalektiku istorijskog procesa koju zasniva na bogatom licnom revolucionarnom iskustvu. Za Gramsijev zivot i dclo, za njegove politicke poglcde, bilna je njegova misao iz clanka »Socijalizam i kullura« koja glasi: »Da svakoj rcvoluciji prethodi uporan i neprekidan rad, kritika, kulturni prodor i idejno prozimanje.« Gramsi je rad, stvaralastvo i politicku akeiju izjednacio sa smislom zivota i postojanja. U pismima iz zatvora istice: »Radio sam mozda isuvise, vise no sto su mi to snage dopustale. No radio sam da bih ziveo.« Gramsijeva misao i delatnost bitno proizilaze iz revolueionarnog radnickog pokreta, koji on u punoj meri osmisljava i orijentise ostvarujuci tako skladnu celinu izmedu naucne teorije, kulturc i revolueionarne prakse proletarijata. Iz gotovo svih Gramsijevih spisa proizlazi njegovo izvanreduo razumevanje »zive islorije«, potom jasno razumevanje dogadaja u trenutku samog zbivanja. Njegova sagledavanja islorijskih tokova nisu bila istrzani istoricizam, vec su bila u neposrednoj lunkeiji menjanja tokova i zbivanja u samoj stvarnosli. A zahvaljujuei temeljnom i opseznom poznavanju italijanske islorije, on je uspeo da sagleda sustinske tokove zbivanja u jednom vremenu teorijski usmeravajuci akeiju masa na bilne strateske eiljeve. Gramsi je uistinu duboko razumevao svu protivureenost italijanskog revolueionarnog pokreta svoga doba, koji je nosio u sebi elemente medusobnog potiranja; jer, dok su objektivni medunarodni uslovi pogodovali organizovanoj poliliekoj akeiji, stanje u samoj Italiji nije bilo ni izbliza sazrelo za proletersku revoluciju. Iz ovih razloga bilo je neophodno pristupiti pripremi revolucije koja je po Gramsiju zadatak citave epohe. On poslavlja pilanje da li se filozofski pokret stvara i postoji samo onda kad je u sluzbi speeijaliziranih inlelektualaca ili kada predstavlja razradu misli koja je premasila zdravi razum i ha osnovu nauenih rezultata ostala u stalnom akeionom kontaktu s obienim ljudirrta: »Filo/.olija ce postati 'historTjska’ samo Hä temeliu te novezanosti. ona mo/.e samo tako da se odisti od intelektualistickih elemenata, koji su po svojoj prirodi individualisticki, te da sebi osigura zivot.«1 On jasno ukazuje na ono sto cini filozofiju jedne epohe, odredujuci pri tom samu suslinu i osnovni sadrzaj filozofije. »Filozofiju jedne epohe ne predstavlja filozofija ovog ili onog filozofa, ove ili one grupe inlelektualaca, ovog ili onog dijela narodnih masa, nego kombinaeija svih tih elemenata^koja kulminira u odredenom praveu i £ija kulminacija"piysT^eTiormä za kolektivnu akeiju, naime, postaje najkonkretnija i potpuna (integralna) ’historija’.«2 1 Isto str. 26. 2 Isto str. 40.
Filozofija istorije i politike u dein A. G>ramsija
13
Ovde je ocigledno da Gramsi filozofiju slavlja u funkciju delatnog cina, poistovecujuci je sa istorijom kao stvaralackim proeesom. Posto istoriju i filozofiju stvara covek, one predstavljaju zbir izmena prethodne i zateccne stvarnosti, pa prema (ome njih sjedinjuje linalni proizvod - covekovo delo, te je zato Gramsi i razmatra kao jedinstveni »blök«.
Gramsijeva ocena odnosa teorije i prakse u marksistickoj filozofiji Gramsi izrazito kriticki ocenjuje stepen ostvarenosli jedinslva teorije i prakse a marksistickoj filozofiji. On istice da se jedinstvo teo rije i prakse nalazi u pocetnoj fazi i ukazujc na ostatke mehanicizma u ovom procesu. Mehanicizam vidi u tretiranju teorije kao dopune i proste refleksije prakse kao epifenomena, i najz.ad, teorije kao »sluskinje prakse«. Gramsi nastoji da se ovo pitanje postavi istorijski, i to kao specifieno politicko pitanje uloge intelektualaea u ovom procesu. Element mehanicizma Gramsi vidi u prevelikom insistiranju na praksi i u razdvajanju teorije od prakse. On ovo karakterise kao me: hanicku i konvencionalnu operaeiju do koje dolazi usled toga sto jos uvek prolazimo kroz primitivnu istorijsku fazu (ekonomsko-korporativnu) u cijim okvirima se jos uvek samo kvantitalivno menja opsta slika strukture i gde tek treba da nastane adekvalniji kvalilel nadgradnje. Elemente determinizma, fatalizma, mehanicizma u okviru marksistidke filozofije Gramsi objasnjava drustvenom determinisanoscu radnih slojeva. On dominaeiju mehanicistickog determinizma objas njava neuspehom pokreta i borbe. U tim okolnostima niehanicki determinizam postaje »strahovita snaga moralnog otpora i uporne ustrajanosti«. Tu se stvarna akeija srozava na pasivno i religiozno iSCekivanje. Nastavljajuci ovu misao, GramSi izvlaii dublje konsekvencije i dolazi do zakljucka da kada se promeni druStveni polozaj potlaöenih - kada oni postanu nosioci ekonomske i druStvene reprodukeije, onda dolazi do sukoba sa ste£enim mehanicistidkim naslagama. Rad ne mase u procesu samooslobadanja, u momentima kulminaeije politidke angaiovanosti, ostvaruju procese revidiranja ditavog nadina miäljenja. Drugim redima, kada-je klasaa akciji, onda joj je potrebna materijalistidko-dijalektidka vizija sveta, i ona se tada oslobada svih okvira i stega stvarajuci odgovarajuce osnove za promenu uslova iivota. On istorijsku istinitost filozofskih shvatanja odreduje njihovom socijalnom univerzalnoScu. »Mnogo je vaznija i 'originalnija' ’filozofska’ dinjenica to, da se masa ljudi uputi, da bi na dosledan i jedinstven
,14
Dobrosav Bjelelic
nacin gledala na stvarnost danasnjice, nego sto je olkrice neke nove istine od strane nekog filozofskog 'genija', ako, naime, ova istina ostaje bastina male skupine intelektualaca.«1 Pomenuti stav postaje utoliko znacajniji kad se zna da je ovaj filozof prakse smatrao da odredena struktura sjedinjuje veci ili manji broj pojedinaca u skupine koje se uglavnom medusobno razumeju i povezuju. Iz toga upravo Gramsi izvodi vaznost akeionog momenta podruStvIjene kulture, podvlaceci da ne moze biti istorijskog cina ako ga ne bi izvrSio »kolektivni covek«. On polazi od pretpostavke da je vec na ovom stupnju drustvenog razvitka, u izvesnoj meri, ostvareno kulturno-socijalno jedinstvo koje sintetizuje i integrise na osnovu zajednickog cilja i stremljenja. Vredno je paznje da Gramsi, govoreci o jedinstvu teorije i prakse, ukazuje da u tome znacajnu ulogu igraju politicke stranke kao mesto gde se u okviru stvarnog istorijskog procesa »kali i sjedinjuje teorija i praksa«. Pri tom on naglaSava znacaj aktivnog individualnog ucesca i pristanka pri usvajanju pogleda na svet.
Gramsijevo shvatanje nauke Gramsi se visestruko bavio problemom nauke, njenom drustvenom uslovljenoscu, problemima razvoja, smislom i druStvenom funkcijom. Razmatrao je i odnos nauke i »naucne« icleologije. Posebnu paznju je posvetio i pitanju samog pojma nauke, istakavsi da je u vezi sa tim najbitnije, moze li nauka i na koji nacin »pruziti izvesnost objektivnog postojanja takozvane spoljne stvarnosti«?2 Gramsi postavlja pitanje: da li se pod naukom podrazumeva teorijska delatnost ili praktieno eksperimentalna delatnost nauenika, ili sinteza tih dveju delatnosti? Po njemu, rec je o sintezi, ali na visem istorijskom nivou gde se »obrazuje savrseno jedinstvo teorije i prakse«. On izrazito naglasava eksperimentalnu delatnost nauenika koji je za njega prvi obrazac dijalektickog posredovanja izmedu coveka i prirode, elementarna istorijska celija preko koje covek stupajuci u odnos s prirodom putem tehnologije upoznaje i savladuje prirodu. Po nje mu, razvoj i afirmaeija eksperimentalnog metoda oznadava »dva isto rijska sveta, dve epohe, i zapocinjanje procesa raspadanja teologije i metafizike na cijim rusevinama pociva razvoj moderne misli, kome je vrhunac filozofija prakse«. Po njemu naueni rad ima dva glavna vida: »jedan, koji neprekidno ispravlja nadin spoznaje, ispravlja i jada Organe oseta, izgraduje nove i slozene metode, indukeije i dedukeije, tj. usavrsava same instrum ente, iskustva i njegove kontrole; drugi vid je onaj koji primenjuje tu instrum entalnu ukupnost (materijalnih i men1 Isto, str. 21. 2 A. GramSi: »Izabrana dela«, Kultura, Beograd 1959, str. 68.
Filozofija istorije i politike u delu A GramSija
15
talnih instrumenata) da ustanovi kod oseta ono &to je nuino i odvoji od onoga Sto je proizvoljno, individualno, prelazno«.1 Na ovaj naCin se u procesu nauCnog rada utvrduje ono Sto je zajednidko svim ljudima, Sto svi mogu kontrolisati na isti naCin, nezavisno jedni od drugih. Objektivno za nauku i druStvo po GramSijevom miSljenju znaci samo i jedino »da se potvrduje objektivno bice, objektivna stvarnost, ona stvarnost koju su utvrdili svi ljudi, koja je nezavisna od svakog glediSta sasvim posebnog ili grupnog«.2 GramSi u srediSte nauCnog interesovanja ne stavlja prvenstve no objektivnost realnog, nego Coveka koji izgraduje svoje metode istraiivanja, koji stalno ispravlja svoje materijalne Instrumente, koji jaCa tulne organe i »logiCne instrumente« (ukljucujuci i matematiku), razlikovanja i utvrdivanja, tj. kulturu, odnosno pogled na svet, zapravo odnos izmedu Coveka i stvarnosti posredstvom tehnologije. Po njegovom miSljenju u nauci, paradoksalno je traziti stvarnost van ljudi. Citava nauka dobija svoj smisao u povezivanju sa Covekovim potrebama, njegovim iivotom i delatnoScu. Covekova delatnost je to osnovno polaziSte koje osmiSljava i nauku i stvar nost. Ona stvara sve vrednosti ukljucujuci i nauCne. Objektivno bez Coveka znaCilo bi »haos«, »prazninu«. »Prema filozofiji prakse, bice se ne moze odvojiti od miSljenja, dovek od prirode, kretanje od materije, subjekat od objekta; ako vrSimo to odvajanje, zapadamo u jedan od mnogih oblika religije ili u besmislenu apstrakciju.«34 Veoma su suptilna GramSijeva razmatranja odnosa nauke i ideologije. On istiCe da je i nauka u stvari nadgradnja, ideologija, jer »nauka se nikad, uprkos svim naporima uCenjaka ne pojavljuje kao golo objektiv.no spoznavanje; ooa se^tojävljuje UV'ijek zaodjenntq