1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš [1 ed.] 2008926687, 9788687127029 [PDF]

Zitiervorschau

1001 FILM KOJI MORAŠ DA VIDIŠ PRE NEGO ŠTO UMREŠ

1001 FILM KOJI MORAŠ DA VIDIŠ PRE NEGO ŠTO UMREŠ

GLAVNI UREDNIK STEVEN JAY SCHNEIDER

Naslov: 1001 Film koji moraš da vidiš pre nego što umreš Ime autora: Grupa autora

Podaci o izvorniku: Izdavač: Quintessence 226 City Road London EC1V 2TT General Editor: Steven Jay Schneider Designers: Ian Hunt, James Lawrence Creative Director: Richard Dewing Editorial Director: Jane Laing Update Editor: Philip Hall Reascher: Richard Guthrie Publisher: Tristan de Lancey Copyright : © 2003, 2005, 2006, 2007, Quintessence All rights reserved. No part of this publication may be reproduced or distributed in any form or by any means without the express written permission of the copyright holder. Library of Congress Control No. 2008926687 Izdavč za Srbiju: Filip Višnjić Komerc Akademska 4 11080, Zemun Beograd, Srbija www.filipvisnjic.co.yu [email protected] Urednik srpskog izdanja: Šurbatović Aleksandar Prevod sa engleskog: Boris Todorović Lektura: Snežana Palačković, Vesna Smiljanić Prelom i obrada fotografija: Dragana Džambić 1. izdanje, štampano u Kini, SNP Leefung Printers Limited, 2008 ISBN: 978-86-87127-02-9 Tiraž: 2000

Sadržaj Preface

6

Introduction

8

Film Index and Checklist

12

1900

20

1910

24

1920

33

1930

76

1940

158

1950

249

1960

371

1970

515

1980

658

1990

783

2000

891

Contributors

944

Genre Index

946

Director Index

956

Picture Acknowledgements

959

PICTURE ACKNOWLEDGEMENTS PREFACE BY JASON SOLOMONS Pre samo par godina bio sam deo panel diskusije u TV emisiji, koja se odvijala pod nazivom 50 filmova koje moraš da vidiš pre nego što umreš. Broj 50 je fini zaokruženi broj koji očigledno odgovara ograničenjima programske šeme i koncentraciji gledalaca i njihovoj nestrpljivosti, ali, kako su se požalili svi moji saučesnici u diskusiji, to je bio jedan neverovatno bolan zadatak. Najveći bol zadaje shvatanje da su apsolutno svi videli bar pedeset filmova tokom svog života (nažalost, bojim se da se danas mnogi provlače bez pročitanih pedeset knjiga, ali ovo je tema za drugu diskusiju, za neku drugu listu). Naša emisija je, bez obzira, emitovana ali je ostavila sve, uključujući i gledaoce sa parafrazom Richarda Dreyfussa u filmu Ajkula: “Trebaće nam veća lista.” Tako da kada je knjiga 1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš sletela pobedonosno na moj radni sto, to je bilo kao da su sami bogovi filma posmatrali TV i odgovorili nečuvenim herkulovskim izazovom. 1001- to ja zovem listom. Biće, naravno, mnogo ljudi koji će diskutovati o nekoj čak i većoj listi. Moderni filmski kritičar, na primer, pogleda preko 500 filmova godišnje - godine 2007, prosečan broj filmova koji su se pojavljivali nedeljno u Britaniji je dostigao broj deset po prvi put u istoriji, tako da 1001 na prvi pogled ne izgleda kao baš veliki broj. Ali koliko od ovih izdanja tokom jedne godine zavređuje status klasika ili filma koji se mora pogledati? Žalosna nekolicina. Možda deset, u jako dobroj godini. Da bi bio uključen na listu filmova koji se moraju pogledati pre nego što umrete, računa se na to da takav rad mora biti onaj koji vam obogaćuje život. Ovo je onda lista koja izaziva, provocira, zadirkuje i svetluca inrigantnim obećanjem. Ući u nju znači ukrcati se na putovanje bez kraja, lavirintska odiseja kroz ljubav, avanturu, očajanje, trijumf, dobro, zlo, tragediju i komediju- ukratko, putašestvije kroz sve one stvari koje život čine vrednim življenja. U ovoj knjizi postoji izuzetan efekat matrjoške. Možete je otvoriti na bilo kojoj strani i zadesiti se u sred diskusije. (Kiss Me Deadly? Da li je to film B-produkcije? Da, ali najbolji B-film ikada snimljen.”) Potom bacite pogled na sledeći naslov i tamo se nalazi The Ladykillers i iznenada imate par filmova, iz iste godine (1955), koji ponosno stoje zajedno, pri čemu svaki od njih pothranjuje i povećava kredibilitet onog drugog, uz pomoć stubova dostignuća koji će nastaviti da očaravaju i vrše uticaj na nove generacije gledalaca svojim različitim viđenjima gangstera, pohlepe i ljudske gluposti. A onda ste se upecali, prelazeći na drugi sloj istrage, otkrivajući kako se pitate, na primer, koja bi mogla biti najbolja godina u istoriji kinematografije? Na brzo gledanje, 1940 izgleda kao jak takmac - His Girl Friday, Rebecca, The Philadelphia Story, Pinocchio, The Grapes of Wrath, i W.C. Fieldsova komedija The Bank Dick, koje, (zaboga!, i to zabeležite), 6

nisam pogledao - sve dok ne okrenete još jednu stranicu i shvatite da je 1941. izrodila Citizen Kane, The Maltese Falcon, i Sullivan’s Travels, Preston Sturgesov film za koji ste prvi put čuli kada ste gledali film braće Coen O Brother Where Art Thou? Oh, pitam se da li je i ovo na listi? A potom se bacite na 2000. godinu i otkrijete da nije - pa koji onda film braće Coen jeste? Aha, Fargo i Raising Arizona i sada u najnovijem izdanju, njhov dobitnik Oskara No Country For Old Men- a sad….nemate pojma gde nam je proputovanje počelo, ni gde ste se bili uputili. Ovakva putovanja su skoro kao pikarska iskustva, u kojima poznate farse (Do The Right Thing - jedan od mojih favorita, tako je dobro videti te ovde stari druže) sede, smeškajući se pored drskih stranaca kao što je Jan Svankmajerov film Neco Z Alenky, češka verzija Alise u zemlji čuda i rad koji sasvim sigurno nikada nisam video. Zatim se vraćate sanjarenju - po meni, ni 1989. nije bila loša godina, samo što se tiče njujorških filmova: Spike Leeu se pridružio Rob Reinerov When Harry Met Sally i Woody Allenov Crimes and Misdemeanours, dok je 1989. takođe nagovestila proboje Daniel Day Lewisa u My Left Foot, američku indie scenu sa Stven Soderberghov Sex, Lies and Videotape koji je osvojio Zlatnu palmu u Kanu, i azijski Novi talas sa prvencom Tajvanca Hou Hsiao-hsiena A City of Sadness. I ja sam opet odlutao, jer sama pomisao na ovaj (po meni) zaboravljen film podstiče sećanja na susret sa prelepom devojkom na kiši ispred Curzon Mayfair u Londonu. Odluka da pogledate sve filmove iz ove knjige, njih 1001 - vidim da u ovom novom izdanju ima i interesantna lista, tako da možete da ih štiklirate kao spisak za kupovinu, kao što radite sa neophodnim stvarima - sama po sebi će biti jedno životno iskustvo: ako želite da oživite 1957. godinu sa Satyajit Rayevim Aparajito, Felinijevim Le Notti di Cabiria, i nezaboravnim ruskim remek delom The Cranes Are Flying, moraćete da kopate po prodavnicama DVD-jeva sa nezavisnim izdanjima, da kisnete na putu do art-bioskopa tokom kišovitih vikenda u Parizu ili Berlinu, ili da budete turisti blizu festivalskih retrospektiva (ja sam konačno video Sullivan’s Travels u pratećem programu divnog festivala u San Sebastianu u Španiji). Za sve ovo vam posle svega može biti potreban ceo život.

Jason Solomons piše kolumne o filmovima za britanske novine The Observer i The Mail on Sunday i izveštač je o filmovima za televiziju i radio. 7

PREDGOVOR IZDANJU STEVEN JAY SCHNEIDER Knjiga „1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš“ je, kao što sam naslov sugeriše, knjiga koja za cilj ima ne samo da opskrbi informacijama već i da vas motiviše. Da vas od radoznalih čitalaca pretvori u pasionirane gledaoce i upozori da je gužva velika, da vremena ima malo, a broj filmova koji su vredni gledanja je ogolemio. Liste poput „10 najboljih filmova“ danas opstaju isključivo kao godišnje ankete među kritičarima, a razgovori o „100 najboljih filmskih ostvarenja“ uglavnom se tiču ili jednog žanra, poput komedije, horora, SF-a, vesterna ili ljubića, ili određene nacionalne kinematografije, recimo francuske, italijanske, britanske ili japanske. Sve to upućuje na činjenicu da je nemoguće, ili bar neodgovorno, izdvojiti manje od 1000 kada naumimo da napravimo listu „najboljih”, najvrednijih ili najvažnijih, najnezaboravnijih filmova – ukoliko želimo da napravimo listu koja bi bila pravedna i koja bi pokrivala kompletnu istoriju filma. Imajući pomenuti cilj na umu, može nam se učiniti da je čak i 1001 premali broj. Osim ako iz izbora izostavimo neme filmove: avangardne ili crtane, dokumentarce, filmove sa Bliskog istoka ili kratki metar… Međutim sve ove strategije isključivanja bile bi, na kraju krajeva, samo put kojim bismo povukli imaginarne preseke kinematografije ne bismo li otklonili pritisak i izbegli teške odluke ograničenog izbora koji sve, prilično različite, tradicije i tipove u umetnosti pokretnih sllika tretira sa podjednakim i dužnim poštovanjem. Knjiga koju držite u rukama uzima na sebe veliki rizik, nudeći svevremenski, svežanrovski, svezemaljski popis filmskih ostvarenja koja morate da pogledate. Ali to je rizik koji vredi preuzeti na sebe. I ako uložite dovoljan napor i pogledate sve filmove o kojima ovom prilikom raspravljamo, bićete u prilici da umrete kao srećni polaznik kursa kinematografije. Ukratko: što više vidite to bolje za vas. I kako uopšte odrediti taj 1001 film koje morate videti? Mnogo bi lakše i manje kontroverzno bilo reći vam koji 1001 film treba da izbegnete po svaku cenu. Nije ni čudo što se filmska kritika ne može svrstati u kategoriju egzaktnih nauka, bez obzira na neomiljenu formulu Rogera Eberta: „Oba palca visoko, visoko gore!” A nije preterano tvrditi da ono što je za nekoga Ponoćni kauboj, za nekoga drugog može biti Ištar. Možda se može naći način da se uporede, čak i poređaju, kodifikovani i u istorijskom smislu specifični ciklusi, pokreti ili podžanrovi, poput italijanskih trilera sedamdesetih, gde bi se vodilo računa o estetiziranom nasilju ove forme, zamršenom zapletu i psihološkoj dubini. I možda je sasvim u redu odvojiti Hitchcockove neosporne klasike (Sever– severozapad, Prozor u dvorište, Vrtoglavica, Psiho, Ptice, Pozovi M za ubistvo) od dela koja se smatraju slabijim ostvarenjima ovog autora (Pocepana zavesa, Porodična zavera, Slučaj Paradine, Topaz). Ali na osnovu čega bismo mogli odlučiti između Tsai Ming-Liangovog Kakvo 8

vreme postoji i Šta se dogodilo sa bejbi Džejn, Roberta Aldricha. Ili između Puta na Mesec Georgea Mèlièsa i Kruga tišine Marleen Gorris? Ako je cilj ove knjige da zaista obuhvatimo pomalo od svega, kako izbeći da se dobijeni spisak ne pretvori samo u kinematografski švedski sto, što bi bila situacija u kojoj raznovrsnost potiskuje u drugi plan pravu vrednost filma? Sve su to dobra pitanja. Prilikom odlučivanja o 1001 filmu koji će biti uključeni u ovu knjigu, prvi korak je bilo posvećeno proučavanje velikog broja već postojećih lista „najvećih”, „top”, „najomiljenijih” i „najboljih” filmova i ređanje naslova po frekventnosti pojavljivanja. Taj korak nam je omogućio da odredimo neku vrstu klasičnog kanona, pod čim smo podrazumevali i moderne i savremene klasike koji su, po nama, zaslužili mesto u ovoj knjizi. To ni u kom slučaju ne znači da su svi filmovi sa pomenutih lista ušli u naših 1001. Međutim, taj postupak ja dao izvesne referentne tačke i umnogome prigušio subjektivnu prirodu selekcije. Pošto smo se provizorno složili oko početnog izbora od oko 1300 naslova, ponovo smo prošli kroz spisak sa dvojnim, i međusobno suprotstavljenim, ciljevima da redukujemo ukupan broj, vodeći računa da pokrijemo različita razdoblja, nacionalne kinematografije, žanrove, pokrete, tradicije i uvažene autore. Pojam autora uzeli smo u najširem mogućem smislu, tako da ne uključi samo režisere (Woody Allen, Ingmar 9

Bergman, John Cassavetes, Federico Fellini, Jean-Luc Godarad, Abbas Kiarostamij, Styajit Ray itd.), već i glumce (Humphrey Bogart, Marlene Dietrich, Toshiro Mifune), producente (David O. Selznick, Sam Spiegel, Irving Thalberg), scenariste (Ernest Lehman, Preston Sturges, Cesare Zavattini), snimatelje (Gregg Tolland, Gordon Willis, Freddie Young), kompozitore (Bernarda Herrmann, Ennio Morcicone, Nino Rota) i mnoge druge. Takođe smo imali na umu da ne smemo svesno dati prednost „kvalitetnim“ produkcijama ili visokoj filmskoj umetnosti (istorijski epovi, adaptacije Šekspira, ruski formalistički eksperimenti), a da pri tom zanemarimo tzv. „niže” žanrove (slepstik komedije, gangsterske filmove tridesetih, noar akcione iz sedamdesetih) ili čak filmove donekle diskutabilnih estetskih vrednosti (Ružičasti flamingosi, Groznica subotnje večeri, Projekat: Veštica iz Blera) te otvoreno populistička dela (Top gan, Kišni čovek, Veliki, E. T. vanzemaljac) ili pak ona sumnjivih ideoloških i etičkih vrednosti (Rađanje jedne nacije, Trijumf volje, Salo ili 120 dana Sodome). Umesto toga, odlučili smo da o svakom kandidatu za odabir prosuđujemo po individualnim kriterijumima. U prvom redu, to je značilo da moramo što jasnije odrediti gde su ti kriterijumi, što nikako nije bio lak zadatak (kao npr. u slučaju Ružičastih flamingosa, čiji je ozloglašeni reklamni slogan glasio „Vežba lošeg ukusa”), a zatim da moramo pronaći način da odvojimo žito od kukolja (čak i kada je linija između to dvoje jako tanka, gotovo neprimetna). „Čak i kada bih mogao da jedem biftek svaki dan, pre ili kasnije uželeo bih se hamburgera”, kaže stara izreka. Suština je u tome što čak i ako vaši afiniteti najviše naginju ka priznatim svetskim klasicima (npr. Građanin Kejn, Rašomon, Razjareni bik, Oklopnjača Potemkin) ili ka riznici evropskog art filma (Avantura, Hirošima, ljubavi moja, Poslednji tango u Parizu), kad-tad će doći trenutak kada ćete poželeti da pogledate neki film potpuno druge vrste, bio to holivudski blockbuster (Park iz doba jure, Imperija uzvraća udarac, Titanik), alternativno čudo (Uzdizanje škorpiona, Plamteći stvorovi, Zgrabi me golu) ili kultni kuriozitet (El Toro, Drugi, Slacker, Pasji život, Tetsuo). Iz naše vizure, naš je glavni zadatak bio da se pobrinemo da, kakav god bio vaš ukus, generalno ili onim danima kada želite da probate nešto drugačije, ova knjiga bude jelovnik u kome je svako jelo ukusno. Konačno, posle poslednjih bolnih izbacivanja, neophodnih da bismo spisak sveli na željenih 1001 film, trebalo je uskladiti rezultate sa povratnim informacijama i predlozima naših cenjenih saradnika, čije je kolektivno iskustvo, stručnost i pasioniranost u vezi sa gledanjem, raspravljanjem i pisanjem o filmovima garancija da, premda nijedan popis najboljih stvari svih vremena nikada ne može biti savršen, ovaj koji

10

je pred vama opravdava vaša očekivanja. Međutim, nije spisak jedina stvar koja knjigu čini posebnom jer su tu i, specijalno za ovu priliku naručeni, članci uz svih 1001 film. To su kratki, promišljeni, stimulativni eseji koji, osim što daju presek radnje, produhovljeni komentar i istorijski kontekst, daju i dobar izbor kurioziteta vezanih za film (izvorno je George Lukas bio odabran da režira Apokalipsu danas. Ko bi to pomislio?!). Ne dajte se zavarati lakoćom sa kojom se čitaju ti eseji. Potrebna je velika veština da bi se napisalo nešto smisleno u tako malo reči o filmovima poput Kazablanke, Tragača ili Pravila igre, da i ne pominjemo Kralja pornića, Krike i šaputanja ili Noć lovca ili (avaj) u dvesta reči reći nešto o Marketi Lazarovoj, Pijanisti ili Klio od pet do sedam)… Ovi autori su uspeli u tome. I to za čistu desetku! U pogledu sopstvenog iskustva sa ovom knjigom, mogu samo reći da je bol za naslovima koje smo morali izostaviti sa ovog spiska ustuknuo pred divljenjem mešavini koju smo dobili, čitanjem predivnih filmskih osvrta iz pera vrsnih filmskih autora i pred učenjem toliko toga što pre nisam znao o istoriji, tradicijama i skrivenom blagu filma. Čak i ako ste videli 1001 film koji smo ovom prilikom odabrali za vas (čestitke, ali zbilja sumnjam da je to moguće), uveren sam da ste na golemom dobitku već i zbog samog čitanja ovih članaka. Ali sat i dalje kuca… Zato počnite da čitate i gledajte i dalje!

***

Kao glavni urednik knjige 1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš, imam čast i privilegiju da se zahvalim svim pojedincima odgovornim za ispunjenje rokova i neizbežni uspeh ovog ambicioznog, prijatnog i izuzetno vrednog projekta. Iskrenu zahvalnost dugujem Lauri Price, Catherine Osborne, i svem ostalom izuzetno vrednom i pedantnom osoblju u Quintet Publishingu, koji je deo grupe Quarto; Andrewu Lockettu iz Britanskog filmskog instituta; zatim saradnicima, šezdesetoro ih je iz osam različitih zemalja i svi su radili u kratkim rokovima i pod terorizmom urednika (to sam ja), i svi su proizveli zabavne i edukativne članke o filmovima od kojih se sastoji ova knjiga; i, kao i uvek, svojoj porodici, prijateljima i kolegama, čiji su podrška i podstrek i dalje moje ne baš tajno oružje. STEVEN JAY SCHNEIDER GLAVNI UREDNIK

11

FILM INDEX AND CHECKLIST American Graffiti 562 American In Paris, An 262 American Werewolf in London 673 Amores Perros 896 Anatomy of a Murder 358 Andalusian Dog, An 68 Andrei Rublev 512 Andrei Rublyov 512 Angel Face 267 Angels with Dirty Faces 140 Angst Essen Seele Auf 588 Animal Farm 293 Annie Hall 620-621 Aparajito 338 Apartment, The 384-385 Apocalypse Now 652-653 Apocalypto 930 Apur Sansar 362-363 Archangel 789 Ariel 756 Artists and Models 304 Ascent, The 613 Ashes and Diamonds 350 Asphalt Jungle, The 249 Astenicheskij Sindrom 779 Asthenic Syndrome, The 779 Atlantic City 659 Atonement 942-943 Au Hasard Balthazar 460 Au revoir les enfants 747 Audition 883 Autumn Afternoon, An 399 Awful Truth, The 138

Use the film index and checklist to look up your favorite films, and keep track of what you have watched. Remember, films with both a foreign and english language title are listed twice. 12 Angry Men 331 1900 614 2 ou 3 Choses Que Je Sais D'Elle 461 2001 492-493 39 Steps, The 122 3-Iron 918 400 Blows, The 354 42nd Street 102-103 8 1/2 410-411 A

‘A’ Gai Waak Juk Jaap 742 À Nous la liberté 83 A One and a Two 894 Abre Los Ojos 873 Actor's Revenge, An 422 Actress, The 816 Adam's Rib 243 Adventure, The 376-377 Adventures of Priscillia, Queen of the Desert, The 826 Adventures of Robin Hood, The 140 Affair to Remember, An 334 African Queen, The 261 Age of Gold, The 78-79 Aguirre, Der Zorn Gottes 546 Aguirre: The Wrath of God 546 Ai No Corrida 613 Aileen Wuornos: The Selling of a Serial Killer 815 Airplane! 665 Akira 758 Ali: Fear Eats the Soul 588 Alice 770 Alien 647 Aliens 731 All About Eve 253 All About My Mother 885 All Quiet on the Western Front 83 All That Heaven Allows 326-327 All That Jazz 649 All the President's Men 608 Alphaville 442 Alphaville, une Étrange Aventure de Lemmy Caution 442 Amadeus 701 Amarcord 574-575 Amélie 901 American Beauty 888 American Friend, The 629

12

B

Ba Wang Bie Ji 818 Bab El Hadid 346 Babbete’s Gaestebud 743 Babe 842 Babes in Arms 146 Babette's Feast 743 Back to the Future 717 Bad and the Beautiful, The 272 Bad Day at Black Rock 308 Badkonake Sefid 848 Badlands 560-561 Baker's Wife, The 142 Ballad of Narayama, The 701 Balthazar 460 Band Wagon, The 276 Bank Dick, The 165 Barefoot Contessa, The 296 Barren Lives 418 Barry Lyndon 596 Batman 770 Battle of Algiers, The 440 Battle of San Pietro, The 201 Battleship Potemkin 52-53

Beat the Devil 289 Beau Travail 886 Beautiful Troublemaker, The 799 Beauty and the Beast 215 Before the Revolution 432 Being John Malkovich 887 Being There 650 Beiqing Chengshi 782 Belle de Jour 466-467 Ben-Hur 365 Best of Youth, The 913 Best Years of Our Lives, The 209 Beverly Hills Cop 707 Bharat Mata 340 Bicycle Thief, The 227 Big 761 Big Carnival, The 257 Big Chill, The 691 Big Heat, The 284 Big Parade, The 55 Big Red One, The 664 Big Sky, The 273 Big Sleep, The 216 Bigamist, The 275 Bigger Than Life 329 Bin-jip 918 Bird with the Crystal Plumage, The 527 Birds, The 407 Birth of a Nation, The 24-25 Biruma No Tategoto 321 Bitch, The 92 Bitter Tea of General Yen, The 110 Bitter Tears of Petra von Kant, The 555 Black Cat, The 115 Black God, White Devil 435 Black Narcissus 221 Black Orpheus 360 Black Sunday 382 Blackmail 71 Blade Runner 678-679 Blair Witch Project, The 884 Blazing Saddles 585 Blonde Cobra 409 Blowup 450-451 Blue Angel, The 76-77 Blue Kite, The 824 Blue Velvet 727 Boat, The 669 Bob le flambeur 312 Bob the Gambler 312 Body Heat 671 Bonnie and Clyde 474-475 Boogie Nights 869 Borat: Cultural Learnings of America for Make Benefit Glorious Nation of Kazakhstan 933

Children of a Lesser God 733 Children of Paradise, The 204 Chimes at Midnight 443 Chinatown 582-583 Chinese Ghost Story, A 752 Chong Qing Sen Lin 835 Christmas Story, A 689 Chronicle of a Summer 395 Chronique d'un été 395 Chungking Express 835 Cidade De Deus 910 Cinema Paradiso 759 Citizen Kane 166-167 City Lights 89 City of God 910 City of Sadness, A 782 Cléo de 5 à 7 398 Cleo from 5 to 7 398 Clerks 831 Clockwork Orange, A 530-531 Close Encounters of the Third Kind 618 Closely Watched Trains 480-481 Close-up 790 Cloud-Clapped Star, The 378 Clueless 847 Color of Pomegranates, The 514 Color Purple, The 725 Come and See 714 Come Drink With Me 454 Conformist, The 505 Conte d'hiver 815 Contempt 412 Conversation, The 578 Cook, the Thief, His Wife, & Her Lover, The 773 Cool Hand Luke 470-471 Cool World, The 409 Cow, The 483 Cranes are Flying, The 341 Crash 920 Cría Cuervos 603 Cria! 603 Cries and Whispers 553 Crimes and Misdemeanors 772 Crouching Tiger Hidden Dragon 898-899 Crowd, The 66 Crumb 836 Crying Game, The 818 Csillagosok, Katonák 476 Cyclo 851 Czlowiek Z Marmuru 624 Czlowiek z Zelaza 674

Boudu Sauvé des Eaux 95 Boudu Saved from Drowning 95 Boyz N the Hood 794-795 Braveheart 844 Brave-Hearted Will Take the Bride, The 850 Brazil 718-719 Breakfast at Tiffany's 390 Breakfast Club, The 711 Breaking Away 648 Breaking the Waves 857 Breathless 364 Bride of Frankenstein 123 Bridge on the River Kwai, The 339 Brief Encounter 210 Brighter Summer Day, A 797 Brightness 739 Bring Me the Head of Alfredo Garcia 589 Bringing Up Baby 143 Broadcast News 748 Brokeback Mountain 926-927 Broken Blossoms 32 Bronenosets Potyomkin 52-53 Buffalo 66 876 Bull Durham 756 Burmese Harp, The 321 Butch Cassidy and the Sundance Kid 500 Butcher Boy, The 867 Butcher, The 513 C

Cabaret 547 Cabinet of Dr. Caligari, The 30-31 Cairo Station 346 Camille 129 Campanadas a Medianoche 443 Captain Blood 120 Captains Courageous 132 Caravaggio 735 Carmen Jones 301 Caro Diario 840 Carrie 607 Casablanca 178-179 Casino 845 Cat People 181 Ceddo 629 Celebration, The 873 Celine and Julie Go Boating 584 Céline et Julie Vont en Bateau 584 C'era Una Volta il West 483 C'est arrivé près de chez vouz 817 Chant of Jimmy Blacksmith, The 634 Chariots of Fire 670 Chelovek s kinoapparatom 72-73 Cheun Gwong Tsa Sit 865

D

Da Hong Deng Long Gao Gao Gua 796 Da Zui Xia 454

Daisies 454 Dance, Girl, Dance 163 Dancer in the Dark 901 Dances with Wolves 786 Dangerous Liaisons 762 Dao Ma Zei 739 Das Boot 669 Das Kabinett des Doktor Caligari 30-31 Das Leben der Anderen 934 David Holzman's Diary 490 Dawn of the Dead 640 Day for Night 567 Day in the Country, A 124 Day the Earth Stood Still, The 264 Daybreak 154 Days of Heaven 639 De Man Die Zijin Haar Kort Liet Knippen 449 De Stilte Rond Christine M. 687 De Vierde Man 696 Dead Man 853 Dead, The 751 Dear Diary 840 Decalogue, The 764 Decline of the American Empire, The 729 Deep End 520 Deer Hunter, The 636-637 Deewar 594 Defiant Ones, The 347 Dekalog, Jeden 764 Delicatessen 796 Deliverance 549 Departed, The 931 Der Amerikanische Freund 629 Der Blaue Engel 76-77 Der Himmel über Berlin 740-741 Der Letzte Mann 50 Der Untergang 921 Dersu Uzala 577 Deseret 843 Destry Rides Again 150 Detour 208 Deus E O Diabo Na Terra Do Sol 435 Diary of a Country Priest 262 Die Bitteren Tränen der Petra von Kant 555 Die Blechtrommel 648 Die Büchse der Pandora 74-75 Die Ehe Der Maria Braun 644 Die Hard 765 Die Xue Shuang Xiong 775 Dilwale Dulhaniya le Jayenge 854 Diner 682-683 Dirty Harry 541 Discreet Charm of the Bourgeoisie, The 554

13

Fast Times at Ridgemont High 675 Faster Pussycat! Kill! Kill! 447 Fat City 554 Fatal Attraction 752 Faustrecht Der Freiheit 59 Ferris Bueller's Day Off 731 Festen 873 Fight Club 883 Firemen's Ball, The 478 Fires Were Started 186 Fish Called Wanda, A 760 Fitzcarraldo 684-685 Five Deadly Venoms 634 Five Easy Pieces 516 Flaming Creatures 414 Floating Weeds 371 Fly, The 730 Foolish Wives 43 Footlight Parade 104 Forbidden Games 266 Forbidden Planet 320 Force of Evil 231 Forrest Gump 829 Four Weddings and a Funeral 831 Fourth Man, The 696 Fox and His Friends 597 Frankenstein 88 Freaks 100 Freedom for Us 83 French Connection, The 539 Frenzy 556 From Here to Eternity 278 Full Metal Jacket 744-745 Funny Games 871

Diving Bell and the Butterfly, The 937 Do Ma Daan 736 Do the Right Thing 776-777 Docks of New York, The 67 Dodsworth 130 Dog Day Afternoon 589 Dog Star Man 398 Dog's Life, A 397 Don't Look Now 568 Double Indemnity 198-199 Double Life of Veronique, The 810 Down By Law 732 Downfall 921 Dr. Mabuse, der Spieler 37 Dr. Mabuse, Parts 1 and 2 37 Dr. Strangelove 428-429 Dr. Zhivago 438 Dracula 351 Dracula 86-87 Drowning by Numbers 769 Drugstore Cowboy 773 Duck Soup 106-107 Dumbo 172 Dut Yeung Nin Wa 893 E

F

E.T. the Extra-Terrestrial 676 Ear, The 522-523 Earth 80-81 Earth Entranced 479 Easy Rider 506-507 Eclipse, The 399 Eclisse, L’ 399 Edward Scissorhands 791 El Espíritu del la Colmena 573 El Laberinto del Fauno 932 El Norte 689 El Topo 517 Elephant Man, The 663 Empire Strikes Back, The 662 English Patient, The 864 Enter the Dragon 563 Eraserhead 628 Europa '51 271 Europa Europa 787 Evil Dead, The 680 Exorcist, The 570-571 Eyes Without a Face 359 Faces 485 Fahrenheit 9/11 923 Fanny and Alexander 688 Fantasia 160 Fantastic Planet 573 Farewell My Concubine 818 Farewell My Lovely 200 Fargo 854-855

14

G

Go, See, and Become 924 Godfather, Part II, The 586-587 Godfather, The 552 Godson, The 469 Gold Diggers of 1933 104 Gold Rush, The 54 Golden Coach, The 275 Golden River 448 Goldfinger 423 Gone with the Wind 152-153 Good Bye Lenin! 917 Good Morning Vietnam 746 Good, the Bad, and the Ugly, The 452-453 Goodbye Children 747 Goodfellas 784 Gospel According to St. Matthew, The 434 Graduate, The 462-463 Grand Illusion 134 Grapes of Wrath, The 162 Grave of the Fireflies 762 Grease 638 Great Escape, The 415 Great Expectations 218-219 Great Train Robbery, The 22-23 Greed 46-47 Groundhog Day 819 Guling Jie Shaonian Sha Ren Shijian 797 Gun Crazy 242 Gunfight at the OK Corral 339 Gunga Din 155 Guys and Dolls 305 H

Gaav 483 Gabbeh 859 Gallipoli 670 Garden of the Finzi-Continis, The 529 Gaslight 196 Gegen Die Wand 918 General, The 60 Gentlemen Prefer Blondes 283 Gertrud 433 Get Carter 538 Ghandi 686 Ghost and Mrs. Muir, The 226 Ghost Busters 707 Giant 325 Gigi 347 Gilda 224 Gimme Shelter 526 Giulietta deglie Spiriti 445 Gladiator 892 Gleaners and I, The 891 Glengarry Glen Ross 813 Glory 778

Hable Con Ella Halloween 642-643 Hannah and Her Sisters 728 Happiness 878 Happy Together 865 Hard Day's Night, A 430 Harder They Come, The 576 Harold and Maude 536-537 Haunting, The 420-421 Häxan 42 Hanyeo 379 Head On 918 Heartbreak Kid, The 545 Hearts of Darkness: A Filmmaker's Apocalypse 808-809 Heat 846 Heaven and Earth Magic 406 Heavenly Creatures 839 Heiress, The 240 Henry V 196 Henry: Portrait of a Serial Killer 792 High Noon 273 High Plains Drifter 548

High School 508 High Sierra 173 High Society 330 Hill 24 Doesn't Answer 309 Hills Have Eyes, The 630-631 Hiroshima mon amour 368 His Girl Friday 158 Hitlerjunge Salomon 787 Hold Me While I'm Naked 449 Hole, The 370 Hombre 465 Hong Gao Liang 751 Hoop Dreams 828 Horí, Má Panenko 478 Horse Thief, The 739 Host, The 936 Hotaru No Haka 762 Hôtel Terminus:Klaus Barbie et Son Temps 759 Hotel Terminus:The Life and Times of Klaus Barbie 759 Hour of the Wolf 494 House is Black, The 419 Housekeeping 749 Housemaid, The 379 How Green Was My Valley 176 Hsi Yen 824 Hsia Nu 499 Hsimeng Jensheng 821 Hud 413 Hustler, The 396 I

I Am a Fugitive from a Chain Gang 95 I Know Where I'm Going! 208 I Walked with a Zombie 188 Ice Storm, The 868 Idi I Smotri 714 If… 488 Ikiru 270 Il Buono, Il Brutto, Il Cattivo 452453 Il Conformista 505 Il Deserto Rosso 431 Il Gattopardo 416-417 Il Giardino dei Finzi-Contini 529 Il Vangelo Secondo Matteo 434 In a Lonely Place 257 In the Heat of the Night 455 In the Mood for Love 893 In the Realm of the Senses 613 In the Year of the Pig 509 Incredible Shrinking Man, The 337 Independence Day 858 India Song 598 Into The Wild 940 Intolerance 28-29 Invasion of the Body Snatchers 328

Irreversible 912 It Happened One Night 116-117 It's a Gift 111 It's a Wonderful Life 222-223 Ivan Groznyj I i II 197 Ivan the Terrible, Parts One and Two 197 J

K

L

Jacob's Ladder 785 Jalsaghar 352-353 Jaws 606 Jazz Singer, The 64 Jean Dielman… 591 Jerk, The 654 Jeux interdits 266 Jezebel 139 JFK 804-805 Johnny Guitar 289 Journal d'un curé de campagne 262 Judge Priest 115 Jules and Jim 392 Jules et Jim 392 Juliet of the Spirits 445 Jungle Book, The 477 Jurassic Park 822 Kandahar 903 Keeper of Promises 404 Kes 515 Khaneh Siah Ast 419 Kid Brother, The 65 Kill Bill Violume 1 916 Killer of Sheep 626-627 Killer, The 775 Killers, The 217 Killing Fields, The 710 Killing of a Chinese Bookie, The 607 Kind Hearts and Coronets 241 King Kong 109 King of Comedy, The 696 King of New York 785 Kingdom, The 841 Kippur 894 Kiss Me Deadly 313 Kiss of the Spider Woman 720 Kjærlighetens Kjøtere 846 Klute 535 Körkarlen 35 Koyaanisqatsi 698 Kramer vs. Kramer 651 Kumonosu Jo 337 L.A. Confidential 867 L'Age d'Or 78-79 L'Albero degli Zoccoli 635

L'Année dernière à Marienbad 387 L'Argent 693 L'Atalante 114 L'Avventura 376-377 L'Uccello dalle Piume di Cristallo 527 La Battaglia di Algeri 440 La Belle et la Bête 215 La Belle Noiseuse 799 La Chienne 92 La Dolce Vita 372-373 La Double Vie de Véronique 810 La Femme du Boulanger 142 La Grande Illusion 134 La Jetée 388 La Joven 378 La Maman et la Putain 559 La Maschera del Demonio 382 La Meglio Gioventù 913 La Notte 391 La Notte di San Lorenzo 687 La Nuit Américaine 567 La Passion de Jeanne d'Arc 69 La Planète Sauvage 573 La Règle du Jeu 156-157 La Roue 44 La Souriante Madame Beudet 36 La Strada 297 La Strategia del Ragno 520 La Vie En Rose 938 Ladies Man, The 393 Ladri di biciclette 227 Lady Eve, The 168 Lady from Shanghai, The 234 Ladykillers, The 310 Lan Feng Zheng 824 Land Without Bread 108 Landscape in the Mist 763 Lantana 908 Las Hurdes 108 Last Battle, The 692 Last Chants for a Slow Dance 622 Last Laugh, The 50 Last Metro, The 659 Last Picture Show, The 543 Last Seduction, The 832 Last Tango in Paris 547 Last Wave, The 619 Last Year at Marienbad 387 Laura 195 Lavender Hill Mob, The 260 Lawrence of Arabia 400-401 Le Boucher 513 Le Carrosse d’Or 275 Le Chagrin et la Pitié 532 Le Charme Discret de la Bourgeoisie 554 Le Déclin de l'Empire Américain 729

15

Le Dernier Combat 692 Le Dernier Metro, Le 659 Le Jour Se Lève 154 Le Fabuleux Destin d'Amélie Poulain 901 Le Million 84 Le Mépris 412 Le Notti di Cabiria 336 Le Roman d'un Tricheur 132 Le Salaire De La Peur 281 Le Samouraï 469 Le Souffle Au Coeur 541 Le Trou 370 Le Voyage dans la Lune 20-21 Leopard, The 416-417 Les Demoiselles de Rochefort 468 Les Diaboliques 292 Les Enfants du Paradis 204 Les Glaneurs et la Glaneuse 891 Les Maîtres Fous 309 Les Parapluies de Cherbourg 425 Les Quatre Cent Coups 354 Les Roseaux Sauvages 838 Les Vacances de M. Hulot 285 Les Vampires 26-27 Les Yeux Sans Visage 359 Letjat Zhuravli 341 Letter from an Unknown Woman 228-229 Life and Death of Colonel Blimp, The 187 Life of Emile Zola, The 135 Lion King, The 830 Little Big Man 521 Little Caeser 82 Little Miss Sunshine 929 Lives of Others, The 934 Lola 390 Lola Montès 320 Lola Rennt 877 Lolita 403 Lone Star 860 Long Goodbye, The 566 Lord of the Rings, The 906-907 Los Olvidados 256 Lost Weekend, The 206-207 Louisiana Story 239 Loulou 664 Love Me Tonight 94 Lucía 498 M

M 90-91 M*A*S*H* 524 M. Hulot's Holiday 285 Ma Nuit Chez Maud 498 Mad Masters, The 309 Mad Max 656 Madame de... 277

16

Magnificent Ambersons, The 182183 Magnolia 882 Make Way for Tomorrow 136 Maltese Falcon, The 170-171 Man Bites Dog 817 Man Escaped, A 324 Man From Laramie, The 313 Man in Grey, The 187 Man of Iron 674 Man of Marble 624 Man of the West 343 Man Who Fell to Earth, The 615 Man Who had his Hair Cut Short, The 449 Man Who Knew Too Much, The 325 Man Who Shot Liberty Valance, The 404 Man with a Movie Camera, The 72-73 Manchurian Candidate, The 403 Manhattan 655 Manhunter 726 Manila in the Claws of Brightness 599 Marketa Lazarová 477 Marnie 426 Marriage of Maria Braun, The 644 Marty 310 Masculine-Feminine 460 Masculin-Féminin 460 Masque of the Red Death, The 432 Matrix, The 889 Matter of Life and Death, A 217 Maynila: Sa Mga Kuko Ng Liwanag 599 McCabe and Mrs. Miller 533 Me and My Gal 101 Mean Streets 564-565 Méditerranée 419 Meet Me in St. Louis 198-199 Meet the Parents 897 Még Kér A Nép 538 Meghe Dhaka Tara 378 Memento 900 Memorias del Subdesarrollo 489 Memories of Underdevelopment 489 Meshes of the Afternoon 185 Metropolis 56-57 Midnight Cowboy 501 Midnight Song 133 Mildred Pierce 202-203 Million, The 84 Mirror 580 Mishima: A Life in Four Chapters 722 Modern Times 125

Mon oncle 351 Mondo cane 397 Money 693 Mononoke Hime 866 Monsieur Verdoux 224 Monty Python and the Holy Grail 595 Monty Python's Life of Brian 651 Moonstruck 750 Mortal Storm, The 164 Mother and the Whore, The 559 Mother India 340 Moulin Rouge! 902 Mr. Deeds Goes to Town 128 Mr. Smith Goes to Washington 147 Mujeres al Borde de un Ataque de Nervios 753 Muppet Movie, The 654 Murder, My Sweet 200 Muriel’s Wedding 840 Murmur of the Heart 541 Music Room, The 352-353 Mutiny on the Bounty 120 My Brilliant Career 645 My Darling Clementine 212-213 My Fair Lady 427 My Left Foot 774 My Life to Live 406 My Man Godfrey 127 My Night at Maud's 498 My Own Private Idaho 800-801 My Uncle 351 N

Naked Gun, The 761 Naked Lunch 798 Naked Spur, The 282 Nanook of the North 38-39 Napoléon 65 Narayama Bushi-Ko 701 Nashville 602 Nattvardsgästerna 413 Natural Born Killers 832 Natural, The 710 Neco z Alenky 770 Nema-Ye Nazdik 790 Network 612 Night and Fog 317 Night at the Opera, A 121 Night of the Hunter, The 318-319 Night of the Living Dead 496-497 Night of the Shooting Stars, The 687 Night, The 391 Nightmare on Elm Street, A 705 Nights of Cabiria, The 336 Ninotchka 155 No Country for Old Men 939

No Fear, No Die 783 No Man's Land 903 North By Northwest 355 Nosferatu, a Symphony of Terror 40-41 Nosferatu, eine Symphonie des Grauens 40-41 Nosferatu: Phantom der Nacht 657 Notorious 220 Novecento 614 Now, Voyager 177 Nuit et Brouillard 317 Nuovo Cinema Paradiso 759 Nutty Professor, The 408 O

P

O Pagador De Promessas 404 O Thiassos 604-605 Obchod Na Korze 437 October 62-63 Odd Man Out 226 Official Story, The 715 Oktyabr 62-63 Oldboy 914-915 Olympia 1: Teil - Fest Der Völker & Olympia 2: Teil - Fest Der Schönheit 141 Olympia Part 1: Festival of the Nations & Part 2: Festival of Beauty 141 On the Town 248 On the Waterfront 290-291 Once 934 Once Upon a Time in America 699 Once Upon a Time in China 793 Once Upon a Time in the West 483 One Flew Over the Cuckoo's Nest 590 One-Eyed Jacks 389 Onibaba 436 Only Angels Have Wings 151 Open City 205 Open Your Eyes 873 Ordet 311 Ordinary People 658 Orfeu Negro 360 Orphans of the Storm 36 Orphée 249 Orpheus 249 Ossessione 191 Ostre Sledované Vlaky 480-481 Our Hospitality 43 Out of Africa 715 Out of the Past 225 Outlaw Josey Wales, The 608 Ox-Bow Incident, The 189 Paisà 211 Paisan 211

Paleface, The 235 Palm Beach Story, The 177 Pan’s Labyrinth 932 Pandora and the Flying Dutchman 260 Pandora's Box 74-75 Papillon 563 Paradise Now 925 Paris, Texas 704 Pasazerka 412 Passage to India, A 708 Passenger 412 Passion of Joan of Arc, The 69 Passion of the Christ, The 919 Pat Garrett and Billy the Kid 576 Pather Panchali 306-307 Paths of Glory 342 Patton 524 Peeping Tom 383 Peking Opera Blues 736 Pépé le Moko 139 Performance 525 Persona 458-459 Phantom Carriage, The 35 Phantom of the Opera, The 51 Phenix City Story, The 316 Philadelphia 821 Philadelphia Story, The 161 Pi 878 Pianist, The 909 Piano, The 823 Pickpocket 366-367 Pickup on South Street 282 Picnic at Hanging Rock 598 Pier, The 388 Pierrot le Fou 446 Pink Flamingos 557 Pinocchio 163 Place in the Sun, A 263 Planet of the Apes 484 Platoon 734 Player, The 811 Playtime 464 Point Blank 472 Poltergeist 677 Popiól I Diament 350 Postman Always Rings Twice, The 211 Potomok Chingis-Khana 70 Pretty Woman 788 Prima Della Rivoluzione 432 Princess Bride, The 749 Princess Mononoke 866 Prizzi's Honor 722 Producers, The 490 Project A, Part II 742 Psycho 380-381 Public Enemy, The 89 Pulp Fiction 833

Puppetmaster, The 821 Purple Rose of Cairo, The 716 Q

R

Queen, The 935 Queen Christina 108 Question of Silence, A 687 Quiet Earth, The 721 Quiet Man, The 265 Rabbit Proof Fence 910 Raging Bull 666-667 Raiders of the Lost Ark 668 Rain Man 768 Raise the Red Lantern 796 Raising Arizona 743 Ran 712-713 Rapture, The 799 Rashomon 250-251 Real Life 645 Rear Window 294-295 Rebecca 159 Rebel Without a Cause 314-315 Reckless Moment, The 245 Red and the White, The 476 Red Desert, The 431 Red Psalm 538 Red River 232 Red Shoes, The 236-237 Red Sorghum 751 Reds 672 Rekopis Znaleziony w Saragossie 441 Report 465 Repulsion 444 Requiem for a Dream 895 Resevoir Dogs 812 Return of the Jedi 691 Reversal of Fortune 783 Ride Lonesome 360 Riget 841 Right Stuff, The 697 Ring 879 Rio Bravo 369 Rio Grande 252 Rocco and his Brothers 371 Rocco e i suoi fratelli 371 Rocky 609 Rocky Horror Picture Show, The 592-593 Roger & Me 778 Roma, Città Aperta 205 Roman Holiday 280 Romper Stomper 813 Room with a View, A 733 Rope 233 Rosemary's Baby 486-487 Royal Tenenbaums, The 905

17

Rules of the Game, The 156-157 Run Lola Run 877 Rushmore 876 S

Sabotage 129 Safar e Ghandehar 903 Safe 844 Salò o le centoventi giornate di sodoma 600-601 Salo, or The 120 days of Sodom 600-601 Salt of the Earth 304 Salvador 736 Sanma No Aji 399 Sans Soleil 692 Sans Toit Ni Loi 723 Sanshô Dayû 302-303 Sansho the Baliff 302-303 Saragossa Manuscript 441 Såsom I En Spegel 394 Sátántangó 837 Saturday Night and Sunday Morning 374 Saturday Night Fever 625 Satyricon 502-503 Saving Private Ryan 874-875 Say Anything 781 Sayat Nova 514 Scarface 700 Scarface: The Shame of a Nation 98 Schindler's List 825 Scorpio Rising 424 Scream 862-863 Se7en 849 Searchers, The 322-323 Seconds 455 Secret Beyond the Door 230 Secrets & Lies 858 Sedmikrasky 454 S'en Fout La Mort 783 Sen To Chihiro No Kamikakushi 904 Senso 300 Sergeant York 172 Serpico 569 Servant, The 422 Seven Brides for Seven Brothers 292 Seven Chances 50 Seven Samurai, The 298-299 Seventh Seal, The 332-333 Seventh Victim, The 188 Sex, lies, and videotape 780 Shadow of a Doubt 190 Shadows 361 Shadows of Our Forgotten Ancestors 431 Shaft 540

18

Shame 491 Shane 288 Shanghai Express 99 Shao Lin San Shih Liu Fang 641 Shaolin Master Killer 641 Shawshank Redemption, The 834 She Done Him Wrong 105 Sherlock Jr. 48-49 Sherman's March 738 She's Gotta Have It 729 Shine 856 Shining, The 660-661 Shoah 724 Shock Corridor 415 Shoot the Piano Player 375 Shop on Main Street, The 437 Short Cuts 820 Sideways 922 Silence of the Lambs, The 803 Silver Lode 301 Sin of Lola Montes, The 320 Singin' in the Rain 268-269 Sinnui Yauman 752 Sixth Sense, The 890 Sjunde Inseglet, Det 332-333 Skammen 491 Slacker 806 Sleeper 569 Sleuth 548 Smiles of a Summer Night 316 Smiling Madame Beudet, The 36 Smoke 848 Smultronstället 335 Snake Pit, The 234 Snow White and the Seven Dwarfs 137 Solaris 550-551 Soldaat Van Oranje 632 Soldier of Orange 632 Solyaris 550-551 Some Like it Hot 356-357 Sommarnattens Leede 316 Sons of the Desert 110 Sorrow and the Pity, The 532 Sound of Music, The 441 Spartacus 386 Spellbound 201 Spider's Stratagem, The 520 Spirit of the Beehive, The 573 Spirited Away 904 Splendor in the Grass 386 Spoorloos 754-755 Spring in a Small Town 231 Stachka 45 Stagecoach 144-145 Stalker 646 Stand By Me 726 Star is Born, A 296 Star Wars 616-617

Steamboat Bill, Jr. 70 Stella Dallas 135 Sting, The 558 Storm over Asia 70 Story of a Cheat, The 132 Story of the Late Chrysanthemums, The 146 Story of Women, The 769 Stranger than Paradise 709 Stranger, The 214 Strangers on a Train 259 Straw Dogs 544 Streetcar Named Desire, A 258 Strictly Ballroom 810 Strike 45 Stroszek 623 Subarnarekha 448 Sullivan's Travels 174-175 Suna No Onna 427 Sunless 692 Sunrise 58-59 Sunset Blvd. 254-255 Superfly 558 Suspiria 633 Sweet Hereafter, The 868 Sweet Smell of Success 342 Sweet Sweetback's Badasssss Song 542 Swing Time 126 T

Tabu 85 Tale of the Wind, A 766 Tale of Winter, A 815 Tales of Ugetsu 287 Talk To Her 911 Ta'm e Guilass 870 Tampopo 735 Targets 495 Taste of Cherry 870 Taxi Driver 610-611 Ten Commandments, The 330 Terminator 2: Judgment Day 802 Terminator, The 702-703 Terms of Endearment 695 Terra Em Transe 479 Texas Chainsaw Massacre, The 579 Thelma and Louise 802 There Will Be Blood 941 There's Something About Mary 879 Thief of Bagdad, The 44 Thin Blue Line, The 757 Thin Man, The 118-119 Thin Red Line, The 880-881 Thing, The 677 Things to Come 131 Third Man, The 246-247 Thirty Two Short Films About Glenn Gould 820

This is Spinal Tap 706 Three Brothers 673 Three Colors: Blue 823 Three Colors: Red 827 Three Kings 882 Three Lives and Only One Death 856 Throne of Blood 337 Through a Glass Darkly 394 Through the Olive Trees 838 Time to Live and the Time to Die, The 717 Tin Drum, The 648 Tini Zabutykh Predkiv 431 Tirez sur le pianiste 375 Titanic 872 To Be or Not to Be 180 To Have and Have Not 194 To Kill A Mockingbird 402 To Live 270 Todo Sobre Mi Madre 885 Tokyo Olympiad 439 Tokyo Orimpikku 439 Tokyo Story 279 Tong Nien Wang Shi 717 Tongues Untied 807 Too Early, Too Late 675 Tootsie 680 Top Gun 737 Top Hat 124 Topio Stin Omichli 763 Total Recall 793 Touch of Evil 344-345 Touch of Zen, A 499 Toy Story 845 Traffic 897 Trainspotting 861 Travelling Players 604-605 Tre Fratelli 673 Treasure of the Sierra Madre, The 238 Tree of Wooden Clogs, The 635 Trip to the Moon, A 20-21 Tristana 515 Triumph des Willens 112-113 Triumph of the Will 112-113 Trois Couleurs: Bleu 823 Trois Couleurs: Rouge 827 Trois Vies & Une Seule Mort 856 Trouble in Paradise 96-97 Trust 789 Tsotsi 928 Turkish Delight 572 Turks Fruit 572 Two or Three Things I Know About Her 461 Two-Lane Blacktop 545

U

V

W

When Harry Met Sally 771 Whiskey Galore! 244 White Balloon, The 848 White Heat 245 Who Framed Roger Rabbit 767 Who's Afraid of Virginia Woolf 456-457 Wicker Man, The 566 Wild Bunch, The 510-511 Wild Reeds 834 Wild Strawberries 335 Willy Wonka and the Chocolate Factory 532 Winchester '73 252 Wings of Desire 740-741 Winter Light 413 Within Our Gates 34 Withnail and I 746 Wizard of Oz, The 148-149 Wo Hu Cang Long 898-899 Wolf Man, The 169 Woman in the Dunes, The 427 Woman Under the Influence, A 581 Women on the Verge of a Nervous Breakdown 753 Wong Fei-Hung 793 Woodstock 518-519 World of Apu, The 362-363 Written on the Wind 324 Wrong Man, The 329 Wu Du 634 Wuthering Heights 158

Ucho 522-523 Ugetsu Monogatari 287 Ukigusa 371 Ultimo Tango a Parigi 547 Umberto D 274 Umbrellas of Cherbourg, The 425 Un chien andalou 68 Un Condamné à Mort s’échappé ou Le Vent Souffle où Il Veut 324 Unbelievable Truth, The 781 Underground 850 Une Affaire de Femmes 769 Une Histoire de Vent 766 Une Partie de Campagne 124 Unforgiven 814 Unknown, The 61 Untouchables, The 750 Unvanquished, The 338 Up in Smoke 641 Usual Suspects, The 852 Utu 694 Uzak 908 Va, vis et deviens 924 Vagabond 723 Vampire, The 93 Vampyr 93 Vanishing, The 754-755 Vargtimmen 494 Vertigo 348-349 Vidas Secas 418 Videodrome 690 Viy 482 Vinyl 436 Viridiana 393 Viskingar och Rop 553 Vivre Sa Vie: Film en Douze Tableaux 406 Voskhozhdeniye 613 Voyage in Italy 286 W.R.:Mysteries of the Organism 528 W.R.—Misterje Organizma 528 Wages of Fear 281 Walkabout 534 Wall, The 594 Wanda 529 War Game, The 439 Wavelength 473 Way Down East 33 Wedding Banquet, The 824 Week End 468 West Side Story 396 What Ever Happened to Baby Jane? 405 Wheel, The 44

X

Y

Z

Xiao cheng zhi chun 231 Xich Lo 851 Yankee Doodle Dandy 184 Ye Ban Ge Sheng 133 Yeelen 739 Yi Yi 894 Yol 681 Young and the Damned, The 256 Young Frankenstein 581 Young Girls of Rochefort, The 468 Young One, The 378 Yukinojo Henge 422 Z 504 Zabriskie Point 527 Zangiku monogatari 146 Zemlya 80-81 Zerkalo 580 Zéro de conduite 101 Zero for Conduct 101 Zero Kelvin 846 Zire Darakhatan Zeyton 838 Zu Früh, Zu Spät 675

19

Francuska (Star) 14m Silent BW Režija: Georges Méliès Produkcija: Georges Méliès Scenario: Georges Méliès, po romanu Le Voyage dans la Lune Julesa Vernea Fotografija: Michaut, Lucien Tainguy Uloge: Victor André, Bleuette Bernon, Brunnet, Jeanne d’Alcy, Henri Delannoy, Depierre, Farjaut, Kelm, Georges Méliès

20

LE VOYAGE DANS LA LUNE (1902) PUT NA MESEC Razmišljajući o Putu na Mesec, čovek se trenutno suoči sa mitskom i izvornom dimenzijom pionirskih poduhvata snimanja filmova kao novom umetnosti kojoj su „pravila” određena proizvodnim procesom. Ovaj francuski film se pojavio 1902 i u to vreme je zbog svog trajanja (oko 14 minuta) predstavljao pravu revoluciju u poređenju sa već postojećim kratkim filmovima sa kraja XIX veka. Put na Mesec sasvim oslikava histronsku prirodu svoga tvorca Georgesa Mèliésa, čija je prošlost glumca u pozorištu i iluzioniste izvršila direktan uticaj na stvaranje tog filma. Film hrabro eksperimentiše sa pozorišnim tehnikama koje će tek kasnije naći široku primenu, kao što su dupla ekspozicija, pretapanja i inovativni principi montiranja. Iako u filmu nalazimo jednostavne specijalne efekte, on slovi za prvi primer naučnofantastičnog filma. U njemu je ponuđeno obilje elemenata karakterističnih za taj žanr: svemirski brod, otkriće novih granica i svetova, tako da bi se moglo reći da ovaj film određuje većinu kasnijih konvencija. Film otvara kongres naučnika, na kome profesor Berbenfuilis (igra ga sam reditelj) ubeđuje kolege da pohode Mesec. Kada ih ubedi, organizuje se ekspedicija i naučnici kreću svemirskim brodom. Svemirski brod u obliku metka sleće na Mesec prikazan kao antropomorfno biće. Ubrzo po spuštanju na Mesečevu površinu, ekspedicija naučnika susreće neprijateljski raspoložene stanovnike po imenu Seleniti, koji ih odvode svome vladaru. Zahvaljujući neobičnom otkriću da Seleniti nestaju u oblaku dima kada ih dodirnu kišobranom, francuska ekspedicija uspeva da se spase i pobegne nazad na Zemlju. Ateriraju u okean i tom prilikom istražuju njegove tajanstvene dubine, sve dok ne budu spaseni. Uz počasti, vraćaju se nazad u Pariz. Mèliésov film u potpunosti zaslužuje svoje mesto među kamenima temeljcima svetske kinematografske istorije. Uprkos svom nadrealističkom izgledu, Put na Mesec je zabavan film u kome su spojeni teatarski trikovi i novootkrivene mogućnosti filmskog medija. Mèliés ilizionista bio je više aranžer nego reditelj. Svoj doprinos filmu nije dao samo kao reditelj već je i glumio, pisao scenario, producirao film, bio i scenograf i kostimograf i stvorio je do tada neviđeno spektakularne efekte. Prvi pravi naučnofantastični film. Svako kome pada na pamet poreklo konvencija karakterističnih za ovaj žanr, ne bi smeo da ga propusti. Uopštenije govoreći, Put na Mesec je prvi film koji pravi jasnu distinkciju između filmske fikcije i dokumentaristike. U doba kada je film uglavnom predstavljao prikaz svakodnevnog života (kao što su činili filmovi braće Limière krajem XIX veka, Mèliés je uspeo da kreira fantaziju sa isključivom namerom da zabavi. Izrazivši svoju kreativnost na način u filmovima do tada nezamisliv, Mèliés je otvorio vrata budućim filmadžijama. CFe

SAD (Edison) 12m Silent BW (hand-colored) Režija: Edwin S. Porter Scenario: Scott Marble, Edwin S. Porter Fotografija: Edwin S. Porter, Blair Smith Uloge: A.C. Abadie, Gilbert M. “Bronco Billy” Anderson, George Barnes, Walter Cameron, Frank Hanaway, Morgan Jones, Tom London, Marie Murray, Mary Snow

22

THE GREAT TRAIN ROBBERY (1903) VELIKA PLJAČKA VOZA Najveći broj istoričara filmske umetnosti smatra Veliku pljačku voza za prvi vestern film, koji otvara vrata žanru koji će za samo par godina postati najpopularniji vid kinematografije na američkom tlu. Velika pljačka voza snimljena je u novembru 1903. kao komercijalno najuspešniji film predgrifitovskog razdoblja američke kinematografije i podstakla je mnoge oponašatelje. Ono što ističe ovaj film Edwina S. Portera jeste sofisticiranost filmskog pripovedanja s obzirom na vreme nastanka. Film ima deset odvojenih delova, a svaki vodi priču dalje. U početnoj sceni, dvojica maskiranih pljačkaša nateraju telegrafistu da pošalje lažnu poruku vozu da stane na stanici koja nije planirana. U sledećoj sceni, pljačkaši upadaju u voz, nalaze poštanski vagon i, posle pucnjave, otvaraju sef. Zatim napadaju mašinovođu i ložača i jednog od njih izbacuju iz voza. Zaustavljaju voz i pljačkaju putnike. Jedan punik beži i strada od metka. Pljačkaši otimaju lokomotivu i beže. U sledećoj sceni, vidimo ih kao se penju na konje i odlaze. U međuvremenu, telegrafista iz voza traži pomoć putem telegrafa. U drugoj sceni, vidimo pridošlicu koga masa pištoljima tera da igra. U tom trenutku stiže vest o pljački voza i svi zgrabe oružje i izlete. Pravi se rez na pljačkaše koji beže pred poterom. Dolazi do puškaranja i pljačkaši su ubijeni. Postoji i jedna dodatna scena – ona je i najpoznatija iz toga filma, a prikazuje jednog pljačkaša u srednjekrupnom planu, kako puca „iz ekrana”. Izgleda da se ona nekad prikazivala na početku, a nekad na kraju filma. U toj sceni, gledaocu se čini da se nalazi tačno na liniji vatre. Jedan od glumaca u Velikoj pljački voza bi je G. M. Anderson (pravo ime bilo mu je Max Aronson). Između ostalog, igrao je i putnika koji gine od metka pri bekstvu. On će ubrzo posle toga postati prava zvezda vesterna. Od 1907. nastupiće u preko stotinu filmova pod imenom Bronco Billy. U novije vreme, postoje izvesna suprotstavljanja mišljenju da je ovaj film prvi vestern, neki čak tvrde da ovaj film i nije pravi vestern. Tačno je da postoje i raniji filmovi sa temom vesterna kao što je Barska scena iz Kripl Krika Thomasa Edisona (1899). Međutim, oni nemaju razvijenost radnje koju poseduje Porterov film. Takođe je istina da ovaj film vuče korene kako iz pozorišnih predstava sa spektakularnim scenama u vozovima, tako i iz drugih filmova o pljačkama koji nisu vesterni. Ne može se osloniti ni na autentičnost lokacija jer je film sniman na železnicama u državi Nju Džersi. Ali još od vremena Jesseja Jamesa, pljačke vozova bile su deo vestern folklora, a ostala ikonografija žanra kao što su revolveri, kaubojski šeširi, konji i sl. doprinose pravoj atmosferi vesterna. EB

SAD (D.W. Griffith & Epoch) 190m Silent BW Režija: D.W. Griffith Produkcija: D.W. Griffith Scenario: Frank E. Woods, D.W. Griffith, po romanu The Clansman: An Historical Romance of the Ku Klux Klan, i romanu Leopard’s Spots, i drami The Clansman Thomasa F. Dixona Jr-a. Fotografija: G.W. Bitzer Originalna Muzika: Joseph Carl Breil, D.W. Griffith Uloge: Lillian Gish, Mae Marsh, Henry B. Walthall, Miriam Cooper, Mary Alden, Ralph Lewis, George Siegmann, Walter Long, Robert Harron, Wallace Reid, Joseph Henabery, Elmer Clifton, Josephine Crowell, Spottiswoode Aitken, George Beranger

THE BIRTH OF A NATION (1915) RAĐANJE JEDNE NACIJE Važnost Griffithovog Rađanja jedne nacije, jednog od najpoštovanjijih i u isto vreme najprezrenijih filmova svih vremena, leži upravo u razlozima koji su doveli do tolike podeljenosti mišljenja. Retko koji film je zasluživao i pohvale i prezir, pa već sama ta činjenica podiže cenu filmu i to ne samo u kinematografskim okvirima već i kao bitnom istorijskom izvoru. Iako utemeljen na izrazito rasističkom komadu Thomasa Dixona „Čovek iz klana: istorijska romansa Kju-Kluks klana”, mnogi svedoci tvrde da Griffithu rasistička konotacija teksta nije predstavljala nikakvu važnost. Međutim, mera Griffithovog saučestvovanja u prenošenju rasističkih poruka postala je rasprava koja traje skoro sto godina. Ali nikakvih sumji i nedoumica nema kada su u pitanju tehnička i umetnička dostignuća ovog filma. Griffitha su prevashodno zanimale mogućnosti novog medija, a mnogo manje poruke i u tom smislu je on ustanovio izvesne standarde za savremeni Holivud. Rađanje jedne nacije bi se moglo jednostavno okarakterisati kao prvi pravi istorijski ep i dokaz da je publika bila u stanju da odsedi čitava tri sata u bioskopu prateći dramu. Griffith je, naime, koristio mnoge inovacije kojima je stvarao savremeni jezik filma i, ma koliko se danas scene iz Rađanja jedne nacije mogu učiniti sladunjave ili patetične, doslovno svaki film napravljen posle njega se na ovaj ili onaj način na njega i naslanja. Griffith je uveo dramatične krupne planove. Zatim farove i druge ekspresivne pokretne kamere, uveo je i sekvence sa paralelnim radnjama, uveo je paralelnu montažu i druge montažerske tehnike, čak i prvu orkestralnu muziku za film. Velika je stvar to što se sve te inovacije dovode u vezu sa pričom tako ambivalentnih vrednosti. Radnja filma počinje pre Američkog građanskog rata i prikazuje uvođenje ropstva

u Ameriku. Priča je bazirana na sudbini dve porodice, Stoneman sa severa i Cameron sa juga, kao i njihovih sluga, a pokreće najgore rasne stereotipe. U trenutku kada naciju razdire rat, krivica za destrukciju pada na robove i one koji podržavaju abolicionizam. Rasizam je još izrazitiji u drugom delu filma koji prikazuje posleratni period kada se odigrava uspon Kju-Kluks klana, čiji su članovi predstavljeni kao junaci. Griffith usred rasnog sukoba umeće ljubavnu priču što je svakako namerno urađeno sa ciljem da proizvede uzbuđenje i uznemirenost. Rađanje jedne nacije je pravi primer propagandnog filma, mada je politička poruka od one vrste od koje se prevrće želudac. A poruka bi bila da samo puritanski KKK može održati jedinstvo nacije, tako da uopšte ne čudi što je film dočekan sa ogorčenim protestima i razdražljivošću čak i u ono vreme. Protiv filma bunilo se Nacionalno veće za pomoć obojenima, održavali su se protesti, pa je Griffith morao da na sve kritike odgovori još ambicioznijim filmom Netrpeljivost (1916). No, i pored svih negativnih kritika, Rađanje jedne nacije do dan-danas ostaje poštovano i proučavano delo. JKl

25

Francuska (Gaumont) 440m Silent BW Režija: Louis Feuillade Scenario: Louis Feuillade Originalna muzika: Robert Israel Uloge: Musidora, Edouard Mathé, Marcel Lévesque, Jean Aymé, Fernand Herrmann, Stacia Napierkowska

26

LES VAMPIRES (1915) VAMPIRI Legendarno delo Louisa Feuilladea obično se smatra za utemeljenje filmskog serijala, za prethodnicu estetike dubokog fokusa koji su kasnije razvijali Orson Welles i Jean Renoir, zatim za bliskog srodnika nadrealističkog pokreta, ali ono se najviše može dovesti u vezu sa razvojem filmskog trilera. Fragmentarno strukturiran iz labavo povezanih delova koji nemaju napeto razrešenje, koji se razlikuju po trajanju, a i pojavljivali su se u različitim razmacima, Vampiri su nešto između filmskog serijala i serije filmova. Komplikovan zaplet bazira se na priči o pariskoj bandi poznatoj kao Vampiri, protiv kojih se bori junak, novinar Philippe Guérande (Eduard Mathé). Vampire, obučene u pripijene crne trikoe i crne kapuljače, predvode četiri velike vođe – „velika vampira” – koji svi poginu i kojima je pratilja vamp žena Irma Vep (ime joj je anagram reči vampir). Ona predstavlja srce i dušu ne samo vampira već i celoga serijala Vampiri. U čulnoj interpretaciji Musidore, koja je posle te uloge postala zvezda, lik Irme je zaista najprivlačniji i nadaleko prevazilazi bleda ostvarenja lika Guérandea i njigovog komičnog pratioca Mazamattea (Marcel Lévesque). Svojom harizmom Irma podriva temu sukoba dobra i zla, koja je centralna nit serijala i doprinosi amoralnom tonu, intoniranom prevarantskim metodama i dobrih i loših momaka, kao i pokoljem na samom kraju. Nalik na detektivske priče i trilere smeštene u kuće duhova, Vampiri kreiraju na prvi pogled čvrst svet malograđanskog reda da bi ga zatim podrivali. Debeli podovi i zidovi svakog dvorca i hotela postaju prepuni skrivenih vrata i prolaza. Veliki kamin služi kao glavni ulaz za ubice i lopove koji trče preko pariskih krovova verući se po olucima. Taksiji poseduju lažne podove koji im omogućavaju da begunce izbace u pogodne kanalizacione otvore. U jednom trenutku, junak promoli glavu kroz prozor svog stana ništa ne sluteći, i biva pomoću metalne omče izvučen na krov, a odatle strpan u veliku korpu, ubačen u taksi da bi nestao brže nego što izgovorite Irma Vep. U drugoj sceni, imamo prizor topa koji se pojavljuje iz velikog kamina i, kliznuvši do prozora, ispaljuje granate u obližnji kabare. Cela priča je izgrađena oko serije fantastičnih preokreta koji uključuju pogrešne pretpostavke s obe strane zakona: „poginuli” likovi vraćaju se u život, stubovi društva (pop, sudija, policajac) članovi su Vampira, a ovi se razotkrivaju kao prerušeni službenici zakona. I to još više doprinosi atmosferi nesigurne stabilnosti. Upravo je ta Feuilladeova sposobnost da u tako širokim i inspirisanim potezima naslika dvostruki svet, težak i snolik, poznat i uzbudljivo čudan, ono što je bilo od posebnog značaja za razvoj filmskog trilera i označava ga kao istinskog rodonačelnika te forme. MR

SAD (Triangle & Wark) 163m Silent BW Režija: D.W. Griffith Produkcija: D.W. Griffith Scenario: Tod Browning, D.W. Griffith Fotografija: G.W. Bitzer, Karl Brown Originalna muzika: Joseph Carl Breil, Carl Davis, D.W. Griffith Uloge: Spottiswoode Aitken, Mary Alden, Frank Bennett, Barney Bernard, Monte Blue, Lucille Browne, Tod Browning, William H. Brown, Edmund Burns, William E. Cassidy, Elmer Clifton, Miriam Cooper, Jack Cosgrave, Josephine Crowell, Dore Davidson, Sam De Grasse, Edward Dillon, Pearl Elmore, Lillian Gish, Ruth Handforth, Robert Harron, Joseph Henabery, Chandler House, Lloyd Ingraham, W.E. Lawrence, Ralph Lewis, Vera Lewis, Elmo Lincoln, Walter Long, Mrs. Arthur Mackley, Tully Marshall, Mae Marsh, Marguerite Marsh, John P. McCarthy, A.W. McClure, Seena Owen, Alfred Paget, Eugene Pallette, Georgia Pearce, Billy Quirk, Wallace Reid, Allan Sears, George Siegmann, Maxfield Stanley, Carl Stockdale, Madame Sul-Te-Wan, Constance Talmadge, F.A. Turner, W.S. Van Dyke, Guenther von Ritzau, Erich von Stroheim, George Walsh, Eleanor Washington, Margery Wilson, Tom Wilson

28

INTOLERANCE (1916) NETRPELJIVOST Filmom Netrpeljivost Griffith se podjednako posvećuje odgovorima na zamerke rasnoj politici u Rađanju jedne nacije koliko i borbi protiv cenzure na filmu. Ovom temom se podrobnije pozabavio u letku štampanom u vreme premijernog prikazivanja Netrpeljivosti, pod nazivom „Uspon i pad slobode govora u Americi”. Griffithova ideja za ovaj film nastao posle prikazivanja njegovog prethodnog istorijskog epa, sastojala se u tome da prikaže četiri suprotstavljene priče iz različitih perioda, koje svaka ponaosob ilustruje borbu ljubavi kroz vekove. Tu spadaju događaji iz Isusovog života, zatim priča iz Vavilona gde svrgavaju kralja oni koji mu zameraju odbacivanje religijskog sektaštva, priča o Vartolomejskoj noći kada je francuski kralj Šarl IX masakrirao protestante na nagovor svoje majke, i moderna priča u kojoj mladića optuženog za ubistvo kolege, od smrtne kazne spasava ljubljena koja od guvernera izmoli pomilovanje. Priče nisu postavljene jedna za drugom već su vešto suprotstavljene često napetom montažom, tako da se skače iz priče u priču. Ova inovativna struktura nije bila lako štivo za tadašnju publiku, suočenu i sa za njih mučnim trajanjem filma od tri sata. Veliki uloženi novac (dva miliona dolara) nikada nije nadoknađen čak i kad je film zbog publike premontiran u dva filma Pad Vavilona i Majka i zakon. Za impresivnu rekonstrukciju istorije zaista se nije štedeo novac. Za vavilonsku priču načinjena je ogromna scenografija u kojoj se pojavljuje 3000 statista, pa je taj projekat zadugo ostao holivudska atrakcija. U francuskoj priči, bogatstvu produkcijskih elemenata pridružili su se veliki broj spektakularnih kostima i složene masovke. Scenario je uglavnom uradio sam Griffith i dorađivao ga je u toku snimanja. Njegova uobičajena podela dala je zapažene glumačke kreacije. Naročito se istakla Constance Talmadge iz vavilonske priče u ulozi devojke sa planine, zaljubljene u nesrećnog princa Bashazzara (koga igra Alfred Paget). Odlični su bili i Mae March i Bobby Harron u ulogama ponovo spojenih ljubavnika u modernoj priči. Po istom receptu kao i u Rađanju jedne nacije, Griffith koristi viktorijansku melodramsku strukturu da bi ispričao političku priču. U Netrpeljivosti, stvari se sagledavaju kroz prizmu tragične ljubavi čime se priča puni emotivnim nabojem. U vavilonskoj priči Belshazzar i njegova voljena Attarea (Seena Owen) radije se odluče da oduzmu sebi život nego da poadnu u ruke persijskog osvajača Cyrusa (George Siegman); a u priči iz Francuske, mladi par protestantkinja i katolik ne uspevaju da izbegnu masakr. Moglo bi se reći da je Netrpeljivost spomenik Griffithovom talentu za scenarij, rad sa glumcima, kadriranje i montažu. Jednom rečju remekdelo dometa koji nikada nisu nadmašeni. Ovaj film je izvršio veći uticaj na sovjetsku revolucionarnu kinematografiju Ejzenštejna i drugih nego na Griffithove američke savremenike. RBP

Nemačka (Decla-Bioscop) 71m Silent BW (tinted) Režija: Robert Wiene Produkcija: Rudolf Meinert, Erich Pommer Scenario: Hans Janowitz, Carl Mayer Fotografija: Willy Hameister Originalna muzika: Alfredo Antonini, Giuseppe Becce, Timothy Brock, Richard Marriott, Peter Schirmann, Rainer Viertlböck Uloge: Werner Krauss, Conrad Veidt, Friedrich Feher, Lil Dagover, Hans Heinrich von Twardowski, Rudolf Lettinger, Rudolf KleinRogge

DAS KABINETT DES DOKTOR CALIGARI (1919) KABINET DOKTORA KALIGARIJA Kabinet doktora Kaligarija slovi za kamen temeljac talasa onih bizarnih, fantastičnih filmova snimanih u Nemačkoj dvadesetih godina XX veka,a koji su se proizvoljno dovodili u vezu sa ekspresionističkim pokretom u umetnosti. Iako su prve dve decenije razvoja filma bile posvećene stvaranju prozora u svet lumierovskog tipa, dokumentarni ili izmišljeni materijali ispričani na emocionalno dirljiv način sa namerom da se stvori potpuna iluzija u kojoj se zaboravlja da se gleda film, Kaligari se vraća na princip Mèliésa koji neprestano koristi stilizovane, magične teatarske efekte što karikiraju stvarnost. Službenici u filmu sede na preterano golemim stolicama, senke su oslikane na licima i kulisama, scenografija je bazirana na oštrim kolažnim oblicima, eksterijeri su upadljivo naslikani, a nerealne podloge i postupci visoko su stilizovani. Pisci scenarija Carl Mayer i Hans Janowitz zamislili su da se film dešava u u nekom svom iščašenom svetu, a reditelj Robert Weine i scenografi Hermann Warm, Walter Roehrig i Walter Reimann još više su doprineli naglašavanju toga u svakoj sceni i svakoj dijaloškoj kartici. Frinc Lang, koji je u ranijoj fazi filma učestvovao kao reditelj, sugerisao je da bi materijal tako radikalnog stila kao što je Kaligari mogao naići na težak prijem kod publike i da bi joj trebalo olakšati praćenje kroz neku vrstu objašnjenja, tako da je on tvorac okvirne priče u kojoj glavni junak Francis (Friedrich Feher) prepričava priču o mračnom iluzionisti šarlatanu dr Kaligariju (Werner Krauss) i njegovom somnambulnom robu Cesareu (Conrad Veidt), te seriji ubistava u propalom gradiću Holstenvolu, da bi kraj otkrio da je sam pripovedač zatvoren u ludnicu i da je, u stilu Čarobnjaka iz Oza, izmislio priču u kojoj je ugostio ljude iz svog života. Ovo podriva anarhističku atmosferu filma jer se obelodanjuje da je dr Kaligari, upravnik ludnice koji je i sam duševno oboleo, zapravo dobar čovek i želi da pomogne glavnom junaku. Ceo film međutim postaje nekako nepouzdan kada shvatimo da je ludnica iz okvirne priče sasvim ista kao i prostor u kome se odvija Francisov

flešbek. Prikazujući ekspresionističku viziju kao vizuru ludaka, film je mogao naći pristalice i među konzervativcima koji su kompletnu modernu umetnost smatrali poremećenom. Reditelj Weine, manje inovativan od svojih saradnika na filmu, u suštini koristi jako malo filmskih tehnika, osim flešbeka unutar flešbeka kada Krauss poludi od posthipnotičkih uputstava da mora postati Kaligari. Film se skoro potpuno oslanja na pozorišna sredstva sa centralno postavljenom kamerom i kompletnom scenografijom, tako da glumci, a naročito Veidt, čine osnovu dinamike i akcenata. Langov predlog poslužio je ipak da se dobije neobična amfibija: „uzvišenom” auditorijumu film deluje kao art film, ali se može gledati i kao horor film sa štosom. Sa ikonografijom kao što su provincijski cirkus, ludi naučnik, negativac i čudovište obučeno u triko koje otima glavnu junakinju, Kabinet dr Kaligarija postaje putokaz ka hororu kao žanru i uvodi slike, likove, teme i atmosfere koji će postati osnova za dela kao što su Drakula Toda Browninga i Frankenštajn Jamesa Whalea (1931). KN 31

BROKEN BLOSSOMS (1919) SLOMLJENI CVETOVI

SAD (D.W. Griffith) 6,013ft Silent BW (tinted screen) Režija: D.W. Griffith Produkcija: D.W. Griffith Scenario: Thomas Burke, D.W. Griffith Fotografija: G.W. Bitzer Originalna muzika: D.W. Griffith Uloge: Lillian Gish, Richard Barthelmess, Donald Crisp, Arthur Howard, Edward Peil Sr., George Beranger, Norman Selby

Iako možda pomalo preterana, reputacija D. W. Griffitha među proučavaocima filma je potpumo opravdana. Bez njegovog višestrukog doprinosa, američka i svetska kinematografija bile bi potpuno drugačije. Njegovi najznačajniji filmovi su svakako Rađanje jedne nacije i Netrpeljivost, a pamte se po inovacijama u načinu pripovedanja i montiranja. Ali još jedan film se može dodati njegovim najznačajnijim i svakako najlepšim delima. To je film Slomljeni cvetovi. Ruku pod ruku sa veličanstvenim delom namenjenin promociji Mary Pickford, Vrapcima, u režiji Williama Baudelinea, Slomljeni cvetovi se uvršćuju u utemeljivače stila u Holivudu poznatijeg kao „meki stil”. Bio je to vrhunac glamurozne fotografije: snimatelji su koristili sve što im je bilo na raspolaganju: naslage pudera, posebne instrumente za osvetljavanje, ulje razmazano po objektivu kamere, čak i ogromna platna od prozirne gaze, sve sa ciljem da umekšaju, naglasee i istaknu lepotu svojih zvezda. Tako u filmu lice glavne glumice Lillian Gish bukvalno zasenjuje sve ostale elemente dražesnom produhovljenom svetlošću. Zaista treba iskusiti lepotu Slomljenih cvetova. Gish i njen partner, izuzetni Richard Barthelmess, prosto klize kroz uske uličice i neobične istočnjačke ambijente maglovitog londonskog pejsaža. Jednostavna priča o zabranjenoj ljubavi savršeno je podržana mističnim, predivnim scenskim dizajnom Josepha Stringera. Nijedan drugi film ne izgleda kao Slomljeni cvetovi. Saradnja Lilian Gish i Griffitha jedna je od najpoznatijih u kinematografiji. Sarađivali su u Rađanju jedne nacije, Netrpeljivosti, Siročadima oluje, Putu na istok i u desetinama kratkih filmova. Ova umetnička saradnja može se svrstati uz one Scorsese – De Niro, Kurosawa–Mifune i Leone–Eastwood, i mogla bi biti merilo za sve ostale saradnje tog tipa. Griffith uspeva da nađe balans između jednostavnosti priče i dekadencije scenskog dizajna (veći deo filma dešava se u kućama opijuma i krčmama). Griffith sada na vrhuncu svoje moći uspeva vešto da premosti dihtomiju forme i priče. Upravo kontrast između svakodnevnog i neobičnog daje širinu ovom filmu i učvršćuje mu mesto u istoriji filma. EdeS

WAY DOWN EAST (1920) PUT NA ISTOK Ubrzo posle najprofitabilnijeg filma svih vermena Rađanja jedne nacije (1915), Griffithova karijera kreće silaznom putanjom, ponajviše zato što mu je bilo teško da se prilagodi promeni ukusu publike. On je, naime, bio ekspert za viktorijanske melodrame sa ženskom ugroženom nevinošću kao glavnom temom. Do 1920. kod publike je međutim nestalo interesovanje za spasavanje ili očuvanje vrline. Zato je neobično bilo što se Griffith odlučio da ekranizuje baš pozorišnu melodramu iz devedesetih godina XIX veka, Put na istok, a još neobičnije je što je uspeo da udahne nov život u staru priču i tako dobije veoma uspešan film. Anna Moore (Lilian Gish) odlazi iz svog malog mesta u Novoj Engleskoj da bi živela sa bogatim rođacima u Bostonu. Tamo je zavede šarmantni mladić Sanderson (Lowell Shreman), koji je navede da spava sa njim posle lažnog venčanja. Zatim je pošalje nazad u Novu Englesku i naredi joj da ćuti o njihovom venčanju. Pošto otkrije da je zatrudnela, ona pokuša da ga nađe, ali biva suočena sa gorkom istinom. Posle jedne, nesreće se nižu, umire joj majka, zatim dete, isteraju je iz pansiona u kome je živela jer gazdarica posumnja da nije udata. Ipak, na obližnjoj farmi g. Barleta (Burr McIntosh) uspe da nađe posao i tu se upoznaje sa gazdinim sinom Davidom (Richard Barthelmess) i njih dvoje se zaljube jedno u drugo. Nedaleko odatle, međutim, živi i Sanders. Annu sustiže prošlost i izbacuju je sa farme. Nađe se u ledenoj oluji na zaleđenom jezeru. Dok pluta na zaleđenoj santi ka vodopadu, u poslednjem trenutku je spasi David, razotkriva se Sandersonova prevara i gazda farme se pokaje. Film se završava venčanjem Davida i Anne. Dramatični delovi Puta na istok svoju životnost zahvaljuju Griffithovoj veštini pripovedanja i glumačkim ostvarenjima. Poslednji deo filma, koji je akcionog tipa, prikazuje reditelja u svoj njegovoj veličini, ne samo zbog načina snimanja jer je scena snimana na pravoj lokaciji na zamrznutoj reci u Vermontu, već i zbog hitre i uzbudljive montaže. RBP

SAD (D.W. Griffith) 100m Nemi BW Režija: D.W. Griffith Scenario: Anthony Paul Kelly, Joseph R. Grismer, D.W. Griffith, po drami Way Down East Josepha R. Grismera, William A. Brady kao i drami Annie Laurie Lottie Blair Parker Uloge: Lillian Gish, Richard Barthelmess, Lowell Sherman, Burr McIntosh, Kate Bruce, Mary Hay, Creighton Hale, Emily Fitzroy, Porter Strong, George Neville, Edgar Nelson

SAD (Micheaux) 79m Nemi BW Režija: Oscar Micheaux Produkcija: Oscar Micheaux Scenario: Oscar Micheaux, Gene DeAnna Originalna muzika: Philip Carli Uloge: Evelyn Preer, Flo Clements, James D. Ruffin, Jack Chenault, William Smith, Charles D. Lucas, Bernice Ladd, Mrs. Evelyn, William Stark, Mattie Edwards, Ralph Johnson, E.G. Tatum, Grant Edwards, Grant Gorman, Leigh Whipper

34

WITHIN OUR GATES (1920) U NAŠEM DVORIŠTU Uspešni pisac, izdavač, doseljenik i filmadžija, Oscar Micheaux smatra se ocem afroameričke kinematografije. U našem dvorištu je njegov drugi film od četrdeset koliko ih je snimio, napisao i nezavisno producirao od 1919. do 1948. godine. Ovaj film pored umetničke vrednosti nosi i karakteristiku prvog filma nekog afroameričkog reditelja. Snažan, kontroverzan i surov u načinu prikazivanja užasnih dela koja su počinili beli Amerikanci, ostaje, po rečima jednog filmskog kritičara, „snažan i prosvetljujući kulturni dokument, ništa manje relevantan danas nego što je bio 1920. godine”. Snimljen samo pet godina posle Griffithovog remek-dela o rasizmu Rađanje jedne nacije (1915), U našem dvorištu prikazuje borbu crnkinje, južnjačke učiteljice Sylvije Landry (Evelyn Preer) da, otputovavši na sever, sakupi pare za svoju školu. Ali to je samo jedan od nivoa priče u kojoj je isprepleteno nekoliko pogleda na fizički, psihološki i ekonomski teror nad Afroamerikancima. Međutim, cenzori su nekoliko puta premontirali film smatrajući scene silovanja i linčovanja previše provokativnim posle rasnih sukoba u Čikagu 1919. tako da je malo ko video film u originalnoj Micheauxovoj zamisli. Sedamdesetih je film izgubljen. Pronađen je u španskoj kinoteci i ubrzo restauriran. SJS

KÖRKARLEN (1921) FANTOMSKA KOČIJA Fantomska kočija se proslavila na svetskom nivou već sa svojim prvim prikazivanjima i time učvrstila slavu svog reditelja, koji je napisao i scenario i glumio, proslavila švedsku kinematografiju ali i postala velika inspiracija za mnoge velike reditelje i producente. Najpoznatiji element ovog filma je svakako prikaz sveta duhova smeštenog u mučni limb između neba i zemlje. Scena u kojoj se antipatični, autodestruktivni junak alkoholičar budi na zvonjavu ponoćnih zvona za Novu godinu, samo da bi doživeo predskazanje svoje osuđenosti na pakao u vidu slike svog leša, jedna je od najcitiranijih scena u istoriji filma. Koristeći jednostavne ali dugotrajne metode pažljivo postavljenih duplih ekspozicija, reditelj, direktor fotografije i šef laboratotije uspeli su da kreiraju trodimenzionalnu sliku sveta duhova, što do tada nije viđeno. Najvažniju ulogu ipak je imalo složeno ali pristupačno pripovedanje, u kome se koristi obilje flešbekova kao i flešbekovi unutar flešbekova, čime je postignuto da se mučna priča o siromaštvu i propadanju uzdigne na poetski nivo. Ako se osvrnemo na Sjöströmovu karijeru, uviđamo da je Fantomska kočija teološki i filozofski nastavak njegovog kontroverznog filma Ingeborg Holm (1913), kojim se probio. Oba ova filma progovaraju o postupnom uništenju ljudskog digniteta u hladnom i bezobzirnom društvu koje svoje žrtve gura u brutalnost i ludilo. Veza među filmovima je naglašena prisustvom Hilde Borgstörm, koja je ostvarila nezaboravno ostvarenje kao Ingeborg Holm, a u ovom filmu igra siromašnu majku na granici između samoubistva i života u ludnici. Film je verna adaptacija romana Selme Lagerlöf. Možda bi se naivnost pristupa veri savremenom svetovnom auditorijumu mogla ušiniti smešnom, ali svedena realistička gluma i sumorna sudbina glavnih junaka, koja, ako izuzmemo melodramsko finale, skoro da dolazi do svog logičnog razrešenja svakako nikoga neće ostaviti ravnodušnim. MT

Švedska (Svensk) AB) 93m Nemi BW Režija: Victor Sjöström Produkcija: Charles Magnusson, Scenario: Victor Sjöström, po romanu Selma Lagerlöf Fotografija: Julius Jaenzon Uloge: Victor Sjöström, Hilda Borgström, Tore Svennberg, Astrid Holm, Concordia Selander, Lisa Lundholm, Tor Weijden, Einar Axelsson, Olof Ås, Nils Ahrén, Simon Lindstrand, Nils Elffors, Algot Gunnarsson, Hildur Lithman, John Ekman

35

SAD (D.W. Griffith) 150m Nemi BW Režija: D.W. Griffith Produkcija: D.W. Griffith Scenario: D.W. Griffith, po drami The Two Orphans Eugènea Cormona i Adolphea d’Ennerya Fotografija: Paul H. Allen, G.W. Bitzer, Hendrik Sartov Originalna muzika: Louis F. Gottschalk, William F. Peters Uloge: Lillian Gish, Dorothy Gish, Joseph Schildkraut, Frank Losee, Katherine Emmet, Morgan Wallace, Lucille La Verne, Sheldon Lewis, Frank Puglia, Creighton Hale, Leslie King, Monte Blue, Sidney Herbert, Lee Kohlmar, Marcia Harris

Francuska54m Nemi BW Režija: Germaine Dulac Scenario: Denys Amiel, André Obey Fotografija: Maurice Forster, Paul Parguel Uloge: Alexandre Arquillière, Germaine Dermoz, Jean d’Yd, Madeleine Guitty

36

ORPHANS OF THE STORM (1921) SIROČAD OLUJE Poslednja velika istorijska melodrama D. W. Griffitha prikazuje priču o dve devojke zahvaćene vrtlogom Francuske revolucije. Lilian i Dorothy Gish igraju uloge Henriette i Louise Girard, koje postaju sestre kada Henriettin otac, koji namerava da zbog siromaštva ostavi svoju ćerku u crkvi, nalazi napuštenu Louise i iz sažaljenja povede obe devojčice kući da ih odgaja. Nažalost, devojčicama umru roditelji od kuge. Louise oslepi i devojke odlaze put Pariza u potragu za njenim lekom. U Parizu bivaju razdvojene. Henriettu otima sluga nekog zlog velikaša, ali ona nalazi spas u Vaudreyu, plemiću koga igra Joseph Schildkraut. Louise sa druge strane upada u Senu. Spasava je izvesni mladić, međutim srećna okolnost se pretvara u robovanje mladićevom bratu. Posle toga se nižu pustolovine među koje spada i zatvaranje u Bastilju i osuda na smrt za vreme vladavine terora, a spasavanje od giljotine sprovodi sam Danton. Njegovo suprotstavljanje krvoproliću jeste i najstrastveniji momenat filma. Iako je polazište za film bio komad zapažen u prethodnom veku, Griffith je scenario pisao na samom snimanju. Mimo komplikacija koje je takva vrsta rada proizvela, film Siročad oluje je postao pravo remekdelo u pogledu režije i glume, a sestre Gish su odigrale uloge svojih života. RBP

LA SOURIANTE MADAME BEUDET (1922) NASMEJANA GOSPOĐA BODE Proslavljeni film Germaine Dulac jedan je od najranijih feminističkih kao i eksperimentalnih filmova. Zaplet se vrti oko života domaćice iz provincije: ona se doađuje zarobljena u krutom malograđanskom braku. Najupečatljiviji momenti Nasmejane gđe Bode jesu scene snoviđenja u kojima junakinja iz naslova fantazira o životu van okvira njenog monotonog postojanja. Upotrebom radikalnih specijalnih tehnika i principa montaže, Dulac je pustila u pogon neke od eksperimentalnih estetika svoga doba ne bi li istakla bogatu životnu snagu imaginarnog postojanja gđe Bode, kontrastiranu dosadi koju joj pruža život sa mužem (Alexandre Arquillère). Kada njeno složeno tkanje imaginarnog života bude prekinuto pojavom njenog muža, ostaje samo jedna mogućnost – da ga ubije. Međutim, njen neuspeli pokušaj ubistva muža završava se tužno jer ona ne uspeva čak ni da skrene pažnju na svoje nezadovoljstvo. Dulac, pored toga što se bavi otuđenjem potlačenih žena u patrijarhalnom društvu, uspeva i da, pomoću novog medija, prikaže subjektivni ženski pogled na svet. Njen film je zbog svega toga uključen u prvi festival ženskog filma u Nujorku 1972. godine. CO

DR. MABUSE, DER SPIELER (1922) DOKTOR MABUSE, PRVI I DRUGI DEO Ovaj filmski ep iz dva dela bio je glavni komercijalni uspeh u Nemačkoj 1922. bez sumnje zbog svog sveobuhvatnog kitchen-sink, pristupa koji je uključivao triler, horor, politiku, satiru, seks (i to sa nagim scenama), magiju, psihologiju, umetnost, nasilje, jevtin humor, i specijalne efekte. Dok avanture Fantômasa (pa i Fu Manchua) možemo svrstati u međuprostor između nadrealizma i petparačkog, ambicije Dr Mabusea prevazilazile su okvire spektakularnog trilera i imale za cilj da budu angažovane najviše kroz lik kriminalca, majstora prerušavanja koji je otelovljenje svih zala svog vremena. Nazivi oba dela u kojima se insistira na „našem vremenu” ukazuju na poentu, sa kojom se upoznajemo već u samom uvodu u kome Mabuseova banda krade švajcarsko-holandski trgovački ugovor, izaziva stanje šoka na tržištu i omogućuje Mabuseu prerušenom u plutokratu da stekne svoje prvo bogatstvo. U isto vreme on angažuje grupu slepih da falsifikuju dolare čime podvlači osećaj o bezvrednosti novca koji je u to vreme nemačka publika imala (naime, ni prave marke nisu vredele kao lažni dolari). Protagonista filma meša fotografije kao špil karata i tako bira identitet za taj dan. Njegov pravi identitet se ne otkriva skoro dva sata. Mi ga do tog trenutka vidimo u plejadi likova od uvaženog psihijatra, preko degenerisanog kockara do upravnika hotela... U drugom delu, srećemo ga kao jednorukog iluzionistu sve dok mu ne popusti kontrola nad igrom prerušavanja i dok, progonjen duhovima ljudi koje je ubio, ne skrene s uma u i danas jednako zastrašujućoj sceni kada oživljavaju veliki groteskni kipovi i uređaji u njegovom skloništu. Reditelj filma Fritz Lang i kasnije će se vraćati dr Mabuseu, kao simbolu zla svoga vremena u filmu Testament dr Mabusea i u špijunskoj melodrami Hiljadu očiju dr Mabusea. KN

Nemačka Uco-Film/ Ullstein/ Universum 95m (part 1) 100m (part 2), SAD Nemi BW Režija: Fritz Lang Produkcija: Erich Pommer Scenario: Norbert Jacques, Fritz Lang, Thea von Harbou Fotografija: Carl Hoffmann Originalna muzika: Konrad Elfers Uloge: Rudolf Klein-Rogge, Alfred Abel, Aud Egede Nissen, Gertrude Welcker, Bernhard Goetzke, Robert Forster-Larrinaga, Paul Richterll, Hans Adalbert Schlettow, Georg John, Grete Berger, Julius Falkenstein, Lydia Potechina, Anita Berber, Paul Biensfeldt, Karl Platen

37

SAD (Les Frères Revillon, Pathé) 79m Nemi BW Režija: Robert J. Flaherty Produkcija: Robert J. Flaherty Scenario: Robert J. Flaherty Fotografija: Robert J. Flaherty Originalna muzika: Stanley Silverman Uloge: Nanook, Nyla, Cunayou, Allee, Allegoo, Berry Kroeger (narator—od 1939.)

38

NANOOK OF THE NORTH (1922) NANOOK SA SEVERA Istorija dokumantarnog filma, ako ga posmatramo kao beleženje neposredne stvarnosti, može se povezati sa samim nastankom filma. Ali, za pravog oca dokumentarca smatra se Robert J. Flaherty. Još od rane mladosti zaljubljen u divljinu, s obzirom da je odrastao u blizini američko-kanadske granice, Flaherty je odmah posle studija otišao na daleki sever Kanade zbog istraživačkih radova. Neko mu je usput predložio da ponese kameru. Tokom svog višegodišnjeg boravka, Flaherty je zabeležio pregršt materijala o prirodi i ljudima. Godine 1916, u Torontu je počeo da organizuje privatne projekcije na kojima je prikazivao svoje snimke. Oduševljenje sa kojim su primljeni materijali sa severa inspirisalo ga je da pošalje filmove u SAD. Ali pre nego što je to uradio, jedno neoprezno trešenje cigarete izazvalo je požar u kome su svi filmovi nestali (više od 9200 m). Flaherty je morao da potroši godine i godine da ponovo sakupi dovoljno novca da ponovo ode na sever i snima. U tome mu je pomogla francuska krznarija „Braća Revillon” i, kada je konačno sakupio dovoljno novca, odlučio se za film o čuvenom inuitskom lovcu Nanooku. Flaherty je iskoristio prethodna iskustva da odredi događaje kojima će se posvetiti u novom filmu, a koji su obuhvatali ono što Nanook uglavnom radi, ono što nikada nije radio i ono što je prestao da radi. Rezultat je bio veoma zapažen, ali su se o

filmu Nanook sa severa nastavile beskonačne diskusije. Koncipiran kao niz vinjeta koje prikazuju Nanooka i njegovu porodicu kroz par nedelja, Flahertyjev film je svojevrsna oda ljudskoj hrabrosti i postojanosti u sukobu sa moćnom i, u suštini, neprijateljskom prirodom. Iako je je Nanookovo ime ovekovečeno u naslovu, publici ostaje urezan u sećanje i bes arktičke prirode. Film je dobio poseban (mada tragičan) marketinški podsticaj posle vesti o stvarnoj smrti Nanooka i njegove porodice nastradalih u snežnoj oluji ubrzo posle završetka filma. To je, već dovoljno snažnoj završnici filma, koja prikazuje porodicu kako traži zaklon od oluje, dodalo ogromnu dozu dirljivosti. Mnogi istoričari filma ističu da je toliko režije previše za jedan dokumentarni film. U nekim delovima skoro da možete da čujete Flahertyja kako dovikuje Nanooku i porodici šta da rade. S vremenom, film je stekao i mnogo podržavalaca po kojima je najveći doprinos koji je Flaherty dao način na koji je uspeo da istakne teksturu njihovog svakodnevnog života. Čini se da je npr. u lovu na morža mnogo važnija Flahertyjeva odluka da u drugom planu prati Nanookovo prikradanje od toga da li je i kada korišćena puška. A ako je Nanookovo smešenje dok greje promrzle ruke svoga sina namešteno, onda je naprosto u pitanju najbolji glumac svih vremena. Kako god ga nazvali, dokumentarcem, nameštenim ili hibridnim, Nanook sa severa sasvim zasluženo nosi titulu filmskog klasika. RP

Nemačka (Jofa-Atelier BerlinJohannisthal, Prana-Film) 94m Nemi BW Režija: F.W. Murnau Scenario: Henrik Galeen Fotografija: Günther Krampf, Fritz Arno Wagner Originalna muzika: James Bernard (obnovljena verzija) Uloge: Max Schreck, Alexander Granach, Gustav von Wangenheim, Greta Schröder, Georg H. Schnell, Ruth Landshoff, John Gottowt, Gustav Botz, Max Nemetz, Wolfgang Heinz, Guido Herzfeld, Albert Venohr, Hardy von Francois

40

NOSFERATU, EINE SYMPHONIE DES GRAUENS (1922) NOSFERATU - SIMFONIJA JEZE Drakula Brama Stokera poslužio je kao inspiracija za jedan od najimpresivnijih dugometražnih nemih filmova. Izvorni materijal i novi medij prosto kao da su bili stvoreni jedno za drugo. Stokerov roman je strukturisan u formi pisama, bez pravih dijaloga, i obiluje deskripcijama, što je savršeno za neme filmove koji se prevashodno oslanjaju na vizuelno pripovedanje. Potpuno je odgovarajuće da se jedna priča o večnom sukobu svetla i tame ispriča kroz medij baziran na igri svetlosti i tame. Reditelj F. W. Murnau već je bio važna figura nemačkog ekspresionizma kada je odlučio da ekranizuje Stokerov roman. Naziv filma je promenjen posle pretnji nosilaca Stokerovih autorskih prava. U stvari, film je za dlaku izbegao sudski nalog za uništavanje svih kopija, a suštinski je jako malo toga izmenjeno u odnosu na Stokerov roman osim imena likova. Film je postigao veliki uspeh i inspirisao desetine kasnije odobrenih adapracija Drakule. Ipak, čak i posle toliko vremena, Nosferatu se izdvaja od većeg dela adaptacija ovog romana. Ključna razlika je podela za glavnu ulogu Max Schreck. Njegovo prezime znači strah. Schreckovo tumačenje Drakule je surovo jednostavno. To je jezivo stvorenje noći i skoro da se ne razlikuje od pacova koji su u njegovoj moći. Instikt ga vodi ka svakom prizoru krvi, a on ne prikriva požudu. Time je strah Huttera (Gustav von Wagenheim) potpuno opravdan kada doputuje u visoke Karpate, u napušteni dvorac grofa Orloka (Schreck) da bi mu sredio neka pravna pitanja. Sam pomen Orlokovog imena sledi krv u žilama meštana obližnjeg sela, a novonastale sumnje Huttera produbljuju se kada shvati da kočije koje ga voze do dvorca nemaju kočijaša. Ni prizor Orloka nije umirujući. Huttera zaključava u kulu, a uvek je budan u neobično vreme. Uplašivši se za svoj život i otkrivši grofovu opsesiju krvlju, Hutter beži nazad u Bremen. Orlok ga prati ali ne da bi uhvatio njega. Na meti ima Hutterovu čednu ženu Ellen (Greta Schröder): „Vaša žena ima predivan vrat”, reči su Orloka upućene Hutteru... Ellenina vezanost za muža pomaže mu da se izvuče iz kandži grofa Orloka. Ona otkriva da je upravo njen zadatak da uništi tog monstruma tako što će ga izložiti prvim jutarnjim zracima. Filmom Nosferatu, Murnau je stvorio neke od najtrajnijih i najupečatljivijih slika: senke grofa Orloka dok se šunja po dvorcu uhodeći Hutera, prizor ukočenog podizanja Orloka iz svog mrtvačkog kofera te agonija grofa uhvaćenog zrakom jutarnje sunčeve svetlosti pre konačnog nestajanja. Murnau je osim toga predstavio svetu neke mitove o vampirima koji ne samo da su postali ikonografija kasnijih filmova o vampirima već i deo opšte kulture. JKl

Danska / Švedska (Aljosha, Svensk) 87m Nemi BW Režija: Benjamin Christensen Scenario: Benjamin Christensen po romanu McTeague Franka Norrisa Fotografija: Johan Ankerstjerne Originalna muzika: Launy Grøndahl (1922), Emil Reesen (verzija iz 1941) Uloge: Elisabeth Christensen, Astrid Holm, Karen Winther, Maren Pedersen, Ella La Cour, Emmy Schønfeld, Kate Fabian, Oscar Stribolt, Clara Pontoppidan, Else Vermehren, Alice O’Fredericks, Johannes Andersen, Elith Pio, Aage Hertel, Ib Schønberg

HÄXAN (1923) VEŠTICE „Dokumentarac” Veštice Benjamina Christensena, pionirsko ostvarenje danske kinematografije, ozloglašeno bizarno čudo nemog filma iz 1922. prikazuje razvoj veštičarenja i satanizma od drevne Persije do vremena kada je film snimljen. U filmu se koriste raznovrsna filmska sredstva, od fotografija i modela do živopisnih prizora. Film se opire svim definicijama, a naročito žanrovskim pa se teško može svrstati u dokumentarce. Sa jedne strane, Veštice se, kroz esejistički pristup, bave drevnim strahovima i njihovom vezom sa mentalnim oboljenjima, a sa druge strane to je pravi filmski horor koji može izazvati jezu i uznemirenost čak i danas. U cilju realizacije svoje ideje, Christensen u kadrove uključuje svaku moguću sliku koju je uspeo da pronađe u istorijskim spisima, i pri tom se često poigrava činjenicama i fikcijom. Film obiluje šokantnim prizorima kao što su odsečena ruka koju veštica vadi iz granja, pa žena koja rađa dva velika demona, veštičje proslave i njihovo mučenje od strane inkvizicije. Mi prisustvujemo paradi demona svih obličja i veličina pri čemu su neki čovekoliki, a neki bliži životinjama, svinjama, izobličenim pticama, mačkama itd. Nema sumnje da je Christensen posedovao vizionarske crte i rediteljski talenat za upečatljive rediteljske postupke. Iako u prvom redu stoji kao preteča filmova o opsednutosi demonima kao što je Isterivač đavola, ovaj film, svojom upotrebom rekvizita i pozadinskih detalja, po atmosferi potencijalnog nasilja podseća i na Teksaški masakr motornom testerom. Ovaj film treba pogledati nekoliko puta da bi se otkrilo ono što nosi scenski dizajn, da bi se otkrilo koliko rekviziti doprinose natprirodnosti atmosfere, koliko je scenografija klaustrofobična i koliko svetlo određuje ton priče. Ne čudi nas onda što su nadrealisti toliko voleli ovaj film, ni što mu je obnovljen život šezdesetih pod oznakom „ponoćni film”, kojom prilikom je narator bio niko drugi do William S. Burroughs. JKe

FOOLISH WIVES (1922) LUCKASTE ŽENE Iako je najpoznatiji film Ericha von Stroheima Pohlepa, ipak su Luckaste žene njegovo remek-delo. Kao i Pohlepa i ovaj film je znatno premontiran, međutim poslednja verzija (naročito posle obnove iz 1972) zapravo je potpunije i uspelije delo. Sam reditelj se pojavljuje u ulozi glavnog lika, grofa Karamzina iz Monte Karla, lažnog velikaša bez skrupula koji zavodi zapostavljenu ženu američkog diplomate. Ovaj film duhovitošću i nemilosrdnom objektivnošću ustoličuje svog reditelja kao prvog velikog ironičara u ovoj oblasti. Antijunak Karamzin je prikazan iz sarkastičnog ugla kao besmisleno budalast, nemilosrdno neiskren, potpuno bez ukusa za žene i, kada se treba pokazati, neizmerna kukavica. Ali on i njegovi dekadentni prijatelji su neuporedivo zanimljiviji od vrlog američkog muža i njegove priproste supruge. Hladnokrvna i živahna objektivnost filma podržana je i iscrpnom elaboracijom sveta oko protagonista, definišući prostore pomoću rediteljskih postupaka poput planova, perifernih pokreta i multiplikacije scenografskih elemenata, što rezultira našom svešću o svih 360 stepeni svake pojedinačne scene. Stroheim ističe dosadnost i ispraznost svojih Amerikanaca, smeštajući ih u isto tako dosadne i praznjikave prostore. Međutim sve ostale scene odišu bogatstvom detalja, svetla i pokreta. MR

OUR HOSPITALITY (1923) NAŠE GOSTOPRIMSTVO/BASTER KAO ŽRTVA KRVNE OSVETE Naše gostoprimstvo Bustera Keatona je podjednako veliki film koliko i njegov mnogo poznatiji General. Majstorska satira na tradicionalne južnjačke manire otvara se prelepo insceniranim prologom koji postavlja temelje priče o besmislenom drevnom sukobu dve porodice. U glavnom toku radnje, mi se upoznajemo sa Busterovim Williem koji je nevinašce od dvadesetak godina odraslo u Njujorku i koji, u divno osmišljenoj odiseji, dospeva u grad odakle potiče njegova porodica. Na tom putu se zaljubljuje u devojku za koju se ispostavlja da je iz klana koji se još uvek zaklinje da će ga ubiti zbog pripadnosti drugom klanu. I eto ga u smrtnoj opasnosti. Paradoks je u tome što tradicionalno gostoprimstvo obavezuje južnjake da ga tretiraju maksimalno ljubazno dok je u njihovom domu. Glavni komički zaplet, dakle, proizilazi iz paradoksalne situacije kada Vili hoće da ostane u kući ljudi koji žele da ga ubiju kao gost, dok oni sa smeškom žele da ga nateraju da ode. Humor Bustera Keatona ne proizilazi iz jevtinih gegova, već iz dobro osmišljene situacije, likova, prostora i vremena radnje tako da se dobija ne samo smešan već i dramski sadržajan i napet rezultat. Čuvena je scena u kojoj Willie spasava devojku od pada niz vodopad. Keatonov smisao za tajming je ovde na vrhuncu, a njegov humor najveličanstveniji. GA

SAD (Universal) 85m Nemi BW Režija: Erich von Stroheim Scenario: Marian Ainslee, Walter Anthony, Erich von Stroheim Fotografija: William H. Daniels, Ben F. Reynolds Originalna muzika: Sigmund Romberg Uloge: Rudolph Christians, Miss DuPont, Maude George, Mae Busch, Erich von Stroheim, Dale Fuller, Al Edmundsen, Cesare Gravina, Malvina Polo, Louis K. Webb, Mrs. Kent, C.J. Allen, Edward Reinach

SAD (Joseph M. Schenck ) 74m Nemi BW Režija: John G. Blystone, Buster Keaton Produkcija: Joseph M. Schenck Scenario: Clyde Bruckman, Jean C. Havez Fotografija: Gordon Jennings, Elgin Lessley Uloge: Joe Roberts, Ralph Bushman, Craig Ward, Monte Collins, Joe Keaton, Kitty Bradbury, Natalie Talmadge, Buster Keaton Jr., Buster Keaton

43

Francuska(Abel Gance) Nemi BW Režija: Abel Gance Produkcija: Abel Gance, Charles Pathé Scenario: Abel Gance Fotografija: Gaston Brun, Marc Bujard, Léonce-Henri Burel, Maurice Duverger Originalna muzika: Arthur Honegger Uloge: Severin-Mars, Ivy Close, Gabriel de Gravone, Pierre Magnier, Gil Clary, Max Maxudian, Georges Térof

SAD (Douglas Fairbanks) 155m Nemi BW (tinted) Režija: Raoul Walsh Produkcija: Douglas Fairbanks Scenario: Douglas Fairbanks, Lotta Woods Fotografija: Arthur Edeson Originalna muzika: Mortimer Wilson Uloge: Douglas Fairbanks, Snitz Edwards, Charles Belcher, Julanne Johnston, Sojin, Anna May Wong, Brandon Hurst, Tote Du Crow, Noble Johnson

44

LA ROUE (1923) TOČAK Točak, film francuskog vizionara Abela Gancea počinje spektakularnom montažnom sekvencom železničke nesreće, što je u to vreme bilo isto toliko revolucionarno kao i ulazak voza u stanicu braće Lumière (1895). Skretničar Sizif (Severin-Mars) spasava devojku po imenu Norma od nesreće i usvaja je. Problem nastaje kada se i on i njegov sin Elie zaljube u devojku, pa Sizif odlučuje da udalji Normu udavši je za nekog bogataša. S vremenom, Norma i Elie se ipak zaljube jedno u drugo, zbog čega se Elie bori sa Norminim mužem i obojica ginu, a Sizif oslepi i umre i pored brižne Normine ruke. Mišljenja o ovom devetosatnom filmu bila su podeljena onda kao i sada. Melodramski zaplet filma obiluje i osvrtanjima na klasičnu književnost, a ponajpre na antičku tragediju. Obratite pažnju na ime Sizif, zatim na slepilo i incestuoznost (Edip). Za intelektualce, pretenzije filma su bile u sukobu sa avangardnim tehnikama korišćenim u filmu, kao što su montažne sekvence koje se oslanjaju na muzičke ritmove i koje su povezivane sa „čistim” filmom i sa kubističkim interesovanjem za mašine kao simbole modernizma. Međutim, kontradikcije su maestralno objedinjene u samom naslovu Točak, kao točak sudbine (Sizif na kraju završi vozeći žičaru uz i niz Monblan) točak želje, točak samog filma, sa puno cikličnih elemenata. PP

THE THIEF OF BAGDAD (1924) BAGDADSKI KRADLJIVAC Ovaj film bio je kruna karijere Douglasa Fairbanksa kao nenadmašnog junaka filmskih spektakala sa mačevanjem. Ovo je takođe jedan od vizuelno najspektakularnijih filmova ikada snimljenih. Jedinstvenu koncepciju osmislio je genij scenskog dizajna William Cameron Menzies. Bagdadsku scenografiju izgradio je, na najvećem mogućem prostoru u Holivudu (više od šest i po hektara). Menzies kreira blistavi, magični svet, koliko nestvaran toliko i moguć i opojan poput sna, sa podovima punim refleksija, sa visoko uzdignutim minaretima, sa letećim ćilimima, zastrašujućim zmajevima i krilatim konjima. Douglas, u ulozi Ahmeda kradljivca, u potrazi za svojom princezom nosi svilenu odeću koja ističe njegovu filmsku senzualnost i erotičnost. Odlučnu partnerku nalazi u Anni May Wong, koja igra ulogu mongolske robinje. Iako je zvanično reditelj filma talentovani Raoul Walsh, u stvari ceo koncept pripada samom Fairbanksu koji je bio i producent i scenarista i kaskader i apsolutna zvezda. (Napomena: persijskog princa koji je izostavljen u špici igrala je žena, Mathilde Comont.) DR

STACHKA (1924) ŠTRAJK Sergej M. Ejzenštejn je bio revulucionaran stvaralac u pravom smislu reči. On je pokrenuo potpuno novu vrstu filma baziranu na montaži, a čiji su izvori u neverovatnoj mešavini marksističke filozofije, estetike konstuktivista i Ejzenštejnove fasciniranosti, kontrastima, sukobima i kontradikcijama ugrađenim u dinamiku filma. Njegov prvi dugometražni film Štrajk trebalo je da bude jedan deo serijala o usponu marksističko-lenjinističke vladavine. Međutim, u narednim godinama cenzura nove vlasti u SSSR-u onemogućila je da se taj serijal mrdne dalje od prvog dela. Ali bez obzira na to, Štrajk svojom energijom stoji sam za sebe kao pokretačka snaga ekspresivne propagande i kao laboratorija u kojoj su prvi put ispitane i iskristalisane ideje za kasnija remek-dela: Oklopnjača Potemkin (1925), Oktobar (1927) i Staro i novo (1928). U Štrajku se prikazuje pobuna radnika u jednoj ruskoj fabrici zbog vlasnikove pohlepe i nepoštenja. Pratimo uznemirenje koje ključa u radnicima, čin izdaje koji prepuni čašu i pokrene ih na pobunu, zatim samu pobunu posle koje usledi serija problema, dugotrajna nezaposlenost i kontraudar vlasnika koji koristi vojsku da počini pokolj radnika. Film se završava tzv. „intelektualnom montažom” (kako je krstio sam Ejzenštejn) kada se smenjuju slike pokolja radnika i slike životinja u klanici. U Štrajku su i gluma i montaža nekonvencionalne. Reditelj suprotstavlja naturalističko prikazivanje radnika stilizovanim portretima gazde i njegovih špijuna. Film je urađen u duhu ruske teorije o „tipizaciji” gde se podela uloga vrši na osnovu toga koliko glumci fizički liče na lik koji tumače. Takođe se oslanja i na teoriju o „kolektivnom junaku”, gde junak nije pojedinac već grupa na ispravnoj strani istorije. Političke poruke Štrajka su iščilele od premijere 1925. do sada, ali to se ne može reći i za njegovu vizuelnu moć. Ejzenštejn je jednom prilikom rekao: „Ja ne verujem u kinooko! Ja verujem u kinopesnicu!” Ova udarna filozofija izbija iz svake sekvence ovog jedinstvenog filma. DS

SSSR (Goskino, Proletkult) 82m Nemi BW Režija: Sergei M. Eisenstein Produkcija: Boris Mikhin Scenario: Grigori Aleksandrov, Sergei M. Eisenstein Fotografija: Vasili Khvatov, Vladimir Popov, Eduard Tisse Uloge: Grigori Aleksandrov, Aleksandr Antonov, Yudif Glizer, Mikhail Gomorov, I. Ivanov, Ivan Klyukvin, Anatoli Kuznetsov, M. Mamin, Maksim Shtraukh, Vladimir Uralsky, Vera Yanukova, Boris Yurtsev

SAD (MGM) 140m Nemi BW Režija: Erich von Stroheim Produkcija: Louis B. Mayer Scenario: Joseph Farnham, June Mathis Fotografija: William H. Daniels, Ben F. Reynolds Uloge: Zasu Pitts, Gibson Gowland, Jean Hersholt, Dale Fuller, Tempe Pigott, Sylvia Ashton, Chester Conklin, Frank Hayes, Joan Standing

GREED (1924) POHLEPA Pohlepa je prvi film koji je u potpunosti snimljen na autentičnim lokacijama. Pored kurioziteta vezanih za samo snimanje filma, Pohlepa poseduje i nezanemarljivu umetničku vrednost. Reditelj Stroheim imao je nameru da napravi realističku adaptaciju romana „McTeague” Franka Norrisa o usponu i padu Johna McTeague, zubara iz radničke klase San Franciska. Film je bio naručen za, tada među rediteljima popularnu, kompaniju Goldwyn, koja je u međuvremenu transformisana u studio Metro Goldwyn Mayer, pa je film koji je Stroheim snimio uništen. Novi direktor je postao Irving Thalberg, Stroheimov protivnik. MGM je zahtevao komercijalni film, a Stroheimove ambicije su se kretale u pravcu realističkog eksperimenta dostojnog pokreta Dogme iz devedesetih godina XX veka. Usledilo je dvogodišnje snimanje za koje je reditelj iznajmio stan u San Francisku za snimanje scena u ordinaciji. Za mnoge scene koristio je samo prirodno svetlo, a od glumaca je čak zahtevao da žive u tom stanu ne bi li se dovoljno uživeli u uloge. Jedna od zanimljivih stvari u Pohlepi jeste i prikaz istorijskih lokacija u San Francisku onakvim kakve su bile u tom trenutku. Kada je na red došlo snimanje scena u Dolini smrti, Stroheim je celu ekipu odveo u tu pustinju i snimao na plus četrdeset. Kamere su se toliko pregrevale da su morali da ih umotavaju u mokre peškire ne bi li ih rashladili. Prvobitna verzija filma trajala je skoro devet sati. To je bila iscrpna rekonstrukcija romana Franka Norrisa. Roman je napisan po istinitom događaju iz San Franciska iz osamdesetih godina XIX veka. Priča je o McTeagueu, kome lažni doktor pomogne da pobegne iz malog rudarskog rodnog grada u Severnoj Kaliforniji i koji postaje zubar u San Francisku. Tamo upoznaje Trinu (Zasu Pitts) u koju se tokom nezaboravne jezive scene bušenja zuba zaljubljuje. Njegov najbolji prijatelj i rival u trci za Trininu ljubav, Marcus (Jean Hersholt) dopušta mu da se oženi Trinom ali

menja mišljenje kada Trina dobije na lutriji. Koristeći svoja poznanstva u lokalnim vlastima, Markus uspeva da upropasti prijateljev posao i da ga gurne u sunovrat pijanstva i nasilja nad ženom. Trina izvor zadovoljstva nalazi u dobitku na lutriji, sa mužem živi u bedi, a zlatnike čuva. Jedna od najčuvenijih scena iz filma upravo je ona kada Trina leže sa svojim zlatnicima u krevet milujući ih sa izraženom erotskom konotacijom. Malo posle toga, Mek je ubija zbog novca i beži u Dolinu smrti gde ga Markus nalazi i ubija. Malo ko je video originalnu verziju Pohlepe u trajanju od devet sati. Naime, prijatelj je Stroheimu pomogao da film svede na osamnaest rolni koje su trajale otprilike četiri sata, ali odmah posle toga studio mu je oduzeo materijal i dao svom potrčku da ga premontira na 140 minuta. Čak i ta verzija koju je Stroheim okarakterisao kao „sakaćenje mog iskrenog rada od strane MGM” poseduje snagu i zanimljivost i duboko je uznemirujuća. Godine 1999, filmski restaurator Rick Schmidlin pustio je u distribuciju verziju od četiri sata izvršivši rekonstrukciju prema originalnim fotografijama sa snimanja i prema beleškama samog Stroheima. AN 47

SAD (Buster Keaton) 44m Nemi BW Režija: Roscoe “Fatty” Arbuckle, Buster Keaton Produkcija: Joseph M. Schenck, Buster Keaton Scenario: Clyde Bruckman, Jean C. Havez Fotografija: Byron Houck Elgin Lessley Originalna muzika: Myles Boisen, Sheldon Brown, Beth Custer, Steve Kirk, Nik Phelps Uloge: Buster Keaton, Kathryn McGuire, Joe Keaton, Erwin Connelly, Ward Crane

48

SHERLOCK, JR. (1924) ŠERLOK JUNIOR Ovo je najkraći dugometražni film Bustera Keatona, koji bez obzira na to ne zaostaje za ostalima po značaju i ima dobro vođenu radnju, neverovatne akrobatske tačke u kojima je Buster sam glumio (u jednoj je čak i ne znajući slomio vrat), kao i avangardni pristup u tretiranju preplitanja stvarnosti i iluzije. Keaton igra ulogu kinooperatera koji je lažno optužen za krađu novca oca svoje devojke i koji odlučuje da postane detektiv. Naime, oklevetao ga je udvarač njegove devojke. Biva izbačen sa posla. Sav očajan, pada u san u kome postaje deo filma na velikom platnu i igra Šerloka juniora – drugog najboljeg detektiva na svetu. Uzbudljiva dinamika ovog 44-minutnog filma pokretana je pomoću niza vratolomija i komplikovanih gegova. Novog protagonistu filma filmska stvarnost ne prihvata odmah tako da, jureći da se sjedini sa svetom filma, on kroz veštu montažersku igru sa prostorom dospeva u lavlju jamu, pa u snežnu oluju itd., sve dok ne uđe u priču u kojoj ga nonstop juri zlikovac da ga ubije dok on rešava tajnu ukradenih bisera. Osim prikazivanja atraktivnih vratolomija, ovaj film postavlja i neka pitanja. Sa socijalnog aspekta, to je priča o sanjarenju o uspehu i usponu u američkom društvu. Na planu psihologije, uvodi se motiv dvojnika koji traži samoispunjenje u imaginarnom svetu jer je junak nesposoban da to postigne u stvarnom svetu. Iznad svega, ovaj film je refleksija o prirodi umetnosti. Ovoj temi Buster će se vratiti u filmu Snimatelj (1924) kada će svoju pažnju preusmeriti sa medija na gledaoca. Svoju dan-današnju privlačnost filmovi Bustera Keatona duguju pre svega stoicističkom pristupu (za razliku od Chaplinovih koji su bazirani na patosu), ali i njegovoj zainteresovanosti za samu prirodu filma, kao i nadrealističkoj crti kojoj su se divili Buñuel i Lorka. Čitav niz reditelja odao je priznanje Keatonovoj komici: Chuck Jones, Woody Allen, Wes Craven, Jackie Chan, Steven Spielberg, a njegovi filmovi dan-danas važe za najpristupačnije neme filmove. RDe

Nemačka (Universum, UFA) 77m Nemi BW Režija: F.W. Murnau Produkcija: Erich Pommer Scenario: Carl Mayer Fotografija: Robert Baberske, Karl Freund Originalna muzika: Giuseppe Becce, Timothy Brock, Peter Schirmann Uloge: Emil Jannings, Maly Delschaft, Max Hiller, Emilie Kurz, Hans Unterkircher, Olaf Storm, Hermann Vallentin, Georg John, Emmy Wyda

SAD (Buster Keaton) 60m BW/ Technicolor Režija: Buster Keaton Produkcija: Joseph M. Schenck, Buster Keaton Scenario: Clyde Bruckman, Jean C. Havez, Joseph A. Mitchell Fotografija: Byron Houck, Elgin Lessley Uloge: Buster Keaton, T. Roy Barnes, Snitz Edwards, Ruth Dwyer, Frances Raymond, Erwin Connelly, Jules Cowles

50

DER LETZTE MANN (1924) POSLEDNJI ČOVEK I pored neuverljivo nakalemljenog hepienda na insistiranje UFA, film Poslednji čovek V. F. Murnaua ostaje veoma impresivan pokušaj da se ispriča priča bez dijaloških kartica. A priča je jednostavna: hotelski vratar biva prebačen na mesto čuvara WC-a i zbog povređenog ponosa krade svoju staru uniformu kao simbol profesionalne časti. Ovaj film je jednostavno bio prostor za virtuoznu glumu Emila Janningsa. Ovu donekle patetičnu parabolu posebnom čini, za Murnaua tipično, rečito istraživanje filmskog prostora – kamera se kreće na začudne načine ilustrujući junakov pogled na svet dok ga sledi po hotelu, gradu i siromašnom potkrovlju u kome živi. U nekim scenama, kretanje je subjektivno kao u onoj u kojoj prikazuje njegov pijani pogled kroz sočiva koja izobličavaju. U drugim slučajevima, kamera ima evokativnu funkciju kao kad junak prolazi kroz rotirajuća vrata koja predstavljaju vrata sudbine. Nekome bi se ovako zapanjujuća tehnika mogla učiniti suvišnom za jednostavnu priču o starcu, ali rediteljska virtuoznost Murnaua i kamera Karla Freunda se ne mogu poreći. GA

SEVEN CHANCES (1925) SEDAM ŠANSI Sedam šansi obiluje poigravanjima sa vremenom, prostorom i pokretom izazivajući dosta smeha svim vrstama filmskih gegova. Setimo se samo kadra u crkvi gde Buster spava u prvom redu nevidljiv za stotine groteskno oslikanih žena koje ispunjavaju crkveni prostor iza njega (nažalost ovo je jedino što je ostalo u rimejku pod nazivom Neženja iz 1999). Lucidnost Keatonovih gegova ispunjavala je srca nadrealista njegovih savremenika: zaumna ideja o broju sedam (sedam prilika za junaka da se oženi na svoj 27. rođendan do 7 sati) ili fenomenalna poigravanja sa fiksiranim ljudskim identitetima, kao u sceni kad gomila belih odraslih Amerikanki ispada da bude sastavljena od devojčica, Jevreja, crnkinja i muškaraca. Keatonove najbolje i najduže scene su pune dinamike i transformacija. Izgleda kao da se ceo svet preobrazi tu pred nama u nešto drugo. U kulminativnoj sceni, sceni potere, Bustera progoni gomila žena željnih osvete. Kada se Buster saplete o kamen, preko njega kao da se sruči ceo svet u obliku ogromne lavine ljudi. AM

THE PHANTOM OF THE OPERA (1925) FANTOM IZ OPERE Ovaj nemi film iz 1925. je najvernija adaptacija čuvenog treš remekdela Gastona Lerouxa, romana koji ima sjajnu atmosferu i glavnog junaka, ali mu je zaplet tanak. Film je čudna kombinacija uvrnute režije (na prvom mestu Ruperta Juliana, ali i drugih intervencija) i neverovatne scenografije Universal Pictures, tako da sladunjavi likovi (među kojima je junak Norman Kerry posebno dosadan) tek poziraju u scenografiji. Fantom iz opere prikazuje seriju majstorskih momenata koji zabašuravaju lošu srtukturu: bal pod maskama (kratka sekvenca u koloru) gde vidimo Fantoma maskiranog kao Crvena smrt Edgara Alana Poa, pad lustera gde Fantom daje do znanja šta misli o divi, brojna tumaranja po magičnom svetu ispod Pariske opere i najbolja od svih scena raskrinkavanja tragičnog zločinca, gde se prvi put otkriva njegovo mrtvačko lice (toliko strašno da se čak i kamera zamagli od straha). Fantom iz opere spada u filmske klasike i zbog toga što se u njemu nalazi jedan od najboljih melodramskih trenutaka nemog filma – besprekorno obučen, ljubavlju progonjen, nasilni duh genijalca Lona Chaneya. Omiljeni citat iz filma je: „Vi igrate na grobovima napaćenih duša.” KN

SAD (Universal Pictures) 93m Nemi BW/Color (2-strip Technicolor) Režija: Rupert Julian, Lon Chaney Produkcija: Carl Laemmle Scenario: Gaston Leroux Fotografija: Milton Bridenbecker, Virgil Miller, Charles Van Enger Originalna muzika: Gustav Hinrichs (verzija iz 1925), David Broekman, Sam Perry, William Schiller (verzija iz 1929) Uloge: Lon Chaney, Mary Philbin, Norman Kerry, Arthur Edmund Carewe, Gibson Gowland, John St. Polis, Snitz Edwards

51

SSSR (Goskino, Mosfilm) 75m Nemi BW Režija: Grigori Aleksandrov, Sergei M. Eisenstein Produkcija: Jacob Bliokh Scenario: Nina Agadzhanova, Sergei M. Eisenstein Fotografija: Vladimir Popov, Eduard Tisse Originalna muzika: Nikolai Kryukov, Edmund Meisel, Dmitri Shostakovich Uloge: Aleksandr Antonov, Vladimir Barsky, Grigori Aleksandrov, Mikhail Gomorov, Ivan Bobrov, Beatrice Vitoldi, N. Poltavseva, Julia Eisenstein

52

BRONENOSETS POTYOMKIN (1925) OKLOPNJAČA POTEMKIN Oklopnjača Potemkin – kakav slavan film! Ovo je drugi film Sergeja Ejzenštejna, koji ne samo da je postao tačka ideološkog razdora između istoka i zapada, levice i desnice, već i obavezno filmsko štivo svakog ko se zanima za film na ovoj planeti. Decenije cenzurisanja i vojne podrške, različita tumačenja i analize srtukture, simbola, izvora i uticaja, bezbrojna kasnija vizuelna citiranja, naprosto su zamaglila put ka pravoj priči na kojoj film počiva. Možda Ejzenštejnova Oklopnjača Potemkin nije istorijski precizna, ali njegova legendarna vizija opresije i pobune, individualne i kolektivne akcije, i njegova umetnička ambicija da simultano radi sa telima, svetlom, trivijalnim predmetima, simbolima, licima, pokretom, geometrijskim formama... jednostavno je jedinstvena klavijatura. Kao pravi umetnik filma, on uspeva da stvori veličanstven i dirljiv mit. Treba ipak imati na umu da je taj estetski senzibilitet podržan i usled političke važnosti: san o „promeni sveta uz pomoć osvešćenih ljudi”, sanjan u to vreme, nosio je naziv „revolucija”. Ali i bez razumevanja, ili još bolje, bez preciznog osvešćenja o tome u šta se sve to kasnije pretvorilo, ipak se oseća vetar epske avanture kako izbija iz ovog filma i pokreće ga. Kako god neko odabrao da je nazove, ova pustolovina je jedinstveni impuls koji pokreće narod Odese ka slobodi, pokreće

mornare broda iz naslova da ustanu protiv ponižavanja i gladi, a njegovog tvorca, reditelja, da se upusti u stvaranje novih filmskih formi i ritmova. Suviše često se ovaj film posmatra samo kroz inserte ili kroz najpopularnije scene i sekvence. Mnoge bi iznenadila snaga ovoga filma kad bi ga pogledali celog, što bi značilo da mu pristupimo kao dramskoj i dirljivoj priči, a ne kao kutiji sa neprocenjivim nakitom iz koje ćemo s vremena na vreme izvaditi po koji dragulj. Tako obnovljen, čedan pristup bi vratio pravi smisao postojanja filmskim ikonama koje su postale poznate svima nama: lice mrtvog mornara ispod šatora na kraju mola, crvi u mesu, kožne čizme, puške uperene u tela i lica, naočari slepih plitičkih, vojnih i verskih moćnika koje čekaju u praznini. A zatim, pre nego što se sve pretvori u ideološku interpretaciju, kameni lav oživi i besno rikne iz želje za životom, postavši tako metafora za ceo film i za uzvišene ideje o samoj kinematografiji koje film zastupa – a to je da beži od svog monumentalnog statSAD. Ponovo oživljen i svež svaki put kada ga pogleda novi par očiju. J-MF

53

THE GOLD RUSH (1925) ZLATNA GROZNICA

SAD (Charles Chaplin) 72m Nemi BW Režija: Charles Chaplin Produkcija: Charles Chaplin Scenario: Charles Chaplin Fotografija: Roland Totheroh Originalna muzika: Max Terr (verzija iz 1942) Uloge: Charles Chaplin, Mack Swain, Tom Murray, Henry Bergman, Malcolm Waite, Georgia Hale

54

Zlatna groznica potvrdila je rečie Charlesa Chaplina da tragedija i komedija nikada nisu daleko jedna od druge. Inspiracija za ovaj film naišla je iz posmatranja stereoskopskih snimaka o oskudici tragača za zlatom u zlatnoj groznici na Klondajku 1896–1898. i dok je čitao knjigu o nesreći Donerove grupe 1846. kada je grupa imigranata, zavejanih u planinama Sijera Nevade, bila primorana da jede svoje mokasine i leševe mrtvih prijatelja. Iz tih mračnih tema, Chaplin je uspeo da stvori uzvišenu komediju. Poznata mala skitnica postaje tragač za zlatom i pristupa grupi hrabrih optimista u avanturama punim smrzavanja, umiranja od gladi, samoće i povremenih napada grizlija. Ovaj film je u svakom pogledu najsloženiji poduhvat Chaplinove karijere. Snimanje se dva dana odvijalo na terenu u snežnoj Sijera Nevadi. Chaplin je uspeo da rekonstruiše istorijsku sliku tragača za zlatom koji se penju uz vrh Čilikut. U tome je učestvovalo ok šeststo statista među kojima je bilo i skitnica i koji su morali da se popenju uz sedam kilometara dugačak prolaz kroz planinski sneg. Za ostatak filma, ekipa se vratila u holivudski studio gde je napravljen fantastično uverljiv mali planinski lanac od drveta, soli, brašna, žice i gipsa. Tehničari su takođe uspeli da naprave sve za specijalne efekte koje je Chaplin zahtevao, npr. planinska kuća koju vetar oduva na ivicu provalije u jednoj od najduhovitijih scena sa elementima napetosti u istoriji filma. U filmu teško da se može primetiti razlika između autentične lokacije i minijaturnog modela. Zlatna groznica obiluje sada već klasičnim komičnim scenama, kao što je ona inspirisana tragičnim stradanjem pionira iz XIX veka, kada Charlie i Veliki Jim (Mack Swain) zavejani u planini crkavaju od gladi. Charlie skuva svoju cipelu uživajući u njoj kao pravi gurman, a Veliki Jim non-stop vidi Charlija kao pile spremno za rernu. Bio je to veliki uspeh kako za Charlija koji je poprimao polako karakteristike pileta tako i za kamermana koji je ovaj trik morao izvesti samo kamerom. Scena sna SADmljenika koji mašta da u Njujorku priredi novogodišnju večeru glumici iz kabarea (Georgia Hale, koja je zamenila trudnu šesnaestogodišnju Chaplinovu ženu Litu Grey) postala je poznata po još jednom čuvenom Chaplinovom gegu: igri zemičkama. To je bio stari trik već viđen u filmovima, ali mu je Charlie dodao novog šarma. Ovaj Chaplinov film danas se smatra jednim od najsavršenijih njegovih ostvarenja. I premda će se njegov odnos prema sopstvenom stvaralaštvu često u životu menjati, baš za ovaj film govorio je da bi voleo da se pamti. DR

THE BIG PARADE (1925) VELIKA PARADA Ovaj epski film Kinga Vidora o američkim iskustvima u Prvom svetskom ratu, zasnovan je na priči Laurencea Stallingsa, koji je bio poznat po svom brodvejskom hitu What Price Glogy?. Film prati sudbine tri vojnika različitog porekla, koji se nalaze u Francuskoj. Bogataščić Jim, koga je verenica nagovorila da ode u rat, upoznaje prelepu Francuskinju u selu u kome je smeštena njegova jedinica. Oni se rastaju u nežnoj sceni kada ona (Renée Adorée) steže čizmu koju je on ostavio. Sledi rovovska bitka kod šume Belleau. Jimova dva prijatelja ginu u jurišu na mitraljesko gnezdo, a on sam ranjen traži zaklon i upada u rupu od granate. Tu sreće nemačkog vojnika. Njih dvojica podele cigaretu. Na kraju ga nalaze i odvode u bolnicu. U želji da opet nađe farmu gde je njegova dragana, on se onesvešćuje. Jim se vraća u Ameriku, ali bez noge. Ponovo se sreće sa porodicom. Uz sve to, njegova verenica je sada u vezi sa njegovim bratom. Majka ga nagovara da se vrati u Francusku i on pristaje. U najdirljivijoj sceni filma, pronalazi svoju ljubav koja u polju pomaže majci. Velika parada je zbog mešavine humora (scene na farmi) i akcije postigla veliki uspeh, i smatra se trijumfom kasnije faze razvoja nemog filma. Za ceo projekat veoma je važan trud producenta Irvinga Thalberga. John Gilbert je dobro odigrao ulogu Jima i zbog svoje pojave postao velika zvezda svog doba. Adorée mu je baš odgovarala kao partnerka. Iako je zbog ratne tematike i prikazivanja užasa rata Velika parada smatrana traktatom o pacifizmu, ipak je politika tek u drugom planu. Po želji producenta, film je postao romantična komedija u kojoj rat služi samo kao sredstvo pomoću kojeg Jim postaje muškarac i otkriva život kakav zaista želi. RBP

SAD (MGM) 141m Nemi BW Režija: King Vidor Produkcija: Irving Thalberg Scenario: Harry Behn, Joseph Farnham Fotografija: John Arnold Originalna muzika: William Axt, Maurice Baron, David Mendoza Uloge: John Gilbert, Renée Adorée, Hobart Bosworth, Claire McDowell, Claire Adams, Robert Ober, Tom O’Brien, Karl Dane, Rosita Marstini, George Beranger, Frank Currier

Nemačka (Universum/UFA) 120m Nemi BW Režija: Fritz Lang Produkcija: Erich Pommer Scenario: Fritz Lang, Thea von Harbou Fotografija: Karl Freund, Günther Rittau Originalna muzika: Gottfried Huppertz Uloge: Alfred Abel, Gustav Fröhlich, Brigitte Helm, Rudolf Klein-Rogge, Fritz Rasp, Theodor Loos, Heinrich George

METROPOLIS (1927) METROPOLIS Mertopolis Fritza Langa je prvi naučnofantastični ep. Originalno, film je trajao više od dva sata. Obiluje bogatim scenama, hiljadama statista, za svoje vreme vrhunskim specijalnim efektima. U filmu ima puno seksa i nasilja, poseduje upadljive moralne poruke, snažni glumački izraz, jasno izraženu crtu germanske gotike i sekvence koje pomeraju poznate granice fantastike. Film je finansirao UFA, veliki nemački studio koji će zbog kontroverznosti ovog dela skoro propasti kada se suoči sa neprihvatanjem bioskopske publike. Zaplet je jednostavan i skoro bajkovit. Mladi sin (Gustav Frölich) vlasnika metropolisa (Alfred Abel) otkriva mučenja mnoštva ljudi koji održavaju glamurozni sjaj gornjeg grada. Do otkrića mladi Freder dolazi preko pacifistkinje Marije (Brigitte Helm), koja propoveda saradnju između industrijskih slojeva. Osim toga, mladi junak i tajno radi desetosatnu smenu kraj ogromne mašine za mrvljenje. Vladar metropolisa uz pomoć ludog naučnika Rotwanga stvara zlu dvojnicu Marije, koja je kompromituje u metropolisu tako što gola pleše u dekadentnom lokalu, propagira nerede itd. To Langu omogućava da izvuče maksimum iz fabričkog seta dižući ga u vazduh ili preplavljujući ga vodom. Freder i prava Marija spasavaju decu od poplave i tako rešavaju problem. Društvo se ponovo ujedinjuje kada Marija objavi da srce (Freder) mora posredovati između glave (vladara) i ruku (radnika). Nedugo posle premijernog prikazivanja, ovaj skupi film je povučen i premontiran uprkos Langovim protestima. Ova pojednostavljena verzija ostaće najpoznatija čak i posle kolor-retuširanja Giorgio Morodera 1980, sve do XXI veka kada je parcijalna restauracija, uključivši dijaloške kartice kojima su se nadoknadile nedostajuće scene, približno vratila film izvornoj verziji. Ova restauracija, osim što vraća izbačene scene, vraća i njihov pravi redosled. Sve do tog momenta smatrana spektakularnim ali jednostavnim SF ostvarenjem, rekonstruisana verzija razotkriva da futuristički prostor nije imao nameru da bude proročanski već mitski, sa elementima arhitekture iz 1920-ih, sa industrijom, dizajnom i politikom pomešanima sa srednjovekovnim i biblijskim ne bi li se postigli efekti začudnosti: futuristički robot spaljen na lomači; ludi naučnik sa metalnom šakom koji je u isto vreme i alhemičar iz XV veka; iznureni radnici koji se uteturaju u otvor velike mašine koji je u isto vreme i čeljust mitskog boga Moloha. Frölichova interpretacija lika koji treba da predstavlja srce ipak je prenaglašena, ali tu su ludi naučnik (Klein Rogge), Abelov vladar i naročito glumica Helm u dvostrukoj ulozi, koji su svi zbilja odlični. Sa povratkom velikog dela priče sa mešovitim motivima likova, divlji zaplet dobija više smisla tako da ga možemo pratiti kao uvrnutu porodičnu dramu, ali i kao ep o represiji, revoluciji i pomirenju. KN

SAD (Fox) 97m Nemi BW Režija: F.W. Murnau Produkcija: William Fox Scenario: Hermann Sudermann, Carl Mayer Fotografija: Charles Rosher, Karl Struss Originalna muzika: Timothy Brock, Hugo Riesenfeld Uloge: George O’Brien, Janet Gaynor, Margaret Livingston, Bodil Rosing, J. Farrell MacDonald, Ralph Sipperly, Jane Winton, Arthur Housman, Eddie Boland, Barry Norton Oskar: William Fox (jedinstven i umetnički film), Janet Gaynor (glumica), Charles Rosher, Karl Struss (fotografija) Nominacije za Oskaraa: Rochus Gliese (umetnički direktor)

58

SUNRISE (1927) ZORA Ljubitelji trivija vezanih za filmove sigurno znaju da se kao prvi film koji je osvojio Oskara za najbolji film uzimaju Krila Williama Wellmana, a prava istina je da su tu titulu ponela dva filma: jedan je navedeni Wellmanov za „filmsko ostvarenje”, a drugi je Zora F. W. Murnaua, koji je uzeo nagradu za „jedinstveno i umetničko ostvarenje”. Ako vam ova druga kategorija zazvuči mpresivnije, upravo to bi moglo objasniti zašto je Zora a ne Krila ostala jedan od najcenjenijih filmova svih vremena. Fox je namamio Murnaua u Ameriku obećavši mu veliki budžet i potpunu umetničku slobodu. Murnau je iskoristio to da stvori ovo neverovatno remek-delo i tako dokazao svoju reputaciju filmskog genija. Zora poseduje varljivu jednostavnost. Sa pomalo tajnovitim podnaslovom Pesma o dva bića, radnja prati bračni par sa sela čije živote uznemirava požudna žena iz grada. Međutim Murnau dobija mnogo više od nečega što je moglo ostati obična melodrama, samo pojačana tehničkim inovacijama. Od novih tehnika, najznačajnija je upotreba zvučnih efekata koja nemi film pomera korak bliže zvučnom. Ova inovacija je nepravedno zasenjena kasnijom slavom Džez pevača (1927). Pored ovoga, Murnau vešto vlada i upotrebom dijaloških kartica kao i efektima sa njima (tri godine pre toga režirao je Poslednjeg čoveka bez ijedne kartice). U Zori najviše zapada za oko snimateljski rad. U saradnji sa dvojicom kamermana, Charlsom Rosherom i Karlom Strussom, Murnau se oslonio na svoje poznavanje ekspresionističkog pokreta kao i flamanskih majstora, a pre svih Jana Vermeera. Svaka scena Zore izgleda kao majstorska fotografija. Sve to praćeno je inovativnim pokretima kamere i snimateljskim trikovima. Prava težina Zore leži ipak u jednostavnosti priče. George O’Brien razmišlja o ubistvu svoje žene Janet Gaynor i ima grižu savesti zbog toga, a kada otkrije njegove namere, žena surovo reaguje. Putovanje čamcem do mesta gde je čeka smrt ispunjeno je suspensom kao i čudnim osećajem sete dok gledamo kako se dobri O’Brien bori sa demonima koji žele da usmrte Janet. Po mnogo čemu bi se gradska zavodnica Margaret mogla dovesti u vezu sa Murnauovim vampirom grofom Orlokom (iz Nosferatua 1922) jer neumorno isisava dušu jadnoga O’Briena. Postoji čak i scena u kojoj ga, zavodljivo izazivajući, opsedaju njeni duhovi. Nažalost, ispostavilo se da je film u bioskopima ispao totalni promašaj, a Murnau je nastradao u saobraćajnoj nesreći samo par godina kasnije. Ali Zora ostaje film na koji se valja ugledati zbog toga što poseduje vrhunac veštine u jednom primitivnijem vremenu i svojom sofisticiranošću zasenjuje nedostatke tehnologije svoga doba. Senka ovog dela pada na nekoliko kasnijih velikih ostvarenja od Građanina Kejna (1941) Orsona Wellesa do Lepotice i zveri (1946) Jeana Cocteaua, ali po svojoj brilijantnosti ipak ostaje neponovljiv. JKl

SAD (Buster Keaton, United Artists) 75m Nemi BW (Sepiatone) Režija: Clyde Bruckman, Buster Keaton Produkcija: Buster Keaton, Joseph M. Schenck Scenario: Al Boasberg, Clyde Bruckman Fotografija: Bert Haines, Devereaux Jennings Originalna muzika: Robert Israel, William P. Perry Uloge: Marion Mack, Charles Smith, Richard Allen, Glen Cavender, Jim Farley, Frederick Vroom, Joe Keaton, Mike Donlin, Tom Nawn, Buster Keaton

THE GENERAL (1927) GENERAL Nekoliko filmova koje je napravio Buster Keaton ubraja se među najsmešnije i najbolje komedije svih vremena. Takvi su: Naše gostoprimstvo (1923) Šerlok junior (1924) ili Baster Kiton, kapetan broda (1928), ali nijedan nije tako blizu titule najbolja komedija kao ovo svevremeno remek-delo. Nije za to zaslužna samo velika količina sjajnih gegova, ni to što oni nisu samo sebi svrha već proizilaze direktno iz radnje i likova. Generala zaista iznad svih ističe to što je u njemu dosegnut vrhunski nivo na svim poljima: u humoru, napetosti, rekonstrukciji istorijskih događaja, prikazu likova, estetskom zanosu i tehničkoj preciznosti. Skoro da se može reći da je film blizu savršenosti, bilo da je u pitanju komedija ili neka druga vrsta filma. Dosta užitka pruža već i sama priča bazirana na knjizi o istinitom događaju u kome su vojnici severnoameričke vojske, prerušivši se u južnjake, ukrali voz da bi se pridružili svojim unionistima na severu, ali su ih na kraju uhvatili i ubili. Busterova intervencija je, razumljivo za potrebe komedije, bila izbacivanje pogubljenja. Sem toga, za glavnog junaka odabrao je južnjaka Johnija Graya, železničara koji se odvažuje da krene na sever u potragu za svojom lokomotivom – „generalom” – u kojoj je ukradena i njegova verenica Annabelle Lee (Marion Mack), druga ljubav njegovog života. U prvom delu filma, vidimo kako vojska odbija njegov zahtev da se krene u poteru za lokomotivom, pa on sam kreće u tu apsurdnu avanturu, u kojoj sledi voz i hvata ga iza neprijateljskih redova. Drugi deo se pretvara u bekstvo Johnija i Annabelle Lee pred unionistima sve do zavičaja, gde, pošto je doveo „generala” i pravog severnjačkog generala, koga su slučajno pokupili, bude proglašen za junaka. Ova elegantna simetrična priča zadovoljava formom kao i suspensom i gegovima, ali putovanje dodaje i epski ton koji, povezan sa Busterovom dobrom osobinom da pedantno prikazuje istorijske detalje, pretvara film u jedan od najboljih filmova o građanskom američkom ratu svih vremena. O, da – tu je i lik Johnija koga igra sam Buster. Taj ne zna za osmeh, ali je divan u svojoj hrabroj i komičnoj odlučnosti, i daleko je ljudskiji od mnogih junaka koji su se prošetali velikim platnom. On je jednostavno vrhunac ovog ozbiljnog komičnog dela. GA

THE UNKNOWN (1927) NEPOZNATI Tod Browning, cirkusant koji je postao sineasta, Lugosijev reditelj u filmskom klasiku Drakula iz 1931. za firmu Univerzal i kao tvorac ozloglašenog bizarnog filma Nakaze iz 1933, najvrednije delo naslovio je Nepoznati. Ovo ostvarenje je nepravedno zapostavljeni dragulj iz ovog perioda, sa Lonom Chaneyem, najomiljenijim i najproslavljenijim glumcem scenariste-reditelja, takozvanim „Čovekom sa hiljadu lica”. Chaney, koji je do tada već bio dobro poznat i poštovan zbog patnje koju je uključivao u tumačenje likova sa fizičkim nedostacima i antiheroja, ovom prilikom je nadmašio sam sebe u ulozi Alonza, kriminalca sa palcem viška na jednoj ruci, koji pokušava da izbegne hapšenje tako što preuzima na sebe ulogu jednorukog bacača noževa u jednom ciganskom cirkusu. Cirkuska tačka jednorukog bacača ima jednu dodatnu prednost, jer njegova lepa asistentkinja Nanon, ćerka vlasnika cirkusa, koju igra Joan Crawford, ne može da podnese zagrljaj muškaraca, naročito ne može da ponese glavnog Alonzovog suparnika u trci za njenu naklonost, snagatora Malabara Moćnog (Norman Kerry). Kada, otac Nanon spazi njegovu ruku, Alonzo ga ubija ne bi li sakrio svoju tajnu. Nanon uspeva da primeti da ubica ima dva palca iako ne uspeva da mu vidi lice. Ludo zaljubljen, užasnut nad mogućnošću da će ona pre ili kasnije otkriti ko je on zapravo, Alonzo uspeva da odbaci optužbe svoga asistenta Cojoa (John George) i podvrgava se operaciji. Ali u najpikantnijoj i najironičnijoj sceni iz Nepoznatog, Alonzo se vraća u cirkus i otkriva da je njegova Nanon prevazišla svoje strahove od grljenja i bacila se u naručje Malabaru. Da bi zadovoljio poetsku pravdu zbog neverovatno surovog obrta točka sudbine, sada već stvarno bezruki Alonzo sprema podvalu u najnovijoj Malabarovoj tački, u kojoj se snagator vezuje za par konja, a oni vuku u suprotnim smerovima. Podle namere da i njegov suparnik ostane bez ruku se ne ostvare i Alonzo gine spasavajući Nanon pred naletom konja. Dobivši odlično i dirljivo izvođenje od Chaneyja, napunivši zaplet uzbuidljivim preokretima i impresivnim likovima, Browning je stvorio osvežavajuće remek-delo psihološke i psihoseksualne drame. Kao što je Michael Koller zabeležio: „Nepoznati su zastrašujući film koji nas spušta u najtamnije bezdane ljudske psihe.” SJS

SAD (MGM) 65m Nemi BW Režija: Tod Browning Scenario: Tod Browning, Waldemar Young Fotografija: Merritt B. Gerstad Uloge: Lon Chaney, Norman Kerry, Joan Crawford, Nick De Ruiz, John George, Frank Lanning, Polly Moran

61

SSSR. (Sovkino) 95m Nemi BW Režija: Grigori Aleksandrov, Sergei M. Eisenstein Scenario: Grigori Aleksandrov, Sergei M. Eisenstein Fotografija: Vladimir Nilsen, Vladimir Popov, Eduard Tisse Originalna muzika: Alfredo Antonini, Edmund Meisel Uloge: Vladimir Popov, Vasili Nikandrov, Layaschenko, Chibisov, Boris Livanov, Mikholyev, N. Podvoisky, Smelsky, Eduard Tisse

62

OKTYABR (1927) OKTOBAR Godine 1926. Sergej Ejzenštejn je posetio Nemačku zbog premijere svog novog filma Oklopnjača Potemkin. Otišao je kao dečko koji obećava u filmskoj umetnosti, ali se vratio kao internacionalni kulturni superstar. Čitav niz glavnih filmskih produkcijskih kuća planiralo je da obeleži desetogodišnjicu pobede boljševika. Sa puno uzbuđenja i Ejzenštejn se prihvatio posla da prikaže revolucionarni proces u Rusiji, kako je zemlja prešla put od „privremene vlade” Aleksandra Kerenskog sastavljene posle abdikacije cara, pa sve do prvih Lenjinovih pobeda. Na sredstvima se nije štedelo. Organizovale su se ogromne masovne scene, a saobraćaj je preusmeren tako da je Ejzenštejn mogao nesmetano da snima na autentičnim lokacijama na kojima su se incidenti i događali. Sasvim suprotno od rasprostranjenog mišljenja, film nema ni jedan jedini metar dokumentarnog materijala. Svaki kadar je čista rekonstrukcija događaja. Ejzenštejn je uspeo da završi tačno na vreme za proslavu godišnjice, ali je prijem filma bio razočaravajući. Jednima je film bio konfuzan i težak za praćenje. Drugi su se pitali zašto je uloga Lenjina toliko redukovana (Vasilij Nikandrov se pojavio na platnu u samo par navrata). Nekolicina kritičara, koji su stajali iza Potemkina, predložili su Ejzenštejnu da se vrati u montažu i poradi na popravci. Nema spora da Oktobar jeste neka vrsta remek-dela, ali pravi je izazov precizirati koja vrsta. Kao sredstvo za edukaciju, za objašnjenje revolucije široj javnosti, film prosto ne funkcioniše. Za mnoge gledaoce je pravo mučenje da presede ceo film. Karakterizacije likova su jako blede, i svako ko ima i elementarno znanje iz istorije može da prozre njegovu nepristojnu propagandu. Ono što je možda najmoćnije i najdirljivije u Oktobru jeste njegova doza ambicioznosti. Sergej Ejzenštejn je svakako bio najizuzetnija ličnost filmskog sveta u prvih pedeset godina postojanja tog sveta, neverovatno obrazovan, sa beskrajnom verom u mogućnosti filma. U svojim najvećim uznošenjima, Ejzenštejn je verovao da film može predstaviti „vizuelno razmišljanje”, ne samo kao mišljenje već i kao proces kroz koji um kreira mišljenje. Fotografske slike treba da budu „poništene” u doživljaje i stimulacije tako da film bude u mogućnosti da otkrije koncept, a ne samo ljude i stvari. Glavna pokretačka sila filma, treba da bude montaža: taj mistični spoj koji nastaje kada se dva odvojena dela filma spoje u jedan. Oktobar je najčistiji i najubedljiviji uzorak Ejzenštejnove teorije i prakse u oblasti filma. U njemu možemo naći nekoliko potpuno zadivljujućih sekvenci: rušenje careve statue, podizanje mosta, a, pre svega, dosta citirana sekvenca „Za Boga i Otadžbinu”. Trag hladnog inženjerskog pogleda, za šta je Ejzenštejn u početku bio školovan, mogu se naći u montaži nalik na kitnjastost katedrale. Međutim, ako samo zagrebete malo ispod površine filma, osetićete veliko ushićenje – čak i tračak ludosti – jednog umetnika koji stoji na pragu nečega za šta veruje da će postati vrli novi svet. RP

THE JAZZ SINGER (1927) DŽEZ PEVAČ

SAD (Warner Bros.) 88m BW Režija: Alan Crosland Scenario: Alfred A. Cohn, Jack Jarmuth Fotografija: Hal Mohr Originalna muzika: Ernie Erdman, James V. Monaco, Louis Silvers, Irving Berlin Uloge: Al Jolson, May McAvoy, Warner Oland, Eugenie Besserer, Otto Lederer, Bobby Gordon, Richard Tucker, Cantor Joseff Rosenblatt Oskar: Alfred A. Cohn, Jack Jarmuth (počasna nagrada za uvođenje zvuka u film) Nominacije za Oskara: Alfred A. Cohn (scenario)

64

Neki su filmovi tokom razvoja filmske istorije bili zaokupljeni posebnom pažnjom, ako ne zbog svojih estetskih vrednosti, a ono zbog uloge koju su odigrali u razvoju filma kako ga danas poznajemo. Džez pevač Alana Croslanda bez sumnje je film koji je utabao stazu filmu i kao umetničkoj formi i kao industriji koja donosi veliku zaradu. Film je izašao 1927. u produkciji Warner Brothers sa Alom Jolsonom, jednim od najpoznatijih vokalnih umetnika u to vreme, u glavnoj ulozi, i jednoglasno je proglašen za prvi igrani zvučni film. Iako se kretao u okvirima muzičkih izvedbi i pada dijaloških scena kojima su te izvedbe prethodile ili ih sledile, upotreba zvuka je predstavila velike promene u industriji filma tako da je Džez pevač promenio Holivud kao retko koji film i pre i posle ovog. Kroz mešavinu vodvilja i melodrame, provejava jednostavan zaplet. Jakie (Jolson) jeste sin jedinac pobožnog Cantora Rabinovitza (Warner Oland) koji želi da njegov sin nastavi putem kojim idu već generacije Rabinovitza. Bez obzira na veliki uticaj njegovog jevrejskog porekla, Jakiejeva je velika strast džez i on sanja o tome kako njegov glas inspiriše publiku. Kada porodični prijatelj ispovedi rabinu Kantoru da je video njegovog sina kako peva u klubu, razgnevljeni otac kažnjava sina i time prouzrokuje njegovo bekstvo od kuće i potpunu skrhanost majke Sare (Eugenie Besserer). Godinama kasnije, Jakie, iliti sada rabin Jack, vraća se kući sada već kao afirmisani džez pevač sa željom da izgladi stvari. Ponovo se susrevši sa nepomirljivošću oca koji je sad pride bolestan, Jakie mora da odluči između karijere zabavljača našminkanog kao crnca i svog jevrejskog identiteta. Džez pevač, kao prekretnica u istoriji razvoja filma predstavlja odlučan korak ka novoj formi kinematografije i zabave, bio je mnogo više od prvog zvučnog filma („talkie”). Kao što je poznati politički analitičar Michael Rogin istakao, Džez pevač je pravi primer jevrejske transformacije u Sjedinjenim Američkim Državama, rasnog pretapanja u belu Ameriku, religioznog preobražaja u manje strogu duhovnu dogmu, kao i primer integracije preduzeća u filmsku industriju Amerike sa probojem zvučnog filma. CFe

NAPOLÉON (1927) NAPOLEON Sa svojih 333 minuta, koliko traje integralna verzija, film Abela Gancea je biografska epska priča dostojna teme koju obrađuje. Iako prikazuje Bonapartu još od njegovih školskih dana 1780, kada on komanduje u grudvanju, pa sve do njegovih pobedničkih pohoda po Italiji 1796, po savremenim merilima filmu ipak nedostaje dubina. Za Abela Gancea, Napoleon (Albert Dieudonné) bio je „čovek sudbine” a ne čovek psihologije. Postoji nešto slično između njegovog hvalospeva francuskom caru i Ejzenštejnovog Aleksandra Nevskog (1938): oba uzbudljiva filmska ostvarenja napravljena su u cilju nacionalne propagande. Možda Gance i jeste više inovator nego umetnik, ali njegova brilijantnost dan-danas izbija iz Napoleona u vidu energije i domišljatosti. Niko od njegovih savremenika nije uspevao da koristi kameru sa toliko mašte. Gance se nije ustručavao da veže kamermana na konja, čak je kameru stavio i na giljotinu. U jednom izuzetnom kadru, on uspeva da uhvati revolucionarni duh pevanja „Marseljeze” njišući kameru iznad mesta događanja kao da je kamera na trapezu. Međutim njegov najveći podvig je „poivision” podeljeni ekran za koji je bilo potrebno tri projektora da bi se dobio triptih i sve to tri decenije pre pojave Cinerame. TCh

THE KID BROTHER (1927) MLAĐI BRAT Harold Lloyd obično se smatra „trećim genijem” neme američke komedije, iako su njegovi radovi iz 1920-ih bili prihvaćeniji kod publike nego radovi Bustera Keatona, pa čak više i od Chaplinovih dela. Premda se njegova pojava vezuje za zeitgeist džez ere, ipak je najkarakterističniji po svom velikom optimizmu, a njegovi filmovi po smelim, neretko opasnim vratolomijama i akrobacijama. U većini ovih filmova, preokupacija su razna čuda modernog doba i njihova uključenja u život pretrpanih gradova. Njegov drugi film snimljen za Paramount Mlađi brat uglavnom se smatra najboljim i najkompletnijim filmom ovog komičara cvikeraša. On na razne načine namerno okreće leđa dvadesetim i vraća se ruralnim idealima nalik na one iz filma Grandma’s Boy (1922). Dve najpoznatije scene iz filma prave neku vrstu kontrastnog eseja, prikazujući kombinaciju prefinjenog i grubljeg atletizma koji karakteriše Lloydova bolja dela. Prva prikazuje Lloyda koji se penje na drvo ne bi li još malo produžio užitak gledanja devojke koju je upravo upoznao i u koju se zaljubio. Prva scena otkriva često pedantne i tehnički izazovne strane Lloydovog načina snimanja (jedan lift je bio napravljen da bi smestili kameru koja se dizala) i načine na koje je sve to povezano sa karakterima i situacijama (a takođe služi i da prikaže kakav je Lloyd majstor sa rekvizitom). Druga scena prikazuje borbu između Lloyda i njegovog glavnog oponenta i izuzetna je po surovosti i veštini izvođenja. Obe scene prikazuju kako Lloyd nadilazi one na prvi pogled pretpostavljene mu mogućnosti i kako korača tim tako poznatim putem od maminog sina do uspešnog „prosečnog” Amerikanca. AD

Francuska/ Italija / Nemačka / Španija / Švedska / Čehoslovačka(Gance, Soc. générale) 378m (original) Nemi BW (some kolor) Režija: Abel Gance Produkcija: Robert A. Harris Scenario: Abel Gance Fotografija: Jules Kruger, JosephLouis Mundwiller, Torpkoff Originalna muzika: Arthur Honegger Uloge: Albert Dieudonné, Vladimir Roudenko, Edmond Van Daële, Alexandre Koubitzky, Antonin Artaud, Abel Gance, Gina Manès, Suzanne Bianchetti, Marguerite Gance, Yvette Dieudonné, Philippe Hériat, Pierre Batcheff, Eugénie Buffet, Acho Chakatouny, Nicolas Koline

SAD (Paramount, Harold Lloyd) 84m Nemi BW Režija: J.A. Howe, Ted Wilde Produkcija: Jesse L. Lasky, Harold Lloyd, Adolph Zukor Scenario: Thomas J. Crizer, Howard J. Green, John Grey, Lex Neal, Ted Wilde Fotografija: Walter Lundin Uloge: Harold Lloyd, Jobyna Ralston, Walter James, Leo Willis, Olin Francis, Constantine Romanoff, Eddie Boland, Frank Lanning, Ralph Yearsley

65

SAD (MGM) 104m Nemi BW Režija: King Vidor Produkcija: Irving Thalberg Scenario: King Vidor i John V.A. Weaver Fotografija: Henry Sharp Uloge: Eleanor Boardman, James Murray, Bert Roach, Estelle Clark, Daniel G. Tomlinson, Dell Henderson, Lucy Beaumont, Freddie Burke Frederick, Alice Mildred Puter Nominacije za Oskara: Irving Thalberg (najbolji film), King Vidor (režija)

THE CROWD (1928) GOMILA „Moraš biti dobar u tom gradu ako želiš da pobediš gomilu.” To su reči mladog Johna kada prvi put ugleda Njujork, u kome je ubeđen da će mu njegovi kvaliteti pomoći da se uzdigne visoko iznad rulje. Stvari ne idu kako je heroj Gomile, koji se ne bi stvarno mogao nazvati herojem, zamislio, jer je ideja reditelja Vidora bila da prikaže čoveka tako bolno običnog da je to mogao biti bilo ko nasumično izabran iz milionske rulje. Započinje priču kao tek rođena beba, a završava kao njujorški malograđanin. U međuvremenu prolazi kroz tako beznačajna iskustva da bi to samo studio, kao što je to MGM pod rukovodstvom Irvinga G. Thalberga učinio, mogao smatrati materijalom dostojnim Holivuda. Ne bi od svega ništa ispalo da Vidor nije tako sjajno obradio temu. Od stilizovane scene u kojoj mladi John saznaje za očevu preranu smrt, sa forsiranom perspektivom pozajmljenom iz nemačkog ekspresionizma, do završnog kadra sa Johnom i njegovom ženom Mary, junacima generičkih imena u filmu generičkog imena, u kome ih guta masa publike prikazujući njihovu pripadnost krdu koja je u isto vreme i odraz naše pripadnosti krdu. Vidor se u Holivudu visoko kotirao kada je snimio Gomilu, još uživajući u uspehu svog ratnog epa Velika parada od dve godine ranije. Za ulogu Mary izabrao je atraktivnu mladu zvezdu Eleanor Boardman, koja mu je bila žena. Za Johna je pak bezmalo rizikovao, uzevši malo oprobanog Jamesa Murraya, čija je karijera u usponu završila samoubistvom za manje od deset godina. Iako su oboje sjajni, Murray sija većim sjajem zahvaljujući veštom Vidorovom vođenju, a kao dokaz možete pogledati scenu u kojoj se pred očima para događa nezamisliva tragedija. Kombinacijom odlične glume i precizne montaže i savršene kamere, dobija se jedan od najnezaboravnijh trenutaka u istoriji nemog filma. Ova scena se izdvaja daleko iznad gomile, koja sve vreme filma radi jedno te isto. DS

THE DOCKS OF NEW YORK (1928) DOKOVI NJUJORKA U poslednjoj godini doba nemog flma 1928, pojavila su se neka od najbrilijantnijih remek-dela, predstavljajući „veliku maturu” jedne forme koja će uskoro biti napuštena. Gomila, The Cameraman, Street Angel, The wedding March, The wind. Kao i oni, film Dokovi Njujorka Josefa von Sternberga je film savršene ekonomičnosti i rafiniranosti. Zaplet je minimalan, a karaktera nema puno, što ostavlja filmu prostora za elaboraciju atmosfere i gestova. Junaci kao da su iskoračili iz fatalističkog naturalizma drama Eugena O’Neilla u arhetipska snoviđenja bajki: Anna Christie i Dlakavi Majmun sreću Lepoticu i Zver. Sternbergova romansa sastoji se iz dva glavna dela: noći i jutra. Noć je svetlucava zemlja senki puna magle, dima, snopova svetlosti i talasavih odraza. U ovom začaranom prostoru razbacani ložač Bill (George Bancroft) spasava iz vode suicidalnu skitnicu Mae (Betty Compson). Par završava u uzavrelom salonu gde jedno drugo nagovore na brak, možda iz iskrenih pobuda, a možda i samo kao paravan afere za jednu noć. Hladno svetlo jutro donosi ostavljanje, rušenje iluzija, i promenu osećanja, kada Bill napušta brod i vraća se da snosi posledice za krađu haljine koju je poklonio Mae. Svedena i precizna gluma – Bancroftova nonšalancija, gracioznost sa kojom se kreće i iscrpljenost Compsonove, kao i njena balansiranost boli i nade – ostaju ipak samo paravan za spekulacije nad unutrašnjim stanjima likova. Koliko Mae i Bill foliraju jedno drugo, koliko varaju jedno drugo i koliko zavaravaju sebe? Sternberg, po svim svedočanstvima najhladniji reditelj toga doba u Holivudu, ipak je stvorio nekoliko dirljivijih svedočanstava o moći ljubavi koja može napraviti budale od nas. Dokovi Njujorka je jedan od njih, još ubedljiviji zbog suzdržanosti kojom se ludost srca otkriva. MR

SAD (Famous Players-Lasky, Paramount) Nemi BW Režija: Josef von Sternberg Produkcija: J.G. Bachmann Scenario: Jules Furthman, po kratkoj priči The Dock Walloper John Monk Saundersa Fotografija: Harold Rosson Uloge: George Bancroft, Betty Compson, Olga Baclanova, Clyde Cook, Mitchell Lewis, Gustav von Seyffertitz, Guy Oliver, May Foster, Lillian Worth

67

UN CHIEN ANDALOU (1928) ANDALUZIJSKI PAS

Francuska 16m Nemi BW Režija: Luis Buñuel Produkcija: Luis Buñuel Scenario: Luis Buñuel, Salvador Dalí Fotografija: Albert Duverger Uloge: Pierre Batcheff, Simone Mareuil, Luis Buñuel, Salvador Dalí

68

Debitantski film Buñuela u saradnji sa slikarem Dalíjem, urezan je u našu svest o filmu po jednoj sceni: žilet koji seče očnu jabučicu. Šta je to? Planirani šok, simbol modernističke vizije, muška agresija nad ženom? Za Jeana Vigoa Buñuelova montaža atrakcija pokrenula je filozofsko pitanje: da li je to strašnije od prizora oblaka koji zaklanja mesec? Jedno je sigurno: prizor ustoličava klasičnu nadrealističku parabolu o Erosu, koju su institucije i tradicija oduvek poricale. Prečesto je, zbog svog velikog uticaja na rokenrol spotove, Andaluzijski pas skraćivan i prerađivan u formu nepovezanih, zapanjujućih slika bez nekog određenog smisla: mrtav konj na klaviru, mravi u šaci... Međutim, ovo previđa činjenicu koja radu daje objedinjujuću snagu. Činjenicu da Buñuel, na mnoge načine, slepo sledi određena pravila klasičnog kontinuiteta i vezivanja, praveći tako neku vrstu uznemiravajućeg narativnog smisla koji se kreće među fragmentima pozajmljenim iz podsvesnog. Ovde je na delu dijalektika površinske racionalnosti naspram dubinskih, uzavrelih sila iz ida, i Buñuel će nastaviti da je istražuje do kraja svoje karijere. AM

LA PASSION DE JEANNE D’ARC (1928) STRADANJE JOVANKE ORLEANKE Remek-delo Carla Dreyera iz 1928. i njegov poslednji nemi film, kao i najveći od svih filmova sa temom Jovanke Orleanke, delo je koje mu je donelo najviše svetske slave, premda je taj uspeh, kao i najvećeg broja njegovih kasnijih filmova, isključivo umetnički uspeh koji nije doneo nikakvu zapaženu zaradu. Kopija originalne verzije, za koju se čitavih pola veka nije znalo gde je, iskrsla je u jednoj norveškoj duševnoj bolnici 1980-ih. Druge kopije nestale su u požaru u javnoj kući, a dve verzije sastavljene od štrihovanih delova nastavile su da kruže. Svi Dreyerovi radovi nalazili su svoje uporište u fikciji ili u dramskim tekstovima, svi osim The Passion of Joan d’Arc. On se bazira na zvaničnim transkriptima sa suđenja Jovanki Orleanki, koji su značajno skraćeni i sadrže tek neke, probrane, događaje. Film je snimljen samo osam godina pošto je Jovanka kanonizovana u Francuskoj odmah posle Prvog svetskog rata. Ta dva događaja su zauzela centralno mesto u Dreyerovoj interpretaciji. Šlemovi koje je nosila Britanska okupaciona vojska 1431. bili su replika onih iz tek okončanog rata, tako da je publika te 1928. bila svedok filma kao istorijskog dokumentarca, kakvi su bili kasniji filmovi Petera Watkinsa. Jovanku je tumačila Renée Falconetti, pozorišna glumica koju je Drejer otkrio u bulevarskoj komediji. Sledeći njegove napomene, igrala je ulogu bez šminke. Ona i njeni sagovornici snimani su skoro potpuno u krupnim planovima. Iako je ostvarila jednu od ključnih uloga u istoriji filma, više se nikada nije pojavila na velikom platnu. Antonin Artaud se takođe pojavljuje u svojoj najznačajnijoj ulozi na velikom platnu, u ulozi sažaljivog brata Jeana Massieua. Dreyerov redikalni pristup u izgradnji prostora i sporo kretanje kamere čine film teškim za gledanje u smislu da, kao i svi veliki filmovi, ponovo stvara svet od samog početka. The Passion of Joan of Arc takođe je i bolan poput svih Dreyerovih tragedija, ali će on nastaviti da živi i kad mnogi komercijalni filmovi budu zaboravljeni. JRos

Francuska (Société générale) 110m Nemi BW Režija: Carl Theodor Dreyer Scenario: Joseph Delteil, Carl Theodor Dreyer Fotografija: Rudolph Maté Uloge: Eugene Silvain, André Berley, Maurice Schutz, Antonin Artaud, Michel Simon, Jean d’Yd, Louis Ravet, Armand Lurville, Jacques Arnna, Alexandre Mihalesco, Léon Larive

SAD (Buster Keaton) 71m Nemi BW Režija: Charles Reisner, Buster Keaton Produkcija: Joseph M. Schenck Scenario: Carl Harbaugh Fotografija: Bert Haines, Devereaux Jennings Uloge: Buster Keaton, Tom McGuire, Ernest Torrence, Tom Lewis, Marion Byron

SSSR. (Mezhrabpomfilm) 93m Nemi BW Režija: Vsevolod Pudovkin Scenario: Osip Brik, I. Novokshenov Fotografija: Anatoli Golovnya Uloge: Valéry Inkijinoff, I. Dedintsev, Aleksandr Chistyakov, Viktor Tsoppi, F. Ivanov, V. Pro, Boris Barnet, K. Gurnyak, I. Inkishanov, L. Belinskaya, Anel Sudakevich

70

STEAMBOAT BILL, JR. (1928) BASTER KITON, KAPETAN BRODA Čak više i od eksperimentalnog filma Šerlok junior (1924), ovaj film zajedno sa Naše gostoprimstvo/Baster kao žrtva krvne osvete (1923) i Generalom (1927), mimo potvrde talenata kao komičara, pokazuje koliko je dobar režiser zapravo bio Buster Keaton. U ovom filmu, pored uobičajeno dobro postavljene i neupadljive kamere, mi stičemo pravi doživljaj male obale na reci Misisipi, gde se nalazi mesto u koje gradski kicoš, diplomac Buster dolazi da obiđe propalog oca koji poseduje parni brod. Ćale tvrdog kova jadikuje nad kicoškim ponašanjem svoga sina, a očajanje poraste kada se dečko zaljubi u ćerku očevog bogatog poslovnog rivala, koji ima nameru da parobrod eliminiše iz igre i posla. Nema potrebe da naglašavamo da Buster na kraju, kada tajfun uništava grad, uspeva da se dokaže. To je dugačka scena puna spektakularnih akrobacija, odlično razrađenih sekvenci i savršeno tempiranog saspensa. No, pre toga nauživaćemo se u komičnim scenama, u kojima se razmatra prihvatljivo i neprihvatljivo u ponašanju jednog pravog muškarca. Jedna scena, u kojoj otac i sin pazare šešire (scena se odvija direktno pred kamerom kao da je ona ogledalo) ne samo da je urnebesna već je i pravi primer Keatonove moderne, razigrane komike. Magično. GA

POTOMOK CHINGIS-KHANA (1928) POTOMAK DŽINGIS KANA Samo mesec dana pošto je završio Kraj Sankt Petersburga (1927), Vsevolod Pudovkin je započeo rad na ovoj epskoj priči, očigledno inspirisan podjednako pričom I. Novokšonova o pastiru koji se uzdiže do velikog vođe, kao i mogućnošću da snima film u nedirnutim predelima egzotične Mongolije. Pudovkinov prijatelj sa Državne filmske škole, Valerij Inkižinov igra bezimenog junaka, Mongola podučenog da ne veruje kapitalistima, ali koga će trgovac krznom sa zapada prevariti za krzno retke srebrne lisice. Radnja se odvija 1918. Mongol se nađe mađu sovjetskim partizanima koji se bore protiv britanske okupacione vojske. Pošto je uhapšen, biva osuđen na smrt streljanjem (jer je prepoznao reč „Moskva”). Ostaje živ pošto mu pronađu drevni talisman, dokaz da je on direktni naslednik Džingis-kana. Britanci ga ustoličuju kao marionetskog kralja, ali on beži da bi svoj narod poveo u slavnu pobedu. Neobična mikstura avanturističkog filma, propagande sovjetskog socijalizma i etnografskog dokumentarca, Potomak Džingis Kana je veoma interesantan. Odlikuje ga Pudovkinov osećaj za kompoziciju – (recimo u sceni okupljanja konjice kada ona prekriva horizont, kao i u nekim izuzetnim kubističkim montažnim sekvencama) i sardonska satira budističkih rituala i izdaje vere od strane zapadnjaka. TCh

BLACKMAIL (1929) UCENA Iako je Alfred Hitchcock odložio mnoge zamisli da bi im se kasnije vratio, i iako je postao priznati majstor suspensa još sa nemim filmom Stanar (1927), ovaj film iz 1929. zaista potvrđuje njegovu reputaciju i utabava mu put ka velikoj karijeri. Ucena je krenula sa realizacijom kao nemi film, ali je u pola snimanja odlučeno da postane prvi zvučni britanski film. Ovakva odluka može nam ukazati na to koliko je Hitchcock bio ambiciozan čak i u ovoj početnoj fazi rada, ali isto tako i da je njegov talenat bio toliki da su producenti bili spremni da ulože u ovakvu inovaciju. Jedan od glavnih Hitchcockovih trikova je to što je uspevao da bude u isti mah i avangardan i komercijalan. U ovom slučaju, on uvodi novotariju u koju još uvek mnogi sumnjaju, i to u službi melodrame koja je možda psihološki predvidiva, ali svejedno proizvodi uzbuđenja. Alice White (Anny Ondra) svađa se sa svojim dečkom policajcem Frankom (John Longden) i u afektu odlazi sa umetnikom ženskarošem (Cyril Ritchard) u njegov stan. Kada ovaj nasrne na nju sa ciljem da je siluje, ona ga ubode nožem i pobegne. Doručak sa porodicom evocira joj traumu, jer je reč nož konstantno probada pri svakom pominjanju, a svaki pogled na nož je dovodi do histerije. I dok su ostali režiseri, prešavši na rad sa zvučnim filmom, vodili dosta računa da se dijalozi snime tako da predstavljaju realni razgovor, Hitchcock se poigravao sa zvukom tako da je veći deo konverzacije neartikulisan, čime se postiže kristalna jasnoća ključne reči. Možda je ovo bio taj trenutak kada su zvučni filmovi prestali da budu samo pričanje i pevanje, kada je postao očigledan pravi potencijal zvuka kao dodatnog sredstva rediteljskog izražavanja. Obavezan da uzme već odabranu češku glumicu, kojoj engleski nije bio jača strana, Hitchcock je eksperimentisao i sa nahovanjem. Joan Barry je iza kamere čitala tekst dok je Ondra otvarala usta, što je bio jedan neobičan (i retko ponavljan pristup koji omogućava uspešnu sintezu dva izvođenja). Ondra, jedna od prvih Hitchcockovih napaćenih plavuša, izuzetno je sveža i upadljiva pojava i preokreće svoj lik nevine ubice u nekoga sa kim saosećamo dok pravi negativac ispada ljigavac koji je ucenjuje. KN

G.B. (BIP, Gainsborough) 96m BW Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: John Maxwell Scenario: Alfred Hitchcock, po drami Charlesa Bennetta Fotografija: Jack E. Cox Muzika: James Campbell, Reg Connelly Uloge: Anny Ondra, Sara Allgood, Charles Paton, John Longden, Donald Calthrop, Cyril Ritchard, Hannah Jones, Harvey Braban, Ex-Detective Sergeant Bishop

71

SSSR. (VUFKU) 80m Nemi BW Režija: Dziga Vertov Scenario: Dziga Vertov Fotografija: Dziga Vertov

72

CHELOVEK S KINOAPPARATOM (1929) ČOVEK SA FILMSKOM KAMEROM Dziga Vertov (Denis Kaufman) započeo je karijeru kao snimatelj filmskih novosti, snimajući Crvenu armiju u ruskom građanskom ratu (1918– 1921) i emitujući te snimke po selima i gradovima ljudima koji su posećivali „agitvozove”. To iskustvo pomoglo je Vertovu da formuliše svoja viđenja kinematografije, viđenja koja je delio sa grupom mladih filmadžija koji su sebe nazivali „Kino-glaz” (Kinooko). Principi pomenute grupe: „iskrenost” dokumentarnog u odnosu na igrani film, perfekcija „kinooka” upoređena sa ljudskim okom, daju i Vertovljev izuzetni film, očaravajući Čovek sa filmskom kamerom. Kombinovanjem radikalnih političkih stavova sa revolucionarnom estetikom, Dziga Vertov dobija zadivljujući i vrtoglavi efekat. Dva dela, snimanje i montaža postaju partneri podjednakih vrednosti. Kamerman Dzige Vertova, njegov brat Mihail Kaufman, snima svakodnevicu savremenog grada – ono o čemu Vertov govori kao o „uhvaćenom životu”, dok njegova montažerka (supruga Jelizaveta Svilova) seče i montira snimljeno, redefinišući tu svakodnevnicu. Kroz film, Vertov uspeva da ispita sve mogućnosti snimanja i montaže filma: sloumošn, animaciju, višestruke slike, split skrinove, zumiranja napred-nazad, zamagljivanje fokusa i stopiranje kadra, sa ciljem da stvori udžbenik tehnike snimanja filma i u isto vreme himnu rađanju nove države. Kamera počinje da se rola dok se grad postepeno budi sa svojim autobusima i tramvajima koji izranjaju iz noćnih hangara, i ulicama koje se pune ljudima, a zatim nastavlja da prati građane na njihovim rutinskim obavljanjima posla i na zabavama. Čitav je život obuhvaćen u tom jednom danu, dok kamera promalja objektiv između nogu žene koja rađa dete, prati decu očaranu trikovima mađioničara na ulici, sledi ambulantna kola koja prevoze povređenog u nesreći. Novi rituali zamenjuju stare prilikom venčanja i razvoda u opštini umesto u crkvi. Vertov vizualizuje principe marksizma koristeći šokantnu montažu zamene manualnog rada mašinskim i pri tom uzdiže brzinu, efikasnost i prikazuje čak užitak rada na pokretnoj traci. Svoje novostečeno vreme radnici koriste da se socijalizuju po klubovima i pivnicama, da sviraju i igraju šah, plivaju i uživaju na suncu, skaču sa motkom i trče za loptom. Na taj način, obični stanovnici Moskve postaju zvezde sopstvenih života kada ugledaju sebe na filmu. Do trenutka kada pošalje jedan eksplozivni pozdrav svemu starom tako što prepolovi Boljšoj teatar, Vertov nije mogao da ide u korak sa socrealizmom i propala mu je karijera. Sa Čovekom sa filmskom kamerom on je, međutim, ispunio svoj cilj: ostvario je nelinearnu naraciju filma, veličanstveni omaž svemu onome što film može da bude. JW

73

Nemačka (Nero-Film) 97m Nemi BW Režija: Georg Wilhelm Pabst Produkcija: Seymour Nebenzal Scenario: Joseph Fleisler, Georg Wilhelm Pabst, po drami Erdgeist and Die Büchse der Pandora Franka Wedekinda Fotografija: Günther Krampf Uloge: Louise Brooks, Fritz Kortner, Francis Lederer, Carl Goetz, Krafft-Raschig, Alice Roberts, Gustav Diessl

DIE BÜCHSE DER PANDORA (1929) PANDORINA KUTIJA Remek-delo G. W. Pabsta, Pandorina kutija, adaptirano na osnovu dva komada Wedekinda o Lulu, ostalo je zapamćeno po arhetipskom liku Lulu –nedužne zavodnice čija je seksualnost fatalna za sve koji je okružuju. Iako je u to vreme Pabst kritikovan što je odabrao strankinju da igra ulogu kao stvorenu za nemačku devojku, film se najviše pamti upravo po uspešnoj glumi Amerikanke Louise Brooks. Njena pojava je toliko upečatljiva i ispunjena seksepilom da joj nikad nije pošlo za rukom da iz uloga šiparica u nemim filmovima pređe na uloge u zvučnim filmovima, na role koje je zasluživala u Holivudu pod tadašnjom vladavinom Shirley Temple. Brooks je simbol vamp devojke čija je tipična frizura sa šiškicama do dan-danas u modi, upravo pod nazivom „lulu”. Kroz „pozorišne” scene, priča prati Lulu od građanskog salona u Berlinu gde je ljubavnica udovca Petera Schöna (Fritz Kortner), vlasnika novinskog lista, zatim kao prijateljicu sina svog ljubavnika Alwa (Franc Lederer), koja čak ima odnose i sa patuljastim makroom Schigolchom (Carl Goetz), pa se ne zna da li joj je on otac ili prvi ljubavnik. Na Schönovu vest da se ponovo ženi, Lulu biva predata izbacivaču u noćnom klubu (Krafft-Raschig), ali kada Schön kaže svom sinu da se žene poput nje ne uzimaju za supruge, ona, iza kulisa kabarea u kome radi, isprovocira incident tako da pokvari veridbu svog ljubavnika i natera ga da se oženi njome iako zna da je to fatalna odluka za njega. Premda nije kriva za suprugovo samoubistvo, ona biva optužena

i primorana je da beži. U toku bekstva sa Alwom, Schigolchom i sa lezbijkom groficom Geshwitz (Alice Roberts), koja je njena velika obožavateljka, Lulu se najpre dokopa kockarskog broda na kome se uživa opijum, gde je zamalo prodaju u egipatski harem, a Alva uhvate u varanju na kartama;zatim se dočepa Londona, u kome je progoni Džek Trbosek (Gustav Diessl). Pabst smešta svoju junakinju u iznenađujuća okruženja sa neobičnim likovima (ono što se dešava iza kulisa po lavirintima hodnika u kabareu je mnogo zanimljivije od dešavanja na sceni kabarea), a glumičina erotična, srceparajuća i ustreptala ličnost proizvodi snažan efekat na publiku tog doba. Izgled i stav mlade Brooksove tako su sveži i ubedljivi da pored nje Madonna izgleda smešno, a njen stil glume je neobično prirodan za vreme u kome je igrala i ne sadrži pantomimske trikove ni ekspresivnu šminku. Pri tom, njena gluma se nikada ne zasniva na jevtinom sentimentu, publika je primorana da prepozna koliko je Lulu destruktivna iako pada pod uticaj njenog šarma. U originalnim tekstovima dešavanja su smeštena u 1888, godinu Trbosekovih zločina, no Pabst izmešta radnju u fantastično okruženje sa savremenim karakteristikama, počevši od Berlina dvadesetih, a zatim otplovivši nazad u magloviti London, u sceni smrti koja je prvo veliko filmsko zavirivanje u psihologiju ubice. Lulu, koja prodaje svoje telo ne bi li zaradila poslednji božićni kolač za Schigolcha, uspeva da zavede Džeka Trboseka i ovaj se silno trudi da je ne ubije, ali ga nagon za ubistvom nadvlada. KN

Nemačka (Universum Film A.G.– UFA) 99m BW Jezik: Nemački / Engleski Režija: Josef von Sternberg Produkcija: Erich Pommerr Scenario: Carl Zuckmayer, po romanu Professor Unrat Heinricha Manna Originalna muzika: Frederick Hollander Fotografija: Günther Rittau Uloge: Emil Jannings, Marlene Dietrich, Kurt Gerron, Rosa Valetti, Hans Albers, Reinhold Bernt, Eduard von Winterstein, Hans Roth, Rolf Müller, Roland Varno, Carl Balhaus, Robert Klein-Lörk, Charles Puffy, Wilhelm Diegelmann, Gerhard Bienert

76

DER BLAUE ENGEL (1930) PLAVI ANĐEO Deluje sasvim zgodno što film koji je Marlene Dietrich uzdigao u zvezde (mada joj ovo nije bila prva uloga) počinje prizorom žene koja pere izlog iza koga se vidi Marlene kao Lola Lola, i meri se sa tom idealnom ženom. U tom poređenju Josef von Sternberg je više zainteresovan za neidealizovanu stvarnost ulice (pozornice) nego za prizor sa postera. I to je dalo nemilosrdni ključ za čitanje Plavog anđela. Kasniji filmovi koje će Sternberg snimiti u Holivudu sa Marlene Dietrich uglavnom će se svesti na raskošne barokne pa čak i kičaste radove. U Plavom anđelu, snimljenom u dve verzije, na nemačkom i engleskom, koje se međusobno malo razlikuju, reditelja Sternberga nalazimo još u ranoj ekspresionističkoj fazi gde razvija težak, sumoran stil kojim podvlači igru Emila Janningsa. Jannings igra ulogu profesora Ratha koji odlazi u leglo poroka „Plavi anđeo” da ispita nezdrave opsesije svojih muških studenata, i tamo biva privučen Lolinim čarima. Film je rađen prema romanu Heinricha Manna o posrnuću ili „sklonosti za posrnuće”. Sledeći priču, Rath pada do nivoa smešne ljudske prikaze – ehoa prethodnog klovna koji je građen na principu jednog od nekoliko dvojnika heroja osuđenog na propast. Sternberg naglašava vertikalnost prostornih odnosa u filmu tako da je Rath uvek dole, sa pogledom uperenim naviše ka Loli (kao kada mu baca gaćice na glavu), osim kada ga, da bi ismejao njegov autoritet, vlasnik kabarea posadi na scenu. Lola je tipična fatalna žena; ona zavodi muškarce sve dok ih, kada se umori od njih, ne ostavi, a pri tom uživa da ih tretira kao robove. Međutim, bar na momente, otkriva se njena nežna strana – u odnosu odanosti sa Rathom. Jedan primer je njeno izvođenje pesme „Falling in Love Again” gde skoro da možemo da razumemo njeno pasivno prihvatanje lutalačke romantične sudbine („I know I’m not to blame”). AM

Francuska (Corinth) 60m BW Jezik: Francuski Režija: Luis Buñuel Produkcija: Le Vicomte de Noailles Fotografija: Albert Duverger Scenario: Luis Buñuel, Salvador Dalí Originalna muzika: Georges Van Parys Uloge: Gaston Modot, Lya Lys, Caridad de Laberdesque, Max Ernst, Josep Llorens Artigas, Lionel Salem, Germaine Noizet, Duchange, Ibanez

78

L’ÂGE D’OR (1930) ZLATNO DOBA Dvadesetosmogodišnji Luis Buñuel i dvadesetčetvorogodišnji Salvador Dalí, dva studenta su u Parizu 1928. stvorili autentični kratki nadrealistički film Andaluzijski pas. Film koji su snimili za samo dve nedelje uspeo je da šokira, isprovocira i oduševi inteligenciju i pomogao je Vicomte de Noaillesu da odluči da im finansira snimanje celovečernjeg filma. Film koji je nastao treba smatrati samo Buñuelovim delom jer je Dalí ubrzo napustio projekat, premda je i njegovo ime zadržano na špici. Po rečima samog režisera: „Suštinu ovog filma čine seksualni nagoni i osećanje smrti. Ovo je romantični film napravljen sa punom nadrealističkom lucidnošću. ” Zladno doba je motivisano nadrealističkom idejom lude ljubavi; u nekoj meri poriče i principe nadrealizma i ima sopstveni fragmentarni razvoj priče. Otvara se dokumentarnim snimkom škorpiona, tj. filmom iz 1912. kome je Buñuel pripisao naučnu važnost. Grupa gladnih bandita izlazi iz svoje straćare, dok četri sveštenika na nekoj obali sprovode neobične obrede. Slika bledi i prikazuje sveštenike koji su se pretvorili u kosture. Čamci donose grupu značajnih ličnosti, koje su došle da odaju počast sveštenicima, ali njihovu svetkovinu prekidaju seksualni krici muškarca i žene. Muškarca uhapse i vuku ga ulicama. Slede scene na ženinom imanju i u vili, gde se nastavljaju ljubavne igre koje se prekidaju na različite načine. Nadrealističke scene divljanja završavaju se sekvencom u kojoj libertinci, sledbenici De Sadea, odlaze sa orgijastičkog okupljanja u dvorcu Selini. Njihov vođa je prikazan kao Isus. Bez ikakve sumnje, film je izazvao oštre reakcije i nadrealista i desničara. Liga patriota i Antisemitska liga organizovale su demonstracije i bioskop koji je prikazivao film je demoliran. Usledile su policijske zabrane i političke i kritičarske debate pune besa. Naročito se istakao Henry Miller, koji je o filmu napisao: „Ili ste kao ostatak civilizovanog sveta ili ste kao Buñuel, gordi i celoviti. Ako ste gordi i celoviti, onda ste anarhista i bacate bombe. ” Na tragu nadrealističkog principa „nestvaranja umetnosti”, Buñuel je od svog snimatelja tražio da snima jednostavno i sa jednostavnim osvetljenjem. Odbacio je i De Noaillesov zahtev da muziku komponuje Stravinski, stvarajući umesto toga svoju neobuzdanu jukstapoziciju sablažnjivih slika, romantičnih simfonija (Vagner, Šubert, Debisi) i obrednih bubnjeva iz njegovog zavičaja u Španiji. Iz Zlatnog doba ostale su nam neke od nezaboravnih scena u istoriji filma: mumificirani biskupi, slikar Max Ernst kao krhki razbojnik na samrti, krava koja leži u krevetu otmene porodice, Lya Lys koja sisa palac kipa, izraz lica Gastona Modota, anđeoski Isus i njegovi iscrpljeni od seksa libertinci na pokretnom mostu dvorca Selini. Ovaj film stoji izvan vremena i zadržava moć šokiranja i u XXI veku, a verovatno i posle njega. DRob

79

SSSR (Wufku) 75m Nemi BW Režija: Aleksandr Dovzhenko Scenario: Aleksandr Dovzhenko Fotografija: Daniil Demutsky Originalna muzika: Lev Revutsky (restaurirana verzija) Uloge: Stepan Shkurat, Semyon Svashenko, Yuliya Solntseva, Yelena Maksimova, Nikolai Nademsky, I. Franko, Arkhip, Pyotr Masokha, V. Mikhajlov, Pavel Petrik, P. Umanets, E. Bondina, L. Lyashenko, M. Matsyutsia, Nikolai Mikhajlov

80

ZEMLYA (1930) ZEMLJA Zemlja Aleksandra Dovženka mogla bi se smatrati najvećim dostignućem neme ruske drame na svom vrhuncu. Kao delo moderniste koji je svoju inspiraciju crpeo iz narodnog stvaralaštva, poput njegovih savremenika Marc Chagalla i Scholem Aleichem, Dovženkova oda početku kolektivizacije u Ukrajini spektakl je prelepih slika ustalasanih žitnih polja, voćki u zrenju i galopirajućih konja. Seljaci sa ushićenjem dočekuju traktore, oni maštaju o boljem životu, ali preživeli kulaci se urote protiv mladog lidera seoskog partijskog komiteta. Međutim, njegova smrt rezultira samo još većom odlučnošću seljaka. U izuzetnom filnalu, Dovženko ukršta teme rođenja, smrti, žetve, napretka i solidarnosti dok se ubijeni čovek vraća u zemlju za koju je toliko vezan. Nijedan siže ne može obuhvatiti neobičnu senzualnost ovog filma, što je osobina koju sovjetski cenzori nisu preterano cenili. Među delovima koji su ranije bili izbačeni, nalazi se i scena u kojoj, prikazujući zajedništvo na simboličan način, muškarci iz sela mokre na hladnjak traktora, kao i scena u kojoj muškarci nalaze snagu i utehu zavlačeći ruke u bluze ženama koje sede sa njima. Ko god traži osnove kinematografije Andreja Tarkovskog mora početi od Zemlje. RP

81

LITTLE CAESAR (1930) MALI CEZAR

SAD (First National) 79m BW Režija: Mervyn LeRoy Produkcija: Hal B. Wallis, Darryl F. Zanuck Scenario: Francis Edward Faragoh, Robert N. Lee, po romanu W.R. Burnetta Fotografija: Tony Gaudio Originalna muzika: Erno Rapee Uloge: Edward G. Robinson, Douglas Fairbanks Jr., Glenda Farrell, William Collier Jr., Sidney Blackmer, Ralph Ince, Thomas E. Jackson, Stanley Fields, Maurice Black, George E. Stone, Armand Kaliz, Nicholas Bela Nominacije za Oskara: Francis Edward Faragoh, Robert N. Lee (scenario)

82

Žanr može poslužiti za čitanje istorijskih okolnosti i interpretaciju duha vremena. Prema tom određenju, Mali Cezar LeRoya ustoličio je gangsterski film kao žanr, a istovremeno dao i prikaz okolnosti u kojima je nastajao, budući da je snimljen za vreme Velike depresije. U filmu je prikazana sveobuhvatna paranoja individualnog ostvarivanja u koliziji sa ekonomskim survavanjem. Takva tema u lošim okolnostima tridesetih godina pokazuje da klasik LeRoya nije samo puki spoj njegovih delova. Cezar „Roco” Bandello (Edward G. Robinson), sitan lopov, ima partnera po imenu Joe (Douglas Fairbanks Jr.). Uvidevši da im život ne pruža mnogo, sele se u sam centar Čikaga gde se Joe zaposli kao zabavljač i zaljubi se u igračicu Olgu (Glenda Farrell). Za razliku od njega, Rico ulazi u kriminal i nalazi zadovoljstvo u tome. Svojim psihotičkim nemilosrđem uzdiže se postepeno kao nova snaga na kriminalnoj sceni pre nego što mu njegova loša narav i policija dođu glave. Upucan, na samrti ispod plakata sa najavom Olginog i Joeovog nastupa, on izgovara reči o samoodređenju podvlačeći činjenicu da neće biti uhvaćen jer je živeo po sopstvenim principima. Ricov ubica je za gledaoce bio jasna aluzija na previranja koja su prethodila filmu u stvarnom svetu. Ograničen formom igranog filma, ali nipošto osakaćen uvreženom praksom cenzure u danima regulisanja produkcijskog koda, Mali Cezar na podrugljiv način prikazuje slobodno preduzetništvo u svojim ekstremima. Sagledan iz istorijskog ugla i fokusiran na ilegalno sticanje para, film je predstavljao sjajnu dopunu rušenju Volstrita, koji je i sam posledica loših regulacija, obimnih spekulacija i manipulacije histerijom u korist nekolicine, a na štetu mnogih. U nameri da prigrabi za sebe veći deo kolača, Rico predstavlja želju za prihvatanjem i nagon za uspehom u jednom nezainteresovanom svetu. Simultano vršeći teror nad nedužnima i pustošeći društvo koje želi da kontroliše, on okončava bacajući ubilačke senke na zahteve moći u ovom filmu, koji je jedan od najvažnijih u ranom dobu zvučnog filma. GC-Q

ALL QUIET ON THE WESTERN FRONT (1930) NA ZAPADU NIŠTA NOVO Nenarušen vremenom (obnovljen 1998), ovaj antiratni filmski klasik, baziran na romanu Ericha M. Remarquea, važan je orijentir zbog vernog prikaza tragedije Prvog svetskog rata iz vizure nemačkog vojnika, kao i zbog tehnički inventivnih, spektakularnih prikaza bitki (u samu zoru zvučnog filma) i proročanske osude nacionalističkog i militantnog fanatizma. Glumac Lew Ayers je u svojoj dvadeset prvoj godini postao internacionalna zvezda, zahvaljujući prirodnosti u tumačenju školarca željnog vojne službe, kome se sve iluzije ruše pred besmislom i grozotama rata. Poslednji prizor, kada njegova ruka želi da dodirne leptira, ali zadrhti od pucnja i pada u smrt, neverovatno je dirljiv. Na zapadu ništa novo je bio treći film po redu koji je osvojio Oskara za najbolji film, a ratnom veteranu Lewisu Milestoneu je ovo bio drugi Oskar za režiju. Interesantno je da je nemačka cenzura film odobrila uprkos ozbiljnim protestima nacista. Igrom surove ironije, Ayersova karijera je bila skoro potpuno uništena zbog javne osude njegovih stavova i prigovora savesti u Drugom svetskom ratu, iako je hrabro služio kao bolničar, jer nije želeo da bude vojnik. Televizijski rimejk iz 1979. bio je upečatljiv, ali ne koliko i original. AE

À NOUS LA LIBERTÉ (1931) DAJTE NAM SLOBODU Dve varalice Louis (Raymond Cordy) i Emile (Henri Marchand) planiraju bekstvo iz zatvora. Po pokušaju bekstva, Emileja uhvate, ali Louis pobegne i stvori čitavu imperiju na principu pokretne trake. Kada ga oslobode, Emile ode u Louisovu fabriku. Tamo se zaljubljuje u sekretaricu Jeanne (Rolla Francuska) i potrži pomoć od svog starog drugara. Prema principima pravde, Louisu pripreti razotkrivanje jer je odbegli zatvorenik i dvojica prijatelja postaju trajno slobodni, ali kao skitnice. Nasuprot Modernim vremenima Ch. Chaplina, koji je kompanija Tobis, koja je producirala film Dajte nam slobodu, tužila za plagiranje, film Renea Claira staje na stranu industrijskog društva. Film započinje na pokretnoj traci, a završava se u mehanizovanoj fabrici, sa potpunim odsustvom strahova koji se obično povezuju sa modernizacijom. Umesto straha, tu su odanost i komedija situacije. Interesantno je da je humor u ovom filmu proizašao pretežno iz organizacije prostora na platnu i sekvenci. Najpre pokretna traka počne da štuca, onda jedan radnik prekine drugog jer je zaboravio gde mu je mesto i time naljuti šefa itd. Ovakvoj formi nije neophodan dijalog jer je preuzeta iz nemog filma kao prelazno sredstvo za zvučni film. GC-Q

SAD (Universal Pictures) 131m BW Jezik: Engleski / Francuski Režija: Lewis Milestone Produkcija: Carl Laemmle Jr. Scenario: Erich Maria Remarque, Maxwell Anderson Fotografija: Arthur Edeson, Karl Freund Originalna muzika: David Broekman, Sam Perry, Heinz Roemheld Uloge: Louis Wolheim, Lew Ayres, John Wray, Arnold Lucy, Ben Alexander, Scott Kolk, Owen Davis Jr., Walter Rogers, William Bakewell, Russell Gleason, Richard Alexander, Harold Goodwin, Slim Summerville, G. Pat Collins, Beryl Mercer Oskar: Carl Laemmle Jr. (najbolji film), Lewis Milestone (režija) Nominacije za Oskara: George Abbott, Maxwell Anderson, Del Andrews (scenario), Arthur Edeson (fotografija)

Francuska (Sonores Tobis) 104m BW Jezik: Francuski Režija: René Clair Produkcija: Frank Clifford Scenario: René Clair Fotografija: Georges Périnal Originalna muzika: Georges Auric Uloge: Raymond Cordy, Henri Marchand, Paul Ollivier, André Michaud, Rolla Francuska, Germaine Aussey, Léon Lorin, William Burke, Vincent Hyspa, Jacques Shelly

83

LE MILLION (1931) MILION

Francuska (Sonores Tobis) 89m BW Jezik: Francuski Režija: René Clair Scenario: René Clair, po drami Georgesa Berra i Marcela Guillemauda Fotografija: Georges Périnal, Georges Raulet Originalna muzika: Armand Bernard, Philippe Parès, Georges Van Parys Uloge: Jean-Louis Allibert, Annabella, Raymond Cordy, Vanda Gréville, René Lefèvre, Paul Ollivier, Constantin Siroesco, Odette Talazac

84

Film Milion reditelja Renéa Claira počinje na jednom pariskom krovu: dvoje ljubavnika flertuje i posle toga se svako vraća u svoj stan, a zatim kamera klizi po horizontu u jednom kadru sa forsiranom perspektivom, minijaturama i naslikanim pozadinama. Sekvenca komplikovana kao ova pokazuje razvijen filmski stil kao i činjenicu da Clairov film nije obična muzička komedija. Siromašni umetnik Michel (René Lefèvre) zadužio se kod mnogih pozajmljivača. Zapostavlja svoju čednu verenicu Beatrice (Annabella) da bi jurio za kurvom Wandom (Vanda Gréville) i drugovao sa Prosperom (Louis Allibert). Kriminalac Grandpa Tulip (Paul Olivier), bežeći od policije, utrčava u zgradu u kojoj Michel i njegova verenica žive i ona mu, da bi se osvetila Michelu, daje njegov sako. Michel i Prosper otkrivaju da su osvojili milionsku nagradu na lutriji, ali je srećka u Michelovom sakou koji je Beatrice dala Tulipu, a on dalje prodao tenoru Sopranelliju (Constantin Siroesco) koji taman kreće za Ameriku. To je mehanizam komedije zabune u Milionu. Smenjuju se zabune, pogrešne identifikacije, prerušavanja, prepirke, mirenja i muzičke tačke, a sve to dovodi Beatrice i Michela nazad do zagrljaja, a sreća pada u ruke pravom vlasniku. Kroz sve to, grubijan u fraku se rasplače uz ljubavnu pesmu, jurnjavu za sakoom prati zvuk ragbi utakmice, a oportunistički stavovi zelenaša kojima Michel duguje pare i komšija dovode u opasnost njegov put do bogaćenja. Najprepoznatljivija vrednost ovoga filma verovatno je sinhronizacija zvuka. Dijaloge koji objašnjavaju situacije prati mirna kamera dok su manje opaske, tipa šaputanja partnera, ostavljene u tišini. Da sakriju rupe u snimanju, za povezivanje delova koristili su ambijentalnu muziku. Milion je koliko tečniji i vizuelno dinamičniji od mnogih ranijih zvučnih filmova, toliko i zabavniji od mnoštva kasnijih. Najveću zaslugu za to ima Clairov scenario i vešta režija, ali i raspoložena glumačka ekipa koja vešto plovi kroz ovu nežnu bajku. GC-Q

TABU (1931) TABU Tabu je poslednji film najvećeg reditelja nemog filma F. W. Murnaua. Murnau je poginuo u saobraćajnoj nesreći samo nekoliko dana po završetku snimanja muzike za ovo remek-delo i samo nedelju dana pre premijere u Njujorku, tako da nije doživeo da snima zvučne filmove. Ovaj film je snimljen 1929, u celosti na južnim morima sa naturščicima i predivnom fotografijom Floyda Crosbyja, u saradnji sa velikim dokumentaristom Robertom Flahertyjem. Flahertyju se i dalje pripisuju zasluge za ovaj film. Međutim nemački romanticizam Murnaua je vidno dominantan, pre svega u herojskim gestovima ostrvljana i proverenim dijagonalama u kompozicijama. Kasnije će se saznati da je Flaherty bio izguran iz projekta jer Murnau, koji je producirao film, nije mogao da podnese korežiranje. To nažalost nije sprečilo mnoge komentatore da zasluge za režiju pripisuju delom Flahertyju. Ono što je Murnaua činilo velikim rediteljem bilo je i to što je u velikim produkcijama, kao što su Poslednji smeh (1924), Faust (1926) i Izlazak sunca (1927), koristio veštačke uslove u studiju i što je to bilo podjednako vešto kao i dokumentaristički naturalizam Gorućeg tla (1922), Nosferatua (1922) i Tabua. Svestranost tog tipa je obeležila i njegovu nemačku i američku karijeru. Snimljen na autentičnim lokacijama, ni nemačke ni američke proizvodnje, Tabu dokumentuje obe strane njegovog dara. Prost zaplet, iz dva dela: „Raj” i „Izgubljeni raj”, sastoji se od jedne erotične ljubavne priče. Kada starac, jedan od Murnauovih najjezivijih proroka, odredi jednu mladu ženu da zameni preminulu svetu devicu, devojka postaje seksualni tabu. Još jedna tema je moć civilizacije, a naročito novca da oskrnavi nevini hedonizam ostrvljana. Kada je snimio film, Murnau se i sam sklanjao od holivudskih studija mada ga je na kraju izadao Paramount 1931. Bez obzira na to koliko nam se etnografski idealizam Tabua danas može učiniti dotrajalim, izuzetna lepota i umešnost ovog filma čine ga gradivom koje se ne sme preskočiti, a izuzetan, tragični kraj, zamišljen i muzički i ritmički kao diminuendo, jedan je od vrhunaca nemog filma. JRos

SAD (Murnau-Flaherty, Paramount) 84m Nemi BW Režija: F.W. Murnau Produkcija: F.W. Murnau Scenario: Robert J. Flaherty, F.W. Murnau Fotografija: Floyd Crosby Muzika: Hugo Riesenfeld, W. Franke Harling, Milan Roder, Chopin, Smetana Uloge: Reri, Matahi, Hitu, Jean, Jules, Ah Kong, Anne Chevalier Oskar: Floyd Crosby (fotografija)

85

DRACULA (1931) DRAKULA

SAD (Universal) 75m BW Jezik: Engleski / Hungarian Režija: Tod Browning Produkcija: E.M. Asher, Tod Browning, Carl Laemmle Jr. Scenario: Garrett Fort, po drami John L. Balderstona i Hamiltona Deanea Fotografija: Karl Freund Muzika: Schubert, Tchaikovsky, Wagner Uloge: Bela Lugosi, Helen Chandler, David Manners, Dwight Frye, Edward Van Sloan, Herbert Bunston, Francuskas Dade, Joan Standing, Charles K. Gerrard, Tod Browning, Michael Visaroff

86

Iako je obimni roman Brama Stokera o vampirima već 1922. Murnau postavio pod nazivom Nosferatu, a Tod Browning izabrao Lona Chaneya da igra lažnog vampira u nemom filmu London posle ponoći, ovaj film iz rane faze zvučnog filma, sminljen 1930, a pušten na Dan zaljubljenih 1931, bio je u stvari pravi početak žanra horora i filma o vampirima kao najpopularnije podvrste tog žanra. Film je spoj dve glavne struje nemog užasa jer je snimatelj Karl Freund imao pristojno iskustvo u nemačkom ekspresionizmu i njegovom svetu senki, a Browning bio kralj američke groteske. Poput velikih horora koji su došli iz Amerike: Mačka i kanarinac, i Šišmiš, ova verzija Drakule nije potekla od gotičke klasične književnosti, već sa pozornice. Naime, osnove za ovaj film jesu dve pozorišne adaptacije Stokerovog romana: Hamiltoina Deanea i Johna L. Balderstona. Novi žanr iznedrio je novu zvezdu, a to je bio Bela Lugosi koji je već igrao drakulu na Brodveju. Ulogu za ovaj film je dobio jer je omiljeni glumac Browninga, Chaney, prerano preminuo. Moguće je da je smrt njegovog omiljenog glumca uticala na to da u režiji zafali Browningove blistavosti, pa je režija ispala slabija od one Georgea Melforda, koji je, u isto vreme pa čak i u istom dekoru, snimio špansku verziju. Njoj pak fali harizma glavnog junaka, a i ona je doslovno ilustracija scenarija, dok je američki Drakula dobio na vrednosti u procesu montiranja, kojom je prilikom secnuto dvadeset minuta suvišnog materijala. Sa preistorijskom tehnikom i sa scenarijem koncentrisanim na zbivanja u dnevnoj sobi, ovaj film, poseduje puno škripave, mračne siline. To postiže osvetljavanjem (bukvalno pomoću malih reflektora uperenih u njegove oči) Lugosijevo maestralno tumačenje vampira, zatim cedeći sablasnost mađarskog akcenta iz svakog sloga reči koje izgovara poput: „Cheeldren of the naight, leesten to thaim” ili „I nevair dreenk vine!” Film se otvara veličanstveno, delićem Labudovog jezera i klimavim kočijama koje nas, zajedno sa agentom za nekretnine Renfielda (Dwight Frye), uvodi u Lugosijev ukleti dvorac prekriven paučinom (u transilvanijskoj kripti ugnezdio se čak i jedan arnadilo). Drakula nastupi kroz veo od paučine i žeđ za krvlju mu prostruji telom kada se njegov gost poseče nožem dok reže hleb, a tri drakuline neveste napadnu nevinog posetioca. Priča, nažalost, preskače uzbudljivu plovidbu morem (što se vidi iz isečaka odbačenog materijala) i Lugošijev grof se primiri. Ali na scenu stupaju ubica vampira, profesor Abraham Van Helsing, u odličnom tumačenju Edwarda Van Sloana, zatim Helen Chandler u ulozi ispijene i napola povampirene Mine. Frye koristi svaki prostor koji mu je pružen u scenama u kojima je Renfield preobražen u raskikotanog muvolovca manijaka. Drakulin petospratni gotski dvorac zauzima centralno mesto u rešenju scenografije, ali scene u Londonu nude impresivna stepeništa i katakombe koji služe kao Drakulina engleska jazbina. Ipak, na kraju, u kulminativnoj sceni, oseća se Browningovo posrtanje: drakula biva prejednostavno poražen, a scena same smrti rešena je kao stenjanje van kadra dok ga probijaju glogovim kocem. KN

87

FRANKENSTEIN (1931) FRANKENŠTAJN

SAD (Universal) 71m BW Režija: James Whale Produkcija: E.M. Asher, Carl Laemmle Jr. Scenario: John L. Balderston, Francis Edward Faragoh, Garrett Fort, po drami Peggy Webling i romana Mary Shelley Fotografija: Arthur Edeson, Paul Ivano Originalna muzika: Bernhard Kaun Uloge: Colin Clive, Mae Clarke, John Boles, Boris Karloff, Edward Van Sloan, Frederick Kerr, Dwight Frye, Lionel Belmore, Marilyn Harris

88

Najznačajniji horor svih vremena. Whale je iz glomaznog romana Mary Shelley uspeo da izvuče bajku o preambicioznom naučniku i o njegovom detinjastom, zlostavljenom, odbeglom stvorenju. Iako su neurotični Frankenštajn Colina Clivea i patuljasti pomoćnik, grbavac Dwigtha Fryea odlični, najveću korist od filma dobila je karijera Williama Henrya Pratta, Engleza koji je odbacio bogataško poreklo i emigrirao u Kanadu, da bi postao vozač kamiona koji povremeno igra epizodne uloge u SAD. Genije za šminku iz firme Universal osmislio je glavu sa ravnim vrhom, diode u vratu, teške kapke i izdužene ruke pune ožiljaka, dok je reditelj Whale kostimirao monstruma u pohabano vojničko odelo, kakvo su nosili veterani koji su u to vreme lutali železnicom, i obuo mu je teške cokule kakve nose radnici. Ipak, Pratt je najzaslužniji za transformaciju režećeg strašila u simpatični, napaćeni klasični lik čija su loša dela slučajno izazvana (utapanje devojčice) ili su opravdana (vešanje patuljka koji ga je mučio vatrom). U špici na početku filma, monstruma igra „?” (nepoznati glumac), a tek na kraju se razjasni da je publiku uplašio, dirnuo i inspirisao Boris Karloff – što je pseudonim samog Pratta. U Frankenštajnu nalazimo nekoliko prelepih pozorišnih scena, „kreacija”, kao ona sa palacanjem munja oko kule dok se čudovište podiže sa operacionog stola prema razjarenim nebeskim silama; zatim prvo pojavljivanje čudovišta (vidimo mu leđa, on se okreće, a kamera zatetura prema njemu); pa tragična scena sa devojčicom koja ne izranja na površinu vode; prvi napad na junakinju filma u budoaru na dan njenog venčanja (ovo je jedna od retkih scena uzetih iz knjige). Scena mase seljaka sa bakljama koja progoni čudovište završava se u paklenom finalu horor filma, u kome se tvorac i stvorenje suočavaju. Ciklus filmova horor žanra koje je radio Universal kreće se od savršenstva preko pastiša i kempa pa do parodija, ali Frankenštajn ostaje jezivi i podstičući kamen temeljac čitavoga žanra. KN

CITY LIGHTS (1931) SVETLA VELEGRADA Charlie Chaplin, najslavniji mimičar filma, brinuo je zbog uvođenja zvučne tehnologije. Bio je ubeđen da će govor pokvariti privlačnost filma i zato ga je ignorisao iako su ga mnogi savetovali suprotno. Najavljen kao „pantomimska komična romansa”, njegov film u inat zvuku iz 1931, Svetla velegrada, trijumfalno je nadvladao žeđ publke za zvučnim filmom u svakom pogledu, i svojom melodramatičnošću i komikom. Chaplin će kasnije ipak dodati zvuk i čak dirigovati sopstvenu muziku, što će mu postati praksa i za naredne filmove. Mala skitnica je dirnuta sudbinom slepe prodavačice cveća (Virginia Cherrill) i sprečava ekscentričnog bogataša da se ubije. Njegovo udvaranje devojci i njegova težnja da joj povrati vid uvode ga u niz poslova koji ne idu kako treba, kao na primer namešteni boks meč, dok u isto vreme njegov nedefinisani odnos sa pijanim bogatašem proizvodi mnoge komične situacije. Po običaju, u filmu postoji jedna smešna koreografska scena obedovanja kada se ukrasna traka zaplete u Charliejeve štagete, kao i slepstik zavrzlama sa zakonom. Divno izvedena, ova perfektno balansirana priča između smeha i patosa kulminira dirljivim krajem. Jedan od vrhunskih temeljnih filmova. AE

THE PUBLIC ENEMY (1931) DRŽAVNI NEPRIJATELJ Hronika Wiliama Wellmana uspona i pada gangstera Toma Powersa (James Cagney) najznačajniji je gangsterski film ranih tridesetih. Simpatije sa kojim je ovaj žanr prikazivao kriminalce kako streme ka ostvarenju američkog sna, čineći ilegalnu i namernu štetu drugima, podstakle su uvođenje Uprave za Kodeks filmske produkcije, koja je nadzirala sumnjive moralne vrednosti u holivudskim filmovima. Pošto je odrastao u siromašnim predgrađima Čikaga, Powers je od ranog detinjstva upoznat sa kriminalom, on odrasta kroz oružane pljačke i ubistvo policajca. Potom se upliće u krijumčarenje alkohola i prvi put u životu dolazi do velikog novca. Iako ga majka i brat mole da se vrati na pravi put, Tom napreduje u bandi, ali, kada bude ranjen u obračunu, vraća se porodici. Međutim, iz bolnice ga odvode i ubijaju, a telo mu bacaju na prag rodne kuće. Zbog pojednostavljenog moralizatorstva, Državnog neprijatelja je pregazilo vreme, ali Cagney ostaje snažan i upečatljiv u liku Powersa, on dominira na ekranu, pa je postao uzor za sve kasnije gangsterske filmove, čak i za serijal Kum. Wellman ima jak smisao za vizualizaciju, što dokazuju nezaboravne scene kao što je npr. ona u kojoj Powers gađa grejpfrutom devojku u naletu gneva. RBP

SAD (Charles Chaplin) 87m Nemi BW Režija: Charles Chaplin Produkcija: Charles Chaplin Scenario: Charles Chaplin Fotografija: Gordon Pollock, Roland Totheroh, Mark Marklatt Originalna muzika: Charles Chaplin, José Padilla Uloge: Virginia Cherrill, Florence Lee, Harry Myers, Al Ernest Garcia, Hank Mann, Charles Chaplin

SAD (Warner Bros.) 83m BW Režija: William A. Wellman Produkcija: Darryl F. Zanuck Scenario: Harvey F. Thew, po priči Johna Brighta i Kubeca Glasmona Fotografija: Devereaux Jennings Originalna muzika: David Mendoza Uloge: James Cagney, Edward Woods, Jean Harlow, Joan Blondell, Beryl Mercer, Donald Cook, Mae Clarke, Mia Marvin, Leslie Fenton, Robert Emmett O’Connor, Murray Kinnell, Snitz Edwards, Rita Flynn, Frank Coghlan Jr., Frankie Darro Nominacije za Oskara: John Bright, Kubec Glasmon (scenario)

89

Nemačka (Nero-Film AG) 117m BW Režija: Fritz Lang Produkcija: Seymour Nebenzal Scenario: Egon Jacobson, Fritz Lang Fotografija: Fritz Arno Wagner Muzika: Grieg Uloge: Peter Lorre, Ellen Widmann, Inge Landgut, Otto Wernicke, Theodor Loos, Gustaf Gründgens, Friedrich Gnaß, Fritz Odemar, Paul Kemp, Theo Lingen, Rudolf Blümner, Georg John, Franz Stein, Ernst StahlNachbaur, Gerhard Bienert

90

M (1931) M Genije produkcije, vlasnik MGM-a okupio je sve svoje pisce i reditelje da gledaju projekciju nemačkog trilera M Fritza Langa, a zatim im očitao lekciju što nisu tako inovativni, duboki, uzbudljivi i komercijalni. A naravno da bi, kako Irving priznaje, neko ko bi se pojavio u MGM-u sa pričom o serijskom ubici dece koji na kraju ispada tragičar, jer je krivica društva za njegova zlodela veća od njegove psihotičnosti, bio odmah izbačen napolje. Dok je zvučni film u Holivudu doživljavan kao sredstvo najpogodnije za mjuzikle i raspričane filmske adaptacije pozorišnih salonskih drama, cela jedna generacija evropskih reditelja uviđa mogućnosti koje pruža novi medij za uzbuđenja i psihološke efekte. Možda inspirisan Hitchcockovim Stanarom iz 1927. i njegovom upotrebom tehnike u Uceni 1929, Lang, koji je svoju karijeru na nemom filmu završio sa dva neprofitabilna remek-dela: Metropolisom 1927. i Ženom na Mesecu 1929, odlučio je da povrati karijeru velikog umetnika. Bez obzira na to, M je delo sa neuobičajenom naracijom, koje iznosi pred publiku seriju montiranih scena (sa čestom upotrebom nove tehnike voiceovera), koja rezultira portetom isprepadanog nemačkog grada. Razlog za strah je pojava bucmastog Franza Beckera (Peter Lorre) koji zvižduće Griegovu melodiju iz Dvorane planinskog kralja dok vreba decu koju želi da ubije (i zlostavlja). Njegovi zločini su prikriveni upečatljivim, patetičnim scenama kao što je balon koji leti ka telefonskim žicama ili napuštena lopta, što su konvencije koje se i danas koriste u filmovima o serijskim ubicama. U patetičnu priču o ubicinom životu, reditelj i scenarista Thea von Harbou ubacuje frenetičnu policijsku istragu i skreće pažnju na takve sporedne stvari kao što su novinski članci ili reakcije mase. Recimo, razularena skupina okružuje nedužnog čoveka kada ga jedno dete pita koliko ima sati. Isto tako, i politički pritisak policajcima više smeta nego što pomaže. Ironično, policajci uvrću ruku svim kriminalnim aktivistima, primoravajući sve kriminalce da ga sami pronađu i ulove kao životinju. U moćnom finalu, Becker je izveden pred sud podzemlja i brani se pričom da oni koji mu sude sami biraju da čine zločine, a on to radi jer nema izbora. Iako film donosi sjajne likove inspektora Karla „Debeljka” Lohmana (Otto Wernicke), koga ćemo ponovo videti suprotstavljenog Langovom arhizločincu u filmu Testament dr Mabusea, i mafijaškog bosa Schrankera (Gustaf Gründgens) u crnim rukavicama kao klasični primer antagonističkog para policajac–lopov, ipak je Lorreov očajni, životinjski impulsivni ubica razrogačenih očiju najveći domet filma M. On svoje progonitelje (pa i gledaoce) tera da u sebi samima potraže seme psihoze slične njegovoj. Kreativno ističući napredak u upotrebi zvuka, Lang nas pušta da prvo čujemo ubicu pa ga tek onda vidimo, a prepoznaje ga slepi svedok. KN

LA CHIENNE (1931) KUČKA

Francuska (Jean Renoir, Braunberger-Richebé) 91m BW Režija: Jean Renoir Produkcija: Charles David, Roger Richebé Scenario: André Girard, po romanu Georgesa de La Fouchardièrea Fotografija: Theodor Sparkuhl Originalna muzika: Eugénie Buffet Uloge: Michel Simon, Janie Marèze, Georges Flamant, Roger Gaillard, Romain Bouquet, Pierre Desty, Mlle Doryans, Lucien Mancini, Jane Pierson, Argentin, Max Dalban, Jean Gehret, Magdeleine Bérubet

92

Prvi značajniji film u karijeri Jeana Renoira, Kučka je inaugurisao seriju remek-dela koja će on stvoriti tokom 1930-ih, najplodnije decenije u svom životu. U ovom filmu je svoju prvu ulogu imao jedan od kompletnijih francuskih glumaca, Michel Simon. Adaptiran po romanu Georgesa de la Fouchardièrea, film će kasnije snimiti i Fritz Lang pod nazivom Skarletna ulica (1945). Ali tamo gde Langov film privlači otuđenošću i dugačkim psihologizacijama, Renoir nas uvlači u životnost njegovog rodnog Monmartra. Simon igra Mauricea Legranda, činovnika u banci srednjih godina, koji svoj mir nalazi u amaterskoj strasti za slikanjem. Kako priča teče, on postaje opsednut mladom prostitutkom Lulu (Janie Marèze), koja ga pod prisilom svog makroa Dédéa iskorišćava tako što prodaje njegove slike kao svoje i uzima mu pare. Ali kada je Maurice zatekne sa Dédéom i ubije ih, makro bude optužen za zločin, Maurice postaje skitnica, a njegove se slike prodaju skupo. Zbacivši sa sebe ograničene mogućnosti rane zvučne tehnike, Renoir je eksterijere snimao na pravim lokacijama Monmartra, obogativši film vizuelno i zvučno. Kao i uvek u dobrim Renoirovim filmovima, dobijamo jak osećaj prostora van kadra, života koji teče, složen i bujan, oko dešavanja priče. Marèze pravi lik Lulu neobuzdane, divlje i bezobzirne čulnosti, što njenu iznenadnu smrt u automobilskoj nesreći dve nedelje posle završetka snimanja čini još tragičnijom. Ipak, lovorike je pokupio Michel Simon koji je zgrabio pruženu mu priliku. U svojoj patnji za Lulu, Maurice je i smešan i dirljiv, ali u scenama sa Lulu on prikazuje životinjsku pohotu čoveka koji grabi poslednju šansu za uživanje u seksu. Patos njegovog tumačenja i Renoirov pogled pun razumevanja izdižu Kučke iznad jevtine melodrame pa dobijamo nešto dirljivo i univerzalno. PK

VAMPYR (1932) VAMPIR Uspeh prvog zvučnog filma Carla Theodora Dreyera izvire jednim delom iz obrade erotskog i senzualnog aspekta teme o vampirima, a delom iz stilizacije, ali ima nečega i u rediteljevom radikalnom pristupu naraciji. Sinopsisom bismo ne samo izdali veći pogrešno prezentovali film. Iako hipnotišućeg dejstva, film se ne obazire na ugao posmatranja priče i na kontinuitet, već izmišlja svoju naraciju. Neka raspoloženja i slike koje se dobijaju ovakvim jezikom jesu čudesne: dugo putovanje kovčega iz vizure mrtvaca, igra senki u štali, žeđ vampirice za krvlju svoje krhke sestre, misteriozna smrt zlog doktora u mlinu, scena sna koja se uklapa u pripovedanje. Film je finansirao holandski zaljubljenik u film, baron Nicolas de Gunzburg, koji se pojavljuje i u glavnoj ulozi Davida Graya, pod pseudonimom Julian West. U pitanju je delo po motivima priče Sheridana Le Fanua „Carmilla” iz njegove zbirke Through a Glass Darkly (a ne po romanu kao što stoji na špici). Kao i većina Dreyerovih zvučnih filmova, i ovaj je, kada je izašao, komercijalno posrnuo da bi potom bio ključni film horor žanra i fantastike (kao i art filma), ali nikada se nije uklopio do kraja ni u jedan od tih žanrova. Za razliku od slike, koja je snimana na lokacijama, odlična zvučna podloga je potpuno studijska i ključni je deo jezive izdvojenosti filma iz svakodnevnog života. Postoje četiri originalne verzije koje je Dreyer izdao: u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Danskoj. Ono što je danas u opticaju uglavnom je sastavljeno iz delova dve ili tri verzije, mada dijaloga ima malo. Ako niste upoznati sa Dreyerovim filmovima i čudite se zašto ga mnogi kritičari vide kao jednog od najvećih reditelja svih vremena, ovaj jeziivi horor je odlično mesto da potražite odgovore. JRos

Nemački (Tobis Klangfilm) 83m BW Režija: Carl Theodor Dreyer Produkcija: Carl Theodor Dreyer, Julian West Scenario: Carl Theodor Dreyer, Christen Jul, po kratkoj priči Carmilla, Sheridana Le Fanua Fotografija: Rudolph Maté, Louis Née Originalna muzika: Wolfgang Zeller Uloge: Julian West, Maurice Schutz, Rena Mandel, Sybille Schmitz, Jan Hieronimko, Henriette Gérard, Albert Bras, N. Babanini, Jane Mora

93

LOVE ME TONIGHT (1932) VOLI ME NOĆAS

SAD (Paramount) 104m BW Režija: Rouben Mamoulian Produkcija: Rouben Mamoulian Scenario: Samuel Hoffenstein, Waldemar Young, George Marion Jr. po predstavi Tailor in the Château Paula Armonta i Lepolda Marchanda Fotografija: Victor Milner Originalna muzika: Richard Rodgers, John Leipoldtt Uloge: Maurice Chevalier, Jeanette MacDonald, Charles Ruggles, Charles Butterworth, Myrna Loy, C. Aubrey Smith, Elizabeth Patterson, Ethel Griffies, Blanche Frederici, Joseph Cawthorn, Robert Greig, Bert Roach

94

Kao i sa mnogim delima nepravedno potcenjenim, najboljim filmovima Roubena Mamouliana, prelepa stvar i u ovoj varijaciji romantičnog ruritanskog mjuzikla jeste način na koji reditelj, kroz idiosinkretički spoj blasfemičnog humora i tehničkih novotarija, uspeva da, u isto vreme dok ga stvara, ujedno i ismeva ovaj žanr. U ovom filmu on prestiže čak i u to vreme proslavljene majstore te forme, Ernsta Lubitscha i René Claira, tako da se ne vidi napor sa kojim je celu stvar učinio opuštenom, dobroćudnom i nekako – savršenom. Tačno je da mu u tome dosta pomažu i stvarno duhovite i melodične pesme Riharda Rodgersa i Lorenza Harta, ali neusiljni doživljaj fine zabave, u kombinaciji sa inventivnošću jeste ono u čemu prepoznajemo Mamulianov dodir, znatno nežniji nego u većini Lubitschevih filmova. Pohvale se mogu pripisati i Jeaennette MacCdonald i Mauriceu Chevalieru za emocionalno ispunjena i profinjeno parodična tumačenja svojih romantičnih likova – uobražene princeze (seksualno frustrirane) koja se dosađuje zatočena u napuštenom dvorcu, i najveštijeg krojača u Parizu, koji se prilikom posete njoj zaljubi do te mere da zaboravi svoj niži status. Dobri su i epizodisti: Myrna Roy, Charles Ruggles, Charles Butterworth i izutetni Sir C. Aubrey Smith (oni su posebmo sjajni kada su primorani da pevaju stihove iz „Mimi”) samo su neki od njih. Međutim najznačajnije u Voli me noćas je način na koji je pomoću muzike, igre, glume, dijaloga, scenografije, osvetljenja i specijalnih efekata ispričana priča, urađena karakterizacija i predstavljena tema. Na primer fascinantna je numera „Isn’t it romantic”, koja počinje u Parizu sa Chevalierom i njegovim pomoćnikom, koja se prenosi sekvencom u kojoj učestvuju razni epizodisti pa čak i hor vojnika, dok ne dođe do salona usamljene MacDonald i koja je prvo povezivanje ljubavnika koji se nisu još ni sreli. Takođe je impresivna i finalna scena potere (koja parira sovjetskim radovima svojom duhovitošću). Ukratko, izuzetno zabavno remek-delo. GA

BOUDU SAUVÉ DES EAUX (1932) BUDI SPASEN IZ VODE Renoir je već imao deset filmova iza sebe kada ga je producent Simon odabrao da uradi adaptaciju pozorišnog teksta Renéa Fauchoisa. Njih dvojica, obojica rođeni kad i film, obojica u usponu karijere, već tri puta su sarađivali i delili iste težnje ka istraživanju nepoznatog. I tako nalik na čudovišnu Afroditu, Simonov skitnica Boudu izranja iz vode i vraća se u život koji je želeo da napusti, zahvaljujući dobroti porodice Lestingois i njihovom bogatstvu. Naravno da nas ovo podseća na lik Charlieja Chaplina – dvojica skitnica stvarno imaju dosta toga zajedničkog: osećaj života preživelih stradalnika, nepoštovanje društvenih normi, fokusiranost na sukob bogatih i siromašnih i želju za seksom. Ali upravo razlike između njih dvojice otkrivaju moć gorenavedenog, povezuju film i pokazuju raskid te veze sa vodviljskim buržoaskim teatrom. U slučaju Boudua, glas i fizička pojava nastupaju zajedno u erupciji čula, kao disonantni kontrabas koji narušava spokoj doma punog finih ljudi koji prepuštaju da se svet vrti. Bouduov povratak praizvoru nije samo geg epikurejske priče već i uznemiravajuće postavljanje teze o povezanosti prošlosti i budućnosti, ka kojoj reka vremena i života teče. J-MF

I AM A FUGITIVE FROM A CHAIN GANG (1932)

JA SAM BEGUNAC IZ SING-SINGA Preteča filmova čija se radnja dešava u zatvoru oštra je osuda zatvorskih uslova u to vreme. U režiji LeRoya, sa odličnom glumom Munija, za koga je ovo bio interesantan zaokret u odnosu na ulogu siledžije u Licu sa ožiljkom iz iste godine, jedna je od najoštrijih drama socijalnog bunta koje su postale specijalnost Warner Brothersa tridesetih godina. Urađen po autobiografiji Roberta E. Burnsa „Ja sam begunac”, daje živu sliku nedužnog veterana Prvog svetskog rata, koji je oklevetan i u okovima odveden na težak prinudni rad na jugu. Kada mu jednom pođe za rukom da pobegne i počne život iz početka, izdaju ga i on beži ponovo što mu, kao beguncu iz zatvora, donosi smrtnu kaznu. Tucanje kamena, sadizam čuvara, bekstva (uključujući i pasju poteru kroz močvaru), samica, zatvorski žanr – sve je to rođeno u ovom filmu. Ako ništa, vredi ga pogledati samo da otkrijete koliko je puta citiran (najnoviji primer je film braće Coen O brate gde si?). Iako mu je istekao rok, ipak deluje sve do poslednje rečenice: kada begunac Jim nestaje u noći, ljubavnica mu dovikne pitanje: Od čega živiš? A iz mraka dopre samo glas koji kaže: „Kradem.” AE

Francuska (Pathé, Sirius) 90m BW Jezik: Francuski Režija: Jean Renoir Produkcija: Jean Gehret, Michel Simon Scenario: Jean Renoir, Albert Valentin, po drami Boudu sauvé des eaux Renéa Fauchoisa Fotografija: Léonce-Henri Burel, Marcel Lucien Originalna muzika: Léo Daniderff, Raphael, Johann Strauss Uloge: Michel Simon, Charles Granval, Marcelle Hainia, Severine Lerczinska, Jean Gehret, Max Dalban, Jean Dasté, Jane Pierson, Georges D’Arnoux, Régine Lutèce, Jacques Becker

SAD (Vitaphone, Warner Bros.) 93m BW Režija: Mervyn LeRoy Produkcija: Hal B. Wallis Scenario: Howard J. Green, po memoarima Roberta E. Burnsa Fotografija: Sol Polito Originalna muzika: Leo F. Forbstein, Bernhard Kaun Uloge: Paul Muni, Glenda Farrell, Helen Vinson, Noel Francis, Preston Foster, Allen Jenkins, Berton Churchill, Edward Ellis, David Landau, Hale Hamilton, Sally Blane, Louise Carter, Willard Robertson, Robert McWade, Robert Warwick Nominacije za Oskara: Hal B. Wallis (najbolji film), Paul Muni (glavna muška uloga), Nathan Levinson (zvuk)

95

SAD (Paramount) 83m BW Režija: Ernst Lubitsch Produkcija: Ernst Lubitsch Scenario: Grover Jones, po drami The Honest Finder Aladara Laszloa Fotografija: Victor Milner Originalna muzika: W. Franke Harling Uloge: Miriam Hopkins, Kay Francis, Herbert Marshall, Charles Ruggles, Edward Everett Horton, C. Aubrey Smith, Robert Greig

96

TROUBLE IN PARADISE (1932) NEVOLJA U RAJU Ernst Lubitsch je postao poznat kao majstor za upotrebu tehnike sa smislom za komični tempo ubrzo pošto je emigrirao iz Evrope u Holivud, pred sam kraj ere nemog filma. Oni koji su mu se divili dali su njegovom prepoznatljivom talentu naziv „dodir Lubritscha”. Međutim, on sam se, prilikom stvaranja, nije oslanjao ni na kakvu formulu. Pre bi se moglo reći da je iz Evrope doneo prefinjenost, koja je pokrenula talase šoka po Holivudu, i, menjajući intonaciju američkih komedija, dovela do pojave screwball lakrdija Howarda Hawksa i Billyja Wildera, takođe obožavalaca Lubitscha. Međutim, ista ta prefinjenost sprečavala je Lubitscha da se oproba u slepstiku i naglašenijem fizičkom humoru. Čuveni „dodir Lubitscha” odnosio se na njegov metod prigušenih doturanja seksualnih poruka sa jedva primetnim namigivanjem, što je bio mudar način da se pričama i rečima podriju, nadvise ili podbadaju kruti američki principi. Najčulniji i najmudriji vidovi ovog „dodira Lubitscha” na videlu su od samog početka. Nevolja u raju jedan je od njegovih prvih zvučnih filmova. Na početku se naslov ne pojavljuje ceo već samo reči „Nevolja u” vise nad krevetom. Do trenutka dok se reč „... raju” ne pojavi, Lubitsch je pojasnio šta podrazumeva pod nevoljom u raju. Film bi mogao poneti isto tako i naziv „Nevolja u krevetu”. Naravno Nevolja u raju je samo indirektna priča o seksu, ali to je tipičan slučaj za romantične komedije, u kojoj oblasti je Lubitsch bio važan pionir. Herbert Marsall i Miriam Hopkins su par koji je sastavljen u raju. Oboje su eksperti u krađi i prevarama i njihovo međusobno osvajanje se sastoji u tome što su, jedne fatalne noći u Veneciji, jedno drugo opljačkali. Tokom večere, oni razmenjuju ukradenu robu umesto da flertuju na tradicionalnije načine. Njihova romansa je nastala na prevari, ironičnom afrodizijaku, a ni jedno ni drugo nemaju zamerke na profesiju svog partnera. „Barone, vi ste varalica!”, kaže Miriam, „Mogu li dobiti so?”. Život je divan sve dok par ne baci pogled na bogatu naslednicu Kay Francis. Miriam u njoj vidi veliki račun u banci, ali Herbert vidi mnogo više. On odluči da je zavede ne bi li došao do njenog sefa, no shvatiće da mu se prema njoj javljaju osećanja koja ga sprečavaju da je opljačka. Mahinacije u zapletu filma neophodne su da bace likove u isti koš, ali film manje baca akcenat na prevaru, a više na društvo koje je okupljeno oko nje. Herbert od Kay Francis isprva želi samo novac, ali usamljena Francis želi samo njega i oni postaju ljubavnici, što pogodi Miriam Hopkins. Ali ovaj film nije uopšte toliko predvidiv kako se čini na prvi pogled. Ljubav je nešto što se ne može ni ukrasti ni kupiti, zbog čega su nam jasnije muke Lubičevih kriminalnih junaka. Ma koliko oboje hteli da se dokopaju Francisinog bogatstva, čak žrtvujući i vezu, oni shvataju da ih njihove prirode čine stvorenim jedno za drugo. JKl

97

SCARFACE: THE SHAME OF A NATION (1932) LICE SA OŽILJKOM

SAD (Caddo, United Artists) 99m BW Režija: Howard Hawks Produkcija: Howard Hawks, Howard Hughes Scenario: Ben Hecht, Fred Pasley, Seton I. Miller, John Lee Mahin, W.R. Burnett, Seton I. Miller, po romanu Armitagea Traila Originalna muzika: Shelton Brooks, W.C. Handy Fotografija: Lee Garmes, L. William O’Connell Uloge: Paul Muni, Ann Dvorak, Karen Morley, Osgood Perkins, C. Henry Gordon, George Raft, Vince Barnett, Boris Karloff, Purnell Pratt, Tully Marshall, Inez Palange, Edwin Maxwell

98

Upoznavajući nas sa jednim od notornih, makijavelističkih monstruma u iskrivljenoj legendi o Horatiju Algeru, koja je osnov za svaku gangstersku priču, Lice sa ožiljkom stoji na tronu svog žanra. A interesantno je to da kasnija De Palmina verzija iz 1983, bez obzira na sve pohvale koje je dobila, ni najmanje ne umanjuje vrednost originala Howarda Hawksa. Naprotiv, kao i kod Šekspira (gde je najreferentniji „Magbet”) tekstura je sačinjena od magične kombinacije fascinacije i odbojnosti glavnog junaka i podjednako pokvarenog sveta oko njega. Završen pre nego što je 1934. na snagu stupio konzervativni holivudski produkcijski Kodeks, scenario bivšeg novinara Bena Hechta eksploatiše legendu o Al Kaponeu kao maretijal za rad: on postavlja zbivanja iz masakra na Dan zaljubljenih i ubistvo Velikog Jima Colosima, da bi vreme prohibicije u Čikagu prikazao kao modernu Sodomu i Gomoru. Nemoral je sveprisutan, panduri su korumpirani i brutalni, novinari iznose prljav veš. Naspram svega toga stoji glavni junak Tony Camonte, „lice sa ožiljkom”, koji je, ako ništa drugo, iskren u svojoj želji za sticanjem moći i svemogućeg dolara. Najveća ironija sastoji se u tome što sve ide kao podmazano dok se Tony prema svojim ubistvima odnosi striktno kao prema poslu. Kada u igru uđu i njegove emocije, ne gine mu propast. Iz čudnog obrta u priči, kada Tony počinje da gubi kontrolu nad sobom zbog ljubomore na vezu njegove sestre i njegovog najboljeg prijatelja, mogu se izvući razni zaključci. Ta ljubomora može doći ili od incestuoznih osećanja prema sestri ili iz potisnutih homoseksualnih osećanja prema prijatelju. Hawks vešto podvlači Tonyjevo survavanje teškom simbolikom, postignutom osvetljenjem u ekspresionističkom stilu i uličnim znacima. Gangster je u prvom momentu prikazan kao silueta na zidu, naik Nosferatuu dok oduzima prvi život. Finalno pojavljivanje propraćeno je senkama, nalik na krst, dok njegovo beživotno telo leži u slivniku ispod reklame za turističku agenciju na kojoj piše „The world is yours”. MT

SHANGHAI EXPRESS (1932) ŠANGAJ EKSPRES Ospednut glumicom Marlene Dietrich, Josef von Sternberg ju je, kroz sedam filmova koliko je uradio sa njom, dovodio do ekstremnog nivoa stilizacije sve do trenutka kada su i zvezda i priča nestale pod navalom spektakla i dizajna. S obzirom da se nalazi na polovini ciklusa u Šangaj ekspresu su svi elementi u savršenoj ravnoteži. Sternberg je voleo da svojim filmovima pristupa kao kontrolisanim eksperimentima u pogledu igre svetla i senki, tako da mu je radnja, koja se većim delom odvija u vozu, sasvim odgovarala. U filmu se govori o putovanju vozom koji ide od Pekinga do Šangaja i koje će prekinuti napad razbojnika. Ali prava tema filma jeste lice Marlene Dietrich, koje se non-stop menja, pa je: pod velom, u senci, omotano dimom, ušuškano u krzno ili perje te uokvireno u složene crno-bele motive. Dok ozloglašena kineska lutalica Šangaj Lili, koju tumači Marlene, ostaje misteriozna, snenih očiju i na oprezu, reditelj Sternberg koristi njeno lice kao svojevrstan ekran na kome projektuje odgovarajuće emocije. Scenografija za Šangaj ekspres napravljena je u studiju, koji je Sternberg uvek više voleo nego lokacije, a osmišljena je i predstavljena na samom početku filma kao neka imaginarna Kina: velika, svetlucava lokomotiva izbacuje dim dok izlazi iz pekinške stanice i prolazi pravo kroz usku ulicu prepunu kutija sa šeširima, u obliku abažura, dece, trgovaca i životinja. Mnogo kasnije Sternberg je bio u Kini i, na svoje zadovoljstvo, otkrio da ona izgleda sasvim drugačije. Lilin bivši ljubavnik, koga tumači bivši kapetan britanske vojske Clive Brook, tradicionalni je Englez, pored čijeg bezizražajnog lica bi i armirani beton izgledao slabašno. Anna Maj Wong takođe je predstavljena karikirano, kao oličenje mačkaste azijatske prevrtljivosti. Ali film pripada Sternbergu i Marlene i čudnoj opsesivnoj hemiji između njih. Zajedno su kreirali nešto potpuno neviđeno u istoriji filma, jedno bez drugog nikada ne bi mogli ponovo dosegnuti istu magičnost. PK

SAD (Paramount) 84m BW Jezik: Engleski / Francuski / Cantonese / Nemački Režija: Josef von Sternberg Scenario: Jules Furthman Fotografija: Lee Garmes Originalna muzika: W. Franke Harling Uloge: Marlene Dietrich, Clive Brook, Anna May Wong, Warner Oland, Eugene Pallette, Lawrence Grant, Louise Closser Hale, Gustav von Seyffertitz, Emile Chautard Oskar: Lee Garmes (fotografija) Nominacije za Oskara: (najbolji film), Josef von Sternberg (režija)

99

FREAKS (1932) NAKAZE

SAD (MGM) 64m BW Režija: Tod Browning Produkcija: Tod Browning Scenario: Clarence Aaron “Tod” Robbins, po njegovom romanu Spurs Fotografija: Merritt B. Gerstad Uloge: Wallace Ford, Leila Hyams, Olga Baclanova, Roscoe Ates, Henry Victor, Harry Earles, Daisy Earles, Rose Dione, Daisy Hilton, Violet Hilton, Schlitze, Josephine Joseph, Johnny Eck, Francuskas O’Connor, Peter Robinson

Od prvobitne zamisli kao horor filma kakav nije viđen, nečega groznijeg od svega dotad (preko obrada tema Dwaina Espera pod sumnjivim i zbunjujućim nazivima kao što su: Zabranjena ljubav, Frik šou i Greške prirode pa sve do njegovog oživljavanja kroz život avangardnog filma na tragu Buñuela i Alaina Robbe-Grilleta), film Nakaze Toda Browninga kreće se u rasponu od horora preko art filma do dokumantarca. Ova poslednja odredba stoji jer se u filmu koriste „prave nakaze”. Međutim, uprkos originalnosti zamisli i realizacije, i svojoj neverovatnoj moći da u isto vreme i gane i uplaši publiku, film je do danas ostao zapostavljen. Film počinje tako što se ceremonijal majstorica obraća radoznaloj publici. Kada publika spazi sa strane nakaznu žensku osobu, nekoliko žena počne da vrišti, a ceremonijal majstorica počinje priču. Kleopatra (Olga Baclanova), prelepa umetnica na trapezu, predmet je obožavanja patuljastog Hansa (Harry Earles). Ali Kleopatra je u vezi sa snagatorom Herkulom (Henry Victor) i taj par skuje zaveru kako da se dokopaju sveže stečenog nasledstva patuljka Hansa: Kleopatra će se udati za patuljka koga se gadi, a onda će ga otrovati. Tokom nezaboravne ceremonije venčanja, koje ima veze sa ritualom inicijacije, Kleopatra vređa okupljene nakaze (Brauning je za kasting organizovao najveće okupljanje profesionalnih nakaza svih vremena) nazivajući ih prljavim i odvratnim. U svojoj prikolici, ona sipa Hansu otrov u piće, ali joj plan osujete nakaze koje je napadnu da joj se osvete. Na kraju svega toga vraćamo se u stvarnost i priču ceremonijal majstorice i uviđamo posledice tog napada: Kleopatra je sada poluslepa žena sa patrljcima umesto nogu – kokotava žena kokoška. Završna scena, koja je nakalemljena na insistiranje produkcijske kuće koja je zahtevala hepiend, prikazuje patuljka Hansa koji sada živi kao milioner u skupoj kući sa bivšom patuljastom devojkom Friedom (Daisy Earles). Ali nikakav siže ne može dočarati ovaj neprijatni ali dubok film, koji se mora videti da bi se u njega verovalo. Neobičnost (nakaznost) u ovom filmu, možda najznačajnijim u karijeri reditelja koji je uradio i originalnu verziju Drakule (1931), neprevaziđena je u svetu filma. BH

ME AND MY GAL (1932) JA I MOJA DEVOJKA Radnja filma postavljenog na Menhetnu prati sudbinu preterano inteligentnog policajca dobre duše (Spencer Tracy), koji očijuka sa konobaricom iz jevtinog restorana (Joan Bannett) i slučajno hvata gangstera koji je odabrao tavan njegove sestre za svoje skrovište. Očigledno je da su reditelj Raoul Walsh i njegovi scenaristi ovaj slabi predložak videli kao šansu da ga iskoriste kako im padne na pamet. I dobili su sjajan rezultat, nepretenciozan i na trenutke potpuno šašav. Ja i moja devojka ipak zvuči istinito. Iako je slikanje irsko-američkog života u Njujorku za vreme Velike depresije prilično idealizovano, pravi optimizam, toplina, nežnost i dubina kolektivnog iskustva, koji leže iza idealizacije, nepogrešivi su. U ovom filmu, nastalom pre povlačenja prohibicije, ne samo da se može naći komični motiv, drčni mali pijanica (ekscentrični Will Stanton), već se tu nalazi i scena koja obredno slavi opijanje sa mladinim ocem (J. Farrell MacDonald), koji se unosi u kameru da uruči poziv: „Je l’ neko za piće, a?” Sa svom tom količinom komičnog u filmu, nije ni iznenađujuće niti je ikome žao što je prenebregnut ozbiljni deo zapleta. Walshova uobičajena ležernost u tretmanu prostora, njegove simpatije za grube dobričine i njegovo majstorstvo u baratanju svakakvim vrstama materijala, prisutni su u celom filmu koji, začudo, ni u jednom trenutku ne prelazi u konvencionalnost. CFu

ZÉRO DE CONDUITE (1933) NULA IZ VLADANJA Iako podnaslov filma Nula iz vladnja glasi „Mladi đavoli u školi” navodi na pomisao da ćemo gledati soft komediju u stilu Carry on, ovaj kratki klasični film Jeana Vigoa je ozbiljna stvar. U ovoj vinjetici o pobuni školaraca protiv opresivne školske institucije, u igri je ništa manje nego manifest nadrealizma – čija je kosmička dimenzija potvrđena u finalnoj sceni kada mladi đavoli, stojeći pobednički na krovu, izgledaju kao da se spremaju da se vinu u nebo. Ovaj film je dušu dao da se pusti studentima nepripremljenim za ono što će videti: potpuna frontalna golotinja, oštar i vulgaran humor, antireligijska blasfemičnost, insistiranje na homoerotizmu. Ali film nadilazi prosti dualitet mladosti i autoriteta (za razliku od proizvoljnog rimejka iz 1968. filma IF...), kroz svoju viziju polimorfne pervertiranosti od koje se ne može pobeći. Čak i najkrući profesori ovde su uvrnuti i potajno divlji u srcu. Hrabra provokacija sprovodi se na planu sadržaja i na planu forme: eksperimentiše se sa sloumoušnom, animacijom i trik fotografijama na čudesan način. Vigo je poprimio nešto od avangarde Buñuela i Claira, ali je razvio i specifičnu ličnu estetiku kao što je „akvarijumski snimak”, klaustrofobični prostor, u kome sa svih strana iskrsavaju neobične prikaze, predstavlja film kao magičnu umetnost. AM

SAD (Fox) 79m BW Režija: Raoul Walsh Scenario: Philip Klein, Barry Conners, Arthur Kober Fotografija: Arthur C. Miller Originalna muzika: James F. Hanley Uloge: Spencer Tracy, Joan Bennett, Marion Burns, George Walsh, J. Farrell MacDonald, Noel Madison, Henry B. Walthall, Bert Hanlon, Adrian Morris, George Chandler

Francuska (Argui-Film) 41m BW Jezik: Francuski Režija: Jean Vigo Produkcija: Jacques-Louis Nounez, Jean Vigo Scenario: Jean Vigo Fotografija: Boris Kaufman Originalna muzika: Maurice Jaubert Uloge: Jean Dasté, Robert le Flon, Du Verron, Delphin, Léon Larive, Mme. Emile, Louis De GonzagueFrick, Raphaël Diligent, Louis Lefebvre, Gilbert Pruchon, Coco Golstein, Gérard de Bédarieux

101

42ND STREET (1933) 42. ULICA

SAD (Warner Bros.) 89m BW Režija: Lloyd Bacon Produkcija: Hal B. Wallis, Darryl F. Zanuck Scenario: Rian James, James Seymour, po romanu Bradforda Ropesa Fotografija: Sol Polito Originalna muzika: Harry Warren Uloge: Warner Baxter, Bebe Daniels, George Brent, Ruby Keeler, Guy Kibbee, Una Merkel, Ginger Rogers, Ned Sparks, Dick Powell, Allen Jenkins, Edward J. Nugent, Robert McWade, George E. Stone Nominacije za Oskara: Hal B. Wallis, Darryl F. Zanuck (najbolji film), Nathan Levinson (zvuk)

102

„Sojerova, izlaziš odavde kao klinac, ali se ovamo moraš vratiti kao zvezda!” Ova baka mjuzikla o životu iza scene je i dalje zabavno šarmantna, ali mimo toga zauzima i posebno mesto u istoriji filma. Zaplet 42. ulice postao je veoma poželjna dosada u šoubiznisu. Rosna mlada lepotica Peggy Sawyer pristiže u Njujork u vreme Velike depresije i počinje da radi u horu muzičkog pozorišta „Pritty Lady“. Dorothy Brock (Bebe Daniels), povredi članak noć uoči predstave pa mali borac Peggy mora da uskoči u ulogu, i driluju je do iznemoglosti. Držeći sudbinu celog ansambla na svojim leđima, hrabro izlazi pod svetla da osvoji publiku. Čak i sedamdeset godina kasnije, scenario pleni mešavinom naivnosti, promišljenosti i duhovitosti. Drama izbacuje niz likova koji su postali arhetipovi: reditelj, bolestan i pod stresom, (Warner Baxter, čiji su grubi, podsticajni govori postali klasika); izmrcvareni koreograf (George E. Stone); sočne, drske devojke iz hora (Una Merkel i Ginger Rogers); dragi sladunjavi mladić (Dick Powell) i preparirani, razvratni producent (Guy Kibbee), koji ošacuje glavnu glumicu dok ga ona vuče za nos pošto u isto vreme održava aferu sa vodviljskim luzerom (George Brent). Podela je zaista neverovatno šarmantna. Izuzetni Bakster već je dobio jednog Oskara za ulogu Ciskoa Kida, bandita zavodnika u filmu U staroj Arizoni. Bebe Daniels je bila zvezda nemih filmova, takođe je i lepo pevala. Brent je već bio dokazan kao romantični junak. Špica iza njihovih imena predstavlja još pet-šest glumaca, čija su lica već bila poznata. Takvo lice je i Ginger Rogers, koja će uskoro postati deo tandema sa Fredom Astaireom. Jedan od onih čija je karijera počela sa 42. ulicom je Dick Powell sa svojim bejbi fejsom punim entuzijazma. Veliko debitantsko otkriće bila je i Ruby Keeler, živahna steperka miljenica Brodveja i žena Ala Jolsona. Filmovi Warner Brothersa uopšte su bili poznati po realizmu. Ali,sa ciljem da pokrene njihovo muzičko bogatstvo, Mervyn LeRoy je angažovao kantautore Ala Dubina i Harryja Warrena, koji su dobili stalni angažman za braću Warner. Liroj je takođe bio taj koji je insistirao da se dovede inventivni koreograf Busbyi Berkeley, koji je već bio uradio nekoliko muzičkih komedija za Sama Goldwyna. On je dosta izvukao iz ritmičnih songova kao što su „Shuffle off to Buffalo” „Young and Healthy” „You are Beginning to Be a Habit with me”. U samom filnalu u numeri iz naslova filma Berkeley je osmislio besmrtnu tačku u kojoj Ruby igra na krovu taksija, a zatalasani soliteri na Menhetnu, sa golišavim lepoticama poređanim u geometrijske figure, kroz oko kamere stvaraju visoko iznad njih senzacionalni kaleidoskop. Kada su otkrili u kom pravcu ide Berkeley, braća Warner su ga zaposlili za stalno i dali mu potpunu slobodu, tako da je počela serija muzičkih produkcija koje su osvetlile čitavu dekadu i ostale najbolji primeri mjuzikla. AE

SAD (Warner Bros.) 104m BW Režija: Lloyd Bacon Produkcija: Robert Lord Scenario: Manuel Seff, James Seymour Fotografija: George Barnes Originalna muzika: Al Dubin, Sammy Fain, Irving Kahal, Harry Warren, Walter Donaldson, Gus Kahn Uloge: James Cagney, Joan Blondell, Ruby Keeler, Dick Powell, Frank McHugh, Ruth Donnelly, Guy Kibbee, Hugh Herbert, Claire Dodd, Gordon Westcott, Arthur Hohl, Renee Whitney, Barbara Rogers, Paul Porcasi, Philip Faversham

SAD (Warner Bros.) 96m BW Režija: Mervyn LeRoy Produkcija: Robert Lord, Jack L. Warner, Raymond Griffith Scenario: David Boehm, Erwin S. Gelsey Fotografija: Sol Polito Originalna muzika: Harry Warren Uloge: Warren William, Joan Blondell, Aline MacMahon, Ruby Keeler, Dick Powell, Guy Kibbee, Ned Sparks, Ginger Rogers Nominacije za Oskara: Nathan Levinson (zvuk)

104

FOOTLIGHT PARADE (1933) ŽIVELE ŽENE Najbolji od svih muzičkih filmova iz perioda Depresije Živele žene u stvari je sastavljen iz dva filma. Prvi je živahna priča o životu iza scene i opisuje napore da se postave muzički interludi u pauzama bioskopskih projekcija. sa James Cagney je u ulozi producenta koji je toliko okupiran poslom da ne primećuje svoju sekretaricu (Joan Blondell) koja ga obožava. Drugi se sastoji iz tri povezana spektakla Busbyja Berkeleya, koji su spoj preciznosti dizajna i maštovitosti. Samo ću preleteti preko „Honeymoon Hotel, koji vodi kroz nestašnu turu po instituciji braka, i „Šangaj Lil”, koji transformiše orijentalnu dekadenciju u podstrek New Dealu koji je bio u usponu. A sve to da bih se usrerdsredio na „By a Waterfall”. Ova rapsodija na vodi, koja prikazuje svetlucava tela geometrijskih grupa vodenih nimfi, pomera svoju centralnu tenziju kroz figure i senzualnost žena, sve dalje i dalje – do krajnjih granica, gde nestaje dubina i nastaje nekakav unutrašnji svemir. Granica između vode i vazduha prestaje da postoji, a ljudska tela postaju grupacije nalik ćelijama. Možete slobodno zadržati za sebe zvezdanu kapiju iz Odiseje 2001, kada je reč o filmskim tripovima koji pomeraju stanje svesti, ja ću zaroniti u Berkeleyev „Vodopad.” MR

GOLD DIGGERS OF 1933 (1933) KOPAČICE ZLATA IZ 1933. Među svim mjuziklima braće Warner u kojima je učestvovao Busby Berkeley, Kopačice zlata iz 1933, najbolje prikazuje stanje stvari za vreme Velike depresije. Bezobrazno duhovit scenario fokusira se na trud brodvejskih plesačica, koje rade sve što je neophodno, uključujući i „kopačke tehnike” tragača za zlatom, da bi izvukle novac od bogatih naivčina i spasle se od gladi. Kasnijim fazama filma dominiraju tri spektakularne Berklijeve numere: brzi „Peting in the Park”, elegantni „Shadow Waltz”, i „Remember my Forgotten Man”. Jedan ironični disparitet između blagostanja na sceni i krize izvan scene, nagoveštava se već numerom koja diže zavesu „We’re in the Money”. Tu scenu, u kojoj devojke prekrivene novčićima pevaju hvalospev blagostanju. iznenada prekidaju finansijeri predstave. Povezanost seksa i novca, naznačena u početnoj numeri, najavljuje kulminaciju u „Remember my Forgotten Man”. U njoj ulični šetač (Joan Blondell) lamentira nad vezom između gubitka novca i gubitka seksualne moći kod običnog čoveka, kontrastirajući to sa njegovom zaboravljenom vojnom slavom iz Prvog svetskog rata. Sa svojim partizanskim referencama na kontroverzni Bonus marš nezaposlenih veterana iz 1932. i sa svojim živim tabloima koji se odnose na rat, gubljenje muškosti i nazaposlenost „Remember my Forgotten Man” je jedna od najbolnijih holivudskih političkih izjava 1930-ih godina. MR

SHE DONE HIM WRONG (1933) SVE MU JE TO ONA ZAMESILA Ranih tridesetih XX veka, Holivud se, suočen sa finansijskim problemima i sa produkcijskim troškovima koje je doneo prelazak na zvučni film, okrenuo popularnim pozorišnim glumcima ne bi li ponovo napunio bioskopske sale. Među najzapaženijim je bila Mae West, čija je predstava Diamond Lil bila neobično uspešna na Brodveju, a i šire. Mae Vest se pokazala kao dobar izbor Paramounta jer se njen prepoznatljivi spoj sofisticiranosti i humora lako preneo na veliko platno. Već njen prvi film Night after Night je bio veliki hit. Njeno ludiranje, a naročito dvosmislene izjave i prostakluci, bili su trn u oku religioznim konzervativcima tog doba i podstakli Breenovu kancelariju da donese Produkcijski kodeks. Filmovi snimljeni posle 1934. sa Mae West nisu imali privlačnost kakvu su imali oni raniji, među kojima je najbolji primer Sve mu je to ona zamesila, filmska adaptacija predstave Diamond Lil, nominovan čak i za Oskara. Westova igra Lady Lou „vlasnicu salona” u njujorškom kvartu Bowery; ona je povezana sa raznim kriminalcima iz kraja. Progone je dvojica lokalnih privatnika, a njen verenik samo što je izašao iz zatvora, no ona skoro da nema potrebu za muškarcem jer živi u luksuznom stanu iznad salona punom slugu i dijamantskog nakita. Međutim Lou se zaljubljuje u svog komšiju, koji je poglavar Armije spasa (Grant). Njena procena privlačnosti ovog mlađeg muškarca je deo holivudskih legendi. Grantu upućuje čuvene reči: „Zašto ne bi došao gore nekad da me vidiš?” Kao demonstraciju svoje zainteresovanosti ali i moći, ona koristi značajnu količinu dijamanata da plati njegovu misiju i da to tako postane poklon za učinjeno. Na kraju se otkriva da je Grant inspektor koji pohvata sve lopove, ali Lou „zarobljava” na drugi način – burmom. Ovo je klasična komedija koja dolazi iz Holivuda, puna nestašluka i dobrog humora. RBP

SAD (Paramount) 66m BW Režija: Lowell Sherman Produkcija: William LeBaron Scenario: Mae West, Harry Thew, John Bright, po drami Diamond Lil Mae West Fotografija: Charles Lang Originalna muzika: Ralph Rainger, Shelton Brooks, John Leipold, Stephan Pasternacki Uloge: Mae West, Cary Grant, Owen Moore, Gilbert Roland, Noah Beery, David Landau, Rafaela Ottiano, Dewey Robinson, Rochelle Hudson, Tammany Young, Fuzzy Knight, Grace La Rue, Robert Homans, Louise Beavers Nominacije za Oskara: William LeBaron (najbolji film)

105

DUCK SOUP (1933) PAČJA SUPA

SAD (Paramount) 70m BW Režija: Leo McCarey Produkcija: Herman J. Mankiewicz Scenario: Bert Kalmar, Harry Ruby Fotografija: Henry Sharp Originalna muzika: Bert Kalmar, John Leipold, Harry Ruby Uloge: Groucho Marx, Harpo Marx, Chico Marx, Zeppo Marx, Margaret Dumont, Raquel Torres, Louis Calhern, Edmund Breese, Leonid Kinskey, Charles Middleton, Edgar Kennedy

106

Ova urnebesna komedija koja je počela sa emitovanjem 1933, najveći je domet braće komičara Marx koji su bili fenomen Njujorka i koji su svoje izvođačke veštine naučili u vodviljima, a posle osvojili Brodvej komedijama poput Tikvana i Žabica. Bili su više nego originalni izvođači. Njihov tajming je bio savršen u svakom smislu. Zvučna tehnologija je zauzimala svoje mesto u filmu baš kada su oni dostigli vrhunac na njujorškim scenama. Poslednji od pet filmova za Paramount, gde su igrala sva četiri brata Groucho, Harpo, Chico i Zeppo, bio je Pačja supa (Zeppo, najmlađi i jedini strejt, kasnije je postao menadžer i izumitelj). Film obiluje vizuelnim i verbalnim gegovima, od kojih su neki smešni danas koliko i te 1933. godine. Deleći sudbinu mnogih klasika, ni Pačja supa nije dobro prošla na blagajnama. U stvari, prošla je toliko loše da je studio Paramount prekinuo saradnju sa braćom Marx, zbog čega su morali da odu u Holivud i za MGM snime Noć u operi i A day at the races we made. Iako Pačja supa traje samo sedamdeset minuta, u njoj se nalazi naizgled beskonačan niz svega što bi moglo izazvati smeh – od šala usmerenih na Paula Reverea i podrugljivih opaski o tada aktuelnim mjuziklima, do neočekivane upotrebe gotovih snimaka i maštovitih fizičkih gegova, kao što je tačka sa „tri šešira”, koju su braća još godinama izvodila na sceni, i slavne scene sa ogledalom. Ova scena, koju će kasnije komičari često citirati, prikazuje Grouchoa koji u spavaćici, sa kapicom za spavanje, brkovima i cigarom sreće „samog sebe” u otvorenim vratima (Harpo igra odraz u ogledalu). Zaplet kao takav uključuje Grouchoa kao diktatora države Freedonije, Rufusa T. Fireflyja. Njegova dostojanstvena patronesa je bogata gđa Teasdale, koju igra Margaret Dumont – još jednom u ulozi žrtve njegovih otrovnih opaski. Iako su Gručovi gegovi i dijaloški stil već dovoljno specifični, sada su ipak potpomognuti darom scenarista, među kojima je i komediograf S. J. Perelman. Osim što su bili stručnjaci za fizičke gegove i dijaloške tirade, braća Marx su bili i pažljivi posmatrači zbivanja oko sebe i upravo je ta osobina zaslužna što je ovaj film preživeo sve do danas, za razliku od filmova, na primer, braće Ritz koji su izgubili privlačnost. Ambasador Silvanije Trinitino (Louis Calhern) hoće da osvoji Freedoniju i zato angažuje Harpa i Chicoa da špijuniraju za njega. Čak i ovako jednostavan zaplet bio je dovoljan da podrži neke od najboljih gegova svih vremena i dovoljno ubedljiv da ga neki vide kao nadrealističku satiru. Benito Musolini je Grouchovu rolu video kao ličnu uvredu i film je u Italiji bio zabranjen, što je braći Marx bilo izuzetno drago. A pre prikazivanja filma u kinima, mali grad u državi Njujork po imenu Fredonija ih je tužio jer su upotrebili ime njihovog gradića i dodali mu „e”. Braća su na to odgovorila: „Promenite ime grada, štetite našem filmu!”. KK

SAD (MGM) 97m BW Režija: Rouben Mamoulian Produkcija: Walter Wanger Scenario: S.N. Behrman, H.M. Harwood Fotografija: William H. Daniels Originalna muzika: Herbert Stothart Uloge: Greta Garbo, John Gilbert, Ian Keith, Lewis Stone, Elizabeth Young, C. Aubrey Smith, Reginald Owen, Georges Renavent, David Torrence, Gustav von Seyffertitz, Ferdinand Munier Filmski Festival u Veneciji: Rouben Mamoulian nomination (Mussolinijev pehar)

Španija (Ramón Acín) 27m BW Jezik: Španski Režija: Luis Buñuel Produkcija: Ramón Acín, Luis Buñuel Scenario: Luis Buñuel, Rafael Sánchez Ventura Fotografija: Eli Lotar Muzika: Brahms Uloge: Abel Jacquin (glas)

108

QUEEN CHRISTINA (1933) KRALJICA KRISTINA Mamulianovo reuređenje švedskog dvorca iz XVII veka poslužilo je kao odlično sredstvo koje će dominirati velikim platnom. Prava Kristina, poznata istoriji kao ćerka Gustavusa Adolphusa, bila je neeksponirani ljubitelj lepog; odbacila je titulu zarad privatnog života, a svoje luteranstvo zamenila katoličkom verom. Greta Garbo je izabrala drugačiju verziju – zavodljivi spoj muških i ženskih osobina. Obrazovana i odlučna, ona je i seksualno iskusna, pa čak i pomalo agresivna na tom planu, ali pre svega odana svojoj samostalnosti. Zaplet, nalik na ekranizacije priča o Elizabeti I, gradi se na insistiranju njenih savetnika da postane žena francuskog kralja Charlesa, što nije po volji ni njoj ni njenom „pratiocu”, razbacanom grofu Magnusu (Ian Keith). Prerušena u muškarca, ona beži od dvorskih stega i ograničenja koja je sputavaju kao ženu, i sreće Antonija (John Gilbert), španskog vlastelina (sa kojim je Garbo inače bila tada u vezi). Slede komedija zabune i prerušavanja i erotičnost, kroz koju se Kristina zaljubi u Antonija. Antonio gine u odbrani njene časti, posle čega Kristina abdicira i osuđuje sebe na samoću. Čini se da joj je to bila i sudbina, s obzirom na njeno poreklo i karakter. Inspirativnu glumu Grete Garbo pomogla je sjajna kamera Rubena Mamuliana. Scenografija je odlično osmišljena i sa muzikom i montažom obećava pravi užitak u Kraljici Kristini. RBP

LAS HURDES (1933) ZEMLJA BEZ HLEBA Ovaj Buñuelov dokumentarac, koji na ni malo patetičan način govori o siromaštvu, bolesti, gladovanju i neznanju u jednoj nazovi civilizovanoj hrišćanskoj zemlji, snimljen je 1932. u maloj planinskoj regiji Las Hurdes, severno od Ekstremadure, negde oko sto kilometara južno od bogatog univerzitetskog grada Salamace. Sva zla fizičke, psihičke i društvene prirode posmatra oko odmaknute kamere, jer je Buñuel osećao da će slike govoriti same za sebe. Njegova intervencija bilo je prikazivanje raskoši obližnjih katedrala, a kasnije je otkriveno da mu nije bio problem ni da ubije kozu metkom, pa čak ni da namaže bolesnog magarca medom ne bi li privukao pčele i tim slikama podvukao svoju ideju. Međutim kako se ovo dovodi u vezu sa nadrealizmom? Užasi nisu predstavljeni da bismo ih videli već i da bi proizveli košmare. Buñuel je do kraja osvestio da je za Hurdanosa jedini izlaz iz surovog života, ukoliko država nešto ne preduzme, smrt, a evidentno je da intervencije koje oni samo čine imaju u osnovi perverznu želju za istrebljenjem. Surovo, hladno, čudovišno lepo i oštro kao kiselina. GA

KING KONG (1933) KING KONG Nesumnjivi šampion svih filmova o čudovištima kao i rani holivudski trijumf dela sa specijalnim efektima, King Kong je bio i ostao jedan od najtrajnijih i najdražih remek-dela filmske industrije. Film Meriana C. Coopera i Ernesta B. Schoedsacka, u suštini verzija priče o lepotici i zveri koja je ovom prilikom majmun, ali bez hepienda i transponovan u gargantuovske razmere, amalgam je pionirskog rada sa modeliranjem likova i emocionalne rezonance, kakvu je retko koja od kasnijih neizbežnih verzija proizvela. Priča u suštini prati mitski sukob prirode i grada. Ekspedicija odlazi na ozloglašeno ostrvo Lobanja, gde im je obećano da će naći praistorijsku vrstu gorile kojeg domoroci obožavaju, strah i trepet ostrva; oni su vođeni idejom da ga uhvate, odvedu u Njujork i prikazuju kao cirkusku atrakciju. Međutim, moćni Kong odbija da bude zarobljen i beži u destruktivni pohod na Veliku Jabuku. Scene postavljene na ostrvu Lobanja su i dan-danas impresivne, od veličanstvene scene prvog King Kongovog pojavljivanja do brojnih drugih praistorijskih stvorenja, sa kojima dolaze u sukob i Kong, a i članovi ekspedicije dok traže otetu Ann Darrow (Faye Wray). Kong je očaran lepotom Ann pa, kada se oslobodi zarobljeništva, on traži devojku. Našavši je, otima je kao ljubavnu zarobljenicu. Stojeći na vrhu Empire State Buildinga i terajući nasrtljive avione, on bi zaista pre žrtvovao sebe nego naudio En, što filmu obezbeđuje slavno finale u kome „lepotica ubija zver”. Činjenica da se divovski majmun transformiše iz antagoniste koga se svi plaše u protagonistu sa kojim saosećamo (naravno antagonista je iz vizure onih koji ga gone) dokaz je sa kolikim je uspehom Willis O’Brian uradio lutkarsku animaciju (asistent mu je bio budući čarobnjak animacije Ray Harryhausen). Iako je ovo u sušini bio ne tako skup film, on je veoma podstakao holivudsku opsednutost specijalnim efektima, pa bi se čak i dan-danas moglo reći da to što mnogi filmovi ulažu više na izgled nego na priču jeste zasluga King Konga. Međutim, nasuprot savremenim igrarijama sa specijalnim efektima, King Kongu je garantovana dugotrajnost upravo zbog sjajne „glume” glavnog junaka. JKl

SAD (RKO) 100m BW Režija: Merian C. Cooper, Ernest B. Schoedsack Produkcija: Merian C. Cooper, Ernest B. Schoedsack, David O. Selznick Scenario: James Ashmore Creelman, Ruth Rose, Edgar Wallace Fotografija: Edward Linden, J.O. Taylor, Vernon L. Walker, Kenneth Peach Originalna muzika: Max Steiner Uloge: Fay Wray, Robert Armstrong, Bruce Cabot, Frank Reicher, Sam Hardy, Noble Johnson, Steve Clemente, James Flavin

SAD (Columbia ) 88m BW Jezik: Engleski / Mandarin / Francuski Režija: Frank Capra Produkcija: Walter Wanger Scenario: Edward E. Paramore Jr., Grace Zaring Stone Fotografija: Joseph Walker Originalna muzika: W. Franke Harling Uloge: Barbara Stanwyck, Nils Asther, Toshia Mori, Walter Connolly, Gavin Gordon, Lucien Littlefield, Richard Loo, Helen Jerome Eddy, Emmett Corrigan

SAD (Hal Roach, MGM) 68m BW Režija: William A. Seiter Produkcija: Hal Roach Scenario: Frank Craven Fotografija: Kenneth Peach Originalna muzika: William Axt, George M. Cohan, Marvin Hatley, Paul Marquardt, O’Donnell-Heath, Leroy Shield Uloge: Stan Laurel, Oliver Hardy, Charley Chase, Mae Busch, Dorothy Christy, Lucien Littlefield, John Elliott, William Gillespie, John Merton

110

THE BITTER TEA OF GENERAL YEN (1933) GORKI ČAJ GENERALA JENA Atipična melodrama Franka Capre razmatra sudbinu jedne američke misionarke u Šangaju po imenu Megan Davis (Barbara Stanwyck), krute devojke iz Nove Engleske čiji je verenik, inače dečko iz detinjstva, takođe misionar u Šangaju. Po izbijanju građanskog rata u Kini, ona postaje zarobljenica kineskog generala Yena (Nils Ashter). Ljubavna priča koja nastaje iz takvog zapleta je ne samo Kaprino remek-delo već i jedna od najlepših holivudskih romansi treće decenije: rafinirana, delikatna, mistična, nepredvidiva i puna strasti. Joseph Walker koristio je filtere sa teksturama tako da je dobio senke koje podsećaju na dela Sternberga. Scenario je adaptacija priče Grace Zaring Stone. Veoma je čudno da je ovaj perverzni i lepi film izabran da se projektuje na otvaranju Radio City Music Halla 1933. godine. Film nije doneo komercijalni uspeh Capri, ali se može reći da je mnogo bolji od ostalih njegovih filmova, a Asther i Stanwickova su prosto fenomenalni. Jedna od najsvetlijih scena filma jeste scena sna u kojoj Megan sanja da joj u sobu ulazi čudovište – Žuta Opasnost – za koju se pretpostavlja da je Yen, a u pomoć joj priskače muškarac obučen u zapadnjačkom stilu sa maskom na licu, za koga mislimo da je verenik. Ali kada mu ukloni masku, ona otkriva da je to Yen koji stoji kraj kreveta kada se ona trgne iz sna. Sjajna je i poslednja scena koja bi mogla biti viđena i kao holivudski pop-budizam iako je protkana delikatnošću i ukusom. JRos

SONS OF THE DESERT (1933) SINOVI PUSTINJE Četvrti i verovatno najbolji film Stana Laurela i Olivera Hardyja u stvari je rimejk njihove komedije Be Big iz 1930. Iako su ostali filmovi Stanlija i Olija slični ovom, oni ipak imaju težnju za prikazivanjem netipičnih svetova, na primer, vilinske zemlje u Babes in the Wood ili izmišljeni divlji zapad u Na divljem zapadu. Iako možda njihova najkonvencionalnija komedija, Sinovi pustinje na najbolji način reprezentuje domaći pakao koji ova dva lika nastanjuju u ovom remek-delu: čudni dečiji svet pun dominantnih ženetina, tajnih žurki i tajnog pušenja i opijanja. Sa središnom tačkom zapletenom oko puta na Havaje, nazivom sličnim masonskim udruženjima i Stanlijem i Oliom koji kriju taj put od svojih žena, ovaj farsični zaplet se pretvara u predstavljanje najvećeg komičarskog dua u istoriji filmske komedije. Ovome možemo dodati i sjajne epizodne uloge naročito Mae Bush, u liku Olijeve žene i komičara i reditelja Charlie Chase, koji igra pijanog sebe, kao i sjanu režiju Williama A. Seitera (čiji je drugi poznati film komedija o radničkoj klasi Hotelske usluge braće Marx iz 1938). Svi oni zajedno su zaslužni što je ova sedamdesetak godina stara komedija i dalje savršeno gledljiva. KK

IT’S A GIFT (1934) TO JE DAR Bez ikakve sumnje, ovo je najbolja komedija W. C. Fieldsa. Možda ona i ne sadrži onu lucidnost nadrealističkih bisera poput Nikad ne popuštaj žutokljuncu (1941) ili kratkog filma Fatalna čaša piva (1933), ali je svakako najcelovitiji i najsmešniji njegov film. Film To je dar Normana Z. McLeoda, iako je sastavljen iz pozorišnih skečeva i delova ranijih filmova, ipak sadrži pravu priču. Naime, Harold Bissonette, kome je više preko glave porodičnih obaveza i vođenja porodične trgovine, u tajnosti kupi imanje iz snova u Kaliforniji i onamo povede svoju porodicu, koja se buni protiv toga što je on uradio. Kada dođu na imanje, on otkriva da nimalo ne liči na dvorac iz prospekta. Ovaj zaplet je samo izgovor Fieldsa da napravi još jedan sjajni mizantropski esej o problemima i opasnostima roditeljstva, braka, komšijskih odnosa, prohibicije i pomaže mu da pridobije simpatije publike za matoro gunđalo, ubeđeno da ga ceo svet mrzi. Teško je izdvojiti najbolje od toliko podjednako zabavnih gegova, ali katastrofalno destruktivna poseta Fieldsovoj trgovini od strane malog, gluvog, slepog i prgavog Mucklea (Charles Sellon) mora se uvrstiti u sam vrh politički nekorektnog humora. Uzaludni pokušaji glavnog junaka da se malo odmori na verandi, pored razgalamljenih komšija, džangrizave žene (sjajna Kathleen Howard), opasnog vitlanja odvijačem Baby LeRoya, kotrljanja kokosa, pucanja mreže za spavanje, pucanja i šašavog prodavca osiguranja koji uporno traži nekog Karla LaFonga, jednostavno je najbolji prikaz košmara svakodnevice koji je ikada došao iz Holivuda. Oh da, tu je i scena brijanja – potpuno sjajna. Oh da, i porodična večera i... Genijalno! GA

SAD (Paramount) 73m BW Režija: Norman Z. McLeod Produkcija: William LeBaron Scenario: Jack Cunningham, W.C. Fields Fotografija: Henry Sharp Originalna muzika: Lew Brown, Buddy G. DeSylva, Ray Henderson, Al Jolson, John Leipold Uloge: W.C. Fields, Kathleen Howard, Jean Rouverol, Julian Madison, Tommy Bupp, Baby LeRoy, Tammany Young, Morgan Wallace, Charles Sellon, Josephine Whittell, T. Roy Barnes, Diana Lewis, Spencer Charters, Guy Usher, Dell Henderson

111

Nemačka(Leni Riefenstahl, NSDAP-Reichsleitung) 114m BW Jezik: Nemački Režija: Leni Riefenstahl Produkcija: Leni Riefenstahl Scenario: Leni Riefenstahl, Walter Ruttmann Fotografija: Sepp Allgeier, Karl Attenberger, Werner Bohne, Walter Frentz, Willy Zielke Originalna muzika: Herbert Windt Uloge: Adolf Hitler, Max Amann, Martin Bormann, Walter Buch, Walter Darré, Otto Dietrich, Sepp Dietrich, Hans Frank, Josef Goebbels, Hermann Göring, Jakob Grimminger, Rudolf Hess, Reinhard Heydrich, Konstantin Hierl, Heinrich Himmler, Robert Ley, Viktor Lutze, Erich Raeder, Fritz Reinhardt, Alfred Rosenberg, Hjalmar Schacht, Franz Xaver Schwarz, Julius Streicher, Fritz Todt, Werner von Blomberg, Hans Georg von Friedeburg, Gerd von Rundstedt, Baldur von Schirach, Adolf Wagner

112

TRIUMPH DES WILLENS (1934) TRIJUMF VOLJE Adolf Hitler lično tražio je da plesačica i glumica Leni Riefenstahl kamerom osvedoči veličanstvenu proslavu Šestog kongresa Nacističke partije u srednjovekovnom bavarskom Nirnbergu 1934, gde će se ironičnim obrtom 1945–46 oformiti saveznički sud za zločine Trećeg rajha. Hitler je i naslovio film. Riefenstahl koja je bila podjednako ambiciozna koliko i talentovana, iako je to posle rata poricala, bila je oduševljena nacizmom, što se može pripisati njenoj naivnosti (o tome ima dokaza ne samo u ovom filmu već i u fotoreportažama o osvajanju Poljske kao i o upotrebi logoraša za masovne scene). Međutim, nikakav disput o povodima za film ne može umanjiti njegovu razornu moć. Trijumf volje je spektakl koji ostavlja bez daha, vulgaran, ali prosto mitskih razmera, realizovan talentovanom i sigurnom rukom. Imala je sve što može da poželi jedan dokumentarista. Nirnberg je pripremljen detaljno kao da je ceo grad bio jedna velika ozvučena scenografija sastavljena od nekoliko scena. Leni je naručila čak i da se izgrade novi mostovi u centru grada, novi prilazi centru, tornjevi za rasvetu i šine za kretanje kamera, sve po njenim preciznim specifikacijama. Uz pomoć trideset kamera i sto dvadeset tehničara, Riefenstahlova je brilijantno napravila presek nirnberškog događaja sa ciljem da se slavi nacistička Nemačka i stegne šaka oko srca i misli Nemaca. Koristeći spektakularne kadrove epskih razmera, stvorila je ozloglašeno remekdelo, koje do današnjeg dana slovi za najupečatljiviji propagandni film svih vremena. Ovaj dokumentarni film, koji je posle montiranja sveden na dva sata, što čini tri procenta celokupnog materijala, počinje sletanjem Hitlerovog aviona: to spuštanje iz oblaka dobilo je karakter pojavljivanja na sceni vagnerijanskih junaka, sa glavom ovenčanom oreolom sunčevih zraka. Hitlerovo obraćanje i klicanje okupljenih je centralno mesto u ovom političko-filozofskom viđenju sveta kao pozornice, koje mu je dalo uznemirujuću harizmatičnost, bez obzira na poze i gestove toliko poznate iz novina i majstorske parodije Chaplina u Velikom diktatoru (1940). Ono što ga uzdiže jeste i kaleidoskop zapanjujućih slika, rekreiranje kršnih mladića, procesije sa bakljama, rituali koji ističu kukasti krst, volni sletovi, hiljade dece koja polažu zakletvu i neprestana parada folklora, koja se završava nacističkom himnom, pesmom Horsta Wessela. Trijumf volje je jedna gruba ali inovativna demonstracija tehnike, od ingenioznog postavljanja kamere i upečatljive kompozicije do neumornog tempa lukave montaže. Ovo je jedan fascinantan, jeziv testament moći filma da lažno duhovnom estetikom zaogrne politiku. Posle rata, Leni je provela četiri godine po američkim i francuskim zatvorima, optužena za pomaganje fašističkoj propagandi, iako je sama branila film kao „čisto istorijski, film verite”. Mnogi pokušaji da oživi svoju karijeru nisu uspeli, posle čega počinje da se bavi podvodnom fotografijom u želji da dokaže da i dalje ima oko umetnika. AE

L’ATALANTE (1934) ATALANTA

Francuska (Gaumont-Franco Film-Aubert) 89m BW Jezik: Francuski Režija: Jean Vigo Produkcija: Jacques-Louis Nounez Scenario: Jean Guinée, Albert Riéra Fotografija: Jean-Paul Alphen, Louis Berger, Boris Kaufman Originalna muzika: Maurice Jaubert Uloge: Michel Simon, Dita Parlo, Jean Dasté, Gilles Margaritis, Louis Lefebvre, Maurice Gilles, Raphaël Diligent

Iako može zvučati jeretički, u današnje prosvećeno vreme politike polova, remek-delo Jeana Vigoa, Atalanta, najveća je filmska oda heteroseksualnoj strasti. Čovek prosto ne može da kroči u njenu uzbudljivu poeziju, a da se ne prepusti romantičnoj seriji različitosti među polovima, poređenjima precizno postavljenim na svim nivoima – duhovnom, telesnom, erotskom, emocionalnom. Samo to uzbuđenje „drugošću” može da dozvoli zajedno i agoniju nepodudaranja među ljubavnicima i uzvišenost njihovog spajanja na kraju. Ovo je daleko od romansi tipičnih za to vreme. Kako se Jean Vigo jednom požalio, „potrebno je dva para usana i tri hiljade metara filmske trake da se dvoje spoje”. Slično Kubrickovom filmu Širom zatvorenih očiju, Atalanta osvetljava jednu besmrtnu ljubavnu priču u okvirima avanturističke bajke. Muškarac Jean (Jean Dasté) pomorski je avanturista, a žena Juliette (Dita Parlo) gradska devojka. Iskušenja i lutanja koja ih na momente razdvajaju smeštena su u trenutke skoro metafizičkih agonija. Jean tumara po brodu kroz gustu maglu i, kada nađe svoju nevestu, on je zgrabi u zagrljaj i besan i pun olakšanja, što ih nadahne da pohrle pod palubu da vode ljubav. Između dva pola stoji starac Jules (Michel Simon) kapetan broda. Sigurno da je jedan znak Vigoove umetničke genijalnosti to što je sebe mogao projektovati i u heteroseksualnu vezu ljubavnika i u nadahnutog starog ludaka. Jules je mnogostruko biće: i muškarac i žena, i starac i dete, prijatelj i ljubavnik i tako u beskraj. U jednom trenutku, taj dualitet u njemu čak je i vizualizovan – u sceni kada se rve sam sa sobom. Jules je Vigoova nadrealistička senzibilnost inkarnisana uz pomoć Simona, neverovatno anarhičnog intuitivnog izvođača. Vigo razvija i produbljuje formalna istraživanja svog prethodnog filma Nula iz vladanja (1933). Od nemog slepstik filma i René Claira, on pozajmljuje paradni geg za svoj prolog. Uštirkane košulje ispunjavaju kadrove sahrane ljubavnog para, polako a zatim ubrzavaju postajući amorfna skupina. U potpalublju broda, Vigo nalazi prostore ispunjene neobičnim predmetima i raznim čudima, kao što je Julesova kabina posvećena egzotičnim stvarčicama, a na palubi koristi noćno osvetljenje puno jeze. Film je povezan i dobrim ritmom i ekspresivnom muzikom, zbog koje Atalanta ponekad liči na mjuzikl. Vigoova smrt u dvadeset devetoj godini bila je tragični gubitak. Atalanta je vrhunac njegovog rada. Može li se igde na filmu naći tako seksi scena kao što je ona u kojoj se ejzenštejnovskom montažom prikazuju tela Juliette i Jeana na velikoj udaljenosti, a opet povezana položajima međusobnog uživanja, kao čin ljubavi koji je moguć samo jeziku filma? AM

THE BLACK CAT (1934) CRNA MAČKA Prvi film koji je ukrstio najveće zvezde filmova o čudovištima tridesetih Borisa Karloffa i Belu Lugosija bio je Crna mačka. To je u isto vreme i najperverzniji film i film sa najviše umetničkih kvaliteta u originalnoj Universalovoj seriji horor filmova, uobličen neobičnim senzibilitetom Edgara G. Ulmera (u to vreme na granici bede i visoke umetnosti) i poetičnog kemp scenariste Petera Rurica. Baziran samo na motivima priče Edgara Allana Poa, film odaje utisak poslednjeg nemačkog ekspresionističkog horor filma, sa svojom pričom o dijabolizmu, osveti, nekrofiliji, izdaji i lošem ponašanju. Radnja je smeštena u modernistički dvorac (jedan od retkih primeraka savremene gotike), koji je, prema priči, izgradio arhitekta satanista Hjalmar Poelzig (Karloff) na masovnoj grobnici vojnika koje je on sam predao u ruke neprijateljskoj vojsci u Prvom svetskom ratu. Tipski mladenci horor filmova, David Manners i Jacquelline Wells su kao slučajni gosti sablaznuti na skoro komičan način kada se nađu između dve vatre: Poelziga, koji svoje ljubavnice čuva u podrumu kao voštane figure, i osvetom opsednutog Vitus Werdegasta (Lugosi), koji završava čudni šahovski zaplet derući kožu živog negativca pre nego što dvorac eksplodira. Namerno prenaglašeni svi Karloffovi elegantno izvedeni obredi postali su čuveni klišei („cum granulo salis”), izgovoreni na frfljavom latinskom. KN

JUDGE PRIEST (1934) SUDIJA PRIST John Ford osvojio je prvog Oskara za svoj prestižni i dobro osmišljeni film Potkazivač (1935). Ali, godinu dana ranije, izašlo je ovo njegovo delo. Iako manje poznato, u zaborav je otišlo na bolji način, bez obzira na rasutu formu, previše sentimentalnosti i bezobrazni nedostatak političke korektnosti. Billy Priest (Will Rogers), sudija za prekršaje u gradiću u Kentakiju 1890, pomogne svom sestriću da se oženi pravom i onemogući nepravedni pravni akt protiv misterioznog kovača. Zaplet je ne toliko važan koliko je važna serija gegova (mnogi uključuju zapostavljenog ali sjajnog crnog komičara Stepina Fetchita), songova, viceva, komentara i epizodista koji stvaraju sliku idealizovanog društva na starom jugu, gde se pompeznost prozire, netolerancija je svedena na najmanji nivo, a crnci i belci koegzistiraju u osunčanoj harmoniji. Postoji nekoliko referenci i paralela koje povezuju reditelja sa glavnim junakom, koji u uvodnoj špici smiruje prisutne u sudnici, dozvoljava da digresije zavladaju sudnicom umesto procedure i besramno manipuliše emocijama posmatrača sredivši da orkestar zasvira „Dixie” u presudnom času suđenja. Sudija Prist je jedna od najsimpatičnijih vizija nevinosti ikada dospelih na američko veliko platno, a sudija Ford nas mudro podseća koliko je izmišljotina potrebno da legenda nadvlada činjenice. MR

SAD (Universal) 65m BW Režija: Edgar G. Ulmer Produkcija: Carl Laemmle Jr. Scenario: Edgar G. Ulmer, from the story House of Doom by Edgar Allan Poe Fotografija: John J. Mescall Originalna muzika: James Huntley, Heinz Roemheld Muzika: Tchaikovsky, Liszt Uloge: Boris Karloff, Bela Lugosi, David Manners, Julie Bishop, Lucille Lund, Egon Brecher, Harry Cording, Henry Armetta, Albert Conti

SAD (Fox) 80m BW Režija: John Ford Produkcija: Sol M. Wurtzel Scenario: Irvin S. Cobb, Dudley Nichols Fotografija: George Schneiderman Originalna muzika: Cyril J. Mockridge, Emil Gerstenberger, Samuel Kaylin Uloge: Will Rogers, Tom Brown, Anita Louise, Henry B. Walthall, David Landau, Rochelle Hudson, Roger Imhof, Frank Melton, Charley Grapewin, Berton Churchill, Brenda Fowler, Francis Ford, Hattie McDaniel, Stepin Fetchit

115

SAD (Columbia) 105m BW Režija: Frank Capra Produkcija: Frank Capra, Harry Cohn Scenario: Samuel Hopkins Adams, Robert Riskin Fotografija: Joseph Walker Originalna muzika: Howard Jackson, Louis Silvers Uloge: Clark Gable, Claudette Colbert, Walter Connolly, Roscoe Karns, Jameson Thomas, Alan Hale, Arthur Hoyt, Blanche Frederici, Charles C. Wilson Oskar: Frank Capra, Harry Cohn (najbolji film), Frank Capra (režija), Robert Riskin (Scenario), Clark Gable (glavna muška uloga), Claudette Colbert (glavna ženska uloga) Filmski Festival u Veneciji: Frank Capra nomination (Musolinijev pehar)

116

IT HAPPENED ONE NIGHT (1934) DOGODILO SE JEDNE NOĆI Peter (Clark Gable) provokativan novinar i Ellie (Claudette Colbert) „smetena devojka” u bekstvu od kuće i svog oca, sreću se na putu i bivaju primorani, iako nerado, da sarađuju. On je siromašan, a ona bogatašica i oboje iskorišćavaju ono drugo – ona je za njega velika priča za novine, a on za nju način da se dokopa Njujorka i zabranjenog verenika. U toku priče, početna netrpeljivost prerasta u ljubav. Ovo bi mogla biti bilo koja od rutinskih romantičnih komedija iz tridesetih i četrdesetih. Ali, ne zavaravajte se! Dogodilo se jedne noći, Franka Capre je prava filmska čarolija. To može imati veze i sa načinom na koji je stvoren ceo milje filma: „narodska Amerika” krcata prevarantima i puna dobrodušnih građana, uvek spremnih da započnu priču ili pesmu, ili prosto da izraze svoje ljupke ekscentričnosti. Ali, u isto vreme, ovaj film takođe vodi računa da istraži izuzetke od pravila: Ellien otac Andrews (Walter Connolly) na kraju ispadne prilično fini, baš kao što komunikativni putnik iz busa Shapeley (Roscoe Karns) ispada pokvaren. Capra je bio majstor u pravljenju priča od sasvim običnih i poznatih motiva: obedovanja, žargona („ah, nuts”), hrkanja, pranja, oblačenja i svlačenja. Po receptu romantične komedije, identitet nestaje svaki put kada je potrebno prerušavanje ili se može upotrebiti za tajne zabave – mada, svaki put kada se Piter i Eli pretvaraju da su muž i žena, ozbiljne mogućnosti i sudbine dolaze same. Dogodilo se jedne noći je preteča današnjih treš komedija kakve snimaju braća Farrelly. Film obiluje vicevima o zadnjici („To na čemu sediš je moje.”); pretenzije i privilegije bogatih se nemilosrdno izvrću ruglu (čak su im i imena smešna: King Westley!); Čuvene gole noge Colbertove zaustavljaju saobraćaj. A zatim tu je i deo sa seksualnom napetošću: ceo film funkcioniše na principu „jerihonskih zidova”. Četiri noći, dok Peter i Ellie sarađuju, taj zid savršeno funkcioniše da bi na kraju pao uklanjanjem jednog običnog ćebeta, koje jedino stoji na putu njihovom uživanju u nadirućoj ljubavi. Kritičari ne mogu da slave Caprine moći montaže ili mizanscena, stil je za njega bila konvencionalna funkcionalna stvar, ali je imao savršen smisao za scenario (kako u strukturi uopšte tako i u detaljima), i sjajan rad sa glumcima. Gable i Colbertova daju svoj doprinos toj nerešenoj borbi polova kroz viceve, uklanjajući ideološki sloj scenarija, koji sugeriše kako bi proleteri mogli malo podučiti razmažene devojke o životu. U privlačnoj igri ovih zvezda, njihovoj zajedničkoj želji za igrom, za smejanjem i ranjivošću, u primanju i zadavanju verbalnih udaraca, srećemo onaj deo koji je u savremenom filmu iščileo: ravnopravnost borbe među polovima. AM

SAD (Cosmopolitan, MGM) 93m BW Režija: W.S. Van Dyke Produkcija: Hunt Stromberg Fotografija: James Wong Howe Scenario: Albert Hackett, po romanu Dashiella Hammetta Originalna muzika: William Axt Uloge: William Powell, Myrna Loy, Maureen O'Sullivan, Nat Pendleton, Minna Gombell, Porter Hall, Henry Wadsworth, William Henry, Harold Huber, Cesar Romero, Natalie Moorhead, Edward Brophy, Edward Ellis Nominacije za Oskara: Hunt Stromberg (najbolji film), W.S. Van Dyke (režija), Francuskas Goodrich, (scenario), Albert Hackett (scenario), William Powell (glavna muška uloga)

118

THE THIN MAN (1934) MRŠAV ČOVEK Hemija između Mirne Loy i Williama Pawella bila je toliko jaka u filmu Menhetnska melodrama iz 1934. da ih je reditelj W. S. Van Dyke već iste godine ponovo odabrao da igraju zajedno. Kao Nick i Nora Charles, oni su jedinstvena pojava u istoriji filma. Oni su prvi popularni bračni detektivski par. Zaplet u Mršavom čoveku je od onih komplikovanih. Nick Charles je zvanično u penziji, ali se lično interesuje za nestanak ekscentričnog pronalazača, Mršavka iz naslova, čiju ćerku (Maureen O’Sullivan) Nick poznaje već duže vreme. Pronalazačeva bezbednost postaje još neizvesnija kad se se stvar zakomplikuje pojavom sumnjičave švalerke, uporne bivše žene, i njenog pohlepnog muža (Cesar Romeo). U paketu sa raznim mafijašima, pandurima i lakim ženama, sve ovo izgleda kao da se ceo kriminalni svet pojavljuje u luksuznom hotelskom apartmanu Charlesovih. Pokušaj da svatite priču samo će vam smetati da dođete do važnih stvari – vrcavih dijaloga punih požudnih replika između fine, bogate Nore i pripitog vickastog muža. Kada on jedne noći razoruža neželjenog gosta, jutarnje novine o tome pišu. „I was shot tvice in the Tribune”, kaže Nick. „I read you were shot 5 times in the tabloids”, kaže Nora. „It’s not true. He didn’t come anywhere near my tabloids”. Izgovoren kao usput, tekst je duhovit bez preteranog podvlačenja. Nick možda izgleda kao alkoholičar, ali on sa velikom lakoćom prelazi iz relaksirane opijenosti u aktivnu trezvenost. Obilno nalivanje alkoholom supružnika kao da nema većeg uticaja na njihove poteze, više je to otmena rekvizita – vitalni element u Americi koja je tada izlazila iz Velike depresije. Dospevši iz romana koji je te godine napisao Dashiell Hammett, Nick i Nora bazirani su na Hammettovom odnosu sa spisateljicom Lillian Hellman. Ova otkačena, blistava detektivska priča, snimljena za dve nedelje, zaradila je četiri nominacije za Oskara i preko dva miliona dolara. To nije nimalo čudno. Popularnost ove komedije nastavljena je kroz još četiri filma, kao i kroz seriju na radiju i TV-u, a bila je inspiracija i za serije kao što su McMillian i supruga ili Heart & Heart. KK

SAD (Cosmopolitan, First National,Warner Bros. ) 119m BW Jezik: Engleski / Francuski Režija: Michael Curtiz Produkcija: Harry Joe Brown, Gordon Hollingshead, Hal B. Wallis Scenario: Casey Robinson, po romanu Rafael Sabatinia Fotografija: Ernest Haller, Hal Mohr Muzika: Erich Wolfgang Korngold, Liszt Uloge: Errol Flynn, Olivia de Havilland, Lionel Atwill, Basil Rathbone, Ross Alexander, Guy Kibbee, Henry Stephenson, Robert Barrat, Hobart Cavanaugh, Donald Meek, Jessie Ralph, Forrester Harvey, Frank McGlynn Sr., Holmes Herbert, David Torrence Nominacije za Oskara: Erich Wolfgang Korngold (najbolji film), Michael Curtiz (režija), Casey Robinson (scenario), Leo F. Forbstein (muzika), Nathan Levinson (zvuk)

SAD (MGM) 132m BW Režija: Frank Lloyd Produkcija: Albert Lewin, Irving Thalberg Scenario: Talbot Jennings, Jules Furthman, po knjizi Charlesa Nordhoffa i Jamesa Halla Fotografija: Arthur Edeson Originalna muzika: Herbert Stothart, Walter Jurmann, Gus Kahn, Bronislau Uloge: Charles Laughton, Clark Gable, Franchot Tone, Herbert Mundin, Eddie Quillan, Dudley Digges, Donald Crisp, Henry Stephenson, Francis Lister, Spring Byington, Movita, Mamo Clark, Byron Russell, David Torrence Oskar: Albert Lewin, Irving Thalberg (najbolji film) Nominacije za Oskara: Frank Lloyd (režija), Jules Furthman, Talbot Jennings, Carey Wilson (scenario), Clark Gable, Franchot Tone, Charles Laughton (glavna muška uloga), Margaret Booth (montaža), Nat W. Finston (muzika)

120

CAPTAIN BLOOD (1935) KRVAVI KAPETAN BLAD Nezaobilazna pustolovina u režiji Michaela Curtiza, Krvavi kapetan Blad je od atraktivnog Australijanca Errola Flynna stvorila zvezdu preko noći. Njegova animalna privlačnost oduševila je Jacka Warnera, koji mu je pružio šansu kada je Robert Donat odbio ulogu. Film je i Flynnova prva saradnja sa Oliviom de Havilland, čija je aristokratska lepota bila šarmantni kontrast njegovoj raskoši i atletskom seksepilu u čitavoj seriji romantičnih filmova. Flynn glumi poštenog irskog doktora iz XVII veka, Petera Blooda, nepravedno osuđenog na progon i ropstvo u Karipskom moru, gde gospodarici Havilland, plemenitog roda, upućuje drske primedbe i sugestivne poglede. Pošto je organizovao bekstvo, postaje gusar, mač osvete sa duboke pučine, sklapivši nezgodni savez sa podlim francuskim piratom Basilom Rathboneom. Kada se sukobe oko plena i lepe zarobljenice de Havilland, njihov odnos postaje napet zbog čega će doći do dvoboja – to je prva od čuvenih, uzbudljivih scena njihovog mačevanja. Krvavi kapetan Blad poseduje sve što jedan gusarski film treba da ima: bitke na moru i svetlucanje sečiva, hrabrog junaka, ugroženu ali smelu heroinu, gusare, perja na šeširima, ispravljanje nepravde, ljude koji vise sa jarbola kao cirkusanti i romantičnu muziku Ericha Wolfganga Korngolda. Savršena zabava. AE

MUTINY ON THE BOUNTY (1935) POBUNA NA BRODU BAUNTI Pobuna na brodu Baunti Franka Lloyda je remek-delo među studijskim filmovima snimljenim, a koji otelovljuju klasični duh Holivuda. Bez štednje na budžetu, kvalitetna prikazivanja putovanja i dobra poruka tvore avanturistički film vrhunskog kvaliteta. U te kvalitete nismo ubrojali glumački stil koji je odavno nestao. Američka glumačka ekipa britanski moralitet ispunjava optimizmom razdoblja Depresije. Ipak, ove minorne zamerke samo podvlače koliko je film dobro produciran, naročito kada se obrati pažnja i na MGM-ov stil koji je u isto vreme insistirao na profitu, eskapizmu i zabavi za mase. Smeštena u drugu polovinu XVIII veka, kada je mornarica britanskog carstva bila na vrhuncu moći, posada na brodu Baunti ustaje protiv šestomesečnog terora. Na čelu sa Fletcherom Christianom (Clark Gable), oni svog surovog kapetana Bligha (Charles Laughton) spuštaju u more u čamcu, ali on uz neverovatan napor uspeva da se vrati u luku. Za njim pristaje i brod Baunti na svom putu ka južnom Pacifiku, pošto je savladao brojne teškoće. Gable igra bez svojih brkova, a Laughtonove otekle usne pucaju od stroge discipline. U međuvremenu nalazimo još puno manjih podzapleta, mada je sam kraj filma verovatno najupečatljiviji kao primer vrhunca ranog perioda umetničkog i produkcijskog dizajna. GC-Q

A NIGHT AT THE OPERA (1935) NOĆ U OPERI Bio sam veoma mlad, ne stariji od deset godina, kada sam ušao u jedan francuski bioskop da gledam ovaj film – to jest, da budem precizniji, kada me je tamo poslala odrasla osoba koja je znala o braći Marx taman koliko i ja. U mom uzrastu, čitanje titlova bilo je jako teško, naročito kada bi onaj čika sa brkovima i cigarom počeo da ispaljuje reči ka publici kao iz mitraljeza. Ali nije ni bilo vremena da mislimo o tom problemu, jer sam ležao na podu smejući se toliko da sam veći deo filma i proveo tu, između dva sedišta. Od tada sam Noć u operi gledao više puta, uvek sa velikim zadovoljstvom, kao i ostale filmove braće Marx. Svestan sam i kontinuiteta i varijacija u njihovim filmovima, pa sam fasciniran majstorstvom njihovih izvođenja. Ali još duboko u sebi osećam veliku moć mašte i odstupanja od konvencija koje sadrži baš ovaj film. Reči i gestovi izvedeni sa neverovatnim osećajem za ritam, čine Noć u operi toliko sjajnom komedijom, čak i više nego centralne scene kao što je ona sa gomila koja se okuplja u brodskoj kabini. Moglo bi se mnogo govoriti o tome kako prestupnička narav trojice braće inicira krizu u operi. Četvrti ozbiljni brat Zeppo je u tom procesu beskoristan. Grouchove tirade reči i uvijanje tela, Harpova neprirodna tišina i dečija destruktivnost, Chicova virtuoznost i „inostrani etos”– sve to koristi da uznemiri operu baziranu na preziru prema umetnosti, žeđi za novcem i korupciji. Ti elementi stvarno postoje i nesumnjivo su zanimljivi, ali dolaze tek iza ovih očiglednijih karakteristika. Noć u operi je bila i još je izuzetno smešan film. J-MF

SAD (MGM) 96m BW Jezik: Engleski / Italijanski Režija: Sam Wood Produkcija: Irving Thalberg Scenario: James Kevin McGuinness, George S. Kaufman Fotografija: Merritt B. Gerstad Originalna muzika: Nacio Herb Brown, Walter Jurmann, Bronislau Kaper, Herbert Stothart Uloge: Groucho Marx, Chico Marx, Harpo Marx, Kitty Carlisle, Allan Jones, Walter Woolf King, Sig Ruman, Margaret Dumont, Edward Keane, Robert Emmett O’Connor

121

G.B. (Gaumont British) 86m BW Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Michael Balcon, Ivor Montagu Scenario: Charles Bennett, po romanu Johna Buchana Fotografija: Bernard Knowles Originalna muzika: Jack Beaver, Hubert Bath Uloge: Robert Donat, Madeleine Carroll, Lucie Mannheim, Godfrey Tearle, Peggy Ashcroft, John Laurie, Helen Haye, Frank Cellier, Wylie Watson, Gus McNaughton, Jerry Verno, Peggy Simpson

122

THE 39 STEPS (1935) 39 STEPENIKA 39 stepenika je prvi jasni kreativni vrh u Hitchcockovom britanskom periodu posle više nesigurnih ranih pokušaja i nekoliko manjih uspeha. Verovatno je ovo prvi stvarno uspešan film u rapidno rastućem opusu ovog reditelja: od nemog perioda do 39 stepenika, Hitchcock je već bio uradio 18 filmova. Posle finansijskog uspeha i uspeha kod kritike, on je svoju reputaciju učvrstio krenuvši sa neponovljivom serijom nasilnih i zabavnih trilera koji će se protezati kroz nekoliko decenija. I stvarno, mnogi njegovi kasniji filmovi kao što je Sever–severozapad (1959) vuku korene iz njega. U mnoga dostignuća ovog filma spada i predstavljanje jednog Hitchcockovog ključa: prisutnost pogrešnog čoveka, nevinog posmatrača koji biva optužen i progonjen za nedelo koje nije počinio (ovoj temi će se Hitchcock vraćati još, a najeksplicitnije u filmu Krivo optužen iz 1956). Richard Hannay (Robert Donat), Kanađanin na odmoru u Engleskoj, upoznaje ženu koja biva ubijena pod misterioznim okolnostima. On upada u špijunsku zaveru koja se vrti oko nečega pod nazivom „39 stepenika”, i oseća da sa tim saznanjem samo on može da razreši stvar. Spletom okolnosti biva vezan lisicama za devojku (Madeleine Carroll), koja i protiv svoje volje postaje njegov saučesnik, u isto vreme bežeći od policije i zločinca kome fali jedan prst, i koji ga traži, a uz to mora da razreši misteriju iz naslova pre nego što bude prekasno. U tradicionalnom Hitchcockovom maniru, otkriće šta je to u stvari „39 stepenika” , kao uostalom i ceo špijunski zaplet, manje je bitno od flerta između glavnih likova. Doslovce vezani jedno za drugo, u zabavnom parodiranju braka, Donat i Carroll ispunjavaju svoje prepirke diskretnim ljubavnim izjavama – kada im potera ostavi malo prostora za to – i time špijunski triler menjaju u sasvim neočekivanu ljubavnu priču. Film se odvija brzo kao i odnos protagonista, u nezaustavljivoj seriji akcionih scena i potera sa puno duhovitih dijaloga i napetosti koja vas drži vezane za stolicu. JKl

BRIDE OF FRANKENSTEIN (1935) FRANKENŠTAJNOVA NEVESTA Studio Universal je morao da sačeka skoro četiri godine da James Whale prihvati njihovu ponudu da uradi nastavak svog hita Frankenštajn iz 1931. Čekanje im se isplatilo. Pod kompletnim vođstvom reditelja (producent je sve vreme bio na odmoru u Evropi), film Frankenštajnova nevesta, spoj zastrašujućeg i smešnog, bio je na mnogim planovima bolji od prvog filma. Bez obzira na opiranje Boris Karloffa, odlučeno je da čudovište izgovori nekoliko izabranih reči. Njegovo očovečavanje ga upotpunjuje i čini vernijim prikazom junaka romana Mary Shelley, a njegova očajnička potraga za prijateljem je krajnje dirljiva. Iako se zbog cenzure moralo ublažiti, čudovište u ovom filmu je hristolika figura koju na ubijanje nateraju okolnosti i strah koji proizvodi kod ljudi. Čak je i njegova nevesta, stvorena za njega, na prvi pogled užasnuta njegovim izgledom. Nesumnjivo je da nevesta u izvođenju Else Lanchester ostaje jedno od najčudnovatijih stvorenja viđenih na velikom platnu. Njeno pojavljivanje u grotesknom prikazu ceremonije venčanja i danas stoji kao jedno od ključnih tački horor žanra, od mumificiranog tela, siktanja poput labuda, do neobične crno-bele frizure u egipatskom stilu. Zaplet ovog filma oslanja se na kontraste koji gledaoce ili užasnavaju ili ih nasmeju do suza. Whaleov jedinstveni humor, uglavnom dovođen u vezu sa kičom, ponajviše dolazi od sobarice Minnie (Una O’Connor), pod ruku sa feminiziranom glumom Ernesta Thesigera, koji glumi dijabolični lik doktora Pretoriusa. Veliko interesovanje za Frankenštajnovu nevestu povezuje se i sa načinom na koji taj film portretiše seksualne odnose – taj portret se smatra u najmanju ruku potencijalno transgresivnim. Predstavljanje drugog ludog naučnika (Pretorius) koji prisiljava dr Frankenštajna da ponovo stvori živo biće, naglašava jednu od osnovnih veoma uznemirujućih pretpostavki mita Mary Shelley: (pro-)kreacija kao nešto što su ljudi sami postigli. Četiri godine kasnije Whaleovo remek-delo je i samo donelo "sina" na svet, ali otac neveste nije hteo da ima bilo kakve veze sa tim. FL

SAD (Universal) 75m BW Režija: James Whale Produkcija: Carl Laemmle Jr., James Whale Scenario: William Hurlbut, John L. Balderston Fotografija: John J. Mescall Originalna muzika: Franz Waxman Uloge: Boris Karloff, Colin Clive, Valerie Hobson, Elsa Lanchester, Ernest Thesiger, Gavin Gordon, Douglas Walton, Una O'Connor, E.E. Clive, Lucien Prival, O.P. Heggie, Dwight Frye, Reginald Barlow, Mary Gordon, Anne Darling Nominacije za Oskara: Gilbert Kurland (zvuk)

SAD (RKO) 101m BW Režija: Mark Sandrich Produkcija: Pandro S. Berman Scenario: Allan Scott, Dwight Taylor Fotografija: David Abel Originalna muzika: Irving Berlin, Max Steiner Uloge: Fred Astaire, Ginger Rogers, Edward Everett Horton, Erik Rhodes, Eric Blore, Helen Broderick Nominacije za Oskara: Pandro S. Berman (najbolji film), Carroll Clark, Van Nest Polglase (umetnički direktor), Irving Berlin (muzika), Hermes Pan (ples)

Francuska (Pantheon) 40m BW Jezik: Francuski Režija: Jean Renoir Produkcija: Pierre Braunberger Scenario: Jean Renoir, po priči Guya de Maupassanta Fotografija: Jean Bourgoin, Claude Renoir Originalna muzika: Joseph Kosma Uloge: Sylvia Bataille, Georges St. Saens, Jane Marken, André Gabriello, Jacques B. Brunius, Paul Temps, Gabrielle Fontan, Jean Renoir, Marguerite Renoir

124

TOP HAT (1935) CILINDAR Među mjuziklima Ginger Rogers i Freda Astaira, snimljenim sredinom tridesetih, nema jasnog klasika – svi su uglavnom sjajni, sa nekim izuzecima, ali se Cilindar smatra najbližim toj tituli. Njegov zaplet je veran osnovnim zapletima čitave serije: Fred se na prvi pogled zaljubljuje u Ginger, ali komična zabuna (ovde ga ona pomeša sa njegovim oženjenim drugom) nju inspiriše na netrpeljivost sve do pred sam kraj. Film je režirao potcenjeni Mark Sandrich, čiji osećaj do kraja naglašava ustalasanu sinkopiranu glatkoću, toliko važnu za serijal. Najpoznatija numera iz filma je „Top Hat”: Astair i hor muškaraca u cilindrima sjajno barataju štapovima. Ipak, centralno mesto filma su dva velika romantična dueta „Isn’t it a lovely day” i „Cheek to cheek”: prvi je smešten u londonski paviljon usred oluje, a drugi kraj svetlucavih kanala RKO-a, te art-deko varijante Venecije. Ti plesovi su (sa svojim tokovima od otpora do predaje) glavno Fredovo sredstvo osvajanja Ginger, ali pogrešno bi bilo tumačiti ih sa samo seksualnom konotacijom. Kao što suzdržano zabavljanje Ginger jasno ukazuje, dvoje aktera sarađuju kroz tu igru vruće–hladno ne bi li prolongirali i intenzivirali ovu ukusnu i elegantnu erotsku igru. MR

UNE PARTIE DE CAMPAGNE (1936) IZLET Jedno od najsnažnijih sredstava filmske mašte je epilog „mnogo godina kasnije”, koji nas obično sa setom vodi iz ambijenta priče, u kojoj je sve bilo moguće, do stvarnog raspleta sudbine. Na kraju ovog filma Jeana Renoira vidimo Henriette (Sylvia Bataille) nesrećno udatu za čoveka kome je obećana od početka, bezličnog činovnika Anatolea (Paul Temps). Ali između ove dve uporišne tačke, ništa nije tako izvesno. Film je adaptirana priča Guya de Maupassanta i nije završen kako je to Renoir zamislio. Bez obzira na to, on stoji kao dragulj dovoljan sam za sebe. Centralna radnja odnosi se na nedozvoljeno spajanje dvoje lokalnih avanturista Rodolphe (Jacques Borel) i Henri (Georges d’Arnoux), sa jedne strane, i sa druge Henriette i njene majke Juliette (Jeanne Marken). Renoir stvara savršeni dijagram kontrasta među ovim likovima: Rodolphe i Juliette su frivolni i pohotni, dok Henrija i Henrijette preplavljuju duboka osećanja. A ono što je, po rečima Henriette, počelo kao „neka vrsta mglovite požude”, koja priziva lepotu i surovost prirode, završava se loše dok „godine prolaze sa nedeljama melanholičnim kao ponedeljci.” AM

MODERN TIMES (1936) MODERNA VREMENA Moderna vremena su poslednji filmski portret malog skitnice koga je Chaplin stvorio 1914. i koji ga je proslavio u svetu. Od tada se svet mnogo promenio. Devetnaesti vek je još bio blizu kada se mali skitnica pojavio. Posle Velike depresije 1936, on se susreo sa anksioznošću koja se malo razlikuje od ove iz XXI veka – nemaština, nezaposlenost, štrajkovi i štrajkbreheri, politička netolerantnost, ekonomska nejednakost, tehnološka tiranija i narkotici. To su bili problemi kojima je Chaplin postao okupiran za vreme svetske osamnaestomesečne turneje 1931–1932, kada je video uspon nacionalizma, posledice Depresije, mehanizacije i nezaposlenosti. U jednom novinskom intervjuu iz 1931. izjavio je: „Nezaposlenost je suštinsko pitanje. Mašine bi trebalo da služe čovečanstvu, a ne bi trebalo da dovode do tragedije i oduzimaju ljudima posao.” Predstavivši te probleme kroz sistem komedije, Chaplin malog skitnicu pretvara u jednog od miliona radnika po fabrikama širom sveta. U početku ga vidimo kao radnika koga nervira monoton posao na pokretnoj traci, i činjenica da služi kao pokusni kunić za mašinu koja treba da hrani radnike dok rade. Izuzetak je što u ovoj borbi sa vrlim novim svetom dobija društvo – devojku (Paulette Goddard), čiji je otac nastradao u štrajku i koja se pridružuje Charliju. Oni nisu ni pobunjenici ni žrtva, kako je Chaplin jednom napisao, već „jedina dva živa duha u svetu mašina”. Kada su Moderna vremena završena, zvučni filmovi su postojali skoro deset godina. Chaplin je uzeo u obzir mogućnost dijaloga u filmu i čak je imao spremljen tekst, ali je na kraju shvatio da život malog skitnice zavisi od neme pantomime. U jednom trenutku mi ipak čujemo njegov glas, kada se zaposli kao konobar i pevač pa improvizuje italijansku pesmu koristeći se nekakvim besmislicama. Zamišljena u četiri „čina”, od kojih je svaki ekvivalent jednoj od njegovih starih, kratkih komedija, Moderna vremena predstavljaju Chaplina kao stvaraoca vizuelnih komedija i dalje na nedostižnom vrhu. Film opstaje i kao komentar na ljudsku borbu za opstanak u industrijskim i ekonomskim uslovima XX, a verovatno i XXI veka. DR

SAD (Charles Chaplin, United Artists) 87m BW Režija: Charles Chaplin Produkcija: Charles Chaplin Scenario: Charles Chaplin Fotografija: Ira H. Morgan, Roland Totheroh Originalna muzika: Charles Chaplin Uloge: Charles Chaplin, Paulette Goddard, Henry Bergman, Tiny Sandford, Chester Conklin, Hank Mann, Stanley Blystone, Al Ernest Garcia, Richard Alexander, Cecil Reynolds, Mira McKinney, Murdock MacQuarrie, Wilfred Lucas, Edward LeSaint, Fred Malatesta

125

SAD (RKO) 103m BW Režija: George Stevens Produkcija: Pandro S. Berman Scenario: Erwin Gelsey, Howard Lindsay, Allan Scott, po priči Portrait of John Garnett Elwina Gelseya Fotografija: David Abel Originalna muzika: Jerome Kern, Dorothy Fields Uloge: Fred Astaire, Ginger Rogers, Victor Moore, Helen Broderick, Eric Blore, Betty Furness, Georges Metaxa Oskar: Jerome Kern, Dorothy Fields (muzika) Nominacije za Oskara: Hermes Pan (ples)

126

SWING TIME (1936) DOBA SVINGA Doba svinga, pevačko-plesna fantazija Georgea Stevensa, audiovizuelni je spektakl organizovan oko mjuzikla o dešavanjima iza scene. Nesumnjivo jedan od najboljih iz sredine tridesetih, ovaj film je i najava onoga što sledi iz kombinacije Fred Astair i Ginger Rogers. Produciran od strane legendarnog RKO producenta Pandroa S. Bermana, Doba svinga je priča o Lucky Garnettu (Fred Astaire), poznatom igraču koji je veren prijatnom ali dosadnom Margaret Wotson (Betty Furness). Da bi veridba uspela, on mora nabaviti „miraz”, tako da odlaže venčanje i odlazi u Njujork da zaradi pare. Po dolasku u taj grad, upoznaje Penny (Ginger Rogers), svoju pravu ljubav, i posle toga slede veće i manje nevolje pre nego što jedno drugom padnu u zagrljaj. Dabome, sledi par scena nesporazuma, par preokreta i hepiend uprkos manjim periodima tugovanja i napetosti. Međutim, prava svrha filma je, bez sumnje, prezentacija muzičkih numera od kojih su neke već postale deo kanona ovog žanra. Muziku je pisao Jerome Kern, a stihove uglavnom Dorothy Fields. Zajedničkim naporom njih dvoje, stvorena je osnova muzičke podloge, mada su energija, entuzijazam i radost Freda i Ginger, uz dodatak pokreta i stepovanja, ono što svaku numeru čini blistavom. U vrhunce spadaju dva Luckyjeva soloa u „The way you look tonight”, standardu iz noćnih klubova i „Never gonna dance” tužnjikava ironična pesma koja je pružila šansu za glumčevo čuveno hodanje po vazduhu. Dva dueta prekrivaju čitavo platno u „Waltz in Swing Time” sa Astairom i Rogers i, naravno njihovo slavno izvođenje pesme „A Fine Romance”. Ali verovatno najbolja numera u celom filmu je „Bojangles in Harlem”. Ovde Lucky nastupa iz hora, sa licem našminkanim u crno. Ovo je zasigurno klimanje glave njegovoj veštini i nasleđu, pa bilo ono i zastarelo i pomalo uvredljiv deo kulturne istorije. Numera kulminira sa Astairom koji pleše sam sa sobom, ali sa trikom koji od jednog stvara trojicu Astaira. GC-Q

MY MAN GODFREY (1936) MOJ ČOVEK GODFRI Gregory La Cava, iako jedan od majstora prefinjenih salonskih komedija, možda nije bio socijalno najosvešćeniji čovek tih tridesetih godina prošlog veka u Holivudu, ali je imao smisla za satiru sa oštrim političkim i socijalnim osudama, koja je prepoznatljiva u filmovima poput Gabrijel nad Belom Kućom (1933), Udala se za svoga šefa(1935) i pre svega Moj čovek Godfri. Ova screwball komedija, snimljena krajem perioda Depresije, govori o siromašnom skitnici Godfreyu (Powell), koga iznajmljuju kao batlera, kao deo igre društva Aveny Park. Nekih stotinak replika kasnije, on preuzima potpunu kontrolu nad kućom bogataša, šarmira lepu Irene (Lombard), raskrinkava ljubavnika pilećeg mozga njene majke (OK, u filmu ga zovu „štićenik” zbog Produkcijskog kodeksa) kao varalicu i pomaže njenom mrzovoljnom ocu da izbegne stečaj. Ne iznenađuje nas što se otkriva da se Godfrey samo pretvarao da je skitnica kada su ga bogataši pronašli – jer sada može i da se oženi bogatom devojkom svojih snova. Međutim, do tog trenutka visoki sloj je proparadirao ispred kamere kao gomila narcisoidnih, infantilnih idiota. Svakako da je to jedan od razloga za veliki uspeh filma u ono vreme. Moj čovek Godfri gubi na oštrini u drugom delu kada bajkoviti elementi preovladaju pa se film završava pomalo naivno: porukom da novac nije sve! Ali i pored toga, on zadržava publiku visprenošću scenarija koji su napisali romanopisac Eric Hatch i Morrie Ryskind. Pravi dokaz da je u pitanju veliki film jeste to što nema nijednog lošeg dijaloga ni slabog lika. La Cavin tempo je ponekad munjevit, on ispaljuje verbalne kuršume poput mitraljeza u skoro svakoj sceni, i uz ekonomičnost naracije, dobijenu sa takvom lakoćom da film može biti prototip klasične holivudske kinematografije. Iako je prvi put prikazan pre skoro sedamdeset godina, Moj čovek Godfri još dobro izgleda i mogao bi biti ponovo snimljen za bilo koju publiku. MT

SAD (Universal) 94m BW Režija: Gregory La Cava Produkcija: Gregory La Cava, Charles R. Rogers Scenario: Eric Hatch, Morrie Ryskind, po romanu Erica Hatcha Fotografija: Ted Tetzlaff Originalna muzika: Charles Previn, Rudy Schrager Uloge: William Powell, Carole Lombard, Alice Brady, Gail Patrick, Eugene Pallette, Alan Mowbray, Jean Dixon, Molly, Mischa Auer, Carlo, Robert Light, Pat Flaherty Nominacije za Oskara: Gregory La Cava (režija), Eric Hatch, Morrie Ryskind (scenario), William Powell (glavna muška uloga), Mischa Auer (sporedna muška uloga), Carole Lombard (glavna ženska uloga), Alice Brady (sporedna ženska uloga)

127

SAD (Columbia) 115m BW Režija: Frank Capra Produkcija: Frank Capra Scenario: Clarence Budington Kelland, Robert Riskin Fotografija: Joseph Walker Originalna muzika: Howard Jackson Uloge: Gary Cooper, Jean Arthur, George Bancroft, Lionel Stander, Douglass Dumbrille, Raymond Walburn, H.B. Warner, Ruth Donnelly, Walter Catlett, John Wray Oskar: Frank Capra (režija) Nominacije za Oskara: Frank Capra (najbolji film), Robert Riskin (scenario), Gary Cooper (glavna muška uloga), John P. Livadary (zvuk)

128

MR. DEEDS GOES TO TOWN (1936) GOSPODIN DIDS IDE U GRAD Film koji je predstavio screwball komediju i potvrdio Caprino viđenje života u Americi, izražava podršku tradicionalnim vrednostima gradića naspram samoživoj sofisticiranosti velikih gradova. Longfellow Deeds (Cooper) pesnik je iz ruralnog Vermonta, čiji se život menja, kada neočekivano nasledi imanje svog ujaka multimilionera, dok njegovi advokati iz Njujorka (naviknuti da potkradaju fondove) pokušavaju da ubede Deedsa da ih zadrži na platnom spisku. Posle par nezgoda i putovanja na Menhetn, Deeds je ubeđen da mu pare neće doneti ništa dobro i pokušava da imetak podeli, sa namerom da zasnuje seosku komunu za raseljene farmere. Advokati ga bacaju na sud sa argumentom da je lud jer niko normalan ne bi podelio toliko novca. Za konačni spas Deedsa presudnu ulogu ima Babe Bennett (Jean Arthur), oštra novinarka koja u početku koristi njegovu seljačku naivnost da dođe do ekskluzivne priče o „muškoj Pepeljugi”. Babe međutim menja Deedsov idealizam i njeno svedočenje uverava sud da presudi u korist siromašnih. Ispunjen vedrinom i komikom Gospodin Dids ide u grad je oda antimaterijalizmu i jednostavnom ruralnom životu u najboljem maniru Henryja Davida Thoreaua. RBP

CAMILLE (1936) DAMA SA KAMELIJAMA Dama sa kamelijama Georgea Cukora jedna je od velikih pobeda ranog zvučnog filma. Showcase sjajne glume protagonista Garbo i Taylora, sa umešnom podrškom studijskih majstora Lionela Barrymorea i Henriyja Daniella. Cukor predstavlja taman toliko Pariza sa sredine XIX veka da melodramatičnost dramskog teksta koji je Aleksandar Dima sin adaptirao za scenu prema svom romanu, bude zaista očaravajuća. Sa svojim duhovitim i sugestivnim dijalozima, scenario doprinosi da piščevi likovi budu uverljivi američkom auditorijumu nekog drugog vremena. Marguerette Gautier (Garbo), koju zovu Camille zbog njene ljubavi za kamelijama, u stvari je „kurtizana” koja se zaljubljuje u svog „pratioca” Armanda Duvala (Taylor) iz loze imućne familije. Veza koja nikad ne može biti ozvaničena zbog njenog sumnjivog porekla mora da se okonča, što se i dešava u dve čuvene scene koje je svaka glumica oduvek želela za sebe. Prvo, Armandov otac ubeđuje Camille da odustane od Armanda da bi se ovaj mogao posvetiti diplomatskoj karijeri. Slomljenog srca, ona pušta Armanda da ode lažući da više nema interesovanja za njega. Armando se vraća kasnije, tek da je zatekne na samrtnoj postelji, dok umire, što će ga nagnati u nekontrolisani plač. Mora da je ova priča o zabranjenoj i tragičnoj ljubavi potresla čak i Breenovu kancelariju, čiji je zadatak bio da sprovodi reakcionarni produkcijski kodeks, čim je tražila da se samo doda scena u kojoj se romantični par, koji je tehnički bio „nedozvoljen”, zaklinje na večnu ljubav. RBP

SABOTAGE (1936) SABOTAŽA Alfred Hitchcock je bio upravo napravio film Tajni agent, baziran na pričama W. Somerseta Maughama, tako da je njegov sledeći projekat, baziran na romanu Josepha Conrada „The secret agent” morao da promeni naziv u Sabotaža. Oscar Homulka je gospodin Verloc, zlosrećni agent strane tajne službe, koji mora da izvrši sabotažu. Odstupajući od originalne priče, Verloc i njegova žena (Sylvia Sydney) upravljaju malim bioskopom, što pravi prostor Hitchcocku da se poigrava, povezujući događaje u zapletu filma sa filmovima projektovanim u tom bioskopu. Sabotaža ima dve scene koje se naročito pamte. U prvoj Stevie (Desmond Tester), mlađi brat gđe Verloc, biva poslat od strane njenog muža da isporuči limenu kutiju sa filmom. Stevie ne zna da je u kutiji bomba tempirana da eksplodira u 13.45. Dok ga pratimo po Londonu, njega usporava čitav niz događaja da bi na kraju bomba eksplodirala dok on sedi u autobusu. Hitchcock je zažalio zbog ovoga, budući da je to narušilo rediteljski ugovor sa publikom da neće naneti zlo nekome ko im je osvojio simpatije – mada će to ponovo uraditi i u Psihu 1960. U svakom slučaju, smrt Stevieja priprema okolnosti za drugu vrhunsku scenu u kojoj Verloca ubija njegova žena iz osvete. EB

SAD (MGM) 109m Režija: George Cukor Produkcija: David Lewis, Bernard H. Hyman Scenario: Zoe Akins, po romanu i drami La Dame aux camélias Alexandre Dumasa sina Fotografija: William H. Daniels, Karl Freund Originalna muzika: Herbert Stothart, Edward Ward Uloge: Greta Garbo, Robert Taylor, Lionel Barrymore, Elizabeth Allan, Jessie Ralph, Henry Daniell, Lenore Ulric, Laura Hope Crews, Rex O’Malley Nominacije za Oskara: Greta Garbo (glavna ženska uloga)

G.B. (Gaumont British) 76m BW Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Michael Balcon, Ivor Montagu Scenario: Charles Bennett, Ian Hay, Helen Simpson, E.V.H. Emmett, po romanu The Secret Agent Josepha Conrada Fotografija: Bernard Knowles Originalna muzika: Louis Levy Uloge: Sylvia Sidney, Oskar Homolka, John Loder, Desmond Tester, Joyce Barbour, Matthew Boulton, S.J. Warmington, William Dewhurst

129

DODSWORTH (1936) DODSVORT

SAD (Samuel Goldwyn) 101m BW Režija: William Wyler Produkcija: Samuel Goldwyn, Merritt Hulburd Scenario: Sidney Howard, po romanu Sinclaira Lewisa Fotografija: Rudolph Maté Uloge: Walter Huston, Ruth Chatterton, Paul Lukas, Mary Astor, David Niven, Gregory Gaye, Maria Ouspenskaya, Odette Myrtil, Spring Byington, Harlan Briggs, Kathryn Marlowe, John Payne Oskar: Richard Day (umetnički direktor) Nominacije za Oskara: Samuel Goldwyn, Merritt Hulburd (najbolji film), William Wyler (režija), Sidney Howard (scenario), Walter Huston (glavna muška uloga), Maria Ouspenskaya (sporedna ženska uloga), Oscar Lagerstrom (zvuk)

130

Wylerova adaptacija romana Sinclaira Lewisa o rasturanju braka bogatog američkog para, predstavlja vrh inteligentnog holivudskog filmskog stvaralaštva. Walter Huston igra naslovnu rolu, automobilskog mogula koji, pošto proda svoje preduzeće, mora da se suoči sa izazovima bogataške penzije i odlučuje da sa svojom ženom Fran (Ruth Chatterton) krene u obilazak Evrope. Napuštaju Ameriku ne bi li otkrili kulturu i rafinman Starog kontinenta. U Evropi par uviđa da svako od njih želi drugačiji način života, iako na neki svoj način, oboje žele da odlože starost. Fran flertuje sa plejbojima po periferiji bogatih i poznatih krugova. Ona postaje sve nestrpljivija zbog Dodsworthovog tvrdoglavo američkog provincijalnog ponašanja. Dodsworth ne može da izgladi odnose sa Fran i očajnički se boji da postaje beskoristan. Na svojim putešestvijima, oni sreću Edith Cotright (Mary Astor), američku iseljenicu koja je pronašla novi način da živi i ostane čila. Najupečatljiviji aspekti filma su njegova moralna kompleksnost i njegov gorko-slatki ukus. Wyler vodi računa da ne prikaže Fran kao totalno lošu. Tera nas da razumemo i saosećamo i sa mužem i sa ženom. Neki od najdirljivijih momenata u Dodsvortu dese se kad Fran shvati kako se iluzorni život koji je pokušavala da osmisli ruši pred njenim očima. Huston, koji je bio nominovan za Oskara za najboljeg glumca, savršen je u ovoj ulozi velikog opsega. Njegov lik se transformiše iz samouverenog samoproklamovanog tajkuna u razočaranog, promišljenog starca. Astor, izuzetno mladi i privlačni David Niven i Marija Ospenskaja su sjajni u sporednim ulogama. U vremenu kada mejnstrim američko filmsko stvaralaštvo kao da ima za cilj da zadovolji ukuse četrnaestogodišnjaka, Dodsvort je dobrodošao podsetnik da je Holivud nekada pravio filmove za odrasle. RH

THINGS TO COME (1936) ONO ŠTO ĆE DOĆI Menziesova ekranizacija H. G. Wellsovih razmišljanja o temi sudbine sveta pošto katastrofalni Drugi svetski rat uništi evropsku civilizaciju, verovatno je prvi pravi naučnofantastični film. Samo Metropolis (1926) Fritza Langa anticipira ovakvo viđenje budućnosti, kao rezultat tehnoloških promena i iz njih proizašle političke evolucije. Ali Langov film ne nudi sličnu detaljnu analizu o novom kursu kojim bi istorija mogla krenuti. U stvari, jako malo naučnofantastičnih filmova toliko vodi računa o strogo istorijskom pristupu izmišljenom proročanstvu, kao što to čini Ono što će doći. Verovatno je to zbog toga što je Wells sam napisao scenario baziran na idejama koje se mogu naći u njegovom romanu „The Outline of History“. Ni Wells ni Menzies nisu bili mnogo zainteresovani za priču koja proizilazi iz likova (svi likovi predstavljaju važne ideje), tako da je film mnogima izgledao daleko i otuđeno, a to je još više pojačano činjenicom da priča pokriva ceo jedan vek istorije. Drugi evropski rat traje dvadeset pet godina i uspeva da uništi veći deo sveta, koji degradira u nešto nalik nasilnom feudalizmu ranog srednjeg veka. Ali ljudski progres je neizbežan, zahvaljujući činjenici da element intelektualnog i racionalnog u čoveku uvek dokazuje superiornost u odnosu na urođenu ljudsku potrebu za samodestrukcijom. Tako da Ono što će doći nudi jedan optimističniji pogled na Frojdovo shvatanje večnog sukoba između Erosa i Tanatosa, ljubavi i smrti. Poput mnogih utopističkih pisaca, Wells vidi budućnost kao u velikoj meri određenu povećanom čovekovom kontrolom nad prirodnim okruženjem. Kasnijim sekvencama u filmu, kao i u Metropolisu, dominira viđenje grada budućnosti. Upravo u baratanju tim arhitektonskim i art-dizajn stranama ovog filma Menzies daje svoj najveći doprinos. Uprkos fragmentarnoj naraciji, Ono što će doći je vizuelno fascinantan i preteča je drugih SF filmova koji maštaju o urbanoj budućnosti. Među njima je i film Ridleya Scotta iz 1982. Blejd Raner Bez obzira na uloge dobro poznatih glumaca (među kojima su Raymond Massey, Cedric Hardwicke i Ralph Richardson), u vezi sa ovim neuobičajenim filmom najviše se pamti njegovo zanimanje za filozofiju istorije i ljudske prirode. On perfektno prikazuje strahove i nade Velike Britanije 1930-ih, na jeziv način predviđajući bombe koje će se obrušiti na London samo četiri godine kasnije. RBP

G.B. (London) 100m BW Režija: William Cameron Menzies Produkcija: Alexander Korda Scenario: H.G. Wells po sopstvenom romanu The Shape of Things to Come Fotografija: Georges Périnal Originalna muzika: Arthur Bliss Uloge: Raymond Massey, Edward Chapman, Ralph Richardson, Margaretta Scott, Cedric Hardwicke, Maurice Braddell, Sophie Stewart, Derrick De Marney, Ann Todd, Pearl Argyle, Kenneth Villiers, Ivan Brandt, Anne McLaren, Patricia Hilliard, Charles Carson

131

Francuska (Cinéas) 85m BW Jezik: Francuski Režija: Sacha Guitry Produkcija: Serge Sandberg Scenario: Sacha Guitry Fotografija: Marcel Lucien Originalna muzika: Adolphe Borchard Uloge: Sacha Guitry, Marguerite Moreno, Jacqueline Delubac, Roger Duchesne, Rosine Deréan, Elmire Vautier, Serge Grave, Pauline Carton, Fréhel, Pierre Labry, Pierre Assy, Henri Pfeifer, Gaston Dupray

SAD (MGM) 115m BW Režija: Victor Fleming Produkcija: Louis D. Lighton Scenario: Marc Connelly, John Lee Mahin, Dale Van Every, po romanu Rudyarda Kiplinga Fotografija: Harold Rosson Originalna muzika: Franz Waxman Uloge: Freddie Bartholomew, Spencer Tracy, Lionel Barrymore, Melvyn Douglas, Charley Grapewin, Mickey Rooney, John Carradine, Oscar O’Shea, Jack La Rue, Walter Kingsford, Donald Briggs, Sam McDaniel, Bill Burrud Oskar: Spencer Tracy (glavna muška uloga) Nominacije za Oskara: Louis D. Lighton (najbolji film), Marc Connelly, John Lee Mahin, Dale Van Every (scenario), Elmo Veron (montaža)

132

LE ROMAN D'UN TRICHEUR (1936) ROMAN JEDNE VARALICE

Film koji svi smatraju remek-delom Sache Guitryja (iako ima konkurenta u Pearls of the crown iz 1937), ovaj tour de force iz 1936. može se posmatrati kao neka vrsta končerta za domišljatost pisca, reditelja i izvođača. Posle uvodne špice, koja nas upoznaje sa ekipom filma, Roman jedne varalice flešbekom se prebacuje u priču o tome kako je heroj iz naslova (koga igra sam Guitry) na svom životnom putu naučio da profitira od varanja. Ozloglašeni antifilmski reditelj, čija je prva ljubav bila pozorište, Guitry je imao podjednak osećaj za filmske štosove u adaptiranju svojih drama ili, u ovom slučaju, svog romana „Memoires d'un tricheur” za filmsko platno. Ova priča o prevari ostaće upamćena kao živahan i stilski inventivan nemi film sa Guitryjevim likom, koji služi kao pouka i izvan ekrana. François Truffaut je bio toliko impresioniran da je Guitryja nazvao francuskim bratom Ernsta Lubitscha, premda se Guitry vidno razlikuje od tog majstora kontinentalnih romansi po načinu na koji njegova privatnost nadjačava osobine njegovog lika. JS

CAPTAINS COURAGEOUS (1937) KAPETAN HRABROSTI Rudyard Kipling, koji je umro 1936, nije poživeo još godinu dana da vidi tri svoja dela adaptirana za veliko platno. U njih spada i poletni ep Victora Fleminga o detinjstvu Kapetan hrabrosti. Freddie Bartholomew nastupa kao Harvey Cheyne, razmaženi bogati klinac koji, pošto popije šest sladoled soda, pada sa prekookeanskog broda, kojim putuje sa ocem (Melvyn Douglas). Sreća mu se osmehne i pokupi ga ribarski brod iz Gločestera, čija posada, uključujući i dobrodušnog Manuela Fidella (Spencer Tracy) nije impresionirana njegovim bogatstvom i statusom. Ponižen, Harvey mora sam da se snalazi, ali, pod Manuelovim brižnim nadzorom, on se uči vrednostima teškog rada i pravih dostignuća. Međutim pre nego što se vrate u luku, Manuel gine u nesreći. U luci, Harvey se sreće sa svojim ocem, ali želi da ostane sa ribarima. Posle dirljivog pomena poginulom prijatelju, sin i otac se ipak pomire. Dečak-zvezda, Bartolomew, odličan je u ulozi koja od njega zahteva da bude i iritantan i neodoljiv. A Spencer Tracy, sa svojom kovrdžavom kosom i (našmikanim) bronzanim licem, predstavlja odličnu imitaciju portugalskog mornara. Humor, patos i interesantna poruka, ovaj film svrstavaju među najbolje dečije filmove koje je Holivud ikada napravio. RBP

YE BAN GE SHENG (1937) PONOĆNA PESMA

Roman „Fantom iz opere” Gastona Lerouxa, iz 1919. godine, inspirisao je mnoge filmove. Ponoćna pesma Weibanga, snimljen u Šangaju 1936. nesumnjivo je jedan od najnadahnutijih. Ma-Xu (1905–1961) pristupio je snimanju filmova kao dizajner titlova napredovavši do scenografa, pa glumca a zatim i reditelja. Do pojave zvuka, snimio je šest filmova. Ponoćna pesma je bio njegov drugi zvučni film. Ponoćna pesma uspostavlja svoje mračno i jezivo raspoloženje od samog početka, dolaskom opere, koja je na turneji, u ruinirano pozorište koje, kako će saznati, stoji tako prazno i raspada se otkako je pre deset godina stradao veliki operski pevač Song Danping. Mlada zvezda opere vežba sama u pozorištu kada čuje prelep glas koji mu govori kako da peva. To je naravno odbegli, sada jezivo unakažen, Song Danping koji priča svoju tragičnu priču prikazanu kroz flešbek. Krivac za njegovo fizičko stanje je zli feudalni gospodar, ljut što se Song zaljubio u njegovu ćerku. Od tada se skriva u pozorištu u iščekivanju pevača koji bi mogao preuzeti njegovu ulogu i izvesti veliku operu. Mladi pevač je odabran za tu ulogu, a takođe postaje izaslanik Songovoj izgubljenoj ljubavi, Li Xiaoxia kojoj se od prevelike tuge pomračio um. Revolucionarna razlika u odnosu na zapadnjačke verzije Lerouxa jeste to što fantom, umesto da bude opasnost iz mraka, postaje dobronamerni junak sa kojim saosećamo. U svim ostalim adaptacijama, fantomov štićenik je pevačica, a fantoma motiviše seksualna ljubomora na njenog verenika. Promenom pola štićenika, Ma-Xu razvija složenije i višeznačnije odnose. Song vidi mladića kao surogat za sebe samog u odnosu prema Lixiaoxii i ljubomoran je, u njeno ime, kada otkrije da mladić ima devojku. Sve ovo postavljeno je u scenografiji koja atmosferi filma doprinosi zahvaljujući majstorskoj upotrebi svetla i senki, jasno inspirisanoj nemačkom ekspresionističkom kinematografijom. Važan element za veliku popularnost ovog filma bili su songovi koji su ostali popularni standardi u Kini. Godine 1941. Ma-Xu je bio obavezan da napravi nastavak Ponoćna pesma 2, a film je takođe inspirisao dva hongkonška rimejka: Midnightmare (1962) i The phantom lover (1995). DR

China (Xinhua) 123m BW Jezik: Mandarin Režija: Ma-Xu Weibang Produkcija: Shankun Zhang Scenario: Weibang Ma-Xu Fotografija: Boqing Xue, Xingsan Yu Originalna muzika: Xinghai Xian (pesma) Uloge: Menghe Gu, Ping Hu, Shan Jin, Chao Shi

133

LA GRANDE ILLUSION (1937) VELIKA ILUZIJA

Francuska (R.A.C.) 114m BW Jezik: Francuski / Nemački / Engleski Režija: Jean Renoir Produkcija: Albert Pinkovitch, Frank Rollmer Scenario: Jean Renoir, Charles Spaak Fotografija: Christian Matras Originalna muzika: Joseph Kosma Uloge: Jean Gabin, Dita Parlo, Pierre Fresnay, Erich von Stroheim, Julien Carette, Georges Péclet, Werner Florian, Gaston Modot, Marcel Dalio Nominacije za Oskara: Frank Rollmer, Albert Pinkovitch (najbolji film) Filmski Festival u Veneciji: Jean Renoir (sveukupni umetnički doprinos), Jean Renoir nomination (Musolinijev pehar)

134

Ponekad je potrebno da nam ono što nam je svima zajedničko otkriju užasi rata. Ta humanistička ironija je centralni predmet remek-dela Jeana Renoira Velika iluzija, filma smeštenog u Prvi svetski rat, delo koje otkriva radost i druženje u nemačkom logoru ratnih zarobljenika. Poručnik Maréchal (Jean Gabin) i kapetan De Boeldieu (Pierre Fresnay) dva su francuska oficira koja se, sa svojim ljudima, snalaze kako znaju i umeju budući pod budnim okom pristojnog nemačkog komandanta von Rauffensteina (Erich von Stroheim). Ali to je samo oaza ili, preciznije, fatamorgana usred razornog konflikta. Ako obratimo pažnju na naziv filma, velika iluzija bi upravo bila ta ideja da pripadnost klasi i vaspitanje, kao nekakvim čudom, ove oficire uzdiže iznad uobičajenog doživljaja rata uprkos činjenici da meci ne razlikuju plavu krv od svake druge. Oni neumorno kopaju kanal za bekstvo, ne uzimajući u obzir činjenicu da će, kada se jednom vrate u slobodu, prividna bliskost prouzrokovana zarobljeništvom, stvari ponovo vratiti na pređašnje mesto. Jedna od dirljivijih strana ovog filma je osećanje da glavni likovi shvataju ovu istinu i suviše dobro, ali podsvesno priželjkuju da su stvari drugačije. Možete osetiti da von Stroheimov komandant stvarno želi da bude prijatelj sa francuskim oficirima, samo kad bi okolnosti bile drugačije, manje surove. U koncentracionom logoru je i Rosenthal (Marcel Dalio). Gledano spolja, on je samo Jevrejin, neprijatan podsetnik imanentnog zla u Drugom svetskom ratu. Nemci su kasnije, tokom okupacije Francuske, zabranili Veliku iluziju. Toliko je efektna bila svevremenska humanistička vizija ovog filma. Ovaj Renoirov sjajni film, sa svim njegovim likovima, provokativnim temama i privlačnim dijalozima mogao je biti zauvek izgubljen zbog svojih političkih stavova, i oštar je podsetnik na moć filma i sposobnost mašte da iznesu onu vrstu istina i moralnih smernica koje koristimo i koje su nam potrebne za usmeravanje naših života. JKl

STELLA DALLAS (1937) STELA DALAS Stela Dalas Kinga Vidora nudi živi i potresan portret žene iz radničke klase, koja je dovoljno hrabra i jaka da podnese žrtvu zarad ćerkinog napretka u društvu. Uspešna ekranizacija čuvenog romana Olive Higgins „Prauti” već je viđena 1925, ali, za razliku od neme verzije Henryja Kinga, Vidorova ima tu prednost što glavnu ulogu u njoj igra Barbara Stanwick. Stanwickova verzija nam nudi Stelu kao izdržljivu, glamuroznu, inteligentnu ženu. Nije nam teško da shvatimo zašto je privukla bogataša Stephena Dallasa (John Boles) pošto je napustio porodicu i odlučio da pokuša da živi sam. Međutim, malo posle rođenja njihove ćerke Laurel (Anne Shirley), Stephen je poželo da se vrati svojoj bivšoj devojci. Stela sama podiže Laurel, posvećujući ceo svoj život sreći devojčice. Kada je dospela u tinejdžerske godine, Laurel se život oca bogataša učinio interesantnijim i ona želi da živi sa njim. U početku se Stela opire ćerkinom odlasku, ali se predomišlja primoravši je da ode glumeći pijanstvo i nezainteresovanost za nju. Laurel odlazi kod oca i nedugo posle toga udaje se za bogatog mladića. Njeno glamurozno venčanje majka posmatra kroz prozor sa suzama u očima. Stela nastavlja dalje, ali nikada više neće moći da premosti društveni jaz koji je odvaja od ćerke. Ovu dirljivu priču Vidor je vešto režirao pa Stela Dalas nikada ne sklizava u jevtinu sentimentalnost. RBP

THE LIFE OF EMILE ZOLA (1937) ŽIVOT EMILA ZOLE Film Život Emila Zole Williama Dieterlea bio je nastavak njegovog izuzetno uspešnog biografskog filma Priča o Luisu Pasteru (1935) sa glumcem Paulom Munijem u još jednoj priči o Francuzu od principa i prosvećenosti koja je iznad predrasuda. Zola se u početku muči da postane pisac, sve dok ne objavi „Nanu”, roman o prostitutki. Posle toga, uspesi se nižu i Zola namerava da uživa u poznim godinama i bogatstvu, ali ga posećuje žena Alfreda Dreyfusa, francuskog oficira koji je, nepravedno optužen da je nemački špijun, poslat na Đavolje ostrvo. Zolina savest se budi i u grandioznoj sceni, kao pisanoj za Munija, on čita svoj slavni članak „J'accuse” („Optužujem”) uredniku novina. U montažnoj sekvenci karakterističnoj za Warner Brothers ostali novinari se okupljaju da ga čuju, štamparije štampaju članak, a ljudi hrle da kupe novine. Film je osvojio Oskara za najbolji film, a njegova ozbiljnost je impresivna. Ipak, iako je Dreyfus bio žrtva antisemitskih predrasuda, nijednom se u ovom filmu ne izgovara reč Jevrejin. Očigledno je studio Warner Brothers vodio računa da 1937. godine, kada je rasla mržnja prema Jevrejima u Evropi, prikazivanjem antisemitskih raspoloženja ne podgreje predrasude koje je želeo da osudi. EB

USA (Samuel Goldwyn) 105m BW Režija: King Vidor Produkcija: Samuel Goldwyn, Merritt Hulburd Scenario: Joe Bigelow, Harry Wagstaff Gribble, Sarah Y. Mason, Gertrude Purcell, Victor Heerman, po romanu Olive Higgins Prouty Fotografija: Rudolph Maté Originalna muzika: Alfred Newman Uloge: Barbara Stanwyck, John Boles, Anne Shirley, Barbara O’Neil, Alan Hale, Marjorie Main, George Walcott, Ann Shoemaker, Tim Holt, Nella Walker, Bruce Satterlee, Jimmy Butler, Jack Egger, Dickie Jones Oskar: Barbara Stanwyck (glavna ženska uloga), Anne Shirley (sporedna ženska uloga)

USA (Warner Bros.) 116m BW Režija: William Dieterle Produkcija: Henry Blanke Scenario: Norman Reilly Raine, Heinz Herald, Geza Herczeg, po knjizi Matthew Josephsona Fotografija: Tony Gaudio Originalna muzika: Max Steiner Uloge: Paul Muni, Gale Sondergaard, Joseph Schildkraut, Gloria Holden, Henry O’Neill, Ralph Morgan, Robert Barrat Oskar: Henry Blanke (najbolji film), Heinz Herald, Geza Herczeg, Norman Reilly Raine (scenario), Joseph Schildkraut (glavna muška uloga) Nominacije za Oskara: William Dieterle (režija), Heinz Herald, Geza Herczeg (scenario), Paul Muni (gluma), Anton Grot (umetnički direktor), Russell Saunders (asistent režisera), Max Steiner (muzika), Nathan Levinson (zvuk)

135

MAKE WAY FOR TOMORROW (1937) PRIPREMI SE ZA BUDUĆNOST

USA (Paramount) 91m BW Režija: Leo McCarey Produkcija: Leo McCarey, Adolph Zukor Scenario: Viña Delmar, po romanu The Years Are So Long Josephine Lawrencea Fotografija: William C. Mellor Originalna muzika: George Antheil, Victor Young, Sam Coslow, Leo Robin, Jean Schwartz Uloge: Victor Moore, Beulah Bondi, Fay Bainter, Thomas Mitchell, Porter Hall, Barbara Read, Maurice Moscovitch, Elisabeth Risdon, Minna Gombell, Ray Mayer, Ralph Remley, Louise Beavers, Louis Jean Heydt, Gene Morgan

136

Ovo izuzetno remek-delo jednog od najvećih američkih reditelja prikazuje Victora Moora i Beulah Bondi u ulogama Barka i Lucy Cooper. Oni su stariji par koji, suočen sa finansijskom katastrofom, mora da se prepusti milosti svoje sredovečne dece. Prvo što se dogodi jeste da ih deca razdvajaju kako bi mogli da podele troškove izdržavanja. Malo-pomalo, samopouzdanje i dostojanstvo staraca se gubi sve dok ne prihvate scenario po kome će jedno od njih biti u staračkom domu u Njujorku, a drugo u Kaliforniji. Naprosto nema dovoljno reči hvale kojima bi se mogla opisati režija Lea McCareya u ovom filmu. Glumci su svi dobri i prirodni a McCarey gaji podjednaku ljubav za sve likove. On ima odličan osećaj kada treba da se odvoji od centralnog para i da ispita stavove ostalih likova; ne dajući sugestije o tome da su oni bezosećajni ili nezainteresovani, on nas bez po muke natera na plač. U naraciji nema ničeg izveštačenog tako da je njena dirljivost neizbežna. Dovoljna su dva primera da ilustrujemo diskreciju ovog filma. U tužnoj sceni kada svojim prisustvom nesvesno ometa pokušaj njene snaje da igra bridž, Lucy telefonira Barku. Pošto govori glasno – što je jedna od karakternih crta koje su reditelj i scenarista Vina Delmar odredili starom paru – igrači bridža zastaju i osluškuju. Njihove ne odveć naglašene reakcije svode se na mešavinu neprijatnosti, negodovanja i tuge. Poslednji deo filma, u kome se prikazuje kratki susret para i improvizovanje poslednjih trenutaka sreće na Menhetnu, savršen je. McCarey nam pokazuje simpatije ljudi sa strane za njih (prodavca automobila, garderoberke, upravnika hotela, dirigenta), ali nikada ne prenaglašava njihove reakcije suvišnim kadrovima. Tokom priče, Lucy i Bark su prikazani zajedno u istim kompozicijama. U svojoj strasnoj posvećenosti njihovom privatnom univerzumu, Pripremi se za budućnost je zaista duboko dirljiv film. CFu

SNOW WHITE AND THE SEVEN DWARVES (1937) SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA Snežana i sedam patuljaka počinje laganim približavanjem velikom dvorcu, gde zla kraljica postavlja čuveno pitanje svom čarobnom ogledalu: „Mirror, mirror on the wall, who's the fairest one of all?” Sledi naravno odgovor da je to njena čedna suparnica Snežana, koja će stoga postati žrtva kraljičine taštine. Kao i u bajci braće Grim po kojoj je film napravljen, automatski ste uvučeni u zastrašujući i čudesni svet. Međutim, u to vreme ovaj prvi izlet Walta Disneya u dugometražnu animaciju smatran je velikom glupošću. Ko bi još mogao da sedi i gleda devedeset minuta animacije? Suvišno je pominjati da je Snežana odgovorila na to retoričko pitanje tako što je postala jedan od najvećih hitova u istoriji kinematografije, i Disneyevom studiju za animaciju obezbedila mesto najslavnijeg na svetu. Pomeranje granica žanra je u stvari bio jedan od jasnih ciljeva Walta Disneya u ovom filmu. Svojim kratkim filmom, Steamboat Willy, Disney je već bio probio led u zvučnom crtanom filmu, a par godina kasnije je ubacio i žive boje u animaciju. Snežana je predstavljala samo još jedan umetnički i finansijski korak napred (dugometražni filmovi su obezbeđivali bolju zaradu na blagajnama bioskopa). Oslonivši se na bajku braće Grim kao na predložak, Disney je svojim animatorima dao odrešene ruke dozvolivši im potpunu slobodu u kreativnom poduhvatu. Film obiluje gegovima, ali i emocijama, koje izviru iz poletne kombinacije slika i večnih pesama kao što su „Whistle while you work“ i „Some day my prince will come“. Originalni saundtrek za Snežanu bio je prvi ikada pušten u prodaju. Učinak koji je Snežana imala nemoguće je preceniti. Ona ne samo da je Disneyev studio prikazala kao jedan od najvećih na svetu nego je i toliko pomogla razvoj animacije da, sve do dolaska kompjutera, u toj oblasti niko nije napravio veći pomak. Kakav trijumf! Snežana je inspirisala stotine imitacija, stvorila carstvo i do naših dana ostala osnovni predložak za skoro sve crtane filmove. JKl

USA (Walt Disney) 83m Technicolor Produkcija: Walt Disney Scenario: Ted Sears, Richard Creedon Fotografija: Maxwell Morgan Originalna muzika: Frank Churchill, Leigh Harline, Paul J. Smith Uloge: Roy Atwell, Stuart Buchanan, Adriana Caselotti, Eddie Collins, Pinto Colvig, Marion Darlington, Billy Gilbert, Otis Harlan, Lucille La Verne, James MacDonald, Scotty Mattraw, Moroni Olsen, Harry Stockwell Oskar: (počasna nagrada-jedna statua i 7 statuica) Nominacije za Oskara: Frank Churchill, Leigh Harline, Paul J. Smith (muzika)

137

USA (Columbia) 91m BW Režija: Leo McCarey Produkcija: Leo McCarey, Everett Riskin Scenario: Viña Delmar,po drami Arthur Richmana Fotografija: Joseph Walker Originalna muzika: Ben Oakland, George Parrish Uloge: Irene Dunne, Cary Grant, Ralph Bellamy, Alexander D’Arcy, Cecil Cunningham, Molly Lamont, Esther Dale, Joyce Compton, Robert Allen, Robert Warwick, Mary Forbes Oskar: Leo McCarey režiser Nominacije za Oskara: Leo McCarey, Everett Riskin (najbolji film), Viña Delmar (scenario), Irene Dunne (glavna ženska uloga), Ralph Bellamy (glavna muška uloga), Al Clark (montaža)

138

THE AWFUL TRUTH (1937) STRAŠNA ISTINA Kolaju legende da je film Lea McCareya Strašna istina improvizovan od početka do kraja. To je potpuno moguće s obzirom na etos filma, u kome su spontanost, razigranost i mogućnost da se nasmeje sopstvenim postupcima (kao da ih vidimo očima osobe koja vidi kroz nas) toliko bitne za njegov sjajni smisao za humor i istraživanje načina na koje bi brak mogao biti uspešan. Međutim struktura scenarija, kako god da se došlo do nje, zadovoljavajuća je. Počinje raskidom: Jerry (Cary Grant) i Lucy (Irene Dunne) ubeđeni su da su jedno drugo uhvatili u prevari, u lažima i, što je najgore, nemaju poverenja jedno u drugo. Odlučuju da se razvedu. Posle pola filma, uključujući i Lucyn flert sa Danom (Ralph Bellamy), ona uviđa da još uvek voli Jerryja. Ali sad je njegov red da sretne nekoga – ćaknutu naslednicu. Kada se sve ovo izdešava, priča prelazi u road movie koji vodi do kolibe u šumi – sa dva kreveta i trideset minuta preostalih do konačnog razvoda. McCarey dovodi do savršenstva svaki sastojak ove romantične komedije: od suprotnosti Njujorčana i južnjaka do uloge igara, pesama i plesova, kroz koje se razvrstavaju osećanja i afektacije karaktera. Prepun sjajnih epizodnih uloga i inspirativnih trenutaka, ovaj film poseduje takođe i srceparajuće, ozbiljne momente kada se Jerry i Lucy sećaju nezvaničnih bračnih obećanja („Ovo je od srca”, „Uvek ću te voleti”). Od svih velikih filmova, ovaj bi mogao biti jedan koji se najviše opire opisivanju. Moglo bi se to dovesti u vezu sa mnoštvom sitnih šala iznesenih veoma suptilno, gde se obične izjave transformišu tajmingom, ritmom i tonom: od Lucynog „Bolje da krenem”, što izgovara u samoodbrani, i Jerryjevog teturanja u pesmi „Tulsa”, pa Danovog očajničkog „Mama” sve do reakcije crne služavke na Jerryjev lažni ten „Izgleeeeedate doooobrooo”. Ovaj film je ponajviše priznanje magičnoj dražesnosti svojih zvezda. AM

PÉPÉ LE MOKO (1937) PEPE LE MOKO Ovaj film je povratio sjaj zvezde Jeana Gabina i na velikom platnu definisao njegovu filmsku pojavu: to je čvrst lik koji poseduje uličnu mudrost, spolja ciničan, ali sa prikrivenom romantičnom crtom koja će prouzrokovati njegov pad. U ulozi Pepea, prognanog francuskog kriminalca koji je postao najopasniji tip u Kazbi, arapskoj četvrti Alžira, on gustira svoju moć, ali ga muči nostalgija za Parizom. Za oko mu zapadne lepa francuska turistkinja (Mireille Balin); ona na neki način predstavlja njegovu domovinu za kojom čezne i iskušenje postaje preveliko. Međutim, napustivši Kazbu, on se izlaže opasnosti jer ga tamo čeka neumorni policajac (Lucas Gridoux). Umešnost Juliena Duviviera u stvaranju atmosfere daje živopisno, premda romantično, viđenje Kazbe, u vidu egzotičnog lavirinta uličica punih aromatičnih sitnica. Pozajmljujući motive iz klasičnih holivudskih filmova o gangsterima i začinjavajući ih mračnim francuskim romantizmom, Pepe Le Moko najavljuje film noar. U filmu se pojavljuju slike rešetki, ograda i šipki koje služe da pokažu koliko je Pepe, u stvari, zarobljen u svom malom carstvu. Film je prožet osećanjem čežnje izgubljenih snova i neispunjenih želja. Zbog ovog fatalizma, režim u Višiju ga je zabranio tokom rata. Međutim, dobrodošlica sa kojom je, posle tog kratkog odsustva dočekan, samo je potvrdila status klasika. PK

JEZEBEL (1938) DEMONSKA ŽENA Film Demonska žena, kao drugi po redu koji oslikava portret razmažene lepotice sa juga, dao je prostora Bette Davis da prikaže svoje glumačke sposobnosti u toj fascinantnoj ulozi. Bette Davis igra Julie Marsden, najtraženiju debitantkinju u Nju Orleansu 1850-ih godina, kada su u tom društvu vladala striktna pravila ponašanja, prilično opterećujuća za mladu ženu. Kao verenica severnjaka Prestona Dillarda (Henry Fonda), Julie ipak nastavlja svoju vezu sa Buckom Cantrellom (George Brent), časnim gospodinom sa juga i najdražim likom u celoj priči. Malo posle, toga Preston napušta Nju Orleans da bi se vratio na sever, gde se oženi drugom ženom. Ljuta Julie izaziva dvoboj u kom Buck gine, a nju proteruje čak i njena porodica. Međutim, ona uspeva da se iskupi kroz hrabru požrtvovanost za vreme epidemije žute groznice, kada užasno bolesnog Prestona prati na tužno ostrvo na kome su smeštene žrtve opake bolesti. William Wiler nas, sa dosta para za sjajnu scenografiju, podseća na to doba. Demonska žena, koji je dosta dublja studija likova nego što će to biti Prohujalo s vihorom, uspeva da izbegne „mitologiju plantaže”, toliko prisutnu u ovom drugom filmu. Nju Orleans Williama Wilera je dekadentno mesto u kome nema razigranih crnaca kojima vladaju plantažeri, usredsređeni na osećanje časti koje ljubomorno čuvaju. RBP

Francuska (Paris) 90m BW Jezik: Francuski Režija: Julien Duvivier Produkcija: Raymond Hakim, Robert Hakim Scenario: Jacques Constant, Julien Duvivier Fotografija: Marc Fossard, Jules Kruger Originalna muzika: Vincent Scotto, Mohamed Ygerbuchen Uloge: Jean Gabin, Mireille Balin, Gabriel Gabrio, Lucas Gridoux, Gilbert Gil, Line Noro, Saturnin Fabre, Fernand Charpin, Marcel Dalio, Charles Granval, Gaston Modot, René Bergeron, Paul Escoffier, Roger Legris, Jean Témerson

USA (First National, Warner Bros.) 103m BW Režija: William Wyler Produkcija: Henry Blanke, Hal B. Wallis, William Wyler Scenario: Clements Ripley, Abem Finkel, John Huston, Robert Buckner,po drami Owen Davisa Fotografija: Ernest Haller Originalna muzika: Al Dubin, Max Steiner, Harry Warren Uloge: Bette Davis, Henry Fonda, George Brent, Margaret Lindsay, Donald Crisp, Fay Bainter, Richard Cromwell, Henry O’Neill, Spring Byington, John Litel, Gordon Oliver, Janet Shaw, Theresa Harris, Margaret Early, Irving Pichel Oskar: Bette Davis (glavna ženska uloga) Nominacije za Oskara: Hal B. Wallis, Henry Blanke (najbolji film), Fay Bainter (glavna ženska uloga), Ernest Haller (fotografija), Max Steiner (muzika)

139

USA (First National, Warner Bros.) 102m Technicolor Režija: Michael Curtiz, William Keighley Produkcija: Henry Blanke, Hal B. Wallis Scenario: Norman Reilly Raine, Seton I. Miller Fotografija: Tony Gaudio, Sol Polito Originalna muzika: Erich Wolfgang Korngold Uloge: Errol Flynn, Olivia de Havilland, Basil Rathbone, Claude Rains, Patric Knowles, Eugene Pallette, Alan Hale, Melville Cooper, Ian Hunter, Robert Noble, Kenneth Hunter Oskar: Carl Jules Weyl (umetnički direktor), Ralph Dawson (montaža), Erich Wolfgang Korngold (muzika) Nominacije za Oskara: Hal B. Wallis, Henry Blanke (najbolji film)

USA (First National) 97m BW Režija: Michael Curtiz Produkcija: Samuel Bischoff Scenario: Rowland Brown, John Wexley, Warren Duff Fotografija: Sol Polito Originalna muzika: Max Steiner Uloge: James Cagney, Pat O’Brien, Humphrey Bogart, Ann Sheridan, George Bancroft, Billy Halop, Bobby Jordan, Leo Gorcey, Gabriel Dell, Huntz Hall, Bernard Punsly, Joe Downing, Edward Pawley, Adrian Morris, Frankie Burke Nominacije za Oskara: Michael Curtiz (režija), Rowland Brown (scenario), James Cagney (glavna muška uloga)

140

THE ADVENTURES OF ROBIN HOOD (1938) AVANTURE ROBIN HUDA Bilo da se posmatra kao film o mačevanju, kostimirana ljubavna priča ili puko ismejavanje istorije, ovaj film slovi za najboli svoje vrste. Dok je kralj Richard u svojim krstaškim pohodima, kraljevstvo je prepušteno vladavini njegovog pokvarenog brata Johna (Claude Rains). On je naprasiti tiranin koji se zabavlja tako što prisluškuje zapomaganja iz sobe za mučenje izjavljujući: „Ah, nove primedbe na poreze naše braće Saksonaca.” Basil Rathbone igra Johnovog ne toliko zabavnog, ali zato još opasnijeg savetnika ser Guya od Gizborna, sa nenadmašnom bezobzirnošću i jasno profilisanom malicioznošću. Marian je najlepša žena u zemlji i igra je neverovatno lepa Olivia de Havilland u svom sjaju tehnikolora. U taj dvorac pun intriga unosi se život tek pojavom obespravljenog odmetnika Robina od Lokslija. Drska jareća bradica Errola Flynna i vragolasti sjaj u oku stvaraju od Robina nesvakidašnjeg junaka, sposobnog da u jednom času bude prevarant a već u sledećem deliću sekunde postaje odlučni pobunjenik, pa i romantik koji se vere po balkonima. Zapanjujuće je kako je to film vrtoglavog tempa i prepun dešavanja. Zaplet je komplikovan kao u Šekspirovoj komediji. Neobično je veliki užitak posmatrati mačevanja i streličarske turnire, a završava se onako kako bi trebalo sve priče da se završe – dobro pobeđuje, a ljubavnici se sjedinjuju. KN

ANGELS WITH DIRTY FACES (1938) ANĐELI GARAVIH LICA Svi filmovi Michaela Curtiza zauzimaju se za društvenu odgovornost, a ponajviše film Anđeli garavih lica. Rocky i Jerry, dva prijatelja iz nezgodne njujorške četvrti, odrastaju i jedan postaje kriminalac (James Cagney), a drugi sveštenik (Pat O'Brien). Banda tinejdžera u Rockyju vidi idola sve dok otac Jerry ne natera svog osuđenog prijatelja da „postane kukavica” na svom pogubljenju. U cilju da postigne svoju didaktičku misiju, vizuelni stil filma empatičan je do karikiranosti. U stvari, Cagneyeva interpretacija sadrži puno hvalisavog njihanja kukovima i zabacivanja ramena, i može se smatrati uzorom za impresioniste kao što su bili Frank Gorshin i Rich Little. Curtiz se može smatrati moralizatorom, ali nipošto nije plitak u tom pogledu. Vrlo je teško progutati Rockyjevu finalnu predaju, a pri tom reditelj ništa ne čini da nam je olakša. Rocky je harizmatičan otpadnik, a otac Jerry samouvereni gnjavator. Ali u filmu se ne ostavlja mesto sumnji koji put služi opštem dobru. Užasavajući klimaks, košmarna sekvenca sastavljena od jezivih detalja i ekspresionističkih senki, u trenutku kada Rockyja uplakanog odvlače na električnu stolicu, još uvek može razbesneti publiku koja ne deli oštre, moralne stavove filma, ali za oca Michaela takvi stavovi su u najboljem slučaju sentimentalni, a u najgorem neodgovorni. Amin. MR

OLYMPIA (1938) OLIMPIJADA

OLYMPIA 1. TEIL - FEST DER VÖLKER PRVI DEO: PRAZNIK NARODA

OLYMPIA 2. TEIL - FEST DER SCHÖNHEIT DRUGI DEO: PRAZNIK LEPOTE Epski dokumentarac Leni Riefenstahl o Olimpijskim igrama, održanim 1936. godine u Berlinu, ponekad se smatra politički nekorektnim. Sponzorisan od strane Hitlera, film zaista sadrži neke sekvence za koje bi se moglo reći da guraju ideju arijevske superiornosti. Međutim, rediteljka je za svoj trud dobila zlatnu medalju Olimpijskog komiteta 1948, dosta vremena posle raspada Hitlerovog sna o hiljadugodišnjem Rajhu. To ne znači da Olimpijada nije propaganda, jer Riefenstahl nikad ne bi dobila tolike novčane i druge vrste podrške da plod njenog rada nije bio politički koristan. Međutim Olimpijada je nadišla politiku na više načina. Na višoj instanci, ovaj film je ponajpre himna koja slavi atletske moći i poeziju ljudskog tela u pokretu. Retko koji reditelj je izrazio toliko estetsko interesovanje za fizičku formu i pokret kao Leni Riefenstahl, a rezultati koje je ona postigla su neponovljivi. Snimanje Olimpijskih igara i ogromni postprodukcijski proces i danas bi zahtevali Herkulove napore. U tim kasnim tridesetim, posao se obavljao primitivnom opremom. Bez obzira na njegovu političku poruku, ovaj film je u isto vreme i veliki umetnički trijumf, potvrda ne samo talenta i vizije Leni Riefenstahl već i energije i stručnosti njenog tima koji je okupljao nekoliko stotina ljudi. Bile su potrebne obimne pripreme. Na stadionu su podignuti čelični tornjevi za kamere, izgrađene su platforme za farove, a zarad okupljanja najvećih talenata prevrnuta je cela Nemačka. Snimljeno je skoro dvesta pedeset sati filma i zadatak montaže nadgledala je sama Leni Riefenstahl. Kada je konačno izmontiran, ispostavilo se da pripada najboljoj tradiciji nemačkog dokumentarnog filma: sjajan tempo, odlični rezovi i dovoljno varijacija u događajima koji se ponavljaju da vizuelni utisak bude interesantan. Možda insistiranje Leni Riefenstahl na političkoj nevinosti i nije uverljivo, ali Olimpijada zaista ima i drugu onu večniju stranu. To je prosto najdirljiviji filmski zapis ljudskog, sportskog i telesnog takmičenja ikada snimljen. RBP

Nemačka (IOC, Olympia Film, Tobis) 118 m and 107m BW Jezik: Nemački Režija: Leni Riefenstahl Produkcija: Leni Riefenstahl Scenario: Leni Riefenstahl Fotografija: Wilfried Basse, Werner Bundhausen, Leo De Lafrue, Walter Frentz, Hans Karl Gottschalk, Willy Hameister, Walter Hege, Carl Junghans, Albert Kling, Ernst Kunstmann, Guzzi Lantschner, Otto Lantschner, Erich Nitzschmann, Hans Scheib, Hugo O. Schulze, Károly Vass, Andor von Barsy, Franz von Friedl, Heinz von Jaworsky, Hugo von Kaweczynski, Alexander von Lagorio Originalna muzika: Herbert Windt, Walter Gronostay Uloge: David Albritton, Jack Beresford, Henri de Baillet-Latour, Philip Edwards, Donald Finlay, Wilhelm Frick, Josef Goebbels, Hermann Göring, Ernest Harper, Rudolf Hess, Adolf Hitler, Cornelius Johnson, Theodor Lewald, Luz Long, John Lovelock, Ralph Metcalfe, Seung-yong Nam, Henri Nannen, Dorothy Odam, Martinus Osendarp, Jesse Owens, Leni Riefenstahl, Julius Schaub, Fritz Schilgen, Kee-chung Sohn, Julius Streicher, Forrest Towns, Werner von Blomberg, August von Mackensen, Glenn Morris, Conrad von Wangenheim Filmski Festival u Veneciji: Leni Riefenstahl (Musolinijev peharnajbolji film))

141

LA FEMME DU BOULANGER (1938) PEKAREVA ŽENA

Francuska (Marcel Pagnol) 133m BW Jezik: Francuski Režija: Marcel Pagnol Produkcija: Leon Bourrely, Charles Pons Scenario: Marcel Pagnol, po romanu Jean le Bleu, Jean Gionoa Fotografija: Georges Benoît Originalna muzika: Vincent Scotto Uloge: Raimu, Ginette Leclerc, Robert Vattier, Robert Bassac, Fernand Charpin, Edouard Delmont, Charles Blavette, Marcel Maupi, Maximilienne, Alida Rouffe, Odette Roger, Charles Moulin, Yvette Fournier, Charblay, Julien Maffre

142

Raimu je, po Orsonu Wellesu, bio jedan od najvećih glumaca svoga doba. Pekareva žena to i dokazuje. Režirao ju je Marcel Pagnol prema kratkoj priči Jeana Gionoa. To je priča o Aimableu Castanieru, sredovečnom pekaru iz malog sela u Provansi, a igra ga Raimu. Pošto ga njegova mlada žena Aurelia ostavi zbog lepog pastira, skrhani pekar ne želi više da peče hleb, a bez hleba stane celo selo. Svi stari sukobi se zaboravljaju i svi se udružuju ne bi li vratili zabludelu ženu. I život se nastavlja u sreći i veselju. Pagnol je od ovako jednostavnog materijala napravio dragulj komedije i humanističko remek-delo. Uz pomoć svoje uobičajene glumačke ekipe, u kojoj su Raimu, Fernard Charpin, Rober Vattier i drugi, reditelj stvara univerzum likova koji je u isto vreme smešan i dirljiv. Njegova vešta ruka i talenat glumaca uzvisili su se iznad stereotipa (aristokrata ženskaroš, pedantni učitelj, dosadna usedelica, muž rogonja) i stvorili svet u kome svako zauzima svoje jasno mesto. Provansa kako je vide Pagnol i Jean Giono je patrijarhalna i konzervativna, ali je u isto vreme svet u kome zajedničke vrednosti, koje u ovom slučaju predstavlja hleb kao simbol hrišćanstva i paganstva, utvrđuju socijalnu koheziju. Sjajno izvođenje Raimua,bez većeg napora smenjuje komičku teatralnost minimalističkim realizmom, preokrećući njegovog smešnog rogonju u tragičkog junaka. Raimu je bio sjajan pozorišni glumac i, s obzirom da je i sam sa juga Francuske, lako se snalazio sa jezikom i dijalektom marsejskog podneblja. Savremenost njegove filmske glume, međutim, proizilazi iz njegove sposobnosti da glumu u trenutku svede dajući joj neverovatnu emocionalnu snagu, kao u najsjajnijoj sceni iz filma: žena se pokajala i vraća se, Raimu je prihvata kao da se ništa nije dogodilo i, umesto na nju, istresa se na mačku lutalicu „Pomponnette”, vrlo živopisnim i iskrenim rečima. U tom trenutku ove uzvišene komedije, ne verujem da će bilo ko ostati bez suza u očima. Iako se ovaj film zove Pekareva žena, ovaj film definitivno pripada Raimu. GV

BRINGING UP BABY (1938) SILOM DADILJA Silom dadilja, pautentična screwball komedija, bila je prvi film Howarda Hawksa u seriji od šest filmova, za koje je potpisao ugovor sa RKO. Baziran je na kratkoj priči o mladom paru i njihovom pripitomljenom leopardu. Zaplet nije obećavao, a snimanje je probilo rok za četrdeset dana. Na premijeri je zarada bila toliko mala da je Hawks dobio otkaz, a Katherine Hepburn morala da otkupi sopstveni ugovor. Film je bio ispred svog vremena i njegov vrtoglavi tempo i urnebesni dijalozi postavili su nove standarde za sve kasnije komedije tog tipa. U svom najopuštenijem izdanju Cary Grant je igrao doktora Davida Huxleya, paleontologa, zgodnog i lako zbunjivog, koji troši vreme sklapajući kostur brontosaurusa. U trenutku kad mu fali još samo jedna kost da završi četvorogodišnji projekat, Huxsley uspeva da upropasti važan sastanak sa potencijalnim sponzorom. Na partiji golfa, Huxsley upoznaje lepu i rasejanu Susan Vance (Hepburn). Ona mu krade lopticu i posle toga se Huxsleyev svet zauvek menja. Ona želi da po svaku cenu spreči njegovu veridbu sa drugom devojkom i zato koristi Baby, pripitomljenog leoparda koga je dobila od brata iz Južne Amerike. U trenutku kada porodični pas zakopa dragocenu kost dinosaurusa, par je već na putu ka zatvoru. Smeh u filmu Silom dadilja je realistički i sasvim vešto skriva inteligentnu analizu uloge polova u tridesetim kao i seksa i braka. Kod cenzure se rodila tolika sumnja o prikrivenim i možda seksualnim značenjima u scenariju da je čak i Huxsleyjeva potera za „izgubljenom koskom” pročitana kao aluzija na izgubljenu muškost. Da se odagnaju takvi utisci, nije pomogla ni scena kad Huxsley oblači Susanin ženstveni kućni ogrtač, naročito zato što se ovde prvi put popularizuje reč gej van onog osnovnog značenja – veseo. U njegovo vreme, kritičari su mrzeli ovaj film, publika ga nije gledala, a Oskari mu se nisu smešili, ali Silom dadilja se smeje poslednji. On ostaje kao jedno od pravih remek-dela filmskog humora. KK

USA (RKO) 102m BW Režija: Howard Hawks Produkcija: Howard Hawks, Cliff Reid Scenario: Hagar Wilde, Dudley Nichols Fotografija: Russell Metty Originalna muzika: Roy Webb Uloge: Katharine Hepburn, Cary Grant, Charles Ruggles, Walter Catlett, Barry Fitzgerald, May Robson, Fritz Feld, Leona Roberts, George Irving, Tala Birell, Virginia Walker, John Kelly

143

USA (Walter Wanger) 96m BW Režija: John Ford Produkcija: Walter Wanger, John Ford Scenario: Ernest Haycox, Dudley Nichols Fotografija: Bert Glennon Originalna muzika: Louis Gruenberg, Richard Hageman, Franke Harling, John Leipold, Leo Shuken Uloge: Claire Trevor, John Wayne, Andy Devine, John Carradine, Thomas Mitchell, Louise Platt, George Bancroft, Donald Meek, Berton Churchill, Tim Holt, Tom Tyler Oskar: Thomas Mitchell (glavna muška uloga) Nominacije za Oskara: Walter Wanger (najbolji film), John Ford režiser, Bert Glennon (fotografija), Alexander Toluboff (umetnički direktor), Otho Lovering, Dorothy Spencer (montaža), Richard Hageman, W. Franke Harling, John Leipold, Leo Shuken (muzika)

144

STAGECOACH (1939) POŠTANSKA KOČIJA Tridesete godine XX veka nisu bile sjajno vreme za vestern filmove. Posle nekoliko skupih promašaja, kao što su Veliki put (1930) i Simaron (1931), veliki studiji su izbegavali ovaj žanr prepustivši ih producentima B produkcije. John Ford već dvanaestak godina nije uradio nijedan vestern kada se odlučio da Johna Waynea i Claire Trevor postavi za glavne glumce u priči o prolasku poštanske kočije kroz opasnu teritoriju punu Indijanaca. U nastojanjima da proda priču producentu Davidu Selznicku, Ford je okarakterisao Poštansku kočiju kao klasičan vestern, nešto malo bolji od vesterna B produkcije koji su on i Wayne već snimali. To je ukazivalo da će film biti privlačniji za ženski deo publike. Zbog toga su Ford i scenarista Dudley Nichols izvornoj priči Ernesta Haycoxa dodali ljubavnu priču i rođenje deteta. Međutim Selznicku ni to nije bilo dovoljno i odbio je projekat. Poštanskoj kočiji ne nedostaju žanrovske tradicionalne satisfakcije. Drugi deo filma je prepun akcije sa puškaranjem između Waynea i Plummerove bande kao i uzbudljiv napad Indijanaca na kočiju koja juri ravnicom. Scena je dodatno obogaćena vrhunskim kaskaderskim sposobnostima Yakime Canutta, u ulozi Apača koji skače na konja upregnutog u kočiju, a potom dobija metak i pada među kopita i točkove. Ovo je bila druga šansa za svetsku slavu Johna Waynea, posle neuspeha Veliki put, i on ju je oberučke prihvatio. U ulozi Ringa Kida, begunca iz zatvora koji želi da se osveti Plummerovima, ubicama svog brata i oca, on ostavlja snažan utisak već od prve pojave – kada mahanjem zaustavlja kočiju u pustinji. Wayneov lik je ostavljen na trenutak da bi Ford osvetlio likove drugih putnika u kočiji. Svi su dobro skicirani: Dallas (Claire Trevor), devojka koja nije boljanego što bi trebala biti i koju su, zajedno sa pijanim Docom Boonom (Thomas Mitchell), puritanke iz lige za red i zakon proterale iz grada; zatim Peacock (Donald Meek), sramežljivi prodavac viskija, pa Hatfield (John Carradine), kockar sa juga, gospođa Mallroy (Louise Platt), trudna žena konjičkog oficira, Gatewood (Berton Churchill), bankar koji beži sa ušteđevinom. Na kočijama su Buck (Andy Devine), razbacani kočijaš i Curly (George Bancroft), mesni šerif. U korelacijama te neobične skupine, Ford ispituje svoju omiljenu temu – moralnu nadmoć onih koji su odbačeni od „respektabilnog” društva. Ovo je bio prvi film koji je Ford snimio u dolini spomenika, na granici između Jute i Arizone među visokim peščanim planinama. Krhkost putnika kočije naglašava se kamerama koje prikazuju grupu Indijanaca kako posmatra kočiju dok se ona probija kroz pustinju. Ford nema nameru da predstavi Indijance kao pojedince, oni su sila prirode. Ne mali uspeh ovog filma u bioskopima doprineo je da se ponovo uspostavi žanr vesterna. EB

Japan (Shochiku) 143m BW Jezik: Japanski Režija: Kenji Mizoguchi Scenario: Matsutarô Kawaguchi, Yoshikata Yoda, po romanu Shôfû Muramatsu Fotografija: Yozô Fuji, Minoru Miki Originalna muzika: Shirô Fukai, Senji Itô Uloge: Shôtarô Hanayagi, Kôkichi Takada, Gonjurô Kawarazaki, Kakuko Mori, Tokusaburo Arashi, Yôko Umemura

USA (MGM) 93m BW Režija: Busby Berkeley Produkcija: Arthur Freed Scenario: Jack McGowan, Kay Van Riper Fotografija: Ray June Muzika (pesma): Harold Arlen, Nacio Herb Brown, Richard Rodgers Uloge: Mickey Rooney, Judy Garland, Charles Winninger, Guy Kibbee, June Preisser, Grace Hayes, Betty Jaynes, Douglas McPhail, Rand Brooks, Leni Lynn, Henry Hull, Barnett Parker, Ann Shoemaker, Margaret Hamilton, Joseph Crehan Nominacije za Oskara: Mickey Rooney (glavna muška uloga), Roger Edens, George E. Stoll (muzika)

146

ZANGIKU MONOGATARI (1939) PRIČA POSLEDNJE HRIZANTEME Lenji i netalentovani kabuki glumac iz XIX veka, bogatog porekla, zaljubljuje se u devojku koja doji njegovog brata. Pošto je protiv njihove veze, porodica je izbaciuje iz kuće. On kreće za njom, a ona upropaštava svoje zdravlje pomažući mu da popravi njegove glumačke sposobnosti. Ona na kraju umire kod kuće dok on vodi svoju trupu u pobedničku procesiju brodovima kroz Osaku, konačno stekavši zvanje velikog glumca. Priča poslednje hrizanteme je jedan od ključnih filmova Kendžia Micogučija i očarava elegancijom i strogošću forme, kao i napadom na društvene strukture koje ženama nameću uloge žrtava. Dugački kadrovi polako pomeraju priču oblažući logiku dešavanja u složenije slojeve. U filmu je ostavljeno vremena za promišljanje i razumevanje dok likovi, prepoznajući svoja mesta u strukturama moći, reaguju strahom, tugom ili revoltom na događaje. Naracija sa izraženom metafizikom (migracije, glumačke skupine i junakov put prema uspehu) dozvoljava Micogučiju da stvori dupli metafizički filter. Za Micogučija, film i pozorište su mašine za destilaciju lepote i postizanje katarze. CFu

BABES IN ARMS (1939 SVI U STROJ/BEBE U NARUČJU Busby Berkeley, čovek koji je najviše doprineo spektakularnim mjuziklima, sve lošije kotiranim, snimio je film Bebe u naručju odmah po prelasku iz studija Warner Brothers u knjiški orijentisan MGM, a uspeh ovog filma doveo je do još tri u kojima je Busby sarađivao sa maloletnim zvezdama – Mickey Rooney i Judy Garland. Sledeći stil MGM-a te 1939, film priča priču o generacijskom jazu. Za premošćavanje tog jaza, uzimaju se dve stvari: sa jedne strane je nostalgija za umirućom estradnom tradicijom mjuzik holova i vodvilja, kojim su obuzeti roditelji, a sa druge zahtevi dece da nađu svoje mesto pod suncem i protivljenje roditeljima. Ova netrpeljivost doživljava vrhunac u najupečatljivijoj numeri filma „Babes in arms”. Mickey Rooney je na čelu ponosne omladine naoružane bakljama, kolone koja vijuga kroz uličice do igrališta, gde dečije pesmice prave kontrapunkt glavnoj pesmi, a buktinje simbolizuju spaljivanje dečijih stvari („They call us babes in arms, but we are babes in armor”). Ti toliko iskreni klinci zapadaju pomalo u sentimentalnost, pa će ovaj film ponajviše izneti prisustvo June Preisser, privlačno arogantne bivše dečije zvezde i Margaret Hamilton u sjajnoj ulozi „veštice”, koja svu decu sa scene želi da baci u državnu stručnu školu. MR

MR. SMITH GOES TO WASHINGTON (1939) GOSPODIN SMIT IDE U VAŠINGTON Mnogi su u Vašingtonu mislili da ovaj film ne treba prikazivati publici u svetu koji je bio na ivici rata pošto je ova oda Franka Capre američkom sistemu bila jako oštra osuda logističke korumpiranosti. Međutim, Capra je želeo da pokaže kako sistem sam sebe ispravlja i funkcioniše. Herojski napor neumornog idealiste u najboljoj tradiciji džefersonskog individualizma, po kom je dobio naziv, spasava republikanizam (a ne demokratiju) ne pristajući na igru stranačkih vođa koji planiraju da mu dođu glave. Postiđeni slatkorečivi političari koji su imali zadatak da ga diskredituju javno priznaju zaveru. Jeffersona Smitha odlično igra Jimmie Stewart. Smithova glavna karakteristika je što je beznadežno jednostavan čovek koji vreme provodi podučavajući grupu mladih rendžera. Međutim, dođoš nije ni glup ni kukavica. On prvo uverava ženu zaduženu da motri na njega (Jean Arthur) u svoje kvalitete i vrline. A onda, kada slučajno napravi probleme predloživši da kamp za dečake bude postavljen tačno na mestu koje „mašina” želi da iskoristi za projekat usoljene svinjetine, on se brani od nepravednih optužbi višečasovnim govorom posle koga ne može ni da govori ni da stoji. U Smithovom prolasku od sopstvene irelevantnosti, kroz poniženje, do dokazivanja nevinosti, glavnu ulogu igra senator Joseph Paine (Claude Rains). On je čovek koji, za razliku od političkog vođe Jima Taylora (Edward Arnold), veruje u američki sistem, ali kog je zavela politika kompromisa i dogovora. Samo Painova promena može spasti Smitha. Spas je moguć i zahvaljujući instituciji slobode izražavanja. To pomaže Smithu da postane moćniji od okupljenih koji žele da ga osude. Izuzetan primer amerikane, ovaj Caprin film obiluje impresivnim trenucima, među kojima je najinteresantnija scena kada novi senator obilazi spomenike u Vašingtonu i Linkolnov mauzolej. RBP

USA (Columbia) 125m BW Režija: Frank Capra Produkcija: Frank Capra Scenario: Lewis R. Foster, Sidney Buchman Fotografija: Joseph Walker Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: Jean Arthur, James Stewart, Claude Rains, Edward Arnold, Guy Kibbee, Thomas Mitchell, Eugene Pallette, Beulah Bondi, H.B. Warner, Harry Carey, Astrid Allwyn, Ruth Donnelly, Grant Mitchell, Porter Hall, Pierre Watkin Oskar: Lewis R. Foster (scenario) Nominacije za Oskara: Frank Capra (najbolji film), Frank Capra režiser, Sidney Buchman (scenario), James Stewart (glavna muška uloga), Claude Rains (glavna muška uloga), Harry Carey (glavna muška uloga), Lionel Banks (umetnički direktor), Gene Havlick, Al Clark (montaža), Dimitri Tiomkin (muzika), John P. Livadary (zvuk)

147

USA (MGM) 101m BW Režija: Victor Fleming Produkcija: Mervyn LeRoy, Arthur Freed Scenario: Noel Langley, Florence Ryerson, Edgar Allan Woolf, po romanu The Wonderful Wizard of Oz by L. Frank Baum Fotografija: Harold Rosson Originalna muzika: Harold Arlen, E.Y. Harburg, George Bassman, George E. Stoll, Herbert Stothart Uloge: Judy Garland, Frank Morgan, Ray Bolger, Bert Lahr, Jack Haley, Billie Burke, Margaret Hamilton, Charley Grapewin, Pat Walshe, Clara Blandick, Terry the dog, The Singer Midgets Oskar: Herbert Stothart (muzika), Harold Arlen, E.Y. Harburg (pesma) Nominacije za Oskara: Mervyn LeRoy (najbolji film), Harold Rosson (fotografija), Cedric Gibbons, William A. Horning (umetnički direktor), A. Arnold Gillespie (specijalni vizuelni efekti), Douglas Shearer (specijalni zvučni efekti) Filmski Festival u Kanu: Victor Fleming nomination (Zlatna Palma)

148

THE WIZARD OF OZ (1939) ČAROBNJAK IZ OZA Čarobnjak iz Oza L. Franka Bauma baziran je na dečijem romanu s prelaza XIX u XX vek. Ovaj večiti klasik je u isto vreme i velika filmska bajka i sjajan mjuzikl i film koji je Judy Garland od talentovanog deteta lansirao u trajnu filmsku zvezdu. Iako na premijeri nije zaradio mnogo novca, delom i zato što je produkcija bila skupa, Čarobnjak iz Oza je drag mnogim generacijama. Kao što je bio slučaj i sa filmom Divan život (1946), popularnost ovog filma je porasla pedesetih godina sa televizijskim emitovanjima za Božić. Dorothy Gale, koju igra Judy Garland (stegnutih grudi da bi izgledala mlađe), i njenog psa Tota tornado pokupi iz dosadnog Kanzasa i baci u prelepu tehnikolornu zemlju Oz, kamo dopadne sa svojom kućom, padne na vešticu i zdrobi je. Zatim od dobre Glinde dobija čarobne cipelice od rubina koje je nosila sada mrtva veštica. Ona kreće žutim putem prema smaragdnom gradu da bi našla put kući iz koje je ranije želela da pobegne. Tema „svuda pođi, svojoj kući dođi”, kao trik koji sve likove usmerava na potragu, oduvek je ovde delovao malo pojednostavljen. Jer zašto bi iko hteo da napusti prelepi Oz i vrati se u Kanzas? Ta tema ne uspeva da se uklopi u delirijumski san u kome Dorothy sve ljude koje poznaje preoblikuje u prijatelje i neprijatelje u zemlji Oz. Film je pun čuda: sjajna muzika Harolda Arlena i E. I. Harburga (od čežnjivog „Over the rainbow” preko zarazno vedre „Of to see the wizard” i „Ding dong the witch is dead” do klasične komične „If I only had a brain”), pa fascinirajuća MGN-ova scenografija, stotine letećih majmuna, pa štos sa konjem druge boje... I uopšte – sjajno izvođenje! U ove svrhe mogu se izdvojiti neki trenuci: strašilo se raspada dok metalni čovek komentariše „Well, that's you all over”("gle sebe razbacanog svuda unaokolo"); strašljivi lav se trudi da deluje zastrašujuće („I'll fight you with one paw tied behind my back”)("Razbiću te jednom šapom"); zla veštica se topi pod vedrom vode, a čarobnjak se pojavljuje iza zavese ("Ja sam sjajan čovek samo mnogo loš čarobnjak"). Kao i Prohujalo s vihorom, napravljen iste godine u istom studiju, i Čarobnjaka iz Oza je režirao solidni profesionalac Victor Fleming. Ali film je u stvari najviše trijumf produkcije na čelu sa Marvynom LeRoyem, koji je uspeo da poveže sve elemente snimanja koje nije nimalo lako proteklo. Buddyju Ebsenu bilo je zapalo Strašilo, a onda je prešao da igra Limenka dok nije ispalo da je alergičan na šminku. Cela jedna muzička numera je isečena i sakrivena dok se nije posle ponovo pojavila 1974. u filmu To je zabava; patuljci, koji su igrali Munchine, navodno non-stop su pravili probleme. Najbolja replika iz filma je „Hearts will never be practical, until they can be made unbreacable”.("Srca će biti praktična onda kad postanu nesalomiva") KN

USA (Universal) 94m BW Režija: George Marshall Produkcija: Islin Auster, Joe Pasternak Scenario: Felix Jackson, po romanu Max Branda Fotografija: Hal Mohr Originalna muzika: Frederick Hollander, Frank Skinner, Ralph Freed Uloge: Marlene Dietrich, James Stewart, Mischa Auer, Charles Winninger, Brian Donlevy, Allen Jenkins, Warren Hymer, Irene Hervey, Una Merkel, Billy Gilbert, Samuel S. Hinds, Jack Carson, Tom Fadden, Virginia Brissac, Edmund MacDonald

150

DESTRY RIDES AGAIN (1939) DESTRI PONOVO JAŠE Ovaj film Georgea Marshalla je, poput većine komičnih vesterna, satira na konvencionalno viđenje muškog junaštva. Destry, u izvođenju Jamesa Stewarta (u svom najboljem "jaoj" maniru) je šerif u gradu Botlnek punom problema. On više voli mleko nego viski i ne voli da nosi pištolj. To užasno privlači Frenchy, salonsku devojku koju igra Marlene Dietrich, koja pak obnavlja proslavljenu ulogu iz Plavog anđela. Marlene izvodi nekoliko lepih pesama u salonu Last chance; među njima je i „See what the boys in the back room will have”. U jednom od izvrtanja stereotipa, tipična scena tuče u salonu odvija se između žena gde se Frenchy i Lily Belle (Una Merkel) nađu u nimalo ženstvenom rvanju. Frenchy svoju ljubav preusmerava sa kockara Kenta (Brian Donlevy) na Destryja, a posle toga staje na čelo žena koje izlaze iz grada da se obračunaju sa negativcima. Na kraju zaustavlja metak koji je trebalo da ubije Destryja. Ovo je zabavna priča, duhovito prikazana i prilično udaljena od originala Maxa Branda, najplodnijeg pisca vesterna koji se prvi put pojavljuje na velikom platnu 1932. sa Tomom Mixom u glavnoj ulozi, a zatim u rimejku iz 1954. sa Audiem Murphyjem. EB

ONLY ANGELS HAVE WINGS (1939) SAMO ANĐELI IMAJU KRILA Drama Samo anđeli imaju krila označava promenu stila Howarda Hawksa, koji se još u ranim akcijskim filmovima iz tridesetih bavio muškim prijateljstvima u opasnim zanimanjima, naročito vazduhoplovstvu (Petrola u zoru, Gomila urla i Ceiling zero). Ovaj film dodaje lični pečat žanru melodrame koji uspostavlja herojsko-komičnoromantični ton njegovih kasnijih filmova kao što su Imati i nemati, Rio bravo i El Dorado. Obratite pažnju na pevanja družine, interne šale, podelu kućnih poslova, nadimke i ogovaranja, cinizam koji prikriva emotivnost, zabavno cepidlačenje opasnih momaka itd. Ovaj film obiluje uzbudljivim kaskaderskim scenama letenja, naročito sletanjima i poletanjima na platformu visoko u Andima. Međutim, centralna radnja filma ostaje na sceni i prati različite grupe ljudi koji se okupljaju oko pozitivnog junaka Geoffa cartera (Cary Grant). Geoff, veći za glavu od ostatka posade i odličnog izgleda od glave do pete, vodi službu vazdušne pošte u Južnoj Americi. On navodi grupu traumatizovanih veterana, neiskusnih klinaca i bitangi da, u dotrajalim avionima, lete preko Anda. Igračica Bonnie Lee (Jean Arthur) biva zaglavljena na malom aerodromu, gde se u početku užasava pilotovog mačo držanja kada im jedan prijatelj pogine u besmislenoj nesreći, ali polako prodire u njegovu emotivnost i na kraju se priključi Geoffu u duetu „The Peanut Vendor”. U suštini sapunica o mačo tipovima, ovaj film prikazuje vrednost skupine „oštećenih” ljudi u kriznim situacijama i spaja duhovite, smele i seksi dijaloge sa atraktivnim akcionim scenama u vazduhu. To su sve sama poznata lica među epizodistima: Richard Barthelmess, koji želi da skine sa sebe reputaciju kukavice, zbog toga što je prilikom pada aviona sa tehničarem napustio avion; Thomas Mitchell, vremešni pomoćnik koji prikriva svoje sve veće slepilo; Noah Beery Jr., Sig Rumann i Rita Hayworth, u ulozi žene s kojom muškarci ne bi trebalo da imaju ništa, a obično imaju. Čuvene replike uključuju „Calling Baranca” i „Who's Joe?” KN

USA (Columbia) 121m BW Režija: Howard Hawks Produkcija: Howard Hawks Scenario: Jules Furthman, Howard Hawks Fotografija: Joseph Walker Originalna muzika: Dimitri Tiomkin, Manuel Álvarez Maciste Uloge: Cary Grant, Jean Arthur, Richard Barthelmess, Rita Hayworth, Thomas Mitchell, Allyn Joslyn, Sig Ruman, Victor Kilian, John Carroll, Don “Red” Barry, Noah Beery Jr., Manuel Maciste, Milisa Sierra, Lucio Villegas, Pat Flaherty Nominacije za Oskara: Joseph Walker (fotografija), Roy Davidson, Roy Davidson (specijalni vizuelni efekti), Edwin C. Hahn (specijalni zvučni efekti)

151

USA (Selznick) 222m Technicolor Režija: Victor Fleming, George Cukor Produkcija: David O. Selznick Scenario: Sidney Howard, po romanu Margaret Mitchell Fotografija: Ernest Haller, Ray Rennahan, Lee Garmes Originalna muzika: Max Steiner Uloge: Clark Gable, Vivien Leigh, Leslie Howard, Olivia de Havilland, Thomas Mitchell, Ann Rutherford, George Reeves, Fred Crane, Butterfly McQueen, Victor Jory, Everett Brown Oskar: William Cameron Menzies (počasna nagrada-upotreba kolora), David O. Selznick (najbolji film), Victor Fleming režiser, Sidney Howard (scenario), Vivien Leigh (glavna ženska uloga), Hattie McDaniel (sporedna ženska uloga), Lyle R. Wheeler (umetnički direktor), Ernest Haller Ray Rennahan (fotografija), Hal C. Kern, James E. Newcom (montaža), Don Musgrave (nagrada za tehnička dostignuća) Nominacije za Oskara: Clark Gable (glavna muška uloga), Olivia de Havilland (sporedna ženska uloga), Max Steiner (muzika), Thomas T. Moulton (zvuk), Jack Cosgrove, Fred Albin, Arthur Johns (specijalni efekti)

GONE WITH THE WIND (1939) PROHUJALO S VIHOROM David O’Selznick, producent megaloman, dograbio je bestseler Margaret Mitchell o Američkom građanskom ratu. Odupro se predlogu autorke da Basil Rathbone igra Rhett Butlera, odlučivši se za izbor obožavalaca Clarka Gablea. Posle kastinga po celoj zemlji i silnih sukoba potencijalnih glavnih glumica, Selznick je odabrao Britanku Vivien Leigh za ulogu lepotice sa juga, Scarlett O’Hare. Želeći da svaki detalj bude spektakularan, Selznick je angažovao trojicu reditelja: Sama Wooda, Georgea Cukora i Victora Fleminga, zapalio scenografiju za King Konga da bi dobio požar u Atlanti, uposlio toliko statista da je mogao da rekonstruiše ceo građanski rat, a onda se smestio u fotelju i posmatrao kako pljušte Oskari i pohvale. Prohujalo s vihorom je decenijama kasnije služio kao recept kako se prave popularni filmski epovi. Iako je film toliko veliki da ga mogućnosti kritike ne mogu obuhvatiti, moglo bi se reći da se većina dobrih scena nalazi u prvom delu koji je najviše režirao Cukor. On je epskom materijalu dodao svoje razrade i nijansiranje karaktera. Flemingu, koji je bio najslavniji po režiranju mačo akcija, nekako je zapalo da režira onaj sapunski deo u kome brak Rhetta Butlera i Scarlett posrće kroz posleratne uspone i padove, što je mnogo manje zanimljivo nego ratom razdirana romansa proizašla iz suprotstavljenih ciljeva. Glavni pokretač zapleta je neodlučno srce Skarlett O’Hare koju Vivien Leigh igra prvo kao nestalnu, a potom kao čeličnu ženu toliku zaljubljena u džentlmena Ashleya Wilkesa (Leslie Howard) da se nekoliko puta udaje za manje važne mekušce kada sazna da se on ženi konvencionalnijom Melanie (Olivia de Havilland). Rhett Butler, više pragmatičar nego idealista, pojavljuje se i zapada za oko Skarlett u trenutku kada se južnjački način življenja u potpunosti menja zbog rata. Oni se venčavaju kada ona odluči da više nikada neće dozvoliti da gladuje i da će učiniti sve da zadrži nasleđenu plantažu Tara, koja je odolela napadima severnjaka i ratnih profitera. Shvatiće da voli Rhetta tek kad je on odbaci. Što dovodi do klasičnog otvorenog završetka u kom on odlazi („Frankly my dear, I don't give a damn”), a ona se zaklinje da će ga opet pridobiti za sebe („Tomorrow is another day”). Kao i Rođenje jedne nacije iz 1915, Prohujalo s vihorom obrađuje veliki deo složene istorije prikazujući samo robove sreće i Ashlieyevu posleratnu pripadnost Kju-Kluks Klanu; napori su u osnovi junačkog duha, iako unapred propali. Selznickove scene svrstavaju se u najčuvenije u istoriji filma: povlačenje kamere sa Skarlett koja previja ranjenike, sve dok se celo platno ne ispuni ranjenim vojnicima u sivom, prolaz kroz Atlantu u plamenu, Clark Gable koji nosi Vivien Leigh uz stepenice u ljubavne odaje. Ukrašen prelepim tehnikolorom iz 1939. (divni pasteli za haljine i zaslepljujuće crveno za strast) uz podršku grmeće muzike Maxa Steinera, ovo delo se još uvek sasvim opravdano može smatrati poslednjom rečju holivudskog filma. KN

Francuska (Sigma, Vauban) 93m BW Jezik: Francuski Režija: Marcel Carné Scenario: Jacques Prévert, Jacques Viot Fotografija: Philippe Agostini, André Bac, Albert Viguier, Curt Courant Originalna muzika: Maurice Jaubert Uloge: Jean Gabin, Jules Berry, Arletty, Mady Berry, René Génin, Arthur Devère, René Bergeron, Bernard Blier, Marcel Pérès, Germaine Lix, Gabrielle Fontan, Jacques Baumer, Jacqueline Laurent Filmski Festival u Veneciji: Marcel Carné nomination (Musolinijev pehar-najbolji film)

LE JOUR SE LÈVE (1939) DAN SE RAĐA Dan se rađa Marcela Carnésa nije bio prvi film koji je koristio efekat pretapanja da signalizira flešbek ali je 1939. za publiku slovio kao toliko inovativan da su producenti, ne bi li sprečili bilo kakvu zabunu, zahtevali da se ubaci „predtitl” („Čovek je počinio ubistvo. Zaključan, zarobljen u sobi, on se priseća kako je postao ubica”). Ubica je François (Jean Gabin), radnik u fabrici koga je na ubistvo naterala žrtva, nemoralni manipulant, vodviljski zabavljač Valentin (Jules Berry). Oni su sudbinski povezani sa dve žene, senzualnom Clarom (Arletty), ženom koja čvrsto stoji na zemlji i koja napušta Valentina da bi ušla u vezu sa Françoisom i čista idealizovana Françoise (Jacqueline Laurent) koju on voli, ali koja je obeležena zbog afere sa drugim čovekom. Ovaj film je možda najjuticajniji od svih filmova iz izuzetne serije klasika proizašlih iz saradnje Carnésa i scenariste Jacquesa Préverta (Part of shadows (1938), The devil's envoys (1942) i Deca raja (1945)). Film se bavi temama kojima će se ovaj tandem vratiti u filmu Deca raja. Iako su alegorijske teme iznete sa lakoćom, François jasno prikazuje francuskog radnika, tj. Dan se rađa daje svoj doprinos očaju koji je zahvatio pristalice Narodnog fronta kasnih tridesetih kad je država odbacila napredne socijalističke reforme, a senka fašizma nadvijala horizont. Kada jedan prijatelj iz grupe okupljene oko njegove zgrade dovikne da još ima nade, François odgovara: „Gotovo je, nema više François... nema više ničega”. Egzistencijalna otuđenost i ozbiljna klaustrofobična atmosfera filma očigledno anticipiraju raspoloženje i formu američkog film noara. U stvari, RKO je napravio rimejk ovog filma 1946. pod nazivom Duga noć sa Henryjem Fondom i Vincentom Priceom u glavnim ulogama, a studio je pokušao da uništi sva kopije originala što im, sva sreća, nije pošlo za rukom – nestao je samo Duga noć. Na sličan način grubi romantizam Gabina, kao ikonu heroja radničke klase, najavljuje američke pandame Johna Garfielda i Humphreya Bogarta. Dan se rađa je remek-delo francuskog poetskog realizma. TCh

GUNGA DIN (1939) GUNGA DIN Najčistija avanturistička priča Holivuda bazira se na Kiplingovoj poemi, iz koje su se scenaristi Ben Hechta i Charles MacArthur snabdeli atmosferom i manje važnim likom iz naslova. Posluživši kao najčuveniji uvod u produkciju 1930. koja slavi Britance koji preuzimaju na sebe teret belog čoveka, Gunga Din priča o tri profesionalna vojnika (Cary Grant, Douglas Feirbanks Jr. i Victor McLaglen) u redovima imperijalnih kopljanika. Na početku se trio naizgled raspada, pošto je jedan od njih trojice u bračnoj krizi, a subina je gora i od smrti u ovom svetu isključivo muških vrednosti. Na svu sreću, pojavljuje se pretnja društvu u formi sekte fanatika ritualnih ubica Tagiza. Slede dve bitke koje je reditelj Stevens maestralno postavio. Na vrhuncu filma, tri narednika nađu se u pat poziciji sa Tagizima čiji zli vođa iskoristi njih da namami glavni štab u zamku. Ali Gunga Din (Sam Jaffe) ustaje kao iz mrtvih da oglasi svoj rog i upozori trupe koje potom masakriraju fanatike. Trojka se ponovo spaja sa svojim glavnim štabom i proslavljavaju junaštvo njihovog palog drugara. Snimljen od sredstava koja za to vreme nisu bila male pare, Gunga Din je pravi vizuelni spektakl, jedan od najimpresivnijih akcionih filmova ikada napravljenih. Muški film nad muškim filmovima. RBP

NINOTCHKA (1939) NINOČKA Najšarmantnija i najduhovitija komedija Ernsta Lubitscha o evropskim manirima, iliti najsmešnija uloga Grete Garbo. Priča je postavljena u Pariz 1920-ih i razvija se oko pokušaja sovjetske vlade da povrati neprocenjivi nakit odbegle velike vojvotkinje Swane (Ina Claire). Trojica smotanih birokrata ne uspevaju u ovoj misiji jer bivaju zavedeni luksuzom i slobodama zapadnog društva, pa je na Ninočki (Greta Garbo), da povrati blago tako što će stupiti u kontakt sa ljubavnikom velike vojvotkinje, elegantnim i lepim Leonom (Melvyn Douglas). Na kraju, Ninočka može da vrati nakit jedino tako što će se vratiti u Moskvu i raskinuti sa Leonom, koji ubrzo kreće za njom u Rusiju. Iako se vole, ona ne želi da izda svoju državu i Leon mora da se koristi prevarom da je natera da putuje u Istanbul, gde se sreću i odluče da se uzmu. Političke teme u filmu su ne toliko ozbiljne i služe samo kao podloga za komične situacije koje se nižu jedna za drugom i od kojih je verovatno najinteresantnija ona u skupom francuskom noćnom klubu kada Ninočka pokušava da pozove hostese na štrajk. Douglas je odličan u ulozi zaljubljenog i sobom obuzetog Leona, ali ipak je ovo Gretin film i njena poslednja velika uloga. RBP

USA (RKO) 117m BW Režija: George Stevens Produkcija: George Stevens Scenario: Ben Hecht, po pesmi Rudyard Kiplinga Fotografija: Joseph H. August Originalna muzika: Alfred Newman Uloge: Cary Grant, Victor McLaglen, Douglas Fairbanks Jr., Sam Jaffe, Eduardo Ciannelli, Joan Fontaine, Montagu Love, Robert Coote, Abner Biberman, Lumsden Hare Nominacije za Oskara: Joseph H. August (fotografija)

USA (Loew’s, MGM) 110m BW Režija: Ernst Lubitsch Produkcija: Ernst Lubitsch Scenario: Melchior Lengyel, Charles Brackett Fotografija: William H. Daniels Originalna muzika: Werner R. Heymann Uloge: Greta Garbo, Melvyn Douglas, Ina Claire, Bela Lugosi, Sig Ruman, Felix Bressart, Alexander Granach, Gregory Gaye, Rolfe Sedan, Edwin Maxwell, Richard Carle Nominacije za Oskara: Sidney Franklin (najbolji film), Melchior Lengyel, Charles Brackett, Walter Reisch, Billy Wilder (scenario), Greta Garbo (glavna ženska uloga)

155

Francuska (Les Nouvelles Editions Françaises) 110m BW Jezik: Francuski Režija: Jean Renoir Produkcija: Claude Renoir Scenario: Carl Koch, Jean Renoir Fotografija: Jean-Paul Alphen, Jean Bachelet, Jacques Lemare, Alain Renoir Originalna muzika: Roger Désormières Uloge: Nora Gregor, Paulette Dubost, Mila Parély, Odette Talazac, Claire Gérard, Anne Mayen, Lise Elina, Marcel Dalio, Julien Carette, Roland Toutain, Gaston Modot, Jean Renoir, Pierre Magnier, Eddy Debray, Pierre Nay

156

LA RÈGLE DU JEU (1939) PRAVILA IGRE Posle velikog uspeha Velika iluzija (1937) i La Bete Humaine (1938), Jean Renoir, njegov brat Claude i tri prijatelja osnovali su sopstvenu produkcijsku kuću Les Nouvelles Editions Françaises (NEF). Prvi projekat koji je NEF najavila bila je savremena adaptacija Marivauxovog romana „Les Caprices de Marianne”. Kada su ga pitali kakav će film biti, Renoir je rekao „Tačan opis malograđanštine našeg doba”. Preletevši Atlantik u rekordnom vremenu, avijatičar André Jurieux (Roland Toutain) izražava na radiju svoje razočarenje jer ga neko nije sačekao na aerodromu da mu čestita. Taj neko je Christine (Nora Gregor), Austrijanka udata za kolekcionara mehaničkih ptica Roberta de la Cheyniesta (Marcel Dalio). Prijatelj i poverenik i Andréa i Christine, Oktav koga igra sam Renoir, ubeđuje Roberta da pozove Andréa u lov na njegovo bogato imanje da bi sačuvao ugled. Što se Roberta tiče, on se nada da će Andréovo prisustvo okupirati pažnju Christine, što bi mu dozvolilo da sredi račune sa dugogodišnjom ljubavnicom Geneviève (Mila Parély). To je ono što se dešava među gospodarima. U svetu sluga nalazimo Lisette (Paulette Dubost), služavku Christine udatu za Schumachera (Gaston Modot), lovočuvara na imanju. Njoj za oko zapadne Marceau (Julien Carette), krivolovac koga je Robert unajmio kao slugu. Renoirov scenario izrodiće razne ljubavne avanture gospodara i slugu i dovesti na kraju do „slučajnog upucavanja Andréa”, koji biva žrtvovan da bi korumpirano društvo moglo da nastavi po svome. Kinematografski stil koji u prvi plan stavlja dubinu prostora i veliku pokretljivost kamere, u ovom filmu dostiže vrhunac, dok Renoir podvlači pozorišnu atmosferu koja dominira i unutar i izvan kadra. Gluma je takođe besprekorna: Dalio kao Robert, Carette kao Marceau, Dubost kao Lisette, Modot kao Schumacher. Godinama su se kritičari prepirali oko Nore Gregor, čudeći se zašto je toliko muškaraca oduševljeno njome. Ali poenta je verovatno baš u tome. Renoir hrabro bira sebe da igra Oktava, dirljiv portret čoveka koji ispunjava ispraznost svog života tako što služi kao posrednik za afere drugih. Pravila igre bila su totalna propast u komercijalnom smislu kada su u leto 1939. izašla. Posle toga film je montiran i premontiran, ali bez mnogo vajde jer je, ubrzo nakon početka rata te jeseni, bio zabranjen kao pretnja javnom moralu. Kasnih četrdesetih i pedesetih, legenda o filmu je preživela zahvaljujući André Bazinu i njegovim sledbenicima u časopisu Cahiers du Cinema. On je tvrdio da su Pravila igre zajedno sa Građaninom Kejnom iz 1941. pravi vesnik modernog filma. No i pored toga, film je poznat samo u značajno skraćenoj verziji od 88 minuta. Godine 1956. je rekonstruisan do skoro originalne dužine od 113 minuta, ali opet bez jedne scene. Takav je prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu 1959. Ostalo je filmska istorija o tome kako su Pravila igre konačno internacionalno priznata za remek-delo kakvo jesu. RP

157

SAD (Samuel Goldwyn) 103m BW Režija: William Wyler Produkcija: Samuel Goldwyn Scenario: Charles MacArthur, po romanu Emily Brontë Fotografija: Gregg Toland Originalna muzika: Alfred Newman Uloge: Merle Oberon, Laurence Olivier, David Niven, Flora Robson, Donald Crisp, Geraldine Fitzgerald, Hugh Williams, Cecil Kellaway, Cecil Humphreys, Sarita Wooton, Douglas Scott Oskar: Gregg Toland (fotografija) Nominacije za Oskara: Samuel Goldwyn (najbolji film), William Wyler (režija), Ben Hecht, Charles MacArthur (scenario), Laurence Olivier (glavna muška uloga), Geraldine Fitzgerald (sporedna ženska uloga), Alfred Newman (muzika), James Basevi (umetnički direktor)

SAD (Columbia) 92m BW Režija: Howard Hawks Produkcija: Howard Hawks Scenario: Ben Hecht, Charles MacArthur Fotografija: Joseph Walker Originalna muzika: Sidney Cutner, Felix Mills Uloge: Cary Grant, Rosalind Russell, Ralph Bellamy, Gene Lockhart, Porter Hall, Ernest Truex, Cliff Edwards, Clarence Kolb, Roscoe Karns, Frank Jenks, Regis Toomey, Abner Biberman, Frank Orth, Helen Mack, John Qualen

158

WUTHERING HEIGHTS (1939) ORKANSKI VISOVI Filmska ekranizacija Orkanskih visova Emily Brontë u režiji Williama Vylera je neprevaziđena gotska priča o neuništivoj strasti ometanoj društvenim okolnostima i nedostatkom sreće. Doktor Kenneth (Donald Crisp) usamljenik je koji putuje po vrletima severne Engleske. Kad prenoći u Orkanskim visovima, od matore sluškinje čuje tužnu priču o Heathcliffu (Laurence Olivier) koji je sadašnji vlasnik imanja. On je Ciganin koga je kao malog usvojio bračni par Earnshaw i koji rastao je zajedno s njihovo dvoje dece. Heathcliff je stalno u društvu mlade Cathy (Merle Oberon) čiji nadobudni brat (Hugh Williams) prezire Heathcliffa. Imućni komšija Edgar Linton (David Niven) zaljubljuje se u Cathy i ona od sebe tera Heathcliffa, koji odlazi u Ameriku. Cathy zaboravlja Heathcliffa i udaje se za Edgara. Vrativši se kao bogataš u Englesku, ogorčen zbog izdaje koju mu je priredila Cathy, on se ženi Edgarovom sestrom (Geraldine Fitzgerald) i, iz osvete, maltretira nesrećnicu. Cathy je ogorčena zbog Edgara i razboleva se, ali pre nego što ona umre, nekadašnji ljubavnici se nakratko ponovo sretnu. Heathcliffov monolog o njihovom budućem životu je jedan od najdirljivijih trenutaka u svim holivudskim filmovima. Upravo gluma Laurenca Oliviera i Oberonove, koji igraju proklete ljubavnike, oslikane na pozadini koja prikazuje divljinu visoravni, ono je što ovaj film čini nezaboravnim. RBP

HIS GIRL FRIDAY (1940) NJEGOVA DEVOJKA PETKO Komad Bena Hechta i Charlesa MacArthura o novinskoj agenciji "The front page", već je bio uspešno ekranizovan pre, a biće i posle ove verzije iz 1940. Scenario su napisali Hecht i Charles Lederer. Ali vispreni i duhoviti Howard Hawks dodaje svoj ingeniozni pečat u vidu jednostavnog obrta kojim reportera Hildyja Johnsona pretvara u ženu. I tako Njegova devojka petko postaje najbrbljiviji sukob polova u istoriji romantične screwball komedije. Rosaalind Russell je reporterka od renomea, oštrog jezika. Njen urednik i bivši muž Walter Barns (Cary Grant) ne želi da je izgubi usred sveže priče o ubistvu. U trenutku kad Rosalind odluči da napusti posao i uda se za mlakonju (Ralph Bellamy), Walterova neverica i očaj pokreću ga na brzo pripremanje velikog broja spletki. Po Walterovim pretpostavkama, ona ne može da odoli iskušenju poslednje velike priče i ubrzo završava sa smešnim šeširom bežeći iz zatvora, raskrinkavajući velike korupcijske mahinacije. Grant i Russellova kao iz mitraljeza ispaljuju replike u zapletu koji postaje farsičan, sa velikim skupom likova koji, žvaću i igraju poker, obavijeni duvanskim dimom, predstavljaju neku vrstu ciničnih horskih deonica. Teatralan i finog stila, ovaj film ima odličan tajming, duhovite dijaloge i neodoljivu komiku. AE

REBECCA (1940) REBEKA Pomalo iznenađuje što je Hitchcocku, uprkos brojnim nominacijama i izuzetno plodnoj karijeri, jedino Rebeka, njegov prvi američki film, donela Oskara za najbolji film. Sa druge strane gledano, to bi mogla biti potvrda moći producenta Davida O. Selznicka. Selznick je, još na lovorikama velikog uspeha sa Prohujalo sa vihorom, sa velikim oduševljenjem prihvatio saradnju sa velikim Hitchcockom, angažujući ga da radi gotsku priču o duhovima po romanu Daphne du Maurier. Hitchcock, koji je za ovaj film dobio veliki budžet, stvorio je od kuće Menderlej lik, što će kasnije postati model za Xanadu u Građaninu Kejnu. Atmosfera kojom zrači imanje Menderlej na litici kraj mora čini pozadinu za ljubavnu priču između Joan Fontaine i Laurencea Oliviea. On igra imućnog udovca koji pokušava da zavede čednu Fontaine, što nju čini srećnom jer je našla muškarca toliko nežnog i punog ljubavi. Posle kratke ali strasne romanse, oni se venčavaju, ali uporedo sa intenziviranjem njihovog odnosa Fontaine počne da progoni duh njegove preminule supruge Rebeke. Postavlja se pitanje da li je Rebeka samo plod mašte nove supruge ili je rezultat paranoje ili pak zaista neka mračna sila! I koja je uloga služavke, gospođe Danvers (Judith Anderson), koja se nekako uvek nalazi kraj sluđene Fontaine, u kakvoj je ona vezi sa svim neoičnim zbivanjima u kući? Rebeka je bila Hitchcockov trijumfalni dolazak u Ameriku. Na dodeli Oskara, ovaj film pobedio je Hitchcockov film urađen u Britaniji Strani dopisnik. Svi umetnički elementi su dovedeni do vrhunca: povratak mračne, tajanstvene prošlosti, jedva uzdržane sumnje, bajkovita ljubavna priča koja strada pod naletom prošlosti, i naravno zločin koji vreba iz svakog kutka. U Rebeki ne nalazimo one Hitchcockove razigranosti i duhovitosti. Tome je dosta doprinela atmosfera romana – gotska, mračna, melodramatična. Tajne koje izviru iz svakog kutka Menderleja skoro da izlude nedužnu Fontaine, ali Hitchcock uživa u prilici da pusti neizvesnost da raste i raste sve do jezivog zaključka. JK

SAD (Selznick) 130m BW Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: David O. Selznick Scenario: Philip MacDonald, po romanu Daphne Du Maurier Fotografija: George Barnes Originalna muzika: Franz Waxman Uloge: Laurence Olivier, Joan Fontaine, George Sanders, Judith Anderson, Gladys Cooper, Nigel Bruce, Reginald Denny, C. Aubrey Smith, Leonard Carey, Leo G. Carroll, Edward Fielding, Lumsden Hare, Forrester Harvey Oskar: David O. Selznick (najbolji film), George Barnes (fotografija) Nominacije za Oskara: Alfred Hitchcock (režija), Robert E. Sherwood, Joan Harrison (scenario), Laurence Olivier (glavna muška uloga), Joan Fontaine (glavna ženska uloga), Judith Anderson (sporedna ženska uloga), Lyle R. Wheeler (umetnički direktor), Hal C. Kern (montaža), Jack Cosgrove, Arthur Johns (specijalni efekti), Franz Waxman (muzika)

159

SAD (Walt Disney) 120m Technicolor Režija: Ben Sharpsteen (supervizor) Produkcija: Walt Disney, Ben Sharpsteen Scenario: Joe Grant, Dick Huemer Fotografija: James Wong Howe, Maxwell Morgan Muzika: Bach, Beethoven, Dukas, Mussorgsky, Schubert, Stravinsky, Tchaikovsky Uloge: Leopold Stokowski (dirigent, The Philadelphia Orchestra), Deems Taylor (narator), Julietta Novis (solist) Oskar: Walt Disney, William E. Garity, J.N.A. Hawkins (počasna nagrada), Leopold Stokowski & associates (počasna nagrada)

160

FANTASIA (1940) FANTAZIJA Iako je to danas opšte mesto, kreiranje slika na muziku bila je toliko revolucionarna ideja u trenutku kad je Disneyev studio osmislio ovu hrabru prekretnicu u animaciji i stereofonskom snimanju zvuka. Svi su bili oduševljeni i prihvatili Fantaziju sa odobravanjem. Osam velikih sekvenci uz podršku čuvene simfonijske zvezde, dirigenta Leopolda Štokovskog, koji upravlja Filadelfijskim orkestrom, predstavlja koncept propraćen ambicioznim zabavnim, hrabrim i eksperimentalnim animacijama na muziku Čajkovskog, Musorgskog, Šuberta i drugih. Koliko god da je fascinantno i novo dostignuće film bio 1940, čak i na Imaxovim ekranima na kojima se prikazuje jedna od mnogih restauracija ove vredne animacijske prekretnice (vrlo uspešno je obnovljena sa dodatkom pet novih segmenata u produkciji Fantazija 2000), film se može učiniti pomalo razočaravajućim jer je to još uvek bilo pomalo kič iskustvo. Filmu je danas verovatno najprivrženija Bejbi Bum generacija, koja se sa njim srela u mladosti pod uticajem halucinogena. Ali i u tom filmu postoje neke sekvence dugotrajnije vrednosti što i priliči filmu na kojem je radilo šezdeset animatora i čak jedanaest reditelja pod budnim okom Bena Sharpsteena. Svakako najzanimljivija i potpuno ispred svog vremena je interpretacija Bahove muzike, gde je višekanalni zvuk odlično sinhronizovan sa animacijama i nadire iz ekrana kao da će iskočiti. Preslatki čarobnjakov učenik Miki Maus, koji u očaju pokušava da zaustavi umnožavanje metli koje je sam prizvao da rade posao umesto njega, zatim ples kineskih gljiva, pa ljupki hor slonova dugih trepavica, nilski konji u baletankama koji sofisticirano skakuću i beže pred aligatorima ogrnutim u plaštove na temu „Ples satova” – i dalje je odlična zabava. Sve to veličanstveni sat vremena. Pored ovih, nalazimo i sekvence koje nisu pobedile vreme. Treperenje nagih vila sa puno ukusa prikazanih bez polnih organa, zatim naizgled beskonačno padanje dinosaurusa na temu „Posvećenje proleća” Igora Stravinskog, i vulgarna apsurdnost u koju je pretvorena interpretacija Betovenove „Pastorale” (kentauri koji jure kentaurice sumnjivo adolescentnog izgleda sa ujednačenim frizurama u stilu Joan Crawford), sve to uzima pomalo kredibiliteta ovom filmu . AE

THE PHILADELPHIA STORY (1940) FILADELFIJSKA PRIČA Adaptacija pozorišne farse Philipa Barryja, koju je uradio George Cukor 1940, klasik je bez premca u oblasti sofisticiranih slepstik komedija. Katharine Hepburn je bila zvezda tog komada na Brodveju, a ima priča i da je pisac svoj glavni lik i bazirao na njenoj tadašnjoj reputaciji. Na samom početku filma koji je danas poznat po izražavanju tihog besa, naslednica Tracy Lord (Katharine Hepburn) gleda svog odnedavno bivšeg muža ženskaroša Dextera Havena (Cary Grant), koji se pakuje i u besu preko kolena lomi palicu za golf. Da bi dokazala da nju nije nemoguće voleti, Tracy priprema venčanje u porodičnoj kući za uglednog ali dosadnog čoveka. Međutim tada se Dexter vraća u društvu dvoje reportera, Mikea Connora (James Stewart) i Liz Imbrie (Ruth Hussey). Dexter je očigledno naumio da pokvari venčanje. Katharine Hepburn je nikad bolja u ulozi koja zahteva spoj komičnog i iskrene ranjivosti. Njene scene sa Stewartom u vrtu samo noć pre nesrećnog venčanja obuhvataju suštinu te impulsivne privlačnosti . Katharine Hepburn je najzaslužnija za Filadelfijsku priču kakvu danas poznajemo. Ona je bila nosilac autorskih prava koje je mudro prodala MGM-u uz dogovor da ona ponovo igra u glavnoj ulozi i da sama odabere reditelja i glumačku ekipu. Želela je Clarka Gablea za Dextera, i Spencera Tracyja za Mikea, ali zbog nemogućnosti usklađivanja termina nije mogla dobiti ni jednog ni drugog. Umesto toga, ulogu su dobili Cary Grant s kojim je već nekoliko puta sarađivala i James Stewart. George Cukor je uspešno iskoristio lošu reputaciju, koju je ona imala u javnosti, da napravi njen lik tako da izazove sažaljenje za lepoticu koju niko ne razume. Scenario, koji usklađuje komediju sa društvenom kritikom, ovenčan je Oskarom. Godine 1956, komad kome su dodate muzičke numere prenesen je na veliko platno pod nazivom Visoko društvo. KK

SAD (MGM) 112m BW Režija: George Cukor Produkcija: Joseph L. Mankiewicz Scenario: Donald Ogden Stewart, po drami Philip Barrya Fotografija: Joseph Ruttenberg Originalna muzika: Franz Waxman Uloge: Cary Grant, Katharine Hepburn, James Stewart, Ruth Hussey, John Howard, Roland Young, John Halliday, Mary Nash, Virginia Weidler, Henry Daniell, Lionel Pape, Rex Evans Oskar: Donald Ogden Stewart (scenario), James Stewart (glavna muška uloga) Nominacije za Oskara: Joseph L. Mankiewicz (najbolji film), George Cukor (režija), Katharine Hepburn (glavna ženska uloga), Ruth Hussey (sporedna ženska uloga)

SAD (Fox) 128m BW Režija: John Ford Produkcija: Nunnally Johnson, Darryl F. Zanuck Scenario: Nunnally Johnson, po romanu John Steinbecka Fotografija: Gregg Toland Uloge: Henry Fonda, Jane Darwell, John Carradine, Charley Grapewin, Dorris Bowdon, Russell Simpson, O.Z. Whitehead, John Qualen, Eddie Quillan, Zeffie Tilbury, Frank Sully, Frank Darien, Darryl Hickman, Shirley Mills, Roger Imhof Oskar: John Ford (režija), Jane Darwell (sporedna ženska uloga) Nominacije za Oskara: Darryl F. Zanuck, Nunnally Johnson (najbolji film), Nunnally Johnson (scenario), Henry Fonda (glavna muška uloga), Robert L. Simpson (montaža), Edmund H. Hansen (zvuk)

THE GRAPES OF WRATH (1940) PLODOVI GNEVA Samo je nekoliko američkih filmova iz 1930-ih koji su se odvažili da se uhvate u koštac sa patnjama i migracijama zbog Velike depresije. Holivud je uglavnom prepuštao drugim medijima, pozorištu, romanu i fotografiji, da dokumentuju nacionalne katastrofe. Roman Johna Steinbecka „Plodovi gneva”, koji se pojavio u štampi 1939, bazirao se na istraživanju raseljenih farmerskih porodica iz Oklahome, koje u potrazi za privremenim poslom odlaze u voćnjake Kalifornije. Iako su konzervativni finansijeri koji su vodili studio imali primedbe, Darryl Zanuck je otkupio prava za knjigu za 20th Century Fox. Osetio je da je pravi reditelj za ovakav film bio John Ford sa svojim osećajem za narod Amerike i njihovu istoriju. John Ford je pronašao najbolniju tačku familije Joad – to nije bilo njihovo siromaštvo, već trauma zbog izbacivanja iz svog doma na ulicu. U jednoj upečatljivoj sceni, majka Joad (Jane Darwell), noć pre napuštanja farme, spalljuje stvari koje ne može da ponese sa sobom. Ford je odabrao Henryja Fondu da igra glavnog junaka Toma Joada (Fonda se pre toga pojavljivao u njegovim filmovima Mladi Linkoln iz 1939. i u još jednoj amerikani, Bubnjevi uz Mohawk iz iste godine). Neformalnu stalnu trupu Johna Forda u ovom filmu čine još i Rasel Simpson kao tata Joad, John Qualen kao njihov prijatelj Muley i John Carradine kao lutajući propovednik. Snimatelj je bio Gregg Toland, koji je uspeo da dâ dokumentaristički izgled nalik na fotografije koje su o toj tragediji napravili vladini fotografi, kao što je bila Dorothea Lange. Ovo je najbolje vidljivo u sceni u kojoj se Joadovi dovezu u prihvatilište za beskućnike, a kamera zastaje nad smrknutim licima stanovnika u trošnim kolibama u kojima žive. Iako se „Plodovi gneva” ne libe da prikažu svu težinu usuda svojih likova, ipak postoji bitna razlika u odnosu na predložak. U knjizi, porodica prvo pronađe bolje uslove u vladinom prihvatilištu, ali na kraju završe sa primanjima od kojih ne mogu da prežive. U filmu taj dolazak do vladinog prihvatilišta potraje i time njihovo putovanje postaje gradacija obeležena maminim zaključnim monologom „We are the people... We will go forever.” EB

DANCE, GIRL, DANCE (1940) PLEŠI, DEVOJKO, PLEŠI Oni koji su upoznati sa Lucille Ball samo kroz njenu televizijsku seriju iz pedesetih trebalo bi da provere njen rad u ovom kemp klasiku Dorothy Arzner. U Pleši, devojko, pleši ona igra „Bubbles-tiger” Lily White koja krade film posvećenoj balerini Maureen O'Hari, koja mora da igra burleske ili da gladuje. Ovaj film jepuno puta ispričana priča o prljavom svetu burleske viđena kroz oči Judy O’Brien (O'Hara), slavoljubive balerine kojoj nadu uliva mentorka madam Basilova (večiti kemp Marija Uspenskaja), koju nažalost zgazi kamion pre nego što je njena štićenica pokazala svoje talente. Bubbles ponudi Judy prostor u svojoj vodviljskoj tački, u kojoj postaje njena žrtva. Judy to ne može dugo da podnosi i u vatrenom govoru, pred isključivo muškom publikom, urla („Go ahead and look, get your fifty cents worth!”). Mnogi su ovo smatrali feminističkim stavom rediteljke mnogo godina pre nego što je to postalo popularno. Bez obzira na to, Arznerova baš iz Ballove izvlači najviše zabave, tako da njen hula-ples i urlanja prostih pesmica niko neće zaboraviti. Ako vas interesuju ženske tuče iza scene i ženske zabave druge vrste, onda pogledajte Pleši, devojko, pleši. Kao što bi Bubbles rekla „Listen kid, I don't fall into gutters – I pick my sports.” Ironičnim obrtom, Lucille Ball će jednog dana postati vlasnica studija RKO koji je napravio ovaj film. DDV

PINOCCHIO (1940) PINOKIO Kada je Disney kupio priču, naravno da su neki mračni elementi Collodijevog italijanskog originala izbačeni. Ali samo neki. Po trajnoj privlačnosti ovog animiranog filma, vidimo da izmene koje je Disneyev studio preduzeo u priči o drvenom lutku koji oživljava, nisu bile loše. A nekoliko najstrašnijih pojedinosti iz priče ostaju vodeće. U ovom klasiku još uvek nalazimo dosta užasa koji prate Pinokiovo suočavanje sa opasnostima i pritiscima i ometanjima njegovog cilja da postane pravi dečak. Vođen uputstvima svoje „savesti”, cvrčka Jimynija, Pinokio mora da se nauči odgovornosti, ali i, kroz svoju nevino grubu potragu za životom, i hrabrosti i ljubavi. Kao Disneyev drugi dugometražni film (posle Snežane), Pinokio je predstavio potencijale još uvek neistraženog sveta animacije, rezultirajući tako očaravajućim i večnim kreacijama kao što je svetlucava plava vila, i tako sjajnim sekvencama kao što je bekstvo sa ukletog ostrva uživanja i upoznavanje sa kitom Monstrom koji nosi zasluženi naziv. Ako ovome pridružimo standardne pesme kao što su „When you wish upon a star”, nimalo ne iznenađuje što je Pinokio ostao tako visok standard za procenu mnogih drugih animiranih filmova. JKl

SAD (RKO) 90m BW Režija: Dorothy Arzner Produkcija: Harry E. Edington, Erich Pommer Scenario: Tess Slesinger, Frank Davis, from story by Vicki Baum Fotografija: Russell Metty, Joseph H. August Originalna muzika: Chet Forrest, Edward Ward, Bob Wright Uloge: Maureen O’Hara, Louis Hayward, Lucille Ball, Virginia Field, Ralph Bellamy, Maria Ouspenskaya, Mary Carlisle, Katharine Alexander, Edward Brophy, Walter Abel, Harold Huber, Ernest Truex, Chester Clute, Lorraine Krueger, Lola Jensen

SAD (Walt Disney) 88m Technicolor Režija: Hamilton Luske, Ben Sharpsteen Produkcija: Walt Disney Scenario: Aurelius Battaglia, po romanu Carlo Collodia Originalna muzika: Leigh Harline, Paul J. Smith, Ned Washington Uloge: (glasovi) Dickie Jones, Don Brodie, Walter Catlett, Frankie Darro, Cliff Edwards, Charles Judels, Christian Rub, Evelyn Venable Oskar: Leigh Harline, Paul J. Smith, Ned Washington (muzika), Leigh Harline, Ned Washington (pesma)

163

SAD (Loew’s, MGM) 100m BW Režija: Frank Borzage Produkcija: Frank Borzage Scenario: George Froeschel, Hans Rameau, Claudine West, po romanu Phyllis Bottome Fotografija: William H. Daniels Originalna muzika: Bronislau Kaper, Eugene Zador Uloge: Margaret Sullavan, James Stewart, Robert Young, Frank Morgan, Robert Stack, Bonita Granville, Irene Rich, William T. Orr, Maria Ouspenskaya, Gene Reynolds, Russell Hicks, William Edmunds, Esther Dale, Dan Dailey, Granville Bates

164

THE MORTAL STORM (1940) SMRTONOSNA OLUJA Samo nekoliko holivudskih filmova pre napada na Perl Harbor tretira temu antinacizma. Jedan od njih je detaljan i strastven u svojoj osudi nacizma – Smrtonosna oluja Franka Borzage. Ovaj film počinje danom kada Adolf Hitler postaje nemački kancelar. A taj dan je, sasvim slučajno, šezdeseti rođendan profesora Viktora Rotha (Frank Morgan). On je omiljeni profesor na univerzitetu u južnoj Nemačkoj. Film prikazuje konsolidaciju nacističke Nemačke kroz uništenje nearijevca Rotha i njegove porodice: njegove žene, njegova dva arijevska posinka, koji postanu zagriženi nacisti, i njegove ćerke Freye (Margaret Sullavan). Borzage predstavlja nacizam kao oblik ludila kome mnogi muškarci, i samo jedna žena, podlegnu kao zarazi ili kao da su prirodno predodređeni, premda je u nekim individuama ono što je ostalo od humanosti sukobljeno (film ne pravi socioekonomsku analizu nastanka nacizma). Sjajna finalna scena otkriva taj sukob u liku koga tumači Robert Stack. On tumara raznim odajama očuhove kuće. Kamera prolazi pored njega prikazujući prostor pun senki kojim odzvanjaju dijalozi iz prethodnih scena. Mi čujemo bat koraka mladića koji napušta kuću. Smrtonosna oluja je jedna od američkih velikih ljubavnih priča. U skladu sa rediteljevom životnom posvećenošću transcedentnoj snazi ljubavi, on dirljivo i suptilno tretira odnose između Freye i Martina (James Stewart). Rediteljev idealizam verno slede izvedbe Sullivanove i Stewarta. Trenutak pre nego što ljubavnici krenu ka planinskom prevoju, koji će ih odvesti do austrijskih granica, Martinova majka (Maria Uspenskaja) natera ih da proslave svoje ujedinjenje, pa piju iz ceremonijalnog pehara za vino. Ova scena je jedna od najlepših. Nepotpisani koproducent Victor Saville, rekao je da je on režirao veći deo filma, i to se svuda povlačilo, ali neki ključni ljudi iz ekipe su to negirali. Neosporno je da je Smrtonosna oluja pravi predstavnik stila, filozofije i interesovanja Franka Burzage. CFu

THE BANK DICK (1940) BANKARSKI DETEKTIV Napisan od strane W. C. Fieldsa pod imenom „Mahatma Kane Jeeves” što govori ponešto o njegovim ambicijama, i režiran od saobraćajca Eddieja Clina, čiji je posao bio da očisti put Fieldsu da bi se ovaj razmahnuo sa svojim idiosinkrezijama, ovaj film govori o Fieldsu koji je, kao i obično, dobroćudno ali naporno gunđalo koje samo želi da ga ostave na miru, ali ga svet koji nema razumevanja tera da se potrudi i odgovori na razne grube prekide svoga leškarenja. Opterećenu zamlatu Egberta Sosèa, koji bi najradije život posvetio opijanju, non-stop progone džangrizava žena (Cora Witherspoon), grozna tašta (Jessie Relph) i užasna ćerka tinejdžerka (Una Merkel), pa još i njen glupi verenik (Grady Sutton) i bezobrazno mlađe dete. Svi od njega zahtevaju da nešto postigne u životu. Kada, slučajno naletevši na lopova, spreči pljačku banke, dobija posao čuvara koji ga dovodi u sukob sa nabeđenim službenicima (Franklin Pangborn je bankovni inspektor), okorelim kriminalcima (jedan od potencijalnih pljačkaša pobegne u jako smešnoj sceni potere koja se može uporediti sa bilo kojim slepstikom) i lako uvredljivim mušterijama. Poput svih najboljih Fieldsovih ostvarenja (To je dar, 1934; Nikad ne popuštaj žutokljuncu, 1941), ovde je premisa samo povod za niz vodviljskih skečeva u kojima se on sukobljava sa partnerom previše ekscentričnim da bi se s njim moglo šaliti i previše otrovnim da bude žrtva. Neki gegovi u ovom filmu (kao scena u kojoj se Sousè čudnim spletom okolnosti nađe na rediteljskoj stolici na snimanju filma) daleko su od banke, ali mermerni, pompezni hodnici, trgovina i kapital, pa laskavi bogatuni koji dobiju šta su zaslužili kada se Sousè iznenada obogati i reformiše, sjajna su pozadina za provokaciju i anarhiju. Fields je bio retka vrsta komičara koji je mogao da bude smešan čak i dok davi malo dete i ovaj biser koji traje 75 minuta je jedno od njegovih remek-dela. KN

SAD (Matty Fox, Universal) 74m BW Režija: Edward F. Cline Produkcija: Jack J. Gross Scenario: W.C. Fields Fotografija: Milton R. Krasner Originalna muzika: Charles Previn Uloge: W.C. Fields, Cora Witherspoon, Una Merkel, Evelyn Del Rio, Jessie Ralph, Franklin Pangborn, Shemp Howard, Dick Purcell, Grady Sutton, Russell Hicks, Pierre Watkin, Al Hill, George Moran, Bill Wolfe, Jack Norton

165

SAD (Mercury, RKO) 119m BW Režija: Orson Welles Produkcija: Orson Welles, Richard Baer, George Schaefer Scenario: Herman J. Mankiewicz, Orson Welles Fotografija: Gregg Toland Originalna muzika: Bernard Herrmann, Charlie Barnet, Pepe Guízar Uloge: Orson Welles, Joseph Cotten, Dorothy Comingore, Agnes Moorehead, Ruth Warrick, Ray Collins, Erskine Sanford, Everett Sloane, William Alland, Paul Stewart, George Coulouris, Fortunio Bonanova, Gus Schilling, Philip Van Zandt, Georgia Backus, Harry Shannon Oskar: Herman J. Mankiewicz, Orson Welles (scenario) Nominacije za Oskara: Orson Welles (najbolji film), Orson Welles (režija), Orson Welles (glavna muška uloga), Perry Ferguson, Van Nest Polglase, A. Roland Fields, Darrell Silvera (umetnički direktor), Gregg Toland (fotografija), Robert Wise (montaža), Bernard Herrmann (muzika), John Aalberg (zvuk)

166

CITIZEN KANE (1941) GRAĐANIN KEJN Još 1962. godine časopis Sight & Sound je objavio, kasnije često citiranu, anketu u kojoj su kritičari proglasili Građanina Kejna, fenomenalni prvenac Orsona Wellesa, za najbolji film svih vremena. Do 1988. američki filmski institut je potvrdio ocenu. Za najbolji film proglašen je i od strane Kružoka filmskih kritičara Njujorka, Nacionalnog odbora za recenzije kao i Oskara za scenario. Legende o Građaninu Kejnu pokrenute su i delom zbog činjenice da je Orsonu Wellesu bilo samo dvadeset četiri godine kada je napravio taj film, a takođe i zbog sličnosti između naslovnog lika i novinskog magnata Williama Randolpha Hearsta. Kad mu nije pošlo za rukom da spreči distribuciju, probao je da ga obezvredi. Ali ako izuzmemo besmislice tipa "najbolji film svih vremena", Građanin Kejn je film od ogromnog značaja i uticaja iz mnogo razloga. Film pripoveda izvrsnu priču: Charles Foster Kane, koga tumači briljantni Orson Welles), rođen je kao siromašno dete, ali iznenada postaje bogataš zahvaljujući zlatnom rudniku koji nasleđuje njegova majka. Kao mladić počinje da pravi populističku novinsku i radio imperiju da bi se na kraju oženio sestričinom američkog predsednika i ušao u trku za guvernera. Ali sve ambicije koje gaji za sticanjem prave moći su sputane. Kako se Kejn udaljava od moći, on postaje sve suroviji prema ženama u svom okruženju, prvo prema svojoj ženi a potom i prema ljubavnici. Umire potpuno sam u svom obnovljenom nezavršenom dvorcu, čeznući za jednostavnošću koju je imao u detinjstvu. Građanin Kejn, u okvirima new deal populističke tradicije potkrepljuje tipičnu američku perspektivu da novac ne donosi sreću. To čini na vrlo prizeman, skoro dikensovski način. Interesantnije i značajnije je to što ovaj film počinje Kejnovom smrću i enigmatičnom poslednjom rečju „pupoljak”. U nameri da otkrije značenje te reči, grupa bezosećajnih reportera filmskih novosti razgovara sa nekoliko njegovih poznanika. Ne samo da je film ispričan u flešbekovima nego i svaki lik Kejna poznaje iz određene perspektive koja je predstavljena određenim sledom. Naracija filma u svoj svojoj kompleksnosti, bez i najmanjeg narušavanja klasičnog holivudskog kontinuiteta i uzročno-posledične veze, neverovatno je dostignuće. Međutim, istinska snaga ovog filma leži, u stvari, u kameri. Gregg Toland je razvio tehniku velikog polja dubinske veštine, tehniku u kojoj su prednji, centralni i zadnji plan podjednako oštri, tako da oko može da se fokusira na bilo koji deo slike. Ova tehnika je u to vreme kritikovana jer je skretala pažnju na sebe, a tada se od dobre fotografije očekivalo da bude neprimetna. Međutim, čak i danas kad vladaju sasvim drugačiji standardi, kinematografija Građanina Kejna je izvanredna i nezaboravna. MK

SAD (Paramount) 97m BW Režija: Preston Sturges Produkcija: Paul Jones Scenario: Monckton Hoffe, Preston Sturges Fotografija: Victor Milner Originalna muzika: Clara Edwards, Sigmund Krumgold Uloge: Barbara Stanwyck, Henry Fonda, Charles Coburn, Eugene Pallette, William Demarest, Eric Blore, Melville Cooper, Martha O’Driscoll, Janet Beecher, Robert Greig, Dora Clement, Luis Alberni Nominacije za Oskara: Monckton Hoffe (scenario)

168

THE LADY EVE (1941) LEJDI IV Film The Lejdi Iv je tipični primer klasične screwball komedije i film koji najbolje reprezentuje Sturgesovo viđenje romantike kao velike prevare. Scenario vrvi od dobrih rečenica, dijalog je brz i duhovit, a zaplet tretira dobro poznati sukob polova. Sve počinje krstarenjem na brodu na kome preduzimljiva, zanosna lepotica Jean Harrington (Barbara Stanwyck) želi da zavede naivnog ljubiteljv zmija Charlesa „Hopsie” Pikea (Henry Fonda) ne bi li mu preuzela imperiju stečenu „Pikeovim pivom”. Iako preokret koji usledi i nije uverljiv, svejedno je divan: radnja se prebacuje u Pikeovu kuću u Keonektikatu, gde se Jean pojavljuje sada kao bogata naslednica iz Britanije pod imenom Lady Eve Sidwich. Ponovo zavodi Hopsieja, navodeći ga da je uzme za ženu, pri čemu ima plan da mu se osveti što ju je napustio tako što će, ovaj put, ona njega da šutne. Međutim, planirane zavere na kraju ne uspeju jer se ona silno zaljubi u njega. Sturges uspeva da provuče mnoge stvari mimo budnog oka cenzure. On se, brojnim referencama na biblijsku priču o prvom grehu, usuđuje da podvuče seksualnost, na šta se u ono vreme niko ne bi usudio. Po filmu je napravljen i (lošiji) rimejk 1956. pod nazivom Ptice i pčele, sa Mitzi Gaynor i Davidom Nivenom u glavnim ulogama. RDe

THE WOLF MAN (1941) VUKODLAK Bipedalna figura čoveka vuka, filmska verzija vukodlaka, koji na dramatičan način obuhvata dihotomiju Jekill/Hyde, kao superega i ega u svima nama, prvi put je osvanuo u filmu studija Universal, Vukodlak, u Londonu 1935. Glavnu ulogu igrao je Henry Hull, kasnije će je preuzeti Jack Nicholson u filmu Vuk iz 1994. Malo posle te prve pojave, Curt Siodmak je završio scenario po kome će se napraviti Vukodlak, poslednji horor film za studio Universal, posle Drakule (1931), Frankenštajna (1931) i Mumije (1932), koje je režirao Georg Waggner. U onome što još uvek slovi za najprepoznatljiviju i najvoljeniju verziju ovog mita, Lon Chaney Jr. igra Lawrencea Talbota, Velšanina koji se obrazovao u SAD i koji samo želi da se oslobodi svoje neizlečive bolesti koja se javlja kad je pun mesec. Majstor šminke Jack Pierce je za Chaneya osmislio kostim od kože jaka, koji posle toga postaje model za izradu mnogih maski. Ono što ovu verziju razlikuje od prethodnih jeste skrivena seksualna energija, kodirano predstavljena kao osnovni pokretač Talbotovih transformacija na punom mesecu. Ciganka Maleva (Marija Uspenskaja) kaže: „Čak i kada je čovek bezgrešan i svako veče se moli bogu, može postati vuk kada vučja trava procveta, a jesenji mesec zasija.” Veliki uspeh koji je Waggner postigao ovim filmom prouzrokovao je još četiri nastavka priče o čoveku vuku. Igrao ga je već četrdesetogodišnji Chaney. Posle toga su usledile imitacije, modernizacije, varijacije i parodije. SJS

SAD (Universal) 70m BW Režija: George Waggner Produkcija: Jack J. Gross, George Waggner Scenario: Curt Siodmak Fotografija: Joseph A. Valentine Originalna muzika: Charles Previn, Hans J. Salter, Frank Skinner Uloge: Claude Rains, Warren William, Ralph Bellamy, Patric Knowles, Bela Lugosi, Maria Ouspenskaya, Evelyn Ankers, J.M. Kerrigan, Fay Helm, Lon Chaney Jr., Forrester Harvey

SAD (First National, Warner Bros.) 101m BW Režija: John Huston Produkcija: Henry Blanke, Hal B. Wallis Scenario: John Huston, po romanu Dashiell Hammett Fotografija: Arthur Edeson Originalna muzika: Adolph Deutsch Uloge: Humphrey Bogart, Mary Astor, Gladys George, Peter Lorre, Barton MacLane, Lee Patrick, Sydney Greenstreet, Ward Bond, Jerome Cowan, Elisha Cook Jr., James Burke, Murray Alper, John Hamilton Nominacije za Oskara: Hal B. Wallis (najbolji film), John Huston (scenario), Sydney Greenstreet (sporedna muška uloga)

170

THE MALTESE FALCON (1941) MALTEŠKI SOKO Obimni detektivski roman Dashiella Hammetta je do 1941. već doživeo dve solidne ekranizacije: 1931. pod originalnim nazivom sa Ricardom Cortezom u ulozi Sama Spadea, i 1935. pod nazivom Satana sreće damu, sa Warrenom Williamom u ulozi Spadea. John Huston, koji je nadgledao pisanje scenarija, pronašao je ovu knjigu u Warrnerovoj arhivi otkupljenih dela i toliko je bio ubeđen u moć materijala da je scenario u suštini sastavljen od dijaloga iz romana. Bio je dovoljno srećne ruke da dobije sjajnu podelu za sve uloge i da bude dovoljno umeren da ne pretera. Ovaj rediteljski debi nije imao toliko caka kao Građanin Kejn, objavljenog iste godine, tako da je bio najava, ne nekog enfant terribblea nego pravog profesionalca. Često smatran kamenom temeljcem film noara, Malteški soko štedi na upotrebi sugestivnih senki, i one se ne pojavljuju sve dok vrata lifta ne bace senku, nalik zatvorskim rešetkama, na lice prevrtljive heroine pri kraju. Film se skoro ceo odvija u hotelskim sobama i kancelarijama ni nalik pohabanom glamuru Velikog sna (1946) ili Ubiti mog dragog (1944). Privatnog detektiva Sama Spidea iz San Franciska igra Humphrey Bogart, koji od uloga negativaca napreduje do likova romantičnih grubijana. Profesionalac u skupim odelima Sam Spide ima za cilj da razjasni ubistvo svog partnera i da uhvati grupu avanturista, koji su toliko obuzeti potragom za čuvenom dragocenom pticom, po kojoj film nosi naziv, da su počeli da veruju da su svi toliko pohlepni i pokvareni kao oni. Iako Mary Astor kao fatalna žena na prvi pogled možda previše liči na učiteljicu, njena neobična čednost u uskim kostimima i zalizane kose sasvim odgovara ulozi žene koja u svom rukavu ima uvek po neku laž. Debeli Kaspar Gutman u liku Sidneyja Greenstreeta i pristojni, melanholični, namirisani Joel Cairo, koga igra Peter Lorre, ostaće besmrtne figure velikog platna, Lolek i Bolek, ili Stanlio i Olio u svetu kriminala. Tu je i večita žrtva Elish Cook Jr. u ulozi malog revolveraša Wilmera čija je sudbina da nikada ne dobije svoj deo. Hammettova reputacija zasniva se na činjenici da je uspeo da američkom kriminalističkom žanru doda notu socijalnog realizma, dobivši tako detektive koji su pravi profesionalci a ne supernjuškala. On je voleo komplikovane i bizarne zaplete poput onih u jakobinskim dramama. Kulminacija dolazi u raspletu filma, i otkriva da je ptica za kojom svi jure u stvari falsifikat kao i u klasičnom trenutku detektivovog priznanja da voli ubicu, ali da će je ipak poslati u zatvor. Dok su se veliki holivudski reditelji bacali u ostvarivanje sopstvenih vizija, Huston je i dalje bio najbolji u adaptacijama manje poznatih klasika književnosti, od Blaga Sijera Madre (1948) do Džungle na asfaltu (1950), Grada izobilja (1979) i Mrtvih (1997). KN

SAD (Warner Bros.) 134m BW Režija: Howard Hawks Produkcija: Howard Hawks, Jesse L. Lasky, Hal B. Wallis Scenario: Harry Chandlee, Abem Finkel Fotografija: Sol Polito Originalna muzika: Max Steiner Uloge: Gary Cooper, Walter Brennan, Joan Leslie, George Tobias, Stanley Ridges, Margaret Wycherly, June Lockhart Oskar: Gary Cooper (glavna muška uloga), William Holmes (montaža) Nominacije za Oskara: Jesse L. Lasky, Hal B. Wallis (najbolji film), Howard Hawks (režija), Harry Chandlee, Abem Finkel, John Huston, Howard Koch (scenario), Walter Brennan(sporedna muška uloga), Margaret Wycherly (sporedna ženska uloga), Sol Polito (fotografija), John Hughes, Fred M. MacLean (umetnički direktor), Max Steiner (muzika), Nathan Levinson (zvuk)

SAD (Walt Disney) 64m Technicolor Režija: Ben Sharpsteen Produkcija: Walt Disney Scenario: Otto Englander, from book by Helen Aberson Originalna muzika: Frank Churchill, Oliver Wallace Cast voices: Herman Bing, Billy Bletcher, Edward Brophy, Jim Carmichael, Hall Johnson Choir, Cliff Edwards, Verna Felton, Noreen Gammill, Sterling Holloway, Malcolm Hutton, Harold Manley, John McLeish, Tony Neil, Dorothy Scott, Sarah Selby, Billy Sheets, Charles Stubbs, Margaret Wright Oskar: Frank Churchill, Oliver Wallace (muzika) Nominacije za Oskara: Frank Churchill, Ned Washington (pesma) Filmski Festival u Kanu: Walt Disney (Prix du meilleur dessin animé-najbolji animacijski dizajn)

172

SERGEANT YORK (1941) NAREDNIK JORK Film Narednik Jork Howarda Hawksa veliča borbu u Prvom svetskom ratu baš u vreme kada se SAD pripremaju za Drugi svetski rat. Huškački podtekst je očigledan svuda, ali se može lako podvesti pod moralne karakteristike junaka iz naslova. Gary Cooper igra Alvina Yorka koji govori po seljački i pravi je seoski đilkoš. Njegov put od srčanog farmera do pacificte hrišćanskog duha, i na kraju do idola svih vojnika, uključuje ceo spektar holivudskih konvencija, sve do svetih majki i pravednih vođa. Pomalo zbrkano? Da. Međutim dragocenost ovog dragulja je što od Garyja Coopera pravi zvezdu i što je opisao rovovski rat u detalje, samo par meseci pre napada na Perl Harbor. Sasvim namerno se u filmu ne nudi širi kontekst Prvog svetskog rata. Narednik Jork bavi se isključivo temom hrabrosti i žrtvovanja. Sve drugo bi narušilo portretisanje odbrane slobode kao konačnog cilja. Simultano ceneći biblijske vrednosti i vešto puškaranje, film uživa u bratstvu, čistoj ljubavi i pesničenju. Najkraće rečeno, ovo je svet Hawksa, u ovom slučaju transponovan u biografsku priču opširnu u prikazivanju malograđanskih vrednosti, a šturu u prikazivanju nasilnog sukoba koji je proslavio stvarnog Alvina Yorka. GC-Q

DUMBO (1941) DAMBO Čak i danas se Disneyev studio, u potrazi za novim inspiracijama, okreće bajkama i tradicionalnim narodnim pričama. Ali to nije slučaj sa Dambom, četvrtim dugometražnim animiranim filmom, kao ni sa Bambijem koji je došao odmah posle. Oni su dospeli na ekran iz manje poznate literature, što je oslobodilo animatore uobičajenih ljubavnih priča u kojima princ spasava princezu. Dambo još uvek vrvi od sentimentalnosti, ali njegovi antropomorfni glavni junaci-Dambo, proterani slonić iz cirkusa, izložen ruglu zbog svoje nespretnosti i velikih ušiju, i njegov prijatelj, fini miš Timothy, prave prostor za veselu i složenu radnju i komplikovane cirkuske izmotancije. Međutim, u Dambovoj potrazi za izgubljenim samopoštovanjem, najviše se ističu dve scene: psihodelično priviđenje ružišastog slona i dirljivi susret Damba i njegove nepravedno zatvorene majke. U ovim segmentima ispraćenim sjajnim pesmama, animacija je izuzetno maštovita. Pobeđivanje teškoća i ponovni susret sa majkom možda su i najavljeni od samog početka, ali emocionalni luk filma je tako pažljivo izvijen da vatreni krugovi iskušenja, kroz koje slonić mora proskočiti, samo podvlače toplinu zaključka. JKl

HIGH SIERRA (1941) VISOKA SIJERA Visoka Sijera je reper za žanr gangsterskog filma, ključna tačka u karijeri Humphreyja Bogarta i reprezent akcionog egzistencijalizma Raoula Walsha. kao i raniji Walshov film iz 1939. Burne dvadesete godine (1939), Visoka Sijera je elegični gangsterski film, koji je u to kodifikovano vreme bio neobičan po svojim simpatijama za kriminalca, vremešnog otpadnika od društva. Oldtajmer Roy Earle (Bogart), aristokratskog imena, uzdiže se visoko iznad propalica i licemera sa obe strane zakona u trenutku kad predvodi neuspelu pljačku hotela, naivno juri za devojkom na visokoj nozi (Joan Leslie) i na trenutak nailazi na društvo devojke koja mu više odgovara (Ida Lupino). Nasuprot svojim savremenicima Johnu Fordu, Howardu Hawksu, Franku Capri, i Michaelu Curtizu, koji u prvi plan stavljaju vrednosti grupe, zajednice, Raoul Walsh se zalaže za egotizam, nekonformizam i anti-socijalne osobine svojih junaka. Visoka Sijera pruža oštar pogled na „ispravno” društvo, a vrhunac toga je u sceni u kojoj Roya odbacuje njegova princeza iz srednjeg staleža, zbog svog dečka, jednog konformističkog snoba. Posle desetak godina tumačenja propalica i trezvenjaka, Bogart je ostvario u ovom filmu svoju do tada najznačajniju ulogu. U svom drugom velikom filmu Malteški soko, Bogart je otvoren, bistar, i dominantan, dok u Walshovom univerzumu Visoke Sijere, izgrađuje drugačiju ulogu: on je neraspoložen, rezervisan i napet, povijenih ramena i grčevitih gestova koji odaju malodušnost. Čak i u scenama sa Mary, Walsh postavlja prepreke koje imaju zadatak da pokažu njihovu suštinsku otuđenost. Visoku Sijeru i otvara i zatvara prizor uzvišenja planine Vitni, koja je prisutna u celom filmu. Njena prisutnost poput sirene priziva junaka njegovoj samotnjačkoj sudbini. Jedan kriminalac kaže Royu: „Da li se sećaš šta je Johny Dillinger rekao o tipovima kao što ste ti i on? Rekao je da takvi samo jure svoju smrt. Da tako je: samo jurite ka smrti!” Velika potera u kojoj panduri jure Roya uz fatalnu planinu – vrhunac napetog i dinamičnog stila celog filma – ilustruje navedene reči kroz živopisni jezik akcionog filma u najboljem izdanju. MR

SAD (Warner Bros.) 100m BW Režija: Raoul Walsh Produkcija: Mark Hellinger, Hal B. Wallis Scenario: John Huston, po romanu W.R. Burnetta Fotografija: Tony Gaudio Originalna muzika: Adolph Deutsch Uloge: Ida Lupino, Humphrey Bogart, Alan Curtis, Arthur Kennedy, Joan Leslie, Henry Hull, Henry Travers, Jerome Cowan, Minna Gombell, Barton MacLane, Elisabeth Risdon, Cornel Wilde, Donald MacBride, Paul Harvey, Isabel Jewell

173

SULLIVAN’S TRAVELS (1941) SAD (Paramount) 90m BW Režija: Preston Sturges Produkcija: Paul Jones, Buddy G. DeSylva, Preston Sturges Scenario: Preston Sturges Fotografija: John F. Seitz Originalna muzika: Charles Bradshaw, Leo Shuken Uloge: Joel McCrea, Veronica Lake, Robert Warwick, William Demarest, Franklin Pangborn, Porter Hall, Byron Foulger, Margaret Hayes, Robert Greig, Eric Blore, Torben Meyer, Victor Potel, Richard Webb, Charles R. Moore, Almira Sessions

174

SALIVANOVA PUTOVANJA Kao jedan od prvih autora američke kinematografije i ličnost izrazito modernog duha (najbolja prijateljica njegove majke bila je Isidora Duncan; kao mlad je prelazio Atlantik u oba smera; karmin otporan na poljupce i kasa sa papirnom trakom su neki od njegovih patenata), Preston Sturges je bio zaslužan za eksploziju filmova koje danas nazivamo klasicima četrdesetih. Ove filmove možemo prepoznati po sofisticiranosti dijaloga, urnebesnoj fizičkoj komičnosti i po njihovom srdačnom slikanju ekscentričnih epizodista koji kradu scene glavnim glumcima. Međutim Sturgesov rad je isto tako dosledan u ispitivanju mogućnosti i perspektiva za uzlaznu, a nekad i sizlaznu pokretljivost društva. Sturges u svom najboljem filmu Salivanova putovanja uspešno spaja humor i oštru kulturnu osudu i, još jednom, kao u Veliki Mekginti (1940), Božić u julu (1940) i Lejdi Iv (1941) otkriva da je socijalni identitet veoma klimava kategorija, koju je moguće menjati tako prostim stvarima kao što je prerušavanje, zabuna i samozavaravanje. Joel McCrea igra Johna J. Sullivana, poznatog holivudskog reditelja čija je specijalnost laka zabava iz priprostih filmova poput Ants in your Pants (1939). On je naivan i bezbrižan pod zaštitom svojih službenika, kojima nije u interesu da vide svoj izvor sigurne zarade kako se menja žanrovski ili postaje gladan filmskog istraživanja. Bez obzira na sve, Sully odluči da napravi film o teškim socijalnim prilikama u Americi za vreme Depresije, i nazvaće ga O, brate, gde si? (O, Brother, Where Art Thou?) (ovaj izmišljeni naslov je na kraju iskorišćen kao pametan omaž Sturgesu od strane braće Coen za njihov film iz 2000). U cilju prikupljanja materijala o temi koju je izabrao i koja opisuje neprijatnosti kao što su glad i rasizam, Sullivan insistira na prerušavanju u skitnicu i kreće u putešestvije po zemlji da iskusi život iz prve ruke. Kad se nađe na putu, razne avanture, susreti i nezgode (smešne i dirljive) protutnje preko njega, pre nego što se Sully vrati svom pravom pozivu reditelja, čiji talenti služe za zabavu publike. Lekcija koju dobijamo ovde je da usiljena ozbiljnost i lažni patos imaju mnogo manju vrednost nego zdrav starinski humor koji dopušta ljudima da zaborave svoje teškoće, bar na neko vreme. Salivanova putovanja poseduju određenu dozu autobiografskog, što se ne može prenebregnuti. Sturges afirmiše vrednost onoga u čemu je bio najbolji: pravljenje inteligentnih filmova koji mogu da pokrenu publiku, i istovremeno raskrinkava pretencioznosti „trezvenijih” i „socijalno angažovanijih” reditelja. Ako ostavimo po strani poruke lične prirode, scenario objedinjuje veliki raspon žanrova, kao što su slepstik komedija, akcija, melodrama, socijalni dokumentarizam, ljubić, mjuzikl i film o događajima u zatvoru. Iako nije osvojio nijednog Oskara, a bio je nominovan, Salivanova putovanja su sjajan film jednog od najboljih aneričkih reditelja. SJS

HOW GREEN WAS MY VALLEY (1941) KAKO JE ZELENA BILA MOJA DOLINA

SAD (Fox) 118 min BW Režija: John Ford Produkcija: Darryl F. Zanuck Scenario: Philip Dunne, po romanu Richard Llewellyna Fotografija: Arthur C. Miller Originalna muzika: Alfred Newman Uloge: Walter Pidgeon, Maureen O’Hara, Anna Lee, Donald Crisp, Roddy McDowall, John Loder, Sara Allgood, Barry Fitzgerald, Patric Knowles, Morton Lowry, Arthur Shields, Ann E. Todd, Frederick Worlock, Richard Fraser, Evan S. Evans Oskar: Darryl F. Zanuck (najbolji film), John Ford (režija), Donald Crisp(sporedna muška uloga), Richard Day, Nathan Juran, Thomas Little (umetnički direktor), Arthur C. Miller (fotografija) Nominacije za Oskara: Philip Dunne (scenario), Sara Allgood (sporedna ženska uloga), James B. Clark (montaža), Alfred Newman (muzika), Edmund H. Hansen (zvuk)

176

Pored toga što je bio poznat po vesternima, John Ford je bio privržen svemu irskom. Ne želim da kažem da je ova Oskarom nagrađena verzija romana Richarda Llewellyna transportovana preko Irskog mora iz svojih originalnih rudarskih dolina Velsa, već da je film nadojen istom vrstom nostalgije za starom postojbinom kojom i proslavljeni film iz 1952. Miran čovek. Vels, kako ga Ford vidi, u istoj meri je izmaštana zemlja koliko i njemu draga Irska (bar po onome što vidimo na platnu). Upravo zbog toga, velško rudarsko selo, po dizajnu Richarda Daya, iako su ga pažljivo gradili na Foxovim terenima, izgleda pre kao san o velškom arhetipu nego kao selo iz stvarnosti. To je međutim potpuno odgovaralo nostalgiji koja je glavni pokretač filma Kako je zelena bila moja dolina celim tokom. Priču pripoveda čovek koji se priseća svog davnašnjeg detinjstva, kada je kao sin (Roddy McDowall) porodice Morgan posmatrao svog oca (Donald Crisp) dok se svakodnevno sa svojom četvoricom braće penjao uz brdo na putu za rudnik. Njegova sećanja ne obuhvataju samo teškoće: užasne radne uslove, preteće siromaštvo, smrzavanje, gladovanje i tragične smrti, već i topla osećanja puna ljubavi, osećaj pripadnosti i porodici i selu u celosti. Ali sniženja plata zauvek nagrizaju to toplo osećanje i prouzrokuju štrajkove i sukob oca sa sinovima, zbog čega momci odlaze za boljim poslom u – a gde bi drugo? – Ameriku. Čitav film je ispunjen gorko-slatkim prisećanjima na gubitak porodice, na nevinost detinjstva, na domovinu i strogog ali pravičnog oca. Tačno je da Ford daje idealizovanu sliku sveta, ali upravo to je ono što film čini tako efektnim. Da, film je od onih koji mame suze, klišeiziran je (kao, rudari ne prekidaju da pevaju), a akcenti su pokupljeni iz cele Velike Britanije i Irske. Ali, zar snovi nisu takvi? GA

THE PALM BEACH STORY (1942) PRIČA IZ PALM BIČA Rudy Vallee se pojavljuje u svom najboljem izadnju kao fini milioner po imenu John D. Hackensacker III u ovoj brilijantnoj, nežnoj i ujedno surovoj screwball komediji iz 1942. Claudette Colbert, žena inženjera arhitekture (Joel McCrea), ambicioznog ali bez prebijene pare, odlazi na Floridu i opušta se u udvaranju Hackensackera. Kada se McCrea pojavi, ona ga ubedi da se ponaša kao da je njen brat. Tu su i drugi sjajni Sturgesovi likovi kao Weenie King (Robert Dudley), ludački destruktivan Ale & Quail Club, Hackensackerova sestra (Mary Astor), njen dečko Evropljanin sumnjivog porekla i još dosta tipičnih Sturghesovih likova. U Sturgesovom kanonu Hackensackerov lik stoji kao nešto najbliže parodiranom autoportretu, međutim Priča iz Palm Biča poseduje toliko neobične mudrosti i duhovitosti da prosto nadilazi ličnu prirodu. Uloga je napisana za Valleea kada je Sturges video u nekom mjuziklu kako se smeje čim ovaj otvori usta. Zaključio je da je čovek urnebesan a da to i ne zna. Ova neosvešćenost je odigrala presudnu ulogu u koncipiranju Sturgesove komedije, proširujući lakovernost i publike i likova. Frenetična uvodna scena ofira iznenađenje zapleta pre nego što publika osvesti šta se desilo u stvari. Kritičar James Harvey primetio je „U ovom filmu, kad god realnost postane problem, na primer, na putu za stanicu Pen, kada taksista (Frank Faylen) pristane da poveze Claudette za džabe – ona je jednostavno istog trena opozvana.” JRos

NOW, VOYAGER (1942) NA RASKRŠĆU Ono iz čega proizilazi trajna popularnost filma Na raskršću Irvinga Rapera jesu neprikrivena emocionalna krešenda, moć njegove zvezde, a posebno zadovoljstvo, koliko god bilo perverzno, sa kojim pratimo trensformaciju Bette Davis iz ružnog pačeta u labuda (za ovo je dobila nominaciju za Oskara). Jedna od klasičnih holivudskih melodrama i prototip filmova o transformaciji, Na raskršću prikazuje složenu priču u usedelici Charlotte Vale (Bette Davis), neverovatno neuglednoj ćerki (njene čupave obrve i cvikeri to pokazuju) jedne okrutne bostonske majke. Psihijatar doktor Jaquith (Claude Rains) spasava Charlotte time što je pošalje u jedan stacionar gde se njeno lečenje počinje doktorovim dramatičnim lomljenjem njenih cvikera (koja normalna žena bi ih nosila?). Njeno ponovno pojavljivanje prati dramatična muzika Maxa Steinera. Sada je prelepa, sređenih obrva sa dvobojnim salonkama. Ovaj tek iščaureni leptir kreće na krstarenje i zaljubljuje se u oženjenog Jerryja Durrancea (Paul Henreid). Njihov seks koji ne vidimo na platnu predstavljen je ekspresivnim postkoitalnim pušenjem cigarete. Zaplet odatle na divan način skreće drugim kursom sa krajnjom odlukom da ne traže jedno od drugog više od prijateljstva i šifrovanom replikom Charlotte: „Oh Jerry don't let us ask for the moon. We have the stars.” MO

SAD (Paramount) 88m BW Režija: Preston Sturges Produkcija: Paul Jones Scenario: Preston Sturges Fotografija: Victor Milner Originalna muzika: Victor Young Uloge: Claudette Colbert, Joel McCrea, Mary Astor, Rudy Vallee, Sig Arno, Robert Warwick, Arthur Stuart Hull, Torben Meyer, Jimmy Conlin, Victor Potel, William Demarest, Jack Norton, Robert Greig, Roscoe Ates, Dewey Robinson

SAD (Warner Bros.) 117m BW Režija: Irving Rapper Produkcija: Hal B. Wallis Scenario: Casey Robinson, po romanu Olive Higgins Prouty Fotografija: Sol Polito Originalna muzika: Max Steiner Uloge: Bette Davis, Paul Henreid, Claude Rains, Gladys Cooper, Bonita Granville, John Loder, Ilka Chase, Lee Patrick, Franklin Pangborn, Katharine Alexander, James Rennie, Mary Wickes Oskar: Max Steiner (muzika) Nominacije za Oskara: Bette Davis (glavna ženska uloga), Gladys Cooper (sporedna ženska uloga)

177

SAD (Warner Bros.) 102m BW Language: English / French / German Režija: Michael Curtiz Produkcija: Hal B. Wallis, Jack L. Warner Scenario: Murray Burnett, Joan Alison Fotografija: Arthur Edeson Originalna muzika: M.K. Jerome, Jack Scholl, Max Steiner Uloge: Humphrey Bogart, Ingrid Bergman, Paul Henreid, Claude Rains, Conrad Veidt, Sydney Greenstreet, Peter Lorre, S.Z. Sakall, Madeleine LeBeau, Dooley Wilson, Joy Page, John Qualen, Leonid Kinskey, Curt Bois Oskar: Hal B. Wallis (najbolji film), Michael Curtiz (režija), Julius J. Epstein, Philip G. Epstein, Howard Koch (scenario) Nominacije za Oskara: Humphrey Bogart (glavna muška uloga), Claude Rains (sporedna muška uloga), Arthur Edeson (fotografija), Owen Marks (montaža), Max Steiner (muzika)

178

CASABLANCA (1942) KAZABLANKA Od svih ostvarenja koja su dobila Oskara za najbolji film, najomiljenija je ova romantična ratna melodrama, koja oslikava pomamu 1940-ih za egzotikom, stvorenom u studijima. Tako je studio Warner Brothersa, transformisan u severni deo Afrike, privlačniji nego što bi bilo koje stvarno mesto moglo biti. U Kazablanki imamo nekoliko kultnih glumaca, rečenica koje se citiraju od tada naovamo, instant klišea i holivudske drskosti više nego i u jednom drugom filmu zlatnog doba kinematografije. Bogartov Rick („Od svih kafića na ovom svetu...”) u belom smokingu ili mantilu sa pojasom, i Ilsa Ingrid Bergman („Znam da nikada neću imati snage da te ponovo ostavim”), oboje u kostimima koji više odgovaraju studijskoj pisti nego gradu u pustinji, zagledani su jedno u drugo u kazino klubu, dok čuvena melodija „As Time Goes By” krcka u pozadini i vodi ih nazad u jednostavniji život pre nego što je rat sve poremetio. Najbolje izvođenje stiže od Claude Rainsa, koji igra ciničnog ali romantičnog šefa milicije Renaulta („Okupite dežurne krivce...”), suvonjavog opservatora apsurdnosti u životu, koji koji je u isto vreme oportunistički stoik i najveći romantik u filmu, i u potpunosti zaslužuje poslednje trenutke filma (Louis, I think this is the bigining of an beautiful friendship), koji pokazuje da je on, a ne Ilsa, pravi partner za Rickovog heroja. Film se takođe pamti po velikoj listi slavnih epizodista: češki rodoljub Victor Laszlo (Paul Henried) predvodi ološe sa kontinenta u pevanju Marseljeze, koja uguši nacističku pesmu, i povrati čak i najveće kolaboracioniste i parazite u patriotsku groznicu; prevarant Ugarte koji priznaje da veruje Ricku samo zato što ga ovaj prezire; naci zlikovac major Strasser, koji polazi da obavi telefonski razgovor koji nikada neće završiti; odani Sam Dooley Wilson, koji prebira po dirkama i očijuka sa damama, majordom izgnanik iz Austrije Carl u izvedbi S. Z. Sakalla koji se preznaja i pored ventilatora na plafonu; i slabić, arapsko-italijanski preduzetnik Ferrari kojga igra Sidney Greenstreet, a koji sedi skrštenih nogu na nečemu što liči na leteći ćilim. Čak je i za statiste urađen pažljiv kasting, i oni takođe doprinose lepoti sveta u kome bi gledaoci voleli da žive više nego u bilo kom. Upravo je to impuls koji pokreće divni omaž Woodyja Allena u Sviraj to ponovo Sem. Curtiz pripoveda komplikovanu priču punu trikova, preopterećenu uvodom, čija struktura gravitira oko centralnog flešbeka o Parizu, što je mimo svih scenarističkih pravila. Pri tom to radi bez imalo zabune i tako samouvereno da celina deluje sjajno ispeglana iako su, po pričama, scenario dopisivali svaki dan snimanja, a Bergmanova nije znala do kraja da li će odleteti sa Henriedom ili će ostati sa Bogeyem. Večna kultna vrednost filma dolazi upravo iz tog stava, ali i iz osećaja nedovršenosti. Snimljen pre nego što se rat završio, film se drznuo da ostavi svoje likove ili visoko u vazduhu ili u pustinji, puštajući svoju publiku i one koji će ga tek otkriti da se pitaju šta je bilo sa njima (čiji sitni problemi ne vrede „ni pišljivog boba”) tokom narednih par ratnih godina. KN

SAD (Romaine) 99m BW Režija: Ernst Lubitsch Produkcija: Alexander Korda, Ernst Lubitsch Scenario: Melchior Lengyel, Edwin Justus Mayer Fotografija: Rudolph Maté Originalna muzika: Werner R. Heymann, Miklós Rózsa Uloge: Carole Lombard, Jack Benny, Robert Stack, Felix Bressart, Lionel Atwill, Stanley Ridges, Sig Ruman, Tom Dugan, Charles Halton, George Lynn, Henry Victor, Maude Eburne, Halliwell Hobbes, Miles Mander Nominacije za Oskara: Werner R. Heymann (muzika)

TO BE OR NOT TO BE (1942) BITI IL’ NE BITI „Šta je on radio Šekspiru, mi sad radimo Poljskoj”, šali se nemački pukovnik na račun nezgrapnog Tespijca u nečuvenoj ratnoj crnoj komediji Ernsta Lubitscha. U današnje vreme kada ništa nije ni previše sveto niti ozbiljno da se ne bi podvrglo ruglu, jako je teško predstaviti kontroverze koje su okruživale blistavu, urnebesnu antinacističku skrewball farsu Ernsta Lubitscha. Kao nemački Jevrejin, Lubitsch se u dvadesetim odselio u Ameriku i snimio čitavu seriju sjajno stilizovanih komedija. I pored toga, kada mu je Melchior Lengyel, koji mu je napisao Ninočku (1939), došao sa idejom o grupi glumaca koji se prerušavaju u gestapovce da spasu članove pokreta otpora u Poljskoj, bio je veoma sumnjičav. Na kraju je Lubitsch osetio i nadao se, da će se Amerikanci u većoj meri zainteresovati za problem Poljske ako on uspe da kroz smeh pridobije njihovu pažnju, dodajući malo i od svog čuvenog lubičevskog stila na temu nacista i ljudi koji su protiv njih. Josefa Turu tumači komičar Jack Benny na vrhuncu forme. On igra sujetnog glumca i vođu pozorišne trupe konstantno u trvenjima sa glavnom glumicom i njegovom ženom Marijom, koju igra Carole Lombard (prihvatila je ulogu uprkos neodobravanju njenog muža Clarka Gablea, tragično poginuvši pre premijere filma). Posle uvodnog predstavljanja sukoba među polovima, supružnici Tura se suočavaju sa većim problemima, kao što je invazija Poljske, i postaju umešani u špijunsku mrežu. Atmosfera se menja sa izdajom, kada Turina posvađana trupa ostavi po strani svoje razmirice i osmisli slavnu maskaradu da spase Mariju i njenog obožavaoca iz redova Pokreta otpora (Robert Stack) iz štaba Gestapoa. Često se ističe da je ovo najsmešniji Lubichev film upravo zbog svoje ozbiljnosti, za šta je stigla potvrda u vidu rimejka Mela Brooksa iz 1983, koji je bio zabavan ali mu je falila atmosfera očajničkih pokušaja u opasnim vremenima. Sardonski osmeh (kao u tumačenju Hitlera Toma Dugana) ne banalizuje satiričnu suštinu. Ovaj film ukazuje na zlo koje se može roditi u sasvim običnim ljudima kada se dokopaju moći. A tu je i ljupka poruka da čak i samoljubivi glumci mogu uraditi nešto dobro kada se vrate u ulogu ljudskih bića. AE

CAT PEOPLE (1942) LJUDI MAČKE Horori četrdesetih koje su producirali Val Lewton i RKO vrhunski su dometi ovog žanra. Poznati su po finoj auri jeze, a ne po specijalnim efektima. U filmu Ljudi mačke prikazana je sudbina Irene, žene-mačke koja živi u strahu od uništavnja ljudi koje voli. Ollie Reed (Kent Smith) sreće ljupku i seksi srpkinju, Irenu Dubrovnu(Simone Simon), koja crta pantera u zoološkom vrtu. Posle uzbudljive romanse, sledi brak, ali ubrzo počinju da se javljaju nevolje. Irena je opsednuta velikim mačkama i njihovim krikovima ("nalik ženskim") u noći. Ali kada joj Ollie donese slatko mače ono non-stop sikće i pljuje. „Neobično”, kaže mu prodavac u prodavnici ljubimaca, „mačke uglavnom osete kada sa nekim nešto nije u redu.” Irenina „nenormalnost” je dvoznačna, što je i glavna pokretačka snaga filma. Da li je ona samo jedna mlada poremećena žena koja ima problem sa konzumacijom svog braka, kao što tumači njen psihijatar (Tom Conway) ili je potomak veštica satanista iz zavičaja u Srbiji? Irena strahuje da bi strasna požuda, ljubomora ili gnev mogli probuditi pantera koji spava u njoj. A strasti naravno iskrsnu: u jednoj sceni, ona uništava svog zaljubljenog psihijatra, a u drugoj juri svoju suparnicu Alice (Jane Randolph), koja radi sa Olliejem i ludo je zaljubljena u njega. Ovaj film vas neće totalno isprepadati, a neće ni preterano isticati seksualne konotacije kao što je to slučaj sa rimejkom Paula Schradera iz 1982. sa naglašenim nasiljem i sado-mazohizmom. Jezivo je efektan naročito u pogledu upotrebe senki i svetla. U opravdano slavnoj sceni, Irena prati Alice do bazena u podrumu, nateravši je da uleti u vodu u panici, dok se čuju misteriozni zvuci, a senke plešu sa refleksijama vode. Iako malo demode, film Ljudi mačke ima oštre dijaloge. Alice je ljupka kao „nova vrsta druge žene” – bistra, samostalna, pristojna i draga. Možda je Ollie previše površan da zavredi ljubav tako sjajnih žena. Ipak, Irena je ta koja ostaje centralna pojava filma i koja se dugo pamti. Ona je (slično Borisu Karloffu u ulozi Frankenštajnovog čudovišta) jedno od najdražih čudovišta iz horora. Simone je očaravajuća i pomalo „iščašena” sa svojim mačkastim licem, ljupka, melanholična i nehotično opasna. CFr

SAD (RKO) 73m BW Režija: Jacques Tourneur Produkcija: Val Lewton, Lou L. Ostrow Scenario: DeWitt Bodeen Fotografija: Nicholas Musuraca Originalna muzika: Roy Webb Uloge: Simone Simon, Kent Smith, Tom Conway, Jane Randolph, Jack Holt

181

SAD (Mercury, RKO) 88m BW Režija: Orson Welles, Fred Fleck Produkcija: Jack Moss, George Schaefer, Orson Welles Scenario: Orson Welles, po romanu Booth Tarkington Fotografija: Stanley Cortez Originalna muzika: Bernard Herrmann, Roy Webb Uloge: Joseph Cotten, Dolores Costello, Anne Baxter, Tim Holt, Agnes Moorehead, Ray Collins, Erskine Sanford, Richard Bennett, Orson Welles (narrator) Nominacije za Oskara: Orson Welles (najbolji film), Agnes Moorehead (sporedna ženska uloga), Stanley Cortez (fotografija), Albert S. D'Agostino, A. Roland Fields, Darrell Silvera (umetnički direktor)

182

THE MAGNIFICENT AMBERSONS (1942) VELIČANSTVENI AMBERSENOVI Ugovor Orsona Wellesa sa studijem RKO iz 1940. za snimanje dva filma, koji je bio bez presedana, dozvoljavao mu je potpunu slobodu, ali u okvirima jasno preciziranog budžeta. Veličanstveni Ambersonovi su onaj toliko zanemarivani „drugi film” iz tog ugovora. Welles je počeo rad na njemu nedugo po završetku Građanina Kejna (1941), ali pre nego što je bes Williama Randolpha Hearsta, pomognut Wellesovim nepouzdanim genijem, proizveo propast njegove karijere holivudskog filmskog stvaraoca. Očigledno je da je pobuda Orsona Wellesa da ekranizuje roman „Ambersonovi” Bootha Tarkingtona (koji je napisao još ekranizovanih dela: Alice Adams, Gospodin Boker i Penrodske priče) bila ličnije prirode nego što je to bio slučaj sa Građaninom Kejnom. Sa svojim korenima u svetu visoke buržoazije na prelazu vekova, film Veličanstveni Ambersonovi pripoveda priču o Georgeu Ambersonu Minaferu (Tim Holt), talentovanom ali odbojnom nasledniku aristokratske porodice, koji zaslužuje svoj usud. Pošto se ovo smatralo ne samo autobiografskim već i proročanskim filmom, Wellesu treba odati priznanje što mu je ego dopustio da glavnu ulogu (mladog kauboja u retko ozbiljnoj ulozi), igra Tom Holt. Prvih sedamdeset minuta filma, pokazuju kreativnost genija, možda čak i više nego Građanin Kejn. Film se otvara ljupkim ali satiričnim predavanjem o muškoj modi, gde je Welles narator a Joseph Cotten je prikazuje, a potom vrši tačnu rekonstrukciju čudnog, ispunjenog, rigidnog sveta Ambersonovih. Taj svet postepeno posustaje pred naletom XX veka i pred skrivenom vlastitom slabošću. Sarađujući sada sa snimateljem Stanleyem Cortezom umesto Gregga Tolanda, Welles je uspeo da stvori film koji je vizuelno podjednako upečatljiv kao i Građanin Kejn, ali koji zrači toplijom, setnijom nostalgijom za vožnjom sankama i uzajamnim otmenim posetama. Preduzimljivi Eugene (Cotten) ostaje bez svoje ljubavi aristokratkinje Isabel (Costello) zbog klipana iz istaknute porodice, ali se ne može odvojiti od osećanja veličine Ambersonovih čak ni kada ih marš vremena svede na patetične trunke onoga što su bili. Iako je Građanin Kejn sav sastavljen od kompleksnih scena, Veličanstveni Ambersonovi kao da su vajani iz jednog komada: pravi primer je scena iz balske dvorane kada kamera šeta među igračima, ovlaš otkrivajući delove zapleta i replika, sledeći veliku podelu, prepuštajući se muzici i istoriji. Prava je šteta što je originalna verzija oduzeta i premontirana, za šta je i sam Welles kriv jer je u to vreme uživao u Brazilu ne odgovarajući na telefonske pozive. U poslednjih deset minuta, svi glumci dobijaju ukočen izraz lica i muče se kroz hepiend koji je neko drugi nakalemio (verovatno montažer Robert Wise), što izgleda kao da je neko Mona Lizi zalepio Grouchove brkove. Na drugoj strani, rimejk Alfonsa Araua iz 2002. godine, koji se držao završetka po Wellesovoj originalnoj verziji, nije baš slavno prošao: magija je očigledno bila neponovljiva. KN

183

SAD (Warner Bros.) 126m BW Režija: Michael Curtiz Produkcija: William Cagney, Hal B. Wallis, Jack L. Warner Scenario: Robert Buckner, Edmund Joseph Fotografija: James Wong Howe Originalna muzika: George M. Cohan, Ray Heindorf, Heinz Roemheld Uloge: James Cagney, Joan Leslie, Walter Huston, Richard Whorf, Irene Manning, George Tobias, Jeanne Cagney, Frances Langford, George Barbier, S.Z. Sakall, Walter Catlett, Douglas Croft, Eddie Foy Jr., Minor Watson Oskar: James Cagney (glavna muška uloga), Ray Heindorf, Heinz Roemheld (muzika), Nathan Levinson (zvuk) Nominacije za Oskara: Jack L. Warner, Hal B. Wallis, William Cagney (najbolji film), Michael Curtiz (režija), Robert Buckner (scenario), Walter Huston(sporedna muška uloga), George Amy (montaža)

184

YANKEE DOODLE DANDY (1942) JENKI DUDL DENDI Kako je jednostavno iz današnje perspektive postmodernog, politički korektnog i sofisticiranog sveta, osuditi Jenki dudl dendi kao jevtinu političku propagandu. Razmahana muzika prati ekstravagantnu biografiju, koja iznosi detalje iz života plesača i pevača Georgea M. Cohana, američkog patriote irskog porekla i prvog izvođača koji je dobio medalju časti. Film je pun lakih, sentimentalnih muzičkih numera, naravno obeleženih Cohanovim blistavim plesnim stilom ukočanih kolena, koje u svojim tekstovima veličaju bazične američke institucije. „Grand Old Flag”, „Give My Regards to Broadway” „Over There” i „Yankee Doodle Dandy” samo su neke numere. Film je ispričan u formi flešbeka: Cohan priča predsednku Franklinu Delano Rooseveltu, a zatvara se jezivim proklamovanjem intervencije: „Ja se ne bih brinuo za ovu zemlju da sam na vašem mestu. Imamo rešenje za stvar. Gde bi drugo na svetu ovako prost čovek kao ja mogao da dođe i popriča o svemu sa Glavnim!” Međutim ovakav ciničan pogled na Jenki dudl dendi prevideo bi nešto dirljivo i iznenađujuće što teče kroz film kao bistra reka, a to je Cagneyeva uverljivost u naslovnoj ulozi. Ovo je evidentno u načinu na koji se postiđeno smeši da podvuče svoje misli, u njegovom glasu koji je prijatan i civilizovan, u zapanjujućoj veštini stilski originalnog plesa, veoma atletskog ali i detinjasto zaigranog i divno budalastog. Cagney veruje u sve što radi što je retkost otkako je holivudskim izvođačima zavladala otuđenost. Režija Michaela Curtiza nalazi pravu meru za njega, Howeova sjajna crno-bela fotografija prati svaku nijansu glumčevog izraza i držanja. A u sceni kada njegov otac (Walter Huston), koji je takođe plesač, leži na samrti, sa sinom Georgiem kraj postelje, Cagney se ne uzdržava od navale iskrenih suza. Taj čovek nam toliko uđe pod kožu da zaboravimo da je u pitanju glumac – Cagney je postao Cohan. Štaviše, postaje optimistički duh filmskog platna. MP

MESHES OF THE AFTERNOON (1943) MREŽE POPODNEVA Čuveni prizor iz ovog avangardnog klasika prikazuje autorku i glumicu Mayu Deren na prozoru dok se u staklu odražava lišće. Ona zamišljeno gleda sa rukama na staklu. Ovaj prizor je doživeo razne metamorfoze kroz vreme – Anna Karina uokvirena futurističkim prozorom motela (Alfavil, 1965), Annette Bening u tapaciranoj ludačkoj sobi (U snovima, 1998), Caroline Dulsey u belom stanu (Romansa, 1999). Kakvu god transformaciju da doživi, ova slika ostaje sanjalački,snažni i zastrašujući prizor zarobljenosti žene. Mreže popodneva je potekao iz onog ogranka američke avangarde koji je bio zainteresovan za poseban način pripovedanja, nadrealističko putovanje figure kroz stalno menjajući pejzaž snova. Maya Deren je film snimala u svom stanu i obrađivala je lične fantazije, time dajući filmu vrednost koju ima. Njena vizija Los Anđelesa spaja ovaj mitopoetski impuls sa atmosferom koja je prototip film noara u svojoj upotrebi arhitekture i dizajna enterijera, a da ne pominjemo atmosferu užasa i pretnje. Bio je ovo jedan od prvih filmova koji je stvorio neraskidivu vezu između gotičkog iskustva žena o cepanju u više ličnosti, progonu priviđenja, proklizavanja između alternativnih stvarnosti i suncem okupanih prostora doma, gde je svaki detalj od nagiba stepeništa u salonu do kuhinjskog noža istaknut. Rediteljka vidi svakodnevicu u kući upravo kao mrežu postavljenu da uhvati i traumira žene. Derenova je prisutna u mnogim umetnostima među kojima je i ples. Njen telesni izraz u ovom filmu je kombinacija svakodnevnih rituala i koreografije, što će takođe izvršiti veliki uticaj na kasnije ženske filmove. Derenova je pokrete koristila kao ključ za montažu da bi sugerisala ritam filma i stvarala slikovite oblike. U ovoj reci snova, ona je jedino sidro. Ipak uprkos konstantnom kretanju, poslednji kadar filma pokazuje da se ova moderna heroina nije verovatno ni mrdnula iz fotelje. Ali ono što je zamislila uspeva da je uništi. To je priča o nagonu za smrću, o snu koji ubija. AM

USA 18m Nemi BW Režija: Maya Deren, Alexander Hammid Scenario: Maya Deren Fotografija: Alexander Hammid Originalna muzika: Teiji Ito (dodata 1952) Uloge: Maya Deren, Alexander Hammid

185

G.B. (Crown) 80m BW Režija: Humphrey Jennings Produkcija: Ian Dalrymple Fotografija: C.M. PenningtonRichards Originalna muzika: William Alwyn Uloge: Philip Dickson, George Gravett, Fred Griffiths, Johnny Houghton, Loris Rey

186

FIRES WERE STARTED (1943) POŽARI SU POČELI Humphrey Jenningsov ratni klasik na pretprojekcijama je emitovan u dužoj verziji pod nazivom Bio sam vatrogasac koja uopšte nije odgovarala njegovoj kolektivističkoj viziji Britanije zahvaćene ratom. Film se te 1942. smatrao dokumentarnim i suprotstavljenim komercijalnom pristupu u kinematografiji i bio je slavljen kao bolji od Ealingovog filma o istoj temi The Bels go Down. Iz naše perspektive, upotreba naturščika, pravih vatrogasaca, za uloge izmaštanih likova u arhetipskoj priči o danu u smeni i požaru u noći punog meseca (bombaški mesec) izgleda blisko neorealizmu ili off-Holivud kinematografiji. Upotrebljeno je nešto od filmskih reportaža, ali vatrogasna stanica je dekor i vatra nije prava već su upotrebljeni specijalni efekti. Film poseduje surovu uverljivost. Mada reakcija na pogibiju najdražeg koknija iz tima izgleda usiljena (Jacko's copped it), a poruci na kraju (snap out of it) fali ono „who's Joe?” iz Only Anđeli imaju krila (1939). Uloge između ostalih imaju i Fred Griffiths koji će postati profesionalac u karakternim ulogama i William Sansom u ulozi „guštera”, kome se tek uči poslu i koji će postati pisac interesantnih, bizarnih priča. Ovo je sažet prikaz „Mita o Blitz krigu” Angusa Caldera, sa grupom ljudi međusobno klasno i kulturno različitih, ali grupom koja se okuplja da obavi zadatak, i nema ni traga sujeti među obrazovanim birokratama i telefonskim operaterima, čiji poslovi imaju podjednako važnu ulogu u gašenju požara kao i vartogasci (dosta parodirana scena prikazuje telefonskog operatera koji se izvinjava zbog prekida razgovora jer se bacio pod sto kada je bomba eksplodirala). Plameni završetak, zaustavljen požar i približavanje broda sa municijom, pun je saspensa i akcije. Ali izgleda da Jenningsa to privlači manje nego pažljivo anliziranje momenata u kojima on hvata ljude dok pevaju okupljeni oko klavira, igraju bilijar, treniraju, izvršavaju rutinske zadatke i ponašaju se kao stvarni ljudi. KN

THE MAN IN GREY (1943) ČOVEK U SIVOM Engleska kinematografija je verovatno najpoznatija po svojim realističnim dramama, ali druga struja tradicije, podjednako važna, jeste melodrama, čiji je verovatno najbolji predstavnik Čovek u sivom – jedan od najpopularnijih filmova koje je studio Gainsborough ikada izbacio. Prilično nevažan zaplet koji govori o dve mlade žene čiji se životni putevi isprepliću na zanimljiv način. Clarrisa (Phyllis Calvert) udaje se za surovo nezainteresovanog markiza od Rohana (James Mason). Međutim njena drugarica Hesther (Margaret Lockwood) upoznaje je sa drugom bitangom, hrabrim i nemoralnim Rokebyjem (Stewart Granger). Uskoro par razmeni partnere, ali sve se okonča tragično kada Clarissa umire u bedi, a markiz prebije Hesther namrtvo. Bilo kako bilo, priča, bazirana na jevtinoj literaturi lejdi Eleaonor Smith, nije bila glavni predmet pažnje reditelja Leslieja Arlissa. Calvertova i Lockwoodova pojavljuju se u pristojnim izvedbama kontrastirane plavuše i brinete i Mason je efektno odvratan kao markiz. Međutim najfascinantniji deo filma jeste scenografija. Prikazana je verna rekonstrukcija Engleske iz doba regentstva, sa kitnjastim enterijerom i evropskim nameštajem kao i složenim i elegantnim kostimima za glumce. Raskoš Čoveka u sivom sjajno kontrastira njegovom predmetu istraživanja – mračne strane aristokratije, sa gotičkim elementima u funkciji stvaranja jeze kog publike. RBP

THE LIFE AND DEATH OF COLONEL BLIMP (1943) ŽIVOT I SMRT PUKOVNIKA BLIMPA Clive Wynne-Candy (Roger Livesey) dva puta je penzionisani veteran iz Burskog i Prvog svetskog rata, koji je ubeđen da se svi konflikti u životu mogu rešiti časno i dostojanstveno. On ne može da uvidi da se svet oko njega menja i da se njegovi staromodni principi ponašanja ne uklapaju u milje Drugog svetskog rata. Kao tvrdoglavi dobri vojnik, on se strogo pridržava svojih principa i gura dalje. Ovaj film su Michael Powell i Emeric Pressburger snimali kada je Drugi svetski rat bio na vrhuncu, kada je London bio bombardovan iz noći u noć. Možda komedija manira nije bila najsjajniji način da se skrene pažnja na aktuelne događaje, ali rediteljski tim još jednom pokazuje svoju vrednost, otkrivajući užasnu istinu tekućeg rata na jedan otmen i duhovit način. Nimalo ne smeta što su priču ispričali kroz tri romanse, gde se Livesey udvara uvek blistavoj Deborah Kerr (u tri role). Na kraju dobijamo ne samo najambiciozniji i najimpresivniji film Powella i Pressburga već britanske kinematografije uopšte. JKl

G.B. (Gainsborough) 116m BW Režija: Leslie Arliss Produkcija: Edward Black Scenario: Leslie Arliss, Margaret Kennedy Fotografija: Arthur Crabtree Originalna muzika: Cedric Mallabey Uloge: Margaret Lockwood, James Mason, Phyllis Calvert, Stewart Granger, Helen Haye, Raymond Lovell, Nora Swinburne, Martita Hunt, Jane Gill-Davis, Amy Veness, Stuart Lindsell, Diana King, Beatrice Varley

G.B. (Independent, Archers) 163 m Technicolor Režija: Michael Powell, Emeric Pressburger Produkcija: Michael Powell, Emeric Pressburger, Richard Vernon Scenario: Michael Powell, Emeric Pressburger Fotografija: Georges Périnal Originalna muzika: Allan Gray Uloge: James McKechnie, Neville Mapp, Vincent Holman, Roger Livesey, David Hutcheson, Spencer Trevor, Roland Culver, James Knight, Deborah Kerr, Dennis Arundell, David Ward, Jan Van Loewen, Valentine Dyall, Carl Jaffe, Albert Lieven

187

SAD (RKO) 69m BW Režija: Jacques Tourneur Produkcija: Val Lewton Scenario: Inez Wallace, Curt Siodmak Fotografija: J. Roy Hunt Originalna muzika: Roy Webb Uloge: James Ellison, Frances Dee, Tom Conway, Edith Barrett, James Bell, Christine Gordon, Theresa Harris, Sir Lancelot, Darby Jones, Jeni Le Gon

SAD (RKO) 71m BW Režija: Mark Robson Produkcija: Val Lewton Scenario: DeWitt Bodeen, Charles O’Neal Fotografija: Nicholas Musuraca Originalna muzika: Roy Webb Uloge: Tom Conway, Jean Brooks, Isabel Jewell, Kim Hunter, Evelyn Brent, Erford Gage, Ben Bard, Hugh Beaumont, Chef Milani, Marguerita Sylva

188

I WALKED WITH A ZOMBIE (1943) ŠETALA SAM ZA ZOMBIJEM Ovaj, drugi po redu horor Vala Lewtona i Jacquesa Tourneura premešta priču Jane Eyre na karipska ostrva sa mladom bolničarkom (Frances Dee), koja otkrije da je navodno katatonična žena (Christine Gordon) njenog poslodavca, vudu magijom pretvorena u zombija. Uokviren karipskom muzikom (kalipso), koja čini pozadinu zapleta (Shame and Sorrow in the Falilly), ovo je izuzetno jeziv film. Glavna junakinja Betsy Connell (Dee) prepušta se atmosferi natprirodnosti, trudeći se da shvati domorodačku kulturu koju bi drugi filmovi odbacili kao sujeverje. Ovde, međutim, ispada da oni znaju mnogo više o onome što se događa nego bilo ko od civilizovanih belaca. U duhu mnogih Lewtonovih filmova, najupečatljivija je scena u kojoj Betsy vodi plavokosog zombija kroz polja šećerne trske, gde susreće neverovatno ostrvsko biće sa buljavim očima (Darby Jones). Šetala sam sa zombijem koristi folklorne elemente sa Kariba i neobičnu religijsku ikonografiju (glava sv. Sebastijana) kao začin za romantični čvor, koji se odmrsi tako što niko nije srećan, a negativac odlazi u talase za svojim voljenim zombijem. Toliko daleko od Bele Lugošija u The Corpse Vanishes, koliko samo može biti. KN

THE SEVENTH VICTIM (1943) SEDMA ŽRTVA Sedma žrtva je iznenađujuće moderan, poetičan, uklet i verovatno najbolji u nizu odličnih horora RKO-a iz četrdesetih, koje je producirao Val Lewton. Mary Gibson (Kim Hunter), neiskusno siroče, odlazi na Menhetn u potrazi za svojom čudnom starijom sestrom Jacqueline (Jean Brooks, sa čuvenom „Kelopatra” perikom), i saznaje da je ona upletena u pomodnu satanističku sektu koja zahteva da sama sebi oduzme život jer je izdala kult. Reditelj Mark Robson pravi nekoliko odličnih, napetih scena: dvoje satanista koji pokušavaju da se reše leša u metrou punom ljudi; Jacqueline koja beži kroz grad progonjena senkama i vlastitim strahovima. On sebi dozvoljava i čudne umetničke intervencije, koje horor odvode van tradicionalnih veštičarenja ka nečemu što je veoma nalik na egzistencijalni bes. Sedma žrtva obiluje stvarima koje mora da su bile šokantne u ono vreme, a i danas su. Grupa raznoraznih lezbejskih karaktera, junakinja koja ispada proračunata koliko i negativci, a jezivi kraj paralelno prikazuje ženu na samrti, koja je doterana za poslednji izlazak u životu, i sluđenu Jacqueline koja se zatvara u sumornu iznajmljenu sobu da se obesi. KN

THE OX-BOW INCIDENT (1943) OMČA ZA NEVINOG Ovo je ključni film u istoriji vestern filmova. Jedan je od mnogih filmova iz četrdesetih koji su pokazali da vestern, kao žanr koji ranije nije imao kulturni prestiž, može da progovori o bitnim stvarima. U malom gradu u Nevadi 1885. kruže glasine da je lokalnog farmera ubila grupa kradljivaca stoke. U odsustvu šerifa, formira se rulja za linčovanje i hvata strance koji su u prolazu. Ne obazirući se na zaklinjanje ljudi da su nedužni, masa ih veša, da bi se na kraju otkrilo da je farmer živ, a pravi kradljivci već u zatvoru. U ovom konciznom filmu (samo 75 minuta) igra veći broj zvezda. Henry Fonda igra lokalnog kauboja koji je u početku kavgadžija, a onda se usprotivi ludilu rulje. Tri žrtve tumače Dana Andrews, strpljivi porodični čovek, Anthony Wuinn, lutalica iz Meksika i Francis Ford (brat slavnijeg Johna) u ulozi senilnog starca. Nervoznog bivšeg oficira južnjačke vojske igra sjajni Frank Conroy (svog sina tera da pomaže pri vešanju), a staru surovu stočarku igra Jane Darwell, poznata kao mama Joad u Plodovi gneva, filmu Johna Forda snimljenom tri godine ranije. Omča za nevinog staje čvrsto na stranu zakona kao osnove civilizacije. Pored Henryja Fonde, jedini koji se suprotstavljaju histeriji rulje su vlasnik dućana (Harry Davenport) i tamnoputi propovednik (Leigh Whipper), koji za pobunu ima i ličnih razloga, jer su i njegovog brata linčovali. Kada se na kraju otkrije prava istina, Fonda postidi gomilu čitajući pismo koje je Andrewsov lik pisao svojoj ženi. Šef 20th Centuy Foxa, Darryl Zanuck, tražio je da se film snimi jeftino, u studiju. A ta okolnost je filmu Omča za nevinog samo dodala snagu, koju ne bi imao na lokacijama širokih prerija tipičnih za vesterne. Scenario je napisan prema prvoj knjizi Waltera Van Tilburga Clarka, pisca iz Nevade čiji je kasniji roman „Track of the Cat” na veliko platno postavio takođe William Wellman. EB

SAD (Fox) 75m BW Režija: William A. Wellman Produkcija: Lamar Trotti Scenario: Lamar Trotti, po romanu Walter Van Tilburg Clarka Fotografija: Arthur C. Miller Originalna muzika: Cyril J. Mockridge Uloge: Henry Fonda, Dana Andrews, Mary Beth Hughes, Anthony Quinn, William Eythe, Harry Morgan, Jane Darwell, Matt Briggs, Harry Davenport, Frank Conroy, Marc Lawrence, Paul Hurst, Victor Kilian, Chris-Pin Martin, Willard Robertson Nominacije za Oskara: Lamar Trotti (najbolji film)

189

SHADOW OF A DOUBT (1943) SENKA SUMNJE

SAD (Skirball, Universal) 108m BW Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Jack H. Skirball Scenario: Gordon McDonell, Thornton Wilder Fotografija: Joseph A. Valentine Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: Teresa Wright, Joseph Cotten, Macdonald Carey, Henry Travers, Patricia Collinge, Hume Cronyn, Wallace Ford, Edna May Wonacott, Charles Bates, Irving Bacon, Clarence Muse, Janet Shaw, Estelle Jewell Nominacije za Oskara: Gordon McDonell (scenario)

190

U intervjuu koji je pravio njegov slavni učenik i obožavalac François Truffaut, Hitchcock je Senku sumnje naveo kao svoj najdraži film. Interesantno je da je to u isto vreme i njegov najmanje ambiciozan film, jedna tiha analiza likova smeštena u srce predgrađa. Iako je srce ovog predgrađa takođe trulo sa puno ubistava i podvala, Hitchcock ističe tradicionalni suspens u odnosu na zamršene radnje i obezbeđuje svojoj priči jednaku količinu humora i napetosti. Charlie (Teresa Wright) je vesela kada nju i njenu majku poseti njen imenjak i ujak Charlie (uglađeni Joseph Cotten). Uskoro u njoj počinje da se javlja sumnja da je omiljeni ujak Charlie u stvari serijski ubica, čuveni „ubica veselih udovica”, u bekstvu posle poslednjeg ubistva. Kada ujak Charlie otkrije da ona nešto sumnja, on odluči da ne ostavi nerešene probleme iza sebe, ali mlađahna Charlie ne može nikako da pomiri svoju ljubav koju gaji prema ujaku sa svojim strahovima. Ovaj film je Hitchcock snimio na pravim lokacijama u gradiću Santa Rosa u Kaliforniji, kako bi probio tanku fasadu i predstavio fina mirna provincijska mesta kao legla tajni, što zapravo jesu. Scenario je napisao Torton Wilder uz pomoć Hitchcockove žene Alme Reville. Tekst se naslađuje uništavanjem predrasuda o tihom životu u malom gradu. Film takođe obiluje i aluzijama na blizance i dualitet dobra i zla, povlačeći paralelu između nevine Charlie i njenog opasnog i prevrtljivog ujaka. Dmitrij Tjomkin muzikom održava napetost, naročito valcerom „Merry Widow”, koji označava krivicu ujaka, i u isto vreme je jezivi motiv za nagone koje on jedva uspeva da prikrije. Par znatiželjnih komšija takođe tvore sveprisutni komentar glavnog toka radnje, non-stop razglabajući o načinima na koje bi se moglo počiniti ubistvo a potom prikriti. Činjenica da se pravi ubica nalazi tik do njih začinjava film dozom ironičnog humora. Komšije nastavljaju da kontempliraju nad raznim scenarijima za ubistvo, kada Charlie žuri da izgladi konfliktna osećanja prema ujaku, pre nego što to on uradi zauvek umesto nje. JKl

Italy (ICI) 142m BW Language: Italijanski Režija: Luchino Visconti Produkcija: Libero Solaroli Scenario: Luchino Visconti, Mario Alicata Fotografija: Domenico Scala, Aldo Tonti Originalna muzika: Giuseppe Rosati Uloge: Clara Calamai, Massimo Girotti, Dhia Cristiani, Elio Marcuzzo, Vittorio Duse, Michele Riccardini, Juan de Landa

OSSESSIONE (1943) OPSESIJA Opsesija Luchina Viscontija je film oko koga se mogu igrati razne spekulativne igre: šta bi bilo da je baš ovaj film najavio dolazak uzbudljivog novog pokreta iz Italije, a ne Rim, otvoreni grad iz 1945. Roberta Rossellinija?Zaista bi bilo interesantno, ali to nikada nećemo saznati. Visconti je ponešto očigledno ukrao iz knjige „Poštar uvek zvoni dva puta” pa su pisac James M. Cain i njegova izdavačka kuća zabranili da se film prikazuje u Americi sve do 1976. kada je doživeo svoju zakasnelu premijeru na Njujorškom festivalu. Cain je nažalost umro malo pre toga, te nije video najbolju ekranizaciju svog dela. Gina Costu igra Massimo Girotti. Ta znojava skitnica u majici kratkih rukava zapošljava se u drumskoj kafani koju drži grmalj ljubitelj opere Bragana (Juan de Landa). Bragana je oženjen Giovannom (sjajna Clara Calamai, koja je prvobitno bila dobila ulogu u Open City, koju je kasnije odigrala Anna Magnani). Gino i Giovanna se ubrzo spetljaju i planiraju bekstvo. Pridržavajući se priče iz Cainove knjige, Visconti je poradio i na čistoj fizičkoj privlačnosti između Girottija i Clare Calamai: svi opisi rasplamtele strasti i životinjske požude iz knjige preneseni su na platno dosta upečatljivo. Kao posledica toga, ceo taj materijalni imperativ za eventualno ubistvo zauzima manje bitno mesto. Visconti ne preza ni od homoseksualnih aluzija u Ginovom odnosu sa „Špancem” (Elio Marcuzzo), koji je španski ulični izvođač, sa kojim on putuje neko vreme. Ovo je zapanjujuća činjenica s obzirom da je snimano u vreme fašizma. Cainu bi se jedna scena naročito dopala, jer je i sam bio sin operskog pevača: Bragino učešće u lokalnom takmičenju u operi. Robusnog izgleda i nepristupačan, mnogo različit od nespretne budale Cecila Kellawaya iz holivudske ekranizacije 1946, on odjednom postaje živ kada iz njega prasne arija koja sve podigne na noge. Opsesija je mogla postati uzor za ujedinjavanje američkog noara i italijanskog neorealizma, ali je, umesto toga, ostala neka vrsta arhetipske karike koja nedostaje u oba žanra. RP

191

SAD (MGM) 113m Technicolor Režija: Vincente Minnelli Produkcija: Roger Edens, Arthur Freed Scenario: Irving Brecher, Fred F. Finklehoffe, po romanu Sally Benson Fotografija: George J. Folsey Originalna muzika: Ralph Blane, Hugh Martin, Nacio Herb Brown, Arthur Freed, George E. Stoll Uloge: Judy Garland, Margaret O’Brien, Mary Astor, Lucille Bremer, Leon Ames, Tom Drake, Marjorie Main, Harry Davenport, June Lockhart, Henry H. Daniels Jr., Joan Carroll, Hugh Marlowe, Robert Sully, Chill Wills, Gary Gray, Dorothy Raye Nominacije za Oskara: Irving Brecher, Fred F. Finklehoffe (scenario), George J. Folsey (fotografija), George E. Stoll (muzika), Ralph Blane, Hugh Martin (pesma)

192

MEET ME IN ST. LOUIS (1944) SREŠĆEMO SE U ST. LUISU Mala devojčica po imenu Tootie (Margaret O'Brien) plačući i ljuta istrčava iz roditeljskog doma na sneg. Kada dospe tamo, počne da se obračunava sa svojim dragim sneškom belićem (u stvari više njih) – simbolom svega stabilnog i utešnog u njenoj porodici – sa toliko ubeđenja i gneva da stvar postaje jako uznemirujuća. Ko bi mogao pretpostaviti da pesma „Have Yourself a Merry Little Christmas”, koju peva Judy Garland, mogla imati takav razoran efekat na delikatnu psihu deteta – ili, tačnije, na nas? Film Vincentea Minnellija Srešćemo se u St. Luisu jedan je od najneobičnijih i najozbiljnijih mjuzikala u holivudskoj istoriji. U njemu su spojena dva žanra u kojima je Minnelli bio najjači – melodrama i mjuzikl, pa čak naginje, u svojim najmračnijim delovima (kao što je scena Noć veštica) hororu. U isto vreme, ovo je film koji je nudio i onda, a nudi i sad prostor da bude tumačen na potpuno različite načine: kao potpuno čedno i naivno slavljenje porodičnih vrednosti, ili kao mračna meditacija o svemu što razara porodicu iznutra. Drugačije rečeno, da li je ovo je utešna zabava sa „sigurnosnim ventilom”, koja propusta taman toliko problema da izgladi stvari i vrati ih u status quo, ili je, uprkos sebi samoj, subverzija u srcu holivudskog sistema, krik neprigušenog besa nalik na Tootien masakr izmišljenih snežnih ljudi. Da, ovde je reč baš o onom filmu u kome Judy Garland zaljubljenog pogleda peva „The Boy Next Door”, i njiše se u sjajnoj numeri sa grupom interesantnih prolaznika dok peva „The Trolley Song” (Zing, zing went my heartstrings... ). Minnellijev projekat je pritajeno ambiciozan: on neće samo da ispriča priču o simpatičnoj prosečnoj porodici i izazovima sa kojima se ona stoički nosi, već želi i da skicira istoriju vrlog novog dvadesetog veka i njegovog društva, označenog kroz dešavanja kao što je Svetska izložba. Minnellijev umetnički senzibilitet – njegovo seksualno opredeljenje je ili otvoreno pitanje ili javna tajna u zavisnosti sa kojim se pregledom holivudske istorije konsultujete – odlično je odgovarao prikazu ženske čežnje i muških strahova, a preterivanje i sa jednim i sa drugim čini ovaj mjuzikl nepogrešivo melodramatičnim. Patrijarhat se pojavljuje u obliku maznog, džangrizavog Leona Amesa, koji se uporno trudi da uspostavi autoritet u kući kojom vladaju žene. Paradu mladića koji jure za devojkama takođe treba kontrolisati, manipulisati njima i ispitati njihove časne namere. U pogledu estetskih izazova mjuzikla, Minnelli i saradnici trudili su se da uklope songove i igranje u bajkovito nizanje događaja. Songovi počinju kao replike izgovorene na ulici ili na vratima, a završavaju se tamo gde zaplet počinje. Ispod elegantne demonstracije stila i civilizovanog tapacirunga finih manira, jedino Tootie može da izrazi emocije koje su divlje i neukroćene – kao što je najavljeno u njenom egzotičnom duetu sa Judy, „Under the Bamboo Tree”. AM

SAD (Warner Bros.) 100m BW Režija: Howard Hawks Produkcija: Howard Hawks, Jack L. Warner Scenario: Jules Furthman, po romanu Ernesta Hemingwaya Fotografija: Sidney Hickox Originalna muzika: Hoagy Carmichael, William Lava, Franz Waxman Uloge: Humphrey Bogart, Walter Brennan, Lauren Bacall, Dolores Moran, Hoagy Carmichael, Sheldon Leonard, Walter Szurovy, Marcel Dalio, Walter Sande, Dan Seymour, Aldo Nadi

194

TO HAVE AND HAVE NOT (1944) IMATI I NEMATI Napisan kao plod saradnje dvojice nobelovaca Hemingwaya i Faulknera, po Hemingwayevoj istoimenoj knjizi, Imati i nemati bio je uglavnom improvizacija reditelja Hawksa i njegove sjajne glumačke ekipe. Jedan u nizu filmova koji su usledili posle Bogartovog uspeha u Kazablanci, ovaj još romantičniji film opisuje ljubavnu priču koja je pripretila da potpuno istisne Drugi svetski rat sa ekrana. Hawks, koji primetio Bacall i pre Bogarta, bio je razočaran kada su se njih dvoje uzeli. Sa radnjom smeštenom u Višiju na Martiniku, ovaj film prikazuje još jednom Bogarta u ulozi apatrida koji stupa u kontakt sa francuskim Pokretom otpora i na kraju se posvećuje savezničkoj borbi. Iskrice koje su u pravom životu zaiskrile između Bogarta i debitantkinje Bacall, koja je zalutala u njegov život, samo su doprinele da film rezultira blistavim krajem, posle koga kući odlazite sa još više optimizma i sreće nego što je to bio slučaj sa veselom rezignacijom u Kazablanci. Za razliku od Ricka (Bogart) i Ilse (Bergman) u Kazablanci, koji biraju opšte dobro nauštrb ljubavi, Harry i Slim spasavaju jedno drugo od otuđenja i uspevaju da sačuvaju vezu jer se odlučuju da zajedno sarađuju na zajedničkom cilju: pobede u ratu. Hawks ne bi imao strpljenja za lik žene koja samo brine o srećnom domu za junaka i zato stvara lik Slim podjednako hrabre i srčane kao što je i Harry i kao ljubavnica i kao partner. Hawks svaku scenu u Imati i nemati opskrbljuje prelepim detaljima: duhovitim ali i seksi razgovoru dveju zvezda („You do know how to wistle”), duhovitostima partnera Brennana koji pita: „Was you ever stung by a dead bee?”) pevanjem Hoagyja Carmichaela („Hong Kong Blues”) i njegove pratnje Lauren Bacall u „How Little We Know”. Pa zatim Bogie, koji sikće na sitne činovnike i zle fašiste svojim poznatim glasom pametnjakovića koji zna sve o demokratiji i ne prihvata nikakve totalitarne besmislice. Kada John Huston nije imao kraj za svoj triler Ostrvo Largo iz 1948. u kom igraju Bacall i Bogart, Hawks mu je dao završnu scenu iz Hemingwayevog romana koju nije uključio u film. KN

LAURA (1944) LAURA Muškarci lude za njom, žene joj se dive. Ipak očaravajuća mlada dizajnerka Laura Hunt (Gene Tierney) ne privlači više pažnje od svoje hladne prijateljice iz visokog društva Ann (Judith Anderson) ili njenog lukavog udvarača Shelbyja (Vincent Price), ili pak grubog detektiva Marka McPhersona (Dana Andrews), koji se, tražeći je, zaljubljuje u predstavu o njoj. Sa druge strane, otrovno ljupki novinar, pisac Waldo Lydecker (Clifton Webb) potpuno je fascinantan. On uzima Lauru pod svoju zaštitu, čini je slavnom, a zatim se fokusira na njen život kao pauk koji ju je ulovio u mrežu. Laura Ottoa Premingera intrigira svojom mešavinom žanrova – noar psihordama, melodrama i krimi triler – i u nekim momentima oslikavanja likova ona je prosto momumentalna. Naročito se ističe sledeća scena: Ann objašnjava Lauri zašto bi trebalo ona da ima Shelbyja („We're both losers.”) ili romantični momenat u policijskoj stanici kada, gaseći prigušena svetla, Mark vidi pravu bleštavost Laure. On ne samo da upravlja njenim životom, on ga nastanjuje, što je verovatno prvi primer filmske naracije o čoveku koji bi voleo da je žena. MP

SAD (Fox) 88m BW Režija: Otto Preminger, Rouben Mamoulian Produkcija: Otto Preminger Scenario: Jay Dratler, Samuel Hoffenstein, Elizabeth Reinhardt, po romanu Vera Caspary Fotografija: Joseph LaShelle, Lucien Ballard Originalna muzika: David Raksin Uloge: Gene Tierney, Dana Andrews, Clifton Webb, Judith Anderson, Cy Kendall, Grant Mitchell Oskar: Joseph LaShelle (fotografija) Nominacije za Oskara: Clifton Webb (muška sporedna uloga), Otto Preminger (režija), Jay Dratler, Samuel Hoffenstein, Elizabeth Reinhardt (scenario), Lyle R. Wheeler, Leland Fuller, Thomas Little (umetnički direktor)

195

SAD (MGM) 114m BW Režija: George Cukor Produkcija: Arthur Hornblow Jr. Scenario: John Van Druten, Walter Reisch, John L. Balderston, po drami Angel Street Patricka Hamiltona Fotografija: Joseph Ruttenberg Originalna muzika: Bronislau Kaper Uloge: Charles Boyer, Ingrid Bergman, Joseph Cotten, Dame May Whitty, Halliwell Hobbes, Tom Stevenson, Heather Thatcher, Lawrence Grossmith Oskar: Ingrid Bergman (glavna ženska uloga), Cedric Gibbons, William Ferrari, Edwin B. Willis, Paul Huldschinsky (umetnički direktor) Nominacije za Oskara: Arthur Hornblow Jr. (najbolji film), John L. Balderston, Walter Reisch, John Van Druten (scenario), Charles Boyer (glavna muška uloga), Angela Lansbury (sporedna ženska uloga), Joseph Ruttenberg (fotografija)

Velika Britanija (Two Cities) 135m Technicolor Jezik: Engleski / Francuski Režija: Laurence Olivier Produkcija: Dallas Bower, Filippo Del Giudice, Laurence Olivier Scenario: Dallas Bower, Alan Dent, from play by William Shakespeare Fotografija: Jack Hildyard, Robert Krasker Originalna muzika: William Walton Uloge: Felix Aylmer, Leslie Banks, Robert Helpmann, Vernon Greeves, Morland Graham, Laurence Olivier, Ernest Thesiger, Robert Newton, Freda Jackson Oskar: Laurence Olivier (počasna nagrada) Nominacije za Oskara: Laurence Olivier (najbolji film), Laurence Olivier (glavna muška uloga), Paul Sheriff, Carmen Dillon (umetnički direktor), William Walton (muzika)

196

GASLIGHT (1944) PLINSKO SVETLO Holivudska verzija stare britanske gotske ljubavne priče, koju je uradio Georg Cukor, puna je preteće atmosfere i jezivih trilerskih zapleta. Paula Alquist (Ingrid Bergman) biva izložena udvaranjima atraktivnog, mada čudno posesivnog Gregoryja Antona (Charles Boyer), koji je izgleda više zainteresovan za njenu kuću u Londonu nego za samu stidljivu ženu. Ispostavlja se da je Anton domišljati lopov koji je nekih desetak godina ranije usmrtio Paulinu tetku u neuspelom pokušaju da joj ukrade njenu čuvenu kolekciju skupocenog nakita. Dok noću pažljivo pretražuje Paulinu kuću, Anton se trudi da ubedi i nju i sve ostale da ona gubi razum. Cilj mu je da je potpuno ovlada njom, tako da može na miru da pretražuje kuću. Njegove podle namere otkriva Brian Cameron (Joseph Cotten) koji se zaljubljuje u Paulu, koju doživljava kao ugroženu i zlostavljanu ženu i čija će je pomoć u poslednjem trenutku spasiti od zle sudbine. Iako je zaplet filma Plinsko svetlo pomalo tanak, Cukor uspeva da dobije fina tumačenja od glumaca čak i od početnice Angele Lansbury, koja zajedno sa svima u kući deluje kao deo zavere protiv svoje tobožnje gospodarice. U prikazu paranoje i proganjanja, film predstavlja elegantnu kostimiranu noar dramu karakterističnu za ondašnji Holivud. RBP

HENRY V (1944) HENRI PETI Na Henrija V britanska vlada je gledala kao na izvrsnu propagandu, a Laurence Olivier koji je bio u službi u mornaričkom vazduhoplovstvu, dobio je dopust da glumi u filmu i, kada je William Wyler odbio da ga režira, sam se latio i tog posla. Želeći da sačuva i Šekspirov pozorišni duh, a u isto vreme i da dâ svoj zamah kinematografske imaginacije, Olivier je odlučio da film uokviri pričom o postavljanju komada Henri V u samom Globu. Na početku filma, kamera je visoko iznad sjajne makete elizabetanskog Londona i ide naniže, prema vrevi pozorišne publike, pravo u samu postavku komada – da bi se zatim proširila na filmski prostor dok se radnja seli u Francusku. Tokom celog flma poigrava se sa različitim nivoima stilizacije, od scene na francuskom dvoru, sa sjajnim bojama i naivnim perspektivama srednjovekovnih minijaturnih slika, do realizma u scenama bitke, inspirisanih dinamikom Aleksandra Nevskog (1938) Sergeja Ejzenštajna. Ritam Šekspirovog komada, diskretno prilagođenog ratnim prilikama (izbačena su na primer tri engleska izdajnika) pospešen je poletom Olivieovog gromovitog izvođenja i sjajnom muzikom Williama Waltona. Henri V je prvi film po Šekspiru koji uspeva da istovremeno bude stvarno šekspirovski i potpuno filmičan. PK

IVAN THE TERRIBLE PARTS ONE AND TWO (1944) IVAN GROZNI I I II Ime Sergeja Ejzenštejna je jedno od onih neizbežnih kada se krene u istraživanje filmske teorije i filmske estetike. Uveliko proslavljen po svojoj sceni na stepeništu u Odesi iz filma Oklopnjača Potemkin (1925), Ejzenštajn nastavlja sa dokazivanjem svog neverovatnog talenta u Ivanu Groznom. Ovaj filmski ep prikazuje život despotskog cara i originalno je bio zamišljen kao trilogija, koja je počela sa snimanjem ranih četrdesetih na zahtev Staljina. Ali zbog prerane smrti, Ejzenštajn je uspeo da snimi samo dva dela. Prvi se pojavio 1945. dok je drugi cenzurisan. Staljin je u Ivanu Groznom prepoznao sebe i zabranio film. Kada se drugi deo konačno pojavio 1958, i Ejzenštajn i Staljin su već bili mrtvi. U Ivanu Groznom se govori o usponu i padu jednog od najslavnijih ruskih careva, Ivana IV, koji je zaslužan za ujedinjenje zemlje u kasnom srednjem veku. Prvi deo se otvara scenom krunisanja Ivana (Nikolaj Čerkasov) i namerom da pobedi bojare. Prvi deo je fokusiran na Ivanovo sticanje moći i podršku naroda. Drugi deo pripoveda o mahinacijama bojara i njihovim namerama da ubiju Ivana otkrivajući narastajuću okrutnost cara, koji oformljuje sopstvenu policiju da bi zadržao kontrolu nad državom. Ivan otkriva zavere protiv njega i ubija neprijatelja. Na glumi se posebno radilo: Ejzenštajn se dosta koristi izrazito krupnim planovima i kao da se više interesuje za reakcije likova na događaje nego za same događaje. U drugom delu postoji i kuriozitet, dve scene su u boji, dok je veći deo filma crno-beli. Aleksandar Nevski (1938) i Ivan Grozni su jedini Ejzenštejnovi filmovi koji nisu nemi. Kada ih uporedimo sa nemim filmovima koje je režirao dvadesetih godina, ne vidi se samo promena stila nastala pre svega dolaskom zvuka, već i promena tematike. Ejzenštejn se odriče privrženosti proleterskim borbama iz ranijih filmova i okreće se epskoj priči, povezanoj sa „bezopasnom” prošlošću koja ne uključuje eksplicitne kritike savremenih političkih dešavanja. CFe

SSSR (Alma Ata) 100m BW Jezik: Ruski Režija: Sergej M. Ejzenštajn Produkcija: Sergej M. Ejzenštajn Scenario: Sergej M. Ejzenštajn Fotografija: AndrejMoskvin, Eduard Tise Originalna muzika: Sergej Prokofjev Uloge: Nikolaj Čerkasov, LJudmila Celikovskaja, Serafima Birman, Mihail Nazvanov, Mihail Žarov, Amvrosi Bučma, Mihail Kuznjecov, Pavel Kadočnikov, Andrej Abrikosov, Aleksandar Mgebrov, Maksim Mihajlov, Vsevolod Pudovkin

197

DOUBLE INDEMNITY (1944) DVOSTRUKA ODŠTETA

SAD (Paramount) 107m BW Režija: Billy Wilder Produkcija: Joseph Sistrom Scenario: Billy Wilder, Raymond Chandler, po romanu Double Indemnity in Three of a Kind Jamesa M. Caina Fotografija: John F. Seitz Originalna muzika: Miklós Rózsa Uloge: Fred MacMurray, Barbara Stanwyck, Edward G. Robinson, Porter Hall, Jean Heather, Tom Powers, Byron Barr, Richard Gaines, Fortunio Bonanova, John Philliber Nominacije za Oskara: Joseph Sistrom (najbolji film), Billy Wilder (režija), Raymond Chandler, Billy Wilder (scenario), Barbara Stanwyck (glavna ženska uloga), John F. Seitz (fotografija), Miklós Rózsa (muzika), Loren L. Ryder (zvuk)

198

Dvostruka odšteta je arhetipski film noar koji su Billy Wilder i Raymond Chandler adaptirali po romanu Jamesa M. Caina. Prikazuje priču o očajnoj ženi i pohlepnom čoveku, o ubistvu iz koristoljublja i brutalnoj izdaji. Pri tom ima i neki čudni, evocirajući romantizam („Kako sam mogao da znam da ubistvo može ponekad zamirisati na divlje ruže?”) i završava se priznanjem ubistva ali i ljubavlju dvojice muškaraca, što je za 1944. bilo neobično. Poslednja replika u filmu koju Fred MacMurray saopštava skrhanom Edwardu G. Robinsonu glasi: „I ja tebe volim.” Ranjeni muškarac upada jedne noći u losanđelesku kancelariju i seda za svoj sto da izdiktira priznanje „o Dietrichsonovoj izjavi”. On se predstavlja kao „Walter Neff, prodavac osiguranja, star 35 godina, neoženjen, bez vidljivih ožiljaka – do malo pre”. MacMurray je tokom cele svoje karijere, prvo u Paramountu, pa u Disneyu i na kraju u televizijskim komedijama, bio poznat kao nasmejan, druželjubiv tip. Dva puta se sakrio iza tog osmeha da odigra sjajne uloge negativaca sa svojom izbačenom bradom, zrelom za brijanje, trgovačkim finim govorom koji služi kao paravan za pokvarenost, razvrat i smrtonosne namere. Mamac koji ovog običnog tipa baca na iskušenja pojavljuje se niotkuda, na sunčanju, umotana u peškir i sa sjajnom narukvicom oko ruke. Tokom posete kući (kvazi) španskog stila na Los Feliz bulevaru povodom obnove polise osiguranja za auto, Neff upoznaje gospođu Phyllis Dietrichson (Barbara Stanwyck) ne odolevši da koketira sa njom. Ubrzo će prestati sa tim kada Phyllis bude zatražila od njega da osigura svog muža (Tom Powes) a da ovaj to ne sazna. Posle malo premišljanja i malo više zbližavanja u njegovom stanu, pristaje da sarađuje na ubistvu. Prevarom uspevaju da izvuku potpis od g. D-a za polisu koja udvostručuje premiju ako ga smrt zadesi u vozu, a posle toga da stvar srede tako da njegovo telo, slomljenog vrata, bude pronađeno na pruzi. Nastupa Barton Keyes (Robinson), inspektor osiguravajućeg društva sa upornošću Kolumba, čija je jedina slaba tačka njegova odanost Neffu. Keyes istražuje slučaj, odbacujući mogućnost samoubistva skakanjem iz voza. U sjajnom monologu, zanosna plavuša postaje glavni osumnjičeni koja zasigurno ima i saučesnika u zločinu. Keyes čak ne mora mnogo ni da se napreže jer nervoza čini svoje, razdvaja Phyllis i Neffa koji se trude da ne paniče tokom sastanaka u lokalnom supermarketu dok okrivljuju jedno drugo za dvostruku igru. U toj zagušljivoj, zatamnjenoj vili, uz „Tangerine” sa radija i miris divljih ruža u vazduhu, ljubavnici se međusobno upucaju i Neff, smrtno ratnjen, odlučuje sve da prizna. Keyes mu se pridružuje u kancelariji i, tužan, uspeva da uhvati sam kraj priče. Neff mu traži četiri sata da stigne do Meksika, ali Keyes zna: „Nikad nećeš stići do granice. Nećeš uspeti da stigneš ni do lifta”. KN

MURDER MY SWEET/FAREWELL MY LOVELY (1944) UBITI MOG DRAGOG/ZBOGOM LEPOTICE

SAD (RKO) 95m BW Režija: Edward Dmytryk Produkcija: Sid Rogell, Adrian Scott Scenario: John Paxton, po romanu Farewell, My Lovely Raymonda Chandlera Fotografija: Harry J. Wild Originalna muzika: Roy Webb Uloge: Dick Powell, Claire Trevor, Anne Shirley, Otto Kruger, Mike Mazurki, Miles Mander, Douglas Walton, Donald Douglas, Ralf Harolde, Esther Howard

200

Prva adaptacija za filmsko platno drugog romana Raymonda Chandlera „Farewell My Lovely” bila je The Falcon Takes Over, film urađen na brzinu 1942. u kome je Chandlerov privatni detektiv Philp Marlowe zamenjen uglađenim njuškalom Georgea Sandersa. Kada je Chandlerova reputacija porasla, RKO je uvideo da ne mora da plati autorska prava da bi postavio ovu verniju adaptaciju, prvo pravo filmsko ostvarenje Dicka Powella, u kojem je ovaj ex-pevač prijatno iznenadio publiku svojom čvrstinom i ranjivom romantičnošću. Naslov su promenili zbog pretpostavke da će ga publika pogrešno shvatiti kao neku ratnu limunadu, mada je u Britaniji, gde je Chandler već bio respektabilna figura, naslov filma ostao isti kao i naslov romana. Roman je bio jedna u nizu knjiga o Marloweu koje je Chandler napisao komadajući ranije nedoterane novele, što je objašnjenje za više zapleta koji se prepliću putem čudnih i neubedljivih koincidencija. Film počinje ispitivanjem zaslepljenog Marlowea u policiji, uz komentar u prvom licu dok flešbek vodi junaka do zagonetke o jednom bivšem robijašu „Moose” Malloyu (Mike Mazurki) koji angažuje Marlowea da nađe njegovu bivšu devojku koja ga je izdala, ali koju on još uvek voli. Priča dobija nagli zaokret kada Marlowea unajmi i vamp žena Helen Grayle (Claire Trevor) da nađe nestale predmete od žada i pomogne joj da se oslobodi „psihološkog savetnika” koji je ucenjuje (Otto Kruger). Nejedan drugi film ne sažima u sebi sve draži film noara, kao što reditelj Edward Dmytryk to čini, koristići senke, kišu, halucinacije izazvane drogama („otvorio se crni bazen”), nagle izlive nasilja unutar čitavog spleta zamki, gadnih kriminalaca, besramnih fatalnih žena, tupavih siledžija i pokvarenih doktora. Marlowe, u izvedbi Powela, koji pali šibicu na mermernoj zadnjici Kupidona i igra školice na išaranom podu milionerske vile, bliži je Chandlerovoj detinjastoj drskosti od slavnije verzije Bogarta i Roberta Mitchuma. Po običaju, kod Chandlera je glavni negativac najjača žena u priči – kada na kraju ispadne da je Mooseova kurvica Velma i ubica Helen jedna ista osoba. KN

THE BATTLE OF SAN PIETRO (1945) BITKA ZA SAN PJETRO Nastala kao vojni propagandni film, Bitka za San Pjetro Johna Hustona je bio i ostao najbolji ratni dokumentarac svih vremena, iako su izbačeni delovi za koje se smatralo da mogu previše uzrujati civile. U filmu je detaljno opisano osvajanje jednog malog brdskog grada u Italiji, od upornih i dobro utvrđenih nemačkih branioci. Bila je to bitka koja je američkim jedinicama odnela više od hiljadu žrtava. Dok neizvesnost bitke ukazuje implicitno na lošu taktiku Amerikanaca (bez obzira na rediteljev rodoljubivi voice over), Hustonov primarni cilj je bio da prikaže iskustvo rata iz vizure onih koji se u njemu bore i ne razmišljaju o širim kalkulacijama pobede ili poraza. Huston je sa ekipom uspeo da uhvati užas i konfuziju borbe: ranjavanja američkih vojnika, bol i agoniju civila, dosađivanje i podršku koju vojnici dobijaju od kuće, neizbežnu cenu „pobede” u vidu velikog broja mrtvačkih vreća nabacanih na kamione i bezbroj iskopanih privremenih grobnica. Film je pušten tek posle konačne pobede u Evropi, prekasno da odigra svoju ulogu i izvrši uticaj na mišljenje o ratu. Bitka za San Pjetro je Hustonov omaž hrabrim ljudima sa kojima je živeo, kao i dirljiv grafički testament bitke i njenih posledicama u kojima nekoliko arhivskih snimaka i režiranih scena ne umanjuje opštu autentičnost i objektivnost. RBP

SPELLBOUND (1945) OPSEDNUT Film Opsednut Alfreda Hitchcocka intrigantni je i obećavajući zagonetni zaplet. Čovek sa amnezijom, koga igra Gregory Peck, shvativši da nije ono što je mislio da jeste, angažuje dr Constance Peterson (Ingrid Bergman) da mu pomogne da otkrije svoj pravi identitet, kao i sudbinu osobe u čijoj se ulozi trenutno nalazi. Međutim, oduševljen psihoanalizom, ovaj se film više fokusira na podsvesno a manje na pravu napetost. Ovo je jedan od zanimljivijih Hitchcockovih „promašaja”, vredan pomena zbog glume, scenografije i muzike, ali ne i po glavnoj misteriji filma. Ali i pored toga, mudri Hitchcock je angažovao Salvadora Dalija da osmisli slavne sekvence sna koje Peck vidi pod hipnozom, i te jezive halucinantne vizije kartaške igre, očiju i neobičnih pejzaža pamte se i dan-danas kao zasebne umetničke minijature. Podjednako nova je bila i muzika Miklósa Rózse, koji je dobio i Oskara za nju, a koja je bila prva koja je uključivala i elektronsko mrmljanje Teremina, čiji je jeziv podrhtavajući ton postao temeljac mnogih filmova ovog žanra. Sve u svemu, iako je scenario Bena Hechta više neka vrsta psihotrućanja, Opsednut je najavio Hitchcockovo narastajuće interesovanje za podsvesno. JKl

SAD (U.S. Army) 33m BW Režija: John Huston Produkcija: Frank Capra Scenario: John Huston Fotografija: Jules Buck Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: John Huston (narator)

SAD (Selznick) 111m BW Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: David O. Selznick Scenario: Angus MacPhail, Ben Hecht Fotografija: George Barnes Originalna muzika: Miklós Rózsa Uloge: Ingrid Bergman, Gregory Peck, Michael Chekhov, Leo G. Carroll, John Emery, Steven Geray, Paul Harvey, Donald Curtis, Rhonda Fleming, Norman Lloyd, Wallace Ford, Bill Goodwin, Art Baker, Regis Toomey, Irving Bacon Oskar: Miklós Rózsa (muzika) Nominacije za Oskara: David O. Selznick (najbolji film), Alfred Hitchcock (režija), Michael Chekhov (muška sporedna uloga), George Barnes (fotografija), Jack Cosgrove (special effects)

201

MILDRED PIERCE (1945) MILDRED PIRS

SAD (Warner Bros.) 111m BW Režija: Michael Curtiz Produkcija: Jerry Wald, Jack L. Warner Scenario: Ranald MacDougall, po romanu Jamesa M. Caina Fotografija: Ernest Haller Originalna muzika: Max Steiner Uloge: Joan Crawford, Jack Carson, Zachary Scott, Eve Arden, Ann Blyth, Bruce Bennett, Lee Patrick, Moroni Olsen, Veda Ann Borg, Jo Ann Marlowe Oskar: Joan Crawford (glavna ženska uloga) Nominacije za Oskara: Jerry Wald (najbolji film), Ranald MacDougall (scenario), Eve Arden (sporedna ženska uloga), Ann Blyth (sporedna ženska uloga), Ernest Haller (fotografija)

202

Zvuci pištolja razležu se kroz noć i čovek koji izdiše izgovara: „Mildred!“ U flešbek klasiku koji ide ka genezi opsesije i ubistva, Mildred Pierce (Joan Crawford u ulozi za koju je dobila Oskara i oživela karijeru četrdesetjednogodišnje zvezde koja je počela da bledi), ogrnuta krznom, objašnjava policiji kako je svojim radom prošla uzlazni put od domaćice, konobarice i kuvarice do uspešne vlasnice restorana, a sve to da bi ćerki Vedi (Ann Blyth) obezbedila skupocenije stvari. Kada ih, na nesreću, obe privuče uglađeni podlac (Zachary Scott), posesivno Mildredino povlađivanje i neurotično-nezreli apetiti nezahvalne Vedi, neizbežno prerastaju u seksualnu izdaju i gnev. Michael Curtizov film snimljen prema MacDougallovoj adaptaciji neverovatno perverznog romana Jamesa M.Caina (koji je pisao i Dupla odšteta i Poštar uvek zvoni dva puta), takođe je i beskrupulozni noar koji se ruga idealima tog doba - majčinskoj ljubavi i maminoj piti od jabuka. Mildred svakako zaslužuje divljenje za svoj naporni rad i požrtvovanost. Ona je i pametna, uporna, i ambiciozna, što su osobine značajne za američku etiku, ali kako se postepeno odvaja od svog dobrog, ali neuspešnog supruga (Bennett) i način na koji favorizuje bezobraznu Vedu u odnosu na svoju mlađu i ljupkiju ćerku, ostavljajući smrt deteta iza sebe bez ikakvog vidljivog sažaljenja, počinjemo da slutimo neki nezdravi, pa čak i patološki deo Mildredine ličnosti. Tako ubedljivu melodramu kao što je ova, teško je naći. Čak i one koji baš ne vole snažnu Crawfordovu pojavu i njenaširoka ramena, ova snažna uloga bez i malo zadrške mora očarati. Ann Blyth, koja je u to vreme imala samo 17 godina, senzacionalna je u ulozi ohole fatalne žene. Michael Curtiz, koji je ostavio lični pečat u mnogim žanrovima, maestralno je rasporedio uloge (sjajne su i epizode Eve Arden, Jacka Carsona i Lee Patricka) i različite tehničke elemente - Oskarom ovenčan direktor fotografije filma Prohujalo sa vihorom, Ernest Haller, pravi ekspresivne prelaze iz sunčanog predgrađa u tamni košmar, a Max Steinerova muzika je omamljujuća. AE

Francuska (Pathé) 190m BW Jezik: Francuski Režija: Marcel Carné Produkcija: Raymond Borderie, Fred Orain Scenario: Jacques Prévert Fotografija: Marc Fossard, Roger Hubert Originalna muzika: Joseph Kosma, Maurice Thiriet Uloge: Arletty, Jean-Louis Barrault, Pierre Brasseur, Pierre Renoir, María Casares, Gaston Modot, Fabien Loris, Marcel Pérès, Palau, Etienne Decroux, Jane Marken, Marcelle Monthil, Louis Florencie, Habib Benglia, Rognoni Nominacije za Oskara: Jacques Prévert (scenario)

204

LES ENFANTS DU PARADIS (1945) DECA RAJA Još od svoje trijumfalne premijere 1945. u sveže oslobođenoj Francuskoj, Deca raja ostaju na svojoj poziciji jednog od najboljih francuskih filmova ikada napravljenih. To je najveći domet žanra poznatog kao „poetski realizam“ (iako bi mu možda više odgovaralo „pesimistički romantizam“). Takođe, predstavlja i vrhunac saradnje tandema koji je taj žanr doveo do savršenstva - scenariste Jacquesa Préverta i reditelja Marcel Carnéa. Njih dvojica su bili čudan spoj: Prévert sav pričljiv, strastven, politički angažovan, jedan od najvećih pesnika svoga veka, a Carné dalek, pedantan, povučen, hladnokrvni perfekcionista.Ali, kao tim su stvarali filmsku umetnost koju ni jedan ni drugi nisu uspeli da ponove pojedinačno. Deca raja su njihov poslednji veliki uspeh. Snimanje je trajalo oko 18 meseci i zahtevalo je najimpozantniju scenografiju ikada viđenu u francuskoj kinematografiji - pola kilometra ulice reprodukovane do najsitnijih detalja. To je bio prikaz „Boulevard du Cime“, pozorišne četvrti Pariza 1830-ih i 1840-ih. I u najidealnijim uslovima to bi bio podvig, a u ratom zahvaćenoj Francuskoj za vreme okupacije, ovo je bio herojski poduhvat. Nedostajali su i prevoz, i materijal, i kostimi, i filmske trake. Koproducenti iz Italije povukli su se kada je Italija kapitulirala. Pošto su francuskog producenta počeli da ispituju Nemci i on je morao da se povuče. Jedan od glumaca koji je važio za pobornika nacizma prebegao je u Nemačku posle Dana D i u poslednjem trenutku su mu morali naći zamenu. Scenograf Alexandre Trauner i kompozitor Jozeph Kosma bili su Jevreji i obojica su morali da rade iz skrovišta putem posrednika. Uprkos svemu ovome, film Deca raja je savršeno dostignuće sa svom onom raskoši i složenošću velikog romana 19.veka. Skupinu koja je smeštena na zagužvani bulevar čini 1500 statista, koji ispunjavaju svaki kutak kadra ponekim detaljem. Ovaj film, prkosno afirmišući francusku pozorišnu kulturu u vreme okupacije i poniženja nacije, nudi nam višeslojnu meditaciju u maskaradi, mašti i opisima. Svi dijalozi su uzvišenog stila, a režija je majstorska. Tri glavne muške uloge su izvođači - Lemaître je romantični glumac (Pierre Brasseur), Debureau je sjajan pantomimičar (Jean-Louis Barrault), a Lacenaire je propali dramski pisac koji je postao dendi kriminalac (Marcel Herrand). Svi likovi su istorijski. Žena u koju su svi zaljubljeni, Garance, izmišljena je (Arletty u svom najboljem ostvarenju na filmu). Ona je više ikona večne ženstvenosti, neuhvatljiva i beskrajno poželjna. Iako traje preko tri sata, Deca raja ne izgledaju ni minut preduga. Oda pozorištu kao velikoj popularnoj umetnosti 19. veka (kao što je film u 20.veku) sjedinjuje farsu, romansu, melodramu i tragediju u zadivljujućem narativnom toku. Carné je bio sjajan u radu sa glumcima tako da film nudi gozbu sastavljenu od velike francuske filmske glume, duhovitosti, otmenosti, strasti i sveprisutnog osećanja prolaznosti života - melanholičnog osećanja koje je u srži cele romantične umetnosti. PK

ROMA, CITTÀ APERTA (1945) OTVORENI GRAD Smatran inicijatorom estetske revolucije u filmu, film Roberta Rossellinija Otvoreni grad bio je prvo važno ostvarenje italijanskog neorealizma i uspeo je da razbije konvencije Mussolinijevog „filma belih telefona“, koje su se cenile u Italiji 1940-ih. Scenario za Rossellinijev film o italijanskom Pokretu otpora bio je napisan za vreme gerilske borbe protiv nacista. Po uzoru na Ejzeštajnovnov recept „horskog filma“, prikazuje priču o grupi patriota koji se kriju u stanu Francesca koji se bavi litografijom (Francesco Grandjaquet). Manfredi, komunista koji predvodi grupu, progonjen je od strane Gestapoa i konačno uhvaćen i ubijen. Francescova žena Pina (Anna Magnani) i sveštenik koji ih podržava, Don Pietro (Aldo Fabrizi), takođe su ubijeni u pokušaju da pomognu Manfrediju da pobegne. Ali solidarnost Rima kao grada je ta koja pokreće konačnu pobedu nad osvajačima. Nedostaci u pogledu tehničkih i finansijskih sredstava pokazali su se kao vrlina u Otvorenom gradu koji je sniman u dokumentarističkom stilu. Prikazujući prave ljude na pravim lokacijama, film je uneo svežinu u postojeću zapadnjačku kinematografiju. Oslobođenost kretanja kamere i autentičnost likova pokazale su novi put u prikazivaju priče. Ovo su neki od kvaliteta koji su od Otvorenog grada napravili otkriće na Kanskom festivalu na kome je osvojio Zlatnu palmu. Neorealizam je za kratko vreme postao pravi estetski model za reditelje koji su želeli da se oprobaju u živom opisu istorije i društva. Jedna od najneverovatnijih stvari u Otvorenom gradu je način na koji Rossellini pristupa drami svakog lika ponaosob. Neki od heroja iz filma će zauvek ostati u srcima publike. Ko bi mogao da zaboravi prizor trudne Pine koja se probija kroz kišu metkova ili popa upucanog pred zastrašenim pogledima dece? Iako možda naginje ka melodramatičnosti, priča je podjednako dirljiva danas kao i onda. I nimalo ne treba da nas iznenadi što je Anna Magnani postala jedna od najvećih glumica italijanskog filma. DD

Italija (Excelsa, Minerva) 100m BW Jezik: Italijanski / Nemački Režija: Roberto Rossellini Produkcija: Giuseppe Amato, Ferruccio De Martino, Roberto Rossellini Fotografija: Ubaldo Arata Scenario: Sergio Amidei, Federico Fellini Originalna muzika: Renzo Rossellini Uloge: Aldo Fabrizi, Anna Magnani, Marcello Pagliero, Maria Michi, Harry Feist Nominacije za Oskara: Sergio Amidei, Federico Fellini (scenario) Filmski Festival u Kanu: Roberto Rossellini (Velika Nagrada Festivala)

205

SAD (Paramount) 101m BW Režija: Billy Wilder Produkcija: Charles Brackett Scenario: Charles Brackett, Billy Wilder, po romanu Charlesa R. Jacksona Fotografija: John F. Seitz Originalna muzika: Miklós Rózsa Uloge: Ray Milland, Jane Wyman, Phillip Terry, Howard Da Silva, Doris Dowling, Frank Faylen, Mary Young, Anita Sharp-Bolster, Lillian Fontaine, Frank Orth, Lewis L. Russell, Clarence Muse Oskar: Charles Brackett (najbolji film), Billy Wilder (režija), Charles Brackett, Billy Wilder (scenario), Ray Milland (glavna muška uloga) Nominacije za Oskara: John F. Seitz (fotografija), Doane Harrison (montaža), Miklós Rózsa (muzika) Filmski Festival u Kanu: Billy Wilder (Velika Nagrada Festivala), Ray Milland (glavna muška uloga)

206

THE LOST WEEKEND (1945) IZGUBLJEN VIKEND Pre ovog filma, pijanice u holivudskim filmovima bile su uglavnom figure za zabavu, tačnije farsu - ljupki blesani koji posrću unaokolo mrmljajući blesave izjave i startuju lepe devojke. Billy Wilder i njegov stalni scenarista Charles Brackett drznuli su se da urade nešto novo kreirajući prvi zreo, inteligentan, surov pogled na mračnu degradaciju izazvanu alkoholizmom. Čak i danas neke scene su neprijatne za gledanje. Ray Milland, u ulozi koja mu je definisala karijeru i bila ovenčana Oskarom, igra pisca iz Njujorka, Dona Birnama, koji se bori i konačno popušta pred svojim porokom tokom jednog dugog, vrelog letnjeg vikenda u gradu. Baš kao što je to uradio sa Fredom MacMurrayem u Dupla odšteta, Billy Wilder i ovde koristi sa nasladom nesigurnost koja se krije iza Millandove filmske ličnosti. Ne dozvoljavajući nam da stanemo sa strane i osuđujemo sa distanciranim sažaljenjem, Wilder nas povlači zajedno sa Birnamom u njegov sunovrat. Mi smo primorani da pratimo njegovo odbacivanje poslednjih ostataka moralnih skrupula, pokazuje nam da je spreman da laže, krade i vara ne bi li došao do novca za piće, sve dok sa strašnom neumitnošću ne završi urlajući u paklu sanatorijuma za lečenje od alkoholizma, užasnut halucinacijama derilijum tremensa. Neki delovi filma su snimani na Menhetnu i Wilder izvlači maksimum iz suvih, od sunca izbledelih ulica koje je snimatelj John F. Seitz snimio tako da izgledaju upropašćeno i pohabano, kao da dolaze iz Birnamovog pogleda punog mržnje prema samom sebi. U jednoj od nezaboravnih scena, pisac, koji se srozao na to da prodaje svoju pisaću mašinu da bi došao do pića, tetura se Trećom avenijom, otkriva da su zbog Yom Kippura sve zalagaonice zatvorene. Još je teža scena u otmenom noćnom klubu gde Birman podleže iskušenju pokušavajući da ukrade lovu iz ženske torbice, ali ga hvataju i ponižavajuće izbacuju na ulicu dok klupski pijanista počinje refren „Somebody stole her a purse“ (na melodiju pesme „Somebody Stole My Gal“). A muzika Miklósa Rózsa sjajno upotrebljava teremin, taj rani električni instrument čiji jezivi, dugački tonovi odlično ilustruju Birnamovu pijanu viziju sveta koja je izmakla kontroli. Ograničenje Haysovog kodeksa nametnuo je „hepi end“, mada su Wilder i Brackett uspeli da zaobiđu bilo šta suludo i utešno. Čak i tako se Paramount plašio da je film osuđen na propast dok je alarmirana industrija pića nudila 5 miliona dolara da se sahrani film. Sa druge strane, bilo je prohibicionista koji su ustali na oružje smatrajući da će film podstaći ljude da piju. U svakom slučaju, Izgubljeni vikend je bio veliki komercijalni hit i kod publike i kod kritike. „Tek posle ovog filma“, rekao je Wilder „ ljudi su počeli ozbiljno da me shvataju“. Nijedan kasniji film na temu alkoholizma ili nekog drugog vida zavisnosti nije mogao, a da se bar ne zahvali Izgubljenom vikendu. PK

SAD (PRC) 67m BW Režija: Edgar G. Ulmer Produkcija: Leon Fromkess, Martin Mooney Scenario: Martin Goldsmith, po sopstvenom romanu Fotografija: Benjam H. Kline Originalna muzika: Leo Erdody, Clarence Gaskill, Jimmy McHugh Uloge: Tom Neal, Ann Savage, Claudia Drake, Edmund MacDonald, Tim Ryan, Esther Howard, Pat Gleason

Velika Britanija (Rank, The Archers) 92m BW Jezik: Engleski / Galski Režija: Michael Powell & Emeric Pressburger Produkcija: George R. Busby, Michael Powell, Emeric Pressburger Scenario: Michael Powell & Emeric Pressburger Fotografija: Erwin Hillier Originalna muzika: Allan Gray Uloge: Wendy Hiller, Roger Livesey, George Carney, Pamela Brown, Walter Hudd, Captain Duncan MacKenzie, Ian Sadler, Finlay Currie, Murdo Morrison, Margot Fitzsimmons, Captain C.W.R. Knight, Donald Strachan, John Rae, Duncan McIntyre, Jean Cadell

208

DETOUR (1945) ZAOBILAZNI PUT „Sudbina ili neka misteriozna sila mogu staviti prst na vas ili na mene bez ikakvog razloga“. Jedan od najvećih filmova B-produkcije, Zaobilazni put, nema ambicije da nadiđe svoj budžet i malo vremena dodeljenog za snimanje, naprotiv koristi svoju jeftinoću da prikaže svet negde između kiča i egzistencijalizma, gde život ima male produkcijske vrednosti i kratko vreme za sebe. Neuredni džezer (Tom Neal) autostopom ide po zemlji spuštajući se u on-the-road pakao kada vozač padne mrtav, inkriminišući njega. On se upeca na posrnulu ženu (Ann Savage) koja ga dovodi do propasti i ubistva, sa kulminacijom u nezaboravnom rvanju u hotelskoj sobi kada telefonski kabal biva omotan oko ženinog vrata. Edgar G. Ulmer, nemački ekspresionista koji je stvarao u siromaštvu, bio je pretenciozniji stvaralac nego što će to njegovi poštovaoci priznati, ali ovo je jedno pravo remek-delo iz perioda kada je bio u Š-ligi. Nepoznate zvezde (Nil, luzer iz stvarnog života, koji je posle bio u zatvoru zbog ubistva) namerno su neglamurozne, a studijska scenografija, nepoznate ulice i oslikani pejzaži kreiraju svet koji se otima kontroli svet u kome zaplet skrpljenog B-filma pokretan koincidencijama može sugerisati malignu ruku bezdušne sudbine. KN

I KNOW WHERE I’M GOING! (1945) ZNAM KUDA IDEM! Znam kuda idem! je najbolji film iz niza komičnih remek-dela nastalih radom tandema Michael Powella i Emerica Pressburgera. Joan Webster (Wendy Hiller), inače veoma seksi u svojim elegantnim odelima, praktična je posleratna britanska gospođica koja putuje na Hebride da bi se udala za bogatog gospodina koji je star dovoljno da joj bude otac. Ali, ometena je u svom „kopanju zlata“ od strane čitave bulumente čudnih Škota koji joj nameštaju da se vrati u naručje svog suđenog ljubavnika, Torquila MacNeila (Roger Livesey), lokalnog bankrotiranog vlastelina i ratnog heroja. Pored činjenice da su to jedina dva filmska stvaraoca koji su mogli da se izvuku sa nadevanjem imena „Torquil“ romantičnom junaku, Powell i Pressburger ustaju protiv cinične vizije prevejanih, pijanih škotskih ostrvljana koja je predstavljena u filmu Na pretek viskija (1949.), prikazujući grupu koja jeste prepredena, ali koja radi za opšte dobro. Joanina urbana čvrstina je vrlo brzo savladana gomilom keltskih legendi, uključujući i lokalni vrtlog koji predstavlja bogove i pruža šansu za jedno spektakularno završno spašavanje iz mora. U velikoj podeli za sporedne uloge naročito se ističe Pamela Brown kao zastrašujuća lokalna lepotica Catriona Potts. KN

THE BEST YEARS OF OUR LIVES (1946) NAJBOLJE GODINE NAŠEG ŽIVOTA Ovaj film o tri veterana Drugog svetskog rata koji pokušavaju da se prilagode civilnom načinu života, u trajanju od 172 minuta, sa 9 osvojenih Oskara, danas više nije toliko popularan. Kritičari koji su oštri, poput Mannya Farbera i Roberta Warshowa, nisu baš bili naklonjeni filmu ni kada se pojavio, mada su dolazili iz drugačijih političkih struja. Farber je to video kao liberalno trućanje, dok je Warshow napadao film iz marksističkog ugla. Njegov reditelj William Wyler i književni predložak MacKinlaya Kantora izašli su iz mode odavno. Harold Russell, u ulozi veterana koji je ostao bez ruke u ratu, prouzrokovao je razjarene komentare Warshowa o muškosti koja je dovedena u pitanje, pa čak i godinama kasnije bolesne šale od strane komičara Terrya Southerna. Uprkos svemu ovome, ja bih ovaj film nazvao najboljim američkim filmom o povratku vojnika koji sam ikada video. Najdirljiviji i najdublje doživljeni. On svedoči o svom vremenu i o savremenicima kao retko koji holivudski film, a Gregg Tolandova fotografija dubokih planova je nešto najbolje što je ikada uradio. Deo onoga što je neuobičajeno u Najboljim godinama naših života, kao filma snimljenog u Holivudu, jeste smisao za klasne razlike, način na koji odvaja sudbine veterana iz srednje klase (March) i radničke klase (Adrews). Tačno je da je njihovo susretanje u baru koji drži Hoagy Carmichael sentimentalna izmišljotina, ali relativno ublažavanje klasnih razlika u vojsci, koje se na trenutak reflektuje i u stvarnom životu, ima i dosta istinitog u sebi. I Russellova ograničenja kao glumca su bila argument protiv filma, ali činjenica da prihvatamo da je on pravi veteran bez ruku izgleda daleko važnija dokumentarna istina i u ovom slučaju nadilazi interese fikcije. Scene između njega i njegove verenice, u kojima se oboje trude da se prilagode preoblikovanoj vezi, razdiru srce svojom toplinom i iskrenošću koji se retko može naći u američkoj kinematografiji. J Ros

SAD (Samuel Goldwyn) 172m BW Režija: William Wyler Produkcija: Samuel Goldwyn Scenario: Robert E. Sherwood, po romanu Glory for Me by MacKinlay Kantor Fotografija: Gregg Toland Originalna muzika: Hugo Friedhofer Uloge: Myrna Loy, Fredric March, Dana Andrews, Teresa Wright, Virginia Mayo, Cathy O’Donnell, Hoagy Carmichael, Harold Russell, Gladys George, Roman Bohnen, Ray Collins, Minna Gombell, Walter Baldwin, Steve Cochran, Dorothy Adams Oskar: Harold Russell (počasna nagrada), Samuel Goldwyn (najbolji film), William Wyler (režija), Robert E. Sherwood (scenario), Fredric March (actor ), Harold Russell (glavna muška uloga), Daniel Mandell (montaža), Hugo Friedhofer (muzika) Nominacije za Oskara: Gordon

209

BRIEF ENCOUNTER (1946) KRATKI SUSRET

Velika Britanija (Cineguild, Rank) 86m BW Režija: David Lean Produkcija: Noel Coward, Anthony Havelock-Allan, Ronald Neame Scenario: Anthony HavelockAllan, David Lean, po drami Still Life Noela Cowarda Fotografija: Robert Krasker Muzika: Rachmaninov Uloge: Celia Johnson, Trevor Howard, Stanley Holloway, Joyce Carey, Cyril Raymond, Everley Gregg, Marjorie Mars Nominacije za Oskara: David Lean (režija), Anthony HavelockAllan, David Lean, Ronald Neame (scenario), Celia Johnson (glavna ženska uloga) Filmski Festival u Kanu: David Lean (Velika Nagrada Festivala)

210

Kasniji impozantni epski filmovi Davida Leana ponekad bacaju senku na njegove ranije radove relativno skromnijih kvaliteta, ali obraćati pažnju samo na Doktora Živaga ili Lorensa od Arabije značilo bi prevideti neka od njegovih najboljih dostignuća. Na kraju krajeva, samo vrhunski stvaralac mogao je napraviti Lorensa od Arabije, a ista doza majstorstva može se videti i u Leanovim "manjim" radovima, iako ne u tolikoj meri. Lean je već tri puta režirao adaptacije romana Noela Cowarda pre Kratkog susreta, koji je baziran na Cowardovoj jednočinki „Still Life“. Međutim, zbog katkoće komada, on je morao da proširi materijal pa je time proširio i sopstveni filmski jezik. Kratki susret je ispričan u formi flešbeka i prikazuje platonsku vezu domaćice Laure (Celia Johnson) i dr Aleca (Trevor Howard), koji se slučajno susreću na železničkoj stanici. Jasno je da među njima postoji veza, ali oboje znaju da ona ne može preći okvire nekoliko prijatnih sastanaka za ručak. U oblikovanju jednog od najefektnijih „srce-slamajućih“ filmova u istoriji kinematografije, Lean je napravio brojne formalne iskorake koji su ga uskoro učinili značajnijim od nekoga ko je samo jahao na krilima slave Noela Cowarda. Prvo, on je iskoristio priču sa stanice proširujući je detaljima o vezi osuđenoj na neuspeh. Iskoristio je i sva filmska sredstva koja je imao pri ruci - rasveta liči na kasnije njegove ekranizacije Dickensa iskorištavajući maksimalno simboliku mračne zadimljene železničke stanice. Takođe, dobro je upotrebio zvučne efekte (naročito voza) i muziku, gde je Rachmanionoffov „Koncert za klavir br.2“ odabran za glavnu temu. Ali Lean, pre svega, često stavlja u krupni plan oči Celie Johnson koje pripovedaju bolje nego mnogi scenariji. U ovoj tužnoj priči, ona i Howard su sjajni, nema suvišnih pokreta, a dijalog je natopljen dubokim emocijama. Usputni pogled, prelazak prstom preko ruke, zajednički smeh - to je sve što je ovim nesrećnim ljubavnicima dozvoljeno, a Johnsonova i Howard nam divno prenose te osećaje. JK

PAISÀ (1946) PAISAN Moglo bi se oprostiti svima koji su, pristupivši Paisanu sa predubeđenjem da će gledati remek-delo neorealizma, odustali odmah na početku: arhivski snimci pohoda Amerikanaca na Italiju, muzika u holivudskom stilu, loši glumci koji urlaju vojničke zapovesti. Tek na kraju prve od šest epizoda, ležerni stil Roberta Rosellinija počinje da otkriva svoju magičnost - odmah pošto metak pokosi vojnika koji priča o svom životu, vidimo nepomično telo njegovog prijatelja ubijenog od strane Nemaca i otpisanog od strane preživelih Amerikanaca kao prljavi „žabar“. Rosellinijeva hronika zbivanja, u periodu od 1943. do 1946. godine, obeležena je pustošenjem, surovošću i nepojmljivošću na svim nivoima. Amerikanac ne može da shvati da je prostitutka, žena koju je voleo šest meseci ranije. Dečak skitnica sprijateljuje se sa pijanim crnim vojnikom i potkrada ga čim ovaj zaspi. Poslednji, užasno sumorni prizor u filmu prikazuje nemilosrdno streljanje čitavog voda partizana. Rosellini kreira strukturu koja može propratiti ovakav sled događaja baziranu na uzbljivim elipsama u zapletu, isprepletanim dijalozima na više jezika i surovo nesentimentalnim prikazima užasa rata. Paisan locira priču o tragovima privatnog života u košmar istorije rata. AM

THE POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE (1946)

POŠTAR UVEK ZVONI DVA PUTA Lana Turner je nikad atraktivnija u ulozi Core Smith, koja stupa u brak sa neatraktivnim starijim muškarcem (Cecil Kellaway) da bi se spasila siromaštva. Ali, u suštini nezadovoljna, prepušta se privlačnosti koju oseća prema mladom lutalici Franku Chambersu (John Garfield). Kao i u mnogim drugim noar filmovima, afera para osuđenog na neuspeh zavisi od zločina, od ubistva Corinog muža. Potpomognut od strane lukavog advokata, par biva oslobođen optužbe. Ali ne uspevaju da pronađu sreću jer Cora strada u automobilskoj nesreći, a Franka osuđuju za taj „zločin“. Tay Garnettovi uski kadrovi podvlače sputanost fatalnih ljubavnika, a mizanscen, koji je mračan i pun zabrana, odlična je podloga za njihovu priču. U belim kostimima i pod glamuroznim osvetljenjem, Turnerova postaje vizuelna težišna tačka priče koja je bazirana na romanu Jamesa M. Caina, napisanom 10 godina ranije. Cora nije uobičajena fatalna žena. Ona gaji iskrena osećanja za Franka, a ne manipuliše bezobzirno njime. Poštar uvek zvoni dva puta je odraz kulture depresije 1930-ih. Većina scena se odigrava u drumskoj kafani na ivici pristojnosti, što je snažna slika nepripadanja i ograničenih mogućnosti. Flešbek forma odgovara pesimističkoj noti film noara, a ovo je opravdano jedan od slavnih primera te vrste. RBP

Italija (Foreign Film, OFI) 120m BW Jezik: Italijanski / Engleski / Nemački Režija: Roberto Rossellini Produkcija: Mario Conti, Rod E. Geiger, Roberto Rossellini Scenario: Sergio Amidei, Federico Fellini Fotografija: Otello Martelli Originalna muzika: Renzo Rossellini Uloge: Carmela Sazio, Robert Van Loon, Benjam Emmanuel, Harold Wagner, Merlin Berth, Dots Johnson, Alfonsino Pasca, Maria Michi, Gar Moore, Harriet Medin, Renzo Avanzo, William Tubbs, Dale Edmonds, Cigolani, Allen Dan Nominacije za Oskara: Alfred Hayes, Federico Fellini, Sergio Amidei, Marcello Pagliero, Roberto Rossellini (scenario)

SAD (MGM) 113m BW Režija: Tay Garnett Produkcija: Carey Wilson Scenario: Harry Ruskin, po romanu Jamesa M. Caina Fotografija: Sidney Wagner Originalna muzika: George Bassman Uloge: Lana Turner, John Garfield, Cecil Kellaway, Hume Cronyn, Leon Ames, Audrey Totter, Alan Reed, Jeff York

211

SAD (Fox) 97m BW Režija: John Ford Produkcija: Samuel G. Engel, Darryl F. Zanuck Fotografija: Joseph MacDonald Scenario: Samuel G. Engel, Sam Hellman Originalna muzika: Cyril J. Mockridge Uloge: Henry Fonda, Linda Darnell, Victor Mature, Cathy Downs, Walter Brennan, Tim Holt, Ward Bond, Alan Mowbray, John Ireland, Roy Roberts, Jane Darwell, Grant Withers, J. Farrell MacDonald, Russell Simpson

212

MY DARLING CLEMENTINE (1946) MOJA DRAGA KLEMENTINA Iako su Obračun kod OK korala, Dan revolveraša, Dok, Tombston i Vajat Erp „istorijski precizniji“ filmovi, ova John Fordova romantizovana, nalik baladi, obrada jedne veoma stare priče, ostaje onaj pravi film o Wyatt Earpu, Docu Hollidayu i OK koralu. Miroljubivi stočar Wyatt (Henry Fonda) dojahavši u pakleni grad Tombstoun odbija da prihvati poziciju šerifa iako se pokazalo da je on jedini koji se usudjuje da interveniše i prekine divljanje pijanog Indijanca. Kada kradljivci stoke usmrte njegovog brata, on održi fordovski govor nad mladićevim grobom i prihvata značku. Raščistivši grad od šljama, Wyatt obezbeđuje stanovnicima bezbedan odlazak u crkvu i na igranke te sad mogu i da prestanu sa skrivanjem koje traje otkako su grad opseli demonski Clanton (Walter Brennan) i banda njegovih sinova ubica. Međutim, postoji i naličje očaravajućeg pejzaža Doline spomenika (sa poznatim prizorom slikovitog kaktusa) i Fondinog čvrstog moralnog integriteta, a to je cena za krstašku pobedu u vidu smrti Doca Hollidaya (Victor Mature), plemenitog otpadnika koji je zbrisan zajedno sa negativcima, mecima i sušicom. Ova mračna tema će kasnije vaskrsnuti u film Čovek koji je ubio Liberti Valansa (1962), Fordovu reviziju vesterna o kroćenju grada, sa novim pogledom bez iluzija. Mature je slovio za „drvenog“ glumca, ali ovde, u ulozi sušičavog doktora i revolveraša, podjednako je dirljiv i duhovit. Fondin junak se polako uspravlja sa dostojanstvom, na jednoj od igranki koja su postale Fordov zaštitni znak, nezaboravno ovekovečen u slici dok sedi držeći ravnotežu na dva nogara stolice sa jednom nogom oslonjenom na stub. Kao što je inače slučaj sa Fordovim Divljim zapadom, uzbudljiva finalna puškaranja začinjena su humorom: šekspirovskom pijancu Doc pritiče u pomoć baš u trenutku monologa „Biti il' ne biti“, pa romantična avantura sa sjajnom Chihuahom (Linda Darnell) i učiteljicom Clementinom (Cathy Downs). U svakom slučaju atmosfera je podjednako puna čežnje i ophrvanosti lepotom pejzaža, koliko j i materijalom za matinee sa navijačkim poklicima tipa „pazi leđa“. KN

SAD (Haig, International, RKO) 95m Režija: Orson Welles Produkcija: Sam Spiegel Scenario: Anthony Veiller, Victor Trivas, Decia Dunning Fotografija: Russell Metty Originalna muzika: Bronislau Kaper Uloge: Edward G. Robinson, Loretta Young, Orson Welles, Philip Merivale, Richard Long, Konstantin Shayne, Byron Keith, Billy House, Martha Wentworth Nominacije za Oskara: Victor Trivas (scenario) Filmski Festival u Veneciji: nomination Orson Welles (Zlatni Lav)

214

THE STRANGER (1946) STRANAC Wellesovo najmanje poznato rediteljsko ostvarenje, Stranac, je film urađen sa osrednjim budžetom, koji je pristao da radi da bi dokazao kako ume da napravi „komercijalni film“. Kao jedan u nizu posleratnih trilera o pronalaženju nacističkih zločinaca iz Drugog svetskog rata (kao što su U škripcu iz 1945. i Ozloglašena iz 1946.), ovaj film se vraća antifašističkoj identifikaciji koju je Welles započeo svojim Juliusem Caesarom, postavljenim u pozorištu. Ima čak i nekih uticaja krimi romana Nicholasa Blakea o britanskom fašizmu pod naslovom „The Smiler With a Knife“, koji je želeo da ekranizuje još pre nego što je počeo da radi svoj debi - Građanina Kejna (1941). Anonimni državni islednik Wilson (Robinson) hapsi harizmatičnog nacistu Franza Kindlera, koji je navodno tvorac ideje konc-logora u univerzitetskom gradiću Konektikatu. Kindler se predstavlja kao profesor istorije Charles Rankin i tek se oženio ćerkom sudije Vrhovnog suda, Mery (Loretta Young). Manje komplikovan od ljubavno-političkog trougla u Ozloglašenoj, film tretira sličnu temu kada Wilson ubedi Mery da mu pomogne u raskrinkavanju njenog muža, pre nego što se pretvori u varijantu trilera popularnih u četrdesetim (Plinska svetlost 1944, Dve gospođe Kerol 1947), u kojima zli muževi kuju zaveru da ubiju njihove nedužne žene. Orson Welles je odigrao ubedljivu ulogu natčovečnog negativca koga razotkriva izjava da „Marx nije bio Nemac nego Jevrejin“, a njegovo pokvarenjaštvo se razliva ulicama malog slikovitog grada dok on uporno popravlja stari sat na zvoniku. Još uvek u Strancu možemo naći onu Wellesovu lucidnost, ali do 1946. film noar je već išao u korak sa njegovom ljubavlju za senke i grotesku, tako da se on savršeno uklapa sa drugim filmovima ovog žanra. Najveća melodramatičnost nas čeka u finalu filma koje se dešava na tornju sa satom, na rasklimatanim merdevinama. Kindler je pritešnjen kao King Kong i ubijen tako što ga mehanička figura na satu probada mačem - sa eksplicitnim nasiljem koje se u Holivudu 1946. moglo dozvoliti samo ako je u pitanju okoreli nacista. Decenijama pre Lyncha, Orson Welles kreira atmosferu malog grada i podriva je sa dragstor-filozofima koji varaju na kasama i kraljicama mature koje se udaju za naciste. KN

LA BELLE ET LA BÊTE (1946) LEPOTICA I ZVER Jean Cocteau nije sebe smatrao rediteljem. Po njemu, on je bio pesnik, a film je prosto bio samo jedan od vidova umetnosti u kojima se oprobao tokom svoje karijere. Međutim, iako je Cocteau smatrao sebe više pesnikom nego običnim filmadžijom, njegova sjajna, vizionarska verzija ove stare narodne priče svakako je pokazala da se dve titule uzajamno ne isključuju. To još više pokazuje činjenica da je od svih njegovih projekata Lepotica i zver njegov najomiljeniji rad, koji pokazuje ne samo njegovu izverziranost i talenat nego i trajnost i opšteprihvaćenost filma više od drugih Cocteauovih sredstava izražavanja. Zaista, Cocteau je pristupio filmu Lepotica i zver (drugi njegov dugometražni film) sa potpunom svešću o mogućnostima filma i sa dosta ambicija. Sa jedne strane, kolege su od njega očekivale da povrati sjaj francuskog filma koji je iščezao u kulturnom srozavanju tokom nemačke okupacije - Lepotica i zver je zamišljen da bude nacionalni manifest francuske umetničke zajednice. A sa druge strane, sam Cocteau je bio zasipan optužbama kritičara da mu je umetnost elitistička i da nema nikakvog dodira s ukusom publike. Da li on ikada može napraviti meinstrim delo koje bi publika prihvatila? Sa oba izazova na umu, Cocteau je pristupio vekovima staroj bajci „Lepotica i zver“ kao ventilu kroz koji će moći da izbaci svoje najfantastičnije i najneobičnije umetničke impulse. Jednostavan zaplet originalne priče dozvoljavao je eksperimentisanje. Kada naizgled monstruozno biće (Jean Marais) zarobi njenog oca, Lepotica (Josette Day) pristaje da ona bude zarobljenik umesto njega. Ali, Zver želi nešto drugo - da se Lepotica uda za njega i ona mora da pogleda kroz spoljašnjost do dobrog srca njenog čupavog udvarača pre nego što se odluči. Cocteau smešta scenu udvaranja u magični zamak, koji je sjajna podloga za pregršt divnih efekata. Lepotica kao da ne hoda hodnicima nego prosto klizi njima. Sveće se ne nalaze u običnim svećnjacima već ih drže ruke koje vire iz zidova. Ogledala postaju likvidni prolazi, vatra se pali i gasi po svom nahođenju, a statue oživljavaju. Zamak ima funkciju personifikacije stvaralačkog procesa, ali i izgovor za brojne frojdovske slike. S obzirom da Lepotica nije u mogućnosti da konzumira vezu sa Zveri sve dok se on ne preobrazi, Cocteau joj namenjuje bodeže i tumaranja niz dugačke hodnike da bi otkrio njene podsvesne želje. Međutim, najveći Cocteauov uspeh je to što je Zver u isto vreme i ubedljiva i privlačna. Marais, prekriven velikom količinom šminke, mora da izrazi dobrotu Zveri kroz gestove i postupke, otkrivajući ljudskost koja se i doslovno i metaforički nalazi ispod njegovog krzna i očnjaka. Maraisovo izvođenje je bilo toliko uspešno da je Greta Garbo na premijeri, kada se desio konačni preobražaj Zveri u princa sa kojim je Lepotica živela srećno do kraja života, uzviknula : „Give me back my beast!“ JKl

Francuska (DisCina) 96m BW Jezik: Francuski Režija: Jean Cocteau Produkcija: André Paulvé Scenario: Jean Cocteau, JeanneMarie Leprince de Beaumont Fotografija: Henri Alekan Originalna muzika: Georges Auric Uloge: Jean Marais, Josette Day, Mila Parély, Nane Germon, Michel Auclair, Raoul Marco, Marcel André

215

SAD (First National, Warner) 114m BW Režija: Howard Hawks Produkcija: Howard Hawks, Jack L. Warner Scenario: William Faulkner, po romanu Raymond Chandler Fotografija: Sidney Hickox Originalna muzika: Max Steiner Uloge: Humphrey Bogart, Lauren Bacall, John Ridgely, Martha Vickers, Dorothy Malone, Peggy Knudsen, Regis Toomey, Charles Waldron, Charles D. Brown, Bob Steele, Elisha Cook Jr., Louis Jean Heydt

216

THE BIG SLEEP (1946) VELIKI SAN Postoji priča da je pisac Raymond Chandler, kada ga je reditelj Howard Hawks pitao da mu pojasni mnogobrojne prevare, preokrete i iznenađenja koja postoje u njegovom romanu „The Big Sleep“, odgovorio iskreno: „ I have no idea!“ Ovo nikako ne govori da su svi ti preokreti suvišni u filmu ili da je njihovo postojanje u knjizi tu samo da stvori dodatnu zabunu. Ne, Chandlerov krimi roman čuven po komplikovanosti samo je zapetljao već zapetljanu priču o korupciji u Las Vegasu, dodatno ocrnivši beskrajnu listu sumnjivih likova. Zbog svega toga, ne iznenađuje nas što je Hawks prebacio težište radnje sa njuškanja na njuškalo, ovde Humphreya Bogarta kao privatnog mačo detektiva Philipa Marlowea. Na krilima uspeha sa filmom Imati i nemati, iz 1944.godine, Hawks je ponovo spojio Bogarta i Lauren Bacall i opet zaigrao na kartu njihove stvarne međusobne privlačnosti. Kada su njih dvoje u kadru, detektivska priča se povlači u zadnji plan (venčali su se šest meseci po završetku snimanja). Hawks je uspeo da eksploatiše tu seksualnu napetost između njih dvoje, dopisujući scene za njih i ističući lascivne dvoznačne dijaloge (naročito na temu konja i sedla) u skladu sa produkcijskim kodeksom. A šta je sa počiniocem? Srećom, glavna istraga je i pored sve komplikovanosti dovoljno interesantna za gledanje. Marlowe je u ulozi našeg vergilijevskog vodiča dok se spušta u najmračnije i naopakije kutke Holivuda, rasvetljujući ubistvo i ucenu iz zapleta koji uključuje pornografiju, nimfomaniju i gomilu plaćenih siledžija, koji jedva da imaju vremena da pokažu još neki segment zapleta pre nego što su upucani. Veliki san je referenca na smrt i smrt zaista provejava kroz ceo film. Iako bez nekih standardnih elemenata tog žanra, ovo je remekdelo film noara. Ima nekoliko fatalnih žena, ali nema voice-overa. I što je još značajnije, Bogartov lik nimalo ne deluje kao izgubljen u svetu laži i prevare, već je siguran u sebe i stalno drži stvari pod kontrolom. On je zabavan antijunak, staložen pred licem surovosti, ravnodušan prema ljigavosti i čovek koji uvek zna da ceni lepo lice. JKl

THE KILLERS (1946) UBICE Početnih desetak minuta Siodmakovog noar klasika reprodukuje Hemingwayovu kratku priču iz 1927.godine: dva plaćenika upadaju u uspavani gradić da ubiju pustinjaka Swedea (Burt Lancaster) koji ne pruža nikakav otpor. Maštovitom nadgradnjom scenariste Anthonya Veillera i Johna Hustona, u priču ulazi odbojni istražitelj osiguravajućeg društva (Edmond O’Brien) koji otkriva priču o Swedeovoj prošlosti: priču o bivšem snagatoru koji se spetljao sa ženom sumnjivog morala (Ava Gardner), o krađama plata i dvostrukoj prevari. U Građaninu Kejnu, priča je razbijena flešbekovima povezanim sa različitim naratorima, dok Ubice prave iskorak dalje preturajući vremenski sled flešbekova. Proces slaganja delova slagalice prouzrokuje recipročnu povezanost publike i naratora Riordana. Uranjajući u prošlost Swedea, nervozni činovnik Riordan uživa u uzbuđenjima noarovskog života bez bojazni od posledica. Veza između Riordanovog i Swedeovog ilegalnog sveta postaje analogna onoj vezi između publike i filma. Ovaj odnos postaje kristalno jasan kada, odmah pred obračun, Riordan sedi u vidu siluete u prednjem planu kao da sedi u prvom redu bioskopske sale. Ubice nije samo moćan noar film nego je i svojevrsni komentar zbog čega volimo noar filmove - kao beg iz svakodevne ušuškane sigurnosti u opasnost i propast, ali samo sa sigurne distance. MR

A MATTER OF LIFE AND DEATH (1946) PITANJE ŽIVOTA I SMRTI Michael Powellova i Emeric Pressburgerova fantazija iz 1946.godine - Pitanje života i smrti (kasnije nazane Stepenice ka nebu, za potrebe američkog tržišta) imao je prvobitnu nameru da bude propagandni film koji bi popravio poremećene odnose između Engleske i Amerike. Međutim, film je nadmašio svoje prvobitne pretenzije i postao trajna priča o ljubavi i ljudskoj dobroti, vizuelno uzbudljiva koliko i verbalno zabavna. Dok se sprema da iskoči iz svog zapaljenog aviona u sigurnu smrt, pilot iz Drugog svetskog rata (David Niven) biva očaran glasom američke kontrolorke letenja (Kim Hunter). Budi se na plaži verujući da je u raju. Otkrivši da je živ, on koristi priliku da se zaljubi u Amerikanku lično. Ali, nebeske sile su napravile grešku i Rajski kondukter 71 (Marius Goring) je poslat da mu saopšti istinu i vrati ga na nebo, gde mu je i mesto. Izuzetna scenografija Alfreda Jungea podiže ovaj film iznad već impresivne osećajnosti i sjajnog scenarija, koji se sa lakoćom prebacuje sa zemlje (u tehnikoloru) i eteričnog crno-belog sveta u raju. Zajedno sa upotrebom stop kadrova i sjajne scenografije za raj, kamera uključuje i kadar kroz oko kojim bi se i Dali oduševio. KK

SAD (Mark Hellinger, Universal) 105m BW Režija: Robert Siodmak Produkcija: Mark Hellinger Scenario: Anthony Veiller, po priči Ernesta Hemgwaya Fotografija: Elwood Bredell Originalna muzika: Miklós Rózsa Uloge: Burt Lancaster, Ava Gardner, Edmond O’Brien, Albert Dekker, Sam Levene, Vince Barnett, Virginia Christine, Jack Lambert, Charles D. Brown, Donald MacBride, Charles McGraw, William Conrad Nominacije za Oskara: Robert Siodmak (režija), Anthony Veiller (scenario), Arthur Hilton (montaža), Miklós Rózsa (muzika)

Velika Britanija (The Archers, Independent, Rank) 104m BW & Technicolor Režija: Michael Powell & Emeric Pressburger Produkcija: George R. Busby, Michael Powell, Emeric Pressburger Scenario: Michael Powell & Emeric Pressburger Fotografija: Jack Cardiff Originalna muzika: Allan Gray Uloge: David Niven, Kim Hunter, Robert Coote, Kathleen Byron, Richard Attenborough, Bonar Colleano, Joan Maude, Marius Goring, Roger Livesey, Robert Atkins, Bob Roberts, Edwin Max, Betty Potter, Abraham Sofaer, Raymond Massey

217

Velika Britanija (Cineguild, Rank) 118m BW Režija: David Lean Produkcija: Anthony HavelockAllan, Ronald Neame Scenario: Anthony HavelockAllan, David Lean, Ronald Neame, po romanu Charlesa Dickensa Fotografija: Guy Green Originalna muzika: Walter Goehr, Kenneth Pakeman Uloge: John Mills, Anthony Wager, Valerie Hobson, Jean Simmons, Bernard Miles, Francis L. Sullivan, Finlay Currie, Martita Hunt, Alec Guinness, Ivor Barnard, Freda Jackson, Eileen Erskine, George Hayes, Hay Petrie, John Forrest Oskar: John Bryan, Wilfred Shingleton (umetnički direktor), Guy Green (fotografija) Nominacije za Oskara: Ronald Neame (najbolji film), David Lean (režija), David Lean, Ronald Neame, Anthony Havelock-Allan (scenario)

218

GREAT EXPECTATIONS (1946) VELIKA OČEKIVANJA Ovo je prva Leanova ekranizacija romana Charlesa Dickensa, koja je usledila odmah posle velikih uspeha filmova Kratki susret i Blithe Spirit. Godine 1948. uslediće i ekranizacija „Olivera Twista“. Uzimajući književni predložak kao kinematografski izazov u svakom smislu, Lean za široki emocionalni horizont romana nalazi ekvivalent u još širem, mesmeričkom vizuelnom putovanju. Velika očekivanja imaju zajedničkih elemenata sa mnogim horor filmovima zbog svoje uvodne scene koja od močvare vodi do napuštenog zaboravljenog groblja. Ovaj uvod je Leanu bio od tako vitalne važnosti da je zamenio originalnog direktora fotografije Roberta Kraskera sa Guy Greenom. U toj sceni, mladom junaku Pipu pretnje upućuje surovi i očajni odbegli osuđenik po imenu Magwitch (Currie), koji traži hranu i turpiju kojom može da se oslobodi lanaca. Kasnije je Pip odveden u zapuštenu vilu podjednako zapuštene i ogorčene gospođe Havisham (Hunt). Izigrana od strane mladoženje tokom njenog venčanog doručka mnogo godina ranije, gospođa Havisham je još obučena u ostatke njene venčanice i još uvek zastaje pored paučinom zaraslih, istrulelih i miševima izgriženih ostataka tog svadbenog obeda. Njena osveta se sastoji u tome da od svoje male štićenice, prelepe Estelle (Simmons), stvori ženu osvetnicu svim muškarcima. U njih spada i Pip koji se ludo zaljubio u Estellu. Njegova situacija se menja kada nepoznati dobrotvor uloži novac u Pipov prelazak u London i njegov preobražaj u imućnog džentlmena. Deleći stan sa Herbertom Pocketom (Alec Guinness), sada odrasli Pip postaje snob koji veruje da je gospođa Havisham njegov dobročinitelj i da je Estella predestinirana za njegovu ženu. Postojali su komentari koji su tvrdili da je Mills sa svojih 38 godina prestar za ulogu dvadesetogodišnjaka, kako nalaže roman. Međutim, Pip više ima ulogu svedoka drame koja se odvija oko njega, a manje učesnika u vlastitoj sudbini. Lean, koji je pre nego što je režirao svoj prvi film radio sedam godina kao montažer, imao je i te kako na umu to svoje iskustvo pa je glavnog junaka okružio sa raznovrsnim sporednim ulogama. Neke od scena su prave poslastice, kao ona kada Pip odlazi u posetu Wemmicku (Barnard), pomoćniku njegovog advokata, gde upoznaje njegovog matorog senilnog oca koga zovu „Aged P“ („aged parent“), što je izraz koji neki i danas koriste za svoje roditelje. Iako nevažna za zaplet, scena je topla i zabavna sa velikom količinom dikensovske privlačnosti. Uprkos vremešnosti, Velika očekivanja su zadržala svoju veličanstvenost i emotivnost. Fim se nalazi na petom mestu najboljih britanskih filmova svih vremena, na listi koju je sastavio Britanski institut za film. Dobio je Oskara za scenografiju i crno-belu fotografiju, a nominovan je za režiju, najbolji film i najbolju adaptaciju. U obimu, viziji i koherentnosti ostaje najbolji film baziran na Dickensovim delima. KK

SAD (RKO, Vanguard) 101m BW Jezik: Engleski / Francuski Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Alfred Hitchcock Scenario: Ben Hecht Fotografija: Ted Tetzlaff Originalna muzika: Roy Webb Uloge: Cary Grant, Ingrid Bergman, Claude Rains, Louis Calhern, Leopoldine Konstantin, Reinhold Schünzel, Moroni Olsen, Ivan Triesault, Alex Minotis Nominacije za Oskara: Ben Hecht (scenario), Claude Rains (muška sporedna uloga)

NOTORIOUS (1946) OZLOGLAŠENA Mada je producent Selznick još jednom spojio tim koji je doneo pobedu sa psihološkom dramom Začaran (1945), u koji spadaju reditelj Hitchcock, zvezda Ingrid Bergman i pisac Ben Hecht i nadgledao razvoj ove otmene, romantične špijunske priče, ipak je na kraju prodao celu produkciju RKO-u, dopuštajući da Hitchcock sam isproducira film. Čak je i Selznickov biograf David Thompson morao da prizna da je film tako dobro ispao jer nije bilo Selznicka da ga upropasti. Krajem Drugog svetskog rata, majstor špijunaže T. R. Devlin (Grant) regrutuje zabludelu Aliciu Hubernam (Bergman), otuđenu ćerku osuđenog izdajnika, da se infiltrira u grupu naci-izbeglica u Argentini. Alicia, koja se zaljubila u svog spasioca od besmislenog života, biva jako pogođena činjenicom da je Devlin koristi za dobrobit države i odlučuje da se osveti tako što se udala za fašistu Alexandera Sebastiana, koji bi mogao da joj bude otac (Rains). U jezivoj, luksuznoj vili, Alicia svalljuje na sebe mržnju izbeglih nacista - Sebastianove monstruozne majke (Konstantin), koja je ona vrsta stvorenja kakvo bi gospođa Bates bila da su je ostavili u životu. U sceni zabave, kojom vlada klasični mehanizam saspensa, prikazan kroz boce šampanjca koji polako nestaje i koji će navesti nekog od sluga da siđe u podrum u kome se šunjaju Alicia i Devlin, Hitchcock uvodi jedan elegantni detalj, potpuno odgovarajući boce za vino napunjene su uranijumom koji služi za pravljenje nacističke atomske bombe. Sledi kulminacija u trenutku užasne spoznaje, kada Sebastiana ubede da mu je žena i neverna i špijun. Intenzitet drame trougla u Ozloglašenoj stalno vam menja osećanja prema troje glavnih likova, sa Sebastianom koji na kraju pokazuje i neku vrstu junaštva. Film je i raskošna romansa u kojoj Grant i Bergmanova razmenjuju poljubac, koji je u tom trenutku bio najduži ikada snimljen u krupnom kadru. Divno, monohromatski snimljen, sa filmskim zvezdama koje izgledaju kao nikada do tad, ova poslednja scena kida živce dok monstruozna majka gleda kako otrov lagano deluje na Aliciau. KN 220

BLACK NARCISSUS (1946) CRNI NARCIS Izjavu Davida Tompsona da je Crni narcis „ona retkost, jedan britanski erotski film o fantazijama kaluđerica“ verovatno treba smatrati eufemističkom. Veran svom originalnom predlošku, romanu Rumera Goddena iz 1939, film prati grupicu opatica kojima je poklonjena zgrada visoko u Himalajima da je pretvore u manastirsku šlolu i bolnicu. Zgrada na vetrometini nekada je bila harem i još uvek je pokrivena eksplicitnim muralima, sa nasmejanom ayah, preostalom iz bludnih vremena koja sluti posrnuće sestara u atmosferi tog mesta. Na jednom nivou Crni narcis je prikaz posledica pada imperije: ove razumne hrišćanke dolaze sa najboljim namerama, ali se nađu u apsurdnoj situaciji: uče samo đake koje je platio lokalni maharadža da pohađaju časove koji im ništa ne znače, i leče samo najlakše bolesti, jer ako ne bi uspele da izleče bolest, bolinica bi bila napuštena kao prokleta. Reditelji Powell i Pressburger pronalaze humor u frustracijama koje imaju opatice, posmatrajući sudar kultura, ne isključujući ni primitivni ni racionalni aspekt, i naslađujući se ironijom po kojoj su najreligiozniji upravo oni koji su najrazumniji, a oni bezbožni su najpodložniji sujeverju. Sestra Codagh (Deborah Kerr), koja je premlada dospela na visoki položaj, trudi se, poput neiskusnog oficira u ratnom filmu, da održi misiju na okupu, bačena u isti koš sa ozloglašenim g. Deanom (David Farrar). To izaziva ljubomoru najpovučenije opatice, sestre Ruth (Kathleen Byron). Kada opsesije nagrnu, film postaje nadrealan sa studijski oživljenom egzotikom koja blista u izvanrednom tehnikolor fotografiji Jacka Cardiffa, dok Kerrova i Byronova trepere pod svojim mantijama kao strastvene opatice. Jedan od najfascinantnijih momenata u britanskoj kinematografiji jeste scena „otkrića“ sestre Ruth, koja je skinula mantiju i obukla poštom naručenu haljinu, stavila jarkocrveni ruž i preobrazila se u harpiju koja pokuša da gurne sestru Clodagh niz liticu dok zvoni zvonom. Ovo je film sa skoro odraslim Sabuom (Mowgli iz Knjige o Džungli iz 1942) i mladom Jean Simmons (sa dijamantskim pužem na nosu), sa senzualnim sveticama koja pružaju loš primer. KN

Velika Britanija (Independent, Rank, The Archers) 100m Technicolor Režija: Michael Powell, Emeric Pressburger Produkcija: George R. Busby, Michael Powell, Emeric Pressburger Scenario: Michael Powell, Emeric Pressburger, po romanu Rumera Goddena Fotografija: Jack Cardiff Originalna muzika: Brian Easdale Uloge: Deborah Kerr, Sabu, David Farrar, Flora Robson, Esmond Knight, Jean Simmons, Kathleen Byron, Jenny Laird, Judith Furse, May Hallatt, Eddie Whaley Jr., Shaun Noble, Nancy Roberts, Ley On Oskar: Alfred Junge (umetnički direktor), Jack Cardiff (fotografija)

221

SAD (Liberty, RKO) 130m BW Režija: Frank Capra Scenario: Philip Van Doren Stern, Frances Goodrich Uloge: James Stewart, Donna Reed, Lionel Barrymore, Thomas Mitchell, Henry Travers, Beulah Bondi, Frank Faylen, Ward Bond, Gloria Grahame, H.B. Warner, Frank Albertson, Todd Karns, Samuel S. Hinds, Mary Treen, Virginia Patton Nominacije za Oskara: Frank Capra (najbolji film), Frank Capra (režija), James Stewart (glavna muška uloga), William Hornbeck (montaža), John Aalberg (zvuk)

222

IT’S A WONDERFUL LIFE (1946) DIVAN ŽIVOT Posle oda u slavu običnog čoveka u filmovima 1930-ih poput Dogodilo se jedne noći, Mister Dids ide u grad i U grob ništa ne nosiš, prvi film Franka Capre posle Drugog svetskog rata baškari se u dobroti običnih ljudi i uživa u malim snovima čak i ako se ne ostvare. Film se bazira na kratkoj priči „The Greatest Gift”, koju je Philip Van Doren Stern napisao na Božićnoj čestitki. James Stewart, izmučen ratom, zamalo nije odbio glavnu ulogu mladića koga pritiskaju odgovornosti. Kada se 1946. pojavio u bioskopima, film je dobio mešovite kritike, ali bez obzira na to, nominovan je za čak pet Oskara (uključujući nagradu za režiju i glavnu mušku ulogu). Ali nije dobio nijedan. Da li je u pitanju bio film koji je trebalo pogledati više puta da bi se shvatila njegova vednost ili se prosto pojavio u pogrešno vreme, sada više nije bitno. Kada su šezdesetih prava za film istekla, otvorena su vrata „javnoj verziji” koja je kružila za male pare i često na televiziji. Tako je film zbog svog redovnog prikazivanja za Božićne praznike postao omiljeni porodični film. Kao emocionalni putokaz za mnoge generacije, emitovanje na TV stanicama tokom sedamdesetih učvrstilo je reputaciju filma kao kvalitetnog naspram kičastoj, komercijalnoj ponudi komercijalnih stanica. Dobroćudni i neotesani George Bailey (Stewart) koji stasava u Bedford Folsu, malom gradu u Konektikatu, sanja o putašestvijima po svetu. Međutim, dužnost još jednom staje na put između njega i njegovih snova. Ublažavanje gubitka slobode usledi tek kada se George oženi lokalnom lepoticom Mary (Dona Reed) i osnuje porodicu. Pomaže mu i njegovo čovekoljublje dok pak on pomaže radnim ljudima Bedford Folsa da priušte sebi dom. Konačno kada se na njega svali teret vođenja porodične štedionice, koju želi da uništi gramzivi bankar iz grada g. Potter (nikad nezgodniji Lionel Barry), Georgeu je svega preko glave. Pokuša va da oduzme sebi život bacajući se sa mosta. Ali dešava se čudo: Bog pošalje anđela po imenu Clarence (Henry Travers) koji pokazuje Georgeu na šta bi grad ličio da mu se ispunila želja da nikada nije ni živeo. Samo ako George shvati sopstvenu vrednost, samoubistvo mu se može poništiti, grad se može vratiti u normalu, a Clarence, koji je anđeo drugog reda, dobiće krila. Skoro šezdeset godina Divan život ostaje favorit za vreme praznika zbog svoje optimistične poruke i upozoravajućeg „šta ako...“. Na velikom platnu film danas više liči na skrewball komedije sa visprenim komentarima na ljubav, seks i društvo. Vrsni dijalozi su dokaz nepriznatog doprinosa scenarija koji su dali Dorothy Parker, Dalton Trumbo i Clifford Odets. Film je bio drag i Capri i Stewartu, zato su obojica izrazili zapepašćenje kada je postao jedna od prvih žrtava kolorizacije filmova. KK

SAD (Columbia) 110m BW Režija: Charles Vidor Produkcija: Virginia Van Upp Scenario: Jo Eisinger, E.A. Ellington Fotografija: Rudolph Maté Originalna muzika: Doris Fisher, Allan Roberts, Hugo Friedhofer Uloge: Rita Hayworth, Glenn Ford, George Macready, Joseph Calleia, Steven Geray, Joe Sawyer, Gerald Mohr, Robert E. Scott, Ludwig Donath, Donald Douglas

SAD (Charles Chaplin, United Artists) 124m BW Režija: Charles Chaplin Produkcija: Charles Chaplin Scenario: Charles Chaplin Fotografija: Roland Totheroh Originalna muzika: Charles Chaplin Uloge: Charles Chaplin, Mady Correll, Allison Roddan, Robert Lewis, Audrey Betz, Martha Raye, Ada May, Isobel Elsom, Marjorie Bennett, Helene Heigh, Margaret Hoffman, Marilyn Nash, Irving Bacon, Edwin Mills, Virginia Brissac Nominacije za Oskara: Charles Chaplin (scenario)

224

GILDA (1946) GILDA Junak Johnny Farrell (Glenn Ford) cinično izjavljuje: „Statistika pokazuje da je na svetu više žena nego bilo čega drugog.” Zatim dodaje: „Osim insekata!”, sa izrazitim gađenjem. A sa druge strane, ova mizoginija koegzistira sa filmom Charlesa Vidora sa brilijantnom Gildom (Rita Hayworth) an persone. Ona je lik koji je istovremeno i potpuna misterija i majstorski ironičan, čija je pesma „Put The Blame on Mame”. propraćena izuzetno erotičnim striptizom u kome skine samo svoje dugačke rukavice, vispren komentar na optuživanje žena za haos koji prave muškarci opsednuti njima. Opaki kockar Johnny, koji izgleda elegantno nelagodno u svom smokingu, preuzima mesto upravnika kasina u Buenos Ajresu u vlasništvu Balina Mundsona (George Macready), glavnog kriminalca kamenog lica koji ima mač u štapu, i koji špijunira svoje mušterije i zaposlene iz kontrolne sobe u kasinu i koji predstavlja vrh ljubavnog trougla na kome je baziran zaplet. Ford i Hayworthova, glumci ograničenih mogućnosti ali fotogenični, izvukli su iz sebe maksimum, a Macready se zabavlja kao nikada do tada tumačeći složeni lik negativca. Kao što kaže plakat „Nema žene kao što je Gilda!“ KN

MONSIEUR VERDOUX (1947) GOSPODIN VERDU Ideju za svoju najmračniju komediju Charlie Chaplin je kupio od Orsona Wellesa, koji je želeo da snimi dokumentarni film o francuskom legendarnom ubici žena Henriju Desiré Landruu. Da bi prokomentarisao rastuću političku paranoičnost u periodu hladnog rata, Chaplin je filmu dodao novu i opasnu društveno-satiričnu dimenziju. Kada ga ekonomska kriza spreči da živi pošten život kao službenik u banci, šarmantni malograđanin Verdoux (Chaplin) prihvata sudbinu serijskog ubice imućnih udovica, kojima prvo postane muž. Kada ga na kraju uhapse i sude mu, njemu se odbrana zasniva na činjenici da, iako se privatno ubistvo osuđuje, javno se glorifikuje: „Jedno ubistvo napravi negativca – a milioni heroja! Brojevi opravdavaju!” Ovi stavovi i nisu baš bili na ceni u Americi 1946. i Chaplin se našao još više na nišanu desničarskog lova na veštice koji je i doveo do Chaplinovog proterivanja iz Amerike 1952. Lik Verdouxa, koga prati originalna vesela Chaplinova muzika, vrlo je živopisan lik. Zbog teških ekonomskih prilika posle rata, Chaplin je morao da radi brzo i da se pripremi za film više nego za bilo koji raniji. Na taj način je dobio jednostavan zaplet za film koji je on smatrao „najpametnijim i najboljim u svojoj karijeri”. DR

OUT OF THE PAST (1947) IZ PROŠLOSTI Na zanosnoj plaži Akapulka, dok sunce treperi kroz ribarske mreže, Robert Mitchum, u ulozi Jeffa Markhama, ljubi se sa Kathy Moffat (Jane Greer), devojkom koju je zapravo trebalo da nađe pošto ga je angažovao mafijaš Whit Sterling (Kirk Douglas), njen bivši dečko. Dok sedi pored njega, Kathy Jeffu otkriva da zna za njegov zadatak. Ona ne poriče da je pucala na Whita, ali ga moli da joj poveruje da nije uzela 40.000 dolara. „Baby, I don't care!“, šapne Jeff pre nego što će je opet poljubiti. . . Film Iz prošlosti Jacquesa Tourneura možda je i najveće remekdelo noara. On je snimljen po adaptaciji romana Daniela Mainwaringa „Build My Gallows High“. Tu su svi elementi: lažljiva žena, toliko lepa da joj se sve prašta ili se bar umire za nju. Mračna prošlost koja izranja i upropaštava glavnog junaka. Privatni detektiv, vešt i domišljat, koji pravi grešku popuštajući svojoj strasti i to ne jednom. Mitchum je odlično otelovljenje ovakve ličnosti. Kao i Bogart, on poseduje smirenost koja je pokazatelj nezavisnosti i samopouzdanja. Što bi rekao jedan lik kometarišući ga: „On samo sedi i ostaje u sebi samom.“ Ali za razliku od opreznog Bogarta, Mitchum bukvalno uskače u lik Jeffa, sa opuštenošću koja njegovu ranjivost čini ne samo verovatnom nego i tragičnom. Da li je strast koju Kathy oseća prema Jeffu stvarna? Da li ga, bez obzira na njenu nemogućnost da se žrtvuje za njega i njenog fatalističkog shvatanja ljubavi, ona ipak voli? I kad smo već tu, da li Jeff oseća stvarnu strast prema njoj? Da li se on, iako je zvao policiju pretvorivši poslednji beg u zasedu, ipak predaje njenim čarima? Ova pitanja na samom kraju postavlja Jeffova devojka iz malog grada Ann (Virginia Huston) klincu koji je Jeffov gluvonemi kompanjom (Dickie Moor). Klinac potvrdno klimne glavom. Da li on govori istinu? Mi osećamo da će ovaj gest pomoći Ann da se oslobodi svih budućih zavrzlama sa Jeffovim fatalnim svetom. Ali, da li to znači da je to sigurno laž? TG

SAD (RKO) 97m BW Režija: Jacques Tourneur Produkcija: Warren Duff Scenario: Daniel Mainwaring, po sopstvenom romanu Build My Gallows High Fotografija: Nicholas Musuraca Originalna muzika: Roy Webb Uloge: Robert Mitchum, Jane Greer, Kirk Douglas, Rhonda Fleming, Richard Webb, Steve Brodie, Virginia Huston, Paul Valentine, Dickie Moore, Ken Niles

225

SAD (Fox) 104m BW Režija: Joseph L. Mankiewicz Produkcija: Fred Kohlmar Scenario: R.A. Dick, Philip Dunne, po romanu R.A. Dicka Fotografija: Charles Lang Originalna muzika: Bernard Herrmann Uloge: Gene Tierney, Rex Harrison, George Sanders, Edna Best, Vanessa Brown, Anna Lee, Robert Coote, Natalie Wood, Isobel Elsom, Victoria Horne Nominacije za Oskara: Charles Lang (fotografija)

Velika Britanija (Two Cities) 116m BW Režija: Carol Reed Produkcija: Carol Reed, Phil C. Samuel Scenario: R.C. Sherriff, po romanu F.L. Green Fotografija: Robert Krasker Originalna muzika: William Alwyn Uloge: James Mason, Robert Newton, Cyril Cusack, Peter Judge, William Hartnell, Fay Compton, Denis O’Dea, W.G. Fay, Maureen Delaney, Elwyn Brook-Jones, Robert Beatty, Dan O’Herlihy, Kitty Kirwan, Beryl Measor, Roy Irving Nominacije za Oskara: Fergus McDonnell (montaža)

226

THE GHOST AND MRS. MUIR (1947) DUH I GOSPOĐA MJUIR Film Duh i Gospođa Mjuir je romantična, nežna i nimalo strašna priča o duhovima. To je vesela igrarija na motiv duša koje se susreću kroz vreme i oslobađajuću moć mašte. Gene Tierney, čija je lepota bar jednom upotrebljena na pravi način, sada igra ljupku mladu udovicu koja iznajmljuje kolibu zaposednutu duhovima na vrhu brda. Omiljeni glumac reditelja Josepha L. Mankiewicza, Rex Harrison igra ulogu duha pomorskog kapetana koji postaje mentor i guru mladoj udovici. On je ohrabruje da pod svojim imenom izda njegove memoare za koje bismo rekli da su „duhoviti”. Njihova veza, nežna ali – razumljivo – nekonkretizovana, daje filmu neku dozu šarma i dirljivosti. Ono što sprečava da priča ode u patetiku, a mašta u hirovitost jesu Harrisonova odlučna uloga i otmena podlost koju George Sanders dodaje liku nadobudnog udvarača mladoj udovici. Urbani scenario Philipa Dunnea genijalno oslikava kapetanov sočni vokabular uprkos cenzuri u to vreme. Veliku korist film ima i od sjajne fotografije Charlesa Langa, kao i od nežne i veoma lirske muzike Bernarda Herrmanna. Od filma je, zbog lepih uspomena na njega, napravljena i uspešna TV serija šezdesetih. PK

ODD MAN OUT (1947) BEGUNAC Hronika Carola Reeda o jednom irskom republikanskom vojniku izgleda kao ekspresionističko snoviđenje usled groznice. Johnny McQueen (James Mason), lider je antibritanske skupine koja planira pljačku kako bi obezbedila novac za svoju stvar. U noći pljačke, Johnny upuca čoveka i sam bude lakše ranjen, pa mora da beži od vlasti koja plete mrežu po celom gradu ne bi li doskočila njemu i njegovim drugarima. Ceo film je smešten u ostatak te noći sa Johnnyjem koji traži mesto gde bi se sakrio, dok njegova devojka Kethleen (Kathleen Ryan) pokušava da ga nađe. Johnny dolazi do spoznaje da ljudi kojima je verovao, ili za koje je smatrao da podržavaju njegovu borbu, nikada neće podmetnuti svoja leđa za njega. Primoran je da nastavi bekstvo i ide od osobe do osobe, ali svako nalazi razlog da mu ne pomogne ili da ga iskoristi za svoje potrebe. Kako mu rana postaje sve gora, Johnny u delirijumu postaje filozofski nastrojen i shvata da je u osnovi sam na svetu. Muzika i crno-bela zasenjena fotografija doprinose osećanju moralne nesigurnosti. Način na koji Begunac prevazilazi granice političkog trilera i postaje dirljiva, duboka i moćna meditacija na temu društvene egzistencije, nastaviće da zadivljuje ljubitelje filma za sva vremena. RH

LADRI DI BICICLETTE (1948) KRADLJIVCI BICIKALA Nezaposleni radnik u posleratnom Rimu, Antonio Ricci (Lamberto Maggioriani), zapošljava se kao lepilac filmskih plakata kad njegova žena založi posteljinu ne bi li kupili bicikl koji mu je potreban za posao. Ali čim počne da radi, ukradu mu bicikl. U pratnji svog malog sina Bruna (Enzo Staiola), prevrću grad i u toj potrazi, on se susreće sa raznim stranama rimskog društva, uključujući i oštre klasne razlike. Remek-delo Kradljivci bicikla se obično smatra ključnim filmom italijanskog neorealizma. Francuski kritičar André Bazin video je film i kao veliki komunistički film. Međutim Oskar za najbolji film 1949. pokazuje da se na njega nije gledalo na taj način u Americi. Ironija je da je jedina scena koja je uzrujala cenzuru u Americi ona u kojoj dečak piški na ulici. Po nekim sledbenicima autorske teorije, film je izgubio na snazi jer nije proizašao iz jednog kreativnog izvora. Ova produkcija kao saradnja između scenariste Cesarea Zavattinija, reditelja Vittoria De Sice, glumaca naturščika i drugih toliko je ispunjena idejom zajedničkog cilja da je besmisleno pokušavati podeliti zasluge. Za film Kradljivci bicikala bi se moglo reći da sadrži možda najbolji prikaz odnosa između oca i sina u istoriji filma, prepun finih nijansi i razvojnih trenutaka u pogledu poštovanja i poverenja, tako da zaista para srca. Mogu se naći i momenti čaplinovske komedije, kao što je kontrastiranje dva dečaka koji ručaju u restoranu. U poređenju sa filmom Život je lep (1997), stičemo predstavu o tome koliko je mejnstrim film i njegov odnos prema stvarnosti podetinjio u drugoj polovini XX veka. JRos

Italija (De Sica) 93m BW Jezik: Italijanski Režija: Vittorio De Sica Produkcija: Giuseppe Amato, Vittorio De Sica Scenario: Cesare Zavattini, Oreste Biancoli, Suso d’Amico, Vittorio De Sica, Adolfo Franci, Gerardo Guerrieri, po romanu Ladri di biciclette Luigia Bartolinia Fotografija: Carlo Montuori Originalna muzika: Alessandro Cicognini Uloge: Lamberto Maggiorani, Enzo Staiola, Lianella Carell, Gino Saltamerenda, Vittorio Antonucci, Giulio Chiari, Elena Altieri, Carlo Jachino, Michele Sakara, Emma Druetti, Fausto Guerzoni Oskar: Giuseppe Amato, Vittorio De Sica (počasna nagrada— najbolji strani film) Nominacije za Oskara: Cesare Zavattini (scenario)

227

SAD (Rampart, Universal) 86m BW Režija: Max Ophüls Produkcija: John Houseman Scenario: Howard Koch, Stefan Zweig, po romanu Brief einer Unbekannten by Stefan Zweig Fotografija: Franz Planer Originalna muzika: Daniele Amfitheatrof Uloge: Joan Fontaine, Louis Jourdan, Mady Christians, Marcel Journet, Art Smith, Carol Yorke, Howard Freeman, John Good, Leo B. Pessin, Erskine Sanford, Otto Waldis, Sonja Bryden

228

LETTER FROM AN UNKNOWN WOMAN (1948)

PISMO NEPOZNATE ŽENE Koncertni pijanista i bečki dendi Stefan Brand (Louis Jourdan) vraća se kući posle još jedne lude noći. Nemi sluga mu uručuje pismo. Pismo je od neke žene, a početak pisma će ga potpuno sablaznuti: „Kad ovo budete čitali, ja ću već biti mrtva... “ Ono što izrasta iz ovog sjajnog uvoda ima više nego skromnu titulu ne samo najboljeg filma reditelja Maxa Ophulsa i velikog dometa, često nepravedno ptcenjenog žanra melodrame već i jednog od najboljih flmova u istoriji. Ovo je, na svoj način, jedno od retkih filmskih ostvarenja koja zaslužuju da budu ocenjena kao savršena, sve do najsitnijih detalja. Savršena adaptacija romana Stefana Zweiga, koju je načinio Howard Koch, ovo je apoteoza „na propast osuđene ljubavi”. Mi pratimo beznadežnu opčinjenost mlade Lise Berndl (Joan Fontaine) Stefanom, kroz formu flešbeka, a Ophüls nam živopisno i dirljivo prikazuje ljubav koja se nije smela desiti. Tragedija izvire iz njenog naivnog poimanja umetnika u sukobu sa njegovom nezainteresovanom objektivizacijom lako dostupnih mu žena. Ophülsovo intuitivno otkriće nejednakosti polova u zapadnom društvu u XX veku je zapanjujuće. Ophüls stvara perfektno balansirano delo. Dok nas podstiče da saosećamo sa Lisinom čežnjom i snovima celog društva, koje se napaja sopstvenom popularnom kulturom (pokretni scenski bekstejdž koja zamenjuje filmove kasnijeg doba), Pismo nepoznate žene u isto vreme podržava i kritikuje mit o idealnoj romansi. Naše razumevanje filma zavisi od promena raspoloženja i gledišta. Ophülsova režija neumorno i omamljujuće skida veo po veo iluzije kojima je Lisa pokrivena. Ili postavka orkriva banalnost uslova realnosti koja se krije ispod uzleta mašte, ili se pak kamerom sugeriše, putem finih rakursa i pokreta, diskretno odvojenih od sveta iz priče, neke perspektive saznanja koje nagoveštavaju stvari o likovima. Film je pobeda ne samo stila punog značenja i izražajnosti već i funkcionalne narativne strukture. Kroz Lisinu potresnu priču, mi premošćujemo decenije, a bitne godine se preskaču zahvaljujući tkanju značajnih detalja u motive, koncentricane u gestove, replike i važne predmete. Do trenutka kada se dosegne holivudski standard (pojava Lise nalik na duha koji se materijalizuje u Stefanovom pamćenju), kliše je veličanstveno prevaziđen, a suze naviru čak i na oči onih modernih gledalaca kojima su bez veze te starinske „sapunice“. Pismo nepoznate žene je nepresušno bogat film, jedan od onih koji je bezbroj ljubitelja filma motivisao da probaju da otkriju sve teme, motive, sugestije i ironije. Ali nijedna iscrpna analiza ne može izdvojiti bogatu razdiruću emociju koja isijava iz ovog remek-dela. AM

SAD (Diana) 99m BW Režija: Fritz Lang Produkcija: Fritz Lang, Walter Wanger Scenario: Rufus King, Silvia Richards Fotografija: Stanley Cortez Originalna muzika: Miklós Rózsa Uloge: Joan Bennett, Michael Redgrave, Anne Revere, Barbara O’Neil, Natalie Schafer, Anabel Shaw, Rosa Rey, James Seay, Mark Dennis, Paul Cavanagh

SECRET BEYOND THE DOOR (1948) TAJNA IZA VRATA Fanovi Fritza Langa se obično dele na one koji više vole dokazane klasike tipa M (1931), Metropolis (1926) i Velika žega (1953) ili pak čudne, šifrovane i perverznije filmove iz njegovog opusa, koji popunjavaju manje popularne zone pop kulture. Takvi su Ranč prokletih (1952) i Mesečeva flota (1955). U nekom pogledu, Tajna iza vrata važi za poštovani film noar, ali je u stvari mešavina više žanrova – ženska melodrama, frojdijanski esej, krimić sa serijskim ubicom, alegorija umetničkog i kreativnog procesa i upravo je zbog toga ovaj film tako poseban i neizbežno čudo u Langovoj karijeri. Film spada u ciklus holivudske „ženske gotike“, analizirajući privrženosti žene (Joan Bennett) muškarcu (Michael Redgrave). On je u isto vreme, zagonetan, zavodljiv i pomalo opasan po život kako zaplet odmiče. Kao u Langovoj inspiraciji Rebeka (1940). Alfreda Hitchcocka, glavna junakinja dospeva u dom stranaca, opsednut prošlošću, pun tajnih trauma i bolesnih, netransparentnih odnosa. Lang dodaje sado-mazohističke ambivalentnosti zapleta (Šta je prava priroda muške zveri, osećajnost ili agresivnost? Šta žena želi od njega na kraju – ljubav ili smrt?) u kontekst romana: Redgrave igra arhitektu, genija na ivici ludila koji je projektovao kuću sastavljenu od „soba sreće“. Svaka soba je rekonstrukcija scene nekog jezivog psihoseksualno motivisanog ubistva. Tajna iza vrata pridružuje se posebnoj grupi filmova iz četrdesetih u koje spadaju Jean Renoirov Žena na plaži (1947) i Sedmu žrtvu (1943) Vala Lewtona. Potentna, snolika aura ovih filmova skoro da je zagarantovana sirovošću B-produkcije i zapleta baziranog na asocijativnom povezivanju događaja, kao i na voice-over naraciji, koja se prebacuje sa Redgrave na Bennettovu i nazad, što zbunjuje. Možda će zvučati jeretički nekome ko je pobornik autorske teorije, ali montaža koja je Langu nametnuta od ljudi iz Univerzala posle njegovog originalnog montiranja, samo je doprinela kvalitetu filma. Kraju možda nedostaje racionalnog povezivanja i objašnjenja, ali Tajna iza vrata jedna je od retkih prilika kada Lang, uz pomoć barokne fotografije Stanleya Corteza i muzike Miklósa Rózsa, uspeva da svom poznatom fatalizmu doda bogatu poetsku dimenziju AM

FORCE OF EVIL (1948) ZLI NAGON Slično filmu Noć lovca, Zli nagon je jedinstven slučaj u istoriji američke kinematografije. Kasnije je Abraham Polonski snimio još filmova, ali je u ovom sva njegova brilijantnost zasjala punim sjajem pre nego što je McCarthyjeva crna lista film progutala. Bez obzira na zvezdu Johna Garfielda, koji se uglavnom povezuje sa sirovim filmovima o ulici, Zli nagon bi se mogao, pomalo nategnuto, smestiti u žanr noara. Ali iznad svega je to poetski film sa stihovanom (blankvers) naracijom u vidu voice overa i sa stilizovanim dijalozima, koji su bili velika inovacija 1940-ih koja je najavila Malickov film Pustara (1973). Ovo je priča o nemoralu, krivici i pokajanju, dramatizovana kroz priču blisku biblijskoj, o izdaji brata. Polonski rasteruje fatalističku notu filma (završna scena spuštanja ka lešu u đubretu je jeziva) dirljivom i veoma modernom romansom Garfielda i Beatrice Pearson. U filmu je stilizovan svaki detalj, što je u skladu sa poetskim težnjama filma: da oslobodi zvuk, sliku i izvođenje i da ih pusti da deluju jedo na drugo u nekoj vrsti omamljujuće polifonije. AM

XIAO CHENG ZHI CHUN (1948) PROLEĆE U MALOM GRADU Ako je pokazatelj dobrog filma njegova moć da nam na najekonomičniji način predstavi likove, onda Fei Muov film Proleće u malom gradu pokazuje njegovu veličinu odmah na početku. Veoma vešto i efektno nam se predstavlja pet likova: „Žena” (Wei Wei), usamljena i istrošena svakodnevnim obavezama; „Muž” (Shi Yu) bolesni melanholik; „Sestra” (Zhang Hongmei) mlada i živahna; „Sluga” Lao Huang (Cui Chaoming) uvek budan i na oprezu, i „Posetilac” (Li Wei) koji došeta u ovaj grad (iz prošlosti) da postane pokazatelj promena. Postepeno film izgrađuje posleratnu dramu: želje, nadanja, snove i rane koje se rađaju između ovih likova, koji su aranžirani u kadrovima poput koreografije skrivenih pogleda i iznenadnih gestova opiranja ili predavanja. Međutim, ovde možemo naći i modernistički element: voice over naraciju žene, koja poetski reinterpretira ono što je vidljivo, pokriva i događaje kojima nije prisustvovala i brutalnim rečima izriče tugu realnosti. Ovo kinesko remek-delo čekalo je sve donedavno na priznanje kakvo zaslužuje, inspirišući Raspoloženi za ljubav Wong Kar-Waija (2001) i rimejk 2002. Proleće u malom gradu važi za jednu od najboljih, najbogatijih i najemotivnijih melodrama. AM

SAD (Enterprise, MGM) 78m BW Režija: Abraham Polonsky Produkcija: Bob Roberts Scenario: Abraham Polonsky, Ira Wolfert, po romanu Tucker’s People by Ira Wolfert Fotografija: George Barnes Originalna muzika: David Raksin Uloge: John Garfield, Thomas Gomez, Marie Windsor, Howland Chamberlain, Roy Roberts, Paul Fix, Stanley Prager, Barry Kelley, Paul McVey, Beatrice Pearson, Fred O. Sommers

China 85m BW Jezik: Mandarin Režija: Fei Mu Scenario: Li Tianji Fotografija: Li Shengwei Originalna muzika: Huang Yijun Uloge: Cui Chaoming, Li Wei, Shi Yu, Wei Wei, Zhang Hongmei

231

SAD (Charles K. Feldman, Monterey) 133m BW Režija: Howard Hawks, Arthur Rosson Produkcija: Charles K. Feldman, Howard Hawks Scenario: Borden Chase, Charles Schnee Fotografija: Russell Harlan Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: John Wayne, Montgomery Clift, Joanne Dru, Walter Brennan, Coleen Gray, Harry Carey, John Ireland, Noah Beery Jr., Harry Carey Jr., Chief Yowlachie, Paul Fix, Hank Worden, Mickey Kuhn, Ray Hyke, Wally Wales Nominacije za Oskara: Borden Chase (scenario), Christian Nyby (montaža)

232

RED RIVER (1948) CRVENA REKA Kao obrada filma Pobuna na brodu Baunti, u vestern žanru ovo je dosta dublji film od izvora, koji predstavlja sukob na liniji otac–sin, između Bligha i Christiana. Johnu Wayneu ( koji odlično tumači stariji lik nego što je tada on bio) Howard Hawks suprotstavlja Montgomery Clifta, čija će muška neurotičnost sledeće decenije postati jako popularna. Dugi prolog smešten je u vreme posle indijanskog napada 1851. gde vidimo Toma Dunsona (Wayne) i usvojenog Matthewa Gartha (Clift), koji udružuju svoja krda ne bi li napravili stočarsku imperiju. Napokon stižemo na ranč Crvena Reka za vreme depresije, koja je usledila posle građanskog rata. Prilikom vođenja stoke u Misuri, Tom se pokazuje kao sve veći tiranin i Matt se pobuni i potera krdo na zapad, što je bio sigurniji put za Abilen. Tom je oduševljen dečkovom petljom, ali se ipak kune da će ga naći i ubiti, što dovodi do jednog od emocionalno najispunjenijih klimaksa ovog žanra, u kome se dva muškarca, koji vole jedan drugog, suočavaju na ulicama Abilena usred uznemirene stoke. Hawks, čuveni hroničar mačoizma, ovom prilikom stvara ultimativnu kravlju operu, sa lepim, skoro lirskim slikama stampeda, ružnih vremenskih prilika, kaubojštine i sukoba sa Indijancima, bacajući u zasenak sve druge vesterne sa gonjenjem stoke. Glavni glumci su sjajni, a Wayne čak parira Cliftu u suptilnosti, dok snažna podrška stiže i od krezave blese Waltera Brennana, vitkog revolveraša Johna Irelanda i Joanne Dru, koja igra pionirku na zapadu i strele prima ne trepnuvši. Bez obzira što je poznat po vesternima, Howard Hawks je zapravo snimio jako malo filmova u ovom žanru. Ovaj film mu dođe kao nekakav omaž Johnu Fordu sa primesom onoga „mogu i ja!“. Naime Hawks koristi delove Fordove ekipe – Harry Carey stariji i mlađi, Hank Worden pa i sam John Wayne. U Hawksovom pristupu ima nečega od Fordovog pogleda na opasne divote pejzaža Divljeg zapada, koji prati fordovska muzika, bazirana na narodnim pesmama koje je komponovao Dimitrij Tjomkin. KN

ROPE (1948) KONOPAC Iako je bio čuven po pravljenju zabavnih i uzbudljivih scena, Hitchcock je bio jedan od onih komercijalnih reditelja koji su najviše eksperimentisali. Konopac je baziran na komadu Patricka Hamiltona (Plinska svetlost) napisanom po istinitom slučaju Leopolda i Loeba i skreće na sebe pažnju svojim pozorišnim principom samo jedne scenografije, sa dugim kadrovima skoro spojenim, tako da izgleda kao da se film odvija bez montaže. Zbog činjenice da publika 1948. nije ni primećivala da se filmovi sastoje od delova koji se spajaju stvarajući dramski efekat (mnogi filmovi o filmu čak i danas kao da sugerišu da se scene snimaju kao da se dešavaju u pozorištu), Hitchcock se verovatno obratio svojim kolegama sa idejom za jednu od mogućnosti pričanja filmske priče, što je nalik onome što su kasnije uradili Dogma 95 ili Projekat veštica iz Blera (1999). Pored tehničkih izazova u kojima kamera prati likove po velikom stanu u Njujorku, pričajući priču u realnom vremenu, Konopac ima i dosta od intrigantnosti koju nose dvojica neženja (John Dall i Farley Graner). Oni žele da se izvuku sa ubistvom iz nehata da bi dokazali opskurnu poentu. Ovaj film koji je u isto vreme psihološka drama i crna komedija poput Arsenika i starih čipki (1944), otkriva nam sukob na nivou mačke i miša kada ubice pozovu profesora Jimmieja Stewarta da ga impresioniraju svojom inteligencijom, poigravajući se na razne načine sa razotkrivanjem. Tehnika nije tolika prepreka kolika je mogla biti jer dopušta Stewartu i Dallu da povedu bitku smrtonosne banalnosti i moralne čistote. Moguće je da su dugi kadrovi toliko privukli pažnju cenzorima da nisu uočili očiglednu kvazigej vezu između ubica. U dijalogu se to ne može primetiti, ali u stanu u kome žive postoji samo jedan krevet i jedna spavaća soba. Grangerovoj klimavosti nije pomogla upotreba dugih kadrova, ali su Dall i Stewart odgovorili izazovu tako što su pružili skoro pozorišne izvedbe u intimnijem pristupu filmu. KN

SAD (Transatlantic, Warner Bros.) 80m Technicolor Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Sidney Bernstein Scenario: Hume Cronyn, Arthur Laurents, po drami Rope’s End Patricka Hamiltona Fotografija: William V. Skall, Joseph A. Valentine Originalna muzika: David Buttolph Uloge: James Stewart, John Dall, Farley Granger, Cedric Hardwicke, Constance Collier, Douglas Dick, Edith Evanson, Dick Hogan, Joan Chandler

233

SAD (Fox) 108m BW Režija: Anatole Litvak Produkcija: Robert Bassler, Anatole Litvak, Darryl F. Zanuck Scenario: Millen Brand, Frank Partos, po romanu Mary Jane Ward Fotografija: Leo Tover Originalna muzika: Alfred Newman Uloge: Olivia de Havilland, Mark Stevens, Leo Genn, Celeste Holm, Glenn Langan, Helen Craig, Leif Erickson, Beulah Bondi, Lee Patrick, Howard Freeman, Natalie Schafer, Ruth Donnelly, Katherine Locke, Frank Conroy, Minna Gombell Nominacije za Oskara: Robert Bassler, Anatole Litvak (najbolji film), Anatole Litvak (režija), Frank Partos, Millen Brand (scenario), Olivia de Havilland (glavna ženska uloga), Alfred Newman (muzika)

SAD (Columbia, Mercury) 87m BW Jezik: Engleski Režija: Orson Welles Produkcija: William Castle, Orson Welles, Richard Wilson Scenario: Orson Welles, po romanu If I Die Before I Wake Sherwooda Kinga Fotografija: Charles Lawton Jr. Originalna muzika: Doris Fisher, Allan Roberts, Heinz Roemheld Uloge: Rita Hayworth, Orson Welles, Everett Sloane, Glenn Anders, Ted de Corsia, Erskine Sanford, Gus Schilling, Carl Frank, Louis Merrill, Evelyn Ellis, Harry Shannon

234

THE SNAKE PIT (1948) ZMIJSKO LEGLO Među impresivnijim produktima holivudskog posleratnog okretanja realističnijim filmovima, nalazi se i surovo iskren pogled Anatolea Litvaka na bolest i lečenje u modernim sanatorijumima, u užas čega spadaju i prenatrpane sobe sa neizlečivim slučajevima – „zmijsko leglo“. Zmijsko gnezdo baca uravnoteženiji pogled na mentalne institucije, za razliku od novijih filmova o sličnim temama (Let iznad kukavičjeg gnezda (1976)). Virginia Cunningham (Olivia de Havilland) u početku izgleda kao neizlečivi psihički slučaj, ali se uz pomoć doktora Marka Kicka (Leo Genn)njeno stanje poboljšava kroz „lečenje razgovorom“. Kroz flešbekove se selimo u njeno detinjstvo u kojem nije imala dovoljno majčinske ljubavi, ali ni očinske jer joj je otac poginuo kad je bila sasvim mala. U isto vreme, nju razdire patnja za čovekom koga još voli, a za čiju smrt optužuje sebe. Pod okriljem doktora Kicka, ona dospeva do „najboljeg“ odeljenja, ali je glavna sestra maltretira. Kada se konačno pobuni, završava u „zmijskom leglu“, ali se to grozno iskustvo pokaže kao lekovito. Konačno zasluži otpust i shvati da je njena griža savesti potpuno iracionalna. Za pamćenje je kako film prati grozote kroz koje prolazi Virginia na putu ka ozdravljenju. Realizam pun optimizma u Zmijskom leglu u potpunosti se razlikuje od pseudofrojdovština drugih filmova tog doba, među kojima je i Hitchcockov film Opsednut (1945). RBP

THE LADY FROM SHANGHAI (1948) DAMA IZ ŠANGAJA Orson Welles se posle Stranca, kojim je pokazao da ume da napravi „običan“ film, vratio na film noar sasvim slučajno odabravši petparački roman „If I Die Before I Wake“ Sherwooda Kinga i, stvorivši nešto tako bogato i čudno da je moralo razgneviti glavnog čoveka Columbia Pictures Harryja Cohna. Ošišavši Ritu Hayworth čija je kosa bila simbol studija, i koja je usput bila njegova žena, Welles je namerno smanjio vrednost studijskog blaga. I sve to pre nego što je ispalo da ona ne igra simpatičnu seks bombu kao u filmu Gilda (1946), nego negativca toliko opakog da pred njim nestaje čak i njena seksepilnost tako poznata svima. Sa varijabilnim irskim akcentom, Welles igra pomorca plaćenog od strane obogaljenog advokata (Everett Sloane, ljigav i jeziv), da mu oformi posadu za jahtu, a možda i (kao u anegdoti koju je Welles ovekovečio u „Imortal Storry“ 1968) da opsluži njegovu prelepu ženu. Desi se ubistvo posle koga usledi proces u kome su svi krajnje neetični a ludi kaleidoskop se razbija u finalnoj pucnjavi u dvorani sa ogledalima. Dama iz Šangaja je razbijeno ogledalo filma, sa genijalnim delovima koji se nikada nisu mogli sastaviti u nešto smisleno. KN

THE PALEFACE (1948) BLEDOLIKI Američka vlada šalje Calamity Jane (Russell) da pomogne u nalaženju grupe bandita koji prodaju oružje Indijancima. Da bi na sebe mogla uzeti ulogu emigrantkinje u vozu koji putuje na zapad, ona se udaje za Bezbolnog Petera Pottera, nesposobnog i plašljivog zubara koga upoznaje u javnom kupatilu. Bob Hope se silno zabavlja u ulozi Bezbolnog, ispaljujući čitave šaržere viceva po principu „ako vam se ovaj ne svidi, za minut će biti novi“. Većina šala u filmu Bledoliki je predvidljiva, sa Indijancima koji udahnu zubarov gas za smejanje, a Hope pravi razne kukavičluke zbog kojih ga kasnije proglase velikim borcem protiv Indijanaca. Naravno da je on oduševljen Jane i njenim oblinama: „Imaš baš onakva usta na kakvima volim da radim.“ Tu se provlači i vic o odlaganju konzumacije braka jer Peter Potter nastavlja da sređuje loše momke. Bezbolni i Calamity bivaju uhvaćeni i odvedeni u indijansko selo, gde Indijance igraju pravi Indijanac poglavica Yowlachie i Iron Eyes Cody (Italo-Amerikanac koji se izdavao za Indijanca). Iako se ismevaju Indijanci na politički nekorektan način, ova komedija je toliko blesava da bi bilo kome nanela ozbiljnu uvredu. Bob Hope priređuje nam prijatnu verziju pesme „Buttons and Bows“, koju je napisao Victor Young, a koja je dobila Oskara. Ovo je molba devojkama da odu nazad na istok i nose lepe haljine, ali Russellova podjednako dobro izgleda i u satenskim haljinama i u pantalonama. Kroz četiri godine, ovaj film se nastavlja u filmu Sin Bledolikog (koji je režirao pisac Bledolikog Frank Tashlin). Opet su tu Bob Hope i Jane Russell, samo sada u društvu Roja Rogersa i njegovog konja Triggera, koji dobija i pesmu samo za njega „A Four-Legged Friend“. EB

SAD (Paramount) 91m Technicolor Režija: Norman Z. McLeod Produkcija: Robert L. Welch Scenario: Edmund L. Hartmann, Frank Tashlin Fotografija: Ray Rennahan Originalna muzika: Ray Evans, Jay Livingston, Victor Young Uloge: Bob Hope, Jane Russell, Robert Armstrong, Iris Adrian, Bobby Watson, Jackie Searl, Joseph Vitale, Charles Trowbridge, Clem Bevans, Jeff York, Stanley Andrews, Wade Crosby, Chief Yowlachie, Iron Eyes Cody, John Maxwell Oskar: Jay Livingston, Ray Evans (pesma)

235

Velika Britanija (Independent, Rank, The Archers) 133m Technicolor Režija: Michael Powell, Emeric Pressburger Produkcija: George R. Busby, Michael Powell, Emeric Pressburger Scenario: Emeric Pressburger, Michael Powell, Keith Winter, po priči Hansa Christiana Andersena Fotografija: Jack Cardiff Originalna muzika: Brian Easdale Uloge: Anton Walbrook, Marius Goring, Moira Shearer, Robert Helpmann, Léonide Massine, Albert Bassermann, Ludmilla Tchérina, Esmond Knight Oskar: Hein Heckroth, Arthur Lawson (umetnički direktor), Brian Easdale (muzika) Nominacije za Oskara: Michael Powell, Emeric Pressburger (najbolji film), Emeric Pressburger (scenario), Reginald Mills (montaža)

236

THE RED SHOES (1948) CRVENE CIPELICE U ovoj priču, Michaela Powella i Emerica Pressbergera 1948. zaljubljene su sve devojčice koje maštaju da jednog dana postanu balerine, iako je poruka koju film upućuje dvosmislena. U obrtu priče o rađanju nove zvezde šoubiznisa, Victoriju Page (Moira Shearer), tvrdoglavu, slatku i talentovanu balerinu opčinio je impresario Boris Ljermontov (Anton Walbrook). Zbog svoje nezdrave posvećenosti umetnosti, ona zanemaruje svoj privatni život i svog ljubavnika kompozitora Mariusa Goringa da bi završila u predivno koreografisanom tragičnom kraju. Kad primabalerina Boronskaja (Ljudmila Čerina) ode jer je Ljermontov izbaci pošto ona poželi da se uda, Vicky dobija veliku šansu u baletskoj verziji priče Hansa Kristijana Andersena o devojčici koja ima cipele koje je teraju da igra dok ne umre. Ovo je inspirisalo ekipu filma (među njima i koreografa Roberta Helpmanna, drugu zvezdu Leonidea Massinea i dirigenta Thomasa Beechama) da stvore dvadesetominutnu plesnu scenu, koja je postavila trendove za visokostilizovane interlude u mjuziklima (Amerikanac u Parizu, U gradu, Oklahoma!), ali koja, mnogo uspešnije od svojih imitatora, u minijaturi prikazuje širu priču filma, dok u isto vreme ostaje i tačka za sebe. Vickyn život u bekstejdžu je postavljen po životu Andersenove junakinje, sa kulminativnim momentom u balerininom skoku pod voz i u sceni nezaboravnog baleta u sećanje na nju, kada njene skrhane kolege igraju ples Crvenih cipelica, a na mestu gde je ona trebala biti stoje samo iste te cipele. Sićušna Shearerova ima izuzetno snažnu pojavu, kojom iznenađujuće sjajno parira Walbrookovoj glumi i ubedljiva je i kao naivno devojče koje igra u trećerazrednoj kompaniji, i kao zvezda svetske slave. Junakinja je okružena čudnim bajkovitim dekorom za hrabru postavku baleta, a scenograf Hein Heckroth, art direktor Arthur Lawson i snimatelj Jack Cardiff daju sve od sebe da i scene iza scene budu tako bogate kao one na sceni. Walbrook, sa očima koje sijaju kada se ne kriju iza velikih crnih naočara, izgovara mefistofelske replike sa velikim užitkom, manipulišući svima oko sebe sa lakoćom, ali ipak tragično usamljen u svojoj monaškoj posvećenosti baletu. Crvene cipele su jedan od retkih mjuzikala koji prikazuju magiju teatarskog čina bez zapostavljanja znoja i krvi prolivenih da bi se to prenošenje užitka desilo. Zalaženje unutar baletskih dešavanja dosta je pomoglo da se balet učini prijemčivim i drugima, osim nazoviaristokratiji i da se tu umešaju i studenti muzičkih akademija, načičkani na gornjim galerijama, željni spoznaje; i skupo obučene svinje u prvim redovima koje umetnost uzimaju zdravo za gotovo i pred koje se bacaju biseri umetnosti. Ovo je remek-delo umotano u blistave boje sa sjajnim odabirom klasične muzičke podloge i tamnim okvirom, koji sjajno hvata dvoznačnost bajki, za razliku od diznijevskih verzija. KN

SAD (Warner Bros.) 126m BW Režija: John Huston Produkcija: Henry Blanke, Jack L. Warner Scenario: John Huston, B. Traven, po romanu B. Travena Fotografija: Ted D. McCord Originalna muzika: Buddy Kaye, Max Steiner Uloge: Humphrey Bogart, Walter Huston, Tim Holt, Bruce Bennett, Barton MacLane, Alfonso Bedoya, Arturo Soto Rangel, Manuel Dondé, José Torvay, Margarito Luna Oskar: John Huston (režija) (scenario), Walter Huston (muška sporedna uloga) Nominacije za Oskara: Henry Blanke (najbolji film)

238

THE TREASURE OF THE SIERRA MADRE (1948)

BLAGO SIJERA MADRE Omiljeni zaplet Johna Hustona bila je propala potera, nabijena ambicijom i sputavana pohlepom i unutrašnjim razdorima, toliko privlačna njegovom karakteru satkanom od romantičnosti i cinizma. Od Malteškog sokola (1941) do Čoveka koji je želeo da postane kralj (1975), Huston je na razne načine varirao ovu temu. Ali Blago Sijera Madre je predstavilo temu u svom arhetipskom obliku. Trojica nezgodnih lutalica sa Divljeg zapada udružuju snage u potrazi za zlatom, koje im, naravno, pošto ga nađu, isklizi iz ruku da bi na kraju ostali bez njega. Priču je Huston, koji je važio za majstora ekranizacija literaturnih dela, našao u romanu misterioznog i povučenog pisca B. Travena. Kao i uvek, Huston je poštovao izvorni materijal i voleo ga, te je uspeo da očuva veći deo Travenovog lakonskog dijaloga i sardonskog posmatranja stvari. Iako se studio bunio (snimanje na lokacijama u to vreme je bilo retko za A-produkcije), Huston je insistirao da se sve snima na lokacijama u Meksiku, nekih dvesta kilometara od glavnog grada, pokraj osamljenog sela. Isplatila mu se tvrdoglavost, jer filmska tekstura toliko zrači prašnjavom sušom meksičkog pejzaža da prosto osećate pesak u zubima dok gledate film. A glumci koji su bili lišeni studijskih uslova i udobnosti, isprovocirani su na nervozne, napete izvedbe što se odlično uklapalo u temu filma – kako ljudi reaguju pod pritiskom. Dok matori tragač (Hustonov otac Walter) i žutokljunac (Tim Holt) slede svoje principe i ne posustaju pred nevoljama koje zlato donosi sobom, dotle paranoični Fred C. Dobbs (Humphrey Bogart) puca i podleže iskušenjima. Hustonova hrabrost da snimi film na svoj način zapravo je bila dobra i za studio. Jack Warner nije voleo ovaj film sve dok nije doneo uspeh na blagajnama i trijumf na dodeli Oskara. Hustonu je pripao Oskar za režiju i scenario, a njegovom ocu za najbolju epizodnu ulogu. To je prvi i jedini slučaj da i otac i sin dobiju Oskara. PK

LOUISIANA STORY (1948) PRIČA O LUIZIJANI Čuveni dokumentarista Robert J. Flaherty je za snimanje svog poslednjeg filma o traženju nafte u lujzijanskim zalivima prihvatio sponzorstvo Standard Oila. Tom donacijom nije bio obavezan, ali je Flaherty ipak dao malo blaži prikaz naftne kompanije kao dobroćudne sile koja ne šteti prirodi. Međutim naivnost koja postoji u filmu nije sasvim bez opravdanja: dolazak naftaša i događaji u zalivu daju se iz vizure dvanaestogodišnjaka (Joseph Boudreaux). Jezivi preplavljeni predeo pretvara se u čudesno mesto, prepuno tamnog lišća i egzotičnih životinjskih vrsta, u kome pumpa za naftu, koja se probija kroz kanal, izgleda kao neka mitska neuhvatljiva stvar, baš kao i vukodlaci i sirene koje opsedaju dečakovu maštu. Dijalog skoro da i ne postoji, delimično i zbog rediteljeve privrženosti naturščicima, a ne profesionalnim glumcima. Tako da se Flaherty za pričanje priče oslanja na liriku slika i muziku Virgila Thomsona. Virgilova muzika, brilijantno razvijena iz kandžunskih motiva, osvojila je Pulicerovu nagradu i tako postala prva filmska muzika koja je imala tu čast. Kao i u ostalim dobrim delima, Flaherty i ovde peva u čast leopote, opasnosti i zanosnosti divljine na zemlji. PK

SAD (Robert Flaherty) 78m BW Jezik: Engleski / Francuski Režija: Robert J. Flaherty Produkcija: Robert J. Flaherty Scenario: Frances H. Flaherty, Robert J. Flaherty Fotografija: Richard Leacock Originalna muzika: Virgil Thomson Uloge: Joseph Boudreaux, Lionel Le Blanc, E. Bienvenu, Frank Hardy, C.P. Guedry Nominacije za Oskara: Frances H. Flaherty, Robert J. Flaherty (scenario)

239

SAD (Paramount) 115m BW Režija: William Wyler Produkcija: Lester Koenig, Robert Wyler, William Wyler Scenario: Augustus Goetz, Ruth Goetz, po romanu Washington Square Henryja Jamesa Fotografija: Leo Tover Originalna muzika: Aaron Copland Uloge: Olivia de Havilland, Montgomery Clift, Ralph Richardson, Miriam Hopkins, Vanessa Brown, Betty Linley, Ray Collins, Mona Freeman, Selena Royle, Paul Lees, Harry Antrim, Russ Conway, David Thursby Oskar: William Wyler (najbolji film), William Wyler (režija), Olivia de Havilland (glavna ženska uloga), John Meehan, Harry Horner, Emile Kuri (umetnički direktor), Edith Head, Gile Steele kostimi, Aaron Copland (muzika) Nominacije za Oskara: Ralph Richardson (muška sporedna uloga), Leo Tover (fotografija)

240

THE HEIRESS (1949) NASLEDNICA „Kako možeš da budeš tako okrutna?“ – „Učili su me majstori.“ Neponovljiva ekranizacija romana „Washington Square“ Henryja Jamesa, koju je uradio William Wyler (obnovljena bez nekog smisla 1997) kreće se oko sjajnih glumačkih ostvarenja, pojačanih Wylerovim karakterističnim dugačkim kadrovima, uz majstorstvo sa kojim tretira atmosferu, svetlo i kameru. Olivia de Havilland je osvojila svog drugog Oskara ulogom veoma neugledne, bolno proste devojke, koja je osuđena na to da bude usedelica iako je nasledila veliko bogatstvo od svog okrutnog oca, koji je se stidi (Ralph Richardson). Zatim se iznenada pojavi lepi lovac na bogastvoi bludnik i neodoljivi lažov, Montgomery Clift, koji joj se udvara. Prelazeći preko uvredljivih opaski svoga oca i uz podršku svoje budalasto romantične tetke (Miriam Hopkins), Catherine osmisli bekstvo. Ali kada je dragi ostavi, ona doživljava snažnu promenu. U nezaboravnoj sceni, uvidevši da je ostavljena, ona se, polako, poslednji put penje uz stepenice, u gorkoj pobedi, dok njen dečko lupa na vrata. Elegantnost filma pojačava originalna muzika Aarona Coplanda koji je dobio Oskara za nju. AE

KIND HEARTS AND CORONETS (1949) NEŽNA SRCA Film Nežna srca jedna je od najranijih komedija koje su se pojavile u studiju Ealing koji je bio Meka komedije pod patronatom producenta Michaela Balcona, i jedan je od sjajnih primera britanskog humora. Nežna srca nema premca u otmenosti i savoir faire u crnoj komediji. Film je prefinjen, ukusno ljigav i razrešen sa još jednim zaštitnim znakom studija – obavezni bodež u priči. U ovoj hrabroj i elegantnoj crnoj komediji o klasama, srećemo osam pripadnika snobovske, imućne, aristokratske porodice D’Ascoyne, koji stoje na putu osiromašenom, očajnom, egoističnom rođaku ka njegovom vojvodstvu, navodeći ga na serijska ubistva. Film su adaptirali reditelj Robert Hamer i John Dighton po romanu Roya Hornimana „Israel Rank“ o dekadenciji u društvu. Ali nije isključeno da je na njih uticao i kontroverzni Chaplinov Verdu (1947). U svom makijavelističkom, nezaustavljivom usponu, Mazzini se spetlja sa dve žene: jedna je elegantna udovica jedne od njegovih žrtava Edith D’Ascoyne (Valerie Hobson, žena Johna Profuma, optuženog u seksualnom skandalu iz 1963. koji je oborio britansku vladu), a druga je Sibella, ekscentrična opasna seksi mačkica, koju ugra miljenica studija Joan Greenwood. Svih osam Ascoynesevih, koji svi liče jedni na druge, uključujuči i ružnu lejdi Agatu koja se srušila dok je letela balonom, otresitog generala koji je osuđen na kratkotrajno uživanje u eksplozivnoj činiji kavijara, i šašavi admiral koji Mazzinija poštedi truda jer sam potone sa brodom. Dakle sve njih igra jedan čovek – slavni glumac sa hiljadu lica studija Ealing – sjajni Alek Guinness. Hamerova kratka rediteljska karijera postigla je vrhunac upravo ovim filmom. U režiju je ušao sa iskustvom montažera i uspeo da pronađe meru između bistrih dijaloga i upečatljivih, satiričnih vizuelnih vinjeta. Uglađena crno-bela fotografija nekadašnjeg ratnog reportera Douglasa Slocombea produžila se u dužu i plodnu karijeru direktora fotografije: šezdesetih je snimao dosta britanskih klasika, a kasnije i internacionalne hitove poput trilogije Indijane Džonsa. AE

Velika Britanija (Ealing studios) 106m BW Režija: Robert Hamer Produkcija: Michael Balcon, Michael Relph Scenario: Robert Hamer, Roy Horniman, John Dighton, po romanu Israel Rank Roya Hornimana Fotografija: Douglas Slocombe Originalna muzika: Ernest Irving Uloge: Dennis Price, Valerie Hobson, Joan Greenwood, Alec Guinness, Audrey Fildes, Miles Malleson, Clive Morton, John Penrose, Cecil Ramage, Hugh Griffith, John Salew, Eric Messiter, Lyn Evans, Barbara Leake, Peggy Ann Clifford Filmski Festival u Veneciji: Robert Hamer nomination (Zlatni Lav)

241

GUN CRAZY (1949) LUD ZA ORUŽJEM

SAD (King, Pioneer) 86m BW Režija: Joseph H. Lewis Produkcija: Frank King, Maurice King Scenario: MacKinlay Kantor, Millard Kaufman Fotografija: Russell Harlan Originalna muzika: Victor Young Uloge: Peggy Cummins, John Dall, Berry Kroeger, Morris Carnovsky, Anabel Shaw, Harry Lewis, Nedrick Young, Russ Tamblyn, Ross Elliott

242

Kultni film Josepha Lewisa Lud za oružjem nešto je poput testa kada se zapodene debata o kontroverznosti pojma film noar. Bazirana ovlaš na temama o čuvenim banditma iz tridesetih godina, Bonnie Parker i Clydu Barrowu (po scenariju koji su razvili MacKinlay Kantor i pisac sa crne liste Dalton Trumbo, koji se ovde potpisao kao Millard Kaufman), ova priča o ljubavi u bekstvu kao da ima malo toga sličnog sa tipičnim sirovim, noćnim urbanim polusvetom koji srećemo u noaru. Međutim, ako ga uporedimo sa prokletstvom ljubavnika u Oni žive noću (1948), kao i sa filmovima u kojima se pojavljuju unesrećeni radnici Očajni (1947), Trg lopova (1949) i Krik besa (1951), filmu Lud za oružjem je sa noarom zajednička priča o marginalcima koji nemaju korena (koja je bila ključna za vreme Velike depresije i ostala popularna posle Drugog svetskog rata), što je tipično i za kanonski noar, kao fatalističke priče o lutalicama, poput Poštar uvek zvoni dva puta (1946) i Zaobilazni put (1945). Još od detinjstva Bart Tare (John Dall) lud je za oružjem. Posle vojske se na prvi pogled zaljubljuje u lepu Annie Laurie Starr (Peggy Cummins), koja takođe voli oružje, jer je radila u cirkusu kao streljačica. Njih dvoje kreću u serijal pljački, što kulminira napadom na blagajnu fabrike mesa, pre nego što ih stegne ruka zakona. Na nivou forme, potpuno su opravdane tvrdnje da Lud za oružjem zaslužuje posebno mesto u mnogobrojnoj B-produkciji jer film obiluje sjajnim estetskim inovacijama u okviru malog budžeta: potera u klanici, pljačka banke u jednom kadru, i izvrsna interpretacija Pegy Cummins kao neurotične fatalne žene. Vanvremenska priča o ludoj ljubavi je izvršila veliki uticaj na Godardov film Do poslednjeg daha (1960), klasika francuskog novog talasa. PS

ADAM’S RIB (1949) ADAMOVO REBRO „Svi mi imamo svoje male tajne.“ Ovakve komedije o sukobu polova bile su inspiracija za mnoge filmove i serije. U seriji filmova koje su snimili Spencer Tracy i Katherine Hepburn u periodu između 1942. i 1967, Adamovo rebro je verovatno najbolji, sa vrcavim i duhovitim raspravama o dvostrukim standardima, sa seksualnim stereotipima i sjajnom glumom. Za scenario su zaslužni prijatelji Tracyja i Hepburnove, bračni par Ruth Gordon (dobitnica Oskara za ulogu u Rozmarinoj bebi) i Garson Kanin. Priča koja je inspirisala projekat je stvarna priča o dvoje advokata supružnika, Williamu i Dorothy Witney, koji su zastupali bračni par Massey i završili tako što su se oboje venčali sa svojim klijentom. U Adamovom rebru nije došlo baš do toga. Kada šašava plavušica Doris Attinger (Judy Holliday kojoj je posle ovog debija karijera procvetala) bude okrivljena za pokušaj ubistva Warrena, svog muža preljubnika (Tom Ewell), feministkinja advokatica Amanda „Pinkie“ Bonner (Hepburn) pristaje da joj bude braniteljka. Ali je njen muž Adam „Pinki“ Bonner tužilac i njihov sukob se iz sudnice prenosi i u spavaću sobu, a sukob se produbljuje pažnjom koju Amandi posvećuje zaljubljeni kantautor Kip (David Wayne), koji joj posveti pesmu „Farewell, Amanda“ (napisao ju je Cole Porter). Reditelj George Cukor, koji je prepoznao teatralnost sudnice, namerno zadržava pozorišnu atmosferu i posle napetog uvoda u kome Doris uhodi Warrena kad ovaj odlazi na sastanak sa svojom ljubavnicom Beryl (Jean Hagen) gde će se spetljati prilikom pucanjave. Dugi kadrovi prave prostor za njenu gestikulacju u sudnici, i dopuštaju Tracyju da izgradi svoju indignaciju prema njenoj taktici i principima. Najbolji delovi uključuju Amandino početno ispitivanje priglupe Doris, i prizore Adama koji suznim očima priziva svoju žensku stranu u pokušaju da povrati poverenje svoje ljute žene. Iako neki argumenti danas mogu delovati naivno sofisticiranost ovog filma je ostala van svake sumnje. AE

SAD (MGM) 101m BW Režija: George Cukor Produkcija: Lawrence Weingarten Scenario: Ruth Gordon, Garson Kanin Fotografija: George J. Folsey Originalna muzika: Cole Porter, Miklós Rózsa Uloge: Spencer Tracy, Katharine Hepburn, Judy Holliday, Tom Ewell, Francis Attinger, David Wayne, Jean Hagen, Hope Emerson, Eve March, Clarence Kolb, Emerson Treacy, Polly Moran, Will Wright, Elizabeth Flournoy Nominacije za Oskara: Ruth Gordon, Garson Kanin (scenario)

243

WHISKY GALORE! (1949) NA PRETEK VISKIJA

Velika Britanija (Ealing Studios, Rank) 82m BW Jezik: Engleski / Galski Režija: Alexander Mackendrick Produkcija: Michael Balcon, Monja Danischewsky Scenario: Angus MacPhail & Compton MacKenzie, po romanu Compton Mackenzie Fotografija: Gerald Gibbs Originalna muzika: Ernest Irving Uloge: Basil Radford, Catherine Lacey, Bruce Seton, Joan Greenwood, Wylie Watson, Gabrielle Blunt, Gordon Jackson, Jean Cadell, James Robertson Justice, Morland Graham, John Gregson, James Woodburn, James Anderson, Jameson Clark, Duncan Macrae

244

U paketu sa Pasoš za Pilmiko i Nežna srca, film Na pretek viskija našao se u onoj prvoj neverovatno bogatoj berbi komedija nastalih posle rata u britanskom studiju Ealing, pod patronatom Michaela Balcona. Svima drag, ovaj je film bio ključ za pravljenje karakterističnog, autoironičnog i prikrivenog satiričnog tona filmova koji će doći kasnije, kao i zajedništva malih ljudi koji ponosno pobeđuju moćnike. Uticajna komedija o klasnim sukobima Aleksandra „Sandyja“ Mackendricka, sjajno je iskoristila snimanje na autentičnim lokacijama na ostrvu Bara na Spoljnim Hebridima. U stilu pseudodokumentarca, predstavlja samodopadljivog Engleza, uštogljenog kapetana Nacionalne garde Basila Radforda, koji lovi „spaseni“ tovar čistog viskija sa potopljenog broda koji je trebalo da završi u Americi, ali su ga se dokopali žedni i ratom osiromašeni ostrvljani. Lukavi stanovnici Todaja do samog kraja opstruišu istragu vukući za nos i kapetana Radforda i poreznike. Priča je inspirisana stvarnim „nestankom“ 50.000 kutija viskija posle brodoloma kraj ostrva Eriskaj. Pisac i scenarista MacKenzie, koji je ovekovečio ovu priču, pojavljuje se i sam u filmu kao kapetan broda. Ovaj film je istrajao malo duže nego neke druge komedije iz studija Ealing, zahvaljujući svom čudnom šarmu koji je kontrastiran urnebesnom komikom, visprenim društvenim komentarima, autentičnim prikazom života na Hebridima i dobrom glumom. Joan Greenwood, vodeća engleska zavodnica iz studija Ealing, odlična je u tumačenju privlačne ćerke prepredenog gostioničara Macroona (Wylie Watson), a dobri su i škotski glumci James Robertson Justice, Gordon Jackson i zabavni narator Finly Currie. Film idealizuje udaljeni, izolovani, ruralni svet koji vrvi od ekscentrika, bitangi, lepih devojaka i hrabrih ljudi koji bacaju klipove pod točkove nadobudnih birokrata koji ih napadaju. Otuda izvire i glavni šarm filma. Reditelj Mackendrick, škotskog porekla, rođen u Americi, režirao je tri najbolja filma koja dolaze iz Ealinga: Čovek u belom odelu (1951), Gangsterska petorka (1955) i Na pretek viskija. Pokazaće u svojoj daljoj karijeri da je podjednako dobar i u drami, kao što je Slatki miris uspeha (1957), koji je snimio posle selidbe u Ameriku. AE

WHITE HEAT (1949) BELO USIJANJE „Da li znaš šta treba da radiš?“, reži Cody (James Cagney) na svog asistenta pre nego što će izvesti pljačku voza. Kada pomoćnik zausti da odgovori, Cody ga prekida: „Samo učini to, prestani da trtljaš!“ Ovaj akcioni stav sumira pokretni mehanizam filmova Raoula Walsha, filmova koji, kako je Peter Lloyd jednom istakao, „uzimaju puls pojedinačne energije“ i smeštaju je u „dementnu putanju, iz koje nastaje konstrukcija ritma“. Malo koji film je tako napet, suzdržan i ekonomičan u pričanju priče kao što je to Belo usijanje Raoul Walsh je prilično linearan reditelj koji pomera granice. Njegov rad se oslanja čak i na nemi film kao u uvodnoj sekvenci, u kojoj se skoro sudare voz i auto. On takođe ispituje komplikovane mogućnosti psihologije XX veka. Cody na poslu nemilosrdno ubija. Kada se jednom nađe pritešnjen sa bandom, kao što će kasnije biti zatvoren kao životinja, njegova patologija isplivava na površinu. On je nezainteresovan za tuđe patnje, ima fiksaciju o strogoj majci, i izluđujuće migrene. Cody je, kako ga je prikazao James Cagney, satkan od večite kontradikcije koja dolazi glave filmskim gangsterima: neverovatni egoizam i snovi o nepobedivosti („Vidi, mama, vrh sveta!“) podrivane velikim zavisnostima i ranjivošću. AM

THE RECKLESS MOMENT (1949) TRENUTAK LAKOMISLENOSTI Ovaj noar film je prilično neuobičajen zbog zamene polova u šablonskoj priči – o nevinoj devojci koju zavede privlačni negativac i tako je uvuče u zločin. (kao u Dupla odšteta i Skarletna ulica). Takođe, ovde položaj i priznanje stoje na mestu gde u noaru stoje seks i novac. Naime, domaćica Lucia Harper (Joan Bennett) izgubi kontrolu nad svijim mirnim malograđanskim životom kada ljigavac (Shepperd Strudwick), koji se zabavljao sa njenom ćerkom (Geraldine Brooks), pogine pod pomalo čudnim okolnostima i ona uklanja njegov leš da bi malo zataškala stvari. James Mason igra Lucijin nemezis, irskog negativca koji je prvo ucenjuje, a potom počne da pravi iskrene i romantične tirade. Fokus filma se menja u trenutku kada kriminalac ima želju da se žrtvuje da bi povrato raniji život junakinje, ali taj trenutak nagoveštava mogućnost da je Bennettova, koja je igrala kurvu u Skarletna ulica (1945), u stvari sve vreme podsvesno manipulisala njime. Reditelju Maxu Ophülsu važnije su bile emocije i ironija nego drama i zločin, tako da dobijamo jedinstveni osećaj igranja sa živcima, a on podstiče glavne glumce na hrabre, neuobičajene izvedbe. KN

SAD (Warner Bros.) 114m BW Režija: Raoul Walsh Produkcija: Louis F. Edelman Scenario: Virginia Kellogg, Ivan Goff, Ben Roberts Fotografija: Sidney Hickox Originalna muzika: Max Steiner Uloge: James Cagney, Virginia Mayo, Edmond O’Brien, Margaret Wycherly, Steve Cochran, John Archer, Wally Cassell, Fred Clark Nominacije za Oskara: Virginia Kellogg (scenario)

SAD (Columbia) 82m BW Režija: Max Ophüls Produkcija: Walter Wanger Scenario: Mel Dinelli, Henry Garson Fotografija: Burnett Guffey Originalna muzika: Hans J. Salter Uloge: James Mason, Joan Bennett, Geraldine Brooks, Henry O’Neill, Shepperd Strudwick, David Blair, Roy Roberts

245

Velika Britanija (British Lion, London) 104m BW Jezik: Engleski / Nemački Režija: Carol Reed Produkcija: Hugh Perceval, Carol Reed Scenario: Graham Greene, Alexander Korda Fotografija: Robert Krasker Originalna muzika: Henry Love, Anton Karas Uloge: Joseph Cotten, Alida Valli, Orson Welles, Trevor Howard, Paul Hörbiger, Ernst Deutsch, Erich Ponto, Siegfried Breuer, Hedwig Bleibtreu, Bernard Lee, Wilfrid Hyde-White Oskar: Robert Krasker (fotografija) Nominacije za Oskara: Carol Reed (režija), Oswald Hafenrichter (montaža)

246

THE THIRD MAN (1949) TREĆI ČOVEK Treći čovek Carol Reeda efektno prebacuje urbani košmarni svet holivudskog noara 1940-ih u evropsko okruženje. Scenario za film je napisao Graham Green, a knjiga, koja se i dan-danas izdaje, u stvari je novelizacija scenarija! Sakupljajući haotične rezultate rata i posle pet godina, sledeći rad britanskih pisaca trilera i evropskih reditelja u egzilu, Reed prikazuje ratne posledice pokreta koji su opisani u npr. Hitchcockovim ranim radovima Dama koja nestaje (1938) i Tajni agent (1936). Film liči na središnji deo stvaralaštva Fritza Langa ili na Householdovog Lov na čoveka (1941) i adaptacije Erica Amblera, kao Putovanje u strah (1942) i Maska Dimitriosa (1944). Beč pod okupacijom četiri vojne sile, pun ološa i krijumčara, odlična je podloga za kreiranje studijske egzotike, ali su se Reed i ekipa odlučili da koriste prave lokacije i tako uspeli da, među otpacima, uhvate svet straha koji je i suviše stvaran. U ovu korumpiranu pustoš dolazi Amerikanac, nedužni Holly Martins (Joseph Cotten). Pisac petparačkih vesterna nekim čudom je pozvan da održi predavanje uštogljenoj kulturnoj grupi ljudi. Jedini koji je ikada pročitao neko njegovo delo je narednik vojne policije (Bernard Lee). Holly je sablaznut kad čuje da je njegov drug iz detinjstva Harry Lime (Orson Welles) poginuo nedavno pod nerasvetljenim okolnostima, i da ima sumnji da je bio povezan sa groznim kriminalnim delima. Holly upoznaje jednu od Harryevih devojaka (Alida Valli) i čitav niz ozbiljnih ekscentrika u svojoj potrazi za „trećim čovekom“, koji je navodno viđen kako odnosi Harryevo mrtvo telo. Na kraju ispada da je Harry inscenirao sopstvenu smrt ne bi li pobegao policajcu Callowayu (Trevor Howard). Posle toliko vremena, to i ne iznenađuje toliko, ali momenat otkrića kada Harryja Limea osvetli ulična svetiljka dok mu se mačka mota oko nogu još uvek je pun magije. Dok nezaboravna tema Antona Karasa na citri polako razvija svoju "pling-plong" temu, Welles pretvara svoj virtuelni lika u najšarmantnijeg negativca u istoriji kinematografije. Najpoznatiji monolog u Trećem čoveku, o satu sa kukavicom, na bečkom Velikom točku, napisao je na licu mesta Welles lično, čime je produbio lik i verovatno obezbedio trajnu slavu ovom filmu. Treći čovek je jedan od retkih britanskih filmova tehnički realizovanih na nivou najboljih holivudskih klasika. Reed nikad nije ponovio tako nešto. Film je mešavina političkog trilera, uvrnute romanse, gotske misterije i crno-bele romantične agonije. Orson Welles, koji je sjajan u svojih pet minuta, pridobio je sav publicitet, ali film je odlično odglumljen u celosti. Cotten je napravio odličan posao u ulozi zbunjenog i rezigniranog junaka, njegovo „književno predavanje“ je neprocenjivo. Tu je i prozaična lepota Italijanke Valli, koja je stvorena za uloge heroina. Ovaj film se stalno presijava, u svojim nokturnalnim gradskim pejzažima, blistavim licima progonjenih ljudi i nemirnim vodama kanalizacije niz koje je Harry Lime na kraju otplovio. KN

247

SAD (MGM) 98m Technicolor Režija: Stanley Donen, Gene Kelly Produkcija: Roger Edens, Arthur Freed Scenario: Adolph Green & Betty Comden, po njihovoj drami Fotografija: Harold Rosson Originalna muzika: Leonard Bernstein, Saul Chaplin, Roger Edens Uloge: Gene Kelly, Frank Sinatra, Betty Garrett, Ann Miller, Jules Munshin, Vera-Ellen, Florence Bates, Alice Pearce, George Meader, Judy Holliday Oskar: Roger Edens, Lennie Hayton (muzika)

248

ON THE TOWN (1949) U GRADU Dva mornara, Gabey (Gene Kelly) i Chip (Frank Sinatra) sa taksistkinjom Brunhilde (Betty Garrett) upadaju u umetničku školu na čas crtanja akta. Zablenu se u golu ženu koju vide s leđa. Potom naš trio zbriše kroz vrata kroz koja je i ušao. Otkriva nam se teći mornar Ozzie (Jules Munshin) i njegova devojka antropolog Claire (Ann Miller) koji se ljube. Kompletna zabava ovog filma je sadržana u opisanom štosu. U osnovi se ovde radi o potrazi za neobaveznim seksom: tri mornara imaju dopust od 24 časa i žele nešto da kresnu. Naravno da se ti niski nagoni negiraju na površini filma (tu je čak i ljubav Gabeya prema čednoj i finoj Ivy (Vera Ellen), ali sve ukazuje na to: u referencama na kulturu (muzej posvećen „homo erectusu“) dvosmislenosti (Brunhilde kaže: „Hteo je da razgleda, i ja sam mu mnogo toga pokazala), a ponajviše u energiji muzičkih numera u kojima je sadržana sva erotika – mada nema ništa skriveno u songu „Prehistoric Man“ koji peva Ann Miller. U gradu svojom premisom „proživeti život u jednom danu“ obuhvata puno zadovoljstava. Koreditelji Jean Kelly i Stanley Donen daleko su još od svog ideala dramatičnog mjuzikla. Kada se mornari raziđu, film postaje bogat zbivanjima varirajući od burleske („You Can Count on Me“) do klasičnog baleta, preko dueta Sinatre i Betty Garret „Come Up To My Place“, sjajnoj džez numeri Leonarda Bernsteina. U nizanju događaja pravi se prostor za razne sanjarije, digresije i štosove. Često se previđa Kellyjev levičarski stav u životu i radu. Pored seksa, u ovom filmu ispod površine leže i političke poruke: ova gradska simfonija je iskrena oda radostima šljakera koji grabe iskustva i trpaju ih u pukotine surovog rasporeda obaveza. AM

ORPHÉE (1950) ORFEJ „Legende imaju tu privilegiju da su večne“ – naznačava narator već na početku. To je slučaj i sa čarobnom alegorijom Jeana Cocteaua Orfej (u izvedbi Jeana Maraisa koji je bio Cocteauov ljubavnik). Ovo je vrsta kodifikovane autobiografije: Orfej je slavni pesnik koji je izašao iz mode; kada ga dva rivala obore sa motora, on se zaljubljuje u Princezu Smrt (Maria Casares), ali posle smrti zanemarene žene Euridike (Maria Dea), Orfej silazi u had da je spase. Iz perspektive filma sa specijalnim efektima, Orfej je i dalje reper za Cocteauovu ingenioznu upotrebu kretanja unazad i pozadinskih projekcija. Ogledala su prolaz na drugu stranu („Gledaj u ogledalo ceo život i videćeš Smrt na delu.“), mada je jedino pesnicima dozvoljeno da prolaze kroz njih. Čistilište je usporeni svet gde ne postoje fizički zakoni. Iako se često mučimo da protumačimo zagonetnu naraciju (odmaže i to što su Orfej i Cocteau zainteresovaniji za Smrt nego za Euridiku), poetika filma je očaravajuća. TCh

THE ASPHALT JUNGLE (1950) DŽUNGLA NA ASFALTU Verovatno najdetaljnije urađen pljačkaški film Holivuda, Hjustonova studija pljačke zlatare prikazuje poslovnost u odnosima profesionalnih kriminalaca različitih profila: od mastermajnda poduhvata, preko obijača sefova, do snagatora koji služe za obračun sa stražarima. Kriminal ove vrste je „leva ruka“ biznisa kako kaže ugledni biznismen, kome je zadatak da „uvalja“ plen. Film ne analizira samo pljačku, već i privatne živote bandita, individualizovanih vidnim intervencijama na dijalogu i vizuelnom stilu. Ekipom glumaca vešto upravlja John Huston. Tu je i Marilyn Monroe, u jednoj od važnijih ranih uloga – igra praznoglavu ljubavnicu negativca u poznim godinama. Po Hustonovom običaju, tema je usredsređana na radosti i tuge odnosa između muškaraca, sa neizbežnim porazom od zakona i ličnih slabosti, porazom prikazanim skoro herojski. Šef grupe kriminalaca Dok Riedenschneider (Sam Jaffe) uhapšen je jer se zadržao da uživa u plesu lepe devojke u jednom kafiću, a opaki momak Dix (Sterling Hayden) iskrvari u pokušaju da se domogne sela i konja koje voli. Ovi melodramski elementi tvore sjajan kontrapunkt sumornom prikazu alijenacije, izdaje i sociopatije. RBP

Francuska (Andre Paulve, Palais Royal) 112m BW Jezik: Francuski Režija: Jean Cocteau Produkcija: André Paulvé Scenario: Jean Cocteau Fotografija: Nicolas Hayer Originalna muzika: Georges Auric Uloge: Jean Marais, François Périer, María Casarès, Marie Déa, Henri Crémieux, Juliette Gréco, Roger Blin, Edouard Dermithe, Maurice Carnege, René Worms, Raymond Faure, Pierre Bertin, Jacques Varennes, Claude Mauriac

SAD (MGM) 112m BW Režija: John Huston Produkcija: Arthur Hornblow Jr. Scenario: W.R. Burnett, Ben Maddow, John Huston, po romanu W.R. Burnetta Fotografija: Harold Rosson Originalna muzika: Miklós Rózsa Uloge: Sterling Hayden, Louis Calhern, Jean Hagen, James Whitmore, Sam Jaffe, John McIntire, Commissioner Hardy, Marc Lawrence, Barry Kelley, Anthony Caruso, Teresa Celli, Marilyn Monroe, William “Wee Willie” Davis, Dorothy Tree, Brad Dexter, John Maxwell Nominacije za Oskara: John Huston (režija), Ben Maddow, John Huston (scenario), Sam Jaffe (muška sporedna uloga), Harold Rosson (fotografija)

249

Japan (Daiei) 88m BW Jezik: Japanski Režija: Akira Kurosawa Produkcija: Minoru Jingo, Masaichi Nagata Scenario: Ryunosuke Akutagawa, Akira Kurosawa, Shinobu Hashimoto, po pričama Rashomon i Gaj Ryunosuke Akutagawae Fotografija: Kazuo Miyagawa Originalna muzika: Fumio Hayasaka Uloge: Toshirô Mifune, Machiko Kyô, Masayuki Mori, Takashi Shimura, Minoru Chiaki, Kichijiro Ueda, Fumiko Honma, Daisuke Katô. Oskar: Akira Kurosawa (Počasna nagrada) Nominacije za Oskara: So Matsuyama, H. Motsumoto (umetnički direktor) Filmski festival u Veneciji:: Akira Kurosawa (Zlatni Lav), Akira Kurosawa (Nagrada italijanske filmske kritike)

250

RASHOMON (1950) RAŠOMON Trojica putnika se sreću u ruiniranom hramu tokom oluje. Drvoseča (Takashi Shimura), sveštenik (Minoru Chiaki) i građanin (Kichijiro Ueda) založe vatru i čude se uznemirujućoj priči. Ovo je početak priče u priči o supružnicima koji se susreću na šumskom putu. Kasnije drvoseča nalazi muževljev leš i svedoči pred policijom. Opis dešavanja toliko uznemiri sveštenika i zabavi građanina da im četiri objašnjenja zločina okupiraju pažnju za sve vreme oluje. Zaplet čine suprotstavljena gledišta u flešbek stilu. Uokviren pokretnom kamerom i snimljen pod kišnim osvetljenjem, Rašomon analizira nepouzdanost perspektiva. Tako iskrenost likova i njihovi opisi događaja postaju lažni i zavaravajući. Dokazi se potkrepljuju činjenicama, ali se odmah dovode u pitanje. Nepodudaranje ispreplitanih priča koje pričaju muž, žena i bandit komplikuju generalnu sliku. Najkraće rečeno , svi pripovedači su nepouzdani, što i film čini nepouzdanim po sebi. Kurosawin Oskarom ovenčani film, koji je ništa manje nego epistemološki košmar, ipak se završava infuzijom moralne dobrote. Iako Rašomon implicitno istražuje nemogućnost obnavljanja i iskupljenja, njegova glavna tema o otkrivanju istine kao razlike između dobra i zla, podržana je jednostavnim gestovima dobrote i požrtvovanja. Dok kroz vizuru bandita Tajomarua (Toshirô Mifune) posmatramo put kroz šumu, mi otkrivamo da je on odmetnik. Kad spazi Masako (Machiko Kyo), on je prisili da mu se preda pre nego što oslobodi njenog muža samuraja Takehira (Masayuki Mori), tako da se dva muškarca mogu boriti dok ovaj drugi ne bude ubijen. Masakina priča je da ju je suprug silovao i ponizio, a potom odbacio i zato je, u naletu besa, ona ta koja ga je ubila. Takehiro, koji se obraća putem medijatora (Fumiko Honma), kaže da je njegova žena uzvratila na Tajomaruovu strast pre nego što je tražila od bandita da ubije Takehira. Ne nalazeći rešenje u ubistvu, Tajomaru beži, a potom i Masako. Ostavljajući samuraja da počini harakiri. Svaka od priča je isprčana u cilju spasavanja onog ko je govori. Tako da je Tajomaru bezdušni kriminalac, Masako nevina žrtva, a Takehiro ponosni ratnik. Sve se čini kao istina, sve dok se ne oglasi drvoseča sa pričom o onome što je video iz prikrajka. Njegova priča dokazuje ženinu plitkost, banditovu izmišljenu hrabrost i kukavičluk muža. U isto vreme, njegova verzija skriva njegov udeo u zločinu, sve dok građanin to ne iznese na videlo, odbacujući potragu za istinom. Kurosawa završava ovu mračnu priču pozitivnim tonom. Napuštena beba otkrivena je u razrušenom hramu. Drvoseča predstavlja ideju ljudske dobrote iskupljujući se time što preuzima na sebe starateljstvo nad siročetom. Dosledan zaključak u Rašomonovoj šizofrenoj formi u sjajnoj narativnoj srukturi. Ovo je Kurosawino prvo remekdelo. GC-Q

SAD (Universal) 92m BW Režija: Anthony Mann Produkcija: Aaron Rosenberg Scenario: Borden Chase, Stuart N. Lake, Robert L. Richards, po priči Stuart N. Lake Fotografija: William H. Daniels Originalna muzika: Walter Scharf Uloge: James Stewart, Shelley Winters, Dan Duryea, Stephen McNally, Millard Mitchell, Charles Drake, John McIntire, Will Geer, Jay C. Flippen, Rock Hudson, John Alexander, Steve Brodie, James Millican, Abner Biberman, Tony Curtis

SAD (Argosy, Republic) 105m BW Režija: John Ford Produkcija: Merian C. Cooper, John Ford, Herbert J. Yates Scenario: James Warner Bellah, James Kevin McGuinness, po priči Mission With No Record Jamesa Warner Bellaha Fotografija: Bert Glennon Originalna muzika: Dale Evans, Stan Jones, Tex Owens, Victor Young Uloge: John Wayne, Maureen O’Hara, Ben Johnson, Claude Jarman Jr., Harry Carey Jr., Chill Wills, J. Carrol Naish, Victor McLaglen, Grant Withers, Peter Ortiz, Steve Pendleton, Karolyn Grimes, Alberto Morin, Stan Jones, Fred Kennedy

252

WINCHESTER ‘73 (1950) VINČESTER 73 Vinčester 73, kao prva od osam kolaboracija između reditelja Anthonyja Manna i glumca Jamesa Stewarta, definiše ton ove čuvene saradnje. Vesterni koje je ovaj tandem napravio su neuobičajeno gorki i lepi, sa prizvucima fascinantne moralne nesigurnosti. Zaplet filma se vrti oko puške koja konstantno ide iz ruke u ruku. Svaki čovek koji dođe u kontakt sa njom, promeni se u nekom pogledu: nekad nabolje, a nekad nagore. Sve se ovo prikuplja u takmičenje u gađanju gde je premija puška iz naslova. Sjajna glumačka ekipa. Sheley Winters je odlična, a među epizodistima su karakterni glumci poput Millarda Mitchella, Stephena McNallya Will Geer i neuporedivog Dana Dureya. (Probajte da nađete i mladog Tonyja Curtisa i Rocka Hudsona koji igra Indijanca!) Iako danas važi za glumca širokog opsega, Stewart se tada brinuo zbog percepcije njegovog limitiranog repertoara. Njegov junak Lin McAdam je prilično neobičan, pomalo nepouzdan iako je on moralno središte filma. Stewart će u Mannovim filmovima ostvarivati komplikovane i cinične uloge kao u Čovek iz Laramiea i Gola mamuza. Bez sumnje, ovo je dokaz da bi ovaj majstor vešto savladao svaku ulogu koju bi dobio. EdeS

RIO GRANDE (1950) RIO GRANDE Rio Grande kao poslednji film u „konjičkoj trilogiji“ Johna Forda, koju čine još Fort Apač (1948) i Nosila je žutu traku (1949), manje je delo, ali u isto vreme i ključno. Film je, navodno, bio namenjen da obezbedi finansije za rediteljev lični projekat Tihi čovek (1952). Film ima manje rekonstrukcija, manje je mitološki i manje elegičan nego prethodni i donosi mešavinu sapunice, vojničkog humora i oštru, jahačku akciju. Kirby York (John Wayne), iskusni Jenki kapetan, izgladio je odnose sa svojom otuđenom ženom južnjakinjom Kathleen (Maureen O’Hara), čiju je kuću zapalio u građanskom ratu da bi zajedno mogli da uzgajaju malog sina (Claude Jarman Jr.). Sin postaje muškarčina pod uticajem oca, zadržavajući i osećajnost stečenu od majke. York staje na čelo ljudi koji jure indijanske napadače, koji su došli iz Meksika da bi otimali ljude (ovde se nagoveštava klica za remek-delo Forda i Waynea: Tragači iz 1956). Ova potera je manje neurotična i više okrenuta akciji, i jedan je od retkih Fordovih filmova koji uključuje crno-beli pogled na dobro i zlo u sukobu sa Indijancima. Ben Johnson nam demonstrira svoje veštine iz rodea i uzbudljive kaskaderske tačke. "A Sons of the Pioneers" daje svoj doprinos odgovarajućim baladama iako „Bold Fenian men“ i nije baš bila omiljena pesma na Zapadu 1870. godine. KN

ALL ABOUT EVE (1950) SVE O EVI Smatrana jednim od najoštrijih i najmračnijih filmova ikada snimljenih o šou biznisu, drama Jozepha L. Mankiewicza iz 1950. nastala je od priče iz magazina Kosmopoliten pod nazivom „The Wisdom of Eve“, od koje je nastala i jedna radio produkcija. Skoro četiri godine su je studiji izbegavali da bi, konačno, Mankiewiczev cinični, duhoviti scenario u kombinaciji sa sjajnom podelom uloga, priču pretvorio u veliki uspeh. Film je dobio šest Oskara od, do tada nezabeleženih, četrnaest nominacija. Nagrađen je između ostalog i za najbolji film, najboljeg epizodnog glumca, za režiju, scenario, a nominovane su bile i Bette Davis, Anne Baxter, Celeste Holm i Thelma Ritter, tako da su oborile rekord u broju ženskih nominacija za neki film. U film nas uvodi zahvalnica koju izgovara mlada glumica Eve Harrington (Anne Baxter), a zatim se baca pogled na publiku. Addison DeWitt (Georg Sanders) kreće sa naracijom koja ide unazad do prve priče o tom uspehu. Bette Davis igra Margo Channing brodvejsku glumicu u svojim četrdesetim, koja postaje prijateljica sa Eve, mladom obožavateljkom koja nije imala lak život. Birdie (Ritter), garderoberka glumice Margo, prva dovede u pitanje tužnu priču Eve: „Kakva priča! Nedostaju još samo krvoločni psi koji je ujedaju za zadnjicu.“ Eve povrati izgubljeno poverenje, uvlačeći se u lični i profesionalni život Margo, koristeći pregršt laži. Eve nastavlja tako što izigra najbolju prijateljicu Margo (Holm), zavede njoj odanog ali prevejanog kritičara (Sanders) i nastoji da joj otme verenika Billa (Gary Merrill, koji je muž Bett Davis u stvarnom životu). U kratkoj ali sjajnoj minijaturi, Marilyn Monroe pod ruku sa DeWittom stiže na zabavu Margo, na kojoj Margo izgovara čuvenu repliku: „Vežite pojaseve! Biće ovo nemirna noć.“ Posle Oskara 1949. za A Letter to Three Wives, neki vide Mankiewiczev trijumf sa Sve o Evi kao konačnu potvrdu njegovog talenta i porede ga sa njegovim bratom Hermanom, koji je dobio Oskara za scenario Građanina Kejna. No ako ostavimo ovu debatu po strani, Sve o Evi se smatra vrhuncem duge karijere Bett Davis, a jedina mana filma je Ann Baxter, koja se naprosto pretvorila u čistu ambiciju u obliku žene. KK

SAD (Fox) 138m BW Režija: Joseph L. Mankiewicz Produkcija: Darryl F. Zanuck Scenario: Joseph L. Mankiewicz, po priči The Wisdom of Eve Mary Orr Fotografija: Milton R. Krasner Originalna muzika: Alfred Newman Uloge: Bette Davis, Anne Baxter, George Sanders, Celeste Holm, Gary Merrill, Hugh Marlowe, Gregory Ratoff, Barbara Bates, Marilyn Monroe, Thelma Ritter, Walter Hampden, Randy Stuart, Oskar: Darryl F. Zanuck (najbolji film), Joseph L. Mankiewicz (režija), Joseph L. Mankiewicz (scenario), George Sanders (sporedna muška uloga), Edith Head, Charles Le Maire (kostimi) Nominacije za Oskara: Anne Baxter, Bette Davis (glavna ženska uloga), Celeste Holm, Thelma Ritter (sporedna ženska uloga), Lyle R. Wheeler, George W. Davis, Thomas Little, Walter M. Scott (umetnički direktor), Milton R. Krasner (fotografija), Barbara McLean (montaža), Alfred Newman (muzika) Filmski Festival u Kanu: Joseph L. Mankiewicz (specijalna nagrada kritike), Bette Davis

SAD (Paramount) 110m BW Režija: Billy Wilder Produkcija: Charles Brackett Scenario: Charles Brackett, Billy Wilder, D.M. Marshman Jr, po priči A Can of Beans by Charlesa Bracketta and Billy Wildera Fotografija: John F. Seitz Originalna muzika: Jay Livingston, Franz Waxman Uloge: William Holden, Gloria Swanson, Erich von Stroheim, Nancy Olson, Fred Clark, Lloyd Gough, Franklyn Farnum, Charles Dayton, Buster Keaton, Anna Q. Oskar: Charles Brackett, Billy Wilder, D.M. Marshman Jr (scenario), Hans Dreier, John Meehan, Sam Comer, Ray Moyer (umetnički direktor), Franz Waxman (muzika) Nominacije za Oskara: Charles Brackett (najbolji film), Billy Wilder (režija), William Holden (glavna muška uloga), Gloria Swanson (glavna ženska uloga), Erich von Stroheim (sporedna muška uloga), Nancy Olson (sporedna ženska uloga), John F. Seitz (fotografija), Doane Harrison, Arthur P. Schmidt (montaža)

SUNSET BLVD. (1950) BULEVAR SUMRAKA Nezaposleni scenarista Joe Gillis (William Holden), plutajući mrtav u bazenu, svodi račun svoje intimne i profesionalne, na propast osuđene veze sa megalomanskom zvezdom nemih filmova Normom Desmond (Gloria Swanson). Norma koja je nezrela vampirica, u svojim nastojanjima da ostane mlada u pedesetim, paradoksalno, izgleda kao da ima hiljadu godina. Ona živi u oronuloj vili na Bulevaru sumraka, održava ponoćnu sahranu svog ljubimca majmuna („Mora da je bio jako važan majmun“, misli u sebi Joe), cepa neizvodive scenarije i mašta o nemogućem kambeku na scenu sa ulogom Salome („Mrzim tu reč! To će biti povratak!“). Služi je jezivi sluga (Erich von Stroheim), koji je nekada bio njen reditelj i muž. Iako nije sklon spektaklima, Wildera je ovaj scenario inspirisao da napravi kompozicije koje evociraju prostor Fantoma iz opere i Kaneovog Xanadu: ogromne ruke u belim rukavicama koje sviraju zahuhtale orgulje dok se žigolo, koji je upao u zamku, njiše u pozadini. Wilderova otrovna, ali i nostalgična, šetnja po kući duhova filmske industrije može se gledati bezbroj puta, čak i posle njegovog uticaja na horor filmove (kao Aldrichov Šta se desilo Baby Jane?), i posle adaptacije za pozorište Andrewa Lloyda Webbera. Film pravi čudnu mešavinu simpatija prema „prohujaloj“ Normi i Joeu, koji se nije ni desio, uz dozu sadizma, kada upotrebljava zamrznuta lica nemog filma Bustera Keatona, H. B. Warnera i Ane Q. Nilsson. Jedna od ironičnih skrivenih poruka Bulevara sumraka je da, iako Norma ne može da se izvuče sa svojim ludilom, industrija dopušta i zapravo podstiče sve ostale da se ponašaju kao monstrumi: Cecil B. DeMille nežno skreće Normi pažnju na to da se filmska industrija

promenila, ali Wilder zaokružuje njegovu scenu tako što dopušta kameri da primeti njegove ispolirane jahačke čizme i apsurdno staromodno šepurenje. Gloria Swanson (koja je prihvatila ulogu kada je Mary Pickford odbila ) i von Stroheim (koji je bio primoran da opet gleda odlomak iz nedovršenog debakla 1920-ih Kraljica Keli, koji je on režirao, a Gloria u njemu glumila) iako su u ovom filmu videli šansu za poslednji blesak slave, dobro su shvatili surovost Wilderovog viđenja koje ih sve pretvara u monstrume. Ovo je oštar i ciničan film koji se rve sa svojom prokletom ali slatkom „normalnom“ ljubavnom aferom: na kraju se Norma podjednako plaši mogućnosti da Joe piše scenario („Untitled Love Story“) za devojku Nancy Olson, koliko i da će je ostaviti zbog mlađe rivalke. Swansonova je sjajna („Ja sam velika, filmovi su se smanjili.“) u svom ludilu koje kulminira u sceni kada se ona priprema da je snimi reporter filmskih novosti, dok je hapse za ubistvo, a ona objavljuje da je spremna za krupni plan dok Wilder to prati dugim povlačenjem unazad, da naglasi njenu izolovanost i ludilo dok čitav cirkus, izazvan skandaloznim ubistvom poznate ličnosti, tek počinje. Ovo je utabalo stazu Wilderovoj Senzaciji (1951) i kulturi kriminala eksploatisanog od strane medija, što će i do današnjih dana biti zastrašujuće aktuelna tema KN

LOS OLVIDADOS (1950) ZABORAVLJENI

Meksiko (Ultramar) 85m BW Jezik: Španski Režija: Luis Buñuel Produkcija: Óscar Dancigers, Sergio Kogan, Jaime A. Menasce Scenario: Luis Alcoriza, Luis Buñuel Fotografija: Gabriel Figueroa Originalna muzika: Rodolfo Halffter, Gustavo Pittaluga Uloge: Alfonso Mejía, Estela Inda, Miguel Inclán, Roberto Cobo, Alma Delia Fuentes, Francisco Jambrina, Jesús Navarro, Efraín Arauz, Sergio Villarreal, Jorge Pérez, Javier Amézcua, Mário Ramírez Filmski Festival u Kanu: Luis Buñuel (režija)

Mada film Zaboravljeni podseća na mnoge konvencionalne filmove o socijalnim problemima, on pravi korak dalje. Gorko remek-delo Luisa Buñuela, locirano u sirotinjske krajeve Meksiko Sitija, prati dva osuđena dečaka: Pedra (Alfonso Mejía), koji se trudi da se popravi, i starijeg nepopravivog Jaiba (Roberto Cobo), koji se, poput nekog demona, nanovo pojavljuje da zavede Pedra na pogrešan put. Podozriv prema italijanskom neorealizmu, Buñuel je insistirao na proširivanju ideje realizma na takav način da se u njega uključe i esencijalne stvari kao što je san, poezija i iracionalno – to je predstavljeno Pedrovim košmarom u kome se ispreplitane krivica i želja razmrse slikom mesa koje majka daje gladnom dečaku, kao i u Jaibovoj viziji anđela smrti u vidu ofucanog psa koji ga vodi niz dugačak mračan put. Među ostalim izgubljenim dušama u Buñuelovom gradu prokletih, nalaze se i nezgodni slepi prosjak Carmelo (Miguel Inclán), napušteni dečak Ojitos (Mário Ramírez), Carmelov rob, nimfeta Meche (Alma Delia Fuentes) čija gola bedra bivaju poprskana u jednoj od mnogih provokativnih scena u filmu, i virtuozni Julián (Javiér Amezcua), koji brzo gine od Jaibovog noža. Ako pozajmimo rečenicu iz Nešvila, moglo bi se reći da ste konačni, esencijalni lik u filmu vi – licemerni gledaoci. Krucijalni faktor, koji izdiže ovaj film iznad ostalih sa socijalnom problematikom, jeste neprijatnost koju on izazva u publici, najsnažnije kada Pedro, ljut, u popravnim domu, gađa kameru jajetom. Na manje spektakularan ali svejedno zapanjujući način, Zaboravljeni sprečava publiku da se postavi u položaj plemenitog saosećanja, koje je toliko kultivisano u filmovima sa liberalnijim porukama. Ton filma je oštar, udaljen, kontradikoran – kao kada se patetičnom prizoru slepog Carmela, koga tuče Jaibova banda, naruga kroz sliku kokoške koja zuri. Buñuel takođe preskače čitav katalog recepata za filmove sa porukom, uključujući i karakterne surogate za upravljanje osećanjima ili fokusiranje na jedan problem da bi se ublažio onaj veći. Film je dosta kritikovan zbog bezosećajnosti i nedostatka konstruktivnih rešenja, ali Buñuel je umetnik, a ne zakonodavac, pa saosećanje u ovom filmu može biti teško prepoznatljivo samo zato što nije prikazano na sentimantalan način. MR

IN A LONELY PLACE (1950) NA USAMLJENOM MESTU Po mnogo čemu ovaj film se smatra remek-delom: kao najveći uspeh kultnog reditelja Nicholasa Raya, kao jedinstveno romantična i ukleta noar drama, kao showcase za najbolje što su pružili Humphrey Bogart i Gloria Graham, i kao jedan od najpromišljenijih filmova o Holivudu. Scenarista „kratkog fitilja“ Dix Steele (Bogart) osumnjičen je za neobično, okrutno ubistvo, ali njegova prva komšinica Laurel Gray (Grahame) može da mu dâ alibi. Iz toga se izrodi strasna veza, koja traje sve dok ona ne počne zazirati od njegovog nasilnog ponašanja i ne zapita se da li je možda ipak on počinio ubistvo. Bogart je, posle niza godina u kojima je tumačio romantičare, ovde konačno zaronio u svoju ličnost i otkrio neurotičnu stranu koja je mogla uzdrmati likove Sama Spadea i Ricka Blaina. On je stvarno zastrašujući u svojim naletima besa u kojima udara i one koji to zaslužuju i koji ne zaslužuju. Mračna tematika filma postaje poletna uz pomoć Rayevih tamnih vizualizacija sa primesama skoro nadrealističke poetičnosti. Solidni roman Dorothy B. Hughes adaptiran je na zanimljiv način: u knjizi ispada da je Steele stvarno ubica, dok je scenario još mračniji jer ističe da je on nevin, ali da bi lako mogao da ne bude. KN

THE BIG CARNIVAL (1951) SENZACIJA Senzacija se ističe po dve stvari: to je jedina kolaboracija između Kirka Douglasa i Billyja Wildera, i to je najgnevniji i najogorčeniji film koji je ikada izbacio Holivud. Douglas igra Chucka Tatuma, ciničnog, prepotentnog reportera, proteranog u mali gradski list posle niza otkaza po novinskim agencijama u velikim gradovima. On u priči o tragaču za zlatom (Richard Benedict), koji je zatrpan odronom kamenja, vidi priliku za veliki povratak. On manipuliše šerifom ne bi li odložio spasavanje, tako što obeća da će namamiti turiste, one u potrazi za uzbuđenjima, i posmatrače da dođu i budu deo ove dirljive ljudske priče. Tatum pokreće medijsku histeriju postavljajući se kao jedini koji poznaje pravo stanje i celu stvar pretvara u karneval. Tatumovom pričom je privučena čak i žena nesrećnog tragača (Jan Sterling), koja je oličenje visokih prohteva i, u svojoj pohlepi za ličnim profitom, pokazuje se kao savršen spoj sa njim. I sve krene kako ste i očekivali – jako, jako loše. Gnev lebdi još dugo posle kraja priče, a Wilderove verbalne igrarije teško da mogu da prikriju gorku istinu u priči koja nas sve okrivljuje. Dirljivo i pametno. AT

SAD (Columbia, Santana) 94m BW Režija: Nicholas Ray Produkcija: Henry S. Kesler, Robert Lord Scenario: Dorothy B. Hughes, Edmund H. North, Andrew Solt, po romanu Dorothy B. Hughes Fotografija: Burnett Guffey Originalna muzika: George Antheil Uloge: Humphrey Bogart, Gloria Grahame, Frank Lovejoy, Carl Benton Reid, Art Smith, Jeff Donnell, Martha Stewart, Robert Warwick, Morris Ankrum, William Ching, Steven Geray, Hadda Brooks

SAD (Paramount) 111 m BW Jezik: Engleski/ Latin Režija: Billy Wilder Produkcija: William Schorr, Billy Wilder Scenario: Walter Newman, Lesser Samuels, Billy Wilder Fotografija: Charles Lang Originalna muzika: Hugo Friedhofer Uloge: Kirk Douglas, Jan Sterling, Robert Arthur, Porter Hall, Frank Cady, Richard Benedict, Ray Teal, Frank Jaquet Nominacije za Oskara: Billy Wilder, Lesser Samuels, Walter Newman (scenario) Filmski festival u Veneciji: Billy Wilder (internacionalna nagrada), nominacija (Zlatni lav)

257

SAD (Charles K. Feldman, Warner Bros.) 122 min BW Režija: Elia Kazan Produkcija: Charles K. Feldman Scenario: Tennessee Williams, Oscar Saul, po drami Tennessee Williamsa Fotografija: Harry Stradling Sr. Originalna muzika: Alex North Uloge: Vivien Leigh, Marlon Brando, Kim Hunter, Karl Malden, Rudy Bond, Nick Dennis, Peg Hillias, Wright King, Richard Garrick, Ann Dere, Edna Thomas, Mickey Kuhn Oskar: Vivien Leigh (glavna ženska uloga), Karl Malden (sporedna muška uloga), Kim Hunter (sporedna ženska uloga), Richard Day, George James Hopkins (umetnički direktor) Nominacije za Oskara: Charles K. Feldman (najbolji film), Elia Kazan (režija), Tennessee Williams (scenario), Marlon Brando (glavna muška uloga), Harry Stradling Sr. (fotografija), Lucinda Ballard (kostimi), Alex North (muzika), Nathan Levinson (zvuk)

A STREETCAR NAMED DESIRE (1951) TRAMVAJ ZVANI ŽELJA „Oduvek sam zavisila od ljubaznosti stranaca.“ Iako je drama Tennesseeja Williamsa trebalo da bude cela o očajničkom, poetičnom heroizmu Blanche DuBois, sirovi, znojavi, animalni magnetizam Marlona Branda, naspram krhke, izbledele lepotice Vivien Leigh, potpuno je gospodario ekranom. Na isti način na koji je četiri godine ranije uzbuđivao pozorišnu publiku na Brodveju, naspram Blanche koju je igrala Jessica Tandy, Brandov mrzovoljni naturalizam, njegova prizemna seksualnost i njegovo zavijanje „Steeelaaaa!“ ostaju glumačka izvedba koju je skoro nemoguće dostići glumcima koji su se kasnije oprobali u ulozi brutalnog Stanleya Kowalskog. Ironija je da je Kazanova verzija za film, koju je takođe napisao Tennessee Williams, ali su cenzori izbacili neke lascivne sadržaje, dobila tri od postojećih četiri Oskara za glumu: jedan je otišao Vivien Leigh, koja je igrala Blanche i u londonskoj postavci na Vest Endu, koju je režirao njen muž Laurence Olivier, druga dva su otišla epizodistima Kimu Hunteru i Karlu Maldenu, ali je Brandu Oskara uzeo Humphrey Bogart za Afričku kraljicu. No, urkos tome, Brandova gluma u Tramvaju zvanom želja postavila ga je na vrh liste modernih filmskih glumaca kao najslavnijeg i najuticajnijeg predstavnika metoda studija Actors. Posle gubitka odavno propalog porodičnog imanja, zbog zaostalih poreza i njene reputacije, u potrazi za zaboravom i utehom, Blanche odlazi u Nju Orleans da ostane kod svoje trudne sestre Stelle i tmurnog zeta Stanleya Kowalskog, u njihovom pretrpanom, zagušljivom stanu. Stanleyu, koji je ubeđen da im Blanche prećutkuje nasleđe, ova neurotična žena, koja se patetično pridržava svog rafinmana i zabluda, mnogo ide na nerve. Pod uticajem Stanleyevog maltretiranja, i poslednje nade joj bivaju uništene i ona se povlači u psihotično stanje. Iako sedmi Kazanov igrani film, Tramvaj zvani želja je više pozorišno nego filmsko ostvarenje. Osnovna snaga mu dolazi iz glume, naročito u fascinantnom sukobu dirljivo, eterično, klasično teatralne Vivien Leigh i eksplozivnog, nagonskog Branda. Oni se po načinu glume razlikuju baš koliko se razlikuju i Stanley i Blanche po naravima. Ellia Kazan, budući jedan od osnivača studija Actors 1947. i budući uticajan u američkom pozorištu, nije pokazao mnogo interesovanja za vizuelne mogućnosti filma, ali je njegov rad sa glumcima ovde veoma izražen. AE

STRANGERS ON A TRAIN (1951) NEPOZNATI IZ NORD EKSPRESA Da li ikog može da začudi zašto je Alfreda Hitchcocka privuklo delo „Strangers on the Train“ autorke Patricije Highsmith? Njen prvi roman sadrži elemente koji se mogu naći u skoro svakom Hitchcockovom filmu: opčinjenost ubistvom, zabune i jedva prikrivene homoseksualne porive. Nema potrebe da naglašavamo da reditelju nije trebalo mnogo vremena da otkupi autorska prava i baci se na posao i, uz pomoć sjajnog scenarija Raymonda Chandlera, uz malu podršku Bena Hechta i nekih drugih, film je ispao jedan od Hitchcockovih najefektnijih. Nepoznati iz Nord Ekspresa ima sasvim nevin uvod. Guy Haines (Farley Granger), uspešni teniser, bukvalno naleće na nepoznatog i nervoznog, saputnika u vozu, Bruna Anthonyja (Robert Walker). Obojica u svojim životima imaju nekoga koga bi se rado oslobodili. Guy bi da izbriše svoju ženu, a Bruno bi se rado rešio svog dominantnog oca. Bruno smišlja kako da se probleme obojice reše „savršeno“: jednostavno će zameniti žrtve. Guy briše šašavu ideju iz glave, ali se ubrzo pojavljuje Bruno koji ga ucenjuje da ispuni svoj deo dogovora. Skoro crna komedija, Nepoznazi iz Nord Eksperesa takođe funkcioniše i kao bizarni ritual udvaranja, gde Granger igra čoveka nezainteresovanog za Walkerovog slikovitog ludaka. Po običaju, Hitchcock se naslađuje istraživanjem nevolje svog protagoniste. Blistavi dijalog teče dok Walker priteže obruč oko Grangera, što dovodi do nečega što bi se moglo nazvati najnapetijom partijom tenisa u istoriji filma. Ali ne bi to bio Hitchcock da se uzbudljivi zaključak ne dešava na karuselu, na kome se Walker i Granger rvu dok se karusel otima kontroli i vrti sve brže i brže. Iako je ovo neočekivano finale za nešto što je uglavnom jedan unutrašnji pogled na ludilo, ucenu i krivicu, Hitchcocku to to savršeno polazi za rukom. Dok Walkerov kemp šarm vodi ka sve otvorenijim ubilačkim impulsima, njegov značaj negativca raste i on se može osloboditi samo na način koji bi bio pravedan prema njegovoj ličnosti većoj od života. Zaista Walker (u svojoj poslednjoj ulozi) dominira filmom. On je sam razulareni ego, otelovljeno naličje potisnute suludosti, koju će Hitchcock devet godina kasnije analizirati u filmu Psiho. JKl

SAD (Warner Bros) 101m BW Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Alfred Hitchcock Scenario: Raymond Chandler, Whitfield Cook, Czenzi Ormonde, po romanu Patriciae Highsmith Fotografija: Robert Burks Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: Farley Granger, Ruth Roman, Robert Walker, Leo G. Carroll, Patricia Hitchcock, Kasey Rogers, Marion Lorne, Jonathan Hale, Howard St. John, John Brown, Norma Varden, Robert Gist Nominacije za Oskara: Robert Burks (fotografija)

259

Velika Britanija (Ealing, Rank) 78m BW Režija: Charles Crichton Produkcija: Michael Balcon, Michael Truman Scenario: T.E.B. Clarke Fotografija: Douglas Slocombe Originalna muzika: Georges Auric Uloge: Alec Guinness, Stanley Holloway, Sid James, Alfie Bass, Marjorie Fielding, Edie Martin, John Salew, Ronald Adam, Arthur Hambling, Gibb McLaughlin, John Gregson, Clive Morton, Sydney Tafler, Marie Burke, Audrey Hepburn Oskar: T.E.B. Clarke (scenario) Nominacije za Oskara: Alec Guinness (glavna muška uloga)

Velika Britanija (Dorkay, Romulus) 122 m Technicolor Jezik: Engleski/ Španski Režija: Albert Lewin Produkcija: Joseph Kaufman, Albert Lewin Scenario: Albert Lewin Fotografija: Jack Cardiff Originalna muzika: Alan Rawsthorne Uloge: James Mason, Ava Gardner, Nigel Patrick, Sheila Sim, Harold Warrender, Mario Cabré, Marius Goring, John Laurie, Pamela Mason, Patricia Raine, Margarita D’Alvarez, La Pillina, Abraham Sofaer, Francisco Igual, Guillermo Beltrán

260

THE LAVENDER HILL MOB (1951) BANDA SA LAVANDER HILA Uz hit iz 1955. Gangsterska petorka, Banda sa Lavander Hila je najzabavnija i najurnebesnija komedija iz studija Ealing u produkciji Michaela Balcona, obožavana širom sveta zbog svog provokativnog, ironičnog, perfektnog britanskog humora. Neverovatni Alec Gunness igra naočarka, neuglednog činovničića u banci, koji na umu ima finansiranje bogate penzije kao kompenzaciju za karijeru u kojoj ostade neprimećen. On planira hrabru pljačku zlatnika, sa Stanleyjem Hollowayem, koji se bavi izradom suvenira, i sa nesposobnim provalnicima Sidom Jamesom i Alfijem Bassom. Scenario je napisao nekadašnji policajac T. E. B. „Tibi“ Clarke. Film je masterklas u pravljenju dobrog zapleta i događaja, čemu pomaže vrhunska režija Charlesa Crichtona, naročito u sceni na Ajfelovom tornju (u kojoj Gunness i Holloway jure niz spiralne stepenice u poteri za nedužnim školarkama, koje su greškom kupile, slučajno zamenjene, zlatne makete Pariza) i u urnebesnom vrhuncu (kada se raspevani velški pandur vozi na papučici automobila šokiranog dueta u bekstvu). Obratite pažnju na mladu Audrey Hepburn u uvodu iz Rio de Žaneira, kada benevolentni, fino obučeni Guinness priča priču onima koje to interesuje. AE

PANDORA AND THE FLYING DUTCHMAN (1951) PANDORA I LETEĆI HOLANĐANIN Jednom odbačena kao pretenciozna i neubedljiva, reputacija ovog magičnog romantičnog filma postepeno je rasla tokom godina. Postavljena u rane tridesete u gradić po imenu Esperanca (Nada) na „mediteranskoj obali u Španiji“, gde se dokoni bogati emigranti mešaju sa zaposlenim ribarima, Pandora i Leteći Holanđanin počinje pronalaskom dva leša koji se drže za ruke, a koje je izbacilo more. Pandora Reynolds (Gardner), američka pevačica specijalizovana za guranje muškaraca u propast i smrt, sreće svog predestiniranog partnera u vidu Hendricka Van Der Zeeja (Mason), kapetana i jedinog člana posade luksuzne jahte, za koga se ispostavlja da je čuveni Leteći Holanđanin, čiji je usud lutanje morima dok ne nađe ženu koja bi htela da umre za njega. Jedan od retkih holivudskih intelektualaca, Albert Lewin, koji je producirao, režirao i napisao film, bio je veliki poznavalac književnosti (što se odrazilo i na njegove filmove koji su puni citata), i fantastičnog romanticizma. Snimljen u tamnjikavom ali očaravajućem tehnikoloru, kamerom Jacka Cardiffa, film je omaž lepoti Ave Gardner, sa fusnotama o mračnoj silini Jamesa Masona. KN

THE AFRICAN QUEEN (1951) AFRIČKA KRALJICA Ovaj klasik Johna Hustona je jedna od najfascinantnijih, najzabavnijih i najuzbudljivijih avantura Holivuda. Baziran na istoimenom romanu C. S. Forestera napisanom 1935, film priča priču o neočekivanoj romansi između kapetana parobroda, lutalice Charlieja Allnuta (Humphrey Bogart) i puritanske usedelice, misionarke Rose Sayer (Katharine Hepburn). Rose ne može da smisli Charlieja, ali ih sudbina ipak spoji. Našavši se usred nasilja Prvog svetskog rata, Rose mora da pobegne sa njim nizvodno u njegovom remorkeru. Međutim nemački ratni brod im prepreči put i Rose iznosi plan da Charliejev brod napune eksplozivnim materijalima i dignu nemački brod u vazduh, što bi im omogućilo da pobegnu. Međutim, ovaj avanturistički deo priče je sekundaran u poređenju sa burnim odnosima imeđu Charlieja i Rose, i bez obzira na otvoreno politički sadržaj naracije o ratu, interesantniju alegoriju Afričke kraljice pronaćićemo u njihovoj ljubavnoj priči. Kruta britanka potisnutih nagona, Rose biva zavedena Charliejevom neobrijanom, džinovskom američkom muževnošću. Iako smešten u 1914. godinu, potekst, koji ističe značaj Amerike i njene pojave na svetskoj sceni posle Drugog svetskog rata kada su druge velike kolonijalne sile počele da slabe, nemoguće je ne uočiti. Hepburnova i Bogat baš uživaju u svojim ulogama. Oboje veterani filma i velike zvezde, u ovom filmu koriste svoje zaštitne znake u vidu gestova i tikova da pospeše efekat. Oni dodaju filmu fini humor, koji nimalo ne škodi akciji. Hemija među njima je savršena, a prelaz od međupolarne udaljenosti do saboraca i ljubavnika dešava se bez ikakvog napora i ubedljivo, mada su najzabavniji kada se hvataju za gušu. Za privlačnost Aričke kraljice zaslužna je i fotografija u boji kao i očaravajuće lokacije u džungli. Za ovaj film je Bogart osvojio svog jedinog Oskara, a Huston (režija i scenario), Hepburnova i scenarista James Agee bli su nominovani. Ovaj kratki prikaz, kao ni pohvale koje je pokupio, ne mogu dočarati lepotu filma. Posle bezbroj gledanja, mene ovaj film i dalje nasmeje i oraspoloži. Među mnogo divnih filmova iz ove knjige, ovaj je zaista nešto što zaista morate da vidite. RH

Velika Britanija (Horizon, Romulus) 105 m Technicolor Jezik: Engleski/ German / Swahili Režija: John Huston Scenario: James Agee, John Huston, po romanu C.S. Forestera Uloge: Humphrey Bogart, Katharine Hepburn, Robert Morley, Peter Bull, Theodore Bikel, Walter Gotell, Peter Swanwick, Richard Marner Oskar: Humphrey Bogart (glavna muška uloga) Nominacije za Oskara: John Huston (režija), James Agee, John Huston (scenario), Katharine Hepburn (glavna ženska uloga)

261

Francuska (UGC) 110 m BW Jezik: Francuski Režija: Robert Bresson Scenario: Robert Bresson, po romanu Georgesa Bernanosa Produkcija: Léon Carré, Robert Sussfeld Fotografija: Léonce-Henri Burel Originalna muzika: Jean-Jacques Grünenwald Uloge: Claude Laydu, Léon Arvel, Antoine Balpêtré, Jean Danet, Jeanne Étiévant, André Guibert, Bernard Hubrenne, Nicole Ladmiral, Martine Lemaire, Nicole Maurey, Louise (Mme. Louise) Martial Morange, Jean Riveyre, Gaston Séverin, Gilberte Terbois, Marie-Monique Arkell Filmski festival u Veneciji: Robert Bresson (internacionalna nagrada), (Nagrada italijanske filmske kritike), (OCIC nagrada), nominacija (Zlatni lav)

SAD (MGM) 113 m Technicolor Jezik: Engleski/ Francuski Režija: Vincente Minnelli Produkcija: Roger Edens, Arthur Freed Scenario: Alan Jay Lerner Fotografija: John Alton, Alfred Gilks Originalna muzika: Saul Chaplin Uloge: Gene Kelly, Jerry Mulligan, Leslie Caron, Lise Bouvier, Oscar Levant, Georges Guétary, Henri Baurel, Nina Foch, Milo Roberts Oskar: Arthur Freed (najbolji film), Alan Jay Lerner (scenario), Cedric Gibbons, E. Preston Ames, Edwin B. Willis, F. Keogh Gleason (umetnički direktor), Alfred Gilks, John Alton (fotografija), Orry-Kelly, Walter Plunkett, Irene Sharaff (kostimi), Johnny Green, Saul Chaplin (muzika) Nominacije za Oskara: Vincente Minnelli (režija), Adrienne Fazan (montaža)

262

JOURNAL D’UN CURE DE CAMPAGNE (1951)

DNEVNIK SEOSKOG SVEŠTENIKA U potrazi za inspiracijom, jedan od najvećih umetnika filma, pronašao ju je u Dnevniku seoskog sveštenika. Robert Bresson je, pomoću maštovitosti, hrabrosti i strogosti, otkrio da pravljenje filma ne mora da ima veliki budžet, zvezde ili specijalne efekte. Film može da ispriča bilo kakvu priču, da izazove bilo koju emociju, da se otvori prema materijalnom i nematerijalnom, ka privatnim i kolektivnim temama kroz elementarnu upotrebu njegove suštinske prirode. Roman Georgesa Bernanosa priča priču o mladom svešteniku koji živi na selu, nosi se sa teškoćama svakodnevnog življenja i preispituje svoje postupke i svoju veru. Bernanoa ne pušta ni vernike ni ateiste da miruju, praveći jazove u konkretnom svetu. Bresson uspeva da napravi skromnu adaptaciju dela, koje pokazuje na čemu se bazira hrišćanska poruka – poruka za koju je film savršeno sredstvo da je pretoči u slike i zvuk – reč pretočena u meso. Film je konkretno i zajedničko dostignuće misterije Stvaranja. Bresson filmom pokazuje da je sve moguće: poigravanje sa smrću, pisanje po ekranu, poigravanje sa željom, zagledanje u ljudsku psihu, generisanje fascinacije životom u ruralnoj Francuskoj sredine XX veka i konfrontiranje religioznih pitanja. J-MF

AN AMERICAN IN PARIS (1951) AMERIKANAC U PARIZU Vedri mjuzikl Vincentea Minnellija, Amerikanac u Parizu, koji je osvojio šest Oskara, uključujući i onaj za najbolji film (ispred Mesto pod suncem i Tramvaj zvani želja), kao i specijalno priznanje koreografu Geneu Kellyju i Talbergovu memorijalnu nagradu za MGM-ovog producenta Alana Freeda, bio je originalni scenario za film koji je Freed video kao sjajnu promociju za Kellyja, i izgradio ga oko gomile najpopularnijih pesama Georgea Gershwina („I Got Rhythm“, „’S Wonderful“). Umetnik praznih džepova, Kelly donosi svoj atletski polet na sterilisani Monmartr, stepuje sa malim skitnicama, zaljubljuje se u muzu Leslie Caron i bori se za njenu ruku sa sofisticiranim francuskim pevačem Georgesom Guétaryjem. U međuvremenu se patronesa Nina Foch kipiod ljubomore, a sve mirno nadgleda umetnikov prijatelj kompozitor, koga igra pijanista i Gershwinov eksponent Oscar Levant. Poručujući izgubljenim generacijama Amerikanaca da se malo izgube u francuskoj kulturi, Minnelli začinjava svoj film životnošću, ljubavlju i eksplozijom boja. Vrhunac filma je spektakularni, inovativni osamnaestominutni ples na naslovnu numeru, postavljen u scenografije inspirisane raznim francuskim umetnicima, najviše Toulouse Lautreca. Sjajan je i duet Kelly–Caron „Our Love is Here to Stay“, dok igraju na obali reke Sene. AE

A PLACE IN THE SUN (1951) MESTO POD SUNCEM Prilikom adaptiranja „Američke tragedije“ Theodorea Dreisera, reditelj George Stevens se suočio sa teškoćom da mračni naturalizam priče iz knjige o klasnim sukobima, koja je bila interesantna za publiku 1950ih, pretoči u priču željniju zabave nego političkih instrukcija. Njegovo rešenje je bilo izuzetno efektno: naglasiti erotske čežnje Georgea Eastmena (Montgomery Clift) usmerene na lepoticu Angelu Vickers (Elizabeth Taylor). Majka šalje siromašnog Georgea kod bogatog rođaka industrijalca da bi napravio nešto od svog života. Ali George, kojim dominiraju osećanja nepravednosti sveta i isključenosti, nema ambicije da radom izgradi svoj put sa dna ka uspehu. U stvari, on je toliko slab da, čim se zaposli, on naruši jedno od glavnih pravila fabrike. Zabavljao se sa koleginicom i napravio dete toj siromašnoj, očajnoj ženi za koju je već izgubio interesovanje. Georgeu, koga Clift igra kao patetičnog naivca, glavna prednost postaje njegov izgled i prefinjenost. Tako Mesto pod suncem postaje jedna od holivudskih dirljivih, tragičnih ljubavnih priča, kao rezultat Stevensonovih dobrih indikacija (koje su se više odnosile na govor tela nego na dijalog), i manipulacije dva kontrastirana stila. Georgeov bajkoviti susret sa čednom Angelom obeležen je intimnim pogledom kamere, koji se sastoji iz mekano fokusiranih krupnih planova. Međutim scene u fabrici sa njegovom prvom devojkom Alice (Sheley Winters), i kasnije u sudnici, koriste fotografiju noara, sa naglašenim chiaroscuro svetlom i nebalansiranu kompoziciju, što lepo predočava opasnosti koje nosi Georgeova želja za „mesto pod suncem“. Trudna Alice preti da će ocinkariti Georgea njegovoj porodici ako se njome ne oženi. Od ove sudbine spasava ga samo to što opština ne radi zbog praznika u trenutku kada par krene kod matičara. George predloži izlet na jezeru u malom čamcu, sa idejom da bi se tamo mogla dogoditi „nesreća“ u kojoj bi se Alice utopila. On ipak ne može to da uradi, ali uplašena Alice prevrne čamac od straha. On joj ne pomaže i ona se udavi. George životom plati svoju ravnodušnost. Međutim zahvaljujući Stevensu, mi ga pamtimo više kao tragičnu figuru nego kao socio-političku lekciju. BP

SAD (Paramount) 122 min BW Režija: George Stevens Produkcija: Ivan Moffat, George Stevens Scenario: Harry Brown, Theodore Dreiser, Patrick Kearney,-Michael Wilson, po romanu An American Tragedy Theodore Dreisera i drami A Place in the Sun Patricka Kearneya Fotografija: William C. Mellor Originalna muzika: Franz Waxman Uloge: Montgomery Clift, Elizabeth Taylor, Shelley Winters, Anne Revere, Keefe Brasselle, Fred Clark, Raymond Burr, Herbert Heyes, Shepperd Strudwick, Frieda Inescort, Kathryn Givney, Walter Sande, Ted de Corsia, John Ridgely, Lois Chartrand Oskar: George Stevens (režija), Michael Wilson, Harry Brown (scenario), William C. Mellor (cinematography BW), Edith Head (kostimi), William Hornbeck (montaža), Franz Waxman (muzika) Nominacije za Oskara: George Stevens (najbolji film),

SAD (Fox) 92m BW Režija: Robert Wise Produkcija: Julian Blaustein Scenario: Harry Bates, Edmund H. North, po priči Farewell to the Master Harrya Batesa Fotografija: Leo Tover Originalna muzika: Bernard Herrmann Uloge: Michael Rennie, Patricia Neal, Hugh Marlowe, Sam Jaffe, Billy Gray, Frances Bavier, Lock Martin

264

THE DAY THE EARTH STOOD STILL (1951) DAN KADA JE ZEMLJA STALA SF-drama Roberta Wisea, bazirana na priči Harryja Batesa „Oproštaj od gospodara“, našla je žicu, nuklearnim ratom isprepadanoj i umornoj od političara, publici toga doba. Sa skoro dokumentarističkim početkom, film, kroz specijalne efekte i upečatljive likove, šalje jezivu antiratnu poruku. Mnogo iznad običnog B-filma, ovo je prvi popularni SF-film za odrasle sa pravom humanističkom porukom. Intergalaktički emisar po imenu Klaatu (Michael Rennie) spušta se u Vašington da prosledi poruku da rat na zemlji mora prestati. Opkoljen topovima i tenkovima, Klaatu biva slučajno ranjen u svom svemirskom brodu i odnose ga u bolnicu, dok tri metra visok robot Gort (Lock Martin) čuva letilicu. Bez lica, nem, posedujući smrtonosni laser, Gort je nepobediv. Jedini način da ga nateraju da prestane da brani brod jesu reči „Gort, Klaatu barada niktoh“. Bila je to rečenica koju je ponavljalo svako dete koje je videlo film. Klaatu beži iz bolnice i upoznaje Helen (Patricia Neal), lepu ženu izuzetne inteligencije, i njenog sina Bobbyja (Billy Gray) i Helen je ta koja mora da razoruža smrtonosnog Gorta. Da bi dokazao svoju moć i doprineo značaju poruke mira koju je doneo, Klaatu izmišlja plan kojim će zaustaviti kompletnu mehaniku na Zemlji (sa izuzetkom bolnica i aviona). Prvobitno je ulogu Klaatua trebalo da igra Claude Rains, ali zbog rasporeda snimanja, ulogu je prepustio Rennieu, čije oštre crte lica daju blagu superiornost liku. Patricia Neal, kao simbol ženske hrabrosti, nosi u sebi najbolje što ljudski rod može ponuditi. Gorta je tumačio Martin, preko tri metra visok radnik iz Graumanovog kineskog pozorišta u Los Anđelesu. Zbog težine kostima, Martin se mučio da podigne Nealovu, i u nekim scenama se žice mogu videti. Da bi svemirski brod izgledao kao da je napravljen nepoznatim tehnologijama, ubačen je git i prefarban srebrnom bojom. Git se razdvaja i vrata se pojavljuju niotkuda. Nenadmašeni Dan kada je zemlja stala je klasik na više frontova, među kojima i zbog svoje antiratne poruke i pametnih efekata kao i Herrmannove upotrebe teremina ranog elektronskog instrumenta. KK

THE QUIET MAN (1952) MIRAN ČOVEK John Ford, koji je najslavniji po svojim odama američkoj istoriji i kulturi, snimio je nekoliko filmova o svojim keltskim, a posebno irskim korenima, među kojima je Miran čovek verovatno najbolji. Film koji je svojevrsna kombinacija komedije i drame prikazuje povratak Amerikanca irskog porekla Seana Thorntona (John Wayne) u postojbinu, gde ulazi u burnu vezu sa Mary Kate Danaher (Maureen O’Hara). Snimljen u irskoj oblasti Galvej iz koje je Fordova familija emigrirala u Ameriku, Miran čovek obiluje fordovskom akcijom, sa epskim klimaksom u kome se ex-bokser Sean potuče sa Marynim bratom Willom Danaherom (Victor McLaglen), koji odbija da dâ sestrinu ruku Amerikancu. Borba se prekida kada su obojica previše pijani da bi je nastavili (jer loču u pauzama borbe). Sledi pomirenje posle koga porodica i Will pristaju na venčanje. Međutim, film ne govori o muškim stvarima, a Mary nije samo predmet sukoba. Iako želi Seana, ona se ne suprotstavlja svom bratu. Udaja za Seana u takvim uslovima bi bila poniženje za nju. U početku Sean, koji je u ringu usmrtio protivnika, ne želi da se bori sa njenim bratom, ali za Mary to znači nedostatak ljubavi. Zaplet se zakomplikuje tako što seljani nagovore Danahera da im dâ svoj blagoslov i njih dvoje se venčavaju. Ali brat uskoro otkriva prevaru i ne da Mary njen miraz. Mary odbija da spava sa Seanom pre nego što dobije svoj miraz, koji je garant njene nezavisnosti. Finalno pesničenje rešava oba pitanja i par se pomiri. Pod palicom Johna Forda, Miran čovek slika konvencionalnu sladunjavost sela sa slikama predivne prirode. Dobili smo film koji je dovoljno ozbiljan da bude privlačan, ali i dovoljno maštovit da bude urnebesno smešan. BP

SAD (Argosy, Republic) 129m Technicolor Jezik: Engleski/ Galski Režija: John Ford Produkcija: Merian C. Cooper, G.B. Forbes, John Ford, L.T. Rosso Scenario: Frank S. Nugent, Maurice Walsh, po priči Green Rushes Mauricea Walsha Fotografija: Winton C. Hoch Originalna muzika: Victor Young Uloge: John Wayne, Maureen O’Hara, Barry Fitzgerald, Ward Bond, Victor McLaglen, Mildred Natwick, Francis Ford, Eileen Crowe, May Craig, Arthur Shields, Charles B. Fitzsimons, James Lilburn, Sean McClory, Jack MacGowran, Joseph O’Dea Oskar: John Ford (režija), Winton C. Hoch, Archie Stout (fotografija) Nominacije za Oskara: John Ford, Merian C. Cooper (najbolji film), Frank S. Nugent (scenario), Victor McLaglen (sporedna muška uloga), Frank Hotaling, John McCarthy Jr., Charles S. Thompson (umetnički direktor), Daniel J. Bloomberg (zvuk) Filmski festival u Veneciji: John Ford (internacionalna nagrada), (OCIC nagrada), nominacija (Zlatni lav)

265

JEUX INTERDITS (1952) ZABRANJENE IGRE

Francuska (Silver) 102 m BW Jezik: Francuski Režija: René Clément Produkcija: Robert Dorfmann Scenario: François Boyer, Jean Aurenche, Pierre Bost, René Clément, po romanu Les Jeux Inconnus Françoisa Boyera Fotografija: Robert Juillard Originalna muzika: Narciso Yepes Uloge: Georges Poujouly, Brigitte Fossey, Amédée, Laurence Badie, Madeleine Barbulée, Suzanne Courtal, Lucien Hubert, Jacques Marin, Pierre Merovée, Violette Monnier, Denise Péronne, Fernande Roy, Louis Saintève, André Wasle Oskar: Francuska (počasna nagrada—najbolji strani film) Nominacije za Oskara: François Boyer (scenario) Filmski festival u Veneciji: René Clément (Zlatni lav)

266

Pregršt je filmova koji su prikazali apsurdnost ljudskog življenja kroz dečji pogled na svet, ali retko koji je to uradio tako dobro kao najbolji film René Clémenta Zabranjene igre. Kao i u većini Clémentovih filmova, radnja se odvija u okruženju Drugog svetskog rata. Petogodišnja devojčica Paulette (Brigitte Fossey) ostaje bez roditelja, koji ginu u vazdušnom napadu na Pariz. Jedna seoska porodica je nevoljno usvaja i ona se zbližava sa njihovim mlađim sinom. Jedanaestogodišnji Michel (Georges Poujouly) i ona stvaraju tajni svet koji reflektuje smrt, koju njih dvoje vide svuda unaokolo. Oni sakupljaju mrtve insekte i životinje i sahranjuju ih u ambaru, mrmljajući polushvaćene reči iz katoličkog opela. Ove „zabranjene igre“ odrasli otkrivaju, pa deca budu razdvojena. Clément je napravio ime dramatizovanim dokumentarcem Bitka za prugu (1946), koji govori o operacijama Pokreta otpora na francuskim prugama, a uvod Zabranjene igre nosi moćan realistički naboj (kada nemački bombarderi bacaju bombe i pucaju na kolonu izbeglica). Jezivost scene je potpomognuta prirodnim zvucima, bez dodatka muzike, a dešava se usred prijatnih vrućina prelepih francuskih seoskih pejzaža. Međutim, posle toga film prelazi u stilizovanije tonove. Na jednoj strani su odrasli seljani – svet sagledan zbunjenim, fasciniranim dečjim očima svodi se na sitne čarke, a sukobi su karikirani. To je svet u kome vera postoji samo u rečima dok životom vladaju gramzivost i zloba. Naspram toga stoji nežni pogled na decu i simpatije prema njima dok grade svoj tajni, izmišljeni svet, a njihovo konačno, nasilno razdvajanje svakoga pogađa u srce. Clément je uspeo da iz dece dobije sjajne uloge, osvežavajuće depatetizovane. Može se uočiti čak i neka gracioznost u dečakovoj nežnosti prema devojčici. Narciso Yepes je napravio lepu lirsku muziku za solo gitaru, izražajnu u svojoj jednostavnosti. PK

ANGEL FACE (1952) ANĐEOSKO LICE Američkim film noarom dominiraju uklete romanse i moćne fatalne žene, sklone manipulaciji, one naivne muškarce guraju u posrnuće i propast. Film Ottoa Permingera dolazi u kasnijoj fazi pokreta i očigledno je da dosta duguje ranijim filmovima kao što je Iz prošlosti (1947) Jacquesa Tourneura. U ovom filmu, Robert Mitchum tumači sličnu ulogu, privatnog detektiva koji ih razotkriva, ali ne može pobeći od mahinacija nemoralne žene koju voli. Međutim, ovaj film sadrži više cinizma i ironije nego njegovi prethodnici. On prikazuje opsednutost radnika Franka Jessupa (Mitchum) prelepom bogatašicom, koja manipuliše njime da bi ubila svoju maćehu. Prethodno je Diane Tremayne (Jean Simmons) namerno pokvarila Frankovu veridbu sa Mary (Mona Freeman), „dobrom“ ženom koja je oličenje normalnog života. Ali taj život Franka ne zadovoljava otkako je upoznao Diane i navikao se na bogatstvo. Podlost Diane uspeva, ali po cenu neplaniranog lišavanja života njenog oca. Nju međutim ne može ništa sprečiti u ostvarivanju planova i ona ne oseća nikakvu krivicu. Njih dvoje budu optuženi za ubistvo, ali, u duhu noara poput Poštar uvek zvoni dva puta Diane upošljava prepredenog branioca koji ih oslobađa optužbe. Iako naizgled predodređeni za zajednički život, Franka počne da grize savest. Kada se završi suđenje, on pokuša da ode od Diane i vrati se starom životu. Fatalno grešeći, Frank dopušta Diane da ga odveze na autobusku stanicu, ali ona će radije umreti nego da ga pusti od sebe. Zato skreće autom sa puta niz liticu, i oboje ih ubije na način koji podseća na „nesreću“, koju je prethodno dobro osmislila. Uloge Mitchuma i Simmonsove su sjano izgrađene, a Premingerova režija ih pojačava umetničkom manipulacijom mizanscena – klasičan film noar. BP

SAD (RKO) 91m BW Režija: Otto Preminger Produkcija: Otto Preminger, Howard Hughes Scenario: Chester Erskine, Oscar Millard, Frank S. Nugent Fotografija: Harry Stradling Sr. Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: Robert Mitchum, Jean Simmons, Mona Freeman, Herbert Marshall, Leon Ames, Barbara O’Neil, Kenneth Tobey, Raymond Greenleaf, Griff Barnett, Robert Gist, Morgan Farley, Jim Backus

267

SINGIN’ IN THE RAIN (1952)

PEVAJMO NA KIŠI

SAD (MGM) 103m Technicolor Režija: Stanley Donen, Gene Kelly Produkcija: Arthur Freed Scenario: Betty Comden, Adolph Green Fotografija: Harold Rosson Originalna muzika: Nacio Herb Brown, Lennie Hayton Uloge: Gene Kelly, Donald O’Connor, Debbie Reynolds, Jean Hagen, Millard Mitchell, Cyd Charisse, Douglas Fowley, Rita Moreno Nominacije za Oskara: Jean Hagen (sporedna ženska uloga), Lennie Hayton (muzika)

Neki filmovi se kotiraju visoko zbog svojih prvih upečatljivih umetničkih proboja ili sjajnih debitantskih nastupa glumaca. Neki se cene prosto jer su najbolji svoje vrste. Pevajmo na kiši pripada ovoj drugoj skupini. On nije pionirski poduhvat ni po čemu, niti pomera granice filmskog jezika, ali retko koji film je u sebi tako lako objedinio sve što je dobro u filmovima: radosne kulminacije, padove u očajanja i stalnu klackalicu između te dve krajnosti. Sasvim je odgovarajuće da holivudski mjuzikl u suštini govori o zvuku. Ili bar o dolasku zvuka. Radnja je smeštena u 1927. i Don Lockwood (Gene Kelly) igra čuvenu zvezdu nemih filmova. Usred procesa snimanja još jednog filma sa partnerkom Linom Lamont (Jean Hagan), studio čuje da se sprema premijera Džez pevača i odluče da prekinu snimanje. Jedina šansa da njihov film postane konkurentan je da ga preprave u mjuzikl, ali rađaju se dva problema: Dona nervira partnerka Lina, a njen izraženi njujorški akcenat nije pogodan za novu eru zvučnog filma. Koje je rešenje? Sironizovati njen grozni glas glasom naivne Kathy (Debbie Reynolds) i nadati se da publika to neće otkriti. Ali ovo privremeno rešenje dovodi do novog problema: Don se zaljubljuje u Kathy, što menja njegovu saradnju sa Linom. U korežiji Genea Kellyja i Stanleyja Donena, Pevajmo na kiši je pun pevačko-igračkih numera, a najpoznatije su „Make ’Em Laugh“ u izvođenju Donalda O’Connora i Kellyjevo izvođenje naslovne numere. Kelly se vrti na stubu lampiona i šljapka baricama u ekstazi, ponesen novom ljubavlju svog života. Iako je teško poverovati, nekoliko numera je reciklaža već postojećih iz MGM-ove arhive, ali im je ekipa filma podarila novi život u tolikoj meri da su sada zauvek povezane sa tim filmom. Adolph Green i Betty Comden napisali su brz i smešan scenario, parodirajući trnoviti prelaz sa nemog na zvučni film tako vispreno da je to mogla dostići samo čitava generacija pisaca za zvučne filmove. Ironično, poput priče iz filma, Pevajmo na kiši ne nailazi na dobar odziv publike i na Oskaru je bio skoro nezapažen. Ali, s vremenom su njegove vedre scene i harizmatične zvezde postale suviše jake da bi im se odolevalo. Zahvaljujući brojnim reprizama Pevajmo na kiši je proglašen kraljem svih mjuzikala, ali i brojnim kritičarima što su ga uvrstili u deset najboljih filmova. Ipak, prave zasluge idu Donenu i Kellyju, koji su ga napravili. Svet filma, a i šire, je postalo bolje i lepše mesto sa Pevajmo na kiši. JKl

IKIRU (1952) ŽIVETI

Japan (Toho) 143m BW Jezik: Japanski Režija: Akira Kurosawa Produkcija: Sojiro Motoki Scenario: Shinobu Hashimoto, Akira Kurosawa, Hideo Oguni Fotografija: Asakazu Nakai Originalna muzika: Fumio Hayasaka Uloge: Takashi Shimura, Shinichi Himori, Haruo Tanaka, Minoru Chiaki, Miki Odagiri, Bokuzen Hidari, Minosuke Yamada, Kamatari Fujiwara, Makoto Kobori, Nobuo Kaneko, Nobuo Nakamura, Atsushi Watanabe, Isao Kimura, Masao Shimizu, Yunosuke Ito Internacionalni Festival u Berlinu: Akira Kurosawa (specijalna nagrada berlinskog senata)

270

Mada ga uglavnom znamo po njegovim samurajskim epskim pričama (Sedam samuraja, Jodžimbo), najveće interesovanje Akira Kurosawe nisu bile krv i hrabrost, iako možda nijedan drugi reditelj nije u toj meri ispitao potencijale slika nasilja na ekranu. Akira Kurosawa važi za jednog od najvećih humanista u svetu filma, a to se najlepše vidi u filmu Živeti. Zaplet filma kruži oko Kenija Watanabea (Takashi Shimura, stalni Kurosawin glumac). On je činovnik srednje važnosti koji vodi dosadan život koji ga ne ispunjava. Njegov životni uspeh, koji on ozbiljno shvata, jeste to što za trideset godina nije ni jedan jedini put izostao sa posla u opštinskoj gradskoj službi. Nije da on žali zbog banalnosti svog života, samo ne zna ni za jednu drugu opciju. Sve se menja kada sazna da je oboleo od raka i da ima još malo vremena. Watanabe u svojim poslednjim danima analizira svoja dostignuća (nikakva) i prioritete (kojih nema), i odluči da nije prekasno da promeni svet nabolje. Kompletnu energiju usmeri na izgradnju javnog parka – mali gest koji bez obzira predstavlja veliku stvar za Watanabea kao i za Kurosawu. Takashi Shimura je napravio ulogu svog života. Kada Watanabe otkriva da je bolestan, Shimurin izraz lica govori sve što treba da znamo: prelazi od bezizražajnosti do poniženosti, u Shimurinoj mimici se sadrži sve. Dok klizi filmom sa licem napaćenog čoveka, nemoguće je da ne osetimo njegovu bol. Iako u osnovi tužan, Živeti je film pun optimizma. A to je Kurosawi i bila ideja – da bi se postigla bilo kakva sreća ili zadovoljstvo, mora se proći kroz patnju. Ali patnja je takođe deo života i može se iskoristiti za postizanje dobra. Živeti govori o životu u veoma pozitivnom tonu čak i kada govori o smrti i tuzi. Dar Akira Kurosawe sastoji se u tome što uspeva da pokaže da ta raspoloženja nisu suprotstavljena, već su ujedinjena kao deo životnog ciklusa. Njegovo iskreno uverenje da male stvari čine razliku u isto vreme je osvežavajuće i dirljivo. EdeS

EUROPA ‘51 (1952) EVROPA '51 Film Roberta Rossellinija Evropa ’51 sadrži najnepredvidljiviju skupinu sastojaka koju neko može zamisliti, gulaš za koji ne biste baš mogli biti siguni da želite da ga probate – film koji uključuje skandinavsku poholivuđenu zvezdu, oca italijanskog neorealizma, komentar na socijalne uslove u gradovima posleratne Evrope, metafizička razmatranja prirode dobra i zla kao i meditacije o neotuđivom pravu na samoodređenje, sukob buržoazije i naroda na svim nivoima, jednu smrt deteta, izdaju i iskupljenje majke... mamma mia! A onda se smestite u mrak, platno obasja svetlost, film počinje. Jednostavno i jasno. Elegantno, potresno, neverovatno živo. U Stromboliu snimljenom godinu dana ranije, Rossellini je od Ingrid Bergman napravio neverovatnu marionetu kojom upravljaju Bog i njen reditelj (i ljubavnik). Ovaj put ništa se slično nije desilo, samo hrabro otkriće, do tada nepoznate, fuzije melodrame i autorskog filma sa njegovim etičkim i socijalnim pitanjima. Svaki događaj u Evropi ’51 baziran je na opštim mestima, a svaka scena stiže kao da je neočekivana, napunjena uznemirujućim osećanjem stvarnosti, sa tajnim vezama sa stvarnim životom iako izgleda kao da koristi samo uobičajene reference i na romanesknoj strani i na tematskoj. A sve se odvija bez naglašnog dramskog efekta, bez hvalisanja, sa, naprotiv, dosta skromnosti kod glumaca i reditelja (koji nisu inače bili nimalo skromni), u načinu na koji je priča ispričana, snimljena i interpretirana. Evropa ’51 izlazi iz svih okvira vrste kojoj na prvi pogled pripada, dosežući nivo suštinskog humanizma retko dostizanog na filmu, i to bez upotrebe teških sredstava. Dok Irene Girard (Ingrid Bergman) savladava sve prepreke na putu ka svetici, film se sam probija svojim putem, izbegavajući sve grehove kojima je, kako izgleda, bio iskušavan. Svetački film? Zašto da ne? J-MF

Italija (Ponti-De Laurentiis) 113m BW Jezik: Italijanski Režija: Roberto Rossellini Produkcija: Dino De Laurentiis, Roberto Rossellini Scenario: Sandro De Feo, Mario Pannunzio, Ivo Perilli, Brunello Rondi, Roberto Rossellini Fotografija: Aldo Tonti Originalna muzika: Renzo Rossellini Uloge: Ingrid Bergman, Alexander Knox, Ettore Giannini, Giulietta Masina, Teresa Pellati, Sandro Franchina, William Tubbs, Alfred Brown Filmski festival u Veneciji: Roberto Rossellini (internacionalna nagrada), nominacija (Zlatni lav)

271

SAD (Loew’s, MGM) 118m BW Režija: Vincente Minnelli Produkcija: John Houseman Scenario: George Bradshaw, Charles Schnee Fotografija: Robert Surtees Originalna muzika: David Raksin Uloge: Lana Turner, Kirk Douglas, Walter Pidgeon, Dick Powell, Barry Sullivan, Gloria Grahame, Gilbert Roland, Leo G. Carroll, Vanessa Brown, Paul Stewart, Sammy White, Elaine Stewart, Ivan Triesault Oskar: Charles Schnee (scenario), Gloria Grahame (sporedna ženska uloga), Cedric Gibbons, Edward C. Carfagno, Edwin B. Willis, F. Keogh Gleason (umetnički direktor), Robert Surtees (fotografija), Helen Rose (kostimi) Nominacije za Oskara: Kirk Douglas (glavna muška uloga)

272

THE BAD AND THE BEAUTIFUL (1952) GRAD ILUZIJA I dalje najbolji „Holivud o Holivudu“ film, rađen je po motivima karijere Davida O. Selznicka, sa par skretanja da pokupi anegdote o Valu Lewtonu, Orsonu Wellesu, Raymondu Chandleru, Diani Barrymore, Alfredu Hitchcocku i Irvingu Thalbergu. Obratite pažnju i na tihu ali uticajnu ženu britanskog reditelja. Troje ljudi koji opravdano mrze producenta Jonathana Shieldsa (Kirk Douglas) okupljaju se da prime telefonski poziv iz Pariza, gde je propali Shields otišao da predloži novi projekat. Kroz flešbekove, oni pokrivaju njegov uspon u karijeri pravo iz blata. Reditelj Fred Amiel (Barry Sullivan) njegov partner je odranije, i njega je Shields podstakao da napravi nešto od jevtinog flilma sa čudovištem, po imenu The Doom of the Cat Man, ali je onda najuren iz svog projekta snova, užasno „važnog“ meksičkog projekta po nazivu The Faraway Mountain. Georgiju Lorrison (Lana Turner), pijanu bludnu ćerku zvezde nalik na Johna Barrymorea, Shields je izvukao sa dna i pretvorio u boginju glumica druge generacije, ali ju je onda šutnuo na dan premijere zbog lake kučke (Elaine Stewart). A najteže mu može oprostiti profesionalni scenarista James Lee Bartlow (Dick Powell), čiju je ženu nestalnu i sklonu flertu (Gloria Grahame), Shields nabacio latinskom ljubavniku Victoru „Gauchu“ Riberi (Gilbert Roland), zbog koga strada u avionskoj nesreći. Ali Kirk Douglas je neuporediv u ulozi ambicioznog megalomana, i ovaj njegov portret producenta stisnutih usta spada u njegove najbolje. Ogovarački scenario je dobro kombinovan sa bogatom melodramatičnošću reditelja Vincenta Minnellija i muzikom Davida Raksina. Posle pedeset godina, film je dobio još jednu dimenziju jer je Selznickova reputacija bitno opala. Shieldsovo ubeđenje da on stvara veliku umetnost, za koju vredi žrtvovati tuđe živote, još je strašnije u Minnellijevom dopuštanju da bacimo pogled na tačno onu vrstu ambicioznih, prepumpanih, samozadovoljnih spektakala, koji danas znače mnogo manje nego neki skromniji napori. U Shieldsovoj filmografiji, znate da biste radije videli The Doom of the Cat Man nego The Faraway Mountain. KN

THE BIG SKY (1952) TAJNA INDIJANKE U filmu Howarda Hawksa Tajna indijanke, Kirk Douglas i Dewey Martin igraju trgovce krznom koji plove rekom Misuri u zemlju Bekfut 1830-ih godina. Film je baziran na romanu A. B. Guthrie Jr-a., koji je napisao scenario za Šejna (1953) i čija su još dva romana ekranizovana („These Thousand Hills“ i „The Way West“). Junaci na svom putu prolaze kroz prirodne i ljudske opasnosti, i pretvaraju svoju posadu u houksovsku profesionalnu elitu. Prijateljstvo bude dovedeno u pitanje kada uhvate Indijanku Patkino Oko (Elizabeth Threatt), koju drže kao taoca, kao garanciju sigurnosti. Obojica budu očarana njome, ali se na kraju situacija rasplete. Snimljen u crno-beloj tehnici, sa impresivnom scenografijom, ovaj Hawksov film se manje interesuje za epsku priču, a više za same likove, čitav niz njih, uključujući i Hanka Wordena kao ludog matorog Indijanca, Arthura Hunnicutta kao staru dobricu i Stevena Geraya kao Francuskiyja, kapetana broda. Mogu se uočiti i tragovi Hawksovog crnog humora, naročito kada Kirkovom liku moraju da amputiraju prst. Ova scena je originalno bila namenjena da je izvede John Wayne u Crvenoj reci (1948). EB

HIGH NOON (1952) TAČNO U PODNE U nedeljno jutro u ukočenom malom gradu na Divljem zapadu po imenu Hadleyville, u Novom Meksiku, šerif Will Kane (Gary Kooper) vrši poslednje pripreme pred venčanje sa mirnom Kvekerkom (Grace Kelly). U tom trenutku, stiže vest da je Frank Miller (Ian MacDonald), psihopata koga je Kane uhapsio, pomilovan i da dolazi vozom koji stiže u podne. Dok Millerovi ozloglašeni kompanjoni čekaju na stanici, šerif traži pomoć. Ali kolege, prijatelji i ostali odbijaju da rizikuju živote i stanu pored njega u borbi protiv bandita, koji ne traži samo osvetu nego i da preuzme vlast nad gradom. Na raznim časovnicima vidimo približavanje podneva. Svi savetuju Kaneu da napusti grad, ali Cooperov heroj mora da se suoči sa svojom odgovornošću. Tačno u podne se odvija u realnom vremenu. Trenutak obračuna se bliži, a balada „Do Not Forsake Me Oh My Darling“ čini situaciju još napetijom, dok se broj ljudi na koje je šerif računao osipa poput jutarnje magle. U konačnom obračunu, koji parira čak i današnjim „jedan protiv svih“ akcijama, šerif ostaje skoro sam na četiri razbojnika. Ovaj Zinnemanov film je u isto vreme i veliki suspens vestern i surova alegorija vladavine straha i sumnje tokom McCarthyjeve ere. KN

SAD (Winchester) 140m BW Režija: Howard Hawks Produkcija: Howard Hawks, Edward Lasker Scenario: A.B. Guthrie Jr, Dudley Nichols, po romanu A.B. Guthrie Jr-a Fotografija: Russell Harlan Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: Kirk Douglas, Dewey Martin, Elizabeth Threatt, Arthur Hunnicutt, Buddy Baer, Steven Geray, Henri Letondal, Hank Worden, Jim Davis Nominacije za Oskara: Arthur Hunnicutt (sporedna muška uloga), Russell Harlan (fotografija)

SAD (Stanley Kramer) 85m BW Režija: Fred Zinnemann Produkcija: Carl Foreman, Stanley Kramer Scenario: John W. Cunningham, Carl Foreman, po priči The Tin Star Johna W. Cunninghama Fotografija: Floyd Crosby Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: Gary Cooper, Thomas Mitchell, Lloyd Bridges, Katy Jurado, Grace Kelly, Otto Kruger, Lon Chaney Jr., Harry Morgan, Ian MacDonald, Morgan Farley, Harry Shannon, Lee Van Cleef, Robert J. Wilke, Sheb Wooley Oskar: Gary Cooper (glavna muška uloga), Elmo Williams, Harry W. Gerstad (montaža), Dimitri Tiomkin (muzika), Dimitri Tiomkin, Ned Washington(pesma) Nominacije za Oskara: Stanley Kramer (najbolji film), Fred Zinnemann (režija), Carl Foreman (scenario)

273

Italija (Amato, De Sica, Rizzoli) 91m BW Jezik: Italijanski Režija: Vittorio De Sica Produkcija: Giuseppe Amato, Vittorio De Sica, Angelo Rizzoli Scenario: Cesare Zavattini Fotografija: Aldo Graziati Originalna muzika: Alessandro Cicognini Uloge: Carlo Battisti, Maria-Pia Casilio, Lina Gennari, Ileana Simova, Elena Rea, Memmo Carotenuto Nominacije za Oskara: Cesare Zavattini (scenario)

274

UMBERTO D (1952) UMBERTO D Srceparajući film o penzionisanom činovniku (Carlo Battisti) i njegovom psu Flikeu zauvek će ostati sa vama. Posle neorealističkog klasika iz 1948. Kradljivci bicikla, tim Vittorio De Sica i Cesare Savattini vratili su se istoj temi i istom principu u Umbertu D. Njihov princip je da film razvijaju oko emocionalno nabijene i privlačne lične priče, kojom se razotkrivaju opšti društveni uslovi u koje je ta priča smeštena. Film je snimljen na ulicama Rima, a glavne uloge su poverene naturščicima, koji daju doprinos neposrednosti i autentičnosti. Neorealizmu se zamera da melodramatizovanjem male priče skreće pažnju sa šire društvene poruke. Kroz tragičnu priču, bez ikakvog izvinjavanja, o očajanju jednog starca i njegovoj ljubavi prema ljubimcu, sa sugestivnom opservacijom društvene nepravde, Umberto D pruža savršenu priliku da gledaoci razmotre pitanja koja se vezuju za jedan od najuticajnijih pokreta u istoriji kinematografije. Battisti, profesor u penziji, igra naslovnu ulogu sa diskretnim osećajem za istovremeno dostojanstvo i rezignaciju zbog svoje situacije. Umberto jedva da može priuštiti iznajmljenu sobu, gde je na milosti svoje bezdušne gazdarice, koja bi ga se rado rešila. Hranu koju dobija u javnoj kuhinji on deli sa svojim psom, koji mu je jedini prijatelj i uteha. Dok se stvari pogoršavaju za Umberta, on u nekoliko navrata mora da bira između njegovog života i života Flikea. U jednoj od glavnih scena filma, Flike nestaje i Umberto se uplaši da će ga gradski šinteri ubiti. Kao i u Kradljivcima bicikla, suspens se gradi oko očajničke potrage i može da parira Hitchcockovim trilerima. Ljubimac koji daje radost egzistenciji bez radosti (ili bicikla koja će omogućiti posao u nuždi) prikazan je kao podjednako sposoban da privuče podjednako pažnje i uzbuđenja kao i skice i planovi za tajno oružje, ili sef sa ukradenim dragim kamenjem u nekom fantastičnijem scenariju. De Sica nam ovde postavlja pitanje: da li je Umbertova ljubav prema njegovom psu, koji zavisi samo od njega, iskupljujuća ili jalova. RH

LE CARROSSE D’OR(1952) ZLATNA KOČIJA Prvi film Renoirove „pozorišne“ trilogije (druga dva su Francuski kan-kan, 1955 i Elena i njen čovek, 1956) ovu italijansko-francusku koprodukciju realizovala je intenacionalna ekipa na čelu sa Annom Magnani. U engleskoj verziji, ona, sa izraženim italijanskim akcentom, lamentira nad nemogućnošću glume na stranim jezicima. Ona igra Camillu, Columbinu u commedia dell’arte trupi, koja tokom XVIII veka putuje u Peru. Tamo gde su očekivali zlatne pločnike, pločnika u stvari uopšte nema. Oni čak moraju prvo da naprave pozoršte koje ih je pozvalo da igraju. „Šta rade sa novim svetom?“ „Biće lep kada ga dovrše.“ Bez obzira na Camilline prve utiske, uskoro dobija tri prihvatljiva udvarača. Jedan od njih je španski guverner (Duncan Lamont) koji joj poklanja zlatnu kočiju iz naslova. Ali avaj, za glumca, iskrenost u stvarnom životu nije garancija za srećan kraj. Prividna frivolnost filma i farsični zaplet, samo su kamuflaža za zreo, čak melanholičan film o krhkim odnosima između ljubavi, umetnosti i života. François Truffaut je ovaj film okarakterisao kao „najplemenitiji i najprofinjeniji svih vremena... sav je od vaspitanja i uljudnosti, gracioznosti i svežine... film o pozorištu u pozorištu.“ Antonio Vivaldi čini zvučnu podlogu, a Renoirov brat Claude divnu kolor fotografiju. TCh

THE BIGAMIST (1953) BIGAMISTA Ovaj bizarni film je jedno od remek-dela koja su se pojavila niotkuda i koje je u veoma kratkom periodu, režirala Ida Lupino, koja je smatrana „sirotinjskom Bette Davis“ kada je četrdesetih bila zvezda Warner Brothersa. Harry Graham (Edmond O’Brien) prodavac je frižidera koji, tumarajući nespretno kroz život, završi sa dve supruge, Eve (Joan Fontaine) i Phyllis (Lupino), koje ne znaju jedna za drugu. Diskretna režija Lupinove okružuje likove diskretnim bespomoćnim sažaljenjem. Drama koja postoji u Bigamisti izvire iz tuge troje ljudi: Harryjeve usamljenosti, Evine tuge za mrtvim ocem i nemogućnosti da začne i oklevanja Phyllis da ga natera da je uzme za ženu jer ne želi da mu bude teret. Ceo film se sastoji u kristalizaciji ove tuge kroz okolinu (San Francisko i Los Anđeles kao dekor za Harryjev dvostruki život), držanja (Harryjeva tupa pasivnost, teška osamljenost Phyllis, Evini patetični pokušaji da bude i savršena žena i savršen poslovni partner), i nadasve pogledi koje ljudi razmenjuju ili izbegavaju. U dirljivoj završnoj sceni suđenja, orkestracija ovih pogleda postiže kombinaciju dvoznačnosti i snage koja nas podseća i na Carla Dreyera i Nicholasa Raya. CFu

Italy / Francuska (Hoche, Panaria) 103m Technicolor Režija: Jean Renoir Produkcija: Francesco Alliata, Renzo Avanzo Scenario: Renzo Avanzo, Jack Kirkland, Ginette Doynel, Giulio Macchi, Jean Renoir, po drami Le Carrosse du Saint-Sacrement Prospera Mériméea Fotografija: Claude Renoir Muzika: Antonio Vivaldi Uloge: Anna Magnani, Odoardo Spadaro, Nada Fiorelli, Dante, Duncan Lamont, George Higgins, Ralph Truman, Gisella Mathews, Raf De La Torre, Elena Altieri, Paul Campbell, Riccardo Rioli, William Tubbs, Jean Debucourt

SAD (Filmmakers) 80m BW Režija: Ida Lupino Produkcija: Collier Young Scenario: Larry Marcus, Lou Schor, Collier Young Fotografija: George E. Diskant Originalna muzika: Leith Stevens Uloge: Joan Fontaine, Edmund Gwenn, Ida Lupino, Edmond O’Brien, Kenneth Tobey, Jane Darwell, Peggy Maley

275

SAD (MGM) 111m Technicolor Režija: Vincente Minnelli Produkcija: Arthur Freed Scenario: Betty Comden, Adolph Green Fotografija: Harry Jackson Originalna muzika: Arthur Schwartz (songs) Uloge: Fred Astaire, Cyd Charisse, Oscar Levant, Nanette Fabray, Jack Buchanan, James Mitchell, Robert Gist Nominacije za Oskara: Betty Comden, Adolph Green (scenario), Mary Ann Nyberg (costume ), Adolph Deutsch (muzika)

276

THE BAND WAGON (1953) DIŽI ZAVESU Kao i Pevaj na kiši koji je izašao prethodne godine, Diži zavesu Vincenta Minnellija je mjuzikl koji sa ljubavlju razmatra istoriju svoga žanra, da bi stvorio nov integralni stil baziran na karakterima i zapletu, istovremeno uživajući beneficije starog revijalnog stila. To je postignuto mudrim postavljanjem Freda Astaira iz Top Hat (1935), poput dinosaurusa, u moderno okruženje, sa teškim zadatkom da se rve sa vizijom reditelja zapovedničkog tipa nalik Orsonu Wellesu (Jack Bichanan), dok na kraju ne potvrdi svoju vrednost staromodnog, ali prilagodljivog, „tancera“ u dinamičnoj hit predstavi. Kao i većina filmova ovog žanra, i ovaj mjuzkl govori o kompromisima, o braku antagonizama. Likovi predstavljaju ekstreme u visokim i niskim oblicima kulture: Tony Hunter (Astaire) protiv mrzovoljne primabalerine Gabrielle Gerard (Cyd Charisse). Ali kada se sve sabere, takve kulturne podele nestaju: Tony odlično zna šta je umetnost, a Gabrielle će otpevati „I Se a New Sun“ u stilu članice plesne trupe. Ovo estetsko stapanje je i stvarna romansa kojoj je vrhunac u večitom pas de deux u Central parku, „Dancing in the Dark“. Većim delom, ovaj film je šarmantna montaža atrakcija – počevši od komičnih doprinosa Nanette Fabray i Oscara Levanta, koji su alterego pisaca scenarija Betty Comden i Adolpha Greena. Minnelliju se pruža prilika za oprobavanje različitih mizanscena: poigravanja sa dekorom i arhitekturom u sceni kad Buchanan promoviše svog „Fausta“, dok ga tri lika prisluškuju iz susednih prostorija; pa u „That’s Entertainment“, gde pomera velike grupe igrača kroz promene raspoloženja; pa uživanje u čisto pozorišnoj numeri „Triplets“. Ali najveći spektakl je izuzetna jedanaestominutna numera „Girl Hunt; a Murder Mystery in Jazz“, parodija na film noar, u kojoj koreografija Michaela Kidda eksplodira u stilizovane arabeske, sastavljene od poznatih gestova (pucanje, pušenje, tuče), i zvezde angažuju sav svoj glamur, bilo u erotici (Charisse), bilo u jednostavnom uživanju u hodu (Astaire). AM

MADAME DE... (1953) MADAM DE Jako malo filmova uspeva da uspostavi toliko puno nivoa, na tako ekonomičan način, kao Madam de. . . Maxa Ophülsa. Louise (Danielle Darrieux) je „Madam de...“ jer je anonimna, što je tipično za njenu privilegovanu klasu. Samo je kroz minđuše, koje vidimo na početku kako su založene, prisutna u drami. Dok se minđuše kreću, kamera se kreće sa njima, sve dok se konačno Louise ne pojavi u ogledalu, okružena svojim raskošnim stvarima. Od tog momenta nam Ophüls neće više dozvoliti da zaboravimo na podlogu tog sveta bogataša: tokove novca i dugova, sluge spremne kao zapete puške, pripreme pre pojavljivanja u javnosti. Čak i put od spavaće sobe do ulaznih vrata postaje prostor za elegantno društveno prikazivanje. Posle kuće i zalagaonice, dolaze i crkva (kao mesto građanskog licemerja) i opera, gde je sve predstava. Tu upoznajemo muža Louise – Andréa (Charles Boyer), predusretljivog i opuštenog sve dokle može da kontroliše afere (njene i njegove) koje definišu ovaj „sofisticirani“ brak. Kada minđuše po treći put dospeju u ruke Andréa, a Louise se ozbiljno zaljubi u Donatija (Vittorio de Sica), ono što je lako moglo proći kao simpatična caka (minđuše koje povezuju sve likove, što je reminiscencija na raniji Ophülsov film Krug (1950), konačno postaje glavna artikulacija finih, ključnih nijansi u zapletu i temi. Za Louise, koja živi u poricanju uslova koji je čine slobodnom, minđuše su znak njene ljubavi za Donatija. Za Andréa su one znak posedovanja, patrijarhalne, militantne i aristokratske moći kojom on upravlja sudbinama drugih ljudi. Madam de. . . je naizmenično dirljiva, brutalna, strastvena i krhka. Ophüls oneobičava ovaj svet bogatih poput Brechta, ali nikada ne zanemaruje snagu ili značaj potajnih, individualnih čežnji. Čak dok se likovi motaju po svojim metaforičkim zatvorima ili postavljaju zamke jedni drugima, njihove nas strasti dirnu: kao kad André zatvori sve prozore oko Louise, izjavljujući kao tamničar, poluglasno i tajnovito: „Volim te!“ AM

France/Italija (Franco London, Indus, Rizzoli) 105m BW Jezik: Francuski Režija: Max Ophüls Produkcija: Ralph Baum Scenario: Marcel Achard, Max Ophüls, Annette Wademant, po romanu Madame de Louise de Vilmorin Fotografija: Christian Matras Originalna muzika: Oscar Straus, Georges Van Parys Uloge: Charles Boyer, Danielle Darrieux, Vittorio De Sica, Jean Debucourt, Jean Galland, Mireille Perrey, Paul Azaïs, Josselin Hubert Noël, Lia Di Leo Nominacije za Oskara: Georges Annenkov, Rosine Delamare (kostim)

FROM HERE TO ETERNITY (1953) ODAVDE DO VEČNOSTI

SAD (Columbia) 118m BW Režija: Fred Zinnemann Produkcija: Buddy Adler Scenario: James Jones, Daniel Taradash, po romanu Jamesa Jonesa Fotografija: Burnett Guffey Originalna muzika: George Duning, James Jones, Fred Karger, Robert Wells Uloge: Burt Lancaster, Montgomery Clift, Deborah Kerr, Donna Reed, Frank Sinatra, Philip Ober, Mickey Shaughnessy, Harry Bellaver, Ernest Borgnine, Jack Warden, John Dennis, Merle Travis, Tim Ryan, Arthur Keegan, Barbara Morrison Oskar: Buddy Adler (najbolji film), Fred Zinnemann (režija), Daniel Taradash (scenario), Frank Sinatra (sporedna muška uloga), Donna Reed (sporedna ženska uloga), Burnett Guffey (fotografija), William A. Lyon (montaža), John P. Livadary (zvuk) Nominacije za Oskara: Montgomery Clift (glavna muška uloga), Burt Lancaster (glavna muška uloga), Deborah Kerr (glavna ženska uloga), Jean Louis (kostimografija), Morris Stoloff, George Duning (muzika)

278

Svi se sećaju nezaboravne scene iz ovog filma u kojoj se Burt Lancaster i Deborah Kerr valjaju po havajskoj plaži. Ova Zinnemannova verzija bestselera Jamesa Johnsa o životu u američkoj vojnoj bazi 1941. godine, neposredno pred napad Japanaca na Perl Harbor, donekle je modifikovana. Mada su psovke, seks i nasilje malo ublaženi, fokus na preljubu, prostituciju, korupciju i sadističko iživljavanje doprineli su da Odavde do večnosti bude primljen kod publike kao film za odrasle, koji zaslužuje osam Oskara koliko je dobio. S vremenom su elementi šoka polako bledeli i danas u sećanju ostaje samo živopisna gluma zvezda. Lancaster igra pragmatičnog narednika od pricipa Wardena. Montgomery Clift igra trubača Prewitta koji je odnedavno u bazi (čije odbijanje da boksuje za svoj vod izazove da se narednici odnose prema njemu sa puno predrasuda), a Frank Sinatra je njegov prijatelj koga maltretira narednik Fatso (Ernest Borgnine). Glumice i nisu baš našle neko mesto u ovoj muškoj priči o gruboj hrabrosti i časti, u sukobu sa komformističim očekivanjima zajednice. Engleski pupoljak Deborah Kerr malo je kruta za napaljenu američku preljubnicu, A Donna Reed igra kurvu koja žari plesnim dvoranama, a folira se da je hostesa. Moguće je da Zinnemann nije bio najblji izbor za režiju takvog materijala. Precizni zanatlija, koji je napravio put od skromnih ali razumno efektnih ostvarenja do „značajnijih filmova“, ovde je otkrio nešto što će se ispostaviti da je prekretnica njegove karijere. Oskari koje je dobio bili su mu zeleno svetlo da nastavi sa snimanjem „kvalitetnih“ filmova, ali ovaj film bi možda bio bolji da je bilo manje njegovog opreznog realističkog stila. Na kraju krajeva, ovo je melodrama i malo ekspresionizma bi joj dobro došlo. Međutim film je odličan kada prikazuje dinamiku terorisanja, oficire koji okreću glavu od prekršaja i predrasuda koje inficiraju svaku zatvorenu grupu. Pored toga, izvukao je sasvim dobre uloge iz svojih glumaca. A posle pomenutog valjanja po pesku, život u kasarni se iz korena menja. GA

TOKYO STORY (1953) TOKIJSKA PRIČA „Zar život nije razočaravajuć?“, pita tinejdžerka svoju snaju udovicu na sahrani svoje majke. Stiže odgovor sa osmehom: „Da.“ Ova brza razmena reči, negde pri kraju remek-dela Yasujira Ozua Tokijska priča, ocrtava nesentimentalni ton smirenog prihvatanja, po kome je poznat njegov rad. Gluma, scenografija (građanska kuća koju je devojka delila, sve do sada, sa postarijim roditeljima), i dijalog su u naturalističkom tonu i uopšte se ne stiče utisak da su poređani u celinu sa klimaksom. Pa ipak, do trenutka dok se ne izgovore, te reči nose veliki emocionalni i filozofski naboj. Ozuovi filmovi su bilo čudesno uzdržani, samo naizgled jednostavni. Uglavnom su se bavili svakodnevnim domaćim i profesionalnim ritualima japanske srednje klase, sa karakterističnim nedostatkom naglašavanja radnje, što bi nepažljive gledaoce moglo navesti da veruju da su ti filmovi banalni. Ceo zaplet se sastoji u tome da roditelji ostavljaju svoju najstariju ćerku kod kuće u provinciji da bi otišli u Tokio da vide ostalu decu. To im je prvi put u prestonici, i oni daju sve od sebe da odu znajući da im je još malo vremena preostalo. Ali deca sada imaju svoje porodice i i eskiviraju svoje roditelje, jedva skrivajući potrebu da nastave da žive svoje živote pune obaveza u posleratnom Japanu. Jedino njihova snaja, koja je ostala bez muža u ratu, ima dovoljno vremena za njih. Oni se ne žale, ništa više nego ona. Sve ovo je praćeno statičnom kamerom postavljenom malo iznad zemlje, što je bio Ozuov običaj. Postoji samo jedan pokret kamere u filmu. Čak i tada se kreće skoro neprimetno, u trenutku kada stari par odluči da krene kući. Kako onda Ozu drži našu pažnju, kada je sve što vidimo ili čujemo nedramatizovano i nije neobično? Sve se svodi na njegov kontemplativni pogled, kojim ukazuje na to da svaka ljudska aktivnost, ma koliko bila „beznačajna“, zaslužuje našu pažnju. U kontrastu sa njegovim ličnim kinematografskim stilom, iskustva, osećanja i razmišljanja njegovih likova su toliko „univerzalna“ koliko i sve drugo u filmovima – što je paradoks koji je proširio reputaciju njegovog filma na nivo da se smatra jednim od najboljih filmova svih vremena. GA

Japan (Shochiku) 136m BW Jezik: Japanski Režija: Yasujiro Ozu Produkcija: Takeshi Yamamoto Scenario: Kôgo Noda, Yasujiro Ozu Fotografija: Yuharu Atsuta Originalna muzika: Kojun Saitô Uloge: Chishu Ryu, Chieko Higashiyama, Setsuko Hara, Haruko Sugimura, Sô Yamamura, Kuniko Miyake, Kyôko Kagawa, Eijirô Tono, Nobuo Nakamura, Shirô Osaka, Hisao Toake, Teruko Nagaoka, Mutsuko Sakura, Toyoko Takahashi, Toru Abe

279

ROMAN HOLIDAY (1953) PRAZNIK U RIMU

SAD (Paramount) 118m BW Režija: William Wyler Produkcija: Robert Wyler, William Wyler Scenario: Ian McLellan Hunter, John Dighton Originalna muzika: Georges Auric Fotografija: Henri Alekan, Franz Planer Uloge: Gregory Peck, Audrey Hepburn, Eddie Albert, Hartley Power, Harcourt Williams, Margaret Rawlings, Tullio Carminati, Paolo Carlini, Claudio Ermelli, Paola Borboni, Alfredo Rizzo, Laura Solari, Gorella Gori, Heinz Hindrich, John Horne Oskar: Audrey Hepburn (glavna ženska uloga), Edith Head (kostimi), Ian McLellan Hunter (Dalton Trumbo) (scenario-priča) Nominacije za Oskara: William Wyler (najbolji film), William Wyler (režija), Ian McLellan Hunter (Dalton Trumbo), John Dighton (scenario-priča), Eddie Albert (sporedna muška uloga), Hal Pereira, Walter H. Tyler (umetnički direktor), Franz Planer, Henri Alekan (fotografija), Robert Swink (montaža)

280

Da su u ono vreme tvorci filma znali šta imaju u rukama, možda bi promenili naslov filma u Zvezda je rođena. U trenutku kada je dobila ulogu princeze u filmu Williama Wylera, Audrey Hepburn je imala samo pojave u nekoliko evropskih filmova i ulogu u predstavi Gigi na Brodveju. Nema potrebe da naglašavamo da joj je uloga odgovarala i da je film bio hit. Audrey se lansirala u sam vrh holivudske kraljevske porodice. Ona je bila Pepeljuga iz priče koja je, uz pomoć Holivuda, postala realna. Praznik u Rimu u stvari je otkrivanje druge strane bajke o Pepeljugi. Audrey igra princezu Ann, kojoj je muka od pompe i oficijelnih dužnosti. Jedno veče, ona se iskrade od kontrole svojih službenika i, prerušena u običnu devojku, upoznaje američkog novinara Joa Bradleya (Gregory Peck). On shvata da je princeza senzacionalna priča, ali pošto je sve bolje upoznaje, ne dâ mu se da zloupotrebi njenu nevinost. Oni skitaju gradom i među njima se rađa ljubav, ali klasne razlike bi mogle stati na put toj ljubavi. Zbog toga uživaju u čarima grada, imajući na umu da je kratko vreme koje imaju jedno za drugo možda i poslednje. Hepburnova i Peck sjajno igraju nesrećno spojene ljubavnike. Eddie Albert je odličan kao Peckov kamerman željan skandala. Wyler, koji je važio za najpouzdanijeg reditelja u Holivudu, snimao je film na lokacijama u Rimu gde je okruženje puno starih gradskih spomenika samo doprinelo i tako čarobnoj priči. Podjednaku važnost ima i scenario koji se pokazao kao kontroverzan jer ga je napisao Dalton Trumbo, pisac sa crne liste. Decenije su prošle dok Trumbu konačno nisu priznali zasluge za ovaj prelepi film. Ostali članovi ekipe nisu morali toliko da čekaju na lovorike, jer je film dobio deset nominacija i jednog Oskara, koji je ponela, tada relativno poznata, Audrey Hepburn. Dosta će ona još igrati naivne devojke u svojoj karijeri, ali ovaj film je označio njen veliki dolazak na scenu. JKl

LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) NADNICA ZA STRAH Film Henrija Georgesa-Clouzota Nadnica za strah surov je prikaz pohlepe i korupcije izazvane kapitalizmom. U formi avanturističkog filma, zasluženo slovi za najnapetiji film svih vremena. Dve se ekipe u Južnoj Americi takmiče u ispunjenju relativno prostog zadatka: da prevezu tovar nitroglicerina preko planinskog prelaza dugog tri hiljade metara, do jedne rafinerije koja je u plamenu, a da bi rafinerija podigla cev za dovod nafte u vazduh, i time zaustavila vatru. Gde je začkoljica? Notorno nestabilan i osetljiv, tovar od nitroglicerina će razneti vozače ako ne budu izuzetno oprezni. Clouzot sa sadističkim domišljavanjima baca na put što je više moguće prepreka, dok se vozači puževim korakom „utrkuju“ preko gudura planinskog prevoja. Opasne krivine i klimavi mostovi bi bili problem i bez okolnosti da je lako moguća eksplozija, a svaka rupa na putu ili odron bar jednog kamena donosi katastrofu. Međutim nijedan vozač se ne odvaži na ovaj poduhvat slave radi, nego zbog novca koji je ponuđen za taj posao. I dok se film razvija, vi se pitate dokle su spremni da idu da bi došli do love. Veoma je bitan dugački deo koji Clouzot smešta pre same akcije (koji je izbačen zbog političke konotacije), koji se dešava u siromašnom predgrađu Južne Amerike, gde dospevaju lutalice i bitange kada više nemaju kud, i gde saznajemo da propaliteti, spremni da rizikuju život, nisu ni vredni upoznavanja. Njihove suicidalne pustolovine su motivisane očajem i samoživošću, što vešto koristi oportunistička kompanija koja ovim magarcima cinično pruža šargarepu na kraju štapa. I stvarno, šarolike ekipe najamnika, nepoverljive i odbojne, ponašaju se po primitivnim, divljačkim principima, postajući opasni jedni za druge kao i sam nitroglicerin. U ovakvoj situaciji, svi su na gubitku jer na cilju čeka nagrada za duhovno i moralno posrnuće. JKl

France / Italija (CICC, Filmsonor, Fono, Vera) 141m BW Jezik: Francuski / Engleski/ Španski / German Režija: Henri-Georges Clouzot Produkcija: Raymond Borderie, Henri-Georges Clouzot, Louis Wipf Scenario: Henri-Georges Clouzot, Jérôme Géronimi, po romanu Georgesa Arnauda Fotografija: Armand Thirard Originalna muzika: Georges Auric Uloge: Yves Montand, Charles Vanel, Peter van Eyck, Antonio Centa, Darling Légitimus, Luis De Lima, Jo Dest, Darío Moreno, Faustini, Seguna, William Tubbs, Véra Clouzot, Folco Lulli, Jeronimo Mitchell Berlinski Filmski Festival: HenriGeorges Clouzot (Zlatni Lav) Filmski Festival u Kanu: Henri-Georges Clouzot (velika nagrada festivala), Charles Vanel (specijalna nagrada za glumu)

281

SAD (Loew’s, MGM) 91m Technicolor Režija: Anthony Mann Produkcija: William H. Wright Scenario: Sam Rolfe, Harold Jack Bloom Fotografija: William C. Mellor Originalna muzika: Bronislau Kaper Uloge: James Stewart, Janet Leigh, Robert Ryan, Ralph Meeker, Millard Mitchell Nominacije za Oskara: Sam Rolfe, Harold Jack Bloom (scenario)

SAD (Fox) 80m BW Režija: Samuel Fuller Produkcija: Jules Schermer Scenario: Samuel Fuller, po priči Dwighta Taylora Fotografija: Joseph MacDonald Originalna muzika: Leigh Harline Uloge: Richard Widmark, Jean Peters, Thelma Ritter, Murvyn Vye, Richard Kiley, Willis Bouchey, Jerry O’Sullivan, Harry Carter, George E. Stone, George Eldredge, Stuart Randall, Frank Kumagai, Victor Perry, Emmett Lynn, Parley Baer Nominacije za Oskara: Thelma Ritter (sporedna ženska uloga) Filmski festival u Veneciji: Samuel Fuller nominacija (Zlatni lav)

282

THE NAKED SPUR (1953) GOLA MAMUZA Treći film iz odlične serije vesterna koje je snimio reditelj Anthony Mann sa glumcem Jamesom Stewartom tokom pedesetih. Gola mamuza predstavlja Stewarta u ulozi Howarda Kempa, lovca na nagrade koji namerava da zarađenim novcem otkupi ranč, bez koga je ostao kada ga je izigrala žena tokom građanskog rata. Na putu sreće starijeg tragača za zlatom, Jesseja (Millard Mitchell) i odbeglog oficira Andersona (Ralph Meeker). Kada Howard uhvati ozloglašenog ubicu Bena (Robert Ryan) njegove nevolje tek počinju. Naporno sprovođenje Bena kroz divljinu zahteva od Kempa sve njegove veštine. Ono po čemu je ovaj film izuzetan je, na prvom mestu, dobro napisano i odglumljeno istraživanje napetosti među likovima dok se Kemp i Ben sukobljavaju oko psihološke prednosti. Ben svoju devojku Linu (Janet Leigh) koristi kao mamac, jer naslućuje Kempovu emotivnost ispod grube pojave. James Stewart je sjajan kao čovek na ivici sloma. Druga značajna stvar je Mannova sjajna upotreba planinskog surovog predela kao protivteže uznemirenosti likova. Film je u celosti snimljen na lokacijama. EB

PICKUP ON SOUTH STREET (1953) KRAĐA U JUŽNOJ ULICI U manje značajnom fenomenu ciklusa antikomunističkog filma nastalom tokom rane faze hladnog rata, pojavilo se jedno remek-delo – film Krađa u južnoj ulici. Kada ukrade mikrofilm, džeparoš je stavljen u poziciju da bira između rodoljublja i profita. Film se uzdiže iznad okvira svog podžanra svojom dinamikom i živim prikazom njujorškog kriminala. Samuel Fuller pokazuje raznovrsnost svoje stilske inventivnosti iznalazeći sveže vizuelne koncepte za svaku scenu. Glavni element je krupni plan, sa kamerom koja se tako agresivno unosi u lice glumcima da skoro da vidite njihov dah koji zamagljuje sočivo na kameri. Upotreba krupnih planova u toj meri je pokazatelj da se film više interesuje za intimno nego za ideološko. On ističe radnje koje nisu motivisane apstraktnim stvarima nego ljubavlju, lojalnošću i krivicom na najintimnijim planovima. Glavni glumci su napravili svoje najbolje uloge: prepotentni cinik Richard Widmark, dobrodušna bimbo devojka Jean Peters, znojavi pacov Richard Kiley i naročito Thelma Ritter kao cinkaroš koji nikome ne polaže račune. Najupečatljivija scena prikazuje Thelmu koja se suočava sa pogubljenjem od strane plaćenika Kileya. U filmu koji je toliko posvećen intimnom, njeno najveće strahovanje nije od smrti, nego od neobeleženog groba. Kako sama kaže u jednoj od pregršti duhovitih replika: „Da me sahrane na Poters Fildu (sirotinjsko groblje), to bi me ubilo!“ MR

GENTLEMEN PREFER BLONDES (1953) MUŠKARCI VIŠE VOLE PLAVUŠE Nije iz ovog filma najpoznatija numera, ali song „When Love Goes Wrong“, najbolje karakteriše šarm ovog kičastog i duhovitog mjuzikla. Dorothy (Jane Russell) i Lorelei (Marilyn Monroe) sede u bašti pariskog kafića i žale se na neodrživost romansi sa muškarcima. Njihov lament se zahuhtava dok se posmatrači okupljaju i polako ih podižu sa stolica u koreografiji Jackka Colea. Gužva se zatim smiri, muzika utihne, ljudi se raziđu, a naše junakinje odlaze taksijem – beše to put od banalnosti do ekstaze i nazad, prelepo! Ovaj film, tako tipičan za pedesete, gorka je komedija o lovu na novac; on hrabro meša sentimentalne snove sa sarkazmima, glamuroznu magičnost sa materijalističkim osećajem za ono što devojka mora da uradi ne bi li opstala – čitav skup kontradikcija ovekovečen čuvenim izvođenjem Merilyn Monroe „Diamonds Are The girl’s Best Friedns“. Kako ističe Jonathan Rosenbaum, ovaj film je „nemoguća stvar: sinemaskop uma, kapitalistički Potemkin“. Film je po kritičarima palimpsest, koji hvata i baca poput mušica: delove romana Anite Loos; brodvejsku adaptaciju romana, songove koje su napravili timovi Leo Robin/Jule Styne i Hoagy Charmichael/Harold Adamson i, nadasve, mogućnosti svoje dve sjajne zvezde. Russelova objedinjuje razuzdanost i praktičnost, a Merilyn Monroe je moćni miks pritajene erotičnosti i infantilnosti, začinjena dozom manipulativnosti. Vrhunac komičnog stiže kada zamene uloge i Dorothy glumi Lorelei. Howard Hawks važi za uglavnom klasičnog uzdržanog reditelja, ali ovde se približava šašavim, izrazito vulgarnim komedijama Franka Tashlina. Ovu vezu još više naglašava prisustvo čudesno grotesknog deteta Georgea Winslowa. Ispadi i neobičnosti nekih delova (kao serenada koju Russelova peva nezainteresovanim bilderima) i njihova česta površinska veza sa glavnim zapletom, tvore deo onoga što film čini privlačnim i zabavnim i za današnju publiku. AM

SAD (Fox) 91m Technicolor Režija: Howard Hawks Produkcija: Sol C. Siegel Scenario: Charles Lederer, po romanu Anita Loos i komadu Josepha Fields i Anite Loos Fotografija: Harry J. Wild Originalna muzika: Harold Adamson, Hoagy Carmichael, Leo Robin, Jule Styne Uloge: Jane Russell, Marilyn Monroe, Charles Coburn, Elliott Reid, Tommy Noonan, George Winslow, Marcel Dalio, Taylor Holmes, Norma Varden, Howard Wendell, Steven Geray, Henri Letondal, Leo Mostovoy, Alex Frazer, George Davis

283

THE BIG HEAT (1953) VELIKA ŽEGA

SAD (Columbia) 89m BW Režija: Fritz Lang Produkcija: Robert Arthur Scenario: Sydney Boehm, po romanu William P. McGivern Fotografija: Charles Lang Originalna muzika: Daniele Amfitheatrof, Arthur Morton Uloge: Glenn Ford, Gloria Grahame, Jocelyn Brando, Alexander Scourby, Lee Marvin, Jeanette Nolan, Peter Whitney, Willis Bouchey, Robert Burton, Adam Williams, Howard Wendell, Chris Alcaide, Michael Granger, Dorothy Green, Carolyn Jones

284

Velika žega je balada o „mržnji, ubistvu i osveti“ baš kao i vestern Fritza Langa Rancho Notorious. Otvara se krupnim planom pištolja kojim će se korumpirani pandur Tom Duncan u sledećem kadru ubiti. Posle toga, juri kroz užase koji menjaju likove. Pandur Dave Bannion (Glenn Ford) transformiše se iz porodičnog čoveka u opsesivnog kada mu žena (Jocelyn Brando) strada u autu od bombe njemu namenjene. Debby (Gloria Grahame), devojka gangstera Vincea (Lee Marvin), ogorčena je kada joj ovaj isprži lice kafom i odlazi da se pridruži Bannionu u poteri. U presudnom trenutku, junak ne može da počini hladnokrvno ubistvo, tako da zamenik mora da uskoči i izvrši pravdu. Velika potera u kojoj hapse bosa Lagana (Alexander Scourby) počinje kada Debby ubije gramzivu udovicu korumpiranog pandura. Zahvaljujući prodornom domašaju Williama P. McGgiverna i scenariju Sydneya Boehma, zaronjen u političku stvarnost više nego bilo koji drugi Langov noar, film The Big Heat govori o mafiji koja pedesetih vlada gradom. Slični filmovi su The Phenix City Story (1955) i The Captiva City (1952). Lang je ovde još uvek pod uticajem ekspresionizma, sa scenografijom koja reflektuje osobine junaka: hladni luksuz kuće Duncanovih, sazidane na prljavom novcu, kič Laganove vile, sa groznim portretom njegove majke i bučnim tinejdž-žurkama; moderni stan gde stanuju Debby i Vince, u kome policijski komesar igra poker sa ubicama; hotelska soba u kojoj završava Bannion sa životom svedenim na osvetu. Kraj filma ne uliva nikakvu nadu. Posle pada mafijaške organizacije, junak se vraća za svoj sto u odeljenju za ubistva. Kolege mu donose kafu u znak dobrodošlice, ali se veselje naglo prekraćuje kadrom Banniona koji oblači mantil i stavlja šešir izlazeći da reši „saobraćajku gore u Južnoj ulici.” KN

LES VACANCES DE M. HULOT (1953) ODMOR GOSPODINA ILOA Ovaj dragi i dugovečni francuski klasik je otkrio Jacquesa Tatija kao jednog od najinventivnijih i najoriginalnijh stilista filmske umetnosti. Ovo je tek drugi igrani film koji je režirao. Film pokazuje niz incidenata na obali turističkog mesta, bukvalno bez zapleta i bez reči. Film izvlači komiku iz naizgled banalnih svakodnevnih situacija. Pored složenih gegova, u kojima gomila putnika juri sa jednog na drugi peron dok iz zvučnika stižu nerazumljive informacije, ima i situacija koje su smešne iako se u njima ništa ne dešava: ljudi samo sede, bulje, čitaju i jedu, rešeni da zadrže praznično raspoloženje. Stoička nepokretnost svega toga je potpuno zarazna. Tati je, poput Hitchcocka, uvideo da mizanscen nije nešto što reditelj treba da nametne, već nešto što treba otkriti u svakodnevnim ritualima: na kojoj udaljenosti sede ljudi u trpezarijama, kakva to pravila ponašanja određuju kada ljudi mogu da gledaju jedni u druge; koje su to stavke bontona koje važe u slobodno, ali strukturisano vreme praznika u Francuskoj. Upravo u tim oštrim zapažanjima je Tati nalazio inspiraciju za svoje komedije. Komični tajming u filmu je rigorozno kontrolisan, kao i raspoređivanja u prostoru i naknadna sinhronizacija zvukova (čak je i često ponavljani zvuk vrata smešan zbog Tatijevog pametnog pretvaranja tog zvuka u muziku). Tati koristi poznate oblike gegova, kao što je kitonovsko oponašanje zaluđenika za vežbanjem, a potom ga oneobičava načinom snimanja i montaže, često se prebacujući sa jednog gega na drugi koji kreće u blizini. Mada je u kasnijim svojim filmovima Tati namerno smanjio dozu svog pojavljivanja na platnu, u ovom filmu je upravo ta krakata, nezgrapna figura Hulota izvor komičnog i šarmantnog. Postoji čak i naznaka nežne, ali uzaludne ljubavne intrige. Svaki put se nećkajući da li da uđe u prostoriju i svaki put se izvinjavajući i pozdravljajući baš sve prisutne kada uđe, Hulot obavezno napravi neki incident svojim preterano bojažljivim pokretima, što kulminira u najinspirisanijim komičnim dometima filmske umetnosti. AM

Francuska (Cady Films, Specta Films) 114m BW Jezik: Francuski Režija: Jacques Tati Produkcija: Fred Orain Scenario: Jacques Tati, Henri Marquet, Pierre Aubert, Jacques Lagrange Fotografija: Jacques Mercanton, Jean Mousselle Originalna muzika: Alain Romans Uloge: Nathalie Pascaud, Michèle Rolla, Raymond Carl, Lucien Frégis, Valentine Camax Nominacije za Oskara: Jacques Tati, Henri Marquet (scenario)

285

France / Italija (Titanus, Italia, Junior, Ariane, S.E.C., SCG, Sveva) 100m BW Režija: Roberto Rossellini Scenario: VItalijanskio Brancati, Roberto Rossellini Fotografija: Enzo Serafin Originalna muzika: Renzo Rossellini Uloge: Ingrid Bergman, George Sanders, Leslie Daniels, Natalia Ray, Maria Mauban, Anna Proclemer, Jackie Frost, Paul Müller

286

VIAGGIO IN ITALIA (1953) PUT U ITALIJU Jacques Rivette je jednom prilikom rekao da film Roberta Rossellinija Put u italiju „otvara procep kroz koji kompletna kinematografija, po cenu smrti, mora proći“. Ovo dokazuju uvodni kadrovi, iznenadni i sirovi, koji prikazuju drmusavi pogled kroz vetrobran niz put ka Napulju; kratki pogled na okolni pejzaž i konačno na dve zvezde, Ingrid Bergman i Georgea Sandersa, koji su doživeli brodolom daleko od Holivuda u ne baš piktoresknom roud filmu bez zapleta, gde najveće dubine svojih likova izražavaju kroz napete banalnosti i proste svakodnevne radnje. U našim danima kritičari pominju „komediju ponovljenog braka“, žanr u kom bračni parovi testiraju brak i posle niza komplikacija ponovo se spajaju. U ovom filmu, što je ređa pojava, drama ponovljenog braka mora naći revitalizujuću snagu u nimalo dramatičnoj svakodnevici. Joycesovi, Alex (Sanders) i Katherine (Bergman), koji jedno drugom idu na nerve, nalaze se u nekoj vrsti vakuuma. Činjenica da su na odmoru čini ih uznemirenim i ponekad su zbunjeni stranom kulturom koja ih okružuje. Hrana se razlikuje, san hvata u čudnim trenucima pod suncem, tu su susreti sa strancima koji smetaju ili iskušavaju. A zatim pejzaž, Napulj, Kapri i Pompeji. Putovanje Italijom označava radikalnu promenu u načinu rada Rossellinija, pedesetih godina: više to nije italijanski neorealizam, već emocionalni realizam koji anticipira Michelangela Antonionija, a naročito Jean-Luc Godarda, kakvog poznajemo iz Prezira (1963). Međutim još uvek je tu utisak dokumentarne stvarnosti, u pogledima koje Katherine hvata iz auta, u crkvama, katakombama, kaljugama, arheološkim iskopinama... Uvek prisutna okolina dodaje kontekst, istoričnost i čak mitološki nivo onom personalnom u priči o braku. Ona dovodi prošlost da utiče na stvarnost, terajući likove da se prisećaju trenutaka koji su ih oblikovali u to što sad jesu. Istovremeno ovu pojedinačnu malu krizu smešta u veći, kosmički ciklus rođenja, umiranja i ponovnog rađanja. U ovom filmu se daje jako malo objašnjenja, ali sve može da se oseti. Ovo je film koji sa ponosom može da se završi švenkom sa visokog krana i drevnom izjavom „Volim te“ – trenutak pre još jednog kadra na obične ljude koji prolaze. AM

UGETSU MONOGATARI (1953) LEGENDA O UGETSU Kada se pedesetih godina zavrtela čigra međunarodnih filmskih festivala, filmski stvaraoci na Zapadu otkrili su nešto što su njihove japanske kolege znale već duže vreme: taj Kenji Mizoguchi je stvarno čudo! Legenda o Ugetsu je bio film koji je skrenuo pažnju međunarodne javnosti. Iako možda i nije najbolji Mizoguchijev film (jer bi to lako mogao biti i Zangiku monogatari iz 1939), ovo je ipak film po kome je Mizoguchi najpoznatiji u Evropi i Americi i bez sumnje remek-delo svetske kinematografije. Mizoguchi je počeo da snima filmove sa dvadeset godina, ali nemamo koga da okrivimo što njegovi filmovi nisu bili dostupni u Evropi i Americi jer je Japan bio zatvoreno tržište. Zato je odjek bio snažan kada se Legenda o Ugetsu pojavio na Zapadu. Kritičari su bili puni reči hvale, pozdravljali su ga kao potpuno nov pristup stvaranju filma. Moguće je da su bili u pravu. Ali šta to Ugetsu čini izuzetnim? Ključ filma je u mešanju realnog i nadrealnog, što je tema koja se infiltrira u svaki Mizoguchijev kadar, kao i u glumu. Majstor nas povlači iz jednog nivoa stvarnosti u drugi, ponekad upozorivši nas, a ponekad ne. Mizoguchi kotroliše ton filma izuzetno precizno tako da se aura nezemaljskog nikada ne rasplinjuje. Međutim ovo nije obična priča o duhovima. Legenda o Ugetsu kroz podelu stvarnog i natprirodnog iztražuje ljubav, čast, odgovornost i porodicu, a na svaku od tih tema naslonjen je svet duhova koji Mizoguchi brižno oslikava preko poznatog sveta i nijedan od svetova ne ostaje nepromenjen. Budalasti muškarci i trpeljive žene u Ugetsuu, svi zajedno prolaze kroz teške transformacije, prouzrokovane interakcijom natprirodnog i realnog. Legenda o Ugetsu uznemiruje, zbunjuje i zadivljuje, ali pre svega to je prelep film i tera nas da pognemo glave jer gledati ga znači biti u prisustvu prave veličine. EdeS

Japan (Daiei) 94m BW Jezik: Japanski Režija: Kenji Mizoguchi Produkcija: Masaichi Nagata Scenario: Matsutarô Kawaguchi, Akinari Ueda, Yoshikata Yoda, po pričama Asaji Ga Yado i Jasei No In Akinari Ueda Fotografija: Kazuo Miyagawa Originalna muzika: Fumio Hayasaka, Tamekichi Mochizuki, Ichirô Saitô Uloge: Masayuki Mori, Machiko Kyô, Kinuyo Tanaka, Eitarô Ozawa, Ikio Sawamura, Mitsuko Mito, Kikue Môri, Ryosuke Kagawa, Eigoro Onoe, Saburo Date, Sugisaku Aoyama, Reiko Kondo Shozo Nanbu, Kozabuno Ramon, Ichirô Amano Nominacije za Oskara: Kusune Kainosho (kostimi) Filmski festival u Veneciji: Kenji Mizoguchi (Srebrni Lav), nominacija (Zlatni lav)

SAD (Paramount) 118m Technicolor Režija: George Stevens Produkcija: Ivan Moffat, George Stevens Scenario: A.B. Guthrie Jr., po priči Jacka Schaefera Fotografija: Loyal Griggs Originalna muzika: Victor Young Uloge: Alan Ladd, Jean Arthur, Van Heflin, Brandon De Wilde, Jack Palance, Ben Johnson, Edgar Buchanan, Emile Meyer, Elisha Cook Jr., Douglas Spencer, John Dierkes, Ellen Corby, Paul McVey, John Miller, Edith Evanson Oskar: Loyal Griggs (fotografija) Nominacije za Oskara: George Stevens (najbolji film), George Stevens (režija), A.B. Guthrie Jr. (scenario), Brandon De Wilde (sporedna muška uloga), Jack Palance (sporedna muška uloga)

SHANE (1953) ŠEJN Šejn nije najveličanstveniji vestern, za mene je to El Dorado (1967), ni najmuževniji – to je Crvena reka (1948), nije ni najautentičniji – McCabe & Mrs. Miller (1971), ni najčudniji – Džoni Gitara (1954), ili pak najdramatičniji – Poštanska kočija (1939). Ali je, bez svake sumnje, najveća ikona vesterna koja se urezuje u naše sećanje i koju je nemoguće zaboraviti. Sve u filmu je, u stvari, čista slika: junak u belom koji, igrom slučaja, dojaše u grad (Alan Ladd); rančer spletkaroš (Emile Meyer) i njegovi štrokavi, nevaspitani kauboji; skromni starosedelac (Van Heflin), njegova krotka, uredna, voljena žena (Jean Arthur) i pametni sinčić (Brandon De Wilde); zatim ćutljivi, oprezni stariji vlasnik dućana i kafane (Paul McVey); stidljiva pridošlica iz Švedske (Douglas Spencer); mračno, pogano, ljigavo otelotvorenje Zla – plaćeni revolveraš Wilson (Jack Palance), obučen u crno od glave do pete. Rančer želi da otme zemlju od starosedeoca-pionira. Šejn ostaje kod pionira da ga zaštiti. Uzgred šarmira finu ženicu, možda malo previše, i dečaka koji u njega gleda kao u boga. Wilsona plate da počisti doseljenike i ovaj bi u tome i uspeo da tu nije Šejn (pištolj protiv pištolja, oči u oči, dobro protiv zla). Dobro pobeđuje. I to u tolikoj meri da Šejn uviđa uticaj koji ima na ovu skromnu, šarmantnu porodicu. Penje se na svog vernog konja i odjaše na kraju filma u zalazak sunca nad zalascima sunca. Za njim trči mali Joey dovikujući: „Šejne, volim te, Šejne!“ Snimljen u Džekson holu pre pojave widescreena i dolby sistema, Šejn je prepun nezaboravnih vizija. Ljubičaste tektonske planine u pozadini, jelen koji se ogleda na površini jezera dok dečak puca na njega iz svoje igračke puške, odvratni osmeh na rančerovom licu kada Starrett (Heflin) odbije da proda zemlju; revolverašev pogled kada puca u nenaoružanog Franka Torreya zvanog Kameni Zid (Elisha Cook Jr.) dok ovaj leži u blatu. Reditelj od blata pravi taktilni doživljaj, kao da je istopljena čokolada. Da izdvojimo samo dve slike zbog kojih ga vredi pogledati više puta. Ove scene su svedoci, ako ne istorije, a ono filma: dok Wilson šeta po drvenoj verandi sa mamuzama koje odzvanjaju, vidimo psa koji se sakriva podvijenog repa; a druga je kada Šejn, posle upoznavanja Starrettovih, prihvati njihov poziv na večeru i jede pitu od jabuka. To je pita nad pitama! I Jamie Oliver bi imao šta da nauči: vrela, zlatna, slojevita, sočna – iz rerne iz koje ju je izvadila prelepa devojka u plavoj kecelji i poslužila sa dobrom crnom kafom. Od takvih pita sa jabukama sazdan je američki zapad, možemo komotno da pomislimo, a ne od pištolja, stoke ili sanjivog pogleda prema dalekom horizontu. MP

BEAT THE DEVIL (1953) UDRI ĐAVOLA Ovo bi mogao biti možda najbezobrazniji, najpodrugljiviji film snimljen u Holivudu. On se ističe po mnogim stvarima. Pre svega količina talenta u njemu je neviđena. John Huston radi film po duhovitom, sarkastičnom scenariju na kom je sarađivao sa, ni manje ni više, nego Trumanom Capoteom. Snimatelju Oswaldu Morrisu asistent je budući div fotografije Freddie Francis, čak je i, tada mladi Stephen Sondheim, učestvovao u snimanju kao klaper. A zatim podela uloga. Humphrey Bogart je bio i koproducent i, zbog njegovog uticaja, film je i snimljen. Sa njim su na platnu i Gina Lollobrigida, Jennifer Jones, kao i velikani karakternih uloga: Peter Lorre i Robert Morley. Ovo je od onih filmova u kojima osećate koliko su se glumci zabavljali snimajući ih. Priča, koja ima veze sa rudnicima uranijuma u Africi, uopšte nije bitna. Klasične uzročno-posledične veze u filmu su shvaćene opušteno, delom jer je film nastao kao nezavisna, međunarodna produkcija. To je prouzrokovalo veću kreativnu slobodu i finansijsku nezavisnost, a talenti koji stoje iza filma su očigledno umeli to da iskoriste. Ovo je jedinstven film, nepravedno zapostavljen. EdeS

JOHNNY GUITAR (1954) DŽONI GITARA Melodramatičnost u filmu Džoni Gitara je toliko naglašena da će nekima to biti smešno. Drugi će biti hipnotisani njegovom snagom. Vienna (Joan Crawford) vlasnica je kafane na zemljištu koje je pikirala železnica. Emma Small (Mercedes McCambridge), ružna neudata ćerka velikog zemljoposednika, pati za Dancingom Kidom (Scott Brady), a ovaj pak hoće Viennu, koja ima drugog iz prošlosti, Johnnyja Gitaru (Sterling Hayden). Besna i frustrirana, Emma okupi rulju da spale Vienninu kafanu i linčuju Kida. Ali Vienna je neustrašiva. Na kraju prisustvujemo dvoboju između Emme i Vienne, što je mimo konvencija, pa su neki kritičari okarakterisali film kao feministički. Film se čita i kao alegorijski napad na ideologiju McCarthyja, na masovnu histeriju i odbranu principijelnih ljudi. Kakvo god da je dublje značenje, ovaj je film, iz malog studija Republic, barokno delo po upotrebi boja, glumi (naročito Krawfordove) i lepoti muzičke teme koju peva velika Peggy Lee. Ako ste gadljivi na toliku dozu umetničkih tvorevina, možda je bolje da gledate dokumentarce. EB

Velika Britanija / SAD / Italija (Rizzoli-Haggiag, Romulus, Santana) 100m BW Režija: John Huston Produkcija: Jack Clayton Scenario: Truman Capote, John Huston, po romanu Jamesa Helvicka Fotografija: Oswald Morris Originalna muzika: Franco Mannino Uloge: Humphrey Bogart, Jennifer Jones, Gina Lollobrigida, Robert Morley, Peter Lorre, Edward Underdown, Ivor Barnard, Marco Tulli, Bernard Lee, Mario Perrone, Giulio Donnini, Saro Urzì, Aldo Silvani, Juan de Landa

SAD (Republic) 110m Trucolor Režija: Nicholas Ray Produkcija: Herbert J. Yates Scenario: Philip Yordan, po romanu Roya Chanslora Fotografija: Harry Stradling Sr. Originalna muzika: Victor Young Uloge: Joan Crawford, Sterling Hayden, Mercedes McCambridge, Scott Brady, Ward Bond, Ben Cooper, Ernest Borgnine, John Carradine, Royal Dano, Frank Ferguson, Paul Fix, Rhys Williams, Ian MacDonald

289

SAD (Columbia, Horizon) 108m BW Režija: Elia Kazan Produkcija: Sam Spiegel Scenario: Malcolm Johnson, Budd Schulberg, po novinskim člancima Malcolma Johnsona Fotografija: Boris Kaufman Originalna muzika: Leonard Bernstein Uloge: Marlon Brando, Karl Malden, Lee J. Cobb, Rod Steiger, Pat Henning, Leif Erickson, James Westerfield, Tony Galento, Tami Mauriello, John F. Hamilton, John Heldabrand, Rudy Bond, Don Blackman, Arthur Keegan Oskar: Sam Spiegel (najbolji film), Elia Kazan (režija), Budd Schulberg (scenario), Marlon Brando (glavna muška uloga), Eva Marie Saint (sporedna ženska uloga), Richard Day (umetnički direktor), Boris Kaufman (fotografija), Gene Milford (montaža) Nominacije za Oskara: Lee J. Cobb (sporedna muška uloga), Karl Malden (sporedna muška uloga), Rod Steiger (sporedna muška uloga), Leonard Bernstein (muzika) Filmski festival u Veneciji: Elia Kazan (OCIC nagrada), (Srebrni Lav), (Nagrada italijanske filmske kritike), nominacija (Zlatni lav)

290

ON THE WATERFRONT (1954) NA DOKOVIMA NJUJORKA „Mog’o sam biti od stila. Mog’o sam da budem priznat. Mog’o sam da budem neko i nešto, a ne bitanga, kakva jesam, budimo realni.“ Jedan od najvećih američkih filmova svih vremena, Na dokovima Njujorka je ispljunut pravo u lice državi koja se tresla od izdaja i paranoičnog zastrašivanja komunizmom. Surov i nežan, u Holivud je uveo novu vrstu surovog socrealizma. Film je bio pun glumačkih ostvarenja pozorišnih glumaca iz sveže generacije naturalističkog studija Actors. Tupavi, ali osećajni propali bokser, Terry Malloy (Marlon Brando, nikad lepši), koji je postao batinaš i potrčko ljigavog šefa sindikata Johnyja Friendlyja (Lee J. Cobb), uznemiri se zbog slučajnog saučesništva u ubistvu nezadovoljnog lučkog radnika. Griža savesti mu narasta kada se zaljubi u Edie Doyle (Eva Marie Saint kao debitantkinja), sestru ubijenog radnika. Međutim prosvetljenje mu stiže tek kada sazna da su i njega izdali. Najbolnije je to što ga je izdao stariji, pametniji brat Charlie (Rod Steiger), koji radi kao Friendlyjev advokat i poverenik. Kada Edie, posramivši ga, ubedi lokalnog sveštenika (Carl Malden) da povede pobunu protiv reketiranja od strane lučkog sindikata, Friendlyjeve pretnje postanu opasnije. Terry teška srca prekrši zakon ćutanja i svedoči pred kongresnom komisijom. Bez obzira što je ispravno postupio, lučka zajednica ga odbaci jer je „cinkario“, i pretuku ga na doku, pre nego što mu zastrašeni prijatelji priskoče u pomoć i stanu na put Friendlyjevom upravljanju njihovim radom i životima. Film je očigledno inspirisan serijom novinskih članaka, koje je napisao Malcolm Johnson pod nazivom „Crime on the Waterfront“, u kojima raskrinkava korupciju na njujorškim i njudžersijskim dokovima. Elia Kazan je angažovao Arthura Millera da radi na scenariju, međutim kada je Kazan svedočio pred Odborom za antiameričke aktivnosti, Miller je prekinuo sve kontakte sa njim. Kazan se onda obratio „prijatelju svedoku“ Buddu Schulbergu. Reputacije su im značajno ukaljane tako da se film Na dokovima Njujorka posmatra kao izvinjavanje i odbrana. Kazan je priznavao da se identifikovao sa konfliktom lojalnosti Terryja Malloya. Gde god da su vaše simpatije, bolno istinita pozadina daje filmu neprijatno emocionalno jezgro, realnošću svoje teme i okruženjem kao i naturalističkom glumom. Emocionalnost je pojačana muzikom Leonarda Bernstaina. Sukob Terryja i Charlieja na zadnjem sedištu taksija je najviše citirana scena iz klasika, ali ima još mnogo nezaboravnih momenata: Brandovo igranje rukavicom, pa scena u kojoj Terryju dečak, koji mu se nekad divio, poubija sve golubove, Terry koji razbija vrata Edie i natera je da mu prizna da ga voli dok sklizavaju na pod ljubeći se. Posle pedeset godina, ovo opstaje kao brutalna analiza izdaje. AE

SAD (MGM) 102m Anscocolor Režija: Stanley Donen Produkcija: Jack Cummings Scenario: Albert Hackett, Frances Goodrich, Dorothy Kingsley, po priči The Sobbin’ Women Stephena Vincenta Beneta Fotografija: George J. Folsey Originalna muzika: Adolph Deutsch, Saul Chaplin, Johnny Mercer, Gene de Paul Uloge: Jane Powell, Howard Keel, Jeff Richards, Russ Tamblyn, Tommy Rall, Marc Platt, Matt Mattox, Jacques d’Amboise, Julie Newmar, Virginia Gibson, Ruta Lee, Norma Doggett, Ian Wolfe Oskar: Adolph Deutsch, Saul Chaplin (muzika) Nominacije za Oskara: Jack Cummings (najbolji film), Albert Hackett, Frances Goodrich, Dorothy Kingsley (scenario), George J. Folsey (fotografija), Ralph E. Winters (montaža)

Francuska (Filmsonor,Vera) 114m BW Jezik: Francuski Režija: Henri-Georges Clouzot Produkcija: Henri-Georges Clouzot Scenario: Henri-Georges Clouzot, Jérôme Géronimi, Frédéric Grendel, René Masson po romanu Celle qui n’était plus Pierrea Boileaua & Thomasa Narcejaca Fotografija: Armand Thirard Originalna muzika: Georges Van Parys Uloge: Simone Signoret, Véra Clouzot, Paul Meurisse, Charles Vanel, Jean Brochard, Pierre Larquey, Michel Serrault, Thérèse Dorny, Noël Roquevert, YvesMarie Maurin, Georges Poujouly, Georges Chamarat, Jacques Varennes, Robert Dalban, Jean Lefebvre

292

SEVEN BRIDES FOR SEVEN BROTHERS (1954)

SEDAM MLADI ZA SEDMORICU BRAĆE Ovo je veoma seksistički i nedovoljno raspevani mjuzikl, sa radnjom u prirodi koja je snimljena uglavnom u studiju, sa vrhunskim akrobacijma Michaela Kidda i natprosečnom režijom Stanleyja Donena. Film je baziran na priči Stephena Vincenta Beneta, koji je zaplet pozajmio iz mita o otmici Sabinjanki. Priča prati šestoricu braće trapera koji, kad se njihov najstariji brat Adam (Howard Keel) oženi devojkom Milly (Jane Powell), odluče da odu u grad ne bi li našli žene za sebe. U skladu sa svojim pionirskim instiktima, oni otimaju žene, ali zbog toga moraju da pate celu zimu, sve dok im, kada dođe proleće, njihove žene ne oproste. Sedam mladi za sedmoricu braće je upečatljiv pogled na neku vrstu patrijarhalnih fantazija o silovanju, koje su se u to vreme smatrale dobroćudnim i čak „simpatičnim“, i odvija se uz muziku Johnnyja Mercera i Genea DePaula. Melodije kojih se najviše sećamo i koje opisuju seksualne stavove filma jesu: „Bles Your Beautiful Hide“, „Sobbin’ Women“, „Goin’ Courtin“, „I’m a Lonesome Polecat“ i „Spring, Spring, Spring“. JRos

LES DIABOLIQUES (1954) DEMONI U ruiniranoj provincijskoj školi, ubilačke strasti komešaju se ispod površine. Zlostavljana žena, slabašnog srca (Véra Clouzot) i misteriozno senzualna devojka (Simone Singoret) ubiju sadističkog upravnika (Paul Meurisse) i bace leš u bazen zarastao u korov. Kada se bazen očisti i isprazni, ispostavi se da leša nema. Žene počinju da gube razum, naročito kada jedan od učenika prijavi da je video duha. Vrlo brzo i one počnu da viđaju neke stvari, a nešto odvratno se pojavljuje u kupatilu. Film Demoni je bio veliki međunarodni hit 1954. I nije izgubio mnogo od svoje napetosti, iako su mnogi filmovi (kao Deathtrap, Hush... Hush, Sweet Charlotte) pozajmili njegovu liniju zapleta i upoznali nas sa najšokantnijim momentima. Henri-Georges Clouzot koristi svu surovost u režiji, u kojoj kombinuje zeznut zaplet i tri jaka centralna lika sa predivno gadnom pozadinom. Zaplet je dostojan Hitchcocka i postoje glasine da je on snimio Psiho samo da bi povratio titulu kralja suspensa, koju mu je Clouzot ovim filmom na neko vreme oduzeo. U filmu ima scena fizičkog užasa kao neviđeno jeziv trik sa kontaktnim sočivima, ali nas Clouzot uspeva naježiti i običnijim gadostima, kao kad upravnik natera svoju suprugu da pojede gadnu školsku večeru. KN

ANIMAL FARM (1954) ŽIVOTINJSKA FARMA Životinjska farma je bio prva dugometražna britanska animacija (ako zanemarimo ratni animirani priručnik Korišćenje brodova). Uradili su ga supružnici John Halas, mađarskog porekla, i Britanka Joy Batchelor po ciničnoj političkoj basni Georgea Orwella iz 1945. U to vreme je Disney bio dominantan. U želji da pobegnu od sladunjavih životinjica čika Walta, Halas i Batchelorova su, sa dosta ushićenja, prihvatili angažman američkog producenta Louisa de Rochementa (poznatog po filmskim novostima u serijalu March of Time) da naprave prvi animirani film za odrasle izvan komunističkog bloka. Do poslednjeg kadra, ova animacija se pridržava Orwellove satire na temu izdaje ideala ruske revolucije. Životinje sa farme Manor dižu bunu protiv svog dekadentnog vlasnika pijanice i uspostave demokratsko društvo bez ljudi, gde su sve životinje ravnopravne. Ali mic po mic, svinje, kao najinteligentnije životinje, stvaraju totalitarni sistem kojim upravlja čvrsta ruka krmka Napoleona. U tom sistemu su „sve životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih“. Životinjska masa, terorizovana i porobljena, samo je zamenila jednog cara drugim. Za potrebe filma, bračni par Halas-Batchelor je proširio svoju firmu i tako je nastala najveća animatorska kuća u Zapadnoj Evropi. Film je vešto balansiran između stilizacije i naturalizma – životinje nisu antropomorfizovane, a pozadina je realistična. Zvučnu podlogu čine pravi zvuci farme. Klasični kompozitor Matyas Seiber (mađarski Britanac, baš kao i Halas) dao je svoj veliki doprinos muzikom, snažnom i emotivnom, u kojoj su prisutni elementi narodne i moderne muzike. Svim životinjama glas podaruje samo jedan glumac Maurice Denham. Animirani film Životinjska farma odan je besu, saosećajnosti i sardonskom osmehu Orwellovog romana. Neke okrutnosti iz knjige nisu uopšte ublažene, što je zgražavalo roditelje koji su poveli decu na projekciju sa očekivanjima da će gledati diznijevsku sentimentalnost. Jedino je na kraju dodato malo optimizma. Producent i animatori su se složili da je beznadna okrutnost kraja u originalu suviše jaka da bi to publika progutala. Modifikacija je našla opravdanje i u istorijskim činjenicama: Staljin je, naime, umro dok se film pravio. PK

Velika Britanija (Halas and Batchelor) 72m Technicolor Režija: Joy Batchelor, John Halas Produkcija: Louis De Rochemont, John Halas Scenario: Joy Batchelor, John Halas, Borden Mace, Philip Stapp, Lothar Wolff, po romanu Georgea Orwella Fotografija: S.G. Griffiths, J. Gurr, W. Traylor, R. Turk Originalna muzika: Matyas Seiber Uloge: Gordon Heath (narator), Maurice Denham (sve životinje)

SAD (Paramount, Patron) 112m Technicolor Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Alfred Hitchcock Scenario: John Michael Hayes, po priči It had to be Murder-Cornell Woolrich Fotografija: Robert Burks Originalna muzika: Franz Waxman Uloge: James Stewart, Grace Kelly, Wendell Corey, Thelma Ritter, Raymond Burr, Judith Evelyn, Ross Bagdasarian, Georgine Darcy, Sara Berner, Frank Cady, Jesslyn Fax, Rand Harper, Irene Winston, Havis Davenport Nominacije za Oskara: Alfred Hitchcock (režija), John Michael Hayes (scenario), Robert Burks (fotografija), Loren L. Ryder (zvuk)

REAR WINDOW (1954) POGLED U DVORIŠTE Film Prozor u dvorište Alfreda Hitchcocka, kao apoteoza svih ličnih i ne suviše skrivenih psihoseksualnih fiksacija, u isto vreme je najuspešniji (uz možda Vertigo iz 1958) spoj zabave, intrige i psihologije u karijeri ovog sjajnog reditelja. Ova izuzetna studija o opsesiji i voajerizmu, spoj je savršene ekipe, perfektnog scenarija i genijalne scenografije, što je sve skupa vrednije od pojedinačnih delova filma. Da bi dobio još veću slobodu, Hitchcock je sagradio repliku pretrpane i kipuće stambene zgrade iz Njujorka i isto tako uzavrelog dvorišta. Svaki prozor je pogled u neki drugi život i neka nova priča. U jednom stanu se kompozitor muči sa svojom novom kompozicijom pogrbljen nad klavirom. U drugom je igračica koja non-stop vežba. U trećem živi usamljena žena bez sreće u ljubavi, a u sledećem zaljubljeni sveži mladenci. L. B. „Jeff“ Jeffries (James Stewart), uspešan fotoreporter, slomio je nogu. Osuđen da dane provodi u invalidskim kolicima i dokon, on se odluči da špijunira komšije. Ili mu je to samo izgovor, pošto njegova devojka manekenka Lisa (Grace Kelly u jednoj od poslednjih uloga), koja želi da se uda za njega, i džangrizava negovateljica Stella (Thelma Ritter) već primećuju da je on skoro zavisan od uzbuđenja voajerizma. Neverovatno je da bi neko mogao da skida pogled sa nečeg tako lepog kao što je Lisa, sve dok Jeff ne posumnja da je jedan od suseda

(Raymond Burr) ubio svoju ženu. Jeff počne opsesivno da posmatra ponašanje suseda, tražeći znake krivice i uvlači Lisu i Stellu u tu misteriju. Ali dok Jeffova iscrpna istraga napreduje, napreduju i priče ostalih suseda, koji nemaju pojma o onome što se zakuvalo u susednom stanu. Prozor u dvorište je konstruisan podjednako dobro kao i njegova promišljena scenografija. Gledanje ovog filma je kao gledanje živog ekosistema, sa uzbuđenjem od misterije ubistva, kao dobro odabranim i odmerenim začinom. Hitchcock se naslađuje postmodernističkim scenarijem, a mi smo u transu posmatranja njegovih likova koji posmatraju druge likove. To pravi začarani krug opsesije posut crnim humorom i daškom seksa. I stvarno, iako će radoznali Jeff otkriti ubistvo u ovoj urbanoj zabiti, ipak su romanse iz drugih stanova ono što mu najviše zaokuplja pažnju u ovom dvorišnom pip-šouu. Ironija je što ga opsednutost tuđim romansama sprečava da se posveti romansi sa njegovom Lisom. U stvari, neženja u Jeffu, posmatranjem komšija, dobija izgovor da se brani od Lisinih napada. Tek kada je njegove radnje dovedu u opasnost, on shvata da je ono što ima tu bolje od bilo čega što se može videti kroz prozor. JKl

SAD (Transcona, Warner Bros.) 181m Technicolor Režija: George Cukor Produkcija: Vern Alves, Sidney Luft Scenario: Moss Hart, po scenariju iz 1937. Alana Campbella and Dorothy Parker, i priče Williama A.Wellmana Fotografija: Sam Leavitt Originalna muzika: Harold Arlen, Ray Heindorf Uloge: Judy Garland, James Mason, Jack Carson, Charles Bickford, Tommy Noonan, Lucy Marlow, Amanda Blake, Irving Bacon, Hazel Shermet Nominacije za Oskara: James Mason (glavna muška uloga), Judy Garland (glavna ženska uloga), Malcolm C. Bert, Gene Allen, Irene Sharaff, George James Hopkins (umetnički direktor), Jean Louis Mary, Ann Nyberg, Irene Sharaff (kostimi), Ray Heindorf (muzika).

U.S. / Italija (Figaro, RizzoliHaggiag) 128m Technicolor Režija: Joseph L. Mankiewicz Produkcija: Franco Magli Scenario: Joseph L. Mankiewicz Fotografija: Jack Cardiff Originalna muzika: Mario Nascimbene Uloge: Humphrey Bogart, Ava Gardner, Edmond O’Brien, Marius Goring, Valentina Cortese, Rossano Brazzi, Elizabeth Sellars, Warren Stevens, Franco Interlenghi, Mari Aldon, Alberto Rabagliati, Enzo Staiola, Maria Zanoli, Renato Chiantoni, Bill Fraser Oskar: Edmond O’Brien (muška sporedna uloga) Nominacije za Oskara: Joseph L. Mankiewicz (scenario)

296

A STAR IS BORN (1954) ZVEZDA JE ROĐENA Treći od četiri filma (drugi u toj seriji koji je režirao Cukor) o braku koji je osuđen na propast zbog meteorskog uspona do slave mlade supruge, i samodestrukcije izbledelog idola-mentora koga ona voli, ujedno je i najbolji. Film Williama Wellmana iz 1937. još uvek je dirljiva drama u kojoj su igrali Fredric March i Janet Gaynor. Rok verzija iz 1976. sa Barbrom Streisand i Krisom Kristoffersonom se pamti samo po Babrinom pevanju... Ali ovaj Cukorov mjuzikl sa sjajnim tandemom – Judy Garland i James Mason – postavio je nove kriterijume u žanru mjuzikla. Dramska naracija pokreće se pesmama – posebno kada Judy Garland izvodi „The Man That Got Away“ i u spektaklu „Born in a Trunk“. Tome parira scena u kojoj Norman Maine (Mason) zadivljuje svojim pijanim pojavljivanjem na dodeli Oskara. Ovaj film, koji je delimično satira na Holivud (zabavna u studijskoj transformaciji proste Esther Blodgett u glamuroznu Vicky Lester, a gorka kada mašinerija publiciteta zarobi Normana i Esther) sjajan je i ubedljiv spoj muzike, humora i romanse. Godine 1983. dvadeset minuta izbačenog materijala vraćeno je u film. Taj deo je obuhvatao i dve numere koje su Harold Arlen i Ira Gershwin napisali specijalno za Judy Garland. AE

THE BAREFOOT CONTESSA (1954) BOSONOGA KONTESA Spoljna privlačnost filma Josepha Mankiewicza Bosonoga kontesa očigledna je: Ava Gardner u svom najboljem izdanju u liku Marije Vargas na svojoj trnovitoj stazi ka zvezdama, sa Humphreyjem Bogartom u ulozi nežnog cinika reditelja Harryja Dawesa; bujica replika za pamćenje; provokativne aluzije na poznate ljude iz života, naročito Ritu Hayward i Howarda Hughesa. Ali ovde ima još mnogo mnogo toga. Film dosta toga duguje Građaninu Kejnu (1941), naročito mozaičnu strukturu koja pruža mogućnost da se likovi sagledaju iz raznih perspektiva, čime se na kraju dokaže samo da je tu osobu nemoguće definisati. Mnogo pre Petparačkih priča (1994), Mankiewicz pravi sekvencu koja pokazuje Marijinu tranziciju od Bravana (Marius Goring) na Vincenza (Rossano Brazzi) sa dva stanovišta. Još intrigantnije je putovanje filma kroz tri socijalno različita sveta: Holivud i šou biznis, francuski ležerni sloj i svet italijanske aristokratije. Oni deluju kao neobične varijacije jednih na druge. A svi su zatvoreni, dekadentni i na samrti. Mada njegove filmove smatraju pozorišnim i previše raspričanim, bogatstvo ovog filma dolazi upravo iz metafore pozorišnog spektakla. Prepoznatljiv je Mankiewiczev stil sa stop kadrovima, kada priča staje, a narator nas upoznaje sa likovima i sa pozadinom svakog od „igrača za stolom“. AM

LA STRADA (1954) ULICA Ovo je četvrti film Federica Fellinija, film kome zapravo duguje svoju internacionalnu reputaciju. To je priča o ljubavi i ljubomori u cirkusu, sa glavnim likovima: snagatorom Zampanom (Anthony Quinn) i nežnom Gelsominom (rediteljeva žena Giulietta Masina). Tema cirkusa je omiljena Fellinijeva tema. Zampano izvodi bajatu tačku sa kidanjem lanaca koji su mu omotani oko grudi. Fali mu asistentkinja, pa plati Gelsomininoj majci da ga ova prati na putovanjima. Ona je klovn sa pokretima sličnim Chaplinovim. Kada se pridruže putujućoj cirkuskoj skupini, Gelsominu zainteresuje akrobata Budala (Richard Baseheart). Iako je ne tretira baš najbolje, Zampano je ljubomoran na Budalu i njegovi postupci prouzrokuju snažni završetak filma. Ulica je ispričana u fabularnom stilu kojim se udaljava od tradicije posleratnog neorealizma, dominirajućeg u italijanskom filmu, u čemu je i Fellini učestvovao kao scenarista. Iako je sniman na autentičnim lokacijama, radnja filma bi mogla da se dešava danas ili pre sto godina. Zampano i Gelsomina su arhetipovi, jednostavni likovi koje pokreću elementarne emocije i želje. Radnja kao da je predodređena, a likovi moraju da se ponašaju tako kako se ponašaju, što je izvor tragičnosti u priči. Masinina dirljiva interpretacija napaćene ali hrabre Gelsomine odrediće njenu filmsku ličnost u nekoliko filmova koje će Fellini uraditi, ali i u ostalim njenim filmskim ulogama. Quinn je upečatljiv kao snagator grubijan koji ne može da definiše svoja osećanja prema Gelsomini. Oboje ističu razliku između svojih uloga i svojih privatnih ličnosti. Za Fellinija, stalna fascinacija je bila teatralna fasada lika i njegov ili njen neistraženi, zbrkani unutrašnji život. Ulica je osvojila Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja, i verovatno je Fellinijev najgledljiviji film. Snobovi i oni sofisticirani ne bi trebalo to da nabijaju u lice ovom kompleksnom i dirljivom filmu, koji i dalje, u svakom gledanju, otkriva neke nove ideje i poglede na svet. RH

Italija (Ponti-De Laurentiis) 94m BW Jezik: Italijanski Režija: Federico Fellini Produkcija: Dino De Laurentiis, Carlo Ponti Scenario: Federico Fellini, Tullio Pinelli Fotografija: Otello Martelli, Carlo Carlini Originalna muzika: Nino Rota Uloge: Anthony Quinn, Giulietta Masina, Richard Basehart, Aldo Silvani, Marcella Rovere, Livia Venturini Oskar: Italija (najbolji strani film) Nominacije za Oskara: Federico Fellini, Tullio Pinelli (scenario) Filmski festival u Veneciji: Federico Fellini (Srebrni Lav), nominacija (Zlatni lav)

297

Japan (Toho) 155m BW Jezik: Japanski Režija: Akira Kurosawa Produkcija: Sojiro Motoki Scenario: Shinobu Hashimoto, Akira Kurosawa, Hideo Oguni Fotografija: Asakazu Nakai Originalna muzika: Fumio Hayasaka Uloge: Takashi Shimura, Toshirô Mifune, Yoshio Inaba, Seiji Miyaguchi, Minoru Chiaki, Daisuke Katô, Isao Kimura, Keiko Tsushima, Yukiko Shimazaki, Kamatari Fujiwara, Yoshio Kosugi, Bokuzen Hidari, Yoshio Tsuchiya, Kokuten Kodo, Jiro Kumagai Nominacije za Oskara: So Matsuyama (umetnički direktor), Kôhei Ezaki (kostimi) Filmski festival u Veneciji: Akira Kurosawa (Srebrni Lav), nominacija (Zlatni lav)

298

SHICHININ NO SAMURAI (1954) SEDAM SAMURAJA Akira Kurosawa je najpoznatiji japanski reditelj na svetu. Njegovo najpoznatije i najpopularnije remek-delo je uzbudljivi i humani ep Sedam samuraja. Njegov uzbudljivi, mada manje dubok, revolveraški holivudski rimejk, Sedam veličanstvenih (1960) najuspešniji je od nekoliko vesterna po motivima Kurosawinih filmova. Među njima su Bes(1964), po Rašomonu (1950), i Za šaku dolara (1964), koji je Sergio Leone prepisao po Jodžimbu (1961). Ova interesantna prenošenja priče iz jedne kulturu u drugu dokazuju univerzalnost i privlačnost Kurosawinih filmova. Kurosawa je pak bio inspirisan vesternima Johna Forda kada je smelo napustio tradiciju japanskih jidai-geki, kostimiranih istorijskih filmova sa naglaskom na mačevanju u bajkovito prikazanom Japanu iz srednjeg veka, tradiciju koja mu je ipak bila preuska. Sedam samuraja je film prepun akcije, komičnih trenutaka, nesrećnih pustolovina, socijalne drame, prelepog razvoja likova i konflikta između dužnosti i želje, koji su svi tretirani sa neverovatnim osećajem za realno. Siromašno zemljoradničko selo, koje svake godine terorišu banditi silujući, ubijajući i kradući, odlučuje da stane tome na put i iznajmljuje ronine (lutajuće samuraje bez gospodara) da ih spasu. S obzirom da zauzvrat imaju da ponude samo bedne porcije riže, nervozni izaslanici u potrazi za plaćenim mačevaocima imaju mnogo sreće kada naleću na Kambeija (Takashi Shimura), čoveka od časti i strasti koji veruje da čovek mora da radi ono što mu savest nalaže, čak i ako od toga nema profita. Prava herojska figura, regrutuje još pet lutalica koje su spremne da se bore za hranu i zabavu, a među njima su i njegov mladi bivši učenik i jedan ćutljivi majstor mačevanja. Iskusni borci odbacuju tvrdoglavog, impulsivnog smešnog mladog seljaka Kikuchiya (Toshiro Mifune), ali ih on, prerušen u samuraja, svejedno prati, očajno želeći da se dokaže pred Kambejiom. Seljaci u početku nemaju poverenja u grupu ronina, ali se postepeno zbližavaju, javlja se i jedna ljubav, deci su interesantni junaci, a Kambei organizuje srčanu odbranu koja zapanji, razbesni i, na kraju, pobedi osvajače. Film je brz, energičan i ekonomičan i odbacuje bespotrebnu ekspoziciju. Stvara mistični utisak i budi iščekivanja – pomoću kratkih kadrova i brzih snimaka kada seljaci traže eventualne zaštitnike i iznose svoj problem pred Kambeija. Film obiluje scenama velike vizuelne i emocionalne snage, kao kad žena na samrti izlazi iz zapaljene vetrenjače i predaje svoje dete Kikuchiyu, koji, užasnut, sedne u potok i plačući viče: „Ova beba. To sam ja. Isto se desilo i meni“, a zapaljena vetrenjača iza njega se okreće. Ali vrhunac filma je njegovo razrešenje: trojica preživelih boraca stoje nad grobovima svojih prijatelja dok zaboravni seljaci posvećuju svu svoju pažnju ritualu sejanja riže. AE

Italija (Lux) 117m Technicolor Jezik: Engleski/ Italijanski Režija: Luchino Visconti Produkcija: Domenico Forges Davanzati Scenario: Carlo Alianello, Giorgio Bassani, Paul Bowles, Suso Cecchi d’Amico, Giorgio Prosperi, Luchino Visconti, Tennessee Williams, po noveli Camilloa Boitoa Fotografija: Aldo Graziati, Robert Krasker Originalna muzika: Anton Bruckner Uloge: Alida Valli, Farley Granger, Heinz Moog, Rina Morelli, Christian Marquand, Sergio Fantoni, Tino Bianchi, Ernst Nadherny, Tonio Selwart, Marcella Mariani, Massimo Girotti Filmski festival u Veneciji: Luchino Visconti nominacija (Zlatni lav)

SENSO (1954) SENSO Senso je treći Viscontijev film i njegovo prvo delo u koloru. Radnja se odvija u Veneciji i Veroni 1860-ih godina, tik pre nego što je Giuseppe Garibaldi proterao Austrijance i oformio modernu italijansku državu. Ovaj film označava napuštanje njegovog prethodnog radničkog miljea u filmovima Opsesija (1942) i Tera Trema (1948). I pored toga, namerna teatralnost filma Senso nije mnogo drugačija od ekstravagancija strasti u Opsesiji i nije manje autentična sa svojom raskošnom aristokratskom scenografijom (režiser je insistirao na sveže ubranom cveću u svakoj sobi, bez obzira da li se toga dana snima u toj sobi ili ne). Grofica Livia Sepieri (Alda Valli), Garibaldijeva pristalica, zauzima se za svog rođaka kada on izazove jednog austrijskog oficira na dvoboj. Poručnik Franz Mahler (Farley Granger) istupi iz dvoboja. Mahler, veliki šarmer uspe da zavede groficu, koja će zbog ljubavi prema njemu, izdati i muža i čast i domovinu. Šest scenarsta među kojima su bili i Tennessee Williams i Paul Bowles, napisali su Senso kao izrazitu melodramu iz visokog društva. Glumica Alda Valli, koja nije u cvetu mladosti, sa iskrama u očima i blistavim osmehom, kao da ne može ni sebi da objasni svoje postupke kada odbacuje sve što ima zarad protuve, koji ne polaže ni pet para za vlastiti kukavičluk (film je za zakasnelo prikazivanje u Americi promenio ime u The Wanton Countess – Razvratna grofica). Farley Granger je još izvrsniji, naročito u kulminativnoj sceni u kojoj ga je skrhao samoprezir. Neuravnoteženih, sadomazohističkih veza biće i u kasnijim Viscontijevim ostvarenjima: Prokleti (1969) i Smrt u Veneciji (1971), ali nijedan neće imati tako pooštrene odnose kakvi su u ovom filmu. Senso počinje u operi i Anton Brucknerova dramatična muzika podvlači svaki dramski obrt operskom grmljavinom. „Obožavam operu, ali ne van scene“, kaže grofica dok moli Mahlera da ne prihvati izazov njenog rođaka na dvoboj. Najrenomiraniji reditelj opera u Italiji je bio drugačijeg mišljenja. TCh

SILVER LODE (1954) SREBRNA ŽILA U ovom interesantnom vestern filmu, Den Ballard (John Payne), drag i poštovan rančer u malom gradu, živi poslednje dve godine. Tokom proslave 4. jula, četvorica jahača se pojave u gradu, na čelu sa nezgodnim nasilnikom (Dan Dureya), koji se predstavlja kao šerif, sa nalogom da uhapse Ballarda zbog počinjenog ubistva. Tokom filma, koji je u realnom trajanju, stanovnici gradića se okrenu protv Ballarda, okupivši na kraju grupu za linčovanje dok se on trudi da dokaže svoju nevinost. Ovo je film Allana Dwana par excellence: koncizan, jednostavan, inventivan, tečan, ironičan, ne toliko pektakularan ali prelep. Verovatno nijedan vestern na svetu nema toliko kadrova kroz prozore (Dwan prosto obožava da rešava scene po dubini i da akcentuje one u kojima likovi gledaju jedni druge), a malo je i onih koji tako sjajno koriste poznatu arhitekturu i dekor holivudskog grada sa Divljeg zapada. U jednom jedinom kadru, Dwan prati Payneovo trčanje kroz četiri dela grada. Zahvaljujući rediteljevoj sigurnosti, u vizualizaciju ideja i pomoću ingenioznog osvetljenja Johna Altona, Srebrna žila spada u najbolje od nepravedno zapostavljenih vesterna. CFu

CARMEN JONES (1954) KARMEN DŽOUNS Kao i mnogi drugi seks simboli, i legendarno lepa i problematična afro-američka glumica Dorothy Dandrigde bila je za života žrtva svoje lepote, a i u grobu leži zatrpana vlastitom mitologijom. Karmen Džouns je istina iza legende, moćno objašnjenje za njenu privlačnost i razlog što obuzima maštu toliko dugo vremena. Baziran na operi Karmen Žorža Bizea, film Karmen Džouns priča priču o mladoj, ambicioznoj ženi (Dandridge), koja svojom narcisoidnošću i pohlepom dovede Joea, dobrog čoveka koji je iskreno voli, do potpune propasti (Harry Belafonte). Ispunjen klasičnim songovima (legendarnog Oskara Hammersteina) i uz sjajnu podršku epizodista kao što su Pearl Bailey i Diahann Carroll, film obiluje sjajnim muzičkim numerama (uglavnom snimljenih u jednom kadru) kao integralnim delovima filma. No bez obzira na sjajnu režiju, tehniku i ekipu, film je pre svega sredstvo za prikazivanje Dorothy Dandrigde. Njena Karmen je najvatrenija, najrazornijja boginja seksa od svih ikada viđenih na velikom platnu: njeno hladnokrvno njihanje bokova, njene obline, vatra u očima i mešavina požude i gađenja prema muškarcima koji se upliću u njenu mrežu – sve to zajedno tvori biće sa druge planete. To je vrhunska gluma koja jedan solidan film podiže na nivo klasika. EH

SAD (Pinecrest) 81m Technicolor Režija: Allan Dwan Produkcija: Benedict Bogeaus Scenario: Karen DeWolf Fotografija: John Alton Originalna muzika: Louis Forbes Uloge: John Payne, Lizabeth Scott, Dan Duryea, Dolores Moran, Emile Meyer, Robert Warwick, John Hudson, Harry Carey Jr., Alan Hale Jr.

SAD (Fox, Carlyle) 105m Color Režija: Otto Preminger Produkcija: Otto Preminger Scenario: Harry Kleiner, po romanu Carmen Prospera Mériméea Fotografija: Sam Leavitt Originalna muzika: Georges Bizet, Oscar Hammerstein Uloge: Harry Belafonte, Dorothy Dandridge, Pearl Bailey, Olga James, Joe Adams, Brock Peters, Roy Glenn, Nick Stewart, Diahann Carroll, LeVern Hutcherson, Marilyn Horne, Marvin Hayes Nominacije za Oskara: Dorothy Dandridge (glavna ženska uloga), Herschel Burke Gilbert (muzika) Berlin International Film Festival: Otto Preminger (Bronzani medved)

301

Japan (Daiei) 120m BW Jezik: Japanski Režija: Kenji Mizoguchi Produkcija: Masaichi Nagata Scenario: Yahiro Fuji, Ogai Mori, Yoshikata Yoda, po priči Ogai Moria Fotografija: Kazuo Miyagawa Originalna muzika: Fumio Hayasaka, Tamekichi Mochizuki, Kanahichi Odera Uloge: Kinuyo Tanaka, Yoshiaki Hanayagi, Kyôko Kagawa, Eitarô Shindô, Akitake Kôno, Masao Shimizu, Ken Mitsuda, Kazukimi Okuni, Yôko Kosono, Noriko Tachibana, Ichirô Sugai, Teruko Omi, Masahiko Kato, Keiko Enami, Bontarô Akemi Filmski festival u Veneciji: Kenji Mizoguchi (Srebrni Lav), nominacija (Zlatni lav)

302

SANSHÔ DAYÛ (1954) INTENDANT SANŠO „Bez saosećanja čovek prestaje da bude čovek“, ovo izgovara Taira (Masao Shimizu), guverner u srednjovekovnom Japanu, prognan zbog svojih liberalnih političkih stavova svome sinu Zushiôu. On beži sa porodičnog imanja sa majkom (Kinuyo Tanaka) i sestrom Anju. Kada jedna sveštenica izda Zushiôa i Anju, Zushiôa odvode u logor kojim upravlja surovi Sanshô (Eitarô Shindô), a majku im otmu i pošalju na zabačeno ostrvo, gde je primorana da se bavi prostitucijom. To je početak jednog od najsjajnijih emocionalnih i filozofskih putovanja ikada viđenih na filmu. Ovo je verovatno najbolji film u nizu remek-dela, koje je Mizoguchi snimio malo pre svoje smrti. Intendant Sansho je stilsko savršenstvo Mizoguchijevog prepoznatljivog vizuelnog pristupa, sastavljen većinom od dugačkih, složeno postavljenjih kadrova, začinjenih klizećim pokretima kamere, koje je Mizoguchi počeo da razvija još tridesetih. Posle ovako surovog uvoda, priča se premešta u period nekoliko godina kasnije. Sada već odrasli Zushiô (Yoshiaki Hanayagi), jak ali emotivno mrtav, postao je Sanshôva desna ruka: bez ikakvog oklevanja on izvršava naredbe da muči i sakati. Jednog dana dobije naređenja da staru i iznemoglu ženu ostavi izvan logora da umre. Anju (Kyoko Kagawa) ga prati tobože da bi mu pomogla, ali ih onda sitan incident – oboje padnu pokušavajući da odlome granu sa drveta – vrati mislima u detinjstvo i vreme koje su zajedno proveli pre padanja u ropstvo. Zushiô u tom trenutku uviđa u kakvog se monstruma pretvorio. On i Anju donose odluku da pobegnu. Međutim, u strahu da bi ih otkrili ako ostanu zajedno, Anju se žrtvuje da bi njen brat mogao da pobegne. Zushiô uspe da pobegne i polako povrati status plemića bez koga je njegova porodica ostala. Kao vladin službenik, on se vraća u logor. Otpušta Sanshôa i prepušta logor zatvorenicima, koji ga zapale u orgijastičkoj sceni za pamćenje. Izašavši iz državne službe, Zushiô odlazi da nađe majku. Mnogo ranije su on i Anju čuli priče o nekoj sakatoj staroj prostitutki koja peva žalopojke o svojoj izgubljenoj deci. Zushiô odlazi na ostrvo i nalazi majku na pustom delu plaže. Skrhan, traži oproštaj za sve što je uradio. Nasuprot tome, majka ga uverava da bi njegov otac bio ponosan što je njegov sin živeo po njegovom učenju. Ako u ovom trenutku ne grcate od suza, onda prosto nemate duše. Mizoguchijev pogled na stvari je zift crn: nasilje, izdaja i okrutnost bez razloga se ne mogu izbeći. Ali iako to ne možemo da promenimo, možemo se suprotstaviti tako što ćemo ostati verni nekom idealu. Na kraju krajeva, borba dobra i zla je unutrašnja borba i, u veličanstvenom završetku filma, dok se majka i sin miluju plačući, čovek oseća da je njihova ljubav najmoćnija sila u univerzumu. Čak i ako ta ljubav ne može osvojiti svet, može ga nadvisiti. RP

SAD (Independent, Intl Union of Mine, Mill & Smelter Workers) 94m BW Režija: Herbert J. Biberman Produkcija: Adolfo Barela, Sonja Dahl Biberman, Paul Jarrico Scenario: Michael Biberman, Michael Wilson Fotografija: Stanley Meredith, Leonard Stark Originalna muzika: Sol Kaplan Uloge: Rosaura Revueltas, Will Geer, David Wolfe, Mervin Williams, David Sarvis, Juan Chacón, Henrietta Williams, Ernesto Velázquez, Ángela Sánchez, Joe T. Morales, Clorinda Alderette, Charles Coleman, Virginia Jencks, Clinton Jencks, Víctor Torres

SAD (Paramount) 109m Technicolor Režija: Frank Tashlin Produkcija: Paul Nathan, Hal B. Wallis Scenario: Don McGuire, Frank Tashlin, po priči Rock-A-Bye Baby Michaela Davidson i Normana Lessinea Fotografija: Daniel L. Fapp Originalna muzika: Harry Warren Uloge: Dean Martin, Jerry Lewis, Shirley MacLaine, Dorothy Malone, Eddie Mayehoff, Eva Gabor, Anita Ekberg, George Winslow, Jack Elam, Herbert Rudley, Richard Shannon, Richard Webb, Alan Lee, Otto Waldis

304

SALT OF THE EARTH (1954) SO ZEMLJE Ovaj retko prikazivani klasik je jedini veliki američki nezavisni film koji su napravili komunisti. So zemlje je izmišljena priča o meksičko-američkim rudarima koji iskopavaju cink u Novom Meksiku i u štrajku su protiv anglikanske uprave. Film je oblikovan na bazi feminističkih principa, koji su za to vreme bili veoma nekarakteristični. Film je inspirisan činjenicom da su reditelj Herbert Biberman, scenarista Michael Wilson, producent i bivši scenarista Paul Jarrico i kompozitor Sol Kaplan bili na crnoj listi. Kako je kasnije objasnio Jarrico, zbog činjenice da su šutnuti iz Holivuda kao subverzivni, oni su počinili zločin koji odgovara kazni kojom su kažnjeni, tako što su napravili subverzivan film. Rezultat koji su dobili je levičarska propaganda visokog reda, u vidu moćnog i inteligentnog filma čak i kad se na momente učini naivnim ili prevaziđenim. Film koji je u Americi držan dalje od bioskopskih sala sve do 1965. u Evropi je naveliko prikazivan i pozdravljan, ali nikada nije dobio priznanje kakvo zaslužuje u SAD. Nažalost, najpoznatiji kritički osvrt na film je napad Pauline Kael, koja ga ismeva kao „propagandu“. Koliko god da je mogla biti u pravu po pitanju nekih levičarskih klišea u filmu So zemlje, ona je primere uzimala iz originalnog scenarija, a ne iz samog filma, pri čemu ne daje čak ni nagoveštaj zbog čega je ovaj film tako vitalan pola veka kasnije. JRos

ARTISTS AND MODELS (1955) ARTISTI I MODELI Slično melodramama Douglasa Sirka, lude komedije Tashlina preteruju do tačke gde postaju subverzija opštih vrednosti Amerikanaca, koje su važile 1950-ih godina. Ovim radosnim prihvatanjem i lukavim ismevanjem „plastične“ arene klišea i stereotipa, Tashlin je anticipirao pop art. Artisti i Modeli, koji predstavlja duet Dean Martin i Jerry Lewis u njihovim najboljim trenucima na velikom platnu, vrtoglava je autorefleksivna igrarija na temu filmske iluzije. Eugene Fullstack (Jerry Lewis) manijak je za stripovima, a njegove bogate snove transkribuje i krišom prodaje Rick Todd (Dean Martin). Naspram njih je postavljen „odraz u ogledalu“ u vidu dve žene: seksi grafičke dizajnerke Abby (Dorothy Malone) i zbunjene Bessie (Shirley McLaine). Tashlinova beskrajno maštovita igra permutacija i kombinacija između ovo četvoro, raste u veličanstvenu burlesknu zabavu: Eugene i Bessie urnebesno izvrću kičaste romantične balade „Inamorata“. Zaplet se ispaljuje bez upozorenja u jednu međunarodnu špijunsku intrigu (Eva Gabor), i muzikalna demonstracija „slika i ton“ iluzije je čarobna („When You Pretend“). Potpuno je odgovarajuće što su strategije ovog filma našle naslednika u veselim modernizmima Jacquesa Rivettea (Selin i Julija se voze čamcem), P. T. Andersona (Opijeni ljubavlju) i australijskog Yahooa Seriousa (Mr. Accident). AM

GUYS AND DOLLS (1955) MOMCI I DEVOJKE Holivudski prikazi nacionalnih kultura redovno su uvredljivi, ali ko bi mogao odoleti slici Havane na Kubi u središnjoj sceni filma Momci i devojke? Sky Masterson (Marlon Brando), elegantni kockar, nagovora uštogljenu članicu Vojske spasa Sarah Brown (Jean Simmons) da uzme avion i dođe na večeru sa njim. Kada se ona napije, popušta svojim neobuzdanim impulsima. Zapali je iskonska, latinoamerička drama koja se dešava okolo: njena iznenadna rivalka, egzotična plesačica, pokušava da zavede Skya. Uskoro se cela prostorija ispuni razuzdanim plesom pijanih strasti. Scena je čudesan primer revolucionarne filmske koreografije Michaela Kidda. Normalni, svakodnevni gestovi kao što su hodanje ili pokazivanje, visoko su stilizovani, oblikovani i ritmizirani, do forme bogatog plesa. Pojedinačne radnje su ispreplitane u grupne motive. A iznad svega, postavka koristi pokrete koji su namerno nezgrapni, nespretni, naizgled diletantski – poput onog kada Sarah pijano zamahuje i udara. Momci i devojke su, u stvari, dva filma u jednom, podeljeni na osnovu muških zvezda. I stvarno, u filmu ima scena kada Brand i Sinatra razgovaraju preko stola, scena koja najavljuje kasniji susret Ala Pacina i Roberta De Nira u filmu iz 1995. Vrelina. Lik Nathana Detroita (Sinatra) najviše duguje pričama Damona Runyana o simpatičnim, iskusnim lopovima (koji sa uživanjem podvlače svaki „etnički“ deo njujorškog akcenta), koji je bio predložak za scenario i režiju Josepha Mankiewicza. Nathan ima pratilju koja već dugo pati za njim Adelaide (Vivian Bliane), što obezbeđuje zanimljiv materijal o njihovom trnovitom putu do oltara, kao što je „Lament Adelaide“ na sjajnu muziku Franka Loessera. Međutim, iako su spektakularne, konvencionalne masovke kao „Luck Be a Lady“ i „Sit Down, You’re Rockin’ the Boat“, stvari kojih se zaljubljenici u Brodvej najradije sećaju, film uzleće tek u scenama između Sarah i Skya kada Mankiewicz uspeva da nadiđe svoju raspričanost. Songovi „If I Were a Bell“ i „I’ll Know When My Love Comes Along“ veličanstveni su prikazi ljubavničkih osećanja, a Mankiewicz ih okružuje prelepim mizanscenom dolazaka i odlazaka, privlačenja i odbijanja ova dva prelepa tela. AM

SAD (Samuel Goldwyn) 150m Eastmancolor Režija: Joseph L. Mankiewicz Produkcija: Samuel Goldwyn Scenario: Joseph L. Mankiewicz po komadu Joa Swerlingai Abea Burrowsa i po priči The Idyll of Miss Sarah Brown Damona Runyona Fotografija: Harry Stradling Sr. Originalna muzika: Jay Blackton, Frank Loesser Uloge: Marlon Brando, Jean Simmons, Frank Sinatra, Vivian Blaine, Robert Keith, Stubby Kaye, B.S. Pulley, Johnny Silver, Sheldon Leonard, Danny Dayton, George E. Stone, Regis Toomey, Kathryn Givney, Veda Ann Borg, Mary Alan Hokanson Nominacije za Oskara: Oliver Smith, Joseph C. Wright, Howard Bristol (umetnički direktor), Harry Stradling Sr. (fotografija), Irene Sharaff (kostimi), Jay Blackton, Cyril J. Mockridge (muzika)

305

India (Vlada Zapadnog Bengala) 115m BW Jezik: Bengali Režija: Satyajit Ray Scenario: Satyajit Ray, po romanu Bibhutibhushana Bandyopadhyaya Fotografija: Subrata Mitra Originalna muzika: Ravi Shankar Uloge: Kanu Bannerjee, Karuna Bannerjee, Subir Bannerjee, Uma Das Gupta, Chunibala Devi, Runki Banerjee, Reba Devi, Aparna Devi, Haren Banerjee, Tulsi Chakraborty, Nibhanani Devi, Roma Ganguli, Binoy Mukherjee, Harimohan Nag, Kshirod Roy, Rama Gangopadhaya Filmski Festival u Kanu: Satyajit Ray (human document nagrada), (OCIC nagrada)

306

PATHER PANCHALI (1955) OTAC PANKALI Otac Pankali je prvi film Satyajita Raya koji će kasnije postati trilogija sa Nepokoreni (1957) i Apuov svet (1959). Film je baziran na romanu bengalskog pisca Bibhutibhusan Bandyopadhyaya. Ray, koji je bio radnik u jednoj marketinškoj agenciji, imao je dosta muke da prikupi sredstva za ovaj film. Na kraju se odlučio da posudi novac i počne snimanje nadajući se da će finansijeri, kada vide snimke, pristati da ga finansiraju. Iako je snimanje počelo u oktobru 1952. godine, film je završen tek početkom 1955. Apu (Subir Bannerjee) dečak je iz zabačenog sela u Bengalu. Roditelji su mu sirotinja i jedva da mogu da obezbede hranu za njega i njegovu stariju sestru Durgu (Uma Das Gupta), a kamoli za napuštenu stariju ženu koju zovu Tetkica (Chunibala Devi), koja živi sa njima. Na početku filma, Durga krade nekoliko mangoa i da ih Tetkici, ali je majka Sarbajaya (Karuna Bannerjee) prekori zbog toga. Malo kasnije, imućniji komšija okrivi Durgu da je ukrala ogrlicu. Postiđena ovom optužbom, Sarabajaya izbacuje Durgu iz kuće. Mi vidimo ne samo potresenost majke i ćerke već i Apuovu reakciju: on implicitno staje na sestrinu stranu. Ovi sitniji trenuci filma podvučeni su većim tragedijama. Najpoznatija je scena kada se deca posvađaju i majka ponovo prekori Durgu. Durga trči preko polja, a Apu za njom. Pojavljuje se gust dim i stiže voz. Apu i Durga trče prema tom oličenju onoga što pripada nedostižnom svetu, daleko od njihovog sela. Vraćajući se kući, oni u šumarku sretnu Tetkicu koja sedi. Durga je dotakne, a Tetkica padne na zemlju mrtva. Otac Harihar (Kanu Bannrjee) uputi se u veliki grad da proba da zaradi nešto para. Za vreme njegovog odsustva, Durga dobija upalu pluća i umire. Ne znajući za tragediju, otac se vraća srećan zbog uspeha sa poklonima za celu porodicu, među kojima je i sari za Durgu. Sarabajaya zajeca skrhana bolom. Harihar se stropošta od tuge. Mi gledamo Apua koji sluša oca kako plače. Na kraju se Harihar odluči da povede ostatak porodice u grad. U jednom trenutku dok pomaže oko pražnjenja kuće, Apu pronalazi ogrlicu sakrivenu u činiji. Durgu je ipak ukrala ogrlicu! Ovo učini Apuovu bol još većom. On zafrljači ogrlicu u jezero, gde se trave sklope nad njom. Rayev mizanscen je veoma profinjen i kadar da izrazi i jake emocije i lirski zanos. Retko ko može da zaboravi scenu u kojoj Apu i Durga čuju zvuk putujućeg prodavca slatkiša. Mada nemaju para za slatkiše, oni ga ipak prate, a pridružuje im se i radoznali psić. Odraz male povorke vidimo u bari. Muzikom je mnogo doprineo Ravi Shankar. A Otac Pankali je postigao svetski uspeh i doneo priznanje Rayu na Kanskom festivalu 1956. EB

SAD (MGM) 81m Eastmancolor Režija: John Sturges Produkcija: Herman Hoffman, Dore Schary Scenario: Howard Breslin, Don McGuire, Millard Kaufman, po priči Bad Day at Hondo Howarda Breslina Fotografija: William C. Mellor Originalna muzika: André Previn Uloge: Spencer Tracy, Robert Ryan, Anne Francis, Dean Jagger, Walter Brennan, John Ericson, Ernest Borgnine, Lee Marvin, Russell Collins, Walter Sande Nominacije za Oskara: John Sturges (režija), Millard Kaufman (scenario), Spencer Tracy (glavna muška uloga) Filmski Festival u Veneciji: Spencer Tracy (glavna muška uloga)

BAD DAY AT BLACK ROCK (1955) LOŠ DAN U BLEK ROKU Vreme je 1945. neposredno po završetku Drugog svetskog rata, i Spencer Tracy je jednoruki, bivši vojnik koji izlazi iz voza u Blek Roku, zabačenom kalifornijskom gradiću. Ni mi ni stanovnici ne znamo zašto je došao tu. Ali oni su netrpeljivi i ubrzo postaje jasno da nešto kriju. Reditelj John Sturges lagano napinje živce dok Tracy kopa dublje i dublje po tajnovitosti grada, a stanovnici seku telefonske žice i onesposobljavaju auto kojim želi da pobegne. Loš dan u Blek Roku u koloru, sa svojom postavkom na suvom Divljem zapadu koji uz pomoć kinemaskopa dobija punu vrednost, smešten je među gomilu Sturgesovoh vesterna poput Bekstvo iz Fort Brava i Obračun kod OK korala. Međutim, ovaj film je više noar sa svojom pričom iz prošlosti. Sadrži malo akcije i skoro uopšte nema pucnjave, mada ima scena u kojoj negativac Ernest Borgnine isprovocira Tracyja da izađe na crtu. Jednoruki čovek priređuje niz karate poteza i patosira protivnika kao priklanog vola. Tracy je ovde primoran da se suočava sa čitavim nizom teškaša, među kojima su Robert Ryan i Lee Marvin u svojoj najzlobnijoj ulozi. Tracy je primoran da pomoć traži od slabijih članova zajednice kao što su povučeni lekar (Walter Brennan) i plašljivi šerif pijanica (Dean Jagger). Na kraju, Tracy uspeva da im pozajmi malo svoje hrabrosti i oni mu pomažu da pobegne, ali u principu je prepušten sam sebi. Ispostavlja se da je tajna, koja se tako pažljivo čuva u gradu, u stvari ubistvo Amerikanca japanskog porekla u danima koji su usledili posle napada na Perl Harbor. Film je producirao Dore schary, koji je probao da se suprotstavi crnoj listi i za čijeg je vremena u MGM-u snimljeno dosta liberalnih produkcija. Loš dan u Blek Roku je dobar primer – uzbudljiv, dobro odigran i režiran triler, sasvim jasan sa svojom porukom o rasnoj toleranciji. Međutim, pre svih dobrih namera filma, mi najviše pamtimo Tracyja. Malo ko od glumaca može izneti toliko suštinske dobrote. Toliko dobro, a bez mrvice samozadovoljstva. EB

LES MAÎTRES FOUS (1955) LUDE GAZDE Godine 1954. etnografski reditelj Jean Rouch dobio je poziv od male grupe Hauka iz zapadnoafričkog grada Akra, da dokumentuje njihov godišnji verski obred. U toku obreda, Hauke padaju u stanja nalik transu i bivaju opsednuti duhovima koji predstavljaju zapadnjake kolonijaliste (inženjer, doktorova žena, general-guverner, surovi major itd.). Iako traje samo trideset šest minuta, film Lude gazde ima veoma upečatljive prizore koji u ne malo slučajeva postaju i alarmantni: zaposednuti ljudi kolutaju očima, pena im ide na usta, a tela pale bakljama. U suštini film Mara Sad Petera Brooka iz 1966. je referenca na glumatanje i izmišljeni jezik koje je Rouch ovde dokumentovao. Međutim zaposedanje duhovima za Hauke nije umetnost nego istina. Iako u filmu nije u potpunosti objašnjeno značenje koje stoji iza rituala, Rouchova naracija nagoveštava da učešće u tom ritualu rezultira nekom vrstom katarze, koja daje Haukama, uglavnom ruralnim, putujućim radnicima, snagu da zadrže samopouzdanje i da nastave da rade u surovim uslovima pod okupatorom. Kako jedan skolar primećuje: najintrigantnija tema otkrivena ovim filmom, u kome ugnjeteni postaju na jedan dan zaposednuti i moćni, tiče se kompleksnog odnosa sekte Hauka sa njihovim iskustvom kolonijalizma. Jedno od remek-dela etnografskog filma. SJS

HILL 24 DOESN’T ANSWER (1955) BRDO 24 NE ODGOVARA Britanski reditelj Thorold Dickinson je otišao u Izrael da snimi dokumentarni film o izraelskoj vojsci (The Red Background) i snimio film Brdo 24 ne odgovara, koji je prvi izraelski film sa međunarodnim uspehom. Dickinson pod uticajem dokumentarnih fantastičnih britanskih filmova iz Drugog svetskog rata, upotrebljava oprobane tehnike tog žanra (mape koje daju objašnjenja, autoritativni voiceover...) za priču o maloj izraelskoj jedinici, koja brani položaj na brdu pored Jerusalima od napada arapskih snaga u ratu 1948. U maniru filma Davida Leana In Which We Serve, Dickinson ne daje mnogo prostora akciji, koja je samo okvir za priču o četiri glavna lika: američkom Jevreju, Ircu, jednom Jevreju rođenom na tom području i jednom sefardskom Jevreju. Sva četvorica ginu u odbrani položaja koji, posle dolaska posmatrača Ujedinjenih nacija, postaje deo teritorije Izraela. Kroz flešbekove se daju razlozi zbog kojih su vojnici doneli odluku da se bore. Film je procionistički i likove Britanaca i Jevreja predstavlja sa previše simpatija, dok su Arapi anonimna, destruktivna neprijateljska snaga, za čiji napad nije dato nikakvo objašnjenje. Očigledna propaganda. Ali ipak je Dickinsonov film malo remek-delo. Intrigantna analiza motiva i junaštva usred smrtonosne ideološke borbe. BP

Francuska (Pléïade) 36m Jezik: Francuski Režija: Jean Rouch Fotografija: Jean Rouch Uloge: Jean Rouch (narrator)

Izrael (Israel Motion Picture, Sik’or) 101m BW Jezik: Engleski / Hebrew Režija: Thorold Dickinson Produkcija: Thorold Dickinson, Peter Frye, Zvi Kolitz, Jack Padwa Scenario: Peter Frye, Zvi Kolitz Fotografija: Gerald Gibbs Originalna muzika: Paul Ben Chayim Uloge: Edward Mulhare, Michael Wager, Margalit Oved, Arik Lavi, Michael Shillo, Haya Harareet, Eric Greene, Stanley Preston, Haim Eynav, Zalman Lebiush, Azaria Rapaport

309

Velika Britanija (Ealing, Rank) 97m Technicolor Režija: Alexander Mackendrick Produkcija: Michael Balcon, Seth Holt Scenario: William Rose Fotografija: Otto Heller Originalna muzika: Tristram Cary Uloge: Alec Guinness, Cecil Parker, Herbert Lom, Peter Sellers, Danny Green, Jack Warner, Katie Johnson, Philip Stainton, Frankie Howerd Nominacije za Oskara: William Rose (scenario)

SAD (Hecht, Hill & Lancaster, Steven) 91m BW Režija: Delbert Mann Produkcija: Harold Hecht Scenario: Paddy Chayefsky Fotografija: Joseph LaShelle Originalna muzika: George Bassman, Roy Webb Uloge: Ernest Borgnine, Betsy Blair, Esther Minciotti, Joe Mantell, Karen Steele, Jerry Paris Oskar: Harold Hecht (najbolji film), Delbert Mann (režija), Paddy Chayefsky (scenario), Ernest Borgnine (glavna muška uloga) Nominacije za Oskara: Joe Mantell (sporedna muška uloga), Betsy Blair (sporedna ženska uloga), Ted Haworth, Walter M. Simonds, Robert Priestley (umetnički direktor), Joseph LaShelle (fotografija) Filmski Festival u Kanu: Delbert Mann (Zlatna Palma) and (OCIC nagrada)

310

THE LADYKILLERS (1955) GANGSTERSKA PETORKA Mankiewiczev poslednji i najmračniji film, koji je snimio za studio Ealing, snimljen je pre nego što se prebacio u Holivud i snimio nezaboravni Slatki miris uspeha (1957). To je sjajna crna komedija na temu engleskih manira. Banda lopova, prerušenih u muzički kvintet, krije se u otmenom edvardijanskom domu nedužne i veoma ispravne dame Katie Johnson. Kada ona otkrije njihovu poslednju pljačku i zahteva da vrate plen, oni donesu odluku da je ubiju. Nevolja je što je pojam časti među njima malo uvrnut tako da, mada ne mogu da se odvaže na ubistvo slatke stare dame, nemaju nikakvih problema da se međusobno ubijaju. U osnovi je Gangsterska petorka farsična varijacija na klasičnu temu pljačke koja je krenula loše. Film je zanimljiv kako zbog likova (u bandi su prepredeni vođa, bivši vojnik, plaćeni ubica iz Italije, osećajni „mali Teddy“ i tupavi tabadžija), tako i zbog sugestije na posleratnu podeljenost u Britaniji koja toliko poštuje stare vrednosti da se ne može pokrenuti napred ka modernom dobu. Kolor kamera Otta Hellera i scenografija Jima Morahana doprinose slici društva koje se zaglavilo u prošlosti. GA

MARTY (1955) MARTI Tokom procvata televizije, Paddy Chayefsky je napisao TV dramu pod nazivom Marti. Ona je primećena zbog priče o običnom životu jednog mesara neženje. Posle toga Chayefsky prepravlja scenario za film gde je glavnu ulogu igrao Ernest Borgnine. Marti Pileti tako postaje proslavljen zbog načina na koji postiže sreću mimo konformizma i konsenzusa tipičnih za pedesete godine. Označen kao „It’s the love story of an unsung hero!“, Marti je zabavljao publiku pričom o čoveku koji živi sa svojom majkom, klasičnim italijanskim matrijarhatom (Eshter Minciotti). U svojoj skitnji po barovima za samce sa ortakom Angijem (Joe Mantell), on sreće Claru (Betsy Blair) i započne ritual udvaranja. Angi postane ljubomoran, a majka pogoršava stvari košmarima o napuštanju, ali Marti ipak izlazi sa Clarom jer mu se dopada. Ovako opisan, Marti obećava devedeset minuta zevanja. Ali kao prikaz vremena, naročito posleratnih neuroza vezanih za miran život u porodici, film obiluje sociološkim vrednostima. Ako ostavimo savremenu kulturnu politiku po strani, borba usamljenih ljudi za prihvatanje i ljubav svakako je jaka tema. Ovaj motiv, pored bojenja filma životnošću, takođe proslavljava svakodnevicu i lepotu. GC-Q

ORDET (1955) ORDET Izuzetan rad i verovatno najveći domet velikog Carla Theodora Dreyera. Njegova adaptacija drame Kaja Munka je filmski raritet koji, najjednostavnijim sredstvima i bez ikakvih specijalnih efekata, uspeva da pokaže publici da se čudo može dogoditi. Ordet je priča o Borgensonovima. Oni su porodica koja se bavi poljoprivredom, u kojoj vlada ljubav i povezanost, ali takođe porodica uznemirena tenzijama koje dolaze od niza neslaganja i nesreća – naročito od čudnog ponašanja jednog od starije braće, koji je naizgled skrenuo od preteranog posvećenja religiji. Međutim ne vide svi Johannesa (Preben Lerdorff Rye) kao ludog. Kada žena njegovog brata Inger (Brigitte Federspiel) umre, njena ćerka zamoli Johannesa da joj vrati majku, što on, čini se, na kraju filma i uspeva. U stvari, Dreyer ostavlja otvoreno pitanje: da li je vraćanje u život samo pitanje nemogućnosti nauke da shvati neshvatljivo ili je to pitanje dubine vere. Scena je toliko moćna baš zbog toga što Dreyer odbija da dâ objašnjenje i da upotrebi dramsku filmsku mašineriju. Scena je ubedljiva po svom miru i svemu što joj je prethodilo. Zaista, ovo je u mnogo pogleda „najrealističniji“ ili „najnaturalističkiji“ film o snazi vere, ljubavi i natprirodnom. Dreyer izbegava bilo kakve trikove. Mada svedena ali prelepa fotografija Henninga Bendtsena dosta doprinosi prozračnosti kolibe i pašnjacima Borgensonovih, Dreyerov lagani ritam, dugi kadrovi i varljivo jednostavan mizanscen mogli bi sugerisati da je ovo obična kamerna drama o farmerima. Jedino Johannesov glas ispada neobičan, ali on nije baš sav svoj. U tome se i sastoji kvalitet filma Ordet: do scene kada se desi „čudo“, film je već osvojio naše poštovanje svojom celovitošću – mi razumemo ljude sa platna jer su slični nama po svojim gestovima, osećanjima, razmišljanjima i sumnjama. A kada Inger ponovo otvori oči, mi verovatno osećamo mnogo toga što i oni: zapanjeni smo, srećni i iskreno začuđeni. Jer čak i ako nas Ordet ne ubedi u svoja religijska viđenja, svejedno smo bili svedoci kinematografske umetnosti najvišeg nivoa. GA

Danska (Palladium) 126m BW Jezik: Danski Režija: Carl Theodor Dreyer Produkcija: Carl Theodor Dreyer, Erik Nielsen, Tage Nielsen Scenario: Kaj Munk, po svom komadu Fotografija: Henning Bendtsen Originalna muzika: Poul Schierbeck, Sylvia Schierbeck Uloge: Hanne Agesen, Kirsten Andreasen, Sylvia Eckhausen, Birgitte Federspiel, Ejner Federspiel, Emil Hass Christensen, Cay Kristiansen, Preben Lerdorff Rye, Henrik Malberg, Gerda Nielsen, Ann Elisabeth Rud, Ove Rud, Susanne Rud, Henry Skjær, Edith Trane Filmski Festival u Veneciji: Carl Theodor Dreyer (Zlatni Lav)

311

Francuska (OGC, Play Art, Cyme) 98m BW Jezik: Francuski Režija: Jean-Pierre Melville Produkcija: Jean-Pierre Melville Scenario: Auguste Le Breton, Jean-Pierre Melville Fotografija: Henri Decaë Originalna muzika: Eddie Barclay Uloge: Isabelle Corey, Daniel Cauchy, Roger Duchesne, Guy Decomble, André Garet, Gérard Buhr, Claude Cerval, Colette Fleury, René Havard, Simone Paris, Howard Vernon, Henry Allaume, Germaine Amiel, Yvette Amirante, Dominique Antoine

312

BOB LE FLAMBEUR (1955) BOB POTPALJIVAČ Bob Potpaljivač, četvrti igrani film Jean-Pierrea Melvillea, spada u veoma poseban trenutak istorije filma i istorije uopšte. On je putokaz za fini prelaz i u njemu je sačuvan ukus tog momenta. Pre toga se kinematografija delila na evropsku i američku, klasičnu i modernu. Imali smo gangsterske filmove, komedije i dnevne hronike. Imali smo i tipa, još mlađahnog za reditelja, koji je sa svojih tridest devet godina, sa jednim ili dva života već iza sebe, snimo stravičan i izuzetno snažan ratni film (Morska tišina) po romanu Jean Cocteaua i sladunjavu melodramu (kad pročitaš ovo pismo). Malo kasnije će postati otac novog talasa, francuski gospodar film noara, reditelj koji je utabao stazu za Sergija Leonea, Johna Wooa i mnoge druge, vlasnik studija (vrlo brzo uništenog) i ultimativni dendi evropske kinematografije. Ali u trenutku o kome govrimo, Melville je radio na razradi modernosti druge polovine veka, oslanjajući se na sredstva iz prve polovine. Bob Potpaljivač je nostalgičan i burleskan film, ali i film sa obiljem saosećanja i poštovanja mesta, predmeta, reči i snova sa kojima svi žive. Napadi na kasino, plećati gangsteri, mačo razgovori, auti koji jure kroz noć, izdaja... naravno! Film je pitanje ljudskog materijala, boja glasa, prisećanje na zlatno doba koga nije ni bilo. Često se veliki filmovi smatraju univerzalnim i svevremenskim. Ali veličina Bob Potpaljivača se sastoji upravo u suprotnom: on čvrsto stoji u svom vremenu i prostoru, razrađujući odatle,manje ili više svesno, sasvim drugačiju budućnost. Iako je ironični zaplet bitan, suština filma se sadrži u lepoti i melanholiji. Svakako da je svet postojao i posle Bob Potpaljivača. Ali je ovaj film zarobio, kao u one staklene kugle sa pahuljama, nešto što možemo nanovo gledati i sećati se. Ničeg tužnog nema u tome. J-MF

KISS ME DEADLY (1955) POLJUBAC SMRTI Ovo remek-delo su reditelj Robert Aldrich i scenarista A. I. Bezzerides bazirali na treš romanu Mickeya Spillanea. Film je protkan poezijom („Remember me“ Christina Rosetti) nepojmljivim nasiljem (batrganje golih nogu žene kojoj kleštima čačkaju vaginu), prenaglašenim uličnim žargonom (3D-pow!Va-va-voom), likovima čudaka i elementima na ivici fantastike. Posle špice koja ide u suprotnom smeru i noćne vožnje, očajna Cloris Leachman, koja na golom telu ima samo kišni mantil, zaustavlja grubog privatnog detektiva Mikea Hammera (Ralph Meeker), i tako on postaje deo zapleta koji se sastoji od špijuna, ljigavaca, pandura, šefa mafije (koji je toliki erudita da se obraća samo u metaforama kada preti glupoj plavuši da ne ulazi u nešto smrtonosno toliko da može stajati života svih u njenoj okolini), od tajnih agenata koji izbacuju tajne šifre (Los Alamos... Trojstvo... Projekat Menhetn...) i sanduk u kome je „nešto veliko“ (kutija važnog blaga koje može biti ili plutonijum ili glava Meduze). Opaki Mike Hammer (obratite pažnju na njegov smešak dok maltretira nedužne svedoke lomeći im neprocenjive operske ploče, ili dok lomi ruke fiokom) krči put kroz gomilu perverznjaka i kurvetina, a onda (bar u nekim verzijama) nestaje u pečurki-oblaku koji se uzdigne iznad kuće na plaži u apokaliptičnoj viziji iz 1950. KN

THE MAN FROM LARAMIE (1955) ČOVEK IZ LARAMIA Ovo je poslednji u nizu dobrih vesterna koji su snimili Anthony Mann, koji će ubrzo preći na veće projekte (iako manje zanimljive) kao El Sid (1961) i James Stewart, koji je u svojim pedesetim igrao i anksiozne kauboje i nesigurne junake u Hitchcockovim filmovima. Zaplet je skoro noarovski i najavljuje filmove poput Uhvati Kartera (1971). Will Lockhart (Stewart), istražujući smrt svoga brata, bude upleten u porodični sukob, nalik na onaj iz Kralja Lira, između slepog stočara (Donald Crisp) i njegovog sina, sadiste i slabića (Alex Nicol). Te 1955. je publika bila zgranuta prizorom u kome Nicol naredi da drže Stewarta, da bi mu se osvetio za ranjavanje, tako što mu puca u ruku iz blizine. Gonič stoke Vic Hansbro (Arthur Kennedy) bi se, kao i u prethodnom Mannovom vesternu Na okuci reke (1952), mogao izjednačiti po hrabrosti sa junakom, ali ispada, u stvari, dijabolični dvojnik jer, zbog mržnje prema porodici čijem se ranču posvetio, a ne može ga naslediti, navede da prodaje oružje Apačima. Čovek iz Laramia je tragična priča sa čuvenom muzičkom temom („The West will never si a man with so manynotches on his gun“) i sa Mannovim zaštitnim znakom – načinom na koji se očajni i opsednuti ljudi odnose jedni prema drugima, i opasnim pejzažom koji podvlači njihova ekstremna psihološka stanja. KN

SAD (Parklane) 106m BW Režija: Robert Aldrich Produkcija: Robert Aldrich Scenario: Mickey Spillane, A.I. Bezzerides, po romanu Mickeya Spillanea Fotografija: Ernest Laszlo Originalna muzika: Frank De Vol Uloge: Ralph Meeker, Albert Dekker, Paul Stewart, Juano Hernandez, Wesley Addy, Marian Carr, Marjorie Bennett, Maxine Cooper, Fortunio Bonanova, Cloris Leachman, Gaby Rodgers, Robert Cornthwaite, Nick Dennis, Jack Lambert, Jack Elam

SAD (Columbia) 104m Technicolor Režija: Anthony Mann Produkcija: William Goetz Scenario: Philip Yordan, Frank Burt, from story by Thomas T. Flynn Fotografija: Charles Lang Originalna muzika: George Duning Uloge: James Stewart, Arthur Kennedy, Donald Crisp, Cathy O’Donnell, Alex Nicol, Aline MacMahon, Wallace Ford, Jack Elam, John War Eagle, James Millican, Gregg Barton, Boyd Stockman, Frank DeKova

313

REBEL WITHOUT A CAUSE (1955) BUNTOVNIK BEZ RAZLOGA

SAD (Warner Bros.) 111m Warnercolor Režija: Nicholas Ray Produkcija: David Weisbart Scenario: Nicholas Ray, Irving Shulman, Stewart Stern Originalna muzika: Leonard Rosenman Uloge: James Dean, Natalie Wood, Sal Mineo, Jim Backus, Ann Doran, Corey Allen, William Hopper, Rochelle Hudson, Dennis Hopper, Edward Platt, Steffi Sidney, Marietta Canty, Virginia Brissac, Beverly Long, Ian Wolfe Nominacije za Oskara: Nicholas Ray (scenario), Sal Mineo (sporedna muška uloga), Natalie Wood (sporedna ženska uloga)

Prečesto se ovom klasiku uskraćuje veći značaj, time što se ističe činjenica da je ovo najbolji od tri filma prerano umrlog Jamesa Deana. Buntovnik bez razloga je daleko najbolje ostvarenje pedesetih godina, koje uvodi do tada netretiranu temu maloletničke delinkvencije. On je isto tako i ključno delo Nicholasa Raya, koji je uprkos svom izuzetnom talentu, i danas zapostavljen kao što je bio i u to vreme u Holivudu. „You are tearing me apart!“, urla Deanov Jim Stark na svoje zaraćene roditelje, iznoseći na videlo agoniju zbunjenosti i otuđenosti koju oseća toliko veliki broj Rayevih protagonista. Još od svog početka sa Oni žive noću (1949), Ray je najzainteresovaniji za usamljenički položaj američkih autsajdera. Naročite simpatije gaji prema ranjivim mladim ljudima kojima je potreban savet od starijih generacija, koje nisu ništa pametnije ni srećnije od njih. Jim se oseća izdat od svojih roditelja, nastavnika, vlasti i većine vršnjaka. Stalno izazivanje sudbine je podjednako neodgovorno kao i izbegavanje odraslih da se suoče sa dilemama (mada su njegovi postupci manje moralno pogrešni zbog njegove mladosti). Sa drugim izgubljenim dušama, Judy (Natalie Wood) i Platom (Sal Mineo), Jim stvara alternativnu porodicu koja se bazira na uzajamnom razumevanju. Zato nimalo ne čudi što ova trojka, koju spaja ideal „iskrenosti“, i glupava, besmislena pogibija prijatelja koji je iz prevelike dosade hteo da se okuša u trci autima na ivici provalije, živi u ruiniranoj kući iz snova na brdu iznad Los Anđelesa, daleko od ljudi. Rayev odgovor na pitanje kako da ostvari romantične ideale njegovih mladih sanjara vredno je divljenja i uzbudljivo fizičko. Film je prvobitno zamišljen kao crno-beli, ali je Ray uspeo da ubedi studio Warner da snima u boji. Česta upotreba ekspresionističkih nijansi i Rayeva tipična kinematoskopska kompozicija evociraju grozničavu prirodu adolescentskog iskustva. U skladu sa tim, Ray koristi i arhitekturu i mesto radnje, a naročito kontrast između javnog i privatnog prostora, kako bi nam pomogao da bolje shvatimo emocije likova. Mrak opservatorijuma je, tako, mesto za uživanje u privatnim šalama, utočište i mesto radosti, pa čak i mesto za razmišljanje o ulozi individue u svemiru. Terasa se kasnije pogledom kamere odozgo pretvara u osunčanu arenu, u kojoj se sukob noževima, kao u koridi, izvodi pokretima nalik na one iz antičke tragedije. Rayu je jasno kako mi, naročito kao mladi, svoj život vidimo dramatično. Jedan razlog što su Ray i Dean bili dobar tim jeste to što je, ne samo njegov stil glume, već i cela pojava doprinela dramskom oživljavanju previranja unutar njegovog lika. Gledanje Deanovog Jima je svedočenje o rađanju njegovog lika koji se razvija iz momenta u momenat, tu pred našim očima. To je svakako u skladu sa temom Buntovnika bez razloga, ali i dopunjava Rayevu režiju svojim ovaploćenjem namučene unutrašnje vitalnosti. Zato je šteta što projekti koje su planirali Dean i Ray nikada nisu realizovani. Moramo se zadovoljiti jednim filmom. GA

SAD (Allied Artists) 100m BW Režija: Phil Karlson Produkcija: Samuel Bischoff, David Diamond Scenario: Daniel Mainwaring, Crane Wilbur Fotografija: Harry Neumann Originalna muzika: Harry Sukman Uloge: John McIntire, Richard Kiley, Kathryn Grant, Edward Andrews, Lenka Peterson, Biff McGuire, Truman Smith, Jean Carson, Kathy Marlowe, John Larch, Allen Nourse, Helen Martin, Otto Hulett, George Mitchell, Ma Beachie

Švedska (Svensk) 108m BW Jezik: Švedski Režija: Ingmar Bergman Produkcija: Allan Ekelund Scenario: Ingmar Bergman Fotografija: Gunnar Fischer Originalna muzika: Erik Nordgren Uloge: Ulla Jacobsson, Eva Dahlbeck, Harriet Andersson, Margit Carlqvist, Gunnar Björnstrand, Jarl Kulle, Åke Fridell, Björn Bjelfvenstam, Naima Wifstrand, Jullan Kindahl, Gull Natorp, Birgitta Valberg, Bibi Andersson Filmski Festival u Kanu: Ingmar Bergman (nagrada za poetski humor)

316

THE PHENIX CITY STORY (1955) PRIČA O GRADU FENIKSU Pošteni građani vode krvavi rat sa ciljem da iskorene organizovani kriminal, zbog koga je njihov mali grad u Alabami dobio naziv „Sin City, USA“. Po istinitim događajima i snimljen na autentičnim lokacijama, Priča o gradu feniksu Phila Karlsona osvrće se na takve posleratne trendove kao što su poludokumentarci, raskrinkavanje korupcije u gradovima i sindikalski gangsterski filmovi, ali nijedna od tih etiketa ne obuhvata snagu koju poseduje ovaj film. Iako je film prikazao nasilje na način bukvalno bez presedana u Holivudu, ipak glavna inovacija ovog niskobudžetnog šokantnog filma jeste njegovo shvatanje da novi sadržaj traži novu formu. Ovaj film je sav satkan od ružnog, ružnih seljačina, ružnih kafančina, ružnih uglova kamere (u smislu da negiraju konvencije „dobre“ kompozicije) i ružnog nimalo ulepšavanog nasilja. Leš male devojčice zastakljenih očiju bačen je u dvorište u predgrađu, matorom bogalju pucaju u usta, ljudi iz grada su terorisani i prebijani više nego da su u ratu. Zločini nam se ili nabijaju u lice ili su na velikoj udaljenosti, kao da su toliki da ih slika ne može pokazati. Od ovog filma nadalje mnogi filmovi su pokazivali eksplicitno nasilje, ali retko koji je proizveo toliku haotičnu nasilnu snagu na tako inteligentan način. MR

SOMMARNATTENS LEENDE (1955) OSMESI LETNJE NOĆI Ovaj prvi film Ingmara Bergmana bi, kada bacimo pogled unazad na ono što je napravio, mogao biti anomalija u njegovoj karijeri. U intervjuima, Bergman je često isticao da nema smisla za komediju i njegovi kasniji ogledi u tom žanru (Đavolje oko iz 1969. i Ah, sve te žene iz 1952) to i dokazuju. Međutim Žene čekaju (1952), a naročito Lekcija iz ljubavi (1954) pokazuju da je uspeo naći recept za poletne, sofisticirane komedije u kojima dve izuzetne zvezde Gunnar Björnstrand i Eva Dahlbeck (koju Bergman od milošte zove „The Battleship Feminity“) igraju sredovečni par koji uživa da se međusobno maltretira. Osmesi letnje noći su verzija te formule smeštena u komediju morala devetnaestog veka, a u okviru zapleta, na koji je veoma uticala Šekspirova drama San letnje noći. Björnstrand igra sredovečnog bludnika, a Dalbekova glumicu u godinama. Oboje su sujetni i sebi najvažniji i žive odvojenim životima, koji su ispali još veća frustracija nego pređašnja veza. Pod dejstvom afrodizijaka vina i usled čarolije letnje noći, otkrivaju se njihova prava osećanja. Svako pronalazi svoju drugu polovinu. Međutim ovu ravnotežu buržoaske samodovoljnosti Bergman kasnije žestoko narušava u svojim paklenim vizijama braka i krize srednjeg doba u Scene iz braka (1973) i Iz života marioneta (1980). MT

NUIT ET BROUILLARD (1955) NOĆ I MAGLA Nehumanost jednog čoveka prema drugom postoji otkad je sveta i veka. Pa ipak, ništa nije pripremilo svet za horore holokausta, organizovane serije događaja toliko jezivih da još uvek mute razum. Imajući na umu kako zub vremena nagriza sećanja, koliko god da su upečatljiva, reditelj Alain Resnais (koji je kasnije postao renomirani reditelj Hirošima, ljubavi moja i Prošle godine u Marienbadu) odlučio je da zabeleži kamerom nacističke zločine, ako ne za buduća pokolenja, onda svakako kao večni podsetnik na ono što smo kadri da uradimo jedni drugima. Kao prvi film koji se zaista odnosi na užase holokausta, u vreme kada je Drugi svetski rat još uvek bio svež, naročito u Evropi, Noć i magla je kontrastirao crno-bele arhivske snimke koncentracionih logora i njihovih žrtava sa pastoralnim snimcima u boji koji prikazuju zgrade i lokacije deset godina kasnije. Otkrivajući dubine neverovanja i poricanja koja su postojala čak deset godina posle pada Trećeg rajha, Resnais je koristio arhive iz Francuske, Belgije i Poljske, ali ne i iz Nemačke. On je pokazao kako gomila ljudi povezana sa logorima smrti ili nije znala kako da se nosi sa krivicom ili nije ni želela da se nosi sa tim. Ono što pokreće celu priču Noći i magle jeste poricanje. Resnais ubacuje snimke mrtvih koje buldozerima ubacuju u masovne grobnice, leševe koji vise na bodljikavim žicama, upijenih lica zamrznutih od straha, kolone živih kostura koje izvode da ih ponižavaju, i anonimne vozove i kamione koji voze ko zna šta, ko zna kud. On prikazuje gasne komore i krematorijume, kao i groteskne pokušaje nacista da nađu način da upotrebe lične stvari, kost, kožu i tela svojih žrtava. Resnais pokazuje da ovi monstruozni kampovi nisu bili smešteni samo u zabiti već su često bili blizu glavnih gradova, sugerišući da je sve što se desilo, bar u nekom obimu, desilo se uz saučesništvo dela civilnog stanovništva. Pa ipak, čak i nacisti koji su bili nadležni u kampovima odbijaju krivicu. Jedan za drugim tvrdi da nije odgovoran. Ali ako nisu oni, pita film, onda ko je?! Noć i magla se više interesuju da prikažu kolektivnu krivicu nego što upiru prstom na bilo koju pojedinačnu figuru. Čak i tako malo posle rata, Resnais je uvideo da je, pošto sećanje može da izbledi, postojao rizik da se izbrišu nacistički zločini. „Krematorijum može da izgleda lepo kao na razglednici“, ističe narator. „Danas se turisti slikaju stojeći pred njima.“ Oslanjajući se na scenario Jeana Cayrola, preživelog holokaust, i uz čudnu istrzanu muziku Hannsa Eislera (marksista i izbeglica iz Nemačke, koji je takođe bio deportovan iz Amerike u vreme Holivudovog pogroma komunista), Resnais pušta da akumulirane slike smrti i terora služe kao živi podsetnik svakom ko bi okrenuo leđa užasima poput ovih. Ako kratki ali moćni film Noć i magla zaista podseća na formu razglednice, to je razglednica koja nudi stalno aktuelnu poruku: zlo uvek može da izrani na površinu. JKl

Francuska (Argos) 32m BW/ Color Jezik: Francuski Režija: Alain Resnais Produkcija: Anatole Dauman, Samy Halfon, Philippe Lifchitz Scenario: Jean Cayrol Fotografija: Ghislain Cloquet, Sacha Vierny Originalna muzika: Hanns Eisler Uloge: Michel Bouquet, Reinhard Heydrich, Heinrich Himmler, Adolf Hitler, Julius Streicher

317

SAD (Paul Gregory, United Artists) 93m BW Režija: Charles Laughton Produkcija: Paul Gregory Scenario: James Agee, po romanu Davisa Grubba Fotografija: Stanley Cortez Originalna muzika: Walter Schumann Uloge: Robert Mitchum, Shelley Winters, Lillian Gish, James Gleason, Evelyn Varden, Peter Graves, Don Beddoe, Billy Chapin, Sally Jane Bruce, Gloria Castillo

318

THE NIGHT OF THE HUNTER (1955) NOĆ LOVCA Jedini film Charlesa Laughtona kao reditelja, baziran na kratkom i jakom romanu Davisa Grubba jeste bajka o psihozi i veri, smeštena u vreme Velike depresije. Iako izuzetno zloslutna, ipak je veoma humana. Okidač za radnju je zavežljaj novca koji je ukrao siromašni bandit Ben Harper (Peter Graves) i dao ga na čuvanje svojoj deci Johnu (Billy Chapin) i Pearl (Sally Jane Bruce), što od njegove udovice čini privlačan plen. Pop Harry Powell (Robert Mitchum) u crno-belom klerikanskom odelu, sa puritanskim ravnim šeširom koji se uvija u set rogova nalik na demonske, povezuje se sa Biblijom i „skakavcem“. Sa rečima „ljubav“ i „mržnja“ istetoviranim na nadlanicama, on propoveda o borbi te dve sile što on demonstrira obarajući ruku sa samim sobom. Njegovo udvaranje uspe da zavara ženu, ali ne i decu koja, posle majčinog ubistva pobegnu skrivajući novac u devojčicinoj lutki. Mitchum, koga uglavnom povezuju sa ulogama ciničnih junaka, ovde igra veoma posvećenog negativca, koji je serijski ubica žena ali je seksualno opsednut novcem za koji oseća da ga mora imati za ovaj svoj krvavi krstaški pohod. Noćno bekstvo niz reku, snimljeno ekspresionističkom monokromom, magična je scena sa krupnim planovima čudne močvarske flore i faune. Sa izraženim motivom zlo/ mržnja, The Night of the Hunter zahteva i podjednako jaku silu da reprezentuje dobro/ljubav. Laughtonu je pošlo za rukom da uposli polupenzionisanu zvezdu Lillian Gish da igra Rachel, ljubaznu ženu čija je farma otvorena da primi mnoge maloletne begunce koji nabasaju. Poput rajske zmije, Powell koristi šarm da zavede jednu od starijih devojaka da bi se ušunjao na farmu, i pokvario Rachelinu idilu. U sjajnoj finalnoj sceni opsade, dok Powell zlokobno peva skraćene stihove crkvene pesme, Rachel mu se pridružuje kompletiranim stihovima koje zna, tako da svojim glasom protera njegovo zlo pre nego što on zaista bude poražen. KN

Francuska / West Nemačkiy (Florida, Gamma, Oska-Film) 110m Eastmancolor Jezik: Francuski / Engleski / Nemački Režija: Max Ophüls Produkcija: Albert Caraco Scenario: Max Ophüls, Annette Wademant, Jacques Natanson, po romanu La Vie Extraordinaire de Lola Montès Cécila SaintLaurenta Fotografija: Christian Matras Originalna muzika: Georges Auric Uloge: Martine Carol, Peter Ustinov, Anton Walbrook, Henri Guisol, Lise Delamare, Paulette Dubost, Oskar Werner, Jean Galland, Will Quadflieg, Héléna Manson, Germaine Delbat, Carl Esmond, Jacques Fayet, Friedrich Domin, Werner Finck

SAD (MGM) 98m Eastmancolor Režija: Fred M. Wilcox Produkcija: Nicholas Nayfack Scenario: Irving Block, Allen Adler, Cyril Hume Fotografija: George J. Folsey Originalna muzika: Bebe Barron, Louis Barron Uloge: Walter Pidgeon, Anne Francis, Leslie Nielsen, Robby the Robot, Warren Stevens, Jack Kelly, Richard Anderson, Earl Holliman, George Wallace, Robert Dix, Jimmy Thompson, James Drury, Harry Harvey Jr., Roger McGee, Peter Miller Nominacije za Oskara: A. Arnold Gillespie, Irving G. Ries, Wesley C. Miller (specijalni efekti)

320

LOLA MONTÈS (1955) LOLA MONTEZ Max Ophüls, koji je rođen u Nemačkoj, postao naturalizovani Francuz, i koji je bio Bečlija po svom senzibilitetu, bio je pravi čovek za režiju filma o Loli Montes, kosmopolitski fatalnoj ženi. Lola, je bila igračica i izvrsna kurtizana, počinila je seriju skandala u Evropi sredinom XIX veka, a u svojoj kolekciji ljubavnika imala je i Franca Lista i bavarskog kralja. Ovaj poslednji i jedini u boji film Maxa Ophülsa nije samo obična biografska priča. On je izgradio raskošnu baroknu ekstravagancu: delom cirkus, delom parada, ispunjena flešbekovima, sa njegovom čuvenom pokretnom kamerom koja plovi po odlično osmišljenom dekoru. Naslovnu ulogu svečano i emotivno igra Martine Carol, a Anton Walbrook kao kralj samo što nije preuzeo film. Ali mimo svih njenih nedostataka Carol odgovara Ophülsovom konceptu. Kao i inače, predmet njegove pažnje je jaz između ideala ljubavi i njene krnje stvarnosti lišene čarolije. Njegova Lola je samo pasivna praznina na koju muškarci projektuju svoje fantazije. Njena konačna sudbina, kao sporedne cirkuske atrakcije koja prodaje poljupce za dolar, svodi njenu profesiju na najbrutalniju logiku. Lola Montez klasičan film maudit, bio je iskasapljen od strane svojih distributera i dugo dostupan samo u osakaćenoj verziji, ali nedavna restauracija nam dopušta da uživamo u Ophülsovoj pesmi labuda u njenoj punoj dirljivoj raskoši. PK

FORBIDDEN PLANET (1956) ZABRANJENA PLANETA Ovaj superiorni SF dragulj reditelja Freda M. Wilcoxa, ambiciozno snimljen u widescreen tehnici, nema nikakve veze sa mekkartijevskom paranojom o neprijateljski nastrojenim osvajačima iz svemira. Film se oslanja na zaplet Šekspirove drame Bura i na sofisticiranu psihološku pretpostavku da su najmonstruoznija bića ona koja palacaju iz primitivnih impulsa podsvesnog. Misija pod komandom komandanta Johna J. Adamsa (Leslie Nielsen) na putu je ka planeti Alta 4, sa ciljem da otkrije šta se desilo sa prethodnom ekspedicijom za Zemlje, o kojoj se ništa ne zna već decenijama. Oni saznaju da su jedini preživeli genijalni, arogantni naučnik Edward Morbius (Walter Pidgeon) i njegova atraktivna, prirodom obdarena ćerka Altaira u mini suknjici (Anne Francis), a opslužuje ih najsimpatičniji metalni lik na velikom platnu, multipraktični i servilni robot Robby. Doktor Morbius je pronašao čudesne ostatke drevne civilizacije Krell i, čačkajući njihova tehnološka čuda, on izazove opštu nesreću. Izuzetni efekti (kao što je oslobođeno „čudovište iz ida“), čudesni podzemni kompleks civilizacije Krall, i jeziva inovativna elektronska muzika su samo neke od vrlina ovog filma, koji je dosta citiran i koji je inspirisao mnoge kasnije SF spekulacije o tehnologijama koje su izmakle kontroli ljudima koji ih koriste. AE

BIRUMA NO TATEGOTO (1956) BURMANSKA HARFA Iako je Akira Kurosawa najpoznatiji japanski reditelj na Zapadu, njegov savremenik Kon Ichikawa je pokazao podjednako dobru umetničku veštinu u, bukvalno, desetinama filmova. Među njima je i Burmanska harfa, njegov žal za izgubljenom čednošću. Početak filma prikazuje kraj Drugog svetskog rata u kome kapetan Inouye (Rentaro Mikuni) predvodi svoj vod u Burmi sa zdravom miksturom discipline i muškim zapovestima. Pošto je svoje vojnike obučio ne samo da se bore već i da pevaju, oni su neobična grupa koja se na kraju sudara sa Danom predaje. Tokom boravka u britanskom logoru, dok čekaju razmenu vojnika, oni čuju priče o grupi japanskih vojnika koji ne pristaju da se predaju. Mizushima (Shôji Yasui), kao glavni harfista i središna tačka duhovnog života voda, dobrovoljno se prijavljuje da on bude taj koji će nagovoriti vojnike da se predaju, jer ne želi da ih pusti da umru u artiljerijskoj paljbi. Pošto ih nije impresionirao svojim pričama, utvrđeni vojnici ginu svi do jednog a Mizushima se vodi kao nestao. Ali njegov vod čuje glasine da je preživeo. Posle toga sledi dirljivo putovanje kada se Mizushima povrati od napada, povređen i uplašen. Uz pomoć seljaka, on pokušava da se probije do kapetana Inouye, ali postepeno shvata veći smisao svog postojanja. Obučen kao budistički sveštenik, on počne da sahranjuje poginule u ratu, razbacane po jugoistočnoj Aziji bez pogrebnih obreda ili poslednjih poruka kući. On prepoznaje potrebu za oplakivanjem, ali i činjenicu da će mir biti zasnovan na uzajamnoj brizi i lojalnosti jednih prema drugima. Zato on odbacuje stari život da bi hodio zemljom i pružao pomoć gde god je potrebna. Nekoliko puta on se susreće sa Inouyeom, ali konačno objašnjava svoju svrhu kao večni omaž mrtvima, i onim krivim i onim nedužnim, dobrim i lošim, jer će se na njihovim plećima uzdići budućnost. Burmanska harfa kao doza sentimentalnosti posuta po scenariju o smrti zadržava svaki delić dostojanstva, povezanog sa plemenitošću i dobrotom. Burma sama postaje pomoćni glumac, ali ideja duhovne obnove, prezentovana mimo bilo kakve dogme ili propagande, predstavlja dopadljiv epilog užasu Drugog svetskog rata u ovom Ichikawinom ranom remek-delu. GC-Q

Japan (Nikkatsu) 116m BW Jezik: Japanski Režija: Kon Ichikawa Produkcija: Masayuki Takaki Scenario: Natto Wada, po romanu Michio Takeyama Fotografija: Minoru Yokoyama Originalna muzika: Akira Ifukube Uloge: Rentaro Mikuni, Shôji Yasui, Jun Hamamura, Taketoshi Naitô, Ko Nishimura, Hiroshi Tsuchikata, Sanpei Mine, Yoshiaki Kato, Sojiro Amano, Yôji Nagahama, Eiji Nakamura, Shojiro Ogasawara, Tomoko Tonai, Tatsuya Mihashi, Yunosuke Ito Nominacije za Oskara: Japan (najbolji strani film) Filmski Festival u Veneciji: Kon Ichikawa (OCIC nagrada) Nominacije: Kon Ichikawa (Zlatni Lav)

321

THE SEARCHERS

(1956)

TRAGAČI

SAD (Whitney, Warner Bros.) 120m Technicolor Režija: John Ford Produkcija: Merian C. Cooper, Patrick Ford, C.V. Whitney Scenario: Frank S. Nugent, po romanu Alana Le Maya Fotografija: Winton C. Hoch Originalna muzika: Stan Jones, Max Steiner Uloge: John Wayne, Jeffrey Hunter, Vera Miles, Ward Bond, Natalie Wood, John Qualen, Olive Carey, Henry Brandon, Ken Curtis, Harry Carey Jr., Antonio Moreno, Hank Worden, Beulah Archuletta, Walter Coy, Dorothy Jordan

322

Tragači se otvaraju pogledom na pustinju iz kuće. Neko silazi sa konja. To je Ethan Edwards (John Wayne), koji iz građanskog rata dolazi na imanje svoga brata u Teksasu. Iz serije postupaka i pogleda, mi otkrivamo da je Ethan zaljubljen u ženu svoga brata Marthu (Dorothy Jordan). Sutradan on odjaše sa grupom rendžera u potragu za Indijancima koji su ukrali stoku. U njegovom odsustvu, Komanči napadnu ranč i ubiju mu brata, snaju, a njihove dve ćerke zadrže kao zarobljenice. Dalji događaji se odvijaju u trajanju od pet godina. Ethan sa svojim pratiocem, poluindijancem Martinom (Jeffrey Hunter), prečešljavaju Divlji zapad tražeći devojke. Pitamo se kako je John Ford uspeo da ovako jednostavnu priču pretvori u jedan od najvećih vesterna. Na prvom mestu tu je lokacija. Ovo nije prvi vestern koji je John Ford snimio u dolini spomenika (Monument Valley), u udaljenom predelu na granici Jute i Arizone. Erozivne stene ove crvene pustinje su fascinantan prizor, a Fordov izuzetni smisao za kompoziciju daje im posebnu auru. Prostranost pejzaža čini da ljudske figure izgledaju veoma ranjivo, a život teksaških doseljenika izgleda nesiguran. Kako neko uopšte može da opstane u takvoj pustoši? Srce priče čini ipak Ethan Edwards. U Wayneovoj interpretaciji, Ethan je kolos, strašan i neumoljiv. Ali ima tragičku grešku. Mrzi Indijance i postaje jasno da ga na poteru pokreće rasizam. Martin uviđa da Ethanu nije cilj da spase svoju preživelu bratanicu Debbie (Natalie Wood), već da je ubije. Sa Ethanovog stanovišta, ona je neizlečivo kontaminirana kulturom svojih kidnapera Komanča. S vremenom, otkrivamo da poglavica Ožiljak (Henry Brendon) tvori Ethanov odraz u ogledalu. Svojim činom silovanja Marthe pre nego što će je usmrtiti, Ožiljak je počinio užasnu travestiju čina koji je Ethan potajno priželjkivao da uradi. Tako da njegova želja da ubije i Ožiljka i Debbie dolazi od njegove potrebe da izbriše sopstvene nelegitimne želje. Prava genijalnost Tragača je to što publika zadržava svoje simpatije prema Ethanu iako je jasno da je on ubica i rasista. Na ovaj način, film prouzrokuje mnogo složenije i produktivnije reakcije od otvorenije liberalnih filmova kao što je Slomljena strela (1950). Umesto da nam nameće poruku, Ford nas vodi u složenosti iskustva rasnih razlika u Americi. Pored svega ovoga ovde nalazimo još dosta užitaka, kao što je muzika Maxa Steinera i dosta humora od strane stalne Fordove postavke glumaca kao što su Harry Carey Jr., Ken Curtis, Henk Worden i Ward Bond. Tu je i sjajna Vera Miles u ulozi Martyjeve devojke Laurie, a njenu majku glumi Olive Carey, udovica prve Fordove vestern zvezde, Harryja Careya. Tragači su 1995. godine u internacionalnoj anketi magazina Sight & Sound, koja je sprovedena među filmskim kritičarima, proglašeni za peti najbolji film svih vremena. Velika čast koju ovaj Fordov film svakako zaslužuje. EB

Francuska (Gaumont, Nouvelles Éditions) 99m BW Jezik: Francuski Režija: Robert Bresson Produkcija: Alain Poiré, Jean Thuillier Scenario: Robert Bresson, po memoarima Andréa Devignya Fotografija: Léonce-Henri Burel Nonoriginal Originalna muzika: Wolfgang Amadeus Mozart Uloge: François Leterrier, Charles Le Clainche, Maurice Beerblock, Roland Monod, Jacques Ertaud, Jean Paul Delhumeau, Roger Treherne, Jean Philippe Delamarre, César Gattegno, Jacques Oerlemans, Klaus Detlef Grevenhorst, Leonhard Schmidt Filmski Festival u Kanu: Robert Bresson (režija)

SAD (Universal) 99m Technicolor Režija: Douglas Sirk Produkcija: Albert Zugsmith Scenario: George Zuckerman, po romanu Roberta Wildera Fotografija: Russell Metty Originalna muzika: Frank Skinner, Victor Young Uloge: Rock Hudson, Lauren Bacall, Robert Stack, Dorothy Malone, Robert Keith, Grant Williams, Robert J. Wilke, Edward Platt, Harry Shannon, John Larch, Joseph Granby, Roy Glenn, Sam, Maidie Norman, William Schallert, Joanne Jordan Oskar: Dorothy Malone (sporedna ženska uloga) Nominacije za Oskara: Robert Stack (sporedna muška uloga), Victor Young, Sammy Cahn(pesma)

324

UN CONDAMNÉ À MORT S'EST ÉCHAPPÉ OU LE VENT SOUFFLE OÙ IL VEUT (1956) OSUĐENI NA SMRT JE POBEGAO Ako neko ima potrebu da nekog ubedi u radosti i vrednosti minimalizma na filmu, Osuđeni na smrt je pobegao je najbolja polazišna tačka. Veći deo filma prikazuje Fontaine (François Leterrier) samu u ćeliji, kako kontaktira sa svojim sapatnicima i polako grize svoj put ka slobodi. Poput svih Bressonovih filmova, i ovaj ilustruje njegove dugo razrađivane teorije o „kinematografu“: amteri-glumcii koji igraju isključivo nedramatizovano, veliki naglasak na zvuku van kadra i na informaciji koju on nosi, muzika koja se čuva samo za finalni veličanstveni momenat. Poput drugih značajnih filmova o zatvorskom životu iz francuske kinematografije, kao Rupa (1960) Jacquesa Beckera i Pesma Ljubavi(1950) Jeana Geneta, i ovaj film pruža jaku alegoriju o ljudskoj patnji i nagonu za slobodom. U isto vreme daje i naglašenu, impregniranu formu suspensa koji je konkutentan Alfredu Hitchcocku. Godinama je Osuđeni na smrt je pobegao poštovan zbog svojih egzistencijalnih i duhovnih dimenzija: ljudske usamljenosti, krhkosti komunikacije sa drugima, dar Božje milosti. U skorije vreme, u prvi plan se probila njegova politička dimenzija, kao odraz Bressonovog učešća u Otporu – dajući tako celoj njegovoj karijeri, sa temama podređenosti i „napaćenim dušama“, društveno utemeljenu žestinu. AM

WRITTEN ON THE WIND (1956) ZAPISANO NA VETRU Robert Stack, pijan i pobesneo, razbija flašu pića o zid. Laurin Baccol se onesvešćuje kod zavese njene spavaće sobe. Pucnji, smrt, suze. A muški hor u pozadini peva „Our night of stolen bliss was writen on the wind“. Od samog starta, ovo je holivudska melodrama koja obuhvata sve ostale,u naelektrisanom, sabijenom, moćnom lirskom maniru. Zapisano na vetru priča priču o uvrnutoj, fatalnoj povezanosti seksa, moći i love. Likovi su organizovani kao izvrnuti odrazi jedni drugih u ogledalu – tako da dobro stoji naspram zla, ali na kraju krajeva svi zauzimaju složene, kontradiktorne pozicije u nemogućoj šemi stvari. Dorothy Malone, koja sjajno igra krajnje lošu devojku koja se opija, puši, voli džez, kupi tipove po naftnim bušotinama i gura oca niz scepenice, posebno je upečatljiva. Retko koji film je toliko istovremeno i mučan i pronicljiv, kao Zapisano na vetru. Ovo je strasna, ozbiljna i inteligentna sapunska opera. Reditelj Douglas Sirk je bio specijalista za filmove koje su i oni pametni i oni što samo pametuju otpisivali kao „ženski filmovi za plakanje“. Kada su ih konačno opet otkrili ranih 1970-ih po filmskim festivalima širom sveta, iskrenost i subverzivnost njegovih dela je po prvi put doživela priznanje the first time. AM

THE MAN WHO KNEW TOO MUCH (1956) ČOVEK KOJI JE PREVIŠE ZNAO Jedini film koji je Hitchcock uradio kao rimejk sopstvenog filma otvorio je temu superiornosti njegovog rada u Americi u odnosu na njegovo stvaralaštvo u Britaniji. Mada je originalna verzija iz 1934. duhovitija, rimejk je raskošniji i zanatski bolji, sa nekim od scena koje spadaju među najbolje Hitchcockove. James Stewart glumi doktora Amerikanca, koji sa svojom porodicom letuje u Maroku i koji, igrom slučaja, sazna da će se u skorijoj budućnosti desiti političko ubistvo. Ispostavi se da su simpatični britanski par špijuni koji su upleteni u to, i oni mu kidnapuju sina ne bi li se osigurali da on neće progovoriti. Kao i obično kod Hitchcocka, internacionalna intriga je manje bitna od odiseje glavnog junaka. Stewart stvarno „zna previše“ i potcenjuje kvalitete svoje žene. U raspletu međutim, njena asistencija postaje od ključne važnosti, bez obzira na strah od emocionalnog kolapsa. Kulminativna scena u filmu, koja se dešava u Albert Holu, jedna je od Hitchcockovih najboljih. Sjajne uloge su pružili James Stewart i Doris Day. Muzika Bernarda Herrmanna, koji čak i u filmu diriguje orkestrom u jednoj sceni, jedna je od njegovih najboljih. BP

GIANT (1956) DIV Edna Ferber je bila stručnjak za pisanje obimnih porodičnih saga, od kojih je nekoliko njih smešteno na Divlji zapad. Njen roman iz 1930. „Cimarron“ bio je dvaput ekranizovan u Holivudu, a film iz 1926. Show Boat smešten je na krajnji jug. U Divu iz 1956, Bick Benedict (Rock Hudson), stočarski baron u Teksasu, ženi se srčanom lepoticom iz Merilenda, Leslie (Elizabeth Taylor). Bickova sestra je ostavila nešto imanja koje njoj pripada njihovom bivšem radniku Jettu Rinku (James Dean). Ovaj nailazi na naftu i postane truli bogataš, ali njegov privatni život je krš tako da sklizne u alkoholizam. Kako Bick i Leslie stare, oni počinju da razmišljaju o tome ko bi mogao da vodi ranč kada njih više ne bude. Njihova ćerka (Carroll Baker) bi volela da preuzme brigu o ranču na sebe, ali Leslie to ne odobrava. Na veliko Bickovo razočaranje, njihov sin (Denis Hopper) postaje doktor i ženi se Hispanoamerikankom. Uskoro se Leslie i Bick mire sa sudbinom. Kroz tri sata koliko traje, Div uzrasta u veličinu iz naslova. Gluma je izuzetna, posebno Jamesa Deana, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći malo posle završetka snimanja njegovog dela. Reditelj George Stevens je dobro iskoristio teksaški predeo, a film se, neuobičajeno za to vreme bavi i rasnim i klasnim razlikama. EB

SAD (Paramount) 120m Technicolor Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Herbert Coleman Scenario: Charles Bennett, D.B. Wyndham-Lewis, John Michael Hayes Fotografija: Robert Burks Originalna muzika: Bernard Herrmann Uloge: James Stewart, Doris Day, Brenda De Banzie, Bernard Miles, Ralph Truman, Daniel Gélin, Mogens Wieth, Alan Mowbray, Hillary Brooke, Christopher Olsen, Reggie Nalder, Richard Wattis, Noel Willman, Alix Talton, Yves Brainville Oskar: Jay Livingston, Ray Evans (pesma)

SAD (Giant, Warner Bros) 197m Warnercolor Jezik: Engleski / Španski Režija: George Stevens Produkcija: Henry Ginsberg, George Stevens Scenario: Fred Guiol, Ivan Moffat, po romanu Ednae Ferber Fotografija: William C. Mellor Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: Elizabeth Taylor, Rock Hudson, James Dean, Carroll Baker, Jane Withers, Chill Wills, Mercedes McCambridge, Dennis Hopper, Sal Mineo, Rod Taylor, Judith Evelyn, Earl Holliman, Robert Nichols, Paul Fix Oskar: George Stevens (režija) Nominacije za Oskara: George Stevens, Henry Ginsberg (najbolji film), Fred Guiol, Ivan Moffat (scenario), James Dean (glavna muška uloga), Rock Hudson (glavna muška uloga), Mercedes McCambridge (sporedna ženska uloga), Boris Leven, Ralph S. Hurst (umetnički direktor), Moss Mabry, Marjorie Best (kostimi), William Hornbeck, Philip W. Anderson, Fred Bohanan (montaža), Dimitri Tiomkin (muzika))

325

SAD (Universal) 89m Technicolor Režija: Douglas Sirk Produkcija: Ross Hunter Scenario: Peg Fenwick, Edna L. Lee, Harry Lee, from story by Edna L. Lee Fotografija: Russell Metty Originalna muzika: Frank Skinner Uloge: Jane Wyman, Rock Hudson, Agnes Moorehead, Conrad Nagel, Virginia Grey, Gloria Talbott, William Reynolds, Charles Drake, Hayden Rorke, Jacqueline deWit, Leigh Snowden, Donald Curtis, Alex Gerry, Nestor Paiva, Forrest Lewis

326

ALL THAT HEAVEN ALLOWS (1956) SVE ŠTO NEBO DOPUŠTA Film Douglasa Sirka Sve što nebo dopušta je na jednom nivou nešto kao divni, ironični performans, ostatak žanra karakterističnog za sredinu XX veka, koji se degenerisao u sapunske opere za TV. Ali emocionalna iskustva udaljenih života u filmu su večito privlačna. Verovatno je ovo najbolji primer bogatih melodrama iz 1950. koje su rađene u tehnikoloru. I jedna od najklasičnijih iz Universala. Režirao ju je Sirk, koji je rođen u Danskoj (rođen kao Detlef Sierck), levičar, pozorišni reditelj koji je postao zapažen filmski reditelj, i koji je, sa svojom ženom Jevrejkom, pred nacistima prebegao u Holivud. S obzirom da je morao da krene iz početka, svoje je talente morao da primenjuje na trivijalnim materijalima. Njegov evropski ukus je oplemenio banalne i plačljive pričice i uzdigao ih do uzvišenih domaćih drama za punjenje maramica. Među njima je Veličanstveni Ambersonovi(1954) Zapisano na vetru (1956) The Tornished Angels (1958) i Imitacija života (1959). U filmu Sve što nebo dopušta, prijatna udovica iz srednjeg staleža Cary Scott (Jane Wyman), zapostavljena od strane svoje odrasle sebične dece i suočena sa plitkoćom društva iz svog kantri kluba, zaljubljuje se u dosta mlađeg baštovana i rasadničara Rona Kirbyja (Rock Hudson). Njen udaljeni sin Ned (William Reynolds) preokupiran je svojom karijerom, a njena razmažena ćerka Kay (Gloria Talbot) zgranuta je što njena majka ima potrebe da bude sa nekim. Njihova ideja je da mami poklone nešto što će joj ispuniti vreme, a to je TV. Ljubav na kraju pobeđuje, ali tek pošto proživi pakao ogovaranja, uplakanog žrtvenog raskida i ugroženog života. Sve su ovo konvencionalni delovi starih ženskih filmova, ali Sirk ih predstavlja sa svojim osećajem za mračnije impulse koji čuče ispod idealizovanog života američkog predgrađa i sa finim baratanjem potisnutih nesigurnosti. Zajedno sa Imitacijom života, film je bio kamen temeljac hrabre, raskošne, omaž-melodrame Daleko od raja (2002) Haynesa. Takođe je bio polazište za Fassbinderovu preradu koja je smeštena par društvenih lestvica niže. Svi drugi se zovu Ali (1974) jeste priča o siromašnoj nemačkoj udovici, koja je na udaru predrasuda i podrugljivih komentara kada se zaljubi u dosta mlađeg Alija, prijatnog i podjednako usamljenog severnoameričkog emigranta. Kostim iz filma Sve što nebo dopušta je čak našao svoje mesto u francuskom farsičnom omažu Osam žena (2002), u sceni sa ćerkom Catherine Deneuve, koja stiže na odmor kući, i u replici šešira i kostima Glorije Talbott. Razbacani Hudson, koji je svoja najbolja ostvarenja napravio upravo sa Sirkom, ubedljiv je kao senzitivni mladi grubijan u kome Wymankina setna domaćica nalazi oslobađajuću nežnost i empatiju. Sliku možete da pojedete, sa divnim bojama, kompozicijama, osvetljenjem, kostimima i fotografijom. Ali stil odlično opslužuje priču o ljudskoj prirodi, tvoreći božanstveno romantičnu melodramu. AE

INVASION OF THE BODY SNATCHERS (1956)

INVAZIJA TELOKRADICA

SAD (Allied Artists, Walter Wanger) 80m BW Režija: Don Siegel Produkcija: Walter Wanger Scenario: Daniel Mainwaring, po romanu The Body Snatchers Jacka Finneya Fotografija: Ellsworth Fredericks Originalna muzika: Carmen Dragon Uloge: Kevin McCarthy, Dana Wynter, Larry Gates, King Donovan, Carolyn Jones, Jean Willes, Ralph Dumke, Virginia Christine, Tom Fadden, Kenneth Patterson, Guy Way, Eileen Stevens, Beatrice Maude, Jean Andren, Bobby Clark

Invazija telokradica Dona Siegela je jedan od najpopularnijih i najparanoičnijih filmova iz zlatnog doba američke SF kinematografije, i istovremeno važi kao ambivalentna alegorija hladnog rata i kao jeziva priča o vanzemaljskom obliku življenja. Bez obzira što liči na filmove B-produkcije, Siegelov film, baziran na romanu Jacka Finneya, manje posvećuje pažnju SF konvencijama nego opasnostima koje prete od društvenog konformizma i od invazije koja dolazi i iz svemira i iz zajednice. Međutim, odsustvo bilo kakvog čudovišnog bića (zbog ekonomskih uslova, tema biljki koje „kradu tela“ i radilica dvojnika, bila je kreativno rešenje za smanjenje troškova) – sasvim je nadomešteno prikazom „običnog života“ koji je prestao da bude običan. Kako kaže Kim Newman: „Umesto u gumenim kandžama, animiranim dinosaurusima i smrtonosnim laserima vanzemaljaca, ovaj film nalazi jezu u stricu koji kosi travnjak, u napuštenoj tezgi za povrće kraj puta, u kafiću u kome nema nijedne mušterije, majci koja smešta biljku u prostor gde se igra beba, ili u masi koja se okuplja na gradskom trgu u 7.45 u nedelju ujutru.“ Po povratku sa medicinskog kongresa, doktor Miles Bennell (Kevin McCarthy) u svom kalifornijskom gradiću Santa Mira, naiđe na čudne izveštaje pacijenata koji uporno tvrde da su njihovi naizgled fini rođaci u stvari vanzemaljci. Miles se posle početnog skepticizma uveri u to kada, tokom roštiljanja sa društvom, pronađe dve čudne semenke koje se otvore i ispuste penušavu tečnost sa dve nedovršene ljudske replike. Jena od tih replika je trebalo da bude ista Miles. Pretpostavljajući da je u toku bizarna invazija vanzemaljaca, Miles pokuša da pobegne sa svojom devojkom Becky (Dana Wynter) kada ceo grad postane žrtva dehumanizujućeg učinka čaura. Da li je ovaj filmski košmar o komunističkoj pretnji ili je to antimakartistička poruka uvijena u formu SF maštarije? Film pruža argumente za obe opcije. A otvoreni kraj u kome se Miles unese u kameru i kaže: „Vi ste sledeći“, može vas naterati da se zamislite pored koga u stvari spavate. SJS

THE WRONG MAN (1956) KRIVO OPTUŽEN Ovo je najmračniji Hitchcockov film. Henry Fonda je u ulozi džezera Mannyja Balestrera, koga zamene sa nekim tipom koji je opljačkao osiguravajuće društvo. Iako ga puste uz kauciju, briga i poniženje počinju da utiču na njegovu ženu Rose (Vera Miles). Zajedno probaju da mu obezbede alibi, ali im to ne polazi za rukom. Rose doživi nervni slom pred suđenje i smeste je u ludaru. Na kraju pronađu pravog počinioca krivičnog dela, ali to ima sad malo važnosti za njeno stanje uma. Krivo optužen, snimljen crno-belo u skoro dokumentarističkom realizmu, baziran je na istinitom događaju, što i sam Hitchcock kaže u malom prologu. Film se bavi jednom od stalnih Hitchcockovih tema: čovek koji je optužen za zločin koji nije počinio. (Sever–severozapad iz 1959. ima sličnu situaciju). Reditelj brilijantno pokazuje kako se procedure optužbe i zatvaranja udružuju da ugrade osećaj krivice čak i nevino optuženim. U majstorskoj sceni, u kojoj je upotrebljen subjektivac, vidimo Mannyja koji doživljava poniženje beleženja u dosije, pretresanja i uzimanja otisaka prstiju, sa prljavim mastilom na njegovim rukama kao žigom krivice. EB

BIGGER THAN LIFE (1956) VAŽNIJI OD ŽIVOTA Ovaj verovatno najbolji film Nicholasa Raya sjajna je ekspresionistička melodrama, koja obrađuje, u to vreme kontroverznu, temu otkrića i upotrebe „čudesnog leka“ kortizona (vrsta steroida), kako bi uputio kritiku na materijalistički konformizam srednjih slojeva, koji je bio simbol američkog sna u posleratnom periodu. Namrgođeni James Mason (koji je bio i producent) pravi je lik za lik nastavnika u malom gradu, zabrinutog zbog para i svog ulaska u srednje godine. Kada mu doktor prepiše steroide, on postane ovisnik o filingu koji mu steroidi donose. To od njega pravi neurotičara, megalomana koji tiraniše svoju ženu, sina i sve oko sebe. Droga je samo pokazatelj njegovog gađenja nad samim sobom i učmalim, samodovoljnim svetom u kome je zarobljen. On tone toliko duboko u očajanje da na kraju odlučuje da spase svog sina od izopačenosti sveta – tako što će ga ubiti. Kada ga njegova žena (Barbara Rush) podseti na činjenicu da je Bog sprečio Avrama da ubije svog sina Isaka, on kratko odgovara: „Bog je pogrešio.“ Izrazito radikalan holivudski film, koji se u ono vreme istakao ne samo zbog svog gađenja nad malograđanskom „normalnošću“ već i zbog svojih sjajnih prizora u koloru. Remek-delo. GA

SAD (First National, Warner Bros.) 105m BW Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Herbert Coleman, Alfred Hitchcock Scenario: Angus MacPhail, Maxwell Anderson, the po romanu The True Story of Christopher Emmanuel Balestrero by Maxwell Anderson Fotografija: Robert Burks Originalna muzika: Bernard Herrmann Uloge: Henry Fonda, Vera Miles, Anthony Quayle, Harold Stone, John Heldabrand, Doreen Lang, Norma Connolly, Lola D’Annunzio, Robert Essen, Dayton Lummis, Charles Cooper, Esther Minciotti, Laurinda Barrett, Nehemiah Persoff, Kippy Campbell

SAD (Fox) 95m DeLuxe Režija: Nicholas Ray Produkcija: James Mason Scenario: Cyril Hume, Richard Maibaum, po novinskom članku Burtona Rouechea Fotografija: Joseph MacDonald Originalna muzika: David Raksin Uloge: James Mason, Barbara Rush, Walter Matthau, Robert F. Simon, Christopher Olsen, Roland Winters, Rusty Lane, Rachel Stephens, Kipp Hamilton Nominacije za Venecijanski Filmski Festival: Nicholas Ray (Zlatni Lav)

329

SAD (Bing Crosby, MGM, Sol C. Siegel) 107m Technicolor Režija: Charles Walters Produkcija: Sol C. Siegel Scenario: John Patrick,po komadu The Philadelphia Story Philipa Barrya Fotografija: Paul Vogel Originalna muzika: Saul Chaplin, Cole Porter Uloge: Bing Crosby, Grace Kelly, Frank Sinatra, Celeste Holm, John Lund, Louis Calhern, Louis Armstrong, Margalo Gillmore Nominacije za Oskara: Edward Bernds, Elwood Ullman (scenario)*, Johnny Green, Saul Chaplin (muzika), Cole Porter (pesma) * nominacija je povučena

SAD (Cecil B. DeMille, Paramount) 220m Technicolor Režija: Cecil B. DeMille Produkcija: Cecil B. DeMille, Henry Wilcoxon Scenario: Æneas MacKenzie, Jesse Lasky Jr., Jack Gariss, Fredric M. Frank, Po romanima, Pillar of Fire J.H. Ingrahama, On Eagle’s Wing A.E. Southona, Prince of Egipat Dorothy Clarke Wilson Fotografija: Loyal Griggs Originalna muzika: Elmer Bernstein Uloge: Charlton Heston, Yul Brynner, Anne Baxter, Edward G. Robinson, Yvonne De Carlo, Cedric Hardwicke, Nina Foch Oskar: John P. Fulton (specijalni efekti) Nominacije za Oskara: Cecil B. DeMille (najbolji film), Hal Pereira, Walter H. Tyler, Albert Nozaki, Sam Comer, Ray Moyer (umetnički direktor), Loyal Griggs (fotografija), Edith Head, Ralph Jester, John Jensen, Dorothy Jeakins, Arnold Friberg (kostimi), Anne Bauchens (montaža), Loren L. Ryder (zvučni zapis)

330

HIGH SOCIETY (1956) VISOKO DRUŠTVO Muzička obnova romantične farse Georgea Cukora Filadlfijska priča, Visoko društvo ujedinjuje nenadmašne muzičke kvalitete Binga Crosbyja, Franka Sinatre i Louisa Armstronga sa čarima Grace Kelly, kojoj je ovo poslednja rola pre nego što će zauvek napustiti Holivud. Hladna, razmažena Tracy (Kelly) obavezna je da se uda za dosadnog, napornog prosca Georgea (John Lund), ali u noći uoči svadbe, njen bivši muž Dexter (Crosby) pokuša da spreči venčanje. Kao reporteri dešavanja u pozadini društvenog događaja godine, tu su i novinari Liz (Celeste Holm) i Mike (Sinatra), a veliki džezer Armstrong, koji igra samog sebe, predstavlja neku vrstu jednočlanog grčkog hora koji pomaže publici da isprati zavrzlame između Dextera i Tracy. Posle beskrajne serije holivudskih mjuzikala iz 1940-ih i 1950-ih, koji su bili krcati numerama i plesnim nastupima, reditelj Charles Walters je jednostavno uklopio devet numera Colea Portera, ne dozvolivši im da preuzmu film. Armstrong počinje tako što peva „High Society“, čime objašnjava zaplet sa zadnjeg sedišta limuzine u kojoj se vozi sa svojim bendom. Sinatra i Holm pevaju „Who Wants to be a Milionaire?“, sami u sobi punoj ekstravagantnih poklona koje je Tracy dobila za venčanje. Lagana, zapenušana i svevremena muzička komedija. JB

THE TEN COMMANDMENTS (1956) DESET BOŽJIH ZAPOVESTI Poslednji film Cecil B. De Millesa i njegov najekstravagantniji četvoročasovni spektakl, prepun je apsurdnosti i vulgarnosti, ali boja je savršena, a De Millesova zabavljačka forma, u koju spada i naracija koju on izgovara, ne popušta ni tren. Za Charltona Hestona bi se moglo reći da se pretvorio u Mojsija – osim ako neko ne želi to da vidi kao da se Mojsije pretvorio u Hestona. Svi igraju kao bogovi. U isto vreme smešnjikav i veličanstven, ovaj ep je pokrnula i održala lična posvećenost, koja se teško može naći u holivudskim kasnijim monolitnim delima. Ko želi da ga pročita pravilno, mora na njega gledati kao na ideološki duhovni manifest osvetljen De Millesovim pogledom na svet hladnog rata 1956. Zato, kada se on pojavi ispred zavese u prologu filma, smisao njegove priče nije da istakne kako je koristio drevne izvore, kao što su Filo i Josif, da bi ispričao period od trideset godina koje fale u Bibliji, već da je „tema ovog filma da li čovekom treba da upravljaju Božji zakoni ili... čudni diktatori kao što je Ramzes“. Kad kaže „diktator“, jasno je da na umu ima Mao Cedunga, što orijentalizam, koji sugeriše Yul Brynner u roli Ramzesa, sasvim objašnjava. Ovaj film je s vremena na vreme redistribuiran u amorfnom widescreen formatu, tako da su vrh i dno kadra bili odsečeni. Možda je tu u pitanju nekakva osveta bogova: De Millesu su stopala bila fetiš, a pomoću ovog studijskog trika, mnogi od De Millesovih glumaca ostali su bez stopala. JRos

12 ANGRY MEN (1957) DVANAEST GNEVNIH LJUDI Drama o sudnici Sidneya Lumeta trajno je popularna zato što je prostor za sjajna glumačka ostvarenja, iznenadne obrte i strastvene monologe. Film se u stvari ne dešava u sudnici, osim u kratkom prologu kada porota izlazi napolje sa sučevim instrukcijama, nego u toku jednog jedinog vrelog popodneva u prostoriji za porotu. Henry Fonda tumači lik člana porote broj 8, čija opravdana sumnja i dobro argumentovan otpor postepeno promene prvobitni stav ostalih – da je mladić, optužen za ubistvo oca, kriv. Fonda je bio oduševljen snagom Reginald Roseove ingeniozne TV drame, koja se emitovala na CBS kanalu 1954. Prepoznavši ulogu koja perfektno odgovara njegovoj smirenoj iskrenosti, i uvidevši mogućnost za odličan igrani film, on ulaže novac u produkciju filma. Pružio je priliku Lumetu, dinamičnom veteranu TV drame, čija je stručnost pomogla i njemu i direktoru fotografije Borisu Kaufmanu (još jednom ekspertu za rad u ograničenim prostorima i u crno-beloj tehnici), da iskopaju narastajuću tenziju iz Roseovog čvrsto strukturiranog scenarija, i da snime film za manje od dvadeset dana. Ovaj Lumetov veoma obožavani debitantski film ne izvinjava se za svoju teatralnost, već to pretvara u prednost koristeći klaustrofobičnu napregnutost. A svaki glumac ostavlja svoj trag u ovom showcaseu moćnih karakterizacija i grupne dinamike, od nesigurnog predsedavajućeg Martina Balsama do ogorčenog, ratobornog Člana broj 3 Ieonine Lee J. Kobova. Interesantno je da su dva člana porote, Joseph Sweeney kao stariji, promućurni porotnik broj 9 i George Vosković kao metodični porotnik broj 11, igrali i u originalnoj TV seriji. Klasne i etničke predrasude, lične pretpostavke, kao i same ličnosti, sve to izbija na površinu u kolosalnoj borbi za presudu bez mrlje. Ovaj film je osvojio Zlatnog medveda na Berlinskom festivalu, ali najveća zasluga mu je što posle njega niko ko pristupa porotničkoj dužnosti ne čini to bez fantazija o pravičnoj pobedi à la Fonda, koji god da je slučaj u pitanju. AE

SAD (Orion-Nova) 96m BW Režija: Sidney Lumet Scenario: Reginald Rose Fotografija: Boris Kaufman Originalna muzika: Kenyon Hopkins Uloge: Henry Fonda, Lee J. Cobb, Ed Begley, E.G. Marshall, Jack Warden, Martin Balsam, John Fiedler, Jack Klugman, Ed Binns, Joseph Sweeney, George Voskovec, Robert Webber Nominacije za Oskara: Henry Fonda, Reginald Rose (najbolji film), Sidney Lumet (režija), Reginald Rose (scenario) Berlinski Međunarodni Filmski Festival: Sidney Lumet (Zlatni Lav), Sidney Lumet (OCIC Nagrada)

331

Švedska (Svensk) 96m BW Jezik: Švedski Režija: Ingmar Bergman Produkcija: Allan Ekelund Scenario: Ingmar Bergman,po komadu Trämålning Ingmara Bergmana Fotografija: Gunnar Fischer Originalna muzika: Erik Nordgren Uloge: Gunnar Björnstrand, Bengt Ekerot, Nils Poppe, Max von Sydow, Bibi Andersson, Inga Gill, Maud Hansson, Inga Landgré, Gunnel Lindblom, Bertil Anderberg, Anders Ek, Åke Fridell, Gunnar Olsson, Erik Strandmark Filmski Festival u Kanu: Ingmar Bergman, zajedno sa Kanal (specijalana nagrada žirija)

DET SJUNDE INSEGLET (1957) SEDMI PEČAT Slika u kojoj Smrt (Bengt Ekerot), sa crnim plaštom i belim licem, igra šah na plaži sa umornim krstašem koji preispituje stvari (Max von Sydow) urezana je duboko u svest ljubitelja filma baš kao i slika King Konga na vrhu Impajer Stejt Bildinga, Humphreya Bogarta koji ostavlja Ingrid Bergman na aerodromu, Jenet Leigh koju nabada nož ispod tuša, ili carska krstarica koja klizi ispred kamere. Samo ova jedna scena iz švedskog filma Sedmi pečat, otelovljuje veličinu, uzbuđenje i uticaj koji je nova vrsta filma imala u trenutku kada je holivudskim ustaljenim vrednostima opadala vrednost: kako se drugačije mogu objasniti parodije i osvrti koji se mogu naći u filmovima toliko drugačijim kao što su: Maska crvene smrti (1964) Rodžera Kormanova, Ljubav i smrt (1964) Woodyja Allena, Poslednji akcioni heroj (1993) Johna McTiernana i Bill & Ted’s Bogus Journey (1991) Petera Hewitta, u kom smrt igra igru tvister? Zbog čestih parodiranja pomenute scene, došlo se do sramne situacije da u svesti naroda ona predstavlja ceo film. Rodio se jedan nepošten osećaj da je scenarista i reditlj Ingmar Bergman bio preozbiljan, i da mu je nakana bila da napravi nešto što može da stoji kao arhetip ozbiljnosti i umetničarenja. Naprotiv, Sedmi pečat, koji je ukorenjen u bitne teme Bergmanovog velikog perioda, u stvari je razigran, često komičan film, srednjovekovna bajka inspirisana Bergmanovim velikim oduševljenjem Kurosawinim samurajskim filmovima. Bavi se proslavom jednostavnih užitaka i iskazivanjem složenih duševnih previranja. Antonius Block (Sydow) posle deset godina krvavog krstaškog pohoda, koji je pokrenuo prevarant koji sada pljačka leševe, misli da je njegova vera u Boga bolest koju bi čovečanstvo trebalo da iskoreni. U pratnji svog štitonoše (Ginnar Björnstrand), koji je i prijatelj i sagovornik, Block se susreće sa Smrću, u vidu leša stradalog od kuge pre susreta sa

Crnim Kosačem. U čuvenoj partiji šaha između Smrti i viteza, u igri nije samo vitezov život već i njegova vera u Boga i čovečanstvo. Na kraju, nada stiže od jedne alternativne Svete porodice – veselog žonglera (Nils Poppe), njegove senzualne žene (Gunnel Lindblom) i njihovog živahnog, nevinog detenceta – koje Block spasava od kuge, pridružujući se dobrovoljno smrtonosnom plesu u koji uleću lošiji, iskvareniji likovi. Ako vitez koji je konstantno u razmišljanjima o Bogu i praznini (on čak odlazi kod jedne optužene veštice pre nego što je spale, da je pita šta Đavo zna o Bogu) predstavlja jednu stranu Bergmana, onda je jednostavni zabavljač koga nežno prekoreva njegova praktična žena („Ti i tvoji snovi i vizije“, kaže mu ona u poslednjoj replici filma) ona druga strana, koja traži iskupljenje kroz poštenu zabavu i koja je zapanjena kada njegovu nevinu predstavu potisne jezivi spektakl, što ga je odobrila Crkva, u kome gomila pokajnika biva mučena i šibana. Bergmana vazda pogađa i ljuti ljudsko zlo, naročito kada je podržano do strane zvanične religije. Ali film takođe slavi fizičku i duhovnu ljubav, zajedničko umetničko izražavanje, hranu i piće i prirodne lepote. KN 333

SAD (Fox) 119m DeLuxe Režija: Leo McCarey Produkcija: Leo McCarey, Jerry Wald Scenario: Leo McCarey, Mildred Cram, Delmer Daves, Donald Ogden Stewart Fotografija: Milton R. Krasner Originalna muzika: Hugo Friedhofer, Harry Warren Uloge: Cary Grant, Deborah Kerr, Richard Denning, Neva Patterson, Cathleen Nesbitt, Robert Q. Lewis, Charles Watts, Fortunio Bonanova, George Winslow Nominacije za Oskara: Milton R. Krasner (fotografija), Charles Le Maire (kostimi), Hugo Friedhofer (muzika)), Harry Warren, Harold Adamson, Leo McCarey (pesma)

AN AFFAIR TO REMEMBER (1957) NEŠTO ZA SEĆANJE „Dušo, ako ti budeš mogla da slikaš, ja ću ponovo prohodati.“ Mnogo godina je trnoviti put ljubavi između Caryja Granta i Deborah Kerr u ovom filmu bio skoro tajno obožavan. A onda je taj put izbio na otvoreno u delu koji zauzima u filmu iz 1993. Besani u Sijetlu, kao definitivno film za ženske žurke u pižamama, sa brdom čokolade i kutijom maramica nadohvat ruke. Za sećanje je rimejk McCareyevog filma iz 1939. Ljubavna afera (sa Irene Dunne i Charlesom Boyerom) koji oslikava dve suprotnosti producenta/scenariste/reditelja Lea McCareya. U svojim najboljim godinama, ovaj veteran komedije je uspeo da spoji Stanlija i Olija, radi sa braćom Marx u Pačjoj supi i zaradi svog prvog Oskara za režiju skrewball komedije Strašna istina, sa Caryjem Grantom. Međutim McCarey poseduje i sentimentalnost koja curi sa platna u njegovom favoritu iz četrdesetih Idi svojim putem (za koji je dobio Oskara za režiju, film i scenario). Ovejani ženskaroš Nickie Ferrante (Grant), propali umetnik i oprezna klupska pevačica Kerr (kojoj glas pozajmljuje, kao i u Kralj i ja, studijska pevačica Marnie Nixon) upoznaju se na luksuznom krstarenju i predaju se uzajamnoj privlačnosti. Nažalost, oboje su sputani vereničkim prstenovima i prošlošću. Oni prave romantični sporazum. Ako za šest meseci promene svoje živote, naći će se na vrhu Impajer Stejta i živeti zauvek srećno. Po dogovoru, reformisani Nickie ostavlja svoje slikarske četkice i šeta se po terasi nebodera, ali Kerr, koja trči uzbuđena, udari auto. Ono što sledi je nezamislivo za mobitel generacije: misleći da je ispaljen, Nickie se povlači u gorki cinizam, nemajući pojma da se Kerr hrabro nosi sa svojom paralizom, suviše ponosna da bi mu poslala vest o situaciji u koju je zapala. Humor je isključen iz drugog dela filma, tad se troše maramice, dok publici pažnju održava „hoće biti – neće biti“ situacija. McCarey preteruje sa upotrebom pesama, ali čak ni Kerr, koja vežba hor slatkih mališana, ne može pokvariti ponovni susret, otkriće velika završnica. AE

SMULTRONSTÄLLET (1957) DIVLJE JAGODE Divlje jagode su verovatno najtopliji film Ingmara Bergmana. U njima je iscrtana geografska i duhovna odiseja starijeg profesora Isaka Borga (njegovo ime na švedskom znači otprilike „ledena tvrđava“, a igra ga Victor Sjöström). Borg vozi od Stokholma do Univerziteta u Lundu da primi počasnu nagradu. Sa njim je njegova snaja Marianne (Ingrid Thulin). Usput, on pokupi stopere: Saru (Bibi Andersson), koja ga podseća na ljubav njegovog života, i jedan sredovečni bračni par. On posećuje, sada već jako staru, majku pre nego što konačno proba da ima otvoreni razgovor sa sinom Evaldom (Gunnar Björnstrand), ciničnim mizantropom koga Marianne planira da ostavi. Razgovor između njih dvojice je krucijalan, ne samo zato što može spasti sinovljev brak već i što pokazuje da je profesorov put doneo njemu viši stepen samospoznaje. On je postao svestan ne samo svoje smrtnosti već i sopstvene emotivne zatvorenosti – koju je nasledio od svojih roditelja, a učvrstio životnim razočaranjima i posvećenošću poslu. Skoro podsvesno je to preneo na Evalda. Snaga ovog Bergmanovog svođenja računa jednog dana u životu, ili bolje: života u jednom danu, s obzirom da dugo putovanje priziva razna sećanja, provereni je manir u kojem on kombinuje objektivne i subjektivne stvarnosti Borgovog života. Unutrašnji i spoljašnji detalji postepeno bacaju sve više svetla na čoveka. Nisu samo njegovi snovi i sećanja ti koji rasvetljavaju put ka našem razumevanju njega (i njegovom razumevanju sebe), već su tu i njegovi brojni susreti i razgovori. Marianne, iako taktična i privržena njemu, ipak je eksplicitna u isticanju Borgovih mana. Sara ga podseća na njegovu strastveni mladost. Par koji se svađa priziva u svest njegovo gunđanje, i budućnost kakva bi mogla zadesiti Marianne i Evalda. Borgovo iskupljujuće spoznavanje samog sebe ima uticaja i na ljude oko njega, a čudo Divljih jagoda jeste to što Bergman nimalo ne natapa taj zaključak sentimentalnošću. Počašćene sjajnom i nenapadnom glumom Stjöströma, koji je bio veliki švedski reditelj pre Bergmana, Divlje jagode poseduju emotivnu iskrenost, u skladu sa odisejom njihovog protagoniste. GA

Švedska (Svensk) 91m BW Jezik: Švedski / Latinski Režija: Ingmar Bergman Produkcija: Allan Ekelund Scenario: Ingmar Bergman Fotografija: Gunnar Fischer Originalna muzika: Erik Nordgren Uloge: Victor Sjöström, Bibi Andersson, Ingrid Thulin, Gunnar Björnstrand, Jullan Kindahl, Folke Sundquist, Björn Bjelfvenstam, Naima Wifstrand, Gunnel Broström, Gertrud Fridh, Sif Ruud, Gunnar Sjöberg, Max von Sydow, Åke Fridell, Yngve Nordwall Nominacije za Oskara: Ingmar Bergman (scenario) Berlinski Međunarodni Filmski Festival: Victor Sjöström (FIPRESCI nagrada), Ingmar Bergman (Zlatni Lav) Filmski Festival u Veneciji: Ingmar Bergman (nagrada italijanske filmske kritike)

Italija / Francuska (De Laurentiis, Marceau) 110m BW Jezik: Italian Režija: Federico Fellini Scenario: Federico Fellini, Ennio Flaiano, Tullio Pinelli, Pier Paolo Pasolini Uloge: Giulietta Masina, François Périer, Amedeo Nazzari, Aldo Silvani, Franca Marzi, Dorian Gray, Mario Passante, Pina Gualandri, Polidor, Ennio Girolami, Christian Tassou, Jean Mollier, Riccardo Fellini, María Luisa Rolando, Amedeo Girardi Oskar: Italija (najbolji strani film) Filmski Festival u Kanu: Giulietta Masina (glavna ženska uloga), Federico Fellini (OCIC nagrada)

LE NOTTI DI CABIRIA (1957) KABIRIJINE NOĆI U glavnoj roli ovog Fellinijevog klasika nastupa rediteljeva žena Giulietta Masina, koja je sasvim opravdano dobila Zlatnu palmu u Kanu za svoj portret naivne prostitutke. Postiđena profesijom, vesela Cabiria uzaludno traži bogatog sponzora da je odvede sa sobom, ali u dubini duše, ono što njoj fali jeste trajna ljubav. Posle premijere izbačen je kontroverzni deo sa dobrim Samarićaninom sa vrećom punom dobre volje, jer se pobunila katolička crkva. Ispada da je velikodušnost provincijalna vrednost, ali je svejedno deo kasnije vraćen u film. Tema dobrote je ključna za ovaj Fellinijev film, gde ispod fasade svetske žene, Cabiria želi da bude srećna kao i svi drugi. Ipak Cabiria je drolja dobrog srca, nikada toliko mračna da je dobar mambo ili ulični vašar ne bi mogli pokrenuti. Cabiria ne može a da ne širi svoju dobrotu, ali je to često dovede do razočaranja ili još gore poniženja. Slučajni susret sa karnevalskim hipnotizerom (Aldo Silvani), koji izvlači njene skrivene želje, dirljiv je, ali i okrutan jer ističe nemogućnost da se njeni snovi i fantazije o boljem životu ostvare. Njenu otvorenost čak iskorišćava jedan posmatrač. Lažne nade joj probudi i udvaranje razvratnog glumca (Alberto Lazzari), da bi je na kraju tretirao kao psa. Cabiriji se snovi nikada ne ostvaruju i često je dovode u opasnost jer lešinari koriste njenu naivnost. Međutim, Fellini ne koristi Cabirijinu priču da izazove sažaljenje. Ona je hrabra, jaka žena koja sme da se potuče, koja posle svakog pada ustane, otrese prašinu sa sebe i počne iz početka svoj marš ka boljem životu. Kabirijine noći je kao i Sladak život(1960) ispričan iz vizure nižih slojeva društva, pogled bačen na poslovičnu drugu stranu, delimično ofarban radošću ali na kraju utopljen u tugu. JKl

KUMONOSU JO (1957) KRVAVI PRESTO Potpuno opravdano, Kurosawina umetnički sveža, formalna i veoma verna adaptacija „Magbeta“, vodi se kao jedna od najuzbudljivijih ekranizacija Šekspirove drame. Sam zaplet drame i psihološka podloga se sjajno prenose u feudalni Japan, u kome cenjeni samuraj general Washizu (Toshiro Mifune) i njegova žena lejdi Asai (Isuzu Yamada), vođeni bezobzirnom ambicijom i inspirisani veštijim predskazanjem, ubijaju svog vrhovnog komadanta, preotmu kraljevstvo i osude sebe na neizbežni ritualni kraj pun krvoprolića, paranoje, ludila i propasti. Brilijantni Mifune, koji je Kurosawin omiljeni glumac, sa kojim je ostvario saradnju sličnu onoj između Scorsesea i De Nira, i koji mu je igrao u više od šesnaest filmova, ovom izvedbom je potvrdio reputaciju najveće japanske internacionalne zvezde. Njegova scena smrti, sjajno transponovana u kišu strela, veliki je ikonički prizor svetske kinematografije. Film je spoj pozorišta Noh, tradicionalnih borilačkih veština iz Japana, istorijskog realizma i savremenog shvatanja prirode dobra i zla, što rezultira tesnim, maglom obavijenim svetom zloslutnih i magičnih predznaka u šumi i dvorcu (smeštenom visoko na planini Fudži i napravljenom uz pomoć američkog bataljona koji je bio stacioniran u blizini). AE

THE INCREDIBLE SHRINKING MAN (1957) NEVEROVATNI ČOVEK KOJI SE SMANJUJE Scott Carey (Grant Williams) koji se, prilikom krstarenja, izložio misterioznom, verovatno radioaktivnom oblaku, otkrije da je počeo da se smanjuje. Vizuelna jednostavnost reditelja Jacka Arnolda je u potpunosti odgovarala apsurdnom i dvosmislenom predlošku Richarda Mathesona. Prvi deo filma, u kom je iznet prikaz junakovog stanja naizmenično kao medicinski, porodični i društvenoekonomski problem, po svom opisu života srednje američke klase, koji je izvrnut na naličje, može se smatrati parnjakom filma Nicholasa Raya Važniji od života (1956) i Zapisano na vetru (1956) Douglasa Sirka. Međutim, tek u drugom delu, u kome je Scott, sad manji od štikle, zatvoren u svom podrumu i mora da se nosi sa raznim prirodnim pretnjama, Neverovatni čovek koji se smanjuje zaista uzima maha kao uzbudljiva i poetična SF avantura. Nadahnuti zaključak da „za Boga nema nule“, redak je primer da se popularna kinematografija otvoreno bavi metafizikom. Silina filma najvećim delom stiže od psihološke oštrine i od žive i tačne upotrebe objekata – arhitektonike stepenica, sanduka, kutija za šibice, kanti za boje. Matheson i Arnold vide Scotta Careyja kao Everymana atomskog doba. Njegova avantura predstavlja lekciju o netrpeljivosti veštačkog okruženja i o neuništivoj sklonosti ljudske vrste da sebe gleda kao meru svih stvari. CFu

Japan (Toho) 105m BW Jezik: Japanski Režija: Akira Kurosawa Produkcija: Akira Kurosawa, Sojiro Motoki Scenario: Shinobu Hashimoto, Ryuzo Kikushima, Akira Kurosawa, Hideo Oguni,po komadu Macbeth Williama Shakespearea Fotografija: Asakazu Nakai Originalna muzika: Masaru Satô Uloge: Toshirô Mifune, Isuzu Yamada, Takashi Shimura, Akira Kubo, Hiroshi Tachikawa, Minoru Chiaki, Takamaru Sasaki, Kokuten Kodo, Kichijiro Ueda, Eiko Miyoshi, Chieko Naniwa, Nakajiro Tomita, Yu Fujiki, Sachio Sakai, Shin Otomo Filmski Festival u Veneciji: Akira Kurosawa nominacija (Zlatni Lav)

SAD (Universal) 81m BW Režija: Jack Arnold Produkcija: Albert Zugsmith Scenario: Richard Matheson, Richard Alan Simmons, po romanu The Shrinking Man by Richard Matheson Fotografija: Ellis W. Carter Originalna muzika: Foster Carling, Earl E. Lawrence Uloge: Grant Williams, Randy Stuart, April Kent, Paul Langton, Raymond Bailey, William Schallert, Frank J. Scannell, Helene Marshall, Diana Darrin, Billy Curtis

337

Indija (Epic) 127m BW Jezik: Bengali Režija: Satyajit Ray Produkcija: Satyajit Ray Scenario: Satyajit Ray, po romanu Bibhutibhushana Bandyopadhyaya Fotografija: Subrata Mitra Originalna muzika: Ravi Shankar Uloge: Kanu Bannerjee, Karuna Bannerjee, Pinaki Sengupta, Smaran Ghosal, Santi Gupta, Ramani Sengupta, Ranibala, Sudipta Roy, Ajay Mitra, Charuprakash Ghosh, Subodh Ganguli, Mani Srimani, Hemanta Chatterjee, Kali Bannerjee, Kalicharan Roy Filmski Festival u Veneciji: Satyajit Ray (Zlatni Lav)

APARAJITO (1957) NEPOKORENI Nepokoreni je drugi film u trilogiji Apu Satjyajita Raya. Posle smrti njegove sestre u prvom delu Otac Pankali, mladi Apu (Pinaki Sengupta) preselio se sa svojim roditeljima u Benares. Dok njegov otac Harihar (Kanu Bannerjee) zarađuje svoj sveštenčki hleb na obali reke Gang, dečak luta gradom, oduševljen bogatstvom prizora i zvukova koje on pruža. Međutim otac Harihar se razboli od groznice i umre. Apuova majka (Karuna Banerjee) vraća sina u selo u kuću svog svekra, jer nema načina da ih izdržava sama. Jednom probavši život u gradu, Apua više ne može da zadovolji jednostavni seoski život, a lokalni učitelj ohrabruje dečakovu radoznalost i ambiciju. Kada je napunio šesnaest godina, on dobija stipendiju za studiranje u Kalkuti. Uvučen u uzbudljivi život velikog grada, Apu (sada Smaran Ghosal) retko i nevoljko dolazi kući. Sarbojaya, bolesna i sama ne želi da opterećuje sina, bojeći se da ga ne ometa u obrazovanju. Konačno, pismo od ujaka dovodi Apua kući, ali jedan dan prekasno. Posle sahrane, Apu se vraća u Kalkutu, odbijajući da krene očevim stopama i postane sveštenik. Kao što i odgovara središnjem delu u trilogiji, Nepokoreni je glavni most. Njime se otvara vanvremenski, samodovoljni život sela Bengali, opisan u prvom delu, ka uticajima grada koji taj mir remete. Mladi junak je pokazan kako se, razapet između dva sveta, lagano i sigurno odvaja od roditelja. Kao i obično, Ray ne vara u korist nijednog lika. Mi kapiramo zašto Apu želi da istražuje široki svet, delimo njegov užitak spoznavanja, i ličnih dostignuća. Međutim, istovremeno vidimo majčinu bol: prerana smrt joj je uzela ćerku, sada gubi sina. U najdirljivijem trenutku filma, Sarbojaya, kojoj se bliži sudnji čas, iščekuje noćni voz za koji misli da će joj dovesti Apua ovaj poslednji put. Voz se čuje u daljini, ona se pridigne nekako na noge, zagledana u tamu noći. Ništa, samo tišina i igra svitaca. PK

GUNFIGHT AT THE OK CORRAL (1957) OBRAČUN KOD OK KORALA Sturgesova postavka famoznog obračuna Wyatta Earpa sa Clantonovom bandom u Tumbstonu u Arizoni 26. oktobra 1881, nije bio prvi film o toj temi. Međutim film Johna Sturgesa je malo precizniji od Fordove verzije Moja draga Klementina (1946). Kod Forda, na primer, Wyattov pomoćnik Doc Holliday gine u obračunu, a u stvarnosti je živeo još šest godina posle toga. Obračun kod OK korala je raskošna produkcija, tehnički sjajno izvedena, sa velikim budžetom i dobrom podelom uloga. Burt Lancaster je Earp od autoriteta, i ponekad zastrašujuć u svojoj rešenosti. Naspram njega je Kirk Douglas, koji uživa u ulozi Hollidaya deleći blistave osmehe, ali je smrtonosan kao zmija. Velika podrška stiže i od Jo Van Fleeta kao „Nosonja Kejt“, Docove žene i od Johna Irelanda kao revolveraša Johnnyja Ringa. Muzika Tjomkina, koji je radio muziku i za ostale vestern filmove o kroćenju grada, kao što su Rio Bravo i Tačno u podne, znatno je doprinela filmu, a tema Frankieja Laina bila je veliki hit. Oni koji imaju želju da vide realističniji pristup priči o Earpu treba da pogledaju Dan revolveraša iz 1967. u kome je obračun kod OK korala početak priče. EB

THE BRIDGE ON THE RIVER KWAI (1957) MOST NA RECI KVAJ Među lopovima možda nema časti, ali neprijatelji u ratu su druga stvar. Bar tako misli Guinnessov pukovnik Nicholson u Mostu na reci Kvaj. On zahteva od nadzornika japanskog logora da se uljudno odnosi prema njemu i njegovim ljudima. Međutim, dok ovaj isključivi komandant i oličenje britanskog pragmatizma vodi organizaciju izgradnje jednog neprijateljskog železničkog mosta, američki tim, na čelu sa odbeglim zatvorenikom majorom Shearsom (William Holden), približava se sa ciljem da podigne most u vazduh. Reditelj David Lean iz sukoba izvlači maksimum ironije, postavljajući Nicholsona kao tragični kontrapunkt nesentimentalnom jenkiju Shearsu. Lean dodaje filmu tone detalja, ispunjavajući veliko platno akcijom i perfektnom scenografijom. Međutim, ovaj ep o Drugom svetskom ratu ističe se po umeću trojice glavnih glumaca: uštogljeni i tradicionalni Guinness, opušteni cinik Holden i Sessue Hayakawa u liku japanskog pukovnika koji je, mimo svoje volje, upleten u sukob transatlantskih ciljeva. Dok su poslednje scene rušenja mosta opravdano hvaljene zbog dobre izvedbe, koreografije i montaže, stvar koja se najviše pamti jeste odzviždana melodija Malcoma Arnolda „The Colonel Bogey March“. JKl

SAD (Paramount) 122m Technicolor Režija: John Sturges Produkcija: Joseph H. Hazen, Paul Nathan, Hal B. Wallis Scenario: George Scullin, Leon Uris, po novinskom članku The Killer Georgea Scullina Fotografija: Charles Lang Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: Burt Lancaster, Kirk Douglas, Rhonda Fleming, Jo Van Fleet, John Ireland, Lyle Bettger, Frank Faylen, Earl Holliman, Ted de Corsia, Dennis Hopper, George Mathews, John Hudson, DeForest Kelley, Martin Milner Nominacije za Oskara: Warren Low (montaža), George Dutton (zvuk)

Velika Britanija (Columbia, Horizon) 161m Technicolor Jezik: Engleski / Japanski / Thai Režija: David Lean Produkcija: Sam Spiegel Scenario: Carl Foreman, Michael Wilson, po romanu Le pont de la rivière Kwai Pierrea Boullea Fotografija: Jack Hildyard Originalna muzika: Malcolm Arnold Uloge: William Holden, Alec Guinness, Jack Hawkins, Sessue Hayakawa, James Donald, Geoffrey Horne, André Morell, John Boxer, Heihachiro Okawa, Keiichiro Katsumoto, M.R.B. Chakrabandhu Oskar: Sam Spiegel (najbolji film), David Lean (režija), Pierre Boulle, Carl Foreman, Michael Wilson (scenario)*, Alec Guinness (glavna muška uloga), Jack Hildyard (fotografija), Peter Taylor (montaža), Malcolm Arnold (muzika) *pisci sa crne liste Carl Foreman and Michael Wilson posthumno su nagrađeniOskarima 1984. Nominacije za Oskara: Sessue Hayakawa (sporedna muška uloga)

339

BHARAT MATA (1957) MAJKA INDIJA

Indija (Mehboob ) 172m Technicolor Jezik: Hindu Režija: Mehboob Khan Produkcija: Mehboob Khan Scenario: Mehboob Khan, Wajahat Mirza, S. Ali Raza Fotografija: Faredoon A. Irani Originalna muzika: Naushad Uloge: Nargis, Sunil Dutt, Raaj Kumar, Rajendra Kumar, Kanhaiyalal, Kumkum, Master Sajid, Sitara Devi, Mukri, Sajid Khan, Azra, Chanchal, Kanan Kaushal, Sheela Naik Nominacije za Oskara: India (najbolji strani film)

340

Majka Indija Mebhooba Kana ostaje ključni indijski film čak pedeset godina posle svoje premijere. U filmu je prikazana borba jedne žene Radhe (Nargis) da uskladi tradicionalne vrednosti i život na selu sa obećanom modernom utopijom. Pored velikog uspeha kod publike u velikom delu Azije i Afrike, kojoj je Indija primer borbe protiv kolonijalizma, Majka Indija je priznata i u Evropi i Americi, kao jedan od retkih indijskih filmova nominovanih za Oskara. Mabhoob Kan, kao jedan od prvih indijskih reditelja koji je dobro koristio kolor tehniku, imao je iskustvo rada na istorijskim epovima. Upotrebio ih je za ovaj prikaz seoskog života, stvarajući nacionalni ep, novu priču za novu naciju. Majka indija pripoveda snažnu priču koja prati junakinju od venčanja do starosti, i obiluje mitskim referencama, jer mitska imena povezuju likove sa ključnim božanstvima hinduizma. Podela za film je napravljena od samih zvezda iz tog perioda, poput Nargis, Raj Kapoora i Sunila Dutta. Veliki skandal je nastao kada se Nargis, koja je bila devojka čuvenog Raja Kapoora, udala za Sunila Dutta po završetku snimanja, a to nipošto nije zato što je on u filmu igrao njenog sina. Muzika Naushada Alija, koja je mešavina etno motiva i raga muzike, u zapadnjačkom aranžmanu je postala ključ za hindu muzički stil na filmu. Film je takođe vizuelno sjajan. Scene poput one u kojoj junakinja vuče plug kao goveče, ili ozareno lice posle žetve Radhe i njenih sinova koji gledaju u svetliju budućnost, postale su ikoničke. Složenost Majke Indije i dosta različita tumačenja koja su proizašla iz nje, čine od ovog filma retkost, koja može da namami publiku u bioskop svaki put kada se daje. Ovo je prvi indijski film koji neko ko je zainteresovan za svetsku kinematografiju treba da pogleda. RDw

LETJAT ZHURAVLI (1957) ŽDRALOVI LETE Pred kraj Staljinovog života i staljinizma, film se u SSSR-u skoro ugasio. Ekonomska pustoš prouzrokovana ratom i dalje je trajala, svakodnevni život se sastojao od straha, a to je doprinelo da se nekadašnji živi studiji zatvore. Posle Staljinove smrti 1953, sovjetski film je počeo ponovo da se rađa, a simbol tog ponovnog rađanja je film Ždralovi lete Mikhalja Kalatozišvilija. Naizgled ratna ljubavna priča o Borisu (Aleksej Batalov) i Veroniki (Tatjana Samojlova), koji se razdvajaju odmah posle početka sukoba, film krši skoro svaku moguću konvenciju ovog žanra. Umesto veličanja Crvene armije, Ždralovi opisuju najmračnije trenutke rata, kada je izuzetno organizovana i efikasna nemačka ratna mašinerija gazila neorganizovanu i neopremljenu, mada hrabru rusku vojsku. Na domaćem frontu, malo se toga moglo naći sem očaja i osećanja da svako mora da brine samo za svoju kožu. Za divno čudo, ruska publika je prihvatila ovakav pogled na njihovo ratno iskustvo. Valjda zato što im je propagande bilo preko glave, a i znali su odlično da iz rata nije baš izašlo mnogo heroja bilo koje vrste. Batalov i Samojlova su odlični u svojim tumačenjima ljubavnika, seksi i dragi, ali je pravi junak filma kamera Sergeja Uruševskog. On svojim spektakularnim snimcima sa krana, pokretima kamere i treperenjima zbog snimanja iz ruke, čini svet, koji je izgubio svoje koordinate i bilo kakvu tačku oslonca, veoma opipljivim. Uruševski je nastavio saradnju sa Kalatozovim u zabranjenom ali genijalnom filmu Ja sam Kuba iz 1964. Iako film Ždralovi lete deluje donekle ugušen kitnjastom stilizacijom, ipak ovde nema vizualizacije zarad nje same. Ovo je takođe prvi sovjetski film koji je šire distribuiran u SAD (preko Warner Brothers). RP

SSSR (Mosfilm) 97m BW Jezik: Ruski Režija: Mikheil Kalatozishvili Produkcija: Mikheil Kalatozishvili Scenario: Viktor Rozov, po svom komadu Letjat žuravli Fotografija: Sergei Urusevsky Originalna muzika: Moisej Vajnberg Uloge: Tatyana Samojlova, Aleksei Batalov, Vasili Merkuryev, Aleksandr Shvorin, Svetlana Kharitonova, Konstantin Nikitin, Valentin Zubkov, Antonina Bogdanova, Boris Kokovkin, Yekaterina Kupriyanova Filmski Festival u Kanu: Mikheil Kalatozishvili (Zlatna Palma), Tatyana Samojlova (specialna plaketa)

341

SAD (Bryna, Harris-Kubrick) 87m BW Jezik: Engleski / Nemački Režija: Stanley Kubrick Produkcija: Kirk Douglas, James B. Harris, Stanley Kubrick Scenario: Stanley Kubrick, Calder Willingham, Jim Thompson, po romanu HumphreyaCobba Fotografija: Georg Krause Originalna muzika: Gerald Fried Uloge: Kirk Douglas, Ralph Meeker, Adolphe Menjou, George Macready, Wayne Morris, Richard Anderson, Joe Turkel, Christiane Kubrick, Jerry Hausner, Peter Capell, Emile Meyer, Bert Freed, Kem Dibbs, Timothy Carey, Fred Bell

SAD (Hecht, Hill & Lancaster, Norma-Curtleigh) 96m BW Režija: Alexander Mackendrick Produkcija: Tony Curtis, Harold Hecht, James Hill, Burt Lancaster Scenario: Clifford Odets, Ernest Lehman, Alexander Mackendrick, from novella by Ernest Lehman Fotografija: James Wong Howe Originalna muzika: Elmer Bernstein Uloge: Burt Lancaster, Tony Curtis, Susan Harrison, Martin Milner, Sam Levene, Barbara Nichols, Jeff Donnell, Sally, Joe Frisco, Emile Meyer, Edith Atwater, Chico Hamilton

342

PATHS OF GLORY (1957) STAZE SLAVE Rat je bila stalna tema Stanleyja Kubricka i često joj se vraćao. Sa Jimom Thompsonom i Calderom Willinghamom, Kubrick je adaptirao roman Humphreya Cobba o jednom aktuelnom sramnom činu, koji se desio u francuskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata. Napravio je moćan film, jedan od onih koji su još snažniji zahvaljujući rediteljevom hladnokrvnom tretiranju užasnih stvari. Dvojica bezobzirnih, nesposobnih generala (Adolphe Menjou, George Macready) narede svojim ljudima da izvrše samoubilački juriš na Nemce. Nekoliko preživelih dovuče se nazad, pa ih optuže za kukavičluk i tri nasumično odabrana pešadinca budu izvedena pred sud. Pukovnik Dax (Kirk Douglas) trudi se da pošteno brani vojnike, ali politika odredi da ta tri hrabra vojnika budu streljana. Sumoran, pametan, i sjajno odigran, ovo je najbolja vrsta ratnog filma: ona koja publiku čini ljutom. Klimaks se javlja u jednoj od najemotivnijih Kubrickovih scena: puna prostorija podrugljivih vojnika natera zarobljenu nemačku devojku (Susanne Christian, koja je postala Kubrickova žena) da ih zabavlja pevanjem pesme, a potom zaneme od njenog iskrenog, neveštog, tužnog izvođenja. KN

SWEET SMELL OF SUCCESS (1957) SLATKI MIRIS USPEHA Divna satira na temu poznatih ličnosti: novinar ulizica Sidney Falco (Tony Curtis) šlihta se monstruoznom kolumnisti J. J. Hunseckeru (Burt Lancaster), ali u jurnjavi za karijerom, dospe na put da upropasti svoj život. Film ima zadah Njujorka 1957. i obojen je džezom Chica Hamiltona. Vodi nas kroz noćne klubove, u kojima očajnici cene one poludele i duše se prodaju za centimetre novinskih kolumni, do kišom orošenih ulica na kojima korumpirani panduri valjaju drogu džezerima i tuku Hunseckerove neprijatelje nasmrt. Reditelj Alexander Mackendrick je napravio uspešan prelaz sa komedije studija Ealing na pobesnelu mahnitost, odlično pokupivši cinični, promućurni, surovi scenario Ernesta Lehmanna i dodavši mu gotičke senke. Veličanstveni Lancaster, osvetljen kao Frankenštajnovo čudovište, neverovatno je gadan („zapali me, Sidney“). Curtis pravi ulogu života, kao podanik koji se živ pojede dok se trudi da se dodvori J. J.-u, čineći mu uslugu zbog koje se prekida veza između poštenog džezera (Marty Milner) i krhke mlađe sestre (Susan Harrison), koju J. J. guši incestuoznom ljubavlju. KN

MAN OF THE WEST (1958) ČOVEK SA ZAPADA Posle uspešnog niza vesterna sa Jamesom Stewartom tokom pedesetih, Anthony Mann je poverio Garyju Cooperu, tada već u godinama, ulogu čoveka koji je primoran da se još jednom suoči sa prošlošću, za koju je verovao da je ostala iza njega. Karakteristično za Mannove filmove, lična istorija drži čoveka u šaci koje se može osloboditi samo smrću. Cooper igra lik Linka Jonesa, koji je na prvi pogled pošten čovek, u potrazi za učiteljicom koja bi radila u njegovom gradu. Kada opljačkaju voz kojim je putovao, Link ostane u nedođiji sa salunskom damom Billie (Julie London). Očajan, pokuša da potraži pomoć od svojih bivših saradnika koji su u blizini. Ispostavlja se da je Link u prošlosti bio kriminalac, a da su mu prijatelji skup grotesknih opasnih faca, koje glume veterani vesterna Royal Dano, Robert Wilke i John Dehner. Ubrzo iskrsavaju neraščišćeni računi i banda ucenjuje Linka da im pomogne u pljački, preteći da će silovati Billie. Njihovo ponašanje probudi ubilački nagon u do tada finom Linku, koji izubija jednog člana bande. Vođa bande je Dock Tobin (Lee J. Cobb). U Mannovim vesternima, porodične veze su jače od bilo kog drugog osećaja zajedništva, i Tobinova banda funkcioniše na čudovišnoj parodiji roda i familije. Dock i na Linka gleda kao na surogat za sina. U završnom okršaju, u sablasnom gradiću, Dock, koji je silovao Billie kao krajnju provokaciju, pokreće Linka na nešto što je ubistvo oca svoje vrste. Link, oslobodivši se konačno uticaja „oca“, takođe otkriva u sebi teško ukrotivu divlju nasilnost. Za Mannove vesterne nije tipično da se većina scena odvija u mračnim enterijerima, kao ovde, dok tenzija između Linka i bande raste. Mannova kamera je sigurna kao i inače. Potrudite se da ovaj film vidite u punoj CunemaScope slici as assured as ever. Make sure you see this film in the full CinemaScope ratio! EB

SAD (Ashton) 100m Color Režija: Anthony Mann Produkcija: Walter Mirisch Scenario: Reginald Rose, po romanu The Border Jumpers Wilal C. Browna Fotografija: Ernest Haller Originalna muzika: Leigh Harline Uloge: Gary Cooper, Julie London, Lee J. Cobb, Arthur O’Connell, Jack Lord, John Dehner, Royal Dano, Robert J. Wilke

SAD (Universal) 95m BW Režija: Orson Welles Produkcija: Albert Zugsmith Scenario: Orson Welles, po romanu Badge of Evil Whita Mastersona Fotografija: Russell Metty Originalna muzika: Henry Mancini Uloge: Charlton Heston, Janet Leigh, Orson Welles, Joseph Calleia, Akim Tamiroff, Joanna Cook Moore, Ray Collins, Dennis Weaver, Valentin de Vargas, Mort Mills, Victor Millan, Lalo Rios, Risto, Michael Sargent, Phil Harvey, Joi Lansing

344

TOUCH OF EVIL (1958) DODIR ZLA „On je bio ljudina.“ Decenijama se filmski stvaraoci klanjaju moćnom noaru Orsona Wellesa Dodir zla. To je mračni prikaz korupcije i savesti, koji se odvija u striptiz barovima i ofucanim motelima u jednom pograničnom gadu. Charlton Heston i degenerisani američki pandur Welles sukobljavaju se oko toga ko ima veću jurizdikciju u slučaju jednog ubistva, dok Janet Leigh postaje pion u njihovom obračunu volje. Heston je naterao Universal da angažuju Orsona Wellesa da režira i igra ulgu Hanka Quinlana. Welles je istog trenutka bacio scenario i napisao svoju verziju petparačkog romana "Badge of Evil" Whita Mastersona, pretvarajući jevtini triler u vrhunsku umetnost. Obavijen u preteću atmosferu, film se još uvek pamti po svom dugačkom kadru sa početka, kada kamera tri minuta klizi kroz noćnu vrevu gradića, dok Miguel Mike Vargas (Heston) i njegova lepa američka supruga Susan (Leigh) odlaze u Ameriku na frape sa sladoledom. Nepoznati muškarac ubacuje bombu u jedan kabriolet, pešaci se kreću unaokolo, žena vozača kabrioleta je šmizla koja se žali da joj nešto „kucka u glavi“, tek venčani mladenci i graničari progovore nekoliko reči dovoljnih da saznamo pozadinu njihove priče i bum! Kraj medenog meseca. Šef policije Quinlan dolazi sa američke strane granice da nadgleda istragu a Susan napadnu trgovci droge iz Mesika, sa kojima je Vargas ranije sarađivao. Za samo par minuta, reditelj je podelio karte za zlokobnu, perverznu partiju. Da bi sprečio da Vargas otkrije da je kriminalac, Quinlan uredi da lezbejka u kožnoj odeći (Mercedes McCambridge) i njeni naduvani saradnici otmu Susan i drogiraju je. Quinlan je jedan od veličanstvenih psihopata noara. On je nadobudni tip koga je korupcija pretvorila u monstruma (Welles, koji je ionako bio korpulentan, dodao je jastučiće i lažni nos). Zbog toga ga njegova nekadašnja ljubavnica, zagonetna kurva (Marlene Dietrich) na trenutak ne prepoznaje. Meksikanac koga igra Heston zvuči budalasto, ali je njegova gluma interesantna, a samouverenost u sofisticiranoj ulozi je dovoljno moćna da spreči satiričnog Wellesa da ga savlada. Ali najdirljiviji lik je tragična figura Quinlanovog lakeja koji je opsenjen njime, Pete Menzies (Joseph Celleia). U istom rangu sa uvodnom scenom je i nekoliko sekvenci, koje su doprinele reputaciji Dodira zla kao epitafu film noaru. U njima Welles prenaglašava stil postižući hiperrealistički efekat oštrom crno-belom fotografijom Russella Meansa. Welles je u filmu koristio latino džez Henryja Mancinija. Potera na kraju filma je delirijum burnih prizora, eksperimentalnih zvučnih efekata i sveprisutne propasti. Welles je bio kivan na Universalovu montažu i 1998. je prikazana nekoliko minuta duža verzija po njegovim beleškama. Najbolje izmene su uklanjanje špice sa čuvene uvodne scene i bolji rezovi između mučenja Susan u motelu i uznemirujućeg Vargasovog putovanja sa Quinlanom. Bilo da je stara ili nova verzija, Dodir zla ostaje superiorno remek-delo tehnike, mašte i drskosti. AE

Egipat (Gabriel Talhami) 95m BW Jezik: Arapski Režija: Youssef Chahine Produkcija: Gabriel Talhami Scenario: Mohamed Abu Youssef, Abdel Hay Adib Fotografija: Alevise Orfanelli Originalna muzika: Fouad El-Zahry Uloge: Farid Shawqi, Hind Rostom, Youssef Chahine, Hassan el Baroudi, Abdel Aziz Khalil, Naima Wasfy, Said Khalil, Abdel Ghani Nagdi, Loutfi El Hakim, Abdel Hamid Bodaoha, F. El Demerdache, Said El Araby, Ahmed Abaza, Hana Abdel Fattah, Safia Sarwat

346

BAB EL HADID (1958) GLAVNA ŽELEZNICKA STANICA U početku beše ništa. Ovakav stav je bio pogrešan i glup, s obzirom da je gomila filmova snimljena u Egiptu, u arapskim zemljama, u Africi. Gomila priča je ispričana, mnogo slika iskomponovano. Ali ništa od tih priča, slika ili filmova nije viđeno van okvira njihovih postojbina – jedva da se znalo za njih. A onda se desila plima antikolonijalizma, buđenje nacija sa juga, Naser, Suec i u isto vreme pojava raspevanih komedija i sladunjavih drama, sa manje ili više velovima pokrivenim lepoticama, mladićima užarenih očiju i glasova. Ovi filmovi su bili lepi, egzotični i ponekad izvrsno napravljeni. Ako ikada budete u prilici da ih pogledate, mogli biste ih ceniti sa malo snishodljivosti. A onda je došao Glavna železnička stanica. Bilo je to kao da je neko sazrelu kinematografiju bacio nazad u infantilnost u do tada nepoznatom delu sveta. Ova kinematograija je od Holivuda i od italijanskog neorealizma naučila kako da osmisli sopstvenu formu. U njoj je obilje humora, mudrosti i očajanja. U njoj se obraća pažnja na najsitnije detalje svakodnevice u gradu. Portretiše primarne sile požude i želje. I zalazi u klasičnu kao i orijentalnu ikonografiju. A sve okuplja u miksturu mašte i stvarnosti. Glavna železnička stanica je živ i dirljiv film, tačan u svom prikazu života. Originalan je i kao kreacija jednog jedinog čoveka i kao ovaploćenje sekularne kulture, koja je koliko bliska onoj na Zapadu toliko i daleka od nje. A čija je to zasluga? Youssefa Chahinea, šašavog malog čoveka koji je pun čežnje i očajanja. Predstavljajući uznemirujuća otkrovenja o sebi i životu na platnu, on glumi obogaljenog prodavca novina, po imenu Kenaoui, koji gaji neuzvraćena osećanja prema zavodljivoj prodavačici limunade (Hind Rostom). Iako je zaplet jako jednostavan, svet koji je prikazan njime je i opasan i složen. Način na koji se stvari odvijaju, otvara mračne ambise gradskog života, koji su potpuno neočekivani s obzirom na inicijalne prijateljske kodove koje film koristi. Posle prezira koje je doživeo u Egiptu posle premijere, Glavna železnička stanica je pravedno proglašen remek-delom kada je posle dve decenije otkriven nanovo. J-MF

GIGI (1958) ŽIŽI Konačno oborivši rekord filma Prohujalo sa vihorom po broju osvojenih Oskara, velelepni MGM-ov mjuzikl Vincentea Minnellija uzeo je devet Akademijinih nagrada, uključujući i one za najbolji film i najbolju režiju. Baziran na Colettinoj priči o maloj Parižanki koju baka i bakina sestra odgajaju da bude kurtizana, što je porodična tradicija, Žiži je na ekran prenesena u sklopu sa duhovitom pesmaricom, koju su sastavili Alan Jay Lerner i Frederick Loewe specijalno za ovu priliku. Favoriti su „Thank Heaven for Little Girls“ i „I’m Glad I’m Not Young Anymore“ (obe u izvođenju Maurice Chevaliera) kao i duhoviti duet Chevaliera i Hermione Gingold u kome se prisećaju nekadašnje veze „I Remember It Well“. Leslie Caron je pravi minjon u ulozi devojčice, koja trpi lekcije iz bontona, koketerije, zavođenja i procenjivanja dragulja, pre nego što doživi nagli preobražaj u elegantnu i poželjnu mladu ženu. Louis Jordan je sjajan u ulozi kicoša koji se dosađuje i koji je zbunjen osećanjima prema njoj. Fan-de-siecle Pariz je nikad lepši (lokacije su Bulonjska šuma, Tuileries i meka snobova Maxim’s), a kostimi Cecila Beatona konkurišu njegovom radu za Moja draga lejdi. Žiži je večito šarmantno delo. AE

THE DEFIANT ONES (1958) BEKSTVO U LANCIMA Bekstvo u lancima, Stanleyja Kramera, koji je po samoopredeljenju film sa poukom, upošljava moćni simbol američkih rasnih odnosa. Jedan beli i jedan crni robijaš (Tony Curtis i Sidney Poitier) zajedno su okovani u lance kada se prevrne kamion koji ih prevozi u zatvor. Obojica su rasisti i sve što u početku žele jeste da se razdvoje, ali, u skladu sa ovom alegorijom američke istorije, to ne mogu da urade. Ova neizbežna bliskost ih podstiče da prevaziđu stereotipe i uvrede i da upoznaju jedan drugog kao pojedinca. Neuspela pljačka zbog hrane navuče na vrat masu koja želi da ih linčuje, što posebno iznervira belca. Kada konačno uspeju da dođu do farme gde živi usamljena belkinja, oni nalaze alat da se oslobode lanca. Ali iako belkinja želi da ih razdvoji, oni ne kreću odvojenim putevima. U konačnom pokušaju da se dokopaju slobode prolaskom kroz močvaru i uskakanjem u teretni voz, oni ponovo budu uhvaćeni. Odlična gluma i Curtisa i Poitiera nudi životnu i intelektualnu snagu ovoj priči, koja je lako mogla skrenuti put loše melodrame. Ovaj film je možda najbolji primer agende „realističnih“ liberala iz pedesetih godina, kada je američko društvo pokušavalo da se pomiri sa činjenicom da Afro-Amerikanci predstavljaju njihovu stvarnost. BP

SAD (MGM) 119m Metrocolor Režija: Vincente Minnelli Produkcija: Arthur Freed Scenario: Alan Jay Lerner, Anita Loos, po romanu Colette Fotografija: Joseph Ruttenberg Originalna muzika: Frederick Loewe Uloge: Leslie Caron, Maurice Chevalier, Louis Jourdan, Hermione Gingold, Eva Gabor, Jacques Bergerac, Isabel Jeans Oskar: Arthur Freed (najbolji film), Vincente Minnelli (režija), Alan Jay Lerner (scenario), William A. Horning, E. Preston Ames, Henry Grace, F. Keogh Gleason (umetnički direktor), Joseph Ruttenberg (fotografija), Cecil Beaton (kostimi), Adrienne Fazan (montaža), André Previn (muzika)), Frederick Loewe, Alan Jay Lerner (pesma)

SAD (Curtleigh, Lomitas) 97m BW Režija: Stanley Kramer Produkcija: Stanley Kramer Scenario: Nedrick Young, Harold Jacob Smith Fotografija: Sam Leavitt Originalna muzika: Ernest Gold Uloge: Tony Curtis, Sidney Poitier, Theodore Bikel, Charles McGraw, Lon Chaney Jr., King Donovan, Claude Akins, Lawrence Dobkin, Whit Bissell, Carl “Alfalfa” Switzer, Kevin Coughlin, Cara Williams Oskar: Nedrick Young, Harold Jacob Smith (scenario), Sam Leavitt (fotografija) Nominacije za Oskara: Stanley Kramer (najbolji film), Stanley Kramer (režija), Tony Curtis (glavna muška uloga), Sidney Poitier (glavna muška uloga), Theodore Bikel (sporedna muška uloga), Cara Williams (sporedna ženska uloga), Frederic Knudtson (montaža) Berlinski Međunarodni Filmski Festival: Sidney Poitier (Srebrni Medved)

347

SAD (Alfred J. Hitchcock, Paramount) 128m Technicolor Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Alfred Hitchcock Scenario: Samuel A. Taylor, Alec Coppel, po romanu d’Entre les Morts by Pierre Boileau and Thomas Narcejac Fotografija: Robert Burks Originalna muzika: Bernard Herrmann Uloge: James Stewart, Kim Novak, Barbara Bel Geddes, Tom Helmore, Henry Jones, Raymond Bailey, Ellen Corby, Konstantin Shayne, Lee Patrick Nominacije za Oskara: Hal Pereira, Henry Bumstead, Sam Comer, Frank R. McKelvy (umetnički direktor), George Dutton (zvuk)

348

VERTIGO (1958) VERTIGO Iako je Hitchcock u to vreme bio na samom vrhu uspeha kod kritike i na vrhuncu slave, Vrtoglavica, u trenutku kada se pojavila nije bila najprihvaćenija. Najviše kritika se fokusiralo na zamršeni i neverovatni zaplet koji zavisi od veoma neubedljivog plana za ubistvo od strane slabašno okarakterisanog negativca, čije je razotkrivanje iznenađujuće koliko i kraj prosečne epizode Skubi Dua. Kulminacija je u toj meri okrenuta drugim stvarima da se čini da će se ubica izvući, mada Hitchcock dodaje nepotreban epilog u kome otkriva da je ipak uhapšen. Bliže pravoj stvarnosti je činjenica da je bilo nelagoda zbog netrpeljivosti između Jimmyja Stewarta i Kim Novak. Međutim, dok je Vrtoglavica tavorila sa autorskim pravima, kritičari su se opet okrenuli ocenjivanju filma. Danas se ovaj film ubraja među najbolja Hitchcockova dela. John „Scottie“ Ferguson (Stewart) pandur je iz San Franciska, koga u prologu vidimo kako napušta službu jer, zbog straha od visine, nije uspeo da spase život svom kolegi. Dok raducka kao privatni detektiv, angažuje ga stari prijatelj Gavin Elster (Tom Elmore) da prati njegovu ženu Madeleine (Novak), hladnu plavušu u strogom kostimu, koja je opsednuta svojom pretkinjom iz XIX veka. Prvi deo filma je u principu priča o duhovima, jer je Scottie očaran sa Madeleine, a postoji i sugestija da će inkarnacija nju ironičnim obrtom odvesti u smrt. Ovde je prisutna Hitchcockova veština pravljenja atmosfere i saspensa, kao i istinska evokacija natprirodnih sila. Kada Madeleine padne sa zvonika, film menja smer i postaje još intenzivniji, a Scottie ide još dalje od Stewartovih „oh zaboga“ manira ka većoj maniji, kada sretne drsku crnku Judy Barton (opet Novak), koja radi kao prodavačica i neodoljivo podseća na Madelejn – i uđe u vezu sa njom. Malo koji od mejnstrim filmova se drznuo da bude toliko uznemirujući kao Vrtoglavica, u scenama kao što je ona u kojoj Scottie na silu želi da stvori reinkarnaciju izgubljene ljubavi, manipulišući novom devojkom koja se, pomoću nove frizure i odeće, transformiše u Madeleine. Scena, u kojoj Judy doživi potpunu transformaciju i vampirskom glađu se baci u zagrljaj Scottieju, emotivna koliko je i scena pod tušem u Psihu šokantna. Poput drugih velikih Hitchcockovih filmova (Prozor u dvorište, Sever–severozapad. Psiho) i Vrtoglavica je doživela bezbroj imitacija i prerada. Filmovi kao što su Opsesija Brajana De Palme su celovečernje fusnote originala. Tehničke cake, kao zumiranje i odmicanje kamere da bi se prikazala Scottiejeva vrtoglavica postali su stalni element repertoara (Spielberg u Ajkuli). Inserti iz ovog filma su čak korišćeni i da daju atmosferu drugim filmovima (Dvanaest majmuna Terija Gilijama). Sve u svemu, Vrtoglavica je čarobno-uznemiravajući, hladnoromantični film, sa tehnikolor-prizorima, evokativnim nadrealnim krupnim kadrovima i sa sjajnom muzikom Bernarda Herrmanna. KN

POPIÓL I DIAMENT (1958) PEPEO I DIJAMANTI

Poljska (Polski, ZRF) 105m BW Jezik: Poljski Režija: Andrzej Wajda Produkcija: Stanislaw Adler Scenario: Jerzy Andrzejewski, Andrzej Wajda, po romanu Popiól i diament Jerzya Andrzejewskia Fotografija: Jerzy Wójcik Originalna muzika: Jan Krenz, Filip Nowak Uloge: Zbigniew Cybulski, Ewa Krzyzewska, Waclaw Zastrzezynski, Adam Pawlikowski, Bogumil Kobiela, Jan Ciecierski, Stanislaw Milski, Artur Mlodnicki, Halina Kwiatkowska, Ignacy Machowski, Zbigniew Skowronski, Barbara Krafftówna, Aleksander Sewruk, Zofia Czerwinska, Wiktor Grotowicz Filmski Festival u Veneciji: Andrzej Wajda (FIPRESCI nagrada)

350

U toku nekoliko godina s kraja pedesetih, kada je utihnuo italijanski neorealizam a pre nego što će se roditi novi talas u Francuskoj, dominantni art filmovi su bili iz Poljske. Kroz složene, neretko dvosmislene priče o ratnoj solidarnosti, požrtvovanju i lojalnosti, poljski film je nudio do tada najjasniji primer socijalizma sa ljudskim licem. Filmovi Aleksandra Forda, Andrzeja Munka, Jerzyja Kawlerowicza i drugih pobrali su brdo nagrada po festivalima i bili međunarodno popularni. Verovatno najbolji poljski film tog vremena i reprezent nove generacije istočnoevropskih umetnika i intelektualaca bio je Pepeo i dijamanti Andrzeja Wajde. Baziran na kontroverznom romanu Jerzyja Andrzejewskog, Wajdin rad prati radnju poslednjeg dana Drugog svetskog rata. Neprijatelj se predao, ali pobednici nisu baš sigurni šta su dobili, i komunisti i nacionalisti već slute da se njihov krhki savez, sklopljen u ratu, polako raspada. Maciek (Zbigniew Cybulski), lik usijane glave, u vezi je sa nacionalističkim podzemljem u provinciji, i nosi se mišlju da ubije lokalnog komunističkog vođu, koji je nedavno stigao. Te noći se uvlači u hotel. Međutim ovo je prva mirna noć za koju Maciek zna u celom životu odrasle osobe i želi da otkrije mogućnosti koje život pruža. Sreće zgodnu devojku u koju se zaljubi i ugrozi svoju misiju pažnjom koju joj pruža. U celom filmu Wajda koristi gornji duboki rakurs, dajući istu težinu različitim likovima i suprotstavljenim političkim stranama. Ali pravi uspeh je Wajdino otkriće poljskog glumca Cybulskog za ulogu Macieka. Stalno sa naočarima i pomalo nezgapnim šarmantnim nastupom, on je proglašen Jamesom Deanom sa Istoka i bio je simbol generacije, koja je gledala film mimo političkih etiketa da bi otkrila ljudske osobine individua. Kroz samo nekoliko kadrova, on je bio u stanju da pređe od ludila preko nemoći do besa. Njegov finalni „ples smrti“, gde se cereka jezivo posrćući kroz polje smrtno ranjen, sigurno je jedan od najjačih i često citiranih filmskih finala u istoriji filma. RP

DRACULA (1958) DRAKULA Revizija romana Brama Stokera u studiju Hammer jedan je od velikih horora. Reditelj Fisher, koji kombinuje oko montažera za hrabre kontraste sa uživanjem u logičnim rešavanjima prostora, prikazuje kompletno ovladavanje melodramskim režimima rada. U tome mu asistira kamera Jacka Ashera, bezobrazno sočna i dramatična muzika Jamesa Bernarda i intelektualna rafiniranost zgodnog Vana Helsinga u tumačenju Petera Cushinga i ledeni, zgodni grof, iliti Christopher Lee. Poput prethodnog Hammerovog filma Prokletstvo Frankenštajna, i Drakula je bio šokantan za prve gledaoce i kritičare. Čak i u ranim sedamdesetim, insistiranje studija Hammer na fizičkim aspektima horora priznavano je za prekretnicu u istoriji horora kao i za zaštitni znak legendarnog studija. Čak i danas, oni senzitivniji gledaoci mogu da cene hrabrost kojom je Drakula preskočio granice koje su postavili ranije snimljeni horori. Ovo se može primetiti jasno u Drakulinim pohlepnim očima i očnjacima, krvi koja lipti iz kocem probodenog srca vampirice, i u seksualnosti koja izbija iz odnosa vampira i njegovih žrtvi. Na jednom mestu drakula ulazi u spavaću sobu žrtve i zatvori vrata ispred kamere koja je u hodniku. Taktički i očekivani potez bio bi da se scena završi tu, Ali Fisher pravi rez odmah na unutrašnjost sobe, gde drakula pritešnjuje devojku ka njenom krevetu. Rez je nemilosrdan, nasilan i seje strah. CFu

MON ONCLE (1958) MOJ UJAK U svoja prva dva igrana filma Praznični dan (1948) i Odmor gospodina Iloa (1953), Jacques Tati je na ljubak način slavio draži onog provincijalnog, slučajnog i pomalo klimavog. U filmu Moj ujak, on oštricu svoje satire usmerava na ludilo mehanizacije koja preti da ugrozi lagodni stari način življenja. Tatijev poznati lik sa platna, nezgrapni, skoro nemi Monsieur Hulot živi u trošnom starom delu Pariza. Nedaleko od njega živi Arpela, njegova sestra i njen muž (Adrienne Servantie i Jean-Pierre Zola) u hit ultramodernoj kući krcatoj svakavim napravama. Naravno, većina ovih spravica se čudno ponaša, naročito kada je dobronamerni Hulot u blizini. Kao i uvek sa Tatijem, humor je skoro u potpunosti neverbalan. Retko koji komičar je koristio muzičku podlogu na tako kreativan način. Zujanje, šištanje, klikanje i štucanje raznih mašina u fabrici gde je Arpels zaposlila svog brata, često dobijaju razmeru kontrolisanog ludila. Tati se bezobrazno naslađuje pokazivanjem kako automatizacija, navodno dizajnirana da poboljša kvalitet življenja, upropašćuje komfor, opuštenost i uživanja. Ali ne sme se zanemariti ni hodajuća katastrofa u obliku Hulota. Ispod Mog ujaka teče melanholija (pneumatične bušilice tandrljaju kroz odjavnu špicu), ali i čežnjivi optimizam takođe. PK

Velika Britanija (Hammer) 82m Technicolor Režija: Terence Fisher Produkcija: Michael Carreras, Anthony Hinds, Anthony Nelson Keys Scenario: Jimmy Sangster, po romanu Bram Stoker Fotografija: Jack Asher Originalna muzika: James Bernard Uloge: Peter Cushing, Christopher Lee, Michael Gough, Melissa Stribling, Carol Marsh, Olga Dickie, John Van Eyssen, Valerie Gaunt, Janina Faye, Barbara Archer, Charles Lloyd Pack, George Merritt, George Woodbridge, George Benson, Miles Malleson

Francuska / Italija (Alter, Centauro, Gray, Specta) 110m Eastmancolor Jezik: Francuski Režija: Jacques Tati Produkcija: Louis Dolivet, Jacques Tati, Alain Terouanne Scenario: Jacques Lagrange, Jean L’Hôte, Jacques Tati Fotografija: Jean Bourgoin Originalna muzika: Franck Barcellini, Alain Romans Uloge: Jean-Pierre Zola, Adrienne Servantie, Lucien Frégis, Betty Schneider, Jean-François Martial, Dominique Marie, Yvonne Arnaud, Adelaide Danieli, Alain Bécourt, Régis Fontenay, Claude Badolle, Max Martel, Nicolas Bataille, Jacques Tati Oskar: Francuska (najbolji strani film) Filmski Festival u Kanu: Jacques Tati (specijalana nagrada žirija)

351

Indija (Aurora) 100 m BW Jezik: Bengali Režija: Satyajit Ray Produkcija: Satyajit Ray Scenario: Satyajit Ray, po romanu Tarashankara Banerjeea Fotografija: Subrata Mitra Originalna muzika: Ustad Vilayat Khan, Asis Kumar, Robin Majumder, Dakhin Mohan Takhur Uloge: Chhabi Biswas, Padma Devi, Pinaki Sen Gupta, Gangapada Basu, Tulsi Lahiri, Kali Sarkar, Waheed Khan, Roshan Kumari, Sardar Akhtar, Tulsi Chakraborty, Bismillah Khan, Salamat Ali Khan

352

JALSAGHAR (1958) SALON ZA MUZIKU Satyajit Ray je poznat po svojoj trilogiji o Apuu, koja čini hroniku života siromašnog seljaka iz Bengala od detinjstva kroz odrastanje. Ovi filmovi su približili indijski umetnički film svetu koji je bio navikao samo na bolivudske maštarije i muzičke spektakle. Ray je otkrio drugačiju Indiju, život u indijskom selu, pustošenja gladi, suše i siromaštva. Rayevi lepi i dirljivi filmovi, na koje je uticao italijanski neorealizam, težili su istraživanju moralnih i socijalnih nepravdi. Snimani na selu, oni daju sve od sebe da postanu autentični dokumenti života u Indiji. U Salon za muziku se međutim rediteljev stil menja. Ovaj film bi mogao biti veliko iznenađenje onima koji očekuju Raya na kog su navikli iz trilogije o Apuu. U ovom filmu, Ray nadilazi naša tipična znanja o nacionalnoj kinematografiji, naročito u kontekstu Trećeg sveta. U filmu se pripoveda čehovljevska priča o propadajućem vlastelinu, Huzur Royu 1920-ih. Lik tumači jedan od omiljenih Rayevih glumaca Chhabi Biswas. Vlastelinovo bogatstvo i moć polako su iščileli, imanje mu se kruni, posluga se osipa, a on dane provodi sedeći na krovu i prisećajući se stare slave. Sedi i gleda pust krajolik. Mahim Ganguly (Gangapada Basu), pozajmljivač novca, čiji neugledni maniri ne otkrivaju njegovu pravu moć i status u usponu, predstavlja sve što je vlastelin nekada imao a što ugrožava čak i njega samog. Kada Ganguly objavi da će održati koncert, vlastelin Roy odluči da održi koncert u isto vreme. Što sprema poslednji obračun u sukobu starog i novog. Royev muzički salon je njegova velika ljubav i film se vraća na srećno doba koncerata u toj sobi. Ovaj poslednji koncert biće njegov poslednji veliki gest, iako će potpuno isprazniti Royevu kasu. To je njegova šansa da živi kako je bio navikao i da zadrži svoj neizbežni kraj za jednu noć ispunjenu muzikom i lepotom. Atmosfera pada i melanholija je zarazna. Mi osećamo propast Royevog sveta i nadamo se sa njim da do njega nekako neće doći. Vešt tretman vremena i prostora koji su karakterisali neorealističke Rayeve filmove, ovde dobro funkcioniše, ali više u ekspresionističku svrhu. Vidimo da dvojica preostalih sluga gube bitku sa elementima prirode dok insekti i biljke okupiraju kuću. Opustošene ravnice koje Roy gleda reflektuju njegovo čilenje. Ray traga za novim idejama i tehnikama u ovom filmu i fascinantno je gledati kako se njegov stil razvija. Salon za muziku je senzualni užitak i remek-delo svetskog filma. RH

Francuska (Carrosse, Sédif) 94m BW Jezik: Francuski Režija: François Truffaut Produkcija: François Truffaut Scenario: François Truffaut Fotografija: Henri Decaë Originalna muzika: Jean Constantin Uloge: Jean-Pierre Léaud, Claire Maurier, Albert Rémy, Guy Decomble, Georges Flamant, Patrick Auffray, Daniel Couturier, François Nocher, Richard Kanayan, Renaud Fontanarosa, Michel Girard, Henry Moati, Bernard Abbou Nominacije za Oskara: François Truffaut, Marcel Moussy (scenario) Filmski Festival u Kanu: François Truffaut (režija) (OCIC nagrada)

354

LES QUATRE CENTS COUPS (1959) 400 UDARACA Igrani debi Fransoa Truffauta 400 udaraca odneo je nagradu za najbolju režiju na Kanskom festivalu 1959. Istog časa se njegov mladi tvorac našao ucrtan na mapi filmske međunarodne scene. On će utabati stazu svojim kolegama iz novog talasa kao što su Jean-Luc Godard i Eric Rohmer, koji su se već uveliko bavili poslednjom rečju kinematografije. Poput ostalih filmadžija novog talasa, i Truffaut je iskristalisao svoje ključne ideje pišući za filmski magazin Cahiers de Cinema, koji je uređivao André Bazin i ohrabrivao svoje kritičare da slede svoja ubeđenja često daleko od njegove lične mešavine estetskih i filozofskih interesovanja. Truffaut je bio najagresivniji pisac u toj grupi: oštro je osuđivao „tradiciju kvaliteta“ u francuskom filmu dok je istovremeno formulisao politiku drugih koja je videla snažne figure reditelja kao glavne autore njihovih filmova. 400 udaraca je bogat duhom autorskog filma koji je Truffaut slavio kao ideju dok je bio kritičar. Junak Antoine Doinel (Jean-Pierre Léaud) blago je domaštana verzija samog autora, a Truffaut je kasnije priznao da je glumi petnaestogodišnjeg glumca dodao naboja tako što mu se pridružio u zaveri protiv ostatka ekipe. Majstor fotografije Henri Decaë snimao je na stvarnim pariskim lokacijama, a Truffaut nije nimalo oklevao da napravi digresiju u dirljivi emotivni detalj. Jedan od takvih momenata je i kada se Antoan nalazi na „balerini“ u luna-parku, gde mu se telo uvija u razne poze koje izražavaju njegov slabašan impuls da se pobuni protiv zabrana društva. Drugi stiže na kraju filma kada Truffautova kamera prati bekstvo Antoinea iz kazneno-popravnog doma, klizeći sve dalje i dalje dok on bez daha trči prema negde, a potom zumira na dečakovo lice praveći stop kadar portret egzistencijalnog angsta, što je verovatno najmoćniji momenat u novom talasu. Truffaut i Léaud su nastavili riču o Antoinevim avanturama u još četiri filma, da bi serijal okončali filmom L'Amour en fuite (1979), četiri godine pre nego što je Truffaut napustio ovaj svet. Iako ovi nastavci imaju svojih draži, 400 udaraca ostaje neprevaziđen kao proizvod najzanosnijih kreativnih instikata novog talasa. DS

NORTH BY NORTHWEST (1959) SEVER-SEVEROZAPAD Kada se lik Caryja Granta, direktor marketinga, predstavi kao Roger O. Thornhill, jedna žena ga pita šta predstavlja O u imenu. Koji je Grantov čuveni odgovor? „Ništa.“ U jednu ruku, ovo je podmukli napad na bivšeg Hitchcockovg producenta Davida O. Selznicka, ali u drugu „O“ je, poput mnogih drugih elmanata u ovom najzabavnijem Hitchcockovom filmu, još jedan od oneobičavajućih detalja pridodatih samoj radnji. U stvari Sever–severozapad zaliči na momente na jedan veliki oneobičavajući detalj, što umnogome doprinosi privlačnosti filma. Film je čist lunapar: Thornhill, koga pomešaju sa nekim pijunom osumnjičenim za ubistvo diplomate iz Ujedinjenih nacija, beži kroz državu ispred negativaca (na čelu sa Jamesom Masonom i jezivim Martinom Landauom), praćen vladinim agentima. Negde u sredini se nalazi senzualna Eva Kendall (Eva Marie Saint), koja balansira između polova dobra i zla. Da li će Grant izbeći ubice? Da li otkriva istinu koja leži iza zamene identiteta zbog koje ima problema? Da li je to uopšte važno? Oslanjajući se na jedan od najboljih scenarija svih vremena (pisao ga je Ernest Lehman) i uključujući neke od najvećih akcionih scena u istoriji filma – napad dvokrilca zaprašivača, potera preko lica na Mont Rašmoru – Sever– severozapad zaokružuje zlatno Hitchcockovo doba na najbolji način. Čak je i uvodna špica, koju je uradio Saul Bass, za pamćenje, a muzika Bernarda Hermmanna se ravna sa ikoničkim tamama iz Psiha (1960) i Vrtoglavice (1958). Daleko drugačija od ledene plavojke Kim Novak u Vrtoglavici, koja je prethodnik Sever–severozapada, Eva Marie Saint je najkrhkija Hitchcockova ženska glavna uloga, i od prvog susreta je jasno da su ona i Grant stvoreni jedno za drugo. To je poslednje iskušenje zakletog neženje na putu ka blagodetima braka. Tako da pitanje koje se postavlja nije da li su, već kako su se njih dvoje spojili? Grant je izložen pretnjama ne samo njegovom već i budućem zajedničkom životu sa Evom, a Hitchcock, kao i uvek romantični sadista, naslađuje se postavljajući prepreke. JKl

SAD (MGM) 136m Technicolor Režija: Alfred Hitchcock Scenario: Ernest Lehman Fotografija: Robert Burks Originalna muzika: Bernard Herrmann Uloge: Cary Grant, Eva Marie Saint, James Mason, Jessie Royce Landis, Leo G. Carroll, Josephine Hutchinson, Philip Ober, Martin Landau, Adam Williams, Edward Platt, Robert Ellenstein, Les Tremayne, Philip Coolidge, Patrick McVey, Ed Binns Nominacije za Oskara: Ernest Lehman (scenario), William A. Horning, Robert F. Boyle, Merrill Pye, Henry Grace, Frank R. McKelvy (umetnički direktor), George Tomasini (montaža)

355

SOME LIKE IT HOT (1959) NEKI TO VOLE VRUĆE

SAD (Ashton, Mirisch) 120m BW Režija: Billy Wilder Produkcija: I.A.L. Diamond, Doane Harrison, Billy Wilder Scenario: I.A.L. Diamond, Billy Wilder Fotografija: Charles Lang Originalna muzika: Adolph Deutsch, Gus Kahn, Bert Kalmar, Leo Wood Uloge: Marilyn Monroe, Tony Curtis, Jack Lemmon, George Raft, Pat O’Brien, Joe E. Brown, Nehemiah Persoff, Joan Shawlee, Billy Gray, George E. Stone, Dave Barry, Mike Mazurki, Harry Wilson, Beverly Wills, Barbara Drew Oskar: Orry-Kelly (kostimi) Nominacije za Oskara: Billy Wilder (režija), I.A.L. Diamond, Billy Wilder (scenario), Jack Lemmon (glavna muška uloga), Ted Haworth, Edward G. Boyle (umetnički direktor), Charles Lang (fotografija)

356

Propali džezeri Joe (Tony Curtis) i Jerry (Jack Lemmon) prisustvuju masakru na Dan sv. Valentina beže iz Čikaga, pridruživši se jednom ženskom bendu prerušeni u „Josephine“ i „Daphne“. Obojica se nalože na Sugar Kane Kowalcyk (Marliyn Monroe), krhku pijanu pevačicu. Međutim, na Daphne baci oko plejboj Osgood Fielding III (Joe E. Brown), a stvari se pogoršaju kada gangsteri, koje momci žele da izbegnu po svaku cenu, čikaški bos Spats Kolumbo (George Raft) i njegovi pajtosi, stignu u hotel na Floridi na mafijaški kongres. Ova ledendarna transvestitska komedija je beskrajno smešna, puna sjajnih situacija od početka do kraja, puna gegova, savršenog je tajminga i sjajno odglumljena. Seksi boginja iz pedesetih, koja je tad bila na svom vrhuncu privlačnosti, Monroe je svojom setnosmešnom ulogom postala mit. Curtisovo osvešćivanje uloge travestita stvorilo je savršen kontrast sa neinhibiranim, genijalnim Lemmonom. Neki to vole vruće je nezavisna produkcia poverena Billyju Wilderu, kome je ovo druga kolaboracija sa scenaristom I. A. L „Izom“ Diamondom. Film je inspiraciju našao u nemačkom filmu iz 1951. Fanfaren der Liebe, u kome dva nezaposlena muzičara pristupaju jednom ženskom bendu, odlaze na putovanje vozom i doživljavaju brzu romansu sa pevačicom benda. Wilder nije želeo da napravi kemp likove. Oni su morali da budu izrazito heteroseksualni da bi njihovo bekstvo vozom puno iskušenja bilo dovoljno smešno. Zato su morali imati očajnički dobar razlog da se obuku kao žene. Spasavanje života od surovih ubica se pokazalo kao dovoljno dobar razlog. I iako su krimosi puni dobrih šala, ipak su odigrani tako da bude jasno da su izuzetno opasni. A Wilder tu opasnost potkrepljuje noarovskim prikazivanjem Raftovih ključnih pojavljivanja. Čuvena završna replika filma je dopisana noć uoči završetka snimanja. Dodao ju je Diamond, ubedivši Wildera koji se nećkao da je to smešno jer je toliko neočekivano. Poslednje što publika očekuje da čuje kada Jerry otkrije svoj identitet rečima: „I’m a MAN!“ jeste Osgoodovo sleganje ramenima: „Nobody’s perfect.“ Drugi momenat koga se najradije sećamo je objava Daphnine veridbe. Lemmon, koji trese svoj marakas u suludoj ekstazi, je remek-delo komedigrafskog tajminga, dok Wilder insistira na veselom zveckanju da bi dao publici prostora za smeh između replika. Takođe je bio spreman na primedbe za snimanje u crno-beloj tehnici, jer je hteo ne samo da doprinese epohi već i lukavo da priguši šminku koju muškarci nose. Njihov preobražaj je beskrajno zabavan, ali kada ga zamislimo u tehnikoloru, ispada malo groteskan. Lideri filmske industrije su filmu predvideli totalnu propast, zato što je narušio neke od osnovnih konvencija komedije na filmu (priča izranja iz užasnog masovnog ubistva, scenario je bio samo dopola napisan kada je počelo snimanje i film traje dva sata), ali publika je odlepila. I još uvek tako reaguje – mnogo godina pošto je Američki filmski institut proglasio Neki to vole vruće za najbolju komediju svih vremena. AE

ANATOMY OF A MURDER (1959)

ANATOMIJA JEDNOG UBISTVA

SAD (Carlyle, Columbia) 160m BW Režija: Otto Preminger Produkcija: Otto Preminger Scenario: Wendell Mayes, po romanu Johna D. Voelkera Fotografija: Sam Leavitt Originalna muzika: Duke Ellington Uloge: James Stewart, Lee Remick, Ben Gazzara, Arthur O’Connell, Eve Arden, Kathryn Grant, George C. Scott, Orson Bean, Russ Brown, Murray Hamilton, Brooks West, Ken Lynch, John Qualen, Howard McNear, Alexander Campbell Nominacije za Oskara: Otto Preminger (najbolji film), Wendell Mayes (scenario), James Stewart (glavna muška uloga), Arthur O’Connell (sporedna muška uloga), George C. Scott (sporedna muška uloga), Sam Leavitt (fotografija), Louis R. Loeffler (montaža) Filmski Festival u Veneciji: James Stewart (Volpi pehar) Filmski Festival u Veneciji: Otto Preminger nominacija (Zlatni Lav)

358

Otto Preminger je napravio film po romanu Robera Travera (pseudonim mičigenskog vrhovnog sudije Johna D. Voelkera) iz 1957. Bio je to u svoje vreme kontroverzan film, i po tome što je na ekran uveo reči koje se do tada nisu čule kao što su: gaćice, silovanje i spermatogeneza. Šokantnom špicom koju je radio Saul Bass i džezom Dukea Ellingtona, Anatomija jednog ubistva zauzima jedan sofisticiran pristup, veoma neuobičajen za filmove ovog doba. Najradikalnije je bilo što film uopšte ne prikazuje ubistvo ni bilo koju privatnu scenu o kojoj se raspravljalo u sudnici, ostavljajući nama samima da, zajedno sa porotom, odlučimo da li je sumorni i nezainteresovani poručnik Frederick Manion (Ben Gazzara) bio žrtva neuzdrživog impulsa sličnog ludilu kada je upucao Barneya Quilla, ogromnog vlasnika bara za koga se veruje da je silovao Manionovu izazovnu ženu Lauru (Lee Remick). Manion angažuje Paula „Pollyja“ Bieglera (James Stewart) da ga brani na sudu. Polly je bivši okružni tužilac koji jedva čeka da se vrati u sudnicu i obračuna se sa političkim krelcem koji ga je istisnuo sa položaja, a glavni oslonac su mu lukava sekretarica (Eve Arden) i pijani ali sjajni istražitelj (Arthur O’Connell). Za tužitelja je angažovan Claude Dancer (George C. Scott), opasni uštogljeni as iz obližnjeg velikog grada, čija elegancija pravi interesantan kontrast sa „džimistjuartovskom“ razbarušenošću Bieglera. Na mestu sudije je stvarni div iz sudnice, Joseph Walsh, koji je stavio tačku na karijeru senatora Josepha McCarthyja. Ovo je jednostavno nabolji film svih vremena iz sudnice. Stewart i Scott su odlično razumeli da advokati moraju da budu ne samo solidni glumci nego apsolutne zvezde, koje preuzimaju osobine koje preuveličavaju njihovo unutrašnje ja i vagaju svaki izliv emocija i primedbu da bi izvršili uticaj na nesrećnike u poroti. Obojica su dobili nominacije za Oskara. KN

LES YEUX SANS VISAGE (1959) OČI BEZ LICA O Očima bez lica, filmu Georgesa napisano je mnogo toga. Ovo je bio jedini zalazak u horor žanr ovog saosnivača pariske Kinoteke. Dok je film s pravom hvaljen, često su se povlačile veze između njegovog petparačkog zapleta i poetičnosti realizacije – Jean Cocteau koji snima E. A. Poa. Genijalni doktor Génessier (Pierre Brasseur), eksperimentišući na rešavanju odbacivanja transplantovanih organa, posvetio se nalaženju mlade devojke sa licem koje bi moglo da zameni lice njegove ćerke Christiane (Edith Scob). Ona je naime unakažena u saobraćajnoj nesreći koju je on izazvao. Franju dodaje osećajnost i složenost arhivskim likovima ludog profesora i njegovog asistenta (Alida Valli), a da ne pominjemo „čudovište“. On već na početku izaziva identifikaciju publike sa Christiane bez lica. Prvi kadar, svetla farova koji se probijaju kroz francusku provinciju, viđeno iz unutrašnjosti auta, podseća na bezizražajnu maskuChristian, samo iznutra. Dakle prvi dodir sa filmom nam je pogled iz maske. I kada prvi put vidimo lice Christian, ono što nam privuče pažnju nisu ni plastični vizir njene maske, ni (kada je skine) vidljivi mišić, nego oči devojke kroz koje smo već gledali u prvom kadru. To je ono što filmu daje značenje: „mi smo čudovište“, zbog koga doktor Génessier čini svoje grozne zločine. Na Oči bez lica bi se moglo gledati i kao na pozorišni Grand Ginjol, samo na velikom platnu. Film nam nudi seriju sve grotesknijih i grotesknijih događaja, počevši sa maskom Christian, licem koje se odvaja od jedne mlade žrtve, obrisima lica koje nedostaje, da bi se završio scenom u kojoj doktora rastrgnu njegovi psi. Franju nam ovde pruža smešu viših i nižih kulturnih ukusa, kroz koje mi vidimo lepotu i poetičnost unutar užasa. Ako bismo mi zaista bili čudovište, kao da poručuje ovaj film, ne bismo morali da prikazane događaje vidimo kao užasne. MK

Francuska / Italija (ChampsÉlysées, Lux) 88m BW Jezik: Francuski Režija: Georges Franju Produkcija: Jules Borkon Scenario: Pierre Boileau, Claude Sautet, Pierre Gascar, Thomas Narcejac, po romanu Jeana Redona Fotografija: Eugen Schüfftan Originalna muzika: Maurice Jarre Uloge: Pierre Brasseur, Edith Scob, Alida Valli, François Guérin, Alexandre Rignault, Béatrice Altariba, Juliette Mayniel, Charles Blavette, Claude Brasseur, Michel Etcheverry, Yvette Etiévant, René Génin, Lucien Hubert, Marcel Pérès

359

SAD (Columbia) 73m Eastmancolor Režija: Budd Boetticher Produkcija: Budd Boetticher, Harry Joe Brown Scenario: Burt Kennedy Fotografija: Charles Lawton Jr. Originalna muzika: Heinz Roemheld Uloge: Randolph Scott, Karen Steele, Pernell Roberts, James Best, Lee Van Cleef, James Coburn

Brazil / Francuska / Italija (Dispat, Gemma, Tupan Filmes) 100m Eastmancolor Jezik: Portuguese Režija: Marcel Camus Produkcija: Sacha Gordine Scenario: Vinicius De Moraes, Marcel Camus, Jacques Viot,po komadu Orfeu do Carnaval Viniciusa De Moraesa Fotografija: Jean Bourgoin Originalna muzika: Luiz Bonfá, Antonio Carlos Jobim Uloge: Breno Mello, Marpessa Dawn, Lourdes de Oliveira, Léa Garcia, Ademar Da Silva, Alexandro Constantino, Waldemar De Souza, Jorge Dos Santos, Aurino Cassiano Oskar: Francuska (najbolji strani film) Filmski Festival u Kanu: Marcel Camus (Zlatna Palma)

360

RIDE LONESOME (1959) JAHAČ OSVETNIK Sedam vesterna koje je Budd Boetticher snimio sa Randolphom Scottom kao glavnim glumcem, ističu se po Scottovoj lakonskoj, vetrom išibanoj virtuoznosti, živopisnim epizodistima, vizualnoj gracioznosti, apstraktnim predelima i prigušenim ali bolnim osećajem tragičnosti. Ako se Jahač osvetnik izdvaja iznad ostalih filmova u serijalu, onda je to zbog optimističkog kraja, zbog opuštene igre Buddova dva omiljena negativca Prrnella Robertsa i Jamesa Coburna, i zbog sjajnog scenarija Burta Kennedyja. Scott igra lovca na ucene sa čuvenim imenom Ben Brigade. Kada uhvati ozloglašenog ubicu u prvoj sceni filma, on ga vodi preko cele države da pokupi nagradu. Usput, Brigade dobija još tri saputnika: seksi ženu šefa železničke stanice (Karen Steele) i gorepomenut par negativaca, koji planiraju da otmu Brigadeovog zarobljenika. Bandit, brat ovog poslednjeg (Lee Van Cleef) im je za petama. Likovi su upleteni u splet konkurentskih ili komplementarnih ciljeva: niko ne može da povuče potez, a da neko drugi ne uzvrati i svi su svesni da se svi zajedno kreću ka fatalnom obračunu. Boetticher, koji snima u sineamaskopu, daje punu vrednost eleganciji scenarija i mitskoj usamljenosti svoga protagoniste. CFu

ORFEU NEGRO (1959) CRNI ORFEJ Obrada mita o Orfeju Marcela Camusa postavljena u Rio de Žaneiru tokom karnevala, bilo je iznenađenje koje je osvojilo i Zlatnu palmu u Kanu i Oskara za najbolji strani film. Sa svojom upotrebom neorealističke tehnike – naturščici i snimanje na uzavrelim ulicama Brazila – film je bio slavljen kao odličan opis brazilskog života i folklora. Crni Orfej je takođe smatran revolucionarnim jer je bio jedan od prvih svetski popularnih filmova sa svim glumcima crncima. Još jedna večna vrednost filma koja se može dodati ovim pohvalama jeste veličanstveni saundtrek, koji su komponovali Luiz Bonfá i Antonio Carlos Jobim, dvoje najvećih kompozitora afro-brazilske sambe (Jobimova je stvar iz 1967. „Devojka iz Ipaneme“). Ironija je što je u Brazilu film kritikovan što prikazuje Brazil suviše kao egzotičnu naciju koja igra i peva celu noć i prenaseljena je toplokrvnim latinoameričkim karikaturama. Iako je teško raspravljati se sa ovim kritičarima koji ističu mnoge savremene debate o politici vidljivosti, film je najbolje posmatrati unutar njegovih sopstvenih uslova. A on je zamišljen kao bajka i sjajno je snimljen i gluma Marpesse Dawn i Brena Mella je odlična. Camus prikazuje reku mrtvih Stiks i skeledžiju Harona kao noćnog čuvara u vladinoj zgradi. U jednoj nezaboravnoj sceni, on stoji u predvorju dok papiri proleću pored njegovih nogu. RH

SHADOWS (1959) SENKE Prvi igrani film Johna Cassavetesa snimljen u 16-milimetarskom formatu, a zatim prebačen na 35-milimetarski, priča priču o dva brata i sestri koji zajedno žive na Menhetnu. Najstariji, trećerazredni pevač u noćnom klubu (Hugh Hurd) vidno je crn dok su osalo dvoje (Ben Carruthers i Lelia Goldoni) dovoljno bele puti da prođu kao belci. Ovo je jedini film koji je Cassavetes snimio bez scenarija u tradicionalnom smislu, mada je proučavalac Cassavetesa dugo ukazivao na to da je završna špica, u kojoj se ističe da je film koji je upravo pogledan improvizacija, bliža marketinškom triku nego objektivnom opisu. U stvari su Cassavetes i Robert Alan Arthur veći deo Senki napisali na osnovu materijala nastalog u radionici koju je vodio Cassavetes. Ranija i kraća verzija filma je nažalost izgubljena. Senke su takođe i jedini Cassavetesov film posvećen mladima i u kome glumci koriste sopstvena imena kako bi odnosi bili ličniji. Retko kada je toliko topline, delikatnosti, suptilnosti i sirovih osećanja tako prirodno proizašlo iz nekih glumačkih ostvarenja u američkim filmovima. Ovaj film je savremenik filmova francuskog novog talasa kao što su Do poslednjeg daha i 400 udaraca, i zaslužuje da stane uz njih po svežini i slobodi vizije. Po prikazu Menhetna koga danas nema, iz bitničkog perioda, takođe služi i kao dirljivi vremeplov. Tony Ray (sin Nicholasa Raya), Rupert Crosse, Dennis Sallas, Tom Allen, Davey Jones i Symour Cassel, koji igra više uloga i koji će postati stalni Cassavetesov glumac, i Cassavetes lično podelili su međusobno uloge . Divni džez Charlesa Mingusa, uz pratnju saksofoniste Shafija Hadija, igra takođe važnu ulogu u emocionalnosti filma. Moguće je da je Cassavetes napravio i bolje filmove ali, zajedno sa njegovim poslednjim remek-delom iz 1984. Love Streams (takođe o toplini i empatiji među braćom i sestrama), ovaj film treba pamtiti. JRos

SAD (Lion) 81m BW Režija: John Cassavetes Produkcija: Seymour Cassel, Maurice McEndree Scenario: John Cassavetes Fotografija: Erich Kollmar Originalna muzika: Shifi Hadi Uloge: Ben Carruthers, Lelia Goldoni, Hugh Hurd, Anthony Ray, Dennis Sallas, Tom Allen, David Pokitillow, Rupert Crosse, David Jones, Pir Marini, Victoria Vargas, Jack Ackerman, Jacqueline Walcott, Cliff Carnell, Jay Crecco

361

Indija (Satyajit Ray) 117m BW Jezik: Bengali Režija: Satyajit Ray Produkcija: Satyajit Ray Scenario: Satyajit Ray, po romanu Aparajita Bibhutibhushana Bandyopadhyaya Fotografija: Subrata Mitra Originalna muzika: Ravi Shankar Uloge: Soumitra Chatterjee, Sharmila Tagore, Alok Chakravarty, Swapan Mukherjee, Dhiresh Majumdar, Sefalika Devi, Dhiren Ghosh, Belarani, Shanti Bhattacherjee, Abhijit Chatterjee

APUR SANSAR (1959) APUOV SVET Ovaj film kompletira trilogiju o Apuu koja je Raju donela svetsku slavu a indijski film predstavila svetu. Apu (Soumitra Chatterjee), kome su umrla oba roditelja, sad živi u jadnjikavom stanu u Kalkuti, blizu pruge, pokušavajući da postane slavni pisac. Njegov prijatelj Pulu (Swapan Mukherjee) poziva ga na venčanje svoje sestre u malom bengalskom selu. Ali ceremonija propada, ispada da je planirani mladoženja mentalno zaostao. Ako se mlada ne uda u zakazani čas, biće užasno ponižena. Apu se buni, ali bude ubačen na upražnjeno mesto i odvodi svoju tinejdž mladu u svoju urbanu straćaru. Uprkos svim neobičnostima, brak je pravi uspeh. Posle godinu dana sreće, Aparna (Sharmila Tagore) vraća se kući da rodi dete. Stiže poruka da je umrla na porođaju. Skrhan bolom Apu odbija da vidi sina. Pet godina kasnije, Pulu ga nalazi u rudniku uglja kako radi i nagovara ga da dođe i preuzme starateljstvo nad detetom koje je postalo divlje i neukrotivo. Isprva dečak odbija ovog stranca koji se izdaje za njegovog oca, ali postepeno se među njima javlja poverenje sve dok Apu sa sinom na ramenima ne krene u grad i u svet. Ovakav kraj (Apu se simbolično vratio u svoje rodno selo i suočio se sa svojim detinjstvom) na zadovoljavajući način zaokružuje trilogiju i daje joj cikličnu formu mita. Svaki deo trilogije je formiran oko dve smrti, s tim da je u Apuov svet druga smrt Apuova. On duhovno umire kada mu umre žena i samo slučaj ga spase da ne izvrši samoubistvo. I sve dok ponovo ne pridobije sina on se ne rodi ponovo. Sredstvo kojim želi da izvrši samoubistvo je voz. Ovde, kao i u otalim delovima trilogije, vozovi su znak za neodoljive sile promene, razdvajanja i smrti.

U srcu ovog filma leži kratki brak između Apua i Aparne. On je kratak i u pogledu minutaže na filmu, traje samo pola sata. Pa ipak, u njemu se sadrži moćna emocionalna i erotska snaga. To ne znači da Ray ubacuje bilo kakve konkretne seksualne kontakte jer i da je želeo, ne bi bilo izvodljivo zbog indijskih moralnih konvencija. Ali on zato nudi bogatstvo erotskih referenci u momentima kao što je onaj kada Apu, budeći se u krevetu u kome se inače budi sam, dok Aparna razdragana sprema doručak, nalazi ukosnicu na jastuku pored sebe. Ray izvlači maksimum iz Chatterjee i Tagore, praveći od njihovog debija likove velike dubine i uverljivosti. Naravno da su oboje postali velike zvezde indijskog filma, kao i stalni glumci u Rayovim filmovima. Tagore je imala samo četrnaest godina u to vreme. Zahvaljujući njihovim izvedbama i toplini i suptilnosti Rayeve režije, ovo je postala najdirljivija i najintimnija slika bračne ljubavi u bioskopima. Apuov svet ne samo što zaokružuje Rayovu trilogiju već priča i priču o ljubavi i gubitku od koga se cepa srce. PK

363

Francuska (Impéria, Georges de Beauregard, SNC) 87m BW Jezik: Francuski Režija: Jean-Luc Godard Produkcija: Georges de Beauregard Scenario: Jean-Luc Godard, François Truffaut Fotografija: Raoul Coutard Originalna muzika: Martial Solal Uloge: Jean-Paul Belmondo, Jean Seberg, Daniel Boulanger, Jean-Pierre Melville, HenriJacques Huet, Van Doude, Claude Mansard, Jean-Luc Godard, Richard Balducci, Roger Hanin, Jean-Louis Richard, Liliane David, Jean Domarchi, Jean Douchet, Raymond Huntley, André S. Labarthe, François Moreuil, Berlinski Međunarodni Filmski Festival: Jean-Luc Godard (Srebrni Meved), nominacija (Zlatni Lav)

364

A BOUT DE SOUFFLE (1959) DO POSLEDNJEG DAHA Šta ostaje od Do poslednjeg daha danas, šta on govori savremenoj, mladoj publici danas, kada se brzi rezovi koriste u svakoj drugoj reklami, kada su njegove zvezde odavno mrtve (Jean Seberg) ili u fazi sumraka svoje karijere (Jean-Paul Belmondo), kada su „komedije manira“, koje suočavaju Amere i Evropljane, postale opšte mesto i kada mešavina labavog krimi zapleta, pametnog stava i veliki broj citata iz visoke i one niže kulture ima više šanse da bude povezana sa Quentinom Tarantinom nego sa njegovim originalnim prethodnikom Jean-Luc Godardom? S obzirom na umetnički ikonoklast čija je evolucija bila brza i ambiciozana, Do poslednjeg daha je prilično skroman debi. Zaplet je nalik trilerskom, tu je i izdaja, panduri za vratom i završna pucnjava. Tu je i lepa ali konvencionalna film noar, džez muzika Martiala Solala. Tu je i bezobrazno, nečuveno, repovanje Belmondovih dripačkih usta, ali čak se i to kosi sa Chandller-Hammet-Spillane tradicijom opake spike. Ali oni fini formalni užici u Do poslednjeg daha tek treba da se u potpunosti cene. Bilo da je slučajan ili nameran, Godardov niskobudžetni stil snimanja u pokretu doveo je do gomile inovacija. Izbegavanje direktnog snimanja zvuka i korišćenje potpune postsinhronizacije, nije za rezultat imalo samo brz stil nalik na Orsona Wellesa, već je i otvorilo vrata hrabrijem zvučnom dizajnu u kome je bilo teško uočiti razliku između realnog zvuka i onog koji je nametnuo dizajner. Takođe, snimanje u enterijeru iz blizine dovelo je do nove forme filmske misli: „vizuelna studija“ u kojoj sekvenca sastavljena od blago različitih pogleda tvori kubistički mozaik mnogih raspoloženja i aspekata ovih sjajnih zvezda. Ali ono što održava privlačnost ovog filma čak i generaciji X i onima posle jeste moderna ljubavna priča. Deca egzistencijalne misli, posleratnog blagostanja, bitničkog kuliranja i obrta pop kulture, ovi antiheroji tretiraju ljubav kao igru, a sopstvene identitete kao improvizovane maske. Oni su zaglavljeni između tradicionalnih vrednosti koje odbacuju i nekog budućeg načina ljubavi, koji se još nije materijalizovao. Zvuči li vam poznato? AM

BEN-HUR (1959) BEN HUR Film Williama Wylera Ben Hur, nastao na osnovu romana iz XIX veka koji je napisao general iz građanskog rata Lew Wallace, treća je i najčuvenija verzija legendarne priče o hrišćanskoj vrlini praštanja u nasilno rimsko doba. Legendaran po čuvenoj akcionoj sceni trke sa dvokolicama, film je imao 350 glumaca i 50 000 statista. Dobio je 12 nominacija za Oskare, i postavio novi rekord dobijajući sve nominacije osim jedne. Tek 40 godina kasnije, to je dostigao Titanik. Otvoreni produkcijski ekscesi su izazvali intelektualne reakcije poput recenzije Morta Sala od samo četiri reči: „Loved him, hated Hur.“ Ovo je najverovatnije bio komentar na peškire sa natpisima „Ben-His“ i „Ben-Hers“, koji su se prodavali u vreme kada se film pojavio, što je bio prvi primer filmskog mrčendajzinga. Navodna priča o Isusu Hristu fokusira se na prijateljstvo između Messala (Stephen Boyd) i Jude Ben Hura (Charlton Heston), mladića čiji se život, kada ga lažno optuže za ubistvo rimskog guvernera, pretvara u traženje prilike za osvetu. Osuđen na ropstvo kao veslač na galiji, dok su mu žena i sestra otete, Ben Hur želi da ubije Messala koji je postao oficir rimske legije. Oni se sukobljavaju u legendarnoj i stvarno opasnoj trci dvokolicama u kojoj se Hur sveti svom starom prijatelju. Na kraju je bilo oko četrdeset različitih verzija scenarija. Jedan od mnogih scenarista bio je i Gore Vidal, koji je insistirao na homoseksualnim odnosima između Messala i Hura. Ovo je vidljivo u Boydovoj izvedbi. Ako se pažljivije pogleda, može se videti da je glumac imao nameru da pokaže kako se njih dvojica vole muško-muškom ljubavlju. Ako je poruka filma Ben Hur bila ljubav, njegov cilj je bila lova. MGM je bio u finansijskom škripcu. Uprkos ogromnim produkcijskim problemima (kao što je neslaganje oko izgleda hipodroma, ili što je kamera bila prevelika za brod), veličanstvenost filma bila je garant uspeha na blagajnama. To je studio spaslo bankrota, a usput napravilo od Hestona pravog idola popodnevnih filmova. KK

SAD (MGM) 212m Technicolor Režija: William Wyler Produkcija: Sam Zimbalist Scenario: Karl Tunberg, po romanu Lewa Wallacea Fotografija: Robert Surtees Originalna muzika: Miklós Rózsa Uloge: Charlton Heston, Jack Hawkins, Haya Harareet, Stephen Boyd, Hugh Griffith, Martha Scott, Cathy O’Donnell, Sam Jaffe, Finlay Currie, Frank Thring, Terence Longdon, George Relph, André Morell Oskar: Sam Zimbalist (najbolji film), William Wyler (režija), Charlton Heston (glavna muška uloga), Hugh Griffith (sporedna muška uloga), William A. Horning, Edward C. Carfagno, Hugh Hunt (umetnički direktor), Robert Surtees (fotografija), Elizabeth Haffenden (kostimi), A. Arnold Gillespie, Robert MacDonald, Milo B. Lory (specijalni efekti), Ralph E. Winters, John D. Dunning (montaža), Miklós Rózsa (muzika), Franklin Milton (sound) Nominacije za Oskara: Karl Tunberg (scenario)

365

Francuska (Lux) 75m BW Jezik: Francuski Režija: Robert Bresson Produkcija: Agnès Delahaie Scenario: Robert Bresson Fotografija: Léonce-Henri Burel Originalna muzika: Jean-Baptiste Lully Uloge: Martin LaSalle, Marika Green, Jean Pélégri, Dolly Scal, Pierre Leymarie, Kassagi, Pierre Étaix, César Gattegno Berlinski Međunarodni Filmski Festival: Robert Bresson nominacija (Zlatni Lav)

366

PICKPOCKET (1959) DŽEPAROŠ Robert Bresson pomoću filma izražava spiritualnu inferiornost života na jedinstven, paradoksalan način: otkriva ono neopisivo koncentrisanjem na konkretne prizore i zvuke. Bressonova kamera beleži svaki detalj i svaku nijansu fizičke pojavnosti sveta. Odbacujući tradicionalne načine dramatizacije kroz emocije glumaca, melodramatske situacije ili zamršene zaplete, Bresson pušta radnju da sama priča priču. Hladni voice-over služi da nominalno objasni motive i osećanja likova. Bresson najčešće koristi neprofesionalne glumce, koje je nazivao „modeli“, i davao im uputstva da izbegavaju bilo kakvu teatralnost i da se jednostavno kreću kroz njegove filmove. On i muziku koristi u malim količinama, dopuštajući joj da se čuje samo u ključnim momentima, da bi izrazio nešto što rečima ne može biti artikulisano. Njegovi filmovi su svedeni na elementarne sastojke. Ova jednostavnost i odsustvo manipulacije pruža publici veliku slobodu tumačenja onoga što se na ekranu dešava, tako da su i gledalac i lik u istoj poziciji ispitivanja i rešavanja dilema koje je slika postavila. Džeparoš je najbolji predstavnik Bressonovog stila. On priča priču o Michelu (Martin LaSalle), nezadovoljnom mladom intelektualcu koji postaje opsednut džeparenjem. Isprva on u tome vidi samo način da sastavi kraj sa krajem, ali uskoro mu to postaje cilj sam po sebi i vrsta kreativnog izražavanja. Posle amaterskog pokušaja kriminalne radnje nakon koje bude odmah uhapšen, on postaje šegrt pravom lopovu da bi izučio zanat. Scene džeparenja su izuzetno uzbudljive i stoje rame uz rame sa bilo kojom iz filmova po svojoj kinematografskoj virtuoznosti. Iako Michel održava kontakte sa svojom majkom i ima devojku Jeanne (Marika Green), džeparenje mu obezbeđuje najemotivnije i najsenzualnije veze sa ljudima. Ovo sve više postaje jasno kada Michel prestane da krade zbog finansijske dobiti. On čak postane indiferentan prema činjenici da ga hvataju na kraju. Mada Bresson izbegava uobičajena dramska sredstva, Džeparoš potpuno okupira pažnju, a Michelova moralna preispitivanja i osećaj izgubljenosti nas i te kako pomeraju. Ovo je jedan od onih filmova koji u potpunosti menjaju shvatanje filma i šta bi on zapravo mogao biti. Bresson je jedan od najromanesknijih reditelja po činjenici da je u stanju da izrazi unutrašnji svet likova i apstraktne filozofske koncepte, koje je lakše izraziti rečima. Njegov uspeh ovde je utoliko genijalniji jer koristi literarna svojstva filma da postigne svoj cilj, upotrebljavajući i dajući oblik vrlo konkretnim materijalima stvarnog sveta. Džeparoš proširuje filmski jezik. Gledanje Bressonovog filma je veoma zahtevno, ali i zadovoljavajući i prijatan doživljaj. RH

Francuska / Japan (Argos, Como, Daiei, Pathé) 90m BW Jezik: Francuski / Japanski / Engleski Režija: Alain Resnais Produkcija: Anatole Dauman, Samy Halfon, Sacha Kamenka, Takeo Shirakawa Scenario: Marguerite Duras Fotografija: Michio Takahashi, Sacha Vierny Originalna muzika: Georges Delerue, Giovanni Fusco Uloge: Emmanuelle Riva, Eiji Okada, Stella Dassas, Pierre Barbaud, Bernard Fresson Nominacije za Oskara: Marguerite Duras (scenario)

368

HIROSHIMA MON AMOUR (1959) HIROŠIMA, LJUBAVI MOJA U svom prvom igranom filmu Alain Resnais koristi svoje iskustvo sa kratkim dokumentarcima. Francuska žena (Emmanuelle Riva) ima aferu sa japanskim arhitektom (Eiji Okada) u Hirošimi, u koju je došla da snimi film. Resnais koristi arhivski snimak bomardovanja Hirošime iz 1945. zajedno sa snimcima muzeja i renoviranog grada. (Tačnije film počinje kao dokumentarac o Hirošimi i atomskoj bombi, koji je Resnais hteo tada da pretvori u igrani film.) Ovi snimci su ispresecani lirskim scenama ljubavnog para. Kontrastiranje nežne ljubavi i ratnih užasa prouzrokuje da se žena seti sopstvene prošlosti u francuskom gradu Neverzu. Tokom rata je imala aferu sa nemačkim vojnikom i planirala je da ode iz grada sa njim, kada je on u poslednjem danu ratovanja izgubio život. Slatka i bolna sećanja na ovu epizodu njenog života navru sa velikim intenzitetom kada se desi kratka afera sa Japancem. Na kraju filma, ova afera će se završiti tako što se oboje vraćaju svojim brakovima. Scenario je napisala Marguerite Duras, koja je izvršila važan uticaj na francuski film. Kasnije je i sama postala rediteljka, a njen rad pokazuje obuzetost idejom uticaja prošlosti na sadašnjost. Za Resnaisa sećanje je stalna tema. Jedan od njegovih dokumentaraca o Francuskoj nacionalnoj biblioteci, nosi naziv Celokupno svetsko sećanje (1956). U Hirošima, ljubavi moja, Resnais koristi složenu strukturu sačinjenu od flešbekova, čime se otkriva sve više i više o prošlosti koja se meša sa sadašnjošću. Strukturu objedinjuje muzika Giovannija Fusca i Georgesa Deleruea. Film je do najsitnijih nijansi ispunjen emocionalnošću likova. Čini se da film želi da istakne da naše „ja“ zavisi od naših sećanja koja na kraju izblede. EB

RIO BRAVO (1959) RIO BRAVO Film Tačno u podne (1952) Freda Zinnemanna daje čuveni prikaz čoveka koji u ime zakona hrabro ustaje protiv teškoća. Film Howarda Hawksa Rio Bravo, koji je neka vrsta odgovora na Tačno u podne, razmatra drugu vrstu hrabrosti. Ali ovaj put šerif malog teksaškog grada John T. Chance (John Wayne) nije sam. Pomažu mu lokalni alkos (Dean Martin), vešti mali raspevani revolveraš (Ricky Nelson) i ćopavi stari zamenik Stumpy (Walter Brennan). Oni skupa moraju da se odbrane od bande desperadosa koji su opseli grad. Hawks je uvek važio za najpouzdanijeg i nasvestranijeg reditelja u Holivudu, ali je posle Muškarci više vole plavuše (1953) napustio Ameriku i otišao u Evropu, iz koje se razočaran vratio kasnije. Rio Bravo je označio pravi povratak u Ameriku i u formu, a Hawks je ponudio sve što zna najbolje. Tu je muzička tačka – kako i da ne bude kada su tu Martin i Nelson? – komični trenuci, dodir ljubavne priče, zahvaljujući zalutaloj skitnici Angie Dickenson, i puno akcije, i sve to objedinjeno još jednom slavnom ulogom Johna Waynea kao junaka obavezanog osećanjem dužnosti. Hawksov scenario o opsadi grada – grupa ljudi, okupljena s konca i konopca, sa zadatkom da odbrani grad – postao je konvencija vesterna koju su u više navrata koristili poštovaoci Howarda Hawksa kao John Carpenter i George Romero. Obojica su shvatila kako da ograničeno mesto zbivanja filma Rio Bravo iskoriste u svojim niskobudžetnim produkcijama. Hawksov je fazon da opsada nije toliko važna koliko su važni odnosi među braniocima grada. Stavljajući ih sve na jedno mesto, Hawks ih sa uživanjem pušta da se takmiče jedni protiv drugih, i polako nam otkriva razne nijanse likova dok se oni bore sa brojnijim neprijateljem. Došavši ubrzo posle Fordove eulogije vesternima sa njegovim Tragačima (1956), Rio Bravo takođe slovi za jedan od poslednjih filmova svoje vrste, staromodni zabavni vestern gde crta između dobrih i loših momaka ne može biti jasnije povučena. JKl

SAD (Armada) 141m Technicolor Režija: Howard Hawks Produkcija: Howard Hawks Scenario: Leigh Brackett, Jules Furthman, po priči B.H. McCampbella Fotografija: Russell Harlan Originalna muzika: Dimitri Tiomkin Uloge: John Wayne, Dean Martin, Ricky Nelson, Angie Dickinson, Walter Brennan, Ward Bond, John Russell, Pedro GonzalesGonzales, Estelita Rodriguez, Claude Akins, Malcolm Atterbury

369

Francuska / Italija (Filmsonor, Play Art, Titanus ) 109m BW Jezik: Francuski Režija: Jacques Becker Produkcija: Serge Silberman Scenario: Jean Aurel, Jacques Becker, José Giovanni, po romanu Joséa Giovannia Fotografija: Ghislain Cloquet Originalna muzika: Philippe Arthuys Uloge: Michel Constantin, Jean Keraudy, Philippe Leroy, Raymond Meunier, Marc Michel, André Bervil, Jean-Paul Coquelin, Eddy Rasimi, Gérard Hernandez, Paul Pavel, Catherine Spaak, Dominique Zardi

370

LE TROU (1959) RUPA Rupa je poslednji film sjajnog i malo poynatog reditelja Jacquesa Beckera. Zasnovana je na romanu José Giovannija, u kome je opisan istinit prikaz pokušaja bekstva iz zatvora 1947, u kom je i sam autor učestvovao. Becker je scenario napisao uz Giovannijevu pomoć, a uloge podelio amaterima, od kojih je jedan igrao istu ulogu koju je igrao i u životu. Beckerova upotreba naturščika je samo jedan od elemenata koji doprinosi da ovaj film ima neverovatnu autentičnost. Podjednako važno za doživljaj Rupe je Beckerovo tretiranje vremena. Scena u kojoj četiri cimera iz ćelije razbijaju kameni pod snimljena je u jednom kadru od četiri minuta, što nas čini svesnim napora koje ljudi moraju da ulože da bi razbili kameni pod koji vidimo. Terajući nas da delimo vreme sa junacima, Becker nas snažno približava njihovom kolektivnom naporu. Naše učešće je pojačano i činjenicom da stvar posmatramo iz vizure Gaspard (Marc Michel), zatvorenika koji, prebačen iz druge ćelije, zapada među originalne zaverenike. Njegova pojava tera ostale da donesu odluku da li da prekinu akciju ili da steknu poverenje u njega. Iako se oni odlučuju za ovo drugo, Gaspard se zapravo nikada ne integriše u grupu: on se izdvaja ne samo po svom obrazovanju i manirima već i po tome što mi poznajemo samo njegov slučaj. Tenzija koju prouzrokuje njegovo prisustvo obezbeđuje Rupi njen glavni psihološki nivo i, u zapanjujućem kraju filma, pruža šansu za tragičku dimenziju. Becker koristi Gaspardovu odvojenost da nam pomogne da vidimo i procenimo prijateljstvo ostalih. Veza između originalnih zaverenika, prikazana osmesima i pogledima koji zrače privrženošću, dokazuje se na svakom koraku, ovog puta ka slobodi. U jednom od retkih momenata gde Gaspard izgleda kao deo grupe, on deli ražani hleb sa ostalima. Na mestu gde bi mnogi reditelji iskoristili fade-out, Becker još dugo, dugo drži kameru na neverbalnoj sceni. To je fin primer njegovog insistiranja, koje je obeležilo celu njegovu karijeru, na pokazivanju da njegovi likovi postoje van okvira koje zahteva zaplet. Neizbežno je bilo poređenje ovog filma sa Bressonovim Osuđeni na smrt je pobegao (1956) i Renoirovim Velika iluzija (1937). Međutim, Becker je manje zainteresovan za transcedentno nego Bresson i manje ga interesuju kritike socijalnih razlika nego Renoira. Najveće vrednosti Rupe jesu vrline koje dokazuju zatvorenici: istrajnost, inventivnost i sposobnost da se oformi zajednica. Becker je verovatno, uz Hawksa, reditelj koji je najbolje jasno artikulisao ove vrednosti. Becker je bio jako bolestan tokom snimanja i montaže i umro je pre nego što je završen zvuk. Rupa je kompletirana po rediteljevim zamislima, ali posle prvobitne verzije od 140 minuta, producent Serge Silberman skratio je film za oko 24 minuta, ne bi li pospešio komercijalne mogućnosti. Isečeni materijal je nestao ali je Rupa i takva kakva je remek-delo. CFu

UKIGUSA (1959) PLUTAJUĆE TRAVE Ovaj drugi kolor film Yasujira Ozua, koji je snimao Mizoguchijev omiljeni snimatelj Kazuo Mijagava, divno je komponovan i postavljen stariji rad, u kome se poznaje uzrastanje rediteljevog majstorstva u radu sa širokom paletom tonova. Ovo je jedan iz serije rimejkova koje je Ozuo napravio u ovo vreme. Film prikazuje aktivnosti jedne putujuće pozorišne trupe („floating weeds“), pri čemu se reditelj posebno interesuje za familijarne i generacijske odnose. Za razliku od Ozuovog Plutajuće trave(1934), koji je bio duhovitiji i dramatičniji, u ovome preovlađuje jesenje, nostalgično i filozofsko raspoloženje, predstavljeno mnoštvom mirnih kompozicija i rafiniranih kombinacija slike i tona. Mada Ozuovi filmovi obično obiluju kadrovima i eksperimentišu sa izgradnjom filmskog prostora, osnovno osećanje koje izranja iz Plutajuće trave je kao da gledamo seriju mrtvih priroda, i ritam koji prati uspavljujuće ponavljanje svakodnevnog života. Uvodni kadar, u kome se kontrastiraju i porede volumeni i boje flaše i svetionika, ne nagoveštavaju nikakav dalji pokret, dok bobotanje brodskog motora sa zvučne trake upotpunjuje prikazanu sliku. U ovim trenucima, film postiže vrstu mirnoće, rezignirane geštalt vedrine, koja se može naći čak i u Ozuovim najtragičnijim radovima, kao što je Tokijska priča (1953). AD

ROCCO E I SUOI FRATELLI (1960) ROKO I NJEGOVA BRAĆA Roko i njegova braća je ključni film u Viscontijevom prelasku od početnog pridržavanja principa italijanskog neorealizma (mada već razblaženim interesovanjem za tragediju koja je na ivici melodrame) ka dekorativnom operetskom pristupu u većini njegovih kasnijih filmova. Ovo je takođe jedan od njegovih najboljih filmova. Crno-bela fotografija Giuseppea Rotunna je dodata sumornom, dokumentarnom stilu neorealizma i film noara. Muzika Nina Rote elokventno izražava emocionalni razvoj priče o familiji koja tek što je stigla u Milano sa Sicilije, i koja se raspada jer uticaji novca, gubljenja korena i seksa pokažu svoju destruktivnu magiju. Nije baš lako poverovati u lepog Alena Delona kao boksera, toliko svetog da žrtvuje svoju sreću u uzaludnoj nadi da će porodicu održati na okupu, i malo je teže podneti glumatanje Katine Paxinou. Ali Renato Salvatori je ubedljiv kao brutalni i neodgovorni stariji brat, koga razaraju pohlepa i opsesivna ljubomora, dok je Annie Girardot neodoljiva kao seksi i ubedljiva emocionalno komplikovana devojka, koja upada između Delona i Salvatorija. Poslednji momenti njenog mučeničkog umiranja možda su malo preterani, ali su bez obzira na to izuzetno katarzični. GA

Japan (Daiei) 119m Eastmancolor Jezik: Japanski Režija: Yasujiro Ozu Produkcija: Masaichi Nagata Scenario: Kôgo Noda, Yasujiro Ozu Fotografija: Kazuo Miyagawa Originalna muzika: Kojun Saitô Uloge: Ganjiro Nakamura, Machiko Kyô, Ayako Wakao, Hiroshi Kawaguchi, Haruko Sugimura, Hikaru Hoshi, Yosuke Irie, Hideo Mitsui, Hitomi Nozoe, Chishu Ryu, Masahiko Shimazu, Haruo Tanaka, Kumeko Urabe, Mantarô Ushio

Francuska /Italija (MarceauCocinor, Titanus) 175m BW Jezik: Italijanski Režija: Luchino Visconti Produkcija: Goffredo Lombardo Scenario: Luchino Visconti, Suso Cecchi d’Amico, Vasco Pratolini, Pasquale Festa Campanile, Massimo Franciosa, Enrico Medioli, po romanu Il Ponte della Ghisolfa Giovannia Testoria Fotografija: Giuseppe Rotunno Originalna muzika: Nino Rota Uloge: Alain Delon, Renato Salvatori, Annie Girardot, Katina Paxinou, Alessandra Panaro, Spiros Focás, Max Cartier, Corrado Pani, Rocco Vidolazzi, Claudia Mori, Adriana Asti, Enzo Fiermonte, Nino Castelnuovo, Rosario Borelli, Renato Terra Filmski Festival u Veneciji: Luchino Visconti (FIPRESCI nagrada), (specijalna nagrada), nominacija (Zlatni lav)

371

Italija / Francuska (Pathé, Riama) 167m BW Jezik: Italijanski / Engleski Režija: Federico Fellini Produkcija: Giuseppe Amato, Franco Magli, Angelo Rizzoli Scenario: Federico Fellini, Ennio Flaiano, Tullio Pinelli, Brunello Rondi Originalna muzika: Nino Rota Fotografija: Otello Martelli Uloge: Marcello Mastroianni, Anita Ekberg, Anouk Aimée, Yvonne Furneaux, Magali Noël, Alain Cuny, Annibale Ninchi, Walter Santesso, Valeria Ciangottini, Riccardo Garrone, Ida Galli, Audrey McDonald, Polidor, Alain Dijon, Enzo Cerusico Oskar: Piero Gherardi (kostimi) Nominacije za Oskara: Federico Fellini (režija), Federico Fellini, Tullio Pinelli, Ennio Flaiano, Brunello Rondi (scenario), Piero Gherardi (umetnički direktor) Filmski Festival u Kanu: Federico Fellini (Zlatna Palma)

372

LA DOLCE VITA (1960) SLATKI ŽIVOT Ovaj Fellinijev filmski ep o trivijalnosti daje savršen prikaz modernog društva Italije u leto 1959. Sve vreme film osuđuje to društvo jer je parazitsko. Ono što ostaje snaga Slatkog života jeste tenzija između otrovnih napada na svet, čiji ispadi prevazilaze satiru i, sa druge strane, očigledne fascinacije tim modernim dekadentima. Kao i Paklena pomoradža ili Apokalipsa danas, i ovaj film je postavio podjednak broj novih trendova koliko je imao nameru da razori starih. On je ohrabrio ljude da gluvare po kafićima na Via Veneto, u njihovom pokušaju da ugrabe delić slatkog života. Izraz paparaco je potekao od imena lika iz filma koji je oličenje fotoreportera, koji se kao insekti roje oko poznatih ličnosti. neumorno blicaju i nagomilavaju se na mestima odakle mogu da naprave najbolju fotku. Ista horda kamermana, koja se jati oko američke zvezde Sylvije (Anita Ekberg), koja liči na Merilinku, kasnije se mnogo jezivije okuplja oko jedne nedužne domaćice dok se vraća kući. Ona se na trenutak obraduje, pomislivši da bi oni mogli misliti da je ona neka zvezda, dok ne otkrije da su oni zainteresovani za nju samo zato što je njen muž Steiner (Alain Cuny) ubio njihovo dvoje dece pa sebe. Marcello Mastroianni, koji je stvorio generaciju cool tipova sa naočarima za sunce, lik je čije udaljavanje od spasenja mi pratimo. Nekada je bio ozbiljan pisac, ali je sada ljigavi novinar koji obigrava oko besmislenih poznatih ljudi, i ni trunku uzbuđenja ne dobija od svojih raznoraznih bekstava, već doživljava konstantna poniženja. Slatki život se dobro pamti po veličanstvenoj sceni Ekbergove u fontani Trevi. Međutim, ova scena govori o sramoti, neutešnosti i bolu Marcella Rubinija, koga igra Mastroianni. On je smatrao zvezdu velikom lutkom, ali on postaje zaluđen njom. Ona ga šalje na nemoguću misiju: usred noći da nađe mleko za mačkicu, na koju ona potpuno zaboravi dok on ne ispuni zadatak. A onda joj se pridružuje u fontani, iako to ne želi, i prošapuće joj divnu italijansku udvaračku frazu („Ti si prva žena, stvorena prvog dana stvaranja sveta.“). Ona ga ne razume i noć se završi tako što on dobije batine od Sylvijinog starog ljubavnika glumca (Lex Barker). Marcellov pad, koji se završi posle filozofovog ubistva-samoubistva kada on odbacuje sve pretenzije ka pisanju da bi postao agent za štampu, podstaknut je glupavim medijskim farsama. Kao što je lažno čudo na kiši, koje su izvela korumpirana deca, pa lov na duhove u ukletoj kući (gde Nico nosi srednjovekovni šlem), pa onda pokušaj orgijanja koji se prekida u jezivim aluzijama na Nakaze Toda Brawninga, a igračica se vrti unaokolo dok Marcello siluje pijanu nasumično odabranu devojku, i konačno izvlačenje monstruozne raže-ajkule iz mora. „Do 1969. sve će biti potpuno izopačeno“, razmišlja jedan posmatrač, a čedna devojka, koja bi mogla biti spas za Marcella, ne čuje se od besmislene buke, ostavljajući ga da se pridruži gomili osuđenoj na propast. KN

Velika Britanija (Bryanston, Woodfall) 89m BW Režija: Karel Reisz Produkcija: Tony Richardson, Harry Saltzman Scenario: Alan Sillitoe, po sopstvenom romanu Fotografija: Freddie Francis Originalna muzika: John Dankworth Uloge: Albert Finney, Shirley Anne Field, Rachel Roberts, Hylda Baker, Norman Rossington, Bryan Pringle, Robert Cawdron, Edna Morris, Elsie Wagstaff, Frank Pettitt, Avis Bunnage, Colin Blakely, Irene Richmond, Louise Dunn, Anne Blake

SATURDAY NIGHT AND SUNDAY MORNING (1960) SUBOTOM UVEČE, NEDELJOM UJUTRO U kasnijim pedesetim i početkom šezdesetih, britanski film se okrenuo socrealizmu. Najčešće su tretirane dve teme: buđenje pobune i aspiracija za poboljšanje života među pametnim, artikulisanim, ogorčenim mladim ljudima iz radničke klase. Skoro su svi ovi filmovi bili zasnovani na radovima „gnevnih mladih ljudi“, dramskih pisaca i romanopisaca kao što su John Osborne (Osvrni se u gnevu) John Braine (Put u visoko društvo) i Stan Barstow (A Kind of Loving). Knjiga Alana Sillitoea Subotom uveče, nedeljom ujutro je postao najbolji od ovih filmova. Mada režija Karela Reisza nije oslobođena one vrste sentimentalne sklonosti ka piktoresknom, koja se često dobije kada reditelji obrazovani na Kembridžu odu na sever da od straćara naprave čudni pejzaž i da špijuniraju ponašanje notngamskih šljakera koji idu u pabove. Snaga filma dolazi od Sillitoeovog glasa („Meni treba dobar provod, sve ostalo je propaganda“). Realizacija njegovog dijaloga iz usta Alberta Finneya, koji ostavlja sjajan prvi utisak kao Arthur Seaton, gunđavi, muževni hedonista koji besni na poslu i opušta se u slobodno vreme, još više ističe tu snagu. Naslov ukazuje na proces kroćenja koji je tradicionalno pritiskao Arthurovu klasu, sa uživanjem u opijanju i seksualnim ispadima subotom uveče, za koje ceh stiže u nedelju ujutro u vidu sahranjivanja u pošteni brak i novi dom. Film prikazuje kako je Arthurov otac (Frank Pettit) sveden na gledanje TV-a i kako velikoj većini njegovih prijatelja (čak i ortaku kome nabije rogove) preti ista sudbina. Iako Arthur raskida vezu sa udatom ženom (Rachel Roberts) tako što je uvučen u veridbu sa lepom ali dosadnom devojkom (Shirley Anne Field), i dalje nastavlja da baca kamenje i razbija prozore. Premda, poput mnogih filmova iz ovog ciklusa, Subotom uveče, nedeljom ujutro teži nekoj vrsti proleterskog mačizma koji naginje mizogenstvu (za Arthura su sve žene kurvetine), Rachel Roberts predstavlja bol koji omogućava alternativni pogled na Arthurovu pobunu. KN

TIREZ SUR LE PIANISTE (1960) PUCAJTE U PIJANISTU Sa svojim drugim igranim filmom, François Truffaut se namerno odvažio da napravi film što različitiji od svog debija 400 udaraca. Tamo gde su Udarci osećajni, realistični i izrazito autobiografskog sadržaja, Shoot the Piano Player je sulud, nepristojan i postavljen u pastišiziran svet B-produkcija, sastavljen od gubitnika i tvrdokornih bitangi. „Hteo sam da prekinem linearni tok priče i da napravim scene koje će mi se sve svideti. To mi je bio jedini kriterijum snimanja“, kasnije je izjavio Truffaut. Zaplet koji je slobodna adaptacija romana Davida Goodisa, klasični je noar. Junak, koji je nekada bio slavni pijanista (Charles Aznavour), ostavio je svoju karijeru kada je otkrio da ga žena vara i prešao da svira klavir u trošnom pariskom baru. Uz pomoć svoje braće grubijana, on se uplete u rat mafije i sa konobaricom, koju voli, upada u aferu kidnapovanja i puškaranja. Truffaut i ekipa su snimali na ulicama jer nisu imali love za studio. Scenario su dopisivali u hodu i kraj je nastao od ljudi koji su bili na raspolaganju za završnu pucnjavu. Ovaj šašavi hazarderski pristup se isplatio u nepredvidivim promenama raspoloženja i neusklađenim dijalozima, od kojih neki liče na Ulične pse Quentina Tarantina (1992). Negativci su prikazani stripovski, a junakova braća zovu se slično braći Marx: Chiko, Momo i Fido. Truffaut se zabavlja igrajući svakakve kinematografske igre: kada se nitkov kune u majku, ide rez na stariju gospođu koju strefi srčka. (A tu je i idiotska pesma koja podvlači radnju u baru „Avanie et framboise sont les mamelles de la vie“ – „bezobrazluk i kupina su dojke sveta“). Ovaj film je bio hit u kino krugovma, ali je publika bila zbunjena mešavinom žanrova, pa je ispao komercijalna katastrofa. Potreseni Truffaut se okrenuo konvencionalnijim narativnim stilovima, i nikada više neće sebi dozvoliti toliku zabavu na filmu. PK

Francuska (Pléïade) 85m BW Jezik: Francuski Režija: François Truffaut Produkcija: Pierre Braunberger Scenario: Marcel Moussy, François Truffaut, po romanu Down There Davida Goodisa Fotografija: Raoul Coutard Originalna muzika: Georges Delerue, Boby Lapointe, Félix Leclerc, Lucienne Vernay Uloge: Charles Aznavour, Marie Dubois, Nicole Berger, Michèle Mercier, Albert Rémy, Serge Davri, Claude Mansard, Richard Kanayan, Jean-Jacques Aslanian, Daniel Boulanger, Claude Heymann, Alex Joffé, Boby Lapointe, Catherine Lutz

375

Italija / Francuska (Cino Del Duca, Cinematografiche Europee, R. & R. Hakim, Lyre) 145m BW Jezik: Italijanski Režija: Michelangelo Antonioni Produkcija: Amato Pennasilico Scenario: Michelangelo Antonioni, Elio Bartolini, Tonino Guerra Fotografija: Aldo Scavarda Originalna muzika: Giovanni Fusco Uloge: Gabriele Ferzetti, Monica Vitti, Lea Massari, Dominique Blanchar, Renzo Ricci, James Addams, Dorothy De Poliolo, Lelio Luttazzi, Giovanni Petrucci, Esmeralda Ruspoli, Jack O’Connell, Angela Tommasi Di Lampedusa, Franco Cimino, Filmski Festival u Kanu: Michelangelo Antonioni (nagrada kritike), zajedno sa Kagi

376

L’AVVENTURA (1960) AVANTURA Na kanskoj premijeri publika je ispljuvala Avanturu i bila izrazito neprijateljski raspoložena, mada je veliki broj kritičara potpisalo da ne prihvata ovakve reakcije i film pozdravilo kao najbitniji film na festivalu. Kroz dve godine, Avantura je, na osnovu ankete pokrenute od strane magazina Sight&Sound, proglašena za drugi najveći film svih vremena. Iako je scenarista i reditelj Michelangelo Antonioni snimao dokumentarce skoro dvadeset godina, ovaj film epske dužine je njegov glavni umetnički i komercijalni proboj. Ne mala zasluga je i Monice Vitti, glumice koja je ljudski i humani kanal kroz koji se ogleda, učmalo, blazirano, dehumanizovano društvo, i koja će postati centralna figura u kasnijim filmovima kao što su Noć, Pomračenje i Crvena pustinja. Polazišna tačka Avanture je sasvim jednostavna, pa ipak vrlo uznemiravajuća: omanja grupa rimskih gedža kreće na krstarenje sa Sicilije i zaustavlja se na pustom, stenovitom ostrvcetu da izlenčari jedno popodne, koje se pretvori u iskušenje kada Anna (Lea Massari) nestane. Pomalo prepotentna, neposvećena devojka požalila se svojoj najboljoj senzitivnijoj drugarici Claudiji (Vitti) da nešto nije u najboljem redu između nje i njenog arhitektonskog konsultanta i ljubavnika Sandra (Gabriele Ferzetti) i skrenula je pažnju na sebe lažući da je, dok je plivala, videla ajkulu u vodi. Dok gledamo film po drugi put i znamo da će ovaj lik posle 26 minuta nestati, mi stvarno možemo da primetimo da se jedna ajkula mota unaokolo i čak jedan mali brod, koji nikad niko nije pomenuo, koji se spazi čim prođe poslednji kadar sa Annom. Najvažniji razlog za razbesnelost publike je bio što Antonioni nikada nije otkrio šta se desilo sa Annom. Claudia i Sandro se spanđaju dok je traže, ali niko drugi se čak i ne zainteresuje za Anninu sudbinu. Glavni emocionalni naboj dolazi od Claudijinog osećanja krivice što se smuvala sa Sandrom, a ne od njene želje da nađe drugaricu. Zaplet, verovatno potpuno slučajno, liči na Hitchcockov Psiho (1960) sa uznemirujućim odsustvom lika u drugom delu filma, za koji smo pretpostavljali da je glavni lik i sa vezom koja nastaje između njenog ljubavnika i žene koja je podjednako zainteresovana za njeno stanje. Može se povući i paralela između teme ovog filma i Slatkog života iz iste godine: Anita Ekberg ima svoj ekvivalent u Avanturi u vidu spisateljice kurve (Dorothy De Poliolo), koju napadaju fanovi kada (namerno?) pocepa svoju usku suknju na javnom mestu i pojavljuje se ne toliko da bi otkrila vezu centralnog para, koliko da ga prikaže kao lažan. Ali ovde nema ničega od dvosmislenog glamura Fellinijevog filma. Poput Mastroiannijevog pisca, koji je spao na PR-a, i Ferzettijevog arhitekte, koji je postao bogataški prilepak, Antonioni može jedino da pronađe trag nade u večnoj ženstvenosti koja na kraju stoji odvojena od korumpiranosti novog novca ili olakog seksa. KN

SAD / Meksiko (Olmeca) 95m BW Jezik: Engleski / Španski Režija: Luis Buñuel Produkcija: George P. Werker Scenario: Hugo Butler and Luis Buñuel, from the story Travellin’ Man by Peter Matthiessen Fotografija: Gabriel Figueroa Uloge: Zachary Scott, Bernie Hamilton, Key Meersman, Crahan Denton, Claudio Brook Filmski Festival u Kanu: Luis Buñuel (specijalna nagrada)

Indija (Chitrakalpa) 134m BW Jezik: Bengali Režija: Ritwik Ghatak Scenario: Ritwik Ghatak, po romanu Shaktipada Rajgurua Fotografija: Dinen Gupta Originalna muzika: Jyotirindra Moitra, Rabindranath Tagore Uloge: Supriya Choudhury, Anil Chatterjee, Niranjan Ray, Gita Ghatak, Bijon Bhattacharya, Gita De, Dwiju Bhawal, Gyanesh Mukherjee, Ranen Ray Choudhury

378

LA JOVEN (1960) DEVOJKA Dva Buñuelova filma na engleskom jeziku, ovaj i film iz 1952. Avanture Robinzona Kruza, u potpunosti su zanemareni filmovi njegovog srednjeg perioda kada je snimao u Meksiku. Snimljeni između njegovog nadrealističkog perioda (Andaluzijski pas, Zlatno doba, Zemlja bez hleba) i kasnijih evropskih (Viridiana, Taj mračni predmet želja), koji su obnovili njegovu svetsku slavu. Devojka je komični triler, u kome se radnja odvija na ostrvu-rezervatu na obali Karoline, iako je snimano u Meksiku. Crni džezer (Bernie Hamilton), koji je pobegao pred optužbom za silovanje jedne belkinje, dolazi na ostrvo i odmah se sprijatelji sa tinejdžerkom koja je ostala bez roditelja (Key Meersman), unukom radnika koji samo što je preminuo. Neprijateljski raspoložen lovočuvar (Zachary Scott), koji se loži na devojku, pokuša da ubije muzičara. Na kraju se pojave i lokalni propovednik (Claudio Brook) i lovočuvarev čamdžija (Crahan Denton). Ovaj film je satirični pogled na rasizam i seksualno licemerje i odbija da stane na bilo čiju stranu. Ova mračna senzualna komedija manira, koja je slobodna adaptacija priče Petera Matthiessena, napisana perom Hugoa Butlera, koji je bio na crnoj listi i zato pisao pod pseudonimom, u režiji Buñuela, puna je poetičnih digresija i neočekivanih razvoja situacija. Film otkriva rediteljev mračni filozofski um u najličnijem smislu. JRos

MEGHE DHAKA TARA (1960) ZVEZDA PREKRIVENA OBLACIMA „Oni koji pate za druge, pate zauvek“, ističe lik iz ovog najpoznatijeg filma Ritwika Ghataka. Ovo je melodrama bliska tragediji. Tragička greška junakinje je greh propuštanja šanse: ona propušta šansu da digne glas protiv nepravde, nepravde prema njoj i njenim snovima, nepravde koju čine oni koje najviše voli. Nita (Supriya Choudhury) radi danonoćno da bi održala svoju izbegličku porodicu: otac joj radi kao učitelj, ali zarađuje bedne pare. Njen stariji brat želi da postane pevač i zahteva svoje umetničko pravo na odmor, koje ostali teško da mogu sebi priuštiti. U međuvremenu se Nitina majka nada da će student fizike, za koga Nita očekuje da se uda, promeniti mišljenje i zaljubiti se u njenu sestru. Zvezda prekrivena oblacima je odlično delo, bogato i prelepo komponovano – i ispalo je retko veliki komercijalni uspeh za njegovog reditelja u Indiji. I pored svih očitih kritika užasnih uslova u kojima žive izbeglice, film je manje otvoreno politički nego sledeći Ghatakini radovi: Subarnarekha (1965) i Reka zvana Titash (1973). „Ne krivim nikoga“ izgovara starac u jednoj kasnijoj sceni. Pogledajte ovaj film zbog gracioznosti Ghatakinog mizanscena, njegovog ekspresionističkog dizajna zvuka i neverovatnog osećaja gubitka. TCh

HAYNO (1960) SLUŠKINJA Iz vizure zapadnjaka, otkriće filma kao što je Sluškinja četrdeset godina posle njegovog nastanka čudesan je osećaj. Čudesan je jer ne samo da otkrivamo reditelja Kim Ki-younga kao sjajnog tvorca filmskih prizora, već i zato što je ovo delo toliko nepredvidivo. Dakle Luis Buñuel je imao korejanskog brata! Ovaj reditelj je kadar da zaroni duboko u ljudski um, u njegove želje i impulse, uporedo sa puno sarkazma, vodeći računa o detaljima, dok su neukusne boje savremenog doba tajne šifre pojedinih stanja svesti. Ono što šokira u ovom filmu jeste silovitost strasti koju osete kompozitor i njegova sluškinja; u potpunosti osvešćen mehanizam trougla koji postoji između muža, žene i njegove ljubavnice; i način na koji ovaj trougao može da se naruši i čak eksplodira – zbog neuobičajene dužine kadrova koje koristi reditelj, zbog njegove pop-art upotrebe svakodnevnih objekata ili zbog prodirućag prisustva ženskog tela. Međutim, ta uznemiravajuća priroda filma je u istoj meri i puna užitka. A upotreba, naizgled trivijalih, muzičkih nota i iznenađujuća mikstura sentimenta i surovosti otvara vrata za novu vrstu doživljaja kod gledaoca. A sve je još čudnije kada imamo u svesti neočekivani izvor svega ovoga. Štaviše, Kim Ki-youngov opis duhovnog života likova bio je i optužba na račun neljudskog razvoja južnokorejskog društva posle građanskog rata. Bio je to komentar na to šta promena duha i pohlepa za materijalnim ugođajima čini od ljudi. Sluškinja je bio tek prvi veliki uspeh reditelja koji je jurio kroz opsesije i pobunu. A njegovo saosećanje sa prezrenim ženama njegove kulture pojaviće se ponovo u filmovima kao Žena insekt (1972), Yukcheui yaksok (1975), Vatrena žena (1970), Yukshik dongmul (1985) i Gospođa iz vode (1979). Raznovrsnost stilova i referenci koji su prisutni u Kimovim filmovima (od melodrame do burleske, od klasične tragedije do horor fantastike), tvori matricu u kojoj je Sluškinja još impresivniji, jer je ovo film koji otvara još uvek previše tajna vrata u istoriju filma. J-MF

Južna Koreja (Kuk Dong, Seki) 90m BW Jezik: Korejski Režija: Kim Ki-young Scenario: Kim Ki-young Fotografija: Kim Deok-jin Originalna muzika: Han Sang-gi Uloge: Lee Eun-shim, Ju Jeungnyeo, Kim Jin Kyu

379

SAD (Shamley, Alfred Hitchcock) 109m BW Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Alfred Hitchcock Scenario: Joseph Stefano, po romanu Roberta Blocha Fotografija: John L. Russell Originalna muzika: Bernard Herrmann Uloge: Anthony Perkins, Vera Miles, John Gavin, Martin Balsam, John McIntire, Simon Oakland, Vaughn Taylor, Frank Albertson, Lurene Tuttle, Patricia Hitchcock, John Anderson, Mort Mills, Janet Leigh Nominacije za Oskara: Alfred Hitchcock (režija), Janet Leigh (sporedna ženska uloga), Joseph Hurley, Robert Clatworthy, George Milo (umetnički direktor), John L. Russell (fotografija)

380

PSYCHO (1960) PSIHO Hitchcockov Psiho je jedan od najslavnijih filmova svih vremena i sasvim moguće najuticajniji horor. On je zamenio čudovišta iz prošlosti ovog žanra, razne vampire, vukodlake, zombije i slične, za jedno potpuno novo ljudsko čudovište. Ovaj film je od Normana Batesa napravio opštepoznato ime, a reditelju obezbedio stalni status majstora suspensa. Ovu adaptaciju jezivog, ali zaboravljenog romana Roberta Blocha, koji je Normanov lik bazirao na stvarnom serijskom ubici iz Viskonsina, El Geinu, napravio je Jozeph Stefano. Film govori o lepoj mladoj ženi, Marion Crane, koja ukrade sa posla 40 000 dolara. Odlazi iz grada bez nekog jasnog plana, sem da se negde skrasi sa svojim oženjenim dečkom. Vozeći celu noć po kiši, konačno se zaustavi kod drumskog motela, gde je upravnik nespretni ali fini mladić Norman (Anthony Perkins). U šokantnom obrtu, zbog kog je publika u to vreme bukvalno vrištala, Marion je izbodena uvijenim bodežom od strane nečega što liči na staru ženu. Škripuće violine kao muzička podloga (stalni Hitchcockov kompozitor Bernard Herrmann) naglašava jezivi napad. Nikada ranije junak komercijalnog filma nije ubijen tako brutalno pre polovine filma! Kada detektiv osiguranja, kome je pripao slučaj, Milton Arbogast (Martin Balsam) bude takođe uklonjen, Marionina sestra Lila (Vera Miles) i dečko Sam Loomis (John Gavin), sledeći njen trag, dospevaju do kuće Batesovih, na brdu iznad motela. Otkrivaju da je ubica u stvari Norman, travestit, šizofreničar koji se maskira u svoju mrtvu majku svaki put kada mu se pojave seksualna ili preteća osećanja. Iako na kraju filma policijski psiholog (Simon Oakland) objašnjava Normanovu bolest, nema sumnje da, šta god da ga navodi na to što radi, ne može se shvatiti racionalno. Kada se Psiho pojavio, kritika je bila mlaka prema njemu, iako mnogo blagonaklonija nego prema sličnom filmu Michaela Powella, Smrt u očima (isto iz 1960). Publika je, međutim, bila oduševljena i pravili su se redovi za karte. Dodatnu buku je napravila nova Hitchcockova politika da se nikome ne dozvoli ulazak u bioskop posle isteka špice Psiha. Jasno je da je taj britanski reditelj našao način da uskoči direktno u kolektivnu svest Amerikanaca. Čineći svog junaka tako normalnim, ubacujući seks, ludilo i ubistvo u jednu jezivu i ozbiljnu priču, on je predvideo novinske naslove gomile najvažnijih priča iz dekada koje su dolazile. Uspeh Psiha je doveo do tri „nastavka“, među kojima su: onaj koji je režirao sam Perkins 1986, kratko emitovana serija Bejts motel i, kadar po kadar, rimejk Gasa Van Santa iz 1998. Bio je to eksperiment u boji, koji je ipak ubledeo u poređenju sa Hitchcockovim crno-belim originalom. SJS

Italija (Galatea, Jolly) 87m BW Jezik: Italijanski Režija: Mario Bava, Lee Kresel Produkcija: Samuel Z. Arkoff, Massimo De Rita Scenario: Mario Bava, Ennio De Concini, Mario Serandrei, po priči Nikolai Gogol Fotografija: Mario Bava Originalna muzika: Robert Nicolosi Uloge: Barbara Steele, John Richardson, Andrea Checchi, Ivo Garrani, Arturo Dominici, Enrico Olivieri, Antonio Pierfederici, Tino Bianchi, Clara Bindi, Mario Passante, Renato Terra, Germana Dominici

LA MASCHERA DEL DEMONIO (1960) DEMONOVA MASKA Ovaj film je snimljen u Italiji pod nazivom La Maschera Del Demonio, dok je engleska verzija naslova bila The Mask of Satan. Međutim kasnije je u bioskope pušten u drugačijoj formi (suptilna muzika Roberta Nicolosija zamenjena je bombastičnim džezom Lesa Baxtera), u Americi kao Black Sunday, a u Britaniji, posle nekoliko godina zabrane i dosta izbačenog materijala, kao Revenge of the Vampire. Snimatelj Mario Bava je bio više puta u prilici da uskače na mesto reditelja i završava filmove kao što su Vampiri (1957), Kaltiki, Besmrtno čudovište (1959) Riccarda Frede, a obavljao je bitan posao u drugoj ekipi na filmovima o Herkulu Stevea Reevsa. Kada je dobio šansu da sam snimi film, on se okrenuo ruskoj legendi sačuvanoj u Gogoljevoj priči „Vij“ i izvukao iz nje očaravajuću bajku o mladom doktoru (John Richardson) koji zapadne u ukletu moldavsku zajednicu i zaljubljuje se u naslednicu Katju Vajda (Barbara Steele), koju zaposedne duh pogubljene veštice njene pretkinje Ase (opet Steel). Zaplet je uobičajena mešavina tajnih prolaza, porodičnih prokletstava i iznenadnih smrti., ali Bava svaki kadar čini čudesnim i stravičnim. Film se otvara grotesknom scenom pogubljenja, u kojoj se maske demona zakucavaju na lobanje veštica. A obiluje gomilom jezivih prizora u kojima se vampiri izmigoljavaju iz grobova u potrazi za živima. Pored sjajnih monohromatskih prizora, jezive muzike i krvavih prizora, u ovom filmu možete da vidite najbolje izdanje jedinstvene filmske pojave Steelove, glumice sa najčudnijim seksepilom od svih glumica koje su igrale u hororima. Ona je neubičajena polaznica Rank Charm School, koja je bila kombinacija više škole i akademije. Crna, sa krupnim očima, Steelova nije našla puno odgovarajućih uloga u Britaniji, tako da se uputila preko granice. Uskoro je postala kraljica italijanskog horora, sve dok nije dobila ulogu u Fellinijevom Osam i po (1963), kao parodija Sophije Loren. Koji god da naslov nosi, ovo je najbolji italijanski gotski horor ikada snimljen. KN

382

PEEPING TOM (1960) SMRT U OČIMA Napadnost kamere je dobila uznemiravajući obrt u filmu na lošem glasu Michaela Powella – Smrt u očima – koji ga je koštao karijere. Mladić po imenu Mark Lewis (Carl Boehm) predstavlja se jednoj ženi kao dokumentarista. Međutim, na njegovu kameru je zakačen šiljak kojim on ubija svoje žrtve koje snima. Ovo saznajemo iz početnih sekvenci Smrti u očima, dok prisustvujemo mučkom ubistvu uhvaćenom virtuelnim objektivom. Mark je bez sumnje čudovište, ali Powell nam otkriva detalje iz njegovog nezgodnog detinjstva, koji pomažu da nam postane bar simpatičan. Dečakov otac je maltretirao dečaka snimajući ga za svoje psihoanalitičke eksperimente, usmeravajući svetlo u njegove oči da bi ga probudio iz sna i bacajući guštere u njegov krevet. Malo kasnije ga vidimo kako pozira sa svojom mrtvom majkom – film koji on kombinuje sa snimkom njegovog oca koji se ponovo ženi. Marku se seks, smrt, ljubav i mržnja – sliva u jedan krvotok, a kamera je jedina stvar koja može da zabeleži sve te trenutne emocije. Samo kroz bukvalni spoj ovih osećanja pomoću svoje opreme, Mark može da izmiri nasilne i suprotstavljene impulse svog podsvesnog. Verovatno su dvosmisleni motivi njegovih radnji bili ono što je odbilo publiku. Ili je to možda činjenica da je reditelj, tako drag kao što je Michael Powell, svoju pažnju zaokrenuo ka toliko mračnom i šokantnom problemu. Međutim, isto tako razlog bi se mogao naći i u suptilnoj implikaciji koju film nudi, da je gledalac, kao partner u voajerisanju, saučesnik Markovih ubistava, koja čak i omogućava na neki način. Reditelj Powell prikazuje ovu uvrnutu priču koristeći sva svoja znanja stečena u nevinijim filmovima od ovog. Boje su žive, često u delovima filma u kojima biste više voleli da nisu toliko žive. Čak i u poređenju sa crno-belim Hitchcockovim šokantnim Psihom (1960), Smrt u očima ispada neposredniji i mnogo strašniji. Mi smo porinuti duboko u svest ludaka, a Powell nam ne dozvoljava da lako izađemo odatle. JKl

Velika Britanija (AngloAmalgamated, Michael Powell) 101m Eastmancolor Režija: Michael Powell Produkcija: Michael Powell Scenario: Leo Marks Fotografija: Otto Heller Originalna muzika: Brian Easdale, Angela Morley, Freddie Phillips Uloge: Karlheinz Böhm, Moira Shearer, Anna Massey, Maxine Audley, Brenda Bruce, Miles Malleson, Esmond Knight, Martin Miller, Bartlett Mullins, Michael Goodliffe, Nigel Davenport, Jack Watson, Shirley Anne Field, Pamela Green, Brian Wallace

383

SAD (Mirisch) 125m BW Režija: Billy Wilder Produkcija: I.A.L. Diamond, Doane Harrison, Billy Wilder Scenario: Billy Wilder i I.A.L. Diamond Fotografija: Joseph LaShelle Originalna muzika: Adolph Deutsch Uloge: Jack Lemmon, Shirley MacLaine, Fred MacMurray, Ray Walston, Jack Kruschen, David Lewis, Hope Holiday, Joan Shawlee, Naomi Stevens, Johnny Seven, Joyce Jameson, Willard Waterman, David White, Edie Adams Oskar: Billy Wilder (najbolji film), Billy Wilder (režija), Billy Wilder, I.A.L. Diamond (scenario), Alexandre Trauner, Edward G. Boyle (umetnički direktor), Daniel Mandell (montaža) Nominacije za Oskara: Jack Lemmon (glavna muška uloga), Shirley MacLaine (glavna ženska uloga), Jack Kruschen (sporedna muška uloga), Joseph LaShelle (fotografija), Gordon Sawyer (zvuk) Filmski Festival u Veneciji: Shirley MacLaine (Volpi pehar), Billy Wilder nominacija (Zlatni lav)

384

THE APARTMENT (1960) APARTMAN Billy Wilder je voleo da počeše američku zajednicu tamo gde je svrbi. Pošto ga je inspirisao Kratki susret (1945) Davida Leana, on je morao da sačeka deset godina da cenzura oslabi da bi mogao da ispriča priču o „trećem čoveku“, koji iznajmljuje svoj stan preljubničkom paru. Iznenađuje da, iako se bavi tako osetljivom temom, Apartman osvaja pet Oskara (uključujući za najbolji film, režiju i scenario) i danas važi za, po mnogima, poslednji Wilderov pravi realistički film. Neki su bili protiv moralne nepodobnosti C. C. Baxtera, lika Jacka Lemmona, koji dobija bolji položaj samo iz razloga što pomaže svojim pretpostavljenim u osiguravajućem društvu da varaju žene. Ali Lemmon, koji je i inače igrao Wilderove evrimen likove, unosi u ovaj lik dozu humanosti, tako da na kraju Baxter ispada ništa više nego činovnik rob koji je, mimo svoje volje, upleten u situaciju koja postoji od početka filma i van njegove je kontrole. I pored svog humora, Apartman je oštra kritika društva, kao i preispitivanje američkog života i seksualnih običaja u ono vreme. Takođe je i snažan napad na korumpirani kapitalistički sistem, u kome bilo ko, ko je iole uticajan, može da muze nekoga drugog. U Apartmanu nalazimo vešto pomešane žanrove, premda on, u najvećoj meri, počinje kao satirična komedija, prelazi u moćnu dramu i završava se kao romantična komedija. Besprekorno konstruisan scenario koji su napisali Wilder i I. A. L. Diamond, može se donekle smatrati gorkim nastavkom filma Sedam godina vernosti (1955). Posle letnjih odmora, kada su muškarci varali svoje žene u njihovom odsustvu, oni brzo šutnu svoje ljubavnice. Fran Kubelik (Shirley MacLAine) jedna je od ovih nesrećnica, i ona veruje da ljubavne veze nisu samo jedna od stvari potrošačkog društva. Na kraju se činovnik iskupljuje svojom ljubavlju za ovo drugo usamljeno srce, mada film izbegava bilo kakvu sentimentalnost. Bez obzira što Wilder nije mislio da su MacLaineova i Lemmon dobar par, publika može sasvim opravdano da zauzme suprotan stav. FL

SAD (Bryna) 196m Technicolor Režija: Stanley Kubrick Produkcija: Kirk Douglas, Edward Lewis Scenario: Dalton Trumbo, po romanu Howarda Fasta Fotografija: Russell Metty, Clifford Stine Originalna muzika: Alex North Uloge: Kirk Douglas, Laurence Olivier, Jean Simmons, Charles Laughton, Peter Ustinov, John Gavin, Nina Foch, John Ireland, Herbert Lom, John Dall, Charles McGraw, Joanna Barnes, Harold Stone, Woody Strode, Peter Brocco Oskar: Peter Ustinov (sporedna muška uloga), Alexander Golitzen, Eric Orbom, Russell A. Gausman, Julia Heron (umetnički direktor), Russell Metty (fotografija), Valles, Bill Thomas (kostimi) Nominacije za Oskara: Robert Lawrence (montaža), Alex North (muzika)

SAD (NBI, Newton, Warner Bros.) 124m Technicolor Režija: Elia Kazan Scenario: William Inge Produkcija: William Inge, Elia Kazan, Charles H. Maguire Fotografija: Boris Kaufman Originalna muzika: David Amram Uloge: Natalie Wood, Pat Hingle, Audrey Christie, Barbara Loden, Zohra Lampert, Warren Beatty, Fred Stewart, Joanna Roos, John McGovern, Jan Norris, Martine Bartlett, Gary Lockwood, Sandy Dennis, Crystal Field, Marla Adams Oskar: William Inge (scenario) Nominacije za Oskara: Natalie Wood (glavna ženska uloga)

386

SPARTACUS (1960) SPARTAK Prvi reditelj ovog filmskog epa Anthony Mann bio je otpušten od strane zvezde Kirka Douglasa nedugo posle početka snimanja, mada su neke od uvodnih scena snimljenih u pustinji ostale. Zapalo je Stanleyju Kubricku, koji je bio u svojoj „predodiseja“ fazi, da uprizori priču Howarda Fasta o pobuni robova u Starom Rimu. On je zadatak odradio brilijantno, mešajući scene bitke za prevlast u senatu sa onima o bratstvu robova. U centru pažnje je rob Spartak (Douglas), koji podstakne mnoge slične njemu da ustanu protiv svojih ugnjetavača, među kojima su i mladi Antonije (Tony Curtis), ljubimac Rimljanina Markusa Krasa (Laurence Olivier), koji nije najsrećniji kada njegov dečko postane dezerter. Posle restauracije filma trideset godina nakon snimanja, scena u kupatilu, koja objašnjava odnose između gospodara i roba, izbačena 1960. zbog homoseksualne konotacije, bila je vraćena, sa Anthonyjem Hopkinsom, koji je nahovao Olivierove dijaloge pošto su bili izgubljeni. Kubrick sjajno postavlja scene pobune robova i sekvence bitki, ali najveće iznenađenje koje dolazi od reditelja nepoznatog po emotivnim scenama, dolazi na kraju, u srceparajućoj sceni u kojoj Spartakova ljubav Varnija (Jean Simmons) drži njihovo dete da ga on vidi poslednji put, pre nego što umre razapet na krst među ljudima koji su ga sledili. Vrhunski!. JB

SPLENDOR IN THE GRASS (1961) SJAJ U TRAVI Od prvih nota muzike Davida Amrama i uvodne slike u kojoj se Bud (Warren Beatty) i Deanie (Natalie Wood) ljube u autu pored vodopada, Sjaj u travi predstavlja pravu holivudsku melodramu. Strasti sputane zbog društva (dešava se u Kanzasu 1928) nalaze izmešten izraz u pljuskovima boja, zvuka i gestova. Represija je svuda u filmu, sila koja gura ljude u monstruozne, disfunkcionalne pravce. Muškarci su obavezani da budu uspešni i mačo tipovi, dok žene moraju da izaberu između devičanstva i kurvarluka – što je slučaj sa Budovom nekonvencionalnom sestrom Ginny, opajdarom koju igra Barbara Loden. Reditelj Elia Kazan je dosta radio na spajanju klasičnog narativnog stila, koji je gajen u studijima, i novih dinamičkih formi koje su predstavili studio Actors i francuski novi talas. Ovde je, u saradnji sa dramaturgom Williamom Ingeom, postigao finu sintezu oba ova pristupa. Film daje lucidnu analizu koncentrisanu na društvene kontradikcije određene klasom, bogatstvom, industrijom, crkvom i porodicom. U isto vreme, Sjaj u travi je film u kome su likovi autentični pojedinci i ponašaju se i reaguju u jednom registru koji je daleko od holivudskog klišea. AM

L’ANNÉE DERNIÈRE À MARIENBAD (1961) PROŠLE GODINE U MARIENBADU Ovaj film je temelj modernističke kinematografije uopšte, a naročito posleratnog francuskog filma. Bilo je sasvim jasno te 1961. da drugi film Alaina Resnaisa, baš kao i njegov prvi film Hirošima, ljubavi moja, označava drastično udaljavanje od filmova oblikovanih dugo dominantnom „tradicijom kvaliteta“, što je pežorativni izraz koji su smislile Resnaisove mlađe kolege iz novog talasa. On nije bio samo mimo svega i ekscentričan. On je najstrašnije uvredio pretpostavke narativnog filma, preispitujući i podrivajući svaki aspekt „ispravnog“ pravljenja filma od temporalne strukture do kompozicije fotografije i razvoja likova. Mariebad nije delo samog Resnaisa. Njegova veličanstvenost izrasta organski iz snolike poezije Robbe-Grilletovog scenarija, koji je genijalniji i ćudljiviji nego što i obožavaoci obično primećuju, a i od widescreen fotografije Sache Vierneya, koji je dostigao vrhunac. Ako se zagledamo još dublje, trebalo bi odati priznanje i otkrićima kritičara u časopisu Cahiers du Cinema, razvitku modernog slikarstva, egzistencijalistima i bergsonovskim strujama evropske filozofije, i još mnogim drugim teoretskim, kulturnim, sociopolitičkim inovacijama ovog izuzetno plodnog perioda francuske kulture. A zatim, tu je i sjajna podela, sa legendarnom Delphine Seyrig u ulozi žene zvane „A“, neponovljim Giiorgiom Albertazzijem u ulozi nedokučivog stranca zvanog „X“, i suptilno ekspresivnim Sachom Pitoëffom kao „M“, zbunjenim suprugom iz priče. Oni oslikavaju enigmatične likove ove krajnje nedokučive bajke, na način koji u potpunosti ide uz elegantnu atmosferu ove priče. Pa ipak, videti Marieband kao u osnovi Resnaisovo delo, znači priznati njegovo srodstvo sa ostalim njegovim remek-delima Muriel ou le Temps d’un Retour (1963), Proviđenje (1977) i Moj ujak iz Amerike (1980), i odati priznanje reditelju za neobičnu važnost koju je imao u progresu kinematografije. Karakteristično skromno, on je jednom Marienbad označio kao „grub i primitivan... pokušaj“ da se uhvati „kompleksnost razmišljanja i njegovog mehanizma“. On je pogrešio u izboru prideva, ali je bio u pravu sa svim ostalim u vezi sa ovim čudnim i inspirativnim filmom. Nigde u kinematografiji nije tako smisleno istražen ili tako snažno evociran lavirint svesti i sećanja kao u ovom filmu. DS

Francuska /Italija (Argos, Cineriz, Cinétel, Como, Cormoran, Tamara, Precitel, Silver, Soc. Nouvelle, Terra) 94m BW Jezik: Francuski Režija: Alain Resnais Produkcija: Pierre Courau, Raymond Froment Scenario: Alain Robbe-Grillet, po romanu The Invention of Morel by Adolfo Bioy Casares Fotografija: Sacha Vierny Originalna muzika: Francis Seyrig Uloge: Delphine Seyrig, Giorgio Albertazzi, Sacha Pitoëff, Françoise Bertin, Luce GarciaVille, Héléna Kornel, François Spira, Karin Toche-Mittler, Pierre Barbaud, Wilhelm von Deek, Jean Lanier, Gérard Lorin, Davide Montemuri, Gilles Quéant, Gabriel Werner Nominacije za Oskara: Alain Robbe-Grillet (scenario) Filmski Festival u Veneciji: Alain Resnais (Zlatni lav)

387

Francuska (Argos) 28m BW Jezik: Francuski Režija: Chris Marker Produkcija: Anatole Dauman Scenario: Chris Marker Fotografija: Jean Chiabaut, Chris Marker Originalna muzika: Trevor Duncan Uloge: Jean Négroni, Hélène Chatelain, Davos Hanich, Jacques Ledoux, André Heinrich, Jacques Branchu, Pierre Joffroy, Étienne Becker, Philbert von Lifchitz, Ligia Branice, Janine Klein, William Klein, Germano Faccetti

388

LA JETEE (1961) NASIP Nasip Chrisa Markera, kratki eksperimentalni film zavijen u formu SF-a (Terry Gilliam je 1995. uradio „rimejk“ Dvanaest majmuna) je vrsta naizgled jednostavnih projekata, čija rezonantnost i složenost narasta kroz vreme. Iako je film skoro u potpunosti kompozicija sastavljena od crno-belih fotki, Marker je puni provokativnom naracijom, dokazujući jednom zasvagda da pokretne slike koje tvore film ne moraju da se pokreću da bi nas pokrenule. Nasip je smešten u blisku budućnost posle nuklearne apokalipse, koja je sve preživele naterala da se sakriju pod zemlju zarad sigurnosti. Narator je čovek koji je poslat nazad kroz vreme da bi otkrio i uklonio uzrok razarajućeg rata. Tokom svojih lutanja po prošlosti on postaje opsednut nasilnom slikom koje se seća iz detinjstva – čovek koga upucavaju – kao i misterioznom lepoticom. Kada shvati povezanost ove dve slike, već je prekasno i istorija se mora ponoviti. Markerova upotreba slika i štedljive naracije obavezuje ga da se posveti dizajnu zvuka. Žamor glasova i čudni zvuci predstavljaju maglovito putovanje kroz vreme, koje je ovde predstavljeno kao metafizička manipulacija sećanja i prostora. Kako naratorovo putovanje kroz vreme napreduje, zvuci postaju sve lucidniji, dovodeći do nejefektnijeg trenutka filma. Dok na slici vidimo lepu devojku kako spava, Marker prikazuje kako se njeno oko uz treptaj otvara. Ovo je u Nasipu jedina scena u kojoj se slika pokreće. Ovaj kratki trenutak pomaže nam da uvidimo vezu između naratora i te žene, otkrivajući zašto bi on hteo da se oslobodi svoje misije. Ovo takođe priprema završnu scenu filma, u kojoj se um zbrka (ili vreme?). Sa svojih 25 minuta Nasip je kratak ali ipak ostavlja dublji utisak od mnogih triput dužih filmova. Činjenica da njegova hladna montaža postiže bilo kakvu emocionalnu reakciju potvrđuje njegovu kreativnost i ingenioznost, i objašnjava zašto se jedan tako nekonvencionalan kinematografski rad smatra uticajnim SF remekdelom. JKl

ONE-EYED JACKS (1961) JEDNOOKI DŽEK Naravno da Marlon Brando ume da glumi. Važnije pitanje koje se postavlja njegovim rediteljskim prvencem jeste: ume li on da režira? Kao čovek koji je prvi popularizovao sistem Stanislavskog u američkom filmu u ranim 1950-im, Brando sažima svoj jedinstveni stil u uvodnoj sceni filma. Dok polako gustira bananu, kamera se povlači, otkrivajući njegovu smirenost u toku nečega za šta se otkriva da je pljačka banke gde je njegov lik Rio glavni bandit. On se smeška i kamera se zaustavlja. On proguta poslednji komadić banane pre nego što skine prsten sa prsta jedne klijentkinje u banci. Osim što je divna scena, ona takođe otkriva Riove ortake, surovog i sirovog Ćaleta Longwortha (Carl Malden), uspostavljajući lagani tempo vesterna. Nadalje se Brandov prvenac pretvara u osvetnički film, koji se proteže od severnog Meksika do Montereja. Iako je snimanje imalo problema, Jednooki Džek nudi sjajna dizajnerska rešenja, sjajnim odabirom Maldena za netipičnu ulogu negativca i generalno nudi spektakl izuzetno determinisane moralne ambivalentnosti, vizuelne lepote i uverljivih motivacija likova. Da damo kratki prikaz ostatka priče: Ćale izigra Rija i ostavlja ga u meksičkom zatvoru, što je početak doživotne svađe. Prođe pet godina pre nego što Rio pobegne iz zatvora. Željan osvete, on se spetlja s bandom koju predvodi Bob Amory (Ben Johnson) i grupa jaše ka severu uz kalifornijsku obalu u potrazi za akcijom. U Montereju, konačno sustignu Ćaleta, koji je sada lokalni šerif sa Čikana ženom Marijom (Katy Jurado) i sa njenom ćerkom tinejdžerkom Louisom (Pina Pellicer). Rio se pretvara da je prijatelj, Ćale laže o prošlosti, Bob planira pljačku banke, a Louisa pada na banditov šarm. Nepotrebno je naglašavati da Rio dobija zadovoljenje dok svi ostali banditi ginu zbog svojih poroka. Jednooki Džek je fini dodatak Brandovoj filmografiji i značajna veza između vestern klasika pedesetih i eksperimenata u okviru žanra iz sedamdesetih. U njemu se istražju dve strane čoveka i realizuje se tema nagoveštena naslovom. On ostaje malo gledan dragulj. GC-Q

SAD (Paramount, Pennebaker) 141m Technicolor Režija: Marlon Brando Produkcija: Frank P. Rosenberg Scenario: Guy Trosper, Calder Willingham, po romanu The Authentic Death of Hendry Jones Charlesa Neidera Fotografija: Charles Lang Originalna muzika: Hugo Friedhofer Uloge: Marlon Brando, Karl Malden, Katy Jurado, Pina Pellicer, Ben Johnson, Slim Pickens, Larry Duran, Sam Gilman, Timothy Carey, Miriam Colon, Elisha Cook Jr., Rodolfo Acosta, Joan Petrone, Tom Webb, Ray Teal Nominacije za Oskara: Charles Lang (fotografija)

Francuska / Italija (EIA, RomeParis) 90m BW Jezik: Francuski Režija: Jacques Demy Produkcija: Carlo Ponti, Georges de Beauregard Scenario: Jacques Demy Fotografija: Raoul Coutard Originalna muzika: Michel Legrand Uloge: Anouk Aimée, Marc Michel, Jacques Harden, Alan Scott, Elina Labourdette, Margo Lion, Annie Duperoux, Catherine Lutz, Corinne Marchand, Yvette Anziani, Dorothée Blank, Isabelle Lunghini, Annick Noël, Ginette Valton, Anne Zamire

SAD (Jurow-Shepherd, Paramount) 115m Technicolor Režija: Blake Edwards Produkcija: Martin Jurow, Richard Shepherd Scenario: George Axelrod, po romanu Trumana Capotea Fotografija: Franz Planer Originalna muzika: Henry Mancini Uloge: Audrey Hepburn, George Peppard, Patricia Neal, Buddy Ebsen, Martin Balsam, José Luis de Villalonga, John McGiver, Alan Reed, Dorothy Whitney, Beverly Powers, Stanley Adams, Claude Stroud, Mickey Rooney Oskar: Henry Mancini (muzika), Henry Mancini, Johnny Mercer (pesma) Nominacije za Oskara: George Axelrod (scenario), Audrey Hepburn (glavna ženska uloga), Hal Pereira, Roland Anderson, Sam Comer, Ray Moyer (umetnički direktor)

390

LOLA (1961) LOLA Čarobni igrani prvenac Jacquesa Demyja najavljuje njegova dva kasnija remek-dela: Šerburški kišobrani i Devojke iz Rošfora. Ne samo zbog napora da ubaci bajkoliku romansu u banalni svet atlantske luke (ovde je to njegov rodni Nant) nego i zbog upotrebe muzike i plesa. Dok ovi drugi elementi nisu konstanta u ovom filmu, oni ipak daju podatke o zapletu, likovima i raspoloženju, još od uvodne scene u kojoj se koriste Betoven i Michel Legrand, da proprate ulazak belog kadilaka u grad. Bilo bi pogrešno otpisati ga kao trivijalnu priču koja se vrti oko primamljive ali misteriozne igračice u kabareu i samohrane majke Lole (Anouk Aimee), koja odlaže odluku da izabere nekoga od udvarača dok iščekuje da joj se davnašnja ljubav vrati iz tuđine. I pored svih prijatnih poigravanja kamere Raoula Coutarda (film je sjajna posveta Maxu Ophülsu), prijatnih melodija i nategnutih koincidencija, Lola je prožeta dubokom svešću o prolaznosti sreće i poteškoćama, i o nemogućnosti za ostvarivanje ljubavi. I formalno je film komplikovaniji nego što bi se to moglo učiniti na prvi pogled, sa puno sporednih likova, na koje se može gledati kao na varijacije centralnog para. Ah, a Anouk je čudesna! GA

BREAKFAST AT TIFFANY’S (1961) DORUČAK KOD TIFANIJA Truman Capote, po čijoj je noveli snimljen Doručak kod Tifanija, zamišljao je Marilyn Monroe u ulozi Holly, ribe za provod, ali sada je teško zamisliti bilo koga ko bi bolje odgovarao ulozi od Audrey Hepburn. U uvodnoj sceni, u kojoj stoji ispred famozne prodavnice nakita Tiffany’s na Menhetnu, Audrey izgleda nikada lepše i zanosnije. U Capoteovoj priči, Holly je očigledno prostitutka, pošto je film Blakea Edwardsa snimljen 1961. kada su cenzori imali košmare od takvih tema. Holi u interpretaciji Audrey Hepburn je devojka boemskog tipa, koja zarađuje od poklona od gospode. Ona stanuje u istoj zgradi u kojoj i Paul, koji pokušava da postane pisac (George Peppard), a i sam je sa zadrškom jer ga izdržava imućna dobročiniteljka (Patricia Neal) sa kojom je u vezi. Fini balans njihovih veza je doveden u pitanje kada se Paul zaljubi u njegovu prelepu komšinicu iako ga ona često izluđuje. Audrey Hepburn, sa kosom začešljanom unazad, u šik crnoj haljini, i sa elegantnom muštiklom, čini sliku koja traje do dan-danas. Sa nezaboravnom muzikom Henryja Mancinija i sa klasičnim momentima (kao kad Audrey peva „Moon River“ ili kada traži svog ljubljenog mačka po njujorškoj kiši), vi imate jednu od holivudskih najlepših i najnezaboravnijih romantičnih drama. JB

LA NOTTE (1961) NOĆ Film koji je usledio posle Antonionijevog proboja Avantura (1960) jeste središnji film ne baš čvrsto povezane trilogije, koju zatvara Pomračenje (1962), i koji je napravljen na vrhuncu njegovog intelektualnog prestiža na internacionalnoj filmskoj sceni. Ponavljajući neke od melanholičnih tema i stilskih elemenata svog prethodnika, sa naročitim naglaskom na dosadu i emotivno atrofiranje bogatih, Noć se završava vrstom bolnog prisećanja na nekadašnju seksualnu želju koja obeležava kraj Joyceove priče „Mrtvi“. Međutim, mejnstrim klišei koji će kružiti šezdesetih o Antonioniju kao nabeđenom reditelju koji pravi dosadne filmove o dosadi bogatuna, uglavnom potiču od ovog filma, bez obzira što se ovde mogu naći neki njegovi najsuptilniji i najoblikovaniji rediteljski postupci. Uspeh Noći kao strukturisanog i oblikovanog narativnog filma, nije tako jasan kao kod druga dva dela trilogije, a gluma je bolja nego u prvom, a lošija nego u drugom. Jednostavni zaplet sveden na 24 časa, svodi se na umiranje strasti između uspešnog pisca Giovannija Pontana (Marcello Mastroianni) i njegove frustrirane žene Lidije (Leanne Moreau). Najbolji trenuci filma se okupljaju oko početka i kraja i uključuju piščev susret sa pacijentom nimfomankom prilikom posete umirućem prijatelju (Bernard Wickl), i njegov dosta duži susret sa ćerkom jednog industrijalca (Monica Vitti) na jednoj zabavi. Oba susreta odražavaju njegove promene raspoloženja i poriva. Obe ove scene pokazuju emotivnu suptilnost i intrigantnost mizanscenskih rešenja Antonionija. Naspram ovoga stoji verovatno najslabiji deo koji prikazuje razvučenu šetnju sa suprugom po Milanu. Prikazano je puno simboličkih detalja koji bi trebalo da nagoveste njeno stanje uma. Ovo možda dolazi od lošeg uticaja koji je na reditelje tokom šezdesetih imao Bergman. Ali bez obzira na mane, ovaj film dolazi iz perioda koji se smatra Antonionijevom najboljom fazom i njegovo majstorstvo je prisutno u celom filmu. JRos

Italija / Francuska (Nepi, Silver, Sofitedip) 122m BW Jezik: Italijanski Režija: Michelangelo Antonioni Scenario: Michelangelo Antonioni, Ennio Flaiano, Tonino Guerra Fotografija: Gianni-di Venanzo Originalna muzika: Giorgio-Gaslini Uloge: Marcello Mastroianni, Jeanne Moreau, Monica Vitti, Bernhard Wicki, Rosy Mazzacurati, Maria Pia Luzi, Guido A. Marsan, Vittorio Bertolini, Vincenzo Corbella, Ugo Fortunati, Gitt Magrini, Giorgio Negro, Roberta Speroni Medjunarodni Filmski Festival u Berlinu: Michelangelo Antonioni (Zlatni Medved)

391

Francuska (Carrosse, Sédif) 100m BW Jezik: Francuski Režija: François Truffaut Produkcija: Marcel Berbert Scenario: Jean Gruault, François Truffaut, po romanu Henri-Pierre Roché, Fotografija: Raoul Coutard Originalna muzika: Georges Delerue Uloge: Jeanne Moreau, Oskar Werner, Henri Serre, Vanna Urbino, Boris Bassiak, Anny Nelsen, Sabine Haudepin, Marie Dubois, Christiane Wagner, Michel Subor

392

JULES ET JIM (1962) ŽIL I DŽIM Ona je nosila prsten na svakom prstu. Ona je pevala pesmu. Nosila je brkove i kapu i volela je dva muškarca: Francuza i Nemca, a rat se bližio. Volela bi još mnoge druge, pre, posle i tokom tog perioda, a bicikle su jurile po vijugavim putevima sreće. Na kraju je stigla smrt. G. Žil (Oscar Werner) i g. Džim (Henry Serre) otvorili su vrata da uđe leto filmske moderne, one koja se desila davno u prošlosti na početku XX veka, kada je Henri Pierre Roché živeo ovu priču i zabeležio je u svom dnevniku. Oni su otvorili vrata da bi Catherine (Jeanne Moreau) utrčala kroz njih isijavajući milošću i snagom i verom u čoveka. Ona bi mogla pobediti u svim trkama na mostu, pa čak i onom mostu koji se završava na sredini. Bila bi to tragedija, ali je pokazana u slepstiku. Nemojte da gledate nikada sinhronizovan Žil i Džim, Truffautov voice-over je povetarac koji miluje i čini da jedan svet nestaje, a drugi se pojavljuje. Lepota crno-belog sineskopa je nedovoljno velika, delikatna i nijansirana, nedovoljno ukorenjena u izvornom i nedovoljno savremena da bi mogla da prenese lepotu od koje je satkan ovaj film. A pogledajte samo Jean Moreau! Pogledajte kako je lepa! Truffaut je bio lud za njom (a kako ne bi bio?). Žil i Džim je nastao iz ove ljubavi. Bilo bi nemoguće snimiti ovakav film da reditelj nije toliko uživao u snimanju svoje glumice, bez snage koju su jedno drugom dali. Senka tuge se može videti svaki put kada ona izađe iz kadra, a ushićenje i želja svaki put kada se ona vrati. Film je umetnost snimanja, ne samo snimanja objekata nego i vizuelnih formi i zvukova. Takođe je i snimanje one izobličene realnosti, usled moćnih emocija. Žil i Džim beleži baš takvu stvarnost. Rat je dolazio, kao i iluzija i smrt. Film je to znao i njegove crna i bela su takođe boje žaljenja. Ovo je bio Truffautov treći film, još uvek u duhu originalnog novog talasa. Pa ipak, posle autobiografskog filma o detetu 400 udaraca (1959) i avangardnog Pucajte u pijanistu (1960), Žil i Džim je označio zreliji napor središnjeg perioda, bez gubitka mladalačke energije revolucije koju su on i njegove kolege pokrenule u svetu filma. I bar u ovom kratkom trenutku, to je ono što se desilo. Treći Truffautov film je održao živim momenat turbulencije koji se nikada neće ponoviti – skok u budućnost, s ljubavlju. J-MF

VIRIDIANA (1961) VIRIDIANA Godine 1960. nova generacija španskih filmadžija je nagovorila Buñuela da radi u svojoj Španiji, prvi put otkako ju je napustio 1936. On se odlučio za ironičnu dramu. Viridiana (Silvia Pinal) u noći kada treba da ode u manastir, ode u posetu svom bogatom ujaku zemljoposedniku (Fernando Rey). Uzbuđen njenom sličnošću sa svojom preminulom ženom, on smišlja kako da je siluje, ali se pokaje u poslednjem trenutku. Pokajan izvrši samoubistvo i ostavi imanje njoj i svom ciničnom sinu. Žestoka u svojim nastojanjima da popravi svet oko sebe, Viridiana usvaja monstruoznu grupu lopova, prosjaka i kurvi. Neizbežno, njena se milost pretvara u katastrofu i u njenu propast. Španske vlasti su odobrile scenario sa nekoliko izmena, ali nisu imali priliku da vide film pre Kanskog filmskog festivala 1960. Bez obzira na granpri u Kanu Viridiana je bila zabranjena u Španiji. Popravivši scenario, Buñuel očigledno nije izgubio ni trunku sposobnosti da šokira i uvredi one zadrte. Film, sa obiljem nadrealističkih opservacija, ostaje Buñuelova najbolja ekspozicija nepopravljive ljudske gluposti i neukrotive komedije življenja. DR

THE LADIES MAN (1961) VELIKI ZAVODNIK Jerry Lewis je neko ko nije za ignorisanje. Možda je konačno vreme da priznamo da naši francuski prijatelji, ljubitelji filma znaju o čemu pričaju. Iako je Jerry bio jedan od tri-četiri najuticajnija američka filmska komičara, njegova glumačka karijera nas nije mogla pripremiti na pravi način za njegove rediteljske talente, niti za mnoge vrline filma Veliki zavodnik. U ovom filmu, Jerry Lewis pokazuje majstorstvo mizanscenskih rešenja koje se retko viđa. Malo ko bi mogao da organizuje kadrove sa toliko veštim tajmingom. Ovo potkrepljuje najbolje scena u kojoj se brojne žene iz pansiona bude i obavljaju svoje jutarnje rituale. U sjajnom kadru, mi vidimo mlade žene kako češljaju kosu, vežbaju i sviraju engleski rog – dok kamera klizi kroz čuvenu „lutkinu kuću“. Njihovi pokreti su usklađeni sa muzikom i savršeno uklopljeni u dekor. Rezultat je bujica komične ženstvenosti šezdesetih, koja se odvija u živim bojama i psihoseksualnom ludilu. Dodajte ovome još i Jerryjevu suludu glumu i da, kao reditelj, ne preza da u trenutku odbaci stvarnost, kao u bizarnoj sceni „Spider Lady“. U Veliki zavodniku se nalazi i ono što je po meni najbolji filmski „slow burn“. Film je ne samo vrh Lewisovog komičnog stila, već i mizanscena u američkom filmu. EdeS

Španija / Meksiko (59, Gustavo Alatriste, UNINCI) 90m BW Jezik: Španski Režija: Luis Buñuel Produkcija: Gustavo Alatriste, Ricardo Muñoz Suay, Pedro Portabella Scenario: Julio Alejandro, Luis Buñuel Fotografija: José F. Aguayo Originalna muzika: Gustavo Pittaluga Uloge: Silvia Pinal, Francisco Rabal, Fernando Rey, José Calvo, Margarita Lozano, José Manuel Martín, Victoria Zinny, Luis Heredia, Joaquín Roa, Lola Gaos, María Isbert, Teresa Rabal Filmski Festival u Kanu: Luis Buñuel (Zlatna Palma), zajedno sa Henri Colpievim Une Aussi Longue Absence

SAD (Paramount) Color Režija: Jerry Lewis Produkcija: Ernest D. Glucksman, Jerry Lewis Scenario: Jerry Lewis, Bill Richmond Fotografija: W. Wallace Kelley Originalna muzika: Jack Brooks, Walter Scharf, Harry Warren Uloge: Jerry Lewis, Helen Traubel, Kathleen Freeman, Hope Holiday, Lynn Ross, Gretchen Houser, Lillian Briggs, Mary LaRoche, Madlyn Rhue, Alex Gerry, Jack Kruschen, Vicki Benet, Pat Stanley, Dee Arlen, Francuskasca Bellini

393

Švedska (Svensk) 89m BW Jezik: Švedski Režija: Ingmar Bergman Produkcija: Allan Ekelund Scenario: Ingmar Bergman Fotografija: Sven Nykvist Muzika: Johann Sebastian Bach Uloge: Harriet Andersson, Gunnar Björnstrand, Max von Sydow, Lars Passgård Oskar: Švedska (najbolji strani film) Nominacije za Oskara: Ingmar Bergman (scenario) Medjunarodni Filmski Festival u Berlinu: Ingmar Bergman (OCIC nagrada), nominacija (Zlatni Medved)

394

SÅSOM I EN SPEGEL (1961) KROZ TAMNO OGLEDALO Ovo je prvi film onoga što će kasnije postati poznato kao Bergmanova kamerna trilogija o ćutanju Boga (mada se reditelj tu i tamo bunio protiv takvog pristupa ovim filmovima). Ovaj film počinje, pomalo zavaravajući, sa četvoro ljudi: Kårin (Harriet Andersson), njenim mužem Martinom (Max von Sydow), njenim ocem Davidom (Gunnar Björnstrand) i bratom tinejdžerom Minusom (Lars Passgard) – koji izlaze iz mora, kao niotkuda, smejući sa glasno, odajući utisak sreće i zajedništva. Oni su na odmoru (ovo je prvi film koji je Bergman snimao na ostrvu Faro, koje će kasnije postati njegov dom) i, uz zalazak sunca, stvara se atmosfera opuštenog uživanja. Polako otkrivamo očaj, razdor i sumnje dok film ide ka svom sumornom završetku tačno jedan sat kasnije. Za to vreme, Kårin otkriva da je duševna bolest, za koju je mislila da jenjava, u stvari neizlečiva. Martin će uvideti da njegova ljubav prema njoj ne može da joj pomgne oko njenih halucinacija. David će priznati da je zapostavljao svoju porodicu zbog posla pisca i da se ne može promeniti. Minusa će zahvatiti sestrin vrtlog ludila. A ona se potpuno slomi kada, u iščekivanju Božje milosti, otkrije njegovo hladno lice u vidu hladnog lica pauka. Ta jeziva scena, u kojoj mi ne vidimo ništa osim njene reakcije na ono što vidi, ujedno je i kulminacija drame i logični tematski zaključak ove perfektne drame, kojoj po intenzitetu nema ravne ni među Bergmanovim ostalim filmovima. Inspirisan Strindbergom, film Kroz tamno ogledalo, sa šačicom likova, zabačenim mestom radnje, kratkim trajanjem i iščišćenim prizorima (osim likova, još samo vidimo njihovu kuću, more, nebo, kamenitu obalu i polupani brod u kome Kårin prvi put doživi nervni slom), ne dopušta da bilo šta razvodni snagu filozofskog i emotivnog zamaha. Zato ne čudi što ga je Bergman smatrao prvim filmom koji je prokrčio put remek-delu kao što je Persona (1966). GA

CHRONIQUE D’UN ÉTÉ (1961) HRONIKA JEDNOG LETA Hronika jednog leta je film antropologa Jeana Roucha i sociologa Edgara Morina i slovi kao najvažniji i najcitiraniji dokumentarni film. Po uzoru na tradiciju i tehniku pionira dokumentarne forme, Dzigu Vertova i Roberta Flahertyja, Rouch i Morin snimaju modele i izvedbe svakodnevice Pariza ranih šezdesetih. Oslanjajući se na neke od glavnih promena u 16-milimetarskoj opremi i tehnici koja se pojavila u to vreme, film demonstrira razvojne mogućnosti sve mobilnijeg i sve objektivnijeg medija. Iako u nekom smislu Hronika jednog leta važi za opservacijsku po stilu, ona konstantno insistira na preispitivanju svog etičkog i metodološkog pristupa. Na ovaj način, film razvija Flahertyjevu praksu – on je insistirao da materijal pokaže svojim glumcima Inuitima u Nanooku sa severa (1932), uključujući i snimanje prikazivanja gotovog filma i rasprave o njemu i ubacivanje toga u film. I mada nam Hronika jednog leta „pokazuje“ trenutke iz života likova, koji nekad pričaju Morinu, a nekad su samo snimani kamerom, film takođe podsvesno markira sebe kao etnografski ili antropološki eksperiment koji uključuje interakciju snimanih ljudi. Verovatno najbolja strana ovog dokumentarca je ne toliko to što uspeva da ulovi neposredne trenutke stvarnosti, već što uspeva da se kritički osvrne na mešavinu stvarnosti i odigranog (i odigranog kao stvarnosti), mešavinu na kojoj insistira kamera. U filmu Roucha i Morina se stalno insistira na prisutnosti kamere i reditelja, za razliku od Wisemanovih dokumentaraca . Na taj način su kamera i reditelj uključeni u tok filma i njegovu izgradnju, i tako prestaju da budu samo posmatrači svakodnevice. Bez sumnje se u šetnji preživele logorašice Marcelline ulicama Pariza, u sceni kojoj je dodat njen izrazito „lični“ komentar, može naći trag nadolazeće „slobodne forme“ cinéma vérité. Ovo je vizionarsko delo koje u isto vreme stvara i kritički istražuje moć i tehniku „direktne“ kinematografije. AD

Francuska (Argos) 85m BW Jezik: Francuski Režija: Edgar Morin, Jean Rouch Fotografija: Raoul Coutard, Roger Morillière, Jean-Jacques Tarbès Uloge: Marceline Loridan Ivens, Marilù Parolini, Jean Rouch

395

SAD (Fox) 134m BW Režija: Robert Rossen Produkcija: Robert Rossen Scenario: Sidney Carroll, Robert Rossen, po romanu Waltera Tevisa Fotografija: Eugen Schüfftan Originalna muzika: Kenyon Hopkins Uloge: Paul Newman, Jackie Gleason, Piper Laurie, George C. Scott, Myron McCormick, Murray Hamilton, Michael Constantine, Stefan Gierasch, Jake LaMotta, Gordon B. Clarke, Alexander Rose Oskar: Harry Horner, Gene Callahan (umetnički direktor), Eugen Schüfftan (fotografija) Nominacije za Oskara: Robert Rossen (najbolji film), Robert Rossen (režija), Sidney Carroll, Robert Rossen (scenario), Paul Newman (glavna muška uloga), George C. Scott (sporedna muška uloga), refused nominacija, Jackie Gleason (sporedna muška uloga), Piper Laurie (glavna ženska uloga)

SAD (Mirisch, Seven Arts) 151m Technicolor Jezik: Engleski / Španski Režija: Jerome Robbins, Robert Wise Produkcija: Robert Wise, Scenario: Jerome Robbins, Ernest Lehman, po komadu Arthura Laurentsa Fotografija: Daniel L. Fapp Originalna muzika: Leonard Bernstein, Saul Chaplin Uloge: Natalie Wood, Richard Beymer, Rita Moreno, George Chakiris, Simon Oakland Oskar: Robert Wise (najbolji film), Robert Wise, Jerome Robbins (režija), George Chakiris (sporedna muška uloga), Rita Moreno (sporedna ženska uloga), Boris Leven, Victor A. Gangelin (umetnički direktor), Daniel L. Fapp (fotografija), Irene Sharaff (kostimi), Thomas Stanford (montaža), Saul Chaplin, Johnny Green, Sid Ram, Irwin Kostal (muzika), F. Hynes, G.Sawyer (zvuk) Nominacije za Oskara: Ernest Lehman (scenario)

396

THE HUSTLER (1961) HAZARDER Paul Newman igra Brzog Eddieja, šmekera koji je zmaj za bilijar i koji, iz dana u dan, ide od jednog do drugog bilijar kluba u potrazi za nekim ko bi se nasankao da igra sa njim. Stari lešinar George C. Scott vidi šansu u Eddieju i pokušava da ga nauči kako je kuliranje ključ za pobedu, ali Eddie otkriva na teži način da kuliranje takođe znači da moraš da isključiš sve i svakoga iz svog života, osim bilijarskog stola i protivnika. Da zanemarimo spektakularne crno-bele snimke zadimljenih bilijarskih klubova, ovaj film je o ljudima i, budući takav, u njemu se nalazi paleta impresivne glume. Pored Newmana i Scotta, tu su i Jackie Gleason i tužnjikava Piper Laurie, koja igra Eddiejevu potencijalnu devojku, alkoholičarku. Ovaj film Roberta Rossena je jedan od najgorčih i najciničnijih portreta ljudske prirode ikada snimljen, hladnokrvni prikaz sveta u kome odanost traje koliko i serija pobeda, a pobeda se ne razlikuje baš uvek od poraza. JKl

WEST SIDE STORY (1961) PRIČA SA ZAPADNE STRANE Ovo je rani primer šekspirovskog pristupa tinejdž drami, koji se pojavio decenijama pre nego što je to postalo popularno. Ova ekranizacija brodvejskog hit mjuzikla prebacuje priču o Romeu i Juliji među njujorške ulične bande. Kapuleti i Montekiji su preobraženi u portorikance Ajkule i poljake Džetove. Reditelj Robert Wise, za koga se ne može reći da je spektakularan, uspeva da se izbori sa scenama bez muzike, ali u muzičkim deonicama, film prosto uzleće, pružajući koreografu Jeromeu Robbinsonu da tuče pretvara u igru i obrnuto, na lokacijama koje su uglavnom prave. Film pomalo škripa po pitanju glavne uloge koja je poverena neharizmatičnom Richardu Beymeru (pukovnik nije dao Elvisu da igra Tonyja), a Natalie Wood i nije baš za Portorikanku, ali su sporedne uloge savršeno odabrane: Russ Tamblyn kao glavni Jets („Little boy you’re a man, little man you’re king“), George Chakiris kao glavni među Ajkulama i sjajna Rita Moreno u ulozi najbolje prijateljice koja preuzima vođstvo i „I like to be in America“. Sve pesme Leonarda Bernsteina i Stephena Sondheima su postale klasici: „When You’re a Jet“, „Tonight“, „Gee Oficer Krupke“, „Maria“, „Stay Cool Boy“, „ There’s a Place for Us“ KN

MONDO CANE (1962) PASIJI ŽIVOT Pasji život je bio izuzetno popularan dokumentarac koji je dovodio u pitanje granice između fikcije i stvarnosti. Čak je inicirao i sopstveni podžanr – mondo film ili (šokumentarac). On je isto tako pokrenuo čitav talas imitatora i bio osnova za takve pop i pseudodokumentarne tradicije kao što su: pseudodokumentarci (mockumentaries), „snuff“ filmovi, hardkora pornografija, snimci pogubljenja i reality TV. Film se navodno oslanja na izreku da „istina može biti čudnija od fikcije“, sve vreme izdajući sopstvene principe tako što često koristi voice over komentare i manipulisane (ako ne potpuno lažne) arhivske snimke. Senzacionalistički putopisno-prirodnjački film Gualtiera Jacopettija krenuo je da šokira gledaoce sa svojom izložbom kulturoloških bizarnosti, koje su bile u rasponu od egzotike preko erotike do gnusnog. Bivši novinar i ratni dopisnik, Jacopetti, bio je angažovan da napiše voice over naraciju za dva filma o popularnim zabavljačima iz noćnih klubova. Tako je dobio inspriraciju za Pasji život, samo što će u njegovom dokumentarcu biti prikazano sve što je bizarno i senzacionalno po zapadnjačkim standardima. Jacopetti je, sa svojom ekipom, obišao Evropu, Aziju, Severnu Ameriku i Afriku, sakupivši snimke plemenskih rituala, verskih obreda u koje je uključeno prerušavanje i samokažnjavanje, i prirodne katastrofe. Ovaj manje-više nasumični materijal potom je sakupljen u celinu sastavljenu iz epizoda u trajanju od 105 minuta. Različiti delovi su spajani slabašnim asocijacijama. Zajedno sa orkestralnom muzikom (stvar „More“ je dobila nagradu Gremi i nominaciju za Oskara), pretenciozni i izrazito ironičan voiceover postao je ključni element mondo-ciklusa koji će kasnije uslediti. Privilegovane uvodne reči Pasjeg života istovremeno su izgovarane i pojavljivale se na platnu kao tekst: „Sve scene koje ćete gledati u ovom filmu su istinite i uzete isključivo iz života. Ako su često šokantne, to je zato što na ovom svetu postoji mnogo šokantnih stvari. Osim toga, dužnost hroničara je ne da ulepšava istinu nego da izveštava objektivno.“ Čak i da su scene tada prikazane bile istinite, u smislu da su to bili objektivni snimci stvarnih dešavanja, što nikako nisu bile (postavlja se samo pitanje šta je stvarno snimljeno kako jeste, šta je modifikovano za kameru, a šta je potpuno režirano), Pasji život opet krši obećanje jer reportaža filma je sve samo ne „objektivna“. Mimo povremenih dezinformacija, voice-over Stefana Sibaldija je umišljen i ulizički, a ponekad je čak i rasistički nastrojen. Komplikovano i otvoreno ksenofobično čitanje filma dolazi od delova koji ismevaju zapadnu kulturu, kao onaj u kome sledimo grupu američkih penzionera koji jedva čekaju da potroše penzije na paket-aranžman na Havajima. U tom smislu, ovaj film nikome ne ostaje dužan. Do kraja nam postane jasno da gledamo, kao što prilagođen naslov sugeriše, pravi „pasji život“ (mondo cane se prevodi kao „svet pasa“). SJS

Italija (Cineriz) 105m Technicolor Jezik: Italijanski Režija: Paolo Cavara, Gualtiero Jacopetti, Franco E. Prosperi Scenario: Paolo Cavara, Gualtiero Jacopetti Fotografija: Antonio-Climati, Benito-Frattari Originalna muzika: Nino-Oliviero, Riz-Ortolani Uloge: Rossano Brazzi, Stefano Sibaldi Nominacije za Oskara: Riz Ortolan, Nino Oliviero, Norman Newell (pesma)

397

Francuska / Italija (Rome-Paris) 90m BW/ Color Jezik: Francuski Režija: Agnès Varda Produkcija: Georges de Beauregard Scenario: Agnès Varda Fotografija: Jean Rabier Originalna muzika: Michel Legrand Uloge: Corinne Marchand, Antoine Bourseiller, Dominique Davray, Dorothée Blank, Michel Legrand, José Luis de Villalonga, Loye Payen, Renée Duchateau, Lucienne Le Marchand, Serge Korber, Robert Postee

SAD (Canyon Cinema) 30m Color Režija: Stan Brakhage Produkcija: Stan Brakhage Scenario: Stan Brakhage Fotografija: Jane Brakhage, Stan Brakhage Uloge: Jane Brakhage, Stan Brakhage

398

CLÉO DE 5 À 7 (1962) KLEO OD 5 DO 7 Agnès Varda, čiji se film La Pointe Courte (1956) smatra prethodnicom francuskog novog talasa, u svom filmu Kleo od 5 do 7 fokusira se na francusku pevačicu (Corrine Marchand) koja iščekuje rezultate medicinskog pregleda. Kako i sam naziv sugeriše, rediteljka je htela da prikaže Kleinu strepnju u stvarnom vremenu, oslanjajući se u tome na tehnike „direktne kinematografije“. Opuštena naracija pruža prostor fikciji da se meša sa dokumentarnošću, dok kamera prati devojku koja šeta levom obalom Pariza, najviše u blizini stanice Monparnas. Međutim Vardin realizam je u isto vreme sposoban da generiše snažne emocije, koje u krešendu prikazuju polagano izobličenje lica junjakinje. Kleo od 5 do 7 u izvesnoj meri odražava društvenopolitičke tenzije toga vremena. Kleo, koja prisustvuje posledicama jednog napada u baru, sreće vojnika na odsustvu, koji pak samo što nije krenuo nazad u Alžir i koji je, na neki način, takođe osuđen na propast. Ljubitelji filma će uživati u kombinaciji ovog sa kratkim crno-belim filmom u filmu, u kom se Jean-Luc Godard pojavljuje sa raznim filmskim zvezdama, tu su Eddie Constantine, Anna Karina i Yves Robert. FL

DOG STAR MAN (1962) PRELUDIJ: PAS ZVEZDA ČOVEK Stan Brakhage je možda jedan od najavangardnijih likova u američkom filmu. Njegovi filmovi su bili tako neobični da je gledati ih kao da vas ponese kovitlac same misli. Njegova životna misija je bila da ponovo otkrije čistotu i snagu percepcije, koju ljudi poseduju dok edukacija i akulturacija ne sabiju naše mentalne energije u jadni okvir društveno podobnih šema. Pas Zvezda Čovek je po svemu tipičan Brakhageov film. Od svojih revolucionarnih estetskih strategija do filozofskih vizija egzistencijalističkog junaka, koji istražuje beskrajne mogućnosti postojanja kroz fizičko, psihološko i spiritualno putovanje kroz unutrašnji i spoljni prostor. Linija naracije je izuzetno jednostavna: jedan čovek (Brakhage) ide uz planinski nagib sa svojim psom. A naspram toga, struktura filma se usložnjava, dok se pet tokova prepliće u veliki broj prizora koji tvore vizuelnu tapiseriju, toliko intrigantnu da jedna alternativna „raspletena“ verzija pod nazivom The Art of Vision, traje oko četiri i po sata. Naziv Pas Zvezda Čovek se može smatrati nadimkom protagoniste ili invokacijom arhetipskog postojanja – biološkog, kosmološkog, ljudskog – koji se prepliću u ovom sjajnom filmu, baš kao i u najzabačenijim ćoškovima svesnog i podsvesnog. DS

SANMA NO AJI (1962) JESENJE POPODNE Poslednji u životu i tek drugi u boji (prvi je Dobro jutro) film Yasujiroa Ozua mogao bi poslužiti kao čudesan testament njegove karijere i stvaranja, koja je značajno i zbog svoje idiosinkretske stilske uniformnosti (posle par ranijih radova, on se koncentrisao na mirne domaće drame i komedije, snimane isključivo statičnom kamerom par stopa iznad zemlje), i zbog bogatstva koje je nastalo iz tako ograničene metode. On se vraćao istim temama ponovo i ponovo, tako da je ovaj film rimejk filma iz 1949. Pozno proleće, u kome je omiljeni Ozuov glumac, Chishu Ryu, takođe igrao udovca, koji se trudi da ubedi odraslu ćerku, sa kojom živi, da je u redu da se on ponovo oženi. Svest, koja je prisutna kod oboje, da će takva promena učiniti da on ostane sam, suprotstavljena je ljubavi koju osećaju jedno prema drugom, što tvori dilemu za oboje. Dilema je banalna po svojoj univerzalnosti i izuzetno važna za individue koje su joj izložene. Ozu majstorski tretira ovo balansiranje izvežbanim okom za detalje, fini humor ublažava događaje, a paleta boja je tu da podrži smirenu atmosferu melanholije. GA

L’ECLISSE (1962) POMRAČENJE Pomračenje je verovatno najbolji film Antonionijeve karijere i predstavlja zaokruživanje ovlaš povezane trlogije koju čine još i Avantura i Noć iz 1960. Međutim, film ima verovatno najmanje bitan zaplet. Nekadašnji prevodilac (Monica Vitti), oporavljajući se od žalosne veze, spetljava se nakratko sa berzancem (Alain Delon) u Rimu. Poslednja scena, koja je jedna od najboljih Antonionijevih, odvija se bez ovih likova. I zbog uloga njihovih karijera, nestanak ovo dvoje u poslednjoj sceni ima stravičan završni efekat. Pomračenje je povremeno esej, a povremeno pesma u prozi o savremenom svetu u kome „ljubavna priča“ postoji samo kao jedan od mnogih motiva. Film je izuzetan po bogatstvu vizuelnog i atmosferi, kao i po svom polifoničnom i poliritmičnom mizanscenu. Antonioni sjajno izlazi na kraj sa masovnim scenama na berzi i, po planovima, podseća na koreografsku upotrebu oštrine u ranim radovima Orsona Wellesa, gde su detalji u prednjem i zadnjem planu uklopljeni u sjajnu jukstapoziciju. Ali poslednja scena (koja je plod montaže više nego mizanscena) svakako je ona koja najbolje sažima svu nadu i očaj rediteljeve zamisli. JRos

Japan (Shochiku) 112m Agfacolor Jezik: Japanski Režija: Yasujiro Ozu Produkcija: Shizuo Yamanouchi Scenario: Kôgo Noda, Yasujiro Ozu Fotografija: Yûshun Atsuta Originalna muzika: Kojun Saitô Uloge: Chishu Ryu, Shima Iwashita, Shinichirô Mikami, Keiji Sada, Mariko Okada, Nobuo Nakamura, Kuniko Miyake, Ryuji Kita, Eijirô Tono, Teruo Yoshida, Daisuke Katô, Miseyo Tamaki, Haruko Sugimura, Kyôko Kishida, Noriko Maki

Italija / Francuska (Cineriz, Interopa, Paris) 118m BW Jezik: Francuski / Italijanski Režija: Michelangelo Antonioni Produkcija: Raymond Hakim, Robert Hakim, Danilo Marciani Scenario: Michelangelo Antonioni, Elio Bartolini, Tonino Guerra, Ottiero Ottieri Fotografija: Gianni Di Venanzo Originalna muzika: Giovanni Fusco Uloge: Alain Delon, Monica Vitti, Francisco Rabal, Louis Seigner, Lilla Brignone, Rosanna Rory, Mirella Ricciardi Filmski Festival u Kanu: Michelangelo Antonioni (specialna nagrada kritike), zajedno sa Procès de Jeanne d'Arc

399

Velika Britanija (Horizon) 216m Technicolor Režija: David Lean Produkcija: Sam Spiegel Scenario: Robert Bolt, po memoarima T.E. Lawrencea Fotografija: Freddie Young Originalna muzika: Maurice Jarre Uloge: Peter O’Toole, Alec Guinness, Anthony Quinn, Jack Hawkins, Omar Sharif, José Ferrer, Anthony Quayle, Claude Rains, Arthur Kennedy, Donald Wolfit, I.S. Johar, Gamil Ratib, Michel Ray, John Dimech, Zia Mohyeddin Oskar: Sam Spiegel (najbolji film), David Lean (režija), John Box, John Stoll, Dario Simoni (umetnički direktor), Freddie Young (fotografija), Anne V. Coates (montaža), Maurice Jarre (muzika), John Cox (zvuk) Nominacije za Oskara: Robert Bolt (scenario), Peter O’Toole (glavna muška uloga), Omar Sharif (sporedna muška uloga)

400

LAWRENCE OF ARABIA (1962) LORENS OD ARABIJE Lorens od Arabije je jedan od najvećih filmskih epova svih vremena i predstavlja sve što jedan film može da bude. Ambiciozno u svakom pogledu, ovo remek-delo Davida Leana, koje je osvojilo hrpu Oskara, bazirano je na životu ekscentričnog britanskog oficira T. E. Lawrencea i njegovoj borbi protiv Turaka u Prvom svetskom ratu. Mnogi filmovi blede u poređenju sa njim, a poslužio je kao inspiracija mnogim rediteljima, prevashodno majstorima tehnike kao što su Lucas i Spielberg. Spielberg je pomogao restauraciji filma na njegovu prvobitnu dužinu i puni sjaj, zajedno sa svojim prijateljem entuzijastom Scorseseom. Film se ističe zbog sjajne muzike Mauricea Jarrea, književnog scenarija Roberta Bolta, prelepe pustinjske fotografije Freddieja Younga i podele uloga. Napravljen za 70-milimetarsku projekciju, format pojačava najsitnije detalje u filmu, od prodornih plavih očiju Petera O’Toolea do sunčevih zraka koji poigravaju na konstantno uznemirenom pesku. Prizori i kadrovi iz Lorensa od Arabije, poput izranjanja Omara Sharifa iz pustinjske fatamorgane, ili čuveni rez sa upaljene šibice na izlazak sunca i veličanstveni napad na Akabu, što sve izgleda fascinantno i zaista neponovljivo. To je naročito impresivno za film napravljen mnogo pre kompjuterski generisanih specijalnih efekata. Jedard je Spielberg procenio da bi troškovi snimanja Lorens od Arabije danas iznosili oko 285 miliona dolara. Ali on sam zna da je stvar u tome što se nijedan reditelj ne bi usudio da proba da nadmaši Leana. To što suština ide ruku uz ruku sa spektaklom samo podvlači veličinu Lorensa od Arabije i Leanovu reputaciju. Budalaštine kolonijalizma i licemerje rata prikazani su jasnim konturama, dok pukovnik Lawrence pušta da mu uspeh njegove arapske kampanje protiv Turaka udari u glavu. Njegova ličnost, veća od života, spušta se na zemlju kad shvati da je krvožednost zamenila čast, a oholost je zamenila hrabrost. Ovo je tužni sunovrat sa visine prikazan na suptilan, pismen i vešt način. Pravi epski film sa obimom i dubinom velikog literarnog dela. JKl

SAD (Pakula-Mulligan, Brentwood, Universal) 129m BW Režija: Robert Mulligan Produkcija: Alan J. Pakula Scenario: Horton Foote, po romanu Harpera Leea Fotografija: Russell Harlan Originalna muzika: Elmer Bernstein, Mack David Uloge: Gregory Peck, Mary Badham, John Megna, Frank Overton, Rosemary Murphy, Ruth White, Brock Peters, Estelle Evans, Paul Fix, Collin Wilcox Paxton, James Anderson, Alice Ghostley, Robert Duvall, William Windom, Crahan Denton, Richard Hale Oskar: Horton Foote (scenario), Gregory Peck (glavna muška uloga), Alexander Golitzen, Henry Bumstead, Oliver Emert (umetnički direktor) Nominacije za Oskara: Alan J. Pakula (najbolji film), Robert Mulligan (režija), Mary Badham (sporedna ženska uloga), Russell Harlan (fotografija), Elmer Bernstein (muzika) Filmski Festival u Kanu: Robert Mulligan (Gary Cooper nagrada)

402

TO KILL A MOCKINBIRD (1962) UBITI PTICU RUGALICU Omiljeni roman o detinjstvu na krajnjem jugu tokom Depresije Harpera Leeja, nagrađen Pulicerom, doživeo je retko lepu ekranizaciju, koja je proizvod novog nezavisnog i socijalno osvešćenog produkcijskog partnerstva Alana J. Pakule, koji ju je producirao, i Roberta Mulligana, koji ju je režirao. Ovo je prvi od šest filmova koji su njih dvojica napravili šezdesetih godina. Adaptaciju je napisao Horton Foote, koji je i dobio Oskara za scenario karakterističan za njegov osećaj za autentičnu,ruralnu amerikanu i prave ljude. Iako priču pratimo iz vizure devojčice (čiji zreo pogled kao naratora iznosi zvezda Metoda, Kim Stanley), oslonac filma je Oskarom ovenčana uloga Gregoryja Pecka, kao suma svih poštenih ljudi koje je igrao. On igra Atticusa Fincha udovca, finog advokata iz Alabame, čija strastvena odbrana tamnoputog čoveka (Brock Peters), krivo optuženog za silovanje belkinje, razotkriva malograđansku zadrtost u njenom najgorem vidu i predstavlja bolnu lekciju o moralnoj odvažnosti za njegovu malu decu . Ubiti pticu rugalicu je uzor za adaptaciju književnog dela, jer zadržava naizgled beznačajne detalje zajedno sa glavnim srceparajućim ili smrtonosnim događajima, bilo da su to dečije igre ili scena u kojoj gladni mali farmer sipa sirup u večeru, ili kad Atticus ubija besnog psa, ili kada dete ponizi rulju spremnu na linč ispred zatvora, ili crnačka zajednica koja napeto posmatra suđenje sa malog balkona. Robert Mulligan koristi svoje iskustvo televizijskih produkcija uživo da stvori diskretnu atmosferičnu, intimnu dramu. Deca u veoma važnim ulogama izuzetno su prirodna, naročito devetogodišnja devojčica iz Alabame Mary Badham (čiji će brat John tada na Jejlu režirati Groznicu subotnje večeri, 1977. i Ratne igre, 1983). Ona igra genijalnu Scout Finch. Ovaj film takođe predstavlja debi Roberta Duvalla u igranom filmu. On igra povučenog komšiju bauka iz njihove mašte, Boo Radleya, koji na kraju ispada njihov spasilac. Duvall će dobiti svog Oskara dvadeset godina kasnije u filmu Nežno milosđe, za koje je Foot dobio drugog Oskara za scenario. Melodična muzika Elmera Bernsteina je još jedna vrlina ovog nežnog srčanog filma. AE

THE MANCHURIAN CANDIDATE (1962) MANDŽURIJSKI KANDIDAT Mandžurijski kandidat je jedan od najčudnijih i najžustrijih filmova ikada napravljenih u Holivudu. To je adaptacija istoimenog romana Richarda Condona. Nastao je 1962, a onda je nestao na dugi niz godina pošto je njegova zvezda Frank Sinatra otkupio prava i povukao film iz opticaja. Ovaj politički film, svojevrsna salata žanrova i emocionalnih tekstura, traje više od dva i po sata i ne popušta u napetosti ni na trenutak. Film je dobio zeleno svetlo od predsednika Johna F. Kennedyja, koji je bio veliki fan romana i Sinatrin prijatelj. Ovo je jedini komercijalni američki film koji zaslužuje da bude doveden u vezu sa francuskim novim talasom. U ranoj fazi filma, postoji virtuozno kretanje kamere 360 stepeni oko ženskog skupa u dvorištu, koji se postepeno i neobjašnjivo pretvara u demonstraciju ispiranja mozga od strane kineskih komunista. Ovo je bukvalno košmar hladnog rata dostojan Josepha McCarthyja. Politički nekorektna drskost se odatle sve više širi obuhvatajući na kraju bezobzirnu satiru, demonski crni humor, nadrealistički nonsens i incest. Lansbury i Harvey, oboje odlična podela za uloge zle majke i sina mazohiste, nisu nikad bili bolji, a Sinatra i Janet Leigh nikad luđi. Izuzetno su efektne i sporedne uloge: James Gregory, James Edwards,Leslie Perrish, John McGiver i Khigh Dhiegh. Snažan doživljaj povremeno nagriza mračni, parodični humor. Uzbudljivo i užasavajuće. JRos

LOLITA (1962) LOLITA „Kako su napravili film o Loliti?“, stoji pitanje u prvom trejleru za Kubrickov film po Nabokovljeom često zabranjivanom romanu. U odnosu na Nabokovljev scenario, Kubrick je malo povećao broj godina koje ima Dolores Lolita Haze (Sue Lyon), sa dvanaest godina iz knjige na oko četrnaest. Osim tog detalja, on uspeva na sjajan način, u okviru ograničenja cenzure da stvori film podjenako erotičan, apsurdan, opsesivan, elokventan i prizemno komičan koliko je to i sama knjiga. S obzirom da je Kubrickova Lolita snimana u Velikoj Britaniji, njoj nedostaje ona u knjizi prisutna atmosfera američkih jevtinih motela i drumskih atrakcija, ali se zato koncentriše na likove. James Mason sjajno glumi sredovečnog akademika Humberta Humberta. On je u istoj meri objekat besmislene požude Lolitine majke obučene u kožu leoparda (Shelly Winters), u kojoj je i on sam suludo zanesen maloletnom zavodnicom. Uvod u kome se prikazuje rezime jedne orgije i Humbertovo ubistvo njegovog suparnika pedofila, „genija“ Clarea Quiltyja (Peter Sellers), nastavlja se rasponom od slepstika (borba sa rasklopivim krevetom u motelskoj sobi) do tragedije (Humbertovo grcanje kada shvati koliko je prolazan bio u devojčicinom životu). Masonovoj lukavoj, pažljivoj i zajedljivoj pojavi savršeno odgovara Sellers u nizu uloga đavola koji menja oblik u pratnji svoje neme muze Vivian Darkbloom (anagram) koju igra Marianne Stone. KN

SAD (M.C. Productions) 126m BW Režija: John Frankenheimer Produkcija: George Axelrod, John Frankenheimer, Howard W. Koch Scenario: George Axelrod, po romanu Richard Condon Fotografija: Lionel Lindon Originalna muzika: David Amram Uloge: Frank Sinatra, Laurence Harvey, Janet Leigh, Angela Lansbury, Henry Silva, James Gregory, Leslie Parrish, John McGiver, Khigh Dhiegh, James Edwards, Douglas Henderson, Albert Paulsen, Barry Kelley, Lloyd Corrigan, Madame Spivy Nominacije za Oskara: Angela Lansbury (sporedna ženska uloga), Ferris Webster (montaža)

SAD / Velika Britanija (Anya, Harris-Kubrick, Seven Arts, Transwood) 152m BW Režija: Stanley Kubrick Produkcija: James B. Harris Scenario: Vladimir Nabokov, po sopstvenom romanu Fotografija: Oswald Morris Originalna muzika: Bob Harris, Nelson Riddle Uloge: James Mason, Shelley Winters, Sue Lyon, Gary Cockrell, Jerry Stovin, Diana Decker, Lois Maxwell, Cec Linder, Bill Greene, Shirley Douglas, Marianne Stone, Marion Mathie, James Dyrenforth, Maxine Holden, John Harrison Nominacije za Oskara: Vladimir Nabokov (scenario) Filmski Festival u Veneciji: Stanley Kubrick nominacija (Zlatni lav)

403

Brazil / Portugal (Cinedistri, Francisco de Castro) 98m BW Jezik: Portugalski Režija: Anselmo Duarte Produkcija: Francisco de Castro, Anselmo Duarte, Oswaldo Massaini Scenario: Anselmo Duarte, po komadu Alfredo Dias Gomes Fotografija: H.E. Fowle Originalna muzika: Gabriel Migliori Uloge: Leonardo Villar, Glória Menezes, Dionísio Azevedo, Norma Bengell, Geraldo Del Rey, Roberto Ferreira, Othon Bastos, Canjiquinha, Américo Coimbra, Walter da Silveira, Veveldo Diniz, João Di Sordi, Napoleao Lopes Filho, Milton Gaucho, Garibaldo Matos, Jurema Penna, Antonio Pitanga, Cecília Rabelo, Conceição Senna, Irenio Simoes, Carlos Torres, Enoch Torres Nominacije za Oskara: Brazil (najbolji strani film) Filmski Festival u Kanu: Anselmo Duarte (Zlatna Palma)

SAD (John Ford, Paramount) 123m BW Režija: John Ford Produkcija: Willis Goldbeck Scenario: James Warner Bellah, Willis Goldbeck, Dorothy M. Johnson Fotografija: William H. Clothier Originalna muzika: Cyril J. Mockridge Uloge: John Wayne, James Stewart, Vera Miles, Lee Marvin, Edmond O’Brien, Andy Devine, Ken Murray, John Carradine, Jeanette Nolan, John Qualen, Willis Bouchey, Carleton Young, Woody Strode, Denver Pyle, Strother Martin Nominacije za Oskara: Edith Head (kostimi)

404

O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) ČUVAR OBEĆANJA Ovaj film baziran na drami brazilskog pisca Alfreda Dias Gomesa je parabola o bezuslovnoj veri suočenoj sa problemima. Zaplet se vrti oko Zéa do Burroa (Leonardo Villar), koji je prost farmer koji pokušava da ispuni obećanje duhu za koga veruje da je spasao život njegovog magarca. Zé i njegova žena Rosa (Glória Menezes) žive na farmi tridesetak kilometara udaljenoj od Salvadora. U duhu brazilske spiritualnosti, Salvador predstavlja religozni prostor, gde se katolički i afrički rituali mešaju u pozitivnu celinu. Posle čudesnog oporavka magarca, Zé kreće na hodočašće sa velikim krstom na leđima, koji želi da postavi u crkvu u Sent Barbari. Njegova želja se sukobljava sa neumoljivim sveštenikom Olavom (Dionísio Azevedo), koji ga izbaci iz crkve. Zéova naivnost se dalje istražuje uz pomoć beskrupuloznih likova. Prikaz ljudske rase je toliko okrutan u ovom filmu da je potpuno razumljivo što je Zéov najbolji prijatelj magarac. Čuvar obećanja je otvorena osuda netolerantnosti katoličke crkve upoređene sa religioznom otvorenošću, koja se vezuje sa brazilskim senzibilitetom. Film se završava surovo, tužno i izuzetno lepo. Nominovan je za najbolji strani film, a najveće dostignuće mu je Zlatna palma u Kanu 1962. RDe

THE MAN WHO SHOT LIBERTY VALANCE (1962) ČOVEK KOJI JE UBIO LIBERTI VALANSA Kao da na neki način opravdava divna zaobilaženja i otvorene laži njegovih prethodnih vesterna, ovaj film kao da pokazuje da je John Ford zaključio da, ako je legenda bolja od istine, onda treba štampati legende. Advokat Ransom Stoddard (James Stewart) profitira na priči da je uklonio surovog bandita (Lee Marvin) i, na osnovu toga, gradi svoju političku karijeru u XX veku, dok čovek koji je stvarno ubio Liberty Valance (John Wayne) umire kao siromašni pijanac. Velika je ironija ovde da je najveći junak vesterna čovek koji iz zaklona sa leđa ubija Libertyja dok je na prvi pogled nemuževni političar onaj koji samoubilački stoji na dvoboju boreći se pošteno. Da bi se izbegao lirski efekat Fordovih epova iz Doline spomenika, film je snimljen u studiju u crno-beloj tehnici. Film tretira temu čišćenja grada iz filma Moja draga Klementina (1946), sa ciničnim uvidom u sve aspekte kroćenja divljine. John Wayne kao i Stewart prestar je za svoju ulogu, ali i pored toga je sjajan. On predstavlja kaubojsko junaštvo i celovitost koju će Stewartov advokat-učitelj-kongresmen izbrisati kad dođe da vlada zapadom. KN

WHAT EVER HAPPENED TO BABY JANE? (1962) ŠTA SE DOGODILO SA BEJBI DŽEJN Epsko parče holivudskog Grand Ginjola u značajnoj meri nadmašuje grotesknost Bulevara sumraka iz 1950, dok dve vremešne velike dame filma komadaju jedna drugu na metaforičke komade u urušavajućoj palati filmskih zvezda . Baziran na noveli Henryja Farrella u režiji Roberta Aldricha, ovaj film je kao stvoren za Joan Crawford kao bivšu superzvezdu tridesetih, osuđenu na invalidska kolica i milost njene lude sestre. U naslovnoj ulozi: Bette Davis, kao sredovečna bivša dečija zvezda, koja insistira na oblačenju svog starog scenskog kostima, peva svoj jedini veliki hit „I’ve Written a Letter to Daddy“ i sanjari o velikom povratku. Zaplet se vrti oko nesreće, koja je prouzrokovala stanje Blanche (Crawford) na vrhuncu njenog uspeha, i oko nekih iznenađujućih otkrića. Međutim gadna zabava dolazi iz prizora ove dve kraljice ekrana, koje su se evidentno mrzele, kako posipaju otrov jedna na drugu. U sporednim ulogama: izuzetno neuredna Agnes Moorehead u ulozi kućepaziteljke i jezivi Victor Buono u ulozi oportuniste, pratioca Jane na klaviru. Omiljeni trenutak: kada Bette Davis poslužuje Joan kuvanim pacovom na poslužavniku za večeru. KN

SAD (Aldrich, Seven Arts, Warner Bros.) 134m BW Režija: Robert Aldrich Produkcija: Robert Aldrich, Kenneth Hyman Scenario: Lukas Heller, po romanu Henrya Farrella Fotografija: Ernest Haller Originalna muzika: Frank De Vol Uloge: Bette Davis, Joan Crawford, Victor Buono, Wesley Addy, Julie Allred, Anne Barton, Marjorie Bennett, Bert Freed, Anna Lee, Maidie Norman, Dave Willock, William Aldrich, Ernest Anderson, Russ Conway, Maxine Cooper Oskar: Norma Koch (kostimi) Nominacije za Oskara: Bette Davis (glavna ženska uloga), Victor Buono (sporedna muška uloga), Ernest Haller (fotografija), Joseph D. Kelly (zvuk)

405

Francuska (Pléïade, Pathé) 80m BW Jezik: Francuski Režija: Jean-Luc Godard Produkcija: Pierre Braunberger Scenario: Jean-Luc Godard, po knjizi Marcel Sacotte Fotografija: Raoul Coutard Originalna muzika: Michel Legrand Uloge: Anna Karina, Sady Rebbot, André S. Labarthe, Guylaine Schlumberger, Gérard Hoffman, Monique Messine, Paul Pavel, Dimitri Dineff, Peter Kassovitz, Eric Schlumberger, Brice Parain, Henri Attal, Gilles Quéant, Odile Geoffroy, Marcel Charton Filmski Festival u Veneciji: JeanLuc Godard (Pasinetti nagrada), (specijalna nagrada žirija), nominated (Zlatni lav)

SAD 66m BW Režija: Harry Smith

VIVRE SA VIE: FILM EN DOUZE TABLEAUX (1962) ŽIVETI SVOJ ŽIVOT Ovaj epizodični osvrt na kratki život mlade prostitutke prvo je od zrelih remek-dela Jean-Luca Godarda. Nalik mnogim njegovim velikim radovima, i ovaj je u isto vreme izuzetno analitičan i izuzetno osećajan i postiže neku vrstu suzdržane zimske lepote, različite od šarenih letnjih prizora filmova Prezir (1963) i Ludi Pjero (1965). Primarne referentne tačke ovog filma su rigorozna spiritualnost reditelja Carla Theodora Dreyera i Roberta Bressona i izgubljeni raj nemog filma. Ove dve tačke se izuzetno upečatljivo spajaju kada protagonistkinja (Anna Karina) predvidi svoje mučeništvo u toku emitovanja Dreyerovog nemog klasika Stradanje Jovanke Orleanke. Ovaj insert sa Dreyerom je jedan od nekoliko poluautonomnih tekstova (među njima su balada iz džuboksa, tekst o prostituciji, diskusija s filozofom Briceom Parainom i Poov „Ovalni portret“), koji prožimaju film. Film je dodatno podeljen na dvanaest poglavlja i seriju različitih formalnih jedinica ispisanih kamerom. Ovi elementi, složeni u preklapajuće ali neusklađene paterne, otvaraju narativni tok za suprotstavljene komentare na takve teme kao što su mainstream filmovi, teret jezika,i Godardova veza sa njegovom glavnom glumicom. MR

HEAVEN AND EARTH MAGIC (1962) MAGIJA NEBA I ZEMLJE Harry Smith je verovatno najmanje poznata figura američkog avangardnog filma. Njegovi filmovi odišu velikom fascinacijom za hemiju i okultno. U njih je uključena tehnika ponovnog otkrivanja kulturnih naslaga prethodnih era. Posle smrti 1991, iza Smitha je ostala eklektrična zbirka radova, antologija američke folk muzike i nekoliko filmova uglavnom nezavršenih. Magija neba i zemlje završen je pedesetih godina. Narativni tok filma je namerno nedokučiv, skoro nadrealistički. Njegove pretežno kolažne animacije su prilično apstraktne ili simboličke po formi. U filmu postoji neka vrsta priče. Gledalac može da ulovi grafičke i asocijativne veze, koje postoje između objekata, i oblika koji poigravaju unutar kadrova. Prilikom priprema za film, Smith je pokušao da skrati proces logičke i eksplicitne linearnosti i time uđe u područje podsvesnog, automatičnog i simboličkog. Poput Josephfa Cornella, Smith je zainteresovan za stavljanje predmeta, slika i zvukova u nove kontekste i asocijacije. Magija neba i zemlje podjednako podseća na hipnotičke kontraste slike i zvuka u filmu Rose Habart (1936) i na intrigantne ručno izrađene kvalitete Cornellovih izlagačkih kutija. Potpuno je u skladu sa Smithovom širom umetničkom praksom: nedovršen, duboko idiosinkretski rearanžiran od materijala koji su pretežno uzeti iz ranijih perioda (katalog iz viktorijanskog doba) i po svojoj prirodi je izrazito „folk“. AD

406

THE BIRDS (1963) PTICE Ptice su jedna od anomalija među Hitchcockovim filmovima iz više razloga. Prvo: ovo je film kojim je Hitchcock najbliže prišao konvencionalnom horor filmu. Ali u isto vreme ovo je njegov najenigmatičniji film. Ptice inspirišu na puno interpretacija, ali Hitchcock nijednog trenutka ne otkriva karte. Ako je imao nameru da se bilo kakvo određeno značenje izvuče iz filma, on bezobrazno i izazivajuće pruža jako malo objašnjenja za užase koji se zbivaju. Tippi Hedren (koju je Hitchcock odabrao kao poslednju u nizu plavuša u glavnim ulogama) dolazi u jedan gradić, pospani obalski Bodega Bej, gde naleće na Roda Taylora u prodavnici kućnih ljubimaca. Kada malo kasnije odluči da svrati do njegove kuće da ga iznenadi, napadne je morski galeb. Ovo najavljuje sudbinu celog grada. Bez ikakvog upozorenja, gradić Bodega Bej biva izložen napadima pomahnitalih ptica. Ne postoji nikakvo objašnjenje za ovaj napad i niko se ne oseća sigurnim. Sve što preostaje likovima jeste da se zabarikadiraju po kućama i čekaju da prođe ovaj misteriozni smrtonosni napad. Postoje priče da je Hitchcock doveo Hedren skoro do nervnog sloma, jer je njegova sadistička radna etika, koja je postajala sve žešća (verovatno zbog povlačenja njegove omiljene zvezde Grace Kelly iz sveta filma) i previše intenzivna za glumicu. U stvari, Ptice koje su došle posle Psiha (1960), koji je obilovao referencama na „ptice“ (i kao životinjama i kao terminom za žene), vrlo su lako mogle biti neka neodređena ženomrzačka seksualna alegorija, sa Taylorom kao jedinim muškarcem između nekoliko žena koje se bore za njegovu pažnju. Međutim, tema ovog filma je u najboljem slučaju nedokučiva dok Hitchcock, umesto toga, podvlači užase i zastrašujuće efekte. Ptice sadrže pionirski rad sa matte efektima, koji, u spoju sa par mehaničkih ptica i par pravih, tvori od svakog napada jeziv doživljaj. Tenzija je pojačana inovativnom elektronskom muzikom (koju je nadgledao Bernard Herrmann), a koja je bila čudna mešavina zvukova što se, često zlokobno, mešaju sa cvrkutom ptica i zloslutnim lepetom njihovih krila. JKl

SAD (Alfred J. Hitchcock, Universal) 119m Technicolor Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Alfred Hitchcock Scenario: Evan Hunter, po priči Daphne Du Maurier Fotografija: Robert Burks Uloge: Tippi Hedren, Rod Taylor, Jessica Tandy, Suzanne Pleshette, Veronica Cartwright, Ethel Griffies, Charles McGraw, Ruth McDevitt, Lonny Chapman, Joe Mantell, Doodles Weaver, Malcolm Atterbury, John McGovern, Karl Swenson, Richard Deacon Nominacije za Oskara: Ub Iwerks (specijalni efekti)

407

SAD (Jerry Lewis, Paramount) 107m Technicolor Režija: Jerry Lewis Produkcija: Ernest D. Glucksman, Arthur P. Schmidt Scenario: Jerry Lewis and Bill Richmond Fotografija: W. Wallace Kelley Originalna muzika: Louis Y. Brown, Walter Scharf Uloge: Jerry Lewis, Stella Stevens, Del Moore, Kathleen Freeman, Med Flory, Norman Alden, Howard Morris, Elvia Allman, Milton Frome, Buddy Lester, Marvin Kaplan, David Landfield, Skip Ward, Julie Parrish, Henry Gibson

408

THE NUTTY PROFESSOR (1963) OTKAČENI PROFESOR Šalu na temu doktora Jackila i mistera Hydea mogao je napraviti samo neko ko nije bio toliko siguran u naklonost publike, kao što je to bio u prethodnoj deceniji. Te 1963. godine na film se gledalo kao na neobično sumiranje filmova Deana Martina i Jerryja Lewisa, u kome je komičar Lewis dokazao da može da odigra obe uloge, a hajdovska figura šmekera Buddyja Love-a smatrana je karikaturom Deana Martina. U stvari, Buddy funkcioniše više kao Martinov gazda Rat Pack – Frank Sinatra. Ono što je Jerry Lewis u suštini radio bilo je otkrivanje njegove sopstvene mračne šou-biznis strane, koja je provirivala iz njegove čaure slatkog, deci dragog, ali odraslima iritantnog komičara. Julius Kelp, koji je ekvivalent za doktora Jackila, ima isturene zube i govori onim Lewisovim skičavim glasom zbog kojeg bi ga mnogi zadavili. Kelp je u skoro mazohističkom nizu ponižavan od strane dekana, fudbalera, bildera i njegovih studenata, a simpatičan je jedino lepoj plavokosoj studentkinji Stelli Purdy (Stella Stevens). Buddy Love Eddieja Murphyja sveti se za sve nepravde učinjene njegovom Shermanu Klumpu, međutim Buddy Jerryja Lewisa ne može da podnese svoj alterego i nabacuje se Stelli na tako grozan način da postaje najgori u nizu nasilnika koji su maltretirali Kelpa. Od sjajne ekspresionističke parodije, tradicionalne transformacije Jackila u Hydea, u kojoj Kelp prolazi kroz sve grotesknije tipove Hydea pre nego što postaje „najsfingerskiji“ Buddy, preko Buddyjevog sticanja moći u lokalnom mestu, Purpl Pit, ovaj film je jedna od najneprijatnijih američkih komedija. Za razliku od Jackila, Kelp nauči svoju lekciju, ali ne pre nego što bude primoran da prihvati činjenicu da poseduje čudovište u sebi. Finale u kome se Buddy pretvara u Kelpa naočigled celog studentskog grada, smrtno je ozbiljan i podjednako razorno kao povratak Cliffa Robertsona u imbecilnost na kraju filma Charlie (1968) KN

BLONDE COBRA (1963) PLAVA KOBRA Plava kobra Kena Jacobsa, smatra se jednim od remek-dela njujorške andergraund filmske scene, a verovatno je i prvi i najfascinantniji audiovizuelni testament tragikomičnog performansa čuvenog Jacka Smitha. Jack Smith, koji je umro od side 1979, bio je fotograf, pisac, reditelj i izvođač performansa, i pederska muza njujorške avangardne umetničke scene u šezdesetim i sedamdesetim. Plava kobra, koju je Jacobs montirao od materijala koje je Smith snimio sa Bobom Fleischnerom, sastoji se od Smithovih klovnijada koje je pravio unaokolo, uz malu pomoć Jerryja Simsa, isprekidanih dugačkim, skroz crnim sekvencama. Za vreme crnih sekvenci bez slike, mi slušamo urnebesne i perverzne priče koje Smith priča svojim specifičnim nazalnim glasom snimljenim na zvučnoj podlozi. Ove povremeno ispovedne priče o „frustriranim čežnjama“ malog dečaka, ili o lezbejskim snovima jedne starije opatice isprekidane su nekim drugim Smithovim razmišljanjima („Čemu brijanje... kad ne mogu da smislim dobar razlog da živim?“), kao i isečcima radio- programa, nemačkog tanga i pesme Freda Astaira i Ginger Rogers. Iako je, kako Smith objašnjava, Jacobsova Plava kobra teška, ona nam daje interesantan prikaz impovizacionih talenata ovog velikog eksperimentalnog izvođača. MS

THE COOL WORLD (1963) HLADNI SVET „Kad sam stigla u Holivud, svi filmski moguli tvrdili su da su zapanjeni realnošću mojih filmova. Kako sam to uspela?A ja bih rekla: Pa vidite,nije bilo baš mnogo teško učiniti da Harlem izgleda kao Harlem.“ Na ovaj način je rediteljka i spisateljica Shirley Clarce opisala reakciju holivudskih mejnstrim reditelja na njen nezavisni „izmišljeni dokumentarac“ Hladni svet. Ovaj inovativni, i retko emitovani, klasik američkog eksperimentalnog filma šezdesetih kombinuje u sebi prave lokacije, blago povezan narativni tok, naturalističku glumu i ekspresivnu montažu i fotografiju, u jednom nizu pogleda na borbe za moć i uobičajeno nasilje harlemskih bandi. Hladni svet je baziran na drami Warrena Millera i Roberta Rossena, koja je u stvari adaptacija Millerovog bestselera. Film je producirao poznati dokumentarista Frederick Wiseman četiri godine pre svog rediteljskog prvenca Titticut follies (1967). Film poseduje moćnu džez muzičku podlogu koju izvodi Mal Waldon, koji je nekada svirao sa Billiem Hollidayem. Sirova muzika služi da ionako depresivne uslove učini još težim i neprijatnijim. Uz muziku, tu je i gomila nezaboravnih prizora koji su naveli filmsku kritičarku Judith Christ da opiše film kao „dugačak-dugačak i snažan krik besa na svet koji je društvo kreiralo za mlade u Harlemu, i na uslove življenja u getu“. Nađite kopiju negde nekako i nećete zažaliti. SJS

SAD 33m Režija: Ken Jacobs Uloge: Ken Jacobs, Jack Smith

SAD (Wiseman) 125m BW Režija: Shirley Clarke Produkcija: Frederick Wiseman Scenario: Shirley Clarke, Carl Lee, Robert Rossen, po romanu i drami Warrena Millera Fotografija: Baird Bryant Originalna muzika: Mal Waldron Uloge: Hampton Clanton, Yolanda Rodríguez, Bostic Felton, Gary Bolling, Carl Lee, Clarence Williams, Gloria Foster, Georgia Burke

409

Italija / Francuska (Cineriz, Francinex) 145m BW Jezik: Italijanski / Engleski / Francuski Režija: Federico Fellini Produkcija: Angelo Rizzoli Scenario: Federico Fellini, Ennio Flaiano, Tullio Pinelli, Brunello Rondi Fotografija: Gianni Di Venanzo Originalna muzika: Nino Rota Uloge: Marcello Mastroianni, Claudia Cardinale, Anouk Aimée, Sandra Milo, Rossella Falk, Barbara Steele, Madeleine LeBeau, Caterina Boratto, Eddra Gale, Guido Alberti, Mario Conocchia, Bruno Agostini, Cesarino Miceli Picardi, Jean Rougeul, Mario Pisu Oskar: Piero Gherardi (kostimi), Italija (najbolji strani film) Nominacije za Oskara: Federico Fellini (režija), Federico Fellini, Ennio Flaiano, Tullio Pinelli, Brunello Rondi (scenario), Piero Gherardi (umetnički direktor)

410

8 ½ (1963) OSAM I PO Marcello Mastroianni sa šeširom i cigarom leži u kadi... Veliki broj belih zidova i crna linija biča. Očaravajuće žene i fantazije... Ovo su prizori iz Fellinijevog filma koji nam ostaju urezani u sećanje, baš kao i zvuci (oni koji nikad nisu čuli ovaj film na izrazito izveštačenom italijanskom mogu samo da žale). Film je testament jedne ikone evropskog baroka iz sredine XX veka. Ovo je jedan od najbrilijantnijih, najmaštovitijih i najzabavnijih filmova u to vreme. Ali to nije sve. Ovo je i prekretnica u karijeri jednog od najvećih filmskih stvaralaca svoga doba, koji je uspeo da ličnu krizu pretvori u umetničko delo. Ovde je Fellini otvorio vrata za klasike koji će doći kao što su Amarkord, Roma, Satirikon, Grad žena, Kazanova i A brod plovi. Sa svojih prvih osam filmova, Fellini je dobio sva priznanja koja jedan reditelj može da poželi da dobije (uključujući ogroman uspeh, nagrade, priznanja, kritike, skandale i čak ekskomunikaciju za Slatki život). Posle toga, on je odao počast svojim majstorima Rosselliniju, Viscontiju, De Sici i odvojio se od njih. Nekako, iako je imao samo 43 godine, on je uspeo da postigne celovitost u svom radu. Osam i po predstavlja vrstu mosta između njegovog ranog perioda stvaranja i nove avanture. Ovaj period, iako je njegov najkreativniji, na kraju ispada samo druga od tri faze: postoji i treća sjajna faza Fellinijevih kasnijih radova. Međutim, u Osam i po postoji još mnogo toga. Ovaj film je veliki iskorak u maršu kinematografije prema modernom. On je takođe i jedan od najinventivnijih prikaza odraza u ogledalu samog stvaralačkog čina. Mentalni procesi u filmu kao i materijalne, psihološke, seksualne obaveze, postavljene su sa pirandelovskom ekstravagancijom. Bilo ko koga interesuje istraživanje mehanizma stvaranja i psihičkih lavirinata, obožavaće ovaj film. Međutim čak ni to nije dovoljno. Najvažniji i, u isto vreme, najskromniji razlog da se uživa u ovom filmu ne nalazi se iznad svih navedenih razloga već unutra. Ova priča o krizi reditelja koji treba da snimi film, jednom umetniku koji treba da stvori delo, o čoveku koji mora da se nosi sa ženama, o ljudskom biću koje mora da se suoči sa životom i smrću, u suštini je jako jednostavna i dirljiva priča. Kroz maštovite vizije i neugodne situacije filma koji balansira između stvarnosti i sna, sa humorom i strahom, preispituju se svačije veze sa svetom, roditeljima, decom, ljudima s kojima radimo, problemima starenja, ili izgubljenosti ili pak vraćanjem u užase detinjstva. Osam i po ima veličanstven crno-beli izgled, geometrijsko nerealistično kadriranje i sugestivnu upotrebu zvukova i slika. I pored toga, film ne elaborira tezu o stanju umetnosti niti se upušta u psihoanalizu. Umesto toga, on otvara prozor unutar svih nas bilo da smo umetnici ili ne, muškarci ili žene. J-MF

Poljska (P.P., WFF) 62m BW Jezik: Polish Režija: Witold Lesiewicz, Andrzej Munk Scenario: Andrzej Munk, Zofia Posmysz-Piasecka Fotografija: Krzysztof Winiewicz Originalna muzika: Tadeusz Baird Muzika: Johann Sebastian Bach Uloge: Aleksandra Slaska, Anna Ciepielewska, Jan Kreczmar, Marek Walczewski, Maria Koscialkowska, Irena Malkiewicz, Leon Pietraszkiewicz, Janusz Bylczynski, A. Golebiowska Filmski Festival u Kanu: Andrzej Munk (specijalna nagrada) Filmski Festival u Veneciji: Andrzej Munk (nagrada Italijanske filmske kritike)

Francuska / Italija (Compagnia, Concordia, Rome-Paris) 103m Technicolor Jezik: Francuski / Engleski / German / Italijanski Režija: Jean-Luc Godard Produkcija: Carlo Ponti, Georges de Beauregard Scenario: Jean-Luc Godard, po romanu Il Disprezzo by Alberto Moravia Fotografija: Raoul Coutard Originalna muzika: Georges Delerue Uloge: Brigitte Bardot, Michel Piccoli, Jack Palance, Giorgia Moll, Fritz Lang

412

PASAZERKA (1963) XXXXXXXXX Najpoznatiji film Andrzeja Munka je, u isto vreme, i njegov poslednji film. Zbog smrti poljskog reditelja tokom snimanja, film je ostao nedovršen. Rekonstrukcija je izvršena 1963. Bila je to spekulacija, nastala na osnovu pitanja koje je Munk postavio o svojoj priči i o likovima, i na osnovu pitanja o tome kud bi ih on poveo da je preživeo. Ova forma preispitivanja dokazala se potpuno odgovarajućom za ovo delo. Centralni karakter Liza (Aleksandra Slaska) iznosi dve verzije svoje prošlosti kao SS čuvarke u Aušvicu. Prva verzija je pročišćenija i priča je svom mužu na luksuznom prekookeanskom brodu, kojim se vraća u Nemačku prvi put po završetku rata. U njoj Liza blagonaklono ujedinjuje dvoje ljubavnika logoraša, ali nema moći da interveniše u pogledu njihovih budućih sudbina. Druga verzija je detaljnija i nje se Liza seća u svojoj samoći. Njeni motivi su zamršeni i opskurni, a njen odnos sa logorašicom ispada opsesivan. Passenger je izuzetan koliko zbog interesantnog psihološkog odnosa toliko i po užasnoj egzaktnosti tona, i zbog predstavljanja brutalnosti koje se dešavaju u pozadini, na periferiji svesnog kod glavnog lika. Ovaj fragmentarni film je podjednako bolan i nagao kao i Munkova kratka ali brilijantna karijera. CFu

LE MEMPRIS (1963) PREZIR Ovo je šesti film Jean-Luca Godarda, najhrabrijeg reditelja novog talasa. Prezir kombinuje prikaz braka sa pričom o pravljenju filma. Camille (Brigitte Bardot) udata je za scenaristu Paula (Michel Piccoli). U prvoj sceni ona ga ispituje koji deo njenog tela najviše voli, pokazujući svoje nago telo. Potom je on vodi da je upozna sa holivudskim producentom Jeremy Prokoschem (Jack Palance). Prokosch snima film o Homerovoj „Odiseji“, koji treba da režira veteran nemačkog filma Fritz Lang koji igra sam sebe. Jack Palance igra svoju ulogu do kraja intonirajući „Volim Bogove, znam tačno kako se oni osećaju“. Fritz Lang odgovara sa par opaski na temu filma („Sinemaskop je odličan za snimanje zmija i kovčega“). Prezir obiluje filmskim referencama na Chaplina, Griffitha, Hawksa, Raya, Minnellija, i ostale heroje iz francuskog filmskog magazina Cahiers du cinéma, za koju je inače Godard pisao. Paulov komentar je da, ako pokaže ženi kameru, ona će odmah da razgoliti guzicu, što je ironično s obzirom da je golo dupe Brigitte Bardot često na ekranu. A šta je sa prezirom? Prezir Camille oseća prema svom mužu, koga okrivljuje da pokušava da je podvede producentu Prokuschu i da je prodao svoje principe za novac. Pametan, elegantan film sa šokantnim krajem. EB

HUD (1963) HAD Ovaj moderni vestern koji je režirao Martin Ritt postavljen je u jednoličnom predelu zapadnog Teksasa. Paul Newman igra Huda Bannona koga u životu ništa ne interesuje osim pića i žena. On ima izrazito ciničan pogled na svet: „Uzmi i odvoj grešnike od svetaca i imaćeš sreće ako ti ostane samo Abraham Lincoln.“ Hud je ipak idol Lonnieja (Brandon De Wilde), koji je sin njegovog pokojnog brata. Sa svojih sedamnaest godina, on je oduševljen ležernim šarmom svoga strica. Između Huda i njegovog oca (Melvyn Douglas), rančera starog kova,ima mnogo netrpeljivosti. Hud hoće da buši naftu, ali otac neće ni da čuje: „Ne treba mi takva zarada.“ Njihova kućepaziteljka je Alma (Patricia Neal). Ona je sredovečna raspuštenica koja je previše samostalna da prihvati Hudovo udvaranje. Dragoceno krdo Hudovog oca oboli od slinavke i šapke, i Hud predlaže da rasprodaju stoku pre nego što vlasti potvrde bolest. Starcu ne pada na pamet da to uradi, ali ga klanje krda jako deprimira. Na kraju Lonnie i Alma odlaze, ostavljajući Huda da loče svoje pivo. Ovo je odlično odglumljen film, koji je sjajno dočarao prašnjavu atmosferu iz romana „Horseman Pass By“ Larryja McMurtryja, po kome je predložak za film i nastao. EB

NATTVARDSGÄSTERNA (1963) ZIMSKA SVETLOST Ovo je drugi deo triologije Ingmara Bergmana o ćutaju Boga, u koju spadaju još i Kroz tamno ogledalo (1961) i film iz 1963. Tišina. Priča je koncentrisana na pastora male parohije (Gunnar Bijörnstrand). Posle smrti njegove žene, on upada u sve veći očaj i ogorčen je zbog rasta svoje nesigurnosti u pogledu postojanja Boga. Njegova vera je na proveri još i zbog učiteljice (Ingrid Thulin), koja boluje od ekcema i koja ga nagovara da se oženi njome, a tu je i depresivac (Max von Sydow) kome je neophodna pomoć da bi izašao na kraj sa svojim suicidalnim strahom od nuklearnog rata. Ovaj film je Bergman u svom najboljem izdanju. Narativni tok je sveden, jezgrovit i potpuno u službi priče. Sven Nykvist je snimao glumce uglavnom u krupnim planovima, pružajući prostor za svedenu suptilnu i snažnu glumu. Scenografija, sastavljena od jednostavnih, hladnih kulisa i isto takvih lokacija, daje svoj doprinos opštoj atmosferi krutosti. Film je lišen bilo kakve nade ili bar rezigniranog prihvatanja koji se pojavljuju u nekim kasnijim Bergmanovim filmovima. Što znači da ovaj film i nije baš najrazdraganiji portret ljudskog iskustva. S obzirom na ovo, čista umetnička vizija je na neki svoj čudan način uzbudljiva sama po sebi. GA

SAD (Paramount, Salem-Dover) 112m BW Režija: Martin Ritt Produkcija: Irving Ravetch, Martin Ritt Scenario: Harriet Frank Jr., Irving Ravetch, po romanu Horseman Pass By by Larry McMurtry Fotografija: James Wong Howe Originalna muzika: Elmer Bernstein Uloge: Paul Newman, Melvyn Douglas, Patricia Neal, Brandon De Wilde, Whit Bissell, Crahan Denton, John Ashley, Val Avery, George Petrie, Curt Conway Oskar: Patricia Neal (glavna ženska uloga), Melvyn Douglas (sporedna muška uloga), James Wong Howe (fotografija) Nominacije za Oskara: Martin Ritt (režija), Irving Ravetch, Harriet Frank Jr. (scenario), Paul Newman (glavna muška uloga), Hal Pereira, Tambi Larsen, Sam Comer, Robert R. Benton (umetnički direktor)

Švedska (Svensk) 81m BW Jezik: Švedski Režija: Ingmar Bergman Produkcija: Allan Ekelund Scenario: Ingmar Bergman Fotografija: Sven Nykvist Uloge: Ingrid Thulin, Gunnar Björnstrand, Gunnel Lindblom, Max von Sydow, Allan Edwall, Kolbjörn Knudsen, Olof Thunberg, Elsa Ebbesen

413

SAD 45m BW Režija: Jack Smith Uloge: Joel Markman, Mario Montez

414

FLAMING CREATURES (1963) PLAMTEĆA STVORENJA Originalno zamišljen kao komedija, film Jacka Smitha je na paradoksalan način postao najskandaloznija pojava na ozloglašenoj andergraund filmskoj sceni, koja je bila u uzletu. Tokom šezdesetih i sedamdesetih, emitovanje ovog filma je bilo konstantno prekidano od strane pobesnele mase i iritiranih pandura. Ove nesrećne i nasilne reakcije na Smithov prelep inovativni film dosta toga govore o nametnutim normama vezanim za polno i seksualno izjašnjavanje od strane države. Plamteća stvorenja je snimljen na dotrajalim crno-belim filmskim trakama. To je prelepa treperava serija zamagljenih slika u kojima se pojavljuju Smithovi prijatelji u različitim vrstama egzotičnih niskobudžetnih kostima. Izbegavajući narativni kontinuitet, ovaj film predstavlja nekoliko sekvenci i nepovezanih tabloa, koji prizivaju u sećanju estetske uvrede Josepha von Sternberga, kao i fantastični egzotični svet „kraljice tehnikolora“ iz četrdesetih Marije Montez, koja je bila Smithova muza. Iz uvoda, u kome upoznajemo ta zavodljiva bića, film se pomera dalje ka hirovitoj sceni flerta i urnebesnoj sceni sa karminom. U trenutku kad sirova ali dražesna Francis Francine počne da spopada zanosnu Delicious Dolores (Shelia Bick), sva stvorenja se pridružuju tom, na trenutke agresivnom i deliričnom, silovanju. Njihovo orgijanje prekida malter koji spada zbog nečega što liči na zemljotres. To neke smiri a neke ubije, a za to vreme se naša Gospa od Dokova (Joel Markman) podiže iz mrtvačkog kovčega, udahnjuje život u bića i podiže ih za finalni veseli ples. Velika andergraund super zvezda Mario Montez, koji je ovde popisan kao Delores Flores, igra ulogu španske devojke koja igra i maše lepezom u finalu nalik na čuvena finala Busbyja Berkeleyesquea. Film ima veoma eklektičnu muzičku pojavu, u koju spadaju Deanna Durbin, Bela Bartok, Every Brothers, kao i inserte iz raznih filmova Sternberga i Montezove. Prepoznatljivu lepotu ovaj film najviše duguje Smithovoj veštoj upotrebi kamere iz ruke. Njegovi iznenađujući kadrovi sadrže prikaze tkanina, delova tela i jako našminkanih lica. Otvorene veze između ovih slika tela, delova tela i polova, slika koje se razmeću po velikom platnu stvaraju od filma Plamteća stvorenja nepresušan izvor za praktične primere kako famozno živeti svoj život. MS

THE GREAT ESCAPE (1963) VELIKO BEKSTVO Veliko bekstvo je odličan ratni film sa fenomenalnom glumačkom podelom, reditelja Johna Sturgesa. Film je i dan-danas podjednako zabavan, dirljiv i uzbudljiv baš kao i kada se pojavio te 1963. godine. Skoro svaka scena filma je prava klasika. Američki i britanski ratni zarobljenici smišljaju plan kako da pobegnu iz logora i iskopaju tri kanala kojima daju imena Tom, Dick i Harry. Među potencijalnim beguncima nalaze se Richard Attenborough i Gordon Jackson, kao dvojica uštogljenih Britanaca koji planiraju bekstvo; Charles Bronson, klaustrofobični kopač tunela; Donald Pleasance, falsifikator slabog vida; James Garner koji može da ižicka sve što poželite od straže i od prijatelja zatvorenika, i, naravno, tu je Steve McQueen u ulozi Hiltsa, iskusnog begunca koji je dobio nadimak „The cooler king“, jer je dosta boravio u tamnici zbog svojih neuspelih pokušaja bekstva. Ovo je jedan ep nalik na Sturgesov prethodni film Sedam veličanstvenih. U filmu se čak pojavljuju i tri glumca iz tog filma: McQueen, Bronson i James Coburn. Ova herojska avantura bazirana je na romanu Paula Brickhilla. Muziku je radio Elmer Bernstein i ona sjajno podvlači svaki fantastični momenat filma. JB

SHOCK CORRIDOR (1963) ŠOK KORIDOR Samuel Fuller je, u svom radu na B-produkcijama sa bednim budžetima i sa kriterijumima koji nisu podrazumevali ništa drugo osim profita, na ironičan način, imao više slobode za istraživanje kontraverznih ideja i novih filmskih tehnika nego što su to imale njegove izvikanije kolege. Šok koridor počinje nečim što je sada otrcani kliše. Poznati reporter odlazi u ludnicu da istraži ubistvo. Tamo otkriva mnogo više nego što je očekivao. Adekvatno tome, Fuller pruža mnogo više od običnog eksploatacijskog filma. Kamera Stanleyja Corteza, koji je radio na Veličanstvenim Ambersonovim i na filmu Noć lovca, suluda je u istoj meri u kojoj i stanovnici ludnice. Ona se tetura, preklapa i skače iz crno-belog u kolor. Takva je i gluma na sve strane. Očigledno je da su glumce podsticali da izraze svoju psihotičnost. Debeljko tvrdi da je čuveni operski pevač, grupa nimfomanki kruži bolnicom kao divlje zverke, a jedan crnac propoveda rasizam. Ne stiče se baš uvek utisak da Fuller zna u kom pravcu želi da krene, a treš pristup odgovara njegovom poreklu iz B-filmova. Međutim sve ovo daje Šok koridor suludu energiju koja potpuno odgovara nazivu filma. JKl

SAD (Mirisch) 172m Color DeLuxe Režija: John Sturges Produkcija: John Sturges Scenario: James Clavell, W.R. Burnett, po knjizi Paula Brickhilla Fotografija: Daniel L. Fapp Originalna muzika: Elmer BernsteinUloge: Steve McQueen, James Garner, Richard Attenborough, James Donald, Charles Bronson, Donald Pleasence, James Coburn, Hannes Messemer, David McCallum, Gordon Jackson, John Leyton, Angus Lennie, Nigel Stock, Robert Graf, Jud Taylor Nominacije za Oskara: Ferris Webster (montaža)

SAD (Allied Artists, F & F) 101m BW/ Technicolor Režija: Samuel Fuller Produkcija: Sam Firks, Leon Fromkess, Samuel Fuller Scenario: Samuel Fuller Fotografija: Stanley Cortez Originalna muzika: Paul Dunlap Uloge: Peter Breck, Constance Towers, Gene Evans, James Best, Hari Rhodes, Larry Tucker, Paul Dubov, Chuck Roberson, Neyle Morrow, John Matthews, Bill Zuckert, John Craig, Philip Ahn, Frank Gerstle, Rachel Romen

415

Italija / Francuska (S.G.C, Nouvelle Pathé, Titanus) 205m Technicolor Jezik: Italijanski / Engleski Režija: Luchino Visconti Produkcija: Goffredo Lombardo Scenario: Suso Cecchi d’Amico, Pasquale Festa Campanile, Massimo Franciosa, Enrico Medioli, Luchino Visconti, po romanu Giuseppe Tomasi Di Lampedusa Fotografija: Giuseppe Rotunno Originalna muzika: Nino Rota, Vincenzo Bellini, Giuseppe Verdi Uloge: Burt Lancaster, Claudia Cardinale, Alain Delon, Paolo Stoppa, Rina Morelli, Romolo Valli, Terence Hill, Pierre Clémenti, Lucilla Morlacchi, Giuliano Gemma, Ida Galli, Ottavia Piccolo, Carlo Valenzano, Brook Fuller, Anna Maria Bottini Nominacije za Oskara: Piero Tosi (kostimi) Filmski Festival u Kanu: Luchino Visconti (Zlatna Palma)

416

IL GATTOPARDO (1963) LEOPARD Ovo je kultni klasik Luchina Viscontija. To je adaptacija romana Giuseppea Tomasija di Lampeduse. Radnja je smeštena na Siciliju 1860-ih i daje prikaz sveta koji je aktivan na svom zalasku. Ovo je priča o velikim društvenim promenama u Italiji posle Risorgimentova, ispričana kroz priču o princu Fabriziju di Salini (Burt Lancaster). Ovaj aristokrata, u pokušaju da izbegne sukob sa Garibaldijevom armijom, mora da se preseli sa svojom porodicom u njihovo pribežište u Donafugati. Kao jedan od retkih pripadnika svoje klase koji shvata da se svet menja, on potpisuje pakt sa predstavnicima građanstva. Sledeći svoj životni moto „nešto mora da se promeni da bi sve ostalo na svom mestu“, on odlučuje da oženi svog rođaka Tancredija Falconerija (Alain Delon) ćerkom lokalnog gradonačelnika. Ujedinjenje „leoparda“ i „šakala“ proslavljava se u sceni venčanja, koja zauzima treći deo filma. Ovaj deo filma, odlično režiran i snimljen, upravo je onaj deo u kom zaživi centralna metafora. Sjajna kamera Giuseppea Rotunna stvara nezaboravan osećaj veličanstvenosti palate. Međutim, iza raskoši kulisa i kostima, oseća se neizbežnost izumiranja. Čak i portreti sadrže neku simboličku konotaciju, kao na primer bleda lica članova porodice Salina tokom ceremonije. U cilju kontrastiranja, kamera nas upućuje i na vitalnost kao i nepristojnost novopečenih bogataša. Tone mastila su potrošene na analiziranje ideoloških i stilskih odlika ovog remek-dela, koje je jedna od najboljih adaptacija u istoriji filma. Neki kritičari su isticali autobiografske crte u Leopardu, s obzirom da je i sam Visconti bio aristokrata koji je očijukao sa Komunističkom partijom. Analogije između autora i glavnog lika mogle bi se proširiti na dubljem filozofskom nivou. I jedan i drugi su opsednuti smrću i percipiraju znake predskazanja na svim mogućim mestima. Visconti će se vraćati ovoj temi u nekoliko navrata kroz svoje kasnije filmove kao što su: Sumrak bogova (1969), Smrt u Veneciji (1971), Ludvig (1972) i Zatvoreni porodični krug (1975), u kom „leopard“ Burt Lancaster ponovo igra alterego samog reditelja. Nijednom reditelju nije pošlo za rukom da upotrebi Lancastera na način na koji je to Visconti uradio. On je od njega napravio aristokratu, izuzetno otmenog ali veoma ljudskog. Njegova sjajna izvedba stvorila je od princa Salina jednog od najemblematičnijih aristokratskih likova u istoriji filma. Međutim, ne treba zanemariti ni sjajne uloge koje su odigrali Alain Delon i Claudia Cardinale, čija lepota ovde ostavlja bez teksta. Rafinirani hromatski i vizuelni stil, utemeljen na Viscontijevom poznavanju likovnih umetnosti, postali su zaštitni znak ovog filma. Leopard, koji je bio jedan od najskupljih filmova ikada produciranih u Evropi, bio je optuživan od strane nekih kritičara kao „monumentalna produkcija u prvom licu“. Možda je ova optužba i tačna, ali to ne može biti ništa loše. Film koji uspe da zadivi veliki auditorijum i u isto vreme da bude veoma ličan –autorski film – mora da je san svih reditelja na svetu. DD

Brazil (Sino) 103m BW Jezik: Portuguese Režija: Nelson Pereira dos Santos Produkcija: Luiz Carlos Barreto, Herbert Richers, Danilo Trelles. Scenario: Nelson Pereira dos Santos, po romanu Graciliano Ramos Fotografija: Luiz Carlos Barreto, José Rosa Originalna muzika: Leonardo Alencar Uloge: Genivaldo, Gilvan, Átila Iório, Orlando Macedo, Maria Ribeiro, Jofre Soares Filmski Festival u Kanu: Nelson Pereira dos Santos (OCIC nagrada), zajedno sa Les Parapluies de Cherbourg

418

VIDAS SECAS (1963) GOLI ŽIVOT Jak je teško zamisliti koliko je veliki uticaj italijanski neorealizam izvršio na svet filma. Do sredine pedesetih, kada je pokret skoro prestao da postoji u Italiji, zagovornici neorealizma i njegovi sledbenici mogli su se naći na svim kontinentima. U Brazilu se za preteču neorealizma može uzeti film Igla u plastu sena Alexa Vianyja (nežna komedija snimana na pravim lokacijama u Riju). Prvi Vianyjev asistent na tom filmu bio je bivši student prava Nelson Pereira dos Santos. On će 1955. snimiti film Rio, 40 stepeni, grupni portret Rija, koji sledi nekoliko različitih priča koje se sve dešavaju u istom danu. Grubi, izrazito nesentimentalni opis favela u Riju, kao i dokumentarizmom začinjen rad kamerom, stvorio je od ovog filma manifest novog brazilskog filma. Sinema novo, kako su nazvali ovaj novi pravac, konačno je priznat za glavnu kulturnu struju kada je 1963. izašao peti igrani film reditelja dos Santosa – Goli život. Ovo je sjajna adaptacija romana Gracilijana Ramosa, koji je jedno od nesumnjivih remek-dela brazilske literature. U Golim životima prati se priča o porodici retirantesa, putujućih radnika na suvom severoistoku. Ramosov roman iz 1938, koji često porede sa Faulknerom, podeljen je na kratka poglavlja, u kojima su prikazani izrazito osećajni pogledi na svet svakog člana porodice ponaosob, tokom dve godine. Dos Santos odlično koristi ovo književno sredstvo, dajući nam čak u jednoj od najdirljivijih scena filma pogled iz ugla porodičnog psa na samrti. Ovaj film, koji je više kolekcija incidenata i susreta, nego čist narativni tok, završava se kako i počinje: porodicom koja još jednom kreće na put. Ovaj dos Santosov film stvara sličan efekat kao Buñuelova Zemlja bez hleba. Imate osećaj da ste prošli kroz realizam da biste došli do nečeg drugog, nečeg apstraktnog ali izuzetno jakog. Poslednji dijalog muža i žene daje tračak nade da je promena moguća, ali do tog trenuka smo videli previše toga da bismo se usudili da zamislimo neko lako rešenje. RP

MÉDITERRANÉE (1963) MEDITERAN Film Mediteran od četrdeset tri minuta, koji je snimio Jean-Daniel Pollet 1963, a u javnost dospeo tek četiri godine kasnije, najuticajniji je od njegovih eksperimentalnih filmova. Naročito je veliki uticaj izvršio na film Jean-Luca Godarda Prezir. Jedan od razloga za impresivnost ovog minimalističkog tour de force je vreme koje je Pollet imao za montiranje. Materijal, koji je snimljen u različitim zemljama i koji predstavlja različite teme vezane za Sredozemlje, ponavlja se tokom filma svaki put drugačijim redom i drugačijeg je trajanja (sicilijanski vrt, grčki hram, ribar, devojčica na operacionom stolu...). Sve ovo praćeno je tekstom koji je napisao Philippe Sollers i muzikom Antoinea Duhamela, koji je pisao i muziku za Godardov film Ludi Pjero iz 1965. Inspirisan ovim filmom, Godard je napisao jedan od najpoetičnijih kritičkih tekstova za francuski časopis Cahiers du cinema, u kom kaže: „U ovoj banalnoj seriji 16-milimetarskih prizora, nad kojima diše neizreciv duh 70-milimetara, na nama je da otkrijemo prostor koji samo film može transformisati u izgubljeno vreme ... ili možda obrnuto ... jer ovde su glatki obli kadrovi ostavljeni na ekranu kao obluci na plaži.“ JRos

KHANEH SIAH AST (1963) KUĆA JE CRNA Dvadesetominutni, crno-beli dokumentarac Forugh Farrokhzad, koji govori o koloniji gubavaca u severnom Iranu, najupečatljiviji je iranski film koji sam ikada video. U isto vreme, to je i najpoetičniji i najljudskiji film. Farrokhzadova (1935–1967) važi za najvećeg persijskog pesnika dvadesetog veka (jednu od njenih pesama recituje glavni junak u filmu Abbasa Kiarostamija The Wind Will Carry Us iz 1999). U njenom jedinom filmu, u kome se primećuje uticaj nemog ruskog filma, ona sasvim lepo primenjuje tehniku poezije na kadriranje, montažu, zvuk i naraciju. Naracija je podeljena na dva glasa: muški koji pripada producentu filma i njenom ljubavniku Ebrahimu Golestanu – objektivan i faktografski, i ženski glas koji pripada njoj – koji iznosi poetska, emotivna razmišljanja o delovima iz Starog zaveta. U isto vreme lirski i ekstremno činjenični, bez ikakve sentimentalnosti i voajerizma, ovaj film daje viđenje svakodnevnog života kolonije, života koji je duhovno nesputan i lep na načine koji nemaju vidljive paralele sa zapadnim svetom. Za moje uši i oči, ovo je jedna vrsta molitve. JRos

Francuska 45m Jezik: Francuski Režija: Jean-Daniel Pollet, Barbet Schroeder Scenario: Jean-Daniel Pollet, Philippe Sollers Fotografija: Jean-Daniel Pollet Originalna muzika: Antoine Duhamel

Iran (Golestan) 20m BW Jezik: Farsi Režija: Forugh Farrokhzad Produkcija: Ebrahim Golestan Scenario: Forugh Farrokhzad Fotografija: Soleiman Minasian Cast (naracija): Ebrahim Golestan, Forugh Farrokhzad

419

Velika Britanija (Argyle, MGM) 112m BW Režija: Robert Wise Produkcija: Denis Johnson, Robert Wise Scenario: Nelson Gidding, po romanu Shirley Jackson Fotografija: Davis Boulton Originalna muzika: Humphrey Searle Uloge: Julie Harris, Claire Bloom, Richard Johnson, Russ Tamblyn, Fay Compton, Rosalie Crutchley, Lois Maxwell, Valentine Dyall, Diane Clare, Ronald Adam

420

THE HAUNTING (1963) ZAČARANI Čuvena američka spisateljica Shirley Jackson je 1959. objavila roman pod nazivom „The Haunting of Hill House“. Ta knjiga važi za nešto najstrašnije što je ikada dospelo na papir. Reditelj Robet Wise je, tri godine kasnije, odlučio da snimi film po tom romanu kao omaž svom mentoru, Valu Lewtonu. Tako je nastao film, koji je po mnogim ljubiteljima horora jedan od najstrašnijih, ako ne i najstrašniji. U veoma jezivom prologu, upoznajemo se sa istorijom Hil Hausa, kuće stare osamdeset godina, koju je sagradio bezdušnik po imenu Hugh Crain. Od tog vremena je rezidencija bila svedok ubistava čak četiri žene. Onda upoznajemo Eleanor Lance (Julie Harris), usamljenu i povučenu ženu od tridesetak godina; ona se raduje što će da učestvuje u psihoeksperimentu koji sprovodi dr John Markway (Richard Johnson), antropolog u potrazi za paranormalnim iskustvima. Eleanor se, po dolasku u Hil Haus, susreće dr Markwaya (koji joj se odmah svidi), zatim skeptičnog rođaka trenutne gazdarice, Lukea Sandersona (Russ Tamblin) i Theodoru – „samo Theodoru“ (Claire Bloom),vidovitu umetnicu, lezbejku koja želi da opusti svoju novu cimerku. Ubrzo zatim, kuća počinje da pokazuje svoje čudne strane: čudna lupanja usred noći, neobjašnjive hladne prostorije i najjezivija scena u kojoj Eleanor otkriva da, u stvari, nikoga nije držala za ruku kako je mislila. Postaje sasvim jasno da je Eleanor ta koja je glavna meta uklete kuće, možda i da je na neki način odgovorna za prokletstvo kuće. Kada se dr Markwayeva žena iznenada pojavi, najavljivani nervni slom Eleanor konačno postaje stvaran. Pošto je ostali izbacuju iz kuće, bojeći se njenog potpunog kolapsa, ona odlazi autom i, gubeći kontrolu nad njim, udara u drvo i gine na istom mestu na kome je poginula i žena Hugha Craina godinama ranije. Wise koristi interesantne iskrenute kadrove, odraze u ogledalima, „riblje oko“ sočiva i jezive zvuke i montažu. Na ovaj način, uspeva da oživi Hil Haus i da izvor pretnji učini nedokučivim. Nemojte ovaj film gledati sami! SJS

Japan (Daiei) 113m Eastmancolor Jezik: Japanski Režija: Kon Ichikawa Produkcija: Masaichi Nagata Scenario: Daisuke Itô, Teinosuke Kinugasa, Natto Wada, po romanu Otokichi Mikami Fotografija: Setsuo Kobayashi Originalna muzika: Yasushi Akutagawa Uloge: Kazuo Hasegawa, Fujiko Yamamoto, Ayako Wakao, Eiji Funakoshi, Narutoshi Hayashi, Eijirô Yanagi, Chûsha Ichikawa, Ganjiro Nakamura, Saburo Date, Jun Hamamura, Kikue Môri, Masayoshi Kikuno, Raizô Ichikawa, Shintarô Katsu, Yutaka Nakayama

Velika Britanija (Elstree, Sprinukok) 112m BW Režija: Joseph Losey Produkcija: Joseph Losey, Norman Priggen Scenario: Harold Pinter, po romanu Robin Maugham Fotografija: Douglas Slocombe Originalna muzika: John Dankworth Uloge: Dirk Bogarde, Sarah Miles, Wendy Craig, James Fox, Catherine Lacey, Richard Vernon, Anne Firbank, Doris Knox, Patrick Magee, Jill Melford, Alun Owen, Harold Pinter, Derek Tansley, Brian Phelan, Hazel Terry Filmski Festival u Veneciji: Joseph Losey nominacija (Zlatni lav)

422

YUKINOJO HENGE (1963) GLUMČEVA OSVETA Ovo je najzabavniji japanski film ikada napravljen. U vreme snimanja, reditelj Kon Ichikawa nije bio miljenik svog studija, jer su mu njegova prethodna dva filma nanela velike gubitke. Daleko od bilo kakvog kažnjavanja, njemu su ponudili da snimi film koji bi obeležio tristotu filmsku ulogu legendarnog Kazua Hasegawe. Ovo je trebalo da bude rimejk najpopularnijeg Hasegawinog filma, stare melodrame po imenu Osveta of Jukinođa, a Hasegawa je trebalo da reprizira svoju duplu ulogu travestita, kabuki glumca koji se sveti za smrt svojih roditelja, i lopova koji mu pomaže u tome. Kada ih je prvi put igrao, imao je 27 godina, sada mu je bilo 55. I ne trudeći se da ublaži apsudrnost i neverovatnost tog projekta, Ichikawa je radosno naglasio sve veštačko i teatralno u priči, on nepredvidivo menja tonalitet pripovedanja, koristeći svoje iskustvo strip crtača da ubaci balončiće, lažne kulise, izobličenu muziku i sliku. Konvencije kabukija su parodirane sa dosta ljubavi, sa veoma stilizovanim osvetljenjem i horizontalnim obrisima po sinemaskopskom ekranu. A Ichikawa izvlači maksimum iz zapleta za seksualne aluzije. U jednom trenutku, čak Hasegawa kao muškarac posmatra sebe kako, kao muškarac koji igra ženu, vodi ljubav sa drugom ženom. PK

THE SERVANT (1963) SLUGA Joseph Losey, kao bivši Amer u Britaniji, oduvek je gajio hladnokrvan, neopsenjen pogled na običaje svoje nove domovine. Ali u ovoj svojoj prvoj od tri kolaboracije sa Haroldom Pinterom, njegov je cinični pogled postao još izoštreniji. Pinterov tipični eliptični i nedokučivi scenario, u spoju sa Loseyevom oštrom, jezgrovitom režijom, stvara sardonsku analizu klasnih, seksualnih i vladajućih odnosa u Londonu šazdesetih. Tony (James Fox u prvoj velikoj ulozi), mladi, mlaki neženja iz redova aristokratije, zapošljava slugu Barretta (Dirk Bogarde), koji postepeno preuzima kontrolu nad životom svog poslodavca, podriva ga i uništi. Bogarde, koji je konačno izašao iz senke matine idola koja ga je toliko dugo pratila, pravi jednu od svojih najboljih uloga. Njegov prezrivi osmeh i insinuirajući off-Cockney naglasak sardže čitavu istoriju ključajućeg klasnog nezadovoljstva. Međutim, Pinter i Losey stvaraju atmosferu zarobljenosti koja se nadvija nad oba čoveka. Njihove uloge se možda gradacijski preokreću, ali oni su ipak povezani uzajamnim iskorišćavanjem. Ovom osećanju doprinosi kamera Douglasa Slocombea dok klizi istražujući kuću sa terasom, pretvarajući je u raskošni kavez i posmatrajući njene stanovnike iz uznemiravajućih uglova. Zabavan, zloslutan i preteći, Sluga je još kadar da izazove zebnju. PK

GOLDFINGER (1964) GOLDFINGER Ako je Dr. No bio Fu Manchuov film iz sputnik ere, a Iz Rusije s ljubavlju hladnoratna avantura Erica Amblera, Goldfinger (koji je bio treći u seriji filmova o 007) označio je početak filmova o Jamesu Bondu, kao žanr za sebe. Poprilično brutalan duh prethodnih filmova modifikovan je u sekvenci pre same špice: Conneryjev superagent se pojavljuje sa lažnom patkom na glavi, a zatim svlači ronilačko odelo, ispod koga je savršeni smoking, i rešava se jednog negativca starim potezom bacanja grejalice u kadu, izgovarajući još jedan od svojih karakterističnih dvosmislenih epitafa „Shocking“. Upotrebom megalomanskog milionera Aurica Goldfingera (Gert Fröbe) kao glavnog negativca, umesto sovjetskog SMERŠ iz knjiga ili komunističke SPEKTRE iz prvih filmova, Goldfinger se odvaja od geopolitičkih realnosti u stvarnost iz stripova, mada je to svet u kome Kinezi pozajmljuju nuklearno oružje negativcu da bi naneli štetu zapadnoj ekonomiji. U mešavinu su ubačene i pozlaćene žrtve ubistva, uredno obučeni korejanski rvači, heroine sa neverovatnim imenima (Honor Blackman i Pussy Galore), haj-tek mučenja sa laserima, i planom ne da se Fort Noks opljačka već ozrači za narednih nekoliko vekova, i time poveća vrednost zalihe zlata koju poseduje negativac. Ovde su svi sastojci za pravljenje filma o 007, „shaken but not stirred“: tema 007 koju je napisao John Barry, a izvodi je Shirley Bassey, Aston Martin napakovan raznim napravama, sa svojim štitom za metke i katapultom za suvozačevo sedište, i ogromne scenografije Kena Adama (pogledajte Goldfingerovu jazbinu sa modelom Fort Noksa pod staklom, kao velikim stočićem za kafu i ventilima za otrovni plin – ta velika prostorija dizajnirana je samo za jednu upotrebu). Pored ovog, tu je i ostatak sumnjičavosti Iana Fleminga da je osoba vredna prezira ako ima strani akcenat i vara u golfu, i mačistička ideja da je valjanje u senu sa Seanom Conneryjem dovoljno da Pussy promeni ne samo stranu nego i seksualnu orijentaciju. Od ovoga nadalje serijal je reciklaža. KN

Velika Britanija (Danjaq, Eon) 112m Technicolor Režija: Guy Hamilton Produkcija: Albert R. Broccoli, Harry Saltzman Scenario: Richard Maibaum, Paul Dehn, po romanu Ian Fleming Fotografija: Ted Moore Originalna muzika: John Barry, Monty Norman Uloge: Sean Connery, Honor Blackman, Gert Fröbe, Shirley Eaton, Tania Mallet, Harold Sakata, Bernard Lee, Martin Benson, Cec Linder, Austin Willis, Lois Maxwell, Bill Nagy, Michael Mellinger, Peter Cranwell, Nadja Regin Oskar: Norman Wanstall (zvučni efekti)

SAD (Puck) 30m Color Režija: Kenneth Anger Uloge: Bruce Byron

424

SCORPIO RISING (1964) UZDIGNUĆE ŠKORPIONA Ovo je jedan od najinfluentnijih andergaund filmova. Film koji traje dvadeset devet minuta zakucava nitnama svoje ime i ime reditelja, na poleđini bajkerske kožne jakne, a onda pušta takve pop hitove pedesetih i šezdesetih da se njima napuni džuboks. („Devil in Disguise“, Elvisa Presleya, „My Boyfriend’s Back“ Angelsa, pa „Hit the Road Jack“ Raya Charlesa itd.). Muzika ide preko slika, koje su uglavnom snimane u bruklinškoj bajkerskoj garaži. Slike romantičnog fetišizma ispunjavaju ekran: crna koža, ulja za kosu, motorna ulja, gola poprsja, sjaj hromiranih delova, igračke i motocikli, slike iz stripova i filmova (fotke Jamesa Deana, TV inserti sa Brandom iz Divljaka (1953) itd.), prstenje i amblemi, mišićavi mladići koji furaju pinap fazon sa uskim džinsom i kapama sa šiljcima. Da nije bilo ovog filma, Martin Scorsese verovatno ne bi koristio pop muziku na način na koji je to uradio u Ulice zla (1973), David Lynch možda ne bi našao uznemiravajući potekst pesme „Blue Velvet“ Bobbyja Vintona (pesme koja je takođe korišćena u ovom filmu), a akcioni filmovi ne bi imali one homoerotske scene stavljanja oružja. Najkontraverzniji, do te mere da je dobio sudsku tužbu, jeste onaj duhoviti, ali i namerno provokativni deo u kome su suočeni pesma „He’s a Rebel“ grupe Crystals i nađeni materijal neke veronaučke pesme „The Life of Christ“, koja je blasfemično predstavila zamisao o apostolima kao o kočopernoj, pomalo gej bandi koja je krenula da sruši postojeći poredak, iako stihovi obezbeđuju iznenađujuće propovedničko tumačenje („that’s no reason why I shouldn’t give him all my love“). Igranje jevanđeljem se nastavlja pod „Party Lights“ The Ron Delsa, dok je Hristov život montiran paralelno sa svastikama okićenom, valpurgijskom noći, koja je opevana u pesmi Rogera Cormana „The Wild Angels“ (1966). Kao i u svim filmovima Kennetha Angera, magično nije daleko jer kostur umotan u crveni veo predstavlja smrt. Ovo delo je teže prihvatljivo nego ostala njegova dela. Pristupačno je na nekom čudnom MTV nivou, u svom prikazu da pesmaovi ne moraju da se izvode na kameru (kao u klasičnim mjuziklima) da bi funkcionisali u kontekstu filma. Oni mogu biti ilustrovani, podvučeni i može im se dati vrednost prikladnim ili veoma nepikladnim slikama. KN

LES PARAPLUIES DE CHERBOURG (1964) ŠERBURŠKI KIŠOBRANI Za filmsku publiku, mjuzikli su odavno bili ultimativni oblik bega od stvarnosti. Zamislite emocije koje su toliko jake da ih retko koje reči mogu izraziti, i koje inspirišu likove da eksplodiraju u pesmu i ples. Likovi mjuzikla Jacquesa Demyja nisu izuzetak u ovome. Međutim, Jacques Demy u ovoj svojoj sjajnoj melodrami ne koristi pesmaove i ples za beg, već u funkciji realizma. Rezultat je zapanjujući i duboko dirljiv film. Međutim, ovaj mjuzikl izdvaja se od svih ostalih i po tome što su svi dijalozi pevani i uklopljeni u neprekidnu muzičku podlogu Michela Legranda. Konstantna muzička podloga povlači nas dublje u sjajnu priču, a konstantno pevanje izaziva glumce na predivno otvorenu i direktnu glumu. Catherine Daneuve igra Geneviève Emery, mladu devojku koja voli mehaničara Guya (Nino Castelnuovo). Njih dvoje se zaklinju na večnu ljubav. Guy odlazi u rat, a Geneviève ostaje trudna. Uspeju da je ubede da prihvati bračnu ponudu trgovca draguljima (Marc Michel), koji dolazi u dućan njene majke. Njegova ljubav prema Geneviève je tolika da on obećava da će dete prihvatiti kao svoje . Emotivna dilema koju ima Geneviève doprinosi maksimumu patetike i, kad ona samo jednom prilikom čuje vesti o njenoj pravoj ljubavi Guyu, vama se srce raspukne zajedno s njenim. Međutim Demy ne dozvoljava da film sklizne u jevtinu sentimentalnost. Poslednja scena je izuzetno dirljiva, ali ne na manipulativni način i, mada muzika odrađuje svoje upućujući na osećanja likova, ni u jednom trenutku scena ne postaje previše sentimentalna. Tužni osećaj neizbežnosti, koji preovlađuje u ovom filmu, dobrim delom je zaslužan za njegovu veliku zavodljivost. Demy je, kao i većina ljudi, shvatao da u stvarnom životu nemaju sve priče srećni završetak i, uz pomoć odličnih glumaca, naročito prelepe i izuzetno ubedljive Deneuve, on je sa dosta umešnosti, emotivnog poštenja i zrelosti, tako shvatanje i predočio. JKl

Francuska / West Germany (Beta, Madeleine, Parc) 87m Eastmancolor Jezik: Francuski Režija: Jacques Demy Produkcija: Mag Bodard Scenario: Jacques Demy Fotografija: Jean Rabier Originalna muzika: Michel Legrand Uloge: Catherine Deneuve, Nino Castelnuovo, Anne Vernon, Marc Michel, Ellen Farner, Mireille Perrey, Jean Champion, Pierre Caden, Jean-Pierre Dorat, Bernard Fradet, Michel Benoist, Philippe Dumat, Dorothée Blank, Jane Carat, Harald Wolff Nominacije za Oskara: Francuska (najbolji strani film), Jacques Demy (scenario), Michel Legrand, Jacques Demy, Michel Legrand (muzika), Michel Legrand, Jacques Demy (pesma) Filmski Festival u Kanu: Jacques Demy (Zlatna Palma) i (OCIC nagrada), zajedno sa Vidas secas

425

MARNIE (1964) MARNI

SAD (Geoffrey-Stanley, Universal) 130m Technicolor Režija: Alfred Hitchcock Produkcija: Alfred Hitchcock Scenario: Jay Presson Allen, po romanu Winston Graham Fotografija: Robert Burks Originalna muzika: Bernard Herrmann Uloge: Tippi Hedren, Sean Connery, Diane Baker, Martin Gabel, Louise Latham, Bob Sweeney, Milton Selzer, Mariette Hartley, Alan Napier, Bruce Dern, Henry Beckman, S. John Launer, Edith Evanson, Meg Wyllie

426

Hitchcock je još jednom uzeo Tippi Hedren za glavnu ulogu posle njenog sjajnog debija u Pticama (1963). Ovaj put, ona igra prelepu kleptomanku sa kojom se prvi put srećemo na peronu železničke stanice. Kad dođe u hotel, ona pere kosu ispirajući crnu boju da postane ponovo plavuša. Otkrivamo da je Marnie nešto pre toga opljačkala svog poslodavca i, malo-pomalo, mi shvatamo da sa njom nešto nije uredu. Ona dobija histerične napade kad vidi crvenu boju, a njen odlazak kod majke otkriva da u tom odnosu nema ni trunke ljubavi. A onda Marnie zapošljava lepi biznismen Mark Rutland (Sean Connery). Mark ubrzo uđe u trag Marnie i ponudi joj da bira ili da se uda za njega ili u zatvor. Na njihovom medenom mesecu, koji provode na krstarenju, Marnie mu kaže da ne može da podnese dodir muškarca, ali u jednoj neprijatnoj sceni on je prisili na to. Mark pokušava da analizira svoju mladu i u tu svrhu se edukuje iz knjige pod naslovom „Seksualne aberacije kod žena kriminalaca“. Međutim, reakcija Marnie na sve to jeste pokušaj da ga ponovo pokrade. Ovaj put Mark je prisiljava da zajedno s njim ode u posetu njegovoj majci, a tamo dolazi do toga da tajna njenog stanja vodi do njene traume iz detinjstva. Iako pun Hitchcockovih zavodljivih caka, ovaj film je voma čudan i uznemirujuć. To dolazi delom zbog Markovog lika. Iako se on predstavlja kao neko ko voli Marnie i pokušava da joj pomogne da prebrodi neuroze, njegovo ponašanje je puno jedva uzdržanog sadizma. On je tretira kao zarobljenu životinju. Kako Marnie kaže: „Ja sam samo tvoj ulov.“ Scena u kojoj je on, u afektu, siluje na medenom mesecu prouzrokovala je razdor između Hitchcocka i pisca. Pisac Evan Hunter je želeo da izbaci to pod izgovorom da to čini Marka antipatičnog. Hitchcock je to odbio da uradi i scenario je dovršio Jay Prseson Allen. EB

MY FAIR LADY (1964) MOJA DRAGA LEJDI Mjuzikl Moja draga lejdi je čudan kompromis između brodvejskog i holivudskog spektakla i prava umetnička tvorevina sredine šezdesetih, kada su se studijski sistemi i njihovi profesionalni veterani mučili u sudaru sa novim svetom i novim načinom snimanja filmova. Međutim i pored svog mrtvog vremena i zjapećeg prostora, osnovna priča uzeta je iz „Pigmaliona“ Bernarda Šoa i toliko je dirljiva da je postala pravi moderan mit . Središnja tačka je sastavljena od dve mržnje koje postaju ljubav. Junaci su mrzovoljni lingvista Henry Higgins (Rex Harrison) i Eliza Dolittle (Audrey Hepburn), ulična prodavačica koja postaje njegov socijalni eksperiment. Mi saosećamo sa Elizom tokom celog njenog puta: od sirotice koja se opire njegovoj surovoj obuci, pa kad je saradnica koja se polako zaljubljuje i kada na kraju postane zanosna lejdi koja odbacuje udvaranja površnih udvarača. Cukorova gej senzualnost bila je u skladu sa alhemijom svoje dve zvezde, a imao je i rezerve glamura na raspolaganju, pošto je Cecil Beaton radio kostime i scenografiju. A pesme su neodoljive. AM

SUNA NO ONNA (1964) ŽENA SA DINA Čudna egzistencijalistička parabola Hiroshija Teshigahare Žena sa dina uspostavlja jedan neobičan balans između realizma i metafore. Jedan entomolog (Eiji Okada), koji traži insekte po plaži, prihvata poziv u goste jedne misteriozne žene (Kyoko Kishida). Međutim, ubrzo biva zarobljen u ženinu kuću poput insekta u njenoj kolekciji. Kuća je napravljena na dnu peščane rupe, u koju konstantno pada pesak koji se može zaustaviti jedino stalnim kopanjem. Ovo je delimično neofeministička vežba, delom politička studija, a delom priča o preživljavanju. Žena sa dina je, u suštini, i više i manje od svoje premise. Okada ne može da pobegne iz jame, a da ne izazove katastrofu. Međutim, zašto bi se uopšte gradila kuća u peščanoj jami? Kishida nudi seks za Okadin rad, ali u kojoj meri to predstavlja samo njeno rešenje protiv samoće? Da li je ovaj film ruganje životu u domaćinstvu? Da li ga hvali ili ga pokazuje kao Sizifovsku muku? Teshigahara ne daje nikakve odgovore. Međutim ono što daje je izuzetno dobro snimanje peska. Kao i sam film, dine koje je snimio Hiroshi Segawa stalno se pomeraju, klizaju, tonu tamo gde najmanje očekujete. JKl

SAD (Warner Bros.) 170m Technicolor Režija: George Cukor Produkcija: Jack L. Warner Scenario: Alan Jay Lerner, po drami Pygmalion Georgea Bernarda Shawa Fotografija: Harry Stradling Sr. Originalna muzika: Frederick Loewe Uloge: Audrey Hepburn, Rex Harrison, Stanley Holloway, Wilfrid Hyde-White, Theodore Bikel, Mona Washbourne Oskar: Jack L. Warner (najbolji film), George Cukor (režija), Rex Harrison (glavna muška uloga), Gene Allen, Cecil Beaton, George James Hopkins (umetnički direktor), Harry Stradling Sr. (fotografija), Cecil Beaton (kostimi), André Previn (muzika), George Groves (zvuk) Nominacije za Oskara: Alan Jay Lerner (scenario), Stanley Holloway (sporedna muška uloga), Gladys Cooper (sporedna ženska uloga), William H. Ziegler (montaža)

Japan (Teshigahara, Toho) 123m BW Jezik: Japanski Režija: Hiroshi Teshigahara Produkcija: Kiichi Ichikawa, Tadashi Oono Scenario: Kôbô Abe, po sopstvenom romanu Fotografija: Hiroshi Segawa Originalna muzika: Tôru Takemitsu Uloge: Eiji Okada, Kyôko Kishida, Hiroko Ito, Koji Mitsui, Sen Yano, Kinzo Sekiguchi Nominacije za Oskara: Japan (najbolji strani film), Hiroshi Teshigahara (režija) Filmski Festival u Kanu: Hiroshi Teshigahara (specijalna nagrada žirija)

427

Velika Britanija (Hawk) 93m BW Režija: Stanley Kubrick Produkcija: Stanley Kubrick, Victor Lyndon Scenario: Terry Southern, Stanley Kubrick, po romanu Red Alert Petera Georgea Fotografija: Gilbert Taylor Originalna muzika: Laurie Johnson Uloge: Peter Sellers, George C. Scott, Sterling Hayden, Keenan Wynn, Slim Pickens, Peter Bull, James Earl Jones, Tracy Reed, Jack Creley, Frank Berry, Robert O’Neil, Glenn Beck, Roy Stephens, Shane Rimmer, Hal Galili Nominacije za Oskara: Stanley Kubrick (režija), Stanley Kubrick (najbolji film), Stanley Kubrick, Peter George, Terry Southern (scenario) Peter Sellers (glavna muška uloga)

428

DR. STRANGELOVE (1964) DR STREINDŽLAV/DR ČUDOLJUB „Gospodo, ne možete ovde da se tučete! Ovo je ratna soba!“ Doktor Streindžlav je sjajna crna komedija koja je istovremeno politička satira, napeta farsa i preteća priča o tehnologiji nad kojom gubimo kontrolu. Fanatični general američke vojske započne nuklearni napad na Sovjetski Savez, predsednik se polomi da vrati bombardere u bazu i primiri Ruse, konstantno se boreći sa svojim savetnicima i uvrnutim naučnikom. Ovaj trilerski zaplet dolazi iz ozbiljnog romana koji je napisao Peter George, oficir RAF-a. U Americi je ovaj roman objavljen pod nazivom „Crvena uzbuna“, a u Britaniji pod nazivom „Dva sata sudnjega časa“. Kubricku se veoma dopao ovaj roman, međutim mislio je da su ljudi toliko opsednuti strahom od uništenja da to prosto poriču i da ne reaguju na nuklearne dokumentarce ili drame. Njegov izbor je bio da iznenadi publiku tako što će na realnu mogućnost globalnog uništenja odgovoriti potpuno smešnom i provokativnom taktikom crtanih filmova. Kubrick i Terry Southern, koji je bio koscenarista, stvorili su gomilu grotesknih likova čije apsurdne fiksacije svojom inkogruentnošću ističu realnost naspram koje su postavljene. Ovo je potpomognuto fantastičnom crno-belom fotografijom Gilberta Taylora. Informacije o napravi za konačno uništenje bazirane su na činjenicama, baš kao i operacije komande ratnog vazduhoplovstva i procedure posade B-52. Kompjuteri koji situaciju pretvaraju u nešto čime čovek više ne može upravljati i što ne može kontrolisati danas su samo uznapredovali. Plašite se! Veoma se plašite! U filmu postoje samo tri mesta zbivanja, i svako od njih ima probleme u komunikaciji. U vazdušnoj bazi Burpelson, manijak-general Jack D. Ripper (Sterling Hayden) opsednut je telesnim fluidima i zaverom komunista. On se ne obazire na FailSafe protokol i daje naređenje za nuklearni vazdušni napad na „Ruje“. Tom prilikom zarobljava i zgranutog oficira RAF-a, Lionela Mandrakea (Peter Selers). U vazduhu, u avionu B-52 koji nosi nadimak „kolonija gubavaca“,oštrom majoru T. J. „Kingu“ Kongu (Slim Pickens) i njegovoj posadi kvari se radio-stanica, tako da nemaju pojma o očajničkim naporima koji su preduzeti da bi se otkazala njihova misija. U ratnoj sobi u Pentagonu, okupili su se predsednik Merkin Muffley (Sellers), nezgodni general Buck Turgidson (George C. Scott), sovjetski ambasador Sadeski (Peter

Bull) i suludi doktor Strendžlav (Opet Sellers), kao Kubrickova replika na ludog naučnika Rotvanga iz Metropolisa. Oni su tu da bi sprečili Armagedon. Sellersove tri uloge su beskrajno smešne, međutim ceo ansambl je pružio masterklas u preterano perfektno tempiranom poziranju. Naročito se ističu dve scene. Jedna je ona u kojoj major Kong jaše atomsku bombu i podvriskuje celim putem. A druga je ona u kojoj doktor Streindžlav, koji nije u stanju da kontroliše svoju mehaničku ruku da se ne diže u nacistički pozdrav, udavi samog sebe. Svakim novim gledanjem, mi otkrivamo nove detalje urnebesnog dijaloga, a razgovor predsednika Muffleyja putem vruće linije sa Moskvom, u kome on sovjetskom premijeru objašnjava da je jedan od njegovih zapovednika „otišao i uradio nešto šašavo“, ostaje monolog za pamćenje. Kubrick će se vratiti mogućnosti opasne neposlušnosti kompjutera u svom filmu Odiseja u svemiru 2001. Nasilju institucija i politike vratiće se u Paklenoj pomorandži, a razbesnelom ludilu rata u filmu Ful metal džekit. Međutim, ni u jednom drugom filmu nas nije toliko nasmejao. AE

Velika Britanija (Proscenium) 87m BW Režija: Richard Lester Produkcija: Walter Shenson Scenario: Alun Owen Fotografija: Gilbert Taylor Originalna muzika: George Harrison, John Lennon, George Martin, Paul McCartney Uloge: John Lennon, Paul McCartney, George Harrison, Ringo Starr, Wilfrid Brambell, Norman Rossington, John Junkin, Victor Spinetti, Anna Quayle, Deryck Guyler, Richard Vernon, Edward Malin, Robin Ray, Lionel Blair, Alison Seebohm Nominacije za Oskara: Alun Owen (scenario), George Martin (muzika)

430

A HARD DAY’S NIGHT (1964) NOĆ POSLE NAPORNOG RADA Ova komedija Richarda Lestera, u kojoj igraju Beatles i gde se koristi njihova muzika, proglašena je od strane preuzbuđenog Village Voicea „Građanin Kejnom džuboks filmova“. Možda ovaj film i nije baš to, ali je svakako zauvek promenio izgled muzičkih pop filmova. Noć nakon napornog rada je rađen po socrealističkom scenariju liverpulskog dramaturga Aluna Owena i poseduje tragove lesterovskih, britanskih nadrealističkih uticaja (on je radio sa komičnim idolima Beatlesa iz pedesetih – sa The Goons). Film prati jedan dan u životu izuzetno uspešne tinejdžerske grupe, i od njega pravi nešto senzacionalno. Okom kamere, pratimo Beatlese kroz tipičan dan pun proganjanja od strane fanova, druženja, suočavanja sa idiotskim pitanjima novinara i naravno sviranja. Lester je dao četvorici članova benda sasvim dovoljno štiva za glumu. Najbolji deo je dobio Ringo Starr, čija je upečatljiva scena sa dečakom na obali kanala bila pojačana stvarnim Ringovim užasnim mamurlukom. Lenon, McCartney, Harrison i Starr u filmu su dopadljivi, blago buntovni i inteligentni mladi ljudi, koji stoje čvrsto na zemlji, nepretenciozni su i dobro uočavaju neiskrenosti drugih („Ja sam se borio u ratu za takve kao što si ti“, kaže jedan matorac Starru, a ovaj odgovara: „I kladim se da vam je žao što ste pobedili“). Ovo stalno odbacivanje skoro svih stvari producenata sa televizije, ljudi iz marketinga i uopšte svih autoriteta, moglo je iz današnje vizure izgledati bajato da nije išlo uz zapanjujuću silinu i glamur njihove muzike. Film je postao moćna propaganda ne samo za Beatles nego i za to vreme mnogo prozivane mlađe generacije. Mada se ovaj film ne može smatrati direktno odgovornim za pojavu kontrakulture, za rušenje starog Holivuda i zaustavljanje rata u Vijetnamu, on je ipak gledan, prihvatan i cenjen od strane mnogih budućih umetničkih talenata. Ovo važi za Ameriku gde su mlađe generacije film smatrale oslobađajućim. Pesme su takođe sjajne. KK

IL DESERTO ROSSO (1964) CRVENA PUSTINJA Prvi Antonionijev film u boji ostaje pravi uzor za upotrebu boje. U cilju dobijanja tačno onih nijansi koje je želeo, Antonioni je farbao čitava polja. Sačuvani snimci objašnjavaju sasvim dobro zašto je tadašnja publika bila luda za njegovim inovacijama, ne samo po pitanju njegove upotrebe boje već i zbog neobične montaže. Crvena pustinja označava vrhunac Antonionijevog najplodnijeg perioda. Film nastaje odmah posle njegove značajne triologije Avantura (1960), Noć (1960), i Pomračenje (1962). Iako je možda Crvena pustinja malo slabija od prvog i trećeg filma triologije, ekološke opservacije filma izgledaju mnogo više proročanske danas nego što je to izgledalo u vreme kada je snimljen. Monica Vitti igra neurotičnu udatu ženu Giulianu, koja je zainteresovana za industrijalca Richarda Harrisa. Antonioni stvara nestvarne prizore sastavljene od industrijskih oblika i boja koji okružuju Monicu. Oni su prikazivani naizmenično, kao preteći i kao prelepi, dok ona hoda kroz SF pejzaž. Poput svih Antonionijevih junakinja koje gaje poštovanje prema sebi, ona traži ljubavlj i značenje, a nalazi seks. U jednoj sceni, postkoitalna melanholija je na upečatljiv način prikazana putem ekspresionističkih boja, koje prate Giulianina promenljiva raspoloženja. U najupečatljivijoj sceni, prikazana je panteistička, utopijska fantazija o čednosti, to jest junakinja je priča svom bolesnom sinu. U ovoj sceni, ona implicitno prikazuje predivnu devojku i predivno more kao alternativu ženi punoj problema i industrijskoj crvenoj pustinji iz naslova. JRos

TINI ZABUTYKH PREDKIV (1964) SENKE ZABORAVLJENIH PREDAKA Ovo Paradžanovljevo delo bazirano je na delu ukrajinskog pisca Mihaila Košjubinskog. Film je savršen spoj mita, istorije, poezije, etnografije, plesa i rituala, i svakako je jedno od najboljih dela sovjetske kinematografije. Čak i filmovi koje je Paradžanov kasnije snimio nisu uspeli da zasene očaravajuću veličanstvenost ovog. Radnja se odvija u surovim ali prelepim karpatskim planinama. U filmu se prikazuje kobna ljubav između dvoje mladih koji pripadaju zavađenim porodicama, Ivana (Ivan Mikolajčuk) i Maričke (Larisa Kadočnjikova) i o Ivanovom životu i braku posle Maričkine smrti. Priča je dirljiva, ali Paradjanov je koristi isključivo kao armaturu koja podržava lirski uzlet njegovih pokreta kamerom, njegovu maštovitu upotrebu prirode i enterijera, njegovo baratanje folklorom i maštom da prikaže paganske i hrišćanske rituale, i njegovu sjajnu upotrebu boje i muzike. Ovaj film je dostojan Aleksandra Dovženka, na čije poetske vizije ukrajinskog života postoji dosta aluzija. Senke zaboravljenih predaka takođe evociraju bajke uopšte i čak, s vremena na vreme, neke od Disneyevih animiranih ekranizacija tih bajki, kao što je koliba u Snežani i sedam patuljaka (1937). Fizikalnost mnogih drugih kadrova takođe je prepoznatljiva, a najbolji primer je jedan od kadrova na početku filma, u kome je kamera postavljena na tek posečeno drvo i vodi gledaoca u vrtoglavi sunovrat do zemlje. JRos

Italija / Francuska (Federiz, Duemila, Franco Riz) 120m Technicolor Jezik: Italijanski Režija: Michelangelo Antonioni Produkcija: Tonino Cervi, Angelo Rizzoli Scenario: Michelangelo Antonioni, Tonino Guerra Fotografija: Carlo Di Palma Originalna muzika: Giovanni Fusco, Vittorio Gelmetti (elektronska muzika) Uloge: Monica Vitti, Richard Harris, Carlo Chionetti, Xenia Valderi, Rita Renoir, Lili Rheims, Aldo Grotti, Valerio Bartoleschi, Emanuela Paola Carboni, Bruno Borghi, Beppe Conti, Julio Cotignoli, Giovanni Lolli, Hiram Mino Madonia, Giuliano Missirini Filmski Festival u Veneciji: Michelangelo Antonioni (FIPRESCI nagrada), (Zlatni Lav)

SSSR (Dovzhenko) 97m Sovcolor Jezik: Ukrajinski Režija: Sergei Parajanov Scenario: Ivan Chendej, po priči Mikhaylo Mikhaylovich Koysyubinskiy Fotografija: Viktor Bestayev, Yuri Ilyenko Originalna muzika: Miroslav Skorik Uloge: Ivan Mikolajchuk, Larisa Kadochnikova, Tatyana Bestayeva, Spartak Bagashvili, Nikolai Grinko, Leonid Yengibarov, Nina Alisova, Aleksandr Gaj, Neonila Gnepovskaya, A. Raydanov, I. Dzyura, V. Glyanko

431

Velika Britanija (Alta Vista, AIP, Anglo-Amalgamated) 89m Pathécolor Režija: Roger Corman Produkcija: Roger Corman Scenario: Charles Beaumont, R. Wright Campbell, po pričama The Masque of the Red Deathi HopFrog Edgara Allana Poea Fotografija: Nicolas Roeg Originalna muzika: David Lee Uloge: Vincent Price, Hazel Court, Jane Asher, David Weston, Nigel Green, Patrick Magee, Paul Whitsun-Jones, Robert Brown, Julian Burton, David Davies, Skip Martin, Gaye Brown, Verina Greenlaw, Doreen Dawn, Brian Hewlett

Italija (Cineriz, Iride) 115m BW Jezik: Italijanski Režija: Bernardo Bertolucci Scenario: Gianni Amico, Bernardo Bertolucci Fotografija: Aldo Scavarda Originalna muzika: Ennio Morricone, Gino Paoli, Aldo Scavarda Muzika: Giuseppe Verdi Uloge: Evelina Alpi, Gianni Amico, Adriana Asti, Cecrope Barilli, Francesco Barilli, Amelia Bordi, Salvatore Enrico, Guido Fanti, Iole Lunardi, Antonio Maghenzani, Allen Midgette, Morando Morandini, Goliardo Padova, Cristina Pariset, Ida Pellegri

432

THE MASQUE OF THE RED DEATH (1964) MASKA CRVENE SMRTI Kako je serija gotskih filmova Rogera Cormana po E. A. Pou, sa Vincentom Priceom u glavnoj ulozi, napredovala u Americi od Pad kuće Ašerovih (1960) do Gavrana (1963) – svaka postavka je postajala sve više samoreferentna i dobijala sve komičniji ton. Međutim, kada se produkcija ove serije 1964. prebacila u Britaniju, taj ton se promenio radikalno u dva završna remek-dela, baroknoj Masci crvene smrti i u jezivom filmu Ligein grob (1965). Vincent Price je idealan za princa Prospera, italijanskog satanistu koji organizuje dekadentni maskenbal dok kuga pustoši sela. Ovde se nalazi i zaplet sa temom mladosti, o nevinoj otetoj devojci (Jane Asher) i njenim revolucionarnim ljubavnim interesovanjima, ali ovde je naglasak na korumpiranom luksuzu. Johnatan Price mrda svojim brkom i obrvama na jedan umorni cinični način čak i kad smrt poseti njegov bal, i počne da širi zarazu u bergmanovskom smrtonosnom plesu. Direktor fotografije Nicolas Roeg ohrabren je da dâ doprinos svojim domaštavanjima, među kojima je dugačko kretanje kamere kroz niz različito obojenih soba sa šokantnim efektima hrabre senzualnosti. Patrick Magee je obučen kao majmun i živ je spaljen od strane patuljaste dvorske lude (ovo je pozajmljeno iz Poove priče „Skoči žaba“). A Hazel Court stavlja žig na svoje grudi u čast satane pre nego što ga ubije soko u obrušavanju. KN

PRIMA DELLA RIVOLUZIONE (1964) PRE REVOLUCIJE Ovaj film Bernarda Bertoluccija je neverovatan. A kada otkrijemo da je Bernardo Bertolucci imao samo dvadeset dve godine kada ga je snimio, film postaje čudo. Ovo je transpozicija Stendalove knjige „Parmski kartezijanski manastir“ u savremeno doba. To je priča o mladom čoveku Fabriziju (Francesco Barilli) i njegovoj beznadežnoj zaljubljenosti u deset godina stariju tetku Ginu (Adriana Asti). Ovo uopšte nije militantna priča o herojskim naporima revolucije, kako bi se na prvi pogled moglo zaključiti iz naslova. Ovo je zapravo elegija o onim buržoaskim životima koji su osuđeni na propast, jer se odvijaju tik pred revoluciju. Priča je jednostavna: Fabrizio, koji je na putu da postane zreo čovek, ima život skiciran prema normama srednje klase njegovog grada. Njegov prijatelj Agostino (Alen Midgette) utopi se i Fabrizio počne da sumnja u svoju budućnost dok započinje strastvenu vezu sa Ginom. Finalni deo filma, koji je u suprotnosti sa budućnošću koju je zamislio Fabrizijev učitelj komunista, objašnjava činjenicu da Fabrizio ne može da živi ni u budućnosti ni u prošlosti, već samo u surovoj sadašnjosti. Pre revolucije je perfektan prikaz generacije koja će pokrenuti revoluciju u kasnim šezdesetim i odličan prikaz Parme – Bertoluccijevog grada. CM

GERTRUD (1964) GERTRUDA Carl Dreyer je u svom poslednjem filmu Gertruda doveo do logične kulminacije proces glačanja i rafiniranja, kojim se bavio oko četrdeset godina. Po osećaju smirenog samoodricanja, moglo bi se reći da je ovo film jednog starca, ali to je u isto vreme i izuzetno moderan film. Po svom asketizmu i introspektivnom minimalizmu, film se upoređuje sa pristupima koji su u istom tom periodu imali mnogo mlađi reditelji kao Antonioni i Miklós Jancsó. Međutim Dreyer nikada nije mario za modu. Sedamdesetpetogodišnji reditelj je do istog rezultata stigao svojim samostalnim putem. Film Gertruda je adaptacija drame švedskog pisca Hjalmara Södeberga iz 1908. Södeberg je glavni lik svoje drame bazirao na ženi s kojom je bio u strasnoj vezi i koja ga je ostavila zbog mlađeg muškarca. Dreyer je u filmu izostavio mizoginične elemente i predstavio Gertrudu kao erotskog idealistu. Ona je žena koja prihvata ljubav samo pod svojim sopstvenim uslovima. Nju vole tri muškarca: njen suprug, pesnik i mladi muzičar. Međutim, ona ih sve odbija zato što nijedan od njih neće da stavi svoju ljubav prema njoj ispred svega u svom životu. Njoj je draže da živi u celibatu u Parizu i da se posveti duhovnom životu. Ostarela, i dalje sama, ona u epilogu izgovara epitaf „poznavala sam ljubav“. Dreyer snima svoj film veoma svedeno. U skoro dva sata filma, nalazimo manje od devedeset kadrova. Kamera je u stanju da ostane jako dugo nepomična u srednjem planu i posmatra dvoje ljudi koji razgovraju. Likovi retko kad povise glas iako ih pokreću snažne strasti, ljubav i očaj. Ima jako malo scenografije i samo se jedna scena odvija u eksterijeru. Među velikim rediteljima samo se još Ozu drznuo da rizikuje sa tako strogo stilskom ekonomičnošću. Gertruda je na premijeri u Parizu netrpeljivo dočekana od strane novina i publike. Od tada nadalje, ostala je poznata samo kao poslednja lapidarna izjava jednog od najvećih individualaca u svetu filma – film kome treba, kao i njegovoj heroini, prići po njegovim vlastitim pravilima. PK

Danska (Palladium) 119m BW Jezik: Danski Režija: Carl Theodor Dreyer Produkcija: Jørgen Nielsen Scenario: Carl Theodor Dreyer, po drami Hjalmara Söderberga Fotografija: Henning Bendtsen Originalna muzika: Jørgen Jersild, Grethe Risbjerg Thomsens Uloge: Nina Pens Rode, Bendt Rothe, Ebbe Rode, Baard Owe, Axel Strøbye, Karl Gustav Ahlefeldt, Vera Gebuhr, Lars Knutzon, Anna Malberg, Edouard Mielche Filmski Festival u Kanu: Carl Theodor Dreyer (FIPRESCI nagrada)

Francuska / Italija (Arco, Lux) 137 m BW Jezik: Italijanski Režija: Pier Paolo Pasolini Produkcija: Alfredo Bini Scenario: Pier Paolo Pasolini Fotografija: Tonino Delli Colli Originalna muzika: Luis Enríquez Bacalov Uloge: Enrique Irazoqui, Margherita Caruso, Susanna Pasolini, Marcello Morante, Mario Socrate, Settimio Di Porto, Alfonso Gatto, Luigi Barbini, Giacomo Morante, Giorgio Agamben, Guido Cerretani, Rosario Migale, Ferruccio Nuzzo, Marcello Galdini, Elio Spaziani Nominacije za Oskara: Luigi Scaccianoce (umetnički direktor), Danilo Donati (kostimi), Luis Enríquez Bacalov (muzika) Filmski Festival u Veneciji: Pier Paolo Pasolini (OCIC nagrada), (specijalna nagrada žirija), zajedno sa Gamlet, nominacija (Zlatni Lav)

IL VANGELO SECONDO MATTEO (1964) JEVANĐELJE PO MATEJU Ovaj rani rad Piera Paola Pasolinija, koji se slobodno oslanja na religijske, marksističke i neorealističke tradicije, za sva vremena će promeniti vaše shvatanje biblijskog epa. Pre nego što je počeo da snima filmove, Pasolini je bio filmski kritičar, pisac i politički teoretičar, tako da mnogi njegovi radovi nose teret njegovih intelektualnih ambicija. U ovom, relativno ujednačenom, filmu, rad